P. 1
Internet kultura ceo txt

Internet kultura ceo txt

|Views: 140|Likes:
Published by ladybass

More info:

Published by: ladybass on Aug 08, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

09/30/2012

pdf

text

original

hah

Unverzitet Singidunum Fakultet za medije i komunikacije

Profesor: dr. Amra Latifić Tema: I.N.T.E.R.N.E.T

Studentkinja: Ana Milanović Broj indeksa: lll 6/08

Uvod

Svet je postao estetski modelovano mesto i to ne u melanholičnom, modernističkom smislu da treba odvojiti visoku umetnost od popularne kulture, već u smislu da je svetski Homepage okrenut ka susretanju digitalne tehnologije i popularne kulture u cilju poizvodnje Web identiteta, tech-kulture, virtualne ekonomije i pregrupisane političke scene. Ono što su sociolozi pred kraj 19. veka nazivali 'Kolektivnom svešću', sada postaje 'Mrežna svest' (Web consciousness) koja nas proizvodi u digitalna bića. Biti digitalan znači tačno znati svoje mesto na svetskoj Home stranici, i zaista verovati u utopijsku šansu za ponovno stvaranje sopstvene sudbine uz pomoć hypertext tehnologije. Možda neki vide komunikaciju kao delo visoke umetnosti, ali skinimo kulturološke tamne naočare: komunikacija je rat. Komunikacija je spektakl. „U društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je predstavljen kao ogromna akumulacija prizora. Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu“1 i u našem društvu Internet pomaže odvajanje te digitalne stvarnosti posredstvom HTML formata i URL adrese, koji su u ovom slučaju Deborovi „moderni uslovi proizvodnje“. Na početku digitalne ere, metafore iz svakodnevnog života su korišćene-u onome što je tada bilo novo kompjutersko okruženje- sa ciljem da, u suprotnom nerazumljivu tehnologiju, učine prihvatljivom. Termini kao što su „digitalni autoput“ i „desktop metafora“ sa svojim prozorima, fasciklama, dugmićima i kantama za đubre je svet kompjutera učinila dostupnim gotovo svima. Do sada je, naravno, digitalno okruženje prihvaćeno skoro svuda i mi vidimo kako koncepti digitalnog carstva cure, bolje rečeno kuljaju u domene fizičkog. To je fenomen koji nazivamo „bumerang metaforom“. Gumica u obliku 'Delete' tastera, je zanimljiva, pa čak i šaljiva ilustracija tog fenomena.

Ali, to nije jedina vrsta bumerang metafora sa kojom se društvo danas suočava i sa kojima će tek imati posla u bliskoj budućnosti, ako ne već i sutra. Da li će napredni
1

Guy Debord, Društvo spektakla,

sistemi za rangiranje koje možete pronaći na Internet forumima postati primenljivi na demokratski proces glasanja? Da li će mladi igrači SimCity-ja sutra postati urbani graditelji budućnosti? Mogu li da kliknem i selektujem novog avatara u ordinaciji plastičnog hirurga? Da li će Second Life na kraju postati First Life?? Ali, to u našem društvu, društvu koje su gradile Google i X generacije nije ništa novo. Kada je Edison predstavio prve električne lampe, po čitavoj prostoriji su bili okačeni znaci koji objašnjavaju da lampa nije sveća koju treba upaliti šibicom, i da jednostavno pritisnete prekidač pored vrata. Dok danas, mi sigurno ne mislimo o sijalicama kao o „medijima“, ali je u 19. veku to bila nova tehnologija koju treba objasniti. Isto tako do 2015. Internet nećemo morati da objašnjavamo kao fenomen, kulturu, 'novu tehnologiju' ili 'novi medij'. Jednostavno će postati deo nas.

Identity
„Probajte novo Word Wide Web jastvo. To je telo, elektronski opremljeno za brzo putovanje kroz World Wide Web: neuro koža, URL egzoskelet sa HTML navigacionim izdancima kodiranim u njegov procesorski senzor. WWW jastvo nikada nje poznavalo ni jednu drugu budućnost osim intenzivnog zadubljivanja u polje sile sazdano od podataka. Nova vrsta je rođena u doba hiper-tekstualne filozofije i neuro-teorije, sa elektronskim telom koje govori samo jezike za navigaciju multi-medija: Mosaic, El Net, Netscape. Savršeni navigacioni alati za elektronsko telo koje je već preraspoređeno u okviru ogleda sa globalnim sistemom pozicioniranja podataka, i utisnuti u njegovo moždano tkivo.“ (Arthur and Marlouise Kroker, Hacking the future 1996)

