You are on page 1of 194

ПЕСМЕ И ОБИЧАИ

УКУПНОГ НАРОДА
СРБСКОГ
ПРВА КЊИГА.

ОБРЕДНЕ ПЕСМЕ.

СКУПИО И ИЗДАО

М. С. МИЛОЈЕВИЋ.

У БЕОГРАДУ

У Д Р Ж А В Н O Ј Ш Т А М П А Р И Ј И.

1869.

1
Цена је 5 цв. а за оне који се уписаше, а не платише 4 цванц. комад.

ГДЕ ЈЕ ШТА.

страна.
1. Иван-данске песме и обичаји почињу
2. Петров-данске
3. Огњене Марије
4. Св. Илије
5. Међу-Дневице
6. Прелске и селске
7. Св. Димитрије
8. Варичке и Савичке
9. Туцин-данске, бадњег дана и божићне
10. Малог божића или нове год.
11. Богојављења и св. Јована
12. Месојеђске
13. Колање или букара
14. Љуљашске
15. Лазаричке
16. Цвети и Благовести
17. Усвршње
18. Ружичалске или Дружичалске
19. Ђурђев-данске
20. Св. Јеремије или мајске
21. Спасов-данске
22. Свете Тројице или Краљичке
23. Видов-данске
24. Леунске или породиљске
25. Смрт и Запевања
26. Колске или Орске
27. Мобске
28. Овчарске или Гавалске
29. Путничке и Копаоничке

Напомена: Распоред стихова сам оставио исти као што је у књизи,


без обзира на повремену непрегледност.

ПРЕДГОВОР.

Овде вам је прва свеска наших песама и обичаја, више као програм како у будуће да се
купе песме и обичаи народни; но као сборник ове умотворине народне. Што смо овако похитали
да напечатамо, овај тако речи програм имали смо тисућама узрока. Понајглавнији је тај, што
нисмо могли свима учитељима у Стар. Србији и другим местима, као и осталим добрим
родољубима, подпуне програме са објаснењама написати. Од преко 800 наших програма
2
посланих у разне крајеве само су јих ова господа скупљачи разумели и хтели по њима радити,
који ће се у овој књизи спомињати. Тешкоћа је у скупљању народних умотворина тако велика да
је тешко савладати је. Ево речи из млогих писама из Стар. Срб. и других крајева српских:

„Да знате како је овде народ дивљи, неби нас ни молили да вам скупљамо обичаје и песме
народне, којих има више, но у дан кнежевини Босни и Ерцеговини. Ради примера да Вам
наведем само овај један случај: да је попа Н. Н. у Приз. нахији и у Тетовској истукао своју
попадију, што је се стидила да му коју песму, као свом мужу, каже. То је било и са
сестрама и браћом попином, као и са снајама и кћерима, док му није најмлађа снаха, после
неколико штапова кроз плач казала ово неколико песама што Вам шаљем. Сад судите како
је нама који ватамо по коју стару баку, да нам коју песму каже. Овде народ неда ни
погдедати на женскиње, а камо ли да се с њим разговараш, да га питаш што, а да ти још
песму каже, то ти је овде највећа поганштина и т. д."

Оваквих писама са свију крајева добијали смо покрај оно мало песама. Из свију тамошњи
крајева ево шта нам пишу: „Обичаја песама, старина и т. д. овуда вам има неизбројних.
Негледајући на петора и шесторогуба робства како од Турака Османлија, својих потурчених
спахија, Шкипа од скорог доба Черкеза и Татара; но и од бугарских пропагандиста, учитеља и
других, од грчких фанариота и т. д. опет је овде и у овим крајевима народ сачувао првобитне
своје обичаје и песме. Сваког минута од рођења па док по смрти сасвим незабораве човека,
пошто прође готово цео век, реко сваког минута и секунда у целом човечијем животу, све су
друге песме, други гласови у овим други, обичаја ит.д. да јих је тешко уловити а камо ли описати.
Ето видити да ваши програми нису ни издалека подпуни. Но да оставимо то на страну, туга нас
обузима што неможемо да накупимо бар у милионитну честицу ове дивне народне старине макар
и по вашем програму." Ето каква су нам извешћа с песмама долазила из Старе Србије, Албаније,
Маћедоније и т. д. Но то још није ни чудо спрам нашег чуда овде у кнежевини. И овде, као и у
свима крајевима српским, још се и којекако могу купити јуначке песме од певаца који јих уз
гусле певају. Ови се истина дуго нуткају пред оним који би хтео да пише. Свако зна, да овакви
певци и међ своим друговима морају по по часа да се нуткају да само уза, почну па кад започну
они опет престају и т. д., да човека мора мука уватити, док само једну овакву песму препише.
Што се тиче женских наших песама, ево примера ради навешћу само један случај који је
се са мном догодио 1867 год. кад сам по Србији путовао: У селу Тубравићу окр. Ваљевсвог,
замолим домаћина, да рекне својој чељади да ми коју песму каже. Са мном су била још 4.
поштена човека из тог села и два која су ме пратила онако воље ради. Наваљивањем неколико од
ових искрено желећи да препишем коју песму, пошто сам се сав тако рећи разплинио у лепим
изразима и у оцењивању народних песама, позове домаћин своју домаћицу и кад ова чу за шта је
зове, после неколико лепи речи сави шипке, па оде застидивши нас све. По наваљивању мог
пратиоца Јове Бирчанина из Суводања, који је био марвени трговац и управо од прилике оно што
се зове светски човек у пуном с мислу, измењаше се и снаје и све, ама ни једна ни речице.
Напоследку кћи домаћинова поче једну да казује и то за тим Јовом, али кад дође реч до. "Момак
воли девојву" та даље НИ маћи. Домаћину се већ додија па нама свима: Седите ми гости на свом
поштењу, а коме требају песме нека иде на жетве, на копање, на саборе, на славе ит. д. па нек
тамо преписује кад певају" Остали рекоше, тако је." Па је то и за мене и мог Јову Бирчанина
морало бити, Тако!"
После неколико дана дошли смо тога Бирчанина кући у Суводању где нам је његова
сестра Стане казала преко 130 песама. Овоме чуду нисам се могао начудити, све дотле, док нисам
дознао: да је поменути Јова пре мог долазка и преписивања песама изтукао неколико пута своју
домаћицу и сестру, па се чак и с мајком поџавељао ..... и негледајући на све то што му сви
укућани знаду тисућама песама само је сестра Стане оно неколико казала. Но и она је свуд
прескакала све речи које се односе на то да ко кога воле и т. д. За ова чуда ми смо одавна знали па
смо с тога и свима писали: да само од старих баба преписују; но како и ове казују види песму:
3
"Заспало је Васкресење на криоцу Ваведења." Ово наведосмо само зато, да би се у будуће
управљали по томе скупиоци народних умотворина, којих има неизбројних тисућа милиона, само
јих ваља купити непрестано. До садањи сборницима народних песама и обичаја само је
намишљена стазица кроз непрогледне планине шуме и дубраве; но још није ни пресечена ни
начињена, а камоли да је сва та мложина планина шума и дубрава обрађена. Радимо на нашим
народним стварима, које имају неисцрпиме изворе, па ће нам потомство благосиљати наше муке!
Што се тиче ове прве наше свеске можемо слободно рећи, — а тако захтевамо и у будуће
да се ради и купи народна умотворина — да је: ова скупљана и преписивана онако како су уста је
казиваоца и певача изговарала. Да је подпуно верна у свему како говору тако и појединим речима
и изразима, па и ударењама, која на велику жалост, као и напеве, немогосмо са скупоће
напечатати. Оне песме које смо ми сами преписивали, преписивали смо јих прво кад се певају, па
после онако говором и разлику у изговарању појединих речи и слогова кад се певају и онако
говором изказују, строго биљежили. Тако су исто и наши скупиоци чинили, као што нам пишу.
Незгода је била у нашим програмима слатим скупљачима, као и у томе што по овом
начину до сада није било купљено и печатано, што смо добијали из млого крајева скоро једне и
исте песме не само у мотивима; него и у самим речима. Које с тога, а које и због доста лоших
песама, ми смо од 2000 ових за две наше свеске само до 800 узели а остало утаманили. Још једна
нам је жалост.
Што нам млоге песме недођоше, и ако скупљачи писаху неколико пута да су нам послане
и ако смо се ми о томе подпуно и уверили да је тако. Било је, и, има млого србождера који
народње ствари свуда и на сваком месту утамањују као што чине у Маћедонији и другим
местима са словима и тако даље. Овако чине једни, као што је случај с Љубеном Каравеловим,
који је сборник песама скупљен међу Помацима — или потурицама — у Маћедонији и Тракији,
само с тога спалио, што су на језику српском, а не бугарским. Осим овог уваћени су и утамањени
млоги сборници послани нам из разних крајева Старе Србије, као из Тетовске нахије, из
Ђаковичке, из Врањске, Љесковачке, Гиљанске и још млогих других.
Но хвала Богу кад је и оволико дошло. За сада само оволико што се ове свеске тиче, а у
другој описа ћемо, колико можемо, не само народ наш и места у којима живи; но ћемо и
етнографску карту другој свесци приложити, у којој ћемо и границе наречијама српским, ако
буде могуће, назначити. Једина нам је молба свима нашим родољубима: да песме сада купе по
овој свесци, да допуњују што у њој нема, а што има но другчије где, да ту разлику такође опишу.
Осим овог да купе онако исто само од старих људи и жена како смо казали, што се ових
обредних песама тиче, као што су у овој и што ће бити и у другој свесци. Јуначке такође, по
трећој нашој свесци која ће одма по другој изаћи кође, нека се купе. Ове могу купити и по
сборницима неумрлог нашег Вука Караџића и осталих мученика за народност нашу.
Речи и изразе особите ваља да се записују свуда. Свака песма да се каже као и обичај
одакле је, од ког је преписана. Ако се у овоме спомиње месност каква, онда ваља и ову описати,
као и узроке зашто се та месност тако, а не другчије узима у народу. Ми никад нисмо тих мисли
да је овај програм у овој свесци подпун у оволиком схвату колико схваћа, и с тога опет
повторавамо, да треба купити песме и обичаје овако: Ваља почети од ког празника, свеца,
свечаника, тежатника ит.д. па описавши овај и његове писме тако сваки дан од овог почињући
даље у години дана описивати и песме њихове преписивати. За целу ту год. не треба изпуштати
из вида најмању незнатност, која нам се чини да је таква, али у ствари није. Сваку речицу ваља
тако рећи кљештима извлачити из уста изказивачевих; јер често једна једина речица кадра је
учинити огроман скок у свему код зналаца ствари, као што ће се то видити из нашег речника кад
га напечатамо.
Што се пак човека тиче њега ваља пропратити од рођења, па до после смрти, докле га већ
сасвим нестане и док неизчезне из свести свију некада окружавајући га потоњих колена. Све
његове радње, мисли, убеђења, правце, намере, погледе на ствари и остало ваља строго и
разликовати једно од другог и описивати. Ово су огромне ствари; но што год су огромније и веће
тим је већа слава онима који се старају да овакве народне ствари непропадну, да се неутамане, а с
4
њима и народ. Јер народ без народности није ништа друго до блато изког се може правити
најфиније посуђе, као и последње ђубре. Он у таквом стању зависи не од воље своје; но од
производа туђих.
Као год што ваља описивати човека и његове све стране, тако исто ваља описивати и сва
одела његова. Ми у кнежевини у Босни и у Србо-Хрватским земљама у Аустрији, због
непрестаних ратова Аустријанаца са Османлијама, изгубили смо наше народне одело; те тако у
место наших долама, ћурдија. бечва, чакшира, чизама, калпака и т.д. сада одамо, као дивљаци у
Полинезији, готово наги голи. Велим наги голи; јер опанак никад није обућа, но само подлога
ове, кошуља гаће и т.д. није одело но нешто сасвим друго, а вес није ништа друго до карикатура
европске и хришћанске цивилизације, изсмевање ове и нагрда наших дивних и ваљаних
некадашњих калпака. Осим овог жалост нас обузима кад чујемо да се и у Стар. Србији народна
ношња, њене беле и црвено-рујне, а негде и плавкасте доламе, замењују накарадама од чакшира и
т.д.
На колико смо свесни своје народности и старине показују послане ствари на московску
изложбу и избор ових, а тако исто и наших народних војника одело. Несрећа је то велика, кад бар
овде и у овом случају нећемо да заведемо нашу дивну и у свавом погледу ваљану практичну
стару ношњу. Како се ове опростисмо од тог доба постали смо скуп мученика и болесника у
целој земљи. Дакле сабирајмо све то што је народно и што је својина српска и уводимо ово у
живот, ако нежелимо да изчезнемо с лица ове земље. Ми молимо и преклињемо још једном наше
учитеље, свештенике и све родољубе: да се својски заузму за ове ствари, које нам могу тек
отворити очи и упознати нас. Само ове би ће кадре да нас сближе и упознају, те да једном
видимо: да смо једна и иста браћа на јадранском на белом и црном мору, на Дунаву као и на
Марици, на Шар-Планини, као и огранцима Алпа и т.д.
То што може да учини народна умотворина и народно познанство и сближење једног и
истог народа српског, несрећом и душманима омраженог и раздељеног, ни су у стању учинити ни
пушке ни топови ни све паклене бомбе и све људске сплетке и интриге. А ми ће мо јих
фотографисати и тако сачувати бар на хартији, кад није среће да су на нама Ово је моја искрена
молба свима родољубима српске или југославенске заједнице; па, ако што сами неће да печатају,
нека шаљу нама, ми ћемо то учинити. Тако исто и народна одела и остале старине, нека нам се
ма, и у дроњцима шаљу.
Признајемо: да у овој свесци има сијасет божији погрешака; но другчије није могло ни
бити код огромне навале у држ. печатњи а код њеног малог места у које је смештена. Нека
читаоци сами поправе ове, а у другој и трећој свесци стара ћемо се да јих буде што мање.
Благодарност је наша највећа оним родољубима који нас помогоше у овом делу, као и г.
Рајичевићу главном фактору, кои се постара: да ово дело покрај огромног и нагомиланог посла
угледа сада божији бели свет. Највећа је благодарност једној личности коју ћемо временом
именовати и јавно јој благодарити, што нас новчано поможе да ово дело издамо. Слава и хвала
том племенитом мужу.!

I.

ИВАН-ДАНСКЕ ПЕСМЕ.

1 Да што роди у поле,


Струмничко поле широко
Ивано диван девојко! Широко поле и дуго.
Прени се горе на диван Големо зло се там роди
На диван висок превисок, В њем се роди чудо големо;
Погледај доле Струмницу Сонце ми се заставило
И поле дуго струмничко Стреди небо, стреди земла.
То дуго поле широко. Да гледи велико чудо.
5
Велико чудо нечувено: И от татка и од мајка
Сестра брата продавала И од своје девет сестри.
За црвило и белило А шта му на дал паде,
За шарено огледало. На дал паде от делидба,
Продаје го нежали го. От делидба чудновата?
Тоа сонце застанало, Му паде једен хват,
И неможе да ми појде. Једен хват место пусто.
И му паде од делидба
2. Девет сажни бело платно
Једен тожни палешево.
Сонце ми застанало Девет оки рујно вино
Сонце ми се загледало. И три оки та ракија,
На стред небо на стред плаво, Једен кравај жолта воска
На стред земла на стред сиња. И крстата та грмова.
Да гледало вељи чудо, Тоа сонце застанало
Вели чудо и велика жалост; И немогло дале појћи
Костандин се оделио Док не скокни три пота ми.
От старога татка свога.

От Илинке Везеновић
3. Божур ружи говорио:
"Ој ружице румена!
Ивањско, ивањско, цвеће рујно! Ја сам лепши од тебе
Цвеће рујно петрањско. Још да ми је твој мирис
Петрањско цвеће плаветно. Још би лепши ја био.
Иван га бере те бере, Вио би се превио
Петар га плете те плете. Ка но свила предена
Купал га Коледу даје, Око златна вретена,
Коледу брату својему. Ал' говори бела ружа:
Даје га мајки Купала Ој божуре мио цвете!
Купала мајки Живбожи: Да је мени дико моја
Иванова стара мајко! Твоје рујно руменило
Је ли Иван дома? Сво би цвеће премамила
Одговори стара мајка: По највише мог божура
"Отишо је на орање Мог божура руменога.
Још на Видов-дан,
Па је реко кући доћи 5.
Баш на Петров-дан,
И донети киту злата Ивањско цвеће Петрањско,
Родне пшенице Ивањско цвеће рујано,
Те пшенице, те белице Претрањско цвеће плаветно!
Тог леба бела"1) Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
4. Иван га бере те бере,
Даје га брату до себе
Ој травице ситнице! Свом млађем брату Коледу.
Што си тако сићана? Дајући брата мољаше:
Све си поље прекрила „Ај мио брате Коледо!
Само мало остало. Ево ти цветак мој дајем
На њем расти божур цвет Чувај га дивни Коледо.
И крај њега ружица. Чувај га па га сачувај
6
До мога чудна ређења Купало га бере те бере,
До твога страшна умрења Даје га мајци на крило
Умрења брата Коледа А својој мајци Свароги.
Старијег брата Божића, А мајка с крила у кућу.
Синова старог Сварога." Ивањско цвеће купалско,
Петар ми цветак примаше, Ивањско цвеће петрањско,
Петар ми венце вијаше Петрањско цвеће коледско!
Па вели брату Купалу: Колед га плете те плете
Ој мио брате Купало. Даје га своме бабајку,
Старији брате Иване, Бабајку старом Сварогу,
Примам ти цветак и живот Бабајко цвеће не прима.
До мога страшног умрења „Ни моје цвеће ни Колед."
И нашег брата ређена Ивањске цвеће петровско!
Рођења младог Божића Иван га бере те бере,
Сина нам старог Сварога2) Петар га плете те плете.
Иван га даје свом оцу
6. Свом оцу старом Сварогу,
А отац с крила у кућу.
Ивањско цвећа Петрањско, Иванско цвеће петровско!
Петрањско цвеће Коледско! Иван га бере те бере.
Ивањско цвеће купалско! Петар га плете те плете.
Купал га бере те бере Меће га стрицу на крило
Колед га даје те даје, А своме стрицу Радгосту,
Колед га неће те неће. А стриц га с крила у кућу,
Ивањско цвеће петрањско! Ивањско цвеће рујано,
Иван га бере те бере, Петрањско цвеће плаветно!
Петар га плете те плете, Иван га бере те бере.
Мајци га меће на крило, Даје га брату свом Петру,
А мајци својој Сварози. Петар га плете те плете,
Сварога с крила на земљу Меће га стрини на крило,
„Ни моје цвеће ни Петар." А стрини својој Прпрши
Иван га бере те бере, А стрина с крила у кућу.
Мајци га меће на крило, Ивањско цвеће петровско,
А мајци старој Свароги. Петровско цвеће ивањско!
Сварога с крила у кућу: Иван га бере те бере,
"И моје цвеће и Иван Даје га брату млађему.
И моје цвеће и Иван." А Петру брату Коледу.
(Из ваљевске нахије. Петар га плете те плете.
Даје га даждном Дажбогу,
7. А дажбог баца на кућу.
„Ни моје цвеће ни Петар."
Ивањско цвеће петрањско, Ивањско цвеће петровско,
Претрањско цвеће Ивањско! Петровско цвеће ивањско!
Иван га бере те бере. Иван га бере те бере.
Петар га плете те плете. Петар га илете те плете,
Да је га мајци на крило, Даје га воју Перуну,
А својој мајци Свароги, А Перун с крила на кућу:
А мајка с крила на земљу. "Ни моје цвеће ни Колед
Иванско цвеће петрањско, Ни моје цвеће ни Купал"
Коледско цвеће купалско! Ивањско цвеће петрањско,
Иванско цвеће купалско Петрањско цвеће ивањско!
7
Иван га бере те бере. Да је га силну Триглаву,
Петар га плете те плете. Триглаву светој тројици.
Да је га товном Велешу, Тројица с крила на кућу,
А Велеш с крила на торе, „Кућно је цвеће не моје"
"Ни моје цвеће ни Иван," Ивањско цвеће петровско,
"Ни моје цвеће ни Петер. Петровско цвеће ивањско!
Веће је цвеће торова," Иван га бере те бере,
Иванско цвеће петровско, Петар га плете те плете,
Петровско цвеће ивањско! Да је га Љељу на крило,
Иван га бере те бере. А Љеље с крила на људе:
Петар га плете те плете. "Ни моје цвеће ни Иван,
Даје га силном Давору, Људско је цвеће и Петар"
А Давор с крила на кућу: Иванско цвеће петровско,
"Ни моје цвеће ни Иван, Петровско цвеће ивањско!
Ни моје цвеће ни Петар. Иван га бере те бере.
Ивањско цвеће петровско, Петар га плете те плете.
Петровско цвеће ивањско! Меће га Љељи на крило,
Иван га бере те бере. А Љеља с крила на жене;
Петар га плете те плете. „Женино цвеће и Петар."
Да је га вељу Јарилу Ивањско цвеће петрањско ,
Јарило с крила на кућу; Петрањско цвеће ивањско!
„Ни моје цвеће ни Иван, Иван га бере те бере.
Ни моје цвеће ни Петар" Петар га плете те плете,
Ивањско цвеће петрањско, Да је га младом Пољељу
Петрањско цвеће ивањско! Пољеље с крила на момке:
Иван га бере те бере. „Ни моје цвеће ни Петар"
Петар га плете те плете. „Момачко цвеће и Иван"
Да је га силну Правиду, Иванско цвеће петровско,
Правида с крила на веће. Петровско цвеће ивањско,
„Ни моје цвеће ни Иван Иван га бере те бере
Ни моје цвеће ни Петар." Петар га плете те плете.
Ивањско цвеће петровско. Меће га Пољељ на крило
Петровско цвеће ивањско! Пољеља с крила на цуре:
Иван га бере те бере. "Ни моје цвеће ни Иван
Петар га плете те плете Цуринско цвеће и Петар."
Да је га томе Пореви, Иванско цвеће петрањско,
Порева с крила на кућу: Петрањско цвеће ивањско!
„Ни моје цвеће ни Иван, Иван га бере те бере.
Ни моје цвеће ни Петар." Петар га плете те плете.
Ивањско цвеће петровско, Меће га Живи на крило,
Петровско цвеће ивањско! Живбожа с крила у кућу;
Иван га бере те боре. "Ни моје цвеће ни Иван
Петар га плете те плете, Купалско цвеће и Петар
Да је га свјетлу Свевиду. Ивањско цвеће петрањско,
Световид с крила на кућу; Петрањско цвеће ивањско!
„Ни моје цвеће ни Иван, Иван га бере те бере.
Ни моје цвеће ни Петар." Петар га плете те плете:
Ивањско цвеће петрањско, Меће га Лади на крило,
Петровско цвеће ивањско! А Лада с крила вдовима:
Иван га бере те бере. "Ни моје цвеће ни Иван,
Петар га плете те плете. Удовско цвеће и Петар.
8
Иванско цвеће рујано, Ја посади виноград.
Рујано цвеће купалско, Ој Купала мој Купало
Ивањско цвеће петрањско, Ој Иване мој Коледо!
Петрањско цвеће плаветно. Коледо Купало обилни.
Плаветно цвеће Кољедско, Драго моје љубиме љуби ме:
Кољедско цвеће купалско! На Спасов.дан посијала
Купал га бере те бере На Видев дан одлазила.
Свом брату млађем говори: Мој виноград поникнуо,
„Мој брате млади Коледо! Мој виноград изтерао.
Ево ти цветак обиља! Ја неодо до два дана,
Плети га брале плети га, А кад одо трећи дан
Чувај га брале чувај га. Мој виноград излистао
До мога смртна умрења, И лозицу одпустио.
До твога чудна рођења Под лозицом постељица
И до твог страшног умрења. На постељи чашичица
Сачувај брате млађани! У чашици божур цветак
Наше му брату најмлађем Божур цветак црвеније.
Божићу сину Сварога." Пред божуром ружичица
Браца му колед говори: Божур ружи говорио!
Мој брате старији Купало! „Ој ружице румена
Изплешћу венац обиља Бела лица румена!
Што ми га дајеш брале мој. Ја сам лепши од тебе"
Исплешћу брале сачуват, Ал' му ружа говори:
До мога страшног умрења Ал' ти немаш мирис мој
До нашег брата рођења Мој је мирис пољељин
Божића брата најмлађег Пољељине душице.
Нашега старог бабајка Ал' говори божур млад:
Бабајка силног Сварога „Још да ми је мирис твој
И мајке старе Свароге: 3) Вио би се превио;
Кано свила предена
8. Око златна вретена."

Тако се припеви после сваке врсте повторавају.

9. И увела у те ните,
И откала на разбоја,
Ивањица лан сејала. Изаткала га избелила
Ивањица коледица На ивањске те вечери,
Мила снаха тог Купала. Скроила га и сашила
Лан сејала и обрала. На ивањске те вечери.
На Спасов дан посијала И обукла на Ивана
На Видов дан видила га На Ивана млада бора
На видов дан и обрала. Млада бора Колед бора
И обрала и топила. Мила сина Купалова,
И топила потопила. А Купала умрлога,
Осушила очупала, Обилија мила бора.
На ивањску красну вечер. Па је носи до Бадњака
Гребенала и кувала. И Божића Сварожића
Опрела га и сновала. Тог божића млада бора
Основала и навила, Сварожића мила сина.
9
Ивањица пауница! Јаког Живе рушитеља
Венцима се накитила. И Брањања Бранитеља.
Од ивањска рујна цвета
И петрањска плаветнога 10.
У колу је подскакала.
Преко ватре прескакала Ивањско цвеће претрањско!
Сухе лиле припалила Иван га бере те бере.
Да нам стока буде здрава Петар га плете те плете.
Та говеда и те овце Даје га брату Ивану.
Ти јарићи и јагањци. Ива га Петру враћаше.
Доратасти вељи коњи Петар га даје у кућу
Што но носе те јунаке У кући зравље обиље.
Миле борце Триглав бора Свакоме добро велико,
Триглав бора те Троице А кући добро највеће.
Вишњег бога Створитеља

Све су ове песме од Персе Петровића.


1
) Ову певају у Срему, Бачкој, Банату, Славонији и Далмацији, момци и девојке кад барјаке носе.
Носе по три барјака од црвено-рујне, плаве и беле боје. Највећи, носе по среди па онда један
напред, а други остраг. Кад се из ливада враћају, увече Иван-дана, метну барјаке и венце на цркву
па сутра-дан рано сваки свој узме и носи кући. Идући овако са барјацима и венцима певају
непрестано до цркава и домова.
2
) Ове су преписане од Персе Петровића из Срема. У њима као да је више песама састављено у
једну.
3
) Ову сам целу песму преписао од баба Стојне Ђурића из призренске нахије, ама сам је, но
непотпуну био преписао 1867 год. у Љешници окр. подр кад сам раскопавао црквину Милоша
Обилића.

Кад исплету венац играју и девојке и певају.

11.

Ајте коло да играмо Младог Коледа.


Коло Купала, У колу је свако добро,
младог Коледа! Вељ' обиље
Ко за коло ај у коло Млого плодова.
Коло Купала Доста смока свакојака
Младог Коледа. Смока варена
Ко се ватре наиграо Млека сирења.
Ватре чистеће Сваком дајте што је чије
Воде мијеће? Меника моје,
Ко се водом омивао Благо највеће,
Водом студеном Мени драго и обиље
Ладном изворном? Плоде велике
Ајд у коло коло за њег Сирце сирене
Коло Купала,
Од Давида Поповића,из Вучитрна у Старој Србији.

Иван-дан је код Срба, у свима крајевима, врло велики и знатан светац. Говоре свуда у
свима крајевима сбрским, да на њега мора трипута да стане сунце, па тек после јаког потреса и
играња да пође даље. У неким крајевима србским, као у Косову у Старој Србији и око Качаника,
10
држе кресове виноградске пре и после три дана Ивандана, а у другим опет крајевима држе и тада
и о св. Илији, но ови се зову поставски, јер се тада ништа пртено непере и небели. У свима
крајевима србским празнује се тај Ивандан готово свуда једнако. Разлике има, но она је тако
незнатна да је не треба ни напомињати. Свуда иду девојке у вече Иван-дна, а тај је 24. Јуни, по
ливадама те беру ивањско тако звано цвеће. Докле га год беру певају непрестано горње песме.
Кад сабере, већ свака доста тог ивањског цвећа, онда снесу на једно место и кад то чине певају!

12.

Ми снесосмо лепо цвеће Дај нам драги боре


Ивањско. Петрањско. Купало Коледо!
Ми снесосмо дивно цвеће Свако добро и обиље
Купалско Коледско. Големо велико.

У Ивањско цвеће мећу и петровско цвеће. Прво је жуто, а друго плаво. Говоре да је прво
некада било румено, па како људи слабије празнују Ивана тако оно све постаје блеђе и блеђе, док
недође време да се сасвим изгуби. Кад саберу и снесу цвеће на једно место, онда одиграју три
пута игру Купалску и Коледску или Ивањску и Петрањску, певајући непрестано горње песме
идући с десна на лево. Осим ових има још песама, од којих смо доцније добили из старе Србије
од качаничке Црне Горе ову:

13.

Ватајте се беле руке Зашто имамо.


Беле и чиле. Млого биље засејано,
Ватајте се нестежите, Свако варење.
Биље обиље. Све је нама поницало,
Нестежите недржите, На тај Видов-дан.
Дивна Купала. Све приспело и класало,
И његова млађег брата На тај Видов-дан
Бори Коледа. Све узрело и обрано,
Да играмо и певамо. На тај Петров-дан.

Пошто тако одиграју око тих громилица набраног цвећа, онда негде седну, а негде
стајећкиј изплету венце. Венци се плету за све зграде, торове, врата, вратнице, њиве, ливаде, па
ни крст у селу где га има или бар за дрво какво на разкршћу села. У све се венце, који ће бити на
зградама и торовима, само не на оне који ће бити на крсту или дрвету поменутом и ливадама,
умећу главицу белог лука, који чува од вештица и других рђавих творења дом и све на чему је
венац. Овај је лук одвећ лековит. Њиме се веле треба мазати у некрштене дане од злих духова и
вештица и т. д. Осим овога њиме бају, разгњечившиј га петом леве ноге, пошто се бајалица —
ставшиј петом леве ноге на њега —, обрне трипут с лева на десно, а негде и девет пута. Има на
неким местима, као што је то у Гилану и другим при речним местима, обичаја, да од ивањског и
петраеског цвећа праве лутку. Овој мећу венац на главу па је пуштају низ реку да плови. Овако
чине и око Дрина једног и другог и око Бојане, па и око горње Дрине наше у кнежевини
данашњој. Кад пуштају ту луткицу коју зову негде Муреном, Мораном, а негде и Чојчолем,
певају овако :

14.

Ој ти наша Мурено Ој ти наш мили Чојчоле!


11
Плови плови низ воду Мене гоне девојке
Тамо даље у море. Што немају момчади
Када будеш у море Силни вељи другова.
Оно црно велико. Што нероди та земља
Кажи кажи Мурено Мушким плодом породом.
Кажи кажи Чојчоле! Већ чуди ме ти море
Пливам пливам младена, Пошљи тамо те војне
Пливам пливам младена Силног цара Душана
Из те земле далеке Што јих води за море.
Где но бива Купало Деве момке желиле
И са њиме Коледо Цар јим момке недово,
Оба брата једнака. Већ одвео на војну.
Свако добро давали Ако момке недадне
Понајвише варења Све ће деве помрети
Сваког смока бијела. Вишњу богу жалити.

Од Савке Јовановића из Скадра.

Пошто све то сврше и свака своје венце узме, онда с венцима одиграју још једно коло,
изљубе се кроз венце, певајућиј разне песме ивањске и тада оду свака својој кући. За сво време
ове радње нн једно мушко несме бити, па ма и најмање. По варошима, не само да воде сестре
своју малу браћу, него иду и безпослени младићи, као ђаци и т.д. Кад донесу венце кући, пошто
су оставиле онај на крст или дрво на сред села на раскршћу, или где црква има и на ову, онда
свршују неке обреде којих се неопомињем, а нико ми незнаде казати. Кад је и ово свршено, ту је
већ одавна мрак покрио земљу, бацају венце и намештају где је који и зашто одређен. У млоги је
места обичај да венце мећу на згради и остали места пред зору. Кад је то свршено, одпочну се
скоро свуда палити лиле. Лиле су двојаке и то женске и мушке. Женске за себе, а мушки за себе
пале лиле, неке се и саставе, а неке опет пале као што смо рекли одвојено.
Лила, је кора трешњева, вишњева или од лезе, која се почиње дерати од Ђурђева-дне, па
се све суши до Ивана-дне. Негде пале лиле још и у очи Видова-дне, скора махом свуда, осим
увече Ивана-дне и увече св. Илије, које су другчије. С тога што су лиле од тих дрвета, људи
страшно гоне гуљаче и ако је свима мило, да се пале лиле. У Србији и у овој народној особини,
као и у осталим, власти полицијске страшно гоне лилџије, апсе затварату бију и т.д. тобож да се
недогоди каква несрећа. Колико је овај обичај мио народу види се из тога, што често стари људи
нежале најлепше и најбоље своје трешње вишње и лозе, па сами нагуле својим млађим лила,
метну у процеп дренов и суше. Доцкан увече Ивана-дне почну се палити лиле. Прво се запале на
раскршћу, где прескачу преко ватре и мужкиње и женскиње. Негде само женскиње, а негде и
мушкиње имаду венце на главама. После се пале и обносе око торова, куд женскиње неиде, него
само мушкиње.
После овог иду око свог села, куд не иде женскиње, него оно обноси лиле упаљене око
зграда, кућа и т.д. Истина бива често, да се ко прескачући спотакне и падне преко ватре, која је
од скоро изгорелих лила направљена. Бива истина и то, да се момчад и побију лилама запаљеним,
најпре као из шале а после пређе и у збиљу. Женскиње беже скоро свуда од мушкиња са својим
лилама запаљеним, јер ови несамо од њих него и један од другог отимају лиле. У кога је највећа и
чија најболе гори лила, тај је то вече цар па ма он био и пушица каква. Тако исто ко најбоље и
највише прескаче ватру тај је краљ и цар, а женско царица и краљица, и та ће се те године најпре
удати, а мушко оженити. Узима се за добро дело да се оплету венци и за оне куће које немају
девојака и да се истима дају. Такву цуру која то чини даре вуном воћем плетивом и т. д.
женскиње из те куће, а домаћин хоће и новцем, па и прасетом или јагњетом.
Где је бреговито пошто је момчад обишла сво село и све, тада већ догоравајуће лиле
износе на највиши брег, мећу јих тамо, а често и дрва набацају па ту целу ноћ прескаче преко те
12
ватре и играју, коло и игре око ње. Кад прескачу намењују не само за рођаке, познанике н
пријатеље, него шта више и за мртве. Дивно је и чудновато погледатн у лилске ноћи и њене
лилџије. Дивно тајанствено и чисто божанствено надземно осећање обузима човека кад види у
прекрасне Ивањске, Петрањске и Илињске, а често и Видовдањске ноћи, како се весели младеж,
игра с лилама и прескаче их, са венцима и без ових. Неописана је милина и непроникнута
чудноватост видити девице прекрасне, са венцима на главама и у свечаном стојећим оделу, како
играју око лилских ватри, ове прескачу певају, шале се и веселе.
Но сва ова весеља и игре садржавају у себи нешто божанствено, нешто чудновато, тајно,
дивно, духовно, надземно, прошло и свето. Мало ми је перо да опишем дивоте и красоте ове, још
су слабије силе моје затупљене и покварене апсеничким животом неприродним човеку, животом
варошким, трулим лењим и безосетљивим. С тога и остављам тај дивни обичај обасипајући
проклетством првог властног чиновника, који измисли да се не само тај, него и сви обичаји
народњи утамањују и искорењују, без икаквог узрока и без да се од њих види икаква школа
народу и земљи. — По ивањском цвећу гатају девојке о својој судбина. По венцима како их нађу
кад сване и како су пали такође проричу своју будућност.
Осим овог лупају јаје и мећу у воду чисту. Такво јаје, пошто преноћи, гатају по њему и то
како је разбијено пало и станило се у води, хоће ли се те године или не удати и баш за кога. Сеју
пшеницу негде на Видов-дан па на Иван-дан гледе како је проклијала и никла, а негд сеју на
Иван-дан, па гледе на Петров-дан и потом погађају о својој удадби и неудадби. Овима начинима
дознавања будућности излишно би било говорити не с тога, што нисмо достојни тога, но зато
што су неуловљиви и што се треба на то одати па да се тек само додарне, а не и проникне и изучи
то питање подпуно. То је најглавнијн узрок, што га остављамо и недирнутим, и ако се о самом
Ивањ-дану издалека врло слабо и изнајдаљег угла тек додиркујемо.
На млогим местима праве од лила као петлове, наките их венцима, па пошто хоће да
запале ове своје црвене петлове или ватрене, онда поскидају венце па јих запале. Петла мора
имати онај који остане цар тога вечера. Петао има значај врло ведики у срб. народа. Тако осим
осталог, што казује време, што пева тада кад чује како анђели певају и т.д. он лечи млоге болести,
а нарочито подајућу. Кад од ове лечи онда се црн петао без биљеге заједно са житом испод кола
воденичног у води нађеног, — што се баца злим духовима — и водома уваћеном под колом
воденичким, жив затрпава у глуво доба у земљу, који као преставља болест болног и тд. Овде
црвени петао значи ватру огањ.
Ми се нећемо упуштати у значење Иван-дана, но ћемо само то казати да се он не само
празнује код неких слав. племена; него и у свима тим земљама у којима су негда Срби живили.
Тако он се празнује у Шведској, а нарочито некадашњој бив. србској области Богуславској у тај
исти дан кад и у нас но само под именом midsommar т.ј. среда лета. Тамо тако исто беру
Ивањско и Петрањско цвеће, девојке гатају и т.д. Тада је био а и сада обичај да тамо праве од
хартије петла црвеног који је означавао топлоту и светлост. То налазимо и у овој песми
Скандинаваца.

Es faß am Hügel und fchlug die Harfe In Usgard träfte


der Goldgetämmte,
Der riefinn Hirte, der frohe Edgar, Der dort die
Helben Odins wedt:

13
Da träft vor ihm auf Baumes Gipfel Im Ubgrund träfte
der grauliche,
Der purpurrothe Birtenhahn. Unter der Erde
in Hela´s Saal.

или:

Радостни Едгар овчар јуначина Он је певао оживљујуђи Одина


Седио је на холму и свирао на јунака.
арфу. У Азгарду другом с крестом
А пред њим је певао пурпурни златним,
петао Тамо под земљом у области Хели,
На дрву високом на врху овога. Певао је трећи мрачни петао.

У Ђерманији дан. свуда где су некада живили Срби и сада ти исти Срби, но прерођени у
Немце, прослављају тако исто, као и ми овде Ивањ-дан. У Француској је некада сам краљ
запаљивао лилске ватре. У Италији, а нарочито Генуји запаљују дрва у самој цркви, и на ватри од
ових пеку лук и једу, који се рачуна да је лековит. На сам Иван-дан ваљају се голи по роси да би
се од млогих болести излечили. После овог беру неке траве и цвеће с којима се — држе — могу
градити чудеса. У Белгији ложе ватре и играју око ових. У Данији купају се на Ивањ-дан да би се
очистили од млогих болести и т. д. У Инглиској, тако исто раде на многим местима и ту ноћ
сабирају млоге траве и цвеће којима држе могу чинити чудеса. Највећем појету Шекспиру улиле
су појетске силе Ивањ-дановске ноћи, те је највећу појему своју саставио под именом,
„Превиђења на Ивањ-дан." У Мало-Руса то празновање описао је с песмама Вадим Пассек у
својој књизи. „Очерку Рассији књига I. Спет. 1838 године.'' У Шотландијн тако исто прославља
се Ивањ-дан. У Влашкој и Молдавији тако исто, но овде се девојке разговарају у шуми, ноћу са
кукавицама. Фини тако исто празнују га и ложе ватру из коре лике и суварака, које зову Какко.
Литовци празнују га под именом „Купајла.'' Пољаци Чеси и Шлезијани, као и Моравци зову га
Соботки и тако нсто празнују као и ми. Мало-Руси зову и песме ивањске, ивањским и Петрањске
петрањским као и ми.

II. ПЕТРОВ-ДАНСКЕ ПЕСМЕ.

У вече Петрова-дне чобани по свима крајевима србским, а нарочито планинским пале


лиле, обносу их око торова, где је стока и пошто тако обтрче по трипут подносе исте
станарицама, планинкама или планицама да их ове гасе. Станарица која гаси лилу, мора да даје
чобанима сира, млека и т. д. Но чобани не свршес тим што им станарица поклони сира, млека, и
скорупа и т.д. и што им погаси лиле, него они одма после тога, оду од торова, па припале наново
друге лиле; и тако се целу ноћ веселе, певају, играју, прескачу преко ватре лилске, мећу изпушака
и т.д. Кад одприлике буде глуво доба, онда се чобани са лилама разиђу по планини те беру траву
коју зову „велико зеље" а неки опет "бели слез", здравац и т. Ове ће траве сутрадан давати
станарицама, да је дају стоци пошто је помузју, те да буде здрава и да им доста млека даје.
Станарице, планинке или иланице дају чобанима сирцеве са творила. Осим овог дају свештенику
такве сирцеве, деци и свим укућанима, па шта више и марви дају натичући на рогове с којих
после скидају чобанн и једу их. Кад пале лиле играју и певају чобани ове песме.

15.

Воловима.

14
Ми палимо лиле Да с' говеда плоде
Миломе бору Коледу, Да нам дају млека,
Млађем брату Купалу; Сира и кајмака
Да волови живе И скорупа мека.
И да краве воде.

16.

Овцама.

Ми палимо лиле И да јањце роде.


Да овнови живе Све јањце овчице
Да се овце плоде Женске плодне свилене.

17.

Козама.

Ми палимо лиле То нам смока више.


Да нам јарци живе Више смока бијела
Да нам козе роде. Више друшбе гозбе.
Што јаради више

18.

Кад гледе у друге торове.

Тамо лиле гориле И по троје родиле.


Вамо краве водиле Тамо лиле гориле
И по двоје телиле. Амо козе прцале
Тамо лиле гориле И по троје родиле,
Вамо овце мрьчиле А њима там по двоје.

Из стар. Влаха од Св. Поп. из Ивањице.

19.

Перунико лепо цвеће Мили бору вељи Перун


Лепо цвеће плаво цвеће. Вели Перун вељу снагу
Лепо расти, лепшо цветај Вељу снагу и јачину
Да т' узберем моме брату И јачињу крепке мишке.
Моме брату Радигосту Да побије свог душмана
Радигосту вељу бору Свог душмана Татарина
Вељу бору Гостославу. Татарина тог Турчин,
Што но госте причекује Тог Турчина црна госта
Што но гошће дочекује Црна госта незванога
Да му даде мили бору Незванога проклетога,
15
Проклетога иза мора Татарина тог туђина
Иза мора сиња црна. Тог туђина душманина.
Црна мора Татарина
Од баба Петре Мутаповиће.

20.

Петрањско цвеће перунско, Милога бора закитим


Перунско цвеће плаветно. Милога бора Коледа
Плаветно цвеће прелепо, Коледа брата Перуна,
Лепо ми цвати те цвати Колед ми свашто додаје
Лепше ми данас процвати. Највише леба пшенице
Данас ке ћу те узберем И с мока бела дебела.

21.

Пошетала до два до три брата „Мила сејо огњена Маријо!


Једно беше Купало обилни, Кад но беше дана Илинога
А друго ми Коледо сабирна Да се Ика мало провесели,
А треће ми Перуне даждљиви. Провесели небу у облаку.
По крај двора огњене Марије У облаку на све четир стране.
Миле сеје Перуна великог, Да поигра муње и громове
Перун пита своју милу сеју И светлице што вразе налазе
Перун пита светитељ Илија: А стрелице што вразе стрељају"
Говори му огњена Марија; То Илији врло мучно било
Мили брате Перуне Илија Ама му се на ино неможо
Давно било сад се приповеда Те он чека дана Перунова
Када беше дана Илинога. Нек га чека дочекат' га неће
Дан ти проша, скоро неће доћи.
Из стар, Србије од Качаника.

III. ОГЊЕНА МАРИЈА.

Огњену Марију држе, да је сестра рођена св. Илији. О њој врло страшно прича народ, с
тога се на њу ништа несме радити, јер она није свечаник, него је велики тежатник и светац. Ако
би се ко усудио на њу да ради, све што уради пропашће му без трага и сагорети. Њој певају млоге
песме, па и ту горе, но ја их немого преписати млого. Допале су ми шака само ове које и стављам
овде;

22.

У поле су два шатора Ал Јаника брату сборуваше:


Два шатора два чадора. Ја Јанкуле мој мили брато ле!
Једен бел други шарен. Зашто така ти брате говориш
Под белим Јанкула Перуне Лел ли смо ми братац и сестра.
Под шареним Јаника Марица. Два рођена брата и сестрица.
Оба они братац и сестрица. Лел те неје од Бога грехота
Јанкул братац Јаники говори: А од народ зазор и страмота?
"Ај Јаника мила сестро ле! " Како брате могло да то бидне?"
Ајде сејо да се ми венчаме!" Ал Јанкуле сестри говорио;
16
„Мила сестро младо ми Јанико! Да из небо врело камен падне
Све то сестро може да нам бидне Врело камене и росе крваво.
Да се земи братац и сестрица, Како рекла то сестра Јаника
И Јанкуле со сестри Јаника. Како рекла тако се сторило.
Со Јаника со сестра Марица." И западало то врело камене
Кад Јаника брата саслушала И западало та роса крвава
Свога брата луто проклинала: И се незеше Јанкул и Јаника
Проклет даси мој брате Јанкула, Два рођена братац и сестрица
Дај Боже и Перун громовник Два рођена до два побратима

23.

Разгради се бела вила Пред Маријом частни крсти


јак, јак јако На крстима Ристос Бог наш
Јек јек сековала Око њега Светитељи,
Алилуј! Иза ових Аранђели
Разгради се раздвои се. Аранђели Арханђели.
У разгради у раздвоју. Бога моле Риста славо,
У разграду беле виле А Огњена сузе рони
Ту ми стоји бела црква Жали Бога млада Риста
Бела црква од биљура Распетога на крстима.
Живописи од алмаза Моли му се и преклиње:
А столови сува злата Да јој даде и да пусти
А стубови од бисера Да сагоре све душмане
Свети олтар од мерџана Све душмане Риста Бога.
Јасно небо од камена Ристос Господ недаваше
Тога драгог диаманта. Та Огњеној тој Марији
У столови тамо седи Да сагоре да попали
Та Огњена мати силна Све на земљи што је грешно.
Та пресвета та Марија;

После сваке врстице повторава се и додаје тај припев.

јак, јак јако


јек, јек сековала,
Алилуја!

24.

Разгради се бела вила Ону златну аљиницу


Ни на небу ни на земљи Од сувога чистог злата
Веће у том белом зраку, Чистог злата тога огња
Белом зраку трој облаку. Тога огња жестокога.
У вили је чудно чудо; Од сувога чистог сребра
Света црква Исусова, Чистог сребра чисте срме
И у цркви још чудније Оног силног тог племена
Та Огњена та Марија. Тог пламена модрикавог.
Везак везе ситно плете Њој долази мили брате
Силном Ристу младом Богу Мили брате побратиме
17
Тај нам свети громовниче Силне вразе Господове!''
Громовниче тај Илија У том дође Исус Господ
Сеји својој говорио: На Илију срдно гледа.
"Сејо моја ти Огњена! Недаде му да побије
Додај мени мало воље Те његове душманине
Да загрмим да за тресем Те Чивуте поганике
Тим громима тотанима Оне грешне одпаднике.
Да поплаши и пострашим

Од Јелене Кечицске из Сентомаша.

IV. СВ. ИЛИЈА.

О Светом Илији иду додоле које се у Далмацији зову прпрьруше а и чаројице, те певају и
моле бога да буде кише. То је само обичај да иду на св. Илију, као на дан који управља муњама,
громовима па и кишом, иначе оне иду и певају по селу кад год треба кише, а нема је. По свима
крајевима србским скупе се девојке из једног села на једно место, ту се једна свуче нага гола, па
је оне друге одену разном травом и коровом, а нарочито аптиком, ређе бујадју и папрадју, тако да
јој се тело нигде невиди ван лица. Она коју тако одену зове се дода или додола, у стар. Србији
дажда у Албанији, Маћедонији и Тесалији дуда. У Далмацији тај посао врше мушкарци н они се
зову Прпрьруше а онај ког ће поливати, који се познаје по зеленим гранама, зове се Прпац. Бива
често да додоле и дуду зову и чаројице, као тобож оне што чарају т.ј. врачају да буде кише.
Кад почну да певају дуду, дажду, доду, чаројицу или Прпца тада певају.

25.

Наша дажда облачи се Вај Перуне вај.


Вај дажду вај, Росну дажду да нам пошље,
Вај Перуне вај! Вај дажду вај,
Своје руво оставља вам Вај Перуне вај!
Вај дажду вај, Да ороси наша поља.
Вај Перуне вај! Вај дажду вај,
Перун сушу да остави. Вај Перуне вај!
Вај дажду вај Да ороси да натопи.
Вај Перуне вај! Вај дажду вај,
Да остави преко мора Вај Перуне вај!
Вај дажду вај,

26.

Кад јој мећу као венац преко корова на глави, да овај не би спао.

У даждице зелен венац. Што пролећу и просећу


Вај дажду вај, Те облаке пуне дажда.
Вај Перуне вај! 1. Нек нам даде росне кише
У Перуна ти громови Као дажда своје дреје
И громови оштре муње Своје дреје и одело.
Што натоне што пролећу.

18
27.

Кад иду преко села:

Ми идемо преко села Ми стадосмо те играсмо.


Вај дажду вај. Облаци се проломише
Вај Илија вај! Росну кишу одпустише
А облаци преко неба! Росну кишу без те туче
Вај дажду вај, Беле туче љутог града.
Вај Илија! 2. Наше њиве оросише
Ми стадосмо на сред села Оросише натопише,
А облаци на сред неба. Плодном кишом напоише.

1. 2. Повторавају се ти припеви после сваке врстице.

28.

Кад дођу пред кућу чију.

Изиђ изиђ домаћице. Ведро небо провали се


Вај дажде вај! Росну дажду одпустило
Домаћице Ратајице Одажди ти те усеве,
Вај дажду вај! 1. Ту пшеницу бијелицу.
Дођоше ти мили гости! Белу лојзу ту винову
Мили гости из далека! Танка лана и конопље.
Са облака даждљивога Даруј даруј ратајице
Од онога Дажда силна Наша млада домаћице.
И његова мила брата Даруј даруј нас даждоле
Громовника тог Перуна. Нас даждоле те додоле!
Донеше ти лепе гласе Свакој дажди бела гроша
Лепе глас лепше вести: А тој дажди жути дукат

Из старе Србије од бабе Маре Пећанке.

29.

Кад играју.

Овде нами кажу дома Да се роди берићето.


Вај Илија вај! Да се роди, да се плоди,
Вај дудуле вај! 2. Да се рани сирочево.
И у дома млоге њиве Дарувајте рока брашно
Не рошене не даждене Рока брашно рока солца.
Ситном даждом плодородном. Мало брашно, мало солца
Сега доејде тија дудуле Да се роди берићето
Ђе играју Бога моле Да се роди да се плоди
Да удари росна киша Да се рани сирочево
Росна киша плодна дажда, Та голема и малена.

Од Илинке Вензанковића.
19
1. 2. Тако се повторава после сваке врстице.

30.

У додоле зелен венац Ситном кишом и росицом,


Ој додо ој, Наша поља и ливаде
Ој божоле ој.1. Наше диве засејане.
У додоле додамица Да нам роди бело жито
Од аптике и корова, Бело жито и берићет.
А у неба ти облаци Све што нам је засејано
Ти облаци кишовити. Да се рани сиротиња
Дода игра облак бије, Она наша голотиња.

1. Повторава се посде сваке врстице..

31.

Додоле се долом крију Покисоше виногради


Од додоле ој, И кукурузи окопани.
Ој божоле ој! 1. Ситно жито провлатало
А облаци небом вију, И грахови загртани.
Те додоле брегом иду Све покисло све родило
А облаци кишом бију. Што но наши засејали,
Ситном кишом и росицом
Из Пож. окр.

1. Повт. после сваке врсте тај припев,

32.

Кад поливају додоле водом.

Ој додоле ој даждоле, Трава расте жито с пуни,


Мој божоле, А курузи влатају нам.
Мој Перуне! Свако биље напредује
На даждолу киша пада Свако биље и берићет.
Ој додоле ој, Да се рани сиротиња
Мој божоле мој, Са њезиним силним стадом
Мој Перуне мој!1. Воловима и коњима
На додолу киша пада Тим овцама и козама.
Киша пада трава расте.

1. Тако се после сваке врсте повторава.

33.

Кад се додола стреса.

Са додола пада киша Са с јарманци на орање


На волови на јарманци Са орање на усеве.
20
Да нам расту да поничу Да донесу берићета
Да нам зреду напредују Изобиља свега доста..

34.

Кад полазе дариване већ од кућа.

Додоле се богу моле Црна земља мила мајка


Ој додоле ој, Што нас рани што нас држи,
Мој Божоле мој, Што нас гоји и негује.
Мој Перуне мој, Даруј нама домаћице
Мој Илија мој.! 1) Што ти лани окасоше
Да удари росна киша. И кудеље покисоше.
Ударила росна киша, Биће теби танке пређе
Окисоше и орачи, И предива и плетива.
И орачи и копачи, Само брзе руке имај,
И сви они усевачи. Брзе руке лаке ноге,
Све окисло све покисло Лаке ноге бистре оке
Понајвише црна земља Свега доста биће теби.

Из ст. Србије.

1) Тако се после сваке врстице повтор. све четири те врст.

35.

Кад одлазе већ додоле.

Гром громеше Свега је доста Сладке пресладке


Тотан Тотнеше. Берићета биће. Јабуковаче.
Муња севаше Берићета биће Леба бијела
Дажда падаше. Свачега доста: Меса дебела.
Дажда падаше Вина ракије И свега доста
Земљу росеше. Меда јабука. И свега млого.
Земљу росеше Меда јабука
Трава растеше Сладке пресладке.

Од Хаџике Сиљановића из Тетовске нахије, вар. Кичева.

Само оволико песама смо додолских, даждских, прпрьрушских, или чаројицских, и


дудулских добили. Њих има тисућама но и оне као и сви обичаји народњи са сваким даном
падају и губе се. Свуда које глупо и неразвијено свештенство, које власти утамањују народње
обичаје немилице, и ако ови никоме ништа нешкоде. Осим додола обичај је у старој Србији да
увате попа и то на силу да га пољуљају на рукама, па онако обучена и одевена да баце у реку, кад
је суша, и тада ће за цело пасти киша. Сиромаси свештеници шта још неће подносити за народ
свој? Осим овог одма почне падати киша, држи народ, чим буде убилаца или утопљеника, но тада
она пада с градом и тучом и народу није мила. Држе да има људи који могу навести и одвратити
од ког места облаке, и да такови често и лете пред облацима.
Кад грми неваља се крстити да неби св. Илија ударио ђавола који се тада и под крст крије.
Св. Илија кад год грми гађа ђаволе по завовести божијој, тако он често убије и човека или
марвинче у које се сакрије нечастиви. Сваки гром, има стрелицу која је лековита од млогих
21
болести. Држи се да стрелице од грома излазе после неколико година из земље, тога ради често
одкопавају оно место где гром удари. Први пут кад загрми у години, ваља се ваљати по ледини,
да неболу леђа и кости. Ако грми пре времена неваља, тад ће бити неких великих несрећа и
крајина. Ако грми баш на св. Илију хоће се поцрвљати сва варива, а нарочито ораси и лешњици.
Св: Илија врло велики празник, а како је највећији празник у Срба свију вера Ђурђев-дан, то да
би се величина и св, Илији указала, преслављају га они који славе Ђурђев-дан.
Св. Илија зове се брат Огњене Марије, но то нетреба, као и у свима нашим митским
песмама, разумети да су заиста такви у буквалном смислу. У народу нашем више је ко род по
раду и једнакости у карактеру и начину радње, него готово по крви. Тако н.пр. кад се каже брат
или сестра тога и тога и те и те, значи да је тај с тим и том једнак и т. д. Природно је да је Огњена
Марија сестра св. Илије кад и она има посла са ватрама као и он. Врло је лако могуће, да је
празновање старог нашег Перуна, бога муња и громова, падало у тај дан у који сада пада Огњена
Марија Блага, па да су оставили томе дану хришћан. Срби пре тога бив. идолопоклоници, да и у
овом има посла са ватрама и огњем, са сушама и препекама, а Перуна променили у Илију као
мушко лице. Осим овог даје нам да тако велимо и то што Срби свију вера па и Мухамеданци
признају ту Огњену Марију, Илију, Прокопија а нарочито св. Ђурђа.

V. МЕЂУ ДНЕВИЦЕ.

Од велике Госпође па до мале, или од 15. Августа па до 8. Септембра, то се време зове


међудневице. Тада сви биљари и биљарке, сви видари и видарке иду у шуме, планине и ливаде,
те беру разне лековите траве, које тада највише, веле, имају изцијељујуће и излечиве силе. Благо
ономе који нађе траве које тражи, он је осигуран за целу годину са својим и своје породице
животом. У те дане кад се нађе мед липовац од дивљих пчела, па од овог и још од неких трава
кад се направи мелем, тај и живе ране може да извида. Осим овог далак се у то доба године
најбоље може излечити, а лече га различно. Неки пеку лубеницу мећућиј у њу још којешта, па ту
воду пију. Неки опет некако ножем изрезује далак. Неки трљањем га излече. Неки прже на масти
балегу па превијају на стомак и т.д. Од свију тих лекова видио сам да помоћи бива. Но ја сам се
од десетогодишњег далка излечио овако: Упржио сам ситну проју да пожути мало јаче. Ову сам
после метнуо у лонац с водом да прокључа, па из овог у две кесице метнув ту проју у те, превио
на слабине или од прилике на бубреге. Овако је требало да држим 3. дана, под појасом, тај лек, па
да далка нестане. Ја сам држао само 21. часа и задовољио се с тим што ми је далак изкопнуо
скоро сав, без врло малог, као полумесец, комадића, ког и данас носим.
Како постану мало дуже ноћи настану прела а уз месојеђе села и т.д. Крстов-дан св.
Стеван Ветровити, Михољ-дан и т.д. као Госпође које се зову и Богоровице у Маћедонији, такође
су знатни празници срб. а и св. Петка; но о њима никакве песме недоби, па с тога их остављам и
недодирнуте. Прелазим на св. Тому, оставившиј места за песме биљарске — међудневничке —
које ми моји пријатељи још непослаше, а има их веле здраво млого, но јих је одвећ тешко добити
с тога, што јих биљари и видари нерадо као своје начине лечења показују. Тако исто можемо
овде навести истине необориме а те су: Да наши људи знаду траве којим се лече уједени од
отровних змија и гуја, па и они који су се већ надули. Колико смо се старали да тај лек дознамо
па све бадава, кад нам га неодкри ни наш пријатељ Михаил Бирчанин из Суводања који је пред
нама умирућу девојку излечио.
Сви ови биљари и видари једнако држу: да само једном лицу за свог живота могу, своје
лекове, начине лечења, и видања показати, више не, јер ако још коме кажу, онда ће зло за њих и
њине родбине и породице, па и за цело племе бити. Ако лепо буде о Миољу-дне тада веле да је то
Миољно лето. Што смо горе рекли о прелу пријелу или попредку оно бива само по селима, а по
варошима чим узре прва бресква, пресква, праска или турски шевтелија, почињу шевећерије тако
зване т.ј. од тог времена почињу калфе да раде и ноћу. Сад нам долази св. Тома о коме се говори:

22
"Св. Тома, а снег дома.
Св. Лука снег захука.

36.

Св. Тома ћера жијене дома Износите чабрице видрице,


Св. Лука по колиби лупа Износите широке карлице.
Лупајућиј жијенама збори: Да вам дође та млада планинка
„Ој ви жијене, ој ви станарице, И донијесе смока свакојака
Станарице те кршне планице! Да вам дође и дома остане"

Из ст. Влаха.

37.

СВ. Мрате и Луке песме.

На светог Луку говоре: Ко неима богату зимницу


Св. Лука снег заука Тешко њему и кожи његовој
Св. Мрата снег за врата. Веће му је пролеће мршаво
Иде зима као оштра сабља Капарисало и кажу у рекло.

Како стока осване на св. Луку у стану, гатају и погађају каква ће зима бити. Ако је
подвила ноге под'а се онда ће бити љута зима, а ако је опружила, блага. У обште Срби време по
марви и стоки својој тако точно и верно погађају, као да од њих само и њихове воље оно бива.
Млого има прича о томе, а нарочито она о влашком крмку, или о оџи и његовим ћитабима.

VI. ПЕСМЕ - И ОБИЧАЈИ - ПРЕЛСКЕ ИЛИ ПОПРЕДСКЕ И СЕЛСКЕ.

I. О прелима.

У свим србским крајевима од Италије па до данашње Грчке и од Јадраског мора па до


Марице, Вида Алте у Влашкој, Тамиша и Дувава више Пеште и св. Андреје у Аустрији, постоји
овај обичај, са разним произношењама једног истог имена. Тако у Маћедонији, Ст. Србији,
Албанијама и т.д. Прело се зове подпредак, а у аустријско-србским земљама и селом и т.д. Чим се
почну свршавати пољски послови у јесен, девојке почну се скупљатп или из једног сокака у једну
кућу, или где су куће разштркане на средину сокака, на разкршћу или где на заклонитијем месту.
Свака донесе од своје куће по нешто за јело, као брашна, масти, јајца и т.д. те ту направе себи
вечеру. Кукуруза младих, — пурењака, зеленака, пржењака, — бундева и сваког воћа такође
доноси се ту те се једе. Ни један домаћин неће замерити цурама што ће у његовој градини
набрати воћа. Но шта више прићи ће сваки и сам па ће набрати и дати цурама и то урачуњава у
част неку. Ма каква штета да се учинн за припрему прела, за коју би се иначе подигла терба,
опрашта се цурама и радо се сноси. Не само родитељи и родбина, него и непријатељи даду све
цурама за прело и у томе им иду на руку. А како неби кад прела ништа друго непоказују до
неуморност и бодрост нашег женског младог пола.
Само власти у Србији, као и све обичаје народње и овај, уништавају, гоне, и разтурују
прела, те тиме силом нагоне народ на нарад и лењост. Ово, веле, чине с тога што се момчад на
селима врло често потуку и изкрваве. Но којим може забранити да то и иначе, ако хоће, не чине?
Момчадија никад се пред цурама не бије, ни то сме чинити, по обичајном неком праву, него увек
то чини кад се срета, ван места где је прело. Истина да бива страшних окршаја, особито кад
23
момчад из другог села дође. Бива, да се гађају и из пиштоља, но то исто и на зборовима и на
другим местима, из освете и другог, чине.
Најмање се бију на прелима, држећиј се, као што рекосмо, неког обичаја старог, да се
неваља на прелима тући. Ове битке постале су од тог доба, како су наши полицијскиј чиновници
почели да иду на прела, под именом да ова забрањују. На прелима се странци непримају, па с
тога се и бију. Но никога, као ни једну цуру што, нико несме дирнути на прелима и док преду. С
тога ову господу обично бију кад су ван места где се прели, а нарочито кад су већ ван кућа тога
села.
Кад се почну скупљати цуре за прело, увате се неколико њих дошавшиј у коло и одиграју
своје прелско оро, које иде на леву страну, певајућиј ову песму:

38.

Ој' девојко миле моје, Да спремамо дивне даре.


Ја по ладу Маро, Војну кошу без њедара.
Ја по ладу Љељо! А војници без рукава.
Ја по ладу по приладу, Да предемо да радимо.
Сад по приладу Јово! Да селимо да певамо,
Сад по приладу Љељу! Са певањем да играмо,
Сад по ладу по приладу, Дивна кола Љијељова,
По приладу драго, Дивна кола тог Ладина,
По приладу драго! И Ладина и Љељова,
Љељу Љељо Љиљано, И Пољеља сина њиног,
Ја Љиљано Божано!1. И Пољеље шћерце њине.
Дођи драго да прелимо. Да селимо да предемо.
Да прелимо да селимо. Докле војна неимамо,
Да селимо да предемо: А кад војни на врат дођу.
Киту лана и кудеље С Богом прело и сијело,
Све по весма велика. С Богом наше девовање!
Да предемо да радимо, Девовање царовање.
Танку жицу конопљину, Девовање благовање.
И дебелу ћетенову.

