hah

Unverzitet Singidunum

Fakultet za medije i komunikacije

Profesor: dr. Amra Latifić

Tema: I.N.T.E.R.N.E.T

Studentkinja: Ana Milanović

Broj indeksa: lll 6/08

Uvod

Svet je postao estetski modelovano mesto i to ne u melanholičnom, modernističkom smislu da treba

odvojiti visoku umetnost od popularne kulture, već u smislu da je svetski Homepage okrenut ka
susretanju digitalne tehnologije i popularne kulture u cilju poizvodnje Web identiteta, tech-kulture,
virtualne ekonomije i pregrupisane političke scene. Ono što su sociolozi pred kraj 19. veka nazivali
'Kolektivnom svešću', sada postaje 'Mrežna svest' (Web consciousness) koja nas proizvodi u digitalna
bića. Biti digitalan znači tačno znati svoje mesto na svetskoj Home stranici, i zaista verovati u utopijsku
šansu za ponovno stvaranje sopstvene sudbine uz pomoć hypertext tehnologije. Možda neki vide
komunikaciju kao delo visoke umetnosti, ali skinimo kulturološke tamne naočare: komunikacija je rat.
Komunikacija je spektakl. „U društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je
predstavljen kao ogromna akumulacija prizora. Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno
je u predstavu“1 i u našem društvu Internet pomaže odvajanje te digitalne stvarnosti posredstvom HTML
formata i URL adrese, koji su u ovom slučaju Deborovi „moderni uslovi proizvodnje“. Na početku
digitalne ere, metafore iz svakodnevnog života su korišćene-u onome što je tada bilo novo kompjutersko
okruženje- sa ciljem da, u suprotnom nerazumljivu tehnologiju, učine prihvatljivom. Termini kao što su
„digitalni autoput“ i „desktop metafora“ sa svojim prozorima, fasciklama, dugmićima i kantama za đubre
je svet kompjutera učinila dostupnim gotovo svima. Do sada je, naravno, digitalno okruženje prihvaćeno
skoro svuda i mi vidimo kako koncepti digitalnog carstva cure, bolje rečeno kuljaju u domene fizičkog. To
je fenomen koji nazivamo „bumerang metaforom“. Gumica u obliku 'Delete' tastera, je zanimljiva, pa čak
i šaljiva ilustracija tog fenomena.

Ali, to nije jedina vrsta bumerang metafora sa kojom se društvo danas suočava i sa kojima će tek imati
posla u bliskoj budućnosti, ako ne već i sutra. Da li će napredni sistemi za rangiranje koje možete pronaći
na Internet forumima postati primenljivi na demokratski proces glasanja? Da li će mladi igrači SimCity-ja

1
Guy Debord, Društvo spektakla,
sutra postati urbani graditelji budućnosti? Mogu li da kliknem i selektujem novog avatara u ordinaciji
plastičnog hirurga? Da li će Second Life na kraju postati First Life?? Ali, to u našem društvu, društvu koje
su gradile Google i X generacije nije ništa novo. Kada je Edison predstavio prve električne lampe, po
čitavoj prostoriji su bili okačeni znaci koji objašnjavaju da lampa nije sveća koju treba upaliti šibicom, i da
jednostavno pritisnete prekidač pored vrata. Dok danas, mi sigurno ne mislimo o sijalicama kao o
„medijima“, ali je u 19. veku to bila nova tehnologija koju treba objasniti. Isto tako do 2015. Internet
nećemo morati da objašnjavamo kao fenomen, kulturu, 'novu tehnologiju' ili 'novi medij'. Jednostavno će
postati deo nas.

Identity
„Probajte novo Word Wide Web jastvo. To je telo, elektronski opremljeno za brzo putovanje kroz World Wide Web: neuro koža,
URL egzoskelet sa HTML navigacionim izdancima kodiranim u njegov procesorski senzor. WWW jastvo nikada nje poznavalo ni
jednu drugu budućnost osim intenzivnog zadubljivanja u polje sile sazdano od podataka. Nova vrsta je rođena u doba hiper-
tekstualne filozofije i neuro-teorije, sa elektronskim telom koje govori samo jezike za navigaciju multi-medija: Mosaic, El Net,
Netscape. Savršeni navigacioni alati za elektronsko telo koje je već preraspoređeno u okviru ogleda sa globalnim sistemom
pozicioniranja podataka, i utisnuti u njegovo moždano tkivo.“ (Arthur and Marlouise Kroker, Hacking the future 1996)

