You are on page 1of 3

Zanemarena pozadina nasilja

Zoran Ćirjaković

Nasilje je retko kada bezumno i iracionalno. Ove reči obično izgovaramo onda kada
nismo u stanju da shvatimo njegove kompleksne uzroke.
To često nije lako. Da bi razumeli nerede u Beogradu i Đenovi nije dovoljno da se
bavimo samo ružnim repovima naše nesrećne prošlosti. Neophodno je da pogledamo i neke
daleke zemlje, odgovore onih društava koja su u susretima sa Zapadom imala slična,
frustrirajuća i ružna iskustva.
To je možda još teže. Jedna od mantri srpskih elita, i nacionalnih i "evropskih", je da
mi nismo ni Azija ni Afrika. Ali tamo, naročito na Bliskom istoku i u podsaharskoj, "crnoj"
Africi, nalaze se zemlje koje su se u bliskoj prošlosti na izuzetno bolan način suočavale sa
nasiljem i dvostrukim standardima zapadnih sila. Stanovnici ovih država veruju da Zapad nije
samo kršio njihove najvažnije ekonomske i nacionalne interese već i da je vređao njihovu
inteligenciju.
Posledice su svuda slične. Između ostalog, razvila su se široko rasprostranjena
shvatanja da je sve što "dolazi sa Zapada" loše i štetno i da treba da bude zaustavljeno po
svaku cenu. Zato, kada u našim medijima pročitamo da je "gej parada mišolovka za Srbe", ili
da "zemlje koje nam nisu naklonjene i koje podržavaju nezavisnost Kosova, sada žustro
podržavaju održavanje gej parade", moramo imati u vidu da su to ilustracije tipičnih reakcija
u zemljama - bez obzira da li su one u Africi, Aziji ili Evropi - koje nisu samo konzumenti
poželjne zapadne robe, već i zapadne politike obeležene primenom sile, uslovljavanjima i
nedoslednim insistiranjem na pravima i obavezama.
Ne radi se, ako govorimo o Srbiji, samo o Kosovu. Ključni deo dvolične i, za mnoge
stanovnike zemalja koje ne učestvuju u njenoj proizvodnji, perverzne politike Zapada je
agresivni, visoko selektivni i dozirani izvoz prava i normi. Poduhvat zapadne dominacije je
danas prvenstveno normativni i intelektualni. On omogućava da prevlast i njeni bogati
plodovi budu jeftini i da deluje lepo, humano i moralno. Više nije neophodno da se tri
temeljna zapadna "C" - civilizacija, hrišćanstvo i trgovina (engl. commerce) - brane ili šire
serijskim isterbljenjima i holokaustima, na čijim su (nekažnjenim) ishodima belačke
zapadnoevropske dijaspore ustanovile svoje prosperitetne teritorije u obe Amerike i Australiji.
Neoliberalno nasilje je najčešće strukturalno i netransparentno. Njegove žrtve su uvek
same krive. Njihov bes i beznađe onima koji žive ušuškani zapadni san obično deluju
"necivilizovano", "primitivno" i "divljački". U eri hiperprodukcije prva, "najviših standarda" i
i sve gnusnijih "izama" nema klasizma. Empatija je ustupila mesto osećanjima koje variraju
od tihog prezira prema neuspešnima ("sami su krivi") do erucija dehumnizujućeg straha ("oni
nisu ljudi/deca/Beograđani") i gađenja koje slušamo svaki puta kada izlivi frustracije i
poniženja nisu negde daleko, kada ih ne vidimo samo posredovane hladnim televizijskim
slikama.
Snažan otpor reformama koje su sprovođene po zapadnom uzoru u mnogim
bliskoistočnim zemalja nije prerastao u velike političke pokrete ili javne proteste samo zbog
potpunog odsustva demokratije i građanskih sloboda. Zato tamo, po pravilu, nema masovnih
scena uličnog nasilja kakve smo nedavno gledali u Beogradu.
Nezadovoljstvo se u tim neslobodnim državama uglavnom kristalisalo na neuporedivo
tragičnije i spektakularnije načine - terorizam je samo jedna od umirujućih etiketa koja
delegitimiše potrebu da tragamo za uzrocima nezadovoljstava. U tim zemljama možemo
prepoznati jednu od dve važne prednosti koje Srbija ima - mogućnost da ljudi, bez straha od
nehumanih, drakonskih kazni, izraze svoje frustracije i besove, makar to moglo da preraste u
rušenje kakvo smo gledali. Druga olakšavajuća okolnost je činjenica da su nade i snovi ovde
još uvek mnogo manje iznevereni nego, na primer, u Jemenu, Alžiru ili Jordanu.
To što će cena ovde verovatno biti neuporedivo manja ne znači i da se neke od
posledica zapadne politike prema postmiloševićevskoj Srbiji mogu ignorisati bez da platimo
veliku i sasvim nepotrebnu političku, ekonomsku i društvenu cenu. To bi mogli da nazovemo
"zapadna politička pozadina" - što ne znači da neredi 10. oktobra nemaju i onu drugu, domaću
političku pozadinu.
Ali u ovoj, zapadnoj leži jedan od najčešće zanemarivanih razloga zašto u Srbiji još
dugo vremena neće moći da se dogode neke promene koje mnogi od nas, uključujući i autora
ovog teksta, smatraju očito dobrim, poželjnim i opravdanim. Drugim rečima, onog trenutka
kada je rešio da prizna Kosovo Zapad je praktično odlučio i da u Beogradu ne može da se
održi parada ponosa, bar ne u miru. Građani će ovde mnogo teže i sporije prihvatati
različitosti i prava na njihovo javno iskazivanje baš zato što im "Evropa i Amerika" govore da
treba da ih prihvate. Zato ovde ne možemo govoriti o homofobiji a da ne govorimo o
nezavisnom Kosovu.
Nije lako baviti se realnostima koje mnogi olako diskvalifikuju kao bedne izgovore.
Ali, to je preko potrebno jer se odavno ne radi samo o huliganima. Jedna protivnica parade,
koja ne podržava nasilje na ulicama, rezignirano kaže da će "zapad uskoro tražiti da
dozvolimo i pedofilima da marširaju".
Činjenica da se otpor zapadnim uticajima najsnažnije vezuje za prihvatanje
homoseksualnosti delovaće apsurdno sve dok budemo bili zaslepljeni Evropom i fokusirani na
zapadna iskustva. Neću pokušati da ulazim u sve razloge zašto je baš muškost širom sveta
postala poslednje "bojno polje" na kome oni koji se osećaju bespomoćno i povređeno brane
dostojanstvo svojih siromašnih, poniženih ili pokorenih nacija. Ti razlozi mogu delovati
apsurdno ili naučno-fantastično u zemlji obeležnoj grupisanjem oko dva utešna, ali daleka i
autistična pola - primitivne, novokomponovane evrocentričnosti na jednom, i moralne
superiornosti male, ali "izabrane" Hristove nacije na drugom kraju.
Ipak, vredi pomenuti da su histerične i nasilne rekacije koje prate ružna shvatanja da je
homoseksualnost "antisrpska" (ili "neafrička") izuzetno snažna baš u onim državama koje
imaju napet i komplikovan odnos prema Zapadu. Njihovi građani osećaju "delimično
divljenje, delimično zavist, delimično ljutnja i ključajući jed", kako je to nedavno napisala
kolumnistkinja Gardijana pokušajući da objasni neuporedivo izraženiju homofobiju u
Podsaharskoj Africi.
Problem nisu ni "crnci" ni "genocidni", "antimoderni", "neevropski" Srbi" - za razliku
od bar deklarativno prokaženog rasizma, kultur-rasizam je ostao neskriveni deo zapadnog
odnosa prema ostalima. Radi se o svim onim državama u kojima je "istorija zapadnog
prisustva" i mešanja obeležena dvostrukim standardima, nepravdama i zločinima i u kojima
veliki deo građana nije osetio dovoljno prosperiteta - moćnog melema koji spada u
najuspešnije izazivače amnezije, vernog saputnika moći i bogatstva. To su zemlje - one
odavno nisu samo u Africi - u kojima nije bez razloga rašireno mišljenje da su njihovi
predsednici samo "ambasadori", a da se pravi vladari, i glavni krivci za beznađe ili loše stanje,
nalaze u Londonu, Parizu ili Briselu, nekada kolonijalnim metropolama, danas centrima
postkolonijalnog samovlašća.
Koliko god da je korisno i poželjno bavljenje neevropskim svetovima, ono deluje kao
nemoguća misija u zemlji u kojoj malo ko želi da razume prvog komšiju u soliteru. Svima je
ovde sve jasno i mnogi smatraju da je svaki pokušaj da se bavimo motivima drugih sumnjiv,
da podrazumeva odobravanje ili podršku njihovim postupcima ili stavovima.
Mnogi od onih koji ne mogu da shvate zašto "u 21. veku" zapadne istorije naši
homoseksualci ne smeju da jednom godišnje prošetaju pored Manježa, poslednjih dana sipaju
opasne, ružne i dehumanizujuće reči. Zgađeni i uplašeni oni psuju i govore o "divljacima"
koji su "došli iz unutrašnjosti". Neki od ovih Beograđana smatraju da razjarena deca, i njihova
malo starija „braća po kamenicama i metalnim šipkama“, treba da robijaju duže nego što
imaju godina života. Oni "znaju" da tu nema šta da se razume i objašnjava - vide samo lične
neuspehe i opasne snage prošlosti i tvrde da se tinejdžeri koji su lomili po Beogradu ne sećaju
bombardovanja i da nikada nisu bili na Kosovu.
To verovatno nije netačno. Ali istorija nas uči da su glasogovornici duha vremena,
koga nikada ne oblikuju samo "duhovi prošlosti", retko kada bili ljudi od kojih to očekujemo.
Protiv sile i nepravde, stvarne ili domaštane, obično ne ustaju oni koji su je osetili na svoj
koži. Dovoljno je pogledati biografije Urlike Majnhof, Jigala Amira, ubice Jicaka Rabina, ili
devetnaestorice koji su 11. septembra u Njujorku demonstrirali snagu ultimativnog nasilja.
Bilo bi glupo da na sopstvenom iskustvu učimo da može gore. Uzroke nezadovoljstva
koje pokreće rušilački bes neće otkloniti hapšenja i zabrane - što ne znači da nema onih koji
treba da idu u zatvor. Nisam siguran ni da je civilizovano, građanski i pristojno te ljude
nazivati rečima koje su nastale da opišu užase Aušvica ili postupke divljih zveri.
Suditi je lako - pitanje je samo koliko je umno i racionalno.