Из Тубровићи и Градачца окр. Ваљев :

1. Ово се код сваке врстице повторава.

39.

Кад нема дуго којој девојци јарана њеног да дође, и кад покрај свију шала, доскочица,
прескочица, певања и игара, неће да је весела цура, онда јој остале певају у Мачви ову песму:

Које ли је доба ноћи? Свима другим драги дође,


Вај мене Вај мене, А мојега ниђе нема.
Вај жалости моје!1. Ал се драго налутило,
Рекло ми је драго доћи, Ал се драго задоцнило,
Рекло доћи па недође. Ал се драго уморило,
Чека драгог до по ноћи, Тешка рада ратарскога,
Чека драгог не дочека. Дуга дана Ђурђевскога,
До по ноћи и по ноћи, Жарког сунца Илинскога,
Али драгог мога нема. Али драгу мајка неда,
24
Али ми га друга мами ? Уста му се осушила,
Ако је се наљутило, Плаве очи усануле,
Да Бог да се одљутило, Рујно лице побледило,
И меника одма дошло. Руса коса угаснула,
Ако је се задоцнило, Те ми драго пожељело,
Задоцнило до по ноћи, Пожељело своје драге,
До по ноћи да је просто, Своје драге изверене.
Од по ноћи проклијето. Чека драгог до по ноћи.
Ако је се уморило, До по ноћи и-по-по ноћи.
Тешка рада ратарова, Од по ноћи пођо кући,
Дуга данка Ђурђевскога, Пођо кући уздишућиј,
Жарка сунца Илинога, Уздишући и плачућиј.
Опет драгу нек је просто, Срето драгог на сред моста,
Нек је прост нек' с' одмори. Ој мене ој мене.
Ако драгу мајка неда, Ој радости моје? 2.
Да Бог да му преминула, Љуби смо се док је доста,
Преминула тешком муком, Док је доста и премало.
Тешком муком јаком клетвом, Осташе нам медна уста,
Јаком клетвом девојачком. Баш ка да смо шећер јели,
Ако драгог друга љуби, Шећер јели мед лизали.
Да Бог да га одљубила, А шербетом обливали.

1. Повторава се код сваке врстице овај припјев.


2. Сад се овако припева уза сваку врсту.

Ако девојке нема, а момак дуго чека и изгледа је. Њене другарице а нарочито јаранице,
које знаду тајне њене, као и они њихове, певају као у место момка њеног ову песму, која није
ништа друго до продужење прве. Често и онако ову песму певају без да је ко изостао. Кад
напомену смо реч јаран и јараница, онда ћемо примјетити да је ово прастара србска реч а не
турска, као што се мисли. Јар значи јаки силњи јуначни у напун и дорастниј човек. Јарил је био
Бог војне и ратова у старих Срба, кога су звали Јарил Јар Јури ђур ђурим и т.д. у Срба јаран значи
момак већ зрео у напун што но кажу. Јараница девојка у напун. Но јаран и јараница сад у нас
значи друг, побратим у неком смислу пријатељ, а јараница то исто. Јаран ће за јарана погинути,
но само у љубавним стварима. Али, ако јаранство пређе у праву братску и надбратску љубав,
онда постаје побратимство.
Обично два момка и две добре друге девојке, које се пазу и милују, зову се јаранима и
јараницама. У њих су све тајне обште и све што један јаран ради зна други, а тако исто и
јаранице. Момак се са својом девојком скоро никад о љубави не разговара, него се изпрека само
гледе и у ћутању своју љубав показују. Јаран говори са јараницом свог јарана, а његова јараница
са његовим јараном. Они један преко другог и једна преко друге изјављују своју љубав и
договарају се. Од туд почињу те песме да певају јаранице изоставшим јаранима својих јараница,
без да друге цуре знаду у чему је ствар. Оне после прихвате и помажу.

40.

Које ли је доба ноћи? Чека драго треће вече.


Рекло ми је драго доћи. Треће вече до по ноћи.
Рече доћи па недође Заспаше ми плаве очи.
До по ноћи и по ноћи. Од по ноћи пођо кући
Чека драго једно вече. Пођо кући моје драге
Чека драго друго вече. Да ја видим и обиђем
25
Да ја чујем и дознадем, Студне воде лечебнице,
Што ми моје драге нема. Из далеке србске земље
Ал се драга наљутила, Србске земле Самоковске.
На менека драгог свога? Ако се је уморила
Али драгој мајка неда. Жарког сунца гледајућиј
Ал се драга уморила Донећу јој студна леда
Тешко коло играјућиј. Од осоја ладне земље.
Сваке игре почињућиј? Ако се је уморила
Ал се драго уморило Сваког кола играјућиј.
Дугих жетвих жетујућиј Сваке песме певајућиј
Онда нек је драги просто И то драгом нек је просто,
Дуго драгог пољубила Ако ме је припјевала.
Од суботе до недеље. Ако драги мајка неда
Од по ноћи одо кући Да Бог да јој другом дала
Мога драгог најмилијег. Ако драго другог љуби
Ал се драго наљутило Другог драгог друга мога
Сламком врата подупрло, Трабосиљем пресипала,
Трудом ватру запретало Калопером навалила
Ружом дворе по ђубрило Божијим дрвцем набацала
Белом ружом и руменом Кадивицом засипала
А босиљком потрунило, Трндовиљем пресипала.
Драгим смиљем посипала Лепим човом заметала,
Жарког сунца гледајућиј? А невеном преметала
Жарког сунца петровскога. Здравцом постељ постељила,
Али драга другог љуби? А душицом подпрострла.
Ал се драга разболила? Зечијим санком сан уснила.
Ако се је разболила. Чекајућиј свога драгог
Донећу јој студне воде Свога драгог најмилијег.

41.

Из Босне, али се и у Србији данас пева на прелу и онако. Певају је обично турске девојке
на прелима својим, а и онако.

Асан ага! Мили брате живота ти твога!


Асан ага! Живота ти и твога и мога!
Два весеља гради Нељуб брате немиле девојке!
Два весеља гради А ја нећу за немила драгог"
Еј Асан ага! То изрече на чардак утече.
Два весеља! На чардаку притворила врата.
Два весеља! па чардаку кроз плач беседила
Оба невесела Беседила песмом жалостивом.
Оба невесела "Мој чардаче мој дебели ладе:
Еј два весеља! Доста си ме xладом разлађиво
Сина жени милу шћер удаје. И од јарког сунца заштићаво.
Сина жени немилом девојком. Од сада ћеш другу шћер заштитит
Шћер удаје за немилог драгог. другу шћерку мога старог баба.
Сеја брату тихо говорила. другу шћерку немилу ми снаху.
Сеја брату кроз плач говорила! Доста сам ја ситан везак везла
"Дођи брате мени на чардаке! Везак везла драгог ушивала.
Да ти кажем вељу тугу моју. Од сада ће друга везак возсти
26
Друга везак за немилог драгог. То изусти а душицу пусти.

42.

Из Босне, Мушка.

Сву ноћ ја љего незасца Од тјешка кола и песне.


а ги га. Слушајућ коло и пјесне
Сву ноћ ја љего незаспа е ги ге и т. д,
а ги га.

повторава се.

У колу моја дјевојка. Више одољет њемого


Све пјесне редом изпјева Појаха вранца гојеног
У свакој мене спомиња: Те одо колу и пјесни.
"Јоване прво гљедање! У колу моја дјевојка.
За мало л ти се гледа смо. Све пјесне редом препјева,
За мало л за 9 љета. А мене више ње пјева
Три љета смо се гљедали. Вјећ вије колом гољемим
Три љета мило грљили Вјећ вије колом широким
Три љета Јово љубили." Ка вјетар гором зељеном.

43.

Ој девојко душо Другом казивати! Не пожали труда


Злаћена јабуко! "Овде лежи драги До мог гроба доћи,
Ти нељуби мене Кога сам љубила. До мог гроба доћи
Нити губи себе! Кога сам љубила И сузу пустити,
Јербо сам ја јунак Кога сам грљила. И сузу пустити
Из далеке земље. Овде лежи драги! Кроз плач казивати,
Ја ћу и отићи Из далеке земље. Овде лежи драги
А ти ћеш остати. Из далеке земље Из далеке земље!
Ја ћу и умрети Из тог туђег краја Ој црна земљице!
А ти нећеш знати. Мени говорило; Не буд драгом тешка.
Ја ћу погинути Не љуби ме драга! Зелена травице!
А ти нећеш чути Јербо сам ја јунак Не буд драгом горка.
А кад будеш чула Из далеке земље. Студена водице!
да сам погинуо. Из далеке земље Не буд драгом ладна.
Не пожали труда Из тог туђег краја. Змијо гуштерицо!
До мог гроба дођи. Ја ћу и умрети Не буд драгом љута.
До мог гроба дођи А ти нећеш знати. Муво гробарицо!
На гроб ми изаћи. Ја ћу погинути Не буд драгом љута.
На гроб ми изаћи А ти нећеш чути. Даске јаворове
Сузицу пустити. А кад будеш чула! Не будите ладне и т. д.
Сузицу пустити, Не пожали труда.

У Мачви н Ј.

44.
27
Из Босне.

Сјај мјесјече обасјај довече Да м' босилак у пјеснам припјевам


Обасјај довече хе, хе, хе, хе!1. Да мог драгог у њем разпознавам
Да мој драги по мјесјецу дође, Да м' доњесе луча јаворова
Да некаља кајсер јеменлије Да запалим огањ на пријелу.
Да не лута том гором зељеном. Ђе но прједу моје јаранице
Да мој драги на прјело ми дојђе Ђе пјевају те пјесне пријелске.
Да м' доњесе ту киту босиљка. Свака свога јарана спомиње
А ја мога у свакој припјевам. Већ пјеваше и трјећиј пјетлови"
"Дођи драги прјелу на сијело! А тек први орози пренуше с'.
У прјелу су до три добра наша: Сјајан мјесјец цуру послушао
Прво добро нене нејма туна, Објасјао вече по вечери.
Друго добро остарјелог баба, Те Салија по мјесјецу дође.
Треће добро брата рођенога. Не окаља кајсер јеменлија
Што но сјеју мрко поглиједа. Не залута у гору зељену
А по чешће кући заповједа." Не умори ора од мејдана.
"Ајде сјејо дома већ је доба.

1. Повторава се по два пут.

45.

Смрт Јовина.

Умре Јово јединац у мајке „Колико је на јатлуку грана,


Умре Јово јединац у мајке.1. Толик' њек је на Јовану рана.
Неморе га да сарани мајка Колико је на јаглуку кука,
Вјећ га носи у зелену башту. Толик' њек је на Јовану мука,
Ој у башту под жуту неранџу. А колико на јаглуку вјеза,
Мајка стала под жуту неранџу Толик' њек је на Јовану свјеза."
Покрај тјешке труње Јовичине, Кад то зачух остарјела мајка
Мајка стала па мајка и пала Она пита свог сина Јована:
Те Јована сина оплакала „Сине Јово јединац у мајке!
Плакајућиј Јована питала! Кажи сине моје чедо драго!
„Сине Јово јединац у мајке, Како би се опростио кљетва
Сине Јово моје чедо драго! Како би се опростио вјеза
Је су л' тјешке даске јаворове И како ли, оних страшних мука
И заклопац дрва шимширова? Што т' уклеше те младе ђевојке"
Је л' огрдла та жута неранџа?" Ал' из труње Јова одговара:
Ал' из труње Јово проговара: „Мајко моја сладка ранилнице!
„Мајко моја, драга ранилница'. Њемогу се опростити кљетва.
Нису тјешке даске јаворове Докље траје вјезена јастука
Ни заклопац дрва шимширова. Њемогу се опростити свјеза
Нит' до грдла та жута неранњџа; Докле траје на јаглуку вјеза
Већ су тјешке кљетве ђевојачке Нит' се могу опростити мука
Које су ме младе проклињале, Докле траје на јаглуку кука
Јаглук вјезле, а Јована кљеле Њемогу се опростити рана.
Проклињућиј; вако говориле : Докље траје на јаглуку грана."

28
1. Тако се свака врста повторава.

Преписана је од ђевојке Смиље Тодоровића из Прњавора окр, шаб. бив. среза мачванског,
а сад подцјерског.

46.

Прјело Хасан пашинице.

Прјело купи Хасан Пашиница Докле скухам господску вјећеру"


Долама азун, долам, У млаџега поговора нејма
Алћик ми се Султа Саја меди Како ћула Мејруша дјевојка
Омер-мер, аћи ђулери Суде врзе, а вржину узје
Бре, бре, бре, Тје отиде под гору на воду
Хајд на пенђер дилбере!1. А под ону високу планину.
Прјело купи Хасан пашиница Како дојџе под гору иа воду
У Травнику краљевоме граду И натоћи студјене водице
У Травнику на рјечици Лашви Те ми појџе двору бијеломе,
А под оном високом планином Ал изљезје Цјетар харамбаша
Под Влашчем хајдућком планином, Из Влашића високе планине
Да како се госпа састарала Как' изљезје Мејришу ујити
Састарала за прједиље младе Ујити је за бијелу руку
За прједиље цуре неудате. Па јој курва хајдућкиј бјесједи:
И за прјељце момке нежењене, "Ој Мејруша, зар си још код мајке!
Што пјевају цурам под пенђера. Зар још носиш златне гајтанове?
У двору јој капи водје нејма Зар још носиш дувак и прјевјезак
А камо ли сваке џаконије, Јер те њеје удомила њена?"
Што ми прјељци прихватају душе Како курва хајдук харамија
Кад сустану од пјесана прјелских. Како реће на мах да обљуби
Кад се прјело бјеше сакупило Да обљуби лице у Мејруше.
И од пјесан кад се уморише. Моли му се Мејруша дјевојка
Тад зајиска Мејрима дјевојка Моли му се и брати ми га!
Тад зајиска водје и шјербета, „Њемој Пјеро жив ти био драги
Млади Уса сладке мједовине. Жив ти био ко ти најмилији."
Тад се госпа за захир сјетила. Пјера њојзи рјећцу проговара!
На мах викну Мејриму дјевојку "Моја Мејра за ме најмилија"
На мах викну и Мејри подвикну! То изрјеће Мејришу одвједе
„Хајд Мејруша за гору на воду Одвједе је у планину пусту
Тје доњеси студјене водице Покрсти је па је вјенћа за се.

1. Тако свака врста повторава се.

Овако пјевају Срби Мухамедове вјере на својим прјелима и сјељима, само је у њих и
хајдук, ваљах бива, баш ћисти турћин, а њеје влах. Ову пјесну пјевају по свој Босни, Ерцеговини,
Старој Србији, Албанијама и Маћедонији, па и у сјевјерном дјелу Тесалије Срби Мухамедове
вјере. Свуда је један и исти обићај у Срба све три вјере, само што Римокатолици имају мање
пјесана и у свакој мјешају свог Иву и Марију. Прјеписана је од Стане удовице. Овакву исту
казала нам је Савка из Скадра и послао г. Василије Јанкович из Ваљева ућитељ, а ма много крачу.

47.

29
Момак без рода и Морава.

С оне стране обале Нико момка да ожали.


Бела дудо обале Да је момку свој бабајко
На Морави плаовној. За дан би му гласе чуо
Ди девојке платно беле За други му долазио
Бела дудо платно беле. А за треће момку дошо
На обали плаовној. Лепо момка саранио:
Ди девојке платно беле, У борове тешке даске
А невесте ђерђев везу. Са грмовом поклопницом
Млади момци коње трчу И грмовим вељим крстом.
Спремају се рату и Крајини Да је момку своја мајка
Спремају се крвавој години. За дан би му име чула
Млади момци говорили А за други долазила
Међу собом сетовали! За трећи би оплакала
„Дај нам боже војевати Оплакала свога синка,
Млоге реке пребродити, Ал је момку мајка туђа
Ал' Мораве не бродити. За годину гласа чула
Морава је пловна вода За другу је разабрала,
Синоћ момка занијела, А за трећу на гроб дошла,
А јутрос га на брег баца. Ал' по момку трава никла:
Нико момка да сарани, Детелина до колена
Нико да га у гроб спусти Чемерика сврх човека."
Нико труњу да направи

48.

Попадино прело и Рада.

Попадија прело зове Сво је прело одиграло


У ту среду по вечери, Одиграло коло прелско,
Да јој прело пређу преде Ал' неигра бела Рада
Попадији и себика. Веће седи пређу преде.
Све су преље рано дошле Сво је прело кући ошло,
Све девојке неудате Ал' неоде бела Рада;
Све ми друге јаранице. Него оста пређу прести
А прелџије још раније Пређу прести песму певат'.
Све ми момци нежењени Кад се прело сво разиђе
Све другови и јарани. Само оста бела Рада.
Сво је прело рано дошло Њу ми зове младо ђаче
Ал' не дође бела Рада Младо ђаче пошин синче:
Бела Рада јединица. „Хајде Радо да спавамо
Сво је прело пређу спрело Да спавамо сладка санка!''
Сву ми пређу до по ноћи Ал' говори бела Рада!
Рано прело све спредило, „А јадно ми то спавање
Ал' не спреде бела Рада. Кад ја нисам још опрела
Своје пређе и предива. Мало пређе кудељине
Сво је прело вечерало И још мање ћетенове.
По поноћи рано било, Кад то зачу бело ђаче
Бело ђаче младо лудо.
Не вечера бела Рада. Оно ђипи те опреде
30
Те опреде обе пређе И оману премамљиву.
Кудељину и ћетену. "Хајде Радо да легнемо!"
Опет вели бело ђаче: "Ајадно ми то легање
„Хајде Радо да легнемо Кад ја немам шта под гдаву"
Да спавамо сладка санка!" Ђипи ђаче те довати
Ал' говори бела Рада: Материну подглавчину
„А јадно ми то легање Подглавчину подушину
Кад ја нисам вечерала." Ону грдну јастучину.
Ђипи ђаче те постави "Хајде Радо да легнемо!"
Те постави ту вечеру "А јадно ми то легање
Сваке тура ђаконије. Кад се немам чим покрити."
„Хајде Радо те вечерај." Ђипи ђаче те дохвати
„А јадна ми та вечера Материну губерчину
Кад ја туне соли немам." И мајкину шареницу
Ђипи ђаче те дохвати Још сувише веленчину.
Ту велику сланичину. „Хајде Радо да легнемо"
"Хајде Радо те вечерај!" Ал' говори бела Рада:
Седе Раде вечерати "А јадно ми то легање
Бело ђаче у њу гледат. Бела зора заплавила
Кад је била вечерала Јарко сунце огрејало
Њу ми зове бело ђаче Краве ручу да се музу
Бело ђаче пошин синче; Телад ричу да се доје.
„Хајде Радо да легнемо! Ти јаганци да сисају
Да спавамо сладка санка." Беле овце да с' пуштају
"А јадно ми то легање, У тог поља на ливаде.
Кад ја немам шта прострти." С богом остај бело ђаче
Ђипи ђаче те дохвати Бело ђаче попадино
Материну поњавчину Попадино и попово."
Простре Ради по травици Оде Рада певајући
По травици детелици Бело ђаче тугујућиј.

Од г. Василије Јанковића учитеља из Ваљева послане ми, а од кога јих је он преписао види даље.

49.

Невијера у ђевојци у момку двије.

Приједи вијези ђевојко Синоћ сам га виђела


Приједи вијези душице Тамо доље у пољу;
Моја бијела Ружице! Вађах коња на воду
Удаћу те за брата ногу за ногу
За мог брата Божура Те ми лупи о земљу.
И вијећиј је од мене Испаде му марама
И љевшиј је од мене Из тих бијелих њедара,
И од мене и тебе У мара ми јабука
Моја драга Ружица! У јабуци невијена,
Ал' бијешједи ђевојка У ђевојци невијера.
Она вита Ружица: У момчету и двије
„Шућ' не хвали Ружице Да га сам Бог убије."
Твојег брата Божурка
31
50.

Санана снаха.

Ова се опијет пијева пијесмица на пријелу или боље да речем на сијелу, кад зими ђевојке
приједу у кућама. Пијевају је да неби задријемале.

Пијевац пијева на прагу Тој свијекрви витицу,


Зове снаху санану. А ђевијера ћерала,
Овако јој бијешједи; Пријеко девет плотова.
„Устан снахо санана Кад га стиће нијеможе.
Устан снахо полена. Онда њијему говори:
Свијекрва је устала „Мол' се Богу ђевијере!
Три вријетена опријела, Што су плоти високи.
И четврто почијела. Да би тебе стигнула
Свијекар кућу обрисо Кожу бих ти дијерала
Ђевер воду донио. Однијла на пазар
Тад устаде снашица Па из грла викнула:
Тад устаде санана. ,Пошто кожа бивола
Колико је санана Јединога ђевијера."
ТОЛИКО је срдита. "За двије паре и динар
Пијевцу ногу пријебила И сувише бадава.''
Свијекру браду чупала.

51.

Гором језђи Вуче самоуче.

Ову пијевају цуре на пријелима кад хоће да дирају скупљене око њих момке. Окљен су ове
пијесме, обично на пријело ђевојкама могу долазити момци који су само род, као браћа, првиј,
другиј и т.д. братучеди, а остали свијет не. Напротив окљен су оне горње пијесме долазе и
познаници.

Гором језђи Вуче самоуче Кад то зачу прелијепа Јања.


Гором језђи, а гори бијешједи; Па облачи руво невијестачко,
„Благо теби, о горо зељена! А на руке девијет прстијенова,
Кад ти нијемаш од срца порода. Пак се покри станболском шамиом.
Сам ја нијемам од срца порода А узима од злата маштраву
Само Јању и Јанину мајку. Пак отиђе за гору на воду.
Јању проси Периша војвода Кад је била за гори на води.
Ја је дајем, и мајка је даје. Ал' за гором Периша војвода
Јања нијеће Перишу војводу." Су његових тридесијет другара.
Јањина се мајка разболијела Њему Јања до земље се клања
Од главице тијекер навалице, Периша је за руке увати
И срдашца вијелике болијести, Па јој ријече тихо поносито!
Па је мајка Јањина зборила: „Шједи доље лијепа невијесто!''
„Да је мењи Јања мушка страна! Шиједе њему Јања уз колијено.
Отишла бих за гору на воду Пита Јању Периша војвода:
И донијела ладне воде мајци." „Ој бора ти лијепа невијесто!
32
Од кога си рода и плијемјена?" Вијеликог рода госпоцскога.
Њему Јања тихо одговара; Али кад су на разтанку били:
„ „Ој бора ми, Периша војводо! Извадио Периша војвода
Ја сам шћијерца Вука Горјанина, Извадио стотину дуката
А снашица Бана Маријана, Те јих даје прелијепој Јањи.
Вијерна љуба сина му Драгана."— Кријенули се горе уз планину,
тада Периш друшству говорио: Кад су били гори на подножју
"Зават' те јој воде у маштраву Тада Јања јаглук извадила
И изпрат' те пријеко горе чарне Пак га даје Бану Милутину
Рад хатара Вука Горјанина Давајућиј Бану бијешједила!
Рад љубави бана Маријана "Чух ли мене Бане Милутине!
И његова сина Драгијана." Ти поздрави твојега ујака
Дружина га била послушала Твојег ујка Перишу војводу:
Заватила воде у маштрави Утијече му са руке ђевојка
И провијела кроз ту гору чарну, Баш ђевојка прелијепа Јања."
А за љубав рода вијеликога То изријече у поље утијеч.

Од г. Светозара Поповића учитеља из Ивањице, а од ког јих је он пријеписао пошље ћемо


казати. Овђе морамо само то ријећи да су ово пијесме старовлашке.

52.

Болна сум мајко ће умрем.

Болна, сум, болна, мајко ће умрем Кисело благо, мајко, јаблко.


Болна сум, болна, мајко ће умрем, Од три године, мајко скинати
Пушчај да, пушчај, мајко да умрем Од три године, мајко, скинати.
Пушчај да, пушчај, мајко да умрем. По месечина, мајко, крадени
„Пушчам да, пушчам, ћерко полудо По месечина, мајко, крадени.
Пушчам да, пушчам, ћерко полудо," В зетовски риза, мајко, врзањи
Да ми донесе, мајко, поноде В зетовски риза, мајко, врзањи.
Да ми донесе, мајко, поноде. В девојкин ковчег, мајко, чувани
Кисело благо, мајко, јаблко. В девојкин ковчег, мајко, чувани.

53.

Калино вино црвено.

Калина вино, Калина вино море Заспало ти је то момче


црвено, црвено!1. На бара камен на рид то
Заспало ти је момче то Ту проминаје винари
На бара камен на рид то. Винари доњо Дебрани.
Ту поминаје винари Дебрани живи хајдути
Винари доњо Дебрани. Краднаше сабла момчета
Дебрани живи хајдути. И даваје то му ханџија
Украдна кона убавог За лута жлта раћија.
Убавог момка младога, Калино вино румено;
Ја однеше го на хана Заспало ти је то момче
Дадоше кона ханџији На бара камен на рид то.
За лута жлта раћија. Ту проминаје винари.
Калино вино румено! Винари доњо Дебрани
33
Дебрани живи хајдути. То момче младо убаво.
Убише момче младо то. Земи се друго до тебе
Земише жлти дукати Шјо с тобом седи на предки
Тог момка младог убавог. На предки ваши попредки.
Не чекај море Калина Из твоје село големо.
Не чекај вино румено

1. Така се пеје по завршетка.

54.

Месечина неврудо.

Месечина, море, неврудо У моме су, море, клучеви.


месечина, море, неврудо! На кона, море, трева да даје
Незаоди, море, на к вечер На кона, море, трева да даје.
Незаоди, море, на к вечер. На јунак, море, лице да луби.
Дур да, море, јунак вечера На јунак, море, лице да луби.
Дур да, море, јунак вечера. Да го земе, море, до дома
Кони му се, море, в ливађа Да го земе, море, до дома.
Кони му се, море, в ливађа. Да му биди, мори, та луба
Росна трева. море, напаса. Да му биди. мори, та луба.
Росна трева. море, напаса. Верна луба, мори, убава
У моме су, море, клучеви. Верна луба, мори, убава.

Си те песми су от Стојана Вензенковића мајка Мијачка. Мијачки откуда и где жију ћеме
кажеме на своје место. Сега толко то можеме кажеме, шјо тиа песми попредски.

55.

Сјај месече не заоди.

Сјај месече не заоди И уморна врана коња?


Док недођем до ђевојке Кад ти мени на ум паднеш,
До девојко друга мога Немам мира ни покоја
Друга мога потајнога. Ни у дану ни у ноћи.
Драга ми је већ заспала Док до тебе ја недођем
Док сам дошо на коњицу И на твоју клупу седнем.
Заспале јој плаве очи, А ти душо кад се љутиш
Ал' кад дођо до дворова На менека несретнога.
До дворова моје драге. А ти дај ми десну руку;
Коњ зарза двор за јекну Па лаку ноћ драго моје.
Ал' се трже девојчица, Остај с миром и покојна,
Па кроз сан је говорила! А ја идем двору моме
„Ој јуначе Бог т' убио! Двору моме жалостноме."
Што ми кидаш санке моје У том с' цура разсанила
Санке моје на заранке". И то јој је жао било
Момак цури говорио! Што је драгу говорила:
„Девојчицо душо моја! "Немој драги да се љутиш
Зар ти жалиш санке твоје Ја ћу тебе загрљити
А нежалиш труда мога Загрљити пољубити
34
И на десну руку лећи. Танку пређу ту предућиј,
Тешто зато што сам ти се А за драгим уздишућиј
Душо моја уморила Што га неби до менека
До по ноћи певајућиј На том прелу девојачком.

Ова песма преписана је од Персе Петровића из Сланкамена у Срему, а оваку исту чуо сам
да се пева и у Банату, Бачкој и Славонији. Но ове су друге још мало оштрије у љубави, којом се
показује стање народа, па јих за то нисам овде ни ставио.

56.

Опет смрт Јове јединца у мајке, ама из Старе Србије од Љесковца. Преписана од баба
Језде Митровића.

Занеможе јединац у мајке "Остави ме моја стара мајко.


Занеможе тај младић Јоване Све је мени слично и обично
Нити жењен, нити ми је верен. Обична ми кућа без пенџери
Занеможе у пресвету Петку, Без пенџери и без тог слемења.
У пресвету Трновску ми Петку Меко ми је камење под глава
Свету Петку ту ми србску мајку. А сладка ми та зелена трава."
Разболе се у свету Недељу. Сеја брата често понодише
Боловао девет годин дана Понодише сваког божјег данка
А да тешку болест боловао: Сваког дана и сваке ноћице.
Кроз кости му трава проницала, Сваког сахата и сваког минута
А кроз месо жара и коприва Понодећиј со брата говори!
Жута боца и то бело трње. "Брате Јово сејино златије!
Кад је била девета година Је ли теби слично и обично,
И десете седамнајес дана, Је су л' тешке даске јаворове,
Умре Јова жалостна му мајка Је л' обична кућа без слемења
Умре Јова те се једном смири. Без слемења и без тих пенџери?
Жао мајки Јову укопати, Је ли меко под глава камење,
А сестрици брата опремити, Је ли сладка та зелена трава,
Већ га носе у зелену башту Је ли тешка та земљица мрка,
У зелену башту под неранџу. Је ли страшно без сунашца светла
Оставише Јову не копата Додија л' ти дажда без престанка
Не гребена и непогребена. Је ли ладна снежна леденица,
Често мајка Јову поођаше Леденица со та стужавица
Поођаше Јову понодише: Што те бију зими без престанка?"
У години свакога месеца Мртав Јово из могиле збори:
У месецу та свака недеља "Селе моје једино у мајка!
У недељи сваког божјег данка. Остави се мртвога Јована
Понодећиј Јови говорила Ох Јована, брата јединога'.
Со сузама и со напевкама: Обична је кућа без слемења
"Сине Јово јединац у мајке'. Без слемења и без ти пенџери.
Јели теби слично и обично Нису узке даске јаворове,
Је л' обична кућа без пенџери Мекано је то студно камење
Без пенџера и без тог слемена? Сладка ми је зелена травица,
Је су л' тешке даске јаворове Није тешка та црна земљица,
Је ли мек камен тај под глава Није страшно без сунашца јарког
Је ли горка та зелена трава?" Нит' досадна дажда без престанка
Мртав Јово со мајка говори: Нити ладна снежна леденица
35
Леденица и та стужавица. Колико је на јаглуку жица
Што падају целу зиму сејо. Толик нек је на Јовану вика.
Ал су тешке сузе девојачке. Нека виче зграновитим гласом,
Што су мене у недељу клеле, Боловао за девет години
Колико је у Љесковац врата Боловао па ји преминуо.
На свака сам врата долазио Већ поздрави моја мила сејо
И на свака веру оставио Поздрави ми сву ту моју браћу
Свака вера мене је убила Нерођену, као и рођену :
И довека убивати ће ме. Ко се гледа нека се узима.
Што су мене те девојке Ко се неће нек се ненамеће
У јаглуку у везеном лугу Намештница магла пред очима
Везућ јаглук Јову проклињале: Суђеница сјајна месечина,
Колико је на јаглуку грана У јесење те ноћи тамнинке
Толик' нек је на Јовану рана. Кад с невиди ништа по ноћима."
Колико је на јаглуку куба Тако Јово сеји говорио
Толик' нек је на Јовану мука. Говорио па је и престао.
КОЛИКО је на јаглуку веза Умре њему та сеја рођена
Толик' нек је на Јовану свеза, И умре му остарила мајка.
Све самије веза со горопади.

Оваку сам исту песму преписао био од Јоке Сарајевке, но је не у врсти због тога, што ми
се ова боље допаде.

57.

Омер и Мејрима.

Двоје ми се младо загледало Што остави мене њежјењена?


Јади моји младо загљедало! А да Бог да и божији свјеци
Жалост моја младо загљедало, Божи свјетци, Мухамед и Фата:
Дуни вјетре тје ми разби дјерте Што у мајке водицје попила
Дуни ладе тје ми разби јаде!1. То код драгог у сузје прољела.
Омер момће Мејрима дјевојка. Што од мајке дара однијела,
Прјемаљећу у најљевше врјеме То код драгог у јаду дјерала.
Када цавти зумбул и љубица, Што код мајке тог вина попила
Кад с' развија катмер и ружица То код драгог у крви пустила.
Бјела ружа и румјена драго. Што код бабе књиге изућила,
Рјећцу дали да се узјет хоче Тим драгога мртва проућила.
О Митрову дану јесјењему Што од брата грљења добила
Када сазри зумбул и ружица То у драгог грџења прјењела.
Када сазри катмер и љубица. Што од сјеје његе однијела
Ал' дјевојће њевјерно бјејаше То код драгог стјегје прјенијела."
Удаје се о Илину дану. Ње је прошло ни њедјељу дана
Када сазрје жито и шјеница. Разболи се младо ожјенито
Љуто куне Омер момће младо Ње љежа ми ни њедјељу дана,
Омер момће младо њежјењено. Тје умрије жалостна му нена.
Љуто куне Мејриму дјевојку, Остадје му млада удовица.
Љуто куне грџе изговара: Удовица та млада Мејрима.
„Ој Мејримо, моје добро драго, Порућује та млада Мејрима
Ој Мејримо у ето злијех часа! Порућује Омер момку младу;
Што погази своју рјећцу вољну „Е мени, к мени младо нежјењено,
36
Е мени, к мени моје старо драго." „Дојџи драги, дојџи душо моја!
Ал' бјесједи младо нежјењено : Зрјела крушка боља од њезрјеље.
„Њечу боме млада удовице Бјело лице њеје обљубљено
Што че мени крушка нагрижјена Ћисто злато у ватри се види."
Кад ја могу и ћитаву најчи. Али Омер Мејри одговара:
Што че мени лице обљубљено „Иџ' отољен луда удовице!
Кад га могу нељубљено најчи. Кад су твоје оћи за ме биле
Што че мени злато издјерато Ондај њеси ни гљедала на ме.
Кад га могу недјератог њајчи." Сада моје оћи за те њесу."
Опјет њему млада порућује:

1. Свје се припјевају после сваке врстице.

358.

Мајка и Иван.

Будила мајка Ивана Толико крви прољела.


Будила па му зборила; А моме ђоги благослов:
"Устани сине Иване! Колико дана бјез мене,
Твоје се драго удаје Толико траве појео.
И тебе зове на свадбу. Ђого че мени долазит'
И твој се ђого продаје Ђого ме оставит нече.
И твоје сједло злачено Још бољи ђого и вјечиј.
И твоја узда кичена Сједло чу добит у боју
И твоје рухо вјезјено Узду ми драго доњети
И твоје свјетло оружје! Још бољу окиченију.
Устани сине Иване! Рухо че рувар порјезат
Устани једин у мајке!" Свје једно с њебом једнако.
Иван јој тихо бјесједи! Остав' ме мајко да спавам
"Остав' ме мајко да спавам Санак ме јако ломјаше,
Санак ме страшно ломљаше, Е санак налик на самрт."
Остав' ме мајко мајћице. То рјеће Иво млаџани
Њека се драго удаје То рјеће тужан умрије.
Од мене јој је благослов; Мајка га љепо сахрани
Колико љеба појела, Виш' гроба воду извједје
Толико јада подњела. Ниж' ногу борје засади
Колико воде пропила, Са југа грабље и липе
Толико суза пољела. Сјевјера брјезје јадике.
Колико вина пропила,

Ове су пјесне прјеписане од удовице Стане из Зворника, а пјевају се по свој Босни и


Ерцеговини и осталим србским крајевима

59.

Сеја Иванова.

Бол болује сеја Иванова Рђав данак у Пресвету Петку.


Бол болује три године дана. Свету Петку недељину мајку.
У рђав се данак разболила Ива братац сеји бесидио!
37
"Болуј сејо немој умријети" Сувих шљива са сирових грана
Сеја тијо брату одговара! С мора смокве из Мостара грожђе
"Бог ми брате ваља умријети Жутих гуња на миду куваних,
Ја сам Богу тишко сагришила Жутих гуња из Прилипа града.
Сагришила драго оставила Шивтелија из Једрене града
И другога драгога уиела. А љишњика из Лисковца града,
Ја т' немогу брате приболити." Жута граха из Бобије града
„Болуј сијо немој умријети Пољубаца са врилих усташца
Братац ће ти казивати драгом. Циљебнице од србске крајине
Кажи драгом кад ћеш умријети Бистре воде ка сузе цурине,''
Он ће теби грихе опростити А ма сија брату неприболи
И слађане понуде донити. Виће умре под тишким прокљићем.

60.

Разболи се Маре.

Разболи се Маре Укопај ме брале


Разболи се Маре Код Ивина стана.
На мајчином крилу Код Ивина стана
На Мајчииом крилу Ди но Ива спава
Еј болан Маре еј!1, Код билих оваца,
Питала је мајка: Кад се Иво буди,
„Што је теби Маро Нека Мару љуби.
Што те боли ћерко?" Кад се Иво прине
„Мене боли мајко Нека стадо крине,
И срце и глава." И Мару ожали:
Ал' говори мајка: "Душо, душо Маре!
„Мориш ли ми Маро Рано ти ми умре.
Приболити јада?" Рано и прирано.
„Не могу ти мајко Ком Иву остављаш
Приболити јада. Кому ли поклањаш?
О преми ме мајко Да ли ладну гробу
Накити ме снахо, Или живу робу?
Ожали ме сијо. Кажи збори Маре
Одниси ме бабо, До вика зборила.

1. Све се ове врстице повторавају после сваке врсте.

61.

Иво гледа у селу дивојку.

Иво гледа у селу дивојку „Сине Иво једини у мајке!


Иво гледа три године дана, Немој Иво из села дивојке
А мајка му недаје дивојке. Бољом ће те ожинити мајка
Иво гледа шист година дана Бољом сине а и богатиом
А мајка му и опит недаје. Богатиом и липшом од Маре."
Иво гледа девит годин дана Опит Иво не хоће дивојке.
А мајка му и опит недаје. На зор мајка ожинила Ива
Па Ивану тијо говорила: Назор Иви давала дивојку
38
На зор Иву у тријема свила „Ој дивојко, шћирко материна.
У тријема у нове појате. Ој дивојко, ја каква си липа!
Неће Иво у нове појате Али ипак ниси срцу драга,
Вићер оће на горње чардаке Моме срцу тужном и чемирном,
Мајка шаље у нове појате. Ка но што је плименито Маре.
Ал' се Иви ино немогаше Од Маре си и виша и липша
Ходи тужан у нове појате. И вићега рода господскога
Ти послуша своју стару мајку. Богатија рухом дивојачким,
Иво сио на златне скрињите Али опит ниси срцу драга
А дивојка на лаке сипете, Ка но што је плименито Маре.
Тад говори младожиња Иво: Ој дивојко моје несуђиње!
„Ој дивојко. моје несуђиње! Не суђина и још нељубљина!
Не суђиње моје нељубљиње Нељубљина и немилована!
Не љубљино и неогрљино! Поздрави ми моју стару мајку
Довати ми бисирну тамбуру И поздрав ми по селу јаране:
Довати ми сидафли шаркију. Ко се глида нека се узима
Да растирам јаде и чимире." Ко се неће нек се ненамиће
Дивојка је рода господскога Нек нељубе што узит не могу
Господскога рода плименитог. Што немогу и што нећу драга.
Довати му ситне танбурице. Што глидају нек неостављају;
Узе Иво те танке танбуре Јер су тишке дивојачке клитве
Ти удари у ситне шаркије, Кад уздахне до Бога се чује
И попива танко гласовито. Кад заплаче и Богу је жао
Ситно куца младожиња Кад зајица драгом Богу тишко
Иво Ситно куца а тање попива, А ка мо ли у силу јарану.
У писни је вако говорио : Кад јаокне од Бога одјикне,
Сада мени моје Маре вели: И то ћеш ми поздравити нену
„Сад мој Иво било грло грљи." Нек' м' обуче ланану кошуљу
Ни сам Маре живота ми мога Што ми Маре у милости дала.
Живота ми и мога и твога Нек опаше црљина појаса
И умрићу грљити га нећу. Тог црљиног свиланога паса
Сада мени моје Маре вели; Што ми Маре у радости дала.
„Сад мој Иво црне оке љуби." Нек навуче визене чарапе
Нисам Маре живота ми мога, Што ми Маре у висељу дала.
Живота ми и мога и твога И то ћеш ми поздравити мајку:
И умрићу пољубити нећу. Виш куће ми дрво ирговане
Проговара винчана дивојка, Нека зовне два млада пилара
Проговара жалостна јој мајка: Нек припиле дрво иргована
„Ој Иваве шинула те гуја! Нек од њега носила начине.
Скинидер ми дувак и вијерак. Кроз носила пирчин прочишљају
Да ми мало моје лице дане Што ми га је одгајило Маре.
Давно су ме синоћ заклонили Чишљајућиј чишљом од вилдиша
Изгори ми лице и ланите А китићиј питомом ружицом.
Нек изгору на живоме огњу." Ој дивојко. моје несуђиње
Скочи Иво са криње на ноге. Несуђиње и не миловање!
Ти јој скиде дувак и коприну Запали ми у свитницу свићу
И коприну са вијерем лаким. Па износи прид чардака била
Ну да видиш лица у дивојке Нека ми се мојој мајци види
Сину лице ка сунашце јарко Нек се види коло наводити
А грьоце кано мисец сјајни. И сестрицам писам напивати.
Ондар вели чилебија Иво: А чу ли ме несуђино драго!
39
Приклињем те Богом јединијем Била дана и сунашца јарког
И троицом свитцем понајвишим! По земљи се ногом нешитала'"
Непушт' гласа до бијела данка Одговори липота дивојка
Непушт' гласа ти не казуј јада Одговори диво госпоштине:
Грдних јада и мојих и твојих „Да чу ли ме мајко Иванова!
И Марије моје драге златне. Некуни ме не уклила себе
А и моје несрићнице мајке Некуни ме шинула те гуја.
И сестрица црних кукавица." Тебе једна, а мене четири.
То изусти чилебија Иво Што си на зор ожинила Иву
То изусти а душицу пусти. Што си своју огришила душу
Ну да видиш господске дивојке Што му ниси Марију довила
Упали му свићу у свитњику Ти би жив ти освануо Иво,
Ти га носи на чардаке клите. А овако ни мени ни теби?
Да се види мајци наиграти Вић је тебе поздр'авио Иво!
А црнијем сијам напивати. Доведи дер два пилара млада
Другу ужди у свићнака митну За кућом му иргован спилите
Па га митну чило главе мртве И од њега носила правите.
Чило мртве главе Иванове. Кроз носила пирчин прочишљајте
Она ћути као камен сињи Што но га је Мара одгајила.
Тако ћута сву ту драгу ноћцу. Чишљајућиј чишљем од вилдиша
Кад у јутру јутро освануло А китићиј цвитом од ружица
И то сунце јарко огријало. Од ружица билих и руминих,
Коло води мајка Иванова Да јој Иво буде, ка ружица,
Коло води, колом заљуљује Ка ружица била и румина.
Као вихор том гором стрмином. Обуци му ланину кошуљу
Коло води до нове појате Што но му је у милости дала.
До појате Ивине ложнице. Опаши му паса црљинога
Ногом бије удриће је гуја Што но му је у надижди дала
Па овако бурно говорила: Да је неће оставити Иво.
„Нуто Иве, нуто завитина Обуци му визене чарапе
Колико се синоћ заклињаше Што но му је у висељу дала
Да нивесту обљубити неће, У висељу и у радовању
Мало му је тамне ноћи било Да је неће оставити Иво
Вић он љуби младу по сунашцу Него с њоме младом винчати се."
Не стиди се и несрамоти се Кад то зачу Иванова мајка
Завитина голема Ивана. Она писну као гуја љута
Опит мајка колом пољуљује Као гуја шаран комињача,
А ћирке јој писне припивају А систрице у глас закукаше
Ти виселе кићене сватове. Ка но двије црне кукавице.
Опит лупа, ногом у та врата, Закукаше ка но кукавице
Док се нису врата изтавила, Приврнуше ка но ластавице.
Из баглама кова челичнога Визак визла плименита Мара
Изтав'ше се биочузи кругли. Под орахом тим дибелим ладом
Кад изстави на појати врата Под орахом у зелиној башти.
Ал јој мртав у кривиту Сачула је Иванову мајку
Иво Онда вели Иванова мајка И сиетрице црне кукавице
Својој милој снаји несуђиној: Сачула је па се ужаснула
„Ој дивојко ујила те гуја! Ужаснула а и припанула,
Што је мртав у кривиту Ива, Ти побиже у дворе бијеле.
Што си мени уморила Иву? Брзо пође брже двору дође
Била дана данас невидила Ти казује својој старој мајци
40
У жалости мајци говорила: „Богом браћо, Ивини сватови!
„Витар дува моја мила мајко Причикајте и моју Марију
Витар дува зао глас донисе Докле мајка оприми Марију.
Реко б' кука Иванова мајка Двоје су се млади миловали
Иванова мајка и сестрице." Виру дали да се узит хоће
Ал' јој мајка тужно одговара И обоје за себе умръли
"Ћути Маро мук те замукнуо. Иво драги за Марију драгу,
Некука ти Иванова мајка Мара драга, за Ивана драгог."
Иванова мајка и систрице Носиоци за Бога примили
Вић ти твоја хоће прокукати" Очекаше остарилу мајку
Ал то Маре хаје и вехаје Остарилу ту Марину мајку
Вић ми мајци смутно говорила: Докле мајка оприми Марију.
„Ал' чух ли ме саморана мајко! Заједно јих у гробље однеше
Саморана биз чида јидиног'. У једну јих раку закопаше.
Послушај ме данас на послидак Кроз даске јим саставише руке
Окупај ме и очишљај нено. А у руке визене јаглуке
Јоште данас па више никада!" У јаглуке зелине јабуке
Тако Маре мајци говорила, Нек се знаде да су се волили.
А мајка јој кроз смиј одговара: Нељубљени у гроб се спустили
„А ћути ми моје чедо драго! Не љубљени и немиловани:
Ја помишља е је умръо Ива Нек се руке бар мртве саставе
За Марицом својом виреницом. Кад се живе саставиле нису,
Није умръо, него с' отргнуо, Окринуше једно другом лице
А од своје остариле мајке Нек се мртви на гледају лица.
Те му кука остарила мајка Кад се живи ненагледаше га.
Што је неће Иво послушати Поклопницом једном поклопише
Што он неће љубити дивојке Поклопницом тим билим мрамором
Што му мајка синоћке довела; Два биљега виш ње назначише
Вић ти иди на горње чардаке Два биљега и до две прилике
Ти изниси од свиле кошуљу Од истока и од тог запада
На кошуљу од злата рукаве Да се знаде и да се познаје
И са њоме киту од долина. Да је мушко и женско прид њиме
Сад ће доћи Ивине званице, Са истока женска је прилика
Те ти даруј Ивине званице, Са запада нек је мушка драга.
Не би л' Иви срце одолили." На биљегу ударише знаке
Ал' говори плименито Маре: Ударише колутове свете
„Неодоли моја стара мајко И мисеце те знаке самртне
Неодоли од сад па до вика. Окринуте како Господ рече.
Ја га мајко одолит немогу, Навалише тишку поклопницу
А ти мога прижалит неможеш Поклопницу ка кућу високу.
Као и ја срца мога Јове: Нек се знаде да зајидно живе
Него могу још горе разболит!" Под камином кад у кући нису.
Истом они у ричи бијаху, Чило главе воду извидоше
Ал' ето ти Ивиних сватова Ниже ногу воће засијаше
Мртва Иву на носилам' носе. Од сивера клупе саградише
Кад то виде плименито Маре А од југа борје засијаше
Одмах мртва на, земљицу пала. Око борја липе миришљаве
Како паде више неустаде. А до липа грабље и јасиње.
Тад закука липе Маре мајка На могили траву засијаше.
Љуто кука братими сватове А потрави цвиће свакојако.
Носиоце мртвога Ивана : Понајвише невин и ружицу
41
И божурак мушко цвиће красно. Ко је младић нека се накити
Ко је болан нек по трави лиже Свакојаким тим цвићем шареним,
Ко је жидан нека воде пије Понајвише тим невином жутим.
Ко је гладан нека воће ије Нек невине љубав у младима,
А ко трудан нека, одпочине. Као што је у Иве и Маре.

Ове су писне приписане од дивојке Стане Бирчанке из Суводоња у окр. ваљев. срезу
подгорском. Могу овди казати, да баш није сасвим чисти овај и баш оваки говор, јир је помишан
са говором србским који миња h старосрбско у чисто е. Сама Стане говораше ми биз икакво
правила и у мисто h па и онди ди се увик чује е. Ја митну ове писне и друге њене овако
непритерујућиј ни у чим само ради тога да се види, да у нас наш језик није ни мало обрађен.
Осим овог, као што ћу рићи на другом мисту, ово је старији говор тог миста и његове околине, а
сад иде мишовито и дивојко и девојко, и лепо и липо, и бело и било и т.д. Све се мишовито
употрибљава како која пивачица хоће. Старији је говор, који је говорио и у мисто мишовитог
данас и и е, а старо-србски или црквено-слав. h, изумръо, кад су се у вриме аустријских бојива са
Турцима, досилили овди Бирчани и остали, који су говорили у мисто дивојка дјевојка а и ђевојка,
у мисто липо, љепо а и лијепо и т.д.

62.

Пијесме сијеђељачке.

О језијеро сво зелијено, На соколе тиће оштрије,"


Наоколо изкићено. Ђевојке му говориле;
По сриједи позлаћено. "Наш соколе сиво перје
По позлати коло игра Наш соколе оштра тицо!
Само коло ђевојачко. Јаријебицо ластовицо
Виш кола се соко вија. Ластавицо витка тицо!
Ђевојке га себи маме. Када грожђе зријело буде
Што га оне себи маме, И само ће опадати;
То се соко више вија Као клијетве у јунака
И тада јим проговара: Првог дана по састанку
„Ој голубе, мој голубе! Када виђу бијеле цуре
Кад малине зријеле буду Бијеле цуре не удате
И саме ће опадати; И ђевојке њевијенчате.
Као сузе ђевојачке, И кад буду прво вече
Прву вечер у душеку, Прво вече по вијенчању
На свилијену јаглучићу У мијеку душечићу
На јастуку под јорганом. На свиљену јаглучићу
Када но ми пиле моје Јаглучићу јастучићу.
Њијежне груди непокрију. Бијелих руку разширијених,
Комарник је ваша коса Комарник је ваша коса
Да не падне на нас роса Да не падне на нас роса."

63.

Јока на боци.

Јока шједи на боци У турунџи папучи


У зелијеној алаџи У ибришим тканици.

42
Одтуђ иђе млад јунак Да ми шијеће по бостан.
У гуњићу крџалија Да му бијере ђулистан.
У опанци свињели Да му мијеће под јорган.
У вермијену моралији. Да ђевојве долазе
Оће момче јабанче; Да му јорган облазе.
Да јој купи нануле.

64.

Петка Бугарка,

Петка ти, Петка ти црна Бугарка На моје, на моје, момче узица


Петка ти, Петка ти црна Бугарка! На свако, на свако момче модар мач,
Што ми се, што ми се цвијећем На моје, на моје, јаде бритвица.
некитиш ? У сваког, у сваког, момка сто дукат,
Петка ми, Петка ми црна говори; У мојег, у мојег, јада ни паре."
„Нећу се, нећу се, више китити. Кити се, кити се, црна Бугарко
Синоћ сам, синоћ сам била на Кити се, кити се, жути невијене
свадби Нека ти, нека ти, срце невијене
Гледала, гледала јаде с очима: Твоје је, твоје је, момче за тебе.
На свако, на свако момче фино-фес Ни боље, ни боље, момче од тебе,
На свако, на свако, момче, калпаче. Ни гора, ни гора, Петка, од њега.
На моје, на моје, јаде шубара. Нашло је, нашло је, шило огнило.
На свако, на свако момче долама, Петкана, Петкана, црна Бугарка.
На моје, на моје, момче кошуља. Нашла је, нашла је, црно Бугарче.
На свако, на свако, момче јаздија, Каква је, каква је Бугарка,
На моје, на моје, јаде хаљина. Такво је, такво је, Бугарче.
На свако, на свако момче те чизме, Обоје, обоје земље Бугарске
На моје, на моје, јаде опанци. Обоје, обоје, једног завичаја.
На свако, на свако, момче тај појас Једнога, једнога, рода бугарског.

65.

Болан Јово у гори.

Болан Јово по гори ходио Колико је на јаглуку кука


На виту се јелу наслонио Толик' Јова допао нам мука.
Те је витој болан говорио: Колико је на јаглуку веза
»Вита јело мене боли глава." Толик' нек је на Јовану свеза
А вита му јела одговара: Колико је на јаглуку жица
„Нек те боли, непреболела те Толик' Јово допао модрица.
Неболи те са мене Јоване Колико је на крушсци крушака
Већ са трију у селу цурица Толик' Јову згодило пушака.
Које су ти везен јаглук дале Што превари у селу девојке
Јаглук дале у јаглуку клеле: Што превари ујела га гуја
Колико је на јаглуку грана Њега једна а њих деветере."
Толико је на Јовану рана.

66.

Дарови преварене девојке.


43
Предте, предте друге моје. Окружила од свег је одвојила
Предте друге на ме негледајте Од свакога добра и милости
Ја сам себи даре попремила. Понајвише здравља и весеља.
Свекру бабу кошуљу од свиле Моме драгом моје миле друге
Да Бог дао и Богородица: Моме драгом моме вељем војну
Свиле му се кости од болести Спремила сам мрку марамицу
Од болести тешке горопади Кад омркне, да Бог да му даде
И згранила велике болести. Да Бог даде и Богородица:
А свекрви моје миле друге Да омркне а да неосване.
Свекрви сам дара попремила Што ме тужну данас преварио
Попремила чембер и округу Послушао свога старог бабу
Да Бог дао и Богородица; Свога бабу и старицу мајку
Око ње се земла окружила Другу узо, а мени се смеје

Из ваљевског од г. Јанковића.

67.

Ранка крушка.

Узрасла је ранка ми крушка. Плаво цвеће и, поцвеће.


Медена, премедена, Лепо плави лепше цвати.
Шећерна прешећерна Цвати драгу на пенџеру
Ој крушка медена!1, Нека му је лице тако
Под њом седи лепо село Као цвеће што је твоје.
Лепо село девојака Што ми драго то недође
Девојака и момака. На мог прела великога
Селили ми и прелили На мог села превеликог.
Од сумрака до по ноћи, Него оде другој драги
На прелили на селили Другој драги другом прелу
Млогу пређу и плетиво. Ди девојке све дремају
Свака своје даре справља Старе бабе већ кркљају
А Невена песму пева Очеви нам сан бораве
До по прела прерадосну Старе мајке крмељиве
Од по прела прежалостну. Око ватре позаспале,
У радосној драгог хвали Мила браћа умакнула.
У жалостној проклињала. Умакнула другим прел'ма.
Перунико плаво цвећо Сваки својој ошо драгој."

68.

Туђин и свој.

„Дремаш девојко Туђин ме мами „Около жути


Мајкина ћерко! На жуте гуње У среди љути
Дремаш девојко И на лимуне." Около модри
Мајкина ћерко?"1. Какве су ћерко У среди кис'ли.''
„Не дремам мајко Те жуте гуње, Такви је ћерко
Санак ме ломи Те жуте гуње Свакиј туђинко.
Туђин ме мами. И ти лимуни?" Такви је мила
44
Туђинко мили. Срце то твоје. А ја не прими
На уста сладак Поста ћеш ћерко Неверова јој
На срцу горак. Ка жута гуња И не повери."
Споља је гибак Ка жута гуња Одбаци ћерко
У среди једак. И ка' тај лимун. Те жуте дуње
С поља је бео Па ћеш тад рећи. Те жуте дуње
А у срцу едак. „Мајка је права И те лимуне.
Појеш ћет ћерко Истину каза

1. Тако се припева после сваке врсте.

69.

Цар Лазо и љуба му.

Узрастла ми Като злато А што су ти Като злато


Злато ми моје! Злато ми моје!
Бјегигела ло ги го за винова. Ругигу се когиго се смршене?"
У сред града Като, злато Ал" говори Като, злато
Злато ми моје! Злато ми моје!1.
Тог Крушегигевце Лазина. Гогигоспођагига Милица:
То небила Като, злато Неудриме Като злато
Злато ми моје! Злато ми моје!
Бјела ло ги го за винова Могигој гогигосподагигаре Лазаре
Већ то била Като злато Ја сам теби Като злато
Злато ми моје! Злато ми моје!
Бјела ги га ругигужа румена. Дуге путе путовала.
Под њом сједи Като злато Дуге путе Като злато
Злато ми моје! Злато ми моје!
Вјерна ги га љугигуба Лазина. На ту нашу Крајину.
Разчешљала Като злато На Крајину Като злато
Злато ми моје! Злато ми моје!
Русе ко ги го се по плећма. У Лазину тазбину.
Од туд иде Като, злато С тога сам ти Като злато
Злато ми моје! Злато ми моје !
Цар Лаза ги га ре срдити, Така бледа и модра.
Он ми носи Като злато Ја сам теби Като злато
Злато ми моје! Злато ми моје!
Дуги гу га бича у руци. Мушко чедо нињала.
Па увати Като злато С тога сам ти Като злато
Злато ми моје! Злато ми моје!
Веги герну љу гигу бу Милицу. Русе косе смрсила."
Удари је Като злато Ал' говори Като злато
Злато ми моје! Злато ми моје!
Трогаго гостругигуком камџиом. Цар Лазаре љутити;
Ударајућ' Като злато „Није зато Като злато
Злато ми моје! Злато ми моје,
Љугигуби грогигозно говори: Ој Госпођо Милице!
„А што ти је Като злато Него те је Като злато
Злато ми моје! Злато ми моје!
Могигодро лигигице и бледо? Змаје Вуче љубио."
45
Моли му се Като злато Ја ти носим Како злато,
Злато ми моје! Злато ми моје!
Та госпођа Милица; Мушко чедо под појас,
Неудри ме Като злато А до њега Като злато,
Злато ми моје! Злато ми моје!
Мој господар Лазаре! Двоје женски близанца.

1. Као што се види довде, при певању у свакој трећој врстици умећу те слогове, и то где
више, где мање тако да јим се управо неможе уватити што но кажу крсно име и право правило.
Напев ове песме, саме по себи доста лоше, такав је, каквог је могла само славенска душа, чиста,
отворена, правична, блага, јуначна, невина и управо идеална створити. Ову песму певају на
прелима само мушкарци и то док иду до прела. Певају је и онако путујућиј ноћу. Кад сам је
једном пробудившиј се ноћу чуо, нисам се могао уздржати, а да неустанем и да неидем за трагом
певача све дотле, докле нису далеко отишли иза Црне Баре и док нису другу почели да певају.
Опет повторавам, да саме речи песме без њене мелодије сачувати, значи толико, колико и
балзамирани човек без душе.

70.

Узабра стручак босиљка.

Узабра стручак Да коња јашим


Босиљка јагње ми моје Да га њеморим.
До земље јањешце младо Што сам ти танан
Еј моје јање бијело! Када сам расто
Дани мало дани На јелу гледо.
Дукатићи мали Што сам ти модро
Ни малени Модро паметно
Ни врло големи Књигу ти знадем
То су јади њени Књигу учио
Јади големи1. Сваку драга ми
Дадо га драгом до себе Памјет добио,
А моме драгом младом: А памјет вељу
„Ој моје драго до мене! За драгу моју.
Што си ми танко То реће драги
Што си ми суво Узједе драгу
Што си ми модро Са прјеља веља
Модро зелено? Метну је за се
Што си ми лако На коња зељена
Драго ми моје Утјече драги
Еј моје драго прјемладо?" Са драгом својом
Драго јој вели Свом двору бјелом.
Вели јој збори! Вјенћа је за се,
Ај моја драга! Пошто је крсти,
Моје ми јањешце младо! Љепо јој име
Што сам ти лаган Надјену јањешце моје
За коња створен Од Фате Злата.

1. Иза сваке ове врстице повторава се вала бива свака ен она прјепјевћица. Певају је и
Срби Мухамједове и Ристове и Христове вјере, ама и у Рацкој — дан Србији и старој — још је
њесу баталили, него је на прјелима пјевају.
46
Прјеписана је у Тубравићу окр. ваљев. од јене досјељене босанке.

71.

У Петак се ђаче разболело Запевајућ' питали ми ђаче:


У тај петек недељину мајку. Сине ђаче, јел" ти земља тешка,
У суботу боле боловао Је л' ти горка зелена травица?"
У недељу на небо отишло. Ал' из гроба ђаче проговара:
Лепо га је мајка опремила "Није мени црна земља тешка
Труњу му је чојом оковала Није горка зелена травица.
По чоји су гране свакојаке. Већ су тешке девојачке клетве.
Моловане гране свакојаке. Кажи мајко по граду ђацима:
Крстачу му од шимшира гради Нек не љубе туђе љубљенице
По крстачи од бисера веза. Љубљенице туђе веренице
Сарани ми младо лудо ђаче. Већ нек љубе змије пијавице,
Често му је на гроб долазила Што но пију срца у ђацима,
На гробу му увек запевала Боље змије него туђе цуре."

Из аустријских срба.

72.

Ајте друге да прелимо На калпаче перо пауново,


Да предемо и певамо На ногама чизме позлаћене.
Сваке песме и радова Врху свега свилена нокрова
Понајвише прелске песме Сав је покров од пребеле свиле
Прелске песме од истине Преко њега црвена појаса.
Шта се ради и шта чини. Вргла њега у шарену труњу
У петак се ђаче разболело У шарена сандука с гранама.
То Ранђелче од Прилипа лепа Сазвала му сву дружину младу
У суботу болес боловало Све је ђачад млађиј од млађега
У недељу Богу душу дало. Све је ђачад лепшиј од лепшега
Лепо га је мајка наредила Све је ђачад умнији од умнијег
Наредила за на укопницу. Све ученији од ученијега.
Обукла му танану кошуљу На сандука метнала му мајка.
Од пребеле свиле до земљице Више главе три јабуке златне
По кошуљи пребела савана У јабукам' алем драги камен
А савана мртвачког украса. Да се ђаку у земљици види
Преко овог ђаково одело Као нама на божијем свету.
Све одело са гором једнако У руке му црвена ружица,
Све зелено с горицом једнако. Покрај крста кова злаћенога.
На прси му токе златалије У недрима писана књижица
Из под тока зелена долама. У књижици три четири словца,
На долами рујан појас дуги Црна слова ама право кажу:
Под доламом црвене чакшире. „Греота је љубити девојку
Врху свега бијела му свитка Пољубити па је оставити
На глави му црвено калпаче Обећати па је неузети."

Од госпоје Александре попадије попа Јована Вилотејевића учитељке призренске.

47
73.

Такву исту имамо од г. Јована Станимировића свешт. призренског. Почетак је о самој


ствари један и истиј, само је свршетак мало друкчиј. Ми је увршћујемо овде само с тога, да се
види да свуда србскиј народ о једном и истом скоро свуда једнако пева, а тиме се и показује да је
то један народ.

У Петак се ђаче разболело Да се ђаку у земљици види


Мало ђаче младо Биоградче Ка од сунца на овоме свету.
Биограда царевога града Покров му је од сувога злата
У крај мора сиња Јадранскога Па га пита остарела мајка.
Јадранскога мора србљанскога „Чује ш ли ме ђаче самоуче!
А у Зети земли племенитеј Чујеш мене мој једини сине!
Племенитој земљи дедовитој Је л' ти тешка црница земљица?
Одаклен су сва господа србска Је ли мајкин зелена травица?"
Сва господа и сви нам цареви. Мртво ђаче мајци одговара.
У суботу болес боловало "Је л' ме питаш правоћу ти казат'.
У недељу ђаче преминуло. Не је тешка црница земљица
Лепо га је мајка опремила Нити мајко зелена травица.
Шарен сандук грање позлаћено Тешке су ми речи девојачке
Шарен труњац лишће срмалија На мене се млого наплакале
А крстови сребром оковани. Док се Богу беше досадило
Више главе три златне јабуке Те ме узе са тог вашег света."
У јабуке алем драги камен

74.

Што је лепо рано уранити А до ови Кнези и Књажеви:


Кад славуји прије зоре поју. Начелници Заставници силни
Славуј виче: "ајде устај Милче Стегоноше и ти Стотинари,
Устај Милче ладне воде тече! Тисућници и ти Постелницу
Ваља Милче умивати лице Челници Новачници Пани
Јер је лице на прелу подуло. И остала по избор господа.
Је л' на воде, јели у ливаде Сви гледају на злаћене столе
У ливаде цвећа свакојаког А на столу зелене хартије
По највише лазурне љубице На хартији црна слова пишу
Беле руже и румене Милче. Црна слова, али жалостива:
Босиока Ладинога цвета Смиља „Грехота је љубити девојку
Милка и тог каранфиља. Љубити је па је оставити.
У ливаде бунар воде ладне. Обећати па је неузети.
Код бунара од злата столови Претешке су девојачке клетве
Од сребра јим ноге и подножја Кад уздане до Бога се чује
На столови суди од алема Кад јаохне самом Богу тешко.
А пехари од драгог камена. Кад заплаче самом Богу жао
За столови та србска господа Кад закука Богу се додија
Веће чине и збор ми зборују. Те умори ко грехоту чини"
Понајпрви србскиј цар Тресимир Ајде Милче у росне ливаде
А до њега Бани и Жупани У ливаде на бунаре воде."
Све војводе до њи Крајинари,

Од г. Јована Станимировића свештеника призренског.


48
VI. СВ. МИТАР ИЛИ ДМИТАР.

75.

Ђурђев данче хајдучни састанче Који веран који нам невјеран.


Митров данче хајдучки растанче! Изневјери пропаде нам глава.
Што но ми је годишњих свјетаца Вуковима јаме налазити
Вјећег нејма од Ђурђева данка Која добра а која хрђава
Ни жалнијег од Митрова данка. Што хрђава пропаде вучија.
Ђурђев данче велика радости Митров данче гољема жалости
За хајдука и за гарског вука! Колика си да те Бог убије
Митров-данче голема жалости Од Митрова па до Ђурђева-дне
За хајдука и за гарска вука! Е реко би тисућа година
Прјеста нама наша хајдучија Како траје та гољема жалост
И вуцима њихна вучашија Како траје живот на јатаке.
Ваља бјежат јатацима својим

76.

Што се бели доле у ливаде.? А за софром оном позлаћеном.


Да л' је цветак да л' је лобођица Туда лете два бела голуба
Ил' је оно бијели голубе Туда лете и прелетоше ми
Са препелом дилбер голубицом? Више софре св. Димитрија.
Нит је цветак, нит је лобођица Нарусише трогодишње вино.
Нит је оно пребели голубе Њих ми куне св. Димитрије
А са дилбер белом голубицом: Ал' говоре два бела голуба
Већ је оно свети Димитрије "Некуни нас св, Димитрије,
У поносној својој отаџбини. А ми несмо два бела голуба
Пред њега је софра позлаћена Него смо ми два бела Анђела.
И на софри пребела погача Ми идемо Богу на истине,
На погачи пребела пченица Да кажемо људе свакојаке."
На пченици прежута свећица. Кад то зачу свети Димитрије
На софри му чаша од биљура Поклони се божим Анђелима,
И у њојзи вино трогодишње. А Анђели одоше ка небу
Тако седи св. Димитрије, Отидоше Богу на истине.

Ову као и остале помињане песме од Госпоица Призренских добили смо преко Г. Илије
Спасојевића учитеља Средачког. Посме ове опет је он добио од г. Томе Стефановића папуџије
призренца у Призрену, а овај је опет добио јих од Госпоје учитељке Александре супруге г. Јована
Филотејевића свештен. призренског, којој су исписивале њене ученице, помињате већ госпоице.
Слава и хвала јим свима!
О св. Димитрију још можемо рећи, да се на њега погађају и одпуштају слуге свију родова.

VII. ВАРИЧКЕ ПЕСМЕ.

77.

Варице Савице, Две миле сестрице!


49
Варица вари Николица куса
Савица лади Братац јим куса

78.

Гдекоји само овако.

Варица вари
Савица лади
Николица куса

79.
Неки опет овако.

Варице савице, Отци нас учите


Миле ми сестрице! Нане нас гледајте.
Варите ладите Нане нас гледајте
Браћа нам кусајте. Бабе нас њежите.
Варице савице, Бабе нас њежите
Миле нам сестрице! Стрине нас пазите.
Варите ладите Стрине нас позите
Браћу нам раните. Братићи милујте.
Браћу нам раните Братићи милујте
Отци нас учите. Драги нас љубите.

Из старе Србије

80.

Варице савице, Савице ладите


Недиљине систрице! Браћу нам товите
Недиљине систрице Систрице негујте.
Ниткине ћерчице! Бабе нам храните
Варице варите И нане раните.

Из Својдруга окр. ужич. ср. рач. или некад сокољ. нах.

Чудновата је ствар у нашем народу! Често бива да у једном и истом селу неколико кућа
варе варицу, а неколико не. Код једних је грехота да варе, а код других не. Тако једни кад варе,
умиру јим деца и стока скапава, а и онако берићета неће бити. Код других напротив. Ова се
противположност објасњава, мислим, тим, што нема ни једног села у дан. кнежевини, да је
засељено староседиоцима, него су свуда махом и то већи број досељеници. Осим овог ово је
правило: Да по већој чести неваре варицу оне родбине, братства и племства која славе живе
светитеље, као св. Илију и Аранђела. Нарочито бива код Илинаца, а оваквих ван Аранђеловаца
нема одвећ млого. Иначе махом се варе варице.
У вече Вариног дана у Децембру, метне се у неначету воду разног семена. Воду ваља
донети са девет или најмање три извора — па се престави уз ватру да се кува, или се метне на
ватру, као у котао, (бакрач), тенџеру, гвоздењачу и т.д. Ову воду ваља донети изјутра рано пред
Варин дан, и то пре излазка сунца. Чељаде које доноси ту воду ваља да буде очешљано умивено и
обучено у чисте преобуке, а где где и окулано. Како дође на воду рекне;

50
81.

Добро Јутро ладна водице! Ладну Савицу Николину кусицу.


Дошла сам да ми дадеш твоје Тада узме воде и рекне:
капљице! Збогом ладне водице!
Да кувам варим Вару, Варицу. Хвала ти на твоме дару,
Вару Варицу ладну Савицу, Твоме дару чистим капљицам!

Кад дође кући, онда све воде из разних кладенаца саспе у један већи суд и у тај метне у ту
воду сувог босиљка, здравца, невена, трндовиља или божурка, руже, чубра, трабосиља и т.д.
Пред вече се повади то цвеће, наспе се богојавске водице, а ватра се Варина мора подпалити
бадњаком. Око ватре, пошто наставе варицу, поседају и по искакању разног семена погађају
нешто. Кад рекосмо разног семена треба да кажемо, да се ту меће: разних грахова, бобова, жита,
јечма, кукуруза, ситне проје, ражи, елде, каше, сувих шљива, јабука, крушака, љешњика, ораха и
т.д. Пошто виде да је кувана варица измакну ватру а котао оставе на веригама те тако над
огњиштем ноћи висећиј поклопљен чим. Сутра на Варин дан рано устану, обуку си умију се и
моле се Богу, па онда тек гледе како стоји варица и по њој сеју идуће године рану.
Тај дан и сутра дан т.ј. 6. на Савицу и преко сутра а то је на Николицу б. Дец. једу ту
Варицу. Дају стоци да је једе, мажу јој вратове, мажу јармове да нежуље, мажу кола и амове, и
т.д. Осим овог посипају њом и њиве, па носе и на воду те дају и водама варице. Остављају мало
од варице те мешају у оно јело увече Божића које се тако исто од свију плодова кува. На св.
Николу они, који славе недају гостима негде, а негде и дају но после кољива, варице.
Николштака, или оних који славе св. Николу, који је патрон путника, а нарочито лађара, има
доста. Шта више славе га и потурчењаци који раде с лађама, па купују свеће и граде негде и
кољиво, те носе, у Срба православних храмове.
Говоре да је неко славио св. Климентију, па једном идући из воденице с брашном за тај
светац спремљеним, загљибе му се кола. Он је гонио коње ама ни маћи, призивао је у помоћ. свог
светог Климентију, вичући: "Помози св. Климентије, моје крсно име." Тако непрестано, ама
бадава, коњи немогу ни да покрену, а камо ли да извуку кола из блата. Почне призивати све
редом свеце, па опет ништа. Опет се обрати свом светитељу али узалуд. Викне: опет помози св.
Никола, а мало јаче, ваљда ошине коље, те богме он помогне. Тада тај рекне: „Вала св.
Климентије до сад си климао око моје куће па у кућу, а од сад ћеш климати, но у кућу нећеш." Он
узме св. Николу од тог доба да слави.
Највише славе међу свима Србима св. Ђурђа. Славе га не само православни, него и
Католици, а нарочито Мухамемеданцп Срби. Што га ови последњи славе износи се да га је
славио Бранковић Вук, па с тога често зову оне који славе св. Ђурђа издајицама, али га опет сви
славе као војника и јунака. Негледајућиј на сва та подметања св. Ђурђу, као год што се сви моле
на путовима св. Николи, који спасава путнике на мору, тако исто сви, који полазе у рат, па и пред
самим јуришем, рекну негледајући што су мухамеданске и католичке вере Срби: "Помози св.
Ђурђе; помози велики јуначе. Изнеси ме из ове битке жива и здрава." Мухамеданци Срби осим
тога рећиће: „А помози нам славни св. Ђурђе, наше крсно име, наш велики и највећи свеће." Овде
говоре: „Крсно име," као да прјеваре св. Ђурђа, да јих спасе, па ће посље лако. О св. Николи има
млого песама, како он спасава на мору путнике, међу млогима већ сабраним, ми имамо из старе
Србије, а и из Црне-Горе са Качаника ову:

82.

Боже мили чуда големога! На Пржилу више Дукљанина


Пију вино до три побратима Виш Прехвале старог Цариграда
Св. Петар и св. Никола Цариграда од те србске земље
И са њима св. Пантелија. Србске земље старе царославне,
51
Св. Нико мало задремао, Три ђемије старијех хаџија.
Колико је јунак задремао Дуну ветар дунула кошава
Из руке му кондир изпаднуо, Све ђемије шћаше утопити.
А тај кондир од драгог камена Жао беше да пропадну људи
И у њему руменика вино. Људи праве и изкрене побре
Колико је пехар одлетио Покрај грешних великих хаџија.
Чак до Шаре високе планине, Ја од леће ђемије избави.
А са Шаре на Качаник љути, Зато сам вам побре задремао.
Те се просу вино из кондира Што изпусти пехар од драгога
По ономе црном Качанику Од драгога алема камена
Поскапаше љуте качаније, И зато ми опростите побре:
Поскапаше а и погореше. На Качаник велика невоља,
Тако вино светителии пију. Окупиле змије качаније
Кад видоше до два побратима Тридесет и три чобанина млада
Шта се деси од тога кондира Вера божа све ујести ћаху,
Све гледају Николу не буде Да непросу вино на Качаник
Док се свети Нико непробуди. Да запали дрвље и камење
Кад с' пробуди и очи протрља Те згореше змије качаније,
Он говори до два побратима: Ето побре што се просу вино.
"Опростите двије миле побре, Путнике сам очо избављати''.
Што задрема и пехар изпусти Обе побре Ники зафалише
Те се просу вине на Качаник. Што се стара за сваке путнике
Велике ми молбе додијаше; Што избавља од гада големих.
Навезло се три ђемије робља

После св. Николе, а нарочито кад већ нестане варице, држе, да се могу певати песме
божићње или коледске. С тога почињу већ деца где где да певају.

83.

Поручује Варица Савица Да зачиним те наше варице,


Поручују сеја Николице, Да ћеме ти дара великога,
Том Божићу младом Сварожићу: Од све наше велике варице,
"Ој Божићу млади Сварожићу, На Коледа твога вечерњега,
Ој Божићу млади Коледићу! Свакојака зрна и сјемена.
Пошљи нама ногу печенице,

После овога иду детинци материце и оци. Оци су у недељу пред Божић, материце пред
овом, Младенци падају четврти дан по Божићу. На оце и материце везују деца и једне и друге и
од ових добијау одкуп сува воћа, колача, а по варошима и коју парицу. На младенце родитељи
бију гранчицама своју децу, да оставе зло, а да приме добро. Тај се дан вас дан деца сама међу се
бију да оставе зло, а да приме добро. Тада и гатају нешто да буду деца добра и ваљана.

VIII. ТУЦИН-ДАН, БАДЊИ-ДАН И БОЖИЋ.

На туцин дан пре сунца покупе се све столице, клупе и остале справе за седење, па оставе
на таван или у какву стају. Тај дан убија се печеница и то крупицом соли. Крв од печенице, кад се
закоље, вате се на ту крупицу и даје стоки и марви да буде здрава и плодна. У место ватраља
направи се дрвени жарач и подстицач који служи у место овог, машица и осталих ствари. Тек кад

52
на Божић дође полаженик онда се све то изнесе. Он први седне на столицу и он први узме
ватраљ, скинути с тавана или донешени из зграде или стаје какве.
У свима срб. крајевима на туцин дан чувају се да нико ннкога неудари да не би био те
године чировит, а колико чирови нашем народу досађују као и шуга, греба, и још друге накожне
болести, свако зна. У свима крајевима србским на туцин дан, а увече бадњег дана, ишла је од пре
момчад као и данас што у млогим местима чини и певала Коледа или његове песме. Најмање 7
момака добрих, — а увек мора бити лијо, а не тако, — иду од куће до куће и под сваким
прозором и пред вратима певају коледске песме. Један је од њих као Колед и овај увек има самур
калпак на глави, други је његов војвода, трећи врећар или онај што носи накупљене ствари. Те су
ствари сланина, кобасице, суво месо, а често по која ђаволаста цура баци и лешњика и ораха, на
што се коледарп страшно љуте и такве ствари бацају натраг. Ово чине обично оне које су
заљубљене у ког коледара или које јих неволу. Свакојако је то непријатна ствар дати јим посних
јестива.

84.

Пиле соколе и болен Јанкула.

Што се белејет она страна? Тога говори сиво зелено!


Ал' је бел облак ал' је бела могла? „ Ај ти тебе болан Јанкула!
Не је бел облак не бела могла Али знајеш, али паметуваш
Такмо ми било Јанково шаторе. Кога врвеше та силна војска?
Под шатором лежи болен Јанкуле, Та силна војска со Шара гора.
Жедан водица и понадица. Кога врвеше на бел Цариград
Ту ми долета пиле соколе. На, бел цариград на стамбул града?
Пиле соколе со Плашкавица, Да ли знајеш да ли паметуваш
Со Плашкавица висока планина! Кога врвеше та силна војска,
Пиле соколе сиво зелено, Кога гореше та дивна гора
У уста носеше студена вода. Та дивна гора та бела Вича
Под крила несеше пресно јаблка; Та бела Вича под Цариграда?
Да го поноди болен Јанкула. А ти посегна во силен огањ
Тога говори болен Јанкуло! Ти посегна мене извадна.
“Ај ти тебе пиле соколе, Из силен огањ и силна војска.
Пиле соколе со Плашкавица, Мене извадна из силен огањ,
Со Плашвавица сиво зелоно! Из силен огањ, да не изгора,
Да што ми добро паметуваш? И ти посегна во силна војска.
Што ја учини тебе соколе? Ти посегна мене избава,
Да ми несеш сладка понодица; Мене избави, да не загина.
У уста несеш студена вода; Тоа пометувам болен Јанкуле.
А под криља пресно Јаблко." Това паметува болен Јанкуле,
Ал' говори пиле соколе Од това ти несем понодица."

Од Илинке Везанковића.

85.

Ову кад се скупљају у стар. Србији.

Ми дојдосмо Коледо, Нашем цару Коледо,


Коледо! Коледо!
53
Нашем цару Коледо, Том Божићу Коледо,
Коледо! Коледо!
Младом богу Коледо, Сварожићу Коледо,
Коледо! Коледо;
Младом цару Коледо, Сварожићу Божићу
Коледо! Коледо!

86.

Кад долазе у Босни.

Ми идосмо и бива Кољедо, Кољедо!


Кољедо! Младог краља Божића Кољедо,
Ми идосмо ходисмо Кољедо. Кољедо!
Кољедо! Сварожића Божића Кољедо,
Тје дојдосмо до краља Кољедо. Кољедо !

87.

Кад иду по селу а и кад дођу кући чијој певају.

Ој предивно Кољедо. Кољедо.


Кољедо! На дорату Кољедо,
Младо момће Кољедо, Кољедо!
Кољедо! Војно сједло Кољедо,
Духну вјетар Кољедо, Кољедо!
Кољедо! А на сједлу Кољедо,
Са планине Кољедо. Кољедо!
Кољедо! Мушко чједо Кољедо,
Тје издухну Кољедо, Кољедо.
Кољедо! Мушко чједо Кољедо,
Из планине Кољедо, Кољедо!
Кољедо! Млади Божо Кољедо,
Са небеса Кољедо, Кољедо!
Кољедо! Млади Божић Кољедо,
Тог дората Кољедо, Кољедо!
Кољедо! Тај Сварожић Кољедо,
Бојна кода Кољедо. Кољедо!

Од Стаке из Зворника

88.

За трудни се света земља Колендо Колендо!


Колендо, Колендо! Млад божола Божића
Света земља србска Колендо Колендо!
Колендо Колендо! Тог Божића Сварожића
Света ми земља небеса. Колендо Колендо!
Колендо Колендо! Доне се га, до наскара,
Те ми роди млад божоле, Колендо Колендо!
54
На дорату убојному, На том седлу злаћену
Колендо Колендо! Колендо Колендо!

89.

Кад долазе кући чијој.

Ој ти јасни Коледу, Наш божићу Коледу,


Коледу! Коледу!
Ој ти вељи Коледу; К нама к нама Коледу,
Коледу! Коледу!
Мили божо Коледу, Нашем дому Коледу.
Коледу! Коледу.
Наш ти мили Коледу, К нашем тору Коледу
Коледу! Коледу.
Сварожићу Коледу, К нашим вивам Коледу
Коледу! Коледу.

90.

Кад се скупљају Колеђани.

Сбирајте се Коледо Коледо! Машка чеда Коледо, Коледо!


Сбирајте се Коледо Коледо! Ђе се рода Коледо, Коледо!
Да играме Коледо Коледо! Машки јањци Коледо, Коледо!
Млат божоле Коледо Коледо! Со јариња Коледо, Коледо!
Сварожића божића божића! И в година Коледо, Коледо,
Да пеаме Коледо Коледо! Дожијеме Коледо, Коледо!
Ни се роди Коледо Коледо! Сварожића Коледо, Коледо!
Сварожићу Коледо Коледо! Тог Божића Коледо, Коледо!
Машко чедо Коледо Коледо! Мила сина Коледо, Коледо!
Убаво ни Коледо Коледо! На дората Коледо Коледо!
Ће играме Коледо Коледо! Дарувајте Коледо, Коледо!
И пејеме Коледо Коледо! Рака мливо Коледо Коледо!
Да бираме Коледо, Коледо! Кравај масло Коледо, Коледо!
Цар Коледа, Коледо, Коледо! Калбаси ни Коледо, Коледо!
А ни игра Коледо, Коледо! Се мачиме Коледо Коледо!
А ни ходи Коледо Коледо! Сите кући Еоледо Коледо!
По сјо село Коледо, Коледо! Прођо ме ни Коледо Коледо;

Кад их дарују.

Коледо на баба Коледо! И в' година Коледо Коледо!


Мени два три Коледо! Дарува ле Коледо, Коледо!

От брсјачка баба Велика Ристића от мало Срско Бит нах. во Албанији.

91.

Када доћу.
55
Домаћине добро ти је вече Товар брашна и два кобасица,
Коледо Коледо.1. Товар меса сувог свакојаког
Надаш ли се добрима гостима? Понајвише пршуте зимине
Колеђани гости су ти редки И кичмице меса свињетине.
Од године па до те друге нам. Товар вина и десет ракије.
Свако добро желе ти богато. То је доста за душу Коледа,
Понајвише здравља и весеља А за здравље младога Божића,
И богатства колико ти треба Ако ли нас даривати нећеш,
Да прославиш старога Коледа Ми одосмо однесмо Коледа,
Да сахраниш погребеш Коледа. А Божић ти ни долазит неће.
И дочекаш младог Сварожића. Остаће ти цура неудата;
Сварожића тог младог Божића, Седилица на пријекор света.
Све ти здраво и млађано било. Остаће ти момче нежењено,
Свако добро и свакиј берићет. На поругу дому и племену.
На ма додај што је колидарско:

Од Стане Бирчанков.

1. После сваке врсте повторава се Коледо, Коледо!

92.

Бадињи-дан.

У вече Бадњег дана целу ноћ скоро иду колендари колеђани или коледари те певају и
сабирају поклоне, као што смо казали. Кад буде пред зору они све то поделе, но краљу или цару
Коледу даду највише. На бадњи-дан пре сунца иде се у шуму и тражи се бадњак. Бадњак мора
бити од грмовог дубовог, растовог или драшковог дрвета и то младице. Бадњак се означи медом
где ће да се сече. Кад дођу к њему. Оно рекну: „добро јутро Бадњаче, наш мили батоле, да си нам
жив и здрав, младичу." Други као одговоре у место бадњака: „сеците нас ту и ту с те и те стране.
Ту је наша старост и самрт." Бадњак треба да падне на источну страну. А ако на ту страну не
падне онда није то бадњак, него онако просто дрво. Њега закрсте па иду другом бадњаку. Реко
смо другом јер сваки домаћин узме по три дрвета за бадњак и та му нико несме дирнути за жива
Бога. Бадњака упрте и донесу кући па преслони уз стреју. Онај који донесе бадњак мора, бити
чист честит и отресенији од осталих укућана. Кад доносу бадњак певају:

Ето нама милог Бога Сварожића Божића!


Младича Божића, Свако добро свака срећа
Младича Божића! Сварожића Божића,
И са њиме свако добро Сварожића Божића!
Младича Божића .

Скоро свуда мажу бадњак медом. Тај се дан натиче печеница на ражан, и пече. Онај који
је окреће несме ранити марву, и стоку за цео месец дана. Бива разних смешних ствари при
печењу печеница. Тако је један у Црној Бари прозван Паљов, што му је се запалила била маст у
бланки под печеницом, и он да би је угасио бацао у њу снег, маст се још већма разпалила, па му
печеницу опалила. Сада је цела родбина Паљов прозвата и Паљови. Весеље неможе се описати
56
кад се пече печеница, пушке се мећу песме певају и т.д. Но још би интересантније било
живописцима уловити и ставити на платно све изразе лица оних који пеку печевиче, као и оних
који ватру подстичу и гледе то благо неописано. Кад се печеница натиче на ражањ, осим пуцања,
пева се ова песма:

94

У Божића три ножића Један сијече пијецивицу


Ој божо ле Други сијече гибаницу
Ој божо мој 1. Трећи ријеже чијесницу

1. Тако се повторава после сваке врстице.

У вече Божића излази један ђетић натиче руковицу нову и уноси бадњак у кућу тада
певају разне песме бадњег-дана као:

95.

Божић, Божић бата Обоја по боља


Носи киту злата И сву кућу до краја
Да позлати врата

Обе су ове песмице из старог Влаха од г. Светозара Поповића учитеља иваничког.

Кад онај унесе бадњак у кућу рекне: "Добро вам вече и честит Божић." Домачица са
зачеља одговори му: "А ти жив и здрав био" Чим ово рекне, поспе се на њега и бадњак разно
семење а нарочито пшеница и т.д. Бадњак метну на ватру, но тако да дебели крај кад прегори
велики угарак остави. Мажу бадњак медом и лижу га за знак љубави, а дају тога меда и стоци да
би ова волела свој пород. Ко први угледа, кад бадњак прегори, добије од домаћина на поклон
овцу сујагњу или што друго. Домаћица меси разне колаче, на којима је гуска, ћурка, плуг и т.д. За
мушку децу тако зване кијаке, а за женску плетенице.
Једном рјечју за све и сва меси се и свему и свачему намењује по један колач, којим се
хоће то да означи чему и коме се намењује. Уносе сламу и посипају по кући, деца увате се за
онога који посипа па пијучу, а овај квоче као квочка. Овај често баци и ораха и љешњика у сламу
које деца скупе као пилићи рану и непрестано пијучу. Иверје од бадњака има значај и оно се
чува. Неко меће у семење, неко у разна доба године подпаљује ватре, неки бацају у станове,
оборе и торове марви и стоки и т.д. За сво време док уносе, љубе се и којешта раде око бадњака,
певају песме Божићне тако зване, Бадњег-дана а и Туцин-дана или Коледске.

96.

Божић! Божић бата Божић, Божић бата


Ој Божо, ој Божоле! На сва троја врата
Ој Сварожићу мој Божићу Носи товар жита
Младо момче убово!1. Да засије њиве,
На све троја врата. Да уроде родом
Носи киту злата, Више коњске — људске — главе
Да позлати врата Божић, Божић бата
Двоја врата и троја На све троја врата
И сву кућу до краја. Носи киту здравца
57
Да бидемо здрави Божић, Божић бата
Да бидемо здрави На све троја врата.
Вавек и весели. Носи киту биља
Божић, Божић бата Да нам стока сити,
На све троја врата Да нам бидне стасна
Носи киту мира Товна и користна.
Да биднемо мирни. Божић, Божић бата
Да биднемо мирни На све троја врата.
Дуго и љубљени. Носи кравај меда
Божић, Божић бата Да ослади челе.
На све троја врата. Да нам бидну ројне
Носи киту борка И матице гојне.
Да бидемо рабри. Божић, Божић бата
Да бидемо рабри На све троја врата.
Вавек побеђачи. Носи небо ведро
Божић, Божић бата Да нам бидне ведро.
На све троја врата. Лепо ведро небо
Носи двоја рала И даждљиво требно.
Кола тог богатства. Божић, Божић бата
Да биднемо гости На све троја врата.
Вавек мили драги. Носи киту драшка.
Божић, Божић бата Да биднемо храбри
На све троја врата. Вавек побеђачи.
Носи троја рала Божић, Божић бата
Кола тог богаства. На све троја врата.
Да частимо госте Носи Божо свашта
Вавек драге миле. Доброг и лијепог.
Божић, Божић бата Да нам бидне свашта
На све троја врата. Добро и лијепо.
Носи киту рода Да се јагње јањци
Да биднемо родни. Женски ти јаганци
Да биднемо родни Да се роде деца
Вавек и користни. Мушка нам и здрава и т.д.

Од Новог Брда из Старе Србије казала нам баба Петка Мирковића

1. Овако се препјева после сваке врсте.

Препјевају се сви радови и дјела људска и све оне ствари и створови божији који служе на
корист човеку.

97.

У Срему и међу аустр. Србо-хрватима тако исто певају, но само кажу, „и сву кућу обере."
као:

Божић, Божић бата Носи киту злата


Ој Божоле Да позлати врата
Ој Божићу!1. И сву кућу обере.

Тада, а то је баш на Божић певају и ову:


58
98.

У Божића три ножића Једним сече чесницу


Ој Божоле Другим сече печеницу
Мој Божићу Трећим реже кобасицу
Сварожићу.2
Од Персе Петровића.

1. 2. У Обе песмице после сваке врсте тако се припева.

99.

Кад шједну у старом Влаху у вијечер Божића на вријећи да вијечерају, а тако исто свуда
не вијечерају на трпјези или столу ни за совром, него на вријећи, онда пијевају ову пијесму.

У Божића три ножића Један зове са Лима:


Ој Божо мој "Донијесте ми вина."
Ој Божићу наш, Један зове с планине:
Сваражићу млад!1 „Донијесте ми сланине."
Један зове са Рогаче! Један зове са раките:
„Донијесте ми погаче!" „Донијесте ми ракије!"

Од г. Светозара Поповића из Ивањице.

1. Тако се припијевује уза сваку врсту.

У вече Божића, као и на Варицу, осим осталих најбољих јела, једу једно јело у ком је сво
семење скухано, и уједно помијешано, као грах, боб, кукуруз, ораси, љешници, јечам, пшијеница,
суве шљиве, и т.д.
У Старој Србији, и по Маћедонији, Албаниама и осталим крајевима србским иду ђеца те
носијећиј торбе и вријеће вичу код сваких врата и прозора.

„Коленде Бабо
Коленде Бабо
Коленде!"

Ова ђеца кад то вичу ударају булавама — топузима — у врата и тресају у ова. Из кућа
излази домаћица и даје овим колендарчићима ораха, љешника, кестена суха воћа, као шљива,
крушака и т.д., а ђеца јој вичу:

„И в година бабо
И в година бабо!
В година."

100.

У Босни пјевају и Срби Мух. вјере готово свуда у вече Божића Кољеђанске пјесме, но уз
танбуру ходајући и њеиштући дарове, а Срби пјевају и то у вјече као и на туцин дан:

59
Отвор врата, домачине Више ових рујн' аздија
Кољедо Кољедо! Рујна азда коластија.
Домачине домачине Кола су му бјели свјете
Кољедо Кољедо! Бјели свјете јасна вјечност,
Додај нама ладне воде На глави му самур калпак
Кољедо Кољедо. Вито пјеро до рамјена
Да купамо окупамо А чељенка до облака.
Кољедо Кољедо! Облацима подрмује
Млада бога тог Божича А муњама заљуљује
Кољедо Кољедо!1. Цјелим свјетом потрешује.
Тог Божића Сварожича. Коњиц му је јарко сунце,
На њему је мор долама Бојни доро огњевити.
Сухим златом изатката Свје свјетове прјегљеџује
А бисјером податката. И у њима све ми газде
По долами бијел појас Кој дарује кој њедаје
Чак до земље прјеваљује. Кољеџанам Бадњарима
Више њега златне токе Њему срјече нигда њејма.

101.

Одтуд иде силан Виде Понајвише здравље добро


Силан Виде Видов-дане. И весјеље љепа љубав.
Ишо Виде да обиде А највише јака снага.
Што је никло да поникне Виде бојак чудан био:
На Ивана на Купала. Три године с Татарином
Што сазрјело то остало Три године са Агарјаном
На Кољеда на тог Пјетра. Три године с Песимитом
Кољед давно прјеминуо И три љета са Тамнином.
Млади Бого освануо Све је боје одржао
Ој Божичу Сварожичу! Риста Бога дочекао.
Свако добро освануло

1. У обе ове пјесме повторавају се свуда и после сваке врсте ти припјеви.

102.

Тјекла вода Серберица. На тој рјеци страшном Чују.


Калино Милино! Трудни коњи утруђени
Калин Вилин Тјешка боја вавек бијућ.
Вито перо Са Татаром љутим врагом
Јељено јељово И Манџуром душманином.
Јељово драшково! Млад се Божич наљутио
Здравље нам вјелико Од Дунава града ошо,
Храброст нам највјећа.1. Нашој Босни причалио
С покрај града тог Дунава У Босни се настанио.
Тог Дунава доброг војне. Свако добро Босни дао
С покрај Рашке на Рашици И Босанским Србовима
На утоци у Марици. Понајвјеће теби газда
Воду пили трудни коњи А ти нама добре дарке.

60
103.

Рашку земљу Кољедо У ту Рашку до чалио


Мој Божоле! На џемији сједмокрилој.
Љута тама притиснула Кољедо Рашку зјемљу обдарио
Мој Божоле!2 Мједом вином и шјечером.
Од Инђије до Хиндбана Мућјеницом љутом раком
Љута тама Тартарија. Смиљем биљем и босиљем.
Бистре воде замутиљи А ти наске Кољеџане
Крвљу србском окупали. Пршутицом кобасицом,
У крви се Божич купа Крављим маслом и сланином.
Из Инџије срдит хода.

104.

Борак борили Серберичани Хиндуш за њим насрнуо


Кољедо мој, Дуга борба дуга рата
Божоле мој. И Крајине злопамтине.
Божичу мој, Кољед земљу оставио
Сварожичу ој!3. Над Босну се надмашио.
У тој земљи Серберији Босном трјесну Србу свану
У Инџији проклијетој. Босна србска и одавна
Борак борили млого дуго Од Србије постанула
Сто тисућа дугих љета Кољед био прјеминуо.
Двјеста тисућ кратких љета. Божича нам оставио,
Борак борили зло ћинили. А Божића Сварожича.
Борич боре разљути се Сварог браду погладио
Тартарима земљу даде Млого добро поћинио
А Србима туџег станка. Сваком нами добро дао.
Туџег станка туџег данка Домачину понајвјече.
На Србицу и Јак цара А домачин Кољеџаном
На тог Чуја вјељу рјеку, Свашта доста подарио:
Борили се храбрили се Коме злато, коме благо
Боје своје погубили Цар Кољеду милу шчјерцу
Земље србске оставили Колеџаном синовицје.
И Инџију и Дунава.

Свје овје пјесне прјеписане су од Скендера.

1.2. и 3. Свуда се у свима овим пјесмама прјепјевају посље сваке врстице сви ти прјепјеви.
Ова је гдје има цура на удају.

105.

Ој Божићу Сварожићу, Крај Дунава богатога.


Сварожићу мој Божићу! Тамо наши воци ходе
Ти поведи дивно коло Они носе златна рала
Низ Смиљево равно поље. И сребрне раонике.
Низ Смиљево по Инџији Златна рука која оре
Крај Дунава веља града. А сребрна која сјеје.
У Смилеву у Инџији Посјејала и пожњела
61
Дивно биље Купаљ бога. Своме млаџем брату младу
Сабрала је сачувала Младу брату том Божичу,
То обиље Коледово Том Божићу Сварожичу.

106.

Ој Божићу Сварожићу, Вас бих свијет захранила."


Сварожићу мој Божићу! Коју прати вино брати
У тебе су три ножића: Она браци поручује:
Један ријеже ту чесницу „Чух ли мене мијо брале!
Други ријеже гибаницу Гради мени простран ардав.
Трећи ријеже печјеницу. Простран ардов и казана
У Божића Сварожића Вино ми је прјеродило
Сварожића тог Божића! Свака лоза по два грозда
Три сјестрице три Вилице: А винова три казана
Једну прати мили Боже Вас бих свијет напојила."
Прати Божић пшјену жјети, Коју прати овце јањит'
Другу посла винограду, Она брату поручује:
Трећу прати јањце јањит', „Чух ли мене мијо брате!
Коју прати пшјену жњети. Гради мени голем торак
Она брацу поручује: Овце су се изјагниле:
„Чух ли мене мијо брате! Свака овца по два јањца
Гради мени простран анбар. А двизице по три јањца.
Пшјена ми је обродила Вас би свијет захранила
Чудним родом обродила Вуном својом ођенула."

Ове су пјесме од г. Јове Миловановића Врекића учитеља Сјеничког и Дубничког из Старе Србије.

Оне се пјевају пр вечјери у очи Божића. Свуда се код сваке врсте повторава припијев:

Ој Божоло ој, Мој Божићу


Мој божоле ој! Сварожићу мој!

107.

На Бадњи дан.

Сива Жива сива силна, Шта чињаше наш господар,


Сива силна голубице! Наш господар Тригљав вељи,
да куда си путовала? Наш Створитељ и Држитељ
Одговара Сива Жива И велики Уморитељ?
Сива силна голубица: Одговори Сива Жива
„Ја сам тамо путовала Бела силна голубица!
У Инђију нашу земљу. „Наш господар лепо чини
Пролећела Хиндушана Трима кола у зучиње
И ту Глобу Тартарију И четврто злато мери.
Црни Хиндуш и Тартару. Да правимо златне чаше
Летила сам Господару Златне чаше и сребрне
Нашем силном Триглав бору Да молимо младог Бога
Те гледала што нам чини И Божића Сварожића
Што нам чини заповеда." Да нам даде свако добро
62
Понајвеће дуги живот. Брада му је до појаса.
Дуги живот добро здравље До појаса среди земље
И богатство што га носи. Србске земље Рашке светле.
Божић поје по сву земљу Да се роде мушка деца
Небоји се Хиндушана Љути војни Даворови
Нити црног Тартарана Даворови и Јарила
Ни големе те пустаре Она силног Туривоја.
А проклете Глобе црне Туривоја Ђуримами
Глобе црне Тартарије, Да се роде јагањчићи
И те гадне Манџурије. Јаганчићи и јарићи
Слава му је до небеса. И ти веља теланчићи.
До престола Триглав Бога. Женски више, него мушки.

И у ове песме повторава се после сваке врсте.

„О Кољедо ој, Мој Божићу мој,


Мој Бого мој! Сварожићу мој!

Ову је пјесну прјеписао г. Јова Станимировић свештеник Призренски, а послао нам г. Илија
Спасојевић учитељ, Средачке Жупе. Хвала јим и слава.

108.

Домаћица на Божић рано умеси чесницу са водом медљаном, у коју меће стару пару. Ко
ову нађе у свом комаду држи се да је његова срећа те годиие. Комади се при ломлењу намењују и
на кућу и остало, па један и за мртве у Старој Србији, који се носи на гробље и оставља. У јутро
рано долази полаженик ког посипају житом и т.д:
Од Божића па до малог, мир божају се сви људи Србови т.ј. где год се сретну љубе се и
рекну: „мир божији Ристос се роди." "Мир ти божији Вајистину роди" и т.д.-у Старој Србији и
Маћедонији кад се иде на воду за чесницу на Божић, понесе се жита, којим се поспе та вода и
рекне јој се. „Ристос се роди водице! Ево ти знака Ристова, па га однеси нашим умрлим том и том
по именце и кажи јим за Ристово рођење." - У старој Србији, Албанијама, Маћедонији и у
осталим крајевима србским. Млого се на Божић којешта чини што се ваља као: полаженик креше
у ватру и говори: „колико варница толико женских јагањаца, толико овог оног, годинида." и т.д.
Посипају га житом с тавана и огрћу што могу већом и дебљом поњавом. Дају тада први пут
столицу да он седне. Непуштају никога у кућу док недође полаженик и зато ће лећи крв, ако оног
неће за полаженика који би имао посла у кући, па ма то и цар био. Дају полаженику колач као
котур везан на повесмо лепо кудеље или ћетена.
За ручком узму пре ломљења чесницу и домаћин се њом заклања па пита укућане:
„видите л' ме?" ови као бајаги невиде га па одговарају. „Невидимо рале рејна не" домаћин
одговори: да Бог да и ове године невидили ме иза великих класова." Он још говори и пита, ови
одговарају, а он јим говори: да га и ове године невиде иза великих и обилних плодова, товних
волова, коња, оваца и т.д. Волови се не смеду ватати у плуг или у јарам ма зашто док непрође
мали Божић. А ако домаћин зна да ће имати ту потребу, онда јих само устука у јарам и потера два
три корака. Ово чине око Дибре у Старој Србији Маћедонији и другим крајевима.
Млого још има којекаквих ствари које ћемо потпуније описати у особеној књизи. Трпеза
се недиже док и мали Божић не прође, а у варошима за три дана. Зато сво време нечисти се слама
ни кућа. Глава од печенице мора остати за мали Божић. Маст је од печенице лековита од увобоље
и млогих болести. Ко год дође једе пије и части се бадава па и највећи душмани и злотвори. За
сво време пева се непрестано. Песме су тако зване божићне као што се оне пређашње зову
63
Коледске или Туцин-дана и Коледске божићне или Бадњег дана. Управо је Божић или рођење
Христово садање продужење само од празника некадашњег Божића Сварожића и старог Коледа.

109.

Надвила се света Гора Свети Саво србска славо


Над море Свети свет
Над море! Свети свет!"
На њу крсти и Анђели Ал говори свети Саво
Анђели На бел коњ
Анђели! На бел коњ!
Оздол иде свети Сава „Да ве питам што имате
На бел коњ Радосно
На бел коњ! Радосно?
Свети Сава србска слава Тамо горе света горо
На бел коњ На небо
На бел коњ! На небо!
Он говори светој гори Што су оно чесни крсти
Анђел'ма На гора
Анђел'ма! На гора?"
„Помози Бог света гора Одговори света гора
Анђели Анђели
Анђели!" Анђели!
Одговори света гора „Ми имамо доста радост
Анђели На небо
Анђели! На небо!
Бог помогао свети Саво Ни се роди Исус Христос
На бел коњ! На земља
На бел коњ! На земља!"
Ристу ни се поклонио Неманићу Дрванићу
Наш светац Наш светац
Наш светац! Наш светац.
Свети Сава Неманићу Царско чедо царском сину
На бел коњ Ристу Богу
На бел коњ! Ристу Богу!

Из скопљанске нахије од г. Јакова Палимаровића из Гиљана — Мораве.

110.

Оброди се свијето дрво Са нијеба


Марија Са нијеба.
Марија; Кад су били св. гори
Она роди Риста Бога У цркви
Нашијега у цркви.
Нашијега. Разтвори се виједро нијебо
Кума куми Крститеља Над њима
Јована Над њима.
Јована! Затријесје се црна земља
А прикумка Аранђела Под њима
64
Под њима. Бурјане
Ај задува бурни вихор Вурјане.
Бурјане Оно Вихор даре носи
Бурјане. Јовану
Што с разтвори виједро нијебо Јовану.
Над њима Крститељу Риста Бога
Над њима. Нашега
Што се тријесје црна земља Нашега.
Под њима И прикумку Аранђељу
Под њима. Живоме
И што дува вихор вијетар Живоме.

Из Старог Влаха од г. Светозара Поповића учитеља Ивањичког.

111.

Што је цвиљба у гора зелена Сите чесми и сите кладенци


Ол је вила оли љута змија? И сите ми студни изворници
Није вила ни љута змија Сите ми вође река и потока."
Тако ми је Дојчин дете лудо. Пак се врну Милица сестрица
До него је Милица сестрица. И говори свом брату Дојчину:
А Милица рођена сестрица. „Ај ти тебе Дојчин помил брате!
На Дојчина седамдесет рана Бог да убије Стојна Самовила
На Милице седамдесет седам. Шјо изсуши три девет извори
Спило му се студене водица. Од това си вода нанајдова
Изговори Дојчин дете лудо Мили брате помал ми Дојчине."
Изговори Милици сестрици! Ал говори Дојчин дете лудо!
„Ај ти тебе Милице сестрице! „Неј говори сестрицо Милицо!
Лел' одврзи таси од појаси, Ти одврзи таси од појаси
Да нацрпиш студена водица." Да одврзи седамдесет рана
Да ми стана Милица сестрица Да в њих земи од рани тај зноја
Да ми стана со седемдсет седам ран' Да ми дајеш да се понапиам."
Ми одврза таси од појаси Како рече Дојчин дете лудо
Да ми шета из гора зелена Тако стари сестрица Милица
И говори Милица сестрица Напоив го и душа јој пуста.
„Нигде ми се вода ненаоди Да даде душа Дојчин дете лудо
Бог да убије Стојна Самовила Е го прегрла сестрица Милица
Сите чесми она изсушила И за брата од јада умрела.

112.

Книи си моме на вода Кога ми моме дојдова


Кини си моме на вода Овчаре овци млчеје
На вода Длга ми гавал свироје.
На вода.1. Кога ми моме видоје
Стемнило ми се смогнило Сите на нози станоје
Загреши пости потишча. И ведро млеко турије.
Не појде моме на вода Дима ће један не стана
Токо отиде в планина Своје ми ведро не тури
За брези горе в планина. Ни своје млеко низтури.
На то Димово бачило. Димо ми вели говори:
65
„Овчари браћа рођена! Стана ми млади овчари.
Побратими ви моји Прашаје моме убаво
Ка моја браћа рођена! Говори моме убаво:
Слезите доле во село „Овчари браћа рођена!
Викните попа и кума." Ја немам ништо роднина
Овчари мили побрат'ми До једног брата рођена."
Ка браћа своја рођена Овчаре Дини казаје.
Дима ми свога слушаје: Дина је нима зборио:
Слезаше доле во село „Прашајте моме убово:
Да викну попа и кума. Што нишан братац јој има?„
Кога ми одеше во село Праша је моме убаво.
Ситна ми роса росеше. Моме ни тихо говори;
Ситна ми роса крвава. „У мојег брата рођеног
Кога ми поп и кум викноје На десна рока рочица
Да венча моме убове Мал ми прст немаје."
Дробни камење падаје. Кога ми Дими казаје
Димо ће вели говори! Димо ми млади опази
„Овчари браћа рођена! Што моме и Димо
Прашајте моме убаво: Брат и сестра рођена
Али ни има роднина? И ни ми отиде
Ако го има роднина Поп и кум и старојко
Која је њена роднина?" Како ји моме венчаје.

Од Илинке Везанковића.

113.

Везак је везла дјева Марија Рече ми пророк дјеви Марији:


Везак је везла Богу одежде. „Ћерице моја дјево Марија!
У беле дворе на златном столу. Казуј ми санка ја га већ знадем
Мало је везла малко заспала Право ћу казат што си саснила.
У том је малом чудан сан уснила! Везак си везла у беле дворе
„Вила се вила лоза винова У беле дворе за златне столе.
Лоза винова бела и рујна. Везак си везла Богу одежде
Повила ми се из ведра неба Мало си везла мање заспала
Па се савила дјеви у недра." У санку видила лозу винову
Из тога санка дјева се пробуди Лозу винову белу румену.
Пак отиде оцу пророку Она се повила из ведра неба
И говори оцу пророку: Па ти се савила у твоја недра.
„Оче пророче божији дуовниче! То ти је добро што си нам снила
Оћеш ли ми право казати Родићеш Риста, Риста пречиста
Право казати санка малена?" Богу одмену људма спомену.
Отац пророк божији дуовник Људма спомену и избављење."

Од Персе Петровића из Срема.

114.

На Божић кад се иде у коло или оро,

Што се белеје во она страна? Дал' је бел облак, дал' бела могла?
66
Није бел облак, ни бела могла Во уста му носи студена вода
Тако ми био болен Јанчула Под бело грло пресна погача.
Болен Јанчула жедан водица, Пресна погаче бело мешена
Жедан водица и понадица. Бело мешена жуто печена.
Ту ми прелета пиле соколе, Под десно криљо суво грозђице
Пиле соколе со Шара планина. Под лево крило сувије смоква.
Право летеше на Плашковица Да ми поноди болен Јанчула
На Плашковица србска планина. Да ми поноди и го поноди.
Право летеше болну Јанчулу

IX. НОВА ГОДИНА ИЛИ МАЛИ БОЖИЋ.

115.

У вече мадог Божића, или садање нове год. 1. Јануара, сабирају се девојке, на једно место.
Пошто се саберу почну да певају и узме свака по један суд па оду на воду. Донесу воде са девет
или седам, а најмање три кладенца па саспу у један котао. У ту воду метну сува цвећа, као:
љубичице, мајкине душице или руте, босиљка смиља и т.д. а са цвећем баца у воду свака свој
прстен. Кад пођу на воду певају:

Ој другарке ој товарке! Срећу нашу и удаћу.


Ми идемо све заједно: Каког ћемо војна имат'
Ристу младу молити се Ја ли доброг ја ли злога?
Студене воде заватити. Ако доброг благо нама
Студене воде неначете И његовој старој мајци,
Да нам каже срећу нашу Ако злога не било га.

116.

Кад дођу на воду онда бацају у ову пантљика, кончића, крпица, венце од сувог цвећа и
ките. Чине онако исто скоро као што чини млада или невеста кад је сватови воде преко какве
реке. Тада она баца онај пешкир или јаглук којим су јој и младожењи биле покривене руке при
венчању, или ако није венчана онда под именом тога младожења од себе такође мора да баци коју
пару, кум и стари сват своје кравајиће које су спремили млади, нешто новаца и т.д. Вода се тада
полива вином спремљеним за венчање, после мећу на кравојчиће упаљене воштане свеће, па ове
мећу на воду, бацају венчиће и т.д., а и посипа се житом као и сада што се чини кад се доноси
вода за прстен. Тада се као и сада певају песме Водану и Морану сину његовом.

Ој Водане Водане, Без твог сина Морана


И твој сине Моране! И сестрица Морица.
Немути нам водице Што но момке морају
Не пушт у њу Морице. Од наске их отимљу.
Нама вода потребна Па јих море и љубе
За прстена венчана. У дубљине увлаче.
Чиста вода пречиста Те дубљине студне
Љубав чиста да нам је И вртлоге проклете.

117.

Кад невесту воде скоро тако исто певају.


67
Ој Водане Водане, И невјесте Марице
Црни и зли Божоле! Оне љуте вражице.
Ево теби дарова: Што нам момке варају
Рујна вина црвена У дубљине одводе
Зелен венац младенца На вртлоге на воде.
И младице невесте. Непушт не пушт Морана
Шарен јаглук везени Да не мути Дибрана
Чим се руке скривају. Тог Дибрана Ибрана
Кравој лебац сватовски. Ладно воде Ебрана.
Жуте свеће воштане. Да нам киту не носи
Бела пара венчана У вртлоге проклете
И пшеница бјелица. Где Марице вртлају
Све сватовско ево ти Горње људе топају
Сва ти даре дајемо. Утопљују и људе
Не пушт сина Морана И невесте млађане.

Девојке тако исто певају само што сваку стварчицу препевају, коју пуштају низ воду. Кад
бацају прстен у кото:

Ово прстен Милане! Љепе дивне прекладне.


Нек јој милог покаже. Да јој драгог одкрије
Сутра рано у јутро Које драги и мили,
На тог нашег Васиља И од које земљице?
Риста бога млађана Ако био туђинац
Василнога великог. Небило га да Бог да.
Ово прстен Иване! Ако био свој јаран
Нек јој драгог покаже. Жив јој био и мијо,
Да л' Ивана Јована Ово прстен Петране!
Ил лепога Гроздана? Наше друге Петкане.
Ово прстен Божане! Нек јој каже Василна
Наше друге товарке Када ће се венчати
Нек јој Божо покаже О Петрову и Павлу
Драгог милог Војина. Или ових месојеђ'?
Ако мијо живио? Ако буде овијех
А не мио умръо. Благо нојзи млађаној.
Ово прстен Драгиње!

Обично свакој намењује на њеног познаника и јарана и поименцем га кажу. Управо


неможе се изказати песма јер је увек при свима овим обредима праве саме девојке по именима
својин јарана и именима својих другарица и товаркиња.
На Васиљев дан тако звани у јутро, прије зоре пошто се све оне, које су синоћ певале и
метале своје прстење, скупе, одпочну ово вадити. Но пре овога ваља нам казати, да се свака мора
обући у свечано руво, умити, очешљати и т.д. а и те ноћи окупати, па онда ићи тек да „велича
прстен" или да „пева прстену." Кад су се већ скупиле, онда оне све увате коло око котла и почну
певати и играти идућиј с десна на лево или за током сунца. У сред кола стоји, а до котла, једно
мало мушко дете у ког су очи везане. Ово, пошто изпевају по једну строфу од песме, вади по
један прстен и пружа, па девојке га узимају и дају оној којој припада. Тада јој певају и опевају јој
срећу. У овом колу такође, као и код свију наших обредних песама, има царева кћи Василна која
узима и даје прстење којој припада и управо управља колом, песмом и свим што се ту збива.

68
118.

Ој царева мила ћерко, Којој златан каже драгог


Ој Василна Василица! Којој каже удавање
Обрни се окрени се Оног подај тој девојци.
Знаком значи Ристу Богу Којој прстен то некаже
И његову заступнику. Ти га подај младом бору,
Нек извади прстен златни Младом бору Ристу Богу.
Наших милих товарица. Нек га метне у водицу
Товарица товарушка Нек нам каже што он знаде,
Наших драгих другарица О себика и о својој
Другарица другаркиња. Милој драгој газдарици.

119.

Ој Васална Василица, Што га вако величамо.


Мила наша ти царица! Ој царице Василице,
Ти нам прими златан прстен Царска ћерка ти Василна!
Од Ристова заступника. Ти нам даде златан прстен
Од нашега малог Бана Од Ристова заступника.
Малог Бана Драгована. Златан прстен наше Маре
Прстен нам је наше Стојне Вели тужна златан прстен
Наше миле другарице. Да за Мару и немари
Прстен каже за Стојана Њен јаране млади Бане,
Њеног правог тог јарања. Немарио Ристос Господ
Нек јој Стојан буде сретан За Богдана одрпана
И Стојана другарица. Немариле другарице,
Мушку децу породила За неверну издајицу
Породом се величала, Проклетника ојадника.
Ка ми данас наш прстењак

и т.д. певају свакој како јој испадне по прстену по ком некако познају судбу сваке. Негде опет
бива просто тако: да ако се потреви, да песма пева у то доба кад се које прстен извуче, о венчању;
та ће се веле те године и јесени удати као

120.

Василица поранила Василици додавао


Царска ћерка уранила Василица судбу каже.
На водицу долазила Златан прстен проговора
Ди с' велича прстен златан Василици приговара:
Риста Бога доводила, „Василице ти Василна!
И његова заступника. Чије ово златан прстен
Ристос Боже руку тура Она ће се удомити
У водицу у студену. Овог лета и године
Својом милом том ручицом А овијех месојеђа."
Златан прстен извадио,

На нову годину или Василицу т.ј. мали Божић месе Питуљицу, у Маћедонији Тесалији и
око Дибре, Масаоницу, и Василицу у осталим србским крајевима, а у Старој Србији и источној
кнежевини "Мечију повојницу." У ову мећу као и у чесницу стару пару. Разлика је у томе што се
69
ова Масионица, Мечија повојница, а и Питуљица, меси од пројиног брашна. Кад се врате из
цркве ову изломе на комадиће као и чесницу и сваки комад намену сваком укућанину, стоци, па и
помрлим. Ове комадиће упрже још у масти, па кад јих изпрже, онда пошто дођу сурвари и даду
прућа метну ове прутиће у сваки комад. Од сваког прута одгризу по мало говорећиј: „да нам Бог
да здравље и весеље, а Чивутину и Турчину болест и смрт. Остатак прутићи дају марви да је са
својим деловима мечије повојнице поједе да би била здрава. Тај дан опет по неким местима
Прачком или Божићњаком то јест Бадњаком малог божића џарају у ватру и говоре та деца или
сурвари: „као жар што је силени, така да су силени јаришча и јагнишча."
Рано још на нову годину садању или на мали Божић или Василицу иду деца тако звана
Сурвари. Они носе прутића или као што то пруће у Ст. Србији зову пруча. Ови прутићи или
пруча су завезана у један снопић, а од врбе су зелене. У свакој кући, где дојђу, дају по један
прутић, а домаћица њима пршуте, кобасица, сува меса, кестења, љешника и ораха. Кад излазе из
куће они вичу, ако добију дарова

121.

Сурва бабо, И в година бабо,


Сурва бабо, И в години бако,
Сурва, Сурва,
Сурова година! Сурова година!

А, ако недобију ништа, онда неће да вичу и до године Ноћу око пола ноћи на нову годину
пеку кацију т.ј. мећу шпеницу на пеку усијану на жару и намењују на сваког. Чије зрно непукне
значи да ће те године умрети. После ову овако испечену пшеницу или кацијану пшеницу дају
одма кокошкама и вичу: пули, пули, пули, а негде коки, коки, коки и т.д. Ако се кокошке одзову
и разбуде у то доба ноћи знак је да ће те године бити добро, а ако не онда ће бити зло.

122.

Малог божића или Василичка.

Сбирајте се млади моми Понајвељко сако добро:


Млади моми и убави! Здрави момци со момиње
Ни вељи Василичари, И здрави ни и весели
Велике Василичарки! Се земаје се ни мажи,
Со прстени и со барми. Со стребрени ти ракаји
Ни видиме шјо ће бидне, И со злати тиа раци.
Али добро, ал' недобро? Приде дојде Василица.
Ни видиме кој се лубе Со шјо ћа је дочекаме?
Кој се лубе кој ће мажи? На то ћушка ни пенушка
Кој се мажи зи мажа ни На то жута буздојана.
Неженатог хубавога? Ћа на вика: „Сурва бабо
Да играме Василицу Сурва бабо и в гођина."
Ону силну ни Царицу. Ћа ни бије коњи краве
Ни играле и пеале И волови и та стока
Сите добри ћа ни бидне, Со пручка ни врбовога

От баба Велика Ристића от Мало Црско битољска нахија в Стара Србиа Маћедонија. Брсјачка.

70
X. ВОДОПОС, БОГОЈАВЉЕЊЕ И СВ. ЈОВАН КРСТИТЕЉ.

На водо-пос или Крстов дан пости се свуда васдан. Тада се праве крстови од сламе ражане
у Старој Србији и осталим крајевима. Ове крстове мећу на врата прозоре и т.д. да не би дошао
Ванпир или Вопер или Вукодлак, Вештица, Мора и Моран и остали црни богови бившиј или зли
духови. На Богојављење које се зове још и Водица ове крстове носе где се вода свети и ту их поп
кропи том светом водом. После тога сламом од ових крстова вежу дрва и разне воћке да их
неубије мраз, а на њиве бацају, да их неубије град и туча лети. Свуда се држи да се отвара небо у
вече Богојављења. Тако је један, прича се, у Стар. Србији у скопљанској нахији, немогућиј чекати
на мразу кад ће се отворити небо да иште што највољи, протурио главу кроз прозор, па кад се
небо отворило он рекао у место што је мислио: дај ми Боже да биднем главешина" — т.ј.
старешина, Господар земље — он рекао: „дај ми боже голему и највећу главу да биднем глават."
Бог му ту бруку, коју је искао, и дао, те тако оста са великом главурдом. Кад се небо отвори,
може се и рај добити, па с тога све грешне баке и старци по сву ноћ џањају и чекају кад ће се
отворити небеса, да се добије оно што се хоће, па ма то и царскиј престол био.
На Крстов дан или 5. Јануара крсте се ветрови и од Божића великог до тог дана су
некрштени дани. Тада владају подпуно, Ванпири, Вештице, Море и друга чуда и привиђења која
махом затиру род људскиј особито Караконџула са коњском главом и свињским гвозденим
зубима, па само наслони главу на оног ког хоће да утамани. Тада преза свет да овај неваљалац
непретури главу и кроз прозор у собу, те покрај добрих, затворених прозора често на ове опет
поглеђује.
Овај господин неваљали може да уђе и у собу кроз врата, и у једанпут у место каквог
пријатељског „добро вече!" може тако да се покаже ово страшило. Тешко онда онима који се ту
десе, и т.д. Млоги ту црни духови владају и млога страшила која се немогу пребројати, далеко
јим красна кућица од нас, да се затру у мору, у гори, у ветровима, у вихорима, бурами, а ми да
пређемо на песме Богојављенске или водичке.

123.

Крштење Ристово.

Савила се св. Гора зелена Марија.


Зелена. Њој говоре шестокрили анђели
У њојзи је св. црква Совија Анђели:
Софија. „Неплаши се Божја Мати Марија
У њој поје шестокрили анђели Марија!
Анђели. Да зовемо Богом кума Јована
Туде седи Божја Мати Марија Јована.
Марија. Да крстимо Риста сина једина
Она држи Риста сина једина Једина.
Једина. Састаће се ведро небо над вама
На криоцу под гръоцу својему Над нама.
Својему. И зарасће црна земља под нам
Разтвори се ведро небо над њима Под нама,
Над њима, И протеће Јордан вода студена
И препуче црна земља под њима Студена."
Под њима. Што рекоше шестокрили анђели
И протече Јордан река студена Анђели.
Студена. Што рекоше учинише пресветли
Уплаши се Божја Мати Марија Пре светли.

71
Од г. Василије Јанковића учутеља основ. шк. ваљевске.

124.

Опет крштење Ристово.

Надвила се св. Гора над море Јовану.


Над море. Када дојђе Крститељу Јоване
То небила св. Гора над море Јоване.
Над море. Отвори се ведро небо над аима
Већ то била света црква Софија Над њима.
Софија. Раздвоји се црна земља под њима
У Призрена силна града царева Под њима.
Царева. И побеже Јордан вода студена
Ту ми поју шестокрили анђели Студена.
Анђели. Кад то веде Св. Дева Марија
Они поју Риста Бога млађана Марија.
Млађана. Уплаши се Св, Дева пресвета
Величају прослављају Ристоса Пресвета.
Ристоса. Кад то веде св. Јован Крститељ
Међ њима је Света Дева Марија Крститељ.
Марија. Он говори Св. Деви пречистој
Код Марије Алнамена знамења Пречистој.
Знамења. „Небој ми се Света Дево Марио
Ал' говори Св, Дева Марија Марио!
Марија: Кад крстимо Риста Бога једина
„Слуго моја Алнамена знамења Једина.
Знамења! Склопи ће се ведро небо над нама
Иди зови Крститеља Јована Над нама.
Јована Састаће се црна земља под нама
А Јована оног св. Ивана Под нама.
Ивана! Вратиће се Јордан река студена
Да крстимо Риста Бога једиња Студена.''
Једина." Што је реко св. Јован Крститељ
Верна слуга Алнамена знамења Крститељ.
Знамена, Што је реко то се сбило зајиста
Послушала Св. Деву Марију Зајиста.
Марију. Кад крстише Риста Бога једина
И отишли Крститељу Јовану Једина.

Од г. Јакова Падимаровића из Моравске или Гиљанске асупе а песма је из скопљанске у


Старој Србији.

125.

На св. Јована и родитељи му.

Кинисал ми Св. Јован По Јована кинисала


Да ми ходи у рај божији, Јованови стари татко
72
Оће татко во рај божији. По Јована кинисала
Обзрнал се Св. Јован Јованова стара мајка,
Обзрнал се и угледа, Обзрнал се св. Јован
А својега старог татка И угледа стара мајка
Старом татку говорио: Де по њега кинисила
„Ле л' врати се стари татко! Право ходи рају божјем.
Тамо тебе места нема Кад је Јован угледао
Тамо тебе непушчаје. Старој мајци говорио:
Рајски порти затворени, „Ле л' врати се стара мајко!
А пеколскиј отворени, Тамо тебе непушчају
За тебека стари татко За те тамо места нема.
Е си ти бил сиромашко: Рајскиј порта затворени,
Туђо орал, туђо копал А пеколскиј отворена.
На полу си половио, Е си била сиромашка:
Тамо тебе непушчају." Туђо прела туђо плела
Кинисал ми Св. Јован На полу си половила
Да ми ходи во рај божији Иди мајко во тај пекол."

Од Илинке Везанковића Дибранска нахија во Ст. Србија Мијачка.

126.

Свети Јован и родитељи му.

Таква је иста идућа песма што се почетка тиче, од Сарџе из Смедерева сада но досељенака
од Костурске нахије у Ст. Србији. Свршетак јој је другчији те с тога стављамо то што је другчије
овде.

„Коа брашчина зајемаше За това те непушчају,


А кого ти повраћаше Непушчају во рај божији.
Со пепел го ти мешаше. Но врни се стара мајко
Коа сол ти зајемаше И врни се стари татко.
Чисту солцу принимаше, Во пекола ви идите
А кога је ти враћаше Тамо порти отворени,
Со песак је ти мешаше, А рајски су затворени.

127.

Кум Јован зајир носи. Од Сарџе и ова је.

Радувај се нови куме, Да појимо пријатељи


Нови куме побратиме! И кумови св. Јован.
Св. Јован зајир носи: Три товара та раћија
Девет товар пшеничица, Та раћија препечена.
Пшеничица та белица. Препечена љута здраво,
Да месимо погачица, Да појимо пријатеље
Погачица та пресница. Пријатеље и кумове
Девет товар рујно вино Верне слузи свет' Јована.

При свршетку о овим праздницима, морамо, осим осталог, напоменути: да је


богојавленска водица тако света и лековита, да се без ње никакве болести немогу излечити и
73
никакве обредне ствари свршити. Кад је донесу обрну се по трипут на ушицама од секире и то
стојећиј на пети од леве босе ноге и тада се свако по трипут исте напије. Млога чудеса и диве ова
св. водица чини, да се описати неможе.

XI. МЕСОЈЕЂЕ.

Месојеђе или мрснице зове се сво време од Божића, па до беле недеље. Но и ово се разно
зове и то: од Божића па до Водице или Богојављења зову се дани некрштени, као што смо казали.
У те дане нико несме да стоји под капавицом — стрехом — да га ветар какви неузме. Несме
трудна жена да излази у Старој Србији као и Леунка или породиља, да је неби зли духови мучили
и детету рођеном и у утроби шкодили. Од Божића па до Богојављења зову се недеље редовне, јер
се редовно месо једе. Пред овим је тако звана шарена недеља. После тога и пред мрсне покладе
зове се редовна недеља, јер се редом једе месо и средом и петком. Пред беде су покладе
задушнице или тако звана „Мртва собота" у Старој Србији Маћедонији Албанијама и осталим
србским крајевима. Осим ових имају свуда још двоје задушнице и то у очи св. Тројица и у прву
суботу пред Митров-дан. Свуда се на њих износи на гробља, гробишта, гребља, гребишта и
грабља и грабишта јело и пиће и т.д. Осим овог у вече свију празника па и на саме ове иде се на
гробља, пале свеће, спомињу мртви и т. д. Хоће Србин и дрва и сено за покој душе својих
предака да запали. Јело се и пиће даје сиротињи, а, и сами доносиоци једу и пију за душу наричу
за умрлим, или туже и тоже. и т. д.
Уз некрштене дане иде свуда свештеник по Ст. Србији, Маћедонији, Албанијама, Тесалији
садањој Србији негде и т. д. Тракији па свети водицу. Његов ђак носи два прамена вуне и то један
бео а други жут или ален. Пошто попа освети водицу онда даје где има девојка оне вуне бело
алене. Она зато даје попи беле вуне. Ова се адено-бела вуница сматра као светиња и девојке је
уплећу у своје перчине, којих негде има два три, но највише по један. У тим поменутим местима
само се та вуница даје девојки и она се зове: „Плести косицу или перчин а негде и курјук" Поп
давајући косицу рекне: „Нај ти свете вуне да плетеш косица да ни си жива и здрава и да ни се
удаш поскоро за подобар јунак." Девојка се поклања љуби руку попи а ђаку да је белу вуну. За
мало попа добије млого" вуне чисте.
Тамо је обичај да се оваква вуна уплете у косу девојачку те перчини, а особито око Дибре,
изгледају огромни у девојака, скоро као какви репови. На Сретење 2. Фебруара срета се лето и
зима по мишљењу народњем. Осим горњих имена недељама оне се зову још и трапава, урша,
себична редовна и т. д. Уз месојеђе пости се неколико дана св. Сави и тај се пост зове Савица а и
Савин пост. Месојеђе су или мрснице највеселији дани у целој години. Тада цео свет махом само
иде један код другог пију, веселе се, играју, певају, причају, шале се и шта ти ту нема. Тако
весели највише се и жене и удају те весеље и нерадњу још веселиом чине и нерадниом. А готово
уз месојеђе и нема шта да се ради. Тада су сијела, села, сјела, повечери или једном речју
вечерње забаве. На овима се скупљају сви у куће, ту играју, ајдука, кадије, јарца, прстена, туре,
међеда, превртала, колађена и т. д. Гусле тада највише посла имају, суво месо свињско, здравице,
пите, гужваре, савијаче и т. д.
Ту ти се преоблаче људи и надевају на се маске, играју, певају, ђаволе, шале се и све чиве,
но дотле док јих непознаду. То ти је прави маскен-бал. Ови се често и нацрне и т. д. Често се
пресвлаче неки и престављају разна страшила, као ванпире, вукодлаке, вештице, кораканџуле и т.
д. и зато се они ваљда и сви остали зли духови баш у ово доба највише и виђају, и јављају
људима. Ту ти иду ђедови и бабе, ту и девојке справљају покладнице и остале. Уз месојеђе певају
се разне песме мушке и женске, а нарочито оне уз гусле. Весеље, радости, игре, комендије, шале,
забаве, гозбе и части немогу се никада описати, па и ми се тога нећемо ни да додирамо, и ако
само по нешто наговешћујемо. То ће учинити моћи и само у неколико онај који буде о томе
једином писао.

74
Арсо Патрико со цар султан Солиман и стари св. игумен Саво со св. гора от Хилендар.

128.

Порачва је ни царе султане Не ти пољуба скутна и рака


Царе султане от станбула ви, Не ти пољубна не се потурча.
От Станбула ни от Цариграда. Колко ти мене да ме потурчаш.
Цар Султане на силен Солиман Толко твоје царство го шћердосаш"
Порачва је и књига пиша Се расрдна ни царе султане
И књига пиша Арсо Патрика. И му речеше силен Солимен;
Арсо Патрика ришћанска глава „Ћа те загубам мори пострамно
Во свети Пећи ни преголема: Се потурча везир ћа ни биднеш!"
Нека појат три ста калуђери И му зборува Арсо Патрико:
Три ста калуђери во триста цркви. Дур ме не судиш ти ме негуби!
Меж нима стари игумен ни Саво. А хај ти тури хоџи дервиши,
В света Гора с три ста калуђери. Хоџи дервиши стари хаџији.
Межу ними ни свети анђели, Тури на џами петак до петак
Во Срска земља Маћедонија. Нека Бога молат и умолат!
И му порачваје силен султан, Ћа го умолат да чудо стора
Во књига царска му зборува, Ћа чудо стора диво велико.
Во књига та во ситен Ферман: Море да играт таласи врве
„Ме послушај Арсен патриар! Како јагње во големо стадо,
Ме послушај шјо ти порачвајем: Се Рамна и Белиград састана
Ол' ли је било гдегод во мира, Раовица и тај Буковица
Гдегод во мира то одно сунце. Плашкавица со бела Негуша
Да светлит то одно сунце Шар планина со та Немеричка.
Да служат оџи патрики, Море да заигра дури сарај
Во једна земља турско каурско? Дури сарај твоји да завати."
Ил ћа те турчам, ил ћа ме крсташ? И го послуша силен Солиман
Ил ћа да клањаш дина мојега Тури го хоџи стари хаџији
Ил ћа да целивам крста твојега? Још повише стари Шејих-Ислам
Брго во Станбул да те потурчам И читаје от петак до петак,
Са твоји сите попови И го читаје по дено ноћно.
Си те попови црни калуђери." Море си лежи како лежало
Арсо патрико цара послуша Планини стоје како стојали
Не от воља толко от сила Не се саставија Рамна Белград
Се бојаше шјо силен султан. Ни остали сите планина.
И ми отиде во Станбул турски Го мака беше ни цар Солиман
Дека учеше оџи хаџија Шјо Бог њишчо недавал.
Хоџи хаџији турски имами. Сего Патрик Арсо књига ни посла
Го водаје пред силен султан Књига ни посла дур Света Гора.
Султан му вела: „се поклони," Света Гора во свет ни Хилендар
Арсо Патрико несе поклана До стар игумен Саво Неманић
Толко Бога моли Риста зове Во књига њему Арсо зборува:
И свету мајку Богоровицу. „Брго до мене игумен Саво!
Султан му вели силен Солиман! Брго до мене во Цариграда,
„Се потурчаш Арсо Патрико Ме земаје царе Солиман
Ђа те сторам повелик везир?" Ћа ме потурчи Саво со тебе
Му говорна Арсо Патрико И со твоји три ста калуђери.
Му говорна: „не се поклона. Толко побрзо со три ста калуђери
Не сепоклона прет твоја скутна Да читаме петак до петак
75
Собом земи си старо еванђеље." И ми читеше стар еванђеље
Ко га Саво књига ни проучи От недеље једне до друге.
Књига ни проучи и суза проли. Тоа да бидне чудо големо
Си земаје три ста калуђери Чудо големо воља божија!
И си ојдава пат во Цариград. Сиње ни море заигранало
Кој су били во Селуњско поље: Заигранало и преигравало.
Там текнаје Сава игуман Ни се хркаје до више сарај
Шјо не земал стар еванђеље, До више сарај цар њи Солиман
Шјо требало море да тргна И се састанаја Рамна Белград.
Море да тргна и тиа планини. Раовица и тај Буковица,
Сите плакали три ста калуђери Плашкавица со бел Негуша
Бога молили во Селунско поље Шар планина со та Немеричка
Да Господ пошље стар еванђеље. Коа то виде султан Солиман.
Бога молиле нишјо не сториле. Ми се моли Арсо Патрике:
Тоа ми станал игумен Саво. Да застави море играло.
Бога молеше суза лијеше. Да не игра по његов сарај.
Тај час ми се стемнило Да застави она планина
Ми се стемнило и ветер вејал Да се нешетат ка тија љуђе.
И се сватило магла големо. И му се мољи не го погуби.
Сите калуђери више плакаше Не го погуби и не го турчи
Више плакаше за то еванђеље, Со његови три ста калуђери.
Без него нишјо не сторувати. Тоа пеар чини Арсо Патрико
Ми се молеше игумен Саво Пеар чини со три ста калуђери
Ми се молаше и се обрнеше Од недеља пак до недела ни.
Ми погледна со три ста калуђери. И застанал море от шетња
Ми погледа небу облаци От та шетња и игра голема.
И ми видеше светли Анђели И застанал висока планина.
Во криља несу стар еванђеље. Султан Солиман дари даваше,
Ми се зарадова три ста калуђери Дари даваше: восак, фимјана
Шјо видеше стар еванђеље. Ливан, измирну, зејтин, маслине
Св. Анђели ни пустише И ми задржа Арсо Патрика
Стар еванђеље в раци Сава. Го задржа во св. Совија,
Го земаје и го бацаше Не го ми пушта во света Пећи
Со бели баци во свети кори. Во света Пећи во Срска земља
Тоа појдоше во Сталбол цару Срска земља та Маћедонија.
До свој си Арсо Патрико. И се потурча земља Бошњачка
Коа ји виде Арсо Патрико. Со свој Киријак стар владика.
Игумен Саво во раци баци. Земља Бошњака права ришћанска
Игумен Саво с три ста калуђери Шјо ми недојде Арсо Патрика
Во црква стана света Софија Арсо Патрика во св. Пећи.

От Брсјачка баба Велика Ристића Мало Црсао Битољска нахија во Стара Србија Маћедонија.

129.

Сирота попа Берамског и везирски Стјепан.

Што се чује у поповој башчи У онога попа Беранскога,


Ал' је жалост, ал велика радост? А у Рашки старој поноситој.
Није радост, но велика жалост; Остала јој млога сиротиња
Умръла је млада попадија И остала сиротица Јања.
76
Ова кука кано кукавица, Те ми чедо под појасом носи."
А преврће кано ластавица. Кад то зачух везирскиј Стјепане
Она кука жали своју мајку Он одљеће двору бијеломе,
Из питомог Драча у крај мора Своме двору ка Дукљану граду ,
Из питомог Драча из те Зете. Те бјешједи својој старој мајци:
Миле Зете србске дједовине „Сакупи ми моја стара мајко!
Дједовине цара поноситих. Из три града триста ђевојака
Србских цара лозе Дрвенара И са њима сироту Јањојку
И младога Стевана Немање Из Берана града великога
А Немање Дрвенаровића. Из Берана по више Рожаја,
Тјешила је из сјела робиња А пред њима кавјезли Марицу
Тјешећиј је младој говорила: Што но ми је у кавјезу растла,
„Шути Јањо ти нежали мајку! И Марину поноситу мајку."
Доста ти је руха оставила Мајка сина свога послушала:
Доста руха и бијела платна. Сабрала му триста ђевојака
Два ковчега све бијела платна, Из три града сваког по стотину,
А четири само суха злата" Још сувише сироту Јањојку
Ал бјешједи лијепа Јањојка: И кавјезли плјеменито Маре
„Шут робкињо зуб те заболио! И њејзину поноситу мајку.
Хоће чути моје миле стрине Ну да видиш Маричину мајку
Хоће чути па се наљутити Она бијега на горње чардаке
Што ми збориш злобно и паклијено, До везирског Стјепана долази
Она мисли стрине је нечују, Па је њему ријеч говорила:
Али стрине и чуле и виђ'ле. „Да чух ли ме везирскиј Стјепане!
Ну да видиш робиње ђевојке! Сиђи доље у зијељену башчу
Узе вједро па оде на воду, Да ти видиш сироту Јањојку
Она оде за гору на воду. У трб у јој мушко чедо младо."
Кад на води везирски Стјепане Кад то чуо везирскиј Стјепане.
Силног цара од Дукљана града Обух Стјепан од кајсера чизме
Од Дукљана пра старе Прехвале, Па ми сађе у зијељену башчу.
Па је њему ријеч бијешједила: Кад у башчи три ста ђевојака
„Ја Бога ти вјезирски Стјепање! Међу њима сирота Јањојка
Е сам чула и људи ми кажу: А пред њима Маре кафезлика.
Да ти просиш сиротицу Јању, Ал' се Маре њешто узодало.
А непросиш кавезли Марицу, Кад, упази везирског Стјепана
Што но ми је у кавезу растла, Баци своје мушко чедо мало
Невиђела сунца ни мјесјеца Баци чедо у зијелену траву.
Ни облака ни добра јунака, Кад то виде везирскиј Стјепане
Нити знађе на чем жито расте Он увати сироту Јањојку,
Нити жито ни зијељена трава, Па је баци за се на дората
А камо ли што је мушка глава. Право оде своме бијелом двору
А Јанојка свашто бог ме знаде Све пјевајућ' и бушке бацајућ'
Свашто знађе и свашта је видла. Играјућиј дебијела дорина
Она знаде што је мушка глава Прстен чини и свадбу ми сврши.

Песма месојеђска од Сјенице и Дубнице послао нам г. Јово Миловановић Врекић учитељ сјеничкији и
дубничкиј у Старој Србији.

XII. КОЛАНЕ ИЛИ БУКАРА.

77
У свима крајевима србским свршава се, почев од Беле недеље па до Лазарица, један
појетичан и живописан обичај. Чим се смркне, девојке из целог села скупе се на неколико
разкршћа. Ту увате неколико кола, а најмање два, од којих је једно веће, а друго мање, певају и уз
песму играју идући с десно на лево или за током сунца. Ово се све чини по месечини. Негде овај
обичај траје само уз белу недељу, негде још једну поста великог, а негде и то врло редко до
Лазареве суботе, или до Лазарица. Песме букарске су хороводне или колске, па их овим и треба
однети; но ради реда ставили смо их у празничне. Реко смо да су оне као и сватовске хороводне с
тога, што се никад као и прве не певавају, кад се неигра. Ове се опет готово никад и непевају до
уз Белу недељу, и што их певају саме девојке без мушкараца и то само онда кад оне показују
разне људске радње у игрању. Дакле су песме ове осим обредних главно орске или колске.
Кад почну да играју, онда једна која најлепше уме да узвија и превија гласом почне сама
да пева, изпева целу врстицу, па јој тек онда остале другарице играјуће помогну све у глас. Ох
дивота је то и видити и чути! Преставте себи у сребрној месечини, а на разкршћу села, које је већ
заспало дубоким сном, коло најлепших девојака најлепше обучених, де игра око двеју својих
другарица, које стоје на сред кола загрљене и као одобравајуће или неодобравајуће песме. Даље
мало опет друго коло, тако исто лепо и дивно, тако исто бајно и чудновато. Све на свету ћути па
и сами пси замукли су, нити појављују свога лајежа. Мртва тишина свуда, само дивне деве, као
виле окрећу се играјућиј с десне на леву руку или за током сунца, од истока к западу.
Вешта у певању почињанка тако дивно и милозвучно превија и увија гласом, да би се
самом мртвацу зажалило. Остале прихватају и дивни напеви, који би рекао би човек свакиј за се
саставља одвојен глас, сливају сви у један таласајућиј се подобно мору које све реке и потоке у се
прима, па из тих свију малешних елемената саставља своје бурне вале који се само таласају и
целим светом заљуљују. Нико се несме да усуди, па ни ђаволасти јаран који би у другим
приликама у ватру и у воду скочио, да узнемири тишину, божанственост и тајанственост овог
рада девојачког. Обичај, старина и сам рад и начин овог рада чине све слабомоћним и нејачним
спрам овог делања. Све се уклања и оставља подпуну тишину и покој онима које, држећиј се
својих старина свршавају неке свете обреде.
Оне две девојке што се у сваком и то једном мањем, а другом већем колу, надазе, зову се
негде Раја и Рајоле негде Кол и Кола, негде Љељ и Љеља, негде Вид и Вида а негде Реј и Реја и
Рејол и Рејола. Мал незаборависмо да кажемо, да је свака та цура код своје куће зготовила
најлепшег тестаног јела и донела. Јело јим стоји под дрветом у сенки од грана овога, или где тога
нема а има крст оно стоји опет у сенки од месеца код крста.

130.

Разговор кола.

Ој ти коло коло, Све девојке до једне


Велико велико1. До једне. ,
"Чујем коло малено Ми недамо ни једне
Малено.'' Ни једне."
Имате ли девојак А ми ће мо у силу
Девојак? " У силу.
Ми имамо девојак „Сила Вога немоли
Девојак. Немоли
Девојака три кола У силу се све може
Три кола Све може
А све лепших од лепших А ма силу Бог кара
Од лепших." Бог кара."
Дајте нама девојак А ми ћемо у крађу
Девојак! У крађу. "
78
А за крађу вешају "Недај те му да ломи
Вешају." Да ломи."
Јелен гору обломи Дајте нама девојке
Обломи Девојке!
"А рад шта је обломи Па вам неће ломити
Обломи? Ломити;
Через ваши девојак Ни росицу попити
Девојак. Попити.

1. Тако се препева свака врста.

131.

Осужан и Љуба му.

Сужан јадан осужан Нека иште од кума


Осужан! Од кума.
Осужан је жалостан Од кума је срамота
Жалостан! Срамота.
А зашто је осужан Нека иште од Бога
Осужан, Од Бога
Ој осужан жалостан Бог је небо високо
Жалостан? Високо.
Љуба му је одбегла Нека проси по колу
Одбегла, По колу.
А зашто је одбегла Здравом коло недаје
Одбегла? Недаје.
Што јој није купио Нека бира коју ће
Купио! Коју ће.
Бела леба с пазара Ил' ће старо ил' младо?
С пазара. Ил младо?
Сладке алве са трга Старом кости просуте
Са трга. Просуте.
Што јој није купио Кано тиква о плоту
Купио О плоту.
Што му љуба захтева Младом душа мирише
Захтева. Мирише
Нема новца ни коњца Ко струк бела босиљка
Ни коњца. Босиљка.

Увек почиње мало коло па дозива велико. Велико му одговара на сва његова питања и
захтевања. У једном и другом оне две у колу одобравају питања и одговоре и управо управљају
не само песмом и игром, него и свим колом.

132.

Кита цвећа и Ив Ивичица.

Васдан данас цвеће брала Набрала је киту цвећа


Ив Ивчице моја Ив Ивице моја
Ив јело моја! Ив јело зелена.1.
79
Кита цвећа проговара: Те ме красну свиње једу.
„Недајте ме невестама! Подајте ме девојкама!
Невесте ме ружно носе: Девојке ме лепо носе:
Васдан дању за конђама, Васдан ме — у — витицама
А у вече под ногама. А у вече у чашицу,
Недајте ме тим женама: У чашицу у водицу.
И жене ме ружно носе. Да јим сву ноћ миром мирим
Васдан носе у недрима, Да их ладим и разбудим;
А увече избаце ме, Јутром рано прије зоре
Из вајата и појате; Да с' умију и обуку.

Од Персе Петровића из Срема.

133.

Бојана.

Поведи коло, коло Бојано Да купи теби кошуљу,


Бојано1. Да купи теби кавада
Бојано лепа девојко Да купи жуте папуче.
„Не могу сејо до мене Да идеш Бојо у коло.
Ага ми стари, дрљави" Да водиш коло около.
Бојана црна дроњава. Бојана сеји говори!
Бојано хрђо дроњава! „Ја би ти чичи казала,
Што аги ниси вазала: Да би он продо ђогата
Да прода чика ђогата Да мене младу одене.

134.

Лептера.

Пошетало шест девојака "Ђуро терзио,


Девојака шест другаркиња Младо убаво!
Другаркиња младих товаруша. Сарежи мени
Узур Маргита, Жута кавада
Дилбер Златија, Од жуте свиле,
Бела ми Јања, До црне земље.
Красна Анђуша, Да ћу ти за то
Висока Стојна Бијело лице
И танка Бојна.1. Љуби га Ђуро
Врло лептери До беле зоре."
По врх Посавља. Гонте лептеру
По врх Посавља Из нашег кола.
По врх дућана Нека лептера
Изазвала Ђуру По целом свету.
Ђуру терзију. По целом свету
Ђури терзији Само не код нас
Младом говори!

Из ваљев. од г. Василија Јанковића учитеља.

80
1. Тако се после сваке врстице ових шест врстица повторавају.
Тада изгоне за коју знаду да није како треба, и та тада мора да иде одма из кола, те да чува
јело, и да постави за подушије.

135.

Свекрва и снахе.

Свекрвица гушчиће чувала, А старија седи па беседи;


Па је легла мало да поспава. „Ако мени гушчета нестане
Заспала је у трнљивој боци, Живој ћу ти кожу одерати,
Где но свиње најбоље бораве. Па ћу носит' на пазар на вашар
Кад устала гушчића нестало, Па ћу купит' мало орашчића,
Она узе шију на батину! Умеси ћу мало резанчића,
Па ми иде кући снашицама. Све ћу бабе сазвати на даћу
Само гледа мрко попријеко, „Ајте бабе свекрви на даћу:
Да л' ће јој се која насмејити, Ако Бог да и Богородица
Насмејати или подпрднути, И вама ћу скоро дават даћу."
Намигнути на јетрву своју? Све се снахе у глас насмејаше,
Тако дуго и непостојало: А свекрва леже неустаде
Превари се најмлађа снашица. Те ми умре јадна без уздаха.
Насмија се најмлађа снашица,

Ову певају као шале ради после пошто је изпевају све се у глас смеју и кокоћу.

136.

После овога седну девојке у наокруг. У среди њих седне једна на један јастучић од бусена
направљен, а на њему трава. Друга јој легне на крила и ову што лежи покрију као да је тобож
умрла. Тада оне што седе около девојке почну у глас најжалостивији да певају, као тобож да је
она умрла, ову песму.

Смрт Рајола.

Умре, умре наше Рајоле, "Ја немогу Милче Рејоле


Рајоле! Рејоле!
За девојче Милче Рејоле Зовите ми сестру Јелицу.
Рејоле! Јелицу.
Устан устан Милче Рајоле Да ми држи свећу воштану
Рајоле Воштану.
Да ћемо ти Милче Рејоле И два брата млада Дамљана
Рејоле. Дамљана.
Ал говори мртво Рајоле Да м' ужегу жута тамјана
Рајоле; Тамјана.
„Завите ми сестру Јелицу И два брата млада Мојсила
Јелицу." Мојсила.
Устан Рајоло Милче зора је Да донесу Рајлу носила
Зора је. Носила.

Пошто ово изпевају онда ону што је тобож умрла, носе и сарањују где год у присењку. А
пошто је тако тобож саране, онда је оставе тамо саму, па дођу где су седиле и играле те једу она
81
јела за покој душе. Пошто се већ наједу, онда она мртва устане па јих вата и плаши. За њу као
држе да је се пованпирила, те бегају од ње. Кад тако ванпир тај разтера све девојке, које су јој
такође оставиле јела, онда седне и наједе се и сам. Кад је ванпир најео се он почне да тражи
девојке, подави их тобож све и оне попадају. Тада он оде и легне као у свој пређашњи гроб. Једна
је девојка остала и та се зове Жива негде Шива, негде Живана, негде Вила, негде Самовила а
негде и Свеожива. Ова зађе па напоји сваку водицом, тобож живом, и ове устају. Оде ванпиру и
њега тако оживи, те после све опет поседају у наоколо, те направе коло. У среди седне она Жива,
Свеожива, Вида или како је зову. Одма седне у среду до ње онај ванпир, кога зову Смрхар, Смрт,
Самрт, Пура, Спура п Давор а до овога опет она изтерана девојка, те тако направе тројство. Око
њих оне поседале девојке почну певати и од њих која заслужује величати.

137.

Млеткова и заспала девојка.

Полистала долина долина. Бисера.


У долини јавор дрво високо Славу бору недаду
Високо. Недаду,
Под јавором постеља Триглав бору највећем
Постеља. Највећем.
На постељи девојка Вишњем бору створ'оцу
Девојка Створ'оцу.
На постели заспала Силну бору Држ'оцу.
Заспала. Држ'оцу.
Будила је Млеткова И велику Рушиоцу
Млеткова Рушиоцу.
„Стан устани девојко Кад је стану водити
Девојко. Водити!
Просу тебе Фратрови Мермер камен звекеће
Попови. Звекеће,
Шајка неда па неда Ситан бисер трепеће
Па неда. Трепеће,
Док незидају Мостење Слава борам трепеља
Мостење, Трепеља
Од мермера камена И пред њима лелеји
Камена, Лелеји.
И од ситна бисера

138.

Пјевај пјесне да пјевамо, Високо.


Пјевамо! Друга ствара свје наше
Наше боре да славимо Свје наше
Да славимо: Трјећа руши свје наше
Триглав бора вјеличамо Свје наше.
Вјеличамо. Свје ми зјемно нејачко
У триглава три снаге, Нејачко.
Три снаге; Слава слива Триглаву
Јена држи зјемљицу Триглаву!
Зјемљицу, Он ми цуре милује
И то њебо високо Милује,
82
За јунаке дарује По Трајла.
Дарује. Љек им траје за дуго
Свакој цури по Рајла За дуго
По Рајла Живо здраво и срјетно
Њима свима по Трајла И срјетно

189.

Пољећела тица Гангелица Б-о-о-о-оре хеј!


Га-а-а-нгелица хеј! Да те ловим и уловим
По том њебу плавјетноме Ло-о-о-о-овим хеј!"
Га-а-а-ангелица хеј!1. Стаде тица Гангелица.
За њом трка Гарудица Уплаши се Триглав бора.
Га-а-а-арудица хеј; Слава, слава Триглав бору!
„Стани стани Гангелицо! Што ми даде Гангелицу.
Послао ме Триглав боре Гангелицу Анђелицу.

Од Стане из Зворника.

1. Тако се свака последња рјеч прјепјева. Пјевају је дјевојке србске свију вјера, а нарочито
Мухамедове. Ове посљедње неизлазе на разкршће, њего пјевају и колају се у башћами.

140.

Пролетела Гангелица, Ђел море дилбери ђел!


Ђел Гангела ђел! Стварајте си живите си
Ђел море дилбере ђел! Ђел драги ђел,
За њом бега Гарудица. Ђел море дилбери ђел!
Ђел Гарудо ђел! А по мање умирајте.
Ђел море дилбере ђел! Ђел море ђел,
Гангелица Гарудица Ђел море дилбери ђел!"
Ђел обоје ђел, Кад то чуше двије тице
Ђел море дилбери ђел! Хеј двије хеј!
Остани се под три бора Хеј младе љубљене хеј!
Ђел обоје, ђел, Узеше се љубише се.
Ђел море дилбери ђел! Хеј двије хеј!
Под три бора три ми бора. Хеј младе лубљене хеј!
Ђел обоје ђел, Љубише се створаше се.
Ђел море дилбери ђел! Хеј двије хеј!
Триборе им говорио: Хеј младе љубљене хеј!
Ђел обоје ђел, А по мање умираше.
Ђел море дилбери ђел! Хеј мање хеј!
„Узмите се љубите се. Хеј младе љублене хеј!
Ђел обоје ђел, Вишња бора прослављаше,
Ђел море дилбери ђел! Хеј благиј хеј!
Љубите се милујте се. Хеј вишња бора хеј!
Ђел драги ђел, Слава слава Триглав бору!
Ђел море дилбери ђел! Хеј боре хеј!
Плодите се растите се. Хеј вељи силни хеј!
Ђел драги ђел,

83
Од баба Стојне из нахије Врањске у Старој Србији.

После ових песама стану се свуда у свима србским крајевима играти прстењка, божијег
дрвцета и осталих девојачких игара. Обе су ове, игре скоро једнаке. Сакрива се тај прстењак или
прстен и божије тако звано дрвце. Девојка једна тражи прстењак у осталих девојака питајућиј у
кога је прстењак бијућиј ону што је пита. Она одговори у те и те. Она иде тој удари је и пита, и т.
д. док која непотреви у које је те та тада крије тај прстењак и узима од оне мараму увијену којом
бије друге, сама тражи и т. д. Божије дрвце тако се исто тражи, но оној која га тражи вежу се очи
и она небије том марамом, него само вата другарице тражећиј то божије дрвце. Кад већ виде да
месец хоће скоро да залази, оне се све изкупе и пођу кућама. При поласку своме почну све у глас
да певају песму:

141.

Ми идемо кућицама Нашег Смрхарта.


Нашим домима Написмо се живе воде
Нашим домима. Да не умремо
Прослави смо велича смо Да не умремо.
Бора Триглава Што ј' умрло да не живи
Бора Триглава! Као ванпире
И његове веље слуге Као ванпире.
Љеља и Љељу, Што је живо нек се плоди
Љеља и Љељу! Плодом обилним
И Пољеља и Пољељу Плодом обилним.
Милу дечицу Што с' оплоди нек остане
Милу дечицу. Нек се одржи
Кола смо на кола смо Нек се одржи.
Кола велика Слава, слава Вишњем бору!
Кола велика, Бору Триглаву,
И велика и малога Бору Триглаву!
Кола маленог И Његовој светој снаги
Кола маленог. Снаги највећој,
Прослави смо оживи смо Снаги највећој.
Нашег Смрхарта

Од Персе Петровића

У неким местима одпевају ову песму и одиграју по трипут саставивши сва кола на том
раскршћу у једно велико. Ово коло опет иде од десна на лево или по току сунчевом. Пошто тако
одиграју онда оде свака својој кући.

ХIII. ПЕСМЕ И ОБИЧАЈИ ЉУЉАШКЕ.

142.

Пређе смо навели колање уз бијелу неђељу, али сад има још један обичај да кажемо. Тај је
љуљање на љуљачкама. Колање се продужава и у друге неђеље часног поста ван бијеле, а
љуљање само бива уз бијелу неђељу и пријечисту. Догађа се да оне и дуже остану по његде и да
се раније од бијеле неђеље направе. Обичај је у свим крајевима србским о овоме и осталом један
и исти и свуд се држи: да ће глава бољети ону женску цијеле године која се бар мрве непрољуља
84
уз бијелу неђељу. С тога и болне мећу на љуљашке и мало јих љуљају. Осим осталих игри и
весеља на сирне покладе вијежу јаје, љуљају га па ватају зубима, тако исто и упаљену сламку
дају један другом из руке у руку, или угљевље разгоријено. На чисти подеђељник се скупе све
мрве кости и сви остатци мрсни, па се пре зоре носе и бацају у тијекућу воду и т. д.

Кад граде љуљашке.

Љуљале се ђевојчице! О турици ибришима,


Ој Љиљано ој Љељано ој! О кончићу чиста злата.
Ој ти Љељо и Пољељо! Чиста злата од дуката,
Мој батоле мој !1. Око врата момачкога.
На гранчици ораховој,

1. Тако се припијева потљије сваке врстице.

143.

На љуљашки оној коју љуљају.

На бадијему хаџи Димитрије, Не једе ми ништа до бадијема."


Натуријени лаки Саланџаци. Кад то за чух кујунџија Јово
Љуљала се сва риједом Господа, Он говори хаџи Димитрију!
И ту дојђе кујунџија Јово, „Не куни ме хаџи Димитрије!
Нељушну се на два ни три пута Ако сам ти одломио грану,
И одломи од бадијема грану. Ја ћу ти је од сријебра ковати
Љуто куне хаџи Димитрије И чистијем позлатити златом;
Проклињући љуто говорио: Па ће рађат плодове од злата.
„Бог т' убио кујунџија Јово! Нека Злата златне плоде једе
Што одломи од бадијема грану? Боље златне, него од бадијема."
Ја сам скоро Златку изпросио

Из старога Влаха од г. Светозара Поповића учитеља Ивањичког.

144.

Чије дејче на нишаљче? Јер ће се јуже прекинут,


Лејло Љејло! Неслушала млада мома:
Ој Пољељо Љејљо! Одмеће се премеће се,
Лиљано Ладо!1. ДОК се јуже не прекину;
Материно и очино. Те ми паде мала мома
Мати ће јој кошуљицу Утепа се и уби се.
Ту свиленицу кројити. Сви сељани глобу дају:
Отац ће јој јелек купит' Који две ста који триста
Сестра ће јој вез на вести. Млади Риста четири ста.
Брат ће јој коња извести. Читири ста жути пара.
Не ми се одмећај море, Све дуката златалија,
Море ми млада девојко! А за младу мому драгу

145.

85
Чија је оно девојка ? У лозје поје биљбиле.
Ој Љељ Љељо! Јутром ми поје вечером.
Лиљано! Тај што ми поје вечером:
Пољелу Пољељ! „Вечерај лудо и младо."
Лададино!1. Тај што ми поје у јутро;
Што рано рани на воду? Грљи се лудо и младо."
Што носи перо на еро, Тај што ми поје у саба:
Црвени калпак на криво, „Дизај се лудо и младо."
Сјајну челенку виш чело? Прво је моје љубезно.
Наше су вође далеко. Друго је моје кохано.
Наши су друми широки. Треће је моје предраго.
Спореде лојзје зелено.

1. После сваке врстице тако се препева.

146.

Санак је снила девојка: „Тај што су двори пребели


Љиљано Љељо Пољељо! То су ти миле јетрве.
Ладо ми Љељу Пољељу! Тај што су столи шарени
У поље бели дворови, То су ти мили девери.
У дворе столи шарени, Тај што је чаша стребрна.
На столи чаша стребрна, Стребрна чаша бисерна.
У чаши вино рујано. Тај ти је мила свекрва.
Рујано вино црвено. Тај што је вино црвено,
У вино кита босиљка. То су ти миле заове.
Санак ми каза другарка. Тај што је кита босиљка.
Товарка бела ми вила. Тај ти је мило и драго.
Санак ми каза толкује!

Све су ове песмице од госпоица призренских у Старој Србији, које ће се ниже помињати.

Сад од тог доба па до св. Лазара иду такође занимљиве ствари. Тако, ко каквог лептира
види првиј пут такве ће те године среће бити. Ако видиш белу перперугу — лептира — то је
добар знак. А ко види жута лептира или преперугу биће те године болестан, ако црног још горе,
Првог лептира или преперугу и прву змију ваља на свакиј начин убити да не однесе овоме снагу
кои их види. С тога деца убијају те творове божије негледајући на дангубу и т. д. па ма васдан за
њима јурили. Ово чине и људи. Први пут кад се чује кукавица, ваља бројати колико пута закука,
толико ће, онај што је чује, још година живити. Кукавицу неваља убити јер је она сестра цара
Лазара и бога Давора Ђура и Тура силног или Јарила.
Неваља никако да је човек чује на ште срце и на наштину. С тога сваки ма што и чега од
јела ваља да окуси, свако јутро, пре но што из дома изађе и праг кућни прекорачи, да неби
нејевши чуо кукавицу. Причају за Еру, да је изашао у јутро рано на поље, па кукавица закукала, а
он зграбио испод себе, само да га нејевшег не застане кукајућиј. Ово је само подсмеј; но ту се
огледа то: колико је страшно чути кукавицу на наштину. На Благовеци како јих зову у Старој
Србији и осталим срб. крајевима или Благовести ваља убити змију, посејати у главу чењ белог
лука. Овај лук, ако изникне, на Ускрс ваља га узетп па отићи у цркву, где ће постати видовит и
тамо ће све вештице видити. Ове ће му небројена блага "буди Бог с нама и часни крсти" давати,
само да их неодкрије и не изкаже.
86
Тако исто на Благовец треба, но динаром заклати змију, посејати боб у главу јој а труп
сагорети. Тај боб никне и сазре до Ускрса. Зрно једино његово ваља носити у за се, па човек
постане невидим т.ј. нико га неможе да види, а он све види. Тако исто ваља наћи ајдучку, тако
звану, траву, на њој динаром заклати змију да је ова крвљу својом попрска. Ту траву после
урезати у прст, па да видиш чуда, никакви затвор неможе обстати само кад се прстом тим
дотакне. Оваквих и овим подобних ствари „Силе јим кратке" има доста, но за поштена човека:
"далеко јим красна кућица." „Тамо иза мора и у мору, иза горе и у гори, иза пустара и у
пустарима, а с нама: „Нека су сви свети и часни крстови;" па да пређемо на Лазарице тако зване.
Часни пости трају 7 недеља од којих се прва зове: чиста, друга пачиста у сјев. Маћедоније
пречиста. У ове се две често једноничи, бог ме, врло често по целу недељу. Трећа се зове
крступоклоњена, четврта средопосна, пета глува, шеста цветна и Лазарска и седма велика. Хоће у
Старој Србији, Маћедонији и осталим земљама да дају својим мртвим и посне задушине или
задушнице. Тада ложе ватру и то дрва узправе уз какви грм велики, стари и дебео, онако како
расту. Ова подпале и ту сву ноћ око те ватре играју и свирају у гајде. На дулак гајдашев лепе
воштане свећице запаљене, а по ватри посипају житом и вином, уз игре певају и то момци и
девојке играјућиј с десна на лево:

147.

Тамо тамо диме Костадине! А овамо миле душе


Тамо, а у туђе гробље. Наших поумрлих.
У чивутско и у турско. Овамо јим рујно вино
Тамо су ти врата И пченица бела.
И шарена јаја Са пченицом сладак меде
И гујине кости Медовина сладка.
Чим ћеш јаја бости,

Од Штипске нахије у Старој Србији.

XIV. ЛА3АРИЦЕ.

Свуда је обичај да увече тога дана и на сами тај дан иду девојке које се зову Лазарице и
певају разне песме које се зову Лазаричке. Сада у кнежевини тај прекрасни обичај више врше
циганке, но девојке србкиње; јер власти благословене, као и све остале обичаје и овај изкорењују.
Само села по планинама и гудурама, где власт полицајна слабије а кметовска немарљивије
дјејствује, врше ипак србкиње овај обичај. По другим србским земљама он се још врши. У Старој
Србији и другим тамо земљама због Турака често мушкарци певају и играју Лазара. Свуда морају
бити ова лица:
1. Лазар у старој је Србији оно женско, које се зове Лазарац. 2. Лазарица које у Старој
Србији бива мушко, али се обуче у женске хаљине. Ово се двоје свуда зову цар и царица. 3. три
стежника који носе стетове или барјаке, и 4 три војводе. Барјаци су од народних боја и то главни
царице Лазарице је од љубичасте боје у Старој Србији која се и лазурном зове. У осталим
земљама румен. Лазаров је или цара Лазарца плав и бео, а трећиј је од све три србске боје као
рујно-црвене озго, плаве у среди и беле доле.
Боје те означавају и то, рујно црвена: радост, весеље, љубав, храброст, силу, рат, бој,
власт, надмоћије и неожењено и неудато стање, која прелази код Лазарица у Старој Србији у
љубичасту или лазурну боју, а та се прелива из рујне у плаву и из ове у прву.
Плава означава: светост, правду, постојанство, брачни живот, свету или небесну божију
боју, боју неприкосновену, боју верности, брачности и т. д.

87
Бела боја означава: чистоту, невиност, прозрачност свету, просвету, целомудрије и
девовање, као рујна што означава момчење и т. д. Често хоће да метну и грбове на ове народње
боје и стегове.
У Старој Србији махом грмове гране, венац и огнила а на црвено рујну и 4 до 7 звезда
међу којима је и сунце. Грмова или растова, а и драшкова грана са плодом значи: венац славе,
победе над непријатељима која се и у љубави хоће. Он је још и знамење бога Јарила старог или
Ђура, бога војна ратова и крајина и бога Давора или Тавора, бога смрти и ужаса а и обште туге и
жалости. Он је још знак до ком се кад се из светих, Ђурових или Јарилових, Турових и
Даворових или Јуришових шума одкине, у рај долази право, кад се у биткама падне. С тога су га
наши стари војници, па и у Ришћанству носили за калпацима.
Огнила четири означавају: да су Срби или сви у обште славени са разним садањим
племенима, на све четири стране света божија. Да су они такви исти као челик, ладни тврди и без
живота док јих недирне и непотресе јако други, а кад то буде онда су они јаки и из њих огањ иде,
све затиру тада, пале, тару, утамањују и сагоревају својом челичном србском силом као и огањ.
Још та огнила или оцила садржавају у себи: светињу и тајанственост што су вечни и
неприкосновени чувари највеће светиње; светиње огна т.ј. видела као, знака свију белих и добрих
правих богова бивших србских. Само је огнило могло рађати светлост, видело т.ј. свети огањ.
Народ бира себи за символе онакве знакове своје народности, који најбоље и најзгодније
одговарају његовим народним особинама или карактерима. Србском, а и свом садањем
славенском у обште народу, његовим свима душевним и телесним појавима, најбоље и
најдичније одговара изабрани тисућама година, а можда и стотинама тисућа, стари и најстарији
грб огнила, па тај и данас употребљује. Што све своје знакове или грбове меће само на плаву
боју, то је с тога: што је та најпостојанија, најсветија и најнеприкосновенија боја. Она раздваја
бурну младост момачку т.ј. рујно-црвену боју од скромне невиности и тихости девојачке т. ј. беле
боје, које хоће често да пређу границе положење. Она обе те усе прима саједињава кад се већ
венчају, а иначе до венчања неприкосновена светост и божанственост плаве боје раздваја јих.
Само се плава боја јавља ту где се употребљавају и грбови где се хоће највећа сталност
иначе не. Она се јавља у подпуном склопу народних боја иначе, ако се неће да јави плава боја
онда се одма стварају две заставе и то једна црвено рујна царице Лазарице и друга бела цара
Лазца који је увек женско. Никада црвено рујна и бела боја несастављају једну заставу. Што је се
у народа одржао и држи се и данас обичај и после његових, великих и славних храмова:
Световида, Праве, Радигоста, Триглава, Поревита, Рујевита и т. д. па и после светих растових
шума у које се сарањиваху погинувше Војводе Бани, Жупани, Бољари, Кнезови, Краинари,
Челници, Стегоноше, Часници, Пристави, Ђаци, Думни или Већни Цареви и т. д. у рату, да би
одатле право отишла у рај; то се само има благодарити тој боји народњој и грбовима на њој.
О овоме ће бити више на другом месту, а сад само оволико зато, да би се показало: да су
сва тумачења наших надри књижевника, појета, назови либералаца, слободњака и осталих што
доказују: Да грб наш састојећиј се из огнила означава писме „Слово" које по једнима значи;
Србин Србу србски србовати, као да Турчин и остали народи неживе својим турским и осталим
за нас туђим а за њих својим животом. Других опет: народ који Србина спасава. Као да слога
неспасава сваки Само слога је љуби и воле. Трећиј опет Самосвест само Србина спасава, као да
друге неспасава собствена самосвест него ваљда манџурска и нека преко морска до потопња.
Четврти: Само светлост Србу је својствена, као да је другима тама и као да нико до Срба неволи
светлост. Ово би се могло још однети на кртице и друге под земне житотиње, но никако на људе.
Е такве глупости само могу заковани шарлатани и незналице проповедати, а никако људи. Могле
би и будале то чинити, но паметни људи никако. За сада оволико, а доцније више ће бити.

148.

Кад се Лазарице скупљају да се облаче у своје Лазарско одело, које се састоји нз мушког и
женског. Мушка су одела за цара Лазца, стежнике и војводе и ако су и ови махом свуда
88
женскиње, ван тих места где су се одвећ осилили Тууци и Потурице па нападају на образ и
поштење: Цар Лазац има бео калпак са белом перјаницом, челенком и т. д. Царица Лазарица мали
црвен калпачић, до ње увек стоји и њен барјактар и војвода, а до Лазца његов. У царице су
мушки, а у цара женски, свитари; но они су управо свуда женски само се облаче у одела мушка.
Пошто су се скупили и обукли, тада увате коло једно које три пут на место одиграју идућиј с
десне руке к левој или за током сунца. За сво то време лепо обучено мало дете мушко предају
једна другој из руку на руке. Тако се та предаја мора свршити три пут. За сво време певају.

Лази лази Лазаре! На те веље бродове


Наш силени Јарило! И путове дугачке.
Ој Јарило божило! Преко мора дебелих,
Наш престрашни рабрило! Преко брда великих
Војска ти се готови: Кршовитих и стрмни;
У Грмове лугове. Преко река долина.
У Грмове лугове, Лази лази Лазаре!
У Драшкове ограње. Наш ти мили Божоле!
Силна војска велика: Наш Божоле Јарило!
Обучена црвено. Наше красно ратило
Обучена црвено, Твоја војска готова!
Светлу боју Јарила. Обучено црвено,
Опосана зелено, Опасана зелено.
Тврдом ветком дубовом. Огрнута плаветно,
Тврдом граном и светом, Прегрнута пребело.
Да побједи душмана. Самур калпак на оке
Огрнуто плаветно, Бело перо на еро.
Да му буде стасито. Војска боја ти бије:
Тврдо јако стасито, У Велика Хиндуша.
Свето красно и стално. У пустога Глобоша.
Пригрнуто пребело, Бојак бије и бије."
Да му буде невино. Са тим љутим Татаром,
Лази лази Лазаре! Са тим црним Глобиром
Наш ти мили Божоле! Са поганим Манџуром,
Лази Божо Јарило: И поганим Алеман,
Расти душо рабрена! И са црним Гогама.
Тебе чека Крајина: Оним црним Гатама
У далеке крајеве,

149.

Кад долазе кући чијој.

Ој Лазаре Лазаре! „Јетрвице китице!


Овде кућа Богата, Пољуљај ми детенце,
Овде нама казују Док да идем у поље,
И сви љуђе причају: Да саберем ковиље,
Овде браћа живују, Да пометем дворове,
У великој задрузи. Да наредим столове.
Лепо браћа живују, Сад ће дојћи Лазаре
А јетрве још боље. Наш тај рабри Јариле.
Једна другој говори Мало ће ни седети
Њима Лазар говори: Млого ће ни зазрети."
89
Ој Лазаре Лазаре, Обрни се Лазаре!
Наш ти рабри Јариле! Па се лепо поклони,
Обрни се Лазаре! Да те лепше дарујем:
Наш прекрасни божоле! Лепим даром дукатом.

Треба да кажемо, да цела та гунгула или — громада — громила Лазарица певају, а Лазар и
Лазарица играју са својим барјактарима и војводама једни другима на супрот, т. ј. женска страна
мушкој и обратно. Негде они неиграју: но њихови стежници и војводе који играју свуда једнако
прецуцкујућиј с ноге на ногу, тешким и доста тромим скоком. Кад јим се каже, да се поклоне,
они се поклањају, а домаћица или домаћин даје поклон, у новцу обично.

150.

Ој Лазаре, Лазаре! Подајте га Лазару.


Овде седи решчпера Ој Лазаре Лазаре!
Приливају с' ардови. Обрни се Лазаре!
Рујно вино ракија. Па се лепо поклони,
Златним станом брисају, Да те лепше дарујем:
Ведром аспром мерају. Лепим даром дукатом.
Што ће остат од ведре

151.

Поповима.

Ој Лазаре Лазаре! Ој Лазаре Лазаре,


Овде седе попови Наш ти рабри Божоле!
У попове дворове: Наш Божоле Јарило!
Изникао зелен бор. Ти силени Јаруне!
Лупише му сељани, Обрни се поклон се:
Изсекоше зелен бор. Овом двору и дому.
Поп ми седи у стола, Младу попу и поши.
А крај њега сестрица, Обрни се Ђуриме!
Млада она Мађица. Па се лепо поклони,
Поп ми пише икону Да те лепше дарују:
И св. Николу. Лепим даром дукатом.
Мађа везе мараму, Попа жутим дукатом,
Да покрије икону Попадија сребрицом.
И светога Николу, Том пребелом парицом.

Све ове горње песме послао нам је преко г. Илије Спасојевића учитеља Сретачке жупе, г. Михајил
Ђорђевић учитељ Велико-очкиј из Призренске нахије у Старој Србији, а он их је преписао од поменутог
Навштале а нарочито од госпоје Плане попадије.

Жао нам је што није казао одакле је та госпоја Поша. Но ипак им велика хвала и слава!

152.

Турцима.

Ој Турчине Турчине, Бојна ни Потурица!


90
Ој Потуре ђелепе! Бело јагње дебело
Тебе треба вечера. И тог сладког шербета.
Тебе ваља вечера Обрњи се Лазаре!
И печена кокошка, Да се лепо поклони,
И печена кокошка Да те лепше дарујем:
И пребела погача, Лепим даром дукатом.
Још сувише кајгана Ага даје и двајест.
И на маслу цицвара.

153.

Циганима.

Летели су летели, Голубима говори;


Девет рода голуба. "Ид'те ид'те голуби!
Девет рода голуба У јесен ми дојђите.
И десета Пауна. Имам ћерку да вам дам.
Преко поља широка Имам сина да женим."
Преко горе високе. Обрни се Лазаре!
Оног поља Костурског Па се лепо поклони,
И горице Плашкове. Да те лепше дарујем:
Госпођа ми седеше, Лепим даром дукатом.
На голубе мећеше

154.

Србској цури ришћанки.

Море Вуко девојко! У Плашковске лугове.


Море красна србкињо! Имам косе дугачке.
Претерај ми вукове, Хоћев ми се замрсит:
Кроз те честе лугове. На две ките роките,
Кроз те луге Његушке На четири малине
Виш Солуна велика И четврти каранвиљ."
Па до ни Плашковице. Обрни се Лазаре!
Одговара Вукојла Наш прерабри Јаруне!
Она красна србкиња: Ој Јаруне Ђуриме!
„Немогу јих претерат' Па се лепо поклони,
Кроз Његушке планине, Да те лепше дарујем;
Виш Солуна србскога, Лепим даром дукатом.
На Крајини тој нашој

155.

Сестра са брата.

Ој Лазаре Лазаре, Ил у војску недајеш? "


Наш прерабри Ђуриме! Женила би женила,
Ој Ђуриме Јарило! И дукате бројала.
Овде јунак нежењен. Нигде слику ненађо
Што га сестро нежениш, Ни прилику угодну.
91
Женила би женила, Бојно седло убојно,
Али дође Јаруне; Бојно копље челично,
Па га узе у војску Оштра мача зелена.
Тај Јаруне Ђуриме. Обрни се Лазаре!
Онај страшан Јуришан." Обрни се Божоле!
Ево слике прилике! Па се лепо поклони,
У нашега Лазара. Да те лепше дарујем:
Лазареву сестрицу. Лепим даром дукатом.

156.

Где су три сестре, а један брат.

Ој Лазаре Лазаре, Њега сеје жениле


Наш прерабри Божоле! Лазаровом сестрицом
Овде има три јеле Оном младом царицом.
Међу њима тај борац. Обрни се Лазаре,
Не су биле три јеле Наш прерабри божоле!
Но су биле три сеје, Па се лепо поклопи,
Неје био један бор Да те лепше дарујем:
Но је био један брат. Лепим даром дукатом.

157.

Женама.

Ој Лазаре Лазаре! За девојку праћају


Овде нама казују: Изпраћају праћају,
Ту Јерину госпођу. А на ладне вођице
Ој Јерино госпођо! На студене студенце.
Леп си пород родила: Видеше је Војводе
Све синове Банове Мамеју је мамеју:
Оне војне убојне. Са шареном кудељом,
Девет сина Банова Са стребрним вретеном,
Једну ћерку Милицу Са шареном злаћеном.
И Милицу царицу. Обрни се Лазаре!
Страшни Бани седеју; Па се лепо поклони,
На долапа стребрна, Да те лепше дарујем:
Ситно чоју резаху. Лепим даром дукатом.

Кудеља је преслица, а не влакно или повесмо.

158.

Девојкама.

Ој Лазаре Лазаре, За удају приспеле.


Наш прехрабри Јариле! Белила је белила:
И премили Божоле! Танке беле дарове
Овде нама казују; У Ђуримске дворове.
Младе деве велике Те Ђурђеве Јарилске.
92
Сам ју Ђурђе видео, А меника девојка."
Сам Јарило Ђуриме. Обрни се Лазаре,
И дружину викнуо! Наш премили Божоле!
"Ход'те ход'те дружина! Па се лепо поклони,
Ево вама дарова, Да те лепше дарујем:
Сваком вама дарова, Лепим даром дукатом.

159.

Невестама и младожењама.

Обрни со Лазаре, На то сјано сликаро.


Наш прерабри Божоле! Ко је личан приличан?
Овде нама казују: Најличнија невеста,
Те невесте млађане, Још толико млад јунак.
Младожење рабрене. Обрни се Лазаре!
Два млада се гледају, Па се лепо поклони.
На шарено гледало Да те лепше дарујем:
Огледало гледало, Лепим даром дукатом.

160.

Деци.

Ој Лазаре Лазаре, У злаћене повоје.


Наш прерабри божоле! У злаћене повоје,
Изникао босиљак, У сребрне колевке.
На сред дворе пребеле. Обрни се Лазаре,
То не био босиљак Наш прерабри божоле!
Већ је мајке детенце. Па се лепо поклони,
Повија га развија Да те лепше дарујем:
У свилене пелене. Лепим даром дукатом.
У свилене пелене,

161.

Девојчицама.

Ој Лазаре Лазаре, Но је мајке ћерчица.


Наш прерабри Божоле! Повија ју развива
Овде нама казују, У свилене пелене.
А у ове дворове: У свилене пелене
Разцветала ружица, У злаћене повоје.
Бела ружа румена. У злаћене повоје
Није мајке ружица; У сребрне колевке. и т. д.

После сваке песме припева се онај додатак за дар:

Обрни се Лазаре, Да те лепше дарујем;


Наш прерабри Божоле! Лепим даром дукатом.
Обрни се поклони,
93
Да неби то једно и исто свуда после сваке песмице писали, те тако више времена и хартије
трошили, нека изволе читаоци сами додавати при свршетку сваке песмице ово неколико врстица.

162.

Девојкама.

Опет се и почетак сваке Лазарске песме, почиње са оно неколико врстица известних, као:

„Ој Лазаре Лазаре,


Наш прерабри Вожоле!
Овде нама казују:"

о чему хоће да певају; па да неби и за тај почетак кои је скоро свима песмама обшти, трошили
времена, ми га изостављамо с том благом надеждом да га гг. читаоци сами пред сваком песмом
уметну.
Има мајка ћерчицу И Кнезови велики
Белу красну Станицу. Крајинари силени.
Испраћа ју за вође Маме ју је маме ју
За велике планине. „Вамо амо девојко!
На вође су војводе Да ми чешљаш перчина.
Оне силне Бојаре За шарену и златну
Те Бојаре Бољари. Ону лепу кудељу
Силни Бани Жупани И вретено сребрно" и т. д.

163.

Момчету.

Има мајка јунака Чисту чоју резаше


И коњица дората. И девојку мамеше:
На долап ју седеше „Оди оди девојко!
Чисту чоју резаше. Од' овамо товарко!
Чисту чоју резаше Да ми чешљаш перчина.
И Богу се молеше: Русе косе дугачке,
„Дај ми Боже што хоћу! За шарене и златне
Лепу деву богату." Оне лепе кудеље
На долапу седеше И сребрна вретена и т. д."
Чисту чоју резаше.

164.

Кмету.
ПОСЛЕ ПОЧЕТКА.

Кмет ми седе у столе, Кмету реже кошуљу,


А кметица у дворе. Кмету шије кошуљу.
Кмет ми реже рабоша, Сас сребрном иглицом
А кметица родеше. Сас злаћеним кончићом и т. д.
94
Ове нам је све песме послао преко г. Илије Спасојевића учитеља Жупе Сретачке, господин Јова
Станимировић свештеник призренски у Старој Србији.
Хвала јим и слава и једном и другом!

165.

Као што је ова песма кмету, таку нам је; но мало другчију послао, преко поменутог г. Илије
Спасојевића учитеља Сретачког, Господин Никола Андрејевић свештеник Жупе Сретачке.
Обојици хвала и слава! Песму ту стављамо овде с тога, што је у неколико другчија од
горње и ако и она опева кмета.

Помози Бог ти кмете! Да те лепо дарује,


Наша главо у село! Стари кмете кметица.
Ево т' дође Лазаре Лепим даром дукатом
С Лазарицам својима. И сребрном парицом.
„Бог помогао Лазаре! Кмет дарује дукатом,
С Лазарицам твојима. А кметица сребрицом,
Добро сте нам ви дошли, Остан с богом из куће
Јоште боље отишљи." Кмете и та кметица.
Обрни се Лазаре, Не смо знали разбрали:
Наш прерабри Јаруне! Да кмет неда ни паре,
Обрни се поклон се, А кметица ни динар
Лепо ми се поклони.

— Ово је кад недаду ништа, а кад даду они певају —

Кмет ми скита про село Сас два конца свилена.


И по њега кметица; Шије мила премила
Те му шије кошуљу, Те готова кошуља.
Сас две игле крстате,

Из овога се види да се немирише најбоље кмет.

166.

Кући.

Чули смо разбрали смо: Бело лика девојко!


Ова кућа богата, Бела лица румена,
Она има готових Ка ружица бијела
Пет стотина дуката.. Та бијела румена.
Она нам је богата: Црна ока невеста,
Дукатима овцама, Танка струка девојка!
Овчицама шареним Руси коса и веђа,
И јањцима свиленим. Господскога погледа
Са шарени рогови. Племићскога пашета
Ова кућа богата: И њежнога говора.
Девојкама лијепим. Белолика невесто!
Девојкама лијепим Бели коса русана,
И невестам млађаним. Дуги веђа ластави,
95
И обрва вијених, Бојна коња дората.
Имаш дете малено. Бојно седло сребрно
Обуци га црвено, И уздице злаћене.
Опаши га зелено, Изкићене седефом
Огрни га плаветно, Подкићене бисером.
А прегрни бијело; Обрни се Лазаре,
Па га нама изведи, Обрни се поклони!
Пред Лазара сиљеног. А за здравље домаћим.
Пред Лазара сиљеног, Домаћици Госпођи.
Пред Јарила храбреног Домаћину Господу
Да му даде Јарило: Да дарују Лазара
Веље снаге и силе. Жутим даром дукатом.
Да му даде Ђуриме:

167.

Кад јих дарују па хоће да пођу изпевају најпре ову:

Хвала, хвала Госпођа! Домаћину Господу.


Бела лица румена, Да су живи и здрави
Ка ружица бијела Да дарују Лазара;
И ружица румена. Са белица парица
Хвала хвала Господе! И са жута жутица.
Млад јуначе ожењен, Та жутица дуката
Мушко чедо дочеко: А да јим је на здравље!
Зелен коња појало. И за млого година;
А дорати пријао. Живо здраво живили,
Зелен коња појало Млада Војна женили
Седло му је сребрно. И девојке просили.
Седло му је сребрно, Просили јих просили;
Узда му је злаћена, Па ми и изпросили.
Бритак мач му зелени Женили јих женили,
Да понесе Господин Па јих и изженили,
На душмана рабрени, Док је винце црвено
А у дому смирени. И ракица бистрица
Обрни се Лазару! Јабукова алава,
За здрављице домаћим: Ладно пиво жућкасто.
Домаћици Госпођи

168.

Момку.

Нај ти момче китицу! Ка голубе бијели


— Тада дају киту босиљка — Ка бијели и сиви.
Да премамиш цурицу. Бела лица румена,
Младу цурку и лепу: Ка ружица белица
Танка струка и бока, И белица румена.
Танка врата сјајаног, Плавих глеђа небесних
Као месец у ноћи. Као ведра небеса.
Белих груди сивасти Русе косе пребеле
96
Русе косе господске, Ти ћеш ти ћеш премамит
Ка предзорка та мила Сутра рану на вече
Мила ми предзорица. Ту ми свету Недељу
Господскога погледа, Милу ћерку Петкину.
А њежнога пошета.

169.

Девојци.

Белолика девојка, Да ми Љеља дарује,


Бело лојзе садила. Да Пољеља дарује,
Садила га садила Мила шћерца Ладина:
И пазила журила. Свога сина Пољеља,
"Расти лојзе расти ми! Док је винце румено.
Чак до неба висока, Док је винце румено
До облака дубока, Јабуковач' белкаста.
До Љељиних дворова, Ладно пиво жућкасто
Да те Љеље Пољеље И ракица бистра ми.
Миље шћерце Ладине Док је лица за драгог
Приме узму за себе Живо срце за чедо.

170.

Девојци изпрошеној.

Ој девојко девојко, И те гаће везене


Мила млада невесто! И чарапе плетене,
Млого имаш сватова! Те јаглуке везене
Седамдесет и седам И те бошче клечане.
Младих свата млађаних Све те бошче шарене,
И три ручна ђевера Лекедове везене.
И две куме венчане Лекедове везене,
И два кума венчана. А кецеље клечане.
Дај ти цура дарове! А пред војна рабреног,
Пред Лазине столове, Гроздну киту босиљка.
Пред кумове дворове, Миришљавог босиљка!
И пред младе ђевере; Да му душа мирише.
Па намести столове, Чиста душа момачка
Од сребрних стубова. Дуга васда и свагда.
Од сребрних стубова, И босиљка невена:
А злаћених поклопа. Да му душа невене
Да ти седну сватови За тим туђим туђицам.
Пред сватове дарове Дај му душо дружице!
И пред војна рабреног. Твоје лице румено,
Сватовима дарове: Да му васда мирише.
Дуге танке кошуље

Пред сваком и после сваке песмс ове и свију треба додавати онај изостављени увод и
свршетак. Све ове песме преписао сам 1867 год. од Стане циганке невесте циганина Марка
Каравлаха тада из Рипна. На велику и највећу нашу жалост, сада, код нас у кнежевини, морамо да
97
овај прекрасни цветак наше народности преписујемо и дознајемо од цигана Каравлаха. Од ових
морамо се готово почети и учити нашој народној мелодији. Ето шта значи глупа и управа и власт
наших полицајних чиновника а и свештенства. Благо нама кад смо овакви!

171.

Кад иду Лазарице по сокаку певају срби у Маћедонији сјеверној Старој Србији, Тесалији,
Адбанијами, западној Тракпји и преко старе планине у западној дан: Бугарској.

Кад има у каквој кући млого девојака.

Шешетљика метљика! Со сва свита и војска:


Шети мети дворове С добувани топани
И нареди столове. И со свирка сакоја.
Ето иде Лазаре!

172.

Опет кад иду.

Неотворај порти те И њезине другарке.


Ћа излаза рти те. Не је Лазар ка ти ден
Ће изеде Лазара, Ток по један в година.
Ће изеде Лазарке,

173.

Женама певају.

Славуј пеје на ран пеливан, Да приштркај свога господина,


Невеста му јасно одпеваше: Да разбуди својег господина."
„Не пеј, не пеј славуј мош не рано! Славуја ми послуша госпођа
Ће разбудиш славеј господара. И разбуди својег господина.
Синоћ дошо славеј од туђина „Стани стани славеј господине
Синоћ дошо, а сад је заспао" Другари ти славеј на лов ошле."
Ал' говори славуј пиле сиво. Ал' говори Славеј господине!
„Лел' чули ме млада госпођице! „Не ти станам невесто убава!
Лел' ли в лези в градинчица, Ако су ми море у лов ошле,
Да набери там та киска цвеће. Ће и втасаће јих и претече
Киска цвеће ранога босиљка. Посолом ће море лов улови.
Утопи го во студена вода

174.

Старцу.

Стар Јано, Лазаре, вино пије! Под вишњица, Лазаре, черешњица.


Јановица, Лазаре, до колена! Обориле, Лазаре, цут от вишња
Са своји те, Лазаре, син синова Нароси је му, Лазаре, чаша вино
И со своји, Лазаре, мили снохи Син синови, Лазаре, слуга служи,
И со своји, Лазаре, мили ћерки, Мили снохи, Лазаре, диван чине,
98
Мили ћерки, Лазаре, ручак готвит. Говориле, Лазаре, два сокола:
Изговара, Лазаре, стар стар Јано: "Несмо дошле, Лазаре, несмо!
„Што стојите, Лазаре, син синови, Несмо дошле, Јано ле, за стрелане,
Што стојите, што гледате ? Ток смо дошле, Јано ле, глас донеле;
Лел' земите, Лазаре, син синове! Синке имаш, Јано ле, за женидба,
Лел' земите, Лазаре, лок и стрела. Ћерке имаш, Јано ле, за удадба
Устрелајте, Лазаре, син синови За удадба, Јано ле за можење."
Устрелите, Лазаре, два сокола."

175.

Момку.

Шета јунак, Лазаре, низ Орида, Од новал се, Лазаре, препродаје.


Низ Орида, Лазаре, Цариграда, Најмело се, Лазаре, црно гројзђе
Цариграда, Лазаре, србског града Да ми седне Лазаре, млади јунак
Тог Синише, Лазаре, Неманића. Да ми седне, Лазаре, да го озобе
Неманића, Лазаре, Дрванића. Изговара, Лазаре, црно гројзђе:
Коња јаха, Лазаре, зеленога „Да ја не су, јуначе, црно гројзђе!
Вејка држи, Лазаре, орехови Тако су ја, јуначе, мало моме
Сенка држи, Лазаре, себе и коњу. Мало моме, јуначе, за љубљење"
Ни купује, Лазаре ни продаје И го земе, Лазаре, добар јунак.

176.

Девојки.

Кола саја переше За та тенка кошуља.


На та река Нишевска, Та ми вика то лудо!
Нишевка је заниша, „Држ копнино не пуштај!"
Лоли саја однесе. Dур да дојда до тебе
Летна Кола по саја Твоја да је та фалба,
Запнала се копнина Моја да је та мома."

177,

Невести.

Имаш имаш невесто! На тај палец малени


Мушко дети малено. На тај прстић големи.
Промени га невесто! Изведи го невесто!
Оружеј га невесто! На ти порти дворовски.
Промени га невесто! Ол' ће дојђу невесто!
Од пребело црвено. Ти лазарки лазарке.
Опаши го невесто! Ће види ме невесто,
Од зелено плаветно. Која ће го заволи?
Клад му прстен невесто! Та попова невесто!
На та рока десница, Та ћерка понајмала

178.

99
Девојчици.

Зуничица, Лазаре, у мајка! Ал говори, Лазаре, Зуника:


Зунила го, Лазаре, китила. „Не клни ме, мајко, не греши се!
Пратила, Лазаре, на водица, Турци коње, мајко, ле напиваје,
Тамо ми се, Зуника, забавила, Кладенец го, мајко, измотаје.
Дур мајка, Зуника, провикала! За те су се, мајко, ле забавила."
„Оди оди, Зуника, е недошла!"

179.

Где има два брата.

Две ми сонца болснаје Две ми сонца болснаје


Од висока планина. Во мајкина пазува.
Од Његушка планина, Не ми биле две сонца,
На та србска крајина, Ток ми биле два брата,
Виш Селуна пребела. Во мајкина позува.

Ове су од Илинке Везанковића. И овим свима песмама ваља додати на пред онај
изостављени увод и додати онај изостављени свршетак. Свуда је обичај да лазарице носе са
собом по мало брашна пшенична па изненада помажу овим девојку по челу. Ово се зове
запотнати, као заврачати обврачати, за кога коју и тада кажу: „запатнамо те Митро, Петкано или
како је девојци име, за Петкана, Митрана или како је име момку за кога је запотнавају. На Ђурђев
дан ово чине са цвећем или биљем тако зване „Биљарице" или „Биљарке." У Срему, Славонијн,
Банату и у Пананији или дан. Маџарској, ван умрле војводовине, где Срби живе, чине све оно
исто на Лазареву суботу, што на другим местима на 1. Мај или на св. Јеремију. Кад, као и у
осталим српским крајевима, чисте дворове, лупају судове и т. д. женскиње пре зоре, оно пева:

Бежи, бежи поганица! У морске пучине, пољске даљине


Тебе вија Лазарица. Шумске пустаре и ситне пескове.
За девет гора и девет мора!
Од Персе Петровића

XV. ЦВЕТИ И БЛАГОВЕСТИ.

На Цвети, а често и Благовести које зову негде и Благовец, девојке сабирају се из једног
села на једно место: па пре зоре иду на разне воде и у ове бацају разног сувог цвећа од ког и
венце плету па певају.
180.

Ој ти Бане Трасило, Твојом силом Трасилом


Ој ти силни Трасило! Твојим коњма Крагујма,
Из тог боја Серберског, Твојом силом богатом.
Немути нам водице,

181.

Пораниле девојке, Рано ране на воду,


Пораниле лепојке. На то рано ранило,
100
На ту воду велику, Не пер коња мркова
На Марицу Србицу; На тог бојног дората.
Где но војске долазе Воде су нам потребне,
И војводе Банови. За те наше венцове.
Војске воде прелазе, Наше венце и цвеће
А Банови муте је, И те наше рабрене,
Понајвише Трасисил За јунаке млађане
Онај вељи Буревил. Нежењене те војне,
Немут воде Трасиле!

182.

Ој ти Виде Видоје! За војнама пуштају.


Наш ти славни Жупане! Цуре воду мутиле,
Подран Виде урани! Пута теби помеле,
На те воде студене. Да неидеш Видоје
На Мориша лађана У те земље далеке.
Оног србског бистрана; У те боре Трасила
Где но цуре долазе Где се роде Крагуји.
Своје венце бацају. Где се роде те утве,
Своје венце и цвеће Шестокрили утани.

183.

Јарко сунце с' родило, На Марошу Драгоје.


А зорица изашла, Покрај коња заспао,
Трасил коња тркао А водице непио.
Про Марицу прешао, Будиле га девојке!
Марицу је мутио, „Устан устан Видоје!
Дев'ма воду мутио. Ладне воде написе,
Нећу деве водице Своју војску преведи,
Оне гадне мутице; А за овим Трасилем,
Веће хоће бистрице, Трасиљ воду преброди,
На Бистрицу отишле. Своју војску преведе,
На Бистрицу Мароша, Теби воду замути,
За њим драги да маре. Војски путе помете.
На Бистрици Видоје

XVI. ПЕСМЕ И ОБИЧАЈИ УСКРШЊИ.

Ускрс зову наши људи свију вера и Ускрсом и Великданом или Велик-деном. Васкрсом,
Вајскрсом, Васкресом и Воскресењем. Пре но што дође Вајскрс или Васкрс бива Велика или
жалостна недеља. Заиста је велика и жалостна; јер све то ћути, све је карли, оборило главу,
изнурено од дуга поста и молитве тако, да изгледа као полумртво. Велика среда и Велики петак
то су дани чудновати кад по која бака, а често и млада, којој је ко скоро умръо, хоће да закука за
Ристом сином божијим ког мучише Чивути и Калвини. Народ наш меша Калвине и Чивуте, а
често и Грке и Латине у један народ и свима приписује: да су Риста Бога мучили и уморили.
Овакву напевку или запевку или кукање или нарицање као што га још зову напомену ћемо на
свом месту.

101
Сад да пређемо на мало веселију ствар. На велики петак шарају се јаја. По нека шараљица
прогласи се у целој околини, због своје те вештине, те с тога добије особито уважење и
поштовање, па често и посестрима, као што је моја сестра Мара у Црној Бари у Мачви. Она уме
да боји не само црвено и шарено, жуто, него и плаво са разним шарама црвеним, жутим, рујним
па и зеленим белим са чега је добила десетинама сестара или посестрима и т. д. Обичаји о Ускрсу
описани су прилично у књизи г. Милићевића и пок. Вука, с тога их се нећемо ни додирати. На
Велик-ден Вељи-дан и Велик-дан и т. д. ваља свако да окуси прво од нафоре па после тек да се
омрси јајетом. Туцају се најпре врховима, после шодами на последку и поребарцима од јајета.
Које млађи он мора да легне доле т. ј. држи јаје да онај други бије, иначе ако су туцачи равни,
дуго се око тога погађају.
Јаја се веле боје с тога: што је св. Богородица, а негде и Богоровица варала Чивуте дајући
јим бојадисана јаја и тако прекривала Исуса Риста Бога нашега и т. д. Она су да видите и
лековита, од млогих болести, а може се с њима и да врача зато се боје само кад падну у руке
оним лицама која то, буди Бог с нама часни или чесни крсти и сви свети божији угодници а с
њима нечастиви или нечестиви, кратке јим силе, знаду и умеду. Нас се више тичу песме
Ускршње или Велик-деновске и т. д. него које какве враголије; па ево око њих
и хоћемо да се задржимо:

184.

Стигнала ми Бела Марија, На ден Спасов-ден ми посакала.


Бела Марија света Девана! Посакала ми: бели ризи
Стигнала ми на ден Велик-дењ, И за одела и за зборела
На ден Ђурђев-ден мија крстиле И посакала: риза да везе.

185.

Кинилсало младо трговче: А својего несће од Призрена,"


Товарило три товара Копрена, Кога зачу то младо трговче
Одело ми што ми по одело. Кроз страх оно бабе проговара;
Стретило ми једна стара баба "Ај ти тебе моја стара мајко,
И говори то младо трговче: Моја мајко и рођена кумо!
„Ај ти тебе бабо стара бако! Ти се молим моја стара мајко!
Ћа те питам право да ми кажеш: Стара мајко и рођена кумо!
Одашто је Скопље опустило, Лел посегни во десно пазуво.
Наше Скопље србско Цариграде? Да извади тевтер од пазува
Петли пеју и љуђе невладјеју? Да видимо које во тевтера."
Наше љуђе Срби царославни?" Стара баба њега послушала.
Кад то чула баба стара баба Посегнала во десно пазуво.
Изговара баба стара куга: Из пазува књигу извадила
„Ај ти тебе ти младо трговче! Стара књига ама црно рече:
Коа питаш право ћу ти кажем. "С пишено то младо трговче,
Да ја несум баба стара баба, Оно прво в књига написано."
Тако јесум чума стара куга Кад то чуло то младо трговче
Стара куга та проклета чума, Уплаши се жалостна му мајка
Од мене је Скопље опустело. На час ту је душа изпустило,
Ја сум њего цело уморило, И остави сва своја коприна.
Што неслуша цара тог својега. Три товара прекрасна коприна.
Како слуша цара туђинскога Остави го на пот на друмишча.
Туђег цара од Станбола града,

102
186.

Кинисало моме под вечер, Стојна самовила:


Под вечер моме на вода. „Да му реци моме!
Под вечер на вода Брату ти Дамјану:
Сонце на захода. Да не седи моме!
По моме кинисала, На та мала врата.
Кинисала Срна и Кошута. На та мала врата
Моме ни младој говорили: Во детелина,
„Постој моме постој, Детелина моме!
Постој пречекај! Та петапрстина.
Постој почекај ни. Да несвири моме
Нешто ће ти речеме. Обе црне очи моме!
Ће ти дадеме моме, Роци до рамена.
Игла самовезна" Роци до рамена моме!
Се излага моме, Нози до колена.
И почека Срне. Са писани гавал."
Не ми била моме, Њој се фали моме!
Срна и Кошута; Стојна самовила
Ток ми била, Стојна, "Ђе му вратим моме!
Стојна Самовила. Обе црне очи.
И говори моми

Од Илинке Везанковића Дибранска нахија во Ст. Србија Мијачка земља Албанија.

187.

Ова се пева од Ускрса па до Тројица.

Заспало је Воскресење Куму њиву и деверу,


На криоцу Ваведења. А старојку бог ме двије.
Заспало је још за рана Трећа душа согрешила!
У по бела божјег дана. На девојку глас изнела."
Будило га Ваведење Ал говори Васкресење:
Будећи га зборило му: „Чујеш ли ме Воведење!
"Устај горе Воскресење! Која душа согрешила".
Три су душе у рај дошле Скупо вино продавала
Све три душе сагрешиле: Више вина, него воде
Једна душа согрешила Греја ће се изодити.
Скупо винце продавала, Која душа согрешила:
Све капљицу по асприцу, Преорала куму њиву
Још да ј' то чисто вино Милу куму и деверу,
И тог јада мало б' било; А и двије свом старојку
Него она согрешила Греја ће се изодити.
Више воде продавала, Која душа сагрешила!
Него чистог рујног винца, На девојку глас изнела,
Друга душа согрешила: Неће никад ни довека."
Куму њиву преорала.

Ову нам је песмицу послао г. Која Поповић свештеник Љубинићкиј у окр. ваљевском са
врло љубопитним писмом. У овом се каже: да је преко деце ову песмицу преписао од неке баке
103
из Врела истог окр. коју држе за Јурадиву или будалу Христа ради, с тога; што је одтерала једном
од своје куће капетана, који је повалио био да бије једног сељака на њеном атару и овом опсовао
крст Бога и свеца. Оваква погана и безакона псовка повредила је њене управо рећи свете уши; те
је се наљутила и после дугих молби, овог брбљивца отерала са свог атара. Капетан безакони
отишао је истина са њеног атара и у страху није избио оног сељака, нашав се у чуду од ове, по
његовом мишљењу, луде. Она је паметна и препаметна. Зна тисућама прекрасних песама; но
никоме од ове нове поганије, по њеном мпшљењу, неће да каже да не скврне светињу. Тако ће
ова прекрасна драгоценост народна с њом заједно отићи у мрачан гроб и вечно пропасти за
народ. Ово нам је врло жао а г. Који на овој песмици благодаримо.

188.

Кад излазе из цркве на Вајскрс певају.

Море Дунаво море! Четврто племе Босњаци,


Море бели Вардаре! Пето ми Славонци,
Море бели Вардаре! Шесто ми Хрвати,
Во србска та земља. Седмо ми Моравци
Во србска та земља Осмо ми племе убаво,
Стара старославна, Убаво племе Серберци.
Старославна земља Девето Македонци,
Царославна престара! Десето Загорчани,
Да би се море Вардаре! Једанајесто Мачвани,
Да би се разделио море, Дванајесто Бачвани.
Разделио ни бели Дунаве! Сите племени србски
Во далека земља Инђија. Међу њима арбанашки,
Во дунавска страна та србска, Арбанашки стари србски.
Стара та србска царославна, Тринајести ти раздели
На тринајест раздела Тринајест србски племени;
На дванајест утоки. Драгови, Куча, Тимоча,
Из дванајес утоки, Попелићи, Панићи, Селићи,
Да излезе племена: Лекићи, Брегићи, Станићи,
Прво племе ни србско Струмићи, Марићи, Медићи,
Прво ми племе Мије. И највеће племе и роде
Друго ми племе Брсјаци Највеће племе Славићи
Треће ми племе Пољани, Славићи деца Србинска.

Од Сарџе досељеника у Смедереву.

189.

У Старој Србији и другим крајевима на Ускрс саберу се све бабе, а нарочито другог дана.
Увате се једна другој за руку па тако иду цео дан од куће до куће, неулазећиј у ове; но иду од
разкршћа па до развршћа и певају песме. Кад своју песму изпевају, оне се онда, па то ма где било,
провлаче једна другој испод руку. Кад то сврше оне се опет увате за руке иду и певају. Песма јим
је ова!

Свети Петар у рај пошо Господи помилуј! 1.


Алилуја, Алилуја, По њим за њим стара мајка.
Алилуја, Алилуја! Еад је свети опазио
Господи помилуј, Старој мајци говорио;
104
„Врат се натраг стара мајко! Стара Срба и Србица.
Неси раја заслужила. На њојзи су троја врата:
Туђе прела туђе ткала На свакима по анђелак,
Од тога си одвајала; Иза овог света мајка
Те си децу заранила. И Ристово Васкршење.
Не си раја заслужила." Васкршење Ускршење,
Белела се бела црква Опазила стару мајку
Бела црква свети Стефан. Светог Петра кључарника
Свети Стефан, свети Дечан Од тог раја небескога.
И са њоме свет Владимир Викнуше ни стару мајку
И Милутин у Софија У рај божији утурише
У Софија стари Срба. Светог Петра непиташе.

1. После сваке врстице препевају се по двапут обе оне горње врстице. Оваква је иста и за
оца св. Петра.

190.

Трећег дана Ускрса или Велик-дана, пошто се већ момчад наигра кола и напева песама, у
Старој Србији и у осталим крајевима играју последњу игру овако: све два и два стану један иза
другог у коло. Чим овако стану почну певати и играти с десна на лево идући, или за током сунца.
Они који су острагу уједанпут попну се на рамена оним напред и стану обема ногама на оба
рамена, те тада коло лакше почне играти. Има вештака који се и по тројица а и 4 .успењу један на
другог, и певају сви у глас, а особито горњи.

Бела вила бела вила, Ту ми стоји Воскресење.


Град градила: Што су врата од сјевера?
Троја врата троја врата Ту ми стоји погребење.
Саградила. Што су врата од запада ?
Једна врата, једна врата Ту ми стоји бела вила.
Од куд сунце. Бела вила сузе рони.
Једна врата, једна врата Сузе рони сина жени:
Од истока. Са немилом белом вилом,
Друга врата, друга врата Са туђинком из јабане.
Од сјевера Сузе рони бисер прави.
Друга врата, друга врата Бисер прави и алмазе
Там од сунца Оно драго бел' камење.
Трећа врата, трећа врата Скочи коло да скочимо!
Од запада. Наше коло Воскршење
Трећа врата, трећа врата Да видимо ко неможе
Од захода, 1. Који падне тај ће умрет.
Што су врата од куд сунце?

1. Свака се врста тако пева и препевује.

После овог разлазе се кућама својим.

Ове нам је песме послао г. Михајил Ђорђевић учитељ Велико-Очки у Призренској нахији, а он јих
је преписао од Станка Весића онд.

105
Послао јих је нам преко г. Илије Спасојевића учитеља сретачке Жупе призренске нахије у
Старој Србији. Хвала јим и слава!

Од великог четвртка па до Спасова-дне неору у Ст. Србији и у другим крајевима, ни у


један четвртак, да небије летину град и туча. Од Ускрса до Спасова-дне кажу „Ристос Васкрс или
Вајскрс," а и „Ускрс" и одговори се:„ Ваистину а негде и Воистину Васкресе, Вајскрс, Васкрс,
Ускрс и т. д. Тако исто и кад пију, тако наздрављају и одпоздрављају. На Ускрс по планинама
једу пастрму, а код кућа, но врло редко, пеку јаганце. Обично кољу овнове и т. д. На Ускрс и
Ђурђев-дан спрежу кукуреком болесне коње и волове да оздраве. На 40 Мученика ваља попити
40 чаша вина, ако не по три пут четрдесет и т. д.

XVII. Ружичало или дружичало, побусани пенедељак и преславе или сабори, зборови или
панађури, а и вашари.

Ружичало и дружичало је љубљење момака и девојака кроз венце врбове а и лескове и


тада ти постају побратими и посестриме; те за ту годину целу гину једно за друго. Кад постају
прави и вечни побратими онда су пређе у Мачви певали ову песму, а сад и на Ружичалу или
Дружичалу.

191.

Невен вевен мало цвеће! Красно братство побратимство,


Љељ Љељу, Побратимство ка рођено.
Мили Боже! Докле траје нас јунака,
Лепо цвеће жуто цвеће! Нас јунака љубезнијех.
Љељ Љељу! Докле траје јарког сунца,
Мили Воже! 1 Јарког сунца Господина
Неувени наша слога, И месеца слуге свога.
Неувени наша љубов, Док недође Давор Боже
Неувело наше братство. Давор Боже смртни данче

1. Довде се после сваке врсте припевују ове две врстице, а одавде је други припев.

Ко погази побратимство? Својим оцем страшним Богом.


Прпр њему, Страшним Богом Триглав Богом,
Давор њему! 1. А триглавом светом Тројицом.
Свога брата побратима, Дом му затри Прпрьруша
Побратима ка рођеног. Страшна сеја Давор Бога,
Ко превари свога друга? Посланица Вишња Бога:
Свога друга побратима Створитеља Држатеља
Сатрьо га силни Љељу: И страшнога Рушитеља.

Од Петре Мутаповића из Црне Баре у Мачви.

Ово се чини у вече кад се смркне на тако звани побусаони понедељник који пада у прву
недељу по Ускрсу која се зове Томина или Водена недеља, а често и побусана. У Мачви и на
другим местима као у Старој Србији и т. д. сабира се само момчад, пева ту и тој подобне песме,
без девојака. Љубе се ту и сваки избере себи вечног побратима, који често од Ђурђевог дана
постоје и јатак. Побусаони понедељник зове се с тога што се побусају сви гробови од те године
па и они који су пре три године сарањени. Ускршње недеље обичај је у Старој Србији,
106
Маћедонији и т. д. ди се отварају гробови који су пре три године сарањени. Ово се чини у среду
или у први дан по Ускрсу; те се с тога зове: одклопити понедељник или недеља, среда и т. д. Кад
се нађу кости да су жуте и да је лепо месо изтрулило са њих онда се каже:

„Жуте су му коске као мир."


Миром су се миросале
Жуте коске као смиљ.

Ове се купају у вину у које се сипа мало зејтина, а пре тога у девет чистих вода неначетих,
у које се меће разно цвеће суво и ново изникнуто као и Богојављенска водица, без које, као што
смо рекли, ништа неможе да се сврши. Те кости стоје до суботе на сунцу, сунчају се а ноћу се
уносе у цркве. У суботу попови за новац, разуме се, читају неке молитве тим костима и тада се
заклапају пред вече у гробове и нове труње. Одтуд се та субота зове Заклопита. Ови се такође
гробови побусавају на побусаони понедељник. Тада се тамо једе и пије за душу од те године, као
и од пре три, умрлим. Мислим да и нетреба да спомињем, ако се нађу кости црне или труп
покојника, да није изтрулио као што треба, да тада држе, да је сарањени грешник велики. Овакви
се неваде; но попови и калуђери опет нешто, ама за скупљи новац, но кад су се кости миром
мирисале, читају.
Тако исто нетреба да напомињем: да се на одкопане гробове, у којим су трупови читави,
или мало изтрулили наводе црни Жредци без биљеге да ове прескачу, па ако случајно затежу се
да то учине или, ако фркну, онда знате и сами да је ту баш прави ванпир, који је извратио очи па
вас гледи. Он чека само глуво доба, па да видите посла и страхота, буди Бог с нама и часни крсти.
Ту ти се знате и сами, одма нађу од црног глога и трна коцеви па се ним ванпир боде. Меће се на
њега глогово дрвље ложи ватра, гори и т. д. затрпава, после ложи ватра, као и на побусаони
понедељник. Кад се прободе ванпир или вопер или вукодлак, он знате и сами, рукне као бик и
тресне као гром. Душа му ванпирска у виду стршљена одлети у какво шупље дрво, само не
грмово; него обично буково. То дрво ваља одма са глоговим коцем заградити, ону његову дупљу
заптити и ту је посао свршен у пола. Сад ваља припалити уз њега ватру од глогових дрва; те ти ту
душа ванпирова изгори и онда му се небој више.
Бива често, да ова измакне, али како се спали цео гроб; онда ти она истина пролута мало
по атару своме, па после, благо нама и часним крстовима и божијим анђелима, оде чак за седам
тисућа седам стотина и седамдесет и седам планина, за толико
мора и пустара и тамо се настанн вечно. Зна се, да душа ванпирова, кад горе у дупљи буквиној,
пушта различне гласове, свирке, даворије, жалости и свака чуда, ама тим и показује да је тамо те
тако, — буди Бог с вама и часни крсти. и сви свети божији угодници, свечаници велики и мали,
св. Петка Параскевија св. Ђурађ и Никола и т. д. — и сагорева немуштна сила и силе јој се
скраћују и крате сасвим. Још бива млогих чуда; но ми јих остављамо. Нећемо спомињати како
овакви нечастиви ванпири и силе, врло често дозивају своје побратиме по именце из тог и тог
села и гробља тада и тада сарањене, у помоћ; те људи божији дознаду и за тога, и иду му на гроб
и с њим тако исто свршавају.
Крста се носе или преславе бивају од Ускрса па до Петрова-дне, но уз Петрове посте ређе.
Прва преслава од Ускрса бива бар у мом срезу на Водени четвртак и та је преслава Црне Баре или
старог Јордана, где сам се родио. С тога и хоћу овде да кажем коју песму преславску или
саборску панађурску и т. д. Цео тај празник зове се преслава. Он се дели на ношење крста с
иконама и црквеним, а и онако, барјацима на њиве где су усеви никли. Нарочито на поља, где су
пшенице засејане. Ту се плету венци на тим њивама. Крста полазе из цркве, а где ове нема од
суднице. Кроз село сваки хоће да му се ова литија сврати у кућу. Свуда се оне мотке од литије
мећу у каблове напуњене водом и та се вода свети и т. д. (види г. Милићевића живот Срба сељака
и Вука Караџића живот и обичаји Срба). Кад се врате седну за ручак код суднице отмјенији
житељи тог села и гости, и то је гозба. Све су вратнице од свију дворова јапом отворене и свуда

107
се части, пије и једе и познаници и непознати и пријатељи и непријатељи, род и нерод. То се све
зове гозба.
Свакиј домаћин шаље судници од свију своих јела и пића и тамо се обште сви часте.
После тога настаје обшти сбор или сабор, који се зове и панађур а и вашар. Сбор се зове и сабор с
тога што сви излазе на једно обште место, тамо се виде, разговарају, питају, певају, играју и т. д.
неки вашаре т. ј. само продају као што се каже зјала у збору или сабору. Неки се панађурају, што
ће рећи господски проводе, часте веселе, често пазаре које шта и т. д. Боже, боже мој чудновита
је то ствар сбор, панађур, сабор, вашар и т. д. Свеје се то обукло и уредило као да му је тај дан
послењи у овом веку. Све кипи, ври, пури се, јури се, башари се и т. д. Сви појави људске радње
огледају се на саборима или преславама.
Ове нека нико немеша са заветинама и обичним саборима. Заветина се свршава у селу и то
самим селом, без шума, вике ларме и т. д. Она је само чедо страха обученог у одећу побожности.
Она је спомен и молитва да се непојави тај ужасни догађај, кад је куга или која друга несрећа
поморила сво село и т. д. Сабор обични опет се свршава самим селом. На њему играју, певају,
веселе се и т. д. па се враћају мирно сваки својој кући. Погрешка је речена, мирно; јер нема ни
једног обичног сабора по већег, а и по мањег, док човек невиди по неколико разцопаних и
крвавих глава. Бивало је, Бог да душу прости мом старом учитељу у основ. школи пок. Др . . . . да
се побију не само двојица и тројица; него цела се гунгула увати због двојице тројице, па ти се
незна ни кога бију ни ко туче.
Мој пок. учитељ, код глоговачке цркве у Мачви, имао је обичај, Бог да му души прости,
тада: да скочи на ту гунгулу, па огромним прутовима, којим се плот поплеће, да млата по главама
одабране сборнике, да су јим све гуштери скакали по теменима. Он се није бојао никада да ће
пропасти у ту гунгулу, по којој је главама одао као по камену самотвору, који је св. Сава још
проклео да нерасте но да се стврдне као челик. Реко није се бојао да ће пропасти, јер се ова
гунгула није умела раздвојити, него је онако стојала као укована паламарима. Ту ти нико није ни
падао па да рекнеш пропашће мој просветитељ. Цела је се та гунгула љуљала као јела каква, али
није падала. Вештина се сва мог наставника састојала, Бог да му душу прости, у томе, да што
жешће и јаће бије и да што брже замени изломљено пруће целим. У овоме смо му ми врло вешто
помагали; но на позив његов редкоје се ко усуђивао да скочи на главе гунгули. Само је њих
неколико било такве господе ђака, који су бројали, кад су часловац учили, најмање по 28 до 30
год. Ови су и то преимућство пред нама, пиљежју, имали, што су нас ватали кад бегамо од школе,
изнуђавали леграцију и што се нису толико бојали учитеља нашег колико ми жгебанци мали. Но
Бог с њима и душама њиховим ми овде пишемо о преславама, преславским зборовима, вашарима
и панађурима преславским, а не о појединим зборовима појединих села, на којима се свашта, ко
на вашару догађа.
Овде је сасвим друга ствар. Овде је смеса туге и жалости с радошћу и весељем. Овде се
појављују све добре и рђаве радње људске у својим првобитним цртицама и у својим основним
карактерима. Долазећем у сабор пре свега пада у очи метање из пушака и гађање у цјел. Иза овог
одма иду трке. Људи у годинама обично мећу пушке и цјељају: но то чине само после ручка и
пића, кад већ почну зевати и дремати узроком препуних стомака. Кад јих већ више не дирају ни
музике, ни кола, ни свирке са разним даворима и дабуланама; тада тек изађу ван сабора те гађају
у цјел. Смешна је ствар кад чича Ташан или Машан изтегне свој велики, негда алави и са плавом
кићанком, а сада угасито мрк, од млоге машчуре и прошли година, фес, па га метне на колац, да
га друговн гађају. Ту ти се оспе грохот шишана на јадни извечани вес чича Машин или ког
другог. Севну ватре, покажу се димови, и покрај њега цијукну кршуми, као змије кад са стјене
скачу на пролазеће, а вес се држи гордо, ако мимо њега ове немушне силе, пролете.
Незна се: да ли вес или црно чудо у облику овог, гордије, или његов газда наквашени, да
се једва на ногама већ држи? Догодили се несрећа да лупи који кршум чудо у облику веса, тада
му и газда покуни нос, као ћуран свој слинац, а вес се запуши но неплане, јер то недопуштају
милиони знојева, који су заједно са машћу од чварака или сланине, којом су чича Ташину ћери и
снаје мазале перчин проседи, те кроз овај пролазила милионима пута и то тако, да се незна
108
управо које ће се име том облику веса дати „вес" или смесе милиона знојева са машћу" и т. д. Он
неплане јер то те смесе недопуштају. Он само цвркне, па остави на себи рупу која наличи више
на ону кулу од србскпх глава у нишкој нахији у Старој Србији и на ону у Африци па острву
Серби од шпанских глава; него на обичну рупу. Он одма почне да зврьји као каква мртвачка
глава. Овде је за чича Ташана сад најнесносније стање, јер се мора опростити свог љубимца, свог
чуда у облику веса, а нови недобити. Има ту још надежде, ако буду само две три рупе, — може се
он опет окрпити, — али ако буде више као, што обично бива, онда је зло, чича Ташан оста и без
веса свог старог и мора гологлав отићи кући, кад сва браћа накриве и натучу вес на очи, и опет
му ваља носити стајаћи тако званн, ког је пре 15 или 20 година купио; па само о великим
празницима метне на главу док оде до цркве, а кад из ове дође он га затвори у сандук. Ту ти тај
стајаћи сирома џоња до Видовог-дана, е тада га са свима осталим стварима изнесу да се промаје
на ветру и да се нагреје сунца и да види божијег света. Тада се то ваља, а и мора бити, иначе
више никад у целој години.
Одавде кад се приближује сабору пада у оти трчање. Ово ти је ствар велика. Међу момчад
умешао се по какав фирга — циганин — е ноге су му тако огореле од млоге обуће да наличе
више на његову ону угуру, коју је испод свог наковња избацио на поље, него на ноге. Ваља
трчати не само брзо, него тако право као стреља. Фирга обично овде хоће да се покаже да је
мајстор. Он врдне сиђе с правог пута и т. д. вара, трчајуће, виче и шта нечини, да се ови задрже,
те да јих престигне и добије кошију. Мислите ли да тамо има што у тој кошији? Не Боже сачувај.
Сва је награда најбржем, што ти се он после шета као паун, а остали сви као зависни људи од
њега покуње носеве, ободу очи у земљу и гледе како ће се мунути у светину. Сад иде иза овог
трчање на коњима. Ово чине такође људи у годинама и то они тако звани првјенци првци,
челници, старији и т. д. Обично бива и ова трка после товног ручка.
Догађају се ту чудновате ствари, н. п. Чича Мачак Брчибрк, или Стева Караш, Никола
Гљеђ или какв Драго Подлиза, или Милун Уљез Зимо... и т. д. у место да притегне самарицу на
коња он ти је одреши, сасвим. Па чим метне ноге у она ужа, а он ти се отисне те на земљу, ћуп, а
самар по њему клоп, коњ пусти ветар, надигне реп; па кад види тај скандал отисне низа страну те
се у какав трњарак склони. Одавде опет, ако га ободу обади и муве, он поћера даље те се изтрче
до каква поточића у који уђе, а често и легне да се спасе од непријатеља. Чика Никола Попрда,
пошто се изкобеља испод немуштне силе самарове, устане, стресе се и отресе, крстећиј се и
спомињући св. Ђурђа и Николу, све свеце и угоднике, св. Петку и Недељу и т.д. окрене на сва
уста псовати свог вранца кривећиј га у свему. Разуме се само по себи тешко вранцу ако га чика
Попрдац Пуж или Склизац нађе у потоку, онда ти му сва ребра претресе и у други ред, него што
јих је створна сила сместила, намешта. Бива и других случајва, као н. пр. Слизан Урош Мрчикур
појури на свом алату, али он у место напред он у плот или на овај па ти се измакне, а чича Слизац
остане или где год на трњу или на плоту, или ако ни једно ни друго, а он под овим, те испод тога
пушти благослове своме алчи, као огњена Марија муње а св. Илија громове.
Бива и других лепих ствари н. п. какви отац, ободе свог ђогата, ал да видиш чуда у место
да увати за узду он ти счепа за ђогину репину па овим трза, а ђога држећи да су то нечастиви
потегне чивтетима у небо. Отац пред њега на трави јечи, а ђога га нуши, фрче и чуди се тај црној
сили, рекао би и познаје га и непознаје. Но да оставимо и те лакрдије на страну; јер свашта бива у
свету као на вашару. Ајдмо за трчачима. Ево нас већ на по пута, ама причекајте да видимо оног
на чилашу. Е то ти је чудо тај ће за цело свима утећи. Ну ну, нуто! како бесно чилаш уз онај
брежуљак трчи? Остају му глогови и дивље крушке тако брзо као да каквим чудом све промиче
покрај њега. Е то је бесан коњ, а беснија је још сила на њему. Ето ти покора пуче колан, седло се
само сроза низа чилаша и на седлу јездач. А то је наш Мркша Испијало! Ено га дему се седло
уставило на трну, а он ти по врх трња. Море он ти се мучи како ће да се изпетља из оног андрака.
Сав изгребен крвав избуцан. Остав га нек се петља тамо нек се вере како зна, а ми ајдмо да
видимо куда они људи гледе тамо.
Тамо ти се момчад баца камена с рамена. Е онај Милошев син баш свима надтура тешким
с места, ама Боадинов лаким и из затрке. Онај Стојанов лаког сместа. Е где како се окрене по
109
двапут трипут па тури. Даље се бацају мотке с рамена, Море онај тамо суви коштуњави кад
заљуљује мотком сав се по њој повија, а кад је баци она звижди као змај пред облаком. Ето тамо
даље скачу. Скачу из затрке. Скачу са три скока само напред, и скачу с места. Скачу у даљину и
висину. Ено оног Блаже Џиновића Пољокљевића Ђуриног сина! он ти држи два камена у рукама
људа њима уза се па кад скочи он баци ону силу и тежину, а она му помаже да даље скаче. Е
такав ти је сабор на својим окрајцима.
Сад ћемо да видимо место које се зове панађур. Ту ти је свирка и чудо: цигани дувају у
зурле, танбураши чукају у танбуре, ћеманеџије цигуњају у своја ћеманета, гајдаши, свирачи,
двојничари, гавалци дувају, каквити се ту покора ненаоди. Господа из вароши ходају, седе, пију,
певају час они, час свирачи, а час опет и заједно и узајмно један другог подпомажу. Е тада се
господа и ћивте сбратиме некако с циганима свирачима, што у друго време, циганин је вавек
мајстор, ћивта господин, и ћивта великокупац, трговац, господар и какви ти он опет имена
неноси на себи. Право да се каже: више има имена, но циганска кобила дрангулија кад се враћа са
трке. Ту ти је све добро и весело, док не дође чуду ком се каквом газди Ћивти не учини на жао од
каквог господина ћате или обратно; тада ти полете оне циганске зиље и даворије те се огледе на
главама противника. Ако Бог да, те зиље буду јаче од глава, тада машалах, противник се облије
крвљу. Он ти употребљује друга средства и тако ти је тај панађур права крајина постала. Ту се
умешају и са страна рођаци и познаници и ствар нередко долази до правог боја. Често
гледаоцима около нарасту зазубице па ти се и они умешају. Млогима за сврбе леђа, а млогима
опет дланови те ги изиђе права крајина.
Е ко добија, а ко губи у овој ствари незна се управо. Но је извесно да цигани увек добијају.
Добит им је, што покраду изцепане дроњке од хаљина бораца, што јим кадкад и новце у тој
гунгули покраду. Но најизвеснија састоји се у томе: што они извуку на поштен начин сав новац и
од једне и друге стране; јер кад се обе уморе, онда се само препиру коме ће цигани да свирају и
тада се надтичу у новцу. Цигани се нестиде и да клече, и да трпе да ова господа пијана и газе
преко њих за новац, као год што се нестиде у тркама узјати на туђег коња дојурити до места и
добити кошију; па се после божити да то нису учинили. Но о панађуру нећемо ништа више да
говоримо. Тамо влада ред и поредак, јер је тамо и власт и полиција, и изображенији клас, клас
варошки. Овај је клас и бољи и просвећенији од сељака.
Е ево нас сад у вашару. Ово је тек право чудо, ово је вашар. Гле ето ту шатре, у којој се
кува кава, точи ракија, вино и т. д. Ено онде онај на колима отворио петачку па свакиј час на
натегу вуче јабуковачу и одмерује коме литриће коме полуоканице, ком оканице и т. д. Али
Фирго или други какви брат из вароши, гле завуко се под кола, провртио сврдлом буре;
па тек само непрестано попушта из бурета јабуковачу. Е ко ће то да ти гледа и види у вашару.
Вашар је вашар, ту је свашта ко на вашару. Енога чича Гргеч доћеро из десетог села лубенце,
светина купује да се разлади мало. Јаран довео своју јараннцу па јој даје по коју кришку. Чича
Гргеч невиди сирома, да онај што је узео лубеницу додаје другом, овај трећем и т. д. па даје даје,
Ћивти, на десет корачаји од његових кола, кои купује чича Гргечове лубеннце па јих продаје за
скупље новце. Е али су ти ове Ћивте и цигани промићурни људи! Од ништа стеку по неколико
десетина тисућа дуката, па опет вавек вичу на талираше и сељаке како први гутају талире као
рода змије, а други како су неваљали и глупи што јим на леп начин тако недају бадава, и земље
своје и све, него јих приморавају да се друже с циганима, да праве лажне облигације и т. д.
Ајдмо даље. Е, ено тамо Краткорифић и Малоаршинић непрестано шаљу чутуре
здравице, а и буренцета чича Трчаговића кући да напуне; јер они као гости, са домаћином чича
Трчагом овамо пију. Е они ти то непију; него налију трипут воде колико има ракије и вина па
продају сиромаху чича Трчагу за скупе новце, а он код својих добрих пријатеља, а да се покаже и
како има важности да седи са чаршилијама, узима и пије на вересију. Небрините се та час стаће
га сутра оне његове њиве у Крчилову.
Шта је, што је, што се тотамо купи свет? То је, што је чича Лињак -Карашевић Клисница
натурио био гуњ на једно раме, а неко гуњ из вашара повуц. Чича Клисница није ни осетио, него
чак ту пред тим брестом падне му на памет да је имао гуњ. Раздере се сад на оног што каванише,
110
а онај га богме тужио ћати. Ћата узима протокол. и чича Клисници одваљује 25. батина а оном
што каванише толико да се неинате. А гуњ? Ко те бита за гуњ био на вашару, па га у вашарили.
Шта ће она жена тамо код ћате? Е она ти је се обрукала као нико њен. Донела стајаће хаљине да
се овде обуче; па знаш, нужде ради, сашла с кола испод оне липе, а неко хаљине, цоп па сад
вашар. Тако то бива на вашару, бесни власи мировати неће, они траже боја и ината, а цигани и
ћивте ћара и добити.
Е ево нас опет на крај сабора, дед да видимо шта се она светина тамо купи. Е шта иду
Бачвана, Банаћана и остали, који Немадоше прилике да се побију, па изазивају: „еј ку . . .в народе
ко ће да се побијемо? греота је вратити се са вашара неокрваљене главе." Е ено га и онај одонуд
иде и он тражи. Ајд' да видидимо ко ће бити јачи? уватише се понеше се. Бог ме у обојице пуцају
кости, е су се баш јуначки уватили, варају се, носе, обмањују један другог, подмећу ноге, клече
један претури другог преко себе, ама се онај непревари не паде. Опет се носе, виче један: обмани
последњи пут! па да се пуштамо. Обмањује други опет ништа. Једном иде пена на, уста, па му сав
образ покрила. Богме пада с њега пена као са тврдоуста коња. Другог пробијао пробијао зној па
се и окануо, те постао сув као суварак. Неће ни зној на љутца. Сад га пробија крв на уста, а и на
слабини где је онај стего. Дођоше му већ виле очима, подиже нашег пенушка, држи га на ру-кама
више главе, као сноп, он се укочио па се само праћака ногама, али руке испод пазува носиоца
непушта. Врви светина, куд ће шта ће с њим са свију страна? Једни „убиће га," други ,е да," трећи
„ал га је уватио", четврти „умреће обојица" и т. д. И гле на велико чудо свију донесе га онај што
га је крв пробијала до вира па куд? у овај. Смеј са свију страна, нико неће ни да приђе нашем
хрвачу да га избави из воденичног вира, море удави се човек! А ја, несме се нико мешати. Онај
који се хрве има сва права над побеђеним. Е ништа му није изађе из вира Ништа ништа мало се
разладио. Неће више букати по вашару, као бик у туђем сену. Онај љутац сео на камен па држи
главу рукама. Бог ме му је зло. Препукла му петна жила у леве ноге. Он умире. И то невиди
светина; него се на свим крајевима тамо хрву једни, други бију коленима у прси оборене, трећи
бучу као бикови и чикају гледаоце да се огледају.
Е ено се они из даљих села враћају на колима кући, трче, ломе се кола, претурају се,
поклапљају кола оне који су били на колима. Ајде да видимо шта се оно у блату у шанцу црни и
гуши? Шта ће то да буде? шта ништа друго кал, е није. Отац Ар. усео на кола туђа, он је пијан,
човек му говорио, да му је коњ неук у таљигама, да нетрпи вику, да ће се поплашити. Отац Ар. ни
маћи, заклињао се да неће викати дерати се и певати. Али пијана глава незна што је кадија. Једва
је газда ушишкао коња док је сео, а мој ти св., врекну као јарац. Коњ упропницу, упропницу док
му рукунице неосташе на кичми; те тако појури насипом. Удари на један грм те стаде. Газда га
ушишка, сиђе с кола намести рукунице, изпрегну дору, па оцу св., да сиђе с кола. Пјан отац
обећава се: да неће шушнути више кад му је тако луда кљусина. Газда поверова, а шта би радио и
да неверују? Отац се св. прилепио рукама за лотре као чкрља уз кожу овчију. Тек што је газда од
кола сејо на ова, отац врекну, коњ упропницу па кад опази чистину он полети као муња. Летио је
док није ударио на плот, на овај наскочио па се на њему управо рећи, са опроштењем, и обесио.
Газда љут, говори св. оцу да сиђе с кола, овај ти још и псује, па неће.
Ћути газда упреже опет дорина, пошто га изпреже и с тера с плота. Обрну на насип. Кад је
на овоме био он нави кола, скочи из кола, кола се претурпше па се поклопише по валу од шанца у
коме је више блата, но воде била. Мој св. брчка се у оном блату, незна му се, с опроштењем, ни
брада, ни бркови, ни мантија ни који ђаво. Буди Бог с нама и св. Петка изгдедаше као какви
утвор, а не као човек па још св. отац. Газда пошто изкали своју злоћу, подиже кола, упреже
дората, па оде својој кући мирно, а народ навали воду на св. да га пере. Сад му је коњ миран као
бубица. Ама недржи бадава народ: кад је куга колера или други какви помор, онда ваља поп да
умре, па да помор престане. Кад је суша а нема никаква утопљеника ваља попа бацити у реку, па
ето ти кише.
Е шта би још радили у вашару, ваљда да гледамо како се играју карти, поп добија? тако и
лио, тура ил јазија, бела ил' црна страна дашчице, цар, субаша разцепљеног прутића и т. д? Све су
то лажовска посла. Свуд се ту новци маме, па и они варошки пајаци и свирке нису ништа друго
111
до лажипара. Нећемо више то да гледамо. Немож га прегледати па да га и манемо. Истина могло
би се отићи до оне врачарице циганке, кажу да има неку чак арапску књигу из ње гледа па чита и
казује судбину. Она тамо са концима што гата баш све погађа. Вала она са углевљем незнам баш
како, али она са грахом, као да се завуче у човека све му тајне зна. Силе јој кратке, и буди Бог с
нама, она има посла са нечастивима.
Ваља се већ манути свега тога, па да завиримо у прави сабор. Е ту ти се игра свира, пева и
кука. Ово је оделење право женско и врло мало мушко, ван момачко. Ово ти је бео свет, ово ти је
сабор, овде играју девојке и песмом драже момке да дођу и да и они заиграју. Тамо се даље
овогодишња млада свакоме по трипут поклони, мушко љуби у руку, а женско у ланите, чело,
уста, очи, браду, обрве и куд још не цмака, па се опет по трипут поклони и после овог измакне по
три корака назад, те је тим свршила свој посао. Ох сироте! оне се још сад прегибају непрестано,
те уче своја леђа и тела на вечно робовање, на вечно дворење и преклањање. Оставимо је нек
проводи свој обичај како јој је воља; но хајдемо да послушамо шта оне три баке раде. Две стале,
сагле се па метле главе једна и то прва на лево, а она друга оној првој на десно раме. Она трећа
стала, сагла се, метнула обе руке под појас на пупак, на кривила главу на леву страну; па се
непрестано нагиба како оне говоре, одобрава јим њихове песме тужне и клања јим се. Приђе
оним двема, говори јим нешто, оне ућуте те је саслушају; па кад престане, оне наново продуже
своју тужну мелодију, а она се трећа измакне три корака, дође на своје место и опет узме онај
исти начин стајања који је имала пре. Шта је то? Гле ено она ти се трећа закачи за једну, а једна
иступи и стаде на њено место и опет једно и исто. Тако и она прва и т. д. све једно и исто. Боже,
Боже мој! шта ли је то.
Е одлази љубопитљив путник и има шта виђети. Две метнувше једна другој на рамена
главе бабе питају песмом, но тужном или управо кукањем: колико се година нису виделе, 15—20
30 и т. д. одговор. Јели жив тај и тај, прво род, породица, својта, пријатељи, па после и онако
познаници а и непознати? Непознати реко смо; јер је се ко и родио и умръо у родбинн и
познаници, а ова га питајућа ни видила ни чула није до сада. Ако јесте, онда му је у песми
благослов, а ако није онда је кукање и запевање за њим. После она друга пита ону прву, и пошто
се у песми на јадују и накукају приступа она трећа што је се сваком кукању и нарицању њиховом
клањала дајућиј знак свог одобрења. Та јим сад почне говорити: да престану да некукају, даје јим
савете које потврђује причама обично о вилама. Како је та и та Впла и Самовила, а ако за
мушким наричу и кукају Вил и Самовил, имала ћер, рођу својту и т. д. удала, умрла, мајка кукала
за овом утјешила се; јер јој је сам Г. Бог то казао. Рекао јој цар Рујевит и Поревит или Праве
казао и доказао да је тако требало и морало да буде по вишњој правди и правици и т. д. За сво ово
време оне две опет непуштајући се овој се клањају и т. д. Кад ова сврши, оне опет окупе своју
стару песму наричући, како ћу се утјешити: кад је тај и тај, што сад хрђаво живи, или што је
умръо такви и т. д. описујући светлим бојама све његове најбоље стране и т. д. Пошто опет
сврше, она јих трећа опет тјеши и пошто јих утјеши као, она ти сама скопча се са оном коју није
утјешила, па одпочне и тако се то продужава, докле год сабор траје.
Чудновата је то ствар! На једном и истом месту: младеж пева и игра, меће из пушака, хрве
се, баца камена с рамена, утркује, скаче, баца мотке с рамена, вуче се клипка, диже прошца,
инати, чупа и каквих ти ту још чуда нема, једном речју панађури или вашари, а на другом
старице кукају и запевају. Па не само ове, него и по која девојка дође разбере о својој сестри
удатој за девет брда и долина коју није видила за девет и више година: ако јој је хрђаво стање,
или јој ко у роду умръо па ма он био као маково зрно, окупи тужити и нарицати. Тако исто своје
јаде и своје родбине и познаника, пријатељица њене удате сестре, тужећи и наричућиј изказује
оној другој из тог, или бар од тог недалеког, места.
Ох! а како неће тужити и нарицати; како неће јадити и чемерити? кад помисли на своје
будуће стање; на свој јад и чемер; на своје вечно робство и подчињеност не само мужу своме,
него и целој родбини његовој, па и целом мушком свету? Она ће целог света и века бити само
подлога и то туђа. Целог се века клањати сваком мушком, па и самој дечици малој. Никоме од
мушких несме пут прећи, па ма то био црни циганин, и за ту своју учтивост, за то што је већ
112
метнула руку на срце да покаже, да оном који јој назове Бога да му жели са срца, да му Бог
помогне, често ће бити нагрђена, изсмејана и дарнута каквим неваљаљцом варошким,
пробисветом и ћивтом. Истина, да бива кад се и мушки клањају и то при свадбама, при славама
погребима и т. д. кад дочекују госте и кад се од кућних врата па до вратница или бране упореди с
десне мушкиње, а с леве у леву глиду женскиње, те се долазећим клањају. Но то клањање није ни
налик на оно које врши женскиње.
Истина, да тада и они мећу руку на срце десну, леву под појас, а и обе под појас при
жалостима, али то је само времено и за кратко време траје. Траје само за тај пар као што наши
људи кажу. Она целог свог века двори и служи, велича и хвала, уздиже и преузнеси све.
Она свог мужа, као и овај њу за време док су млади, целог века несме звати крштеним
именом; него он, а он њу она донекле а после именом и то с тоном господара према робу. Она
мора свима наденути имена и и тако рећи кум бити, па не само из родбине и племена
мужевљевог: него и из целог комшилука и сокака; јер није достојна да јих зове крштеним
именом? Мора надевати мушким, Златан, Драго, Голуб, Витопер, Светлан, Рујан, Световид,
Белић, Војне, Раброје, Господ, Реја , Рани, Господар, Бата, Агачика и т. д. женскима: Злата,
Голубица, Кадивица, Смиљка, Милунка, Госпођа, Госпођица, Кокона, Паница и т. д. Целог свог
века , она скине свој гуњић или горњу хаљину, савије је, метне под главу; зубуном се покрпје; па
тако спава, док се мушко по кревету башари. Она је и куварица и чуварица и творац свега што
треба. Сама одева, обува и опасује свога мужа, појасом, кошуљом, чарапама, гуњићем и шта ти
ту нема. Рани га јелама свима која сама готови; служи га и двори и за све то награђена је тим:
што с мужем најтеже послове, осим својих, мора да свршава. За све је то награђена тим: што и
кад на њиву иде, показује мужу своме пут идући пешке, и носећи на леђи колевку с дететом, на
рукама јела у лонцима, а у рукама вретено и преслицу на којој преде, док њен муж пушећи и
јашући на коњу за њом размишљава о разним стварима, ваљда највише о тим, како је својој жени
и сувише попустио дизгине, што је у своје бисаге на коњу метнуо леб, те тиме отеретио коња
више, а олакшао својој жени.
Такве су то ствари на овом божијем свету; такво је то Риста спаситеља равенство мужа и
жене подпуно у србском народу, од Јадранског мора па до Вида, Марице реке од Грчке па до
Италије Мораша и Дунава реке виш Пеште, Алте и т. д. Тако се уважава и поштује она, која нас
је не само родила, дала нам језик и народност, поштење, храброст и скромност; него и која нас је
одранила и одгајила у најподпунијем смислу ових речи; која нас је прва сагрејала и улила у нас
истину рећи, животвореће силе по рођењу. Јер по оној коју смо од оца у утроби ових и оваквих
мученица добили, ми би се одавна стрли са лица ове земље. Сва јој је награда у старости што је
прозовемо вештицом, грдимо, псујемо, проклињемо и камењем се за њом бацамо. То је правда, то
свест то добра страна народа нашег, од ког нису ни други баш тако далеко отишли, што нам и
служи још за точку одпорну; па да се несурвамо у свом собственом неваљаљству.

192.

Осим господања или викања, Господи помиљуј! осим звонцета, свештених песама и т. д.
чују се и ове кад носе крста:

Чесни крсти се креноје Дар берићет: бело жито,


Господи помилуј, Бело жито, рујно вино
Господи помилуј. И раћица паљеница.
Амин! 1. Да се ране сиромаси.
Ово село и в гођина, Сиромаси и богати
Да се роди дар берићет. И сви Срби добри љуђе.

От Станча Ђурића филибска нахија во Стара Србија земља Траћија.

113
193.

Чесне врсте ми понесемо, Берићета изобиља.


Господи помилуј, Чесне крсте ми кренусмо.
Господи помилуј. Чесне крсте дивног Бога,
Амин! 2. Дивног Бога седмоглавог
Чесне крсте милог Бога, Рујевита Правовида.
Милог Бога Рујевита, Милог Бога Прове Праве.
Рујевита силног Бога. Да нам буде све честито,
Што нам бије душманине, Све честито племенито,
Душманине Тартарине. Сваком право и угодно.
Што нам даје берићета,

194.

Јасно ми сонце станало, Сабор ми гледо со сонце.


Чесне ми крсте гледало. Што в њему сва правда ми.
Чесне ми крсте и звона, Никоме кривде немаше.
И тај велик сабора. Сонце ми станало
Сонце ми стало гледало На стред неба висока.
На њег се Господ смејао. С њега ми Боже гледеше.
Мили нас Господ мој Праве. Мили ми Боже Рујевит

195.

Кад играју ове су.

Долетеше два сокола, Ол' су моме без јунаци


Низ Босна Жалостни
Низ Босна, Жалостни."
Те ми падна на стред село. Долето је два голуба
На црква Низ Рашка
На црква. Низ Рашка.
И ми вика те јунаци: Паднаје ми стреди село
На собор На црков
На собор: На црков.
„Берите се ми јунаци! И викаје те ми моми
На собор На собор
На собор. На собор.
Ви јунаци млади момци! "Берите се ни моминке
Не жен'ти На собор
Не жен'ти, На собор.
Ол' се собор без јунаци Ол' се собор без вас моми!
Не бере Не бере
Не бере. Не бере.
Ол' се коло без јунаци Ол' су момци без вас моми
Не игра Жалостни
Не игра. Жалостни."
Ол' се песма без јунаци Долетоје два славеја
Не пева Низ Србја
Не пева. Низ Србја.
114
Па ми падна на стред село Ол' јунаци без невести
На црков Жалостни
На црков. Жалостни.
И викаје те невести Ол' је собор без то оро
На собор Не собор
На собор. Не собор
„Верите се ни невесте! Без то оро криво оро
На собор Не собор
На собор. Не собор.
Ол' је собор без невести Без они до два танца
Не собор Не собор
Не собор. Не собор."

Од Сарџе досељеника в Смедерево од Костурска нахија во Стара Србија земља Албанија.

196.

Павел и Петер две ори вода. Прове Ронјевиту тихо говори:


Павел и Петер Прове Ронјевит. „Полека брате полека Ронјевиту!
Павел ми Петру лепо говори Полека води вито то оро!
Ронјевит Прову лепо говори! Ол су девојки морни уморни:
Полека Петре полека брате! Вес ден денеска крсти носиле,
Полека Прове полека брате! Крсти носиле Бога молиле;
Полека води вито то оро! Да ни се роди црвено вино,
Ол су невести морни уморни, Да се ни поји сабор панађур.
Вес ден денеска крсти носиле. Да ни се напоји и војну веће,
Крсти носиле Бога молиле, На коју страну на који народ:
Бога молиле вишњег Господа: На ту ми страну Грчку Бонгарску.
Да ни се роди бела пченица." На ту ми страну Црну Татарску.
Павел и Петер две ори води. Црну Татарску црну Манџурску
Павел и Петер два брата родна. И на ту страну род Алеманску.
Павел и Петер Ронјевит и Прово

От Петро на син Никлин село Држилово во Стар Србија земља Албанија.

XVIII. ЂУРЂЕВ-ДАН.

Сад нам додази најзнатнији празник у години и највећи светац у Срба не само православне
и римокатоличке; него и Мухамедове вере, и не само у оних, који примише туђу веру а задржаше
народност своју — језик и обичаје — као Мухамеданци и католици Срби; него и код оних, који -
некада бијадоше Срби, па се прелише из разних околности у друге народности, као у Арнауте,
Цинцаре, Грке, праве Турке, а нешто и Бугаре. Он је не само „Ђурђев данак хајдучкиј састанак, и
не само дан кад се почињу јагањци и млеко јести; него и највећи светац, не само за људе, него и
његова оруђа, па и стоку и земље. Говоре: да се на Ђурђев дан сунце девет пута уставља, зајигра
на небу и девет пута поклања Ђурђеву-дану, и то трипут у јутру, трипут на подне и трипут увече.
На Ђурђев дан несме се време мењати: ни киша да пада, ни ветар да дува, ни грмити, ни муње да
севају, ако неће то сам св. Ђурађ, коме се не само свеци; него и сва небеса поклоне по девет пута
тог дана, па и анђели.
Ни у један празник, у целој години непразнују и женскиње, као на Ђурђев-дан. До-ђите на
Ускрс, Божић и који хоћете празник па ће те застати женскиње где двори, масно, необучено и т.
115
д. а на Ђурђев дан тога нема. Може се човек обићи на Божић и Ускрс да се непонови али на
Ђурђев дан не. С тога се свако мора поновити па ма то чим било, а Срби Мухамедове вере
понављају се свим окрутом облачним.
У народу србском двојако прослављају Ђурђев дан и то: један део народа меће крстове у
вече Ђурђева-дне, на куће, зграде, њиве и т. д. Остали, а и са овим првим заједно, дувају у
дудуке, у вече Ђурђева-дне. Западни део кнежевине дан: један део источне Босне и Ерцеговине и
т. д. мећу крстове које праве од лесковине. То се чини овако: оде млађи из куће у вече Ђурђева
дне у шуму, на сече лескови младица и у ове утури малу пречагицу, пошто је разцепи при врху, и
тако направи нешто као крст и то меће свуда на зграде, њиве, торове и т. д. Они који то мећу
веле, да чине зато: што је св. Ђурађ здраво мрзио на оне који се нису хтели крстити или који су се
крстили, па се одрекли Хришћанства. Он је ударао с војском убијао јих, а њиве и усеве затирао
јим. С тога су људи, да би га се спасли, метали свуда крстове па и на земље своје и т. д. Овако
причају у подринском, делу ужич. и у оним поменутим крајевима у Босни, Ерцеговини и т. д.
О овоме, и осим млогих који су нам причали, обширније је на писмено изложио господ.
Димитрије Поповић свештеник Ковиљачки у окр. подр. које ћемо у особеној књизи "Обичаји нар.
Српског" кад је печатамо, напечатати. Иначе је обичај у свима крајевима србским да те и такве
крстове мећу у вече Спасовог дана. У вече Ђурђева-дне станарица или планинка спрема воду за
стоку. Ову доноси са девет извора, сипа у један велики суд, ту меће неколико капљи Омаје, или
воде испод воденичког кола. У ту воду меће разног цвећа као: омана, здравца, детелине,
грабових, дренових, клечикиних гранчица, повратаче, смиља, ђурђевка и т. д. па ту воду носи у
башчу и меће је у цвеће да ноћи, те сутра дан купа у њој стоку сву.
Неке почињу музти од Ђурђева-дне стоку, а друге још од великог четвртка. Све се листом
на Ђурђев-дан, пре зоре и рођења сунчевог, окупа у текућој води, опаше врбовим, дреновим, а
девојке грабовим прућем да се око њих грабе момци. После се овог обуку чисте и нове преобуке
или рубље. У вече Ђурђева-дне девојке сабирају разног цвећа па га остављају у китама, а негде
венцима, на сакривена места, намењујућиј на момке за које мисли да пођу. На Ђурђев дан коње
боли глава, као и осталу стоку, докле се год неокупа. Сам сам претрпио од непажње; те купајућиј
се на ладан Ђурђев-дан добио врућицу, од које сам пролежо шест недеља. Можда је ово било и
не толико због ладноће колико због млогог и дугог купања. Све што зна врачати, чарати и бајати,
вражати, наметати, чинити, и т. д. чара, врача, баје, чини и т. д. у вече Ђурђева-дне. Жене голе на
вратилама лете око станова, протерују онако голе марву кроз две ватре или две упаљене свеће.
Завежљаја крпица, конаца, пантљика и којекаквих чаролија толико осване на Ђурђев-дан, па и по
варошима, колико свака душа има у себи жеља да зла промени за добра. Тада се налазе и карте
нове разастрте по трави и крај путова. Оне морају бити само 32 или гатајуће карте. Ко нагази на
такве чаролије у којима има и љешњика и ораха и т. д. тај пропада. Баш те године кад сам, као
ђак у првом разреду гимназије у Шабцу, добио врућицу, по мом мишљењу од млогог купања, ја
сам наишао на једне немогу красније бити савршено нове карте; ове узео, са којих су сви држали
да сам добио врућицу, а не са млогог купања.
Као што смо казали, на Ђурђев-дан Срби свију вера први пут једу млеко и месо јагњеће.
Коже од оваквих јаганаца дају својим свештеницима на поклон не само Хришћани и Рисћани,
него и Мухамеданци. Мухамеданцн ово чине они који су попа, свог кмета, те године ма зашто
потребовали, то јест ког су звали: да јим на гробовима својих помрлих рођака очита после
дервиша и оџе што треба: који су јим читали молитве и светили масла и т. д. Крв од тог јагњета
ваља да плива по језеру или реци каквој. На Ђурђев-дан махом, а обично је и у први петак по
Ђурђева-дну, који се зове биљарски, а и поњедељник, који се тако исто зове, иду тако зване
Биљарке, беру разно биље лековито и тада се певају разне песме тако зване биљарске а и Ђурђев-
данске. Ово чине оне које хоће да лече друге, а девојке то чине ради љубави, здравља, среће и т.
д. Као што Лазарице забиљеже или запотнају с брашном, тако се на Ђурђев-дан запотнају девојке
цвећем разним, а нарочито ђурђевком, белим цветом, и тада се каже: „Запатна смо Смиљану за
Смиљка" или како јим је име. Негде ово чине са детелином или петопрстом као што је у
Маћедонији зову.
116
Али све ово није ништа, спрам празновања у вече Ђурђева-дне. Пре неколико дана одеру
се коре од младих врба и од ових савију се дудуци разних величина. Мали почињу од стопе, па
иду даље све већи и већи и то толики да често пређу и два хвата дужине. На саставцима се
ушивају ликом, а и врбовим младицама. Дудуци изгледају као праве трубе. У вече Ђурђева-дне
удевају се у те дудуке пискови, који су направљени из врбових младица.Кад буде скоро око
глувог доба ноћи, а негде и раније, момчад из целог села, пошто је се сабрала сва са својим
дудуцима на један брег највишији, с ког се сво село види, одигра игру трипут уместо певајућиј и
идући с десна на лево или за током сунца ове песме.

197.

Силни вељи Триглаву! Удржи нас боже наш,


Триглаву! Боже наш!
Вишњи боже свесилни, Боже богов великих,
Свесилни! Великих!
Погледај нас нејачке Спаси наске и живи,
Нејачке, И живи!
Твоје створе слабачке Дуго млого година
Слабачке, Година.
Ми смо деца грешна ти Кад умремо узми нас
Грешна ти! Узми нас
Слаби мали нејачки Твојим светлим палатам'
Нејачки, палатам'.

198.

Силни велији највећиј Цар царева највећи!


Највећиј! 1. Створитељу свег и сва!
Силнији снажни најснажнији! Бого богова највећих!
Јави свети најсветији! Најсилнијих и бољих!
Страшни страшнији најбољи! И најгорих и најзлијих!
Бого мила Тројицо! Горе доле и свуда!
Вишња силна држаљко! Дај нам живот и снагу:
Држи наске живи нас! Свако добро и срећу,
Стварај наске узми нас! Милост раброст и гозбу,
У те твоје палате Добру љубав и слогу.
Јасне свете и вечне.

199.

Прва Стрва на крајина Светој земљи од старине.


Па Крајина ! 2, Свако добро свака срећа,
У туђини Алемани. Понајвише мир и здравље.
У Тартари и Манџури. Вишњег Бога прослављамо.
У тој Хоби Хиндушану, Величамо и хвалимо,
У нас добро у Инђији. Да нам даде свако добро.
У Инђији у Србији,

Од баба Савке Скадарке.

117
1. 2. Тако се повторавају, после сваке врсте последњи слогови и речи од ових.
Сад узму оне дудуке. Највећи дудук метну на рамена њих неколициле, па се грабе да сви у
њега дувају. Оне мање дудуке носе око највећих, но тако, да већи долази до највећег, па по
степену, док се сва та гомила неогради најмањим у које дувају момчићи. На један мах задувају
сви у своје дудуке. У велики удевају и повише пискова, па дувају њих и повише негде, а негде
онај главни што дува у писак главни, то неда; те се с тога хоће и да покрве. Ко дува у највећи
дудук, ваља, да је најјачи, најкрупнији, најбржи, најпаметнији, да највише баца мотке, камена, да
скаче и т. д.
Кад сви задувају у дудуке подигне се такви урлек, писак, врисак, мумљање и бог те зна
каквих ту гласова нема, једном речју урнебес такав, да је страх божији то слушати. Све
каламуње, вашке, кучићи, пси, чпире, бене, рундови, вижле, и т. д. па чак и лисице и вуци и друга
зверад по селу и ван овог заурлају; кокоши се разбуде и стане јих какот, гуске шиште и т. д. да се
неможе преставити себи та безлаборност и смеса разних гласова. Овако дувајућиј обиђу девет
пута око села , а негде се разделе па облазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако
могу трипут мало даље од села, које рачунају као да су обишли цео атар тог свог села. Овај атар
или мало већи простор од села обилазе не девет, него трипут и опет се враћају одакле су и пошли.
Ту одиграју трипут, а негде и сад и први пут по девет пута и одпевају горње и идуће песме, па се
разлазе кућама.
Докле ова оваква чудновата галидба, шум, ларма, гунгула, громила и т. д. иде и ваља се,
дотле у кући кућна старешена , која је остала сама од мушкиња код куће и старци, вади сво
оружје чисти, а бело оштри. Тада намењује шта ће коме дати и поклонити. Женскиње се сво
забавља опет својим стварима. Оно спрема нове кошуље рубље и преобуке за сутра, пере судове,
прегледа гаће, које је спремило за оне који ће сутра дан први пут обући. Често су Турци у вече и
на Ђурђев-дан нападали на куће и отимали оружје од Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно
сакривено, износи. Сутра дан, пошто се сви изкупају и т. д. надевају се првиј пут гаће мушкој
деци. Ово надевање гаћа већ разликује полове, и то је пређе бивало у 11. год. обично а и доцније,
као чак у 21. а сад је обичај да се то чини у 7 год.
У тај се дан првиј пут опасује тако, звани мушки или мужали појас и за овај се задевају
поклони разни од родбине, и од кућне старешине добијено оружје. Појас означава као неко
пунољетство и они који га добију могу ићи у чете. Поклоњено оружје често је се узимало натраг
и често се сакривало у обшту тајну сакривену местност, кад су Турци владали, а тако се и данас
чини, где владају. Гаће и појас морају се чудновато и урадити. Морају се за једну ноћ одкати,
набити, опрести, сашити, скројити, убелити и т. д. Све ово раде саме девојке и то наги голе у
затвореној кући, пошто се окупају очешљају но са расплетеним косама. Вода за прање тога тако
откатог појаса и гаћа мора се у глуво доба са девет извора донети. У њу се меће разног цвећа,
Богојавлењске водице, а ватра се подложи бадњаком и т. д.
Осим овог на Ђурђев-дан као и у друге неке празнике гатају по коњскнм корацима и то,
ако коњ десном ногом корачи, биће добро, нашта су наменили, ако левом хрђаво. Воде коње да
прескачу преко врљика и то увек лијо, па ако прескоче најпре, три, па 7 па 9 без да се копитама
додарну до врљика и без да се узтежу тада ће такође бити врло добро, иначе зло и хрђаво. Кад
момчад, а негде и то врло редко само скоро ожењени, дођу са дудуцима на место с ког су пошљи,
онда дудуке све узму покваре изкидају и сагору, а негде јих само изкидају. Ожењени људи само
носе, но недувају у дудуке. Овде је дато првенство нежењеним људима над ожењеним, иначе они
га свуда имају над овим.
Девојке напротив, па после њих невесте, имају у свему и свачему првенство. Дарнути и
увредити девојку то толико у Срба значи колико забости трн у око целом роду и племену њеном,
или ако ових нема, целој околини. Кад су већ свршили тако са својим дудуцима, погасе ону ватру
иза брега што је горела, и коју су наложили по негде трљајући два суварка један од други која се
зове жива, а по негде обично укресала, онда се увате у коло, одиграју и одпевају колико смо пута
горе казали и идуће песме. По овом се са највећом тишином враћају својим кућама готово већ кад
се разсвиће. Одавде иду те се купају, деле и добијају дарове и т. д.
118
200.

Ми слави смо прослависмо, Створитеља рушитеља!


Прослависмо. 1. Бога нашег највећега.
Прослави смо величасмо. Највећега Пра Пра Бога!
Величасмо силна Бога! Који нас је сатворио.
Силна Бога великога'. Сатворио и одржо.
Држитеља створитеља! Коме ће мо и отићи.

201.

Ој Љејљу Љејљу Превишњега и јасњега!


Љејљу! 2. Триглав Бога највећег.
Велејасни Љејљу! Свету Тројцу најјасну.
Наш премили Љејљу! Створитељицу најјачу.
Прослави смо хвалисмо, Одржатељицу најкрепку.
Велича смо Вишњега! Рушитељицу најстрашну.

202.

Град градила бела вила. На Срба се насмехује.


Бела вила Самовила: Србину је свако добро,
Од истока до запада, Понајвеће веља снага.
Од запада до сјевера, Веља снага своја земља,
Од сјевера па до југа. Та Инђија и Дунаво.
Град градила на градила! Црну браду поглађује,
По свом свету великоме, На душмана попрекује.
По том зраку пространоме, На душмана Татарина,
По том зраку трижди зраку. Црна госта Манџурина
Наградила направила! И Хобина љута звера,
Целог града од мерђана, Алемана и Хиндуша.
А зидове од биљура, Црно гледа црње ради.
Јасне столе од алема, Црно ће јим вавек бити.
А престоле од драгога. Рујну браду поглађује,
У њем седи Вишњи Боже. Плаветном се опасује,
Он ми гледи на три стране. Свима нама добро вели:
На три стране у три света: Свако добро и весеље.
На небеског, под небеског, И румено и плаветно,
И на оног под земљицом. И бијело пребијело,
Свуда гледи свуда влада;
Свуда чини што ми треба. Душманима црно добро
Белу браду поглађује, Црно добро и прецрно.

1. 2. Тако се последње речи препевају после сваке врстице.

203.

Ђурђев-данске или биљарске песме. Ове се све певају и на биљарски петак, понедељник и
целе биљарске недеље.

Ђурђево цвеће цветало. Девојке цвеће сејау.


Ђурђево цвеће пребело. Ђурђево река до текла.
119
Ђурђево цвеће занело. Ђурђево цвеће цветаше.
Ђурђево цвеће цветало. Девојке цвеће берау
Девојке цвеће берау: На скут га брату метау.
У венце бело вијаху. Братац га из скут меташе:
Венце ми реки давау. "Ни моје цвеће ни сестра."
Друге ми мајке давау. Ђурђево цвеће цветало,
У скут га мајке метау. Девојке цвеће берау,
Мајка га из скут меташе: На скут га сеје метау,
"Ни моје цвеће ни ћерка" Сеја га са скут меташе!
Ђурђево цвеће цветало, „Ни моје цвеће ни сеја."
Ђурђево цвеће пребело. Ђурђево цвеће цветало.
Плаво ми цвеће румено. Девојке цвеће берају,
Девојке цвеће берау, Драгоме своме давау,
У скут га оцу мећау Драго јим цвеће прифати
Из скута га отац мећаше: Весело драго запева;
„Ни моје цвеће ни ћерка." „И моје цвеће и дева."

Преко г. Илије Спасојевића учитеља жупе Сиринићке у Старој Србији, послао нам г. Михаил
Ђорђевић учитељ Велико-Очки у Старој Србији призренској нахији.
После сваке врстице повторавају се ове:

„Љељ Љељу!
Пољељ Пољељу!
Биљаро Биљаро,
Биљарко!"

204.

О три врсте невена Гром грьми, муња меће:


Биљаро љејљо, Преко брда у долове,
Биљаро! 1 У јуначке тамне ноћи
Да му срце невене. Девојачке чарне очи.

1. Пошто се после свију врстица и ове последње додаду; онда се овој истој песми дода и то
само последњој врсти ово неколико припева

Еј очи, очи, Чим си ми мио.


Еј сузе , сузе! Ако мој небио?
Суђен ми био. Бог те убио.

То је та биљарска запатнарска или врачарска права песма. Тако се намењује и пева, оним
венцима и китама које се у вече Ђурђева-дне пуштају низ реке и сакривају у цвеће у башти; па се
по њима познаје: који ће узети од јарана девојку врачарицу или такву биљарку.

Ову нам је песмицу послао г. Василије Јанковић учитељ основне школе ваљевске. Све песме ниже
под којим је његово поштено име записано, он је преписао од своје госпође Јеле, од г. Марије жене
Љубинка Кујунџића од Руже девојке и удове Јоке Марковића из Ваљева.
Свима јим хвала и слава!

205.

120
Ветар веје гора се лелеје Да ми расте город цвеће,
Биљаро Љејљо Да ми оде те девојке,
Биљаро! 1. Да ми беру город цвеће
Сонце греје цвеће пули. Да ми мећу под те дарпни
Роса роси трева расте, Под те дарпни и појасе.
Да ми пасе имање то.

1. Тако се повторава тај припев после сваке врсте. Кад се та песма пева, онда се девојкама
за појас задева кита цвећа и намењује за кога жели да се уда. То је запатнарство или као белег,
обилежије.

206.

А девојче за Згорјанче, „И сум била и сум дошла."


Биљаро Љејло! Биљаро! 1. Ал имаше млого цвеће?
Ал си била на за Згорје? “Млого беше дробно беше.
„И сум била и сум дошла" Само цвеће нарочваше:
Ал' имаше млого цвеће? Како знају те невести,
„Млого беше дробно беше Нека дојђу да ме беру,
Само цвеће нарочваше: Да ме носу под грлоца.
„Како знају те јунаци! Како знаду те девојке,
Да ми дојђу да ме беру. Нека дојђу да ме беру,
Да ме носе под фесови." Да ме носу под тим дарпнам.
А девојче за Згорјанче! Да премаме све те момке.
Ал' си била на за Згорје? Све ми момке а јунаке.

1. После сваке врстице повторава се тај припев.

207.

Чија л' Лелка на лелајка Та царица срска мајка.


Љејљо ! Срска мајка цар Уроша.
Ђурђе ле Љејљо! Коња има за идење
Биљаро Љејло! Ток се шета из чаршија,
Биљаро! 1. И се мисли шчо да купи;
Таткина је мајкина је. Ал' да купи чисти чегли?
Татка има во град Серез. Ил да купи бела драпна,
Во град серез тај ми Срски. И у дарпна копривница?
Дека седи та царица. Да направи плетеница.

1. Тако се припева после сваке врсте.

От Велеска нахија во Стара Србија земља Маћедонија.

208.

Мома се љуља Момче је гледа


Брајно ле! Од ти високи
Брајно ле! Ти дивани.
Љејљу Ђурђе ле! Викум викаше то момче
Биљаро! 1. Викум викаше збораше:
121
„Кратко лулајте љуљајте. Ђа ми подне та мома.
Ол је јазлив то јаже Ћа ми падне се опере
Ол је камљиво то мјасто. Ошћу како ћу за него?''

1. Тако после сваке врсте припева се.

От Сервиска нахија Стара Серсија — Србија — земља Албанија село Гардићи.

209.

Зајде ми сонце миле ле мајко!


Биљаро Љејљу!
Ђурђе ле Љејло!
Биљаро! 1.
Зајде ми сонце, миле мајко ле, на врх планина.
Једно ми зајде, миле мајко ле, друго огреја,
А ја незнам, миле мајко ле, која је доба,
Ту је помина, миле мајко ле, овчар со овци.
Овчар ми рече, мајко мајко ле, „добро ти вечер:"
Тоа ми текна, мајко мајко ле, али је вечер.
Бодна си коња, мајко мајко ле, дома си дојда.
Дојдовем дома, мајко мајко ле, в петлено доба,
Порти ти те најђо, мајко мајко ле, все затворени.
Зајигра коња, мајко мајко ле, прескочи порти.
Врза си коња, мајко мајко ле, долу под трема,
Да си качи, мајко мајко ле, на висок диван.
На диван најда, мајко мајко ле, пусти постељи,
Како прострени, мајко мајко ле, а не кренати
И на постели, мајко мајко ле, то мошко дете.
Како повијено, мајко мајко ле, неразвијено.
Сви помина, мајко мајко ле, и по стред кућа.
Да си отидо, мајко мајко ле, в мила градина,
Тамо си најдо, мајко мајко ле, млада невеста.
Коде заспала, мајко мајко ле, под треданфила.
Под трендафила, мајко мајко ле, рујна божура,
Под трендафила, мајко мајко ле, под каранфиља.
Жалба ми беше, мајко мајко ле, да ја разбудим.
ТОКО си набра, мајко мајко ле, киска босиљак,
Да го наквасим, мајко мајко ле, студена вођа,
Да го посштркам, мајко мајко ле, млада невеста,
Да ја пасштрка, мајко најко ле, и је разбуди.

1. Тако се припева после сваке врсте.

210.

Заблеала ми овца рогушка Трева си пасе по планина та.


Ај Љејље Љејље 1 Вођа си пије из те изворе,
Биљаро Љејле! Си меризува под ладна сенка.
Дори до Бога! 1. Од како ми се овчар ожени:
Дур де ми беше овчар неженат. Трева си пасе по та бунишча.
122
Вода си пије по капавици, А меризува под племишча.

211.

Бог да убије Ђурђе галено! Тое ми је жалба за та прћија.


Ђурђе ле Лејљу! Шјо си однела: ергеле коње,
Биљаро Љејљу! Ергеле коњи со све коњари.
Биљаро! 2. Сурија овци со све овчари,
Твоја та мајка Ђурђе галено! И си однела млого прћија.
Да шчо те даде далек на далек? Млого прћија млого дарова:
Далек на далек Ђурђе галено! Свакоме свату, млого сувише
Дур до то Меријево далеко, Свако ме роду млого одвише
Дур Меријево за Мериовца? Твоме јунаку и по највише!
Не ми је жалба Ђурђе галено! Бело лице галено дојено,
За твоје Ђурђе за белолико! Црпи очи нигде некупљени.
За бело лико за црни очи,

1. 2. Тако се после сваке врсте повторава тај припев. Осим овог овде се у ову последњу
песму у сваку врсту умеће и то у средину. „Ђурђе галено,'' као и у оној горњој што је уметнуто
„мајко мајко ле."

212.

Шетав прошетав доли планина. Дарпна с угромоти игла с стрепотна.


Видов, до видов Дунав девојка, Мила мајко ле да го питаме!
Дунав девојка во та Инђија. „Мили синко ле питала сум је!
Во та Инђија Стара Србија Питала сум је не ми је дају."
Облечена је: од чоја саја, Мила мајко ле со злу ћа појда!
Опасана је с русумен гајтан. Со злу ћу појда зло ћу учиним.
На главе клала од книге дарпна, Склошчи ћа удари на вита порти.
А на дарпна стребрена игла. Да ће узмемо Дунав девојка.
Ветар повеја саја се освете. Дунав девојка во та Инђија,
Саја с освете гајтан с одзуне, Во та Инђија Стара Србија,
Гајтан с одзуне дорпна с' угромоти, Стара Србија наша вочина.

213.

Шетат моме креј бела Вардара. Ак сум права, ти да ме изпливаш.


Крај Вардара во Маћедонија, Да ме изпливаш во Селунско поле,
Во Маћедонија во Србска мајка, Селунско поле Солунски ливађе.
Во Србска мајка Стара Србија. Солунски ливађи ти србски градини,
Со Вардара тихо проговара! Де ми израста секако цвеће,
„Ај Вардаре, ој бели Вардаре! Де излезе солунски Гркињки,
Ћа се фрли во тебе да плива, Да ме носе по бели те грла.
Ак сум крива. ти да ме удавиш.

214.

Посакала Доћи далек на далек, У руменлија Гркоманија.


Далек на далек земља Руменлији, Ми ишала Доћа; девет мили брата,
Земља Руменлија Уруменлија, Девет милих браћа и девет снохи,
123
И једна ми мила та стара мајка. Земљовина ће ти мириса.
Љуто ми клъне та доћина мајка, Токо брзо Доћа да одиме
Љуто клъне п преклиње мајка: Ајде брго сестро да одиме!"
„Да би Бог дал и Богоровица! Отидоје крај вити те порти.
Ако изводите Доћа синко! Порти нашле пусти затворени
Од те ваше куће Руменлије. Неотворени до девет гођина,
Доћи да изводите ми синко, Во двору ни пелени израсли.
Црна чума ни доведете." Мајка ни в нотри кука црна.
Дадоа Доћа далек на далек, Она кука како кукавица,
Далек на далек земља Руменлија. А преврта како ластавица.
Доћа изводили от мајке њене, Пак јој вели Петре помал братец:
Доћа изводили мајка клела: „Влези в нотри Даћо мила сестро!
Доћа извеле чума довеле, Ја ће врза брза коња на двор
Како је клела Даћина мајка И ја ће Доћо влеза по тебе."
Доћа извеле чума довеле ! Ну да видиш Петре младича:
Сите девет браћа поумрли, Он врза коња отиде во гроб,
Сите девет снохи поумрьли! Отиде во гроб од кој вилезе,
Останала мајка тожна сама. Доћа чука в мајкини порти,
Останала црна кукавица, Доћа чука в братови порти,
Шчо кукала дено и ноћно, Доћа чука в таткови порти,
Дено и ноћно тожно и јадно. Токо нема ко да го је чује.
Дено и ноћи девет година, Кад се обзрна Даћа убава,
Пак се самому Богу моћнему Брата немаше остана сама,
Богу моћнемо дожалило: И се молила Богу Вишњему,
Го крену Господ најпомали брат Да јој Господ каже разкаже:
По мали од брат младичу Петре. Од чего ни порти затворени?
Да ми појде в земљу Руменлију, Со небо говори божији анђел:
Да вика Доћи мила ни сестра. „Ај ти тебе Доћо с девет браћа!
И Стана Младичу Петре, Ступај в нотри во свој двор пребел.
И отиде в земља Руменлија: Мајка ти је Доћо црна в нотри!
Кљуком кљука на вити те порти Она кука како кукавица,
И виком вика своја мила сестра: А прврта како ластавица,
„Лел' излези моја мила сестра!" А за своји девет мили сина
И излезе млада убава Доћа. Девет сина девет мили снохи.
Се пуштала да го баци брата Сите синци њени поумрели,
Да го баци да брата прегрна. Сите снохи њени поумрели,
И му говари Доћа убава! ТОК остала саморана мајка.
„Добра дојде Петре убави брат!" О тоа помреле шчо те дале
Одговара Петар младичу. Далек на далек во туђа земља,
„Добра најдов Доћо сестрицо! Во туђа земља во Грчка земља
Доћо сестрица мила убаво! Уруменлија Гркоманија."
Токо немој ме да ме бацуваш. Коа то чула Даћа убава.
Ти се молим да ме нецелуваш, Она ми влеза в мајкине дворе
Сум путовал од далеће Даћа. Коа опази мајка своја Доћа.
Земља ми се лико изтрошила, Доћа прегрна обе умреле.

Од Илинке Везанковића Дибранска нахија во Ст. Србија Мијачка земља Албанија.

215.

Вес ден си ми, Тоде ле, цвеће брало! Цвеће брало, Тоде ле, не си јало!
124
"Неша ли ме, мајка ле, не плачи ме! "Нежа ли ме, мајко ле, неплачи ме.
Поминале, мајко ле, симиџији! Поминале, мајко ле, ти винари,
Пари дадо, мајво ле, симит зедо." Пари дадо, мајко ле, те вино зедо
Вес ден си ми, Тоде ле, цвеће брало! Те вино зедо, мајко ле, и се напило."
Цвеће брало, Тоде ле, брез вођица!

216.

Две се цвеће сговаривале Стреде зима коложига.


Једно бело друго црвено. Мене беру старе жене,
Бело цвеће Ђурђевско, Старе жене стари љуђе,
А црвено Иван-денско. А тебека ти јунаци,
Беле цвеће говорило, Да те носу под фесови.
Бело цвеће то Ђурђевско Ти јунаци млади храбра,
Тај Ђурђевак и бела ружа: Вељи војни Триглавови,
"Блазе тебе рујно цвеће! Триглавови силна Бога,
Што ти цутиш стреде лето, Силна Бога највећега,
Стреде лето на Ђурђев ден, Бога стара Пра Пра Бога
А ја пула стреде зима, И богова слузи својих.

217.

Шчо ми мириса темјановина, „Не ми бидува морна година,


Темјановина и восковина? Морна година тешка скопија;
Во гора има леп монастир, Толко ће бидне силна ми војска,
Во монастир ми девет попови, Силна ми војска цара Дукљана.
Девет попови десето ђаче, Тај Дукљана Дрвенаровића,
Десето ђаче, самоуче. Со та силна црна Алемнанија
Ђаче Николче книга гледаше, И со силна Грчка варљива.
Книга гледаше солзи ронеше, Тоа ја плачем, а луђи жалим
Док догледа стара му мајка Наши те те љуђи Срби правдиви.
Док догледа и му говори: Срби правдиви ти царски луђе,
„Вај ти тебе ђаче Николче! Млого ћа гине на Србска војска,
Шчо књига гледаш и солза рониш? Млого ћа гине млого остана,
Да ли ће бидне морна година Ћа добије Србски цар силен.
Да ли ће а буде тешка скопији." Србски цар силен Дрвенаровић
Одговара ђаче Николче: Дрвенаровић Будимир вељи."

218.

Ђурђе, Ђурђе млат Ђурђе! Мене ми рече Велик ден.


Да кој ти рече млад Ђурђе, Велик ден Триглав ден,
Брго по мене да дојдеш, Триглав ден денешњи,
Брго по мене Преслава, Да брго дојђем по тебе!
Преслава рујна Рујевит, Со шума и трева по тебе,
И брата мојег Поревит, И со све шчо живи и расте,
Поревит брата Плавога? Шчо расте и умире.

Од Сарџе досељеника из Битољске нахије у Старој Србији земљи Албанији као што је зову.

125
Овде морам примјетити то: да се у свију ових песама, а после сваке врстице повторава и
припева, оно неколико врстица које кажу.

„Ђурђе ле Љејљу!
Биљаро Љејљу!
Ђурђе ле Ђурђе!
Биљаро!

а ми смо јих изоставили да нам неодужавају посао.

219.

Слави слонжи цар ни Селимир Осоинскн и присојински.


Во стара земља Сарбска ни. Коа сен разбонди цар Селимир.
Во Сарбска земља страна Авлонска, Ми зами књига по свента стар.
Авлонска стара Полонска Књига по свента царославник,
На Крајина Сарбска и Гарчка, И га читаен како ђакони
На та међа љута карвава. И га читајен и сонлзи прољава.
Слава ни слонжил свентога Ђурђа, Што сторонва на своја слава,
Свентога Ђурђа бори Трисилна. На своја слава карсно имја ни.
Ва слава мон се приснило Књига читаен књига мон рекна!
Гуљам сана страшна и чондна; „Барго побарго на бој Крајина,
Га земаен три ста калуђери, На бој Крајина земља Ливађија.
Га земаен со три ста ронци Дар повенлика монка и тонга
Со три ста ронци рали и по На земља Сарбска љонта Крајина
Го варјаен во пакла во ада. От кљати Гарци погани,
Ток небиле 300 калуђери; От кљати Аси Лонкави,
Тоа биле три ста нечастивен. Коан не ојдаш, Славен не слави.
От вјалик дуг нечастивен, Свјат Ђурђе не ти помога."
Нечастивен Морањ Дибран. Коан проончил књига и виднал
И сен помола цар Селимир, Брго замаје млади зајмани,
И сен помоли силан пресилан, Млади зајмани љонђе бојити,
Помола сен свој свенти Ђурађ: Крајинаре војско порабро.
Да га изводна от ада пако, Отидна земља Ливађа
Свенти Ђурађ карсно имен И разтуран град-от Лађана
Га избавна и га извадна И побијал Гарци Асици,
От паколски монки гуљами, Љонкаво рода прокљатог.
От паколски љонти гујани.

Ову дивну и прекрасну пјасму прјаписале смо од садашњег Сарбина от Стара Сарбија земља
Албанија страна Авлонска от сало Пољанка Зафир Руса.

220.

Такође славска, крсног имена, или служење светом Ђурђу, песма От баба Богуња Стојановића
племе Буњевско от Брсна вратничка нахија во Стара Србија земља Црна-Гора.

Служа служил Бан Драганче, Свашчо Банче младо приготвило,


От Будима банче поубаво. Доста смока јело свакојако,
От Будима на Србска Крајина. По највише сладка медовина,
Служа служил св. Ђура. Рујно винце и раћија лућа.
126
Токо њему риба недостала, Му донеса књига и калема,
От Авлоња са Србска Крајина. Со крв књига банић пише,
Недостало риба та авлоњска И го дава до два сокола
Из Војуша река посладка ми, Го несаје во Будими града.
И недостало риба од Орида, Во Будима љуба на банова
Од Орида Србска Цариграда. Се шетат по врт по грађина
Дека седи царе Самовладе Ми береше ран болен босилек,
Со своји те син синове мори, Ми береше и го заливаше.
Коа виде банче Драганиче, Му пеаше песма невестачка
От Будима на река Дунава, Во песма Банић спомињаше.
Што немаје риба сакојака, Го пустије књига два сокола.
Викна Бан своја верна љуба Коа зема љуба на та књига
Верна љуба баница госпођа. И го виде што књига зборува.
„Ле л по брго баница госпођа, Си отиде на нова дућана
Ле л изведи коња од мејдана! И си избричи сва руса коса
Ћа да идем во Авлана стара, Како што се брича добри јунаци.
На Крајина Србска царославна, Руса коса ка небо ми јасно,
И ћа идам во Орида славна, И си јахна коња убаво га
Во Орида Србска царославна. И са ојда до Пироћа града.
Ле л немаме риба от Авлоња, Го видеше пиротски делији
От Авлоња и от тај Орида, Облечено како по велик јунак
Не гозбиме гости поубаво?" Коњ ми јаши како миздраклија,
Верна љуба њега послушала: Сабља паши како тај делија.
Му изведе по јунак от коња, Право си ходи дур двор краљ
И го посла пут по риба та. Михајил.
Де је била служа без риба та? Краљ Михајил порти запираше,
Младо банче коњ ми појахал Со двадесе клучи и катанци.
И се вина преко поле равно Коа то виде жена делија,
Како секавица у стред небо плаво И си тркна низ чаршија
И ми дојда во Авлона града, И прескочи порти и валови
Во Авлона на Србска Крајина И си улегна у краљевски двори,
И ми зема риба од Авлона. Погуби краљ Михајил
И ми дојде во Орида стара, И му зема силно благо
Во Орида стара царославна, Силно благо, 7 товари.
Дека седи Србска госпођа, И си зема робче баниче
Србска госпођа госпоштина, И ге вођаје до Будима,
Госпоштини Србска царевина Како сака роба што се вођа.
И се врна пут до Пирота, Во Будима свлече одело
Дека седи Србски краље силни. И се каза: што на банич жена
Србски краље Мнхајил јунак. И отиде во чаршија
Коа виде краљ го Михајиле: И там убија Сулејман побратим
Уфања то ми младо банче Сулејман побратим млад налбантин,
Турна го на дно во темница, Шјо мислеше кума да обљуби,
И ми ћа банче да ми замире Дур док да јој кује коња бојна.
Во темница краља Михајила, И си пиши на цар во Орид,
Србска краља во Пирота славна. На силен цар Свевлад ми
Туј минова то црно циганче, И го молеше шјо сторила,
То циганче добар пријатеље, Шјо сторила Краља убила,
На банића млада ље Будимлића. Во Пирота на Срска земља.
Го викаје банић Драганчић, Да јој нечина зла никако.
Го викаје и умолава: И јој прашта царе силени
127
И јој прашта и благо шиљеше. Да ми загуби краља голема,
Лел ли је било где год во мира? Краља голема во Срска земља?
Жена да биде јунак поголем,

Пре смо имали прилику да напоменемо: да највећи део Срба православних, а скоро и сви
Срби осталих вера славе св. Ђурђа или Ђурђев-дан. Негдедајући ни на то: што га и Мухамедове
вере Срби славе и што овакве, као и оне православне, који Ђурђев-дав славе, држе за рођаке Вука
Бранковића под којом речју подразумевају: издајнике на Косову пољу и упропастиоце српског
царства; опет је Ђурђев-дан најмилији светац и најачији; те га с т тога највише и славе. Кад реко
смо о Бранковићу Вуку, издајнику србске славе и царевине, тада морамо примјетити: да је
народно веровање неправо, као да је он тобож славио св. Ђурђа. Он је, колико се опомињемо,
славио св. Николу. Ни један народ на овом божијем свету нема славе до Срба; ни једном народу
није она уливена у душу и у сађена у срце до србском. Ниједан народ нема вере у славу и крсно
име до Срби; те се тиме и одликују од свију осталих не само народа, него и Славена, као: Руса,
Пољака, Чеха, Словака и т. д,. који такође немају славе. Србин само има славу, па сви они који
славе Срби су.
Узмите најближе рођаке Србске н. пр. Бугаре па ћете видити, да и ови немају славе. На
велику жалост морамо рећи: да, и пошто покори то Татарско племе, Србска племена у дан:
Бугарској и делу Тракије или старе Рације, живећа, ипак задржа до данас своју татарштину, која
се осим осталога, као н. пр. булка жена, бъшта отац, бе, од беј узбекско турске речи бег, кнез,
хела, од гел, доћи и т. д. види најјасније у обичају који се зове „кулбајрам" или „Кулбан." Овај
Турско татарских и монголских племена корењити и народни обичај и до данас Бугари, као
највећи знак своје некадашње татарске народности, чувају. Он је и данас у свију тих племена
поменуте народности један и исти, негледајући ни на то што су нека та племена, Мухамеданци,
нека Идолопоклоници, а нека и Хришћани, као н. пр. наши Бугари. Тешко нам је што га морамо
као туђу црвоточину у нашем деблу напоменути. Он се састоји у томе: што га данашњи Бугари,
као и сва остала Турска Татарска и Монголска племена, празнују у вече празника каквог ка св.
Илије, Госпођине, Митрова дана и т. д., баш кад и друга племена, овако. Тог дана закоље сво село
или место какво по 500, 600 оваца, или овнова, изсече месо ових на комаде, скува у огромним
котловима, па онако кувано без ичега једе и даје сиротињи. Обично сво село тај Кулбан проводи
на једном месту и то ноћу и т. д.
Има ли би још млого крупнији татарских обичаја да опишемо у наше браће Бугара но јих
остављамо. Од дан: Италије; па до Грчке и од Јадранског мора па до Дунава и преко овог у
Маџарској. а нарочито од Сегедина па Марошем и овог до Алте, Вида, Марице и преко ове па све
до Дарданела, славе све три вере, а где има и више вера српских, као Унијата, Калвина и т. д. и
ове славе, славе Србске, које се негде зову: славе и крсно име, свети, служе и т. д. без икакве
разлике у верама, што се овог празника и обреда тиче, и којом се означава чиста народност
Српска. Тако садањи Шкип, а некадашњн Срб, па преливени у Шкипа, и то онај и онакови, који
изгуби, не само име и језик српски; него је и највећи гоњиоц ових, опет слави и чува народност
Србску и незнајући је. Тако ти је у Грка, Цинцара, Влаха, Маџара, Италијанца, Турчина, и т. д.
који постадоше од чистих Срба. Јер као год што народ какви, кад из, и због разних узрока и
околности изгуби име, језик, народност и остале особености своје, па се прелије у туђине, и као
туђин за своју народност из ове нешто сачува и незнајући са шта, — као што је то случај код:
имена река, развалина планина, вароши, местности и т. д. — тако је исто и овде са овим само
србском народу својственим и искључно његовим обичајем, ког држе пропавши за српску
народност бив. Срби, без да знају са шта и са чега га држе. Те овим и засведочавају: да су негда
били Срби. Дивно је то кад какав народ, и као туђин сада за своју бив. народност, сачува своју
особеност и ако је то највећа туга и несрећа, за оставше верне својој народности. Али и у тој тузи
и несрећи има надежде: да ће се обрнути на боље, и да ће једном сазнавши себе отуђени делови
народности Србске овој се опет приљубити и са овом неодвојном везом везати.

128
Тако је с нашим крсним именом, са нашим служењем том и том свецу, са нашом светом
дивном и пречудноватом славом. Знате ли шта значи слава у Срба? Она значи највећу и најјачу
светињу, коју кад прекорачите ни ко вам опростити, нико помоћи неможе, па и сам Господ Бог
неће; јер и он уважава и воли славу више, него све на свету. По веровању Срба свију вера, он се
за увреде њему нанете и може умолити и намолити; јер је свемилостив и преблаг, али увреде
нанешене слави и крсном имену, он сам непрашта и неолакшава; јер је свеправедан, свемоћан,
најправије н најмоћније суштаство. Једном речју слава је нешто највише, осим Бога, који је и
славу створио; најсветије и најнеприкосновеније па више скоро и од Бога помаже онима који јој
служе; више од ђавола шкоди овима — у једном и другом случају само по божијој вољи — који је
непоштују и неуважавају. Ево примера о слави која њу подпуно оцењује у оном народу у ком је
као једином на овој божијој земљи и на овом свету, у народу Србском. Срб кад ти се куне свима
на свету па и Богом па и душом, но још не славом и веруј му и неверуј што но се каже. Но кад ти
се закуне славом и рекне: "Тако ми моја слава," моје крсно име св. Ђурађ помогао, тако је." Онда
даље и непитај ништа него му веруј. Народ држи: да ако се је праведно заклео, неће му бити баш
најбоље што је дошао дотле да се куне. А ако се је криво заклео не само он и његов дом; него и
цео његов род па и племе затреће се, што и бива.
Како су јаке славе говоре народне песме. Оне су толико моћне да и тавничаре ослобађају
тавница без кључева и оруђа. Да таквим стварају све ради прослављања крсног имена, који само
изјаве жељу да хоће да славе и прослављају светог свог, па ма они и у тамници и сужно робље
били. Оскврни Србу православне вере славу па ће се и потурчити, да освети своје крсно име, ако
неможе другчије то да учини. Са овог је млого Срба из Ерцеговине, Црне Горе и осталих места
потурчило се. Једном речју, дирај у све, но у славу нешали се. Ово су и сами Мухамеданци
Османлије увидиле; па се клоне и клонили су се увек да православним неучине какво зло само
кад славе своје крсно име. Славе су постале у нас кад смо примили Христијанство. Тако н. пр.
које се крстио, разуме се добровољно, на св. Ђурђа он га и данас слави, ко на св. Николу он га
слави и т. д. Но како се нису поједини људи кршћавали, него цела племена, тако се и данас зову
сви они који једну славу славе рођацима, па ма да је један из Тесалије, а други из Аустрије, и ма
да дотле нису ни знали један за другог и да суштаствују на овом божијем свету.
Одтуда су сви Срби Мухамедове вере рођаци са онима који данас славе св. Ђурђа, зато и
Мухамеданци, и католици Срби, па шта више цигани славе св. Ђурђа; но ови последњи не свеца
собствено но први дан лета, по веровању народа србског и њиховог. С тога држе Срби
православни да су Бранковићи славили св Ђурђа, што га већином славе и Срби Мух. вере, а ови
су постали од проклетог Вука Бранковића издајника и његове војске; јер Срби православни држе:
да се је Вук Бранковић са свом својом војском, кад је издо на Косову, одма тада и потурчио и од
њега се и његове потурчене војске сва садања србадија Мухамедове вере изродила и постала.
Разуме се да је ово погрешно веровање: 1. што се зна извесно: да се тада нико није од Срба
потурчио, него чак на 100 година и више после битке косовске. 2. Што се је изтурчила властела
скоро сва Србска која је славила све свеце у години, као што то и данас чине Срби Мухамедове
вере, 3. што сам Бранковић Вук, нит се је потурчио са својом војском, нит је ишао на то, него да
се дограби србске круне па да над Србима као цар православни србскиј влади и 4 што он сам није
славио св. Ђурђа; него колико се опомињемо, св. Николу.
Ево неподпуне славе коју ће мо подпуну у особеној књизи: „Обичаји и веровања нар. срп."
описати: У вече славе иде гологлав један млађи из куће, момче или ожењен, но најмлађи
задругар. Он носи здравицу или чутуру напуњену са вином, те зове све редом, који неславе тај
светац, у том селу. Негде иду по двоје, негде обоје мушких, а негде обоје женских. Ови зовци
зову се "орлови соколови," што као орлови или соколови облећу сво село за своје крсно име, за
своју свету славу. О слави три и више дана једу, пију, часте се и веселе сви гости без разлике
чина и старешинства. На слави служи сам домаћин најстарији гологлав и свима се гостима клања.
Обичај је код Срба у свима крајевима: да при гозбама стану од кућних врата мушки на десну а
женски на леву страну, у два реда. Оба ова реда и кад долазе и кад изпраћају госте клањају се
гостима ниже појаса. На слави се само то нечини; јер све трчи и ради, а и гости долазе једни у по
129
дне, а други да рекнемо у по ноћи. Због те неизвесности сваки се укућанин сваком госту клања
кад га и где га види. Сиротној нејачи и болесним у целом селу, за сва три дана, сви свечари носе
јело, пиће и то све што је најбоље. Славе и преславе са даћама, подушијама, покајницама и
погребима највише стају Србе. Остале светковине лакше се обилазе; јер и они који долазе
помажу, као што и при укопима по негде чине.
Гости који долазе на славу свечарима или оним који славе крсно име или служе рекну
домаћину: "Домаћине честито ти свето!" он одговори: „хвала брате и теби сретно и дуговечно."
па се пољубе. Гост говори: да Бог да и свето крсно име свети твој Ђурађ, дао: да млого љета и
година у здрављу и весељу са свом породицом, родбином, пријатељима, племеном, познаницима
и непознаницима, дочекивао." Домаћин: „Амин брате и с тобом заједно." Кад дижу славу сви у
глас запевају гологлави на ногама:

221.

Помози Боже! Свети Ђорђије!


Вељи наш Боже! Са часни крсти
И крсно име! Божији украси!

Тада опет домаћин рекне: "Помози Бог браћо!" Долибаша - или лице од гостију које све
скоро са домаћином а у име гостију ради. Он мора бити понајбољи, најпаметнији, разборитији и
најваљанији и поштенији човек у селу - у име свију гостију одговори: „Бог ти помогао брате! и
крсно твоје име, свети Ђорђије, и часни крсти." Домаћин: „Заповедајте да послужимо, шта
милујете, чим је Бог дао и крсно нам име свети Ђурађ донео." Долибаша пева, а остали му
помажу:

222.

Кад нам дошло ово вече, Звану браћу као и незвану.


Кад нам дошо овај дан. Познанике као непознате,
Овај дан и крсно име, Пријатеље ка непријатеље.
Крсно име св. Ђурађ! Била му софра дуга широка.
Домаћин је софру поставио; Нек му је софра дуга широка.
Браћу своју милу саставио, Нек му је софра пуна и неизбитна.

Непријатељ највећи, ако дође Србу на славу постаје, пријатељ и тако се, ако не свуда
сасвим уништава, а оно бар у неколико олакшава и престаје крварина.

223.

Сад сви дижу славу божју и певају".

"Да се сетимо Господа Бога! Свете нам славе нашега газде,


Господа Бога силна Вишњега! Свете славе светога Ђурђа!
Силна Вишњега најправијега! Да се сетимо: сила небеских!
Најправије га Најсветије га! А прве силе светога Ђурђа,
Најсветије га Најблажије га! А друге силе свете Тројице.
Најмилостивијег и најбољега! А друге силе Спаса Господа.
И св. мајке Богородице, А треће силе Петра и Павла.
Богородице Дјеве пречисте! Светога Петра и светог Павла,
Миле мајке Риста Спаситеља, Светога Панте и светог Ивана
И ове свете нам славе, И крстног драгог нам имена.
130
Свију светаца слугу божијих. Да нам: сачува красну љетину.
Слугу божијих вељи угодни. Нашу љетини сваку богаштину,
Који по небу вишњем војују, Од сува црна туча облака
А по земљици нашој бродују, И од крупна леда студена,
И за нас грешне Бога нам моле. И од вихора бурје велике.
Бога нам моле и премољају

224.

И моли мо се: Ком се клањамо


За часног крста. Вазда до века.
За часног крста Кој ће нам сијат
Благога Риста! Онога света!
Кога верујмо, Као нам јарко
Ком се клањамо, Сунце овога.

225.

И молимо се: О суву сену,


Тој светој Петки, О суву сену
Тој светој Петки, И о зрелу житу,
Недељиној мајки, Коње кујемо,
Светој Петки, На пазар водимо.
Ристову разпећу. На пазар водимо
Светој Недељи За пазар ранимо.
Ристову Васкрћу. Оне нам често долазе,
Светој Петки Ми јим чешће грешимо.
И светој Недељи. Оне нам кроз рај шетају,
Које нам често доходе, Кандила носе проносе,
И за нас се грешне И за нас грешне прегрешне,
Прегрешне Богу се Богу се моле и моле:
Богу се моле Да се и њима молимо
Моле и моле. И да се поклонимо.
Који често грешимо.

226.

И да се помолимо: И да се молимо:
За цркве монастире, Господу Вишњем,
За свети икона и књига, И овој слави
И за божје људе: Светој пресветој.
Који књиге чате, Светоме јаком
Књиге чате, Ђурђу великом.
Господа моле: И да се молимо.
Да нам опрости Да се помолимо;
Тешка согрешења Богу Вишњему
Веља изкушења, И светој слави.
У белу дану, Светој слави
И тамној ноћи. Крсном имену,
У добру раду И за оне добре јунаке,
И грешној ноћи. Који умеју који су кадри:
131
Који су кадри вето одшити. И душе красе.
Вето одшити ново пришити, Нове нам граде,
И тутора, а и приложника Старе оправљају.
Који: цркве граде,

Пошто ово изпевају, седну и пошто први попије прву чашу рекну: „Вала домаћине и здрав
си на десној страни." После овога опет певају:

227.

Е сад рекосмо: Свако добро


За орача и копача, Од Бога добити
За копача и колача. Повајвише вам
Колач ломити, Здравља и весеља"
А свако добро,

228.

Сад онај на левој страни почне, а остали помогну:

Е брате на десној страни!


На десној страни на десној руци,
Ајде нам брате те ломи колач!

229.

Сад сви у глас запевају:

Ајде домаћине! Шта има боље,


Сад ломи колач. Од славе божје?
Сад ломи колач, Од славе божје,
За славе божје, И сладке вечере.
За славе божје, Сладке вечере
Крсног имена. С правдом стечене?

Сад домаћин скочи кад ово изпевају, узме колач и онај на десној страни, окрену га трипут,
а Долибаша виче трипут. "Ајс, ајс, ајс." Кад га обрну трипут, и пошто су га разсекли унакрст,
онда Долибаша трипут у сред колача наспе вина. По овом домаћин сркне вина са среде колача, па
онај који колач с њим окреће, пољубе се и рекну: „Ристос" па опет окрену трипут сркну и пољубе
се толико пута. Долибаша опет наспе вина у колач, они га обрну трипут и толико се пута пољубе
и рекну: „Ристос по среди нас" такође трипут. Долибаша опет долије вина, они опет окрену
трипут колач, трипут пољубе се и рекну: „Ристос по среди нас и да буде вавек" остали су сви
стојали гологлави са прекрштеним рукама и повијеним на леву страну главама; па рекну три пут:
„Амин по среди нас." Кад ово сврше разломе колач на четири комада и комшија, који га је ломио
са домаћином рекне певајућиј, а остали му помажу:

230.

Био сноп колико поп, Него редаро мила нам снашицо!


А влат ка у Делибаше врат, Доне си нам сито честито."
А редара жива и здрава:
132
Кад редара донесе сито, комшија из десне руке метне комад у њега и рекне, певајућиј а
остали му помажу:

231.

"У триста претриста


Добрих пре добрих
Часа пре светих."

Долибаша седне, а осталима рекне :

„Изволите браћо!
Поседајте Срби!"

Пошто прође кољиво и вино све редом певају.

232.

Ко подиже божје славе? Помози му Бог!


Помага му Бог 1. И вечеру готови
А шта је боље од славе, С правдом стечену.
Од славе Божје. Мила нам је слава божја
И од вечере с правдом, Помаже нам Бог!
С правдом стечене? А сладка нам та вечера
Наш домаћин славу диже, С правдом стечена.

233.

Наш домаћин семе носи, Па му рече плодни Боже


Сусрете га Бог Плодни преплодни:
Сусрете га Бог ! 2. „Носи носи домаћине
Па му вели мили Боже, Родило ми ти,
Мили премили, Свако семе род родило
Па му рече јаки Боже, Понајбоље то,
Јаки пре јаки, Што га носиш и што сејеш
Па му рече силни Боже, За славе божје."
Силни пресилни!

1. 2. Свака се врстица у обе песме по два пут припева.

Сад и Долибаша седне, а домаћин оде к истоку и и моли се Богу. Држи у руци упаљену
воштану свећу, а у кољиву гори свечарска свећа непрестано. Пре нег што је отишао да се моли
Богу, он је оставио пред Долибашом пуну, као око, чашу вина. Кад се је већ помолио Богу, он
онда враћа се к Долибаша и у руци држи буклију, најмање од 10 ока у којој је пола вина а пола
меда па рекне

„О Долибаша! Веселим те
Помози Бог! С пићем меденим."

Долибаша устане и рекне певајућиј, а остали му помажу:


133
Бог ти помого!
И добро ми дошо,
И у сто дробих часа."

После овога пољубе се а Долибаша. му рекне: „Честита ти молитва." Домаћин: "И ти


честит у Бога био." По овом му сво друшство честита свето и молитву па поседају за астал и
почну да једу. Пошто се наједу певају славске песме. Но највише бива здравица које се, као ове
горње здравице и песме, негде певају, а негде онако говоре.

Од Михајила Бирчанина из Суводања окр. Ваљевског.

234.

Служил Марко светего Николу, На час стана Марковица млада,


И посабрал гости пријатеље. И по оседла Шарца пеливана,
Шјо ми служи три дни и три ноћи И наточи во мешина вина.
За софра ми на слава Маркова, Во мешина Маркова та здравица
Нестасаје риба шестокрила. Да ми јахна Кралевићу Марко
Проговара три стара патриара Да ми бодна Шарца пеливана
Три патриара три србска свеца. Пеливану тај високи коњу,
Од Орида и од тог Солуна И отиде во Орида града.
И од Пећи србске пресвете ми! И донесе риба шестокрила
"Ај ти тебе Краљевићу Марко! И почасти госте пријатеље.
Свега доста на слави тој твојој И троицу србских патриара:
Толко нема риба шестокрила." Од Орида града тог србскога
Коа то чул Краљевићу Марко. Од Селуна града тог србскога
Изговара Марко Краљевићу: Тог Србскога града на Крајина
»Ај ти тебе млада Марковица! И од Пећи града тог Србскога
Ле л' по оседлај мојега Шарина, Тог Србскога на стреди Србија.
И наточи здравица со вино Свети Пећи голема светиња
Та здравица та мешина вина, Дека поји три ста Анђели ми
Оћу одим во Орида града, И меж њима ђаче Самоуче.
А за ону рибу шестокрилу."

Од Илинке Везанковића.

XIX. Св. Јеремија или први мај.

На св. Јеремију, или првог Маја, у свима србским крајевима нераде ништа и тај дан
празнују као један од највећих светаца. Још дре зоре и сунца устану све жене, умију се донесу
воде са седам чесама, полију кућу, све зграде и авлију: па почну све то чистити. Деца, момчад,
девојчице и т. д. узму санове, котлове, тепсије, аване, тучкове, пеке и т. д. једном речју све од
посуђа што је бакрено и гвоздено, па лупајућиј једно са другим певају заједно са женама, у
Маћедонији, Тесалији, дољњој Албанији а и у Тракији и Бугарске једном делу овако:

235.

Побегај, побегај, бегај Ете ти го Јеремија!


Бегај бегај поганијо! Наш тај стари Мају свети
134
Мају стари тај Мајалу, Иза гора девет вељи.
Со светего Пантелија! Све ми змије побегнале
Бегај бегај гадурио! Токо једна останала.
Ете ти го Мајурио! На трн ни се набоднала,
Тамо тебе кућа каже: А во огња изгорела.
Иза мора девет сиња,

Од Богуње Сиљеновића из Кичево во Стара Србија и других из поменутих више земаља.

236.

У Старој Србији од г. Михајила Ђорђевића учитеља Велико-очког у призренској нахији.

За росила ситна роса, До земље. 1.


У поље у поље На долами од одерме
У поље. Пуца јој.
Забрину се ђаур Стана, За њега ми моје срце
У дворе у дворе Куца ми.
У дворе. Оно гони змијурине
Тамо јој је драго њено, У воду.
У поље у поље Оно гони змијурине
У поље. У Гору.
На њему је мор долама

1. Тако се свуда повторава.

Праве тамо од прућа или сламе лудкицу, па је пуштају низ воду да плива певајући јој. Ова
се лудкица зове Маја. Неваља се никако у то доба женити и удавати да се мдаденци не мају т.
гњезде, лење, слабе и т. д.
Даље кад већ пуште ту Мају низ воду да плива онда чисте тек куће и друго којешта
ударају у судове и певају

237.

Бегај бегај гадурио, Ето ти га Јермија.


Бегај бегај поганио! Јеремија стари Мају.

А где је Маја у пољу онда овако певају:

238.

Јеремија у поље
Змијурине у море.

Кад је он на води т. ј. кад га спусте низ воду.

Јеремија у море. Од два трна глогова.


Змијурине за море. На ватри се спржила
Једна само остала, Мртва нам остала.
Оба ока избола.

135
239.

У Србији дан: и другим крајевима опет овако.

Јеремија у поље, На зло њено остала;


Бијеж'те змије у море. Оба ока избола,
Јеремија у море, На два трна глогова.
Бијеж'те змије за море. На ватри се спржила
Све су змије побијегле, Мртва нама остала.
Само једна остала

Ова је из Старог Влаха, послао нам је г. Поповић уч. у Ивањ. Он је ову и све остале пјесме под
којима је његово часно име подписано пријеписао: од баба Марије Радована Пурића из Ивањице од
Христине Дробњаковића Поповића учитељке из Ивањице, од Млађена Комадињића из Ивањице
шпекуланта, од Смиљке жене Милана Ђукнића такође из Ивањице.
Свима јим хвала и слава!

XX. Спасов-данске

Свуда и у свима србским крајевима српским у вече Спасова-дне мећу од љескових


младица крстове, на куће, зграде, њиве, поља и т. д.

240.

Спасов-данска песма.

Мор девојче Задградче! „Ко го знају девојчиње?


Биљаро Љејло! Нека дојђу да ме беру.
Купало биљаро! Да ме беру да ме носе.
Љејло! 1. Да ме носе под те дарпни,
Да л си било на Задгора? А момчиња под фесове,
„И су било и су дошло." А невести под појаса
А шјо тамо добро беше? Ти јунаци под пазува.
"Дол имаше млого цвеће, Стари баби под јастука,
Млого беше дробно беше А ти старци под постеља.
Само цвеће поручваше:

1. Тако се све те врстице припевају после сваке врсте.

Ова је песми од Сарџе досељеника у Смедереву.

Има још млого Спасов-данских песама у којима се припевују Љеље, Биљаре, но не више
Ћурђе-ле т. ј. Ђурђев-дана; него већ Купалов, као што се из припева ове песме види. Ми нисмо
више ни једну добили, а држимо да ће бити пријатеља, који ће за љубав народности наше
преписати још коју, напечатати, или послати нам; те тако спасти јих од вечне пропасти.

XXI. Свете Тројице или Краљичке песме.

136
У свима крајевима србским на св. Тројицу иду краљице тако зване и играју. Скупи се 15,
17 или више девојака, но увек лијо, рачунајућиј краља и краљицу, барјактара, дворкињу и девера.
Краљ се облачи сав у бело одело, па му је и калпак бео. Низ калпак му виси девет пантљика три
рујно црвене, три плаве и три беле боје. Он држи го нож у десној руци. Краљица је обучена сва у
рујно црвено одело. Више главе има само тил или убродач бео, цвет црвен, а краљ бео на глави.
Осим овог она има ниже свог црвеног калпачића огледало на челу и зелену кутицу у десној руци
у којој су новци. Даље имају два барјактара или стежника и то један краљев са белим а други
краљичин са црвено-рујним барјаком. Један војвода, једна дворкиња и један тако звани девер што
води краљицу. У свију су, ван краља и осталих што престављају мушка лица, косе разплетене. У
Срему је и Старој Србији и девер са разплетеном косом. Како су сад у нас редки калпаци прави,
то ове праве од хартије.
У Старој Србији опет је рујни барјак од љубичасте боје, а један је од рујно-црвене, а други
од беле. Плаву боју краљице нигде не носе. Кад дођу код какве куће краљ игра машући свакојако
ножем, мачем или сабљом како где има ког оружја, а барјактар краљичин опет барјаком. Ове
такође као и Лазарице играју једна страна другој на сусрет, у сред игре приближују се и
удаљавају један од другог и кад близу дођу хоће да избаце по коју пушку, као знак свршене игре.
Краљице нетраже за свој посао никакве награде; но људи мећу у кутију краљичину по који
новац. Тад се у место краљице њен барјактар, а негде и девер, но не оном који даје, него краљици
поклања и у њеном огледалу, кад му она кивне главом, огледа. Свуда су краљице девојке одрасле
и удаваче, но често међу Србима под Турцима као у Маћедонији, Старој Србији, Тесалији где
Грци нису изкоренили овај обичај, а нарочито Албанијама, више мушкарци; но женскиње иде,
играју Краљице и т. д,

241.

Кад се облаче код куће краљеве и краљичине певају Краљу.

Мијо деда Ђозмо! Наш прејасни Краљу!


Мијо деда Ђозмо! Наш прејасни Краљу!
Ђозмо Љељо! Краљу Љејљо.
Наш прејасни Краљу! Светли Господару!

Тако се припевају све краљичке песме. Ми ради краткоће времена и мањег труда нећемо
више нигде тако повторавати исте врсте, припев, последње речи и Љејљо, него ћемо само
суштину песама даље стављати, а читаоци нека изволе сами свуда тако читати и повторавати.

Мили Господару! Бело лице љуби.


Облачи се Краљу! Позов позов Краљу!
Ваља теби јасни! Наш прејасни Пану!
Данас путовати. Позов свога Краљу,
Данас путовати, Вељег барјактара!
Краљицу тражити. Нека узме Пане!
Краљицу тражити, Белога барјака.
Госпођу Баницу. Бели барјак Краљу!
Да те двори Краљу! Боју неудату.
Рујно вино служи. Боју неудату Краљу!
Рујно вино служи, Боју девојачку.

242.

Код Краљичине куће.


137
Овде нама кажу: Боје љубичице.
Мила баба Ђозма! Те румене боје,
Овде нама кажу Боје нежењене,
Ђозма Љељо! Румен калпак Пана,
Краљицу царицу! И белога тила.
Краљица царица: Ето иде Пана!
Рано уранила Краље Господаре.
Уранила Пана, Носи Бане царе,
Лице ми умила. Мача зеленога.
Лице ми умила, Барјактаре Бане
Руво покројила. Барјака царева
Сво румено руво,

243.

Код момачке куће.

Овде нама кажу, Свекру и свекрви.


Овде нама кажу! Други товар дара
Ђозмо лејљо! Заови деверу.
Момче нежењено: Заови деверу,
Је л' га ви жените Јетрви деверу.
Је л' га нама дајте? Трећи товар дара
Ми ћемо му дати Момку и девојки.
Краљицу царицу. Осври се поклон се!
Краљицу царицу Краљем барјактару.
Будимку девојку. Краљем барјактару
Будимку девојку И овоме дому.
Од Будимске земље. Кућњем домаћину
Од Будимске земље Старом старешини.
Старе Србске славне, Да нас даруједу
Која носи красна, Чим год узможеду.
Три товара блага. Чим год узможеду
Три товара блага, Ми смо благодарни.
Три товара дара. Буд те здрави!
Три прћије веље, Буд те здрави!
Сваке богаштине! Живи и весели!
Први товар дара,

Кад пођу онда само кажу певајућиј: „С Богом."

244.

Код девојачке куће.

Мила баба Ђозма! Овде нама кажу:


Мила баба Ђозма! Деву неудату.
Ђозма Љељо! Је л' је ви удајте,
Овде нама кажу. Је л' је нама дајте?
138
Ми ћемо је дати Очи девојачке
За нејачка ђака, Очи оне чарне.
Који пером пише Обрве јуначке,
По орлови крили. Обрве јуначке,
Који изписује Веђе девојачке.
По соколовима: Обрн се поклон се и т. д.

Свршетак је код свију песама један и исти, па ћемо га с тога код свију изоставити, а
господа читаоци могу га свакој из оне горње песме лако додати.

245.

Кад полазе од Краљеве куће све Краљице.

Обрн с Краљу миле, Бана Господара.


Обрн с Краљу миле! Цара над царима:
Љејљо Љело! Цара над царима
Љејљо! 1. Бога над Бозима.
Обрни се Краљу! Тог Триглава силног
Треба да идемо. Страшног и прејаког?
Код свачије куће Или ћемо царе!
И код тих момачких. Наша светла круно!
И код тих момачких Почињати Бане!
И код девојачких Весела Русана?
И код тих господских Весела Русана,
А и сиротињских. И рујна Јарила?
Кажи нама краљу! Краљ као одговара:
Мили господару! „Почињите миле,
Каквог ћемо Краљу! Ви моје Краљице!
Гласа почињати? Оног лепог милог
Ја ли деда Ђозму, „Мијо деда Ђозмо!
Тог премилог Љела? Милу бабу Ђозму.
Или баба Ђозму Бабу Ђозму милу,
Ту премиљу Љељу? Ону стару Јагу.
Милу Љељу краљу! Ону стару Јагу
Нашу красну Ладу! И ту младу Живу.
Или почињати, "Мијо деда Ђозмо
Бана Господара? Прид најбољи двори.

Онда тако и почињу обично, те то име и препевају, а ако које друго име онда то, но песме
су другчије, које немого смо добити.

246.

Млади.

Мијо деда Ђозмо! Младо и зелено.


Мијо деда Ђозмо 1 Скоро доведено
Ђозмо Љељо! Свему научено:
Овде нама кажу. Како војна љубит'
Овде нама кажу: Свекрву штовати.
139
Свекрву штовати, У дому незвати:
Заове гледати. Већ свакоме лепше
Свекрва волети, Име надевати.
Девере љубити. Коме Злата, Ката
Свима и свакоме, Коме Божур, Рујни,
Почесте чинити. Коме Госпа Мила,
Именима никог, Коме Господ Светли и т. д.

247.

Војну.

Мијо деда Ђозмо! Тог племена рода


Мијо деда Ђозмо! Рода завичаја.
Ђозмо Љељо! Рода завичаја
Овди нама кажу. Србског господскога.
Рабренога војна, Србског господскога
Скоро ожењена, Земље племењите.
Лепо обучена: Племените земље,
Своју љубу љубит! Те Инђије свете.
Свима добро чинит'; Те Инђије свете
Дугом пушком бити. Ђе но Триглав спава.
Бритком сабљом сећи, Ђе но Триглав спава
Душманине своје Русане уснива.
И племена свога.

248.

Попи.

Мијо деда Ђосмо и т. д. Из ње попа чита,


Овде нама кажу: И Богу се моли:
Попа остарела, Да нам господ даде
Са пребелом брадом. Здравље и весеље,
У руци му књига Здравље и весеље
Књига старославна. Добра берићета и т. д.

Све су ове песме од Јелене Кечицке девојке из Сентомаша у Банату садањем а пок. војводини
српској коју погребоше пре неколико година.
Она је сама више пута била и краљ и краљица.

249.

Кад се облачи Краљ.

Царе боже велики! Ваља нама далек


Царе боже велики! Далек путовати.
Љељу Љејљу! По сви двори цару!
Пољељу Пољељу! Добри и убоги.
Облачи се брго. По сви двори цару!
140
Млади и престари. Ладе и Кољаде."
Да видимо цару! Осврни се цару!
Деве и те момке. Тебе да видимо:
Које за ког цару! Како си се царе!
Томе да дадемо. У бело обуко.
Сваком лично цару! Бели калпак царе,
Лично и прилично. На криво турио,
Обрни се цару! Бел долама царе!
Те нам песма кажи. По земљи се вуче.
Која песма царе! Бели појас царе!
Данас да певамо? Дори до кољена.
Да ли песма цару! Бели мачу царе!
Весела Русана? У десници руци.
Или песма царе! У твојега цару!
Старе бабе Јаге? Веља барјактара.
Или песма Бане Веља барјактара,
Ладе и Коладе? Силна Стегоноше:
Или песма царе" Бео барјак царе,
Рујна Рујевита? По земљици црној.
Или његова царе!" По бели нам царе!
Брата Поревита? Сву земљицу црну.
Или оног царе! Сву земљицу црно
Бога Рановита? Клетог Киндушана.
Или Љеља царе! Киндушана царе!
Љеља и Пољеља? Оне Манџурије.
Љеља и Пољеља, Манџурије царе
Љеље и Пољеље? Проклете Глобије,
„Певајте ни данас Те Глобије царе
Љеља и Пољеља. Гадне Алемане.
Љеља и Пољеља, И велике царе,
Љеље и Пољеље, Црне Тартарије.
Љеље и Пољеље

250.

Код Краљице.

Облачи се Љељо! Мила нам банице!


Облачи се Љељо! Тебе да видимо!
Љељо Пољело! У црвено руво.
Љељо Пољељо! 2. У црвена лепа
Царице госпођо! Калпака на глави.
Данас ћемо дивна У црвеној дугој,
Свуда путовати. До земље долами.
Свуда путовати По долами рујној
Млого свашта видит'. Црвен појас рујни.
Дева неудатих, На калпака рујна
Момак' нежењених, Тога белог тила.
И пред млоге дворе На том тилу белом
Данас доходити. Девет перјаница.
Осврни се царка Со орлови перја
141
Со ти паунови. Бела и румена
Паунови перја И дворкиње беле
Со ти лабудови. Беле и румене.
Тебе чека дивна И со јасно светло
Млади барјактаре. Светло огледало.
Со румена красна, Со зелена лепа
Црвена барјака. Дубова кутија.
Со девера красна

1. 2. Тако се после сваке врсте припевају ти припеви.

251.

Девојци.

Мила и премила; Оно јарко сунце.


Мила и премила! Ми дођо смо лепо:
Љељо љељо! Да је одведемо,
Пољељо Пољељо, Одведемо лепо
Љељо Ладо! 1. Да је удомимо;
Овде нама кажу: За Ивана ђака
Мому неудату, Ђака самоука.
Со злаћена коса, Што ни лепо пише
Коса и те руке. Књиге изписује!
Со сребрно лице Бело лице деве
Чело месечина. По орлови крили!
Беле груди лепе, Више веђе лепе
Прамење од снега. По тим соколовим;
Плаве очи лепе Русе косе дуге
Јасно божје небо, По тим пауновим и т. д.
А грьоце мило

252.

Момку.

Овде нама Љељу, Лепа и убова.


Овде нама Љељу, Со краљица лепа
Љељу Љељу! Госпођа царица.
Пољељ Пољељу! Со царица лепа
Љељу Пољељу! 1. Из Солуна града.
Чудно чудо кажу: Из Солуна града
Момка нежењена, Србског царославног.
Неће да га жене. Са Крајине српске
Ако ли га неће И те Гркоманске.
Млада оженити, Гркоманске тешке
Са поповом ћерком Погане Асиске.
Стојном ил Руменом? Она млого кажу,
Ми ћемо га лепо, Прћије напрела:
Са собом одвести. Три товара блага
Оженити млада, И четир прћије.
142
Све прћије славне Бисером низате.
Копрене богате. Бисером низате
Копрене богате Драгим попрскате.
Златом податкате. Оним драгим сјајним
Златом податкате Тим драгим каменом и т. д.

253.

Почетак је и свршетак један исти. Почетак у ових као што смо до сада наводили, а
свршетак је онакав исти као у оних од Јелене Кечицке нз Сентомаша. С тога молимо господу
читаоце нека и почетак и свршетак додају свакој идућој песми, ако хоћеду. Ми овде стављамо
саму језгру песама, без одела њихових почетака и свршетака који су свуда и у свакој једни и
исти.

Брат и сестра.

Овде нама кажу: Сеју удомити


Зелен бор високи. За приморскога Бана.
Зелен бор високи Од Полане града
Јолику танану. Србског на Крајини.
Бор ће да сечемо На Крајини србској
Јелеку крешемо, На Војуши старој.
Јелику крешемо. На Војуши старој
Бора да пилимо. Србској царославној,
То небио боре Србској царославној
Боре превисоки, Те Веље Авлоне.
Нити била Јела, За тог Крајинара
Јелика танана; Царскога чувара!
Већ то нама кажу Царских међа старих
Брата и сестрицу. И нових Крајина.
Брата ожените, Брата оженити
Сеју удомите, С цуром издалека.
За милога драгог Од Љубљане равне
За премилу драгу. Србске царославне
Ако ви нећете Царославне старе
Ми ћемо јих добро: Србске Краинаре и т. д.

254.

Детету.

О снашице Стане! Где но војска врве


Скоро доведена, Са све четир стране.
А што ти је оно, Где но деца расту
У златној бешици? Ко шибљике врбе.
Ил га љуљај Стане! Брго она расту,
Ил га ми однесмо? Још брже јачају.
У те наше дворе За војнике Љеља
На Крајине љуте. Брзо прирастају и т. д,

255.
143
Секулу и Сећи.

Секуле ми гледа, Ја сам давно Сећа


Преко четир брда. Давно изпрошена:
Коња седла врана За јелена Бана
Хоће до Жабљака. Из Орида града.
Секул коња седла За Јелена Бана
Сећа одседлује. Волику војводу,
Секул се наљути Оног силног цара
И коња одтера. Бранислава млада.
Он се маша Сећи Дрвенаровића
У бела недарца. Старог Дукљанина.
Сећа њему вели: Ако чује Бане
„Ман се драги врага. Пропашће ти вране
Црна врага драги, И та руса глава
Још горег ината. Са широких плећа." и т. д.

256.

Кмету.

Овде нама кажу: Страшио навикује;


Кмета остарелог. „Бре делије љуте!
Васдан кмете ода, Бесне и помамне!
И батином маше. Недирајте рају!
Штапом помахује, Док вам трају главе
На делије редом Луде и помамне и т. д."

257.

Попу.

Овде нама кажу: Добри берићета.


Попа духовника. Цркве да нам светле,
Васдан књиге чита Монастири јасни,
И Богу се моли: Да нам буду светли
Да нам Господ даде, Васда и честити.
Здравље и весеље. Да се штују цркве
Здравље и весеље, Школе и олтари и т. д.

258.

Трепавићу планини.

Трепавићи високе планине! На сеџаду братац и сестрица


На вами су три полањска снега. Оба седе оба рада раде!
Један љански други преколањски, Сестра брату зарукавље везе
А треће му ни броја се незна. Братац сестри кафтан и колију.
На њега је трава препукнула. Сестра брату тихо беседила;
На травици ибришим сеџаде „Мили брате моје мило благо!
144
Колико ми често кафтан шијеш Братац своју сеју послушао
Још ми чешће пуца попрешивај. Те сашио како сеја хоће.
Када мене моје драго види Њу опази њено младо драго,
Нека ми се за мене угреба." Опази је за њом се угреба.

Од господина Михајила Ђорђевића учитеља Велико-очког у нахији призренској у Старој Србији, а


добијене преко г. Илије Спасојевића учитеља Сретачке жупе нах. призр. у Старој Србији.

XXII. ВИДОВ ДАН.

Као год што бива у вече Ђурђева-дне са оружјем и т. д. тако на Видов-дан, или 15. Јунија,
бива са свим оделом. Тај дан све се, па и најмањи дроњак, износи да се нагреје сунца и да се
промаје на ветру. Ако се ово неучини онда ће бити зло за то одело. Цео тај дан Срби су као
убијени. Истина, нераде ништа на њега, осим што жене изчисте и изнесу из сандука сво одело и
т. д.; но они нити иду један код другог нити се часте и празнују као у остале свеце. Ово је ваљда
због косовске битке, ако није ту умешан ма какав други узрок. У вече Видовог дана иду момчад а
негде девојке и обилазећи њиве и усеве певају

259.

Иде Виде да обиде. Нек је никло и нек расте,


Све усеве и плодове. А што није нек нениче
Што је никло и поникло, Нек нениче и нерасте.
Што је никло нек је никло,

Свуда се пева.

XXIII. РOЂЕЊЕ.

Печат љубови је рођење детета. Да се при рођењу у свакога, а нарочито тог народа, који се
сасвим од природе није отргао и овој непомирљиву војну објавио, чини, свашта то свако зна. Ту
се млога чуда творе, а сва та творећа чуда зависе од жеља родитељских какво дете да јим буде, па
колико је ових жеља толико Има тисућима више тих чуда. По тим приликама и чине се и творе
друге прилике средством којих би дете постало онаквим какво се жели. Жена породиља зове се у
Старој Србији и још другим местима Рођа, Рођаница, Леунка. Она је Леунка за пуних 6 недеља,
за које време опраштају јој се тешки и велики радови; но не из сажаљења спрам ње, него из тога
узрока што се држи да је погана.
Све жене доносе јој понуде које се негде зову и бабиње. Долазак осталих жена к њој зове
се свиђе. Најлепша јела што могу бити доносе се Породиљи Родиљи или Леунки за пуних 6
недеља. Доноси јој се вино и тада се каже "ево сам ти донела и најти једна бачва вино," а бачва је
чинија велика. Три вечери по рођењу долазе детету „Наречнице", па му деле срећу и једу му на
ризик или на срећу. Да се дозна шта и како ове говоре детету и какву му срећу наричу, ваља и ту
млого чуда учинити док постане човек Видовит. Ту има посла корњача, њени корњачићи мали,
штап, чобански и т. д. Ово се може казати: да се детету за три дана по рођењу реши цео будући
живот и судба каква ћему бити, коју неможе нико променити. Дете се крсти, дариви и т. д.
У Босни иде поп и кум те позивају на крштење. Ваља увек честитати оцу кад му се роди
дете. Тада се љубе, и, отац, ако је мушко тура прсте у косе желећи да има синова толико колико
је косе на глави, а ако је женско онда колико у брковима, или ако има овакве млого онда указује
на прсте обе руке, желећи још толико девојака. После два месеца долази кум и шиша дете, а
145
негде бричи. Она се коса чува и од тог па до седме године нешишају га и небрију. Потурице
свуда волу да буду кумови. Православни на то мрзе, те кад их се немогу отрести, онда их зову на
шишање у седмој години. Ови се као и крштени и као и они који стрижу у другом месецу дете,
рачунају за праве кумове. Кад потурице кршћавају србску или Православних децу, тада попе увек
гледају да их што јаче звоцну по темену јеванђелијем и крстом, да им други пут не пада напамет
да то чини. Није хрђаво где Турчин или потурњак буде кум. Истина би такви кум почесто набијао
огњишта својим кумовима и кумчадима, али зато избавља све своје кумове и сву кумчад из
највећих беда.
Коса омивена и нокти одсечени чувају се до седме године. У седмој се години коса и
нокти и опет сечу са оном старом косицом опет чувају и мећу под стреју кућну. Само кад умре
дете спаљује се. Осим овог чине се млоге врачбине. Тако кад прохода дете готове се најбоља
тестана јела и печења а и остале ђаконије. Сабирају се сва деца па им се то даје да једу, но морају
да трче што имају снаге. Дете се управо у трчању носи водећи га за ручице. Овим се хоће: да тако
брзо и лако прохода и у животу да је лако као птица. Кад су једно месечићи онда се сијасет чуда
чини. Са умрлим окивају се у једне букагије и одкивају и т. д. и т. д. Кад се деца шишају певају се
песме:

260.

Борисмо.

Бор борисмо и борисмо, Да порасте вити боре ;


Бору ветке постигосмо, У висину понајвиши
Да нарасту друге јаче. У јачину по најачи
Друге јаче и вечније. У већини по највећи.

261.

Боричићи борили.

Боричићи борили. На војску га одпрати,


Сви ми живи и здрави. С војне дојђе са венцем,
Моје кумче најздравље Со Грмовим предрагим
Мило кумче Радојче. И са коњем доратом
Моје кумче крепчином, Тог Давора убојног.
Највише ми и веће, По девојку одпрати,
Хитро растло па растло; Доведе ми девојку,
Белу вилу престигло. На ђогату пребелу,
Белу вилу брзином, Световида виђело,
Јаког бика јачином, Све нам светло и бело
Крепког коња брзином. Понајвише образ нам.

262.

Кад хоће да прохода.

Моји тићи летићи! Сваког смока и јела,


Летите ми пребрзо, Моме Ђури највише,
Мога Ђуру учите: За његова крилашца
Нека лети најбрже. Итре ноге веверице.
Лепог дара даћу вам: Сваког дарка даћу вам,
146
Сваког смока одиљка, Јаку снагу и тело,
За мог Ђуре здрављице Сваку срећу и снагу.

Има још млого песама што тада деци певају али ми нисмо могли више, од ових, добити.

XXIV. СМРТ.

Млого има чуда и обичаја при смрти, даћама, подушијама, кад туже или као што кажу у
Маћедонији и другим местима таже, тоже кукају, наричу, запевају и т. д. Ми смо те обичаје у
неколико описали у нашем сачињењу: "О старим срб. гробљама" или о истраживању старина
наших. Сад ће мо овде навести само неке запевке, запевања, нарицања, тужења, јадиковања,
кукања и т. д. а све ове речи означавају посмртне и присмртне песме.

263.

Из старе Србије од г. Николе Андрејевића свештеника у Сретачкој жупи у Призренској нахији.

Пролетава бела вила, Ућутати никад бог ме!


Леле нама бела вила! Ону вељу Црну Гору.
Оље нама ујаденим! Црно нам је и довека!
Бела вила устрелица. Давор нама до престанка!
Куку нама устрели ће! Црпу Гору и планину
Устрели ће ојадиће! Плануло нам преплануло,
Те устрели сина Марка Преплануло сагорело!
Авај нама мили Марко! Где се смртни сарањују.
Леле нама мнли Марко! Сарани смо нашег војна,
Сина Марка Богданова, Сапали смо ах витеза!
Куку њему и племену, За њим мајка преставала
Тешко њему и племену! Леле њојзи кукавици,
И његова вита коња, Бадава јој несрећници!
Тешко другу Марковоме. И по мајку љуба Рајна
Оље нама ујаденим, Младу војну Раји нек је!
Леле другу Марковоме! А и она што с њим неће?
Вита коња тога врана Виче Марка и дозива,
Смркло му се на зли часе Мртва уста не говоре!
Јад је њему без Марка му! Леле нама и до Бога!
И сокола тицу сиву. „Кому мене ти остављаш?"
Непомаже превијање Свим јадима чемерима!
Ни крилима тужно бјење! А најтежим без витеза!"
Леле нама тицу сиву. Марко мајци одговара;
Кућу вама и до Бога! Никад бог ме ни довека,
Јао нама до небеса! Сваком добру остављам те!
Мртва Марка пронесоше „Остављам те мила Мајко!
Вели бору леле нама! Леле нама баш такоје,
Авај нама куда ће га? Саму црну саморану,
Са те Шаре на Плашкавцу Давор нама авај нама!
Плачи роде и племену! Том копачу и орачу
Леле свему и до Бога! Ископо си свако добро,
На Плашкавцу, Плашкавцу Авај нама сваку срећу,
Плака ће мо и до века, Леле од сад па довека,
147
По највећу дома свога! Кућу не ћеш ни до века,
Браћи мојој деци твојој" Љутом огњу и тој ватри.
Тешко нама до вијека! Бистрој води кривој лађи,
Куку јао до простанка!. И рибама Смрхатовим!
Овог смртног црног данка! За њим сестра гологлава
За њим љуба приставала Леле њојзи јаох њојзи!
Куку њојзи забадава! Без брата је ка без главе
А што црна с њим неиде? Без одбране и заклетве!
Своме војну говорила: Свога брата запрашује:
Јаох њојзи до самрти! Нема бог ме ни заклетве,
Када с њиме неодлази! А камоли брата Марка,
„Мили војне рабри Марко! Бадава га запиткује!
Тешко нама и довека, „Мили брате мио Марко!
Мртва уста неговоре! Све нас тужне уцвелио,
Ком оставлаш љубу твоју?" Уцвелио оставио,
Оставља те тузи црној! У црно нас оставио!
Леле теби и довека! Ком остављаш сеју твоју?"
Непитај га несретницо! Љутој змији присојакињн,
Љубу твоју младу Рајну?" Црној гуји осојкињи,
За њим Рајна у рај хајде, Леле теби јаох теби,
То ти Марко оставио Авај теби куку теби!
Леле нама за обојим! Туђинима Тартарима!
Давор нама и довека! Мртав Марко одговора:
Мртав Марко одговара: Деле нама и до века!
Није бог ме ни довека, Мртва уста неговоре!
Смртном стрелом. Тек се праша за адета!
Устрели нас! „Добру коњу и јунаку"
"Остављам те верна љубо! Тешко њојзи јадној младој!
Леле нама нећеш војне! Леле њојзи авај деви!
Куку нама и довека! Куку њојзи црној неви!
Јаох нама тако нећеш, Јаох тужној заручници,
Без нас оде на Пржило! Заручници несрећници!
Брзу коњу и јунаку"

264.

Мати за сином.

Где си ми се подигао? Тавно мајци,


Пиле моје! Мрко мајци црној!
Сив соколе! Или су ти угаснула
Камо теби твоја крила? Угасо си свете мајчин,
Леле мајци, Помрчало јасно сунце!
Сив зелени! Дуга пута путујући
Што ти њима немахајеш? Путу чедо!
Куку мајци, Ти невично!
Леле њојзи! Дуга пута незнанога?
Ваљда су ти јасна перја? Незнана мајко,
Јаох перја! Незна мајка
Леле лабудова! Својих јада! и т. д.
Одлетила потамнела?
148
265.

Љуба за мужем из кнежевине.

Куку мене мој предраги рабре! Јаох мене добро моје!


Куку и довека! Сужно добро љубу твоју
Куку мене и до Бога мога. Леле мене небило ме!
Јаох мене војне! Куку мене да Бог даде!
Куд одлазиш данас у незване? Или твоме старом баби?
Црни данче! Тешко њему и за тобом!
Леле мене црној друзи! Авај мени све до Бога! и т. д.
Ком остављаш сужно добро?

Тако се повторава, матери, браћи, роду његовом и племену свом и т. д. Утврђених песама
нема присмртних и посмртних, или се бар нама тако чини; него свака ожалошћена тада кука,
нариче, запева, јади, тужи и т. д. и ствара десме, како јој и шта на ум падне у оној тузи. Свака
тада сама ствара све, сећајући се целог живота умрлог, од рођења па до после смрти. Свака и
најмања ситница описује је се ту најживље, најбоље и то неком надземном божанственом силом.
Она која неуме да ствара запевке, рачуна се да нежали умрлог и таква је после опште презрена.
Пре неког времена јавили су ми за тужну и посмртну песму пок. Кнезу великом Михаилу,
коју су у амаму певале неке женске с Дорћола. Оне су се разделиле на два оделења, као што то
обично бива; па једна започиње с питањама, која њене другарице прихвате; а оно друго оделење
одговара, на питања и у овим одговорима и само пита. Увек једна започне, па јој оне друге
прихвате и помогну својим гласовима. Тако је обично код свију наших обредних песама. Дивота
гласова, или напева, тек би се могли представитн, кад би се сви гласови из какве песме скупили.
Ову песму или кукање за пок. Кнезом, колико сам се старао да добијем, па све бадава. Оне које су
биле у амаму незнадоше ни имена ни презимена ових покајница; те ми оста боља на срцу што
немого ову дивоту добавити, да непропадне, као и остале млоге народне ствари што пропадају.
Све женске што су у амаму биле и слушале ове покајнице; не само да су плакале и саме; но млога
је се и удружила овим тужним певачицама, па са сузама и јецањем пустила и свој тужни глас.
Камо наше компонисте, да од ових направе тужне маршеве? Но уви! Ми и немамо још ништа
нашег скупљеног. Банда нам дува у туђе даворије и свирке, и из ових све махом издувава туђе,
нама противне и нашим ушима, ствари. Требало би бар наше учено друштво срб. — ако се и сад
још можда неће да заузима за народност србску, као што је пре чинило и ако још сада негледа на
личности које на овом раде, — па не само за те; него и за славске песме да пошље своје
стенографе, који би за 6. месеца могли само од ове две струке преписати више од 20.000 песама
разних. Из ових би се млого којешта видило и дознало.
Ја сам у Ваљевском Окр. у селу Суводању од Михаила Бирчанина тринајест пута
преписивао ово неколико славских песама; па никако нисам могао преписати јих. Ово није због
моје или тога певача кривица. Са моје стране зато што нисам мого тако брзо писати како је он
говорио и певао. С његове што је тако брзо говорио и певао, као да је где у манаст. оченаш читао
и то у највећу зиму. Што није могао казати донекле, па причекати док се напише; него, ако га
пометем где и кажем му да стане и очека мало, он то опет изнова па изнова. Ја сам молио и
синовца његова Богослава, г. Марка да препише, кад буде на слави па и он није могао то
учинити, и тако ми је од те славе само једна тусућа честица дошла до руку.

XXV. Колске, ореке или оречке песме.

149
Све песме орске, колске, оречке, короводске, танчарске, саборске и т. д. певају се у колу,
ору, короводу и т. д., и уз песму њихову игра коло. Обично певају јих увек девојке, и певајући
играју уз песму идући од десне на леву страну или за током сунца. Редка је српска игра која иде
на десну страну и таква је мора бити нова и од скора постала. У равницама обично више играју;
но у брдовитим местима. Осим уз песме играју у свима равницама уз гајде како у Срему, Бочкој,
Банату, Мачви, у Поморављу, тако исто и око Прилепа, Сереза и т. д. Осим овог играју сад уз
свиралу, која се прави, од орлових цевара, од пушчаннх цеви од дрвета и т. д. уз тамбуру обично
по брдовитим местима, уз гавал такође по брдовитим и т. д. Редко где играју уз ћемане. Кола или
ора има: девојачких, њевестачких, младиних, удовичких, онако осредних година жена и т. д. Ко
води коло: зове се или коловођа или танчар а женско танчарица.
Најтежа је игра Мачванка у Мачви, Сремско коло у Срему, Банатско и Бачко у овим
земљама као и Буњевачко и Плетитанац у Тесалији Албанији Епиру и у ст. Србији. Планински
становници ређе и тромије играју од оних који живе у равницама; но зато више гуде уз гусле и
као пастири свирају у гавал и двојнице, које су у свима крајевима разпрострте, а тако исто и у
тамбуре. У ових више има на супротних и по парних игара, где пара играјућих, од мушког и
женског или оба лица од једног пола, једно другом у колу игра на сусрет и кад се приближе
подижу више глава руке, овим пљескају и мећу пушке. Нећемо сад описивати игре и кола наша;
јер нам је ова књига само као програм, да се по њој купи наша народност. Боже здравља и среће о
овом биће за се у књизи. Ево сад наводимо те орске или колске песме.

266.

Чујеш , чујеш, чујеш Мајко!


Мајко! Да коње одрешим,
Там за реком Чујем. Мајко!
Мајко! Да зобцом назобим
На србској крајини, Мајко!
Мајко! Да вадом одморим .
Коњи заведени. Мајко!
Мајко! Да водом напоим
За град заведени Мајко!
Мајко! Ладном водом
За цмиљ повезани Мајко!
Мајко! Бистром реком Чујем,
За цмиљ и босиље, Мајко!
Мајко! Чујем на крајини
Глађу изглађени Мајко!
Мајко! На србској погибији;
Жеђцом изжаждани, Мајко!
Мајко! Да бидом извидам
Јездом уморени, Мајко!
Мајко! Да ране залечим
Бојем избијени Мајко!
Мајко! Да војне разбудим
Копљам избодени Мајко!
Мајко! Наше мртве војне,
Стрел'ма изтрељани Мајко!
Мајко! Момке нежењене
Мач'ма изсечени, Мајко!
Мајко! Злато нековато
Хоћу л' хоћу л' ићи? Мајко!
150
Алем неправљени?" Ћерко!
Мајко! Наше браниоце
Ал' говори мајка, Ћерко!
Својој милој ћерки. И нашег Господства
Својој ћерки драгој, Ћерко!
Са Јакцара реке; Госпоштине
,,Иди иди, иди: Ћерко!
Ћерко! Наше царевине
Те коње одреши Ћерко!
Ћерко! Нашу дику красну
Те зобцом на зоби Ћерко!
Ћерке! Наше војне младе
Те вадом одмори, Ћерко!
Ћерко! Момке нежењене
Те Чујем напоји Ћерко!
Ћерко! У мртвоме санку
Ладним Чујем реком Ћерко!
Ћерко! Разбуди јих драга,
Те ране извидај Ћерко!
Ћерко! У град уведи јих
Видом лековитим Ћерко!
Ћерко! У град Ниш наш славни
Те војне разбуди Ћерко!
Ћерко! На тој реци Чују
Наше војне тужне Ћерко!
Ћерко! Славни старо-славни
Нашу децу јадну Ћерко,!"

Ова се песма пева у Мачви кад момчадија иде у коло. Певају је као обично наше мушке
песме два и два у глас са вариацима мачванским, које су сродне са ужичким, подринским,
чачанским, рудничким, старо србским, албанским, маћедонским, тесалским, епирским а и нешто
ваљевским и у Босни до некле.

268.

Кокоњица песма и игра.

Кокоњице кокоњице Ивањ вањ! Кокоњице кокоњице!


Иван ван Иван ван! Ивањ вањ Иван ваи!
Тамо седи тамо седи, Тамо седи, тамо седи
Капетан капетан, Капетан, капетан.
Пије каву, пије каву Пије каву, пије каву
Из филџан из филџан, Из филџан, из филџан.
Мене зове, мене зове Мене зове, мене зове
На диван на диван; На диван, на диван:
Да ми купи да ми купи Да ми купи, да ми купи
Жут фистан, жут фистан, Жут кавад жут кавад,
А ја нећу, а ја нећу А ја нећу, а ја нећу
Жут фистан, жут фистан; Жут кавад, жут кавад;
Веће оћу, веће оћу Већ ја оћу, већ ја оћу
Мор долам, мор долам. Бел свитку, бел свитку.
151
Кокоњице кокоњице! Већ ја оћу, већ ја оћу
Ивањ вањ, Иван ван! Бел превез, бел превез,
Тамо седи, тамо седи И ја оћу, и ја оћу
Капетан, капетан, Жут чизме, жут чизме,
Пије шербет, пије шербет И ја оћу, и ја оћу
Из филџан, из филџан. Јаздију, јаздију.
Мене зове, мене зове Ту коласту ту коласту
На диван, на диван: Јаздију јаздију,
Да ми купи, да ми купи Љубичасту, љубичасту,
Жут ђердан, жут ђердан, Јаздију јаздију.
А ја нећу, а ја нећу Рече мени, рече мени
Жут ђердан, жут ђердан; Кнежић млад, Кнежић млад;
Већ ја оћу већ ја оћу „Дођи Коко, дођи цуро!
Бојадер, бојадер На диван, на диван.
Рујна, красна Купи ћу ти све што ћеш
Бојадер, бајадер, Ја јунак, ја јунак.
Кокоњице, кокоњице! Оди мени, оди мени
Иван вањ, Иван ван! На диван, на диван."
Тамо седи, тамо седи Ја се попе, ја се попе
Капетан капетан. На диван, на диван
Пије медну, пије медну Попи каву, попи каву
Из филџан, из филџан. Из филџан, из филџан.
Мене зове, мене зове Па ми купи, па ми купи
На диван, на диван, Кнежић млад Кнежић млад
Да ми купи, да ми купи Па ми купи, па ми купи
Жут дувак, жут дувак; Што рече, што рече,
А ја нећу, а ја нећу И узе ме и узе ме
Жут дувак жут дувак; За себе, за себе.

Млоги Кокоњицу, од које је и марш војени и тужни направљен пок. Милошу Обреновићу
бив. кнезу српском, држе, да је туђа и песма и игра. Ово држе због саме речи, кокоњица, које
значање незнаду, и ако у Србији има стотинама имена и презимена Кокан, Кокона Кокановић и т.
д. Један је чиновник из Шабца био и у Русији на науци неки Јова Кокановић. Незнање увек своје
држи за туђе, а туђе за своје те тим се и огледа незнање чије.Шта та реч кокоњица значи ми
нећемо овде млого о томе говорити, но сад ћемо само казати: да је наша и да значи госпођицу,
лепотицу и љубазницу. Кад на печатамо ваш Сборник Србских личних имена, онда ћемо ту
проговорити колико је нуждно.
Ову игру Кокоњицу обично играју саме девојчице без мушкараца. Донесу неколико
јастука, па једну направе Кнежевићем младим, или као што га сад зову капетаном, и на те јастуке
посаде. Око овог, али мало ниже, а на мање јастука, или корова, посутим цвећем, нарочито
ивањским, посаде његове слуге и пандуре. Даду Кнежевићу шољицу из које лије, кад нема каве,
воду сладку, а девојчице око ових играју и певају онако као што иде у песми. Пола се кола
разговара у песми, а Кнежић казује шта ће купити, па кад изређају све до најмање ситнице, и
Кнежић пристане све да купи, онда Кокоњица седне до њега, пољуби се с њим, пије оно из
шољице, и после тога граде свадбу. Ово се обично пева и игра на Ивањ-дан а почне од Ускрса,
први пут па после те године, до јесени и до прошевина и свадба сваки дан певеју и играју кад год
се скупе девојчице. Прекрасни напев — мелодију — ове песме, нема Србина, који неволе, а пок.
кнез Милош заповедио је и марш од ове да му се направи, што је и учињено. Кад је умр'о од
истог напева, те исте песме, направили су му и и погребни марш.

269.
152
Колубарка.

Колубара брдом дере На њој Ана врата пере


Колубара брдом дере На њој Ана врата пере
Брдом дере. Врата пере.
На њој Ана ноге пере Са брда се Јова дере
На Њој Ана ноге пере Са брда се Јова дере
Ноге пере. Јова дере:
Ноге пере да опере "Пери Ано бела врата,
Ноге пере да опере Пери Ано бела врата!
Да опере. Бела врата.
Више ње се Јово дере Пери Ано неутони,
Више ње се Јово дере Пери Ано неутони
Јово дере: Неутони.
„Пери ноге Ано моја, Купи ћу ти литру злата
Пери ноге Ано моја , Купи ћу ти литру злата
Ано моја! Литру злата.
Ноге пери неутони Сали ћу ти око врата
Ноге пери неутони Сали ћу ти око врата
Не утони. Око врата.
Купи ћу ти жуте чизме, Да не љубим гола врата
Купи ћу ти жуте чизме Да не љубим гола врата
Жуте чизме; Гола врата;
Да не прљаш ноге беле Већ да љубим око злата
Да непрљаш ноге беле Већ да љубим око злата
Ноге беле." Око злата,"
Колубара брдом дере Ка но пчела око сата
Колубара брдом дере Ка но пчела око сата
Брдом дере. Око сата и т. д.

Повторава се сво одело и сви накити.

270.

Кад почну играти певају.

Ватајте се бјеле руке Плоче сребрне.


Бјеле руке пречиле. За кајице позлатице
За тканице ластавице Кова злаћена,
Кованице сребрне. За минђуше превијуше
За силаје везелије Драга камења.
Коже савтијан. Да видимо ко за коло
За ђердане звекетане Младо убаво.

271.

Друга опет кад почну да играју.

Кој за коло ајд у коло? Млади момци нежењене


А ја знадем кој за коло: И девојке неудате.
153
И то знадем кои није; За то коло за то оро
Ко се скоро оженио За шарина хоровода,
Сваког добра пожелио: Која с скоро удомила,
И перчина очешљана Сваког добра пожелила:
И аљине очишћене Била лица умивена,
И обуће осушене, Русе косе очешљане
Била лица умивена Лепе речи и погледа,
Добра коња осидлана Сада веле њојзи младој!
И оружја очишћена. Сид код куће за огњиштем
Снажних ногу очишћени За тим старим пепиљиштем.
Опит му се и то вели: Пери суде, носи воду,
Сид код куће чувај кућу Меси леба, служи сваког
За гламљама са женама Понајвише старијега
Са крњавим тим судима. Свога дома домаћина.
И ја знадем која није,

272.

Оди Маро да играмо.

Оди Маро да играмо, Ко за слјепог јарко сунце.


Докли војна неимамо Сид код двора играј кола
Докли глобу неимамо, Играј кола невестичког,
А на нашим белим врату, Са невестам и женама,
А кад војна узимамо; А не давно доведеним."
Онда коло то шарино Канда ће му двор побећи.
То шарино то китњасто Ако Маро душо моја!
То китњасто окићено, У тим дворма неседимо,
То нам коло короводе, Опет војно заповеда:
Короводе плити танац, „Сид код двора чувај двора.
За на века пропадну ће. Узми иглу и рукава
Неда војна колу доћи, Вези војну зарукавље.
Ни по колу погледатн, Старој баби те кошуље,
А камоли заиграти. А свекрву гаћетине
Неда стати до ког оћеш' На његове ногетине."
Ни погледат куда волиш; Рукав везла војна клила
Но ми војно заповеда; Војна клила и рукава:
„Сид код двора куће своје. "Мој га војно недерао,"
Сид код двора чувај куће, Већ мој братац издерао
Чувај двора и волова Понајмлађији по најлипшији
И волова и торова" Све по колу танцујући
Јоште војно силан вели: По прелима играјући."
"За те коло дивојачко,

273.

Призренка.

Ој на граду Призрен граду Ој Ладо ле Љељо!


Ој Ладо ле Ладо, Ој Лељо Полељо!
Ој Љиљано Ладо ле, (Ово се припева после сваке врсте)
154
Призрен граду Цариграду Зашто мене заборави.
На цареву винограду: „Не мри не мри душо моја
Дивно расти ружичица Ој Љељу ле, Љељу!
Бела ружа и румена. Ој Пољељу ле Љељу,
Сићан цвитак уцватио Ој Ладоле Пољељу
Сићан цвитак ружичица Ој Пољељу Љељу
Ружичица црвеница, Ој Пољељу ле Ладо.
Црвеница и билица. (Тако после сваке врст па до краја)
Љуби мене мој драгане! Немам тебе ди копати.
Сад ме љуби душо драга! Далеко је гробље моје,
Сад ме љуби ја л' никада: Још је даље оца мога
Док сам бела и румена, Оца мога та могила
Ка ружица та билица. Недра твоја гробље моје,
Сад ме љуби сад ја умри! Руке твоје носиоци
Ако ли ме непољубиш ? Црно оке пратиоци
Љубиле те љуте змије Медна уста жалиоци.
Све до смрти немилице

274.

Плети танац.

Ој да плетемо! Ој и момачко!
Ој плети танац! Ој да купимо;
Ој Љиљањој; Ој младе момке!
Ој Пољељој', Ој и девојке.
Ој Ладо ле, Ој да се виде,
Ој Пољељу ле! Ој и познаду!
Ој плети танац! Ој да играју,
Ој шарени ле! Ој и певају!
Ој хоровид ле! Ој, из далека!
Ој коло веље! Ој, и из близа!
Ој свето оро! Ој, познаници!
Ој девојачко! Ој, и незнанци!

275.

Бројанице зову се ове идуће песме које се опет певају кад се игра.

Калопер шћери материна! Што но скоро очо у војнике,


Што се и ми ђегод нетревимо? На јунака Ђура Даворића.
„Што би било и да се тревимо? Једни веле никад доћи нијеће
Крушка нијесам да ме коме шаљеш Други веле да ће скоро доћи. "
Ни јабука да у њедри мећеш; Још Калоперка у ријечи била,
Већ дивојка од два господара." Ал' ето ти сина Триглавова
Ал' говори Перун момче младо: Триглавова сина Јеждраксина.
„Љути јади помињу ме нате." Како дође он непита мајку,
А ја нећу ни глиједат на те; Живанију госпођу госпођа.
Већ глиједат на већега јунака. Он непита! "што ми радишмајко?"
На вијећег а и на бољега, Већ он пита; „што ми ради драго?"
155
Па отиде драгоме на брану, Тетреника а и трепетника
Па чрез брану драги бјешједио: Што но сам јих теби куповао,
„Душо драга отвори ми брану! Куповао новцем са разбојна,
Да уљезем чрез брану на врати. Са разбојна мијеста разбојита
Покисе ми самур на калпаку. Ђе се бори свијетлост и тамина?
На калпаку триста тетреника,

Ове су пијесме пријеписане од Стане Бирчанке, коју смо вијећер помињали. Ова пошљедња дошла
је из Ерцеговине у Ваљев: нахију од досијељеника.

Ова је пијесма, као што се види чиста митска, овди јој је ријед па је мијету смо. Шта она
значи и од које је вриједности тијекер ће вријеме и у њему знање људи показати.

176.

Подскочица.

Вјерне друге ње ходите луде! Лист опане а грана остане.


Ње држите вјере у јунаку. Таква вам је вјера у јунаку.
У јунаку ка но у опанку. Он те љуби док другу њесгљеда
Мушка глава и шушњива-грана, Када сгљеда; „сбогом остај драга!"
То су друге двје сличите ствари; Оста јунак а пропаде љубав,
Удри грану о зјељену траву Као грана што остане друге!
Сва јој шушња од јеноч опане, А опане шушње свјеколико.

277.

Доскочице.

Што но врјеме у прољеће даде? Мени моја три крат доскоћила.


Оно што нам у јесјен одузмје. Доскоћила три пут прјеварила.
У прољеће разлиста се грана, Јеном рјеће: „Дојџ' на пенђер драги!"
Ал' у јесјен сва опадне жута. А ја јадан њој на пенђер ходо,
Лист опане, а грана остане. Ал' се она сјејом заклонила.
У прољеће другјем листом цвјета Другом рјеће: „Дојџ' у башћу драги'."
Е таква је љубав у дјевојке. А ја јадан одо јој у башћу.
Вјеран друже њевјеруј дјевојци! Ал' се она снахом заклонила,
Дјевојка је свака варалица Трећом рјеће: Дојџ' на бунар драги!"
Једну вјеру тисућима даје, А ја јадан хајде на бунара,
Једну лубав тисућима дјели. Ал' се ова с мајком заклонила..

278.

Оро изпрошјеничко или сватовско.

Шјеничице љепо сјеме,


Љепо сјеме прјелијепо!

Овако припјевају Срби Ришћани и Кришћани, а Срби Мухамедове вјере у Боснн


Ерцеговини, Ст. Србији, Албанији Маћедонији, Тесалији и т. д. припјвају:
156
"Јараман љепо сјеме, јараман."

У источној и јужној Старој и дан. Србији, као и у Албанијама, Маћедонији и Тракији. и т. д.

„Море џанум лепо семе."

А мој драги љевше име. Да ћинимо души хајир,


Што те нигдје на двор није? Ћајир нам је мјекан душјек,
Ил је теби мало спати, Ћајирћичи душјећичи.
Ил ти њеда стара мати? Душјећичи ти мјекани,
А да знадјеш драго моје! А мјекани прјемјекани.
Какав ти је душман мати? Вједро њебо кумаш јорган
Дошао б' ми на ћаира, Мједна уста шербет вода.

Од Јоке Сарајевке и Стане Зворнићанке.

279.

Оречка,

Стојанка болна лежала, Понада да ти донесем.


Три лета дуга божија. Солунска љута раћија,
Драго јој никад незнаде, Велешка бела погача,
А кога драго дознаде Тетовско бело јаблоко,
Стојну ми лепо прашаше: Измирски жолти портокал,
„Стојано душо и срце! Мостарско гројзје то слатко
Кога си болна лежала, С мора ми смокви ти слатки."
Што мена ниси казала?

280.

Што не дојде драго.

Што недојде ти зимуске? Кога ми падоше?


Кога ми студеше, Сум ти било на туђина
Кога ми студеше. Пари извађало,
Токо дојде лето ово Пари извађало.
Кога ме тресеше? Тебе ти душо драга!
Кога ме тресеше? Пари ти праћало,
Што не дојде у пролеће Пари ти праћало.
Кога ми цветеше, Зато ти недојдо душо драда!
Кога ми цветеше? Зимуска по зима,
Токо дојде во јесена Зимуска по зима.
Кога ми падоше,

281.

Јасакџија ђидија.

157
Јасакџијо ђидио! Ол' је мома срдљива
Не разигруј коња тог. Дека често неидеш.
Од је мома срдљива Дека често неидеш,
Дека често неидеш. Голем пешкеш неносиш;
Голем пешкиш нен осиш; Те срмали јелеке
Свилен фустан доноси. Во Солуна резани.
Јасакџио ђидио! Јасакџио ђидио!
Не разигруј коња тог, Неразигруј коња свог,
Ол је мома срдљива, Ол је мома срдљива
Дека често неидеш. Дека често неидеш.
Дека често неидеш, Дека често неидеш,
Голем пешкеш неносиш: Голем пешкеш неносиш;
Та стамболска шамија, Та везена зобани
Алосана шамија. Во Призрена резани
Јасакџио ђидио! В Сарајево везени.
Неразигруј коња свог,

Тако даље повторавају се сите хаљишча што ји мома носи и во што се облече.

282.

Кого оро почне.

Тегни, тегни, Бојана то оро! Гола как ћу је земем,


Земи ја Митра до тебе, Как ћу је земем до мене.
„Ја би зела та Мигра, Шчо не ми каза по брго,
Бог да убије мајка јој. Клашеник да јој направим?"
Митра ми нема кошуља Тегни, тегни Бојано то оро!
Гола как ће ја земам, Земи, земи Митра до тебе.
Как ћу је земем до мене? „Ја би зела Митра до мене:
Што не ми каза по брго? Бог да убије мајка је,
Кошуља да је навезе." Митра ми нема тај појас.
Тегни, тегни, Бојано то оро! Гола как да је земам,
Земи земи ја Митра до тебе. Да је земам до мене?
„Ја би зела та Митра Шчо не ми каза по брго:
Бог да убије мајка је. Појас да јој одкајем."
Митра ми нема клашеник.

Тако си хаљина пјејат се во оро.

283.

Шарада Ђурђа бела саја.

(Везена на прсима кошуља од куд је постао Саван.)

Шара Ђурђа бела саја: Коа дојде ден Ђурђев-ден,


От Митров ден до Ђурђев ден. Ушче не ја до шарали.
Шчо ми клаје ти двинајес, Сите моми излегаје
Ти дванајес баш терзији, Излегаје на панађур:
Да јој шарит бела саја, Измијени изчешљани
158
И убаво променати. Ни убаво променето,
Бела Ђурђа ми излече; И од сите по убаво
Ни мијено ни чешљано, По најбоље понајлепше,

284.

Извикна Стојан, или колко ко жали за кого?

Извикна Стојан де Жали ме брате жали ме


Извикна Стојан де подвикна; До кога ћа ме пожалиш?
"О то де калај Марија! Змија ми влезла в пазува."
За ташина та корија Жалим те братац жалим те
На велешка ћуприја. Жалим те братац рођини:
Жали ме мајко жали ме! "Дур да се стори ливађа,
До кога и ме пожалиш? Од тија поти потишча.
Змијами влезла в пазува," Извикна Стојан подвикна."
Мајка му плачно говори: "О то де калај Марија!
Жалим те синко Стојане! За ташина та корија,
Жалим те чедо рођено! На велешка ћуприја.
Дури да главна лист пустит Жали ме сестра жали ме
Дури да сонце застанет" До кога ћа ме пожалиш
Извикна Стојан подвикна: Змија ми влезла в пазува?"
„О то де калај Марија! „Жалим те брате жалим те!
За ташина та корија; Жалим те брате рођени!
На велешка ћуприја. Дур да ми никна босилак
Жали ме татко жали ме Из камен студен и ладен."
До кога ћа ме жалите, Извикна Стојан подвикна;
Змија ми влезла в пазуво" "О то де калај Марија!
„Жалим те синку жалим те, За ташина та корија,
Жалим те синко Стајане! На велешка ћуприја.
Дури да море се исполни Жали ме невесто жали ме
Со дробен песок поравна,, Змија ми влезла в пазуво?"
Извивна Стојан подвикна; „Жалим те јунак Стојане!
„О то де калај Марија! Жалим те мио господар!
За ташина та корија, Дури најдо јунак ко тебе.
На велешка ћуприја.

285.

Неда на Сарајо.

Игра Неда на сарајо, Немој жалиш жолти чегли


На сарајо Алин бега, Кој је купил пак ће купи."
Дур се сарај потресаје Игра игра бела Неда
Неда мајке привикаје; На сарајо Алин бега.
„Доста игра бела Недо! Игра Неда брига нема,
Ће искиднеш жолти чегли" За те жолти чегли мелки.
Алин бего говореше, Што поцепа што изкидна.
Белу Неду наговара; Алин бего купил чегли
„Играј играј бела Недо! Купил Неди жолти чегли.
Играј играј брига немај!
159
286.

Та је песма митолошска, но ми га метнаје туна шчо је оречка.

Свирни ми свирни Митро, Небричен Јудо ле Самовило!


Митро туђоземче 1 " За мене жалит сирота.
Как да ти свирнем Јудо ле? Мајка ми море Јудо ле!
Јудо ле леле Самовило? Црни драпни носи за мене."
Чудо ле тућоземко! Свирни ми свирни Митро,
Самовил леле наше ле, Митро туђоземче!
Тако се препеа. „Как да ти свирнем Јудо ле,
Мој го татко небриен, Јудо ле леле Самовило?
Небриен ходит и спава. Братац ми ходи небричен
Небричен ходит Јудо ле! Небричен жалит за мене,
Небричен ходи мене жалит Братац ми носи црна капа,
Свирни ми свирни Митро! И жали Митре убаво."
Митро туђоземче! Свирни ми, свирни Митро,
"Как да ти свирнем Јудо ле, Митро туђоземче!
Јудо ле леле Самовило? „Как да ти свирнем Јудо ле
Мајка ми ходит не бриен Јудо ле леле Самовило! ''
Сеја ми ходи небриген,
Небриген жали за мене.
Босилек сестра неноси,
И в грађина тожна неоди."

287.

Белика и ризик.

Вељо, Велико дилбер Бугарко! За шчо су ризик, ризик немала?


Дилбер млада бела Бугарко! Моје то лудо в туђина ошло,
Што бело переш да црно носиш; Туђина ошло девет години,
Ал' мајка жалиш, ал' татка плачеш? На десето коња пуштило
Е ђиди лудо и младо! На седло беше писмо писано;
Изговори Веља Велика, „Можи се Вељо Велико!
Изговори дилбер Бугарка: Вељо Велико дилбер Бугарко!
Ни мајка жала, ни татко плача. Можи се Вељо веће нечекао."
Токо си плача на свој разик.

288.

Тече река из стред село Србљана.

Тече река из стред село Србљани,


Мало ле Србљани;
Србљана Врбљани,
Врбљани Србљани!
Носи ветка, Масо ле маслинке! На чардаци две постели
На грани два чардака висока. послани
160
На постели два терзији убава, Мају ле Масола де?
Они крова свилена вошуља. Да л' за тебе да л' за мене?"
Свилена кошуља крова, Ал' говори Мала Масуља:
Срмели алишча шију. Једно га терзија за тебе,
Алишча шију убаво Масо ле! Друго терзија за мене.
Од туда иде млад убав, Ми је два да ји ћердосаме
И ми праша убави терзији: Масо ле море Масо ле!
А кој ће ји ћердосаје? Масо ле моме убаво!
Море Мала Мају ле!

289.

Другачки седеше.

Другачки те содеше седеше, Друачка седеше седеше,


Мало ле море Мајо ле! Во голема грађина грађина.
Масо ле моме убава! В грађина седеше седеше
Из село Врбљани: И рано цвеће береше, береше,
Врбљана Србљани! Рано цвеђе ран босиљак, босиљак.
Србљани јунаци! 2. За двојица млад терзи, и терзији.

1. 2. Ове се врстице у обе песме после сваке врсте препевају.

290.

Зави се облак над наше село.

Зави се облак над наше село, Мајка ми има чевгер овци


Над наше село над Бојаново. Овци дава Бојна недава.
Небило облак ток било јунак Братац ми има чевгер коњи
То било јунак из Сарајево. Коњи дава Бојна недава.
Ми бегендиса добар јунак, Сестра ми има чевгер грађина
Ми бегендиса једна девојка. Грађина дава Бојна недава.
Једна девојка Бојна убава. То слушал слушал тај добри
Ми отиде јунак татка да проси јунак,
Татка просеше татку говореше: И кога си те изслушал
"Ој татко татко стар отец! И го виде му не дава Бојна;
Да ми го дајеш она девојка Бојна си звал на сила своја.
Она девојка Бојна убава!" На сила своја јуначка,
Татко ми има чевгер волова И го однесе у шер Сарајево
Волови дава Бојна недава. Во Србија земља Босначка.

291.

Заимче на војска.

Во четвртак свадба правило, Ферман ми појет и дробна солзи


Свадба правило младо Зајимче И дробна солзи Зајимче рони.
Младо Зајимче то спахиче. Невеста просто пред него изајђе,
Во петак ферман му дојђе. Изиде и го прашаше."
Ферман дојђе от цара Мурата. "Шјо ми плачеш еј ђиди лудо!
161
Еј ђиди лудо мило и драго! Та добра свадба лепа убава.
Мило и драго моје Зајимче спахиче!" На исто свадба стиже Зајимче!
И му даде бела марама Зајимче младо спахинче;
Бела марама очи да брише!" Па ми се приближи младо
Марама земе Зајимче спахиче, Заимче Младо Зајимче доједан
И ми избриса те солзни очи. клајенац,
И ми говори на своја була „На клајенца најђе стара си баба.
На своја була млада невеста. Стара си баба своја си мајка
„Как да не плачеш моја мила? И јој говори! "Помози Бог.
Моја мила млада невеста! Помози бог стара си бабо!"
Вчера свадба сме правиле Баба му рекна; „Бог ти помого'."
Денеска ферман ми дојђе! Бог' ти помого незнан јуначе!
Да идем на та силна војска Зајимче јој говори:
На силна војска Московија. „Подај ми вође да се напијем
Ток само ти се молим Ће те питам мори бабо!
Ти се молим да неплачеш, Што су тије сурли топани?"
Да не плачеш и не жалиш Не мој питаш млад делија!
Цар ме зове на силна војска, „Моја се снаха удаје
На силна војска да идем Моја снаха која је била
И да ми бидеш верна невесто! У моја кућа осум гођина."
Да ме чекаш до седм гођина, О тоа свирит ти сурли
Који ће ти дојде ова јаглика Ти сурли тиа топана."
Тоја ће знајеш да сум жив," Тоа се текна младо спахииче.
И се опреми Зајимче спахиче, И потегна сабља димискина
И се опреми и добра коња Отиде во пред во сватови,
И ми оде на силна војска, Кут је младо невеста
На силна војска у Московија. Е извади бело јаглуче,
Млада невеста га чекаје И показа на млада невеста
Невеста га чекам за седм гођина, И застрами си китени свати,
И нема је јуште три месеци. И одведе Зајимче младо!
Младо спахиче не је ми дошло И одведе своја та невеста.
Не је ми дошло за осум гођини. Во своја кућа и својој мајци,
На девети гођини ми здумала И остана ујадени китени свати,
Млада невеста да се удава. Со својего младога зета.
И ми здума и ми сторила

229.

Кога ће да се разсипа оро и панађур.

Расипај оро Трендо! Нека ми плаче лудо!


Појђи си дома Трендо! Нека ми плаче мало!
Појди си дома Трендо! Свекрва имам лудо!
Дете ти плаче Трендо'! Нека го теши младо.

293.

Ипак кога се расипува оро.

Нерасипај се, нерасипај се еј Ја не сум дошо, ја не сум дошо да се


панађуре! расипам.
162
Токо сум дошо да го саберем: Шјо лубе добро убаво
Идите овамо девојки моје! И шјо вола убави момички.
Идите овамо во ваше село, Идите вамо во наш град,
Во наше село ваш вилајет. Во нашем граду сите богатства.
Во наш вилајет: две сонца греје, Понајвише меду шећеру,
Две сонца греје две месечине. Шјо раниме своји ти жени.
Овамо има једнего јунаци.

Сите оречки тиа песми от Илинка Вензанковић от Стара Србија земља Албанија, Мијачка,

294.

Босанка,

Ој дјевојко чемерико! Бићеш моји свакојако.


Убило те зло вјелико! Ха, ха мједена!
Ха ха мједена! Ха, ха рођена!
Ха ха рођена: Што се носиш и поносиш,
Хајде тако, јаћу вако, Кад те знадјем и познајем?
Би ћеш моја свакојако! Ха, ха мједена!
Ха ха мједена! Ха, ха рођена!
Ха ха рођена! Хајдје тако, ја ћу вако,
Ти се носиш и поносиш, Би ћеш моја свакојако.
Ти се бјелиш и румјениш. Ха, ха мједена!
Ха ха мједена! Ха, ха рођена!
Ха ха рођена! Кад те знадјем и познајем
Хајде тако, ја ћу вако Ког си рода и порода,
Би ћеш моја свакојако. Ха, ха мједена!
Ха ха мједена! Ха, ха рођене!
Ха ха рођена! Хајдје тако, ја ћу вако.
Ти се бјелиши румјениш, Би ћеш моја свакојако.
А шта мени младу вјелиш? Ха, ха мједена;
Ха, ха мједена! Ха, ха ређена:
Ха ха рођена! Отац ти је бузађија,
Хајде тако, ја ћу вако, А мати ти кокићирка
Би ћеш моја свакојако, Ха, ха мједена!
Нит се бјелим ни румјеним, Ха, ха рођена.
Опјет вјелим да с' ожјеним Хајдје тако, ја ћу вако,
Ха ха мједена! Би ћеш моја свакојако
Ха ха рођена.! Ха, ха мједена!
Хајде тако, ја ћу вако, Ха, ха рођена.
Би ћеш моја свавојако, Коке носиш тје продајеш,
Ха ха, мједена! Тје се душо љебом храниш.
Ха, ха рођена! Ха, ха мједена!
Нит се мијем нит се бријем, Ха, ха рођена!
Опјет вјелим да с' ожјеним. Хајдје тако, ја ћу вако,
Ха, ха мједена! Би ћеш моја свакојако.
Ха, ха рођена! Ха, ха мједена!
Хај де тако, јаку вако Ха, ха рођена!

Прјеписао сам ову пјесну још 1860 год. на састанку рачанском, при Ушћу Дрине.
163
295.

Сремка.

Текла вода Текелија, Једе ли се шевтелија?


Текла вода Текелија. Љуби ли се Анђелија
Под њом растла шевтелија, Љуби ли се Анђелија?"
Под њом растла шевтелија. Одговара Анђелија
Под њом ода Анђелија, Одговара Анђелија:
Под њом ода Анђелија. "Ид' одтален стар делија!
Од туд иде стар делија. Ид' одтален стар делија.!
Од туд иде стар делија. Непије се Текелија,
На, кољицу чилашастом Непије се текекија!
На коњицу чилашастом, Неједе се шевтелија,
Баш ко брада стар делије, Неједе се шевтелија.
Баш ко брада стар делије. Ни је за те Анђелија,
Па говори Анђелији Ни је за те Анђелија.
Па говори Анђелији! За делију грбатога
"Помоз Боже Анђелијо! За делију грбатога.
Помоз Боже Анђелијо! Грбатога остарилог,
Пије ли се Текелија! Грбатога остарилог;
Пије ли се Текелија? Већ за момка млађанога.
Једе ли се шевтелија Већ за момка млађанога;

Ову сам преписао од старе г. Пеле Јакшићеве, супруге бившег старог г.Јакшића благајника —
министра финансије — пок. кнеза Милоша. Од ње су и ове две идуће подскочице.

296.

Дан и ноћ Деспа, Она мисли луда,


Дан и ноћ Деспа Монахиња бити,
На небо уздише Монахиња бити,
На небо уздише! А незнаде млада,
Чим звона чује, А незнаде млада,
Чим звона чује, Тамо нема драгог,
На ма метанише Тамо нема драгог.
На ма метанише. Нема једног младог,
Умазала светце, Нема једног младог,
Умазала светце Него тисућ бесних,
Све целивајући, Него тисућ бесних.
Све целивајући. Црних калуђера,
Она мисли луда, Црних калуђера.

297.

Подскочица.

ОЈ пријо пријо! Ала бих те био


Ала би те био Мојим медним уст'ма
Кудгод би те стиго. И белим рукама.
164
298.

Доскочице.

Млико мачије
Јаје сврачија
Мисо свачије.

299.

У пољу Турци, У кући бувци


У шуми вуци, У цркви свитци,
У дворни кучци, Прид црквом слипци.
У гори хајдуци, Живит се не море

300.

Што хочеш ти чоче? А мој на гранама саколом,


Отац ти за пећком кучком, Ка истини соко, осушио се.

301.

Стана и Јања.

Играла Стана и Јања. Стане ми има три брата


и Јања. Три брата:
На Јану фистан до земље, Први јој беше цар Душан
До земље. Цар Душан.
На Стану ни лек не мало, Други јој беше Светозар
Не мало. Светозар,
Путом прођоше цареви А треће вељи Звонимир
Цареви. Звонимир.
Прво ми беше цар Владан, Зато се Стане поклањав
Цар Владан. Поклањав.
Друго ми беше цар Свевлад Јања ми ни лек не мало
Цар Свевлад. Не мале.
Треће ми беше цар Часлав, Стаде ми Јања да плаче
Цар Часлав, Да плаче.
Од србске земле поносне Своју ми мајку проклињат
Поносне, Проклињат.
Из Зете старе Србљанске, Што њојзи браћу не роди
Србљанске. Не роди.
Три пут се Стане приклоњав Вели јој царе Душане
Приклоњав; Душане.
А Јање ни лек ни мало Вели јој Вељи Будимир
Ни мало. Будимир,
Што ми се цари прикљању И најсилнији Светозар,
Приклању, Светозар,
А Стане младој убавој, И онај стари Звонимир
Убавој. Звонимир!
165
„Чујеш ли мајко Јањина, Цар Владан,
Јањина, И онај силни цар Свевлад
Сребро и злато на тебе, Цар Свевлад.
На тебе, И тај ми млади цар Часлав,
И твојој Јање убавој Цар Часлав.
Убавој. Што цари дали своју реч
Њојзи ће с' кдањат цареви Своју реч,
Цареви Речицу своју држали
Понајвише цар Владан Држали.

Од баба Петке из Радомирског среза Софиске нахије из Старе Србије.

302.

Овчар свира у планина

Овчар свира у планину галено! Галено, вито перо зелено, галено;


Галено, вито перо зелено, галено!, Да извади љута змија, галено!
У планину у Шару галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! Љуба пође, она хоће, галено!
Више цвили но што свири, галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! да извади љута змија, галено!
Викна оца да му извади, галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Вито перо зелено, Галено галено! Љута змија кочаничка, галено!
Викна матер да му извади галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! Качаничка јадовница, галено!
Викна брата да му извади, галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! Са Качаник црна гора галено!
Викна сестра да му извади галено, Галено, вито перо зелено, галено,
Галено, вито леро зелено, галено! Црна-Гора Србска земља галено,
Викна љуба да му извади, галено! Галено, вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! Тури рука у недарца галено!
Из недарца љута змија, галено! Галено, вито перо зелено, галено,
Галено, вито перо зелено, галено! Те извади златан појас, галено!
Отац неће мајка неће галено! Галено вито перо зелено, галено!
Галено, вито перо зелено, галено! Златан појас права љубав, галено!
Братац, неће сестра неће, галено! Галено, вито перо зелено, галено!

От Драган Златковић велешка нахија Стара-Србија земља Маћедонија.

303.

Ова је Срба Мухамедове вере у Старој Србији, Албанијима Маћедонији Тесалији у већем
делу Тракије и Уруменлије.

Што настаде ова добра година? А сутра је лепшиј данак сриједа


Џанум аман, аман неј. Сриједа, сриједа сриједа!
Што настаде ова добра година? Што изгуби мог дилбера
А сутра је лепши данак сриједа, лијепа, Џанум, аман ама-неј
Џанум, аман, аман, аман-неј! Што изгуби мог дилбера лијепа
166
лијепа. А појити плавим оч'ма мојима
Што га јадна стећ немогу за века, мојима мојима.
Џану, аман, ама неј! Покривати русом косом бијелем
Што га јадна стећ немогу за века, Џанум аман ама-неј!
за века, за века. Покривати русом косом бијелом,
Ако ли га кадгод стекнемдо века? Бијелом бијелом.
Џанум аман, ама-неј! Пред кућом му бадем дрво високо
Ако ли га јадна стекнем до века, Џанум аман, ама-неј!
До века, до века. Пред кућом му бадем дрво високо
Ал такво га стећ немогу за века, Високо високо.
Џанум аман, ама-неј! На њем пева билбил пиле соколе
Ал' таквога стећ немогу за века Џанум аман ама-неј!
За века за века. На њем пева билбил пиле соколе,
Чува ћу га у срдашцу мојему Соколе соколе.
Џанум, аман, ама-неј! Пољуби му десан зилив и око,
Чува ћу га у срдашцу мојему Џану аман ама-неј!
мојему мојему. Пољуби му десан зилив и око
Носи ћу га у недарцу мојему, И око и око.
Џанун аман ама-неј! То не био десан зилив и око
Носи ћу га у недарцу мојему, Џанум аман ама-неј!
Мојему мојему, То не био десан зилив и око
Рани ћу га медним устма мојима, И око и око;
Џанум. аман, ама-неј! Већ то био мој дилбере изгубљен,
Ранићу га медним устма мојима, Џанум аман, ама-неј!
мојима мојима, Већ то био мој дилбере изгубљен
А појити плавим оч'ма мојима Изгубљен изгубљен,
Џанум аман, ама-неј !

Од г. М. Ђорђевића учитеља Велико Очког, у Старој Србији.

Последње речи врло се високо узвикују, а напев је ове песме што може бити весео и
можда највеселији у свима србским крајевима и напевима. Ми смо врло оскудни таквим
напевима. Покрај веселости он је плаван, као и све песме Срба мухамедове вере.

304.

Ор се бере оро да беремо.

Ор се бере оро да беремо. А из неба плавог високога.


Мало село гледаше велико, Паде венац красно оплетени
Да се собор сакупи велики, Селен венац од црвене руже.
У собору момци нежењени, Од зелене красне љубичице
И девојке младе неудате! И подгорца цвећа прелепога.
У собору те младе невесте. А са венцем пусла долетала,
Невестице на Видов дан дошле, Та ми пусла од Бога Вишњега
Да се виде и да се познаду, Те казује у среди собора:
Да су ми се те године ране, Да ће бити то лето богато,
Те године ране превенчале, Ђурђев данак шумком и травицом
А јунаци на свог панађура Никољ данак пребелим јагањцма,
Панађура собора великог. Петров данак тим белим сирењем
Ту ми паде у среди собора Белим млеком и белим сирцима,
167
Госпођин дан пребелом пченицом, Млади Љеље млада Љела љуби.
Крстов данак вином црвенијем. Родила му Пољељи Пољељу.
Моћи ће мо моме удавити, Млада дева млада момка љуби
А за момке младе нежењене. Роди ће му сина и ћерчицу.

Од г. поп Николе Андрејевића из Средачке жупе свештеника у Старој Србији.

305.

Марушка Товарушка и Банушко

Ој марушко товарушко! Беле дворе цариградске.


Где си била товарушко! Кад у двору коло игра:
Где си била шта радила? Игра коло девојака.
Одкуд теби златна грана? У њему је девојчица
Ој Банушко товарушко! У свиленој кошуљици.
Ја сам тамо доле била: „Ој Марушко товарушко!
На Едрена воду пила, Дај ти мени девојчицу,
Воду пила зајитала. У свиленој кошуљици,"
На Едрена златна грана, Ој Банушко товарушко!
Ја одкидо зланту грану, Недам теби девочицу,
Па је дадо кујунџији, У свиленој кошуљици.
Да сакује златне кључе, "Ој марушко товарушко!
Да отворим беле дворе. АКО недаш девојчицу;
Он сакова златне кључе, У свиленој кошуљици
Ја отвори беле дворе, Ја је оте и одведо!"

Тако се пева и игра. Увати се у Срему и у другим земљама српским коло од девојака па
једна је Марушка Товарушка, а друга је Банушка Товарушка, певају играју Товарушка та извлачи
едну по једну из кола, девојчицу која се после зове Родиљица. После тога праве као тобож
свадбу. Тамо и уобште свуда међу аустриским Срба-Хрватима ово се игра уз белу недељу. У
Старој Србији то је обично саборска игра и песма; па с тога је овде уврстисмо.

Ми смо је преписали од Савке Јовановића Скадарке. Чули смо је од Персе Петровића


из Срема, а и од нашег синовца Мике Милојевића из Ваљева, детета од 6 година. Тамо у Ваљеву певају
деца мала обојег пола, његови вршњаци.

306.

Војвода и војска му.

Ој вој, вој вој вој, вој вој вода! Или ти се та вој-вој-вој-вој-ска?


Камо Теби твоја фала. У то сиње море црно
Твоја фала силна војска, Море црно утопила,
Силна војска убојита, Бијућ боја са Тартаром,
Убојита разбојита? Црним гостом озијатом?
Што нам рече ти довести, Или ти је та вој-вој-вој-вој-ска?
Лака кола да играмо? Свати војска изгинула
Лака кола лакшег скока. Бијућ боја јуначкога
Лакшег скока сремска скока? С Алеманом Љутим звером?
168
Ал говори вој-вој-вој-вода: Ид од тален вој-вој-војда!
„Баци коло неиграјмо, Ни је теби изгинула
Војска ми је изгинула Силна војска и убојна,
Бијућ боја тога црног, Бијућ боја великога
С Татараном агарјаном На том сињем црном мору,
На том сињем црном мору. Него ти је изгинула
На тој србској крајиници. Љубећ русе девојчице.

Од Персе Петровића из Срема.

307.

Тетовљанка и Кичевка.

Оро ми хоро коламо Панађур Видов данак ми.


Бојано Бојано! Бојано Бојано!
Тебе ми нема у коло Неможе Боја у коло
Бојано Бојано! Бојана Бојана!
Без тебе коло шарено Не ми је шила ни прела,
Бојано Бојано! Бојана Бојана!
Стало ми коло Ка пусто, На дуге ноћи у зима,
Бојано Бојано! Бојана Бојана!
Што нам не дојђе, Него је села певала,
Бојано Бојано! Бојана Бојана!
Данас вељи панађур, С тога ми дојћи неможе,
Бојано Бојано! Бојана Бојана!

Од г. Х. Богуње Сиљеновића от Крчево Кичево в Стара Србија.

XXVI. ПЕСМЕ - СА ОБИЧАЈИМА — МОБСКЕ ОВЧАРСКЕ И ПУТНИЧКЕ.

308.

Иво и Ивана.

Тодор млади мобу сакупио, Гром загрмје у срјед вједро неба


Да му жању у пољу шјеницу. Тје удари у поље широко.
Сакупио мобу на Огњену Ударио у бјелу шјеницу
На Огњену пресвјету Марију. У пшјеницу Тодора везира.
Жјетву жјела моба Тодорова, Тог везира србског цара Стјепе.
У тој моби Иван и Ивана. Запали му жњевену пшјеницу,
Иво нажје три ста и три снопа, Запали му њиву раваницу.
А Ивана три ста и четири. Кад у јутру јутро освануло.
Иво попи три ста и три чаше, Сви мобари дома устајала
А Ивана три ста и четири. Те гљедају чуда невиђена.
У том моба дома се разишла, Ње устаје Иван момче младо,
Сваки оде своме бјелом двору Вјећ он љежи ницом на кривјету.
Иво оде своме бјелом двору, Љежи Иво ни главе недиже,
А Ивана опјет своме двору. А Ивана сићан вијезак вијезе.
Кад је било ноћи у по ноћи Па долази лијепу Ивану
169
И њему је ријеч бјешједила: Зар је бољи јунак Ивана ђевојка,
Ој Иване, моје јагње бијело! Нег дилбере млађани Иване?"
Устај Иво моје срце драго! Тада Иво ријеч одговара!
Устај Иво мобу да мобимо, „Шут' Ивана муком замукнула!
Да виђимо које бољи јунак Шут Ивана шинула те гуја!
Млад Иване или та Ивана? Тебе гуја мене присојкиња,
Шути Иво главе неокреће, Што си мене синоћ затравила
Нит' говори нити што мромори. Те сам сада болан и преболан."
Тада вели Ивана ђевојка;

Ова је из Љешнице под. окр. пријеписана код разкопаване црквине Милоша Обилића.

309.

Јанин брале и сва.

Јанин брале мобу сакупио; Да пландује и да воду пије.


Из три града из три краинара, Јанко Јању у свиралу зове.
Из Пољана стотину мобара, Јања му со у песми одзива,
Из Љубњана стотину мобара И у песми њега запиткује:
Из Једрене стотину мобара. "Је си л' Јанко ишо у јаворје;
Из три града три ста жетелаца Де смо синоћ невин посадили,
Из два града двеста везилаца. Је с' заливо невин у јаворје?
Све градова србских краинара, АКО си га јунак заливао!
Што чувају међе и крајине. Ил' си водом или млеком белим?"
Из Белграда на реци Војуши Јаноша Јањи у свирали каже:
Из Белграда стотину мобара, Је сам Јањо моја драга душо!
Где но седи србска царевина. Јесам Јањо ишо у јаворје!
Из Сербеза стотину мобара Заливао невин у јаворју;
Из Сербеза царичиног града Заливао том водом студеном.
Где но седи госпођа царица. И заливо млијеком бијелим.
Из три села три ста жетелаца, Ја заливам моја душо драга!
Из два села две ста везилаца. Ја заливам драгога невина,
Још то му се мало учинило А невин ми горе вене Јано!"
Обуставља сеју од оваца. Кад то зачу прелијепа Јања,
Од оваца и од јагањаца, И кад дође за гору на воду
Да му пева и песму казива, Одма оде млада у јаворје;
Да весели житеоце младе. Те узима чедо из јаворја
И да прид њим у жњу напредњачи. Мало чедо од шесдесет дана;
Ну да видиш млађане Јанојке; Па га метну на свилено крило.
Нит' му пева, нити песму каже, Ал' ето јој брата рођенога
Нит придњачи у жњу жителачком; Ето иде право у јаворје,
Већ пролива сузе низ образе. Право иде јунак у јаворје.
Грозне сузе беље од биљура, Кад је Јања брата сагледала;
А чистије од драгог камена. Баци чедо у зелину траву;
Кад је моба сила за ужину; Па побиже млада низ јаворје.
Узе видру у бијелу руку, Кад дотрча од Скопља Владета,
Па ми оде за гору на воду. Кад дотрча у зелин јаворје
У том Јанко најавио стадо. И угледа ово чедо мало,
На јавио стадо на кладинца Узима га на бијеле руке;
На кладинца студену водицу, Чедо мушко од шестдесет дана,
170
Он ћадија да посиче чедо, „Брате мили Владета војвода!
Ал' се чедо мало насмиало, Ајде брате мени у походе!
Жао било Владети војводи. А са старом Божаниом мајком
Жао било тог сестрића малог. И са старим Владичаном бабом.
Узе њега на бијеле руке, Понеси ми од злата јабуку
Па га носа своме билом двору, Што но си је у јаворју нашо,
Те га даје остарилој мајци Ако ниси јабуко изио"
Остарилој мајци Божанији Братац сеји боље одручује:
Божанији вако говорио: "Сејо моја лијепа Јанојко!
„Гаји мајко ово чедо мушко! Ето брата сеји у походе
Ово мушко чедо прилијепо." И ето јој мајке и бабајка;
Мајка узе оно мушко чедо; Још сувише осам браћа њених
Па га гаји, као јање младо. Са Владетом братом најстаријим;
Ал да видиш Јанојке дивојке. Но ненадај се моја мила сејо!
Своме двору више се неврати; Неда братац од злата јабуку
Ни бијелу братовљеву двору Што је нађе у зелин јаворју.
Ни на њиву младим житиоцма, Воли братац од злата јабуку,
Виће оде за Јаноша младог Као своју Јанојку сестрицу.
За Јаноша из Добрана града. Кад му није Јане у дворови,
Када прође годиница дана, Нека му је од злата јабука."
Јања брату своме поручује, Како реко Владета војвода
Своме брату милно накричује: Како реко тако и створио,

310.

Грађење Орида.

Град градио наимар Манојло. За четири дана и године.


Град градио тог Орида пуста Кад је било у ту свету петку
Под тим Ридом високом планином, У ту петку недиљину мајку.
Над Оридским дубоким језиром. Кличе вила са Рида планине
Град градио тог Орида пуста Виш Орида остао јој пусти,
У Синише цара великога. Те дозива наимар Манојла;
Великога цара проклитога. „Чул Манојло јада недопао!
Што Манојло за дан подигао, Ти немореш града сазидати."
Подигао тог Оридског града, Опит зида неимар Манојло,
То му вила за ноћ порушила. Опит зида града у Орида.
Тад Манојло удвоја мајсторе, Што Манојло за дан сазидао
Опит града гради Оридскога. То му вила за ноћ порушила.
Што Манојло за дан подигао, Кад је било у присвету петку
То му вила за ноћ порушила. Свету петку недиљу мајку.
Тад Манојло утроја мајсторе, Кличе јасно вила са планине
Опит гради Орида проклита. Са те Шаре са царске планине.
Што Манојло за дан пострио, Виш Призрена царевога града:
То му вила за ноћ разтроила. „Чу ли море неимар Манојло!
Наљути се наимар Манојло Нећеш море сезидати града,
Удесети те своје мајсторе Ни изнети твоје русе главе
Опит строји града у Орида. Док ненађеш Стојну и Стојана,
Што Манојло за дан построио, ДОК ненађеш два слична имена.
То му вла за ноћ разстроила. Два имена брата и сестрицу.
Тако било за четири дана Два имена слична и обична,
171
Ако ненађеш Стојну и Стојана, Свакојаким благом скупоциним.
А ти мораш Миљу и Миљена, На интове постављао слуге
Док ненађеш два слична имена, Па јих посла по землици својој:
И оба ји неузидаш брајко! Да му траже Стојну и Стојана
У источну у ту круглу кулу Или друга два слична имена.
Неоставиш дојке и ланита Два имена брата и сестрицу,
На углиду сведу божијем свету. Да јих купи за то пусто благо.
Понајвише проклитом Синиши." Иду слуге на све четир стране,
Кад Манојло вилу разабрао Не нађоше два слична имена,
Полићео ка Синиши цару Два имена брата и сестрицу.
Ка Синиши у Трикали граду Не нађоше за то пусто благо,
И цару је кроз плач беседио; И ди бише два слична имена,
„Чу ли царе што ми вила каза? Сакрише се да ји несазнаду
Ја немогу града подигнути, Црне слуге проклитога цара.
Док ненађеш два слична имена Кад' с вратише проклитом Синиши,
До два слична царе и обична, А без слична два имена драга,
Оба да су братац и сестрица, Без сличнога брата и сестрице,
Док јих царе неузидам тужне Синиша јих одма погубио.
У источну у округлу кулу Ну да видиш неимар Манојла
На угледу свему божјем свету, Ну да видиш жалостна му мајка,
Понајвише теби царо драги!" Устрили га та прибела вила,
Каде царе речи разабрао А са Шаре високе планине
Одма преже коње у интове, Оста клити Орид несазидан.
Интове је напунио благом

Ова је писма митска, но ми је митнусмо овди зато, што припада житиочким или мобским а
и помошчним као што неки зову.

311.

Реч нежењеног.

Зарекло се младо нежењено, Варала га па му горорила:


Зарекло се у присвету петку. „Чу ли мене момче нежењено!
Свету петке недиљицу мајку: Бијели ти двори сагорели,
Да обује од сребра опанке, И у двори од срибра опанци
А кајише од сувога злата. На опанци од злата каиши.
Да начини у срид горе двора, Усале ти воде у ливаде
А узвиде воду на ливаду. А умрије драго на далико."
Да изпроси на далико драгу Ал' говори момче заречено:
Да изпроси и да узме драгу. „Не варај ме од села дивојко
Што је рекло младо нежењено Неварај ме преварит ме нећеш.
Што је рекло и што се зарекло, Да су моји двори изгорили
Оно ти је младо сверовало. Око њих би гора усанула.
Обуло је од сребра опанке, Да с усале воде у ливаде
А кајише од сувога злата. Неби ми се оне зелениле.
Направило усрид горе дворе, Да је умрло на далеко драго,
Извело је воде у ливаде. Браћа би јој гологлава дошла.
Испросило драгу на далеко. Обрнутих гуња наопако
Кад је момче све то учинило И осталог рува и одила,
Варала га из села дивојка А пуштених брада до трбува
172
Разчешљане косе по рамени. Ја ћу друге цуро направити.
Небрини се дивојко из села Баш да су ми пропали опанци
А за моје у горици дворе, И кајиши од сувога злата
И за моје воде у ливаде Ја ћу друге направити боље.
И за моје драго на далеко Да с' усале воде у ливаде
И опанке од чистога сребра Ја би друге воде изводио.
И кајише од сувога злата, Баш да ми је и умрло драго
Баш да су ми изгорили двори. И опите тебе узет нећу."

312.

Сеја Богданова и моба брата јој.

Да почнемо песму да певамо. Жинкалија тај црвини калпак


Ја ли милу, ја ли жалостиву? На калпаку седам челенака,
Боље милу, него жалостиву. А на свакој пера паунова.
Мила песма и Богу је мила На ногама чизме до колина
Жалостива и Богу је жао. Те црвине чизме до колина.
Мобом жнили жито Богданево, До чланака срибром окићене
Из Пољана града великога, Од чланака гори до колена
А крај сињег мора дебелога. До колена чизме позлаћене.
Прид мобом је сеја Богданова, У руци јој српак од тог сребра.
Мила сеја млада Божанија. РУКОМ маше сеја Богданова.
На њојзи је дивно одијело; Руком маше, а српком пожњива.
Од кадиве свитка пресвијетла. Прид мобом је прва у жњивењу,
Од кадиве морасте дибине. А за мобом прва у пожњиву,
На свити јој токе женкалије Она пева мобу разговара;
Жонкалије токе златалије. „Весели се мобо брата мога!
Ниже тока појас кованлија Брата мога млада јединога!
Кованлија од тридесет ока, Братац ће те добро почастити.
Што га носи за тридесет дана. Доста смока и пића свакога.
Под појасом рујни бајадеру. Сада жњила у мог брата двору,
Бајадеру до ниже колина. До године никад ни довека,
Више свите зубун од кадиве. Ни довека у мог брата двору;
Од кадиве биле и црвине. Вић у двору мога милог драго!
На глави јој калпак жинкалија Мога драгог Бана из Солуна «

Ове су све од стане Бирчанке приписане из Суводања окр. Ваљев. Ниже биће још неколико од ње.

313.

Цара Констадина моба.

Цар Констандин мобу сакупио: А од подне жела и плакала


Сто момака две ста девојака Њу дозива Павле из свирале,
И још му се мало учинило. Свирајући Јању дозивао!
Па дозива Јању од оваца: „Хајде хајде моја мила Јањо!
"Хајде Јањо моја мила сејо! Зар ти незнаш да нам цветак вене?"
Да зажењеш и песме почињеж." Јања с' њему у песми одзива;
Млада Јања брата послушала: "Заливај га студеном водицом
До подне је жела и певала, И заливај млеком од оваца."
173
„Није вајде моја мила Јањо! Ни за мене ни за тебе чедо!"
Три пут сам га водом заливао, Она мисли нико је не чује
И четврти пут млеком од оваца. Ал' то братац и види и чује
Ја заливам, а он горе вене!" Близу је се Јање прикучио
Кад је Јања Павла разабрала, И мушко јој чедо угледао.
Свој је моби била протужила, Када Јања брата угледала
Па говори остарелој мајци Чедо баци у зелену траву.
„Морам ићи моја стара мајко! Па побеже гори у планину,
Морам ићи стаду на планину; Како оде више му не дође,
Јер ће ми се стадо разтурити. Лута тужна по гори зеленој
Немогу га млада сакупити. Лутала је за годину дана
Ако ми се то растури стадо, Од лутања и веље жалости
Од сад мајко па довека амин." Умръла је у Шари планини,
Кад је мајка Јању сагледала, А за своим чедом тим нејачким.
Како плаче и како запева, Братац узе оно мушко чедо,
У нешто се јаду досетила, Однесе га своме белом двору,
Па је Јањи тихо беседила! Своме двору Неродимљу граду.
„Иди Јањо те обиђи стадо! Кад му мајка с мобе долазила,
Али гледај те што брже дођи" Долазила песме певајући,
Оде Јања за вељу планину, А за своју Јању питајући,
Ал' не стаду на води студеној. Павле њојзи мушко чедо даје.
Кад је дошла код воде студене, Кад је мајка унука спазила,
Из јеле је чедо извадила На беле га руке прихватила
Мушко чедо од петнајес дана; Одма га је даром даривала
Па је чеду умилно тепала: Лепим даром од злата јабуком.
"Неплач, не плач моје мило чедо! Дедо даје чоју нерезану.
Неплач, не плач чуће моја Ујка даје тога коња врана
мајка Чуће мајка и мој мили братац, Маленога јоште неодраслог.
Ако чују добра битебе неће

Преписане од Савке Јовановића из Скадра на Бојани Старој Зети Неманића и Дрвенаровића сад
Ста. Србији а понеким Албан.

314.

Моба Илина и Пантелина,

Две ми силне мобе жито желе, Што недајеш моби оданути.


Жито желе у два госдодара Наручати и наспавати се?
У Илије и у Пантелије, Сини муњо запали му жито!
Обе желе обе попевале Пуцај громе удри Пантелију.
Кад је било ужина да с' ужина, Пантелију тврда и лукава"
Илина је моба ужинала Пантелија ништа незнађаше,
Ужинала трудна и уморна, Да га куне силовита моба
Пантелина није ни ручала. Да га куне и уклети хоће;
Кад је било вечер да вечера: Већ он мобу једнако вараше.
Илина је моба вечерала. Варајући моби припевује:
Пантелина још је жито жела, „Брже, брже, моја силна мобо!
Жито жела, а песму певала Брже крају господској вечери.
И у песми Пантелију клела; Ајде крају на крају је торба,
„Пантелио хрђав господаре! И у торби свака ђаконија,
174
По највише вино и ракија Тада било сад се приповеда
Медовина за цуре млађане, И опет ће, ако Бог да
По највише бијела погача Ко ми вара силовиту мобу.
Пексимита леба бијелога Ко недаје моби ђаконие,
И овнујског дебелога меса," Ђаконије јела свакојака,
Мало било за дуго небило: Понајвише, винца и ракице,
Сињу муња из ведрога неба; Што ми моби одржава душу
Те запали жито Пантелији. Што везује снопље то големо.
Гром загрми уби Пантелију,

Ову нам је послао Г. Василије Јанковић учитељ из Ваљева.

Послао нам је још једну скоро онаку исту као што је она пред овом; но ми је неметну смо с
тога што је ова Савкина пред овом, подпунија.

315.

Ћевојка Ћурђев дан клијела.

Ђевојка је Ђурђев данак клијела, За драгога Ђаковицу Јову.


Кунијећиј њему бјешједила! Из Ђакова питомога града
"Ђурђев дане ђевојачки јаде; Ђе се не жње жито ни шјевица.
Ђурђев дане кад ми опијет дођеш! Ако ли ми за недрагог буде?
Да ти мене код двора ненађеш; Онда волим бог ме укопату
Но удану или укопању. Свакојако дату него укопату."
Ак удату оно за драгога.

316.

Јечам жијела за гором ђевојка. Ја те жијела, а ја те не јела,


Јечам жијела Старовлашка млада Сватовскиј те коњи позобали
Јечам жијела јечму бијешједила: Ја ли моји, јали брата мога?
"Јечам жито моје рано цвијеће! Волим моји; него брата мога.

Напијев је ове пијесме као оне: „Јечам жијела, јечам жијела Гружанка дјевојка" која се
свој Србији пијева.

317.

Нађено драго.

Синоћ грозна киша удараше Лијегло спават у зелијену траву;


А јутрос ка порани ђевојка, Покрило се јаглуком по глави,
На ливаду да сокола тражи. Да га миједна не пороси роса,
Да ми тражи сив зелијен сокола. Да га јарко сунце не опали.
Што јој синоћ из двора утијече. Цура нађе, што је изгубила
Не налази сив зелијен сокола, Са мобом је цијео дан мобила,
Већ налази младо нежењено. А у вечер коло заиграла
Налази га у сријед ливаде, Заиграла и пијесму пијевала,

Из Старог Влаха послао г. Све. Поповић у Ивањици.


175
318.

Ко је бољи јунак момак или девојка.

Жито жели момак и девојка, Кад је било пред зорицу белу,


Двоје драги обоје једнаки. Момак лежи ни главе недиже,
Момак наже тријес и три снопа, А девојка ситан везак везе.
А девојка тријес и четири. Везак везе а момка дозива,
Кад је било вечер о вечери Те га пита како му је драгом,
Момак попи тријес и три чаше, А момак јој ништа не говори.
А девојка тријес и четири.

319.

Тодорова и Теодорова моба.

Жито жела моба Тодорова Нит удара море у брегове;


Тодорова и Теодорова, Веће иде силовита моба,
Оба брата и оба једнака. Силовита моба Тодорова
Два близанца два брата рођена. Тодорова а и Теодорова.
Из Будима града бијелога. На вранима итрима коњима.
Вас дан желе те обадве мобе, На коњима момци нежењени,
Вас дан желе и вас дан певале. На колима цуре неудате,
Кад су пошли кући на вечеру И невесте скоро доведене.
Чини ми ске земља се затреса. Утом дође силовита моба
Кад су били близу бела двора, С коња сјаха Тодор и Теодор.
Бела двора два брата рођена, Стару своју пољубише мајку,
Из двора је мајка изтрчала За господску вечеру питају.
Тодорова а и Теодорова У том дође и остала моба
Па беседи милим снашицама; За готову совру заседоше.
„Снаје моје идте да чујете! Частише се и веселише се
Или грми ил се земља тресе До по ноћи а и по по ноћи.
Ил' удара море у брегове?" Кад је било пред зорицу сајну
Снашице су стару послушале Сва је моба дому одлазила
Изиђоше да овога чују. Сва весела сита и пијана.
Нити грми, нит се земља тресе

320.

Јабланова моба.

Боже мили на свему ти вала! И педесет млада удовица,


Силни Јаблан сакупио мобу, Још сувише две ста удовица.
Силни Јаблан из Смиљана града Вас дан жела моба Јабланова
У питомој земљи Маћедији Вас дан жела и вас дан играла.
У питомој земљи покрај мора. Кад су били то жито пожњели,
По крај мора у Старој Србији Силна моба дому се кренула,
По крај мора сињег дебелога. Пред мобом је Јаблан на коњицу,
Силну Јаблан сакупио мобу: Ја какви је родила га мајка:
Сто момака, две ста девојака На ње му је румена долама,
176
А долама до колена пала, На трпез'ма сваке ђаконије,
Виш доламе коласта јаздија По највише меда и шећера.
Од румене и плаветне боје Радо љуба дочека Јаблана,
Што изгледа као лазур красна. Руке шире у лице се љубе,
Као лазур цвета љубичице. Јабланица Јаблана у руку
На глави му калпак од самура, Јаблан своју остарелу мајку
На калпаку девет челенака, Љуби мајку у бијелу руку.
А на свакој перо од лабуда. У том дође силовита моба,
На ногама чизме до колена. Те заседе соври за вечеру.
Виш чизама пребеле чакшире, Вечерала сваке ђаконије;
По долами плаветни појасе, По највише меда и шећера.
Пао појас ниже колен' Јаблу. Кад је села моба за вечеру
Пред мобом је Јаблан појахао, Вином служи Јабланова љуба,
А на вранцу коњу убојитом. А ракиом Јабланова сеја,
За њим јаше што је мушко било, Нуди јелом Јабланова мајка
А што женско на коли се воза. Ђакониом Јабланове снаје.
Кад су били близу мора бела: Вино служи млада Јабланица
Силни Јаблан коња уставио, Спасенија Јабланова љуба,
У руци је пружио мараму, Вином служа силовиту мобу
А свилену ту црну мараму. И Јаблана свога господара;
Њоме јарко сунце уставио, Па Јаблану тихо говорила:
Устављајућ сунцу говорио: "О Јаблане мио господаре!
„Стани стани наше јарко сунце! Је си ли ми уморио мобу,
Стани сунце небеска красото, Уморио силовиту мобу
Да ја јавим мојој верној љуби, Све јунаке младе нежењене,
Да јој иде силовита моба И девојке младе неудате?"
Да се од ње љуба неуплаши." Јаблан љуби тихо говорио:
Јарко сунце Јаблана послуша. "Љубо моја моје добро драго!
Ну да видиш силнога Јаблана: Доста сам ти уморио мобу,
У другој му тај стручак босиљка, Уморио моју силну мобу."
Те босиљком устављао мобу, Стаде Јаблан нездрављати моби.
Устављајућ моби говорио; „Здраво да си моја силна мобо!
"Уја мало силовита мобо! Да си здраво жива и весела!
Докле одем мом пребелом двору; И сви моји гости за вечером,
Те да јавим мојој верној љуби, До године опет да мобимо
А да ми се љуба неуплаши И да јемо госпоску вечеру."
Од големе силовите мобе." Моба њему одуздравља лепо.
Силовита моба послушала „И ти снаша мио господаре!"
Послушала силнога Јаблана. Кад је било ноћи око пола ноћи
Јаблан својој моби говорио: Тад устаде силовита моба;
„Ајде лакше моја силна мобо! Те увати силовито коло.
Док ја одем моме двору белом, Силовито трогубо широко;
Док ушетам у дворове беле, Те играло до беле зорице.
Да се неби уплашила љуба У једном је Јаблан силовити
Да јој јавим да моба долази, И са њиме момци нежењени,
Да постави пред двором трпезу Са момцима скоро ожењени.
На трпезу сваке ђаконије У другом је Јабланова љуба
По највише меда и шећера." И са коме те девојке младе
Кад је Јаблан дошо двору своме, Те девојке младе неудате,
Ал готова господска вечера, И невесте скоро доведене.
Постављене трпезе од злата. У трећем је Јаланова мајка,
177
И са њоме младе удовице, Играли су до пред зору белу
А са овим ти млади удовци, А у зору сваки своме дому.

321.

При свршетку.

На крај, на крај моја силна мобо' Вода ладна и девојка млада.


На крај мобо на крају је добро. Там ујати, па и ужинати,
На крају је уја и ужина, Воду пити девојку љубити.

322.

Кад се моба лењи, а сунце залази.

Ајд' за лада моја силна мобо! А ми ће мо од лада до лада.


Ајд за лада док није обада! Да видимо ко је ладолежа
А кад буде муве и обада, Ја ли момак, ја ли та девојка?

Све су ове песме преписане од Персе Петровића из Срема.

323.

Сонце сјајно, сонце! И од девет снахи,


Синоћ заран зађе, И од девет внучиња.
А денес се забави. Зато се забави
„Девојко, девојко! Денес ка девојко!
Денес сум шетало. Зато сум не бил,
Денес сум шетало Денес ка на жетва.
Чудо сум гледало; Жито да женем,
Констандин се дели, Песма да пејем
Од татка и од мајка Девојка да лубим,
И од девет браћа, Ужина да једем.

Од г. Вензанковићке.

324.

Кад венац од најбољег класа плету

Ватајте се танке сламке Да се љубимо.


Танке високе. Ил' је момче ил' девојче,
Ватајте се у тај венац, Оба млађана?
Венац плетинац. Ил' је мило ил' немило,
Ватајте се беле руде Мило примило.
Беле прибеле. Ко се неће пољубити
Ватајте се у то коло, Убио га Бог.
Танац плетанац. Сад се љубе сви што су плели
Ко се неће уватити венац, а пошто га изплету играју;
Убио га Бог. Порази га света Петка
Да гледамо које с киме Параскевија.
178
Уста му се осушила Шћери Пољељи.
Дао мили Бог! Ни сомуна на Радгоста
Дом му затри Прпрьруша Красне преславе.
Сеја Давора. Пошто изплету венац одиграју По трипут
Обиље му недодао коло то Плети-танац, по толико се пута
Богат Купало. изљубе сви редом кроз венац и овај, па опет
Мљивење му не додао одиграју три пута исто коло певајући даље
Страшан Коледо. ту песму:
Не имао ни честнице Пуштајте се беле руке
На тог Божића. Беле пребеле.
На Вожић тог мадића, Пуштајте се недржте се
Старог Сварога. Недржа вас ја.
Ни погаче бијелице Одржо вас силни боже
Љеба краваја, Силни Триглаве.
А на белу лепу Љељу Ој Триглаве света Тројца
Љелу Пољељу. Света пресвета!
Ни на Љељу ни Пољељу. Света Тројца најсветија
Шћери Ладиној. И најстарија.
Тој Ладиној и Љељовој

Песма је митска; но овди јој је мссто.

325.

Кад дођу кући и донесу венац.

Сјај нам звездо на прозорје! Та т' неможе бог ме брале!


Сјај нам јарко сунашце! Силну мобу дочекати.
Сјај месече на пенџере, Силну мобу млогу мобу,
А Данице на виглеђе! Дивно чудно састављену:
Да гледамо домаћицу Од момака нежељених,
Којој смо ми данас дошли: И девојак неудатих,
Је ли бела и румена, Са вечером том меденом
Је ли танка и висока, И са сваком ђакониом,
Је ли здрава и весела, Са свиралом и са колом.
Је ли вредна и итрена? Онда ајдмо сваки дому.
Може л' мобу дочекати Сваки дому своме белом,
И вечером угостити? И понесмо житан венац
Са вечером том меденом Житан венац обиљенац
И са колом девојачким? Тог Купала обилника.
Ако није ова бела, Тада пева домаћица са чељадима,
Она бела и румена? женским, које су готовиле вечеру,
Ако није она танка Некуди ме моја мобо!
Она танка и висока? Моја мобо силовита!
Танка струка витка стаса, Чудно дивно састављена:
Ако није она вредна, Од момака нежељених,
Она вредна и окретна? И девојак неудатих,
Ако није она здрава, Не куди ме не ружи ме!
Она здрава и весела? Моја мобо силовита!
Ако није она итра, Не односи житан венац
Она итра и умешна? Житан венац обиљенац.
179
Вечеру сам зготовила, обиљним,
А за мобу понајбољу Моба трудна и прегладан
По најбољу мобу моју. Одмори ће се.
Ја би цара дочекала, Одмори ће се,
А камо ли моју мобу." Одмори ће с' најешће се,
Тада пева моба. И најеш ће се.
„Добро вече домаћице! При одлазку моба пева:
Млада хвалиша млада хвалиша! С Богом остај домаћице!
Дођет' моба на вечеру И наздравље домаћице!
Здрава и трудна здрава и трудна! Хвала теби на вечери,
Домаћица: Здрава хвалишо,
Добро-дошла мобо моја! Здрава хвалишо!
С венцем обиљним с венцем

Неки опет, а нарочито у Босни, певају и играју само ону песму и игру:

"Овако Турци бибер сеју


Ев овако, ев овако!" и т. д.

326.

Мије, кад дојђу овако певају

Ратајице невестице То варено зеље сладко


Млада госпоја! Зеље шчирено
Млада госпоја! Зеље шчирено.
Ал' си нама готовила Со древарска та секира
Сладка вечера, Сум га дробила,
Сладка вечера? Сум га дробила.
То варено сладко зеље, В опрасево то корито
Зеље шчирено, Сум га опрала
Зеље шчирено. Сум га опрала.
А бога ми моја помошч Ће ми мрве пречекате
Помошч та силна, Сладка вечера,
Помошч та силна! Сладка вечера.
Ја сум вама готовила Док да видим сте пожнели
Сладка вечера Њива голема
Сладка вечера. Њива голема."

327.

Жњелица и Чобан.

Жетву жела лијепа девојка! Свилеруном од петнајест ока.


Жетву жела у пољу Тиквешком Жетву жела Серберка девојка:
У Тиквешком у пољу Србешком, Златном руком а сребрним српом
Где но расте златали пшеница; На руци јој прстенак од сребра.
Више коња и више јунака. У прстенак, до два до три слова.
Гди се пате овце седморебре Мало слова а велико кажу.
И овнови од четири рога, Кажу слова; „Станојку девојку
А са вуном белом свилеруном. И Секулу момка нежењена."
180
Ситна слова и то ми казују: А гавала свирале велике;
„Станица је верена Секули." Јер ће змије поклати ми овце
Кад се дева млада уморила Ујадити јадом свакојаким!
У звикнула танко да попева, Са Шаре се побра одзивао
А у песми она говорила! Одзивљући побратиму вели:
"Ко би мене водице донео „Небрини се мио побратиме!
Из те Шаре високе планине И без тебе деву би слушао.''
Или из те горе Качаника, Он ми сиђе са Шаре планине.
Где се легу змије качаније Те у поље Тиквешко ми дојђе.
Од уједа којих лека нема, Младу жњецу водом напоио
Дала би му моје бело лице? Јошт је њојзи снопе повезао
Ко би мене снопе повезао, И велика лада наградио,
Дала би му моје бело грло? Наградио велику сеницу.
Ко би мене лада наградио, Тад говори млади чобанине:
Ја би с њега млада поспавала?" „Дај девојко шта си обећала!"
Она мисли нико је нечује, Ал девојка хитра и ђидија
Ал' то овчар и слуша и гледа. Чобанину оштро говорила:
Овчар слуша са Шаре планине „Шта да дадем шта си учинио?
Овчар слуша и са Качаника Ако си ми водице донео
Качаничан тог шарца дозива И ти си се ладне понапио.
Дозивљући њему говорио: Ако си ми снопе повезао,
Побратиме са Шара планине! За ким су ти овце пландовале
Ид послушај деву жетелицу, И твоје су овце опасале
А ја би ју одма послушао; Опасале велику стрњику.
Но немогу оставити стадо, Ако си ми наградио лада
Од проклетих змија Качанија. И ти си се под њим одморио
Не могу ти бацити гавала, Одморио и њим разладио."

Од г. Стан. свеш. Призренског.

328.

Бана Стојана моба.

Намолио Бан Стојне, Једне коло уватиле,


Намолио силовиту мобу; Друге класа почупале
Три ста и три жетвара Саплеле ми добар венац
Три ста и три жетварице. Добар венец Коледовац.
Тридесет њих воде несу, Крај њега се изљубиле,
А двадесет леба месу. Домаћину га вргнуле
Стојанова силна моба, На ту русу белу главу.
Сву пченицу пожњела му, Домаћин га попримао
Само оста једна дуга Дукат девам даривао
Једна дуга и широка И тридесет сребрница,
Рукајата те пченице, Да саберу класеница
А за венца Коледова Понајвишиј понајбољи
Купалова веља сина. За семена годишњега.
Ту се сберу девојчице:

329.

181
Моба и Жеђ или постанак Орида.

Силна моба пченицу ми жњела. Где су били двори девојачкиј,


Силну мобу жеђца ми морила То се стори големо језеро:
До по дана моба узвикује, У језеро риба свакојака,
Од по дана моба јадикује Понајвише жута и зелена.
Што неима студена водица. Виш језера брдо израстило
Пратише гу та млада девојка; Веље брдо Оридак камена,
Да ми иде за гора на вода А на њему град се саградио
Да донесе студена водица. Саградио тај Ориде клети
Ведра узе па оде на вода, И у њему Правда коња јаше
А на вода за гора голема Коња јаше с коњем говорио:
За Качаник гору змијурина. „Давор доро, давор добро моје!
Моба чека из гора водица Далеко ми сестрица побегла,
Моба чека, али дева нема. За Качаник голема планина
Када дева на водица дошла Можеш ли је ти догнати доро?
Кондиром се млада умијваше Обе ћу ти ноге позлатити.
Јабуком се зеленом играла. Подковати сребром и бисером,
Укршила ведре и кондира, А стражње ти ноге позлатити,
Изгубила зелена јабука; Да доведем моја мила сеја,
Те узпишта лијепа девојка. У Орида мога добра града
Она пишти доле ми се чуло. Да ми двори љубу и невесту
Дочуло гу овчар од оваца Љубу Стану а невесту Благу"
Стера овце доле у равнина, Доро Правди право говорио.
У равнина под јела зелена, „Догнао би мили господару!
Да пландују лада дебелога. Догнао би твоју милу сеју!
Диже ведро на јела зелена, Твоју сеју Златију девојку,
Па ми слезе девојку догледа, Ал се бојим Богдана овчара
Увати гу ко соко пилицу. Са његових девет миле браће
Љубио је за недељу дана, С Вукашина и са Богдашина
А у другу недељу венчао С Јуришаном и са Драгишаном,
И моби се доле поврнуо, Борашином и тим Ђурашином,
Али мобе ни од чуда нема. Драгичаном и Андрочаном
Где је било жито и пченица, И Вељисавом братом понајмлађим.
Туд порасла трава чемерница. Обе ће ми ноге саломити,
Где је била моба силовита А стражње ми огњем сагорети
Туј играју Виле Самовиле. Те ћу остат грдан у свијету"

Ово је песма митска и мобска. Од г. Анд. свешт. Ср.

XXVII. ОВЧАРСКЕ — ЧОБАНСЕЕ — ИЛИ ГАВАЛСКЕ ПЕСМЕ.

330.

Кумрија робиња и огледало јој.

Чува овце море, чува овце море, Покрај тога двора Миладина.
Танана робиња Чувајући те бијеле овце,
Еј недељо море дилберо! 1 Покрај двора бела Миладина,
Покрај бела двора војводина Изгубила сјајно огледало.
182
Изгубила с везеним јаглуком, Па ћу проћи мимо твоје дворе,
Украла га љуба вејводина, Нек ме види војвода Миладин.
Украла га млада Анђелија. Премами ћу твога господара
Поручује танана робиња, Ка да никад твој ни био није.''
Поручује војводиној љуби. Кад то зачу госпа Анђелија
Војводиној љуби Анђелији: На ма шаље светло огледало.
"Анђедија војводина љубо; Огледало танане робиње
Чу ли мене да ме боље чујеш? Што ми га је у јагљуку нашла
Пошљи мени сајно огледало Шиљу ћи га робињици каже:
Што но си га у јаглуку нашла, „Ој Кумрио жив те бог убио!
Ако ли ми ти послати нећеш; Ево теби светло огледало!
Вера моја неостала пуста, Што но сам га у јаглуку нашла
Натури ћу боју и белило: Покрај мога двора бијелога,
Кара боју на зулове моје. А под кулом господара мога.
То белило и то руменило И ево ти тисућа дуката
Натури ћу на бијело лице. Нечини ми бруку и резилук;
Обући ћу руво девојачко Ти непландуј са белим овцама,
Девојечко то господско руво; А под кулом мога господара."

Из Мачве.

1. Овако се свака врста препева као ова прва.

331.

Надпијевање овчара и овчарице.

Ој овчару вијешјела ти мајка! Кријени овце куд је гора пуста,


Кријени овце ка гори на воду. Нек пландује нека се одмара
Нека стока напије се воде А ја и ти моје срдце драго! 1
Нек пландује под зијеленим јелам." Да шједнемо да се одморимо!
Ој ђевојко млада овчарице! Ја да љубим твоја миједна уста
Ој ђевојко румијена ружице! Ти да љубиш тог овчара млада.

332.

Како шједињују стадо овчар и овчарица.

Овчар овце покрај горе јави, А нас двоје да се поиграмо


Овчарица покрај поља равна. Поиграмо игри тих овчарских."
Овчар свира у свиралу своју, Овчарица у пијесми му каже:
Свирајући овчарицу зове „Ој овчару вијешјела ти мајка!
А зовијећи вако јој говори; Кријени овце за гору на воду,
„Дођи душо горе у планину! Ја ћу доћи да овце напојим
Нек се наше шједине овчице. Пак ће нам се шјединити стадо."
Нек пландују у јелову ладу,

Из Старог Влаха.

333.

183
Чобанин Стојан и Јања.

Гором језди Стојан чобанине На ма соко Стојана послуша,


Гором језди, а гори говори! У том дође Јања материна
„Благо теби моја горо чарна! Како дође Божју помоћ дава,
Свакиј дан се листом подмлађујеш, А Стојан јој боље прихватио.
А ја јадан никад ни до века. Питао је чобанин Стојане:
Стадо чувам, а за драгом венем. »А чија си танана невесто!
Незнам јунак шта ми сада ради? Чија љуба чија мила сеја?"
Несмем стадо само оставити, Њему Јања тихо одговара;
Ишо б' драгу моју да поодим, »Ја сам сеја војводе Стануша
Да ја видим шта ми драга ради: Момчиловић Стануша војводе
Венел вако а за мном јунаком, А љубовца Горјанић Вукајла."
Као што ја за драганом мојом" Кад то зачу Стојан чобанине.
Бога моли чобанин Стојане: Одма скочи до Јање доскочи
Да с' разболе лепе Јање мајка, Узе видре из Јањиних руку
Да је пошље за гору на воду, У видре јој воду наточио
Да донесе те студене воде. Дајући јој вако говорио!
Бога моли Бога умолио: „То за љубав Горјанић Вукајла,
Разболе се лепе Јање мајка. А братимство Момчиловић Стануша;
Шаље Јању за гору на воду, Јер се с њима врло добро знадем."
Рони сузе Јања материна, Па дозива свога верног друга
Рони сузе низ бијело лице, Свога друга Благешу чобана:
Али својој мајки неказује "Ој Благеше ти мој верни друже!
Неказује своје јаде веље. Провед љубу Горјанић Вукајла,
У том је се млада досетила Милу сјеју Момчиловић Стануша
Досети се великој невољи. Проведи је преко горе чарне,
Обуче се што год лепше може, Преко горе и под саму гору,
Обуче се у руво невесте. До широког тог поља Косова
Она метну бурму и прстење, Без дивана и без миловања.
А на главу круну од бисера, Без смијања и без сваке шале;
У џепове зелену јабуку, Сваке шале и причања друже!
Узе видре па оде на воду. Без причања нашег чобанскога,
Она оде за гору на воду. И без оног тешког обзирања;
Кад је дошла за гору на воду, Јер ће нам се млада окренути
Ал' на води чобанин Стојане, Па ће нам се штогод препанути"
Стадо поји, а сокола лади. Благеша је друга послушао:
Кад је своје напојио стадо Проведе је преко горе чарне,
У свиралу стаду казивао! До на само то поље Косово
Да пландује у јеловом ладу Без дивана и без миловања,
У јеловом ладу дебеломе, Без смејања и без сваке шале
А соколу своме казивао, И без оног тешког обзирања
Да с' одмори на јеловим гранам. И причања чобанске работе,
Стадо ми га младог послушало", Кад је била у пољу Косову,
Те пландује у јеловом ладу , У Косову близу свога двора,
Ал' га соко нехте послушати; Тад извади зелену јабуку
Већ му кличе, и на Јању гледа. Угризну је и два и три пута,
Он познаде Јању материну, Да ко броји и стотину има.
Ал' га Стојан нехте разумети. Пољуби је три четири пута,
И опет му у свирали каже; Да ко броји и тисућ би било;
Да с' одмара на јеловом грању. Па говори другу Стојанову;
184
„На понеси чобану Стојану! Нити љуба Горјановић Вукајла;
И вако ћеш ми њега поздравити; Већ Јанојка једина у мајке
Ни сам сеја Момчиловвћ Станша; Што ме Стојан од бабе просио.
Нити љуба Горјанић Вукајла; Просио ме три четири пута.
Већ ја јесам јединица Јања, Стојан проси а баба ме даје.
Што ме Стојан од мајке просио. Баба даје а мајка недаје."
Што ме проси три четири пута. Кад то зачу чобанин Стојане
Стојан проси баба ме даваше, Удари се руком по колену,
А недаде моја стара мајка!" Како је се лако ударио
То изрече та Јанојка млада Прште њему зелена долама
То изрече, а у двор утече. И прште му чоја на чакширам
Кад се другар Стојанов вратио, Побрати ме та чоја бијела.
Кад се врати на гору на воду, Нова чоја од петнајест дана;
Он говори свом другу Стојану: „Ала мени до Бога једнога!
„Ој Стојане мој премили друже! Долети ми бела голубица,
Ево теби зелена јабука, И улети у кавеза мога.
Изгрижена а и изљублена, Соко дозна белу голубицу,
Баш од твоје прелијепе Јање. Ал' Стојане непознаде тужан,
Дајући ми ту јабуку друже! Непознаде и не затвори је;
Овако ми млада говорила! Већ је пусти себи на срамоту
„Ти поздрави твог друга Стојана; На срамоту себи и дружини,
Ни сам сеја Момчиловић Стануша,

Из Ваљевског окружја. Послао г. В.Јан.

334.

Стале овчаре.

Лел' бери цвеће Стале овчаре! И ми засмрди ка но јала!"


Стале овчаре во Шара планина! Остави лоша Стале овчаре!
И во та Рид планина. Остави лоша невеста твоја.
И да го бере Цвета девојка! Остави лоша узми мене!
„Кој ће да го носи ја да го берем?" „Как се остави Цвето девојко!
Да ја иман Цвето девојко! Как се остави што се зело?
Да ја имам лоша невеста, Тоа ми има Цвето девојко:
На вода оди Цвето девојко! Тоа ми има голема рода.
На вода оди на пота спива. Голема рода Цвета девојко!
Лебови меси Цвето девојко! Голема рода татка и мајка.
Лебови меси на тесто дрема. Татка и мајка Цвета девојко!
Дете си купа Цвето девојко! Татка и мајка и девет браћа.
Дете си купа неразвијено. Девет браћа Цвета девојко!
Роци те држи Цвето девојко! Девет браћа и девет сноји.
Роци те држи те ми се драпаје. Ћа ме најде Цвета девојко!
Очи те пули Цвето девојко! Ћа ме најде на Шар планина.
Очи те пули во та мешарка. Ћа ме изсече Цвета девојко!
Косу нечешља Цвето девојко! Ћа ме изсече парче по парче.
Косу не чешља лице немије. Парче по парче Цвета девојко!
Лице не мије Цвето девојко! Парче по парче коса по коса."
Лице не мије и не се купа. „Узми ме узми Стале овчаре!
И ми засмрди Цвето девојко! Узми ме ће побегнаме у туђа земља. "
185
И је зедоје Стале овчаре И је зедоје и ми побегна у туђа земља.

335.

Млад челебија од Никопоље.

Зацвилел' ми је млат челебија Лебац једоје сува корчица,


Млат челебија млади Стануше. Вођа ја пије топли баришче,
Млат челебија от Никопоље На лице беје бели црвеве.
От Никопоље крај црно море, А ја шчо имам млада невеста,
Крај црно море в та Србска земља. Млада невеста на Никопоље:
Да го дочула стара му мајка. Вес ден ми седи на висок диван
Да го дочула и го прошала: Лебац ми једе бела симита
„Да Шчо ми цвилиш мали сино ле? И ми је пије црвено вино.
Мали сино ле мали Стануше? На лице стоји жолта зелена,
Ал говореше млат Стануше Жолта зелена како каранфиљ,
Ал' говореше на своја мајка; А ти је девојки како трндафил.
„Как да нецвилим мила мајко ле! Зато цвилим мила мајко ле!
Што сам догледал до две девојки. Зато цвилим во Никополе,
До две девојке трећа невеста: Во негово широко поле
Вес ден седоје на јасно сонце Чувајућ овце у то поље.
И ми жнеле бела пшеница,

Од Вензанковићке.

336.

Краљевић Марко виле и чобан.

Гором језди Краљевићу Марко, Мало ишо дуго нетрајало


Гором језди а с гором беседи: Он ми нађе бунар воду ладну:
"Чарна горо пуна ти си лада Јуначкијем плећма ограђену,
Кано срце моје што је јада, Девојачком косом оплетену.
Залуд теби твоја ладовина, Он ми клече да водице пије,
Кад у теби ладне воде нема, Ал подвикну чобан од оваца
Већ ја морам коња да закољем. А са Шаре високе планине:
Да с' напијем крвце од коњица „Не пи воде Краљевићу Марко!
Те да своју жећцу ја утолим." Не пи воде непогани тело,
Кад то зачу иза горе Вила Ту су виле чедо окупале
Та подвикну из грла бијела; Некрштено и не знаменовано.
„Не кољ коња Краљевићу Марко? Некрштено од петнајест дана,
Не кољ коња на Старој планини. Нит се смије нит ручице даје;
Не кољ коња непогани тела; Већ ти пођи мало унапријед,
Већ ти пођи мало унапријед. Унапредак на тог Качаника,
Сјезди Марко са Старе планине Па ћеш наћи бунар воду ладну.
На Виточа високог најезди, Други бунар а друга водица:
Тамо има бунар вода ладна Са јуначким плећма ограђену,
Јуначкијем плећма ограђени С девојачком косом оплетену."
С девојачким косам оплетени," Пође Марко мало унапредак;
Пође Марко мало унапријед Па он нађе бунар воду ладну;
Сјезди Марко са Старе планине Са јуначким плећма ограђену
186
С девојачком косом оплетену. Подковати са тим белим златом.
Клекну Марко па се напи воде; Па се дичи мој предобри шаре!
Па беседи своме добром шари: Па се дичи по свом свету белом,
„Давор шаро, Давор добро моје! Као Марко са својим шарином"
Ако ли ми неуватиш Вилу, Текер Марко речи изустио,
Неуватиш Вилу Загоркињу Мину шара са Виточ планине
Оба ћу ти ока изкопати, Са Виточа и са Качаника,
А све четир ноге саломити; На велику планину Плашкаву,
Те се мучи по Старој планини Ка Србичком пољу широкоме,
И Виточу високој планини, Ка Србичком и Средачком побро!
Као Марко без шарина свога. Како звезда преко неба ведра.
Ако ли је ти уватиш шаро! Па увати Загоркињу Вилу.
Да знаш добре и поздраво шаро! Придржа је док јој Марко дође.
Оба ћу ти ока позлатити Како дође Краљевићу Марко
Позлатити жеженијем златом, Одма шчепа Загоркињу клету
Накитити дробнијем бисером Како ју је Марко ударио,
Подкитити драгијем каменом, Са црном је земљом саставио.
А све четир ноге подковати

Ову смо песму добили из Качаничке Црне Горе виш Скопља од Николе Јовановића зидара. Оваку
и баш исту казала нам је и Перса Петровића из Срема.

Ето једна и иста песма, која се једнако и пева у Срему и Старој Србији као и сјеверној
Мећедонији и Тракији и т. д. А то баш показује да је свуда по тим местима један и исти народ,
народ српски. Ова је песма митолошска; но овде смо је метнули што је певају овчари и овчарице
свуда. Шта она означава, то ће само први зналци Славенштине објаснити.

337.

Земља Албанија, в Стара Србија.

Од Николе Петровића из Крушева Битољска нахија Пољанца.

Стадо ми пасе на Шар планина, Шчира ми ходи девет гођина


На Шар планина и на Корака Девет гођина десета настала.
На Корака србска планина, На десета нашла тревка суродна.
Србска планина Цароставна. От неа станала шчира сујагња.
Дека Призрен град нов цариград Дете ми пасе на Шар планина.
От Белград Призрен постана. Зиме ми ходи в Селунско поље
От Белград на Војуша ми. В селунско поље Коламарија.
На Војуша мајка Радика. Каламарија овча нахија
Мајка Радика та србска река. Овча нахија под Његуша ми,
Стадо ми пасе три ста овчара. Под Његуша ми србска планина.
Три ста чобана три ста побратима Шчира ми ходи девет гођина
Под старешана свој Челник Пејо На десета ми нашла тревка суродна.
Челник Пејо овчар убави. Тревка суродна и се објагњи
Челник Пејо напред ми иде И го роди а Благовец,
Напред ми иде во гавал свири. Да шчо објагњи рудо ми јагне.
Овца рогушка стадо ми води Рудо ми јагне рудо калешо.
Стадо ми води бело свилене. Рудо калешо стребрно рого,
Овца рогушка шчира ми ходи. Стребрно рого златно ми зубо.
187
Златно ми зубо медено око. Шчо му поклониа то рудо јање.
Коа ми дојде време близ Ђурђев-ден Праша ји султан: „шчо је овца ни?
Близ Ђурђев ден трева да расти; Шчо је овца ни шчо но ми блеји?"
Трева да расти, стадо да пасе. Отпрашаје ти клети ни Турци
Челник Пејо ми книсал. Клети ни Турци Арбанаци:
Ми книсал из Каламарија, „Мош нешчо блее тебе на диван?
На Шара србска планина. Тоа ти блее овца рогуша.
Стадо ми води овца рогушка Овца рогуша мајка на рудо.
Овца рогуша ка што и вођа. Овца рогуша по јагње дошло
По неа хода јагње ми рудо. Тоа ти блее султан честити!"
Со златни зуби медено око, Коза јим султан двоји сејмени.
Медено око стребрни рози. Двоји сејмени Турци проклети!
Стадо ми дојде Демир-капија „Пушчајте јагње да го видиме.
Демир капија на Качаника. Да го видиме дека ће ходи."
Качаник стар Новак кула. Двоји сејмене Турци проклете,
Шчо ми дојдова велико стадо. Пушчаји јагње да го видаје.
Шчо ми излезоа клети не Турци Да го видаје дека ће ходи,
Клети не Турци Арбанаси. Јагње ни рудо во Анђел ходи
Сво ми стадо Турци гледаје Во Анђел ходи и Аранђел.
Турци гледаје рудо згледаје. Овца рогушка киниса с диван.
Ми го фатаје рудо но јагње Киниса с диван дур Шара веља.
Ми го Фатаје и ми го врзаје. Дур Шара веља во своје стадо.
Го носеше през Маћедона Во своје стадо от султан диван.
През Маћедона та србска земља Тргна ми друма, друма голема,
По ним блеае шчира шчирушка. Дур на Шар планина ми дојде.
Коа блеаје Богу се жали По неа јагње рудо Анђеле.
Богу се жали и Богоровице. Како отиде у стадо влезе
Ми послаје свои Анђели Она излезе напред у котар.
Свои анђели в Аранђели. Опази је челник Пејо
И го гледае жалост велика Челник Пео овчар поголем.
Жалост велика на та шчирушка. Како је виде одма је баци
Клети ни Турци Арбанаци И по неа то рудо но јагње.
Го носоа паши во Солун Рудо но јагње божје Анђеле,
Паши во Солун султан велики. А султан в Солун ми полуде,
По њим ипак овца блеаше. Трева ни пасе како скотина.
Шчо ми излезе пред чесни султан,

338.

От баба Велике Ристића из Малог Срског нахије битољске, Брсјачка Стар. Србија земља Албанија.

Челник Пејо овци пасое, И ми свира во гавал велик.


Овци пасое на Шара веља. И ми пеи Челник Пео.
На Шара веља србска планина. И ми пеи во грло своје.
Са своји сто ни овчари. Једнак му се застанало.
Сто ни овчари побратими. Једнак му се заслушало.
Сите овчари ни вечерае, И ми зачул Челник Пејо
Ни вечерае Пејо невечера: Челник Пео млади овчар;
Уста му се разсвирала Коњска трапат, турски шепот.
Грло му се разпевало. Калеш овен поблекнаие
И ми свира Челник Пејо Вељи псини полауе.
188
Стана Пејо да ми вида И се сакри за планина.
Шчо шепаће и трапоче. Зема гавал посвираје
Тако става ми го фана Бело стадо неходае.
Ми го фана Турци клети. Клети Турци говориа;
Му врзале бели раци „Нај ти тебе Челник Пејо
Бели раци наопаци. Нај ти свири в гавал дуга.
Сто овчари побегнае Нека бело стадо ходи."
Побегнае дар Качаник. Челник Пејо отговара:
Потероје клети Турци „Како можем да го свирам
Потероје бело стадо Коа раци савезани?
И пред стадо врзан Пејо. Одврзи те бели раци
Сусретое је Севделина Тоа можем да посвирам."
Севделина Пејо љубе. Луди Турци и манити.
И говори Челник Пејо; Одврзаше бели раци
"Варај Севде Севдолино! Бели раци Челник Пеја.
Варај в руса детелина. Земи Пеја дуги гавал,
Остав бела та погача И по свири и по свира.
На голема она плоча. Не свираје стаду својем
Модро грне во ливађа, Да ни ходи пред Турци ти,
А ти варај за планина Токо свири да ми бегна,
Земи гавал и ми свирај Сека за се во планина.
Бело стадо нек неходи." Коа стадо побегнало
Вара Севда Севделина Челник Пеја утекнао
Вара в руса детелина. Во планина Плашкавица
И остави та погача Те ми уби триес Турци,
На та плоча поголема Са хајдуци харамији.
Модро грне во ливађа.

339.

Цветко овчар и Цвета.

Набери цвеће цветко овчаре! И го земај себи за жена.


На та велика планина наша Набра ми цвеће Цветко овчаре.
Не велика планина Плашка " На та Радичка велика планина
Што ће мени цвеће планинско И го даје Цвети невести
Коа немам да го коме давам?" Невеста млада овчарка
Подај го Цвети овчарке! И го узе себи за жена,
Подај го Цветко невести. Са немеричка србска планина.
Цвети невести младој овчарки.

340.

Подсмевање чобана међу се.

Свињару: Дај ти мени те мећи


Свињар иде на воду И по..... и чојећи!
Нарамљује на ногу. Свињар брату говори
За њим крмак гуриче Са ћулом га пријемјера.
Са свињаром говори: „Мој ти крмче мој брате!
Мој ти брате каљави! Ево тиби те мијећа
189
И чојеће по ...... " А зар незнаш погани!
Крмак газди говори; Мајка т' моја зарани,
А зар тако свињару Са крмећим сисама
Ти мој брале најмилији? И крмећим млијеком?

341.

Опет свињарска.

Бугарине рине, Два замаха


Ти тај црни п.......! Два шамара,
Причувај ми свиње, Док се врнем
Док се вратим Да ти п.......
Да ти платим:

342.

Говедару.

Говедару добрања: По три главе варити.


Луда ћусло ђулоња 1 Овчарима једну ћу!
Добро чувај говеда, Козарима другу ћу
Добро ћу ти платити. Свињарима трећу ћу
Добро ћу ти платити! Говедару ћуслоњи,
Три балеге мекане. Оном лудом блесоњи,
Добро ћу те хранити: Суве проје без соли.

Од Старог Влаха.

Ко чува свиње држи се да мора бити мурдар и нечист, а и мало недонијешен. Обично
старији ђечаци чувају свиње. Ко волове овај мора бити матори клипоња ни за какви рад
неспособан, блијесан и више него ли лудкаст. У старо вријеме причају: да су само Бугари чували
свиње у Срба, те тако и пијевају. Овде козе чувају обично ђеца бистра, ваљана покријета, којој
још недају тијешке радове, зато да добију мало више снаге. Зато и за њих има једна пијесма, али
им више у похвалу; но погрду служи. Обијећао нам је се један пријатељ да нам је пошље.

343.

Павле и Павлија.

Која гора нема разговера? Тога чуда Романиј клета,


Романија нема разговора. Нит је чуда нити је видила,
У њој ми се сва стада сљегоше Никад она без ајдука није.
Пред једним је чобанину Павле, Ја ајдука ји ли мрка вука.
А пред другим чобаница Павлија. Састаде се Павле и Павлија
Павле иде те ми разговара Састаше се на сред Романије.
Романију и без разговора. Уплаши се чобанине Павле
Павле иде по врх горе чарне, Уплаши се шисли да је ајдук;
А Павлија по дну Романије. Ја л хајдуче ја ли мрки вуче?
Оба гору разговалали су. Павлија му тихо говорила;
190
„Не бој ми се чобанине Павле! И у теби чедо оставити,
Не бој ми се горо Романио! Мушко чедо од петнајест дана
Ја ћу у те за то долазити, Нека Павла оно разговара."

344.

Која гора разговора нема.

Која гора нема разговора? Новак ти се покалуђерио,


Романија нема разговора. Дете Грујо књигу изучио."
Пође Павле да је разговара Павле мисли нико га нечује,
Пође овчар да напасе стадо. Ал га чује и Новак и Грујо;
Горици је млађан говоријо: Па узеше Павла у хајдуке,
"Небој ме се горо Романио! А Павлово стадо на прехранке,
Ни сам хајдук да ме се препаднеш, Да се хране докле траје побро!
Веће овчар да ме лепо примиш. Докле траје јагње за заклање
Небој ми се горо Романио! Тован ован за горског хајдука,
Што бијаше у теби хајдука, А овчица да премаже зубе.
Све пропаде трагу без обзирце.

Ову и ове две горње певају, и кад копају, кукурузе и кад путују, па се зову и »Копаоничке"
а и "Путничке."

345.

Ову певају истина и чобани, али се највише пева кад се путује, а нарочито мушкиње је
пева, кад се копају кукурузи.

Чарна горо жао ми је на те! А опрала у то глуво доба.


Више на те, нег на моју мајку, На долами три џепа бијаху:
Нег на моју остарелу мајку У једноме рука од јунака,
Остарелу и грабљиву мајку, У другом је бурма позлаћена,
Која ме је преко тебе дала А у трећем коса девојачка.
Да за кога ни по јадт мога; Ја познадо моја горо чарна!
Већ за црног горскога хајдука, Ја познадо чудновато благог
За хајдука за горскога вука. Десна рука мога брата Павла,
А да зашто ни по јада мога? Брата Павла рука из рамена.
Да ме дала мајка за љубљење, Снахе Руже бурме и прстење,
За љубљење и за миловање Миле сеје руси прамен косе,
Тада би јој јаде прежалила; А што ми је зелена долама,
Већ ме даде остарила мајка, Та зелена са гором једнака.
Да му перем хрваве хаљине. На долами до тријест пуцета
Не перем јих ко остале друге; Свако пуце литру злата вата,
Кад се пере то рубље прљаво; А што ми је пуце под грьоце,
Већ га перем ноћу у по ноћи; Ово вата и три литре злата,
По по ноћи у то глуво доба, Долама је мога брата Пере
Кад ни пето непева ми горо! Најмлађега брата чобанина.
Већ кад лете виле и вештице; Што ми бело зајављује стадо
Кад оживе бауци проклети По хајдучкој гори Романији!
И ванпири та страшна страшила. Погино ми млади чобанине.
Синоћ са му доламу опрала, Погино ми тужан код оваца.
191
Погинуло моје младо сунце, Чувајући овце у планини.

Све су ове песме из Ваљев. нахије, послао јих г. В. Јан.

Свршетак I. Свеске.

УПИСНИЦИ.

Као обично што смо у свему худе среће, бејасмо и у овом послу; те наше дело броји
поздраво најмање уписника од свију до сада изишавших српских дела. Узрока томе има и
одвише; но ми јих с презрењем мимоилазимо ћутећки. Хвала највећа овој млогопоштованој
господи што се имаше доброту уписати и то:

БЕОГРАД.

Код г. Никшића чин. у мин. спољ. послова.

ГГГ. Намесници кнежевог достојанства, Миливоје П. Блазнавац, — Јово Ристић и Јован


Гавриловић, по 1 ком.

Код г. Василија Кнежевића у мин. фин.

ГГ. Владимир Јакшић и Чедомиљ Мијатовић начелници, Милан Јевтић, Тома Вукотић, Стева —
глав. архивар контроле, — и Јово Лукић чин. мин. Фин., Александар Ђорђевић правник и
Герасим Поповић богослов по 1 ком.

Код. г. Александра Ј. Филиповића IV. раз. гим.

ГГ. Архиман. Сава, Протосинђ. Данило, Јова Филиповић, Милан Алковић, Ристо штуд. на
увивер. линиском, Аца Гасоице. Јелисавета и Катарина. сви Христодуловића, по 1 ком.

Код. г. Марка Бирчанина сврш. богослова Суводањца.

ГГ. Петар Ж. Остоић Мачванин, Лазар О. Јанковић Подринац, и Милан Поповић сврш., Јеврем
Илић Браничевац, Василије Павловић Тимочанин, ђакон Филарет, Коста Златојевић, Илија
Благојевић и Милан Пантелић III. год. Миливоје Обретковић, Ћира Илић Пироћанац, Василије
Милић II. год. и Трифун Поповић I, год. богослови.

Код издаваоца,

Г. Митрополит српски 2. комада; ГГ. Велики родољуб југо-славенског јединства и отаџбине


Југославије Стојан Ј, Вензенковић на поклон школама у Маћедовији и Албанији 100 ком. Прота
Игњат Васић родољуб за душу свог јединца пок. Влајка добрим ђацпма у Стар. Србији 50 ком.
Томанија Јовановић сестра пок. Стојана Јовановића — Цукића — који је за династију
Обреновића 1844 гол. на планини Радији у Ваљ. нахији предводећи катане, погинуо, за спасење
душе пок. Стојана добрим ђацима у Стар. Србији на поклон 30 К. Архимандрит Нићифор Дучић
родољуб из Ерцеговине на поклон ђацима у Ерц. 5 к. Драгољуб С. Поповић тр. за себе 30. к. Јаков
Лазарев Левензоновић за се и своју браћу 20 ком, Триша Ђорђевић свећар за се 20 ком. Љубомир
М. Каљевић уредник „Србије" добрим ђацима у Стар. Србији на поклон 7 ком. Панта Срећковић
192
проф. велике школе 1 комад М. Ранко и Милева, Алимпић нач. у Неготину 2 комада Срета Л. и
Драга, Поповић велика судија, 2 к. Ламбра Ђорђевић трговац 2. к. Јосиф Мијовић правозас I к.
Пера Марковић правоз. 2 ком. Маца П. Цукић 2. ком. Милан А. и Цаја П. Петронијевић мин.
спољ. пос. на разпол. за се и за своју ћер Љубицу 2 ком. Коста и Ангелина Цукић мин. Фин. на
распол. за се и децу своју 2 ком. Рајко Лешјанин мин. прав, на разположају за се и своју децу
Драгу и Мицу 2 ком. Александар и Анка Ненадовић сав. у пен. за се и децу своју Ђуру прав.
Николу гимназ. и Анђу 2 ко. Јаков Ј. и Ксења Павловић профес. у Крагујевцу, за се и сина Борју 2
ком. Стојан Живковић правоз. 1 ком. Риста Симић Русијанац кројач 2 ком. Никола С. Шоповић
трг. 1 к. Јово Бајић трг. 2 ком, Миливоје Ђукнић абаџ. 2 ком. Драгутин Ж. Петровић правоз. 1
ком. Јово Милинковић правоз. 1 ком. Александар Р. Ивковић званичн, контроле 1 к. Аранђел
Миленковић члан опш. суда за сина Ђоку уч. осн. школе 1 к. Јамандија кројач 2 к. Лаза П. п
Катарина Цукић кап. за се и децу своју 2 к. и Митрополит српски Михајило 2 ком. и Јова Ћирић 1
ком.

ГОЛУБИНЦИ У СРЕМУ.

Код г. Стевана Николајевића свештеника.

ГГ. Василије Николајевић свеш. Ђорђе Панајотовић закупник и Пера Бугарски учитељ по 1 К.

КРУПАЊ У КНЕЖ. ОКР. ПОДР.

ГГ. Сима С. Милојевић учител из Крупња, Станко Поповић учитељ из Бијеле Цркве до 1. к. и
Акса Поповић свеш, и родољуб из Бијеле Цркве за се 31 ком.

ЛОЗНИЦА У КНЕЖ.

ГГ. Ивко Поповић намесник подр. родољуб за се 30 ком. а код њега уписани, ГГ. свештеници:
Стеван Поповић Руњански, Јово Павловић Грнчарски, Радован Поповић Добрићски, Димитрије
Трифуновић Ковиљачки, Јова Павловић Јошевачки, Стеван Григорић Јаребички, Сава Поповић
Ступнички, Арсеније Нешковић Дољно-Тријешњички, Срећко Поповић учит. лознички и Јово
Поповић учит. ковиљачки сви по 1 К.

ПОЖАРЕВАЦ У КНЕЖ.

Код г. Александра Ђурића профес. пол. Гимназ.

ГГ. Тома Протић свеш: Јова Протић ђакон и учитељ за сина Саву, Јован Тешић учит., Живота
Марковић Михајило Ивковић, Станојло Богићевић, Илија Николић, Лазар Поповић и Петар М.
Николић гимназ. III. раз. Никола Протић и Владимир Радојевић II. раз. гим. и Јова Кречаревић I.
рал. гим.

МОСТАР У ЕРЦЕГОВИНИ.

Код г. Јове Перовића управ. полу-гимназ. мостар.

ГГ. Његово високоблагородије Николај Александровић Иларионов царско руски конзул у


Ерцеговини 6 ком. Његово висовопреосвештенство митрополит Ерцеговачки и Захулмски,
Прокопије каваљер ордена Меџедије 4. степена 3 ком. Архимандрит Јоаникије Помучина кавалер
разних ордена и срп. списатељ 2 к. Јова Ристић тр. за синове Душана и Владимира 2 к. Еромонах
193
и Ефимер монаст. Дужа Леонтије Радуловић 1 к. Ђурађ Бијелобрк тр. 1 к, учитељи: Василије
Ивезић, Алекса Чокорило и Јово Перовић по 1 к. ученици: Михајило, Грујица, Ристо, Вукановић,
Петар Бартић, Јово Пичета, Лазар Милутиновић, Лука Грђа и Јован Савић по 1 к.

МОНАСТИР ЖИТОМИСЛИЋ У ЕРЦЕГОВИНИ.

Преподобни архимандр. Г. Серафим Перовић обдарени напрсним крстом 3 к, Јеромонах Г.


Симеон Лелек 1 к. и Г. Ђорђе Петковић1 учитељ по 1 к.

Ово дана ући ће у штампу II. наша свеска, која ће оволика бити.
Са њом ће бити напечатана и етнографска карта српских и
југославенских земаља са грбовима, Цена јој је уписна 4 цв. комад.
Уписивање траје до св. Троица ове год.
Новци се полажу напред, а цена јој је дућанска скупља.

194

You might also like