U odnosu na ovo, neko ko postoji pareleno u realnom svetu kao čovek, i u onlajn svetu kao
reprezentacija, se može izjednačiti sa skupom nula i jedinica, i od njihove preraspodele će zavisiti
njegov/njen ostatak života u sajberprostoru. Onog trenutka kada se uključimo, matrica počinje da beleži
svako odstupanje i na osnovu njega se kreira naše WWW jastvo, naše digitalno biće, u popularnoj kulturi
poznato kao Avatar. Upotreba tog termina za označavanje onlajn virutalnih tela je popularizovana
sajberpank romanom Nila Stivensona (Neil Stephenson), „Snow crash“ iz 1992. u kome je Avatar
predstavljao simulaciju ljudske forme u Metaverse-u, fiktivnoj aplikaciji koja kreira virtualnu stvarnost na
Internetu. Društveni status u Metavers-u je najčešće zavisio od kvaliteta korisničkih avatara, što me
navodi da to uporedim sa stvarnim stanjem društva, i da uvidim da pojavom Mreže nije ništa
promenjeno – samo smo napravili bodrijarovski orijentisanu simulaciju ovog istog prljavog sveta. Jedino
što je u Metaverse-u, a i na našoj „stvarnoj“ Mreži drugačije, tj. lakše, jeste mogućnost da kreirate
idealnog avatara uz malo pogramerskih veština, umesto da poput početnika, tačnije n00b-ova, samo
uzmete prvog gotovog sa police. Ali sa druge strane, u ordinaciji hirurga plastičara možete da izaberete
svoj novi nos.

- „Da, mislim da ću se ovoga puta odlučiti za nos Jennifer Aniston sa daškom Angeline Jollie.“
Odatle zaključujem da se ljudsko poimanje granice između konstrukta i fabrikovanog sveta sazdanog od
binarnog koda, i između naše - so called – realnosti, sve više osipa, i dovodi do toga da se boje pomešaju,
stvarajući šaroliki prizor hologramskih slika iz Gibsonovog sajberpank okruženja. Iako Gibsonova ideja
sajberprostora kao halucinacije virtuelne stvarnosti koja podatke predstavlja kao 3D matricu nije baš
savršen opis načina na koji korisnici pristupaju i sagledavaju Internet, njegov sajberpank roman „Count
Zero“ je detaljno opisao i objasnio socijalnu reprezentaciju karaktera u on-line svetu:

„Kocka sajberprostora se tačno ispred njega izokrenula izazivajući mučninu, i našao se u sred bledoplave grafike koja bi trebalo
da predstavlja neki veoma prostran stan, uz obrise nameštaja skeciranog finim, kao dlaka tankim linijama plavog neona. Žena je
stajala ispred njega, poput nekog svetlećeg, slobodnom rukom nacrtanog lika, sa braon mrljom na licu. „Ja sam Slajd“ reče
figura, sa rukama na svojim kukovima...napravila je pokret rukom i iza nje se iznenada uobličio prozor.

„Dobro,“ reče Bobi. „Šta je ovo? Mislim da mi možda mogla da mi objasniš.“ A i dalje nije mogao da se mrdne. A prozor je
prikazivao plavo-sivi snimak palminog drveća i starih zgrada.

...“Ej, čoveče, platila sam dizajneru nogom i rukom da ovo napravi za mene. Ovo je moj postor, moj konstrukt. Ovo je L.A, dečko.
Ovde ljudi ne rade ništa bez uključivanja. Ovo je mesto na kom ja zabavljam!“

(William Gibson, Count Zero, 1986.)

Iako je ovo samo delić sajberpank realnosti koju Gibson tako živo i „stvarno“ opisuje, ono što je možda i
najstrašnije, jeste da smo mi danas veoma blizu takvom stanju stvari. Ako pogledamo, niko danas više ne
radi ništa bez uključivanja na Mrežu. Sve što nam je potrebno, bilo da je u pitanju novac, seks, zabava,
prijateljstvo, informacija – tamo ćemo ih naći. Zato smatram da u 21. veku postoji jedno paralelno
društvo, koje je konfederativnog karaktera, a koje ujedinjuje Avatare, odnosno surogate svih ljudi koji su
na Mreži. Postoji virtualna zajednica koja, uprkos prethodno obećanoj demokratizaciji i slobodnom
protoku informacija, funkcioniše baš kao i „prava, ljudska“ sa svim nepavdama, zločinima i monopolom,
samo uz malo živopisniji i fantastičniji dizajn 2. I sada me to dovodi do novog raskršća - ljudi kreiraju svoje
surogate kako bi bili lepši, brži, snažniji, pametniji, ako ne u ljudskom, onda bar u kompjuterskom svetu, i
kako bi tamo izbegli bavljenje birokratijom, placanje poreza i taksi na disanje, kad ih je dvadeset godina
kasnije/od nastanka mreže/tamo sačekala ista stvar – poređajte se molim, dvoje po dvoje, vreme je da
platite___________*

*upisati šta god vam padne napamet

2
Ali opet ni to nije sasvim istinito. Ljudi su toliko-izraziću se krajnje nepimereno-glupi, da čak i u onlajn svetovima
grade 50tospratnice, i žive zbijeni iako imaju neograničen postor za gradnju svog savršenog Drugog života.
Sledeći korak nas vodi na put gde treba da se povuče granica između ljudi i mašina. Da li ćemo jedog
dana evoluirati u hibridne organizme u pravom smislu te reči, a ne u kontekstu u kom Dona Haravej
(Donna Haraway) opisuje kiborga3 i njime određenu ontologiju sopstva, već da li ćemo se zaista pretvoriti u
transhuman bića koja su opremljena superkompjuterima umesto mozgom. Psiholog Šeri Turkl( Sherry
Turkle), se u knjizi „Life on the Screen: Identity in the age of internet“, posvetila upavo tom problemu.

