Razgraničavenje sličnih pojmova: stres, trauma i kriza

STRES
Pod stresom se kroz istoriju i u okviru različitih naučnih disciplina podrazumevalo sve i svašta – prvo se o njemu pričalo kao o spoljašnjoj situaciji koja je na neki način neprijatna, neugodna, opasna, preteća i sl., zatim su se pod stresom podrazumevale razne reakcije ljudi na neprijatne događaje, da bi se na kraju stiglo do savremenog shvatanja stresa kao odnosa između osobe i okoline koji ima svoje specifičnosti (vidi kasnije). Nakon što je stres bio određivan prvo isključivo kao draž, a zatim jedino kao reakcija, mnogobrojni istraživači su počeli da predlažu da se termin „stres“ u potpunosti napusti, jer on više uopšte nije koristan. Danas bi se većina istraživača iz ove oblasti ipak složila sa mišljenjem da je ovaj ipak previše radikalan. Ne može da se porekne višedecenijsko ogromno interesovanje za ovaj fenomen. Koks je sistematizovao je brojne teorije o stresu u tri grupe modela stresa: 1. Podražajni modeli stresa 2. Reakcijski modeli stresa 3. Kognitivni (inetrakcionistički ili transakcionistički) modeli stresa 1. Podražajni modeli stresa – u ovom pristupu stres se izjednačava sa specifičnim dražima iz čovekove okoline (ili nešto ređe sa dešavanjima unutar samog čoveka). Situacije koje se smatraju stresnim su na neki način opterećujuće, postavljaju visoke i teške zahteve pred osobu, sadrže razne štetne elemente. Reč je dakle o pretećem, opterećujućem ili ponekad izazovnom sklopu okolnosti. Ovaj spoljašnji element stres-procesa se danas naziva stresorom. Kritike podražajnim modelima stresa: shvatanje da je stres negde izvan osobe, zanemarivanje činjenice da različiti ljudi mogu da reaguju sasvim različito na iste stresne situacije – ignorisanje individualnih razlika. Ovakav pristup se danas smatra zastarelim i nedovoljno sveobuhvatnim. 2. Reakcijski modeli stresa - Ovaj pristup naziva se još i medicinsko-fiziološkim. Po njemu stres je manje ili više generalizovan i nespecifičan odgovor organizma na averzivne ili štetne draži iz okoline. Reakcije mogu da budu psihološke (emocije, misli, ponašanja) i fiziološke (povišena pobuđenost organizma – pojačano lupanje srca, suva usta, grčevi u stomaku, hiperventilacija itd.). Danas se za sve ove reakcije koristi termin „distres“. Prema ovom shvatanju potpuno je svejedno kako je izgledala situacija (stresor) koja je dovela do toga da osoba „bude pod stresom“. Jedino je važno šta se u njoj dešava. Kritike – većina autora se ne slaže da je priroda stresora irelevantna. Definicija stresa obavezno mora da obuhvata i nešto što se nalazi u spoljašnjoj okolini. 3. Kognitivni (inetrakcionistički ili transakcionistički) modeli stresa - U poslednjih nekoliko decenija ovi modeli smatraju se najprimerenijim, najpouzdanijim, najvalidnijim i najviše prihvaćenim teorijama o stresu. Nastali su

u kojoj se ona nalazi. transakcije. bilo da je reč o samoproceni telesnog ili mentalnog zdravlja ili o nekim objektivnim. ali i važnu dodatnu dimenziju: odnos između osobe i sredine. a reakcija je stresna kad ju je izazvao neki zahtev. personalni kontekst. samopoštovanje. kognitivna preopterećenost. 1992). Pristalice opisivanog modela pristupaju stresu kao nezavisnoj varijabli koja može da se posmatra. nego generički pojam – ceo set međusobno povezanih varijabli. Događaji ili set okolnosti smatraju se stresorima kada izazivaju stresne bihejvioralne ili fiziološke reakcije. U skladu sa ovim stavom ispitivano je pretpostavljeno stresno dejstvo mnogobrojnih raznolikih draži ili sindroma stimulusa kao što su: ozbiljne katastrofe. naša važna materijalna dobra (poput doma). Kada se događaj shvati i doživi kao ugrožavajući ili opasan po vlastiti život. stresnih dešavanja. samopouzdanje. izolacija. Jasno je da postoji bezbroj situacija koje na različite načine mogu da ugroze pojedinca. Ako se udubimo u ove i slične opise tzv. ili život nama važnih osoba. fiziološkim indikatorima opšteg blagostanja. Koliko god smo danas već sigurni da ovakav stav nije ispravan. naravno. minimalne neprilike. Pošto su reakcije na stresne stimuluse pretežno intrapsihičke prirode. Kognitivni modeli shvataju stres kao proces koji obuhvata stresor(e) i distres. shvatićemo da se sva dugačka objašnjenja mogu svesti na jedan jedini pojam: promenu. tzv. izučava ili sa kojom je moguće čak i da se manipuliše u cilju specifikacije njenih uticaja na organizam. dakle po definiciji često „nevidljive“. To je samo jedan od razloga zbog kojih je praktično nemoguće sastaviti . ali svakako jako precizni autori ipak su zaveštali novijim generacijama mnogo toga i korisnog: vrlo detaljne informacije o potencijalno stresnim podražajima. ti ponekad sterilni. Ova. Istraživanja stresora vrše se u funkciji postizanja konkretnog cilja: saznanja o njihovom (potencijalno) štetnom delovanju na zdravstvene ishode ispitanika. kao što su lična percepcija i procena događaja. pretnja ili opterećenje (Carpenter. električni šokovi. irelevantni su za ishod delovanja stresora. Stresni događaji – stresori Stručnjaci koji su bili pristalice podražajnih modela stresa. averzivna buka itd. naš položaj u porodici. povreda. sada već zastarelih pristupa. Ovaj proces uključuje kontinuirane interakcije i prilagođavanja. a samim tim nedovoljno podložne objektivnom merenju – pristalice podražajnih modela stresa nisu im posvećivali posebnu pažnju. Mada. itd. Iz do sada napisanog sledi i stav ovih autora: subjektivni činioci. nije svejedno o kakvoj promeni je reč – stresor podrazumeva promenu koja zahteva dodatne napore osobe kako bi se ona na što adekvatniji i zdraviji način adaptirala na novonastalu situaciju. deprivacija sna.sa ciljem da se nadomeste nedostatci prethodnih. gužve. Osnivač transakcionističke teorije stresa je Richard Lazarus (i njegova saradnica Susan Folkman). – radi se o događaju koji će vrlo verovatno poremetiti uobičajeni tok života. odnosno oni autori koji su izjednačavali pojam stresa sa stimulusima iz okoline izučavali su okidače posebnih oblika tegoba koji su danas poznati pod terminom distres. resursi i oslonci. U skladu sa tada preovlađujućom bihejviorističkom istraživačkom paradigmom najčešći predmet naučnog interesovanja bile su draži. društvu i zajednici. Prema njima stres nije jedna jedina varijabla. na prvi pogled cirkularnu definiciju (a ona to inače nije) smatra se najboljim ateorijskim određenjem stresora.