U odnosu na ovo, neko ko postoji pareleno u realnom svetu kao čovek, i u onlajn svetu kao reprezentacija, se može izjednačiti sa skupom nula i jedinica, i od njihove preraspodele će zavisiti njegov/njen ostatak života u sajberprostoru. Onog trenutka kada se uključimo, matrica počinje da beleži svako odstupanje i na osnovu njega se kreira naše WWW jastvo, naše digitalno biće, u popularnoj kulturi poznato kao Avatar. Upotreba tog termina za označavanje onlajn virutalnih tela je popularizovana sajberpank romanom Nila Stivensona (Neil Stephenson), „Snow crash“ iz 1992. u kome je Avatar predstavljao simulaciju ljudske forme u Metaverse-u, fiktivnoj aplikaciji koja kreira virtualnu stvarnost na Internetu. Društveni status u Metavers-u je najčešće zavisio od kvaliteta korisničkih avatara, što me navodi da to uporedim sa stvarnim stanjem društva, i da uvidim da pojavom Mreže nije ništa promenjeno – samo smo napravili bodrijarovski orijentisanu simulaciju ovog istog prljavog sveta. Jedino što je u Metaverse-u, a i na našoj „stvarnoj“ Mreži drugačije, tj. lakše, jeste

mogućnost da kreirate idealnog avatara uz malo pogramerskih veština, umesto da poput početnika, tačnije n00b-ova, samo uzmete prvog gotovog sa police. Ali sa druge strane, u ordinaciji hirurga plastičara možete da izaberete svoj novi nos. - „Da, mislim da ću se ovoga puta odlučiti za nos Jennifer Aniston sa daškom Angeline Jollie.“ Odatle zaključujem da se ljudsko poimanje granice između konstrukta i fabrikovanog sveta sazdanog od binarnog koda, i između naše - so called – realnosti, sve više osipa, i dovodi do toga da se boje pomešaju, stvarajući šaroliki prizor hologramskih slika iz Gibsonovog sajberpank okruženja. Iako Gibsonova ideja sajberprostora kao halucinacije virtuelne stvarnosti koja podatke predstavlja kao 3D matricu nije baš savršen opis načina na koji korisnici pristupaju i sagledavaju Internet, njegov sajberpank roman „Count Zero“ je detaljno opisao i objasnio socijalnu reprezentaciju karaktera u on-line svetu:
„Kocka sajberprostora se tačno ispred njega izokrenula izazivajući mučninu, i našao se u sred bledoplave grafike koja bi trebalo da predstavlja neki veoma prostran stan, uz obrise nameštaja skeciranog finim, kao dlaka tankim linijama plavog neona. Žena je stajala ispred njega, poput nekog svetlećeg, slobodnom rukom nacrtanog lika, sa braon mrljom na licu. „Ja sam Slajd“ reče figura, sa rukama na svojim kukovima...napravila je pokret rukom i iza nje se iznenada uobličio prozor. „Dobro,“ reče Bobi. „Šta je ovo? Mislim da mi možda mogla da mi objasniš.“ A i dalje nije mogao da se mrdne. A prozor je prikazivao plavo-sivi snimak palminog drveća i starih zgrada. ...“Ej, čoveče, platila sam dizajneru nogom i rukom da ovo napravi za mene. Ovo je moj postor, moj konstrukt. Ovo je L.A, dečko. Ovde ljudi ne rade ništa bez uključivanja. Ovo je mesto na kom ja zabavljam!“

(William Gibson, Count Zero, 1986.) Iako je ovo samo delić sajberpank realnosti koju Gibson tako živo i „stvarno“ opisuje, ono što je možda i najstrašnije, jeste da smo mi danas veoma blizu takvom stanju stvari. Ako pogledamo, niko danas više ne radi ništa bez uključivanja na Mrežu. Sve što nam je potrebno, bilo da je u pitanju novac, seks, zabava, prijateljstvo, informacija – tamo ćemo ih naći. Zato smatram da u 21. veku postoji jedno paralelno društvo, koje je konfederativnog karaktera, a koje ujedinjuje Avatare, odnosno surogate svih ljudi koji su na Mreži. Postoji virtualna zajednica koja, uprkos prethodno obećanoj demokratizaciji i slobodnom protoku informacija,

funkcioniše baš kao i „prava, ljudska“ sa svim nepavdama, zločinima i monopolom, samo uz malo živopisniji i fantastičniji dizajn2. I sada me to dovodi do novog raskršća - ljudi kreiraju svoje surogate kako bi bili lepši, brži, snažniji, pametniji, ako ne u ljudskom, onda bar u kompjuterskom svetu, i kako bi tamo izbegli bavljenje birokratijom, placanje poreza i taksi na disanje, kad ih je dvadeset godina kasnije/od nastanka mreže/tamo sačekala ista stvar – poređajte se molim, dvoje po dvoje, vreme je da platite___________* *upisati šta god vam padne napamet Sledeći korak nas vodi na put gde treba da se povuče granica između ljudi i mašina. Da li ćemo jedog dana evoluirati u hibridne organizme u pravom smislu te reči, a ne u kontekstu u kom Dona Haravej (Donna Haraway) opisuje kiborga3 i njime određenu ontologiju sopstva, već da li ćemo se zaista pretvoriti u transhuman bića koja su opremljena superkompjuterima umesto mozgom. Psiholog Šeri Turkl(Sherry Turkle), se u knjizi „Life on the Screen: Identity in the age of internet“, posvetila upavo tom problemu. Turklova se u odeljku „Of Dreams and Beasts“ fokusira na to kako je granica između ljudi i mašina evoluirala u tek bledi naglašaj iste. Obraća veliku pažnju na razvoj veštačke inteligencije, i veštačkog života, što nikako nije tehnološki napredan ćošak sadašnjosti ili opštepihvaćena budućnost. Mi smo u kiborškom svetu, onom koji je Dona Haravej opisala još 1991. kada su CIT tek uzimale maha, jedina razlika je što nismo kiborzi u metafizičkom, već i u fizičkom4. Zato je važno da se obrati pažnja na konstatnu borbu ljudi da se povuče jasna linija i odredi granica između čoveka i mašine. Prvi argument je da mašine ne mogu biti kao ljudi zato što nemaju osećanja i nisu spontane. Kada je AI dalje evoluirala, ta granica je morala da bude povučena ponovo. Kako je tehnologija napredovala mašine su počele da reaguju humanoidno, i to je dovelo do toga da ljudsko mišljenje o kompjuterima evoluira zajedno sa tehnologijom. Turklova naglašava da „upravo oni ljudi koji su nekada oštro odbijali da razmišljaju o mašini kao sistemu koji funkcioniše na
2

Ali opet ni to nije sasvim istinito. Ljudi su toliko-izraziću se krajnje nepimereno-glupi, da čak i u onlajn svetovima grade 50tospratnice, i žive zbijeni iako imaju neograničen postor za gradnju svog savršenog Drugog života.
3

„Kibernetski organizam, hibrid mašine i organizma, tvorevina društvene stvarnosti koliko i fikcije“, Dona Haravej, Manifest za kiborge, 1991.
4

Implantati koji nisu pirodni a služe u medicinske svrhe i poboljšanje i produženje ljudskog života. Pr: bajpas, ortopedska pomagala, protetika itd.

principima ljudskog uma, sada svoj mozak posmatraju upravo tako – kao mašinu.“5 Dakle, blistavi um se po pitanju brzine i preciznosti poredi sa kompjuterom koji je takav upravo jer je oslobođen spektra svih ljudskih emocija. To samo potvrđuje argumente Done Haravej za koju realnost modernog života uključuje odnos između ljudi i tehnologije koji je toliko intiman da više nije moguće odrediti gde se čovek završava a gde počinje mašina. „Ovde se govori o potpuno novim oblicima subjektiviteta, o ozbiljnoj mutaciji svetova koji nikada ranije nisu postojali na ovoj planeti. I to nisu više samo ideje. To je novo meso.“6 Savršena ilustracija toga jeste film“ Surogati“, režisera Džonatana Mostova koji govori o virtuelnim likovima za život u realnom svetu. Radnja filma je smeštena u ne tako daleku 2017. godinu, u kojoj je baš kao i sada trend virtualizacije sve snažniji, tj. zahvaljujući tehnologiji ljudi postaju povezaniji nego ikada, ali se istovremeno prave ljudske interakcije svode na minimum. Zato su osmišjeni surogati, androidi, koji „žive“ napolju dok ljudi sede kod kuće u sigurnom okruženju i njima upravljaju putem Interneta. U tom kontekstu Internet je proizvođač kulture „koja je u potpunosti fiksirana na digitalnu tehnologiju kao izvor spasenja od relanosti usamljeničke kulture i radikalne društvene nepovezanosti sa svakodnevnim životom, i nastoji da iz bilo koje javne rasprave isključi svaku perspektivu koja ne navija za dolazak novog tehnološkog društva.“7 Sve što mogu da kažem, jeste hvala Bogu (ako će ga u digitalnoj paraleli biti, budući da ga ni postmoderna ne šljivi) što ne živimo u TOM filmu.

Nation
Ernest Renan je u delu „Qu'est-ce qu'une nation?” (1882), napisao:
“Nacija je biće, duhovni princip. Dve stvari sačinjavaju taj princip. Jedna od njih leži u prošlosti a jedna u sadašnjosti. Jedna je zajedničko posedovanje bogatih uspomena; druga je stvarni sporazum, želja za zajedničkim životom I volja da se nastavi sa nastojanjem da se iskoristi najbolje od zajedničke tekovine. Postojanje nacije je svakodnevni plebiscit, baš kao što su individue neprestana potvrda života.”

Dakle, naciju, ili bilo koju vrstu zajednice koja je sazdana od velikog broja ljudi, i u fizičkom svetu ujedinjuje mnogo više od demografskih i etnografskih činilaca, već ih
5

Sherry Turkle, Life on the Screen: Identity in the age of internet, 1995.
http://www.wired.com/wired/archive/5.02/ffharaway.html?pg=2&topic=

6

7

Arthur Kroker i Michael A. Weinstein, Data trash: The theory of the virtual class, Ctheory books, 2001;

spaja nešto metafizičko i van zemaljsko, ako je sudeći po Renanovim rečima. Ono što je onlajn ekvivalent naciji, jeste virtualna zajednica koja, ironično, u tom svetu ljude zbližava više nego ikada uz time/space bending, dok ih u fizičkom svetu razdvaja, udaljava i svodi interakciju koja nije posredovana Web 2.0 tehnologijom, na minimum. Virtualna zajednica (Virtual community) je među najčešće korišćenim, ali i najčešće zloupotrebljavanim frazama koje se pojavjuju u literaturi koja se odnosi na CMC (Computer Mediated Comunication), i to ne bi trebalo da iznenađuje. Životi sve većeg broja ljudi su dodirnuti zajednicama koje nemaju nikakve veze sa fizičkom bliskošću. Prostor u svemiru se otvorio za postojanje nečega kao što su zajednice na računarskim mrežama, baš u trenutku kada su mnoge forme „pravih zajednica“ iz „pravog života“ na liniji napada, i to možda baš od strane tehno-kulturoloških sila koje omogućavaju nastanak i opstanak Internet kulture. Zato treba da, „shvatamo virtuelne zajednice kao pridošlicu na svetskoj kulturnoj sceni, koje nastaju izvirući iz Mreže kada dovoljno veliki broj ljudi učestvuje u javnim diskusijama koje traju izvesno dugo vreme, sa dovoljno umešanih ljudskih emocija da oforme lične ili web odnose u sajber prostoru.“8 Svet danas po pvi put ima globalnu kulturu, i to je Internet. Neki bi ga nazvali subkulturom, i to je tačno ako govorimo o lokalnom, regionalnom ili nacionalnom nivou gde samo određeni procenat, ili vrlo mali deo populacije koristi Internet. Ali, sve ove subkulture su međusobno povezane i stvaraju sopstvenu superkulturu koja se širi na ceo svet. Odatle zaključak da „će biti više korisnika Interneta nego što ima ljudi u bilo kojoj zasebnoj državi“9 kao što bloger, Fil B. koji se bavi uticajem Interneta na društvo tvrdi, da je skoro svako na svetu na neki način, direktno ili indirektno pod uticajem Interneta. Kao posledica toga, virtualna zajednica/jednina/ je, istovremeno sa nacionalnim/množina/, sažeta u „globalno selo“ posredstvom električne tehnologije i trenutnog, simultanog kretanja informacija od jedne tačke do druge. Uz to, Internet kultura se razvijala brže od bilo koje na svetu, i iz dana u dan evoluira pružajući nove izvore informacija, i kao rezultat dobijamo ultimativni „melting pot“ u koji se slivaju najrazličitije kulture iz svih delova sveta, u kom
8

Howard Rheingold, The virtual community: the homesteading on the electronic frontier, 1993.
9

http://www.philforhumanity.com/First_Worldwide_Culture.html

informacije i ideje mogu biti podeljene sa svakim na svetu, i istovremeno transformisane u nešto novo. Dakle, Makluan (Marshall MacLuhan) je bio u pravu. Pimer zajedničkog delovanja ljudi u konfederativnoj virtualnoj zajednici, je vidljivo na Twitter fenomenu koji se poširio poput šumskog požara. Na Internetu je sve virusno. Prošlog septembra je Amanda Rouz(Amanda Rose), studentkinja iz Kanade organizovala „Twestival“( Twitter-Festival) u Londonu kako bi skupili dobrovoljne priloge. To nije prošlo najbolje – sakupili su £1,000 I 14 kutija konzervirane hrane, to tek nakon što se oko 250 ljudi “fizički” okupilo na Trafalglar Skveru, da skuplja priloge. Godinu dana kasnije, Twestival je, bukvalno, postao globalni fenomen. 133 svetska grada, od Rija De Žaneira-Toronta-Dubaija do Kopenhagena priredili tu vrstu festivala na kojima je skupljeno dosta novca u dobrotvorne svrhe. Dvanestomesečno putovanje Amande Rouz, koje je počelo sakupljanjem 14 kutija konzervirane hrane a završilo se organizacijom globalne dobrotvorne“orgije“ odražava beskrajan potencijal društvenih medija na Internetu. To i dalje ne znači da je Internet savršen, on je daleko od toga, ali je ovo svakako inspirišuća zaostavština, i energija za podmlađenje ovog savremenog, hard-wired sveta.

Transmission
Prethodni odeljak je, nadam se, ukazao na postojanje dva paralelna sveta: virtualnog i fizičkog. Odatle se nastavlja narativ koji nalaže da između njih mora postojati komunikacija isto kao što postoji u okviru svakog zasebno, jer su oni simbiotički povezani. Ali, ta komunikacija često prerasta u rotaciju, kada virtualni svet dođe na mesto fizičkog. Kako kaže Pol Virilio „koliko ja vidim nove tehnologije vode smenjivanje prave realnosti, virtuelnom. I to je više od faze: to je defintivina promena. Mi ulazimo u svet u kome neće više biti jedna, već dve realnosti, baš kao što imamo dva oka ili čujemo bas i visoke tonove, isto tako imamo stereoskopiju i stereofoniju: biće dve realnosti, prava i virtuelna. Odatle, to nije simulacija, već zamena. Realnost je postala simetrična.“10 Kao simetrični delovi relanosti, virtualni i pravi svet su se izmešali i doveli nas u sivu zonu gde nismo sigurni šta je šta. Osećamo fizičko, ali delujemo u virtualnom, i obrnuto. Ali, da krenem od početka. Prvo je bila realnost. Dobra stara, realnost u kojoj je sve bilo crno na belo, jasno i prosto, gde je bilo bitno da li Bog postoji i zašto smo mi ovde. Posle je došla
10

Arthur & Marilouise Kroker, Digital delirium, Ctheory books, 2001.

hiperrealnost koja je sudeći po Bodrijaru (Baudrillard) bila sredina u kojoj su prave stvari zamenjene njihovim reprezentacijama, koje su postale važnije nego „prava stvar“. Dakle hiperrealnost je još jedan korak dalje, kada simulacije stvari zamenimo njihovim simulacijama/duplirana simulacija/, kreirajući simulakrume koji su zapravo tu da zamaskiraju nepostojanje suštine, odnosno te čuvene „prave stvari“. Ok, preživeli smo i hiperrealnost. Taman kada pomislimo da nema sledećeg stepena, pojavi se virtualna stvarnost koja nudi simuliranje duplirane simulacije. Znaci koji nemaju dodira sa pravom realnošću, o kojoj se uspostavlja svest na osnovu fizičkog dojma, su sada premešteni u metafizičko polje koje postoji zahvaljujući wi-fi signalima i optičkim vlaknima. Virilio je to objasnio najbanalnijim poređenjem sa običnom flašom. „Ja sada držim bocu: to je realnost, a sa Data rukavicom bih mogao da držim virtuelnu bocu. Sajberseks je sličan: to je susret, nazvaću ga slučajnošću, koji menja svoje pozicije. Više se ne dešava u materiji, već kroz svetlo i slike. Sajberprostor je lajt-šou.“11 U ovom ključu bi smo postojanje sajberprostora mogli shvatiti kao kosmičku slučajnost koja je nastala prenošenjem slika, svetlosti i podataka iz realnog u virtualni svet. I to sada predstavlja odvajanje od Bodrijarovih simulakruma, i predstavlja zamenu mesta igrača. Držanje boce u stvarnosti znači staklo u ruci, dakle nema simulacije. Isto tako držanje virtuelne boce, Data rukavicom u virtuelnom svetu isto nije simulacija, već zamena jednog za drugo. Umesto stakla imam “hologram” u ruci. Primer transmisije realnog sveta u virtualni jeste i veliki LCD ekran, postavljen na Times Skveru, na kome se odbrojava nacionalni dug SAD-a. U virtualnom svetu, dakle iza ekrana, to bankrotstvo neće imati nikakvih posledica, dok sa druge strane virtualiteta to nosi sasvim drugu težinu i donosi veliki problem kada skinemo Data rukavicu. Iako su virtualne klase u nastojanju da nestanu u svetlucavim magistralama superbrzog informacionog autoputa, „obične“ klase nemaju taj luksuz i moraće da plate.

Evolution
Nestajanje tehnologije u virtualnost, informacija u podatke i autoputa u postornosažimajuće elektronsko kolo je proizvod nove evolucije. U svemu tome je teško odrediti mesto tela i pola pri sticanju i posedovanju znanja, koje je pre svega proizvod tog novog, evoluiranog uma. Ono što je tu ključna činjenica jeste da, iako je
11

Pol Virilio u Arthur Kroker i Michael A. Weinstein, Data trash: The theory of the virtual class, Ctheory books, 2001;

znanje u potpunosti proizvod uma, nemoguće je dostići ga ako nemamo telo, jer je potrebno da budemo fizički situacionirani u prostoru, i društveno, u kulturi. Ako smo prema tvrdnji Done Haravej mi kiborzi, neodvojivo spojeni sa tehnologijom koja nas okružuje i prožima, onda je uz evoluciju uma koju to podrazumeva, potrebno i da se i naše telo menja kako bi ga pratilo. Da li to beskompromisno znači da treba da postanemo androidi, ili ćemo prevariti evoluciju Bodrijarovski to simulirajući, odnosno Viriliovski zameniti, uz pomoć AI arhitekture, ili ćemo našeg virtuelnog surogata šutnuti napolje, a prethodno ga opremiti svim potrebnim plug in-ovima, add on-ovima, Quad core procesorima i downloadovati mu softver poslednje generacije, udobno se zavaliti u fotelje uz parolu „Šta bude biće“ dok nam Lev Manovič preko levog ramena šapuće: „Živiš u kulturi u kojoj je proizvodnja i distribucija najvećeg dela sadržaja posredovana softverom“? –Jack out people! Ekstremna filozofija koja potvrđuje ovu prvu stranu teze dolazi od performans umetnika Stelarka12 (Stelarc), koji jasno stavlja do znanja: ljudsko telo koje mi poznajemo je stiglo do evolucionog ćorsokaka. Prestalo je da se prilagođava ogromnim promenama u sajber-kulturi, i monitor pokazuje ravnu liniju kada se ono smesti u virtualnu sredinu. Stelarc smatra da ako telo nije radikalno izmenjeno kako bi držalo korak sa životom u brzoj traci virtualnog sveta, biće ostavljeno u prošlosti kao kulturalni ostatak koji lebdi u ljudskoj istoriji. Stelarc je svoje telo modifikovao na više načina, implementirajući treće uho u svoju podlakticu koje bi preko wireless i bluetooth signala prenosilo zvuk, dodavao treću ruku, i tehnološki napredne proteze koje su na neki način produžetak ljudskog, fizički ograničenog tela. Ali to opet ne pokriva dimenziju koja se tiče evolucije uma, i vraća nas na vladavinu softvera.

12

http://www.stelarc.va.com.au/

Zaključak koji mogu doneti jeste da nam evolucija i razvoj fizičkog tela ne znači ništa ako nema .exe fajla za pokretanje evolutivnog algoritma naših mozgova. Informacioni super autoput je mesto na kom virtualna klasa živi, sanja, radi i planira. Dakle, opet dolazi do podvanjanja našeg bića – telo ostaje u fizičkom svetu, zaustavljeno na određenom stupnju evolucije, dok je um transmitovan u virtualni i nastavlja da se razvija posredstvom softvera. Od samog začetka, i vremena koje provedemo u majčinskoj utrobi, počev od ekrana ultrazvuka, mi smo usmeravani, kontrolisani i pomagani softverom. Go Lev, go!

Revolution
“Uloga digitalne tehnologije u razvoju društva znanja se može uporediti sa železnicom za vreme Industrijske Revolucije.” (Jacques Attali, 1992).

Uz pomoć informacionih brzih staza – superkompjutera i telekomunikacionih sistema koji sada iznutra spajaju velike delove sveta, dopirući do globalnog tržišta, vlade, naših domova i života - mi smo često u mogućnosti da saznamo o događajima nekoliko trenutaka nakon njihovog završetka i u stanju smo da procesuiramo informacije na bezbroj korisnih načina. Internet mreža se širi, spaja narode i kulture, kreirajući novu socijalnu dinamiku u tom procesu. To vodi formaciji u kojoj su široko rasprostrte zajednice u bliskoj vezi, ujedinjene zajedničkim poslovnim interesima i razmenom iskustava iz intelektualnh pohoda. U tom smislu će život u 2015. godini biti produkt revolucije i rastućeg efekta multidisciplinarne tehnologije koja će pokrivati sve dimenzije života: društvenu, ekenonomsku, političku i personalnu. Biotehnologija će nam omogućiti da identifikujemo, razumemo, manipulišemo i kontrolišemo žive organizme, uključujući nas same. Informaciona revolucija će ponosno nastaviti sa produbljavanjem dostupnosti i korisnosti podataka koja će svakako umnogome uticati na svet i sve njegove dimenzije. Pametni materijali, brza proizvodnja i nanotehnologija će promeniti način na koji proizvodimo svet oko nas, a istovremeno povećati njegove mogućnosti. To sa jedne strane može dovesti do značajnih poboljšanja u kvalitetu i produženju života, neverovatnih industrijskih dostignuća, uspešne globalizacije, ali i sa druge strane može dovesti do još većih tenzija i konflikata, premeštanja moći iz ruku države u ruke nedržavnih organizacija i individua koje poseduju najnovije prototipe i najsavremeniji dizajn. Ali, realizacija ovih mogućnosti zavisi od mnogih faktora, ulaganja u infrastrukture, tehnoloških

otkrića i unapređenja. Budući da su ti faktori različiti na bilo kojoj tački planete, posebno u zemljama u razvoju, nuklearni rat izazvan neverovatnim tehničkim napretkom će morati da sačeka. Ono što je činjenica, i ne zavisi od trčkaranja za krupnim koracima tehnološkog razvoja, jeste da su se u 20. I 21. veku pojavila nova poimanja stvarnosti, nove mogućnosti korišćenja informacija koje su, opet, izazvale novo sagledavanje ljudskog tela, pola, načina učenja i spoznaje sveta oko nas koji se udvojio posredstvom tehnologije, I to je bit digitalne revolucije.

New
Postoje brojne diskusije na temu koji je deo novih medija ima najveći kulturni uticaj. Mnogi smatraju da je to činjenica da su oni digitalni13. Na kraju, ta reč je veoma popularna kao prefiks: digitalna revolucija, digitalni grad, pa čak i digitalno biće. „Ono što su novi mediji učinili za svet je njegovo trenutno digitalizovano stanje. Svaki deo kulturnog nasleđa se posredstvom novih medija može razložiti na deliće, odnosno bitove koji su sastavljeni od nizova nula i jedinica, i to je primenljivo na podatke, tekst, sliku i zvuk.“14 Oni nakon razlaganja mogu biti kombinovani kako god poželimo u cilju stvaranja nečeg novog. Odatle sledi da je nova umetnost, posredovana digitalnim tehnologijama, zapravo samo kolaž napravljen od prethodno viđenih fotografija, instalacija, kompozicija, ulja na platnu..itd. Dakle, umetnost se u najširem smislu danas može shvatiti kao re-kombinovana replika one nekadašnje. Pojedini multimedijalni umetnici donose nešto novo na svet samo simultanim korišćenjem različitih tehnologija koje u prošlosti nisu bile dostupne, a zatim spajajući ih sa prethodno postojećim formama umetnosti kreiraju hibridnu, ali digitalizacijom fragmentiranu umetnost. Ako to gledamo sa stanovišta da je umetnost postala standardizovana, i da ju je, u Benjaminovskom ključu, lako proizvesti samo uz par klikova i odlaskom na Internet koji nudi bezbrojne izvore i mogućnosti besplatno, setimo se Bila Gejtsa (Bill Gates) koji poručuje:“ ICT nude umetničke i naučne mogućnosti iz kojih će se roditi nove generacije genija. I to je istina za one ljude koji imaju sposobnost da te mogućnosti i iskoriste.“15 To istovremeno pobija Endrua Kina(Andrew Keen) koji tvrdi da je pojava Interneta dovela
13

Nicolas Negroponte, direktor I osnivač MIT medijske laboratorije; Jan Van Dijk, The network society: social aspects of new media, 2006. Bill Gates, A road ahead, 1995.

14

15

do nadmoći amatera i kvazi umetnika, unazađenja i standardizovanja umetnosti, i umiranja prave kulture pod pretnjom instant verzije iste; isto tako uviđamo da Mreža nije fer igralište koje svima daje šansu za uspeh ili postajanje umetnikom preko noći, već su kao i u stvarnom svetu potrebne prave sposobnosti i kvaliteti, što opet, dokazuje da je jaz između realnog i virtualnog sve manji i polako ali sigurno iščezava. Ipak, višestruki zaključak je prisutan: nekad sasvim odvojene informacije su sada posredstvom multimedijalne tehnologije zajedno, i sve su uredno poređane i sistematizovane poput padajućeg menija na Internet browseru. Sa druge strane „sajberspejs se uobličava baš onako kako bi Tommas Jefferson želeo: zasnovan na supermatiji individualne, lične slobode, posvećen pluralizmu, različitosti I zajedništvu.“16 , i to je istina do određene granice, jer je Mreža ne samo sredstvo za stvaranje virtualnih zajednica i demokratizaciju, već nudi ogromnu potencijalnu moć u vidu, intelektualne, socijalne, komercijalne , a možda i najvažnije, političke poluge za odbacivanje u vis, što odmah dovodi do rušenja džefersonijanskog pogleda na materiju. Sa te tačke gledišta novi mediji zapravo nisu doneli ništa novo – svako mora da se bori za svoje mesto pod suncem baš kao i na početku civilizacije, samo što su oružja i alati drugačiji.

Ecstatic
„Sada postoje dve žene i dva muškarca, realni i virtualni. Ljudi ismevaju sajberseks, ali je to zapravo stvar na koju treba obratiti pažnju: to je drama, cepanje ljudskog bića! Čovek sada može biti promenjen u neku vrstu optičke iluzije ili duha koji upražnjava seks na daljinu. To je zaista zastrašujuće, jer je ono što je nekada bilo najintimnija i najvažnija veza u realnosti, sada je podvojeno. To nije simulacija već koegzistencija dva odvojena sveta.“( Virilio, Arthur & Marilouise Kroker, Digital delirium,
Ctheory books, 2001.)

Baš kao i sve sfere života, ono što je dodirnuto digitalnim štapićem se podvaja na dve realnosti – pravu i virtualnu. Tako su i seksualni odnosi dobili novu digitalnu formu, koja sa sobom donosi ekstazu skoro ekvivalentnu „pravoj stvari“. Postoji dvostrani pogled na to pitanje.

16

Mitch Kapor

1) Ako bi teledildoniksi17 ikada postali predmeti široke upotrebe, pretpostavljam da bi mnogi ljudi (u svakom slučaju na hijade) izabrali izbegavanje nevolja I opasnosti koje sa sobom nosi “meat sex”. Postojala bi interakcija bez obavezujućih, već samo upotrebnih linkova, I sve to bez mogućnosti bolesti ili trudnoće. To jeste istina, verovatno bi mnogo više ljudi nego što mislimo, napravilo takav izbor. Ali isto tako ti internet aparati ne dokazuju da će“ Internet zameniti seks“. Iako je ovde Virilioovska substitucija na mestu, verujem da biologija koja i dalje prevladava nad biotehnologijom, nikada neće dozvoliti takvu vrstu zamene. Možda će postati sastavni deo našeg seksualnog leksikona, i nešto što možemo smatrati delom seksualnog života, ali to nije novi talas ljudske evolucije. 2) Pravi seks, „uz kožu na kožu“, toplotu i težinu drugog tela uz lični i intiman odnos Tačno je da je tehnologija – ne samo Internet – promenila način na koij svi održavaju svoje veze bilo koje vrste. Instant komunikacija uz mobilne telefone, e-mail, IM i VOIP fundamentalno menja način na koji sagledavamo društvo. I istina je da više nismo ograničeni odnosima sa ljudima koje srećemo licem u lice, i da se onlajn komunikacija isprečila ličnoj komunikaciji, ali uz sve to milioni ljudi nastavljaju da se sparuju na najrazličitije načine, upražnjavaju seks i koriste tehnologiju – ali bez odricanja od pravog seksa. Odatle zaključujem da onlajn seks ne može biti zamena za seks uopšte, ali može biti zamena za „no sex“ stanje, jer će intinmni odnosi u svim oblicima uvek biti primarni ljudski interes, i bilo da su te veze fizičke ili virtualne pirode, zahtevaće trud.

Technology
http://www.nextnature.net/?p=3757 „Tehnotopija je vezana za nestanjanje: iščezavanje tela u srazmernu bazu podatala, nervnog u sistem za distribuitivno procesuiranje, kože u wetware. Dok oživljava kao posebna vrsta, mi se konačno susrećemo sa krajem (ljudske) istorije i početkom
17

Teledildonik, poznat I kao sajberdildonik je eletronska seks igračka koja može biti kontrolisana kompjuterom.

virtualne.“….„Tehnologija je prvo opremila teritorijalno telo mostovima, akvaduktima, železnicama, autoputevima, aerodromima..itd. sada najmoćnije tehnologije postaju sićušne – mikrotehnologije – koje zauzimaju telo. Te mikromašine će hraniti telo. Sprovode se istraživanja kako bi se kreirala dodatna memorija. I u ovom trenutku tehnologije kolonizuju naša tela pomoću implanata. Počeli smo sa ljudskim implantima, ali je istraživanje odvelo do mikrotehnoloških implanata.“ (Paul
Virilio u Arthur and Marlouise Kroker, Data Trash, Ctheory books,2001)

Svakodnevnica je ispunjena tehnologijom. Počev od prve jutarnje kafe uz koju se surfuje Internetom do spašavanja ljudskih života. Ono što ne bi smo mogli ni da zamislimo pre dvadeset godina danas je realnost – prostor i vreme se mogu sažimati, komunikacija je neprestana, trenutna i bez granica. Tehnologija determiniše naš pogled kroz prozor, naš rečnik, naše socijalne i društvene odnose, prevlast na svetkoj političkoj i ekonomskoj sceni. Činjenica je, da je naše društvo dostiglo stepen evolucije na kom je poimanje sveta uobličeno tehnološkim napretkom.

Bad religion - 21st century digital boy I cant believe it, the way you look sometimes, Like a trampled flag on a city street, oh yeah, And I dont want it, the things youre offering me, Symbolized bar code, quick id, oh yeah, cause Im a 21st century digital boy, I dont know how to live but Ive got a lot of toys, My daddys a lazy middle class intellectual, My mommys on valium, so ineffectual, Aint life a mystery? I cant explain it, the things theyre saying to me, Its going yayayayayayaya, oh yeah, cause Im a 21st century digital boy, I dont know how to read but Ive got a lot of toys,

My daddys a lazy middle class intellectual, My mommys on valium, so ineffectual, Aint life a mystery? I tried tell you about no control, But now I really dont know, And then you told me how bad you had to suffer, Is that really all you have to offer? See Im a 21st century digital boy, I dont know how to read but Ive got a lot of toys, My daddys a lazy middle class intellectual, My mommys on valium, so ineffectual, Thats what I yearn for (21st century digital boy), Neurosurgeons scream for more (21st century digital boy), Innocence raped with napalm fire (21st century digital boy), Anything I want I really need (21st century digital boy), 21st century schitzoid boy (21st century digital boy), 21st century video boy (21st century digital boy), 21st century digital boy (21st century digital boy), 21st century sofa boy (21st century digital boy)...

Literatura Neil Stephenson, Snow crash, 1992; Guy Debord, Društvo spektakla, Anarhija/blok 45, 2003; William Gibson, Count Zero, 1986; Donna Haraway, Manifest za kiborge, 1991; Sherry Turkle, Life on the Screen: Identity in the age of internet, 1995;

Ernest Renan, Qu'est-ce qu'une nation?, 1882; Arthur Kroker i Michael A. Weinstein, Data trash: The theory of the virtual class, Ctheory books, 2001; David Porter, Internet culture, Routledge 1997; Marshall MacLuhan, Poznavanje opštila, Prosveta Beograd, 1971; Arthur Kroker, Hacking the future : stories for the flesh-eating 90s, 1996; Howard Rheingold, The virtual community: the homesteading on the electronic frontier, 1993; Jan Van Dijk, The network society: social aspects of new media, 2006; Bill Gates, A road ahead, 1995; Webografija www.wikipedia.com www.scribd.com www.nextnature.net www.stelarc.va.com.au www.wired.com

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->