Turklova se u odeljku „Of Dreams and Beasts“ fokusira na to kako je granica između ljudi i mašina
evoluirala u tek bledi naglašaj iste. Obraća veliku pažnju na razvoj veštačke inteligencije, i veštačkog
života, što nikako nije tehnološki napredan ćošak sadašnjosti ili opštepihvaćena budućnost. Mi smo u
kiborškom svetu, onom koji je Dona Haravej opisala još 1991. kada su CIT tek uzimale maha, jedina
razlika je što nismo kiborzi u metafizičkom, već i u fizičkom 4. Zato je važno da se obrati pažnja na
konstatnu borbu ljudi da se povuče jasna linija i odredi granica između čoveka i mašine. Prvi argument je
da mašine ne mogu biti kao ljudi zato što nemaju osećanja i nisu spontane. Kada je AI dalje evoluirala, ta
granica je morala da bude povučena ponovo. Kako je tehnologija napredovala mašine su počele da
reaguju humanoidno, i to je dovelo do toga da ljudsko mišljenje o kompjuterima evoluira zajedno sa
tehnologijom. Turklova naglašava da „upravo oni ljudi koji su nekada oštro odbijali da razmišljaju o
mašini kao sistemu koji funkcioniše na principima ljudskog uma, sada svoj mozak posmatraju upravo tako
– kao mašinu.“5 Dakle, blistavi um se po pitanju brzine i preciznosti poredi sa kompjuterom koji je takav
upravo jer je oslobođen spektra svih ljudskih emocija. To samo potvrđuje argumente Done Haravej za
koju realnost modernog života uključuje odnos između ljudi i tehnologije koji je toliko intiman da više nije
moguće odrediti gde se čovek završava a gde počinje mašina. „Ovde se govori o potpuno novim oblicima
subjektiviteta, o ozbiljnoj mutaciji svetova koji nikada ranije nisu postojali na ovoj planeti. I to nisu više
samo ideje. To je novo meso.“6 Savršena ilustracija toga jeste film“ Surogati“, režisera Džonatana
Mostova koji govori o virtuelnim likovima za život u realnom svetu. Radnja filma je smeštena u ne tako
daleku 2017. godinu, u kojoj je baš kao i sada trend virtualizacije sve snažniji, tj. zahvaljujući tehnologiji
ljudi postaju povezaniji nego ikada, ali se istovremeno prave ljudske interakcije svode na minimum. Zato
su osmišjeni surogati, androidi, koji „žive“ napolju dok ljudi sede kod kuće u sigurnom okruženju i njima

3
„Kibernetski organizam, hibrid mašine i organizma, tvorevina društvene stvarnosti koliko i fikcije“, Dona Haravej,
Manifest za kiborge, 1991.

4
Implantati koji nisu pirodni a služe u medicinske svrhe i poboljšanje i produženje ljudskog života. Pr: bajpas,
ortopedska pomagala, protetika itd.

5
Sherry Turkle, Life on the Screen: Identity in the age of internet, 1995.
6
http://www.wired.com/wired/archive/5.02/ffharaway.html?pg=2&topic=
upravljaju putem Interneta. U tom kontekstu Internet je proizvođač kulture „koja je u potpunosti
fiksirana na digitalnu tehnologiju kao izvor spasenja od relanosti usamljeničke kulture i radikalne
društvene nepovezanosti sa svakodnevnim životom, i nastoji da iz bilo koje javne rasprave isključi svaku
perspektivu koja ne navija za dolazak novog tehnološkog društva.“ 7 Sve što mogu da kažem, jeste hvala
Bogu (ako će ga u digitalnoj paraleli biti, budući da ga ni postmoderna ne šljivi) što ne živimo u TOM
filmu.

Nation

Ernest Renan je u delu „Qu'est-ce qu'une nation?” (1882), napisao:

“Nacija je biće, duhovni princip. Dve stvari sačinjavaju taj princip. Jedna od njih leži u prošlosti a jedna u sadašnjosti. Jedna je
zajedničko posedovanje bogatih uspomena; druga je stvarni sporazum, želja za zajedničkim životom I volja da se nastavi sa
nastojanjem da se iskoristi najbolje od zajedničke tekovine. Postojanje nacije je svakodnevni plebiscit, baš kao što su individue
neprestana potvrda života.”

Dakle, naciju, ili bilo koju vrstu zajednice koja je sazdana od velikog broja ljudi, i u fizičkom svetu
ujedinjuje mnogo više od demografskih i etnografskih činilaca, već ih spaja nešto metafizičko i van
zemaljsko, ako je sudeći po Renanovim rečima. Ono što je onlajn ekvivalent naciji, jeste virtualna
zajednica koja, ironično, u tom svetu ljude zbližava više nego ikada uz time/space bending, dok ih u
fizičkom svetu razdvaja, udaljava i svodi interakciju koja nije posredovana Web 2.0 tehnologijom, na
minimum. Virtualna zajednica (Virtual community) je među najčešće korišćenim, ali i najčešće
zloupotrebljavanim frazama koje se pojavjuju u literaturi koja se odnosi na CMC ( Computer Mediated
Comunication), i to ne bi trebalo da iznenađuje. Životi sve većeg broja ljudi su dodirnuti zajednicama koje

nemaju nikakve veze sa fizičkom bliskošću. Prostor u svemiru se otvorio za postojanje nečega kao što su
zajednice na računarskim mrežama, baš u trenutku kada su mnoge forme „pravih zajednica“ iz „pravog
života“ na liniji napada, i to možda baš od strane tehno-kulturoloških sila koje omogućavaju nastanak i
opstanak Internet kulture. Zato treba da, „shvatamo virtuelne zajednice kao pridošlicu na svetskoj
kulturnoj sceni, koje nastaju izvirući iz Mreže kada dovoljno veliki broj ljudi učestvuje u javnim
diskusijama koje traju izvesno dugo vreme, sa dovoljno umešanih ljudskih emocija da oforme lične ili web
odnose u sajber prostoru.“8

7
Arthur Kroker i Michael A. Weinstein, Data trash: The theory of the virtual class, Ctheory books, 2001;

8
Howard Rheingold, The virtual community: the homesteading on the electronic frontier, 1993.
Svet danas po pvi put ima globalnu kulturu, i to je Internet. Neki bi ga nazvali subkulturom, i to je tačno
ako govorimo o lokalnom, regionalnom ili nacionalnom nivou gde samo određeni procenat, ili vrlo mali
deo populacije koristi Internet. Ali, sve ove subkulture su međusobno povezane i stvaraju sopstvenu
superkulturu koja se širi na ceo svet. Odatle zaključak da „će biti više korisnika Interneta nego što ima
ljudi u bilo kojoj zasebnoj državi“9 kao što bloger, Fil B. koji se bavi uticajem Interneta na društvo tvrdi, da
je skoro svako na svetu na neki način, direktno ili indirektno pod uticajem Interneta. Kao posledica toga,
virtualna zajednica/jednina/ je, istovremeno sa nacionalnim/množina/, sažeta u „globalno selo“
posredstvom električne tehnologije i trenutnog, simultanog kretanja informacija od jedne tačke do
druge. Uz to, Internet kultura se razvijala brže od bilo koje na svetu, i iz dana u dan evoluira pružajući
nove izvore informacija, i kao rezultat dobijamo ultimativni „melting pot“ u koji se slivaju najrazličitije
kulture iz svih delova sveta, u kom informacije i ideje mogu biti podeljene sa svakim na svetu, i
istovremeno transformisane u nešto novo. Dakle, Makluan ( Marshall MacLuhan) je bio u pravu. Pimer
zajedničkog delovanja ljudi u konfederativnoj virtualnoj zajednici, je vidljivo na Twitter fenomenu koji se
poširio poput šumskog požara. Na Internetu je sve virusno. Prošlog septembra je Amanda Rouz( Amanda
Rose), studentkinja iz Kanade organizovala „Twestival“( Twitter-Festival) u Londonu kako bi skupili

dobrovoljne priloge. To nije prošlo najbolje – sakupili su £1,000 I 14 kutija konzervirane hrane, to tek
nakon što se oko 250 ljudi “fizički” okupilo na Trafalglar Skveru, da skuplja priloge. Godinu dana kasnije,
Twestival je, bukvalno, postao globalni fenomen. 133 svetska grada, od Rija De Žaneira-Toronta-Dubaija
do Kopenhagena priredili tu vrstu festivala na kojima je skupljeno dosta novca u dobrotvorne svrhe.
Dvanestomesečno putovanje Amande Rouz, koje je počelo sakupljanjem 14 kutija konzervirane hrane a
završilo se organizacijom globalne dobrotvorne“orgije“ odražava beskrajan potencijal društvenih medija
na Internetu. To i dalje ne znači da je Internet savršen, on je daleko od toga, ali je ovo svakako inspirišuća
zaostavština, i energija za podmlađenje ovog savremenog, hard-wired sveta.

Transmission

Prethodni odeljak je, nadam se, ukazao na postojanje dva paralelna sveta: virtualnog i fizičkog. Odatle se
nastavlja narativ koji nalaže da između njih mora postojati komunikacija isto kao što postoji u okviru
svakog zasebno, jer su oni simbiotički povezani. Ali, ta komunikacija često prerasta u rotaciju, kada
virtualni svet dođe na mesto fizičkog. Kako kaže Pol Virilio „koliko ja vidim nove tehnologije vode
smenjivanje prave realnosti, virtuelnom. I to je više od faze: to je defintivina promena. Mi ulazimo u svet
9
http://www.philforhumanity.com/First_Worldwide_Culture.html
u kome neće više biti jedna, već dve realnosti, baš kao što imamo dva oka ili čujemo bas i visoke tonove,
isto tako imamo stereoskopiju i stereofoniju: biće dve realnosti, prava i virtuelna. Odatle, to nije
simulacija, već zamena. Realnost je postala simetrična.“ 10 Kao simetrični delovi relanosti, virtualni i pravi
svet su se izmešali i doveli nas u sivu zonu gde nismo sigurni šta je šta. Osećamo fizičko, ali delujemo u
virtualnom, i obrnuto. Ali, da krenem od početka. Prvo je bila realnost. Dobra stara, realnost u kojoj je
sve bilo crno na belo, jasno i prosto, gde je bilo bitno da li Bog postoji i zašto smo mi ovde. Posle je došla
hiperrealnost koja je sudeći po Bodrijaru (Baudrillard) bila sredina u kojoj su prave stvari zamenjene
njihovim reprezentacijama, koje su postale važnije nego „prava stvar“. Dakle hiperrealnost je još jedan
korak dalje, kada simulacije stvari zamenimo njihovim simulacijama/duplirana simulacija/, kreirajući
simulakrume koji su zapravo tu da zamaskiraju nepostojanje suštine, odnosno te čuvene „prave stvari“.
Ok, preživeli smo i hiperrealnost. Taman kada pomislimo da nema sledećeg stepena, pojavi se virtualna
stvarnost koja nudi simuliranje duplirane simulacije. Znaci koji nemaju dodira sa pravom realnošću, o
kojoj se uspostavlja svest na osnovu fizičkog dojma, su sada premešteni u metafizičko polje koje postoji
zahvaljujući wi-fi signalima i optičkim vlaknima. Virilio je to objasnio najbanalnijim poređenjem sa
običnom flašom. „Ja sada držim bocu: to je realnost, a sa Data rukavicom bih mogao da držim virtuelnu
bocu. Sajberseks je sličan: to je susret, nazvaću ga slučajnošću, koji menja svoje pozicije. Više se ne
dešava u materiji, već kroz svetlo i slike. Sajberprostor je lajt-šou.“ 11 U ovom ključu bi smo postojanje
sajberprostora mogli shvatiti kao kosmičku slučajnost koja je nastala prenošenjem slika, svetlosti i
podataka iz realnog u virtualni svet. I to sada predstavlja odvajanje od Bodrijarovih simulakruma, i
predstavlja zamenu mesta igrača. Držanje boce u stvarnosti znači staklo u ruci, dakle nema simulacije.
Isto tako držanje virtuelne boce, Data rukavicom u virtuelnom svetu isto nije simulacija, već zamena
jednog za drugo. Umesto stakla imam “hologram” u ruci. Primer transmisije realnog sveta u virtualni
jeste i veliki LCD ekran, postavljen na Times Skveru, na kome se odbrojava nacionalni dug SAD-a. U
virtualnom svetu, dakle iza ekrana, to bankrotstvo neće imati nikakvih posledica, dok sa druge strane
virtualiteta to nosi sasvim drugu težinu i donosi veliki problem kada skinemo Data rukavicu. Iako su
virtualne klase u nastojanju da nestanu u svetlucavim magistralama superbrzog informacionog autoputa,
„obične“ klase nemaju taj luksuz i moraće da plate.

Evolution

10
Arthur & Marilouise Kroker, Digital delirium, Ctheory books, 2001.

11
Pol Virilio u Arthur Kroker i Michael A. Weinstein, Data trash: The theory of the virtual class, Ctheory books, 2001;
Nestajanje tehnologije u virtualnost, informacija u podatke i autoputa u postorno-sažimajuće
elektronsko kolo je proizvod nove evolucije. U svemu tome je teško odrediti mesto tela i pola pri sticanju
i posedovanju znanja, koje je pre svega proizvod tog novog, evoluiranog uma. Ono što je tu ključna
činjenica jeste da, iako je znanje u potpunosti proizvod uma, nemoguće je dostići ga ako nemamo telo,
jer je potrebno da budemo fizički situacionirani u prostoru, i društveno, u kulturi. Ako smo prema tvrdnji
Done Haravej mi kiborzi, neodvojivo spojeni sa tehnologijom koja nas okružuje i prožima, onda je uz
evoluciju uma koju to podrazumeva, potrebno i da se i naše telo menja kako bi ga pratilo. Da li to
beskompromisno znači da treba da postanemo androidi, ili ćemo prevariti evoluciju Bodrijarovski to
simulirajući, odnosno Viriliovski zameniti, uz pomoć AI arhitekture, ili ćemo našeg virtuelnog surogata
šutnuti napolje, a prethodno ga opremiti svim potrebnim plug in-ovima, add on-ovima, Quad core
procesorima i downloadovati mu softver poslednje generacije, udobno se zavaliti u fotelje uz parolu „Šta
bude biće“ dok nam Lev Manovič preko levog ramena šapuće: „Živiš u kulturi u kojoj je proizvodnja i
distribucija najvećeg dela sadržaja posredovana softverom“?

–Jack out people!

Ekstremna filozofija koja potvrđuje ovu prvu stranu teze dolazi od performans umetnika Stelarka 12
(Stelarc), koji jasno stavlja do znanja: ljudsko telo koje mi poznajemo je stiglo do evolucionog ćorsokaka.
Prestalo je da se prilagođava ogromnim promenama u sajber-kulturi, i monitor pokazuje ravnu liniju
kada se ono smesti u virtualnu sredinu. Stelarc smatra da ako telo nije radikalno izmenjeno kako bi držalo
korak sa životom u brzoj traci virtualnog sveta, biće ostavljeno u prošlosti kao kulturalni ostatak koji lebdi
u ljudskoj istoriji. Stelarc je svoje telo modifikovao na više načina, implementirajući treće uho u svoju
podlakticu koje bi preko wireless i bluetooth signala prenosilo zvuk, dodavao treću ruku, i tehnološki
napredne proteze koje su na neki način produžetak ljudskog, fizički ograničenog tela. Ali to opet ne
pokriva dimenziju koja se tiče evolucije uma, i vraća nas na vladavinu softvera.

12
http://www.stelarc.va.com.au/
Zaključak koji mogu doneti jeste da nam evolucija i razvoj fizičkog tela ne znači ništa ako nema .exe fajla
za pokretanje evolutivnog algoritma naših mozgova. Informacioni super autoput je mesto na kom
virtualna klasa živi, sanja, radi i planira. Dakle, opet dolazi do podvanjanja našeg bića – telo ostaje u
fizičkom svetu, zaustavljeno na određenom stupnju evolucije, dok je um transmitovan u virtualni i
nastavlja da se razvija posredstvom softvera. Od samog začetka, i vremena koje provedemo u majčinskoj
utrobi, počev od ekrana ultrazvuka, mi smo usmeravani, kontrolisani i pomagani softverom. Go Lev, go!

Revolution

“Uloga digitalne tehnologije u razvoju društva znanja se može uporediti sa železnicom za vreme Industrijske Revolucije.”
(Jacques Attali, 1992).

Uz pomoć informacionih brzih staza – superkompjutera i telekomunikacionih sistema koji sada iznutra
spajaju velike delove sveta, dopirući do globalnog tržišta, vlade, naših domova i života - mi smo često u
mogućnosti da saznamo o događajima nekoliko trenutaka nakon njihovog završetka i u stanju smo da
procesuiramo informacije na bezbroj korisnih načina. Internet mreža se širi, spaja narode i kulture,
kreirajući novu socijalnu dinamiku u tom procesu. To vodi formaciji u kojoj su široko rasprostrte
zajednice u bliskoj vezi, ujedinjene zajedničkim poslovnim interesima i razmenom iskustava iz
intelektualnh pohoda. U tom smislu će život u 2015. godini biti produkt revolucije i rastućeg efekta
multidisciplinarne tehnologije koja će pokrivati sve dimenzije života: društvenu, ekenonomsku, političku i
personalnu. Biotehnologija će nam omogućiti da identifikujemo, razumemo, manipulišemo i
kontrolišemo žive organizme, uključujući nas same. Informaciona revolucija će ponosno nastaviti sa
produbljavanjem dostupnosti i korisnosti podataka koja će svakako umnogome uticati na svet i sve
njegove dimenzije. Pametni materijali, brza proizvodnja i nanotehnologija će promeniti način na koji
proizvodimo svet oko nas, a istovremeno povećati njegove mogućnosti. To sa jedne strane može dovesti
do značajnih poboljšanja u kvalitetu i produženju života, neverovatnih industrijskih dostignuća, uspešne
globalizacije, ali i sa druge strane može dovesti do još većih tenzija i konflikata, premeštanja moći iz ruku
države u ruke nedržavnih organizacija i individua koje poseduju najnovije prototipe i najsavremeniji
dizajn. Ali, realizacija ovih mogućnosti zavisi od mnogih faktora, ulaganja u infrastrukture, tehnoloških
otkrića i unapređenja. Budući da su ti faktori različiti na bilo kojoj tački planete, posebno u zemljama u
razvoju, nuklearni rat izazvan neverovatnim tehničkim napretkom će morati da sačeka. Ono što je
činjenica, i ne zavisi od trčkaranja za krupnim koracima tehnološkog razvoja, jeste da su se u 20. I 21.
veku pojavila nova poimanja stvarnosti, nove mogućnosti korišćenja informacija koje su, opet, izazvale
novo sagledavanje ljudskog tela, pola, načina učenja i spoznaje sveta oko nas koji se udvojio posredstvom
tehnologije, I to je bit digitalne revolucije.

New

Postoje brojne diskusije na temu koji je deo novih medija ima najveći kulturni uticaj. Mnogi smatraju da
je to činjenica da su oni digitalni13. Na kraju, ta reč je veoma popularna kao prefiks: digitalna revolucija,
digitalni grad, pa čak i digitalno biće. „Ono što su novi mediji učinili za svet je njegovo trenutno
digitalizovano stanje. Svaki deo kulturnog nasleđa se posredstvom novih medija može razložiti na deliće,
odnosno bitove koji su sastavljeni od nizova nula i jedinica, i to je primenljivo na podatke, tekst, sliku i
zvuk.“14 Oni nakon razlaganja mogu biti kombinovani kako god poželimo u cilju stvaranja nečeg novog.
Odatle sledi da je nova umetnost, posredovana digitalnim tehnologijama, zapravo samo kolaž napravljen
od prethodno viđenih fotografija, instalacija, kompozicija, ulja na platnu..itd. Dakle, umetnost se u
najširem smislu danas može shvatiti kao re-kombinovana replika one nekadašnje. Pojedini multimedijalni
umetnici donose nešto novo na svet samo simultanim korišćenjem različitih tehnologija koje u prošlosti
nisu bile dostupne, a zatim spajajući ih sa prethodno postojećim formama umetnosti kreiraju hibridnu, ali
digitalizacijom fragmentiranu umetnost. Ako to gledamo sa stanovišta da je umetnost postala
standardizovana, i da ju je, u Benjaminovskom ključu, lako proizvesti samo uz par klikova i odlaskom na
Internet koji nudi bezbrojne izvore i mogućnosti besplatno, setimo se Bila Gejtsa ( Bill Gates) koji poručuje:“
ICT nude umetničke i naučne mogućnosti iz kojih će se roditi nove generacije genija. I to je istina za one
ljude koji imaju sposobnost da te mogućnosti i iskoriste.“ 15 To istovremeno pobija Endrua Kina( Andrew
Keen) koji tvrdi da je pojava Interneta dovela do nadmoći amatera i kvazi umetnika, unazađenja i

13
Nicolas Negroponte, direktor I osnivač MIT medijske laboratorije;

14
Jan Van Dijk, The network society: social aspects of new media, 2006.

15
Bill Gates, A road ahead, 1995.
standardizovanja umetnosti, i umiranja prave kulture pod pretnjom instant verzije iste; isto tako
uviđamo da Mreža nije fer igralište koje svima daje šansu za uspeh ili postajanje umetnikom preko noći,
već su kao i u stvarnom svetu potrebne prave sposobnosti i kvaliteti, što opet, dokazuje da je jaz između
realnog i virtualnog sve manji i polako ali sigurno iščezava. Ipak, višestruki zaključak je prisutan: nekad
sasvim odvojene informacije su sada posredstvom multimedijalne tehnologije zajedno, i sve su uredno
poređane i sistematizovane poput padajućeg menija na Internet browseru. Sa druge strane „sajberspejs
se uobličava baš onako kako bi Tommas Jefferson želeo: zasnovan na supermatiji individualne, lične
slobode, posvećen pluralizmu, različitosti I zajedništvu.“ 16 , i to je istina do određene granice, jer je Mreža
ne samo sredstvo za stvaranje virtualnih zajednica i demokratizaciju, već nudi ogromnu potencijalnu moć
u vidu, intelektualne, socijalne, komercijalne , a možda i najvažnije, političke poluge za odbacivanje u vis,
što odmah dovodi do rušenja džefersonijanskog pogleda na materiju. Sa te tačke gledišta novi mediji
zapravo nisu doneli ništa novo – svako mora da se bori za svoje mesto pod suncem baš kao i na početku
civilizacije, samo što su oružja i alati drugačiji.

Ecstatic

„Sada postoje dve žene i dva muškarca, realni i virtualni. Ljudi ismevaju sajberseks, ali je to zapravo stvar
na koju treba obratiti pažnju: to je drama, cepanje ljudskog bića! Čovek sada može biti promenjen u neku
vrstu optičke iluzije ili duha koji upražnjava seks na daljinu. To je zaista zastrašujuće, jer je ono što je
nekada bilo najintimnija i najvažnija veza u realnosti, sada je podvojeno. To nije simulacija već
koegzistencija dva odvojena sveta.“( Virilio, Arthur & Marilouise Kroker, Digital delirium, Ctheory books, 2001. )

Baš kao i sve sfere života, ono što je dodirnuto digitalnim štapićem se podvaja na dve realnosti – pravu i
virtualnu. Tako su i seksualni odnosi dobili novu digitalnu formu, koja sa sobom donosi ekstazu skoro
ekvivalentnu „pravoj stvari“. Postoji dvostrani pogled na to pitanje.

1) Ako bi teledildoniksi17 ikada postali predmeti široke upotrebe, pretpostavljam da bi mnogi ljudi (u
svakom slučaju na hijade) izabrali izbegavanje nevolja I opasnosti koje sa sobom nosi “meat sex”.
Postojala bi interakcija bez obavezujućih, već samo upotrebnih linkova, I sve to bez mogućnosti
bolesti ili trudnoće.

16
Mitch Kapor

17
Teledildonik, poznat I kao sajberdildonik je eletronska seks igračka koja može biti kontrolisana kompjuterom.
To jeste istina, verovatno bi mnogo više ljudi nego što mislimo, napravilo takav izbor. Ali isto tako ti
internet aparati ne dokazuju da će“ Internet zameniti seks“. Iako je ovde Virilioovska substitucija na
mestu, verujem da biologija koja i dalje prevladava nad biotehnologijom, nikada neće dozvoliti takvu
vrstu zamene. Možda će postati sastavni deo našeg seksualnog leksikona, i nešto što možemo smatrati
delom seksualnog života, ali to nije novi talas ljudske evolucije.

2) Pravi seks, „uz kožu na kožu“, toplotu i težinu drugog tela uz lični i intiman odnos

Tačno je da je tehnologija – ne samo Internet – promenila način na koij svi održavaju svoje veze bilo koje
vrste. Instant komunikacija uz mobilne telefone, e-mail, IM i VOIP fundamentalno menja način na koji
sagledavamo društvo. I istina je da više nismo ograničeni odnosima sa ljudima koje srećemo licem u lice, i
da se onlajn komunikacija isprečila ličnoj komunikaciji, ali uz sve to milioni ljudi nastavljaju da se sparuju
na najrazličitije načine, upražnjavaju seks i koriste tehnologiju – ali bez odricanja od pravog seksa. Odatle
zaključujem da onlajn seks ne može biti zamena za seks uopšte, ali može biti zamena za „no sex“ stanje,
jer će intinmni odnosi u svim oblicima uvek biti primarni ljudski interes, i bilo da su te veze fizičke ili
virtualne pirode, zahtevaće trud.

Technology

http://www.nextnature.net/?p=3757

„Tehnotopija je vezana za nestanjanje: iščezavanje tela u srazmernu bazu podatala, nervnog u sistem za
distribuitivno procesuiranje, kože u wetware. Dok oživljava kao posebna vrsta, mi se konačno susrećemo
sa krajem (ljudske) istorije i početkom virtualne.“….„Tehnologija je prvo opremila teritorijalno telo
mostovima, akvaduktima, železnicama, autoputevima, aerodromima..itd. sada najmoćnije tehnologije
postaju sićušne – mikrotehnologije – koje zauzimaju telo. Te mikromašine će hraniti telo. Sprovode se
istraživanja kako bi se kreirala dodatna memorija. I u ovom trenutku tehnologije kolonizuju naša tela
pomoću implanata. Počeli smo sa ljudskim implantima, ali je istraživanje odvelo do mikrotehnoloških
implanata.“ (Paul Virilio u Arthur and Marlouise Kroker, Data Trash, Ctheory books,2001 )

Svakodnevnica je ispunjena tehnologijom. Počev od prve jutarnje kafe uz koju se surfuje Internetom do
spašavanja ljudskih života. Ono što ne bi smo mogli ni da zamislimo pre dvadeset godina danas je
realnost – prostor i vreme se mogu sažimati, komunikacija je neprestana, trenutna i bez granica.
Tehnologija determiniše naš pogled kroz prozor, naš rečnik, naše socijalne i društvene odnose, prevlast
na svetkoj političkoj i ekonomskoj sceni. Činjenica je, da je naše društvo dostiglo stepen evolucije na kom
je poimanje sveta uobličeno tehnološkim napretkom.

Bad religion - 21st century digital boy

I cant believe it, the way you look sometimes,

Like a trampled flag on a city street, oh yeah,

And I dont want it, the things youre offering me,

Symbolized bar code, quick id, oh yeah,

cause Im a 21st century digital boy,

I dont know how to live but Ive got a lot of toys,

My daddys a lazy middle class intellectual,

My mommys on valium, so ineffectual,

Aint life a mystery?

I cant explain it, the things theyre saying to me,

Its going yayayayayayaya, oh yeah,

cause Im a 21st century digital boy,

I dont know how to read but Ive got a lot of toys,

My daddys a lazy middle class intellectual,

My mommys on valium, so ineffectual,

Aint life a mystery?

I tried tell you about no control,

But now I really dont know,

And then you told me how bad you had to suffer,

Is that really all you have to offer?

See Im a 21st century digital boy,

I dont know how to read but Ive got a lot of toys,

My daddys a lazy middle class intellectual,

My mommys on valium, so ineffectual,

Thats what I yearn for (21st century digital boy),

Neurosurgeons scream for more (21st century digital boy),

Innocence raped with napalm fire (21st century digital boy),

Anything I want I really need (21st century digital boy),

21st century schitzoid boy (21st century digital boy),

21st century video boy (21st century digital boy),

21st century digital boy (21st century digital boy),

21st century sofa boy (21st century digital boy)...

Literatura

Neil Stephenson, Snow crash, 1992;

Guy Debord, Društvo spektakla, Anarhija/blok 45, 2003;

William Gibson, Count Zero, 1986;

Donna Haraway, Manifest za kiborge, 1991;

Sherry Turkle, Life on the Screen: Identity in the age of internet, 1995;

Ernest Renan, Qu'est-ce qu'une nation?, 1882;

Arthur Kroker i Michael A. Weinstein, Data trash: The theory of the virtual class, Ctheory books, 2001;

David Porter, Internet culture, Routledge 1997;

Marshall MacLuhan, Poznavanje opštila, Prosveta Beograd, 1971;

Arthur Kroker, Hacking the future : stories for the flesh-eating 90s, 1996;

Howard Rheingold, The virtual community: the homesteading on the electronic frontier, 1993;

Jan Van Dijk, The network society: social aspects of new media, 2006;

Bill Gates, A road ahead, 1995;

Webografija

www.wikipedia.com

www.scribd.com

www.nextnature.net

www.stelarc.va.com.au

www.wired.com