pristalice podražajnih modela pokušali su u nekoliko navrata da naprave klasifikaciju stresnih stimulusa. Ove dve vrste katastrofa javljaju se naglo. kao što su gubitak doma i bliskih osoba. Aldwin razlikuje tri tipa traumatskih događaja: prirodne i tehnološke katastrofe. često razarajućeg intenziteta koji su izvan uobičajenog ljudskog iskustva. udarne faze tih dešavanja. njihove se posledice mogu prolongirati „do u nedogled“. Svaka od ovih vrsta ima svoje posebne osobine i izaziva različite reakcije prilično univerzalnog karaktera kod većine ljudi. Osobe izložene ovim kataklizmičkim događajima nisu samo lično u životnoj opasnosti. problemi oko funkcionisanja nuklearnih reaktora ili nepravilno odlaganje industrijskog otpada. Ipak. erupcija vulkana i druge nepogode kojima čoveka iznenađuje priroda. npr. čak i ako prežive. pokušaj ubistva pri oružanoj pljački. one moraju neizbežno da se suočavaju sa značajnim gubicima. isticanje velikih količina nafte ili nekih drugih toksičnih materija. Reakcija osobe na traumatski događaj naziva se psihološkom traumom. Lična katastrofa može da bude silovanje. a neretko i više lančanih ličnih trauma. onda postaje jasno da se na svaku psihičku traumu izazvanu prirodnom ili tehnološkom katastrofom skoro obavezno nadovezuje i barem jedna. Podele stresora prema trajanju i intenzitetu Nekoliko podela za kriterijum razvrstavanja uzimaju trajanje i intenzitet navodnih stresnih događaja. „skrojene po meri“ konkretne osobe koja ih je doživela. Ono što je zajedničko svim traumatskim događajima je činjenica da oni nužno i uvek izlaze iz raspona uobičajenih ljudskih iskustava i poseduju vrlo visok stepen pretnje psihičkom i/ ili telesnom integritetu. incest. ratne traumatske stresore i traumatske događaje sa isključivo ličnim implikacijama – personalnom psihičkom traumom. . koji podrazumevaju ugroženost telesnog integriteta ili života (nas samih ili nama bliskih osoba) i koji izazivaju patnju kod velike većine ljudi. b) hronične stresne događaje. O osnovnoj osobini ličnih traumatskih stresora može da se zaključi već samo na osnovu njihovog imena – ti događaji i njihove posledice su personalne.konačnu listu svih mogućih stresora. Kada celu situaciju posmatramo iz ovog ugla. Traumatski stresori (traumatski događaji) su događaji jako velikog. cunami. neretko relativno kratko. U prirodne katastrofe spadaju zemljotresi. dok su tehnološke katastrofe posledica čovekovih nesmotrenih i/ ili nemoralnih dela. c) traumatske događaje i d) dnevne mikrostresore (svakodnevne stresne situacije ili probleme). Za razliku od akutne. Vrlo su slične posledice i ratnih traumatskih događaja. vrlo teška i ekstremno opasna saobraćajna nesreća. Prema jednoj takvoj podeli razlikuju se: a) velike životne događaje ili promene. prisustvo po život opasnoj torturi. Faza oporavljanja ponekad traje toliko dugo da se ceo fenomen pretvara u već opisane hronične stresore. bez mogućnosti pripremanja na njih i traju ograničeno.

ali kada se razviju. Ričard Lazarus je autor koji je zaslužan za početak istraživanja efekata svakodnevnih sitnih problema. kada smo pravi baksuzi. akutni stresni poremećaj (ASP) ili najteža moguća posledica psihičke traumatizovanosti. pa stoga i zdravstvene tegobe. dok simptomi PTSP-a mogu duže da ostanu pritajeni. svi traumatski stresori pružaju jako malo mogućnosti kontrole nad situacijom. Prema ne toliko starim procenama 50-76% ljudi tokom života biva izloženo nekom traumatskom iskustvu. tako što npr. pa čak i suprotni podaci. A ima i onih kada nam se desi „samo“ nešto od toga. Kao pozitivan pandan ovom poprilično pesimističnom stanju stvari javlja se (ponovo delimično prihvaćena) hipoteza da bi svakodnevni prijatni događaji trebalo da budu povezani sa pozitivnim zdravstvenim ishodima. Do danas je već prikupljena zavidna količina empirijskih dokaza o tome da svakodnevne neprilike igraju značajnu ulogu (ako ne i najviše presudnu) u slabljenju fizičkog (a i psihološkog) imunog sistema. Bez obzira na to da li je žrtva u društvu drugih ugroženih ili je usamljena u svom teškom iskustvu. ista ta osoba ponekad doživi isti taj broj mikrostresora (daily hassles) tokom jednog jedinog dana. kako smo zamislili. Iako postoje i dvosmisleni. prema kojem svakodnevni problemi mogu da prouzrokuju iscrpljivanje organizma. Kada ustanemo na levu nogu. Ima dana kada se sve ovo desi odjednom. posttraumatski stresni poremećaj (PTSP ili PTSD – Posttraumatic Stress Disorder). Prosečna osoba tokom svog prosečnog života može da iskusi 10-15 zaista većih životnih događaja. A takav je svaki dan svačijeg života. ipak se čini da je u dosadašnjoj literaturi najviše potkrepljen stav. Ništa nam ne polazi za rukom: uspevamo da se uflekamo jutarnjom kafom. a nakon toga se kod 10-30% razvija tzv. spašavaju sebe ili druge. „Oni dani“ kada ništa ne ide onako kao što bi trebalo. pa pokisnemo do gole kože i zbog trapavog taksiste zakasnimo na važan poslovni sastanak. lift u zgradi se pokvari. Istraživanja su. često imaju manje ozbiljne psihološke posledice u odnosu na one osobe koje zaleđene u užasu pasivno trpe događaj ili obuzete paničnim strahom delaju besciljno i bez nekog posebnog smisla. polomi nam se kišobran. Kao vodeći glasnogovornik „stres-područja“ svih skeptika tog vremena (6-7. decenija 20. to je veći i broj doživljenih simptoma. Što je veći broj mikrostresora. TRANSAKCIONISTIČKA TEORIJA STRESA . saznamo da nas je prijateljica ogovarala iza naših leđa. ASP se javlja neposredno nakon traumatskog događaja i kraćeg je trajanja (do nedelju dana). Svima su nam iz sopstvenog iskustva vrlo dobro poznati „oni dani“. međutim. teži i traju mnogo duže. kada se čitav svet uroti protiv nas.Traumatski događaji – osim onih ličnih – dešavaju se istovremeno mnogim ljudima. ukazala na jedan dosta zanimljiv i potencijalno čak i koristan podatak: oni koji ipak pokušavaju da preuzmu kontrolu. obično su ozbiljniji. veka) on kritikuje do tada dominantan pristup u istraživanju efekata stresora na zdravlje – insistiranje na velikim životnim događajima i sastavljanje beskonačnih lista navodno normativnih stresora. međutim.

„Ipak. apsolutno univerzalan fenomen. U ovom primeru je u slučaju prve osobe očigledno započeo stres-proces. Zamislimo sada i osobu B koja se nalazi u potpuno identičnoj situaciji kao osoba A. Ona postaje jako nervozna i napeta. „Tačno je da ekstremni životni uslovi dovode kod gotovo svakog do stresa“ – navodi Lazarus. Ovaj model se često naziva i kognitivnim modelom stresa. Radi se o modelu koji akcenat ne stavlja na osobu. Folkman. Interesovanje za međuodnose osobe i okoline u kontekstu stresa predstavlja razlog zbog koga se ovaj model naziva transakcionističkim1 modelom stresa. Kao što se iz citata vidi. [. Od svih definicija stresa Lazarusova je ona koja se najčešće citira i koja se čini najviše prihvatljivom: „Stres je odnos između osobe i okoline. Ovaj savremeni model više ne govori samo o nekim međusobno veštački izolovanim i statičnim pojavama (kao što je bio slučaj u vremenima kada se stres izjednačavao sa dražima iz sredine ili sa reakcijama osobe na stresor). Zamislimo osobu A koja se na putu za važan poslovni sastanak zaglavila u saobraćajnoj gužvi.. prikladniji je termin „transakcija“. odnosno. za dešavanja između sastavnih elemenata stres-procesa. Šezdesetih godina prošlog veka Lazarus je počeo da ukazuje na veliki propust istraživanja koja su stres tretirala kao normativan. Isticanjem važnosti značenja i značaja stimulusa Lazarus je ponudio drugi krucijalan razlog za pojavu kognitivnog pristupa stres-fenomenu. varijabilitet postaje još veći“ (Lazarus. međutim. 19). već subjekat vrši kognitivnu procenu zahteva koji se pred njega postavljaju..Osnivač ovog teorijskog pristupa stresu (i suočavanju sa njim) je Richard Lazarus. međutim. cupka nogom i besomučno trubi. Smatrao je da se činjenica da svaki događaj nije podjednako stresan za svakog čoveka. Zahvaljujući njemu sada već znamo da stresori ne izazivaju direktne reakcije distresa. .] Najveće teškoće nastaju kad previdimo velike varijacije u ljudskim reakcijama na tzv. tj. 2004. uključi radio i opušteno sluša muziku. prema svakodnevnim životnim stresorima. Gotovo je neverovatna jednostavnost primera koji može da služi kao skoro glavni kontra-argument svim Holmsovim i Raheovim idejama o prirodi i osobinama stresora. Kad se udaljimo od ekstremnih životnih uslova prema blažim i nejasnijim okolnostima. kako bi on rekao: stres-procesu. ne može više smatrati nevažnom sitnicom. za razliku od nje osoba B samo malko zakoluta očima. 2004). u kojem osoba procenjuje situaciju kao previše zahtevnu u poređenju sa svojim resursima ili kao preteću za vlastitu dobrobit“ (Lazarus. ako se uzme u obzir da je priroda odnosa među činiocima kontinuirano recipročna. Ljude ne uznemiravaju događaji. Ove relacije bi se mogle nazivati interakcijama (stoga se ovaj model nekada pogrešno naziva interakcionističkim). kao i svojih mogućnosti da udovolji tim zahtevima. već se posebno zanima za „ono u sredini“. ne smemo da prihvatimo pojednostavljeno shvatanje stresa kao proizvoda okoline. str 18. Folkman. 1 Transakcionistički model stresa nema nikakve veze sa psihoterapijskom školom transakcione analize. njenu okolinu i krajnji ishod njihovog susreta. već njihova stajališta o njima. Lazarusu pripada još jedna važna zasluga: on je skrenuo pažnju naučnika na istraživanja mikrostrsora. nego o vrlo dinamičnom i složenom procesu. kao ni ista da osoba neće isti događaj doživljavati uvek na isti način. univerzalne stresore. često gleda na sat. ali je malo verovatno da bi osoba B izvestila o percepciji intenzivnijeg stresora koji ju je doveo u stanje distresa.

centralnim pojmovima njegovog stvaralaštva i najviše ispitivanim elementima stres-procesa smatraju se kognitivna procena i suočavanje sa stresom. U prethodnoj rečenici upravo je opisan dugačak i kompleksan put od prve tačke stres-procesa (percepcija moguće stresne situacije) do krajnjeg odredišta: opšte psihofizičke dobrobiti pojedinca. u kojoj se susret odvija i. „Psihološki stres je poseban odnos između osobe i okoline. o tome kakve je stimuluse smatrala stresnim tokom svog života. pa čak i u izboru načina suočavanja sa stresom i u uspehu u prevladavanju teškoća. kognitivna procena igra ulogu posrednika u odnosu osoba-okolina. konstantno usavršavana. kada znamo šta ta osoba smatra važnim. vrsti i intenzitetu reakcija distresa. produkt koji je stvoren i u suštini egzistira jedino u mislima pojedinca. neophodno je što podrobnije poznavanje osoba kao glavnih aktera transakcije. Kognitivnu procenu najlakše je shvatiti kao proces kategorizacije određenog događaja s obzirom na njegovo značenje i važnost za dobrobit jedinke (određivanje .Transakcionistička teorija ne dozvoljava posmatranje i analiziranje bilo koje transakcije van njenog prirodnog konteksta. za kakve će se ciljeve boriti i zašto baš za njih. Dakle. čak je nemoguće definisati stres. Lazarus se posebno bavio svakom kategorijom varijabli. Kao što i sam metodološki naziv varijable govori. odnosa među ovim elementima. a šta ne. međutim. treba da saznamo nešto i o motivacionim karakteristikama te osobe. Ako posmatramo „susret“ određene okoline i osobe XY. Kognitivna procena [cognitive appraisal] Kognitivna procena se još često naziva i subjektivnom procenom. Kada su nam poznati konkretni motivi. ali i dalje u potpunosti „lazarusovska“ transakcionistička teorija stresa sadrži tri veće grupe varijabli: kauzalne prethodnike (karakteristike osobe i promenljive iz okoline). niti je kao neka amorfna mešavina neprijatnih osećanja i fizioloških reakcija zarobljen u samoj osobi. Pored toga što je reč o pojavi koja je u potpunosti odgovorna za započinjanje stres-procesa. Ako kao teorijsku osnovu za razumevanje i istraživanje stresa uzmemo transakcionistički model. već je produkt transakcije osobe i sredine. koje situacije izazivaju kod nje anksioznost ili defanzivno ponašanje – moguća su u velikoj meri ostvariva predviđanja. Reč je o evaluativnom procesu koji određuje zašto je i u kojoj meri određeni susret subjekta i stimulusa stresan. profil vulnerabilnosti tog pojedinca. U profilu ranjivosti neophodno je prikupiti što više podataka o ličnoj istoriji osobe. prirodne i socijalne sredine. naravno. koji osoba procenjuje kao vrlo zahtevan ili kao odnos koji prevazilazi njene mogućnosti i ugrožava njenu dobrobit“ – piše Lazarus i time tvrdi da stres kao takav ne postoji u okolini. u kojoj meri i kako je reagovala na razne vrste stresora i kakav je bio ishod (potencijalno) stresnih transakcija u njenom dosadašnjem iskustvu. da bismo mogli da damo odgovor na pitanje: „Kako će se osoba XY ponašati u trenutnoj spoljašnjoj situaciji?“ potrebno je – pored detaljne analize sredinskih uslova – sastaviti tzv. a da se pritom u samom određenju ne pozovemo na proces kognitivne procene. U sadašnjem trenutku. subjektivna procena je ujedno i razlog za postojanje individualnih razlika u doživljavanju potencijalnih stresora. Ako želimo da povećamo verovatnoću da bi naša predikcija o aktuelnoj transakciji između osobe XY i trenutne spoljašnje sredine bila što tačnija i preciznija. medijacijske procese (kognitivna procena i suočavanje) i ishode (neposredni i odgođeni).

mogućnost pozitivnog doživljavanja je . barem u ovom trenutku. Termini „primarna“ i „sekundarna“ nisu baš najsrećniji izbor. Primarna i sekundarna procena dinamički zavise jedna od druge. a u skladu sa dodeljenim značenjem i da odredi njihovu relevantnost u odnosu na njegovu dobrobit. Stoga pojedini autori smatraju da bi bilo prikladnije primarnu procenu nazvati „procenom zahteva“. važnih stvari. u sekundarnoj proceni osoba procenjuje svoje mogućnosti da utiče na neprijatnu situaciju. baš mi je drago!“ – pomisliće srednjoškolac. Ishod ovako protumačene transakcije čuva ili unapređuje dobrobit pojedinca. Stres-proces započinje onda kada osoba shvati da se nalazi u situaciji koja pred nju postavlja veće zahteve. Dakle. nemaju neko a priori značenje.“ Percepcija štete i gubitka uključuje povrede ili gubitak dragih osoba.“. pošto stimulus nema nikakvo značenje za dobrobit osobe. dakle. Na osnovu opisanih „simptoma“ moguće je izvesti (barem) tri potpuno različita zaključka: 1. Stoga će pojedinac pokušati da ih interpretira. Pokušaji vraćanja na staro stanje su automatski blokirani. nemam snage. dogodio se gubitak. čija kognitivna procena dovodi do početka verovatno vrlo ozbiljnog i intenzivnog stres-procesa. nastaje kao rezultat zaključka da postoji nesklad između zahteva u određenoj situaciji i mogućnosti osobe za ispunjavanje tih zahteva. vlastite vrednosti ili socijalne pozicije.“ – biće zaključak osobe koja je i ranije povremeno osećala blagu vrtoglavicu i mučninu. jer ne impliciraju ni vremenski redosled niti ukazuju na veću važnost konkretne vrste procene situacijskih zahteva. „Super. Lazarus ovakve precene naziva irelevantnim.značenja i značaja situacije). „Sve je to nevažno. znanja. 2. Zamislimo osobu koja oseća blagu vrtoglavicu i mučninu. „zlo“ se već dogodilo. ali ni dobiti. „Užasno! Ja sigurno umirem od neke neizlečive boleštine!“ – zaključiće prestravljena osoba. Pitanjem: „Šta ja mogu da učinim kako bi se sve ovo završilo na najbolji mogući način?“ osoba koja je pod stresom vrši drugi aspekt kognitivne procene. a u stresnoj transakciji mogu da se jave sukcesivno ili simultano. potrebu. Dakle. Prema tome. kao i većina draži u našoj unutrašnjosti ili u okolini. tzv. nisam u stanju da udovoljim tim pojačanim zahtevima. obavezu. podršku i sl. Stres. Povratka nema. a sekundarnu „procenom resursa“. naša kogntivna procena može da rezultira sa tri različita suda: a) „Reč je o situaciji u kojoj je došlo do značajne štete. tzv. 3. sekundarnu procenu. ne ugrožava nijednu njenu vrednost. koji je uporno tražio izgovor za izostanak iz škole kako bi izbegao kontrolni iz matematike. pošto u aktuelnoj transakciji on neće ništa ni izgubiti. neophodno je da se već opisanoj proceni pridruži i drugi sud: „Ja. Međutim. da bi se za tu situaciju moglo reći da je za datu osobu ona postala stresor. Ako smo o nekoj situaciji doneli zaključak da je ona stresna. želju. veštine. primarnu procenu. cilj. a takva procena smatra se benignom. Reč je o kognitivnoj proceni koja rezultira zaključkom da je situacija stresna. Ti telesni znakovi. na primer neka bolest. resurse. Mogući ishodi događaja su potpuno nezanimljivi za subjekat. Razumevanje i interpretiranje spoljašnje situacije u skladu sa ličnim karakteristikama konkretne i apsolutno jedinstvene osobe čini jedan deo procesa kognitivne procene. proverava šta može i da li uopšte može išta da učini kako bi prekinula delovanje stresora. on je doneo pozitivan zaključak na osnovu svoje percepcije. a da posle tih znakova nije usledila neka ozbiljna posledica. primarna procena je kognitivna operacija kojom se određuje značenje i važnost situacije za osobu. reč je o bezazlenim osetima. najbolje je da ih ignorišem.

“ Stresni događaj smatra se izazovnim kada je situacija važna. Kao prvo. Emocije koje rezultiraju iz ove procene su prijatne. Druga komponenta sekundarne procene predstavlja mapiranje naših mogućnosti neophodnih za borbu sa nastalim problemima. ali oni su sasvim mogući i verovatni – očekuju se. procena i ponovna procena međusobno se ne razlikuju. do štete ili gubitka još nije došlo. iako je reč o stres-procesu! Sekundarna procena je mnogo više od puke intelektualne vežbe u otkrivanju svega što bi se moglo preduzeti kako bi se rešio problem. Zamislimo nekoga ko je određenu situaciju percipirao prvo kao preteću. Ili: „Uspeću samo ako mi XY pomogne“. Međutim. da li je nova situacija kontrolabilna. uzbuđujuće. Suštinski gledano. ugrožen/a sam!“ U slučaju ove procene. koja pored konkretnih planova za konstruktivnu akciju rešavanja teškoća podrazumeva i odmeravanje naših snaga potrebnih za zdravu emotivnu adaptaciju2. dobitak. Tako. novonastalu situaciju sada doživljava kao izazovnu. U okviru nje postavljamo nekoliko pitanja. Tada pojedinac može panično pokušavati da spreči negativne ishode. možemo da pomislimo: „Ne mogu ništa da preduzmem. biramo među postojećim mogućim strategijama za suočavanje na osnovu očekivanja o njihovoj efikasnosti. ali može i pojačanim ulaganjem snage. svaki moj pokušaj rešenja problema biće neuspešan!“.znatno sužena. Najteži životni događaji su oni u kojima osoba gubi izvor ili cilj neke za nju najvažnije posvećenosti ili predanosti. Radi se o promeni procene na temelju novih informacija iz okoline i/ ili na osnovu podataka o reakcijama same osobe. Svaki gubitak podrazumeva i izvesnu pretnju. moguća su i uverenja poput: „Uspeću ako se jako potrudim“ i „Nema problema. b) „Situacija je opasna. Postoji još jedan jako važan u okviru transakcionističke teorije stresa: ponovna procena (reaappraisal). Da bi ceo proces bio zaokružen neophodna je i analiza mogućih ishoda stresnog susreta – vrši se neka vrsta hedonističkog kalkulusa. zatim je na osnovu sekundarne procene odabrao i sproveo neku strategiju suočavanja. . očekivanja su pozitivna. Nakon ovakvih kognicija slede pokušaji suočavanja sa stresom ili odustajanje od prevladavanja. Ako je npr. interesuje nas da li je moguće uticati na promenu nastalu stresnom transakcijom. njegova je akcija uticala na spoljašnju sredinu i okolnosti su se promenile. jer je opterećen anticipacijama opasnosti u budućnosti. Složen proces sekundarne procene može da rezultira mnogobrojnim zaključcima. žena ceo svoj život izgradila oko po njenom uverenju centralne figure – njenog muža – njegov gubitak će za nju na neki način verovatno značiti i gubitak smisla njenog daljeg života. lični razvoj. Očekuje se mogućnost dokazivanja pred samim sobom i/ili pred drugima. sigurno ću uspeti“. Dolazi do pokretanja telesne i psihičke aktivnosti i uključenosti. Ophrvana osećanjem bespomoćnosti osoba koja je doživela gubitak često se predaje. na primer. S O A A J S S R S M O IN ] U Č V N E A T E O [C P G 2 Zaključci koji se donose u okviru opisane druge komponente sekundrane procene nisu ništa drugo do rezultati vaganja naših raspložovih načina suočavanja sa stresom. sticanje kompetencije. Zahvaljujući ponovnoj proceni osoba više ne misli da je u opasnosti. a verujemo da se zahtevi okoline nalaze unutar raspona naših resursa i sposobnosti suočavanja. može da postane izuzetno pesimističan i depresivan ili apatičan. c) „Nalazim se pred izazovom. odnosno. na konstruktivan način pokušavati da se izbori sa teškoćama. predviđa se uspeh. doživljavam je kao (ozbiljnu) pretnju.

redukovanje ili tolerisanje sukoba između osobe i okoline.„Stres nas ne ubija. dok još ima snage.. Međutim.pokušaji povećanja slaganja između okoline i osobe“ (French. već vešto suočavanje sa njim nam dozvoljava da živimo“ (Vaillant). ovakvom izjavom smo nagovestili pozitivne ishode celog stres-procesa. Kada kažemo da se žena koja je upravo izgubila svog supruga koristi prevladavanjem kako bi smanjila distres. navedene definicije imaju i neke zajedničke elemente. ograničavajući koping na zahteve koji su procenjeni kao stresni. što nije ništa drugo do prekid stres-procesa. odnosno Mr. Suočavanje po pravilu znači akciju3 – bilo bihejvioralne ili kognitivne prirode. Kardum. kao što je u ovoj naučnoj oblasti (još uvek) najčešće slučaj. pri čemu će se sve vreme rukovoditi važnim ciljem: koncentrisaće se na unapređenje ili barem sačuvanje sopstvene dobrobiti. najcitiraniju i najšire prihvaćenu definiciju dao je Lazarus. Kao prvo. a ne na osobine. Prema njemu i Folkmanovoj suočavanje je „trajno promenljivo kognitivno i bihejvioralno nastojanje izlaženja na kraj sa specifičnim spoljašnjim i/ ili unutrašnjim zahtevima. A kao drugo. Ona će koristiti razne strategije kopinga. osoba koja se suočava sa stresom najčešće ne želi po svako cenu da stavi tačku na ceo neprijatan proces – barem ne u početku. I upravo se u reči pokušaj krije razlog zbog kojeg pretežno izbegavamo da koristim termin „prevladavanje“ kao sinonim za suočavanje. Centralna pitanja koja postavljaju istraživači suočavanja su: „Kako da se ponašamo. rukovodila ili kontrolisala učinke predviđanja ili doživljavanja stresne situacije“ (Stone. a da ne postanemo stresom oštećene jedinke? Da li i kako stres može da postane okidač i stimulator razvoja i napretka?“ Istraživanja iz oblasti kopinga fokusirana su na odstranjivanje ili minimiziranje onih okolnosti iz naših života. Neki autori su. Kardum.. nevoljno se stvara iluzija o njenoj uspešnosti u borbi sa teškoćama. prema Hudek-Knežević. I naravno. 1974. otišli u drugu krajnost odredivši koping kao: „ponašanja i misli kojima se osoba svesno koristi da bi manipulisala. Iako nismo nameravali. Folkman. 2004). a kognitivna akcija automatski povlači za sobom i emocionalne i motivacione promene. kao i na mogućnosti stvaranja uslova. Neale. drugima i celim životom. Autori definicije smatraju da ona uzima u obzir ograničenja tradicionalnih određenja i da ne upada u zamke zbog kojih su definicije drugih teoretičara bile manjkave. A pošto su takva predviđanja vrlo rizična i (bez nekih dodatnih informacija) apsolutno 3 U ovom kontekstu se i izostanak ponašanja. Iako vrlo različite. u kojima stres dovodi do bolesti. 1984. opet. . Nisu retki teoretičari koji se određenjima poput: „. Reč „suočavanje“ upotrebljava se u širokom rasponu različitih značenja. odnodno „neponašanje“ smatra akcijom. komfora i zadovoljstva sa sobom. njihov cilj je utopijski zbog toga što ovako širokim definicijama zapravo nisu povukli jasne granice između suočavanja i drugih bliskih fenomena. Lazarusova definicija usmerena je na proces. 2005). Međutim. dok još nije skroz iscrpljena. Svrha ovih akcija je savladavanje. koji su procenjeni kao opterećujući ili u toj meri teški da nadilaze resurse (mogućnosti) kojima osoba raspolaže“ (Lazarus. 2005) trude da izbegnu teorijsku pristrasnost i postignu apsolutnu objektivnost. Coping – kako ga u literaturi šaljivo pominju. što se vidi iz reči: „trajno promenljivo“ i „specifične“. u kojima stres deluje u funkciji razvoja. Gotovo sve – eksplicitno ili implicitno – podvlače da je koping pokušaj adaptacije na stresne okolnosti. prema Hudek-Knežević. i definicije su pod snažnim uticajima teorijske orijentacije autora. on implicitno ukazuje na razliku između suočavanja i automatskog adaptacijskog ponašanja.

Razlikovanje mnogih akcija suočavanja od distresa takođe postaje otežano. Ovakav pristup povlači za sobom nekoliko bitnih zaključaka o prirodi suočavanja. on je po definiciji nužno procesne prirode. Suočavanje je skup aktivnosti koje osoba namerno sprovodi kako bi prekinula delovanje stresora – tvrde Lazarus i njegovi saradnici. U laičkim krugovima obično vlada uverenje da suočavanje sa stresom nije ništa drugo do rešavanje problema. nije jasno da li je povlačenje akt suočavanja ili simptom depresivnog raspoloženja kao elementa distresa. Razdvajanjem postupaka suočavanja od ishoda suočavanja (kako kratkoročnih. nedeljama. Promene u celom stres-procesu mogu da se dese u periodu od nekoliko trenutaka. Izgovaranjem navedene rečenice verovatno smo mislili: ona čini sve što je u njenoj moći kako bi izašla na kraj sa vrlo teškom situacijom. transakcionisti uvode još jednu bitnu novinu u poimanje suočavanja: koping nikako ne može da se posmatra i izučava kao stabilna karakteristika ličnosti ili zamrznuto stanje. kao u slučaju kratke svađe. čime se bavi model koji koping posmatra kao crtu. oseća i čini uvek se ispituje unutar konkretnog.neutemeljena. Upotrebom reči „prevladavanje“ upadamo u zamku nerazlikovanja dve ključne. Drugo. Na primer. danima. oseća ili čini. pa u skladu sa tim osoba se ponekad oslanja na jedan oblik suočavanja. u zavisnosti od promene statusa odnosa osoba-okolina. specifičnog susreta. Treće. a suočavanje predstavlja jednu od osnovnih (intervenišućih) varijabli koja u konkretnoj transakciji posreduje između draži i reakcije. Funkcije suočavanja Prema transakcionističkoj teoriji funkcija suočavanja odnosi se na svrhu kojoj određena strategija služi i ne treba je brkati sa ishodima suočavanja koji se odnose na efekat koji je određena strategija izazvala. ili mogu da traju satima. kao kod dugačkog procesa tugovanja. Aktivnosti koje služe sučeljavanju sa stresom nastaju kao rezultat složenih kognitivnih procesa. znači govoriti o promeni. odnosno posledica kopinga. Ova rečenica nam ništa ne govori o tome u kakvom će stanju (fizičkom i psihičkom) ona izaći iz vrtloga stres-procesa. treba ih maksimalno izbegavati. važno je ono što osoba stvarno misli. kao što su pominjana sekundarna procena i stalno promenljive ponovne procene. međutim. govoriti o procesu. pa čak i godinama. Stoga je mnogo adekvatnije i tačnije reći: „Ona pokušava da se suoči sa smrću svoga supruga“. a drugom prilikom na strategije rešavanja problema. tako i dugoročnih) mi u stvari izbegavamo da donosimo a priori vrednosne sudove o pojedinačnim koping-strategijama. ako se osoba koja je pod stresom povuče u sebe i zapostavi svoje međuljudske odnose. međusobno u potpunosti različite varijable: učinjenih napora i rezultata. odbrambene strategije. Transakcionistički model suočavanja Centralna premisa ovog pristupa podrazumeva da je ponašanje rezultat dinamičnog međuodnosa sredine i osobe. npr. Kao prvo. a ne ono što ona obično radi ili što bi trebalo da preduzme. Osim jezičke preciznosti postoji još jedan argument za korišćenje izraza „suočavanje“. Ističući važnost transakcija i insistirajući na njihovoj konstantnoj promenljivosti i dinamičnosti. ono što osoba misli. te se ovaj model često naziva i kontekstualnim. . učinkoviti koping ima i druge važne funkcije.

rušenje barijera. pa samim tim će nestati i distres ili će barem biti delimično ublažen. međusobno zavisna (kratkoročna) cilja: rešavanje problema koji je nastao u susretu osobe i sredine. u kojoj je upravo njihova funkcija poslužila kao kriterijum za klasifikaciju. selektivna pažnja. Strategije suočavanja usmerene na problem vrlo su slične opšte poznatim strategijama koje se koriste za rešavanje problema. onda govorimo o strategijama prevladavanja koje su usmerene na problem. koje podrazumeva pojavu prijatnijih. Prvi oblik kopinga nazvali su suočavanje usmereno na problem. pronalaženje alternativnih kanala gratifikacije. dok u situacijama koje nisu obojene procenama pretnje i gubitka (pa čak i izazova) vrlo slični postupci predstavljaju „obične“ pokušaje rešavanja problema. primarno usredsređen na spoljašnju sredinu. subjektivnom svetu osobe. Iz do sada napisanog postaje jasno da suočavanje usmereno na problem ima dva. a preuzeli su je i skoro svi transakcionistički orijentisani autori. izbegavanje. dok suočavanje usmereno na problem uključuje i strategije čiji je fokus na unutrašnjem. Obe vrste strategija sadrže definisanje problema. Lazarus je u početnim istraživanjima suočavanja kao drugu veliku skupinu koping mehanizama identifikovao tzv. Razlika između ove dve grupe strategija je i u tome što mehanizmi suočavanja sa stresom.). dok su u drugoj kategoriji razni nevidljivi intrapsihički procesi kojima osoba menja samu sebe (postizanje motivacionih i kognitivnih promena. ali indirektno i poboljšanje psihičkog stanja pojedinca. Iako je iz samog naziva jasno da ovi mehanizmi imaju za cilj neku vrstu manipulacije osećanjima. i suočavanje koje je usmereno na upravljanje emocionalnim reakcijama na problem. strategije suočavanja usmerene na emocije.Najpoznatiju taksonomiju mehanizama suočavanja. Prema ovoj manje-više opšteprihvaćenoj podeli razlikujemo suočavanje koje je usmereno na kontrolu i menjanje problema koji izaziva stres i patnju. ugodnijih osećanja i misli. umanjivanje. učenje novih veština i postupaka i sl.). a uključuje strategije kao što su: negiranje. u kojima se ove aktivnosti primenjuju. traženje alternativnih rešenja za isti problem. Rešavanje problema je objektivan. analitički proces. potiskivanje. menjanje nivoa aspiracije. Osnovna distinkcija između rutinskog rešavanja problema u svakodnevnom životu i prevladavanja krije se u subjektivno procenjenim karakteristikama situacije. pribavljanje potrebnih resursa i sl. koji su usmereni na problem. odabir nekog rešenja i stupanje u akciju. Prema Lazarusovom mišljenju određeni broj ljudi prvo namerno sprovodi različite oblike samokažnjavajućih postupaka. vaganje tih alternativa s obzirom na pretpostavljene ishode. Manja i generalno ređe korišćena podgrupa takođe kognitivnih strategija usmerena je na povećanje patnje i emocionalnih muka. Na emocije usredsređeni koping postupci dele se u nekoliko podgrupa. Ove dve glavne funkcije suočavanja empirijski su potvrdili i brojni drugi autori. Jedna se sastoji od misaonih procesa usmerenih na minimiziranje ili potpuno ukidanje emocionalnog bola. racionalizacije poput reakcija tipa „kiselog grožđa“ ili „slatkog limuna“ itd. Oni očigledno funkcionišu prema . njihova bit je ipak najčešće kognitivne prirode. Ako je koping bio uspešan onda će se bez obzira na podtip odnos između osobe i njene okoline promeniti na bolje. Ako su okolnosti interpretirane kao stresne. dao je Lazarus. a drugi – suočavanje usmereno na emocije. obuhvataju širi raspon akcija koje se ne odnose samo na striktno pragmatično rešavanje „objektivno postojećeg problema“. Postoje dve podgrupe strategija suočavanja usmerenih na problem: u prvu grupu spadaju akcije koje imaju za cilj da stvarno promene okolinu (menjanje sredinskih pritisaka.

pa samim tim su dovoljno snažni da prekinu ceo stres-proces. odnosno. kakva god ona bila. samozavaranje nije konstruktivna reakcija kada situaciju posmatramo sa stanovišta dugoročnih posledica. Ni za jednu strategiju suočavanja sa stresom ne može se reći da je uvek korisna. Međutim. Bez obzira na pripadnost različitim subgrupama strategija suočavanja usmerenih na emocije. svakako predstavlja laganje samog sebe. upravo negiranje (kao dominantan mehanizam prve faze tugovanja) pomaže nam da prebrodimo početno stanje šoka. Slični argumenti bi se mogli navesti i za sve ostale strategije suočavanja koje su usmerene na emocije. negiranje u nekim situacijama. One dovode do promene načina shvatanja određenog događaja. bez obzira na potencijalno patogeni uticaj poricanja i distanciranja od problema. S druge strane. iskaljivanje besa. Kao primer za ovu – prema mnogima diskutabilnu – sklonost Lazarus navodi slučaj pasivne osobe koja neće krenuti u konkretne akcije rešavanja problemske situacije sve dok se ne mobilizuje neugodnim osećanjima i emocionalnom patnjom. analizirajući situaciju iz ugla kratkoročnih posledica. Ono nam obezbeđuje iako vrlo kratko. što na prvi pogled deluje kao vrlo neefikasan način suočavanja sa stresom. konzumiranje alkohola. kao i odbijanje prihvatanja onog najgoreg. a koje na prvi pogled deluju kao štetne ili čak patološke. Lazarus navodi da su. kada izgubimo blisku osobu. održavanje nade i optimizma. Dakle. interpretacija neke situacije može da ostane ista. Vrlo je jasno da u suočavanju sa stresnom situacijom. jer omogućuju osobi da situaciju interpretira što je benignije moguće. pojačano bavljenje raznim fizičkim aktivnostima kako bi se skrenula pažnja sa problema i sl. Nije retko da ovakvi mehanizmi sadrže u sebi popriličnu dozu samozavaranja. kao ni one strategije koje su usmerene na emocije nisu apriori vrednosno definisane. Tako. ovi mehanizmi često snažniji i „uticajniji“ od konstruktivnih akcija rešavanja problema. pri čemu osoba pod stresom ne menja objektivnu situaciju. bez obzira na sve činioce koji učestvuju u stres-procesu. Ni strategije suočavanja sa stresom koje su usmerene na problem. čak i ako se neko vreme uopšte ne misli na nju. sve one u suštini imaju zajednički cilj: regulaciju afekata. autentična prijatna osećanja mogu da se pojave tek posle potpunog prepuštanja bolu. traženje emocionalne podrške od bližnjih. same po sebi ne dovode nužno do ponovnih procena. na primer. Subjektivno neprihvatanje činjenica. Među njih spadaju npr. Istraživači . pa samim tim i efikasan način suočavanja sa stresom.nekoj vrsti implicitne filozofije. Isto tako različite bihjevioralne reakcije koje takođe spadaju u mehanizme suočavanja usmerene na emocije. Druge strategije suočavanja usmerene na emocije nemaju za cilj promenu značenja događaja. Kako bih argumentovala ovu poslednju tvrdnju navešću primer korišćenja odbrambenog mehanizma negiranja. postoje određene situacije kada upotreba jedne od dve kategorije preovladava. ali preko potrebno vreme da skupimo energiju za sve teškoće koje nas očekuju u predstojećem bolnom periodu. prema kojoj je dosezanje emocionalne dobrobiti ostvarivo jedino nakon „doticanja dna“. bez obzira na to da one u realnosti i te kako postoje. u nekim trenucima i pod određenim uslovima predstavlja adaptivan. Mnoge od do sada opisanih strategija suočavanja usmerenih na emocije mogu da se posmatraju kao emocionalni pandan ponovnih procena. ni u ovom slučaju nije preporučljivo koristiti se apriorističkim procenama i time automatski degradirati sve mehanizme suočavanja sa stresom koji su usmereni na osećanja. Iako se strategije suočavanja usmerene na problem i one usmerene na emocije najčešće koriste istovremeno i međusobno se ne isključuju.

TRAUMA NIJE DOGAĐAJ!!! STRES I TRAUMA . (PSIHOLOŠKA) TRAUMA I TRAUMATSKI DOGAĐAJ NISU SINONIMI. tačnije rečeno. Međutim. ali stresnog događaja tendencija da se ti događaji bezrazložno proglase traumatskim) Razlikovanje: Traumatski događaj – sam događaj koji je izazvao reakcije traumatizovanosti Psihološka trauma – reakcija na traumatski događaj. to je za mene bilo traumatsko iskustvo.primeri Žrtva torturisanja u ratu . dominiraće upotreba mehanizama suočavanja usmerenih na emocije. Jedna prosečno sposobna i prosečno vredna osoba će najverovatnije pokušati nešto od sledećih akcija: ponavljaće gradivo. Ona je. pokušaće da pogodi ili da na neki način sazna koja će se pitanja postavljati na ispitu. ona će najverovatnije upotrebiti neku strategiju usmerenu na problem iz njenog postojećeg arsenala mehanizama suočavanja. zamoliće koleginicu da je ispita iz materije. vozač poginuo. a zatim se upušta u proces sekundarne kognitivne procene kako bi donela odluku o tome šta bi za nju bilo najkorisnije da učini. U tom slučaju ona najverovatnije neće pokušati da upotrebi strategije usmerene na problem. dakle. da li ja mogu da promenim situaciju?“ osoba pod stresom odgovori potvrdno.stres .su dokazali da u situacijama koje mogu da se kontrolišu. ljudi češće koriste (sa ne malim uspehom) strategije suočavanja usmerene na problem. tj.trauma Najbolja prijateljica mi se odselila u instranstvo .” Laičko shvatanje – netačno. ako na pitanje: „Da li ja mogu da rešim problem. saobraćajna nesreća. ako se ista ova osoba suočava sa nekom „nerešivom“ teškoćom kao što je gubitak partnera.trauma Preživeli suvozač. TRAUMA Svakodnevno razumevanje izraza “trauma” ”Taj događaj je za mene bio izrazito traumatičan!”. primarnom procenom situaciju odredila kao vrlo relevantnu. čitaće neku dodatnu literaturu. Dakle. ona će ubrzo shvatiti da ne može ništa konkretno i konstruktivno da preduzme kako bi promenila objektivnu stvarnost. pripremiće puškicu i sl. Kao tipičan primer za ovakav slučaj u literaturi se često nailazi na navođenje situacije pripreme za polaganje ispita. “Kada sam se posvađala sa drugaricom. Zamislimo da osoba A uskoro izlazi na težak ispit i jako joj je stalo do toga da ga položi sa visokom ocenom. Ona će se verovatno takođe poslužiti nekim mehanizmom suočavanja koji je usmeren na emocije. pa samim tim nije ni u mogućnosti da tu pretnju otkloni. – pokušaće da stekne kontrolu nad situacijom. ne postoji ništa što dragu osobu može da vrati u život. U sličnim okolnostima nalazi se i osoba koja nema informacije o tome gde se nalazi i šta ustvari predstavlja izvor pretnje koju oseća. Iz želje da se naglasi intenzitet i neprijatnost nekog (često vrlo teškog.

izgubiti kontrolu.stres Prekid kontakata sa porodicom (svojom voljom) . odnosno nasilnom činu. te prisustvo takvim događajima. supružniku. jer smrt roditelja u dečijoj dobi to uvek jeste Boravak u zatvoru – sam po sebi: stres – prisustvo nasilja . zato što smo preživeli. ozbiljna pretnja deci. ranjivosti.trauma Pokušaj silovanja . jer ako npr. užas.Raskid dugogodišnje veze . briga za sebe i bliske osobe – bojimo se stradanja. obično se ne razume. pogled na drugu osobu koja je povređena ili ubijena u nesreći.stres Samoubistvo prijatelja . To može biti ozbiljna pretnja životu ili telesnom integritetu. Više nema sigurnosti.” ZDRAVE REAKCIJE NA TRAUMATSKI DOGAĐAJ OSEĆANJA – “zaleđenost” – kao san. “Posle traumatskog događaja život nije isti kao što je bio ranije. bespomoćnost i gubitak kontrole postali permanentno stečeno iskustvo koje ne mogu da zaborave.trauma Potpuni bankrot – stres – problematična klasifikacija.stres Dečaku od 5 godina umro tata – trauma – traumatski gubitak. Traumatizovani osećaju da su se suštinski promenili – njihove osobine.stres DEFINICIJE VEZANE ZA TRAUMU Traumatski događaj je događaj koji je izvan granica uobičajenog ljudskog iskustva i koji je izrazito neugodan gotovo za svakog. što nismo zaštitili sebe ili druge.trauma Hronično nezadovoljstvo poslom .stres Umrla je baka u 94. nestvarno. osećanja. zbog toga što nismo reagovali na znakove približavajuće katastrofe. strah da ćemo se slomiti. zbog besa . (nasilje) Psihološka trauma je intrapsihička reakcija na traumatski događaj. fiziološke reakcije. iznenadno uništavanje doma ili cele zajednice. Krivica – najčešće. zbog toga što smo pokazali jake emocije i potrebu za tuđom pomoći. ne postoji socijalna mreža koja će pružiti podršku (materijalnu) – može biti i životna ugroženost Venčanje . predvidivosti. bespomoćnosti Tuga – gubitak Stid – zbog bespomoćnosti. godini – (snažan) stres Otkaz na poslu . prijateljima. Posledica toga je da su preplavljujući strah.trauma Prisustvo oružanoj pljački banke . pogledi na svet i odnosi trpe potpuni preobražaj. kao da nema osećanja Strah. poverenja. Njihove uobičajene strategije prilagođavanja pokazale su se kao neprimerene i oni nisu bili u stanju da savladaju date teškoće. bliskim rođacima. Zbog toga što nam se dogodilo. strah da će se sve ponoviti Osećaj nemoći. beznadežnosti. što se nismo ponašali “onako kako je trebalo”.

bolovi u želucu. drhtavice. proliv. Narušavanje dnevne rutine. teškoće u disanju. nemir. na ljude koji su nas ugrozili.. pritisak u grudima Česte prehlade ili gripe Poremećaj apetita. Ljutimo se zbog besmislenosti i nepravde. neopravdane negativne generalizacije. usamljenost Sled R od traumatskog događaja do prorade iskustva Traumatski događaj Neposredne reakcije Negiranje i potiskivanje Intruzivne misli i slike Prorada iskustva Završavanje i povratak u normalan život Negiranje događaja. stezanje i gušenje u grlu i plućima. glavobolje Poremećaj menstrualnog ciklusa. gubitak interesa. udaljavanje od porodice i prijatelja. mučnina. razočarenje zbog gubitka Nagle i česte promene raspoloženja. postiđenosti. osećaj gubitka kontrole nad vlastitim životom. osećanje prljavosti. tableta. značenja i smisla tog događaja može u nekim fazama procesa biti značajna podrška preživljavanju. izolovanosti. prisećanju i pamćenju Teškoće u donošenju odluka Zbunjenost Previše misli odjednom Često sećanje na traumatski događaj – nametanje bez mogućnosti kontrole Iskrivljeno doživljavanje vremena Doživljaj besmisla. čežnja – čežnja za onim što je bilo.. zavisnost od drugih. MIŠLJENJE – teškoće u koncentraciji. cigareta. vratu i leđima Mišićna napetost do bola. gubitka ponosa i samopoštovanja. bes agresivnost – na ono što se dogodilo. na one koji nisu sprečili katastrofu. praznoverje TELESNI ZNAKOVI Umor. razdražljivost Vrtoglavice. promene u seksualnom ponašanju i željama PONAŠANJE Snažne R na male promene u okolini Povećana upotreba alkohola. ranjivosti. na koji su bolje prošli. nemogućnost obavljanja uobičajenih zadataka Povlačenje od ljudi ili preterana zavisnost od drugih MEĐULJUDSKI ODNOSI Gubitak poverenja. produžavanje te reakcije vodi u disocijaciju .Ljutnja. Obeshrabrenost. beznađa.

Određena grupa autora koja smatra da je svaki gubitak bliske osobe traumatski. psihotična epizoda.) Moguće je doživeti i gubitak bez traumatskog događaja – mirna i očekivana smrt bake u 94. nade i sl. razni anksiozni poremećaji GUBICI I TRAUMATSKI DOGAĐAJI Razlike između pojmova “traumatski događaj/trauma” i “gubitak/tugovanje” – moguće je doživeti traumatski događaj bez gubitka ljudskog života – npr. gubitak samopoštovanja. poremećaj ličnosti. psihosomatika.Patološke R: PTSD. konverzije. oružana pljačka banke u kojoj niko nije poginuo. kada je nastupila u “strašnim” ili bizarnim okolnostima. kada se odjednom dogoilo više smrti. proživljavanje svakog traumatskog događaja povlači za sobom neku vrstu gubitka. Međutim. kada je uzrokovana nasiljem ili kada je stigmatizovana. reaktivna depresija. kada je reč o smrti deteta. godini života. barem simboličkog (npr. a kod gubitka anksioznost zbog odvajanj od bliske osobe Izbegavajuće R su mnogo češće kod traume nego kod tugovanja Traumatski i netraumatski gubici Traumatski gubici su nastali u sledećim situacijama: kada je smrt bila iznenadna ili prevremena. Razlike u reakcijama – intenzivna anksioznost kod traume se odnosi na doživljenu pretnju.: gubitka uverenja da je svet bezbedno i sigurno mesto. ako postoje reakcije kod tugujućeg koje su po svojo prirodi traumatske UČITI I PTSD!!! (Po dogovoru iz Dejvisonove i Nilove knjige) . smrt roditelja u dečijoj dobi.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful