DANIL HARMS Slučajevi i još ponešto

1

PORODICA RUNDADAROV I DRUGE PRIČE

(JEDNA MUVA…) (I) Jedna muva udari u čelo gospodina dok je trčao, prođe mu kroz glavu i izađe kroz potiljak. Gospodin, koji se zvao Dernjatin, bio je veoma začuđen: učinilo mu se da mu je u glavi nešto prozviždalo, a na potiljku je prsnula kožica i škakljalo ga je. Dernjatin se zaustavi i pomisli: “Šta bi to trebalo da znači? Ta posve jasno sam čuo zvižduk. Ništa mi ne pada na pamet, da mogu da shvatim, o čemu se tu radi? U svakom slučaju, osećaj je redak, nalik na neku bolest glave. Ali neću više o tome da razmišljam, nastaviću da trčim”. S tim mislima gospodin Dernjatin potrča dalje, ali ma kako da je trčao, to mu nije uspevalo. Na plavetnom putu Dernjatin zape nogom i samo što ne pade, morao je, štaviše, da zamaše rukama u vazduhu. “Dobro je da nisam pao – pomisli Dernjatin – inače bih razbio naočare i ne bih mogao da vidim smer puta”. Dalje je Dernjatin koračao, oslanjajući se na svoju palicu. Međutim, jedna je opasnost sledila za drugom. Dernjatin je zapevao nekakvu pesmu da rasprši svoje loše misli. Pesma je bila vesela i glasna, takva, da se Dernjatin njome zaneo i zaboravio čak da ide plavetnim putem, kojim su, u to doba dana, obično, automobili išli vrtoglavom brzinom. Plavetni put je bio veoma uzak, i prilično je teško od automobila odskočiti u stranu. Zato se on smatrao opasnim. Oprezni ljudi su po njemu uvek išli budno, da ne bi poginuli. Ovde je smrt iščekivala pešaka na svakom koraku, čas u vidu automobila, čas u vidu teretnih kola, a čas u vidu taljiga sa kamenim ugljem. Dernjatin nije uspeo ni da obriše nos, a na njega je već išao ogromni automobil. Dernjatin viknu: ”Umreću!” – i skoči u stranu. Trava se razmaknula pred njim, i pade u vlažan jendek. Automobil ga je s grohotom mimoišao, podigavši iznad krova barjak teških situacija. Ljudi u automobilu bili su ubeđeni da je Dernjatin poginuo, i stoga su skinuli sve sa glave, i dalje su već gologlavi putovali. “ Da li ste primetili, pod koje je točkove dospeo ovaj putnik, pod prednje ili pod zadnje?” – upita gospodin, odenut u muf, to jest ne u muf, nego u kapuljaču. “Meni su – često je običavao govoriti ovaj gospodin – veoma nahlađeni obrazi i ušna resica, i stoga sam uvek u kapuljači”. Pored gospodina u automobilu je dama interesantnih usana. “Ja sam – reče dama – uznemirena, da nas ne optuže za ubistvo ovog putnika”. – “Šta? Šta?” – upita gospodin, povlačeći kapuljaču s uva. Dama je ponovila svoju bojazan. “Ne – reče gospodin u kapuljači – ubistvo se kažnjava samo u tim slučajevima, kada je ubijeni nalik na tikvu. Ali mi nismo. Ali mi nismo. Ali mi nismo krivi za smrt putnika. On je sam vrisnuo: umreću! Mi smo samo svedoci njegove neočekivane smrti”. Madam Anet se osmehnu interesantnim usnama i reče u sebi: “Antone Antonoviču, vi tako vešto izlazite iz nevolje”. A gospodin Dernjatin je ležao u vlažnom jendeku, ispruživši ruke i noge. A automobil je već otišao. Dernjatin je već shvatio da nije poginuo. Smrt u vidu automobila ga je mimoišla. On se podiže, rukavom očisti svoje odelo, ovlaži pljuvačkom prste i plavetnim putem krene da dostigne vreme. Vreme je devet i po minuta otišlo napred, i Dernjatin je išao, dostižući minute. (1929-1930)

(PORODICA RUNDADAROV...)

(II) Porodica Rundadarov živela je u kući kraj tihe reke Svirečke. Otac Rundadarov, Platon Iljič, voleo je znanja velikih poleta: Matematika, Principi Trojstva, Geografija Raja, knjige Vintiveka, učenje o smrtnim pobudama i nebeska hijerarhija Dionizija Aeropagita, bile su najomiljenije nauke Platona Iljiča. Vrata kuće Rundadarovih bila su otvorena svim putnicima, koji su obišli sveta mesta naše planete. Priče o letećim brežuljcima, onim što odrpancima iz Nikitinskog predgrađa donose plodove, nailaziše u kući Rundadarovih na živost i napregnutu pažnju. Platon Iljič je čuvao duge liste o pojedinostima letenja velikih i malih brežuljaka. Od svih ostalih poletanja, naročito se isticalo poletanje Kupusnog brežuljka. Kao što je poznato, Kupusni brežuljak je poletao noću, u 5 časova, iščupavši s korenom kedar. Od uzletišta ka nebu brežuljak se podizao ne srpastom putanjom, kao svi ostali brežuljci, već pravom linijom, napravivši male oscilacije jedino na visini od 15-16 kilometara. A vetar je, duvajući u brežuljak, proleteo kroz njega, ne terajući ga s puta. Kao da je brežuljak od kremenih slojeva, izgubio svojstvo neprobojnosti. Kroz brežuljak je, na primer, proletela čavka. Proletela je, kao kroz oblak. To potvrđuje nekoliko svedoka. Ovo je protivurečilo zakonima letećih brežuljaka, ali činjenica je ostajala činjenicom, i Platon Iljič je unese u spisak pojedinosti Kupusnog brežuljka. Svakodnevno su se kod Rundadarovih okupljali ugledni gosti i razmatrali osobine zakona alogičkog niza. Među uglednim gostima behu: profesor železnica Mihail Ivanovič Dundukov, iguman Mironos II i plehariziast Stefan Dernjatin. Gosti su se okupljali u donjoj gostinskoj sobi, i sedali za predugi sto, na koji se postavljalo korito sa vodom. Gosti su, razgovarajući, povremeno pljuckali u korito: takav je bio običaj u porodici Rundadarov. Sam Platon Iljič je sedeo sa kamdžijicom. S vremena na vreme, kvasio ju je u vodi i udarao njome po praznoj stolici. Ovo se zvalo “smetnja na aparatu”. U devet časova pojavljivala se žena Platona Iljiča, Ana Maljajevna, i vodila je goste ka stolu. Gosti su jeli tečna i čvrsta jela, zatim su dopuzili četvoronoške do Ane Maljajevne, poljubili joj ručicu i sedali da piju čaj. Za čajem je iguman Mironos II pripovedao slučaj, koji se dogodio pre četrnaest godina. Tobože je on, iguman, sedeo jednom na stepenicama svog doksata i hranio patke. Iznenada je iz kuće izletela muva, neko vreme je kružila i udarila igumana u čelo. Udarila u čelo, sasvim prošla glavu, izašla iz potiljka, i odletela opet u kuću. Iguman je ostao da sedi na doksatu sa ushićenim osmehom, jer je najzad svojim očima video čudo. Ostali gosti, saslušavši do kraja Mironosa II, udarali su se kašičicama po usnama i po jabučici u znak toga da je veče završeno. Posle je razgovor primio frivolan karakter. Ana Maljajevna je odlazila iz sobe, a plehariziast Dernjatin se raspričao na temu “Žena i cveće”. Dešavalo se i bez toga, da su neki od gostiju ostajali da noćivaju. Tada se sastavljalo nekoliko ormana, i na njih su smeštali Mirinosa II. Profesor Dundukov je spavao u trpezariji na klaviru, a gospodin Dernjatin je legao u krevet do Rundadarove sluškinje Maše. U većini slučajeva, gosti bi se razišli kućama. Platon Iljič je lično iza njih zaključavao vrata i išao k Ani Maljajevnoj. Rekom Svirečkom plovili su s pesmama nikitinski ribari. I uz ribarske pesme tonula je u san porodica Rundadarov. (1929-1930) ISTORIJA SDIGR APPR Andrej Semjonovič: Zdravo, Peća. Pjotr Pavlovič: Zdravo, zdravo. Guten Morgen. Kuda juriš. Andrej Semjonovič pružio je ruku Pjotru Pavloviču, a Pjotr Pavlovič uhvatili su ruku

3

čitaću vam odavde dovde. Pjotr Pavlovič: Ne. Panica. Pjotr Pavlovič su jurili za Andrejem Semjonovičem i vikali: ”Ja sam ti. Pregledavši rame Andreja Semjonoviča. a ovde već o zglobovima. Ali evo. Profesor: Samo. he-he. Pod njihovom miškom bila je ruka Andreja Semjonoviča. Andrej Semjonovič poskoči od radosti i pođe do profesora Tartarelina. da. a zatim ću vas lečiti. Profesor: Da. Andrej Semjonovič: Izvinite. ako baš i ruke nema. štogod da čitamo? Andrej Semjonovič: Ali vi mene lečite. Ovde je reč o unutrašnjim organima. a ti mi vrati moju ruku. Čitaćemo. a Pjotr Pavlovič nisu mogli da preskoče jarak i ostali su s druge strane. Andrej Semjonovič: Šta je? Nisi me sustigao? Pjotr Pavlovič: A ovo si evo video? ( I pokazali su ruku Andreja Semjonoviča. Profesor: Evo.Andreja Semjonoviča i tako je trgnuli. Pjotr Pavlovič su stajali u profesorovom predsoblju i demonski se kikotali. Pjotr Pavlovič: Lepo. ja sam je izložio u stihovima. Pa-ni-ca! Andrej Semjonovič: Dobra ranica. da. Andrej Semjonovič: Peća! Hajde ovako: Ja ću nešto da ti dam. nema šta! Jednu ruku u džep zavukao.) Andrej Semjonovič: To je moja ruka! Pjotr Pavlovič: Da-da. da. Pjotr Pavlovič (ulazeći u sobu): Zdigr appr ustr ustr ja donosim tuđu ruku . koju su oni prezrivo držali. slično tašni. da. Bolje je i ne traži. ako želiš. Želite li. ruku otkinuo. da je Andrej Semjonovič ostao bez ruke i od straha je udario u bežanje. neću da ti vratim ruku. profesor zapali cigaretu i izusti: Ovo je velika ppanica. Andrej Semjonovič: Ranica? Profesor: Da. Andrej Semjonovič: Poštovani profesore. a glavu nema čime da počeše. izlečite mi ruku. Iz predsoblja se razleže smeh Profesor: Jao! Ko se to tamo šmeje? Andrej Semjonovič: To je tako prosto. Nju je otkinuo moj prijatelj Pjotr Pavlovič i ne vraća je nazad. tako ću ti i glavu otkinuti!” Andrej Semjonovič se neočekivano odrazio i preskočio jarak. Profesor: Ho! Ša zadovoljstvom. Ne obraćajte pažnju. Andrej Semjonovič: To je strašno interesantno. Sedite. Obojica sedaju Profesor: Ako želite. čitaću vam svoju nauku? Andrej Semjonovič: Izvolite! Vrlo interesantno. sustignuću te. huljo. a evo sačekaj. ruka je vaša! Čime ćete da mašete? Andrej Semjonovič: Maramicom. poći ćemo do profesora Tartarelina – on će te izlečiti. kako ste rekli? Profesor: Pranica.

kako je bilo. prijatelju moj. Ah. jasno je nisi primetio. želi pored da protrči. Profesor Tartarelin: To ste vi. Karabistr: Gvindaleja! Pjotr Pavlovič: Karabistr! Karabistr: Gvindalan. Peća! – ja mu vučem – Zdravo. Peća. kao da me ne primećuje. Profesor: Ispričajte. Andrej Semjonovič: Išao sam poljem nedavno i iznenada vidim: Peća mi u susret ide mirno i. da ti u susret idem. osakatili građanina? Pjotr Pavlovič: Ruku sam iščupao iz manžete. 5 . Andrej Semjonovič: Vijao me je. Profesor: Odgovorite! Pjotr Pavlovič se smeje. Pjotr Pavloviču.zdigr appr ustr ustr gde je profesor Tartarelin? zdigr appr ustr ustr gde su sati primanja? ako su tričarije te s dva tega do samoga tla ovi satići bakice preleteli parabolu zdigr appr ustr ustr hod satova stade sa mnom zameni ih karabistr na postolju zdigr appr sa beskonačnom rukom podešenom kao kraci od minute za minutom na put jure pogorelci a pod belim brojčanikom ploča vrti ustr ustr i umotan sav mantilom važno seda karabistr on sekunde za primanje gleda motor ravomerni da vreme šetalo ne bi gde je profesor Tartarelin gde Andrej Semjonovič zdigr jednoruki zdigr appr leči zdigr appr ustr podešava svoju ruku prikucava svoje prste zdigr appr zakucava zdigr appr ustr kuca.

inače će moj prijatelj da definitivno ubije profesora Tartarelina. ko s detetom. sve od iskoni. Zakon. – Gledajte. Visoke zvezde. otvorivši usta. a drugi Serjoža. dozvolite da vam se zahvalim – reče Andrej Semjonovič i pruži milicionerima prazan rukav. – Mi možemo i o naučnim temama da porazgovaramo – rekoše milicioneri u horu. Gde će se naći takav sažaljiv čovek. Andrej Semjonovič je potrčao po milicionera. Jedan je čak zviznuo Serjožu bičem po guzici. nama vlada. s naporom pritegnuše svoje opasače i. kad sam bio još eto takav – reče Andrej Semjonovič. stavili na sto odgrizeno uvo profesora Tartarelina i neprimetno otišli sporednim stepeništem. kako boli! – stenjao je profesor. Andrej Semjonovič mahnu praznim rukavom. Tada oba milicionera upitahu Andreja Semjonoviča: – Recite nam. sijale su nadole. raspoređene na nebu utvrđenim položajima. Jao-jao-jao. šiba u sobi knutom. što je to zanimljivo.Pjotr Pavlovič: Al prevlast situacija i raskršće događaja do danas. da li ga odavno poznajete? – Od malena. – Moja rana gori i krvari. To je tačno. Jedan milicioner se zvao Volođa. i sve troje su potrčali. zapevaše otegnutim noćnim glasovima: Ah. – O mili milicioneri! – poče usrdno da moli Andrej Semjonovič. Profesor je ležao na podu i stenjao. . Mašući svojom jedinom rukom. a Serjoža je uhvatio Andreja Semjonoviča za rukav. Profesor: Tako je. kroz koju je svaka pojava relativna. nije rekao ni njegovo ime. koji će da mi ispere ranu i polije je kolodijem?! Bilo je čarobno veče. Andrej Semjonovič. zato što ruke nije imao. Milicioneri se zaustaviše. kad on poče da ide s bradom. – Fizičari su posmatrali sunčeve pege i došli do zaključka da na planetama nema vodonika i da je tamo nepodesan bilo kakav zajednički život. Sticaj okolnosti. muči glađu u pustinji. – Vi imate dosta dobre glasove. vukao je dva milicionera ka domu profesora Tartarelina. dišući punim grudima. tako je – to je razumljivo. prijatelj je bio mlad. Milicioner upita Andreja Semjonoviča: – Kako se zove ta protuva? Andrej Semjonovič nije odao svog druga i. trče tri insitutkinje! – vikaše za njima kočijaši. Volođa je uhvatio za ruku Serjožu. – A kako on izgleda? – upitahu milicioneri. – Brže trčite. a Pjotr Pavlovič su bacili na pod ruku Andreja Semjonoviča. štaviše. Ovde su se neočekivano Pjotr Pavlovič nagnuli ka profesoru i odgrizli mu uvo. Engleski krematorijum Albert Ajnštajn izumeo je takvu intrigu. U našoj atmosferi postoji takva tačka. – Zemlja ima sedam okeana – započeše milicioneri. Andrej Semjonovič je pričao o onome što se zbilo. – Karakteriše ga duga crna brada – reče Andrej Semjonovič. a porastao je. koja ozleđuje svaki centar.

Profesorova žena: Vreme je da se spava. Profesor leže na pod. Profesor Tartarelin je sedeo na podu. Andrej Semjonovič (ulazeći): Pola je dvanaest. – Hoch!* – povikaše milicioneri i pojuriše stepeništem. hvala bogu. – Stepeništem. banuli su u kabinet profesora Tartarelina. ali odjednom. Eho: Slatko spavajte. Brci su mu se nakostrešili. Profesor je držao u rukama makaze i izrezao je haljinu na ženinom trbuhu. – Kud šiješ? Zar ne vidiš da je jedno uvo od drugog više ispalo? – reče ljutito profesor. već prosto brkovi. jako se varate. spazivši milicionere koji su stajali na pragu. kao u ogledalo. oba su mi uva cela. Dotrčavši do profesorove kuće. Jedno je. Kada se pomolio goli ženin trbuh. Milicioner Serjoža: Ne obrve. na obrazu. Goli ženski trbuh. koji izučava nauku evo već. oba su uva tu. Ako mislite da su mi odgrizli uvo. Kao što vidite. Milicioner Serjoža: Stvarno. Milicioner Serjoža: Gde je ovde postradali? Milicioner Volođa: Kome su ovde odgrizli uvo? Profesor (podižući se na noge): Gospodo! Ja – čovek. Katenjka. a njegova žena klečila je na kolenima ispred njega i ružičastim svilenim končićem prišivala mu uvo. Žena opara uvo i poče da ga ponovo prišiva. tačno. a očice zasijale. ostali takođe ležu i tonu u san. po drugi put opara uvo i poče da ga prišiva na profesorov obraz. na treći sprat! – zapovedi Andrej Semjonovič. ovako su pod nosom rasle obrve. profesor ga protrlja dlanom i pogleda u njega. ne ispuštajući iz ruku Andreja Semjonoviča. Namah razbivši ramenom vrata. ali takva je moja volja. zaćuta i postade ozbiljan. SAN tiho pljuska okean stene preteće du du tiho sija okean a čovek svira frulu tiho morem jurcaju straha beli snovi ribe skliske pevaju zvezde padaju s lune kućica nežna stoji vrata širinom zjape peći tople nadu doje u kući straža snatri a na krovu baba dremka na njenom krivom nosu 7 .– Pričekaj! Kad se vratim ima da mi platiš kaznu! – poviče Serjoža. – Jao. istina. kako me golica! Ha-ha-ha! Kako me golica! – smejao se profesor. prišij mi ga bolje na obraz. Karabistr: Fasfalakat! Profesor: Završeni su sati primanja. – Katenjka – reče profesor – de prekini da mi prišivaš uvo negde sa strane. žena profesora Tartarelina. Milicioneri horom: Tihe noći. ne mešam se ni u kakve druge stvari. Milicioner Volođa: U mog brata od strica. sva trojica rekoše: – Ho! – i zaustaviše se. strpljivo. razveselio je profesora. pedeset i šest godina. kao što se vidi.

Kao što se vidi. dolazili su Pjotr Pavlovič i odrezali svima uši. godine). sve vreme se preterano stidela. svi za trenutak zaćutaše i pojedoše kobasicu. Malo kasnije. Tata ih je sve zabavljao svojom bradom. Ispivši prvu čašicu. Zapažanje milicionera Serjože: – San se obistinio! (April? 1929. ni sobarica Nataša. vuku leći. Sobarica Nataša. otkidam kruške.. dođavola. Ni tata. njušim: stolac i sto. bojim se. – Ko bi to mogao biti? ..tihim vetrom uvo pljeska sa svih strana duva kosu a na drvu kukavica kroz cviker gleda na sever ne gledaj moja kukavico ne gledaj svu noć na sever tamo vetar karabistr u brojkama čuva vreme tamo jastreb stigr ustr samo sebi vreba plen Pjotr Pavlovič: Neko je u tami usnuo. Štaviše. oreći se na dvorištu i u drugim sobama. (Pali svetlo). visoka žena s velikom frizurom. upomoć!. nabijam se na dovratak. u kecelji i s kapicom od čipke. nabasavam na komodu vidim drvo bergamota. noge klecaju. ali sobarica Nataša je sramežljivo obarala oči.. neko zakuca na vrata. i mama ga je gledala sa visine. ni mama. pokazujući time da se stidi. skoči levo – tamo krevet. sedeli su za stolom i pili. – Kako je to čudno – reče tata. tata i sluškinja po imenu Nataša. ko to kuca. pipam. to su uške! Trčim nadesno. svi su opet počeli govoriti. natrag. Profesor (budeći se): šta?. Njen glas trubio je trpezarijom. ja hitam.. STVAR Mama. Mama. Andrej Semjonovič (brzo se dižući): Fuj! Sanjao sam da su nam svima potrgali uši. preda mnom dubrava stoji. govorila je konjskim glasom. i tako i onako. mislio je: Vrata su – peć. Ali to tati nije smetalo da bude jako dobar čovek. nisu mogli da naslute. Iznenada. On se vrlo dobroćudno smejao i klatio na stolici. Tata je nesumnjivo bio pijanica. sasvim neočekivano. dok su svi spavali.

čovek s prljavom kragnom je bio spolja i gledao u sobu i. ali takođe. zato što je njihov stan na drugom spratu i niko sa ulice ne može da gleda kroz prozor – za to je potrebno biti gorostas ili Golijat. Ništa na svetu nije moglo da je ubedi da niko nije gledao kroz prozor. ali. umiri se. ne znajući kako da umiri mamu. Mami se protresla seda. ispi je i ustade od stola. nasuvši čašicu i mami. smesti je na kredenac. 9 . isto tako kao i mama. otrčao je na dvorište. nije bio u stanju da ga dosegne. ispivši malo onoga što joj je tata ponudio i založivši se gljivicom. prišavši prozoru. i odatle ispuže monah. Tata ne reče ništa loše. Da bi je smirili. tražeći. Ali ma koliko je tražio. Ugledavši ga. kako je sa ulice neko zavirio kroz prozor. bujna i laka frizura. Kao dodatak svemu ostalom. Mama je neprilično zarzala zbog čega su se sobarice jako smele i počele da posmatraju dezen na stolnjaku. Ponovo svi sedoše za sto i produžiše da piju. tata kao vihor utrča u trpezariju i ispi na dušak dve čašice. Kada se tata nakanio da štogod otpeva. Tata ispi još jednu i neočekivano. Nataša i sobarica. Konačno rastrojen svime ovim. Tata raširi ruke. Mama je ispila čašicu. gde je gornji. tata je bio pegav. Mama je bila strašno uznemirena. Tata je uzeo novine i dugo ih je okretao u rukama. već je ispio još jednu. Ali mami je pala na pamet postojana zamisao. ugrabivši mamu. Štaviše. zbunjeno oborivši oči. Mama je ispi. Kao cvet. Tata je seo. ali reče da pije samo u znak toga. Ali. štaviše. on priđe vratima i upita: – Ko je? – Ja – reče glas iza vrata. Ali mama je ćutala. Ostali su uveravali mamu da je to nemoguće. Tata je. tata zalupi prozor i reče: – Nema nikoga. kao cvet. kada nas sa ulice gledaju kroz prozor – zavapi mama. – Eto – reče mami i. što je ubeđena da ju je neko pogledao kroz prozor. sedele su. Tata je podigao svoje pantalone i započeo zdravicu. ispi je i reče: – Čudno. takođe. Vrata se smesta otvoriše. sedeći na svome mestu. Tata ih je pogledao i nije rekao niša loše. Kroz prozor je pokušavao da se uvuče neki čovek s prljavom kragnom i sa nožem u rukama. sva smetena i rumena. otvorio je prozor i ušao. Kao cvet. uopšte. pokušavajući da odatle zaviri makar u prozor na prvom spratu. lice joj beše razdraženo. i druga. širom ga otvori. zarumenele su se od stida. – Lepo – reče tata – ali nedostaje krastavaca. i uđe sobarica Nataša. nešto je lupnulo u prozor. a gde donji deo. nasuo sebi i ispio. Za razliku od mame. nasu sebi čašicu. Jednim korakom. Razume se. jeli su do jutra. Ubrzo je i tata došao k sebi. na podu se pojavi otvor. a tata je bio prosto njen suprug. – Ne mogu da budem vesela. Tata je bio onizak. nasuli su joj još jednu čašicu. Tata je bio očajan. i.Mama napravi saosećajuće lice i preko reda nasu sebi drugu čašicu. kao cvet. da jasno vidi. s konjskim glasom. Mama skoči od straha i poviče. To je bilo jako neprijatno. Pala je u histeriju. na licu joj izbiše crvene fleke. i stoga odloži novine na stranu i ispi čašicu. Mama je bila visoka puna žena. ništa naročito i nije našao. Ali mamu to nije ni najmanje ubedilo. Sobarica Nataša. kako tata ne može da dosegne ni do prozora na prvom spratu. Svima bi veoma drago. tata je otvorio konzervu s račjom paštetom. Ali ovde. Mama čak nije videla. Mama je ispila još jednu. Da ublaži neugodnu žgaravicu u ustima.

da kada bi nestao svet. A monah je uhvatio za okovratnik obe sobarice i. udari je nekako odozdo. I uvek sam znao da je ovo svet. Delio sam ih i davao im imena. zamahavši njima po vazduhu. Postojim samo ja. ali nisam ga otkrivao. tražeći svet. da ja i jesam svet. ne završivši zdravicu. I gledao sam. Zatim. Ispivši još jednu čašicu. što sam video ranije. takođe. Ali zatim. ali. I u zavisnosti od njihovih osobina. A zatim nisam imao kud da gledam. Mama poče da vrišti i da zove u pomoć. A tata je sedeo u trpezariji do jutra i urlao. nije bio svet. a njihove nerazumne osobine prestale su da budu nerazumne. bez obzira kud sam gledao – unaokolo mene je bio svet. TEVS Govorio sam sebi da vidim svet. onda su njihove razumne osobine prestale da budu razumne. I neočekivano. A zatim sam shvatio. došavši do daha. ispiše svi po čašicu i sedoše za sto da pojedu ribani kupus. nego sve u isti mah. pijanico! Marš. a ono. i dovodeći sebe u red. ili nogom. shvatio sam da je ovo svet. dogod nije uzeo mapu sa aktima.Sobarice su se tako smele. ni tata. Shvatio sam da postoje razumne i nerazumne osobine u tim delovima. a ja sam bio nalik na njih. I ja sam posmatrao osobine tih delova. delovi sveta su mi bili razumni i nerazumni. I svi delovi su bili nalik jedno na drugo. da. posedeše. prestao sam da ih vidim. ja ne znam i sada. koji su mogli da razmišljaju. 31. shvatio sam. I ja sam se uplašio da nestaje svet. i posmatrajući ih. maja 1929. I ceo je svet prestao da bude i razuman i nerazuman. Ali dok sam tako razmišljao. Govorio sam: Ja sam. Ali samo što sam shvatio da vidim svet. Vrlo dugo ni mama. monah se opet sakri ispod poda i zatvori za sobom otvor. i lupi ga da je sve zvonilo! Tata je samo tresnuo na sto. nanišani pesnicom tatino uho. ni sobarica Nataša nisu mogli doći k sebi. No zatim. Iz početka sam mislio da je ovo NIŠTAVILO. Tada sam shvatio. koji je ispuzao iz poda. misleći da je svet nestao. Monah. A kada su delovi nastali. A postojali su i takvi delovi sveta. deo nekog trojstva. Ali ovde sam shvatio da ne vidim delove zasebno. i video sam samo delove sveta. Delovi odgovaraše: Mi smo pak malene tačke. Delovi govoriše: snop vremena. Uplašio sam se. da l' rukom. Govorio sam: delovi su grom. A sada ga nema. Ali svet to nisam ja. što sam video. a zatim i ostale delove. ono što sam video ranije. I ja sam govorio s tim delovima sveta. pustio ih. Tada se monah približi mami i. I sve. Nataša je držala svoju drugaricu za čelo. neprimećen. I ti delovi su posmatrali druge delove i mene. nazivao sam delovima sveta. Mada sam u isto vreme svet. đavolje kopito! – šaptala je mama sa užasom konačno smetenoj Nataši. – Marš. mirno razgovarajući. stvarao sam nauku. Ali ceo svet je bio nepristupačan mome pogledu. tada već ne bih tako razmišljao. kad sam odjednom prestao da ga vidim. . nastojeći da skrije nepristojnost. stavio beli kačket i diskretno pošao na posao. da je jedna počela da povraća. Odjednom je tata porumeneo i počeo da viče: – Šta! Šta! – vikao je tata – Smatrate da sam sitničar! Gledate na mene kao na baksuza! Ja ne živim od vaše milosti! Sami ste nitkovi! Mama i sobarica Nataša istrčaše iz trpezarije i zaključaše se u kuhinji.

a mene gotovo niko. 1930. ja u restoran dolazim dvaput i pazim kakva je tamo hrana. sebe takvim i držim. što i činim. da samnom nema šale... Ali svet nije ja. koji su inferiorniji od mene po pameti. Imam sve razloge da sebe smatram velikim čovekom. vać manje. i bolno da budem među ljudima. Rešio sam da razbucam jednu kompaniju. uostalom.Ali svet nisam. oštroumnosti. I više ništa nisam mislio. na primer. Osetivši moju veličinu i istaknuti svetski značaj. Pogledajte. Naročito Nina Vladimirovna Gernet* i David Jefemič Rahmilovič. no nisu preduzimali nikakve mere. a oni će brzo biti zaboravljeni. Julija Berzina* i Volfa Erliha* i postavili ih skupa 11 .* koji je radi milozvučnosti nazvao sebe Južinom. zato što su doslovno crkavali od smeha. koji je. Neću da se hvalim. I. Ne možeš me prevariti splačinama! Štaviše. Zašto. Započeću sa Valentinom Jefimovnom. kao i uvek bio loše. Švarc poče da snižava svoj ton i napokon. kad bi uzeli Leonida Saveljeva. Eto na primer.* Ova loša domaćica nas poziva k sebi i umesto jela na sto servira nekakve splačine. Volim da pojedem i razumem se u hranu. tobože kolosalnu pamet. Prvo. Jednom sam došao u Gosizdat* i susreo Jevgenija Ljvoviča Švarca*. neuspešno. 2. Švarc poče da zbija šale. a ne osećaju prema sebi sasvim dužnog poštovanja. ali mogu da kažem da sam vrlo pronicljiv i oštrouman. i talentu. Sada prelazim na Leonida Saveljeviča Lipavskog. i po nogama se vidi da je Nemac. Ali ja sam svet. zašto sam bolji od svih? 3.* On se nije ustručavao da mi u lice kaže. Švarc postepeno uzdrhta i pozva me kod sebe na ručak. Ugledavši me. Sada mi je sve jasno: Leonid Saveljevič je Nemac. Ali ja sam svet. laže. Zbijao sam šale daleko uspešnije i ubrzo sam u intelektualnom odnosu pobedio Švarca. Ali ja sam svet.) 1. Zbog toga mi je i neprijatno. I ne mogu da trpim. to i ništa drugo! Štaviše. Svi unaokolo mi zavideše na mojoj oštroumnosti. Ja eto.. ali pretenciozno obučen. takođe. ja izmislim više. da svakog meseca izmisli deset misli. Tu sam se rasrdio i rekao da sam veća istorijska pojava od Švarca i Zabolockog. (REŠIO SAM DA RAZBUCAM JEDNU KOMPANIJU.. Nisam brojao koliko ih mesečno izmislim. kako samo jede. ali mora biti više nego on. i izjavi da u Tiflisu Zabolockog.* znaju svi. kao i uvek. opsova me ružnom psovkom. Pa čist Nemac. On ima čak i nemačke navike. Ali svet nije ja. Izmisli ne deset. da će od mene u istoriji ostati svetla tačka. ne guram svima pod nos da imam. Videći. kada se ne obaziru na tu osobenost mog karaktera. A drugo.

A po mome mišljenju. pridike su dosadne. drugovi! Nemojte mi se toliko diviti. Zašto bi pamet bila slabost? Nipošto! Pre je snaga. ali ipak moram da kažem da sam pametniji od svih. Po mome mišljenju. ne može se pozivati na nemoguće. Olejnikov* je jako pametan. Ali ipak. ali ga nisam ulovio i samo sam pokvario sat. ali teško učiniti. 5..na trotoar. Uvek su me uzbuđivale ženske nožice. Poslušajte me. Ja čak znam da letim. Po svoj prilici se našalio. Po mome mišljenju. Ništa slično mi nije bilo na pameti. dobro sam zapamtio trenutak u kojem se ništa nije desilo. naročito više kolena. ja postižem s lakoćom. To je nešto drugo. “uloviti epohu”. Sve uspeva samo po sebi. kažu. Čuo sam ovakav izraz: “Ulovi trenutak!” Lako je reći. to je oštroumno. i čitav dan je sedeo i brojao: jedan. uvek mi se čini da jedan drugoga žele da nasamare. na Marsu postoje i pametniji od mene. Ma šta da uradim. zato što je umereno smešno. Nemoguće je. A kockare bih kažnjavao. zato što sam sve na sebi isprobao. To je najvaljaniji metod borbe protiv hazardnih igara. Uopšte. zato što je ona isto takav trenutak.. A po mome mišljenju. Eto na primer: jedan. On je. tri! Ništa se nije desilo! Eto. Ako započne prepirka. I Švarc se takođe zainteresovao za taj originalan način pamćenja onoga što će se desiti u našoj epohi. on je pametan. takođe. Eto. bolje bi im bilo da se okupljaju i jedan drugom drže pridike. tri! I primetio je da se ništa nije desilo. Sebe ne smatram posebno pametnim čovekom. zato što mi u svakom slučaju niko ne bi poverovao. ali na zemlji ne znam. 4. Ali molim vas da obratite pažnju da sam rodonačelnik tog metoda opet ja. Isti sam. zato što se epoha sastoji iz trenutaka. Sada znam da je to nemoguće. Kada dva čoveka igraju šah. Pa čak se više i ne trudim. Ovo govorim s potpunom sigurnošću. kao i svi. tada bi mogli reći: “jedan drugom do uveta”. Opet ja! Svuda ja! Stvarno zadivljujuće! Ono što drugi postižu s mukom. Njemu se to veoma dopalo. odvratna mi je svaka igra za novac. znači. šta se dešava u ovom trenutku”. tad dobijaš 9. ali ne mnogo. A po mome mišljenju. Često se okupljamo kod Leonida Saveljeviča i pričamo o tome. Lovio sam trenutak. Leonid Saveljevič je potpuno u pravu. Druga je stvar. samo bolji. Ja tako mislim. to je neinteligentno. Interesantnije je udvarati se ženama. Ni sam ne znam zašto. Zabolocki je jednom rekao da mi je svojstveno da upravljam sferama. tad uvek ja izlazim kao njen pobednik. samo poveći. Mesto toga što se kockaju. U Udruženju književnika me zbog nečega smatraju anđelom. dva. Možda. A ako nema pameti. I pored toga Leonid Saveljevič je – Nemac! Svakako ću mu to reći kad ga sretnem. . Jakov Semjonovič* prigovara Leonidu Saveljeviču i veli da je čovekova pamet – njegova slabost. taj izraz je besmislen. na primer. I stvarno. kada kaže da je čovekova pamet – njegova vrlina. Žene su me uvek interesovale. ako kažemo: “Dobro zapamtite to. to je već paradoks. U tom poslu ga je zatekao Švarc. Svi me zbog nečeg gledaju sa divljenjem. Rekao sam o tome Zabolockom. Naročito ako igraju za novac. da i vrlina nema. da ako napišeš 6 i preokreneš. Zabranjujem da se igra u mom prisustvu. otkrio. Ali o tome neću da pripovedam. dva. svi nalaze da je to izvanredno.

Sve sam ih sredio! Iako izgleda da baš ne umem da govorim. Punaška. kad započnem. Premda ih ponekad voli. tad se svi smeju i među sobom govore da je Aleksandar Ivanovič došao do pare. Pa i ne samo Leonid Saveljevič. i leže na divan. Ne savetujem da se sa mnom iko prepire. Svako je voljan da uhvati barem fragmenat mojih misli. Kažu za njih da su čedna. On ih svagda jede s prezlama. Zatim sam otišao kod Švarcovih i tamo ih sve umorio pričanjem. A ja nimalo! Naprotiv. 6. mlađahna žena! Čime je ona poročna? Uopšte nije poročna! Deca su. Aleksandar Ivanovič ne jede meso i ne voli žene. Govorim to u alegorijskom smislu. već sam jednom ranije govorio ja. Da li je tamo nešto video? 13 . Glupi ljudi! Donesite mi mnogo para i videćete. što mi je odan. ali ništa za to ne plaćaju.Mnogi smatraju žene poročnim stvorenjima. Ali žene. ali su i zaista veoma odvratna. juče je dotrčao do mene Olejnikov i veli da se sasvim zapetljao u životnim pitanjima. Ljudi u meni vide podršku. ionako će biti izigran. a zatim je pojurio prema reci i počeo da gleda u vodu. Usrećen mnome. a Aleksandar Ivanovič leti kao vetar da ispuni moju volju. Po svoj prilici. Više od svega Aleksandar Ivanovič voli makarone. Ali ja smatram da su ona. jede ih gotovo čitav kilogram. Pojevši makarone. dive se mojim postupcima. i zato ćemo smatrati da to čak i nisu žene. Zatim sam otišao kući i kod kuće govorio još pola noći! (1930-e godine) JUTRO Da. Jednom sam počeo kod Lipavskih i krenuo! Do smrti sam sve umorio pričanjem! Zatim sam otišao kod Zabolockih i tamo ih sve umorio pričanjem. i čedna. eto. danas sam sanjao psa. Sada ću reći nekoliko reči o Aleksandru Ivanoviču. ponavljaju moje reči. Radi toga sam mu kupio cipele i rekao: “Evo nosi!” i eto. otišao je u svom najboljem raspoloženju. znači da je to tačno. Na primer. Konstantin Ignatjevič Drovacki* skriva se pod sto. a možda i daleko više. to je zato. Samo što mu dam mig. Ponekad makarone povraća. koje voli Aleksandar Ivanovič. tad ne mogu da se zaustavim. nešto drugo. Uopšte sve što govori Leonid Saveljevič. Danonoćno on preda mnom dežura i od mene čeka samo nagoveštaj za bilo kakvo naređenje. za moj ukus su sve ružne. To sam mu ja pobudio takve misli. To mi je čak smešno. I bolji su pokušali. Dao sam mu kojekakve savete i dopustio mu da ide. Uvek odlazim odatle gde su deca. naročito kada skaču. kako ću tim biti zadovoljan. on ih i nosi. I Leonid Saveljevič ne voli decu. čak veoma često. Ali ako ga zbog ičega poštujem.* To je jedan brbljivac i hazarder. zato što ja svakog nadgovorim u prepirci. Lizao je kamen. Kad ja nešto kažem. smatram ih čak nečim prijatnim. Kad Aleksandar Ivanovič dolazi u Gosizdat. Aleksandar Ivanovič govori da mu je muka. možda. Neka se niko od vas ne takmiči sa mnom.

reći: “Zaboga. profesor će reći: “Momentalno nemam ni kopejke”. bez snage da ustanem. I novaca nemam. Juče uveče sam sedeo za stolom i mnogo pušio. možda sam trebao da napišem čitavu knjigu. a vi pozajmljujete. trče novi ljudi i skaču u kretanju. Popušio sam dokraja cigaretu i počeo da se oblačim. Ležao sam u krevetu do tri. Trebao sam. ne govore “oprostite”. šta sam trebao da napišem. Popušiću ih. Ako u Domu Štampe stignem tačno u sedam. Želeo sam da saznam. Tatjana Aleksandrovna za mene reče. Guraju me prolaznici. Molio sam Boga za čudo. po svoj prilici. ili. Moguće je pozajmiti deseticu od profesora. Mogu vam dati samo tri rublje”. Ostale su mi još samo dve. Obukao sam čizme. ali se prisećam da ih više nemam. neko vreme lupkajući palicom. Ništa nisam napisao i legao sam da spavam. kad bi se sad desilo čudo. da li su to trebali biti pesme. Tramvaji se prepuni kreću. Ljudi skaču i iskaču iz tramvaja u kretanju. Treba brže ustajati. ja sam vam dužan. smrdljivi vazduh. Zapalio sam drugu cigaretu i počeo da razmišljam. Idem Litejnom pored knjižara. Često se neko survava i s drekom i psovkom leti pod tramvajske točkove. Ubeđivao sam samog sebe da je to veoma važno – promisliti san do kraja. Prebrojao sam u sebi sve vidove leksičke veštine. Ali nisam znao. nego jedan drugoga psuju. susrešću tamo Fomu i reći ću mu: “Čuj. Ali to još ne znaju da čine. Veoma je teško razlikovati njihova prljava odela i lica. Pravim nadmeno lice i brzo idem Nevskim. ali nisam saznao svoj vid. Telefonirao je Volođa. Ali momentalno nemam deseticu. ali ga u štedionici nema”. Foma u sedam sati ruča u Domu Štampe. hvatajući se levom rukom za šipke. zaustavljaju vagone i globe one koji su skočili u kretanju. Zaustavljam se kod knjižare i gledam u izlog. Ljudi vise na stepenicama. verovatno. Da-da. Prinuđen sam da skrenem na put. a više ih nema. Čitam deset naslova knjiga i odmah ih zaboravljam. reže i guraju se. Ali cigareta više neće biti. šta je u meni od Boga. Foma Antoniču. Počinje da pada susnežica. Ali čim tramvaj krene. Ali nisam dugo spavao. Svi jedan drugome govore “ti”. Idite i kupite sebi šibice”. . i više vam ništa neću dati. već ovako: “Evo vam rublja. I nemam gde da ručam. To je možda jedna reč. profesor neće reći tako. Već je dva i trideset. Danas je nedelja. i skaču naopako. Preda mnom je bio papir da bih nešto napisao. da danas dobijem novac. eto. šta sam dalje sanjao i počeo sam da razmišljam o nečem drugom. Tapkaju na sve strane. Juče sam molio za čudo. Kad se otvaraju vrata. šta bih trebao da napišem. Ali nisam se mogao setiti. Na Nevskom je strašna gungula na pločnicima. a šta od budale. tad iz vagona na platformu duva topao. Milicioneri zvižde u pištaljke. Na desnoj se odvaljuje đon. da ne može da shvati. Ili ne. kako danas da ručam. ili rasprava. Razmišljao sam o svome snu: zašto je pas gledao u reku. ili priča. Zgrada na uglu Nevskog obojena je odvratnom žutom bojom. Čak nisam znao. i šta je tamo video. Na putu je prilično mirno. Ili ne. želeo bih da me danas častiš ručkom. Zavlačim ruku radi cigareta u džep. Ali profesor će.Zašto gleda u vodu? Zapalio sam cigaretu. da bih shvatio. šta sam trebao da napišem. Danas sam se probudio u dva sata popodne. S vremena na vreme prolaze kamioni i blatnjavi putnički automobili. U tramvaju je svagda grdnja. Gde ću danas da ručam? Ujutru mogu da popijem čaj: imam još šećera i zemičku. Nehotice gurnuvši jedan drugog. Svi oni nedavno dođoše sa sela i još ne znaju da koračaju ulicama.

” Sklopljenim očima vidim kako buva skače po čaršavu. kao psetašce. Bilo bi dobro makar dve.. ali trepćem.. Ovo sam ja zaboravio o čemu sam razmišljao. Ako bih se mrdnuo. oh. – Jedino Čovek koji spava ne trepće. u stvarnosti je žuta. Ne mogu da zaspim. Prisećam se da je to nemoguće. moram da dignem ruku i prstom dodirnem čelo. tri ostaviti za jutro. “Čovek i nastavlja da trepće – razmišljam. Brzo da spavam! Ugasio sam lampu i legao. Svejedno kakvo čudo. kako se zavlači u boricu i tamo mirno sedi. Po nozi mi skače buva. Pred sobom vidim peć. Oči su mi sklopljene. i nastojim da ne naprežem mozak. – Zaspao sam – čujem glas. izgubio bih san. Ali. Upalio sam lampu i pogledao unaokolo. ne otvarajući ih.Ali. Legao sam na levu stranu i počeo da tonem u san. Sklapam oči. Sad buva skakuta po leđima. Pokriven sam ćebetom maltene preko glave. I ova olovka premda je i siva..” Vidim svoju sobu i vidim sebe kako ležim na krevetu.. I san je prošao. Ne. No ovaj čaršav na stolu premda i siv. Sklopljenih očiju ležim s licem na jastuku i nastojim da zaspim. Jedva da viri lice. Neka razmišlja o nečem prijatnom. Stojim pored čistača i govorim mu. A zatim je sanjao kašiku. Podižem ruku i prstom dodirujem čelo. Prema tome. potrebno je čudo. Vidim čitavu moju sobu. Preostale su mi samo četiri cigarete. vidi se da je u stvarnosti plav.. kako skače buva. Zaboravio. Stvari su grundirane za bojenje. nego svu odjednom. treba da spavam barem do jedanaest i trideset. Pogledao sam na sat. javila mi se želja da pušim. Trudim se da ne mislim ni o čemu. Kakva šteta. Ali čujem. Pa da li spavam? Radi kontrole sam otvorio oči. Ali ništa i nije trebalo da se promeni u mojoj sobi. Sad će da ujede. Evo. Tri sata i sedam minuta.. u jedan mah. I svi predmeti u sobi su tamnozeleni. treba da legnem na levu stranu. Ali nastavljam da vidim peć. evo. Moram se opet truditi da zaspim. Sve je bilo kao i pre. Gledam u prozor i vidim. Govorim: “Oh. ali je zaboravio da u san ponese kašiku. Molio sam Boga za neko čudo. U mraku se čini tamnozelenom. ali je zaboravio. Zevnuo sam.. treba da znaš reči. i motrim za njom. Ali boje su skinute. ni odozgo. ali moram da ležim na levoj.. 15 . Svi predmeti su narandžasti. ja razmišljam o velikoj kašiki i prisećam se basne o tatarinu. koji je sanjao kiselj*. da. ne. Želim da se okrenem na desnu stranu. ta već sam tonuo u san i zaboravio šta mi je to tako potrebno. Koliko napora je uzalud propalo. ali ne sa strane. pre nego što ma šta napišeš. To nije boja. 1931. Da – da. koje treba da napišeš. Sasvim je tamnozelena. Sada sam se probudio. Zaboravio. to je tek shema boje. Trebalo se promeniti nešto u meni. Mrzelo me je da zaspim. kako čistač mete ulicu. Seo sam na krevet i zapalio. U sobi je sve sivog tona.

Očigledno.O POJAVAMA I POSTOJANJU No 1 Umetnik Mikelanđelo seda na gomilu cigala i. Ljudi beže i zatvaraju se u svoje domove. Kako. hvata ga za ruku i viče: “Gledaj!” Komarov gleda i vide loptu. dima i uopšte nema. Priča se da je neki čuveni umetnik posmatrao petla. kaže. Ali zar će to pomoći? Ma kakvi! To neće pomoći. A ovde – kašika! Šta je kometa naspram takve pojave. što je u pitanju alkohol. I evo baš prolazi pored petao i promatra umetnika Mikelanđela svojim okruglim. Zatvarajte prozore i vrata! Zar to može pomoći? Protiv nebeske pojave. Sećam se. ali iza leđa Nikolaja Ivanoviča nema čak ni . Pogledajte. počinje da razmišlja. ne trepće i repom ne mrda. jasno vidim. Promatra i ne trepće. A možda i podele baš uopšte nema. već odlazi. u živinarnik svojim kokoškama. A po mom mišljenju. a prijatelj poče da se smeje. Oni drže jedno drugo za ruke i gledaju nebo. poduprevši rukama glavu. Ovde umetnik Mikelanđelo podiže glavu i vidi petla. i ja ga. jako mu je drago. I umetnik Mikelanđelo se podiže sa gomile cigala. štaviše. A s neba grmi: “Ovo je lopta”. Ali obratite pažnju na to da iza leđa Nikolaja Ivanoviča nema ničega. Ničega. kaže. Pogledajte. možda. posmatrao i došao do ubeđenja da petao ne postoji. Verovali vi ili ne. Ne samo to da tamo nije stajao orman. Umetnik Mikelanđelo rukama trlja oči. za dve osobe preduga. iza šupe u živinarnik. Postoji samo jedna podela. septembra 1934. odlazi iza šupe. Možda. ne postoji. Evo iz flaše se podižu alkoholne pare. Posmatro. i to uglavnom stoga. kako se oblizuje i kako žmirka. 18. Bilo je jako strašno. A s neba grmi: “Lopta ravnoravni!” Komarov i umetnik Mikelanđelo sedaju na travu. ni vazduha nema. I zatvaraju vrata i prozore. Teško je reći. To je sve. takozvani alkohol. kada se 1884. “Kakva je to lopta?” – šapće Komarov. Putem umetnik Mikelanđelo sreće Komarova. nema. A petao zaista više ne stoji. Umetnik Mikelanđelo obara pogled i opaža da mu nešto štipa oči. daskom se zakloniti nećeš. kao zlato sjajnim očima. O POJAVAMA I POSTOJANJU N° 2 To je flaša sa votkom. A žena umetnika Mikelanđela je duga – duga. ili nešto slično tome – nego uopšte ničega nema. baca u stranu remenčić i ide svojoj ženi. kako ih Nikolaj Ivanovič Serpuhov udiše. A na nebu se jasno pokazuje ogromna kašika. ne stoji. Umetnik je o tome rekao svome prijatelju. Petao ne odvraća pogled. i kako je stajao. kada on. evo baš ovde stoji. nije sve dim. Šta je sad ovo? To niko ne zna. otresa sa pantalona crvenu ciglanu prašinu. tako i sede na gomilu cigala. U našoj kući boravi Nikolaj Ivanovič Stupin. ili komoda. kao gljive. kaže. i sede oni na travi. “Šta je to?” – šapće Komarov. godine na nebu pojavila obična kometa veličine parobroda. koji ima teoriju da je sve – dim. A veliki umetnik tada spusti glavu. A pored vi vidite Nikolaja Ivanoviča Serpuhova.

Zatim je izbečio oči i tako visoko podigao obrve. Plafon je bio ukrašen velikom sivom mrljom sa zelenkastim krajevima. ni izvan ništa ne postoji. pri tom se osmehnuo i zažmirio. tačno. upregnutog u taljige. Ali. da se čelo složilo kao harmonika-dugmetara. dopustite da se zanimamo samo alkoholom i Nikolajem Ivanovičem. sa donje strane. denuo alkohol. Sada je došao trenutak da kažem da ne samo iza leđa Nikolaja Ivanoviča. Flaša se. Ako bi jednim okom gledali na mrlju. evo. ali sam Nikolaj Ivanovič. dužni da kažemo: istinu govoreći. naravno. takođe. On je to tako učinio. u toj su se mrlji mogli. možda tako. zamislite. otvoreno govoreći. Nikolaj Ivanovič šmrka i mrda ustima. gde je bila mrlja. 18. i flaša ne postoji. znači. ako ga je ispio nepostojeći Nikolaj Ivanovič. U tom slučaju. i ne postoji. nemoguće i zamisliti. cela stvar je u tome da Nikolaj Ivanovič nije postojao i ne postoji. Do viđenja. ili. kao postidevši se zbog nečega. Ono je. Vi upitajte: ali šta je sa flašom alkohola? Pre svega. ne zna se kud. navukao jorgan preko glave. to. Kako je to moguće? Ovde se i mi sami gubimo u pretpostavkama. videti konture nekakvog grada. i sasvim bi nestalo. a drugu nogu je izvukao i pritisnuo njome jorgan odozgo. ničega nema. i iznenada. nego i ispred – tako reći. Ali. ali ne na to mesto. I mi sami ne znamo šta da kažemo. Baš vešto! Nikolaj Ivanovič je ispio alkohol i zatreptao očima. s druge strane. Ivan Jakovljevič pomeri prst. po svoj prilici. mogao je pri tom da sasvim lepo postoji. eto. štaviše. Zamislite. razume se. Evo Nikolaj Ivanovič je uzeo rukom flašu sa alkoholom i prinosi je nosu. Zar nije tako? Ali. razume se. Baš vešto! Kako je to uspeo! A sad smo. Ovo je. “Šipak” – 17 . ipak postoji? A možda. zatim je prinosi ustima. Potpuno odsustvo svakog postojanja. sačuvala. ovde je očigledno ćorsokak. već tako nekako. (IVAN JAKOVLJEVIČ BOBOV) Ivan Jakovljevič Bobov se probudi u najprijatnijem duhovnom raspoloženju. kao što se kaže. zašto ovo govorimo? Ta mi smo rekli. septembra 1934. A ako ni unutar. kako samo što smo rekli. govorite. tada bi mrlja postajala nalik na nosoroga. Ali. ničega nema. i na taj način ga svukao sa glave. kao kunić. kud se. to se pojavljuje pitanje: unutar i izvan čega? Nešto. zabacuje flašu dnom uvis i ispija. zašto govorimo “unutar” i “izvan”? Ne. obratite pažnju na sledeće: ako govorimo da ništa ne postoji ni unutar. da Ivan Jakovljevič nije nanovo zažmirio. Tada je Ivan Jakovljevič. A gde je pak alkohol? Samo što je bio. etra. ne samo iza leđa Nikolaja Ivanoviča ili spreda i unaokolo tek. recimo. da kako unutar. kao što se ponekad kaže zbijajući šale: odsustvo svakog prisustva. i unutar Nikolaja Ivanoviča ničega nije bilo. Nikolaj Ivanovič zaviruje u flašu sa alkoholom. obema nogama uhvatio jorgan. To je. da su mu se ispod drugog kraja jorgana pomolile gole noge. Ivan Jakovljevič pogleda u plafon. Eto u čemu i jeste vic. jednom nogom je zakačio jorgan odozdo. pred grudima – i uopšte. ništa nije postojalo. Ali baš nas briga za to. nego. Pomolio se ispod jorgana i odjednom ugledao plafon. unaokolo. mada su drugi nalazili da ona više liči na tramvaj. uostalom. a odjednom ga nema. a na prst leve noge odmah je aterirala muva. ni izvan. Ta Nikolaj Ivanovič ne postoji. Otvoreno govoreći. a muva odlete i dospe na mrlju. na čijem vrhu sedi gorostas – ali.bezvazdušnog prostora. uostalom. ili. sav alkohol. nas zanima samo alkohol i Nikolaj Ivanovič Serpuhov. tako i izvan Nikolaja Ivanoviča ništa ne postoji.

Kolege Ivana Jakovljeviča. s torbom pod miškom. Službenik je išao brzo. Dve nedelje se Ivan Jakovljevič patio idući u zelenim pantalonama. Ivan Jakovljevič je morao da kupi zelene pantalone sa žutim tufnama. kada nikako nije išlo. i u “Univermagu”. Ivan Jakovljevič zapazi da jedna nogavica baš kao da i jeste elegantne nijanse. nije ponudio svoje pantalone na prodaju. a zatim ovako – reče Ivan Jakovljevič. A stare pantalone Ivana Jakovljeviča već su se do te mere pohabale. a Ivan Jakovljevič u njega. išao isti takav službenik. vidi se. ali da je zato druga samo tirkizna. . na kojoj su bile njegove pantalone. čini se. ali. Službenik se zahvalio i brzo otišao. službenik kliznu pogledom po njegovim pantalonama i zaustavi se. i to je prestalo da pomaže. Trgovac ništa ne reče ugledavši Ivana Jakovljeviča. ali. kako da dođem do te. ali. dok mu jedan od njegovih kolega. da mu sada u susret ide ne službenik.. izađe na ulicu i brzo zakorača u pravcu svoga posla. – Oprostite – reče službenik – da li mi možete reći. rešio je. i imale su takav veseli izgled. Ali. videvši. kao da mu one nisu potrebne. uverivši se. svud su nestale i sive i karirane. Službenik je gledao u Ivana Jakovljeviča. kakav je i on sam. I eto. Ivan Jakovljevič je ponovo obišao sve trgovine i. tako da je izdaleka bilo moguće videti da i njegove dugačke muške gaće traže popravku.. i da žuta tufna uopše ne bode oči. i kako mu korpa nije dozvolila da okrene glavu. okrenuo se celim telom i pogledao za Ivanom Jakovljevičem – možda. ali prugaste pantalone nigde nije našao. treba da idete kolovozom. zaista. Na posao je Ivan Jakovljevič došao sa zakašnjenjem i veoma ljut. naprotiv. zaustavi. Ivan Jakovljevič pokuša da prevrne pantalone na drugu stranu. berze? – Pa. Tada je Ivan Jakovljevič rešio da sebi kupi sive pantalone. da ih više nije mogao obući. napokon. i u Gostinom dvoru. takođe. Štaviše. Ivan Jakovljevič je voleo da nosi prugaste pantalone. već službenica. za sebe. ništa ti više neće trebati. Prvo je susreo trgovca jabukama s velikom korpom na glavi. ali tamo su obe polovine imale težnju da pređu u žutu boju sa zelenim zrnima. i nisu mu dosađivale sa zapitkivanjem. Ali jednom. na kraju krajeva. i tek kada ga je ovaj mimoišao. Ivan Jakovljevič ih je nekoliko puta zašivao. kada mu je nešto uspevalo ili. obori glavu i pretrča na drugu stranu ulice. U trgovini se Ivanu Jakovljeviču učinilo da pantalone nisu jako upadljive boje. košulja i ostali veš. i u Pasažu. nego tako nekako. državne. radi sebe. Ivan Jakovljevič sede na krevet i pruži ruku ka stolici. publika će se pola sata smejati. da. Dva dana se nije Ivan Jakovljevič rešavao da obuče nove pantalone. Nigde se nisu našle ni crne pantalone. da nema nikoga u blizini. ne gledajući bez potrebe sa strane. podesne rastu Ivana Jakovljeviča. bio je prinuđen da obuče nove pantalone. treba da idete tako. ali kada su se stare pocepale. a žuta tufna se drečavo sjaji na njoj. zaustavio se. on pogleda prvo na obe strane i. ne. a Ivan Jakovljevič načini nekoliko koraka napred. ne glasno i nipošto radi toga da bi to neko čuo. Prvi put je u novim pantalonama Ivan Jakovljevič izašao veoma oprezno. ali nigde nije bilo ni sivih. ali. Kao i uvek. Ivan Jakovljevič je bodro išao napred. izneseš li takve pantalone na tribinu posle bioskopske predstave.. nigde se nisu mogle nabaviti prugaste pantalone. I eto. obratile su pažnju na zelene pantalone sa nogavicama od različitih nijansi. opet ne našavši nigde prugaste pantalone. dok je on tražio crne. Apolon Maksimovič Silov. Tada je Ivan Jakovljevič pošao da kupuje plave pantalone. Ali.* i na Petrovgradskoj strani je obišao sve trgovine. Ivan Jakovljevič se.reče Ivan Jakovljevič i naduva obraze. naslutile su da je to – uzrok njegove ljutnje. na kraju krajeva. Ivan Jakovljevič je i u “Lenjingradodeći” bio. nego više sebi pod noge... Sada je u susret Ivanu Jakovljeviču.. došavši kući. klimnuo bi mu on glavom da ipak nije te korpe na njoj... Ivan Jakovljevič je uvek govorio “šipak” – razume se. smatrajući svoj susret sa trgovcem za dobar predznak. najzad. da kupi karirane. mostom. On nije video trgovčev postupak i tešio se da pantalone ne padaju baš tako u oči. Pojavivši se iz ulaza. rekavši “šipak”. nigde nije bilo ni kariranih pantalona. Našavši se uporedo sa Ivanom Jakovljevičem. nekuda je i na Ohtu otišao.

Sve je išlo dobro. Aleksej Aleksejevič rekao svoju omiljenu frazu: “Ja sam stradao za Otadžbinu i upropastio svoja krsta. da pruži milostinju. ugledavši na ulici čoveka. Revoluciju je Aleksej Aleksejevič primio sa zanosom. kada je Konstantin Lebeđev neočekivano nekud nestao. Tako. kada bi izgovarao reči “zastava”.(1934-1937) VITEZ Aleksej Aleksejevič Aleksejev bio je istinski vitez. Zbog nečega. ali živim od snage ubeđenja svoje krajnje podsvesti”. i eto. licem mu je jurila suza ganuća. Nekakvim čudom Aleksej Aleksejevič je ostao živ. zabacivši nazad glavu. ali eto 22-e godine Aleksej Aleksejevič se upoznao s nekim Ivanom Ivanovičem Puzirjovom. – Najveću uslugu otadžbini pruža samo LIBERAL. da. Ali. Ali ni to nije imalo uspeha. Iz početka je Aleksej Aleksejevič pružao ruku i govorio: “Udelite. želeći da pomogne toj dami. Na frontu se Aleksej Aleksejevič odlikovao neviđeno uzvišenim osećanjima i svaki put. – Ih budalo! – reče mu Konstantin Lebeđev. Onda je Aleksej Aleksejevič sastavio revolucionarnu pesmu i. Hrista radi. koji se smesta razbio. počastio ga pravom kafom i mljackajući 19 . Aleksej Aleksejevič bi pružio šešir i govorio: “Udelite milostinju. Aleksej Aleksejevič je bio najistinskiji vitez. kako se jedna dama. Izvesno vreme Konstantin Lebeđev ga je snabdevao šećerom od šećerne trske. da je od uzbuđenja jezikom sebi slomio dva prednja zuba. Hrista radi”. i uskoro kao tako retko – revnostan rodoljub. 17te godine on sebe već proglašava liberalom. Ali to nije imalo uspeha. Jedanput je. što je i dokazao 14-te godine. konzervisanom slaninom i prosom. Sa nečuvenom lakoćom Aleksej Aleksejevič je mogao žrtvovati svoj život za Veru. pentrajući se preko ograde. rešio da se žrtvuje i. Kao Invalid I kategorije. ponosno. sa krstima žrtvovanim za otadžbinu. koji je na Senskoj pijaci trgovao suncokretovim uljem. sa dostojanstvom. počeo tako da se uzrujava. Drgi put je. iskočivši iz tramvaja u punoj brzini. jedanput je. Tada je Aleksej Aleksejevič reč “otadžbina” nadomestio rečju “revolucija”. “fanfara” ili čak prosto “epolete”. sedeći s gornje strane na ogradi. pao je i do krvi rasekao o kamen celu njušku. To je pomagalo. po njegovom mišljenju. čokoladom. Puzirjov je pozvao Alekseja Aleksejeviča u kafe. koristeći se slobodnim vremenom. koji bi mogao. pa i to ne samo u pogledu dama. Aleksej Aleksejevič je bio prinuđen da pođe na ulicu i da prosi. videći. bio je upućen na front. ugledavši iz tramvaja. počeo da peva: Na barikade svi pođimo! Za slobodu se ubogaljimo i umrimo! I bodro po-poljski trepnuvši petama. 16-te godine Aleksej Aleksejevič je bio ranjen u krsta i udaljen sa fronta. Jednom rečju. Cara i Otadžbinu. izlagao je na papiru svoja rodoljubiva osećanja. zakačila suknjom za ekser i ostala tako. izvukavši se sa tek beznačajnim ozledama. razgovarajući sa Konstantinom Lebeđevom. krstima za otadžbinu žrtvovanim”. bez obzira na to što je bio lišen penzije. te reči su se duboko urezale u dušu Alekseja Aleksejeviča. i Aleksej Aleksejevič je retko ostajao bez hrane. kako se jedna dama spotakla o bankinu i ispustila iz zembilja stakleni poklopac za stonu lampu. početkom germanskog rata. bacivši se s uzvikom “Za Otadžbinu!” na ulicu kroz prozor drugog sprata. nije mogla da se pokrene ni makac. na primer. Aleksej Aleksejevič nije radio i. koraknuo bi napred i.

To je kratka životna povest odvažnog viteza i rodoljuba Alekseja Aleksejeviča Aleksejeva. kao stimulaciju. posramljeni svojim neznanjem. Tehnički crtači upitali su Ibrahima. Od toga dana Aleksej Aleksejevič je svako jutro dolazio na pijacu k Puzirjovu i. . gde su obojica sedeli. kada se to dešavalo zimi. na šta im ovaj odgovori: “To znači da je u gradu praznik”. dobijao nekakve sanduke. na ulicu i pogledati. – “A koji to praznik. koje je tovario na svoje sanke ili kolica i uveče ih odvozio u Puzirjovljev stan. Na saslušanjima Aleksej Aleksejevič ništa nije shvatio i samo je neprekidno govorio da je on stradao za revolucionarnu otadžbinu. po uputstvu Puzirjova. pojeo je kašu od Heljde. ispod stola dao dva originalna pakovanja kineskog čaja i pakovanje cigareta “Radža”. I tehnički crtači se. pokazavši papire. Ali. hitnuti to dole. Na krovu. Ibrahime?” – upitali su tehnički crtači. s krova. Drugi tehnički crtač je brzo shvatio ideju prvoga. i upitali ga: “Prezivate se – Aleksejev?” Zatim su Alekseja Aleksejeviča posadili u automobil i odveli u zatvor. dobivši od njega ko zna kakve papire sa kosim potpisima i nebrojenim pečatima. za šta će i dobijati od Puzirjova najvažnije prehrambene proizvode. Iznenada jedan od njih radosno uzviknu i izvadi dugačku maramicu iz džepa. obilazio. kada je natkrivenim automobilom. Aleksej Aleksejevič se prihvatio nekadašnjeg zanata i. nosio je sanke. razne kancelarije. zbio se događaj. pristupila su mu dva čoveka. januar 1935. trupnuo petom i zapevao: Na barikade svi pođimo! Za slobodu se ubogaljimo i umrimo! Ali nije to uspeo zapevati ni dva puta. bio je osuđen na deset godina progonstva u severni deo svoje otadžbine. što je naš omiljeni pesnik napisao novu pesmu”. Nestao je bez traga i glasa. ušmrknuo se i. Ali pažnja obojice tehničkih crtača bila je odvraćena od opita sa maramicom i novčićem od dvadeset kopejki. obrisavši prste. gde je. od kojih je jedan bio u vojničkom šinjelu. reče Ibrahim. izložio mu nekakav komplikovan pothvat. Vrativši se 28-e godine nazad u Lenjingrad. Pala mu je na pamet sjajna ideja – u vršak maramice svezati novčić od dvadeset kopejki. Aleksej Aleksejevič se saglasio i Puzirjov mu je smesta. bio poveden nekuda u pravcu Admiraliteta. smestivši se na ugao Volodarskog prospekta. 9. “Praznik je povodom toga. koji nije mogao da prođe nezapaženo. ili kada se to dešavalo leti – kolica. Ali jednom. rasplinuše u vazduhu. Domar Ibrahim prikucavao je na dimnjak dugački štap sa izbledelom zastavom. šta će od toga ispasti. i pored toga. kad je Aleksej Aleksejevič dovezao sanke do Puzirjovljevog stana.kolačićima. (1934-1936) PRAZNIK Na krovu jedne kuće sedela su dva tehnička crtača i jela kašu od heljde. počeo da motri iza prvog tehničkog crtača. zabacivao je dostojanstveno glavu. od kojeg je Aleksej Aleksejevič razumeo samo to da i on treba nešto da radi. šta to znači.

aprila i samo se tog dana udvarao mami s predlogom da začnu dete. koja me je prihvatila. 25. a u žurbi ne tamo gde treba. student Vojno-medicinske akademije. moje začeće se dogodilo 1. i kako sam ispoljio prve znake genijalnosti. Tata se tako razbesne. ili staviti u inkubator. kako sam rastao. pamteći prošlogodišnji slučaj. koji je prisustvovao porođaju. da je dete malopre evo ovde ležalo na čaršavu!” – “To je tačno – vele majci – ali. Majka je dobila proliv. I tek nakon godinu dana mom tati je pošlo za rukom da stavi mamu u krevet i da me začne. Moralo se čekati do sledeće godine. svi tatini proračuni su propali. Međutim. Mama je odavno čekala taj trenutak i jako se obradovala. Ali tata je. ipak je pripremio i dao majci dobru porciju engleske soli. nije se uzdržao i rekao je mami: “Aprilili!” Mama se strašno naljutila i tog dana nije pustila tatu kod sebe. Tu se tata opet razbesneo. Rodio sam se dvaput. Ovaj je pregledao majku i raširio ruke. odakle tek što sam izašao. septembra 1935. Jedan naš poznanik. da to. još ne može nazvati rođenjem. nego pre donekle zametak. januara 1906. Ovde je počela strašna gužva.(SADA ĆU DA ISPRIČAM. godine. Prvi put je tata došao do moje mame 1. izjavio je da im neće uspeti da me uguraju natrag. još nije čovek. bio u veselom raspoloženju.. Bili su prinuđeni da pozovu iskusnog lekara. 1. prozračan i sa termometrom. PERIOD INKUBACIJE U inkubatoru sam presedeo četiri meseca. verovatno. – Kako je dete u meni. možda se. Tata je proračunao da začeće treba da se desi 1. mene su ipak gurali i gurali. KAKO SAM SE RODIO. i da ga valja ili ugurati natrag. ono nekud puzeći uvuklo”. to se. godine. Kroz četiri meseca izvadili su me iz inkubatora. bez obzira na studentove reči. Moj tata se oženio s mojom mamom 1902. godine. aprila 1904. I eto. i opet nije pustila tatu k sebi. izgubila glavu i počela da me gura natrag. ništa nije pomagalo. aprila 1905. Pamtim samo da je inkubator bio od stakla. godine. aprila 1903. To se evo ovako dogodilo. Majka vrišti: “Dajte mi moje dete!” A njoj odgovaraju: “Vaše – vele – dete se nalazi u vama”. stavili su me u inkubator. Ma koliko da je tata besneo. tobože. godine. ni sami ne znaju šta da kažu majci. ali moji roditelji su me doneli na svet tek krajem 1905. 21 . rekla da sad već više ne želi da ostaje u glupom položaju. tata je počeo ponovo da dolazi mami s istim predlogom. tobože. januar. Jednom rečju. Ali mama je. i na taj način sam po drugi put došao na svet. Više ništa ne pamtim. To su učinili upravo 1.. što je tata poželeo da mu se dete rodi na Novu godinu. kad samo što sam ga rodila!” – “Ali – vele majci – možda. – “Kako!” – vrišti majka. da je akušerka. vi grešite?” – “Kako – vrišti majka – ja grešim! Zar ja mogu da grešim! Sama sam videla. ja kao da sam se rodio i po treći put. zato što sam ispao nedonošče i rodio se četiri meseca pre roka. kaže. međutim. Prema tome.. Danom mog rođenja počeli su smatrati baš 1. Bio je obložen vatom. Na taj način.) Sada ću da ispričam kako sam se rodio. No. A majka galami i zahteva svoje dete. i to zato.

jer sam mu stao na nogu.1935. saznao sam da je on po vokaciji obućar. otprilike jedanput u tri dana. Marina reče da je dolazio Miša – konobar i odneo jabuke za salatu. ima li to veze s naučnim radom.* Ko je ili šta je taj Šarik. Počeo sam da se raspitujem i. kakvi su to Šarikovi naučni radovi. Nisam bio kod kuće. Ja sam se takođe naljutio i molio sam Marinu da prenese Sinderjuškinu da mi se on više ne muva pod nogama. a srce je bacio u korpu za otpatke. Marina me je ubedila. “zlatna srca”. Šarik ima čak svoje naučne radove. Ali i to mi je ostalo nepoznato. nisam uspeo da razjasnim. da su to.. Ali kada sam uveče zaželeo da ih dobijem. na okna vetri šumeli. u svakom slučaju. da je kod “zlatnih srdaca” bila večerinka. možda. Sinderjuškin i Miša obično žive kod nas u peći. . Oni su se udružili i kupili marinirane jegulje. Uopšte. Maša mi je rekla da me je Sinderjuškin zvao telefonom i raspitivao se za mene. taj Šarik je opet dolazio. A Miša je čak doneo bočicu s votkom. bio potreban nekakvom Sinderjuškinu! Marina je kupila jabuke. Jako me je zanimalo. i očistio je jabuke u našoj sobi. (JEDNOM MI MAŠA REČE. nisam uspeo da doznam. Kada sam izneo svoje bojazni da ta kompanija. po svoj prilici. Kada sam došao kući. Ali. dve jabuke ostavili za veče. kao s gora. Jednom sam saznao. Tačnije. S vremenom sam saznao da su “zlatna srca” stekla nejednako obrazovanje. Marina je izbegavala direktne odgovore. Zapitkivao sam Marinu o Šariku. Zatim je počeo da dolazi prilično često. tad jabuka nije bilo. PRISLUŠKIVANA SVAĐA “ZLATNIH SRDACA” ZBOG BEŠAMEL-SOSA Juri voz. Jedne večeri Marina mi reče da me je Sinderjuškin nazvao bezobraznikom. Sinderjuškinu i Miši. Nakon nekoliko dana. Pojeli smo posle ručka nekoliko komada i. Šarik je stekao srednje obrazovanje. napokon. ali više nikakvih detalja ne iznosi o njegovom naučnom radu..* Više nisam ništa mogao da saznam od Marine. nije sasvim poštena. Razjasnio sam da Šarik. a Sinderjuškin i Miša nisu stekli nikakvo. Miša je voleo da popije.) Jednom mi Maša reče da joj u krevet dolazi Šarik. I zbog toga se oholo odnosi prema ostalim “zlatnim srcima”. Marina veli da se on rodio s perom u rukama. Ja sam vidite li. To mi je malo razumljivo – kako su se oni tamo smestili. Nije mu bilo potrebno srce jabuke. Šarikove čizme su napravljene od plute.

poštaru u ruke gura pola rublje i brže otvara paket. februara 1936. Profesor do direktora. nije da nije.Tek buran čujem razgovor. Digao sam se. odmorio se i pošao na posao. Šta se dogodilo? “Imate paket”. Proležao je profesor u bolnici ne više od četiri dana i umro. Profesor tamo – amo – ništa ne pomaže. Profesor se popeo na voz i otputovao u Moskvu. teskoba prodre u grudi. Zaškripeše kočnice. pojuriše. Evo. A vagoni. ležao malo. Profesor do knjigovođe. Žena se sva obradovala. dadoše mu svega 500. Noć. baš kao lav. Ne vidim im lica. zaškripav. Ko sred šume. 18. u srce skoči ajkula. opet tek. Gleda. Žena otide nazad. 23 . Profesor je legao na divan. od potere beži on. Usput profesor dobi grip. Ja pažljivo gledam sve: sam sam u pustom vagonu. a knjigovođa veli: “Obratite se direktoru”. spor zbog sosa bešameli. Neočekivano zvonce. pepeo staviše u teglicu i poslaše njegovoj ženi. Ne čujem više ni reč o nekom sosu bešameli. Profesorovo telo spališe u krematorijumu. kroz okna stanica sevnula. al' neću da ih diram. ali ne može da izađe na peron. smeška se na sva usta. Položili su profesora na nosila i odneli u bolnicu. a direktor ga za vrat. a u paketu teglica sa pepelom i ceduljica: “To je sve što je ostalo od Vašeg muža”. po vagonu se teturam – naći ću ih ne padnem li. na okna viri zašumeli. SUDBINA PROFESOROVE ŽENE Jednom jedan profesor nešto pojede. samo čujem ih po zvuku: sva ova zlatna srca! Spreman sam im pružit' ruku. profesorova žena sedi i pije kafu. prekinuv točkova pogon. Tek tama se izgubi. Dođe njegova žena i veli: “Šta ti je?” A profesor kaže: “Ništa”. Doputovao je u Moskvu. Gasnu oganj. idem. Juri voz. i počelo mu je bivati muka. A na poslu iznenađenje: snizili su mu platu – umesto 650 rubalja.

Unaokolo trče nekakvi modri i zeleni ljudi – a njoj se sve više spava. Profesorova žena se jako ražalostila. “Šta se desilo?” – upita kovač. Zavuče se profesorova žena za kunićem pod divan i probudi se. Uvila je teglicu u novine i odnela u park 1. Šta se dogodilo? Ulaze neki ljudi i govore: “Pođimo”. Smatrali su da je prijatno imati u isti mah po osam žena. Ovde je kovač ugledao čoveka koji je sedeo na zemlji . u rukama drži pecaljku i na podu lovi nekakve nevidljive ribice. Ide ona i spava.Žena ne može ništa da shvati. sa takvom snagom udario glavom o kovačnicu. Na stolu se nalazi ceduljica: “To je sve. Profesorova žena poče da vrišti i da se opire. Bila jednom četiri ljubitelja harema. Kada je otišao čuvar. kako je u životu mnogo nesrećnika. 5. sedi profesorova žena na postelji u ludnici. zabranjeno je gaziti po travi. I evo. koji je držao u rukama. ta. zalizavši dlanom kosu. idemo. gleda: zaista. zaletevši se. I sanja. Izvuče se profesorova žena ispod divana. nego šupa. profesorova žena zakopa teglicu u zemlju. Prekidamo priču o kovaču i nepoznatom čoveku i počinjemo novu priču o četiri prijatelja harema. ali ljudi su je uhvatili i odveli u ludnicu. Petoletke. 6. – U ludnicu – odgovaraju ljudi. – Pa – govori čuvar – to može. profesorovoj ženi se prispavalo. – Šta tu radiš? Profesorova žena se preplaši i veli: – Ta eto. Ona ga pita: “Šta vam je to?” A on joj prstom pokazuje na nokšir i veli: “Eto – kaže – ovde sam nešto napravio. ona leži pod divanom. gleda je prema svetlu. veli. 3. i strašno se ražalostila. trese teglicu. utapka je unaokolo nogom i krene da prošeta parkom. Profesorova žena izabrala je zabačeniju alejicu i samo što je htela da zakopa teglicu – neočekivano ide čuvar. sasvim normalna. da spavamo. . I zaista. – Kuda – pitala je profesorova žena. a kokoška se zavukla pod divan i odatle sad već kao kunić izviruje. Neka – veli – svi vide”. ovo više nije Tolstoj. Neki čovek je. A eno i sto stoji sa nepopijenom kafom. Idemo. a u šupi sedi kokoška. 4. Čovek je sedeo na zemlji i držao se za glavu. htela sam da nalovim žaba u teglicu. skinuo kožnu pregaču i. šta se desilo. i vidi – njena vlastita soba. da je kovač odložio malj na stranu. ceduljicu je šest puta pročitala – napokon je shvatila u čemu je stvar. 11. koji ne zauzimaju ono mesto. što je ostalo od Vašeg muža”. 2. Neočekivano zvonce. “Jaoj!” – reče čovek. Ova profesorova žena je samo žalostan primer toga. Ide ona ulicama i spava joj se. izašao na ulicu da pogleda. Kovač je čoveku prišao bliže. PET NEZAVRŠENIH PRIČA Dragi Jakove Semjonoviču. 1. Poče profesorova žena da lovi kokošku. Probudila se. Poplakala je profesorova žena još jedanput i sela da ispije hladnu kafu. avgusta 1936. Ona kaže: “Zašto da spavamo po danu?” A on opet svoje: spavati pa spavati. i sada nosim da pokažem celom svetu. –Hej! – viče čuvar. tobože ide joj u susret Lav Tolstoj i u rukama nosi nokšir. tobože. bivši Tavričeski. samo pazi. Poče profesorova žena takođe da gleda i vidi da. A u parku joj se prilepi nekakav mornar. koje bi trebali zauzimati. poplakala je tri sata i krenula da pokopa teglicu sa pepelom.

koju je progrizao pas. sada ćemo da pričamo o bubnju. to me je samo počelo svrbeti uvo. onda ću da je pravim”. 7. Pili su vino. 25 . Ali tu sam video da časovnik nastavlja da radi i. Filozof je šetao ispod krošnji drveća i ćutao. znači. dakle. a satna na četiri. Stajaše bure sa pivom. pivo previre i jača. vesnici su već otišli – rekoh u sebi i počeo sam da se preoblačim da bih išao u goste. – Treba da popijem vode – rekoh. a pored je sedeo filozof i razmišljao: “Ovo bure je ispunjeno pivom. Puzali na svojim trbusima. budući da je suprotno prirodnim zakonima da stoji na mestu”. Ne znam. našao sam samo lopticu. mogu popiti vodu. i plašio sam se da se ne onesvestim. oni su nalik vodi. kojoj netačan rad časovnika i promaja u sobi podjednako mogu da služe kao uzrok? Sedeo sam na stolici pored divana i gledao u časovnik razmišljajući o tom. KAKO SU ME POSETILI VESNICI U časovniku nešto lupnu i dođoše mi vesnici. 10. Ispod stolice pronašao sam nepojedeni kotlet. Plašio sam se da pijem tu vodu. a ispod kreveta nekakve parčiće od stakla. pokazujući tačno vreme: četvrt do četiri. A ako ona nije od ovoga sveta. pokazuje tačno vreme. Ne. napijali se. A ako je od onoga sveta. A zar su vesnici tečnost? Prema tome.Okupljali su se uveče i raspravljali o haremskom životu. Zaustavi li se vreme. marta 1937. Nazivali se ružnim rečima. 15. Počeo sam da pipam ispod ormana i ispod kreveta. 12. – Voda može da pomogne – rekoh i počeo sam da gledam u vodu. ja sam isto napitak koji teče vremenom. Ali. znači. Ali ako ona svima smeta. ono nema gde da teče. prema tome bilo je četvrt do četiri. da nije od ovoga sveta. I ja svojim razumom hitam po vrhuncima iznad zvezda i jačam duhom. Ispod časovnika bio je obešen zidni kalendar. kao da je u sobi duvao jak vetar. 8. Bilo je odvratno gledati ih. Stavio sam u usta kalendar – to takođe nije voda. 14. a časovnik je mirno kucao. i moj tok je nesumnjiv. Ali kako da ih nađem? Na šta liče? Setio sam se da ne mogu da ih razlikujem od vode. koliko sam vremena stajao i razmišljao. Ali ispod ormana. Dosta smo ispričali o pivu. I s tim rečima filozof otvori slavinu na bačvi. tu nema šta da se plašim. Nisam odmah shvatio da su mi došli vesnici. misleći da ću tamo pronaći vodu ili vesnika. Minutna kazaljka bila je na devet. zato što bih zabunom mogao da popijem vesnika. Ali da mi ostavimo ovu bučnu priču i pređemo na sledeću tihu priču o drveću. 27. a listovi kalendara su se listali. koji teče prostorom. – Pa. Onda sam izveo zaključak da je u sobi promaja. O TOME. padali pod sto. i pivo se izli na pod. no neočekivano sam se trgnuo. Prekidamo priču o njima i počinjemo novu priču o pivu. Tu sam shvatio da su mi došli vesnici. među prašinom. zato što ga je napustilo nadahnuće. Moguće je popiti samo tečnost. Srce mi je lupalo. Više nije duvao vetar. Pojeo sam ga. i ja ću stati. Hodao sam po sobi i tražio je. Kada je pivo zatvoreno u buretu. ona čak svima smeta. I odjednom se začudio: kakva je to pojava. Šta to znači? To ne znači ništa. 9. tad je od onoga sveta. Ujedali su jedan drugoga za noge. Pivo je napitak. 11. Ali ne mogu da nađem vodu. 13. Pokušao sam da stavim u usta kaiš. ne zaustavi li se vreme. Ali to nije bila voda. Pored mene na stoliću bio je bokal sa vodom. Digao sam ruke od vode i počeo da tražim vesnike. – Eno vode! – rekoh u sebi. po svoj prilici. Dugo je filozof bubnjao. Pružio sam ruku i uzeo bokal . pa bolje neka i pivo slobodno teče. No na šta je nalik voda? Stajao sam i razmišljao. to. ali to nije bila voda. Filozof je udarao u bubanj i vikao: “Ja pravim filozofsku buku! Ta buka nije potrebna nikome. i bilo mi je lakše. ali da ne mogu da ih razlikujem od vode. Prvo sam pomislio da se malo pokvario časovnik. povraćali.

22. avgusta 1937. VEZA Filozofe! 1. Pišem Vam odgovor na Vaše pismo, koje mi Vi nameravate napisati kao ogovor na moje pismo, koje sam ja napisao Vama. 2. Neki violinista kupio sebi magnet i poneo ga kući. Usput su violinistu napali huligani i zbacili mu kapu s glave. Vetar je poduhvatio kapu i poneo je ulicom. 3. Violinista je položio magnet na zemlju i potrčao za kapom. Kapa je dospela u lokvu azotne kiseline i tamo sagorela. 4. A za to vreme huligani su ugrabili magnet i nestali. 5. Violinista se vratio kući bez kaputa i bez kape, jer je kapa sagorela u azotnoj kiselini, a oneraspoložen gubitkom svoje kape, zaboravio je i kaput u tramvaju. 6. Kondukter tog tramvaja odneo je kaput na buvlju pijacu i tamo ga trampio za mileram, prekrupu i paradajz. 7. Kondukterov tast se prejeo paradajza i umro. Njegov leš stavili su u mrtvačnicu, ali su ga potom pomešali i umesto kondukterovog tasta sahranili su nekakvu bakicu. 8. Na bakicin grob postaviše beli stub sa natpisom: “Anton Sergejevič Kondratjev”. 9. Kroz jedanaest godina taj stub izgrizoše crvi, i on je pao. A čuvar groblja raspilio je ovaj stub na četiri dela i sagoreo ga u svom šporetu. A žena čuvara groblja je na toj vatri skuvala supu od karfiola. 10. No, kada je supa bila već skuvana, sa zida se srušio sat pravo u šerpu sa supom. Sat su izvadili iz supe, ali u satu su bile stenice, i one su se sad obrele u supi. Supu su dali prosjaku Timofeju. 11. Prosjak Timofej je pojeo supu sa stenicama i ispričao prosjaku Nikolaju o dobroti čuvara groblja. 12. Sutradan je prosjak Nikolaj došao do čuvara groblja i počeo prositi. No čuvar groblja nije prosjaku Nikolaju dao ništa i isterao ga je napolje. 13. Prosjak Nikolaj se jako naljutio i zapalio je kuću čuvara groblja. 14. Vatra se proširila sa kuće na crkvu, i crkva je izgorela. 15. Povela se dugotrajna istraga, ali nije se uspeo ustanoviti uzrok požara. 16. Na tom mestu gde je bila crkva, izgradili su klub, i na dan otvaranja kluba priredili koncert, na kojem je nastupao violinista, koji je pre četrnaest godina izgubio svoj kaput. 17. A među slušaocima je sedeo sin jednog od onih huligana, koji su pre četrnaest godina zbacili kapu s glave tom violinisti. 18. Posle koncerta oni pođoše kući istim tramvajem. No u tramvaju, koji je išao iza njih, vozač je bio isti onaj kondukter, koji je nekad prodao violinistov kaput na buvljoj pijaci. 19. I eto, oni se kasno uveče voze gradom: napred – violinista i huliganov sin, a iza njih – vozač tramvaja, bivši kondukter. 20. Oni se voze i ne znaju, kakva je veza među njima, i to neće saznati do same smrti. 14. septembra 1937.

GNUSNA OSOBA Senjka udari Feđku po njuški i sakri se ispod komode. Feđka dohvati Senjku žaračem ispod komode i otkine mu desno uvo. Senjka kliznu iz Feđkinih ruku i s otkinutim uvom u rukama pojuri k susedima. Ali Feđka sustiže Senjku i lupi ga posudom za šećer po glavi. Senjka je pao i, čini se, umro. Tada je Feđka spakovao stvari u kofer i otputovao u Vladivostok.

U Vladivostoku Feđka postade krojač: iskreno govoreći, on uopšte nije postao krojač, zato što je šio samo damsko rublje, pretežno trikoe i grudnjake. Dame se nisu ustezale pred Feđkom, otvoreno su pred njim podizale svoje suknje, a Feđka im je uzimao meru. Feđka se, kako kažu, nagledao svega i svačega. Feđka je – gnusna osoba. Feđka je – Senjkin ubica. Feđka je – sladostrasnik. Feđka je – žderonja, zato što svako veče pojede po dvanaet kotleta. Feđki je izrastao takav stomak da je izradio sebi steznik i počeo da ga nosi. Feđka je – beskrupulozan čovek: na ulici je deci otimao pare, podmetao je starčićima nogu i plašio starice, podižući iznad njih ruku, a kada bi starica izbegla u stranu, Feđka bi se pravio da je podigao ruku samo radi toga da bi se počešao po glavi. Sve se završilo tako, što je Feđki prišao Nikolaj, udario ga po njušci i sakrio se pod orman. Feđka je dohvatio Nikolaja žaračem ispod ormana i pocepao mu usta. Nikolaj je s pocepanim ustima pojurio k susedima, ali ga je Feđka sustigao i udario pivskom kriglom. Nikolaj je pao i umro. A Feđka je spremio svoje stvari i otputovao iz Vladivostoka. 21. novembra 1937.

KAPA Uzvraća prvi drugome: “Nisam ih video”. – “Kako ih nisi video – govori drugi – kad sam im kape stavljao?” – “Pa eto – veli prvi – kape si im stavljao, ali ih nisam video”. – “Da li je to moguće?” – kazuje drugi, s dugačkim brkovima. “Da – govori prvi – moguće je “ – i osmehuje se modrim ustima. Tada drugi, koji je sa dugačkim brkovima, pristupa modroustom, da bi mu ovaj objasnio, kako je to moguće – kape na ljude staviti, a iste te ljude ne zapaziti. Ali modrousti odbija da objasni brkatome, klima glavom i osmehuje se svojim plavim ustima. – Ah, kakav si ti vrag – veli mu brkati. – Ti mene, starče, zavaravaš! Odgovori mi i ne zaluđuj me: da li si ih video ili nisi? Drugi, koji je modrousti, još jednom se osmehnuo, i neočekivano nestao, samo je jedna kapa ostala da visi u vazduhu. – Ah, eto ko si ti! – reče brkati starac i pruži ruku za kapom, a kapa u stranu. Starac za kapom, a kapa u stranu. Starac za kapom, a kapa od njega, ne dajući se starcu u ruke. Leti kapa Njekrasovskom ulicom, pored pekare, pored kupatila. Iz pivnice istrčava narod, gleda začuđeno u kapu i odlazi natrag u pivnicu. A starac trči za kapom, ruke je napred ispružio, otvorio usta; starčeve oči se zamutiše, brkovi se klate, a kosa poput perja štrči na sve strane. Dotrčao je starac do Litejne, a tamo, presecajući mu put, već juri milicioner i još jedan građanin u sivom odelu. Uhvatili su bezumnog starca i poveli ga nekuda. A kapa je zaokrenula nadesno i poletela u pravcu Neve. Neki čovek ju je video na uglu Pantalejmonove, a već na uglu Fruštadske, niko je nije video. 21. jula 1938.

27

USPOMENE JEDNOG MUDROG STARCA Bio sam veoma mudar starac. Sad to više nisam, smatrajte, štaviše, da me nema. No bilo je vreme, kad bi svaki od vas došao do mene, i, ma kakva da je tegoba morila njegovu dušu, ma kakvi da su gresi grizli njegove misli, ja bih ga zagrlio i rekao: “Sine moj, uteši se, zato što nikakva tegoba ne mori dušu tvoju, i nikakve grehe ne vidim u telu tvom” – i on bi utekao od mene, srećan i radostan. Bio sam velik i silan. Srećući me na ulici, ljudi su uzmicali u stranu, a ja sam prolazio kroz gomilu, kao pegla. Često su mi ljubili noge, ali nisam protestvovao: znao sam da sam dostojan toga. Zašto ljude lišavati radosti da mi ukazuju poštovanje? Štaviše, ja sam, budući da sam veoma gipka tela, pokušao da poljubim svoju sopstvenu nogu. Seo sam na klupu, uzeo u ruku svoju svoju desnu nogu i privukao je k licu. Uspelo mi je da poljubim palac na nozi. Bio sam srećan. Shvatio sam sreću drugih ljudi. Svi su se preda mnom klanjali! I to ne samo ljudi, već i zveri, čak su i razne bubice milele preda mnom i mahale svojim repovima. A mačke! One su me prosto obožavale i, na neki način spojivši se šapama, jurile su preda mnom, kada sam stupao stepeništem. U to vreme, bio sam zaista veoma mudar i sve sam shvatao. Nije bilo takve stvari, pred kojim bih bio zbunjen. Jedan tren naprezanja mog čudovišnog uma, i najsloženije pitanje rešavao sam na najprostiji način. Mene su, štaviše, vodili u Institut Mozga i pokazivali profesorima. Oni su elektricitetom merili moj um i prosto su otupeli. “Mi nikada ništa sličnog nismo videli” – rekoše. Bio sam oženjen, ali sam retko viđao svoju ženu. Ona me se bojala: kolosalnost moga uma ju je potiskivala. Ona nije živela, već treperila, i, kada bih je pogledao, počinjala bi da štuca. Dugo smo živeli zajedno, ali je ona zatim, po svoj prilici, nekud nestala, ne pamtim tačno gde. Pamćenje – to je zapravo čudna stvar. Kako je teško nešto zapamtiti, a kako lako zaboraviti! A dešava se i ovako: zapamtiš jedno, a setiš se sasvim drugog. Ili: zapamtiš nešto s mukom, ali temeljito, a zatim ničeg ne možeš da se setiš. Tako takođe biva. Svima bih vam savetovao da poradite nad svojim pamćenjem. Uvek sam bio pravičan i bez potrebe nikoga nisam tukao, zato što kad nekoga tučeš, tad uvek gubiš pamet, i tu je moguće preterati. Decu, na primer, ne treba nikada udarati nožem ili uopše nečim gvozdenim, a žene, naprotiv, ne treba tući nogom. Životinje – one su, priča se, žilave, no ja sam u tom pravcu vršio eksperimente i znam da to nije uvek tako. Blagodareći svojoj gipkosti, mogu da radim ono što niko ne može da uradi. Tako, na primer, pošlo mi je za rukom da, iz vrlo krivudave cevi za odvođenje nečistoće, izvadim tud slučajno upalu naušnicu moga brata. Mogao sam se, na primer, skriti u prilično malenu korpu i zatvoriti za sobom poklopac. Da, na kraju krajeva, bio sam fenomenalan! Moj brat je bio moja potpuna suprotnost: prvo, bio je viši rastom, a drugo, gluplji. Nikada se s njim nisam družio. Mada sam se, ipak, družio, i to čak mnogo. Ovde sam nešto zamrsio: ja se naime s njim nisam družio, i uvek smo bili zavađeni. A zavadili smo se ovako. Nalazio sam se pored prodavnice: tamo su izdavali šećer, a ja sam stajao u redu i trudio se da ne slušam šta se unaokolo priča. Pomalo me je boleo zub, i bio sam loše raspoložen. Na ulici je bilo veoma hladno, jer su svi stajali u vatiranim kaputima i pored toga se smrzavali. Ja sam isto tako stajao u vatiranom kaputu, no nisam se jako smrzavao, ali mrzle su mi se ruke, zato što sam morao da ih vadim iz džepova i nameštam kofer, koji sam držao, stegnuvši ga nogama, da ne bi nestao. Neočekivano neko me je tresnuo po leđima. Neopisivo sam se rasrdio i brzinom munje počeo da razmišljam, kako da kaznim onog koji me je uvredio. Istovremeno, tresnuše me ponovo po leđima. Sav sam se uznemirio, ali reših da se ne okrećem i da se napravim, kao da ništa nisam primetio. Samo sam, za svaki slučaj, uzeo

koja je. – Eto – reče – ja ću ti uzeti u zajam izvesnu sumu. Prošlo je sedam minuta. a neko i pravo kroz zid. Ležao bih na podu dotle. a on iznova otvori usta i reče: – Poslušaj der. šta mu je bilo dato da učini: dobro ili zlo? Ili ovakav slučaj: neki je glumac kupio sebi bundu i tobože je učinio dobro toj bakici. – I on stavi novčanik u spoljašnji džep mog kaputa. zašto bratu nedostaju četiri rublje. ponekad čak ne otvarajući vrata. Kod kuće otkrih da mi je brat iz novčanika uzeo sve pare. Počeh da razmišljam o tome. nisu me pustili i. ali je zato drugoj bakici. Tu sam se okrenuo i ugledao pred sobom visokog postarijeg čoveka u prilično pohabanom. ali sam jedva suzdržavao smeh. Katkad sam se toliko umarao. oskudevajući. Tu sam se strašno naljutio na njega. ali u prodavnici sam se obreo sam. bez brata. Na tren iskočih iz reda i provirih kroz vrata na ulicu. 29 . otvorio vrata i rekao: – Prin tim pram. ustao sam koliko sam dug i širok. a da napustim red je šteta.kofer u ruku. evo gledaj. (1936-1938) VLAST Faol reče: “Mi grešimo i naslepo činimo dobro. Neki se sudski činovnik vozio biciklom i neočekivano došavši do Kazanskog sabora. štaviše. No mog brata nigde ne beše. Bio sam. Ponovo se zamislih nad njegovim rečima. Razgovarao sam s njima. dok mi ne bi postalo hladno. Da li on zna. koja je živela kod njega i obično spavala u predsoblju. – A što se ti ne okrećeš. A takvih je bilo mnogo. Kad htedoh da opet zauzmem svoje mesto u redu. – Šta želite od mene? – upitah ga strogim i čak malo oštrim glasom. a zatim ga upitah: – A gde si ti do sada bio? – Tamo – odgovori mi brat i nekamo mahnu rukom. nestao. neko na prozor. Za šećer mi nedostaju četiri rublje. razume se. brate. iznenađen ovakvim iznenadnim susretom sa svojim bratom. Živeo sam sam i primao sam samo one. zavuče mi ruku u unutrašnji džep i uze novčanik. da me više nema. kad on opet otvori usta i reče: – Šta ti je? Ne prepoznaješ me. Pozajmi mi ded peticu. uputih se kući. Neko vreme sam poćutao. vratiću ti natrag u kaput. on sam raskopča moj vatirani kaput. Zatim bih opet sedao na klupu i davao savete svim onim koji za njima imaju potrebu. prodala tu bundu. postepeno me izguraše na ulicu. hoćeš li da pozajmiš svome bratu malo para? – i s tim rečima. Ulazili su k meni jedan za drugim. Suzdržavajući bes zbog ružnih postupaka. kada te zovu? – rekao je. Sa užasom oni udariše u bežanje – neko na vrata. a ja ću se s tobom zatim pogoditi. i događalo se to. Zamislih se gde je to “tamo”. Zamislih se nad sadržinom njegovih reči. Jedanput nisam izdržao i zasmejah se. koji su mi dolazili po savet. šta li? Pa ja sam tvoj brat. Do vrata prodavnice išli smo zajedno. ali još uvek valjanom vatiranom kaputu. i otada se s njim nikada više nisam izmirio. i otada možete smatrati. da ni danju ni noću nisam znao za mir. a novčanik. no on me uhvati za rukav i reče: – E pa. no brat me munu u slabinu i reče: – Gledaj: počeli su da puštaju u prodavnicu. No tu u meni nešto prasnu. tada bih se brzo dizao i počeo da trčim po sobi da se ugrejem. budući da je tako. Ostavši sam. Veselilo me je da gledam njihova bolna lica. i treći put me tresnuše po leđima. i to svojoj majci. da sam se spuštao na pod i odmarao se.

po svoj prilici. priskočila psu. s devojkom se glumac zabavljao. ali ne tako? U tom slučaju. Majka ga je vodila u vrt i smeštala na pesak. pade sa stolice. svi gresi sveta nalaze se u samom čoveku. budući da se nova bunda toliko nepodnošljivo osećala na ne zna se kakav formalin i naftalin. Svakom čoveku dozvoljena je izvesna dimenzija ljubavi. onda kako voleti? Neka je majka volela svoje dete. Majka je počesto gladovala. zlo. iščupavši dete. U svetu nema ničeg lošeg. da babica.. i sam pukovnik Dibič ne bi razabrao. a devojka je pila i jela za trojicu. Faol nastavi: „I to se zove čista ljubav! Da li je dobra takva ljubav? A ako nije. Šta da se radi? Možda ljubiti. ja mislim da se bit ljubavi ne menja od toga. glumac je svojoj majci uzeo taj jedini kaput i od njega devojci sašio suknju. a šta zlo. septembra 1940. i eto. a za smrt devojke nije. 29. Tamo su svoju decu dovodile i druge majke. što je prošlo kroz čoveka. može da postane loše”. koje zovu jednom rečju “ljubav”. nastojeći da se podigne sa poda. zamislivši se nad Faolovim rečima. a sa svojom majkom nije i ljubio ju je čistom ljubavlju. – Šo-šo – reče Mišin. i iščupala mu iz čeljusti. Detetu je bilo dve i po godine. ležeći na podu – če-če. Glumčeva majka je živela u predsoblju na podu. ljubav sina prema majci i ljubav muškarca i žene – možda je sve to ista ljubav?” – Nesumnjivo – reče Mišin. Majke su s kricima pojurile svojoj deci. Greh ne ulazi u čoveka. koja se ne može zameniti drugom”. učinio. suviše se ne razbacujući. govorio sam o onim našim stanjima. koje je tu ležalo. I eto. nalik džaku pilovine. – Ho-ho – reče. Mišin. a s druge: ne bludniči. osluškivajući Faolove reči – šup-šup.” – Dosta! – poviče Mišin. Otkriće tajni manevrisanja i sitnih svojstava naše duše. bacilo se pravo na decu i počelo da ih ujeda. ležeći na podu – ho-ho. Devojci je davao veći deo svoje plate. jedino ono. Faol nastavi: “Ako greši samo čovek. a možda ne i zlo. kao loš šećer. S jedne strane. brzo se podižući sa poda. ili su sva ta stanja zajednička? Ljubav majke prema detetu. jednom nije bila u stanju da se probudi i umrla je. u kom pravcu da je iskoristi. i bacila ga je natrag psu da bi ugrabila i od smrti spasla svoje dete. Da li je to jezička greška. kako joj se činilo. majka se ceni kao unikat. kao što izgleda. Katkad se na pesku skupljalo do četrdeset mališana. Devojka je imala četiri kaputa. Ona je žrtvujući se. među njima i naša majka. . Ili još jedan ovakav slučaj: neki se grafolog nakitio votkom i počinio takve stvari. poput retke marke. Faol nastavi: “Da li kamen greši? Greši li drvo? Greši li životinja? Ili greši samo čovek?” – Mljam-mljam – reče Mišin. – Nestani! I Faol se rasu. – Umnjaf – reče Mišin. I kada je majka umrla. ko koga ljubi. da tu. zašto se pak u celom svetu jednom te istom rečju – zaljubiti – izražava i jedno i drugo? Eto. Ali. videla je da to nije njeno dete. klimajući glavom. neki je glumac voleo svoju majku i jednu mlađahnu debeljuškastu devojku. vrteći se na podu. I svaki čovek traži. Ko će da mi odgovori: da li je ona zgrešila ili učinila dobro?” – Sju-sju – reče Mišin. Faol nastavi: “Eto. to znači. rečeno je: zavoli. Faol reče: “Da. jedanput je u taj vrt banulo besno pseto. a majka jedan.. Greh je od dobra veoma teško razlikovati”. Možda je bolje uopše ne ljubiti? Ali rečeno je: zavoli. šta je dobro. a devojka je raspolagala sa dve velike sobe. a izbacuje iz sebe loše. Ali. govorio sam o ljubavi. glumac se pribojavao majčine smrti. Na kraju krajeva. glumac nije plakao i našao je sebi drugu devojku. Dakle. Faol nastavi: “Uzmimo ljubav. A zavoliš li – razmaziš se. Možda je dobro. nego samo izlazi iz njega. I voleo ih je na različite načine. svoje dete.gde je on vešao novu bundu. majka tog glumca. Slično hrani: čovek jede dobro.

ali mu Kalugin upade u reč i reče: –Ma šta se tu toliko raspravljamo! Zovite miliciju. ustaj! Mišin reče: – Neću – i nastavi da leži na podu. nastavljajući da leži na podu. ne treba da se odmarate – reče milicioner. Mi smo ga i tako i ovako. Milicioner priđe Mišinu. – Da dodam – reče Koršunov. ali sobe nema – reče Kalugin. Mišine. večito valjate na podu u hodniku i smetate nam da se tamo-amo krećemo. – Smetao sam i smetaću – reče Mišin. Mišinu priđe Seliznjeva i reče: – Vi se. Zbog njega sam pocepao svoje ćebe. –Pogledajte – reče Koršunov.reče Mišin. Ja dolazim umorna s posla. A on namerno protegne noge. Ali tu Kaluginu upade Seliznjeva u reč i reče: – Molili smo ga da ode. znate – reče Koršunov. Tad Mišinu priđe Kalugin i reče: – Ako ti. – Šta se ovde dešava? – upita milicioner. 31 . ali mu Kalugin upade u reč i reče: – On i noću ovde leži. Kroz pola sata došao je milicioner sa domarom. živite? – Ovde? – reče Mišin. ali mu Kalugin upade u reč i reče: – On čak kreveta nema i valja se javno na golom podu.. ne ustaneš. potreban mi je odmor. – Gde je vaša soba? – upita milicioner – Prijavljen je u našem stanu. gde vi spavate? – Ovde? – reče Mišin.. ali nismo nameravali da ga zapalimo. – Ovde. ali on ne odlazi! – Da – reče Koršunov. ali mu Kalugin upade u reč i reče: – Evo. – Pre neki dan nameravali su da ga zapale petrolejem – reče domar. – Ma ja ne bih dopustila da u mom prisustvu spale živog čoveka – reče Seliznjeva. građanine. – Već dugo vremena oni se žale na njega – reče domar. ja ću te naterati na to. građanine – reče miliciner – sada ja razgovaram s njim. Zvali su miliciju i pozvali milicionera. Nemoguće je hodnikom ići bos. građanine. Mišine. – Sačekajte. – E pa. – A zašto ovaj građanin leži u hodniku? – neočekivano upita milicioner.MIŠINOVA POBEDA Mišinu rekoše: – Hej. – Potpuno je nemoguće prolaziti hodnikom – reče Seliznjeva – ne mogu večito da prekoračujem muškarca. O njega se u mraku svi spotiču. građanine. pa na leđima leži i promatra. Ovaj građanin sve vreme leži ovde na podu i smeta nam da prolazimo hodnikom. – Nećeš . zašto ležite ovde? – upita milicioner. ali mu Kalugin upade u reč i reče: –Polili smo ga petrolejem samo da bi ga zaplašili. Mišine. – Vi. Građanine. – Polili smo ga petrolejem – reče Koršunov. – Odmaram se – reče Mišin. – Gde vi. Seliznjeva reče: – Iz džepa mu večito ispadaju nekakvi ekseri. ideš i gledaš da ne ozlediš nogu. pa ruke ispruži. – Molim vas – reče Koršunov.

– Imam veoma debele noge – reče Irina. šta je govorio milicioner? Diži se s poda! – Neću – reče Mišin. Irina reče: – Zašto ste kleknuli? Pronin joj poljubi nogu malo poviše čarape i reče: – Eto zašto. osim hodnika – reče Kalugin. što on nema drugog stambenog prostora: evo. – A i u kukovima sam jako široka. – On će sad namerno i dalje da leži ovde – reče Seliznjeva. reče: – Je si li čuo. ali mu Kalugin upade u reč i reče: – Zato. – To ne valja – reče milicioner i otide zajedno sa domarom. – Ali on nema drugog stambenog prostora. – I dodirnu ih rukom. u ovoj sobi živim ja. kakva noga! – reče Pronin. – Upravo tako – reče Koršunov. A Koršunov reče: – U to ne sumnjam. Irina Mazer reče: – Sviđaju vam se moje čarape? Pronin reče: – O. Irina podiže svoju suknju i reče: – A vidite li. nastavljajući da leži na podu. – Trebalo bi da svi budu u svom stambenom prostoru. Parfaitment!* 8. Irina reče: – Zašto mi nagore podižete suknju? Rekla sam vam da sam bez trikoa. Koršunov priskoči Mišinu. Ali Pronin joj i pored toga podiže suknju i reče: – Ništa.Kako vam se ovo dopalo? – Pričekajte – reče Kalugin i. on je večito tu i leži – reče Seliznjeva. – Eto. da. novembra 1940. da. Pronin kleknu ispred nje. – Ne mogu – reče Irina – bez trikoa sam. – To ne valja – reče milicioner. a Mišin živi ovde u hodniku. Ovde više ide gola noga. Irina reče: – A evo ovde se one već završvaju. . – Šta je? – povika.– Eto ti ga na! – reče Koršunov. – Jasno – rekao je razdraženo Kalugin. – Jao. Veoma. u ovoj evo ona. prišavši Mišinu. – Pokažite – reče Pronin. Irina reče: – A zašto vam se sviđaju moje čarape? Pronin reče: – Veoma su glatke. SMETNJA Pronin reče: – Imate veoma lepe čarape. ništa. kako su one dugačke? Pronin reče: – Jao. u ovoj evo on. da.

Svi su izašli u hodnik. – Ne – reče čovek u crnom kaputu. – Ko je? – upita Irina kroz vrata. i u sobu uđe čovek u crnom kaputu i dubokim čizmama. – Zbogom – reče Proninu.– Kako. – Vaše prezime? – upita čovek u crnom kaputu. – Imate li oružje? – upita čovek u crnom kaputu. s puškama u rukama. – Zašto? – upita Irina. Morate da pođete sa nama. Niži činovi se zaustaviše pokraj vrata. – Svaki razgovor je zabranjen – reče čovek u crnom kaputu. Ni kosu on nije imao. Naslov zbirke – Samostalna strava! SLUČAJEVI Preveo: Dušan Patić PLAVA SVESKA No 10 Bio jednom jedan riđi čovek. – Treba da se preobučem – reče Irina. – Da. – Nemam – reče Pronin. Niži činovi i domar zalupaše đonovima. – Hajde. Pronin sede. obraćajući se Proninu. Za njim su ušla dva vojnika. Irina brzo namesti svoju suknju. Čovek u crnom kaputu je zaključao vrata Irinine sobe i zapečatio ih sa dva mrka pečata. a za njima domar. Pronin ustade. Ali ovde je neko zakucao na vrata. spreman sam. a čovek u crnom kaputu priđe Irini Mazer i reče: – Vaše prezime? – Mazer – reče Irina. skinu sa čiviluka svoj kaput i kapu. Čovek u crnom kaputu nije odgovorio. a Pronin ustade sa poda i priđe prozoru. Irina otvori vrata. I svi izađoše iz stana. obraćajući se Irini – obucite vaš kaput. ništa? – reče Irina. glasno zalupivši spoljašnjim vratima. – Ali moram da još nešto obučem – reče Irina. kako to. 33 . koji nije imao ni oči ni uši. – reče čovek u crnom kaputu. obuče se i reče: – Pa. – Oblačite se. – A vi – reče čovek u crnom kaputu. pokazujući Proninu na stolicu. Pronin reče: – Prezivam se Pronin. – A ja takođe idem sa vama? – upita Pronin. tako da su ga “riđim” uslovno zvali. – Idemo – reče čovek u crnom kaputu. 1940. napolje – reče. – Otvorite vrata – reče oštar glas. – Ne – reče čovek u crnom kaputu. Irina je ćuteći obukla svoju kratku bundu. nižih činova. – Sedite ovamo – reče čovek u crnom kaputu.

Da govori. izbrojavši do 6. šta oni misle o tome. ni leđa nije imao. takođe umre. 1. A Perekrestov telegrafski dobi 400 rubalja i toliko se uobrazio da su ga izbacili sa posla. pa peta. A Krilov. a ne umeju sebe da izvedu na sigurni put. nije imao. kada su iznenada otkrili. na sreću. pala i – razbila se. Zatim je kroz prozor ispala treća starica. bilo bi bolje da o njemu više ni ne govorimo. 7 ide posle 8 u tom slučaju. ponovo se pokunjismo. A nos.4.5. dalje je sledilo 7. kada 8 ide posle 7”. Kada ispade i šesta starica. malo mrdnuvši nosom. niti bilo kakvih unutrašnjih organa. A zatim se raziđosmo kućama. zamislivši se nad kasirkinim rečima. SONET Desio mi se neobičan slučaj: neočekivano sam zaboravio. takođe. A Spiridonov nehotice umre. rekla: “Po meni. i 6 su pamtili – a dalje su zaboravili. A Kruglov je nacrtao damu s kamdžijom u rukama i poludeo. jednom slepcu poklonili pleteni šal. Pa. Ali tada. Kasirka se tužno nasmejala. (1935) . Kakvo je bilo samo njihovo i moje iznenađenje. A Mihajlov prestade da se češlja i oboli od šuge. jer nije imao usta.2. 7 ili 8. ni kičme. To nas udalji od naše prepirke. Pošli smo svi u trgovačku radnju “Gastronom”. dojadi mi da ih gledam. Dobri ljudi. na uglu Znamenske i Besejne ulice. Ni stomak nije imao. A deca Spiridonova utopiše se u ribnjaku. Ali. Nije imao čak ni ruke ni noge.3. doznavši za to. pala i razbila se. te pođoh na Maljcevsku pijacu. zatim četvrta. a po mišljenju drugih – 8. A Spiridonovljeva žena tresnu s kredenca i takođe umre. budući da su nam se njene reči pokazale lišenim svakog smisla. da ni oni ne mogu da se sete redosleda brojeva. Šta nam je preostalo da radimo? Pošli smo u Letnju baštu i počeli tamo da brojimo drveće. tu sa klupe nije strovalilo nekakvo dete i polomilo obe vilice. izvadila iz usta mali čekić i. (1937) SLUČAJEVI Jednoga dana Orlov se prejeo pirea od graška i – umro. gde su. šta ide prvo. Zahvalili smo kasirki i razdragano istrčali iz radnje. (1933) STARICE KOJE ISPADAJU Jedna se starica od preterane znatiželje nagnula kroz prozor. nije mogao. Odoh sam do komšija i upitah ih. i upitali kasirku o našoj nedoumici. Ništa nije imao! Tako da je nejasno – o kome je reč. Prepirali bismo se mi vrlo dugo da se. zastadosmo i započesmo prepirku: po mišljenju jednih. priča se. Kroz prozor se promolila druga starica i počela da gleda dole na onu koja se razbila. A Spiridonovljeva baba se propila i krenula stranputicom. ali se od preterane znatiželje takođe izvrnula kroz prozor.

Sneg je kopnio i na ulici je bilo veoma sklisko. spotiče se o Gogolja i pada). spotiče se o Puškina i pada). Opet o Puškina! Puškin (podižući se): Do đavola! Stvarno. (1934) PUŠKIN I GOGOLJ Gogolj iza kulisa pada na scenu i mirno leži. pade i razbije čelo. Do đavola! Opet o Gogolja! Gogolj (podižući se): Ovo je neprekidno izrugivanje! (Ide. čini se o Puškina! Puškin (podižući se): Ni trenutka mira! (Ide. spotiče se o Gogolja i pada iza kulisa). (1934) STOLAR KUŠAKOV Bio jednom neki stolar. posmatra bor i vidi – da na boru niko ne sedi. spotiče se o Puškina i pada). Jednoga dana. skinuvši naočare. Semjon Semjonovič. Puškin (izlazi. Semjon Semjonovič ne želi da veruje u ovu pojavu i smatra je optičkom varkom. O Gogolja! Gogolj (podižući se): Gadost! (Odlazi iza kulisa). Koja gadost! Opet o Puškina! Puškin (podižući se): Bezobrazluk! Potpuni bezobrazluk! (Ide. opet vidi – da na boru niko ne sedi. Do đavola! Čini se opet o Gogolja! Gogolj (podižući se): Večito neka prepreka! (Ide. posmatra bor i vidi: na boru sedi seljak i preti mu pesnicom. spotiče se o Gogolja i pada): Do đavola! Čini se o Gogolja! Gogolj (podižući se): Koja gadost! Ne daju mi ni da dahnem dušom. Semjon Semjonovič. spotiče se o Gogolja i pada). spotiče se o Gogolja i pada). O Puškina! Puškin (podižući se): Do đavola! (Ide. Zvao se Kušakov. (Ide. stavivši naočare. posmatra bor i opet vidi – da na boru sedi seljak i preti mu pesnicom. Iza scene se čuje Gogoljev glas: “O Puškina!” Zavesa. Stolar pređe nekoliko koraka. spotiče se o Puškina i pada). poklizne se. posmatra bor i opet vidi – da na boru sedi seljak i preti mu pesnicom. Spotaknuo sam se. stavivši naočare. O Gogolja! Gogolj (podižući se): Gadost! (Ide. spotiče se o Puškina i pada). 35 . izašao on iz kuće i pošao u radnju da kupi tutkalo. opet stavivši naočare. Semjon Semjonovič. Semjon Semjonovič.(UBACI SLUČAJ NA RUSKOM) OPTIČKA VARKA Semjon Semjonovič. skinuvši naočare. do đavola! (Ide.

Eto. U ovoj borbi.. Ali. a život će se. Na stolicama i na krevetu ležale su stvari izvađene iz sanduka.– Eh! – reče stolar. Poklopac sanduka je zatvoren i ne propušta mi vazduh. samo besplodno boriti s neprijateljem. pljunuo i pošao na ulicu. – Pričaj nam priču! – odgovorili su iz stana i zaključali vrata rezom i lancem.. potrebno je da život primora moje ruke da otvore poklopac sanduka. kupi flaster i zalepi ga sebi na čelo.. opet ste pali. sanduk? Čovek tankog vrata ustade sa poda i pogleda oko sebe. stolar ga zalepi sebi na bradu i otrča kući. Čovek tankog vrata reče: – Dakle. – Ne! – povika stolar. pade i razbije obraz. – Šugave li poledice! – poviče stolar i ponovo otrča u apoteku. Petrakov je. Ako pobedi život. SANDUK Čovek tankog vrata zavukao se u sanduk. osuđen na smrt. I ničeg uzvišenog nema u mojoj glavi. opet se pokliznuo. neću otvoriti.. Videću borbu života i smrti. Postepeno ću umirati. SLUČAJ PETRAKOV Jedanput je. – Ne želim ništa da čujem! Brže. ne gubeći uzaludnu nadu. koja će se ovog časa odigrati. da eto sada. kupi flaster i zalepi ga sebi na nos. Pa da vidimo: ko će koga? Jedino što se. – Ja sam stolar Kušakov! – vikao je stolar. život će znati da nađe način da pobedi: radi toga. ali sanduka nigde nije bilo. pođe u apoteku. zapravo šta. ustade. život je pobedio smrt na meni nepoznati način. – Pa eto vidite – reče apotekar. dajte flaster! Apotekar mu dade flaster. Čini mi se da umirem. snage su ga napustile.. Petrakov želeo da legne i spava. . Ali. ali poklopac sanduka. – Fuj! – reče stolar. i on opet pade na stomak i leži. – Ne – reče stolar – više neću padati! Ali. ali je legao pored kreveta. skupio poslednje snage i stao četvoronoške. Tako je tresnuo o pod. Nešto sam video ili sam nešto čuo! Jao! Opet se nešto dogodilo! Bože moj! Nemam više vazduha. gušeći se. eto. ali ne mogu da razumem.. kada je izašao na ulicu i napravio nekoliko koraka. užasno oseća na naftalin. Doći će do neprirodne borbe. svejedno. Morao je opet da pođe u apoteku i da flasterom zalepi sebi obraz – Eto ti ga sad – reče stolaru apotekar – vi tako često padate i razbijate se da vam savetujem da kupite nekoliko rolni flastera. Potom opet izađe na ulicu. s jednakim šansama. Stolar Kušakov je malo postojao na stepeništu. čovek tankog vrata – gušim se u sanduku zato što imam tanak vrat. počelo je: ne mogu više da dišem. opet se poklizne. do poslednjeg trenutka. zatvorio za sobom poklopac i počeo da se guši. leži na njemu i ne može da se podigne.. eto. pak.. Nastradaću. stvari ću u sanduku zasuti krdžom. A šta je sad pa ovo? Zašto pevam? Izgleda da me boli vrat. eto. to je jasno! Nema mi više spasa. – Eto. gde je sanduk? Zašto vidim sve što se nalazi u mojoj sobi? Izgleda kao da ležim na podu? A gde je. Ja ću se gušiti. A kod kuće ga nisu prepoznali. – Eto – govorio je. i nisu ga pustili u stan. Jao! Šta je sad ovo? Maločas se nešto dogodilo. Ali. opet se pokliznuo. pao i razbio nos. kada je izašao na ulicu. Sanduka nigde nije bilo. Gušim se!. zato što je prirodno da pobeđuje smrt. pao i razbio bradu. pođe u apoteku.

pa je naredila Stambenoj upravi da Kalugina izbaci – zajedno sa đubretom. ustao. legao i opet zaspao. a Andrej Karlovič ga uzjaha. izvadi iz svojih usta veštačku vilicu i tako njome udesi Alekseja Aleksejeviča. Kalugin se probudio. uverivši se da je vilica došla na svoje mesto. stavio pod glavu novine. “Pa – razmišlja – sada ću da odspavam”. (1936) SAN Kalugin je zaspao i usnio. Držeći se rukama za lice. Zaspao je i opet usnio. prošetao po sobi i legao oprezno na krevet. I to je. da spava – baš više i ne želi. sedi on iza milicionera. Aleksej Aleksejevič. tobože. Kalugin se probudio. SLUČAJ ONIH KOJI SE TUKU Aleksej Aleksejevič je pod sobom prignječio Andreja Karloviča i. da ne uslinavi jastuk. i opet usnio. ide on pored žbunja. a pored prolazi žbunje. a u žbunju sedi milicioner. sve. Kalugin se probudio. A Andrej Karlovič obrisa svoju veštačku vilicu. Ali. promenio novine. sedi on u žbunju. ne očekujući tako brz napad pade na pod. Prevrće se Petrakov s boka na bok i ne može nikako da zaspi. a pored žbunja prolazi milicioner. našla da je on nesanitaran i nepotreban. da se Aleksej Aleksejevič podigao s poda sa potpuno unakaženim licem i pocepanom nozdrvom. ne videvši Alekseja Aleksejeviča. tobože. tobože. 37 . Kalugina su presavili na dva dela i izbacili ga kao đubre. zapravo. pogleda unaokolo i. Kalugin vrisnu i uskomeša se na krevetu. škljocnu zubima i. gde je Kalugin uvek kupovao pšenični hleb. pođe da ga traži. idući po stanovima i ugledavši Kalugina. i opet usnio. Ovde se Kalugin probudio i rešio da više ne spava. A Sanitarna komisija je. a u žbunju se pritajio i sedi milicioner. Aleksej Aleksejevič pobeže. skoči na Alekseja Aleksejeviča i udari ga po zubima. sedi on u žbunju. pustio ga.Ležao je Petrakov na podu pet časova. da mu ne bi spadale. Probudio se potpuno zdrav. San je potkrepio Petrakova. tobože. Kalugin je uzastopce spavao četiri dana i četiri noći. i opet je zaspao. Prvo je jednostavno tako ležao. razbivši mu njušku. bled od besa. a petog dana se probudio toliko omršaveo. da je čizme podvezivao za noge uzicom. ali je momentalno zaspao i usnio. tobože. nisu ga prepoznali i podvalili su mu poluražani. a zatim je zaspao. a pored žbunja prolazi milicioner. MATEMATIČAR I ANDREJ SEMJONOVIČ Matematičar (izvadivši iz glave kuglu): Izvadio sam iz glave kuglu. Andrej Karlovič. počešao usta i opet zaspao. ide on pored žbunja. ali više nije mogao da se probudi. stavi je u usta. U pekari.

Izvadio sam iz glave kuglu. Matematičar: Ne. Matematičar: Ne. Matematičar: Eto. neću Ne. nisu to gluposti! Ne. ali sve same gluposti. neću da se smirim! Andrej Semjonovič: Ma iako si matematičar. Pa i ne moraš da je staviš. neću Ne. i sad se smiri! Matematičar: Ne. ja sam pametan i mnogo znam! Ne. Matematičar: Baš i neću da je stavim. neću Ne. ja sam pobedio! Andrej Semjonovič: Pa pobedio si. Baš i neću da je stavim. časna reč. Pa i ne moraš da je staviš. Matematičar: Ne. ja sam pobedio! Eto. neću da da da da je je je je stavim! stavim! stavim! stavim! Andrej Semjonovič: Pa i ne moraš da je staviš. Baš i neću da je stavim. neću da se smirim! Ne. Stavi je natrag.Izvadio sam iz glave kuglu. ja sam pametan i mnogo znam! Ne. neću da se smirim! Ne. Andrej Semjonovič: Stavi je natrag. nisu to gluposti! . Stavi je natrag. Andrej Semjonovič: E baš lepo. E baš lepo. E baš lepo. ti si glup. ja sam pobedio! Eto. Izvadio sam iz glave kuglu. Stavi je natrag. ja sam pametan i mnogo znam! Andrej Semjonovič: Mnogo da.

dereš? I ovako te čujem. mahnu s njom iznad glave i naglo nesta. verovatno. nije ti dosadilo! Ne. Čuvar odmah shvati da se to obraćaju njemu. unoseći se čuvaru u lice. zatim počeša bradicu. pa na drugo. – Nemam kartu: rekli su mi da će me i tako propustiti – reče mladić. ali nastavi da gleda muvu. dobro – reče čuvar. prođite. pljunu na mesto gde je stajao mladić. nije ti dosadilo! Ne. – Prolazi! – A kako da prođem? Kuda? – upitao je mladić. U vazduhu je zamirisalo na paljeno perje. – Vidi ga! – reče čuvar. zaškilji na jedno oko. onda bi joj. reče: – A šta se ti. eto ti slučaja! Od običnog lepila! – Hej ti. raskopča jaknu. isturi desnu nogu. podiže ruku u žutoj rukavici. – De. ne okrećući glavu prema mladiću. počeša stomak. kada bi je namazao tutkalom. Tamo mi je već i soba spremljena. da bi imao čvršći oslonac. (1936) 39 . – Čuješ li ti šta ti govorim? – povika opet mladić. nije ti dosadilo! Andrej Semjonovič ljutito odmahuje i odlazi. – A kuda bi vi da idete? – upita čuvar. – Ma ja ni puta ne znam. dedice. i polako pođe u stražarnicu. – Ta. (1933) MLADIĆ KOJI JE ZAČUDIO ČUVARA – Vidi ga! – reče čuvar. u stopu za Andrejem Semjonovičem. nisu to gluposti! Andrej Semjonovič: Dosadilo mi je da se sa tobom prepirem! Matematičar: Ne. posmatrajući muvu. još jedanput pogleda mladića i reče. kako da odavde dođem na nebo? Čuvar pogleda mladića. Ne treba da se dereš! Mladić rukavicama očisti svoje pantalone i delikatnim glasom upita: – Recite mi. – Skote! Čuvar je prstom zgnječio muvu i. praveći strogo lice.Ne. Matematičar. nema šta da se ovde zadržavate. – Kako? – upita mladić – Puštate me? – Dobro. – Vidi ga! – reče čuvar. Pa. odlazi. – Dobro – reče čuvar – pokaži kartu. došao kraj. šumski duhu! – viknu čuvara mladić u žutim rukavicama. – Izvinite – reče mladić – na hitnom sam poslu. bestidniče. postojavši jedan trenutak. prodorno pogleda mladića i strogo upita: – Ti bi šta? Praviš se lud? Mladić se nasmeši. Čuvar pomirisa vazduh. Zavesa. – Na nebo! Čuvar se nagnu napred.

izgubi francuski hlepčić i slomi cvikere. kupi francuski hlepčić. II Slikar: Ja sam slikar.. Tada Andrej Andrejevič pođe pravo kući. i iznenada premine. teško dišući. izgubio on četkicu za zube i pere zube nekakvim svećnjakom. Usput Andrej Andrejevič izgubi fitilj i svrati u radnju da kupi sto pedeset grama poltavske kobasice. Kući Andrej Andrejevič dođe veoma ljut i smesta leže da spava.. ti si .o! Pisac nekoliko trenutaka stoji. Neočekivano ga iznose. ali usput izgubi kefir pa svrati u pekaru.. ali – izgubi poltavsku kobasicu. Red je bio prilično dug. potresen tom novom idejom i pada kao mrtav. ali dugo nije mogao da zaspi – a kada je zaspao. Iznose ga.o! Slikar odmah pobledi kao platno. tad. IV Hemičar: Ja sam hemičar. Fizičar: A po mome mišljenju. GUBICI Andrej Andrejevič Mjasov kupi na pijaci fitilj i ponese ga kući. Vanja Rubljov: A po mome mišljenju. ne rekavši više ni reči.. Iznose ga. ti si g. Radnik: A po mome mišljenju. ti si. tada je usnio: tobože. zatim u dućančiću popi malu čašu hlebnog kvasa i stane u red za novine. samo skljoka. pred samim njegovim nosom. ali usput pade. III Kompozitor: Ja sam kompozitor.. i Andrej Andrejevič stajaše u redu više od dvadeset minuta. ali kada pristupi prodavcu novina.ČETIRI ILUSTRACIJE ZA TO. KAKO NOVA IDEJA IZNENAĐUJE ČOVEKA UKOLIKO ZA NJU NIJE PRIPREMLJEN I Pisac: Ja sam pisac. ti si g. I ko trska se zanjiše. Andrej Andrejevič je tapkao neko vreme u mestu i pođe kući. MAKAROV I PETERSEN .! Hemičar se. novine nestadoše.! Kompozitor se... Zatim Andrej Andrejevič svrati u mlekaru i kupi bocu kefira. teško sruši na pod. Čitalac: A po mome mišljenju..

u ovoj knjizi. Pročitaj ovu knjigu. Zavesa.. kako izgleda. A. i ruke je potrebno oprati. zadovoljivši strasti – razilazi. Čovek srednjeg rasta insistira. Petersen: A pereš li ruke. Makarov (čiita): “. Gomila sluša i. Štaviše. čovek gubi sve svoje želje”. i kad razmišljam o njoj. Isto tako. u nedostatku druge žrtve. ako na mestu gde se nalazi javni park. i obraćajući se gomili. Petrov nešto zapisuje u notes. o tome. Iz gomile se izdvaja čovek srednjeg rasta i pita Petrova šta je zapisao u svoj notes. Makarov: Da. spasavajući život. shvatićeš – kako se lako ostvaruju tuđe želje.. postavši lopta. i kako je teško ispuniti svoje. i Petrov. i shvatićeš kako su tašte želje naše. Reč po reč. drži govor. Makarov: Ovde. Petersen: Je li. izgrade američki neboder. Petrov odgovara da je to njegova lična stvar. i počinje prepirka. šta će biti.. 41 . za svaki slučaj. Gomila staje na stranu čoveka srednjeg rasta. a zatim uzima knjigu i otvara je. čovek gubi svoj oblik i postaje lopta. Gomila je uznemirena i. Otkinuta glava kotrlja se kolovozom i zastaje u otvoru slivnika. (1934) SUD LINČA Petrov uzjaha konja. odobrava. Petersen: Ti i noge. Makarov: Ova je knjiga takva – da o njoj i treba govoriti uzvišeno. Petersen nestaje. Tako govore indijanske poglavice. pre nego što dodirneš tu knjigu. operi! Makarov: Ovo je neduhovito i drsko. pa kakva je to knjiga? Makarov: Naslov joj je zagonetan. Gomila se. Petersen: Nešto si mnogo počeo svečano da mi govoriš. Makarov: Gospode Bože! Šta je sad ovo? Petersene! Petersenov glas: Šta se desilo? Makarove! Gde sam? Makarov: Gde si? Ne vidim te! Petersenov glas: A gde si ti? Ni ja tebe ne vidim! Kakve su ovo lopte? Makarov: Šta da se radi? Petersene. piše sve o našim željama i njihovim ispunjenjima.No 3. Petersen: Hi-hi-hi! Makarov: Ta knjiga se zove MALGIL. čuješ li me? Petersenov glas: Čujem! Ali. goni konja i nestaje iza ugla.. ja skidam kapu.Postepeno. Makarov stoji užasnut. šta se to desilo? I kakve su ovo lopte? Makarov: Možeš li da se krećeš? Petersenov glas: Makarove! Vidiš li ti ove lopte? Makarov: Kakve lopte? Petersenov glas: Pustite! Pustite me! Makarove! Tišina. hvata čoveka srednjeg rasta i otkida mu glavu.

. Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere. Izlazi Pritikin. neće nimalo da se rascepi). sve. Jevdokim Osipovič: Dobro. (Povraća. s nosa Olge Petrovne spadne cviker. zapravo. udara po cepanici). dobro. Mala devojčica: Tata me je zamolio da vam prenesem da se pozorište zatvara.. i odlazi trčeći. udara po cepanici). a u konjskim zubima Ciganin. Odlazi trčeći. Svima nam je muka! Zavesa. i usput sreo drugog čoveka. odlazi trčeći. Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici).. želeo bi nešto da kaže. koji je. NEUSPELA PREDSTAVA Na scenu izlazi Petrakov – Gorbunov..) Izlazi mala devojčica. Na zidu slika. Na slici nacrtan konj. jednom neki čovek pošao na posao. išao svojoj kući. Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere): Jevdokime Osipoviču! Molim vas. Pri svakom udarcu.. Počinje da povraća. Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici.SUSRET Eto.. Serpuhov: Da ne bi bilo. udara po cepanici). kupivši veknu poljskog hleba. (Povraća. Desno su vrata. Makarov: Jegor. Pritikin: Poštovani Petrakov – Gorbunov trebalo je da vam saop. (Makarov povraća.) Izlazi Serpuhov. Jevdokim Osipovič sedi u fotelji i puši. TOK Leto. Odlazi. ali štuca. Pisaći sto. međutim.) Izlazi Kurova. I to je. odlazi trčeći. Kurova: Ja bih bila. (Povraća.) Izlazi Makarov... Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere. Olga Petrovna cepa drva.. da ne govorite tu reč “tok”. Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere. koja.

Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna ispušta iz ruku sekirčinu. to ja već ne znam – reče Koratigin – znam samo da sam ovde već čitav sat. Koratigin ugleda Tikakejeva i viče mu: – A ja vas čekam već čitav sat! – Nije istina – govori Tikakejev – bio sam odsutan svega dvadeset i pet minuta. dobro. molim vas. cepajte! Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici). padne i umre. Drug Maškin se namrštio. razume se. Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere): To je bezobrazluk! Odrastao čovek – a ne shvata običnu ljudsku molbu! Jevdokim Osipovič: Olga Petrovna! Možete mirno da nastavite vaš posao. ŠTA SE DANAS PRODAJE U RADNJAMA Koratigin dođe do Tikakejeva i ne zateče ga kod kuće. – Smatram.. – reče.. Olga Petrovna (udara sekirčinom po cepanici). Koratigin se neko vreme muvao pokraj Tikakejevljevih vrata i spremio se već da mu napiše poruku. – Potrudite se da birate izraze. 43 .Jevdokim Osipovič: Tok! Olga Petrovna (nameštajući cvikere): Jevdekime Osipoviču! Obećali ste mi da nećete govoriti tu reč “tok”! Jevdokim Osipovič: Dobro. promatra Olgu Petrovnu od glave do pete. Olga Petrovna: Pa. ali ne može ništa da kaže. Koratigin se rukama uhvati za glavu. Olga Petrovna otvorenih usta nepomično stoji i gleda kako se Jevdokim Osipovič udaljava. Zavesa se polako spušta. a iz druge se usekne na Tikakejeva. ali ga Koratigin prekine: – Ako vi smatrate.. kad odjednom gle. – započe Tikakejev. A Tikakejev je u to vreme bio u radnji i kupovao šećer. lepo vas molim: dajte mi da rascepim bar ovu cepanicu! Jevdokim Osipovič: Cepajte. ali tu Koratigina prekine Tikakejev i reče: – E ti si mi baš zgodan! Ove reči tako razjariše Koratigina. da prstom začepi jednu svoju nozdrvu. Eto – kakvi se veliki krastavci prodaju danas u radnjama! MAŠKIN JE UBIO KOŠKINA Drug Koškin je igrao oko druga Maškina. Više neću da vas ometam. i polako odlazi. – Pa. meso i krastavce. otvara usta. Tada Tikakejev izvuče iz cegera najveći krastavac i tresne njime Koratigina po glavi. Jevdokim Osipovič ustaje iz fotelje. Drug Maškin je pratio pogledom druga Koškina.. Drug Koškin je uvredljivo odmahivao i odvratno krivio noge. ide lično Tikakejev i nosi u rukama ceger. – Ne lažite! – reče Tikakejev – Sramota je lagati. – Mnogopoštovani gospodine! – reče Koratigin. Olga Petrovna! Više neću.

SAN ZADIRKUJE ČOVEKA Markov je skinuo čizme i. nego hoćeš još i da ti nogu otkinem. Drug Koškin je vrisnuo i pao četvoronoške. Sveži vetrić je umirio Markova. čim je sklopio oči. rana će zaceliti. Dvojica se nisu vratila. Strjučkov i Motiljkov se srećno vratiše kući. onu tamo stvar? Oknov: Ne. Drug Maškin je maznuo druga Koškina nogom ispod trbuha i još jedanput ga udario pesnicom po potiljku. Kozlov: Hoćeš li da zapališ? Oknov: Ne. i. Ali san ga je opet obuzeo. a Širokov i Kablukov poginuše u lovu. da je Markov mogao napamet da rešava algebarske zadatke i jednačine sa dve nepoznate. Maškin je ubio Koškina. a vratila su se samo četvorica. LOVCI U lov su pošla šestorica. ne dosegnuvši knjigu.Drug Koškin je mrdnuo trbuhom i trupnuo desnom nogom. ne znajući šta da radi: da spava ili da bdi? Napokon. Ali. Dugo se Markov mučio. Oknov je čitav dan koračao oneraspoložen i čak nije hteo ni s kim da razgovara. Kozlov. Ali samo što su se oči sklopile. Motiljkov: Ne uzbuđuj se. i svest je postala tako jasna. bez kape i kaputa. Drug Koškin je pokušao da pobegne. Kozlov: Pa. Oknov. Markov je obukao kaput. Kozlov: Možda hoćeš da ti ispričam nešto smešno? Oknov: Ne. samo što je legao na divan i sklopio oči. san je smesta nestao. uzdahnuvši. legao na divan. Markov je legao i opet sklopio oči. stavio šešir. Drug Maškin je vrisnuo i skočio na druga Koškina. ali se spotakao i drug Maškin ga sustiže. Ulazeći u sobu. Drug Maškin je udario pesnicom po glavi druga Koškina. čime je Oknova i izveo iz takta. san je opet odleteo. izmučivši se i omrznuvši samoga sebe i svoju sobu. hoćeš li da piješ? Eto. uzeo u ruku štap i izašao na ulicu. ali. pojurio je u pravcu Tavričeskog vrta. imam ovde čaj sa konjakom. Drug Koškin se izvalio na pod i umro. Markov je otvorio oči i posegnuo za knjigom. blizu! . eno. On je želeo da spava. Strjučkov i Motiljkov: Šta to radite? Šta to radite? Kozlov: Podignite me sa zemlje. osetio je u telu ugodan zamor i zaželeo je da spava. stalo mu je veselije u duši. Oknov: Nije ti dovoljno to što sam te maločas ovim kamenom udario po potiljku. i zaželeo je da se vrati nazad u sobu. želja za snom smesta je minula. S besom je Makarov skočio s divana i. Kozlov: Hoćeš li da ti donesem. Kozlov je uporno pratio u stopu Oknova i dosađivao mu je raznim pitanjima. Kozlov: A gde je Oknov? Oknov (otkidajući Kozlovu nogu): Ovde sam.

da li si tu? Kozlov: Šaša! Motiljkov: Ma.. Ali. majko! Spa-pa-si me! Strjučkov i Motiljkov: Čini se da mu je i nogu otkinuo! Oknov: Otkinuo i bacio je. bio već istrčao na dvorište. i zatražio krmenadlu... Oknov: Pusti me k njemu! Strjučkov: Jao ne. Strjučkov: Možeš li da stojiš na jednoj nozi? Kozlov: Mogu. po običaju toga vremena. Kozlove! Ej. Ivan Ivanovič odskoči od stola i pojuri na dvorište. Pa.. seo za sto. Ivan Ivanovič je bio gladan i. udari pesnicom po stolu i uzviknu: “Ko je ovaj?” A gazda. Mi ćemo te odmah zadaviti.. Ivan Ivanovič je. namestićemo ti drvenu nogu...tako. Strjučkov: Pa mi ćemo te pridržati. Pusti.. ali slabo.. Dok je gazda pekao krmenadlu. ne obraćajući ni na šta pažnju. bolje odlazi! Oknov: Ne. a u trbuhu Ivana Ivanoviča počeli su jaki grčevi... Ivan Ivanovič je tako halapljivo navalio na krmenadlu. eno. duboko se klanjajući. Kozlove? Da li me čuješ? Kozlov: Jao. Motiljkov: Ti. – “Želite li možda ribice?” – upita gazda. evo još! Tako. Evo šta sam hteo da uradim! Strjučkov i Motiljkov: Koji užas! Oknov: Ha-ha-ha! Motiljkov: A gde je Kozlov? Strjučkov: Otpuzao je u grmlje! Motiljkov: Kozlove.. Pustite!. Strjučkov: Evo ovamo. Ivan Ivanovič je zubima zagrizao svoju bradu i zamislio se. “Marš u k. čujem. Petrovu Ivan Ivanovič Susanjin (upravo ona istorijska ličnost.. uhvati krmenadlu rukama i poče da je jede.. evo.. jer nije prošlo ni petnaest trenutaka..delo. koja je svoj život dala za cara i kasnije bila opevana u Glinkinoj operi) navratio jednom u rusku krčmu.. N. Tada boljar Vrčigub.c!” – vrisne boljar i baci na 45 ..n. imao je takav običaj.. Stani!. treba ga prosto zadaviti.. tako! Hajde još.Kozlov: Jao. Po meni. Oknov: Šta si rekao? Strjučkov: N.. koji je sedeo u uglu krčme i pio širu. sada je gotovo! Motiljkov: Sada je gotovo! Oknov: Gospode pomiluj! ISTORIJSKA EPIZODA V. Kozlov: Kako ću sad da dođem do kuće? Motiljkov: Ne brini se. baš ovde se i desila nezgoda. odgovori boljaru: “Ovo je naš rodoljub Ivan Ivanovič Susanjin”. Ali.. – “A tako!” – reče boljar. ali ne baš dobro. I eto. Gazda je bio povikao Ivanu Ivanoviču: “Gledaj. evo do čega je došao! Strjučkov: Šta da radimo sa njim? Motiljkov: Tu više ništa ne može da se uradi.. pustite me!. kako ti je iščupana brada”.. tako.. ispijajući širu. da je zaboravio da iz usta izvadi bradu pa je pojeo krmenadlu sa komadom vlastite brade.. Evo. žureći se da utoli svoju glad. Prošlo je trideset i pet trenutaka vremena. i gazda na okrugloj drvenoj daščici donese Ivanu Ivanoviču krmenadlu. tamo! Strjučkov: To je zlodelo! Oknov: Šta-a? Strjučkov: .. ne tuguj.ništa..n. brate.

“Kako to ranije? – povika rodoljub Susanjin. zamahnuvši. – Ja sam hrabar čovek.. otvori usta. Boljar Vrčegub te je umalo ubio. “Živ sam. Eto. nameravajući da izađe iz sobe. ništa ne odgovarajući. uvrebavši trenutak. ispavši iz korita. Ali Feđa ubrza korak i nestade iza vrata. oprezno je podigao glavu i pogledao unaokolo. izlete kroz prozor na dvorište i mazne po zubima poput orla sedećeg Ivana Ivanoviča. u kojem je usred pomija ležala svinja. To je bila epizoda iz života čuvene istorijske ličnosti. potpuno sam zaboravio. bila otvorena. ali jedino svoj život badava ne volim da poklonim. – Stoj – povika žena. Zatvarajući posudu. do samog Eldirinog naselja otpuzao. Feđa raširi prste i zamumla. Feđa je izbečio oči i zamahao rukama na ženu. i rodoljub Ivan Susanjin. zato što su ti usta puna putera. Feđa odrečno zavrte glavom. pokazujući makazama na Feđu. Bože sveti! Pola brade mi je otkinulo!” – “To ti je još i ranije tako bilo” – reče gazda. samo se bojim da me još nešto ne udari” – reče Susanjin. isteglivši vrat. to uopšte nije tačno!” Ali žena reče: – Lažeš.. jednim pokretom izvadi prstom iz posude sav puter i stavi ga sebi u usta. s krikom potrča k vratima. poče da puzi u pravcu Eldirinog naselja. ja sam tako s iščupanom bradom išao?” – “Da” – reče gazda. sada valjala u blatnjavoj lokvi. zaviri u posudu. Iz krčme se pomoli gazda. podižući se sa zemlje. 1939. ali se do vrata zaustavila. Gde je? Feđa napravi začuđen izraz i. kako nepomično leži na zemlji. – Otvori usta – ponovi žena. pokazala makazama na nju i strogo rekla: – U posudi nema putera. Gazda izađe na dvorište i ugleda Susanjina. kada se žena sagnula da podreže nokat na nozi. Tu. gle kako mi je obraz raznelo. “Eto ti! Sam si mufljuz!” – reče gazda i otide u krčmu. ne čujući ništa sumnjivog. iz sve snage lupi Susanjina po uhu. kao da bi da kaže: “Šta ti je. Ivan Susanjin se prišunja vratima. pobeže. Žena se momentalno ispravila i. Obazirući se. Vrata su. “Šta se dereš?” – upita Šarana. Evo. ali sada je otišao” – “E. po tebi. Gazda zažmuri i. jer je bila gola pa takva nije mogla da izađe u hodnik. iz staje istrča Šaran i. Vrč prozviždi kraj gazdine glave.gazdu vrč. kao da bi da kaže: “Ah da. Gazda mu se približi još bliže i zaviri mu u lice. “Da li si živ?” – upita ga gazda. na sreću. priljubio sam se uz zemlju i čekao: šta će dalje da bude? Na prvi znak bih. Rodoljub Susanjin se sruši na zemlji i obamre. Nekoliko trenutaka Susanjin je ležao na zemlji i osluškivao. gde su se kretali i . koja se. – Šta. Ivan Ivanovič se uhvati rukom za obraz i pade na bok. s desne strane. koja je dala svoj život za cara i zatim bila opevana u Glinkinoj operi. hvala ti. “Ah ti. Susanjin je netremice gledao u gazdu. Feđa slučajno zazvecka poklopcem. Na dvorištu nije bilo nikoga. ako se ne računa svinja. Ali Šaran. – Mm – reče Feđa. brzo. FEĐA DAVIDOVIČ Feđa se dugo prikradao posudi za puter i najzad. “Neće – reče gazda – ne boj se. odmah ću da dođem” – i ustade. mufljuze” – izgovori Ivan Susanjin. preskočivši korito. izvijajući se po zemlji kao crv. šta ti je. – Puter ti je u ustima – reče žena. – Aha – reče žena. bože! – reče Ivan Susanjin. Žena je bila pojurila za njim. Ćutiš i vrtiš glavom. na stomaku. ugledavši praznu posudu. ali.

– Pa. prosto. – Pa meni su sada potrebne. U sobi zdesna kraj zida nalazio se prljavi. Drugovi su voleli da zadirkuju Puškina i hvatali su ga za točkove. 1939. Puškin dođe. počeo je da se vozi na kolicima. iz kojih su virile čisto oprane bose noge. a drugim za naslon stolice. – Dosta je – reče domaćin sobe. Žukov. Te pesme je nazivao “epigramima”. Puškinu nikada nije izrasla brada. sedajući za divan. nakaradni divan. – Jao. napravljen od daske. – Premalo – reče Feđa. skinuvši puter sa prsta..drugi stanari toga stana. odeven u predugi i poderani smeđi mundir i u crne nankiške pantalone. došavši hodnikom do vrata. a kraj prozora sto. izvadivši prstom puter iz usta. 5. na kojima je visio natpis: “Ulaz je kategorički zabranjen”. a meni ne raste” – počesto je govorio Puškin. Kada je Puškin slomio obe noge. a Feđa na prstima istrča iz sobe. ne menjajući položaj. Puškin je proveo na selu. dobro – reče Feđa i. 4. pažljivo za sobom zatvorivši vrata. i to svega jedna i po rublja. na kojoj se nalazilo nešto neodređeno. naprotiv. stavi ga na policu. – Do đavola! A Feđa. šta vam je! – povika Feđa. godine. U sobi više ničega nije bilo. opet piskaraš! Otada je Puškin veoma zavoleo Žukovskog i počeo je. Taj čovek nije spavao i netremice je posmatrao posetioca. Puškin se ljutio i pisao je o drugovima pogrdne pesme. pregleda sat i stavi ga natrag na sto. ako se ne računa čovek sa bledozelenim licem koji je ležao na divanu. – Napolje – suvo reče domaćin. – Za pare ćeš da dođeš sutra ujutru – reče domaćin. pokazujući na Zaharina. 3. I uvek je bio u pravu. Feđa se nakloni. Kao što je poznato. bila je uska i dugačka – sa prozorom. pio vrč tek 47 . od milja da ga naziva. 2. Soba u koju je Feđa bio ušao. brate Puškinu?” – upita ga Petruševski. “Šta kažeš. na koji je stavljena zavesa od novinske hartije.. “Njemu raste. Puškin je bio pesnik i stalno je nešto pisao. – Jedan i po – reče domaćin sobe. Ustajao je rano izjutra. utvrđene jednim krajem za noćni stočić. salutira i. Puškina je to jako mučilo i svagda je zavideo Zaharinu. otvori ta vrata i uđe u sobu. ANEGDOTE IZ PUŠKINOVOG ŽIVOTA 1. “Mašina je stala” – reče Puškin. Jedanput je Petruševski pokvario sat i poslao po Puškina. kojem je. brada sasvim pristojno rasla. pokaza ga čoveku koji je ležao. – Otišao je – reče žena. Leto 1829. Jedanput ga je Žukovski zatekao kako piše i glasno uzviknuo: – Šta je. Na zidu sleva visila je dvostruka polica.

podigao kamen i bacio ga na Timofeja. A smrdljivi seljaci bi se klanjali i govorili: “To se može podneti”. Jedan čak nije znao da sedi na stolici i sve vreme je padao. a ja ću ti nešto pokazati. Ponekad se tako zanese. tako počne da ga baca. nosata žena je tukla koritom svoje dete. Pakin zabubnja prstima po kolenu i reče: – Gle budale! Bilo bi dobro lupiti ga motkom po potiljku. I Rakukin sede nazad u svoju pokretnu fotelju. Kako ugleda kamenje. Timofej je iskočio kroz prozorčić na krov preplašivši sve koji su u to vreme prolazili ulicom. “Gle prevejanca!” – povika ljudsko stado. PAKIN I RAKUKIN – Hej ti. na jednom kraju Puškin sve vreme pada sa stolice. stajao je pred ženama sa raskopčanim pantalonama i izgovarao ružne reči. Puškin je voleo da baca kamenje. Puškin bi spavao u visećoj mreži. valjalo se na pločniku. Rakukin ustade i pođe iz sobe. Puškin bi legao na travu i spavao do ručka. – Ta eto – reče Pakin – zašto sediš u fotelji kao budala? . Priđe mu Kamarov i reče: “Hej ti. Upravo i sam Puškin je prilično loše sedeo na stolici. Pri susretu sa smrdljivim seljacima. da te bog sačuva! POČETAK VEOMA LEPOG LETNJEG DANA Simfonija Tek što je zakukurikao petao. zaista užas! 7. u ovu fotelju – reče Pakin. Ali. i sva četvorica su bili idioti. slomivši svoju tanušnu nožicu. a na drugom kraju – njegov sin. – Šta gledaš? Nisi me prepoznao? – upita Pakin. Dešavalo se – da pukneš od smeha: sede oni za stolom. sustiže Rakukina i reče: – Stani! Kud si pojurio? Bolje sedi.pomuženog mleka i jurio k reci da se kupa. “Eh!” – vrisnu žena sa oteklim desnima. ali Pakin brzo skoči. – Onda sedi. A mlada. odmahuje. Seljak Hariton. debela svinjo!” – i udari ga u stomak. – Verujem – reče Rakukin. Timofej nekuda nestade. Romaškin je pljuckao odozgo kroz prozor. s gnevom se okrenuvši na svojoj pokretnoj fotelji. poče da gleda na drugu stranu. Maleno psetance. Nedaleko odavde. Pored je prolazio Feteljušin i smeškao se. napivši se denaturisanog špiritusa. Kamarov toj ženi zvekne šamarčinu. Rakukin zastade i podozrivo pogleda Pakina. nemoj toliko da frkćeš! – reče Pakin Rakukinu. ne veruješ? – upita Pakin. Kod bakalnice – dugačak red za šećer. Rakukin nabora nos i neprijateljski pogleda Pakina. Na taj način otpoče jedan dobar letnji dan. Neki mališan je iz pljuvaonice jeo nekakvu bljuvotinu. Rakukin mljacne usnama i. Feteljušin se naslonio na zid i počeo da štuca. – Šta. trljala je lice lepuškaste devojčice o zid od cigala. Žene su se glasno svađale i gurale jedna drugu korpama. Okupavši se u reci. Seljak Hariton se zaustavio. Puškin je imao četiri sina. debeljuškasta majka. evo ovde. i žena sa kuknjavom pobeže u kapiju. 6. Puškin bi im klimao glavom i zapušavao pri tom prstima nos. baca kamenje. nastojeći da pogodi Feteljušina. da stoji sav crven. Zaista. a neki Zubov se zalete i iz sve snage udari glavom o zid. Posle ručka.

pravo kroz kuće i zidove. rasteglivši se. Dodijava mi što stojim na ulici. Pozdravljamo se. Koračam. uvuče glavu u ramena. Rakukin. Rakukine! – reče Pakin Rakukin je ćutao. Starica gleda na brojčanik i kaže mi: – Sad je četvrt do tri. – Hej ti. STARICA Preveo: Dejan Mihailović “I među njima se odvijao ovakav razgovor. često se zlobno osvrćući. pala na leđa. U dvorištu stoji starica i rukama drži zidni časovnik. da ne bi treptao. zatim. udariću te nogama po grudima. Prolazim pored starice. Spontano pomisli da je to nos. kako odvratno izgledaš – reče Pakin. mezetimo haringu i tvrdo kuvana jaja. zastajem i pitam je: “Koliko je sati?” – Pogledajte – kaže mi starica. Prolećno sunce veoma prija. povela je nekamo. izašla je visoka figura anđela smrti i. ali ja idem ne osvrćući se. još jedan trik? Ako biste pogledali od Pakina na Rakukina. Pijemo votku. tad biste mogli pomisliti da Rakukin sedi sasvim obezglavljen. prosto gadost! U isto vreme. iz Rakukinovog tela izvukla se malena duša i zlobno pogledala na to mesto. anđeo smrti je ubrzao hod. i Rakukinova duša. pogurivši se. Ali.” K. pa pozivam Sakerdona Mihajloviča u podrumče. Starica mi nešto dovikuje. Pakin reče: – Ako ti.Rakukin premesti noge i brzo zatrepta očima. – Šta je to. isturi stomak i istegli vrat. – Rakukine! – ponovi Pakin. – Ne trepći – reče Pakin. Rakukinova glava se zabacivala sve više i više unazad i napokon. Gledam i vidim da na časovniku nema kazaljki. Pakin se prekrsti i na prsima izađe iz sobe. nestajala je u daljini iza ugla. tako. Hvala lepo – kažem i odlazim. obazrivo ispusti vazduh kroz nozdrve. 49 . Hamsun. Rakukinova jabučica štrčala je uvis. eto. – Njuška poput kokošje. iskrivi vilice i još više istegli vrat i zabaci nazad glavu. – Fuj. Ali tu. Rakukin još više isteže vrat i opet brzo. gde je pre kratkog vremena sedeo Pakin. – Sedi uspravno – reče Pakin. žmirkam i pušim lulu. iza ormana. odmah ne prestaneš da trepćeš. zatim se opraštamo i ja onda sam odlazim dalje. Rakukinova duša jurila je za anđelom smrti. – Tako – reče Pakin. – Koji ti je vrag? – uzviknu Pakin. – Eh – reče Pakin – tako bih te šljapnuo po podbratku! Rakukin štucnu. Rakukine. – Pa tu nema kazaljki – kažem. – Hej. vrat svinjski. Rakukin. brzo zatrepta očima. poskakivajući i spotičući se. zastajemo i dugo razgovaramo. Rakukin prestade da trepće i. Izlazim na ulicu i idem sunčanom stranom. naduva obraze i. Rakukin ne odgovori i nastavi da nepokretno sedi. – A. Na uglu Sadove ulice nalećem na Sakerdona Mihajloviča. – Rakukin je crkao. nemoj da frkćeš! – reče Pakin Rakukinu. Nakon četrnaest minuta. uzevši za ruku Rakukinovu dušu. nastavljajući da pogrbljeno sedi.

Zapanjen sam i ne mogu da prozborim ni reč. Sada je tek pet sati. Neko kuca na vrata. Biće to priča o čudotvorcu koji živi u naše vreme i ne čini čuda. skidam jaknu. Čekam da se malo smirim. u ruci pero. Pojma nemam šta mi je: trebalo je da uzmem pero i hartiju. Preda mnom su ceo dan i veče i cela noć. Grabim pero i pišem: “Čudotvorac je bio visok. od peći do stola. Izbacuju ga iz stana. a ruka drhti. Sklapam oči. Sedim sve dok ne počnem da osećam glad. O čemu li mislim? Već je pet i dvadeset. on zna da treba samo da mrdne prstom pa da zadrži stan. On zna da je čudotvorac i da može da napravi bilo kakvo čudo. Sunce se sakriva za dimnjak kuće preko puta. ali su deca toliko iscrpljena da moraju još ceo mesec da ostanu u postelji. Kroz prozor me obasjava prolećno sunce. da. preleće ulicu i spušta mi se na lice. Glasno lupa nogom i štapom. Primičem sto prozoru i sedam. Zatim polako počinju da prezdravljaju. Ležaću i trudiću se da zaspim.. da joj ponudim da sedne? Ali starica sama ide prema fotelji pored prozora i seda. – Eh. Najviše bi mi se dopalo kad bih mogao nešto da uradim pa da se svi ukoče i da ne mogu da mrdnu. zatim zaključavam vrata i ležem na otoman.Odjednom se prisećam da sam kod kuće zaboravio da isključim električnu peć. On tu šupu može da preobrati u prekrasnu kuću od opeke. a eto ti prve nevolje. Žmirkam i pripaljujem lulu. ali neće. Nije trebalo da izlazim napolje. Odlažem pero i punim lulu. Gušio sam se od vatre koja mi je buktala u grudima. ali ništa ne nalazim. Sunce mi bije pravo u oči. Dan je tako lepo počeo. Otvaram vrata i vidim pred sobom staricu koja je jutros stajala sa časovnikom u dvorištu. Na posao! Dole spavanje i lenčarenje! Pisaću osamnaest sati bez prestanka! Sav drhtim od nestrpljenja. Prisećam se starice sa časovnikom koju sam danas video u dvorištu i godi mi što na časovniku nije bilo kazaljki. Gledam s prozora na ulicu i vidim kako trotoarom ide čovek s mehaničkom nogom. i oni svi pocrkaju. i dalje gledajući kroz prozor. već poslušno napušta stan i odlazi da živi u šupi na periferiji. Ovi leže u svojim krevetima. Hrane ih veštački. Zatvaram i zaključavam vrata. Spolja dopire odvratna dreka dečaka.. Jako se ljutim. Senka dimnjaka klizi po krovu. Ustajem i sedam u fotelju kraj prozora. – Ko je? Niko ne odgovara.” Više ništa nisam u stanju da napišem. Parče šećera i ništa više. Treba iskoristiti tu senku i napisati nekoliko reči o čudotvorcu.. Uzeću hartiju i pero i pisaću. ali ja po drugi put učinim nešto da se svi ukoče. Ležim na otomanu otvorenih očiju i ne mogu da zaspim. od stola do peći. ne mogu čak ni da jedu jer ne mogu da otvore usta. Stojim nasred sobe. ali neće. zatim opet ležem na otoman i pokušavam da zaspim. ali neću da spavam. Onda ustajem i odlazim do ormarića u kojem držim hranu. vadim iz džepova na prsluku sat i kačim ga o ekserče. Preturam po njemu. Sakerdon Mihajlovič će da pukne od zavisti. Stojim kraj vrata i ne znam šta da preduzmem: da isteram staricu ili. naprotiv. Srce mi i dalje prejako lupa. već nastavlja da živi u šupi i na kraju krajeva umire. Bože moj! Pa ja još nisam isključio peć! Skačem i isključujem je. Stižem kući. Ležim i smišljam kako bih mogao da ih kaznim. Baš onomad video sam u komisionu odvratan kuhinjski sat čije su kazaljke bile u obliku noža i viljuške.. Sad mi se spava. – kažem sebi. Posle nedelju dana ukočenost prolazi. Postaje mi vruće. Sedim i od radosti trljam ruke. – Evo i mene – kaže starica i ulazi u sobu.. ali neće. Preda mnom je hartija na kocke. On misli da ja više nisam u stanju da napišem genijalnu stvar. .. zatim do kauča i opet do prozora. Roditelji ih odvlače kućama. Evo i vrana proleće kraj prozora. – Zatvori vrata i zaključaj ih – kaže mi starica. a ja sam grabio sve druge predmete samo ne one koji su mi bili potrebni. Treba pisati. Spava mi se. Još juče sam sve smislio. ne učinivši za života nijedno čudo. Osećam u sebi strašnu moć. Jurio sam po sobi: od prozora do stola.

a ruke vise niz fotelju. I ja se spuštam na kolena. koji se tu odnekud stvori i sedi na stolici na rasklapanje. objašnjavaj im kako se neka starica našla u mojoj sobi. Mrtva starica sedi kao vreća u mojoj fotelji. Vidim pred sobom pravilno iscrtane kvadrate. Treba zvoniti i buditi druge stanare. Prolazi osam minuta. Još jednom se obazirem po sobi i vidim. I šta sad da radim? Pripaljujem lulu i sedam na otoman. Sav kiptim od srdžbe. što nikako nije dobro. Obuzima me strašan jad. Stojim na odmorištu i razmišljam šta da radim. Čuje se neko pomeranje iza zida: to ustaje moj sused. Mora da je zaspala. – I ne treba – kaže starica – sad moraš da legneš na stomak i zabiješ lice u pod. Nemam ključ i ne mogu da se vratim u stan. pogledajte – kažem mu – kakve su mi ruke. A Sakerdon Mihajlovič sedi ćutke.– Klekni – kaže starica. Samo. Molim vas da odete. I hajde sad bakći se s mrcinom. po svoj prilici. Želim da zgrabim staricu i da je izbacim kroz vrata. Brzo okrećem glavu prema njoj. a iz usta štrči veštačka vilica koja je iskočila. a ja zajedno s njim izlazim na stepenište. a s druge – viljuška. Bol u ramenu i desnom rebru primorava me da promenim položaj. to starica sedi. Sanjam kako sused odlazi. Odvratan prizor – kažem. Ali. I najednom. Svi su mi zglobovi otekli i jedva se savijaju. sve je bio san. gde u fotelji kraj prozora sedi mrtva starica. Već je odavno trebalo da ode.. Starica se ne miče. Da. sve mi postaje jasno: starica je umrla. Zašto je umrla u mojoj sobi? Ne mogu da podnesem pokojnike. Samo još treba da on nanjuši kako u mojoj sobi leži mrtva starica! Osluškujem njegove korake. možda je i to bio san? U svakom slučaju. gadno! – kažem naglas. bila noć. pa tako ne moram da idem kod 51 . Polako dolazim svesti i prisećam se. Naginjem se i zagledam staricu u lice. A možda i nije umrla? Pipam joj čelo. Ležao sam ničice. Ja treba da radim. Pridižem se i prilazim joj šepajući. Uporno posmatram. Sklapam oči i dremam. Posmatram praznu fotelju ispunjen bezmernom radošću. dobro je što u mojoj sobi nema mrtve starice. naravno. kada je počeo? Da li je starica danas ulazila u moju sobu? Možda je i to bio san? Vratio sam se danas kući jer sam bio zaboravio da isključim električnu peć. mašinovođa. Ruka takođe. Smesta sam izvršio naređenje. Gospode! Nije valjda da ta starica još uvek sedi u mojoj fotelji? Istežem vrat i gledam. – Slušajte – kažem – vi se nalazite u mojoj sobi. S mržnjom sam pogledao staricu. Eh. i primećujem da mi umesto ruku s jedne strane štrči nož. ali se ne usuđujem da staricu prekrijem novinama jer se ne zna šta sve pod novinama može da se dogodi. i odjednom primećujem da nemam ruke. ali susedov čaj još nije gotov i primus još pišti. – Evo – kažem Sakerdonu Mihajloviču. idi razgovaraj s nastojnikom kućnog saveta. i ja vidim da to nije pravi Sakerdon Mihajlovič. a glava joj klonula na grudi. Starice nema u fotelji. čini mi se. zalupivši za sobom vrata sa automatskom bravom. Obazirem se i vidim da sam u svojoj sobi i da klečim na podu. Zašto klečim tu pred nekom staricom? I šta će ova starica u mojoj sobi. Zubi joj štrče iz usta. kad bi bar prokleti mašinovođa što pre otišao! Penjem se na otoman i ležim. – Evo. kako u fotelji kraj prozora neko sedi. već glineni. Znači. i zašto sedi u mojoj fotelji? Zašto je nisam najurio? – Slušajte vi – kažem – otkud vam pravo da se razbaškarite po mojoj sobi i da mi još i naređujete? Ja uopšte neću da klečim. – Uh. Tada se budim i odmah shvatam da ležim na otomanu u svojoj sobi. Staričina glava je opuštena na grudima. U sobi nije baš svetlo jer je. a sad se uz veliki napor podižem na kolena. Podseća me na lipsalog konja. Čelo je hladno. Bože moj! Pa on se sprema da pije čaj! Čujem kako mu šišti primus. Ali tad počinjem da uviđam svu besmislenost svog položaja. Usta su joj poluotvorena.. Šta li čeka? Već je pola šest.

dodirnuvši prstom moj rukav. Vadim i brojim novac. za muškarce i nije da stoje u redu za hleb – reče. ali to me nimalo ne zanima – rekao sam još suvlje. Hteo sam da udarim staricu još jednom ali sam se uplašio da ne ostavim tragove na telu. verovatno. – Naravno. Najzad se okrenula meni i upitala: – Znate li vi šta se napred događa? – Oprostite. i stalno se dizala na prste ne bi li bolje videla šta se kod kase događa. bez svedoka. tada će mi se misli razbistriti i nešto ću već da preduzmem s tom mrcinom. – Kako vas ne zanima! – uzviknula je gospođica. prljavim vunenim čarapama. i sad još taj udarac čizmom! Opet sam prišao starici. Gospođica me je još jednom odmerila od glave do pete i iznenada. uzimam časovnik. Čak počinjem da drhtim od gladi. kraj fotelje. Još jednom preturam po ormariću gde držim hranu. jer je na kasi izbio neki skandal. pa sam kupio pola kile safalade. Jedanaest rubalja. ali ne znam – rekao sam što sam suvlje mogao. istezala je vrat čas udesno. pri tom. izlazim u hodnik. Pre svega treba nešto pojesti. Nije bilo ni duvana. Veštačka vilica je odletela u ugao. mogu da kupim šunkaricu i hleb. Odmakao sam se od starice. na osnovu čega bi posle još mogli da zaključe kako sam je ja ubio. – Baš mi vas je žao. samo parče šećera. Gospode! Šta sve čovek ne sanja! Spustio sam noge s otomana. veoma radoznala. Doterujem kravatu koja mi se u toku noći razlabavila. Jer – ko zna? možda se starica još za života udarila o nešto? Polako se smirujem i počinjem da hodam po sobi. ali ništa ne nalazim. koja joj je iskočila iz usta. Pravio sam se da ništa ne primećujem i gledao ispred sebe u jednu mladu gospođicu: bila je. Prisiljeni ste tu da stojite. Verovatno je jutro. Ležala je licem nagore. neženja? – Da. Na podbratku joj se primećivala mala tamna mrlja. Usput mi je palo na pamet da bih mogao poći Sakerdonu Mihajloviču i ispričati mu sve. Znači. čas ulevo. U radnji nije bilo šunkarice. udario je čizmom u podbradak. . Gospođica se na sve strane obazirala i najzad opet obratila meni: – Zar ne biste mogli da pođete i saznate šta se događa? – Oprostite. Gospođica me je pažljivo pogledala. i pritrčavši starici. rekla: – Dajte ja da vam kupim šta treba. Ipak. očigledno. Ali odmah odustajem od te pomisli jer neke stvari treba raditi sam. možda bismo zajedno mogli bolje da smislimo šta da se radi. sagnuo se i počeo da joj razgledam lice. pred kasom se otegao dugačak red. U pekari je bilo mnogo sveta. Onda sam shvatio da mi je svejedno: stvar će ionako predati kriminalističkom odeljenju i one budale iz istrage optužiće me za ubistvo. stavljam ključ u džep i izlazim napolje. Iz radnje sam pošao u pekaru. a vi me sačekajte napolju. samo sam se lako naklonio. a ispod zadignute suknje su joj virile koščate noge u belim. – Gaduro! – uzviknuo sam. zabio se starici u nozdrvu. brižljivo zaključavam vrata. seo na otoman i pripalio lulu. jedan zub iz veštačke vilice. pušeći lulu i razmišljajući o svom položaju. Odmah sam se smrknuo. koliko li sam sati spavao? Gledam na sat: pola deset. Tako je prošlo dvadesetak minuta. a zatim se sasvim zaustavio. hteo da ustanem i – odjednom – ugledao mrtvu staricu kako leži na podu iza stola. – Pa i vi se zbog toga zadržavate u redu! Ništa nisam odgovorio. Ne. lako se naklonivši. ne mogu za to da se uhvate.predsednika kućnog saveta i da se bakćem oko pokojnice. oblačim jaknu. Ruke je podvila pod trup tako da se nisu videle. Položaj je ozbiljan. ali po inerciji sasvim suvo i. Red se pomerao veoma sporo. Hodam po sobi i počinjem sve jače i jače da osećam glad. Vi ste. neženja – odgovorio sam zbunjen. i još će preteći za duvan. ali sam ipak stao u red.

– Evo. naravno. a Sakerdon Mihajlovič izneo je na sto dve čašice i tanjir s kuvanim mesom. – Ne radim ništa. Verujete li vi u Boga? ONA (začuđeno): U Boga? Da. – A sad idite. ONA: I ja bih volela da s vama popijem votku. I među nama poče da se odvija ovakav razgovor: ONA: Znači. samo nešto sitnine. I čak me je malo munula ispod lakta.Potpuno sam se spetljao. – Gledajte – rekoh Sakerdonu Mihajloviču – Došao sam sa votkom i zakuskom. samo da ne bude iz modle i da bude jevtiniji. presne ili kuvane? – Stavićemo ih da se kuvaju – reče Sakerdon Mihajlovič – a dok se ne skuvaju. Nemam više para. Ja ću da kupim. mogu li nešto da vas pitam? ONA (strašno pocrvenevši): Pitajte. da malo popijemo. pušim lulu i razmišljam o simpatičnoj gospođici. – Vrlo dobro – reče Sakerdon Mihajlovič. ONA (izazovno): Pa. – Ne. Nosim bocu votke. ONA: Volite pivo? JA: Ne. – Kako ćemo da ih jedemo. važi. Sakerdon Mihajlovič mi je lično otvorio vrata. Sve vreme pričamo o raznim stvarima i ja se odjednom prisećam da na podu u mojoj sobi leži mrtva starica. mogao bih i sam. Kakva simpatična gospođica. imam i safalade – rekoh. Izašao sam iz pekare i stao ispred samih vrata. ali. U tom trenutku preko puta radnje zaustavlja se tramvaj. da kupimo sad votku i pođemo do mene? Ja stanujem tu blizu. Simpatična gospođica pruža mi hleb. u stvari. Prosto milina kako je lepa! – Vi pušite lulu? . – To je vrlo lepo od vas. a posle ćemo se raskusurati. pitaću vas. ne – rekla je gospođica – haj'te vi napolje. pa dobro – rekla je gospođica. Bio je u halatu ogrnutom na golo telo. – E. U Mihajlovskoj izlazim i upućujem se Sakerdonu Mihajloviču. JA: Onda. Prolećno sunce obasjavalo mi je lice. ONA: I ja volim votku.čujem glas odmah kraj sebe. – Uđite. vi sami kupujete hleb? JA: I ne samo hleb. – Ne. Imam izvrsno kuvano meso. Uskačem u tramvaj a da nisam ni video u koji. pićemo votku uz kuvano meso. u ruskim čizmama sa podsečenim sarama. safaladu i hleb. Otvorio sam flašu s votkom. 53 . Ima svetlokestenjaste oči. žmirkam zbog sunca. – Hvala vam – rekao sam. Šta ste hteli da kupite? – Znate – rekao sam – hteo sam da kupim pola kile crnog hleba. JA: Oprostite. JA: Volite votku? Kako je to lepo! Voleo bih da jednom nešto zajedno popijemo. ja sebi sve kupujem. Pripalio sam lulu. A ponekad jedem i u pivnici. slažem se. Stojim. naravno. više volim votku. – O. sedim prosto na podu. a na glavi je imao krznenu ušanku čiji su naušnici bili podignuti i na temenu svezani u mašnicu. Osvrćem se prema svojoj novoj poznanici: ona stoji kraj tezge i posmatra tegle sa slatkim. beskrajno sam vam zahvalan – kažem uzimajući hleb. JA: Dobro. hajdemo. – A vi pušite lulu! To mi se veoma dopada – kaže simpatična gospođica. – Vrlo mi je drago – reče Sakerdon Mihajlovič ugledavši me. ne – reče Sakerdon Mihajlovič. ONA: A gde ručavate? JA: Obično sam sebi kuvam ručak. Ušli smo u njegovu sobu. JA: A šta mislite. iz supe. To je danas tako retko. Taj više volim. Svraćamo u radnju i ja kupujem pola litre votke. Oprezno uzmičem prema vratima i izlazim iz radnje. Ako nemate ništa protiv. – Nisam vas prekinuo u poslu? – upitah.

– Šta ste navalili da me ženite – rekoh. – Da – rekoh – po mom ukusu. – Živeli – rekoh kucnuvši se sa Sakerdonom Mihajlovičem. U tom trenutku u sobi je nešto resko škljocnulo. ali sam ja morao neopaženo da umaknem. – Jedite – reče Sakerdon Mihajlovič. pripalio sam lulu i rekao: – Da znate. Iznenada – škljocnulo je još jednom. – Ženite se. – Za vaše uspehe. ja nastavih: – Upoznao sam je u pekari i odmah se zaljubio. – Zdravo je piti votku – govorio je Sakerdon Mihajlovič puneći čašice. haj'te. i od tada ništa nisam jeo – rekoh. Ali Sakerdon Mihajlovič. pa onda se oženite onom iz pekare – reče Sakerdon Mihajlovič. došao sam da se spasem od potere. – Ne. a šerpa je emajlirana i sad je emajl otpao. jurnu prema rešou. – Mječnikov je pisao da je votka zdravija od hleba. u mojoj sobi se nalazi druga dama – rekoh osmehujući se. Ušli smo u radnju. –Je li lepa? – upita Sakerdon Mihajlovič. – Da. – Strašno sam gladan – rekoh. I pošto me Sakerdon Mihajlovič ništa nije zapitao. – Ukusno je – reče Sakerdon Mihajlovič. Ispili smo. – E. uhvati zavesom šerpicu i spusti je na pod. Hoćete li me zvati na ručak? – upita Sakerdon Mihajlovič. ako hoćete. – Verovatno ste mnogo naškrabali? – upita Sakerdon Mihajlovič. već samo ćutke nalio u čašicu votku. jer je hleb najobičnija slama koja truli u našim želucima. – Šta to radite?! – uzviknuh. u onom podrumčetu s vama. – Jasno – rekoh klimajući glavom. pritrča prozoru i otkide zavesu. – Sve vreme sam pisao – rekoh. kako da ne! – rekoh. osećajući laku vrtoglavicu. . – Ispisao sam hrpu hartije. zar je u sobi bila neka druga dama? – upita Sakerdon Mihajlovič. znate. – Niste imali para – upita Sakerdon Mihajlovič. – Da. – Nek ide do đavola – reče Sakerdon Mihajlovič – ješćemo presne safalade. – Ne – rekoh cerekajući se. – Šta je to? – upitah. – Ja sam. – Sad ne mogu nikog da pustim u sobu. – Haj'te. Pošto sam pojeo četiri safalade. – Prijatno je videti pred sobom genija. Sakerdon Mihajlovič je skinuo krznenu ušanku i bacio je na krevet. – Đavo da ga nosi! – reče Sakerdon Mihajlovič. Sakerdon Mihajlovič je jeo kuvano meso a ja safalade.Sakerdon Mihajlovič stavio je na rešo šerpicu i onda smo seli da pijemo. Sakerdon Mihajlovič skoči sa stolice. – Da – odgovorih. Ispili smo. – Đavo da ga nosi! – povika afektirano Sakerdon Mihajlovič. – A što da ne? – reče Sakerdon Mihajlovič puneći čašice. – U zdravlje genija naših dana – reče Sakerdon Mihajlovič podižući čašicu. – Jedna dama – rekoh. – Šta. našlo se taman koliko je trebalo – rekoh – ali sam se setio da ne mogu da je pustim u svoju sobu. Ustao sam i prošetao po sobi. Popili smo i meznuli kuvano meso. – Tom damom se neću oženiti. votka je već počela da čini svoje. – Zaboravio sam da naspem vodu u šerpicu. – Jedite – reče Sakerdon Mihajlovič primičući mi safalade. Opet smo seli za sto. poslednji put jeo juče. Očigledno. Ispili smo i ja nastavih: – Pristala je da idemo kod mene na votku. ne odgovaravši mi. – A ko vas progoni? – upita Sakerdon Mihajlovič. Sedeli smo ćuteći i osluškivali.

Popili smo votku i založili se ostacima suvog mesa. – Ostalo je za još po čašicu. što sam vam postavio tako nepristojno i netaktično pitanje. – Ne treba ritati mrtvace – reče Sakerdon Mihajlovič. – ja sam jednostavno odbio da vam odgovorim. – Hvala na časti.– Šta vi mislite o pokojnicima? – upitah Sakerdona Mihajloviča. opaučio nogom. onda ću danima da stojim pred pekarom sve dok ne sretnem onu simpatičnu gospođicu. hvala. – Znači. Oprostite mi. – Ni ja ne bih odgovorio – rekoh – samo iz drugog razloga. više nam ne zagorčavaju život – reče Sakerdon Mihajlovič. Lišili ste ga prava na izbor. ni ja ne podnosim pokojnike – rekoh. Neko vreme ćutimo. – Šta. – Da. da mi nije nikakav rod. – Ali – rekoh – to jedno s drugim nema veze. Postoje samo ljudi koji žele da veruju i koji ne žele da veruju. – Vidite – rekoh – smatram da ne postoje ljudi koji veruju ili ljudi koji ne veruju. – A oni koji žele da veruju već unapred ni u šta ne veruju? – Možda ipak veruju? – rekoh – u besmrtnost. – Deca su odvratna – složi se Sakerdon Mihajlovič. – Hteo bih da vas nešto upitam – kažem naposletku. Sakerdon Mihajlovič je stavio ruke na leđa tako da se nisu videle. – Ne podnosim pokojnike i decu. ja bih ga. Njegovo je hoće li da vam da para ili da vas odbije. To je nepristojan i netaktičan postupak. – Pa ja ih ne dovodim u vezu – reče Sakerdon Mihajlovič. – Zašto ste me onda pitali da li verujem u Boga? – Jednostavno. – Do viđenja – reče Sakerdon Mihajlovič. oni koji žele da ne veruju već u ponešto veruju? – reče Sakerdon Mihajlovič. ona nam više smetaju! – A pokojnici. trgnuvši se. – Molim lepo – reče Sakerdon Mihajlovič. – Sve negativno – reče Sakerdon Mihajlovič – ja ih se bojim. – Kakvog razloga? – bezvoljno upita Sakerdon Mihajlovič. a to je svinjarija. – Hvala vama – rekoh. dodadoh: – Ne. I izađoh. – Kad bi se kod mene zadesio pokojnik. Nepristojno je od čoveka tražiti pedest rubalja na zajam ako ste videli da je on upravo stavio dvesta u džep. izvodeći me kroz kuhinju na stepenište. zato što pitati “da li verujete u besmrtnost?” prilično glupo zvuči – rekoh Sakerdonu Mihajloviču i ustadoh. idete? – upita me Sakerdon Mihajlovič. bacio na orman praznu bocu od votke. Sakerdon Mihajlovič me radoznalo pogleda. opet stavio na glavu svoju krznenu ušanku i seo na pod ispod prozora. – Do viđenja. Prišao sam stolu i opet seo. – Hoćete još votke? – zapita. Treba smesta da pođem predsedniku kućnog saveta i da mu sve ispričam. Pa ja sam joj ostao 55 . najzgodniji i najprijatniji način da vas odbije jeste da slaže kako nema para. Ispod zadignutog halata virile su mu gole koščate noge. – Ja bih ga opaučio čizmom posred njokalice – rekoh. A kad budem raskrstio sa staricom. Ali vi ste videli da čovek ima para i samim tim lišili ga mogućnosti da vas jednostavno i prijatno odbije. kakvi su da su. – Verujete li vi u Boga? Na čelu Sakerdona Mihajloviča pojavljuje se dugačka bora i on kaže: – Ima nepristojnih postupaka. – A sad moram da idem – rekoh. Kada je ostao sam Sakerdon Mihajlovič je raspremio sto. dobro – rekoh – pustimo to. verovatno. – A šta je po vama gore: pokojnici ili deca? – Deca su možda gora. Pitati čoveka “veruje li u Boga” takođe je netaktičan i nepristojan postupak. neću više. obuvene u ruske čizme sa podsečenim sarama. – Ne – odgovorih i. Išao sam Nevskim udubljen u misli. zaista. – Zagorčavaju! – uzviknuh i odmah zaćutah. – Pa.

– Kada je to bilo? – upitah. nastavljajući da maže usne. Bože moj! Pa zar se čuda ne dešavaju?! Otključao sam vrata i počeo polako da ih otvaram. pri otvorenom prozoru pokojnici brže trule. Tako sam se tresao da ništa nisam mogao da odgovorim. prćasto. Dobro je što nemam revolver: ubio bih ga na licu mesta. “starica iščezla” . pomislih. a kažu. skoro svi prolaznici su se okretali za mnom. gledajući se u džepno ogledalo. Uđem u sobu – starice nema. samo sam odrečno vrteo glavom. Kako sam mogao da budem tako glup! A prokleti predsednik kućnog saveta tek će sutra biti tu! Stajao sam u nedoumici nekoliko minuta i nastavio da se penjem. znači. Marija Vasiljevna mi se približi. Ušao sam u prijavnicu. i ja sam nastavio put s gadnim ukusom u ustima. – Gde je nastojnik? – upitao sam. Na kraju hodnika je gorelo svetlo i Marija Vasiljevna je držala u rukama neke krpe i trljala ih jednu o drugu. pa je izgledalo da se sve slaže prosto i jednostavno. Spazivši me. – Šašvim poludeo – reče Marija Vasiljevna i vrati se u kuhinju. A i tako od toga ništa ne bi ispalo. Ponovo odmahnuh glavom. U hodniku se stvori Marija Vasiljevna. Ali sad se sećam da je ona danas već kupila hleb i da. Votka koju sam popio još uvek je činila svoje. osvrnuvši se nekoliko puta. kroz glavu mi je prošla grozna misao – starica mora da je počela da truli. Do same kuće išao sam lica verovatno iskrivljenog od besa. Opet sam zastao pred vratima stana. Da pođem do pekare i tamo sačekam simpatičnu gospođicu? Molio bih je da me primi na dve-tri noći. Uporno sam je ponavljao sve dok mi nije doprla do svesti. . Marija Vasiljevna je povikala: – Pitao je neki štarač ža vaš! – Kakav starac? – rekoh. Nisam bio zatvorio prozor. – Pre dva šata – reče Marija Vasiljevna i ode u kuhinju. ali iznutra je udario odvratan miris truljenja. Skrenuo sam u svoju kapiju i počeo da se penjem stepenicama.dužan četrdeset osam kopejki za hleb. Kvas je bio loš i ukisao. Kod fontane sam prišao kiosku i za sitninu koja mi je ostala popio veliku kriglu pšeničnog kvasa. Ta se fraza sama od sebe stvorila negde u meni. Otključao sam vrata i ušao u hodnik. – Žvali šte me? – upita. Šest dečaka trčalo je za invalidom podražavajući njegov hod. Ne treba ovako da stojim. Na drugom spratu sam zastao. jednooko i plavušno devojče i. – Ne žnam – odgovori Marija Vasiljevna. prljavo. – Vi ste razgovarali sa starcem? – upitah Mariju Vasiljevnu. – Š nekim šte pričali? – reče. Izašao sam napolje. mazalo usne karminom. Starica je polako četvoronoške puzala prema meni. “A šta ako je”. prćasto. Na stolu je sedelo onisko. a ne danas – odgovorilo je ružno. Uputih se u svoju sobu. U svakom slučaju. S krikom zalupih vrata. Devojče je ćutalo. u pekaru više neće dolaziti. – Gde je nastojnik? – ponovio sam oštro. – Išto ne žnam – reče Marija Vasiljevna. Imam sjajan izgovor da je tražim. Suprotnom stranom ulice išao je invalid s mehaničkom nogom i glasno lupao nogom i štapom. Provirio sam kroz poluotvorena vrata i zastao kao ukopan. – Biće sutra. okrenuh ključ u bravi i odskočih prema suprotnom zidu. – Ja – odgovori Marija Vasiljevna. Ne treba ovako da stojim – ponavljao sam u sebi. – Pa kako onda ne znate kada je to bilo? – rekoh. Na uglu Litejne ulice nekakav pijanac se zateturao i gurnuo me. Možda mi se to samo pričinilo. jednooko i plavušno devojče.

a u desnoj sam držao palicu za kriket. Izvukao sam ključ iz spoljne strane brave i stavio ga u unutrašnju. kako kažeš. ne skidajući oka sa starice. – Pokušaj! – rekle su mi podsmešljivo moje misli. Rodio mi se bio plan kojem obično pribegavaju ubice iz kriminalističkih romana ili novinskih rubrika. ima zabavnih slučajeva. Brzo sam prošao kroz hodnik i pred kuhinjom usporio korak. Stajao sam ramena podignutih od unutrašnje jeze. Izvukao sam ga i otvorio. – Pričate koješta. ali sam i dalje stajao kao paralisan. Drhtavica beše prošla i misli su tekle jasno i razgovetno. – Dobro – rekle su mi moje misli – onda uđi u svoju sobu gde se nalazi jedan. čujem kako hoda u svojoj sobi. Utom se glasno zalupiše spoljna vrata i meni se učini da se starica trgla. A kada je jedna hrabra bolničarka udarila pokojnika hoklicom po leđima. osvajajući nove oblasti. kako bih. A drugi pokojnik se uvukao u porodilište i tamo tako prestravio sve prisutne da je jedna porodilja pobacila. Mogao sam da ih kontrolišem. Stajao sam spreman. Ta podsmešljivost me je konačno razbesnela. Misli su lutale. Đavolska posla! Trebalo bi da i ja pođem u kuhinju i umirim ih svojim izgledom. Momentalno sam skočio i zgrabio palicu za kriket. Starica se nije micala. Starica je ležala uz prag licem zabijenim u pod. ali je trebalo da se dogodi nešto možda još strašnije. – E. već godinama počivao u jednom kutku hodnika. kao da nisam mogao da ih usmeravam – Pokojnici su – govorile su mi sopstvene misli – loš svet. Opet sam preskočio staricu i spustio palicu kraj samih vrata. Evo. – Sačekaj! – povikale su moje misli. – I ući ću! – rekao sam odlučno svojim mislima. Izvadio sam sve to i stavio na kauč. izmileo je iz mtrvačnice. Iz kuhinje su dopirali glasovi. s podignutom palicom. – Stoj! – rekao sam svojim mislima. Kofer mi je stajao pod kaučem. oprezno preskočio staricu i stao nasred sobe. Dogodilo se nešto užasno. mogao da je uzmem pre no što uđem u sobu. ne treba ovako da stojim – rekao sam sebi. on je bolničarku ujeo za nogu i ona je ubrzo umrla od trovanja krvi izazvanog otrovnim ujedom leša. nepomični pokojnik. Znao sam za jedno takvo mesto. odnesem je van grada i bacim u močvaru. Izašao sam u hodnik.– Da. približavala. zatvori vrata! – zapovedi sam sebi. i ja sam video zlobne oči mtve starice koja mi se polako. a pokojnik se okomio na mrtvorođenče i stao da ga proždire kao ala. Zaključao sam vrata. uvukao se u komoru za dezinfekciju i pojeo gomilu rublja. Pritvorio sam vrata i oprezno pošao u kuhinju: hteo sam da saznam o čemu pričaju Marija Vasiljevna i mašinovođa. Stojim i osluškujem. Zgrabiti štap. Pokojnici su nepomični. oni su pre nespokojnici. Zalud ih nazivaju pokojnicima. U njemu su bile neke stvari: nekoliko knjiga. Radnici iz Dezinfekcije svojski su izmlatili pokojnika. ko zna za zašto. ali reči nisu mogle da se razberu. Da. kada se budem vraćao. – Pre svega. jedan stari filcani šešir i poderano rublje. zašto su oni tamo postavljeni? Samo zbog jednog: da paze da se pokojnici ne razmile. To sam učinio levom rukom. To se mašinovođa vratio. U tom smislu. Ali ja sam već bio okrenuo ključ i otvorio vrata. Jedan pokojnik. Neće biti dobro ako mu Marija Vasiljevna kaže da sam sasvim poludeo. Vihor misli uskovitlao mi se u glavi. Govorio je 57 . sada ćemo da se obračunamo – rekao sam. uleteti u sobu i tres! Drhatvica me još nije prošla. četvoronoške. Hteo sam jednostavno da spakujem staricu u kofer. Pitajte bilo kog čuvara u mrtvačnici. pokojnici su loš svet i s njima treba biti oprezan. Uleteti u sobu i zdrobiti starici lobanju. a ja sam stajao i osluškivao ih. kao da sam bio nekako odvojen od njih. sad se upućuje hodnikom u kuhinju. Zgrabio sam štap za kriket i jurnuo prema vratima. dok se čuvar po naređenju uprave prao u parnom kupatilu. Na njih treba strogo paziti. ali su za uništeno rublje morali da plate iz svog džepa. Šta vi mislite. Eto šta treba učiniti! Čak sam se osvrnuo oko sebe i obradovao se kad sam ugledao štap za kriket koji je. Starica mirno leži.

Pogledao sam na sat: pet i dvadeset.. Činilo se da je starica. ali ipak nepodnošljivog zadaha. Zavirio sam starici u usta. po svoj prilici je pričao o nečemu što mu se dogodilo na poslu. Spustio sam je u kofer i pokušao da zatvorim poklopac. ali se poklopac relativno lako zatvorio. Izašao sam u hodnik i maltene se stuštio prema svojoj sobi. Da. bio je težak. u sobi je zaista zaudaralo na leš. Ali tamo je nije bilo. Zatim sam nogom i štapom za kriket prevrnuo staricu preko levog boka na leđa. Sad je ležala na čaršavu. Marija Vasiljevna je već bila navikla na moje nastranosti. Spolja je sve izgledalo mirno. ali ne previše – mogao sam komotno da ga odnesem do tramvaja. Pripalio sam lulu. To je dobro. Prisećam se kako sam juče u ovo vreme sedeo za stolom i pisao priču. Onda sam izvadio iz komode flanelski čaršav i prišao starici. i šta ako je starica ispuzala iz sobe? Jurnuo sam nazad. tamo su vam zubi! Pregnuo sam se preko fotelje i zagledao u ugao ispod prozora gde sam računao da bi trebalo da se nalazi staričina veštačka vilica. Palicu za kriket sam držao spremnu u desnoj. Uzeo sam je. na vreme se setivši da ne smem da prepadnem stanare. odškrinuo ih i provirio u sobu. a pesnice priljubljene uz ramena. ali sam.. Povraćalo mi se i malo me je boleo stomak. pošto bi inače mogla da me ščepa za prst. spremna da se brani od napada orla.mašinovođa. a na bradi. nije našla svoju vilicu. Glava je tresnula o pod. Odjednom mi je sinulo: nisam zaključao vrata. Mašinovođa je stajao s peškirom u rukama i pričao. u svakom slučaju. preleće ulicu i prekriva mi lice. Kofer leži preda mnom. Ne. Marija Vasiljevna je dobovala prstima po kuhinjskom stolu i govorila mašinovođi: – Šjajno! Baš je to šjajno! I ja bih žviždala!. Da. Ušao sam. i možda je poslednji slučaj već zaboravila. na izgled nimalo neobičan. Prolazi minut za minutom. dobar dan. Palica za kriket je stajala na svom mestu kraj vrata. treba je pažljivo ugurati u kofer. Seo sam u fotelju da malo predahnem i popušim lulu. – Baš me zanima čime biste vi to mene gricnuli? Eno. Matveju Filipoviču – rekoh mu i pođoh u kupatilo. a Marija Vasiljevna je sedela na hoklici i slušala. Podigao sam joj palicom glavu: usta su bila otvorena. oči prevrnute nagore. dok ova starica sasvim ne istrune. Zasad je sve bilo mirno. Starica je kao i pre ležala mirno. prošao kroz kuhinju mirnim korakom. naravno. prišao prozoru i seo u fotelju. Što pre udaljiti mrcinu! Umotao sam staricu u debeli čaršav i uzeo je u ruke. Prišao sam vratima. gde sam je udario čizmom. Ali. s licem zabijenim u pod. Evo je: hartija na kocke i na njoj napisano sitnim rukopisom “Čudotvorac je . Ali zašto ovako sedim? Treba se što pre dati na posao. Onda sam rasprostro flanelski čaršav po podu i privukao ga uz staricu. A možda je to i zato što sam ih jeo presne? Ili je bol u stomaku možda samo na nervnoj bazi? Sedim i pušim. Samo da mi ne pripadne muka od tog zasad još slabog. mašinovođa mi mahnu rukom. Ništa. – Dobar dan. Spopadao me je gadljiv strah od mrtve starice. Prolećno sunce obasjava prozor i ja žmirkam. stvorila se velika tamna mrlja. Ugledavši me. Preskočio sam staricu. vilica kao da je u zemlju propala. Pustio sam joj glavu. Očigledno da današnje safalade nisu bile baš najbolje jer me je stomak sve više boleo. Brave na koferu su škljocnule i ja sam se uspravio. Sunce se skriva za dimnjak kuće preko puta i senka dimnjaka klizi po krovu. Očekivao sam da ću morati da uložim mnogo truda. ležeći na leđima kao mačka. A onda umreti od trovanja krvi – hvala lepo! – Gle! – uzviknuo sam odjednom. Pokazalo se da je lakša nego što sam mislio. ušao u sobu i zaključao za sobom vrata. Uhvatio sam ga za ručku i pokušao da podignem. kao da su u njemu knjige i veš. a flanelski čaršav u levoj ruci. Staričine noge su bile zgrčene u kolenima. Pomislio sam: možda je mrtva starica puzala po mojoj sobi jer je tražila svoje zube? Možda ih je čak i našla i ponovo vratila u usta? Uzeo sam palicu za kriket i njome pretražio po ćošku.

Gušio sam se od neobuzdanog gneva. vadim sat i slažem ramenima. još mlad momak. u vagonu su još dvojica: jedan. spava sa kačketom namaknutim preko očiju. Do tramvaja sam stigao srećno. Stavljam kofer između klupa i sedam. – Matveju Filipoviču. podbočeni. zbog tih šugavih dečaka ustajem. a ispod kačketa viri kovrdžasta ćuba. Stajao sam besan i čekao sledeći tamvaj. Ulicom je išao invalid sa mehaničkom nogom i glasno lupao nogom i štapom. Izašao sam u hodnik i prišao njegovim vratima. Pravim drven izraz lica. – A sad na put bez odugovlačenja – rekoh sebi. Nisam znao kako se zove. Matveju Filipoviču – rekoh. – Čudno – kažem glasno. a snaga me je napuštala. Onda je otvorio vrata i pružio mi novu crvenu novčanicu od trideset rubalja. čas u levoj ruci. Uzimam povratnu kartu do Lisičijeg Nosa i sedam u voz.bio visok”. kikotali su se smešnom invalidovom hodu. kao da nekoga očekujem. Osećao sam laku drhtavicu u nogama i bol u stomaku. Rukavi moje jakne bili su skroz mokri od znoja i lepili su mi se za ruke. Mališani su se sašaptavali i pokazivali na mene prstima. Simpatična gospođica je skrenula u sporednu ulicu. Kofer mi je strašno smetao: nosio sam ga ispred sebe obema rukama i podupirao ga kolenima i stomakom. Začuo sam zveckanje ključeva i otvaranje nekog sandučeta. jedinu koju sam imao. Nisam hteo da kroz cela kola šaljem novčanicu od trideset rubalja. Ušao sam na prednja vrata u prikolicu tramvaja i počeo da mašem kondukterki da dođe i naplati kartu. Kad sam se dovukao do ugla – nje nigde nije bilo. niti sam smeo da ostavim kofer i odem do kondukterke sam. izvadio maramicu i obrisao vrat i lice. ništa – reče mašinovođa. – Moram da odnesem tetki neki veš. Matveju Filipoviču. prilazim prvoj kapiji i zavirujem unutra. Marija Vasiljevna me primeti sa koferom i uzviknu. Simpatična gospođica išla je prilično brzo i ja sam bio mokar od znoja. – Prokleta starica! – prosiktao sam. Na železničku stanicu stižem u pet do sedam. Mališani me poizdalje posmatraju. I odjednom sam spazio moju simpatičnu gospođicu: prelazila je ulicu. Vreme je! Vreme da se pođe! Vreme je da se starica odnese do močvare! Samo još da pozajmim pare od mašinovođe. ne gledajući u mom pravcu. Ah. – Tu sam – odgovori mašinovođa. da mogu onako da ih ukočim. U stomaku mi tako zavija da stiskam pesnice 59 . eto. Možete li da mi pozajmite trideset rubalja? – Mogu – reče mašinovođa. noseći kofer čas u desnoj. hvatam kofer i teglim ga prema tramvajskoj stanici. – Skoro se vraćate? – upita Marija Vasiljevna. Uzeo sam kofer i izašao iz sobe. jeste li tu? – upitah. Puši cigaretu uvučenu u jarkozelenu plastičnu muštiklu. – Onda izvinite. Pogledao sam kroz prozor. Kondukterka je došla do mene i izjavila da nema sitno. Napravio sam hladnokrvan izraz lica i uporno gledao u najbližu kapiju. Drugi. pa nisam mogao da je pozovem. Dva radnika i jedna starica. ali da niste pri parama? Prekosutra vam vraćam. – Najlepše hvala. I. – Da – rekoh. – Ništa. Seo sam na kofer. bacajući kofer na zemlju. Dva dečaka su se zaustavila preda mnom i počela da me posmatraju. Osim mene. Kofer je mirno stajao na svom mestu. podižem kofer. Na prvoj stanici sam morao da izađem. – Kud vi to? – Tetki – rekoh. odeven kao seoski đilkoš: ispod kaputa ružičasta košulja. A vraćam se možda još danas. Ustao sam. Još jednom sležem ramenima i zavirujem u kapiju. očigledno radnik koji se premorio. Dohvatio sam kofer i pojurio za njom. Izašao sam na ulicu. Stavio sam pare u džep i vratio se u svoju sobu.

Voz se približava Lisičjem Nosu. Polako prilazim svom prozoru. – I ko sad da poveruje da nisam ubio staricu? Još danas će me uhapsiti. i vo vjeki vjekova. Sedam i ne mrdam. Izlazim na platformu.kako ne bih zastenjao od bola. Voz kreće. Po zemlji puzi velika zelena gusenica. Kofera više nema tamo gde sam ga ostavio! Verovatno sam pogrešio prozor. Lak drhtaj prođe mi niz leđa. klimanje vagona mi prija. ali znam da će me posle ovoga obuzeti užasna slabost. Hladan znoj izbija mi po čelu i laka jeza treperi mi oko srca. – Šta se dogodilo? – pitam samog sebe. Skačem prema susednom prozoru. danas i uvek. Stepenice mog vagona ne dopiru do same zemlje. pa napred. Skupljam svu snagu i posrćući izlazim iz klozeta.. JELIZAVETA BAM Preveo: Zoran Đerić Malena soba. bojeći se da da me dok stojimo ne izbace iz klozeta. U njima me niko neće primetiti. Pomahnitali talasi ljuljaju mi i pomućuju svest. stežem pesnice i zatežem mišiće na nogama. ali kofera nigde nema. Krećem prema njima. Voz usporava. Svetluca zlatni vrh Budističke pagode. Hvataju me užasni grčevi u stomaku. On ide pognute glave i s rukama na leđima. Iskačem i upućujem se prema staničnoj zgradi. s kakvim ću zadovoljstvom da spustim staricu u močvaru! Šteta samo što nisam poneo štap jer moram što dublje da je gurnem. prelećem kroz vagon zavirujući ispod svakog sedišta sa obe strane. Pa da. Radnik i đilkoš u ružičastoj košulji očigledno su sišli u Lahti ili Olginu. To je Olgino. Ona se snažno i žilavo savija nekoliko puta na jednu pa na drugu stranu. Nema kofera. uviđajući da se ionako već dovoljno otegao. sitnim koracima jurim u klozet. Amin. Promiču beli stubići postavljeni uz prugu. Tada skačem i. Ulazimo u Lahtu. Razrogačenih očiju gledam na klupu i odnekud mi pada na pamet kako je kod Sakerdona Mihajloviča uz prasak otpao emajl sa usijane šerpe. Odskačem nazad. znači opet mučenje! Ali sad su to lažni naponi. Oh. Spuštam se na kolena i dodirujem je prstom. Naravno. Saginjem glavu i tiho govorim: – U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Vidim žbunove kleke. ti minuti su tako slatki. U vagonu nema nikoga. kako se nisam odmah setio. Gledam na sat: sedam i deset. Dva milicionera sprovode nekog građanina peronom. Niko me ne vidi. Voz se zaustavlja. kofer su ukrali! To se moglo predvideti. ovde ili na železničkoj stanici u gradu. Đilkoš u ružičastoj košulji drsko me zagleda. Voz koji se vraća u grad polazi za pola sata. Prilazim šumici. Prolazimo Lansko i Novo Selo. jednostavna. I ja ovde privremeno završavam svoj rukopis. Podižem se. a vidi se more. O. stiskam zube. zaboravljajući na sve. /1/ . plitka. kao onog građanina koji je išao pognute glave.. Voz opet staje. Osvrćem se oko sebe. I odjednom zastajem i tupo gledam preda se. Voz polazi. Samo da krene! Samo da krene! Voz kreće i ja zadovoljan sklapam oči. dok sam ja bio u klozetu. Okrećem mu leđa i gledam kroz prozor. kao trenuci ljubavi! Naprežem sve snage. stojim i neko vreme držim glavu prislonjenu uza zid.

DRUGI: Ne da se. ne znam (Topoće nogama. (zajedno): DRUGI Vi ionako od nas ne možete pobeći. otvoriće se vrata. ipak.) Razvaljuj.) PRVI: Dopustite da vam ne poverujemo.) U-u-u! Visoko je. samo što nisu. Jelizaveta Bam. inače. (Pretrčava. otvarajte. isturivši rame napred.) Šta sam učinila! Šta sam počinila! Samo kad bih to znala. JELIZAVETA BAM: Ja vam vrata neću otvoriti. – Neka lupaju. i oni će da uđu. Ovde su samo jedna vrata. mislite li da će vam savest biti čista? PRVI: Mi ćemo to uraditi prema našoj savesti.. Lupnjava na vratima. nečiji koraci. DRUGI: Vi ste zlikovka.. mogli reći u čemu je moja krivica? PRVI: Znate i sami. PRVI (snažno): Mi ćemo razvaliti vrata. Jelisaveta Bam podiže glavu.JELIZAVETA BAM: Svakog trenutka. vi i nemate savesti. Vrata škripe. poslednji put vam govorim . Daj-der da ja probam. kako bi me uhvatili i zbrisali sa lica zemlje. ako odmah ne otvorite. potom glas iza scene. A ako me ubijete. JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha. (Pauza.. još ću probati i ovako. otvorite! GLAS IZ DALEKA: Ej. a na stepeništu ću sresti njih. JELIZAVETA BAM: Ne. ući. (Tiho. otovorite! (Pauza. Jelizaveta Bam istrčava na sredinu scene i osluškuje. Aliteracijskim zvucima pokušavaju da razvale vrata. zašto nam ona vrata ne otvara? GLAS IZA VRATA: Otvoriće.) 61 . JELIZAVETA BAM: U tom slučaju. Oni će. PRVI: Vi i sami znate šta vam predstoji. razvaliti vrata. haj'te ramenom.. DRUGI: Ima li neko nož? Udarac. otvorite vrata. Nameravate li da me ubijete? PRVI Vi podležete teškoj kazni. ne znam. obavezno. Pa. PRVI: Ne. da ćemo.) Jelizaveta Bam. šta da radim? Eh.. gde da pobegnem? Ova vrata vode na stepenište.. PRVI (tiho): Ovde je. Da bežim? Ali. ali se ne lome. šta nameravate sa mnom da učinite. JELIZAVETA BAM: Ne. Glasovi iza vrata. Ne bih mogla da skočim. naređujem vam da smesta otvorite! DRUGI (tiho): Kažite joj. Jelizaveta Bam osluškuje. Kuda bi mogla nestati? (Snažno) Jelizaveta Bam. stepenicama. JELIZAVETA BAM: Možda biste mi vi. užasan: Jelizaveta Bam. koliko im volja. Kroz prozor? (Gleda kroz prozor. Gde bi pak bila? Ustrčala je gore. Pričekajte. avaj. PRVI: Jelizaveta Bam. DRUGI (tiho): Možda ona nije ovde. dok mi ne kažete. Jelizaveta Bam se baca na krevet i pokriva uši.

naprosto.. tako dakle. JELIZAVETA BAM: A zašto? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Šta zašto? JELIZAVETA BAM: Zašto sam ja zlikovka? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Zato što ste lišeni prava glasa. pričekajte.) JELIZAVETA BAM: Njegove su. gurnuću. po vašem mišljenju. Nemate prava da mi govorite drskosti. PRVI: Napolje! JELIZAVETA BAM: Ivan Ivanovič – hulja! DRUGI: To vam neću oprostiti! PRVI: Sad ću vas gurnuti niz stubište. Jelizaveta Bam. s podvezanim obrazom. Jelizaveta Bam.. jesam li ja hulja? PRVI: Ma prestanite da se vređate. Ivane Ivanoviču. /3/ Dekoracija odlazi sa scene. pričekajte. Vi ste izvršilac gnusnog zločina. hulja. ona kaže da mi nemamo savesti. Kažite. Vi ste. JELIZAVETA BAM: Zašto? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Zato što ste lišeni prava glasa.. IVAN IVANOVIČ: Lišeni prava glasa. JELIZAVETA BAM: Nisam lišena. Možete proveriti na časovniku. Pjotre Nikolajeviču. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Jelizaveta Bam. DRUGI: Ne. DRUGI: Ko je hulja? Zar ja? Zar sam ja hulja? PRVI: No. nemate savesti ni malčice. mislite da sam hulja? Tako ste rekli? Jelizaveta Bam trči scenom. nare. kažite mi. JELIZAVETA BAM: Kratke su vam ruke! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Zar su moje ruke kratke? IVAN IVANOVIČ: Jesu. Ivan Ivanovič je na štakama. IVAN IVANOVIČ: Samo probajte! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Gurnuću. Pjotre Nikolajeviču. Šta će biti posle toga? Naprosto idiot! DRUGI: A vi ste šarlatan. ostavite se gnjavaže. a Pjotr Nikolajevič sedi na stolici. gurnuću vas. jesu. jesu li njegove? (Ivan Ivanovič pokazuje na Pjotra Nikolajeviča. hulja!!! DRUGI: Ah. . naređujem. gurnuću. ne smete tako da govorite. hulja? PRVI: Da. Vi ste – zlikovka. Jelizaveta Bam otvara vrata.. PRVI: Kupite se napolje! Kakav tavan!! A još se prihvatio odgovornog zadatka. tek zbog jedne reči koja vam je upućena. Pomahnitali ste. Ivane Ivanoviču./2/ DRUGI: Kako to. ja sam. zar sam ja hulja? PRVI: Ma. nemamo savesti? Pjotre Nikolajeviču. DRUGI: Tako znači. DRUGI: Ne. propuštajući prema vratima Ivana Ivanoviča i Pjotra Nikolajeviča. JELIZAVETA BAM: Vi.

Ja...) Mama! Dođi ovamo! Stigli su cirkusanti! Odmah će doći moja mama. Kraj vrata sam postavio stražu. sevši i podbočivši se. (Glasno štuca. i pri najmanjem dodiru Ivan Ivanovič će štucnuti u stranu. Jelizaveta Mihajlovna.) Kleknite četvoronoške. obori postolje. Jen'. dva. najbolje je da krenem kući. JELIZAVETA BAM (kroz nos): Dozvolite da vas uberem. ne ludiraj se. Ivan Ivanovič. Dečica su dobra. Zbog čega. Nešto ćete nam pokazati? IVAN IVANOVIČ: Sa zadovoljstvom. kod kuće. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Vrlo je jednostavno. Žena sa puno dečice. (Ivanu Ivanoviču. JELIZAVETA BAM: Kako to izvodite? Ponavljaju. IVAN IVANOVIČ: Tu nema gde da se oduprem. Hi-hi-hi-hi. tri (udara u postolje. kroz nos. Već ćete mi oprostiti. JELIZAVETA BAM (ocu): Ja. IVAN IVANOVIČ: Sa zadovoljstvom. JELIZAVETA BAM: Da. odmah ću prestati. Ona ima puno dečice. predlažem da se zavrtimo. JELIZAVETA BAM: Još jednom. Upoznajte se. IVAN IVANOVIČ: Zbog čega? JELIZAVETA BAM: Prosto tako.) JELIZAVETA BAM: Želite li. Pauza. Pjotr Nikolajevič. peškir? (Koketira) Na scenu izlaze TATICA i MAMICA. Jelizaveta Bubašvabna. gledajte. na dosađivanju. skupa. čestit sam čovek. pokažite.. zato što ste vi spomenak. Jelizaveta Bubašvabna. (Viče. 63 . Ivane Ivanoviču. možda. Ja sam od onih koga svi gone. JELIZAVETA BAM: Pokažite. tatice. Kod kuće me čeka žena. šta li? Ta nisam! Jelizaveta Eduardovna. I ne zaboravite me.PJOTR NIKOLAJEVIČ: Do toga neće doći. Ivan Ivanovič štucne još jednom. JELIZAVETA BAM: Ma nemojte? A zašto? IVAN IVANOVIČ: Hi-i-i-ik. Čeka me žena. pošao bih kući.) JELIZAVETA BAM: Ja spomenak? Uistinu! A vi ste tulipan. Oprostite mi. Kao da sam lopov. dražesno je koliko i dobro.) Pjotr Nikolajevič ide na proscenijum. Ivan Ivanovič ide za njim. sedaju i gledaju. pitate se. a Ivan Ivanovič ponovo štucne. Ivan Ivanovič glasno štucne. IVAN IVANOVIČ: Ako dozvolite. ali pada. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Evo. Pjotr Nikolajevič ponovo gurne postolje. IVAN IVANOVIČ (u nedoumici): Ulagujete mi. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ho la hop! Ivan Ivanovič pokušava da dubi na glavi. OTAC (basom): Jelizaveta. (“Tulipan” kroz nos. Postavlja se na sve četiri i podiže jednu nogu (kao pas).. (Sede na podu.) IVAN IVANOVIČ: Kako? JELIZAVETA BAM: Tulipan. IVAN IVANOVIČ: Vi ste naročito prijatne spoljašnosti. Molim vas da pokažete. Svako je u stanju u zubima kutiju šibica da drži. JELIZAVETA BAM: Skupa. Molim vas.

JELIZAVETA BAM: Pođimo. pa stigli smo. Rumeni se voda. Nad jezerom brzi galeb leti. Na klupi sedi tamo. gdé je. PJOTR NIKOLAJEVIČ: E. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Gde smo se to zatekli. zbog nečeg nezadovoljna. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Bežimo onda. Ivane Ivanoviču? IVAN IVANOVIČ: Pjotre Nikolajeviču. a drugim za stolicu. zar nećeš poći da se prošetaš? MAMICA: A tebi se šeta? JELIZAVETA BAM: Jezivo! MAMICA: Ne. Jelizaveta Bam privezuje uže. Jelizaveta Bam. ha-aj-de. IVAN IVANOVIČ: Tamo. MAMICA: U redu. PJOTR NIKOLAJEVIČ: To je bezobrazluk. IVAN IVANOVIČ: Evo vam funta. Jelizavéta Bam.Pjotr Nikolajevič prilazi Tatici i Mamici.. puh. zalazi za gorama. (Udarac!) . TATICA: Slava tebi. Ivan Ivanovič odeva bundu i odlazi. basta – pet je do pet. Rozim oblacima Puh. MAMICA (peva uz muziku): Evo planulo je jutro. pođimo. tamo. Jelizavéta Bam. dok nas noge nose. mama. Na proscenijum iznose cepanicu i dok Pjotr Nikolajevič i Ivan Ivanovič trče. neću poći.) Prazna scena.. tamo je. Trče u mestu.. pođimo. hopa. (Udaljavaju se. cepaju je. mi smo zatvoreni. tu.. ide ka proscenijumu. PJOTR NIKOLAJEVIČ (pevljivo): Gde je Jelizaveta Bam? IVAN IVANOVIČ (pevljivo): Zašto onda treba vam? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Da je ubijem! IVAN IVANOVIČ: Hm. jednim krajem za mamičinu nogu. Bože. gdé Jelizavéta Bam. Molim da me ne zaje. Hopa.itd. Mamica okončava pevanje i ide na svoje mesto. nogama. vukući stolicu za sobom. /5/ IVAN IVANOVIČ i PJOTR NIKOLAJEVIČ: (utrčavajući): Gdé je. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Tu je. Mamica.) /4/ JELIZAVETA BAM: A ti. tu. (Udaljava se. Svi ćute.

huk. IVAN IVANOVIČ: Izvuci je napolje. Šta to gledate? Pauza. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Otima se. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Doći će. tu iza te crtice. Baš sam sve zapazio. Ulazi SIROMAŠAK. a iza kulise sedi JELIZAVETA BAM.) Gde je kuća? JELIZAVETA BAM: Evo. (Sedaju. bežite ovamo! 65 . PJOTR NIKOLAJEVIČ (lupne Ivana Ivanoviča. IVAN IVANOVIČ: Blagodarim. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Posedajmo.): Ti si šuga! Na scenu izlazi TATICA s perom u ruci.) Ćute. zamuckujući): Ti.) Čur . pazi šta radiš. IVAN IVANOVIČ (zamuckujući): Eto. (Trči za Pjotrom Nikolajevičem. JELIZAVETA BAM: Pitaj. SIROMAŠAK (Jelizaveti Bam): Druže. drugovi. Siromašak se zavlači pod kulisu. IVAN IVANOVIČ: Rukama se odupri o kamenčiće. JELIZAVETA BAM: Tražite li mene? (Ustaje i odlazi. IVAN IVANOVIČ: Ja iskopavam korenje. PJOTR NIKOLAJEVIČ (siromašku): Daj. pod dvokrilcem. JELIZAVETA BAM: Sedite i vi. JELIZAVETA BAM: Ivane Ivanoviču.) PJOTR NIKOLAJEVIČ: Vas. IVAN IVANOVIČ: Gde je. Vanjka. zna on kako će. panjina – istesterisana! /6/ Pomiče se kulisa. Jedu supu. (Pokazuje na Pjotra Nikolajeviča. ovde je. JELIZAVETA BAM: Zašto li mog muža nema.a vozovima huk. pomozite. Na scenu izlazi sto. sledećeg puta imaću više iskustva. buljina. Jelizaveta Bam primiče mu stolicu i sedne. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ništa. ovog ujkicu. gde? Gde! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Tu. SIROMAŠAK: Zar ni kopejkicu. SIROMAŠAK: Pomagajte. tamo se zavuci.čura! IVAN IVANOVIČ: Ha-ha-ha. evo.) PJOTR NIKOLAJEVIČ (Ivanu Ivanoviču. Gde li se to zadržao. (Poskoči i stane da trči po sceni. JELIZAVETA BAM (siromašku): Nemam baš ništa.

pa ona nije kriva što ga je ubila. To je bila. ha-ha-ha. u toj kućici. Šta su mogli da nađu? Ništa. onda to nije ptica. (Pauza. živeo sam u malenoj kući sa vratima koja su škripala... nemam noge! PJOTR NIKOLAJEVIČ: A ti na četiri. video sam joj sasvim dobro lice.) Nisam imao razloga za strah. ne mogu. I zaista. Ona priča kako su se borili floretama. Ona me sluša..): Ja na glavi imam kosu. u pantalonama! PJOTR NIKOLAJEVIČ i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha! TATICA: Kopernik je bio veličanstven naučnik. GLAS IZA SCENE: Ničega. Upitao sam je. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ničega. kako svaka nesreća stiže neočekivano. Hoću da vam dokažem. /7/ PJOTR NIKOLAJEVIČ: (podižući ruku): Molim vas da strpljivo saslušate ono što ću reći. Pokrivaju jedan drugog. JELIZAVETA BAM: Ko je šuga? IVAN IVANOVIČ: Ja. da bih postojao. Bilo je dovoljno svetlo. PJOTR NIKOLAJEVIČ i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha-ha-ha-ha! IVAN IVANOVIČ: Ceo ležim na podu! PJOTR NIKOLAJEVIČ i JELIZAVETA BAM: Ha-ha-ha-ha! Na scenu stupa MAMICA. Živeh usamljeno.. Sa nastupanjem noći zaključavao sam vrata i tulio lampu. (Odlazi). Razmisli. Ona stoji. Mora biti da je bilo pred svitanje. JELIZAVETA BAM: Ma šta mi kažete? IVAN IVANOVIČ: Govorim. IVAN IVANOVIČ (valja se po podu. evo ona. već je kasno. a u vratima stoji neka žena. TATICA: Pre nego što kupiš pticu pogledaj da li ima zube. MAMICA: Ničega! FRULICA IZA SCENE: I-I! IVAN IVANOVIČ: Ničega! KLAVIR: I-I. zašto je to uradila. IVAN IVANOVIČ: I vidim: vrata su otvorena. TATICA (publici. Bubašvaba ima svuda. Pauza. FRULICA IZA SCENE: I-I. da bih postojao.IVAN IVANOVIČ: Ha-ha-ha-ha. zašto si ti ubila Pjotra Nikolajeviča? . PJOTR NIKOLAJEVIČ: A i ko bi se još zavlačio noću. Kada sam bio još sasvim mlad. JELIZAVETA BAM: Oj. Spavao sam ne bojeći se ničega. lopovi su mogli da dođu i pretraže celu kuću. Borba je bila časna. (Pokazuje na Jelizavetu Bam. SVI: Na mene! IVAN IVANOVIČ: Govorim. U svakom slučaju. oj. Gledam pravo u nju i ne trepćem. kod mene? Nema više takvog? Uistinu? GLAS IZA SCENE: Zar još ima takvih? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Uistinu? Ali jednom se ja tako probudim. Ako ima zube.): O kojoj je napisano bilo. Zatim. mislim. Osim mene bili su tu samo miševi i bubašvabe.) Tada je ličila.

golubice! (Ivanu Ivanoviču drhte ruke. nikog nisam ubila. Dekor pejzaža zamenjuje dekor sobe. /9/ IVAN IVANOVIČ (skačući na stolicu): Blagostanje Pensilvanijskog pastira i pasti-i-i! JELIZAVETA BAM (skačući na stolicu): Ivane Iva-a-a! TATICA (pokazujući kutijicu): Kutijica od drve-e-e.) IVAN IVANOVIČ (čučeći): Moje noge. osim Jelizavete Bam i Ivana Ivanoviča odlaze. JELIZAVETA BAM (drhti): U-u-u-u-u-u-u suve šljive. JELIZAVETA BAM: Ura. IVAN IVANOVIČ: Vu-u-u-u-u-čica. skak.Svi. JELIZAVETA BAM (podižući ruku): Ku-ni-ma-ga-pi-li-va-pi-bauu. skok. a na konju vojnik! IVAN IVANOVIČ (krešući šibicu): Jelizaveta. JELIZAVETA BAM: Konj vranac. JELIZAVETA BAM (trči na drugi kraj scene): Svoji smo ljudi – složićemo se. MAMICA: Lu-u-u-u-u! JELIZAVETA BAM: Našla sam pečur-r-r! IVAN IVANOVIČ: Pođimo na jezero! TATICA: Au-u-u-u-u! 67 . (Penje se na stolicu. skok.) JELIZAVETA BAM: Moja ramen. JELIZAVETA BAM: Likovanje. ništa. IVAN IVANOVIČ (ležeći na podu. skak. kao krastavci. IVAN IVANOVIČ (sa stolice): Da vi-i-i. Kako je mnogo u tome podmuklosti! Ura. podlo): Maca-mačkica mleko je pripremila. na jastuk je skočila i na pećku skakala. JELIZAVETA BAM (penjući se sve više): Ura! Ništa nisam rekla! IVAN IVANOVIČ (ležeći na podu): Ne. JELIZAVETA BAM (viče): Dvoja vratanca! Košulja! Uže! IVAN IVANOVIČ (pridižući se): Dotrčale su dve drvodelje i upitale u čemu je stvar? JELIZAVETA BAM: Kotleti! Varvara Semjonovna. kao izlazeće sunce. IVAN IVANOVIČ: Uhvatiti i probosti čoveka. TATICA: Uzmi. ti si to uradila. JELIZAVETA BAM: Uuuuuuuuuuuu-uuuu-u-u. ništa. a zašto? /8/ JELIZAVETA BAM (odlazi u stranu): Uuuuuuuuuuuu-uuu-uuuu-u. IVAN IVANOVIČ: Pr-r-r-rababa. pogle-e-e. ne. Kulise unose Taticu i Mamicu. IVAN IVANOVIČ: Vučica. IVAN IVANOVIČ: Zauvek izgubljena. IVAN IVANOVIČ (viče kroz zube): Plesačica na ži-ii-c-i! JELIZAVETA BAM (skačući na stolicu): Cela sam treperava! IVAN IVANOVIČ (trči u dubinu sobe): Kvadratura ove sobe nije nam poznata.

JELIZAVETA BAM: Au-u-u-u-u! IVAN IVANOVIČ: Sinoć Koljku sretoh. MAMICA: Ta nemojte mi re-e-e-ći. IVAN IVANOVIČ: Da, da. Sreo sam ga. Gledam, Koljka ide i jabuke nosi. Šta, kažem, kupio si? Da, kaže, kupio sam. Potom je nastavio dalje. TATICA: Kažite mi, molim va-a-as!... IVAN IVANOVIČ: Hm-da. Pitao sam ga: jesi li jabuke kupio ili ukrao? A on je odgovorio, zašto bih krao? Kupio sam. I pođe dalje. MAMICA: Kuda je on to krenuo. IVAN IVANOVIČ: Ne znam. Rekao je samo: ja sam, kaže, jabuke kupio, a ne ukrao – i otišao je. /10/ TATICA: S ovim, ne baš, ljubaznim pozdravom, sestra ga je povela na otvorenije mesto, gde su se nalazili, nabacani na hrpu, zlatni stolovi i naslonjači, i oko petnaestak mladih lepotica, koje su nešto između sebe veselo brbljale, sedeći na onom što im je Bog dao. Sve te devojke imale su silnu potrebu za vrelom peglom i sve su se odlikovale čudnom navikom da kolutaju očima, ne prekidajući, ni za časak, brbljanje. Ulazi sobarica. Unosi stolnjak i korpicu s hranom. /11/ IVAN IVANOVIČ: Drugari, svi smo se ovde okupili. Ura! JELIZAVETA BAM: Ura! MAMICA I TATICA: Ura! IVAN IVANOVIČ (drhteći i krešući šibicu): Hoću da vam kažem da je od trenutka mog rođenja prošlo trideset osam godina. TATICA I MAMICA: Ura! IVAN IVANOVIČ: Drugovi. Ja imam kuću. Kod kuće žena sedi. Ona ima puno dečice. Ja sam ih prebrojao – deset komada. MAMICA (tapkajući u mestu): Darja, Marja, Fjodor, Pelageja, Nina, Aleksandar i još četvoro. TATICA: To su sve dečaci? /12/ JELIZAVETA BAM (trči oko scene): Otkinula se odasvuda! Otkinula se i potrčala! Otkinula se i dala u beg! MAMICA (trči za Jelizavetom Bam): Jedeš li hleb? JELIZAVETA BAM: Jedeš li supu? TATICA: Jedeš li meso? MAMICA: Jedeš li brašno? (uokviri) ANTRAKT-KATARAKT. IVAN IVANOVIČ: Jedeš li repu? (Trči.) JELIZAVETA BAM: Jedeš li ovčetinu? TATICA: Kotlete, jedeš? MAMICA: Oj, noge posustale. IVAN IVANOVIČ: Oj, ruke posustale.

JELIZAVETA BAM: Oj, makaze posustale. TATICA: Oj, opruge posustale. Iza scene hor peva motiv uvertire. MAMICA: Vrata od balkona su otvorena. IVAN IVANOVIČ: Želeo bih da skočim do četvrtog sprata. JELIZAVETA BAM: Otkinula se i potrčala. Otkinula se i dala u beg. Počinje muzika. TATICA: Moja desna ruka i nos isti su komadi kao i leva ruka i uvo. Svi, jedan za drugim, istrčavaju sa scene. HOR (uz muziku na motiv uvertire): Doviđenja, doviđenja. II - I II – I Odozgo, kaže, jela, a okolo, kaže, tama, na jeli, kaže, krevet, a u krevetu leži suprug. Doviđenja, doviđenja. I–I I–I Odjedanput smo dotrčali mi I – I u beskrajni dom, a s prozora odozgo gleda kroz naočari starac mlad. Doviđenja, doviđenja. II – I II – I Raskriliše se vrata, ukaza se I – I Uvertira. Svetlo gasne. Osvetljen je samo Pjotr Nikolajevič. /13/ PJOTR NIKOLAJEVIČ: Sam si slomljen, stolica ti slomljena. VIOLINA: Na-na-ni-na Na-na-ni-na PJOTR NIKOLAJEVIČ: Ustani nalik Berlinu, I ogrni pelerinu.

69

VIOLINA: Na-na-ni-na na-na-ni-na PJOTR NIKOLAJEVIČ: Osam minuta projuriće neprimetno. VIOLINA: Na-na-ni-na na-na-ni-na PJOTR NIKOLAJEVIČ: Došao je vaš trenutak, pripremite se, vod ili četu odneće mitraljez. BUBANJ: I–I I–I I–I–I–I PJOTR NIKOLAJEVIČ: Komadići su leteli sedam dana u nedelji. SIRENA I BUBANJ: Via-a bum, bum, Via-a bum. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Kapetanov dar za šalu nevesta nije zapazila. Svetlo se postepeno pojačava. SIRENA: Via, via, via, via. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Pomozite, odmah pomozite, progone me salata i vodica. Puna svetlost. VIOLINA: Pa-pa-pi-pa pa-pa-pi-pa Kulisa unosi IVANA IVANOVIČA. /14/

U njoj samo miševi preturaju šapicima po brašnu. onda. Stoji kolibica – drvena kućica U kolibici svetluca vatrica. Tamo je predivno Cveće raste. Udaraju u prozor noćni komarci. Planetne putanje. Ona gori sama od sebe. IVAN IVANOVIČ: Ali tako nešto nije moguće! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Prazne. U njoj samo lampa svetli kao ruzmarin I po ceo dan. zemljino okretanje. Pjotre Nikolajeviču. Šaljiva smena dana i noći. Disanje lakih elemenata. IVAN IVANOVIČ: A ko. A njemu u odgovor nevidljivi vilini konjici Zabruje zaveru sasvim skladno. Pas lancem ljulja vazduh I laje u pustoš ispred sebe. Da li ste bili na toj planini? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Baš sam otuda. Ko u toj kućici boravi? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Nikog u njoj da boravi. koja je drvena. IVAN IVANOVIČ: A u toj kućici. U kojoj vatrica sja i treperi. kao pustinja. sedi na peći bubašvaba. Ponekad šmugne i prhne ispod krova Stari razbojnik kozomuz. Zveri dremljivih gnev i sila I pokoreni čovekom Svetlosni zakoni i talasi. lampu pali? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Niko. glupe reči! Postoji beskonačno kretanje. Koja se i kolibicom zove. Na vatricu sleću leptirice. Spojevi potmule prirode. IVAN IVANOVIČ (kresnuvši šibicu): 71 . Drveće šumori. I vrata da raskrili.IVAN IVANOVIČ: Kažite.

Utihnuće tako svaki plam. Blagodarim i sedam. Jednim pokretom ruke On zatalasava more. interesujem se. Oj. Ivane Ivanoviču.Sad sam shvatio. Pomilovaću te po rebrima. Stradaćemo obojica. bez buke On seče šume i gore – Dovoljno je da dahne Pa da se svud razmahne. Pa ćeš tako izbrazdan Dočekati novi dan. Ali zapamtite. Jer ću te smesta zgromiti. Zamahom sekire. Koliko je časova. a ja snagom šake. Da zaboravite Jelizavetu Bam Zakonima uprkos. Ti magijom reči. shvatio. PJOTR NIKOLAJEVIČ: I ne pokušavaj mi zabraniti. Predajući nam tajanstvene znake. Samo da likuje kćer moja. Koja je stasita. TATICA (ulazeći): Koja Jelizaveta Bam. Zatim crvenim bičevima. Jelizaveta Bam. TATICA: Hajde da se sukobimo. da će sutra uveče Jelizaveta Bam umreti. /15/ . Ona koja mi je kćer? Koju želite vi Sledeće večeri Ubiti i obesiti na jeli. usred boja. kažite mi? PJOTR NIKOLAJEVIČ: Četiri. čarobnjače. pođimo. IVAN IVANOVIČ: Njemu je znano sve uokrug. shvatio. On mi je gospodar i drug. I. časovi sada nam prednjače. vreme za ručak. Neka znaju sve zveri uokolo I čitav svet? A ja vam zapovedam S rukom pod nos. Minuti. kao i uvek.

Čiju nežnu ruku 73 . Podigne čašu i potom Zdravicu neku zbrza: Ja prinosim ovu čašu Usnama koje obasipa sram. A vitez. Da pijem za najlepšu – Jelizavetu Bam. Muzika – Veliopag. Hanču ana kudi stum či na lakudi para vi na lijtena he-e-el. bum. Neka jekne kroz šumarak Kopita topot i zvon. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Kurbir daramur dindiri. (Udarac!) slakatir pakaradagu da ki čiri kiri kiri zandudila habakula he-e-el.) TATICA: Neka se na sunce zaleti Krilati papagaj. ačapali čapatali mar nabaločina he-e-el. holandski pastir. I preokrene u jarak Ovaj sudbonosni tron. Na scenu iznose dva stočića. bum. bum. Neka potamni zlatni Dnevni sjaj.IVAN IVANOVIČ: Dvoboj dvojice vitezova! Tekst – Imanuil Krasdajtejrik. holandskog pastira! – koreografija nepoznatog putnika! – zvono će objaviti početak! ZVONO: Bum. GLASOVI IZ RAZLIČITIH KRAJEVA SALE: – dvoboj dvojice vitezova! – tekst Imanuila Krasdajtejrika! – muzika Veliopaga. koji i za stolom Mač svoj trza. Čapu. Koreografija nepoznatog putnika. (Podiže ruku. Zvono će objaviti početak.

predviđam napad sleva! TATICA (napadajući): Sečem s boka. Živela Jelizaveta Bam. IVAN IVANOVIČ: Prema tome. sečem pravo. Jelizaveta Bam. I rastrčaće se po tebi I tvojim rukama Mali miševi. Pjotr Nikolajevič pada. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Pao sam na zemlju. Pođi u moju kućicu na bregu I nek ti je udobno tamo. Molim vas da pažljivo pratite Kolebanje naših sabalja – Kuda koja baca oštricu I gde se koja ustremljuje. da krenemo. Na vjeki poživela nam! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Pa. Rasteruje neprijatelja! O pesmo boja! Slava perju! Ono vazduhom leti. dubravo.Krijem u svom prsluku. Zamagljuje neverne oči. slava perju! Mudrost kamenu! Ono pod borom leži dostojanstveno Čekajući mrtvog neprijatelja. tako snažnu. Tatica podiže rapir i maše njim u taktu deklamacije. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Manje gledaj u stranu A više nadgledaj kretnju Čeličnog centra i težnju Ka smrti. poražen. Rasteruje neprijatelja! O. Zbogom. Rastu voćnjaci tvoji. TATICA: Hvala gvožđu – karborundu! Ono spaja mostove I sevajućom elektrikom Rasteruje neprijatelje! Hvala gvožđu! Pesma boju! Ona razbojnika straši. Spasavaj se kud koji! Još uvek šumiš. a zatim . Od dečaka stvara mladića.

TATICA: O. Zvoni zvono.. JELIZAVETA BAM: Ah. IVAN IVANOVIČ: Dvoboj dvojice vitezova Okončan je. 75 . tatice. Htela sam neki slatkiš uz čaj. Jer su mog taticu zamorile cepanice.Usamljena bubašvaba. IVAN IVANOVIČ: Aha. TATICA (istežući vrat): Uf. I ne u pivnicu. ne. kako sam se umorio. već pođi u grašak. grašak i pola flaše piva. /16/ JELIZAVETA BAM (ulazeći): Ah. Tek što sam kupila bombone. Jelizaveta Bam. JELIZAVETA BAM: Ivane Ivanoviču. drva sam cepao I strašno se umorio. U glavama im vetrovi duvaju. IVAN IVANOVIČ: Odmah ću bundu u polupivnici da skinem. JELIZAVETA BAM: A šta si to radio? TATICA: Da. kakve žene. JELIZAVETA BAM: Ne pola flaše. samo požurite. već flašu punu. A sam ću na glavu staviti polugrašak.. Pjotra Nikolajeviča iznose. skoknite do pivnice I donesite nam flašu piva i grašak. Čuješ li kako zvoni Na krovu – bum i bam. ovde si. Oprosti mi i izvini. Upravo stižem iz kooperative. Skoknuću do pivnice. ništa ne shvataju. nije potrebno. Radujem se. pa nazad.

o kome to govoriš? MAMICA (s hladnim izrazom lica): Iih. Kulise gutaju Taticu i Mamicu. Ulaze Pjotr Nikolajevič i Ivan Ivanovič. potom glasovi: Jelizaveta Bam. JELIZAVETA BAM: U vašoj sam vlasti. JELIZAVETA BAM: Samo što nisu stigli. JELIZAVETA BAM: Zbog čega? Zašto mi ne kažete šta sam to učinila? PRVI GLAS: Optuženi ste za ubistvo Pjotra Nikolajevič Krupernaka. u ime zakona. Ivan Ivanovič kreše šibicu. /18/ JELIZAVETA BAM: Oni će. Zaključaću vrata. Kroz prozor? (Gleda kroz prozor. MAMICA: Evo ova. s onim usnama. JELIZAVETA BAM: Mama. preobučeni u vatrogasce. Vrlo je visoko. PRVI GLAS: Jelizaveta Bam. kako bi me uhvatili i zbrisali s lica zemlje. Treba bežati. Pa. Neka lupaju. šta sam to uradila. koliko im je volja. Scena je ista. (Zaključava vrata. Umesto dekora pejzaža vraća se dekor sobe. . MAMICA: Sve je ovo zbog tebe.) O-o-o-oh. iih. a na stepeništu ću sresti njih. JELIZAVETA BAM: Daj kaži mi. Bežati. koja? Iza kulisa izviruju dve glave. mama. JELIZAVETA BAM: Ona je poludela. Ali. obavezno. JELIZAVETA BAM: Šta nameravate sa mnom da učinite? PRVI GLAS: Vi podležete strašnoj kazni. gde da pobegnem? Ova vrata vode na stepenište. kraj je. šta to pričaš. da uđu. šta da radim? Eh. Moga sina ova gadura je ukokala GLASOVI: Koja. nerešen. Jelizaveta Bam otvara vrata. otvorite vrata. DRUGI GLAS: I za to ćete odgovarati JELIZAVETA BAM: Ali ja nikog nisam ubila. nečiji koraci. MAMICA: Ja sam sipa. kao na početku. DRUGI GLAS (tiho): Dajte da razvalimo vrata. PRVI GLAS: To će odlučiti sud. u ovom životu. Ne bih mogla da skočim. inače ćemo sami da ih razvalimo. I neću otvarati. naređujem vam otvorite vrata! Ćutanje. MAMICA: 3 x 27 = 81. iih.) Lupnjava na vratima. To su oni./17/ MAMICA (ulazeći): Drugovi. Tatica vadi maramicu i igra u mestu.

pojašnjenja. naglašena Radiksom”. Šarenilu muzičke pratnje odgovaralo je i stilsko šarenilo glumačkih replika (proza. IVAN IVANOVIČ (krešući šibicu): Pratite nas. A na pećki sedi Bubašvaba Bubašvabovič. Glumci su stupali u dijalog sa instrumentima. decembra 1927. održavajući ravnotežu zglobova i dostojanstveno tetiva. godine. NAPOMENA JELIZAVETU BAM Harms je napisao “po zadatku pozorišne sekcije Oberiu”. godine studenti pozorišnog odeljenja Instituta istorije umetnosti. U JELIZAVETI BAM je bilo mnogo muzike. /19/ Kretanje kulisa. “Radiks” ( od lat.) JELIZAVETA BAM: A u kućici. Miševi mrdaju li. (Glasno štucne. u košulji s riđim okovratnikom i sa sekirom u rukama. koji je istovremeno i režirao komad. “Radiks” je veliki značaj pridavao ritmičkom izvođenju stihova. Žanr svakodnevne komike”. /6/ “Svakodnevni Radiks”. smirite se! IVAN IVANOVIČ: Gledajte u daljinu ispred sebe. zaumne reči). Epizode su u ovom izdanju označene ciframa u zagradama. mrdaju brčićima. koji su označavali način izvođenja. poezija. /2/ “Žanr realistički. na večeri Oberuita. S aliteracijskim zvučenjem – tj. /3/ “Besmislen – komično-naivni” (žanr). /5/ “Ritmički Radiks”. s ponavljajućom škripom razvaljivanja vrata. /4/ “Realistički. manje su literarna a više scenska dopuna tekstu JELIZAVETE BAM. kako ih je nazvao Harms). na devetnaest epizoda (“komada”. koja je u šumi. komedija”. Nazivi epizoda (“komada”). Izvodile su se uvertire. godine. Predstava je pripremana decembra 1927. Zvučala su zvona i bubnjevi. januara 1928. ispružite ruke i ugasite svoj podozrivi pogled. testerisanje. Za mnom.PJOTR NIKOLAJEVIČ: Uhapšeni ste. /1/ “Komad – realist. pratite me. JELIZAVETA BAM (viče): Vežite me! Čupajte za kosu! Provucite me kroz korito! Nikoga nisam ubila! Nisam u stanju nikoga da ubijem! PJOTR NIKOLAJEVIČ: Jelizaveta Bam. ili tek kao izvesna zapažanja. pozadine i ljudi. Polako odlaze. /7/ “Svečana melodrama. ritmička proza. predmeta. škripa vratima. koje je Harms uneo na svoj tekst kao roditeljsko-dramaturške napomene. Zvukovnoj paleti predstave doprineli su i borba sa rapirima. 77 . a pred gledaocima igrana 24. u ime zakona. već gori vatrica. romanse. ZA V E S A 12-24. melodrama”. Moguće je da su vrata zvučala kao muzički instrument. radix – koren) – pozorišni kolektiv koji su osnovali 1926. Mašinopisani tekst razdelio je autor. serenade. PJOTR NIKOLAJEVIČ: Jelizaveta Bam.

U taj primerak je Harms. /9/ “Komad pejzaža. /15/ “Baladerski patos”. /19/ “Završetak. /11/ “Zdravica”. a katarakt označava sivu mrenu. Z. /17/ “Fiziološki patos”. operski”. ARHIMEDOVA KADA (stihovi. suvo. pesme. Sačuvala su se dva autorska mašinopisana teksta drame JELIZAVETA BAM.Đ./8/ “Menjanje visina”. Parodija naturalizma”. oficijelno”. koji je čuvan u arhivi redakcije. „Činarstvo” je rasprsnuo lakrdijašenje koje je prekidano iznošenjem na scenu plakata sa natpisom: ANTRAKT – KATARAKT. molitve. Po kontrastiranju fizičkih radnji i zbog različitog tonaliteta replika. “Činarski” je rani naziv grupe Oberiu. Ovaj tekst. komad dva plana”. /12/ “Komad činarski”. radnja se nastavlja. sačuvan je u celini. godine poslao u redakciju časopisa “Novi Lef”. kao reditelj. /18/ “Realistički.) Posle pauze od minuta. Jedan je autor 1928. I. (Antrakt označava upravo pauzu između činova. koga je Harms tridesetih godina. uneo beleške koje smo naveli (tekst između navodnika). poklonio N. /14/ “Klasični patos”. Drugi mašinopisani tekst. čarolije) Izabrao i preveo: Dušan Patić STIH PETRA JAŠKINA Jurili smo na hvatove na poslednje ratovanje koplja nam se istupiše sedeli smo kraj vatre reke venuše pod nogom vikali smo: mi stižemo! pleća su ludo visoka njuška bela šiljata al’ put nije maramica i pušku nećeš iscediti bacali smo poglede da 1 vrste brze brojimo nebo je k'o veo padalo spuštalo se iza šume na ašov skakaše kami mesec suncu nije par koliko vremena ne znam gonismo teški tovar . /16/ “Časovnik na kuli”. Hadžievu. /10/ “Monolog u stranu. došao je do naših dana u nepotpunom obliku: nedostaje kraj. Na ovaj način jedinstveno autorizovan tekst dao je dve varijante: literarnu i scensku. /13/ “Radiks”.

tek noge su se presekle pođe pena na usta oči su nam se sklopile lišaj nam se čini posteljom al' rekosmo namerno da niko ne zaostane na poslednje ratovanje jurili smo na hvatove na hvatove smo jurili ! nek gine ko ne žali! To je sve. po tri i po pet dana. godinu svu glas ne čujem. svak' pitanje je sebi. – oštro reče Arhimed. Nekako usred obeda. i bradu je pleo. – kaza mudrac nosa prćasta. vašu suvorovsku mast. k'o pas sedeć' u kadi. a obešenjak Arhimed. sapun amo daj. Mahmet. Na primeru istražujem ja naučna svojstva sva. zanesem se katkada. zgodno je. Vreme naše pitanja nema. Da 79 . pažljivo cvike skinu. – oglasi se Arhimed. Pravo s visine goleme u kadu pljusnu se Mahmet. – Arhimed sumorno reče. de. da. Tu Mahmet poskoči. tamo u umetnosti toj. Pod okno pope se Mahmet. dodao je. i u umetnosti. pomiluj zatiljak moj i hrbat. ARHIMEDOVA KADA Ej. Arhimede. kaza potom. pročitah u kalendaru – u decembru il' januaru. Izvol'te. Kad se uspneš. Mahmet. prikazaće se na sceni “Arhimedova kada”. Mama! – vrisnu mokri Arhimed. – viknu drmajući bedra u kadi sedeć' Arhimed. 1927. ščešlja kosu u punđu. u razmišljanjima lebdim. brbljanja dosta. Uostalom da.

. pećinskog suda hram – to mesto je omađijano.Mahmet. a sada sam pak govno. Tu krilate su ptice letele. To je sve. Ptice su se jako začudile na kosmate gledajući deve. Ali.. godine. sto je pun muva.) Zemlje. brbljanja dosta! basom viknu Arhimed. . oktobra 1929.. zar nije Mahmet. (SVE SVE DRVEĆE PIF. naglo za se doda.) Sve sve drveće pif sve sve kamenje paf sva sva priroda puf. Tek ptice – iš! i dalje s grana. Da vas isperem? Ne. s krovova. Ej. dela papirnih. u plamen gledale kroz očale. nije funta graha u sramoti propasti. – Da Mahmet. Sve zajedno trustu služimo. Mahmet. 1. ovaj. (početkom oktobra 1929. zene mača ljubičast plamen. s postolja. Mahmet. VATRE I VETRA KĆERI. kukaca i poluga. Mahmet reče. na mašinama noć i dan otkidamo znake smisla. Ma šta kažete.) (ZEMLJE. u nauci malo uradih. Svi svi sloveni pif Svi svi jevreji paf Sva sva Rusija puf. s prozora. vatre i vetra kćeri. zameri Arhimed i dodaje: gubi se. podbaci i proza. Iš! – letite odavde. nije mačji kašalj. tušta. na kom su se oble skupljale bečeći zene okrugle. sedele su smele u spilji oko vatre. Klesale kamen. Sve sve device pif svi svi muškarci paf sva sva ženidba puf. van! – vikale su im sestre uzrujano..

Čelo zvona i leti. Dom leti. Trbuh leti. Vrt leti. (februar 1930. Čelo leti. I tačka da leta. Evo i vrt je poleteo. Lopta je poletela. Kamen naokolo zvona. razletele se dirižablima nad Rusijskim imperijama. pljačkale su zrak rasecajući perima. podigavši k nebu oči zle. Koplje da leta. TO leti i TO zvona. Evo i pas je poleteo. Ruka da leta. Knjiga naokolo zvona. i kandže raširivši. Hej monasi.kucnule su kljunom i uzvile se. Evo i kamen da poleti. Banja je poletela. Evo i san je poleteo. Evo i tren da poleti. Orlovi da letaju. Evo i dom je poleteo. usna leti! 2. A zvona. usna zvona! Hej monasi. Majka leti. B zvona. Sati da letaju. Evo i krug da poleti. D. Voda zvona. čelo leti! 81 . H. Evo i majka je poletela.) ZVONITI – LETETI (treća cisfinitna logika) 1. Grudi lete. Konj je poleteo. I konj da leta. Jao držite – uho leti! Jao gledajte – nos leti! Jao monasi. Dom zvona. Grudi zvonaju i lete. Evo i panj da poleti. I dom da leta. To je sve. Majka i sin i vrt zvonaju.

Lim neba van! Lim sam odsada.Što leta. al' ne zvoni? Zvon leta i zvona. U meni živi teret ploda. O statuo statua rasplini dah danima šumske podiži bare gde gljive su prastare ljudima reci: Trice u zdenac ću da zagnjurim mramor duha da hladim ja nevesta zemljaka po tlu ne mogu da hodam. Iz razuma cvet pak iskrsava san li je to ili smrt zver svesku mi prelistava crv guta noć i zbirt paperje petla na Glinkin plac dim je šatrom iz topa bac nalete san na bedro vetar zapadni. Rekla je i nestala. A eho vrisnuo: Magoga! I ivanjska je noć nastala Kad paprat izgleda na Boga. Hej monasi! mi zvonimo! Mi zvonimo i TAMO zvonamo. (proleće 1930. . Hej monasi! mi letamo! Hej monasi! mi letimo! Mi letimo i TAMO letamo. I mjed i kobalt i opruga u liv pronikli su s glavom otud čelik viče: nože na! I rep tigra je lišaj! I sva u bunilu ja bremena Baćuška! To je remen nisam ja! Baćuška! To rika je ne majka! Tebe će moj golubiću tebe će moj golubiću tebe će moj golubiću borovi tad grliti.) ŠAPA (slika ide)* U hrkanju je kraj glasa slično hropcu ućutkanom ležaj zamršenih kosa prekrsti svetim izvorom. TAMO leta i zvoni. – Vedro.

ja visak ja sam sat. Zbog tebe ustaću rano pašću u vodu po plećki legi negi degi vegi bogi vogi nuki vuki”.Dva Nevska presekli šipražja puštajući u vazduh zmaja parnjača je piskom disala u oči višnjih račundžija. Majko vazduha ne daj atmosfera tanan sloj sjaje zvezde kao zlo. Jedini neženja na svetu vid sam k nebu privio. a ja prestol. ZEMLJAK – Šta je to agam? VLAST – Zar ti ne znaš? Bio jednom jedan starac. Kud umakla mi je statua svetila moje svetilo. Od Poltave dunu dah pun žita i pun muha ko udiše ne opi se. Pokaži Boga majko! Ti si čun. Vo imja Oca i Sina i Svjatoga Duha Amen. Ja sam gora. ja suđa ti si hlače. Odazvao se Bog: Na ravnom hridu zemljak bi. a ja skut ti ponor. a ja lađa ti si štene. ja tihi dol ti si tlo. ti pesak ti si kvadrat. “Loše vidim. I zapisaću u svesci susrete kipe s tobom tebe radi ja ću biti robom. Oči su mu oblepljene voskom. majko zraka kupi. Smem li ga ubrati? VLAST – Spusti agama k nogama. a ti tane i zvezde će da skore.* *** ZEMLJAK – Šta to zviždi? VLAST – To spavaš ti. – govorio je. ZEMLJAK – Iznad glave vidim cvet. Njegov sin ra- 83 . Pušio je. Na račun ritma srca vreme umilno vrcka po stolu po urama po stablu po žilama.

Le! Otkrijte jezero. Sutradan je sin otišao u fabriku da pravi sačmu. taj će moći da ne sanja snove. Zaustavite sate. Domoupravitelj je pisao službeni dopis i legao je da spava. da bi voda stala le! Otkrijte goru. U vodi su brodili žohari i sitni bacili. Starac je izlivao vodu skupa sa sinovljevim odrazom. I još. Ali odraz je zastajao u cevi i stroj nije odvodio. Nedavno se između njih pojavila nova zvezda – Labud Agam. VLAST – Ti popni se na krov. zato što vreme umaklo je u tlo! Gledajte kakav sam le! UTJUGOV – (kroz prozor gledajući nagore). Starac je zagrevao vodu da bi mu sin prao ruke. ZEMLJAK – A šta je to agam? VLAST – Zar ti ne znaš? Na nebu su četiri zvezde Labuda. ZEMLJAK – A šta je radio starac? VLAST – Zar ti ne znaš? Starac je čitao knjigu. Sin je gledao kroz svetloplavu vodu i video je dno. (Statua na krovu hvata zemljaka i čini ga lakim. (Zemljak se penje na krov. ZEMLJAK – Rukom ne mogu dosegnuti nebo. U vodi je plivao njegov odraz.) ZEMLJAK – Ja le! Ptice nisu veće od peroreza. Hej.) VLAST – No što? ZEMLJAK – Avla dinduri pre pre kru kru. da bi je pare napustile.dio je u fabrici i dolazio je kući prljav. Drva je on nosio u savijenoj levoj ruci i noseći ih mislio: od drva će se brzo oštetiti rukav sakoa. Ko tu zvezdu otme. To je severni krst. Zatim je šibicom obeležio knjigu i založio peć. Starac je otišao domoupravitelju i tražio da se popravi klozet. dođavola! Na čemu se . vi me smetate da čitam novine. slušajte vi! Građanine.

N. Pravo govoreći. i pojedeš.. i pored toga. ne. OPISIVANJE NILA* Slika po sebi prikazuje mrtvački kovčeg. vidite li. ZEMLJAK – No šta je. iz ruke. Tužno. Nilom je plivao Amenhotep. u nju treba ubaciti šargarepu i . treba u vodu metnuti kočiju. ZEMLJAK – Da. Mada to već nije to”. On je bio u gaćicama i s kačketom. da bi spravili 85 . uzmeš heljdinu kašu s maslom. zoken. Da bi se prikazao živim. – Pa eto.. Kada voda proključa.I. “Da bi se skuvala supa. – (uzdahnuvši). – Tamo je bolje bilo.. samo što se umesto glazure kreće parobrodić i leti ptica. ili još bolje.I. Ili čorbu. Nikolaju Ivanoviču? N. Ili lepinjicu sa sirom. potrebno je zagrejati ploču i na nju postaviti lonac sa vodom. mladicu i fo. još nisam razabrao u čemu je stvar. ako je ona studena i s mlekom. znate li. ovako priprosto. U kovčegu leži čovek od smrti zelen. to je i bio Nil. Ali. moken. – Ja menjam svoj stambeni prostor za veći! Bap bop u inat! Za veći! Zapamtite kokon. paperje smeta.I. znate li.držite? ZEMLAJK – (kikotajući se). UTJUGOV – ZEMLJAK – Gde sam? Koje je ovo mesto? ANĐEO – Nil. fokon. Tu. Naričito ako je jedete bez uvijanja. Evo plana Amenhotepa: (ide ilustracija iz knjige) Nikolaj Ivanovič držao je pak u rukama ibisa i gledao šta mu je pod repom. Tamo. Zemljak razgleda okolinu). Sudeći po tome šta je govorio. on celo vreme govori. KAPUSTA (Vosak iščezava sa zemljakovih očiju. čovek je očigledno bio pokojnik. (mlatarajući novinom). ZEMLJAK – N.. ne. Od haha sam i od hiha ja od hoha i od heha k nebu idem k'o orliha iščezavam kao rupa. Znate li. držao je on u rukama svećnjak.

Na asfaltnom podu bile su rupe. Kada je zemljak provirio iza ugla. k Labudovima. Nikolaj Ivanovič srdito gleda ibisu pod rep. U rukama je on držao predugu lopatu. ne ide li gde koja žena. Dokopavši se peska. Iza pregrade šetale su gore-dole krupne ptice. i vreme mi je da krenem dalje. Ali. on trči već slobodnije i napokon pada na pesak i valja se. Ilji bljiganiku. Odaju je delila pregrada visine jednog aršina. (Pored njih seda pokojnik). POKOJNIK – Ilji u župe štafiti šargarebu. ŽIVINARNIK U živinarniku je jako vonjalo. I evo pojavio se čuvar u belom halatu. – govori zemljak. Zemljak se sakrio. Amenhotep svlači gaćice. – pita ga Nikolaj Ivanovič. U uglu je sedela malena devojčica i jela zemljane lepinje. I zemljak se podiže gore. Eno u onoj kući. E pa. Ilji pukvar. Devojčica je bila veoma prljava i zapuštena. – I ja. drugo – vučica. (Iza horizonta dopire uzvik): Manju za veću! Bap bop u inat! Amenhotep izlazi iz vode i ide po oštrom kamenju. Tu nalaze se dva drveta i ljube se. Zemljak se opet pojavio iz zaklona. I sve gleda oko sebe. od žena ni traga. – Kuda. Starac u predugom crnom kaputu išao je po barama i postrance pazio na ptice. – govori Amenhotep. Ilji okljobni pojni prod. Unaokolo ćute. Pelikani su sedeli okolo . – Labudi. – Oni su tamo. znate. Vuk je poljubio vučicu. U ribnjaku je ležao sneg.čorbu treba u vodu staviti meso i ribu. – rekao je čuvar mirišući parče hleba da ne bi zaplakao. Zemljak je krenuo uzduž ribnjaka. – Gde je ovde Labud? – pitao je vukove. tek na ivici svećnjaka stoji mramorna ženska statua. predahnuo sam s vama. a u rupama bare. Koračati je bolno i Amenhotep maše rukama i iz nužde čučne. “Zapalio bih”. momci. cedi ih i veša da se suše na suncu. vuk je pojurio ka rešetki. Jedno drvo – vuk.

– Pa eto. bogtepita otkuda se pojavivši. – To je nebo jer Labud je vladar ovde. – rekao je isti takav starčić. ali nije nevolja. No starčić je samo zamahnuo glavom. a ukusna. čas nazad. pogana. . A ovde pevaju nešto nepristojno. razdvojile i stajale. RAZGOVOR ANĐELA KOPUSTE 87 .* i zemljak je iznova stupio u živinarnik. Treba samo ujutru i uveče dlanom trljati trbuh i prigovarati: Mrmljaj.rekao je pređašnji starčić. – A vi takođe pokušajte. a pelikan da igra. – I ovo je nebo! – rekao je ojađeno starčić. zbog čega mu je cviker s nosa pao u baru. počeo je igrati. a crvene oči okrutno su gledale na morsku ljušturu. Neočekivano. Vrata su se otvorila i u živinarnik je stupio zemljak. Malena devojčica otrčala je po vodu. Iznova se razvio na jednu stranu. Na to niko nije obratio pažnju. ostavite se. pri čemu mu je glava ostajala nepokretna u jednoj istoj vazdušnoj tački. – Fuj. al' ne boluj. Jedan pelikan. – Labud je kod vas? – glasno je upitao. ovo je nebo. – Ah. fuj! Kakva je ovo gadost! – Zašto vi mislite da je ovo nebo? – pitao je starčića drugi takav isti starčić. Na glavi mu se povijao sedi čuperak. i zatim odjednom zaplovio kao boljareva kći.bazena i u prljavoj vodi isplakivali svoje kljunove. pelikan je pokrenuo jedno krilo na tlu i počeo ga je razvijati na jednoj nozi. Na tom mestu nikla je jela s rukama i s šeširom. Ostale ptice su se umirile.Čitav život sam se trudio da ne pevam neumesne pesme. za sobom vukući po tlu oba krila. Pa hajd' devo hajde donesi mi vode. zagnjurivši se kljunom u pregradu. obrisao je brkove i rekao: – Studena je. Sada vlada epidemija trbušnog tifusa. najstariji. – Ura! Znači. Devojčica je odložila svoju zemljanu lepinju i zapevala. Povijala se jedino šija. Ali tu je proleteo Anđeo Kopusta. ovde sam! – povikao je Labud. – Da. – Da. Anđeo Kopusta napivši se vode. zemljak je ogromnim skokom preskočio preko pregrade. ovde sam! – povikao je Labud. – Labud je kod vas? – glasno je upitao. i nazvali su je Marijom Ivanovnom. Najpre je on dugo tapkao na jednom mestu. Neočekivano. Njena usta bila su nalik na okruglu rupicu. potom na drugu. trupkajući na drugoj. ne mareći za pelikanovu igru. – Da. – Ura! Ovo je nebo? – upitao je zemljak. . Zatim je počeo pretrčavati nekoliko koraka čas napred. vidite? Eto vidite li? – rekao je uvređeno starčić. fuj. – rekao je Anđeo Kopusta. – Tišina! – odjednom je povikao starčić u predugom crnom kaputu. Devojčica je pevala: Gori gori kleti kleti mah mah hop-vedro-uh večnebačve bačvice dubti kapa aldalstreha vihor miče slavuji seli ili jeli i soo suo sia se slavuje vej vo vie vao vua vi vua via vao vju pju pju pju pju palikućo. zgrabio Labuda pod mišku i propao pod zemlju. ovo je nebo! – povikalo je nebo. Devojčica je nastavila da peva.

da li Vi imate ulaznicu? MARIJA IVANOVNA – Ha ha ha. no od hitrine kretnji nije se održao na nogama i seo je na pod. to ne! Fuj fuj! Đubre i prosena kaša! ANĐEO HOLBASTA – Ništa-ništa. veliki sam ljubitelj prosene prekrupe. Čak u stajnjaku. znate.* _________ moji voji koji vedi Jastreb je glodao kost. MARIJA IVANOVNA – Zašto? ANĐEO KOPUSTA – Zato što imam krila. a najviše nečeg poput slame. A pseći – fuj! Znam sam što je gad! I prosene prekrupe takođe uopšte nema. već je jedemo. to je takođe ništa. Ja sam anđeo. Premda je ona. vi možda i bljuvotinu jedete. ali Marija Ivanovna počela je tako dizati galamu i psovati. ovoga je veoma malo. golubića.. – Kako da Vam kažem. Andrej je pak pojeo salomu-salamu i s nipodoštavanjem je pljunuo psujući i mea culpa fafanaf štos palmandeub. MARIJA IVANOVNA – Ha ha hoau! Pa i kuske i jarepice takođe imaju krila! ANĐEO KOMPUSTA – Vi rasuđujete kao profesor Permjakov. . časna reč! MARIJA IVANOVNA IZ SNA – E ne. Mada svakako treba gledati čiji je stajnjak. probudite se. ANĐEO HARTRASTA – Ali. ona se sreće čak u stajnjaku. znate. Marija Ivanovna. Znate. MARIJA IVANOVNA IZ SNA – Golubiću. Zemljak je padao na tlo. Zaista. Ne dotiči se takvih pitanja. On i čuvar Fadej po tom osnovu su me i smestili u ovaj živinarnik. ispričaću Vam do kraja svoju zamisao o osama. bilo bi interesantno znati. Ali jedemo je. veoma lepljiva. MARIJA IVANOVNA (zapušila je uši) – Nema se što reći. Anđeo Koptusta je budi. Marija Ivanovna. – bio je započeo Anđeo Hlampusta. golubiću. U njemu. da je Anđeo Hlempista što pre ućutkao rukom svoja usta. ANĐEO PANTOSTA – Marija Ivanovna. kakve budalaštine! Pa ja sam ćurka! ANĐEO KOPUSTA – Ne možete Vi tako razgovarati sa mnom. Najbolji je konjski. glAvoSlog* Mah __________ leapije mamah leapije gaje mamamah leapije gaje u V. Kravlja balega. Marija Ivanovna zeva i tone u san.S MARIJOM IVANOVNOM ANĐEO KOPUSTA – Odlično! Samo.. zaista. A što se tiče. Ja živeti hoću. anđele! Šta sve samo ne žderete! Recite.

Teskoba. K nebu odletećemo. zoken. Ja pojeo sam tanjir supe s koprom. s lukom i s mladicom. Kada hrana vrenjem uzavri grmi u grobu trbuha krv po žilama prolazi tkanjem tela šivena rumenom obraze gori pulsa pao puo po penjdi punjdi govori k uhu bubnji po po po ja čujem pak fijukanje s neba na moje okno to vetrova je drhtanje svetom stvoreno davno. Odoh sa naklonom van tajeći suštinu.duji buji veje aje hije seo puje pljaje kljoje poko pljije pljoje fljuje moje foje toje njunja tjupja kjojo pjojo fjuju juju pljao kljao kljas kljapafeo peljsipao guljdigreja pjanj foken. Pobegnimo. I do grla sam krompir s hrenom mile Tanje veštinu jeo. poken. UTJUGOV (mašući primusom). Bap bop u inat! Obed je uspešno prošao. moken ---------------------------------Na taj način se zemljak ponovo pojavio na zemlji. 89 . (maše primusom).

– Puljš peljš pepopev UTJUGOV – Jahaču. Kad jedan je pastir gledao nebo činilo mu se da su ribe vazduh gutale. Skup Labuda je nosio krmu mozga uma veslo. – A znaš li nebo Utjugove? UTJUGOV – Nebo znam – nebo je lim. delova lima – šest čak. Pomor. Ako neko nebom hoda nebo je gromom obuzeto i ciglaste tresu se zidine i sati biju zlosat i teče praded pene višnjih voda vodopad.Nebo nabo nebobi. Ko od te leti amo? Nebanbanba nebobeg! No hajde nebo razbi! HLEBNJIKOV (prolazeći na konju). . obrede. Jednom je vetar vragolasti k'o prutić nam odneo nebo ljudi su jadni vrištali gorko s rikom bikovi. HLEBNJIKOV (prolazeći na kravi) – To nije nebo već je to dlan krov ćurana i svetli pak oganj. lišaje znam jedino he he he. bubni nebo ne skobi. Prokišnjava kad kišica svrha po nebu kuca. Pastir se zamisli. plavet. UTJUGOV – Oh! Dodijalo mi nebo što nad glavom se nadnosi. šta ti pričaš? Šta li jedeš? Šta li vidiš? Šta si? Šta ti jahaču mili pričaš? Odavno brda ne videh bora. Cvetovi su gromni nicali drveća su mračni njihali. jedno u drugo se tvorilo. paše i trave možda ćeš ti pogledati na prirodu okom svojim kao žitelj savremeni ne mogu kamenje znati trave. HLEBNJIKOV (prolazeći na biku).

Galopirao je na olovci? 91 . E pa čovečanstvo! diši! Zadihaćemo se. s eto takvim licem. Zemljak podleće prema krovovima. Iščeznulo je. To sam učinio. Znaš li: da vetrom sam bio. eto takav. O nebo nebo. zoken. HLEBNJIKOV (prolazeći na hartiji). al' ćemo te naći beguncu. pod miškom držeći Labuda. Reče. Od naše hajke nećeš se skriti! Reče. moken! Iz otvorenih prostranstva nečujno je sletao zemljak. Zbog čega se zemlja sasvim ohladila? A ja disanje izgubiću i sada mi je svejedno sve. čas prugasto čas kao cvetić svetloplavo čas dugačko poput trski čas brzo poput smučki. oteće nebo! Koken. UTJUGOV (mašući primusom) – Bap bop u inat! Držite ovog jahača! Držite. nešto se zbi. znate. ZEMLJAK – Pa evo odakle sam doleteo! UTJUGOV – ZEMLJAK – UTJUGOV – ZEMLJAK – (pomaljajući se kroz prozor) – Da niste sreli jahača? A kako on izgleda? Ma takav je. nebo se vratilo? UTJUGOV – Da. Upao na kulu uzeo vrpcu uzeo sveću zapalio selo otkrio kapiju ispio more zaveo stražu slomio klupu i nebo.– Da. HLEBNJIKOV (goalopirajući po akveduktu). – Sada sam shvatio – dodaje. uzmičući k etru smesta se u štalu vratilo. leže na travu. Ona hvata zemljaka i čini ga teškim. – Pamtiš li: dan se klatio. mislio je. – I šta je. Zemljak gleda u nebesa gde je maločas bio. Na jednom od krovova stoji ženska statua. U zemunicu leže sa rukama k molitvi. foken. – u pravu sam.

U. rekao je mimo prolazeći stolar sezonac. (Na licu mu je pedantna bradica bez brkova). Ove godine najezda je stenica. – Šta se desilo? Gde? Zašto? – vikao je Nikolaj Ivanovič. – Gde je ptiča? šta ptiča? – komešao se Nikolaj Ivanovič. Nebo oteti! A? Oteti nebo! Još još još! To je nemoguće. Spusti agama k nogama! (Pauza). može oteti nebo. ne može oteti. zašto ga niste zaustavili! Prav mu je put za G. držite ga! Na Utjugovljev poziv već su jurili Nikolaj Ivanovič i Amenhotep. Evo ga! Gromobran. kako su mi slabine izujedale. Ibis u rukama Nikolaja Ivanoviča osetio je olakšanje što mu niko nije posmatrao podizanje pod repom. Neprekidni blud. Nebo se gi gi gi. – Ma evo. i naslađivao se osećanjem kretanja u prostoru. – Koken foken zoken moken! – nije se zaustavljao Utjugov. PODHELUKOVLJEVA ŽENA (brzo prebrojavši koliko ima u ustima zuba. Nebo ima stražara koji ga danonoćno osmatra. kakva gadost! On je samo u gaćicama. Ibis je zažmurio i požudno gutao usputno strujanje vazduha. Gde je lopov? Pa već je vreme. – Evo mog ljubavnika! PODHELUKOV – Fuj. – ovaj građanin ukrao je deo neba i tvrdi da pticu nosi. Razumeti li? UTJUGOV – A šta to vi držite pod miškom? ZEMLJAK – To je ptičica. uiski––sea–li––lou mi se. – Udri! Udri! Bap bop u inat! – viknuo je Utjugov. Zaustavlja se svetlo. Razumete li? dužan sam to izreći. Ulovio sam je u nebeskim visinama... sramno je što se tamo čini. i pravo reći. sa piskom govori). – rekao je Amenhotep. – jeste to je on! Ah. Podhelukov gleda kroz prozor. Ja sam. putovao za Lahti. Amenhotep i Nikolaj Ivanovič krenuli su na zemljaka. – Šta da radimo s lopovom? Hajde da ga prilepimo za zid. – I znojav je. pa to je deo neba! Straža! Bap bop u inat! Momci. Svi koji su spavali-bude se. tog će stražar probosti. – vikao je Utjugov. Mada neću. onamo cigareta nema.UTJUGOV – E pa da da da. Između ostalih budi se sovjetski činovnik Podhelukov. jer je Nikolaj Ivanovič trčao dovoljno brzo. – Takve treba mlatiti. ovde nestašica proizvoda. Zemljak se pak nalazio kraj zida čvrsto rukama zagrlivši Labuda i pogledom tražeći kuda bi se sakrio. (Promislivši). UTJUGOV – Stanite. A? Malo-malo pa čuješ da je onamo skandal. PODHELUKOV – Nemoguće je spavati. znate li. moram reći. Još još još! Gi gi gi.P. Na ulici prodavac petroleja zviždi u gorionik. onamo dačniki u šumi sede. bolje je da prećutim. srkajući usput kolonjsku vodu. Ko se odvaži nebo oteti. zaista.m. Imamo li lepka? – A što se s njim ženirati. Tišina. VLAST – Kvoc krotki vabihuljo. taj jahač. ZEMLJAK – Nebo? Ha ha ha! zar! e! m.* PODHELUKOV – Zbog čega si vesela? PODHELUKOVLJEVA ŽENA (grleći Amenhotepa). On.m. Pogledaj.* On. – smesta ću sve uraditi. . – Gle ptica! – vikao je gurajući ibisa Utjugovu u lice. – Dopustite.

koji je žene tuđe silovao. VLAST – Fuj i jahač. 17. Opet spimo i snimo sne velikog mlina. Vlast govori: nek' živi reks. Zemljak peva: al' san je cvet. a iz glave mu raste cvet. Zemljak peva: sada ja spim. Kuhivika* Opet oči prekri pesak i glina. koji noge nije prao. Zemljak peva: ja sanjam san. Petersburg. Vlast govori: veži repsvoj. (Hvata zemljaka za ruku i odlazi s njim na lednik). KaHavaHa. (DVESTA NAM JE BABA IGRALO. Rabinovič. – otvara korpu i u nju stavlja dete. avgusta). Dete smesta tone u san. (24. avgusta 1930. Na ledniku. onaj koji je ležao pod krevetima. juna – 4. Ponovi.Amenhotep preplašeno gleda na Podhelukova i dlanovima pokriva grudi.. godine. na ledniku čuma sedi u kecelji. Vlast govori: spusti agama k nogama.* Vlast govori : msan klik horobeg.. Zemljak peva: Buji-paji.) Dvesta nam je baba igralo kore ljuski u grlu su gledale trista dojilja pojas skinuvši jurile su mimo usisala hon i ken i kun i po sve bilo je nalik na grm vrbin kad kamila korača po dasci savivši glavu i četrnaest rožića a žena čupava Fefila zeleno vrelo požudno pije tu bleska šira pastir gajde rukom vojničkom uzima u žilama gipkim naslućujući takt dinju svetlu mori dinja se od radosti ruši grob nebesa spletkar zemlje zvezde brzi točkovi padoše u pukotinu pale su zvezde pali su kami pale su kćerke pali su očni kapci pale su šibice pale su buradi 93 .

Oh fi ljiljane očiju mojih fe crnilo obraza mojih trr sluhu kosa mojih radosti pero prikazivanja svetu dela mojih ključu pepela i gordosti ovih krila ćutnji pribegnimo ljudi zemlje moje . Istočnici lica tvojih istočnici lica tvojih dotle uspomene otkrivši na prozor se osvrni smešten podalje prebroj pokretne i nemirne i na prstima odvoji a nepokretne one one nepokretne od kretnji život primivši kretnji hrle i svi pak u miru spavaju ili užurbani svedoče: od kretnji je život a u miru smrt. VEČERNJA PESMA IMENOM MOJIM POSTOJEĆOJ (Ide sibmol) Kći kćeri kćerki kćerke Pe dotle jabuku s tobom odrizavši tu primamljujući Adama kamena s tobom dotle voljena kći kćeri Pe. Sve nalik je na kost iz supe. godine. Majka sveta i svet i dete sveta jesu otkri duh semena vida otkri obale glavom se ne okrećući tu otkri tisu sa prestola palih sena otkri Anđelima ptice pevačice otkri uzdisanja u vazduhu rasutih vetrova od te nezvanih od te prizvanih od te voljenih i u životu žuti koji su otkriveni tu.pali su veliki cvetovi kose kamenoga smeha mast sanjalačkih poleta konj bezdanoga moreha pajac vranoga boja krst od kožnih poveza život rasta ptica i muha ranac Lilije žene tulipana dom predsednika naših i vaših. avgusta 1930. Načelo i Vlast na ramenu su tvom Načelo i Vlast na čelu su tvom Načelo i Vlast na stopalu su tvojem no u ruku te uzeti neću oganj i strelu no u ruku te uzeti neću oganj i strelu dotle lestvicu glave tvoje kći kćeri kćerki kćerke Pe. 19.

.dotle je tren broj visina i kretanje konja. Kaldejev s urama. novembra 1930. Kaldejev i Pepermaldejev šetali su jednom u gustom lesu. I dugo. Fadejev s kartonom. Pepermaldejev se uhvatio za ključ. dogod se nisu pevci probudili. avgusta (1930). Fadejev skoči. drugi s rukavicama. Kaldejev češkao a Pepermaldejev ritao nogom. Kaldejev i Pepermaldejev su se smejali: haha. a Pepermaldejev s ključem na nosu. godine. no ni knjige ni ljudi mi to neće reći. godine u 7 časova uveče Gospode. hoho. Dopusti mi da legnem i da zaspim Gospode. Fadejev se smejao. Mnogo šta želim da znam. Prvi s cilindrom.. (FADEJEV. hi-hi! 18. 21. – hajde mudraci igrati na travi. MOLITVA PRED SNOM 28. O slobodi opevajmo sestro o slobodi opevajmo sestro kći kćeri kćerki kćerke Pe slavljenice imena svoga vatre nogu svojih i pčelo dojki svojih silo ruku svojih i disanje moje neugodnovida dubino duše moje pevajući svete u gradu mome noći veselja i šumo groblja vremena tihostojećih ti koja si na svet sa smelošću stigla i života svedokinja sanjaj me. razmislite sami. marta 1931.) Fadejev. Al' naglo odjednom vazduh se napeo i poleteo u nebo plah i vruć. 95 . Fadejev. Iznad u zraku soko se prevrtao u škripavim kolima s visokim lukom. vesele igre zametnuvši. i dokle god ja spavam opi me Gospode Snagom Tvojom. Kaldejev se povio. KALDEJEV I PEPERMALDEJEV. Pepermaldejev s bičem u rukavu. Vredi li se tresti. sred belog dana sjatila se na me lenjost.

) LAMPA O REČIMA KOJE DONOSE PRITAJENU MUZIKU Hvala Bogu svršen je boj čekića sa groznicom zadivili smo ti i ja u staroj.Samo ti prosvetli me Gospode putem stihova mojih. Bogu Hvala . lošoj državi naših batina pobedioca ženu ko plodan bi ko kukavan stade pepeo i prah neko je snuždeno gledao neko je bio tvrdoglav neko je turobno slušao zvuke rotkvi i rafala neko je raširivši ruke svu noć umirao od tuge neko je šaptao molitvu neko se u podrumu skrio neko je nadgledao bitku neko bogovima molio neko je u širokom fraku mrdao brkove u mraku neko se s vremenom tukao neko se pročeljem šunjao izvukavši nož iz rukava e baš je i noć kakva u oknu me gledaše stvari od tih groza još strašniji u oknu me gledaše vosak pečatni strašan. crven i uticajni u oknu me je titrajući glupo pogledala tetka lupa u oknu mi se duži veršoka prikazala artičoka drhtao sam i molio se na kolena sam se srušio brzo mrdajući prstima zaklanjao sam se krstovima prisećao sam se knjiga smešnih al' leteli su hitro treni sve brže brže i sve dalje stvari su tiho nasrtale odnoseći moje spasenje nastupilo je vaskrsenje sa nevidljivih plafona pade noći lanac okova ustao sam malo-pomalo se osvrtao. Probudi me silnog u boju sa smislovima. posnoj. (28. marta 1931. brzog u vladanju jezikom i marljivog u veličanju imena Božjeg va vjeki vjekov.

Asket* je u pustinji vlastelin. Hnju se korenčićem hranila rogom vrane-maline. 16. sad zimovke su letele na hrpu pečenja.završen je boj mojih briga deco izvolite piroga. sposobni da zaspemo drednot* laticama sremza. Još nedavno gore vrhom leteo je Jupiter. grudi na stegove isprsivši. vešajući se u nekim trenucima za grančice strmoglavce. nogama je gazila ritove i gline. sad Bog je u grmu negovao larvu leptira. prijateljica vatre. ispunjenih sokom aloja i lijana. Jasno se osećala snaga bogova. Zvezdani diskovi su brzo iščezli. godine jednom praznujući svoj imendan.* Hnju* je iz šume peške išla. mi gordo gledaćemo na vulkan i na mapama zemaljskih dela rukom zapisujući astronomski događaj. godine). na crnom krateru pusti muve s nebeskim škrabotinama na šapicama. oboje skupa najbolji su dokaz ljudskog genija. letele su nage poletuše. a misao je u čelu uzvišenom ležala sva okamenjena. domoroca gajeva. HNJU Posvećeno P. sad medved. dižući leleke strašne ka kotlu sa šči su se ustremile. te. bomba u vazduhu gospodarica. i. preobratićemo svet u narodno zabavljanje i posvuda povećati gustinu naseljavanja. ili je izdanke čupala veselog hmelja. putnici su kuvali čorbu. neka se kometa u zemlju zabija. 97 .I. da pao ne bi. Sokolovu. razmišljao je o pravosuđu cvrčaka. brojeći udarce srčanog kucanja. grabeći meso crvenom čeljusti.* dokle god šaljiva kometa nije projurila u vidu zdele u kristalnom stomaku Glafira.* gde Hnju je žurno promicala i razmišljala. u 422. preteći da naruši beg naše matere. sedeći na drvetu i zarivši kandže u koru. Zubima škljocajući mahovinu. aprila (1931.* začas su se odmarale. igraše se žmurke dva kurjaka – takvo stanje bi noćnog svedrhtala. Bogovi su taljigama putovali. kad pena.

šuštanje šuma neprekidno su se udaljavali. U travi je gmizala zmijica. sakupljajući istrošene sile i opuštajući mišiće napetih bočica. i vi. Hnju je pevala. sedeći na belim izolatorima. čarobnjaci s mrkim bačvama. Hnju je lagano disala. i vi. krojači s krojevima iz novina. ligreje. Zaključaću s vama košaricu da detinjstvo moje ne bi izgubio. Sad su lampe osvetljavale kamene humke – nogama oslonce prijatne na putu vazdušastog blata.* i vi. zvon reka. Ona je pod bluzom opipavala grudi. i vi. mile. Ah. Bistra jezera tu i tamo su se. Sad s šumom proleteo je opasni obad. sad urlali su motori odvažni na velika večita vrata. Hnju je preskakala preko jaruga. vi. Hnju je išla napred i ovlaš tek kizila uvis vitkim stasom. Na čelu joj se okno stidljivo otvorilo. i vi. u pustinjama aritmetike iščezla je snaga asketu da prebiva u samoći. Zapravo. mačenoše. Obrazi su joj izgubili sjaj. valjala. rukavom skinuvši suzicu. zagrmite kletvu. vi. s pokretnim rilicama sisajte. ona je bila prelepa gospođica. sad vrištaše između dva stuba šumni vod. cvetne pulpe. Hnju je tapšala. Svetlost sela. štaviše. ostavljala je leptire u pletenu košaricu. leptiri. iskreći. Počivajte. postanite crvenim vrelima. Ponekad se bela maramica spuštala na vršak jasike. pod jasikom pečurke. Hnju.nestalo je tananog etra. izbači. a senke brežuljaka preobražavaše je u tigricu.* seljanke vazduha nad poljskim rondelama. Na telefonski stub se Hnju rad odmora naslonila.* s medaljama vaših bitaka na površini krila. . sa ratničkim kandžama pogađajte slovene. Blistavi brežuljci bacali su tanke strele senki. pestruški. mahalice i pištaljke. isplazivši gipki žalac.* setite se profesora Čebiševa. u očima joj blistaše kopejkica. vi. kada bi to znali ljudi! Tako nam je prijatno prošlo znati.

99 . doživevši logiku granice. i klinci više ne kukaju u velikim rukama grobara. zaista. Hnju je. poverujte reči. 23. onda treba priznati. Hnju odgovori: “Ja ludom rođena da sedim na stogu. pravo da kažem. da ne bi od čela postalo drvo* – tu mrtvi je lav snažniji od živahnog psa. moju izbu ne posećuju gosti. “Upravo tako. hiljadu puta ponovo čitati knjige. i ako vodeni paučići znaju ime. onda i tada.* moraju da se potucaju između kuća zbog narušavanja uobičajenih pravila razmišljanja o smislovima. i kada bi sve pčele. da sam ja prosto glupa curica”.* i. na me uperile svoja tupa žala.i u potvrđeno verovati. moja golubice. i na pitanje: postoji li Bog? – podiže se hiljadu ruku.* “Mene već više ne brine zemlja. strašno sviđa”. koja vodi besedu o prestanku topline – šaptala je Hnju svome susedu. spremnih da smatraju. – reče joj saputnik. – mene već više ne napadaju putevi kukca-kuckara. saputnik joj odgovara. “U pravu si. da Bog je pronalazak. odmorivši se. zamahnula snažnim kostima i krenula napred. domovinu onog što se odbranio od dobrovoljaca pištolja. Spremni smo. izletevši iz kofera.no zemlja je gluva cevčica puna ej-ej zvukova”.* koji je dao nova rešenja. treba da kažem. Hnju se. Primicale su ribe. ugodno se ulagivati nejasnim uglovima nauka. Hladilo je. spremni uništiti široko platno nauka. godine. gledajući u rupicu. od straha uopšte ne bih drhtala”. da se sačuva kapa. Voda se poslušno razdvojila. dane punih klavijatura zvuke da čujem ne mogu. A danas pet oberiuta. aprila 1931. – uvek se najviša čistota kategorija nalazi u punom neznanju sredine. I to mi se. molila. činiti zabavna zapažanja. Za protivnika smatrali smo Galileja. shvatljive logičkim pravilima. I ako su leptiri sposobni da čuju praskanje klica u žilama čičaka. i ako kukci nose u svojim torbama note biljnih glasova.* Gledaj.

) Lete nebom mehurići.(JEDNOM JE GOSPODIN KONDRATJEV. a ljudi mašu stolicama.) (LETE NEBOM MEHURIĆI. Lete nebom mehurići. Lete nebom mehurići. lete nebom mehurići. sjaje se i šušte. a svi ljudi stoje. reći ćete. (13? aprila 1933. lete.. (početkom januara 1933. a ljudi im mašu. lete nebom mehurići. Petog dana sva njegova rodbina jedva se držala na nogama. a ljudi mašu motkama.. lete oni. a ljudi mašu mačkama... Ali u isto vreme-s tut-nja-vom! – skotrljali su orman po stepeništu i stepenicama do tla i istog dana u Ameriku parobrodom poneli. Lete nebom mehurići. lete nebom mehurići. a ljudi im mašu. Saglasan sam. a ljudi maši kapama. I ljudi takođe šušte. a ljudi mašu lampama. lete nebom mehurići. sjaje se i šušte.) (NOTE VIDIM. Lete nebom mehurići. Zlodelo.. a ljudi mašu veknama..) Jednom je gospodin Kondratjev dospeo u američki orman za odeću i tamo proveo četiri dana.) Note vidim . Al' upamtite: zaljubljen čovek uvek je opasan. lete nebom mehurići. Lete nebom mehurići. lete nebom mehurići.

koliko za svog sina Volođu. (jul? 1933. Svi prisutni ovde i naprotiv bili su smeteni. Stanar. koji je pored klozeta imao sobu. zaboravivši da zatvore usta. Doktor sa pegama pokraj usne roljao je stolom kliker hleba uz pomoć medicinske trube. otkažite rođaku karabi. čovek se vajka: “Ja više ne mogu. Pokjnikov nećak. koji je patio od boli u krstima. srušio se smesta. razmišljajući o nestalnosti ljudskog položaja. Razvija se bol u desnom boku. Sused. i trne na nebu svetlost. Samo što je pojeo luk ili kopar. I 101 . šetao se hodnikom od predsoblja do nužnika. Mrtvačke čeze došle su do doma. napisavši u klozetu: “pod ne seri”. Varvara Mihajlovna preturala je pokojnikovu komodu ne toliko za sebe. Propadaju mišići u preteškoj borbi... želeći da razveseli goste okupljene u mnoštvu. (13. i položili su ga na glomaznu mrtvačku kočiju. potpuno pokoran sudbi. Domar.. prstom u prozor pokazavši. u vratima bi. Onaj.. zavijao je telo pokojnika u tablicu množenja.) (BIO JE NEKADA U KUĆI S BROJEM TRIDESET TRI. i sen gore leže na polje.) POSTOJANOST VESELJA I PRLJAVŠTINE Voda rečna mrmlja. ko zna koje reči ne dovršivši. kao snop. Zabio je nemir u srca bubanj groba. izvlačio je ispod pokojnika krevet gvozdeni. umro je. avgusta 1933.” I tako. kome je pripadao stan.vidim mrak vidim ljiljana ludak srce je kokos ipak ne svet nije fokus ipak da. navijao je gramofon. prohladna. okrećući dršku. Izneli su pokojnika zamotanog u hartiju.) Bio je nekada u kući s brojem trideset tri čovek.

I tvoj će duh. I tada smesta razumljiv svim biće tvoj slatki san. k'o pesak. Šta ti se zbiva u duši. oslonjena rukom na stub? . i ljudi istim redovima u grobnice svoje nestaju. dva su kuckara-kukca nacrtali sto dva kruga. prsnu vid od vremena zlog. A domar s crnim brkovima godinama je pred vratima i češe s prljavim rukama pod kapom gnusnom zatiljak svoj. potom leta prolaze mimo. šifru sedam i slovo K. sažveđa forme promeniše. Pokret je postao monoton. A domar s crnim brkovima i pored toga je pred vratima i češe se prljavim rukama pod kapom gnusnom zatiljak svoj. bat nogu. Prolazi dan. flaša zvon. iz grudi pobeći van. A domar s crnim brkovima celu noć stoji pred vratima i češe s prljavim rukama pod kapom gnusnom zatiljak svoj. 14. I kraj okna čujan je vrisak veseli. bat nogu. bat nogu. Iznenada tek može se praskom raspući misli tvojih velik sanduk. flaša zvon.ptice već lete u snovima. oktobra 1933. flaša zvon. Nad tobom je godina hod. drugarice. Šta čekaš? Smutnju planeta? Il' mnoštva zvezda kretnju? Il' čekaš sudbe zapleta. I kraj okna čujan je vrisak veseli. potom nedelja. baš kao plin. Mesec i sunce pobledeše. ne znam. i vreme stade. nozdrvama vetar zazvonio. I kraj okna čujan je vrisak veseli. hladna su usta pozelenela. DRUGARICA Na licu tvom.

liru naštimavši i začuvši lire zvon. I svetu naša pesma biće kao san. kao što u jesen s topola otpadaju žuti listovi. A pored je stajala njegova supruga i neprekidno govorila o tome da je u kotletima malo svinjetine. I tad. dokle god nije osetio negde u želucu smrtonosnu težinu. i jeo. U džepu njegov zlatni sat prestao je kucati. dok volja ne sleti ti s nebesa i grudi tvojih disanje u reč stvori misao? Ne živimo punim hodom. on je jeo.. STRAŠNA SMRT Jednom je jedan čovek. I brze pojuriće reke. 1935. Kosa mu je iznenada posedela. odmahnuvši podmuklu hranu. i s obala visokih ti ćeš. red vekova beskrajnih posmatrati hladnim okom našu slavu svaki dan. zadrhtao je i zaplakao. (U ŠUMU JE PETROV IŠAO JEDNOM.) 103 . al' minuti svakim godom postaju sve vidniji. pogled se smirio. Uši su mu pale na pod. Tada. i jeo.. Ali. Svakim satom gnev i škrtost u svoj nas krug vreba mračišta. I on je naprasno umro. ne brojimo naše dne. i jeo. pevaćemo. sedeo za stolom i jeo kotlete. 1933.Il’ čekaćeš. i jeo. a na čelu tvom visokom nikad neće pasti sen. osećajući glad. podigavši kapke. a k zemlji davnašnja glupost naglo poglede spušta.

Tad će. 2. možda. Čas neočekivano grabim list papira.U šumu je Petrov išao jednom. Sedam kraj prozora u duboku fotelju. Gledam na sat. nije san”. Video sam: iščeze Bergson. “Vidi. On mi smeta da se latim pera. možda. i u meni će izbiti intenzivan život. Vi čekate. Spokoj je ispunjavao moju dušu.. Motrim za njim. spokoj ispuniti moju dušu. No pusto je u meni.* – San li je to? Ne. Sedam na tvrdu stolicu i zavijam sebi cigaretu. I Bergson tuda posegne. Ali odmah skačem i premeštam se ka stolu. verovatno. Eto bio sam u samom sebi I sad se nalazim pred vama. – reče Bergson. vidi. Išao je i iščeznuo odjednom. Ali ja ćutim. Pustite me i dozvolite da spokojno posmatram – zeleno drveće. A u rovu sedi Petrov. zato što ništa nisam video. Nigde ne kuca intenzivan život. fragmenata i repića. Isto tako komada. oživeti moja duša. nije san”. palim lulu. I ja ću se probuditi. Ubiti pauka! Lenj sam da ustanem. monotono i dosadno. Sve je mlitavo i pospano. Kao i pre.. Iznenzđuje se Petrov: “Ja sam. . Tad će. Sad sam unutar sebe. šta ću da vam ispričam o svome putu. San li je to? Ne. nezdrav. ne mogu da se odvojim. Čas izbije zemaljska želja. Ali smesta u glavu sladak san lupa. Upada i u mah iščezne. kao vlažna slama. Pogleda on i vidi rov. nema velikih i opštih ideja.) Dugo sam posmatrao zeleno drveće. Čas pruži se ruka ka zanimljivoj knjizi. Vidim – po zidu trči paučić. avgusta 1937. (1936-1937) (DUGO SAM POSMATRAO ZELENO DRVEĆE.

1 .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful