Sabrana djela Ive Andrića Redakcioni odbor Miodrag Bogićević Ivan Brattko Petar Džadžić Vladimir Nic Erih

Koš Kajetan Kovič Božin Pavlovski Vera Stojić Oto Šojc Risto Trifković Priredili Vera Stojić Petar Džadžić Muharem Pervić Radovan Vučković Udruženi izdavači Svjetlost / Sarajevo Prosveta / Beograd Mladost / Zagreb Državna založba Slovenije / Ljubljana Misla / Skopje Pobjeda / Titograd Sabrana djela Ive Andrića Knjiga petnaesta Dopunjeno izdanje

Ivo Andrić OMERPAŠA LATAS

DOLAZAK

Posle svih nagoveštaja i govorkanja, došao je zaista dan da u Sarajevo uđe serasker Omerpaša sa svojom vojskom. Polazak pojedinog vezira kroz Sarajevo, na putu za Travnik, pamtio se dugo. Sarajevska čaršija i begovat, moćna čaršija i svemoćni begovat, bili su oduvek zadovoljni što je sedište vezira u Travniku, i ne bi se nikad pomirili s tim da ono pređe u Sarajevo i da im vezir tu, kako su govorili, >>sjedi za vratom«. I sam vezirov prolazak kroz njihov grad bio je uslovljen i dugom praksom utvrđen. Vezir i njegova pratnja mogli su se zadržati u gradu tri dana, a za to vreme dobivali su stan, hranu i ostalo što im pripada. , . и . ./t Zato su opet veziri svojim ulaskom u Sarajevo i svojim kratkim boravkom u njemu pokazivali svoju narav i moć, svoje namere i dalje planove. Bilo ih je koji su ulazili kao trgovci, skromno i mirno, spremni da pregovaraju o visini mita. Bilo je časnih ljudi, rešenih da kako najbolje mogu izvrše ono što im je u Stambolu stavljeno u zadatak, koji niti prete, niti laskaju, niti očekuju prekomerne koristi za sebe lično. Bilo je i krutih vojnika, poslanih da, vladajući strogošću i silom, uklone zloupotrebe i besporetke; oni su kroz Sarajevo prolazili sa vojnom pratnjom i sa crnim nago vesta j ima ili otvorenim pretnjama. Bilo ih je raznih i svakojakih, ali nikad nije bilo ovo što se sada dešava. U Sarajevo ulazi carski serasker sa znatnom i dobro opremljenom vojskom i sa najširim ovlašće-njima, a sa zadatkom da lomi i upokori ne pobunjenu raju ili spoljnjeg neprijatelja nego one koji vekovima vladaju Bosnom i koji su se do juče nazivali sultanovim sinovima: begovat, prvake i članove najuglednijih porodica ^.od turskog uha«. On dolazi pored, mimo i iznad redovnog vezira, civilnog guvernera, koji sedi u Travniku, i on ne pita nikog koliko će se zadržati u Sarajevu ni gde će izabrati sebi sedište. On i ne dolazi da kao vlast vlada i upravlja, nego da ratuje i kažnjava. I, povrh svega, taj serasker, koji je ugušio mnoge bune po Carevini, nije niko drugi do nekadašnji lički hrišćanin, austrijski kadet, koji je pre četvrt veka prebegao u Bosnu, poturčio se a zatim se svojim znanjem, ve-štinom i ličnim zaslugama uspeo do najvišeg vojnog položaja u Carevini. Takvom čoveku niko ne pomišlja da postavlja uslove u vezi sa njegovim prolaskom kroz Sarajevo. Pravci, koji znaju da ta vojna sila i njen zloglasni zapovednik dolaze protiv njih i njihovih životnih interesa i navika, trude se da saznaju seraskerove želje i namere, da ih preduprede, prividno zadovolje ili izbegnu. Vide oni i znaju da ovo nije neki od onih nekadašnjih starovremskih osmanlijskih glavo-seka, sa paradnim topovima i ličnom pratnjom od stotinak ljudi, sa malim poznavanjem sveta i ovdašnjih prilika, nego istinski vojnik i upravljač, sa modernim naoružanjem i obučenim trupama, sa vešti-nom školovanog oficira, poturica i karijerist, sa rev-nošću najamnika i bezobzirnošću nevernika i tuđina. Bogati, gordi i lukavi, oni se nadaju da će ipak uspeti da izbegnu neposredan sudar i oružan obračun, da će i njega nekako prevariti i ^^nadurati«, i da će mu, na kraju, pogledati u leđa kao što su u prošlosti tolikim drugim pogledali, a da će u Bosni i u Hercegovini ostati stari red, njihov red, мопако kako je oduvijek bilo i kako će uvijek biti«. Ali, u ovom trenutku vlada i kod njih još teška neizvesnost, strah i prikriveno odmeravanje snaga i izgleda. A sitan svet, naročito raja od sve tri vere, strepi na svoj način i za svoj račun, pitajući se šta sve teško i nepovoljno može izaći za njih iz ovih sukoba i obračuna između oružane vlasti i bosanskih prvaka i velikaša. Zbog svega toga je ulazak seraskera i njegove vojske bio događaj od značenja i važnosti, ne samo za Sarajevo nego za celu Bosnu i sve živo u njoj. Kao svi gradovi koji moraju da podnose vlažnu jesen i dugu i tešku zimu, i Sarajevo ima lepo i bogato leto, a april mesec je nagoveštaj takvog leta. Slast toga

meseca ne raznesu vetrovi i ne sasuše rane vrućine, kao što biva u drugim mestima, nego ona leži dugo i mirno u toj sarajevskoj kotlini, kao na dnu duboke posude, razvija se, traje i, pristupna svakom, čini svačiji život lepšim ili bar lakšim. Takvo je leto obećavao jedan od aprilskih dana kad su telali po mahalama objavili da će м-и prvi petak« stići u Sarajevo carski serasker, mušir Omerpaša sa vojskom i da će >^na sahat-dva prije akša-ma« ući na Višegradsku kapiju i spustiti se niz Kovače u grad. Svi ljudi ^^od posla i ugleda« izići će da dočekaju seraskera, da ga pozdrave i da mu zažele dobrodošlicu i svaki uspeh u vršenju državnih poslova zbog kojih dolazi. — Tako su vikali telah. To je bio poziv i naredba. Već ranije su pozvani paše, ajani i prvaci iz Bosne i Hercegovine da lično dođu u Sarajevo, dočekaju seraskera i saslušaju carski ferman o novom uređenju zemlje, i to su pozvani na tako nedvosmisleno oštar i preteći način da se ni oni najuporniji i najosioniji nisu smeH da ogluše i da lično ne dođu. Posle kraćeg oklevanja stigao je i sam mostarski vezir Alipaša Rizvanbegović koji, kao samostalan vezir i gospodar Hercegovine, nije za poslednjih desetak godina dolazio nijednom bosanskom veziru u sretanje. Ovde u Sarajevu telalskom pozivu odazvao se, kako to već biva, i ko je morao i ko nije. Jedne je naterala nužda, druge preteran strah, a treće svemoćno i ludo ljudsko Ijubopitstvo. Odazvali su se u prvom redu begovi i odžakovići koji su po svom imenu, stanju i imanju dužni da se pojave u ovakvim prilikama, zatim dostojanstvenici i činovnici, pa predstavnici vera i crkava, škola, esnafa i ustanova. Ali tu je bilo i mnogo malih ljudi bez imena i položaja. Vođeni svojim izlišnim strahom i suviše visokim mišljenjem o sebi, oni su shvatili da se poziv odnosi i na njih, i da obavezno moraju da se pojave na paradi, ako ne žele da se zamere vlastima i tom seraskeru o kome se strahote pričaju. U stvari, njihovo lično prisustvo u toj zbijenoj masi ostajalo je nezapaženo, isto kao što niko ne bi primetio ni njihovu odsutnost. A najviše je bilo siromaha i bespo-slenjaka i, naročito, dece. Vremena su oskudna i teška, pa kad već čovek ne može da se kako treba obuje i odene ni do sita najede, može bar da napari oči ovako retkim prizorom koji često donosi nove i neočekivane stvari. Na kosom i prostranom trgu bili su sakupljeni zvanični ljudi i zemaljski i gradski prvaci. Kad je strmom ulicom naišla vojna muzika, nečuvena po svojoj svirci i neviđena po opremi, ona se tu i zaustavila. Riđi ugojeni kapelmajstor isprečio je svoj dugi dirigentski štap, a muzika je, jednako svirajući, izvela pokret desno-krug, i stala sučelice prema poredanim prvacima. Uzbuđenje među decom i sitnim svetom bilo je ogromno. U njih je ušao neki nemir praćen čas toplom čas hladnom jezom koja im nije dala da stoje u mestu. Činilo im se da se nešto stvarno menja u njihovom jednoličnom životu i da će ova grmljavina bubnjeva i metalnih instrumenata i piska fagota i flauta ostati kao nešto stalno i trajno u vazduhu i pratiti odsad sve njihove dane i korake, a neće za-nemeti i nestati kao svaki zvuk. Od toga su ih trnci podilazili, a oči su im sjale i usne poigravale kao da će i oni sada nešto zapevati, iako ne znaju kako ni šta. A prvaci u svojim teškim odorama bili su, naprotiv, bledi i potišteni. Nepomični, oborena pogleda, oni su slušali tu neželjenu svirku koja se mešala kao nešto izazivačke, uvredljivo i stidno sa njihovim brižnim mislima, kojima bi mnogo bolje odgovarali mir i tišina. Vojna muzika je snizila ton i prešla u sitan i veseo konjički marš kad je naišla grupa oficira na konjima. Svet nije mogao oči da odvoji od njih. Svi su bili čisto i sjajno odeveni, uhranjeni, negovani, kao da su malopre ustali iz svojih postelja u Stambolu, okupali se, obrijali i doterali, a zatim se odjednom našli na ovoj kaldrmi strmih uhca grada Sarajeva, medu slabo odevenom i tanko hranjenom šarolikom masom sveta. Nastupila je praznina, kao mali prekid u povorci, da bi iznenađenje koje dolazi zatim bilo još veće, a onda — na belom konju sa pozlaćenim uzdama i crvenim kićankama, u tamnomodroj, zlatom vezenoj uniformi, vitak i kao saliven, serasker Omerpaša. Ličio je pomalo na priviđenje, i to začudo blago i dobrosrećno. Kao da ne jaše na konju, nego plovi na oblaku. Iznenađena i zadivljena svetina videla je, ne verujući svojim rođenim očima, kako mu odsjaj svetlosti predvečernjeg sunca pada na grudi i osveti java lice sa lako prosedom bradom i izrazom strogog dostojanstva i

i svečano držanje. koja je tohko odudarala od grada u koji je ulazila. neobični po izgledu i opremi. Svi u mrkim uniformama. dok je prolazila. A kad je sve to protutnjalo. posve suprotnih osećanja. zaneseni. Oličenje toga sveta bio je za njih serasker na belom konju. i mrke teške kare na kojima su. vojska i. oružje. sve će biti vraćeno tamo negde otkud je i uzeto. pribirao i — oslobađao čarolije kojom ga je trenutno opčinila seraskerova povorka. Ljudi su se kretali sporo i ćutke. zajedno sa svojim oficirima. ali koji nikad do sada nisu svojim očima videli. Kućama su stigli već prilično otrežnjeni. nisu znah šta pre da gledaju na njemu. polumesec i zvezda od dijamanata i raznih dragih kamenova. pa pioniri i sanitet. Dobri konji i neobične raskošne uniforme i novo.zagonetne blagosti. lažnog i usiljenog. dobro hranjeni i timareni konji vukli su. oružje. odelo. ali nekako isuviše. uniformu. izgledalo je kao da izlaze pravo iz rumenog oblaka koji je polegao gore po ivici brega. Povorka je — ovakva kakvu je sada. naročito. stegnutih zuba. I kad se. Malena i krhka stvar. beda slabo odevenih ljudi i brižnih lica. neviđeno i opasno oružje. oficiri! Kako su im gojni konji i čisto i svetio sve na njima! Kako su snažni. I većini našeg sveta. Sedeći kraj žmirkave jedine svece. Oseća se dah izuzetnih i teških vremena kad nikom nije dobro i kad je vazduh nad glavama pun neodređenih pretnji i stvarnih opasnosti. kao neki uzorak te vojske od deset ili. opasno i. Pa ipak. Jaki. sa ukrštenim kaišima na grudima i švapskim cokulama na nogama. koja sama po sebi ne može ništa. jer nisu znali šta da kažu i jer su teško nalazili put povratka u svoj redovni šturi život. duge dalekometne i kratke brdske topove. i jedino po fesovima razlikovali su se od neke hrišćanske vojske. ili njegovo lako. narod se razilazio polagano. od koje. tajanstveno. Prolazila je dobra i malobrojna konjica. gotovo bestežinsko. uz veliki tutanj i tresak. koji su zračili i presijavali zlatnim. mnogi su od dokonih gledalaca ostali na mestu. ono što je ljudima najduže ostalo u sećanju. trepćući očima kao od prejakog bleska. izraz lica. koja sada nastupa na bosansko tle. hoćeš-nećeš. to i jeste samo prethodnica.) Kako je strašno. Izgleda kao da je ta bleštava vojska. zaista izgledala kao deo nekog dalekog sveta koji ne zna šta je nužda i ne boji se nikog. to je bila njegova pojava. zavisi sve što čoveku u životu treba: hrana. Za njim je. lepo — sve to što je prošlo ispred njih: oružje. a na toj pojavi skupoceni amblem na njegovom fesu. karama i konjima. jahala grupa oficira. da je u celoj toj sjajnoj paradi bilo i nečeg izveštačenog. u krajnjoj liniji. Sama činjenica da takav svet može da postoji nagonila je mnogima suze na oči. beloputi i gordi oni sami! Kao da jedu neku drugačiju. Dok je jahao polako i dostojanstveno mimo njih. modrim i zelenkastim sjajem kako samo nebeska svetlila mogu da sjaju. ni takve sile. Sa svakim korakom svaki od njih se treznio. potresen i kao postiđen. i biva sve jasnije. a da će se sada sva rastopiti kao parče šećera u mutnoj vodi. sad je svakom jasno. vide i gledaju — zaista svečana i strašna. kako neki kažu. ljudi su ponovo doživljavali ono što su pre sat-dva gledali na Kovačima. svrstanog u dva špalira. ili da dišu neki blaži i plemenitiji vazduh! Svi su oni jako odudarali od ove naše šaroliko i svakojako odevene mase kroz koju su prolazili. trebalo zbog nečeg samo da promaršuje. I vojnici i . mir. ni u jednog vezira dosad — a toliki su prošli kroz Sarajevo — nije bilo takvog sjaja ni reda. Zbunjen i uplašen. vojnici su stupali paradnim korakom. ta vojska je. dok su im se u ritmu vožnje tresli bucmasti azijatski obrazi. čamotinja krivih i izlokanih sokaka. se-deli mladi vojnici i poigravali kao lutke. dole u rodnom gradu. a na kraju artiljerija. Istina je. da bude viđena i zapažena. I kako su se spuštali širokim i vrlo strmim sokakom. suze neodređenog porekla i pomešanih. (U stvari. u sebi. posmatrajući sve to sada drugim očima i mereći novom merom. desno i levo od nje širi se oskudica ne-rodne godine i gladnog proleća. u očekivanju večere koja u većini slučajeva nije bila ni mrsna ni bogata. jaču a finiju hranu nego što jede svet u ovoj Bosni. A zatim je nailazila vojska. Činilo im se da ispred njih još jednako prolaze sila i gospodstvo te nove carske vojske i niču neobične slike jednog sveta o kome su ponekad mogli ponešto da čuju. ali je simbol carske vlasti i državne sile koja diže i obara zemlje i narode. opet na izvesnom odstojanju. izgubio među naherenim kućama. kao priviđenje. iskrzanih streha i odavno neokre-čenih kuća. i jedanaest i dvanaest hiljada ljudi. Spreda i pozadi. sloboda i zadovoljstvo. vojnicima.

sada već sivi i obični. za nepune dve godine od njega je postao neizlečiv bolesnik. Hodže i vračare su dolazile do zaključka da je mladić -^^udario na ogramu« i da su na njemu neke čini i vradžbine. kraj česme. pre nego je serasker mogao išta da primeti i da zatraži objašnjenje. u običnoj sivosti sarajevskih ulica. tako da je i njegov konj stao da poskakuje i da poigrava kosimice. mučio se da odloži takav razgovor. i do samog seraskera. da podoficir nije našao pravog i potrebnog otpora svom gnevu. Imali su tvrdu i visoku kuću u Saburinom sokaku. Dešavalo se često da je Osman zbog poslova morao i sam da putuje sa robom koju bi slao. ispao odjednom pred oficira koji je jahao na čelu povorke. dobar sin i u svemu ono što se zove čovek na svom mestu. svak sebi. oslabljen uz put. Zbunjivali su ga naročito smeli mladićki razgovori. i tu stao kao ukopan. razići će se. u šakama mu se našao zbunjen i jadan bolesnik. ali se povorka ustalasala i taj talas se preneo na one koji su jahali pozadi i došao. Nejasna staza i njegova radost prevarile su ga pa je zalutao između nekih tamnozelenih gustih voćnjaka. pocepan i zadihan. I drugovi su ga voleli kao dobrog druga. lice u lice sa devojkom koja le. mršav. I lud slučaj sa jednim jadnim luđakom umalo je nije već na prvim koracima poremetio. privremen i veštački zid bio postavljen sa strane. Tako isto se držao prema majci kad bi ga. Međutim. Jahač je uspeo da se održi na konju i da ga ukroti i smiri. A kad bi uspeli da ga povuku sa sobom. Inače. Tako je i toga leta išao čak u Novu Varoš. sa dve kamene avlije i lepom baštom. Jedan od zaptija je prihvatio luđaka. Da. on se ponašao kao čovek u neprilici i držao se kruto pred svakom od tih udavača. — Eto. desilo se da je ludi Osman. i odjednom se našao među kućama nepoznato*? za-seoka. a podoficir je psujući dobacio: — U falake. a zatim se dvaput propeo. hteo je da ga saseče tu na mestu. Od oca je nasledio trgovinu i jake veze sa očevim poslovnim prijateljima u unutrašnjosti. Pa ipak.oficiri. ne znajući šta bi sa luđakom u rukama. jer je razlog ostao nepoznat. pred narod koji je kao živ. izgubiti se. A što je ta maskerada još i opasna. Pored svih zaptija. nije voleo da odlazi. bilo je malo i nejasno. tako im sada sva ona sila i lepota koju su videli izgleda više kao skupa i tužna tuđinska maskerada. i može lako da postane smrtonosna. Ali čovek je bio tako slab. a mladić pun neke tihe ali silne radosti koja ga je gonila napred. a na ašikovanja. nagovarala i molila da se ženi. Narod se brzo razilazio. jašući prečacem. petkom. pored svega njenog bleska i strogosti i stvarne pretnje i opasnosti koje je donosila. Jedino je nekom urođenom uzdržljivošću odudarao od njih. sve se smirilo i povorka je nastavila put. Povod bolesti izgledao je isuviše sitan i nedužan. . Umesto buntovnika i atentatora. koja je bez poremećaja i zadržavanja krenula niz Kovače. bez pokreta i odbrane. mlađom od njega. koji je odmah skočio s konja i uhvatio pocepanog čoveka za mršava ramena. Pre desetak godina to je bio zdrav i lep mladić. jutro sveže. manje ili više skrivenih iza mušebaka ili odškrinutih vrata. to je svakako ne čini privlačnijom ni vesehjom. otkrivna. Na širini je ostao zbunjen zaptija. Ali otkud i kakve? To pletivo je bilo isuviše tanko i njegovi konci su se kidali pri svakom pokušaju da se razmrse. Odbijao bi na šalu. Kad jednu kuću zadesi ovako velika i neočekivana nesreća. poznata mirna gradska luda. onda je objašnjenje obično teško naći. istrčao iz jedne ulice. Sve što su od mladića mogli da izmame i čuju oni koji su ga lečili ili negovali. Putem. Dan je bio sunčan. a ono koje se nađe izgleda svakom površno i nedovoljno. zaobilazio sa odgo- 2 Omerpaša LatM 17 vorom. što se često dešavalo. negde na samom ulasku u Višegrad. naišao na prazninu u onom živom zidu. Oficirov belac se plahnuo i zakrenuo u stranu. Jedan visok podoficir. bilo nečeg neprirodnog i ludog. kad se jedan čovek ovako naprečac i dokraja slomi. Ziveo je sa majkom udovicom i jedinom sestrom. iz-mako je pred svojim kiridžijama. Na sve šale i šapate odgovarao je ponajviše zbunjenim ćutanjem i uvek istim lakim i odsutnim osmjekom. pa bijte! Na mrtvo! I otrčao je da zauzme svoje mesto u povorci. kao pelivani i mađioničari. Zbog toga su ga drugovi često peckali. i to najteže i najstrašnije vrste. zaista je u celoj toj paradi. po mahalama.

na nekoj istinskoj česmi u nekom stvarnom selu. kao od pomisli na poluzrelo voće. bilo ie maleno. Tako se često pitao i tako je sam sebi odgovarao. zalutao u ovaj sarajevski tesnac. umesto da blede. i samo u njemu. trajalo mesecima. devojka se slobodno okrenula. Ne očekujući nikog tuđeg sa te strane. Sedeli su. A s vremenom je nestalo i tih pitanja i odgovora. Tako je bilo i toga novembarskog jutra. Nabrajala je njegove vršnjake koji su se poženili. potisnut javom ili novim snom. jedva primetnom grču. Jednom viđeni osmejak goreo je u njemu. ćutljiv i uvek malko rasejan drug. dok je stasom ostala nagnuta nad drvenim koritom u koje je padala voda u bogatom mla7:u. a on više i ne može da to lice ne vidi. Isprva se ono kratko i bezazleno viđenje nasmejane devojke na česmi javljalo u njemu samo kao sećanje s puta. sva od sreće i poverenja u sve oko sebe. . koja ga je sve življe nagovarala da se ženi. Mladić je gledao u kafu pred sobom. izlazio sa vršnjacima na teferiče. Teže mu je bilo sa majkom. on je. sve su se više us-taljivali u mladiću. promucao: • Dobro. Dobar. gde je već počinjala varoš. ali ne rastajući se nikad sa svojom skrivenom vizijom devojačkog obasjanog lica koje zaklanja i gasi njena velika bela ruka. Molila ga je dugo i usrdno kao nikad do tada i tražila njegovo obećanje. u strahu. i odjednom se obreo na drumu. lomio se sa hukom od brega do brega. kao obično. u kuću i ispeo . nego ih još više raširio. Duvao je neki jak vetar i. braneći se i za-krećući pogled od tih dragih poznatih očiju. noseći lišće. uporedo sa svešću. svršio posao i vratio se posle nedelju dana u Sarajevo. Oduvek stidljiv i malo povučen. a kad se starica privila uz njega. Kad je došao do ugla svoje ulice. a zatim spustila belu bošču sa glave i mekom brzinom najlakše zver-ke pobegla u avliju. Majka se žalila kako će ubrzo ostati sama u ovolikoj kući u kojoj bi već odavno trebalo da peva snaha i plače unuče. Samo su usne i one čudesno srezane. povijajući dimove i nalazeći slabo prikovanu šindru sa krovovima. Molila ga je da se ženi još ove jeseni jer ne može da naodgovara svetu koji se čudi što se ovakav momak ne ženi. otkako mu je sestra isprošena. sunca i svog osmeika. kao krivac. Ali pre toga on je stigao da jasno oseti svu lepotu u srazmerama između velike bele ruke i savršeno vajanog lica koje je ona. dobro! . Ali kako su dani prolazili. a od krunnih. on nije pokazivao nikakve promene na sebi. a njoj samoj to pada najteže. koju bi mogao i potražiti i zaprositi možda. I sam uplašen. Da nije sanjao? Ne. . Tu je sačekao kiridžije. dovoljno samo sebi. Jer devojka je u istom trenu kad ga je ugledala i umesto nekog od svojih sa užasom videla stranca čoveka. sjajno od vode. viđeno lice i njegov osmejak. i to samo glavom. Nikad nije ni pomišljao da je to bila živa devojka sa svojim osmejkom. Velika. nije. hoću. Mladić se docnije pitao kako je moguće da je on sve to zaista video. San se zaboravlja. kratko i povremeno. i to u magnovenju. A kad se pred sumrak vraćao kući desilo se nešto neočekivano i nerazumlijvo. koji su mu oduvek bili neprijatni. podigla ruku i prvo zaklonila lice. Ti razgovori. ušao je brzo i tiho. Dobro je stigao u Novu Varoš. Tek što se dobro razdanilo. Putem je izgledao miran i pribran. Radio je svoje poslove. mladić je osetio jak udarac vetra i neobično bolno uzbuđenje od pomisli da se vraća na mesto svog neopreznog jutrošnjeg obećanja. Iza njega je ostao nepopijen fildžan sa kafom. Njeno lice. Osmejak na njemu bio je tako neobičan i tanak da nije sužavao njene oči. nastojala da zakloni. bile rasklopljene i savijale se oko belih zuba i podrhtavale u lakom. koja sama sebe ne zna. pobegao je kao i devojka. postali su za njega od ovog leta pravo mučenje. A ove jeseni. stidu i ogorčenju. Izgledalo je kao da mu nudi tu svetlu masku. • Ali još ove jeseni? • Dobro. U dnevnom poslu je stigao da malo zaboravi jutrošnji razgovor. sjajna lepota. jedva se ispleo iz zaraslih pu-teljaka i mnogih ograda. majka je bivala sve upornija. Ве-žeći od tog bola. hoću . uz kafu.prala ruke i hladila zažarene obraze. Ručao je u radnji. samo na protivnu stranu. Žena je spustila ruke od radosti. divno srezanih očiju izgledalo još manje. ali mladić je u istom trenu skočio uplašeno i ne obzirući se otišao na posao. Tako je to blago i neprimetno pijanstvo. menjao boju u licu i kršio prste.

samo još čvršće sklapa oči. gore nego da im je sve pogorelo. seća se dobro. Sad se to već dešava i pred veće. a to sećanje je i samo mračno. Sin je ležao sklopljenih očiju. Dočekao ga je još jači vetar. ukućani nisu primetili kad je istrčao u avliju. i malo se po-stideo sam pred sobom. . Tu je stao za trenutak. Nema ga. da će opet sve biti uzalud. Koja? Koju će to prositi? Ko. Počeo je radnju da zanemaruje. ponavljao je sam sebi. ali iza kojeg? Da nije iza onog što se vidi tamo napred? Potrčao je. Ali mu nemir koji ga je doterao ovde nije dao da se skrasi. Još zima nije bila potpuno prošla. odeven. U kući je ležao kao težak bolesnik. Ne. Cutao je uporno. gledao je s prozora svetlosti grada u dolini i slušao huku vetra u velikim drvetima iza kuće. a svima je bilo jasno da je ova kuća udarena teško. Smirujući ubrzan dah. nastojala je da sazna od njega razlog tim promenama. još jedan. osetio da osmejka od kojeg se nije odvajao nema više. i čini mu se da bi. prvi put. izlazi. odupire se tome. A kad jednom krene. bar tako mu se čini. Otvorio je tiho obe kapije. Još jedan ugao. — Osmo. izvan sebe. Ni taj nije. taj nije. ne znajući šta radi. majka će je prositi i dovesti. ali bez uspeha. ali ni oni nisu znali drugo da kažu sem to da primećuju kako se izmenio. i posle dužeg ili kraćeg lutanja vraća. pitajući se unezvereno šta je ovo s njim i šta on ovo radi. sa ne-vericom i hladnim tmcima na temenu. i za koga? I nikakve veze ne vidi između toga svega i svoje muke. bez čega ne može kao ni bez vazduha. i trči ulicama. ali ih ne vezuje u svesti. Raspitivala je njegove drugove. Eto. i boreći se davljenički da u sebi opet sagleda znani osmejak. da traži ono što je navikao da gleda. od ugla do ugla. teškim ćutanjem. I majka je prva i primetila da se uznemiren i potišten diže. i boli i prži kao žeravica na ožičici i goni napred. I sećanje ga goni dalje. Ali. popušta i kreće. kad bi otišao do onog ugla. I ništa drugo. Strepi od pomisli da će opet morati. Čuje svaku reč. otkad ga nema? Možda je odavno nestao. dok nije izbio na glavnu ulicu. Mekim uporstvom roditelja ona je uspevala da izvuče ili da mu na snu oslušne poneku reč. Ostao je sam sa majkom. pa i danju. tu odmah. u najosetljivije mesto.se neprimećen uz stepenice. mokar i kaljav i još nemirniji i potišteniji. strčao niz široko stepenište. Pretrnuo je ceo i. mladić se odjednom prenuo uplašen sam od sebe i od ovog što radi. Tako je počelo. Kaži majci! Mladić je budan. Ali idući. i zaključila je da je u pitanju devojka. izgubljen kao dukat. Svršena je svadba i sestra je odvedena iz kuće. lomi se. Ne pominjući mu više ženidbu. put kuće. Ne. Opet se pred njim ukazala varoš u dolini. sa svetlostima na prozorima. nem i nepomičan jedinac Osman. sa zlom noći i njenim zvezdama iznad svega. ugašen kao fenjer. do potpunog iscrpljenja i bolnog vraćanja na mesto polaska. nije moguće. Na pogled noćne varoši. dok se penjao uz Kovače i pre nego je skrenuo iza ugla. Ne. Tamo ga je dočekao udarac vetra. između čakšira i fermena tanka zategnuta košulja da se vide slabine i vita rebra kako se dižu i spuštaju od teška daha. U slaboj svetlosti koja je padala sa prozora na uzak sokak nazirao se novi ugao. osmejak planuo ponovo. tako da sva mahala vidi i zna. Tada je. niti im hvata smisao. iz ugla u ugao. pa da je carska. Nešto kao tajna ljubav koju je teško priznati. Trčao je sve dalje. trčati poznatim ulicama. onda već posle prvih koraka zaboravlja i sebe i svet i ne može više da se zaustavi. da će se prolaznici okretati za njim. osmejak je bio sa njim. Hteo je da odahne. možda. I sad odjednom. izišao na ulicu i otišao do ugla. nema ga! Ima samo sećanje na nj. A prvom prilikom on skače. Vratio se kući. ali idući sigurno! I sve tako. napušta kuću. na Kovače. Dole ispod njega osećala se živost i spremanje za sestrinu svadbu. čeka ga lice lepote i njen osmejak. Iz početka niko nije ni primeći-vao mladićev nemir i promene na njemu. u susednoj ulici. Zauzeti poslom. tamo gde bi on mogao biti. Još večeras. goneći ga od prozora do prozora. Iza ugla je bilo. a on to nije odmah ni primetio? Ne. Nad njim je majka. bio je. da se pribere. da se smračilo u njemu i da je i sam kao obnevideo od toga. a čega sada odjednom nema. ne. od ugla do ugla. jednu za drugom. sine — pitala je oprezno — kaži koja je. ali najposle ne može da odoli teškom pritisku.

Ali i to je prošlo. kome rođaci plaćaju račun nedeljno. U isto vreme počele su da pristižu ostale jedinice. da joj onako zadihan priđe bliže. Te trupe su. zaptija je otišao da i dalje čuva red. Ko je još vidio da se ouo bije? Srećan što je njegova neprijatna odgovornost prestala. i plače od umora i razočaranja. u malim gutljajima. a na strmoj padini ukopane su u polukrugu dve baterije teških nemačkih topova najnovijeg tipa. cevi su im bile uperene na sve delove grada. U kuću su se uselili rođaci. Parada od askera. a sada je odjednom postao veliki krivac. I svet se navikao na ovu varošku ludu. ni seraskera ni njegovih strašnih konjanika. Mladić je sedeo na kamenom koritu pored česme i mirno jeo. oborene glave. odsedali bosanski veziri na svom putu za Travnik. miran i ugledan građanin. a zatim trči dalje. trči ulicama. a Sabitaga je samo ispružio ruku između njega i ludog mladića. ugledavši na česmi neku ženu. ne govoreći nikom ništa. sve do mrvice. To je božji čovek i nesrećno stvorenje. da jede koliko hoće. on kreće dalje. Iz početka je njegovo ludilo bunilo svet. Tu su. To već odavno nije onaj nekadašnji Osman. Kad se zamori od trčanja. u nedelju pre podne. a zatim se. Pete godine je umrla. Četiri godine majka je negovala i lečila bolesnog sina. Pekar. Svet već pomalo i zaboravlja da je to ikad bio drugi i drugačiji čovek. na izmoždenom licu zategnut svaki mišić izmučene oči. koji je od Ijutitog podoficira primio ludog Osmana. on se ne smiruje nikako. uvek pocepan. po tradiciji. ali se odmah razočarano i tužno osmehne. a Sabitaga je uveo mladića u svoju avliju i naredio mu da tu mirno sedi. Tu su pod šatorima logorovali vojnici seraskerovog pratilačkog odreda. staje kod svakog ugla malo. Tako je sada grad bio sa dve strane izložen cevima seraskerovili topova. i krene dalje. Šta tu može pamet i moć jednog skromnog i uplašenog čuvara javnog reda? — I bio je srećan kad je naišao muktar te mahale Sabitaga. nekad rede i kraće. Naročito je ženski svet iz početka bežao od njega. bezazleno pritajena za trenutak. — Idi ti za svojim poslom. Evo već osma godina kako on iz dana u dan. Tada je. zagledajući za svako ćoše. Mršav. a njega ostavi meni. Samo deca ga ponekad zadirkuju i viču za njim. pruži mu hleba. lako pozdravt glavom. Zatim je pio vodu iz savijenog dlana. ispod Kovača. puneći kuće i kasarne i konake. on se zaustavi na velikoj strmoj raskrsnici. Ne govori nikom ništa i ne čuje šta mu se kaže. Zaptija mu je rekao šta mu je naređeno. Sve bez uspeha. zemaljskim prvacima i sakupljenom narodu . Pola sata docnije. Ali čim pojede hleb i na-pije se vode. oficira i uglednih građana polagano se razilazila. blatnjav ili prašnjav. on ih i ne primećuje. Pogotovo kad su noći svetle. — Trč'. slegla se vojska. neka vrsta prestupnika protiv sigurnosti i ugleda Carstva. kao da na svetu nema ni careva ni carskih ordija. Svi znaju da je bezazlen i bezopasan. Iz kuće mu je po dečaku poslao velik komad sinoćne slatke pite. To je bila brojem i opremom prava vojska kakvu Sarajevo ne pamti. Omerpaša je odseo u trošnoj. Zaptija. i plače. plaćala hodže i vračare. napregnut i odsutan pogled nezdrava sjaja. Plašili su ga se. Osmane! Ali. zavraćajući glavu kao ptica. jedan od prvih rođaka. A dole u zbijenoj čaršiji. onako kako su stizale. Svi su se već pomirili s tim da je onog nekadašnjeg Osmana nestalo i svi već odavno vide u njemu samo izgubljenog omršavelog luđaka koji po deset puta dnevno protrči svim ulicama. Posle se uvidelo da je to za njega mnogo gore. Zna ga dobro. on je već trčao iz ulice u ulicu i hvatao večiti i večito nedostižni osmejak lepote. Ne-visoki breg sa pitomim imenom — Gorica — stao je da tamni i dobiva zloslutan izgled u očima građanstva. nekad češće i duže. smeštane po severoistočnim obroncima. koji je dalje vodio radnju. Rođaci su morah da ga zatvaraju danima i nedeljama u kuću. Desi se da istrči iza čoška i. klone na široki ćepenak pekarnice i tu sedi obujmivši rukama uzdignuta ko-lena. a da u stvari nije potrebno. lekove i zapise. visokoj državnoj zgradi na Gorici.Idućeg leta mladiću je postavljen staratelj. nije znao šta da radi sa njim. vraća kući i pada licem na zemlju. pogleda je malo pažljivije.

prvi među njima sedi i otežah Ahpaša Rizvanbegović. nekako gorštački i palanački. svi stojeći. koje sami sebi nisu hteh da priznaju. U trenutku kad je oficir izgovorio poslednje reči fermana. I do sada je bivalo da su razne valije. četrnaestorica na broju. I mnogi prvak. sve činilo kao da su. serasker nije prvacima dao vremena ni da klanjaju ni da ručaju. sa jemenijama ili kožnim kalčinama na nogama i teškim sarucima na glavama.svečano pročitan carski ferman koji Omerpaši daje neograničena ovlašćenja da. A kad se prilike tako okrenu da ta vojska postane glavna i presudna snaga u zemlji. Drhtah su od prigušenog gneva i znojili se pod teškim odorama. Tek kad se topovska tutnjava stišala. i pored svog dostojanstvenog držanja. Utrostručena. dok su se provlačili kroz tu gužvu. hercegovački vezir. Na maloj uzvisini sedeli su na stolicama Omerpaša. Omerpaša je ustao. Prvaci su. a pored njega se u istom trenu obreo mlad. učetverostručena jeka nepodnošljive paljbe išla je od brega do brega. i — ruku na srce! — ostavljali nesavremen i pomalo žalostan utisak. Kruti i besprekorno postrojeni. koji je. Ali Omerpaša je za taj čin izabrao Sarajevo. izgledah su. hrišćansku zemlju i kao da se probijaju kroz neprijateljsku vojsku. plavokos oficir. Hafizpaša i još nekoliko viših oficira. zalutali u neku stranu. Levo i desno od njih sedeli su najugledniji muslimanski prvaci. U njima se javljalo dotad nepoznato osećanje manje vrednosti. u saradnji sa civilnim guvernerom Hafizpašom. Prema njima i njihovim bleštavim oficirima. grad ohole oligarhije. pozvani su odmah u njegov konak na Gorici. Teško su napredovali između komordžijskih konja i topovskih kara uskomešane vojske. moglo se razabrati da vojna muzika već svira bučan i razigran marš. kao što im se sve živo u Bosni uvek sklanjalo. kao na komandu. Ali najgore je trebalo tek da dođe. koji za vreme topovske paljbe nije trepnuo. držeći se pravo i prkosno. mrki i bledi. Zemlja se tresla pod nogama. To je sila i red u isto vreme. čak i sarajevski rabin i dva predstavnika sarajevskog građanstva. postiđen je oborio glavu pred navalom te bezočno i nasrtljivo gromke svirke. sa nožem na pušci. isceđeni i olinjali. Sednica koja je odmah zatim otpočela u prizemnoj sobi neobične veličine i sa malo nameštaja. uvede sve administrativne mere koje su za to potrebne i pokori sve što je nepokorno. Niko ih nije pozdravljao. pokazala je prvacima da može biti i mnogo neprijatnih susreta. pokupi nizam među muslimanima u Bosni i Hercegovini. Sad su svi oni stajali svečano odeveni. počeo da čita carski ferman. Pojahali su konje i sa pratnjom krenuli zlovoljno uz breg. Kao da im je tek sad postajalo jasno šta je i šta može da znači u državi dobro organizovana i naoružana carska vojska. ma samo i za trenutak i samo ispod oka. što je u protivnosti sa svim njihovim shvatanjima carske službe i muslimanskog vojničkog dostojanstva. svi u savršeno krojenim tamnim uniformama na kojima su presijavali ordeni. pri svom dolasku u Bosnu. A Bosancima se. U . licem okrenuti seraskeru. bacio pogled na vrhovnog komandanta. Svi ostali stajali su kao poslušna deca. Osim toga. Ništa se gore nije dalo zamisliti. Na dva kraja toga polukruga sedeli su — i to je bila velika novina — po jedan pop i fratar. grunuli su. a oficiri su se među sobom pozdravljah i dovikivali na nekom nepoznatom jeziku. u svojim dugim raznobojnim ante-rijama. a pojedini odjeci su se sudarali. u kojoj niko nije ni pomišljao da im napravi mesta i da im se skloni s puta. Iako se primicalo podne. tražeći uzalud izlaz iz ove kotline. Glavni i najodgovorniji između njih. ajani i prvaci zemlje. donosili fermane i čitali ih sakupljenim ajanima u svom konaku u Travniku. topovi istovremeno sa Gorice i sa 2ute Tabije. nove i uvredljive za bosansko uho. drsko i izazivačko. slušali stegnutih vilica i oborenih očiju. i pozvao je sve prve ljude Bosne i Hercegovine da mu dođu na noge u taj grad. u kome se dosad veziri nisu smeli ni zadržavati. mogao je videti da taj vitki a snažni čovek nosi na sebi nešto tuđe. na jakom proletnjem suncu. oni su ličili na ma koju zapadnjačku vojsku. korektnim turskim izgovorom ali uvredljivo oštro i nekako strano. Na njima je bilo sve novo i čisto. ne obraćajući pažnju na njih. a koji god je od njih. svetla dugmeta i zlatni i crveni gajtani i širiti. Askeri su radili svoj posao ili besposleni lunjali putem. ceo ravni i okrugli prostor Musale bio je optočen sa dva reda nizama. u snu. ona to ne čini nikad samo napola. U tesnim mrkim uniformama svi su izgledali kao bu-bašvabe.

Kao po planu i dogovoru. I nalazeći u tuđem pogledu to isto pitanje i samo potvrdu svoje rođene zbunjenosti i zaprepašćenja. Najpre se zgrči u ružnu grimasu. ali ne da završi sednicu nego da nastavi govor. mirno i pravilno. ali njegov glas je brzo postao jači i jasniji. Niko nije pušio. čas kadifaste. Sve je to trajalo samo deo sekunda. teško razabirući crte seraskerova lica. bademasto izvijene. proveravajući svoj utisak i pitajući se nemo da li su zaista dobro videli ili im se sve to samo pričinilo. Nisu ni primetili kad je serasker počeo da govori. hvala bogu. i razli se u mongolsku masku u kojoj od njegovih krupnih očiju nije ostalo ništa do dve crne kose pruge. naprotiv. Licem prema seraskeru našli su mesta na prvih nekoliko sedišta Alipaša Rizvanbegović. gledajući ih drsko. pa i u Bosni. i da bude ono što biti mora. a ispod nje se opet ukazalo pravo Omerpašino lice. — E. brza vatra i granitnozelenim sjajem preli vala obraze. Rekao je to življe i odmah se digao.dnu su bila tri velika prozora bez zavesa. I u tom su bili stavljeni u nepovoljniji položaj. Mahmudpaša Tuzlić. stvari koje je sluh sa neve-ricom primao i protiv kojih se sve u njima dizalo i bunilo. koja je bujno navirala ispod zagasitocrvenog fesa. pa ma samo čašom vode. Okrenuti ica prozorima kroz koje je nadirala jarka svetlost. — Ja ću svršiti sve ovo zbog čega sam poslan ovamo. a kod pojedinih reči zastajkivao je duže. Ostali su posedali kako su znali i umeli. sad je došao dan da se i to svrši. kao da čita štampan tekst. Mustajpaša Babić. a obraćajući se м-onim tamo«. Tražio je pravi izraz i. obešenjački izraz. Govorio je kao poslovan čovek. ali ne zbog vas • jer vama to. a zatim je nastavio tvrđe i bezobzirnije. kad ga ne bi našao. sa ubilački povijenim i sastavljenim obrvama iznad ogromnih osenčenih očiju. bradu i brkove. Kako je bio leđima okrenut prozorima. ceo njegov lik izgledao je kao silueta isečena makazama iz crne hartije. Iza njega je stajao mlad major. ni ovde im niko nije ukazivao pažnju. čas smeđe. moglo bi se reći: gotovo ženski lepe. prvaci bi među sobom svaki put izmenjali poglede. nešto milom nešto silom. Ma kako strašan i mrzak bio serasker sam po sebi. pametne i pomalo tužne. Sad. Tu je sedeo Omerpaša. riđ čovek nepomična lica i olovna pogleda koji niko ne voli da sretne. samo za trenutak. — Ovo govorim tu pred vama. Kao varljiv blesak ras-plinula se i ta maska. pune nekog šumskog mraka i hlada. o redu i upravi. iz kojih je na mahove izbijala neka hladna. Nabrajao je podatke o dugogodišnjem odupiranju bosanskih prvaka da se tanzimat uvede i u Bosni. nije potrebno govoriti! • nego govorim onim tamo vašima koji drukčije misle i na drugo se spremaju. i to ne uvek u skladu sa onim što je govorio. a koje su oni skamenjeni i nepomični mirno slušali. mogao njih da gleda mirno i posmatra slobodno. čak pomalo brižno. Seraskerovo lice nije se više menjalo. o carskoj vojsci i potrebi da ona bude na savremen način uređena. Tu je zastao. on je sad stajao mirno i govorio im. Igra tih očiju privlačila je svu pažnju slušalaca i menjala izraz seraskerovog lica. izgovorenih neočekivano tankim glasom. Iznosio je kako se sultanovoj spasonosnoj reformi pokorila. Niko nije brinuo o njima. Takav kakav je. I vi se varate ako mislite . — A što mora biti. Najpre je to bilo kao neki nečujan i poverljiv razgovor sa onima koji su sedeH ispred njega. cela Turska Carevina. moglo se bolje videti njegovo lice. to i biva. gde će da sednu i kako će da se smeste. seraskerovo lice naglo se izmeni. dok je on. Mahmud-kapetan Fida-hić i Fazlipaša Šerifović. dobi neki zagonetan. Nikog nije bilo da ih posluži. pomagao se turskim. kruti od ogorčenja i spremni na sve. samo Bosna i Hercegovina još nisu. još je teži i strasniji izgledao po tom nemom pratiocu koji stoji kao senka iza njega. vezivala se sa prosedom kratkom bradom i stvarala okvir za njegovo pravilno lice maslinaste boje u kome su mnogo mesta zauzimale oči. Osećali su se vrlo nelagodno i sa naporom sakrivali tu svoju nelagodnost. Kod tih reči. žmirkali su i treptali očima. Pri tom je nastojao da govori što više >^^bosanski«. da se iz njih nije povremeno javljao neočekivan zelen i opasan sjaj. njegova još prilično crna i za turskog oficira neobično duga kosa. ali ga je odavao njegov lički izgovor. jedan po jedan obarali su oči zemlji. Posle tih uzastopnih munjevitih promena na seraskerovom licu. Te oči su bile mrke. Svuda. pa se onda naglo opusti. kad je stajao.

kao što su navikli da čine. Uveravao ih je u carsku blagonaklonost kao i u svoju dobru volju. sladak i živahan. budalo. a drugi je i čovjek koji treba da je izvede. zemlja koja se povija. ali mu se lice ne promeni. — Ja znam da za mene govore svašta i da me nazivaju svakojako. ali neka i oni znaju da mi njihova mržnja i njihova opadanja ne mogu nauditi. Obje ću im noge u jednu čizmu sa-biti. mireći narod i objašnjavajući . Kažite im da se ne uzdaju ni u svoju malu pamet ni u svoje plitko lukavstvo. pa ću ih onda muštrati dok ne nauče nizamski talum tako da im ga ni praunuci neće zaboraviti. A neću ni dangubiti. svu prosijati na sitna sita. a mislite drugo. tako da se neće znati ni ko je beg ni ko je aga. mogu da im uzmem glavu i sa glavom sve što imaju. u onom što neće da kaže a što misli u sebi. kažite svima koji misle na prkos i neposluh da ću ih obući u ove uniforme koje sva carska vojska nosi. ali ravno-merno i oštro. kao da odbijaju i samu pomisao da bi neko mogao biti protiv ili imati išta da doda ovim ^--pametnim i opravdanim« recima. a kao gospodska zabava i razbibriga da im budu: neposlušnost prema vladinim naredbama i buna protiv carskih namjesnika. a zatim da mi iz busije činite tolike i takve smetnje i teškoće da ću se i ja zamoriti i na kraju vratiti nesvršena posla. nekako rođački pover-Ijivo. On će doduše za prvo vreme biti stalno u pokretu. ali ne mijenja!« A ja vam opet kažem da ne polažem ništa na vaše riječi. ih grobne humke po Bosni i Hercegovini. i od nekog svog nama i ugleda. još više. Serasker se malo pomeri u mestu. pa ću svršiti i ovdje. ako do boja dode. nimalo neće ganuti plač ni molbe njihove siročadi. Najposle su uspeli da se nekako odlepe od tog čoveka i njegove nasmejane. jer ja nisam došao ni da turčim ni da kaurim koga. peki efendum!« A pogled vam govori: ^^Bosna je ovo. po ovlašćenjima koja imam. Vojska će plaćati sve što bude uzimala za svoje izdržavanje i neće dirati ni u čiju čast ni imanje. Za mjesec-dva vidjećete da sam istinu govorio danas ovdje. Ovo je drugačija naredba. jer šta će meni njihovo mito kad. kao ni njihovo oružje. tu će naći pravde i zaštite svak ko dobro misli i pošteno se vlada. (Prvake je teško i duboko vređalo to njegovo uživanje. Blag na reči. kao što me. ali biće bolje po onog koji već sada povjeruje mojim riječima. Ponavljate: ^>Peki. moći da naoko pristanete na sve. — Kad stignete kućama (kod tih reči prvaci osetiše kako se u njima malko vedri i razgaljuje). nego da ovu zemlju uredim tako da u njoj svak živi mirno u svojoj vjeri i da se pokorava carskom redu i zakonu. Bilo je očigledno da fizički uživa u svojoj nadmoćnoj igri. Niko nije imao ništa.) Razgovarao je sa pojedincima. u onom što može da im kaže i. ako vi nemate štogod meni. da jasno čitam vaše misli. uvijao se oko njih i promicao između njih. svirepe bezočnosti. činilo im se da ih zloupotrebljava i prlja svojom bliskošću. u svako doba dana i noći. vi mislite da ćete i ovog puta. Svaka njihova lažna i pogrdna riječ za mene je pohvala i odličje. Njegova su vrata svakom otvorena. po vašem starom načinu. a neki su nešto mrmljali. Ništa bolje ne zaslužuju! Jer to su neznalice i bilmezi — ni radnici ni ratnici! — ljudi koji misle da mogu dembelisati i živjeti od zijameta i timara koje su im djedovi sticali. — I još nešto: neka se niko ne zaklanja za svoju vjeru. ali će šeći. A utoliko bolje ako to ne bude potrebno. Ništa mi ne mogu njihove pogrde. Većina je ćutala. I neću otići odavde dok od njih ne napravim ili dobre i vjerne sultanove podanike. i da ni u snu nećete pomišljati na vašu samovolju i neposlušnost. ljubazno. Prvaci su sve odobravali.da ćete sa mnom proći kao sa onima koji su prije mene dolazili u Bosnu radi istog posla. i da ću tu vašu Bosnu. paliti i žariti gde god naiđe na otpor. A vi da se smijete iza mojih leđa! Ali znajte da ja znam kako vi vazda govorite jedno. Ja nemam ništa drugo da vam kažem. brižna lica i teška pogleda. sa vojskom. a skrojiti im sve tako tijesno da im dah staje i oči iz glave skaču. I odmah nastavi. ali gde god bude pobijen njegov čador. pokretno i nepokretno! Tu serasker spusti glas i nastavi tiše. Sad je serasker napustio svoje mesto i pomešao se među njih. poslije. To je bio sasvim drugi čovek. jedva pri-metno podiže desnu šaku stegnutu u pesnicu. Ja znam. gde treba da svim svojim ugledom pomognu njegova nastojanja. Opomenite ih da je to vrijeme prošlo. Na rastanku. nestrpljivo odmahujući rukom. Neka znaju da sam svuda svršavao posao za koji sam bio poslan. serasker je potvrdio prvacima da već sutra mogu svi da se raziđu kućama. ako bude trebalo. jer im ovog puta neće pomoći. I neka mi ne prilaze sa svojim mitom. nasmejano.

Ni o Omerpaši nije bilo mnogo reči. Seraskerovo ime pomenuto je samo jednom. kao i svi ostali. ali nisu hteli da zapitkuju. Njima to nije bilo ni potrebno. i tu će. ali svak je više voleo da o tome sam razmisli nego da na skupu iznosi svoje poglede. ali ne riječima. sinko. koji više nemaju nikakvih iluzija o seraskeru i spremni su na sve. Od njega treba da tražite dina. sa kratkim muškim uzdahom: — Eh. a drugi kod Fazlipaše Serifovića. Opraštali su se sa Omerpašom svaki posebice. lep.'« Jezik i stil te poruke. kao ni Alipaša svoju zabrinutost. Neki određeni zaključci nisu ni tu doneseni. Teško bi se dalo objasniti u čemu je upravo bilo dejstvo tih M . pun i živahan. svaki svome kraju. Jedni koji biraju reči i dvoliče. počeo je tih razgovor uz kafu i duvan. dugo. i svi su znali da to što se u toj kući kaže. Ni tamo ga više nema. Takav je bio uvek njihov način rada. Posle ručka tu se našao čak i neki pevač iz Bijelog Polja. Ali svi su ga poznavali po imenu i ugledu kao čoveka od reči. junaci! Ja sam turskog dina tražio od Novog Pazara pa do Stam-bola. tradicija. prema prilikama i mogućnostima. Tu su zatekli sve one koji nisu ni bili pozvani na sastanak kod seraskera i koji su živo želeli da 3 Omerpaša Latas saznaju šta je tamo govoreno. Alipaša je ostao kod seraskera na ručku. i oni su znali za kra-jišničku poruku. na ručak i dogovor. I to je bio njihov način: o onom što je najteže i najneprijatnije ne govori se. Sam domaćin. Tu je bilo manje poverenja i iskrenosti. Tada je Fidahić rekao tvrdo. Nešto drukčije bilo je društvo kod Šerifpaše. on šalje crne poruke. Društvo okupljeno u Mustajpašinoj kući bilo je naročito ogorčeno i nepomirljivo. nema na njemu za dram Turčina! I to je bilo sve. u Bosnu! Tamo je otišao Omerica i hoće da vas kauri. malo kroz nos. bio je preoštar za ove ugledne i većinom postarije ljude. Očigledno je bilo da postoje dve vrste prvaka. Tu mi reče jedan šeh: ' Idi. i nigdje ga nema do u Bosni. a pevao ih je tankim glasom. On je znao mnogo nekih kratkih i naivnih ili lascivnih pesama. bez utvrđenog plana i bez mnogo predviđanja. U prepisu pisma. Posle jela. već gledali sebe u borbi u kojoj su se oduvek snalazili kao riba u vodi. Jedni su otišli kod Mustajpaše Babica. krajišnički ljut. još mlad. Bio sam u Stambolu. iako nisu svi govorili sa istom oštrinom i otvorenošću. prvaci su se podelili na dve grupe. tu i ostaje. zaboravljajući ono što su malopre čuli i videli. bio odlučno protiv njih. ali je sve okretao na šalu i nastojao da smehom zamagli ozbiljne brige i prave namere svoje i svojih drugova. Takvi su bili u većini. samostalnost i otpor! — bio im je blizak i razumljiv. Razići će se. Cim su napustili nemile »dvore« na Gorici i izvukli se iz onog spleta od šatora. Jedino će Alipaša Rizvanbegović ostati još u Sarajevu kao njegov gost. on se ranije nije naročito isticao u borbi protiv novih uredaba iz Carigrada. Drugi. Ni u čemu nije odvajao mišljenje od ostalih. Zbog svoje mirne ćudi i urođene povučenosti. Razume se da oni koji su pušteni nisu otvoreno pokazali svoju radost. Tome se nije imalo šta ni dodati ni oduzeti. sa mnogo svečanih reči koje nikog ne obavezuju i u stvari ništa i ne znače. i gubeći pravo osećanje za srazmere snaga i stvarne odnose. Tuzlapaša je zatražio da se pročita poruka delegata kojeg su prvaci sa Krajine bili poslali u Carigrad da tamo na izvoru ispita šta vlada namerava stvarno da preduzme protiv Bosne i pobunjenih muslimana. Svi su oni bili istog mišljenja: da se tanzimat ne može primiti. I oni su i sada. ali njen osnovni ton — vera. već ovako: preko štuca nišaneći. ulivao je svakom poverenje. Taj način razgovora sa protivnikom — preko mušice na pušci — bio im je u krvi. svaki od njih učiniti sve što može da osujeti seraskerove namere i pomogne one koji imaju isti cilj.mu odredbe carskog fermana o velikim promenama u zemlji. Tek kad su klanjali podne i ručali. čuven naročito po svojim šaljivim pe-smama. beli. konjskih zaprega i uzavrele vojske. prednjačio je primerom u tome. Domaćin. i koje sada umnoženo kruži po zemlji. iako je. I završava ovako: -Na noge. prateći se uz šargiju. koje je stiglo Krajišnicima malo pre Omerpašina dolaska. nadajući se još da će i sa ovim carskim čovekom naći neki način i sporazum. visok i plav čovek iz stare porodice koja je za poslednjih sto godina stalno davala paše i upravljače. lukav čovek. da se i seraskeru treba odupreti.

a ponajviše šapatom. koji te promene neprestano traže. to je početak velike pometnje u kojoj mogu potonuti obe a u kojoj. kad su mnogi ljudi uplašeni i zbunjeni ili uvređeni i . naročiti smisao koji ipak ima veze sa onim što njih peče i jede i što ih je sastavilo ovde u Serifovića konaku. nego je ovde reč o vojsci koja dolazi da se bije i da ubija. Lako i bezrižno. samo svaka na svoj način. koji je obratio pažnju na njegove reči. poznatog »krvnika svih ustanaka u Turskoj«. Vojska koja dolazi prava je kaznena ekspedicija. obe konzervativne. da hara i pali. I dok je pevač pevao svoje prve pesme. Većina prvaka sada se slatko smejala i taj smeh im je donosio istinsko olakšanje. Takvo je gledanje i raspoloženje i ostalih muslimana. ona ima zadatak da omogući pro-menu postojećeg stanja i uvođenje novina. To je vojska kojoj se niko ne može radovati i koju niko u Bosni ne smatra svojom. Pod komandom već proslavljenog sultanovog mušira. uporedo sa njihovom bezazlenom. koje su pojedini veziri dovodili u Bosnu za poslednjih dvadesetak godina. hrišćana ili Jevreja. I na kraju.pesama bez neke sadržine. Treba prvo slomiti i pokoriti moćne i nerazumno uporne feudalce. bolje ili slabije orga-nizovane redovne vojske. kao da ništa ne primećuje. Ali on je. hošafagin sin. gotovo besmislenom igrom reči. Na kraju. oni su mrko i ra-sejano gledali kroz prozore. Pesme su se redale jedna za drugom. Tabori anadolskog nizama i odredi arbanaških plaćenika koje je vodio Omerpaša na Bosnu unosili su u zemlju i narod klice nemira koji se neće moći zaustaviti tamo gde bi hteli oni koji tu vojsku šalju. Begovat vidi u njoj ne samo neprijatelja svojih interesa nego slepo i podmuklo oruđe protiv turske vere i države. Jedan od zlovoljnih slušalaca. zemlje i gradovi i mnogi i raznolični ljudi u njima. Baklavinu šćer. kao vojsl^e iz priča. a u stvari ne bi mnogo izmenilo u osnovima Turske Carevine. teče neki drugi. a bosanski feudalci i pozivanjem na tradicije i na svoja prava i oružanom pobunom protiv svog zakonitog vladara. samo se to nije uvek otvoreno priznavalo. Tako je izgovara i onaj koji nema ništa da izgubi i koji ne zna ništa o državnoj politici i društvenim previranjima i sukobima. vojska je bila teška kao takva. Sada se više ne krije. jer u tom nema mnogo razlike između neposredno ugroženih feudalaca i običnih građana i gradske sirotinje. A raja od sve tri vere ne vidi u toj vojsci svoga spasioca. Tako su se ovde nalazile u prilično nelogičnom sukobu dve snage. dolazile su u stvari protiv domaćih begova i moćnika. Gosti su se zgledah i u čudu pitali zar je ovom Šerif i j i. On uzima halva-pitu. Među strahotama koje su se pričale o seraskeru Omerpaši i njegovoj vojsci bila je i vest o čitavom jednom odredu stranaca. jer je to postalo neophodno za opstanak države i učvršćenje sultanske vlasti. i koja bez obzira na ishod sukoba menja sudbinu zemlje i ljudi u njoj. posredno ili neposredno. u svakom slučaju. zaista do pesme i šale. a ne zbog čuvanja granice od spoljnjeg neprijatelja. VOJSKA Ta se reč već poodavno izgovara svuda i u svim tonovima. Sve živo oseća samo njene štetne i opake strane. Sad im nikakva šala nije izgledala suviše luda i neumesna. nenametljivo i posve tiho pevao dalje. pa ipak. U toj borbi carigradska vlada morala je da se služi i vojnom silom i »reformama«. a zatim utvrditi nizam i uvesti reforme. Ovde je dočekan hladno. Kad se tako sukobe i uhvate u apsurdan koštac takve dve snage. idući za svojim brižnim mislima. zavaljene glave. U ovakvim vremenima. ili nešto što liči na reforme i što bi zadovoljilo velike sile i evropsko javno mišljenje. Taj stranački odred nazvan je mur-tad-tabor. mnogome se od njih činilo da ispod tih pesama. sa obešenjački ozbiljnim izrazom na licu. Jer svi oni oseća ju da to neće biti ona vojska« od malo nizama i nešto neuredne redife koja se do sada viđala u Bosni na tobožnjim vežbama. niko nije više ni pomišljao na ozbiljne razgovore. jer zna i oseća da spas sa te strane ne može doći. Kad se ženi pirinč-pilav. nasmejao se odjednom i protiv svoje volje. u ovako teškim i ozbiljnim vremenima. i uvek zabrinuto. stradaju. pa treći. koji nose nizamske uniforme i imaju muslimanska imena. Sve one manje ili veće. Za njim se nasmejao drugi. ali su nevernici i podmukh neprijatelji svega što je muslimansko. pevač iz Bijelog Polja zasmejavao je ljude svuda gde bi se pojavio. Naprotiv. pevač je kitio svoju pesmu kao da na svetu i nema ničeg drugog do šale i šegačenja.

i u očima ogorčenih bosanskih muslimana izgledali kao legija. niko je nije video onakvu kakva je. bio je takođe rasturen po raznim jedinicama. na čelu celokupne vojske koja je došla da Bosnu kažnjava i umiruje. Ali. ponajviše stručnjaka i zanatlija. bar prividno primili islam. A kao što već biva. A svi su oni. po raznim carskim službama ili kao zanatlije i preduzimači. A sad su ih ovi neželjeni i kod Turaka tako omraženi ljudi iz murtad-tabora podsećali na njihovo poreklo i dovodili u nezgodan položaj. Ljudi iz murtad-tabora pokušavali su odmah da uhvate vezu sa strancima. kao da ih ima bar deset puta toliko. To je pogotovo važilo za murtad-tabor. Nemcima i Mađarima. i pored svih međusobnih razlika i neslaganja. svojim stranim navikama. uživali više poverenja i saživeli se bolje sa Turcima i turskim običajima. A kad je ta vojska o kojoj se toliko govorilo postala stvarnost. i ogovarajući i grdeći nepoznate ljude. Pored njih bilo je u Omerpašinoj vojsci i nešto Nemaca. pothranjivana strahom i mržnjom. ako već ne mogu sa bosanskim Turcima. i širi dalje. rumelijskih ili arbanaških trupa. često upadljivim i nastranim postupcima. Pa ipak. unapred osuđen.ugroženi u svojim interesima. gde su stizah kao izbeglice posle propalih pobuna protiv Rusa. stajao je komandant koji je i sam prebeg i poturica. godine. slegla se u Sarajevo i stala da se razliva po Bosni i Hercegovini. svi su oni po svojoj sudbini i svojim navikama bili povezani i smatrani kao jedno telo. Priča o murtad-taboru stigla je pre Omerpaše i njegove vojske. ponajviše lekara ih tehničara raznih struka. Pa ipak. zlo se lako prima i veruje. jer su u pretežnoj većini bili oficiri i komandovali četama i bataljo-nima azijskih. ni ti sarajevski građani stranog porekla nisu se ni najmanje obradovali ovim pridošlicama. i da se po zakonu spasonosne mimikrije izjednače bar sa bosanskim hrišćanima. rastao u mašti domaćeg muslimanskog sveta i dobij ao pakleni izgled i fantastične . stupivši u tursku vojsku. Grka i Jermena. Među njima je bilo najviše Mađara. i svaki se njen postupak. koji nije bio naročito velik ni jak brojem ni uticajem. Ali oni su bili viši po rangu. Ali su oni svojim šarenim sastavom. muslimanskom svetu izgledalo je da se Sarajevo i Bosna sve više pune prikrivenim neprijateljima koji se među sobom povezuju i dogovaraju. nego kao potvrda za najcrnja mesta iz priče. posle kraćeg ili dužeg kolebanja. Zbog toga su ih izbe-gavali koliko god su mogli. njihove časti i imetka. primao i tumačio ne kao ono što je. svetio se životu za sva zla koja mu je naneo i dobra koja neće nikako da donese. primajući u sebe sve ružno i teško što se o životu i ljudima moglo pomisliti ih kazati. Tako je priča o mrskom taboru bivala sve crnja. Nešto manji brojem bih su Poljaci. Sto pedeset do dvesta ljudi. Ukupan broj ovih stranaca nije bio velik. priča je. Italijana. nego je i dalje imao pred očima priču o njoj. U beskrajnim prepričavanj ima i sašaptavanjima svak je u nju utkivao ponešto od svoje lične muke i mržnje. Nosio je. neprestano rasla. I da čudo bude potpuno. A tako su se i sami držali. izbeglica posle propasti revolucije od 1848. Mali broj podoficira. U stvari. jer oni sami već godinama nastoje da se prilagode sarajevskoj sredini u kojoj žive. on je imao naziv seraskera i dolazio sa sultanovim fermanom i neograničenim ovlašćenjima. đavolska legija kojoj se broj ne zna i čije zloće i sramote kraja nemaju. i samo od njegove volje i ćudi zavisilo je šta će biti od njih. kako su muslimanski ljudi često i ogorčeno govorili. koji su od ranije živeli u Sarajevu. To je bila ružna i mračna priča o stvarnosti koja nije bila lepa ni svetla. 40 A što je glavno i najteže. privlačili opštu pažnju na sebe. Raja je u njima gledala poturčenjake i avanturiste. u svom džepu tapije od njihovih glava. a muslimani podmukle hrišćanske uhode koji pod maskom islama i carskom uniformom dolaze da iznutra razore lepi mir i ustaljeni život vernih podanika i pravih muslimana. a od toga trideset do četrdeset oficira. bez najmanjeg razumevanja za njihovu prošlost i tragičnu sudbinu. Najviše ih je bilo u samom štabu. ti stranci u Omerpašinoj vojsci nisu sačinjavali neku zasebnu jedinicu. Ni kod koga u ovoj Bosni nisu oni mogli naći milosti ni shvatanja. jer su već odavno u turskoj vojsci. »glavni i najveći murtatin«. Tako je taj murtad-tabor. možda ni toliko.

ako ne recima i otvoreno. znajući da biti pravi Turčin znači 42 biti prirodno tvrd. sa ironijom. koji su izgubili jednu domovinu a nisu našh drugu. i skrivena. Pa ni kod Omerpaše nisu ljudi iz tog ozloglašenog tabora nalazili uvek razumevanja ni pune zaštite. isključeni iz svakog društva. a ipak tako različni od njega. pre bi se moglo kazati da su ga svi mrzeli ili bar zazirali od njega. to samo u četiri oka. I kad je koji hteo da moli komandanta da mu nešto učini ili nešto oprosti.« Pa bi se odmah ispravljao: »Ne. jer ja sam nešto drugo nego on. nehatno. ohol i dokraja hladan i nepokolebljiv. A pogotovu su se klonih murtad-tabora i svega što je s njim u vezi. murtad-tabor nije imao prijatelja ni pravog zaštitnika. koju ni sam sebi nije hteo da prizna. I tu ljutnju prenosio je i na njih. on je menjao držanje. U ovoj sredini izukrštanih interesa i verovanja. nagrizeni životom u tuđem svetu. Ali. jer nemaju kud. A kad bi ostao sa kojim od tih oficira nasamo. s druge strane. on nije mogao ponekad da ne pomisli u sebi: »Ovakav sam i ja mogao biti. on je čekao priliku da to bude u četiri oka. kakav bi i sam bio da nije imao izuzetne sposobnosti i naročitu sreću. nije on ni sam sebi bio prijatelj. I u ovoj opštoj pometnji i nevolji on se zaista odvajao kao naročita nevolja. Kao što se vidi. I znao je da su mu. jer im to serasker ne bi nikad oprostio. po svojoj sudbini. I u tom je savršeno uspevao. a protiv najvernijih podanika i najtvrđih Turaka u Carevini. suvo i sa visoka. Cim bi bila dvojica ili više njih. Sve opreke i razlike između turskog i zapadnjačkog načina života sukob- . Domaći hrišćani i Jevreji. nikad ja nisam mogao ovo biti ni ovako izgledati. izbegavali su sada kao i uvek svaki dodir sa carskom vojskom. jer predstavljaju mozak i udarnu snagu njegove male vojske. a ono svojim primerom i stvarno. takvi kakvi su. ljudi iz murtad-tabora delovali su razorno. sa pažnjom u kojoj je bilo nelagodnosti i duboko prigušenog osećanja obaveze i dugovanja. oprezni po navici i manje ili više ustrašeni od rođenja. Odnos između njih i njihovog vrhovnog komandanta bio je pun neiskrenosti i protivrečnosti. kad već ne može da ne misli na njih. mirno. (Gledajući izbliže pojedinog od tih oficira. Ali pronicljivi oficiri iz murtad-tabora koristili su se tim iskustvom. Stoga se trudio da govori kao pravi stam-bolski koljenović. On je cenio mnoge od njih i kao oficire i kao ljude. izazivački. sa spaljenim mostovima iza sebe. Video ih je jasno i znao tačno šta su i kakvi su. unosili u nju nemir i nered i preziranje svih utvrđenih oblika i načina. A još više ga je mučio strah da ga ljudi ne bi vezivali za ove nesrećnike i gledali u njemu neku vrstu poglavice murtad-tabora i prvog i glavnog murtatina. budila se ponovo u njemu i progovarala ponekad pri bližem dodiru sa ovim ljudima koji su mu. naročito turskog. Razloga je za to bilo i osim opšteg straha. nejasnih i tajnih osećanja koja su. I to. Isto tako. oni su znah da dobijenu milost ili pažnju ne treba nipošto isticati ili se njome hvaliti. Uostalom. oni su bili pred njim stalno kao živ primer nesrećnih i neuspelih prebega. Oni su se uglavnom pravili da i ne primećuju tešku i neobičnu borbu između sultanove vojske i svojih sugrađana muslimanske vere. o carskom trošku. i koju je nastojao da prikrije upadljivom strogošću i prezrivim recima koje je uvek nalazio kad je bio govor o tim strancima. preobučena. U većini. I sam nekad begu-nac i »murtatin«. I on je svakom prilikom i na sve načine nastojao da između njih i sebe drži što veće odstojanje i da se u očima sveta. bez jasna i slobodna puta pred sobom. sa carskim znanjem i pristankom. a zapovednički. bili i toliko slični. predrasuda i neznanja. on je često razgovarao sa njim prisno i srdačno. ali pravog razumevanja ili sažaljenja za njih nije nalazio u sebi. na žalost. dobrodošh i potrebni. Oni su. ućutkana uspehom.razmere čitave neprijateljske armije koja se. vršila svoje dejstvo. očajni beskućnici. i da nije postao ovo što je. osuđeni da budu verni vojnici. Ali. doskora »carskih sinova«. slavom i godinama. ni u čemu ne vezuje i ni po čemu ne izjednačuje sa njima. trudeći se da ih ne viđa suviše često. u kojoj su vrednost i smisao života bili ponajčešće usko vezani sa oblikom i načinom toga života. Uspavana duša renegata. jer su dobro znali da im ona u svakom slučaju može da donese samo štete i napasti. da što rede govori o njima. A njega je ljutila ta slabost koju je morao da skriva. podmuklo uvlači u ovu zlosrećnu i upuštenu carsku zemlju. on nije mogao iskreno i jednostavno voleti svoje oficire izbeglice i poturčenjake.«) Mučilo ga je to unutarnje talasanje i ta potreba za objašnjavanjem sa samim sobom.

Njihova zla sreća činila ih je neosetljivim za bede koje su svakodnevno. mlado kao i odležalo. Žrtve despotizma i nasilja u svojoj zemlji. Tri nedelje se vojska . otrovan svojim rođenim crnim mishma gore nego najžešćim pićem. Uspostavljajući golom silom. prividan i privremen red. Pili su rakiju svih vrsta i svih jačina. rum. o njemu su mislili.ljavale su se kod njih i pokazivale na njima i njihovim postupcima. svakom krivi. žutu od starosti. kao i bledu patoku koju su otimali još mlaku po kačarama. težnje i povode. Ali. mastiku i otrovnu špiritušu. ali i trovalo i razjedalo. plemenita vina sa grčkih ostrva kao i seosku kiselicu. Mnogobrojna su bila iskušenja kojima su ovi begunci bili izloženi i raznovrsni poroci kojima su pojedini od njih manje ili više podlegali. u njemu im je bila psovka i molitva. sa društvom. tako da se većina bila ostrvila i predala životu čulnih uživanja. za krađu i nasilje. Zaduživali su se i brukali. njihova ljubav i mržnja (beznadna ljubav i nemoćna mržnja!). pili za vreme spremanja svakog pohoda. pili su natašte. taj je bio redovno mrk i potuljen. To je bio murtad-tabor. u raznim krajevima Turske. odlazili i vraćali se. odmarajući se ili lečeći od rana. neštedimice. prepečenicu. oni su izabrali piće za prijatelja. nestrpljivi zbog sporog kapanja lule na kazanu. alapljivo. šampanjac. Nikom mili. bez reda i mere. razgovarali i ću-tali. nereda i nasilja. u svojim zemljama. potajno i u tišini. Pili su po garnizonima i zimovnicima od Alepa i Bagdada do Bihaća u Bosni. Ona ih je oslobađala obzira i grize savesti. međusobno lagali i krvili zbog pića. Za piće su radili i živeli i ginuli. i to onako kako piće menja ljude: nikad nabolje. kad bi ih probudio ružan san i morila Ijutina i štucavica. Nije prošlo mnogo vremena. njihov glavni zadatak i poslednje nesigurno uporište. naiskap. nadoknada za izgubljeni život). zamagli sadašnjost i dočara neku bolju budućnost. a sve što je svet 0 vojsci znao ili mislio da zna pokazalo se ili netačno ili nevažno. ali što opija. Taj porok bilo je pijanstvo. sanjali i govorili. A koji nije pio. grogove i punčeve. za laž i podlost. dobru dalmatinsku lozovaču. a samo manji deo njih zadržao neSto od one čovečnosti i one moralne snage sa kojima su nekad. pili nemilice. njime se hranili i njim disali. nežnost i ogorčenje. arak. pivo. pre spavanja i za vreme kratkih bdenja. krali ga i krili. u toku borbe i posle nje. sami sebi teški. izvitoperene. Njihov život (ih bolje rečeno. da bi ga noću. gledali oko sebe i koje su često i sami izazivali ili bar uvećavali. A kad bi svega ponestalo. sve što može makar za trenutak da izmeni sliku stvarnog sveta koja je za njih nepodnošljiva. sa malim izuzecima. od zdrave šljive do meke i podmukle some bez imena i određena porekla. veruju i poštuju. ali su isto tako dehli i poslednji gutljaj sa dobrim drugom. uz jelo i posle njega. likere. Piće i njegovo moćno. ili meraklijski sporo. prave i patvorene. jer je strast slađa kad je zajednička. Pili su sve što se pije i što se ne pije. strana pića koja donose konzuli i pomorci. Pili su gotovo svi. žitovku. ustali na odbranu svojih prava i svetinja. Piće ih je činilo sposobnim za sve. konjak. kao zarazu. u jednom poroku bih su svi ogrezh. pevali i plakali. mnogo i besno. oni su u tim pokrajinama do kraja razarali ono što su drugi hteli da razore tamo u njihovoj zemlji i u njima samima: veru u mogućnost pravednog i donekle ustaljenog reda i u trajnost svega što ljudi imaju. bez obzira na njihove ciljeve. u sultanovo ime. kriomice i bez glasa sahh u sebe. oni su nosili svoju nesreću. I pili su sve što opija. prepušteni slučaju i nemiru izbegličkog života i prisiljeni da u tuđem svetu služe tuđim interesima. Izgubivši svoju zemlju i porodicu. imetak i položaj. votku. u ludim terevenkama ili svaki za sebe. kao i za podvige u ratu ili velikodušne postupke u životu: ono ih je držalo i nosilo. pili su razređen (slabo razređen!) čist alkohol ili na brzinu filtriran smrdljiv špiritus. njihov lek i njihova bolest i smrt — bilo je piće. i služili su i ginuli u pothvatima koji su u stvari samo ubrzavali neumitni proces raspadanja ovog osuđenog i dotrajalog carstva kome leka nema. zamračuje svest i što može da ućutka sećanja. viski. varljivo i kratkotrajno dejstvo. u najgorim vidovima. oni su postali sultansko oruđe za gušenje svih pokreta i nemira u Turskoj. jer su i lek i bolest za njega jednako smrtonosni. sa pićem su marširah i bivakovali. i iz dana u dan menjalo. iz jedne turske pokrajine u drugu.

Seljak čeka strpljivo. onako prazno-ruk. često krade. i poslednje selo je obavešteno. iako sve manje i manje. ali on oseća još da je konj njegov. Kako se to ljudstvo povezivalo u planski upućene jedinice. jer vojsku sačinjavaju ponajviše mladi i dokoni ljudi gladnih čula i željni svega. Svršeno je bilo sa igrom. zatim kao slep prima parče hartije i mehanički ga zadeva za pojas. dok se ne ozlojede i ne zamore. računajući i to u grdnu štetu koja ga je zadesila. mrka i užarena lava koja se valja. jer mu nalazi mesta u svom jednostavnom i drevnom shvatanju svela. slabo snabdeven i plaćen i neredovno hranjen. Onda su se odjednom raspršila sva zlurada i naivna pričanja. Posle prvog dana putevi u tom kraju opuste. A kad umesto svakog objašnjenja stanu da mu otimaju ular iz ruku. Tada vojska. ali ga vojnici zaustavljaju i nagone da primi priznanicu koju podoficir. upinje se. Bez obzira na razliku u odevanju. ali su njeni pokreti neuhvatljivi i nepredvidljivi. izgubio se što pre u grmlju. sa određenim zadacima. nego i pića i razonode i žena. pravi se da ne razume. naoružanju 1 komandnom kadru. praska i pukće. pa batale i to. Teče dolinama i hvata se . onakva kakva je od pamtiveka. sređivala i razmeštala. gora i teža od tradicionalnih turskih armija.odmarala. U svakom kraju kojim ta vojska nastupa nađe se prvog dana još neobaveštenih seljaka s planine. sedeći kraj druma. to je sada bila osmanlijska vojska. rana i smrti. Najpre ga drži za ular pri samoj njušci. Vojnici mašu rukama i puškama i alaču. ni njihovog morala ni stege ni reda. a sama se brani kako god ume i koliko god može. u svom neprirodnom položaju prava slika nemoći. koji naiđu s konjima. i ostaće dok god bude bilo sultana u Stambolu i njegovih vezira u Bosni. ta vojska je bila i drukčija. bar u svojoj osnovi. i odjednom se nađu pred desetinom vojnika u mrkim uniformama. a pogledom je sav kod konjčeta koje mu odvode. nedo-gledno i neproračunljivo u svom kretanju i svojim postupcima. A ne treba vojsci samo hleba i smoka. Mnogo carskoj vojsci treba. U tuđoj zemlji i daleko od svoje kuće. Vreme — tursko vreme koje stoji u mestu — odjednom se posunovratilo i pokazalo svoje pravo lice. Vojska koja sjedinjuje u sebi sve žive snage zemlje. Ide vojska u dva pravca. ispruženih ruku. izvuku mu konopac. I ona se kretala sada kao žitka. vojna stega i stalna blizina bolesti. Jedina razlika je u tome što sada za rekvirirana dobra izdaju priznanice koje oštećeni redovno ne zna da pročita. a u koje niko ne veruje. ostala. kakva je bila kad je pre četiri stoleća ušla u ovu zemlju. po kućama i dućanima u kasabama i zaseocima oko njih. centimetar po centimetar klizi mu zategnut povodac kroz očajnički stisnute šake. nemilosrdno rekvirira. ne štedi ni on nikog i ništa. uzvitlana u neravnoj borbi sa zlim slučajem i ovim vihorom i pokorom koji se zove carska vojska. na sever i na severo-zapad. ne sluteći zlo. A u isto vreme. Zatim gleda kako bi skrenuo s puta i. jer nije imala ni njihove nekadanje svesti o svom pozivu i svojoj velični. traži borbu i ruši sve pred sobom. ali u svakom slučaju strašno i opasno po zemlju kojom se kreće. ali sve malo-pomalo. čini sve što može da zadrži živinče koje mu otimaju uz nerazumljivu viku. ali dobro razumljivim pokretima. a izuzetni napori. a onda pred jačom silom popušta. hiljadama očiju i hiljadama ruku ona traži i otima što joj je potrebno ili uništava bez nužde i potrebe. ispruži ruke. on raširi i odupre svom snagom noge o zemlju. koga udari ne žali. u potrazi za onim što joj treba. on se pomaže kako zna. Najposle. na Krajinu i u Posavinu. a kad ipak primi udarac — jer ta se velika igra života i smrti sastoji od zadatih i primijenili udaraca —' ona ga podnosi stoički. izdaju. šiba očima oko sebe. i osećaj ući da ga ne štede. ide dalje. piše na kolenu. trunka ljudske prašine. pričama i paradama. kao pred strašnim sudom od kojeg se pobeći ne može. i ne zaustavlja se ni pred čim dok traje žara i težine u njoj. Kreće se vojska i rekvirira stoku i hranu isto kao i one ranije carske vojske bez uniforme i egzer-cira. tako je nestajalo vojnika pojedinca i askerskih grupica koje lutaju po ulicama i zaseocima i čine za svoj račun štetu ili bar plaše svet svojom pojavom. a vojska je stala da pokazuje svoje pravo lice. a on ostane onako raširenih nogu. i mesa i soli. koluta. asker se ostrvi. a seljak zaprepašćen ne zna šta će pre. Svuda je ima. i tovarnih konja i zaprežne stoke i stočne hrane. kakva je. I na glavnom drumu i po sporednim putevima viđaju se uvek isti ili slični prizori. Ali ne pati kraj kroz koji vojska prolazi samo od zvaničnih rekvizicija. ponekad i otima. samo pooštravaju tu glad i tu želju. bez obzira na vekove slabljenja i opadanja. A od rasturenih vojnika i grupica sve se više stvaralo jedno jedino veliko i čudovišno telo.

I ova bosanska oštra voda izaziva glad i truje čoveka pohotom. otkrili mlađu Ciganku. na bleštavim talasima treptave žege. Sjahao je kraj kolibe iz koje su jednako izlazili vojnici. sa predosećanjem pokolja i smrti u sebi. satiru konje. Kaplje smola niz visoke borove koji rastu u kamenu ispod i iznad puta. uporedo sa nastupanjem trupa u maršu. zasukanih rukava. a od toga strada disciplina i raste nered. okretah leđa iskušenju. zbunjeni. alT gde da nađu ženu ove hiljade mladih ljudi. šumom i planinom. oborene glave. ali naročito željna žena. venerijom. Udarile neke žege pre vremena. Tu su ražnjevi škripali i osipale se iskre i dizao dim sa stišanih vatara. U blizini Zenice. i želja u njima raste. razbludan oblak. Dešava se da pojedinac ili isturena izvidnica pristigne i uhvati neku izgubljenu ili zalutalu ženu. nevidljivo povezani. u stalnom pokretu. U jednoj od njih vojnici su. pojedinačno ili u grupama. i tvrdo i nezrelo. bila »zapristala za četom«. Pod njihovom jarom koja zamara i razdražuje. uvek naopako i uzaludno. nego da o njima govori ili sluša. žive svaki za sebe.) Tu su kraj izvora zaklali dva ovna što su. talasa. žuticom. Vojnici se zaražavaju prohvom. i ne pominju u govoru. Još nedopečeni ovnovi su skinuti sa ražnja. kršem i kamenjarom: pešadija. gde je drum prolazio između dve visoke gole stene usred zelenog. mlađi i uzdržlji-viji. ima ga po brdskim prevojima na suncu kao i iznad hladovitih dolina u senci. sedeli nepomični kraj vatara i. zemlja buja. zakopčavajući koporan ili otirući pepeo sa sebe. nekad ružno i žalosno. bez vrata i prozora. Ispod toga mili vojska zavojitim putevima. a drugi su. trčali odozgo put vatara. i putuje ono ne-dogledno ženskog telo. bar za trenutak. Ti susreti sa stvarnim ženama od krvi i mesa. jer niko glave ne diže. u podnožju sela Raspotočja. uz guranje i otimanje onih koji su bili okupljeni oko njih i viku i dozivanje onih koji su. Uzalud konagdžije idu dva dana hoda unapred i razbijaju i prosipaju svako bure rakije koje nađu. (Komandir se bio zadržao u Lašvi. Ali. Jedu što god dobiju i kupe. kolju goveda i stoku. kao vreo. divlju pomamu.obronaka. Vojnici su se sada podelili: jedni su trčali kolibi i čekali svoj red. Samo je još više raspali. nego povezane u jednu jedinu opštu. tražeći suvog pruća. To već i nisu žudnje koje se javljaju pojedinačno. U tom trenutku naišao je gornjim putem. da ne bi izgubili svoj deo. neodređenih granica. i spuštali se dole ka izvoru. ali ono ih pritište. kad se sve od nejakog deteta do najstarije babe sklanja ispred njih? A žega oko njih pali. jedna pešadijska četa skrenula je u stranu i na zatvorenoj livadi dala sama sebi odmor. napuštene. oskudna komora. komandir sa seizom. ostrvlje-nih i kivnih. zlatast. završavali su se nekad smešno. Na strmini iznad njih nalazile su se neke kolibe od pletera. neočekivano. i što god mogu oteti i ukrasti. Nikad nisu siti ni gasni. Sedela je kraj ognjišta i neprisebno zurila u pepeo davno ugašene vatre. duž otegnute linije kojom je vojska nastupala. draži i muči gore nego umor i neizvesnost i bespuće. proteže se i diže ogfomno i razliveno žensko telo bogatih oblika. A nekad su ti prizori bili takvi da je svaki i najgrublji anadolski regrut više želeo da ih prećuti i zaboravi. Traži ustanike i buntovnu krv iz njih. po tvrđenju veselog kuvara. A iznad svega toga jednako se širi. na delove rastavljeni brdski topovi. većina oficira je pijana. Asker je zaglavio vrata te kolibe u kojoj nije bilo mesta za više od dvoje-troje. talasastog predela. Ne gledaju ga. i to sve jače što su pustoš i oskudica oko njih veće i što se sudar sa ustanicima više bliži. stali su da seku i dele meso. 2ena se nije branila. šta vredi kad njeno sparušeno telo ne može nikad da ugasi ovu prokletu žeđ. Žedna je i gladna. sa bezbroj oblina i udoljica. čim bi iskočili iz kolibe. a uhvatiti ga ne možeš nigde. Žed i glad se još nekako zadovolje. a uz put njeni vojnici nagone u strah one koji su se uvek bojali. U visini. uzimaju i poslednje. tka i sikće zla i nakazna psovka između vojnika i s vremena na vreme kresne ljuta varnica na kršu ispod 4 Omerpaža Latas 49 konjske ploče ili potkovane vojničke cokule. osećaš ga svuda. a posle ih je sa smehom ili psovkama prepričavala jedinica jedinici. i šire zarazu oko sebe. Piju svaki mutljag. troše materijal. kipti znoj sa ljudi i konja. hvataju i iskorišćuju radnu snagu. Kad je drškom od korbača . vojska se kreće i širi oskudnom zemljom kao lepljiv polip čiji pojedini pipci. Dvojica vojnika. A tome nema leka ni pomoći. gledajući jednako u pečenicu. napušteno i sumanuto stvorenje. Za to vreme oni gore su se smenjivali brzo i izlazili jedan za drugim iz kolibe.

Tu gde drum slazi u klanac. Oficir je naredio pokret. Ali tada se videlo da je taj čovek gluv i nem i malouman. Svi su konjanici bili sjahali i vodili su konje u povodu. Kraj povorke gubio se lagano u tesnom i senovitom klancu kao u ponoru. izbezumljen petao i izgubi se u gustom zelenilu iznad potoka. askeri. i pretvara u oštar kamenjar. uski klanac na mestu zvanom Sjenoviti han. ali niko ne odgovara. sve po ravni i pored potoka. pognut i prosjački odeven čovek. bacio je samo jedan pogled i odmah zakrenuo glavu u stranu. OčeS3 . na drumu kraj gotovo usahle rečice. KOD SJENOVITOG HANA Drum koji ide bilom brega. na starom i glomaznom zekanu. kao signal. izludela. Naredio je seizu da ubaci u kolibu rezervno ćebe sa konja. nagnut i nakostrešen kao bolesna džinovska ptica. U jednom trenutku pojavilo se ipak ljudsko stvorenje na drumu.otvorio vrata. odmah je hitao. Najveća gužva i buka je oko hana. živa i na izgled beskonačna nit od ljudi i konja. vičući glasno i gnevno na vojnike koji su se već bili rasporedili za polazak. A kako bi koji konjanik sišao i dokopao se malo ravna tla pod nogama. izdvoljite se. Visoki sedi poručnik. sa pe-nom na usnama. potoku koji je tekao iza hana i koji se bolje čuo nego što se video. toliko su izlizane od negdašnjih prolaznika i utonule u zemlju od kiša i mnogih godina. gotovo gubi. psi vam majku potezali! Vrijeme vas nebesko ubilo. I same velike kamene ploče kojima je pokrivena čistina ispred hana jedva se vide. psuju. i ženin glas se naglo tanjio i gubio. Strmim kamenitim drumom niz breg silazio je eskadron konjice. čovek se branio obema rukama kao od pčela i samo se blaženo smejao ogromnim bezubim ustima koja su izgledala šira od mršavog lica. spuštali i dizali kao da ih voda zanosi. mogli su još jednom svi i da čuju i da vide ženu iz kolibe. ogrnuta ćebetom ispod kojeg su visili dronjci njenih dimija. na jug od Sjenovitog hana. tu se naglo spušta i sve idući strmim povorom silazi u duboki. a onda su počeli i sami da se smeju i prave konjaničke šale i na ludakov i na svoj račun. Svi su navalih na njega glasnim pitanjima o handžiji. redajući se sve više dužinom druma. a ne mogući se odbraniti. ali pre nego što su stigli da se udalje. pored potoka. Lupaju u vrata. o selu. vojnici su najpre psovali. našao se usred te gužve od konja i konjanika mršav. frontaš. Sklapajući oči kao od neke miline što je u toj stisci od konjskih sapi. Dimije i košulja na njoj bili su pocepani askerskim šakama u paramparčad. spore povorke blesnulo bi na jakom suncu ponekad nešto od oružja ili sa uniforme i sevnulo na daleko. stoji u zelenilu. zažarenih lica. kurvini sinovi? Ima li vas još? Evo. Na zemlji je ležalo jadno. o mleku i hlebu. Nigde žive duše. misleći pogrešno da je han otvoren i da se tamo deli voda ili krčmi piće ili hrana. Povijala se kao ptičje strašilo na vetru i za-penušena. Sve je na njemu trošno i rabatno. viču. ritali se i ujedali jedan drugog. tako je počinjao da se gura' i da viče na one koji su se iskupili oko hana. konji izmučeni i znojni. i odmah se spustio na put. Streha iskrzana. a s brega su slazili sve novi i novi. tamna. I ništa više. Vojska je napredovala. prozori i vrata iskrivljeni. — Gde ste. mršavo ženino telo u slabim trzajima. dozivaju. jednako isturajući trbuh napred. Na toj nizbrdici drum se razhva. izukrštanih povika i uzvitlanih ruku. zajedno s konjem. vikala za njima kreštavim glasom. Razočarani. ali tovarni konji su posr-tali i klatili se. Kao da je iz zemlje nikao. bio je jedini koji nije sjahao. kao što će vas i ubiti! Evo! Ali četa je zamicala za strmu i visoku stenu pored puta. ostareli crni han. A kako je ko slazio na drum. Izišla je i stala pred vrata. tako da izgleda kao ogolela kičma toga žućkastog brega. Tesni klanac sa drumom i potokom između strmih padina punio se sve više vojskom koja je kao neki mrki i spori slap klizila sa obasjanog golog brega. Komadi pečenja nestali su čudesnom brzinom u rančevima i po džepovima. Gurali su se i smetali jedni drugima na tom uskom prostoru. Iz pojate protrča kus. Konji su se na sve moguće načine branili od muva. Iz te tamne. a iz njih bije mrak. U klancu on opet dobiva izgled druma i ide pravo. Vojnici su ih bih čim stignu i psovali ioroz stegnute zube. Ugledao je prizor koji se ne može dugo gledati. Vojska je bila premorena i Ijutita.

i odgovarao je nešto tihim pogrebnim glasom. bio odeven u neke dotrajale i rasparane ostatke nekad bogatog odela. Covek je. već po navici. Tu je stišanim i promukhm glasom izdao naređenje za pokret. — Sta je. prizor je bio nepromenjen. u bujnom zelenilu koje je zatvaralo dno ovoga klanca. ali kao po dogovoru. presamićen starac. Trošna i stara. Kad se odjednom našao pred drvenom ogradom džamije koja je zatvarala klanac i u čijim se drvenim vratnicama završavao i taj jedini. a onda bez reči. da nema puta dalje. A onda se odjednom trže. • Sta je tamo? Ima li igde kuće i živih ljudi? • Nema. komandant je prišao sasvim blizu vičući. ona je bila osuđena na večitu senku i vlagu. Lice? To više pokazuje šta može da postane od ljudskog lica. Konjanici su stali kraj niske džamijske ograde. U teškim podočnjacima velike zamućene oči koje ne gledaju i ne vide. Poručnik pogleda jednog konjanika pa drugog. pa obori svoju veliku koščatu glavu. Pred džamijom. sitna rasta i nakostrešenih kratkih brčića. sabijena u dno klanca i opkoljena visokim drvetima. Nekoliko trenutaka nije mogao da odvoji pogleda od tog prizora. on je izdavao glasna naređenja i nastojao da unese reda u tu zbijenu gomilu. a ovaj odmah pokorno i tupo okrenu konja i krenu za njim. i gde je i zbog čega je pošao ovamo. a pred njim leži. sa rukama savijenim u krilu. misho je samo na smrt i nu'tve. kao da su vezani za njega. da tu ne može biti pomoći ni saveta. Nije im trebalo dugo jahati uskim putem. Sva trojica konjanika stadoše kao ukopani. ti šetaš. Upravo. pa skamenjeno. obode konja i krenu u pravcu iz kojeg je dolazio poručnik. I ne slušajući ga. Covek koji je klečao iznad mrtvaca bio je povijen. Odjednom su se našli pred malom. Naredio je dvojici konjanika da pojasu konje i pođu sa njim. plav i žustar čovek. To isto učiniše. м u VEČERNJIM ČASOVIMA . ne obazirući se ni levo ni desno.) Cim je ugledao poručnika i^ako se vraća nekim pogrebnim korakom. Kapetan Reufbeg. tanki seosM put. Izgledalo je kao premrzlo. kao i han pored druma. Ovako na konju. Komandant je hitao tako da su ga jedva pristizali. Tako su stajali trenutak-dva. Nepomičan. Bi mu jasno da ovde nema koga da zove. Sve nogu pred nogu. stupio u vojsku i prešao na islam. (Kapetan je mlad. On je prvi. bio se već spustio u klanac. u senci. u platno uvijen mrtvac. koliko se moglo videti. padaju sve odgovornosti i sve grdnje. Tek kad su prišli sasvim blizu. kapetan se vratio do hana. šetaš? — vikao je Ijutito komandant. Posle neuspele bune izbegao je iz Mađarske u Tursku. ispod voćaka. sav umotan mrtvac i čelo njegove glave isto tako nepomičan. i kakvo je to stvorenje. i dvojica konjanika. A poručnik je pognuo sedu glavu ostarelog trupnog oficira na koju u svakoj prilici i svakim povodom. Samo dženaza i mrtvac.kujući svakog časa da se komandant spusti na drum. i ko je. okrenuše konje i pođoše brzo put hana. ili bolje kleči i na podvijenim nogama sedi neki stariji čovek. — Nije čuo kako se konji izmiču i otimaiu i kako ih vojnici povicima umiruju. Kapetan je zaboravio na svoj gnev. da iz ovog klanca treba samo jedno: izići. na tabutu. kapetan se nalazio na istoj visini sa povij enim čovekom na tremu i morao je da mu gleda pravo u lice. nazreo krov nekog zdanja i zaputio se tamo. zbog kojih su neprestano morali da savijaju glave. sa nagnutom drvenom munarom i posrnulom ogradom. teško bi bilo kazati šta je. komandant eskadrona. na svoje mrtve. obo je konja i presreo ga glasnom grdnjom. i s nestrpljenjem je gledao u pravcu u kome su mu rekli da se izgubio poručnik. Džamija je imala mah drveni trem i izgledala pusta i zatvorena. komandant zaustavi konja naglim pokretom. Zagledan u uzan isečak obasjanog predela koji se kao osvetljen prozor nazirao u dnu klanca. Jahao je sada na čelu odreda. drvenom seoskom džamijom. šta mrtvac? Kakav mrtvac? Ti si mrtvac! Komandant Ijutito mahnu bičem. — Ah. uzjahujući. i nije ni pogledom ni pokretom pokazao da ih primećuje. videli su da na tom tremu čuči. kao izubijr \ iznakaženo od grča i nerazumljivog bola. kao postiđen. da ne vrede objašnjenja i ne pomažu pretnje. I začas su nestali u zelenilu.

pa dugo ležale negde zaturene. a pretvara se u brlog u kom vrvi i reži neuka i uboga.Na levoj obali Miljacke. i sad puštene u narod. . odjednom je postalo jasno da je bolje i sigurnije: zaobići. a strah podržava i širi ono što mašta stvara. i jesu. opšte strašilo. počinju također brzo da podležu opštoj zarazi. stvarnost joj pruža hranu. diže se izdvojena zaravan i na njoj velika i bela Dženetića kuća. Ne bi se moglo kazati kada je to počelo. ni ko je bio prvi od prolaznika koji je svesno i namerno zaobišao taj sklop kuća. Na njih su se. šapat je raspaljuje. sveti se ogovaranjem. sačinjavale kao neko izdvojeno naselje i stale da žive drugim životom. A novi stanovnici Dženetićevih konaka i sused-nih zgrada. Iako je na samom podnožju visokog brega koji je izjutra još dugo drži u svojoj senci. po mišljenju prolaznika. i tako još nadodaje svoje lude priče i mračna maštanja na stvarne nevolje. U to bi se svak mogao zakleti. seraskerova kućna čeljad i službenici. Tvrdo podzidana i dobro održavana. da ga nosi jesenji vetar i neumorno prebacuje sa jedne strane ulice na drugu. iskupljaju šejtani i igraju kolo. To ih nagoni da zlo čine gorim. ona pokazuje šta sve tako bogatoj i mnogobrojnoj porodici treba i šta sve takva porodica može i ume da ostvari da bi zadovoljila svoje potrebe i istakla svoj ugled. ta atmosfera se tako zgu-snula i zamračila da je ljudi oseća ju svim svojim čulima. beli na mesečini. Znani vedri prozori dobijaju opak i zloslutan izgled. Tek. Ti džeTtefiča ^{:oт^act. Jer. uzeto je još nekoliko najbližih kuća i ispražnjeno za njegove kancelarije i za ličnu stražu. čim se smrkne. Osim toga. poslugom i pratnjom. i koji su važili kao uzor gradske arhitekture. koje je znalo svako dete u Sarajevu. nego i zbog stvarne. dobrog ukusa i solidnog bogatstva. zaista vrti u kovitlac suvo lišće opalo sa velikih kestenova. kao što je to prvih dana i bivalo. nadovezivale stara kasarna i vojna škola sa svojim magacinima. A po svom visu i izgledu. s druge strane Bističkog potoka. osiona i tvrdoglava bosanska rulja. Tako se sve življe i gušće pletu nevidljive a L. bleštavim prozorima put juga i zapada. onda se može videti kako za njim trče preko kaldrme usamljeni pojedini listovi. a kad baš moraju da ga sretnu. Od proleća do jeseni. tamo gde počinje strmina koja vodi na Bistrik. gledaju opet sa nepove-renjem i prezirom na te građane koji se klone njih i njihovih kuća i zaobilaze carskog čoveka gde god mogu. Kad sve lišće sablje uza zid. zašto bi inače ispred njih šetali mrki stražari sa puškom na ramenu? Mašta počinje da radi. uplašen ratom i mučen oskudicom. Kao da je malo zla koje se danju vidi: povorke hapšenika na lancu. ogorčen i praznoveran. odvratnosti i straha između ta dva sveta stešnjena u ovaj planinski sklop. a domaći svet. sastavljena od središnjeg zdanja i njegova dva krila. A istina je da se tu sa metalnim šumom. kao deli-rijumski miševi. prolaze mimo njega kao potuljene kukavice nejasnih namera i podmukla izgleda. opravdane bojazni da ih seraskerovi ljudi ne zaustave i ne nateraju da prenose nameštaj ili izbacuju đubre. odmah iza Careve džamije. To je dobra građevina na sprat. sad su počeli naglo da se menjaju u očima sarajevskih građana./rste niti sumnje. kao da je i građena za vojnu silu i vezirsko gospodstvo koje sada prima u sebe. Prizemne zgrade i magaze. koje su bile potrebne bogatom kućanstvu Dženetića ili služile kao skladište za robu. Na dnu vedrog i pitomog Bistrika stvara se ukleti deo grada. odakle očekuje popodnevno sunce. U njihovim očima samo su te zgrade prava ljudska staništa. sad sve više podsećaju na tamnice ili prostorije za mučenje. a jedna i druga strana nalaze svakim danom sve više opravdanih razloga za međusobno nepoverenje i mržnju. izmišljanjem i šaputanjem. I to ne samo zbog opšte predrasude i neodređene odvratnosti prema svemu što je seraskerovo i nizamsko. Seraskerovi ljudi sve su više grubi i nestrpljivi. I to. ona vedro i sigurno gleda svojim mnogobrojnim. Sve su te zgrade. okupljene oko Dženetića ko-naka. Tu prolazi samo onaj koji baš mora ili koga na lancu vode. Jer. građi i rasporedu. transporti bolesnih i ranjenih vojnika. dok celo ostalo Sarajevo sve više tamni i gubi izgled grada. U konake se useho serasker sa haremom. Oko njih se sada brzo stvara krug gluve pretnje i neodređene opasnosti. sabijeni u tih nekoliko zgrada. Idu priče tako opširne i bogate pojedinostima kao da su davno nekad smišljene. karavani konja natovarenih hranom koja se otima i inače oskudnom stanovništvu — po sarajevskim kućama pričaju da se na ulicama oko Dženetića kuća. sa svoje strane. A već posle nekoliko dana videlo se da to čine svi.

Stvara je život među ovim planinama. Pametan čovek ne ide u takvu zemlju. I nije dalek dan kad se o nekom kidanju i bežanju neće moći ni govoriti ni misliti. ili bar samo maštali. da nigde više nade nema. u ranom sumraku jesenskog dana. . Skočio je. Redovno se nađe neko od drugova da posedi sa njim i prikrati vreme i sebi i njemu. A kad muzika umukne za nekoliko trenutaka. Pa ipak. pa i na raportu pred samim seraskerom jedan glas u njima govori: pobeći. To nije 6i više ni ljudski hod ni konjski kas. sve vidi crno i ne nalazi dovoljno reči za svoje neizlečivo ogorčenje. Od glavnog zdanja Dženetića konaka deli je samo cvetna bašta i visoka ograda. Po deseti put udara pesnicom o koleno zdrave noge i govori kao sam za sebe. a sve jednako ovde živimo i ne pokušavajući ozbiljno da već jednom raskinemo. Tu su sada. — Ama. kad se šire senke i spuštaju magle. mladolik. Prvi gutljaji pića. kao i prvi tonovi muzike. To nije putovanje. i njegov »gost« major Abdulah-efendija (Mađar Nemet Antal) punokrvan i naprasit čovek koji se oporavlja od rane na nozi. To Saida hanuma svira svoje redovne vežbe. I svakog dana sve se više zagliblju-jemo u ovu močvaru. nije ni bežanje. pod ovim uslovima. To je ona zemlja koja — nije ovo. pričaju svoju jednoličnu. a ako se već nekim zlim slučajem nađe u njoj. samo ne ova beda bez smisla i dostojanstva! Ah da. ti uviđaš da je nema. ali major Nemet ne vlada više sobom. Naviknut na takve nastupe alkohohčarske rešenosti i kod sebe i kod drugih. kazuju da ova brda oko grada nisu neprelazna ni neprolazna kao što izgledaju i po najlepšem sunčanom danu. a pogotovu pred veće. A gde je to? Gde ima takva zemlja? Kad malo razmisliš i staneš da se sećaš. Sve. dežurni kapetan Izet-efendija (Kučinski). i vid se magli od zlatnih oblaka kroz koje letiš. Treba samo krenuti. U sumračnoj prizemnoj sobi te zgrade nalazi se stalno dežurni oficir. Piju malo i slušaju ćutke klavirsku muziku koja dopire iz velike susedne zgrade. napuštanju Turske. svi mi tako govorimo. Dotle je već došlo da je sve ovo pričanje o tome šta je trebalo. kažem ja: ne treba živeti u zemlji koja je pod Turcima. Kučinski je uzdržaniji i mirniji. 0 tome su svi oni iz murtad-tabora uvek i svuda razgovarali. ili bar mislimo tako. A u razgovoru sa drugovima. kapetan se nije s mesta pomaknuo. oni zameću razgovor koji je uvek isti: o bedi izbegličkog života. u Siriji kao i u Kurdistanu ili Makedoniji. samo negde u svet reda i svetlosti. pa ma samo jedan dan. onda treba da beži i da između sebe i nje ostavi razmak od najmanje pedeset milja. Lepo vidiš: iz Sarajeva idu na sve strane cvećem oivičeni putevi na kojima je svaki korak nova radost. Sve jači otkucaji srca vezuju se među sobom u jedan jedini. Da bi zagušili taj avetinjski šum. I sam se čudiš kako to nisi i ranije primetio. čait ni u takvoj koja je bila pod njima. Treba bežati. dok se ne sklope oba krila diptiha kao daske na poklopcu mrtvačkog kovčega nad čovekom i njegovom željom za beža-njem. šta treba i šta bi trebalo — samo prazan govor. I muzika i rakija kazuju isto. razumnih postupaka i jasne ljudske reči. čuje se kako napolju šumi lišće koje vetar rastura pustim sumračnim sokakom. otvarajući pred njim uvek isti diptih čije jedno krilo nosi svetlu i radosnu sliku. plav Poljak. pravi let. beznadnu. na svim pohodima. vrlo muzikalan i pomalo slikar. nego let. a put sam te vodi i nosi dalje. Sutradan će opet da se nastavi razgovor o odlasku. Kuda? Ma kuda. pa ma poginuo u bekstvu. ovde u Sarajevu. razgovaraju. otići. Njoj te sve vuče i ceo tvoj život se svodi na to: kako što pre do nje stići. o čamotinji bosanskih sela i gradova. . ne može je biti. napusti sve ovo jednom zauvek. ona postoji. neverovatnu priču. čas kao jedva čujan žubor čas kao prigušena grmljavina.U tom sklopu je i lepa kućica na sprat u kojoj je seraskerov štab. pa to čine 1sada. sa novim varijacijama. Nešto se dešava mimo svake . I dah staje. On je retko sam. Ponajčešće i jedno i drugo. o planovima da se ode nekud. otići. Sede. Major nije završio rečenicu. a drugo tamnu. jer vodi iz ove zemlje i ovog grada. igraju iabZe iU pijuckaju rakiju iz zelenog bardaka koji kriju ispod sećije. dohvatio SVOJ bambusov štap i hramljući otišao bez pozdrava. pa ma umro od gladi tamo negde u toj drugoj zemlji. nego čudesno spasenje u trenutku kad je izgledalo da je svemu kraj. Kako? Prosto. A tada .

divljim uzvikom. nedohranjen. Ima puteva. Posle izvesnog vremena i izvesne mere. ni sutrašnji tain izvestan. ne postoji ni asker. To traje jedno vreme. koju je rekvirirao artiljerijski pukovnik Arifbeg. i sve je tako stvarno i uverljivo. ni potražiti izlaz iz ove teskobe. Sve je ovo samo priviđenje. Pola hajduk. Uvek će biti vremena i mogućnosti. on je veći od neprelazne planine. kao u mučnom snu. Ali na tom mestu i u tom trenutku. zla i osvetnička. trezan i otrovan tugom. Očigledno. Ne znaš pravo kuda vode ni šta te čeka na njima. ili podvodni i opasni kao močari. Viče promuklim glasom. on dolazi sam sebi odjednom moćan. Nema cvetnog puta koji vodi iz Turske. jer on neće nikud krenuti sa ovog mesta. Stotinu bezakonja si svojim očima video. bilo je živo i veselo. i to čini. dabome. Može se zaglibiti ili polomiti a da se ne nađe niko da ti pomogne u ovoj pustinji. na . tamna strana slike. ni njegov grdni bajonet. Samo žuto. bar za kapetana Izetefendiju ne postoji. ali on stoji pred tobom. da bi uplašio žrtvu i ohrabrio sebe. u ime zakona. NA LANCU u napuštenoj kući Mujage Telalagića. krezubo askersko lice koje zaklanja svet i briše sve puteve i izlaze U sudaru sa tom potpunom bezizlaznošću trza se kapetan iz svog večernjeg maštanja i trlja dlanovima zažarene slepoočnice. na svašta liči pre nego na čuvara zakona. goli i neravni kao okosnice. sa praznim prtenim rancem o boku i umašćenim fesom na glavi. i ma mirna ni vesela čoveka. stvarno. koji sam ne zna ni kako je — zlom srećom! — uzet u vojsku ni dokle će morati da služi u njoj. izgleda. To može. malokrvan i krmeljav. Kad već ne može da se najede. gora i crnja nego što je bila pre ovog večernjeg zanosa. on može da se uteši i izdovolji time što će zaustaviti onog koji beži i tako ubiti njegov poslednji san o sreći. jedan asker nije nikad sam.verovatnoće. presretne asker i da te zaustavi — u ime zakona. nepredviđena i nepredvidljiva busija. ili opasnost od zla slučaja i neželjena susreta. pola prosjak. neodređenog vremena i ćudljive mere. ali nije neograničeno ni svemoćno dejstvo alkohola. Iz Sarajeva nema izlaska. napije. i dalje živi dok ne svisne i ne propadne. plod potištenosti i čamotinje ovog jesenjeg večera. ni glava na ramenu sigurna. u ovom sumračnom gradu u kome. stvaran i strašan. Večernje konačište mu nije poznato. Na ručku koji je priredio Ari№eg da proslavi naselje u novoj kući bilo je desetak oficira. ali oni su uski. Da. — Teskeran varmi! Gledaš ga i u prvim trenucima ne možeš da shvatiš. neograničeno i napretek. već od proleća. ni te neke zemlje reda i slobode u koju taj put tobože vodi. krupan i važan. nastupa trenutak zasićenosti. poturčeni poljski emigrant Ering. Svojim promuklim uzvikom on je već pokrenuo vojni mehanizam koji će čoveka istim ovim putem vratiti u pakao iz kojeg beži. ni sam nije siguran ni u svoj zakon ni u svoju vlast. Nije ga. grbavi. A može ti se desiti da te već pri kraju puta i na dohvat slobode odjednom. Ne. nauživa svega onog što drugi imaju. Na nogama mu potkraćene i razgažene cokule. nepismen. u ime nekog zakona zaustavlja anadolski beskućnik. njegovu jedinu nadu na spas. I dok u toj visokoj kući na Širokači traje graja i veselje i počinje terevenka. čak ni u pušku ni u ruke kojima je drži. U Sarajevu si. i da se tako sveti za sve što u životu nije imao i neće nikad imati. sposoban da se ispreči kao carski čovek na carskom drumu. kao ni muzike. gde na dan hoda unaokolo žive duše nema i gde ljudi zaziru i beže od drumova. u stvari. čarolija bledi i tanji se. pod mnogo težim uslovima. izlokani. ni zašto je baš on bačen u ovu daleku i nepoznatu Bosnu. Jer. a kroz njen proređen veo nazire se stvarnost. I takav kakav je. Kako je čovek mogao biti tako slep i lakoveran da po veru je u to? Đavo neka nosi i rakiju i muziku koje takva priviđenja dočaravaju! Nema. pravi domaćin te kuće nalazi se ovog letnjeg dana daleko od Sarajeva. da tu. Liče na zamke. protiv očiglednosti. Kivan i svega željan siromah. Pred grudi ti je stavio svoju puščerinu na kojoj strci bajonet kao crn ražanj. Pogled mu treperi i šara. Od toga i bežiš! A sad te. a nisi mogao da osetiš blagotvornu zaštitu zakona u toj zemlji. Dejstvo vradžbine počinje da slabi. Sve zajedno: jad jedan. Pred tobom je druga. mršavo. nikad ni bilo. izbeglica i poturčenjaka kao što je i on. i tako sigurno da ne treba ni žuriti sa polaskom. nema ni tog anadolskog lica.

pešačio je Mujaga Telalagić. Ali zato su Mujagi pucale kosti i gvozdena alka mu se zasecala u meso čas s jedne čas s druge strane vrata. bio je jedini na konju. Taj Stam-bol put kojeg ih vode nedoglednim putevima. I to mu je polazilo za rukom. pridržavajući se za sedlo. ali već posle dvadesetak koraka pokazivao se kao nezgodan i nepodnošljiv. rezao i pekao iznutricu i koji je dolazio od pomisli na kuću i porodicu. I sad je. mešajući se gotovo sa njima. S obe strane uske staze. Mujaga Telalagić bio je skromnog porekla. još do neki dan svesni svoga imena i položaja i svake svoje reči i pokreta ruke. Covečji koraci i svaki ljudski napor dolazili su potpuno . brani ne samo ono što jeste i što ima nego i ono što će njegovi sinovi i unuci nekad biti i postići. bio imanjem i ugledom jači od polovine bosanskih begova. Zemlja koju napuštaju sleže im se u utrobu. Sve im je smetalo. jer su sami sebi bili teški. u svojim srednjim godinama. sa svakim korakom sve jače. njihove kuće i porodice već nestvarne. kako se lanac ne bi suviše zatezao između njih i kako bega ne bi povukao sa sedla. da uspore. svuda i svakom prilikom. on je s vremena na vreme podizao pogled. Teže je bilo savladati onaj drugi i sve veći bol koji mu je. Tome vestom i samopouzdanom čoveku. Kupali su se u znoju i preturali svoje karabine s ramena na rame. steče priličan imetak. Cak mu se činilo da mu gvožđe oko vrata i bol koji ono zadaje i pomažu u tom i služe kao oslonac. Sad su bili već prešli Ме-taljku i sporo odmicali uzbrdo kamenitim prečacem. on je bio jedan od onih koji su se poslednjih godina najviše istakli kao protivnici svake reforme i novine. koji misle samo na to gde će stati na mekše i ravnije i kako će bolje poviti vrat da bi gvožđe što manje seklo kožu i zadiralo u meso. A oni sami. išlo je desetak askera u novim uniformama. Morao je da ide sasvim uz begova konja. nešto srećom a nešto radom i veštinom. To ga je vuklo zemlji. a u trenutku opasnosti. Kad bi koji osetio potrebu da stane za trenutak. izjeda ih dotle nepoznatim bolom. i gazio tupo gledajući preda se. koji se naglo izdigao među prve ljude u Sarajevu i bio na najboljem putu da se na tom položaju utvrdi i da svom potomstvu osigura stečeno i omogući dalji uspon. Pokušavali su sve: i da lanac opuste. kao pretposlednji. izgledao je nedostižan. i da se neprestano povija. ili da brže idu. da manje zatežu. Ti isti sarajevski begovi puštali su ga da se ističe i prednjači u otporu. a ničeg nije bilo što bi mu pomoglo da se održi pravo. Svaki od tih načina izgledao je u početku zgodniji i bolji. Pogleda mu nije^ nikad mogao uhvatiti. Njemu je bilo i najteže. muti misli i otežava korake. da bi spasli sebe. Do njega. posmatrao nepomičnu masku koju su sačinjavali brada i brkovi i samrtnički bledo begovo lice. osim njegovog sopstvenog napora i snage koja je bivala sve manja. U svakom lancu bilo je devet do jedanaest apsenika. Na kraju povorke jahao je oborene glave mlad i brižan poručnik. to viša biva nema potištenost hapšenika. izgledalo je da. Zatim je i sam obarao oči i nastojao da isto tako drži glavu pravo i visoko i da ne gleda nikog. imanje i grad koji ostavlja. I asker je bio zlovoljan i ćutljiv. To ga je opijalo i pomalo zanosilo. braneći postojeće stanje. A dan je izgledao večan i put beskonačan. »gurnuli su ga preda se«. Znojni i prašni. Pa i pored toga. u susret neizvesnoj sudbini. kao da ga nije ni bilo. kako bi i ostah prvo usporili hod. zaboravljali su pomalo ko su i odakle su i pretvarali se u robijaše. I branio ga je ćelom snagom svoje nenačete volje i skromne pameti. Uhapšen je odmah po dolasku seraskerove vojske i neki dan je u jednom od četiri lanca prognanih nezadovoljnika oteran put Carigrada. nastojeći da jednomerno raspo-dele težinu zajedničkog lanca i podešavajući da ih što manje davi i žulji gvozdena alka kojom su okovani oko vrata. opominjali su jedni druge. gvožđem okovane pešake. Išli su pešice i ćutke.putu kojim srećni ljudi ne idu. odlučnije i otvorenije od starih koljeS Omerpaia Latas novića i prvaka po rođenju i poreklu. iako neprežaljene. Sto dalje odmiču i što više divlji i manje obični i poznati bivaju predeli kroz koje prolaze. Poslednji u poslednjem od četiri lanca. Iako skorojević. jedan bolestan i prestareo beg iz Visokog. i on se našao pre mnogog od njih na spisku Omerpašine policije. ali je još kao mlad čovek uspeo da se istakne u sarajevskoj čaršiji i da. morao je viknuti. i da ga pridržavaju rukama. ispred sebe i iza sebe. kao da su i sami nevidljivo vezani za okovane ljude. i da ga zategnu.

i pretvarao sve više u neko delirično iščekivanje. a od takvih reči ne biva bolje. kao da sunce ne slazi sa zenita. što ih je oteralo od kuća i što ih goni ovim teškim putem u zlu neizvesnost. Rastao je bol. 2ega nije popuštala. jer je to ionako svak znao i osećao. I sve je više. za svakog od njih sve ovo izgledalo ludo i nemoguće: i ovaj put. Još malo. sada napuštaju svoju zemlju kao robijaši. Tu bi se odjednom gasila cela iluzija o bolu koji raste i penje se i tako se sve više bliži svome nestanku.uzaludni i nemoćni. peo se oštro i visoko. i valjalo je stati bar za desetak minuta. S vremena na vreme zateturao bi neki od hapšenika i poveo se kao da će pasti. glasno i nepotrebno. Jedan od askera pokušao je da zapeva. žega je rasla. Gvožđe je bilo ugrejano i od toga kao teže. onaj ispred i onaj pozadi prihvatili bi njegov deo lanca i malko ga nosili dok se on ne pribere. u jednom trenutku. Nepredviđen i nepropisan odmor nametao se sam po sebi. kao istorija i opomena potomstvu. slobodni i moćni. ogorčenje i patnja i oštro lično osećanje nepravde bih su kod svakog od njih toliki da su im na mahove da-vah zaista izgled ljudi u pijanstvu i bunilu. Povorka bi se zatalasala uz zveket gvozda i opet zastala na jedan od onih odmora koji dolaze sami od sebe. ili bi izgovorio poluglasno neku reč bez veze. i ka68 zna. ostao bi viseći. robijaši su se gledali klonulo i razočarano i. sami vladali i kažnjavali u medž-lisu ih na svom dobru. na lancu između dva druga. Ostaće samo strašna priča o seraskeru murtatinu i njegovim zlodelima i nasiljima. i on kao pijan. osećanje da upravo zbog te svoje oštrine i visine neće moći više dugo trajati. Nastalo bi sudaranje i posrtanje. samo je omorina rasla i umor u nogama i leđima bivao teži. Vratiće se vlast i snaga starog reda i prava. vezani ljudi posrtah su i buncah kao od ljutog pića. da raste i da se penje ka vrhuncu. Nigde traga od iščekivane spasonosne eksplozije! Sedeći u hladovini pored puta. prvo između sebe. šesti u travu pored puta i stati otkrivati jednog po jednog. I po nagonu održanja i po zakonu uljudnosti i uzajamne pažnje koji ih nije ni ovde napuštao. sa čuđenjem po- . pretvorivši se sav odjednom u spasonosnu. kao otrežnjeni. sa negodovanjem i prigušenim uzvicima ostalih ljudi u tom lancu. i čekajući da se onaj onesvesli pribere i oporavi. neko bi opet posmuo. koja je očigledno iskočila iz nekog unutrašnjeg razgovora i omaškom prešla usne. koja je vrila u svakom od njih. pri vrhuncu. Pad. ostavljajući za sobom nezbrinutu čeljad i rasuto imanje. I sve će — tako je izgledalo vezanim ljudima — opet doći na svoje mesto i biti kako je bilo pre ove strahote i pometnje. i neshvatljiva činjenica da oni koji su do juče. Ali odmah je umuknuo. i da će tu negde. I upravo tu. a od unutarnje muke. Bol je rastao. jer penjući se i rastući. Tada bi i vojnici zastali bez komande i dogovora. ali kako zbog okova kojima je vezan za ostale nije mogao da padne na zemlju. Svaki čas bi neki od njih neočekivanim pokretom prešao rukom preko hca. napustili su pred podne toga dana Bosnu. A boi je rastao i peo se. prekornim pogledima ljudi oko sebe. i sa njim. morati prsnuti kao što eksplodira izbačen karteč na određenoj tački svoje parabole. opuštenih ruku i oborene glave. A sa tom eksplozijom kao mehur će se rasprsnuti i poput grozničava priviđenja nestati sve ovo strašno i neverovatno što se od nekog vremena dešava sa njima i oko njih. i sporazu-mevši se samo pogledom. bez glasa i opomene. još samo malo više. kao čudno pijanstvo. tako da je svejedno da li neko korača napred ili natrag ili stoji u mestu. i san o bolu će se završiti i nestati. Tek će se pogledati. I dešavalo se s vremena na vreme da jedan od vezanih odjednom prosto stane u mestu. Neko je to i rekao. ućutkan i postiđen hladnim. Izgledalo je da sa njim raste i sazreva i ceo mračni nesmisao kojim je okovana i gonjena ova gomila mučenih ljudi. tj. oboren sunčanicom. pobedničku javu. ljuće i oštrije. bez ičije volje i odluke. I svima će odjednom postati jasan ceo ovaj bezumni nesporazum. Sve tako idući. A dalje će se stvar razvijati lako i prirodno. Ah šta znače odmori na ovakvom putovanju? Uzbrdice i nizbrdice su se smenjivale kao dve vrste jednog istog mučenja. sve se više bliži svome kraju i nestanku. kao čovek koji uzalud nastoji da se pribere i os vesti i shvati šta se ovo sa njim dešava. sve ono što su oni oduvek nazivali redom i pravom i navikli da smatraju jedinim mogućnim svetom i prirodnim poretkom. pa sa komandantom i njegovim askerom. ali samo jednom i samo kratko.

Poraženi. ćoškast i nepravilno građen. nekad manje. i u Ijutitoj šali govorio da ne razume kako čovek može biti »po svojoj unutrašnjosti darovit vojnik. živela je svojim životom mala glava oštrog profila. Govorio je dubokim iskrzanim basom. odjekuje povazdan praznina od lupe čizama i cokula. a nekad i teže i više od ostalih. Visok. govorio je Omerpaša kad bi se ljutio na Arifbega zbog njegove rasipnosti. prekorevao ga je i grdio stalno zbog te aljkavosti i nevojničkog odevanja. ali i u njegovom piću i mamurluku bilo je uvek nečeg svesnog. kažnjavao je nemilosrdno za svaku grešku i nepažnju. (»Taj misli da bi se otrovao zalogaj em koji bi pojeo sam. Svoje pobede serasker je imao da zahvali. Bez uzbuđenja i vike i psovke. bez brade i brkova. čovek koji nije srećan ni miran dok mu po kući ne vršljaju obesni gosti. Sva je tehnika ove vojske pod Arifbegovom komandom. mogao se ispeti i do najviših činova. i sanjalački zamagljene. bez izelica i badava-džija oko sebe«. svi bi se dizali. Pijanstvo se kod njega pokazivalo u pojačanoj rečitosti. razgaženih civilskih cipela do fantastične žute marame oko vrata. neočekivano crne oči i u njima neki živ. prešao formalno na islam. Ali tako načet. i hladno tuđe. Imao je lenje pokrete i »hod rekonvalescenta«. Da nije bio odan piću i tako ravnodušan prema karijeri. sporo vezujući slogove i kazujući uvek više pogledom svojih živih i sjajnih očiju nego recima i pokretima. treperav i neuhvatljiv osmejak koji se i pali i gasi i sužava i širi. Bilo je opštepoznato da je Topčiba-šina artiljerija bila glavna snaga Omerpašine vojske. pa su stoga i umne i podrugljive. Sin varšavskog graditelja. i ubrzo postao artiljerijski oficir. i kao takvi putovali dalje. Tu je stupio u tursku vojsku. sve od mekih. nepropisna i ćudljiva. Ceo izgled odavao je čoveka nehatnog i samovoljnog isto kao i njegova uniforma. naravno. VINO ZVANO ŽILAVKA u velikoj i lepoj kući na Bjelavama. od trke i dozivanja seiza i posluge. i dobroćudne. i pritisnuti tom nepodnošljivom istinom. kao i većina njegovih drugova. i nemilosrdno pro-dime. Kad je izbegao. Pio je kao i ostali. menjajući se stalno. svaki konj potkovan i istimaren. zvani Topčibaša. našao se. Sadašnji domaćin te kuće je artiljerijski pukovnik Arifbeg. u prvom redu svojoj veštini i bezobzirnosti političara i svom izuzetnom daru stratega i .) Samo u svečanim prilikama Arifbeg je činio krajnji napor i saobražavao svoju uniformu propisima službe. a on je neposredno podređen glavnom komandantu. (Omerpaša. uredni i uvek spremni kao »devojke udavače«.) Taj Arifbeg u stvari je Sigismund Ering. kako ga je zadirkivao njegov prijatelj pu-kovski lekar Fric. ako se tako može reći. nadmoćnog i. Na tom velikom telu sa dugim rukama mekih pokreta. u Carigradu. posle kraćeg lutanja. ispod kojeg su virili pramenovi retke riđe kose. rano pognut. trezvenog. koja je do neki dan pripadala Mujagi Telalagiću. i koji. izbeglica iz Poljske i već nekoliko godina jedan od najboljih oficira u Omerpašinoj vojsci.smatrali netaknute gvozdene alke na golim i preplanulim vratovima svojih drugova. i toplo čovečne. postaj ah opet ono što su: povorka okovanih teških krivaca i uniformi-sanih askera. on je bio savestan i strog komandant. ne uspevajući ni tada da izmeni i popravi svoj stav i svoje držanje. neko brže neko sporije. Eringov vršnjak i istinski prijatelj. snažan. daje očima svakog trena drugi izraz. od raznih bolesti. i svaka kara podmazana i po-kovana. najgostoljubiviji i najrasipniji Omerpašin oficir. Patio je. ležali su kao da se nikad više neće dići ni krenuti. Odavno je nerazdvojno vezan za Omer-pašu. sa tankim nogama i opuštenim ramenima. a svaka alatka svetla. Lice sitno. smehm paradoksima i fantastičnim zamislima pri svakoj terevenci. i opasno gnevne. koja je izgledala još manja pod teškim zgužavanim fesom višnjeve boje. a njegove kazne svaki je primao sa punim osećanjem sopstvene krivice. on se celim svojim izgledom i držanjem odvajao od ostalih oficira. od iskidanog oficirskog smeha i pijane galame. zapušten i aljkav. isto kao što kod njegovih naredaba nije moglo biti pogovora ni gunđanja ni pomish na izvrdavanje. Svaki oficir i vojnik znao je da sa njim nema šale i da topovi moraju biti čisti. i dečački vesele. ali na tom hcu velike. na promuklu reč komande. ali on je više voleo slobodu koju mu ostavlja služba u trupi i u operativnim jedinicama na pohodima po raznim zemljama Carevine. municija obezbeđena. A posle dužeg odmora i ćutanja. i sam je studirao tehniku. Napredovao je brzo. a po svojoj spoljašnjosti direktor cirkusa«.

) Jedni nalaze da su hladne. Iz mutvaka dolazi zadah pečenja i prženog luka. oficiri se vrpolje na svojim mestima i nadvikuju u govoru. Svaki od njih nosi po dva staklena bokala. kao iznenađenje toga dana. pri čemu je piće ono što je glavno. prave palačinke. Odjekuje visoka Telalagića kuća i ovog letnjeg dana. Osećajući potrebu da to kažu. Romantična lepota »fatalnog« muškarca. raširenih ruku kao na mohtvu. Zbog vrućine služba počinje rano. Doktor Fric se diže i stojeći. koja je za njegov ukus »meka«. (Kuvar je doktorov zemljak. Mladi oficiri. Ovih dana Arifbeg se odmara u Sarajevu. Nastupa trenutak kad doktor Fric mora obavezno da otpeva svoju dugačku studentsku pesmu koja počinje: BiMfhera. Jedan glas iz nevidljivih punih usta kaže jedva raz-govetno: »Pocrkaćemo od ove bosanske rakije. a porodica mu otišla na imanje u Sarajevskom polju. Arifbeg ih je prozvao da dođu odmah posle ručka.taktičara. slave novo vino i nadevaju mu od milošte imena na raznim jezicima. dolaze još tri mlada oficira. sa slutnjom plavog i velikog južnog neba u daljini i povorkom obećanja od kojih se blažen osmejak javlja na licu. a svršava već oko 10 sati pre podne. Neko prigovara što nigde u Sarajevu nema piva. b i b i f h e r M S . . sa sahanima i tanjirima. sa crnom dugom kosom kao u italijanskog muzikanta. i to tako meka da od nje čovek gubi volju da živi. I danas se tu iskupljaju oficiri. jedan u beloj kelnerskoj bluzi. Među njima je kapetan Jaroslav Kot. suvog a blagoslovenog kraja. na pozdrav dižu ćutke svoje čaše prema domaćinu. a drugi da su žilave. Dolazi poslednje jelo. Stariji piju sabrano. i postavljaju ga pored minderluka na kome sedi Arifbeg sa desnom nogom podvijenom poda se. bibitmiZes. U tom trenutku ulaze dva vojnika. sedaju za sto. a zatim neke rasparene stolice raznog oblika i visine. ' . oborenih očiju. Arifbegove >. četiri Poljaka. U očekivanju ručka prazne se čašice rakije i razgovor biva življi. Dok on peva dubokim bezbojnim baritonom. rosna i uhlađena. Beč-lija. sa svojim društvom i na svoj način. a drugi u mrkom vojničkom kopo-ranu. b t b i t c t e r u s . puna zelenkasto-žute tečnosti. zakopčanom do grla. sa znalačkim i zanesenim izrazom na licu. uhapšen zajedno sa većim brojem sarajevskih »prvih ljudi«. koja pada u pravim bičevima. Svi prave šale na račun austrijskog »melšpajza«. to novi domaćin i ne primećuje. izgovara vojničku devizu: — Vita mtZitMm esf ma!e vivere ef be?te bibere/ Nastaje graja i aplauz. Dragoceno vino tvrdog. Kao da čovek pije smeii i pesmu. između dva pohoda.zvanice« stižu jedan po jedan na piće i ručak. Posle toga. da probaju novinu i »pomognu podići bure mostarskog vina koje se zove žilavka«. visok. . bled. objavljuje svečano: — Mostarska žilavka! Da vidimo i to čudo! Jede se malo i pije mnogo. A ta žilavka višestruko plaća pažnju koju joj čovek ukazuje. Očigledno je mnogo od stvari i prostirke izneseno iz nje i sklonjeno još pre nego što je pravi domaćin ove kuće. On za koji dan polazi sa topovima u zapadnu Bosnu i sada izdaje ađutantu neka naređenja između dve čašice bosanske »ljute«. Domaćin. koji je već ranije nagovestio. tri Mađara i Austrijanac doktor Fric.« U neko doba unose već zastrt sto. posle svih tupih i zlogukih pića kojima ovde napajaju stranca. . I to brzo i moćno. neko novo vino na dobrom glasu. svečano i ozbiljno kao da je na nekom komersu svoje studentske korporacije. Mujaga Telalagić. tako da uskoro ne primećuješ ništa drugo ni u зе!з1 ni oko sebe do njene zlatne i zelene vidike. i posle treće čaše samo smehom i pesmom pozdravlja svet oko sebe. pozdravljaju i sedaju za sto. ali se isto tako znalo da je Arifbegova artiljerija bila njegovo najbolje oružje i da mu je upravo ona omogućavala da sa vojskom od desetak hiljada ljudi pobe-đuje brojno mnogo jače ustaničke vojske po raznim zemljama Turske. Arifbeg sa minderluka dohvata svojom dugačkom desnicom sitne zalogaje. malko ukrućeni. Osmorica oficira. iako još nije vreme ručku. Ali.

I sve se to meša i gubi u graji i pesmi i lupi predmeta i udaranju pesnice o sto i čizama o pod. 3. ostvaruju ono što pomisle. i svi glasno. smeška se i ne govori ni mnogo više ni glasnije nego obično. AUDIJENCIJA u jesen. zagledani u vrhove svojih čizama. A da bi rekao ono što hoće. nikom nije više potreban ni opravdan povod ni određen oblik. umni. prateći se pesmom. Govori se na nekoliko jezika. ispruženih nogu. A usred toga nemirnog mora od čuda i bajki javljaju se na mahove. bezazlena i ljupka. a laki pod Mujagine kuće. ' Tako je uvek za svake pijanke. razbuktala maštu. Kad je reč o prošlosti (a o prošlosti oni. zamračila stvarnost. Na divanani i u susednoj sobi stvaraju se grupi-ce ponesene živim i nejasnim razgovorima. oštroumna i tačna zapažanja iz suspendovane i prognane stvarnosti njihovog svakidašnjeg izbegličkog života. Oficiri su već poustajali sa svojih mesta. crveni ili bledi. ne nadovezuju se jedan na drugi niti imaju veze u sebi. nego samo iskidani komadi kojima je teško uhvatiti vezu i smisao. Doktorova mirna pesma odavno je zamenjena ritmom poljskih poskočica kod kojih se u dnu veselja i obesti uvek naslućuje i ohladnela suza. Jedini je Arifbeg koji sedi nepomičan. i niko nikog ne sluša i ne čuje. čudesne mostove. raskopčani i gologlavi. i svi nešto dokazuju i nekog ubeđuju u nešto. granajući rukama i govoreći. A onima koji govore izgleda. Sve je samo jedna graja od prepirki i pesama. ona je pitka. uvek ćute) onda Poljaci govore između se poljski.on je ćutljiv i jedak filosof ovog društva. Razgovori teku uporedo. doktor Fric ubacuje s vremena na vreme neku od svojih mnogobrojnih latinskih sentencija u stihu ili u prozi. što mora da kaže. što nije. a razgovori 2. sa podbratkom na grudima. sadašnjim stvarima. Svi su nagoni oslobođeni i svaka logika pokopana. izgleda neizdržljiv za ovu vrstu arhitekture. povezano kao pitanje i odgovor. zlo-reka i nasrtljiva. a sam se vratio u Sarajevo i pustio glas da se sprema da tu prezimi. jer izgleda da ovo vino sapliće noge i razvezuje jezike. po beskrajnoj bašti koja je sačinjena od onog što jeste. kao deca u igri. jer o njoj. ali on to nije hteo da pokaže. o službi. Voli da prekopava stare račune i lako skače sabesedniku u oči. kao i šale i dobacivanja redovno su na turskom. Znojni. Mađari mađarski. U stvari. mnogo govore. dok su trezni. Cardaš koji zaneseno igraju dvojica Mađara. I svak govori o onom što tu vidi i oseća. bogati smislom i puni draži. poput tvrdih ostrva. Igra se kraTcovjak. prepliću se ili sudaraju. Svi govore. a između mašte i stvarnosti bacila nove. kao po svom privatnom vrtu. naprotiv. glasnih monologa ili proste vike kojom pojedini od njih izgone iz sebe vatreni dah toga nepoznatog vina. oficiri se premeću iz sobe u sobu ili sede nepomični. istiniti. žarku i lepršavu misao. a kad stane da se javlja iz njega. sa rukama u džepovima konjičkih pantalona. Razgara se čudna pijanka usred bela dana. Dejstvo žilavke je munjevito. u svu tu vavilonsku mešavinu. to je samo zato da bi mogao bolje i oštrije da kaže svoju pijanu. Omerpaša je povukao vojsku u gradove. izvode podvige. bivaju ono što zažele. Njegove trupe bile su i opremljene i uvežbane za zimsko ratovanje. kad su pijani. zapenušeni od besa ili oduševljenja. savija se pod čizmama i ječi tupo. a pogotovo danas kada je proba novog Arifbegovog vina ispala ovako nepredviđeno. Sve dolazi odnekud samo od sebe. Ali zato govore drugi. da sve izlazi čudesnom logikom jedno iz drugog. odapela sve kočnice. zajednički jezik im je nemački. ženama. Svakom se čini da ga svi nešto pitaju i svak ume da nađe odgovor na sve. a ukoliko mu odgovara. Više niko i ne pokušava da igra. Sad svi počinju da se prepiru i viču. Poznajući dobro bosanske ustanike i njihov drevni način ratovanja. što niti je bilo niti će biti. on je računao s tim da će im se . što je bilo i nikad se neće vratiti. U njima ovi ozbiljni i nesrećni ljudi. I svaki sad šeta. zanela ih sve i otvorila terevenku kad joj nije vreme. Zbog toga se ni pevanju ni govoru ne vidi ni kraj ni početak. ona je gromoglasna. ili hodaju nervozno dužinom svetlog trema. koji nije građen za ove goste i ovakve pokrete. i to je bila samo jedna od njegovih ratnih varki. i da od svega nastaju ti neobični razgovori. kad se okišalo i naglo zahladilo. piću i novcu. Žilavka je uklonila sve brane u njima. skladni. Dok ulazi u čoveka.

Ali Omerpaša je imao još jedan. a neke je on pozivao. u tom je bio žrtva samoobmane i prece-njivanja samog sebe. Tako se on. serasker je iskoristio da uspostavi veze sa uglednijim ljudima od sve tri vere. Zato je računao da obećanjima i darovima veže nekog od ovih knezova (po mogućnosti samog Zimonjića) za sebe. pošto su prvo odbili poziv da mu se pridruže i krenu protiv Omerpašine vojske. suve. ali ogromna. Ali. posle Bosne vrlo verovatno doći na red Crna Gora. Iskustvo i teorija naučili su ga da najviše izgleda na uspeh imaju one operacije za koje protivnik smatra da ih nećeš moći izvesti. neočekivano. Ovo vreme od kraja jeseni do početka zime. obe-ručke prihvatio kneževu desnu ruku. trepnuo očima i lako zabacio glavu. bar u ovom slučaju. Sad ih je serasker pozvao da im zahvali na lojalnom držanju i da im da uputstva za dalje upravljanje i održavanje mira i reda. Svojim povlačenjem u Sarajevo hteo je da ostavi utisak kao da i on ne može preko zime da ratuje. Omer ga je pustio jedan trenutak tako. neposredno i grubo narodski. Ova petorica bila su pred četom koja je razbila Alipašinog kavazbašu Pivodića na Zijev-nju. govoreći tako »rođački«. (Kad bi ovako nasamo govorio sa uticajnim ljudima iz naroda. on nije mogao da oseti kako mu ispod izveštačenog govora i ponašanja izbija lažna nota koju može da primeti i oseti svak osim njega. Neki su sami dolazih. i da vidi do koje mere bi mogao ubuduće računati sa njegovom pomoći. — Ovde. a premalo poštovanja za tuđu. Bez vidljiva otpora. Početkom novembra meseca stigli su u Sarajevo knez Bogdan Zimonjić sa još četiri glavara iz istočne Hercegovine. kao glavnog i najuglednijeg od njih. u kome je takođe bilo oklevanja. i da tako postigne da što veći broj pobunjenika napusti položaje i ode kućama na zimovanje. da bi jasnije video oko sebe i bolje se snašao. Bio je uveren da je. lepo vajane. da ga ispita o stanju na granici. u ovom uništavanju svih žarišta otpora i nemira. iz cele zemlje. a onda mu je srdačno i jednostavno ponudio da sedne. Zimonjić je još oklevao da sedne. pored mene. on će iskoristiti prve suve zimske dane da iznenadi i napadne tako raspršene i malobrojne ustaničke snage koje su još na položajima. Kad se našao pred Omerpašom u toj svetloj. Svima je serasker objašnjavao svoju nameru da u potpunosti i bez pogovora sprovede u Bosni i Hercegovini carske uredbe. Omer je podešavao naročit ton i naročitu boju glasa. A za takav pohod na Crnu Goru njemu je važno da na hercegovačko-crnogorskoj granici vlada mir i da tu ima među Srbima nekoliko uglednijih ljudi na koje bi se bar donekle mogao osloniti. bio je i bojom i visinom tona bledi i skromniji nego što se od tog snažnog tela i muškog lica . On je taj ton i taj glas vadio negde iz duboko zatrpanih sećanja na razgovore Li-čana i Bosanaca koje je slušao u detinjstvu po sajmovima. kao ogorele. nepomičan. kao planinac na proplanku i čistini. Njegov glas. tamnopute ruke nisu mogle da je potpuno prekriju. u koju je vedar novembarski dan ulazio na sve prozore. lako je treptao očima. neodoljiv i sposoban da gane i pridobije svakog. kao što često bivaju ljudi koji. kome nikad nije ni bio posve blizak. zbog izuzetno velikih uspeha u životu. i pretnjama i laskanjima. on je zaboravljao koliko su ga mnoge godine i veliki uspon u Carigradu udaljili od naroda. pored mene! Ponovio je Omer svoj poziv i. I on se u najvećoj tajnosti spremao na to. a da će svakako njemu biti poveren taj zadatak. dok su ostali zadržani dole u velikoj adutantskoj sobi. On je znao da će.) — Ovde. imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet. mnogo važniji razlog da lično vidi ove ljude i razgovara sa njima. teška kao nedopečen hleb. i izgledale su na njoj malene. A kad se to desi. Trudeći se da govori prisno. i najposle progovorio. Pod teškim i visokim Zimonjićem škripale su i jecale drvene stepenice dok su ga izvodili gore na sprat u veliku sobu za prijeme.vojska ionako pred zimu prilično osuti. a ipak se po nečem osećala uspavana snaga udarca kako bije iz te ruke koja je tolika da obe pašine jake ali mršave. darivanjima i ucenama nastojao da ih sve obaveže ili uplaši. Omerpaša je najpre primio kneza Bogdana samog. To je bila bela i čudno neotporna. u svakom slučaju da ih prisih da mu u tom poslu pomognu. zastrtoj prostoriji. odavao upravo onim čim je mislio da zavede i prevari drugog. Samouveren i siguran u sebe. i koja ima tačno obrnuto dejstvo. knez je malo zastao. Tih dana u Sarajevu smenjivale su se deputacije jedna za drugom.

stvarni prvak i jedini glavar svoga naroda. jednom ili nijednom. A to bi morali da znaju. Jednom u sto godina dolazi carski serasker u Bosnu. nego negde iz glave. To treba da zna svaki koji sebi i nikom da polaže račun ni o broju skinutih glava ni svojoj porodici i svima svojima želi dobro. i oduzeti i dodati. A jedino budale to ne znaju i ne vide. . o vojnoj sili kojom raspolaže i kojoj se nikakav odmetnik odupreti ne može. Tim glasom govorio je živo 0 izuzetnom vremenu i svom zadatku u Bosni.moglo očekivati. Pa ni prošlost ne pamte. koji su nepromišljeni. . ali kad dode. Omera je izazivalo to ćutanje. Zimonjić je ću-tao. To će biti od koristi po celu državu. bila bela i glatka kao u mladića. i nije dolazio iz grudi. da takav čovek nema 82 0 sumama utrošenih dukata. Knez se malo pomače na jevtinoj austrijskoj fotelji prevučenoj zelenim plišem. I sve se svodilo na to da je on. razbio četu Ahpašinog kavazbaše i što se tako pokazao kao veran podanik. Glas mu nije više bio dubok. Ako ti. na Zijevnju. a šaka desne ruke stezala se polagano u pesnicu. samo je jednom lako prešao dlanom preko očiju kao da uklanja nevidljivu nit jesenje svile koja je naletela na njega. dodao je uzgled. Omer je zahvalio knezu što je sa svojim ljudima. pa i u Bosni i Hercegovini. O Ahpaši Stočeviću govorio je kao o čoveku koji je bio i prošao. o novom i boljem položaju hrišćana. Omer je govorio zatim o redu koji milom ili silom treba da se uvede u celoj Turskoj. onda može sve. kroz nos. u isto vreme i s visine i toplo. obletao je oko njega recima i navaljivao kao na zatvoren grad. i vezati i drešiti. Društvo posla ne sviđa. knez Bogdan. koje on zbog nečega očigledno nije hteo ili nije mogao da izgovori. Ne znaju. pozvan da bude mnogo više i bolje od onog što je sada. dok mu je gornja polovina. On je nekoliko puta sevnuo očima. o važnoj ulozi i velikoj odgovornosti koju ljudi kao što je knez Bogdan sada imaju u svom narodu. Pominjao je njegovog dalekog pretka kneza Jovana. a naročito po hrišćanske narode. koji je dvaput izlazio pred sultana. . Omer je govorio dalje o kneže-jj porodici. 6 Omerpaša Latas čvrsto stisnuta usta i visoko čelo koje je bilo u donjoj polovini preplanulo. najposle. Pomenuo je sultanske namere i planove: da se. Govoreći mirno. koja se nije videla ispod njega. njegovog oca popa Aćima. pametan glavar i prijatelj mira i reda. da svi budu pri ovom razgovoru. — Nije mi protivno. provede u delo Hatišerif od 1839. a njegove ljude nazvao je rđama i izelicama. kišu samo ne može puštati ni zaustavljati. ^ pozvali i moje društvo. 80 — Da bijasmo J. i isto tako polagano opuštala. Zimonjić je sedeo bez reči i pokreta. To su neuki i slepi ljudi. nije što protivno? On je u govoru zastajkivao malko. jedan od stubova toga novog reda. inače bi znali šta znači kad serasker stigne sa carskom vojskom. za koju se zna u Stambolu odavno. I teško onom ko to na vreme ne uvidi! . a ne znaju da je to davno prošlo i da ti papiri ne vrede ni toliko da se od njih naloži vatra nasred Sarajeva. Gledajući u njegovo široko lice. Knez pristade ne rekavši ništa. kao dvije glave. nenurni i brzi na zlo. koji ne razumeju sadašnjost 1 ne vide šta se oko njih dešava ni kud svet ide. a poslije mogu i oni doći. tanka i vehka. Posle laskanja i slabo prikrivenih ponuda došle su pretnje. i visoko popeti i nisko spustiti. ali mislim da je bolje da prvo razgovaramo nas dvojica. ružno istanjen. Ne znaju da takav čovek sve može. na svoju nesreću ne znaju. knez i njegovi ljudi treba da se čuvaju Crnogoraca. i to na onim mestima gde je otprilike trebalo da dođe Omerovo ime ili njegove titule. Samo. pa vidiš da nisam nikog pozvao. Imam i ja svoje društvo. koga je narod voleo i turske vlasti uvažavale. samo jedno ne: ne može se pred sultanovo lice vratiti nesvršena posla. . i jedino se izlapele begovske glave pouzdaju u svoje fermane i tapije. koja je inače pod kapom. ali drugo sve može. duvanski promu-kao. godine.

zaista ne pušiš duvan? • E t o . nikakav. Omerpaša je ustao. A u poslednjim rečenicama javljao se čak neki stran izgovor i naglasak. poustajali su i prvaci. sa kapama u rukama. ali ne pokazuje svoju ljutnju. bar ne ovako i ne sada. »rođački«. Granica je »кб granica«. što je moglo ličiti i na beznačajan osmejak. ah! A ja pušim i noću. Poslednji u redu. a čim ih podigne. ali se nisu razvijali ni pravo očima progledali. dozvao poslugu i naredio da dovedu Zimonjićeve drugove. on je dolazio u dodir sa rajom i njenim predstavnicima i uvek je taj dodir izazivao u njemu neko mučno sažaljenje. Onaj »rođački« ton bledeo je sve više. Najposle. i na uzdržljivo odobravanje. muška snaga? Zimonjić je prešao preko pitanja kao da mu je postavljeno na nepoznatom jeziku. A služi te zdravlje. Pred njim stoji džinovski gatački knez. pogled mu susreće isti prizor. sve je onako kako si rekao. ćutanje mu je bilo teže od razgovora koji nije bio lak. onako. Oni su govorili. Omer je pitao za Turke oko Gacka i po istočnoj Hercegovini. koje ga je gonilo da skrati razgovor i prekine dodir. Već od samog početka. glavno. Uostalom. . nisam navikao. Ima nekoliko takvih zlih ljudi. Obori oči zemlji. evo i sada. bio je prema njemu ljubazniji i prisniji nego što je hteo i nego što to ovaj seljački knez po svom položaju i svojoj važnosti zaslužuje. dobroćudan i učtiv na izgled. a zagonetan i uvredljivo uzdržljiv. i ni na šta. a ukoliko je reč. a ? I. Omer odmah povisi glas lažno veselo i srdačno. ljuti se. / • Ah. Omer je pitao kakvo je stanje sada na granici sa Crnom Gorom. Zimonjić je ćutao. da li su to reči ili zadovoljno rzanje ogromnog zdravog tela? I sve to počinje pomalo da ga ljuti. koji su glavni ljudi sa crnogorske strane. pomešano sa jakom odvratnošću. gospodine. kakvo im je bilo naoružanje. ali opet neodređeno.Serasker. A ovi ljudi koji govore jezikom njegovog detinjstva još su teži i neprijatniji i izgledaju mu kao niži stvorovi koji su se za muku rodili. i jedan drugom upadali u reč. stoji i smeška se osmejkom koji ne kazuje ništa. postepeno je menjao način govora. Došla su i posedala četvorica prvaka. Naprotiv. čak i ne-pitani. ah još su velike dacije i svakojaki tereti na nama. Omerpaša ih je slušao kao izdaleka. mogao bi kazati njihova imena i nabrojati nedela. Pitao je kako su se tukli Alipašini ljudi. zaćutao je i Omer. Pa. niti potvrđuje niti poriče ono što je rečeno. koji je sada izgledao zamoren i zlovoljan. ko će znati da li je to osmejak ili samo divljačka grimasa. — Ali imaš pravo. ne kazuje ništa. Zimonjić je ćutao. kao kockar koji zna da samo novim i većim ulogom i smelijom igrom može izgubljeno da povrati. . manji i manje snažni od kneza Bogdana. u Aziji kao i na Balkanu. : . Kakvi su sada? Ima li još siledžija? Na to je knez odgovorio nešto malo življe. . To kneževo »jš« više je neodređen zvuk nego reč. kao što ni oskudne reči koje izgovara ne kazuju stvarno ništa određeno 1 ne obavezuju nikog ni na šta. živeli i ostareli. Odgovor kratak. a nekih važnijih ljudi tu baš i nema. rekao je na pašine hvale. (Svuda gde je umirivao bune. Ljudi koščati i krupni. ali bolje da mu u tom pomogne njegovo društvo. on je sad pojačavao svoju ljubaznost. sa teškim srebrnim tokama na grudima. i kakvi su. imaš pravo! Zato si zdrav. . ali i jači i viši od seraskera. kaže. niti podstiče na dalji razgovor. a Omer je prolazio pored njih. sam ne zna zašto. I samo jednom ih je hladno i strogo vratio na pravac razgovora. gledajući jednako u njega kao da očekuju da im još nešto. ali tu ne može dugo da izdrži. On je ustao. Samo je nekoliko puta trepnuo očima.) Slušao ih je s naporom. malo oštro: — Jeste. gledajući mimo njih. Videći da sa ovim čovekom nema razgovora. pa odjednom okretao na drugo. "\ : • Ja. Sad su stajali poredani vojnički. Tako. Naglo je menjao tok razgovora. Sve se završilo Omerpašinom svečanom zahvalom i pohvalom i hrabrenjem da na tom putu istraju. • Ama. Ali. Bežeći od ćutanja. mršav starac nakostrešenih brkova i isturene jabučice. A razgovor je krenuo opet drugim pravcem.

a pametan i vest. A i da ne zna. . znaj da je kurva i bezdušnik. zna i krvave tragove koji su ostajali za njim kud god je prolazio po Turskoj Carevini. Dvojica su bila u crnim poluevropskim odelima sa širokim pantalo-nama. ovo možeš. I prvaci su najposle izišli. koji su sada ostali lice u lice sami. ali kako da ga se kloniš kad ostaneš ovako nasamo sa njim. — Kako. A za to vreme. Preporučio im je da ostanu još koji dan i da razgledaju Sarajevo. nespretno se okrećući i bacajući začuđene i brižne poglede put Zimonjića. ali sa tim se Omerpaša nije hteo ni mogao pomiriti.Omer. koji je stajao upravo pred njim. — Dobro. — Skinuću ja to sa vas. ne može biti! Anasonliju da probaš? Zimonjić je odbijao. ali koje nikad nije video. ali po jednom jesu: po mučnom osećanju iščekivanja i neizvesnosLi. Pojavljivali su se i nestajali nečujno. a Omer je povukao ruku i. Čudan lični prkos nagonio ga je da ovu stvar tera do kraja. bez srca i obraza. Toga se ne treba bojati. nisi tome vješt. To zna sigurno. Zimonjić je opet zabacio glavu i gornji deo tela lako unazad. išli su vrlo vesto natraške. i sa nekom vrstom dugačkih redengota zakopčanih bezbrojnim nizom dugmeta sve do pod grlo. posle ručka. seraskeru ne bi nikako sada išla u račun moja smrt i nema nikakve potrebe ni da me hapsi i progoni. Ništa ne treba da brine. koji ti nudi što mu ne tražiš. i lukav kao zmija. ali ćelom težinom svoga nasmejanog ćutanja. Taj je bio Crnac. jednako se smejući. hitra i slatka na reči. i kloni ga se koliko možeš. na svoj način. Opet je nastao razgovor oko Zimonjićeve ume-renosti. a i seraskerova naređenja bila su kratka i poluglasna. U svojim mislima sporog i tvrdog hoda Zimonjić je procenjivao izglede i mogućnosti ovog nametnutog mu sastanka udvoje. Nisam ja neka tako krupna i važna glava. a kad je došao red na Zimonjića. Četiri razne vrste rakije i konjaka bile su u četiri kristalne flaše povezane spletom srebrne žice u jedan servis. vojvodo. ah ovo je stolačka lozovača. Žlica i krvopija. Starac je naglo oborio pogled. Jedan od tih momaka uneo je piće i meze. Bilo je prilično jasno da će ovaj krupni gorštak ostati pri svom ćutanju ili pri recima koje ne kazuju ništa više od ćutanja. a što je glavno. nisu ličili jedan na drugog ni po čem. ali to nije ni mnogo hitno ni tako važno da bi zbog toga morao da se ovoliko udvara ovoj gromadi od čoveka. Kad vidiš ovako čoveka suviše sigurna u sebe i u ono što kaže. a ostaje pri onom što je namislio. ponovio da će stati na put svakom zulumu i ukinuti sva nepravedna davanja i namete. to neće. Za njih je spreman ručak u hanu. Izlazeći. a još manje da me smakne. Nečujno su ulazili i izlazili momci. On u ovom trenutku i ne misli toliko na to koliko na svoju čudnu i nestrpljivu potrebu da ovog seljaka smekša i savije bar malo ka sebi. i Zimonjićev domaćin. odobrava što kažeš. Omer ga je prekinuo. I da je ovo nešto krš i šuma. koje su se sužavale pri dnu kao šalvare. osmehnuo se i položio ruku na njegove velike toke. pokazujući rukom na svoje društvo. makar samo i lični razgovor. Opasnost ovde. ni rakiju ne piješ? Ama. Ili će ga otrovati? Ne. ostati danas kod mene na ručku. Sta može da uradi ovaj Omer sa njim? Ili će i dalje nastojati da ga laskanjem i mićenjem veže za svoju i tursku stvar? Ili će ga. kao da hoće da vidi jesu li toke još na njemu. Zaustio je da kaže nešto. on bi to i učinio. Dva čoveka. za glavu niži od njega. i u svemu izgledali knezu kao pelivani o kojima je slušao da postoje. to je Omer sam. Oživeo. predati zaptijama i zadržati u zatvoru? Toga je bivalo kod ranijih vezira. u njegovoj kući i na njegovom prokletom hlebu? U zabuni i iščekivanju bio je. rekao mu je brzo i neočekivano: — Ti ćeš. svi su njegovi gosti i u hanu gde su odseli mogu da poručuju što god požele od jela i pića. koga bi mogao pridobiti i u potrebi iskoristiti. pod njegovom vlašću. opet svež i nasmejan kao u početku audijencije. Ne treba da se ustručavaju. Rukovao se sa svima. Jedan je bio u živopisnom turskom kostimu. kao čovek koji se izmiče u želji da bolje vidi i da se razabere. ni recima ni pokretom. dosta mu je ovo što ovde već dva sata gleda i sluša. da ga navede na prisniji. Jeste da mu je stalo da pronađe nekog od prvaka na toj granici. Zna mu poreklo. serasker je izdavao naređenja za ručak.

oštar. Omer se sećao ovakvih susreta po drugim turskim pokrajinama koje je »smirivao«. I opet je Zimonjić odgovarao kao i ranije: na prva ćutanjem i lakim odmahivanjem (»Ja. A što ga je više gledao. Posmatrajući jednako visokog čoveka pored sebe. Omer ga je posmatrao iskosa sjajnim. bez finijeg tkiva i svilenih gajtana. nije njegov pravi pogled koji se skriva iza spuštenih očnih kapaka i otud. Tu je. ljude uporne i nepristupne. opasan i podmukao izraz. Tada je Zimonjić nekim neverovatno sporim i dostojanstvenim. Mladolik i nabujao izgledao je ovaj četrdesetogodišnji knez. Lice belo i čisto. porubljena je širokim. i kao da još nikako ne može sve na njemu dobro da sagleda i oceni. sa dva prozora. pojedini delovi toga lica stanu da pomeraju i krše. samo malo preplanulo. sa rukama savijenim na prsima kao pokojnik. Omer žustro i rasejano. a njegova ivica. Nailazio je i tamo na ovakve prvake i plemenske glavare. evropski nameštena. čas o agrarnim odnosima. Crna i tvrda duga kosa i nepomični. u gustom nizu. Krupni čovek u teškom vunenom odelu. ali nije trajao dugo. Omer je mešao svoju mirisnu anasonliju koja je u vodi ostavljala mlečan trag. rastresiti brkovi. čas o prilikama u Crnoj Gori. Serasker je opet postavljao pitanja. otpivši vrlo malo. Kad miruje. zategnute kao da će popucati od neke mučne snage tih listova. bez vidljiva povoda. Recite vi paši da ja sa njim mogu samo preko karabina da razgovaram. to se više čudio telesnoj građi. pozlaćenim širitom. ponovo otpočeo razgovor. neviđen. Obazrivo je uzimao sasvim sitne zalogaje. kao da baca iza sebe. ali čudno sastavljeno od mnogih izlomljenih površina i jakih ispolina. ko će to znati?«).« . To odelo daje mu svečan i krut izgled kipa. a na druga polaganim i podrobnim iznošenjem svih narodnih potreba i nezgoda. Prešli su na veliki divan prekriven nekim be-lim krznom. Na knezu je stajaće gatačko odelo od grubo valjanog sukna. Iza spuštenih gustih trepavica svetluca njegov pogled. Prešli su samo široki. koja je u njegovoj ruci izgledala malena poput ženskog naprstka. gledao ga je netremice i živo. a gost je krenuo za njim. Seća se naročito jednog iz Sirije koji je na sve njegove laskave pozive i poruke da dođe samo na razgovor otporučivao iz planine uvek jedno isto: »Da se ja spustim do paše? Ne. Od pribora za jelo služio se samo kašikom. Na sredini je bio na evropski način zastrt sto. kao na-smejanim očima. vide žute metalne kopče. pun neke napregnute pažnje i mačijeg opreza. na kojima se. pažljivo podizao brkove sa usana. neodređeno treperi između lake zbunjenosti i još nerođenog osmejka. izmenio se pri jelu. ali kad se. a zatim palcem leve ruke. prirodan i slobodan. kao da samo takav može biti i kao da na svetu ne postoje drugi ljudi sa drugim shvatanjima i drukčijim odelom i držanjem. odelu i držanju svoga gosta. I šta da razgovaramo? Oduvek i zauvek mi napamet znamo ono što imamo jedan drugom da kažemo. postao lak i svečan. kao da su u ovom susretu pitanja već postala sporedna a pogled glavno. Omer se digao ćutke. naročito uske srebrne toke na grudima i bele dokolenice od valjane vune. ono dobija izmučen. kad je došla kafa i Omer zapalio čibuk. Posle kompota u kome je Zimonjić samo pokva-sio svoju malu (u njegovoj ruci neverovatno malu) kašiku.Sporazumeli su se za lozovaču. pod svojim srebrnim tokama. polako ih prinosio ustima i neprimetno žva-kao. samo je džemadan od crvene čoje. Soba u koju su ušli bila je mnogo manja. sa strane. polu-tamni hodnik kojim su kao senke klizili momci u crnini i pribijali se leđima uza zid da propuste gospodu. a Zimonjić pribrano i polako. administraciji ili snabdevanju u Hercegovini. neobično široko. Jeli su ćutke. to ne biva. I sav je taj čovek. Ručak se sastojao od mnogo raznih jela. Opet je ušao jedan od onih momaka u cmom. lakim pokretom čistunca. kao kroz puškarnice. A jasno je samo toliko da to što prodire kroz tanke otvore između trepavica. Cesto se brisao ubrusom. Serasker se digao i poveo svoga gosta na ručak. ono se zategne i razvedri i postane glatko i bezazleno kao u zdrava deteta. vratio na stolić. i tmu-lim glasom rekao nešto. prineo je usnama i. u svojoj glomaznosti i krutosti. prazničnim pokretima prihvatio napunjenu čašicu. jer je sve brzo unošeno i izneseno. kao da je tesno. i ćelom razgovoru daje izraz neke ljubazne nejasno-sti. sve vidi. koja se vidi na grudima. bez bora.

i to bez obzira na veru. prirodan. Pogled mu se otimao put prozora i vidika koji se tamo otvarao. krotak na izgled. Ali dva čoveka na belom divanu kao da to nisu ni primećivala. To znači da će u Carevini nastati ve-li^^e promene u kojima oni koji su dosada bili pod-vlašćeni i zapostavljeni imaju mnogo da dobiju. opet o sultanu i njegovim planovima da preuredi i preporodi svoju veliku carevinu. zavladalo je potpuno ćutanje. A onda je odjednom Omer opet uzeo reč. Mala soba se stezala oko njega i sve se više punila zabunom i neprilikom zbog neočekivanog i neobičnog obrta koji uzima ovaj razgovor.Da. a stanke da postaju sve duže. iz svake turske i bosanske stvarnosti. zaštićeni i u svakom pogledu jednaki sa mushmanima. odjednom ukruti i ostade tako oborene glave i bezizrazna lica. I zato mi ne vjeruješ. očigledno ne znajući da li da ustane i on. otvoriće se pošta i telegraf. prema onoj narodnoj reči: »naš iz vrata a vaš po glavi«. proradiće trgovina sa susednim zemljama življe i slobodnije nego do sada. a za ugledne i okretne ljude prilika da — steknu i zaimaju. Omerpaša je tada žustro i poslovno ustao i. zagledan u zemlju. Napolju je. ali nigde i nikad nije naišao na ovakvog sabesednika ni na ovaj način otpora. ti ne znaš s kim govoriš. Govorio je sad nekim novim. Videlo se kako jak vetar povija vršak toga jablana. ime i jezik. Zimonjić je našao opet svoj osmejak i zbunjeno se pomerao u mestu. nastojeći lakim pokretom ruku i izrazom lica da razuveri seraskera. Ali u tom trenutku serasker je opet seo. A kad je bilo jasno da je domaćin postavio sva pitanja koja je želeo da postavi i knez kazao sve što može i ima da kaže. kao da ih broji. oni treba da imaju — tu serasker odjednom podiže glas — svoje prvake. Uopšte. ali bar prividno odobravao ukočenim smeškom i jednomernim treptanjem. — Ti meni ne vjeruješ. Prići mu ne možeš bliže. nego će i hrišćanin imati pravo da se brani od nasilja i da od vlasti dobije zaštitu i pred sudom zadovoljenje. kako to odgovara njihovom ugledu i njihovim sposobnostima. bez učena i nepravednih nameta. Govorio mu je gotovo na uho. A da bi ti narodi bili odsad zaista slobodni. i kad su ta pitanja stala da se vrte u jalovom krugu. nastavio još jačim glasom da govori. Sve je to posmatrao Omer svojim tamnim. bele kuće i retki stakleni prozori. Tu je opet ustao. Odnos između raje i vladaj ućih muslimana ne može ostati ni ovde onakav kakav je doskora bio. podmititi ili zastrašiti. (Zimonjiću je bilo jasno da serasker ne odustaje od opsade i da počinje novi juriš. a ništa ne daje od sebe niti šta hoće da primi. Izgradiće se putevi. otkida s njega i daleko nosi žuto lišće koje ponekad blesne na suncu kao zlatne parice prosute sa visina. nezavisno od kratkih pitanja koja je postavljao i još kraćih odgovora koje je dobijao. bilo je takvih. Sporo i neodlučno digao se i Zimonjić. i razgovara koliko mora i smeška se koliko treba. Njih treba izabrati između onih koji su se istakh svojim poštenjem. Sedi čovek. ^ Zimonjić se izmicao gomjim delom tela i branio od takve pomisli. otme od ove sirotinje i podigne. u jednom pa . stojeći pored nepomičnog kneza. pod čistim nebom. A u tom svetu sve je nepredviđeno. sjajnim pogledom. Serasker je i dalje premerao sobu sporim koracima. — Ne. svoje zadatke i svoje odgovornosti. na evropski način. nesigurno.) Kao da prvi put govori o tome. toplim i sniženim glasom. vojvode. umom i hrabrošću. koji je i dotle ćutao. krst i nekrst. Tu se Zimonjić. tanak i požuteo jablan. na drugoj strani grada. da od nje stvori porodicu srećnih naroda u kojoj će svak znati svoje dužnosti i svoja prava. ne. u neki neslućen svet novih odnosa i mogućnosti. i to sasvim pored njega. kao da je odjednom izbačena iz sklopa vezirovog Konaka. samo određenije i prisnije. To će biti put da se sav narod. misleći o svakoj pojedinosti svoju misao. knezove. a kamoli obmanuti ga. vrstu svojih vladara pod sultanovim okriljem. sve sjalo od neobično jakog popodnevnog sunca tople jeseni: u daljini. sve podjednako moguće i podjednako opasno i varljivo. a sasvim blizu vitka kamena munara i uz nju visok. Omer se vraćao na malopređašnji razgovor. došlo je vreme da se prilike u Bosni i Hercegovini izmene. jer je ispod toga ćutanja talasanje njihovih misli trajalo i dalje.

Bio je zaista zbunjen kao malo kad u svom ne lakom i nemirnom životu. oborenih očiju. zajedno pali sa konja. kao uzetim jezikom. kao u deteta čiste beonjače. Sivo i pusto Donje polje. naslušao se šta je sve bivalo i šta sve može biti. pada neprestano niza stranu. serasker se zaustavio u hodu i. a drugi neće ništa do samo da bude i ostane ono što je. i s kim govori. Brzo je skinuo s njega oružje i. S vremena na vreme Omer bi ponovio kao uvre-đeno i razočarano. i što ga podiže u očima sveta. A onda je nestalo i toga. mrke dužice sa zenicama od tamnomodrih plamičaka i prostrane. na put gde ga je njegov konj čekao kao ukopan. kao ucrtani. dalek glas. sada opet na šarenom ćilimu seraskerove sobe. ali serasker se nije dao zaustaviti i nastavljao je sve življe i uzbuđenije: — Dobro! Neka bude kao da sve ono što je ovde rečeno nismo nikad govorili. dugo. pri-brao i osetio noge pod sobom. ali ovo je bilo i suviše neverovatno i neočekivano. malo raščupane prosede kose. ni pomislili. kao da je napola go). uplašen i žalovit. Neka bude! Dobro! Ništa ti ne tražim i ništa te ne pitam. i otkotrljali — kao jedno jedino ogromno klupko grčevito napregnutih mišića i kostiju — u malu. vjera — uspeo je najzad da odgovori odsutno i mehanički. . I pre nego što je knez mogao da nađe i izgovori reč. ispeo se. strašno dugo. Bogdane. znaj da pred tobom ne stoji Omerpaša nego Mićo Latas iz Janje Gore. Tek tu je uspeo da se pribere i odvoji od krupnog Derve. Na to bi Zimonjić svaki put učinio pokret rukom kao čovek koji se brani od takve pomisli. Zimonjić ustuknu i prvi put u ovom dugom i neobičnom razgovoru otvori prirodno i široko oči koje su dosad samo svetlucale kroz stisnute duge trepavice. Za četrdeset godina svoga života Zimonjić je video dosta čuda i od Turaka i od svojih. zbog čega je tu. i glasno ga (valjda već po drugi put) pitao: • Je li vjera. nemoj misliti da sam iznutra ovo što izgledam spolja. a zatim je sastavio tri prsta desne i — prekrstio se. Zimonjić je njegove reči čuo sada kao prigušen. Tako su se merila i nosila ta dva čoveka od kojih jedan. skinuo živo teški fes sa modrom kićankom i bacio ga teatralno na beli divan. u mestu. Omer. I kad ne vjeruješ mojim riječima. pred njim je stajao Omerpaša. Držeći se čvrsto i nerazdvojno. uoči Mitrovdana. Ali jedno hoću: da mi vjeruješ. naleće svojim konjem pravo na njegovog. Znao je dobro da se od čoveka može čovek svačem nadati. Omer je odvojio ruke od grudi. Pre nego što su stigli da potegnu išta od oružja. a od svega oko sebe video je samo dve žute ruke raširenih prsta na tamnoj bluzi generalske uniforme. sam ne zna kako. Zimonjić se polako pomerao u mestu. koja je glavarska. i . . — Slušaj. još jednako sa rukama na grudima. kidajući zamršene uzde. duboku vrtaču pored puta. kao jedno telo. . bez reči. rvali su se tako i omahivali jedan drugim. skromnim. nastojeći da uvek bude licem okrenut seraskeru. presreće opak Turčin i siledžija Dervo Smajević i. želi sve što čovek može postati i biti. a kad se poslednjim naporom oslobodio toga padanja. a u porodici. stojeći pred svojim gostom. i da može dočekati i videti i ono što je mislio da se nikad videti ne može. Ukazaše se krupne. I sad. Bogdane? • Jeste. krstom krsti kao kakav crkvenjak.u drugom pravcu. vjeruj ovom . zagrljeni. dokopali su se rukama i. • E onda. kao lane u ovo doba godine. onako izubijan. u neku vrtaču koja nema dna. tanka rečica ćudljiva toka i ugažen put za Gacko. tako uhvaćen u koštac sa nekim nevidljivim protivnikom. I opet jaše tim putem i opet ga. gde se nalazi. Sve je to trajalo koliko traje tren oka. kratkim i naviklim pokretima. i u njemu. obnevideo od besa. širokim pokretom položio obe ruke na grudi. Pogled tih očiju nije bio samo začuđen nego i ubojit i gnevan. i morao je da sabere svu snagu kako ne bi izgubio ispred očiju ko je i šta je. . izazivački: — Ti meni ne vjeruješ i ne primaš moju riječ kao istinitu. dok se nisu otisnuli niz strmi obronak obrastao mrtvom jesenjom travom. Videći velikog i glasovitog seraskera Omerpašu kako se gologlav (a to što je bez fesa. koji je onesvešćen ležao pod njim. Jesen je.

Mnogima je ta stvar izledala i suviše fantastična i neverovatna. I kad je Omer. Sa Zimonjićem je opet razgovarao carski serasker. pošto se sporo i svečano prekrstio. Omerpaša i »ne smije okom da trepne ni prstom da makne«. malo zbunjeno. slika!« išao je gradom šapat. na mirnoj popodnevnoj ulici. jer bi bi se inače cela vradžbina pokvarila. za svakoga od njih je svako čudo bilo verovatno i mogućno. a kod svih muslimana novo i još veće negodovanje. Bilo ih je koji su iz naročitih izvora saznavali sasvim određene pojedinosti i pričali ih dalje. sve ga je više na onom platnu. Na nevidljiv i nečujan znak. U Konaku je razapeto platno »kolik najveći đerđef«. a što se ni zborom ni pokretom nije reklo ni moglo reći. gde su ga očekivali njegovi. niz prostranu avliju. ali od Omerpašina straha nisu više ni deca iz najzloglas-nijih mahala smela da budu ono što su. zagledao kuće i džamije. i ko zna šta bi bilo tada i od paše i od slikara. To je kod raje izazivalo divljenje pomešano sa strahom. i pri tom nejasno zamišljali nečiste stvari i vradžbine. Vrhovni komandant Omerpaša otpustio je milostivo gatač-kog kneza. dok su se ljudi i žene sa sujevernim strahom i ogorčenjem sklanjali ispred njega da ih ne bi . sa učtivim hladnim Ijubopitstvom. a odmah zatim ugasio se i izgubio pod spuštenim očnim kapcima. među lukavo nasmejanim. i opet o granici i o promenama i olakšicama koje će se uvesti sa novim načinom uprave u Bosni i Hercegovini. diže desnu ruku kao da će se i sam prekrstiti. »siječe i krčmi Bosnu kao lubenicu« i »ne zna ni za boga ni za dušu. posu-la bi mu njegove hartije vodom i prašinom. a onaj stranac veštak prenosi pašin lik. ni za vjeru ni za obraz«. ali samo dlanom lako pređe preko očiju. a kako koji dan prolazi i radnja napreduje. ali posle svega što su svi mogli da čuju i vide oko sebe. Kad se odlepio od dežurnog oficira koji ga je pratio sve do kućnih vrata. A osim toga. podigao oči. Svet se jatio na prozore iza mušebaka. Ukruti se ponovo. životinje i predele. na platno kao devojke kad »pregledaju« i prenose vez sa stare čeorme na svoje vezivo. a sa nekakvim crvenim fesom na glavi lutao mahalama. »Slika se!^ govorili su tiho jedan drugom pra-vovemi ljudi koji u životu nisu videli ni slikara ni naslikano živo biće. strahom i Ijubopitstvom pri njegovom čudnom radu. »Slika se. sa krstatim ordenima na grudima. A zatim opruzi korak i krenu brže put hana. Tu se trgnuo i odjednom potpuno izmenio i Omer. malo nasmejano. ali hladno i sa visoka. mađioničara i krvnika. Jedan od vojnika otvori krilo velike kapije i opet ga zatvori za njim. nije trajao nego samo sevnuo. Tek tu. veštak koji će naslikati ne samo Omerpašu nego. pogledavši oko sebe. pojavio se dežurni oficir. Ta deca bi se u drugim vremenima sigurno bacala kamenjem na ovog stranca koji je drskcr zavirivao svuda i »nicao gdje ga niko ne sije«. a poučavaće u tajanstvenoj veštini slikanja i pašinu kćerku. sve crtu po crtu. evo ima godina dana. mogao i svojim očima da vidi toga veštaka koji je u tesnom švapskom odelu. i pokazivao ga prstom kao prokaženo stvorenje. Tako sedi. TO ŠTO SE ZOVE SLIKAR -) Šapatom se pričalo i prepričavalo da je »iz Nje mačke« stigao naročit majstor. nego samo odmahnu rukom i odlaze. sastavljenim trepavicama. Tako je neobični stranac išao sokacima slobodno kao da mu je to očevina. još neke više oficire. najpre u Travniku pa zatim u Sarajevu. uspori korak i obori pogled. kažu. Zimonjić se ispravi potpuno i. ljubazno i narodski. Tu i najstrpljiviji ljudi ne mogu dalje da slušaju. zastajkivao i crnom pisaljkom skicirao u svom sivom bloku ljude. kad je u pitanju Omerpaša koji. svakog dana po sat-dva-tri. iz njega je izbijalo sve ono što se za vreme razgovora nakupilo u Zimonjiću. kao kratka munja. paša će ostati na shci kao živ i tako se potpuno udvostručiti. Zimonjić htede da krene brže preko bele kaldrme. Pred njim sučelice sedi Omerpaša u svečanoj uniformi. A sve to nije trajalo dugo. kako kažu.prezriv i tužan. kao da prvi put u životu vidi taj znak krsta i čoveka koji se krsti. Za njim su na odstojanju išla deca i posmatrala ga sa mržnjom. mogao je da vidi kako ga onaj uvek isti Zimonjić gleda. neku mešavinu od varalice. ali na kapiji ugleda stražu od dva dobro odevena askera. svet je za poslednjih šest nedelja. ako većeg može biti. jer njima je i ovaj jedan Omer cm i pretežak. Kad posao bude završen. Ali taj pogled je bio brz. pa im krv udara u glavu i pred očima se mrači od pomish da se taj još udvostručava.

posle smrti. Tako je Bog. objašnjavao im dubokim glasom i svečanim proročkim tonom događaje i znamenja sadašnjih i minulih vremena. zabrinuti prilikama i događajima. da njima okuje i zarobi čoveka na zemlji. svet je mogao da vidi samo neko novo i nerazumljivo Omerpašino oruđe. Tako je živeo. njemu će onda reći: »De. malo trajniji od trave i rose. jedini i veliki. prolazan i privremeno dat na uživanje čoveku. treba da objasni stradanja za koja ljudi ne umeju da nadu pravo objašnjenje. Svašta se govorilo. jer je to protivno božjoj volji i odgovara satanskim težnjama i namerama. ovde. zajedno sa svojim bezbožnim slikama. bez prekida. Sad je svojim sugrađanima tumačio šta je to: slika i slikar. (Sto je više zalazio u godine. Lud. On je bio gord na tu svoju mudrost. biće bačen u oganj pakleni. A onaj ko to čini. ni ljudskih ni životinjskih. Jer. stvori sada. đavolji ortak i pomoćniit. nije nikad ništa drugo ni radio. Bio je. hteo i odredio. a sve više pričao.7 Omerpaša Latas upisao na svoju prokletu hartiju. ali se nikakvog posla nikada nije laćao. ali nije živeo od nesigurne platice toga nestvarnog zvanja. i nagoveštavao ponešto od budućnosti. drugima po bezbroj puta pripovedao. koji je i sam jedan od najprolaznijih stvorova u tom svetu. U tom čoveku neobičnog izgleda i zagonetnog zanimanja. to što se zove greh. kaim pri nekoj džamiji i začislen u prihodima njenog vakufa. upravo zbog toga. uzbuđivala i podsticala u njima i bez toga veliku mržnju na Omera i sve što je njegovo. ti ljudi što vrve sarajevskim ulicama. Kad se bude. Učio je nekad medresu. taj je zao čarobnjak i sihirbaz. On.) Ta njegova tajanstvenost. a građani na svog gradskog mudraca. Nikad nije govorio običnim recima ni obične stvari. A nečisti duh. i da mu tako zauvek zatvori vrata raja. večiti protivnik svih božjih odredaba. na onom svetu. P7 I tu je pojava toga nepoznatog čoveka čudna izgleda i sumnjiva zanata zbunjivala svet i izazivala svakojaka tumačenja. nego redovno o onom o čemu poslovni ljudi ne misle i na način na koji oni ne govore. To je bilo sve što su smeli i mogli. Poslednjih dana slikar se preselio u Sarajevo. sa malim zadovoljan. Stoga čovek i ne sme da slika ni da vaja ništa od tih prolaznih stvorenja. bilo bi nemoguće. svima sudilo. na svoj način izmenjeno i uveličano. I za pojavu ovog stranca mula Saćir je našao u knjigama objašnjenje. pravo govoreći. sedeo sa uglednijim građanima. Po dućanima i baštama išao je mula Saćir Sof-ra. od kojih nisu razumeli ništa a koja su ih. uvek dostojanstven i nepokolebljiv. da ih učini trajnima. po zasluzi. ispijao kafe. unoseći se pri tom uvek sabesedniku u lice i govoreći muklim šapatom. uplašeni. Ponoviti mulino kazivanje. a on će ostati da gori i da se muči večito. Građani su slušali zbunjena i mračna mula-Sa-ćirova mudrovanja. nego od onog što su mu čaršijski ljudi dobrovoljno davali. Greh. To mu je dizalo cenu u očima dućandžija i majstora i stvaralo glas mudrog čoveka. kao da čita ih baje. a ukratko i otprilike rečeno. to su u većini usplahireni. ogorčeni i nesrećni . Vek mu je prolazio u čitanju i tajanstvenom i važnom prepričavanju onog što bi pročitao. važnost i izgled učena i književna čoveka stvorili su mu i ugled i položaj u Sarajevu. Zato čoveka čeka beskonačan život na onom svetu. sve je manje čitao. Tako je nevini i ubogi zagrebački slikar. to je pokušaj da se on zadrži u svojoj prolaznosti i ovekoveči. pored čudnog stranca slikara. tvrdo verujući u ono što bi jednom pročitao i što je. sa svim svojim dobrima. od svakog dobro priman i prema svakom prijazan. plače nad ovim svetom od srdžbe i besa što ne može da zaustavi njegove prolazne oblike. govorio im je ovo: Ovaj svet. i tu je opet dangubio u očekivanju da ga Omei-paša primi. i to kod dobrih učitelja. opasan pokušaj. koji je kao izgubljen lutao sarajevskim ulicama. lepotama i slastima. i oživi likove koje si za života hteo da zadržiš smrtnom rukom na prolaznoj hartiji!« I kako on to neće moći. slike će se pretvoriti u plamen i pepeo. Kad god se ljudi nađu pritešnjeni. bezbožan. a on je taj ugled održavao svojim načinom odevanja i svojim postupcima i držanjem. jer je Omerpaša preneo svoje sedište u taj grad. Slikanje ovog sveta. bar po imenu. bio u očima mnogog građanina oličenje ružnog i tajanstvenog greha. a bez njegova da?ia i pogleda. i tako će mu i biti kako radi. u njima se javlja misao o grehu i potreba za takvom misli. pa i na toga nekakvog slikara koga su mrzeli kao jedan od mnogih Omerovih grehova.

u stvari plitak crven fes i na njemu modra kićanka. Sve je to bilo malo i oskudno u očima . u ovoj pobunjenoj. laki i maleni odblesci nerazumljivih snova i čudne stvarnosti. is-crpenoj i razgrađenoj zemlji traži sebi neki izlaz — ni on sam ne zna kakav — i spas kojeg nema. i tamo gde ih nema. po složenim zakonima umetničke sudbine. iza guste kose i brade. Organizovano je sabiranje novca za njegove dalje studije u Italiji. Iz pisama koja je sam Karaš pisao svojim »dobrotvorima« videlo se da radi zaneseno i savesno. Rodom iz Karlovca. A takvi ljudi primaju sve sa strahom i nepoverenjem i vide zlo i štetu. Među putnicima na skeli. Ali. Pričalo se da je mladi Hrvat naišao na razumevanje i zaštitu austrijskog ambasadora u Rimu. Ali ta ilirska nada je prevarila i to na neočekivan načm. shkar iz Hrvatske. Tako je bilo i sa Karasom. suviše dobro. Stoga. Među imućnim građanstvom i malim plemstvom u Zagrebu i Karlovcu našlo se nekoliko mecena koji su sakupili potrebnu sumu novaca i poslali mladića u Italiju. gubio iz vida i svet i svaku potrebu veze sa njim. koji mu je dao besplatan atelje u PaZazzo Ve^ezia. u prostranom odelu i teškim cokulama krije mršavo telo sitne kosti. došao da baš ovde. ili upravo zbog toga. umesto očekivanih velikih slika za oltare i sjajnih portreta istaknutih ličnosti. fakirski sasušen. Još na skeli slikar je izvadio svoj blok i počeo da skicira predeo. sin siromašnog krojačkog majstora sa mnogo dece. niko nije mogao ni da nasluti da je taj stranac. Izgledalo je prosto kao da je s vremenom zaboravio i zbog čega je došao u Rim i ko ga je poslao tamo. Pre tri nedelje. a ispod skice je. ali se pri tom sve više udaljavao od sveta. brodolomac koji je. A pored toga. osuđeni da igraju ma i pasivnu ulogu u velikoj drami kojoj ne mogu da vide uzroka ni svrhe niti mogu da joj nazru kraja ni granica. prirodno. naj-lepše izjasnili o Karasovim radovima. koji su značili mnogo u Rimu i u svetu uopšte. stvar je izgledala dobro. To je vređalo mecene. U »Danici Ilirskoj« objavljen je poziv na sve Ilire da se pomogne »prvi ilirski talent«. kreće žustro i brzo. zabeležio početak pisma koje je misho da piše u Zagreb čim stigne u Travnik: »Za mene su se jutros otvorila vrata na Istok. čovek je imao na sebi mrku ilirsku surku. Devet godina je u svemu proveo mladi Karaš u Rimu i Firenci. Od njega su stizale skice i omanje slike koje su pokazivale velik napredak. sa dugačkom kosom koju je slabo pokrivala »ilirska« kapa. U tom trenutku izlazilo je odnekud iz nevidljive i zamagljene Bosne ogromno hladno sunce bez određenog oblika. kao požar u daljini. ali koje se i pored toga. u svitanje proletnjeg dana. nešto svetliji brkovi. Kraj njega je ležao njegov skroman prtljag u kome su najviše mesta zauzimali slikarski nogari i žut olupan sandučić sa priborom za slikanje. Mladi slikar je radio. Ilirio slavna i mila Tvoga sina vredna dela. on je još kao dečak pokazao slikarske sposobnosti koje su privukle pažnju građana. puna velikih nada. slikar je padao u oči i držanjem i pojavom. široke pan-talone od italijanskog somota iste boje i tešku putničku obuću. da ne bi zaboravio. i odmah se moglo primetiti da se pod tim širokim fesom. Omalen i slabunjav. Iz početka su stvari išle dobro. s vremenom.« Takva se nestvarna vrata često otvaraju pred istrošenim i bolesnim ljudima kao velika iluzija koja pomaže da se još malo živi i radi i onda kad su mogućnosti života i rada svedene u čoveku već na najmanju meru. Čulo se da su se nemački slikar Overbek i danski vajar Torvaldsen. Nošena nacionalnim buđenjem i ilirskim zanosom. od njega su stizali fini ženski likovi ili neobični itdlijanski pejzaži. ta pisma su bivala sve reda. i sam nesrećan čovek. većinom trgovcima drvetom i stokom. koje izjeda iznutrica. sa gustom smeđom bradom u kojoj su tonuli jaki. u onoj kuli koja se diže iznad masivne crvene zgrade Ambasade. Ceo čovek je izgledao prozračan i lak. čak je objavljena i jedna pesma o mladom slikaru. Da po svetu rastu krila Ko neumrlog Rafaela.ljudi. ili opasnost zla i štete. Karaš je stigao na brodsku skelu na Savi.

nije opravdao rodoljubive nade koje su u njega polagane ni žrtve koje su zbog njega činjene. ili iz života. stvar je bivala sve gora i ponavljala se sve češće i u sve oštrijim oblicima. Jer. vremena nesigurnosti i skupoća. a iza praznih razgovora još veća praznina. Mladog slikara je napuštala snaga. čas u razgovorima o politici. slavnog poturčenjaka o kome su te godine novine mnogo pisale i koji je izrazio želju da mu se pošalje jedan slikar iz Zagreba. čas u čaši vina. kao niko. u svetu umetnosti koji je dobro osećao i jasno sagledao. Karaš je. prijateljskim prekorom njegov drug u Rimu. narodnim težnjama i opštim pitanjima koja nemaju veze sa njegovom unutarnjom mukom. jer ni tu »nije zadovoljio«. postajala mu nerazumljiva.mecena koji su za svoje priloge očekivali brz napredak prvog slikara »domaćeg sina«. mrsi i gubi iz svesti i ispod prsta. koji nit' ume da nade pravi dodir sa društvom u kome živi. koji mu je uvek bio naklonjen. A sa tim hartijama ostajala je iza velike opijenosti — velika potištenost. kao što je govorio sa toplim. i najposle u čudesne. koja mu je . mučen svačim. u misli i osećanju učenika. u borbi bez ishoda i izgleda. a njegove mecene njihovo kratko mecenatsko strpljenje. tražeći spasenja. i umesto da se pojavi kao određena slika od linija i boje na platnu. Kako koja godina. kao toliki slabi i načeti ljudi. I on je bežao. i da je. Oni nisu slutili da se taj »prvi hrvatski« slikar i uzaludno traži i postepeno gubi u velikom svetu. ah nije mogao da ga obuhvati ni savlada. bleštava krupna dela koja bi odgovarala njihovim shvatanjima ukusa i lepote. a najviše osećanjem nedostojnog i praznog života. A razgovori o politici. iz grada. razbacani kartoni sa skicama ili listovi notne hartije sa grozničavo nabacanim notama. ali razvezivao jezik. kao posle nevidljivih orgija. morao napustiti Italiju i vratiti se u zemlju kao »čovek koji nije uspeo«. učio se »vještini kako se živi od hljeba i vode«. do zanosa i do grčeva. ne birajući puteve svoga bežanja. A tu stvarnost on je osećao. ogorčavao zbog nje do suza. stvarnost je počinjala da se muti. U Zagrebu je dobio mesto učitelja crtanja u nekoj nižoj školi. potpredsednik Matice ilirske i načelnik »Društva za hrvatsku povjesnicu«. kao što često biva sa prvencima svakog roda i ploda. osuđen da bude žrtvovan. i razgovori ne pomažu. bečki sliitar Karlo Majer. ali čim je trebalo izabrati određeni deo te stvarnosti i prikazati ga. ali i to je mesto izgubio. a od drugih vrlo mnogo. Posle takvih zanosa ostajali su. Ali. to jest o sudbini naroda. teška sumnja u sebe. kad god je mogao. ih »čovekom koji je u trajnoj zavadi sa stvarnošću«. ona se pretvarala u razlivene boje i beskonačne linije. ah neuhvatljive misli o svemu tome i o sebi samom. vinski. i predložio mu da putuje po Bosni i da tamo slika istorijske spomenike i da možda portretiše Omerpašu Latasa. nepodnošljiva. voleo je. i da od svake svoje uložene pare očekuju stostruk plod. pevanje. i sve se više gubio. Ziveo je sirotinjski. jer je po njihovim shvatanjima svakoj promeni trebalo tražiti razlog u školi i uticaju. A prave uzroke toga svoga neuspeha on nije mogao da objasni ni sam sebi. a ne u oku. kao ružan mamurluk. Jednog dana pozvao ga je Ivan Kukuljević. A Karasov kolorit je postajao sve tamniji. Mecene su to pripisivale štetnom uticaju holandske škole (Karaš je učio u Rimu kod jednog holandskog majstora). a kamoli građanima koji imaju ustaljenu naviku da od sebe traže malo. posle devetogodišnjeg boravka. strah od svega oko sebe i želja da se beži iz kuće. ali hučni zanosni razgovori — davali su za trenutak iluziju važnosti i veličine. Malo-pomalo Karaš je navikao da sebe smatra izgubljenim čovekom. Za to vreme Karaš je pored slikarstva studirao i muziku. Prihvatio je odmah. bar tako se njemu činilo. samo svaki put sa manje snage i volje za njihovo rešavanje. nit' ima snage da se bori protiv njega. predmeti njegovih slika sve skromniji i diskretniji. oduševljavao se. flautu i kompoziciju. Na piću je bio tako slab da mu se već od čaše /ras^atija zanosila glava. ali retko gotova slika i još rede muzička kompozicija. slikajući jevtino portrete. jalovi. vino ne leči. iza pića je ostajao opet mamurluk. postupcima narodnih voda i državnika i pisanju novina — prazni. i čim je primio isprave i sumu za putne trošltove. kao slab plivač u beskrajnom moru. pa zatim u tonove i nemirne melodije bez kraja i konca. I kad su nastupile nemirne godine sredine XIX veka. I slikar bi se posle svakog takvog pokušaja bežanja našao ponovo pred svim nerešenim pitanjima svoga rada i razvitka.

i zanesen sobom. a svaka javna građevina. Jest. pa i za njegov postanak sam. o čudnim ljudima i neobičnim prilikama koje su još teže i neobičnije otkako je Omerpaša zametnuo borbu sa feudalcima. ništa nije teško ni daleko. Mađara i Poljaka po narodnosti. kretao se po Travniku i Sarajevu. gotovo strah. ta lepota je izazivačka. neobični. Pored svake bosanske varoši. a u stvari sam se gubi u njoj. ili je nedovršena ili već počela da se ruši bez opravke. Svi znaju da postoji. on je kao preporođen i oslobođen svega što ga je tištalo u Rimu i ubijalo u Zagrebu. Korača lako i slobodno. Njegov blok se punio skicama mostova. svega toga ima. Gubi se u njima i hteo bi da se poistoveti sa svakom lepotom koju mu oči vide. a nje ima svuda i u svako doba dana. sirovi. i one koja inače ima lep izgled i otvoren vidik. Čas su govorili da je 206 na putu. često je i gore od toga. ljubičaste sutone. U glavi mu je bistro. ne oseća. U Zagrebu su mu. ljudskih likova u letargičnim stavovima ili čudno prekinutim pokretima. Nije se moglo znati ni gde je. mrke bregove i ljupke proplanke na njima. Živeći tako u očekivanju glavnog posla. noge pod njim same poigravaju. kao stada — sve bi hteo. pre polaska. čista. tačno je sve što su mu govorili. lutao gradom i okolinom. u svojoj izuzetnoj lepoti. i za sve to vreme on je bio kao u nekom zanosu. samo se u mislima nosi sa tom lepotom koju bi trebalo naslikati. naišao na društvo sa kojim se moglo razgovarati. a nigde ga nema. o rđavim putevima i nezgodnim konačištima. na fratre. Sam domaćin bio mu je zanimljiv i prijatan iako ga je zbunjivao svojom čudnom mešavinom srdačnosti i neke hladne. praktične bezobzirnosti. odelom. Sada kad putuje po Bosni i živi u njoj. I pored jasnog ugovora i tvrdih obećanja. A za lepotu predela osetljiviji je nego ikad. Bila je još jedna stvar koja mu je olakšavala čekanje: poznanstvo sa sarajevskim župnikom fra-Gr-gom Martićem. Kad dobro promisli i trezno pogleda oko sebe. ali preko njih Karaš prelazi sa lakoćom. kome ga je Kukuljević preporučio naročitim pismom. a kamoh da počne sa slikanjem. i kad su lepi ili lepo odeveni. i zauvek: te senke koje su veće i dublje nego u drugom svetu. ubogo životarenje malog. Tu je. iz mnogih očiju bije šumski mrak i nejasna pretnja. ima nečeg što izaziva u čoveku potištenost. Župnik ga je pozivao često na ručak ili na večeru. dalo je da je taj serasker neko nevidljivo i nepri-stupno biće. ali u isti čas odmah i zaboravlja. ali da nema vremena ni za koga. Usred toplog . pokretima. I ljudi su. Tačno je da je život grub i težak i da neočekivane prepreke iskrsavaju pred čoveka na svakom koraku. silno i bogato. Radi se samo koliko to glad od čoveka traži ili koliko ga vlast nagoni. Tu je prvi put naišao i na dobro vino. ništa ne odbija. Za ove tri nedelje proputovao je Bosnu od Broda do glavnog grada. što je glavno. kad je bolje pogle--daš. postoji uvek po jedno brdo koje se nadnelo nad nju i koje osećate na svom raspoloženju kao senku. Na površini buna i nasilje i strah. utonuo u posmatranje svega oko sebe. svega što je bilo ili važilo kao ugledno. nedovršene. Izgleda da je to neophodan uslov za opstanak i razvitak svakog grada u Bosni. krenuo je na put. Dani su prolazili. besna. Izgle-. a ispod toga neka drevna beda. Ništa ga mnogo ne plaši. Pa i priroda sama. recima. Sve on to vidi. Cak i linije brda i šuma po njima izgledaju iskidane. i kao da ne daje radosti ni onom ko je nosi ni onom ko je gleda. bela i radosno razasuta po padinama. Otkako je zakoračio u ovu zemlju. a čas da je tu. na nekolicinu oficira iz seraskerove vojske. Gleda je. i oseća neophodnu obavezu da je zadrži na platnu. Sve bi hteo da uhvati. on i vidi i ne vidi sve to. građane. govorili o Bosni samo nepovoljno. on je često zaboravljao i taj posao i svoje iščekivanje. čoveka i tiho. muslimanska groblja. nišana. omorike na sivoj steni koje i usred najtoplijeg letnjeg dana kao da nose malo magle oko sebe. prvi put otkako je u Bosni.izgledala ogromna i koju je bez brojanja gurnuo u džep. sa bezbrigom kakvu nikad nije poznavao. Ništa se ne gradi i ne po-sdiže. ali on prolazi kroz sve to kao pod anestezijom. A toliko je toga svuda unaokolo da su dva oka i jedna ruka isuviše malo. Karaš nije uspeo ni da iziđe pred Omerpašu. istina je. nezaustavno opadanje ustanova i porodica. ali ne može ni na što da se reši. a čas opet nisu davali nikakvog odgovora. kao čovek koji se ne boji više nikakve neprijatnosti koja dolazi izvan njega. nabusiti i često neprijatni. usamljenih drveta nagnutih nad vodom.

ali se brzo navikao i na to. a njegovi činovnici i njegove sluge važnijima i neophodnijima u očima onih koji zavise od njih. nego po stvarnoj snazi i ulozi koju ima. Osim toga. izvršilac sultanove volje. tutundži-baše. sekretar. nadzornik štala. A pored toga harem. svakako pre nego pre-duzimljivi i daroviti ljudi lišeni te sposobnosti. što voliš vino više nego što treba. taj može mirno da uživa plodove svoje pobede i — da pušta druge da čekaju. dvorjana i sluščadi raznog ranga i svake vrste. Nešto kao ono iskušenje i prepreke koje junaci u starim legendama moraju da savladaju pre nego što dođu do životnog cilja. neka vrsta ispita i probe. blagajnik i njegovi pomoćnici. ali sa paša-hjama nikako !4< < Takav posrednik bio je za Karasa Ahmetaga. A naprotiv. koje je pašin lekar dr Sram nazivao »patentirani lopovi«. Položaj carskog mušira sa naročitim ovlašćenjima davao je Omerpaši pravo na veliku pratnju koju je vodio u svaku svoju rezidenciju. brate. to jest koji ima tu pasivnu snagu tupog. taj. zatim administrativno osoblje. sa glavnim ekonomom i njegovim nabavljačima. samo će pokidati svoje rođene živce. nisu titule ni formalna zvanja značili mnogo. Ko u Turskoj neće ili ne ume da čeka. vama se čini da vidite čoveka . Pa ipak ih je bilo dosta. nisu dobre za ovu zemlju i za ovaj naš bosanski svijet. koje se plete oko visoke ličnosti i služi kao neophodan posrednik svakom ko želi da dođe do nje. taj gotovo uvek dočeka i postigne ono što želi. brzo i uludo utrošiti snagu. kao muširevi kućni telohranitelji. pa mnogobrojni ku-: vari i kuhinjski momci. na starešinu pašinog kaveodža-ka. Kad čujete reč kavedžibaša. Pa i sav taj nerazumljivi splet od laži i ceremonija. Nego poslušaj ti mene: dolivaj uvijek malo vode u vino. čovek koji je bez duha i bez vrednosti. od divan-efendije pa do poslednjeg seizbaše. prže. belim i crnim robinjama. samo ti dvije stvari. uzdigne do najviših položaja i postane »carski čovek«. vi pomislite na ono što ta reč označava. pogubiti i poslednje prijatelje i zaštitnike — i propasti bez smisla. bez koristi po sebe i druge. postalo mu je nešto jasnije šta je to vlast.razgovora o umetnosti ili narodnoj budućnosti. ali koji ume da čeka. Ah sada je Omerpaša znatno popustio u tom. sa svojim pomoćnicima. Zbog toga nikog od mnogobrojne pašine pratnje ne treba ceniti po imenu. konjušari i čistači. među sirovim i zavidljivim bosanskim svetom. I pri tome je svakako najštetnije i najgore zlo ono klupko raznovrsnih službenika. nadzornika nad momcima koji pripremaju. i previše. pod raznim imenima. kako izgleda. evnusima. pisari. šest podoficira. i šta znači čovek koji se. i olakšavao čekanje na koje je bio osuđen. Čekanje je ovde. on bi ga odjednom prekinuo: — Dobar si i valjan. a on je ćutao i slušao. ma kako sposoban bio. interesa i sujeta kroz koji valja proći da bi se do takvog moćnika moglo dospeti. Fra Grgo je taj svet oko paše zvao »zanokticama« i govorio je Karasu u šali: »Sa pašom i nekako. emir-čauša. animalnog dreždanja i džonjanja. Drugi su govorili. a šta zavisnost od nje. U gomili ljudi koji su živeli oko paše. sa haremćehajom. Tako je često neki niži službenik mogao biti važniji od svih koji su po rangu i zvanju daleko iznad njega. Boravak u fraGrginoj kući donosio mu je malo vedrine i razonode. i njegovi seizi. Prvo. samo je jedan od stotinu načina da se visoki dostojanstvenik učini višim i strasnijim. činu ni izgledu. i drag si mi. tucaju. neće postići nikad ništa. kazuj više bojama na platnu nego riječima pred ljudima. ovako kao Omerpaša. drugo. što ne paziš šta govoriš ni pred kim govoriš. Ko izdrži probu čekanja. pa kavedžibaše. Tu je mogao ponešto da nauči i o smislu i značenju čekanja u ovoj zemlji i o ljudima koji ga puštaju da čeka. Omerpašin kavedžibaša. pa imrahor. od kojih su dvojica imala rang majora. neograničeni sudija i gospodar nad pokrajinama i ljudima. ah je značio stvarni uticaj koji pojedinac vrši na pašu. Ne čini mu zadovoljstvo raskoš. Pored hodže i njegovog pomoćnika. ćuteći i slušajući šta drugi govore. a ono što imaš da kažeš. tu su bila četiri ađutanta. taj je pobednik. peku i služe kafu u Konaku. To ga je zbunjivalo i pomalo vređalo. budnog kunjanja i podmuklog vrebanja. ozbiljno ili u šali. a kad vidite ovog Ahmetagu lično. Sve služi njemu i sve se zaklanja za njegovu moć i volju. a nije ni potreban ni umestan u ovoj zemlji na samoj granici Austrije.

Tako treba služiti. Ahmetaga je ostareo u službi. ili mu samo poručio za neki posao koji treba svršiti. ali jeste sve drugo. pa i o takvoj 0 kojoj dotada nije nikad ni čuo. Kavedžibaša je mogao. i rečit i nem. stvorenje tupo i dremljivo koje ništa ne misli. ne žeh i ne oseća. A kad to postigneš. On tako reći nije ni imao svo-jiii ličnih i ustaljenih navika i osobina. i uglavnom samo te. čas ljubazan i predusretljiv. i samo dotle dok su u tom krugu. taj teški i nepomični čovek. svom svojom snagom.. sve imati. Ali. dok s druge strane primaš od paše zapovedi. skakao je svaki put kao mladić. . čas neuk i tup. a ni za što se drugo ne brinuti. »ne umem« ili »nema« i »ne može«. onda moraš sve znati. A čim pašina zapoved bude izvršena i posao povoljno okončan. samo ako je to služba tražila. kako izgleda. jedini i neophodni saradnik. on je provodio ceo dan pušeći nargilu. ništa nije moglo da potpuno uništi. i Ahmetaga je. onda ti upregneš druge da rade. pažnjom i veštino i. Ovaj kavedžibaša nije to što izgleda da je. Treba za određenu vrstu posla postati glavni. njegova odanost. ne samo da udesetostruči svoje snage nego i da menja svoje osobine i sposobnosti. a da pri tom što manje uznemiri i ozlovolji pašu. Pregojen. koji jedva gleda iz svog sala i koji nikog na svetu ne smatra dostojnim ni svoje pomisli a kamoli svoje reči i svoga pokreta. tu treba da zalegne ceo čovek. taj ionako može da ima sve što želi i postigne sve što hoće. . sa svim ljudima i svim njihovim dobrom i zlom. Za njega su ljudi i poslovi postojali samo utoliko ukoliko uđu u krug seraskerovih interesa. to je bio seraskerov poziv. da pred njima ustupa svaki obzir i pada svaka prepreka. razume se. mogao da bude ili da izgleda i tvrdica i darežljiv. postajao odjednom lak. Za pašu ne sme da postoji »ne znam«. a svi zajedno protiv Ahmetage samog. njegova grobna diskrecija. a pre toga je služio dvojicu paša od kojih je jedan postao i veliki vezir. jer ko pašu ume da posluša 1 zadovolji. samo u početku. povoljno po pašu. I u jednom i u drugom slučaju vi se varate. okat i rečit. Mnoge je jezike znao i mnogo sveta video taj čovek džinovskog rasta i atletske snage koju. u poluležećem stavu. Ahmetaga je sin nekog poturčen jaka. A takva revnosna služba teška je. i uveriti u to i druge. pa ni mnoge godine ni nezdrav način života u Konaku. a ti samo pokazuješ stalnu revnost i primenjuješ najveću strogost prema njima. poreklom iz Makedonije. čas oštar i grub i surovo bezdušan. čas oštrouman i dobro obavešten o svakoj stvari. veliko lukavstvo i njegova još veća bezobzirnost u izvođenju — sve mu to daje mnogo veći uticaj na pašu i mnogo širi de-lokrug u Konaku. u stvari. i najneprijatnije i najzamršenije. da su pašina volja i pašin interes vrhovni zakon i najveća svetinja. ubijajući se tom nepomičnošću i svojom pohlepom za finim i ukusnim jelima. Kod Omerpaše je već šestu godinu. već prema potrebi.za koga se s pravom kaže »kola mesa«. U trenutku kad bi ga on zovnuo ili se pojavio u blizini. njegovo skriveno.) Jedino što ga je moglo pokrenuti s mesta i naterati da otvori oči i pokaže znake života. Iskustvo ga je naučilo kako se služi velikašima. one su se pojavljivale i menjale prema seraskerovim potrebama i ćudima. dok potpuno ne otvrdneš i dok ne pohvataš sve konce i paši i okolini. kad treba. ravnodušan i ćutljiv. ni na koga se ne smeš obzirati i ni pred čim stati. kad paša traži. kavedžibaša je opet padao u svoju nepomičnost u kojoj ceo svet. nije za njega značio ništa. sve moći i sve umeti. Treba biti uveren. (Omerpašin lekar dr Sram govorio je da u Ahmetagi svaki pojedini organ ratuje protiv svih ostalih organa. preduzimljiv. Njegovo je osnovno pravilo bilo da glavu treba slušati. brz i dovitljiv. Njegova veština da svršava razne pašine poslove.

a zatim ide pravo ka cilju. Dimljeno meso. polugutljaji. pa i moralni sudovi 0 njima (ako je u njemu postojalo išta što se moralom može nazvati) javljali su se kroz čula i izražavah ponajčešće tako. kao što se drugi raduju zelenom idiličnom predelu ispod martovskog neba. Svakako bi se moglo kazati da je on živeo zbog onoga što se može uzeti u sebe sa slašću. koji u većini slučajeva nemaju veze ni sa kafom ni sa Odžakom. A kad stvar bude gotova. i tako postigne ono što hoće. A Ahmetaga radi tako. on se pretvarao u mehanizam sa hladnoćom i neosetljivošću čelika. ali ih time razoruža. a on i pašom i svetom. promena i godišnjih doba. ali i to je u dobrom trenutku izazivalo pred njim ko zna kakvu sliku.prenosiš ih odmah na niže i tražiš njihovo bezus-lovno i potpuno izvođenje. Na ono što se nije podudaralo sa njegovim shvatanjima ili interesima on je odgovarao izrazima pozajmljenim iz tog sveta svojih čula. jer to u stvari i nije nigde za-beleženo ni jasno određeno. kada je u trenutnoj oskudici novca valjalo naći veći zajam. ta slika je bila šira i bogatija nego što bi se to moglo pretpostaviti po njegovom gotovo zatvoreničkom načinu života i njegovom tupom izgledu i divljačnom ponašanju. mogao bi pomisliti da taj čovek traje kao živinče ili trune kao klada. ne sasvim tako. ošaf i ardal značili su za njega isto što toplina doma i domaćeg ognjišta. okolišenja ni ulepšavanja. Pred tim pospanim i nabusito ćutljivim čovekom. . tada je posao prelazio na kavedži-bašu. utonulim u sopstveno salo. urme i narovi uzbuđivali su njegovu maštu kao priče o putovanju i dalekim zemljama. jer je teško i naslutiti šta je sve za njega značilo ono što čovek sabrano i znalački može pripremiti. tkanina ili kakve druge potrebne robe. u osnovi. i može mu se. Izuzetno pronicljiv i lukav. Zamagljena čaša jedinstvene sarajevske vode otvarala je pred njim prizor zdravih mladih stvorenja koja se. Redovne nabavke i isplate vršili su haznadar i većil-arč. jer zbog svog položaja ne mora da vodi mnogo računa o ljudima. U tim slučajevima on nije znao ni za glad ni za žeđ. — Ko tako radi taj je najbolje zbrinuo svoju brigu na ovom svetu. daleku i neobičnu. naravno. onda u stvari i ne služiš više ti drugom. gotovo postalo druga priroda. dve kapi limunova soka bile su ponekad samo njemu poznat doživljaj. Pomorandže. to su bih gutljaji. pogotovu. bljutav si mi i gorak!« — »Idi. i odvodilo ga u razmišljanja ko zna o čemu. često samo dah i miris. Ti i primaš nagradu i priznanje i određuješ koga treba odlikovati i nagraditi od nižih. kad bi imao posla sa sebi ravnima ili. izveštavaš pašu o izvršenju. Osim toga. unizi i ražali za ceo život. ili čak paša sam. M 8 Omerpaša Latas 113 Takav je kavedžibaša Ahmetaga i sa takvim shvatanjima života i službe živi on u Omerpašinom Konaku i svršava najraznovrsnije poslove. pokori i smekša. ni za slast ni za gađenje. bez trošenja reči. on je redovno govorio da mu je glava »ba-jata«. pojesti i popiti. sa radoznalošću. pa tako i ova Karasova. on je bio i neka vrsta ekonoma i blagajnika. a on je svršavao sve. u nosu ili u ždrelu osetiti. sa izvesnom ose-ćajnošću čak. on vrlo brzo sagleda sve mogućnosti i odredi ono što želi da postigne. Ali. Njegova osećanja prema ljudima. i jeste. jer paša vlada svetom. A kad tako stečeš poverenje i postaneš svima neophodan. On se ćutke radovao ranom zelju sa mladom jagnjeti-nom. zaudaraš!« Kad bi hteo da kaže da je neko slabe pameti. Alkoholna pića uzimao je u tako malim količinama da bi se slobodno moglo reći da ih i ne pije. o njihovim osetijivo-stima i interesima. Svojim nesvesnim cinizmom on ljude u većini slučajeva uvredi. bila je razastrta prostrana slika sveta i njegovih predela. »nedopečena« ili »pregorela«. Ali sve to i ne vredi nabrajati. ali samo za naročitu vrstu poslova. Tako paša zna samo tebe i to samo sa lake i prijatne strane. -Gubi se. na jeziku. Ko bi posmatrao Ahmetagu kako. ona se njemu objavljivala — jelom i pićem. išle su preko Ahmetage. ali malo ljudskom. Teško bi bilo kazati šta sve spada u krug Ah-metaginih dužnosti. A pri tom su mu se usne kupile i obrazi grčih kao da hoće da ispljune nešto gorko i odvratno. jer kad bi u pitanju bio neki viši. svim onim što se može usnama primiti. Sve to. u rano jutro umivaju na česmi. I tako. pe-vajući od radosti. sedi nepomičan na minderluku. pa ipak. ah kad je trebalo jevtinije ili čak badava doći do namirnica. nego i paša i sve oko njega služi tebi. pod zubima. sa nižima od sebe. To mu je već prešlo u naviku. nikog ne gledajući i ništa ne slušajući oko sebe. sve nezvanične audijencije. Svakako.

0 kavedžibaši. Ahmetaga je obavljao najprljaviji i najteži deo posla koji je prethodio seraskerovim ćefovima. i koje je on za sebe nazivao jednim jedinim izrazom »ona rabota«. serasker je bivao sve više nezasitljiv i. nakaznoj perspektivi. i nezadovoljstvo seraskerovo. On je bio taj koji je navlačio na sebe prokletstvo žrtava. zakonita žena Omerova. On je svoga gospodara gledao i mogao da vidi uglavnom samo u vezi sa »onom rabotom«. ni službenici ni oficiri iz Konaka. a isplaćuje i sklanja gospodaru s očiju kad više nisu bih potrebni i kad bi mogli postati teški i opasni. Padali su sa svih strana. tako da serasker ništa ne sluti i ne zna o ružnoj i neprijatnoj strani cele stvari. i nehotice. i da ih čuva. u pogrešnoj. ćudljivo i bezobzirno sladostrašće. ili šaputaH. ljubomorna onom najstrašnijom vrstom ljubomore koja ne potiče od ljubavi nego od mržnje i sujete. Ma kako stvari tekle i svršavale. u svim pojedinostima i neočekivanim obrtima — neprijatno. I sve se to uvek obijalo Ahmetagi o glavu. 8* 215 kad nije smelo seraskera. A to nije bilo lako. A pravo rečeno. zbog svega toga su Ahmetagi poslovi koji su dolazili od seraskerove pohlepe za čulnim uživanjima. bez kolebanja i grize savesti. Naravno. do kraja života — ipak. a poslednjih godina i devojčiče i dečake. Preteranost i smelost njegovih čulnih prohteva odgovarala je negovom opštem osećanju lične moći i veličine. ma kako da je mirno gledao i sam činio tolike rugobe i nepravde. pre ili posle. iz svog odžaka i jedino sa gledišta svoje čudne profesije. kao i onaj koji je. i on je ponekad. ali samo Ahmetaga zna kako to izgleda u stvari. u prvom redu od spletkarske i ljubomorne čeljadi iz harema. on je i ceo život Omerpašin posmatrao samo sa te strane. Sa svima tim nogobrojnim i složenim zadacima Ahmetaga je još nekako i izlazio na kraj. bili najteži i najmrži. dok je Ahmetagu progonila stalno i uporno svojim prezirom. gotovo nestvarno. otkako je zakoračio u prelazno doba života. neuračunljiv. On je morao da pronalazi i nabavlja mlade žene. hrani i podvodi kad treba. ali samo s vremena na vreme. nego i šta on sam stvarno hoće i može a šta ne. i da bi ona takvom užaru pozlatila dlanove. stratega i administratora. izbliza.I to. on je video samo jedno: njegovu požudu. kad ih najmanje očekuješ i stvarali nepredvidljive teškoće za koje serasker nije smeo da zna i ponajčešće nije ni znao. ma koliko da je bio tup i bez srca. i mržnju i prezir okoline. zamršeno. Saida hanuma. često nerešljivo. Najteže mu je bilo sa poslovima koje je stvaralo Omerpašino veliko. državnu i svoju ličnu. krvavo umirivao pokrajine. a rešavati se mora. sa prvim znacima preranog starenja. ni građanstvo koje je ogovaralo njega Ni drugi nisu mnogo lepše govorili. i to niko drugi ne bi mogao izvesti kako treba. I ma kako da je sve takve poslove svršavao bez pogovora. Ahmetaga se i sam pomalo gadio toga što je nazivao »ona rabota«. nazivala ga »uži-renim nevaljalcem« i govorila svakom da je šteta što se još nije našao užar koji bi mogao usukati dovoljno jako uže za ovog »kralja podvodača«. da ih privodi krišom od sveta. i bio spreman da čini i gore. Eto. vesto i diskretno. pročuo se u Carevini i u svetu. Gledajući svet. pod kakvim bilo izgovorom. a za kavedžibašu sve je to bilo sporedno i nevažno. kako se Alimetagi ponekad činilo. činila mu teškoće i nanosila štete gde god je mogla. Zlovolja u koju je serasker zbog toga padao sručivala se posle na Ahmetagu. A takvih je bilo mnogo. naravno. Od ličnosti carskog mušira. nastupao iza njih. bio velike bitke. bezdušnim ritmom neosetIjivog mehanizma. Počeo je da gubi meru i da zaboravlja ne samo šta je dopušteno i prirodno a šta nije. vodio politiku. Naročito u ove poslednje dve godine. Serasker je sticao položaje 1 najviša odlikovanja. devojke. prikriva. . i sve što je na njemu. priređivala je svom mužu scene i lomove. ponekad strašno. Sve je to lako kazati ovako u nekoliko ublaženih reči. Prolazio je kroz opasni period kad nezdrava mašta više obećava nego što ograničena ljudska stvarnost daje. na svoj način.

Smišljeno i strpljivo ga je obilazio pri radu ili svraćao kod sebe. ah serasker je morao biti zadovoljen i zadovoljan. Sad je postala suvišna. uznemiruje ga u snu i na javi. Jer kavedžibaša. Eto. imaju i svoj lični život. kao nemoć-nika. večno jede a nikad sit. a dalje radi po toj meri. dvonožac bez vrednosti prema kome ne treba imati obzira. ona nije htela da ode. Ne. hladan po prirodi. dobar si majstor. tako jedno sa svojim prohtevima i tako ogrezao u njima. Još dok su bili u Travniku nabavio je čuvenu lepoticu iz Livna. šta vrijedi? — kaže terzija sa uzdahom. Terzija je bio ocenjen kao »pola čoveka« u svakom pogledu. a ona je pošla od ruke do ruke.razmišljao o seraskerovoj plotskoj požudi kao o nekom prokletstvu naročite vrste. . i stalno ga nagovarao da se ženi. koja je pobegla od muža zbog nekog turskog momka. jer žena ga je. sklapala je ruke i vikala: — Ubijte me. to se mrsi i rasteže i plete čoveku oko nogu. ali mu je brzo dosadila ta bujna. ja nemam kud ni kome! Pretila je da će skočiti u prvi dubok vir na koji naiđe. koje mu je utoliko manje bilo razumljivo što je. nasrtljiva žena kojoj je trebalo mnogo mesta u životu. i uzbuđenjem slušao kako govore o ženidbi i gledao u kavedžibašu svojim malokrvnim. koja je očigledno uživala u bučnim scenama. mladić je poginuo u nekoj tuči. Bacio je oko na jednog terziju koji dolazi u Konak i kroji čoju za minderluke. i time je sve dobro i lepo svršeno. bez mnogo ustručavanja i uvijanja. obasipao ga slatkim i praznim recima i kljukao istinskim slatkišima. napustila osmog dana posle venčanja. više i ne zamišlja kao žive ljude koji su postojali pre nego što ih je on video i po-želeo i koji treba da postoje i posle toga. Ali. da i ne govori o sitnijima. Pomisao na to bila je za njega uvredljiva i srdila ga kao nepoštovanje njegove ličnosti. ni krivim ni dužnim. kao ispranim. bez veze sa njim: svoje interese. sukobe ili nesporazume on je rešavao kako je znao i umeo. izgledao je više zbunjen i pogružen nego obradovan velikom čašću koju mu neočekivano ukazuje moćni seraskerov kavedžibaša. zaludu je ga i truje i prlja. stvara stalne brige i potrese. kao da ima pred sobom kladu. hrišćanku. U prvom redu i ponajviše baš njemu! П6 I to kakve brige i potrese! Jer serasker je tako slep i nezasitljiv. pored toga što zadovoljavaju ili treba da zadovolje njegovu strast. Uzalud joj je nudio novac i terao je. za ovo kratko vreme otkako su u Sarajevu. i ona je pristala. kad hoće nešto da postigne kod nekog. Omerpaša se u početku oduševio prinovom. ah će pre toga razglasiti zašto to čini. ali i ne gledajući u njega. kao drskost i učena od njihove strane. 2ena. • Ah. ćudljiv i samovoljan u svojoj strasti i pohoti. »uzme mu meru«. nekog Atifa s Vratnika. nego to je drugo. Za njega je neshvatljivo da ta ljudska bića. Činio je to grubo. znao samo za jednu strast. kao da i ne očekuje odgovor. jer mi se dopadaš. a ja to volim. Već na početku toga puta obrela se u Ahmetaginom odžaku. Sa takvim stvarima nije kavedžibaša smeo ni da izlazi pred njega. To joj je obećao. roditelje i prijatelje. Ahmetaga je udaljio od paše. Eto! Terzija se ženio već jednom. ali je morao da je izdržava u zasebnoj kućici. I to je upravo bilo bolno mesto u njemu. svoju kuću. želje ili zahteve. Da bi se oslobodio nemirne žene. devojke i dečake. sve otpore. neuglednog i bojažljivog čoveka male pameti. obrišeš usta. Sad je sa strahom. slobodno i bezobzirno. da žene. modrim očima. ali pre nego što je stigao da je poturči i venča. prvo dobro proceni čoveka. Terzija je grickao lokum i srkao vodu. strast izehce i sladokusca. To nije — mislio je kavedžibaša. našao sam ti djevojku i uredio stvar. a ne živo ljudsko stvorenje. — Jakako. — Ja ću tebe oženiti — rekao mu je jednog dana kavedžibaša. dve je takve veće »glavobolje« imao kavedžibaša. našao je da bi bilo najbolje da je uda. i ta je misao ličila na neko jadanje samom sebi — to nije kao kad pojedeš rahatlokum i zaliješ ga hladnom vodom. da se stalno pere a nikad nije čist. predmete svoje pohote. A već tolikim drugima. učinio sam sve to. Izgledala je tako neukrotljiva i na sve rešena da je i sam Ahmetaga pomalo zazirao od nje.

Blaga vrijedi dobra žena. ljepota^ • -Ljepota. revnosno. prolazi ljepota.Ama. — Pričaš ti. to je iznad svega! Ah. ljut i na sebe i na ceo svet. gde je živela sa majkom udovicom i očuhom. i ne primećuje. devojčica je pristala. a najviše na »onu rabotu« od koje sve ove brige i nezgode i dolaze. ispitivao je nesrećnu majku i pokušavao da sazna u čemu je stvar. priča ona. ako baš hoćeš. a u Sarajevo je stigla majka devojčice iz Broda. mnogo posla i pročuo se izvan Konaka. Tako je bilo i ovog puta. Momci teško uzdržavaju smeh. Eto! Terzija izlazi neodlučnim korakom a Ahmetaga odmahuje za njim sa obe ruke. ama šta da ti duljim. bila prešla nekim rođacima u Bosanski Brod. A njegova ljutnja bila je još veća kad je. na kraju uvek nekako svršavao milom ih silom. I još mu se ponekad. siti se naraz-govarate. Nije prošlo ni petnaest dana. ej garibe! ___ Sta ću s njom? — kaže opet tiho i zamišljeno terzija koji očigledno voh ono što Ahmetaga najviše nurzi. dopadaš mi se. tu je onaj poštovalac uspeo da je nagovori da ide u Omerpašinu službu. ni tako lako okrenuti na šalu. Ko kad je tvoje! Eto! Tu se našla i dvojica Ahmetaginih pomoćnika. koliko sutra da zovemo svirače i pečemo alvu. ajde. — Sto god ti je volja. u pašin harem. ah ostaje ti žena. dobar čovječe? — možeš sve. Hoću da ti učinim. sa ko zna kakvim žalbama i zahtevima. ali se savladao i isto tako šapatom zapretio joj da će je đavo odneti ako se još jednom usudi da dođe da ga uznemiruje tom rabotom. eto. već desetak dana posle svadbe. večeraš. Tek tada se priseća kavedžibaša i oštrim recima izgoni obojicu napolje. upravo poslednjih dana. nema šta da se razmišljaš. Neko od seraskerovih »poštovalaca« našao je za njega u Brodu četrnaestogodišnju devojčicu. nazivao ih je. trgovca. ljepota« — ljepota prolazi! To terzija govori više za sebe njišući glavom. Trgovac. recimo da je tako. ali ona je već posle druge reči počinjala da plače i jecajući ponavljala: . . Nemirna i nezadovoljna svojim porodičnim prilikama. Možeš . i dovedena je u Sarajevo. vraćala misao: da će se žena jednog dana opet pojaviti. ne slušaj ove besposle-njake. Cim zadjeneš iglu. — Možeš i razgovarati sa njom — popravlja se kavedžibaša. ti ženu poda se. Terzija tužno obara glavu. — Dobro. Devoj-čica je iz Slavonskog Broda. bezobzirno. kako »šta vrijedi«? Sta ne vrijedi? — pitam ja tebe. kao i sve ostale. i oterao je sikćući da on nije bog da kroji »ženama muževe po meri«. uzdišući izveštačeno. — Ajde. kao čovek koji isto onoliko voli da filozofira o ženama koliko se plaši žene i ženidbe. Ahmetaga ih. Ali je Ahmetaga i te. zanesen poslom. zauzet drugim poslovima. kao neodređena neprijatnost. Ahmetaga je bio odlučan protivnik takvih posrednika sa strane. na svoju dvosmislenu službu. Prokrala se bez teskere i pratioca. i potpuno. Sve kod nje može biti. iskrsla zabuljena mlada i šapatom mu se požalila što joj je dao čoveka koji nije muško »koliko ni ja što sam«. • Lijepa žena. praktičan i suvoparan čovek. gde će »biti uz djecu«. Oženio je terziju i dao mu mah miraz za koji se dugo pogađao i zbog kojeg se mnogo ljutio. Ahmetaga je planuo. i to sasvim ozbiljno — nevaljalcima. Pa i taj posao je svršio Ahmetaga. Ipak joj je sutradan poslao sanduk od tri funte dobrog austrijskog šećera. Jedan od njih se drsko i obešenjački meša u razgovor. . Tu je zatražila pomoć jednog čestitog čoveka. Trebalo mu je nekoliko dana da je. ope-reš ruke. koji je bio u prijateljstvu sa njenim pokojnim mužem. Jedan takav težak slučaj zadao je Ahmetagi. majstore. tvrdeći da čine rđavu uslugu njegovom paši i samo stvaraju nezgode koje on posle M • mora da raspliće i rešava. Terzija gleda tupo i sa nerazumevanjem oko sebe. nezadovoljan što je ovoliko reči utrošio na ovo malo terzijice. A bivalo je i gorih slučajeva i težih prizora koji se nisu mogli tako lako ugušiti i sakriti od sveta. izbriše iz sećanja. možeš u nju udrati kao u bubanj. da opširno i uopšteno razgovara o tim stvarima. kao i sve ostale.

Plakala je. osvanuo u Sarajevu. i već u rano jutro iskrsla je pred iznenađenim kavedžibašom. uz glasno • . Omerpaša nije ni bio u Sarajevu nego negde u severnoj Bosni. Isuse! • Čekaj. a jeka im se lomila sumračnom prostorijom. • Aj-deee. Njene reči su odjekivale sve jače. Jednog dana pošlo joj je nekako za rukom da se uvuče. Ah ni ona nije u potpunosti postigla ono zbog čega je došla. sedeći na kamenom prozoru. ajde! — vikao je na nju. Zanesen. Time se Ahmetaga još nije oslobodio nesrećne žene. nekako kao da goni sitnu. a kad je jednog sparnog dana. presavijena kao u nekoj molitvi i bijući dlanovima o pod u ritmu svoga zapomaganja. Preklinjala ga je plačevnim glasom. . malo umirena lažima i lepim obećanjima. i odmah počela da ustupa korak po korak. Rekli su mi da je kod nekog Ahmetage. nego pomozi ako znaš šta je svoj porod i svoje dijete! • Ništa ja ne znam. Vreme je prolazilo. odlazi! Na te reči žena nije odgovorila ništa. pretila. izgledalo je u prvi mah da su prošle mimo nju. i time ga dovode u ovako nezgodan položaj. majka!« Gdje je tebi pamet? »Majka!« Sto hiljada majki ima u ovoj Bosni. Šetao je po sitnoj beloj kaldrmi. najposle pristala da joj kćerka ostane u službi kod paše. KLaras se spustio kamenim stepenicama u jednu manju avliju. Neprestano je navraćala i tražila Ahmetagu.— Ne znam! Tada je žena pala na kolena. a glava joj je podrhtavala kao da nešto i protiv svoje volje odobrava. ali su je momci odbijali od vrata. ukočenim pogledom u čoveka iznad sebe. on nije našao vremena ni da vidi devojčicu iz Broda. Isuse. sedam Isusa ti tu pomoći ne može! Ali. iznenada kao uvek. a jedan je serasker u Carevini. jadna ti! Ti pred seraskera? Sta je tebi. bježi! • Nemoj. Ahmetaga je odmahivao sa obe ruke kao čovek koji se brani od neozbiljnih i glupih reči: — »Majka. molila. mičući bezglasno usnama. i jakim. Kivan na »bilmeze i ulizice« koji se mešaju u njegov posao. kako li se zove . i tu je.Isuse. — Kakvog seraskera. nestašnu decu ili piliće. U to vreme. Seizi u uniformi i raznovrsno odeveni momci prolazili su užurbano i svaki bi u prolazu zagledao neobičnog stranca. Potpisan je i ugovor po kome majka treba da prima dve trećine kćerkine plate. Stvar je okončana tako što je majka. Po varoši su se rastrčali seizi koji su pronašli Karasa i doveli ga u Konak. Pa ipak nije to učinio. Videla se sa njom i porazgovarala. Tada je žena iz Broda napustila Sarajevo. dubokim i od suza izmenjenim glasom jauknula: — Majka sam! To bar znaš šta je! »Majka sam« ponavljala je rastavljajući slogove. Digla se nespretno i jadno. kao da ga sad prvi put pravo čuje i dobro vidi. kako da ne znaš? . Kad mu je sve to dosadilo. • Ajde. odlebdela iz odžaka. gde su svi bili odlučno protiv svake prinove. ta rasplakana i na izgled izgubljena i nemoćna majka imala je čudnu prodornu snagu. punu hladovine. slikar nije ni čuo kad su odozgo. kavedžibaša se sada oborio na majku. Otud su je nagovarali i hrabrili da ne odustane od svog zahteva. Tako je izišla. Zatražio je da mu se dovede slikar iz Zagreba. Jedan! Ajde. 2ena je bila uporna i nije se dala oterati. ne odvajajući ustravljen pogled od kavedžibašinog lica. pusti to! Stani! Je li ona već u Konaku ili nije? • Ne znam. Išla je natraške. Još nekoliko puta je ponovila mehanički: »Majka sam!« ah onda je odjednom podigla glavu i zagledala se ćutke. stao da crta krivu dunju sa granama čudno i grčevito izvij enim uza zid. Ustupajući. ali tiše i blaže nego što viče inače. ženska glavo? I pretio je da će je koliko sutra sa zaptijama otpremiti tamo odakle je došla. Uspela je nekako da nađe neku vezu sa pašinim haremom. ništa! — Znaš. zahtevala da joj vrate kćerku. ispružila ruke put njega. i jednog dana obrela se pred kavedžibašom u njegovom odžaku. lijepi aga. Pokušavala je da mu obujmi noge. Tu je u dvorištu dugo uzalud čekao da ga primi kavedžibaša. a njega je to ljutilo. Isuse! • Kod Ahmetage! E. i počinje sve potpuno da shvata. tražila da iziđe lično pred seraskera. .

koju je dotle crtao. Čuli su se brzi koraci i trka na spratu i u gornjoj avliji. kao slavni vojskovođa na starim austrijskim bakrorezima. nema ga. ali uzbuđeno. zvani Harba. Tu je sedeo kavedžibaša. ne što ga niko nije čuo. učini još korak napred i pokloni se kao čovek koji se predstavlja. • Pst! Dosta te vike po Konaku! Siđi pa kaži šta imaš da kažeš. okrenut leđima. Slikar se snađe. Iz odžaka je vikao Ahmetaga. . golu i gotovo praznu sobu. i gotovo plačevno. stali da ga traže. a zatim u prostranu. jer niko ne voli da odgovara uzbuđenom kavedžibaši. mršav oficir u mrkoj uniformi sa dva svetla. Kroz jedno maleno i manje lepo dvorište. Ali seizi su obišli avliju. p i s a r . Gore na spratu sve je bilo zastrto. i odmah otvori. jer to se gubi na svakom koraku. klizi i migolji kao čikov. ušli na široka vrata u sumračan hodnik. Tek kad se vrata zatvoriše.dozivanje. Iz gornje avlije odazivao se jedan od momaka. Čekanje je trajalo dosta dugo dok se ne začuše prvi glasni koraci i zveket mamuza. senke se smiriše i svetlost ujednači. bacio još jedan pogled na svoj blok pa na krivu dunju. taj pehhvan. Najposle. ah tu još nije bio kraj svim fazama duge pripreme kroz koju mora da prođe onaj ko izlazi pred pašu. Kavedžibaša je izgovarao reči kroz nos do nerazumljivosti. a zatim mirno pošao za njim. Prošli su pored sumračnog odžaka. pokuca. nego što se svak pravio da ne čuje. ulazili. svi su govorili sniženim glasom i kretali se nečujnim hodom. njega nema. . Kraj belih dvokrilnih vrata oficir zastade trenutak kao da se pribire. Najposle se ipak javio odozgo dežurni seiz. u prvi mah nije niko odgovarao. nije mogo u zemlju propasti. Bilo je teško odmah pri ulasku i na prvi mah razabrati ko je sve u toj velikoj prostoriji: dnevna svetlost sa mnogobrojnih prozora ukrštala se i mešala sa onom koja je navalila sa hodnika. i u sobu uđe oficir u paradnoj uniformi. krupna ordena. Covek je ustao polagano. a za njim jedan stariji. muklo. Brada potkresana pažljivo i malo proseda. vodi što brže. slikar vide da nasred sobe stoji visok i plećat. kroz otvorena vrata. a sad kad ga paša traži. • Sta nema? Kako nema? Stvorićeš ga iz oka iz boka. kao uvek kad bi se trgao iz svoje nepomičnosti i svog ćutanja. Jedan od njih je bio crnac. neko je pokazao uski duboki prozor u prizemlju. Seiz ga je recima. To je izazvalo nova uzbuđenja i nove unjkave psovke kavedžibašine. . Jednako su provirivah na vrata. a brkovi koji se gube u njoj još potpuno crni. oprosti. sa jednom nogom podvijenom poda se i blokom na krilu. On propisno pozdravi shkara i povede ga uz široke stepenice. koji h je belaj? De. sve lepše i raskošnije. kaži! Ima petnaest dana da mi se na vrh glave popeo: hoće paši. pa hoće. ali je paša bio brži. pa uz nekoliko krnjih kamenih stepenica. Javilo se nekoliko glasova odjednom. Ahmetaga. Naišao je jedan mlad emir-čauš. dopola pokovana zlatom. lepe. izlazih i sašaptavah se momci i službenici raznih rangova i različito odeveni. samo je gunđao kroz nos: — Vodi. pun poštovanja. Oficir je stajao kruto i pravo. orlovski srezane oči u kojima se čas palio čas gasio naročit sjaj. prošli su u baš tu sa okruglim tek zalivenim cvetnjakom na sredini. Najpre se čuo Ahmetagin glas: — E pa sad ti kaži da nije đavo i đavolov sin taj. lep i dobro priglup čovek. Konak je odjekivao od vike. lice mu je bilo crveno a brkovi bakarnoriđi. ne deri se kao s planine. Osećala se seraskerova blizina. mlad. oslanjajući se jednom rukom o sto na kome je ležala kriva turska sablja. Uto se iz donje avlije javi sipljivim glasom Harba. na glavi mu crven dubok fes. a niz zagasitu čoju kojom je sto bio do zemlje pokriven viših su crveni kaiševi opasača. Tu je u kamenom udubije-nju sedeo slikar. a negde iz dubine odgovarao je obojici najstariji emir-čauš Sulejman. Ali ovde se sve to dešavalo tiho. ili tebe neće biti. • Tu je čovjek negdje. a to je bivalo samo kad bi paša nešto zapovedao ili tražio. i nije se ni osvrnuo. pozivao da odmah krene sa njim. • Ovamo ga nema. a »Švabe« nije bilo. zauze neki ukočen stav. a još više pokretima ruku. Ono što se na tom čoveku naročito isticalo bile su oči.

tako da je izgledalo kao da će se svakog časa sudariti. (Oni koji su po svom pozivu i položaju prisiljeni da često u krupnim stvarima donose brze odluke. primajući i prenoseći munjevitim šapatom jedva čujna obaveštenja i naređenja. pregledao njegov pasoš. Ustrčali su se ađutanti i momci ponizna lika. jedva sričući slova. Sporazumeli su se brzo. pokazuju i u sitnim svakidašnjim poslovima naglost koja začuđuje i zbunjuje skromnog i mirnog čoveka. — Da. Njene su oči imale pijani sjaj naivne. tonovima i preli-vima na licima ljudi raznog uzrasta. ali nikad nije video oči koje ovako gore od sujete i oholosti. A taj Rašidaga bio je tako nadmen i sa takve visine gledao na oba stranca i na sve oko sebe da je onaj Jevrejin već na prvom odmoru u Derventi rekao Karasu na italijanskom jeziku. njega progoni to pitanje: otkud ovolika oholost i ovoliko stalno i bezdušno nipodaštavanje drugog čoveka i svega oko sebe kod svih onih koje su vlast ili imetak bar malo izdigli iznad drugih? Tu oholost viđao je u svima mogućim stepenima. — Ja sam.-теМа i koja je i njemu služila kao model za sliku Menade. koji već šest nedelja trčka za pašom i uzalud nastoji da ga stigne i uhvati. sa finim osmejkom: . nekim Rašidagom. iznenađen sada ovom brzinom: tiho je rekao da bi trebalo pripremiti materijal za skicu. mnogih ženica koje su plamsale. a paša je. u sitnom slikaru neobičnog izgleda gledao samo veštaka koji treba da ovekoveči njegov. čas izraz ptice grabljivice. čas izraz neke ženstvene zavodljivosti.— Vi ste gospodin Karaš? — upita ga nemački i dosta strogo. gde je svetlost dana bila jača. Otkako je prešao granicu Turske i otkako putuje po Bosni i dolazi u dodir sa narodom i vlastima. Trčali su nečujno. malo promuklim du-vanskim baritonom. lik za sve ljude i za buduća vremena. pali i gasi naiz-mence. zapaljene nekom od mnogobrojnih ljudskih strasti. Karaš je posmatrao Omerpašu. Sećao se poznatog rimskog modela. ali ne lako. Za to vreme su slikar i njegov model imali prilike da se posmatraju. kao oganj svetionika. — Sećao se i rimskih devojaka iz visokog društva. i njihove su oči sjale nemilosrdnim sjajem bogatstva i isključivosti. što znači da je gledao sebe. Vaša Preuzvišenost. jer on je zaista »imao oka za oči«. kao što su govorili njegovi rimski drugovi. sećao se mnogih lica i očiju. kao svi slavoljubivi i sujetni ljudi koji su se visoko ispeli na stepenicama vlasti. Otvorena su staklena vrata na doksatu i tamo premešten sto sa foteljom. koju su u slikarskom svetu u Via Marguta zvali Fiam. Širokim pokretom ruke i blažim glasom pozvao ga je da spremi što treba. Paša je tražio da odmah pređu na stvar. Od Broda do Travnika putovao je u kolima zajedno sa jednim senzalom Jevrejinom iz Trsta i jednim travničkim trgovcem. koji se. donesena je slikareva kožna torba i prilično olupan žuti sanduk sa priborom za slikanje. da izabere mesto i da odmah počnu sa skicom. Paša je govorio dubokim. nosio je na licu tu odbojnu i nedotupavnu masku. a Karaš slabim glasom koji je bio tako visoko položen da je izgledalo da sav dolazi iz te njegove guste brade. Obrve i trepavice crnomodrog sjaja bujne su i jake. sa rukama na prsima. i taj sjaj je padao kao najljući mraz na njegovu silnu želju za toplom ženskom ljubavi. ali mnogo i brzo. ali paša ga je prekinuo u reči. slikar-umj etnik Vjekoslav Karaš — odgovori slikar hrvatski. bio je u neprilici. pažnju slikarevu najviše su privlačile Omerpašine oči i u njihovim zenicama vatra nekog pijanstva koje ne potiče od alkohola. sećajući se drugih očiju koje je u svetu gledao i slikao. lepo i snažno razvijene Pine. čulne i brutalne životne radosti. Već onaj turski podoficir koji je na granici. dajući. koje je izdaleka posmatrao dok su nedostižne kao sjajna priviđenja prolazile alejama na Monte Pinčio. a oni su ipak prolazili jedan mimo drugog. I tu. U stvari. Karaš je mislio o tome.) Karaš. čudni povremeni blesak oholosti. na doksatu. zanimanja i položaja. Očni otvori rasečeni široko i srezani oštro i neobično: u njihovim linijama stalno se javljaju i smenjuju dva izraza. Omerpašin.

jedva vidljiva ali osetna i neprelazna pregrada koja deli kastu od kaste. bez forme i poštede. Ali ovde je drugačije. kao opšte. nešto defanzivno i bezlično. I posle. A sada. veštine i snage koja nema potrebe da se mršti i nadima. te je ovako gord i nadmen. ljubomoran valjda i na njega kao na sve ostalo. bez ikakva reda i pravila. oholost kod ovih turskih ljudi predstavlja stvarnu silu. za sve jednako i tradicijom osveštano pravilo. krijući tako i taj oholi blesak. a pri tom je pritvorno i duboko spuštao očne kapke. koji mu je u svom prostranom ateljeu. ali ona ga je zanimala. a slabiji pješke kasa. i napućenim debelim usnama koje izgledaju pre kao da će pljunuti nego izgovoriti reč. Blesak oholosti bio je i na licu slavnog vajara Torvaldsena. ovde se ta oholost. neplodne i neprohodne oholosti. nepristupne. me-cenatske osmejke grofa Revickog i drugih. i u Sarajevu i u Travniku naišao je do sada na jednog jedinog čoveka sa kojim se bar ponekad i bar donekle moglo razgovarati i o nečem što je izvan i iznad potreba i neposrednih interesa svakodnevnog života. kosim očima iz kojih sipa prezir. jer se sav gubio u posmatranju te oholosti i tako postajao gotovo neosetljiv za nju. recitovao latinske i italijanske stihove. raspi9 Omerpaša Latas tivao se o slikarstvu u Italiji. nešto kao simbolična. kao iz kamena klesanim licima. Karaš mu je kazivao svoje utiske. Pamti dobro lica zagrebačkih građana. bez određenog stava i bez pokušaja da dublje uđe u pitanje. Na taj ili sličan način. ali oholost tih ljudi na Zapadu bila je ublažena složenim ceremonijalom i mnogobrojnim formulama učtivosti. fra Grgo je završavao svaki razgovor. kao što je snaga mišića ili oružja. kad bi oholost i drskost bile artikli koji se traže u međunarodnoj trgovini. zaklanjajući se lukavo za poslovice i mudre izreke. moj maestro. nepristupačni. kad je u mermernom. kao jedan od načina kako će čovek drugog čoveka pritisnuti. izazivala u njemu želju da sa nekim razumnim i čovečnim razgovara o njoj. tanka. i otvoreno služi kao sredstvo u borbi. kad je bila reč o mogućnostima izvoza iz Bosne: — Znate. uzdignutu i izoštrenu do strasti. nego prezire sa osmejkom koji dolazi sa neznanih visina. tvrdim. svi su manje-više i svaki na svoj način isto tako oholi. Kad god bi ga pozvao na ručak. gruboj gordosti kod Turaka. kao dve svetinje. Isti blesak nazreo je u hladnim severnjačkim očima nemačkog slikara Overbeka. u Omerpašinim očima. vidi tu istu oholost. Razgovarali su i o Bosni i Turcima. Fra Grgo je to priznavao — on nije nikad ništa poricao! — ali je i o tome kao i o svemu ostalom govorio šaljivo-rezignirano. sa podbulim licem. studenom salonu svoje rimske vile primio nepoznatog umetnika nepoznatog naroda i pozvao ga svečano da sedne. kavedžibaša. jer je obe ruke. ne rukovavši se s njim. Omerpašin divan-efendija. Ah s kim? Kad se sve sabere. I tamo u svetu iz kojeg dolazi. To je bio fra Grgo Martić. u kome su sve slike bile ljubomorno pokrivene i zavijene kao oda-liske. Ahmetaga. sa mračnim. to preziranje i omalovažavanje drugog čoveka javlja svuda ide pravo na čoveka i udara ga grubo i lično. izjavio da ga ne može primiti za stalnog učenika. Sve je on to doživeo i zapamtio. oficira i plemića. sitnijih austrijskih diplomata u Rimu. govorio mu je i o toj naročitoj. Anadolac. svuda isto. Travnički begovi. potčiniti. Bosna bi sa svojim vezirima i svojim begovatom mogla u tome konkurisati svima drugim zemljama u Evropi. Cak i kod dečaka od deset godina viđa se na licu prezriva gordost koja im daje neki zloćud i starmali izgled. Pričao je kako mu je neki od stranih konzula rekao jednom. »svet« od »sveta«. držao u malom mufu od belog krzna. I fra Grgo je dodao od svoje strane: — Tako ti je to. bez prave veze sa onim o čemu je reč. mrgodni.— Neprestano se pitam čime li ovaj mora da trguje. Lično. bez drugog izraza do pustinjske. on to nije ni osećao kao naročit teret i uvredu. oduvijek u nas: jači konja jaše. župnik bi sa njim vodio razgovore o zagrebačkim književnicima. Ostah činovnici u vezirskom Konaku u Travniku i Omerpašinom u Sarajevu. Karaš je poznavao oholost i znao da manja ili veća nabusitost ide kao neka uniforma uz ime. koje nagoveštavaju mnogo a ne . nagonila da razmišlja. rang i položaj. iskoristiti ili uništiti.

a slikar prema njemu. nekud u daljinu koja se nazirala u svetlom. . tako. izvi-jeni i otegnuti u čudnim modulacijama. ađutanti su meko i tiho. kako onaj mali bradati čovek u skromnom švapskom odelu sad odjednom naređuje i raspoređuje po Konaku. i bliza i neuhvatljiva. gubio osmejak i bez pokreta i glasa gledao u to mesto. daaa . isprekidane ili otezane. a zatim je počelo da ga ljuti. beene. . a momci su prenosili fotelje i stolove. nerazumljivo mrmljanje. Omer je negde u dnu te zamagljene daljine jasno video sebe onakvog kakvim se sam zamišlja i kakvog bi želeo da ga vidi shkar i da ga docnije gledaju svi ljudi na slici. slikar se sve češće i sve jače čas priklanjao napred čas zabacivao unazad. glave i gornjeg dela tela. za onih nekoliko trenutaka dok je posmatrao Omerpašu od glave do pete. već prema pokretu glave i tela koji je išao uz njih.. Ne. bežeći uvek u neku šaljivu i neiskrenu neutralnost. gledajući nekim novim pogledom pravo u lice svome modelu. Slikar je. . u zanosu svoga rada. To šaputanje prelazilo je u muklo. razgrćući rukama zeleno šiblje. visoko. beemssimoJ. odlazi i dolazi. on bi zastao u pola reči. treperi i talasa kao voda koja neprestano teče. . kroz naraštaje. sluša ga i prima sve. čas ih podizao. O svemu tome mislio je Karaš brzo i živo. Karaš je video samo svoju razapetu hartiju i na njoj još nepostojeće konture pašinog lica u jednom određenom trenutku u kome bi trebalo da su svi trenuci. da mu se ne ukazuje ono dužno poštovanje koje mu inače svi. odnos između slikara i modela odjednom se izmenio. o svojoj slici kao predmetu divljenja bezbrojnih ljudi. igra žmurke sa svakom pojedinom crtom toga lica koje se pred njim neprestano rastače i gubi. i ponovo se javljao osmejak. Za to vreme. Cim su počele te pripreme. i na mahove prelazila u pevanje u kom se nisu više ni razabirale pojedine reči. . svuda i uvek ukazuju. . Kri-vu-d-a-vo . izvršujući nemo i ponizno shkareve želje. idee . . potpuno odsutan i sav preobražen. postajalo tanko. juri kroz gustu šikaru i. paša u fotelji. pa u nabrajanje i skandiranje koje je tačno izražavalo tok njegovog lova na nemirne linije i u kome su se razabirale samo pojedine naše i strane reči. držeći na ispruženoj levoj ruci dasku sa razapetom hartijom. često ponavljane. I ađutanti i momci posmatrali su sa čuđenjem. i ceo taj mladi bradati čovek. Otpočeo je rad. kao hladnim ludilom. Ide. pomerali zavese na doksatu. a Karaš je čas obarao oči na hartiju. vraćajući se neprestano na njegove oči koje su sjale.kazuju ništa. pri tom je žmirkao i s vremena na vreme zabacivao glavu i ceo gornji deo tela unazad. Dok je za slikara. U toj igri sa priviđenjima i u borbi sa slikom koja se ne da uhvatiti. raslo je ponekad zajedno s tim pokretima. pa čudno. iznad slikarevog desnog ramena. malko još maglovitom danu iza prozora. ličio je na raspevanog i zanjihanog derviša. . — To mu je najpre bilo zanimljivo. slobodnim. ispod oka. To tiho pevušenje. neee . zadihan od igre. taako. tako izgubljenog i zanesenog. a pri tom je isprekidano šaputao napola razumljive reči. njihov strašni paša. . jer su od njih ostali jedino samoglasnici. pa opet ponovo ovaploćuje i javlja. pevušio. sastavlja i rastavlja. na peškunu. dotle je paša mislio o sebi. uz jedva čujno zveckanje mamuza prolazili salonom. uvek nova i uvek ista. pod strogim pogledom pašinim. . kao čovek koji. ali bi onda opet nastavljao da se izmiče i primiče. Najposle su njih dvojica ostali sami. povezano sa jednomernim pokretima ruke. čak mu je izgledalo pomalo uvredljivo i izazivalo u njemu pomisao da je on tu prilično smešan i izlišan. mirnoispitivačkim pogledom slikara. Omerpaša je gledao ukočeno. nazirao je kao u daljini sliku kakvu bi on hteo da uhvati i zadrži. kri-vu . zaboravljajući potpuno i sebe i koga ima pred sobom. seda i namešta se ^^a^^o god mu stranac itaže. sa finim i srećnim osmejkom na licu. užurbano traži i hvata poznato lice koje je tu negde u blizini a ne da se uhvatiti. prateći glasom pokrete svoje ruke. kao otrežnjen. sjajem neljudske gordosti. pa o ovom slikaru koji se tu pred njim klati uz tiho cviljenje. više-više kri-vu-da-vo! Ветт-е. Kad bi naišao na teškoću. i ponovo počinjala melodija od izlomljenih reči bez vidljive veze i smisla. ceo svet postojao samo kao nepregledni cestar u kome se on. a paša. — Da. . ustaje. dok se ona stalno pomera..

prešao lako rukom preko lica i odjednom sa komandantskim pokretom rekao suvim i nepotrebno povišenim glasom: — Dosta! Seansa je prekinuta. Tako su shkar i paša sedeli jedan prema drugom. i time se sladi i tako se leči od dugo skrivane gorčine i tajne boljetice svoga života. šta jede? Ima li igde išta svoje? Kako dolazi do novca. nego neka nevidljivo krunisana glava. zanjihani. Usta. nevolja i potreba ljudskih. pa sve jače njihao kao na talasima. pevuši radosno i smeška se sa visoka i sažaljivo nadmoćno. Paša je opet stajao pored stola. brada i brkovi bili su već ponešto i osenčeni. a za njim su bez šuma dotrčala dv^ momka. sa ordenom Marije Terezije oko vrata. plovi na talasima javnog trijumfa i potajne osvete za sve što je od te iste carske austrijske vojske imao da podnese njegov otac. Od usana mu se širio osmeh savršene sreće i ustaljivao crte njegovog lica u čudni izraz lakog pijanstva i nasmejane gordosti. Paša se suvo i Ijutito nakašlja. koji zadovoljena sujeta daje za trenutak-dva licima nezajažljivo sujetnih ljudi. do žena? Slika.Sta je ovaj slikar? pitao se paša pomalo gnevno i osvetoljubivo. sam ne zna zašto. Na pašin znak došao je ađutant bakarnocrvenog lica i riđih brkova. Prvi se trgnuo paša. Sta je? Slabotinja i golać. Uopšte. prav kao sveca. iznad svih obzira. znači: napola prosjaci. . smeškajući se jednako svojim mesečarskim osmehom sa visina. ali slikar samo jače prižmiri i zabaci glavu. ali oči su bile samo oivičene linijama. gladan i žedan. I tu se sada previja i nerazumljivo pe-vuši. — Čuvar galerije objašnjava posetiocima sliku i nabraja sve njegove bitke i pobede. šaka jada. paša je zaboravljao neprijatnog slikara. Ziveo je sada sa svojim portretom i. i odsečno izdavao naređenja. gamiže svetom. i vreme i mesto i svukohku stvarnost oko sebe. treba ga isplatiti pa najuriti odakle je i došao. Njegov portret u prirodnoj veličini visi na zidu. I kako može to da živi? Kako putuje. i on sam. u nemogućnosti da prekine ovu smešnu situaciju. izgleda kao da i ne oseća prazninu i ništavost svoga postojanja. gledajući se i ne videći se. a Каras je sakupljao svoj crtaći pribor. sa sjajnim zvezdama i kao čelik modrom lentom na grudima. sakriven iza njega. glupo je da su ovakvi stvorovi ma i za trenutak neophodni. i sam se isprva lagano. Tako živi i umreće tako. ne imajući snage da ma šta otme od njega i prisvoji. izgubljeni svaki u svom zanosu. raskinuta je ta magija. do odela. nada se nečem. potpuno zanesen. ali ne negde u Sarajevu ili Carigradu. U neprilici i. Pri dnu pozlaćenog okvira bakrena pločica i na nioj piše: FeMmarsc^toH M^c^^ae^ Lattas voTt Časte! Grab. još bele i prazne kao na mermernim statuama. sigurna i carski ravnodušna u svom gordom inkognitu. u duši mu odmah postade blaže i prijatnije. hvatao zadivljene poglede i usklike hiljada gledalaca. bivši kadet aspirant ličke regimente. paša je nastojao da promeni tok svojih misli. ne u Turskoj. i na njemu on nije prikazan u uniformi turskog mušira nego austrijskog feldmaršala. kroz stotine godina. traži nešto. Na širokoj hartiji naslućivalo se pašino lice samo u glavnim konturama. A među gledaocima je uvek nevidljivo prisutan i Omer sam. I to. željan svega. Gubeći se u tim slikama svojih neostvarljivih snova. I paši i slikaru trebalo je nekoliko trenutaka da se povrate i priberu. I ko zna šta će taj još naslikati? I tu paša stade opet da misli o svom portretu i da ga gleda očima bezbrojnih ljudi i budućih pokolenja. kao da nije vandrokaš i arhimizerija koja luta svetom za zalogaj em. fakir-fu-kara. nego u carskoj galeriji usred Beča. Od tih misli rasprši se brzo njegova zlovolja. sitan i skroman kakav je bio pre nego je pristupio poslu. Sve se vraćalo u prvobitno stanje. zaboravljajući potpuno i jedan drugog i sebe sama. Sa slašću lovi i pije začuđene poglede i reči divljenja koje oni upućuju njegovoj slici. vojni begunac i poturčen jak Mićo Latas iz sela Janje Gore. sramotno ražalovan intendantski poručnik. Do đavola sa slikarom! Cim slika bude gotova. hvatajući ono što od života usput otpadne. Paša je bacio samo brz pogled na crtež. Tek kad su mujezini stah da uče podne sa sarajevskih munara. eto.

u dalekoj daljini. da je to glavno i da pred tim ustupa sve drugo. svaki put sa istim divljenjem. sagleda i razume i ono što Omerpaša Latas. boluješ. Nije običan posao — slikati. Herr . koga je i dalje prezirao. patiš. j j. nastaješ. onog pre i posle seanse. Retko i izuzetno silazi pojedinac sa te prirodne staze. i taj zna sve što je bilo. To mu se inače retko dešavalo. . zaražavala ga je. evo. on zaboravi i slikara i ostali svet. To je onctj što se s!ika. Još samo za trenutak-dva razmišlja o svom položaju. Rad bojom. on kao da postane drugi čovek. silnog i slavnog seraskera koji se. njegova obetovana zemlja. poznaje Omerpašu Latasa. sve — samo ne umireš nego. saginjao. I ovo. nego je snishodljivo i dobrohotno rekao slikaru da će sutra u isto doba moći nastaviti sa radom. Rađaš se ponovo. Ali. da je on. Za takvog izuzetnog čoveka moglo bi se reći da stvarno i ne živi. pevušeći stalno polurazumljive italijanske reči bez veze i određenog smisla. gotovo večan. sve slabije oseća obaveze prema onima koji ga okružuju. stariš. . na platnu. rasteš.Bio je iznenađen kako je malo urađeno za to vreme. ali serasker kao da nije ništa primećivao. Uspomene i želje naviru. javni i tajni. izgleda. a to je i život Omerpaše. plođenje i održanje u što povoljnijim uslovima i što većoj bezbednosti. koje je izgledalo beskrajno dugo. nikad ne vidi i ne sluti ni u mislima ni u noćnim snovima. a ispuni ga svest da se tu pred njim sastavlja njegov lik za buduće naraštaje. a sa svakim danom sve bolje vidi sebe onakvog kakav treba da postane i kakav želi da bude i traje u očima savre-menika i budućih naraštaja. svesni i nesvesni. i kako malo te maglovite linije još hče na njegov san o velikom portretu. oduvek i u svemu. potiskuju. koji sada sedi kao model. ukrštaju se. A taj drugi čovek. Cim sedne u svoju bečku stolicu. Pred takvim pojedincem već sa prvim koracima svesnog života stane da se stvara. i svoju stvarnu okolinu. onaj što živi. i puštao mašti slobodu i seća-njima mah. Govorio je opet nemački kao da između sebe i slikara želi da stavi stran jezik. — Attj" Wiede7-seheK. samo preobra-ženo i izmenjeno za večnost i za potomstvo. A šta je njegov pravi lik i šta sve treba da uđe u tu sliku kao neophodan sastavni deo? — Sve. onog koji je i onakvog kakav je. tvrd i stvaran kakvog te niko ne zna. bivaš trajan u s. svojom snagom i voljom. Karaš je sada radio stojeći i pri radu se kretao. Taj lik postaje s vremenom njegov glavni i jedini cilj. Svi ljudi žive po urođenim nagonima. I ne znajući kako da ga nazove. ali nije pokazao ništa od svog iznenađenja i razočaranja. i ovo! Sve. to nije smetalo Omerpaši u njegovim sećanjima i maštanjima. Mnogo ih je u burnom i izuzetnom životu Omerpašinom. o slikanju uopšte. davno zaboravljeni snovi i postupci dobivaju svoj pravi smisao i svoje puno objašnjenje. predviđa što bi moglo biti. zaboravi sve što je do maločas radio i sve što ga posle seanse čeka. I čovek sve više gubi iz vida sebe. svojim radom i svim svojim postupcima bio samo model za taj portret u budućnosti. Cim sedne pred razapeto platno. ali blizina ovog neobičnog čoveka. njegov zamišljeni lik. uživaš. Svakog dana on je sedao na jedan sat poziranja. naprotiv. svojim umom. paša ponovi tiše i mekše — Амј^ ^ViederseheTt/ Slikanje je počelo sutra u isto doba dana i nastavljalo se zatim iz dana u dan. Iskrsava pred njim onaj nepoznati a pravi život Miče Latasa iz Janje Gore. Sad tek vidi da je ovo njegov prirodni položaj. Čudno! Njegovo čuđenje raste neprestano. i ceo čovek ima samo jednu težnju: da se njemu što više i što brže pribhži. dotle nepoznata igra i kao odmor. otimajući od života što više i što bolje mogu sve ono što im je potrebno za hranu. . sve se tome liku potčinjava i prema njemu podešava. bore se za prvenstvo. išao je teže i sporije. a kakav si oduvek potajno želeo da budeš. i ovo. jer njegov život i njegov rad samo su u službi toga budućeg lika. i njegov život. a uporedo sa njim počinju da se dižu misli i sećanja.vojoj prolaznosti. ni nevažna stvar — slikati se! To je čudo. u isto vreme. odmicao. maštanjem i potrebom za nekim neograničenim zanosom koji mu je bio i kao neka nova. slika onakav kakav je i kakav je morao da bude.

ne može biti! To mora nešto da znači. i da ona stoji tu slučajno. To su novi. opaljen kao ugarak. To je za dečaka najbolji način da beži od onog što jeste i da se pribhži onom što treba da bude. teško i nemoguće pomiriti se sa mišlju da ta rečita a tajanstvena šara nije upućena. bolje rečeno. Spašava se. Zekulja. sa malom platom i kućom punom dece nad kojom bdi njegova nepismena ali pametna i otresita žena. U tom svetu njegov otac je niži vojnoadministrativni službenik. U tom svetu dečak Mićo čuva Ze-kulju. Janja Gora. naravno. Tome se može pokoriti. Sarov. uzdižu. zaobilazeći. Ničeg drugog ni pre ni posle toga. da ne znači uopšte ništa. Kad već ne može da im izmeni sadržinu. njihovu kuću na goleti. Njiiiova kuća je po svemu seljačka. i to baš oni najvažniji i presudni. zakon i svetinja. na grmu pored puta. gde nema ni paše ni krave. Zasada je bežanje mogućno samo u jednom smeru. a on sudi krivice i kažnjava krivce. gazeći sve što mu je na putu. ni krivice ni kazne. bar za neko vreme. i jedino iz te perspektive on hoće da gleda. oslobađaju se svojih jadnih. sa svim što živi u njoj. daleka prostranstva neba. kao poruka. Ah i od osećanja krivice i od poniženja kazne on se spašava opet u tim dalekim predelima koje samo on zna. a topla zemlja koju oseća pod ošišanim temenom i vedro nebo kojeg su pune oči stvaraju široka područja za velike podvige i drugi neki život. Vitak kao vretence. prelazeći. gledanog tako iz neobičnog položaja. ali dečak sluti u njemu nerazumljiv putokaz ili tajanstveno slovo. Ne. ona su iz drugog jezika. kao pramen vune što ostane od ovaca u prolazu. slobodnog i sjajnog života kojim on u tim predelima živi. gde drugi pasu krave. i večno istim sivim i kamenim vidikom unaokolo. onda šta? Već u petoj godini on je znao da čita. ili. ni sećanja ni nade. njihovo imanje neznatno. Možda se tu krije ključ koji otvara drukčiji život? Taj na nebu ispisani znak mora nešto da kazuje. sa drugog sveta. Stoga treba bežati iz ovog sveta u kome se rodio i koji ga okružuje. Teško je. ah tu ima i najviše izgleda da krava ode u štetu i da on bude kriv i kažnjen za to. bar za trenutak. samo trenutno. da stvari koje ne može da ukloni — pretvara u prošlost. To se često i dešava. tužno malo i uvredljivo prosto i nedostojno. ostatak neke igre noćnih oblaka. ali izgleda da svi znakovi nisu sadržani u Abecedi koja se u školi uči. To se lako promeniti ne može. Zato se on brani i spašava ovim neobičnim vidikom koji mu se otvara dok leži zavaljen u travi. kroz »prašumu« od trave i visokih vlati sa semenom na vrhovima. ali potpuno briše. jer oseća da će uvek biti i kriv i kažnjavan dok god ostane ovde gde je i ovako kako je. oblik ni mesto. Ta imena nemaju veze sa otrcanim. što se kao palme njišu nad njegovim hcem — u modra. To mu omogućava da na sve što je njegovo misli kao u sećanju. da je njen oblik plod besciljne igre prirode. sve što je drugim ljudima potreba. i tražiti onaj pravi koji njemu odgovara. Na platnu toga dubokog neba. i u tome je sav život ovog trenutka. A to je malo. . Sve njegove misli i sva pažnja zaokupljeni su time. on im menja ime. Na tom nebu često u ove letnje dane može da se vidi tanak. gusto isprepletenih stabala. sa ono nekohko poznatih i mršavih voćaka oko nje. u rangu feld-vebela. preobražavaju i čine dostojnim predela koje on sada gleda i velikog. jer tako mora da bude. njemu lično. jer tada gubi iz vida rodnu kuću i okućnicu i zaboravlja svet koji ga okružuje. Počinje da svim živim stvorenjima i mrtvim stvarima oko sebe nadeva nova imena. Ponekad opet ti nebeski čudni vidici nadahnjuju ga da se na drugi način oslobađa tereta. i vidi samo plavo nebo nad sobom. pa i njegov mah brat Nikola. leži u visokoj zreloj travi. a ako znači. beo pramičak. a ovog leta završio je i nemački bukvar. ali s tim se ne može izmiriti. svoj blesak i svoje šare. Taj dečak je tek navršio devetu godinu. zanosna imena koja ih. ižđikale travke oko njegove glave sačinjavaju čitavu prašumu od džinovski visokih. poznatim recima. poleđuške. ili kao tamna mrlja u beloj prašini od malo vode prosute iz prepunog krčaga. Tako treba gledati. a . ćutljiv i povučen čovek kome nije mrska čašica. i da se tako oslobađa njihovog pritiska. jedva se nazire.I to svim sredstvima i po svaku cenu. jedini dostojan da se živi. a crn. fantastični sklopovi slogova koji neprestano menjaju svoja sazvučja. — Muči se tako i gubi u nagađanjima i maštanjima. grubih naziva i dobijaju nova. Sve to ne donosi rešenja. jedinu kravu koju njegova kuća ima.

gorko. ali glas jednako kune i doziva. (Kao na slici koju je video u Graničarskom kalendaru!) — Umesto toga. Jer u dodiru sa kućom i selom nisu nestale samo bitke. krilata. on diže desnu ruku sa stisnutom pesnicom u pravcu odakle je dolazio doziv. kao ni sa bićima i predmetima koje one označavaju. Napuštaš sigurno i uzvišeno komandno mesto. a da bi on ostao osramoćen i postiđen. Sve su to za dečaka prilike i mogućnosti da se udalji od onog što jeste i približi onom što bi trebalo da bude. Tu isučeš sablju i vikneš nešto što znači »napred!«. gdje ti je krava! I taj glas nadjačava sve. Pucnjava. ali što zvuči lepše. Ukraden mu je poslednji napor i uspon: trijumfalni pogled sa osvojenog bastiona na vojsku koja kliče sa svih nižih utvrđenja. Vidiš samo ono što ne želiš i ne voliš: svoju kuću ili školu. a koji njemu ne da da živi. Pobedničko khcanje ga nosi. mešaju među sobom. i ljuto. bez reči i glasa prokle taj život koji nije život. poznatom i neizdržljivom poprištu svoga seoskog života. visok i dobro branjen. ah se sve jače i sve jasnije meša sa njim i onaj glas: — Mićo. Sad ona tebe nosi. Samo za trenutak ti si sam. on skače s kamena na kamen. zajedno sa njenom pobedom i njenom celokupnom opremom. I to te zovnu — bar tako izgleda — uvek u najtežem i najlepšem trenutku. Njega! Za-grcnu se od neke vrele Ijutine. bog te ne vidio. a odmah zatim vojska koju si svojom rečju pokrenuo počinje da te stiže i prestiže. Odupire se samo još najviši bastion. i tako će ići celog dana. . on ide da odbije Zekulju od livadice njihovog komšije Stojana. izdan. leti kao strela koju si odapeo i koja ide pravo put cilja. I kreneš pred svima uz krš i kamenjar okrnjenog bastiona. Ne ustaje mu se i ne ide u taj mrski život. Kao u guslarskoj pesmi ili pričama koje se čitaju u kalendaru. Perspektiva je izmenjena odjednom i potpuno. I stojeći u travi koja mu je dopirala do pasa. i nije nebo uvek vedro i modro. Sve dobro napreduje. dečak se diže. kao drago kamenje. ali ne obzirući se na tu stranu. najposle. dim. čuje se kako vojnici kliču. postaješ za izvesno vreme malen i nevidljiv. u pravcu u kom ga je vodila nemilosrdna vika iz dvorišta. krije u sebi i ne bi ih za živu glavu nikom pokazao. Mićo. sa paučinastim oblacima kao neobičnim slovima i nejasnim a velikim porukama. ili te odjednom zovnu i pošalju na neki drugi posao. nadvikuje pobedničko klicanje njegove vojske i. Prevaren je. poznate ljude i obične stvari. Na žalost. da ga više ne bi slušao. kroz dim i prašinu i fijuk metaka. Spustio je glavu i krenuo. sustiže iii. nego i sve one raskošne i smele nove reči. spustiš se među pešadiju. I upravo u tom trenutku čuješ sve oštrije i sve jasnije majčin glas: — Mićo. sve te do gađenja znane i oveštale reči sa kojima se on nikad neće sroditi ni izmiriti. opet onaj isti. jer mu je ranije jedan poverenik predao plan svih utvrđenja. ostavlja te za sobom i. maše rukama i puškama i baca kape uvis. tvrđave i pobede. Osvajaš neku tvrđavu. ne može se večito ležati nauznak u travi. a nepodesan za puno artiljerijsko gađanje. na starom. I tako si opet tamo odakle si krenuo da bežiš uvis i u daljinu. što pre ili posle mora biti. razara dokraja pobe-đeni bastion. ispred svih ostalih. na oči. izmišljene u srećnim trenucima. Iza njih ostaje samo malo stida i gorčine. Mićo! ' Vojska je već na vrh bastiona. krnje se i osipaju. jauci. Iznad sebe vidi malo neba sa belim znakom koji više ne znači ništa i oko sebe splet »prašume« koji je opet postao obična livadska trava. a na njihovo mesto dolaze opet imena i nazivi na koje su doživotno osuđeni ljudi i predmeti iz kuće i sela. tako naglo da mu ona trgnu odjednom na usta. i tonu u nesmislu i zaboravu. drugačije i što se samo jednom u veku i svetu izgovara. vidiš li ti. Samo je nesrećni vojskovođa još tu. Naoblači se dan ili padne mrak. ali što još nije. Pomešaš se sa svojom vojskom tamo gde je opasnost najveća. nesigurne prilike i slabe mogućnosti! Jer. kao slep. i one sada gube sjaj i moć. jer oseća da bi u dodiru sa ljudima iz sela odjednom ugasli i zanemeli. dozivanje. I vidiš i — čuješ. To su oni slučajevi kad moraš lično da preuzmeš vodstvo. razvejava i tu vojsku. Trepćući od sunčane jare mogao je da vidi majku kako sa najuzvišenijeg mesta njihove avlije viče i naziva ga lenjštinom i kukavicom. na nos. jeka truba. Ništa se pred tim glasom ne može održati.koje on. Ide oborene glave. uvređen. On zna slabo mesto na tvrđavi. unižen. i to tako nije kao da nikad neće biti.

onom što je glavno. i dečacima sporog shvatanja govorio uvek: — Sve će vas ovaj Mićo ostaviti iza sebe. učitelj je govorio da bi bilo bogu plakati kad bi ovaj Mićo.Jedno vreme dečak to prima kao neminovnost. dečak se odjednom pokazao odličan u računu. Upravo. kad se svi ljudi sklone sa očiju i. pomešale bi se sa slikama iz snova. i dokon i nezadovoljan. u noćima njihovih vrehh nesanica. A kad bi se najposle probudio od dnevne svetlosti i ugledao ukućane oko sebe. legnu. Tu je ostao samo jednu godinu. u nedoumici sam. mogao da ga pošalje u Gospić u srednju školu. Tada se može bdeti i sklopljenih očiju graditi nove slike drukčijeg života. on dugo nije mogao da se snađe. ostao u selu i kad ga ne bi poslali na više škole. Taj prelaz iz Gospića u Zadar. Ali za to vreme u njemu se kap po kap sakuplja volja za otporom. Mili ponovo kao buba uz travku. oveštala i pusta kao i rođena kuća. i tu je učitelj bio u maloj neprilici sa njim. on odjednom nastavlja svoj uspon. i nedostojnosti. Napustio je bezvodni krš svoje zemlje. najposle. Prosečan đak u pisanju i čitanju. Ko zaista hoće da beži. kad se bude konačno stvarao njegov lik i položaj. kao da očekuje prave teškoće koje tek imaju da dođu. Inače. oboreni umorom. kojima je njegova rođena krv davala glavnu boju. Sa brzinom i lakoćom rešavao je svaki zadatak i. kad ga primeti. Sve je to bilo gorko i suvoparno i stvaralo stalno osećanje ne samo dosade nego i dangubljenja. danima. osećao kako iza njega ostaju ne samo ti drugovi nego i škola zajedno sa učiteljem. Noć. taj od svega može da napravi sredstvo za bežanje. po karakteru i vladanju. zlatnu i crvenu. ali u računanju i geometrijskom crtanju ovaj će dečak daleko otići. To je voleo da čuje i od toga mu je škola odjednom omilila. ni da shvati njihov govor. To traje satima. I pošto bi izmakao daleko negde napred. ah tek druge godine posle završetka osnovne škole. Ne samo njegovom ocu nego i ćelom selu i svakom ko je hteo da čuje. radi i govori što i ostali oko njega. kad sve pokrije tama. jer on je brzo rešavao zadatke svoje i svojih drugova. Možda sudbina naroda i zemalja. I sam ne zna kako ni kada. ne puštajući kredu iz ruke. po tome i ni po čemu više. valjalo se uvek vratiti i ponovo šesti u klupu i rešavati zadatke koji od samog početka izgledaju jasni i poznati i koji ne kazuju ništa 4. Pa ipak. koji bi ga uvek podsećao na nisku i . ni trava od koje se u mašti stvara prašuma. da pozna ta lica. to je bila najviša stepenica u njegovom dotadašnjem usponu. postoji noć. ni da izusti reč koju bi i oni razumeli. koje su opet bile sve od nekih letova i padova. zažmure i predaju sebe i svoju svest i sve svoje težnje i poslove — snu. Taj visoki i mršavi učitelj. kad je otac.njegovom mestu među ljudima tamo gde će se o tome odlučivati. — Kakav će biti inače. Kakvih sve podviga i uspona nije bilo u tim noćnim slikama! Kad bi ga najposle savladao san. Ako ne postoji leto. To su bile matematika i geometrija. postoji za njega samo po svom povoljnom i visokom mišljenju o Mićinoj darovitosti. Učitelj ga je navodio kao primer. ni nebeska vedrina sa nejasnim nagoveštajem njegovog pravog lika i buduće veličine. vidi da je već odavno otpočeo. postala je docnije najbolje sredstvo za bežanje unapred i uvis. Škola u koju je pošao na silu i koja mu je prve dve godine izgledala isto tako nemila. uzroci mnogih ljudskih sreća i nesreća začin ju se tu. i lutanja. iza spuštenih 24№ očnih kapaka ovakvih mahšana. koji govori dubokim glasom kroz crne guste brkove kao kroz sordinu. on ga prezire kao deo svega onog što treba ostaviti i poći dalje i naviše. te slike. samo ako ga ne spreče naše prilike. I ostavio ga je. to ne mogu još da kažem. o njegovom izgledu i držanju 5. gledao učitelju pravo u oči. koji je čudo od deteta. dok nije dobio mesto besplatnog pitomca u kadetskoj školi u Zadru. tu je bilo nađeno zasad najbolje sredstvo kako se može između sebe i svojih vršnjaka i meštana stvoriti što više prostora i odstojanja. Samo zakratko.

gorde lepotice. bogata i tajanstvena stihija. sadržavalo je tešku i neočekivanu vest. u kome živi visoka gospoštija. O svemu tome on je sada znao sve što treba da zna. Rasejano je slušao jednodušne i neprestane pohvale svojih nastavnika. Jednog dana primio je očevo pismo. Sa mirnom ravnodušnošću posmatrao je svoje drugove i njihovo rvanje sa svakojakim školskim mukama koje za njega nisu postojale. jer zna da je to samo privremeno i da će mu sve biti nadoknađeno. kojih je u poslednje vreme bilo sve više. sa asketski žarkim očima. on mirno gleda svoje srećnije drugove kako kupuju kolače i voće. njegovog bežanja od nižeg ka višem. kao pred otkrićem. morao je ponekad da se zadužuje. a ne grubim i jevtinim iz školskog magacina. Ali. kao kod drugih pitomaca. plaćeno i preplaćeno. ni poklona o praznicima. Nije više. I more. i blagost podneblja i plavetnilo južnog neba — sve to nije imalo za njega značenja samo po sebi. ulazio postepenom obukom u nj. sve su to bili samo simboli njegovog uspona. I jezik kojim govori zadarska gospoštija. samo priseća nečeg što je nekad savršeno znao. nego je bila pokretna snaga. ni u docnijem životu osloboditi. kako se brišu batistanim maramicama i mekim pe-škirima koje im šalje gospođa mama. nisu ga mnogo plašile. i zamenio ga sa starim i važnim primorskim gradom u kome su upravni centar i vojna komanda cele Dalmacije. dan isto tako izvestan i siguran kao što su ovi dani rada i odricanja. Tako da je izgledalo kao da se crnoputi mladić. kao ni pred njegovom gospodom ni njegovim lepoticama. valjda.) Taj govor nije. a ne da iz osnova uči stran jezik. Nastavnik matematike kapetan Kramer. Ne može da ih udostoji svoje zavisti. kad se odbije nevešto uvijanje. kao nekad. kad dođe njegov dan obračuna sa životom. kako nose cipele i pantalone poručene kod gradskih krojača i obućara. sa crnom naušnicom iznad čulnih usana. i predviđao mu bleštavu karijeru na najvišim stepenima vojnoinženjerske struke. Pa ipak. nego se i hrani i odeva samo onim što mu carski internat pruža kao besplatnom pitomcu. i na sve je gledao kao na predeo koji ostaje iza okuke njegovog puta. a kojih se oni neće. on je savladao neverovatnom brzinom koja je izazivala divljenje kod nastavnika i zavist medu školskim drugovima. stajao je zadivljen pred svojim učenikom. U pismu su se često po- . nego je progovarao iz njega. sav zarastao u kratku crnu bradu. on je ne samo bio prvi u svom godištu nego je i o ljudima i njihovim odnosima znao više nego što bi se to od njegovog iskustva i njegovih godina moglo očekivati. Da ne bi u svemu i uvek izostajao iza drugova. najpovoljniji vetar u njegova jedra.ubogu polaznu tačku. i bledolike. itali-janski. (Zavist vršnjaka nije ga nikad plašila. rublje i pribor nisu dostojni njega. Cin . da se ponižava i zavisi od onih koje prezire. čas nagnutim kao poleglo žito. Ima nečeg više nriiat-nog nego bolnog u odlaganju toga dana koji biva 10 Omerpaša Latas 145 sve zreliji i sladi što se sporije približava. kako se služe sopstvenim srebrnim priborom za jelo. Ni novčane teškoće. do ispod polazne tačke njegovog uspona. kćerke zadarskih patricijskih porodica. poslednja. Posluga državnim novcem? Utaja? Pronevera? To se nije moglo jasno razabrati. I upravo tada je došao nepredvidljiv i neočekivan udarac koji ga je bacio unazad. i dostojanstvena. kao on. Nikad se nije mnogo radovao tim pismima u kojima je sla-bićka rezignacija slabo prikrivala vajkanje i kuknjavu na težak život malog. Otac je bio suspendovan od službe i stavljen pod istragu. U isto vreme i samosvestan i umiljat. Bio je već u četvrtoj godini svoga školovanja. tipičan rukopis graničarskog oficira. Razume se da ta hrana nije dovoljna. Zbog svega toga nije mu mnogo smetalo čak ni to što je najsiromašniji među pitomcima. mizantrop i neženja. da traži od oca neku manju sumu. velelepna arhitektura grada. stepenica koju treba što brže preći. i bolelo je to i često ogorčavalo mladića. orlovskim nosom. jasno je da to »komisno« odelo. čas isuviše tvrdim i uspravnim. Neprijatan mu je bio i sam rukopis očev. gotovo jedini koji ne prima od kuće nikakve pomoći.fenriy^a stajao je već pred njim kao još jedna. Ovog puta pismo je bilo duže nego obično i. stariji i krupniji od svojih drugova. zapostavljenog čoveka. ali sa izveštačenim i nejakim slovima. sa strahom i poštovanjem stajao ni pred arhitekturom primorskog grada. Dobro razvijen mladić.

Pred nama iskrsavaju zatrpana iskustva i navike naših predaka za koje nismo slutili da žive u nama. Njegovi drugovi su se razilazili kućama na kratak odmor pre stupanja u garnizone. osećao je da mu se vraća nešto od njegove snage i javlja volja za život. Za oca to je bilo najblaže rešenje i kakav-takav izlaz (jadan kao što je i on sam). čovek ponekad i kroz iglene uši prolazi i nalazi spasenje. Dan ranije primio je pismo. ali on i ne rešava te zadatke nego druge. Na jednoj od tih klupa sedi i Mićo Latas. a sad mu oduzima mogućnost da živi. Siromaštvo. On je ostao poslednji. Svakako. To znači krenuti u punu neizvesnost u Tursku. velika karijera koja za njega jedino i dolazi u obzir. tako teška da sa njom ne vredi ni otpočinjati veliku utakmicu što ga očekuje. Bruji starinska bašta kao košnica od njihovog učenja šapatom ili od poluglasnog preslišavanja.navljale reči »poštenje«. koju je izazivalo naglo rasturanje pitomaca. to bi značilo imati bukagije na nogama u strašnoj. za njega je ovo strašan udarac koji dovodi sve u pitanje. a izlaza nije bilo nigde. pripad-ništvo pravoslavnoj veri. nemilosrdnoj trci za najviše položaje u austrijskom oficirskom koru. i gorče od oba-dvoga. U takvim trenucima. omršao i još crnji u licu. Ostaviće iza sebe. pred njim su raširena školska skripta sa geometrijskim zadacima koji za njega ne predstavljaju teškoću. ulazila je teška karakteristika. Potražiće rešenje tamo gde su sva rešenja izlišna. »bog« i »pravda«. i toj vlasti i upravi koja ga svojim zakonima kao čeličnim lancima vezuje za očev leš. pored jastuka natopljenog svojom krvlju. Jer. odsutna pogleda i modrih. A kad je jednom ugledao tu prugu slabe svetlosti u tami. krupnije i teže. beskrajno daleka i neverovatno malena. mogućnost izlaza. bilo je jasno da je na put koji se pred njim upravo otvarao pala mračna i neprelazna zapreka. njegovi stari nalazili su jedno rešenje: Turska. Pa ipak. a kojih u ovom slučaju nije bilo. Uništiće sebe kad već ne može da zbriše i uništi ove jadne sitnice koje mu sav život čine besmislenim. kao ptica selica. koje od oficirskog čina deli svega nekoliko nedelja. mladić je po tome zaključivao da je stari zaista kriv. mladić je za trenutak preskočio granicu života. iskoristio je da preko nekih zadarskih mladića uhvati vezu sa seljakom iz okoline koji često dolazi na pijacu. to je bila neka gluva i tamna snaga. on je krenuo put nje bez razmišljanja. U ovakvim časovima kad je trebalo bežati i od smrti i od sramote. svetla tačka u tami. U velikoj bašti sa mnogo starih drveta i bogatog južnog rastinja uče pitomci poslednje godine. razum i sva stečena veština odjednom otkazuju svaku podršku. Jednog od prvih julskih dana dobio je »izlaz« do devet sati uveče i krenuo na . koja nije bila još ni napisana. I tako će se jednim udarcem osvetiti i ocu koji mu je dao netražen život. Čestitanja je primao u groznici. U njegovu oficirsku kon-duit-listu. bez traga radosti i svetle mish. Ali tu se naslućuje izlaz. I dok je kovao planove o bekstvu i spremao njihovo ostvarenje. Otac je bio penzionisan po kazni. kad osetimo da nam se tle izmiče ispod nogu i ruke uzalud pružaju uvis. za bežanje u bezizlaznost. tražeći željnim mladim očima život i rešenja koja on daje. zbog posluge državnim novcem. a sada još i ovo! Ne. nisko poreklo. ali za sina su se u tom trenutku svi izlazi potpuno i zauvek zatvorili. parče hartije sa nekoliko reči kojima se mora verovati i koje će biti jače od svih zakona i propisa. a u Austriji biti žigosan i osuđen na smrt. Istina. u velikoj vojsci Carevine! A izvan vojske nema ni karijere ni života. i da spremi sve što je potrebno za nestanak iz sveta koji je do sada smatrao svojim. Završne ispite položio je kao prvi među drugovima. ah glavno je da se kreće i živi. Premeraju senovite staze ili sede na klupama utonulim u žbunove lovorike. ali se nagonski zaustavljao i okretao unazad. Izbeći i pobeći tamo kud niko ne ide i kud ne treba ići. Sladostrasno je uživao u toj pomisli. s tim da ga svak može slobodno ubiti. Opštu zabunu. nagonski. nesigurna. Poznajući oca. sa ocem koji je kažnjen zbog prljavog poslovanja državnim novcem ne pravi se karijera. u ovakvim trenucima. sve su to bila teška opterećenja. sasušenih usana. Našavši se u potpuno bezizlaznom položaju i videći da mu iskustvo. To je pomalo i smrt i sramota. mi se nagonski hvatamo za ono što dotad nismo znah da znamo i imamo. Toplo i mirno zadarsko leto. Ma kakav da bude ishod istrage. I tih dana je doneo konačnu odluku.

i to na mestu na kome je pošteni putnici ne prelaze. Sevale su munje i tukli bliski i daleki gromovi. Osetio je da gubi snagu i da mu vetar. zatekla ga je u blizini turske granice. mali kompas. ostavio samog. bez pasoša i vodiča. Drhtao je. ispod košulje. sve je služilo samo neposrednom cilju trenutka. a gde je sada strujalo bezoblično more teškog zanosa. Tako je krenuo puteljkom koji vodi u planinu. ovako dočekuje granica nevinog uskoka koji je prisiljen da je prelazi noću. U tom trenu udari ga nešto po očima. vlažna i zla ruka. zamasi vetra postajali su redi i slabiji. Udarac nije bio toliko težak ni bolan koliko neprijatan i kao sračunato uvredljiv. Ako ovako nastavi. zažarenog hca. pljuštala je kiša sjedinjena s vetrom. na uskom. To je i ranije činio ponekad. pa ipak je sporo napredovao. peli se uz zagrejanu kičmu. i gubili se. Grmelo je i se-valo. kao u ponoru. Iz opreza i nepoverenja nije spavao unutra nego pod otvorenim nebom. Mladić je nastavio put. u šumovitom predelu na jednom od teško prohodnih krijumčarskih prelaza.) Jedan trenutak ostade ošamućen. ravnom prostoru između dva vehka kamena. nego svaki deo za sebe. On se rukama hvatao za šiblje na strmim stranama. otiskujući se i ponovo nasrćući na malu uzvisinu. Ništa više nije imalo imena. Suma je hučala kao olujno more. a stišćući teški štap u desnoj. Pri pomisli da bi ga san mogao savladati na ovom opasnom mestu. Tu je skinuo znake i »zlatna« dugmeta sa uniforme. svedočanstvo o položenom ispitu. teško dišući kao davljenik. prelazeći dlanom leve ruke preko mokrog. primivši ugovorene četiri srebrne forinte. Sve je više tonuo u neki beut. Neosetno. koju je nosio oko vrata. U kesu od voštanog platna. sve je to velika blagodat. uspeo je da se poslednjom snagom izbaci na tu travom obraslu policu zemlje. Kiša je popuštala. nož. olujna i hladna. i odneće ga ova bujica ispod njega kao kladu niz glibavo točilo. ah sa ove šetnje nije se vratio. tama i blesak munja koče i umrtvlju-ju sva čula. U svetlosti dve ju munja koje su se sustigle primetio je na desnoj strani malo ravna mesta pod uzvitlanim granama. s onu stranu onog što se dotle smatralo jedinim mogućnim postojanjem. kao oša-maren i popljuvan u isto vreme. zamenio svoje kadetske cipele za nove dobre opanke koje je seljak ranije nabavio za njega. izgubiće svest. šireći ruke kao plivač koji izranja iz dubine. trud i kresivo. Ni svoje rođeno telo nije više osećao kao poznatu i neizmen-Ijivu celinu. kao da je oktobar a ne početak jula meseca. i skoči na noge. Pribrao se polako. nerazumljiv bes zbog podmuklog i neočekivanog udarca. sakupi usnule i rasturene snage. stavio je generalštabnu kartu granice. Tu ga je seljak. a kroz njih su u beskrajnim povorkama mileli trnci umora i sna. i svaki na svoj način. Osetio je slast odmora. Eto. Pljas! (U stvari. Malo ravna zemljišta ispod sebe i tvrd oslonac pod leđima. To je bilo u stvari strmo točilo koje se na planinskom ponoćnom pljusku pretvorilo u bujicu nevidljive vode.dužu šetnju. Tu ga je i kiša manje bila. onako u tami. već je bio ušao u svet novih odnosa. Njegove izubijane i raskvašene noge na mokroj zemlji izgledale su mu ispružene do na kraj sveta. U njemu je kipteo hladan. nešto kao tanka. a zatim u desnu uzeo tešku seljačku toljagu. U džepove je strpao pištolj. i nešto vojničkog dvopeka. iznad kuće. Iduća noć. Napipao je jako deblo i naslonio se leđima na nj. ali samo kao deo svoga sna koji prerasta i zastire sve. Prema ranijem dogovoru noćio je kod onog seljaka iz okoline. udarila ga je svojim lisnatim vrhom vitka grana koja se bila zadenula za drugu i koja se sada od njegovog pokreta naglo opustila. povremeno i nepovezano. on učini poslednji napor. 150 na nekom dalekom mračnom i nepoznatom mestu gde je trebalo da bude njegova glava. Sve je on to slušao i gledao. Razmahnuo je praznim rukama. Noge su se ispod mladića omicale i klizile. . Hvatajući se za šiblje i rijući zemlju prstima. kao u grobu. kiša. pipajući oko sebe u tami i tražeći utrnulim nogama tvrdu ivicu staze. — Sve ću ja ovo sprati i osvetiti! — govorio je sebi.

gluv i neprelazan pustinjski predeo koji rastavlja dva posve različita ( dela njegovog života. došavši sa dobrim preporukama vidinskog paše postavljen za nastavnika crtanja i matematike na višoj vojnoj školi. a te uspomene same. kao toliki stvarni i legendarni prebezi i poturčen jaci pre njega. bezimenu prašinu. neobične ispite u svojoj školi u Zadru. Aliaga mu je sam predložio da ide dalje i traži svoju pravu sudbinu koja. penje nekim neljudski strmim basamacima. ljudi i događaji izgledaju kao stepenice njegovog uspona. Mićo Latas je stupio na tursko zemljište. Tu se i on. U njegovoj kući naišao je na dobre i srdačne ljude. I nije trajalo. određivao ritam koraka. Posle izvesnog vremena. a onda je jednog jutra sišao u Glamoč. 6. Komandant banjalučkog garnizona. (Činilo mu se da i dalje polaže neke nove 7. Tu je počelo vreme lutanja. sve će mu ovo platiti neko. prirodno. teškog i tvrdog zaborava. Ali ni onda to njemu nije izgledalo da je stvarno tako i da može trajati. posle više godina. gotovo osam godina. kao kroz ogromnu zavesu bledog modrožutog sjaja od neba do zemlje. U Vidinu je ostao neko vreme. ni živeti ni napredovati. gde bilo na zemlji i ko bilo od ljudi. Gnev mu je pomagao u hodu. poučavajući pašine sinove. izuzetno prosvećen oficir. Ogromna razlika između onog što je bio i onog što je sada smrvila bi ga u jednom trenu i pretvorila u mrtvu. Sedam. ali sve kao privremeno i slučajno. napio one »vode zaboravne« koja čoveka održava u životu. vedru i bogatu varoš. Mladić je pristao posle kraćeg razmišljanja. To zvuči danas neverovatno i šaljivo. koji je video mladićevo znanje jezika i njegovu veštinu u crtanju. put ga je vodio i odveo u Carigrad. nemaju ništa od svoje nekadašnje razorne snage. A to malo sjaja pretvaralo se sa svakim korakom sve više u hladnu sumporastu svetlost novog dana.) Taj predeo popaljenih mostova. nego samo stepenicu na koju trenutno staje. neiz-vesnosti. razlozima svoga prelaza iz kaura i svog putovanja po turskoj Bosni. Toga se živo seća. Prešao je ubrzo u Banju Luku. Učinio je to nekako očinski i nimalo uvredljivo. Tu je. ' Najposle.Ah. Ali tu odmah počinju godine strogog. upija sve dozive. kao udešeno samo za to da posluži dobrom svršetku teške priče. sa žeravicom u utrobi. i svetho u tami kao putokaz. ne verujući nijednog trenutka da je to posao za njega. biva da ta brana oslabi i da ponekad propušta nešto od davnašnjih sećanja. umrtvljenih uspomena i pustih godina počinjao je za Omerpašu kod one sumporaste svetlosne zavese prvog svitanja na turskoj granici. nestvarne i blede. Kroz to svitanje. ne gledajući ni napred ni nazad. kad se prebeg ispne na društvenoj lestvici i kad može sebi dozvoliti da se slobodno opusti i preda odmoru. visoko iznad njega počela je da se nazire mutna ivica gorske kose i iza nje nešto kao slutnja svitanja.) . ali i očajničke rešenosti i sporog i teškog uspona. Primili su ga na imanju begova Filipovića. od ovog njegovog drhtanja drhtaće stotine i hiljade. jer se novi čovek već odavno učvrstio u turskoj sredini i stvrdnuo u svom novom hku. čak je cepao drva i vukao vodu. Ali tada to nije više opasno i ne može biti sudbonosno. Aliaga mu je jednog dana predložio da pređe na islam. smišljenu kažu o svom poreklu. Tu je naučio prilično turski i sve o turskom načinu života što se u tim prilikama dalo naučiti. oslobađajući ga za neko vreme nepodnošljivih sećanja. Izvršeno je i to kao sve ostalo. Bez toga izolacionog pojasa ne bi se renegat mogao održati. Patiće neko teško i dugo za svaki minut njegove patnje. nije u Banjoj Luci ni u njegovom sadašnjem položaju. U svakom poturčen jaku koji se uspne ovako visoko postoji takav uži ili širi. noseći u sebi gotovu. Posluživao je i u kući i u dućanu. Najmio se kod trgovca Aliage Bojica. očigledno. poniženja. kad-tad. gasi sva življa sećanja. I kakvih godina! U skraćenoj i maglovitoj perspektivi sve to danas izgleda bledo i nestvarno. (Posmatrani iz ove daljine.) Ničega se on ne seća pojedinačno. svi ti gradovi. (Docnije. Radio je oko stoke. ali još nosi u ustima ukus toga vremena kad je živeo uzdržana daha i stupao banjalučkim ulicama kao da se. Prvih nekoliko dana po prelasku granice zaobilazio je sela i kasabe. Nisu to verovali ni njegovi gospodari. I nije malo trajalo. ne minutima i satima. preporučio ga je vidinskom paši. nego danima i godinama. Posle.

pa u Kurdistan. posvetio se radu na organizaciji vojske pod neposrednim nadzorom mladog sultana. išao redovno u džamiju. ali je revnosno učio francuski jezik. Držao se daleko od hrišćana i poturčenjaka. Uzdržavao se od pića. U tim godinama rastao je i nastajao novi Omer. Sad već može slobodno da nazove svaku stvar njenim pravim imenom. čovek kome ne priliči da prednjači. Svirepo strog. Bez pogovora su mu stavljali na raspolaganje potrebna sredstva. koristeći se svojim znanjem raznih jezika. da se sa punim samozadovoljstvom zadržava kod pojedinih događaja i prizora. Izgledao je kao čovek lišen strasti i ambicija. starovremsltim ljudima od kojih je opet saznavao šta se misli i radi u konzervativnim krugovima koji su protivnici sultanovih planova. strancima je pao u oči taj mladi i stasiti viši oficir sa nečim evropskim i živahnim u ophođenju i držanju. Covek sultanovog poverenja. Sad je mogao da pusti slobodna maha svim svojim velikim strastima i sitnim prohtevima. a on je svojom nevelikom ali dobro uređenom i vesto vođenom vojskom rešavao zadatak u najkraćem mogućem vremenu. Ali u svojoj školi on je bio i ostao skroman nastavnik. on je stekao navike osmanlijskih . oficir nepoznatog porekla i tamne prošlosti. Tu se družio sa starijim. Jednog dana sultan Mahmud posetio je tu školu i tom prilikom predstavljen mu je i kapetan nastavnik Omer-efendija. u razgovorima sa svojim živahnim i osetljivim učenikom. titula koja mu pripada i koja spušta novu svetlosnu zavesu i zatvara ceo pređeni. Omerpaša je ubrzo postao neophodnim čovekom u izvršenju sultanovih planova. Već idućeg dana postavljen je za učitelja matematike i geometrijskog crtanja pre-stolonasledniku Abdul Medžidu. Bio je najmlađi brigadni general. izbega-vao društvo razuzdanih i zaduženih oficira. ali koja odgovara potpuno zemlji iz njegovih dečačkih snova. za Omer-efendiju je nastupilo vreme brzog i punog razvitka i napredovanja. U seraskerovom sećanju sve biva jasnije l određenije. zove Turska. Omerpaša je odigrao ulogu oficira-diplomate. I tu negde završava za Omerpašu područje zabranjenih sećanja. mučenjima i ubijanjima pojedinaca. i vraćao se kao pobednik u Carigrad. a takvi su u tadašnjoj turskoj vojsci bili retki. otpor koji se nije dao savladati ubeđivanjem ni administrativnim merama. ponovo u Siriju. ali ne odjednom ni u odsečnoj crti. gde je trebalo potisnuti egipatskog odmetnika Ibrahimpašu. Najposle. I sad je gazio okrvavljenom zemljom koja se. Dočekivan svuda kao pobednički osvajač. bez ličnih i porodičnih veza i obzira. nošen slavom kakvu samo vojni uspesi donose. da se ma u čemu ističe. Prestolonaslednikov učitelj ostao je i dalje nastavnik na višoj vojnoj školi. odanim komandantom. naročito na periferiji Carevine. dokraja je upoznao naravi i navike toga sveta. on je video (još više naslutio) sve napore sultana Mahmuda II da reformama i uvođenjem dobre administracije načini od Turske ko-liko-toliko savremenu državu. U tim pregovorima. čednog i uzdržijivog oficira iz vojne škole. U Stambolu su ga dočekale pohvale i priznanja. U pregovorima sa komandantima tih pomorskih jedinica. Rešen da ide očevim putem. Sve je on to svukao sa sebe kao zmija košuljicu. Celim svojim vladanjem nastojao je da bude uzor mladog oficira i dobrog muslimana. Pred maloazijskom obalom nalazila se tada međunarodna ratna flota koja je vršila demonstraciju u korist Turske a protiv egipatskog buntovnika. a još manje onog što je tome prethodilo. nepredviđeno i neočekivano. pre-varama i zastrašivanjem.Tri godine je proveo u toj školi. poučavajući i sam učeći. Tek kad je dobronamerni i izmučeni sultan Mahmud umro i mladi Abdul Medžid zaseo na pre-sto. ni od koga nije ništa tražio. U Albaniju. Mnogo se družeći sa carigradskom ulemom. čije je ime ostajalo kao simbol straha u pokrajinama koje je smirivao svojim pohodima. ali još više krvavim odmazdama. preskačući brzo iz čina u čin. Abdul Medžid je nastavio sa uvođenjem »srećnih i spasonosnih« reformi u Turskoj. a ponajmanje u propagiranju opasniii novina. tamni prostor iza njega! Upućen je sa ekspedicijom u Siriju. Napustio je nastavničko mesto i. ali i vest i dobar poznavalac prilika. Za koju godinu nije ostalo ništa od onog skromnog i povučenog. Te reforme su izazivale u pojedinim zemljama. Nikad nije govorio o sebi. Za to je bila potrebna vojna sila predvođena sposobnim. svakom je bio na usluzi. Nije se više ni sećao onih obrazovanih i pobožnih ljudi sa kojima se družio prvih godina u Carigradu i od kojih je mnogo naučio. život vojske i verske obrede i propise. Slali su ga svuda gde je trebalo ugušiti neku bunu. Na dvoru.

put do njihove primene ili izvršenja takođe što kraći. preplitali u jednu jedinstvenu. u sebi. A kad mu je. koji je tako. bluda. u svim svojim vidovima. zadovoljstva. lova. Reč je bila upućena i navrelim uspomenama. oštrim i Ijutitim udarcem kičice. Pri toj pomisli zastale je srce u njemu. Isto takvo nepravilno kucanje srca prenulo ga je i sada iz sećanja i pokrenulo iz položaja nepomičnog modela. Ali. bistroj vodi. sujete i gramzljivosti. ali je u tom trenu završio rad još jednim. odlučnosti i bistrine u vojnim i političkim poslovima. u Carigradu poverena misija da vojnom silom umiri Bosnu i Hercegovinu. s vremena na vreme. skladno razvijenog čoveka zelenih očiju i posve sede brade i brkova. Takva vrsta ljudi — misHo je dalje slikar — susreće se kod Osmanlija valjda i inače na višim vojnim i upravnim položajima. kao da su do tada sve samo spavale u njemu. Samo kratke. Stoleća vojevanja i zapovedanja stvorila su takve ljude. krte odluke. To je značilo potražiti polaznu tačku trijumfalnog kruga koji je učinio za ove dvadeset i četiri godine. nepokretno kao lica statua ili utopljenika koji leže u mirnoj. osetio je veliko i novo uzbuđenje. A pokriva ga. i naglo se digao. kad zatvori oči. Karaš se trgnuo kao od grubog udarca. poslednjim. sa onom istočnjačkom bezobzirnošću koja na najkraći mogući način kazuje ono što hoće i drugima nameće ono što želi. ali mu se čini. Kroz naraštaje u krv im je valjda prešla navika . i podmuklom divljanju rođenog srca. i ta uživanja svih vrsta mešah su se.t Svega dva-tri puta je slikar imao prilike da ugleda u prolazu Hajrudinpašu. To je rođeno da zapoveda i sudi. da bi ga bez teškoća. Na toj maski može se naslutiti ponekad nešto od ljudskih osećanja — negodovanja. Inače. Paša ima naviku da naročitim kratkim. brzinu suda. i posle duže bolne stanke počelo da bije neprijatno ubrzanim i dotad nepoznatim ritmom. Samo tako ume da živi. i meni. dosta je. jasnim i tamnim. pića. izgovorio nijednu reč. tako su sada sva živa bića. ostavila im tu uprošćenost misli. serasker je čuo kako u susednoj sobi iskucava engleski brodski sat. rizika i raskoša. nerazdvojnu celinu gospodskog života kojim živi svega nekoliko desetina ljudi na najvišim vrhovima ove carevine u propadanju. i tebe i slikanja. i novim uspehom još jednom potvrditi svoju pobedu nad rođenom sudbinom i svoju veličinu koju mu niko više ne poriče. a samo jednom da ga vidi izbliza i da malo duže posmatra njegovo lice. A ta moć. i ovog sveta i svega u njemu. nepredviđeno utkan u tamnu čoju seraskerove uniforme. U tom svetu krvi. spokojnim pokretom. Dosta!« Nije. pređe dlanom leve ruke preko brade. I to nekako odjednom. Lice belo i bez određenog izraza. nestrpljenja — ali ona je tako nestvarno tanka da se kroz nju jasno vidi i pašino stvarno lice. kao što je umirio tolike druge pokrajine. sve ljudske ustanove postojale samo kao sredstva njegove moći i ugleda ili izvori njegovog uživanja. — Dosta! Izgovorio je to krto. kao neka maska. kao ni u odbrani svojih inter resa i položaja. i munjevitost odluka. gotovim odgovorom: »Ako je tebi dosta. on se kretao slobodno i smelo kao da je rođen i odrastao u njemu. tako da izgleda kao da tada proverava ih namešta onu svoju vazdušastu masku. Izbačen naglo iz zanosa u kome je hvatao vijuge linija i tonove boja na svom modelu.moćnika i bogataša. neopozivih i neporecivih. satkana od tanke senke. a iza njih opet ćutanje i zaborav. vala. sva dobra. naravno. ali ne gubeći ništa od svoje sveže snage. kao glasnu komandu. I to su jedini pokreti kod tog visokog. dve godine docnije. preko čela ili preko celog lica. I nove naredbe. jedino tako i može da postoji. snagom volje i sposobnošću da je nametne drugima. Slika iza spuštenih očnih kapaka je tu. Shema ljudskog lica. sile. i iskucavanju metalnih sati. I kao što je nekad u njegovom životu sve bilo samo stepenica uspona. pa se sada naglo probudile. igre. ostao zauvek u njoj kao izraz njegovog nemoćnog gneva i nemi odgovor na to uvredljivo »dosta!« SLIKA a<. naredbe ili presude. na mesečevoj svetlosti. sve je tu bez mnogo pokreta i govora. šlepa turska ćordo. Probuđen. možda najmanje slikaru pred kojim je sedeo i kojeg je bio zaboravio. on je planuo. a verno i potpuno mogao naslikati. i sa njim se svuda kreće.

Čudna je ta njegova sposobnost munjevitog a prividnog stvaranja i prevremenog ostvarivanja. u sebi. Sve to izgleda danas kao glomazna i zastarela nošnja koju su ovi ljudi osuđeni da nose. slikar je bio iznenađen. tako da i ne oseća više potrebu da na njoj radi. Za baroknim sekreterom sedela je Saida hanuma u bogatoj haljini bečkog kroja od bledozelene svile. on zna dobro da je to rđav znak.komandovanja i suđenja. ^^nemu*. U sadašnjim vremenima i prilikama. shvaćeno i ^^pročitano^. do srži i porekla. sve to nije bez neke teške veličine sa kojom čovek mora da se. neshvatljivu muku svog života. sva ta britkost. više kao znak teškog nasleđa nego kao dokaz stvarne snage i istinskog gospodstva. može da ih izazove i posmatra kad zaželi. predela i predmeta. ne daju mu da spava i nagone ga da vodi sa njima duge i zamršene razgovore o ljudima i njihovim radostima ili mukama. žustro i nestrpljivo stavlja u svoju unutarnju galeriju slika koja neprestano raste. kao već davno potpuno izrađene a ljudskom oku nevidljive. samo ne da ih vrati u ono stanje u kome su bili kad ih je prvi put gledao u prirodi. Poučen iskustvom. čudna i neprirodna. to znači da se prevario i zalutao. već posle kraćeg posmatranja stvori u njemu ^^gotova« slika predmeta. prividno savršena. Tu je preovladavao evropski nameštaj u kome su bakrene tepsije i orijentalne tkanine izgledale više kao uspomene sa nekog putovanja po Istoku. nju galeriju. pa ma i manje savršenu shku koja bi bila pristupačna i vidljiva svakom. Kratko. koji ga noću bude. on ga prozre do dna. To nisu rađanja. nastati slikarsko delo. da razmišlja o sudbini onih koje oni predstavljaju. A u isto vreme njegov atelje je prazan. i onda ga tako obuhvaćeno. nepotpun i nedovršen. dok je daleko veći broj 11 Omerpaša Latas 261 onih koje. dekoltovane grudi. iako to uistini nije. ili o budućim danima i godinama. I to se neprestano ponavlja: čim bolje pogleda ili malo duže posmatra neko lice. lika ili predela. tako da u očima tih realnih ljudi sa kojima trenutno razgovara izgleda često sumanut i nastran. Jer kad god se tako. savršeno . možda. i koji se inače samo izuzetno. o prošlosti ili o sadašnjosti. Tako on nosi u sebi to nezdravo izobilje svog nestvarnog stvaranja. vidi tako jasno i razume tako dobro da to i nije više zapamćeno lice jednog čoveka. vući na desetke i stotine Иса. i oblicima života koje one nose sa sobom. da je svaki pokušaj da tu sliku prenese na platno unapred osuđen kao uzaludan. Na žalost. Pa i danju iskrsavaju često pred njim i zbunjuju ga usred nekog razgovora. gde ga je čekalo još veće iznenađenje. sve je veći broj takvih portreta koji su nastali u njemu kao sami od sebe i sad ih on nosi negde u dnu svog vida. u Sa-ida-hanumino odeljenje. rečita i živa. dugim posmatranjem i velikim radom i naporom sabiru i ostvaruju. tvrdoća i hladna gordost odavno ne odgovaraju više ni snazi vlasti koju predstavljaju ni opštim prilikama u Turskoj i u svetu. Tu su već i svi oni čarobni i dragoceni elementi koji u danom trenu brišu razliku između jednog predmeta i njegove slike. sve može. ispunjavaju njegovu -unutar-. i trajaće dok i oni traju. A to i jeste ono što ga plaši i zabrinjava. Mnogo takvih i još čudnijih stvari on uspeva da pročita sa Hajrudinpašina lica koje sada nosi u sebi i na kome vidi sve do najsitnijih pojedinosti i najskrivenijih crta. Iz široke krinoline izdizala se gornja polovina njenog tela kao čudan buket sastavljen od voća i cveća: tanak struk. sa nešto započetih i nedovršenih shka. kako koja godina.sliku koja traži još dosta rada da bi tek posle tuga uživela na platnu. samo ne na platnu nego u polusvetlosti iza sklopljenih očnih kapaka. kad neki objekt ostavi u njemu dubok ali neodređen utisak. Pa ipak. neprestano razračunava. završena i dokraja izražena. Nešto kao bezimena bolest. a štetna i kobna po njegov život i rad. Pošto je malo pričekao u predsoblju. tada ima nade da će od tog posla nešto biti i da će. Naprotiv. kao neko nrokletstvo i veliku. uveli su ga u prostranu sobu. vidljivo i razumljivo i za sve ostale ljude. nego kao već gotova slika tog lica. A nije lako živeti sa tom avetinjskom zbirkom tako nastalih slika u sebi. I što je najtragičnije: ne može od njih da načini običnu. i da neće biti ostvaren. м -M SAIDA I KARAŠ Kad je prvi put uveden u pašin harem. nego pobačaji.

lice sa lakim rumenilom i malo zlatnog sjaja koji trepti kao osmejak. Ono što ga je stvarno zaustavilo. Zna on dobro to pijanstvo od lepih gospodskih žena sa kojima je po svom zlosrećnom zanatu ostajao lice u lice. u zatvorenoj opojnoj prostoriji. način pristupanja ljudima i ophođenja sa njima ima upravo za taj bogati i društveno viši svet nečeg privlačnog. Nikad. kao neočekivan prizor. Neočekivano ostvarenje njegovog davnašnjeg sna! A muka je bila u nedoglednom odstojanju koje ga je delilo od te žene. razočaranja i gubitka. sa štafelajem između sebe i žene. Govorio je oduševljeno i sigurno o pojedinim slikama i slikarima. iznosio pojedinosti kojih dotada nije bio svestan. sposoban da im stvori nešto što im niko drugi stvoriti ne može. toliko je blag i ponizan. sa bisernom vlagom na površini. A ukoliko je i uspevao da to učini. Saida hanuma je razgovarala sa slikarem. drhtao bi u pravoj groznici. nekim zasebnim i značajnim aktom volje. ble-dim očnim kapcima. a što je njima potrebno. i ona na evropski način odevena. nego sporo i svečano. Karaš je pričao živo. vodeći za ruku devojčicu od dvanaestak godina. i zaustavi ga na vratima. i pitao se i sam kad je i kako je on to video taj Rim o kome je govorio lepoj ženi tako rečito i tečno kao da sve to čita iz njenih očiju. Ko zna da li te oči stvarno gledaju. nespretan. Malokrvna. Ono nastupa kao neka vrsta epileptičnog napada i on mu unapred vidi tok i završetak. obmana i samoobmana. to je bio pogled ženinih očiju. zbunjuju i zaustavljaju ono'? ko ih prvi put spazi. ćudljiva i mrka. neugledan i siromah. Raj je bio u toploj i sigurnoj prostoriji u kojoj je sedela žena velike lepote i razgovarala sa njim. Nije umeo da sagleda i utvrdi ni ono što ga vezuje sa njima ni ono što ga deli od njih. kao da želi da pokaže tome strancu da sve to nije teško ni važno. de-vojčica je primala slikareve pouke sa ravnodušnošću. ne brzim i naviklim automatskim pokretom. i koje je veće i beznad-nije nego odstojanje od jedne planete do druge. o građevinama. Nekoliko puta mu se to već dešavalo. Sto je više strepeo i mučio se u sebi. savremena frizura. Tako oni ugla\'nom i zamišljaju umetnika: bezazlen. sitnu. kao oživela bista porcelanske figure. da li vide ono što se pred njima dešava? Ali sigurno je da. sa prezirom gotovo. a ipak uđe . toga trena nicale. a u isto vreme stalno je mislio na svoj beznačajan i jadan spoljašnji izgled. u koju su vesto spregnuti čvrsti pramenovi bujne kose u svima tonovima od svetloplavog do vatrenocrvenog. o vajarima i muzici. razapinjala ga i pritiskivala kao nevidljiv i samo njemu znan teret. parkovima i ulicama. Pojavila se mršava postarija devojka. To je uvek pravi splet od nesporazuma. Sve se to. Ceo njegov izgled. Dok bi devojčica crtala. i tvrdim suvim zlatom u mrkim dubinama. otkako zna za sebe. I obrnuto. Ponudila ga je da sedne na tanku stolicu i neobično mladim i treperavim glasom pozvala nekog iz druge sobe. sa razdeljkom po sredini. ideje i ocene koje su tu. to je više osećao potrebu da živo i slikovito priča. ponekad na granicu samo-ubistva. Na grudima i u kosi cveće. Na nešto drukčiji način ponavlja se stara igra. bledu i neuglednu. nije mogao pravo ni jasno ni pravovremeno da odredi svoj odnos prema ljudima oko sebe. Iz toga su proizlazila mnoga zla u njegovom životu. a pretrpanu šarenim turskim odelom i nakitom. Potpuno prekrivene širokim.vajana ramena. I ovi časovi crtanja u prisustvu Saida-hanume postali su za njega pravi raj i — najveća muka njegovog života. ne skidajući očiju sa njenog lica koje ga je zanosilo. iako on neće da ga prizna i svaki čas ga zaboravlja. prav vrat bez bore i prevoja. A kad bi posle došao u svoju vlažnu sobu. a darovit. kao dve zavese iznad jednog jedinog prizora. Tražila je da joj priča o Rimu i o galerijama slika po italijanskim gradovima. one su u prvi mah izgledale kao slepe. i ta kobna samoobmana dovodila ga je uvek do bruke. Ukazaše se njene oči sa naizmeničnim bleskovima hladnog sjaja i žive vatre. ali nije rđavo precrtavala geometrijske modele od kartona koje je on stavljao pred nju. nije nalazio snage ni odlučnosti da iz toga izvede zaključke i da se dosledno drži onog što je jednom uvideo i zaključio. ali se ti kapci odjednom digoše. Njegovo prisustvo gotovo je ne-osetno. Sve to za Karasa nije novo i nepoznato. Tako je počelo. I ta dva tako suprotna stanja trajala su kod njega upo-redo. Ali je sve to radila sa nekim prezrivim mirom. Cak je sama pokazivala težnju da pređe na slobodno crtanje. lagano okrenu prema njemu.

pun smelih slika i maštanja. Odjednom se. Ona postoji i diše samo zbog njega. a ostala je samo ona. a on se očajnički branio poslednjim naporima nesrećne svesti. sa raspuštenom bujnom kosom kao pokajnica i stvorenje koje traži i ne nalazi sebi mesta. nestaje utvrđenih. mirno. Kao pod dejstvom neke droge. iako je i sam znao da je njegova odbrana samo deo njene neminovne pobede. pa se odjednom digne i odlazi kao furija. slikarevo naglo otrežnjenje i bežanje od iscerenog lica stvarnosti koja se osvetnički vraća u sva svoja prava. Sa svakim potezom četkice stvara se i jača nevidljivo tanka ali snažna. i sve njegovo. a zatim: skandal. Kroz nju se može ići kao kroz vazduh i roniti u nju kao u vodu. zavodi ga i zaluđuje. pred njim. Ali čim je malo duže nasamo sa svojim modelom. sklopljenih ruku i grčevito stegnutih prsta. Ostvaruje se neostvarljivo čudo: žena. sa neočekivane strane otvaraju vrata. nekako izvan vremena. Njena nepomičnost sad mu dolazi kao bezuslovna predanost. na dohvat ruke. sanjane i stvarne. a ono što nije i što ne može biti sve jasnije vidi i sve bolje oseća kao jedinu i zanosnu stvarnost. bolnih odricanja. A na kraju svega. ponekad i pre njega. a sa njom raste njegova iluzija. ceo taj jadni i zanimljivi umetnik iščezne kao dim. svemoćni gospodski gnev i prezir. u svetlosivoj kućnoj haljini dugačkih zavitlanih skutova i rukava. raskošna i zaista reprezentativna slika domaćice ili njene kćerke. Najpre osećanje strašne i hladne udaljenosti i samoće od koje mu se prsti mrznu i pogled muti. Sad više nije uvek bila ni obučena onako svečano kao prvog dana. Srećnim slučajem ili zauzimanjem nekog mecene dobije priliku da slika neku bogatašku ili gospodsku ženu ili kćerku. Slikaru se oči sklapaju i usne suše od čamotinje i nekog umora u ćelom telu. ni prošlosti ni budućnosti. i to polako i neodlučno kao da ih otvara bojažljiva šiparica. njemu se čini da žena preko-puta biva sve lepša i sve bliža. A sve je to on. I obično tu negde nastupa i njen nagli i konačni slom. a zna i vidi samo tu ženu pred sobom. kao lebdeći. u sobu. Cas crtanja je počeo bez Saida-hanume. Ali već sutradan sve se menja na neki volšeban način. u razgovorima sa seraskerovom ženom. i sve ono strašno i stidno što zatim dolazi. U ovom slučaju nije bilo u pitanju portretisanje lepe žene. bez reči i opraštanja. bezazleno. A zatim polako i postepeno počinje da se menja atmosfera. zameće se uvek ista igra. U jednom dahu i plamenu ostarele su. Zahvalan je sudbini. Sve njene spoljne i unutrašnje draži nastaju. A ona je dolazila i odlazila neredovno i ćudljivo. kako slika napreduje. Na njoj jednostavna haljina. . na vreme i bez traga. zru i rastu tu. iščezle sve žene ovog sveta. u neodređenom trenutku. A kad bi se Saida hanuma pojavila. slikar i slika koju radi — bivaju jedno. tu. i on u njoj. neizbežni sudar sa stvarnošću. Zaboravi odjednom gde se nalazi. Karaš je padao u takvu tugu i izgubljenost da se u čudu pitao šta radi tu i šta će mu društvo ove devojčice i njene do nemosti ćutljive dadilje.sa njim u njihov život nešto strano i uzbudljivo. neodoljiva. sa ružičastim sjajem i finim nosnicama i usnim školjkama. gotovo veselo. od tanke narandžaste svile. u čijoj kući. i ko je. i sedi prema njemu i u isti mah tek nastaje na platnu. i kako izgleda. To traje kratko. čas tobože nestajala. zaboravi sebe. iluzija je potpuna. Sivo je sve i prazno. Na grudima se ukrštaju krajevi bele marame od muslina. u kom kraju sveta. Bezumni pokušaj da uzme ono što mu se pruža. a iza njega ostane ono što za celu porodicu ima trajnu vrednost — dragoceno. i prećutanih. i stvara svuda toplu senku iz koje se diže ženin vrat i nad njim mala glava crvenih usana. malo posedi oborenih očiju. Dešavalo se da bane posve iznenada. Njegov rad je savestan i jevtin. Slikar zaboravlja sve što jeste. potpuno i jedino u vezi sa njegovim dugo skrivanim potrebama i očekivanjima. Sa poslednjim potezom. niti je o tome moglo biti reči. Ona mu je ispunila celo vidno polje. ta bolest čas se ukazivala. skromno i sabrano počinje svoj posao. Nema imena ni porodice. a iza nje i njenih nemirnih tkanina i velova ostaje hladan vetar i osećanje velike nelagodnosti. Ali sa ovim slikarom nije uvek bivalo tako. jedina. Kad god bi se desilo da ona ne dođe. krutih odnosa koji dele ljude jedne od drugih. pomrle. i kako se zove. divna i strašna. koja pokriva ivice dekoltea na ramenima i grudima. ali znaci istog oboljenja javljali su se i ovde. u kom delu grada. umetničko delo. čudna i prisna veza između njega i njegovog modela. Smeškajući se i dajući rukom znak da se rad ne prekida. Znana. ulazi Saida hanuma sa svojom posve novom atmosferom. Saida hanuma nije prisustvovala svakom času crtanja i nije uvek ostajala od početka do kraja. sve bi oživelo i razgovor bi krenuo neočekivanim putevima.

seraskerove zakonite supruge. ispitivao je do najsitnijih pojedinosti svoje držanje u prisustvu Saida-hanume. sad su postajale sama čista lepota okružena toplim sjajem i srećom. raskošna lepota žene. A čim bi se vratio u svoju sobu. Nikad. u isto vreme. ima uvek i u svemu poslednju reč. očigledno navikla da ne štedi nikog i ne ulep-šava ništa. kao voda o kamen. i stao da se zanosi. na kraju. žena ga je prekidala. . sa očima sada u boji potamnelog. I u svakom trenutku dolazio je do zaključka da u toj lepoti koja je tu. potpuno 270 pripada. zajedno sa njima. čamotinja. Tajna. i koja mu. pa sanjarski izgubljen. uzaludan napor i nesnalaženje. dole. nije bilo važno sa kim razgovara ni o čemu se trenutno govori. pored njega. oštar i nemilosrdno tvrd. niti je mnogo razmišljala šta će da kaže. da svaku stvar razgolićuje i karikira. nevidljivi sabesednik kome ne vidiš lica i ne znaš porekla. Za Karasa je to bilo čudo neshvatljivo da takva lepota i raskoš i tolika jetkost i nezadovoljstvo mogu da žive u jednom čoveku uporedo. bilo je puno ironije. njena su se. Gledaš je tako i razmišljaš i pitaš se samo šta će biti sutra ili prekosutra. samo za nju. tamo gde sretne lepotu. neuhvatljiva. izgubljen. sad su se pretvarali u neka svetla prostranstva. kao tužan zbog svega toga zajedno. Divni su bili ti časovi kad ga ne bi prekidala i kad je puštala da ono što je nekad video sad sve življe i smelije recima slika. u kakvom će se novom liku pojaviti mnogoobrazna Saida hanuma i koji će od svojih svetova uneti u ovu sobu u kojoj se uče osnovi geometrijskog crtanja i. koju bi trebalo naslikati. naprotiv. — Ne vidim čega ima izuzetnog i velikog u tome. I ne znaš da li to ona privlači nas svojom snagom ili je to snaga koja izvire iz nas i lomi se. čas ih zaklanja svojim sjajem i. nikad! I odmah bi ga napadao siian strah od sopstve-nih želja i pomisli. u njegovoj bedi i usamljenosti. a ne zvezde i oblake i lude. Slike i statue koje je nekad. porasla u svojoj snazi i lepoti do takve veličine i tolikih visina da ne bi mogla ni da ga primeti. a koji je ovde glavni i. Iz nje je progovaralo njeno nezadovoljstvo kao treći. A onda bi ga neočekivano opet molila da joj priča o Rimu i o Italiji. očigledno. A od toga se i njen pogled stalno menja i biva čas detinjski nasmejan. o velikim temama umetnosti. za ceo ton tamnijom od haljine. Njoj. Rekla bi to mirno. Sve što bi ona rekla. malo sažaljivo. Ležeći rasanjen u tami.sa bujnom rusom kosom. željan svega a najviše klete ženske ljubavi. igra ne jedna drama zamršenih ljudskih sudbina. kao namerno. nakaznim i jadnim stranama svega onog što ljudi govore ili čine. Tako je bilo i sa njihovim razgovorima. sve nekako beznadno i osvetnički gorko i nasrtljivo. zameraka. gotovo neprirodnu svetlost. i da je skrivena bolest u njemu rasla. kao najprirodniju stvar na svetu. pa podrugljiv. gledao po hladnim crkvama ili polumračnim palatama. ili bar da ublaži i uzdigne ton. i to za nju. ozebao. nepostojan blesak koji se čas gasi i tone u tami očiju. a još srećniji koji u toj slici ume da vidi ono što je. po svemu. Srećan onaj kome to pođe za rukom. opasne obmane! Lepota. malo podsmešljivo. A kad bi pokušao da promeni njenu temu razgovora. a skromne večernje svirke i pesme rimskih mladića i devojaka koje je usamljen slušao sa svog prozora — u muziku nezemaljskih horova. ako pokušaš da je uzmeš — prestaje da postoji. gotovo mrkog ćilibara i sa dugim trepavkama koje nemaju određene boje ni stalnog oblika nego izgledaju kao čudan. kretala na planu svakodnevnog života i bila puna nekih bizarnih zapažanja o ljudskoj nesavršenosti i nedoslednosti. Ali dok su njegova pričanja bila uvek oduševljena. Lepota. uzdignuta. da svakom postupku traži niže razloge i pobude. stvara nemirnu. žalbi i optužaba. Svoje kratko oduševljeno pričanje plaćao je tada satima i danima jada i kajanja. I pri tom ga je gledala pravo. on nikad neće imati svoga dela. Predeli kojima je lutao. Razume se da to nije olakšavalo stvar nego još više zbunjivalo i inače zbunjenog slikara. dok bi lepa i bujna Saida hanuma. grozničav i slabo hranjen. najveća od svih varki čovekovih: ako je ne uzmeš — nema je. o smešnim. čas svestan. sve bi opet postajalo onakvo kakvo je i kakvo je oduvek bilo: oskudica. u kojima je mogao da meri beskrajni a stravično privlačni ponor koji ga deli od neshvatljive i veličanstvene crvenokose žene. samoća.

Ali sad je često govorila i ona. kao da se poverava zemlji ili vetru. njegove ispružene ruke bile su već pred njom. otišla u protivnom pravcu. pokretom ili pogledom — tim prokletim. za-ricao da se ovog puta to neće i ne srne desiti. da neće više piljiti u nju kao mače u žižak. Treba samo ruke da pruži put nje pa da postanu potpuno jedno i da se uvek. u savršenoj ljubavi i razumevanju. možda bi se sve svršilo sa tim kratkim časovima zanosa i dugim satima grozničavog noćnog kajanja i ispaštan ja. i tanko ćebe na njemu pretvaralo se u ognjenu planinu. Nije učinila naročit pokret ni promenila izraz lica. odmah prigušen uzvik. Samo u trenutku kad se žena zamisli i ukočeno zagleda u jednu tačku ispred sebe. i da joj se ona sve više prepuštala. A ti trenuci javljali su se sve češće i trajali sve duže. U isti mah su kao strašila nailazila sećanja. svesno ili nesvesno. da neće ničim odati svoju ludu i nemoguću želju koja bi ga osramotila i onemogućila u njenim i u svačijim očima. sve je slobodnije i bezobzirnije iznosila svoje poglede i sudove ne samo o opštim stvarima nego i o ličnostima i prilikama iz Konaka. Tu je naglo prekinula svoje pričanje. raspaljivao maštu za drske uzlete. i ne pomišljajući da bi i ona njega mogla u nečem iskoristiti. i sve je više pričala o sebi i svom životu. i to od najnevinijih načina iskorišćavanja do najgrubljih zloupotreba. i hladno postavila tamo gde mu je mesto. 2ena i slikar su još ostali u razgovoru. čovek biva isko-rišćen i iskorišćava druge. U prvi mah žena ga nije ni primetila. ljubav za umetnost i nemoć da se u njoj M ^-t nađe svoje mesto i svoj izraz. može o svemu slobodno da se govori. To je i njegov slučaj.strepeo da se nije odao rečju. Tako je i slikar u odnosu sa Saida-hanumom krao sa nje sve što se očima ukrasti može. sve da se kaže otvoreno i bezobzirno. — Ah! — oteo joj se kratak. Od onih neočekivano i neshvatljivo oporih upadica i sudova o svemu i svačemu. Ona sama nije bila toga svesna. prema tome. naslonila glavu na dlan desne ruke i utonula u teško ćutanje. žena je prelazila sve više na istrgana ali opširnija pričanja. Devojčica i njena pratilica otišle su. Cas crtanja je bio prošao. da će biti razumniji i oprezniji. Karaš je plamteo od sažaljenja koje je odjednom naišlo na njega i ponelo ga kao moćan. Ne znajući šta radi. Eto. mramorno. to on razume bolje nego iko. Da. a pri tom bi mu sva krv pojurila u glavu. U jednom od takvih trenutaka desilo se ono čega se Karaš toliko bojao i što je svim snagama nastojao da spreči. nezasitlji-vim pogledom! — i da nije primetila koliko žudi za njom. a napustila je i jedno i drugo i. i to u trenutku kad je bila tako blizu vrhunca. bilo je tako. slikar je mogao slobodno da je posmatra. kroz sve mene i teškoće. sad više sumnje nema. Njeno lice — malo suviše pun (i to je primećivao!) ali bogat i savršen oval — bilo je glatko. I možda se zaista ne bi ni odao da je samo on pričao. on se digao i raširenih ruku pošao prema njoj. poput deteta koje zaluta. stisnutih zuba i stegnutih vilica. među obrvama bi joj se stvarala kratka i mrka neočekivana bora. Dok bi ona pričala. Ona je neočekivano otvoreno i opširno stala da priča o svojim studijama u Beču. i ovo je. Kao da ga je samo lakim naporom svoje jake volje vratila na put sa kojeg je bio zakoračio da siđe. svoje zamišljenosti. jedino u muzici i u radu mogla je biti srećna. Pa ipak. Očigledno da je i kod nje postojala nabujala i neodoljiva potreba za pričanjem. da je u njemu našla dovoljno slabog i bezopasnog sabesednika. >>čoveka koji ne dolazi u obzir i pred kojim. nije se udostojila. zatim o teškim danima posle očeve smrti kad je napustila te studije. grejao se na njenoj lepoti. sveže i od prirode ružičasto. i olakša srcu. Samo za . pod raznim vidovima. Ruke! Njegova stara strast koja ga je toliko puta obmanula i zavela na lude postupke (svaki put na drugi način) prevarila ga je sada pod maskom sažaljenja. a ne živom čoveku koji ima svoje ime i prezime i svoje strasti i potrebe. do smrti podržavaju međusobno. a da to nema nikakvih posledica ni u kom pogledu. nije imala potrebe za tim. kad se trgnula iz. vatren talas. njegova žena. cvetno. Tada bi se. Sećao se svojih ranijih sličnih zabluda i grešaka sa -otmenim« modelima. Ljudski odnosi su takvi da u njima.

Sa njom je imao u dve godine dvoje dece. . ne bi nikad pomislio da ta žena može da nosi toliko nemira i nereda u sebi. došao je u Brašov slučajno. munjevita i silna ljubav na prvi pogled. on se oženio Mađaricom. on je bio smrtno udaren po najosetljivijem mestu u svojoj unutrašnjosti i ležao je na pesku. kao da se poverava zemlji ili oblacima. na uobičajenom odstojanju. nije bilo ništa bolje ni lakše. bez uzbuđenja i dramatičnih pokreta. Nasle-đeno bogatstvo mu je omogućilo da nekoliko godina provede na studijama u Nemačkoj i Francuskoj. bez snebivanja. Opet bez lepe raskošng žene. Prividno se nije ništa izmenilo. i samo napola. osiona i izazivačka prostota. ali dostojanstvenu i prostranu patricijsku kuću na glavnom trgu u Brašovu. A na io-telji prema njemu veličanstvena žena je. nastavio je da živi istim životom. on se opet našao na tvrdoj zemlji kao nemoćan insekt koji je i po deseti. . žena je nastavljala svoje pričanje. ona duboka bora njenih tamnih trenutaka. ali to joj je prekinulo vek i skratilo nedostojne i nezaslužene muke Eugena Defilipisa. Senka od čoveka. dvadeseti put pokušao da se uspne na svoju slamku. . U stvari. više sklon da 0 životu razmišlja nego da ga živi. Dobroćudan i svakom prijatan neženja. uvek istih poraza. poučavao devojčicu i sedeo posle u razgovoru sa Saida-hanumom. Osim toga. a ostao je da živi tu. lep i hrabar carski oficir. ISTORIJA SAIDA-HANUME Ko bi video prizemnu. iako kršten. on bi tako i završio svoj mirni i originalni život da se nije javila neočekivana. s vremena na vreme. Karaš je ćutke nastojao da u mislima dopuni i objasni ono što je maločas slušao. ovu kćerku Idu i sina Karla. sad i sam jasno vidi. a otac — filosof i sanjalica. na svoj način sabirala svoje poraze i merila dubine svojih nesporazuma sa ljudima. kao da je sve svoje prirodne darove i sve duge studije imao i stekao samo za to da bi ih utrošio u nerazumnoj i izlišnoj borbi sa ovom besnuljom i prostakušom. . zamišljen i povučen čovek. Posle prvog porođaja žena se još i propila. Iz te crnooke. rodom negde iz Furlanije. teško i jadno аН uporno. Taj brak je bio već od prvih dana pakao svoje vrste u kom ni posle. Naprotiv. On je dolazio još danima i nedeljama. tamnoriđe kose. sa svojim pukom. zadovoljna sama sobom a puna prezira za sve i svakog. ovaj koji je i ovakav kakav je. da bi ona mogla? . mladom. a to znači bez radosti. ona je sve oko sebe ismejavala. Svakim svojim pogledom i svakom rečju. To je život sa njom činilo još težim i ružnijim. visok i vitak. za* život sam. Posle velikog zanosa i mučnog uspona. Ne zna da li je više uplašen zbog smrtonosne pustinje koja se opet otvara pred njim. i da nasluti i pogodi ono što nije uopšte rečeno. među knjigama. Sad su opet sedeli jedno prema drugom. iz koje je potekla. zaboravljajući sebe. Već u četrdesetim godinama. bez smisla za rad. Karaš je bio još bleđi nego obično. Tako se pred njim razvijao kratki i do besmisla iskidani život Saida-hanumin. jako kratkovid. ili postiden zbog toga što je još jednom u životu slepo posegnuo za onim što nije za njega i što. Ali time je bila zapečaćena sudbina Karasovog rada i njegovog daljeg boravka u Bosni. Medu njenim očima sastavila bi se. Zar je on. prepuštajući braći upravu imanja. utonula u svoja sećanja. Njen praded. životinjski snažne. Njen deda je bio čuven bankar i poslovan čovek. ali ugašenih čula i umrtvljena duha. priženivši se u bogatu nemačku protestantsku kuću. Zagledan u tu boru. oči oborene. usne stegnute.trenutak bila je ustala. nipodaštavala i svlačila naniže. . majčino vaspitanje razvilo je u njemu jako protestantsko osećanje odgovornosti i ozbiljnosti. nikad neće biti njegovo. po ocu. Vrsta ludila. koja mu ni po čemu nije bila par ni prilika. Umni i fini Eugen Defilipis rvao se sa svojom bedom šest godina. U njemu je preo vladao uticaj germanske grane u porodici. pričajući sve to nesrećnom slikaru. kad su došla deca. zaista mogao doći na pomisao da bi to moglo . kao da čita. bezobzirne i svojeglave žene izbijala je svuda i svakim povodom neka zloća i širila se neka nasmejana. A malo zatim. besnom i nastranom devojkom vrlo rđava glasa i vladanja. Ah! I to je bilo sve. Još jedna žena koja ga neće i koja je više iznenađena i zgranuta nego uvređena i ogorčena njegovim pokušajem da joj se približi. Kad se vratio u rodni grad. da bi tako prikrio drhtanje. u areni svojih večitih. kao katolik. Bio je bele kože.

Raspusni i bogati ljudi su zaustavljali svoja kola da bi mogli da je prate pogledom. . Bio je izmenjen. Vladala je svim oko sebe. Usred leta. И Omerpaša Latas 277 bez razlike. Za nju je to bilo dvanaest godina nepomućene sreće u najlepše doba života. A ona je bezgranično i bezuslovno volela toga svoga oca. Mladim trgovačkim pomoćnicima su drhtale ruke dok bi joj zamotavali kupljenu robu. Sve živo je okretalo pogled put nje i bilo joj zahvalno što postoji. što se kreće i smeje. jer ne sluti šta je zlo i nesreća. Ali. gusti šiprag po kome mužjaci. Tu je neko rekao za njenu majku da >^nije dostojna obuću da čisti njenom ocu. -K Kad je majka umrla. Činilo joj se kao da ih biva sve više. bile iskreno dobre i ljubazne sa njoni. naišla je prava i neslućena nesreća. ali suve oči i stegnuta usta. sakupljao znanja. Sećanje na nju može se sažeti u dve reči: zazor i strah. a niko ih ne voli! Tada se u devojci prvi put javio glas stida i ogorčenja zbog ovog sveta ovakvog kakav počinje da joj se ukazuje. ali zato što je ta žena koju niko ne oplakuje bila njena majka. Taj svet joj se na mahove činio kao beskrajni. kao pohotljivi zverovi. Samo su stid i strah od majke trovali i tu kćerinsku ljubav prema ocu. melanholična ali trezvena i oštroumna žena. Tu je otpočeo pravi život za Idu i njenog oca. od sedme do devetnaeste. da se njihov obruč steže oko nje i da im držanje postaje sve čudnije i nasrtljivije. Već u prvim razredima gimnazije devojčica je pokazala veliki dar za muziku. a bojala se svega što od te žene dolazi. u Beču se neočekivano pojavio njen otac. ne odvajajući očiju od nje. Svi ih žude. Svima se činilo kao da u udaljenim kutovima ovog doma ima još zapaljivog. Čistači ulica su je pozdravljali u prolazu. I žene su. on je malo govorio i čudno se ponašao. jure nemoćne ženke. upravo kad se spremala da krene kući. ali posmatrajući ga bolje. eksplozivnog materijala. Po tom i po jednom razgovoru odraslih. dete moje! Velika lepota je uvek opasna i po sebe i po druge. kako je i po njenom i po njegovom shvatanju od samog početka trebalo da bude. Da je nekim slučajem tada nestala sa sveta. i pretvarali je u bol. strepeći i u snu od same pomisli na ono što bi ta žena mogla smisliti. otprilike. na raspust. kazati i učiniti. Zivela je u kući imućnih rođaka. (Majka joj je imala snažan alt a i neobično tanan sluh!) Svršila je muzičku školu. Devojka je to pripisivala umoru od puta. Ma koliko vedro i bezazleno gledala na svet. ukućani su se oslobodili i toga ostatka straha. Po tom stidu i toj strepnji ona se jedino i sećala svoje majke. neobičan mir. rekla pred njom: — Da. U Beču je provela tri godine.Devojčici je bilo nepunih šest godina kad joj je umrla majka. napredovala u muzici. kome je prisustvovala neprime-ćena. otkrivao svet. Pomalo zanemarujući mlađeg sina. da. nego zbog činjenice da je takav stvor mogao da postoji na svetu i da živi i umre i bude sahranjen kao i ostali ljudi. Jedino je mala Ida ljuto ridala. Zla sudbina lepotica je upravo u tome. A jednog dana je njena rođaka. što gleda i govori. jednog dana je naslutila i to. delio oduševljenja i sitna razočaranja đačkih godina. i da se valja kretati oprezno i polako. otac je sa njom učio školske predmete. ona nije mogla da ne primeti promene u držanju muškaraca oko sebe. I to je bilo rečeno kao opštepoznata i priznata istina. Oni su od tada živeli zaista jedno za drugo. najčistiju i najlepšu stvar na svetu. Cutljiv i oronuo. u kom se još osećalo prisustvo žene koja je neožaljena otišla nepovratno sa sveta. Tek posle godinu dana. Svi kao da su bili potreseni ne zbog ove smrti. I dok se ona razračunavala sa tim prvim pomračenjima u sebi. devojčica je videla oko sebe tužna lica. i muzicira. Prva senka koja je pala u taj bezoblačni život došla je upravo od te njene izuzetne lepote. Posle je u kući nastao mir. Čuveni ženski krojači su se otimali da rade za nju. a zatim je otac poslao u Beč kod Cernija. Rasla je snagom i lepotom. Svakog raspusta putovali su zajedno po Austriji ili Nemačkoj. umrla bi kao najsrećnije ljudsko stvorenje koje i ne zna da je srećno. umnog i mirnog čoveka. Devojčica se stidela što takvo stvorenje postoji i što je to njena majka.

sa sedom bujnom kosom i glatkim rumenim licem. posle dugog oklevanja vratila se i muzici. Izvodili su je u društva. Otputovala je. vratila u rodni grad. Zvala ga je >!. u zelenom predgrađu Beča. To je bio spas od dugog i ružnog umiranja. i još više rasipan nego bogat šezdesetogodišnjak. i ona je svoj put odlagala. doze pića. . Hranila se toplim mlekom i konjakom. izgledalo kao božična bajka na slikama. A na kraju je bio zatvoren u jedno privatno lečilište za duševno obolele. Vrskao je u govoru i vukao ukrućenu levu nogu za sobom. nego da svet drugo traži od tebe. da pri govoru teško sastavlja slogove. Ijubitelj muzike i slikarstva. i ona ih je odbijala odlučno. detinjastog gneva. Tanak. U kući svojih bogatih rođaka u Beču. Pod kraj iduće zime. Kao da se odjednom našla naga i nezaštićena medu ljudima i saznala da nije dovoljno obožavati muziku i voleti sve ljude. darovitog dečaka. on je imao nešto od stidljivog. Njihova udvaranja bila su joj smešna a njihova teško obuzdavana pohotlji-vost gadna. Gika je bio vatren i nezainteresovan obožavalac devo jke iz Brašova. jer joj se činilo da će se od svakog zalogaja tvrde hrane ugušiti. To je bilo veliko iznenađenje. a da konjak kao čudom diže ispred nje olovnu zavesu koja joj zatvara vidik u svet i deli je od svake životne radosti. Kad se. Pusta kuća.Onkl Niki«. I već je pomi-šlala da se vrati u Beč i okonča studije. koji je postao nepodnošljiv. Tako je propadala bez pomoći. ali tada su u Austriji nastala nemirna vremena. i to u jarko osvetljenoj sobi. Sad se knez Gika javio iz Bukurešta i poslao joj poziv. i da ima čudnovate nastupe bezrazložnog. Spavala je malo i neredovito. udata za jednog Kantakuzena. Nikolae Gika bio je bogat. ali ona nije imala hrabrosti da se vrati u grad u kome je doživela očevu smrt. Bolesnik je išao od lekara do lekara. Brat je bio na studijama u Budimu. naprotiv. ali normalno. Bilo je parada. na proleće. potrebne da se održi spoljna sigurnost i unutrašnja ravnoteža. zatrpano snegom. Trebalo je da ode u Beč samo još na koji mesec i da završi studije. Sad je sve pošlo kuda ne treba i kako ne valja. i očinski brinuo 0 njenom razvitku i napretku. dodavali jedan drugom. Bečki saloni i umetnički krugovi poznavali su dobro toga mecenu. Napustila je Beč. umro je iznenada od zapaljenja pluća. Sahranjen je na malom groblju koje je. posle dužeg razmišljanja i oklevanja. Fanariotski snobovi i besposlenjaci lomili su se i otimali oko lepe riđokose pijanistkinje. Jedino navika na konjak ili jako vino nije iščezla. Osećala je da se nekadašnji mir i snaga vraćaju polako. da se malo razonodi 1 odmori. balova i prijema. Njen profesor i svi bečki prijatelji koji su tolike nade polagali u njen dar navaljivali su na nju da to učini.primetila je da mu naglo opada kosa. pa strašno. U Bukureštu su tada bile okupacione ruske i turske trupe. nemili i suhoparni rođaci trgovci. pa teško. sa čudnim oseća-njem da se nikad više neće vratiti u pustu očinsku kuću. devojka se još pre očeve smrti upoznala sa knezom Gikom iz Bukurešta. oni su ga. ali je primala njihove igranke i izlete u sankama. Beč je u to vreme tutnjao i odjekivao od balova i maskarada. bila je prezdravila od teške žalosti za ocem. Pozivali su je da dođe bar na nekoliko nedelja u goste. i njihov šampanjac koji je izazivao brzu veselost i izgledao kao pravi lek za njenu nesanicu. ! Spasenje je došlo iznenada i izdaleka. Zivela je povučeno. Tu su je čekali teški dani. Otišla je i u Bukureštu provela celu zimu. Omršala je od nesna i nejela. neženja. Devojka je prekinula studije. Ida je bila već uvedena u sva društva. i vratila se kući. On joj je omogućavao pristup po aristokratskim bečkim kućama. To joj je bio dobrodošao povod. nesrećni otac koji je za nju značio sve. Svirala je po salonima. Tu se iz dana u dan topio i gubio. zajedno sa starom dadiljom. najpre neshvatljivo. skučena sredina — sve je to oživelo njenu žalost i dovodilo je do očajanja. bivale su sve veće. A kad su u Mađarskoj nastali revolucionarni neredi. Nikolae Gika starao se da njen veliki j t. koji je formalno uputila njegova sestra. u Bukurešt. njene svirke i njene lepote. uz dobar honorar. njen očinski prijatelj poslao je naročitog čoveka i ponudio joj da se privremeno skloni kod njih. iz nedelje u nedelju.

da ništa neće. Žalost za ocem. Tu joj je pomagao da se svuče. sa krivom sabljom. za koju su svi znali da je sultanov lični poklon pobedniku. ljubio joj nage ruke do ramena. Osećala je samo da raste. Kratko je trajalo to neobično stanje iznad svake sreće. ali ona ne može više da ih oseti. ni da to nazove pravim imenom. sjajnih i velikih ćilibarskih očiju. pašina rezidencija. Samo su plameni talasi krvi u njenim obrazima i sitne kapljice znoja na čelu odavali ono što se dešavalo u njoj. Sve joj se činilo da će tako nekako. skladnog i veselog života i pokazao pravo lice koje se ne može gledati ni podneti. u svet-losti bezbrojnih sveca i kristala. da seda na njen krevet. Pred svečano odevenom i bleštavom publikom od bukureštanske gospoštije. Jedne večeri bio je veliki zvanični prijem kod vrhovnog komandanta turske armije u Vlaškoj.muzički dar osete svi. Već od ranog jutra devojka je sa strepnjom pomišljala na ono što bi veće moglo da donese. prišao je klaviru. . popravljala odelo i otklanjala starčeve ruke dalje od sebe. Domaćin. sa teškim spletom bujne vatrenozlatne kose na zatiljku. Svojom svirkom i još više svojom pojavom. sad nosi oko sebe neki svoj sumračan i teskoban prostor. U početku je to primala veselo i bezbrižno kao i sve ostalo oko sebe. jer kud god se kreće. austrijskih i engleskih diplomata i vojnih posmatrača. Svi su joj ljudi izgledali jednaki i jednako nezanimljivi. Izgledalo joj je da bi na svaku reč koju bi rekla. koju su nove prilike i bezbrižan život bili potisnuli i ućutkali. izgledala kao izuzetno stvorenje iz sveta lepote i muzike. stao da je prati do u spavaću sobu. počinje opet da se javlja. Ida je svirala Мо-cartov C-dur koncert. On. i sama vehkodušna pobednica kojoj do pobede nije stalo. ona je. Prisan i drag joj je bio taj stari čovek sa finim mladim rukama. stida i užasa koji su u njoj vreli i kipteli. nije više vladao sobom ni mogao da sagleda stvari oko sebe onakve kakve jesu i kakve. praveći se nevešta. zbog sveta i ljudskog života!) nije joj dopuštao da ičim pokaže da tačno razume ovo što on sa njom pokušava da učini. da lebdi slobodnim letom u visinama. po svemu. i sa obe noge stala na tvrdu. Ali kad je počeo da biva sve slobodniji. uz muziku i šampanjac. Brzo je uvidela da su ti bogati ljudi spremni da sve učine za novac. Noću. A njena lepota i mladost činile su svoje same po sebi. uz mladog pobedničkog mušira. Omerpaše. Ali sa njim je bila druga nezgoda. i lično je odveo na njeno mesto. pokovanom zlatom i dijamantima. Ni do čega njoj tada stvarno nije bilo stalo. bila je osvetljena spolja i iznutra. ona je bila stvarno središte te svečanosti. u sjajnoj muširskoj uniformi. zbog njega. milovao je življe i drukčije nego ranije i gledao često nekim novim pogledom. sa bezbroj talasa i nabora. svet zbacio i poslednju masku čestitog. posle sedeljki u društvu. turskih i ruskih viših oficira. da ničeg svetog ni stalnog nema u njihovom životu. u njoj se spustila neka zavesa na sav njen dosadašnji svet od sjaja i bezrige. Ali čovek je upravo to tumačio pogrešno i u tome nalazio podstrek za više smelosti. nemilosnu zemlju. Devojka se otimala i branila kratkim i nestrpljivim pokretima. A kad je jednom otkrila prve mrlje i pukotine. Neki plemeniti i teški stid (stid zbog sebe. U dugoj haljini od belog muslina. tek malo prosede brade i vatrenih očiju. sa velikim crnim očima koje su iz rumenog lica. očigledno. ispod bele kovrdžave kose gledale neobično umnim i toplim pogledom. Najpre je osetila odvratnost prema visokom bu-kureštanskom društvu u kome je živela. od svakog je mogla tražiti što god hoće. a — nije želela ništa i niko joj nije bio potreban. Zato je velikim naporima krila osećanja teške nelagodnosti. Sve to kao u šali. činilo joj se da je odjednom sišla sa onih visina na kojima je do tada bez straha lebdela. Pa je i ono počelo da se menja. vratiti stvari na svoje mesto i uspostaviti prvobitni odnos sa očinskim prijateljem. da sve može. dalje je išlo samo od sebe. posle koncerta. pružio pijanistkinji ruku. Nerazumljiva očeva bolest i teška smrt sad staju opet pred nju. nekako samo od sebe. Zaboravila je sve što je iza nje i nije mislila ni za dan unapred. stasit Turčin kratke crne. dobiti sve što zatraži. U poslednje vreme on je sve češće ostajao sa njom nasamo. ni sama sebi nije smela da prizna ovo što se već dešava. zaklanjaju joj ceo svet i traže objašnjenje koje ona ne ume da nađe. Mnogo joj je bilo stalo da ničim ne pokaže da shvata njegove namere onakve kakve su. treba da budu. Jedino je još njen zaštitnik i prijatelj Nikolae Gika vezivao za tu sredinu. Palata porodice Kuza. Sjaj i širina bukureštanskog života su još tu.

pogruženu. Davao se Hajd-nov Koncert u G-durti za violončelo i orkestar. Uporedo sa krupnim nervoznim koracima ona je mahala rukama kao da zaista traži i nevidljivi mač i nedostižnu glavu koju treba odseći. da joj zadigne suknju do iznad kolena. bojažljivo i zadivljeno posmatrao usplahirenu. A resila se odjednom nepredviđeno i neočekivano. devojka je odjednom stala i. jedne noći u Beču. ali su je neobjašnjivi obziri. prava i čvrsta. u taj razgovor on nije smeo. Odjednom otrežnjena i budna. Seća se dobro. a u levoj okrvavljenu Holofernovu glavu. organdin i svilu. I opet je popustila. Davno je to počelo. I ona je popila čašu šampanjca više. sa samo njoj razumljivim smislom. Sve se odjednom izmenilo u njima i među njima. i zbunjen i ustrašen gledao visoku devojku kako gnevno seva iz jednog ugla u drugi. stajao je sada prislonjen uza zid i. govorila sama sebi o svom jadu koji se samo nje tiče i za koji ona ne traži ničije razumevanje ili sažaljenje. i besni od želje da je. u položaju dečaka koji je izbačen iz igre. zvonili oluci. hodala je i dalje prostranom sobom. pune zadržanih suza. polunagu ženu. A ona je gotovo sladostrasno. mučeći se sa svojom ukrućenom levom nogom. njegovo uzbuđeno i smešno ^. neodoljivo se javljalo sećanje na Juditu sa slika starih slikara i činilo mu se da bi svakog trena mogao u njenoj desnoj ruci ugledati tešku kratku i oštru sablju. nekom drugom. U spavaćoj sobi ponovio se prizor iz prošlih noći. svoga oca iz dana njegove propasti. i ona ugleda pust beskrajan drum i na njemu. koja ga nije više ni primećivala. u crnini. govorila glasno i zadihano. i pažnja prema prijatelju zadržavali da to ostvari. U tom trenu suknu u njoj kao plamen jasno saznanje da to i na njoj počinje da se vrši drevna igra: da zver što živi u čoveku traži. ali nije upevao da ih poveže ni potpuno shvati. Ali kad su došli do uskog hodnika koji vodi u njene sobe. Gika je sedeo na ćilimu. U isto vreme je. Tada je osetila kako se ohrabren čovek sa naporom penje na postelju. Govorio je pri tom tiho i molećivo nešto nejasno i nerazumljivo. rekla naivno svečano: — Nemojte večeras ulaziti kod mene. položivši mu ruku na rame. kao da nekom daleko izvan zidova ove kuće dobacuje ogorčene prekore.pomaganje« oko večernje toalete. Gika je opet ušao za njom u kuću. Ustostručenim brojem svojih šapa razgrće i lomi gusto granje u kome je ona sakrivena. Nije to od noćas ili od juče. u iskidanim rečenicama. povećavao i širio njen i inače veliki dekolte. odbaci kao lutku čoveka sa sebe. Sela je na raspremljen krevet. Uvek isti pokušaji da joj otkopča steznik. koji se najposle teško digao. Ujka Niki je slušao njene iskidane rečenice. uzduž i popreko. zagledana u daljinu. evo. a u dnu te slike i svoju nedostojnu majku. a onda je obuhvatio oko pasa i blago povukao za sobom u hodnik. zbog toga se osecao i poniženim i uplašenim. vijorila se njena crvena kosa i mrkim sjajem bleštale krupne oči koje su sada. stegnutih pesnica.Rešavala se dosta dugo da učini kraj ovoj muci i dvosmislenom položaju u kome se nalazi. nije se ni tome opirala koliko je htela. nije mogao da se umeša. razmahnu čilo i silovito i nogama i rukama. Cutke. po navici. U njegovoj mašti strasnog ljubitelja slikarstva. Te reči bile su upućene nekud iznad njegove glave. Covek. A žena. a u jednom trenutku glava joj je sama od sebe klonula na jastuke. Razmahivala je rukama. Levo rame je potpuno obnaženo kao i leva dojka koja je. onako nagu i bez odbrane. Povlačila se i otimala još malo. devojka nađe i svoju volju i svoju snagu. Kapele su strehe. i stade da hoda po prostranoj poluosvetljenoj sobi. kako gužvaju i cepaju platno. sagore odjednom šiprag kroz koji je bežala. U sjaju te kratke i plamene eksplozije koja je buknula u njoj. Jedne februarske noći vratili su se đockan sa nekog prijema na kome se dosta pilo. većem i važnijem od njega. štrcala malo u stranu. Ta igra joj je ovog puta bila naročito dosadna i teška. Umorna i sanjiva. Ali on nije mogao da miruje. Od njenih teških koraka poigravao je plamen na jednoj sveci. dokopa. Sve je na njoj pokidano i poremećeno. i nju. Bilo je teško jugovo vreme. došle potpuno crne i osvetnički gnevne. On se spustio pored nje i. sasvim blizu. Ce-lista je bio jedan . raščereči i poždere. neki prokleti stid kojeg se stidela. kao probuđen. i posrtali konji na debeloj ledenoj kori ispod snega koji se topio. Covek se zbunio za trenutak. Osećala je njegove dlanove kako kao krtice kopaju i riju među uštirkanim žiponima.

sa još nekim ljubiteljima muzike. Seli su na malo kanabe u uglu. a onda je sa nekim novim i nelepim osmejkom rekao da je možda i bolje tako. i povukao za zeleni gajtan hotelskog zvona. ali bez prave ljubavi i zaštite. tako da je hvatao prazninu. Dugo je tako navaljivao maestro. prosed. dohvatila iz ugla svoj somotski večernji ogrtač i uvila se u njega kao da je na najvećoj studeni.Italijan. i stala da se brani. A kad ti se desi ovako nešto kao ovo sa italijanskim muzičarem. dolazilo joj je da klekne pred tolikim savršenstvom. Sva zanesena. na dosadu i sebi i njoj. prebacila joj da je suviše lakoverna i preporučila više uzdržljivosti i manje poverenja u muškarce. bez razlike. on je jeo i pio. Najposle je izgubio svaki obzir. grudima. star i umo-ran. glupo i slučajno. Napadao je kao zver. rekao je hladno da isprati damu do izlaza gde čekaju kola. čuveno ime. Slomiće te i upropastiti. nudeći joj iskidanim recima svoje srce. prav i otmen čovek. i ona je odbacila tu misao i tu nadu. neki belosvetski prolaznik koji nije vredan tvoga malog prsta. kelner se povukao. bila je jača od njega. Tada se na njenom licu zaustavio pogled kadifastih maestrovih očiju. On je odmah pokušao da je zagrli. sa dobrim profesorima i dosta prijatelja. ili kolenom. Savijala se pod teretom tolike lepote. Jer ti ni onda nećeš moći shvatiti pravi razlog tvoga stradanja. jer svi oni misle samo na jedno: kako da zavedu i upropaste mlado i ludo žensko stvorenje. koji se pojavio. A onda. menjajući taktiku ali ne odustajući od cilja. kao u gruboj igri. Skočila je. i s . Da ga tako dirne i odvrati od onog što je naumio. šta radiš. belu košulju i privukao njeno lice na gole grudi. Zatim se opet smirivao i obletao oko nje. i to na najgluplji i najgrublji način. U tom trenu javila se u njoj čudna pomisao. upinjao se jednako da je uhvati i savlada. sladunjavim recima koje su bile u čudnoj suprotnosti sa njegovim postupkom. tepajući joj na italijanskom i na nemačkom. dok je svirao lice mu je vidno sjalo nekim finim belim sjajem. odjednom je klonuo. Na njenom licu stegnutih usana i sastavljenih obrva video se izraz lake zlovolje. sad joj je bilo samo neprijatno. a ona je štrpkala mrvice od jela i odlučno odbijala svako piće. lakim pokretima izbe-gavala je njegove zagrljaje. A kad bi ipak uspeo da joj se približi. Ona je govorila o njegovoj svirci. Branila se odlučno. A za ženu nema ništa opasnije od toga. Ona joj je očitala dugu pridiku. Ali maestro je navaljivao sve otvorenije i žešće. ona je sa obe ruke stegla njegovu tanku i glatku desnicu. upravo kad je bio na vrhuncu novoga paroksizma. Posle koncerta njen profesor joj je omogućio da se nađe u grupi odabranih ljubitelja muzike koji su mogli da čestitaju maestru. neće ti pomoći ništa. uz ružno mumlanje i mljaskanje. a separe je dobio izgled klopke bez izlaza. Posle toga bila je tako razočarana i potištena da se poverila svojoj rođaci. dala ti je zdrav razum. Ne mogući da je savlada. a onda se ispravio. veštija i pribranija. Da mu kaže kako je ostala bez oca. Ugojenom kelneru. koji svaka normalna žena ima. ramenima. Razgovarali su o muzici. Tebi. Otvori te tvoje velike lepe oči i dobro gledaj gde staješ. Pošto se oslobodila prvog straha i zbunjenosti. ona ga je odbijala snažno. ali posle nekoliko dana zaboravljaš sve i opet si spremna da sa punim poverenjem primiš sve što ti neki muškarac govori kao svetu i nesebičnu istinu. i da će biti lepše ako budu sami. Govoreći o svojoj samoći i svom potucanju od grada do grada. tapeciranom svilom i zastrtom orijentalskim ćilimima. sa licem nekog zlog dečaka iz njenog detinjstva. ovako će te jednog dana zaista odneti đavo. Kad se završila ta mučna večera. Prekrio je za trenutak lice rukama. Ti se ponašaš kao da su sva ljudska bića istog pola. A posle. ti se iščuđavaš i padaš u očajanje. Maestro je pušio dugu i mirišljavu havansku cigaru. Uvijena čvrsto u svoj dugi ogrtač od somota. Na večeri se našla kao jedina zvanica. pomalo i smešno. ali i neke prezrivo nasmejane rešenosti. Bili su u separeu. glatka i hladna kao statua. a ona je osećala samo odvratnu vrelinu tih rutavih prsi ju i — odupirala se svom snagom. U tome nije uspevao i sve je manje bilo izgleda da će uspeti. praveći se da ne uzima ozbiljno njen otpor. on je raskopčao svoju svilenu. Maestro se isprva pravio kao da i sam očekuje još nekog. Zato ti kažem: kad ti već priroda nije dala nagon lukavstva i samoodbrane. ali krut i miran. Nije verovala svojim ušima kad je zamolio da dođe na večeru u njegov hotel. Da bar nisi tako lepa i privlačna! Ali ovako. tebi nedostaje ono karakteristično žensko osećanje opreznosti i lukavstva koje ima i poslednja seoska devojka. a on o njenoj lepoti. ali ona se svaki čas osvrtala tražeći oko sebe još kojeg gosta. posle možeš oči da isplačeš. pa nek ti bar razum kaže gde je opasnost. govorila je rođaka prekorno.

Sa svih strana navaljuju na nju ljudožderi željni mladog mesa. da je prevrnu i prose ju kao peščano dno zlatonosne reke. vrhunac sramote koja oko nje sklapa sve čvršći krug. a ovaj svet sve više odbacuje masku pristojnosti i obzira. ne možete. Jer ta lepota je bila takva i tolika da je i najvećem ciniku i žen-skaru ulivala nešto straha i poštovanja. Ali o povratku nema za sada govora.kim se družiš. sve više podmukli. ovde. na čelo toga čopora izbio je i sam ujka Niki. gde žive još uspomene na njenog oca i njeno detinjstvo.) I sad. svoju slast: da se brani od nasrtaja. hromi. To je zaista neočekivano razočaranje. nego da je potpun i složen čovek koji ima i svojih drugih osobina i potreba. ni onom najsmirenijem i najpristojnijem ne može se verovati. Ali svi su oni jednaki. u ovom prvom velikom i spasonosnom nastupu gneva otkrila drugu. možda bi našla više poštovanja kod ljudi. evo. ima ih toliko kao da je ona jedina ženka na svetu. Ali otkako je u Bukureštu. i predupredi. drugi prevrću očima i uzdišu govoreći o ljubavi koja je jača od smrti. samo pružaju ruke put njenog grla i struka. šta očekuje od života. . u stvari u fizičkom dodiru i gužvanju. jer nije mogla da shvati. Ali o ovome nije bilo nikad reči. i da se ne sastoji samo od onog što oni na njemu vide i žele. da može da bude tako slobodna do bestidnosti i hrabra do bezumlja. Da. šta ve-ruje. sa takvim pokretima i izrazima prezira. nagu. izbegavajući da o tome i sa kim razgovara. najposle! Niko je ne pita šta misli i oseća. kao što to tebi izgleda. fini. Ali zato je večeras u ovoj svojoj prostranoj spavaćoj sobi pustila srcu na volju i prvi put dala jeziku slobodu i glasno progovorila o tome. Možda bi i ljubav srela negde. da je načnu i iskoriste kao planinu bogatu rudama. zajedno sa njihovim strastima« i м-zanosima«. da raspolaže sa toliko reči. odbrana biva sve teža. predoseti. pa i tada bi zadrhtala u sebi i ubrzala hod. a ovo je najgore i najcrnje. Svi bi hteli da joj se približe nepodnošljivo blisko. Otimala se kako je mogla i umela. sve do ovog trenutka ni slutila nije da je u toj meri sposobna za to. Jedni se prave da ih zanima njena svirka. i sveti za uvrede. varkama i podvalama. i već se ponašate ne kao ljudi nego kao pohotljivi majmuni. Ne. nasred ulice imala to isto osećanje da je sa svih strana vrebaju i opsedaju muškarci. kad biste mogli da se vidite onakvi kakve vas ja tada vidim! Ništa ne bi ostalo od vaše snage i gordosti. — Da — nastavljala je jakim glasom već promuklim od vike — da.! jedni joj nude novac i imanje. I sama njena naivna poverljivost i bezbrižnost bile su joj kao neka zaštita. i svoju dušu. kao davljenici. odavno ona o tome sve više misli. ne usuđujući se da izvuče pun i jasan zaključak iz svojih razmišljanja. pretvaranjima. Ne! Nije shvatila. Na čast im ta smešna i nedostojna slast koju joj svi nude u toj svojoj >4jubavi«. da je sva njena snaga u tome. koje sedi prema njima i koje ih neodoljivo privlači. I sve je to do sada išlo nekako. da je gaze i prljaju. . neočekivani i nepredvidljivi. svi se vi izdižete i kočoperite kao gospodari sveta. jadni ujka Niki. nju samu. da se nečim pokrije i zaštiti. Eto. ali je dugo posle toga živela u nekom neodređenom strahu koji je teško podnosila. Nije ovaj svet sačinjen od smeha i muzike. nego svi hoće jedno isto — nju. da bar recima. da ne-štedimice. prostrtu kao ćilim. a napadaji su sve češći. Ah. to što je čula. Branila se tom istom svojom lepotom zbog koje su i nasrtali na nju. jer je bio u suprotnosti sa celom njenom prirodom. ne ovom ubogom degeneriku kojeg i ne primećuje. možda bi joj ipak drukčije pristupali. u Beču. nego sama sebi i toj odvratnoj muškoj hajci što joj zatvara sve puteve. Od očeve smrti to osećanje je sve više raslo . ona je i bez stvarnog povoda. surovo i bolno iskreno nazove pravim imenom sve te ljude oko sebe. (Da može da se vrati u svoj grad. ali je večeras. ali sve je to bilo više smešno i čudno. Još prvih godina. da joj se gade. nije radi njih tu. naravno. ona je ne razume i ne želi da je shvati i upozna. da im pokaže da ih je prozrela. a treba samo za trenutak da ostanete nasamo sa ženom. u želji da se negde skloni. podseca ruke koje se pružaju prema njoj. Ali vi to. Pa bi opet naišla prilika da je morala da se grubo i opipljivo uveri o onom što nije umela da nasluti. i zato i dalje stvarate oko svake M . kao neka vesela igra. niko ne želi ništa od nje ni zbog nje. Otac joj je još kao devojčici govorio često o tome kako čovek ima u sebi i oko sebe mnogo raznovrsnih neprijatelja i kako se valja boriti i otklanjati zapreke sa svog puta. da ih se ne boji. nikad ti ljudi neće uvideti prostu istinu da žensko stvorenje. drugi šapuću stihove. kad ne može drukčije. sama i slobodna.

i odmah će poslati kola po nju. I to ih je varalo i zavodilo na bezobzirne i uvredljive postupke. i ne saslušavši ga do kraja. U prvi mah nije mogla da se pribere ni da shvati zašto ona to stoji. slovenskim izgovorom samoglasnika. I to je bilo kao trenutak odmora i sigurnosti. da nema mnogo izgleda da se vrati u svoju pobunjenu zemlju i rodni grad u kome ima mnogo rođaka. kako je njegova kćerkica. mladi gospodičići. On ima kćerku jedinicu koja pokazuje neke sklonosti za muziku i bio bi veoma zahvalan kad bi jednog dana gospođica Defilipis došla kod njega na čaj da tom prilikom ispita sluh i muzikalnost devojčice. ali nikog bliskog. Njena velika lepota izgledala im je prepuštena sama sebi. prilično nepokretnog imetka. Bez prenemaganja i uvredljivih nasrtaja. raščupana i polunaga. A muškarci iz njenog društva. Ali. Pre jednog sata ona je poslala momka u Omerpašinu rezidenciju i zatražila da joj se posle podne pošalju kola. pogledom tužnih očiju molio je oproštenje. (Govorio je mirno. Pustila je da prođe dosta dana. Bila je i dirnuta i zbunjena. onda je stvar u redu. Samo za nju je sada bilo glavno da je drukčiji. phu. postajali su sve nasrtljiviji. đavo da vas nosi. uzdržlji-viji i pristojniji od bukureštanskih dokonih i maznih bojara među kojima se inače kretala. bez promene u glasu i osmejka na licu. nejgov izgled i držanje — sve je to bilo oficirski jednostavno i korektno. a da joj >^ha-remska čeljade ne mogu u tome biti zamena. Odbila je. Istina. majmuni! Phu. Predlog je bio vojnički jasan i gotovo grubo neposredan. ostavljena slučaju i prolazniku. pa i stara gospoda u očinskim ili čak dedinskim godinama. Obećala je samo da će pokušati da radi sa devojčicom. ali i veliku rasejanost. suviše lak i privlačan plen. naravno. mrka. Phu. Rekao je da oseća za nju ^^Ijubav i poštovanje«. Devojčica je bila plava. Njegov nemački govor. gustom kosom. posmatrajući je užarenim očima. Sva uzbuđena od svečanosti i muzike. U podne je došao onkl Niki. To je bilo presudno za njezinu naglu i neočekivanu odluku. da devojčica nema majke. blagorodnu ženu koja bi je vodila i vaspitavala. ali u današnjim prilikama bez prihoda. neka javi po nekom. ako misli da bi mogla imati slična osećanja prema njemu. kao da su znali ili osećali da je ta zalutala devojka nesiguran gost. I ona je prema njemu bila dobra i prirodno srdačna. od samoće i straha.iole lepe žene vaš ljigavi krug »-obožavalaca«. ćutljiva i slabačka. dugom i podsečenom kao u đakona. svečan i upa-rađen kao da je i to neki prijem. I uvek bi se pri početku ili pri svršetku >^časa našao tu i general u crnoj konjičkoj uniformi sa crnim brandenburzima na grudima. i grčevito zaplakala od unutarnje studeni. ali nekako toplo i srodnički. mirna i tuđa samoj sebi. dok je ona navlačila rukavice. parče tvrdog. i ona će morati na ulici nositi feredžu. Nije joj bilo jasno šta se to od nje traži i zato nije ni odgovorila ništa određeno. Pokazivala je i dovoljan stepen muzikalnosti. relativno mirnog tla pod nogama. u ovom njegovom vojničkom nomadskom životu prepuštena sama sebi. ali je to učinila danas. ona je obećala da će to učiniti — jednog dana. Onog dana kad bude mogla i htela da navrati do male. sa jedva primetnim austrijskim. kao opaljena lica uokvirenog crnom bradicom i malo progrušanom. To je bilo sve. I taj se utisak nije mogao zaboraviti. pokrila se preko glave zelenim perjanim jorganom. Pri ispraćaju general je ostao sa njom nekoliko trenutaka u predsoblju. Pozvao je da se izvezu u okolinu. uzgred. Za vreme onog sjajnog prijema i koncerta Omer-paša joj je rekao na rastanku da se nada da će još imati prilike da je vidi. Zažalio je što uz to jedino dete nema neku otmenu. i to tako odlučno i prirodno kao da je ovo zaista bio utvrđeni dan. Stisnuo joj je ruku. Dočekao je i ispratio Omerpaša. Nije mogla pogleda da odvoji od svilenog riša na Idinim rukavima. i kako bi obavezan i zahvalan bio ženi koja bi joj posvetila malo pažnje i vremena. Sutradan se probudila sva hladna. Ali ceo čovek zajedno imao je nečeg zagonetnog i neizvesnog. i Omerpaša je učinio svoje. To -M . Još pre toga onkl Niki je uspeo da se dokopa vrata i nečujno nestane iza njih.) Venčaće se pred kadijom. on joj je jednog dana ponudio da pođe za njega. I radila je. tada je odjednom ogrnu takav hladan drhat da je trkom poletela u postelju. phu! U tom trenutku došla je sebi i izronila iz svog gneva. Trudeći se da bude veseo kao uvek. nasred sobe i pljuje na sve četiri strane oko sebe. on joj je rekao neočekivano. tako čestu kod bolešljive dece. Još jednom prilikom rekao je.

Sama ne zna zašto. brzim pokretima. ali sa sigurnošću u glasu i prvim osmejkom na licu. sad je sve više bivao uporan. krto i promuklo kaže šta misli o nekoj stvari ili o njemu lično. Šta i kako. Tim pogledom je volela da pri-kuje sabesednika. Okrupnjala je i kao porasla. I videla je i saznala. A kad se razdanilo i kad je sa prozora ugledala crveno sunce nad baštama. podsme-šljiv i izazivački. i što u Turskoj ne može nikad imati. tvrd. Ona mu je donosila tačno ono bezbrižno i umiljato i vedro. u društvu. tražila odluku i nije uspevala da je nađe. U prvi maii. krijući se po tamnim ćoškovima. sa nekim nelepim izrazom dosade i gađenja na licu. vino ili konjak. On se već odavno ne zaustavlja kod nižih i potčinjenih. u šali i smehu. a piće je naglo i primetno menjalo nju. pogled njenih lepih velikih očiju. može da zadrži svoju veru i da odlazi ako hoće u crkvu. držanjem i postupcima. koga ona ne zove drukčije nego ^>mein Herr und Gebieter«. i feredža pod kojom će naći mira i zaštite. bez teškoća i oklevanja. kad je inače tako tvrda na suzi. može se spasti samo skokom u neizvesnost. i biva sve nepodnošljivija. izuzetan dar njegove nepogrešno srećne sudbine. sada obuhvata i Omera. na početku svoje karijere. Ja sam u tako čudnom i teškom položaju. Posle toga padala je obično u mračno ćutanje i sedela nepomična. to samo ona zna. salivala je u sebe. odjednom. a što je već odavno ostalo iza njega. mislila je devojka. i po svemu što je bila i umela. zakrećući se zidu kao što čine potajne i okorele pijanice. bio taj odnos između Omerpaše i njegove žene Austrijanke. Te promene. Ostalo će saznati i videti docnije. da mi se samo na izuzetan način može pomoći. sama i mrgodna. možda tačnije rečeno: iznosilo na površinu neke posve nove osobine. Pila je u svako doba dana. njeno otmeno i prirodno držanje i onda . Pa kad je tako. bile su neočekivane i neshvatljive. ali na presudnim raskrsnicama javljala se odjednom njena majka i neumoljivo joj označavala pravac. Cele noći nije trenula. U toku cele njene mladosti pred njom je. ona ga je izmišljala. njeni pokreti postali su teški i spori. takva kakva je. Imaće И Omerpaša Latas 293 sve što joj treba. On je moli da o svemu razmisli dan-dva i da mu iskreno i otvoreno kaže svoje mišljenje. Nepoznati turski general jake ruke i mirna pogleda. Krug toga njenog gneva i besa širio se. Očigledno. koje su u suprotnosti sa njenim dotadanjim izgledom. Saida hanuma počela je naglo da se menja. ženska pića. koje su isprva mogli da primete samo oni koji su živeli u njenoj blizini. ili u onom mestu gde se on duže zadrži sa garnizonom. Ponekad je to činila tako grubim i skarednim recima da se svak. čudan i ne srećan. i kod kuće može da se odeva i živi po svom evropskom načinu. Sastavio je pete lakovanih cipela. Ta njena muzika. tihim suzama. a sve ide ka tome. Pila je. i ceremoniozno joj poljubio ruku. na kojima su jedva čujno zvecnule minijaturne tanke mamuze. I ovoga puta je bilo tako. koji je doskora širio čisti sjaj i svežinu mese-čine. da se isprsi pred njim i da mu neočekivano oštro. i prima ponudu. Ziveće u Carigradu u njegovoj kući. ne samo u službenim nego i u njegovim ličnim poslovima. Inače. a te reči izgovara sa nekom nervoznom ironijom i lakim smehom koji liči na grcanje. Htela je da misli a nije mogla. Iz početka je pila samo slatka. haremski brak. Iznenađenje je bilo i suviše veliko. izgledala mu je kao neslućena lovina. Već posle prve godine braka. U trenucima zamora plakala je obilnim. sigurnost. sela je i bez razmišljanja i oklevanja napisala generalu kratko pismo: misli da će moći deliti njegova osećanja. ono ам^^гфко što je nekad.je sve. a snažno i sigurno u sebe. imala je potrebu da se s vremena na vreme ispraska na nekog od posluge. Od izvesnosti koja je strašna. kao putovođa. išao lik njenog oca. neka ide! A onda je sve zaista i svršeno. ma i najsitnijim povodom. Sve to izgleda neverovatno. u čudu. Pomenuo je i razliku u godinama. a zatim je sve brže prelazila na jače i ljuće tečnosti. po svom izgledu i načinu. na imanju izvan grada. 13* 295 Čudan je. a kad povoda nije bilo. cela ta žena. naslućivao da bi mogao postići. Počela je da pije. pitao gde ih je mogla čuti i naučiti. Tada je videla kako je takav čovek koji se zove glavonokomandujući general stvarno moćan i kako se sve njegove želje i zapovesti ostvaruju i izvršavaju u celosti i do sitnica.

O svom poreklu on nije ni sam znao mnogo. a ne samo njemu. kako je sam voleo da se naziva. Možda samo utoliko što je paša uzimao ovu devojku zato što je smatrao da samo još to nedostaje njegovoj sreći. bila je lepotica. (To je ona sirotinjska lepota koja. jer bi je i svaki drugi doveo. a svojim makedonskim govorom sporazu-mevao se dobro sa našim svetom. i da to uvek čini ili kazuje sa nekom prirodnom Ijupkošću. Jedna od tih promena bila je i uvođenje ove nove službe u Konaku. O njemu su ljudi malo znali. kao neograđeno . Znalo bi se i više kad među poslugom i nameštenicima Konaka ne bi vladale neprestane svađe. ali to nije ništa menjalo na stvari. i služio kao baštovan kod jednog bojara. u svim poslovima zna šta treba kazati ili učiniti. onakav kakav bi hteo da je. Njega je paša uzeo u službu za vreme svoga boravka u Bukureštu. Mali je broj ljudi u ovom Konaku koji imaju svoju jasnu i priznavanu biografiju. i ljubomore. a sreću ne bi ni trebalo pominjati u slučaju kao što je ovaj. bolesti. Kostake je bio jedan od onih kod kojih je samo druga polovina života osvetljena. ali od onih slabih i bespomoćnih koje muškarci. a posle dve godine strašnog života izdao je. neka vrsta šefa protokola za ruč-kove i večere. KOSTAKE NENIbANU Zajedno sa Saida-hanumom i haremom stigao je. Njegovo zvanično ime bilo je Antome. Kostake je od samog početka bio pod ličnom zaštitom Saida-hanume. spavalo i odevalo i na turski i na zapadnjački način. zatim onakav kakvim ga drugi prikazuju. nadzornik svih kuhinja i starešina posluge. bila rečita i umela lepo da priča. sa sobom u Bukurešt. Ljudi u Konaku zvali su ga njegovim pravim imenom. Kostake ga se i ne seća. tako da je iz čitavog spleta izmišljanja. gde je imao više posla sa diplomatijom nego sa Turcima. Majku je tada jedan od bojarskih momaka odveo. i kratko traje i obično žalosno svršava. njena sposobnost da u svakom trenutku. pored mnogobrojne posluge. onakav kakav ^е zaista. posle prvog nepromišljenog koraka i pada. Odnos između Omera i njegove žene Austrijanke bio je onakav kakav je mogao i morao da bude: čudan. zakonita žena i domaćica. i jedan naročit službenik. To znanje jezika moglo je da mu posluži za sve poslove i prilike. i to samo deli-mično. svake rugobe. On je bio glavni kuvar. kakvim se sam izdaje i pokazuje. zavisti i omraze. došao je mlad u Rumuniju. a i svet u Sarajevu zvao ga je tako. pre ili posle. a još manje se moglo saznati od njega samog. Znao je nekoliko jezika. Bila je lepotica. Postojeći propisi ni tradicija nisu predviđali to zvanje. i da ga je mučilo pomeša^o osećanje stida i ljubomore. uvedene su mnoge promene i novine u korist zapadnjačkog uređenja kuće. Pored rumunskog govorio je i grčki i turski. Tu se oženio bo-jarskom služavkom čiji su roditelji bili takode doseljenici. neznanja. pa ipak o svakome se zna dosta. i to prema bosanskom izgovoru — Koštac. To je bio Kostake Nenišanu. ali ono je važilo samo u prisustvu stranaca i stranih gosta. stida. U velikom Omerpašinom kućanstvu jelo se. pašin mctMre d'^oie! ili majordom. u pečalbu. pečalbari. njen siguran dobar ukus u svemu i svuda.kad je sama. pa i više od toga. pored Ploeštija. a ona je polazila za njega zato što je i onako bila već krenula u susret novoj nesreći. i svakakav samo ne srećan. imala je razvijen dar oponašanja. što se tako daje drugima. bez senke od pomisli da bi uopšte moglo drukčije biti. kleveta i podmetanja vrlo teško izlučiti istinu o čoveku. zatim francuski koliko mu treba u poslu. gaze i satiru kako ko stigne. prodao. Umro je rano. Da. grabe. Sam paša bio je više sklon turskoj kuhinji i turskom načinu spavanja. pored žive mašte. to jest. kao zalutala odnekud. i ostavio njenoj sudbini. U stvari tu se za svakog čoveka može kazati da ima tri vida i da svak izgleda: prvo.) Vesta ručnom radu. do istog cilja. na prevaru. ovo je bio samo kraći i neobičniji put. što to njegova majka izvodi pred tim svetom. i najposle. Seća se da on to nije voleo da gleda i sluša. i to ponaj češće ono što dotični najmanje voli da se zna. bez sumnje i oklevanja. neočekivano procvate i zaplamti usred bede. bar ne u tom obliku. Kostake se nejasno seća da su je druge žene slušale sa velikom pažnjom i često se do suza smejale njenom kazivanju. samo ne za razgovor o sebi. Otac mu je bio odnekud iz Makedonije. Ali otkako je gospođica Ida postala Saidahanuma.

Bio je od onih visokih ljudi kod kojih postoji neka nesrazmera između gornje i M . Tanase je bio mrk i ugojen čovek. neproveren i nedokazan ali uporan glas da je neprijatelj ženskog pola. a još više možda svojim priznatim i nepriznavanim. Tadašnji svemoćni majordomus kneževske kuće. a pratio ga je isti. Tu je i ostao sve dok ga nije mlada Omerpašina žena zatražila od kneginje za sebe. on je živeo za svoj posao u kome je važio kao ve-štak. kad se u osetljivom muškarcu stanu da ukrštavaju krize prve starosti na pomolu sa zadoc-nelim krizama neiživljene mladosti. i me-njati mesta prema kretanju novih gospodara — sve mu je to izgledalo kao dobronamerni mig sudbine. sa crnim sećanjima iz detinjstva i mutnim i zamršenim sklonostima u sebi. . to je više morao da se okreće za onim što je bilo i ostalo iza njega. I ljudi su bez-dušno iskorišćavali i zloupotrebljavali ne samo nju nego i njenog dečaka. a zatim i jela. sklona naopakim i skarednim shvatanjima svega oko sebe. i kad čovek zadrhti u korenu od želje za promenom svega što se zove on i što je njegovo. A to je teško za svakog. ćutljivog mladića. Sam Kostake pristao je odmah na takvu pro-menu. on je mladića i formalno usvojio i dao mu svoje porodično ime. Nisu bila nimalo lepa ni čista tumačenja kojima je mnogobrojna posluga pratila ovo usvojenje. jer mu je to samo omogućilo da dublje zagleda u sebe i iza sebe. on je živeo čedno i povučeno. one kritične godine posle četrdesete. Ali u cr-nokosom. Takav. Kad je mladi knez otišao na šest meseci u Francusku. plavcokom i pre vremena izduženom de-čaku ostala je neka težnja da se vrati u gospod-ski svet« u kome su u početku služili njegov otac i majka. njegovu vrednoću i urednost. gde je pomagao sudoperama. a to mu je opet sve više otkrivalo svu bedu njegovog porekla i sav nerazumljivi jad koji nosi u sebi. Počeo je da pomaže momcima koji su služili u trpezariji. i u celoj varoši Kostake je padao u oči svojim izgledom kao i svojim naročitim načinom odevanja. Italiji i Austriji. život u kneževskoj kući i naročito boravak u inostranstvu naučili su ga mnogo čemu. Posle kneževog povratka u Bukurešt.baštensko zemljište. on je zauzeo njegov položaj. Napustiti rad i život u toj gospodskoj kući. kolačara i bozadžija. Sve više ga je mučila potreba za velikim i teškim obračunima sa samim sobom i svojom okolinom. Neženja kao i njegov pokojni poočim. Kostake je zauzeo mesto prvog momka. A možda bi bolje bilo da nisu. ostareo u svom poslu kao majstor bez takmaca. Sto se više uzdizao. krenuti sa novim ljudima u nepoznate zemlje. Uzalud se trudio da gleda jedino napred. ali ne i uljudnih i lepih mladića. Ali pod zaštitom poočima. sirotinje i neurednog života o kome on tada nije mogao mnogo da zna. Nekako je dospeo u kuhinje kneza Gike. stari Tanase Nenišanu. a docnije nije smeo ni hteo da misli. iznuren radom. Uto su naišle godine. iako je to bio možda jedini zaista plemenit i potpuno nesebičan postupak u životu raspusnog starca. Tada je Kostake Nenišanu bio već potpun tip osobenjaka. poveo je i njega sa sobom. iako nije bio navršio ni punu tridesetu godinu. Radio je za hranu i odelo. Kostake je došao u Omerpašino dotle neuredno kućanstvo kao u željenu i dobrodošlu pro-menu. zapazio je odmah toga vitkog. izveli su ga iz polumračnog mutvaka. kao čudesno spasenje kome se uvek potajno nadao. Stari neženja i samac. ali ta bojarska posluga bila je takva. neka urođena potreba za redom. najpre samo pri služenju pića. takav je posle izvesnog vremena stigao sa pa-šinim haremom i u Sarajevo. I u Konaku. dopuštenim i nedopuštenim strastima. i Bukurešt u kome je proveo veći deo svoga veka. koji se na svom položaju dobro obogatio. Od rada. U isto vreme. sa malim brojem poznanika i još manje prijatelja. oskudnu hranu i sirotinjsko odelo. ona je rano uvela i mlada umrla Posle majčine smrti mali je ostao kod nekih Makedonaca. Kostake je ostao još pola godine u inostranstvu. A kad se vratio i kad je Tanase napustio posao i zatim ubrzo umro. obilazeći velike hotele po Svaj carskoj. Njegov smisao za čistoću. pogotovo za čoveka koga su još u majci tukli i koji je ostao potpuno sam u životu. U stvari.

i to naglo i bez prelaza. bakali i svi vezirski nabavljači. Teško bi bilo kazati da li su mu noge suviše dugačke ili trup suviše kratak. sa modrinom čelika. i lično nadzire stanje njihovog zdravlja. Naročito se ističu velika usta i krupne. A i taj osmejak sam ne dolazi iznutra nego izgleda kao kratkotrajan blesak nevid-lijvog reflektora. ili čak tvrd i ubojit. I odelo je na Koštacu neobično i mimo sve ostalo osoblje Konaka. samo malo proseda kosa utvrđena pomadom u nekoliko talasa nejednakih po obliku i veličini. meko.donje polovine tela. I brada i brkovi obrijani. a brižan je i zamišljen kad god je sam. Pri tom se njegovo neobično lice menja neprestano. i ponajviše liče na dva plava cveta. Ali čim je sa ljudima i u razgovoru. on svojim lakim talasastim hodom klizi i dopire svuda. ne sprema i ne služi bez njegova nadzora i učešća. ili ravnodušan. Slatkiši i voće za harem. Kod njega su ključevi od svega. gde Saida hanuma ima uvek ponešto da mu naredi ili o nečem da se sa njim posavetuje. njegovo lice je sposobno za velike promene. što izaziva najviše čuđenje sarajevske čar-šije. već prema tome da li Kostake razgovara sa višim od sebe. Na nogama plitke. on naročitim parčetom gajtana meri odstojanje jednog tanjira od drugog. ili sa sebi ravnim. Ništa se ne poručuje. a ne bi hteo da ga oda. a zatim uz grimasu gađenja baci širokim pokretom natrag. On bira žene i muškarce koji rade u kuhinji ili poslužuju za trpezom. ne nabavlja. sa-mouvereno i gordeljivo do nadmenosti. A ti poslovi su mnogobrojni i složeni. Kad se služi za stolom. tek pri svakom pokretu primećivalo se da je nekako drukčije prepolovljen nego drugi ljudi. zadovoljstvo i ugled velike Omerpašine kuće. Uvija se i uvlači svuda. to lice se menja. malko svedene oči sa dugim trepavicama ispod crnih i povijenih obrva. snežnobela košulja sa malo uš-tirkane čipke na grudima i rukavima. obični i svečani ručkovi i večere d !a tttrca iH d Za j'raTtca • sve je to na njegovoj brizi. pa i mir. ako to prilike traže. Ono može da izgleda dečačko i bojažljivo. maločas otkinuta. a te promene zavise od ličnosti koju sretne i od posla koji je u pitanju. Za sve što se u Konaku pojede i popije. Na širokim mršavim ramenima sitna glava sa bledim licem. ali sjaj toga osmejka ne uspeva nikad da obuhvati i potpuno prožme oči koje ostaju uvek malko brižne. Biva ponekad. Neumoran je i neumoljiv u stalnoj borbi protiv rasipanja. Ta usta su najčešće stegnuta kao kod čoveka koji podiže neki teret ili kod bolesnika koji oseća jak bol. sa nižim. ili ljutite i oštre. kao da su vetrom snesene tu. a proređena. i staro. pa ni po boji potpuno. Znači: to . Onima koji u Konaku služe pod Koštacem nije život lak. Kućni kapu-tić bez postave. njihovu čistoću i njihovo ponašanje. kvara. ne plaća. Od njega zavise red. Crte tog lica su različite i neskladne. bez mnogo veze sa onim o čemu se razgovara. Kostake brine i odgovara. Tako odeven. od lake materije na žute i crne pruge. u ostavama. Oko vrata bela marama prikopčana zlatnom iglom. Vitko telo toga čoveka kreće se od ranog jutra do kasne noći po Konaku. laskave i ljubazne. Tanke usne se tada oslobađaju onog stalnog grča i mogu da sipaju reči. ali modrinom bilja. ne bira. iskusno. nereda i krađe. i može da se menja na više načina. Mnogo muke imaju sa njim ne samo kuvari i posluga nego i trgovci. ] Takvo je njegovo lice kad je Kostake sam. meke cipele od safijana tamnozelene ili višnjeve boje. na evropski način. Pogled plavih očiju postaje zavodljivo mek i prijazan. Sve što se nalazi u podrumu. bira i raspoređuje cveće i druge ukrase. i ne sasvim jednaka po veličini. Iz sepeta krompira on palcem i kažiprstom izdvoji jedan jedini — i to je uvek onaj najgori — prinese ga nosu. razmešta svećnjake. Oči su modre. razna pića za seraskera i njegove goste. bez šuma i napora. u kuhinji ili u trpezarijama • sve je to pod njegovim strogim okom. Sa mirom i sigurnošću evnuha on ulazi u žensku stranu Konaka. brižan i zamišljen. čistoća i tačnost. Sive ili mrke uske pantalone zapadnjačkog kroja. ali snažno i odlučno. ili odsečne i hladne. koji se neočekivano pojavljuje odnekud. Uopšte. i isto tako brzo i ćudljivo iščezava. da i osmejak mine preko tog lica i poveže sve njegove raznorodne crte u jednu gotovo lepu celinu. Gologlav kao niko u Konaku. i neprimetno gotovo svršava sve svoje poslove.

nije roba za ovu kuću. I dalje nema razgovora. I ne vredi dokazivati ni braniti se. Tako ih po tri puta vraća, dok ne nabave krompir kakav treba da je. Svuda i na svini poslovima Kostake je isti, fanatik reda, čistoće i tačnosti, strog i nepokolebljiv u sproveden ju svojih zamisli. Takvim svojim radom taj čudnovati majordomus brzo je postao jedno od seraskerovih čuda o kojima je Sarajevo pričalo. Ali sumnje nema da njemu, njegovom radu i njegovoj manijačkoj upornosti treba zahvaliti da je Omerpašina kuhinja čuvena i da mu carigradski veziri mogu na njoj pozavideti. A u tu kuhinju živ se uzidao i zarobio Kostake Nenišanu. Niko ne zna i niko se ne pita šta on radi osim svoga posla, kako živi, i da li živi. A taj tanki i slabi čovek, koji ume i u ovoj ogoleloj i zapuštenoj zemlji da stvori odnekud sve što treba za raznovrsnu i prefinjenu kuhinju, izgleda po svemu kao da nema nikakve veze sa jelom i pićem, i kao da nije on taj koji hrani čitav buljuk izelica ili izbirljivih i razmaženih sladokusaca u Konaku. Niko se ne seća da ga je video da ruča i večera kao čovek i starešina. Jede što stigne i gde stigne, uzgred, dok proba jela sa vatre; upravo, on i ne jede, nego samo pre-zalogaji, onako stojeći, pregoreo krajičak džigerice ili polovinu tvrdo kuvanog jajeta. I to je sve. Samo što poneki kolač odnese u svoju sobu, i to kao kriomice, i gricka ga noću kad se probudi. A njegova soba, sa prostranim predsobljem, još nekim sobič-cima, ćoškovima i sa velikim doksatom, sačinjava čitav mali stan. To je njegov svet u koji niko nema pristupa. Tu on provodi svoje slobodno vreme. Te prostorije, koje čisti uvek ista žena, zastrte su, kako se priča, naročitim tkaninama raznih boja i ukrašene slikama i gravirama o kojima se u Konaku šapuće kao o čudnoj i sramotnoj stvari. Taj mali stan i uz to gospodska i birana nošnja, to su njegove jedine nastranosti i sav njegov trošak i raskoš. Inače, on nema ni prijatelja ni ženskih poznanstva. Retko izlazi, i to na kratke samotničke šetnje pored vode, a o većim praznicima ode u crkvu i odstoji bar polovinu liturgije. I za to ima naročito odobrenje seraskerovo. To je sve, sve što se zna. Uzalud su se mučili besposlenjaci i ogovarači da otkriju neke ><.skrivene osobine ovog za njih zagonetnog čoveka; i kako nisu nalazili ni mogh da nađu ono čega nema, upuštali su se u proizvoljna nagađanja i izmišljanja, pri čemu je svak nesvesno pripisivao Koštacu ponešto od sop-stvenih želja, sklonosti i strahovanja koje je krio u sebi i nosio kroz život. To su činili utoliko lakše i utoliko više što su naišli na čoveka koji se ne brani od kleveta, ne sveti zbog njih, i živi daleko od svih razgovora, spletaka i ogovaranja. Kad bi neko svesno hteo i naročito smišljao kako da izazove i rasrdi ovu natmurenu, nepover-Ijivu i neverovatno konzervativnu bosansku sredinu, kako da otuđi i odbije od sebe sve živo u Konaku — on to ne bi mogao bolje učiniti nego što je svuda i u svemu činio Kostake sam. Prema posluzi i raznim nameštenicima u Konaku, Kostake je od samog početka i dosledno imao svoj naročit stav. Nikada ga niko nije čuo da viče ili psuje, ali je strog i neumoljiv u kažnjavanju. Ne unižavajući nikog, ume da se izdigne iznad svih. Oni za njega kao da i ne postoje izvan službenih i poslovnih odnosa. Izuzetak je donekle Ahmetaga ka-vedžibaša; prema njemu je Kostać pažljiv i uslužan i šalje mu često najbolja jela iz kuhinje, a mrki i teški kavedžibaša izuzetno je obazriv prema Koštacu. Inače, njih dvojica su od samog početka prećutno ali strogo razgraničili područje svoga rada i svojih interesa; i tako, u prijateljstvu a bez prisnosti, dobro žive i čuvajući svaki sebe, čuvaju jedan drugog. Biva ponekad da izmenjaju posete, da Kostake navrati u kaveodžak, a još češće da se Ahmetaga do-valja u mutvak, da bi primirisao jela još na vatri. Prilikom takve jedne posete Ahmetagi, Kostake je zatekao u odžaku dve žene kršćanke; jedna je bila stara a druga stasita i mlada. Starica je, malo po strani, šaputaia nešto sa Ahmetagom, a mlada je stajala nasred sobe, uzdignute glave i oborenih očiju, kao kip. Kostake je već hteo da se vrati, ali se odjednom predomislio i ostao; čak je, na kavedžibašino čuđenje, pokušao da se umeša u razgovor. Video je da su žene donele neko sašiveno rublje, da je starijoj ime Ivka, a mlađoj Anđa. Mlađa je zvala stariju ujnom. Kavedžibaša je poznavao ovu Ivku kao dobru švalju koja se pored toga bavi podvođenjem i na njemu zarađuje bolje i lakše nego na švu, i već je ran je imao sa njom posla, jer ona stalno drži kod sebe poneku zalutalu devojku, odbeglu ženu ili
-M

udovicu, i čim jednu negde smesti, nabavlja drugu. I svaka joj je tobože neki rod. Ahmetagi je i sada bilo jasno da je Ivka dovela ovu stasitu >^rođaku« da bi je on video i progovorio možda o njoj tamo gde treba. To je vređalo njegovu gordost čoveka iz Konaka i njegovo profesionalno samoljublje. Bio je ljut. Znači — mislio je u sebi — da svaka peza u Sarajevu zna za seraskerovu slabost prema devojačkom mesu i, što je još gore, svaka drsko misli da može što god hoće dovesti u Konak i ponuditi, i zarada joj ne gine. A zatim, on je znao unapred da ova razvijena i snažna devojka sa čistim, otvorenim licem, ali sa nečim drskim, izazivačkim u očima, nije imala izgleda da se svidi Omerpaši koji nikad nije voleo tu vrstu de-vojaka-atleta i muškobana, a otkako je stariji, još više naginje mekom i podatljivom tipu žene krhkih dečačkih oblika. Ahmetaga je to odmah i rekao Ivki, i to, bez obzira na njen diskretan šapat, grubo i prilično glasno, ne pominjući, naravno, seraskera ni njegovo ime. 2ene su otišle, starija sa mnogo slatkih reči i izvinjavanja, a mlađa uzdignute glave i oborenih očiju, mirna i hladna u svom tupom i mrgodnom ćutanju. I kavedžibaša bi i zaboravio tu posetu da ga na nju nije podsetio Kostać. Još istog dana, on je došao ponovo u kaveodžak i raspitivao, zaobilazno i nevešto, o ženama. Ahmetaga je gledao u njega svojim velikim, malo zakrvavljenim i kao čađavim očima pred kojima se ništa nije dalo sakriti, i pitao ga sa čuđenjem ^>šta će mu to?« A onda je dodao dobroćudni je da ovde, ako mu je baš stalo do ^4oga«. treba požuriti, jer qvakva roba ne stoji dugo na ćepenku i ne čeka mušteriju koja okleva. Kostake je oklevao. Obilazio je češće Ahmetagu, kao bojažljiv dečak, očekujući od njega saveta i uputstva. Poručivao je kod Ivke košulje. I ona je dolazila zbog toga kod njega, ali uvek sama. A on je plaćao dobro i davao sve nove porudžbine. Počeo je i da odlazi Ivkinoj kući na Bistrik, da čini najpre male, pa sve krupnije poklone. Starica je primala Koštaca i njegove darove, ali devojka je očigledno izbegavala da se sretne s njim. Ivka je nagovarala svoju štićenicu da bude pažljivija prema ovom darežljivom strancu iz koga se može izvući još mnogo darova i novca, grdila je i govorila joj da je luda i besna što odbija ovako imućnog i finog vezirskog službenika. Ali sva njena nastojanja, pa ni posredovanje Ahmetagino, nisu pomagali ništa kod svojeglave devo jke koja je ćutke sve odbijala. Ona je uopšte govorila malo, a i te svoje retke reči izgovarala je otežalim jezikom, kao preko šećer-leme, nemarno i nejasno, ne brinući o tome da li je ko čuje i razume, više kao za sebe, i ne gledajući u oči onom sa kim govori. (Mlado i snažno stvorenje, dovoljno samo sebi, koje ne ume i neće da objašnjava svoje odluke i postupke!) A kad bi je Ivka pritisla svojim grdnjama i navaljivanjima, procedila bi samo jogunasto i nejasno kroz zube: da ona zna što zna i da živa tome čoveku neće. Prolazile su nedelje, a u toj stvari nije bilo promene. Ali zato se menjao Kostake, i to duboko i primetno. Oseća da mu se pod kožu uvukla misao 0 plavoj, ćutljivoj devojci. Najpre je to bio neki prijatan i golicav drhtaj, a zatim kao tanak plami-čak, pa kao vatra koja ne da čoveku da miruje i stvara mu pred očima maghčastu viziju koja se kreće zajedno sa njegovim pogledom. Devojka sa Bistrika. Činilo mu se da je to žena sa kojom bi nešto moglo biti. On to vidi po njenoj krupnoj jakoj ruci, po čvrstom hodu moćnih nogu, po svakom pokretu, pa čak i po njenom ćutanju. Ne da mu se čini, nego je siguran u to. Već predoseća trenutak kad će sav planuti kako nikad nije mogao, vidi pokrete, svoje 1 njene, likuje od sreće. To je ta jedina žena sa kojom bi, najposle, mogao osetiti onaj žar o kojem je uvek uzalud maštao. On se nije pitao otkud mu to, ni otkad je počelo. Isprva je sve bilo novo i jednostavno; izgledalo je razumljivo i prirodno da za željom ide i ostvarenje. Istina je da devojka neće da čuje ni za šta, iz-begava i da ga vidi, ali na tome neće valjda ostati. Jer, ne može biti da se ozbiljno odupre ta sirota kršćanska devojka koju je njena -^ujna« nudila po Konaku; u svakom slučaju, ne može otpor trajati dugo. U to ga uverava i Ahmetaga. I sam se teši da je tako. Ali, evo, vreme prolazi, a ona neće. Neverovatno je, ali neće! Nudile su se imućnom Koštacu druge i bolje žene, i nikad mu do njih nije bilo stalo, a ova niti se nudi niti prima ponude. Prosto neće! Neće njega. ^Neće!« To u njemu odjekuje sve češće, i toliko je sav pun toga nerazgovetnog i jednoličnog jauka da mu izbija iz usta i protiv njegove volje. Ponekad odjednom zastane nasred sobe i kaže sebi i mukloj tišini oko sebe:
M

— Neće! Najpre je to govorio samo šapatom, ali taj njegov uzvik postajao je sve glasniji, pun bolnog iznenađenja i nekog slepog gneva, i sve češći. Bivalo je da se pri nekom poslu ili na ulici, u hodu, zaustavi sa tim uzvikom na ustima, a dešavalo se da ga noću iz najboljeg sna probudi neko ko mu nemilosrdnim glasom dovikuje: ^Neeeće!« Kad se malo sabere i jednim trzajem bar za trenutak oslobodi te vatre u sebi i te magle pred očima, on vidi vrlo jasno. Nije njemu do te devojke kao takve. Ni imena joj se u ovom trenutku ne seća. U stvari, i ne treba mu ona, nego njen pristanak. (Tu vatra opet plane i vradžbina proradi i stvara mu pred očima neki svet o kome još maločas nije ni slutio da postoji.) Samo da savlada i obori to njeno ^).neću«. Samo da je vidi kako leži do njegovih nogu, onako plava, stamena i tvrda, a povaljena i predana — i sve bi bilo dobro. Samo toliko. Ali ona ne pristaje. Njemu je jasno da se u ovoj neobičnoj igri, kad je jednom otpočeta, ne može zaustaviti, i spreman je da povećava ulog, da ide do kraja, da učini sve. Ali ništa, izgleda, ne pomaže! I to je ono što ga izvodi iz pameti i dovodi do neočekivanih i nerazumljivih pomisli i postupaka. Niko nije znao tačno i potpuno šta se dešava u njemu, samo je bilo jasno da se nalazi u nekoj neočekivanoj i za njega samog neshvatljivoj pome-tenosti. Svi su primećivali da je čovek zbunjen, potišten i rasejan i da počinje da zanemaruje i sebe i svoje navike, pa čak i svoj posao. Gubeći se naglo, on je gubio sve više u očima svoje okoline. Izgledalo je da se odjednom spustio do svih onih u Konaku koje je dotle držao na odstojanju, ispod sebe. Sad je svak mogao da mu priđe. I mnogi su i prilazili, zlurado i grubo, iskorišćavali ovu pometnju, sveteći se tako za njegovo ranije oholo držanje. Podbadali su ga indiskretnim aluzijama, davali mu netražene
M

14 Omerpaša Latas

299 savete, nudili usluge, dostavljali neka svoja tobože dobronamerna saznanja. I on, koji nikad nije hteo da razgovara sa -poslugom«, ponaj manje o sebi i svojim ličnim stvarima, sad je primao njihove pri-medbe, čak i odgovarao ponekad na njih, a pri tom je osećao kako ga to unižava i spušta u njegovim rođenim očima. Sad je izgledalo da je od svakog zavisan, a on sam sve manje potreban drugima, na putu da postane igračka svačijih ćudi i ludog slučaja. I u licu se vidno izmenio. A za tih pet-šest nedelja desilo se ono što je predviđao iskusni Ahmetaga: za devojku se našao kupac i gospodar. To je bio Đorđije Grk. U Fadilbega Sehovića, jednog od najbogatijih i najuticajnijih ljudi u Sarajevu, koji je pored velikog imanja u zemljištu i u kućama bio i zakupac državnih poreza, taj Đorđe Kalištrat, zvani Đorđije Grk, bio je blagajnik i poverljiv čovek u svima novčanim poslovima. Mesto Fadilbegovog haznadara zauzimao je neki Salihaga, dostojanstven starac duge i sede brade, ali stvarni savetnik njegov bio je Đorđije Grk. Poreklom iz južne Albanije, stasit i lep čovek četrdesetih godina, učtiv i diskretan, razmažen, sladokusac i prijatelj kratkotrajnih i prolaznih veza sa ženama, koje je uvek pažljivo birao i dobro plaćao. On je pronašao i dobio snažnu lepoticu Anđu. Živela je kao i dotad kod svoje --^ujne« na Bistriku, a odlazila njegovoj kući kad bi po nju poručio. Kostake je to znao (za to su se pobrinuli ljudi iz Konaka), ali je i dalje dolazio kod Ivke, koja je primala njegove poklone, održavajući ga jednako u nadi. I ona je zaista više volela njemu nego Đorđiju, ali je bila nemoćna pred devojčinim uporstvom. Anđa je odlazila od kuće kad god bi znala da će gospodin Kostać doći. Tada se ponavljao uvek isti prizor. Na samim vratima Ivka je zaustavljala devojku, hvatajući je grubo svojim mršavim prstima za mišicu i sikćući: — Kuda ćeš, luda glavo? Sta bi ti bilo da malo posjediš sa čovjekom? Neće te pojesti. Za tvoje dobro ti govorim. Onakav gospodin! A devojka se sa malo reči ali nestrpljivo i odlučno branila i otimala, govoreći da taj čovek ima čudne, lude oči i da ga se ona boji. Ivka se bunila, dokazujući da je Kostake u svemu pravi gospodin, čovek pitoma izgleda i finog držanja, čak i prema njoj ovako staroj. — Jedno on misli tebi, a drugo meni — odgovarala je devojka svojim teškim polujasnim izgovorom, i svaki put uspevala da odgurne ^--ujnu« od vrata i na vreme pobegne.
M

Gde god bio i što god radio. i tvrd je i leden. izgleda pust. Visoka. Padne noć. kao da dolazi odnekud gde milost i milosrđe i ne postoje. i vidi da pred njim sedi Ivka. i žalost zbog gubitka svega onog što je on. u koji ga je bacio susret sa tom devojkom na koju je slučajno nagazio i u koji ga sve dublje uvlači ovo što se dešava u njemu i oko njega. vreme sna i odmora. kao zamršeno klupko konca. da se već izokre-nuo. Ali on ili ne zaspi ili se budi svakog sata. trbuhom i dojkama. on korača neobično brzo. Jer čim oboje umuknu. ali i tu mu vidik zatvara golo pljosnato brdo koje liči na zavaljeno. da ne potrči kao čovek koji beži i bežeći spašava život. nego da je to Sarajevo celo. isto tako sporo i neprimetno. svaki put isto? м-Ко je i šta je ta devojka sa Bistrika i kakve veze ima on sa njom?« Zatim nastoji da na njega nađe tačan i stvaran odgovor. A kad se vrati kući. onakva kakvu je prvi put ugledao kod Ahmetage. sve do nedavno bio. da se sve na njemu pomerilo i promenilo svoje mesto. a naročito ovako na ulici. zloćudno i bezizlazno. ni na čemu ne zaustavlja. Najpre hladno i pribrano postavlja sebi pitanje. u stvarnim prizorima u kojima on mora da učestvuje glasnim govorom i živahnim pokretima. A kroz celu tu vrevu i mešavinu prolazi s vremena na vreme ta devojka. Trgne se i učini napor da se pribere.14* A Koštacu nije ostajalo drugo nego da sedi sa Ivkom u vlažnoj prizemnoj sobi u kojoj su po min-derluku bila rasturena parčad platna. i to tako blizu da mu jedno vreme zaklanja sve ostalo što se dešava pred njim. I sve to dobiva svoje oličenje u živim ličnostima. prava muka kao da tek počinje. Tražeći olakšanja. i izleti kao gonjen. pravilnih crta lica. kao Kostake Nenišanu. i taj skučen i ubog vidik podsećali su ga na sirotinjsko detinjstvo u Bukureštu. ble-de kože i plave tvrde kose. Razgovara sa njom ljubazno i ravnodušno. opuštenim obrazima i jadnim. a zatim se. Sada mu njegov stan. a uistinu da ga sve više i sve beznadnije mrsi i zapliće. kao neka naročita beda u ovoj velikoj bedi u koju je tako neočekivano upao i u koju sve dublje grezne. lažljivim očima stare pod-vodačice. ona stane pred njega. raspline i izgubi u toj gužvi. njemu se čini da se svet okreće naopako. sa prstima kao kandžama. sa obnaženim stegnima. sa svojim brdima. ljudima i prilikama koje u njemu vladaju. Vraćajući se niz strmi i izlokani Bistrik. u kaveodža-ku. nemio i nemilosrdan. Tek toliko da se ne ćuti. a što je sada svakim danom sve manje i manje. kratko i zbunjeno se oprosti. džinovsko žensko telo. Ali je i dalje vidi pred sobom. poslednjim naporom usiljava se da ne ide još brže. sa zelenkastim krupnim očima čiji se pogled ni pred kim ne obara. i počinje po pedeseti put da ga pretura i raspetljava. Tada mu postaje jasno da devojka i besmislena potreba za njom nisu ono glavno što ga nagoni da se muči i da čini sve ovo što čini. Takva. A razgovor sa Ivkom bio je bez mnogo veze i smisla. tragovi šva na kome su dve žene do malopre radile. bez reči i osmeha. podigne oboren pogled sa kamenitog druma put svetlog neba na severozapadu. neverovatan nesporazum od kojeg se guši i koji će ga ugušiti pre nego što se sve razbistri i razjasni i pre nego što mu se vrati njegov pravi život sa svojim stvarnim odnosima i razmerama. za onog koji može da spava. mirna i hladna. i sve liči na grdan. M . sa belim jakim rukama i noktima bez sjaja i nege. Nikad njemu u drugoj nekoj varoši ne bi ta žena sa kojom nije čestito reči progovorio mogla tako zakrčiti put. polumrak. i sa njom se objašnjava i razgovara bez i najmanjeg njenog učešća. neke nedoumice. samo nju. Skoči naglo. ovde je sve kao ukleto. u njemu počinju da se ukrštaju druga pitanja. zatvoreno. Ali ovde. koji je nekad sa pažnjom i ljubavlju nameštao i toliko voleo. i upravo u tim trenucima stvara u sebi nejasne ali 212 tvrde i strašne odluke kako da iziđe iz ovog vrtloga. snažna i gorda. a čim se probudi odmah stavlja preda se ^slučaj« sa devojkom sa Bistrika. gnevne misli i ružna sećanja praćena velikom odvratnošću prema ljudima i mržnjom na samog sebe. on oseća ovaj grad kao klopku u koju je ludo ušao i na kojoj se svi izlazi zatvaraju u trenutku kad im se on približi. takvo kakvo je. tuđe. ali još dok se tako pita. kao poharan. a zla i opasna. Ta vlaga. Oseća svu težinu svoga poniženja i neko stidno smrtonosno sažaljenje prema samom sebi. ali sve vidi. Tako se i on našao opet negde u detinjstvu iz kojeg se celog života teško i sporo bio izvlačio.

Glave nema. ali i tako. Tako Kostake sniva. dešava ili se može desiti. mnogi ga ometaju. jer od toga zavisi mnogo. izmenjujući reči i pozdrave. izmučen nesanicom i tim beskrajnim obračunima. Ali. pa prema tome i neko svoje mesto. koje su na izgled trome. I svoje rođeno ime je zagubio negde. A dešava se opet i ovako kao ovo sada njemu. A još do neki dan. gotovo neprirodna olakšanja. bez i najmanjeg dodira. izgleda mu: sve do neki dan bio je srećan i miran. daje pogrdne nazive i nadimke (sve neke ružne i skaredne reči) i ponavlja ih. na mahove. iako je ta misao mutnija i niža od magle koja se drži zemlje. koji seče kao nož. A i kad. Eto. koja ne traju dugo. ni neobično. sve što se dešava u toku noći i nesanice menja. da želi da ih izmeni. i da od nje zavisi ceo život. da žele jedan drugom sve najgore i najstrašnije. i to je dovoljno da propadneš potpuno i zauvek. U tom snu. smisao i opravdanje. Imena joj dobro ne zna. oblik i značenje. Uopšte. Nisu retki slučajevi da se ljudi duboko mrze. U prostoru je. viđajući se svakog dana. ili ružan san. i živom mu ne da da živi. Pati jedno vreme i od studeni i od mučne misli da stvar . Ali ne. To su neka iznenadna i potpuna. teških obaveza i kratkih rokova. možda i sve. ali sposobne za iznenadne i ubilački brze pokrete — stoji pred njim i zaklanja mu svet i pri tište dah. Napor da se ona ipak postigne samo zadaje bol. sve dok se ne izmešaju. obigrao sve ove sure planine oko Sarajeva nego što bi našao snage za taj spasonosni treptaj. kao deo sebe. čas nečujno čas na sav glas. do juče gotovo. a to znači da je dvostruko mučan i težak. da se iseli iz njegovih zbunjenih misli. a već sve ostalo oko njega potpuno je izgubilo naziv i suštinu. da ima mišljenje o njima. A sad ništa. i pređu u tepanje i žudno dozivanje. ona mu nagove-štava sigurnu propast. zaspi od umora i studeni. da se pribere. i svega bi nestalo. Upravo to! Pre bi. i da provedu tako godine i dočekaju starost i smrt. pred njim se stalno pruža beskrajan niz izukrštanih poslova i dužnosti. ni teško. i po nekoliko puta. jer će ga ovaj susret sa njom razneti na komade i satrti u prašinu. ime. to on ne može. a ta sitnica ima osobinu da je nedostižna. a ne prestaje da joj. a trebalo bi da jeste. a sve se od njega traži i sve su odgovornosti samo na njemu. a stvarna i velika muka tih snova i jeste u tome što ni oni ni mučenje koje donose i nisu iz sveta običnih dnevnih misli i osećanja. ali glavno je da nije potpuno zatvoren. Ma koliko pritiskivao i udešavao. Nailaze. i drukčija raspoloženja. i to što ga rastrza i muči.tako da izgleda da to i nije stvarna devojka nego bolest koju on odavno nosi u sebi. jer sve je drugo prestalo do postoji. da se muči oko nekog prozora koji se ne da potpuno zatvoriti. na primer. i koja se u ovakvim časovima odvaja i ustremljuje na njega kao zverka koja ga je u zao čas neočekivano presrela na putu. ali bez svoga mesta ni položaja. ovako u kasnoj noći. težnji i postupaka. Taknuti je neće niti će se ona njega dotaći. Potrebno je samo da učini mali napor volje: da zastane za trenutak. koji je najposle naišao kao izbavljenje ali koji malo liči na spavanje u srećnim danima. niko mu ne pomaže. pre ovoga. dok ne izmene potpuno svoje značenje. Ništa više neće i ništa ne želi do neku sitnicu. on ne nalazi mira ni odmora. izgled i značenje. gde sve ima svoje ime. I kroz taj nevidljivi otvor struji tanak ali oštar mlaz hladnog vazduha. nego samo pomeren i iznakažen. i mogao bi opet biti. A zar su ovo snovi dostojni čoveka? Sanja. Ta devojka je uvek tu. ili nagla i neprirodna smrt. U tom životu koji sniva. ostaje uvek mali otvor od bar dva-tri milimetra svega. a spotakneš se na njega kao na kamen u mraku. usavrši ili ukloni. da ne postoji. ili ne zna gde mu je. on leži kao da lebdi negde u tami. čini mu se. nije njegov dnevni život ugašen ni odsutan. U takvim trenucima on može da sebe i svoj položaj. da slučajno sretneš stvorenje bez naročitog značenja i vrednosti. I ponovo počinje sam sebi da priča svoj susret sa devojkom i da traži objašnjenje položaja u koji je došao. da trepne očima. on je znao mnoge stvari. jer se već tim imenom naslanja na ono što se ljudima dešavalo. samo da mu se ovo čudo skloni ispred očiju. i tada vidi da sve to nije ništa novo. I tako to gorostasno telo — telo krupnih životinja. posmatra tuđim očima. jer se nešto kao misao vuče i kovitla oko njega. Sve je u tome. svaki put drugu. Tako mučen. a da nikad ne dođe do sudara ni objašnjenja. ali neko još misli negde u njemu. To teško žensko telo razišlo bi se kao oblačak na letnjem nebu. mogao da ih sagleda. Ne zna pravo ni da li je to život.

i to što pre. ali isto tako i slučajno. Obuzima ga bes. i da će ovaj mršavi. sračunato. Ne može da shvati da je zatim čučao kao kukumavka u onoj prokletoj sobi. kao otrov. niko ne primećuje. Ne može da veru je da je to zaista on odlazio u onaj strmi sirotinjski deo varoši sa razrovanom kaldrmom. raznosi na obući. ručak se kuva. Zatim opet navaljuje na prozor. hodnike i sve sporedne prostorije po Konaku. čas svom snagom. i opet on pije njenu kafu. Zbog toga ima svuda po kući pepela koji posluga. Tu se ogovara ne uzgred i šaljivo. stolica stolici dobra ne misli. Ali nije trajalo. To je čitava Sahara pepela koju. sam počinje da čisti i mete. iz navike ili obesti ili urođene zloće. prekim odlukama. Po pravilu tako i biva: što je ko niži po svom stvarnom položaju. bez cilja i smisla. a promaja ga prenosi iz jedne prostorije u drugu. Sve su peći naložene. Izgledalo je kao da će sve to tako trajati i dalje. a kamoli čovek čoveku. po cenu života. kao da bi hteo da ga nadmudri i prevari. sve. Treći put sanja sam bog zna šta. ali neposlušni prozor. teško bi bilo naći na užem prostoru i medu manjim brojem ljudi toliko ogovaranja. Tu. koga se niko ne boji i koji nikom ništa ne može. samo jedno je neobično i izuzetno: niko ne čiti i ne iznosi pepeo. a iznutra ga razdiru sram i poniženje i kao vatra peče strašna potreba za velikim. opet ona laže da je devojka >>sad baš negde izišla«. Jer i onaj najmanji. ni on sam. u društvu podle i odvratne starice. sva je posluga tu i radi svoj posao. oni počinju da . Momci. a pred kojom on stoji sam i očajan iznemoglih nogu i klonulih ruku. otmeni i učtivi stranac doveka ostati u ulozi nesrećnog zaljubljenika u kojoj se tako neočekivano i tako pozno našao. koji se inače trude da pročitaju na njegovom licu i najmanje neraspoloženje. strastveno. nagnutim i oronulim kućicama. teško nalazi sebe. samo ne to. samo on ne. sa predumišljajem. koliko ga ima u Konaku. A već prekosutra. zaklinje se da će se koliko sutra obračunati sam sa sobom i sa tom džinovskom devojkom što se isprečila pred njim kao planina koju. sve drugo slušaju i izvršavaju. kao da je šlepa. A sve bi to trebalo očistiti. i smeška se. Covek koji se na ovaj način i u ovim godinama ovako poremetio i izgubio izložen je svima uticajima i može u svakom trenutku da krene u neočekivanom pravcu i da učini ono što niko od njega. prihodima i ugledu. naročito. miče se i beži. lakomisleno i neuračunljivo. onako kao što to svakog dana obično radi. može da ogovara. i to već nekoliko dana. mrsi. A kad se probudi. valja ili preći ili zaobići. klevetanja. nije mogao očekivati. koji je zastrt studenom tamom. iz mržnje i koristoljublja. i to još drskim i podsmešljivim izrazima lica pokazuju svom svemoćnom starešini da postoji nešto u vezi sa pepelom što on ne zna. Tada sedi dugo na postelji i rasanjen. gluvi su za sve opomene i psovke. to buđenje dolazi kao spas. došap-tavanja i. Krv mu udara u glavu i dah staje. kao za pakost. ali je osnova svih tih njegovih snova uvek ista: bezizgledna borba sa nepoznatim i svemoćnim zakonima materije i očajanje zbog nesposobnosti i nemogućnosti da se oni savladaju i pokore. jer je nevešt i nesposoban. ogovaranja. pedantno. I cepteći vas. između dva reda prozora sa Ijubopitljivim. nešto sasvim ludo i neodređeno. Drugi put sanja kako obilazi kuhinju. drskim licima koja prate svaki njegov pokret kao da će sutra morati o tome negde svedočiti. zapaljene iznutrice. on odlazi sa darovima na Bistrik. čas pažljivo i polako. po svojim sposobnostima i obrazovanju. Kostake je zgranut tom nepažnjom i tim neredom. ali ništa ne pomaže. Cim se dvojica sastanu. počinje da se guši. to je revnosniji i žučniji u ogovaranju. ostaje nesa-vladljiv. da je prolazio pored mucave divlje dečurlije u igri. i prate svaki njegov mig. kida i ponovo plete nevidljiva mreža spletaka. opet nalazi Ivku samu. Zaista. i u tako ružnim i neočekivanim oblicima. kao što je davno rečeno. taj dan dođe i prođe kao svaki drugi. Počinje da ga hvata strah.nije kako treba i da je on taj koji ne ume da je popravi i uredi. U Konaku se stalno plete. ali pepeo raste. jer od toga zavisi mnogo. Stoga i traži od njih tako smešnu i nemogućnu stvar. kao živ. nego mračno. Ijudožderski. Svi znaju. Sve je u redu i na svom mestu. Sutra. kao i malopre u snu. sa-bira i sastavlja brodolomne komade svoga minulog dana i. Prođe dosta vremena dok se nekako isplete iz takvog nekog sna i koliko-toliko pribere i smiri.

bila . Nije mislio da preti upornoj devojci. A kad je bio gotov. kao uvek uoči nedelje. kao jedini verodostojan dokaz za stvorenje koje se pred njim isprečilo. pogotovu ovakvi ljudi. a zatim je obukao crno svečano odelo činovničkog kroja. još bleđi nego obično. probudilo muško. digne sa svog tamnog ležaja među rubljem i iznese na svetlost dana. koja nikad ne udara. još manje da puca na nju. stanu da ga bodu. čudna metalna stvar pozove u pomoć. BU. Kostake se uputio na Bistrik. Slučajno i neprimećen. Posvršavao je sve što je trebalo za ručak. Pa ipak. a šta laž i kleveta. oni i ne gledaju u njemu onog kog su pre jednog sata možda. sa svilenom maramom oko vrata. nemilosrdno ravnodušnih usta čuje takvu laž-istinu o sebi. Nije imao određene namere. neosetljivo za sve ostalo. Tu se okupao. da ogovarani od svih svakog ogovaraju. bez odbrane i mogućnosti da se zaštiti. Obuo je praznične. zloreko i gnusno. udario na devojku koja neće da čuje za njega ni za njegove pare. Za vreme ruskoaustrijske okupacije. Retko se tako oblačio i u stvari nije ni imao pravo da nosi takvo odelo. ali svi su znali za njegovu slabost prema lepom i otmenom odevanju i gledali mu kroz prste. i držao ga kao neku vradžbinu i zalog protiv nesreće kojoj ne zna imena. sa širokim pantalonama i dugačkim kaputom zvanim ^"setra«. ne treba njoj drugarica. Na taj način se u Konaku stvara gust i nerazmrsiv splet ogovaranja koja se međusobno drže u ravnoteži i na kraju potiru. on ga je kupio u Bukureštu od austrijskog narednika. spasti i u tuđim i u njegovim rođenim očima. posle svega. može ponekad neka ogovaračka reč da bude preteška i kobna i da čoveka. zadovoljni i dugovečni. smeškaju se. tako da niko više pravo i ne zna. A onda. nešto kao amajlija nepoznate snage i vrednosti. Kostake je jutros u dvorištu čuo razgovor nekih dokonjaka koji su podrugljivo i bezočno govorili o tome kako se u Koštacu neočekivano. Samo izuzetno i samo za onog ko u tom ogovaranju ne učestvuje. Sam ne zna kako je i kada došao na tu misao. i sa njim zajedno počinju da ogovaraju nekog drugog od odsutnih.ogovaraju odsutnog trećeg. ako mu se desi da. izvadio je iz sanduka sa dve brave kožnu kutiju i u njoj veliki amerikanski pištolj koji je šest puta palio i bio novina u puškar-stvu. to može da bude težak. ali je tako. pozdravljaju ga. Sa vrata je osetio miris tamjana. A to je isto kao da čoveka vezana. a sunce jako. ili su u večitom neprijateljstvu. Činilo mu se da je ceo svet njegova rana i sramota. hladna i crna sa modrikastim prelivima čelika. i ne pita se. šta je istina. Jedino pristanak te tupe i zle devojke mogao bi ga. seckaju. ovako slučajno. kad mu vreme nije. a onda se povukao u svoj stan. Može čoveku biti zaista svejedno šta o njemu misle i govore ljudi. ali je. pogodi na zlo mesto. jer je cela kuća. ispod ruke. carigradske cipele. garanti-ju protiv života u kome ništa nije sigurno. Ali se osećao tako nesrećnim i nemoćnim da mu je ta sprava. i kako sada luduje za nekom kršćankom sa Bistrika. izgledao je pogrebno svečan. A kad docnije sretnu nec^de žrtvu svoga ogovaranja. Bez obzira da li ga poznaju ili da li su do maločas delili s njim zalogaj. iznose pred krvnike.O je jedno od onih glavoboljnih popodneva kad je zemlja još gola. gola i nemoćna. izdao naređenja i za večeru. kao neophodan drug i neka mala pomoć. u nekim prihkama i presudan udarac. Sad mu se činilo da je došlo vreme da se i ta skupo plaćena. iskasapili i sahranili. duboke. ne nazire lika. I žive u tom svetu. Dalje reči izgubile su se u opštem gromkom smehu. Postala je milosnica lepog Đorđija Grka. skriven i neviđen. sam ne znajući zašto. — Pa dabogme. u isto vreme. Ludo i neverovatno. svi zajedno udare na njega. U crnom odelu. sve dok ne zaborave i povod i cilj svojih ogovaranja i žrtvu samu. ni on sam ne zna kakvu. ne okusivši ništa. Jer za njih je glavno to uživanje koje nalaze u ismevanju i blaćenju odsutnog čoveka. Ljudi se naviknu da dišu otrovan vazduh. u zao čas. čereče. Sad je bio dotučen. Našla žena muško! — kaže neko kikoćući se. Ne. izgledala kao opipljiv izraz njegovog položaja i. eto. imuni. u drugoj sobi. kao neku krajnju. ali uvek preti. neposredno iz poganih. Kostake ionako prošle noći nije spavao od čudnih misli i vatrenog nemira kakav nikad ranije nije poznavao.

sramotno. Jasno je da ona to hvata najkraći put za Fadil-begov konak. On. međutim. pod otvorenim nebom. Odjeknu uska ulica. Zakrenula je u Mjedenicu i pojačala brzinu. ali svaki jednom u životu trči svoju trku. povijen i mršav. Kostake. i to ovako u gospodskom odelu. Skočila je. ali on nije više ništa razabirao. a prolaznici su mu se činili kao senke koje brzo jure i promiču pored njega. ali se ona nije obazirala. izvadi ga iz levog unutarnjeg džepa. I ona je pošla još brže. svakako više od čovekovog porekla. Ispred Velike kasarne poskakaše vojnici. u snovima. i raznih okolnosti. izvan svoga ubogog tela. Tu se jedno vreme pritajila. zastrta i okađe-na. izbezumljen. Pohitao je za njom. Sa njom je do maločas bila i Anđa. Kako se kome zalomi. Istrčao je na ulicu i video Anđu kako brzim koracima odmiče niz Bistrik. i kad se već krenuo i upustio u to. visok. i bacao se u prostor ispred sebe kao da prvi put u životu zaista trči. a manje od njega samog i njegovih želja i namera. Može se samo trčati još brže. Niko. Zapahnu ga miris baruta i odmah iščeznu. pojačavajući svaki put glas. ni nagle pokrete uopšte. možda samo u mislima. uz svirku i klicanje i os-mehe gledalaca. Onako u trku. gde jedino može računati na zaštitu. Svi ih gledaju. sada udesno. Ni pristati. oseti stid i ljutnju. jurio kao da snagu dobiva odnekud spolja. držeći se kućnih i avlijskih zidova. skolnila se u drugu sobu. da bi oslobodila noge. Ljudi su zastajali u prolazu. skakali sa ćepenaka. kao razbojnik. mora da trči. široke i bogate naborima. koji nikad. ona je desnom rukom zadigla i pridržavala prednje pole dimija. amerikanski pištolj. samo su prolaznici stali da obraćaju pažnju na čoveka koji žuri za nekim i viče. kao pravo bosansko ničije pseto koje svaki pokret i svaki šum oko sebe prima kao njemu namenjen . teške pletenice i pale joj niz leđa. ni kao dečak s decom ni kao mladić u punoj snazi. pre-stupnički. on je znao jasno i dobro da je to trka koja se ne gubi. Nije znao kad je ni kako je prešao u trk. i više od toga nego od brza hoda krv stade da mu udara u glavu. neće ta stati. kao da se i sam pomalo tome čudi. od krutog atlasa mrke boje. digao se kao od udarca. svečano. jer kad je to primetio. kroz sred grada. Ali čim bi se razmak između njih smanjio. Trčali su kako se trči za život. zato je bat njenih nogu bio nečujan. ni jurnjavu. trici sada. sa pištoljem u ruci. evo. trčati valja svakome. i za više od života. neki su i trčali za njima. Sad povratka nema. Trčim — mislio je jednako — u po bela dana. Njoj su smetale i dimije. opet zakreće. za raspasanom ženom ispred sebe. Ah! podiže pištolj i jednako trčeći — opali. Osuđen na tu trku ovom neočekivanom nesrećom i svima prošlim i zaboravljenim nesrećama. niti je ona pomišljala da traži zaštitu kod nepoznatih. u stvari. To ga zabole. bilo javno. pa bilo to skrovito i tajno. Sve je izbilo na videlo. Možda bi je ovo moglo prepasti i zaustaviti. (Toga se žene obično plaše. A on je. ali samo malo. Tu je samo čuo kako je lupnula kapija.oprana. Ispod malog tamnocrvenog fesa odrešile su se njene dve svetle. a onda je nečujno otvorila prizemni prozor sa kojeg je bilo lako skočiti u avliju. pored kojeg je Đorđijeva kuća. nametnutog mu načina života. koji je ćutke pio kafu sa Ivkom.) Ali ne. protrčao uzak i posve mračan hodnik i našao se u avliji. u svojoj sobi možda. Njeno veliko i teško. To zavisi od mnogo koječega. Ivku je zatekao i ovog puta samu. ona je još više pružala korak i tako mu opet izmicala. bilo ovako — ludo. nije voleo ni grubu igru. da je mora dobiti. To bi i u snu bilo neverovatno! Pa šta? Pa šta ako trčim? Na hiljadu raznih načina ljudi žive svoj život. Prestao je da je doziva i počeo još više da brza. dok je od udaraca njegovih cipela tupo odjekivao kamenit i suv drum. bez svedoka i skandala. Izgubila je već odavno obe papuče i ostala u čarapama. Da. neki su i vikali nešto. Tu on prvi put pomisli da bi neko od tih prolaznika mogao da uzme ženu u odbranu i da ga zaustavi. Nekoliko puta je viknuo devojku po imenu. — Još jednom opali. Kao grom. ali mu druge biti ne može. ali žena. nije ni pokušavao da pomogne ženi koju goni rasrđen muškarac. na očigled sveta. ali čim ga je iza zavese ugledala kako ide preko avlije. Pred njima je trčao krupan pas zeljov. I tek tada se seti da je to što oseća kao teret na levoj strani grudi. oboje su već odavno trčali. trčati. tek koliko da bolje vide. ali je pri tom oborila saksiju sa cvećem. vaspitanja. ali mlado i jako telo nosilo je samo sebe celom snagom za koju je bilo sposobno u divljem naporu samoodbrane. pred stotinama zluradih očiju. i obazirući se s vremena na vreme. mršav i olinjao. Ali kako bilo da bilo.

sasvim izbliza. Ali umesto toga. 15 Omerpaša Latas 225 POSLE Posle. na samoj ivici onog kruga što su ga stvarale ženine dimije. pritište cev među rebra. ili bar izgleda tako. čuo se jasan i veseo dečiji glas iz neke avlije: ^ — Evo svatova! Svatovi. a ona ga je strasno pritiskivala uza se i nekako svečano. bučno zatvarali za sobom. Dva vedra vode da bi se saprala sa kaldrme pome-šana krv muškarca ubice i samoubice. Kostake je ustuknuo za jedan korak. on opali još dva puta. pomalo osvetnički odgovarala: — Ovo je sva moja igra. da bi dočekala ubicu licem. Pokušala je reč jednu da mu izmami. Pištolj je prineo grudima kao da hoće da ga vrati u onaj levi unutarnji džep od kaputa. valjda. ako nije. Tako su prolazili sokacima Kostaćevi svatovi. stići će je sigurno. Ništa ljudsko više nije moglo doći od njega. Vrata su bila iznutra zatvorena mandalom. kao da već sada sa njim igra. ali ne dotičući ih nigde i ničim. i sva utonu u onaj mrki veliki krug u koji se složiše njene teške atlasne dimije od osam pola. svirala je muzika. ništa video. On je več bio tu. Uzalud. Ispružene ruke i zabačene glave. Prvo se savi u kolenima. U tišini koja je trenutno zavladala. i spašena je. onda može da trči samo još do Đorđijeve kuće koja je iza ugla. sasvim uz nju. prošli celu varoš. Ali reči nije zaboravio. savijen. oduprta leđima o visoka vrata. Spuštala se polagano. sve je drukčije. trgnu levim ramenom i odmahnu rukom. strašni i nerazumljivi događaji. s kraja na kraj.udarac. Komisija sastavljena od lekara. dugačak zid oko Fadilbegovog konaka. Moglo mu je biti pet godina. jer žena produži da trči nesmanjenom brzinom. uplašeni. Ništa nije pomagalo. igralo se. u . U nekoj bašti. uz viku. ali on nije nikud gledao. Kao šlepa udarila je na velika vrata i stala da trese drvenom ručicom koja diže prečagu. 2ene su je nagovarale da se i ona uhvati u kolo i da igra. odakle ga je izvadio. Prolaznici su se razbežali što dalje od tog mesta. Izgledalo je da će zastati. Opalio je još jednom. da se nije u kosoj perspektivi ukazao beo. gradskog službenika i jednog oficira iz Konaka. Tako pade tiho. 2ena se tada okrenu brzo nekim mačjim pokretom. a zatim joj klonu glava. nišaneći bolje. Već idućeg trenutka žena poče da pada. Negde su ka-kotale uzbuđene kokoši. bez pratnje. i Kostać je već ležao nepomičan. a drugi su ih. Lice zbrisano. ni o sebi ni o njemu. kao da sad ona njemu brani ulaz. u tom slučaju. On oseti radost od pogotka. I tako bi. ali je samo izgledalo tako. i ubijene žene koja ga nije htela. udovica. pucanje i šenlučenje. kao da je miluje. da! Sad se i on seća. Zatim sahrana po mraku. A on je obarao glavu i ljutio se i stideo. Za dalje bežanje bilo je dockan. Bilo je očigledno da će devojka tu skrenuti. I cupkala ga je živo na krilu. ah samo za trenutak. nekako pažljivo i postepeno. sa velikom kapijom u sredini. začudo je prosto i obično. nije morala da čeka. Jedni su otvarali avlijska vrata da vide šta je. Potražila mu je pogled. pa u struku. kako se njemu činilo. 2ena. žene i deca. jer nije voleo da majka govori takve stvari. Ćuli su se glasovi i doziva-nja ljudi i žena. A kad su prišli momci koji su istrčali iz Fadilbegova konaka. I ono što ostaje da se preduzme i uradi kad pro-tutnje ovako neobični. gađajući pravo u grudi. u njegovim svatovima ću poigrati. Tu oboje pojačaše brzinu. ona će utrčati pre njega. i njen zapisnik koji ne kazuje ništa što nije i svaki prolaznik mogao da vidi. bilo je živo i veselo. Raširenih ruku. Njegova majka. Kad mi odraste i kad ga oženim. ne odvajajući dlanove od kapije. To je bilo jedne nedelje posle podne. Ako jeste. u predgrađu. i opali još jednom. sedela je na travi i držala njega na krilu. Činilo mu se da je sa ta dva metka prikovao to telo uz vrata. Slušali su ih i gledali sa užasom ljudi. I sve je zavisilo od toga da li je glavna kapija koja vodi u veliku avliju otvorena ili nije. u dva razna groblja.

uvek sa težištem u sebi. nego ga je obasipao grdnjama. živeo je i poslovao bez određenog ličnog odnosa prema pojedincima. ispod tih brkova retko su se javljali beli pravilni zubi. snažan čovek. . Od haljadu ljudi koji se posvete nekom određenom zvanju. ni koga.) Počelo je još isto posle podne u Konaku. jednakom prema svakom. koji imaju istinsku sklonost i stvarne soosob-nosti za tu vrstu posla. (Zbog tog uvek kao zažarenog majore vog lica i zbog živog sjaja u očima. mlada. kad ti kažem. bez izlišne surovosti. Covek Omerpašinog poverenja. stvarno i suvo. ali nekom hladnom učtivošću i nekom tihom bezličnom pažnjom. Učtiv i pažljiv čovek. Lice uvek osma-glo. u sećanju. U haremu dve žene. U njegovom kućanstvu vidi se red i oseća blagostanje. ali odlučan i strog u suštini. da bismo se lakše kretali kroz svet živih. revnosno. ali nerotkinja. a Ahmetaga. Kostaćeva sudbina već je postala ^-^predmet«. ali nisu mogli nikako da se razumeju ni objasne. Jedan od tih je svakako bio major Sabit. I svega je nestalo. Teško hvatajući vazduh. sam bez potreba. ali bez strasti i ličnog računa. druga. momak je mucao i petljao: ^^Kažu. u crnoj ko-niičkoj uniformi savršenog kroja. reči jedne nije izgovorio. iz dobre i imućne carigradske porodice. koji je imao svoj broj i svoju oznaku -^^poverljivo«. a na osnovu raporta dežurnog oficira. . kažu Kostake efendi ubio . . koji je zazirao od nepovoljnih vesti i mr-zeo užurbane i zadihane ljude. ubijen . kao da je sa dva beskrvna leša. Bez uzbuđenja. ulepšano Ui iznakaženo do bezobličja i besmisla. sa onoliko lukavstva i nasilja koliko je . ni zbog čega. naslanjamo se i na one kojih više nema. u stvari. iskorišćujemo zlosrećne pokojnike bez odbrane i snage.) Pokreti retki i spori. Ali tada je došao oficir iz zgrade preko puta u kojoj su kancelarije Štaba. sumnjivo jelo i isptituje mu ukus. Na ljude oko sebe i na njihove živote gledao je mimo i ravnodušno. • Ubijen si ti u glavu! • Ama. da se kreće među ljudima. a i po sklonosti. Sa nagonom rođenog čuvara reda usredsre-dio bi svu svoju pažnju na to naprslo mesto. sve zauvek pokopano. . Pogled mu je ostao čudno zabrinut i ukočen. a njegove jake bele ruke najviše su počivale nepomično. . neupućeni su govorili da on voli da pije. (Tako mi. sve dok se u njima ne pojavi i u njihovim postupcima ne objavi neka protivreč-nost. ali jako bi se prevario ko bi pomislio da je to osmejak. uredan i čist. on je po svojoj dužnosti. stalo da raste. kosa i kratki brkovi bakrene crvene :5* 227 boje. odstupanje od zakona i propisa i postojećeg reda stvari. on je ispričao kavedžibaši šta se desilo sa njegovim prijateljem Koštacem. Debeli čovek se nije maknuo s mesta. u dva groba bez imena. Ali odmah zatim. nije mu dao da kaže ni ono što zna. nesklad ili pukotina. kao da proba neko nepoznato. prema ču-venju. a možda ni toliko. na ivici grobljanskog prostora. Natrčao je pravo na kavedžibašu lično.neposvećenoj zemlji. ubijeni«. • Magarče! I nikako nije moglo da se razabere ko je ubio. lepotica na glasu. najpre u Konaku i u gradu. već sutradan. pa i to umereno. ubijen . . Istragu je vodio lično šef seraskerove službe bezbednosti major Sabit. produbljivao ga i ispitivao do dna. Od Kostaćeve jadne drame sa nepoznatom devojkom svak je sad krojio sebi priču po svojoj meri i prema svojim potrebama i ćudima. Onizak. on nije pio ništa do vode i voćnih sokova. uveličano. U tom trenutku postajao je taj pojedinac za Sabita zanimljiv. U samoj zgradi Štaba. za koje smo možda samo po imenu čuli. a neophodan svima i uvek siguran u sebe. imao oko za ono što drugi ne vide ili namerno neće da vide. pa zatim po celoj Bosni i Hercegovini. samo je nekoliko puta lako obliznuo gornju usnu. gde se sahranjuju javni grešnici t samoubice. ubijen. Jedna starija. kao da je juče ne^rde prenlanulo od jakog planinskog sunca. sve je uskrslo i oživelo i. Vest je doneo jedan od Ahmetaginih momaka. samo je desetak njih. na tom mestu automatski se otvaralo područje njegovog de-lanja. izmenjeno. u novom obliku. miran na reči. sa kojom ima već treće zdravo dete.

Bilo je jasno da se iznenada pružila prilika za još jedan sukob između vojne i civilne vlasti. Tako su iz senke i pozadine izvučena još dva l^ca seraskerove mnogobrojne pratnje. vratio se i onaj oficir sa Hajrudinpašinim odgovorom. daleko izvan ovog života. Sporazumeli su se brzo. dubokopoštovana gospodarice moja. a razgovoran i pokretljiv. A videlo se takođe da će paša. sa živim i pametnim očima ispod sedih obrva. Kad su prevedena. Drugo je bilo očigledno namenjeno Saida-hanumi. i da će to za obe zavađene strane biti. poznat zbog svoje smele pravičnosti i nepod-mitljivosti. ali rezultat istrage je unapred siguran: -U nastupu umne poremećenosti. na javnom mestu. svog pomoćnika i najbližeg saradnika. ali je nedovršeno zgužvano. poslao ga je odmah civilnom guverneru Нај-rudinpaši. major je naredio da se vrata na sobi zapečate. vrlo verovatno. jer je bilo očigledno da neočekivano Kostaćevo zlodelo nema veze sa vojskom ni sa politikom. Treba svakako otvoriti istragu. smehom ili psovkama svoja mišljenja o luksuznim haljinama i svakojakim toaletnim spravama i sitnicama za koje nisu ni slutili da postoje. zvanog Demirbaš. Prvi će voditi sudski istragu. a sve ono što on u ovom trenu čini. a drugi izvršiti potrebna hapšenja i proveravati raspoloženje građanstva u vezi sa ubistvom. Dok je vršio taj posao. radio je sa istim spokojstvom. ali nema ništa protiv učešća i jednog oficira u tom poslu. Cim je popis završen. Pratio je Omerpašu i na njegovim ranijim pohodima. Time je za seraskera i njegovog šefa policije čudni i neprijatni događaj sa Koštacem bio uglavnom okončan. . videlo se da je prvo bilo za nekog prijatelja u Bukureštu. sa oštrim traženjem da građanska vlast prepusti vojsci dalju istragu. koji bi svakako mogao da zauzme i neki važniji i viši položaj da nije bio lišen ambicija. Svaki svoj posao. i ovog puta popustiti pred vojnom vlasti i ostaviti njoj da stvarno vodi istragu. i mora đa čini. jedna od stotinu sitnica l^oje tome cilju služe. Sabitov pomoćnik Idris-efendija Ruščuklija i sudija Junus-efendija. Na licima podoficira koji su pretres vršili mogli su se čitati svi stepeni iznenađenja i čuđenja pred svim onim što su nalazili u ostavama i sanducima. ali se po na-busitom tonu videlo da ga je diktirao Hajrudin. Sam je poneo nekoliko listova hartije koji su pored mastionice i posipača stajali na toaletnom stolu. Odgovor je potpisao pašin ađutant. . Ovako su morali da se uzdržavaju i da oborene glave. i pored jetkog tona odgovora. Bio je pre vremena posedeo. on je bio i savestan i hrabar. i Idris-efendiju Ruščuk-liju. serasker je pozvao majora Sabita na referisanje. jer se zločin desio u gradu. Bez oklevanja i premišljanja. i neumoljivo strog i dosledan. veseljak i bekrija-čo-vek. Major je pozvao za sutradan ujutro Junus--efendiju. treba odmah preduzeti nešto protiv pričanja i ogovaranja koja će svakako poteći ovim gradom u kome se i neznatnijim povodom grdi i kleveće Konak i sve što dolazi iz njega. kao da je krajnji i uzvišeni cilj svega što on radi daleko. jer je u pitanju sera-skerov lični službenik. samo beznačajna sitnica. . da mi ne uzmete odveć za zlo .. Ne čekajući Hajrudinpašin odgovor. Glavni vojni sudija u Omerpašinoj vojsci bio je Zejnil-efendija. siguran u seraskerovu podršku. I o jednom i o drugom treba kazati nešto. Vrativši se u svoju kancelariju. i jer zakon tako propisuje. U M . takođe major po činu. Major je sve te hartije poravnao. I da tu nije bio sam major Sabit. darovit i pronicljiv pravnik. Major je mirno saslušao oficira o nesreći koja se malopre desila u gradu.« I drugo. >>Kolenopriklono Vas molim. sa bravom i ključićem od srebra. U tom poslu.-м Tu je pisanje prekinuto i tekst precrtan sa dva jaka poteza perom.neophodno. i onaj najsitniji kao i najteži i najkrvaviji. počinjući sa poslednjim. ćutke slažu i popisuju nakit. odelo. što je važnije. major je naredio da se obiju vrata na Kostaćevom stanu i da se izvrši pretres kome je lično prisustvovao. pregledao je te većim delom neispisane hartije. Paša smatra da istragu treba da vodi njegov činovnik. slike i knjige. Još za videla. oni bi svakako i glasno izražavali šalama. izgladio i stavio u svoju crnu kožnu mapu. itd. zanimljivije i važnije od događaja samog. Samo na dva lista bili su počeci nekih pisama na rumunskom jeziku.

A kad. onda stvar može da izvede samo ovakav znalac i tumač zakona i propisa kao što je Junus-efendija. ili onim što smatra srećom. bar ne lako ni brzo. Bio je sušta protivnost onih sudija koji vole da naduvaju i zapletu neki ^^slučaj«. s druge strane. Junus-efen-diju. i pri tome je uvek u miru sa samim sobom i svojom savešću. umeo je samo da im sudi. koje je u svojim shvatanjima i sudovima stavljao niže od svih živih bića. Ono što bi sagledao dok se zadržavao u tim dubinama mora da je bilo strašno. imaju dobru platu. nekako pogrešno sklopljen i sav raskliman. kao ni toga zla. sve tamo negde do njenog dna. kao što je poznato. bela pravilna lica. a pogled krupnih hladnih očiju ukočen. sa izuzetnom sposobnošću da u svakom sukobu između države. izobliči i preda ^-za-služenoj kazni« ljudsko biće koje je. Naročito u ovakvim nemirnim i izuzetnim prilikama. kao da čita obrazloženje presude ili citira zakonske odredbe. ma kakva ona bila. treba dati neophodnu pravnu podlogu. iako ponekad mesecima nemaju šta da rade. a ta profesija načinila je od njega stvorenje naročite vrste. Ćuti mnogo i uporno. tužno opuštenih brkova. Ne smeje se nikad i sa čuđenjem vas gleda kad se osmehnete. Od svoje profesije — tumačenja zakona i njihove primene na složene i nepredvidljive pojave života — izgradio je sebi visok životni poziv. a on je i ostavljao utisak čoveka koji ume često da zaroni duboko u tu nauku. I tako se ostvaruje i provodi i ono što gola sila i obična naredba ne bi mogle provesti ni ostvariti. iz učtivosti. Za njega su govorili da je -^dubok pravnik«. S vremenom. među ljude. prekaljen činovnik i branilac državnih interesa. To je čovek-pravnik. nikad potpuno da razagna i zbriše. nije imao mnogo posla. nema toga dobra. obična je šeprtlja i veliko ništavilo u svom ličnom i porodičnom životu. s jedne strane. kad stvar reše. Samo najkrupnije stvari dolazile su pred Zejnil--efendiju. Omerpaša je znao da će tamo morati biti prekih suđenja i brzih i strogih osuda i zaplena imetka. i to jasno i ubedljivo. taj Junus-efendija. koju nije mogao docnije. koje ovakav ugledan pravnik mirne savesti nije sposoban da počini. koji oduvek daje karakteristike i ocene M . lice mu dođe kao u čoveka koji se sprema da kihne. i neke manje ustanove ili nekog pojedinca. a kad se javi. uživaju naklonost starešina. pokreti su mu ceremoniozni. a i te je on svojom oštroumnošću i svojom pomirljivom naravi uprošćavao. a sudio im je kao da su neživa priroda. zvanog Demirbaš. Cesto viša vlast želi da ima takvog čoveka i da joj bude tu. skrenulo sa puta zakona. kad se vratio na površinu. da bi posle. To je čovek-sudija koji na svet oko sebe gleda samo kao na područje svoga rada i poziva. Inače. na dohvat ruke. gde se kriju koreni ljudskih odnosa. pusti pesak ili mrtvi kamen. To se može najbolje saznati od kavedžibaše. ljudi su za njega postali samo predmet za slobodnu igru i bezobzirnu primenu zakona. Slučajevi krađe. A. koji je strašan i kao sablja oštar u ulozi sudije i državnog pravobranioca. sa postupcima i obrazloženjima za koje Zejnilefendija nije najpodesniji sudija. ubilo je u njemu veru u sve drugo osim u golo i tvrdo slovo zakona. Polazeći u Bosnu. odličan poznavalac zakonskih propisa.Štabu su ga voleli i poštovali i zbog toga je izgledalo da je neophodan. samo da bi mogao da zaustavi. Jer kad nastupi trenutak da nekoj državnoj potrebi i odluci vladaj ućih. crnih. ali ne može. ume brzo da nade u nekom tekstu zakona ono mesto koje govori u korist države. kao mlađeg kadiju. Bio je još vrlo mlad kad se u Stambolu pročuo kao vest pravnik. tuča i sukoba u jedinicama rešavani su po disciplinskom postupku. izgledali naročito vesti i pametni. Ono što je tamo video i saznao. Izgubio je svako razumevanje za čoveka i poslednji trag ljubavi ili sažaljenja prema ljudima. On ima samo jednu ambiciju: da svojim izuzetnim oštroumljem nadmudri i belo-danu životnu istinu i život sam. svodio na najmanju moguću meru i oduzimao im od oštrice koliko god je mogao. Ne razume i ne prihvata šalu. Takvi ljudi su ^korisni«. u svojoj bezobzirnoj težnji za srećom. U stvari. i da ih utera u laž. i to onakav kakav je vladi i državnoj vlasti potreban. onda govori glasno i svečano. i želeo bi to. kao nekog koji ne zna šta radi ni kakvim se sve opasnostima izlaže. Izgleda kao da mu se od toga lice zgrčilo u grimasu hladnog užasa. pokuša i sam da se osmehne. Stoga je — po dogovoru sa Sabitom i sa Zejnilovim pristankom — poveo. Covek je visok.

Tako je sve poslove vodio on i o svemu odlučivao u suštini. i to tako kao da je miljama udaljen od onog što se dešava tu pored njega. donosio odluku o onom što treba učiniti. i mrzi i prezire. pa tek posle dužeg ispitivanja. požali i nagradi. osuđen da sudi i kažnjava umesto da živi i uživa. On izdržava sve. Sve to dolazi od njega i njegove zlosrećne bolesti. koji je bio potpuno neosnovan. možda i čitave gradove i pokrajine. Njegovi ljudi su to podnosili. U tom svom skloništu. I svi su oni ulagali sve svoje sile da što bolje izvrše njegova naređenja. zvani Demirbaš. počeo da radi kao pismen i priležan mali činovnik u civilnoj upravi. on vuče za sobom mnogobrojnu porodicu u kojoj se ne zna pravo ko je kome rod. nigde pojavljivao lično. kao i sve druge nezgode i teškoće.svih ljudi u seraskerovoj službi. Uz bolesnu ženu i petoro dece. nekih svastika. hoda mrk i nevoljan. poređenja i procenjivanja. Zbog toga Junusefendija. ako je bilo potrebno. rasla je u njemu i njegova bolest. Sabit je bio starešina koji ume da izabere saradnike i da ih veže za sebe. U kući im vlada mrzovolja i nepoverenje. velika nesreća za njega i njegove. merio i računao. i koji će taj zadatak nesumnjivo izvršiti kako treba. kao što je mogao. To je bio Junus-efendija. kao da su svoju najveću nagradu nalazili u tom da služe majoru Sabitu. To treba odeti i nahraniti. on je preko saradnika sakupljao podatke. koja je u petnaestoj godini. To mu je trovalo život od jutra do večeri i razaralo san noću u postelji. bolje rečeno: onom čemu on služi. Imao je ženu nerotkinju. Sabit je imao svoj naročit način vođenja poslova. dalje sudskim vlastima. ustrašeno stvorenje. sa isto toliko. a to je vrlo važan položaj. kao da radi sa neživim predmetima. i svaki je bio spreman da podnese i više od toga. još mlad. Pomoću uticajnih rođaka prebačen je u vojnu službu i prešao u Carigrad. ali je nije pustio. bez ikakvih ličnih radosti ni strasti. Za njega je to opasan glupak koga smatraju pametnim samo zato što su mu tri prsta desne ruke uvek crna od mastila. a služba u vojsci i kretanje po kažnjavanim . Uporedo sa njegovim društvenim usponom. već je potamnela i usukana kao usedlica pre reda i vremena. a ovog krutog prav-inka. a njega niko u kući ne voli i ne poštuje. čovek koji će sutra ujutro dobiti zadatak da u pravnoj proceduri što brže i što dublje pokopa »nesrećni« slučaj Kostake Nenišanu. kao što u osnovi nije bio ni sebič-njak ni tvrdica. a kuću puni samo dečijom piskom i prigušenim. ženinih i svojih tetaka i rodica. On sam nije se. Idris-efendija. Zatim bi upoznao sa celom stvari seraskera i. ludim ženskim svađama u kojima je ovaj inače strašni i nemilosrdni pravnik samo bedan svedok i nemoćna žrtva. mirno i strpljivo. jer je Indris-efendija dobro plaćen činovnik. bio je Sabitov prvi pomoćnik. izvršenje odluke prepuštao opet saradnicima ili. Poćerka. pokudi i pohvali. i velikim brojem njihove dece. siv čovek bez svog života. osim posve izuzetnih slučajeva. sve ženske. Taj na prvi pogled normalan i trezven činovnik bio je duševno bolestan. i sve to prazni domaćinove džepove. zbog nečeg. jer ne može nikad da mu ugodi ni da ga zadovolji. I taj strah. Svaki -^slučaj« on je vodio i svršavao preko saradnika. ukorak ga je pratila teška manija. veliki bezdušnik koji tim svojim otrovnim pravničkim mastilom može da upropasti i najboljeg čoveka ili iskoreni celu jednu porodicu. ali naročito — na jelo i odeću i predmete svakodnevne upotrebe. ali je odgovornost i sva omraza padala ne na njega nego na njegove saradnike koji su se lično pojavljivali pred svetom. pošto bi dobio njegovu saglasnost. U svakom poslu držao se po strani. Tu je svršio nešto škole i. strah od gladi i siromaštva. Drugi seraskerov službenik koji će imati posla sa ovim slučajem. kao što ume da ih zaposli i optereti. Tek njegov ludi strah od gladi i nemaštine činio ga je takvim. poremećen i opterećen čovek. 2ena je mršavo. Taj Sabitov pomoćnik Idris-efendija bio je rodom iz Ruščuka. Osim toga. i više. odnosio se na sve pomalo. Nije on bio ni sladokusac ni izelica. u otrcanom mintanu i izgaženim mestvama. sakriven negde pod zemljom ili pod vodom. jede i rasipa bez reda i računa. zatim prebirao svoje teftere i spiskove. naročito preko ovog Idris-efendije. i duguje svakom i svuda pomalo. oženjen bogatom naslednicom. Usvojili su pre nekoliko godina žensko dete iz njegove porodice. i nezdrava pohlepa koju sva blaga i imanja ovog sveta ne bi mogla zajaziti. i pored svoga visokog položaja i dobre plate. dete sitnog trgovca. a sve to troši. koje najviše strada od njegove bolesti. niti je na nju doveo drugu. Tu je brzo napredovao i najposle se našao kao pomoćnik majora Sabita. Istina je da je Junus-efendija mrgodan.

Tek tada bi postalo . Kao što snežni predeli šire tako jaku studen da se ona povremeno oseća — kao jeza ili hladan vetrić — i u krajevima u kojima snega nema. izgleda kao najsigurnija zaštita protiv svakog straha i zla. Onaj ko bi se te zavisnosti oslobodio. Samo prividno je u tom svetu svako izobilje. Glad je — kako on sada vidi svet i ne ume i ne može drukčije da ga vidi — stalni pratilac živih stvorenja uopšte. biće koje nije podložno ponižavajućim brigama i strahovanjima. a ubrzo zatim hladno. Ali on se grčevito drži svoga starešine Sabita. neprimećene. i kad i sam može već sutra doći u položaj da grize svoje rođene prste od gladi i da zeva od žeđi kao pregaženo pile na usijanom letnjem drumu. A čuda se ne dešavaju. I dok on sa takvim mislima jede 1 najbolji ručak. prezadužen. već malo dalje počinju i u beskraj se protežu predeli oskudice i nemaštine. čitavi narodi izgladnelih i slabo hranjenih ljudi koje bi samo neko čudo moglo nahraniti. To je bio slučaj u većini pokrajina u kojima je boravio po dužnosti. ili mu otimala kašiku iz ruku. ne hrani ga i ne veseli. kupiti. jer još dok jedemo i pijemo svoj deo. i muti unapred svako uživanje. rasku-ćen. jer mu on. Ona je čovekova sudbina na zemlji. posluga nevešta i nevaljala. nasilja i zloupotrebe. kad je jednom zgotovljeno. (Izgleda da se na ivici društva u kome dugo vladaju neredi. tako su neka daleka područja stalne oskudice i dugotrajnog gladovanja koja ubija narode i pustoši zemlje. nego truje i ogorčava. kad se jednom izvitoperila i otkinula. brašno. jer se samo od sebe isparava. Mnogi od nas jede koliko hoće. Sve to treba pronaći. taj bi tek od sebe napravio pravog čoveka. koja ga je svuda ukorak pratila. možda neće nikad ni biti. u stvari. svojim prisustvom trovala sve njegove obroke. Prokletstvo čovekovo. I nije samo pitanje: imati ili ne imati. nije se više dala ispraviti ni zaustaviti. Drva je teško nabaviti. povrće. tako da je u toku godina prosto pojedena i liči na one štale u kojima su gladni konji i drvo sa jasala oglodali. I ono što je pojedeno i popijeno. pa sve i da ga niko ne dirne. prostranstva neplodne i neobrađene zemlje. pa bajato ili prokislo. opsednuti smo njome. Ovde u Bosni je njen dah osećao na svakom koraku i u svakom trenutku. a lako i brzo troši i rasipa. šećer. a osiguranja i trajnog zadovoljenja tu ne može biti. mesiti. i još crnje. ne možeš ga sačuvati. u kojoj malo njih seju i rade. kuvati. a isto je. često javljaju ovakve bolesti u pojedincu čoveku i tu. zatim pripremati. širila svoj smrtonosni dah u mesta i gradove u koje bi on nogom stupio. Mnoge su stvari potrebne čoveku da bi došao do jela: meso. Sve ono što nas hrani. maslo. doneti. mislio je Idris-efendija često. prati čoveka neprestano. i odnosila mu ih ispred usta čim bi pokušao da nešto okusi. i živeće možda tako do smrti svoje. nije u tome što ponekad može da ostane bez ičega i da gladuje. sudove valja prati. onako priseban i samopouzdan. a koju jedu i grickaju i domaći i strani neradnici i gaze zaraćene vojske. Ono što je toplo biva već posle nekoliko trenutaka mlako i bljutavo. ugroženo od samog početka sa svih strana. i još desetine nekih dodataka i začina. da ćemo i mi sami ubrzo ogladneti i ožedneti. Idris-efendija je bio osetljiv na tu avet gladi i nemaštine. sapun je skup. peći. gubi i kvari. i zato mu tako odano služi.pokrajinama ili ratištima samo povećavaju tu muku. Sad nije tako. mi znamo da za sve ljude nema i neće nikad biti dovoljno hrane. skupo plaća. vodu donositi. i odbijamo je i zavaravamo samo nepotpuno i privremeno. ali ko to može znati i unapred sigurno tvrditi. ali šta mu to vredi kad sa njim jede i njegova misao na sve one koji gladuju. sada u ovoj Bosni koja ni od prirode nije bogata nekim sjajem i ra-skošem. nego što je samo postojanje vezano za jelo i piće. Tako glad. i protiv nje je teško boriti se. Njegova misao. A ova misao: da se do svega mučno dolazi i da se sve brzo troši i gubi — ide ispred jela i pića. koja mu je u snovima služila svakovrsna jela. pepeo izbacivati. stalno ga gledaju nečije gladne oči prekornim pogledom. rastu do postupnog besmisla i otvorenog ludila. jer ako na jednom mestu ima svega. Sitost je izuzetno i prolazno stanje. mnogo ili malo? Te muke i nezgode sa jelom raznovrsne su i mnogobrojne. brzo unište proždrljiva i rasipna kućna čeljad i kojekakvi gosti i čankolizi. I treba spremati novo. A to jelo. krepi i zadovoljava — teško se dobiva. kao u opkoljenoj tvrđavi. jer svaki novi dan nosi novu glad i žeđ.) Idris-efendijina naopaka slika sveta sve se više zgušnjava i ustaljuje u njemu. Ona mu je prikazivala ceo svet kao poharan.

kako bi dokraja unesrećio ovu zlo-srećnu zemlju. Sve ono što je kupljeno za njegov gotov novac ili što će morati pre ili posle platiti ili vratiti. Omerpaša doneo sa sobom. Dok se kupa u banjici — a uživa da se kupa i voli da je čist — pogled mu padne na sapun koji se penuša pod njegovom rukom — i sve 14 se u njemu smrači. a najbolje i najslađe bilo bi nešto što je nađeno. pa drugo. jer sve ispred njegovih očiju i iz njegovih ruku čili. zna mu poreklo i cenu i meru. nestaje i gubi se u nepovrat. samo mu opterećuje stomak i truje krv. I gotovo uvek. odeća ili obuća. U isto vreme javlja se u njemu pitanje: da li se donovi manje troše kad čovek staje na prste ili kad stupa najpre petom na kamen? Ne može da nađe odgovor i zato pokušava prvo jedno. dođe mu da zaplače. Pažljivo korača. za njega je unapred zagorčano. i na sve čudniji način. nastojeći da staje samo na glatke i široke kameno ve. Sam se pred sobom stidi toga. A sarajevski građani koji ispod oka. a u njegovoj kući — kao da je prokleta — brže nego kod ostalog sveta. ali bez plaćanja ili zaduženja i obaveze. i to strahovito brzo. pojede se i popije. gledajući kako se tvrda i sigurna metalna para kojom je ovo zadovoljstvo platio pretvara u vazduša-ste mehuriće. I kako niko od njih nikad ne bi mogao ni naslutiti šta je to što ponekad nagoni Idris-efendiju da na mahove tako skakuće i pelivani sokakom. u kratkoveku penu. čini mu se da je sve to pojedeno pre nego što je došlo na njegovu sofru. možda. Jedino ono što dobije od drugih. svakodnevnim radnjama i postupcima. jelo. za njega se odmah pretvaraju u strepnju od gubitka. i sve češće. Tada ih posmatra krvnički. može čoveka da zaluđuje i unižava i muči ovako kao što čini sa njim. kako ne bi izve-trio i propao uzaludno. I to oseća na svakom koraku.nemoguće ovo što se njemu dešava: da strah od gladi. i odjednom oseti kako mu u grudima raste ljutnja na ovu sitnu i oštru sarajevsku kaldrmu. Svejedno. teži i stra-šnji od gladi same. To kako se čovek ponaša dok se kupa. u razne muke i neprilike. izliže ili polomi. Revnosno nastoji da uhvati i poslednji od tih mehurića sapun-ske pene i da ga utare u svoju kožu. Sve se u njemu buni protiv takvih suludih i nedostojnih misli i osećanja. isprosja-čeno ili čak. oteto ili ukradeno. koja kvari obuću i nemilosrdno troši donove. On i ne živi svoj život i ne uživa u stvarima koje ima. sa strahom posmatraju vezirskog službenika na ulici. kao i ono što nestaje ispred njega samog. on pojede u slast i oseća da mu to daje snagu. Pognute glave. kako satiru odelo i nameštaj. hatrija. nego i takav hod računaju u veliki arsenal onih često neobičnih i nerazumljivih zala i nevolja koje je. bilo da je u pitanju. Ono što pojede i popije kod svoje kuće. ali ništa ne može da ih spreči da se svakom prilikom. čini mu se da oni to rade u nastupu nekog rasipničkog ludila i u nameri da bi njemu napakostili. Njegova pogrešna misao i njegovo naopako gledanje na te stvari dovodili su Idris-efendiju. u ružno žaljenje. i vidi brzi nestanak. obrecava se na njih. Sve što nabaviš i imaš. da zakuka. Gledajući svojim očima kako ukućani i posluga trpaju tu prokletu hranu u sebe. čas sitni i kratki. hleb Ui sapun. mastilo. ide nekim poslom. . A žao mu je svega. — Tako i to malo zadovoljstvo donosi na kraju samo muku i gorčinu. patio od svakog izdatka i trošenja. skromna čaša boze ili skupoceno piće malvasija. oni se mnogo i ne trude da nađu neki odgovor. i ta njegova muka i briga ostaju u njemu. usput i slučajno. jer su u protivnosti sa njegovim stvarnim položajem i svim njegovim shvatanjima. On je sve više. Treba dodati da su Idris-efendiji ne manje muke zadavali i svi drugi troškovi koje život nosi sa sobom. sve to za njega i nije pravo jelo ni piće ni istinsko uživanje. Dok gleda svoje ukućane kako jedu. ali Idris-efendiji se dešavaju slične stvari i nasred ulice. duvan. od toga su mu koraci nejednaki. čas neobično dugački. ne javljaju. to bar niko ne vidi. straći i pocepa. pri najobičnijim. a ponekad iz njega i glasno provale mržnja i potmuli gnev. po njihovom mišljenju. namrgođen. Sva dobra koja svet pruža. posredno. u ništa. Sve su redi trenuci srećnog zaborava kad Idrisefendiju ne muče takve misli. I tako je u svemu. uzalud se pitaju šta treba da znači takav čudni način hoda.

pati od njihova trošenja. Videći da se hanuma stišava. a lišen je smisla za pun život i njegove radosti. nazivajući je pogrdnim imenima na turskom i na rumunskom. ali ona ih je naporom volje zaustavila. — Hatidža. — Ti? Idi bestraga! Ko te zvao? Baš mi ti trebaš! Zatim je odmah stala da viče neko drugo ime. drhteći od straha: — Tu sam. redom. ali tada su njoj. reda i logike. prijavili Karasa. nogom prevrtala peškune. sa ustreptalim čipkama i zatalasanim velovima koji su poigravali oko njene bledoružičaste kućne haljine. ogorčena sopstvenim recima. Hatidža! Zbunjena devojka. Lupala je vratima. U očima ljudi sa kojima je radio. otišla u Karasov privremeni atelje. Samo oni sa kojima je dolazio u bliži dodir mogli su da naslute kakav je to bolesnik i nesrećnik bio. Saida hanuma je počela najpre da nemirno šeta. među jadnim običnim ljudima. A žena je povišenim glasom produžila na nemačkom. uveravala je tiho. — Na! Na! Was sagen Sie denn dazu? Slikar. Kao da je jedva čekala da joj to jave. iako se sasvim nije dalo sakriti. umire uporedo sa njima. Gospoda umetnici na svojim visinama mrljaju i brljaju. on je izgledao kao osobenjak. zbunjen ovakvim pozdravom. a zatim da tutnji i praska po sobama. zaustavila i pogledala je ogromnim začuđenim očima. nije znao ništa o nesreći koja se danas u gradu desila. Posle prvog zaprepašćenja i uplašenog ćutanja. i sad je. u zao čas. Idris-efendija je prikrivao koliko je mogao. Htela je mirno da kaže unezverenom slikaru šta se desilo. Cim je ušla zbacila je sa sebe mrkozelenu feredžu i razvila se sva odjednom pred zbunjenim slikarom. praćena starim momkom Osmanom. A kad se zamorila od vike i hodanja. koji je na neki način umeo ponekad da prozre i složene ljude i da sagleda i skrivene strasti i nepriznavane boljke. S vremena na vreme. . ^ ' Obnevidela od nekog velikog gneva. čeka već odavno u svojoj radionici. i bacajući se za njom čim stigne. ona bi je gonila napolje. Kavedžibaša Ahmetaga. A sve to zajedno stvara malo ali strašno mu-čilište od života ovog imućnog čoveka i visokog vojnog službenika. ali je odmah. žena je prolazila pored nje i jednako vikala: M^Hatidža! На!6 Omerpaša Latas g4i tidža«. to se osetilo u glasu. drhti nad njihovom cenom. koji još od sinoć nije nikud išao niti mu je ko od jutros dolazio. bacala jastuke. bez jasne veze. odvojio bi od nekog boljeg jela po jedan sahan i poslao mu ga. mrmljao nešto u bradu. sela je u jedan ugao i stala da plače uz prigušeno gnevno jecanje.nego okleva pred njihovom nabavkom. a onda se. bolešljiv i nedruževan čovek koji živi za svoju dužnost i svoj posao. prešla u viku i nizanje pogrda. odavno je izmerio i ocenio Idris-efendiju svojim aršinom. znajući dobro koliko će ga time odobrovoljiti i obavezati. To svoje osnovno i stalno osećanje straha od gladi i oskudice. najposle. nestaje. a kad bi se ta devojka pojavila. kako plaču samovoljne i ponosite žene koje se stide svog plača a nemaju snage da ga zadrže. ne . Obasipala ga je pitanjima. — Taj još ništa ne zna! Dabogme! Pa šta vi znate? Ništa. Suze su nailazile. kao i svoje nezdrave strepnje pri troškovima i izdacima svake vrste. Hatidža. Ceka na njena naređenja. Saida je preko svetle kućne haljine evropskog kroja prebacila feredžu i. neko od posluge je našao hrabrosti i ušao da joj kaže da slikar. Dozivala je poslugu. Ja. i Vest o nesreći prešla je iz Konaka u seraskerov harem kao iskra požara. a od toga se gnev u njoj podigao još jačom snagom. tamo na ^muškoj strani«. koja već nekoliko trenutaka stoji tu pred njom. U tom plaču je počela malo da se smiruje. a i ne gledaju šta se dole na zemlji dešava.

on bi se prepao i od straha i zaboravio da ima oružje.: već hteo nešto. i ne izgovori pogrdnu reč koju je već bila zaustila. — Hi. a njen govor menjao pravac i gubio smisao. Ali ovako . šta je i on bio? Luda i degenerik. što nije platio tu. Onako naoružanog ona ga je mogla golim rukama smlaviti. mora da ubija. jer je isto što i smrt. Ali da. nasrtala je na njega kao da je on za nešto kriv. ali i koliko snage i nesvesne vehčine ima u ovoj ženi! Koliko sposobnosti da se zgadi i ogorči! Koliko razu-mevanja i saučešća za svakog — osim za njega! Uveren da misli o njoj i o onom o čemu ona govori. a ovde ih ubijaju. žena je prosto sipala psovke. Odmah zaboravljajući ono što bi čuo. bez groba i sahrane. Da. za kojom on gine. tako da se potpuno izmenio i s uma sišao. Ali posle kraćeg ćutanja i nekoliko besnih dugih koraka. njena mašta je padala nemoćno. kao i inače svuda i u svemu. do samouništenja. Njen bes je rastao. o ubijanju i o bludu! Jer u ovoj kućerini sve je zaraženo poganim. traži samo patnju. na sreću koje nema i na zadovoljstvo koje beži čim ga on ugleda i zaželi.dajući mu da dode do reči. na Konak. Nemoćan kao u snu. ili bar malo ravnodušniji prema njoj. A otkako su došli u ovu zemlju još su gori. kao da neko iz nje govori. jadnik? I kad je već. i oborene glave ćutala. i proklinjala čas kad je u tu zemlju nogom stupila. vika se nastavi. ono veseljensko đubre od kavedžibaše sedi na šiljtetu i gricka slatkiše i sprema nove žrtve bezdanog.. To samo ovde može da se doživi. naopakim bludom. uverena sam da onaj ljigavi zlikovac. ovde bi i ovčica božija postala ris. bio je sposoban. Ne znam gde su nam oči bile. navikao da u svemu oko sebe nalazi sliku ili temu za slikanje. hleb i voda i vazduh su njime otrovani. na Sarajevo i Bosnu. neprirodna. . Ali. Nikad on to ne bi učinio u drugoj zemlji. Odjednom zaćuta. i zagnjuruje se u nju do bezumlja. Siromah Antoan! Da je pred njom stajao neki drugi čovek. kao nad mr-tvacem. Ko ze mogao uzeti u kuću tako opasnog luđaka? I šta je sve to trebalo tome evnuhu? Našao je tu nesrećnicu da se na njoj sveti zbog svoje nemoći. nego ovde. Ne. U Vlaškoj bar samo zlostavljaju žene. jadnica. nikako ne liči. Uverena! Stisnutih pesnica. nije ona znala koga ima pred sobom. ovaj grad i ova kuća u kojoj se samo o krvi i o ubijanju govori. a onda je opet nastavila da hoda i viče. a ne ovako. Bez reči i nepomičan. . svoju i tuđu. kao da je o nešto zapela u hodu. Zaista velika hrabrost i slava. veštiji. on je u ženi koja je . I dok jadni Antoan leži mrtav. baca u blato. mračnog bluda. A njegov tužan i zaljubljen pogled dizao je — kako izgleda — u njoj nov talas ogorčenja i srdžbe koja je imala i suviše povoda a nije nalazila dovoljno predmeta na koje bi se sručila. To im je sve što znaju. Dotičući tu valjda vrhunac bezumlja. valjda. i zato je bežala. Zastala je jedan trenutak. Koliko lepote. — Sta je hteo. ovako strašno. dozivala prokletstvo na te ljude. — Šta je ovo? Kakva je ovo zemlja koja će nas sve pojesti? I kakva je ta banda nitkova i kriminalaca koja se okuplja u ovom Konaku? Sve sam degenerik! Anđela bi pokvarile te lenjštine i pokvarenjaci. odlučniji. možda bi mu i pošlo za rukom da nekako smiri raz-besnelu ženu. a koja neće nikog da vidi i ništa da zna. Sad je vikala. . — Da. Opkla-dila bih se da je i ova nesreća izišla iz kavedžibašine jazbine. Karaš je gledao kako se ta velika lepota. Jer ovo što je počinilo ne liči na njega. . što nije nekako udesio. tu . među drugim ljudima. slikar nije mogao oči da odvoji od nje i njenih velikih gnevnih pokreta. samleti. od te lepote koja bi mogla svet da usreći. ne čekajući odgovora. bez ljudskog sažaljenja i. drvo i kamen i poslednja krpa. Sve to zajedno omađijalo je i zaludelo nesrećnog Antoana. A da je samo oštro viknula na njega. A u isto vreme. Antoan. tigar. i njega su otrovali. — Antoan. Samo ovde! Ovde i vazduh truje čoveka i goni ga u očajanje i ludilo. ali sposoban za sve. on je pogledom pratio njene pokrete kao igru razularenih prirodnih sila. ubijen žalošću. kao ekser u ćuftetu. a blud ubija. kao postiđena mišlju na leš i grob nepoznate nesrećne žene. i povlači sve za sobom. . mislio je samo na sebe. našao njegov vajni pištolj u njemu. šta ja znam. I to je i dokazao. a posle bi se. suznih očiju. sramotna smrt. ali ona se u govoru nije mogla zaustaviti. spljeskati. rasipa u vetar. .

vernošću senke. čak ni brzom kraju. kao da je to voda. idu gradskim ulicama kao da o svemu tome ništa ne znaju i ne žele da znaju. Pominjala se i ^Kršla«. u svom tuma-ranju. kako bi bar za koji trenutak još cstao leđima okrenut stvarnom životu. šta se može a šta ne. Velika soba sa štafelajem na sredini izgledala mu je klopka bez izlaza. o njegovom zločinu i njegovoj ličnoj nesreći. njena divna usta. kao da se ništa nije desilo u ovom gradu i kao da se i ne može desiti ništa što bi niih uzbunilo i poremetilo u njihovom tupom miru. na izgled mirni i ravnodušni. oborenih očiju. Nesposoban da potpuno shvati veliku ljudsku muku i pravu nevolju. Izišavši na ulicu. Dok je njegova ^-menada«. A toga istog časa počela je da se kreće. ma noH troppo. on je pomislio da bi najbolje bilo kad bi počeli sa slikanjem. bio je ipak postiden videći da i ova izbezumljena žena bolje oseća šta je red a šta nije. i kao da ona lepa žena ne besni i ne luduje po polupraznim sobama Konaka. u celoj pesmi ona je ostala neophodni. sa strahom je posmatrao prolaznike.. — Šta. pored nas i ubijaju se. kao što trag okamenjene školjke traje u krševitoj obali davno nestalih mora. prišla mu je sasvim blizu. i u tome je video spasnosnu misao i srećno lukavstvo. nepravilni pečati iskočili po finoj koži. šumno prelazila veliku prostoriju u svima pravcima i udarala o zidove. Rodila se tih dana i pesma o Koštacu i devojci. i Fadilbegova kapija na kojoj je trka između muškarca i žene našla svoj krvavi završetak kao na nekom unapred predviđenom cilju. njemu se činilo da će svuda sretati samo uzbuđene. vi: ><-Hajde da se slikamo!-^ Imate li vi razuma. izišao i Osman. o sarajevskoj suboti iza koje ne sviće nedelja. ah! Išla je pravo put njega. a u kojima junačka (ili samo nesrećna) ličnost može da živi vekovima. On taj izlaz ne bi ni našao nikad da žena sama. kao da ništa nije saznao ni video. da raste i da se grana. ne pitajući se kuda taj put vodi. sipajući svoje munje i gromove. Samo ime krupne devojke Anđe nije pomenuto nigde. izna-kažena. svuda prisutna a nevidljiva kao voda ponornica. crvena i otekla kao da su je tukli po njima. to je bila i njegova glavna želja. ne sećaj ući se. kao da će ga udariti. Mir. Posle onog što je doživeo maločas u Konaku. velika askerska kasarna pored koje je on protrčao za svojom žrtvom. zajedno sa svojom vikom i lupom gnevnih koraka. Nije tu više bilo ni pašinice ni Konaka. — Sta. a ovi su išli mirnim korakom. onako nešto po vašem rimskom načinu. da nećete možda i nešto da odsviramo. besne i nasrtljive ljude. kao da nije bilo ni ubistva ni samoubistva. i da takav hod ničem ne vodi. a primali i šapatom ponavljali ovi isti ljudi koji. O svemu je bilo govora u toj pesmi. Tu. tužno. pa čak i o Kostaćevom ><^šestopucu« koji je usred vedra dana prošarao sarajevskim ulicama. uzbudljivo a — lako? S tim jetkim i prezirnim pitanjem. to se nije moglo slikati. ne misleći. ali tako da ulivaju i strah i poštovanje. nego samo nerazumljivo ludilo i crna propast. Pa ipak je išao i dalje tim putem. drugim ritmom a u protivnom pravcu. nabubrela kao u porodilje. hoćete da mutite i razmazujete vaše boje. bezimeni predmet bez kojeg ne bi moglo biti ni Kostaćevog očajničkog podviga ni pesme o njemu. nije slučajno udarila na vrata i odjednom se izgubila iza njih. velike oči pobelele kao slepe. slikar se odmah zatim izvukao iz radionice kao iz vučje jame. a vi. sa ispruženom desnom rukom. šta hoćete? Krv se proliva ulicama. ne osvrćući se. I nešto od njihovog neverovatnog spokojstva kao da je prelazilo i na njega. Ali tek što je nagovestio kako bi mogli. Za njom je. a vi. ni zadovoljstva . Zaista. kao da su pomije. A u isti mah osećao je da je to samoobmana. nemoćna iluzija nemoći. o Kostaćevoj velikoj prezrenoj ljubavi koja bez smisla i vidljivog razloga ubija samu sebe i sve oko sebe. Nastojao je da ide istim takvim hodom. kad već nemate srca? I koga da slikate? Čoveku dođe da pljune na sve slike ovoga sveta. priča o Koštacu. Sam ne verujući u neočekivani spas. Na mahove mu se zaista činilo kao da se može i tako: ići u protivnom pravcu od onoga što se u stvarnosti dešava.vihorila tu ispred njega video jednu od antičkih menada koje je precrtavao sa mramornih reljefa u Rimu i — divio se kako je sličnost potpuna i savršena. kao navijena igračka. Širili su je putnici i dokoličari. tako da je morao da podigne oči i da je pogleda.. čoveku iz seraskerovog Konaka. da počnu sa radom. To Исе je bilo strašno. a on. jedna od onih koje se ne pevaju i ne kazuju glasno. možda. žena je oživela novim besom. Crveni.

koje ta pesma raznim ljudima na razne načine daje. Pesma i priča su se smenjivale i preplitale međusobno. Čudnovato kako je svakoj duši u Bosni draga strašna priča, utoliko draža i bliža što istinski život čoveku manje radosti i zabave pruža. Takvo je bilo i ovo kazivanje o stranom čoveku koji je, kao toliki drugi njemu slični, hteo svim sredstvima i po svaku cenu da uhvati tu prokletu, nedostižnu i nepojmljivu žensku lepotu, da je pričvrsti na jedno mesto, pronikne, i zadrži za sebe, a koji u toj želji nije umeo da se zaustavi, o čoveku koji je izbezumljen >^trčao za ženom«. Mnogi to želi a mnogi i čini, koliko u granicama svoga građanskog života može i sme, i kako najbolje ume. Ali niko ovako otvoreno i ovako strašno, kao što je on učinio i morao da učini. Događaj koji se desio tu, usred grada, posve izuzetno i iznenadno, postao je odjednom drevan, prirodan, svačiji pomalo. U čudnoj trci koju je mogao da vidi samo mali broj ljudi, onih koji su se zadesili u tim ulicama, pričali su sada svi, a najviše i najbolje oni koji je nisu svojim očima gledali, jer njih nije obavezivala stvarnost. U njihovim prepriča van j ima, sve se već utrostručilo, dobilo neprirodne razmere, i sve je dalje raslo, jer svi su imali potrebu da o tome pričaju ili da slušaju priču. Nije jedan od njih u nemirnom noćnom snu snivao da juri u takvoj nekoj divljoj trci između noževa i pištolja, čas kao gonilac, čas kao gonjeni. Nije jedan od njih u bunilu prekipelog seksa maštao da vLada potpuno, potpuno do bolnog smrtonosnog uživanja, tvrdim a savladanim i neotpornim telom lepe bezimene žene. Ali sve je to ostajalo zauvek pri njima i u njima, skriveno, živo a daleko od ostvarenja i od svake odgovornosti. A sada, evo, sve se to zaistinski desilo, pred licem sveta. I svi su o tome mogli da govore kao o tuđem zločinu i udesu, kao 0 nečem strašnom, strašnom za druge, a do bola uzbudljivom za njih; svi su sada smeli da se dižu, da nekažnjeno lete i padaju sa izuzetnim ličnostima koje su svoj podvig platile najtežom kaznom kojom se takva dela i nedela plaćaju. Priča koja se pronosila od usta do usta budila je u građanima mnoge od tih tajnih, neostvarenih 1 nepriznavanih želja, a u isto vreme bila za njih zastrašujući primer i štitila ih, kao neka vakcinacija, od kobne pomisli na ostvarenje takvih želja. Tako su građani, oduvek vesti u iskorišćavanju svega oko sebe, iskorišćavali i ovu priču o bludnom zločinu; ona im je služila i kao zadovoljstvo, i kao lek i pre-dohrana, i kao sredstvo za utvrđivanje verskog i porodičnog morala i zaštitu zakona, koji stalno svi krše i krnje, oprezno i pomalo, a on ipak uvek postoji i vlada i primenjuje se kad treba i na koga treba. Kad bismo svi mi imali mogućnosti, hrabrosti i snage da samo jedan deo svojih maštanja i najvre-lijih želja pretvorimo u stvarnost, samo u jednom času svoga života, bilo bi celom svetu i nama samima odmah jasno ko smo, šta smo i kakvi smo, i šta sve mi ljudi možemo da postanemo i budemo. Srećom za većinu nas, ta mogućnost ne postoji i mi ne prelazimo nikad od maštanja i prolaznih suludih pomisli na dela i očite postupke. Ali onaj kome se to po njegovoj zloj sreći desi, taj nalazi u svima nama nemilosrdne sudije. U strogosti ili ravnodušnosti prema tom nesrećniku ispoljava se i nesvesno naša dvostruka osveta. Mi mu se svetimo i zato što je našao smelosti da učini to što je učinio, i zato što je mi nismo našli i nećemo nikad naći. Ili pak iskorišćujemo njegovu propast da se svetimo nekom trećem, protiv koga inače ne možemo i ne smemo ništa. Tako je bilo i ovde. Sarajevo nije grad zločina, bar ne javnog i krvavog; pre bi se moglo reći da je grad mržnje, a mržnja lako nalazi sve nove povode i u svemu vidi sve nove potvrde za svoju opravdanost. Tako se i u svim ovim pričanjima još moglo i naći ponešto razumevanja i sažaljenja za očigledno poludelog nadzornika seraskerovih kuhinja, pa čak i za bezimenu devojku, a sva mržnja i osuda padala je na seraskera i na njegovu vojsku i pratnju. I onaj koga nisu zanimali ni Kostać ni njegova žrtva, smišljao je šta bi povodom njihove nesreće mogao zlo i nepovoljno kazati o seraskeru, a da njegovo ime ne pomene. Kod takvog gospodara, eto, i kuvari ubijaju! — To oni u suštini svi govore, ili bi to hteli da kažu. I mršavi Saćir-efendija Sofra, koji ispija kafe i krčmi pamet po ćepencima u čaršiji, govori isto, samo na neki posredan i lukavo učevan način. U svojim ćitabima on je našao neku staru izreku: -^Neka Bog sačuva i onog koji beži i onog koji goni!« I sad neumorno ponavlja i u bezbrojnim sofizmima s lica i s naličja okreće taj citat,

primenjujući ga na Kostaćev slučaj, a u svakom pokretu i pogledu krije se po jedna aluzija na seraskera i na vremena i običaje koji su sa njim i njegovim ljudima došli u ovo inače mirno i uljuđeno Sarajevo. (Sve zlo, teško i neobično što se u ovom gradu dešavalo i ranije, pre Omera i bez njega, zaboravljeno je ili proizvoljno stavljeno na njegov račun.) Idućeg petka zvanično je žigosan krvavi događaj. U dvorištu Begove džamije držao je pred gomilom zabuljenih žena svoj ^<^vaz« imam Jakubović, poznat zbog svog strogog morala i oštre rečitosti. Ne pominjući nesrećnog stranca ni ubijenu devoiku hri-šćanske vere, on je napao zle običaje i navike koje donose stranci, a i upravljače i glavare, jer su starešine odgovorne za postupke i prestupe svojih potčinjenih i mlađih. I neka niko ne misli da će izbeći nebeskoj kazni zato što je moćan i naoružan! Da se sve sablje ovog sveta, rekao je imam, sliju u jednu jedinu, bile bi samo slamka jedna prema božjoj sablji koja kažnjava poročne ljude i javne i tajne gre-šnike, i one koji ih zaklanjaju. Vemici koji su ga slušali nisu razumeli svaku pojedinu od imamovih reči, možda svaki nije shvatio ni na koga one ciljaju, ali im se svima, u velikom strahu njihovom, činilo da čuju fijuk svemoćne i svuda prisutne Alahove sablje iznad svojih glava. U nedelju, na velikoj misi, govorio je o događaju katolički župnik. Malobrojna je katolička pastva u Sarajevu, ali i župna crkva je tako malena da je svake nedelje puna kao šip. Sa drvene predikaonice, u koju je zbog svog niskog stasa utonuo do ramena, župnik se teškim recima i oštrim pokretima ustremio na ^šugave ovce«, kako je nazivao žene koje podu rđavim putem i ne slušaju zapovedi Crkve. Njegove žive i sjajne oči dobivale su oštar izraz, kao u jastreba, i sa visine hvatale poglede žena koje su, pognutih glava, uporno buljile preda se. ^-I šta biva, dragi moji kršćani i kršćanke, sa takvom ženom?« pitao se on strogo, pa pošto se nekoliko beskonačnih sekundi naslađivao skrušenim ćutanjem, odgovarao s&m, još strože: »Ona gine kao živince. To smo vidili.« Krupna devojka s Bistrika, javna grešnica, bila je na toj predikaonici još jednom izložena u svojoj krvi i sramoti. Jer, dok je imam sav svoj gnev uperio ne protiv ubice nego protiv njegovih gospodara, župnik je najteže osude i prokletstva ostavio za Anđu, devojku koja je bila šugava ovca njegovog stada i »našla ono što je tražila i požnjela ono što je posijala«. Ni reči nije bilo o ubici, ni pomisli da se zločin dovede u vezu sa Konakom i seraskerom. Od gneva promuklim glasom, fratar je govorio 8.tome da je »Isukrst prolio svoju presvetu krv za nas i naše grijehe«, ali je to mnogo ponavljao i u svom govorničkom zanosu otišao suviše daleko. Zbog toga je odjednom stao, našavši se u neprilici. Jer ako je do gr eha, tu ih je bilo napretek, i ako je kome bila potrebna ta božanska krv za oproštenje 9.iskupljenje, to je upravo toj nesrećnoj i grešnoj ženi protiv koje on sad ovako ogorčeno grmi. Stao je i zamislio se malo pred protivrečnošću do koje ga je dovela njegova rođena revnost. Oklevao je samo trenutak. A onda je, savlađujući zabunu i napuštajući svoju neumesnu parabolu o krvi Hristovoj, izvukao maramu iz širokog rukava, obrisao znoj sa lica i nekim malo izmenjenim, umornim glasom nastavio da svima i svakom preti nepovratnom propašću i večnim mukama u koje srljaju duše gre-šnika. Ne zna se tačno šta je bilo u pravoslavnoj crkvi i u sinagogi, jer ni paroh ni rabin nisu ništa govorili, bar ne javno. Ali je svakako i u tim verskim opšti-nama bilo govora o Anđi i Koštacu i njihovoj pogibiji, jer je tih dana to dvoje ljudi bilo izloženo svačijem pogledu i sudu. Svak je sada mogao i smeo da govori o njima i da, krijući ili maskirajući svoje namere i pobude, tumači, sudi i osuđuje njihove. Gotovo da nije bilo u ovom velikom gradu odraslog stvora koji se nije zaustavio pred tim događajem o kome se svuda govorilo, i posvetio mu reč osude ili sažaljenja, jednu misao ili jedan uzdah samo. Jer u te dane se pred svakim, na jedan ili na drugi način, otvarao tamni nedogledni svet ludila i zločina, drukčiji ali ni manji ni manje složen od ovog našeg sveta u kome svi živimo u granicama razuma i zakona. Cak i dečaci, koji još ništa ne shvataju, ali koji sve posmatraju i u svemu što vide i čuju nalaze povod za igru, počeli su da se igraju nove igre. —
M

252
Jedan beži kao devojka-žrtva, uplašena i bez odbrane, a drugi ga goni, i držeći u desnoj ruci kratak komad drveta, kao već legendarni Kostaćev pištolj, puca nemilosrdno i gromko: bum-bum, du-du! Samo što ovde, u igri, dečak-žrtva neće nikako da padne, iako mu neprestano dovikuju da je pogođen i da kraj kapije treba da legne i umre. A kad dečak-go-nilac vidi da mu drug neće nikako da odigra ulogu do kraja, dosadi se i njemu pa baca drveni pištolj i uvređeno izjavljuje da se više ne igra. Slično je, na kraju, počelo da se dešava i odraslima. Posle velike uzbune koja prati izuzetne događaje, nastupilo je zatišje, i to nekako odjednom. Kao da se i odraslima dosadila ta igra. Hodže i popovi su odbacili tu temu kao isceđen limun. Vojna vlast, pošto je ostala pobednik u sukobu sa civilnom vlasti, i sama preuzela istragu, zastala je već na prvim koracima. Oni koji su je vodili shvatili su od samog početka da njihove starešine ne žele da se ova stvar, neprijatna po sebi, a bez svake veze sa vojskom i politikom, produbljuje ili oteže. (Stara Ivka, koja je prvih dana bila uhapšena, puštena je iz zatvora.) Dosije -Kostake Nenišanu« zatvoren je i bez formalnog zaključka. Cak i Saida hanuma je sve rede pominjala Koštaca i njegovu zlu sudbinu. Kod vlasti, po čaršiji i u građanstvu nemir se stišavao, po zakonima po kojima te vrste uzbuđenja nastaju, rastu i opadaju. Samo u narodu, tamo duboko, među sitnim svetom, po zatvorenim i gluvim kućama, naročito među ženama, živela je i trajala priča o Koštacu i devojci, i tu će, kako po svemu izgleda, doživljavati dalje i sve nove preobražaje, i, menjajući oblik, trajati ko zna dokle.
M

MUHSIN-EFENDIJA I NIKOLA

Sta da se kaže za Muhsin-efendiju i za njegov položaj u Konaku? To je onizak, ugojen i okruglast ali snažan i lako pokretljiv pedesetogodišnjak, pro-retkih a belih zdravih zuba, uvek vedar, živahan i nasmejan, uredno odeven. Da upitate ma koga iz Konaka u čemu su dužnost i posao toga Muhsin--efendije, on bi vas iznenađeno pogledao, zamislio se malo i sam, a onda bi se osmehnuo i slegao ramenima. — Pa, Muhsin je Muhsin. . . Kako da ti objasnim? Eto tako — Evet-efendija! Tako su stvarno svi oni i zvali Muhsin-efendiju, mnogo više nego njegovim pravim imenom, a taj nadimak je objašnjavao i njegov položaj u ovom društvu. Postoji priča da je na sultanovom dvoru, u drevna vremena, bio naročit službenik čija je dužnost bila da stalno ide za sultanom i recima, pokretima i izrazom lica potvrđuje svaku i najmanju reč njegovu, da na svako pitanje odgovara sa: Da! Takav gospodin Da-da bio je i Muhsin-efendija. Na platnom spisku u Konaku on se vodi kao kancelarijski službenik, iako stvarno nema ni kancelarije ni nekog zaduženja ili odgovornosti, ali je kod većine poslova — prisutan. To on smatra svojim poslom i svojom dužnošću, a sa tim se oduvek slažu, bar prećutno, i svi ostali, ne pitajući se nikad zašto je tako i da li mora biti tako. (A s druge strane, kad se negde ne bi pojavio, niko nije primećivao njegovu odsutnost.) Uglavnom, njegov je posao bio da ponavlja i odobrava sve što drugi kažu, naročito kad su ti drugi stariji i viši po svom položaju, da povlađuje svemu što je zvanično, potvrdno, povoljno i pohvalno, a da suzbija i zataškava sve što je neprijatno i neskladno, protivno opštem vladajućem mišljenju, svako poricanje, sumnju, otpor, raspru ili obračun. On je dosledno i odlučno svakoj i najmanjoj pojavi davao najpovoljnije moguće tumačenje. I radio je to — mora se priznati — sa velikom istraj-nošću i veštinom, sa nekom vrstom naivne i zadivljujuće bezočnosti. S vremenom, sav se bio pretvorio u oličeni optimizam, u bučni ili diskretni aplauz koji neophodno ide iza svakog mišljenja koje se pojavi pred njim. Naravno, sve to dok se zna da i serasker i oni oko njega tako gledaju na stvar. A kad se desi, kao što se dešava, da se gore na vrhu iznenada promeni mišljenje, Muhsin-efendija se ne zbunjuje i ne obeshrabruje. On tada za trenutak obustavi svoj »posao-«, samo toliko koliko je potrebno da osluhne i shvati u čemu je i kakve je prirode promena, a odmah zatim okreće celu svoju evet-aparaturu za sto i osamdeset stepeni i brzo je pušta u pogon, sa istom snagom, samo u protivnom pravcu. Tako Evet-efendija ostaje uvek isti i uvek dosledan sebi i svom pozivu. Nije bilo važno mišljenje koje on hvali i odobrava nego uverenje i uverljivost sa

On se ne smeje kao drugi ljudi. i neograničenog slaganja sa svim i svačim. Nikad nije mislio šta govori. ni mesto ni čas na kome je i u kome je. a kamoli u svetu izvan Konaka. Već izdaleka. pa gađenje. svuda i svakom prilikom. i naokolo se raz-legne njegov karakteristični smeh. nego šta!? Ceo njegov rečnik sastojao se od stotinak reči. prema predmetu kome se smeje. ali svi su ga primali takvog kakav je. odobravanja. a izražava se još češće. neprestano trčkajući i klikćući. veselo trljajući ruke i potvrdno klimajući glavom. kad su dobro shvaćeni i uporno i dosledno sprovedeni. postao slep i neoset-Ijiv za stvarnost oko sebe. ali je još pokretljiv. a sad već ne razabire ništa. i to uvek pohvalnih i prijatnih. koja je za njega bila prag starosti. nego je i sam prelazio u napad. ni na šta ne obavezuje. Na talasima toga smeha plove i poskakuju njegove reči kao sitni brodići od hartije. on bi odjednom. a te reči izgovarao je ponajviše samo kao oduševljene uzvike zadovoljstva.kojima on to čini. vre256 daju i ogovaraju. on je. povremeno. dobro!« »Ne budi ti uroka!« »Vazda bio tako lijep i pametan. akobogda! Dobro. nije se ograničavao samo na odbranu. mladiću! Vazda mi bio tako zdrav i veseo!« A onaj ga gleda krvnički i nastoji . Njegov smeh je u njemu. nasmejan. bolest. ako ništa drugo. Dok svi ćute ili idu za svojim poslovima. kao neka sprava . dobro. lijepo!« Dobro. Ali godine su načele i ovog na izgled neuništivog Evet-efendiju. Niko se ne seća da je Muhsin-efendija sam ikad išta tvrdio ili poricao. isto kao što svojim praznim recima nije nikad ništa promenio ni nagore ni nabolje. On je završetak svake njegove rečenice i krajnja potvrda njegovog optimizma. življe i glasnije nego nekad. neobavešteni Muhsin počne da se kikoće: »Ura17 Omerpaša Latas 257 nio. Važno sredstvo njegovog činodejstvovanja u Konaku bio je njegov smeh. Svi poznaju taj smeh i svi znaju da on ništa ne stoji. a ne sme i neće nikom da se žali. lakih i praznih. tugu ni gubitak. čak i oštar otpor oko sebe. seje oko sebe široke osme jke i kratke rečenice i uzvike bez mnogo veze i naročitog smisla. Ne. on više i ne zna kako žive drugi ljudi ni šta se radi i dešava tu oko njega. koliko juče. i da. zatim sipljivo zašišti. obilazi Konak i sve živo u njemu i oko njega. nekad jače nekad slabije. I tako izlišan i nekoristan a revnostan i svuda prisutan. ili hrabrenja. — Dobro. Nekad smešna.čegrtaljka. malen. pa zagrohoće. i u redu. Njegov optimizam je uvek isti. a miran i dobar!« »Dobro je i bolje će biti!« — To je Muhsin i činio neumorno. I nije tek čekao da se pojavi neki nesklad ili spor. trubni znak njegovog bezuslovnog hvaljenja svega i svakog. tužna priča ili žalostan događaj. mogu da donesu čoveku lep položaj i dobro uhljebi je. iz godine u godinu. Svi su bili načisto o tom šta znači Muhsin kao čovek i šta vredi njegovo aminanje. i kad god hoće da pojača svoj optimistički govor — a to je posle svake pete ili šeste reči — on pokrene taj mehanizam. bio premlaćen od drugih momaka u Konaku. jedva se držeći na nogama.) Na prvi pogled nije se mnogo promenio. ali je Muhsin u suštini svojoj prozuknuo i ubuđavio. i suludo automatičan. Glavno je da ni pred očiglednim činjenicama nije priznavao nijedan kvar ili neuspeh. bronhija i glasnica. onako riđ. ni položaj ni raspoloženje onog kome govori. on je sada bio i žalosna pojava. U euforiji svoga sala. Ugojio se. nikakvu štetu. niti kome stvarno pomogao ni odmogao. Kre-šteći kao prestareo papagaj svoje večito »Lijepo. prošao Konakom. (Prešao je pedesetpetu. dobroooo! Dobro. mašala!« »Dobro. gotovo neophodnim u ovom Konaku u kojem se toliki među sobom sukobljavaju. »Da si mi zdrav i uzbrdo brz!« »Mašala. pa sad nosi uboje. Neki su čak bili skloni da ga smatraju potrebnim. Taj smeh zvuči kao kad neko prospe sitan i tvrd grašak po staklenoj ploči: rrrr-šššš-ssss! On je zvučni snimak pravog stanja njegovih pušačkih pluća. ništa ne znači. ili bar na najboljem putu da takvo postane. dobrooo!« on je sada izazivao dosadu. uzidan. Njima je izgledalo posve prirodno da taj čovek. šućur. lepo. Događalo se da sretne nekog od posluge koji je. Tada iz njega nešto prvo zaškripi. sve je za njega moralo biti dobro. a ipak utiče na sabesednika i postiže svoj cilj. glavat i ugojen. mogao da posluži kao primer da optimizam i vedrina.

skrstivši obe ruke na grudima. ali Muhsin ništa ne shvata i ne primećuje. vidiš da ćeš poginuti! A pet minuta posle toga. ulegnutih grudi. Kako ne bih? Ali nije on bolestan — sačuvaj bože — nego nazebao malo. sniženim glasom kaže: — Sunčev sjaj bije od Tebe! Sunčev. on već izdaleka zakloni dlanom oči. budalo matora. Nije više bio ni za kakav posao i vukao se kao senka uz seraskera. Već kao ženjen čovek otisnuo se u svet. Jednog dana je mladom oficiru iz štaba. vesela ti majka!« Oficir je zastao kao od udarca ili neočekivane uvrede. ali je zato sa nekom vrstom hladne tronutosti posmatrao četrnaestogodišnjeg sinovca koji je licem i stasom neobično Rčio na strica. Javila se nekad zalečena sušica i stala da ga nagriza sporo ali neumitno. preselio u 17* 259 Bukurešt. jednako se klanja i ponavlja: — Ništa to nije! Nazeb. i otac i sin su. bled. Ali kad je Omerpaša boravio kao vrhovni komandant u Bukureštu i kad se prvi put u svetu pročulo nešto o njegovom poreklu. postao je tako vojni službenik u Intendanturi. prešli na islam. U Sarajevu mu se bolest . — Tako je bilo i danas. nije povukao za rukav. pozdravio radosno: »Zdravo. Sipajući oko sebe vesele reči i talase sipljivog smeha. ni pomislili. Muhsin je. Omerpaša je bio već u onim godinama kad čovek počinje da se obazire iza sebe. šap-ćući ljutite: — Sklanjaj se. umrla žena pri porođaju. brzo odmiče dalje. ali se prigušeno smeška. pa. zaustavio se negde u Moldaviji i zaposlio kao upravnik imanja kod jednog boljara. naročito kad ide sa pratnjom. Nikola je potražio brata i javio mu se. sada Mustafa. Muhsin-efendija! Nego. Izgledalo je da će sad spljeskati tu naduvanu mešinu što se valja hodnicima. koji se tu desio. Tatarinu po rodu. priklonjene glave. Muhsin ga je. da se priseća svoga porekla i da pomišlja na one koji su mu bliski po krvi i rođenju. U dodiru sa oficirima počeo je i da pije. Odmahuje rukom. bujne kose i dugih opuštenih brkova. za glavu viši od njega. iz mesta u mesto. navraćaš li ti do Mustajbega. u susretu. Svi su ćutke poštovah njegov bol. Izgledalo je da je našao pravo mesto i da će se tu najposle skrasiti. Lice mu se smrklo i pesnice zgrčile. (2ena mu je umrla upravo tih dana. krešteći levo i desno radosne pozdrave. kao da ništa nije bilo. u redu stvar! A kad se prenuo i video da nema nikog pred sobom i da govori u prazno. živo. Zvao se Nikola i bio je pet godina mlađi od svog slavnog brata. ali ništa nije završio ni postigao. a Muhsin. nije drugo. U mladim godinama počinjao je razne škole. on bar uspori korak. kao od prevelikog bleska. i laćao se raznih poslova. I ko zna šta bi bilo sa veselim Evet-efendijom da ga dežurni oficir. u tišini i bez nekog naročitog ceremonijala. ali se brzo pribrao i nastavio svoj hod po Konaku.samo da mu što pre okrene leđa. čak i ono što nikad nisu rekli. da ga malo razgovoriš i razvedriš u bolesti? • Navraćam. išao je pravo put velike prizemne sobe u kojoj živi seraskerov brat Mu-stajbeg. da si Ti živ i zdrav! Serasker. zajedno sa muškim novorođenčetom. zajedno sa sinom jedincem. sa pratnjom. prijatelju! Da si mi živ i zdrav! U redu! A kad slučajno naiđe na Omerpašu. Muhsin se uozbiljio i u nedoumici zaokružio oko sebe nekim izgubljenim i tužnim pogledom.. braneći se od bestidnog laskanja. ali prolazeći pored Muhsina. Vruće šerbe. Gleda ga s visoka kao retku i smešnu životinju. delio osmejke i pozdrave i prosipao smeh oko sebe. Pravi Latas! Još tu u Bukureštu. Posle mesec dana Nikola se. Dečak je poslan u vojnu školu u Carigrad. Ne znajući ništa o tome i ne gledajući kome govori. i vojne i civilne. • Daleko ti ode. i ne primećujući to.. — U redu stvar. eto! Serasker se retko zaustavlja. Nikola. Mustajbeg se dve-tri godine kočoperio u oficirskoj uniformi i gordio svojim rodom. potvrđujući sve što ljudi unaokolo kažu. a zatim se izmakne u stranu i. ali se u isto vreme pokazao i kao ono što je stvarno bio: neradnik i pričalo bujne mašte a male pameti.) Omerpaša je prezrivo i rasejano slušao svog dobro poznatog brata.

Mićo. okrilatio. (Nadimao se od zadovoljstva što je u očima sarajevskih dućandžija izgledao kao čovek koji zna savršeno turski. Bože. a spava. po sat-dva. rodila nam proha i šenica! Zdrav Omere. svima skupa zdravlje!« Posle toga se previje u pasu. . koji si do mene! I ti Kokane. kao životinja. »Sada. trezan i svečan. daj nam. I sada on ponekad prošeta svoje osmanlijsko gospodstvo po Sarajevu. mu pomagali. čiste vladičice. kliče gotovo svojim sipljivim. Tu obriše suze. strašni brat. . on sedne za siniju na kojoj gori sveca. a najviše svoga brata Nikolu. Da oremo dolove. pa sada govori samo neke odlomke. Daj. kad mu se pridrema i gde stigne. Mustajbeg se diže. da ih Bog izbavi luga prostirača i pepela pokrivača! Đe brat naš još robuje i tuguje. kome dugo niko nije . U te dane nije puštao nikog u sobu.pogoršala i zahvatila i grlo. mi ga ne izdali. njegovo sećanje je pročišćeno i vedro kao predeo posle kiše: sve je blisko i jasno. Hranu i vodu primao je retko i samo kroz odškrinuta vrata. u koju je prvo uneo bardak rakije. bije čelom o siniju. po zvijezdi ga poznali. već. načetim glasom. a mrtvijem pomen činili! Ljudima se ne omra'^ili. Plače od jeda što ga izdaje pamćenje. koja bi posle toga odmah zaključao i zastro debelim ćebetom. Bože. I mi o čemu god radili. a sada ćemo sa vinom i dobrim glasom. Preo molbe molitvice. Prekrsti se nekoliko puta zaredom i krsteći se počinje da izgovara pojedine rečenice »Slavne molitve« koju je slušao nekad u detinjstvu i već prilično zaboravio. oda zla se i muke branili! Boga se bojali. Kad se zamori od tog hodanja među četiri zida. Omer. ali kako nema glasa ni sluha. pretvorio. ne jede gotovo ništa. ali pribran i lak. viju se i prepliću senke na podu i po zidovima. a onda mu odjednom dođe pa se zatvori u svoju sobu. i ne trezni se po nekoliko dana. uz nerazumljiv šapat i grčevito jecanje. ispravi se i ukruti. Da Bog da !<-< Tu opet zapne. . uspeva da nadoveže tekst u sećanju. da se oslobodi svaki suzanj i nevoljnik tavnice proklete i tirjanske ruk e . Slab je. Iz poslednje rečenice izdvoji se jedna reč i suknu kao meteor. sa prvom čašom ispijmo va slavu Boga koji se ne boji nikoga. milostivne. Omer. Od te pesme sav živne.) Tako živi nekoliko nedelja. — I ja velim: »vita jelo. podigne. pozdravljajući i odzdravljajući po vojnički i pitajući se sa svakim za zdravlje promuklim glasom i samo na turskom jeziku. Da ženimo Grujicu. . zabacuje glavu: — Napili smo sa kruvom kvasom. preo svete. Lice mu se stvrdne i zategne. pored čaše rakije i sahana sa hranom. uzvij gore grane. Da sijemo šenicu. sina njegova i presvetago Duha. Jedini prozor. i pogled postane izbezumljeno oštar i ukočen. Va slavu iže časnog i živo-tvornog krsta. bio je zatrpan jastucima. bijući se nemilosrdno šakama u glavu. Čuje kako pevaju. . Pomog'o nas milostivi Bog i nebesni dvor!« Napija redom. a kad se malo smiri. ima fin izgovor i služi se biranim recima. Na licu mu se ogleda velik i uzaludan napor. ali usrdno. ako te dopane! Tu zastade. Ako je ovo vino vinovina. koji se neprimetno izmetnuo. koji je gledao u baštu. i zasenio sve t svakog. oči iskoče. . a kad dođe do pete čaše i petog gosta. i nju izgovara što može glasnije. . zbuni se i zapne. ali sada sa neke svadbe. tako da je mogao da govori samo još šištavim šapatom. rodila nam brda i dolina. Tako izdvojen potpuno i okružen debelim hal-vatskim zidovima. negde pri kraju. . držeći se više rečeničnog ritma nego stvarnog reda i smisla. Javljaju se pesme i zdravice. i otišao dalje nego što je živ čovek mogao predvideti. sve dok se ne rasplače. žive po-minjali. on samo šapuće za njima: Kreštalica krijesti Na popovoj lijesci: Goni pope volove. Pošto je dugo ostao u tom položaju. slavne Bogorodice. naše Bogorodice prisnu ju djeve i Marije. braćo. Da prosimo Milicu. čaša u ruci mu drhti. » . Poigrava sveca na siniji. hteo bi i sam da upadne u pesmu. duše ne ogriješili. ne brije se i ne pere. Napuni čašu. iskidano i do besmisla iskvareno. . va slavu i čest!« Zatim digne čašu i nazdravi slavski. na prekide. . ali uspeva samo da se seti jedne od poslednjih rečenica. »Va slavu iže va Trojici: Boga oca. a obraz ne ocrnili! Dušmaninu se ne umolili! Naše sluge ne sukratili. ako li je rakija žeženica. Mustajbeg je već posle druge čaše počinjao da uzdiše i da šeta po sobi.

I ovog puta bilo je isto. Tada je on poslednji put pokušao da sa tim uniformisanim priviđenjem tečne reči i bademastih očiju. o svom položaju. samo gore. ništa nije prestao da bude i ništa postao. Zapravo. kao mladić. šta hoćeš ti?« I njegov moćni brat dokazivao mu je tada da ne zna šta hoće. držeći se sa naporom na nogama. kao ni sile ni gospodstva iz ovih poslednjih. ni u jednoj veri ni državi na zemlji. a da ne može ni znati. Sin ti je lijepo smješten i na dobrom putu. da mu. ali serasker je već . i što bi trebalo da je njegov brat. ili da se ubiješ kao čovjek. izabrao to ime. dok je ležao grozničav i do izgubljenosti potišten. i zove se — brat. takav kakav jesi i kakav si vazda bio. bez razlike. na ovom istom mestu? Pre tri dana. našao u zaključanoj sobi debelih zidova. Sve to Mustajbegu izgleda jasno. pokušao još jednom da kaže nešto o sebi i svojim mukama. samo je svaki primao na svoj način. Mislio sam da ćeš se kod mene promijeniti i početi nešto da 49 radiš. Ali. Od tog treba bežati ili. Omer. odbijali su se od seraskera i njegovog hradnog i krtog: »Pa dobro. nema ni snage ni hrabrosti. jede ljude oko sebe. Nije drugo do jedno ništa koje nije ni za šta. otpustio pratnju. kako je stalno u sebi goorio.znao roda ni plemena. Cak ni moćna zaštita ovakvog brata na ovakvom položaju nije mu pomogla. Mrvi i jede sve kao što diše i postoji. Serasker je već na početku prekinuo njegov zamršeni izhv osećanja. Ali kako. Zajedno su njih dvojica slušali ovu istu zdravicu na seoskim svadbama. ili da ozdraviš. kao i rođenog brata i sinovca. A kako i da ga bude posle nekidašnjeg razgovora sa bratom. da se trgneš i daš na posao. da bi ga. nego kao pravi carski oficir. • Kako?! — jeknuo je čovjek kao da se brani od snažnog i hladnokrvnog ubice sa kojim se. i to bez mere i kraja. otac? • Ti? Zar opet da govorimo o tebi? Ti si. za sve sposoban. Svi raniji pokušaji da to učini. biti sa njim izgubljenu bitku. Za plug nije bio. razgovara kao sa bratom i svojim. To je bio kraj razgovora. bar u ovom trenutku dok stoji nasred sumračne sobe u kojoj više nema ni krsnog imena ni svadbe. kad taj što se oduvek zove Omer. svojim oseća-njima. Sad je došla i bolest. turskih. osim za jedan treptaj ljudskog razumevanja ili saučešća. a u stvari je još pre rođenja pojeo i tvoj deo kolača koji se zove svet! Tu pamet staje i objašnjenja nema. Od samog početka. taj je bio ovo što je sada i što će do kraja života biti. slab i grozničav. i sve odreda. rodilo se u istoj kući. da je njegova igra unapred dobivena. i da je igrati sa njim isto što biti jadna. korena ni imena. (To je ono što je s đavolje strane u čoveku!) Znači da se sa njim ne može izići nakraj. od samog početka prevarena budala. godina. Mustajbeg je. nekog buntovnog bosanskog bega kao i bezimenog redova iz Anadolije. sad mu se jasno vidi izvor i put. upitao kako je. »otvori srce« i kaže celu istinu o sebi. eto. nego ga je nosio od detinjstva sa sobom. upao je iznenada serasker. • Pa šta da radim? • To se i ja pitam. Za svaki slučaj. koje sve vide a nikog ne gledaju. • Sin! A ja. • Pa tako. i na sve je spreman. kao i ostali svijet. Prema tome: ništa. jer ništa na svetu ne znači i ništa ne ume i ne može da bude. Tako ga je njegov rođeni brat dovodio do ivice ništavUa i provalije u koju on treba samo da skoči. a da nije tek prilikom turčenja i sunećenja u Banji Luci. Ničeg nema na ovoj krajnjoj tački na kojoj on stoji sada kao čovek koji je proigrao sve izglede i sve mogućnosti i za kog nema više života ni u jednoj vojsci. za sablju nije. • Ne vidim šta bi ti htio. i to bez kuknjave i ludih priča i buncanja. ni strpljenja ni lukavstva. i to sputanih ruku i vezanih očiju. I to se začelo od istog semena. ali godine prolaze a ti uvijek isti. ni pesama ni zdravica iz detinjstva. ni musliman i gospodar da postane. pored svega ostalog. u istoj utrobi. ako pobeći ne možeš. za pero još manje. stojeći i gledajući ne u njega nego u golo pruće iza niskog prozora. Znači da je Mićo već tada bio i Omer. ne ume ni mudro da ćuti ni pametno da govori. pašu suparnika. I sve mi se čini da bi najbolje bilo da skončaš. imao u svom bogatom arsenalu i to. hrišćanin i podanik nije umeo da bude.

i nehotice da nam osvetle neku stvar. Hvala bogu velikom! Samo napola odeven. oborenih očiju i obliven hladnim znojem. Pa zar i to još može biti? Zar se i to može o njemu pomisliti i kazati. ostajući to što jesu. a ponaj češće i ne misli na onog kome govori ni o onom što stvarno .veličini i slavi jedinstvenog i nedostižnog seraskera. nego nazeb. možda iza nekih mušebaka neke devojačke ili udovičke oči. koji se. Da vikne gnevno i gromko — ah to. Vrata su se odmah širom otvorila. — Pa tako . mašalah! Govorio sam ja to i ranije. na zemlji i nebesima. Sve što još može. to! da vikne i da zaurla! — i da istera ovu smešnu budalu iz svoje sobe kao šugovao pseto! Ili da mu skoči za vrat i da ga zadavi bez reči i objašnjenja? Pa da se i Mustajbeg. onaj pametni čovjek. Nema tu bolesti. neprestano pričao o Mustajbegovom dobrom zdravlju. niti će viknuti. moglo biti istina? Na kraju. neobrijan i razbarušene kose. Ali. zar i to može biti? Jeste da je ovaj Evet-efendija izlape-la a prepredena budala. Da je Muhsin-efendija umeo i mogao da primeti išta oko sebe. među svijet. Napolju su stajala dva oficira u stavu mirno. i što verovatnije. ugojenog i veselog čovečuljka iz kog ona klepeće. diko moja i lepotomoja. otvaraj u dobri čas svom dobroželatelju i prijatelju! Dosta je vremena prošlo dok je Mustajbeg otvorio. sve pažljivije. I kad odbacimo sve drugo. pita se. a u njemu su. ovakvi kakvi su i ovde gde su. zagrcavajući se od zadovoljstva. ni ovaj Muhsin ne postoje. Ljudi me jednako pitaju za tebe. A Muhsin govori dalje. A kad se talas krvi sleže u njemu. i sve lepše. Ne. Muhsin-efendija je počeo u isti mah i da viče i da guguče: — Otvaraj. ništa drugo! I evo. on nije primetio ništa. Mustajbeg nije pravo ni slušao ovu nezaustavljivu čegrtaljku opšteg i stalnog hvaljenja i povlađivanja. — Još dan-dva pa da se digneš i da iziđemo u čaršiju. gledaj . u ovoj sobi. neće to i ne može. I svi jedva čekaju da se vrati.prihvatio za bravu na vratima iza sebe. A to je glavno. — Mašalah. koje su zapazile naočitog seraskerovog brata kad prolazi sokakom. . on kao kroz maglu gleda tog Muhsina i — pomalo i sluša ono što govori. lijepe riječi. i on nastoji da ono što kaže bude bliže istini. Nazeb. Kad je zakucao na vrata bolesnikove sobe. tako i jeste. pa ma i samo kao laž i laskanje? A Muhsin veze dalje. Mustajbeže. serasker. to ostaje. U čemu i po čemu bi seraskerove teške reči i sve one crne misli iz ove zagušljive sobe morale da budu istina i stvarnost. nicale 11. ovde se govori o njemu kao o živom čoveku. I laž i laskanje mogu. i da zapovedi i da se našali. . to je da sluša Muhsinovo pričanje u kome ne postoji ni ova soba. o skladu i lepoti svega što postoji ne samo u ovom Konaku nego u vaskolikoj Carevini. a sve ovo što govori Evet-efendija samo laž i ludost? — Taj njegov brat. samo je trepćući gledao rumenog. nego će ili sa-goreti od groznice ili skončati od svoje ruke. Mustajbeg ga pažljivo i začuđeno sluša. sada čekaju da ga ugledaju i da mu se obraduju. ali zar baš sve što on kaže mora biti laž? Zar ne bi bar nešto od toga. kažu. bez glasa. kako je bio slep i neosetljiv za sve osim za svet svoje udvoričke slatkorečivosti i za ve-štački ali nepokolebljivi sklad koji ona oko njega stvara. kad od cele ove zemlje nema više do ono što njegova dva stopala pokrivaju. i onaj koji laže i laska. živo mahnuo rukom na pozdrav bratu. 10. . niti će ga udaviti kao što pomišlja. on je ovde imao priliku da vidi kako izgleda čovek u teškom trenutku. bar slučajno. u takvom položaju je da ne mora da bira izraze i zaista to i ne čini. već sa jednom nogom preko praga. Muhsin je. . Gdje je.padale čudne pomisli. I to. među oficirima. držao što jp mogao pravije. i ne mogu postojati. kaže. bar po nečem po-minje. Evo. biće bolje! — promrmljao je serasker i. oseća ju svi da im nema dobrog druga koji je umeo i da naredi i da rasporedi. Na mahove mu se činilo kao da ni on sam. I u vojsci. Sve je to samo napola razabirao Mustajbeg. A osim svega toga. Mustajbeg sluša. i gospodskog soja i držanja? Poželjeli smo da ga vidimo i čujemo. nego da je sve to neobičan san koji neko treći sniva o njima. ispijen. sa nepravilnim kolanjem krvi. posle. ni taj Mustajbeg sa takvim mislima. Zasuo je bolesnika svojim laskama i čestitkama što tako dobro izgleda. kako sam rekao.

. ipak morao sam sebi priznati da na sve što se ovog leta oko njega dešava gleda sa novim osećanjem u kome ima pomalo i čuđenja i iznenađenja. na sve moguće načine odupiru. ali to još ne znači da ga sutra ne može ugledati. hiljadu osam stotina pedeset i prve godine. a ne sme čak ni to: da ništa ne kaže. pa ih onda guši. u njemu sve zeleni i raste. Istina da je grozničav i da mu je glas promukao. onako . ognjem i mačem pokori i salomi sve one koji se tome već godinama. ali on ga sad nije mnogo slušao (nije mu više potreban!). Na kraju. a i onaj koji je pošteđen od toga uvlači se u sebe i smanjuje kao biljka koja vene. A konzul je čovek koji se ničeg u životu toliko ne boji koliko da se ne prevari u svojoj oceni stvari. a naročito prema seraskeru koji mu je ipak brat i svoja krv. pa valjda i za njega. ali čovek obara pogled i zaobilazi jasan odgovor. i ni od čega toliko ne zazire koliko od preteranosti i od slikovita načina izražavanja. i kakav će stav zauzeti prema svakom pojedinom od njih. I osećao je kako će za sve to biti dovoljna ova snaga što u njega odnekud nailazi. naizmence. potajno ili otvoreno. šta će kome kazati. u granicama ovog vilajeta biti nečeg što se zove leto. početkom juna meseca. 269 Sretne slučajno čoveka. ali sad je. dok njegov govor nije čuo ni slušao. — Jeste. koje počinje da zeleni i buja oko njega. ali zar je jedan čovek bolešljiv. nekog od uglednijih ljudi i prvaka. sipao svoja povoljna predviđanja u svemu i za sve. nego ih i sama izaziva i tamo gde ih dotad nije bilo. ali znači li to da tako mora i ostati? Istina je da večeras ne vidi izlaza. red i sigurnost. pisao u Beč knezu Švarcenbergu da Travnik liči na robijašnicu. kaže samo reč--dve o kiši ili lepom vremenu i dobroj letini koja je na pomolu. Ono je. — Neobično je i teško ovo leto. što bi za Bosnu trebalo da znači dobro i plodno. Posmatra on to leto. obazrivo izbegavajući svaki drugi predmet razgovora. Ne gleda niko koje je doba godine. A vremena su bila takva da je svetu izgledalo neverovatno da će i te. nego svak sluša ili šapatom prenosi pričanja o seraskeru i njegovoj vojsci. Navršava se godina dana otkako je serasker Omerpaša došao sa vojskom da u Bosni i Hercegovini sprovede carske reforme. došlo vreme da se ni o vremenu ne može govoriti. On je i sada bio . koji je verovao za sebe da se više ničem ne može začuditi. . ali nekako avetinjsko i gluvo. pa čak i najprirodnije. brige i bojazni. nego je sve življe mislio o tome kako će se otresti svih misli i priviđenja. . Muhsin je. mislio da poznaje Bosnu i njena godišnja doba i da ga u njoj ne može ništa iznenaditi. i oprostili su se tako. a Mustajbeg ga je s visoka i zaštitnički tapšao po ramenu. neka je tačno da je on taj najnesrećniji čovek koji nije potpuno prestao da bude Nikola. a koje ga još uvek skupo staju. evo. dobro godišnje doba. . ravnopravnost građana bez razlike vere. pa živi ugledan i poštovan među ljudima? Zar se i onom koji se nalazi već nad ponorom samoubistva često ne otvaraju nove mogućnosti i neočekivani putevi daljeg života? Muhsin-efendija je i dalje pričao i kitio. ni kakva se letina pokazuje. koja krstari zemljom i ne samo ugušuje svaki otpor i svaku bunu. a još manje postao pravi Mustajbeg! Neka je i tako. nego s mukom nalazi dve-tri reči za koje je siguran da ništa ne znače i ni na šta ne obavezuju. Toliko je čovek brižan i uplašen da ni o tome neće ništa određeno da kaže. pozdravi se sa njim i. Ne dopušta mu to njegova sopstvena veličina. Nikad ovaj svet nije bio brz na reči ni iskren prema strancu. Na kraju.kaže. LETO Počinjalo je leto. zapriličilo je . Generalni konzul nije preterivao kad je. nasmejan i ozaren. Ono što se za poslednju godinu dana dešavalo po Bosni i Hercegovini zaokupilo je svu pažnju i potisnule sve druge interese. jer je sav bio obuzet svojim mislima o tome kako će se sresti sa ljudima. Tako neobično i teško da je i austrijski generalni konzul Atanacković. samo čovek strada i gine. i da. i želeo samo da što pre krene. sunčano i kišovito. kao što je sam govorio. da uvede savremeniju upravu. i zagaziti među ljude gde još ima mesta za svakog. prionuti na lečenje.

sa ćurkovima i čohali-čakširama na sebi. Ali šta je to prema ovome? Smrt je laka i muke su ništa. nemi od ogorčenja i bolesni od negodovanja koje ne smeju da pokažu. To je sramota koja se ne da podneti. skamenjeni od straha. to nestane kao mađijom. ali sada je došlo vreme da argatuju i kopaju i oni koji nikad svojom rukom nisu sami sebi ni čibuk pripalili. A danju se tvrđava presipala kao kamena prepunjena posuda. ako je baš moralo da iziđe u čaršiju. tako da su svi sokaci bili puni hapšenika koji su. ali takvih je bilo malo. nenaviklim pokretima. begunac i sluga. Taj prizor palih veličina privlačio je svet. Caršijski ljudi sedeli su na svojim ćepencima. zgađeni. pohapšeni begovi. tešku čoju i fino krzno. U staroj tvrđavi na bregu. Ne samo u Travniku nego u nekoliko većih gradova ljudi su se mogli podeliti na tri grupe. samo su ćutke i zamišljeno gledali šta od sile i gospodstva biva kad na njih udari veći od njih i kad sila suzbije silu jačom silom. age i ulema zatvarani su u kasarne. i poređenje glavnog grada sa robijašnicom (koje uostalom nije ni poticalo od njega nego od njegovog dragomana Plehačeka) i nije u ovom slučaju slikovita fraza.dosledan sebi. To su poslednja vremena! Zaprepašćenje koje vlada među hrišćanima. koju je mogla smisliti samo ova lička poturica. a protiv koje se ništa ne može. Gledaju šta carski izaslanik radi od silnih i moćnih ali ne stižu da se tome obraduju. tako im se činilo i tako su govorili jedan drugom. pa sad izgledaju dvostruko žalosno dolć vuku kamen i kopaju zemlju. A svi su govorili isto. jer što god skinu sa sebe ili od čega god se samo za korak odvoje. i na neme i nemoćne po-smatrače. A moraju tako da rade. I dosad su robijaši radili po gradu. pre tridesetak godina. tako da su stanovnici postali nekako sporedni i slabo vidljivi. na one koji ih gone i čuvaju. u većini mađarskih i poljskih . većina je zastajala kratko i bez reči. sa svojim štabom viših oficira. nije ništa manje. Mnogi su od njih prilikom hapšenja obukli najbolje što su imali. pitajući se u sebi šta sve još može biti kad je ovo moguće. Jedni posmatrači bili su zluradi i podsme-šljivi. povuklo se u kuće ili. ne znajući kuda ih gone i gde će zimu dočekati. okretalo glavu od nezapamćenog prizora. a što je poštedela ili još nije zahvatila Omerpašina sablja. iako je druge prirode. ali nikad ih nije bilo ovoliko i nikad nisu bili od ove vrste. da lance nose oni koji su oduvek zakone krojili i primenjivali. ako je dočekaju. kao da se čude kako je tvrda zemlja i težak kamen. u odelu koje ne odgovara tome mestu ni takvom poslu. Slušaju kako to treba da donese promenu njihovog položaja nabolje. a sada serasker i »sablja u sultanovoj ruci«. nejednake po veličini ali vezane istom bedom: na robijaše. kao što to obično biva. Misle: da ne može ni po čiju glavu dobro biti kad se ovolika i ovako stara zgrada ovako ruši. tek koliko da olakšaju srcu i osete da nisu sami u nevolji koja se sručila na njih. i ljudi su zastajkivali i začuđeno posmatrali bivšu gospodu kako tegle i kopaju i kako često nemoćno puštaju alat i stoje nad njim zamišljeni. na licu im se nije moglo videti ni da žale osuđenike. Mnogi od njih pamte kako je u ovom istom Travniku. Šapuću: da je uvek teško magaretu preko koga se ždebad biju. A Omerapaša je. puni nemog čuđenja i nejasne brige. Nekad su radili robijaši koji su i u ranijem životu navikli na fizički rad. zatvorenici su se gušili u dubokim kazamatima ili. Samo u dnu mračnih magaza ili negde u zabačenim baštama iza kuća. a vojska je sve više potiskivala građane iz njihovih kuća. gurkali su jedan drugog i izmenjivali medu sobom šaljive i nemilosrdne primedbe. vezani i pod stražom. jer preterivao zaista nije. rajom. zvečeći okovima na nogama. usred leta. ali vide da seraskerova vojska nije ni za njih ništa lakša od ma koje turske vojske koja je ranije gazila Bosnu i da je njegova vlast i sila mnogo teža i gora od vlasti domaćih begova i aga. visoki dostojanstvenici i prvi koljenovići. spavali na kamenju tvrđavskog dvorišta. oni bi šapatom izmenjali po koju reč. nekadašnji austrijski podoficir. A sve što je među muslimanima »bolje i uglednije« i što se tako zvalo i takvim smatralo. Kad više nije bilo mesta u travničkoj tvrđavi. I odlazili su brzo dalje. a sad rade begovi i ulema. Ovi Anadolci koji ih čuvaju kradu sve što stignu. I oni misle i šapuću o ovome što vide i što im se svakodnevno o glavu obija. To je bilo strašno i ostalo u priči. Rade oborenih očiju. čistili jarke i vukli kamen za ivičnjake ili državne građevine. ni da odobravaju ovo što se sa njima radi. a za ukradeno ne sme niko da ih pita. zloglasni Dželalu-dinpaša namamio u svoj konak prve begove i ajane i poklao ih kao brave. nego prosta činjenica.

i to u stanu koji je potpuno »na bečku formu«. ako je svirka. što više ozlojedio. U trećoj su oni dvolični i podmukh ljudi koji su krišom pomagali ustanike. Činio je posete konzulima i primao ih. ako mogu. da ih ta razlika pritiskuje kao nepodnošljiv i sramotan teret koji se ni noću. sve zajedno i svakog pojedinačno. To je sve što smeju i mogu. u snu. takvima će udariti po sto štapova. a ta putovanja bila su skupa i svečana kao da se radi o sultanovim sinovima. U prvoj su oni koji su s oružjem u ruci ustali protiv sultana i kojima će on skinuti glavu »pa da je veća od najveće bosanske planine«. U drugoj su oni koje će okovane poslati u surgun u Aziju. I to je govorio ne kao raniji veziri. begove. uvredio i ponizio. poturče-njaka kao što je i sam. sa strahom i strepnjom. pa da se tamo rashlade i opamete. koje je trajalo jedanaest dana. Dovlačio je iz Austrije čitave karavane nameštaj a u Sarajevo i udešavao novi konak u Fadilpašića kući. i tu svirku. uplašen ili zabrinut svet. on je govorio o svojim planovima. još je nalazio vremena za sve. i njegovu ličnost svetlijom i slavnijom. ne vodeći ni najmanje računa o njima i njihovim shvatanjima i osećanjima. a svaki i najmanji pokret će im kazivati kakvu ludu !S Omerpaša Latas 27Д glavu imaju na ramenima i opominjati ih protiv koga su ustali. grupe begunaca i okovanih hapšenika. I ljudi koji su u prošlosti uvek odbijali da žive pod svakom pogodbom i po svaku cenu. Bezobzirni i krvavi serasker radi što god hoće i izvršava što god namisli. Samo prevlačenje toga klavira od Broda do Sarajeva. ulemu i »jake« age. nego sve kao uzgred. menjao i dopunjavao svoju skupocenu ergelu. Za svoju ženu Rumunku. A njima se upravo zbog toga čini da on s planom i računom traži naj oseti j ivi je mesto u svakom pojedincu i nastoji da ga što teže i ljuće udari upravo po tom mestu. odlazio iz Travnika. ogovarali njega i carsku vlast i govorili što ne treba. Preselio je ceo harem. I nije bilo nikoga koji se samo očešao o ta kola a da nije u sebi prokleo i gospodu. kao da misli vek vekovati ovde. a kome ljudi nisu mogli ni da naslute pravi oblik ni da pogode namenu. kojom su krstarili odredi vojske i ustaničke čete. Dovodio je svoje rođake. neka vrsta hčne komore. za koji se nagađalo da treba da posluži za muziku u Konaku. Kazivao je da je sve neposlušne i obes-ne begove i gospodu u Bosni podelio na tri kategorije. čini im se da on i ne misli ni o čemu drugom nego o tome kako bi njih. mirno. i ne misleći. A on sam dospevao je da vodi računa o svemu tome što njegov život treba da učini prijatnijim i veličanstvenijim. dostojanstven i bleštav od ordena osmanlij-skih i hrišćanskih. preletao Bosnu upopreko. koja je trošila više nego svi stanovnici najveće bosanske kasabe. Pri svakom odlasku i dolasku izvodio je parade sa defilovanjem trupa. i onoga ko će je izvoditi i one koji će je slušati. A to je u takvoj protivnosti sa onim što žele i hoće. vukla za pašom čitava povorka ljudi. A uzgred. volovi i kulučari. Tako se kroz zaraćenu i uplašenu Bosnu. paše. u punoj pompi i po svim pravilima protokola. i to otvoreno i namerno pred onima za koje je znao da će to dalje prepričavati. hapsio. hvalisavo i nasmejano. pod teškim pretnjama globe i batina. I tako je sklanjao s puta koljenoviće i odžakoviće. razgonio nesređene odrede pobunjenika. između dva pohoda. bilo je izvor briga. dovukao je klavir u Sarajevo. sad samo grčevito stežu vilice i zakreću glavu u stranu. tako da za mesec dana neće imati na što da sednu. ne skida sa njih. streljao. sa svim njihovim nerazumljivim potrebama i prohtevima. pa se opet vraćao u grad. Uopšte se ponašao kao da je ceo krvavi posao koji već godinu dana vrši po Bosni nešto sporedno i nevažno. kao da su odavno mrtvi. vojnom muzikom i pucnjavom topova. smenjivao i postavljao vlasti. na belu konju i uz pisku truba i tutanj bubnjeva svoje vojne muzike. Taj neobični i tajanstveni teret.begunaca. konja. isturčene kao i on. A pored toga. koje tek ima da dođe. samo neophodna priprema za glavno delo. Neprestano je premeštao. stvari. dobru pijanistkinju. Osmanlije. . na njih drugačije nego kao na predmet svojih zadataka i vojnih operacija. troškova i svakojakih napasti za vlasti i za narod duž celog puta. sa gnevom i praskom. Klavir su prevozili na naročito građenim kolima mnogobrojni konji. Bio je umotan u ku-delju i okovan daskama i gredama. palio. a on poslan samo da ih sahrani. prevezen je kao da je od najfinijeg stakla. sekao. izgleda. čak na krajnju istočnu granicu da se malo pro-šetaju i vide kolika je sila i carevina u sultana na koga su ludo i izdajnički ustali. koja je svojom glomaznošću i neobičriošću još više izazivala i inače ojađen. kulučenja.

prostirka i nameštaj. Teški i bljutavi južnjak koji se dovalja Sarajevskim poljem. sve to izgleda kao da ljudi ovde žive privremeno i prolazno. Uvlači se u malo zadignutu nogavicu pantalona na desnoj nozi i mili tu naje-ženom kožom kao ljigav dodir vlažne alge. uopšte. Tiho i svečano leto. tu se javljaju dva vetra. i celim svojim razvitkom služili pre svega opštim. posmatrao sa čuđenjem. višim ciljevima zajednice. ali šta vredi kad je to seraskerovo leto i kad uplašenom ili ogorčenom svetu taj plod već unapred grkne u ustima. reži. čas su mlaki. godine nad usnulim gradom Sarajevom. pa i vetrova. uvlače se kroz sve vidljive i nevidljive rupe i otvore na kući. dok sedi nad otvorenom sveskom Volterovih dela. Njegove brigre i poslovi toliki su i takvi da im jesenji dan od jutra do mraka ne može biti dovoljan. U stvari. a tek u drugom redu zdravlju i prijatnosti svojih stanovnika. i kad sedi ovako u novembarskoj noći koja je sva jednaka. da je bez jasno povučenih granica. huji. čas se sa hukom ruše niza strme strane. bije oko sebe. Sa pojedinim talasima dolazi mučan zadah kuće koja trune . Retke svetlosti pokazuju kolika je tama osvojila zemlju i nebo. vetar donosi. Sarajevo nije grad mnogih ni čestih vetrova. A studen ili zapara. ili kao da će sutra krenuti dalje u svom pohodu kome se ne vidi kraja. lupa. sve dok sami ne iščile ih dok ih ne istera snaga protivnog vetra. Drugi je severoistočni. jer vetar napada sva čula. Njegovi talasi nailaze u nepravilnim razmacima. ćurliče i tremolira kao drven instrument sa bezbroj nejednakih piskova. nego da ima i drugo lice. Ona pisti. leže u ovom gradu dugo i uporno. Kao da su juče došli i smestili se. Sarajevo nije grad mnogih vetrova. studeni vetar koji pada sa visina i usred bela dana nosi senku i ledenu jezu planinskih gudura i padina. Pa ipak. koje ti vetrovi donose. Vetar se oseća kao nečiji studen. kao zli gosti. Napolju duva i u sobi se oseća neki jak. Građa i raspored prostorija. nemuštim zamasima vetra traži i nalazi neki smisao i značenje. Ali kad čoveka mrak i samoća upućuju na posmatranje i ispitivanje sebe i svoje najbliže okoline. Kod njega se još vidi svetlost. I po tome se vidi kako je građena i koliko je zapuštena i rabatna ova begovska kuća i kakvih sve pukotina ima u njoj. pa se javlja i u ovoj sarajevskoj noći u kojoj čovek nije ni za trenutak sam. iznenađen. tako da ih osetite tek kad prodru u sobu. koje obećava plodnu jesen. Izgleda da sve živo počiva i spava. to još ne znači da svi spavaju. jer kad se ljudi u ovakvim vremenima zatvore u kuće i pogase svetlosti. dok se ne istroši i ne legne. ne nalazeći izlaz. mrsi i odnosi njegove misli. i kad su bogataške. uvredljiv i neprijatan dah na licu. a njegovi podmuklo promenljivi zamasi oseća ju se kao stalno prisustvo nekih neodređenih ali zlovarnih sila koje se neprestano menjaju i smenjuju. on misli samo o vetru i vetrovima. kao da se te noći prvi put javlja. onda cn i u proizvoljnim. Gospodin Atanacković svakako ne spava. I to nikom nije čudno. Večeras. Ove istočnjačke kuće. čas dolaze gotovo nečujno.Takvo je bilo leto koje je nastupalo i koje je generalni konzul Atanacković. upadne u grad kao u klopku i tu. Ta mu se misao često vraćala u raznim turskim gradovima. liče pomalo na čardake i stražamice. Ali samo izgleda. Plamte dve svece zapaljene kao na zakletvu. ts* 275 VETAR Novembarska noć 1851. I tada mu se lako učini ponekad da stvarnost nije samo ono što danju izgleda da jeste. čas hladni. . da krije u sebi i druge neke mogućnosti i verovatnoće van reda iskustvom utvrđenih i imenom određenih pojava. On po svemu izgleda neobičan. bezimen i za došljaka nov vetar. i da može njima trenutno i prolazno ali stvarno da nas iznenadi i zbuni. Uglavnom. prevario bi se onaj ko bi pretpostavio da on sada razmišlja o tim brigama i poslovima. A i grad u kojem je ova kuća spada u vrstu gradova koji su nastali po nuždi i zbog odbrane.

i naviru neodređeni mirisi kao nelagodna sećanja. cvetan kao carska bašta. (Zaista. Što su se bliže primicali kraju Sanca. hladno od večernje vlage. ali samo recima. taj ćilim kao da hoće da oživi. Ljubili su se bez mere. dizali su se i padali. . napregnutih čula. u istom trenu. trajan kao bivolja koža. On nije ništa video ni osećao osim njenog lica. Ali kod same pomisli na to šta u sebi nosi i šta sve znači to »posle«. a ipak sedi budan i dokon. pogrešna i tačna. ni izuzetnih snaga koje bi mogle odjednom da izmene prirodu jednog grada ili sadržinu čovečjeg života. Vetar im više nije smetao. Trepte svece na stolu. zna da. tek odskora presađenu lipu. ljubili su se ne kao dvoje mladih ljudi sa određenim imenom i društvenim položajem. Vezani za mlado drvo. Otpora nije bilo. bez misli i predumišljaja. Njemu su bile dvadeset i četiri godine. I te dve misli. ali nju odagna odmah druga. na prisustvo nepoznatih sila. Mrak je padao brzo. nijedno čulo ne ostaje pošteđeno!) Razdražen i umoran. uhvatili su se za njeno glatko i golo stablo kao za katarku brodića. odjednom studeni mravci uz leđa. na bezbrižnom moru srećni brodolomnici. Javi se odnekud pomisao na leteće ćilime i fakirska čuda i čarolije iz priča. tako da između njih nije ni bilo merljivog vremena. To lice sa sklopljenim očima i napola otvorenim ustima koja su primala poljupce ne vraćajući ih.duboko u sebi. što je bilo i što će biti. njoj nepunih devetnaest. I uporedo sa tom mišlju. rekama i slapovima. Kupljen nekad u Solunu. zaustavljao ih u hodu i pri-bijao jedno uz drugo. On zna dobro da se to noć samo poigrava čulima pedesetogodišnjaka koga je dan zamorio i oz-lovoljio. kao srebrno. hujao je i gudio kao da neke velike vode nailaze i sliva ju se u potocima. on je obgrlio i nju i tanko drvo. . mladu. Njihovo društvo bilo je dobro odmaklo. Sve se to dešava kao u snu i brzinom sna. krećući se sporo. odjednom zasvetle jače i hrabrije nego do tada. opet puštao. jer su plovih uporedo sa njim. A to nikad ne dolazi. Bez reči. I eto. Ćutanje. Mrak se sklopio nad njima i vetar je besneo sve jače. diže i spušta. i sa nevericom gleda kako se ćilim nadima i talasa kao da će poleteti. U Beču. ne nalazeći odziva. kao da upravo to odnekud očekuje. to je ćilim izuzetne vrednosti. On je usporavao hod. Dolaze neočekivana sećanja. prava i razumna misao o nemogućnosti takvih pojava. brodili s talasima i tonuli. Tih nekoliko minuta izgledali su tada dugi kao neko novo i raskošno godišnje doba. Stvarnost potisnu praznu maštariju. ono je dočekivalo poljupce kao zemlja rosu i sunčevu svetlost. nema čilima koji lete ni vetrova koji nešto znače. dolinama i obroncima bregova. Ta igra svetlosti zamara oči i smeta pri čitanju. miče se neprestano. On im je oduzimao dah. a mekan kao duša«. Teški martovski vetar. koji razvija prave pupove i od kojeg nadolazi i buja sve. Ali trag one hladne jeze uz kičmu ostade i posle toga. reč im je kidao vetar. I ostali su tu. a ona je opominjala da požure. kao što prolaze tolike sitne i krupne muke i nelagodnosti. kao nezvane slike u snovima. sva predana nekoj svojoj nepoznatoj misli. Njihovi vatreni vršci izgledaju kao dve nemirne leptiriće k'<je mogu svakog trenutka odleteti i izgubiti se u tami. Cim bi progovorili. Atanacković se pita ima li u ovoj vetrovitoj noći ičeg stalnog i utvrđenog. Okrenuto prema sivom nebu. smeniše jedna drugu munjevito. čas se zadigne na kraju. čas potklobuči na sredini. Covek kraj sveca strpljivo čeka da sve to prođe. povija od vetra. treperi. Mladić je pokušavao da govori o ljubavi. a u sobi nastaje polumrak. vetar je bivao sve jači. On je svaki čas uzimao njenu ruku pa je. a devojka je okretala glavu i ćutke išla dalje. ta dva plamena se poviju potpuno. . zajedno s njima. leteli zemljom i nebom. na mogućnost da je ovaj vetar izvan reda u prirodi i da bi se moglo desiti nešto naročito što bi promenilo sve u čoveku i oko njega. Odupirući se vetru. Prodavač je za njega s ponosom govorio da je »tanak kao ružin list. Devojka se naslonila leđima na stablo. Atanacković obara pogled sa knjige na pod koji je zastrt velikim finim ćilimom iz Korasana. S vremena na vreme. zaklanjalo mu je svet. svetio. Zna dobro. zaneseno i nepomično. A posle. Vraćali su se sa šetnje Starim šančevima. na žalost. Tu su naišli na usamljenu. i kad već izgleda će se obe ugasiti. nego kao da se sve živo na zemlji što može da ljubi i da bude ljubljeno sleglo večeras tu i savilo oko stabla koje se. nisu ga ni primećivali. bez svesti o sebi i o svemu što je oko njih.

pa otvorena knjiga na stolu pod ubogom svetlošću dve ju sveca. rasplamtele savesti. znajući odavno da je svejedno šta govori. kao što drugi imaju savršen sluh i lep glas. Ta bi ga misao odvodila kud nije želeo. mutila mu pogled.kao čudom je nestalo nekadašnjeg večernjeg čuda na Starom šan-cu. nego pravo čudovište. ali neki posve drugi. toplo i ubedljivo obrazlagao svoj predlog o izvozu drveta iz Bosne. uglovi joj se gube u mraku. pobunjen protiv sebe i ljudi i celog sveta. on bi sa čuđenjem pročitao dugačko pismo. A posle sastanka bilo je još gore. naročito. koja se polako razilazila i tanjila. sarajevski vetar koji pisti negde u tavanskim gredama i avetinjski se poigrava krajevima tankog čilima iz Korasana. poklanja nam i bosanske šume i troškove prevoza. kao što pseto laje. U tom pismu generalni konzul je kazivao sve što nije moglo ući u zvanični izveštaj ni biti saopšteno živom čoveku. posle dan--dva-tri.. nedoučeni đaci i šegrti. jer ne može drukčije. . dok se još ni mastilo na poslednjim redovima nije osušilo. oživela slika od pre toliko godina planula je i sva sagorela u jednoj jedinoj munjevitoj iskri. od kojeg ćemo mi imati sve koristi. od slučaja do slučaja. Po dva dana nije mogao ništa drugo da misli. rešen da raščisti sa svim u sebi i oko sebe.« I večeras je pisao. I posmatrajući ga kako gori. šta su svi lazovi sveta prema njemu? Ništa.. On laže s neminovnošću prirodnih pojava. pribran i miran — do prve prilike. njegov način laganja.. taj »nastup« prošao. dok je on tiho. i devojke. Mislio sam dugo i slobodno. kao uvek kad bi gledao vatru: »Plamen — to su orgije nežive prirode.. Skočio je. napola name-štena turska soba. dokazi i protivdokazi. a on ni jednu. nalazio slabosti i neveštine u svom držanju. Diletanti. za-senila ga. Nestajalo je mudrog. Ljutio se na njegove primedbe i pitanja i naknadno otkrivao u njima uvredljiv ton i skrivene zamke. Tako reći. ispunio ga celog. i ostavila kao šlepa u tami.. " LA2 ч. kao što oficir vežba paradni marš uoči svečanog defilea. smirenog i pedantnog generalnog konzula Atanackovića. ' '. ili da propadne odmah i bez traga. Tako sam i juče mislio u sebi. bilo je kao neko pijanstvo i prolazno trovanje.. presavio ga nekoliko puta. petao peva.. i kako mu je mogao dopustiti da svoju laž stavi iznad njegove istine... »Ah. Samo je u sebi preturao i razglabao svoj razgovor sa njim. jer to nema veze sa onim što misli. spalio na kancelarijskoj sveci. i vitkog drveta. I on se ceo gubio i potpuno menjao u sebi. a na njegovom mestu ostajao je čovek uzbuđene mašte.. i vraćao se na svoje redovne poslove. Serasker bi se prosto uselio u njega. Л/" i. Ponekad bi svoje pismo palio odmah. mislio je. nevešti početnici. laže. dovodili su Atanackovića do nekog unutarnjeg hladnog besa koji mu nije dopuštao da mirno 282 misli ni pravilno zaključuje. On od prirode ima dar laganja. ukazala su se dva slaba plamena. Atanacko-viće je dugo razmišljao šta će sve da mu kaže i šta bi mogao odgovoriti na njegova isto toliko neočekivana koliko drska i podmukla pitanja. i poljubaca. Iz te tame. procenjivao svoje odgovore koji su mu sada izgledali nedovoljni ili nejaki ili opet suviše jetki i lični. a njegovu . Trudio se da što bolje uvežba svoj razgovor sa seraskerom i puštao da pred njim prolaze pitanja i odgovori. Oko njega prostrana. i on nije više video pred sobom ovog stvarnog pašu sa kojim mora da radi i živi i vodi borbu iz dana u dan. laže kao što vetar duva. Veličanstvena. Jedino je vetar još tu. U takvim raspoloženjima konzul se laćao pera i pisao pismo prijatelju kome se sve može reći i koji — ne postoji. Nigde traga od njegovog sna-sećanja..'' Pre svakog sastanka sa seraskerom. A kad bi. U čudu se pitao zašto je čitav sat bez pogovora slušao seraskera kako raspreda i razastire svoje banalne poluistine i svoje presne laži.. To što je sada nastupalo. i na knjizi — dve njegove ruke. i sa gorčinom i zavišću mislio na svog protivnika koji je uvek nekako uspevao da nametne ne samo svoj predmet razgovora nego i svoj ton. u opšta razmišljanja o laži i istini među ljudima. Kako? Zašto? Ta seraskerova laž i. slušajući ga površno.

on uvek naredi lažan broj konja i kaže lažan sat polaska. da ga mora prihvatiti. Kad naredi da se spreme konji za neku službenu posetu u Sarajevu ili izlet izvan grada. naravno. jer laž je za njega isto što i vazduh. da vas unizi. Veran tome načelu. iz pakosti ili navike. Pa i taj njegov način zavaravanja svega i svakoga u svemu i svačemu ima dva lica. A sve ako se i desi pa odmah uvidi da vaš predlog odgovara potpuno njegovim interesima. To je svakom jasno i on to mora najbolje da zna. svečano obećano ili potpisano. majstorski. da vezirovo sedište neće ostati u Travniku nego da će biti premešteno u Sarajevo. on svoju pravu misao i od samog sebe krije. On se drži nepisanog stambolskog načela. (Izgleda da serasker toliko prezire sve ljude da mu je sasvim svejedno pred kim se razotkriva i . I to sprovodi dosledno. prilikom našeg prvog razgovora. iznenadi ponekad sabesednika neočekivanim priznanjima i iskrenošću bez granica. Jer dok govori. od naprezanja zanesenim i malko vlažnim očima. kao da tamo napregnuto čita šta treba da vam odgovori. tražiti je svuda.misao treba naslutiti. Prvo će vas odbiti. ni o čemu nikad ne kazati ništa konačno ni pouzdano. i upravo zato i postupa tako. Samo zato da vas odbije. Tako je kad on nešto predlaže ili traži nešto od vas. i ono što je rečeno. S jedne strane. To mu je navika. On zna kohko me time zbunjuje i ometa u poslu i koliko mi neprijatnosti nanosi u mom hčnom životu. A kad vi predlažete ili tražite štogod. serasker krije svaku istinu. nego da se preslišava za svoju laž. negde u daljinu. ma šta. On zna. dok najposle ne dođe u neki sat koji nije uopšte javio i sa strane sa koje ga ne očekuju. odbijanje. Ovi osmanlijski dostojanstvenici navikli su da govore ponajviše sa nižima od sebe. primiti ono što ste predložili. pristanak. sada. neophodna atmosfera u kojoj se kreće i nalazi nove mogućnosti. ali ne gleda u vas nego mimo vašeg uha. koje je umeo da dovede do savršenstva: da bi laž mogla biti potpuna i korisna kao sredstvo u borbi. i kaže vam nešto što može biti odobravanje. jer neće da mi pruži ni najmanji pouzdan podatak po kom bih se mogao ravnati. i mora tako: a to mu je i korisno. na primer. i adutantu kaže lažan cilj puta. on krije kao guja noge svaku i najmanju sitnicu o sebi i svojim namerama i poslovima. pa zatim u poslednjem času sve promeni. da vas slaže. pošto ste izneli svoj predlog i svoje traženje. ne samo pred doktorom nego i pred ljudima koje prvi put vidi i za koje zna da su mu neprijatelji. samo ne u njegovim recima. Sve treba što duže i što više da ostane pod znakom pitanja kako bi protivnik (a protivnik mu je svaki onaj koji sa njim ima posla) bio uvek u nedoumici i time stalno kočen u svojim odlukama. on to ipak neće tada učiniti. i da ne zaluta u labirintu koji je sam stvorio. i tako i s te strane oslabljen i doveden u podređen položaj. ali na sva moja usmena i pismena pitanja odgovara neodređeno. Bilo je slučajeva da je paša. da prikri je bar najgrublje protivrečnosti. otprilike onako kao što ljudi u drugom svetu kriju laž. I kaže vam to drsko i nemarno. da i ne primećuje vaše prisustvo. neće da ja i moji ljudi otpočnemo redovan posao u ljudskim uslovima rada. i sve koji treba da ga dočekaju. A kad završite. pa čak i učinjeno. ali ova levantinska laž ima još i nečeg naročito uvredljivog. prema kojima ne moraju imati stida ni obzira. službenim kao i privatnim. Sprovodi to u najvećim kao i u najmanjim stvarima. treba kriti istinu. A ovaj lički po-turčenjak dodaje tome još i neku indiskretnu i silovitu zluradost koje kod pravih Turaka nema. ne trudeći se nimalo da logično poveže reč sa rečju i rečenicu sa rečenicom. i svoju ženu. po nevolji ili potrebi. pogoditi ili iz činjenica zaključiti. stalno vas vređa i muči osećanje da vas on ne sluša. Posle će. To je donekle pokušao i sa mnom. Razume se da to isto čini i u odnosu prema meni. podneti svojoj vladi određene predloge i poduzeti mere da se sedište konzulata ustali i uredi. A čini to. O danu i satu odlaska iz Sarajeva ili povratka uvek lažno izveštava i civilnog guvernera. Tako sve ostaje u neizvesnosti. Evo. I dok govorite. a i njegov lekar mi je pričao o tome ponešto. Svuda svet laže. tako da samo on može da se snađe u svom spletu laži i istina. ah držeći iza leđa već pripremljenu novu laž. a s druge strane. govorio sa surovom i krvavom iskrenošću o sebi i o drugim stvarima koje ni pijan čovek ne bi pred svedokom rekao. ali što je u svakom slučaju — laž. sve može uvek biti opozvano ili promenjeno. on vas pogleda pravo svojim tamnim. kao zaista najkorisnije po njega. on vas sluša pažljivo. pa ma u čemu bilo. pouzdano zna. pa zatim menja po nekoliko puta. ni toliko da bi se bar iz pristojnosti potrudili da svojoj laži daju neki izgled istine.

Navikao da me uvek laže. čak iz-vrgne podsmehu kao stvari besmislene i potpuno neverovatne. i stalno zavisan od . jer on ih. taj se ili izgubi iz njegovog kruga ili propadne tu na mestu. i ona mu služi. Ti nastupi iskrenosti potpuno su sračunati i trenutni. ali koje nemaju nikakve veze sa njegovim životom i radom. možda. strahovitom sebičnošću i odsustvom svakog obzira prema drugima. i ja sam se odavno navikao. Iz početka je ta atmosfera bezočne laži nepodnošljiva. koje imaju neku svoju vrednost. kod svakog pojedinog čoveka. I sve to dođe mnogo više kao nipodaštavanje i uvreda nego kao znak poverenja i bliskosti. I u snu valja biti na oprezu. navikne se da diše u njoj i da se drži u stavu stalne pažnje i odbrane. da je ona izvan reda ljudskih poznatih pojava. na svojim položajima u Turskoj. poštenje. A sve oko njega samo je sredstvo ili smetnja. Ali njima nije ni do rada ni do života. Ko nije takav. Čoveku izgleda da će se ugušiti. Da svi vide i znaju. Sad vidim da je sposoban za sve. s vremenom. ali ne manje od onog skrivanja istine. Uostalom. bez zadnje misli i skrivenog računa. istinom. Cini mi se da niko ne zna obim. Smetnju uklanja. a kamoli kazati. dubinu i snagu te sebičnosti. ovaj paša mi je težak kao niko dosad. i da bi je trebalo objaviti svetu kao geografsko ili zoološke otkriće. Sve ja to znam i uviđam. jedno i drugo živo i ubedljivo kao istina sama. i da moram računati čak i sa tom mogućnosti da. kao reči. to samo on zna kako.opušta bez stida i obzira. Onako otprilike kao što se čovek pred poslugom svlači bez snebivanja. brisao iz svoje svesti. sve on to smatra recima. u tom slučaju. taj čovek se svojim podvigom izdigao toliko iznad svih i iznad svega. a sredstvom se služi. lažima. Rekao mi je istinu. raste broj ljudi koji ga smatraju opasnim lažovom i bezdušnim cinikom koji ne poštuje ni sebe ni druge. i da ne mora i da ne može više da vodi računa ni o čijoj drugoj istini i stvarnosti. svoju stvarnost i svoju istinu. pored hiljadu svojih laži. polulaži i poluistina. i koje i sam upotrebljava. Za njega je glavno i jedino važno da u svakom trenutku. Takav je serasker i takvi su. On o tome i ne misli. za sebe. ni sam ne zna. koliko to truje odnose. ponavljati: »Laže! Znaj da laže!« Teško je i zamisliti. Jedino tako uspevam da se odbranim od njegovih laži. Tako. manje ili više. i ostali ljudi oko njega. ja sam nagađao šta bi se moglo kriti iza onog što govori i uzimao u obzir sve mogućnosti. ja ću gledati njegovo pravilno lice i slušati njegov ozbiljni govor. pretnjom.) Ali i ta iskrenost je lažna. naravno. Živeći dugo sa ovakvim svetom. on sam ne očekuje od drugih ništa drugo do takvo isto držanje prema sebi. I prevario sam se. I. i posle mu je lako da ih iskreno i sa punim ubeđenjem poreče. Koristeći se izuzetnim prilikama u kojima se kreće (a on se kreće samo u izuzetnim). Sve ostalo: ugled. Ali to njega ne uzbuđuje. ili neposrednim moralnim ili fizičkim pritiskom — postigne ono što njemu treba. I to me sada zbunjuje i čini mi poslovanje sa njim još težim. čast i logika. on je ta svoja priznanja još u trenutku kad su izrečena zaboravio. Jedanput mu je samo pošlo za rukom da me potpuno prevari. Bilo je onako kao što je rekao. koči svaki rad i izopačuje sav život. kaže jednom zaista i celu istinu. Na javi i u snu me ljuti ceo taj čovek sa njegovom neviđenom. U neprestanom rvanju sa njim. Niko se ne može njima poslužiti protiv njega. Pa ipak. Jer on ne zna i nikad nije znao za nesebične i plemenite postupke. Ja nisam video čoveka kome je do te mere svejedno šta drugi ljudi misle i govore 0 njemu. o tome ne može biti sumnje. osim one koju mi je on kazao. ne priznaje i suvereno poriče. a već sutra ili prekosutra. ne veruje i nikad nije verovao da oni mogu da postoje. nego radi ono što hoće i govori ono što mu treba. nego do sile 1 samovolje pomoću kojih se drže i održaće se do poslednjeg drama moći i poslednje laži. braneći se od hipnoze njegovih reči i njegova izgleda. Zbunjuje me i ljuti. A u sebi ću. Ali. da ima svoj svet. moral — nemoral. nerazdvojno vezan za njega. kad mu je to potrebno zbog nečega što samo on zna ili što. treba reći istinu.

ružne i bez-unme postupke. još više. kad je sve. Nesigurnost. a glad i bolest u mnogima od njih. i da tako činim svoj položaj težim nego što je. Nema teškog snežnog pokrova. sa onoliko straha. nastojali da bar sačuvaju izgled i dostojanstvo. to je pijanstvo nežive prirode. kao da će ostati njegov redovni izgled. ako mogne. počinjem da varam i obmanjujem sam sebe. Tragovi pepela i ugljevlja. Kao da gore. Taj duguljasti savijutak hartije uzeo je po sredini maka-zama. Gledajući ga. savija ljude. i nismo mnogo bolji od njega. kao kleštima. Vreme podesno za crne misli. iznad niskog i sivog neba. i zaražava ih čamotinjom. Ograničenja i oskudica vladaju gotovo u svima. zbog straha od askera. nevidljivo. zauvek. ujeda za golo mesto. on je i ovog puta misilo kao uvek: plamen. I to me još više ljuti i zbunjuje. a zatim je dohvatio ispisane stranice i presavio ih po dužini nekoliko puta. Još nije prošla puna godina. noću se čuje kako prigušeno puca daska koju neko krade u susedstvu. Osloboditi se svoje smešne potrebe da.« Tu je Atanacković bacio pero i ustao od stola. Seljak ne silazi u grad. jer nema velikog snega da je pokrije ni dobre jugovine da je otplavi i sapere. a trgovina izgubila smisao. nit izlazi nit zalazi. što je za njega bila najgora vrsta putovanja i uvek rđav znak za njegovo raspoloženje. otpaci svake vrste. Kao da nisam dosta varan i obmanjivan. 19 OmerpaSa Latas 289 FEBRUAR MESEC U SARAJEVU Kakav je mesec februar te godine u Sarajevu. vodim ovu nestvarnu prepisku. rešen da legne i. I sad. o kom niko ne vodi brigu. nego što kupuju i prodaju. kao obično u ovo doba godine. kad ne živi ni u sećanju. Ovo je vreme kad se ne putuje i ne radi. Osramoćeno i postiđeno. prave stvarnosti i da. ja sa strahom vidim da sve više gubim osećanje druge. prodire u svaku rupicu. mržnje i mrtve žalosti koliko su za vreme letnjih ili jesenjih događaja mogle da prime u sebe. a preko noći se opet mrzne i utvrđuje. i sad sve živo samo traje i baulja. A glasno je rekao. svi mi lažemo. to je teško zamisliti i nemoguće opisati. sve je ružno. Pod gorkom i traljavom studeni ovog ratnog februara kao da je zgasnula i poslednja iskra životnog žara. Tako je zarazna i toliko razorna moć laži. ni volje ni moći da se kupi ili donese. Neka ljigava i nezdrava zima. Cim je prošao. kao uzeto i umrtvljeno. saobraćaj je nemoguć. a iz grada se ne može nikud. a serasker je.njegove reči i njegovih postupaka. leži ogromna crna santa leda i od nje se širi neka podmukla studen. počinjem da izmišljam i stvaram nekog seraskera. okončao svoje poslove u Posavini i na Krajini i okončava ih sa nesumnjivim uspehom i u Hercegovini. da bih se pribrao i sredio i ne misliti i — ne pisati. skupoća i nestašica dovele su dotle da ljudi više i poklanjaju i uzimaju. da spava. i teško bi bilo reći od čega se dan zabeli. i ne pitajući se kako izgleda ni kuda ide. Seraskerova zima. kao nesrećna devojčica. Prohodao je gore-dole po sobi. Sve je teško i. kao u bunilu. tako glasno da se i sam uplašeno trgnuo: — Uostalom. a zašto gasne i prelazi u noć. hladno. i nadneo nad dve svece koje su gorele na malom odstojanju jedna pored druge. Sunce. Ali nekad. Ogreva nema. Zbog zime i. ljudskog i životinjskog izmeta i mokraće. i onda kad je bivalo najteže i najgore. izgleda kao da ga nikad nije ni bilo. sivo i nemilo. da mu pripisujem svojstva i namere i poroke i sposobnosti kojih nema. Ljudi razvaljuju ograde ili seku jedini dud u avliji. Studeno i posno. Prljava strana života ovog grada. dronjci i slama. Koliko se . Na raskršćima i praznim mestima između kuća gomilaju se ostaci svega što ovom zimom opsednuto naselje izbacuje iz sebe. i kradu i otimaju. klizavo. taj mesec je bio strašan i svakom živom stvoru izgledao beskrajan i neizdržljiv. dok je postojao i trajao. I odmah je krenuo u susednu hladnu sobu. još gore. od ljudske misli do životinjskog pokreta. kao da je po meri poručena i odgovara potpuno svemu onom što se dešava sa ovim gradom i sa ljudima koji su u ove dane silom ili slobodnom voljom vezani za njega. Neki pećinski život zavladao u ovom inače ljupkom i urednom gradu u kome su ljudi uvek. očigledno. I zato treba stati. ono što je najgore bilo u njemu zaboravljeno je. Har-tija je sporo gorela sa oba kraja. ah plamen je bivao sve jači što je više išao prema sredini. ali sve je prekriveno ledenom korom koja stalno suzi i taje preko dana. Tako je ljudima i lakše. Kuće zatvorene.

povuče na svoje imanje u okolini Stambola. uhapšen je i prote-ran u Malu Aziju. Preko bana Jelačića u Zagrebu stupio je. ali ga zna. a jezgro te vojske treba da sačinjava murtad-tabor. koji je zato i doveo u Bosnu. (Veliki uspesi se u Stambolu ne praštaju. on je svemoćan i neprikosnoven. u nameri da otcepi Bosnu i Hercegovinu od Turske i da se sam proglasi kraljem tih zemalja. pobednik treba da se smatra srećnim ako. paljevinom i konopcem. ugušiti bunu i zavesti red. na jer dan ili na drugi način. A tada se. čitavim nizom lukavih i odlučnih protivpoteza. dotadašnji Omerpašin saradnik i savetnik. do prve prilike. ponavlja stara igra. Naravno. odmah prestanu da se šire sve optužbe i klevete. U tim usmenim i pismenim porukama Omerpaša je prikazivan kao oličenje svih zala i poroka. Prigrabio je za sebe i svoje veći deo novca i dragocenosti koje je zaple-nio od osuđenih. Laskaju mu. pokloni padaju sa svih strana i pune mu kuću i blagajnu. On i njegovi ljudi i članovi njegove porodice žive razvratnim životom. porodice pobijenih ili prognanih bosanskih i hercegovačkih begova i prvaka upućivale su svoje žalbe i tužbe. Tako je sada došao red na raju da kuka i da proklinje seraskera koji je sve to činio . ali upravo zato opasno. Sultan ohladni. Vatreni Čerkez bio je neumoran u tom poslu. zabranio — pod pretnjom teških kazni — svaki uvoz knjiga i novina »iz kaura«. mite ga. izgubio bitku i morao da napusti svoj položaj u Bosni. preko rođaka i prijatelja u Carigradu. sve stane da se okreće protiv njega. kao uvek dosad. kao dobrodošle. osionost i nepravda i opšta potištenost. Tako je bilo i ovog puta. Sultan mu je najbolji prijatelj. svim uticajnim ljudima. dok opet sultanu ne zatrebaju njegove usluge. jer od nje namerava da stvori vojsku svoje kraljevine. On je pobednik. On ga ne gleda i ne vidi. pobedniku je »oprošteno«. mržnja i zavist i kleveta. A čim se vidi da će Omer. a zatim je počelo proganjanje hrišćana u Bosni i Hercegovini. nedostojnim carskog vojskovođe i pravog muslimana. (Postoji od davnina čitav sistem kako se ruši čovek koji je uspešno završio neki vojni i administrativni posao. a veziri i carski ljudi u svemu na usluzi. moglo bi se reći da ih je on resio i da je ostvario svoj zadatak i na ovom svom krvavom pohodu. niko ništa ne sme da mu odbije. Kruti i gordi Hajru-dinpaša je.) Nastaje prava utakmica u potkopavanju i rušenju pobednika. mračnih planova. Tako. i postigne da mu se otpišu sve »greške-« koje je počinio pri izvršenju zadatka. Razume se da je i Omerpaša brzo izvešten o tom šta se sve iznosi protiv njega u Stambolu. A lice ovog 19* 291 grada to je naličje njegove pobede i uspeha. dok raju štiti i ostavlja joj oružje. ali čim je stigao u Stambol. I na kraju. prividnim reformama. Zbog toga je i uništio begovat i razoružao muslimane. sve do velikog vezira samog. ogorčen sa retkom revnošću i na svakom mestu. a ljudi iz njegove okoline postaju opet ono što su: zavid-Ijivci i ucenjivači. Fratar Jukić. Stambolski konzervativci iz redova vojske i uleme prihvatali su ovakve i slične optužbe bez рго-veravanja i izbora. i on može sad mirno da živi u svom i na svom. Dok pohod traje. u sukobu sa seraskerom. Sve je to bilo bezumno. u vezu sa bečkim dvorom. Pobeda je zaboravljena. podižu optužbe zbog izlišnih svireposti i slavoljubivih. počeo je da predu-zima »protivmere«. izmišljaju se klevete. To mu bude često i sva nagrada za njegovo delo. svi pritajena daha prate njegov krvavi rad. Trijumf i laskanje. Prvo je prekinuo sve veze sa Zagrebom. ogorčen. I sve ostalo što prati ovakve seraskerske pobede već je tu. S druge strane. od samog početka. a pod zaštitom Austrije. A kad se. Pohapšeno je dosta prvaka i popova po selima i gradovima. »sve do nožića«. hrišćanskim kraljem. puškom. i dok ga ne pozovu na novi pohod protiv neke pobunjene pokrajine. jer je neophodan. počeo je da ruši svog protivnika.) Svim sredstvima se umanjuju njegove zasluge. javlja se odjednom nerazumljivo sažaljenje prema pobedenima. i upotrebljavali ih u svojoj borbi protiv sultanove reformatorske politike uopšte. uspe da iznese živu glavu i ono nešto stečenog ili nagrablje-nog imetka.turske i bosanske stvari mogu resiti raspisima. prave spletke. Da bi suzbio takve vesti i opravdao se. jer se lude priče u ovakvim vremenima najlakše veruju i najteže pogađaju onog protiv koga su skovane. topom. Munjevitom brzinom je pokupljeno od raje oružje. Iz svojih raniji »smirivanja-« i »stišavanja-« drugih pobunjenih pokrajina Omer poznaje taj trenutak. Kad se negde osili buna i kad moraju njega da pošalju na taj opasni i teški posao koji niko drugi ne bi mogao ni umeo da svrši.

pa ipak to mu izgleda kao vrhunac sramote. obaviće se samo ceremonija obrezan ja. Vrlo mali broj ljudi je znao kako je stvarno izvršeno to strogo naređenje. i kapetan je pao u mrtvačko ćutanje. Najposle se i taj šapat utišao. Tako su ga i sada mučile neke trezne misli. kako bi se svuda pročulo i jasno videlo da on ne štedi ni raju i da radi samo za dobro sultana i države. u Isabegov hamam. čašu za čašom. i odgovarao na svaku zdravicu »na inženjerski način«. u manjim grupama. Svima je govoreno da se tada kupaju samo oficiri koji treba da budu osunećeni. Kao uvek. došla do znanja »iznenađujuća i neverovatna činjenica« da neki od njeguviii oiicira. a zatim šapatom. nisu prilikom prelaska u čistu i pravu veru obrezani. Velika pregre-jana soba treštala je od smeha. kad su prešli na islam. Njega nije lako hvatalo piće. pravo govoreći. Sve to treba da zamaže oči prostoj svetini. i to ne od večeras. a u suprotnosti sa tim. ali to je osnovni zakon ovakvih hčnosti i njihove 1зог-be za uspon i održanje. neizbežno je bilo da i murtad-tabor oseti posledice seraskerovih »protivmera«. iako je od samog početka pio ljutu rakiju. prošla je jednog četvrtka u rano jutro. Uoči toga dana bila je na Gorici velika terevenka. kako bi se stvar čula do Stambola. ispijajući »tri. To što je u Oemrpašinoj ličnoj politici predstavljalo »mudar potez« izgledalo je u stvarnosti šareno. kako bi se glas o tome proneo što više po gradu i po zemlji. Itd. (Iako. a nikog tu neće šeći ni obrezivati. na konjima. Seraskeru je. oporavljajući se tobože od obrezan ja. Njihov broj je neznatan. traljavo. Seraskerova zapovest o obaveznom i hitnom su-nećenju oficira bila je tako sastavljena da se u njoj upadljivo isticala Omerpašina »svagdašnja briga« o strogom održavanju verskih propisa i obreda. i on je naredio da se hitno i na svečan način ispravi taj nerazumljivi propust onih koji su u svoje vreme izvrših prevođenje pome-nutih oficira u islam. koji su još pre više godina prigrlili islani. većinom Poljaka. oficira i podoficira iz murtad-tabora. kroz ceo grad. Posle kupanja vraćali su se u oficirske stanove na Gorici. neke stihove o ljudskom pogledu koji kao zbunjena ptica uzalud kruži naokolo. Samo mlađi oficiri su tri-četiri dana odlazili svečano. Oni koji su morali sutradan tobože da budu obrezani bili su domaćini. jer se smatralo da su oni. moraju u roku od nekoliko dana da ispune i taj propis islama. ali to je uzbudilo seraskera koji u svemu bdi nad strogim vršenjem verskih propisa. a na kraju je ispalo i strašno i žalosno. već u najranijem detinjstvu morali biti obrezani. Jer. Tu bi ostaj ah po nekoliko dana u svojim sobama. na konjima. Mnogi su se dosetili da se zaklone za tu odredbu. kaže se. Na njihov račun su pravljene mnogobrojne i grube šale. put Isabe-gove banje. na levoj obali Miljacke. grobnim glasom. Najposle. i najteže i najbolnije stvari nisu same po sebi tako teške i bolne kao što je ružno i nečovečno sve ono što ljudi mogu o njima i povodom njih da izmisle i kažu. U stvari. Seraskerova kancelarija se pobrinula da za sadržinu tog naređenja saznaju duhovne i civilne starešine u Bosni i u Carigradu. nego ima već petnaestak dana otkako su počeli ružni razgovori i ljigave šale o tom zlosrećnom sunećenju odraslih ljudi. rađeno je do apsurda plahovito i grubo. samoubilački bledi kapetan Kot recitovao je najpre dubokini. dve. i ako nisu bili Jevreji. ali im je potajno i zaobilazno rečeno da stvar ne treba shvatiti ozbiljno. U te dane banja je bila zatvorena za građanstvo. prividno i neiskreno. Da bi suzbio sve optužbe protiv svojih oficira poturčenjaka on im je najstrože zabranio da javno piju vino i traži od njih savesno vršenje muslimanskih verskih obreda. Zna da se njemu ne sme ništa desiti. pa jednu«. jer nema na čem lepom ni dostojnom da se zaustavi. Na one koji su pre prelaska na islam bili u je-vrejskoj veri nije se taj raspis odnosio. Poslednja grupa najupornijih i najtvrdoglavijih oficira.) Teško je misliti . i da ućutka zatucane bosanske hodže. U isto vreme naredio je da oni za koje se govori da nisu obrezani prilikom prelaska na islam. Viši oficiri tvrdili su da su obrezani u svoje vreme u Carigradu. kaže se u tom naređenju. Tako je uglavnom i bilo.namerno vidljivo i sa nepotrebnom strogošću i oštrinom. A muči ga sve ovo. Sve je rađeno i tu polovično. Oficirima murtad-tabora saopšten je tekst naredbe. I to je trebalo da se izvrši javno. Sve to što je smišljeno i izvršavano. njemu svaka sramota koju doživljava izgleda kao vrhunac. Moralo im se verovati na reč. smešno i odvratno. kao Jevreji. strahovita je bila nesrazmera između sredstava koja je Omer upotrebljavao i ciljeva koje je želeo da postigne.

turski. u hodu. kao po komandi. povraćao dugo i na mahove. Trećeg nema. ali tu ga je uhvatio govor-Ijivi i kočoperni kapetan Reuf. Oštrouman. seti onog što se u vezi sa prisilnim obrezanjem brblja i prepričava. i tu se sporo razilazi. ili neke nejasne ispovesti koje treba da pruže dokaz njegovog stalnog interesa za ženski pol i njegove muškosti koju mu je. pričao dalje. A kapetan. kao što je bio onaj naš kolega Halil. mađarski. Tako se i na ovoj pijanci. a iz njega progovara svojim flegmatičnim basom. Sakupio je snagu. povlačio sve dublje. a poznaje i neke od slovenskih jezika i služi se njima manje ili više lako. To je rođeni tumač i posrednik. ili se svima svojim snažnim i belim zubima smeje njihov nekadašnji dobri drug. Ja se takve žene više okaniti ne mogu. uhvatio nekog drugog da mu priča o ljubavi i o ženama. izišao u hladan i mračan hodnik. da! Siromah Halil. zaspao pjan-skim snom. njemu stane da mrkne svest. Rvemo se dok ne popusti. znalac mnogih jezika i nezamenljiv prevodilac u Omerpašinom štabu. naslonivši čelo na drvenu ' Reui je muškarac koji ne može da izađe nakraj sa ženama. Kot je podrhtavao od gađenja i umirao od dosade. zaboh ga tupim bolom negde u preponama. onako nasmejan. seo i. To je da čovek prosto pozavidi jednostavnim ljudima. sa neobičnom sposobnošću da posluži drugima. nego je nekim detinjasto plačevnim glasom. — Takva mi je priroda. nije se dao smesti ni ućutkati. da u poslovima isključi i zaboravi sebe. italijanski. Ne trčim ja za kojekakvim droljama kao ovi naši drugovi. radosno govorio o ženama? »Ja kad se sudarim sa nekom. to su bile skaradne desetke i erotične anegdote. nikad. srećom. valjda. bežeći čas od jednog čas od drugog. pribijao se uza zid i neprestano skidao kapetanovu ruku sa svoga ramena. i poginuo je zbog žena. Između dva grča podigne se u njemu. Svaki i najobičniji razgovor on je često nastojao da skrene na tu temu. neko nimalo. vest i koristan čovek. ili ona njena muka u paramparčad. koji je bio u suprotnosti sa onim što je govorio. ali u isto vreme nemoć-nik koji. a dotle — ja sam izgubljen čovek.na to jadno ljudsko telo koje se da na toliko načina ukaljati i uniziti. Tu je. rodio. u stvari. A kad bi malo popio. Neko se. Posle toga bilo mu je jasnije pred očima i lakše u grudima. podrhtavajući još od studeni i naprezanja. Činilo mu se da će se ugušiti ako ne ustane. na njihovom animalnom i neposrednom odnosu prema ženi. takav sam se. priroda potpuno uskratila. njihov pukovski lekar doktor Fric: „Reuf ist ein Mann. preko debele cigare. gdje je vladao polumrak. Kad se usred dana. on ima izvanredno pamćenje. udaram samo na opasne žene. To je znak da počinje drama u cirkusu. svi su se digli. Sećaš li se? Da li se seća? Pa možda se i seća tako ponečeg. koji zbog svoje neume-rene strasti za ženama leži već pod zemljom. zadimljenu sobu. po recima doktora Frica. a u ustima se javi mali grč. povo-deći se i pridržavajući za zidove. taman a vreo oblak. otrovnice. za mene je svršeno. Tako je kapetan Kot »slušao« Reufa. kao pre povraćanja. ogradu stepeništa i grčeći se kao crv. nemački. Kraj čarolije. i govoreći o njoj nalazio uvek smelu šalu ih neku sočnu i »mušku« reč. to ste mogh i sami videti. na brzinu pljusnuo vodom . na guje. k ^о da izbacuje iz sebe sve. veseli i pusti poručnik Halil. Po nekom urođenom nagonu. čak i ono što nikad nije ni popio ni pojeo. dok mu jednog trena bol u grudima nije postao toliko jak da ga je podigao s mesta. onda zna se: ili ova moja harabija na dve pole. ne. pa mi se učini nekako poznata — gotov sam. Vratio se u veliku. nije mogao da izađe nakraj sa ženama. do u dno sobe. Sećaš li se kako je. visok i snažan. To je kao neka čarolija. A čim kaže »da«. grč od pića i grč od gnušanja. koji je te večeri izuzetno popio čašu više. Reuf je. da se potpuno poistoveti sa tuđim interesom i da ga brani i objašnjava na najbolji mogući način. Neko je od tog bučnog društva spavao malo. To je kancelarijski oficir. da. ali glavno na šta mora da misli to je grč koji ga muči u stomaku. čita i piše savršeno latinski. A kad je stao da sviće siv i maglovit dan. a nije imao snage da o njima ne misli ili bar ne govori. der mit Frauen nicht fertig wird«'. a Kot je u uglu sobe našao onisku stolicu. odgurnuo čoveka pored sebe u stranu i. Sitan i ćosav isturak velike italiajnsko-mađarske porodice Nad—Marusi (Nagy — Marussi). I sve što dalje dolazi nije više važno ni zanimljivo. Takvi samo mi tobdžije!« E. ispružio ruke kao slep. Kad ugledam ženu. sve do očiju i do temena.

da trajemo. da i svoj i njihov vek vekujemo. I ništa se ne misli i ne pita drugo. to je i sada bila prava vojska. strog vojnički poredak. Ali ni po čemu drugom. To je nešto kao ona ranija povorka. u pokretima i pogledima ljudi. sve po činu i rangu. u sebi. A naša je nerazumljiva ali velika i opojna sreća u tome što im možemo pogledati u leđa i pljunuti im na tragove. Napolju su ih čekali seizi sa konjima. vidi i oseća. a njemu se činilo da ga sram zapljuskuje kao prljava voda. a to je jedino dobro koje su mogli da nam učine. i da se na ovom suncu. nego stoga što nije trebalo ni da dođu i što su već posvršavali sve zle poslove zbog kojih su došli. udiše se sa vazduhom. Metalni zvuči su mu plavili sluh. ni zašto. u mislima. međusobno u suprotnosti. jahači su. svega nekoliko dana. koje je i njihovo bilo. a teško je bilo po verovati da će ikad nad Sarajevom granuti. Ali zauhar je i to u ovoj zemlji gde su zadovoljstva retka. Razdanjivalo se. čak i u ćutanju koje za trenutak prekida razgovor. Odlaze. Ono što je i sada bilo ozbiljno na njoj. opet! I tu!) A sada su ove trube svojim izvijanjem i pištanjem poručivale sarajevskim građanima koji su trljali oči iza ovih zatvorenih prozora ih upravo otvarali svoje poluprazne dućane: »Evo. sa niskih krovova dućana i pekarnica obarao se na zemlju gust dim. i ne pomišljajući da ičim objašnjava tu reč i da tako kvari zadovoljstvo koje ona daje sama po sebi. . jer moraju. sa pogašenim sjajem. poznaje on dobro tu melodiju vojničkog fnarša koju su askeri parodirali podmećući joj neki glup. savlađujući unutarnju drhtavicu i gledajući preda se. Niko to ne kaže. sišli su niz stepenice. apsurdne. a neko ni to. Kot zadrhta i nagonski htede da zapuši uši obema rukama. Došao je i taj dan i izgledao je kao svi drugi. niko tu ili sličnu геб ne izgovara glasno. ni da li neće neko grđi i teži doći na njihovo mesto. koji orlovskim okom bdi nad redom u zemlji. kod dolaska. Tako je to oduvek u ovoj zemlji da ćutanje prati ostvarenje i najdubljih želja. sve je u toj reči koju niko ne izgovara. ni kuda. ljudske i životinjske. Ne. carski serasker serdar Ekrem Omerpaša. odmicali polako. »Odlaze!« — tako kaže svak sebi. Odlaze. U takvom trenutku razlegao se odjednom pisak truba. ali ona je živa i svuda prisutna. Led je prštao pod kopitima. prema zakonu i kanunu i volji našeg uzvišenog sultana!« ODLAZAK Odlaze. ali to nije bio isti svet. (Ah. sad svi vidite. uzjahali su žustro i odmah se propisno svrstali: deset oficira napred. samo se zna. a mi da ostanemo na svome. opsceni tekst. Naježeni i kruti. često nejasne. Samo: odlaze! U toj reči su sadržane sve tajne želje i nade ovdašnjeg sveta. To je jedina pobeda za koju smo sposobni. ni ko odlazi. Glavno je da oni odu. Po tome. bar iz naše zemlje. da h se neće drugim putem i u drugom vidu vratiti. dok se dva pogleda nemo i značajno ukrštaju. čitav jedan ornamenat od uzvitlane pare. Povo-deći se i nastavljajući beskrajne razgovore. pije sa vodom. Odlaze. Oko zbijene gomile ljudi i konja širih su se u hladnom vazduhu. ali sporo i teško. Isto kao što niko ne pomišlja da se upita: zašto su dolazili. Nastojeći da izgledaju trezni. ali koja je sada išla ttzbrdo i od^a2^^a. seizi pozadi. ni šta ih sada goni da odlaze. i koje nam sada čine. Sveta koji je izišao na Baščaršiju i na Kovače bilo je dosta. grejemo. ali ne stoga što je to bila najživlja i opšta želja ovog grada i svih stvorova u njemu. srče sa kafom i puši sa dui vanom. A to vajno zadovoljstvo trajaće koliko traje i njihov odlazak. šalje oficire murtad--tabora da izvrše propisani obred vere i da tako sve što je pod njegovom rukom bude zaista u redu. to je bilo dobro naoružanje. od prvih ljudi među narodom do šugavog mačeta u oluku. Magla je zatvarala vidik. a dva trubača sa strane.i poravnao na sebi zgužvanu i pepelom umrljanu uniformu. Sad su ovde bili ponajviše oni koji su želeli da sujeverno. osiromašena u odeći i nakitu. da i njihov hleb jedemo zajedno sa svojim. u osmejku i pozdravima pri prolazu. desetkovana. nemirni pramenovi i oblačići njihovog daha. A pravo je da mi pobedimo. u njoj je i njihova jadna pobeda. da se izgube i nestanu. od govora i disanja. koja se nigde ne beleži i ne piše. Ah. jede sa hranom.

i naravno neprimetno, pljucnu za vojskom i da prošapću u sebi vradžbinu i kletvu: da, takva kakva je, doveka luta po svetu, a da nikad ne nađe put za povratak u Bosnu. Najposle, mnogi je želeo da se u svojoj nemoći i sirotinji može bar jednim pohvaliti, a to je da je video leđa i tome seraskeru i njegovoj prokletoj vojsci. Naposletku bilo je tu, kao i kod dolaska, dosta besposlenjaka koji povazdan zazijavaju po čaršiji i uzalud traže neke novine i razonode. Zvanični ispraćaj bio je sveden na najmanju meru, suv i jednostavan, obavljen gotovo neprimetno i šapatom. Pri dočeku vezira uvek je više sveta nego pri ispraćaju, a pogotovu kod ovakvih kakav je ovaj. Ispraća samo onaj koji mora. Pa ipak je bio i ovog puta jedan kratak ali svečan trenutak kojim je proslavljena i ovako nemila svečanost kao što je ova. Bogato opremljena i dobro uvežbana vojna muzika, koja je u svoje vreme došla sa seraskerom i porazila Bosance svojom snagom i veštinom, ostala je dobrim delom u Sarajevu kao garnizonska muzika sa artiljerijom i pionirskim trupama. Bataljon koji je išao kao zaštita za seraskera i njegov štab imao je svoju malu grupu trubača koje je uvežbao jedan Bečlija, podoficir, dobar muzikant i nepopravljiv pijanica. Bio je aristokratskog porekla i studirao je, izgleda, ozbiljno muziku u svoje vreme, ali je sve to potonulo u alkoholu i boemiji. Međutim, taj čovek, koji se zvao fon BilekRokhauzen, imao je dana i nedelja nekog svečanog i tužnog pribiranja. Tada bi prestao da pije, uljudio bi se i smirio, redovno vežbao sa svojim trubačima i sam nešto kom-ponovao i pričao kako je još u svojoj sedamnaestoj godini doživeo da mu u Beču javno izvode jednu svitu. To obično nije trajalo dugo. Posle desetak dana počinjao bi ponovo da pije, da se prepire i govori koješta i da se zaklinje da će svet još imati šta da čuje o njemu i od njega, i da će polovina Evrope igrati kako on i njegova muzika svira.

RECNIK, BELESKA I NAPOMENE
20 Omerpaša Latas

RECNIK TURCIZAMA

ajan — prvak, odličnik, velikaš, ugledan čovjek; istaknuti predstavnik jedne klase, staleža ili najistaknutijih slojeva građanskog stanovništva. Ajani su u jednom periodu turske vladavine u Bosni i Hercegovini bili funkcioneri lokalne uprave. Tamo gdje nije bilo kapetana (upravnika kapetanije), postojali su a-jani, koji su obično bili iz najistaknutijih begovskih porodica. akiam — prvi mrak, zalaz sunca, prvi dio večeri neposredno poslije zalaska sunca; četvrta po redu (od pet svakodnevnih) muslimanskih molitava; namaz--klanjanje, koje se obavlja po zalasku sunca. a!a?ca(i — viknuti ^-^Alah, A-lah!^< odnosno »Halah, На-lah!« — bože, bože — pri jurišu u boju; hata^oiti. o!A;a — kolut, karika, obruč od drveta, željeza, ili čega drugog; ћа:?сс[. cmaJHjđ — zapis zavijen u platno ili kožu, obično u obliku trokuta, koji služi po narodnom vjerovanju kao zaštita od uroka, bolesti i drugih nezgoda. Mjesto zapisa kao amajlija može biti zavijena i kakva druga stvarčica; hamajHja. anterijđ — vrsta gornje ha-Ijintte. Muška je kratka, obično od deblje tkanine, dok je ženska ili duga ili kratka, a pravi se od svile, polusvile ili od čita. оржетУс — uhapšenik, zatvorenik. crda! — slatke korice, sla-čica; harda!. oršin — stara mjera za dužinu; građevinski je 75 ,8 cm, caršijski 68 cm, a ter-zijski 65 cm. cštkot^anje — ljubavni razgovor između momka i djevojke. U Bosni i Hercegovini momci su išli u ašikovanje djevojkama pod prozor ili na avlijska vrata i vodili duge ljubavne razgovore. at^Hja — kučno dvorište o-građeno zidom.
20*

307
В badavađžijm — gotovan, neradnik, besposleni ak. boktovct — vrsta kolača, pravi se od tankih jufki koje se siažu jedna na drugu a između njih se posipaju mljeveni orasi, Iješnici ili tirit. Baklava se prije pečenja izreže u obliku romba . . . Kad se ispeče, zalijeva se ukuhanim šećerom. ba^-dak — zemljani sud za vodu, po obliku liči na ib-rik. begovat — begovski stalež, begovi. bekrija — onaj koji rado pije, pijanica, lola. beiaj — nesreća, zlo, jad, nevolja, patnja, muka, napast.

beMt — nesvijest, omamlje-nost, opijenost; bevut, be-hMt. biZmez — neznalica, nevješt, neupućen čovjek, bojar — bojadžija, zanatlija koji se bavi bojenjem, moler, farbar. bo^ett — pokrivač za glavu, rubac. boza — kiselkasto piće koje se pravi od kukuruzna ili projina brašna; bMza. bozadžija — onaj koji pravi i prodaje bozu. bMtjM^c — četa vojske; u janičarskoj vojsci buljuk je brojao 100 ljudi; jato, skupina, grupa. bMsija — zasjeda. čađor — šator. čakštre — vrsta istočnjačke muške donje odjeće sa dugim turom i uskim noga-vicama koje se kopčaju sa strane. Prave se od čohe ili sukna, čevrma — rubac od iinog beza ili druge tkanine sa zlatom ili srmom vezenim granama u uglovima; če-vra. со/мН-čakšire — čakšire od čohe. čoja — sukno bolje vrste, mekše i ljepše; čo?ia. def — dobro raspoloženje, naslada, naslađivanje, uživanje; volja, prohtjev, hir; ćetf, ćej^. čiMbar — znači: onaj koji privlači slamku; dobio ime zbog svog elektriciteta i svojstva da izvjesne materije privlači poput magneta; ćehrttbar, će?tHbar. čitab — knjiga, zakon, knjiga koja sadrži vjerska u-čenja i propise, npr. Ku-r'an. čoTda — sablja. ĆMfte — vrsta jela: kolačić od sjeckanog ili mljevenog mesa. смгоУс — muški kaput postavljen i opšiven krznom, bunda, kožuh. dadilja — žena koja se brine o djeci, čuva ih i odgaja. dembet — lijenština, neradnik. din — vjera, vjerozakon. divcmctM — prostrano pred, sobi je na spratu u starim građansi^im i^ućama.

;

džamija — muslimansita bogomolja sa jednom ili više minara. džemadan — vrsta muškog zatvorenog prsluka koji se oblači na anteriju ili košulju, od čohe ili kadife, ukrašen gajtanima, srmom itd. džemaza — sprovod; mrtvac; molitva za mrtvog pred sahranu. đerđef — okvir četverougaonog oblii^a na kojem je razapeto platno po kojem se veze. E efendija — gospodin, gospodar, titula sveštenika ili vjerski učenog muslimana. emtr-ćattš — voda oficira u turskoj vojsci; vođa svirača turske vojne muzike. esMf — organizacija zanatlija u gradovima, ceh; ljudi istog zanimanja, istog društvenog reda. evet — onaj koji za sve kaže: »Da, tako je!<^ evT:M ?t — uškopljenik, ha-dum, čuvar harema. /a!i:ir-fM?carćt — siromah, sirotinja. fa!a?i:e — sprava za šibanje po tabanima, koja se sastoji od motke i užeta koje je privezano za dva kraja motke i čini polukrug. Noge mučenog se stegnu u tom polukrugu, dvojica drže krajeve motke a treći šiba po tabanima . . . feredža — ženska haljinka za izlazak na ulicu; muslimanke na ulici nisu smjele biti otkrivena lica, pa su zbog toga i nosile feredžu. ^еутпап — sultanov ukaz, naredba, zapovijest; iig. dugačko pismo. fes — kupasta kapa bez oboda, obično ima kićan-ku, ali se nosi i bez nje. fiidžan — šoljica za crnu kafu bez drši^e.

G
parib — stranac, tuđin, siromašak, onaj koji je bez bližeg svoga; fig. iznemogao, propao, jadan čovjei:. н ha;va — slatko jelo od bijelog brašna, masla i šećera; alva. Inače, riječ znači <^slatkoća<'<. ham — svratiste, prenoćište. handžija — onaj koji drži han (bilo da je vlasnik ili zakupac). ћаимта — gospođa; žena, supruga. harba — malo kratko koplje koje se baca.

harem — žensko odjeljenje u muslimanskoj kući gdje je stranim muškarcima zabranjen pristup; odrasla ženska čeljad; ograđeno džamijsko dvorište koje je često jednim dijelom i groblje; muslimansko groblje. hatišerif — svečana povelja turskog sultana; ferman. haznadar — čuvar riznice, blagajnik. hodža — muslimanski sve-štenik, vjeroučitelj; profesor u medresi. I imam — sveštenik koji predvodi skupno klanjanje namaza u džamiji (svakodnevno pet puta). Imam je i lice koje nije sveštenik a koje rukovodi skupnim klanjanjem. Glavno zrno u tespiiiu (broja-nici) koje je obično dulje od ostalih takođe se zove imam. imrahor — dvorski, carski konjušar. isiam — ime muslimanske vjere. Naravan — povorka robom natovarenih kola, konja, deva i si. hauT- — nemusliman, hrišćanin, đaur. kaMi-tti — pokrštavati, praviti nekoga kaurinom, hrišćaninom. kavazbaša — starješina ka-vazima (stražarima, pandurima, sudskim pozivari-ma; tjelohraniteljima kod velikodosto j nika). kavedžibaša — starješina pašinog kaveodžaka. kaveodžak; — momci koji pripremaju, prže, tucaju, peku i služe kafu. Mridžija — onaj koji konjima i kolima prevozi robu uz nagradu. koRačište — prenoćište, no-ćište, konak. kona^c — prenoćište, noćište, bolja kuća, kuća kakva ugledna domaćina. hoTtakdžtja — onaj što je zanoćio kod drugog, gost na prenoćištu, konačar. jememja — rubac (marama) od tankog platna, išarana granama; njome se povezuje glava.
к . . .

^ađiia — šerijatski sudija. Tcaičtna — dokoljenica od abe; bijela kalčina je od sukna i nosi se u čizmama. ?:aidrma — kamenom popločan put ili dvorište. to?cMm — vrsta kolača duguljastog oblika.

м
mahala — dio grada ili sela, gradska četvrt, zaselak. татмг:м?с — slabo osjećanje i glavobolja, bunov-nost koja slijedi poslije pretjeranog opijanja alkoholom. Kaže se katkad da je neko mamuran i zbog neispavanosti, a takođe i za nelagodnost poslije pretjeranog pu$enja; лм^ткмг:м;с. mondat — zavor, drvena greda ili željezna šipka koja se stavlja preko vrata sa unutrašnje strane radi zatvaranja. mašaiah — izraz čuđenja ili dopadanja; izraz radosti pri dočeku gosta. Po narodnom vjerovanju kad se vidi što lijepo (dijete, djevojka, momak...) treba reći mašalah! medreso — muslimanska vjerska škola. medžHs — vijeće, savjet, odbor. merakitjđ — onaj koji voH uživanje, provođenje, onaj koji umije da se provodi i uživa; prid. mermkHjski. mestva — vrsta duboke obuće od mekane kože sa vrlo tankim đonom, bez peta, služi kao kućna cipela. minđeriMk — sećija po kojoj je prostrt minder — slamnjača ili dušek napunjen vunom. TntTttaTt — haljetak do pasa od čohe, sukna ili pamučne tkanine, sa dugim uskim rukavima. trtMjeziM — džamijski službenik koji na munari »uči ezan^< i time objavljuje da je vrijeme molitvi i poziva na molitvu. tnuktar — starješina mahale u gradu, seoski knez, starješina. muia — učen čovjek, teolog; kadija u većim gradovima. тмпага — visoki vitki toranj džamije sa kojeg mujezin poziva muslimane na molitvu. ......... mMftođ-tabof — tabor izdajnika. murtatin — izdajica, otpadnik od vjere. MMsaia — mjesto (livada, bašča) na kome muslimani grupno pod vedrim nebom klanjaju bajramsku molitvu — »bajram-na-maz^^ U Sarajevu je i jedna ulica dobila ime po tome. muiebak — drvena rešetka na prozorima starih muslimanskih kuća koja spri-ječava da se s ulice vidi ženska čeljad u sobi; vrsta veza. tnMŠtr — maršal. mMtvah — l:uhinja.

. pe<n. akruoata na žici ili užet u . pa oboljeti na živcima po narodnom vjerovanju. ta-njir. pašuiija — pašin čovjek. (a^zimot — reforma. piiao — jelo od gusto sva-renog pirinča. да^ак — bakrena zdjela. Muškarce ne sahranjuju u njemu. topčibaša — zapovjednik topčijama. sarM/c — zavoj oko kape. računska knjiga. Stambo! — Istanbul. iargija — vrsta tambure. prvak derviša jednog reda. dovitljiv čovjek. orđija — vojska. teskera — pismo. rang generala. Hargfiia — vrsta istočnjačke naprave za pušenje posebne vrste duhana. raspored.— hvala. sepeč — kotarica. gerasker — glavni vrhovni komandant. sheia — mjesto gdje se na rijeci vrši prevoz. »tumbećije«. krošnja. vračara. tabija — isturena kamena utvrda odakle pucaju topovi. protokol. štKdra — daske kojima se pokrivaju kuće. U slučaju rata postavljan iz redova vezira. sećija — sjedište od dasaka u starinskim kućama smješteno uvrh sobe. . sofra. u njoj se dim ohladi i takav dolazi u usta pušača. raja — nemuslimanski podanik u Turskoj Carevini. izvikivač na licitaciji. provod. tzv. oiaf — kompot od voća. trgovački posrednik. samo veća. Miar — oglavina i povodac za konja. staretinar. saftijan. terztja — krojač. muslimansko učeno sveštenstvo. poredak. tevsija. aeiz — konjušar. dugi dušek koji se stere po sećiji. družina. teioi — javni objavljivač. šejh. peza — žena svodnica. Тежкегач varmt/ — U ime zakona. krojač čohe. ženske dimije. nizams^ci ^м!мж — nizamska mješina za vodu. izlet u prirodu radi zabave i provoda. ŠHĆMT. čalma. Miema — muslimanski vjerski učenjak. dobošar. šejtatt — oavo. fig. ili od tijesta. šator — čador. peškMU — okrugli mali stolić na kojem se sjedi. paša — titula visokih dostojanstvenika i vojnih lica osim u duhovnoj hijerarhiji. skupina. slična bugariji. samo ih donesu do groba. timar — njegovanje. dok žene sahranjuju u tabutu. čarobnjak. Carigrad. svareno suvo voće. tej'teT — bilježnica.un — artist na žici. U Mdarto Tta ogramtt — nagaziti na ograš. šeh — starješina tekije. šiijte — četverouglasti duše-eić napunjen vunom. rezervna vojska. V . trgovačka knjiga dugovanja i potraživanja. poziv. iabut — mrtvački sanduk kod muslimana bez poklopca . sihirbar — vrač. obuća ili neki drugi predmet napravljen od safijana ili obložen njime. tepsija — okrugli bakreni ili emajlirani sud. skovani balvani na kojima se prevozi na rijeci. sabijan — urođena kozja koža. košara. služi za sjedenje.N TtahereTt — nakrivljen. čovjek u paćinu] službi. . čišćenje konja. tapijo — javna isprava o vlasničkom nravu na nekretnine. vrag. yabMr — strpljivost. ierbe — dobro zaslađena voda koja se pije radi osvježen ja obično začinjena limunom. registar. redifa — rezerva. ograisati. vojnik te vojske. . te/erić — zabava. rohat-Zo^Mm — poznata orijentalna poslastica kockastog oblika. isprava. strpljenje. splav. svjetina. armija u Turskoj Carevini. nizam — regularna vojska Turske Carevine. zahvala upućena bogu. . siKija — niska okrugla trpeza. obješe-njak. Kroz poveću staklenu bocu napunjenu vodom prolazi krivudava cijev. red. obično crvene ili žute boje. obično od užeta. iaivare — široke hlače koje i danas nose muslimansid sveštenici. sahtijan. bastijon.. potvrda.

kulturnoprosvjetnim i humanim ciljevima. on je nameravao da napiše i neku vrstu sarajevske hro-nike. ZMiMm — nepravda. Međutim.va?cMf — muslimanska za-dužbina koja služi islamskim vjerskim. kao što je napisao i višegradsku i travničku hroniku. nikad nisam pisao knjige nego ra-šivene i razbacane tekstove koji su se s vremenom. zastupnik. Nju sačinjavaju knjige kojim se Andrić koristio. koje je Andrić povremeno štampao u listovima i časopisima u razmaku od dvadeset godina (prvi 1950 i poslednji 1970) i onih koji su ostali u rukopisu kom-ponovan je Omerpaša Latas. 1929. odigrava se i radnja dva velika romana: Travmćka hronika i Wa DrtHt ćuprijo. s tom razlikom što je u njemu postojala jedna glavna ličnost čiju je prošlost davao u tzv. Mrak nad SaTajevont. BELEŠKA O OVOM IZDANJU Tri građa za itoja su vezani Andrićevo rođenje. I upravo od delova. Najvažniji deo te građe čine papiri u blokovima ili sveskama različitog obima (od 9 X 13 do 20 X 33 cm). Nakon završetka austrijske kadetske škole i službe u krajiškoj vojsci. jedan od onih naših ljudi (pravo ime Mihailo — Mićo) koji su uspeli da se u Carigradu do-mognu visokog položaja. Pornčnik ЈИм-rat 1938). 1931. autorskim retro-spekcijama. muslimanska vjerska imovina. pogotovo romana. dospeva u Carigrad i tu postaje značajna ličnost. I za taj trenutak vezuje se neposredna radnja onoga dela Andrićevog kazivanja o Sarajevu kome je u centru Omerpaša Latas. a značio je slabljenje Turske Carevine i njen pokušaj da silom uguši pobune bosanskog begovata i nezadovoljne raje. Siriji i Kurdistanu. Nepunu deceniju posle toga Andrić je publikovao odlomak iz poznate pripovetke Moro mtiosmco. i pored toga. Ističe se u ugušivanju buntovnika u Albaniji. Trebalo je poći od nekih pretpostavki kojih se on držao pri pisanju dela. policija. različite verzije pojedinih poglavlja i slično. Nakon toga on je između rata štampao više odlomaka pripovedaka koje tematski obrađuju neki vid života Sarajeva (Jedan dan м SarajevM krajent JMia 1928. U prva dva. romane ili svrstavao u knjigu Znakovi pored puta. Stoga su priređivači sami morali da se prihvate tog posla. godine. nije naznačio red po kome bi dovršena i nedovršena poglavlja romana objedinjavao u celinu. u procesu rada izgleda da se sva njegova pažnja koncentrisala na jednu ličnost i na momenat koji je prethodio austrougarskoj okupaciji. Višegrad i Sarajevo) postala su pozornica radnje najvećeg dela njegoviii proznih radova. zapttja — redar. isečeni iz novina i časopisa. Tal^ve odlomke ili završene pripovetke. Tako je od hronike o jednom gradu postao roman o jednoj ličnosti. detinjstvo i mladost (Travniit. Andrić. u stvari. većit--arč. Stoga treba pretpostaviti da je to njegova tehnika koju je primenjivao pri »sklapanju^ dovršenih pripovedaka u roman i da bi on sličnu tehniku upotrebio i pri komponovanju Omerpaše Latasa. štampao i treći. godine. vezir — najviša titula u državnoj hijerarhiji Turske Carevine. teror. čija se radnja odigrala u presudnom trenutku istorije Sarajeva: za vreme ulaska austrijskih okupacionih trupa 1878. Raja м starom SarajevM. onaj koji se brine o snabdjeva-nju i troškovima. ministar. U jednom zapisu (u Svetlozelenoj maloj svesci) Andrić kaže: »Ja. koje su najčešće označene kao odlomci. većti — punomoćnik. U tom međuvremenu i zajedno sa dva pomenuta romana on je 1945. U trećem se zbiva treći deo prve Andrićeve pripovetke Put Aiije Đerzeieza (Đerzeiez м SarojeuM). većii-horč — ekonom. Ta ličnost bio je Omerpaša Latas (1806—1871). vaiija — guverner jedne pokrajine (vilajeta) u bivr šoj Turskoj Carevini. Građa u zaostavštini o romanu Omerpaša Latas obimna je i čuva se u Arhivu Srpske akademije nauka. Na Lotinskoj ćup^^iji. biće moguće u kritičkom izdanju objaviti i ostalu građu.« Tako su i Andrićevi romani sklapani od delova koji su po sebi dovršene tvorevine. nasilje. Andrić nije bio napisao roman o ovom gradu koji bi se bavio isključivo njime. gijamet — spahijski posjed koji godišnje donosi blizu 100 000 akči prihoda. Gospođicu. policajac. pored mnogobrojnih pripovedaka. kao i ostalili . guverr ner. A sudeći po mnogobrojnim odlomcima u novinama i časopisima ili rukopisu. 1935. beleš-ke u pojedinim sveskama i zajedno sa ostalim zapisima koje je Andrić unosio u pripovetke. No. sa više ili manje logike. Priređivači su uz publikovane odlomke u novinama i časopisima uneli samo deo koji je Vera Stojić prekucala za piščevog života i uz njegovu saradnju. U vremenu od 1850 do 1852 godine krvavo je ugušio ustanak u Bosni koji su digle age i begovi. bezakonje. povezivali u knjige — romane ili zbirke pripovedaka. Kad se Andrićeva zaostavština sredi i kad i nečitki delovi pisanih dokumenata budu pristupačni. a docnije u Crnoj Gori (1861) i Hercegovini (1962). on je nastavio da štampa i posle drugog svetskog rata. mnogobrojni ispisi iz štampanih tel^stova. on beži (1827) u Bosnu. porediti razne verzije i studirati način Andrićevog rada. čiji se znatan deo radnje odnosi na Sarajevo i daje najpresudniji istorijski trenutak ovoga grada: početak prvog svetskog rata i ratne godine. čiji je prvi deo objavljen još 1918. međutim.

Omerpaša Latas.« Istorijski je poznato da je konzul Atanacković prešao u Bosnu 13. Drugi deo predočava njegov intimni život. Oni se doimaju kao dve Zđ istorijM. iako to nije nigde naglašeno. U tom slučaju poglavlje Laž bi trebalo smestiti negde na sam početak knjige. u kojima je Atanacković glavni akter. Dakle. Su-mornost Atanackovićevog iskustva priču privodi kraju. ukoliko bi odlučio da Laž smesti odvojeno i napred. I podrazumevajući ga. kako je to u Andrićevim romanima uobičajeno izgrađen na hronološkom principu. Prvi susret sa Omerpašom Latasom imao je 30. on. godinu). u Andrićevom tekstu. Bila je to druga godina Omerpašinog boravka u Sarajevu kad se približavao i njegov kraj. pa izgleda. Ipak se jasno oseća da je nezavršena Istorija Saida hanume. Omerpaša je. Leto početak juna. koja bi trebalo da dođe nakon prethodnih obaveštenja o konzulu i njegovom životu i radu. Poređenjem sa istorijskim podacima može se utvrditi podudarnost Andrićeve literarne transpozicije događaja i istorijskih činjenica. Ove podatke navodimo da bismo objasnili zašto smo na kraju ovog prvog dela stavili poglavlje pod naslovom Audijencija. kakav je ovde >^rekonstruisan«. novembar 1851. Tu je jedna zabeleška na margini Bukurešt i Andrićeva izjava Veri Stojić da je nameravao da ga napiše. Tu ličnost on je dalje dorađivao. da iz nje logično sledi Febrnar mesec м Sarajevu i završno poglavlje. U njemu pisac ne navodi datum. poglavlju To što se zove siikar nedostaje deo u kojem je trebalo da bude reči o Omerpašinom životu u Bukureštu. da vezirovo središte neće ostati u Travniku nego da će biti premešteno u Sarajevo. a ne na kraj. U međuvremenu vođena je i aktivnost u vezi sa preseljenjem konzulata iz Travnika u Sarajevo (prema knjizi Galiba Šljiva. na osnovu koga bi se mogio odrediti mesto u romanu u koje bi se logički uklapalo. 1938). izbija mostarska buna koju je on krvavo ugušio. U jesen te godine. i:nj. Sve u svemu. Ovako za sebe. krenuo za Bosnu iz Carigrada maja meseca. čak iako je reč o običnim fragmentima. Problem je poglavlje Laž. uvažavajući logiku hro-nološkog kontinuiteta. Podudara se i Atanackovićevo pismo knezu Švarcenbergu u Beč datirano 5. sredinom 1850. Laž je tek jedna refleksija o pašinim karakternim osobinama. Treći deo sačinjavaju tri glave o konzulu Atanackoviću i fragmenti Februar mesec u Sarajevu i Odiazak. ima tri posebna dela. Konzul Atanacković. I kad se tako posmatra. odigravaju se godinu dana kasnije: u leto i jesen 1851. Pominje se Travnik i neke pojedinosti govore o tome da bi u dovršenom Omerpaši LatasM poglavlje Laž zauzelo. prethodne priče Leto i Vetar. Gajret . vidi se da . Ona se. godine. avgusta 1850. predstavlja završenu celinu. Odiazak. Bosna i Hercegovina za vreme veztrovanja Omerpaše Latasa 1S50—Zbornik književnost srpskog naroda. kad je reč o istorijskom sloju fabule. Pismo počinje recima koje i Andrić upotrebljava: ^"Travnik liči na jednu veliku robijašnicu-" (Ferdo Šišić. A to znači da je sloj neposredne radnje verovatno. razmišljajući o Omerpaši Latasu na jednom mestu kaže: ^^On zna. O tome je juna meseca 1851. vreme na koje se odnose razmišljanja Konzula Atanackovića verovatno je ono sa početka njegovog poznanstva sa Omerpašom Latasom. Takve informacije daju priče koje su zauzele mesto pre nje (Leto i Vetar). Svaka glava u Omerpaši Latasu je u sebi okončana celina. godine konzula Atanackovića izveš-tavao tumač Plehaček. hronološki gledano. Jer. U poglavlju Leto govori se o Travniku. u prvom. Sarajevo. napisao još priča i objašnjenja o Atanackoviću. XIII. Naime. jer se ono odigrava u to godišnje doba i čini nam se da sledi događaje nakon ugušivanja bune u Hercegovini. avgusta.značajnijih protagonista. Priređivači su bili mišljenja da ovu skupinu od tri priče o Atanackoviću ne treba razdvajati. juna 1851. av-gusta 1850 (prema podacima koje daje Hamdija Kapidžić u radu Omerpaša Latas м Bosni. a ne o Sarajevu. Isto tako. ais:o se zanemari moguća hronologija. jezik i verzije. a u drugom. u oktobru mesecu. Još jedan razlog nas je naveo da poglavlja o Atanackoviću stavimo jedno uz drugo. a Laž se može čitati i kao naknadna konzulova retrospekcija na prve dane svog poznanstva sa Omerpašom Latasom. a u Sarajevo je stigao 3. izvršen je raspored pojedinih poglavlja u romanu Omerpaša Latas. pouzdano zna. Moguće je da bi i pisac sam. Ostala su dva fragmenta koja je trebalo da govore o Saidinom životu sa Omerom u prvoj godini braka. 1977). On je ubrzo predložio Porti da Sarajevo bude centar Bosne umesto Travnika. I bilo bi logično da se privatni život opiše u trenucima kad je paša bio na predasima između mnogobrojnih pohoda. godine. nalaze zajedno u fascikli na kojoj piše: Ciave iz Omera koje su pod pitanjem i nemaju svoga mesta. Prvi deo daje opštu sliku javne Omerpašine delatnosti njegovog dolasita u Bosnu. tj. istim povodom. mesto na samom početku knjige. To vreme od dolaska on je iskoristio da sredi stanje u zemlji. Vetar. kako će čitalac i sam videti. Svjetlost. a u Sarajevo je ušao 4.Kaiendar za 1939. ali u koju bi autor kakav je Andrić uneo još vezivnih detalja i ispunio je novirh pojedinostima. koji se i pominje. i logiku razvoja ličnosti i radnje neistorijskim detaljima. septembra iste godine. naime. pa su ovde odvojeni od glavnog teksta i međusobno crticama. I ostali podaci iz Andrićevog teksta poklapaju se sa dokumentima štampanim u tom pismu. naime. U dva poglavlja pominje se i vreme. sastavljeno iz dva fragmenta. Čitaoca to ne treba da buni kad zna da je u to vreme Omerpaša sprovodio svoje akcije u Travniku. Ujedno njime se završava prvi deo romana u kome se opisuje Omerpašina javna de-latnost. I roman.

onda se to može kazati za Omerpašu Latasa. Pokriva ih spo-Ijašnja maska dostojanstva i veličine. kao i u ostalim Andrićevim delima. Najmarkatniji je lik Omerpaše Latasa. a svaki lik specifičnu boju. delo nije završeno kao roman. grad je piscu poslužio kao simbolični dekor na čijem ionu će razvijati album ljudskih lica i sudbina. grad okvir (simbolično i stvarno) u kome se odigravaju ljudske drame u jednom od tragičnih trenutaka njegove istorije. Slučajno suočenje dva protivna bića. na kome su uhvaćena obličja dalekog vremena. Dolazi bekstvo preko granice i turčenje. . Saida-hanume. Trebalo je da ruka majstora iz delova sklopi celinu: stvaralačku građevinu u kojoj nema nigde pukotine i sve logički i poetski zakonito izvire jedno iz drugog. a umetnik u poznim godinama upravo ju je prirodno gubio. Omerpaša Latas je još. Sve je za njega bilo teže nego za ostale pitom-ce austrijske vojne škole. Portretisan karikatu-ralnim naglašavanjem mehaničkog funkcionisanja čoveka-lutke. I red se kida i mrsi. Čitalac gotovo da nikad ranije nije susreo nekog takvog kao što je Kostake Nenišanu. Ovakav kakav je ostao. Tu je još jedna priča o gradu pičševe mladosti. Nedostaju neki unutrašnji »šavovi^ koji bi još čvršće povezali priče o nekoliko Omerpašinih godina provedenih u Sarajevu i u Bosni. Za takvo zaokruženje dela bila je neophodna velika energija. on se i čita kao da se lista neki patinirani album velikog slikara. koju su vijali muškarci i ona u braku potražila spas. Ispod maske spoljašnjeg dostojanstva opet tamne linije koje se gužvaju u trenucima napada histerije. Drugi je mračni poturčenjak Nikola. Siriji i Kurdistanu. Sva su ona oživljena u atmosferi doba kome su pripadala. Otkriva njegovo nesrećno detinjstvo. biću velike lepote koju razara iznutra prevelika i neprirodno usmerena snaga. Oreol prska. raspoređeni su ostali portreti.« Svaka glava poseduje svoju tonsku nijansu. Živčana katastrofa budi u njemu uspomene na detinjstvo i kajanje koje se izražava u jednom ritualu grotesknih i somnambulnih reakcija. pogledi unutra. glavne nosioce radnje u pojedinim od njih. Ubačen između golemih brda i zatvoren u sebe. Cin koji ima svoju estetsku (groteska) i svoju antropološku dimenziju (izlečenje u slučajnom dodiru dva ljudska bića). Nečeg od neoromanti-čarskog patosa ima u toj ličnosti. П Drugim recima. Čitaocu ostaje da sam naknadno rekonstruiše celovito romansijersko delo. A onda izlečenje u doticaju sa mehaničkom ulizičkom hvalom Muhsin-efendije. utoliko draža i bliža što istinski život čoveku manje radosti i zabave pruža. mračnoj baladi kakva je novelistička struktura Kostake Nenišanu. Pored mnogobrojnih likova. koga su meštani jednostavno zvali Kostać. Pisac stvara novi lik puste žene. u dekoru i koloristici turskog vakta sredinom devetnaestog veka. A ispod toga. zatvoreni. miran i nesrećan čovek. I već tu dolazi potez velikog majstora: u povorku se upliće mladić. manjeg obima. Kostake Nenišanu postaje nosilac jednog tipa priče za koju se kaže u romanu: »Čudnovato kako je svakoj duši u Bosni draga strašna priča. masovnih pokreta i provala: Ludi mladić Osman sa Kovača mnogobrojni vojnici poturčenjaci. Pored ta dva monumentalna portreta u sredini albuma — romana Omerpaša Latas. na primer. nemilosrdan. Ali u toj priči nije reč o idiličnom i sentimentalnom vaskrsavanju uspomena i doživljaja. ali je celovito i zaokruženo kao romansijerska zamisao. Prvi je primerak istočnjačkog ulizice. pun sebe i svoje veličine i skoro-jevićevske težnje za sjajem. Sa nekoliko sledećih poteza veliki pisac rastvara iznutra lik velikog ratnika i dostojanstvenika koji se popeo do samog vrha turske državne hijerarhije. Uspesi na Porti. Takav se pokazao na samom početku romana kad je u povorci uparađene vojske evropskih poturčenjaka i avanturista jahao na čelu. Dolazi ženidba u Bukureštu. zbirka pripovedaka o jednoj ličnosti i o licima koja su je okružavala. a sva^^a i najneznat-nija ličnost predstavlja dovršen portret ili izrasta iz neke od brojnih situacija mučenja na lancu. dok je još bio Mićo Latas iz Janje-Gore. ugušivanje pobuna u Albaniji. Omerpašin brat. i ljudima se činilo kao da silazi iz rumenog oblaka iznad grada. sa lepom i nesrećnom devojkom. Nasuprot. nesrećno stvorenje izgubljene pameti. Uzvišeni. Nije čudno što je Andrić u ovo delo sjajnih portreta (ovde je pomenuto samo nekoliko njih. Ako se i za jedan drugi Andrićev roman može reći da je delo portreta i likova. sa posebnim stilom života. I onda život udvoje pun nekog mraka. Arif-beg. stoji baladičko-humoristički i sarkastično intonirana povest Muhsin-efendija i Ntkoia. Pre je. Trkom za devojkom koja je u njemu probudila čoveka i na kraju ubistvom u trenutku kad je hvatala alku spasa na tuđim vratima.je roman Omerpaša Latas nedovršeno delo. osobito u romanu Travnička hront-ka. uz sve uvažavanje Andrićeve tehnike. na određenim razmacima. otkriva se pukotina na ljudskom biću koja ga ruši sa trona uzvišenosti u groteskni ponor slabosti i bede. koji čine mozaičke čestice svake novelističke celine romana. Sve ostalo je izvedeno u stilu velikog majstora pripovedača. u naglom potezu kojim umetnik para površinu. Sadržano je u njemu mnogo od sličniii silnika iz Andrićeviii dela: on je hrabar. A onda je došao udarac: otac je proneverio novac i za ambicioznog mladića perspektiva uspeha je zatvorena. ali iste preciznosti i reljefnosti u povlačenju linija i nijansiranju boja kojim se sugerišu sudari tragičnih i komičnih htenja u njima. zemljakinjom. Glad za uspehom preobrazila je biće nekada skromnog mladića i od njega načinila blaziranog pustahiju koji u krvavim orgijama ubistava i seksa prazni energiju. Sastavljen na principu povezivanja novelistič-kih struktura u romansijersku celinu.

i u posebno ostvarenoj konstelaciji tih odnosa i estetičkih pitanja. podseća na situaciju Andrićevih mostovnih građevina. nezakončeno poglavlje. Srbin poreklom. očigledno. novost ovoga dela koja ga uz sve pomenute vrednosti čini ravnopravnim najboljim ostvarenjima velikog pisca. na sredini naslov.. kao što izgledaju sve novogradnje s masama nevezane građe i skela. itd. Moguće je da . paginiran je (sedam strana). Cini se da se ta predstava o romanu ne bi bitno izmenila ni da ga je pisac do kraja uobličio. o njemu najčešće pričaju drugi kad ga nestane. često neuredan i nemaran. IVia-terijal leži razbacan. U jednom od manjih poglavlja (Siika) kaže se za njega da je u glavi stvarao gotove portrete i time unapred onemogućavao stvaralačku i otkrivačku groznicu (>^То nisu rađanja. Anka Bulat. koji je vezan s njima. .dostojanstveni knez Bogdan Zi-monjić. U tom traganju naišao sam na ovaj podatak: u Memoarima fra-Grge Martića (»Zapamćenja«) kaže se o 21 ОтеграЖа Lataa 321 Atanackoviću. To su Hajrudinpaša i fra Ivan Jukić. Tekst je otkucan mašinom. nego pobačaji<<). u Karlovcima. Umetnik je uvek negde u pozadini.. o kojima je. pored ostalog. Doiazak Omerpaše Latasa м Bosnn i Sarajevo ! S49. verovatno. Posebno je pomno studirao pojedine ličnosti. O Hajrudinpaši govori u fragmentarnom poglavlju Siika. Proučavao ih je brižljivo. Stoiac i Razvanbegović. godine. U zaostavštini smo pronašli još jedno. Tu je. Porijekio Zimonjića porodice i pop Bogdan Zimonjid Vojvoda gatački. zanimalo me je da znam nešto o njegovom rodnom kraju i o porodici. vidljiv je sasvim i u nedovršenom romanu Omerpaša Latas. mogao ili liteo još pisati da je roman dovršio. godine. govori se i o Jukićevom proterivanju u Malu Aziju. Na jednom mestu je zapisao Miroslav Krleža: »Moj posao u nastojanju. nesrećna devojka Anđa. An-tonija Kassowitz-Cvijić. jedina razlika u odnosu na izdanje iz 1976. otpaci kamenja i mal-tera. . Na jednom mestu kaže se »Još nije prošla puna godina dana. Uvodeći slikara portretistu u roman portreta. . O tome svedoče neke knjižice ili rasprave iz časopisa i listova koje se nalaze u zaostavštini sa ostalom građom. koje je takođe prekucala Vera Stojić i koje unosimo u ovo izdanje Sabranih deia. Riza Muderizović. To je po značenju drugi lik ovoga romana.. Andrić je proširivao svoje delo jednom novom dimenzijom: refleksijom o umetniku i njegovoj tvorevini. Doiazak Omerpaše Latasa м Bosnu i drugi. držao se osnovnog kostura istorijskih činjenica. Jer. između ostalog i ovo: »On j e . okončao svoje poslove u Posavini i na Krajini i okončava ih sa nesumnjivim uspehom i u Hercegovini. . a i nadograđivao ih vlastitom imaginacijom. bio austrijski generalni konzul Dimitrije Atanacković. Cini se da su svi ti portreti delovi »avetinjske zbirke« koju on stvara u glavi. avgusta 1955. Navodimo sledeće interesantne: Jovo Nakićeno-vić. u prividnom neredu nacrta i planova i u onoj uvijek otvorenoj neizvjesnosti hoće li se nad tim pomoćnim napravama i kosturima doista jednoga dana zacrveniti krov?« Taj krov iz mase materijala. a u uglu lini-ranog omota piše Omer. bio rođen u Srijemu. Školovan je u Budimu. Kako je Andrić brižljivo prikupljao podatke o svakoj ličnosti. može da pokaže jedno nedovršeno pismo od 5. a serasker je.« Na osnovu toga smo smatrali da logično i hronološki poglavlje treba da dođe negde na kraju romana. Hadži Makso Despić. Milan Rešetar. skele još vise. Ono što se već ovde može reći o tome je sledeće: Andrić je sa dokumentima postupao na način koji je М. Nalazilo se u fascikli sa natpisom »Nepotpune giave i odiomci iz Omera«. koja se odnosi na ovo delo.П1 Tako je Andrićev roman Omerpaša Latas (pored toga što je album savršeno urađenih ljudskih portreta. sa suviškom energije koja ga baca stalno iz zanosa u razočaranje. U Davilu u Travničkoj hroniet stavio je pod lupu pesnika diletanta kome je pesnički posao uzgredna stvar. I on živi »sa tom avetinjskom zbirkom tako nastalih slika u sebi«. Samić opisao u knjizi Istorijski izvori Travničke hronike (1962). I to je. slika čo-vekove drame i freska jednog istorijskog razdoblja) duboka i ironično intonirana refleksija o umetniku. U pričama oni jednostavno kao da ispadaju iz užarenog mozga velikog idealiste. Ahmetaga. Poznati slikar ilirskog vremena Vjekoslav Karaš (1821—1858) tipičan je verterovski izdanak sredine prošlog stoleća: somnambulni sanjar. Omerpašin kavedžibaša. konzul Atanasković i druge) uveo umetnika Karasa. godine u kome se obraća nekom sa »poštovani gospodine« da mu pošalje neke (verovatno) podatke u vezi sa konzulom Atanackovićem: »U Bosni je 1850—1852.. Vje-kosiav Karaš. Naišavši na njega u svom radu. Uz to. a iz svega toga pojavljuju se vitke linije mosta koje savršenstvom negiraju nered oko sebe. Febrttar mesec м Sarajevtt. Sa Karasom u Omerpaši Latasu umetnik i njegova drama pomaknuti su u prvi plan. a ono se odigralo 1852. ali ne i suverenog majstora. . u zaostavštini se nalazi više isečaka iz novina koji se odnose na tu temu kao i vrlo bogata bibliografija o Bosni na mnogim svetskim jezicima. godine. o njegovom modelu i delu. moguće. . Obimna građa. pored neki^^ širih objašnjenja u iVapomenama. pričalo Šaćir Sofra.« Među tim mnogobrojnim istorijskim ličnostima koje je Andrić pažljivo studirao nalaze se još dve. Vjekosiav Karaš. Na osnovu preostale građe stručnjaci će moći da studiraju psihologiju stvaranja i način rada velikog pisca i da donose ove ili one zaključke. zaneti ljubavnik lepote i umetnosti. U ranijim ostvarenjima on je analizirao delovanje savršenog umetničkog bića u licu mostova.

sve što sam kroz život stekao. pisao knezu Schwar- 21* 323 zenbergu. Oni poznaju samo zadatke. uneta i prethodno publikovana verzija. uzburkana i nesavršena i ona. Razlikuju se u nekim detaljima i u početku. Jer on ne zna da ljudi ove vrste nemaju uopšte polazne tačke ni krajnjeg cilja. u junu mesecu 1851. To poglavlje ima dve verzije. Sarajevo. itnj. O tome koliko je bio zaokupljen austrijskim konzulom i radom na njegovu liku svedoči. daktilografisane. da ne bi smelo ostati. ali mirnija i čistija. hteo još da obradi. 17. jer sve . služi isključivo njima i njihovom zadatku. i to ne od danas nego odavno. dobro godišnje doba«. ali čovek veruje da sve to nije tako. stvarna. knj. pored navedenog pisma..će budući istraživači Andrićevog dela naći povoda za drukčiji razmeštaj glava. Sad on u svojoj naivnosti misli da su i njih pokrenule i dovele iste pobude kao i njega. da je sve ovo. niz ružnih snova. . koristeći njiiiovu vlast i silu. Jer. jer bi se ravnoteža poremetila i obe bi se strane survale u propast. I u tom nema izuzetka ni odstupanje. Žalost je gledati ga kako je. 785 —798. neki drugi svet sa drugim ljudima. pored osvetljavanja Omerpaše iz jednog drugog ugla i izvesnog stilskog natura-lizma. misli ili govori pa i same mrtve stvari. moći postići ono što želi. Sve što sam od prirode na svet doneo. Ne treba naglašavati da je ista. tu sam ostao dužan i kao dužnik ću umreti. To su sve snage koje se borbom i sudarima drže u ravnoteži. ne sluteći ništa. u njemu govori o Hajrudinpaši i o Ivanu Franu Jukiću (1818—1857) poznatom franjevačkom piscu.. Vetar. Ali tragedija isto tako i to da su obe strane osuđene na večitu borbu 1 neprestane sudare. mnogo bolja. više ljudska a manje zverska i bezumna. i da će. pristalici Ilirskog pokreta i Strosmajera. odnosno jedan od njih se može shvatiti kao nastavak poglavlja Leto. mora da postoji.konkretnim stvarima. sve sam to rasuo. Plaćao sam gde sam morao i gde nisam i davao kome je trebalo i kome nije. šta se radi i govori.-'i MLADlC U POVORCr (Od:omak). Bez određenog osnova. dok i dalje misli svoju misao o Istoku i Zapadu. vidi i čuje. godine. a kad se radilo o velikoj i jedinoj pravoj ljubavi moga života. Teško mu je da veruje u postojanje ove povorke u kojoj i sam učestvuje. Н. 1962. Kad bi jedna strana pobedila. u protivnosti sa svim što se zna. neuobičajenog za Andrića. I. Tako se obreo u javnom životu i došao u dodir sa političarima i vojnicima. gleda i sluša oko sebe. Ona koja nije uneta ovde počinje: »Ne austrijski generalni konzul dr Demetar Atanacković nije se varao kad je.što ima u čoveku od čoveka i čovekovog reda i razuma to želi. Tragično postojanje dakle u svakom slučaju. Zagreb. Oni drukčije i ne mogu da gledaju svet i drukčije ne umeju da rade. upao kao muha u njihove mreže. 12. zadaci (se) menjaju. Loi) nalaze u fascikli sa natpisom Giave iz Omera koje stt pod pitanjem i nemaju svoga mesta.T DOLAZAK . Njegovo srce goni ga da traži pravdu i slobodu. Jukić je blagorodna budala. Moraće se tako nešto desiti. nama se činilo da je važno i zbog toga što se. god. Pa iako Omer može i ume da govori samo 12. br. . i činjenica da se glave o njemu (Leto. to bi bila 13. 1954. god. IV. Uz to i neki fragmenti iz Andrićevih beležaka mogli su biti stavljeni u usta itonzulu Atanackoviću. Sve mu nešto govori da će se mrka pozadina od istrganog bosanskog predela najednom osvetliti iznutra i razgaliti i da će se na tom parčetu pa-vedrine ukazati druga. po izvršenju jednog nastupa drugi. Isto tako u daljem dorađivanju bio je lik konzula Atanackovića. Ali. Nekom će se isto tako učiniti da Februar mesec м Sarajevu nije umetnički sugestivan tekst i da ga nije trebalo ubacivati. III. Na drugom mestu među Andrićevim zapisima čitamo i ovo: »Na prozoru Atanacković misli. koje snivamo na dugom putovanju u jednu posve drugu i drukčiju stvarnost. Doktor ga sluša i posmatra. drukčijim mislima i postupcima.« Izgleda nam da je ovog pobunjenika i nesrećnog intelektualca. ali sredstva kojima se služe ostaju ista: sve što na svetu živi. nada se tome i veruje da ne može ostati na ovome. povorka. — Život. makar u izdanje ovoga tipa kao što je ovo. s tim što je druga bez naslova. To bi bila tragedija. ne svesno i po dobroti srca nego zbog slabosti volje i nepoznavanja života. zadatku koji je u tom trenu pred njima.njena propast.« NAPOMENE . samo san. bez prava. o kome i u disertaciji govori sa puno simpatija i koji je t)io uzor njegove mladobosanske generacije. sa svim ovim odlascima i dolascima. a početak prethodne verzije pojavljuje se kasnije u izmenjenom obliku: »Generalni konzul nije preterivao kad je početkom juna meseca pisao u Beč knezu Švarcenbergu. o Jukiću smo naišli među zapisima i na ovaj interesantan odlomak: »Omerpaša razgovara sa doktorom Grkom.« Leto počinje mnogo sugestivni je: ^Počinjalo je leto. str. Forum. . br. jer je time uslovljeno njihovo održavanje i postojanje. a sve misli da negde iznad ili iza prizora koji mu se ukazuje postoji. u kojoj ćemo se na kraju puta naći i probuditi«. diše. »Posmatra.

Štampano prema tekstu objavljenom 1953. Skopje. POEZIJA.S. — Štampano ćirilicom i latinicom. god. Prosveta. br. Svjetlost. 1976. god.. Prosveta. — Sarajevo. str. Prosveta. Sarajevo. Ljubljana. 1. Svjetlost. OMERPA. 9—12. Sarajevo. Zagreb. LIII. Sarajevo.5). 1978. VOJSKA MURTAD-TABOR (Odlomak). 719. br. Prosveta. . Beograd. Mladost. str. god. Most. OMERPA. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. Prosveta. 18. 1958. — Beograd. 1977. 22.izd. str. Državna založba Slovenije. 4. Mladost. — Sarajevo. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. str. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA. 1477.SA LATAS.5). 23. 1977. Sarajevo. god. 1973. Misla. Svjetlost. Prosveta. Državna založba Slovenije. 1976. — RepubHko. IV 1953. — Štampano ćirilicom i latinicom. 1977. — Narodno ormijo. god. 17. 1977. 1977.izd. Svjetlost. str. god. PROZA. U POCiTELJU.izd. Beograd. XI 1967. Štampano prema tekstu iz zaostavština (daktilografi-sano na beloj hartiji formata 2 1 x 2 9 . KOD SJENOVITOG HANA (Odlomak). — Sarajevo. — Beograd. — Zagreb. — Štampano ćirilicom i latinicom. 1976. Sarajevo. 1—3. Misla. AUDIJENCIJA OMERPAŠA LATAS. Skopje. Mladost. Zagreb. — Beograd. Državna založba Slovenije. god. god. Državna založba Slovenije. 29. XI 1957.izd. 8. s. IV 1970. 2. XXIII. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. VII. god. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. Misla. Naprijed. Zagreb. god. SABRANA DELA IVE ANDRIČA. Misla. SABRANA DELA IVE ANDRIČA. 363. Svjetlost.SA LATAS. Svjetlost. NA LANCU PoHtiko. — Beograd. 30. OMERPAŠA LATAS. god. Prosveta. — Sarajevo. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA. Skopje. OMERPA. br. Zagreb. Prosveta. — Mostar. 13. Ljubljana. 1976. Svjetlost. 1977. Ljubljana. 8. Prosveta. Državna založba Slovenije. 1976. 14. 1978. Mladost. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. — Sarajevo. n. Državna založba Slovenije. OMERPA5A LATAS. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA. Skopje. — Beograd. 1976. XXII. god. god. 15. god. — Beograd. 20. Prosveta. 1976. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na žućkastobeloj hartiji formata 21 X29. Sarajevo. 1976. Ljubljana.OiMERPA^A LATAS. — Štampano ćirilicom i latinicom.izd. 1977.izd. Ljubljana. Beograd. god. Državna založba Slovenije.SA LATAS. Skopje. — Beograd. Zagreb. — Sarajevo. str. 24. — Beograd.SA LATAS. VIII. Mladost. Mladost. 1977. Almanah Saveza književnika Jugoslavije za 1956. Zagreb. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. Sarajevo. 24.5). — Štampano ćirilicom i latinicom.izd. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilograil-sano na žućkastobeloj hartiji formata 21 X 29. Skopje. Svjetlost. 15437. 25. 1977. 1976. god. Svjetlost. Svjetlost. — Narodna armija. 8.izd. — NIN. OMERPA. U VEČERNJIM ČASOVIMA (Odlomak). Ljubljana. 1977. Zagreb. XVI.SA LATAS. i 3. 361. 1978. Prosveta.izd. Svjetlost. — Beograd. Misla. OMERPAŠA LATAS. Prosveta. NA KAiHENU. god. br. Svjetlost. 1960. str. god. 1977. OMERPA5A LATAS. Misla. OMERPAŠA LATA. Štampano prema tekstu objavljenom 1960. OMERPAŠA LATAS. — Sarajevo. Svjetlost. Zagreb. Svjetlost. br. Misla. 8. 1977. 1976. SABRANA DELA IVE ANDRIČA. 1978. 1976. VINO ZVANO ŽILAVKA ŽILAVKA (Odlomak iz dužeg proznog teksta još nedovršenog). 1976. 1978. — Beograd. god. 25. god.izd. 1976. Beograd. 19.5). — Beograd. — Štampano ćirilicom i latiniconu 16. Skopje. V 1956. 1978. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na beloj hartiji formata 21 X 29. Mladost. — Beograd.izd. — Štampano ćirilicom i latinicom. 21. Ljubljana. br. Prosveta. 1976. Književne novine.izd. — Beograd. OMERPA.

5). 1978. I 1961. OMERPAŠA LATAS. SLIKA . OMERPA. Na tome je i ostalo. 1977. god. god. — Beograd. br. OMERPA5A LATAS. — Sarajevo. i 3. Ljubljana.. — Sarajevo.5). razdvajajući ih crticama. Svjetlost. Sarajevo. 1. TO ^?ТО SE ZOVE SLIKAR SLIKANJE (Odlomak). god. Državna založba Slovenije. Beograd. god. KOSTAKE NENI. 1950. — Štampano ćirilicom i latinicom. god. 1976.. knj. Svjetlost. 33.. Svjetlost. Svjetlost. . 1976. Ljubljana.izd. — Beograd. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. Ljubljana. Svjetlost. u njima ima i razlika i izvesne progresije u opisivanju porodičnog odnosa.SA LATAS. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA. — Sarajevo. Mladost. 1977. 35. Zagreb.SA LATAS. Štampano prema tekstu objavljenom 1966. god. Mladost.izd. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na beloj. god. — Beograd. Prosveta. 36.izd. — Štampano ćirilicom i latinicom. 1977. 2.SA LATAS. 1977. — Beograd. god. od tri koliko ih ima. — Beograd. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografi-sano na plavkastobeloj i beloj hartiji formata 21 X 29. str. Svjetlost. — Borba. Sarajevo. Sarajevo. 29— 35. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. . Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisane na žućkastobeloj i beloj hartiji formata 21 X 29. VI. 1978. — Republika. SABRANA DELA IVE ANDRIČA. Ljubljana. 1978. SAIDA 1 KARAŠ . Svjetlost.5).izd. — Beograd. Prosveta. OMERPA5A LATAS. žućkastobeloj i plavkastobeloj hartiji formata 21 X 29. Sarajevo. (Olomak).SANU SVATOVI (Odlomak). Prosveta. 1976. god. 1977. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisane na žućkastobeloj i beloj hartiji formata 21 X 29. Mladost. Misla. Državna založba Slovenije. 1976. Ovaj odeljak je. . Mladost. s 32. OMERPA. OMERPA5A LATAS. 1977. — Štampano ćirilicom i latinicona. str. . str. SABRANA DELA IVE ANDRIČA. VI 1958. 1976. XIII. Ljubljana.5). 7. 161. 27. No. doimaju se kao dve verzije. 1976. 1976. — Štampano ćirilicom i latinicom. br. Misla. 28. Prosveta. Skopje. str. god. god. Svjetlost. Komunist. 31. 1. Beograd. OMERPA. 34. — PoHtika. . Državna založba Slovenije. početak poglavlja koje je trebalo da predoči i nesrećni bračni život Omer-paše Latasa i njegove supruge Saida-hanume. 30. Prosveta. 1. — Beograd. Misla. 29. 1977. Prosveta. Svjetlost.izd. — Štampano ćirilicom i latiniconi. — PoHtika. jer govore o istoj temi.izd. god. Državna založba Slovenije. Skopje.izd. i 2. 17686. kao i kraj romana. Na margini ovog poglavlja ostala je zabeleška: »Omer je cele prve godine braka bio potpuno pod vlašću njenog tela. . 1976. dajemo oba. LVIII. Dva zadnja pasusa. — Beograd. pa ih ovde. god. 1978. počeo je da se otrežnjava i oslobađa-^.5). Sarajevo. Državna založba Slovenije. Zagreb.SA LATAS. . Zagreb. 22. — Sarajevo. 1977. 37. br. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA. Zagreb. OMERPAŠA LATAS. OMERPA5A LATAS.izd. Zagreb. 1. br. 1978. I 1963. Zagreb. Prosveta. 1977. OMERPA. god. Beograd.izd. 28.izd. br. — Sarajevo. 1977. JSTORIJA SAIDA-HANUME OMERPAŠA LATAS. Misla. 1976. — Beograd. Prosveta. 1977. ČASOVI CRTANJA (Odlomak). — Beograd. ^'O'SLE . Svjetlost. Svjetlost. 10. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. 1978. god. — Beograd.izd. 1976. — Sarajevo. SABRANA DELA IVE ANDRiCA. Prosveta. 471.izd. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. Beograd. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. OMERPAŠA LATAS. Štampano prema tekstu iz zar^itavštine (daktilografi-sano na žućkastobeloj i beloj hartiji formata 21 X 29. Skopje. 16j79. 1978. 4. Prosveta.26. Misla. Mladost. Skopje. god. LX. Prosveta. Skopje. IV 1966. 1977. u stvari. god.

FEBRUAR MESEC U SARAJEVU Prvi put se objavljuje.. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. — Štampano ćirilicom i latiniconi. Štampano prema tekstu objavljenom 1957... OMERPAŠA LATAS. 6. XI i 1. 41. Državna založba Slovenije. 12—13. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisane na žućkastobeloj hartiji formata 21 X 29. — Beograd. XXIII. Zagreb. XII 1958. MUHSIN-EFENDIJA I NIKOLA OMERPAŠA LATAS. god.. Ljubljana. VETAR (Odlomak). — Beograd.izd... SABRANA DELA iVE ANDRIĆA. 1977. 43. Ljubljana. god... br. Skopje. Beograd.5). Prosveta. 1977. t^j^ . Svjetlost. 202. Na prvi pogled se čini kao da su u pitanju dve verzije. SADRŽAJ OMERPAŠA LATAS Dolazak .izd.. Itnjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. Državna založba Slovenije. 2. Svjetlost. 45. 1977. Prosveta. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilogafi-sano na plavkastobeloj i beloj hartiji formata 21 X 29. Zagreb.. god. god. god. 1976. a drugi priča o samom odlasku. 29. 44. Mladost. 49. Mladost. Svjetlost. 1 1957. — Sarajevo. 299.. 1976. Prosveta. Državna založba Slovenije. Skopje. 1976. 42. str. Skopje. OMERPAŠA LATAS. OMERPAŠA LATAS.. 1977. god. Svjetlost. br. god. OMERPAŠA LATAS. Svjetlost. 1976. god. Svjetlost. — Borba. 30. — Sarajevo. Prosveta. 39.izd. . Državna založba Slovenije.. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisane na beloj hartiji formata 21 X 29.. — Sarajevo.. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. Ljubljana.izd. '' ' OMERPAŠA LATAS. Prosveta. — Sarajevo. Svjetlost. 48. 1978. VIII 1951. — Beograd. str. Misla.SABRANA DELA IVE ANDRIČA. — Štampano ćirilicom i latinicom..... Državna založba Slovenije. Prosveta. OMERPAŠA LATAS. Misla.. . 1977. Mladost. Ljubljana. 1977.izd. Svjetlost.. SABRANA DELA IVE ANDRIČA.. Beograd.5). Prosveta. 26.. LIV. god.. — Poiiiika. . — Beograd. br. 1978. god. str. 1. 1976.. 1977.. 1976. god.. — Štampano ćirilicom i latinicona. god. OMERPA. Skopje. Prosveta.. Prosveta. . 1977. — Beograd. 46. Misla.. Svjetlost. god. — Beograd. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA.SA LATAS.izd. 15677. XVI.izd. 40..-.izd. Štampano prema tekstu objavljenom 1951. OMERPAŠA LATAS..izd. Sarajevo. Prosveta.. i 3. 47.. Štampano prema teicstu objavljenom 1958.... Sarajevo. Sarajevo.. Mladost. Međutim. — Štampano ćirilicom i latinicom.5). Svjetlost.. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas.izd. Skopje.. 1977.. god.. Misla. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA.izd. — Štampano ćirilicom i latinicom. — Beograd. 1976. — Beograd. 1977.. Beograd... Ljubljana. — Beograd.. Državna založba Slovenije. 1976. 38. god.. Sarajevo. Zagreb. Prosveta..izd. Štampano prema tekstu iz zaostavštine (daktilografisane na beloj hartiji formata 21 X 29. . 1977. . Sarajevo. Mladost. LAŽ Borba. SABRANA DELA IVE ANDRIĆA. 1978. Svjetlost. 11. Zagreb. Mladost. ^ . Zagreb. Misla... god. — Beograd. ODLAZAK OMERPAŠA LATAS. god. LETO (Odlomak).5). Prosveta. 1976.. 1976. — Sarajevo. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. Zagreb. — Beograd. 1978. 1978. vremenska perspektiva u njima je različita i na osnovu nje se može zaključiti da prvi treba da prenese vest o odlasku Omerpaše. Skopje. Ljubljana. OMERPAŠA LATAS. god. — Štampano ćirilicom i latinicom. Misla. — Beograd. 1977. Sarajevo. knjiga šesnaesta: Omerpaša Latas. 1978.. Radi se o dva fragmenta. 1976.

^^ To što se zove slikar....... ......... 314 Napomene.................... Audijencija................. 325 Ivo ANDRIC OMERPAŠA LATAS Tehnički urednik Hilmo Hadžić Korektor Natalija Kuljić Izdavač SOUR -Svjetlost............................................................... 9^ Slika...... 37 Kod sjenovitog hana....... Laž .....................290 Odlazak ............................... BELEŠKA I NAPOMENE Rečnik turcizama........Vojska............................................................................................^59 Saida i Karaš........... 307 Beleška o ovom izdanju.............................................................................................izdavačka radna organizacija OOUR izdavačka djelatnost............................................................. Novi Sad Sumadijska RO štamparija 12 Štampano u 6000 primjeraka 1986................................. Vino zvano žilavka................................................................... Posle..............................269 Vetar.............................. Kostake Nenišanu......................^^3 Istorija Saida-hanume............................................ 57 Na lancu.....................................282 Februar mesec u Sarajevu.................................................. U večernjim časovima.......................................... Muhsin-efendija i Nikola.......................................................... Sarajevo Za izdavača Sead Trhulj Štampa "Budućnost«...... RECNIK...........................................254 Leto............................................

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful