APA^I: PRI^E O KOJOTU

Izvor
Apaches: A History and Culture Portrait
by James L. Haley

1
Jednog dana Kojot je krenuo na put.
Uskoro je nai{ao na dva kojota koji su sedeli oko jednog kamena. Bio je to jedan veliki,
okrugao kamen, ve}i od svih njih zajedno. Kojoti su mirno sedeli i razgovarali o njemu.
"Ka`ite mi ne{to o tom kamenu," re~e im Kojot.
"Bolje ga ostavi na miru," odgovori{e mu oni. "Znamo mi tebe. Ti si jedan prili~no nezgodan
momak, a bilo bi dobro kada bi pokazao malo po{tovanja prema ovom kamenu. To je jedan
`ivi kamen. Mo`e da se kotrlja veoma brzo i zato bolje budi oprezan."
Kojot re~e: "Kakva glupost! Nemate vi pojma! Ni jedan kamen ne mo`e tako ne{to!"
"Dobro onda," odgovori{e mu oni "~ini {ta ho}e{."
Kojot se pope na kamen i posra se svuda po njemu. Onda je sko~io dole i uzviknuo: "Vidite?
A rekli ste da ovaj kamen mo`e da mrda!" I po~e da im se smeje.
Kojot krenu dalje, ali kamen se izvali iz svog mesta i po~e da se kotrlja za njim. Malo
iznena|en time, Kojot re~e: "Pa dobro, barem sam br`i od tebe." I onda potr~a, a kamen u
stopu za njim. Kojot re~e kamenu: "Sada }e{ da vidi{ kako sam brz!" I potr~a {to je br`e
mogao. Ali, Kamen mu je stalno bio za petama. Kotrljao se za njim poput lavine!
Uskoro Kojota obuze strah i on usko~i u jednu maju{nu rupu. Kamen se nasadi pravo na tu
rupu i potpuno je za~epi.
Kojot je poku{avao da ga odgurne, ali ovaj se nije pomerao. Kona~no Kojot re~e: "@ao mi je
zbog onoga {to sam u~inio. Pusti me napolje, pa }u te lepo o~istiti." Kamen se pomeri malo
u stranu, Kojot iza|e iz rupe i po~e da ~isti sopstveni izmet.
Kada je zavr{io, Kamen se otkotrljao na svoje staro mesto, a Kojot je zbrisao negde na
drugu stranu.

2
Onda je jednog dana Kojot ponovo krenuo na put.
Uskoro je nai{ao na jednu debelu bubu koja je nepomi~no stajala na zemlji. Kojot re~e: "Ja
sam onaj koji jede samo debele. Hajde, zavr{i {to pre to {to radi{, pa da te lepo pojedem."
Buba mu odgovori: "Bolje umukni i idi odavde. Ovi dole, {to `ive pod zemljom, pri~aju ne{to
i zato nemoj da me ometa{."
"Ka`i mi {ta pri~aju," re~e Kojot "ionako }u te pojesti."
"Ka`u da je nedavno neki nevaljalac u~inio ne{to lo{e Kamenu Koji Hoda. Treba ga ubiti,
ka`u. I sada evo dolaze da ga ubiju," re~e mu Buba.
 2

"Sa~ekaj malo," re~e Kojot "odmah se vra}am. Zaboravio sam ne{to jako va`no." Ali, uop{te
nije tako mislio. Posle toga Kojot je napustio taj deo zemlje i vi{e se nikad nije vratio tamo.

3
Kojot je ponovo krenuo na put.
Uskoro je do{ao do reke. Na jednom drvetu u blizini sedeo je ]uran. Kojot je pri{ao bli`e i
ugledao ]uranov odraz u vodi. On re~e: "Ja sam onaj koji jede samo debele. Popni se ovamo
i pusti me da te pojedem."
Ali ]uranov odraz se nije pomerao. Kojot re~e: "Pa dobro, sam }u /te dohvatiti/ pribaviti
sebi ne{to za jelo," i sko~i u vodu. Kada je izronio, video je da ni{ta nije uhvatio, ali malo
kasnije opet je ugledao ]uranov odraz u vodi. Onda se jo{ jednom bacio na njega, ali opet
ni{ta nije uhvatio. "Pa gde se sad izgubio taj ]uran?" pitao se. To se ponovilo nekoliko puta.
Kada se kona~no umorio, Kojot se izvalio na le|a ta~no ispod drveta. Kada je pogledao gore
ugledao je ]urana kako sedi na jednoj grani.
"Jadni Kojot," re~e ]uran. Onda se nagnuo malo u stranu i posrao pravo na njega.
Kojot se razbesneo. "Eto kako to ide!" re~e "Idem odmah da ga ukebam!" Uzeo je sekiru i
po~eo da se~e drvo. Ali, kada je ovo po~elo da pada, ]uran se samo premestio na drugo
drvo. A kada je Kojot i njega posekao, ]uran je oti{ao na slede}e i tako nekoliko puta. Na
kraju je Kojot potpuno pomahnitao od besa i oti{ao.
Malo kasnije Kojot je ugledao ]urana kako ide kroz {umu. "Sada }u mu kona~no stati na
rep," re~e Kojot i sakri se u `bunje. Kada je ]uran nai{ao, Kojot sko~i na njega i ~vrsto ga
zgrabi. Onda mu Kojot re~e: "Eto tako, to smo zavr{ili, a sada me pa`ljivo slu{aj. Imam jo{
neka posla, pa ti zato po|i u moj logor i ka`i mojoj `eni da te zakolje i spremi za ve~eru. Ja
}u do}i kada padne mrak."
"U redu," re~e ]uran "uhvatio si me i ja sada moram da te slu{am."
I tako je ]uran oti{ao do Kojotove `ene i rekao joj: "Slu{aj, tvoj mu` danas nije ni{ta ulovio.
Rekao mi je da ti ka`em da sakupi{ sve `ile i tetive sa lukova koje ima{ u ku}i i da ih skuva{
za ve~eru. A dok se ve~era bude kr~kala, ti i ja treba da se tucamo. On }e do}i kada padne
mrak."
"U redu," re~e Kojotova `ena.
Sa prvim mrakom Kojot se vratio ku}i. "Ah, ovaj ]uran ba{ lepo miri{e," re~e dok je `ena
iznosila pred njega kuvane `ile i tetive sa lukova.
"[ta je sad ovo?" povika Kojot. Onda se razbesneo i po~eo da urla: "Zar ti onaj ]uran nije
preneo moju poruku?"
"Jeste," re~e `ena i ispri~a mu sve {to joj je ]uran rekao.
"Kojot je budala!" Ponekad, kada bi se razbesneo, nazivao bi sebe pogrdnim imenima. "I{ao
si svuda po ovoj zemlji i opet ostao najobi~nija budala! Daj da vidim {ta je uradio! Ra{iri
noge!"
I `ena ra{iri noge.
Kojot zinu od zaprepa{}enja i stavi ruku na usta. "No`evi i {ila!" uzviknu, kao {to je imao
obi~aj da ka`e. "Pa ovaj je napravio ve}i r{um nego ja za sve ove godine braka!"
Mislim da se ona na te re~i kri{om nasme{ila i onda povukla u svoju sobu. I tako je Kojot jo{
jednom ostao gladan.
 3

4
Onda je Kojot ponovo krenuo na put.
Uskoro je nai{ao na jedno visoko, trulo stablo. Tu na samom deblu, na domak ruke, ugledao
je jednog velikog, debelog gu{tera. "Ja sam onaj koji jede samo debele," re~e Kojot. "Do|i
ovamo i pusti me da te pojedem."
"Stari moj," re~e Gu{ter "bolje me ostavi na miru. Zar ne vidi{ da upravo spa{avam svet?"
"Ne pri~aj gluposti," re~e Kojot. "[ta ho}e{ time da ka`e{?"
"Vidi{ da pridr`avam ovo veliko, trulo stablo, na ~ijem vrhu po~ivaju nebesa. Ako ga pustim,
nebesa }e se sru{iti dole i svemu }e do}i kraj," re~e Gu{ter.
Kojot se prepade. "Daj da ti pomognem," re~e i potr~a da pridr`i stablo.
"Dobro!" re~e Gu{ter. "Ti sa~ekaj ovde, a ja idem da sakupim svoju decu da nam pomognu."
I Gu{ter se spusti dole i pobe`e {to je br`e mogao. Znate i sami kako su gu{teri brzi.
Kojot je dugo stajao tamo i iz sve snage podupirao drvo. Na kraju se toliko umorio da vi{e
nije mogao da izdr`i. Pogledao je okolo i ugledao jednu malu rupu. Onda je pustio drvo i
brzo usko~io u rupu. Dugo je le`ao tamo, {}u}uren, premiru}i od straha.
Posle nekog vremena, Kojot je shvatio da se nebesa uop{te ne}e sru{iti. A kada je shvatio da
ga je Gu{ter nasamario, samo je progun|ao ne{to veoma ru`no i produ`io dalje.

5
Kojot je ponovo krenuo na put.
Uskoro nai|e na jednog malog, ali debelog mi{a. "Ja sam onaj koji jede samo debele." re~e
Kojot. "Odmah da si do{ao ovamo da te pojedem!"
Mi{ je ve} bio uhva}en i nije imao kud. U to vreme, bilo je dovoljno da izgovorite ono {to
`elite i to bi se odmah dogodilo. I danas je tako, bar donekle, pa se zato ne kunemo suvi{e
~esto. Uglavnom, Mi{ onda re~e: "Nemoj me jesti, stari dru`e. Ako me pojede{ stra{no }e ti
zavijati u stomaku i mnogo }e{ prdeti."
"Ba{ me briga," re~e Kojot "ionako ~esto prdim. A sad, do|i ovamo! Po`uri!" Taman kada je
hteo da ga pojede Mi{ jo{ jednom re~e: "Stari moj, bolje se obuzdaj. Ka`em ti, svako ko me
pojede oboli od te{kog prde`a. To }e te stra{no mu~iti, a jo{ }e{ se i osramotiti pred ostalima
iz svoje vrste."
"Ba{ me briga," odgovori Kojot. "Ionako se ne petljam mnogo sa ostalima." I Kojot smaza
Mi{a.
Onda je krenuo dalje i uskoro do{ao do velikog logora nekih drugih kojota. Te no}i bio je
prire|en veliki ples i kojoti mu reko{e: "Izgleda{ kao pravi kojot. Zaigraj sa nama."
Bila je tu i jedna veoma lepa devojka Kojot, sa kojom je odmah po`eleo da igra. Zaista je
po`eleo da joj se svidi! Pri{ao joj je i ba{ kada je hteo da joj ka`e ne{to, oteo mu se jedan
prde`. Poku{ao je da ga zadr`i, ali uzalud. Lice mu se iskrivi u neku glupu grimasu, dok je
nastavljao da prdi, tako sna`no da je sve odskakivao. Poku{ao je da na|e neki izgovor, ali
svaki put kada bi zaustio da ka`e ne{to, oteo bi mu se prde`. Svi su po~eli da mu se smeju i
Kojot se stra{no postideo. ( Eto za{to se danas ljudi stide da prde kada su u dru{tvu. )
Kojot pobe`e u {umu i uhvati se obema rukama za jedno stablo, ali ni to mu nije pomoglo: i
dalje je prdeo i poskakivao gore-dole. Stvarno mu je bilo lo{e.
Poku{ao je da se isprazni, ali nije mogao. Onda je stavio prst u dupe, ali ni to mu nije
pomoglo. Nije mogao ni da povra}a. A onda je taj isti prst gurnuo duboko u grlo. Po{to je na
 4

prstu bilo malo izmeta, to ga je najzad nagnalo na povra}anje. Mi{ ispade napolje i odmah
pobe`e.
Oni kojoti su mu se i dalje smejali. Jedan mu re~e: "Ala si se ti najeo vetra!"
"Tata ti se najeo vetra!", re~e Kojot i onako ljutit okrenu im le|a. I dalje je pomalo
prduckao, ali, sve u svemu, i{lo je na bolje. Nikada se vi{e nije vratio tamo.

6
Kojot je ponovo krenuo na put. "Ba{ bih pojeo jednog zeca," re~e.
Jedan zec ugledao ga je dok se pribli`avao i ~uo ga {ta govori. Poku{ao je da se sakrije
negde, ali nije imao gde. Pretpostavljam da se to de{avalo na nekom golom poljan~etu. Ali,
tu negde le`ao je le{ jednog starog zeca. Ovaj zec ga na brzinu odra i napuni njegovu ko`u
kamenjem. Onda ga je odvukao na stazu kojom je i{ao Kojot i ostavio ga tamo.
Kojot ugleda Kamenog Zeca i re~e: "Ja sam onaj koji jede samo debele. I ima da te sma`em,
ovog trena!"
I odmah sko~i na zeca i poku{a da odgrize jedan veliki zalogaj. "Moji zubi!" kriknu Kojot,
"ah, moji zubi!" Mora da ga je stra{no bolelo. Tek onda video je {ta je zagrizao. Zatim
opsova i krenu dalje.
Malo kasnije ugledao je onog zeca. Video je da zec nema gde da pobegne i da samo stoji
tamo, potpuno nepomi~an. Kojot mu se pribli`i, sede ispred njega i dobro ga osmotri. Zec se
uop{te nije pomerao. Bio je potpuno uko~en. I Kojot produ`i dalje.
Posle par koraka, Kojot se osvrnu, ali zec je i dalje nepomi~no stajao. Onda se to ponovilo
jo{ dva puta. A kada se Kojot i ~etvrti put okrenuo video je zeca kako be`i.
Kojot po~e da vi~e na samog sebe: "Kojote, ti glupi Kojotov sine! Nikada se ne}e{ opametiti!
Na kraju }e{ umreti od gladi, zato {to si toliko glup!"

7
Najzad, Kojot sede da malo razmisli o svemu. "Stari moj, svo ovo vreme bio si mnogo glup.
Mora}e{ to da promeni{!" govorio je samom sebi. Bilo je krajnje vreme da se opameti i
kona~no obezbedi sebi ne{to za jelo.
Tumaraju}i okolo na{ao je jednu bluzu. Bila je to jedna plava bluza, kakvu nose vojnici.
Obukao ju je i onda se uputio ka logoru Prerijskih Ku~i}a. Kada je stigao tamo, pozvao ih je
da se okupe oko njega i rekao im: "Slu{ajte me ljudi. ^itav ovaj dan borio sam protiv vojnika.
Sve sam ih pobio i skinuo ovu bluzu sa jednog od njih. Svi va{i neprijatelji sada su mrtvi i
zato `elim da u to ime priredite veliki pobedni~ki ples!"
"Naravno!" uskliknu{e Prerijski Ku~i}i i po~e{e sa slavljem.
"Tako je," re~e Kojot. "Samo se vi veselite. Ja sada idem da se odmorim, po{to sam se mnogo
umorio, a onda }u vam se pridru`iti." I tako su Prerijski Ku~i}i nastavili da igraju, dok je
Kojot za to vreme kri{om zapu{io sve njihove rupe. Onda je prona{ao jedno dudovo drvo i
napravio od njega mo~ugu.
Posle toga oti{ao je do velike vatre i po~eo da igra. Rekao je: "A sada }u da vam poka`em
kako sam pobio one vojnike!" Zgrabio je mo~ugu i po~eo da njome udara po zemlji. A
odmah zatim po~eo je da udara po Prerijskim Ku~i}ima. Ovi po~e{e da be`e u svoje rupe, ali
sve behu zapu{ene. I tako je Kojot pobio sve Prerijske Ku~i}e.
Kada je zavr{io pogledao je oko sebe i rekao: "Pa, stari moj, izgleda da si to dobro uradio."
Onda je pokupio sve Prerijske Ku~i}e i stavio ih na vatru, podeliv{i ih na dve gomile: one
 5

debele stavio je na jednu, a one mr{avije na drugu stranu. "A sada, dok se ovi budu pekli,
mogao bih da malo odremam," re~e Kojot.
Dok je spavao, u logor se u{unjao Planinski Lav. "Ova matora budala stvarno nije niza{ta,"
re~e Planinski Lav i pokupi sve Prerijske Ku~i}e. Ostavio je samo par najmr{avijih. Dok je
prolazio pored Kojota, malo se zagledao u njega i rekao: "Mislim da bih mogao da ga malo
dovedem u red!" Onda mu je iz sve snage prignej~io glavu sa strane i isteglio nju{ku. Tek
onda je oti{ao.
Malo kasnije Kojot se probudio i rekao: "Ovi Prerijski Ku~i}i ba{ lepo miri{u." A onda se
zgranu: "^ekaj, {ta je sad ovo? [ta mi se to desilo sa licem?"
Opipavao je svoje lice i mislio: "To mora da je uradio onaj Planinski Lav! Eto {ta sve mo`e
da ti se desi! Kada se najedem, mora}u da ga malo dovedem u red!" Onda je oti{ao do vatre
i video da su Prerijski Ku~i}i nestali. "No`evi i {ila!" uzviknu besno Kojot. Prona{ao je samo
onih par jadni~aka koje je Planinski Lav ostavio i pojeo ih. Onda je krenuo u potragu za
Planinskim Lavom.
Uskoro ga je prona{ao. Planinski Lav je spavao, a svuda oko njega bile su razbacane kosti
Prerijskih Ku~i}a. "Sad }e{ dobiti svoje!" re~e Kojot. Onda mu je iz sve snage spljo{tio
nju{ku i isteglio brkove.
Kada se Planinski Lav probudio na{ao se u ~udu: "[ta je to sa mojim licem? Pre uop{te nije
bilo ovakvo!"
Eto kako su Kojot i Planinski Lav dobili svoj sada{nji izgled. Tako barem pri~aju. Pre toga
su verovatno izgledali kao ljudi, ali to ve} ne mogu sa sigurno{}u da tvrdim.

***