P. 1
Vaseljenski Sabori Tom 2

Vaseljenski Sabori Tom 2

|Views: 63|Likes:
Published by rumenko51

More info:

Published by: rumenko51 on Oct 09, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

08/11/2015

pdf

text

original

Sections

  1

АЗБУЧНИК МАПЕ 
Абукир, место у Египту, Е 4 
Августа Тревирорим (Трир), Б 1 
Аквилеја (Оглеј) у Италији, Г 2 
Александрија, Е 4 
Амида‐Магуби (Хијераполис), Ж 2 
Аназарб, град у Малој Азији, Ж 3 
Анкира (Анкара), Е 3 
Антиохија, Ж 3 
Апамеја, град у Малој Азији, Ж 3 
Аретус (Ареко) у Италији, Г 3 
Ариминијум (Римини), место у Италији, Г 3 
Асиа, провинција у малој Азији, Ђ 3 
Асуан, Египат, Ж 6 
Ахен, В 1 
Босфор (Пропонт), Ђ 3 
Британија, Б 1, 2 
Бургундија, Б 2, 3 
Венеција, Г2 
Веркел (Верчели), Италија, Б 2 
Виминацијум (Костолац), Д 2 
Вирита (Бејрут), Ж 4 
Витинија, провинција у Малој Азији, Е 2 
Газа, Ж 4 
Галија, провинција, Б, В 2 
Галилеја, област у Палестини, 3 4 
Германика, град у Малој Азији, Ж 3 
Гренада, Б 4 
Далмација, Г, Д 3 
Довин, град у Јерменији, 3 2 
Драва, река, Г, Д 2 
Дунав, река, Г, Ђ 2 
Египат, Е, 3 4 
Емеса, град у Малој Азији, Ж 3 
Ерзрум (Теодосипољ), Е 1 
Емилија, област у Италији, Г 3 
Ефес, Ђ 3 
Иконија, град у Малој Азији, Италија, Г, Д 3 
Јорк, Б 1 
Јерменија, Ж, 3 2 
Каиро, 3 5 
Кавала, град у Тракији, Ђ 3 
Кавказ, Ж, 3 1 
Картагина, Г 4 
Калабрија, Д 3, 4 
Калиники, место у малој Азији, 3 3 
Кападокија, Е, 3 2 
Капуа, место у Итапији, Г 3 
Каран, град у Јерменији, Ж 2 
Келн, Б 1 
Кентербери, Б 2 
Кесарија Палестинска, Ж 4 
Кизик, место у Малој Азији, Ђ 3 
Киликија, провинција у Малој Азији, Е, Ж 3 
Кипар, Е,ЖЗ,4 
Киренаика, Северна Африка, Ђ 5 
Константино ољ, Ђ 3  п
Кордоба, А 4 
Кремона, град у Италији, Г 2 
Лампсака, место у Дарданелима, Ђ 3 
Лаодикија, град у Малој Азији, Е 3 
Лигурија, област у Ђеновском приморју, В 3 
Лион, Б 2 
Магнезија, место у Малој Азији, Ђ 3 
Мармарика Либијска пустиња, Ђ, Е 5  , 
Медина, 3 5 
Медиолан (Милано), Б 2 
Мелитина, град у Малој Азији, Ж 2 
Мезија, област, Ђ 2 
Мемфис, доњи Египат, Ж 5 
Месопотамија, 3 3 
Мопсуестија, град у Киликији, Ж 3 
Мраморно море, Ђ 3 
Наблус, град у Палестини, Ж 3 
Никеј, Е 3 
Низибија, град у Малој Азији, 3 3 
Никопољ, град у Грчкој, Д 3 
Нил, река 5, 6 
Нола, место код Напуља, Г 3 
Наисус (Ниш), Д 2 
Нубија, северни Судан, Ж, 3 6 
Орлеан, Б 2 
Перига (Перуђа), ГЗ 
Пиктавија (Пуатије), Фр. Б 3 
Персија, 3 2 
Писидија, град на северу Африке, Г 5 
Питуанта (Пицунда), град на Црном Мору, Ж 

Птолемаид, град у Палестини, Ж 4 
Сава, река, Г, Д 3 
Самосата, град у Малој Азији, Ж 3 
Сардика (Софија), Ђ 3 
Сарматија, регион, Е, Ж 1 
Севастеја, град у Малој Азији, Ж 2 
Селевкија, град у Малој Азији, Ж 3 
Селевкија Ктезифона, (Багдад), 3 3 
Символа, (лука Балаклава), Е 2 
Сингидунум (Београд), Д 2 
Синај, Ж 5 
Сирмијум (Сремска Митровица), Д 2 
Скитија, регион, Ђ, Е 1 
Сицилија, Г, Д 4 
Смирна (Измир), Ђ 3 
Таврика, област на Криму, Е 1 
Тар(с), град у Киликији, Ж 3 
Тесалија, провинција, Д, Ђ 3 
Тесалоника (Солун), Ђ 3 
Тијана, град у Малој Азији, Ж 3 
Тир, град у Феникији, Ж 4 
Тракија, провинција, Ђ 3 
Троја, Ђ 3 
Трул, град у малој Азији, Ђ 3 
Тулуза, Б 3 
Фанагрија, град наспрам Керча, Е 1 
Феникија, Ж 4 
Филипопољ (Пловдив), Ђ 3 
Франкфурт, В 1 
Хадријанопољ (Једрене), Ђ 3 
Халкидон, место на Босфору, Ђ 3 
Хелеспонт (Дарданели), Д 3 
Хераклеја Витинијска, Е 2 
Херсонес, град на Криму, Е 2 
  2
МАПА ЈЕ У ПРИЛОГУ 
 
 
 
 
Дигитализација: 
Милан Ђукић 
mailto:milan111@prijedor.com
Користи Bookmarks

  3
Наслов оригинала 
А. В. КАРТАШЕВЪ 
Профессоръ Св. Сергіевской Духовной Академіи 
въ Парижѣ 
ВСЕЛЕНСКІЕ СОБОРЫ 
С благословом Његовог Преосвештенства 
Епископа банатског г. Хризостома, 
издаје ФИДЕБ ‐ Издавачка установа 
Епархије банатске, Владичански двор, Вршац 
Рецензент 
Епископ будимски ДАНИЛО 
Уредник 
Епископ банатски ХРИЗОСТОМ 
Технички уредник 
ГРАДИМИР СТАНИЋ 
Коректори 
РАДОМИР РАКИЋ, протођакон 
ГРАДИМИР СТАНИЋ 
Регистар урадила 
МИРА ЛАЛИЋ 
Мапу израдио 
ДУШАН СТОЈАНОВИЋ 
Штампарија 
СТУДИО ДИЗАЈН 
Београд 
  4
АНТОН ВЛАДИМИРОВИЧ КАРТАШОВ 
професор Св. Сергијеве духовне академије у Паризу 
ВАСЕЛЕНСКИ 
САБОРИ 
II ТОМ 
Превела 
МИРА ЛАЛИЋ 
БЕОГРАД 1995. 
  5
 
  6
V ВАСЕЛЕНСКИ САБОР 
533. ГОДИНЕ 
ИМПЕРАТОР ЈУСТИНИЈАН I ВЕЛИКИ 
(527‐565) 
  7
ЈУСТИНИЈАН I ВЕЛИКИ (527‐567. Γ.) 
У  низу  „ромејскихʺ,  тј.  грчко‐римских  императора  постконстан‐ 
тиновске  епохе,  Јустинијан  је  био  врло  ретка,  својеврсна  личност. 
Био  је  нећак  императора  Јустина,  иначе  по  занимању  војника,  који  је 
био  чак  и  неписмен.  Да  би  потписивао  важна  документа,  Јустину  је 
подношена  златна  плочица  са  прорезаним  линијама  његовог  имена, 
те  је  он  преко  тог  шаблона  уцртавао  слова.  Јустин  је  међутим,  веома 
ценио  просвећеност  па  је  дао  свом  нећаку  Јустинијану  првокласно 
филолошко  и  правно  образовање.  Уочи  своје  смрти  (1.  VIII  527.  г.) 
Јустин  је  и  формално  увео  Јустинијана  у  владавину,  те  је  тако  обезбе‐ 
дио себи наследника. 
Један  од  Јустинијанових  учитеља  био  је  и  игуман  Теофил,  писац 
биографије  свог  великог  ученика,  која  се  додуше,  није  сачувала.  У 
једној  од  њених  каснијих  редакција  из  XVII  в.  наилазимо  на  интере‐ 
сантне  податке,  да  је  на  пример,  завичајно  место  Јустина  и  Јустинија‐ 
на,  било  сеоце  Таврисион,  у  близини  данашњег  Скопља  у  Македо‐ 
нији.  А  како  је  локално  Јустинијаново  име  било  „Управдаʺ,  као  што 
су  и  имена  других  његових  рођака  такође  звучала  словенски,  то  су 
многи  слависти  извлачили  закључак  да  је  племенско  порекло  Ју‐ 
стинијановог  рода  од  Словена.  Можда  су  ови  Илирци  по  свом  пле‐ 
мену  били  и  Албанци  који  су  говорили  и  језик  Словена.  Језик  њи‐ 
хових  школа,  и  њихов  књижевни  језик,  био  је  латински.  У  поли‐ 
тичком  и  културном  смислу  себе  су  сматрали  за  „Римљанеʺ.  Исто 
као  и  „ριοματοιʺ  на  Истоку,  сматрали  су  за  потребно  да  знају  и  грчки 
говорни  језик.  Као  људи  из  образоване  класе,  били  су  „билингвистиʺ. 
Лично  је  себе  пак  Јустинијан  именовао  врло  аристократски,  на  рим‐ 
ски  начин:  „Flavius  Petrus  Sabbatius  Justinianusʺ.  А  кад  је  већ  пре‐ 
валио  половину  своје  владавине,  окићен  низом  победа  и  анексија, 
био  је  још  гиздавији:  Caesar  Flavius  Justinianus  Alemannicus,  Gothicus, 
Francicus, Germanicus, Anticus, Vandalicus, Africanus. 
  8
Један  од  учитеља,  који  је  Јустинијану  пружио  бриљантно  класич‐ 
но  и  правно  образовање,  био  је  гласовити  учени  богослов  тог  време‐ 
на,  иначе  скитски  монах,  познат  под  именом  Леонтије  Византијски. 
По  философској  школи  био  је  аристотеловац  и  уживао  је  глас  уте‐ 
мељивача византијске схоластике. 
Према  обичају  крунисања  императора,  који  је  увео  Лав  I  457. 
године,  крунисао  се  и  Јустинијан,  укључивши  у  тај  ритуал  и  своју 
жену  Теодору  пореклом  из  нижих  народних  слојева,  чија  је  про‐ 
шлост, узгред буди речено, била и доста сумњива. 
Теодора  је  била  ћерка  чувара  коњушница  на  престоничном 
хиподрому.  Врло  је  рано  била  увучена  у  живот  циркуске  глумице. 
Као  велика  лепотица  пошла  је  путем  љубавних  и  других  бурних  пус‐ 
толовина,  због  којих  је  морала  да  бежи  чак  у  Александрију  у  којој  је 
доживела  суштински  преокрет.  Били  су  је  заинтересовали  тиваидски 
подвижници,  тако  да  се  она  вратила  у  Константинопољ  као  сасвим 
друга  личност.  Кад  ју  је  једном  Јустинов  сарадник,  млади  Јустинијан, 
угледао,  одмах  се  заљубио  у  њу  и  оженио  њоме.  У  њој  је  нашао  верну 
жену  и  одважну  саветницу  у  најважнијим  питањима  црквене  и  им‐ 
перијалне  политике.  Био  је  то  сад  брак  достојан  поштовања.  Теодора 
је  била  паметна,  властољубива  и  радо  се  мешала  у  државне  послове, 
тако  да  је  дошло  и  до  разграничавања  њихових  интересовања.  Муж 
је  водио  општу  политичку  линију,  а  жена  се  интересовала  за  детаље: 
постављала  је  кадрове.  Разни  сановници  и  политичари  су  веома 
рачунали на Теодору и тежили да преко ње спроведу своје планове. 
Ево  једног  примера  њене  улоге  у  великим  политичким  посло‐ 
вима.  Било  је  то  смиривање  побуне  која  је  добила  назив  νίκα!  До‐ 
годило  се  то  11.  I  532.  године.  Обе  партије,  тзв.  „зелениʺ  и  „плавиʺ, 
удружиле  су  се  на  хиподрому  против  Јустинијана,  те  су  спалили 
најужи  центар  престонице;  и  Св.  Софију  и  Св.  Ирину,  затим  Сенат, 
Терме,  и  једноставно  речено,  читав  тај  део  града.  Истовремено  су  ис‐ 
такли  као  кандидата  на  престо  нећаке  бившег  императора  Анаста‐ 
сија,  ‐  Ипатија  и  Помпеја.  Узевши  новац  и  благо,  Јустинијан  се 
спремао  да  бежи.  А  Теодора  је  тад  преокренула  читаву  ствар.  По‐ 
јавила  се  на  Синклиту
1
  и  све  подигла  на  борбу.  Бачене  су  биле  и  паре 
за  подмићивање  те  су  се  бунтовници  били  разјединили.  Ангажоване 
су  биле  и  војне  снаге.  Под  командом  великог  Велизарија  и  Мунде 
(Острогота),  обновили  су  битку,  почињући  на  исти  начин  од  хипо‐ 
дрома.  Бунтовници,  њих  скоро  30.000  побуњеника,  били  су  разбијени 
и немилосрдно уништени; а Ипатије и Помпеј погубљени. 
Синклит = царски савет. 
  9
Теодора  је  сматрала  да  има  право  учешћа  у  власти.  После  свог 
тешког  искуства  у  младости,  искрено  је  тежила  ка  религиозности,  те 
је  била  поклоница  аскета  на  Истоку.  Постоји  хипотеза  да  је  Теодора 
сиријског  порекла.  Познавала  се  она  са  Севиром  још  пре  своје  удаје 
за  Јустинијана.  Севир  је  назива  „царица  која  поштује  Христаʺ.  За  Јо‐ 
вана  Ефеског  је  она  „правоверна  царицаʺ.  Михаило  Сиријац  сведочи 
да  је  она  била  већи  ревносник  мира  у  Цркви  од  њеног  мужа,  те  да  га 
је  она  баш  и  подстицала  да  ради  на  том  пољу.  Источно  монаштво, 
које  је  Теодора  поштовала,  било  је  носилац  монофизитске  заразе,  а 
против  заразе  и  против  монаштва  се  борила  највиша  државна  власт. 
Међутим,  борба  је  била  веома  сложена,  до  виртуозности  религиозно 
компромисна.  Унијатични  компромиси  империјалног  православља 
са  монофизитским  монасима  и  са  целим  провинцијама,  почели  су 
читаво  столеће  још  пре  Јустинијана  и  још  су  трајали  читаво  столеће 
после  њега.  Знајући  да  је  Теодора  расположена  према  њима,  а  то  је 
значило  врховну  власт,  борбени  монофизитски  монаси  на  Истоку  су 
стимулисали  преко  Теодоре  читаво  време  Јустинијанову  политику  у 
правцу  тог  унијатизма.  Историчари,  Евагрије  и  Прокопије,  пружају 
нам  чак  и  извесну  уопштену  слику  о  подељеним  улогама  у  тој  поли‐ 
тици  са  циљем  учвршћивања  политичког  јединства  империје,  коју  су 
непрекидно  подривали  национално‐јеретички  сепаратизми.  Било  је 
корисно  да  се  око  врховне  власти  концентришу  надања  на  милост  и 
благонаклоност  према  дисидентима.  За  Јустинијана  је  истовремено 
ово  била  могућа  гаранција,  да  у  случају  победе  дисидената  он  неће 
обавезно  бити  свргнут  са  престола,  уколико  монофизити  остану  при‐ 
јатељи  са  Теодором.  Тад  би  у  случају  револуције  династија  остала 
читава.  Кад  су  у  Сирији  прогнани  монаси‐монофизити  скрнавили 
Јустинијанове  бисте,  истовремено  су  се  молили  и  за  здравље  „нај‐ 
благочестивије  царицеʺ  и  желели  су  јој  да  победи  „несторијанског  си‐ 
нодитаʺ,  тј.  свог  мужа.  Видевши  ове  уступке  које  Јустинијан  чини 
монофизитима,  православни  су  пак  са  своје  стране  то  приписивали 
лошем  утицају  Теодоре,  те  су  желели  Јустинијану  да  се  што  пре  ос‐ 
лободи ње. 
А  Јустинијан  је  лично  поседовао  огромно  дијалектичко  иску‐ 
ство,  па  је  зато  у  својим  империјално‐богословским  плановима  био 
упоран и неуморан. 
Био  је  унијониста  sui  generis.  Мислио  је  да  се  може  договарати  са 
религиозно  болесним,  антикосмичким  Истоком,  држећи  се  при  том 
за  ауторитет  Халкидонског  сабора.  Наравно  да  је  ово  био  апсурд  чак 
и  за  умерене  монофизите,  какав  је  био  Севир.  Јустинијан  је  позивао 
Севира  у  Константинопољ,  али  је  овај  на  ово  гледао  као  на  опасну 
замку па се није тамо ни појавио. 
  10
Јустинијан  је  отпочео  са  системом  дебата  помоћу  којих  ће,  како 
је  он  то  замишљао,  убедити  и  православну  страну  да  мисли  исто 
онако  утилитарно  политички  као  и  он,  а  то  је  пре  свега,  бити  чувар 
јединства империје. 
Тако  се  одржала  у  Константинопољу  533.  године  изузетно  парад‐ 
на  дебата,  тзв.  Collatio  Constantinopolitana,  али  са  ништавним  резул‐ 
татом.  Православљу  је  пришао  само  један  епископ,  Филоксен  До‐ 
лихијски,  али,  мора  се  рећи  са  великим  бројем  монаха  и  клирика. 
Други  су  за  све  ово  остали  глуви.  Међутим,  Јустинијан  је  био  мило‐ 
стив  те  их  је  безбедне  вратио  кућама.  Један  од  њих,  Јован  Тељски, 
упутио  се  ка  персијској  граници  и  прешавши  је,  остварио  је  своју 
давнашњу замисао: утврдити базу монофизитства у Персији. 
Овако је метод „убеђивањаʺ остао без икаквих резултата. 
  11
НЕПРЕДВИЂЕНИ БОГОСЛОВСКИ 
„УКАЗʺ ЈУСТИНИЈАНА 533. ГОДИНЕ 
Ова  устаљена  болећивост  према  монофизитству,  а  нарочито 
пропаганда  Теодориних  љубимаца  у  Константинопољу,  донела  је 
Јустинијану  неочекиване  плодове.  Расположење  у  корист  монофи‐ 
зитства  се  повећавало.  Новембра  533.  године  дошло  је  до  земљотреса 
у  престоници.  Становници  који  су  похрлили  на  улице  одједанпут  су 
почели  да  певају  Трисвјатое  са  монофизитским  додатком:  „Распети 
за  насʺ.  А  онда  су  се  чули  повици:  „Августе,  спали  томос  Халкидон‐ 
ског сабора!ʺ 
Јустинијан  је  био  преплашен  па  је  издао  богословски  указ,  доста 
развучен  и  недовољно  јасан,  у  духу  песме  „Јединородни  Сине  и  Речи 
Божијаʺ,  коју  је  убрзо  лично  написао.  И  то  са  оваквом  формулаци‐ 
јом:  „Једином  и  Том  истом  Христу  припадају  и  чуда,  и  патњеʺ.  Тако 
су се мало по мало напуштале позиције Халкидонског сабора. 
Овим  указом,  тј.  индивидуалном  императорском  наредбом  је‐ 
рархији,  Јустинијан  је  први  ударио  камен  темељац  за  V  Васеленски 
сабор.  Он  је  сад  свом  снагом  своје  власти  прописао  богословски  указ 
укупној  јерархији,  са  посебним  допунским  притиском  на  папе  и  За‐ 
пад. 
Суштина  ове  „реалистичкеʺ  Јустинијанове  линије,  како  је  он  то 
мислио,  свела  се  на  тактичке  и  спољашње  уступке  монофизитској 
источној  психологији,  уз  очување  православне,  васеленске,  западно‐ 
‐источне,  романо‐византијске  догме  са  прва  четири  васеленска 
сабора.  Нека  је  то  и  илузија,  али  је  бар  поштена  илузија.  Овако  се 
схватао  највиши  задатак,  очувања  за  императора  највише  вредности: 
јединствене светске хришћанске империје. 
А  у  којој  мери  највиша  свеимперијска  власт  није  нашла  снаге  да 
изађе  на  крај  са  монофизитским  укусима  у  источним  областима 
грчко‐римске  државе  може  се  видети  из  низа  уступака  центра  при‐ 
ликом постављања поглавара на дијецезалне катедре. 
  12
Године  535.  преминуо  је  Александријски  патријарх  Тимотеј  IV, 
који  је  држао  катедру  још  од  времена  Анастасија.  И  Јустин  и  Јусти‐ 
нијан  су  били  приморани  да  се,  тактизирајући,  мире  са  тим  антихал‐ 
кидонцем.  Око  Тимотеја  су  се  били  окупили  сви  протерани  антихал‐ 
кидонци,  убрајајући  и  Севира,  кога  је  наводно  гонила  полиција.  У  тој 
средини,  која  је  била  отпала  од  католичанске  Цркве,  кључали  су  уну‐ 
трашњи  спорови  измећу  Севира  и  Јулијана.  Ова  су  се  размимоила‐ 
жења,  наравно,  показала  приликом  избора  Тимотејевог  наследника. 
Клир  је  истицао  доста  умереног  Теодосија,  иначе  севирианца,  који  је 
био  по  вољи  и  властима.  А  народ  и  монаси,  тј.  нижи  слојеви,  били  су 
за  архићакона  Гајну,  екстремног  јулијанисту.  Императорка  Теодора, 
која  је  била  симпатизер  умерених,  наредила  је  међутим  да  се  насилно 
постави  Теодосије.  Гајна  је  био  протеран.  Али,  монаси  и  народ  са‐ 
ботирају  Теодосија;  његове  цркве  су  биле  празне.  Овако  влада,  чак  и 
мирећи  се  са  монофизитством,  није  могла  да  победи  његове  главне 
снаге. 
Исте  те,  535.  године,  умро  је  константинопољски  патријарх  Епи‐ 
фаније.  Теодора  је  све  чинила  да  преузме  за  престоничну  катедру  ис‐ 
посника  и  аскету  Антима  из  Трапезунта,  пријатеља  монофизитских 
монаха.  Антим  је  Халкидонском  сабору  признавао  анатеме  бачене 
на  Несторија  и  Евтиха,  али  није  признавао  оно  што  је  било  на  њему 
главно: његов орос. 
Сав  срећан  због  овакве  офанзиве  монофизита,  исте  те,  535. 
године,  Севир  се  осмелио  па  је  изволео  доћи  у  Константинопољ.  Ова 
двосмислена  трпељивост  према  „нелегалцимаʺ  била  је  врло  карак‐ 
теристична  за  Јустинијанову  политику.  У  наше  време  ово  би  назвали 
„кадетскаʺ,  „политика  Керенскогʺ.  Севир  је  био  смештен  у  дворске 
одаје.  Била  је  то  изузетна  радост  за  монофизите  и  збуњеност  за  пра‐ 
вославне.  Антихалкидонац  Антим,  који  није  био  баш  дубоки  мис‐ 
лилац,  био  је  очаран  Севиром,  те  постаде  његов  послушни  једно‐ 
мишљеник:  Севир  је  путем  интензивне  преписке  довео  Антима  у  везу 
са  Теодосијем  Александријским.  Тако  се  формирало  једно  убедљиво 
монофизитско језгро. 
Јустинијан  није  могао  у  оваквом  жестоком  источном  отрову  да 
не  види  опасност  по  мир  са  Римом.  Спремајући  се  да  одбрани  Италију 
од  Гота,  он  није  могао  да  се  свађа  са  папом.  Мир  са  Римом,  уз  све 
овакве тешкоће, тек што је био успостављен. 
Али  опасности  од  монофизитских  интрига,  које  је  свесно  Јусти‐ 
нијан  допуштао,  нису  могли  сви  на  Истоку  да  подносе;  светла  хелен‐ 
ска  халкидонска  мисао  није  била  сасвим  ишчезла.  Као  њен  носилац 
и  ревнитељ  појавио  се  на  фону  летаргичне  епископске  масе  један 
слободољубиви човек, који је ушао у јерархију из кругова светске ад‐ 
  13
министрације.  Био  је  то  антиохијски  патријарх  Ефрем.  Као  локални 
губернатор,  он  је  у  Антиохији  угушио  побуну  „плавихʺ,  те  је  постао 
врло  популаран.  Кад  је  године  526.  за  време  земљотреса  погинуо  па‐ 
тријарх  Евфрасије,  народ  је  изабрао  Ефрема.  Био  је  он  аскета  и  во‐ 
дио  је  књижевну  полемику  са  монофизитима.  Видевши  издају 
Халкидона  на  Истоку,  Ефрем  је  отворено  о  свему  овоме  написао  526. 
године  новоизабраном  папи  Агапиту.  Исто  онако  као  што  је  папу 
Јована,  претходника  папе  Агапита,  натерала  политичка  зависност  од 
готских  краљева  да  путује  у  Константинопољ,  тако  се  десило  и  сад. 
Агапит  није  тамо  отишао  по  својој  вољи,  него  као  посланик  готског 
краља  Теодата.  Јустинијанов  војсковоћа  Велизарије  је  на  територији 
Италије  опасно  потиснуо  Теодатову  армију.  Да  би  избегао  пораз, 
Теодат  је  упутио  папу  код  Јустинијана  ради  благовремених  прего‐ 
вора о миру. 
Православни,  који  су  били  угњетени  овом  толерантном  Јустини‐ 
јановом  политиком,  обрадовали  су  се  папиној  посети,  па  су  сусрет 
Агапита  са  Севиром  упоређивали  са  сусретом  апостола  Петра  са  Си‐ 
моном Магом.
1
Папа  Агапит  се  понашао  самоуверенео  и  строго.  Он  се  није  сус‐ 
рео  са  патријархом  Антимом,  сматрајући  да  је  његово  ангажовање 
ван  Трапезунтске  катедре  било  супротно  канонима.  Међутим,  служ‐ 
бено  му  је  упутио  једно  догматско  питање:  признаје  ли  Антим  у 
Христу  две  природе?  Антим  је  био  тих,  неборбен  човек.  Сматрао  је 
да  просто  треба  да  се  одрекне  патријаршијског  престола  и  једностав‐ 
но  да  оде  у  своју  ћелију.  Његова  висока  покровитељка  Теодора  пред‐ 
лаже  му  тад  да  се  настани  код  ње  у  дворцу,  у  једну  тајну  ћелију,  у  ко‐ 
јој  је  он  стварно  проживео  пуних  12  година  у  посту,  а  да  нико  није  за 
то знао. Тако се његова аксеза подударала са монофизитском јересју. 
На  место  патријарха  Константинопоља  лично  је  папа  Агапит 
поставио  старог  Халкидонца,  презвитера  Мину.  Када  је  папа  напрас‐ 
но  умро  у  Константинопољу,  сабор  је  ипак  потврдио  његову  одлуку 
у  присуству  његових  представника:  6  италијанских  епископа  и  5  рим‐ 
ских ђакона, мећу којима су биле и две будуће папе, Вигилије и Пела‐ 
гије. 
Овај  оштар  заокрет  Јустинијанове  политике  која  се  непрекидно 
делила  на  Запад  према  папи  и  Риму,  и  на  Исток  према  обједињавању 
монофизита,  може  се  у  датом  тренутку  објаснити  на  два  начин:  као 
одважна  папина  непоколебивост,  а  такође  и  као  потреба  Јустинијана 
да му управо он пружи подршку, јер је овај био започео рат против 
Симон Маг = чаробњак; види Дела апостолска, 8, 9‐25. 
  14
Остогота  на  Западу.  А  папу  су  у  Константинопољу  надахњивали  рев‐ 
нитељи православља, монаси „акимитиʺ тј. неспавајући. 
Према  једној  формулацији  из  римског  изворника  Liber  Pontifi‐ 
calis,  конфликт  Јустинијана  са  папом  се  заоштрио  у  оваквом  дија‐ 
логу:  „Ја  те  приморавам  да  се  сложиш  са  мном,  иначе  ћу  те  послати 
у  прогонствоʺ,  рекао  је  Јустинијан.  „А  ја  самʺ,  ‐  одговорио  је  Агапит 
‐  „желео  да  дођем  код  најхришћанскијег  императора,  Јустинијана,  а 
оно  видим  Диоклецијана.  Међутим,  твоје  ме  претње  ипак  неће 
заплашитиʺ. 
У  међувремену  су  монаси,  њих  67,  из  константинопољских  ма‐ 
настира,  као  и  апокрисијари  источних  епископа  који  су  се  тад  обрели 
у  Константинопољу,  предали  молбу  папи,  тражећи  да  се  растури 
монофизитски  „штабʺ  који  се  формирао  у  престоници.  Папа  је  ове 
молбе  предао  Јустинијану,  али  је  лично  био  дотучен  изненадном  бо‐ 
лештином услед које је пао у постељу и убрзо умро. 
После  папе  Јована  I  (†  526.  г.),  ово  је  други  случај  да  папске  ви‐ 
зите  Константинопољу  бивају  праћене  смрћу  тих  папа.  Ако  узмемо 
у  обзир  и  наредна  тешка  доживљавања  која  су  имале  и  друге  папе  у 
Константинопољу,  на  пример  Вигилије  553.  године,  те  св.  Мартин 
687.  године,  онда  нам  постају  разумљиве  оне  непријатне  асоцијације 
Латина  везане  за  грчку  престоницу,  притом  са  оним  „псеудонимомʺ 
Рим (II), који их је увек јако нервирао. 
Епископи  и  ђакони,  који  су  тад  допутовали  са  папом  (међу  њима 
је  био  и  Вигилије),  узели  су  учешћа  на  сабору  на  коме  је  нови  патри‐ 
јарх  Мина  саслушао  оптужбе  православних  монаха  и  њихове  жалбе 
на  бујање  монофизитских  интрига  у  престоници.  Бившег  патријарха 
Антима  су  тражили,  али  га  нису  нашли.  Осудили  су  га  без  његовог 
присуства,  лишивши  га  и  Трапезунтске  катедре,  и  самог  свеште‐ 
ничког  чина.  Оптужбе  против  Севира  и  осталих  биле  су  прихваћене, 
па  је  император  био  приморан  да  их  удаљи  из  престонице.  Ове  на‐ 
редбе  су  биле  потврђене  специјалним  указом  из  536.  године,  па  је  Се‐ 
вир  са  компанијом  морао  да  се  удаљи.  Тиме  је  Јустинијан  принео  на 
жртву  Теодорина  одушевљења  оном  споразуму  са  Римом  из  518.  го‐ 
дине.  Ево  због  чега  је  сад  Теодора  поставила  себи  за  циљ  да  нађе 
таквог  папу,  који  се  баш  не  би  одрекао  Халкидона,  али  би  се  бар  сло‐ 
жио  да  му  умањи  и  пригуши  глас.  Овакав  је  смисао  био  њене  буду‐ 
ће политике. 
Севир  је  тад  отишао  у  Египатску  пустињу;  убрзо  је  538.  године 
преминуо, те је сахрањен у манастиру Енатон. 
У  то  време  је  Теодосије  Александријски  био  приморан  да  под 
притиском „гајнистаʺ напусти свој катедрални град. Допутовао је он 
  15
тад у Константинопољ, али у незгодно време. Било му је предложено 
да  призна  Халкидонски  сабор.  Теодора  је  очекивала  да  ће  се  он 
сложити са тим, али су њене наде биле узалудне. Њега су одвојили од 
катедре и нису му дозволили повратак у Египат, него су га упутили 
у ново место боравка, у тврђаву Деркос покрај Црног мора, која је 
била удаљена на 30 миља од Константинопоља. Тамо су сместили и 
многе друге монофизитске монахе. Царица се бринула да они тамо 
не  пропадну.  Међутим,  полиција  им  је  прекинула  међусобне  везе и 
забранила пропаганду. 
У Египту је после Теодосија влада одлучила да покуша да поста‐ 
ви  неког  патријарха  који  је  прихватао  Халкидонски  сабор.  Јустини‐ 
јану је кандидата за то место, монаха Павла (Престора), препоручио 
папин апокрисијар, ђакон Пелагиј, који је допутовао из Тавенисија. 
У  присуству  римског,  антиохијског  и  јерусалимског  апокрисијара, 
патријарх Мина је поставио Павла на Александријску катедру. Пав‐ 
ле је послат у Египат са специјалним овлашћењима и безбедносном 
свитом: разни чиновници, полицајци, војници. Александрији се пред‐ 
лагало  да  прихвати  Халкидонски  сабор  са  новијим  тумачењима  уз 
едикте из 533. и 534. године. Епископи и клир су морали да прихвате 
ове  услове,  и  то  под  претњом  да  ће  их  заменити  нове  личности.  У 
случају  да  се  не  сложе,  манастири  ће  бити  затворени  а  монаси  рас‐ 
терани.  Притисак  је  био  изненадан  и  свиреп.  Споља  гледано,  изгле‐ 
дало је као да су се сви покорили, па чак и манастир Енатон. Тамо су 
живели чланови општине Петра Иверског, „акефолаʺ. Међутим, ово 
насилничко  ликовање  Константинопоља  над  „фараономʺ  није  било 
баш стабилно... 
А  што  је  најважније,  Јустинијану  није  успевало  да  осујети  фор‐ 
мирање  монофизитске  јерархије.  Полицијско  онемогућавање  зато‐ 
ченика у Деркосу се показало као фикција. Монофизитска моћ је без 
већих  тешкоћа  варала  дремљиву  бирократску  будност.  Уз  мило‐ 
стиву Теодорину бригу, сужњи из Деркоса су за монофизите учинили 
„велико делоʺ, а за православну цркву ‐ жалосно. Овде је у Деркосу 
патријарх  Теодосије  тајно  рукоположио  монаха  Јована  за  катедру 
града Ифеста у Египту. Јован је био васпитан у духу монофизитског 
хероизма у „духовној тврђавиʺ те јереси, коју је основао у граду Ена‐ 
тону  њихов  знаменити  вођа  Петар  Иверски,  један  од  грузинских 
краљевића. Под изговором да је болестан, Јован се обрео у Констан‐ 
тинопољу и нашао уточиште код Теодоре. И наравно, према тајном 
договору  са  Теодосијем,  Јован  је  пошао  опет  на  тајно  путовање  по 
Малој  Азији,  како  би  у  тајности  од  полиције  постављао  монофизи‐ 
тима свештенике. Ова авантура је неко време имала успеха. 
  16
Међутим,  ту  је  „ударио  тук  на  лукʺ  јер  је  у  Антиохији  столовао 
митрополит  Ефрем,  активни  борац  и  савезник  Рима  против  свих 
издајника  Халкидона.  Као  искусан  администратор,  он  је  свим  сред‐ 
ствима  „очистио  и  смириоʺ  свој  Месопотамски  регион.  Овај  Исток  је 
формално  прихватио  Халкидонски  сабор  са  читавом  његовом  јерар‐ 
хијом.  Ефрем,  док  је  још  био  у  моћи  као  „комитʺ  Истока,  умео  је  да 
се  договори  са  властима  Персије  око  изручивања  епископа  Јована, 
који  се  био  потајно  повукао  у  Персију  да  би  са  те  стране  лакше 
прилазио  византијској  граници.  Око  њега  су  се  окупљали  експоненти 
за  монофизитске  цркве.  И  он  је,  по  речима  хвалисавих  монофизит‐ 
ских  историчара,  обавио  око  170.000  хиротонија  (!?).  Ефрем  се  дого‐ 
ворио  са  персијским  властима,  те  је  Јован  био  предат  Ефрему.  Јован 
је  био  интерниран  у  један  антиохијски  манастир,  у  коме  је  ускоро. 
538. године умро. 
Међутим,  потајно  учвршћивање  и  ширење  монофизитског  свеш‐ 
тенства,  и  углавном  епископата,  упорно  се  продужавало  и  овенчало 
успехом.  И  опет  уз  лагано  саучесништво  Теодоре  и  Јустинијана 
лично. 
На  источним  границама  византијске  Сирије,  на  древном  сириј‐ 
ско‐јерменском  тлу,  настала  је  невелика,  али  већ  хришћанска  држа‐ 
ва.  На  њеном  челу  су  били  емири,  како  би  то  Грци  рекли  „филархиʺ, 
тј.  старешине  племена.  У  то  време  је  био  емир  Харит  V  (на  грчком 
Арата),  хришћанин  ‐  монофизит.  Он  је  желео  да  у  свом  емирату  има 
два  епископа.  Једног  за  хришћане  Кесаријско‐Кападокијске  цркве 
који  су  тамо  живели,  а  другог  за  себе  и  за  остале  монофизите.  Пред‐ 
лог  византијској  влади  са  оваквим  толерантним  жељама  тешко  се 
могао  одбити.  А  Теодора  је  баш  овоме  и  била  рада.  Природно  да  је 
кандидата  за  монофизитског  епископа  предложио  лично  халифа 
Харит.  Био  је  то  један  монах  из  града,  неки  Јаков,  са  надимком  Бур‐ 
доно  (транскрипција  В.  В.  Болотова),  кога  обично  историчари  цркве 
називају  Барадај  и  који  је  већ  15  година  живео  ту,  у  халифату  код 
Харита.  Овај  надимак  се  давао  сиромашном  човеку  који  је  обучен  у 
рите,  одрпанцу.  Баш  под  том  маском  убогог  сиромаха  подвизавао  се 
Јаков  Бурдоно  који  је  иначе  имао  титулу  епископа  Едеског.  Тајно  је 
пешице  прелазио  византијску  границу  као  просјак,  пешачећи  уздуж 
и  попреко  по  Малој  Азији,  па  чак  и  по  острвима  у  Егејском  мору, 
размножавајући  успут  потајно  монофизитско  свештенство.  Из  групе 
заточеника  која  се  налазила  око  митрополита  Теодосија  у  Деркосу 
послали  су  на  испомоћ  Јакову  Бурдону  помоћнике  који  су  већ  добили 
епископски  чин  и  титуле  за  одређене  катедре.  Тако  је  Конон  био 
постављен за епископа Тарског, а Евгеније за Селевкијског. Они су 
  17
се  отуда  пробили  у  Сирију  и  отпочели  да  размножавају  епископе  за 
монофизите.  Ови  монофизитски  епископи  су  изабрали  пак  себи  за 
поглавара  у  звању  патријарха  извесног  монаха  Сергија,  који  је  себи 
дао  надимак  „Црниʺ.  Убрзо  је,  након  три  године,  он  умро.  За  наслед‐ 
ника  му  је  био  изабран  један  Александријац  са  правим  именом 
Павле,  који  је  себе  такође  назвао  Црни.  Тако  је  настала,  ширила  се 
и  овековечила  све  до  наших  дана  сиријско‐монофизитска  јерархија, 
која  је  према  свом  херојском  праоцу  Јакову  Бурдону,  себи  дала  име 
јаковити. 
  18
НАСТАНАК ИДЕЈЕ 
О V ВАСЕЛЕНСКОМ САБОРУ 
Читаоца  историје  васеленских  сабора  који  није  упућен  у  бого‐ 
словље  може  да  доведе  у  забуну  извесно  својеврсно  разочарање  и 
недоумица.  Толико  је  све  у  тој  историји  људски  обично,  толико  очи‐ 
гледно  да  све  покреће  та  људска  ограниченост,  страсност  и  грехов‐ 
ност,  да  је  тешко  наћи  у  свој  тој  прозаичности  доступној  нашем  ра‐ 
цију  икоје  место  за  очигледно  присуство  елемената  прста  Божијег, 
који баш ту делује натприродно, невидљиво, усмеравајуће. 
Наивни  схоластичари  богословља  узалудно  мисле  да  је  могуће 
документовано,  егзактним  историјским  аргументима  и  натегнутом 
дијалектиком  приморати,  „дотерати  до  дувараʺ,  хладног  рационали‐ 
сту,  а  поготово  огорченог  скептика,  да  призна,  да  угледа  у  извесном 
историјском  тренутку,  нарочито  у  време  некаквог  црквеног  сабора, 
тај  „синергизамʺ,  то  садејство  људских  и  божанских  сила,  које  се 
може открити искључиво очима вере. 
Неки  учени  умник  гордо  је  лансирао  своју  идеју,  како  ето  он 
читавог  живота  седи  за  микроскопом  и  телескопом  а  ето  „Бога  није 
нигде  приметиоʺ.  Он  је  у  праву.  Физичким  очима  ни  микроскопом  ни 
телескопом  Бог  се  не  може  видети.  „Бога  нико  није  видео  никадʺ 
(Јов.  1,  18).  За  то  је  човеку  дат  један  други  орган.  Он  нема  рацио‐ 
нално  име.  То  су  „очи  вере,  глас  срца,  озареност  душа  Таворском 
светлошћу  (Исихија)ʺ.  „Довољно  је  само  да  се  Божија  реч  дотакне 
осетљивог  слуха,  па  да  човечија  душа  задрхти  као  пробуђени 
ораоʺ.  „Пред  ногом  неког  „народног  идолаʺ,  па  макар  да  је  и  опрем‐ 
љен  микротелескопима,  не  приклањају  се  горде  главеʺ.  „И  човек 
осећа  тескобу  у  испразности  овога  света...  и  дуго  ће  се  на  свету  њего‐ 
ва  „душа  мучити  препуна  предивне  чежњеʺ  све  док  непосредно,  ин‐ 
туитивно  и  доживљено  не  ступи  у  додир  са  Творцем  Оцем  и  Госпо‐ 
дом  својим,  и  не  умири  се,  као  магнетска  стрелица  кад  пронађе  пол. 
И тада ће, отворен за оно највише, за надгносеолошко контемпли‐ 
  19
рање,  за  „око  вереʺ,  „светлост  разумаʺ,  или  за  „Светлост  Вечнопо‐ 
стојећуʺ,  за  само  Божје  присуство,  које  га  објективно  „у  дубинама 
срцаʺ озарава, и то животно, стварно, у пракси, ‐ он ће моћи укло‐ 
нити  муке  свакојаких  антиномија  теоретизирајућег  разума.  Духу 
човечијем  који  тражи,  који  верује  и  који  моли,  даће  се  благодатно 
откривење свих тајни синергизма: сједињавање законитог космичког 
свепоретка са апсолутном Божанском слободом. А према лику и по‐ 
добију  Божије  слободе,  живи  и  дејствује  у  свету  те  космичке  неми‐ 
новности,  макар  и  ограничена,  али  ипак  слободна,,  и  због  тога 
морално одговорна, човекова воља. 
На  овај  се  начин  синергизам  парадоксално  реализује.  Антино‐ 
мијска тајна, која је недоступна рационалном мишљењу, једноставно 
се показује пред човеком као конкретна чињеница битија. Оно што 
је недостижно за ум постаје непобитно отворено за срце, за поимање 
вере, јер „вером ми мислимоʺ ‐ „πίστει νοοῦμενʺ (Јевр. 11, 3). 
Стварна  историјска  слика  V  Васеленског  Константинопољског 
сабора, одржаног 553. године, по свом стварном спољашњем изгледу 
нејасна је па и греховна. Поштени историчар нема права да то скрива 
и  заташкава.  Поводом  моје  теорије  да  сваки  васеленски  сабор  има 
своју  „иконуʺ,  тј.  највиши,  наднатурални  богочовечији  лик,  у  који  је 
„синергетскиʺ смештена човечија немоћна, грешна страна (пошто је 
страстна)  напоредо  са  надахнутошћу  Духом  Божијим,  који  је  пак 
откривен и опажајан само за верујуће срце, ‐ један руски богослов 
ми  је  поставио  следеће  питање:  коју  ћете  ви  „иконуʺ  показати  са  V 
Васеленског сабора, ако имамо у виду ову ненормалност његове про‐ 
цедуре  и  интензивну  дипломатску  тактику  при  доношењу  његових 
закључака? На ово питање које је вредно наше пажње одговорићемо 
само  на  крају  чисто  историјске  скице  тока  догађања  на  чувеном 
Јустинијановом сабору. Значи ‐ пре свега историја. 
*     * 
   * 
Са  својим  срећно  изнађеним  оросом,  Халкидонски  сабор  је 
поставио законску брану против јеретичке поплаве која је покуљала 
на  читавом  хеленско‐семитско‐коптском  православном  Истоку. 
Било  је  то  монофизитство,  ‐  тј.  патос  лажног  спиритуализма.  За 
доминантну  религиозну  психу  Истока,  бесмртне  заслуге  папе  Лава 
Великог,  као  и  римска  христологија,  биле  су  туђе,  неразумљиве  и 
саблазне. Дошло је било до колосалне стихијско‐историјске промене 
у духовној атмосфери источног хришћанства. Дошло је до кристали‐ 
зације препорода хеленизма у византизам, и то почевши од македон‐ 
ске епохе. Хеленство се нашло у процесу оријентације на расно, кул‐ 
  20
турно,  духовно  и  на  религиозно‐црквено‐историјско.  Западни  центар 
хришћанства,  Рим,  преживљавао  је  паралелно  аналогни  синкретизи‐ 
рајући  процес.  Међутим,  тај  задатак  се  показао  као  неупоредиво 
лакши  за  хришћанску,  црквену  свест.  Стари  Варвари,  који  су  били 
покорни  Риму  и  њихови  нови  таласи  које  је  наносила  сеоба  народа, 
нису  чак  гајили  у  себи,  ни  потајно,  било  какву  значајнију  религиозну 
идеју.  Риму  је  било  лако  да  чува  ортодоксију  црквеног  предања  са 
његовим  римским  позитивизмом,  коме  су  биле  туђе  метафизичке 
фантазије.  Римско  сејање  по  њиви  западних  Варвара  није  изродило 
никакво  трње.  Ако  је  и  било  загаћивања  у  виду  вандалског  и  за‐ 
падно‐готског  аријанства,  био  је  то  кукољ  и  зараза,  закачена  на  рас‐ 
кршћу,  баш  од  тог  истог  источног  хришћанства.  Византија,  као 
највиши  владајући  центар  на  Истоку,  имала  је  у  том  великом  процесу 
општег  и  хришћанског  синкретизма  да  решава  неупоредиво  тежи 
задатак  него  што  је  то  имао  Рим.  Исток  је  обдарен  религиозним 
генијем.  Хеленство  је  обдарено  метафизичким  генијем.  Највиши  ви‐ 
сови  две  сродне  усмерености,  Атина  и  Јерусалим,  нису  могли  а  да  не 
изроде  у  свом  синкретичком  преживљавању  религиозних  проблема 
неке  заводљиве  олује,  па  чак  и  неку  мрачну  духовну  морску  пијавицу. 
Овакав  је  природни  историјски  фон  на  коме  је  било  суђено  Великој 
Византији  да  усвоји  и  да  осмисли  у  њеним  конгенијалним  формама 
ума и религиозности велико наслеђе Божанског Откривења. 
Ова  света  „заразаʺ  је  сасвим  неочекивано  дошла  пред  узвишене 
портикусе  Атине  из  омањег  Јерусалима,  тачније  ‐  из  полуномадског 
Витлејема  и  Назарета.  И...  скаменише  се  до  потпуне  непомичности 
вечне  смрти  мермерни  ликови  непревазиђене  лепоте  Партенона,  та 
дела  руку  каменоресца  Фидије  и  Пракситела.  Дух  живота  их  је  за‐ 
увек,  неповратно  напустио.  А  срца  бивших  поклоника  ове  нео‐ 
спорно,  али  отад  заувек  мртве  лепоте,  запалише  се  чаролијом  једне 
нове,  више,  духовне,  небеске  лепоте,  лепоте  инобитија.  Али,  поди‐ 
гавши  се  у  сфере  инобитија,  природно  је  што  су  хеленска  срца  и  умо‐ 
ви  унели  тамо  и  захтеве  своје  префињене  дијалектике  и  метафизике. 
Тако  је  отпочео  процес  од  усвајања  ирационалне  мистике  „благе 
вестиʺ  ка  усвајању  искупљења,  спасења  и  обожења.  И  то  сад  процес 
усвајања  те  „благе  вестиʺ  у  интерпретацији  изоштрене  хеленске 
философије.  И  да  се  ово  ново  обогаћивање  класичне  грчко‐римске 
душе  путем  откривења  из  Палестине  развијало  и  одвијало  само  у 
оквирима  древног  медитеранског  басена,  вероватно  да  не  би  било 
онаквих  дубоких  духовних  оболења,  нити  онаквих  мука  у  савлађива‐ 
њу  непресушних  јереси,  којима  је  обележен  први  хиљадугодишњи 
живот  Цркве,  и  то  нарочито  Источне.  Али,  у  оквирима  културно‐им‐ 
перијалног хеленизма, који се формирао у читавом свом васелен‐ 
  21
ском  обухвату  као  место  развоја  хришћанске  Цркве,  осим  водеће 
хеленске  расе,  појавили  су  се  истовремено  инородци,  обдарени  осо‐ 
битом,  источњачком  енергијом  религиозног  пламтења;  били  су  то 
Кушити,  Семити,  Аријевци,  Копти,  Арабљани,  Сиријци,  те  Перси‐ 
јанци. Њима је класична грчко‐римска ортодоксија изгледала веома 
хладна;  њена  хармоничност  (Халкидон)  сувопарна  и  неинвентивна. 
Привлачили  су  их  трагични  дисонанси  дуализма  и  спиритуализма. 
Управо у овоме и треба тражити корен те заразе монофизитства која 
је  тако  дуго  узрујавала  читаву  хришћанску  васеленску  Цркву,  а 
нарочито  је  мучно  и  изнурујуће  деловала  на  њену  источну,  грчку 
половину,  која  је  морала  да  утроши  много  снаге  у  борби  против  те 
расне јеретичности својих инородских чеда, а уз њих и против својих 
сопствених синова. Понекад је изгледало да ће директиве са тих рет‐ 
ких  васеленских  сабора,  које  су  доношене  уз  толике  напоре,  остати 
мртво  слово  на  папиру,  те  да  неће  одолети  стихијној  владавини 
јеретичких  укуса  широких  народних  маса.  Међутим...  као  из  вода 
после  Потопа,  Црква  је  изнова  и  изнова,  опет  излазила  као  побед‐ 
ница.  И  то  по  коју  само  цену?!  По  цену  њеног  спољашњег  смањи‐ 
вања,  по  цену  губитка  њених  великих  источних  области  и  њених 
народа. 
Зато  не  треба  гајити  илузије  да  је  после  једне  дефиниције  вере 
постигнуте  на  једном  васеленском  сабору  па  све  до  другог  наредног 
сабора,  који  је  организован  против  нове  јереси,  Црква  живела  у 
донекле  релативном  миру  и  у  догматском  здрављу.  Нажалост,  није 
тако било.  Од сабора до сабора, у  току десетина и стотина година, 
нису се протезали само спорови око одређених богословских тема  и 
питања,  него  напоредо  и  црквени  и  политички конфликти,  немири, 
ломови,  расколи.  Њима  је  управо  испуњен  и  цео  временски  размак 
измећу IV Васеленског сабора 451. године и Јустинијановог Констан‐ 
тинопољског, V Васеленског 553. године. 
*     * 
    * 
 
Монофизитски историчари датују Јустинијана (531. г.) са 5. годи‐ 
ном и то због промене његове политике у њихову корист под утица‐ 
јем  Теодоре.  Они  монаси  који  су  били  истерани  као  јеретици  из 
манастира,  нарочито  из  Амиде  и  Едесе,  сад  су  добили  дозволу  да  се 
врате. Један део њих се по сопственој жељи окупио у монахољубивом 
Константинопољу,  док  су  се  остали  придружили  осморици  прог‐ 
наних епископа, у својству њихове свите, јер су ови сад били позвани 
у престоницу ради постизања споразума. Тако се ових тзв. „Месопо‐ 
тамацаʺ окупило у Константинопољу више од 500. Тек углавном, ни‐ 
  22
како  случајно,  него  баш  плански,  ово  монаштво  је  наишло  на  госто‐ 
љубиво  уточиште,  уз  сам  императорски  Двор,  у  тзв.  „Гормиздиним 
Палатамаʺ.  Највеличанственија  покровитељка  није  желела  да  изази‐ 
ва  јавно  мњење,  те  је  монофизитским  гостима  било  забрањено  да  се 
слободно  крећу  по  граду  него  су  унутар  дворца  добили  потпуну  сло‐ 
боду  свештенослужења  и  живљења  по  њиховом  монашком  статуту. 
Почели  су  да  се  шире  гласови  о  њиховим  аскетским  подвизима  а 
царица  је  са  пажњом  слушала  њихове  духовничке  савете.  У  оваквој 
атмосфери  потпуне  двосмислености,  која  се  била  зацарила  на  пре‐ 
столу,  Јустинијан  је  хитно  приступио  са  црквеним  и  политичким 
циљем,  експериментима  свог  унионистичког  програма.  Тако  је  у 
Дворцу  Гормизде  организовао  серију  дискусија  са  монасима  које  су 
имале  пријатан  и  љубазан  тон  према  тим  јеретицима.  Али  општи 
резултат  свега  тога  је  био  у  крајњем  резултату  ништаван,  јер  се  маса 
није  ни  мрднула  са  места,  док  је  Јустинијан,  међутим,  као  правник  и 
истински  државник,  био  потпуно  свестан  одговорности  за  судбину 
Ромејске  империје  и  Васеленске  цркве.  Искрено  је  сматрао  да  је 
обавезан  по  својој  дужности  православног  василевса  да  непрекидно 
тражи нове и нове компромисе са антихалкидонским богословљем. 
Још  много  пре  Јустинијана,  византијска  власт  је  признавала  своју 
немоћ  да  у  оно  време  одржи  вернике  огромних  источних  патри‐ 
јархата:  Александријског,  Јерусалимског  и  Антиохијског,  у  строгом, 
бескомпромисном  православљу.  Сада,  због  тачке  гледања  Теодоре  и 
Јустинијана,  врховна  власт  империје  је  била  обавезна  да  иде  на  мак‐ 
симална  усаглашавања.  Онако  као  што  се  каже  у  пословици  „Жеља 
је  мајка  мислиʺ,  тако  је  и  Јустинијан  у  свом  најискренијем  бого‐ 
словском  размишљању  стао  на  танак  лед,  дошавши  пред  смрт  до 
своје  саблазни,  до  крајњег  монофизитства.  У  току  читаве  две  деце‐ 
није  царски  супружански  пар  се  упорно,  при  том  и  са  доста  успеха, 
бавио  мешањем  у  помесну  борбу  црквених  партија,  као  и  довођењем 
на  катедре  патријараха  из  редова  умерено  монофизитских  богосло‐ 
ва.  И  мада  је  влада  званично  забрањивала  стварање  и  ширење  моно‐ 
физитских  епископата,  ипак,  њена  двосмислена,  компромисна  поли‐ 
тика  коју  је  водила,  не  само  што  није  ометала  јерархијску  органи‐ 
зацију  монофизита  у  њеним  илегалним  и  тајним  радњама  него  је  уз 
директно  Теодорино  садејство  вештачки  ширила  монофизитске  хи‐ 
ротоније,  директно  стварајући  и  учвршћујући  историјско  постојање 
монофизитских цркава, које трају све до наших дана. 
Као  што  смо  већ  рекли,  долазак  папе  Агапита  у  Константи‐ 
нопољ осујетио је привремено успехе монофизитских интрига.ʺ 
Огорчена  Теодора  је  одлучила  да  сад  направи  „селекцијуʺ  и  да 
замени патријарха I Рима са таквим који би гарантовано спроводио 
  23
њену  про‐монофизитску  линију.  Задатак  врло  смео,  али  у  условима 
апсолутне монархистичке власти показало се да и није баш тако нео‐ 
стварив,  мада  су  политички  утицај  на  Рим  непрекидно  својим  пре‐ 
тензијама ометали Готи. У датом тренутку Теодора је већ имала свог 
кандидата за папску столицу. Био је то апокрисијар Вигилије. 
Вигилије  је  потицао  из  аристократске  римске  породице.  Руко‐ 
положио  га  је  папа  Бонифације  IV  у  чин  ђакона,  а  после  папине 
смрти (532. г.) стремио је да постане његов наследник, притом уз по‐ 
моћ  готске  владе.  Али,  с  преласком  Рима  536.  године  у  руке  Визан‐ 
тијског Двора, Вигилије је природно пренео сву своју срачунатост на 
константинопољску  протекцију.  Године  533.  он  стиже  у  престоницу 
као апокрисијар Рима, па кад је папа Агапит  536. дошао у Констан‐ 
тинопољ, он је већ био задобио Теодорину наклоност. Сад је Теодора 
полагала сву наду у њега као на будућег папу, који ће се сложити са 
блажим  тумачењем  Халкидонских  формула,  као  и  са  додатним  по‐ 
нављањем  бачених  анатема  на  несторијанце,  како  би  се  угодило 
масама  Истока.  Кад  је  Агапит  преминуо  у  Константинопољу  536. 
године,  Вигилије  је  пожурио  да  се  са  његовим  телом  врати  у  Рим, 
рачунајући  да  ће  проћи  на  изборима  за  његовог  наследника.  Али... 
касно;  већ  је  био  изабран  Силверије  који  је  Велизарију  направио 
директну  услугу  приликом  ослобођења  Рима  из  руку  Теодота  Гот‐ 
ског.  Међутим,  из  Константинопоља  стиже  наређење  да  се  Силве‐ 
рије окриви за политичку издају, да се макне и да на његово место 
дође  Вигилије.  Тада  су  Велизарије,  а  нарочито  његова  жена  Анто‐ 
нина  цинично  започели  да  воде  један  лажан,  клеветнички  процес 
против Силверија, те је он био послат у прогонство, а на његово ме‐ 
сто  је  постављен  Вигилије.  По  цену  те  неправде,  Вигилије  је  постао 
папа.  Међутим,  на  његова  лећа  су  се  натовариле  тешке  обавезе 
према  Теодори,  а  онда  и  према  Јустинијану.  Овако  скупо  плаћање 
једне  каријере  испољило  се  не  само  у  заплету  личне  Вигилијеве 
драме него и нездраве драме целог V Васеленског сабора. 

Споља  се  у  ову  драму  уплиће  и  епизода  Јустинијанове  борбе 
против  монаха  оригениста  и,  уопште  узев,  против  оригенизма.  По‐ 
дробније ћемо о томе нешто касније рећи. Сад само треба да истак‐ 
немо да се, захваљујући нетачности уџбеника, проширило мишљење 
да су наводно Ориген и његови ученици били анатемисани на V Васе‐ 
ленском сабору, што се у ствари није догодило. Питање оригениста 
је било разматрано на помесном Константинопољском сабору који је 
претходио V Васеленском сабору те исте 553. године, на коме је била 
  24
и  изречена  пресуда  Оригену.  Ситуација  је  била  тако  опасна  да  је 
после  Сабора  Јустинијан  био  приморан  да  разбије  палестинске  ори‐ 
генисте помоћу војске и полиције. 
Друга  тачка  ове  драме  своди  се  на  стварну  чињеницу  да  је  један 
од  тајних  вођа  оригенизма,  митрополит  Кесаријско‐Кападокијски, 
Теодор  Аскида,  дуго  живео  на  Јустинијановом  двору,  вршећи  дуж‐ 
ност  дворског  епископа  и  императоровог  саветника  за  црквена  и  бо‐ 
гословска  питања.  Кад  је  после  549.  године  букнуо  проблем  ориге‐ 
низма  палестинских  монаха,  Јустинијан  се  као  богослов‐аматер  занео 
тим  питањем,  па  је  поткрај  545.  године  лично  написао  један  оштар, 
оптужујући  трактат  против  оригенизма,  завршивши  га  са  15  анатема‐ 
тизама.  Не  ангажујући  за  неко  време  никакве  саборне  органе  Цркве, 
Јустинијан,  са  свом  својом  цезаро‐папистичком  убеђеношћу,  сам  узи‐ 
ма  на  себе  иницијативу  да  суди  и  пресуђује  у  области  догме,  пози‐ 
вајући  при  том  црквену  саборност  само  да  стави  свој  потпис  на  већ 
формулисане  одлуке  једног  аутократе.  Тако  он  издаје  своју  догмат‐ 
ску  осуду  у  форми  Едикта  (543.  г.)  и  шаље  га  патријарху  Мини, 
молећи  да  његов  текст  одобри  на  сталном  сабору  који  је  установљен 
при  патријархату.  Затим  захтева  да  затражи,  од  чланова  ове  прак‐ 
тично  највише  инстанце  црквене  власти  у  патријархату,  да  и  сви 
епископи  и  сви  игумани  по  манастирима  беспоговорно  потпишу  цар‐ 
ски  едикт.  Овакав  заповеднички  предлог  је  упућен  и  другим  патри‐ 
јарсима  и  папи  Вигилију.  И  сви  су  овог  пута  врло  радо,  без  икакве 
борбе  потписали.  Лукаво  и  цинично  га  је  потписао  и  Теодор  Аскида 
и  његов  истомишљеник  Дометијан  Анкирски.  Њихова  замисао  је 
међутим  била  да  се  ипак  реванширају  и  то  заобилазним  путем.  Њима, 
оригенистима,  била  је  ближа  александријска  линија  богословља,  а  са 
њом  и  монофизитска,  неголи  римска  линија  која  је  оправдавала  Ан‐ 
тиохијску  школу.  Требало  је  одлучно  осудити  њене  поглаваре  а  ни‐ 
како  их  оправдавати,  како  је  то  учињено  на  Халкидонском  сабору 
према Теодориту (епископ 433‐458. г.) и Иви (епископ 435‐456. г.). 
На  овај  начин  је  оригенизам,  по  мишљењу  његових  вођа,  психо‐ 
лошки  и  доктринарно  више  био  сродан  александријско‐кириловском 
богословљу  са  тенденцијом  ка  монофизитству,  које  је  владало  на  Ис‐ 
току.  Дакле,  било  је  у  интересу  оригенизма  да  се  дезавуише,  да  се 
ослаби  халкидонска  ортодоксија  и  њена  римско‐антиохијска  прете‐ 
раност.  Не  само  што  би  то  ишло  у  корист  оригенизма  него  би  и 
отворило  пут  ка  оном  главном  циљу  који  жели  да  постигне  импера‐ 
тор  Јустинијан:  објединити  у  империјалну  Цркву  монофизитски  Ис‐ 
ток.  А  да  би  се  то  постигло  треба  богословствујућег  императора 
отргнути  од  слепог  угађања  Риму.  За  лукавог  Теодора  Аскиду  није 
био никакав особити напор да на тај колосек скрене Јустинијанова 
  25
размишљања.  Блискост  Теодора  Аскиде  са  Двором  и  његово  доми‐ 
шљато  самоприкривање  једним  таквим  потезом  одлично  се  оправ‐ 
давало.  Јустинијан  је  врло  радо  пошао  тим  путем.  Његово  тради‐ 
ционално  црквено  ромофилство  са  конзервативном  послушношћу 
Риму  одлучно  је  прекинуто  његовим  преласком  на  пут  борбе  против 
папизма  за  нови  синтетички  метод  католичанског  богословља;  а  оно 
је  отворено  ишло  у  сусрет  антиримском  и  антиантиохијском  укусу 
источне  већине.  Овим  заокретом  исказао  се  и  верни  инстинкт  његове 
императорске  власти,  и  то  кроз  форму  очувања  самог  бића  једин‐ 
ствене  империје.  Њена  стварна  глава  са  престоницом  на  Босфору 
укључила  је  и  своју  самосвест  религиозно  срце  Истока  са  свим  ње‐ 
говим  расно‐националним  тежњама  ка  монофизитству.  Занемарити 
ову  источну  склоност  ка  спиритуалистичком  монизму  у  „Ромејској 
империјиʺ,  која  је  од  Јустинијана  постала  Византијска,  а  не  Римска, 
било  је  више  немогуће.  Али  и  поћи  слепо,  као  да  си  на  узди  те  ори‐ 
јенталне  гравитације,  била  би  исто  тако  фатална  грешка,  била  би  то 
издаја  католичанског  православља  и  представљало  би  коначну  за‐ 
трованост  монофизитском  јересју.  Питање  се  овако  постављало: 
бити  или  не  бити  животу  православља  на  Истоку?  Као  дубока 
болест,  као  дуготрајна  напаст,  монофизитство  се  угнездило  у  Визан‐ 
тијску  империју  и  источну  Цркву,  и  то  на  дуге  стазе.  Да  се  оно  иживи 
и  обузда  била  су  потребна  пуна  три  столећа,  и  у  том  међувремену  три 
васеленска  сабора:  V,  VI  и  VII.  Овако  је  мала  интрига,  минорног 
Теодора  Аскиде  постигла  пун  погодак.  Општи  ход  историје  ишао  јој 
је  на  руку.  Јустинијан  и  Теодора  су  били  наметни  и  обдарени  носиоци 
империјалне  и  црквене  свести,  па  без  обзира  на  ту  интригу,  они  су 
морали  да  испуне  зов  историје  на  овај  или  на  други  начин,  на  том  или 
на  неком  другом  конкретном  материјалу.  Морали  су  ради  спасења  је‐ 
динства  империје  и  Цркве  да  донекле  утоле  жећ  црквеног  Истока,  а 
то  је  управо  значило  ослабити  било  каквим  компромисима  оне  снаге 
које су вукле Исток према обавезама халкидонског богословља. 
Јустинијан  је  знао  да  у  дворској  библиотеци  проводи  многе  сате 
са  монофизитским  монасима,  које  је  окупљала  Теодора.  Ето  у  таквој 
атмосфери  им  је  Теодор  Аскида  подметнуо  свој  пројекат  који  врло 
свечано  осуђује  неколико  „главаʺ  или  главешина,  ‐  воћа  Антиохиј‐ 
ске  богословске  школе  и  то  због  њиховог  богословског  јеретичког 
скретања.  А  што  је  најважније,  осуда  те  тројице  главешина  Антио‐ 
хијске  школе,  којима  је  Халкидонски  сабор  био  опростио,  и  над  ко‐ 
јима  се  био  смиловао,  представљала  би  сад  у  очима  монофизитских 
маса  најубедљивији  емпиријски  доказ  халкидонског  несторијанства, 
као  и  оправданости  њиховог  изопштења  из  империјалне  католичан‐ 
ске Цркве. Јустинијан се одушевио идејом да на овај начин реши 
  26
задатак који је изгледао нерешив, тј. да врати у окриље Цркве, ‐ а то 
значи  и  империје,  ‐  огромне  територије  инородне  Азије  и  Африке. 
Тога се подухватила и Теодора. Јустинијан тад доноси одлуку да овај 
чвор  пресече  његовим  аутократским,  антисаборним  методом:  им‐ 
ператорским  указом  са  потписима  епископа  који  су  следили  његов. 
Тако  је  донет  један  кукаван  акт  који  је  положио  темеље  једном 
нездравом и дуготрајном црквеном спору, као и исто толико нездра‐ 
вом V Васеленском сабору. У питању је текст: 
„О три главеʺ 
(544. година) 
Куриозитет историје је у томе што се овај знаменити едикт, због 
кога је проливено толико мастила, зноја, суза и крви, значи људских 
живота, и због кога су се на многе векове поцепале цркве, уопште и 
није  сачувао  до  наших  дана.  До  нас  су  само  дошли  неки  одломци  на 
латинском  језику  из  једног  полемичког  трактата  усмереног  против 
Јустинијановог  деловања  (Pro  defensione  trium  capitulorum).  Текст  је 
изашао из пера Гермианског (Африка) епископа Факунда. Уопште‐ 
ни садржај овог едикта познат нам је још из својеручног Јустинијано‐ 
вог писма, упућеног Афричком епископу Понтијану. 
Ево три одломка из поменутог Факундовог текста: 
1) „Ко  изјављује  да  је  правилна  нечастива  посланица,  чије  се 
ауторство  приписује  Иви  (quae  dicitur  ab  iba  esse  facta),  или ко  јој  даје 
подршку а не анатемише је, изражавајући се притом ружно о Кирилу 
и негирајући 12 његових глава; ко напада први Ефески сабор (431. г.), 
док  Несторија  брани,  а  Теодора  Моттсуестијског  хвали,  ‐  на  тога  да 
падне анатема. 
2) Ко тврди да смо ми ово изрекли како би понизили, или укло‐ 
нили  свете  оце  који  су  присуствовали  Халкидонском  сабору,  ‐  на 
тога да падне анатема. 
3) Треба само погледати у Марину посланицу па видети како је 
у  целини  безбожна  и  нечастива,  због  чега  је  Источна  црква  и 
анатемисала Теодораʺ. 
И  захваљујући  подударности  ове  три  тачке  анатемизама 
(κεφάλαια  =  „главеʺ)  опет  са  три  „главешинеʺ Антиохијске  школе, 
око којих се водила распра, тј. око Теодора, Иве и Теодорита, отпо‐ 
чела  је  нетачна  и  двосмислена  употреба  термина  „три  главеʺ,  од‐ 
носећи се на известан начин и на њих тројицу. 
А  Јустинијан,  који  је  већ  успешно  пошао  путем  аутократског 
декретирања у области вере, и у овом случају није много размишљао 
кад је затражио индивидуалне потписе целог епископата, притом без 
  27
сабора.  Патријарх  Мина  је,  уз  извесно  колебање,  ипак  потписао  тај 
декрет, али под условом да повуче свој потпис уколико Римски папа 
не  буде  ставио  свој.  Новом  римском  апокрисијару,  ђакону  Стефану, 
јер је Пелагије већ био отпутовао у Рим, жалили су се епископи „си‐ 
нодосу‐ендимусаʺ  да  су  после  Мине  и  они  били  „примораниʺ  да  се 
потпишу.  Стефан  се  успротивио  и  прекинуо  је  односе  са  свима 
онима који су ставили потписе, почевши од самог Мине. У почетку 
су  протестовали  и  Ефрем  Антиохијски  и  Зојл  Александријски,  али 
под претњом да ће бити смењени са епископског положаја, предали 
су  се  и  потписали;  истина  под  условом  да  коначну  веродостојност 
потписа  потврди  римски  папа.  Петар  Јерусалимски  је  у  почетку 
изјављивао  да  је  Јустинијанов  акт  противан  Халкидонском  сабору; 
али,  након  тога,  што  су  га  позвали  у  Константинопољ  и  након 
наговарања  Теодора  и  Т.  Аскиде,  и  он  је  подлегао  и  потписао.  По 
примеру  својих  старешина,  тако  су  исто  нерадо  стављали  потписе  и 
епископи из провинција. Сви су били у очекивању како ће се поста‐ 
вити  према  императорском  декрету  Вигилије  Римски,  који  је  иначе 
био  Јустинијанов  миљеник,  па  самим  тим  и  морално  неслободан. 
Вигилије у почетку није смео ни да помисли да се супротстави визан‐ 
тијском Двору. Али док је он одуговлачио, читав се Запад у међувре‐ 
мену  једнодушно  подигао  на  ноге.  Датије  Милански,  који  се  у  време 
објаве  едикта  налазио  у  престоници,  истог  тренутка  се  враћа  у 
Италију како би организовао општи протест. У Константинопољу је 
остао  његов  истомишљеник,  млади  и  литерарно  образовани  Факунд 
Гермијански,  који  је  убрзо  врло  детаљно  изложио  укупну  аргумен‐ 
тацију  западне  црквене  мисли  одбацујући  у  корену  Јустинијанов 
подухват. То су оне знамените „Libri XIII pro defensione trium capitu‐ 
lorumʺ,  које  су  биле  предмет  магистарске  дисертације  професора 
универзитета А. П. Доброклонског. У то време су Пелагије и Анато‐ 
лије у Константинопољу вршили агитацију, сугеришући ћакону Кон‐ 
стантинопољске цркве, Фулгенцију Феранду да уложи протест у име 
целе  Африке.  Тако  овај  почиње  да  пише  свој  протестни  трактат  за 
дефинисање става укупног Афричког епископата и то путем сабора. 
Овај  трактат  је  познат  под  насловом  „Писма  у  Римʺ.  Јустинијан  и 
Теодора доносе одлуку да извуку из римске средине Вигилија и да га 
доведу  у  Константинопољ.  Несигурност  даљег  борављења  папе  у 
Риму  послужила  им  је  као  згодан  изговор;  остоготски  краљ  Тотила 
скоро да је већ био опколио Рим. Одбрамбена армија је била концен‐ 
трисана  у  делу  града  преко  реке;  садашњи  Trastevere.  Папа  се  на‐ 
лазио тамо у цркви Св. Цецилије. Антим, императоров секретар, по‐ 
јављује  се  сад  са  наредбом  да  одатле  евакуише  папу  на  Сицилију,  у 
Сиракузу. Вигилија укрцавају у неку барку па га Тибром одводе у 
  28
Остију  у  којој  се  он  укрцао  на  прекоморски  брод  и  даље  отпловио  у 
Сиракузу.  Вигилијев  боравак  на  Сицилији  је  послужио  целокупном 
црквеном јавном мњењу Запада да слободно изврши утицај на њега. 
Допутовао  је  специјално  овамо  Датије  Милански  како  би  отворио 
папи очи поводом опасности од подривања ауторитета Халкидонског 
сабора, што је иначе била основна идеја Јустинијановог ултиматума. 
Из Картагине је стигла у Сиракузу одлука Африканаца, која је почи‐ 
вала  на  извештају  Фулгенција  Феранда.  У  току  лета  546.  године  до‐ 
путовали су и посланици које је упутио Зојл Александријски, који је 
такође био спреман да повуче свој изнуђени потпис са императоро‐ 
вог декрета. У јесен 546. године Вигилија су допремили у Византију, 
искрцали  га  у  Патрасу  и  преко  Илирика  га  копном  даље  повезли. 
Пошто  је  и  ту,  успут,  наилазио  на  протесте  против  злосрећног 
едикта, Вигилије доноси чврсту одлуку да му се и он успротиви, те о 
томе унапред пише и Јустинијану и патријарху Мини. 
Без  обзира  на  ово,  Јустинијан  је  приредио  папи  дочек  са  свим 
званичним  почастима,  сместивши  га  у  дворац  Плакидије,  који  је 
играо  улогу  Римске  амбасаде.  Али  је  истовремено  одмах  започео  и 
дипломатски притисак  на  папу. После разлаза  са  патријархом  Ми‐ 
ном, овај је на то одговорио избацивањем Вигилијевог имена из дип‐ 
тиха. Ово је још увек био само ништавни почетак мучних искушења, 
која су се све више и више гомилала. 
Да би пружио Вигилију подршку Пелагије је у децембру из Рима 
допутовао  у  Константинопољ.  Сад  је  имао  нову,  ванредну  улогу 
посланика  који  долази  из  Рима  од  Тотиле  са  предлогом  да  се 
успостави мир са Јустинијаном. У папином одсуству ђакон Пелагије 
се  обрео  као  вођа  и  предводник  римског  клира.  Без  обзира  што  су 
варварски  завојевачи  привремено  понизили  Рим,  црквена  самосвест 
западног епископата је била опозиционо непоколебива према догма‐ 
тисању  византијске  власти.  Вигилије  је  у  Константинопољу  могао  и 
морао да се ослања на ту закониту саборску базу. Међутим, Вигилије 
сам  без  помоћи  таквог  зналца  источног  богословља  као  што  је  био 
Пелагије, који је почетком 543. године морао да се врати у Рим, дои‐ 
ста се лоше сналазио у источним финесама. А овде, „у гостимаʺ код 
Јустинијана и Теодоре, био је подвргнут још и упорном наговарању. 
Папа је  био  приморан да ишчитава  специјално изабране цитате из 
дела  Теодора  Мопсуестијског,  Иве  Едеског  и  Теодорита  Кирског 
који су му раније као писци били сасвим непознати. Папу су убеђи‐ 
вали да осуда мишљења појединих лица, мада их је оправдао у целини 
Халкидонски  сабор,  никако  не  нарушава  ауторитет  Сабора.  Али 
каквим  ће  тек  добитком  за  Цркву  бити  награђен  тај  мали  уступак! 
Малтене као да ће се сви монофизити вратити у њено крило! Папа 
  29
је  био  сломљен  и  попустио  је.  Обећао  је  да  се  неће  гласно  противити 
осуди  тројице  источних  ауторитета,  онако  како  је  то  договорено. 
Међутим,  императорски  пар  извукао  је  из  њега  и  нешто  више.  Као 
гаранцију,  Вигилије  им  је  још  дао  и  два  тајна  писма.  ‐  Тешко  је  да  се 
одрекнемо  природне  хипотезе  да  је  овај  малодушни  Вигилијев  усту‐ 
пак  у  ствари  био  плата  за  ону  грубу  државну  протекцију  која  му  је 
донела  папску  катедру.  Тек  после  свега  овога,  патријарх  Мина  је  29. 
јуна,  на  дан  Петра  и  Павла,  547.  године,  одмах  са  њим  ступио  у  кон‐ 
такт  и  вратио  поново  његово  име  у  диптих.  Међутим,  папа  је  на  јед‐ 
ном  јавном  скупу  имао  смелости  да  изјави  Јустинијану  следеће:  „Ја 
сам  ваш  заробљеник,  али  то  још  увек  није  и  апостол  Петарʺ.  Морао 
се  придржавати  привилегија  Римске  катедре  да  се  од  почетка  у  свему 
расуђује  самостално.  Указао  је  и  на  присуство  узнемирених  седамде‐ 
сетак  епископа  из  западног  патријархата  који  нису  потписали  едикт, 
а  који  су  се  у  том  тренутку  сакупили  у  Константинопољу.  Папа  је 
прво  морао  са  њима  као  judex  (судија)  да  одржи  саборско  заседање, 
‐  judicium,  ‐  и  да  изнесе  своје  законито  мишљење,  ‐  judicatum,  тј. 
начелну  одлуку.  Конференција  је  била  одржана.  Реч  је  узео  Факунд, 
епископ  афричке  Гермиане,  специјалиста  за  ово  питање,  који  је  већ 
радио своје дело Libri XIII pro defensione trium capitulorum: 
„Најпокорније  молим  Ваше  Свјатејшество  да  размотри  питање: 
да  ли  је  стварно  Халкидонски  сабор  прихватио  Ивину  посланицу, 
коју  сад  едикт  осуђује  као  несторијанску?  По  моме  мишљењу,  осуда 
Теодора  Мопсуестијског  није  толико  важна  да  би  се  због  ње  раски‐ 
дало  са  Мином.  Свакако  да  се  ова  осуда  не  одобрава,  али  се  ипак 
може  трпети.  Ја  сам  лично  прекинуо  односе  са  Мином  просто  због 
тога  што  сам  уверен  да  читава  ова  ствар  наноси  штету  Халкидон‐ 
ском сабору.ʺ 
„Управо  то  и  ја  не  знам,  ‐  приметио  је  Вигилије,  ‐  те  нисам  у  то 
и  убеђен  да  је  тзв.  Ивина  Посланица  била  прихваћена  на  Халкидон‐ 
ском сабору.ʺ 
„Ако  је  већ  такав  случај,  ‐  самоуверено  је  изјавио  Факунд,  доз‐ 
волите  ми  онда  да  први  изложим  доказе.  Надам  се  да  ћу  објаснити  да 
је  потпуно  узалудно  одбијати  чињеницу  да  је  ову  посланицу  Сабор 
прихватио.  Дозволите  ми  да  обелоданим  мрачну  страну  тих  сми‐ 
цалица  које  су  усмерене  против  ауторитета  Халкидонског  сабора.ʺ  ‐ 
Овакав  страшан  блистави  рефлектор,  који  је  обасјао  овај  дубоко 
убеђени  увод,  утерао  је  Вигилију  страх  у  кости.  Очигледно  је  био 
преплашен  тиме  што  ће  се  разоткрити  његова  лукавства  и  понижа‐ 
вајуће  тајне  ствари,  те  је,  збунивши  се,  прекинуо  заседање  и  пружио 
могућност  сваком  епископу  да  појединачно  писмено  изрази  своје 
мишљење. Факунд нам сведочи да је императорски чиновник дао 
  30
епископима Koje je папа напустио, ултимативни рок за одговор само 
7 дана, а да су притом два била празнична. Владин притисак је имао 
дејства. Пошто је тајно сазнала о његовој спремности на компромис, 
велика  већина  се  из  солидарности  и  сажаљења  према  своме  папи 
сложила  да  прихвати  византијски  покушај  осуде  Три  главе  због 
виших интереса Цркве. Кад је од епископа добио у своје руке пис‐ 
мене  закључке,  Вигилије  написа  у  истом  духу  и  свој  judicatum,  уз 
велике напомене које су се тицале ауторитета Халкидонског сабора. 
Читав свежањ ових докумената Вигилије је предао Двору. Посебно 
је judicatum послао патријарху Мини, и то баш на Велику суботу 11. 
IV 548. године. На питање западне сабраће зашто је тако поступио, 
Вигилије је некако расејано и неубедљиво одговорио: „Право рећи, 
ни ја као ни ви, нисам за ову работу против ауторитета Халкидонског 
Сабора  и  нисам  желео  да  држим  код  себе  овај  компромитујући  ма‐ 
теријал, који би могао да доспе у архиве наше свете Римске цркве, па 
би после неко могао да помисли да сам ја стварно одобрио осуду Три 
главе.  Предао  сам  их  у  Двор,  па  некʹ  раде  са  њим  шта  хоћеʺ.  ‐ 
Стварно оставља тужан утисак ова лукавост која је вештачки маски‐ 
рана  наивношћу;  све  је  то  оно  исто  Вигилијево  плаћање  каријере. 
Осим  тога,  у  пракси  се  показала  још  једна  гора  ствар:  текст  judica‐ 
tum‐a је Јустинијану  био некористан за постизање благонаклоности 
код  монофизита.  Ни  један  се  од  њих  није  могао  сложити  са 
величањем Халкидона. 
Теодорина  смрт  29.  VI  548.  године  донела  је  папи  велико  олак‐ 
шање. Отпао је тиме један лични притисак и то баш у оном тренутку 
кад је  објављивање  judicatum‐a, који није  био  прирастао за срце  мо‐ 
нофизитима,  истовремено  покренуо  велики  талас  протеста  на  За‐ 
паду.  Запад  је  de  facto  већ  био  делимично  независан  од  Византије 
(Галија, Шпанија), полузависан (Италија и Африка), или пак сасвим 
зависан као Далмација  и Илирик.  Тако је  саборност  Запада  de facto 
подривала најсвечаније папине изјаве ех sese, sed non ех consensu ес‐ 
clesiae, тј. „од себе лично а не на основу сагласности Црквеʺ. 
У Цркви је увек тако било и биће, насупрот злосрећној форму‐ 
лацији Ватиканског сабора из 1871. године. 
У то време се као књижевни тумач богословских расположења 
на  Западу  појавио  Фулгенције  Феранд,  ђакон  из  Картагине,  који  је 
јасно  мислио  и  бриљантно  писао.  Римски  ђакони,  Пелагије  и  Ана‐ 
толије, имали су праве разлоге да му се обрате, те је због тога он свој 
спис као одговор и насловио „Писмо у Римʺ. 
Фулгенције је гледао на читав Јустинијанов посао као на штетан, 
неуместан подухват, од кога корист имају једино монофизити. Осуда 
Три главе је равна мешању у надлежност Халкидонског сабора, те 
  31
равна  понижавању  његовог  ауторитета...  „Чему  је  потребан  тај  рат 
са  мртвима?ʺ  „Ви  сте,  ‐  νεκροδιῶκται,  ‐  хајкачи  на  мртвеʺ.  Ова  фор‐ 
мулација је потом постала крилатица. 
Практични  закључци  Ф.  Феранда  су  следећи:  „1)  Не  дозволити 
накнадно  разматрање  Халкидонског  сабора  и  чувати  у  целости  ње‐ 
гове  дефиниције;  2)  Не  изазивати  саблазан  међу  живима  због  пре‐ 
минуле  сабраће;  3)  Нико  нема  право  да  путем  изнуђених  потписа 
претендује  на  ауторитет  својих  састава,  што  пристаје  једино  Све‐ 
том  Писму.  Биће  веома  корисно  и  на  благо  Цркве  ако  јој  нико  не 
буде  прописивао  према  чему  она  треба  да  се  равна,  него  да  се 
придржава онога чему она учиʺ. 
Тако  су  Италија  и  Африка  устале  против  Јустинијановог  неумес‐ 
ног  подухвата  и  увлачења  папе  у  таква  посла.  Нарочито  се  Африка 
одлучно  држала  са  познатом  плаховитошћу  свог  темперамента,  која 
је  од  искона,  на  њој  својствен  начин,  штитила  своју  помесну  слободу. 
па  чак  и  од  претњи  које  су  стизале  из  самог  папског  Рима.  На  Јусти‐ 
нијанове  службене  захтеве  епископ  Понтијан  Картагински  одго‐ 
ворио  је  овако:  „Списи  Теодора  Мопсуестијског  су  сасвим  непознати 
у  Африци  и  никога  не  збуњују.  И  уопште  узев,  не  треба  осуђивати 
покојнике,  јер  се  они  више  не  могу  поправити...  Ради  Самог  Господа 
Бога  не  нарушавај  мир  у  Цркви,  како  не  би,  наумивши  да  осуђујеш 
мртве, кажњавао смрћу многе живе, због њихове непокорностиʺ. 
Сва  ова  западна  богословска  публицистика  има  значај  као  по‐ 
казатељ  западног  менталитета,  али  је  далеко  од  прецизности  и  ис‐ 
танчаности  источне  мисаоности.  Не  треба  ограничавати  црквену 
истину  ни  временским  границама  ни  границом  између  живих  и 
мртвих.  Црква  је  свеобухватна;  у  њој  се  све  те  границе  потиру.  Према 
Христовим  речима,  Бог  није  Бог  мртвих,  него  живих,  јер  су  код  Њега 
сви  живи.  Значи  да  и  за  Цркву  то  важи.  Значи  и  њен  суд  се  не  може 
сматрати  само  судом  „човечијимʺ  и  историјским.  Он  може  и  мора  да 
буде  и  надисторијски  и  надчовечан,  тј.  богочовечан  према  природи 
саме Цркве. 
Кад  је  Теодорином  смрћу  отпао  и  њен  морални  „терорʺ,  и  то  не 
само  над  Вигилијем  него  и  над  многим  другим  западним  епископима 
(нарочито  онима  са  Балканског  Илирика),  који  су  позивани  у  пре‐ 
стоницу  да  би  потписали  judicatum,  онда  су  и  људи  из  најближе 
Вигилијеве  околине  почели  да  га  напуштају,  сливајући  се  у  талас 
опште  опозиције  на  Западу.  Чак  су  га  два  Вигилијева  ђакона  (а  сед‐ 
морица  ђакона  Римске  цркве  представљају  несумњиво  истакнуте 
личности  јер  су  обично  кандидати  за  папу,  или  његови  заменици),  ‐ 
Себастијан  и  Рустик  (овај  последњи  је  чак  био  и  нећак  Вигилијев), 
демонстративно напустили са унапред планираном буком и скан‐ 
  32
далом,  и  то  на  сам  Божић  549.  године,  баш  кад  је  требало  са  њим  да 
служе  литургију  у  Св.  Софији.  Њих  су  на  то  саблазнила  двојица 
афричких  монаха,  Лампридије  и  Феликс,  који  су  ту,  у  престоници,  већ 
ширили  летке  против  judicatum‐a.  Вигилије  је  тад  забранио  учешће 
у  литургији  својим  ђаконима  и  читавој  оној  гомили  клирика  римске 
јурисдикције  која  им    је  пришла  све  док  се  не  покају.  Читаве  области 
на  западу  су  отпочеле  саборно  да  се  буне  против  judicatum‐a.  Због 
прихватања  овог  документа  епископи  из  Илирије  су  свргли  свог  при‐ 
мата, Бенената, епископа Јустинијана I, тј. Охридско‐Скопљанског. 
Према  својој  традицији,  Африка  је  поступила  смелије.  Под  пред‐ 
седништвом  Репарата  Картагинског,  афрички  епископи  су  јед‐ 
ноставно  изопштили  папу  Вигилија,  истина  под  условом  све  док  се  не 
покаје, а упутили су и протест Јустинијану. 
У  Галији  пак  нису  тачно  познавали  ситуацију,  па  су  се  узнеми‐ 
рени  епископи,  њих  71,  сакупили  28.  X  549.  године  у  Орлеану  и  по‐ 
новили  осуду  Несторијеве  и  Евтихове  јереси.  А  епископ  Аврелијан 
из  Арла,  послао  је  свог  клирика  Анастасија  да  би  се  уживо,  лично,  о 
свему  информисао.  У  његовом  присуству  су  двојица  Вигилијевих  ђа‐ 
кона  и  направила  онај  споменути  скандал.  Вигилије  је  био  задовољан 
што  му  се  указала  прилика  да  преобрати  Анастасија  у  своју  корист. 
Пошто  је  умањио  сву  оштрину  покренутог  питања,  Вигилије  је  убе‐ 
дио  Анастасија  да  се  уствари  ради  о  хуљењу  Кирила  Александриј‐ 
ског,  па  је  лично  послао  у  Арл  умирујућу  посланицу  у  којој  се  потвр‐ 
ђивао.примат  Халкидонског  сабора,  док  је  самог  Анастасија  прео‐ 
братио за judicatum, па чак и за политику императора Јустинијана. 
Уопште  узев,  сва  ова  ситуација  уз  протесте  целог  Запада  против 
папиног  личног  judicatum‐a  јесте  у  ствари  егзактан  доказ  папине 
погрешивости  у  догматима,  и  то  баш  онда  кад  је  он  одвојен  од  сабор‐ 
ности  Цркве.  Другачије,  ово  је  рушење  ватиканске  формулације  да  је 
папа непогрешив, ‐ ех sese, sed non ех consensu ecclesiae. 
Потреба за новим васеленским сабором 
Поучно  је  било  видети,  ма  колико  се  журило  Јустинијану  да  ис‐ 
користи  своју  самодржавност,  а  не  право  да  би  решио  настали 
црквени  проблем  директним  притиском  на  савест  епископата,  како 
је  истовремено  и  у  западној  половини  Цркве,  без  обзира  што  јој  је 
била  туђа  и  сама  помисао  на  васеленске  саборе,  како  је  и  њу,  значи 
сад  обе  стране,  довела  реална  безизлазност  из  такмичарског  ћорсо‐ 
кака,  да  признају  неизбежност  новог  сабора.  Вигилије  је  дошао  до 
искреног  убеђења  да  без  личног  упознавања  са  актуелним  пробле‐ 
мима, и то баш овде на Истоку, ни он а ни сви други западни еписко‐ 
  33
пи  никад  неће  схватити  како  га  треба  у  пракси,  животно  решити. 
Дакле,  њих  треба  позвати  овде  на  саборску  расправу,  тј.  органи‐ 
зовати  васеленски  сабор  и  поново  на  њему  решити  читаво  питање, 
одложивши  притом  у  страну  и  василевсов  указ  о  Три  главе,  као  и  свој 
judicatum,  који  је  довео  до  такве  тегобе  на  Западу,  а  истовремено  оп‐ 
терећивао  и  његову  личну  савест.  Јустинијан  је  спремно  прихватио 
концепцију  сабора.  Али,  да  би  обезбедио  жељени  папин  глас,  он  је 
поново,  по  други  пут,  опет  баш  оптеретио  папину  савест.  Јустинијан 
је  приморао  папу  Вигилија  да  се  у  присуству  епископа  и  сенатора 
закуне  на  ексерима  Крста  Господњег  и  на  Четворојеванђељу,  да  ће 
учинити  све  што  буде  могао  како  би  Три  главе  биле  осуђене.  И  како 
би  свим  западним  саучесницима  у  настојању  папиног  judicatum‐a, 
значи  скоро  седамдесеторици  епископа,  сад  били  враћени  на  силу  ра‐ 
није  искамчени  вотуми.  И  сви  су  прихватили  обавезу  да  се  до  сабора 
не изјашњавају ни за, ни против Три главе. 
Овако  је  простор  за  ново  „слободноʺ  разматрање  питања  био 
формално  рашчишћен.  Не  формално,  него  стварно,  василевс  је  енер‐ 
гично  „рашчишћаваоʺ  пут  за  васеленске  гласове  који  су  му  били 
потребни.  Епископска  страна  пак,  која  је  такође  положила  заклетву 
да  ће  ћутати,  није  у  рукама  имала  другог  оружја  осим  појединачне  а 
не  јавне  размене  мишљења.  Император  је  једноставно  поседовао 
власт  принуде  и  то  без  икакве  дискусије.  Право  и  обавезе  властво‐ 
вања  су  били  неопозиви,  те  император  није  никоме  дао  и  није  могао 
дати  обећање  да  „неће  дејствоватиʺ.  „Недејствовање  властиʺ  је  еле‐ 
ментарни  и  несумњиви  „злочинʺ.  Епископска  страна  пак  која  је  била 
везана  ћутањем,  обрела  се  у  веома  незгодној  ситуацији.  Испоставило 
се  да  је  обећање  „ћутњеʺ  било  једнострано.  Јустинијан  је  дејствовао 
и  вршио  притисак  већ  по  самој  природи  државне  власти.  Он  је  на‐ 
редио  да  се  организује  помесни  сабор  у  другој  Киликији,  у  граду 
Мопсуестији,  те  је  од  Сабора  добио  потребну  резолуцију  која  је 
гласила  да  тамо  никада  Теодорово  име  није  фигурирало  у  диптисима, 
тј.  да  оно  никад  није  било  предмет  култног  поштовања.  Значи,  да  са 
те  стране  за  анатемисање  Теодора  нема  никаквих  препрека.  Били  су, 
међутим,  потребни  огромни  напори  да  се  сломи  тврдоглава  опози‐ 
ција  у  Африци.  Треба  рећи  да  је  државна  власт  Ромејаца,  после  на‐ 
језде  Вандала  и  Визигота  баш  у  то  време,  једва  била  успостављена, 
тако  да  је  државној  власти  било  релативно  доста  лако  да  измишља 
оптужбе  за  политичку  издају,  те  за  подршку  и  сарадњу  са  неприја‐ 
тељем,  који  тек  што  је  био  покорен.  Тако  су  могли  да  отерају  карта‐ 
гинског  Репарата  и  групу  епископа,  његових  једномишљеника.  Сви 
су они били „позваниʺ да дођу у Константинопољ; био је то судски 
  34
„позивʺ,  тачније:  привођење.  А  „приведениʺ  се  нису  уплашили  ни  од 
каквих  претњи,  одбивши  да  потпишу  указ  о  Три  главе,  који,  према 
прихваћеном договору, сад не би смео више ни да се помене. 
Због  овога  им  нису  судили,  него  наводно  због  „политикеʺ,  због 
неких  „административних  ситницаʺ  и  пропуста  у  служби.  Репарату  је 
била  одузета  катедра  и  био  је  протеран  у  Евхаити.  На  његово  место 
је  одмах  ту,  у  Константинопољу  „самодржавноʺ  био  постављен  ње‐ 
гов  апокрисијар  Примасије.  Повратак  Примасија  у  Картагину  го 
мила  света  је  дочекала  крвавом  побуном.  Већина  епископа  се  тад 
покорава  властима,  а  они  који  су  остали  упорни  били  су  разаслати  по 
манастирима. 
А  епископи  Илирика  се  нису  ни  окупили  на  помесни  сабор  како 
би исаботирали Јустинијанов указ, те га никако нису ни потписали. 
Зојл  Александријски  је  повукао  свој  потпис  који  је  био  ставио 
испод  василевсовог  указа,  па  га  је  Јустинијан  сменио  са  положаја 
(551. г.) и на неканонски начин довео Аполинарија. 
Овако  се  стекао  утисак  да  император  не  „рашчишћава  само  путʺ 
за  тражено  саборно  решење  проблема,  него  да  целом  серијом  раз‐ 
личитих  аката  власти  унапред  обезбеђује  потребну  одлуку,  желећи 
тако  да  сам  сабор  учини  сувишним.  Он  сад  лично  пише  подробан 
полемички  трактат,  а  покварени  Т.  Аскида  га  убеђује  да  од  тог  трак‐ 
тата  направи  нови  едикт  и  опет  врати  на  метод  потписивања  царског 
едикта. 
Чувши  за  нову  ујдурму,  папа  улаже  протест,  али  се  на  то  није 
обратила  пажња.  Едикт  насловљен  ‐  ʹΟμολογία  τῆς  πίστεως,  тј.  Ис‐ 
поведање  вере,  са  закључцима  у  форми  15  анатематизама  одашиље 
се  по  целој  империји  са  упутством  да  буде  истакнут  на  црквеним  две‐ 
рима  (551.  г.).  Задатак  је  био  да  се  унапред  дефинише  питање  кри‐ 
вице  Три  Главе  са  мотивацијом  која  би  успутно  негирала  западну 
аргументацију.  Треба  признати  да  је  у  већем  делу  ово  било  озбиљно 
и  темељно  урађено.  Тезу  да  се  не  може  допустити  анатемисање  пре‐ 
минулих  Јустинијан  оповргава  чињеницама.  Црква  је  древне  јере‐ 
тике:  Валентина,  Василида,  Керинта,  а  и  новије,  нпр.  Евномија, 
посмртно  анатемисала.  Од  Западних  је  лично  Августин  писао,  ако  би 
чак  и  сам  Цецилијан  размишљао  супротно  Цркви,  он  би  га  и  после 
смрти изопштио. 
Уколико  се  забрани  посмртно  осуђивање,  онда  значи  да  треба 
забранити  и  оправдавање.  А  шта  бисмо  онда  урадили  са  посмртним 
оправдањем  и  прослављањем  св.  Јована  Златоустог  који  је  био  осу‐ 
ђен за живота? 
Прича  се  да  је  Теодор  Мопсуестијски  умро  општећи  са  Црквом, 
при  чему  се  губи  из  вида  невидљива  страна  Цркве.   Они  који 
  35
размишљају  порочно,  они  су  већ  реално  отпали  од  Цркве.  И  локално 
истраживање  је  показало  да  је  у  његовој  завичајној  Цркви  било 
избрисано  из  диптиха  сећање  на  њега.  Тачно  је  да  су  се  о  Теодору 
Мопсуестијском  позитивно  изјашњавали  Јован  Антиохијски  са  ње‐ 
говим  сабором,  па  чак  и  лично  Кирил  Александријски.  Али  сва  по‐ 
јединачна  и  успутна  позитивна  мишљења  овакве  врсте  не  решавају 
питање  у  целини.  И  свеци  Цркве,  као  што  су  то  били  Дамас,  Ата‐ 
насије  Велики,  или  Василије  Велики,  позивају  се  на  Аполинарија;  па 
чак  и  Лав  Велики  даје  за  право  Евтиху,  али  све  до  оног  тренутка,  док 
се  није  разоткрило  јеретичко  скривено  мишљење  тих  богослова.  И 
св.  Кирил  Александријски,  оповргавањем  Теодора,  анулира  своју 
пређашњу  наивност.  Било  је  време  кад  су  Јован  Антиохијски  и  ње‐ 
гова  сабраћа,  епископи,  били  непријатељи  св.  Кирила  и  заштитници 
Несторија,  а  ето,  433.  године  су  се  одрекли  својих  грешака  и  уједи‐ 
нили  се  са  Кирилом.  Једном  речју,  Јустинијанова  аргументација  је 
била  темељна,  без  обзира  на  грубо  политичко  угњетавање  стихије  и 
процедуре аутентичне црквене саборности. 
Међутим,  ово  вероломно  одступање  од  предсаборног  договора 
са  папом  и  са  западним  епископима  изазвало  је,  и  потпуно  оправдало, 
бунтовни  и  упорни  протест  на  Западу.  Оно  Јустинијаново  „Испо‐ 
ведањеʺ,  ‐  Омологија,  ‐  довела  је  сад  и  папу  Вигилија  до  критичне 
тачке.  Он  је  савладао  своју  пређашњу  малодушност  и,  ослањајући  се 
на  саборно  мишљење  читавог  Запада  које  је  већ  било  формулисано, 
пошао  је  путем  часног  отпора  против  грубог  притиска  „Цезараʺ. 
Плакидин  Дворац  у  II  Риму  је  дошао  на  место  Латеране  I  Рима;  у 
њему  се  формирао  центар  отпора  за  цео  Западни  епископат.  Почело 
се  са  озбиљним  предлогом  упућеном  папи  да  прихвати  императорову 
„Омологијуʺ.  На  челу  царске  делегације  је  изазовно  био  Теодор 
Аскида.  Вигилије  је  одбио  да  стави  свој  потпис,  замоливши  притом 
Јустинијана  да  повуче  свој  акт  до  одржавања  сабора.  А  Датије  Ми‐ 
лански,  који  се  налазио  на  челу  аутономне  дијецезе,  придружујући  се 
њима,  дао  је  овакву  изјаву:  „У  своје  име  и  у  име  епископа  Галије,  Бур‐ 
гундије,  Шпаније,  Лигурије,  Емилије  и  Венеције  протестујем,  и 
сваког  ко  је  потписао  ово  исповедање  изопштавамо  од  нас,  пошто 
овај  докуменат  очигледно  наноси  ударац  Халкидонском  сабору  и  ка‐ 
толичанској  вериʺ.  Вигилија  и  Датија  је  подржао  у  њиховом  протесту 
и  Пелагије,  који  је  био  допутовао  у  Константинопољ  из  Рима.  Уз  ње‐ 
гову  подршку  Вигилије  је  изјавио  да  он  прекида  свако  општење  са 
папом Мином. 
Уследиле  су  репресије.  Пошто  му  је  претила  опасност  од  хап‐ 
шења,  папа  је  са  Датијем  донео  одлуку  да  уз  помоћ  клирика  који  су 
му били одани побегне из Плакидиног дворца у цркву Св. Петра, која 
  36
је  била  при  Гормиздином  дворцу.  У  овом  дворцу  су  још  донедавно  бо‐ 
равили  монофизитски  монаси,  Теодорини  љубимци.  У  овим  околно‐ 
стима  је  папа  Вигилије  потписао  смењивање  Теодора  Аскиде  и  изоп‐ 
штење  свих  оних  који  су  прихватили  едикт  са  понуђеним  исповеда‐ 
њем вере, па је предао тај докуменат у надлежне руке (17. VIII 551). 
Власт  је  наредила  да  се  силом  отму  бегунци  који  су  се  крили. 
Одред  наоружане  полиције,  са  гомилом  која  га  је  пратила,  бануо  је  у 
цркву;  стреле  су  претећи  биле  затегнуте  према  тетивама.  Епископи 
су  се  са  клирицима  бојажљиво  прибијали  уз  мраморни  престо  поред 
олтара,  полицајци  су  хватали  клирике  и  одмах  их  издвајали  у  страну. 
„Ставили  су  рукеʺ  и  на  корпулентну  папину  фигуру;  ухватили  су  га  за 
ноге  па  чак  и  за  бедра,  али  нису  могли  одмах  да  га  одвоје  од  стубића, 
тј.  ножица  престола  за  које  се  он  чврсто  држао.  Стубићи  су  почели 
да  се  љуљају  и  тешка  мермерна  плоча  са  престола  би  размрскала 
папину  главу  да  нису  сви  похапшени  клирици  здружено  јурнули  и 
спасли  га  од  катастрофе.  Кад  је  све  ово  видела,  гомила  се  окренула 
против  полиције,  почела  да  звижди  и  тера  полицајце  из  цркве  те 
фактички ослободила ухапшенике. 
Схватила  је  влада  да  се  јавно  осрамотила.  Бегунци  су  остали  на 
своме  месту  у  цркви  апостола  Петра  под  заштитом  збуњеног  јавног 
мњења.  Требало  је  прећи  на  преговоре.  Јустинијан  је  послао  Вели‐ 
зарија  са  тројицом  достојанственика  са  молбом  да  се  папа  врати  у 
Плакидин  дворац,  те  да  се  не  плаши  никаквог  насиља.  Међутим,  папа 
је  изразио  неповерење  и  затражио  је  од  Јустинијана  да  се  закуне,  што 
би  једино  могло  да  га  умири.  Јустинијан  је  „сачувао  свој  образʺ  од 
оваквог  ударца  на  његово  самољубље,  али  је  поручио  преко  делега‐ 
ције  да  даје  обећање  на  светим  моштима,  да  ће  папина  слобода  бити 
сачувана.  После  овога  сви  су  се  вратили  у  Плакидин  дворац.  Али,  без 
обзира  на  сву  спољашњу  слободу,  атмосфера  режима  у  дворцу  је 
била  оштро  измењена.  Целокупна  послуга  је  била  нова,  груба,  са  ин‐ 
струкцијама  које  су  се  примењивале  у  затворском  режиму,  са  задат‐ 
ком  шпијунирања  и  лажног  сведочења.  Вигилије  и  Датије  су  били 
лишени  могућности  да  одржавају  везу  са  другим  римским  клирицима 
који  су  живели  у  престоници.  Један  Вигилијев  секретар  је  био  пот‐ 
купљен  да  фалсификује  криминална  писма  која  је  тобож  папа  слао  у 
Италију.  Јавно  се  припремао  лажни  процес  против  папе  Вигилија  да 
би  политички  био  окривљен  и  смењен.  На  Западу  су  се  шириле 
ружне  клеветничке  приче  о  Вигилију.  Римски  клирици  су  сматрали 
за  потребно  да  тајно  пошаљу  на  Запад  отрежњавајући  извештај  о 
истинском  робијашком  папином  положају.  Вигилије,  Датије  и  остали 
који  су  били  са  њима,  доносе  одлуку  1.  децембра  551.  године  да 
поново беже из зидина ове нове тамнице. На два дана уочи Божића, 
  37
ноћу,  23.  децембра,  сви  ови  латински  јерарси  и  клирици,  верући  се  о 
камење  неког  зида  који  се  градио,  побегли  су  према  обали  на  којој  су 
их  чекали  чамци.  Тако  су  се  превезли  на  другу  обалу  Босфора,  у 
Халкидон,  у  онај  исти  храм  Св.  Евфимије  у  коме  је  одржан  чувени  IV 
Васеленски сабор, који је био тако драг Римљанима. 
Био  је  ово  нови  скандал  за  владу;  прича  се  сад  понавља  од  по‐ 
четка.  Папи  се  опет  упућује  28.  I  552.  године  Велизарије  са  закли‐ 
њућим  обећањима  и  уз  све  гаранције,  али  папа  одговара:  време 
давања  заклетве  је  прошло;  потребне  су  гаранције.  Уколико  импера‐ 
тор  укине  своје  едикте,  врати  се  пословима  Јустина  и  тиме  поврати 
мир  Цркви,  онда  ће  се  и  папа  вратити  у  Константинопољ.  Јустинијан 
се  разјарио.  Одмах  је  одговорио  псовачким  писмом,  али  без  потписа 
(31.  I  552.  године).  Осетивши  да  је  дошло  до  заокрета  на  горе,  Виги‐ 
лије  одбија  да  прими  писмо  без  правог  потписа  императора  и  доноси 
одлуку  да  се  обрати  целој  Цркви  једном  посланицом,  тј.  енцикликом. 
У  њој  је  била  изложена  сва  ова  тужна  историја,  али  без  икаквог 
помена  Три  главе,  због  којих  је  и  дошло  до  свега  овога.  Ово  је  било 
поштено  придржавање  оних  договора  који  су  били  утврђени  са 
Јустинијаном.  Међутим,  сад  се  јавно  објавило  свргавање  Теодора 
Аскиде,  изопштење  патријарха  Мине  и  свих  западних  епископа  који 
су им дали своје потписе. 
Јустинијан  је  опет  био  умирен  те  је  послао  папи  допис  да  овај 
означи  тачно  дан  кад  ће  моћи  да  прими  опуномоћена  лица  која  шаље 
император  ради  потврђивања  заклетве  да  се  папа  потпуно  безбедно 
може  вратити  у  дворац  Плакидије.  Вигилије  је  одговорио  да  он  неће 
напуштати  Халкидон  док  не  добије  задовољење  које  је  тражио,  а  да 
је  сад  спреман  да  упути  ради  преговора  епископа  Датија  и  то  под  ус‐ 
ловима  специјалне  гаранције  за  његову  личну  безбедност.  Јустини‐ 
јан,  међутим,  прибегава  одуговлачењу.  У  мећувремену  12  епископа  и 
два  римска  ђакона,  Тулијан  и  Пелагиј,  из  Вигилијеве  најближе  око‐ 
лине,  један  по  један  присилно  бивају  удаљени  од  папе  и  присилно  се 
одводе  у  престоницу.  На  ову  нову  репресију  Вигилије  је  одговорио 
јавном  полемиком.  На  местима  где  су  се  обично  у  престоници  исти‐ 
цали  леци,  пријатељи  прогоњеног  папе  су  окачили  његове  изречене 
казне  за  Теодора  Аскиду,  патријарха  Мину  и  њихове  савезнике.  За 
владу  је  ова  нова  конфузија  била  очигледан  доказ  безизлазног  так‐ 
мичења  измећу  самовоље  једног  самодршца  и  непобедивости  сло‐ 
боде  Цркве.  Јустинијан  се  јавно  предао,  те  је  донео  одлуку  да  убрза 
сазивање  незаобилазног  сабора.  Није  могао  међутим  да  се  одрекне 
свих  мера  притисака  и  разноразних  смицалица  у  жељи  да  добије  пу‐ 
тем сабора неопходну пресуду како би сатерао читав Запад на пози‐ 
  38
цију  мањине  која  је  изгубила  свој  утицај.  Овај  вештачки  задатак  је  за‐ 
хтевао доста компромиса, и Јустинијан је пошао тим путем. 
По  наређењу  василевса,  вуци  су  се  преобраћали  у  јагањце.  Од‐ 
једанпут  Теодор  Аскида,  патријарх  Мина  и  сви  други  јерарси  и  кли‐ 
рици  које  је  папа  осудио,  неочекивано  му  сад  шаљу  покорну  и  скру‐ 
шену  посланицу.  Очигледно  са  допуштењем  власти  они  изјављују 
како  нису  криви  за  насиље  које  је  вршено  над  папом.  А  уколико  су 
посредно  и  нехотице  ипак  згрешили,  онда  моле  за  извињење.  Моле 
да  им  се  опрости  и  чињеница  што  су  општили  са  лицима  које  је  папа 
изопштио;  још  подсећају  да  у  складу  са  договором,  пре  сабора  ништа 
нису  написали  о  Три  главе.  А  своја  претходна  писанија  на  ту  тему  сад 
повлаче  и  шаљу  папи  на  увид.  Претходна  четири  васеленска  сабора 
они признају неопозиво без икаквог додавања или скраћивања. 
Папа  се  формално  овим  задовољава  па  се  враћа  у  Константи‐ 
нопољ.  Наравно  да  он  није  био  толико  наиван  па  да  поверује  овом 
документу  који  је  био  написан  по  наређењу  василевса.  Међутим,  за 
његову  римску  јуридистичку  свест,  био  је  то  довољан  разлог  да  се  иде 
на  васеленски  сабор.  Утолико  пре  што  је  и  Вигилије  пре  сабора 
повукао  свој  judicatum,  као  што  је  то  исто  учинио  и  император  са  сво‐ 
јим аутократским едиктима. 
У  току  следећих  месеци  убрзо  су  умрли  и  патријарх  Мина  (25. 
VIII  552)  и  Датије  Милански.  На  место  престоничног  патријарха 
обрела  се  једна  нова  фигура,  монах  Евтихије,  који  је  допутовао  у 
Константинопољ  у  својству  заменика  свог,  Амасијског  (на  Понту) 
епископа  на  предстојећем  сабору.  Биће  да  је  посигурно  Јустинијан 
наредио  да  се  он  постави  на  патријаршијски  трон.  Да  би  отклонио  све 
компликације  на  изборима,  василевс  је  објавио  да  је  уснио  сан  у  коме 
му  лично  св.  Петар  указује  на  Евтиха.  Овим  је  свако  неслагање  било 
искључено.  Како  је  онда  после  свега  тога  Евтих  угодио  Јустинијану? 
Историчар  Евагрије  (IV  38)  нам  делимично  разоткрива  завесу:  „Кад 
се  поставило  питање  да  ли  је  потребно  да  се  покојници  подвргну 
анатеми,  Евтихије,  који  је  очигледно  био  добро  проучио  Свето 
писмо,  али  који  се  за  живота  патријарха  Мине  још  увек  није  убрајао 
у  познате  људе,  него  је  само  обављао  дужност  апокрисијара  код 
Амасијског  епископа,  сад  је  тај  исти  Евтихије  гледао  на  окупљене 
саборнике,  не  само  са  гордошћу  него  и  са  презрењем,  изјављујући 
одлучно  да  о  том  питању  уопште  и  не  треба  да  се  дискутује.  Цар 
Јосија  у  древна  времена  не  само  што  је  ножем  пробадао  живе  идоло‐ 
поклоничке  жреце  него  је  и  раскопавао  гробове  оних  који  су  одавно 
већ  били  умрли  (4,  Цар.  23,  16).  Евтихове  примедбе  су  се  показале 
као  врло  умесне,  па  га  је  Јустинијан,  сазнавши  за  такав  став,  након 
Минине смрти уздигао на престо царствујућег града! Потпуно је 
  39
јасно  да  је  Јустинијан  постављањем  Евтиха  обезбедио  посмртну 
осуду  за  своје  Три  главе.  У  свему  овоме  се  примећивала  и  закулисна 
игра Теодора Аскиде. 
Евтих  се  прво  посаветовао  са  Аполинаријем  Александријским, 
Домном  Антиохијским  и  Илијом  Тесалонијским,  па  се  онда  у  „зајед‐ 
ничком  фронтуʺ  на  дан  своје  интронизације  (6.  јануара)  обраћа  553. 
године  синодиком  папи,  у  којој  потврђује  своје  православље  вернош‐ 
ћу  свим  дотадашњим  Васеленским  саборима  (четири  их  је  било)  и 
спремношћу  да  све  спорове  изглади  на  наредном  Васеленском  сабо‐ 
ру.  Вигилије  је  одговорио  да  се  он  радује  црквеном  миру  и  сазиву  тог 
васеленског  сабора  и  то  под  његовим,  папиним  председавањем  „при‐ 
државајући  се  права,  ‐  του  δικαίου  φυλαττομένου,  „servata  aequitateʺ, 
алудирајући  на  чињеницу  да  је  праведно  добио  све  гласове  у  Западној 
цркви.  Због  тога  је  он  изразио  и  мишљење  да  би  најбоље  било  да  се 
сабор  окупи  у  Италији  или  на  Сицилији.  Јустинијан  је,  међутим,  већ 
био разаслао у своје име позивнице за долазак у Константинопољ. 
  40
V ВАСЕЛЕНСКИ САБОР 
(553. ГОДИНЕ) 
Како  би  отклонио  папин  предлог  о  западној  „целовитостиʺ  сабо‐ 
ра,  Јустинијан  је  папину  формулацију  „servata  aequitanteʺ  проту‐ 
мачио  тако  да  сваки  од  5  патријархата  буде  заступљен  са  једнаким 
бројем  делегата;  али  ова  варљива  „једнакостʺ  би  истовремено  зна‐ 
чила  4/5  источно‐грчких  делегата,  а  само  1/5  латинских.  Уствари, 
представништво  Запада  је  било  још  оскудније,  јер  се  у  Константи‐ 
нопољ,  упролеће,  слегло  скоро  150  грчких  епископа  а  само  око  25 
латинско‐западних.  Нико  није  дошао  чак  ни  из  оближњег  Илирика, 
а  да  и  не  говоримо  о  далекој  Галији  и  Шпанији.  Из  Африке  су  била 
доведена осморица епископа, које је одабрала императорска власт. 
Због  свега  овога  папа  није  прихватио  Јустинијанове  предлоге  и 
није  се  одлучио  за  одлазак  на  сабор,  изјавивши:  нека  сабор  разматра 
питања  без  учешћа  латинске  стране,  а  папа  ће  му  већ  ставити  на 
знање  и  послати  у  евиденцију  своје  мишљење  и  своје  одлуке.  Овим  је 
формално  католичанственост  сабора  била  поколебана,  те  је  и  могућ‐ 
ност  постизања  заједничке  дефиниције  вере  била  стављена  под  знак 
питања.  Ни  овакав  начин  папине  опозиције  није  Јустинијана  зауста‐ 
вио.  Године  553,  конкретно  1.  маја,  он  је  преко  Велизарија  обавестио 
папу  да  ће  Сабор  отпочети  са  радом  5.  маја  а  да  издвојена  папина 
одлука неће бити прихваћена. 
Сабор  је  почео  у  пространој  сали,  ‐  σεκρέτον  Μέγα,  која  је  пове‐ 
зивала  Св.  Софију  са  патријаршијским  палатама,  под  председни‐ 
штвом  Евтихија,  новог  престоничног  патријарха.  Пошто  је  папа  од‐ 
био  да  узме  учешће  на  Сабору,  уз  Евтихија  су  седели  Александријски 
и  Антиохијски  патријарх,  а  и  заменици  Јерусалимског  патријарха. 
Додајмо  томе  још  145  епископа  и  покорних  западних  фигура  из  не‐ 
покорне Африке. 
Сабор  је  отпочео  рад  василевсовим  обраћањем  присутним  које  је 
иначе прочитао његов силенцијарије. Под видом историјата покре‐ 
  41
нутог  питања  у  овом  обраћању  не  само  што  је  био  прописан  прогрес 
сабора  који  му  се  ставља  на  дискусију,  него  су  и  у  доста  заповед‐ 
ничком  тону  били  назначени  и  закључци  који  се  од  њега  очекују  и 
који  су  наводно  очигледни,  те  тиме  и  несумњиви.  Као  главни  задатак 
Сабора  истакнуто  је  искорењивање  последњих  остатака  нестори‐ 
јанске  јереси.  И  претходно  ангажовање  епископата  на  потписивању 
Јустинијанове  „Омологијеʺ  (Исповедања)  сад  се  тумачи  само  као 
консултовање  и  припрема  саборног  црквеног  мишљења  за  текући 
васеленски  сабор.  Сви  су  већ  били  осудили  Три  главе,  али  како  је  још 
увек  било  оних  који  су  бранили  „непобожностʺ,  то  се  сазива  овај 
Сабор  ради  свечане  манифестације  црквене  воље.  А  што  се  тиче 
Вигилија,  свјатејшег  папе  древног  Рима,  василевс  је  консултовао  и 
њега;  а  он  је  изрекао  анатему  на  Три  главе  и  дао  уверавања  да  ће  у 
најскорије  време  пружити  Сабору  на  увид  свој  коначни  одговор. 
Конкретни Јустинијанов „Програм‐указʺ био је овакав: 
1) „Молим  вас  да  размотрите  све  што  је  написао  Теодор  Моп‐ 
суестијски,  као  и  све  оно  што  је  написано  о  њему.  Из  тог  ћете  сазнати 
да  су  га  већ  одавно  осудили  свети  оци,  као  и  да  је  због  тих  осуда 
избрисан из диптихаʺ. 
2) „Молим  вас  да  потанко  испитате  схватање  како  треба  по‐ 
смртно  анатемисати...  и  молим  да  се  око  овог  питања  придржавате 
учења  светих  отаца,  који  су  и  посмртно  анатемисали  оне  што  беху  „у 
непобожностиʺ. 
3) „Молим  да  се  обрати  пажња  на  све  оно  што  је  написао  епископ 
Теодорит  Кирски  против  праве  вере,  против  Ефеског  сабора,  против 
Кирила  Александријског  и  његових  12  анатемизама,  као  и  на  оно 
што је написао у одбрану Т. Мопсуестијског и Несторијаʺ. 
4) „Молим  да  се  поведе  расправа  о  непобожном  Ивином  писму 
упућеном  Мари  Персу...  А  како  неки  сматрају  да  је  Халкидонски 
сабор  то  писмо  прихватио...,  треба  онда  упоредити  садржај  тог 
безбожничког писма са одлукама Халкидонског сабораʺ. 
Сутрадан,  6.  маја,  Сабор  је  решио  да  пошаље  папи  у  дворац  Пла‐ 
кидије  једну  велику,  репрезентативну  депутацију  коју  су  предводила 
три  патријарха,  са  позивом  папи  да  изволи  доћи  на  Сабор.  Папа  се 
направио  да  је  болестан  па  је  замолио  да  се  одложи  прихватање  било 
какве  одлуке.  Онда  је  Јустинијан  издао  наређење  да  се  три  пута  упу‐ 
ти  формални  позив,  како  то  захтевају  правила  римског  права,  која  се 
примењују  према  осуђенику.  Наредног  дана  су  се  придружила  патри‐ 
јарсима  у  делегацији  и  два  главна  сановника  (што  би  данас  ми  рекли 
министра).  Папа  је  донео  одлуку  да  јасно  каже  како  он  неће  отићи  на 
Сабор док на њега не дође и италијански епископат. 
  42
Без  обзира  на  овај  неуспех,  Сабор  ипак  8.  маја  одлучује  да  се 
лати  посла,  па  је  на  својим  заседањима  (од  IV‐VIII),  придржавајући 
се  Јустинијановог  програма,  те  понављајући  грађу  и  цитате  из  царске 
„Омологијеʺ  са  њених  15  анатемизама,  завршио  свој  рад  2.  јуна;  и  то 
тиме  што  га  је  свео  на  14  анатемизама.  Ето,  такав  је  био  редослед 
записника. 
Теодор  Мопсуестијски  је  „складиште  богохулностиʺ,  хулне  су 
његове  тврдње:  „Од  пресвете  Деве  се  није  родио  Бог,  него  човекʺ. 
„Бог  је  био  присутан  у  човеку  Исусу  приликом  његовог  рођењаʺ; 
„Дева  Марија  је  Богомати,  зато  што  је  у  човеку  кога  је  она  родила 
био  Бог  по  својој  благонаклоностиʺ;  „Христос  је  у  борби  против 
страсти  и  похоте  имао  потребу  за  подршком  Светога  Духаʺ.  Према 
тумачењу  Теодора  Мопсуестијског  се  сва  месијанска  места  не  односе 
искључиво  на  Христа,  него  нека  од  њих  и  на  јудејски  народ.  Он  је 
хулно говорио о књигама Јова и о Песми над песмама. 
И  код  Теодорита  Кирског  има  много  неприхватљивог  у  његовим 
писањима: 
а) Његова полемика против 12 Кирилових анатематизама; 
б) Несторијанска  формулација  „За  Христа  је  девичанска  утроба 
био  његов  храмʺ;  или  „Ми  не  знамо  ни  из  Библије,  ни  из  списа  отаца 
Цркве за јединство ипостаси, те нам је то стран и туђ појамʺ; 
в) У  својој  преписци  Т.  Кирски  је  врло  опако  хулио  на  св.  Кирила 
Александријског,  стављајући  га  у  исту  раван  са  јеретицима:  Аријем, 
Евномијем,  Аполинаријем;  изјављујући  притом  да  му  је  блиска 
неразборитост Валентина и Маркијана; 
г)  Прочитан  је  и  текст  погрдног  писма  које  је  Кирски  написао 
444.  године  поводом  смрти  Кирила  Александријског:  „Најзад,  умро  је 
тај  опаки  човек!ʺ  ‐  Н.  Н.  Глубоковски  у  својим  истраживачким  ра‐ 
довима  о  Блаженом  Теодориту  у  потпуности  одбацује  аутентичност 
овог писма. 
д) У  свом  писму  из  431.  године  написаном  из  Ефеса  Андреју  Са‐ 
мосатском,  Теодорит  Кирски  свеукупну  линију  понашања  св.  Кирила 
описује  као  противну  Закону:  „Опет  махнита  Египат  против  Бога, 
опет  ратује  против  Мојсеја,  Арона  и  њихових  послушника...  Опет  је 
осрамоћена  дубокоуважавана  побожност.  Оваквом  сабору  се  пот‐ 
смевају  Египћани  и  Палестинци,  Понтијци,  Малоазијци,  а  с  њима  и 
Запад. 
То  ни  комичари  у  својим  паганским  комедијама  нису  тако  исме‐ 
јавали  побожност.  Такво  трабуњање  никад  ниједан  писац  не  би 
изрекао!...; 
ђ)  Писмо  у  пријатељском  тону  које  је  написао  Несторију  после 
његове осуде: „Господину моме најуваженијем, најпобожнијем и нај‐ 
  43
светијем  оцу,  Несторију...  Ја  себи  нећу  дозволити  да  се  сложим  са 
оним  што  је  неправедно  и  противзаконито  урађено  против  твоје 
светиње;  ја  то  нећу  себи  допустити  уз  помоћ  Божије  милости,  чак  и 
кад би ми одсекли обе рукеʺ. 
Била  је  то  ипак  само  горда  реторика  која  услед  људске  огра‐ 
ничености  није  могла  да  предвиди  да  је  лично  он,  тај  исти  Теодорит, 
на  Халкидонском  сабору,  после  20  година,  под  притиском  вике  тог 
премореног  Сабора  који  није  хтео  да  саслуша  његова  објашњења, 
био  просто  принуђен  да  без  икакве  мотивације  анатемише  управо 
Несторија. 
Што  се  тиче  Иве  Едеског,  било  је  беспоговорно  прихваћено  да  га 
је  лично  Халкидонски  сабор  оправдао,  али  да  је  његово  писмо  упу‐ 
ћено  Мари,  које  се  може  протумачити  околностима  конкретне  си‐ 
туације,  ипак  осуђено.  Поводом  тог  писма  записничар  је  забележио 
овакве  узвике  неких  учесника  Сабора:  „Ми  осуђујемо  то  писмо!  Оно 
је туђе Сабору! Ко га прихвати, тај осуђује свете халкидонске оце!ʺ 
После  овог  заседања  у  токове  саборских  послова  улива  се  и 
струја  одлука  папиних,  његових  16  епископа  и  3  ђакона:  Пелагија, 
Петра  и  Теофана.  Преко  ђакона  Сервусдеја,  Вигилије  је  14.  маја 
обавестио  чланове  источних  посланстава  који  су  били  при  папској 
столици,  да  је  он  сад  своје  обећање  испунио,  да  је  „сачинио  закључке, 
Constitutumʺ,  и  да  је  спреман  да  их  саопшти  Сабору.  Папа  осуђује 
Несторијеву  доктрину  у  5  анатематизама;  анализира  60  цитата  из  де‐ 
ла  Теодора  Мопсуестијског  и  њих  исто  тако  одлучно  одбија,  ‐  Аро‐ 
stolicae  sentencia  autoritate  (Пресудом  апостолске  власти).  Личност 
Теодора  Мопсуестијског  папа  пак  не  осуђује,  придржавајући  се 
обичајног  права  у  Цркви  да  се  мртвима  не  суди.  Папа  одбија  да  уб‐ 
роји  Теодорита  Кирског  у  несторијанце,  јер  би  у  том  случају  испало 
да  су  неки  чланови  Халкидонског  сабора  јеретици.  Јасно  је  да  све 
несторијанске  и  евтихијанске  текстове  папа  свакако  одбацује,  иако 
су  неки  објављени  под  Теодоритовим  именом.  Папа  се  строго  при‐ 
држава  ћутања  на  Халкидонском  сабору  кад  је  реч  о  Иви  Едеском. 
Признајући  пак  да  су  Ива  и  Теодорит  неправилно  осудили  Ефески 
сабор  из  431.  године,  у  време  њихових  распри  са  св.  Кирилом,  он  ис‐ 
товремено  признаје  да  су  обојица  после  433.  године  прихваћени  као 
непорочни,  чиме  се  и  објашњава  прећуткивање  те  свађе  на  Халки‐ 
донском сабору. 
У  закључку  Constitutum‐a,  он  подсећа  читав  свој  клир,  да  је,  ево, 
таква његова „наредба ‐ ordoʺ, те да се другачије учење забрањује. 
Изречено  у  оваквом  мирном  тону  и  уздржаног  изражавања,  па‐ 
пино  мишљење  се  у  суштини  објективно  поклопило  са  завршним 
оросом целог Сабора. Није се направио уступак Јустинијану ни у јед‐ 
  44
ној  тачци;  није  се  одобрило  посмртно  изопштење  Теодора  Мопсуес‐ 
тијског. 
Овакав  минимум  је  за  Јустинијана  био  недовољан.  Делегација, 
опет  на  челу  са  Велизаријем,  коју  је  он  био  упутио  код  Вигилија, 
упознавши  се  са  садржајем  Constitutum‐a,  одбија  да  га  прихвати,  те 
предлаже  Вигилију  да  га  он  лично  пошаље  императору.  Вигилије  је 
послао  тај  Конститутум  по  ђакону  Сервусдеју,  али  га  император  не 
прима  уз  саркастичну  мотивацију:  поменути  акт  је  непотребан,  по‐ 
што  је  сувишан.  Са  папиним  мишљењем  се  већ  рачуна,  јер  је  оно  им‐ 
ператору  добро  познато  и  у  усменој  и  у  писменој  форми.  (Ово  је 
алузија  на  Вигилијеве  тајне  обавезе  према  императору.)  Зна  се  да 
папа  осуђује  Три  главе;  а  уколико,  против  сваког  очекивања  ипак 
тога  нема,  онда  то  значи  да  папа  противречи  сам  себи  и  не  заслужује 
да се његово држање прими за озбиљно. 
Јустинијан  је,  пак,  у  жељи  да  се  освети  Вигилију  за  његово  гордо 
одбијање  да  се  уклопи  у  рад  Сабора,  а  сматрајући  као  правник  да  је 
за  ауторитет  једног  Васеленског  сабора  довољно  да  у  његовим 
документима  постоји  и  само  писмени  папин  глас,  те  према  аналогији 
са  оним  Томосом  папе  Лава  Великог  на  IV  Сабору,  доноси  одлуку  да 
на  VII  заседању  овог  Сабора  (26.  маја)  разоткрије  папино  мишљење, 
тј.  све  папине  обавезе  у  писменој  форми,  које  су  до  тог  тренутка 
искључиво  биле  тајна.  Дворски  квестор  је  зато  ставио  на  увид 
Сабору  и  објавио  два  Вигилијева  писма  из  547.  године  која  је  он 
уручио  Јустинијану  и  Теодору  у  којима  се  обавезује  да  осуди  Три 
главе  и  исто  тако  и  треће  писмо,  од  15.  VIII  550.  године,  које  садржи 
папину  обавезу  дату  под  заклетвом  да  папа  ништа  неће  да  чини  без 
сагласности  императора,  него  да  ће  чак  све  учинити  што  је  у  његовој 
моћи како би се осудиле Три главе. 
Из  овакве  претпоставке  могао  би  се  извући  логички  закључак  да 
је  васеленско  једноумље  успешно  постигнуто.  Као  опуномоћени 
представник  целог  Запада,  папа  богословствује  и  делује  потпуно  ис‐ 
товетно  као  и  Исток.  Међутим,  ови  Вигилијеви  документи  нису  об‐ 
јављени  да  би  се  постигло  сагласје  са  њим,  него  да  би  се  дезавуисао 
његов  уистину  негативни  вотум.  Јустинијан  га  није  званично  примио, 
јер  га  је  фактички  познавао.  Захваљујући  чињеници  што  је  папа 
изневерио  самога  себе,  Сабор  не  узима  у  своју  заслугу  његов  глас, 
него  га,  насупрот  томе,  искључује.  Сабор  извршава  василевсово 
наређење:  брише  име  Вигилија  из  диптиха,  уз  напомену  да  је  ова 
казнена  мера  одређена  лично  Вигилију  због  одбијања  да  учествује  на 
Васеленском  сабору.  Али,  ни  император  ни  Сабор,  истиче  се  даље,  не 
мењају  због  овога  свој  однос,  не  кидају  везу  са  апостолском  римском 
катедром. Историја је потом показала како је овај ударац по само‐ 
  45
љубљу  Западне  цркве  болно  одјекнуо  и  како  се  она  у  току  хиљаду‐ 
годишњег  периода  у  разним  својим  епархијама  противила  да  призна 
једну овакву одлуку. 
Чим  се  Сабор  разграничио  од  Вигилијевих  одлука  и  од  њега 
лично,  убрзо  је,  2.  јуна  553.  године,  одржао  своје  последње  заседање 
на  коме  је  прихваћен  орос  који  је  очигледно  раније  био  припремио 
Евтих  и  Т.  Аскида.  Овај  орос  је  био  допуњен  са  још  14  анатематизама 
чији  је  текст  врло  близак  Јустинијановој  ʹΟμολογία,  и  који  је  у  ства‐ 
ри понавља уз мање измене. 
Ево  завршног  дела  тог  ороса:  „...  Ми  осуђујемо  и  анатемишемо 
уз  све  остале  јеретике  који  су  већ  осуђени  и  изопштени  на  прва  4 
света  Сабора,  а  од  стране  Свете  католичанске  и  апостолске  Цркве: 
Теодора,  бившег  Мопсуестијског  епископа,  као  и  његове  хулне 
списе. 
Такође  ми  осуђујемо  и  анатемишемо  и  оно  што  је  Теодорит  на‐ 
писао  против  православне  вере,  против  12  Кирилових  анатемати‐ 
зама, најзад и оно што је написао у одбрану Теодора и Несторија. 
Ми  анатемишемо  хулно  писмо  упућено  Персу  Мари,  које  се  гтри‐ 
писује  Иви...  и  које  пориче  свету  успомену  на  Кирила,  окривљујући 
га  као  јеретика  који  пише  слично  Аполинарију,  и  то  баш  онда  кад  је 
он  управо  православно  проповедао;  затим  оно  хулно  писмо  које  ок‐ 
ривљује  Ефески  сабор  јер  је  свргнуо  Несторија  без  суђења  и  без  суд‐ 
ског  ислеђивања,  као  и  за  то  што  је  у  том  писму  бранио  Теодора  и 
Несторија, те њихово хулно учење и њихове списе. 
Према  томе  ми  анатемишемо  Три  главе,  тј.  непобожног  Теодора 
Мопсуестијског  и  његове  богохулне  књиге,  као  и  оно  што  је  непо‐ 
божно  написао  и  Теодорит  Кирски,  као  и  богохулно  писмо  које  се 
приписује  Иви.  Ми  их  анатемишемо  са  свима  онима  који  их  бране  и 
који  сматрају  да  су  Три  главе  православан  текст,  и  који  желе,  или  ће 
желети,  да  своју  неопобожност  прикрију  ауторитетом  светих  отаца 
или Халкидонског сабораʺ. 
У  оваквом  оросу  је  врло  јасно  спроведена  линија  разлучивања 
личности  од  њихових  списа.  Халкидон,  који  је  оправдао  лично  Тео‐ 
дорита  и  Иву,  одбранио  их  је  и  сада.  Међутим,  Теодор,  кога  није 
Халкидон бранио, потпао је под анатему. 
  46
ОРИГЕНИЗАМ И ОРИГЕН 
У  историји  Цркве  су  се  врло  компликоване  и  суптилне  хрис‐ 
толошке  расправе  често  преплитале  и  са  другим  богословским  спо‐ 
ровима  који  нису  настајали  на  некој  главној  магистрали  догматског 
развоја,  него  би  се  пре  рекло  на  неком  паралелном,  али  сеоском, 
споредном  путељку.  Ова  је  особеност  настала  услед  веома  развијене 
институције  монаштва,  које  је  осамостаљено  живело.  Ориген  је  био 
богословски  херој  аскеза  и  његова  екстремна  прорицања  о  духу  и 
плоти  у  стилу  спиритуализма,  који  је  потицао  још  од  паганске  алек‐ 
сандријске  философије,  привлачили  су  богословствујушче  аскете. 
Они  су  непрестано  проучавали  Оригена,  посебно  његова  полупаган‐ 
ска  нагађања  о  почетку  стварања  света,  о  исконском  претпостојању 
душа,  о  сељењу  душа,  о  апокатастази,  што  су  монаси  све  одушевљено 
прихватали.  Најауторитативнији  руководећи  центри  оваквог  заноса 
били  су  палестински  манастири  Мар‐Саба  (тј.  Сава)  и  „Нова  Лавраʺ 
у  Текаји,  близу  Витлејема.  На  сабору  Константинопољског  патри‐ 
јарха  Мине  536.  године,  Дометијан  и  Теодор  Аскида  присуствовали 
су  као  представници  баш  ових  монаха  оригениста.  Обојица  су  у  пре‐ 
стоници  том  приликом  показали  свој  богословски  ум  и  били 
постављени  на  истакнуте  епископске  катедре:  Дометијан  на  Анкир‐ 
ску,  а  Теодор  Аскида  на  Кесаријско‐Кападокијску.  Али,  како  су  били 
од  користи  за  област  црквеног  управљања,  нису  били  упућени  на 
своја  нова  места,  него  су  задржани  у  престоници.  Посебно  је  пове‐ 
рење императора Јустинијана стекао Теодор Аскида. 
Обрео  се  Аскида  у  самом  центру  власти,  и  то  баш  у  тренутку 
који  је  био  за  њега  доста  неповољан.  Управо  су  у  то  време  темпера‐ 
ментног  и  занесеног  Јустинијана  наговарали  његови  компетентни 
саветници  за  црквена  питања  да  укроти  те  надмене  монахе,  ори‐ 
генисте,  који  су  у  Палестини  били  стекли  богословску  надмоћност 
над својим епархијалним начелником, епископом Петром Јерусалим‐ 
  47
ским.  Петар  је  у  стилу  „што  на  ум,  то  на  друмʺ  послао  у  Константи‐ 
нопољ извештај о оригенистичкој болести својих монаха. 
У  то  време  се  на  свом  пропутовању  из  Александрије  обрео  у 
престоници  један  веома  значајан  очевидац  тих  догађаја.  Био  је  то 
апокрисијар  римског  папе,  ђакон  Пелагиј,  који  је  и  сам  убрзо  после 
овога  постао  папа.  Пелагијеви  савети  су  поспешили  реаговање  вла‐ 
сти;  и  то,  не  толико  пасивног  и  монахољубивог  патријарха  Мине, 
колико  лично  самог  Јустинијана.  Јустинијан  се  страсно  предавао  бо‐ 
гословским  споровима  не  толико  услед  апстрактне  мотивације,  него 
као  фактички  носилац  на  својим  плећима  власти  велике  васеленске 
империје  са  обавезом  да  спасе  њено  јединство;  притом  спасавати  је 
путем  јединства  католичанске  вере.  Мотивисан  управо  овим  импери‐ 
јалним  интересима,  тј.  „чистком  сепаратистичке  заразе  на  перифери‐ 
јамаʺ,  Јустинијан  је  врло  жустро  плануо  после  Пелагијевог  извеш‐ 
таја.  И  одмах,  не  одлажући  ни  тренутка,  одлучио  је  да  у  потпуности 
искористи  своје  право  хришћанског  василевса  да  притисне  хијерар‐ 
хијску  богословску  средину,  која  је  била  склона  да  покрене  опасно 
клатно непрекидних и дуготрајних спорова. 
Свима  је  већ  из  уџбеника  познато  да  је  овај  велики  хришћански 
научник  из  III  века,  аскета  и  исповедникʹ  био  осуђен  на  V  Васелен‐ 
ском  сабору.  Међутим,  расправе  о  Оригену  није  било  ни  на  једном 
заседању  сабора.  Али  ипак,  у  11.  анатематизму  са  8.  заседања, 
можемо  да  прочитамо:  „Ако  неко  не  анатемише  Арија,  Евномија, 
Македонија,  Аполинарија,  Несторија,  Евтиха  и  Оригена,  ‐  καί 
Ὀριγένην  μετὰ  τῶν  ἀσεϐῶν  αὐτῶν  συγγραμμάτων,  као  и  све  друге 
јеретике,  које  је  осудила  и  анатемисала  св.  Католичанска  и  апостол‐ 
ска  Црква  и  горе  наведена  четири  св.  Сабора;  затим  све  оне  који  су 
мудровали  или  мудрују,  слично  горе  поменутим  јеретицима,  као  и 
оне  који  су  све  до  своје  смрти  живели  са  њиховим  богохулством,  ‐  да 
буду анатемисаниʺ. 
Један  део  старијих  (Garnier,  Walch)  и  новијих  (Vincenzi)  научни‐ 
ка,  који  су  објављивали  текстове,  сматра  да  је  овде  Оригеново  име 
унето касније. Јер... 
а) Теодор Аскида то не би допустио; 
б) „Исповедање  вере  Јустинијанаʺ  из  551.  године  не  наводи  у  10. 
анатематизму  име  Оригена.  А  управо  се  тај  10.  анатематизам  буквал‐ 
но  поклапа  са  11.  анатематизмом  Сабора  „Ако  неко  не  анатемише 
Арија,  Евномија,  Македонија,  Аполинарија,  Несторија,  Евтиха  и  оне 
који слично њима мудрују или су мудровали, да буду анатемисаниʺ. 
1
 Исповедник = мученик за веру Христову који није убијен. (Прим. реценз.) 
  48
Овај  Сабор  се  читаво  време  одвијао  према  формулацијама  које  је  Ју‐ 
стинијан  био  припремио.  Очигледно  да  овакав  високи  достојанстве‐ 
ник није сматрао за умесно да одавде одапиње стреле на Оригена. 
в)  Оригенове  теорије  немају  ничег  заједничког  са  том  серијом 
христолошких  јеретика.  И  Арије  и  Евномије  и  Аполинарије  се  овде 
узимају  са  њиховог  христолошког  аспекта,  мада  би  се  могла  Ориге‐ 
нова  христологија,  која  исходи  из  сасвим  других  основа,  довести  у 
везу  са  Несторијем.  Било  би  ипак  то  вештачки  и  не  би  било 
идентично са христологијом епохе V Васеленског сабора. 
г) Поводом  јеретика  којима  се  судило  на  прва  четири  Васеленска 
сабора,  никоме  није  падало  на  памет  да  помиње  Оригеново  име  или 
да  га  осуђује.  Међутим,  не  треба  заобилазити  ни  чињеницу  да  у 
древним  рукописним  материјалима  Римског  архива,  који  су  можда 
били  преписани  са  оригинала  (донео  их  је  папа  Вигилије  у  VI  веку), 
стварно се налази Оригеново име. 
д) Карактеристично  је  да  су  палестински  монаси  оригенисти  из 
Нове  Лавре  прекинули  односе  са  јерусалимским  епископима  одмах 
после  потписивања  материјала  са  V  Васеленског  Сабора.  Анатеми‐ 
сање  тзв.  Три  главе  у  тим  материјалима  није  могло  нешто  нарочито 
да погоди палестинске монахе. 
ђ)  Од  V  Васеленског  Сабора  свугде  наилазимо  на  уверење  да  је 
овај  Сабор  осудио  Оригена  и  оригенизам.  Било  би  најлакше  да  се  то 
тумачи тиме што се у 11. анатематизму помиње Оригеново име. 
Али  и  да  није  било  све  тако,  ипак  суђење  Оригену,  ако  узмемо  у 
обзир  време  и  личности  које  су  га  осуђивале,  ипак  се  све  то  у  великој 
мери  поклапа  са  временом  одржавања  V  Васеленског  Сабора  и  са 
саставом  његових  учесника.  Стиче  се  утисак  да  су  ту  осуду  донела 
она  лица  која  су  радила  у  марту  и  априлу  553.  године,  и  што  је  већ 
улазило у рад V Васеленског Сабора. 
Локалне  буне  палестинских  монаха,  оригениста,  нису  давале  ми‐ 
ра  императору  Јустинијану,  после  објављивања  оног  строгог  Едикта, 
који  је  он  сачинио,  а  потписали  га  сви  патријарси.  Овде  би  било  ко‐ 
рисно  да  се  наведу  Јустинијанови  анатематизми  којима  он  завршава 
своје  писмо  упућено  патријарху  Мини  уз  његов,  ‐  σὺνοδος  ἐνδ‐ 
ημοῦσα, тј. синодус ендимуса
1
 како би се сагледало: 
а)  у  којој  су  мери  ти  анатематизми  сасвим  различите  природе  у 
поређењу са проблемима Три главе; 
б) због чега то управо Црква одбацује Оригена; 
1
 Синодус ендимуса = стални Синод при императорском двору. (Прим. 
реценз.) 
  49
в)  шта  је  то  што  је  могло  да  донесе  Оригену  ову  посмртну 
трагедију, да га осуди васеленска Црква и да га уброји у јеретике. 
Ево  како  је  Јустинијан,  предлажући  да  се  Ориген  осуди,  фор‐ 
мулисао  његове  кривице  доктринарне  природе  у  свом  писму 
упућеном патријарху Мини. 

„Ако  неко  говори  или  задржава  мишљење  да  су  људске  душе  већ 
претпостојале  као  идеје  (νόας)  или  као  свете  силе  које  су  отпале  од 
божанског  сазерцања  и  предале  се  злу,  па  се  услед  тога  лишиле 
божанске  љубави  назвавши  се  душе,  ‐  (ψυχάς),  ‐  па  које  су  ради 
казне послане у тело, ‐ да буде анатема. 
II 
Ако  неко  говори  или  се  придржава  мишљења  да  је  душа  Господа 
Христа  већ  претпостојала  и  да  се  сјединила  са  Богом  Логосом  пре  ва‐ 
плоћења и рођења од Деве Марије, ‐ да буде анатема. 
III 
Ако  неко  говори  и  придржава  се  мишљења  да  је  тело  Господа 
Нашега  и  Христа  претходно  било  формирано  у  утроби  пресвете 
Деве  Марије  и  да  се  тек  касније  сјединило  са  Богом  Логосом,  као  и 
да је Његова душа претпостојала, ‐ да буде анатема. 
IV 
Ако  неко  тврди  да  се  Бог  Логос  изједначио  са  свим  небеским  чи‐ 
новима,  поставши  за  херувиме,  херувим,  за  серафиме,  серафим,  једном 
речју да се изједначио са свим небеским силама, ‐ да буде анатема. 

Ако  неко  тврди  да  ће  приликом  васкрсавања  човечија  тела 
васкрснути  у  лоптоликом  облику,  те  ако  не  исповеда  да  ћемо 
васкрснути усправног стаса, ‐ (ὀρϑίους), ‐ да буде анатема. 
VI 
Ако  неко  тврди  да  небо,  и  сунце,  и  месец,  и  звезде,  и  небеске  воде 
имају  душу  и  да  представљају  некакве  елементарне  силе,  ‐  (ὑλικάς 
δυνάμεις), ‐ да буде анатема. 
VII 
Ако  неко  тврди  да  ће  Господ  Христос  у  будућем  веку  бити 
поново  распет  ради  спасења  демона  исто  онако  као  што  је  то  било 
ради спасења људи, ‐ да буде анатема. 
VIII 
Ако  неко  говори...  да  је  сила  Божија  ограничена  у  простору,  ‐ 
(πεπερασμένην),  ‐  и  да  је  Бог  Лично  створио  само  онолико  ствари 
колико може да обухвати, ‐ (περιδράξασϑαι), ‐ да буде анатема. 
  50
IX 
Ако  неко  говори  да  је  кажњавање  демона  и  богохулника  привре‐ 
мено  и  да  ће  после  извесног  времена  имати  свој  крај,  тј.  да  ће  доћи 
до  њиховог  васпостављања  у  првобитно  стање,  ‐  (ἀποκαταστασιν),  ‐ 
(апокатастаза), ‐ да буде анатема. 

Анатема  била  и  Оригену  и  Адамантију  (под  овим  именом  је  био 
ширен  известан  број  Оригенових  списа),  који  је  све  то  изрекао  са  ње‐ 
говим  гнусним  и  изопаченим  догмама  и  анатема  исто  тако  свакоме 
оном  ко  на  овај  начин  размишља  или  тврди,  или  се  некад  дрзне  да 
измисли нешто сличноʺ. 
Дајући  предлог  Сабору  543.  године,  којим  је  председавао  патри‐ 
јарх  Мина,  да  размотри  ово  питање,  император  Јустинијан  је  пале‐ 
стинске  монахе  назвао  ученицима  Питагоре,  Платона  и  Оригена. 
Стварно,  поставља  се  једно  важно  питање:  да  ли  сва  ова  набројана 
мишљења  припадају  Оригену?  Међутим,  право  рећи,  њих  су  неки 
„оригенистиʺ  изрицали,  па  су  тако  на  Оригена  навукли  осуду.  Слично 
ономе  као  што  је  несторијанство  навукло  суђење  Теодору  Мопсуес‐ 
тијском,  који  ни  најмање  није  био  крив  за  све  екстремности  нестори‐ 
јанства. Тако и између оригенизма и Оригена треба правити разлику. 
Текст  овог  указа  императора  Јустинијана  против  Оригена  само‐ 
вољно  су  издавачи  Саборских  аката  (Harduin  i  Marsi)  укључили  у 
зборник докумената V Васеленског Сабора. 
Неумесност  оваквог  уношења,  и  то  без  икаквог  објашњења, 
доказујемо  и  тиме,  што  такође  тамо,  уз  V  Сабор,  припадају  и  рукопи‐ 
сџи  наслови  осталих  15  анатемизама  против  Оригена  који  су  били 
пронађени  крајем  XVII  века  у  Бечкој  библиотеци.  Они  су  наслов‐ 
љени  са,  „τῶν  ἁγίων  ΠΞΕ  (165)  πατέρων  τῆς  ἐν  ΚΠόλει  ἁγίας  πέμπτης 
συνόδου  κανόνεςʺ,  Hefele  их  приписује  Минином  сабору  из  533. 
године,  Duchesne  ‐  приватном  скупу  неких  отаца  сабора  533.  године, 
који је одржан пре почетка Васеленског сабора. 
Ових  15  анатематизама  стварно  понављају  оних  претходних  10; 
једино су сад у проширеној форми. 
Петим  анатематизмом  се  одбацује  мишљење  о  преласку  душа 
анђела у човечије и у демонске душе, као и супротно; 
Шестим  се  одбацује  мишљење  да  је  демијург  стварао  свет  из  већ 
готових елемената; 
Деветим  анатематизмом  се  одбацује  мишљење  по  коме  се  Божја 
Реч  није  ваплотила  у  тело  покренуто  живом  душом,  него  у,  ‐  νοῦς,  ‐ 
тј.  у  ум  човечији  (који  богохулно  зову  Христос)  и  који  је  постао  ор‐ 
ган спознаје у монади ‐ личности Христа. 
  51
Десетим  се  одбацује  схватање  да  је  Христос  после  васкрсења 
примио  етерично  лоптолико  тело;  као  и  да  ће  на  исти  начин  након 
васкрсења, и природа наших тела бити уништена. 
Једанаестим  анатематизмом  се  одбацује  мишљење  да  ће  ма‐ 
терија на крају ишчезнути и да ће остати само дух; 
Дванаести  анатематизам  одбацује  мишљење  да  ће  се  сви  (убра‐ 
јајући  ту  и  зле  духове)  сјединити  са  Логосом  и  да  ће  Христовом  цар‐ 
ству доћи крај; 
Тринаестим  анатематизмом  се  одбацује  мишљење  по  коме  не 
постоји  битна  разлика  измећу  словесних  створења  и  Христа,  те  да  ће 
сви  седети  са  десне  стране  од  Бога  на  челу  са  Христом,  као  што  је  то 
било од прапочетка, у исконском претпостојању; 
Четрнаести  и  Петнаести  анатематизам  одбацује  апокатастазу, 
тј. васпоставу свих бића. 
Уопште  узев,  разумљиво  је  што  су  неке  монашке  струје,  пара‐ 
лелно  са  њиховим  одушевљењем  за  монофизитски  спиритуализам, 
до  тог  истог  спиритуализма,  али  чисто  паганског,  неоплатони‐ 
стичког,  долазиле  и  преко  Оригена,  па  су  га  даље  употпуњавале  већ 
отрцаним неоплатонистичким аргументима. 
Као  и  раније,  Нова  Лавра  је  била  упориште  оригениста.  Њен  ек‐ 
стремни  правац  је  добио  име  „исохристиʺ  (тј.  једнаки  са  Христом), 
јер  су  мислили  да  ће  приликом  апокатастазе  доћи  до  поравњавања 
свих и то у такво стање које ће бити блиско Христу. 
Друге  су  звали  „протоктистиʺ  (тј.  првостворени).  Називали  су  их 
и  „неолавритиʺ,  или  „тетрадитиʺ.  Били  су  они  ближи  православнима 
и  са  њима  су  заједнички  наступали  против  „исохристаʺ.  Исохристи  су 
довели  на  Јерусалимску  катедру  свог  кандидата  и,  уопште  узев,  при‐ 
бегавали  су  насилничким  методама.  Уочи  самог  V  Васеленског  Са‐ 
бора  Јустинијан  је  исохристовског  кандидата  уклонио,  па  је  поставио 
552.  године  свог,  православног  Евстахија.  Вероватно  да  је  Јустинијан 
у  том  тренутку  потерао  црквене  оце,  који  су  се  били  окупили  у  про‐ 
леће  553.  године,  да  што  брже,  и  то  пре  почетка  рада  Сабора,  ударе 
по  оригенистима.  Можда  су  баш  у  том  тренутку  на  бази  оних  прет‐ 
ходних  10  Јустинијанових  анатематизама  били  сачињени  и  други, 
нови,  проширени.  Био  је  дат  предлог  да  се  баш  ти  нови  дају  на  потпис 
свим  игуманима  по  Палестини.  Али,  неолаврити  нису  потписали.  Па‐ 
тријарх  Евстахије,  кога  је  поставио  Јустинијан,  искамчио  је  тад  војне 
јединице  па  је  Нова  Лавра  била  очишћена,  а  касније,  555.  године  њу 
су  колонизирали  120  православних  монаха  из  манастира  Мар‐Сава,  а 
било их је и из неких других. 
Оци  Сабора,  који  су  узимали  учешћа  у  тој  осуди  оригенизма,  мо‐ 
гли су пре званичног отварања Сабора 553. године имати и извесне 
  52
психолошке  поводе  да  помену  поред  осталих  јеретика  и  Оригеново 
име,  поготово  што  се  још  увек  бунтовници  нису  смиривали.  Изгледа 
нам  да  су  тад  прећутно  прикључили  актима  овог  V  Васеленског  Са‐ 
бора ону раније изречену осуду Оригена. 
Па  ипак,  ако  крајње  озбиљно  погледамо,  Васеленски  сабор  није 
формално осудио Оригена. 
Чињеница  да  се  Запад  тако  принципијелно  борио  против  по‐ 
смртног  суђења  некој  личности,  а  не  против  суђења  његовом  делу, 
као  и  та  околност  да  у  току  V  Васеленског  Сабора  ни  папа  Вигилије, 
нити  било  ко  други  на  Западу,  није  споменуо  име  Оригена  као  спорну 
личност, говори у прилог мишљењу да Ориген није осуђен лично. 
  53
ПРИХВАТАЊЕ V ВАСЕЛЕНСКОГ 
САБОРА НА ЗАПАДУ 
У  Африци  је  нови  Картагински  епископ  Примасије  успео  на  два 
сабора,  упркос  јакој  опозицији,  да  се  призна  V  Васеленски  Сабор, 
док  су  пак  многи  упорни  епископи  били  послати  у  изгнанство  због 
свог  непризнавања.  Епископ  Виктор  Тунунски  је,  на  пример,  био 
прогнан  у  Канопу,  недалеко  од  Абукира;  бивши  Репарат  Картагин‐ 
ски  у  Египат;  његов  ђакон  Либерат  на  север,  у  Евхаиду,  док  је  Рустик 
одведен  у  Тиваиду.  Прогнаници  су  искористили  своје  прогонство  па 
су  нас  врло  добро  обавестили  о  тој  борби  око  Три  главе  (Рустик,  Ли‐ 
берат,  Виктор).  У  Константинопољу  су  Вигилијеви  ђакони  Сарпат  и 
Пелагиј  били  стрпани  у  затвор.  Очигледно  да  је  и  Вигилију  затвор 
висио  над  главом.  У  најужем  кругу  своје  западне  сабраће  он  је  оста‐ 
јао  упоран,  али  је  лично  на  читаву  ствар  гледао  далеко  помирљивије. 
У  то  време  је  (552.  г.)  византијски  генерал  Насерс  поново  преотео  од 
Гота  Рим,  па  је  римски  клир  сад  молио  Јустинијана  да  им  ослободи 
папу.  Император  је  то  обећао,  али  под  условом  да  папа  потпише 
одлуке  V  Сабора.  Вигилије  је  8.  XII  553.  године  писмом  обавестио  па‐ 
тријарха  Евтихија  о  својој  сагласности  да  стави  потпис.  Ову  своју 
одлуку  папа  је  свечано  објавио  26.  II  554.  године  у  опширном  доку‐ 
менту,  у  свом  новом  Constitutum‐y.  У  овом  тексту,  противречећи  сам 
својим  претходним  аргументима,  Вигилије  сад  образлаже  осуду  Три 
главе.  Посебно  се  зауставља  на  Ивиним  списима  и  скоро  софистички 
се  труди  да  докаже  како  је  писмо  које  је  упућено  Мари  јеретично,  али 
да  о  том  писму  римски  легати  нису  дискутовали  на  Халкидонском 
сабору,  пошто  су  изјавили  „Relacta  enim  ejus  epistola,  agnovimus  eum 
(Ibam)  esse  orthodoxumʺ.  To  јест:  „Поново  je  прочитано  писмо,  не 
признајемо да је он (Ива) православанʺ. 
Вигилије  каже  да  то  није  epistola  која  је  упућена  Мари,  него  да  је 
то  једно  друго  писмо  едеског  клира,  послато  са  циљем  да  се  одбрани 
Ива. Да је ова тврдња неправилна види се из исказа римских легата, 
  54
а  и  неких  других  епископа,  који  су  ипак  признали  да  су  приликом. 
читања  писма  због  кога  се  окривљује  Ива  увидели  да  је  Ивино  ис‐ 
поведање вере православно, без обзира на све његове недостатке. 
Било  како  било,  тек  папа  Вигилије  је  признао  V  Сабор.  Писао  је 
потом  Константинопољском  патријарху:  „Дакле,  анатемишем  и 
осуђујем  хулне  Три  главе,  тј.  непобожног  Теодора  заједно  са  њего‐ 
вим  списом,  као  и  све  оно  друго  што  је  хулно  написао  Теодорит,  и 
посланицу  коју  је  сачинио  Ива,  у  којој  се  налази  непобожно  хуљењеʺ. 
Овоме  је  папа  Вигилије  додао  и  ово:  „То  што  сам  ја,  или  неко  други, 
раније  учинио  бранећи  Три  главе,  ми  то  сад  укидамо  коначним  де‐ 
финисањем  овог  нашег  документаʺ.  (Акта  V  408‐409).  Овим  папи‐ 
ним актом општење Цркава је било обновљено. 
Готи  су  у  Италији  били  потучени  до  ногу;  њихово  владање 
Италијом  се  завршило  552.  годином.  Папа  Вигилије  је  све  ово  увиђао 
и  осећао  је  чврстину  Јустинијанове  власти.  Он  се,  међутим,  није 
одлучио  да  се  врати  у  завичајни  Рим  пре  него  што  издејствује  код 
Јустинијана  олакшице  за  обнову  разорене  престонице  Запада,  и 
уопште  Италије,  коју  су  потресали  ратови  пуних  20  година.  Тек  када 
је  најзад  Јустинијан,  13.  VIII  554.  године  издао  тај  указ  за  Италију  нас‐ 
ловљен  као  „Прагматичне  санкцијеʺ,  папа  је  кренуо  назад  у  постој‐ 
бину.  Та  већ  је  8  година  папа  проводио  на  Истоку  у  заробљеништву! 
Међутим,  он  није  Рим  поново  угледао;  успут  се  разболео  и  преминуо 
у Сиракузи 7. VI 555. године. 
  55
НЕМИРИ И РАСКОЛИ НА ЗАПАДУ 
ЗБОГ V ВАСЕЛЕНСКОГ САБОРА 
Императору  Јустинијану  је  било  јасно  да  је  Пелагије  најдостојан‐ 
ственији  кандидат  за  папску  столицу.  Налазио  се  он  у  манастирском 
притвору  и  писао  једно  за  другим  писма  против  нејаког  и  непосто‐ 
јаног  папе  Вигилија,  и  уопште  против  V  Васеленског  Сабора.  Али... 
перспектива  папске  титуле  га  је  натерала  да  се  мало  уразуми.  И  једно 
мирно  разуђивање  довело  га  је  до  закључка  да  уопште  и  није  ништа 
страшно  што  су  Три  главе  осуђене,  које  су  после  тог  накнадног  до‐ 
мишљања  изазвале  у  њему  бојазан  од  издаје  Халкидонског  Сабора, 
а истовремено и од тежине притиска императорске власти. 
Свакако  да  Пелагије,  који  је  лично  вршио  редакцију  Констату‐ 
тума  из  553.  године  и  који  је  доказивао  јеретичност  учења  Теодора 
Мопсуестијског,  није  могао  а  да  се  не  сложи  са  основним  поставкама 
V Васеленског Сабора. 
Бацање  анатеме  на  већ  покојног  Теодора  била  је  скоро  уходана 
црквена пракса. 
Теодоритова  и  Ивина  дела  на  Халкидонском  сабору  нису  била 
подвргнута  анализи,  али  ,су  обојица,  после  њиховог  анатемисања 
Несторија,  били  свечано  признати  за  православне.  Сабор  пак  V,  који 
се  није  дотицао  самих  личности,  него  је  у  првом  реду  само  разматрао 
њихове  радове,  управо  је  те  њихове  радове  и  осудио.  Дакле,  никакве 
несагласности измећу IV и V Сабора и нема. 
Пелагије  је  прихватио  V  Сабор  и  отпутовао  је  554.  године  у 
Италију.  Тамо  су  га  дочекали  са  жестоким  негодовањем.  Толико  бра‐ 
нити Халкидонски сабор, и тако га издати! 
Међутим,  благоразумна  и  услед  реалних  околности,  кротка  ари‐ 
стократија,  затим  монаси  и  многи  клирици,  остају  мирни  и  пасивни. 
Пелагије  је  добио  на  изборима,  али  велики  број  епископа  није  желео 
да  присуствује  његовом  посвећењу.  Стари  борци,  Виктор  Тунунски 
и Факунд Гермијански су се изругивали над „некродиоктомʺ, тј. 
  56
над  „мртвогонитељемʺ.  Пелагије  је,  међутим,  објавио  веома  дипло‐ 
матско  исповедање  вере,  тако  да  никога  од  епископа  није  забри‐ 
њавао  својим  захтевом  да  стави  потпис  под  V  Сабор.  И  он  је 
потписао  материјале  са  Сабора  што  је  изгледало  као  да  је  то  у  име 
свих, те да би се тиме избегле бурне страсти. 
Али  Северна  Италија  се  не  покорава  том  „византијском  духуʺ. 
Митрополит  Аквилејски
1
  и  Милански  су  раскинули  са  папом,  мада  је 
Миланског  поставио  Нарсес.  Њихов  бунт  се  до  извесне  мере  одразио 
у  Тусцији  и  у  Емилији.  Не  желећи  да  изазивају  срџбу  против  Визан‐ 
тије,  Јустинијанов  намесник  Марсес,  а  и  други  византијски  губерна‐ 
тори,  нису  сматрали  за  потребно  да  се  мешају  у  црквена  посла,  те  је 
тако  дошло  до  раскола.  Ови  митрополити  који  су  се  већ  били  одвоји‐ 
ли,  додијавали  су  непрекидно  Пелагију,  ширећи  његова  писма  и  члан‐ 
ке  које  је  раније  писао  против  Вигилија  и  V  Сабора,  тако  да  је  Пела‐ 
гије  морао  да  се  правда,  да  пише  како  је  био  изолован,  без  информа‐ 
ција, па чак и под притиском јеретичких преварантских утицаја... 
Због  ове  противречности  Пелагија  ђакона  и  Пелагија  папе,  у 
Галији,  у  Арлу,  дошло  је  до  пометње.  Правдајући  се  он  је  овако 
писао:  „Чему  та  оптуживања?  Кад  сам  бранио  Три  главе,  зар  нисам 
тад  био  са  већином  епископа?  Тачно  је  да  сам  променио  мишљење, 
али  сам  опет  са  истом  том  већином.  Зар  св.  Петар  није  попустио  пред 
братском  поуком  св.  Павла?  Зар  св.  Августин  није  написао  Retracta‐ 
tiones?  Слажем  се  да  сам  грешио,  али  сам  тад  ипак  био  ђакон,  чије  је 
мишљење  требало  да  прати  епископско.  Сад  су  се  они  сви  изјаснили: 
Африка,  Илирија,  Исток,  са  хиљадама  његових  епископа  (преувели‐ 
чава;  једва  да  је  било  нешто  више  од  једне  хиљаде)  ‐  осуђују  сад  Три 
главе.  Било  би  безумно  удаљити  се  од  таквих  ауторитета,  а  поћи  за 
преносиоцима интригеʺ. 
Папа  је  умро  561.  године  те  су  његовом  смрћу  отпале  тешкоће 
које  је  он  изазивао.  Галија  и  Шпанија  се  нису  одвојиле  од  Рима  јер 
нису  имале  много  веза  са  њим.  Аквилејци  пак,  који  су  били  одвојени 
од Рима, остали су у црквеном општењу са Галијом. 
Године  568.  Северну  Италију  су  преплавили  Лангобарди  и  Вар‐ 
вари,  иначе  аријанци,  те  заузели  читаву  територију  све  до  Апенина. 
Равена,  која  је  била  седиште  императорског  византијског  егзарха, 
била  је  по  страни  од  те  сурове  варварске  најезде.  Аквилејски  митро‐ 
полит се тад сели на омање острво Градо. У Граду је у част св. Евти‐ 
1
Аквилејски  митрополит  је  стајао  на  челу  Венецијанске  дијецезе  и  већ  је 
тад  себе  називао  „цатријархʺ,  без  обзира  што  му  Рим  није  одобравао  ту  титулу. 
(Прим. аутора) 
  57
мије,  која  је  била  покровитељица  Халкидонског  сабора,  била  сагра‐ 
ђена  катедрала.  У  њој  се  свакодневно  демонстративно  славила 
црквена  слава  св.  Евтимије,  уз  учешће  дијецезалних  епископа.  Од 
тог  доба  па  све  до  данас,  у  Граду  се  налази  епископска  катедра.  Један 
део  епископије  је  у  то  време  побегао  од  Ломбарда  из  Истре  на  Југ, 
под византијску власт. 
Невоље  због  варварског  разарања  су  помириле  Миланске  епис‐ 
копе; они су се први ујединили с Римом. 
Од  586.  године  успоставили  су  се  односи  и  са  Аквилејским  патри‐ 
јархом.  Ову  ствар  је  нарочито  ревносно  водио  римски  ђакон  Григо‐ 
рије,  будући  папа.  Умешала  се  ту  и  световна  власт  равенског  егзарха, 
али,  први  покушај  је  доживео  крах.  Током  590.  године  Григорије  Ве‐ 
лики  I  постаје  папа  и  енергично  се  подухвата  Аквилеје.  Император‐ 
ска  византијска  власт  је  предложила  да  се  употреби  војна  сила.  Рим 
је  позвао  на  саветовање  аквилејске  епископе,  они  пак  своје  протест‐ 
но  писмо  нису  послали  у  Рим  него  у  Константинопољ,  изјавивши  да 
неће  ићи  папи  на  суд,  јер  он  не  може  бити  судија  пошто  је  страна  у 
поступку.  Аквилејци  су  били  спремни  одмах  да  оду  код  императора 
и  да  му  изложе  разлоге  за  своју  аутономију.  Император  Маврикије  је 
овим  био  поласкан  и  замолио  је  папу  да  засад  остави  Истријане  на 
миру. 
Време  је  постепено  ломило  и  слабило  јогунство.  Поједине  епис‐ 
копије  су  једна  за  другом  прелазиле  под  римску  власт.  Најзад,  године 
607.  на  острву  Градо  бива  постављен  патријарх,  који  је  већ  имао  од‐ 
носе  са  Римом.  Међутим,  неки  упорни  халкидонци  су  напустили  Гра‐ 
до  и  прешли  на  суседно  копно,  па  су  под  покровитељством  јеретич‐ 
них  Ломбарда,  на  развалинама  Аквилеје,  поставили  свог  посебног 
патријарха.  Од  тог  тренутка  овде  започиње  унутрашња  схизма.  Под 
ломбардијским  протекторатом  на  континенту  су  истрајавали  халки‐ 
донски  расколници,  док  су  на  острвцету  били  умерењаци  под  зашти‐ 
том  Византије.  Од  VIII  века  епископи  из  Града  су  пренели  своју 
катедру  у  Венецију,  чувајући  уз  име  венецијанских  епископа  и  своју 
титулу „патријархаʺ. 
Исто  тако  ни  у  Миланској  дијецези  нису  одједном  сви  епископи 
прешли  под  власт  Рима.  Још  649.  године  су  биле  неке  катедре  у  опо‐ 
зицији  према  Риму.  Искорењивању  схизме  су  помогли  они  исти  лом‐ 
бардијски  краљеви,  под  чијим  се  крилом  схизма  и  очувала.  Полови‐ 
ном  VII  века  Ломбарди  су  прешли  из  аријанства  у  католичанску  веру 
па  су  почели  да  приморавају  све  своје  епископе  да  се  покоре  папи. 
Посебно  се  овим  послом  бавио  краљ  Куниберт,  који  је  700.  године 
организовао  сабор  у  Повији.  На  том  сабору  су  још  увек  аквилејски 
епископи водили расправу с католичанима око Три главе (!!), о V Са‐ 
  58
бору  и  папи  Вигилију.  Усаглашеност  је  ипак  постигнута,  те  је  свеча‐ 
но обележен крај 150‐годишњег раскида! 
Што  се  тиче  прихватања  V  Васеленског  Сабора  на  Западу,  може 
се  рећи  да  је  од  времена  Григорија  Великог  Сабор  био  свеопште  при‐ 
хваћен  (осим  горе  поменуте  схизме)  како  у  Шпанији  и  Галији,  тако  и 
у Ирској, коју је некад још папа Григорије Велики обавештавао да на 
V  Сабору  „није  ничега  било  што  би  нарушило  област  вере;  нити  је 
ишта пак било измењеноʺ (Акта V). 
*     * 

Осећам  се  обавезан  на  крају  да  испуним  моје  обећање  и  да  дам 
одговор  на  питање:  у  чему  ја  видим  „иконуʺ  V  Васеленског  Сабора, 
који  је  толико  био  оптерећен  људским  слабостима?  У  чему  налазимо 
оправданост,  позитивни  смисао  оноликих  напора  који  су  уложени  у 
њега?  Због  чега  је  Црква  допустила,  прихватила  ауторитет  тог  Са‐ 
бора?  Због  каквих  је  то  богословских  схватања  она  постала  захвална 
њему? 
Неко  ново  богословско  питање  тад  није  било  постављено.  У  ок‐ 
вирима  претходног  IV  Сабора  расправљало  се  о  двема  природама  у 
Христу;  а  нови  моменат  са  проблемом  „о  двема  вољамаʺ  измишљен 
је  био  читав  век  касније.  На  овом  се  дешавало  нешто  патворено, 
вештачко  и  нејасно.  Тапкало  се  у  месту  на  темељима  Халкидонских 
одлука,  прекопавали  су  се  његови  темељи  у  потражњи  да  се  у  њима 
пронађу  тобоже  још  увек  затрпани  отровни  трагови  полузаборав‐ 
љене  несторијанске  јереси.  Општа  пажња  скоро  свих  учесника  није 
била  окренута  на  богословље  по  суштини,  него  на  некакве  личности 
и  на  безначајне  ситнице  које  су  се  врзмале  око  њих.  У  ствари,  рачу‐ 
нало  се  на  допадљивост  код  неких  слојева,  и  то  с  намером  да  им  се  у 
нечему  угоди.  Проблем  није  био  толико  теоретско‐догматског  ка‐ 
рактера,  него  више  практичног  скоро  демагошког;  међутим,  за  Црк‐ 
ву  је  био  подједнако  жив  и  важан.  Не  уређује  Црква  само  мисли  и 
главе  људи  и  народа  него  и  њихова  срца,  преображавајући  у  своме 
духу  све  области  њиховог  живљења.  Зато  је  сасвим  природно  и 
разумљиво  што  је  ова  категорија  прагматичних  питања  ближа  срцу 
хришћанске  теократске  државности,  ближа  њеним  миропомазаним 
василевсима.  То  је  у  првом  реду  и  област  њихових  надлежности  и  њи‐ 
хових  одговорности.  Ако  је  и  IV  Васеленски  Халкидонски  сабор 
(451.  г.)  са  његовим  заоштрено  постављеним  теоријско‐догматским 
задатком био вођен руком императорске власти, утолико је пре овај 
V  са  његовим  прагматичним  циљем  у  свему  дело  Теодоре  и  Јустини‐ 
јана који су имали специфичне задатке и интересе: спасавање хриш‐ 
  59
ћанске  Ромејске  империје,  која  је  историјски  отпочела  да  стари  и  да 
се  распада.  Ви  ћете  сигурно  рећи  то  је  политички,  а  не  црквени  зада‐ 
так.  Не,  то  је  задатак  теократски;  тј.  у  црквено‐античком  аутентич‐ 
ном  православном  смислу,  управо  црквени  задатак.  Древну  Цркву  не 
треба  посматрати  споља,  него  изнутра,  из  саме  природе  њене  само‐ 
свести,  понављам  целовито  теократске,  а  не  из  наше,  модернизоване 
и  ушкопљене  секуларистичким  либерализмом.  Ми  често  о  Цркви 
просуђујемо  „на  европски  начинʺ  полазећи  од  тобожње  неоспорне 
аксиоме  „раздвајања  цркве  од  државеʺ,  док  је  то  за  православну  ми‐ 
сао  просто  несторијанска  јерес.  Али,  авај,  у  практичном  смислу,  бу‐ 
дући  да  у  реалности  немамо  ништа  боље,  ми  је  сви,  и  то  свесно  при‐ 
хватамо.  Међутим,  то  не  само  што  није  наша  православна  норма  (да 
не  говоримо  о  идеалу)  ‐  то  је  доказ  наше  немоћи,  наше  покорне 
утучености  по  ћошковима  лаичке  „толеранцијеʺ.  Практично,  ми  смо 
изневерили  идеал  и  принцип  теократије,  помирили  се  са  његовим 
анулирањем,  те  изгубили  право  да  критикујемо  византијску  теокра‐ 
тију.  Није  тешко  видети  у  њој  и  античку  грубост  и  људске  страсти  и 
хрпу  свакојаких  греховности.  Али  била  је  то,  ипак,  па  макар  и  грехом 
унакажена,  постојаност,  утемељеног  мистично‐догматског,  христо‐ 
лошко‐православног,  двоприродног,  богољудског,  теократског  иден‐ 
титета.  Незаборавни  Јустинијан  и  Теодора,  ти  христољубиви  им‐ 
ператори,  нису  били  само  носиоци  људских,  грубо  утилитарних,  им‐ 
перијалистичких  инстиката,  јер  је  истовремено  њихова  ревност  слу‐ 
жења  империји  била  и  ревност  служења  Цркви  Христовој.  Опасност 
распада  државног  тела,  која  је  историјски  сазревала,  за  њих  је  са‐ 
мим  тим  била  и  опасност  од  распада  и  сакаћења  тела  Цркве.  Они  се 
нису  преварили.  Ова  опасност  за  Источну  половину  Цркве  била  је 
већ реалност. 
Невероватно  брзо  потпадање  Блиског  Истока  под  окриље  хе‐ 
ленског  језика  и  културе  до  кога  је  дошло  у  IV  веку  пре  наше  ере;  за‐ 
тим  оно  благодетно  продубљивање  те  исте  хеленизације  коју  је 
заменила  васеленска  Црква,  ипак  није  могло  да  измени  оно  крвно, 
расно,  најдубље  тле  код  источних  хришћана.  Развијајући  се  духовно 
и  културно  у  атмосфери  васеленскости,  они  су  се  самим  тим  и  узди‐ 
зали,  христијанизирали  су  и  своје  језике  и  своју  национално‐историј‐ 
ску  самосвест.  Ово  је  антиномично,  а  напоредо  са  тим  и  симфониј‐ 
ско  коегзистирање  принципа  васеленског  и  националног  принципа  у 
свести  народа,  што  никада  не  може  да  достигне  ону  идеалну,  ста‐ 
мениту  равнотежу.  Оно  је  у  вечитом  колебању,  у  дефективним 
скретањима, екстремностима и изопачавању. 
Овај  дубоки  и  свеобухватни  факат  у  историји  човечанства,  није 
узалуд због своје мучне компликованости окарактерисало и библиј‐ 
  60
ско  предање  као  Божју  казну,  због  надмене  човекове  гордости  при 
грађењу  Вавилонске  куле.  Без  обзира  што  окупљање  раштрканог 
људског  рода  у  већа  заједништва  представља  позитивну  чињеницу 
која  иде  у  сусрет  изградњи  Царства  Божијег  на  земљи,  ипак  пропаст 
због  те  гордости  вреба  сваку  империју.  У  томе  се  састоји  провиден‐ 
цијална  улога  Августове  Римске  империје  и  захвално  сећање  на  њега 
у  Православној  цркви,  које  је  тако  упечатљиво  за  нас  оставило  трага 
и у божићним стихирама. 
И  ево,  пао  је  у  део  поглавара  Источне  православне  Васеленске 
Цркве  и  њених  василевса  да  реше  овај  веома  тешки,  и  за  идеологију 
оних  столећа,  још  увек  нов,  недостижан  и  неразрешив  задатак: 
спасти  јединство  Империје  помоћу  очувања  јединства  Цркве.  Ствар‐ 
но  искуство  пак  указује  на  то  да  су  се  незадовољене  тежње  све  очи‐ 
гледније  и  све  изразитије  сједињавале  са  јеретичким  разногласјем  и 
да  су  се  инстиктивно  хватале  за  њега  како  би  прикриле  и  оправдале 
своје  унутрашње  одвајање  од  хеленизма.  Ако  би  им  се  указала  при‐ 
лика  могао  би  се  остварити  и  државни  сепаратизам.  Ова  многовеков‐ 
на  болештина  је  нарочито  притискала  источну  половину  империје, 
пошто  су  источни  суседи  Хелена  били  носиоци  дубоких  религиозних 
интересовања  и  страсних  мистичких  емоција.  Зато  је  сасвим  природ‐ 
но  што  је  читав  источни  појас  Византијског  царства:  Иверци  (садаш‐ 
њи  Грузини),  Јермени,  Сиријски  Арамејци,  Сиријански  Персијанци, 
Сиријански  Арапи,  као  и  јужни  Копти,  Етиопљани,  што  су  сви  они, 
користећи  се  јересима,  отпадали  од  Грчке  католичанске  цркве.  Ко‐ 
ристећи  у  VII  веку  спољашњу  најезду  Арапа  ‐  исламиста,  делимично 
издајнички,  а  делимично  и  наивно,  врло  су  радо  отпадали  од  Васелен‐ 
ске  цркве,  која  није  могла  да  схвати  и  да  задовољи  њихове  племен‐ 
ске,  сепаратистичке  инстинкте.  Неразрешени  конфликт  тих  на‐ 
ционалистичких  инстинката  у  непрекидној  грозиици  потреса  наше 
савремене  велике  и  мале  империје.  Тајна  потпуног  излечења  од  ове 
болештине  још  није  откривена.  Зато  и  нећемо  са  хладном  равно‐ 
душношћу  осуђивати  величанствене  царске  муке  наше  православне 
Византијске  Мајке  Цркве,  која  је  са  манама,  али  добросавесно 
покушавала  да  реши  једну  од  загонетки  историје:  да  преобрази  један 
идеал  који  је  примила  у  наследство  Рах  Romana  у  Рах  Christiana,  Рах 
Ecclesiastica  у  Рах  Catholica.  (тј.  Мир  Римске  империје  у  Мир  хриш‐ 
ћански, Мир Цркве у Мир католичански). 
V  Васеленски  сабор  са  свим  његовим  људским  искривље‐ 
ностима,  компромисним  лукавостима,  притисцима,  па  чак  и  насиљем, 
појављује  се  пред  нама  као  велики  подвиг,  који  поседује  свесну,  жрт‐ 
вену  „измученост  ‐  самопонижење  (кенозиса)ʺ  и  власти  црквене  и 
власти државне. Не само што је то велики подвиг црквеног богослов‐ 
  61
ског  разума,  који  има  обавезу  да  разјасни  према  захтеву  времена  оно 
што  је  главно,  као  и  оно  што  је  другостепено,  али  што  је  постало 
„актуелноʺ,  него  је  то  и  велики  подвиг  Љубави  материнског  срца 
Цркве,  да  на  свакојаки  начин,  било  то  претњом,  било  нежношћу, 
спасава  инородна  чеда  своја,  која  су  саблазнила  националистичке 
страсти. 
Остваривши  овај  подвиг  Љубави,  царице  хришћанских  врлина, 
„која  никада  не  изневераваʺ,  па  тиме  превазилази  и  Веру  и  Наду, 
Васеленска  Црква  има  право  чисте  савести  да  се  осврне  на  своју 
прошлост  и  да  не  мучи  себе  прекорима  да  је  била  окрутна  и  без‐ 
љубовна  према  својој  деци  коју  подједнако  напаса,  па  и  целе  народе 
и  културе.  Па  како  је  и  они  сами  нису  послушали  него  су  се  отуђили 
од  ње,  онда  су  они  сами  за  ту  драму  у  историји  Цркве  и  одговорни. 
Човеку  и  људском  роду  је  дата  страшна,  трагична  слобода  на 
заблуду.  Невољно  се  присећам  Христових  речи  које  раздиру  душу  и 
изазивају  поток  неутешних  суза:  „Јерусалиме,  Јерусалиме!  Који 
убијаш  пророке  и  засипаш  камењем  послане  теби,  колико  пута  хтје‐ 
дох  да  скупим  чеда  твоја,  као  што  кокош  скупља  пилиће  своје  под 
крила, и не хтјесте!ʺ (Мат. 23, 37). 
Овај  подвиг  хришћанске  љубави  Западна  половина  Цркве  је 
дочекала  хладно,  без  разумевања  и  без  саосећања.  Али  нашу  пажњу 
заслужује  и  онај  крајњи  резултат  што  је  Западна  Црква,  пре‐ 
вазишавши  своје  нерасположење  према  компромисима  Истока,  као 
и  то  што  се  сестрински  намучила  са  њима,  ипак,  на  крају  крајева, 
одлучила  да  унесе,  из  практичних  разлога  католичанске  солидар‐ 
ности,  V  Васеленски  сабор  у  радни  фонд  Цркве,  тј.  одлучила  је  да  га, 
такође у знаку Љубави, прихвати. 
Наша  уобичајена  представа  о  стваралачким  резултатима  васе‐ 
ленских  сабора  је  једнострана  и  нетачна:  као  да  су  њихови  задаци  и 
резултати  били  само  теме  теоретског,  догматског  карактера.  Сва‐ 
како  да  је  на  свих  наших  7  Васеленских  сабора  био  присутан  и  дог‐ 
матски  елеменат,  али  увек  у  различитом  опсегу  и  у  различитом 
контексту.  На  II  Васеленском  Константинопољском  сабору  381.  го‐ 
дине,  на  пример,  манифестован  је  једноставно  мир  Цркве  и  то  под 
старом  заставом  Никеје,  који  је  до  тог  тренутка  читавих  пола  сто‐ 
лећа  био  колебљив,  или  га  просто  није  ни  било.  На  њему  није  било 
никаквог  новог  богословског  стваралаштва,  него  смо  једино  имали 
један  практичан,  ако  хоћете  црквено‐биолошки  задатак:  учврш‐ 
ћивање мира ‐ Рах Ecclesiastica. 
III  Ефески  сабор  који  је  распустила  царска  власт  донео  је  успо‐ 
стављање тог мира и то не толико својим у ствари незавршеним бо‐ 
  62
гословским  радом,  колико  самопрегорном  одлучношћу  две  бого‐ 
словске  школе  у  спору,  да  се  у  пракси  дође  до  мира,  жртвујући 
спорну личност, Несторија. 
На  V  Сабору  пак  елеменат  богословско‐догматски  већ  јавно 
игра  само  службену  улогу;  само  представља  средство  спасавања  је‐ 
динства  Цркве.  Међутим,  задатак  јединства  Цркве,  као  морално‐ 
практичан  задатак,  по  својој  аутархичној  суштини  и  вредности,  бу‐ 
дући  да  је  био  у  првом  плану  рада  V  Сабора,  ниуколико  не  умањује 
његова  достигнућа,  него  напротив,  супротно  свим  људским  сла‐ 
бостима, овај га задатак оправдава и чини светим. 
Запад,  који  није  схватио  ову  теолошку  истину  Сабора,  кога  је 
иначе  касније  ипак  признао  и  прихватио,  обавио  је  самим  тим  свој 
велики  подвиг  љубави,  ‐  који  му  је  промисао  доделио,  ‐  па  је  тиме 
оправдао  своје  честито  и  исправно  дуготрајно  противљење  источ‐ 
ном,  у  првом  реду  императоровом  подухвату.  Није  схватио  али  је 
прихватио  кроз  свој  подвиг  братске  љубави  и  поверења  у  име  нај‐ 
већег  циља:  мира  и  јединства  Цркве.  У  томе  се  и  огледа  духовна  ле‐ 
пота оне поштене линије Запада. 
  63
ЦРКВЕНО‐ДРЖАВНИ 
ЈУСТИНИЈАНОВ СИСТЕМ 
После  Константина  Великог,  време  Јустинијана  I  представља 
другу  етапу  у  формирању  хришћанске  империје  на  Истоку,  а  ис‐ 
товремено  и  почетак,  у  правом  смислу  те  речи,  и  периода  Византије. 
Осим  великих  освајања,  империја  је  замишљана  и  као  монолитна 
хришћанска  држава,  те  да  хришћански  император  није  само  епископ 
спољних  послова  Цркве,  као  што  је  тога  био  свестан  Константин 
Велики, него и њених унутрашњих. 
Управо  је  Јустинијан  дао  у  свом  законодавству  знамениту  визан‐ 
тијску  теорију  о  симфонији  две  власти,  онако  како  нам  је  од  тог  вре‐ 
мена позната. 
6. Новела Јустинијановог Codex‐a juris canonici гласи овако: 
„Највиши  Божји  дарови  који  су  људима  поклоњени  највишим  чо‐ 
векољубљем  јесу  свештенство  и  царство.  Прво  је  у  служби  Божијих 
послова,  а  друго  се  брине  о  пословима  човечјим.  Оба  потичу  из  једног 
извора  и  улепшавају  човечји  живот.  Због  тога  се  цареви  пре  свега 
старају  о  благочестивости,  побожности  духовних  лица,  која  се  са  сво‐ 
је  стране  пак  непрекидно  за  њих  моле  Богу.  Кад  је  свештенство  бес‐ 
порочно,  а  цареви  користе  једино  законску  власт,  међу  њима  ће  бити 
добре слоге, ‐ συμφωνία, тј. симфонијеʺ, то је тај чувени термин. 
Своју  озакоњену  власт  у  Цркви,  Јустинијан  је  схватао  врло  ши‐ 
роко.  Он  је  постављао  све  патријархе.  И  Јустинијан  их  је  све  схватао 
као  да  су  његови  органи  управљања  Црквом,  док  је  за  Римског  папу 
остала  да  важи  форма  избора  патријарха.  За  Јустинијана  је  најкарак‐ 
теристичнији  био  његов  систем  управљања  богословском  мишљу 
Цркве,  а  управо:  декретирање  у  области  богословља  и  спровођење  у 
живот  тих  декрета  тако  што  су  патријарси  појединачно  стављали 
своје  потписе  на  њих.  Било  је  то  ускраћивање  нормалне  саборности, 
исто  онако  као  што  је  то  код  нас  било  за  време  Петра  Великог,  када 
је он установио синод. 
  64
У  области  дисциплине  и  управљања  Црквом,  Јустинијанова  за‐ 
конодавна  делатност  је  одређивала  црквено  законодавство.  Због 
неусклађених  саборских  одлука,  до  тад  није  био  сачињен  ни  један 
црквени  кодекс.  Јустинијан  је  у  свом  Кодексу  и  у  Новелама  синтети‐ 
зовао  црквене  уредбе  и  обичаје.  На  пример:  123.  новела  представља 
укупан  преглед  свих  уредаба  о  епископима  и  клирицима;  133.  новела 
о  монаштву  итд.  Ове  законодавне  прегледе  је  у  пракси  Црква 
преузела  као  црквене  законе.  Они  су  положили  темеље  црквеном 
Номоканону или Крмчији. 
Како  би  остваривао  у  пракси  програм  монолитности  хришћанске 
империје,  Јустинијан  се,  остављајући  по  страни  монофизитство,  улти‐ 
мативно обрушио на све друге јереси и преостале пагане. 
„Миʺ,  ‐  писао  је  Јустинијан  у  својој  6.  новели,  ‐  „бринемо  о  очу‐ 
вању  православне  вере  и  благоустројству  свештенства,  чиме  се  нада‐ 
мо  да  ћемо  добити  велика  блага  од  Бога,  те  да  ћемо  одржавати  ста‐ 
билан  поредак  у  државиʺ.  Много  касније  је  писао  један  хронограф: 
„Чим  се  Јустинијан  зацарио,  отпочео  је  велика  прогањања  паганских 
Хелена  и  јеретика...  и  наредио  да  се  само  вера  православних  хриш‐ 
ћана  признаје  за  државну,  ‐  πολιτεὺεται,  те  је  све  цркве  јеретика  пре‐ 
дао  православнимаʺ.  „Они  који  још  нису  крштениʺ,  ‐  наређивао  је 
Јустинијан  ‐  „да  иду  са  децом  и  са  женама  и  са  свим  укућанима  у 
свете  цркве.  Они  хитно  морају  крстити  своју  малолетну  децу.  А  од‐ 
расли  морају  правовремено  да  се  обуче  писмености,  сагласно  цркве‐ 
ним  правилима.  Уколико  се  они  не  буду  крстили,  оправдавајући  се 
војном  службом  или  обавезама,  или  имовинским  проблемима,  а  своју 
децу,  жене,  слуге  и  све  друге  укућане  остављају  у  заблудама,  те  на  тај 
начин  показују  своју  немарност  у  тој  области,  онда  да  се  изврши 
заплена њихове имовине, и да се протерају из државеʺ. 
Паганство  се  још  увек  држало  у  Сирији:  још  је  Александар 
Македонски  у  Балбеку  увео  култ  Зевса,  који  је  потом  романизиран 
као Јупитеров. 
У  Египту  је  био  култ  Амона‐Ра;  у  Нубији  култ  Изиде;  а  у  бли‐ 
зини  престоничних  центара,  Смирне  и  Ефеса,  још  увек  су  се  јавно 
служила паганска богослужења. 
Јустинијан  је  затварао  паганске  храмове,  претварајући  их  свугде 
у  хришћанске  цркве.  Објавио  је  својеврсне  мисионарске  крсташке 
походе  против  пагана.  Поглавар  несторијанаца  у  Малој  Азији,  Јован 
Ефески,  користећи  овај  позив,  убедио  је  групу  од  100.000  локалног 
становништва,  које  се  још  увек  није  било  покорило  хришћанској  ми‐ 
стици,  да  се  крсте.  Свакако  да  се  овај  успех  у  великој  мери  објашњава 
у  суштини  „терористичкимʺ  Јустинијановим  наредбама  ради  тоталне 
ликвидације било ког иноверства. Манихејство је било раширено у 
  65
вишим  друштвеним  круговима,  али  онима  који  су  били  откривени  у 
томе  изрицана  је  смртна  казна:  или  су  их  давили  у  мору,  или  спаљива‐ 
ли  на  ломачи.  Монтанисти  су  још  увек  постојали,  али  не  чекајући 
владине  смртне  пресуде,  они  су  се  у  есхатолошкој  екстази  сами  спа‐ 
љивали.  Читајући  о  овоме  код  хронографа,  наши  старообредовци  су 
их подражавали. 
Према  Јеврејима  су  били  толерантни,  али  су  их  подвргли  при‐ 
тиску.  Било  им  је  забрањено  да  употребљавају  јеврејски  текст  Биб‐ 
лије,  а  поготово  Мишну  и  цео  Талмуд.  Одређено  им  је  било  да  имају 
Библију  само  на  грчком  тексту  LXX  и  у  буквалном  Аквилином 
преводу.  Јевреје  је,  међутим,  спасавала  њихова  дијаспора  по  свету. 
Бунили  су  се  и  они  у  Палестини  и  они  у  Александрији,  а  они  који  су 
остајали упорни бежали су у друге земље. 
Најцрња  је  била  судбина  Самарјана.  Они  су  аутохтоно  живели 
само  на  својој  старој  територији  у  близини  Неаполиса  (данашњи 
Наблус),  где  се  налазила  некадашња  Самарија.  Јустинијанове  је‐ 
динице  су  их  бездушно  малтретирале  и  премлаћивале.  Историчар 
Прокопије наводи да је истребљено скоро 100.000 Самарјана. 
  66
НЕИМАРСТВО У ВРЕМЕ 
ЈУСТИНИЈАНА 
Јустинијан  је  трошио  многа  државна  средства  на  неимарство,  па 
је  у  тој  области,  изградњом  Св.  Софије  Цариградске,  постао  бесмр‐ 
тан.  Константинова  Св.  Софија  је  изгорела  у  једној  народној  побуни, 
у  време  Јована  Златоустог.  Након  што  је  поново  преуређена,  опет  је 
изгорела  415.  године,  за  владавине  Теодосија  II.  Поново  рестаурира‐ 
на  и  скромна  по  материјалу  и  размерама,  она  опет  гори  532.  године, 
баш  у  Јустинијаново  доба  за  време  побуне  ‐  νίκα.  Захвални  Јустини‐ 
јан,  кога  је  спасла  својом  мудрошћу  Теодора,  намислио  је  и  остварио 
ову  уникалну  својеврсну  грађевину.  У  рекордном  петогодишњем 
року,  од  532.  до  537.  године,  он  је  створио  храм,  чудо  у  историји  неи‐ 
марства,  са  његовом  архитектонски  смелом  куполом  која  директно 
виси  над  зидовима.  Његови  архитекти  су  били  Антемије  Тралски  и 
Исидор  Милетски.  Катедрала  у  Келну  се  градила  500  година;  Римски 
Св.  Петар  350;  па  чак  и  наши:  Исакијевски  Сабор  90,  а  московски 
Христа  Спаситеља  50  година.  А  Св.  Софија  је  у  току  једне  петолетке 
и  то  кад  јој  је  била  потребна  удаљена  морска  вуча  како  би  се  допре‐ 
мили  разнобојни  стубови,  покупљени  са  разних  развалина  и  из  им‐ 
перијских провинција: из Сирије ‐ Балбека, те из Египта. 
Још  пре  Турака,  латински  варвари  су  током  IV  крсташког  по‐ 
хода  исецкали  на  комаде  и  разграбили  престо  у  храму,  који  је  био 
направљен  од  легуре  злата  и  сребра  и  украшен  веома  богатим 
драгим  камењем.  Молитвени  натпис,  урађен  златним  словима, 
гласио  је  овако:  „Твоја  од  Твојих  приносим  Теби  Твоје  слуге  Христе, 
Јустинијан  и  Теодора.  Ево,  прими  их  милостиво,  Сине  и  Речи  Божија, 
Који  си  се  нас  ради  ваплотио  и  нас  ради  био  разапет.  И  сачувај  нас  у 
вери  Твојој  православној  и  државу  нашу,  коју  си  нам  Ти  поверио; 
повећај  је  у  славу  Своју  и  сачувај  заштитништвом  Св.  Богородице  и 
Приснодјеве Марије!ʺ 
  67
*     * 
   * 
 
Али...  још  увек  није  крај  саблазнима,  и  није  крај  мојој  апологији 
Јустинијану. 
Следећих  12  година  након  V  Васеленског  сабора,  Јустинијан  је 
живео  и  био  сведок  чињенице  како  се  сви  његови  херојски  подухвати 
за  повратак  у  крило  католичанске  цркве  јеретичких  империјских 
провинција,  нису  овенчали  колико‐толико  значајнијим  успехом. 
Напротив,  заслепљене  у  својој  занесеној  тврдоглавости,  јеретичке 
странке  монофизитских  дисидената  наставиле  су  одушевљено  са 
својим  бучним  књижевним  распрама.  И  треба  признати,  са  добром 
дозом  талента.  Епископ  Халикарнаски,  Јулијан,  иначе  екстремни 
монофизит,  развијао  је  своју  екстремну  доктрину  само  о  једној 
видљивој  човечијој  природи  Христа.  Као  привиђење,  плот  је  заоде‐ 
вала  једну  једину  божанску  природу.  Ово  је  изазивало  одушевљење 
међу  коптском  гомилом.  А  схватање  умереног,  умног  Севира  Антио‐ 
хијског,  било  је  крајње  непопуларно.  Њега  су  вулгарно  псовали  да  је 
„фтартолатрʺ  тј.  да  је  следбеник  трулежности  зато  што  је  јавно  и 
тачно  жигосао  јулијанисте  као  „афтартодокетеʺ
1
  тј.  оне  који  пропо‐ 
ведају  нетрулежну,  фиктивну  и  прозрачну  човекову  природу  Христа; 
и  оштрије  од  овога,  назвао  их  је  још  и  „фантазијастиʺ.  Али  ови  „фан‐ 
тазериʺ  су  били  саблажњавајући  за  пучку  масу,  исто  онако  као  што 
је  саблазан  сваки  бољшевизам  за  ниже  слојеве.  Сасвим  је  некорисно 
водити  распру  са  исто  таквим  бољшевизмом  међу  нижим  слојевима, 
који  су  већ  саблажњени.  Њих  нећеш  превазићи  никаквим  екстрем‐ 
ностима.  Оно  што  ми  сад  елементарно  знамо  било  је  нејасно,  за  нас 
још увек „наивномʺ Јустинијану. 
Он,  који  је  скоро  манијачки  био  заокупљен  спасавањем  империје 
путем  компромиса  и  демагогије,  својим  грешним  одвајањем  од 
опште‐црквеног  саборног  јавног  мњења,  пао  је  у  саблазан,  у  свој  ста‐ 
ри  грех:  наметнути  Цркви  безумну  демагошку  доктрину  јулијаниста 
и  то  методом  принудног  потписивања  аутократских  василевсових 
декрета.  Био  је  то  акт  безумља;  Јустинијан  је  имао  тада  82  године. 
(„Кога  Господ  хоће  да  казни,  најпре  му  одузме  разумʺ).  Издвојивши 
се  од  саборности,  Јустинијан  је  упао  у  замку  искушења,  а  подвргао  је 
таквом  искушењу  и  јерархију.  Било  је  то  у  току  последњих  месеци, 
уочи Јустинијанове смрти (565. г.) 
1
  Зачетник  учења  је  Јулијан  Хорнадски,  по  коме  је  човештво  у  Хриету 
прешло  у  Божанство,  те  да  је  Његово  тело  од  почетка  било  непропадиво.  (Прим. 
реценз.) 
  68
Историчар  Евагрије,  који  му  је  скоро  био  савременик,  приповеда 
овако:  „...  Издао  је  едикт  у  коме  за  тело  Господа  каже  да  не  подлеже 
трулењу  и  да  је  изван  природних  и  непорочних  страсти,  као  и  касније, 
после  васкрсења,  тј.  као  да  Његово  свесвето  тело  ни  у  свесним  ни  у 
несвесним  „страстимаʺ  (емоцијама)  није  доживљавало  никакве  прео‐ 
бражаје  нити  промене  од  тренутка  Његовог  формирања  у  утроби,  па 
чак  ни  после  васкрсења.  Василевс  је  приморавао  све  јерархе  да  се 
сложе с тим учењемʺ (IV, 39). 
Овоме  се  први  успротивио  Јустинијанов  миљеник  Константи‐ 
нопољски  патријарх  Евтихије,  који  му  се  својевремено  толико  улаги‐ 
вао.  Њега  су  тад  ухапсили  у  храму  док  је  вршио  богослужење,  про‐ 
нашавши  извесну  групу  епископа  ради  кривотворења.  Међутим,  он 
на  суд  није  отишао,  него  му  се  судило  у  одсуству  за  измишљене  сит‐ 
нице;  био  је  осуђен  и  протеран  у  његов  некадашњи  манастир,  у  Ама‐ 
сији  на  Понту.  На  Евстахијево  место  био  је  одређен  један  од  анти‐ 
охијских  презвитера,  чувени  канониста  Јован  Схоластик.  О  Јустини‐ 
јановој  јереси  допрли  су  гласови  и  на  Запад.  Епископ  Низијерије  из 
Галије  опомињао  је  у  својим  писмима  императора  да  напусти  своју 
јерес  и  да  бар  не  прогони  православне.  Александријски  патријарх, 
као  и  Јерусалимски,  јавили  су  да  неће  потписати  јеретички  указ.  Па‐ 
тријарх  Антиохијски  Анастасије  успева  чак  да  окупи  један  помесни 
сабор,  на  коме  су  195  присутних  епископа  солидарно  изјавили  да  ће 
сви  они  пре  напустити  своје  катедре,  него  што  ће  прихватити  учење 
„фантазијастаʺ.  О  одлукама  овог  сабора  били  су  обавештени  сви 
многобројни  сиријски  манастири.  На  ово  је  самодржац  одговорио 
указом, којим се смењује Анастасије са Антиохијске катедре. 
Анастасије  је  већ  био  припремио  опроштајну  посланицу  за  своју 
паству,  кад  је  одједном  стигла  вест  о  једној  олакшавајућој  околности, 
о  изненадној  Јустинијановој  смрти.  Онај  исти  Евагрије  (IV,  41)  је 
тада  забележио:  „Али,  зато  што  је  Бог  предвидео  нешто  боље  за 
нас...ʺ  (Јевр.  11,  40)  догодило  се  да  је  Јустинијан  у  тренутку  док  је  дик‐ 
тирао  наредбу  о  изгнанству  Антиохијског  патријарха  Анастасија  и 
јерараха,  који  су  били  његови  једномишљеници,  био  дотучен  невид‐ 
љивим  ударцем,  те  је  отишао  из  овог  живота.  Изазивајући  свуда 
узнемиреност  и  уносећи  раздор,  на  крају  живота  је  на  овај  начин,  до‐ 
бивши  одговарајућу  казну  због  таквог  деловања,  Јустинијан  прешао 
на „суђење у пакаоʺ. 
Јустину  II,  новом  василевсу  и  покојниковом  нећаку,  пао  је  камен 
с  душе  који  је  притискао  савест  јерараха,  сакупљених  у  престоници 
да  ставе  потписе  на  безумни  указ.  Јустинов  нови  указ  вратио  је  епи‐ 
скопе  њиховим  кућама  и  одложио  у  страну  сваке  новотарије  у 
области вере. 
  69
Евагрије  је  у  праву  кад  пише  да  је  Јустинијан  провиденцијално 
био  погођен  стрелом  смрти.  Али  није  у  праву  да  у  својој  пристрасној 
осуди  раздраженог  савременика  пожури  да  Јустинијана  пошаље  у 
пакао.  Да  кажемо  оним  истим  речима  посланице  Јеврејима  (Јевр.  11, 
40)  „Бог  је  нешто  боље  за  њега  предвидеоʺ.  Било  је  Богу  угодно  да 
изненадном  срмћу  избави  великог  василевса  од  великог  искушења  и 
губљења  угледа  у  очима  Цркве.  А  Црква  је,  издижући  се  изнад  про‐ 
лазних  страсти  једног  времена,  оценила  на  други  начин  укупни  резул‐ 
тат  заслуга  које  је  за  њу  имао  овај  идејни  император.  Црква  је  овај 
изванредни  супружански  пар  на  трону  христољубивих  василевса  ‐ 
Јустинијана  и  Теодору,  убрзо  канонизовала.  Сећамо  их  се  у  нашем 
календару 14. новембра. 
Као  што  је  био  случај  са  Константином  Великим  и  нашим 
крститељем  кнезом  Владимиром,  ова  канонизација  не  представља 
њихово  свођење  на  исту  раван  са  „Јединим  Безгрешнимʺ,  него  она 
само  изражава  захвалну  благодарност  за  велику  ревност  у  слави  и  у 
јединству  Цркве;  још  и  за  ревност  коју  осећамо,  и  које  смо,  рекли 
бисмо  свесни  све  до  наших  дана,  ревност  за  знаменити  Јустинијанов 
законодавни  „Кодексʺ,  као  и  за  његов  чудесни,  безмало  вечити  цари‐ 
градски храм Св. Софије. 
  70
УНУТРАШЊА КРЕТАЊА У 
МОНОФИЗИТСТВУ КОЈА СУ ДОВЕЛА 
ДО ПОДЕЛА 
Монофизити  су  били  јединствени  једино  у  негирању  Халкидон‐ 
ског  сабора.  Почетком  VII  века  су  се  већ  у  свом  догматизирању 
распали на 12 или 13 секција. Поделила су их 2 питања: 
1) питање квантитета природа у Христу, и 
2) квалитета тих природа. 
Већ  је  Евтих  признавао  осим  једне  природе  у  Христу,  тј.  оне 
човечије  која  је  апсорбована  од  стране  Божанства,  још  и  другачије 
човештво  Христово,  које  се  разликује  од  нашег.  Због  овога  су  га  ок‐ 
ривљавали за манихејство и догматизам. 
Диоскор  Јерусалимски,  који  није  увек  био  веран  себи  у  својим 
формулацијама,  очигледно  је  нагињао  јереси  иносуштија  човечије 
природе  у  Христу.  Он  би  овако  писао:  „Ако  Христова  крв,  ‐  κατὰ 
φὺσιν  ‐  тј.  по  природи  није  крв  Бога,  него  човека,  зашто  би  се  Она 
онда  разликовала  од  крви  говечета  или  јарца,  или  пепела  старозавет‐ 
них  жртвених  животиња?  Она  ће  тад  бити  крв  земаљска  и  трулежна. 
Али  да  се  не  деси  да  ми  за  Христову  крв  кажемо  да  је  по  својој  при‐ 
роди једносуштна крви некога од нас!ʺ 
Тимотеј  Елур  се  удаљио  од  оштрине  првобитног  евтиховства.  Он 
је  почео  са  оваквим  тврдњама:  Тело  Христово  има  једнаку  природу 
са  нама.  Оно  је,  ‐  ὁμογενἡς,  ὁμοφυσἡς,  ὁμοοὐσιος  ‐  тј.  истородно, 
једне  природе  и  једносуштно  са  нашим.  Међутим,  није  то  природа  ‐ 
φὐσις,  истоветна  са  нашом  човечијом,  јер  би  онда  чудесно  рођење  од 
Дјеве  Марије  било  искључено.  Тимотеј  Елур  је  отерао  од  себе  упор‐ 
не  евтиховце;  а  и  други  монофизити  су  ускоро  напустили  екстремног 
Евтиха. 
Теодосије  Јерусалимски  је  сматрао  за  увреду  кад  би  га  убрајали 
у евтиховце. 
Исповедајући  Христову  природу  као  јединствену,  Ксенаија, 
епископ  Јерапољски,  ипак  је  сматрао  двојаком  и  сложеном,  ‐  μία 
φὐσις σὐνϑετος διττἡ. 
  71
Дошавши  у  Египат,  Севир  Антиохијски,  иначе  најдаровитији  и 
најсуптилнији  међу  монофизитима,  одмах  је  ступио  у  богословски 
спор  са  вођом  најекстремнијег  монофизитства,  Јулијаном  Галикар‐ 
наским.  У  почетку  је  Севир  негирао  Зенонов  Енотикон,  пошто  у  ње‐ 
му  није  било  анатеме  на  Халкидонски  сабор.  Иронично  би  говорио 
да  ‐  ένωτικόν  ‐  није  „сједињавајућиʺ  манифест,  него  ‐  διαιρετικὸν  ‐ 
„разједињавајућиʺ  и  „испразан  ‐  κενωτνκόνʺ.  Севир  није  анатемисао 
Халкидонски  сабор  зато  што  је  говорио  о  две  природе:  „Због  тога  га 
нико  не  би  тако  бесмислено  оптуживао.  И  Сами  ми  признајемо  у 
Христу  две  природе  ‐  створену  и  нестворену.  Халкидонски  сабор 
подлеже  анатеми  због  тога  што  није  следио  учење  св.  Кирила,  што 
није  јавно  рекао:  Христос  је  у  двема  природама  ‐  έκ  δὐο  φῦσεων,  и  да 
је  од  обе  ‐један  Христос,  затим  и  због  тога  што  се  Халкидон  оградио 
од  израза:  μία  φὺσις  τοῦ  Θεοῦ  Λόγου  σεσαρκωμένη,  ἕνωσισ 
καϑ᾽ὑποστασιν, ἕνωσισ ϕυσικἡ. 
Овакво  мишљење  и  није  баш  толико  неосновано  у  односу  на 
Халкидонски  сабор,  као  што  је  то  код  Диоскора.  Севир  формулацију 
„две  природеʺ  не  означава  ни  као  грешку,  ни  као  јерес;  он  је  при‐ 
знавао  да  се  може  навести  много  места  из  списа  светих  отаца  који  су 
за  „две  природеʺ.  Севир  међутим  додаје  да  ови  изрази  нису  прецизни, 
да  су  недовољни,  јер  су  настали  пре  Несторија.  И  осим  тога,  на  крају 
крајева,  не  обухватају  укупан  догмат  него  само  различите  сегменте 
Сина  Божијег:  „Ми  признајемо  битну  разлику  између  два  јестаства, 
од  она  два  која  су  се  саставила  уједно:  знамо  ми  да  је  другачија  при‐ 
рода  Речи,  а  другачија  плоти.  Размишљајући  апстрактно,  Севир  је 
признавао  као  допустиве  изразе:  „два  јестаства,  две  ипостаси  и  чак 
два  лица!ʺ  Међутим,  кад  је  већ  дошло  до  спајања,  онда  је  свршено  са 
правом  на  мишљење  да  се  она  могу  раздвојити.  Добили  смо  једно 
јестаство, једну ипостас и једно лице. 
Међутим,  ова  једна  природа  ‐  μία  φὺσις  ‐  јесте  сложена  природа 
‐ σὺνθετος. 
Нема  никаквог  сливања,  нити  мешања.  „Чудим  сеʺ  ‐  пише  Севир 
једном  свом  противнику,  такође  монофизиту  ‐  „како  можеш  учове‐ 
чење  да  зовеш  састављање  ‐  σύνϑεσιν  ‐,  када  истовремено  кажеш 
„тако  што  је  одједном  настало  једно  биће  и  један  квалитетʺ.  Овако  је 
сједињење  код  тебе  започело  сливањем  и  спајањем  те  је  изгубило 
свој смисао, јер је прешло у једну суштинуʺ. 
Према  Севиру,  сједињење  није  довело  ни  у  најмањој  мери  до  из‐ 
мене  човештва  Христовог  које  је  у  суштини  једносуштно  са  нашим. 
Човештво  је  остало  онакво  какво  је  и  било,  а  није  постало  привидно. 
Мада  се  разлика  у  природама  опажа  само  мисаоно,  оне  ипак  проду‐ 
жавају да егзистирају реално, међутим никако самостално. Не посе‐ 
  72
дују  биће  по  себи,  не  представљају  две  јединице.  То  није  једна  ‐  οὐσία 
и  није  једна  ‐  ίδιότης.  Могуће  је  говорити  о  природама  и  после  њихо‐ 
вог  сједињења,  али  их  никако  не  треба  пребројавати  на  прстима 
руку. 
Присуство  једне  природе  у  Христу  Севир  је  тумачио  упућујући  на 
јединство  енергије  у  Христу  ‐  μία  ένέργεια  ϑεανδρικἡ;  јер  природа 
није  ипостасна,  она  не  може  да  дела,  да  функционише.  Као  једини 
начин  деловања  Севир  је  наводио  ходање  Исуса  Христа  по  води.  „Ко‐ 
јој  је  природи  својствено  да  иде  по  води?  Нека  нам  објасне  они  који 
се  руководе  двема  природама  после  њиховог  сједињења.  Божанској? 
Па  зар  је  својствено  Божанству  да  иде  телесним  стопалама?  Човечи‐ 
јој?  Зар  није  човеку  туђе  да  корача  по  тој  стихији?  Као  што  видимо 
настале  су  твоје  (личност  с  којом  дискутује)  две  природеʺ.  Међутим, 
за  свакога  је,  ко  свесно  не  затвара  очи,  јасно  и  неоспорно  да  је  исто 
онако  као  што  је  Бог  Реч,  који  се  нас  ради  ваплотио,  један  и  неразде‐ 
лан,  да  је  исто  тако  нераздељива  и  Његова  енергија  и  да  је  управо 
Њему  и  својствено  да  иде  по  води.  У  томе  се  и  састоји  Његова  за‐ 
једничка богодолична и човечија страна. 
Спор  са  Јулијаном  Галикарнаским  је  настао  поводом  једног  пита‐ 
ња  које  је  Севиру  поставио  један  александријски  монах:  да  ли  је  тело 
Христово  трулежно  или  нетрулежно?  Севир  је  одговорио:  „Према 
учењу  отаца,  оно  је  трулежноʺ.  Због  овога  су  Севирови  противници 
говорили за њега да је присталица афтартодокета, ‐ ἀϕϑαρτοδοκέται 
‐ тј.  оних  који  верују  само  у  привидну,  нестварну  нетрулежност.  А 
ови  други  су  им  платили  надимком  фтартолатри,  ,  ‐  ϕϑαρτολάτραι  ‐ 
тј.  „присталице  трулежностиʺ.  Ови  строги  монофизити  су  прекоре‐ 
вали  Севира  због  попустљивости  „синодитимаʺ;  на  сиријском  је  то 
„синхудијеʺ,  тј.  према  Халкидону,  „саборнициʺ.  То  што  су  две  при‐ 
роде  и  након  сједињења  сачувале  своја  својства  ‐  ἰδιότητες,  било  им 
је  туђе.  Уопште  узев  нема  никаквих  човечијих  својстава;  као  што 
уопште нема ничег чисто човечијег. „Ако је ‐ размишљао је Јулијан 
‐ тело  Христово  трулежно  ‐  ϕϑαρτόν,  онда  ми  уводимо  различитост 
у  Реч  Божју,  тј.  различитост  од  Бога.  А  уколико  смо  увели  разлику, 
онда  смо  добили  две  природе  у  Христу,  па  због  чега  се  онда  ми 
бесмислено  боримо  против  Халкидонског  сабора?ʺ  Јулијан  је  био 
толико  уман  и  толико  прецизан;  није  се  руководио  старомодним 
докетизмом.  Размишљао  је  о  томе  да  Христово  тело  након  смрти 
није  иструлило.  Али,  шта  то  значи?  Да  ли  је  оно  могло  да  иструли? 
Јер  код  обичног  човека,  код  нас  још  за  живота  претходи  делимично 
распадање  организма  оном  коначном  трулењу  после  смрти:  то  су 
начин  исхране,  премор,  старост,  болести.  Све  су  то  тзв.  ‐  πάϑη  ἀδιά 
ϐλητα, тј. „непорочна страдањаʺ. Да ли их је Христос осећао? Јулијан 
  73
је  глатко  одговорио:  „Нијеʺ.  Добро,  а  шта  је  са  патњама  на  крсту?  Да 
ли  су  оне  биле  реалне,  или  само  привидне?  Да,  биле  су  реалне,  али 
могло  је  бити  и  да  их  не  буде,  јер  су  прихваћене  доборовољно.  Ње‐ 
гово  човештво  је  једносуштно  нашем,  али...  уз  допуне.  Христос  је 
други  Адам.  Његово  човештво  је  Адамово,  али...  пре  греха.  Ми  смо 
синови  палог  Адама.  Он  је  Син  Првосазданог.  Наша  конституција: 
природа  +  грех  +  казне  за  грех.  Његова  природа  је  туђа  греху  +  казна 
добровољна  „нас  радиʺ.  Међутим,  како  је  Његова  природа  ипак 
човечија,  из  тога  произилази:  у  којој  је  мери  Он  нама  „саприродан, 
толико  нам  је  и  једносуштанʺ,  али  не  тотално.  Казна  смрћу  је  за  нас 
принудно  обавезна,  јер  је  у  нама  и  узрок  казне  ‐  грех.  Христу  је  грех 
туђ.  Значи  да  у  Његову  природу  није  уграђена  обавезност  патње.  Он 
је  патио,  и  то  не  под  претпоставком  ‐  δοκἥσει  ‐  него  стварно.  Међу‐ 
тим,  не  по  физичкој  обавезности,  не  ‐  ἔζ  ἀνάγκης  ϕυσικῆς  ‐  него  до‐ 
бровољно  ‐  ἐκουσίως.  У  овоме  се  са  Јулијаном  слагао  чак  и  Севир.  У 
сваком  случају  је  овакве  „добровољнеʺ  патње  Богочовек  „изволео 
доживетиʺ на Себи. 
По  Јулијану,  искупитељска  Христова  страдања  су  негирала  њи‐ 
хов  „трулежниʺ  карактер.  Значи  да  је  „плот  Христова  од  самог 
почетка  била  иста  онаква  каква  нам  се  показала  после  васкрсења.  А 
онај  ко  се  након  неизрецивог  и  необјашњивог  сједињења  дрзне  да 
прича  о  две  природе,  два  суштаства,  својства  и  дејства,  да  тај,  као  и 
они који говоре о две ипостаси и о два лица, буде анатемисанʺ. 
Какво је пак православно учење о овим детаљима? 
Осим  монофизитских  претпоставки,  Јулијан  је  своје  полазиште 
заснивао  на  таквом  схватању  првоствореног  човека  какво  не  познаје 
ни Црква ни Севир Антиохијски. 
Ми  учимо  овако:  првом  човеку  ни  најмање  нису  били  туђи  ни 
глад,  ни  замор,  ни  „трулењеʺ.  „Непорочне  патње  ‐  πάϑη  άδιάϐληταʺ 
биле  су  од  почетка  природне.  С  друге  стране,  патње  Богочовека  су  у 
извесном  смислу  „добровољнеʺ.  Сваког  тренутка  је  Он  могао  да  се 
уклони  од  мука,  међутим  Исус  Христос  није  искључио  неизбежне 
природне  патње.  Могао  је  Он  и  да  не  пости,  и  да  не  гладује.  Али,  кад 
је  већ  прихватио  подвиг  поста,  није  могао  после  40  дана  а  да  не  осети 
глад.  У  тренутку  Јудине  издаје  Он  није  позвао  12  легиона  анђела, 
него  је  добровољно  пошао  на  мучење  и  крст  са  свим  природним  пат‐ 
њама које иду уз то. 
Монофизити  у  овом  случају  мисле  другачије.  На  ходање  по  води 
Севир  гледа  као  на  неку  обичну  радњу.  А  ми  ‐  као  на  компликовану. 
Насупрот  овоме,  о  мукама  на  крсту  ми  мислимо  једноставно:  Он  је 
„благоизволео  узићи  на  крстʺ,  међутим,  Он  је  тад  и  у  том  тренутку 
неизбежно патио по јестаству. А за Севира и за Јулијана, Господ по 
  74
човештву  није  преживљавао  мучне  болове,  него  се  чак  претходно 
сложио да доживи осећање бола. 
*     * 
    * 
Спор  између  Севира  и  Јулијана  се  разгранавао,  прелазио  у 
одгонетање  разноразних  другостепених  споредних  случајности  хрис‐ 
тологије,  међутим,  и  православни  су  их  „прислушкивалиʺ  и  зара‐ 
жавали се тражењем одговора на та рафинирана питања. 
Јулијан  је  тврдио  да  је  Христово  тело  нетрулежно;  а  Севир  да  је 
трулежно.  Јулијан:  и  све  човештво  је  у  Њему  било  ограничено;  ако  је 
Он  и  гладовао,  онда  Он  по  човештву  и  није  знао  много.  За  овакве 
тврдње  јулијанисте  су  подсмешљиво  називали  „несатворенциʺ  ‐ 
άκτιστίται, а севировце ‐ „несхватљивциʺ ‐ ἀγνοῆταιʺ. 
На  ова  питања  су  и  православни  одговарали  различито.  Леонтије 
Византијски  (V  век)  је  сматрао  да  оци  Цркве  нису  решили  то  питање; 
а  Софроније  Јерусалимски  (VII  век)  је  сматрао  агноите  јеретицима. 
То  би  значило  да  је  свезнање  о  Христу  преносио  на  Његово  чове‐ 
штво.  У  теоријском  смислу  ово  је  питање  било  недовољно  појашње‐ 
но. И зато монофизити оправдавају постављање тог питања. 
  75
ТРИТЕИСТИЧКЕ РАСПРАВЕ 
Напорима  многих  поколења,  термини  ‐  οὐσία,  ὑπόστασις, 
πρόσωπον,  ϕὺσις  ‐  дефинисани  су  по  свом  садржају  како  би  се  корис‐ 
тили  у  католичанској  тријадологији.  Монофизити  су  их  услед  своје 
јереси  поново  уздрмали  и  нарушили.  Али,  ипак  треба  одати  призна‐ 
ње  конзервативном  осећању  широких  монофизитских  маса.  Оне  су 
сматрале  да  им  је  боље  да  остану  у  православним  „противречности‐ 
маʺ  јер  су  и  иначе  сви  догмати  антиномични  и  неће  потпасти  под  де‐ 
спотизам  логике.  Тако  су  се  монофизити  радикали  логике  издвојили 
у секту „тритеиста=тробожникаʺ. 
У  полемици  са  православнима  монофизити  су  их  прекоревали: 
„Ако  ви  и  после  сједињења  две  природе  у  Христу  тврдите  да  оне  пос‐ 
тоје  у  Богочовеку,  онда  признајте  до  краја  да  су  у  Њему  не  само  две 
природе него и две ипостаси и два лица ʺ. 
Православни  би  одвраћали:  између  „природе  ‐  фисисʺ  и  „лица  ‐ 
просопонʺ  нема  знака  једнакости.  Монофизити  су  тврдили:  „не,  ‐ 
имаʺ.  Православни:  „У  Св.  Тројици  су  три  лица,  али  нису  и  три  при‐ 
роде  (јестаства)ʺ.  А  монофизити  су  имали  храбрости  да  онда  говоре: 
„У  ком  су  то  смислу  у  Богу  и  три  природе  и  три  бића?ʺ  Ето  куда  је 
водило  патолошко  (монофизитско,  одбијање  пуноте  учеловечења 
Бога.  То  је  оно  дуалистичко  признавање  материје,  космоса  и  плоти 
као  неизлечивих,  непоправивих,  те  тиме  и  неподатних  за  преобраћај 
и обожење. 
Чак  су  и  неки  епископи,  поклоници  Севира,  изводили  такве 
закључке,  Канон  Тарски  и  Евгеније  Селевкијски.  Њима  је  у  помоћ 
пришао  унук  покојне  императорке  Теодоре,  жене  Јустинијана  Вели‐ 
ког,  млади  Атанасије,  као  и  један  александријски  граматичар,  неки 
Филопонијан.  Њихов  главни  завичајни  аргумент  је  била  једна  ре‐ 
ченица  код  Јована  Златоустог,  која  се  односила  на  Сина:  „Он  јесте 
некакво биће, οὐσία τιςʺ. Од овог уопштеног и безазленог исказа, 
  76
фанатици  и  дискутанти  су  извлачили  овакав  закључак:  „Да,  у  Богу  су 
Три  Лица,  Три  Ипостаси,  Три  Природе  и  Три  Суштинеʺ  (!!).  „Али  ‐ 
они  су  се  ограђивали:  у  Богу  ипак  не  постоје  Три  Божанстваʺ. 
Међутим,  Јован  Филопонијан  нам  је  већ  са  својим  изјавама  показао 
како  су  у  то  време  извесне  личности,  које  су  прошле  кроз  црквено‐ 
‐богословско  науковање,  како  су  од  пређашње  скоро  монополи‐ 
стичке  владавине  Платонове  философије,  одједном  сад  прешли  на 
Аристотелову.  И  у  овом  спору  можемо  пратити  зачетак  будуће  сред‐ 
њовековне  западне  распре  између  номиналиста  и  реалиста.  Следећи 
Аристотела,  Филопонијан  је  говорио  да  су  фисис  и  усиа  само  „општи 
појмови  ‐  κοινός  λόγοςʺ,  а  да  у  стварности  ми  имамо  посла  са  конк‐ 
ретним  појединачним  предметима  ‐  άτομα  υποκείμενα.  И  израз  „Бог 
је  једанʺ,  то  је  само  општи  појам  о  природи  Божанства  ‐  ό  κοινὸς  τῆς 
Θείας  ϕὐσεως  λόγος.  А  у  реалности  постоје  само  „појединачни  пред‐ 
мети  ‐  ἄτομα  ῦποκείμενα,  или  ипостаси  ‐  ὐποστάσειςʺ.  Сваки  посебан 
предмет  или  лице  представља  спој  „природе  ‐  φὺσιςʺ,  и  њеног,  у  овом 
случају  „реалног  индивидуалног  ваплоћења  ‐  ίδιότηςʺ.  Το  је  природа 
in  concreto,  природа  заодевена  у  ипостаси,  у  лице  ‐  πρόσωπονʺ.  На 
овај  начин  су  за  аристотеловце  и  код  Бога  и  код  људи  праодредни  по‐ 
даци  „атоми  =  индивидуеʺ  док  су  њихове  усие  и  њихов  фисис  само  ап‐ 
стракције.  ‐  Ми  исповедамо,  говорили  су  тритеисти  Једносуштну 
Тројицу  као  Једног  Бога.  Али,  Тројица  јесте  и  једна  суштина  и  једна 
природа  (усиа  ке  фисис).  Међутим,  не  према  броју  него  према 
неразличивој  истоветности  Божанства.  Ако  бисмо  применили  бро‐ 
јање,  онда  у  Богу  постоје  нека  три  бића  која  су  једнака  по  Божанству. 
Trinitas  numerica  (тројица  по  броју)  и  unitas  specifica.  То  је  јединство 
по  роду,  тј.  истоветност  суштине  α  не  њена  једнакост,  тј.  није  ну‐ 
меричко  јединство,  ‐  οὐк  ὰριθμῷ,  ὰλλὰ  τῆ  ὰπαραλλάκτω  τῆς  Θεό‐ 
τητος ταυτότητι. 
Монофизити  су  своја  расуђивања  започињали  на  православни 
начин:  усиа  је  код  Бога  опште  ‐  τό  κοινόν,  а  ипостас  је  посебно  ‐  τὸ 
ίδιὰζον.  Међутим,  још  је  Григорије  Богослов  у  своје  време  овде  пред‐ 
видео  могућност  двосмисленог  извођења  закључака,  и  да  би  то 
спречио  разјаснио  је  и  посебно  истакао  да  је  степен  реалности  ових 
елемената  (божанског  и  човечијег)  у  Богу  и  у  човеку  обрнуто  про‐ 
порционалан.  Код  човека  је  различитост  реалнија  у  односу  на  општи 
принцип.  Човек  као  genus,  што  представља  родовски  појам,  јесте 
само  апстракција.  Оно  што  је  реално,  то  је  појединачни  човек.  Код 
Бога  је  насупрот:  усиа  је  реалнија  од  ипостаси.  Бог  је  ЈЕДАН,  али  је 
спознајан у Тројици ‐ Εἷς ὲστιν ὲν Τριάδει γνωριζόμενος. 
У  новом  покретању  овога  питања  дошло  је  до  спора  на  ту  тему 
између самих Севирових истомишљеника; и то баш између Дамјана 
  77
Антиохијског  (од  578.  г.)  и  Петра  Антиохијског  (од  580.  г.).  У  спору 
са  једномишљеницима  Филопонијана,  Дамјан  би  овако  говорио:  „Ни‐ 
је  свако  Лице  Св.  Тројице  по  својој  природи  само  по  себи  ‐  Бог. 
Међутим,  она  сва  три  имају  у  себи  њима  Заједничког  Бога  ‐  Κοινόν 
Θεόν,  и  управо  им  је  својствено  божанство  ‐  ἤγουν  ἐνὺπαρκτον 
Θεότητα.  И  саучествујући  у  том  Божанству  нераздељиво,  καί  ταὐτης 
μετέχοντα  ὰδιαιρέτως,  свако  се  од  Њих  појављује  као  Бог  ‐  εἷναι  Θεόν 
ἔκαστον. 
„Свако  својство  ‐  ἰδιότης  ‐  у  Богу  формира  ипостас,  лице  ‐ 
ὐπόστασιν, πρόσωπον. 
У  оваквим  размишљањима  свог  претходника  Дамјана,  Петар 
Антиохијски  је  видео  јерес.  Ако  једно  својство  ‐  ίδιότης  ‐  већ  произ‐ 
води  ипостас,  шта  је  онда  Отац  који  има  два  својства:  Он  рађа  Сина 
и  исходи  Духа?  Осим  тога,  и  Његова  Лична  Својства  „нерођеност  и 
непроистицањеʺ  могу  бити  избројани  као  треће  својство.  Зар  у  Оца 
треба смештати три ипостаси? 
Прва  Дамјанова  тврдња  садржи  у  себи  и  савелијанство  и  тетра‐ 
дитство, тј. сливање Лица у њихову четворичност. 
Ако  кажемо  да  само  Једно  Божанство  обитава  ‐  ένυπάρχει  ‐  у 
Лицима,  онда  та  Лица  постају  само  различити  модуси  Једног  Божан‐ 
ства.  А  ако  постоји  тај  „Заједнички  за  сву  Тројицу  Бог,  ‐  Κοινός  Θεός 
‐  а  истовремено  свако  од  тих  Лица  јесте  Бог  ‐  ʺΕκαστος  Θεόςʺ,  онда 
ће  неизбежно  уз  та  три  лица  богова,  заједнички  свима  њима  бити 
четврти Бог. Уместо Тројице ‐ биће Четворица. 
*     * 
   * 
 
Спор  севиријаниста  и  јулијаниста  поделио  је  опет  тритеисте  у 
области  антропологије  на  две  половине:  на  кононите  и  филопони‐ 
јанце.  На  питање  Филопонијана:  „У  чему  је  трулежност  човечије 
природе:  у  материји  или  форми?ʺ,  Конон  је  одговорио:  „У  формиʺ. 
Филопонијан  је  одговорио  апсолутно  одречно:  трулежна  је  и  форма, 
трулежна  је  и  сама  материја.  Васкрсење  ће  бити  у  потпуно  новим 
телима. 
*     * 

Анархична  слобода  сектантског  богословстовања  међу  монофи‐ 
зитима  водила  је  ка  све  даљим  и  даљим  поделама.  Ево  како  В.  Боло‐ 
тов схематски приказује гранање монофизитства: 
1)  Евтиховство,  које  сумња  у  једносуштност  Христове  плоти  са 
нашом. 
  78
2) Монофизитство, у целини узев, које признаје то једносуштије. 
3) Скретање  од  монофизитства  у  страну  евтиховства  са  пантеи‐ 
стичком  примесом.  Такав  је  Бор‐Судајли.  Ево  његове  поставке:  „сва 
је природа једносуштна са Богомʺ. ‐ Није имао следбеника. 
Подела монофизита на два главна тока: 
4) севиријанисти 
5) јулијанисти 
Она  је  настала  услед  специфичног  питања  трулежности  Христо‐ 
вог  тела,  али  је  подтекст  у  виду  питања  следећи:  Има  ли  у  Христу 
разлике после сједињења природа, или нема? 
6) Скретање  од  севиријанског  монофизитства  према  „Стефану 
Ниову који негира разлику природа после њиховог сједињења. 
7) Скретање  јулијаниста  према  севиријанистима  у  тренутку  кад 
је  један  део  јулијаниста  признао  потенцијалну  трулежност  Христовог 
тела, а истовремено и Његову чињеничну непропадивост. 
8) У  логичном  току  развитка  севиријанског  монофизитства  нас‐ 
тали  су  и  агноити.  Они  су  следбеници  александријског  ђакона  Тем‐ 
истија,  који  је  тврдио  како  се  човештво  Христово,  будући  да  је  исто‐ 
врсно  као  и  наше,  протеже  на  све,  осим  на  грех,  а  незнање  ‐  αγνοία 
није  грех,  него  својство  ограничене  човечје  природе;  из  тога  следи  да 
ни  Христос,  према  своме  човештву,  није  знао  оно  што  није  свој‐ 
ствено  човеку  да  зна.  Јован  XI,  34  и  Марко  XIII,  32  сведоче  нам  о 
стварном његовом незнању. 
9) У  доследном  развоју  јулијанског  монофизитства  појавили  су 
се  актистити.  Пошто  ‐  διαϕορὰ  ‐  да  је  Христова  плот  нетрулежна  ‐ 
ἄϕϑαρτον  и  ако  се  још  призна  да  је  и  створена,  онда  су  је  ови  јулија‐ 
нисти  признали  за  нестворену  ‐  άκτιστον.  Ово  је  у  принципу  била  не‐ 
доследност  (у  смислу  негирања  било  какве  разлике),  али  је  било 
доследно  с  тачке  гледишта  основне  Јулијанове  поставке:  човештво 
Христово  је  истоврсно  човештву  ирвоствореног  Адама.  Из  овога 
проистиче  да  је  плот  Христова  нетрулежна  ‐  ἄϕϑαρτον,  али  није  ‐ 
ἄκτιστον  ‐  „несатворенаʺ.  Тако  је  у  секти  актистита  дошло  до  про‐ 
тивречности између закључака последице и узрока. 
Одражавање  доктрине  монофизитства  на  оне  области  које  су  се 
дотицале  догмата  о  Богочовеку  довело  је  до  издвајања  из  ортодок‐ 
салног севиријанства: 
10) Теодосијана и 
11) Кононита или тритеиста и то по питању Тројице. 
Тритеисти се по питању васкрсења мртвих деле на: 
12) Кононите и Филопонијанце 
Подела  у  време  спора  са  тритеитима  из  групе  теодосијанаца, 
очигледно партије крајњих ортодокса, изнедрила је 
  79
13)  Кондовавдите. 
У  питању  је  био  спор  између  ортодоксних  теодосијанаца  пово‐ 
дом  терминологије  која  се  користи  у  учењу  о  Тројици.  Са  једне 
стране су били: 
14) Петроисти,  које  су  њихови  противници  звали  тритеити,  а  са 
друге 
15) Дамјанисти (савелијанци и тетрадисти). 
На  крају  овога  одломка  ћемо  поновити:  ова  црта  рационализи‐ 
рања  догматских  питања  била  је  туђа  и  Западу  као  и  неким  другим 
православним  негрчким  хришћанима,  на  самом  Истоку,  те  јој  се  мора 
посветити  посебна  пажња.  И  то  нарочито  у  наше  време  када  се 
поставља  питање  поновног  уједињавања  хришћанских  Цркава.  Не 
треба  све  народе  утеривати  под  једну  меру,  а  поготово  не  чинити  то 
формално.  Ако  се  Грци  и  други  источни  народи  не  уклапају  у  латин‐ 
ске  форме,  како  је  онда  могуће  унифицирати  у  јединствену  ментал‐ 
ност  светове  других  раса,  као  што  су  то  Кина  и  Индија  који  су  толико 
различити  од  нас?  Некад  ће  и  они  израсти  из  свог  ученичког  узраста 
и  превешће  на  свој  начин  мишљења  целокупни  опус  наше  класичне 
догматике. 
  80
ПОЛИТИЧКИ ОКВИР ЗБИВАЊА У ЦРКВИ 
ОД ЈУСТИНИЈАНА I († 565. Г.) 
ДО ИРАКЛИЈА (610‐641. Г.) 
Јустинијан  Велики  је  умро  а  да  није  оставио  потомке.  На  престо 
је  дошао  без  икаквих  примедби  са  стране,  и  без  икакве  борбе,  његов 
нећак  Јустин  II  (565‐578.  г.).  Била  је  то  безначајна  личност.  Човек 
слабе  воље  који  се  потчинио  частољубивости  своје  супруге  Софије. 
У  доба  његове  владавине  Лангобарди  су  568.  године  отели  Северну 
Италију од Византије. 
Не  мешајући  се  у  црквене  послове,  Јустин  II  је  ипак  направио 
једно  велико  добро  дело;  чим  се  зацарио,  укинуо  је  предсмртни 
афтардокетски  указ  Јустинијана  Великог,  којим  умало  што  овај  ни‐ 
је  упропастио  своју  репутацију  православног  и  канонизованог  ва‐ 
силевса. 
Наследник  је  сад  у  миру  распустио  све  епископе  да  се  врате  у 
своје  епархије,  који  су  иначе  били  окупљени  у  престоници  ради  пот‐ 
писивања тог јеретичког указа. 
Јустин  II  је  578.  године,  већ  сасвим  ослабљеног  ума,  морао  да 
преда  власт  младом  лепотану,  генералу  Тиберију.  Императорка 
Софија  је  била  посредница  у  овој  нагодби.  Тиберије  је  за  узврат 
обећао  да  ће  се  оженити  њоме,  али  како  је  већ  био  тајно  ожењен, 
Софија  је  остала  обманута.  Када  је  Јустин  умро,  и  када  се  Тиберије 
коначно  устоличио  на  царском  престолу,  званично  обелодањује 
своју  жену  и  децу,  а  императорку  Софију  промовише  за  удовицу  са 
одговарајућим почасним статусом. 
Тиберијев  (578‐582.  г.)  наследник  је  био  његов  зет,  генерал  Мав‐ 
рикије  (582‐602.  г.).  Тако  је  Византија  продужила  да  битише  на  бази 
система  не  наследне  монархије,  него  узурпаторског  отимања  пре‐ 
стола.  Маврикије,  иначе  Кападокијац,  лоше  је  разумевао  латински 
језик  и  дефинитивно  је  увео  грчки  за  званични  државни.  Овај  детаљ 
је  представљао  симбол  одмицања  владавине  Источне  Империје  над 
Западом, што је и иначе већ била стварност. Маврикије је био човек 
  81
побожан  до  егзалтације,  притом  и  са  способностима  видовњака,  а  ис‐ 
товремено  и  трезвен  владар,  крут  и  доследан  до  суровости.  Не  же‐ 
лећи  никоме  да  ласка,  нити  да  се  прилагођава,  изазвао  је  против  себе 
незадовољство, те је на том путу трагично и живот изгубио. 
Пошто  је  читавог  живота  ратовао  против  Авара  и  Персијанаца, 
Маврикије  је  имао  потребе  за  војним  контигентима,  па  је  без  обзира 
на  своју  побожност,  морао  да  предузме  читав  низ  ограничавајућих 
мера  против  веома  раширеног  монаштва.  Издао  је  забрану  да  се  при‐ 
мају  у  редове  клира  и  монаштва  људи  који  нису  одслужили  војни  рок, 
па  чак  и  грађанску  службу.  Против  овога  је  протестовао  папа  св. 
Григорије  Велики.  И  на  Истоку  су  јерарси  били  тиме  незадовољни. 
Маврикије  је  почео  да  прави  уступке.  Од  војних  обвезника  је  за‐ 
хтевао  само  три  године  обавезне  службе,  а  од  грађанских  чинова  да 
предају  своја  радна  места  одговарајућем  заменику,  уз  извештај  о 
текућим пословима и потребним директивама. 
Ратујући  са  Аварима  или,  како  наш  летописац  каже,  са  Обрима, 
народом  монголско‐тјурске  мешавине,  који  је  половином  VI  века 
продро  у  Европу  и  покорио  све  Словене  из  јужноруске  равнице,  као 
и  део  источних  и  западних  Словена,  Маврикије  се  сукобљавао  и  са 
нашим  прецима.  Сачуван  је  спис  „О  војној  вештиниʺ,  који  се  некад 
приписивао  императору  Маврикију.  Сада  је  доказано  да  је  један 
Маврикије  заиста  аутор  списа,  али  не  Маврикије  император.  У  опи‐ 
сивању  наших  предака  постоји  и  овакав  интересантан  детаљ:  „Њима 
је  толико  стало  до  слободе  да  их  је  немогуће  на  било  који  начин 
наговорити  да  буду  слуге  или  да  се  покореʺ.  Ми  ћемо,  међутим,  ус‐ 
коро  видети  да  су  постојале  бројне  војничке  најамничке  јединице  у 
Византији  састављене  од  Словена.  Као  војно  појачање  јединицама, 
укључивани су и Словени, ратни заробљеници. 
У  току  борби  за  Дунав,  император  Маврикије,  који  је  иначе  био 
економичан  до  цицијашлука,  разбеснео  је  своје  трупе  једним  зло‐ 
срећним  кораком,  те  је  због  тога  изгубио  и  главу.  Приликом  закљу‐ 
чивања  уговора  са  аварским  каном  601.  године,  Маврикије  је  шкрта‐ 
рио  да  му  исплати  уцењивачку  суму  од  12.000  номисма  (око  20  франа‐ 
ка  у  злату)  за  12.000  грчких  заробљеника,  па  је  кан  из  освете  наредио 
да  се  сви  заробљеници  поубијају.  Хроничар  казује  да  су  „од  тада  сви 
омрзли  Маврикија,  оцрњивали  га  и  проклињалиʺ.  Маврикије  је  знао 
да  пуковник  Фока  поводом  свега  овога  прави  против  њега  интриге, 
па  се  Маврикију  чак  и  предсказало  да  ће  он  и  цела  његова  породица 
пасти  у  његове  руке.  Убрзо  је  и  дошло  до  тога.  Трупе  које  су  биле 
прешле  Дунав  602.  године  и  биле  незадовољне  зимовником,  побуни‐ 
ле  су  се,  те  под  Фокином  командом  приближиле  Константинопољу. 
Маврикије је покушао да побегне, али је био ухваћен и убијен заједно 
  82
са  синовима.  Према  речима  хроничара,  Маврикије  прихвата  са 
хришћанском  срчаношћу  ову  несрећу  као  Божју  казну  због  својих 
почињених  грехова,  тако  да  не  пружа  отпор.  „И  би  приведен  Маври‐ 
кије  и  свезан  у  пристаништу  Евтропија.  Желећи  да  увелича  Маври‐ 
кијева  мучења  тужним  призором,  убица  Фока  наређује  да  се  у  ње‐ 
говом  присуству  погубе  његових  пет  синова.  Философирајући  у  не‐ 
срећи,  Маврикије  пак  непрекидно  понавља:  праведан  си  Ти,  Господе, 
и  праведне  су  осуде  Твоје.  Дадиља,  која  је  била  сакрила  једног  од 
царевих  синова,  нудила  је  свог  сина  на  погибију,  али  Маврикије  није 
то  допустио,  него  је  сам  пронашао  свог  сина  и  дао  да  се  погуби.  Ова‐ 
ко  се  Маврикије,  уздигнувши  се  изнад  закона  природе,  опростио  од 
живота.  А  проклети  Фока  нареди  да  се  царева  глава  као  и  главе  ње‐ 
гових  синова,  пободу  на  кочеве  на  трибуналном  пољу.  И  грађани 
излажаше  да  их  гледају,  све  док  не  потрулише.  И  тек  тада  злотвор 
дозволи  да  се  предају  онима  који  жељаху  да  обаве  укопнину.  А  жену 
Маврикијеву  са  њихове  три  кћери  заточи  у  манастир.  Не  прође 
много те и њих усмрти.ʺ 
Па  како  је  Фока  продужио  да  звецка  оружјем  и  својим  свире‐ 
постима,  против  њега  одмах  започеше  завере.  Завереници  су  у  овај 
посао  увукли  Маврикијеву  заточену  удовицу  Констанцију;  међутим, 
услед  издаје  све  би  откривено.  И  Констанцији  и  њеним  трима  кће‐ 
рима  беху  одсечене  главе.  Сановника  Елпидија  су,  на  пример,  усмр‐ 
тили  са  посебном  виртуозношћу:  ископали  су  му  очи,  одсекли  језик, 
руке и ноге, бацили га у чамац, па га у њему спалили. 
Фока  је  и  на  царском  престолу  остао  неотесана  војничина,  која 
је  волела  вино  и  то  са  свим  његовим  последицама.  Изгледом  је  био 
прилично  непривлачан:  здепаст,  риђе  косе,  састављених  обрва,  су‐ 
рових  очију  и  са  ружним  ожиљком  који  се  црнео  преко  целог  лица. 
Хроничар  Доротеј  Мономвасијски  бележи  о  Фоки  овакво  предање: 
„Једном  неки  богоносни  муж,  слушајући  о  царским  злоделима,  а  узи‐ 
мајући  смелости  да  се  обрати  Богу,  завапи  пред  Господом:  Господе 
Боже!  Зарад  чега  се  Ти  прогневи  на  народ  свој  те  посла  таквог  цара 
‐  тиранина?  Почем  таква  казна?  Шта  то  згреши  народ  Твој  да  га  Ти 
предаде  у  власт  таквом  крвожедном  вуку?  И  би  овом  богоносном 
мужу  од  Бога  откривење:  много  сам  се  Ја  трудио  да  пронађем  што 
горег  цара  како  бих  казнио  народ  због  његове  самовоље,  али  не 
могадох  да  нађем  горег  од  Фоке.  А  ти  убудуће  да  не  искушаваш  суд‐ 
бину Божијуʺ. 
Од  самог  тренутка  када  је  ступио  на  његов  крвави  царски  пре‐ 
сто  неки  делови  Империје  нису  признавали  Фоку:  на  Истоку  Антио‐ 
хија,  затим  Египат  и  картагинска  Африка.  У  Антиохији  се  чак  беше 
подигла буна. На оваквом фону чудно и саблазно падају у очи узајам‐ 
  83
не  љубазности  између  Фоке  и  Рима.  Римска  аристократија,  којој  је 
припадао  и  сам  папа  св.  Григорије  Велики  (+  605),  била  је  заинте‐ 
ресована  да  се  противи  Византији  и  њеним  патријарсима.  Пријатељ‐ 
ство  са  Фоком  је  било  уносно  за  Рим.  Треба  овде  да  наведемо  једну 
епизоду  из  дуготрајне  борбе  Константинопоља  и  Рима  око  првенства 
части. 
Спор око титуле „Васеленскиʺ 
Император  Тиберије,  у  жељи  да  се  одазове  на  свеопште  пошто‐ 
вање  које  је  у  Константинопољу  уживао  истакнути  аскета,  постник  и 
просјакољубац  Јован,  скоро  га  насилно  уводи  на  патријаршијски 
престо.  И  сам  император  Маврикије  је  према  Јовану,  названом  у 
хагиографији  „Постникʺ,  осећао  дубоко  дивљење.  Ма  како  да  је  то 
чудно,  али  западна  црквена  историја  описује  овог  светог  и  смиреног 
подвижника  као  „човека  чију  гордост  не  би  могао  да  обухвати  цео 
светʺ  (Јован  Ђакон)  или:  „Он  под  овчијим  изгледом  крије  вучје  зубеʺ 
(св.  Григорије  Двојеслов).  А  све  то  због  спора  који  су  покренули  папа 
Пелагије  II  и  св.  Григорије  Велики  поводом  титуле  „васеленски  ‐ 
икуменикос ‐ universalisʺ. 
Ово  се  у  многоме  може  објаснити  осетљивошћу  и  темперамен‐ 
том  самог  св.  Григорија;  али  утолико  је  више  за  њега,  као  за  Римског 
папу,  карактеристичан  управо  тај  конфликт.  Св.  Григорије  је  лично 
познавао  св.  Јована  још  из  Константинопоља,  док  је  овај  тамо  бо‐ 
равио  шест  година  у  својству  папиног  апокрисијара.  Знао  је  за  све‐ 
тост  и  за  постништво  Јованово,  а  ипак  се  није  уздржао  да  се  не  иска‐ 
ли  на  њега,  у  врло  оштром  писму  593.  године,  мада  је  већ  био  папа. 
Презвитери  Атанасије  и  Јован,  као  и  поједини  исавријски  монаси, 
жалили  су  се  папи  Григорију  на  некакве  увреде  које  им  је  нанео  Кон‐ 
стантинопољски  патријархат.  Папа  се  одмах  ставио  на  њихову  страну 
и  ево  како  је  написао  Јовану:  „Већ  сам  неколико  пута  писао,  ја,  брату 
моме  Јовану,  али  од  њега  не  добих  одговора.  Неко  други,  неки  све‐ 
товњак  је  под  његовим  именом  мени  писао.  Јер  да  су  писма  проти‐ 
цала  испод  његовог  пера,  ја  се  не  бих  толико  узрујавао,  ја,  који  сам  о 
њему  имао  друго  мишљење,  него  што  се  у  стварности  испоставило... 
Поставићу  ти  питање,  најблаженији  брате,  зар  је  дотле  дошла  твоја 
уздрживост  да  си  притајио  од  твога  брата  оно  за  шта  си  знао  да  се 
догодило?  Не  би  ли  било  боље  да  су  та  уста  јела  месо  него  што  су 
проливала  лаж  ради  обмане  ближњег,  и  то  баш  онако  као  што  Исти‐ 
на  каже:  не  каља  човека  оно  што  улази  у  уста,  него  оно  што  исходи 
из  уста,  али  да  не  буде  да  ја  било  шта  слично  и  помишљам  о  Вама.  Та 
писма која су упућена мени означена су Вашим именом, али не ми‐ 
  84
слим  да  би  она  била  Ваша.  Ја  сам  писао  најблаженијем  Јовану,  међу‐ 
тим,  видим  да  ми  је  одговарао  Ваш  рођак,  неки  јуноша,  који  ништа  о 
Богу  није  научио,  који  у  срцу  љубави  нема,  кога  сви  окривљују  за 
безбожне  радње,  који,  како  се  прича,  многима  својим  потказивањима 
наумљује смрт, не бојећи се Бога и не стидећи се људи. 
Не  веруј  њему,  јуноши,  најсветији  брате;  уколико  ревнујеш  о 
истини.  Испуните  обавезу  што  пре,  како  би  се  према  примеру  оних 
који  су  Вам  блиски  побољшали  и  они  који  Вам  нису  блиски.  Не 
слушај  њега,  јуношу...  Он  мора  да  поступи  по  вољи  твоје  светости,  а 
не  да  се  твоја  светост  ослања  на  његове  речи.  Уколико  би  га  слушао, 
уверен  сам  да  не  би  било  могуће  да  останеш  у  миру  са  својом  браћом. 
Ја  изјављујем  да  не  желим  да  се  свађам  ни  са  ким.  Напротив,  жудим 
за  миром  са  свима,  а  особито  с  Вама,  јер  Вас  искрено  волим,  уколико 
сте  Ви  остали  пак  онакав  каквим  сам  вас  ја  раније  познавао.  Међу‐ 
тим,  ако  се  Ви  не  придржавате  канона  и  рушите  древна  наређења, 
онда Вас ја не познајем...ʺ 
Као  одговор  на  ово  увредљиво  писмо,  Јован  је  спокојно  послао 
Григорију  одлуке  са  свога  сабора,  који  је  разматрао  нека  спорна 
питања  око  презвитера  Атанасија  и  Јована.  Очигледно  је  да  се  папа 
Григорије  из  ових  докумената  уверио  у  своју  неправедност,  јер  595. 
године  у  свом  писму  упућеном  Јовану  ни  једном  једином  речју  не 
помиње  свој  претходни  поступак.  А  он  би  га  се  сигурно  присетио  да 
је  сам  био  у  праву,  јер  је  и  ово  писмо  било  опет  оптужујуће,  и  то 
управо због титуле „васеленскиʺ. 
Још  је  папа  Пелагије  II  588.  године  протестовао  кад  је  добио  од 
Јована  одлуке  са  Константинопољског  сабора  одржаног  ради  рас‐ 
праве  о  Антиохијском  патријарху  Григорију.  Свој  протест  је  папа 
поткрепио  и  забраном  своме  апокрисијару  у  Константинопољу, 
управо  будућем  папи  Григорију  да  заједнички  свештенослужи  са 
Јованом.  Тако  је  испало  као  да  је  Григорије  Велики  добио  у  аманет 
од  свог  претходника  Пелагија  II  да  води  борбу  против  Јована.  У  сво‐ 
јим  писмима  Григорије  Велики  прекорева  Јована  и  то  не  толико  због 
новотарства  при  употреби  те  титуле,  него  још  више  што  је  дозволио 
другима  да  му  се  обраћају  на  тај  улагивачки  „глупи  и  претенциозни 
начин  ‐  stulto  ас  superbo  vocabuloʺ.  Римокатолички  научници  Баро‐ 
ниј  и  Гергенретер  покушавају  да  докажу  да  се  пре  тога  у  Византији 
титула  „васеленскиʺ  није  употребљавала.  Међутим,  протестантски 
византолог  Хелцер  и  наш  професор  универзитета  И.  Д.  Андрејев  су 
доказали  да  се  стварно  у  одлукама  из  Јустинијановог  времена  у  грч‐ 
ким  текстовима,  као  и  у  латинским  преводима  (додуше,  не  увек), 
Константинопољски  патријарси  често  титулишу  са  „васеленскиʺ. 
Имамо да се та титула додаје уз име патријарха Јована II на сабору 
  85
518.  године,  затим  патријарсима  Епифанију,  Антиму,  Јовану  Схо‐ 
ластику;  то  пратимо  у  Јустинијановим  Новелама  (Novella  Justiniana), 
а и у другим случајевима. 
Као  што  је  познато,  у  правним  и  дипломатским  списима  на  Јусти‐ 
нијановом  Двору  често  се  истиче  првенство  части  па  чак  и  власти 
Римског  првосвештеника.  Као  по  уобичајеном  извесном  дипломат‐ 
ском  лукавству,  истовремено  се  истиче  част  и  достојанство  пре‐ 
стоничног,  Константинопољског  патријарха.  У  једној  Јустинијановој 
новели  се  каже  да  је:  „Constantinopolitana  ecclessia  omnium  aliarum  est 
caputʺ,  тј.  „Константинопољска  Црква  je  глава  свих  других  Цркаваʺ. 
И  није  без  везе  са  том  тенденцијом  уздизања  и  титуле  „васеленскиʺ. 
Али,  свугде  и  увек  на  грчком  Истоку,  за  разлику  од  латинског  За‐ 
пада,  све  речи  и  све  титуле  нису  имале  прецизно  право  значење.  Биле 
су  често  нека  врста  полуреторике.  Ево  сведочења  Анастасија  Биб‐ 
лиотекара  из  IX  века,  који  је  такође  био  некад  папин  апокрисијар  у 
Константинопољу:  „Док  сам  некад  боравио  у  Константинопољу, 
често  сам  осуђивао  Грке  због  израза  „васеленскиʺ  и  прекоревао  их  за 
таштину  и  гордост;  но  они  би  узвраћали  да  они  не  зову  патријарха 
„васеленски  ‐  икуменикосʺ,  што  многи  преводе  речју  universalis  и 
што  би  он  био  епископ  над  целим  светом,  него  зато  што  он  има 
управну  власт  над  једним  делом  света  у  коме  живе  хришћани.  Онај 
појам  који  Грци  зову  „васелена  ‐  икумениʺ,  Латини  не  означавају 
само  са  „свет  ‐  orbis  terrarumʺ,  од  кога  у  значењу  „васеленеʺ  и  долази 
реч  „васеленскиʺ,  него  на  исти  начин  означавају  и  сваку  настамбу 
или насељено место.ʺ 
Икуменикос  је  у  овом  случају  значило:  „источно  ‐  империјални, 
свегрчки,  свевизантијскиʺ.  Папу  Григорија  Великог  је  обузимао  гнев 
против  патријарха  Јована,  и  то  не  због  „погрешне  адресеʺ  и  не  само 
у  погледу  личности,  него  и  зато  што  је  у  свој  термин  васеленски  уно‐ 
сио  и  римски  садржај.  Кардинал  Гергенретер,  иначе  лично  заштит‐ 
ник  св.  Григорија  и  тужилац  св.  Јована,  на  крају  крајева  признаје: 
„Додуше  код  Грка  је  могао  бити  и  други  смисао.  Титула  васеленски 
је  могла  бити  и  само  један  лепи  епитет,  почасни  предикат  који  нема 
то  значење.  Ова  титула  је  могла  просто  да  значи  хришћански,  ка‐ 
толичански.  Пошто  се  код  многих  појам  васеленски  поклапао  са  пој‐ 
мом  Римске  империје,  онда  је  та  титула  могла  да  упућује  и  на  главног 
патријарха  „Источне  империјеʺ  или  пак,  према  аналогији  са  јермен‐ 
ским  католикосом,  ‐  уопште  на  високог  јерарха,  чија  се  јурисдикција 
протезала  на  извесну  целину,  и  то  тад  док  су  други  руководили  само 
појединим  деловимаʺ.  ‐  Да,  управо  тако:  икуменикос,  тј.  престонич‐ 
ни, империјални, византијски, свегрчки. 
  86
Један  од  полемичких  аргумената  папе  Григорија  је  и  овај:  „Ако 
би  неко  у  Константинопољској  цркви  добио  такво  звање  које  би  га 
учинило  судијом  над  свима,  у  таквом  случају  би  се  Васеленска  Црква 
(зар  то  не  може  да  се  деси?!)  пољуљала  у  својим  темељима,  и  пао  би 
у заблуду онај ко би је назвао васеленскаʺ. 
А  касније,  шта  је  било  са  папом  Николајем  I,  Јованом  VIII,  Ла‐ 
вом  IX  и  осталима?  Зар  нису  развијали  догматске  теорије  о  папи  као 
судији над целом Црквом? 
Испада  да  папа  св.  Григорије  Велики  није  онда  размишљао  о  нај‐ 
вишем достојанству папе на ватикански начин. 
Значи  да  патријарх  Јован  није  ништа  урадио  што  би  било  у  не‐ 
складу  са  његовим  светачким  аскетским  карактером.  Он  сам  себе 
није  звао  васеленски,  али  није  ни  помислио  да  протестује  против 
укорењеног  обичаја.  Због  тога  и  сам  термин  икуменикос  у  грчком 
значењу  није  био  у  тој  мери  јуридистички  дефинисан,  као  што  га  је 
то  папа  Григорије  Велики  разумео,  који  се  иначе  борио  за  реалну 
владавину  Римског  првосвештеника  под  сасвим  супротном  титулом 
„servus servorum Deiʺ, тј. „Слуга Божјих слугуʺ. 
У  том  смислу  је  папа  био  доследан.  Када  је  Александријски  архи‐ 
епископ  Евлогије,  после  смрти  Јована  Постника  (596.  г.),  одбио  да 
његовог  наследника  Киријака  ословљава  са  „васеленскиʺ,  обавестио 
је  улизички  о  томе  папу  Григорија.  Назвао  га  је  притом  „васеленскиʺ 
додајући  да  је  поступио  тако  „према  наређењу  папеʺ.  Григорије  му  је 
приговорио:  „Молим  те  да  више  не  употребљаваш  реч  „наредитиʺ.  Ја 
знам  ко  сам  ја  и  ко  си  ти:  ти  си  ми  брат  по  чину,  и  отац  по  животу.  Ја 
ништа  нисам  наређивао.  Ја  сам  само  саветовао,  а  ти  се  тог  савета 
ниси  чак  строго  ни  придржавао.  Молио  сам  те  да  ту  титулу  не  дајеш 
ни  Константинопољском  наследнику,  као  ни  било  ком  другом,  а  ти 
си  је  мени  прилепио.  Даље  од  свих  титула  које  потхрањују  таштину 
а нарушавају љубав!ʺ 
Ево,  на  фону  овакве  борбе  са  Константинопољем,  тј.  са  патри‐ 
јархом  Јованом  и  императором  Маврикијем,  папа  Григорије  Велики 
је  заједно  са  римским  народом,  боље  рећи  са  римском  аристократи‐ 
јом,  изразио  благонаклоност  према  Фоки,  Маврикијевом  убици. 
После  крвавог  Фокиног  доласка  на  престо,  папа  Григорије  Велики 
му  је  писао:  „Слава  Вишњему  Богу!  Нека  се  радују  небеса,  нека  се  ра‐ 
дује  земља  (Пс.  96,  11).  Нек  се  радује  твојим  славним  поступцима  сав 
народ  империје,  који  је  до  овога  дана  био  дубоко  ожалошћен!  Нек  се 
свак  радује  слободи  која  је  најзад  враћена  под  скиптром  благочес‐ 
тивог  императора!ʺ  ‐  У  Риму  се  са  изузетном  помпом  указивала 
почаст  по  обичају  са  свећама  и  кадионицама,  портретима  Фоке  и  ње‐ 
гове супруге Леонтије, које је св. Григорије био поставио у цркви Св. 
  87
Кесарија  у  Латеранском  папском  дворцу.  На  римском  форуму  је  био 
подигнут  стуб  са  почасним  написом  о  Фоки.  У  својим  писмима  папа 
Григорије  Велики  излива  Фоки  издашне  похвале.  Као  захвалност  за 
овакву  оданост  Рима,  Фока  је  након  смрти  св.  Григорија  Двојеслова 
(+  604.  г.)  предао  папама  (607.  г.)  здање  римског  Пантеона  које  је  тад 
претворио  у  храм  Санта  Марија.  Затим  је  забранио  својим  Констан‐ 
тинопољским  архиепископима  да  се  називају  „икуменикосʺ  и  писао  је 
да  је  „Апостолска  катедра  блаженог  апостола  Петра  била  на  челу 
свих  Цркаваʺ.  ‐  Овакве  и  сличне  изјаве  грчких  императора,  који  су 
имали  свој  канонски  глас  у  црквеним  пословима,  касније  су  довели 
Грчку Цркву у очима Римљана у положај „отпадницеʺ. 
Својим  превратом  Фока  је  навукао  рат  са  Персијом,  јер  је  уби‐ 
јени  Маврикије  био  савезник  и  пријатељ  персијског  цара  Хозроја, 
коме  је  дао  подршку  у  персијском  грађанском  рату.  Будући  да  је  био 
свестан  слабости  војничког  духа  у  својим  трупама,  Фока  је  покушао 
да  изнуди  код  епископског  сабора  специјалну  меру  за  стимулацију 
својих  војних  јединица.  Молио  је  да  се  унапред  прогласе  за  мученике 
вере  и  да  се  канонизују  сви  они  који  положе  своје  животе  у  том  рату. 
Међутим,  то  му  није  пошло  за  руком.  Валсамон  нам  говори  о  распра‐ 
ма  међу  епископима  поводом  тог  питања.  Многи  су  се  позивали  на 
13.  правило  Василија  Великог:  „Како  ми  да  уврстимо  оне  који  су  уби‐ 
јали  у  рату  кад  им  Василије  Велики  није  допустио  да  се  причешћују 
у  току  три  године,  пошто  имају  нечисте  руке?ʺ  А  кад  су  се  многи 
свештеници,  па  чак  и  један  епископ,  сложили  са  царем  и  признали  да 
су  лично  учествовали  у  биткама  и  да  су  убијали,  онда  је  сабор  према 
43.  правилу  Василија  Великог  хтео  да  им  забрани  свештенослужење. 
Али  многи  који  су  лично  служили  војску  изразили  су  негодовање 
против  такве  строгости  Св.  оца,  па  су  чак  насупрот  њему  тврдили  да 
су  ратови  достојни  награде.  Спор  се  није  завршио  никаквим  резулта‐ 
том. Тешко да би се и у наше време могао другачије завршити... 
За  време  првог  наредног  празника  на  хиподрому  609.  године  из‐ 
лило  се  негодовање  становништва  против  Фоке.  Прекоревајући  Фо‐ 
ку  због  пијанства,  народ  је  узвикивао:  „Опет  си  се  нашљокао!  Опет 
си  изгубио  памет!ʺ  Фока  је  донео  одлуку  да  се  свети.  Префект  је  јед‐ 
нима  посекао  главе,  друге  је  у  врећама  побацао  у  море,  треће  је  оста‐ 
вио  без  појединих  делова  тела.  Озлојеђени  народ  је  одговорио  пожа‐ 
рима  и  побунама.  Подигао  се  тад  и  Ираклије,  војсковођа  Африке, 
пристигао  је  са  флотом  у  Константинопољ,  те  је  5.  X  610.  године 
Фока  био  свргнут.  Хроничар  нам  приповеда:  „Пошто  је  Фока  претр‐ 
пео  пораз,  један  велможа,  Фотин,  чију  је  супругу  био  увредио,  а  тиме 
и  њега,  ушао  је  стомилом  ратника  у  Двор,  обешчастио  злотворног 
Фоку, одвукао га с престола, поцепао му царску одежду, па пошто му 
  88
Је  навукао  црну  кошуљу  а  на  врат  намакао  ланац,  одвео  га  је  у  тако 
срамотном  и  бедном  стању  пред  Ираклија.  Видевши  га,  Ираклије 
рече:  „И  ти  си  ми  злогуби,  злопаки  човече  управљао  државом!ʺ  А 
овај,  будући  да  је  био  у  безизлазном  стању,  одговори:  „Ти  ћеш 
управљати  бољеʺ.  Онда  Ираклије  нареди  да  му  се  секу  руке  и  ноге,  а 
потом  да  се  исеку  на  комаде;  због  небројених  оскврнућа  каква  је 
Фока  починио,  да  му  се  одсече  стидни  уд  и  закачи  на  копље;  а  на 
крају  одруби  глава,  па  на  мрачну  успомену  на  Фоку  да  се  спали  његов 
изобличени  леш  и  то  на  тзв.  „Сточној  пијациʺ,  ‐  притом  без  хриш‐ 
ћанског обреда сахрањивања...ʺ 
Ето  тако  су  завршавали  живот  неки  хришћански  императори!  И 
народ  је  поново  умео  да  поштује  нове  цареве  и  да  им  исказује  тако‐ 
рећи религиозно усхићење! 
*     * 
   * 
 
Мада  је  Ираклије  (610‐641.  г.)  био  и  способан  и  млад,  ипак  је  био 
у  тешкој  ситуацији.  Оно  што  је  с  влашћу  наследио  било  је  бедно: 
празна  државна  каса,  лоша  армија  а  јак  притисак  два  непријатеља: 
Авара и Персијанаца. 
Године  611.  Персијанци  су  заузели  Кесарију  Кападокијску;  613. 
године  Сирију,  а  614.  Јерусалим.  Заробили  патријарха  Захарија  и  од‐ 
нели  Крст  Господњи;  615.  су  заузели  Египат,  616.  Либију  и  Кирена‐ 
ику,  а  617.  су  ступили  у  Халкидон,  те  тако  стали  лицем  у  лице  према 
Константи‐нопољу.  Губитком  Египта,  Константинопољ  се  лишио 
јужне  житнице.  За  размажене  престоничне  становнике  више  није  би‐ 
ло  следовања  хлеба  које  је  цар  обезбеђивао.  Објективно  говорећи, 
ситуација  је  била  очајна.  Ираклије  је  помишљао  да  би  морао  да  по‐ 
бегне  у  Картагину,  из  које  је  и  дошао.  Међутим,  владајућа  врхушка, 
на  челу  са  патријархом  Сергејем,  тражила  је  да  се  Ираклије  закуне  у 
Св.  Софији  да  ће  остати  код  њих.  Било  је  то  618.  године;  сачињен  је 
програм одбране државе, који је потом бриљантно остварен. 
Од  два  непријатеља  требало  је  изабрати  једног,  а  од  другог 
направити  савезника.  Ираклије  доноси  одлуку  да  на  своју  страну 
привуче  северног  непријатеља,  рачунајући  да  се  ти  млади  Варвари 
могу  хеленизирати,  што  се  историјски  показало  ваљаним.  Словени  су 
већ  били  преморени  од  номадског  сељакања,  па  су  се  са  великим 
одушевљењем  одавали  спокојном  насељавању  на  културном  тлу 
Ромејске  империје.  Ираклије  је  пак  Словенима  отворио  своје  врат‐ 
нице,  тј.  Хрватима  и  Србима,  који  су  се  тад  у  великим  таласима  ули‐ 
вали  на  њихову  каснију  територију  те  се  на  њој  дефинитивно  и 
настанили. Истовремено су се масовно и крштавали. У аварским тру‐ 
  89
пама  Словени  су  чинили  већину.  Тиме  што  је  примио  у  границе  Им‐ 
перије  Словене,  Ираклије  је  суштински  ослабио  аварске  снаге  те  на 
тај начин припремио и њихов тотални државни крах. 
Хозрој  персијски  је,  како  то  хроничари  бележе,  у  своме  про‐ 
граму  зацртао  религиозну  победу  над  хришћанством.  Оваква  идеја  је 
доприносила  новом  снажењу  исконске  најезде  из  Азије  у  Европу. 
Она  је,  међутим,  истовремено  и  налагала  Ираклију  истицање  самоза‐ 
штитних  парола  и  то  не  само  за  хеленизам,  византизам  и  европеизам, 
него  и  за  саму  хришћанску  веру.  Поход  на  Персијанце  је  добио  ка‐ 
рактер крсташког похода. 
Ираклије  је  надјачао  персијску  армију,  и  то  не  чеоним  ударцем 
него  заобилазно.  Ираклијева  флота  је  извршила  десант  у  Киликији, 
дубоко  у  позадину  Персијанаца,  док  су  они  наивно  биваковали  надо‐ 
мак  Константинопоља.  Тако  је  Мала  Азија  била  очишћена.  Ираклије 
је  тад  другим  десантом  са  обала  Црног  мора  на  Јерменију  и 
Закавказје,  директно  продро  у  Персију.  У  овом  походу  су  се  северно‐ 
‐кавкаски Тјурки и Хазари придружили Ираклију. 
Али,  Хозрој  је  дипломатски  надмудрио  Ираклија;  наговорио  је 
Аваре  да  нападну  Константинопољ  док  је  Ираклије  био  одсутан.  У 
лето  624.  године  за  време  Ираклијевог  боравка  у  Персији,  аварски 
кан  је  окупио  војну  силу  која  је  бројала  100.000  војника.  Трупе  су 
биле  састављене  од  разноразних  народа,  укључујући  ту  и  балканске 
и  јужноруске  Словене.  Кан  се  приближио  Константинопољу  са 
европске  стране;  Персијанци  су  се  окупили  пак  са  азијске.  Кан  је 
охоло  предложио  Византинцима  да  се  предају  пошто  немају  куда  да 
се  дену  ‐  једино  као  птице  да  узлете  у  висину,  или  као  рибе  да  уплове 
у  море.  Тада  градоначелник  Бон,  иначе  германског  порекла,  и  патри‐ 
јарх  Сергеј,  који  је  потицао  из  сиријске  породице,  испољавају  велику 
одважност.  Надахњивали  су  народ  молитвама  и  религиозним  литија‐ 
ма.  Непријатељи  су  најзад  отпочели  одлучујући  јуриш  који  је  трајао 
9  дана,  од  31.  јула  до  8.  августа.  Оне  што  бејаху  опседали  престоницу 
издаде  снага.  Кан  попали  своје  направе  за  форсирање,  те  се  непри‐ 
јатељске  јединице  повукоше.  И  ето,  као  успомену  на  ту  чудесну 
победу,  била  је  написана  позната  песма  Пресветој  Богородици,  коју 
је  увео  у  црквену  употребу  император  Ираклије;  било  је  то  стојеће, 
акатистно појање 
Τῆ ὑπερμάχω στρατηγῷ τὰ νικητὴρια, 
Ὡς λυτρωϑεῖσα τῶν δεινῶν εὐχαριστὴρια, 
Ἀναγράϕω σοι ἡ Πολις σου, Θεοτόκε. 
Ἀλλʹὡς ἔχουσα τὸ κράτος ἀπροσμάχητον, 
Ἐк παντοίων με κινδὺνων ἐλευϑέρωσον, 
Ἴνα κράζω σοι Χαῖρε, Νύμϕη ἀνὐμϕευτε. 
  90
Кондак 1. 
Теби, војвоткињи која се бори за нас, 
узносимо песме победне, 
а избавивши се од зала ‐ песме захвалне, 
ми, слуге твоје Богородице. 
Но пошто имаш моћ непобедиву, 
од сваке нас опасности избави, 
да ти кличемо: 
Радуј се Невесто Неневесна! 
Код  византијског  историчара  Папаригопула  можемо  поводом 
тог  догађаја  да  прочитамо  следеће:  „Прошло  је  више  од  1200  година 
од  кад  је  уведен  за  време  Ираклија  тај  чин  акатиста.  Византијска  им‐ 
перија  је  била  посечена,  пала,  опет  се  подигла,  поново  пала,  а  у  наше 
доба  је  један  њен  део  опет  добио  политичку  независност.  Али  без 
обзира  на  те  промене,  после  дугог  низа  столећа,  у  сваком  грчком 
крају,  у  Атини  и  у  Константинопољу,  у  Солуну  и  Смирни,  на  Криту 
или  на  Хиосу,  петком  увече  5.  недеље  Великог  Поста  акатист  Бо‐ 
гоматере  не  престаје  да  у  нама  побуђује  захвалност  Свевишњем  због 
спасења  хеленизма,  не  престаје  да  обједињује  оне  који  су  насиљем 
раздвојени, те да испуњава наша срца надом на бољу будућност!ʺ 
Мада  су  у  то  време  наши  преци,  Руси,  под  војном  командом  авар‐ 
ског  азијатлука,  захваљујући  заузимању  Богородице  и  били  побе‐ 
ђени,  ми  данас  у  име  хришћанства  делимо  радост  са  Грцима  због  те 
победе.  Важна  је  застава  наше  борбе,  а  не  то  којег  ће  народа  гомила 
да  се  тера  као  топовско  месо.  И  дан‐данас  се  ова  саблазан  често 
понавља. 
После  ове  победе  Ираклије  је  могао  мирно  да  ратује  у  Персији, 
па  је  извојевао  628.  године  победнички  мир  од  Сироја,  Хозројевог 
сина.  Цела  територија  до  реке  Аракса  и  Еуфрата  била  је  враћена  Ви‐ 
зантији.  Такође  је  био  враћен  и  Свети  Крст  и  ношен  је  испред  Ирак‐ 
лија  приликом  његовог  тријумфалног  уласка  у  Константинопољ. 
Године  629.  Ираклије  га  је  лично  отпратио  у  Јерусалим  и  сам  га  14. 
септембра уз песму поставља на пређашње место: 
Σῶσον, кὺριε, τὸν λαόν σου καί εὐλόγησον τὴν κληρονομίαν 
σου νίκας τοῖς βασιλεῦσι κατὰ βαρβάρων δωροὺμενος, 
καί τὸ σὸν ϕυλάττων διὰ τοῦ Σταυροῦ σου πολίτευμα. 
Спаси, Господе, народ свој и благослови наслеђе своје. 
Победе царевима против варвара подари, 
И крстом Твојим заштити Твоје житељство. 
  91
Циљ  обнове  снажне  империје  Ираклије  је  постигао;  али  наредна 
декада  му  доноси  нове  бриге.  Оживео  је  непријатељ  са  Истока,  ма‐ 
нифестујући  се  кроз  једну  нову  силу,  кроз  религиозни  покрет  Ис‐ 
лама.  Опет  се  наднела  опасност,  опет  нове  бриге  за  интегритет  импе‐ 
рије,  и  опет  убацивање  императора  у  послове  Цркве  и  опет  из  по‐ 
литичких  разлога.  Због  овога  је  и  дошло  до  нове  наредне  јереси 
монотелитства. 
Уопште  узев,  живот  Источне  Цркве  се  све  више  удаљавао  од  За‐ 
пада;  због  својих  интереса  се  све  више  оријентализирао.  У  ка‐ 
толичанској  цркви  на  Истоку  је  дошло  до  огромних  губитака. 
Јерменија,  Сирија  и  Египат  су  масовно  отпале  од  православља.  Била 
је  то  форма  ондашњих  самоопредељивања.  То  осипање  и  та  брига 
око  њиховог  „излечењаʺ,  нашле  су  се  као  главни  задатак  црквених  и 
државних интереса Источне Цркве у VI и VII веку. 
  92
НАПУШТАЊЕ ПРАВОСЛАВЉА 
УСЛЕД НАЦИОНАЛИСТИЧКИХ МОТИВА 
Отпадништво Јермена 
Распре  о  Халкидонском  сабору  припремиле  су  црквено  отпад‐ 
ништво  Јермена.  У  овом  конкретном  случају  ствар  се  тицала  терито‐ 
рија  ван  Византијске  империје.  Али  да  је  било  пажљивије  импера‐ 
торске  политике  према  туђој  националности,  могла  су  се  спречити  и 
ова религиозна отуђења и осипања. 
Јерменији  је  пало  у  део  да  политички  игра  на  две  карте,  на  визан‐ 
гијску  и  на  персијску.  Зависно  од  тренутка  морало  се  угађати  час  јед‐ 
номе час другоме од ова два моћна суседа. 
Пошто  је  још  од  почетка  хришћанства  добијала  свог  архиепис‐ 
копа  из  Кесарије  Кападокијске,  Јерменија  је  још  увек  као  свог  пред‐ 
ставника  имала  на  I  Васеленском  сабору  архиепископа  Аристакеса 
(на  јерменском  језику  Редакеса),  сина  св.  Григорија  Просветитеља. 
Али  откад  је  дошао  бриљантни  и  частољубиви  архиепископ  Нерсес 
I  (†374.  г.),  који  је  почео  себе  да  зове  католикос,  позивајући  се  на  по‐ 
рекло  Јерменске  цркве  од  апостола  Томе,  сад  је  на  Двору  почела  да 
се  форсира  идеја  о  њеној  аутокефалности.  Тако  Нерсесовог  наслед‐ 
ника  Јустина,  јерменски  цар  Пат  више  није  слао  у  Кесарију  Капа‐ 
докијску  на  хиротонисање,  него  га  је  код  куће  прогласио  за  архи‐ 
епископа.  На  тај  начин  је  аутокефалност  Јерменске  цркве  била  уста‐ 
новљена  самовољно.  То  се  догодило  у  тренутку  пријатељства  с  Пер‐ 
сијанцима,  а  уз  инат  Грцима.  Кесарија  је  немоћно  протестовала.  Грци 
на  II  Васеленски  Сабор  нису  позвали  Јермене,  тако  да  су  вести  о 
саборским одлукама доспеле до Јермена нешто касније. 
Национализовање  Јерменске  цркве  се  природно  ширило  и  учвр‐ 
шћивало.  Од  397.  године  па  до  448.  (пуних  51  годину)  њоме  је  управ‐ 
љао  последњи  потомак  св.  Григорија  Просветитеља,  знаменити  Са‐ 
хак (Исак) Велики, реформатор своје Цркве и преводилац Светог 
  93
писма  на  јерменски  језик.  У  то  време  су  Грци  владали  једном  поло‐ 
вином  Јерменског  царства,  а  Персијанци  другом;  а  онда  су  Грци  пре‐ 
дали  целу  Јерменију  Персијанцима.  Нешто  касније  је  император 
Теодосије  II  повратио  грчку  половину  Јерменије  под  своју  власт.  Али 
у  току  читавог  тог  времена  Грци  су  толико  изазивали  огорчења  код 
Јермена  да  су  се  њихове  симпатије  приклањале  персијској  страни. 
Јермени  су  се  убрзо  ослободили  персијске  власти  па  су  почели  да 
маштају  о  ослобођењу  и  од  Грка.  У  једном  тренутку  Исак  Велики  се 
обрео  и  као  световни  представник  свога  народа,  те  се  према  Грцима 
односио као према националним непријатељима. 
Он  није  ишао  на  хиротонисање  у  Кесарију  Кападокијску,  а  кад  је 
Мала  Азија  постала  канонски  зависна  од  новог  поглавара,  од  Кон‐ 
стантинопољског  патријарха,  јерменски  католикоси  су  му  окренули 
леђа.  Године  400.  Јован  Златоусти  је  послао  у  Јерменију  одлуку  Кон‐ 
стантинопољског  сабора  о  празновању  Христовог  Рођења  и  Бого‐ 
јављења,  по  римском  обичају,  одвојено.  Исак  чак  није  ни  одговорио. 
Јерменска црква се придржава старог обичаја чак до дана данашњег. 
Персијанци  су  водили  рат  против  грчке  културе  код  Јермена,  па 
су  им  затварали  грчке  школе.  Јермени  су  у  једном  тренутку  њихове 
оријентације  на  Персију  стварно  били  решили  да  се  ослободе  грчког 
утицаја  у  области  Цркве.  У  том  заносу  је  дошло  до  чувене  нацио‐ 
налне  реформе  Исака  Великог,  до  стварања  јерменске  азбуке  и  пре‐ 
вода  свих  свештених  и  богослужбених  књига  на  јерменски  језик.  До 
тог  времена  се  још  увек  по  инерцији  богослужење  вршило  на  грчком 
језику.  У  великом  послу  превођења  целокупног  Светог  писма  на  јер‐ 
менски  језик,  Грци  су  учествовали  индиректно  на  тај  начин  што  су 
преводиоцима  које  су  Јермени  послали  у  Византију  указали  на  нај‐ 
боље  текстове  библијских  књига  и  дали  их  њима  на  располагање. 
Пошто  Јермени  нису  признавали  своју  црквену  зависност  од  Ке‐ 
сарије  Кападокијске,  митрополије  су  их  сматрале  за  расколнике. 
Очигледно  је  да  им  организатори  III  Васеленског  Сабора  нису  посла‐ 
ли  позив,  те  у  Ефесу  од  стране  Јерменске  Цркве  никога  није  било. 
Исто  тако,  Јермени  нису  били  ни  директно  информисани  о  одлукама 
III Ефеског сабора, него су тек касније посредно сазнали за њих. 
Међутим,  несторијански  спор  је  захватио  Јерменску  цркву  и  то 
не  са  грчке,  него  са  једне  друге  стране.  Јермени  су  радије,  без 
нарочите  опрезности  продубљивали  своју  комуникацију  у  свакод‐ 
невном,  као  и  у  културном  животу  са  сиријским  црквама  које  су 
живеле  свој  живот  и  под  персијском  влашћу.  Несторијанци,  који  су 
били  осуђени  431.  године  на  Ефеском  сабору,  правдали  су  себе  тиме 
да  је  њихово  учење  древније,  да  је  завичајно,  да  је  изложено  у  делима 
Диодора  Тарског  и  Теодора  Мопсуестијског.  Од  одговарајућих  цита‐ 
та ових отаца несторијанци су сачинили целу једну књигу и превели 
  94
је  на  јерменски  и  персијски  језик.  Бојећи  се  да  се  тиме  Јермени  не  са‐ 
блазне,  грчко‐сиријски  епископи,  Акакије  Мелитински  и  Равула  Еде‐ 
ски,  писали  су  јерменским  епископима  да  не  прихвате  дела  Теодора 
Мопсуестијског.  И  стварно,  јерменски  епископи  су  се  показали  као 
врло  ревносни  у  очувању  православља.  Организовали  су  435.  године 
сабор  и  на  њему  осудили  Несторија  и  Теодора  Мопсуестијског,  тј. 
отишли  су  даље  од  Грка.  Грци  су  осудили  Теодора  тек  на  V  Васелен‐ 
ском  сабору.  У  суштини  преко  тог  сабора  436.  године,  Јермени  су 
прихватили  и  Ефески  сабор  из  431.  године.  Касније  је  Јерменска 
Црква  почела  да  цитира  сва  три  прва  Васеленска  Сабора.  Да  би  про‐ 
верили  себе,  Јермени  су  упутили  делегацију  Проклу  Константинопо‐ 
љском  са  молбом  да  се  осврне  на  схватања  Теодора  Мопсуестијског, 
као  и  на  схватања  Акакија  и  Равула.  Ето,  овим  поводом  је  Прокл  на‐ 
писао  своје  ‐  τόμος  πρὸς  άρμενίονς  ‐  тј.  Томос  Јерменима,  осудивши 
тиме  несторијанство.  Међутим,  јерменски  монаси  су  остали  незадо‐ 
вољни  тиме  што  Прокл  није  директно  осудио  Теодора  Мопсуести‐ 
јског.  У  овоме  се  већ  показао  монофизитски  дух  јерменских  монаха, 
који  су  гајили  симпатије  за  аполинаризам,  који  је  пак  био  прихватан 
као Кирилово богословље. 
У  то  доба  је  Јерменија  скоро  у  целини  била  под  влашћу  Перси‐ 
јанаца.  Међу  јерменском  владајућом  аристократијом  водила  се  јака 
пропаганда  за  персијску  религију  ‐  огњепоклонство.  На  цркве  и 
манастире  су  биле  наметнуте  тешке  дажбине.  Најзад,  одозго  је  дат  и 
предлог да се генерално одустане од хришћанства. 
Усвојивши  саборну  одлуку  да  ће  са  оружјем  у  рукама  бранити 
своју  веру,  епископи  су  међутим  дали  персијском  цару  достојан  одго‐ 
вор.  Саборна  посланица  гласи  категорично:  „Да  се  подигне  рука 
брата  на  брата  рођеног  ако  се  он  одрекне  Заповести  Господњих.  И 
отац  да  нагрне  без  болећивости  на  сина  и  син  на.  оца;  и  да  се  жена 
више  не  боји  да  дигне  руку  на  вероломног  мужа,  нити  слуга  да  устане 
против  господара...ʺ  Овако  се  у  конкретној  ситуацији  у  пракси 
различито остварује хришћанска дужност. 
Руке  Јермена  су  се  сад  пружиле  према  грчкој  империји.  Ме‐ 
ђутим,  ни  Теодосије  II  ни  Маркијан  нису  имали  снаге  да  се  дигну 
против  Персијанаца.  Дошло  је  код  Јермена  до  унутрашњег  устанка. 
Персијанци  су  га  гушили.  Устанички  вођа  Вардан  I  и  1036  бораца, 
који  су  заједно  с  њим  пали  у  борби,  били  су  канонизовани,  а  заједно 
са  њима  и  католикос  Јосиф  који  је  био  погубљен.  Све  се  ово  до‐ 
годило  451.  године,  тј.  исте  године  кад  и  Халкидонски  сабор.  Јер‐ 
менији  тад  није  било  до  њега.  Међутим,  ни  Грци  се  нису  довољно 
потрудили  да  привуку  Јермене.  Формално  су  се  правдали  „иностран‐ 
ствомʺ  јерменских  епископа,  а  ето,  сабори  су  само  „империјскиʺ.  ‐ 
Али... империја није и Васеленска Црква. Још је плићи био и прекор 
                                                                                                                                              
  95
упућен  Јерменима  што  они,  са  грчке  тачке  гледишта,  припадају 
митрополији  Кесарије  Кападокијске,  па  као  због  тога  ни  немају  неку 
особиту  потребу  за  посебним  представницима  на  њиховом  империј‐ 
ском  сабору.  Ово  је  права  илустрација  помрачења  црквене  свести 
притиснуте националним слепилом. 
Од  тренутка  индиректног  увлачења  Јермена  у  несторијански 
спор  несторијанство  се  увукло  у  Јерменију  као  главна  јерес,  а  Ки‐ 
рило  Александријски  као  велики  стуб  православља.  А  Халкидонски 
сабор  као  да  није  довољно  осудио  Несторија,  пошто  није  поименично 
осудио  његове  учитеље.  Преко  Сирије,  Јерменија  се  заразила  са  овим 
могућим предубеђењима против „Халкидонацаʺ. 
Пошто  су  се  отуђили  од  Грка,  јерменски  богослови  су  се  одвикли 
и  да  разумеју  на  прави  начин  грчки  језик,  те  да  разликују  нпр.  префи‐ 
њености  термина  „срисисʺ,  „усиаʺ,  „ипостасисʺ.  Зато  су  се  ови  терми‐ 
ни  због  неразвијености  јерменског  језика  преносили  једном  једином 
јерменском  речју:  инутиун.  Тако  су  две  природе  Халкидонског  сабо‐ 
ра  биле  схваћене  као  два  лица.  Тако  је  и  целокупна  агитација  моно‐ 
физита,  иначе  противника  Халкидона,  Јерменима  постала  духовно 
сродна.  А  несувисла  агитација  пак  византијских  императора,  те  њи‐ 
хова  отпадничка  црквена  демагогија  са  разним  „Енотиконимаʺ  и  је‐ 
рарсима  који  су  их  потписивали,  само  су  убеђивали  Јермене  да  имају 
право  кад  се  уздржавају  од  прихватања  Халкидона,  јер  и  сама  Визан‐ 
тијска  Црква  тражи  истину  на  путу  ослобођења  од  Халкидона.  У  то 
време  је  Јерменски  сабор,  одржан  491.  године  у  престоници  Вагар‐ 
шапати,  прихватио  Зинионов  Енотикон  и  подједнако  осудио  и  Нес‐ 
торија  и  Евтиха.  Одбацио  је  и  Халкидонски  сабор,  јер  је  наводно 
установио  „два  лицаʺ.  Закључак  Вагаршапатског  сабора  из  491.  годи‐ 
не  гласи  овако:  „Ми  Јермени,  Грузини  и  Афгани  који  исповедамо 
једну  истинску  веру  коју  су  нам  завештали  свети  оци  на  три  Васелен‐ 
ска  Сабора,  одбацујемо  такве  богохулне  речи  (тј.  да  Христос  има  два 
одвојена  Лица)  и  једнодушно  предајемо  анатеми  све  оно  што  наличи 
томе...ʺ 
Овај  Сабор  је  продубио  стварно  за  навек  историјски  јаз  између 
грчких  православаца  и  јерменско‐грегоријанских  исповедника,  а 
привремено  је  од  грчког  православља  отцепио  и  Грузинску  цркву.  На 
сабору  у  Вагаршапати  узели  су  учешћа  и  суседни  католикоси  из 
Грузије  и  Афганије.  Све  ово  значи  да  су  Јерменију,  која  је  прихва‐ 
тила  Енотикон  (право  рећи  у  њиховом  тумачењу),  саблазнили  на 
отцепљење „православниʺ императори. 
Нови  сабор  у  Довину  (527.  г.)  још  је  више  продубио  ову  поделу. 
Сабор  је  донео  одлуку  да  се  у  Христу  признаје  једна  природа.  Па 
зато,  да  би  се  што  очигледније  изразила  мисао  о  тој  једноприрод‐ 
ности, сабор је потврдио да се празнује Христово Рођење и Бого‐ 
  96
јављење  у  једном  дану,  6.  јануара.  Ово  се  објашњава  тиме  што  је 
Христос  истовремено  и  Бог  и  човек.  Божић  потврђује  човечију  при‐ 
роду,  а  Богојављење  божанску.  Са  овим  веронаучним  циљем,  а  под 
утицајем  новог  монофизитског  учења  Јулијана  Галикарнаског  о  не‐ 
трулежности  Христовог  тела,  била  је  донета  одлука  да  се  тајна 
евхаристије  обавља  са  пресним  хлебом  и  само  са  чистим  вином,  без 
додавања  млаке  воде.  Том  приликом  је  био  прописан  и  монофизит‐ 
ски  додатак  „трисвјатојʺ  песми  „Распет  нас  радиʺ.  Касније  је  о  овом 
сабору  писао  католикос  Григорије  VII  (1294‐1306.  г.):  „Читав  Исток 
зна  да  су  на  Довинском  сабору  десет  епископа  изменили  скоро  читав 
закон, који је још од блаженог Григорија код нас био ненарушенʺ. 
Јерменима  је  тад  било  забрањено  да  путују  у  Јерусалим  на  ходо‐ 
чашће  и  да  ступају  у  везу  са  Грцима.  Несумњиво  је  да  су  овом  сабору 
диктирале  антигрчке  снаге,  јер  је  са  ступањем  на  престо  Јустинијана 
I  (518.  г.)  отпочео  у  Константинопољу  тријумф  Халкидонског  са‐ 
бора.  А  Персијанци  су  тад  услед  њихових  политичких  немира  много 
угађали  Јерменима  и  развијали  облике  њихове  самоуправе,  па  су  им 
чак 518. године дали и националног, јерменског кнеза. 
Довински  сабор  је,  како  би  ишао  у  корак  са  Халкидонским 
сабором,  доделио  јерменском  католикосу  титулу  патријарха,  пошто 
су  у  Халкидону  то  звање  стекли  патријарх  Римски,  Константинопо‐ 
љски, Александријски, Антиохијски и Јерусалимски. 
Јермени у раздобљу од Јустинијана до Ираклија (565‐610. г.) 
У  издвојеној  Јерменској  цркви  долазило  је  до  разних  превирања, 
која  су  могла  да  доведу  до  поновног  сједињавања  Јермена  са  Грцима. 
Једно  такво  уједињавање  је  привремено  имало  чак  и  успеха.  При‐ 
родно  што  је  то  било  форсирано  у  време  ујединитељне  и  компро‐ 
мисне  Јустинијанове  политике.  Осуда  Три  главе  на  V  Васеленском 
сабору,  као  и  Јустинијанова  формулација  „Један  од  Св.  Тројице  је 
распетʺ,  могла  је  да  побуди  наде  на  уједињавање  Јермена  и  Грка. 
Јустинијан  је  упадљиво  водио  бригу  о  грчком  делу  Јерменије.  Успо‐ 
стављао  је  тамо  ред,  поништавао  злоупотребе  грчких  чиновника, 
градио  цркве  и  манастире.  О  Јерменској  Цркви,  која  на  V  Васелен‐ 
ском  сабору  није  формално  имала  представника,  постојало  је  ми‐ 
шљење  као  да  је  у  савезу  са  Грчком  Црквом.  У  знак  тог  братског 
јединства  на  Сабору  је  била  прочитана  посланица  католикоса  Исака 
Великог,  упућена  Проклу  Константинопољском.  У  њој  су  се  осуђи‐ 
вали  списи  Теодора  Мопсуестијског,  писмо  Иви  и  дела  Блаженог 
Теодорита, написана против Кирила. 
Јерменски  устанак  571.  године,  под  вођством  Вардана  II,  ојачао 
је симпатије према Грцима. Мада су ову седмогодишњу борбу, исто 
  97
онако  као  што  су  и  први  устанак  Вардана  I  од  пре  сто  година  Перси‐ 
јанци  угушили,  ипак  се  589.  године  ова  борба  сад  преобликовала  у  вој‐ 
ни  савез  Јермена  и  Грка.  За  ово  је  заслужан  император  Маврикије 
који  се  умешао  у  међусобне  спорове  Персијанаца  и  довео  на  престо 
Хозроја.  Хозрој  је  са  своје  стране  пак  уступио  Маврикију  део  Јер‐ 
меније  и  половину  Грузије,  те  од  тог  тренутка  настаје  један  покрет  за 
сједињавање  са  Грцима.  Прошле  су  многе  распре,  сабори,  те  на  крају 
крајева  су  се  сад  они  Јермени  који  су  дошли  под  протекторат  Грка,  у 
великој  већини  сојузили  са  њима.  Изабрали  су  себи  тј.  за  грчку  поло‐ 
вину  Јерменије,  свог,  православног  католикоса,  Јована  III;  управљао 
је  њима  до  616.  године.  Те  године  га  заробљава  Хозрој,  који  је  тад 
био окупирао целу Малу Азију. 
Грузински  католикос  Кирон  или  Кирион  такође  је  прешао  на 
страну  грчког  православља,  тј.  прихватио  је  Халкидонски  сабор  и 
тиме  окончао  одвлачење  своје  Цркве  у  монофизитске  воде  које  је, 
под утицајем њихових суседа Јермена, трајало скоро 70 година. 
Међутим,  католикоси  персијске  Јерменије  су  окупљали  своје 
саборе,  усрдно  проклињали  Халкидонски,  а  благосиљали  форму‐ 
лације  са  својих,  Вагаршапатског  491.  и  Довинског  527.  године.  Услед 
обелодањеног  преласка  грузинског  католикоса  Кирона  на  страну 
Халкидонског  сабора,  јерменски  католикос  поново  окупља  сабор  у 
Довину  596.  године,  који  је  донео  одлуку  да  се  раздвоје  од  грузијских 
хришћана  и  то  са  страшним  клетвама:  „Донели  смо  наредбу  о  Ивер‐ 
цима  (Грузијанцима)  да  са  њима  не  општимо  ни  у  чему,  ни  у  молитви, 
ни  у  јелу  ни  у  пријатељству,  ни  у  дојењу  деце.  Не  ходочастити  на 
прослављени  свети  Крст  у  Мцхети,  не  примати  их  у  наше  цркве, 
удаљавати  се  од  склапања  бракова  са  њима,  само  задржати  куповину 
и  продају,  као  са  Јеврејимаʺ.  Ова  свађа  са  Јерменима  помогла  је  Гру‐ 
зијанцима да се учврсте у грчком православљу. 
Почетком  VII  столећа  (611‐617)  дошло  је  до  победоносне  Хоз‐ 
ројеве  најезде  и  до  заузимања  целе  Јерменије.  Јерменски  католикоси 
су  у  Хозроју,  грчком  непријатељу,  нашли  пријатеља  на  бази  њиховог 
заједничког  антихалкидонства.  Персијанци  су  свим  Јерменима  из 
бившег  грчког  дела  понудили  да  се  одрекну  Халкидонског  сабора. 
Поводом  тога  је  Хозрој  чак  и  организовао  један  сабор  при  његовом 
Двору,  да  би  после  завршетка  саборовања,  својим  указом  свим  Јер‐ 
менима  издао  наредбу  да  прихвате  веру  њихових  католикоса.  Ирак‐ 
лије,  међутим,  убрзо  побеђује  Хозроја  и  опет  ослобађа  савест 
Халкидона.  Отпочиње  да  води  сасвим  супротну  политику  и  постиже 
привремено  уједињавање  Јермена.  Ово  се  све  догађало  у  вези  са 
општом  Ираклијевом  политиком  вероисповедања,  са  почетком  пок‐ 
рета  Арапа  и  увођења  монотелитства.  Поводом  ових  догађаја, 
вратићемо се поново Јерменији. 
  98
ЦРКВЕ НА СИРИЈСКОМ ЈЕЗИКУ У 
ПЕРСИЈИ 
Персијски (халдејски) хришћани касније „несторијанциʺ 
Они  сами  себе  никада  тако  нису  звали.  Уопште  узев,  Несторије 
са  њима  није  имао  никакве  директне  везе,  нити  је  он  икакве  је‐ 
ретичке  цркве  успостављао.  Овој  персијској  или  халдејској  цркви 
(према  називу  језика  и  државе)  име  Несторијанска  су  дали  иноземни, 
православни  Грци  и  монофизити.  Персија  је  била  погодна  национал‐ 
на  база  за  отцепљење  разних  јеретичких  цркава  на  подручју  сириј‐ 
ског  језика  од  Грчко‐католичанске  цркве.  Просветитељски  центар 
за  ову  Сиријску  цркву  је  била  погранична  Едеска  школа.  Каракте‐ 
ристично  је  писмо  професора  ове  школе,  Иве,  упућено  Марису  (Ма‐ 
ри),  епископу  Ардаширском,  тј.  престоничном  епископу  Персије,  из 
Селевкије  Ктезифоне  у  доњем  току  Тигра  (данашњи  Багдад).  Скло‐ 
ност  сиријских  хришћана  за  антиохијску  христологију,  а  не  алексан‐ 
дријску,  Кирилову,  потпуно  је  разумљива  због  њиховог  едеског 
васпитања.  Услед  страховитог  прогањања  хришћана  које  су  вршиле 
персијске  власти,  ‐  пошто  су  у  њима  виделе  духовне  издајнике  у  ко‐ 
рист  Грка,  ‐  персијски  хришћани  су  пре  свих  сматрали  за  потребно 
да  се,  ради  самоодржања,  ослободе  зависности  од  грчког  антиохиј‐ 
ског  патријарха.  Тако  су  персијски  хришћани  на  сабору  одржаном 
410.  године  објавили  своју  аутокефалност,  на  челу  са  својим  католи‐ 
косом.  Значи  да  се  ово  дешавало  20  година  раније  него  што  је  поста‐ 
ла  позната  и  изопштењем  жигосана  јерес,  под  називом  несторијан‐ 
ство.  Удаљавајући  се  од  Антиохије,  помесни  сабор  из  423.  године  при 
Селевкији  Ктезифони,  забранио  је  свако  позивање  на  свог  бившег 
поглавника,  антиохијског  патријарха.  На  тај  начин  је  и  ова  сиријска 
аутокефалија  самовољно  остварена  исто  онако  као  и  јерменска,  тј. 
неканонским  путем.  Одмах  после  III  Ефеског  сабора  Персијска 
Црква  је  саборно,  у  духу  антиохијског  богословља,  признала  и  об‐ 
јавила догмат о целовитости две природе у Христу. 
  99
Године  449.  грчка  императорска  власт  је  Иву,  а  и  неке  друге  еде‐ 
ске  научнике  протерала  из  Едесе.  Преселили  су  се  они  тад  у  Персију, 
ближе  према  Тигру,  у  Низибију,  па  су  тамо  обновили  своју  школу, 
док  је  коначно  Зинон  489.  године  затворио  ону  у  Едеси.  Међу  низиби‐ 
јским  прегаоцима  после  Иве  нарочито  се  истицао  Варсума,  митро‐ 
полит  низибијски;  то  је  онај  Варсума  који  је  активно  учествовао  на 
разбојничком  сабору  449.  године  у  Ефесу.  Под  његовим  руковод‐ 
ством,  ‐  након  објављивања  Зиноновог  Енотикона  482.  године  у  им‐ 
перији,  ‐  национална  Персијска  Црква  се  окупила  484.  године  у 
Бет‐Лапати  (у  Сузијани),  па  је  први  пут  у  историји  Цркве  прогласила 
своје доктринарно отцепљење од Грчке Цркве. 
Католикос  Акакије,  који  је  иначе  стекао  образовање  у  Едеској 
школи,  након  две  године,  486,  на  следећи  начин  је  формулисао  веру 
Персијске  Цркве:  „Што  се  тиче  Христовог  ваплоћења  наша  се  вера 
мора  држати  исповедања  две  природе:  Његовог  Божанства  и  Њего‐ 
вог  човештва.  И  Божанство  које  са  својим  својствима,  као  и  чове‐ 
штво  са  својим,  која  оба  обитавају  у  Њему,  ми  обједињујемо  у  једин‐ 
ственом  прослављању.  И  јединствено  наше  обожавање  доликује  раз‐ 
личитости  природа,  услед  њихове  савршене  повезаности  и  нераздво‐ 
јивости  Божанства  и  човештва.  А  онај  ко  мисли  или  учи  друге  да 
страдања  или  промене  нарушавају  Божанство  нашега  Господа,  или 
се  не  придржавају  јединства  лица  нашег  Спаситеља,  нити  исповедају 
Бога савршеног и човека савршеног, ‐ да буде анатема!ʺ 
С  тачке  гледишта  одлуке  о  јединству  из  433.  године,  а  и  са  халки‐ 
донске  тачке  гледишта,  споља  гледано,  овде  нема  ничег  јеретичког. 
То  је  она  стара  антиохијска  доктрина  без  commucatio  idiomatum  без 
‐  ἔνοσις  ὐποστατικἡ.  Цео  проблем  је  био  у  разилажењу  1)  због  лица 
(Теодор  Мопсуестијски,  Несторије)  и  2)  због  политичке  потребе  за 
отцепљењем.  Персијски  хришћани  су  сами  себе  звали  „источниʺ  хри‐ 
шћани,  или  „халдејскиʺ  према  језику  богослужења.  Њихови  против‐ 
ници, монофизити, су их звали несторијанци. 
У  то  време  се  они  нису  нарочито  интересовали  за  Несторија, 
него  им  је  било  стало  до  Теодора  Мопсуестијског.  У  том  „нестори‐ 
јанствуʺ  остала  је  само  већина  сиријских  хришћана  у  Персији  ‐  бли‐ 
зу  100  епархија.  То  јест,  тад  Халдејско‐персијска  црква  још  увек  није 
била  јеретичка,  него  је  само  била  конзервативна,  богословствовала 
је на антиохијски начин. 
Односи  персијских  хришћана  (несторијанаца)  према  Грчко‐ка‐ 
толичанској  цркви  били  су  на  свој  начин  блиски,  захваљујући  разли‐ 
ци  са  монофизитима;  а  за  монофизите  су  и  Грци  и  Рим  били  „несто‐ 
ријанциʺ.  Насупрот  њима,  персијски  хришћани  (несторијанци)  нису 
говорили за себе да су Несторијеви ученици, и нису проклињали 
  100 
Халкидонски  сабор.  Ето  због  чега  у  току  борбе  против  монофизита 
од  451.  до  553.  године  ми  срећемо  персијске  епископе  и  у  Палестини, 
и  у  Александрији,  и  у  Константинопољу,  који  су  често  по  државним 
пословима  долазили  у  Византију.  Нарочито  су  били  у  пријатељству 
са  персијским  хришћанима  константинопољски  акимити,  који  су  чак 
поставили  питање  заједничког  чинодејствовања.  Почетком  владави‐ 
не  Јустинијана  I  у  Константинопољу  је  легално  проучавао  богосло‐ 
вију  Павле‐Перс,  свршени  ученик  Низбијске  школе.  Његов  низбиј‐ 
ски  уџбеник  је  био  преведен  на  грчки  и  латински  језик  и  чак  се  и  у 
Средњем  веку  користио  на  Западу,  при  том  уз  велико  поштовање 
схоластичара. 
У  формалном  општењу  са  Грцима,  не  идући  даље  од  II  Васелен‐ 
ског  сабора,  Персијска  црква  (несторијанска),  живела  је  у  догмат‐ 
ском  смислу  изолованим  животом.  Међутим,  научници  Низибије  ни‐ 
су  могли  а  да  не  знају  и  да  не  реагују  на  догматска  кретања  и  распре 
у  Византији.  У  време  Јустинијана  I,  глави  Низибијске  школе,  Хенану, 
било  је  савршено  јасно  да  му  је  опасно  да  се  одвоји  од  Византијске 
цркве,  због  притисака  монофизитства,  кога  су  иначе  доста  осећали. 
Монофизитске  су  биле  читаве  државе:  Јерменија,  Етиопија,  Нубија  и 
Јемен.  Међутим,  ни  једна  једина  формална  анатема,  ни  са  једне  ни  са 
друге  стране,  није  била  бачена,  нити  од  стране  Грка,  нити  од  стране 
халдејских  хришћана.  Хенана  је  разумевао  негодовање  Грка  против 
крајности  Теодора  Мопсуестијског,  који  је  током  времена  за  неке 
закречене  умове  постао  малтене  пророк.  Хенана  пак  није  робовао 
том  ауторитету.  Он  је,  на  пример,  бранио  Књигу  о  Јову  од  Теодорове 
скептичности;  давао  је  предност  њеном  тумачењу  из  пера  Јована 
Златоустог.  Хенана  је  о  слободној  вољи  и  о  прародитељском  греху, 
насупрот  Теодору,  учио  скоро  исто  као  и  православни.  Био  је  у  извес‐ 
ној  мери  оригениста  и  био  је  у  добрим  односима  са  Теодором  Аски‐ 
дом,  противником  Теодора  Мопсуестијског,.  уживао  је  велики  ауто‐ 
ритет  међу  својим  ученицима,  којих  је  било  скоро  800.  Али,  званична 
политика  католикоса  се  прилагођавала  интересима  Персије.  Персиј‐ 
ска  велика  држава  је  више  била  заинтересована  за  поданике‐јере‐ 
тике,  тек  само  да  су  што  даље  од  Грка.  Тако  се  и  прихватало  да  су 
Јермени  монофизити,  а  Халдејци  (Сиријски‐Арамејци  по  језику)  ‐ 
несторијанци.  Католикоси  су  против  тог  правца  Низибијске  школе, 
који  је  добио  назив  „хенанијанствоʺ,  предузимали  прогоне,  док  га 
нису сасвим уништили, снажећи при том своје отцепљење од Грка. 
Године  637.  Арапи  ‐  муслимани  су  покорили  Персију,  па  су  је  под 
својом влашћу спојили са Сиријом, тако да су између Антиохије и 
  101 
Персијске  цркве  нестале  границе.  Међутим,  свакако  да  је  Халдејска 
(Несторијанска  црква)  и  даље  остала  туђа  православној  Антиохиј‐ 
ској  Цркви,  коју  су  у  халдејској  средини  иначе  звали  „мелкитскаʺ,  тј. 
преведено  на  грчки  „царскаʺ.  Пошто  је  изгубила  извесну  државну 
заштиту,  ова  Халдејска  црква,  чији  се  центар  налазио  у  Селевкији 
Ктезифони,  нашла  је  под  влашћу  ислама  пут  за  своје  разгранато 
ширење  према  североистоку,  све  до  Кине  и  Монголије,  а  на  југоисток 
‐  до  Индије  и  Цејлона.  Хришћанство  се  у  тим  земљама  у  овом 
облику  доста  дубоко  национализирало.  Познато  је  да  су  неки  несто‐ 
ријански католикоси били чисти Кинези. 
Јаковити 
Ми  смо  своја  излагања  о  египатској  ситуацији  прекинули  за  тре‐ 
нутак,  баш  у  време  кад  су  царевали  Јустинијан  Велики  и  Теодора, 
онда  кад  је  антихалкидонац,  монофизитски  патријарх  Александрије, 
Теодосије,  био  под  Теодориним  покровитељством  затворен  у  Дер‐ 
косу,  на  Босфору.  То  му  међутим  није  ништа  сметало  да  постави  Ја‐ 
кова  Барадаја  (Бурдоно)  за  епископа,  и  тако  да  оформи  монофизит‐ 
ску, тзв. „јаковитскуʺ јерархију. 
Они  јаковити  са  сиријског  језичког  подручја  отворили  су  своје 
катедре  у  Едеси  и  у  Амиди  Мабуги  (Јераполису).  Њихови  следбеници 
су  пре  свега  били  груписани  међу  сеоским  становништвом  у  близини 
Антиохије  и  Апамеје.  Било  их  је  мање  у  Малој  Азији  на  територији 
коју  је  покривао  грчки  језик,  па  чак  и  у  самом  Константинопољу.  Сви 
су  они  били  оријентисани  према  Александријском  папи,  живећи  у 
уверењу  да  им  је  он  легални  поглавар,  без  обзира  што  је  седео 
затворен у Деркосу. 
Теодосије,  међутим,  из  апсане  није  могао  да  уједини  све  монофи‐ 
зите,  које  су  у  међувремену  почели  да  раздиру  унутрашњи  спорови. 
О њиховим богословским распрама већ смо говорили. 
Након  смрти  Јустинијана  и  Теодоре  и  оздрављења  православне 
богословске  атмосфере  у  време  Јустина  II,  његова  супруга  Софија  је 
имала  амбиција  да  подражава  Теодору  у  њеној  богословској  улози, 
утолико  пре  што  је  и  сама  гајила  симпатије  према  монофизитским 
струјањима.  У  таквој  атмосфери  су  Теодосије  и  сви  заточеници  Дер‐ 
коса  били  амнестирани  и  већ  су  били  победоносно  примљени  у  Двор, 
кад  одједном,  изненада,  њихов  поглавар,  Александријски  папа  Тео‐ 
досије  издахну  566.  године.  На  његовој  свечаној  сахрани,  његов 
ученик, монах Атанасије је јавно нагрдио Халкидонски сабор. 
Био је то резултат попустљивости нове власти Јустина II. 
Настало  је  понављање  оног  метода  разговора  и  дискусија  из 
епохе Јустинијана Великог. Чак је и лично допутовао Јаков Барадај, 
  102 
па  је  био  и  представљен  императорки  Софији  и  њеном  мужу  Јустину 
II.  Међутим,  после  пуне  године  јалових  разговора  „источњациʺ  тј. 
монофизити разишли су се својим кућама. 
Али,  императорска  власт  није  могла  да  се  заустави  у  тражењу 
путева  поновног  уједињавања  са  дисидентима.  Био  је  то  за  њу  стални 
политички задатак, као нека врста хроничне болештине. 
Наредне,  576.  године  Јустин  II  предлаже  јаковитима  уједињење 
под  условом  да  се  само  три  прва  сабора  прихвате,  без  Халкидонског. 
Али,  против  својих  епископа  „споразумашаʺ  побунили  су  се  јаковити 
‐ монаси. 
Јустин  II  је  ипак  увидео  бескорисност  преговарања,  па  је  прешао 
на  мере  државне  принуде,  које  нису  биле  у  пракси  примењиване 
после  смрти  Јустинијана  Великог.  У  прво  време,  не  дирајући  у  том 
тренутку  Исток,  та  је  принуда  била  остваривана  над  монофизитима 
у  престоници  и  у  најближим  областима  у  Малој  Азији.  Принудне 
мере  је  објавио  Константинопољски  патријарх  Јован  III  Схоластик 
(565‐597.  г.).  Баш  уочи  Ускрса  571.  године  полиција  је  затворила  све 
монофизитске  цркве  у  Константинопољу,  натерала  монофизитске 
манастире  да  прихвате  православно  свештенство,  а  монофизитске 
епископе  је  похапсила  и  затворила  по  православним  манастирима. 
Монофизитски  Антиохијски  патријарх  Павле  Чорни,  који  је  иначе 
био  чак  патријарх  Александријски,  сад  се  обрео  у  затвору  код  аки‐ 
мита.  Тад  је  био  затворен  и  познати  Јован  Ефески  или  Асијски,  који 
нам  је  оставио  на  сиријском  језику  историју  свога  времена.  О  њему 
је код нас написао књигу професор универзитета А. П. Јаконов. 
Известан  број  монофизитских  епископа  почео  је  да  се  колеба  и 
потчињава  Константинопољском  патријарху,  који  их  је  чак  и  наново 
рукополагао,  и  све  то  зарад  скрупулозности  православних.  Међутим, 
монофизити  су  сами  за  ово  дали  повод,  јер  су  после  извесног  коле‐ 
бања  прихватили  метод  прекрштавања  „синодитаʺ,  тј.  православних 
халкидонаца. 
Предавали  се  нису  ни  Павле  Чорни  ни  Јован  Асијски.  Констан‐ 
тинопољски  патријарх  им  је  предложио  следећи  богословски  усту‐ 
пак:  сложити  се  са  договором  Кирила  Александријског  и  Јована 
Антиохијског,  који  је  постигнут  433.  године.  Било  је  ово  прећутно 
издајство  Халкидонског  сабора.  Међутим,  по  аналогији  са  чињени‐ 
цом  да  је  тад  био  анатемисан  Несторије,  монофизитски  епископи  су 
сада  поставили  захтев  да  се  јавно  одбаци  Халкидонски  сабор.  Саве‐ 
товали  су  их  истакнути  световњаци  из  њихове  средине.  Био  им  је 
уручен  концепт  исповедања  вере,  како  би  га  проанализирали  и  ис‐ 
правили.  Ови  су  га  крајње  безвољно  потписали.  Било  им  је  обећано 
да ће можда касније и бити укинут Халкидонски сабор. Можемо код 
  103 
Евагрија  у  V  књизи,  у  4.  глави  да  прочитамо  овај  едикт  Јустина  II, 
који  је  иначе  написан  веома  суптилно  и  православно,  осим  једног 
места, које је специјално написано ради монофизита. 
„Размишљајући  о  неизрецивом  његовом  јединству,  ми  правилно 
исповедамо  јединствено  јестаство  Бога  Речи  који  се  ваплотио,  ‐ 
μίαν  ϕύσιν  τοῦ  Θεοῦ  Λόγος  σεσαρκωμένην.  И  с  друге  стране,  при‐ 
хватајући  различитост  јестастава  у  теорији,  ‐  ἐν  θεωρία  ‐  ми  кажемо 
да  их  има  два,  не  правећи  никакву  поделу.ʺ  ‐  Ово  је  нешто  грубља, 
али ипак Кирилова формула. 
После  овога  су  и  Павле  и  Јован  заједно  чак  чинодејствовали  са 
патријархом  Јованом.  Међутим,  кад  нису  од  њега  добили  обећано  ис‐ 
пуњење  против  Халкидонског  сабора,  које  је,  како  се  испоставило, 
било  дато  само  на  речима,  они  су  почели  да  протестују,  без  обзира 
што  се  патријарх  тад  позивао  на  своју  обавезу  да  координира  своје 
поступке  ове  врсте  са  Римским  папом.  Власти  су  похапсиле  про‐ 
тестанте,  Павлу  су  због  његовог  писања  у  тамници  против  импера‐ 
тора,  против  патријарха  и  папе,  претили  чак  и  смртном  казном. 
Мучења  су  га  уплашила,  па  је  он  по  други  пут  потписао  одлуку  којом 
се  одриче  својих  убеђења.  Ово  присилом  изнуђено  одрицање  власти 
су  потом  нашироко  разглашавале.  Као  награду,  Павлу  је  сад 
обећавана  катедра  у  Јерусалиму  или  у  Солуну.  Међутим,  он  је  то  од‐ 
био;  побегао  је  из  патријаршијског  здања  и  негде  се  прикрио  у  Кон‐ 
стантинопољу.  Полиција  га  није  пронашла,  те  је  успео  да  побегне 
што  је  даље  могао,  и  то  код  својих  завичајних  Сиријаца,  у  царство 
Гасанида.
1
  Правоверни  монофизити  нису  хтели  да  приме  Павла  због 
његовог  двоструког  издајства.  Али  мудри  Јаков  Барадај  је  ценио 
Павлове  патње,  па  га  је  након  трогодишње  епитимије  у  потпуности 
рехабилитовао. 
Јован  Асијски  се  пак  није  предавао,  те  је  шест  година  робијао  у 
изгнанству. 
Хришћани  Константинопоља  и  Мале  Азије  су  овако,  путем  на‐ 
сиља,  били  припојени  православљу.  Али,  ево,  574.  године,  Јустин  II  је 
сишао  с  ума  и  Тиберије  је  почео  да  управља  империјом.  Прогони  су 
одмах  били  прекинути.  Монофизити  су  истог  часа  изашли  из  илегале 
и  почели  да  се  организују.  Јован  Асијски  се  појавио  у  Константино‐ 
пољу.  Као  што  ћемо  видети,  Тиберијева  политика  је  помогла  и  еги‐ 
патским  монофизитима  да  се  организују  у  снажну  јеретичку  цркву, 
док  је  источна  сиријска  „базаʺ  Јаковитске  цркве  продужила  да  живи 
и да јача у свим заокретима наредних византијских императора. 
1
 Династија Гасанида у држави Буфер на границама Персије. (Прим. прев.) 
  104 
За  време  императора  Маврикија  (од  582.  г.)  династија  Гасанида, 
који  су  иначе  били  покровитељи  јаковита,  бива  смакнута,  те  се  за‐ 
води  византијска  управа.  Услед  тога  се  и  борба  против  Монофизит‐ 
ске  цркве  ширила  из  Константинопоља  и  на  тај  последњи  бастион 
јереси.  Неки  прогоњени  монаси  су  чак  морали  да  побегну  код  моно‐ 
физита у Египат. 
После  убиства  Маврикија,  које  је  извео  Фока,  отпочиње  604. 
године  победоносна  најезда  Персијанаца.  Заједно  са  персијским  тру‐ 
пама  „наступалиʺ  су  и  јаковити  и  отимали  од  „халкидонацаʺ  катедре. 
С  приближавањем  Персијанаца  у  Антиохији  је  609.  године  букнуо  ус‐ 
танак  против  Грка,  у  коме  су  узели  видног  учешћа  и  Јевреји.  Не  зна 
се  од  кога,  тек  у  нередима  је  зверски  убијен  православни  патријарх 
Атанасије.  Године  611.  Персијанци  су  заузели  Антиохију.  После  тога 
је  катедра  православног  патријарха  још  дуго  остала  непопуњена. 
Мада  је  привремено  Антиохија  и  била  ослобођена  од  Персијанаца, 
ипак  су  Антиохијски  патријарси  продужили  да  живе  као  избеглице  у 
Константинопољу.  Тек  742.  године  поново  се  у  Антиохији  појављује 
православни  патријарх.  Наступила  је  епоха  тоталне  окупације  Ан‐ 
тиохијског  и  Јерусалимског  патријархата  од  стране  Арапа.  И  управо 
у  последњем  тренутку,  пре  него  што  је  дошло  до  тога,  изненада  су  их 
заузели  Персијанци.  Они  су  одмах  одвели  у  заробљеништво  Јеруса‐ 
лимског  патријарха  Захарија,  поневши  истовремено  и  Крст  на  коме 
је  Господ  био  разапет.  Од  ратне  свирепости  не  само  што  су  страдали 
православни  (мелкити)  него  и  јаковитски  епископи  и  монаси.  Као 
избеглице,  они  су  се  упутили  у  свој  Египат,  док  су  локални  египатски 
монофизити  очекивали  Персијанце  као  ослободиоце.  Са  приближа‐ 
вањем  Персијанаца  ипак  су  неки  монофизитски  монаси  утекли  из 
Египта  на  далеки  афрички  Запад,  у  Картагинску  област,  и  тако 
ширили своје монофизитство. 
Копти 
У  Деркосу,  за  време  Јустина  II  (565‐576.  г.),  након  смрти  Алек‐ 
сандријског  патријарха  Теодосија,  званичне  власти  су  на  све  могуће 
начине  спречавале  египатским  монофизитима  да  свог  поглавара  про‐ 
гласе  за  патријарха.  Користећи  либералну  Тиберијеву  политику 
(578‐582.  г.)  александријски  монофизити  су  позвали  из  Сирије  јако‐ 
витске  јерархе,  па  су  у  Египту  у  тајности  поставили  скоро  седамде‐ 
сетак  епископа,  монофизита,  како  би  се  надметали  са  православном 
јерархијом.  Тако  је  отпочела  темељно  да  живи  Коптска  црква,  и  са 
том  чињеницом,  хтели‐нехтели  православни  Грци,  које  су  иначе 
Копти звали „мелкитиʺ, морали да се помире. Под крај VI века, из‐ 
  105 
међу  православних  и  Копта  монофизита  успостављен  је  прилично 
смирен  modus  vivendi.  Међутим,  мелкитска  мањина  је  држала  у  сво‐ 
јим  рукама  сва  најважнија  црквена  здања,  ‐  Κοασάρειον  ‐  тј.  патри‐ 
јаршијску  цркву,  цркву  Св.  Марка,  Св.  Мине  (у  пустињи  на  западу)  и 
Св.  Кира  и  Јована  (у  пустињи  на  истоку),  у  данашњем  Абукиру. 
Копти‐монофизити  су  у  Александрији  имали  само  две  цркве,  које  су 
они  и  саградили.  Њихов  патријарх  је  живео  изван  Александрије  у 
манастиру  „Енатонʺ.  Без  обзира  што  је  обичан  коптски  свет  узмицао 
од  православних,  ипак  није  осећао  одбојност  према  њима,  него  је  по 
старом  обичају  одлазио  на  велике  празнике  у  древне  мелкитске 
цркве  и  одстојавао  би  целу  литургију  све  до  причешћа.  А  да  и  не  го‐ 
воримо  о  усрдном  ходочашћу  у  Абуикир  буквално  свих  болесника 
без  разлике  код  исцелитеља  Кира  и  Јована.  Нарочиту  популарност 
међу  коптским  становништвом  је  стекао  православни  патријарх 
Јован  Милостиви  (f  619.  г.)  и  то  због  своје  светости  и  човекољубља, 
који  се  иначе  налазио  на  Александријској  катедри  од  607.  године.  Он 
је  шчедро  благотворио,  а  исто  тако  су  му  се,  заузврат,  шчедро  и  фи‐ 
нансијска  средства  сливала.  Од  својих  претходника  у  Александрији 
наследио  је  седам  цркава,  а  оставио  их  је  седамдесет.  Међутим,  пред 
саму  опсаду  Александрије  617.  године,  због  односа  Персијанаца 
према  мелкитској  јерархији  као  према  непријатељској,  сматрајући  је 
за  византијску  агентуру,  подстакнут  је  био  извесни  патриције  Никита 
да  наговори  патријарха  Јована  да  се  овај  евакуише  заједно  са  њим. 
Тако  су  слабиле  позиције  православља  у  Александрији,  уступајући 
место монофизитству и арапском исламу. 
Јаковити у Персији 
Напоредо  са  бројнијом  Халдејском  (несторијанском)  црквом,  у 
Персији  се  формирала  и  нешто  мања,  Монофизитска,  која  је 
преузела јерархију од сиријских јаковита. 
Ова  Монофизитска  црква  у  Персији  је  ојачана  у  време  успешне 
најезде  Хозроја  против  Византије.  Ови  јаковитски  патријарси  који  су 
се  налазили  под  управом  Грка  (тобож  и  Едески),  користили  су,  за 
учвршћивање  положаја  свог  монофизитства,  и  заробљенике.  У  то 
време  се  у  Теркити  (или  Тергети)  појавио  „велики  митрополитʺ  ‐ 
„мафријанʺ.  Са  једне  стране  је  то  представљало  подражавање  несто‐ 
ријанских  католикоса,  а  са  друге,  да  би  се  могли  монофизити,  иначе 
персијски  поданици,  ослободити  политичке  подозривости  због  њи‐ 
хове  припадности  јаковитском  патријарху,  патријарх  је  столовао  у 
Едеси, значи, у региону Византијске империје. 
  106 
ИРАКЛИЈЕВА ЦРКВЕНА ПОЛИТИКА 
Такозвана „унијаʺ. Зачетак монотелитства 
Ираклија  је  5.  X  610.  године  крунисао  патријарх  Сергије,  који  је 
потом  постао  први  његов  пријатељ  и  саветник.  Сергије  је  родом 
Сиријац,  из  јаковитске  породице.  Тек  је  у  младости  примио  право‐ 
славље  и  истакао  се  у  константинопољским  круговима.  Био  је  човек 
образован,  уман,  али  не  и  богослов,  него  практичар.  Ватрено  се  ин‐ 
тересовао  за  државну  политику  и  по  наслеђу  је  схватао  значај 
проблема  уједињавања  са  монофизитима.  Овај  „оријенталниʺ  дух  ви‐ 
зантијских  интереса  црпео  је  снагу  у  двовековној  древности  варвар‐ 
ских  и  директно  азијатских  династија,  као  и  у  азијатској  владајућој 
класи у самој Византији. 
Христолошко  питање  је,  поред  осталих  аспеката,  већ  било  бо‐ 
гословски  сазрело  да  се  размотри  и  са  психолошке  стране  метафи‐ 
зика  Халкидонског  сабора.  И  да  није  Јустинијан  I  Велики  био  заоку‐ 
пио  Цркву  дискусијом  о  Три  главе,  вероватно  је  да  би  се  богослови 
ангажовали  око  питања  о  вољама  и  деловањима  у  Христу  већ  читаво 
столеће раније. 
Ма  како  да  је  неразумно  потпалио  тешку  монотелитску  рас‐ 
праву,  Ираклије  уопште  није  деловао  случајно.  И  сами  источни  ра‐ 
тови  које  је  он  водио  за  ово  питање  нису  били  само  спољна  случај‐ 
ност.  Национално‐политичко  питање  је  било  незадрживо.  И  његов 
закључак  који  се  односио  на  постизање  јединства  империје  путем 
јединства  вероисповедања,  за  оно  време  је  представљао  једино  мо‐ 
гуће  решење.  Чак  и  у  наше  време  успостављање  јединства  државе  на 
основама  верских  слобода  не  представља  савршено  решење.  А 
утолико  пре  је  то  било  онда.  Питање  се  тицало  само  технике  пости‐ 
зања  циља:  или  насиљем,  или  договорима,  или  искреним  уступцима; 
онако као што је то нпр. Василиск урадио брисањем Халкидонског 
  107 
сабора;  или  пак  дипломатским  прећуткивањем  ‐  пример  Зиноновог 
Енотикона. 
О  појави  Ираклијеве  ујединитељске  политике  кроз  форму  моно‐ 
телитства имамо још два историјска извештаја. 
1) У  свом  писму  упућеном  папи  Хонорију,  патријарх  Сергије  го‐ 
вори  да  је  император  Ираклије  за  време  похода  622.  године,  док  је  бо‐ 
равио  у  Корино‐Теодосиопољу  (Ерзруму),  водио  разговоре  са  погла‐ 
варом  јаковита‐севиријанаца,  Павлом  Кривим,  и  да  му  је  предложио 
формулацију  ‐  μία  ἐνέργεια,  тј.  једна  воља.  Испада  као  да  је  то  била 
Ираклијева измишљотина. 
2) Водећи  спор  против  Пира,  који  је  био  окривио  Софронија 
Јерусалимског,  преподобни  Максим  Исповедник  је  директно  гово‐ 
рио  о  старом  плану  који  је  смислио  лично  патријарх  Сергије  а  који  се 
састојао  у  идеји  да  се  сви  монофизити  обједине  помоћу  формулације, 
‐  μία  ένέργεια.  Као  што  ћемо  даље  видети,  ово  друго  извештавање  је 
највероватније. 
Сергије  је  врло  добро  познавао  доктрину  монофизитизма.  Упра‐ 
во  оно  полазиште  да  је  за  монофизите  деоба  својстава  ‐  ίδιότητες  две 
природе,  само  феноменолошка  чињеница,  видљива  споља.  Њен  ноу‐ 
мен,  тј.  њена  права  реалност  је  ‐  једно.  Једна  природа  ‐  Божија,  мада 
састављена  од  две,  ‐  έκ  δὐο  φὐσεων,  а  не,  ‐  έν  δὐο  ϕὐσεσιν,  као  што 
је  то  на  Халкидонском  сабору  прихваћено.  Бог  Логос  је  вољан  да  има 
у  себи  и  човечије  феномене,  тј.  Он  Себи  слободно  допушта  да  се  они 
манифестују,  међутим  они  не  припадају  његовој  човечијој  природи:  ‐ 
ње нема. 
Сергије  је  знао  да  и  православна  формула  говори  о,  ‐  ἔνωσιν  καϑ 
υπόστασιν,  тј.  о  јединству  ипостаси,  па  чак,  мада  и  неправилно  и  о  ‐ 
ἔνωσιν  ϕὐσικἡ,  тј.  и  о  „јединству  природеʺ  када  се  тиче  личне  самос‐ 
вести.  Самоспознајни  центар  Богочовека  је  јединствен,  то  је  једин‐ 
ствена ипостас, јединствена ипостасна свест. 
А  шта  је  са  деловањем,  енергијом  и  вољом?  Зар  није  и  за  хал‐ 
кидонско  православље  јединствена  воља  исто  такав  јединствени 
центар  који  обједињује  и  човечије  и  божанске  енергије  и  испоља‐ 
вање  деловања?  То  јест:  зар  није  симетрична,  зар  не  кореспондира, 
јединствена  богочовечија  воља  са  јединственом  богочовечијом 
ипостаси? 
У  шта  спада  воља,  ν  природу,  у  првобитно,  ‐  έκ,  или  пак  у 
ипостасно, у наредно које је настало већ након сједињења? 
Изгледало  је  да  је  Сергије  логичнији  од  православних,  јер  папа 
Лав  у  свом  Томосу  пише:  agit  utraque  forma...  quod  proprium  est,  тј. 
две  енергије  и  две  воље.  У  овом  случају  су  међутим  захтевали  од  пра‐ 
вославних да буду логичнији и да уз две воље мисле и на две самос‐ 
  108 
вести,  тј.  на  јасно  раздвајање  природа.  Али,  православни  су  ставља‐ 
ли  акценат  на  једно  Лице,  на  ипостасно  јединство  самосвести  Бого 
човека.  Сергије  је  полазећи  од  тога  православнима  предлагао  моно‐ 
енергизам.  Несумњиво  је  да  Сергије  није  имао  у  виду  некакве  поје‐ 
диначне  енергије,  него  њихово  укупно  јединство  тј.  вољу,  и  зато  је  по 
логици  ствари  иза  А  долазило  Б,  тј.  иза  моноенергизма,  ‐  ένέργεια, 
имамо монотелизам, ‐ ϑέλημα. 
Сергије  је  био  у  праву,  јер  до  тада  православна  традиција  није 
пружала  дефинисане  цитате,  нити  мишљења  отаца  Цркве  о  једној 
или двема енергијама. 
Недавно,  године  1896.  били  су  објављени  одломци  из  Евлогије 
патријарха  Александријског  (580‐607.  г.).  Била  је  то  полемика  про‐ 
тив  учења  о  једној  вољи,  али,  очигледно  неаутентична.  Међутим,  псе‐ 
вдо‐Дионисије  Ареопагит  пружа  нам  стварно  нови  појам:  ‐  καινὴν 
τινα  καί  θεανδρικὴν  ἐνέργειαν,  тј.  говори  „о  некој  новој  и  богочо‐ 
вечанској  енергијиʺ.  Напоредо  са  исказом  папе  Лава:  „agit  utraque 
forma  cum  alterius  communione  quod  proprium  estʺ;  тј.  Христос  деј‐ 
ствује  у  обема  природама  са  међусобним  прожимањем  што  им  је  и 
својствено.  Сергије  је  на  овај  начин  против  папе  Лава  истакао  ауто‐ 
ритет  тобожњег  ученика  апостола  Павла.  У  оно  време  је  то  могло  да 
помеша карте и изазове забуну. 
Већ  је  617.  године  пред  сам  упад  Персијанаца  у  Александрију 
Сергије  писао  Георгију  Арсу,  који  је  иначе  у  то  време  био  на  челу 
сиријских  павлита,  тј.  следбеника  Павла  Црног  ‐  о  једној  енергији. 
Писмо  је  доспело  у  руке  Јована  Милостивог,  и  овај  је  хтео  да  покрене 
против  Сергија  парницу.  Међутим,  пошто  су  Арапи  већ  били  заузели 
Александрију, тај план је пропао. 
Сергије  је  на  ову  тему  водио  преписку  и  са  сиријским  епископом 
Теодором  Фаранским.  Он  је  своје  богословске  погледе  слободно 
излагао,  ослањајући  се  на  своје  пријатељство  са  императором  Ирак‐ 
лијем.  Због  тога  пријатељства  је  жртвовао  своју  савест:  do,  ut  des  (да‐ 
јем,  да  ми  даш).  Ираклије  је  желео  да  се  ожени  својом  нећаком 
Мартином.  Сергије  је  затезао  са  дозволом.  Ираклије  му  је,  међутим, 
рекао:  „Све  досад  што  си  радио,  радио  си  као  епископ,  а  сад  ми  ис‐ 
пуни  моју  вољу  као  пријатељʺ.  И  Сергије  је  поклекнуо,  али  је  тиме 
обавезао и императора да служи његовим плановима. 
Гонећи  Персијанце,  Ираклије  је  622.  године  ушао  у  Коринт  (ви‐ 
зантијски  Теодосиопољ,  а  на  турском  ‐  Ерзерум).  Овде  је  он  затекао 
Павла  Кривог,  поглавара  севиријанаца  ‐  монофизита,  који  је  испред 
персијске  најезде  пребегао  овамо  са  Кипра.  Пошто  је  због  овога  био 
киван  на  Персијанце,  изгледало  је  да  ће  у  Павлу  моћи  да  се  побуди 
нека  наклоност  према  Грцима;  ипак  је  он  код  њих  нашао  сад  уто‐ 
чиште. Међутим, до неког договора није дошло. 
  109 
Године  626.  Ираклије  је  био  у  Лазики  (на  персијском  Лазистан,). 
У  граду  Фазису  (Поти)  почео  је  да  води  преговоре  са  митрополитом 
Фазиса  Киром,  који  је  тад  био  на  челу  православних  верника  грчког 
језика,  у  непосредној  близини  Иверске  (Грузијске)  цркве.  Иначе  је 
он  добро  владао  и  сиријским  језиком,  а  можда  је  и  потицао  из  Сирије. 
Изразио  је  он  пред  Ираклијем  сумњу  да  се  μία  ἐνέργια  може  уса‐ 
гласити  са  Томосом  папе  Лава.  Било  је  очигледно  да  је  према  Ирак‐ 
лијевом  упутству  патријарх  Сергије  послао  Киру  неке  богословске 
материјале  и  тиме  успео  да  га  убеди.  Радујући  се  повратку  Грузи‐ 
јанаца  у  православље,  Кир  се  одушевио  могућим  компромисом  ‐ 
моноенергизмом  ‐  надајући  се  притом,  да  ће  тиме  утицати  и  на  Јер‐ 
мене.  Ираклије  је  био  задовољан,  па  је  одлучио  да  прогура  Кира  на 
Александријску катедру. 
Обједињавање делова Јерменске цркве 
(630‐632. г.) 
Уједињење  Грка  са  једним  делом  Јермена  могло  је  да  се  оствари 
захваљујући  у  првом  реду  личној  одлучности  католикоса  Езре.  Један 
јерменски  историчар,  иначе  патриота,  прикрива  ову,  за  њега  горку 
епизоду,  грчким  притисцима,  насиљем  и  подмићивањем.  Као  на‐ 
водно,  император  је  позвао  Езру  у  Карин,  а  да  Езра  собом  није  поз‐ 
вао  учене  богослове.  Тад  му,  тобож,  император  лукаво  предлаже  да 
сам,  лично,  одговори  на  питање:  у  чему  се  то  састоји  неправославље 
халкидонских  закључака?  После  три  дана  размишљања  Езра  није 
нашао  ништа  што  би  могло  да  изазове  његове  примедбе.  Император 
је  даље  питао:  Зашто  се  онда  Халкидон  не  прихвата?  Езра  је  тад 
указао  на  низ  других  разлога  моралне  природе  који  су  довели  до  од‐ 
вајања  од  Грка.  Ираклије  је  приговорио  да  се  такво  схватање  може 
побијати  читавим  низом  недостатака  код  самих  Јермена.  После 
овога  Езру  су  позвали  у  војни  логор  императора  Ираклија,  који  се 
тад  налазио  у  Месопотамији.  Тамо  Езра  доноси  одлуку  да  се  уједини 
са  грчком  јерархијом.  Он  даје  сагласност  да  заједно  обаве  служење 
литургије,  па  се  том  приликом  и  причешћује.  Спољашњег  притиска 
није  било;  Езра  је  одавно  живео  у  грчком  делу  Јерменије,  и  то  не  у 
Довину,  него  у  самој  Карини,  тражећи  тамо  ослонац  код  Грка  у 
борби  са  својим  супарником,  католикосом  Христифором.  Езра  је  сам 
отпутовао  у  Месопотамију.  Био  је  награђен  наградом  коју  је  сам 
измислио:  добио  је  рудник  соли  у  Кулпи.  Истину  рећи,  Ираклијев 
војсковођа,  Јерменин,  Мшеш,  казао  је  Езри,  уколико  се  не  уједини  са 
Грцима,  нек  оде  онда  у  Персијску  Јерменију,  а  овде  ће  за  грчки  део 
Јермена бити изабран нови католикос. Ираклије је изложио своје ис‐ 
  110 
поведање  вере  у  форми  која  је  била  погодна  за  Јермене,  тј.  бачени  су 
анатематизми  на  Несторија,  а  Халкидонски  сабор  се  није  осуђивао. 
Од  тог  тренутка  уједињење  Јерменске  цркве  са  Православно‐ 
‐грчком  потрајало  је  85  година,  а  у  међувремену  су  се  променила 
шесторица  католикоса.  У  том  раздобљу  се  у  јерменским  црквама 
употребљавао  хлеб  са  квасцем,  уз  додавање  топле  воде,  а  празнује  се 
Божић  25.  децембра.  Али  ипак  је  остао  известан  број  тврдоглавих 
дисидената. 
Обједињавање сиријских јаковита 
(630.) 
Ираклије  је  ушао  у  сиријску  Едесу  као  победник.  Дочекао  га  је 
свечано  монофизитски  епископ  Исаија  и  монофизитски  монаси. 
Према  речима  монофизитског  историчара  Михаила  Сиријца,  Ирак‐ 
лије  је  покушавао  да  игра  улогу  објединитеља  Цркве  с!е  ГасЈо  и  то  без 
великих  спорова,  као  да  раније  није  ни  било  никаквог  цепања.  Го‐ 
дине  630,  на  дан  Божића,  Ираклије  је  присуствовао  литургији,  а 
чинодејствовао  је  Исаија.  Император  је  пришао  путиру  за  причест. 
Требало  је  да  то  буде  знак  признања  уједињења  Цркава,  макар  и  уз 
небитну  легализацију  која  је  требала  да  наступи  нешто  касније. 
Међутим,  Исаије  је  затражио  од  императора  да  се  одмах,  ту,  одрекне 
Халкидонског  сабора.  Император  се  окренуо  и  изашао  из  цркве,  а 
након обављене литургије храм је био одузет и предат мелкитима. 
Исаија  се  тад  обраћа  монофизитском  Антиохијском  патријарху 
Атанасију.  Али,  император  долази  у  Јерапољ  (Мабуг),  у  који  стиже 
и  Атанасије  са  12  епископа.  Ираклије  даје  предлог  Атанасију  да  се 
Цркве  уједине,  али  уз  прихватање  следећих  услова:  император  за‐ 
брањује  сваку  дискусију  о  две  воље,  тј.  у  сваком  случају  ту  формула‐ 
цију  о  две  воље.  У  вези  са  овим,  Ираклије  условно  предлаже  Атана‐ 
сију  узгред  и  место  грчко‐католичанског  патријарха  у  Антиохији;  то 
место  до  636.  године  није  било  попуњено.  Као  резултат  тих  прегово‐ 
ра  било  је  постигнуто  решење  да  неколико  епископа  и  неколико  ма‐ 
настира прихвате уједињење, али само на основама моноенергизма. 
У  Палестини  је  ово  уједињење  међу  православнима  изазвало 
незадовољство.  Одмах  протестовати  против  Ираклија,  који  тек  што 
је  ослободио  Света  места,  било  је  незгодно.  Монах  манастира  св. 
Саве  Освештеног,  Антиох,  тад  пише:  „Проносе  се  гласови  да  се  у  Ан‐ 
тиохији  појавио  претеча  антихриста,  који  хоће  да  овлада  антиохиј‐ 
ским  патријарховим  престолом.  Кажу  да  је  то  неки  Атанасије  и  да 
проповеда учење Аполинарија, Евтиха, Севира и Јакова. Била је ово 
  111 
узнемирујућа  вест  за  православно  становништво  Светог  града,  а  и  за 
суседне манастире...ʺ 
Овде  се  ипак  моноенергизам  (монотелизам)  учврстио  и  потрајао 
још неко време. 
Обједињавање александријских монофизита 
(632. г.) 
Након  тога  што  су  Персијанци  заузели  Александрију  (617.  г.)  и 
након  одласка  православног  патријарха,  у  катедралном  храму  Цеза‐ 
рион  већ  је  био  устоличен  коптски  патријарх.  Кад  су  се  овде  поново 
вратили  Грци  (631.  г.),  на  патријархов  трон  је  постављен  Кир  из  Фа‐ 
зиса.  Прихватио  је  он  споразум,  који  су  му  предложили  Ираклије  и 
Сергије,  са  циљем  да  се  у  Александрији  реализује  уједињење  локал‐ 
ног  монофизитства  са  византијским  православљем.  Киру  је  унапред 
била  дарована  једна  византијска  награда  која  је  потом  заувек  остала 
спољашње  одличје  Александријских  патријараха.  Добили  су  право 
да  приликом  богослужења  украшавају  једну  ногу  црвеном  царском 
чизмом.  Поменуто  уједињење  је  кроз  годину  дана  (632.  г.)  већ  било 
обављено.  Од  „теодосијанацаʺ,  како  их  је  звала  администрација,  биле 
су  одузете  цркве  и  предате  мелкитима,
1
  тј.  православним  Византин‐ 
цима.  Патријарх  Венијамин,  иначе  присталица  монофизитства,  по‐ 
влачи се у Горњи Египат. 
Кирови  преговори  су  се  завршили  једним  документом  од  3.  јуна 
633.  године,  са  девет  тачака,  или  боље  речено,  анатематизама.  Не 
верујући  овом  уједињењу,  православни  су  га  иронично  називали  ‐ 
ὐδροϐαϕἡς, тј. пена по води. 
Ево неких карактеристичних места из тога текста: 
Анатематизам  4.  ‐  „Исус  Христос  има  јединосуштну  са  нама 
плот,  продушевљену  разумном  душом,  ‐  ενώσει  φσικῆ  τε  καί  καθʹ 
ΰπόστασιν,ʺ тј. јединством по природи и по ипостаси. 
Анатематизам  6.  ‐  „Ко  не  исповеда  да  је  Исус  Христос  Један  од 
два  јестаства,  као  и  да  је  само  једна  ваплоћена  природа  Бога  Логоса 
и да је једна сложена ипостас, да буде анатема!ʺ 
Анатематизам  7.  ‐  „Тај  исти  Христос  и  Божји  Син,  ‐  ἐνεργοῦντα 
Θεοπρεπῆ  καί  ἀνθρώπινα  μία  θεανδρικῆ  ένεργεία,  тј.  дејствује  бого‐ 
доличном  и  човечанском  једном  богомужном  енергијом.ʺ  ‐  Ово  је 
према св. Кирилу и према св. Дионисију. 
1
Мелкит = презрив назив за православне хришћане. (Прим. реценз.) 
  112 
Кир  усхићено  о  овоме  извештава  императора,  уз  коментар  „да 
ликују и Александрија и цео Египатʺ. 
Теодосијанци  су  давали  овакве  изјаве:  „Нисмо  се  ми  обратили 
Халкидонском  сабору,  него  се  Халкидонски  сабор  обратио  намаʺ. 
Међутим,  била  је  то  само  престонична  појава.  Уједињавање  Цркава 
се  показало  међу  становништвом  по  целом  Египту  као  тежак  посао. 
Било  је  још  доста  верника  који  су  захтевали  директно  одбацивање 
Халкидона.  Али,  општа  ситуација  је  могла  императору  да  изгледа 
ефектна;  уједињење  је  било  постигнуто  у  свим  монофизитским  зем‐ 
љама ‐ у Јерменији, Сирији и Египту. 
Па  ипак,  с  тачке  гледишта  православља,  ова  вештачка  база  ује‐ 
дињавања,  и  то  баш  њен  „моноенергизамʺ  неизбежно  је  морао  да  се 
растури  пред  православљем.  Ову  „политичку  музику  покварио  јеʺ 
учени  монах  Софроније,  професор  књижевности  („софистʺ)  из  Дама‐ 
ска.  Софроније  је  обилазио  манастире  заједно  са  знаменитим  Јова‐ 
ном  Мосхом.  Заједно  су  сакупљали  приповедања  о  монашкој  мудро‐ 
сти,  те  је  тако  настао  познати  Лимонариј,  словенски  речено  „Луг 
духовниʺ.  Софроније  проводи  доста  времена  по  манастирима  око 
Александрије;  у  Абукиру  су  му  исцелитељи  бесребреници  Кир  и 
Јован  исцелили  болесне  очи.  Јован  и  Софроније  су  у  Александрији 
ватрено  помагали  православне  („мелкитскеʺ)  патријархе  у  њиховој 
борби  са  „теодосијанцимаʺ  и  то  нарочито  за  време  св.  Јована  Мило‐ 
стивог.  Као  и  Јован  Милостиви,  исто  су  тако  и  Софроније  и  Јован 
Мосхос  побегли  из  Александрије  у  време  персијске  најезде.  Домогли 
су  се  Рима,  па  су  се  тамо  одмах  латили  правог  посла.  У  Риму  су  на  по‐ 
добије  популарног  Дијалога  сачинили  Лимонариј.  Дијалог  је  било 
дело,  већ  покојног  у  то  време,  папе  Григорија  Великог  (†  606.  г.). 
Јован  Мосхос  је  такође  умро  у  Риму.  Према  Мосхосовом  завештању, 
његове  посмртне  остатке  Софроније  одвози  у  Палестину,  па  се  сам 
након  тога  поново  враћа  у  Александрију.  Софроније  је  тад  већ  имао 
80  година.  Уживао  је  велику  популарност  и  ауторитет.  Кир  је  све  то 
имао  у  виду,  те  је  сматрао  да  га  треба  упознати  са  његових  9  анатема‐ 
тизама,  које  је  желео  да  објави  са  своје  катедре.  Софроније  се  одмах 
није  сложио  са  формулацијом  ,  једна  енергијаʺ,  него  је  тражио  „двеʺ. 
Кир  се  позивао  на  „духʺ  светоотачких  израза  па  је  по  угледу  на  њих 
захтевао  снисходљив  тон  према  мишљењима  широких  слојева  хри‐ 
шћанских  душа,  које  се  могу  још  спасти.  Према  речима  Максима  Ис‐ 
поведника,  Софроније  је  чак  падао  пред  ноге  Киру  и  са  сузама  у 
очима га наговарао да не проглашава тих 9 глава. 
Кир  је  са  извесном  подмуклошћу  послао  Софронија  у  Констан‐ 
тинопољ,  сакривши  од  њега  да  је  управо  Сергије  творац  те  форму‐ 
лације, која је Софронију толико туђа. Кир је чак Софронију дао и 
  113 
писмо  за  Сергија,  тако  да  се  он  упутио  у  престоницу  потпуно  наивно 
не  познавајући  позадину  целе  ствари.  Њему  је  у  Константинопољу 
много  што‐шта  пукло  пред  очима.  Пре  свега,  видео  је  да  није  усам‐ 
љен.  Максим,  бивши  секретар  императора  Ираклија,  иначе  човек 
широког  образовања  и  ума,  у  то  време  ава  манастира  у  Хрисопољу 
(Скутари),  већ  је  бој  бојевао  против  моноенергизма.  Сергеј  је  лично 
на  све  могуће  начине  наговарао  Софронија  да  се  зарад  „домостројаʺ 
односи  према  том  питању  стрпљиво,  као  према  привременом  сред‐ 
ству  које  ће  довести  до  коначне  победе  православља.  Наговарао  га  је 
бар  да  се  притрпи  и  да  осмотри  ситуацију.  Онда  је  и  Софроније  исто 
тако  затражио  од  Сергија  да  не  ремети  мир  Цркве  и  да  не  објављује 
формулацију  „миа  енергиаʺ.  Наводно  је  Сергије  писао  Киру,  саве‐ 
тујући  га  да  за  сада  не  помиње  ни  „миаʺ  ни  „диоʺ.  Чувши  за  ове  по‐ 
ступке,  Софроније  је  обећао  да  се  неће  бунити,  па  се  враћа  у  Пале‐ 
стину.  У  то  време  (634.  г.)  умире  Јерусалимски  патријарх  Модест,  а 
Софронија  бирају  на  његово  место.  Император  и  патријарх  Сергије 
су  се  преплашили;  јер  све  што  су  радили,  радили  су  без  знања  других 
патријараха:  Римског,  Јерусалимског,  Антиохијског.  А  сада  је  одјед‐ 
ном  Јерусалимски  патријарх  њихов  противник.  Јерусалиму  су  се  у 
међувремену,  уместо  Персијанаца,  сад  приближавали  Арапи.  Им‐ 
ператор  је  био  немоћан.  Требало  је  да  чека  од  Софронија  уобичајену 
циркуларну  саборну  посланицу  ‐  синодику,  коју  би  потписали  за‐ 
једно  са  изабраним  патријархом  и  сви  епископи  који  су  га  на  Сабору 
бирали.  По  уходаном  обичају,  патријарх  би  том  приликом  сведочио 
о  свом  православљу.  Поводом  тога  Софроније  би  могао  пред  Римом 
да  разоткрије  све  оно  што  су  Ираклије  и  Сергије  скривали.  Сергије 
зато  доноси  одлуку  да  предухитри  Софронија  и  да  читаву  ствар  пред 
папом  прикаже  у  светлости  која  њему  одговара,  те  зато  пише  дета‐ 
љан  извештај  папи  Хонорију  о  ситуацији  на  Истоку.  Прича  му  о  „ус‐ 
песимаʺ  грчког  православља  у  Александрији  са  формулацијом  „миа 
енергиаʺ.  Софронијеве  аргументе  оповргава  у  оном  виду  како  је  од 
Софронија  пре  тога  усмено  чуо,  мада  још  увек  није  знао  за  његову 
синодику. Ево како изгледају Сергијеве богословске смицалице: 
„У  складу  са  учењем  свих  Васеленских  Сабора  један  те  исти  Го‐ 
спод  Исус  Христос  врши  сва  своја  дејства.  Зато  не  треба  разми‐ 
шљати  ни  о  једној,  ни  о  две  енергије,  те  се  треба  задовољити  оценом 
да  је  „једна  воља  ‐  ἕν  ϑέλημαʺ.  Израз  „миа  енергиаʺ,  без  обзира  што 
се  среће  код  неких  отаца,  код  неискусних  верника  оставља  зас‐ 
трашујући  утисак.  Они  сматрају  да  се  тиме  негира  двојство  природа 
у  Христу.  Са  друге  стране,  и  „два  дејстваʺ  многе  саблажњава,  Јер  се 
то  ни  код  једног  не  може  наћи  и  води  ка  закључку  о  „  две  супрот‐ 
стављене  једна  другој  воље,  па  се  кроз  то  уводе  два  носиоца  воље,  а 
то је већ непобожноʺ. 
  114 
Врло  пријатним  и  ласкавим  изразима  Сергије  је  тражио  од  Хо‐ 
норија  савет.  Хонорије  је  у  то  време  у  Риму,  кад  је  просвећеност  била 
знатно  ослабила,  важио  за  великог  научника.  Један  се  савременик 
овако  о  њему  изражава:  „Sagax  animo,  vigens  consilio,  doctrina  clarus, 
dulcedine  et  humilitate  pollens,  тј.  разборита  ума,  одличан  саветник, 
славан  у  науци,  а  пун  благости  и  понизностиʺ.  Међутим,  Хоноријев 
писац је био његов секретар, касније папа Јован IV. 
Папин  одговор  се  сачувао  само  у  грчком  преводу  онако  као  што 
је  касније  био  прочитан  на  VI  Васеленском  сабору,  и  то  уз  при‐ 
ложени оригинал који је био донет из патријаршијске архиве. 
У  свом  одговору  Хонорије  је  у  целини  подржао  линију  Серги‐ 
јевог  мишљења.  Слаже  се  са  њим  да  је  дискусија  о  две  или  једне  ен‐ 
ергије  празна  распра  школараца  (затим  следе  врло  презриви  осврти 
на  такве  људе).  Али,  Рим  не  пада  у  њихове  мреже,  те  ће  јасноћом  и 
истинитошћу  учења  збрисати  све  њихове  заплетене  препредености. 
Признајући  ваплоћеног  Бога  Логоса  „који  делује  вишеструко,  ‐ 
πολντρόπως  ένεργοῦνταʺ  и  на  божански  и  на  човечији  начин,  Хо‐ 
норије  ипак  признаје  „јединствено  хтењеʺ,  тј.  вољу:  ‐  ἔθεν  καί  ἔν 
θέλημα όμολογοῦμεν τοῦ Κυρίον Ι. Χριστοῦ. 
Папу  занима  питање  безгрешности  Исуса  Христа  која  про‐ 
истиче  из  Његове  човечије  природе,  а  која  притом  није  дотакнута 
прародитељским  грехом.  Како  то  каже  апостол  Павле,  „у  Њему  није 
било  другог  закона  у  деловима  тела,  који  би  био  супротстављен  за‐ 
конима  умаʺ.  Све  деловање  се  стицало  према  јединству  безгрешне 
воље. 
Од  овог  тренутка  моноенергизам  прелази  у  монотелитизам. 
Папа Хонорије је, дакле, први формулисао јерес монотелитства. 
Наравно  да  папа  у  римском  стилу  није  схватао  да  морално  једин‐ 
ство,  тачније  речено  хармонија  двеју  воља  у  Христу  још  увек  није  он‐ 
толошко  или,  такорећи,  „физичкоʺ  јединство,  и  није  могао  да  појми 
шта  је  све  могла  да  од  тога  учини  источна  метафизичка  мисао.  То 
јест,  за  философски  Исток  јединство  воља  у  „физичкомʺ  смислу  пос‐ 
тулира јединство природе, тј. факт онтолошки, а не само морални. 
Идући  путем  не  метафизичког,  него  само  моралног,  практичног 
мишљења,  папа  је  пао  у  грешку  монофизитства,  јер  се  није  снашао  у 
метафизичком  питању:  чије  својство  представља  воља?  Својство 
лица  или  природе?  Цитирајући  мисао  о  ипостасном,  тј.  о  личном 
сједињавању  две  природе  у  Христу,  папа  је  према  Халкидонској  фор‐ 
мулацији, том ипостасном јединству лица приписао једну вољу. 
Логичка  грешка  је  очигледна.  Од  моралног  јединства  ‐  скок 
према  јединству  онтолошком.  И  од  одсуства  прародитељског  греха  ‐ 
према одсуству човечије воље. 
  115 
А  логика  је  пак  захтевала:  из  одсуства  код  Исуса  Христа  праро‐ 
дитељског  греха  изводити  закључак  само  о  својствима  човечије  воље 
у  човечијој  природи,  тј.  да  и  неповређена  грехом  природа  поседује  и 
вољу,  која  није  била  противна  законима  ума,  значи,  која  се  не  ра‐ 
зилази са вољом Божијом. 
Осим  ове  грешке,  ‐  ἕν  ϑέλημα  ‐  папа  је  допустио  себи  и  једну 
другу,  те  је  тиме  обелоданио  своје  неразумевање  питања.  Како  је  од‐ 
бацио  „миа  енергиаʺ,  тако  је  одбацио  „дио  енергиеʺ.  Није  схватио  да 
из  Халкидонске  дефиниције  вере  из  plena  divinitas,  plena  humanitas, 
тј.  потпуног  божанства,  потпуног  човештва  ‐  проистичу  и  две  енер‐ 
гије, тј. две врсте делања. 
Тек  после  ове  догматичне  преписке  дошла  је  Софронијева  сино‐ 
дика  са,  уопште  узев,  нимало  идеалном  терминологијом,  али  са  јас‐ 
ним  доказима  о  две  воље.  Без  обзира  што  је  у  Исусу  Христу  старо‐ 
кириловско,  ‐  μία  ϕὐσις  τοῦ  Θεοῦ  Λόγου  σεσαρκωμένη  ‐  једна  при‐ 
рода  Бога  Логоса  ваплоћена,  и  без  обзира  што  је,  ἕνωσις  ὑποστατικἡ, 
ипостасно па чак и φυσική, природно јединство. 
Међутим,  свака  природа  дејствује  природно,  ‐  ϕυσικῶς,  према 
својој  суштини,  ‐  οὐσία,  која  јој  је  својствена.  Зато  је  и  рекао  папа 
Лав: agit utraque forma, quod proprium est. 
И  само  из  тих  дејстава  ми  и  спознајемо  разлику  природа,  свакако 
уз  њихово  најтешње  узајамно  дејство.  Исус  Христос  је  чак  поседовао 
и  ‐  πάϑη  ἀδιάϐλητα  човечије  природе  али  оне  нису  Њиме  поседо‐ 
вале.  Био  је  он  Господ  и  својих  човечијих  преживљавања,  ‐  πάϑη.  И 
тако  је  и  Христос  „и  једно  и  дваʺ,  пошто  је  Он  „јединствена  сложена 
ипостасʺ ‐ Μία ὑπόστασις σὺνθετος. 
За  монофизите  човечија  природа  ‐  φύσις  не  може  да  „дејствујеʺ 
‐  ἐνεργεῖν  ‐,  а  за  Софронија  човечија  природа  „на  човечији  начин 
баш и дејствујеʺ, ‐ ἀνθρωπίνος ἐνεργουμένη. 
*     * 

Док  је  Софроније  писао  своју  синодику,  истовремено  је  предви‐ 
ђао  да  ће  Арапи  опколити  Јерусалим.  Имајући  у  виду  разне  случајно‐ 
сти  и  варљивости  судбине,  наложио  је  епископу  Стефану  Доријском 
да  поведе  бригу  о  борби  за  православље,  те  га  је  послао  у  Рим  са  том 
својом  синодиком.  Према  казивању  самог  Стефана,  у  жељи  да  га  што 
чвршће  веже  за  линију  православног  богословља,  Софроније  га  зак‐ 
лиње  на  Христовом  Гробу  овако:  „Памти  да  ћеш  одговарати  Распе‐ 
томе  на  овом  месту,  кад  Он  дође  у  слави  да  суди  живима  и  мртвима, 
уколико  потцениш  опасност  у  којој  се  налази  Његова  света  вера. 
Уради то, што ја сам не могу да урадим, због најезде Сарацена. Ако 
  116 
треба,  прелети  целу  васељену,  труди  се  да  савладаш  све  препреке,  са‐ 
мо  да  се  домогнеш  Рима.  Повери  тамо  свим  благочестивим  мужеви‐ 
ма,  вођен  суштом  истином,  све  оно  што  се  догађа  у  нашим  крајевима. 
И  не  престани  да  молиш  све  њих  док  се  не  дигну  како  би  поуништа‐ 
вали  непријатеље  вере,  све  док  у  потпуности  не  одбаце  новоуведено 
учењеʺ.  Прича  се  да  патријарх  Сергије  није  примио  (наравно  зва‐ 
нично)  Софронијеву  посланицу,  а  папа  Хонорије  јесте.  У  одговору 
Софронију,  папа  га  саветује  „да  се  не  упушта  у  поделу  и  пребро‐ 
јавање  енергија  зарад  мира  у  Црквиʺ.  И  Софроније  се  по  други  пут, 
баш  онако  као  и  после  договора  са  Сергијем,  „смираваʺ  и  привре‐ 
мено  одустаје  од  своје  активности  у  црквеној  политици.  Ово  „смира‐ 
вањеʺ,  тј.  напуштање  позиција  две  енергије  (дејства),  свакако  да  је 
било погодно за протурање унионистичке формулације „једна вољаʺ. 
Кир  је  у  Александрији  продужио  да  се  бори  против  монофизит‐ 
ске  упорности,  па  је  све  чешће  прибегавао  насиљу.  А  Копти  су  пак  са 
своје  стране,  кад  год  им  се  пружала  прилика,  чинили  зверства.  На 
пример,  живог  су  спалили  једног  мелкитског  свештеника  заједно  са 
његовом  породицом.  Код  потоњих  коптских  монофизитских  писаца 
име  Кира  се  не  разликује  од  свих  других  Халкидонаца  и  изговара  се 
као  име  обесног  угњетача,  па  чак  и  као  претече  антихриста.  Будући 
да  је  био  доведен  са  Кавказа  у  Александрију,  подсмешљиво  су  га 
звали  „кавказацʺ.  На  арапском  ‐  Ал  мукавказ.  Ово  је  само  један  од 
доказа  некорисности  унијатистичких  искривљавања  православља 
које  су  предузимали  императори.  Национални  сепаратисти  се  ничим 
и  никаквим  уступцима  нису  задовољавали.  Њима  је  била  потребна 
јерес, само да би се одвојили од Грка. 
Убрзо  је  и  Александрију  и  Јерусалим  запљуснуо  талас  арапске 
најезде;  међутим,  он  ни  онда  није  зауставио,  него  је  напротив  поспе‐ 
шио  Ираклијеву  унијатску  политику.  Тако  је  императорово  бављење 
догматиком  наставило  да  живи  у  правцу  јереси,  поготово  после 
толико обилне подршке која је долазила од Рима. 
  117 
ЈЕРЕТИЗАМ ПАПЕ ХОНОРИЈА 
Као  што  је  познато,  следећи  VI  Васеленски  Сабор  је  анатемисао 
папу  Хонорија  и  тиме  одузео  свако  право  римским  богословима  да 
прећуткују  и  изврћу  чињеницу  папине  јеретичности,  којом  их  је  са‐ 
блажњавао.  Није  онда  чудо  што  имамо  на  ту  тему  огромну  римока‐ 
толичку  литературу.  У  својој  Историји  Цркве  кардинал  Hergenoether 
цитира  16  католичких  научника  који  покушавају  да  реше  то  питање; 
питање  које  је  нанело  толику  штету  папи  Хонорију  и  осамдесетдво‐ 
јици његових једномишљеника и активних правдатеља. 
Ево  укратко  њихове  препредене  аргументације,  пропраћене 
нашим приговорима: 
I  И  у  посланици  папе  Хонорија  и  у  актима  VI  Васеленског 
сабора извршена је интерполација. 
‐  Међутим,  не  говоре  нам  о  јереси  папе  Хонорија  само  ови  акти, 
него  постоји  и  мноштво  других  докумената  и  писама  из  те  епохе,  који 
нас упознају са тим. 
II Латини  кажу  да  је  Сабор  осудио  лажно  мишљење,  па  чак  ако 
је оно припадало и папи. 
Мишљење  папино  је  било  другачије.  Осуђена  је  погрешна  чиње‐ 
ница (error facti), а не лице. 
III Папа  је  деловао  вођен  „икономијомʺ,  желећи  да  паралише 
дискусију. 
‐  Али, папа је у расправи узео у заштиту само једну страну. 
IV Наводно да папа таква схватања није изрекао ех cathedra. 
‐  Али,  шта  је  то  онда  ех  cathedra?  У  овој  ствари  једна  половина 
Цркве  узнемирено  и  веома  озбиљно  очекује  одговор  од  друге  поло‐ 
вине.  Обраћање  папи  је  учињено  званично,  управо  папи,  и  то  баш  по 
догматском питању. 
V Указује се на другу папину посланицу. 
  118 
‐  Неоспорно  је  да  је  она  нешто  блажа.  Међутим,  ни  она  се  јавно 
не одриче прве, не осуђује је. 
VI  Кажу:  Сергије  је  папу  навукао  тиме  што  је  погрешно  поста‐ 
вио питање. 
‐  У  томе  и  јесте  ствар  што  папа  није  био  способан  да  увиди  ту 
неправилност. Где је онда његов дар непогрешивости? 
VII Тачно,  израз  ‐  ἕν  ϑέλημα  ‐  је  неправилан.  Али  мисао  папина 
је била правилна, јер је он потврђивао Томос папе Лава. 
‐  Па  тиме  се  и  одликују  јереси  што  из  правилних  црквених  прет‐ 
поставки  изводе  неправилне  закључке.  Тако  су  патријарх  Сергије  и 
Кир  због  хармоничности  и  безгрешности  воља  у  Христу  извели 
закључак  и  о  „миа  енергиаʺ  и  о  „ен  телимаʺ,  али  већ  у  промишљеном 
источном онтолошком смислу. 
И  Хефеле  у  Konziliengeschichte  који  мења  своје  мишљење  о  сте‐ 
пену  кривице  папе  Хонорија,  као  и  његов  француски  преводилац  и 
издавач  Leclercq  ипак  признају  да  је  Хонорије  био  лош  богослов.  А 
ако  је  тако  поступио  из  разлога  „икономијеʺ,  онда  је  исто  тако  био  и 
лош  политичар:  он  није  знао  и  није  схватао  Исток,  није  разликовао 
квалитет  личности  Сергија  и  Софронија.  Није  знао  с  чиме  све  ступа 
у  додир  и  какву  подршку  даје  јеретицима.  Где  је  онда  тај  његов  дар 
infallibilitatis (непогрешивости) ? 
ΕΚΘΕΣΙΣ 
После  „срећнеʺ  подршке  коју  је  папа  Хонорије  пружио  Иракли‐ 
ју,  у  Константинопољу  се  као  одговор  на  тобожњи  „бунтʺ  патријарха 
Софронија  родила  идеја  да  се  изда  декрет  о  вери  (!)  под  насловом 
Образац  вере,  ‐  Ἔкϑεσις  τῆς  πίστεως.  Припремио  га  је  патријарх 
Сергије  још  634.  године,  али  је  објављен  тек  у  јесен  638.  због  заузе‐ 
тости  императора  Ираклија  на  новом  арапском  фронту  у  Сирији.  Ек‐ 
тезис  је  изложен  у  облику  Символа  вере.  У  њему  налазимо  следеће: 
а)  забрањују  се  оба  израза  и  „миа  енергиаʺ  и  „дио  енергиеʺ  под  изго‐ 
вором  да  оба  скривају  у  себи  јеретички  смисао.  б)  предлаже  се  фор‐ 
мула  „ен  телимаʺ  тј.  „једна  вољаʺ.  Како  се  то  тумачи?  Какво  је  то 
јединство?  Одговор,  ‐  ἕνωσσις  κατὰ  σὺνϑεσιν  ‐  без  ‐  σὺγχυσις  ‐  и  ‐ 
διαίρεσις. 
„Бог  Логос  је  једна  Ипостас,  једно  Лице.  Зато  се  уз  Св.  Тројицу 
не  може  припојити,  преко  Исуса  Христа,  никакво  ново,  четврто 
Лице. Није нико други чинио чудеса, нити је ико други страдао. 
Мада  неки  оци  и  употребљавају  израз  „миа  енергиаʺ,  он  ипак 
многима вређа слух, јер мисле да се тиме негирају две природе. 
  119 
С  друге  стране,  неке  хришћане  саблажњава  и  „дио  енергиеʺ, 
пошто  њих  нема  ни  код  једног  св.  оца,  те  оне  наводе  на  помисао  о 
две противне воље, у чему се и испољила Несторијева непобожност. 
Пошто  се  са  тим  не  слажемо,  ми  исповедамо  да  постоји  само 
једна  воља  Господа  нашега  Исуса  Христа,  истинитог  Бога,  јер  се  ни 
у  једном  тренутку  Његова  плот,  подушевљена  разумном  душом,  не 
одваја  од  Бога  Логоса,  те  Ипостасно  сједињена  са  њом,  она  не  делује 
из  сопствених  побуда,  ‐  ὸρμἡ,  и  није  у  супротности  са  вољом  Логоса, 
него тек онда и онако кад то захтедне Бог Логосʺ. 
Све  је  ово  било  понављање  идеја  патријарха  Сергија  изложених 
у  његовом  писму  упућеном  папи  Хонорију,  које  је  по  свом  садржају 
било управљено против синодике патријарха Софронија. 
Међутим,  за  прихватање  овог  монотелистичког  акта  требало  је 
обезбедити  сагласност  свих  патријараха.  Године  637.  Софроније  Је‐ 
русалимски  био  је  одсечен  услед  арапске  опсаде  Јерусалима,  а  убрзо 
је  и  умро.  Његово  је  место  заузео  Сергије  Јафијски,  који  је  приступио 
монотелитима.  На  Антиохијску  катедру,  коју  су  окупирањем  града 
били  такође  одсекли  Арапи,  Константинопољски  Сергије  је  поста‐ 
вио  Македонија,  а  овај  је,  наравно,  прихватио  Ектезис.  У  јесен  638. 
године,  Сергије  је  на  свом  синодус  ендимуса  прихватио  тај  текст, 
претећи  узгред  свима  који  се  с  њим  нису  сложили.  Кир  је  у  Алексан‐ 
дрији  такође  прихватио  Ектезис  и  то  са  одушевљењем;  појући  химне 
захвалности  Богу  због  толике  велике  мудрости  подарене  императо‐ 
рима.  Сергије  убрзо  умире  9.  XII  638.  године,  а  његов  наследник  Пир, 
убеђени  монотелит,  одмах,  јануара  наредне  639.  године,  поново  са‐ 
зива  сабор,  поново  прихвата  Ектезис  и  сакупља  потписе  од  свих 
епископа. 
Када  је  Ектезис  доспео  до  Рима,  папа  Хонорије  је  већ  умро  ‐  12. 
X  638.  године.  Избор  његовог  наследника,  Северина,  обављен  је 
доста  брзо,  тако  да  императорски  егзарх  у  Италији  још  није  био  ни 
успео  да  изврши  потребан  притисак,  тј.  да  услови  избор  папе  пот‐ 
писивањем  Ектезиса;  али  је  у  том  циљу,  за  сваки  случај,  заузео  пап‐ 
ски  Латерански  дворац.  У  међувремену  су  римски  клирици  упутили 
у  Константинопољ  своје  апокрисијаре,  како  би  император  потврдио 
изабраног  папу  Северина.  На  путу  су  их  задржали  и  приморавали  да 
потпишу  Ектезис.  Будући  да  ови  нису  имали  пуномоћје,  посланици  су 
дали  обећање  да  ће  дати  Ектезис  папи  на  тумачење.  Ираклије  је 
потврдио  изабраног  папу,  те  су  посланици,  маја  640.  године,  били 
пуштени  кућама  у  Рим.  Северин  се  међутим  у  Риму  био  успротивио 
прихватању  Ектезиса  и  намеравао  је  да  га  саборно  одбаци,  али  умире 
9.  августа,  исте  те  640.  године.  Његов  наследник,  који  је  ступио  24. 
XII 640. године, Јован IV, учинио је то одмах не чекајући ни једног 
  120 
тренутка.  Пошто  је  сазнао  да  је  Ектезис  одбачен  у  Риму,  император 
пише  Јовану  IV  како  тај  текст  није  његово  дело  него  патријарха  Сер‐ 
гија,  који  је  тад  већ  био  умро.  Као  што  се  види,  Ираклије  је  целу  ову 
ствар  одложио  на  страну  и  то  у  корист  јереси.  У  то  време  се  он  разбо‐ 
љева  од  тешке,  смртоносне  водене  болести  и  мокраћног  мехура. 
Јавно  мнење  је  на  ово  гледало  као  на  Божју  казну  због  његовог 
незаконитог  брака  са  његовом  нећаком  Мартином.  Ускоро  је  Ирак‐ 
лије  преминуо,  схватајући  да  се  звезда  његове  славе  муњевитог 
победника  Персијанаца,  баш  као  да  је  био  нови  Александар  Маке‐ 
донски,  тако  катастрофално  угасила,  услед  појаве  најстрашнијег 
бича на хришћане у целокупној историји Цркве ‐ ислама. 
  121 
ИСЛАМ 
Рођен  у  Меки  око  570.  године,  Мухамед  је  био  до  својих  40  го‐ 
дина,  значи  до  610.  године,  трговац  који  је  много  путовао  по  својој 
разно‐племенској  и  разноверној  Арабији,  а  исто  тако  и  по  Палестини 
и  Сирији.  На  тим  просторима  је  могао  да  посматра  борбу  Грка  с  Пер‐ 
сијанцима.  У  почетку  је  био  надзорник  имања  код  своје  богате  ро‐ 
ђаке,  иначе  удовице,  а  касније  и  њен  муж.  Мухамед  је  имао  падавицу 
и  способност  предвиђања.  Његова  жена  се  у  почетку  тога  стидела,  а 
онда  је  пала  под  утицај  веровања  неких  Мухамедових  пријатеља,  да 
му  се  истински  појављује  Арханђео  Гаврило  и  да  му  казује  откри‐ 
вење.  Био  је  упознат  преко  Јудејаца  и  хришћана  и  са  Светим  писмом; 
прихватао  је  све  патријархе  и  пророке  а  нарочито  Христа,  сматра‐ 
јући  их  за  Божије  посланике.  Међутим,  за  баш  таквог  посланика  је 
сматрао и самог себе. 
Арабија  је  тад  била  сазрела  за  некакву  религиозно‐стваралачку 
синтезу.  У  њој  је  била  древна  смеса  разноразних  народа  и  религија. 
Сви  јеретици  јудаистички,  хришћански,  персијски,  египатски,  бежали 
би  у  Арабију  и  тамо  се  насељавали.  Чекали  су  само  да  их  неко  под‐ 
стакне. 
Године  622.,  Мухамед  је,  преобразивши  се  од  трговца  у  пророка, 
стигао  из  Меке  у  Медину  (Јатриб),  и  то  већ  са  својих  70  ученика.  Раз‐ 
вио  је  своју  борбену  идеју  против  идола,  а  нарочито  против  покло‐ 
ника  светог  камења  на  светилишту  Ћаба  (Каба)  у  Меки.  Проповедао 
је  он  уски  монотеизам.  Парола  му  је  била:  „Нема  божанства,  осим 
Бога  ‐  ла‐илах  ‐  ил‐Алахʺ.  Припадници  његовог  племена  Курајш, 
тзв.  курајшити,  окружили  су  Меку  и  протерали  новог  проповедника. 
Мухамед  налази  ослонац  у  суседној  Медини  у  којој  је  од  давнина 
живела  једна  велика  колонија  Јудејаца.  Они  пак  као  да  нису  били  у 
непријатељству  са  новим  свесним  монотеистима;  међутим,  пријатељ‐ 
ство са њима ипак није могло да се успостави, јер су они сваку новину 
  122 
искључивали.  Али,  широке  арапске  масе  почињу  да  се  одазивају  на 
зов  новог  религиозног  покрета  и  образују  моћну  арапску  снагу.  Нај‐ 
нижи  слојеви,  руља,  фанатично  окружују  Мухамеда  и  дају  му  апсо‐ 
лутну  власт  у  Медини.  Бивши  пустињски  житељи,  који  су  се  касније 
прочули  као  Бедуини,  а  раније  као  нападачи  на  караване  и  ходочас‐ 
нике,  сад  су  почели  да  их  уништавају,  али  „идејноʺ  као  невернике. 
„Победнициʺ  су  почели  да  се  одушевљавају  и  заузимањем  туђих  те‐ 
риторија,  те  стварају  читав  један  освајачки  покрет.  Пошто  су  заузели 
на  југу  Арабије  Геджас,  дошли  су  онда  до  центра,  до  Неџеда.  Ратници 
су  се  претварали  у  мисионаре.  За  ово  своје  мисионарско  освајачко 
ратовање  добијали  су  од  свога  вође  нарочити  благослов  и  обећање 
рајских  блага.  Њихов  војни  подвиг  се  састојао  у  уништавању  идоло‐ 
поклонства  и  многобоштва.  У  ту  категорију  многобожаца  су  доспели 
и  Јудејци  и  хришћани.  Овај  успех  освајачког  покрета  на  перифери‐ 
јама  оставио  је  огроман  утисак  и  на  првобитно  противнички  центар, 
на  курајшиитску  Меку.  Године  630.  она  се  предаје  Мухамеду.  На  ону 
пак  поштовану  гомилу  камења  он  више  не  гледа  као  на  идола,  као 
што  је  то  раније  било  у  време  стварања  покрета  него  као  на  творе‐ 
вину  светог  праоца  Авраама  и  његовог  сина  Исмаила,  те  је  сад 
поменута  гомила  достојна  сваког  поштовања.  И  то  камење  онакво 
какво  је  било  и  пре  Мухамеда,  тако  је  и  до  дана  данашњег  остало; 
жива светиња „неидолопоклоничкогʺ ислама. 
У  току  свог  живота,  све  до  своје  смрти  (632.  г.)  Мухамед  није,  без 
обзира  што  је  био  успешан,  напуштао  границе  свог  завичајног  арап‐ 
ског  полуострва.  Ови  нови  завојевачи  једва  да  су  и  почели  да  долазе 
у  додир  и  да  се  сукобљавају  са  становништвом  јужне  границе  визан‐ 
тијске  Сирије.  Септембра  629.  године,  баш  у  оном  тренутку,  кад  је 
Ираклије  као  победник  Персијанаца  свечано  улазио  у  Јерусалим  са 
ослобођеним  Крстом  Господњим,  на  византијској  граници,  јужно  од 
Мртвог  мора,у  Мутахи,  долази  до  војног  судара  нових  религиозних 
освајача  са  својим  племенским  рођацима,  сиријским  Арапима  ‐ 
хришћанима.  Тог  пута  су  муслимани  били  потиснути.  Међутим, 
Мухамед  је  ипак  послао  Ираклију  своје  посланике  са  предлогом  да 
прими ислам. 
Мухамедов  наследник  је  био  стари  Абу‐Бекир  са  звањем  калиф, 
тј.  намесник  (632‐634.  г.).  Он  је  убрзо  укротио  реакцију  арапског  па‐ 
ганства,  које  се  поново  било  разбуктало,  па  потпомогнут  успесима 
свог  војсковође  Халид‐ел‐Валида,  а  и  сам  већ  „мударʺ,  успева  да  об‐ 
нови  покрет  за  уједињење  свих  Арапа,  и  то  освајачким  методама. 
Оне  Арапе  на  пограничним  регијама  Персије  и  Византијске  Сирије, 
који  су  делимично  били  других  вера,  па  чак  и  хришћанске,  отпочео 
је сад да захвата арапски национални ентузијазам, доводећи тако до 
  123 
одвајања  тих  граничних  области  од  Византијске  империје.  Почетком 
634.  године  Арапи‐муслимани  су  почели  с  југа  да  надиру  у  Палестину. 
Новопостављени  патријарх  Софроније  већ  634.  године  није  могао  да 
оде на Божић са ходочасницима из Јерусалима у Витлејем. 
Ираклије  је  тад  био  са  остатком  својих  војних  јединица  на  северу 
Сирије.  Међутим,  после  изнурујућег  рата  са  Персијом,  на  који  је  он 
потрошио  чак  и  све  црквено  материјално  благо  (уз  обећање  да  ће  га 
вратити),  он  више  није  имао  средстава  за  армију;  а  тешке  дажбине  су 
и  без  тога  жестиле  народ.  Последњом  снагом,  Ираклије  је  ипак  кроз 
две  године  напабирчио  некакве  трупе,  па  је  приморао  Арапе  да  се 
повуку  из  Дамаска  и  Едесе  иза  Мртвог  мора.  Али...  Византинци  више 
снаге нису имали. 
Наступио  је  историјски  крај  велике  епохе,  коју  је  отпочео  својим 
освајањима  Александар  Македонски.  После  1000  година  хеленизма  и 
700  година  помпејског  освајања  под  римским  орлом,  отпочело  је 
велико повлачење европске културе из тих регија!! 
У  доба  другог  калифа  Омара  (634‐644.  г.)  био  је  заузет  Дамаск, 
а  онда  638.  и  Јерусалим.  Патријарху  Софронију  је  пало  у  део  да  буде 
тужан  посредник  приликом  предаје  Светога  Града.  Патријарх  Соф‐ 
роније  је  отишао  као  поклисар  у  логор  Арапа  и  рекао  да  ће  град  бити 
предан  једино  лично  калифу.  На  ово  се  Омар  одазвао;  допутовао  је 
из Медине и патријарх је закључио са њим овакав уговор: 
„У  име  Бога  премилосрдног,  Омар  ‐  житељима  Елије.
1
  Они  ће 
бити безбедни и сачуваће своје животе и имања. 
Њихови  храмови  неће  бити  рушени  и  биће  им  дати  на  кориш‐ 
тење.  Али  ће  муслиманима  бити  неометан  улазак  у  храм  и  дању  и 
ноћу. И двери ће за пролазнике бити увек отворене. 
Постављање  крста  на  храмове  није  дозвољено,  а  исто  тако  ни 
звоњење  у  црквена  звона.  Нека  се  оглашавање  врши  клепалом.  Нека 
се не граде нови храмови ни у граду, ни у околини. 
Да  се  муслиманском  путнику  у  граду  да  бесплатно  преноћиште  и 
храна у трајању три дана и три ноћи. 
Деца  хришћана  нису  обавезна  да  проучавају  Коран,  али  да  се 
јавно  не  проповеда  хришћанска  вера  муслиманима;  нека  никога  не 
одвлаче у њу, али да не ометају своје рођаке да прихвате ислам. 
Нека  не  износе  на  улицу  ни  своје  крстове,  нити  своје  свете 
књиге. 
1
 Цар Хадријан је 136. године променио име Јерусалима у Aelia Kapitolina и 
забранио Јеврејима да живе у њему. (Прим. прев.) 
  124 
Нека  поштују  муслимане  и  нека  им  уступају  своје  место,  кад  се 
овима прохте да седну. 
Нека  се  не  одевају  као  муслимани,  и  нека  не  покривају  своје 
главе као правоверни (муслимани). 
Нека  не  говоре  тим  истим  језиком,  нека  не дају  иста  имена  и  не‐ 
ка  не  стављају  на  својим  печатима  арапске  написе.  Нека  не  јашу  у 
седлима, нека не носе никакво оружје и нека не узимају муслимана за 
слугу. 
Нека  плаћају  исправно  дажбине,  нека  признају  калифу  за  свог 
самодршца  и  нека  ни директно,  ни  индиректно  не  наносе  штету  ње‐ 
говом господарствуʺ. 
Приликом  уласка  у  Јерусалим,  Омар  је  све  зачудио  својом  беду‐ 
инском једноставношћу; јахао је на камили у одећи од камиље длаке, 
са  торбицом  пуном  урми.  На  месту  Соломоновог  храма  Омар  је  по‐ 
дигао  џамију  која  је  касније  раскошно,  у  арапском  стилу  била  укра‐ 
шена. То је Омарова џамија која и дан‐данас постоји. 
Историчари  постављају  питање:  због  чега  је  Софроније,  очи‐ 
гледно врло лако, признао Омара за свога самодршца? Ово је питање 
излишно  ако  сте  окупирани.  Али,  извесно  објашњење  за  ово  доста 
олако  признавање  налазимо  и  у  неслагању  са  Ираклијевим  јеретиз‐ 
мом; исто тако и у сазнању да постоје и одређене почасти за јерархи‐ 
ју: може да игра улога озакоњене националне владе у држави ислама. 
Други  сиријски  градови  су  се  са  лакоћом  предавали  Арапима  и 
врло  су  радо  закључивали  споразуме  са  њима,  како  би  избегли 
пљачкања и разарања, а треба рећи да нису баш ни особито жалили 
за византијском влашћу. 
И  Персија  је  у  то  време  такође  неочекивано  за  саму  себе  била 
смлављена под ударцима Арапа. Арапи су ушли у престоницу Ктези‐ 
фон (древни Вавилон) и ликвидирали персијску врховну власт која је 
трајала  преко  1000  година,  још  од  времена  Кира,  од  588.  године  пре 
Христа. 
Како  Арапи  након  окупације  нису  насилно  друге  преобраћали  у 
своју  муслиманску  веру,  него  су  само  индиректно  саблажњавали 
слабе  људе  привилегијама,  онда  су  и  неки  византијски  поданици, 
нарочито  разноразни  неортодоксни  дисиденти,  који  су  живели  под 
притиском  религиозних  забрана,  врло  радо  дочекивали  муслимане. 
Јаковитски  летописац  Михаил  Сиријац  пише  о  прогонима  које  су 
вршили  Грци:  „Видевши  неваљалства  Ромејаца  који  су  свукуд,  где 
год су господарили, окрутно пљачкали цркве и манастире и нас неми‐ 
лосрдно  осуђивали, ето због тога  је Бог одмазде довео  са југа Исмаи‐ 
лове синове, да би нас преко њих ослободио.ʺ 
  125 
Године  639.  у  Египат  је  стигла  невелика  армија  Арапа,  али  је  под 
Хелиополисом  (близина  данашњег  Каира)  разбила  Грке  и  опколила 
тврђаву  која  се  звала  Вавилон.  То  је  један  део  данашњег  старог 
Каира.  Напуштајући  тврђаву,  Грци  су  многим  Коптима  одсецали 
руке,  сумњичећи  их  за  издају.  Арапи  су  се  већ  били  приближили 
Александрији.  Патријарх  Кир  је  реално  саветовао  мировну  нагодбу 
са  Арапима.  Због  тога  је  пао  у  немилост  код  Ираклија,  па  је  чак  био 
бачен у тамницу; међутим, Ираклије је убрзо преминуо (11. II 641. г.). 
  126 
ИРАКЛИЈЕВИ НАСЛЕДНИЦИ 
Ираклије  је  пред  своју  смрт  завештао  власт  двојици  својих  си‐ 
нова;  старијем  двадесетседмогодишњем  Константину  из  првог  брака 
и  млађем  осамнаестогодишњем  Ираклионуʹ  из  брака  са  Мартином. 
Али,  славољубива  Мартина  није  желела  да  остане  без  икакве  улоге, 
па  се  прва  појавила  на  хиподрому  пред  народом.  Народ  је,  међутим, 
увек  гледао  на  њу  са  подозрењем  због  њеног  брака,  а  сад  је  томе  до‐ 
принело  још  и  нерасположење  православних  верника  због  моноте‐ 
литства.  У  томе  су  се  посебно  истицали  акимити.  Из  гомиле  су  се 
могли  чути  узвици:  „Где  су  наши  василевси  Константин  и  Ираклона? 
Зар  ће  жена  да  прима  дипломатске  представнике?  Не  дао  нам  Бог  да 
имамо  владарку  над  којом  ће  се  подсмевати  Персијанци;  зар  ће  жена 
да  води  рат?ʺ  Мартина  се  повукла  а  браћа  су  ступила  на  престо.  Кон‐ 
стантин  је  умро  после  103  дана,  тачно  25.  V  641.  године.  Ту  Мартина 
није  умешала  прсте,  али  је  ипак  осумњичена  да  је  отровала  Констан‐ 
тина.  Страховало  се  да  ће  погубити  и  његова  два  синчића.  Старији, 
наследник,  такође  је  носио  очево  име  Константин,  али  због  малолет‐ 
ства  су  га  у  обичном  говору  звали  Конста.  Мартина  је  морала  да  по‐ 
ложи  заклетву  на  крсту  у  Св.  Софији,  да  неће  нашкодити  деци  свога 
пасторка.  Она  је  чак  и  крунисала  Консту,  али  се  узнемиреност  није 
стишавала.  Мартинин  приврженик,  патријарх  Пир,  морао  је  услед 
свега  тога  да  бежи  у  картагинску  Африку  и,  заклињући  се  пред  пре‐ 
столом  у  Св.  Софији,  да  се  писмено  одрекне  патријаршког  чина.  Тих 
година  су  се  у  Африци  скупљале  многе  Грчке  избеглице,  које  су  под 
притиском  персијске  и  арапске  најезде  напуштале  источне  покра‐ 
јине. У некадашњој картагинској Африци постојала је некаква „ма‐ 
1
 В. В. Болотов (Визант. Временик XIV, 1, 74) препоручује да се његово име 
изговара Ираклона Ηρακλονάς, од сиријске хипокористике. (Прим. аутора). 
  127 
теријална  базаʺ  за  живот  и  привређивање  разних  византијских  кру‐ 
гова.  Византијски  намесници  су  се  тамо  осећали  доста  аутономно,  па 
су чак били спремни и на сепаратистичке авантуре. 
Обезбеђујући  неповредивост  наследног  примата  императорске 
власти,  сенат  (синклит)  је  донео  одлуку  да  са  тог  пута  сасвим  уклони 
и  Ираклиону  и  Мартину.  Свирепа  древност  је  била  сувише  праволи‐ 
нијска.  Не  само  што  су  мајку  и  сина  послали  у  непознатом  правцу, 
него  су  их  још  и  унаказили;  Мартини  су  одсекли  језик,  а  Ираклони 
нос.  Конста  је  био  проглашен  за  аутократског  императора,  па  је  тако 
царевао све до своје смрти 668. године. 
Ситуација  у  Египту.  Ираклије  је  пред  смрт  направио  један  не‐ 
користан  и  непаметан  потез  ‐  послао  је  несрећног  патријарха  Кира 
на  робију.  Нова  власт,  тј.  Мартина  и  Ираклион  су  га  помиловали  и 
ослободили;  они  су  већ  могли  да  схвате  да  пад  Египта  није  Кирова 
кривица.  Напротив,  Кир  је  на  време  саветовао  да  се  постигне  дого‐ 
вор  са  Арапима  да  не  би  евакуација  Египта  била  до  те  мере  убитач‐ 
на.  Константинопољ  тад  са  тугом  потписује  уговор  (8.  XI  641.  г.)  о 
предаји  целог  Египта  што  ће  се  обавити  у  току  11  месеци  примирја. 
Арапи  су  се  обавезали  да  ће  поштовати  хришћанске  цркве  и  да  се 
неће мешати у религиозне ствари. 
Ево,  тако  се  завршила  хиљадугодишња  владавина  Грка  у  Египту. 
Кир  је  умро  21.  III  642.  године.  Византинци  су  му  одредили  за  наслед‐ 
ника  Петра,  али  су  ипак  били  принуђени  да  поведу  са  собом  тог 
последњег мелкитског патријарха. 
Окупатори  су  истог  тренутка  позвали  из  пустиње  коптског  па‐ 
тријарха  Венијамина,  па  су  га  у  Александрији  са  привилегијама  ус‐ 
толичили  наместо  прогнаних  мелкита.  Венијамин  је  међутим  морао 
убрзо  да  постане  свестан  оне  тужне  стране  те  „победеʺ.  Коптске 
народне  масе,  које  су  много  пропатиле  од  грчких  прогона,  па  чак  и 
мучења,  јер  су  негирале  богословље  папе  Лава  и  Халкидонског 
сабора,  сад  су  нагрнуле  у  великим  таласима  у  ислам.  Тиме  се  открила 
скривена  позадина  упорног  противљења  византијској  ортодоксији. 
Ислам  је  ове  Копте  ослободио  посебних  дажбина  и  заваравао  их  је 
обећањем  да  ће  лагодно  живети  у  својој  националној  држави.  „Плот 
и  крвʺ  су  јачи  од  вере,  која  је  само  духовно  интересовање.  Ни  Копти, 
ни  Сиријци  нису  били  у  области  хришћанства  директни  политички 
непријатељи  Византије.  Једноставно  они  ништа  нису  желели  да 
жртвују  за  одбрану  византијске  власти.  Да  их  византијска  управа  није 
толико  тлачила  својом  унијатистичком  политиком,  они  не  би  били 
ничим  мотивисани  да  дају  предност  новом  арапском  јарму,  у  односу 
на стари, грчки. Овако се види да идеја религиозне монолитности. 
  128 
која  је  била  обавезна  за  ‐  πιστός  ϐασιλεὐς,  није  могла  да  доведе  до 
дубље  културне  и  политичке  асимилације  иноплеменика.  А  до  идеје 
верске толеранције човечанство тад још није било стигло. 
Зашто  је  сад  византијској  владавини  била  потребна  „играʺ  у 
монотелизам?  Ово  лукавство  је  изгубило  прави  смисао.  Почело  је 
повлачење пред самом себи наметнутим Ектезисом... 
А  Рим,  као  што  му  је  то  већ  својствено,  не  упуштајући  се  у  мета‐ 
физичке  финесе,  поново  ступа  на  свој  пут  традиционалног  конзерва‐ 
тизма.  Рим  се  противи  вештим  измишљотинама  византијске  религи‐ 
озне  политике,  показујући  пример  и  дајући  подршку  очувању  васе‐ 
ленског православља. 
  129 
РЕХАБИЛИТАЦИЈА РИМА 
ΠΑΠΑ ЈОВАН IV 
Видевши  пропаст  империје  на  Истоку  и  узалудност  монотели‐ 
стичке  политике,  Ираклије  је  на  самртном  одру,  као  што  смо  већ 
рекли,  устоличио  папу  Јована  IV,  па  се  чак  у  писму  које  му  је  упутио 
одрекао  и  свог  ауторства  на  Ектезис.  Као  секретар  Хоноријев,  Јован 
IV  је  лично  био  невин  у  случају  Хоноријеве  грешке;  али,  како  ју  је 
убрзо  увидео,  хтео  је  још  за  његовог  живота  да  је  јавно  исправи.  По‐ 
стоји  друго  Хоноријево  писмо,  које  већ  ублажава  грешке  из  оног  ње‐ 
говог првог. 
Документи  са  13.  заседања  VI  Васеленског  сабора  чувају  два  од‐ 
ломка  из  тих  папиних  писама.  Једно  је  било  упућено  Киру  Алексан‐ 
дријском,  а  друго  патријарху  Сергију.  Очигледно  да  су  та  писма 
писана  после  упознавања  са  Софронијевом  синодиком  и  у  време  ње‐ 
гових  неспретних  тражења  уступака  и  смиривања.  Хонорије  тако 
пише  Сергију  да  је  он  већ  и  Софронију  и  Киру  препоручивао,  а  сад 
препоручује  и  њему  лично,  да  не  говори  ни  о  једној,  ни  о  две  енергије, 
него  да  ово  питање  замени  форсираним  истицањем  наше  вере,  и  то  у 
смислу  „да  Један  те  Исти  Исус  Христос  дејствује  у  две  природе  ‐ 
ἐνεργοὺσας  καί  πρακτικάς,  те  да  обе  природе  у  Лицу  Једног  Сина  Бо‐ 
жијег  нису  измешане,  или  раздвојене,  или  преобликоване  ‐ 
ἐνεργοὺσας τά ἰδιαʺ (Тактика Ектезиса). 
Као  што  је  то  у  првом  писму,  тако  и  у  овом,  дејства  и  воља  врше 
се  од  лица,  а  не  од  јестаства.  Али,  пишчева  мисао  тежи  ка  њиховом 
правилном  вршењу  од  стране  „јестастваʺ,  тј.  природе.  Очигледно  да 
су  Римљани  под  утицајем  Софронијеве  синодике  почели  да  схватају 
метафизичку  (онтолошку)  вредност  формулације  папе  Лава:  Agit 
utraque forma cum alterius communione, quod proprium est. 
Уместо  да  Христос  ‐  πολυτρόπως  ἐνεργεῖ  ‐  многоструко  дејствује 
због првог писма, сад имамо јасно ‐ τά ἰδια, тј. једноструко исто. 
  130 
У  једном  одломку  из  другог  писма  већ  немамо  ‐  ἔν  ϑέλημα.  Али 
насупрот  ономе  правилном  ‐  τά  ἴδια,  забрањује  се,  као  и  раније  израз 
две  енергије.  Значи  да  папина  мисаоност  још  није  била  достигла  оно 
да из „τά ἴδιαʺ неизбежно произилазе и две воље. 
Ако  је  то  био  мисаони  рад  Јована  IV  за  време  његовог  секре‐ 
тарисања,  сад  је  он  врло  брзо,  откад  је  постао  папа,  до  краја  схватио 
православну  тачку  гледишта.  Кад  је  Пир,  кога  је  иначе  напустио 
Ираклије,  упорно  почео  на  Истоку  да  шири  Ектезис  као  своје  дело, 
инспиришући  се  Хоноријем,  тад  Јован  IV,  641.  године  пише  Иракли‐ 
јевом  сину  Константину  (Консти)  Apologiam  pro  Honorio  рара.  У 
овом  спису  тражи  објашњење  и  извињење  за  Хонорија  (у  суштини  и 
за  самог  себе)  јер  су  Пирова  полазишта  потпуно  туђа  папи  „quod  а 
monte  catholici  patris  erat  penitus  alienumʺ  тј.  „оно  што  je  било  сасвим 
туђе  мишљењу  католичанског  оца  (папе)ʺ.  Хонорија  је  бранио  и  дру‐ 
ги  учесник  у  састављању  тог  писма  за  Сергија;  био  је  то  римски  опат 
Јован  Симпон.  Управо  је  он  писао  како  некад  за  Хонорија,  тако  сад 
и  за  Јована  IV,  ту  апологију  Хонорија,  пред  императором  Констан‐ 
тином.  Он  се  у  овој  одбрани  ослања  на  морални  смисао  израза  „једна 
воља  ʺ,  јер  се  Хонорију  чинило  да  му  Сергије  пише  о  онима  који  уче 
о  две  противне  воље.  И,  ето,  као  да  је  против  њих  и  требало  да  се 
потврди  и  непостојање  тог  супротстављања.  Још  детаљније  нам  је  то 
објаснио  препод.  Максим  Исповедник  у  његовој  распри  са  Пиром.  Он 
каже  да  је  Јован  Симпон  управо  тако  тумачио  појам  „једна  вољаʺ  у 
Хоноријевом  писму.  Проповедницима  две  противне  воље  Римљани 
су  истакли  идеју  о  једној  човечијој  вољи  у  Христу.  Јер  после  праро‐ 
дитељског  греха  у  обичној  човечијој  природи  постоје  две  супрот‐ 
стављене  воље:  плотска  и  духовна.  И  то  у  етичком,  а  не  у  физичком 
смислу.  Али,  у  човечијој  вољи  Исуса  Христа  овога  двојства  није  било. 
Он  има  само  једну  човечију  вољу.  Зато  у  том  случају  није  стављена 
напомена  да  се  то  односи  само  на  једну  моралну  вољу  у  Христовом 
човештву?  У  ствари  је  то  зато  што  је:  1)  Хонорије  одговарао  само  на 
оно  што  је  Сергије  питао;  и  2)  наводно,  да  су  Римљани  говорили 
према  обичају  Светог  Писма  у  коме  се  одвојено  говори  час  о  Божан‐ 
ству, а час о човештву Христовом. 
‐  Очигледно  је  да  је  овакво  тумачење  натегнуто  и  патворено. 
Мислимо  да  треба  дати  предност  оном  првом  општем  тумачењу  по 
коме  је  несмотрено  папа  Хонорије  прихватио  Сергијев  израз  „једна 
енергија  и  једна  вољаʺ  у  смислу  моралног  јединства,  уз  допуну  да  ни 
у  човечијој  природи  није  било  греховног  раздвајања.  Било  како  било, 
тек  сви  објективни  римокатолички  историчари  Цркве  и  догмата  у 
последње  време  признају  да  је  папа  Хонорије  погрешио,  давши 
подршку јеретицима на Истоку, али да је у својим мислима био пра‐ 
  131 
вославан.  Најновији  француски  тимски  рад  на  Историји  Цркве,  под 
редакцијом  Fliche  et  Martin  уопште  и  не  покушава  да  брани  Хо‐ 
норија,  него  само  са  чуђењем  констатује  да  нико  на  VI  Сабору  није 
одлучно  протестовао  против  осуде  папе,  па  чак  ни  папски  легати. 
Наравно  да  папу  Хонорија  не  треба  ставити  у  исту  раван  са  активним 
и  свесним  јеретицима,  са  Сергијем  и  са  Пиром,  међутим,  објективно 
говорећи,  папа  је  подржао  јерес  и  VI  Васеленски  сабор  је  морао  за  то 
да га осуди. 
  132 
ОДНОС ПРЕМА МОНОТЕЛИТСТВУ 
НА ЗАПАДУ 
 
Папа  Јован  IV  је  био  у  праву  кад  је  у  својој  Апологији  Хонорију 
говорио  у  том  смислу  да  је  Запад  тумачио  Хонорија  православно,  а 
да  је  истовремено  осуђивао  монотелитство.  Са  наше  тачке  гледишта, 
ово  значи  да  је  „саборностʺ  западног  православља  била  постојанија 
од  папских  кабинетских  схватања.  Некако  у  то  време,  обрео  се  у  Га‐ 
лији  извесни  Грк  са  Истока,  па  је  овде  у  Аутуну  проповедао  моно‐ 
телитство.  St.  Ouen,  епископ  Руански,  успео  је  да  измоли  код  краља 
Хлодвига  II  дозволу  да  се  против  њега  организује  сабор  у  Орлеану 
(638‐639.  г.).  Јеретик  се  сам  врло  вешто  бранио,  али  га  је,  на  радост 
свих  саборника,  аргументима  побио  епископ  Салвије.  Сабор  је  об‐ 
јавио осуду овог јеретика, те је био протеран из Галије. 
И  Италија  и  Африка  су  се  придржавале  тих  антиконстантино‐ 
пољских православних расположења. 
Након  смрти  папе  Јована  (642.  г.),  његов  наследник,  Теодор,  про‐ 
дужио  је  да  води  исто  тако  чврсту  православну  линију  против  квар‐ 
ног  Константинопоља.  На  окружну  саборну  посланицу,  ‐  συνοδικἡ 
έπιστολἡ,  Пировог  наследника  у  Константинопољу,  Павла,  папа  Тео‐ 
дор  је  одговорио  анатемисањем  Ектезиса  и  изразио  недоумицу: 
зашто  се  у  Константинопољу  тај  текст  још  увек  лепи  по  зидовима, 
качи  по  трговима,  те  се  такорећи  прећутно  признаје?  Зашто  грчки 
епископи  продужавају  да  се  обраћају  Пиру  са  „светејшиʺ,  као  да  се  он 
није  одрекао  патријарашког  престола?  Са  своје  стране  папа  је  још 
послао  и  два  апокрисијара  и  предложио  да  се  окупи  сабор  који  би 
осудио  Пира  као  јеретика.  Папа  Теодор  је  прозрео  у  чему  је  ствар: 
Павле је такође био тајни монотелит. 
Друго  писмо  са  истим  таквим  садржајем  послао  је  папа  Теодор  и 
константинопољском  клиру  и  грчким  епископима,  молећи  их  да  се 
осуди Пир и све оно што је он учинио против Халкидонског сабораʺ. 
  133 
Овако  су  увек  схватали  монотелитство  на  Западу,  који  је  пак  упорно 
штитио Халкидонски сабор, као дело папе Лава Великог. 
У  одговору  на  папин  апел,  митрополит  острва  Кипра  Сергије 
сазива  сабор  (29.  V  643.  г.),  на  коме  се  изражава  солидарност  са  рим‐ 
ским  православљем.  Том  приликом  истакнута  је  и  сагласност  са 
речима  папе  Лава  „agit  utraque  forma...ʺ,  као  и  спремност  да  се  умре 
за  православље.  Износи  се  такође  мишљење  да  треба  све  уништити 
што  је  противно  Халкидонском  сабору.  Сергије  је  том  приликом 
изјавио  да  је  његов  претходник  Аркадије  ћутао,  очекујући  да  ће 
црквена  заблуда  бити  исправљена.  Међутим,  Сергије  сада  не  гаји 
такве илузије. 
  134 
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК 
Од  тог  доба  на  сцену  ступа  један  херојски  борац  против  моно‐ 
телитства,  око  кога  се  у  једном  периоду  концентрише  укупна  борба 
Цркве. 
Рођен  је  он,  Максим,  око  580.  године  у  једној  аристократској  кон‐ 
стантинопољској  породици.  По  образовању  је  био  правник,  а  служ‐ 
бовао  је  непосредно  код  цара  Ираклија.  Након  тога,  од  630.  године 
живео  је  у  константиноттољском  манастиру,  ‐  Βάσσαι  у  Христопољу 
(Скутари).  Негде  око  633.  године,  кад  је  Софроније  започео  борбу 
против  Кира  Александријског,  Максим  му  је  пружио  подршку.  Али. 
због  нечега,  у  времену  настанка  Ектезиса,  његов  глас  се  није  чуо.  На 
Сергијево  писмо  у  коме  се  предлаже  издавање  Ектезиса,  Максим  у 
смирено‐монашком  тону,  позивајући  се  на  своју  некомпетентност, 
одговара  смерним  писмом,  али  ипак  указује  на  низ  тешкоћа  везаних 
за  „миа  енергиаʺ.  Изгледало  је  да  он  неће  бити  страстан  борац  про‐ 
тив  монотелитства.  Међутим,  дошло  је  до  некакве  промене  и  у  њего‐ 
вом  спољашњем  и  у  унутрашњем  животу.  Негде  око  640.  године 
долази  до  појачаног  бежања  испред  арапске  најезде,  те  мноштво 
хришћана  са  Истока,  па  чак  и  из  Египта,  одлази  у  Западну  Африку. 
Међу тим избеглицама се обрео и Максим. 
Ова  сеоба  из  Сирије,  Египта  и  Либије  у  картагинску  Африку 
била  је  антиварварска,  антимухамеданска,  али  је  имала  велики  број 
монофизита.  На  новом  терену  монофизити  су  одушевљено  започе‐ 
ли  пропагирање  своје  јереси;  организовали  су  своје  манастире, 
започели  са  прекрштавањем  хришћана  итд.  Чак  се  и  државна  власт 
умешала,  па  је  кажњавала  обраћенике‐монахе  одузимањем  њихових 
манастирских  имања.  Овде  је  јавно  мњење  Цркве,  епископата  а  и 
нижих  слојева  било  пријатељски  настројено  црквеном  Риму,  те  је  уз‐ 
мицало  од  јеретичког  Истока  и  јеретизма  константинопољских  им‐ 
ператора. Императоров егзарх Григорије, син Ираклијевог брата од 
  135 
стрица  Никите,  придржавао  се  управо  овог  православног  правца. 
Можда  је  он  чак  рачунао  и  са  тим  да  једног  дана  свргне  слабе  Ирак‐ 
лијеве синове. 
Дошавши  у  ову  средину,  Максим  је  био  прихваћен  веома  при‐ 
јатељски;  убрзо  је  постао  њен  идол  и  пророк.  Његов  биограф  пише 
да  су  његов  философски  ум  и  ораторски  таленат  одушевљавали 
буквално  све.  „Не  само  да  су  клир  и  епископи,  него  и  властела  и  на‐ 
род  упирали  очи  и  уши  у  његову  реч,  тежили  ка  њему  као  према  све‐ 
цу,  баш  као  гвожђе  према  магнету.  Или  онако  као  што  су  се  море‐ 
пловци  одушевљавали  песмама  сирена,  ето  тако  су  се  они  одушев‐ 
љавали  његовим  речимаʺ.  Када  се  овде  у  једном  тренутку  обрео  и 
Пир,  он  покушава  да  се  договори  са  Максимом.  Међутим,  Максим 
није  био  склон  било  каквој  „политициʺ.  Пошто  је  био  само  „полити‐ 
чарʺ,  Пир  је  тад  осетио  како  треба  потпуно  да  се  прилагоди  супрот‐ 
ном  фронту.  Вероватно  је  био  уплашен  да  ће  Григорије  одавде  отићи 
на  Константинопољски  императорски  престо.  Пир  је  врло  радо  дао 
сагласност  да  са  Максимом  јавно  наступи  на  богословској  трибини. 
Очигледно  да  не  само  што  је  унапред  био  спреман  да  одигра  улогу 
побеђеног  него  чак  и  убеђеног  у  Максимово  мишљење.  Бероватно  је 
то  сматрао  за  неминовно,  уколико  је  желео  да  га  прихвати  „римскаʺ 
средина.  За  ово  лукавство  се  у  обичном  говору  каже  „игра  човек  да‐ 
ме, па кад губи добијаʺ. 
Очито  је  да  се  ова  трибина  одржала  645.  године  у  Картагини,  и 
то  у  присуству  Григорија,  многих  епископа,  те  званичних  и  друштве‐ 
них  представника.  Детаљан  записник  са  ове  интересантне  дискусије 
очуван  је  до  наших  дана  у  сабраним  делима  Максима  Исповедника, 
као  и  код  Мансе  и  Баронија.  Делови  из  овог  текста  се  могу  наћи  и  у 
Болотовљевим  предавањима.  Овај  интересантан  материјал  за  исто‐ 
рију  догмата  и  богословља,  ми  нећемо  препричавати.  У  њему  се  и 
Пир  појављује  као  велики  богослов,  док  се  св.  Максим,  међутим, 
уздиже  над  њим  буквално  као  горостас  дијалектике,  а  грчка  мисао‐ 
ност  и  грчки  философски  језик  бриљирају  својом  надмоћношћу  над 
латинском  руралном  мишљу  и  језиком.  Било  је  очигледно  да  је  читав 
спор био туђ духу и интересу латинства. 
На  крају  спора  Пир  се  слаже  да  анатемише  своју  заблуду,  те  за‐ 
једно  с  Максимом  одлази  у  Рим  да  би  се  „поклонио  гробницама  апос‐ 
тола  и  папиʺ,  те  да  би  му  уручио  и  своје  писмено  напуштање  јереси. 
У  Риму  га  је  папа  на  свечаном  скупу  клира  и  народа  поново  припојио 
Цркви.  У  својој  исповести  Пир  се  одриче  свих  својих  и  Сергијевих  ар‐ 
гумената,  па  му  је  папа  Теодор  опет  признао  сва  права  патријарха. 
Још  пре  овога  папа  је  писао  патријарху  Павлу,  који  је  дошао  на  место 
Пира, да је Пирово напуштање Константинопољске столице изну‐ 
  136 
ђено  политичким  притисцима  на  њега,  а  не  канонским  разлозима. 
Сада,  са  одбацивањем  јереси,  канонски  разлози  отпадају.  Било  је  ово 
урађено  са  циљем  да  се  изврши  морални  притисак  на  Павла  чије  је 
монотелитство  постајало  све  очигледније,  јер  се  није  одрицао  Екте‐ 
зиса.  Насупрот  овоме,  Пирово  одрицање  је  изазвало  велику  сенза‐ 
цију  у  Италији  и  у  Африци.  Читав  низ  афричких  сабора:  у  Нумидији, 
Бизерти,  Мауританији  и  Проконзулском  делу  (Картагини)  доносили 
су  одлуке  о  уништавању  Ектезиса  те  писали  о  томе  папи,  императору 
у Константинопољ и патријарху Павлу. 
Међутим,  ове  одлуке  које  су  на  Западу  биле  искрене,  доспеле  су 
у  Константинопољ  у  најнеповољнијем  тренутку,  који  је  баш  био  обе‐ 
лежен  политичком  подозривошћу  према  Африци.  Играјући  на  карту 
православне  Африке,  њен  егзарх  Григорије  је  стварно  смишљао  ус‐ 
танак  против  императора  Константина  II  (Консте,  642‐668.  г.).  Ова 
се  подозривост  проширивала  и  на  све  епископе  са  њиховим  нападима 
на  Ектезис,  као  и  на  самог  папу  због  његовог  враћања  Пира  у  статус 
патријарха.  Подозревало  се  и  због  могућег  свесног  саучествовања  у 
свргавању  државне  и  црквене  власти  у  Константинопољу,  како  би  је 
потом  Григорије  и  Пир  заменили.  Што  се  тиче  Григорија,  он  јествар‐ 
но  те  исте  646.  године  сматрао  да  је  наступио  прави  тренутак  да  об‐ 
народује  дизање  устанка,  а  себе  прогласи  за  императора.  Још  увек  се 
памтио  овакав  исти  Ираклијев  успех  пре  36  година.  Пир  је  увелико 
сањао  како  ће  лично  крунисати  у  Св.  Софији  Григорија,  док  се  од‐ 
једанпут  ова  кула  од  карата  није  распала  у  прах  и  пепео.  Арапи  беху 
кренули  из  Египта  у  Бизерту  те  у  бици  код  Суфетула  не  само  што  је 
Григорије  био  разбијен,  него  и  убијен.  Арапи  су  узели  тежак  данак 
због  напуштања  Бизерте;  овде  се  приближавао  крај  Римској  Африци 
због најезде полумесеца! 
Цинични  древноисточњачки  политикант  Пир,  увидевши  да  му  је 
сан  распршен,  истог  тренутка  бежи  из  Рима  у  Равену  код  византиј‐ 
ског  егзарха  Платона.  Он  тамо  поново  прима  „веруʺ  свог  василевса 
и  одлази  у  Константинопољ.  Разљућени  папа  Теодор  поводом  тога 
окупља  сабор  у  Риму,  изриче  анатему  испод  које  ставља  свој  потпис 
Светом  крвљу  из  евхаристијског  пехара.  Ово  извештавање  Теофано‐ 
вог  хроничара  никако  се  не  допада  новијим  католичким  истори‐ 
чарима;  међутим,  касније  су  исто  то  радили  и  папски  легати  у  Кон‐ 
стантинопољу,  осуђујући  патријарха  Фотија.  Свакако  да  је  ово  грубо 
сујеверје.  Иначе,  сујеверје  живи  у  најближем  психолошком  суседству 
са истинском вером. 
  137 
ТИПОС (ΤΥΠΟΣ) 
648. г. 
Папа  је  сада  захтевао  од  патријарха  Павла  јасан  одговор  о  пита‐ 
њима  вере.  Павлов  одговор  је  био  такав  да  је  папа  сматрао  за  потре‐ 
бно  да  објави  његово  свргавање.  На  ово  Павле  сада  одговара  интер‐ 
диктом  за  цркву  Св.  Плакида  у  дворцу  папских  посланика  у  Констан‐ 
тинопољу.  Увидевши  да  отворено  проповедање  „миа  енергиаʺ  и  „ен 
телимаʺ  доводи  до  забуне,  патријарх  Павле  саветује  императора 
Консту  да  сада  директно  изда  декрет  (а  не  саборну  посланицу  као 
што  је  то  било  са  Ектезисом)  и  то  уз  полицијско  наређење  да  умукну 
све  дискусије  и  о  једном  и  о  другом  изразу,  што  је  и  било  учињено 
648.  године...  То  је  тзв.  ‐  τύπος  περί  πίστεως.  У  ствари,  Павле  је 
поновио  искуство  са  Енотиконом,  после  Василисковог  искуства  са 
Енкиклионом.  Типос  је  прописивао  „да  се  нико  не  прекорева  нити 
осуђује  због  ранијег  учења  о  једној  вољи  и  једној  енергији,  нити  за 
учење  о  две  воље  и  две  енергијеʺ.  Наређивало  се  да  се  у  име  мира  у 
Цркви  „сви  документи  који  третирају  ово  питање,  (мисли  се  на  Ек‐ 
тезис),  а  који  су  већ  одавно  окачени  у  припрати  Велике  цркве,  одмах 
уклонеʺ.  За  оне  који  се  овоме  не  повинују,  осим  црквених,  одређи‐ 
вале  су  се  казне  и  од  стране  императора:  отпуштање  из  службе,  оду‐ 
зимање  имовине,  а  за  ниже  слојеве  ‐  батинање  и  прогонство.  Чини 
се  да  је  наивно  понављати  искуство  стечено  насилним  заустављањем 
догматског  кретања,  које  ни  једном  није  имало  успеха  још  од  вре‐ 
мена  аријанства.  Али,  ево,  имамо  поновно  понижавање  православног 
диотелитства,  које  се  ставља  у  исту  раван  забране  са  јересју  моно‐ 
телитства.  Као  и  раније,  очигледно  је  да  ова  мера  није  могла  да  има 
успеха  без  обзира  што  је  млади  Конста  усрдно  примењивао  репре‐ 
сивне  мере,  тај  Конста,  који  је  био  уобразио  да  ће  учинити  оно  што 
није могла да постигне мудрост његових праотаца. 
  138 
ΠΑΠΑ МАРТИН I И ЛАТЕРАНСКИ 
САБОР 649. Γ. 
Папа  Теодор  је  умро  а  није  сазнао  за  Типос.  На  његово  место  је 
био  изабран  Мартин,  бивши  апокрисијар  у  Константинопољу.  Био  је 
то  виђен  и  наочит  човек,  и  зналац  у  оној  спорној  области.  После  папе 
Јована  IV  римски  клир  се  у  то  време  трудио  да  избегне  присуство 
папиних  представника  на  церемонијама  крунисања  императора  скло‐ 
них  јересима.  Изгледа  да  новоизабрани  Мартин  није  био  тамо  ни 
представљен.  Касније  су  га  Грци  оптужива.ти  да  је  он  irregulariter  et 
sine  lege  episcopatum  subrapuisse,  тј.  неправилно  и  незаконито  је  об‐ 
маном отео епископат. 
Као  први  свој  задатак  Мартин  је  схватио  неопходност  да  саборно 
оповргне  Типос,  па  је  5.  X  649.  године  отворио  сабор  у  базилици 
Спаситеља  у  Латерану,  коју  је  Константин  био  саградио.  Сабор  је  до 
31.  X  649.  године  одржао  5  заседања.  Сакупио  се  био  велики  број 
епископа  из  Италије,  Сицилије,  Сардиније  и  Африке,  скоро  500  љу‐ 
ди.  Сабору  је  присуствовао  и  представник  Истока,  епископ  Пале‐ 
стински  Стефан  Доријски  (сиријска  Дура),  кога  је  још  Софроније 
био  послао  у  Рим.  Био  је  тад  организован  такав  сабор  на  Западу,  који 
се  по  ауторитету  приближавао  Васеленском.  После  уводног  папиног 
говора,  у  коме  је  он  изложио  историјат  актуелног  црквеног  питања, 
били  су  прочитани  документи  архиепископа  из  Равене,  епископа  и 
монаха  из  Палестине,  архиепископа  Кипарског  Сергија,  као  и  нека 
излагања  са  ранијих  афричких  сабора.  Након  тога  прочитани  су  и 
јеретички  материјали:  Ектезис  и  Типос,  те  изјаве  Сергија,  Кира, 
Пира  и  Павла.  Затим  су  на  ред  дошле  догматске  дефиниције  усвојене 
на  претходних  5  Васеленских  Сабора  и  цитати  из  дела  отаца  Цркве. 
Приликом  препричавања  одлука  Халкидонског  сабора  уметнут  је  и 
овај  додатак:  et  duas  Ejusdem  sicuti  naturas  unitas  inconfuse,  ita  et  duas 
naturales  voluntates,  divinam  et  humanam  et  duas  naturales  operationes, 
divinam et humanam in approbatione perfecta et indiminuta Eumdem 
  139 
veraciter  esse  perfectum  Deum  et  hominem  perfectum  ‐  μόνης  δίχα  τῆς 
ἁμαρτίας  Eumdem  atque  unum  Dominum  nostrum  et  Deum  Jesum 
Christum,  utpote  volentem  et  operantem  divine  et  humane  nostram  sa‐ 
lutem. 
Значи:  Kao  што  Његове  две  природе  имају  несливено  јединство, 
исто  тако  имају  и  две  природне  воље  ‐  божанску  и  човечију,  и  два 
природна  дејства  ‐  божанско  и  човечије  у  савршеној  сагласности,  те 
је  Он  неумањени  заиста  савршени  Бог  и  савршени  човек,  ‐  μόνης 
δίχα  τῆς  ἁμαρτίας  ‐  (али  без  греха),  такође  је  он  једини  наш  Господ 
Исус  Христос,  будући  да  је  хтео  и  да  је  извршио  наше  спасење  на 
божански и човечији начин. 
Потом  се  у  20  канона‐анатематизама  детаљно  осудило  моноте‐ 
литско  учење.  Заједно  са  енцикликом  били  су  објављени  и  саборски 
материјали,  те  разаслати  Црквама  и  императору  Константину  II. 
Али  нису  и  патријарху  Павлу,  јер  га  је  папа  пре  тога  збацио  са  пре‐ 
стола.  Не  само  да  се  Запад  позитивно  огласио  на  папину  енциклику 
него делимично и Исток. 
Међутим,  Двор  је  донео  одлуку  да  угуши  православну  опозицију 
Типосу.  Још  се  учесници  Латеранског  сабора  нису  били  ни  разишли, 
а  из  Константинопоља  је  стигао  нови  егзарх  Олимпије,  са  оштрим 
пуномоћјем  против  папе.  Олимпије  је  затражио  да  прихвате  Типос 
сви  епископати,  клир,  аристократија  и  локалне  војне  јединице.  Ме‐ 
ђутим,  ово  нико  није  хтео  да  учини  те  је  Олимпије  морао  да  размиш‐ 
ља  о  директном  насиљу.  Кола  прича  као  да  је  Олимпије  наложио 
једном  свом  штабском  официру  да  убије  папу  на  тај  начин  што  ће 
прићи  светом  Путиру.  Liber  Pontificalis  казује  да  је  у  тренутку  прибли‐ 
жавања  Путиру  злонамерник  изненада  ослепео,  те  да  ништа  није 
могао  да  види.  Ово  је  толико  утицало  на  Олимпија  да  се  у  њему  по‐ 
јавила  жеља  да  се  измири  са  папом,  па  чак  да  му  открије  и  планове 
византијског  Двора.  Пошто  је  оценио  ситуацију  и  расположење  у 
месном  гарнизону,  Олимпије  је  кренуо  путем  афричког  Григорија  и 
почео  је  да  размишља  о  дизању  побуне  против  Константинопоља. 
Али,  убрзо  су  га  убили  у  једном  окршају  Арапи  (Сарацени),  или  је 
пак  умро  од  епидемије  у  том  походу.  За  сву  ову  политичку  авантуру 
и  Олимпијеву  издају,  Константинопољски  Двор  је  окривио  папу 
Мартина;  наводно,  папа  је  знао  за  заверу  а  није  Олимпија  спречио. 
Био  је  ово  за  Константинопољ  најбољи  начин  да  се  отараси  јаког  ре‐ 
лигиозног  противника  и  то  под  изговором  политичког  преступа.  На 
Олимпијево  место  сад  Константинопољ  поставља  старог  егзарха  у 
Италији,  Теодора  Калиопу  (653.  г.)  и  то  са  врло  јаким  војним  обру‐ 
чем. Пристигли војници су били подбадани и веома узнемирени. Уту‐ 
  140 
вили  су  им  били  у  главу  да  је  против  њих  тобож  у  Латеранском 
дворцу  припремљено  оружје  и  гомила  каменица.  Калиопа  је  упутио 
војнике  да  изврше  претрес,  те  је  и  папи  одредио  дан  када  ће  му 
направити  визиту.  А  папа  је  већ  неколико  месеци  лежао  болан  од 
костобоље.  Плашећи  се  оног  најгорег,  унапред  је  наредио  да  га 
пренесу и да му кревет поставе поред престола у Латеранској цркви. 
Убрзо  се  црква  напунила  усталасаним  наоружаним  људима. 
Клиру,  који  је  окруживао  папу,  био  је  прочитан  императоров  указ 
којим  се  објављује  да  је  папа  незаконито  постављен  и  да  се  због  тога 
свргава  са  папског  престола.  Све  се  завршило  захтевом  да  се  папа  до‐ 
преми  у  Константинопољ.  Успут  су  се  додавале  и  разне  друге 
оптужбе,  религиозног  и  политичког  карактера.  Наводно  да  је  папа 
неправославно  учио  о  Богородици,  или  да  је  слао  новац  Сараценима. 
Била  је  очигледна  одлука  да  се  он  оклевета  и  упропасти.  Пошто  су 
многи  клирици  изразили  жељу  да  не  напуштају  папу,  Калиопа  им  је 
свима  преварантски  обећао  да  ће  сви  поћи  заједно  с  папом  на  пут.  А 
народу,  који  је  извикивао  анатему  против  оних  који  окривљују  папу 
Мартина,  Калиопа  је  сматрао  за  потребно  да  се  лично  обрати  и  об‐ 
јасни  да  се  у  овој  ствари  уопште  не  поставља  питање  вере,  и  да 
између Римљана и Грка нема никакве разлике у вери. 
Па  ипак  је  папа  био  превезен  у  егзархову  резиденцију,  у  Пала‐ 
тински  дворац.  Одатле  су  га  сутрадан  одвели  ноћу  самог,  једино  са 
седморицом  чланова  његов  послуге,  па  га  тајно  укрцали  на  једну  ла‐ 
ђу  на  Тибру  те  извезли  на  морску  пучину,  а  онда  га  пребацили  на 
морски  брод.  Градске  капије  су  биле  закључане  како  нико  од  папи‐ 
них  клирика  не  би  могао  да  га  прати.  Успут  се  стража  према  овом 
јадном  болесном  старцу  понашала  као  према  политичком  затворе‐ 
нику.  Нису  допуштали  да  се  пристаје  уз  обалу,  како  не  би  примио  ми‐ 
лостињу  од  сажаљивих  људи.  Стражари  би  варварски  отимали  храну 
која  је  доношена  папи,  па  би  је,  подсмевајући  му  се,  на  његове  очи 
они  јели.  Терали  су  народ  што  даље  од  „политичког  преступникаʺ. 
После  три  месеца  пловидбе,  брод  је  пристао  уз  острво  Наксос  (у  Ар‐ 
хипелагу),  па  су  ту  оставили  заточеног  папу  скоро  целу  годину.  Искр‐ 
цали  су  га  на  обалу  и  сместили  били  у  једну  гостионицу  без  икаквог 
комфора  и  лишили  га  најосновнијих  хигијенских  услова.  У  току  чи‐ 
тавог  тог  времена  било  му  је  дозвољено  само  2‐3  пута  да  се  умије. 
Најзад  су  га,  септембра  654.  године  довезли  у  Константинопољ.  Из‐ 
нели  су  папу  на  обалу  са  постељом,  онако  како  је  и  био  у  њој,  и  натут‐ 
кали  гомилу  да  се  изругује  „политичком  кривцуʺ,  не  откривајући  та‐ 
јну  која  је  личност  била  у  питању.  Тек  су  пред  ноћ  довезли  папу  у  ап‐ 
сану „Прандеаријаʺ. Држали су га тако пуна 93 дана, кријући од 
  141 
тамничара  његово  име,  како  се  њихов  однос  према  њему  не  би  про‐ 
менио набоље. 
Овде  му  47  дана  нису  давали  воду  да  се  умије,  лоше  су  га  хранили, 
тако  да  је  навукао  и  катар  црева.  Били  су  исцрпли  старца  до  крајњих 
граница.  Најзад  се,  19.  децембра  654.  године,  окупио  судски  одсек 
сената,  са  председавајућим  сакеларијем  Вуколеоном.  Несрећног 
сужња  су  на  носилима  унели  у  судницу,  и  затражили  да  стоји  пред 
судом.  Па  пошто  он  није  био  у  стању  сам  да  стоји,  морала  су  два  хај‐ 
дука да га усправе и тако вештачки држе у стојећем положају. 
„Реци  несрећниче,  какво  си  ти  то  зло  наумио  против  импера‐ 
тора?ʺ  започео  је  истрагу  председник.  Папа  је  ћутао.  Био  је  позван 
читав  низ  сведока.  Све  су  то  били  војници  потчињени  Олимпију. 
Спасавајући  своје  животе,  они  су  били  приморани  да  заслуже 
опроштај  због  учешћа  у  Олимпијевој  делатности,  и  то  путем  лажног 
сведочења  против  папе.  А  они  су  се  трудили  да  то  чине  онако  како 
им  је  било  сугерисано.  Слушајући  све  ове  гнусобе,  папа  је  замолио 
судије  да  не  терају  ове  сведоке  још  и  на  заклетву  да  не  би  њихово 
злодело отежали и кривоклетством. 
Када  су  упитали  папу  Мартина  шта  он  на  све  то  каже,  он  је 
започео  свој  исказ:  „Када  је  Типос  био  објављен  и  послан  у  Рим...ʺ  Ту 
га  је  префект  Троил  прекинуо  рекавши:  „Не  треба  ти  да  говориш  о 
вери,  него  само  о  побуни  и  твом  учешћу  у  њој.  Знао  си  да  Олимпије 
кује  заверу  против  императора,  а  ниси  га  спречио.  Штавише,  био  си 
са њим у договоруʺ. 
‐  „Гле,  а  ти?ʺ  ‐  одговорио  је  папа  ‐  а  зар  си  ти  омео  Георгија  и 
Валентина  да  устану  против  императора?ʺ  (Био  је  то  онај  устанак  у 
Константинопољу  помоћу  кога  је  дошао  на  царски  престо  Конста 
који  је  у  то  време  још  царевао)  „Да  ли  је  вама  успело  да  то  ометете? 
Пошто  сам  ја  ненаоружан,  шта  сам  могао  да  урадим  против  човека 
који  је  располагао  свим  могућим  копненим  и  поморским  снагама 
Италије?ʺ  Уз  ово  је  папа  још  додао:  „Молим  вас,  Христа  ради, 
обавите  са  мном  што  пре  све  што  хоћете.  Свака  ће  смрт  за  мене  бити 
услуга од васʺ. 
Био  је  то  јасан  приговор  потекао  од  природног  здравог  смисла,  а 
истовремено  и  одапета  стрела  у  лицемерје.  За  тачан  превод  ових 
папиних  саркастичних  речи  казаних  на  латинском  језику,  председник 
суда  је  изгрдио  савесног  преводиоца  и  закључио  је  да  разговор  на 
суду  поприма  неповољан  карактер  те  да  је  згодно  да  се  у  овом  тре‐ 
нутку  против  Мартина  ангажује  и  император.  Прекинуо  је  заседање 
и упутио се са извештајем василевсу. 
У  међувремену  су  папу  изнели  на  његовој  носиљци  у  атријум  у 
коме се већ била окупила натуткана гомила; сместили су га на на‐ 
  142 
рочити  подијум,  који  је  специјално  био  постављен  ради  приказивања 
преступника  маси,  а  и  да  би  у  међувремену,  преко  пута,  са  балкона 
свог  дворца,  император  могао  да  посматра  тај  призор.  Генерал,  про‐ 
куратор  Вуколеон  се  од  василевса  вратио  са  одлуком  о  смртној 
казни.  Чланови  синклита  ‐  судије,  окупили  су  се  око  осуђеног  муче‐ 
ника.  Обратили  су  се  папи,  наступио  је  један  чиновник  овим  речима: 
„Борио  си  се  против  императора,  чему  се  сад  надаш?  Ти  си  напустио 
Бога,  а  Бог  је  напустио  тебеʺ.  Наредио  је  онда  да  се  стргне  папи  ње‐ 
гов  патријаршки  омофор,  ‐  ψάχνιον,  и  његово  црно‐беле  чизме,  тј. 
ознаке  његовог  чина.  Пружајући  их  градоначелнику  ‐  префекту,  он 
је  рекао:  „Узми  и  исецкај  на  комадеʺ.  Затим  су  смакли  с  папе  његову 
горњу  свештеничку  одежду,  па  су  доњу  тунику  на  многим  местима 
исцепали  и  тиме  му  полуобнажили  тело.  Чиновник  је  позвао  гомилу 
да  анатемише  зликовца.  Одазвао  се  тек  по  неко.  Народ  је  био  утучен 
и  уздишући  саосећао  са  страдалником.  Само  је  отпад  вређао  „зли‐ 
ковцаʺ.  С  ланцем  око  врата  и  исуканим  мачем  који  је  ношен  испред 
папе,  провели  су  га  кроз  град  према  војном  затвору  и  стрпали  у 
ћелију  са  криминалцима.  Кроз  један  сат  су  га  одвели  у  хладну  самицу 
казамата  Диомид,  намењену  осуђеницима  на  смрт  и  то  са  таквом 
свирепошћу  да  су  му  израњавили  ноге.  Степениште  апсане  је  било 
обливено  крвљу.  Мартин  је  био  полумртав.  Једном  папином  клирику 
ипак  је  било  допуштено  да  остане  поред  њега  и  да  му  буде  при  ус‐ 
лузи;  али  то  под  надзором  специјалног  стражара,  који  је  био  одређен 
да  чува  само  осуђенике  на  смрт.  Жена  и  кћерка  једног  затворског 
стражара  успеле  су  страдалнику,  када  се  начелство  повукло,  да  доту‐ 
ре  ћебе.  Касно  увече  појавио  се  посилни  градоначелника  Григорија 
са  храном,  изражавајући  наду  „да  ће  дати  Бог  да  папа  тако  не  умреʺ. 
Наредио  је  и  да  му  се  скину  окови  око  врата.  Папа  ништа  није  рекао, 
само  је  дубоко  удахнуо.  Он  ништа  више  искрено  није  желео  осим 
мученичког  краја  својих  митарстава.  Следећег  дана  је  василевс  посе‐ 
тио  оболелог  патријарха  Павла  и  саопштио  му  какву  је  пресуду  суд 
донео  папи.  Ово  је  јако  потресло  Павла  који  је  већ  помишљао  на  свој 
смртни  час.  „Тешко  мени,  узвикнуо  је  он,  ево  још  једне  моје  кривице 
на  оном  суду!  Зар  није  страшно  такво  понашање  са  једним  прво‐ 
свештеникомʺ.  Павле  је  молио  цара  да  не  стављају  више  Мартина  на 
друге  муке.  Када  је  Мартин  за  ово  сазнао,  није  се  чак  ни  обрадовао, 
јер пред собом ништа друго није видео, осим тамничких патњи. 
Био  је  у  праву;  ни  трачка  наде  није  нигде  било;  а  Павле  је  тад 
умро.  Папа  је  поново  био  сведок  људске  нискости.  Пир  је  почео  да  се 
залаже  да  он,  Мартин,  дође  на  Павлово  место.  Међутим,  многи  су 
налазили да је то сувише цинично, да тај дојучерашњи „диотелитаʺ. 
  143 
са  његовим  римским  исповедањем  вере,  одједанпут,  и  то  баш  у  том 
тренутку,  изађе  сув  из  воде.  Код  папе  се  у  апсани  појавио  извесни 
чиновник  Демостен  са  задатком  да  сакупи  материјале  о  тобожњем 
насилном  исказу  његовог  диотелитског  исповедања  вере,  које  је 
иначе  Пир  био  изрекао.  Наравно  да  је  папа  казао  како  се  Пир  по‐ 
јавио  у  Риму  по  својој  слободној  вољи,  изјавивши  о  искреној  промени 
својих  погледа  и  због  тога  га  је  папа  Теодор  признао  за  патријарха. 
О  Павлу  се  иначе  у  Риму  мислило  као  да  је  незаконито  био  по‐ 
стављен.  Демостен  је  папу  Мартина  и  овако  испитивао:  није  ли  Пир 
у Риму био окован у ланце? (!) 
Ево  како  је  лагао  Пир!  Разљућени  Мартин  је  одговорио  Де‐ 
мостену:  „Хајде,  учините  најзад  са  мном  оно  што  сте  већ  говорили; 
исеците  ме  на  комаде,  али  знајте  да  нећу  са  Константинопољском 
црквом да имам никакве везе!ʺ 
Пир је, наравно, ликовао... 
Након  три  месеца  лежања  у  тамници,  папу  су  потајно  655.  године 
утоварили  на  лађу  и  одвезли  у  прогонство  у  наш  Херсонес  на  Криму, 
где  се  још  много  мука  намучио  све  до  16.  септембра.  Одатле  је  на‐ 
писао  неколико  писама  у  којима  се  виде  његове  патње  у  тој  медвеђој 
забити  велике  византијске  државе,  међу  варварским  становништвом, 
а  притом  још  лишен  и  неопходне  хране.  И  то  баш  ту,  на  раскршћу 
житног  пута  из  Скитије  у  Грчку,  папи  нису  давали  хлеба.  Жалио  се 
он  у  писму:  „Овде  се  за  хлеб  зна  само  по  имену...  не  могу  да  се  начу‐ 
дим  равнодушности  мојих  пријатеља  и  родбине.  Заборавили  су  на 
моју  несрећу.  Изгледа  као  да  више  и  не  желе  да  знају  постојим  ли  ја 
још  на  овоме  свету,  или  не.  Мада  Римска  Црква  и  нема  новаца,  али 
је  по  милости  Божијој  богата  житом,  вином  и  свим  оним  што  је  по‐ 
требно  за  живот.  Очигледно  да  је  у  људе  ушао  накакав  страх,  тако  да 
чак  избегавају  да  испуњавају  заповести  Божије;  ушао  је  страх  од  тога 
где  не  би  требало  да  буде  никаквог  страхаʺ.  Папа  је  стварно  осећао 
огорченост  што  је  сасвим  био  ишчезао  онај  порив  љубави  према 
њему,  осведочен  приликом  његовог  првог  хапшења.  Императоров 
терор је све био довео у стање бездушне обамрлости. 
Мартин  је  био  огорчен  и  због  тога  што  су  га  римски  клирици  и 
канонски,  „принципијелноʺ,  издали.  Још  док  је  он  био  на  острву  Нак‐ 
сосу,  они  су  већ  себи  10.  VIII  654.  године  поставили  новога  папу, 
Евгенија.  Изабрали  су  га  и  раније,  а  ово  је  датум  кад  га  је  император 
потврдио.  Папа  Мартин  је  тада  још  увек  био  у  Константинопољу  и 
није  ништа  претпостављао.  Очигледно  да  је  у  империји  важило  пра‐ 
вило:  катедра  се  онда  сматра  слободном  када  њеног  епископа  држав‐ 
на власт окриви као политичког злочинца. Догађало се то и раније; 
  144 
у  време  аријанаца  на  место  папе  Либерија,  који  је  био  послан  на  ос‐ 
нову  императорског  указа  у  прогонство,  био  је  изабран  Феликс  II;  у 
Јустинијаново  доба  на  место  Силверија,  окривљеног  за  издају,  био  је 
изабран  папа  Вигилије.  Ово  је  очити  пример  попустљивости  Цркве 
пред  захтевима  државне  власти.  Очигледно  да  је  и  у  Мартиновом 
случају  власт  захтевала  од  римског  клира  исти  такав  прихваћени  ка‐ 
нонски  однос,  који  је  био  изван  питања  вере.  Међутим,  у  тренутку 
избора  Евгенија,  Мартину  још  увек  формално  није  било  суђено,  нити 
је  био  већ  осуђен.  Очигледно  је  да  су  у  овом  случају  клирици  били 
малодушни пред полицијским притиском. 
Папа  Мартин  је  16.  IX  655.  године  преминуо  и  сахрањен  је  у  Хер‐ 
сонеској  цркви  Богородице  Влахернске.  Њега  је  и  Грчка  црква  увр‐ 
стила  у  свеце.  Сећање  на  њега,  као  мученика  за  веру,  празнује  се  11. 
априла и 12. новембра. 
  145 
СУЂЕЊЕ ПРЕПОДОБНОМ МАКСИМУ 
ИСПОВЕДНИКУ
1
У  исто  време  кад  је  Теодор  Калиопа  ухапсио  у  Риму  папу 
Мартина,  такође  је  тамо  био  ухапшен  и  преп.  Максим  са  својим 
учеником  Анастасијем,  који  је  био  обичан  монах.  Други  ученик  Мак‐ 
симов,  исто  тако  Анастасије,  био  је  папин  апокрисијар  у  Константи‐ 
нопољу.  Максим  и  Анастасије  су  пре  Мартина,  653.  године,  доведени 
у  Константинопољ  и  право  с  пристаништа  стрпани  у  тамницу. 
Суђење  им  је  било  заказано  тек  после  одвођења  папе  Мартина  на 
Крим,  у  време  Пировог  патријарховања.  Судско  веће  је  било  у  оном 
истом саставу, са председавајућим Вуколеоном. 
Суђење  је  отпочело  са  питањем:  „Да  ли  си  ти  хришћанин?ʺ  ‐  „Да, 
по  милости  Божијој.ʺ  ‐  „То  није  тачно;  да  си  ти  хришћанин,  не  би  од‐ 
бацивао императораʺ. 
Имало  се  у  виду  византијско  мишљење  о  канонској  улози  им‐ 
ператора.  У  току  суђења  су  биле  изнете  исте  онакве  оптужбе  као  и 
у  случају  папе  Мартина,  тј.  за  политичке  преступе,  па  чак  и  за  издају 
државе:  „Ти  си  тај  који  је  предао  Сараценима  Египат,  Александрију, 
Пентапољ,  Триполитанију  и  Африкуʺ.  Сведоци  су  потврђивали  да 
Максим  није  саветовао  префекту  Нумидије  Петру  да  пружи  отпор 
Арапима,  јер  Бог  не  помаже  императору  Ираклију,  због  његове  јере‐ 
си.  Други  су  пак  сведочили  да  је  папа  Теодор  подстрекавао  Григори‐ 
јеву  побуну,  ослањајући  се  на  Максимово  сновиђење  у  коме  му  је 
анђео  рекао:  „Григорије  је  император  ‐  победник!ʺ  Максим  је  ово 
одбацио  као  чисту  клевету.  Трећи  је  сведок  испричао  да  је  у  Риму 
лично  чуо  од  самог  Максима  да  не  признаје  императору  свештеничка 
права. На питање: „Τί οὖν; οὐк ἔστι πας βασιλεὺς χριστιανὸς καί 
1
 Исповедник = онај који је мучен за веру у Христа, али није убијен. (Прим. 
реценз.) 
  146 
ἱερεὐς?ʺ  Дакле,  зар  није  сваки  хришћански  василевс  и  свештеник?ʺ 
Максим је без колебања одговорио: „Οὐк ἔστιν ‐ нијеʺ. 
Максим  је  доказивао  да  император  није  свештеник,  јер  се  при  бо‐ 
гослужењу  сви  императори,  као  поглавари  световњака,  помињу  тек 
после  лица  са  свештеним  чином.  У  Руској  цркви  су  на  јектенијама 
помињани  императори  пре  свештенства,  тако  да  Максимов  аргумент 
код нас тад не би имао правну снагу. 
На  оптужбу  да  је  Максим  водио  пропаганду  оригенизма,  он  је 
једноставно  одговорио  анатемизмом  на  Оригена,  тј.  прикључио  се 
одлуци  оног  Константинопољског  сабора  из  543.  године,  који  је 
одржан пред сам V Васеленски Сабор. 
Максима  су  одвели  у  тамницу.  Исте  вечери  су  га  посетила  два 
сановника  које  је  послао  император  лично,  да  би  извукли  од  њега  оно 
што  зна  о  спору  са  Пиром  у  Африци.  Максим  им  је  све  испричао  и 
још  објаснио  да  он  не  може  верски  да  општи  са  Константинопољ‐ 
ском  Црквом  због  „Главаʺ  Кирила  Александријског,  Ектезиса  и  Ти‐ 
поса.  „Ма  зашто,  ‐  приметили  су  сановници  ‐  па  јуче  су  допутовали 
папски апокрисијари и спремни су да почну да раде са патријархом.ʺ 
Авај,  била  је  то  истина!  У  то  време  је  у  Константинопољу  будући 
патријарх,  презвитер  Петар,  припремио  један  препреден  план  дог‐ 
матског  компромиса.  Забрана  Типоса  који  говори  о  вољама,  укида 
се.  Даје  се  предлог  на  сагласност:  једна  воља  по  ипостаси  и  две  по 
природама.  И  једно  дејство  по  ипостаси  и  два  дејства  по  приро‐ 
дама.  Притом,  зависно  од  угла  гледања  за  сваки  појединачни  случај. 
Пир  се  овој  измишљотини  обрадовао.  И  она  је  (и  то  по  који  пут!)  об‐ 
манула  несложне  главе  папиних  апокрисијара.  Чувши  за  ово,  Мак‐ 
сим  је  изјавио  да  су  апокрисијари  премашили  своја  пуномоћја.  Они 
имају  само  једно  писмо  за  императора,  али  немају  папина  писма  за 
патријарха.  И  стварно  је  ова  мисија  апокрисијара  папе  Евгенија  била 
ограничена  на  обичан  извештај  о  избору  папе  и  на  добијање  формал‐ 
ног  санкционисања  императора.  Осим  тога,  у  време  одласка  апок‐ 
рисијара  из  Рима  они  још  увек  нису  знали  за  смрт  патријарха  Павла, 
као  ни  за  долазак  Пира  на  његово  место.  Уопште  узев,  нису  имали 
никакво  пуномоћје  да  ступају  у  контакт  са  патријаршијским  погла‐ 
варом  императорске  цркве.  Овај  „падʺ  римских  посланика  запре‐ 
пастио  је  преп.  Максима  и  његове  ученике,  те  је  преп.  Максим  молио 
Бога  да  спасе  веру  у  Риму  и  да  „испуни  своје  обећање  дато  кнезу 
апостолаʺ.  Пир  је  ликовао  и,  изругујући  се,  замолио  да  се  пренесе 
Максиму:  „Видећемо  још  којој  ти  Цркви  сада  припадаш?!  Констан‐ 
тинопољској,  Риму,  Антиохији,  Александрији,  Јерусалиму?!  У  овом 
тренутку  су  сви  сложниʺ.  Том  приликом  је  изрекао  преп.  Максим 
оне чувене речи које читамо у његовом житију: „Када би и цела васе‐ 
  147 
лена  почела  да  се  причешћује  са  патријархом,  ја  се  причестио  са  њим 
не бихʺ. 
Ово  место  посебно  воле  наши  расколници  ‐  старообредовци, 
почев још од Авакума. 
Међутим,  јула  655.  године  Пир  умире,  а  на  његово  место  долази 
лажљиви  Петар.  Он  сада  шаље  папске  апокрисијаре  папи  Евгенију  са 
писмом  у  коме  излаже  своје  учење  о  „три  вољеʺ,  пропраћено  и  сино‐ 
далном  посланицом  о  његовом  ступању  на  патријаршијски  трон.  У 
својој  синодици  он  излаже  то  спорно  питање  доста  нејасно.  Када  је 
папа  Евгеније  за  време  богослужења  у  Sancta  Maria  ad  praesepe 
прочитао  Петрову  синодику,  народ  се  побунио  и  захтевао  од  папе  да 
не  изађе  из  цркве  док  не  осуди  ту  посланицу.  Очигледно  је  да  су  њен 
садржај  унапред  сазнали  из  усменог  излагања  неког  апокрисијара. 
Папа  је  морао  те  апокрисијаре  да  дезавуише:  видело  се  то  из  каснијег 
понашања Римске Цркве. 
У  лето  655.  године  позвали  су  из  тамнице  Максима  и  његове 
ученике  на  ново  ислеђивање,  и  то  у  присуству  патријарха  Петра  и 
Македонија  Антиохијског.  Троил  је  опет  припретио  Максиму  смрћу, 
уколико  се  не  опамети  и  тиме  не  заслужи  императорову  милост. 
Максим  је  изјавио  да  су  све  оптужбе  против  њега  клевете,  осим  јед‐ 
не  коју  он  признаје  као  истиниту:  „Ја  сам  много  пута  анатемисао  Ти‐ 
посʺ.  ‐  „Значи  ли  да  си  ти  тиме  анатемисао  императора?ʺ  ‐  „Не,  не 
императора,  него  документ  који  је  у  супротности  са  вером,  а  осим 
тога,  њега  император  и  није  написаоʺ.  ‐  „Где  је  и  када  Типос  био  осу‐ 
ђен?ʺ  ‐  „Први  пут  на  Латеранском  сабору  у  цркви  Спаситеља,  а  дру‐ 
ги  пут  у  цркви  Sancta  Maria  ad  praesepeʺ.  ‐  „Због  чега  волиш  Рим‐ 
љане,  а  мрзиш  Грке?ʺ  ‐  „Волим  Римљане  јер  сам  једне  вере  са  њима, 
а  волим  Грке  јер  сам  једног  језика  са  њимаʺ.  ‐  „Ти  причаш  о  Лате‐ 
ранском  сабору,  па  њега  је  окупио  збачени  папа  Мартин?ʺ  ‐  „Прог‐ 
нан, а не збаченʺ, ‐ нагласио је Максим. 
Максима  су  поново  вратили  у  апсану  и  следећег  дана  објавили  да 
се  Максим  и  његови  приврженици  шаљу  у  прогонство  у  Тракију: 
Максим  у  Визију,  монах  Анастасије  у  Берберу,  док  Анастасије  апок‐ 
рисијар у Мосимврију; притом без потребне одеће и провијанта. 
У  лето  656.  године  Максиму  је  од  императора  дошао  Теодосије, 
епископ  из  Кесарије  Витинијске,  са  двојицом  опуномоћеника,  и  то 
чак  са  поклонима  како  би  остварили  договор  са  Максимом,  а  преко 
њега  и  са  Римом.  Теодосије  је  започео  разговор  тиме  што  је  одмах 
прешао  на  главну  ствар,  и  то  у  дружељубивом  тону.  У  том  интере‐ 
сантном  разговору,  ‐  који  је  сачуван  у  Максимовим  делима,  ‐  Мак‐ 
сим  је  опет  својим  наводима  надмашио  Теодосија.  Он  се  лично,  са 
своје стране, сложио са формулацијом „две воље и две енергијеʺ, па 
  148 
је  упитао:  „Да  ли  бисте  ви,  Максиме,  са  том  формулом  отпутовали 
заједно  са  мном  у  име  патријарха  и  императора  у  Рим?ʺ  Максим  се 
сложио.  Ово  је  све  присутне  толико  дирнуло  да  су  пали  на  колена  и 
молили се Богу за почетак мира. 
На  основу  императорове  наредбе,  Максим  је  после  тога  био 
премештен  у  манастир  Св.  Теодора  у  Ригнону  код  Константинопоља, 
у  близини  Сан  Стефана  (Кјучук  ‐  Текмеџе).  Осим  Теодосија,  ту  су  га 
посетили  нови  посланици  Троил  и  патриције  Епифаније  и  окренули 
су  нови  лист.  „Дошли  смо  да  ти  пренесемо  василевсову  вољу,  али  нам 
унапред  реци  да  ћеш  је  испунитиʺ.  Каква  је  то  воља,  патрицији  су  од‐ 
били  унапред  да  кажу.  Тад  им  је  Максим  рекао:  „Изјављујем  вам  пред 
лицем  Бога  и  Његових  светих  анђела  да  ћу  све  што  ми  господар 
заповеди,  а  што  се  односи  на  овоземаљске  ствари,  врло  радо  испу‐ 
нитиʺ.  Други  патрициј,  Епифаније,  узео  је  на  себе  да  објави  ту  Кон‐ 
стину  вољу.  „Ево  шта  је  господар  наредио  да  ти  кажем:  пошто  је  цео 
Запад,  а  и  неки  на  Истоку,који  су  гледајући  на  тебе,  увучени  у  саб‐ 
лазан  те  изазивају  пометњу  и  не  желе  у  заједницу  вере  са  нама,  нека 
те  онда  уразуми  Господ  Бог  да  прихватиш  Типос  који  смо  ми  издали 
и  будеш  са  нама  заједничар.  Онда  ћемо  ти  изаћи  у  сусрет,  јавно  ћемо 
те  свугде  поздрављати,  пружићемо  ти  нашу  руку,  са  почастима  и  са 
славом  ћемо  те  увести  у  Велику  цркву  (тј.  у  Св.  Софију),  ставићемо 
те  на  место  предвиђено  за  императора,  одслушаћемо  заједно  литур‐ 
гију  и  сјединићемо  се  заједно  са  Телом  и  Крвљу  Христовом.  Онда 
ћемо  те  прогласити  за  нашег  оца  и  не  само  што  ће  се  радовати  овај 
град,  него  и  цео  хришћански  свет;  јер  смо  ми  чврсто  убеђени  да  ће  се 
оног  тренутка  кад  ти  ступиш  у  заједништво  са  нама,  прикључити 
нама  и  сви  они  који  су  због  тебе,  и  под  твојим  утицајем  отпали  од  за‐ 
једницеʺ. 
Из  свега  овога  видимо  какву  је  огромну  духовну  улогу  играла  у 
то  време  Максимова  личност.  „Истину  вам  кажем,  ‐  говорио  је  Мак‐ 
сим  патрицијима,  ‐  неће  ме  све  небеске  силе  убедити  у  то  што  ви 
предлажете.  Какав  бих  онда  одговор  дао,  не  кажем  Богу,  него  мојој 
савести,  ако  зарад  испразне  славе  и  мишљења  људи  одбацим 
Спаситељеву веру?ʺ 
Разлог  да  одбије  прихватање  Типоса  преп.  Максим  је  објашња‐ 
вао  овако:  „Ко  од  верника  може  да  прихвати  тај  указ  који  брани  да 
се  говори  о  томе  што  је  сам  Господ  наложио  да  се  објави  преко  Ње‐ 
гових  апостола  и  учитеља?  Ко  заједно  са  непобожним  јеретицима  од‐ 
бацује  свеце,  ‐  а  ти  људи  који  не  желе  да  говоре  ни  о  једној,  ни  о  две 
воље  у  Христу,  као  што  то  прописује  Типос,  ‐  они  (опростите  ми  за 
праву  реч)  заједно  са  ђаволом  одбацују  и  Бога.  Зато  пазите  да  под 
изговором мира не упаднемо у потпуно удаљавање од Бога, које, 
  149 
према  апостолима,  треба  да  претходи  антихристу.  Радите  са  мном 
што  год  хоћете,  али  ја  никада  нећу  црквено  да  општим  са  људима 
који прихватају Типосʺ. 
„Ти  нас  сматраш  за  јеретике,  ‐  одговорили  су  они,  ‐  али  знај  да 
смо  ми  већи  хришћани  и  већи  православци  од  тебе.  Ми  признајемо  у 
Христу  божанску  и  човечију  вољуʺ.  „Ако  ви  верујете  тако  као  што 
учи  Црква,  ‐  приметио  је  Максим,  ‐  зашто  ме  онда  насилно  терате 
да  прихватим  Типос  који  искварује  такву  веру?ʺ  „Не  искварује,  ‐  по‐ 
викали  су  патрицији,  ‐  него  само  приморава  да  се  због  мира  у  Цркви 
ћути  о  спорним  терминимаʺ.  Онда  су  се  патрицији  разбеснели  и 
почели да вичу на Максима. Један од њих је рекао: 
„Када  бих  се  ја  питао,  требало  би  те  одвести  у  град,  поставити  на 
трг,  па  сакупити  све  лакрдијаше,  циркуске  комедијаше,  развратнике 
и  цео  тај  шљам,  па  их  натерао  да  те  шамарају  и  пљују  у  лицеʺ.  И  сена‐ 
тори  су  се  уистину  разбеснели  те  су  почели  да  пљују  Максима  и  да  га 
туку.  Епископ  Теодосије,  кога  је  све  ово  дотукло,  једва  је  успео  да 
заустави њихову јарост. 
Следећег  дана  су  Максима  одвезли  у  Селимврију,  а  отуда  у  Бер‐ 
беру,  у  којој  је  живео  један  Максимов  ученик.  Њима  су  свима  пре‐ 
тили  судбином  папе  Мартина.  Све  до  662.  године,  значи  пуних  шест 
година,  држали  су  их  у  прогонству  у  тој  забити,  па  их  тада  поново 
довели  у  Константинопољ  да  би  извршили  коначну  казну.  На  окуп‐ 
љеном  локалном  сабору  бачена  је  анатема  на  папу  Мартина,  на  па‐ 
тријарха  Софронија  и  на  друге  православне;  те  су  осуђеници  били 
предани  у  руке  грађанских  власти.  Према  житију,  Максим  је  тучен 
воловским  жилама,  одрезан  му  је  цео  језик  и  одесечена  десна  рука. 
Затим  су  га  у  таквом  стању  провели  кроз  свих  12  константинопољ‐ 
ских  квартова,  па  је  заједно  са  обојицом  Анастасија  отеран  у  прогон‐ 
ство  на  Кавказ.  Апокрисијар  Анастасије  у  свом  писму  са  Кавказа 
ништа  не  саопштава  о  томе  како  је  ужасно  био  обогаљен  св.  Максим. 
Одвели  су  их  у  Лазику,  место  у  Кутаијској  области,  па  их  тамо  раз‐ 
двојили  и  разаслали  у  разне  војне  тврђаве,  тако  да  су  св.  Максим  и 
монах  Анастасије  умрли  те  исте  662.  године;  апокрисијар  Анастасије 
је  проживео  још  4  године.  Уочи  саме  наше  револуције  (1917.  г.)  Све‐ 
ти  Синод  је  ставио  у  задатак  професору  универзитета  А.  И.  Брили‐ 
јантову  да  археолошки  истражи  све  трагове  и  предања  о  месту 
упокојења св. Максима. Хаос револуције је прекинуо тај рад. 
  150 
КОНСТИН КРАЈ (642‐668. Γ.) 
ДИПЛОМАТСКИ ОДНОСИ 
ИЗМЕЂУ РИМА И КОНСТАНТИНОПОЉА 
Овакав  терор  је  једно  време  довео  до  свеопштих  мука  по  читавој 
империји.  Чак  су  се  и  клирици  у  Риму  ућутали.  Папа  Евгеније  је  пре‐ 
минуо  657.  године.  Његов  наследник  Виталијан  је  одлучио  да  мирно 
пошаље  своју  синодику  и  императору  и  патријарху  Петру.  Петар  му 
је  одговорио,  а  обојица  су  се  притом  правила  као  да  се  ништа  и  није 
десило.  Било  је  ово  императору  посебно  потребно;  наумио  је  да 
побегне  из  Константинопоља  у  Рим,  па  је  зато  тражио  измирење  са 
римским  гневним  друштвом  још  од  времена  онакве  смрти  папе  Мар‐ 
тина.  Као  што  је  познато,  Конста  је  због  политичке  подозривости 
убио  и  свога  брата  ђакона,  тако  да  је  потајно  добио  надимак  Каин. 
Патио  је  Конста  много  од  привиђења;  појављивао  му  се  брат  са  пе‐ 
харом  напуњеним  крвљу  и  позивао  га  да  се  заједно  причесте.  Примио 
је  он  папине  посланике  изузетно  пријатељски  и  послао  је  тада  папи 
у  Рим  раскошно  урађено  еванђеље,  украшено  драгим  камењем.  Име 
папе  Виталија  је,  први  пут  после  Хоноријевог,  било  унето  у  диптихе 
Константинопоља. 
Конста  је  испунио  своју  жељу,  преселио  се  663.  године  у  Рим. 
Стари  Рим  је  био  поласкан  том  чашћу.  Папа  је  са  свечаном  процеси‐ 
јом  на  шест  миља  од  града  дочекао  императора.  Конста  је  посећивао 
римске  споменике  и  храмове  и  делио  поклоне.  Створио  се  утисак  да 
је  за  Римљане  император  православан.  Па  чак  и  онда  кад  је  Конста, 
вођен  државним  разлозима,  наредио  да  се  покупи  сва  бронза  са 
црквених  купола,  укључујући  и  кров  са  Пантеона  (Santa  Maria  ad 
Martyres). Папа Виталије ни тада није протестовао јавно. 
Конста  је  у  Сиракузи,  релативно  брзо,  због  својих  експропри‐ 
јација,  изазвао  против  себе  дворски  преврат.  Био  је  убијен  668.  годи‐ 
не.  Заговорници  тад  проглашавају  за  императора  Мжежа  (Mesecius); 
судећи по његовом имену, био је Јерменин. Али, Констин син Кон‐ 
  151 
стантин  надвладао  је  Мжежа  и  учврстио  се  као  император.  Вратио  се 
у  Константинопољ  и  добио  надимак  Погонат,  тј.  лепобради; 
πωγώνιον,  лепобради  јер  се  наводно  вратио  са  брадом  а  отишао  у 
борбу  против  Мжежа  без  браде.  Додуше,  Константин  Порфирогенит 
зове и његовог оца Консту Погонатом. 
  152 
КОНСТАНТИН ПОГОНАТ 
(668‐685. Γ.) 
Констино  удварање  Римљанима  није  могло  да  излечи  ране  које 
су  нанели  Типос,  Мартинова  и  Максимова  смрт.  Убрзо  су  се  некако 
сами  од  себе  покварили  односи.  Константинопољски  патријарси  су 
престали  да  шаљу  своје  синодике  у  Рим,  а  престало  се  и  са  уношењем 
имена  папа  у  диптихе  после  Виталијана.  Али,  ни  по  чему  се  не  види 
да  се  ово  догодило  због  монотелитског  јеретизма  патријараха  Томе, 
Јована  и  Константина  (667‐677.  г.),  јер  их  VI  Васеленски  сабор  није 
због  тога  осудио.  Ипак  је  било  очигледно  да  се  Рим  после  крајње 
помирљивог Виталијана вратио на пређашњу оштру позицију. 
Треба  рећи  да  је  Константин  Погонат  лично  био  равнодушан 
према Типосу. 
Патријарх  Теодор  (677‐679.  г.)  није  послао  у  Рим  своју  синодику, 
страхујући  да  је  тамо  неће  прихватити.  Упутио  је  само  упозоравајућу 
посланицу,  προτρεπτικἡν  ἐπιστολὴν,  у  којој  позива  Римску  цркву  на 
успостављање  односа  са  Константинопољем.  Теодор  је,  међутим  (VI 
Васеленски  сабор  га  је  признао  као  православног),  заједно  са  Мака‐ 
ријем  Антиохијским  инсистирао  код  императора  да  се  из  диптиха 
избришу  све  папе  после  Хонорија.  Вероватно  да  би  се  одржао  пре‐ 
стиж  Константинопољске  катедре.  Али,  Макарије  Антиохијски  је 
имао и задње, јеретичке замисли. 
А  император  Константин  Погонат,  будући  да  је  стремио  ка 
црквеном  миру,  није  гајио  такве  амбиције.  Не  водећи  рачуна  о  Тео‐ 
дору,  он  је  12.  VIII  678.  године  упутио  Домну,  или  Дону  (676‐678.  г.) 
веома  учтиво  писмо,  називајући  га  „васеленски  папаʺ,  οίκουμενικός 
πάπας.  Од  почетка  свог  царовања  он  је  тежио  „црквеном  окупљањуʺ, 
καϑολικἡ  συνάϑροισις,  и  измирењу  два  трона.  Сада  он  наставља  да 
развија  ону  идеју  коју  је  изрекао  у  својој  „протептикиʺ  патријарх 
Теодор.  Његово  је  мишљење  било  да  се  спор  у  ствари  води  само  око 
неких мислених именица. То треба да се избегне, те пошто поли‐ 
  153 
тички  услови  ометају  да  се  сазове  Васеленски  сабор,  онда  треба  ор‐ 
ганизовати  једну  предсаборну  конференцију.  Константин  је  молио  да 
се  пошаљу  3  римска  клирика,  затим  са  целог  Запада  до  12  епископа, 
и  још  4  монаха  из  четири  грчка  манастира  у  Риму.  Император  је  за 
путовање понудио свој новац, пасоше и бродове. 
У  међувремену  је  папа  Домно  умро  а  на  његово  место  је  изабран 
Агатон  (678.  г.).  Нови  папа  је  одушевљено  прихватио  императоров 
предлог.  Али  да  у  будуће  не  би  дошло  до  некаквих  спорова  и  разми‐ 
моилажења  на  самом  Западу,  папа  је  одлучио  да  претходно  прибави 
мишљења  од  свих  својих  цркава,  па  чак  и  изван  граница  своје  импе‐ 
рије,  нпр.  од  разних  „варвараʺ:  Лангобарда,  Франака,  Словена,  Гота, 
Бретонаца.  Због  тога  папа  није  могао  одмах  да  пошаље  делегате  у 
Константинопољ.  Одлучио  је  да  прво  све  разјасни  на  сабору  у  Риму 
и  тиме  заштити  своје  представнике  од  сваких  промашаја,  како  не  би 
били  уловљени  на  неку  удицу.  Била  је  припремљена  и  посланица,  на 
коју  је  ставило  потписе  125  епископа.  Она  је  добила  име  „Документ 
Римског  сабораʺ,  који  је  одржан  уочи  Ускрса  680.  године.  Историчар 
Дишен  сматра  да  је  то  просто  био  један  потписани  акт,  без  окупљања 
сабора.  Овај  акт  су  поред  осталих  потписали  Вилфрид,  епископ  из 
Јорка  у  Британији,  епископ  Деодат  (St.  Dié)  из  Аустразије  у  Галији, 
затим  Феликс,  епископ  из  Арла  и  представник  епископа  Тулонског. 
Онда  следе  потписи  са  локалних  сабора,  који  су  одржавани  у  Павији 
(Миланска  дијецеза)  и  у  Хисфилду  (Јоркшка  дијецеза).  У  Риму  су 
нестрпљиво  очекивали  Теодора  Кентерберијског,  поглавара  англо‐ 
‐саксонске  мисије,  тог  ученог  Грка,  са  жељом  да  га  виде  као  свог  де‐ 
легата. Али он није дошао; делегација је формирана без њега. 
  154 
 
  155 
VI ВАСЕЛЕНСКИ САБОР 
680‐681. ГОДИНЕ 
  156 
 
  157 
Дакле,  била  је  предложена  једна  претходна  конференција,  али  је 
припремљен  прави  Васеленски  сабор.  Позивајући  делегате,  импера‐ 
тор  је  писао  папи:  „Молим  да  се  пошаљу  ваљани  и  способни  мужеви, 
који  у  свему  познају  богонадахнуто  Свето  Писмо  и  који  поседују  бес‐ 
прекорно  познавање  догмата;  такви  мужеви  који  би  собом  понели  и 
књиге које су им потребнеʺ. 
И  стварно,  испоставило  се  да  су  делегати  веома  темељне 
личности.  Карактеристично  је,  међутим,  да  је  папа  у  свом  одговору 
упућеном  императору  признао  заостајање  римске  образованости  у 
поређењу  са  грчком.  Он  овако  пише:  „Да  ли  се  може  од  људи  који 
живе  међу  Варварима  (nationes)  и  који  трудом  својих  руку  са  вели‐ 
ким  напорима  долазе  до  свога  насушног  хлеба,  тражити  целовито 
познавање  Светог  Писма?  Али,  ми  чувамо  законито  сачињене  де‐ 
финиције  светих  наших  иредака  и  светих  наших  Сабора  ‐  чувамо  их 
једноставношћу  наших  срдаца  и  то  без  икаквих  двосмислености.  А 
што  се  тиче  светске  красноречивости,  не  мислимо  да  би  се  у  наше 
време  могао  било  ко  наћи  који  би  се  похвалио  великим  знањем,  зато 
што  у  нашим  крајевима  непрекидно  бесне  побуне  разноразних 
народа,  који  се  или  међусобно  туку  или,  пљачкајући,  беже  на  разне 
стране.  Светске  красноречивости  нема  код  неуких  људиʺ.  Папа  ипак 
гарантује  да  ће  посланици  тачно  предати  предања  римске  вере  и  зато 
моли императора да их благонаклоно прими. 
На  крају  се  прилаже,  у  виду  Символа  вере,  Исповедање  Римске 
Цркве  које  се  односи  на  спорно  питање.  Текст  је  стварно  предиван  по 
својој  једноставности,  јасности  и  правилности  ставова.  Ово  Испо‐ 
ведање  је  одиграло  своју  позитивну  улогу  у  доношењу  саборских 
одлука  и  било  је  у  извесној  мери  аналогно  улози  Томоса  папе  Лава, 
сачињеног за IV Васеленски сабор. Ево тог текста: 
„Исповедамо  да  свака  од  Христових  природа  има  и  природна 
својства; тако човечија има сва човечија, осим греха. Али, исповеда‐ 
  158 
јући  две  природе,  две  природне  тежње  у  Једином  Господу  Исусу  Хри‐ 
сту,  ми  не  учимо  да  су  оне  опречне  и  непријатељске  једне  према  дру‐ 
гој  (као  што  то  говоре  неки  који  су  заблудели  на  путевима  истине, 
искривљујући  тако  апостолско  предање).  Ми  не  учимо  да  су  те  две 
природе  раздељене  на  два  лица  или  на  две  ипостаси,  него  кажемо: 
као  што  један  исти  Господ  Исус  Христос  има  у  себи  две  природе, 
тако  има  и  две  природне  жеље  и  дејства;  тј.  божанску  и  човечију; 
притом  божанске  заједничке  тежње  Он  има  од  вечности  са  Једно‐ 
суштним  Њему  Оцем,  док  је  прихватио  човечије,  од  нас  са  нашом 
природом,  и  то  у  одређеном  времену.  Као  што  постоје  у  Једном 
Христу  две  природе  које  се  сједињују,  тако  заиста  постоје  и  два  њи‐ 
хова  дејства,  која  са  њиховим  природама  припадају  Једном  те  истом 
Господу Исусу Христу.ʺ 
Папа  уверава  да  је  „Апостолска  Црква  као  мајка  империјеʺ  увек 
чувала  ово  правило  вере  и  да  никада  није  падала  у  јерес,  као  што  то 
неке  данашње  чине.  То  је  чисто  учење  које  је  од  почетка  прихваћено 
од  кнеза  апостола,  те  ће  тако  непорочно  живети  до  краја,  према 
завету  Господа:  „Петре,  Петре,  ево  вас  заиска  сатана  да  вас  веје  као 
пшеницу...  А  ја  се  молих  за  тебе  да  твоја  вера  не  престане;  и  ти,  кад 
се обратиш, утврди браћу својуʺ (Лук. 22, 31‐32). 
Папа  Агатон  жели  да  следи  пример  својих  претходника;  излаже 
историју  јереси,  али  свугде  прећуткује  случај  са  Хоноријем.  Позива 
императоре  и  Константинопољске  патријархе  да  одбаце  јереси  и  да 
прихвате  православно  учење,  које  се  темељи  на  непоколебивој  стени 
Римске  цркве,  quae  ejus  gratia  atque  praesidio  ab  omni  errore  illibata 
permanet,  тј.  која  њеном  благодаћу  и  предводитељством  од  сваке 
заблуде неокаљана остаје. 
Папа  је  више  пута  говорио  о  непогрешивости  свих  својих  пре‐ 
тходника,  па  је  тиме  ставио  на  знање  да  не  убраја  Хонорија  у  оне  који 
су пали у јерес. 
Други  докуменат  који  је  Агатон  предао  посланицима,  како  за  им‐ 
ператора  Константина,  тако  и  за  његову  браћу  Ираклија  и  Тиберија 
(он  их  доживљава  заједно  у  владавини),  била  је  саборна  посланица 
cum  universis  synodis  subjacentibus  consilio  Apostolicae  sedis,  тј.  ca 
свеопштег сабора препоручена, и по савету Апостолске Столице. 
И  у  овом  тексту  Римљани  захваљују  императорима  за  ревност  и 
подршку  светионику  истините  вере,  која  се  чува  у  Цркви  Римској. 
„Светлост  учења  наше  католичанске  и  апостолске  вере  која  исходи 
из  источника  сваке  светлости  ‐  Христа,  преко  кнежева  ‐  апостола 
Петра  и  Павла  те  њихових  наследника  на  Римској  катедри,  закључно 
са  Агатоном,  сија  читавом  свету,  и  никакав  јеретички  мрак  је  не 
може помрачитиʺ. Овде имамо оно позивање на недостатак учености 
  159 
због  најезде  варвара.  Наводи  се  и  оно  исповедање  учења  о  двема  во‐ 
љама,  које  смо  већ  споменули,  и  уз  молбу  упућену  императору  да  га 
подржи  а  јеретичка  учења  да  одбаци.  Ту  се  и  набрајају  учитељи  јере‐ 
си:  Теодор  Фарански,  Кир  Александријски,  Сергије,  Пир,  Павле  и 
Петар Константинопољски. И опет потпуно ћутање о Хонорију. 
Презвитери  Теодор  и  Георгије,  као  и  ђакон  Јован,  били  су  посла‐ 
ници  Римске  цркве  који  су  донели  та  документа.  Као  папини  замени‐ 
ци  они  су  се  потписивали  на  првом  месту  испод  саборских  записника. 
Од  Западног  епископата  присуствовали  су:  Абунданције  Патернски, 
Јован  из  Ремија  и  Јован  из  Порта  Римског.  Био  је  затим  презвитер 
Теодор  као  представник  Равенске  цркве,  заједно  са  четворицом  грч‐ 
ких монаха. Укупно десеторица. 
Почетком  септембра  680.  године  Римљани  су  се  искрцали  у  Злат‐ 
ном  Рогу.  Император  их  је  дочекао  са  великим  почастима,  доделио 
им  је  просторије  у  дворцу  Плакиди  и  обезбедио  издатке  на  његов 
рачун. 
Као  и  раније  патријарх  Теодор  није  веровао  у  мирољубивост 
Римске  цркве  па  је  прецртао  име  папе  Виталијана  у  диптисима. 
Насупрот  њему,  император  је  у  то  време  дошао  на  идеју  да  конфе‐ 
ренцију  треба  претворити  у  Васеленски  сабор,  те  ради  тога  доноси 
одлуку  да  склони  непомирљивог  патријарха  Теодора.  На  његово 
место  поставља  презвитера  Георгија,  тајног  монотелиту,  али  човека 
помирљивог  расположења.  Због  свега  овога  могуће  је  било,  на 
пример,  да  посланици  прве  недеље  по  свом  доласку  узму  учешће  у 
литији  око  цркве  Пресв.  Богородице  у  Влахернама;  и  да  на  сам  дан 
доласка  легата  император  објави  припремљену  сакру  о  сазиву 
сабора.  Била  је  она  адресована  на  име  новог  патријарха  Георгија. 
Георгије  је  требао  да  сазове  све  митрополите  и  епископе  у  свом  па‐ 
тријархату  како  би  се  проучило  питање  воља  и  енергије  у  Христу. 
Император  је  известио  и  Макарија  Антиохијског,  да  би  и  он  сазвао 
свој  епископат  и  да  би  хитно  послао  своје  представнике  у  Константи‐ 
нопољ, јер су римски легати већ били пристигли. 
Без  икаквог  одлагања  Сабор  се  већ  7.  новембра  окупио,  почео  са 
радом  и  себе  одмах  именовао  за  „васеленскиʺ.  Император  се  лично 
није  на  то  одлучио,  али  је  одлука  сама  по  себи  већ  била  у  крилу  самог 
Сабора,  чему  се  он  веома  радовао.  Можда  се  све  то  тако  енергично 
и  издешавало,  пошто  су  се  на  Сабор  појавили  презвитери,  у  ствари 
представници  два  инострана  патријархата,  чији  патријаршијски  трон 
у  то  време  није  био  попуњен:  Јерусалимски,  празан  од  638.  године,  тј. 
од смрти св. Софронија и Александријски, од 653. године. 
Већи  део  саборских  заседања  одржавао  се  у  великој  куполној 
сали унутар царског двроца: ἐν τῷ σεκρέτῳ τοῦ θείου παλατίου, τω 
  160 
οὕτω  λεγομένω  Τροὺλλω  према  „Liber  Pontificalisʺ:  in  basilica,  qua 
Trullus  appellatur,  intra  palatumʺ,  тј.  према  „Папској  књизиʺ  у  ба‐ 
зилици која се звала Трул, у Царској палати. 
Ето  због  чега  је  наставак  тог  Сабора  (680‐691.  г.)  након  10 
година добио име „Трулскиʺ. 
Од  7.  новембра  680.  године,  па  до  16.  септембра  681.  одржано  је 
само  18  заседања.  Број  учесника  се  непрекидно  повећавао,  тако  да  их 
је  на  крају  било  147.  До  12.  заседања  лично  је  император  председавао, 
окружен  патрицијима.  Са  његове  леве  стране  су  седели  папини  ле‐ 
гати,  а  до  њих  представник  Јерусалима,  јеромонах  Георгије.  Са  десне: 
Константинопољски  патријарх  Георгије,  Макарије  Антиохијски  и 
опуномоћеник  Александријског  патријарха,  јеромонах  Петар.  У 
средини  сале  било  је  изложено  Еванђеље.  На  крају  11.  заседања  им‐ 
ператор  изјављује  да  му  државни  послови  не  дозвољавају  да  више 
председава  лично,  те  да  ту  улогу  преноси  на  патриције.  Император  се 
потписао  после  свих  јерарха,  и  не  по  формули  ‐  ὁρίσας  ὑπέγραψα,  ка‐ 
ко  су  то  учинили  епископи,  него  само:  „ἀνέγνωμεν  καί  συνηνέσαμενʺ, 
тј.  читао  и  одобрио.  А  његови  заменици,  тзв.  judices  (судије)  нису 
стављали потписе. 
Закључујући  рад  Сабора,  император  је  изјавио  да  он  није  окупио 
сабор  ни  због  каквих  политичких  циљева,  него  једино  због  мира  у 
Цркви  и  због  црквене  истине.  И  стварно,  Сабор  је  одавао  срећну 
слику  потпуног  одсуства  притиска  политичке  власти,  што  се  иначе 
раније  често  догађало,  а  и  слику  потпуне  слободе  размене  богослов‐ 
ских  мишљења,  као  и  слободе  речи.  Богословске  расправе  су  се  во‐ 
диле  смирено,  темељно,  проверавали  су  се  по  документима  сви  цита‐ 
ти  и  наводи.  Не  само  по  називу,  него  је  Сабор  стварно  био  „саборниʺ 
према раду богословске мисли. 
На  првом  заседању  је  било  43  епископа.  Први  су  се  за  реч  јавили 
папски  легати  и  обратили  се  императору  са  молбом  да  им  се  да 
објашњење:  како  су  се  и  због  чега  у  Константинопољу,  и  уопште  на 
Истоку,  појавиле  догматске  „новинеʺ,  које  је  пре  46  година  почео  да 
уводи  патријарх  Сергије,  а  за  њим  Павле,  Пир  и  други?  Онда  је  им‐ 
ператор  позвао  Георгија  Константинопољског,  Макарија  Антиохи‐ 
јског  и  његовог  једномишљеника,  монаха  Стефана,  који  је  иначе 
уживао репутацију искусног богослова, да дају одговор. 
Изјаву  два  патријарха  записничар  овако  бележи:  „Ми  нисмо 
измишљали  нове  изразе;  задовољавали  смо  се  учењем  св.  Васелен‐ 
ских  сабора,  св.  отаца,  затим  патријараха  Сергија  и  његових  наслед‐ 
ника,  исто  као  и  учењем  папе  Хонорија  и  Кира  Александријског. 
Они  су  нас  и  научили  о  вољи  и  енергији,  а  ми  смо  спремни  то  да 
докажемо.ʺ 
  161 
Онда  су  били  донети  из  архива  аутентични  саборски  документи. 
Започело  се  са  читањем  материјала  са  III  Васеленског  сабора,  пошто 
документи  са  I  и  II  нису  постојали.  Приликом  читања  писма  св. 
Кирила  Александријског,  упућеног  императору  Теодосију  II,  кад  је 
он  о  Исусу  Христу  рекао:  „воља  је  његова  свемогућаʺ,  онда  је  патри‐ 
јарх  Макарије  узвикнуо:  „Ето  доказа  да  је  у  Христу  једна  воља!ʺ 
Уопште  узев,  Макарије  се  одмах  показао  као  стамени  монотелита. 
На  ово  су  папски  легати,  источни  епископи  и  императорски  чинов‐ 
ници  са  разложним  аргументима  одговарали  да  се  у  том  случају  код 
св.  Кирила  искључиво  говори  о  божанском  јестаству  Христа,  које  Му 
је  заједничко  са  Оцем  и  Св.  Духом,  те  да  је  због  тога  свемогућ.  Овде 
се  ни  једном  речју  не  помиње  да  ли  су  у  питању  једна  или  две  воље  у 
Христу. 
На  II  заседању,  10.  новембра,  читани  су  акти  са  IV  Васеленског 
Сабора.  Приликом  читања  знаменитог  Томоса  папе  Лава  ‐  „agit  enim 
utraque  forma  cum  alterius  communione,  quod  proprium  habuit:  Verbo 
quidem  operante,  quod  verbi  est,  carne  autem  exequente  quod  carnis  est, 
et  horum  unum  coruscat  miraculis,  aliud  vero  succumbit  injuriisʺ  ‐  тј.  jep 
свака  природа  у  општењу  са  оном  другом  производи  оно  што  је  њој 
својствено:  Реч  (Логос)  производи  оно  што  је  својствено  Речи,  а  плот 
прати  то  што  је  својствено  плоти,  и  од  ових  двеју  природа,  Он 
чудесима  блиста  као  Један  а  заиста  ће  Његова  човечија  природа  пот‐ 
пасти под неправедне мукеʺ. 
Папски  легати  су  на  ово  приметили:  ево  јасног  учења  о  duae 
naturales  operationes  inconfuse  et  indivise.  Значи,  о  два  природна 
неометана и заједничка дејства. 
Макарије  је  рекао:  „Ја  не  учим  о  две  енергије,  а  и  папа  Лав  такав 
израз  „две  енергијеʺ  овде  не  употребљаваʺ.  ‐  Ово  је  била  доста  смела 
Макаријева  примедба,  јер  тек  што  смо  цитирали  речи  папе  Лава  duae 
operationes.  Шта  би  то  значило  а  да  иза  тога  не  стоје  „две  енергије?ʺ 
‐  „Дакле,  ти  мислиш  да  Лав  овде  говори  о  ‐  μία  ἐνέργεια?ʺ  ‐  при‐ 
метио  је  император.  Макарије  је  одговорио:  „Ја  нисам  употребљавао 
бројке,  него  говорим  исто  као  Дионисије  Ареопагит  о  богомужном 
дејству  ‐  ϑεανδρικὴ  ἐνέργεια.  „А  шта  ти  под  тим  подразумеваш?ʺ  ‐ 
опет  је  упитао  император.  „Ја  такође  то  не  дефинишемʺ  ‐  одговорио 
је Макарије. 
Ови  Макаријеви  заобилазни  одговори  су  сведочили  о  његовој 
идејној  смушености,  али  не  и  кукавичлуку  при  исповедању  његовог 
монотелитства. 
На  III  заседању  се  приступило  документима  са  V  Васеленског 
сабора.  На  самом  почетку  испоставило  се  да  је  убачен  један  криво‐ 
творени текст, наводно Константинопољског патријарха Мине, који 
  162 
је  он  тобож  упутио  папи  Вигилију,  а  у  коме  се  третира  питање  о  во‐ 
љама  и  потврђује  ,  тј.  ἔν  ϑέλημα.  Πο  самом  анахронизму  покретања 
тог  питања  везаног  за  V  Васеленски  сабор,  очигледно  је  било  да  се 
ради  о  фалсификату.  Легати  су  протестовали  против  читања  тог 
документа,  тако  да  је  он  предат  комисији  на  анализу.  Лично  су  се  им‐ 
ператор,  чиновници  и  епископи  уверили  да  три  свеске  прве  књиге 
докумената  Сабора  немају  нумерацију,  те  да  се  и  по  рукопису  разли‐ 
кују  од  четврте,  која  је  обележена  са  No  1.  Осим  тога,  у  архиви  је 
била  похрањена  „излазна  књигаʺ  патријарха  Мине  и  тамо  никакво 
Минино  писмо  упућено  Вигилију  није  било  забележено.  А  патријарх 
Мина  је  чак  пре  V  Сабора,  552.  године  умро,  тако  да  је  император 
наложио да се изваде убачене свеске. 
Када  су  почели  да  читају  другу  књигу  докумената,  међу  њима  су 
се  нашла  и  два  писма  папе  Вигилија,  упућена  императору  и  импера‐ 
торки,  која  су  садржала  учење  о  миа  енергиа  ‐  una  operatio.  Легати 
су  опет  протестовали  против  тих  неаутентичних  писама.  Говорили 
су:  „Да  су  ова  писма  била  укључена  у  акта,  онда  би  и  Сабор  донео 
закључке  о  „једној  енергијиʺ,  међутим  у  актима  нема  ни  помена  о 
томеʺ.  Комисија  је  затим  утврдила  да  су  у  белешкама  V  Васеленског 
сабора  ова  Вигилијева  писма  била  написана  на  4  уметнуте  странице 
без  пагинације  између  15.  и  16.  листа.  После  се  у  патријаршијској 
архиви  пронашао  и  други  примерак  аката  са  V  Сабора,  али  без  тих 
уметака. 
На  овај  начин  се  докази  за  монотелитску  доктрину  из  докуме‐ 
ната Сабора нису могли пронаћи. 
Онда  је  император  замолио  Макарија  и  Стефана  да  изложе 
следећу  серију  њихових  аргумената,  и  то  из  текстова  св.  отаца.  Ови 
су  презентирали  пуна  два  тома  цитата  из  њихових  дела.  Читали  су  их 
у  току  целог  петог  заседања,  7.  новембра.  Император  им  је  дао  пот‐ 
пуну  слободу  и  упитао  их  је:  желе  ли  још  нешто  да  изјаве?  Као  одго‐ 
вор  на  то,  Макарије  и  његови  једномишљеници  су  били  припремили 
за  наредно,  шесто  заседање,  још  и  трећи  том  цитата.  Сви  су  ови  то‐ 
мови  били  запечаћени  под  надзором  императорских  чиновника, 
делегата  са  Сабора  и  папских  легата,  како  убудуће  не  би  било 
спорења  о  нетачности  цитата  или  искривљавања  појединих  говора 
изречених  на  Сабору.  А  копије  ова  три  тома  биле  су  уручене  оцима 
сабора  да  их  ишчитавају,  анализирају  и  формулишу  примедбе.  За 
време  тог  печаћења,  папски  легати  су  дали  једну  превентивну  изјаву. 
Они  налазе  да  овај  зборник  цитата  Макарија  Антиохијског  и  ње‐ 
гових  следбеника  ‐  Стефана,  Петра  Никомидијског  и  Соломона 
Кланејског,  још  увек  ништа  не  доказује.  И  то:  1)  истргнути  су  из  кон‐ 
текста; 2) цитати не говоре о Христу у плоти, него о јединству воље 
  163 
у  Светој  Тројици.  И  не  само  то,  легати  су  молили  да  се  ови  цитати 
провере  у  текстовима  списа  оних  отаца  који  се  чувају  у  патри‐ 
јаршијској  библиотеци.  Са  своје  стране  пак,  легати  су  такође  презен‐ 
тирали  том  извода  из  дела  отаца  о  две  воље.  Овај  том  је  био 
прочитан  на  следећем,  седмом  заседању,  и  на  исти  је  начин  за‐ 
печаћен,  као  и  она  прва  три  монотелистичка  тома.  А  Георгије  Кон‐ 
стантинопољски  и  Макарије  Антиохијски  су  добили  копије  од  тог 
римског тома. 
Заједничка  заседања  су  била  прекинута  у  току  пуна  два  месеца. 
Свима  је  била  пружена  могућност  да  проучавају  списе  отаца  и 
зборнике  цитата,  те  да  спокојно,  добросавесно  појасне  и  формулишу 
своје мишљење. 
Тек  за  7.  март  наредне  681.  године  било  је  сазвано  8.  заседање 
Сабора.  Император  се  опет  обратио  питањем  патријарсима  Истока, 
Георгију  Константинопољском  и  Макарију  Антиохијском.  Георгије 
је  свечано  посведочио  да  је  на  основу  смиреног  проучавања  текстова 
отаца дошао до чврстог убеђења о две воље у Христу. 
Следећи  Георгија,  и  сви  други  епископи  Константинопољског 
патријархата  се  придружују  тој  изјави.  У  знак  своје  потпуне  увере‐ 
ности  у  исправност  „две  вољеʺ,  Георгије  је  замолио  императора  да 
поново  унесе  у  диптихе  непотребно  прецртано  име  папе  Виталијана. 
Император  се  са  тим  сложио  и  Сабор  га  је  поздравио  патетичним 
комплиментима,  упоређујући  га  са  стубовима  православља  из  пле‐ 
јаде  царева,  ‐  значи  са  Константином  Великим,  Теодосијем  Великим, 
Маркијаном и Јустинијаном. 
Након  овога  император  је  почео  да  испитује  Макарија  Антиохи‐ 
јског.  Била  су  донета  три  тома  његових  запечаћених  цитата. 
Макарије  је  сагласан  да  су  печати  цели;  затим  се  скидају  печати  ради 
питања.  Али  пре  читања  цитата,  Макарије  предаје  посебну  форму‐ 
лацију свог гледања на питање о вољама у Христу. 
Ово  његово  писано  излагање,  заједно  са  изговореним  допунама, 
показало  се  на  Сабору  као  основни,  централни  докуменат  моноте‐ 
литског  учења.  Сабор  га  је  изанализирао  и  одбацио.  Полазио  је 
Макарије  од  Халкидонске  тврдње  о  двема  природама,  али  је  говорио 
„воља  у  Христу  је  једна,  јер  у  Њему  није  било  Грехаʺ,  тј.  није  имао 
грешну  човекову  вољу.  ‐  Погрешка  је  овде  у  мешању  греха  са  во‐ 
љом.  ‐  „На  тај  начин  Бог  Логос  ништа  није  обављао  ни  божанско 
као  Бог,  ни  човечије  као  човек,  οὐ  κατὰ  Θεὸν  τὰ  θεῖα,  οὐδ᾿  κατ᾿ 
ἄνθρωπον  τὰ  ἀνθρώπινα,  него  је  чинио  ново,  једно  „богомужноʺ 
(=богочовечије)  дејство.  Немогуће  је  да  се  у  једном  Христу  Богу  ис‐ 
товремено  налазе  две  воље  ‐  ϑέλημα,  било  да  су  узајамно  противне, 
или савршено једнаке. Учење Цркве нас наукује да плот Господа ни‐ 
  164 
када  није  одвојено  производила  своје  природно  кретање  по  своме 
стремљењу,  које  би  ишло  насупрот  одлуке  Бога  Логоса  с  којом  је  та 
плот  сједињена  у  ипостас.  Рећи  ћу  директно:  онако  како  нашим  те‐ 
лом  управља  мислећа  и  разумна  душа,  како  га  чини  лепшим  и  доводи 
у  ред,  тако  исто  и  у  Господу  Христу  читавим  Његовим  човечијим 
системом увек у свему управља Божанство Самога Логосаʺ. 
На  упорно  императорово  испитивање,  Макарије  категорички  од‐ 
бацује  дителитство  ‐  двовољије.  „Ја  нећу  рећи  да  су  две  природне 
воље  и  два  природна  дејства  садржана  у  домостроју  ваплоћења 
Господа  нашега  Исуса  Христа,  па  макар  ме  исецкали  на  комадиће  и 
бацили у мореʺ. 
Макарија  су  веома  збуњивали  цитати  из  дела  св.  отаца,  а  наро‐ 
чито  мишљење  Атанасија  Великог  о  безгрешности  човечије  природе 
Христа,  која  је  једнака  Адамовој  пре  пада  у  грех.  Макарије  је  из  тога 
изводио  закључак,  да  и  код  Адама  пре  пада  у  грех  није  било  греха,  јер 
није  било  ни  човечије  воље  и  да  је  Адам  имао  једну  вољу,  али  не 
човечију, него божанску. 
На  једном  од  наредних  заседања  на  ту  тему  је  са  Макаријем 
дискутовао  сицилијански  монах  Теофан.  Монаси  са  Сицилије  су 
собом  донели  и  друге  Макаријеве  списе  који  су  се  растурали  у  њихо‐ 
вој  средини,  у  тој  западној  области.  На  Теофаново  питање,  да  ли  је 
Адам  имао  природну  вољу,  зато  што  је  пре  пада  у  грех  имао  божан‐ 
ску  вољу;  желео  је  исто  што  и  Богʺ.  Против  фантастичности  таквог 
мишљења  дигао  је  глас  читав  Сабор.  Оци  су  говорили:  „Какво  је  то 
апсурдно  богохуљење!  Да  је  Адам  пре  пада  имао  божанску  вољу; 
значи  да  је  био  једносуштан  Богу  и  да  је  Адамова  воља  била 
непроменива.  Како  се  он  онда  променио,  нарушио  заповести  и  пот‐ 
пао под смрт? Онај ко има једну вољу са Богом, тај је непроменивʺ. 
У  низу  других  заседања  били  су  прочитани  и  анализирани  сви 
Макаријеви  цитати  Св.  отаца.  Узгред  буди  речено,  било  је  утврђено 
да  се  и  код  Аполинарија  нашло  учење  о  „једном  дејству,  енергијиʺ. 
То  је  многе  уразумило.  На  10.  заседању,  одржаном  8.  марта,  епископ 
Мелитински  (са  Малте)  Теодор  и  неколико  његових  једномишље‐ 
ника,  који  су  на  почетку  Сабора  били  наклоњени  Макарију,  сада  су 
писмено  предали  своје  исповедање  о  две  воље  у  Христу.  А  Теодор 
Мелитински  је  недавно  пре  тога  (7.  III  681.  г.),  по  Макаријевом  наго‐ 
вору,  поднео  молбу  за  компромис,  прикривајући  се  притом  својом 
сељачком необразованошћу, (χωρικός). 
Управо  ово:  „Да  се  нико  не  осмели  да  погази  или  да  преиначи 
древне  дефиниције  вере,  које  су  оци  установили  зарад  спасења  свих. 
А  исто  тако  да  не  буде  подвргнут  осуди  од  оних  који  су  раније  учили 
или о једном дејству и једној вољи, или о два дејства и две воље. Нека 
  165 
се  нико  не  усуђује  било  да  у  том  питању  припада  једној  или  другој 
страниʺ.  Ова  лажна  наивност  је  била  разобличена  и  ускоро  довела 
Теодора до потпуног покајања. 
Унутар  Сабора  скоро  да  нико  није  остао  од  монотелита.  Макари‐ 
јева  судбина  је  унапред  била  одређена.  Световни  председници  Са‐ 
бора  су  предлагали  да  се  Макарију  одгоди  ροκ  за  покајање,  међутим 
Сабор  се  са  тим  није  сложио,  увидевши  његову  тврдоглавост.  У  пре‐ 
суди  којом  се  он  лишава  чина  о  Макарију  се  каже:  „Исправио  је  врат 
као  да  су  му  гвоздени  нерви,  направио  бронзано  лице,  уши  зачепио  да 
не  би  слушао,  а  ослонио  се  срцем  о  непослушност  законуʺ.  Антиохиј‐ 
ским  клирицима  је  била  пружена  могућност  да  изаберу  новог  патри‐ 
јарха, и они су изабрали Теофана. 
После  распри  са  Макаријем,  били  су  прочитани  неки  документи 
из  историје  Цркве:  Софронијева  посланица,  Кирове  Главе,  Сергијево 
писмо  и  Хоноријев  одговор.  Посланица  Софронијева  била  је  при‐ 
зната  као  православна,  а  остала  документа  су  одбачена  и  анатеми‐ 
сана.  То  се  догодило  на  13.  заседању  28.  III  681.  године.  У  записнику 
о поменутим јеретичким списима било је забележено следеће: 
„Ми  налазимо  да  су  ти  списи  потпуно  страни  апостолским  догма‐ 
тима  и  дефиницијама  Св.  Сабора,  исто  тако  и  све  оце  од  ауторитета 
који  иду  за  лажним  учењима  јеретика,  потпуно  одбацујемо  и  прокли‐ 
њемо као погубне за душуʺ. 
„Из  Цркве  треба  да  буде  избрисано  име  Сергија,  који  је  први 
писао  о  том  непобожном  учењу,  затим  Кира  Александријског,  Пира, 
Павла  и  Петра,  тих  Константинопољских  патријараха,  као  и  Теодора 
Фаранског,  које  је  папа  Агатон  све  осудио  у  свом  писму  императору. 
Заједно  са  њима  треба  такође  да  буде  из  Божије  католичанске 
Цркве  удаљен  и  анатемисан  и  покојни  папа  древног  Рима  Хонорије, 
јер  смо  у  његовим  списима  које  је  слао  Сергију,  пронашли  да  је  он  у 
свему следио његове мисли и да је потврдио непобожне догмате... ʺ 
Ову  осуду  Хонорија  легати  су  ћутећи  прихватили.  Сабор  овде  то 
јавно  издваја  као  своју  одлуку,  а  у  писму  папи  Агатону  припаја 
Хоноријево  име  уз  имена  оних  које  је  још  папа  Теодор  осудио.  Било 
је  очигледно  да  су  они  монотелити,  које  је  пак  папа  Агатон  већ  био 
осудио, несумњиво имали у своме кругу и Хонорија. 
Један  стални  архивар  је  на  Сабор  био  донео  из  архива  сву 
преписку  која  се  односила  на  догмате,  тако  да  је  прочитано  писмо  па‐ 
тријарха  Пира  упућено  папи  Јовану  IV,  затим  друго  писмо  папе 
Хонорија,  као  и  још  нека.  Сабор  је  нашао  да  су  сва  та  писанија 
погубна за спасење душе, те је наложио да се спале. 
Читање  писама  Константинопољских  патријараха  после  Петра, 
значи, Томе, Јована и Константина, довело је до закључка у Сабору, 
  166 
да  они  ни  у  чему  не  противрече  православном  учењу.  На  тај  начин 
друго  писмо  Хоноријево,  у  коме  је  он  у  очима  Сабора  јавно  показао 
жељу да се исправи, ипак га није спасло. 
14.  Заседање  (5.  IV)  било  је  у  целини  посвећено  реферату  о  лаж‐ 
ним  документима  V  Васеленског  сабора,  који  су  били  откривени  још 
пре овога. 
А  трагање  по  архиви  довело  је  до  следећих  резултата:  у  почетку 
су  на  Сабору  била  у  оптицају  два  кодекса  ‐  I  ‐  пергаментни  у  два 
тома  и  II  ‐  папирусни  у  коме  се  налазило  само  7.  заседање  V  Сабора. 
И  један  и  други  су  садржали  лажне  документе,  тј.  писмо  патријарха 
Мине  папи  Вигилију  и  два  Вигилијева  писма  за  Јустинијана  и  Тео‐ 
дору.  Али  у  најновијем  кодексу  који  је  пронашао  архиваријус  Геор‐ 
гије,  ни  једног  од  тих  докумената  није  било.  Фалсификат  је  открио 
Маковриј,  епископ  из  Селевкије  Исавријске,  која  је  у  то  време  при‐ 
падала  пограничној  области  Антиохијског  патријархата.  Неки  magis‐ 
ter  militum  (војни  командант)  Филип  дао  му  је  некад  један  примерак 
Докумената  V  Сабора).  У  том  егземплару  се  налазио  тај  уметак  унет 
у  текст  7.  заседања.  Магистар  Филип  је  причао  тада  Маковрију  да  га 
је  добио  из  руку  монаха  Стефана,  ученика  Макарија  Антиохијског. 
Маковрије  је  убрзо  посетио  Макарија  лично  и  тада  је  својим  очима 
видео  и  уверио  се  да  рукопис  датог  уметка  припада  личном  писару 
патријарха Макарија, извесном монаху Георгију. 
После  испитивања  Георгија,  кога  су  позвали  на  Сабор,  испоста‐ 
вило  се  да  су  у  јеку  дискусије  о  Христовим  вољама,  Макарије  и  Сте‐ 
фан  са  великим  напором  копирали  добијена  писма  из  архива 
Константинопољске  патријаршије,  и  то  она  Минина  и  Вигилијева 
лажна  писма,  те  да  су  их  убацивали  у  све  примерке  Докумената  V 
Сабора,  који  су  им  били  доступни.  Тако  Георгије  зна  да  је  у  Филипо‐ 
вом примерку био уметак, који је Стефан својом руком писао. 
На  Сабор  је  био  доведен  и  копист  јединственог  уметнутог  латин‐ 
ског  примерка  Докумената  V  Сабора,  свештеник  Константин,  иначе 
учитељ латинског језика. 
Кривотворење  је  било  разобличено  са  неописивим  ефектом. 
Сабору је било преостало једино да анатемише фалсификаторе. 
*     * 

Дошао  је  Ускрс  681.  године,  и  то  14.  априла.  Император  је  пре‐ 
пустио  папском  легату,  Јовану  из  Порта  Римског  да  служи  Ускршњу 
литургију  у  Св.  Софији,  и  то  по  латинском  обреду.  Поводом  праз‐ 
ника император је донео неколико указа у корист папског престола. 
  167 
После  Ускрса,  наредно  15.  заседање  26.  априла  било  је  жртво‐ 
вано  да  би  се  извела  једна  изнуђена  представа.  Некаквом  монаху 
Полихронију  успело  је  да  својом  демагогијом  стекне  такав  углед 
међу  најнижим  слојевима,  да  се  Сабор  помирио  с  тим  да  дозволи 
дотичном  монаху  извођење  следећег  експеримента:  васкрсавање  јед‐ 
ног  мртваца,  што  би  послужило  као  доказ  истинитости  монотелит‐ 
ства.  Монах  је  убеђивао  народ  да  му  је  та  истина  откривена  у  сно‐ 
виђењу.  Започео  је  тако  пред  једним  мртвацем  да  узвикује,  да  прави 
молитвене  гестове,  да  му  шапће  нешто  на  уши.  Овом  лудаку  су  стрп‐ 
љиво  дали  време  од  пуна  два  сата.  Гомила  се  у  међувремену  отрез‐ 
нила  и  умало  што  га  није  линчовала.  Сабор  се  с  правом  огласио  наро‐ 
ду: „Анатема новом Симону Волхву, анатема преваранту народа!ʺ 
Сабор  је  уопште  желео  да  исцрпи  све  начине  слободног  убе‐ 
ђивања,  како  би  расејао  монотелитску  саблазан.  Зато  је  после  екс‐ 
перимента  монаха  Полихронија  посветио  16.  заседање  од  9.  августа 
разговорима  са  једним  Сиријцем,  неким  презвитером  Константином 
из  Апамеје.  Мислећи  на  сиријски  начин,  и  у  немогућности  да  схвати 
грчке  појмове  „ипостасисʺ  и  „енергијаʺ,  искрено  је  Сиријац  тврдио  да 
је  следбеник  Халкидона,  признавајући  у  Христу  „једну  ипостасисʺ  и 
две  „фисисʺ,  а  вољу  ‐  једну,  божанску.  Уколико  су  две  енергије  исто 
што  и  „идиотитесʺ  (особеност),  он  се  онда  слаже  да  призна  и  „две  ен‐ 
ергијеʺ  као  два  „својстваʺ  две  природе,  али  не  и  две  воље.  Света  Тро‐ 
јица  има  једну  вољу,  једну  вољу  има  и  ваплоћени  Бог  Логос.  Сабор  га 
је  даље  испитивао:  „Да  ли  једна  воља  коју  ти  признајеш  у  ваплоћеном 
Богу  Логосу  припада  Његовој  Божанској  или  човечијој  природи?ʺ 
Константин  је  одговорио:  „Ја  признајем  да  воља  у  Христу  припада 
Божанствуʺ.  Сабор  наставља  са  питањима:  „А  човечија  Христова 
природа,  има  ли  вољу  или  нема?ʺ  Константин  каже:  „Да,  човечија 
природа  у  Христу  има  ту  вољу,  али  привремено,  од  материне  утробе 
па до Крстаʺ. Па ипак, ја то признајем искључиво као „својствоʺ. 
Сабор  пита:  „Па  шта  онда?  Зар  је  Христос  после  крста  напустио 
човечију природу?ʺ 
Константин  одговара:  „У  Христу  није  остала  човечија  воља;  она 
је  напуштена  заједно  са  плоћу  и  крвљу  оног  тренутка  када  Он  више 
није  имао  потребе  ни  за  јелом,  ни  за  пићем,  ни  за  спавањем,  ни  за  хра‐ 
ном...  То  што  је  осим  божанске  воље  Христос  имао  и  човечију,  сада 
је  више  Христос  нема.  Он  је  њу  оставио  и  стресао  са  себе,  заједно  с 
плоћу и крвљу. 
Сабор  је  ово  оценио  као  смесу  аполинаријанства  и  манихејства, 
па је то гледање анатемисао. 
  168 
КРАЈ VI ВАСЕЛЕНСКОГ САБОРА 
680‐681. године 
Закључни  састанак  Сабора  је  био  планиран  за  16.  септембар;  за 
крај  је  било  припремљено  и  вероисповедање  Васеленских  сабора: 
Никејског,  Константинопољског,  главног  дела  Халкидонског,  уз  до‐ 
пуне  из  ороса  са  V  Васеленског  сабора,  и  најзад  нова  дефиниција 
вере: 
„Καί  δὐο  ϕυσικάς  ‐ϑελἡσεις 
ἤτοι  ‐ϑελἡματα  έν  Αὐτῷ,  καί  δὺο 
ϕυσικάς  ἐνεργείας  ὰδιαιρέτως, 
ἀτρέπτως,  ἀμερίστως,  ἀσυγχἀτως, 
κατὰ  τἡν  τῶν  ἁγίων  πατέρων  δι‐ 
δασκαλίαν.  Ὡσαὺτως  κυρὺτ‐ 
τομεν  καί  δὐο  μεν  ϕυσικὰ  ϑελή‐ 
ματα,  οὐχ  ὑπεναντία  ‐  μἡ  γένοιτο 
‐  καϑώς  οἱ  ἀσεβεῖς  ἔϕησαν  αἱρε‐ 
τικοί,  ἀλλ᾿ἐπόμενον  τὸ  ἀνϑρώπι‐ 
νον  Αὐτοῦ  ϑέλημα,  καί  μἡ  ἀν‐ 
τιπίπτον,  ἤ  ἀντιπαλαῖον,  μᾶλλον 
μὲν  οὖν  καὶ  ὑποτασσόμενον  τῷ 
ϑείῳ  Αὐτοῦ  καί  πανσενεῖ  ϑελὴ‐ 
ματι.ʺ 
„Исто  тако  проповедамо, 
према  учењу  светих  Отаца,  да  су 
у  Њему  две  природне  воље,  или 
два  природна  хтења,  и  два  неод‐ 
војива,  непромењива,  нераздељи‐ 
ва  и  несливена  природна  дејства. 
И  две  природне,  непротивне  јед‐ 
на  другој  воље;  а  оно  како  су  го‐ 
ворили  непобожни  јеретици  ‐  да 
не  буде!  Његово  човечије  хтење 
не  противречи  и  не  противи  се 
(=не  одупире  се  намерно),  него 
следи,  или  боље  рећи  потчи‐ 
њава  се  Његовом  божанском  и 
свемогућем хтењуʺ. 
На  питање  императорово  да  ли  су  сви  сагласни  да  се  овај  орос 
прогласи,  Сабор  је  једногласно  одговорио  потврдним  усклицима. 
Онда  је  император  одржао  говор,  поновивши  да  је  приликом  сази‐ 
вања  Сабора  имао  искључиво  у  виду  питање  чистоте  вере  и  црквеног 
мира.  Као  одговор  у  име  Сабора  био  је  прочитан  узвратни  говор,  λο‐ 
γος  προοϕυνητικός,  пун  византијске  красноречивости  и  искрене  ра‐ 
дости  због  тријумфа  православља.  У  том  говору  је  била  врло  под‐ 
вучена и истакнута православна карактеристика Рима, према анало‐ 
  169 
гији  са  IV  Васеленским  сабором.  У  тексту  се  говорило:  „Рим,  тај 
древни  старац,  разастро  је  пред  тобом,  императоре,  богомоблико‐ 
вано  исповедање.  Хартија  је  преобратила  вече  у  дан,  мастило  је 
зрачило  светлошћу,  кроз  Агатона  је  говорио  Петар,  и  заједно  са  Са‐ 
царствујућим  Сведржитељем  одлучивао  си  ти‐самодржац,  ти‐бо‐ 
гопостављеник.  А  Симони,  приметни  по  перју  отпадништва,  пали  су 
са  висина  њиховог  летења.  И  споменик  овоме  је  њихово  расчиња‐ 
вање,  док  се  вера  препорођава  и  хармонија  народа  се  обликује  у 
истинску  лепоту.  „Уздиже  се  сунце  и  луна,  ставши  у  чину  свом  (Авак. 
3,  11)ʺ.  То  што  се  уздигло  сунце  ка  светлости  значи  да  се  ваш  ум 
узнео  према  сунцу  истине,  јасно  усмотрио  Најчистијег  и  отуд  нам 
принео  смирење.  И  луна  став  у  чину  свом,  означава  Цркву  ‐  невесту 
Христову  која  се  одева  у  своје  благолепије  и  украшава  у  своје 
благочестије,  па  у  потпуности  обновив  чистоту  православља,  обас‐ 
јава свет постојаним спокојствомʺ. 
Својим  потписом  император  је  потврдио  свих  5  примерака 
Докумената  предвиђених  да  се  пошаљу  у  пет  патријаршијских  пре‐ 
стоница. 
Посебно  писмо  од  стране  Сабора  било  је  упућено  папи  Агатону. 
Оно  је  такође  било  препуно  радости  и  славља.  Папа  се  назива  „вра‐ 
чем  озбиљне  болести  Црквеʺ.  Њему  који  седи  на  првом  престолу, 
учвршћеном  на  литици  вере,  припада  брига  о  томе  шта  ваља  даље 
чинити.  Сабор  је  оборио  јереси,  руковођен  одлукама  које  је  још  пре 
овога  донео  папа,  ‐  κατὰ  τὴν  τοῖς  ἱεροῖς  ὑμῶν  γράμμασιν  ἐπ  αὐτούς,  тј. 
против  јересијарха,  (προψηϕισϑεῖσαν  ἀπόϕασιν)  ‐  тиме  што  је  изре‐ 
као  анатему  на  Теодора,  Сергија,  Хонорија,  Кира...  Биле  су  ово,  на‐ 
равно,  златне  пилуле.  Претварали  су  се  као  да  је  Агатон  лично 
implicite осудио овим и Хонорија. 
*     * 
   * 
Одмах  после  завршетка  Сабора  император  је  обнародовао  свој 
манифест,  којим  су  се  обично  одлуке  Сабора  потврђивале  и  подизале 
на ниво државног закона. 
У  трећем  атријуму  храма  Св.  Софије  био  је  окачен  први  при‐ 
мерак  тога  едикта.  Поред  осталог,  у  њему  се  врло  оштро  критикује 
јеретичка  грешка  папе  Хонорија.  За  њега  је  речено  „укрепилац  јере‐ 
си  који  је  сам  себе  заплео  у  противречности,  ό  της  αίρέσεως  βε‐ 
βαιωτής και αυτός έαυτώ προσμαχόμενοςʺ. 
Или,  набрајајући  јеретике,  почевши  од  Симона  Волхва,  о  папи 
Хонорију  се  каже  „да  је  он  са  свима  њима  сукривац,  сапутник  и  стуб 
јереси  τόν  κατά  πάντα  τούτοις  συναιρέτην,  καί  σύνδρομον  καί  βε‐ 
βαιωτής τής αίρέσεωςʺ. 
  170 
Цитирајући  орос  Сабора,  император  је  наложио  „да  нико  не  сме 
да  прави  другу  веру,  нити  да  шири  доктрину  о  једној  вољи  и  једној  ен‐ 
ергији. Не сме се тражити спасење у другој вери мимо православнеʺ. 
Ко  не  послуша  ‐  било  да  је  он  епископ,  клирик,  или  монах  ‐  из‐ 
општава  се;  чиновник  се  лишава  службе  и  имовине;  обичан  грађанин 
се протерује из престонице, а исто и из других градова. 
*     * 
   * 
Нису  успели  папски  легати  ни  да  изађу  из  Константинопоља,  а 
стиже  вест  о  смрти  папе  Агатона  (10.  I  682.  г.).  Новоме  папи  Лаву  II 
император  је  написао  ново  писмо  у  коме  излаже  историјат  читавог 
питања,  а  осим  тога  шаље  и  осуђеног  Макарија  Антиохијског  са  не‐ 
колико  његових  ученика,  како  би  им  папа  изрекао  осуду  „мачем  сво‐ 
је  речиʺ.  Макарије  је  пак  лично  замолио  папу  са  својим  ученицима  да 
одржи ово суђење. 
Папа  Лав  II  је  одговорио  императору  писмом  којим  потврђује 
одлуке  VI  Васеленског  сабора  и  анатемисање  јеретика:  Арија,  Кира, 
Теодора...  Хонорија  qui  hanc  apostolicam  (i.  e.  Romanam)  Sedem  non 
apostolicae  traditionis  doctrina  lustravit,  sed  piofana  proditione  immacu‐ 
latam  fidem  subvertere  conatus  est,  ‐  παρεχώρησε,  тј.  Хонорија,  који  и 
ову  апостолску  римску  столицу  није  просудио  према  вероучењу  апос‐ 
толског  предања,  него  је  покушао  да  безаконом  издајом  сруши  нео‐ 
каљану њену веру; тј. дозволио је да се све окрене наопачкеʺ. 
Лав  II  у  свом  пропратном  писму  шпанским  епископима  исто  тако 
саопштава  да  је  „Васеленски  и  свети  VI  Сабор  анатемисао  јеретике 
„Cum  Honorio  qui  flammam  haeretici  dogmatis  non,  ut  decuit  apostoli‐ 
cam  dignitatem,  incipientem  extinxit,  sed  negligendo  confovitʺ;  значи, 
када  Хонорије  није  јасно  и  гласно  то  непаметно  јеретичко  мишљење 
одбацио,  већ  је  апостолско  достојанство  небригом  уништиоʺ.  Скоро 
истим  овим  речима  папа  Лав  II  осуђује  Хонорија  и  у  свом  писму 
шпанском краљу Ервигу. 
Касније,  када  је  VII  Васеленски  сабор  потврдио  ту  анатему  ба‐ 
чену  на  Хонорија,  папа  Адријан  II  (862‐872)  се  трудио  да  деликатно 
протумачи  ову,  за  престиж  римске  катедре,  горку  реченицу;  трудио 
се  да  докаже  како  је  Хонорије,  ‐  без  обзира  што  је  био  стварно  крив 
због  јереси  и  као  такав  осуђен  на  Васеленском  сабору,  и  без  обзира 
што,  наводно,  Римској  Цркви  нико  нема  право  да  суди,  ‐  ипак  осуђен 
зато  што  га  је  сама  Римска  црква  већ  раније,  преко  папе  Агатона, 
била осудила. ‐ Ово је преиначавање аката самог VI Сабора. 
„Јер  је  допуштено  Источнима  да  анатемишу  Хонорија  након  ње‐ 
гове смрти. Али, треба знати да се то десило само зато што је он био 
  171 
окривљен  због  јереси.  И  само  се  из  тих  разлога  допушта  нижима  да 
се  противе  наређењима  својих  виших.  Мада  у  таквом  случају  није 
постојала  директна  дозвола  да  било  ко  изриче  пресуду,  ни  патријарси 
ни  остали  њихови  заменици,  уколико  томе  није  претходила  аутори‐ 
тативна  сагласност  првосвештеника  првог  трона,  тј.  римског.  „Licet 
enim  (Honorio)  ab  orientalibus  post  mortem  anathema  sit  dictum,  scien‐ 
dum  tamen  est,  quia  fuerat  super  haeresi  accusatus,  propter  quam  solam 
licitum  est  minoribus  majorum  suorum  motibus  resistendi:  vel  pravos  sen‐ 
sus  libere  respuendi,  quamvis  et  ibi  nec  Patriarcharum  nec  ceterorum  an‐ 
tistitum  cuipiam  de  eo  fas  fuerit  proferendi  sentenciam  nisi  ejusdem 
primae sedis Pontificis consensus praecessisset auctoritasʺ. 
Ово  je  лажан  аргумент,  jep  су  и  Јован  IV,  и  Теодор  и  Агатон  зак‐ 
лањали  Хонорија,  а  нису  га  осуђивали;  ова  је  чињеница  за  ватиканску 
доктрину  убиствена.  Са  источне  тачке  гледишта,  у  томе  не  треба  да 
буде  ничег  неприхватљивог,  јер  је  сам  Исток  на  VI  Васеленском 
сабору,  и  то  не  први  пут,  одважно  и  неустрашиво  осудио  због  јереси 
поглаваре  скоро  свих  својих  патријархата:  Александријског,  Антио‐ 
хијског  и  читав  низ  Константинопољских.  С  тачке  гледишта  пр.авед‐ 
ности,  није  било  никаквог  основа  да  се  поштеди  Римски  патријарх;  у 
томе је чак било и извесне утехе. 
Уз  побројане  јеретике  које  би  требало  именовати,  наравно  да 
спадају  и  императори:  конкретно  Ираклије  и  Конста...  Али  ‐  било  је 
прихваћено  да  се  императори  не  дирају  (!)  Они  су  вршили  притисак 
над  Црквом  (Ектезис,  Типос),  они  су  јерес  уводили,  али  су  само  па‐ 
стири  били  приморани  да  одговарају.  Тако  је  одувек  било...  Када  су 
императори,  озаконујући  оросе  сабора,  прекоревали  због  негтослуш‐ 
ности  не  само  пастире,  него  и  световњаке,  они  су  тиме  истицали 
неправду  што  су  изузети  од  суда  Цркве,  истичући  тиме  истовремено 
и малодушност саме јерархије. 
Имамо  пример  још  једне  неправде  императорске  власти  која  ба‐ 
ца  сенку  и  на  VI  Васеленски  сабор.  Сабор  је  шчедро  комплиментима 
ласкао  императору  због  његове  подршке  православљу.  Међутим,  он 
је  потпуно  прећутао  судбину  двојице  стубова  православља  и  муче‐ 
ника,  чијом  су  се  снагом  и  примером  надахњивали  оци  сабора.  Ни 
папа  Мартин,  ни  Максим  Исповедник  ни  једном  једином  речју  нису 
били  поменути  у  иначе  опширним  саборским  материјалима!  И  то 
опет  да  би  се  угодило  политици,  јер  се  званично  сматрало  да  свети 
Мартин  и  Максим  нису  страдали  за  веру  него  као  политички  кривци! 
Тако је политички притисак угњетавао и Васеленске саборе. 
  172 
МОНОТЕЛИТСТВΟ 
ПОСЛЕ VI ВАСЕЛЕНСКОГ САБОРА 
Последњи Ираклиди 
(Политичка ситуација) 
Судбина  монотелитства  после  VI  Васеленског  сабора  преплиће 
се  са  државним  променама  ʺи  личностима  на  Византијском  престолу 
после  Константина  Погоната  (†  685.  г.).Ираклијеви  наследници  су  по 
својој  природи  били  опаки  људи.  За  време  свог  царевања  лично  је 
Константин  Погонат  двојици  своје  млађе  браће  Тиберију  и  Ираклију 
одсекао  носеве  због  њихове  жеље  да  и  они  буду  крунисани,  те  су 
спонтано  узели  учешћа  у  војној  побуни.  У  том  виду  су  они  пуних  12 
година  носили  звање  августа,  све  док  им  то  звање  681.  године  није  би‐ 
ло  одузето.  Међутим,  син  Константина  Погоната,  Јустинијан  II  (Без‐ 
носи,  685‐695;  705‐722.  г.)  својом  свирепошћу  је  превазишао  све  што 
се  уопште  могло  замислити.  Био  је  то,  праворећи,  „откаченʺ  човек. 
Луд  у  државним  мерама  које  је  предузимао,  а  и  лудо  енергичан.  пре‐ 
сељавао  је  становнике  из  једног  региона  у  други,  започињао  непо‐ 
требне  ратове  и  непотребне  грађевине,  рушећи  старе,  а  притом  не 
штедећи  ни  цркве.  На  пример,  наредио  је  да  се  сруши  црква  Св.  Бого‐ 
родице  која  се  налазила  насупрот  Двора,  како  би  се  тамо  саградила 
фонтана,  па  је  чак  захтевао  да  патријарх  обави  молитву  за  рушење 
храма.  И  патријарх  Калиник  морао  је  да  прочита  некакву  молитву 
коју  је  завршио  славопојком:  „Слава  Богу  терпјашчему  всегда  ниње 
и присно...ʺ 
Против  овог  деспота  се  дигла  буна;  организатор  је  био  генерал 
Леонтије.  Једне  ноћи  су  побуњеници  дали  знак  за  узбуну  и  позвали 
народ  у  Св.  Софију.  Тамо  се  појавио  патријарх  Калиник  и  изјавио  на‐ 
роду:  „Ево  дана  који  сатвори  Господʺ.ʹ  А  народ  је  викао:  „Разба‐ 
цаћемо Јустинијанове кости ‐ ἀνασκαϕὴτω ὀστᾶ Ἰουστινιανοῦ!!ʺ 
1
 Узглашава се на Васкрс, на свим богослужењима, као и целе Светле сед‐ 
мице. (Прим. реценз.) 
  173 
Јустинијана  су  ухватили  и  у  једно  јутро  довели  на  хиподром  са 
већ  одсеченим  носем.  Одатле  и  потиче  његов  историјски  надимак 
„Безносиʺ.  Био  је  одведен  у  прогонство,  у  Херсонес  Таврички.  Сада 
је  Леонтије  постао  император,  али  није  хтео  да  убије  Јустинијана,  јер 
је сматрао његовог оца Константина Погоната за свог добротвора. 
Леонтије  је  царевао  само  три  године,  од  695.  до  698.  године.  И 
њега  су  обориле  трупе  побуњеника  у  повратку  из  неуспеле  експеди‐ 
ције  којом  је  требала  да  се  одбрани  Картагина  од  Арапа.  Ова  војска 
је  на  Криту  прогласила  за  императора  свог  љубимца  Абсимара  и 
дала  му  име  Тиберије.  Тиберију  је  пошло  за  руком  да  заузме  Кон‐ 
стантинопољ,  ухапси  Леонтија,  одсече  му  нос  и  да  га  забрави  у  један 
манастир. 
Тиберије  је  7  година  царевао  (698‐705.  г.)  и  такође  био  свргнут... 
а  то  је  учинио,  ни  мање  ни  више,  него  баш  Јустинијан  II  Безноси!!  У 
то  време  је  Херсонес,  тај  густо  насељени  град  у  који  је  он  био  прог‐ 
нан,  уствари  био  погранична  караула  Византије,  повезујући  је  са  Сар‐ 
матијом  и  Скитијом,  тј.  будућом  Русијом.  Херсонешани  су  били 
слободољубив  свет  који  је  имао  своју  аутономију.  Византији  је  било 
веома  стало  до  овог  пограничног  пункта.  Пошто  је  након  арапске 
окупације  изгубила  своју  житницу  Египат,  она  је  сада  морала  да 
увози  жито  из  Скитије.  Херсонешани  су  били  навикнути  на  разне 
знамените  изгнанике;  у  таквом  својству  је  овде  боравио  и  Климент 
Римски,  Тимотиј  Елур,  те  папа  Мартин.  Херсонешани  нису  покази‐ 
вали  особито  сажаљење  према  Јустинијану  II,  јер  су  у  њему  видели 
деспоте;  чак  су  молили  императора  Тиберија  да  га  уклони  из  њихо‐ 
вог  града.  Јустинијан  им  је  узвраћао  узајамном  мржњом,  па  је 
побегао  од  њих  код  хазарског  кана.  Овај  му  је  дао  његову  кћер  за 
жену,  те  је  она  на  крштењу  добила  име  Теодора.  Али...  Јустинијан  је 
био  несносан;  а  император  Тиберије,  знајући  за  то,  наговори  кана  да 
му  преда  Јустинијана.  Кан  пошаље  код  свог  зета  наручене  убице,  али 
овај  смогне  снаге  да  их  задави  својим  рукама.  Напушта  Теодору  и  из 
Фанагрије  (Керчи)  прво  бежи  у  луку  Символа  (Балаклаву),  а  отуд  са 
уврбованом  дружином  иде  према  ушћу  Дунава.  Чамчићу  са  дружи‐ 
ном  претила  је  велика  бура.  „Господаруʺ,  почео  је  да  преклиње  један 
пратилац,  „погинућемо  сви.  Обећај  Богу  да  се  нећеш  светити  непри‐ 
јатељима  ако  повратиш  царствоʺ.  Али,  Јустинијан  није  био  баш 
такав.  „Нека  ме  овога  тренутка  Бог  овде  утопи,  ако  било  кога  од  њих 
поштедим!ʺ ‐ каза император‐бегунац. 
Пошто  се  домогао  Бугарске,  Јустинијан  постиже  договор  са  бу‐ 
гарским  кнезом  Тербелом,  тако  да  је  марта  705.  године  велика  војска 
већ  била  стигла  до  Константинопоља.  Један  византијски  историчар 
пише: „Безноси је поседовао такву смеону предузимљивост и окрут‐ 
  174 
ност,  што  је  иначе  неопходно  за  једног  поглавицу  разбојничке  банде, 
притом  ако  додамо  да  је  све  то  у  њему  било  сједињено  и  са  фана‐ 
тичним  уверењем  у  његово  наследно  право  на  царски  престо,  онда  му 
никаква  авантура  у  том  смислу  није  била  безнадежнаʺ.  ‐  И  стварно, 
он  је  сад  лично  обрукао  становнике  Константинопоља,  који  су  му  се 
некада  толико  подсмевали.  Једне  ноћи  се  са  шачицом  својих  пустахи‐ 
ја  лично  ушуњао  у  град  и  то  кроз  водоводну  цев,  те  је  изнутра  отво‐ 
рио  једну  капију,  пустио  Бугаре  да  уђу  у  престоницу  и  опет  постао 
василевс.  Покренула  се  у  њему  опијеност  осветом;  он  наређује  да  му 
се  доведу  на  хиподром  ухапшеници  Тиберије‐Апсимара  и  Леонтије, 
коме  је  већ  нос  био  одсекао  дотични  Тиберије,  па  их  је  обојицу  на‐ 
очиглед  света  газио  ногама,  док  је  улагивачка  руља  узвикивала:  „На 
лава  и  на  аспиду  наступаћеш,  и  газићеш  лавића  и  змајаʺ.
1
  Затим  су 
јадне  василевсе  одвели  у  нужник  па  их  обезглавили.  Главе  су  донели 
Јустинијану,  а  он  би  их  стављао  увек  себи  под  ноге  док  је  седео  на 
свом  императорском  трону,  за  време  коњских  трка  и  других  игара  на 
хиподрому.  А  патријарх  Калиник,  који  је  некада  испољио  радост  по‐ 
водом  свргавања  Јустинијана  и  који  је  крунисао  Леонтија  и  Тиберија, 
сада  је  био  ослепљен  и  послат  у  прогонство.  Тиберијев  брат,  а  и 
многи  други,  били  су  обешени  на  константинопољским  зидинама. 
Чак  се  и  бугарски  кнез  Тербел  ужасавао  од  ових  свирепости,  па  би 
говорио  да  Грци  неосновано  Бугаре  називају  варварима.  Јустинијан 
је  продужио  да  свуда  привиђа  своје  непријатеље  па  је  непрекидно  би‐ 
рао  жртве,  да  би  их  данас  садистички  обасипао  милостима,  а  су‐ 
традан им скидао главе. 
Овај  василевс  се  сада  прихвата  да  оствари  планирану  освету  над 
Херсонешанима,  и  то  у  виду  великог  унутрадржавног  рата.  Укрцао  је 
око  100.000  ратника  на  бродове  и  послао  их  на  Тавриду  са  наређењем 
да  истребе  буквално  све  становнике  града,  јер  му  нису  указали 
одговарајуће  гостопримство.  Ови  „освајачиʺ  су  започели  са  убијањем 
свих  истакнутих  и  знаменитих  људи.  Остали  су  се,  како  је  ко  знао  и 
умео,  спасавали  бекством.  Једино  децу  нису  дирали.  Пошто  је 
Јустинијан  сазнао  да  не  убијају  све,  затражио  је  да  му  одмах  дође 
главнокомандујући  и  то  са  свим  заробљеницима.  И  овај.  пошто  је 
укрцао  на  бродове  огромну  масу,  отпловио  је  према  Константино‐ 
пољу.  Међутим,  бура  је  потопила  целу  флоту  са  73.000  људи.  Јустини‐ 
јан  је  био  задовољан  и  једино  је  жалио  што  он  лично  ове  несрећнике 
није  још  опакије  казнио,  онако  како  је  о  томе  маштао.  Следеће,  711. 
године Јустинијан је упутио у Херсонес нову флоту са наређењем да 
1
 Псалам, 91,13. 
  175 
се  уништи  све  живо  и  да  се  разруше  сви  градови.  Главни  командант 
Илија,  који  је  тада  био  остао  на  Криму,  одбио  је  да  изврши  наређење 
овог  лудака.  Илија  се  уједињује  са  хазарским  каном  и  објављује  рат 
константинопољској  флоти,  али  је  и  та  флота  већ  издала  свог 
Јустинијана.  Херсонешани  су  сада  пронашли  једног  сановника,  Вар‐ 
дана,  кога  је  Византија  раније  била  послала  овамо  у  прогонство,  про‐ 
гласила  га  за  императора  и  то  под  именом  Филипик.  Филипик 
Вардан  је  кренуо  на  престоницу  и  заузео  је  без  икаквог  отпора.  И 
видевши  да  су  га  сви  напустили,  Јустинијану  II  је  једино  преостало 
само  немоћно  да  бесни.  Њега  и  његовог  шестогодишњег  сина  су  уби‐ 
ли,  те  је  тиме  била  потпуно  искорењена  Ираклијева  династија.  Њу  је 
сменила  нова,  тзв.  исавријска,  која  је  собом  донела  и  нове  немире 
иконобораца. 
  176 
ЦРКВЕНИ ПОСЛОВИ 
„ПЕТО‐ШЕСТИʺ или ТРУЛСКИ САБОР 
691‐692. Г. 
Своју  црквену  политику  Јустинијан  II  је  темељио  на  VI  Васелен‐ 
ском  сабору.  Пошто  је  сазнао  да  се  документи  Сабора  налазе  и  у  при‐ 
ватним  рукама,  те  имајући  у  виду  и  могућност  новог  фалсификовања, 
Јустинијан  се  споразумео  писмено  са  папама,  окупио  је  јерархију  и 
након  озбиљног  истраживања,  наредио  да  се  материјали  запечате  и 
пренесу  на  једно  сигурно  место  у  његовом  дворцу.  Било  је  то  учи‐ 
њено  687.  године;  Јустинијан  је  тада  одлучио  не  само  чврсто  да  стане 
на  тле  VI  Васеленског  сабора,  него  је  зажелео  да  га  још  разради  и 
допуни  његово  стваралаштво.  Као  властољубив  човек,  обратио  је 
пажњу  на  примедбе  јерархијских  кругова  који  су  се  жалили  да  је 
несређеност  и  недисциплинованост  у  црквеној  средини  делимично 
резултат  и  непостојања  потребних  уредаба  са  законском  снагом.  Са‐ 
ма  по  себи  се  наметнула  идеја  за  унифицирањем  црквеног  уређења 
на  различитим  деловима  империје.  Притом  се  то  не  би  обавило  пре‐ 
ма  римском,  него  према  константинопољском  обрасцу,  али  не  ни  на 
други  начин,  него  искључиво  путем  ауторитета  једног  васеленског 
сабора.  Указивало  се  на  чињеницу  да  ни  V,  а  ни  VI  Васеленски  сабор 
није  донео  никакве  каноне,  и  као  допуну  њима,  ваљало  би  нешто  сада 
издати.  Ова  „патриотскаʺ  идеја  својеврсне  централизације  црквеног 
уређивања  у  духу  Константинопоља  веома  се  допала  Јустинијану  II. 
Тако  је  он  окупио  велики  сабор  691‐693.  године,  са  учешћем  визан‐ 
тијских  епископа,  источних  патријараха  и  папиних  апокрисијара.  Са‐ 
бор  се  одржавао  у  оној  истој  сали  где  и  VI  Васеленски,  представља‐ 
јући,  рекло  би  се  својом  очигледношћу,  као  некакав  његов  продуже‐ 
так,  па  напоредо  са  тим,  изражавајући  чак  и  његов  васеленски  значај. 
За  заседања  је  била  резервисана  она  иста  дворана  са  сводовима,  са 
тзв.  трулама,  па  је  читавом  VI  Сабору  званично  у  документима  било 
дато име ‐ Трулски. А задатак да се оба Сабора V и VI допуне кано‐ 
  177 
нима  означен  је  именом  „Пето‐Шести,  πενϑέκτη  ‐  Quniusextusʺ.  Као 
што  ћемо  видети,  Римска  црква  овом  Сабору  такав  значај  није  при‐ 
знала,  и  римски  богослови  су  га  често  звали  concilium  erraticum,  тј. 
заблуда.  102  канона  Трулског  сабора  отворено  пружају  широку  сли‐ 
ку  разноврсног  црквеног  нереда  и  неморала,  а  све  то  са  тежњом  да 
их  отклоне,  подсећајући  нас  тиме  на  наше  руске  саборе,  на  Влади‐ 
мирски 1274. и на Московски 1551. године. 
Ево  те  распуштености  која  нам  конкретно  пружа  слике  из 
живота Источне цркве у седмом веку. 
У  неким  местима  епископи  су  продужили  да  живе  и  даље  са  сво‐ 
јим  женама  (прав.  12).  Свештеници  су  ступали  у  други  брак,  или  су  се 
женили  пре  посвећења,  или  са  удовицама,  блудницама  и  глумицама 
(прав.  2).  Ђакони  и  ипођакони  су  ступали  у  брак  после  примања  чина 
(прав.  6).  На  службено  место  свештеника,  ђакона  и  ипођакона  дола‐ 
зила  су  лица  која  нису  напунила  узраст  прописан  каноном  (прав.  14  и 
15).  Свештеници  и  монаси  су  себи  дозвољавали  да  одлазе  на  коњске 
трке  или  у  позоришта  (прав.  4).  Према  јудејском  обрасцу,  у  клир  су 
се  примала  само  лица  из  породица  клирика  (прав.  33).  Митрополити 
и епископи су се бавили лихварењем (прав. 22, 25). 
А  ево  нереда  у  вршењу  богослужења.  Неки  свештеници  се  нису 
бринули  за  проповед  или  нису  проповедали  строго  православно 
(прав.  19).  Св.  причешће  су  обављали  за  новац.  Богатим  људима  су 
дозвољавали  да  не  узимају  причешће  директно  у  уста,  него  би  га 
претходно  стављали  у  неку  златну  или  сребрну  посуду,  из  које  би  га 
они  узимали  својом  руком  (прав.  101).  Измислили  су  били  чак  да  и 
покојнике  причешћују  (прав.  83).  У  бескрвну  жртву  су  додавали 
грожђе,  па  су  и  једно  и  друго  пружали  народу  (прав.  28).  У  неким 
црквама  су  уз  Трисвјатое  додавали  „Распет  за  насʺ  (прав.  81).  Светов‐ 
њацима  су  дозвољавали  проповедање  у  цркви,  па  чак  и  женама  (прав. 
64,  70).  За  време  заједничког  певања  у  току  Литургије,  неки  су  писка‐ 
во  цијукали  (прав.  75).  Допуштали  су  себи  да  о  Великом  посту  субо‐ 
том  и  недељом  једу  сир  и  јаја  (прав.  56).  У  храмове  су  уводили  стоку 
(прав. 88). 
Код  оних  са  монашким  чином  примећене  су  овакве  немарности: 
пустињаци  би  дугих  коса  и  у  црној  одећи  лутали  по  граду  и  ноћивали 
где  стигну  (прав.  42).  Монаси  би  одбацивали  своје  звање  и  женили  се 
(прав.  44).  Монахиње  би  се  за  постриг  одевале  у  најраскошније 
хаљине, приказујући се као Христове невесте (прав. 45). 
Међу  световњацима  су  били  раширени  многи  пороци  и  одсту‐ 
пања  од  хришћанског  начина  живота.  Народ  је  заволео  позориште 
(прав. 51), одао се хазардним играма (прав. 50), дозвољавао је брак са 
  178 
најближим  сродством  (прав.  54),  врло  помно  се  одавао  паганском 
гатању  и  врачању  (прав.  61,  62,  65).  Празновање  Божића  је  бивало 
пропраћено  обредима,  као  да  је  Богородица  била  нека  обична  поро‐ 
диља  (прав.  79).  Биле  су  у  употреби  паганске  клетве  (прав.  94).  Про 
турале  су  се  саблажњиве  сличице  (прав.  100).  Практиковало  се 
тровање људског плода (прав. 91), итд. 
  179 
КАНОНИ ТРУЛСКОГ САБОРА 
И РИМСКА ЦРКВА 
Многи  канони  су  били  полемички  усмерени  против  Римске 
цркве,  или  су  јој  просто  били  туђи.  На  пример:  каноном  2.  се  утврђује 
ауторитет  85  правила  апостолских  и  других  источних  сабора  које 
Римска  црква  није  сматрала  за  њу  обавезујућим.  Римљани  су  употре‐ 
бљавали  зборник  Дионисија  Малог  са  50  апостолских  правила, 
међутим,  она  се  такође  нису  сматрала  за  обавезна.  Канон  36.  је  об‐ 
новио  знаменито  28.  правило  Халкидонског  сабора,  које  Рим  није 
прихватио.  Канон  13  је  ишао  против  целибата  међу  свештенством; 
канон  55  против  римског  поста  суботом.  И  други  канони:  16.  о 
обавезном  саслуживању  7  ђакона;  52.  о  Литургији  пређеосвећених 
дарова;  57.  о  давању  млека  и  меда  новокрштенима.  Све  је  ово  било 
против обичаја Римске цркве, која се понекад тако јавно и звала. 
Ове  каноне  је  први  потписивао  император,  како  би  се  тиме  на‐ 
гласио  њихов  општеобавезујући  значај  у  империји;  друго  место  је 
било  остављено  за  потпис  Римског  папе.  Затим  су  се  потписивали  па‐ 
тријарси:  Павле  Константинопољски,  Петар  Александријски,  Геор‐ 
гије  Антиохијски,  Анастасије  Јерусалимски  и  још  211  епископа  и 
њихових  представника.  Унијатски  научник  Асемани  покушава  да 
докаже  да  због  Сарацена,  у  том  тренутку  катедре  источних  патри‐ 
јараха  нису  биле  попуњене,  те  да  су  сходно  томе  и  ти  потписи  незако‐ 
нити.  Али  нам  и  сам  Liber  Pontificalis  саопштава  да  су  одлуке  тог 
сабора  потписала  три  патријарха:  Александријски,  Антиохијски, 
Константинопољски  и  други  епископи  qui  ео  tempore  illic  convenerant 
тј. којима је у оно време то конвенирало. 
Потпис  западног  епископа  са  Крита,  Василија  Гортинског  је 
следећи:  τόν  τόπον  ἐπέχων  πάσης  τῆς  συνόδου  τῆς  ἁγῖας  ἐκκλησίας 
Ρώμης; тј. који је заступао цео Синод св. Римске цркве. 
Исто  тако  је  тај  Василије  потписао  и  Документа  VI  Сабора.  Очи‐ 
гледно је имао разлога да сматра како његово пуномоћје не истиче 
  180 
ни  после  11  година.  Јемство  му  је  било  гтрисуство  на  Криту  папских 
апокрисијара.  За  „западнеʺ  су  била  остављена  још  места:  τόπος  τοῦ 
Θεσσαλονίκης,  ‐  τῆς  Ῥαϐένης  ‐  Σαρδινίας,  ‐  значи  за  делегата  из  Те‐ 
салонике, Равене и Сицилије, међутим, она нису била попуњена. 
Папски  апокрисијари  су  у  Константинопољу  потписали  доку‐ 
мента  са  Трулског  сабора.  Ово  је  ваљда  стоти  случај  да  се  римски  по‐ 
сланици  у  Константинопољу  слажу  са  Истоком.  И  увек  су  их  у  Риму, 
све  до  дана  данашњег  због  тога  сматрали  за  жртве  византијске  под‐ 
муклости.  Liber  Pontificalis  пише  да  су  legati  decepti  suscribserunt,  тј. 
да су легати на превару потписали. 
Касније  је  папа  Николај  I,  који  је  такође  био  разочаран  својим 
легатима,  писао  императору  Михаилу  III  да  су  његови  претходници 
„не  једанпут  притисцима  и  принудом  увукли  у  погрешке  папске  ле‐ 
гатеʺ. 
Одлуке  Трулског  сабора  су  биле  упућене  у  Рим,  како  би  их  пот‐ 
писао  папа  Сергије.  Он  та  документа  није  прихватио  са  мотивацијом: 
quaedam  capitula  extra  ritum  ecclesiasticum  fuerant  in  eo  consileo  an‐ 
пеха;  тј.  неке  су  главе  у  овом  случају  изван  црквеног  обичаја  биле 
избачене. 
И  папа  је  још  додао  да  ће  он  умрети,  али  да  заблуде  неће  пот‐ 
писати. 
Онда  је  Јустинијан  II  послао  у  Рим  протоспатарија,  тј.  коман‐ 
данта  телесне  гарде  Захарија,  да  довезе  папу  у  Константинопољ.  За 
папу  су  се  међутим  заузеле  трупе  из  Равене  и  Пентапоља  (Африка), 
јер  им  је  Јустинијан  II  био  много  омражен.  Јединице  су  пошле  према 
Риму  и  окружиле  Латеран.  Императоров  протоспатарије  је  морао  да 
се  спасава  код  самог  папе  Сергија  и,  како  се  прича,  тиме,  што  се  по‐ 
вукао  под  кревет.  Папа  Сергије  је  изишао  пред  бучну  гомилу  војника 
и  наговорио  их  да  се  разиђу.  Сав  постиђен,  Захарије  је  морао  да  от‐ 
путује  из  Рима,  праћен  псовкама  и  погрдама  потсмешљивих  војника. 
Јустинијан  II  је  могао  да  се  безумно  и  свирепо  освети,  али  су  га  баш 
у  то  време  (695.  г.)  смакли  са  престола.  Од  тада  је  прошло  10  година; 
Јустинијан  II  се  поново  вратио  на  престо  са  Крима  (705.  г.)  и  поново 
је  почео  да  тражи  од  Римске  цркве  потврду  одлука  Трулског  сабора, 
али  сада  у  далеко  мекшем  тону.  Он  сада  шаље  папи  Јовану  VII  два 
митрополита,  и  моли  га  да  преиспита  102  правила,  да  исправи  и  од‐ 
баци  оно  што  сматра  да  је  потребно,  а  остало  да  прихвати.  Папа 
Јован  VII  је  био  син  визнатијског  чиновника,  иначе  човек  бојажљив. 
Судбина  папе  Калиника,  кога  је  Јустинијан  био  ослепео,  доста  га  је 
уплашила.  Он  је  одбио  да  врши  ревизију  докумената  и  према 
сведочењу Liber Pontificalis, изгледало је као да их је и признао: sed 
  181 
hic  humana  fragilitate  timidus  hos  nequaquam  emendans  per  superfatos 
metropolitas  direxit  ad  principem,  тј.  „али  он,  прерстрашен  услед  људ‐ 
ске  слабости,  није  ништа  у  одлукама  исправио,  него  их  је  преко  по‐ 
сланика  ‐  митрополита,  вратио  императоруʺ.  Очигледно  је  међутим 
да  то  није  био  акт  потпуног  санкционисања,  јер  убрзо  Јустинијан  II 
отпочиње  преговоре  са  наследником  Јована  VII,  са  папом  Констан‐ 
тином.  Јавно  мњење  Римске  цркве  се  и  надаље  негативно  односило 
према  императорима.  То  је  узнемиривало  Јустинијана  II;  присећао  се 
фијаска  свог  протоспатарија  Захарија  некада  у  Риму.  Пошто  му  је 
била  потребна  подршка  Запада,  желео  је  да  буде  са  њима  у  миру.  Ок‐ 
тобра  710.  године  он  шаље  у  Рим  наређење  папи  Константину  да 
допутује  у  Константинопољ;  папа  се  повинује  са  страхом  и  зебњом, 
али  се  ипак  укрцава  на  брод  са  великом  свитом  епископа  и  римских 
клирика.  Међутим,  Јустинијан  је  издао  упутства  да  се  са  папом,  што 
је  највише  могуће,  буде  уљудан  и  љубазан.  И  стварно  је  папа  успут 
био  обасипан  разноразним  љубазностима.  У  Галипољу  је  караван 
остао  да  презими.  Папу  Константина  је  надомак  престонице  дочекао 
императоров  син  Тиберије,  са  патријархом  Киром  и  сановницима. 
Папу  су  директно  одвели  у  императоров  дворац,  а  оданде,  у  онај  већ 
традиционални, Плакиде. 
У  то  време  император  није  био  у  Константинопољу,  па  је  зато 
позвао  папу  да  дође  код  њега  у  Никомидију.  Јустинијан  му  је  на‐ 
глашено  испољавао  пуно  поштовање;  приликом  сусрета  са  њим  пао 
му  је  пред  ноге,  молио  да  одслужи  Литургију  и  примио  причешће  из 
његових  руку.  Али  када  се  приступило  анализи  Трулских  правила, 
онда  је  највећи  познавалац  тих  питања  у  папиној  свити,  ђакон  Григо‐ 
рије,  ‐  касније  папа  Григорије  II,  ‐  до  те  мере  блиставо  бранио  рим‐ 
ску  тачку  гледишта  да  је  Јустинијан  стекао  уверење  како  не  треба  вр‐ 
шити  насиље  над  савешћу  Римљана,  нити  од  њих  извлачити  преко‐ 
мерне  уступке.  Касније  нам  је  папа  Јован  VIII  (872‐882.  г.)  пренео  су‐ 
штину  договора  између  папе  и  императора  следећим  речима:  „Папа 
је  прихватио  сва  правила  која  нису  противречила  православној  вери 
(!),  добрим  обичајима  и  декретима  Римаʺ.  Јустинијан  II  се  са  овим 
помирио  и  подвукао  је  значај  овога  мира  са  папом,  формално  потвр‐ 
ђујући  сва  преимућства  римске  катедре,  те  је  и  милостиво  и  убрзо  от‐ 
пустио  папу  назад.  Папа  је  већ  био  у  Риму  24.  X  711.  године,  притом 
са  осећањем  потпуне  оданости  „благочестивом  императоруʺ,  који  му 
је  показао  такву  великодушност.  Рим  је  знао  да  цени  ту  добронамер‐ 
ност,  јер  је  управо  за  време  боравка  угледних  римских  гостију  у  пре‐ 
стоници  помахнитали  Јустинијан  послао  своје  варварске  осветничке 
експедиције против Херсонеса, па чак и против Равене. Осим тога, 
  182 
црквени  Рим  је  сачувао  добру  успомену  на  Јустинијана  II  и  зато,  што 
се  његов  наследник  показао  као  јеретик,  монотелит.  Као  што  је 
познато,  кримска  експедиција  је  довела  Јустинијана  до  потпуног 
краха.  На  челу  бунта  се  обрео  Јерменин  Вардан,  који  је  себе  прозвао 
Филипик.  За  инат  Јустинијану,  одбацио  је  сву  његову  црквену  поли‐ 
тику, тј. и VI Васеленски и Трулски сабор и објавио монотелитство. 
  183 
РЕЦИДИВ МОНОТЕЛИТСТВА 
Постао  је  могућ  на  тлу  потајне  опозиције  VI  Сабору;  на  крају 
крајева  се  ипак  у  току  пола  столећа  званично  у  Константинопољу 
монотелитство  проповедало  и  прописивало  свима,  и  то  са  висина 
трона.  Следбеници  те  епохе  (пре  Константина  Погоната)  шапатом 
би  говорили  „да  нешто  са  VI  Сабором  није  у  реду,  ὄτι  ἤ  ἔκτη  σὐνοδος 
κακῶς  έγένετο.  А  после  смрти  императора  Погоната  (†  685.  г.)  и  па‐ 
тријарха  Георгија  (†  686.  г.)  на  патријаршијској  катедри  се  обрео  онај 
исти  Теодор  кога  су  због  Георгија  били  удаљили  уочи  самог  Сабора, 
због наклоности према монотелитима. 
Последња  два  Ираклијева  наследника,  Константин  Погонат  и 
Јустинијан  II  држали  су  идеју  православља,  као  cвoj  династијски  бар‐ 
јак, па ова тајна опозиција није смела главу да помоли. 
У  тренутку  збацивања  Ираклида,  тј.  после  убиства  Јустинијана  II 
и  његовог  сина,  по  принципу  династијских  супротности,  подигнута  је 
сада  застава  монотелитства.  Филипикови  агенти  су  донели  главу 
Јустинијана  II  и  изложили  је  народу  на  увид.  Али  римски  клир  је  до‐ 
чекао  вест  о  Јустинијановој  погибији  са  жаљењем.  Liber  Pontificalis 
га  назива  „благим  управљачем,  православним  и  најхришћанскијим 
императоромʺ.  Филипик  није  хтео  да  ступи  на  праг  императорског 
двора  у  Константинопољу,  док  није  фреска  на  његовој  фасади  која  је 
приказивала  VI  Васеленски  сабор  била  сасвим  уништена.  А  да  би  му 
се  реванширао,  папа  Константин  је  пак  у  Риму  наредио  да  се  ослика 
приказ  VI  Васеленског  сабора  у  цркви  Св.  Петра.  Није  хтео  да 
постави  ни  Филипиков  портрет  у  цркви  Св.  Кесарија  in  Palatio,  где  су 
обично  били  изложени  портрети  свих  императора.  Име  Филипика  се 
није  помињало  у  цркви.  Негативан  однос  према  Филипику  због  ње‐ 
говог  јеретизма  пренео  се  са  Цркве  и  на  обичан  народ:  свет  није  хтео 
да  прима  новац  са  његовим  ликом,  прецртавали  су  његово  име  на 
званичним  актима  и  одлучили  да  пруже  оружани  отпор  његовим 
чиновницима. Рим је чак био спреман да води рат за православље. 
  184 
Међутим,  ова  је  чаша  заобишла  Рим;  Филипик  је  3.  VI  713.  годи‐ 
не  био  збачен.  Баш  на  дан  Педесетнице,  док  је  он  после  ручка  уоби‐ 
чајено  спавао,  два  сановника,  завереника,  упала  су  у  Дворац,  узела 
уснулог  Филипика,  однели  га  на  хиподром  и  тамо  јавно  ослепили; 
нико  га  није  бранио.  Следећег  дана  државни  секретар  Артемије,  који 
себе  проглашава  за  императора,  у  част  императора  Анастасија  I, 
кога  је  изузетно  поштовао,  узима  име  Анастасије  II.  Он  се  нагло 
окреће  православљу  и  тиме  ослобађа  савест  јерархије  која  је  живела 
под  тешким  терором.  Патријарх  Јован  је  одмах  упутио  писмо  са  из‐ 
вињењем  у  Рим,  које  је  стигло  истовремено  са  вешћу  о  преврату. 
Јован  је  писао  о  насиљу  Филипика  и  о  томе  како  се  Сабор  712.  године 
само  „икономскиʺ  (спасења  ради)  потчинио  императору.  Од  среће 
Рим  је  ово  лако  опростио  Константинопољу.  И  св.  Герман  Кизикски, 
који  је  постао  патријарх  11.  VIII  715.  године,  свечано  је  проклео  мо‐ 
нотелитство на сабору 715/16 године и прокламовао православље. 
Од  тог  доба  у  историји  Константинопоља  нема  ни  помена  о 
монотелитству. 
Биле  је  то  сувишна  „икономијскаʺ  попустљивост  патријарха  Јо‐ 
вана,  а  нарочито  св.  Германа,  који  је  иначе  ускоро  показао  велику 
стаменост  пред  иконоборцем  Лавом  III.  И  попустљивост  св.  Андреја 
Критског,  човека  веома  мисаоног,  али  не  и  борбеног,  чудила  је 
црквене  историчаре.  Преосвештени  Филарет  у  „Историјским  студи‐ 
јама  о  оцима  Црквеʺ  (т.  III,  стр.  240,  244.),  ову  одлуку  светих  отаца 
објашњава  овако:  „да  не  окрене  против  себе  и  против  Цркве  помам‐ 
ног крволока Филипикаʺ. 
Наравно  да  је  објашњење  недовољно,  мада  овакав  поступак  не 
излази  из  граница  обичне  „икономијеʺ  у  византијској  историји.  Ипак 
је  то  у  оштрој  супротности  са  нормом  хришћанског  исповедништва  и 
мучеништва. 
  185 
ПРИХВАЋЕНА МИШЉЕЊА РИМА 
О ТРУЛСКОМ САБОРУ 
Папа  Јован  VII  није  прихватио  став  да  канони  Трулског  сабора 
припадају  VI  Васеленском  сабору.  Међутим,  након  90  година,  у  сво‐ 
јој  ревности  да  подржи  ауторитет  VII  Васеленског  сабора,  папа 
Хадријан  I  је  пошао  линијом  Грка.  У  свом  писму  патријарху  Тарасију 
Константинопољском  он  излаже:  „Прихватам  свих  шест  Св.  сабора 
са  свим  њиховим  прописима  која  су  према  свом  праву  и  свом  бого‐ 
надахнућу  они  објавили,  и  међу  којима  се  поред  осталог  помиње,  да 
је  на  неким  чествованим  иконама  приказан  Агнец  (Христос)  на  кога 
показује  руком  Јован  Претечаʺ;  то  је  82.  правило  Трулског  сабора. 
На  исти  начин  се  и  папа  позива  на  њега  у  свом  писму  француским 
епископима,  у  жељи  да  брани  VII  сабор:  „Дакле,  оци  су  докуменат  са 
VI  сабора  унели  у  VII,  како  би  недвосмислено  показали  да  су  у  вре‐ 
ме  одржавања  VI  сабора  већ  од  древних  времена  биле  поштоване 
свете  иконе  и  свештено‐историјски  призориʺ.  Вероватно  да  овде  па‐ 
па  Хадријан  понавља  речи  патријарха  Тарасија  да  су  оци  Трулска 
правила  сачинили  тек  5‐6  година  након  Сабора.  У  сваком  случају 
Хадријан,  ‐  мада  он  не  одобрава  и  укупан  садржај  Трулских  прописа, 
‐  ипак  их  признаје  jure  ас  divinitus  promulgatae,  тј.  да  су  правно  и  на 
божански начин прокламовани. 
Мада  је  по  свом  саставу  VII  Васеленски  сабор  био  источни,  сво‐ 
јим  I  прописом  је  уз  учешће  папе,  конкретно  потврдио  правила  V  и 
VI  сабора.  Све  до  дана  данашњег  Римска  црква  их  не  прихвата,  иако 
она  колебања  папе  Хадријана  I  више  него  довољно  показују  непо‐ 
стојање „ватиканске непогрешивостиʺ. 
  186 
МАРОНИТИ 
У  Византији  је  монотелитство  изумрло,  али  је  као  рецидив  остао 
његов  траг  конзервиран  код  једне  групе  Сиријаца  у  Либану.  Визан‐ 
тијска  управа  је  у  VI  веку,  у  средину  тих  сиријских  горштака  пресе‐ 
лила,  као  козаке‐пограничаре,  једно  племе  сурових  ратника  Исав‐ 
ријаца  из  Тавра.  Они  су  створили  основ  за  формирање  једне  војне 
јединице  либанских  Сиријаца,  тзв.  „мардајитаʺ,  ‐  који  су  се  иначе 
прославили својим снажним отпором арапским завојевачима. 
Њихов  црквени  центар  је  био  у  манастиру  Св.  Марона.  Име  Ма‐ 
рон  је  тепање  од  имена  Мар,  врло  омиљеног  имена  у  Сирији.  Тео‐ 
дорит  говори  о  сирском  подвижнику  Св.  Марону,  с  којим  се  и  Јован 
Златоусти  из  прогонства  дописивао.  Не  зна  се  тачно  да  ли  се  баш  у 
његову  част  звао  овај  древни  манастир  св.  Марона,  нити  се  тачно  зна 
на  ком  се  месту  налазио.  Неко  указује  на  околину  града  Апамеје,  а 
неко  на  близину  Емесе  (Хомса).  Пошто  су  га  византијске  трупе  разо‐ 
риле,  овај  манастир  је  био  саграђен  (VI  в.)  на  неком  другом  месту  под 
истим  таквим  именом  Јована  Марона,  ‐  кога  у  маронитским  леген‐ 
дама  називају  „патријархомʺ.  Из  неких  других  извора,  који  не  при‐ 
падају  маронитима,  види  се  да  је  у  VI  веку  манастир  бл.  Марона  био 
најстарији  и  најважнији  међу  манастирима  те  области.  Према  сведо‐ 
чењу  Бар‐Ебраије,  околно  становништво,  Мардаити,  представљали 
су  у  VI  и  VII  веку,  због  своје  оданости  византијској  управи,  главни 
центар  отпора  монофизитству  (јаковитству).  Будући  да  су  били  у 
пријатељству  са  императором  Ираклијем,  прихватили  су  механички 
његов  Ектезис,  па  се  тако  запетљали  у  монотелитство.  Св.  Јован 
Дамаскин  каже:  „Упашћемо  у  маронитство,  уколико  прикључимо 
распеће  уз  „трисвјатојеʺʺ;  значи,  за  њега  су  маронити  били  једнаки 
јеретицима.  Александријски  патријарх  Евтих  (X  в.)  доживљава  ма‐ 
роните као јеретике‐монотелите. 
  187 
Када  су  се  године  1182.  маронити  ујединили  са  Римском  црквом 
под  влашћу  крсташа  и  одрекли  јереси,  заташкали  су  своју  полу‐ 
миленијумску  јеретичку  прошлост  и  сачинили  једно  ново,  замршено 
житије  свог  родоначелника  патријарха  Јована  Марона  (685‐707.  г.). 
Овај  спис  не  објашњава,  него  само  замагљује,  за  историју  још  увек 
нејасан  почетак  њихове  Цркве.  Научник  В.  В.  Болотов  ову  појаву 
код  маронита‐монотелита  њиховог  сопственог  патријарха,  објаш‐ 
њава  следећом  хипотезом.  Омаров  наследник,  калиф  Гашам  који  је 
умро  720.  године,  први  пут  дозвољава  хришћанима  Антиохије  да  себи 
изаберу  патријарха  што  им  је  иначе  било  забрањено  више  од  пола 
века.  У  то  време  је  у  знаменитом  центру  манастира  Марона  могло  да 
дође  до  тајног  постављања  патријарха,  а  када  је  Гашам  дозволио  об‐ 
нову  патријаршијског  трона,  Антиохијци  су  га  прихватили.  Патри‐ 
јарх  који  није  имао  званичну  дозволу,  ипак  је  остао  код  Маронита. 
Јован  Марон  не  постоји  у  списку  Антиохијских  патријараха.  Значи, 
ако  је  он  стварно  постојао,  онда  је  био  у  својству  посебног,  јеретич‐ 
ког  патријарха  међу  Маронитима  ‐  монотелитима.  Имена  његових 
најближих  наследника  са  звањем  маронитских  патријараха  њихова 
легенда  не  познаје,  док  епископа  у  IX  веку  има  повећи  број.  У  то  вре‐ 
ме  су  Маронити  живели  скоро  у  потпуној  независности  од  Арапа,  док 
су  пак  у  пракси,  постепено  сасвим  прешли  на  арапски  говорни  језик. 
У  богослужењу  су  очували  свој  стари  сиријско‐арамејски  језик,  али 
и њега одржавају обавијеног у арапску азбуку. 
Када  су  се  њих  40.000  Маронита  ујединили  1182.  године  са  латин‐ 
ском  црквом,  убрзо  су  почели  да  се  одвајају  од  њих,  да  би  1215. 
поново  ушли  са  њима  у  унију.  Један  део  њих  је  ипак  остао  одвојен  од 
Рима, све док их унија у XV и XVI веку у целини није прогутала. 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
  188 
 
ОДНОСИ СА ЈЕРМЕНСКОМ ЦРКВОМ 
У ВРЕМЕ МОНОТЕЛИТСКИХ НЕМИРА 
Ми  смо  напустили  ток  збивања  у  Јерменији  баш  у  оно  време  уни‐ 
је  (632.  г.),  коју  је  закључио  католикос  Езра  са  императором  Иракли‐ 
јем;  унија  која  није  била  народна,  те  се  због  тога  читаво  ово  време  и 
прекидала.  Томе  су  Грци  сами  били  криви  јер  су  својим  монотелит‐ 
ством  одбили  Јермене  од  себе.  Баш  у  тренутку  њихове  уније  са  Јер‐ 
менима,  Ираклије,  који  је  објавио  свој  Ектезис  638.  године,  удара  по 
Халкидонском  Сабору,  коме  су  уз  толико  тешке  напоре  пришли  Јер‐ 
мени.  Тада  је  антихалкидонска  странка,  иначе  врло  популарна  међу 
Јерменима,  дигла  главу.  А  већ  када  је  објављен  Типос  (648.  г.)  дефи‐ 
нитивно  су  почели  да  говоре  како  је  Халкидон  споран  и  код  самих 
Грка,  те  да  Јермени  немају  никавог  разлога  да  мењају  Григоријеву 
веру  за  веру  „Лаваʺ.  У  то  време  је  католикос  био  Несерс  III,  који  се 
иначе  васпитавао  у  Грчкој  и  био  присталица  Халкидонског  сабора. 
Њега  је  опште  стање  приморало  да  окупи  сабор  у  Довину  648.  године, 
на  коме  је  дошло  до  праве  провале  јерменског  патриотског  осећања, 
усмереног  управо  против  Халкидона.  Била  је  поново  издата  посла‐ 
ница  са  монофизитским  учењем.  Међутим,  Грцима  су  требали  Јер‐ 
мени,  па  их  је  император  Конста  II  (641‐668.  г.)  убедио  у  то  да  их  они, 
Грци,  не  напуштају  тиме  што  се  појавио  у  Карину  и  са  војним  једини‐ 
цама  како  би  им  помогао.  Ова  чињеница  је  изменила  оријентацију 
тамошњих  антихалкидонаца,  који  су  се  колебали  у  односу  на  Арапе. 
Требало  је  сада  признати  императора  као  спаситеља  од  Арапа  и  при‐ 
хватити  његов  предлог  да  се  обнови  уједињење.  Нерсесу  лично  то  је 
било  лако,  али  за  многе  јерменске  епископе  врло  тешко.  Император 
је  дошао  на  ноге  Нерсесу  у  Довин,  одржана  је  заједничка  Литургија 
мира,  и  на  њој  је  Нерсес  свечано  објавио  прихватање  Халкидонског 
сабора.  Јерменски  летописац  нам  о  томе  саопштава:  „Литургију  је 
служио  по  грчком  обреду  грчки  јереј;  били  су  укључени  и  цар,  и  ка‐ 
толикос и сви епископи; понеко добровољно а понеко силомʺ. 
  189 
Јерменија  је  663.  године  потпала  под  власт  Арапа  и  опет  почела 
да  живи  својим  издвојеним  црквеним  животом,  не  одричући  се  још 
увек  формално  постојеће  уније.  Њихова  психолошка  одвојеност  од 
Грка  се  манифестовала  у  томе  што  су  Јермени  једноставно  били  не‐ 
заинтересовани  за  монотелитске  распре,  што  су  остали  мимо  VI 
Васеленског  сабора,  који  је  коначно  потврдио  „две  природеʺ  са 
Халкидонског  сабора.  Изгледало  је  као  да  нису  обратили  пажњу  на 
низ  прописа  Трулског  сабора  који  су  посебно  били  усмерени  против 
неких  обичаја  у  Јерменској  цркви.  Ове  наредбе  су  рачунале  на  пра‐ 
вославни  део  Јерменије  са  поглаваром  Авганистанског  католикоса, 
Нерсес‐Бакура  (700.  г.).  Он  је  у  црквеним  молитвама  помињао  грч‐ 
ког  василевса,  те  је  тиме  пружио  прилику  свом  конкуренту,  главном 
католикосу  Сахаку  (Исаку)  III  Егији  (Илији,  703‐707.  г.)  да  пред 
Арапима  оклевеће  Нерсес‐Бакура  као  издајника.  Калиф  је  послао 
трупе  и  тражио  од  Нерсеса  да  се  окане  грчке  вере.  Сахак‐Илија  је 
дошао  са  калифовим  захтевом  у  Партаву,  у  Нерсесов  катедрални 
град.  Нерсес  се  није  покорио  њему,  па  је  стављен  у  окове,  и  у  око‐ 
вима  је  и  умро.  Био  је  тада  сачињен  специјални  акт  о  одбацивању 
православља  и  о  свечаном  проглашењу  монофизитства  (707.  г.).  Сви 
су  под  принудом  ставили  своје  потписе,  па  је  поново  успостављена 
јединствена монофизитска Јерменска црква. 
Она  се  на  овај  начин  ујединила  и  ступила  у  нову  епоху  иконо‐ 
борства. 
  190 
 
  191 
VII ВАСЕЛЕНСКИ САБОР 
787. ГОДИНЕ 
  192 
 
  193 
ИКОНОБОРСТВО 
У  то  време  стекао  се  утисак  као  да  питање  иконопоштовања  није 
у  духу  грчког  богословског  теоретизма  и  гносиса;  изгледало  је  као  да 
је  то  чисто  практично  питање.  Међутим,  оно  је  код  Грка  добило  вео‐ 
ма  продубљен,  истински  богословски  третман.  Било  би  натегнуто 
ако  бисмо  успостављали  било  какву  логичку  везу  са  бившим  јереси‐ 
ма  и  појавом  иконоборства.  Чак  су  се  и  сами  иконоборци  трудили  да 
православне  иконопоштоватеље  прекоревају,  додуше  неспретно  и 
свадљиво,  час  за  несторијанство,  час  за  монофизитство,  не  пружајући 
им притом ништа ни ново, ни принципијелно. 
Иконоборство  је  једноставно  покренуло  и  истакло  у  први  ред 
једно  сазрело  питање  које  је  одавно  постојало.  По  своме  духу,  ико‐ 
ноборство  је  наступало  са  оним  наредним  културним  и  политичким 
програмом,  који  је  постављала  на  дневни  ред  нова  Исавријска  ди‐ 
настија; она га је и учинила актуелним. 
Негирање  икона  је  постојало  и  у  давна  времена.  Прихватање 
хришћанства  од  Јудејаца,  исто  као  и  период  прогона,  нису  пого‐ 
довали  неком  особитом  развоју  спољашње  изражајности  хришћан‐ 
ства.  Међутим,  и  у  првом  катакомбном  периоду  није  могла  а  да  се  не 
појави  промишљена,  тајновита  символика.  И  у  скулптури  и  у  живо‐ 
пису  приказивао  се  четворокраки  крст,  понекад  као  слово  X;  затим 
су  изображавани  голуб,  риба,  брод,  тј.  сви  они  символи  које  су  хриш‐ 
ћани  разумевали;  па  чак  и  такви  који  су  били  преузети  из  митологије, 
као  нпр.  Орфеј  са  својом  лиром,  или  крилати  генији,  који  су  касније 
постали  у  великој  мери  типични  и  за  ликове  анђела.  IV  век  је  био  век 
слободе  да  се  у  хришћански  храм  уведе  опште  прихваћена  орнамен‐ 
тика  по  зидовима  са  комплетним  библијским  сценама  и  иконописа‐ 
њем  нових  хришћанских  хероја,  мученика  и  подвижника.  Св.  Васили‐ 
је  Велики  у  свом  говору  који  је  посветио  успомени  на  мученика  Вар‐ 
лаама позива живописце да ликовно обележе његове подвиге, и то 
  194 
једноставно,  као  да  се  ради  о  сасвим  обичној  ствари.  Јован  Златоусти 
нам  говори  и  о  веома  раширеном  изображавању  портрета  св.  Меле‐ 
тија  Антиохијског.  Блажени  Теодорит  помиње  портрете  Симеона 
Столпника  које  су  се  продавали  по  Риму.  Григорије  Нисијски  је  ганут 
до  суза  док  гледа  слику  „Приношење  Исака  на  жртвуʺ.  Астерије 
Амасијски  се  одушевљава  сликом  мученице  Евтимије.  Очигледно  да 
овај  обичај  постаје  опште  прихваћен.  У  IV  веку  иконографија  од 
доста  апстрактне  символике  одлучно  прелази  на  конкретно  илус‐ 
тровање призора и ликова из црквене историје. 
Најновија  археолошка  ископавања  (1932.  г.)  професора  универ‐ 
зитета  М.  И.  Ростовцева,  која  је  он  вршио  у  римском  граду  Дура  на 
Еуфрату,  пружају  нам  документоване  податке  да  су  се  већ  полови‐ 
ном  III  века  хришћанске  цркве,  па  чак  и  јудејске  синагоге  (!!)  осли‐ 
кавале  сценама  из  Старог  Завета,  а  хришћанске  цркве  и  из  еванђел‐ 
ске  историје.  Све  се  ово  догађало  како  би  се  пратила  и  подражавала 
мода римских грађевина. 
Ми  исто  тако  знамо,  да  се  баш  свим  учитељима  Цркве  ово  није 
свиђало. Понекога су ове иконе згражавале. 
Тако  нпр.  Евсевије  Кесаријски  одбија  жељу  императорове  сес‐ 
тре  Констанције  да  јој  набави  икону  Христа.  Божанска  природа  је 
неизобразива  „али,  ми  смо  научили  да  је  Његова  плот  нестала  у  слави 
Божанства,  а  живот  је  апсорбовао  смрт...  Дакле,  ко  је  онда  у  стању 
да  мртвим  беживотним  бојама  и  сенчењем  одслика  сијајућу,  блиста‐ 
јућу,  зраковиту  светлост  Његове  славе  и  Његовог  достојанства;  и  то 
Христа прослављеног здесна од Оца?ʺ 
Св.  Епифаније  Кипарски  је  у  Анаблату  (Палестина)  запазио  у 
једној  цркви  (али  не  у  његовој  епархији)  завесу  са  ликом  човека(?). 
Он  је  завесу  стргао  и  дао  тај  материјал  за  покров  некаквог  премину‐ 
лог сиромашка, а цркви је поклонио други комад тканине. 
На  Западу,  у  Шпанији  на  Елвирском  (Гренада)  сабору  300.  годи‐ 
не  била  је  издата  наредба  против  зидног  живописања  по  црквама. 
Ево  36.  правила:  „Placuit  picturas  in  ecclessis  esse  non  debere,  ne  quod 
colletur  aut  adoratur  in  parietibus  depingaturʺ,  тј.  одлучено  je  да  су 
живописани  ликови  у  црквама  непотребни,  те  да  се  оно  што  је  изо‐ 
бражено на зидовима не кити и не обожава. 
Ову  одлуку  против  икона  неки  су  покушавали  да  протумаче  у 
смислу  заштите  икона  и  то  1)  од  светогрђа  прогонитеља  хришћана  и 
рушилаца  храмова,  и  2)  од  карикатуриста  и  потсмешљиваца  из  јудеј‐ 
ских и паганских редова. 
Међутим,  мотив  овог  канона  уопште  није  тај,  него  је  очигледно 
иконоборачки.  Због  тога  је  прихваћено  становиште  да  се  ова  наред‐ 
ба протумачи као директна борба против лажних иконопоклоника, 
  195 
тј.  против  паганског  екстремизма  који  је  продро  у  хришћанску  сре‐ 
дину  и  уплашио  оце  сабора.  Значи  да  је  од  самих  почетака  постојала 
чисто  унутрашња,  и  у  црквеном  смислу,  дисциплинска  борба  против 
иконопоштовања. 
У  монофизитству  се,  због  његове  спиритуалистичке  тенденције 
занемаривања  човечије  природе  у  Христу,  већ  одавно  запажала  ико‐ 
ноборачка  струја.  Још  је  крајем  V  века  у  доба  Зинонове  владавине, 
борац  за  монофизитство,  епископ  Хијерапоља  Филоксен  (Ксенаија) 
хтео  у  својој  епархији  да  укине  иконе.  Севир  Антиохијски  је  такође 
одбацивао  иконе  Христа  и  анђела,  исто  као  и  приказивање  Светог 
Духа  у  виду  голуба.  У  VI  веку  Анастасије  Синаит  штити  пак  иконе 
од  неких  опадача.  А  Симеон  Столпник  Млађи  жали  се  императору 
Јустинијану  II  на  оне  који  вређају  „иконе  Сина  Божијег  и  Свесвете 
Преславне Богородицеʺ. 
На  Западу  је  епископ  Серен  у  Марсељу  598.  године  поскидао  ико‐ 
не  са  зидова  у  цркви  и  избацио  их,  јер  их  је,  како  је  он  то  мислио,  су‐ 
јеверно  поштовала  паства.  Папа  Григорије  Велики  је  писао  Серену 
хвалећи  га  макар  и  због  inconsideratum  zelum,  тј.  проверене  ревно‐ 
сти,  али  га  и  прекорева  због  уништавања  икона  које  служе  обичним 
људима  уместо  књига.  Папа  је  захтевао  да  Серен  поврати  иконе  те  да 
објасни пастви свој поступак и истински смисао поштовања икона. 
У  VII  веку  је  на  острву  Криту  дошла  код  Неапољског  епископа 
повећа  група  хришћана  која  је  водила  борбу  против  икона  ослања‐ 
јући  се  на  Стари  Завет  и  која  је  осуђивала  оне  хришћане  који  чест‐ 
вују света места, свето камење, а и мошти светаца. 
Јован  Тесалонијски  (Солунски)  брани  иконе  од  хришћана‐цепид‐ 
лака  који  траже  зачкољице  говорећи:  ако  је  могуће  да  се  чак  и  Бог 
који  се  појавио  у  плоти  ослика,  на  којој  се  то  основи  ипак  могу  изо‐ 
бразити безплотни духови, анђели? 
Један  ходочасник  са  Запада  идући  на  Исток,  неки  Аркулф,  пише 
крајем  VII  века  како  је  успут  примећивао  иконоборачка  деловања. 
Видео  је  у  самом  Константинопољу  како  је  неки  гневни  фанатик  ски‐ 
нуо  са  зида  једне  зграде  Богородичин  лик  изрезбарен  у  дрвету  и 
бацио га у нужник. 
Познато  је  да  се  император  Филипик  Вардан  спремао,  пре  него 
што  је  био  збачен  713.  године,  да  изда  закон  против  клањања  икона‐ 
ма.  Он  је  тако  био  оријентисан  због  своје  монотелитске  идеологије, 
а  и  због  свог  завичајног  јерменско‐павликијанског  (јеретичког)  вас‐ 
питања, које је имало непријатељски однос према црквеном култу. 
Појава  ислама  у  VII  веку  са  његовим  непомирљивим  ставом  пре‐ 
ма  било  каквом  живописном  и  скулптурном  изображавању  човечи‐ 
јих и надчовечијих ликова (безличне слике из животињског и биљног 
  196 
света  се  нису  негирале)  поново  су  оживеле  оне  сумње  у  законитост 
икона.  Ово  никако  не  значи  да  је  то  било  свугде  него  у  првом  реду  у 
оним  регионима  који  су  се  граничили  са  Арабљанима:  Мала  Азија  и 
Јерменија.  Становништво  у  овим  областима  се  у  националном  сми‐ 
слу  доста  разликовало  од  хеленских  подручја  Морије,  Атике  и  Маке‐ 
доније.  Тамо,  у  центру  Мале  Азије,  од  искона  су  притајено  живеле 
древне  антицрквене  јереси:  монтанизам,  маркионитство,  павликијан‐ 
ство,  све  саме  доктрине  које  су  по  своме  духу  биле  антикултурне  и 
антииконичне.  У  тој  сфери  ислам  им  је  био  разумљивији,  некако 
савршенији,  духовнији  од  хришћанства.  У  таквој  атмосфери  импера‐ 
тори  који  су  трпели  вековни  притисак  фанатичног  ислама,  нису  мо‐ 
гли  да  издрже  а  да  не  падну  у  саблазан,  тј.  отклонили  су  сувишну 
препреку  због  мирног  суседовања  са  религијом  Мухамеда.  Нису  уза‐ 
луд  заштитници  икона  називали  императоре  иконоборце  „σαρακη‐ 
νόϕρονοιʺ тј. „сараценски мудријашиʺ. 
Ово  веронаучко  додворавање  непријатељу  и  конкуренту  хриш‐ 
ћанске  империје  ствар  је  сама  за  себе,  те  не  би  могла  сасвим  да  обја‐ 
сни  онај  изопачени  ентузијазам,  који  је  био  карактеристичан  за  про‐ 
грам  иконобораца.  Иконе  су  само  један  део,  један  детаљ  њиховог  ре‐ 
форматорског  програма.  Несумњиво  је  да  је  то  била  ствар  ондашњег 
државног и културног програма. А какав је то био програм? 
Сви  историјски  извори  из  времена  иконоборства  долазе  од  гтро‐ 
гањаних  и  понижаваних  православних  верника,  те  се  зато  цареви‐ 
‐иконоборци у њима приказују најцрњим бојама. 
Историјска  објективност  овде  захтева  извесне  исправке.  Међу‐ 
тим,  ове  исправке  су  се  убрзо  претвориле  у  своју  екстремну  крајност. 
Симпатије  немачких  протестантских,  а  и  неких  источних  историчара, 
нпр.  Папаргиопула  у  његовој  Историји  хеленског  народа  склони  су 
да  у  потпуности  оправдају  императоре  иконоборце  приказујући  их 
просто  као  прогресивне  реформаторе.  Наш  професор  Терновски 
упоређује  овакав  прилаз  са  мишљењем  о  реформама  Петра  Великог 
у  нашој  историји.  Можемо  само  замислити  како  би  било  тешко  об‐ 
јективно  оценити  те  реформе  да  су  били  уништени  сви  историјски  из‐ 
вори, а да су остале само оптужујуће речи Стефана Јаворског. 
И  стварно,  у  једној  смиреној  анализи  императора  иконобораца 
они  се  појављују  као  искусни  владари  који  су  обнављали  државну 
целину  и  њену  моћ,  појављују  се  као  организатори  армије,  владари 
који  убирају  државни  порез,  а  притом  и  хумани  законодавци.  Проб‐ 
лем  са  иконама  православни  летописци  описују  тако  као  да  су  им‐ 
ператори  само  прогањали  иконе  због  своје  вандалске  грубости,  да  су 
уништавали  културну  баштину  и  рушили  школе.  Међутим,  ово  треба 
прихватити, али са исправком. Ако су чак иконоборци и спаљивали 
  197 
књиге,  које  су  за  њих  биле  непријатељске,  ако  су  и  затварали  пра‐ 
вославне  школе,  они  су  истовремено  форсирали  и  једну  и  другу 
књижевност и подржавали и други тип школа. 
Истинитост  ове  црте  „варварстваʺ  код  иконобораца  захтева  из‐ 
весно  суптилније  појимање.  Просвећеност  Византије  и  њена  мисаона 
култура  су  у  великој  мери  биле  ослабљене  после  Јустинијана  Вели‐ 
ког  (527‐565.  г.).  Пређашњи  најфинији  проблеми  догматике  касније 
нису  били  доступни  већини  богословских  умова.  Нова  поколења  су 
могла  да  се  ухвате  само  за  она  питања  која  су  била  доступнија  појед‐ 
ностављеном  мишљењу.  Императори  VII  века  су  углавном  потицали 
од  варварских  предака  Исаврије  и  Јерменије.  Мада  су  понекад  и  били 
на  висини  просвећености  свога  времена,  ипак  је  њихов  тон  умовања 
био  рационалистички.  Закачили  су  се  само  за  ово  једно  питање,  које 
је  било  општеразумљиво  и  за  широке  народне  масе,  па  је  читава 
ствар  са  иконама  довела  до  крвавих  прогањања.  У  томе  је  њихова 
грешка и њихова непопуларност у историји. 
Уопште  узев,  данас  се  императорско  иконоборство  у  историји 
приказује  као  правац  који  је  по  духу  аналоган  епоси  Реформације. 
Исти  такав  је  био  устанак  световног  духа  против  клерикалног  духа 
Средњег  века.  У  истом  том  духу  се  побунио  против  клерикализма  и 
световни  немачки  дух  Kulturkampf‐a  из  Бизмарковог  доба,  као  и 
лаички  фанатизам  III  Француске  Републике,  која  се  одвојила  од  Ка‐ 
толичке  цркве.  Овај  дух  је  сродан  нашем  либералном  и  радикалном 
„просветитељствуʺ  који  је  већ  попримио  варварски  неизмерни 
бољшевички деспотизам. 
Владари  иконоборци  су  сматрали  да  је  ради  државног  благоста‐ 
ња  потребно  да  се  и  људски  потенцијал  и  новчана  средства  изузму  од 
монаха  и  Цркве,  да  се  све  усмери  на  државну  касу  и  војну  силу,  те  да 
се  „очисти  клерикализамʺ  из  државе.  И  стварно,  у  текућем  животу 
државе  биле  су  приметне  патолошке  екстремности.  За  време  Јусти‐ 
нијана  II,  695.  године,  за  министра  финансија  је  био  постављен  ава 
Теодот.  Показао  се  у  прикупљању  пореза  као  врло  суров  и  неправе‐ 
дан,  тако  да  га  је  696.  године  линчовала  руља.  У  време  императора 
Анастасија  II,  715.  године,  био  је  постављен  за  главнокомандујућег 
армијама  Јован,  ђакон  храма  Св.  Софије,  кога  су  такође  убили,  али 
војници.  Године  696.  два  монаха  су  били  главни  уротници  приликом 
збацивања Јустинијана II. 
Као  што  су  се  борили  против  икона,  императори  иконоборци  су 
се  борили  и  против  манастира  и  монаха,  уз  проповедање  секулари‐ 
зације  и  то  не  само  манастирских  имања,  него  и  укупног  културног  и 
књижевног  живота.  Не  само  да  су  им  манастири  апсорбовали  људски 
материјал намењен армији, него су држали у поседу и велике матери‐ 
  198 
јалне  вредности  у  виду  метоха.  Императори  иконоборци  су  истовре‐ 
мено  двоструко  били  огорчени;  прво  против  икона  које  су  штитили 
монаси,  а  друго,  у  суштини  против  монаштва,  које  су  искорењивали. 
Другим  речима,  замисао  да  се  униште  иконе  можда  се  сама  по  себи  и 
не  би  распламсала  у  тако  одлучну  борбу  световне  власти,  јер  иконе 
саме  по  себи  и  нису  биле  у  тој  мери  повезане  са  материјалним  инте‐ 
ресима државе. 
Надахњујући  се  световним  државним  интересима  усмереним 
против  монашког  стила  народне  побожности,  императори  су  се  на‐ 
супрот  томе  одушевљавали  „лаичкимʺ  духом,  који  је  у  то  време  пред‐ 
стављао  новину.  Прекоревали  су  монахе  за  σκοτένδυτοι,  ἀμνημό‐ 
νευτοι, тј. „бескућнике огрезле у мракʺ. 
Уместо  мрака  аскезе  и  покајничких  суза,  императори  су  на‐ 
глашено  препоручивали  светски  начин  живота,  теревенчење  и 
љубависање.  А  људе  који  су  се  придржавали  пређашње  обредне  ре‐ 
лигиозности  проглашавали  су  за  политички  неподобне.  Из  импера‐ 
торске  титуле  је  била  избачена  речца  ‐  ὁ  ἄγιος,  тј.  свети.  Касније  је 
Петар  Велики  са  злурадим  поривом  поздравио,  поновио  и  до  ек‐ 
стреме довео овај светогрдни животни ентузијазам. 
Уопште  узев,  овај  државни  интерес  у  православним  царевинама 
више  се  пута  у  овом  смислу  сударао  са  тзв.  „клерикализмомʺ.  Нарав‐ 
но,  сваки  пут  у  стилу  дате  епохе.  Код  нас  је  на  пример,  чак  и  ре‐ 
лигиозни  Иван  Грозни  говорио:  „Нећеш  нигде  наћи  да  царство  не 
буде  разорено,  уколико  њиме  влада  попʺ.  А  Петар  Велики:  „Када  су 
грчки  императори  лицемерно  почели  да  се  праве  да  су  побожни,  и  да 
напуштају  своје  владарско  звање,  ‐  а  поготово  њихове  жене,  ‐  онда 
су  им  се  приближиле  неке  варалице  па  су  искамчиле  да  по  градовима 
граде  манастире.  Тако  је  само  на  једном  каналу,  од  Црног  мора  па  до 
Цариграда  било  скоро  више  од  300  манастира;  а  кад  су  се  Турци  при‐ 
макли Цариграду једва да се напабирчило 6.000 војника.ʺ 
  199 
ПОЧЕЦИ ИКОНОБОРСТВА 
У ВРЕМЕ ЛАВА ИСАВРА (717‐741. г.) 
Лав  је  по  рођењу  био  Исавријац,  а  конкретно  по  породици,  Сири‐ 
јац  ‐  συρογενἡς,  Семит.  Завичај  му  је  била  Германикија  (Мараш)  на 
граници  Киликије  и  Сирије.  По  функцији  је  био  „источни  главноко 
мандујућиʺ,  тј.  војни  губернатор  у  двема  провинцијама  Фригије.  Он  је 
одрастао  и  навикао  се  на  општеприхваћене  иконоборачке  појмове, 
како  међу  павликијанцима  који  су  се  појавили  у  Јерменији,  тако  и 
код  монтаниста  и  новатијанаца,  који  су  бројчано  били  врло  присутни 
у  Фригији.  Лав  је  у  узурпаторском  маниру  преотео  власт  од  нејаког 
Теодосија  III.  Међутим,  Лав  се  одмах  оправдао  тиме  што  је  спасао 
Константинопољ  од  стравичне  опсаде  Арабљана.  Овај  спасилачки 
потез  Лава  Исавра  представљао  је  за  империју  велики  историјски 
подвиг.  Положај  Византије  је  тада  био  аналоган  оном  будућем 
страшном  тренутку  уочи  1453.  године.  Да  Лав  тада  није  победио 
Сарацене,  Констанатинопољ  би  већ  717.  године  био  под  арапском 
муслиманском  влашћу,  тј.  читавих  700  година  пре  турске  власти.  Са 
Запада  су  Словени  притискали  Грке;  Бугари  су  већ  били  у  Еноси,  а 
Арабљани  су  опколили  Константинопољ.  Овако  се  Византијска  им‐ 
перија  свела  само  на  престоницу.  Лав  је  одолевао  Арабљанима. 
После  опсаде  која  је  трајала  целу  годииу,  ‐  од  августа  717.  до  августа 
718.  године  ‐  Арабљани  су  се  повукли,  изгубивши  150.000  војника,  па 
су  се  са  пет  ратних  бродова  вратили  у  Сирију.  Међутим,  они  се  врло 
брзо  опорављају  те  поново  преотимају  од  Грка  Јерменију,  Капа‐ 
докију  и  Витинију.  Лав  их  је  ипак  коначно  потукао  у  Фригији,  под 
Акрионом.  Догађало  се  то  већ  740.  године.  Ова  победа  никако  није 
била  случајна;  Лав  је  њу  остварио  путем  комплетне  реорганизације 
старе  армије  и  то  у  контексту  са  истовремено  спроведеним  економ‐ 
ским  реформама.  Војне  потребе  су  навеле  Лава  да  буде  и  религиозан 
реформатор. Имамо аналогију са реформама Петра Великог. 
  200 
Лав  је,  рецимо,  подигао  дисциплину  у  својој  армији;  издао  је 
кодекс  закона,  тзв.  Еклога,  Ἐκλογἡ,  као  и  посебни  Земљораднички 
закон,  Νόμος  Γεωργικός,  како  би  одбранио  слободу  земљорадника  од 
робовске  зависности.  Супротно  78.  правилу  Трулског  сабора,  Лав 
издаје  један  либерални  закон  о  мешовитим  браковима,  али  само  да  са 
обе стране буду хришћани. 
Прошло  је  читавих  десет  година  од  Лавове  владавине,  док  се  он 
одлучио  да  иступи  против  икона.  Прво  је  добро  проценио  ситуацију, 
па  је  пронашао  ослонац  у  једном  делу  јерархије.  И  није  било  случајно 
што  се  релативно  врло  брзо,  754.  године,  скоро  читав  византијски 
епископат,  и  то  саборно,  у  присуству  338  епископа,  изјаснио  против 
икона.  У  овом  случају  није  било  неког  посебног  притиска.  Епископи 
су  могли  да  помишљају  да  ће  ова  мера  подићи  духовност  и  рели‐ 
гиозност  у  народу,  и  да  ће  избавити  јерархију  од  реалног  радикали‐ 
зма.  Доста  касније,  око  825.  године,  император  Михаило  Травл  се 
жалио  како  неки  Византијци  узимају  иконе  приликом  крштавања 
своје  деце.  Други  опет  неће  да  узимају  у  уста  Св.  Тело  док  се  пре‐ 
тходно  не  положи  на  свете  иконе.  Неки  пак  свештеници  стружу  боју 
са  икона  па  је  додају  Св.  Крви.  Поједини  више  воле  да  служе  литур‐ 
гију  по  кућама  и  то  на  светим  иконама,  уместо  на  црквеним  пре‐ 
столима. 
У  почетку  се  међу  малоазијским  јерарсима  формирао  скоро 
читав  кружок  противника  икона.  Један  од  најактивнијих  био  је  Кон‐ 
стантин  Наколијски  у  Синадској  митрополији  (Фригија).  Био  је  то 
човек  оскудног  образовања,  али  фанатичан.  Он  се  успротивио  „кла‐ 
њању  рукотвореним  предметимаʺ,  προσκὺνησις  τοῖς  χειροποιἡτοις,  па 
је тиме изазвао протест код Синадског митрополита. 
Овај  је  пак  са  своје  стране  писао  Константинопољском  патри‐ 
јарху  Герману  о  свом  бунтовном  епископу.  Али...  Константин  није 
био  усамљен.  Епископ  Тома  Клавдиопољски  (Понт)  још  је  жешће 
био  разјарен  против  „идолопоклонстваʺ,  које  је  већ  Стари  Завет  за‐ 
бранио  (Књ.  изласка,  20,  4‐5).  Константин  и  Тома  су  се  упутили  у 
Константинопољ  код  патријарха  Германа,  који  их  је  убеђивао,  па  му 
се  причинило  да  их  је  и  убедио.  Била  је  то  Германова  наивност.  По 
повратку  у  Клавдиопољ  Тома  одлучно  забрањује  иконе;  Константин 
Наколијски  исто  то  ради.  Њихов  трећи  истомишљеник  је  био  Ефески 
митрополит  Теодосије,  син  збаченог  императора  Тиберија.  По  својим 
везама  митрополит  Теодосије  је  уживао  поверење  и  Лава  III  Исавра. 
Још  је  од  већег  значаја  чињеница  да  се  Анастасије,  синђел  патри‐ 
јарха Германа, такође приклонио иконоборцима. 
Ово  врење  се  пренело  и  у  Двор  Лава  III,  а  и  још  једним  другим 
путем, преко привременог дворског фаворита и Лавовог крвног 
  201 
сиријског  рођака,  Висира.  Тај  Висир  је  допао  у  заробљеништво  код 
арапског  калифе  Језиде  II,  прихватио  је  ислам  и  тамо  направио  кари‐ 
јеру.  Висир  је  био  у  великом  пријатељству  са  главним  тиберијским 
рабином  у  Палестини.  Он  је  повезао  рабина  са  калифом,  а  рабин  га 
је  наговорио  да  протера  идолопоклонство  као  схватање  и  праксу  коју 
су  у  Палестину  и  Сирију  унели  хришћани.  Језида  723.  године  издаје 
указ  да  се  униште  сви  ликовни  предмети  на  улицама,  трговима  или 
зградама  који  изображавају  човека.  Указ  се  спровео  у  живот  риго 
розно  и  разорно.  Прича  о  овоме  се  раширила  по  Малој  Азији,  с  тим 
да  је  ову  иконоборачку  заразу  пренела  горе  поменута  група  епис‐ 
копа.  Али,  што  је  најинтересантније,  долази  до  приближавања  Лава 
III  и  Висира,  који  се  вратио  из  заробљеништва  и  поново  постао 
хришћанин.  Император  је  сада  од  њега  направио  патриција.  Њихово 
мишљење  о  иконама  се  поклопило.  У  њиховом  заједничком  завичају 
Исаврији  ‐  Сирији  од  давнина  је  цветало  месалијанство,  коме  су 
толико  биле  туђе  иконе  и  иконоборачко  павликијанство.  А  можда  су 
обојица  имали  и  расни,  семитски  отпор  према  ликовним  умет‐ 
ностима. 
Иконоборачки  покрет,  који  је  настао  међу  јерархијом,  наишао  је 
на  захвалан  одјек  у  срцу  Лава  III.  Веома  му  је  било  стало  до  тога,  као 
до  дужности  његове  религиозне  савести.  Када  је  726.  године  дошло 
до  вулканске  ерупције  у  морском  дну  северозападно  од  Крита,  тада 
се  између  Кикладских  острва  појавило  једно  ново  острво.  У  овоме 
је  император  Лав  видео  знамење  гнева  Божијег.  Због  чега?  ‐  Због 
„идолопоклонстваʺ.  Тако  се  то  тумачило  у  дворским  круговима.  Им‐ 
ператор  је  сазвао  Тајни  савет,  тзв.  Silentium,  да  би  изложио  своје  не‐ 
гативно  мишљење  о  иконама.  Али  како  је  патријарх  Герман  мислио 
да  је  немогуће  такво  питање  решавати  без  васеленског  сабора,  им‐ 
ператор  је  онда  донео  одлуку  да  делује  постепено,  без  заоштравања. 
‐  Пажљиво  ишчитавање  најстаријих  ондашњих  текстова,  ‐  углавном 
хронографа  Теофана,  ‐  не  упућује  на  то  да  је  император  обнаро‐ 
довао  некакав  устав  726.  или  729.  године.  Али  је  несумњиво  да  је  био 
учињен  покушај  са  својеврсном  „чисткомʺ:  склањати  иконе  са  видних 
места,  или  их  у  црквама  издизати  у  висину  што  је  могуће  више,  како 
их  народ  не  би  целивао  и  не  би  им  се  клањао.  У  току  читавог  цар‐ 
ствовања  Лава  III  иконе  се  из  храма  Св.  Софије  нису  склањале.  Овим 
компромисним  методом  могуће  је  и  објаснити  чињеницу  да  је  још  три 
и  по  године  патријарх  Герман  остао  на  своме  месту.  Изгледа  да  се  и 
император  Лав  обраћао  народу  са  саветима  да  одустану  од  клањања 
иконама.  Међутим,  успех  није  долазио,  па  је  на  крају  крајева  прешао 
на  грубе  солдатске  мере.  Своје  сурово  гледање  на  те  ствари  (што  је 
било обично за то време) Лав је фактички већ био применио у прак‐ 
  202 
си  првих  година  своје  владавине.  Из  нејасних  разлога  он  је  723.  годи‐ 
не  издао  наређење  да  се  сви  Јудеји  и  монтанисти  у  империји  насилно 
гтокрсте.  Неоспорно  је  да  овакав  гест  сведочи  да  „просветитељствоʺ 
Исавријаца  није  истоветно  са  слободољубивом  епохом  Ренесансе, 
или  XIX  века.  Било  је  то  просветитељство  варвара  и  деспота.  Прому‐ 
ћурни  Јудејци  су  се  договорили  да  прихвате  крштавање  ‐  „како  би 
преварили  безумног  гојаʺ,  а  фанатични,  искрено  безумни  монтани‐ 
сти  у  Фригији  окупили  су  се  у  једном  свом  храму,  и  сами  себе 
спалили. 
Ова  епизода  свакако  не  може  да  потврди  да  је  император  Лав  на‐ 
водно  посебно  симпатисао  јудаизам  због  његовог  непријатељског  од‐ 
носа  према  иконама,  или  пак  монтанизам,  те  да  је,  ето,  размишља‐ 
њем  дошао  до  иконоборства.  Међутим,  Лав  је  несумњиво  и  овим 
путем могао да размишља како би Јудејце примамио у редове Цркве. 
Читава  ствар  је  отпочела  од  својеврсног  експеримента,  од  ук‐ 
лањања  Спаситељевог  лика  са  видног  места,  са  капије  на  Дворском 
тргу,  која  се  звала  „Халкопратијаʺ.  Лик  је  носио  име  Αντιϕωνητἡς,  у 
смислу  меничног  гаранта,  јемца.  Лик  је  поставио  један  византијски 
трговац  ‐  поморац,  у  знак  захвалности  за  једно  невероватно  избав‐ 
љење  од  неке  тегобне  новчане  обавезе.  Притом  се  Спаситељ,  или 
пак  Његово  свето  име,  појавило  ваљда  као  јемац  за  дужника.  Овај 
лик  је  папа  Григорије  II  назвао  statua.  Јован  Зонара  као  ἐκτυπωμα,  тј. 
као  ковани  лик;  док  га  Кодин  зове  στὴλη  χαλκῆ,  ‐  „бронзани  стубʺ. 
То није била равна икона сликана бојама, него скулптура. 
Можда  је  то  била  статуа,  слична  оним  позлаћеним  фигурама  које 
постављају  у  Јужној  Француској  и  Италији  на  куполе  уместо  крста;  а 
можда  је  било  и  рељефно  распеће  на  основи  крста.  Тек  официр  кога 
су  прслали  да  скине  фигуру  σπαϑαροκανδιδάτος  Ἰουϐίνος,  није  је 
просто  дохватио,  него  ју  је,  пошто  се  претходно  попео  лествицама, 
три  пута  због  нечега  секирчетом  ударио  по  лику  изображеног 
Спаситеља  τρίς  ἔτοφε  μετὰ  τῆς  ἀξὶνης  εἰς  τὸ  πρόσωπον  τοῦ  χαρακτῆρος 
του  Σωτῆρος.  Као  да  је  желео  да  са  крста  само  одвали  рељеф  Хрис‐ 
товог  тела,  а  крст  да  остави  нетакнут,  пошто  су  иконоборци  крст  де‐ 
монстративно  поштовали.  Богохулнику‐официру  гомила  није  до‐ 
зволила  да  докрајчи  своје  изругивање.  Збацили  су  га  са  мердевина, 
линчовали  и  дотукли  моткама.  У  овоме  су  се  нарочито  истакле  жене, 
γυναῖκες ξηλώ τριαι και μυροφόροι. 
Овај  хуморни  термин  „мироносицеʺ  вуче  корене  из  древности. 
Том  приликом  је  убијено  и  неколико  војника.  Због  овога  су  осуђена 
на  смрт  деветорица  људи,  као  и  један  инок,  неки  Теодосије.  Били  су 
ово  први  мученици  због  икона.  На  то  упражњено  место  Лав  је  поста‐ 
вио крст, а испод њега напис: „Не подносећи да се Христос изобра‐ 
  203 
жава  у  безгласном  и  бездисајном  лику  од  земљанопостојећег  мате‐ 
ријала,  што  је  Светим  Писмом  забрањено,  Лав  са  сином,  млађаним 
Константином,  уцртава  на  капији  тросунчани  облик  крста,  похвалу 
верникаʺ. 
Јуна  месеца  исте  те  726.  године  нови  иконоборачки  талас  у  ар‐ 
мији  демонстративно  се  манифестовао  кроз  један  нови  изазовни  ин‐ 
цидент.  Арабљани  су  били  опколили  Никеју.  Опкољени  грађани  су 
се  у  молитви  сабили  око  једне  иконе  Мајке  Божије.  Један  војник  је 
заврљачио  на  икону  камен,  па  јој  је  поломио  ногу.  Очигледно  је  ико 
на  била  дело  неког  вајара.  Предање  преноси  да  је  следећег  дана  у 
борби  са  Арабљанима  тај  војник  био  убијен  каменицом.  У  овом  до‐ 
гађају  су  православни  видели  знамење,  те  су  још  оданије  продужили 
да поштују иконе. 
Изгледа  да  су  власти  ипак  биле  уништиле  све  иконичне  предмете 
везане  за  Цркву,  који  су  се  налазили  ван  цркава.  Број  мученика  и  ис‐ 
поведника  за  иконе  у  време  Лава  Исавра  овим  случајевима  се  и 
исцрпео;  он  се  није  осмелио  да  разбуктава  прогањање,  имајући  у  виду 
реалну  реакцију.  Острва  и  Јужна  Елада  су  се  већ  били  побунили,  па 
су  чак  истакли  Косму  као  претендента  на  престо.  Флота  устаника  је 
већ  пловила  према  Константинопољу.  Међутим,  Лавове  трупе  и 
флота су Косму потукле уз помоћ чувене „грчке ватреʺ. 
О  иконоборству  се  на  Западу  сазнало  од  очевидаца,  западних 
трговаца  који  су  се  нашли  баш  у  време  народног  бунта  поводом  ски‐ 
дања  Спаситељевог  лика  са  бронзане  капије,  Халкопратије.  У  писму 
папе  Григорија  II  упућеном  императору  можемо  прочитати:  „Нашли 
су  се  тамо  комерсанти,  трговци  из  Рима  и  Галије,  онда  Вандали  из 
Мауританије,  Готи,  једном  речју  из  свих  земаља  унутрашњости  За‐ 
пада.  По  повратку  у  домовину  свак  је  у  својој  земљи  причао  о  твојим 
дечјим  поступцима.  Онда  су  свуда  отпочели  да  лупају  твоје  портрете 
о  земљу,  да  их  газе  и  унаказују  твој  ликʺ.  Папа  је  727.  године  орга‐ 
низовао  у  Риму  сабор  и  на  њему  потврдио  законску  снагу  иконо‐ 
поштовања. 
Ако  се  већ  Елада  била  подигла  на  буну,  онда  је  утолико  пре  било 
разлога,  и  то  осим  богословских,  за  побуну  и  на  Западу.  Питање 
насртања  византијских  василевса  на  Цркву  и  на  догму  било  је  за  неко 
време  одложено  због  папиног  нерасподожења,  које  је  било  повећано 
реалним  страхом  од  секуларизације  црквене  имовине  коју  је  био  нау‐ 
мио  Лав.  У  Италији  се  у  ваздуху  осећало  расположење  за  побуном  и 
иступањем  из  Византије,  те  преласком  под  власт  нових  западних 
краљева.  Папа  Григорије  II  је  био  симбол  таквих  расположења;  па  је 
императору  Лаву  било  тешко  да  ступа  са  Западом  у  отворену  борбу 
због икона, утолико пре што је и у самом Константинопољу патри‐ 
  204 
јарх  Герман  био  њихов  присталица.  Иконе  су  остајале  још  увек  уну‐ 
тар  цркава  и  само  је  постепено  у  јерархији  нарастала  иконоборачка 
склоност.  Лав  је  осматрао  и  приближавао  себи  најприкладније  јер‐ 
архе.  Међу  таквима  се  нашао  Анастасије,  протосинђел  патријарха 
Германа.  Лав  га  је  у  мислима  видео  као  Германовог  заменика,  па  је 
одлучио  да  изврши  на  патријарха  директан  притисак.  Император 
тако  729.  године  позива  себи  св.  Германа  на  „пријатељскиʺ  договор, 
који  није  успешно  завршен.  Анастасије  после  тога  отпочиње  јавну 
агитацију  против  Германа,  који  му  говори:  „Немој  много  да  се  жу‐ 
риш,  можеш  још  доспети  на  хиподромʺ.  А  то  је  значило  да  се  може 
запетљати  у  рискантну  политику  и  бити  јавно  жигосан.  И  стварно, 
после  15  година,  Анастасија  стављају  на  магарца  и  воде  га  осрамо‐ 
ћеног по хиподрому. 
Најзад  император  17.  I  723.  године  поново  позива  патријарха  на 
затворено  саветовање  Врховног  савета,  (σιλέντιον),  Silentium,  и 
одлучно  поставља  питање  икона.  Патријарх  је  опширно  изложио 
своје  неслагање,  али  видевши  своју  немоћ,  сам  је  скинуо  са  себе 
ознаке  чина  и  рекао:  „Ако  сам  ја  Јона,  баците  ме  у  море,  али  Госпо‐ 
дару,  без  васеленског  сабора  ништа  не  треба  да  се  мења  у  области 
вереʺ.  Св.  Герман  се  тад  повлачи  на  своје  имање  Платанион  и  убрзо 
тамо умире у дубокој старости; имао је преко 90 година. 
Још  пре  овог  одлучујућег  тренутка,  св.  Герман  је  писао  папи  Гри‐ 
горију  II  о  свом  отпору  који  је  пружио  императору.  Сачувао  се  одго‐ 
вор  Григорија  II  у  коме  папа  поздравља  св.  Германа  као  свога  сабра‐ 
та  и  борца  за  Цркву.  И  стварно,  св.  Герман  је  са  својом  кротком 
нарави  био  заштитна  брана  која  је  спречавала  дозрело  иконоборство 
у Цркви. 
Анастасије,  који  је  одмах  ступио  на  патријаршијски  престо  после 
Германове  смрти,  објављује  своју  циркуларну  посланицу  (συγγραϕἡν), 
којом  даје  црквену  санкцију  иконоборству.  Император  лично  ни‐ 
какав  други  указ  није  730.  године  обнародовао  који  би  био  против  ик‐ 
она.  Сама  ова  воља  једног  патријарха  отворила  је  нову  страницу 
иконоборства  унутар  јерархије.  Многи  су  ропски  пошли  том  помод‐ 
ном званичном трасом. Јеретизам је опет на Истоку ушао у моду. 
Опште  је  познато  наступање  ученог  и  истакнутог  Грка,  Јована,  у 
заштиту  икона,  који  је  иначе  био  државни  саветник  у  калифату 
Дамаска.  Какав  парадокс.  Високи  достојанственик,  министар  у  једној 
држави  која  ратује  против  било  ког  вида  икона,  иступа  као  њихов 
заштитник,  и  то  управо  у  оном  тренутку  када  у  најправославнијој 
држави  грчкој  отпочиње  са  висина  престола  и  јерархијске  врхушке 
рат против икона. Чувене су и посланице Јована Дамаскина у за‐ 
  205 
штиту  икона.  Прво  писмо  је  он  написао  убрзо  после  726.  године,  а 
следећа  два  након  ступања  Анастасија  на  патријаршијски  престо,  тј. 
после 730. године. 
Желећи  да  напакости  Јовану,  Лав  је  писао  калифи  да  му  је  Јован 
неверан.  Касније  житије  из  XI  века  приповеда  о  чуду  срашћења  Јова‐ 
нове  руке,  коју  му  је  калифа  био  одсекао.  Супротно  томе,  по  Јована 
злокобни  иконоборачки  сабор  одржан  754.  године,  приказује  га  као 
непријатеља  византијске  империје,  те  као  арабијског  патриоту.  Има 
неких  нових  историчара  који  сматрају  да  се  Јованово  иступање 
против  Лава  могло  схватити  као  корисно  за  арабијске  државе,  јер  су 
му  Византијци  као  прекор  надели  арабијски  породични  надимак 
Мансур,  што  значи  „помоћник  у  победиʺ.  Овако  је  био  назван  један 
Грк  који  је  помагао  Арабљанима  да  заузму  Дамаск.  Могуће  је  да  је 
од  њега  и  потицао  Јован  Дамаскин.  То  јест,  фамилија  Јованова,  као 
и  он  лично,  сматрали  су  се  за  калифове  пријатеље  и  уживали  су  ње‐ 
гово поверење, без обзира на причу из житија. 
  206 
ЗАОШТРАВАЊЕ КОНФЛИКТА СА 
ЗАПАДОМ 
Ово  заоштравање  се  очито  огледа  у  неаутентичној  полемичкој 
преписци  императора  Лава  са  папом  Григоријем  II.  Ту  се  међутим 
налазе  и  извесна  аутентична  писма,  а  што  је  најважније,  и  извесне,  за 
то време, отрцане мисли и аргументи. 
Наводно  пише  Лав  ово:  „Иконе,  то  су  идоли  које  забрањује  II  за‐ 
повест.  Народ  сујеверно  поштује  материју  и  свеце  сматра  за  богове. 
Као  што  је  израилски  цар  Језекија  уклонио  услед  народног  сујеверја 
из  храма  Мојсејеву  бронзану  змију,  која  се  чествовала  800  година, 
тако  сам  исто  и  ја  данас,  700  година  после  Христа  приморан  да  са‐ 
трем  нагомилано  сујеверје  у  хришћанском  народу.  Јер  на  то  имам 
право и то је моја дужност пошто сам цар и јереј.ʺ 
Овај  последњи  израз  се  често  цитира  приликом  карактеризације 
византијског  цезаро‐папизма.  Међутим,  ово  не  одговара  профаној 
идеологији  императора  иконоборца.  У  полемичкој  ватри  људи  не  би‐ 
вају  увек  доследни.  Управо  због  оваквих  идеја  у  очима  Запада  су  сви 
византијски василевси били криви. Ово је пример типичне оптужбе. 
Папа  Григорије  II  осуђује  ову  царску  самовољу  и  поред  осталог 
оповргава  Лава  следећим  неуљудним  аргументима:  „Ако  ти  ниси  већ 
научен  од  разумних,  онда  се  учи  од  глупих.  Иди  у  школу  и  деца  ће  те 
научити.  Ако  ти  тамо  покажеш  своје  непоштовање  према  Христу  и 
Божијој Мајци, деца ће те гађати својим таблицама.ʺ 
Папино  супротстављање  императоровом  јеретизму  није  могло  а 
да  не  распламса  накупљено  незадовољство  у  Италији  против  визан‐ 
тијског  режима.  Лавове  појачане  дажбине  су  још  више  заоштриле 
ово  незадовољство.  А  Лангобарди,  који  су  притискали  са  Севера,  све 
ово користе те заузимају целу Италију, грчку Равену и папски Рим. 
У  оваквој  ситуацији  безумност  нове  јереси  и  политички  и 
црквено  одвајала  је  Италију  од  Византије.  Претходне  јереси  су  одво‐ 
јиле Исток, а ова нова јерес је помогла да се отргне и Запад. Овако 
  207 
се  јеретизам  византијских  императора  показао  као  погубан  и  у  по‐ 
литичком  смислу,  и  као  веома  крив  у  сазревању  поделе  Цркве.  Папи‐ 
на  вазална  зависност  од  Византије  сада  је  прешла  у  вазалну  завис‐ 
ност  нових  покровитеља.  Ломбардијски  краљеви  који  су  постали 
хришћани врло су брзо римске папе учинили световним владарима. 
Пре  него  што  је  прва  наредба  Лава  III  Исавра  од  726.  године  и 
доспела  до  Рима,  Лангобарди  су  већ  били  заузели  Равену  и  друге  гра‐ 
дове;  а  византијски  намесници  су  наметнули  велике  дажбине  на 
Јужну  Италију,  а  посебно  на  цркве.  Папа  је  стао  у  одбрану  станов‐ 
ништва  оптерећеног  порезима.  Међутим,  византијски  чиновници, 
који  су  папу  у  овим  околностима  сматрали  за  државног  непријатеља, 
допустили  су  да  се  организује  завера  како  би  папа  био  убијен.  За 
подршку  им  из  Византије  стиже  нови  егзарх  Павле  са  инструкцијама 
добијеним  лично  од  императора,  да  се  уклони  (?)  Григорије,  а  да  се 
на  његово  место  постави  други  папа.  Али,  Римљани  се  уједињују  са 
Лангобардима,  опседају  Рим,  те  не  дозвољавају  да  се  такне  њихов 
папа.  Венецијанска  армија,  становништво  Пентапоља  и  сви  Итали‐ 
јани  изјављују  да  ће  се  одвојити  од  Византије,  уколико  егзарх  нагрне 
на  папу.  Папа  Григорије  је  лично  смирио  бунт,  па  му  је  чак  успело  да 
се  врати  на  своју  позицију  лојалности  императору.  Али  усрдност  коју 
су  у  односу  на  Константинопољ  испољавали  неки  западњаци  није 
престајала;  на  живот  папин  је  хтео  да  насрне  и  византијски  губерна‐ 
тор  Напуља.  Убили  су  га  Римљани;  убила  га  је  папска  партија,  као  и 
егзарха  Павла  у  Равени.  И  од  стране  самих  Византинаца  је  затим 
дошло  до  низа  нападаја  на  папу.  У  међувремену  су  Лангобарди  заузи‐ 
мали  један  град  за  другим.  А  папа  је  без  обзира  на  то  убеђивао 
Римљане  да  се  не  предају  осећању  мржње  ‐  ne  disesterent  ab  amore 
vel  fride  Romani  imperiiʺ,  да  не  би  одустали  од  верности  или  љубави 
према Римском царству. 
Из  овога  се  види  у  којој  је  мери  „дефетизамʺ  Римљана,  тј.  њихово 
повезивање  са  варварима  ‐  Лангобардима  против  Византије,  у  ства‐ 
ри  било  у  супротности  са  њиховим  патриотским  римским  осећањи‐ 
ма,  а  исто  тако  и  у  којој  га  је  мери  изазвао  непаметни  императорски 
јеретизам. 
Када  је  до  Григорија  II  стигла  Анастасијева  посланица,  папа  је 
одбацио  епитет  „брат  и  саслужитељʺ  који  му  је  патријарх  прилепио, 
него  је  раскринкао  Анастасија  као  јеретика  и  написао  је  да  ће  га  из‐ 
општити  изЦркве,  уколико  се  не  врати  православљу.  Григорије  II  је 
умро  731.  године.  Његов  наследник  Григорије  III  је  наставио  истом 
том  чврстом  линијом.  На  сабору  у  Риму,  у  присуству  93.  епископа, 
папа  је  донео  резолуцију:  „Ко  убудуће  изгужва,  уништи,  обешчасти 
или осрамоти иконе Спаситеља, Његове Пречисте Матере, Најчис‐ 
  208 
тије  и  непорочне  Деве,  или  иконе  светих  апостола  и  других  светаца, 
да се лиши Тела и Крви Господње и да буде изопштен из Црквеʺ. 
Међутим,  све  ове  папине  посланице  упућене  цару  и  патријарху, 
успут  су  биле  заблокиране  те  нису  доспеле  до  прималаца.  Слична  пи‐ 
сма  која  су  била  упућена  и  у  разне  друге  градове  Италије,  такође  су 
била  сторнирана.  Император  је  донео  одлуку  да  оконча  отпор  Рима. 
Године  732.  била  је  упућена  на  Италију  флота,  међутим,  она  је  неста‐ 
ла  у  бури,  у  таласима  Јадранског  мора.  Озлојеђени  император  је  на‐ 
метнуо  велику  контрибуцију  на  Сицилију,  на  Калабрију  и  на  „атто‐ 
столско наслеђеʺ, тј. на имовину Римске катедре. 
Али,  осим  овог  државног  и  економског  међусобног  рата  са  рим‐ 
ским  Западом,  иконоборачко  безумље  је  положило  на  многе  векове 
камен  темељац  и  за  рат  црквени,  за  раздор,  за  борбе,  за  распад  Цркве 
римске  и  грчке.  Подсвесно  се  овде  манифестовала  и  разбијајућа 
улога  националног  принципа  у  Цркви.  До  тог  доба  древна  „Велика 
Грчкаʺ,  тј.  југ  Италије  (Аспулија,  Калабрија,  Сицилија),  где  су  жи‐ 
вели  и  говорили  Грци  у  то  време  на  свом  грчком  језику,  а  такође 
скоро  цело  Балканско  полуострво  (Ахаја,  Епир,  Тесалија,  Илирија, 
Македонија,  Мезија,  Дарданија)  сматрале  су  се,  у  складу  са  старом 
империјском  поделом,  провинцијама  Западне  Римске  Империје,  те  су 
због  тога  по  црквеној  организацији  припадале  Римском  патри‐ 
јархату.  Међутим,  у  тим  регијама  црквени  живот  се  није  одвијао  по 
латинској  схеми  него  по  грчкој,  и  то  у  области  богослужбеног  језика, 
обреда  и  обичаја.  Латинска  каноника  и  латински  обред  тек  што  су 
били  започели  са  апсорбовањем  грчког  обреда  и  то  на  крајњем  За‐ 
паду,  на  југу  Италије.  Што  се  ишло  даље  на  Исток,  утицај  римског 
обреда  је  био  све  безначајнији.  Међутим,  и  са  грчким  језиком  и 
грчким  богослужбеним  чинодејствовањем,  Грци  у  овим  областима  су 
себе  сматрали  за  лојална  чеда  Римског  патријарха‐папе.  Сада  се  на 
ово  ставља  тачка.  Император  Лав,  у  своме  гневу  на  папу,  без  сабора, 
својом  влашћу  врши  промену  Граница  Римског  и  Константинопо‐ 
љског  патријархата.  Он  силом  отима  црквену  јурисдикцију  од  папа 
на  читавој  тој  великој  територији,  са  стотинама  епархија  и  стотинама 
епископа,  те  је  потчињава  црквеној,  патријаршијској  власти  Кон‐ 
стантинопољског  архиепископа.  Константинопољски  патријарси  и 
сви  Византијци  нису  могли  да  одоле  а  да  им  се  не  заврти  у  глави  од 
погодности  које  стичу  том  њиховом  националном  победом.  А  Римска 
црква,  тј.  папе,  није  могла  а  да  се  према  овоме  не  односи  као  према 
неканонском  насиљу,  према  отимачини  „наследства‐патримонијеʺ 
апостола  Петра.  Управо  је  овај  раздор  због  власти  у  време  патри‐ 
јарха Фотија (IX век) довео до жалосне поделе Цркава. 
  209 
А  пошто  су  овим  чином  императора  Лава  Римске  папе  на  из‐ 
вестан  начин  биле  истериване  из  граница  дефинитивно  хеленизиране 
империје,  оне  су  сада  почеле  да  се  одвајају  од  њеног  духа,  и  од  њених 
интереса,  и  да  се  гурају  у  загрљај  нових  западних  „варвараʺ.  Ико‐ 
ноборачко безумље је продубљивало поделу Истока и Запада. 
Император  Лав  је  умро  (18.  VI  741.  г.)  после  свог  славног  цар‐ 
ствовања  и  учвршћивања  моћи  своје  империје  са  световне  тачке  гле‐ 
дишта.  А  Црква,  са  своје  стране,  на  дан  Недеље  православља,  анате‐ 
мише  Лава  овако:  „Првом  најзлоћуднијем  иконоборцу,  шта  више 
христоборцу,  зловерној  звери,  кога  су  завела  два  Јеврејина,  том  слуги 
демона,  богопротивном  ратнику  Божје  Цркве,  мучитељу,  а  не  цару, 
Лаву  Исавријанцу,  и  његовом  лажном  патријарху  Анастасију,  прого‐ 
нитељу  Христовог  стада,  а  не  пастиру,  као  и  узданицима  њиховим  ‐ 
анатема!ʺ 
  210 
КОНСТАНТИН V 
(741‐775. Γ.) 
Настављач  свеопште  Лавове  политике  био  је  његов  син  Кон‐ 
стантин,  који  је  увукао  иконоборство  у  ужасне  и  свирепе  прогоне. 
Био  је  то  човек  о  коме  су  сасвим  супротно  мислили  светски  визан‐ 
толози  и  историчари  Цркве.  Ови  последњи  су  Константину  наденули 
надимак  Копроним  ‐  Κοπρώνυμος  =  Гностезни,  тј.  на  црквеносло‐ 
венском:  балега,  ‐  ђубре,  измет,  тј.  „Балеговићʺ;  Летописац  Теофан 
казује  да  је  он  тако  назван  јер  му  се  десило  да  се  баш  тиме  запрља  у 
крстионици  док  су  га  крштавали.  Биће  међутим,  да  су  га  православни 
тако  звали  из  других  разлога.  Био  је  суманути  љубитељ  коња;  стално 
се  мотао  са  њима;  мазао  се  њиховом  балегом,  убеђујући  своју 
породицу  и  своје  пријатеље  да  је  то  врло  пријатно  и  врло  корисно  за 
здравље.  Обично  би  га  звали  ‐  Καϐαλλῖνος,  „Коњскиʺ  ‐  „Константин 
Коњскиʺ. А црквени људи су потенцирали тај назив: Балеговић. 
Неки  пак  историчари  Константина  узносе  у  небеса  због  његових 
победа  и  процвата  економског  благостања  државе.  Међутим,  нико 
не  може  да  порекне  његову  варварску  опакост  и  садизам  у  прогонима 
верника,  као  ни  његову  личну  развратност.  Био  је  педер  кога  је  док‐ 
рајчила  она  најогавнија  гњилава  болештина.  У  његовим  оргијама  и 
теревенкама  присуствовао  је,  због  богохулне  атмосфере,  и  извесни 
бивши  монах,  са  надимком  ‐  τῆς  χαρᾶς  παπᾶς,  тј.  „весели  бекријаʺ. 
Константинов  цинизам  у  односу  на  религију  је  ишао  дотле  да  је 
изгледало  као  да  је  он  непријатељ  не  само  православља,  него  и  сваке 
религије  уопште.  Летописац  приповеда:  „Цар  је  дошао  до  таквог 
безумља  и  лудила  да  је  издао  општенародну  забрану  да  се  нико  од 
Божијих  угодника  и  светаца  не  сме  поменути,  да  се  њихове  мошти 
попљују,  те  да  се  нико  са  молитвама  њима  не  обраћа,  јер  оне  ништа 
не  могу.  Овај  бесрамни  скаредник  додао  је  још  својој  наредби  да  нико 
не  сме  да  призива  заштитницу  Марију,  јер  она  ништа  не  може,  а 
забранио је и да је зову Богородица. Држећи у рукама новчаник 
  211 
напуњен  златницима,  и  показујући  га  свима,  цар  је  питао:  „Колико 
ово  кошта?ʺ  ‐  Одговорили  су:  „Кошта  многоʺ.  Пошто  је  истресао 
златнике,  поново  је  питао:  „А  колико  сада  кошта?ʺ  Одговорили  су: 
„Ништаʺ.  „Исто  је  то  и  са  Маријомʺ,  рекао  је  цар  „док  је  у  себи  носи‐ 
ла  Христа,  била  је  достојна  поштовањаʺ,  не  удостојивши  је  притом 
ни  имена  Богоматере,  говорио  је  овај  проклети  злодух.  ‐  „А  чим  је 
родила  Христа,  ничим  се  више  није  разликовала  од  других  женаʺ.ʺ  ‐ 
Сачувај нас и сохрани Боже од оваквог хуљења! 
Већ  на  самом  почетку  свог  царствовања  Константин  Копроним 
је  морао  да  доживи  искушење,  које  је  показало  да  је  његова  политика 
несигурна  база  његовом  властвовању.  Његов  зет,  Јерменин  Ар‐ 
тавазд,  иначе  главнокомандујући  на  територији  Јерменије  против 
Арабљана,  који  је  био  ожењен  његовом  сестром  Аном,  искористио  је 
Константиново  одсуство  и  удаљеност  на  источном  фронту.  Ослања‐ 
јући  се  на  иконопоштоваоце,  Артавазд  доноси  одлуку  да  изненада 
бане  у  Константинопољ  и  заузме  власт.  То  му  и  успева;  он  одмах  об‐ 
јављује  да  је  Константин  мртав,  те  да  је  у  овој  ситуацији  он  легитим‐ 
ни  наследник.  Артавазд  објављује  иконопоштовање.  Плашљив  пат‐ 
ријарх  Анастасије  признаје  Артавазда  за  владара,  признаје  иконе  и 
свенародно  објављује  да  је  Константин  био  јеретик,  који  је  чак  „бе‐ 
стидно  порицао  и  Божанство  Исуса  Христаʺ.  У  току  целе  те  године 
(742‐743.  г.)  трајало  је  ово  двовлашће.  Најзад  Константин  долази  са 
својим  трупама  у  Константинопољ,  свргава  Артавазда  те  ослепљује 
и  њега  и  његовог  сина.  А  вероломни  патријарх  Анастасије  је  био 
подвргнут  исмејавању  (вођен  је  јавно  на  магарцу),  али  је  остављен  на 
катедри за нова кајања и за нову спремност да служи иконоборству. 
За  Константина  је  ова  катастрофа  представљала  привремено 
упозорење:  не  журити  много  са  злостављањем  религиозне  свести 
својих  поданика.  И  стварно,  у  току  читавих  11  година  ништа  се  није 
чуло  о  новим  променама  у  односу  на  иконе.  Али,  после  тог  предаха 
и  тајних  припрема,  Константин  је  одлучио  да  ствар  тако  покрене  што 
ће  иконоборству  обезбедити  ауторитет  канонског  саборног  тумаче‐ 
ња.  У  току  тих  година  обављало  се  смишљено  размештање  и  одаби‐ 
рање  кандидата  за  епископске  катедре,  као  и  за  друге  црквене  поло‐ 
жаје.  Када  је  све  већ  било  припремљено,  Константин  је  издао  наред‐ 
бу  да  се  по  свим  градовима  одржи  Silentia,  тј.  саветовање  свих  оних 
духовних  и  световних  завереника;  а  када  се  све  то  обавило,  онда  је 
јерархија  била  јавно  позвана  на  сабор  у  престоницу.  То  је  онај  чувени 
иконоборачки  сабор  одржан  754.  године,  мада  га  неки  хронолози 
датују са 753. годином. 
  212 
ИКОНОБОРАЧКИ САБОР 
754. године 
До  које  је  мере  император  Константин  одлучно  био  усредсређен 
на  организовање  овог  сабора,  може  се  видети  из  чињенице  што  је  он 
буквално  оставио  Италију  судбини  на  вољу,  коју  су  стопу  по  стопу 
заузимали  Лангобарди.  Риму  је  претила  окупација.  Папа  Стефан  II  је 
преклињао  Константина  да  испуни  своје  обећање  и  да  пошаље  у 
Италију  трупе  са  искусним  генералима,  како  би  се  зауставила  најезда 
краља  Астолфа.  Међутим,  Константин  то  одбија,  будући  да  је  у  пот‐ 
пуности  био  заузет  својим  иконоборачким  безумљем.  Тако  је  папа 
био  принуђен  да  се  обрати  франачком  краљу  Пипину,  да  га  замоли 
за  помоћ  и  да  га  венча  царским  венцем;  папина  очекивања  су  се 
остварила.  Франачки  краљеви  су  преотели  од  Лангобарда  Италију  и 
поклонили  је  папи.  Овако  је  настала  световна  папина  власш. 
Јеретичко  безумље  византијских  царева  само  је  одбијало  Римску 
цркву од себе. 
Сабор  се  одржавао  у  дворцу  Јерија,  на  супротној  обали  Босфора, 
између  Хрисопоља  и  Халкидона.  Био  је  замишљен  као  „васеленскиʺ. 
Али  ни  Рим,  ни  Александрија,  ни  Антиохија,  ни  Јерусалим  нису 
послали  своје  представнике.  Окупило  се  само  338  епископа.  Баш 
уочи  отварања  сабора,  патријарх  Анастасије  је  преминуо.  Сабором  је 
председавао  Теодосије  Ефески,  незаконити  син  императора  Тибе‐ 
рија  III  Апсимаре  (698‐705.  г.).  Главни  стожери  сабора  су  били  Ва‐ 
силије  Трикокав,  митрополит  Антиохије  Писидијске,  и  Сисиније 
Пастила,  митрополит  Перге  Памфилијске.  Заседања  су  трајала  од 
10.  фебруара  до  8.  августа.  Тог  дана  се  Сабор  сели  у  Константи‐. 
нопољ,  у  Влахернски  храм.  За  Анастасијевог  наследника  император 
је  одабрао  монаха  Константина,  епископа  Силејског  из  Пергијске 
митрополије, па га је сам уздигао на патријаршијски престо. 
На  хиподрому  је  27.  августа  био  проглашен  орос  сабора,  као  и 
анатема бранитељима икона: Герману Константинопољском, τῷ δνγ‐ 
  213 
νώμῳ  καί  ξυλολάτρη,  св.  Јовану  Дамаскину,  Μανσοὐρ  τῷ  κακονὺμῳ 
καί  σαρακηνόϕρωνι  καί  ϕαλσογράϕω  τῷ  τοῦ  Χριστοῦ  ὑβριστῆ  καί 
ἐπιβοὺλῳ τῆς βασιλείας и Георгију Кипарском. 
А  оци  сабора  су  императора  Константина  V  величали  као  13. 
апостола  и  свечано  прогласили:  „Спасење  свету  данас  би,  јер  нас  ти, 
цар, искупи од идолаʺ. 
Поредак  идеја  и  формулација  овог  Сабора  је  следећи:  „Под 
образином  хришћанства,  ђаво  је  увео  идолопоклонство,  убедивши 
хришћане  својим  лажним  мудровањем  да  се  не  одвајају  од  твари,  него 
да  јој  се  поклоне.  да  је  поштују  и  уважавају  твар  као  Бога,  а  све  то 
под  Христовим  именом.  Због  тога  је  император  окупио  Сабор  да  би 
се  истражило  шта  каже  Свето  Писмо  о  саблазнујућим  обичајима  да 
се  праве  ликови  који  одвлаче  човечији  ум  од  оног  високог  и  Богу 
угодног  служења  и  скрећу  на  земаљско  и  материјално  чествовање 
твари,  те  да  се  према  Божијем  упутству  изрази  оно  што  епископи  де‐ 
финишуʺ. 
Иконоборачки  богослови  су  припадали  епоси  после  VI  века,  у 
време  када  је  снажно  био  раширен  утицај  тзв.  Ареопагитика,  тј. 
мистичних  текстова  непознатог  аутора  који  је  философирао  у  духу 
неоплатонизма  и,  поред  осталог,  јако  популарисао  идеју  о  апсолутној 
неодређености  Божанства  путем  категорија  човечијег  разума.  То  је 
тзв.  „апофатичкоʺ  богословље.  Идеја  неизрецивости  и  неприкази‐ 
вости  Божанства,  била  је  најнаметљивија  и  најпомоднија  идеја  оног 
времена. Њоме су иконоборци побијали православно гледање. 
А  како  је  догмат  о  ваплоћеном  Богу  такође  после  монофизит‐ 
ских  и  монотелитских  дебата  протумачен  у  смислу  нераздвојивости 
Божанства  од  човештва,  иконоборци  су  и  христологију  окретали  на 
ту  мистичну  страну  те  нису  допуштали  православнима  да  се  једно‐ 
ставно  ослоне  на  чињеницу  човештва  у  Христу.  Видљиво  човештво 
је  било  видљиво  и  за  невернике.  А  то  што  су  морали  да  виде  верници, 
тј.  Божанство  у  Христовом  човештву,  то  није  тако  једноставно  одво‐ 
јити  од  видљивог:  испашће  или  аријанство  или  несторијанство,  или 
монофизитство. Аргументи иконобораца су овакви: 
„Употреба  икона  је  противна  основном  догмату  хришћанства: 
учењу о Богочовеку. 
Ако  икона  хоће  да  приказује  Божанство,  онда  ће  то  Божанство 
бити  ограничено  „описомʺ  (тј.  аријанство).  Ако  је  Божанство  сли‐ 
вено  са  плоћу,  онда  је  то  евтихијанство,  монофизитство.  Ако  је  само 
човештво, онда је несторијанство. 
Нека  се  стиде  иконопоштоватељи  због  свог  пада  у  богохуљење 
и непобожност, нека се преобрате и нека престану да изображавају, 
  214 
да  воле  и  да  поштују  икону  Христа,  коју  погрешно  називају  Хри‐ 
стова. 
Постоји  једна  једина  икона  Христова  а  то  је  ‐  евхаристија.  Од 
свега  што  се  налази  под  небом,  није  именован  никакав  други  облик 
или  лик  који  би  могао  да  испољава  Његово  ваплоћење.  Ето  шта 
служи као животворна икона животворне плоти Његове! 
Ова  икона  мора  бити  припремана  молитвама  и  побожношћу. 
Шта  је  Евхаристијом  хтео  да  уради  Премудри  Бог?  Ништа  друго  до 
нама  људима  очигледно  да  покаже  и  објасни  оно  што  је  Он  урадио 
тајном  домостроја.  Христос  је  за  ваплоћење  свога  лика  унапред 
промишљено  одабрао  хлеб,  који  сам  по  себи  не  представља  сличност 
са човеком, како се не би пало у идолопоклонствоʺ. 
„Можда  је,  међутим,  могуће  представљати  оно  што  је  представ‐ 
љиво,  тј.  могуће  је  сликати  иконе  Богородице  и  светаца.  Али,  уко‐ 
лико  смо  одбацили  као  непотребно  оно  горе  наведено,  онда  нам  није 
потребно  ни  ово.  Хришћанству  су  туђи  и  јудејство  и  паганство,  тј.  и 
„жртвеʺ  и  „идолиʺ.  Дакле,  ако  у  Цркви  нема  ничега  што  јој  је  туђе, 
‐  ни  јудејског,  ни  паганског,  ‐  онда  је  неопходно  из  ње  искоренити  и 
идолопоклонство,  као  нешто  што  јој  је  туђе  и  као  нешто  што  су 
изумели људи одани демонимаʺ. 
Хришћанству  је  туђа  паганска  уметност  која  је  намножила 
идоле.  „Како  је  могуће  да  се  усуђују  да  посредством  ниске  хеленске 
уметности  приказују  православну  Мајку  Божију  у  коју  је  унета  сва 
пунота  Божанства,  те  да  изображавају  врхове  небеса  и  дивоту  херу‐ 
вима?  Да  додамо  још  и  ово:  како  их  није  стид  да  помоћу  паганске 
уметности  приказују  свеце  који  треба  са  Христом  заједно  да  царују, 
да  буду  Његови  сапрестолници,  да  пресуђују  васелени,  да  наликују 
лику  славе  Његове,  када  их,  како  нам  то  каже  Свето  Писмо  „не  би‐ 
јаше  достојан  читав  свијетʺ  (Јев.  11,   38).  Уопште  узев,  уметност  не 
приличи  Цркви,  напротив,  она  је  понижава.  Недостојно  је  хришћана 
који  су  добили  наду  у  васкрсење  да  упражњавају  обичаје  оних  народа 
који  служе  идолима,  а  да  оне  свеце  који  су  обасјани  толиком  славом, 
вређају  бесловесним  и  мртвим  тваримаʺ.  После  овога  су  следили 
цитати  из  списа  Старог  и  Новог  Завета,  као  и  светих  отаца  који  су  се 
односили  на  забрањивање  икона.  Поред  осталог,  навођени  су  од‐ 
ломци  из  радова  оца  Теодота  Анкирског  из  V  века,  који  су  нам  до 
сада  били  непознати:  „Ми  смо  примили  поуке  да  испољавамо  врлине 
показане  у  Светом  Писму,  а  не  да  приказујемо  ликове  светитеља  на 
иконама  тварним  земаљским  бојама.  Нека  нам  кажу  они  који  праве 
иконе,  шта  су  тиме  постигли  и  до  каквог  су  духовног  промишљања 
доспели,  чинећи  на  овај  начин?  Очигледно  да  је  то  измишљотина  и 
резултат неке испразне мудролијеʺ. 
  215 
Због свега овога иконоборачки Сабор је издао следећи орос: 
„Дакле,  пошто  смо  сви  ми,  поучени  богонадахнутим  Светим  Пис‐ 
мом  и  светим  оцима,  и  пошто  смо  утемељени  на  путу  божанског 
служења  Духом,  а  како  смо  опуномоћени  својим  свештеничким  чи‐ 
ном,  ‐  то  смо,  у  име  Св.  Тројице  дошли  до  јединственог  уверења,  па 
стога  једногласно  и  утврђујемо  да  свака  икона,  направљена  од  било 
каквог  материјала,  исто  као  и  она  што  је  сликана  бојама  путем  по‐ 
рочне  уметности  живописца,  ‐  мора  бити  избачена  из  цркава.  Икона 
је хришћанину туђа и заслужује само презир. 
„Ниједан  човек  да  се  случајно  не  дрзне  да  се  бави  тим  не‐ 
побожним  и  недоличним  послом.  Ако  се  било  ко  од  овог  тренутка 
ипак  осмели  да  истакне  негде  икону,  или  да  јој  се  поклони,  да  је 
окачи  у  цркви,  у  своме  дому,  или  да  је  сакрије,  да  томе,  без  обзира 
био  он  епископ,  презвитер  или  ђакон,  буде  одузет  чин,  а  уколико  је 
монах  или  световњак,  да  буде  анатемисан  и  осуђен  пред  царским  за‐ 
коном,  јер  је  противник  Божијих  наредби  и  непријатељ  догмата 
светих отаца ʺ. 
Али,  ...  иза  овога  долази  логички  доста  неочекивана  напомена: 
„Да  се  нико  од  црквених  старешина  не  усуди  да  под  изговором  изба‐ 
цивања  икона  не  стави  руку  на  ствари  које  су  посвећене  Богу  (сасуде, 
одежде,  завесе),  а  које  су  иконописане,  ‐  εἷναι  αὐτὰ  ἔνζωδα.  Уколико 
би  ко  зажелео  да  их  преради,  нека  се  на  то  не  усуди  без  знања  васе‐ 
ленског  патријарха  и  дозволе  императора,  како  не  би  ђаво  под  тим 
изговором  цркве  Божије  понизио.  И  да  нико  од  световних  власти  и 
њима  потчињених  световњака  не  стави  руку  на  храмове  Божије  и  да 
их не пљачка, као што су то раније чинили неки изгреднициʺ. 
Очигледно  је  да  се  ова  примедба  морала  ставити,  јер  су  ради‐ 
кални  световни  иконоборци  секуларизовали  црквену  имовину.  На 
крају је дошао детаљно изложени анатематизам у више тачака: 
„Ако  ко  науми  да  изобрази  божански  ваплоћени  лик  Бога  Ло‐ 
госа  путем  материјалних  боја,  уместо  да  Му  се  мисаоним  очима  од 
свег  срца  поклони,  Њему,  највећој  сунчаној  светлости,  Који  седи  на 
престолу славе десно од Бога ‐ томе да буде анатемаʺ. 
„Ономе  ко  се  осмели  да  неуобликовану  суштину  и  ипостас  Хри‐ 
ста  Логоса,  због  Његовог  учовечења,  приказује  у  облицима  антропо‐ 
морфним  и  не  хтедне  да  схвати  да  је  Слово  и  након  ваплоћења  неиз‐ 
образиво ‐ да буде анатемаʺ. 
„Ономе  ко  се  осмели  да  исцртава  на  икони  ипостасну  сједи‐ 
њеност  две  природе  и  још  почне  да  такву  слику  зове  Христос,  те  тиме 
и да меша Његове две природе ‐ да буде анатемаʺ. 
„Ономе  ко  зажели  да  изобрази  плот  Христову,  која  се  издвојена 
и  одвојена  од  Саме  Речи,  сјединила  са  ликом  Бога  Логоса  ‐  да  буде 
анатемаʺ. 
  216 
„Ономе  ко  буде  приказивао  Бога  Логоса,  полазећи  од  тога  да  је 
Он  прихватио  на  себе  ропски  лик,  притом  још  и  материјалним  бо‐ 
јама,  као  да  је  Он  био  обичан  човек,  и  ономе  ко  Га  буде  одвајао  од 
неодвојивог  са  Њим  Божанства,  уводећи  тиме  четворичност  у  Св. 
Тројицу ‐ да буде анатемаʺ. 
„Ономе  ко  ликове  светаца  буде  изображавао  материјалним  бо‐ 
јама  на  непродуховљеним  иконама,  које  иначе  не  доносе  баш  ни‐ 
какву  корист  (!),  пошто  је  иначе  то  мишљење  лажно  јер  потиче  од 
ђавола,  а  у  себи  самом  не  буде  одражавао  све  оне  врлине  светаца,  ‐ 
тих живих икона, ‐ да буде анатемаʺ. 
„Анатема  од  Оца  и  Сина  и  Светога  Духа  и  од  светих  Васеленских 
сабора  на  онога  ко  не  прихвати  овај  наш  Свети  и  Васеленски  седми 
Сабор,  него  га  у  извесном  смислу  одбаци  и  не  буде  љубио  са  пот‐ 
пуним  прихватањем  те  његове  дефиниције  које  су  засноване  на 
учењу богонадахнутог Светог Писмаʺ. 
*     * 

Овако  се  питање  иконопоштоватеља,  у  конкретном  случају  од‐ 
бацивања,  поставило  пред  источне  богослове  на  источни  начин,  тј. 
повезало  се  са  богословско‐метафизичком  триадологијом  и  хрис‐ 
тологијом.  Иконоборци  су  извлачили  неправилне  закључке  из  пра‐ 
вославног  учења  о  тројичном  и  ваплоћеном  Богу,  међутим,  само 
учење  о  боговаплоћењу  они  нису  изопачавали.  Њихова  јерес  није 
проистицала  ни  из  било  каквог  нарушавања  принципа  христологије. 
Приговарања ове врсте су представљала полемичке екстремности. 
Иконоборци  се  исто  тако  нису  дотакли  ни  поштозања  Мајке 
Божије  као  једног  дела  христолошког  догмата,  нити  чествовања  све‐ 
таца.  Сабор  754.  године  јасно  потврђује  ове  догмате.  Сабор  такође 
ништа  директно  не  говори  ни  о  чествовању  светитељских  моштију; 
додуше,  он  с  тачке  гледишта  иконоборачке  теорије,  никаквих  приме‐ 
даба  и  није  могао  да  стави.  Ослањајући  се  на  старозаветну  заповест, 
иконоборци  су  све  време  протестовали  против  клањања  „рукотво‐ 
ринамаʺ, χειροποίητα. 
Το  је  та  „омиљена  темаʺ  иконоборачке  полемике  са  Црквом.  А 
мошти  нису  биле  ‐  χειρο‐ποίητα.  Оно  у  чему  су  иконоборци  морално 
криви,  то  је  њихово  фалсификовање  историјских  докумената  и 
доказа.  Када  су  касније  на  VII  Васеленском  сабору  ислеђивали  јер‐ 
архе,  учеснике  иконоборачког  сабора,  питајући  их  како  се  десило  да 
су  их  могли  убедити  у  то  да  су  наводно  оци  Цркве  одбацивали  иконе, 
открила се том приликом лаж, коју ћемо сада изложити. 
  217 
На  питање:  „Да  ли  су  на  том  лажном  сабору  биле  читане  ау‐ 
тентичне  књиге?ʺ  ‐  Григорије  Неоцезарејски  и  Теодосије  Аморијски 
су  одговорили:  „Не,  Бог  нам  је  сведок!  Тамо  нисмо  ни  видели  књиге, 
него  су  нас  само  заваравали  некаквим  цедуљицама  са  неким  искази‐ 
маʺ  ‐  μἡ,  ὁ  Θεός  ἐκεῖ  βὶβλος  οὐк  ἐϕάνη,  ἀλλὰ  διὰ  φευδοπιττακίων 
ἐξηπάτον ἡμὰς. 
А  како  је  мало  тачности  било  у  тим  цедуљицама  πιττάκια,  види 
се  и  по  томе  што  је  све  на  том  Сабору  урађено  са  посланицом  св. 
Нила  упућеном  епарху  Олимпиодару.  Овај  је  желео  да  у  храму 
мученика  који  је  он  градио  „постави  иконе  које  би  приказивале 
различите  ловачке  и  риболовачке  сценеʺ.  Али,  св.  Нил  је,  пошто  је 
осудио  ту  детињарију  ‐  νηπιῶδες  ἄν  εἴη  καί  βρεϕοπρεπές,  саветовао 
„да  се  у  олтару  на  источној  страни  храма  прикаже  само  крст.  јер  се 
искључиво  помоћу  једног  спаситељског  крста  спасава  човечији  род. 
А  зидове  храма,  и  са  једне  и  са  друге  стране,  испуниће  рука  искусног 
живописца фрескописањем свете историје Старог и Новог заветаʺ. 
Касније  су  бивши  учесници  Копронимовог  сабора  говорили  на 
VII  Васеленском  сабору:  „Да  смо  онда  ми  чули  како  је  отац  Нил  ка‐ 
зивао  да  треба  у  храму  изображавати  слике  Старог  и  Новог  Завета, 
не  би  ми  у  тој  мери  били  насамарени  и  не  би  им  поверовали;  јер  су 
они  уместо  онога  „приказати  овде  и  ондеʺ,  подметнули  „избелитиʺ 
λευκανον, што нас је потпуно преварилоʺ. 
Осим  оваквих  директних  подвала,  у  тенденциозном  тумачењу 
иконобораца,  врло  су  се  лако  прихватала  места,  истргнута  из  контек‐ 
ста.  Узимала  су  се  из  текстова  отаца  против  паганских  идола,  и  то 
она  места  која  захтевају  чествовање  светаца  путем  активног  по‐ 
дражавања тих идола, тј. места која се уопште не односе на иконе. 
Међутим,  најчвршће  доказе  иконоборачки  оци  траже  у  висинама 
богословља.  Они  су  имали  прилике  да  чују  и  од  иконопоштоватеља 
веома  убедљиве  психолошке  разлоге  да  ми  не  можемо  а  да  не  пошту‐ 
јемо  портрете  лица  достојних  поштовања,  па  због  чега  онда  да  икона 
Исуса  Христа  није  и  Његов  портрет?  Да  би  избегли  потврдан  одго‐ 
вор,  иконоборци  су  падали  у  максимализам.  Не  само  што  су  тражили 
да  се  не  изображава  невидљиво  (Бог  Отац),  него  Сам  Исус  Христос, 
јер је у Њему тајна неприказивог ‐ Бога Логоса. 
Унутрашње  самопоткопавање  оваквог  максимализма  се  састо‐ 
јало  у  томе  што  су  иконоборци  логички  морали  да  одбаце  и  свако 
друго  изображавање  тајне  богопроучавања,  јер  су  већ  били  одбацили 
право  на  условно  и  делимично  приказивање  учовеченог  Господа 
помоћу  техничких  уметничких  средстава.  Имамо  пример,  људске  ре‐ 
чи  (=  мисли),  јер  је  тајна  Боговаплоћења  „неприказиваʺ,  али  је  и  „не‐ 
изрециваʺ. Према томе, требало би одбацити сваку „реч ʺ и „бого‐ 
  218 
словљеʺ,  па  чак  и  Свето  Писмо.  У  свим  овим  случајевима  одбацивало 
би  се  и  свако  друго  позитивно  служење  религије  у  свеукупној  људ‐ 
ској  култури.  Био  је  ово  за  иконоборце,  као  тобожње  просветитеље 
и  „прогресистеʺ  велики  апсурд.  Другим  речима,  православни  богос‐ 
лови  би  морали  да  отворе  питање  апсурдности  агностицизма,  гтози‐ 
вајући  се  на  примитивна  антропоморфска  средства  свеукупног 
Библијског откривења о Богу. 
Православни  полемичари  нису  могли  гносеолошки  радикално  да 
разоткрију  лаж  иконоборачког  максимализма.  Они  су  међутим,  своје 
приговоре  градили  у  правцу  релативности  средстава  и  оруђа  која  су 
дата  земаљској  Цркви  и  за  њено  богоспознање  у  човечијим  обли‐ 
цима.  Па  уз  сву  релативност  тих  човечијих  облика,  они  су  ипак  де‐ 
лимично  отшкринули  и  тајне  Божанске,  које  су  на  известан  начин 
непосредно  повезане  са  Апсолутом.  Међутим,  овај  начин  и  метод 
познања,  православни  богослови  нису  били  тада  расветлили  са  дово‐ 
љном философском убедљивошћу. 
Православни  су  снажно  и  префињено  одговарали  иконокласти‐ 
ма,  ук