Anton Pavlovič Čehov Galeb

Komedija u četiri čina Prevod: Kiril Taranovski Naslov originala: ЧАЙКА

LICA: IRINA NIKOLAJEVNA ARKADINA, po mužu Trepljeva, glumica KONSTANTIN GAVRILOVIČ TREPLJEV, njen sin, mladić PETAR NIKOLAJEVIČ SORIN, njen brat NINA MIHAILOVNA ZAREČNA, mlada devojka, kći bogatog posednika ILIJA AFANASIJEVIČ ŠAMRAJEV, bivši poručnik, upravnik kod Sorina POLINA ANDREJEVNA, njegova žena MAŠA, njegova kći BORIS ALEKSEJEVIČ TRIGORIN, književnik JEVGENIJE ALEKSEJEVIČ DORN, lekar SEMJON SEMJONOVIČ MEDVEDENKO, učitelj JAKOV, radnik KUVAR SOBARICA Radnja se dogaña na imanju Sorina. Izmeñu trećeg i četvrtog čina prolaze dve godine.

PRVI ČIN

Jedan deo parka na Sorinovom imanju. Široka aleja koja vodi pravo od gledališta u dubinu parka prema jezeru; ona je pregrañena pozornicom, na brzu ruku napravljenom za amatersku predstavu, tako da se jezero uopšte ne vidi. Levo i desno od pozornice žbunje. Nekoliko stolica, stočić. Tek što je sunce zašlo. Na pozornici iza spuštene zavese Jakov i drugi radnici; čuje se kašalj i lupa. Maša i Medvedenko dolaze s leve strane, vraćaju se iz šetnje.

MEDVEDENKO: Zašto vi uvek nosite crne haljine? MAŠA: To je crnina za mojim životom. Ja sam nesrećna. MEDVEDENKO: Zašto? (Razmišlja) Ne shvatam... Vi ste zdravi, otac vam, istina, nije bogat, ali je dosta imućan. Ja živim mnogo teže od vas. Dobijam samo dvadeset tri rublje mesečno, a još mi oduzimaju od toga u penzioni fond, pa ipak ne nosim crninu. (Seda.) MAŠA: Nije u pitanju novac. I siromah može biti srećan. MEDVEDENKO: U teoriji, a u praksi to izgleda ovako: ja, mati, dve sestre i brat, a plata iznosi samo dvadeset tri rublje. Jesti i piti moramo! Čaj i šećer nam je potreban! Duvan potreban! Hajde sad, iziñi na kraj. MAŠA (gleda pozornicu): Skoro će početi predstava.

MEDVEDENKO: Da. Igraće Zarečna, a komad je napisao Konstantin Gavrilovič. Oni su zaljubljeni jedno u drugo i danas će se njihove duše spojiti u težnji da zajedno stvore jednu umetničku sliku. A moja duša nema dodirnih tačaka s vašom. Ja volim vas, ne mogu od čežnje da ostanem kod kuće, svaki dan prelazim pešice šest vrsta ovamo i šest natrag i nailazim samo na ravnodušnost s vaše strane. To je razumljivo. Ja nemam sredstava, porodica mi je velika... Ko bi se udao za čoveka koji ni sam nema šta da jede? MAŠA: Gluposti. (Šmrče burmut) Vaša me ljubav dira, ali ja ne mogu da vam je uzvratim, eto to je sve. (Pruža mu burmuticu.) Poslužite se. MEDVEDENKO: Hvala, neću. Pauza. MAŠA: Zapara je, svakako će noćas biti oluje. Vi samo filozofirate ili govorite o novcu. Po vašem mišljenju nema veće nesreće od sirotinje, a ja držim da je hiljadu puta bolje nositi rite i mučiti se nego... Uostalom, vi to ne možete razumeti... S desne strane ulaze Sorin i Trepljev. SORIN (poštapajući se): Meni je, brate, u selu nekako nelagodno; sasvim razumljivo, ja se nikad neću navići na selo. Sinoć sam legao u deset, a jutros sam se probudio u devet; imao sam osećaj kao da mi se od dugog spavanja mozak zalepio za lobanju, i uvek tako. (Smeje se) A posle ručka sam opet nehotice zaspao, sad se vučem kao isprebijan, ovo je neizdržljivo na kraju krajeva...

TREPLJEV: Imaš pravo, ti treba da živiš u gradu. (Spazivši Mašu i Medvedenka) Gospodo, kad bude vreme, bićete pozvani, sad nemojte ovde sedeti. Idite, molim vas. SORIN (Maši): Marija Ilinišna, budite dobri, zamolite vašeg oca da naredi da se odveže pseto, inače po celu noć urla. Sestra opet cele noći nije oka sklopila. MAŠA: Recite to sami mom ocu, ja neću. Oslobodite me toga, molim vas. (Medvedenku.) Hajdemo! MEDVEDENKO (Trepljevu): Javite nam kad bude vreme. Oboje odlaze. SORIN: Znači da će opet cele noći urlati pseto. Ala je to čudno, nikad u selu nisam živeo po svom ćefu. Uzmem tako dvadeset osam dana odsustva i doñem ovamo da se odmorim, kad ono - odmah me salete raznim glupostima, tako da već prvog dana dobijem volju da pobegnem. (Smeje se) Uvek sam s najvećim zadovoljstvom odlazio odavde... E, sad sam u penziji; nemam kud na kraju krajeva. Hteo ne hteo - moram da živim ovde... JAKOV (Trepljevu): Konstantine Gavriloviču, mi idemo da se kupamo. TREPLJEV: Dobro, samo kroz deset minuta budite na svojim mestima. (Gleda na sat.) JAKOV: Razumem. (Odlazi.)

Ona je i protiv mene. a dalje prazan prostor. sav efekat. a već ga mrzi. SORIN: Sjajno. Treba da se podšišaš.. TREPLJEV: Ako Zarečna zakasni. propašće. naravno. oduševljavati se njenom neobičnom igrom u „La dame aux camélias” ili u „Pijanstvu života”. teško joj je da se izvuče iz kuće. nego Zarečna. nema tog narkotika. Otac i maćeha paze na nju. a ne ona.. u stanju je da plače nad knjigom.. Već bi trebalo da je tu. neguje bolesnike kao anñeo. (Sedajući) Zašto je sestra neraspoložena? TREPLJEV: Zašto? Dosañuje se. (Pogledavši na sat. SORIN (češljajući bradu): To je tragedija mog života. i protiv predstave i protiv mog komada. još jedna. kad iziñe mesec. ona je neosporno darovita i pametna žena. Mene nisu nikad volele žene. kao da živi u tamnici. (Popravlja ujaku mašnu. ali pošto ovde. TREPLJEV: Krivo joj je što će na ovoj maloj pozornici imati uspeha Zarečna. SORIN (smeje se): Šta ti pada na pamet. zatim prva kulisa. U mladosti sam izgledao kao drevna pijanica. ali samo pokušaj da pohvališ pred njom Eleonoru Duze! Ohoho! Treba hvaliti samo nju.. Ona i ne poznaje moj komad. zato što ne igra ona. Zavesa. (Seda pored njega. Pogled na jezero i horizont.) Kosa ti je strašno čupava.) Moja mati je psihološki unikum.) Ljubomorna je. brada takoñe. . može da ti izrecituje napamet celog Njekrasova. Dekora nema. drati se.TREPLJEV (razgleda pozornicu): Eto ti pozorišta. treba pisati samo o njoj. Dići ćemo zavesu tačno u pola devet. u selu.

prikazuju kako ljudi jedu. Osim toga. a meni je već dvadeset pet godina i ja je stalno podsećam da više nije mlada. a ako ih nema onda ništa ne treba.ja to pouzdano znam. njoj se čini da ona tu služi čovečanstvu. Ona ima u Odesi. ona vodi neuredan život. svi smo krivi. TREPLJEV: Potrebne su nove forme. hoće da voli. njoj je četrdeset tri . mati te obožava.ona se dosañuje i ljuti se. jedno te isto . Kad mene nema. A ako zatražiš od nje nešto na zajam. svi smo mi . SORIN: Bez pozorišta se ne može. večito ugaña onom novelistu. kad se iz trivijalnih scena i fraza trude da izvuku moral . SORIN: Ti si uobrazio da se tvoj komad ne dopada majci i već se uzbuñuješ.onda ja bežim. Umiri se.i zato me mrzi.ne voli. vole. hvata je strah od tri sveće. jednostavan. kad sam ja pored nje. (Gleda na sat) Ja volim majku. bežim kao što je bežao Mopasan od Ajfelove kule koja mu je pritiskivala mozak svojom trivijalnošću. koristan u domaćem životu. predrasuda.ne voli. Pa naravno. počeće da plače. (Smeje se) Vidiš. ona je sujeverna. nose svoje kapute. TREPLJEV (kidajući latice cveta): Voli .ne voli. ovi veliki talenti. Ona je željna života. hodaju.njeni neprijatelji. kad mi u hiljadu varijacija iznose uvek jedno te isto. to je sve. voli . sveštenici svete umetnosti. jedno te isto. jako je volim. Ona voli pozorište. Nove forme su potrebne. Ona zna takoñe da ja ne priznajem pozorište. u sobi sa tri zida. a po mom mišljenju savremeno pozorište je šablon. njoj je samo trideset dve godine. od trinaestog u mesecu.mali moral. svetoj umetnosti. sedamdeset hiljada . u banci. Kad se diže zavesa i pri večernjoj svetlosti. da nosi svetle bluze. voli . njeno se ime stalno povlači po . piju. Ona je škrta. moja me mati ne voli.

.. Četrdeset godina još neće skoro navršiti. i oni me toleriraju samo zato što sam njen sin. Vrlo je pošten... Ja sam neizmerno srećan. Prijatno je biti i mali književnik.i ja pogañam njihove misli i patim od poniženja.. SORIN: Nego. Što se tiče njegovih pripovedaka. ja bih bio srećniji.. volim književnike. ma da je i on bio poznati glumac. na kraju krajeva. šta može biti očajnije i gluplje od ove situacije: skupe se kod nje u gostima neki put same veličine. ne zavise od redakcije.nemam ni prebijene pare. znaš... (Brzo polazi u susret Nini Zarečnoj koja ulazi. kao što se kaže. Čak je i zvuk njenih koraka divan.novinama .. a već je slavan i sit do guše. što se tiče novaca . TREPLJEV: On je pametan čovek... ni po čemu se ne ističem.. Moj otac nije bio plemić. On samo ćuti. TREPLJEV (osluškuje): Čujem korake. ali ni jedno ni drugo mi nije pošlo za rukom. Da. doñe mi žao što je moja mati poznata glumica.. malo melanholičan. čežnjo moja. bio je prost grañanin. Elem. Nekad sam strasno želeo dve stvari: hteo sam da se oženim i hteo sam da postanem književnik. onda mi se čini: da je ona obična žena..) Čarobnice.. . reci mi ti kakav je čovek taj novelist? Nikako da ga shvatim. Ujko. kada mi u njenom salonu svi ti glumci i književnici ponekad ukažu svoju milostivu pažnju. Simpatično. glumci i pisci. meni se čini da oni odmeravaju očima koliko sam ništa van . brate. Ko sam ja? Šta sam ja? Napustio sam univerzitet u trećoj godini studija iz razloga koji. jednostavan. a u ispravama mi stoji da sam grañanin iz Kijeva. a meñu njima samo ja nisam ništa... (Zagrli ujaka) Ja bez nje ne mogu da živim.. ne znam šta da ti kažem.i mene to zamara.. A ponekad iz mene progovara egoizam običnog smrtnika.. SORIN: A ja. posle Tolstoja ili Zole neće ti pasti na pamet da čitaš Trigorina. darovito. ali.

. kao galeba. Moram. Ali sad je on otišao s maćehom. Nebo se crveni.. a ja teram konja. Moje je srce ispunjeno vama.. SORIN: Idem ja.. plaše se da ne odem u glumice... Sad ću. moram. (Čvrsto steže Sorinu ruku.. nemojte me zadržavati. (Smeje se) Ali sam zadovoljna. TREPLJEV: Zbilja. Kažu da je ovde boemska atmosfera..” (Okreće se) Jednom sam tako zapevao.... Za pola sata moram da se vratim.... teram. Neprijatan. uplakane. Treba pozvati sve. ne... vaše prevashodstvo. TREPLJEV (ljubeći joj ruke): Ne. Vidite kako teško dišem. (Okreće se) .” Zatim malo promisli i dodade: „Ali.” (Smeje se i odlazi. bilo me je strah! Bojala sam se da me otac neće pustiti.NINA (uzbuñeno): Nisam zakasnila? Je l' te da nisam zakasnila?. ne.Vi. Otac ne zna da sam ovde.. treba požuriti..) NINA: Otac i njegova žena ne puštaju me ovamo..... kad mi neki zamenik državnog tužioca reče: . vreme je već da počnemo. A mene privlači ovo jezero.) SORIN (smeje se): Okice su. NINA: Celog dana sam se brinula. izgleda. imate jak glas.... već počinje da izlazi mesec. He-he! Ne valja! NINA: To je samo onako. (Polazi na desnu stranu peva) „U Francusku dva grenadira.

preklinjem vas. TREPLJEV (čuje korake): Ko je? Jeste li vi.. primetiće vas čuvar. TREPLJEV: Nema nikog. NINA: Nemojte. NINA: Pst. svi predmeti postaju crni. Jakove? . (Poljubac) NINA: Koje je ovo drvo? TREPLJEV: Brest..TREPLJEV: Sami smo. Nemojte otići rano... lajaće. TREPLJEV: A ako ja doñem kod vas. Nina? Ja ću cele noći stajati u bašti i gledati u vaš prozor. Trezor još nije naučio na vas. NINA: Zašto je tako crno? TREPLJEV: Već je veče. NINA: Čini mi se da nekog ima tamo. TREPLJEV: Ja vas volim. NINA: Nemoguće.

. ali kod vas je Trigorin. Mene je strah i sramota da igram pred njim. NINA: Da..kako tako. TREPLJEV: Imate li špiritusa? Imate sumpora? Kada se pojave crvene oči treba da miriše na sumpor.. (Nini) Idite. kakav se javlja u snovima. Vreme je. U njemu nema živih lica. veoma. po mom mišljenju. TREPLJEV: Idite na svoja mesta.. Poznati pisac. Da li izlazi mesec? JAKOV: Izlazi. NINA: Kako su mu divne priče.. Oboje odlaze na pozornicu. Jeste li uzbuñeni?.. samo deklamacija. NINA: U vašem komadu je malo radnje. nje se ne bojim. TREPLJEV (hladno): Ne znam. Je li mlad? TREPLJEV: Jeste. TREPLJEV: Živa lica! Život ne treba prikazivati onakvim kakav je.. Ulaze Polina Andrejevna i Dorn. Vaša mama . nisam ih čitao. nego onakvim kakav treba da bude. . A u komadu. NINA: Teško je igrati u vašem komadu. tamo je sve spremno.JAKOV (iza zavese): Mi smo.. svakako mora da bude i ljubavi.

prema trgovcima . Priznajte . DORN: Meni je vrućina... Vi ste lekar i odlično znate koliko je štetan vlažan vazduh. . na primer...to je u prirodi stvari. Svi! DORN (pevuši): „Ja pred tobom opet.POLINA ANDREJEVNA: Oseća se vlaga. DORN (pevuši): . Vi ste se sjajno sačuvali i još se sviñate ženama. DORN: Šta onda upravo hoćete? POLINA ANDREJEVNA: Pred glumicom svi ste vi spremni da padnete na kolena. obucite kaljače. To je idealizam. POLINA ANDREJEVNA: To je sitnica.Ne reci mi da mladost minu ludo. DORN: Meni je pedeset pet godina. Vratite se. za muškarca to nije starost..ona vam se sviña. To je kod vas inat.” Ako društvo voli glumce i ima prema njima drukčiji stav nego. POLINA ANDREJEVNA: Vi se ne čuvate.. ali želite da ja patim: za inat ste ostali celo veče na terasi.” POLINA ANDREJEVNA: Vas je toliko zaneo razgovor s Irinom Nikolajevnom da niste primetili kako je hladno....

Pavle Semjonovič? U ulozi Raspljujeva bio je jedinstven. godine u Poltavi na vašaru ona je izvanredno igrala. kunem vam se. sećate se. možda. ŠAMRAJEV: 1873. u celoj guberniji ja sam bio jedini pristojan ginekolog. Osim toga. Pre deset petnaest godina.. gde je sad komičar Čadin. DORN: Velikih talenata sad ima malo. Irina Nikolajevna! Nekad su bili snažni hrastovi. a sad vidimo samo panjeve. Divota! Božanstveno je igrala! Znate li još. Mene su žene poglavito volele kao odličnog lekara. Ulaze: Arkadina ispod ruke sa Sorinom... ja sam uvek bio pošten čovek. POLINA ANDREJEVNA (hvata ga za ruku): Dragi moj! DORN: Lakše. .. Neko dolazi. Je li to idealizam? DORN (slegne ramenima): Pa. Šamrajev. draga gospoño. Medvedenko i Maša. to je istina.) ŠAMRAJEV (uzdah): Pavle Čadin! Takvih više nema! Srozalo se pozorište. U odnosima žena prema meni bilo je mnogo lepoga. Trigorin.POLINA ANDREJEVNA: Žene su se uvek zaljubljivale u vas i vešale vam se oko vrata. bolji od Sadovskog. Gde je sad on? ARKADINA: Vi me pitate o nekakvim prepotopskim. Otkud ja znam! (Seda. ali je prosečan glumac sada mnogo bolji.

mesec nad horizontom. sva u belom. crne mrlje Što nikad boju izgubiti neće. sine moj! Ti moje oči mojoj duši svraćaš. ARKADINA: Neka. . kad će da počne? TREPLJEV: Za jedan minut. ARKADINA (deklamuje iz Hamleta): „O. Gospodo. aut nihil. Uostalom. početak! Molim vas! Pauza.ŠAMRAJEV: Ne bih se mogao s vama složiti. vi. to je stvar ukusa. pogled na jezero. dostojanstvene stare seni koje lebdite u noći nad ovim jezerom. SORIN: Kroz dvesta hiljada godina ništa neće biti. na velikom kamenu sedi Nina Zarečna. Trepljev izlazi iza pozornice. TREPLJEV: Pa dobro. njegov odsjaj u vodi. ARKADINA (sinu): Moj dragi sine.” TREPLJEV (iz Hamleta): „O zašto si utonula u razvrat I ljubav tražila u postelji zločinca. Diže se zavesa. De gustibus aut bene. Mi spavamo. Molim vas da budete strpljivi.) O. Ja počinjem. neka nam prikažu to ništa. uspavajte nas i neka usnimo ono što će biti kroz dvesta hiljada godina. (Udara štapićem i govori glasno.” Iza zavese čuje se rog. Gde vidim tako mrke.

u oblake. i moj glas tužno odjekuje u ovoj pustoši i niko me ne čuje. Na livadi se više ne bude kričući ždrali. Prazno. bez treperenja života. bez volje.. morske zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati jednom rečju. U strahu da se u vama ne pojavi život . pauci. svakog trenutka vrši u vama.. Pojavljuje se barska svetlost. da će se posle toga materija i duh sliti u divnoj harmonijn i da će onda nastupiti . (Pauza) Kao sužanj. neme ribe koje su obitavale u vodi.. TREPLJEV (preklinjući i prekorno): Mama! NINA: Ja sam sama.to sam ja. rogati jeleni. ja. prazno. hladno. svi životi. orlovi i jarebice. Za mene nije tajna samo to da mi je suñeno da pobedim u upornoj. U meni se svest svih ljudi slila s instinktima životinja i ja pamtim sve.i svaki život u sebi preživljujem ponovo. ARKADINA (tiho): To je nešto dekadentno. Hladno. u vodu.. ugasili su se. ñavo. i Napoleona i poslednje pijavice.NINA: Ljudi. U meni je duša Aleksandra Makedonskog. kao i u kamenju i u vodi. U celoj vasioni ostaje stalan i nepromenljiv samo duh.. Prohujale su hiljade vekova otkako na zemlji nema nijednog živog bića. a hruštevi se više ne čuju u lipovim šumicama. i Cezara. i Šekspira. Jezivo. blede svetlosti. (Pauza) Tela živih bića nestala su u prahu i večna materija pretvorila ih je u kamenje. bačen u prazni duboki bunar. i ovaj jadni mesec uzalud pali svoj fenjer. svi životi. hladno. plovke.. prazno.. Jedanput u sto godina otvaram usta i govorim.. a sve duše slile su se u jednu. ali bez misli. žestokoj borbi sa ñavolom. izmenu atoma i vi se neprekidno menjate.. Ni vi me. Pred zoru vas raña smradna močvara i vi lutate do zore.otac večne materije. ja ne znam gde sam i šta me čeka. prešavši svoj tužni krug. lavovi. sve . načelom materijalnih snaga. sve. svi životi. jezivo. jezivo. ne čujete. Duša celog sveta ..

(Hoće . POLINA ANDREJEVNA (Dornu): Skinuli ste šešir. i sjajni Sirijus i zemlja pretvore u prah. nazepšćete. Meni..užas.. Ja sam narušio monopol. i mesec. Ali to će biti samo onda kada se malo pomalo. TREPLJEV: Mama! NINA: Njemu je dosadno bez čoveka. posle dugog. približava se moj moćni protivnik.. ARKADINA: Doktor je skinuo šešir pred ñavolom. Ja vidim njegove strašne... Da li to tako mora da bude? TREPLJEV: Da... TREPLJEV (plane.) Zavesa! (Zavesa pada) Oprostite! Ja sam izgubio iz vida da samo mali broj izabranih ima pravo da piše komade i igra na pozornici. ocem večne materije.. dugog niza hiljadugodišta. na pozadini jezera pojavljuju se dve crvene tačke.carstvo vasionske volje.. Metnite ga na glavu. ARKADINA: Miriše na sumpor. ñavo.. to je efekat.) Eno.. ARKADINA (smeje se): Priznajem.... purpurne oči. A donde . glasno): Pretstava je završena! Dosta! Zavesa! ARKADINA: Zašto se ljutiš? TREPLJEV: Dosta! Zavesa! Spuštaj zavesu! (Lupne nogom. (Pauza. užas. ja.

na novu eru u umetnosti. nego nas je naterao da slušamo ovo dekadentno buncanje? Šale radi ja sam spremna da slušam i buncanje. to već postaje dosadno. ambiciozni dečak! SORIN: On je želeo da ti priredi zadovoljstvo! ARKADINA: Je li?A što onda nije izabrao neki običan komad. nego da napravi demonstraciju. draga moja. nema tu nikakvih novih formi.još nešto da kaže. ali samo odmahne rukom i ode. Ovi stalni ispadi protiv mene i neprestana zajedanja svakom bi dodijali! Kapriciozni. A po mom mišljenju. ARKADINA: Šta sam mu ja rekla? SORIN: Ti si ga uvredila.. prosto je u pitanju njegova rñava narav. SORIN: Pa ipak. ne sme se tako. postupati s ambicioznim mladićem. . Hteo je da nas pouči kako treba pisati i šta treba igrati. ARKADINA: On je sam rekao da je to šala i ja sam primila njegov komad kao šalu. Najzad.) ARKADINA: Šta mu je? SORIN: Irina.. ali ovde se ispoljavaju pretenzije na nove forme. ARKADINA: Sad je odjednom ispalo da je on napisao genijalno delo! Ta šta kažete! Znači da je priredio ovu predstavu i zasmrdeo vazduh sumporom ne radi šale.

ovde. ti se ljutiš. ali je onda bio neodoljiv. nego žena. Zašto sam uvredila . gospodo. I sad je on divan. samo nećemo više da razgovaramo ni o pozorišnim komadima ni o atomima.TRIGORIN: Svako piše onako kako hoće i kako može. (Živo. samo mi je krivo što jedan mladić tako dosadno provodi vreme.. i ljubavi. Čujete li.) Nego znate. Ja nisam htela da ga uvredim. na jezeru.. MEDVEDENKO: Niko nema osnova da odvaja duh od materije. Doktor Jevgenije Sergejevič. učitelji! Teško. muzika i pesma čula se neprekidno skoro celu noć. ljubavi. skup materijalnih atoma. pucnjava. Trigorinu. Ovde na obali ima šest plemićkih imanja. verovatno. ARKADINA (Trigorinu): Sedite pored mene. da vam ga predstavim (pokazuje glavom na Dorna). Sećam se . Veče je tako lepo. Ipak. Pauza.. kad bi neko prikazao na pozornici kako živimo mi. ARKADINA: Ja nisam Jupiter. Jeune premier i idol svih tih imanja bio je onda. jer je sam taj duh. teško živimo! ARKADINA: Sve je to tačno. mene počinje da grize savest. Pre jedno deset-petnaest godina. ARKADINA: Neka on piše kako hoće i kako može. graja.smeh. pesmu? (Osluškuju) Kako lepo pevaju! POLINA ANDREJEVNA: Na onoj obali. DORN: Jupitere. (Pali cigaretu) Ja se ne ljutim. samo neka mene ostavi na miru..

. Čujete? Vi treba da stupite na pozornicu! NINA: Ah. draga moja. ja mogu da iziñem.. i on se zbunio.. (Glasno) Kosta! Sine! Kosta! MAŠA: Idem ja da ga potražim. ARKADINA (nateravši je da sedne pored nje): Šta ste se zbunili. SORIN: Bravo! Bravo! ARKADINA: Bravo! Bravo! Mi smo uživali. to mi je san! (Uzdahne) Ali se taj san nikad neće ostvariti. Vi sigurno imate dara. Pogledajte. .) NINA (izlazi iza pozornice): Izgleda da se predstava neće nastaviti. greh je da sedite u selu. ali ima jednostavnu dušu. ARKADINA: Ko zna? Nego.) Ja uvek čitam vaša dela. On je slavan čovek. neobično se radujem. MAŠA (polazi na levu stranu): Konstantine Gavriloviču! Ohoj! (Odlazi. NINA: Ah. (Zbunivši se.mog sirotog dečka? Nemam mira. draga moja. S takvom spoljašnošću. Dobro veče! Ljubi se s Arkadinom i Polinom Andrejevnom. s takvim divnim glasom ne smete. dopustite da vam predstavim: Trigorin. ARKADINA: Idite.. Boris Aleksejevič.

digni. sedeo je na galeriji jedan bas iz sinodskog hora. (Pauza) Sigurno u ovom jezeru ima dosta riba.za čitavu oktavu niže. TRIGORIN: Ja volim da pecam. I dekor je bio divan. . ARKADINA (smejući se): Ne govorite tako.DORN: Mislim da već možemo dići zavesu. Silva!” .. Za mene nema većeg uživanja nego da sedim pred veče na obali i piljim u plovak.. NINA (Trigorinu): Je l' te da je čudnovat ovaj smrad? TRIGORIN: Ja nisam ništa razumeo. Uostalom. Silva. Evo ovako. odjednom čujemo sa galerije: „Bravo.. u Moskvi. Pauza. (Iz basa) Bravo. ŠAMRAJEV (glasno): Jakove. ovako je nekako jezivo. u operi. zavesu! Zavesa se diže. i odjednom. možete zamisliti naše krajnje iznenañenje. NINA: Da. brate. Vi ste tako iskreno igrali.. gledao sam sa zadovoljstvom. kao za pakost. ŠAMRAJEV: Sećam se. NINA: A ja mislim da za onog ko je iskusio uživanje koje pruža stvaralaštvo nikakva druga uživanja ne postoje.. čuveni Silva je uhvatio donje ce. on se odmah izgubi. Pozorište je prosto zamrlo. Kad mu napravite komplimenat.. A te večeri.

kroz suze): Ne mogu. NINA: Čeka me otac. dete moje! NINA (uplašeno): O. ARKADINA: Ala je on neki. i sada ova devojka nema ništa. ne. Tako se kod nas kaže kad svi zaćute. (Ljube se) Pa. nije to ništa. Kažu da je njena pokojna mati ostavila mužu celo svoje ogromno imanje..DORN: Tihi anñeo je proleteo.) ARKADINA: U stvari . To je . ARKADINA: Kuda? Kuda tako rano? Mi vas nećemo pustiti. jer je njen otac već zaveštao sve svojoj drugoj ženi. sve do poslednje pare. NINA (razmislivši. NINA: Kad bi ste znali kako mi je teško da odem! ARKADINA: Treba da vas neko isprati. NINA: Meni je vreme. (Rukuje se i brzo odlazi.. SORIN: Ostanite još bar jedan sat.ovo je vrlo nesrećna devojka. ne! SORIN (preklinjući): Ostanite! NINA: Ne mogu. Zaboga. šta da se radi! Žao nam je što idete. Petre Nikolajeviču... Zbogom.

. koji ide pored njega. izgleda. bojim se da se lopovi ne uvuku u ambar. (Medvedenku. osim Dorna. Ilija Afanasijeviču. (Šamrajevu) Budite dobri. DORN: Jeste. i docnije. Kad je ova devojka govorila o samoći. Pa dobro. kad su se pojavile crvene oči ñavola.strašno. jedva se miču. ARKADINA: One su ti kao od drveta. možda se ja ništa ne razumem ili sam pomerio pameću. SORIN (trlja ozeble prste): Hajdemo.. Eno. U njemu ima nešto. Tamo mi stoji proso.) ŠAMRAJEV (nudeći ruku ženi): Madam? SORIN: Čujem kako urla pseto. ali meni se komad svideo. Bole me noge. meni su od uzbuñenja drhtale ruke. Petre Nikolajeviču. dolazi on. naivno. već je prilično vlažno. nego običan sinodski horista. (Uzima ga pod ruku. hajdemo. gospodo. za čitavu oktavu niže: „Bravo. Hteo bih da mu kažem nešto lepo. njen tatica je prilična stoka. Sveže. zlosrećni starče. Silva!” I nije neki pevač. i mi. naredite da ga odvežu. mora mu se odati puno priznanje. MEDVEDENKO: A koliku platu ima sinodski horista? Svi odlaze. ŠAMRAJEV: Nemoguće. DORN (sam): Ne znam. .) Da.

. s ukusom. Vi morate znati zašto pišete. inače.. Vi ste darovit čovek.) Uf. gde je Zarečna? DORN: I još nešto. TREPLJEV: Oprostite. ali da sam imao prilike da iskusim onaj duhovni polet koji imaju umetnici u trenucima stvaranja. jer. DORN: Konstantine Gavriloviču. . Suze u očima. Delo mora imati jasnu.da nastavim? DORN: Da. TREPLJEV: Mene po celom parku traži Mašenjka. (Trepljev mu čvrsto steže ruku i naglo ga zagrli. ja sam zadovoljan. Znate šta bih hteo da vam kažem? Vi ste uzeli siže iz oblasti apstraktnih ideja. Nesnosno stvorenje. Lepo je samo ono što je ozbiljno. vi ćete zalutati i vaš talenat će vas upropastiti. DORN: Ja sam ovde.. vi treba da nastavite.. zato što umetničko delo apsolutno mora izražavati neku veliku misao. meni se čini da bih ja prezirao svoju materijalnu ljusku i sve što je toj ljusci svojstveno i bežao bih sa zemlje što dalje. Kako ste bledi! TREPLJEV: Vi velite . Ali prikazujte samo ono što je važno i večno. Vi znate da sam ja proživeo život zanimljivo. To je dobro. odreñenu misao. meni se vaš komad neobično svideo. kako ste nervozni. Nekako je čudnovat i nisam čuo kraj.. ako krenete tim živopisnim putem bez odreñenog cilja.TREPLJEV (ulazi): Svi su već otišli.. ali ipak je ostavio snažan utisak na mene. u visinu.

dragi moj. mladost! MAŠA: Kad čovek nema šta da kaže.. (Pauza) U kući. Treba da idem tamo.. . TREPLJEV (očajno): Šta sad da radim? Ja želim da je vidim. de. (Šmrče burmut.. neko svira. Ružno je to. Hvala vam. Poći ću do nje.TREPLJEV (nestrpljivo): Gde je Zarečna? DORN: Ona je otišla kući.. ne smete tako. prijatelju. Čeka vas vaša mama. TREPLJEV: Recite joj da sam otišao. MAŠA: Idite kući. de.....) DORN (oduzima joj burmuticu i baca je u žbunje): To je ružno. doktore. (Odlazi) DORN (uzdiše): Mladost. Moram da odem. DORN (Trepljevu): Umirite se. onda obično govori: mladost. Ulazi Maša.. čini mi se. TREPLJEV (kroz suze): Zbogom.. Moram da je vidim... Konstantine Gavriloviču. TREPLJEV: Ipak idem. mladost.. ostavite me na miru! Ostavite me! Ne idite svud za mnom! DORN: De.. Ona se brine. I molim vas sve..

Ne mogu više.. tiho. Niko. Pomozite mi ili ću učiniti glupost. Pomozite mi. dete moje? Šta? Šta? Zavesa ..... DORN: Kako? Kako da vam pomognem? MAŠA: Ja patim.. O.. Hoću da porazgovaram. ali svom dušom osećam da ste mi bliski. niko ne zna koliko patim! (Spušta mu glavu na grudi... Ne znam zašto.) Ja volim Konstantina. (Uzbuñeno) Ja ne volim svog oca. DORN: Šta hoćete? MAŠA: Još jednom hoću da vam kažem.. za inat ću upropastiti svoj život. ali prema vama osećam simpatije. začarano jezero! (Nežno) Ali šta ja mogu.MAŠA: Čekajte... DORN: Kako su svi nervozni! Kako su svi nervozni! I koliko ljubavi.

.vi. u bluzi ili neočešljana? Nikad. ja sam stalno u pokretu. a meni je skoro dvaput više. ARKADINA: Eto vidite.. Moje je pravilo: da ne mislim o budućnosti.. zbor'te sad vi.. nisam se zapuštala .. Dorn na kolenima drži otvorenu knjigu. uvek sam obučena i očešljana comme il faut. ARKADINA (Maši): Ustanite. A zašto? Zato što ja radim.. Ja da dopustim sebi da iziñem iz kuće. sve su to sitnice. Vama je dvadeset i dve godine. Vrućina. Leje sa cvećem. kuća sa velikom terasom. Što mora da bude. a vi samo sedite na jednom mestu.DRUGI ČIN Teren za kroket. ja osećam. kao što se kaže. Sačuvala sam se zato što nikad nisam bila aljkava. ja sam korektna kao Englez. ne živite. ko je mlañi od nas dve? DORN: Naravno .. Ja. (Obe ustaju) Stanite pored mene. to se ne može izbeći. Dorn i Maša. DORN (pevuši): „Lepi cvetići moji. Jevgenije Sergejeviču. svoj život vučem za sobom kao beskonačni šlep. Podne.” ARKADINA: Osim toga. U dubini. I često nemam nikakve volje da živim. pazim na sebe.. makar samo u baštu. zbaciti sa sebe sve to. s desne strane. Treba se prodrmati. u hladu stare lipe. Ja nikad ne mislim ni na starost ni na smrt. MAŠA: A ja se osećam kao da sam se već odavno rodila. s leve strane se vidi jezero na kome blešti odsjaj od sunca. Pored terena. (Seda) Naravno. sede na klupi Arkadina. draga moja.

. ja ipak nastavljam. kod nas nema ništa od toga. NINA (seda pored Arkadine i grli je): Ja sam srećna! Sad pripadam vama.. Ne treba daleko tražiti. veseli? (Sestri) Imamo prijatnu novost! Otac i maćeha otputovali su u Tver i mi smo sad slobodni čitava tri dana.. ja ću da čitam. Na mene je red. A meñutim ih vole. ona ga opseda pomoću komplimenata. (Uzima knjigu) Stali smo kod brašnara i pacova.. kad žena izabere pisca koga želi da zarobi. SORIN (tonom kojim se govori deci): Je l' te? Radujemo se? Danas smo. ARKADINA: Elegantna. evo ga. ljubaznosti i ugañanja.. (Seda) Uostalom. Kod nas se žena. nikakvih programa. (Ljubi Ninu) Samo ne treba da vas mnogo hvalimo. Medvedenko gura za njima praznu fotelju. šeta po terenu) Eto pogledajte . za ljude iz visokog društva isto tako je opasno da maze književnike i privlače ih u svoje društvo kao što je opasno za brašnara da gaji pacove u svojim ambarima. SORIN (seda u svoju fotelju): Ona je danas lepa. Zato vas moram pohvaliti. pored njega Nina. pre nego što će zarobiti pisca.. poštapajući se.. dajte meni.. Gde je Boris . obično.. interesantna. još ćemo da vas ureknemo. (Uzima knjigu i traži očima.kao neki. sama zaljubi do ušiju. Mogla bih i petnaestogodišnju da igram. najzad. to da znate. Čitajte.) I pacova. Dolazi Sorin. A. naravno.” To je možda tako kod Francuza. DORN: Dakle.kao devojčica. ARKADINA: I pacova. Dakle.. (Čita) „I. (Podbočivši se. uzmite mene i Trigorina...

recitujte nešto iz njegova komada. NINA (sleže ramenima): Vi to želite? To je tako neinteresantno! MAŠA (uzdržavajući oduševljenje): Kad on sam nešto recituje.. DORN: Laku noć! ARKADINA: Petre! SORIN: A? . (Nini.Aleksejevič? NINA: Na jezeru. MAŠA: Teško mu je na duši. (Pročita nekoliko redova u sebi. ARKADINA: Kako mu to ne dosadi! (Hoće da nastavi sa čitanjem.) Molim vas. On ima divan. šta je mom sinu? Zašto je tako tužan i mračan? On čitave dane provodi na jezeru i ja ga skoro uopšte ne vidim. draga moja. Recite. oči mu se sijaju i sav prebledi.) NINA: Šta to čitate? ARKADINA: Mopasan . sa kupatila peca ribu. (Zatvara knjigu) Nešto sam brižna. Čuje se kako hrče Sorin.) Dalje je neinteresantno i netačno. bojažljivo. tužan glas i manire kao u pesnika.Na vodi”.

brate. Pauza. SORIN: Gluposti. SORIN: I u šezdesetoj godini čovek želi da živi.. Može da ide u banju. Sve je jasno. ARKADINA: Ti se ne lečiš. a to ne valja. . MEDVEDENKO: Petar Nikolajevič treba da ostavi duvan. Pauza.ARKADINA: Ti spavaš? SORIN: Ne. DORN: Lečiti se u šezdesetoj godini. ARKADINA: Sad razumej nešto. SORIN: Ja bih hteo da se lečim. DORN: Nema tu šta da se razume.doktor neće. DORN (jetko): Ih! Onda uzimajte valerijanu. A može i da ne ide. DORN: Pa dobro. ARKADINA: Ja bih rekla da bi mu dobro činila neka banja. ali eto ..

nisu to gluposti. a ja? Služio sam u sudskoj struci dvadeset osam godina. lakomislenost. ništa nisam iskusio. Eto to je sve. tromim hodom) Utrnula mi je noga. šta može biti dosadnije od ove simpatične seoske dosade! Vrućina. a lečiti se u šezdesetoj godini. (Polazi lenjim. vaše prevashodstvo.. i na kraju krajeva. Vi ste dosta proživeli u svom veku. ali sedeti u svojoj sobi i učiti ulogu . oprostite mi. to je. a to je sasvim razumljivo. meni se tek sada živi. tišina. a ja hoću da živim i zato pijem za ručkom heres i pušim cigare i kraj. ali još nisam živeo. niko ništa ne radi. SORIN (smeje se): Lako je vama filozofirati. DORN: Čovek treba da ozbiljno gleda na život.on.DORN: Ne..kud i . žaliti što se u mladosti malo uživalo. ARKADINA: Ah. SORIN: Vi govorite kao sit čovek. svi filozofiraju. Vino i duvan čine čoveka bezličnim. MAŠA (ustaje): Već je sigurno vreme za doručak. Lepo je s vama. prijatelji moji. Posle cigare ili čašice rakije vi niste više Petar Nikolajevič nego Petar Nikolajevič plus još neko. Vi ste siti i ravnodušni i zato ste skloni filozofiji... vaše se ja razliva i vi se odnosite prema sebi samom kao prema trećem licu . prijatno vas je slušati. (Odlazi) DORN: Sad ide da pre doručka trgne čašicu dve. DORN: Sve je to koješta. ali. SORIN: Nije našla sreću u životu. sirotica.

NINA (oduševljeno): Divno! Ja vas razumem. Dobar dan! (Ljubi ruku Arkadinoj.. na ulici fijakeri i tako dalje.. u gradu je lepše. Sediš u svom kabinetu. ja se duboko klanjam vašem talentu. ali konje vam ne mogu dati! . zbor'te sad vi.. SORIN: Naravno. draga gospoño? Danas nam konji voze raž. (Arkadini) Žena mi kaže da se danas spremate zajedno s njom u grad. lakej nikog ne pušta bez prijave. telefon.kamo je lepše. spreman sam da dam za vas deset godina života.” Ulazi Šamrajev.. ali kako ćete otići. Je li to istina? ARKADINA: Da..) Vrlo mi je milo što vas vidim u dobrom zdravlju. zatim Nini.. ako smem pitati? ARKADINA: Kojim? Otkud ja znam . To je sjajno. DORN (pevuši): „Lepi cvetići moji.. ŠAMRAJEV (uzbuñeno): Samo za vožnju? A odakle ću da nabavim amove? Odakle ću da nabavim amove? Čudnovato! Neshvatljivo! Draga gospoño! Oprostite.. spremamo se. svi su radnici zaposleni. Kojim ćete konjima noći. za njim Polina Andrejevna. ŠAMRAJEV: Evo i naših.kojim! SORIN: Pa mi imamo konje samo za vožnju. ŠAMRAJEV: Hm.

. otprilike. nisu važniji od vašeg gazdinstva? Prosto neverovatno! POLINA ANDREJEVNA (očajno): Šta ja mogu? Stavite se u moj položaj. šta ja mogu? SORIN (Nini): Hajdemo sestri.ARKADINA: Ali ako ja moram da idem? Čudna stvar! ŠAMRAJEV: Draga gospoño. malo docnije se vidi kako ona ulazi u kuću.) SORIN (plane): To je drskost! Prava svinjarija! Meni je to dodijalo na kraju krajeva. priča! U tom slučaju ja danas idem u Moskvu. Pogodite negde u selu za mene konje.. ŠAMRAJEV (plane): U tom slučaju ja vam otkazujem službu! Tražite drugog upravnika! (Odlazi) ARKADINA: Svakog leta se isto ponavlja. Odmah sve konje ovamo! NINA (Polini Andrejevnoj): Odbiti Irinu Nikolajevnu. čuvenu glumicu! Zar svaka njena želja. gde. Hoćemo li? (Gledajući u pravcu kojim je otišao Šamrajev.) Nesnosan čovek! Despot! . vi ne znate šta znači gazdinstvo! ARKADINA (plane): To je stara. inače ću peške na stanicu. čak i ćef. za njom ide Trigorin s udicama i kofom. treba da se nalazi kupatilo na jezeru. Svi ćemo je preklinjati da ne ide. svakog leta me ovde vreñaju! Nikad me više nećete videti ovde! (Odlazi na levu stranu.

DORN: Ne. Ali to mu neće olako proći. Kad biste znali kako me on jedi! Ja sam prosto bolesna. ala je to strašno! SORIN: Da. strašno. ostaju samo Dorn i Polina Andrejevna.. .. Pauza. POLINA ANDREJEVNA: Znam . niste. ja sva drhtim.. Mi ćemo vas odgurati. kasno je menjati život. mi više nismo mladi. Nina se pojavljuje pored kuće. i njegova sestra izviniti. da lažemo.) Ah. vidite. ja sam vam dosadila..NINA (ne dajući mu da ustane): Sedite. DORN: Ljudi su dosadni. (Preklinjući) Jevgenije. Sve njih ne možete uzeti k sebi.vi me odbijate zato što osim mene ima i drugih žena koje su vam bliske. ona bere cveće. (Ona i Medvedenko guraju fotelju. bar pred kraj života da ne moramo da se krijemo. a sve će se svršiti na tome što će mu se ova stara mama. Ja ne podnosim njegovu grubost. dragi moj. Sedite. najmiliji moj. DORN: Meni je pedeset pet godina. Oprostite. trebalo bi vašeg muža prosto izbaciti odavde kao kufer. Videćete! POLINA ANDREJEVNA: On je i konje za vožnju poslao na njivu. da.. Petar Nikolajevič. sad ću ja da se objasnim s njim. I svakog dana se dešavaju slični nesporazumi.. Odlaze. Naše vreme prolazi. uzmite me k sebi. Ja to razumem. U stvari.

oboje ulaze u kuću) NINA (sama): Kako je to čudno videti da čuvena glumica plače. NINA (pruža mu cveće): Izvolite! DORN: Merci bien.POLINA ANDREJEVNA: Ja patim od ljubomore. vi ne možete izbegavati žene. ljubimac publike. smeju se i ljute kao svi ostali.) Dajte mi to cveće! Dajte mi to cveće! (Pošto joj on da cveće. nepristupačni.. Ja to razumem.. Naravno. Ali eto . pecaju ribu. o kome pišu u novinama. i to još zbog tako beznačajnog razloga! Zar nije čudno i to što poznati pisac. DORN (ustaje): Idem da im dam valerijane. sjajem svog imena. TREPLJEV (dolazi gologlav. Mislila sam da su slavni ljudi oholi. čije se slike prodaju. koja prilazi): Kako je tamo? NINA: Irina Nikolajevna plače. da oni preziru gomilu i svojom slavom. koga prevode na strane jezike . kartaju se.oni plaču.po ceo dan peca ribu i raduje se što je upecao dva klena.. s puškom i ustreljenim galebom): Jeste li sami? .. vi ste lekar.. DORN (Nini. kao da joj se svete zato što ona iznad svega stavlja visoko poreklo i bogatstvo.. Petar Nikolajevič ima gušenje. ona ga gužva i baca u stranu. potmulim glasom.. (Polazi ka kući.) POLINA ANDREJEVNA (idući za njim): Ala je lepo ovo cveće! (Pored kuće.

Trepljev joj spušta pred noge galeba. Vi ste mi maločas rekli da ste suviše prosti da biste me mogli razumeti. ja ga ne razumem. TREPLJEV: Da. (Spušta galeba na klupu.) TREPLJEV (posle pauze): Uskoro ću na isti način ubiti samog sebe. NINA: U poslednje vreme postali ste razdražljivi. kao da sam se probudio i odjednom video da je jezero presušilo. sad me već . neverovatna. oprostite. vaš pogled je hladan. Žene ne praštaju neuspeh. Kad biste znali kako sam nesrećan! Vaša hladnoća je strašna. da se upilo u zemlju. A šta tu ima da se razume? Moj komad se nije dopao. vi prezirete moje nadahnuće. moje prisustvo vam smeta. odonda otkad ja nisam u stanju da poznam vas. TREPLJEV: To je počelo još one večeri kad je onako glupo propao moj komad. Ja sam sve spalio.NINA: Sama sam.) Ja sam suviše prosta da bih vas mogla razumeti. Vi ste se promenili prema meni. Mećem ga pred vaše noge. ali. govorite nekako nerazumljivo. NINA: Šta vam je? (Diže galeba i gleda ga. NINA: Ja ne mogu da vas poznam. NINA: Šta to znači? TREPLJEV: Učinio sam danas podlost .ubio sam ovog galeba. I ovaj galeb je takoñe sigurno neki simbol. sve do poslednjeg tabaka. nekakvim simbolima.

. Neočekivano je ispalo tako da mi...” Ovo sunce još vam nije prišlo. još danas putujemo. reči. izgleda. Teško da ćemo se ikad videti. (Lupi nogom) Kako ja to dobro vidim. NINA: Dobar dan. U nju je zaljubljen učitelj.. zato su mi u novelama i pričama mlade devojke obično neistinite. i takoñe s knjigom. Borise Aleksejevnču! TRIGORIN: Dobar dan. mlade i interesantne. Neću da vam smetam. Kako se oseća slava? Kako vi osećate svoju slavu? . TRIGORIN: Zašto? NINA: Da bih saznala šta oseća poznati daroviti pisac. vaš pogled se rastopio pod njegovim zracima. kako dobro vidim! To mi stoji u mozgu kao klin. ništarijom.smatrate prosečnim čovekom. korača kao Hamlet.. a vi se već smešite.. neka je proklet on zajedno s mojom ambicijom koja mi siše krv. NINA: A ja bih volela da budem na vašem mestu.) Eno ga dolazi. (Podražava) „Reči. ja sam već zaboravio i ne mogu jasno da predočim sebi šta čovek oseća u osamnaestoj ili devetnaestoj godini.. pravi talenat. Ja bih voleo makar jedan sat da budem na vašem mestu da bih saznao šta vi mislite i šta ste vi uopšte. Uvek nosi samo crno.. kakvih ima mnogo. (Brzo odlazi) TRIGORIN (beleži u beležnicu): Šmrče burmut i pije rakiju. (Opazivši Trigorina kako dolazi čitajući knjigu. siše kao zmija. Ja retko imam prilike da vidim mlade devojke.

(Razmislivši) Jedno mora bi ti tačno: ili vi preuveličavate moju slavu ili se ona uopšte nikako ne oseća. pun značaja.. svetlom životu. (Smeje se) Vi ste. Dakle... NINA: A kad čitate o sebi u novinama? TRIGORIN: Kada me hvale. o sreći. Vi ste srećni. NINA: Vaš život je divan! TRIGORIN: Čega ima u njemu naročito lepog? (Gleda na sat) Moram ići da pišem.. posle toga sam dva dana neraspoložen. NINA: Divan svet! Kako vam zavidim. zgazili na moj najmiliji žulj. i ja imam takav svoj mesec. nemam vremena. Danju i noću me mori jedna nametljiva misao: ja moram da pišem. Ja o tome nisam nikad razmišljao. pao u deo interesantan život.. interesantnom životu. drugima je. a za mene su sve te lepe reči. Neki životare dosadno. na primer. svi nesrećni. i zato počinjem da se nerviram i pomalo da se ljutim. kao što se kaže. odakle da počnemo? (Malo porazmislivši) Postoje opsesije. neprimetno.. oprostite. ja . Vi ste vrlo mladi i vrlo dobri. hajde da razgovaramo. TRIGORIN: Ja? (Sležući ramenima) Hm. o nekakvom svetlom. isto što i voćni žele. Eto.. vi govorite o slavi. koji ja nikad ne jedem. Oprostite.vi ste jedan od miliona. Razgovaraćemo o mom divnom. Uostalom. kad biste znali! Ljudi imaju različitu sudbinu. kao na primer vama .. meni je milo.. svi nalik jedni na druge. a kad me grde.TRIGORIN: Kako? Verovatno nikako. samo o mesecu.. svetao. kad čovek danju i noću misli.

treba opet požuriti i pisati. a meñutim svestan sam svakog trenutka da me čeka nedovršena novela. Ja nisam video svog čitaoca. bojeći se da smelo i pravo gleda u oči kao strasni kockar koji nema novaca. čak i kidam same cvetove i gazim njihovo korenje. komplimenti. a već moram da pišem drugu. I tako uvek. u glavi se već vrti teško gvozdeno jezgro novi siže. da će me zgrabiti i odvesti... pisati. zatim treću. uvek jedno te isto. da se zaboravi. Ja sam se . meñutim . Mali pisac. samo obmana. Zar nisam . i već me nešto vuče za sto. svaku reč i žurim da zaključam sve te fraze i sve te reči u svoju literarnu ostavu: mogu koji put zatrebati! Kad prekinem da radim. neirimetan. kako za med koji dajem nekom u prostor. Pišem neprestano. A u onim godinama. i drukčije ne mogu.Šta pišete? Šta ćete nam pokloniti?” Uvek jedno te isto. ja moram. jurim u pozorište ili na pecanje. nepriznat. pitam ja vas? O. udovička boja. skupljam prah sa svojih najlepših cvetova. nespretan.. Hvatam kod sebe i kod vas svaku frazu. Eto. sam sebi izgleda nezgrapan. suvišan. treba pomenuti pri opisu letnjeg večera. pa tu bi bar čovek mogao da se odmori. i meni se čini da su pažnja poznanika. sad sam s vama. živci su mu napeti. moj književni rad je bio samo mučenje. ali odnekud u mojoj uobrazilji on mi izgleda neprijateljski raspoložen. kao Popriščina. kad sam tek počinjao. u ludnicu. Brže bolje pamtim: sladunjavi miris. uvek. on se vrti oko njih. kao čovek koji se vozi i samo menja konje. u mladim. Mislim: moraću spomenuti u nekoj priči kako je po nebu plovio oblak nalik na klavir.ludak? Zar se moji prijatelji i poznanici drže prema meni kao prema zdravom čoveku? . Miriše posunac. vidim oblak koji liči na klavir. Tek što sam završio jednu novelu. naročito ako nema sreće. najlepšim godinama. iskidani. posle treće četvrtu.ništa od toga. njega neodoljivo privlače ljudi koji imaju veze s književnošću i umetnošću. nikad nemam mira od sebe samog i osećam kako sam proždirem svoj vlastiti život.moram da pišem.. nepoverljiv. kakav ludački život! Eto. Čega tu ima divnog i svetlog.. da me oni obmanjuju kao bolesnika i ponekad se bojim da će mi se neko prikrasti s leña. oduševljenje. uzbuñujem se.

(Smeje se) A publika čita: . o pravima čoveka i tako dalje i tako dalje. ali daleko od Tolstoja” ili: „Divna stvar. Ali ja nisam samo pejzažist.Jeste. poznanici. čim knjiga iziñe iz štampe. neodoljivu želju da pišem. i ja govorim o svemu tom. srećne trenutke? TRIGORIN: Da. a ja .. meni je prijatno. o njegovim patnjama. ona mi je izgledala strašna. narod. ja ne mogu da vas shvatim. ali. Eto. i kad bi mi se desilo da iziñem pred nju sa svojim novim komadom. a kad umrem. ja volim otadžbinu. ja volim ovu vodu.. meni se svaki put činilo da su crnomanjasti ljudi neprijateljski raspoloženi prema meni. vidim da se život i nauka stalno razvijaju. prolazeći pored mog groba. kako je to strašno! Kakva je to bila muka! NINA: Oprostite. darovito. Najgore je to što sam u nekakvom bunilu i često ne znam šta pišem. TRIGORIN: Kakav uspeh? Ja se sebi nikad nisam sviñao.” I tako sve do groba: sve će biti simpatično i darovito.plašio publike. Dobar je to bio pisac. da nije trebalo uopšte pisati i meni je krivo. ja sam još i grañanin. drveće.hladni i ravnodušni. ona izaziva u meni strast. Kad pišem. ja osećam prirodu.” NINA: Oprostite. ali je pisao gore od Turgenjeva.. simpatično i darovito . Ja ne volim sebe kao pisca. teško na duši.. ne mogu više da je podnesem. ja se bacam levo desno kao lisica koju gone psi. Prijatno mi je i da vršim korekturu. ja osećam ovo: ako sam pisac. ja sam dužan da govorim o narodu. o njegovoj budućnosti.. ali su „Ocevi i deca” Turgenjeva lepši. žurim se. a plavi . vidim da je sve pogrešno. nebo.. da govorim o nauci. ljute se.i ništa više. kreću napred.. Vas je prosto razmazio uspeh. mene sa svih strana teraju da pohitam. govoriće: „Ovde leži Trigorin. Simpatično. O. ali zar vam nadahnuće i sam proces stvaranja ne pružaju uzvišene. simpatično.

Ah! GLAS ARKADINE (iz kuće): Borise Aleksejeviču! TRIGORIN: Zovu me. ali za druge ste veliki i divni! Da sam ja takav pisac kao vi... Šta sam ja.. baš u kočijama. razočarenje. živela bih na mansardi i jela samo suv hleb. a da sam u svemu ostalom lažan.. patila bih od nezadovoljstva samom sobom.) Glava mi se vrti. Sigurno da se pakujemo.. ja bih žrtvovala gomili svoj život. najzad.. ali bih bila svesna da je njena sreća u tome što se ona.. A ne ide mi se. NINA: Za sreću biti književnica ili glumica. nemaštinu.. osećam da umem da slikam samo pejzaž. ali zato bih tražila slavu. (Pokriva lice rukama. lažan do srži. NINA: Vi ste suviše zauzeti poslom i nemate ni vremena ni volje da shvatite svoj značaj.. ta gomila. i ona bi me vozila u kočijama. TRIGORIN: E... bučnu slavu. (Okreće se prema jezeru) Eto. ja bih podnela i prezir svojih bliskih. Neka ste nezadovoljni sobom. Divota! NINA: Vidite li na onoj obali kuću i park? TRIGORIN: Vidim. od svesti o svojim nedostacima. Agamemnon? Oboje se nasmeše. uzdiže do mene.stalno zaostajem kao seljak koji je zakasnio na voz i. pravu.. . pogledajte kakva blagodet!.

. (Stavlja beležnicu u džep. voli jezero kao galeb. Nagovorite Irinu Nikolajevnu da ostane. beležim nešto. TRIGORIN: Lepa ptica. Konstantin Gavrilovič ga je ubio.) Šta je bilo? ARKADINA: Ostajemo.) NINA: Šta to pišete? TRIGORIN: Onako. Arkadinoj.. i srećna je i slobodna kao galeb.) Siže za malu priču: na obali jezera od detinjstva živi mlada devojka..NINA: To je imanje moje pokojne majke. Ali slučajno je naišao jedan čovek. Ja sam se tamo rodila. TRIGORIN: Lepo je tu kod vas! (Spazivši galeba. Ceo sam život provela pored ovog jezera i poznajem na njemu svako ostrvce.) A šta je to? NINA: Galeb. Na prozoru se pojavljuje Arkadina. video ju je i prosto iz dosade upropastio kao ovog galeba. ovakva kao vi. ne ide mi se. pred prozorom. Pauza. Pao mi je na pamet jedan siže. (Beleži nešto u beležnicu. Boga mi. gde ste? TRIGORIN: Odmah! (Polazi i okreće se ka Nini. Tritorin ulazi u kuću. ARKADINA: Borise Aleksejeviču. ..

NINA (prilazi rampi. posle kraćeg razmišljanja): San! Zavesa .

I . promena. Kofer i kutije za šešire. znate. A ovako.. Bife. kao ja. Odlučila sam odjednom: iščupaću tu ljubav iz svog srca. TRIGORIN: Ne razumem šta vam to treba.. Maša stoji pored njega. Manjina pije otvoreno. TRIGORIN: A na koji način? MAŠA: Udajem se. MAŠA: Voleti bez nade. TRIGORIN: Za onog učitelja? MAŠA: Da. a većina krišom. Kažem vam po duši: da se on ozbiljno ranio. Trigorin doručkuje. nove brige ugušiće sve što je bilo ranije. kad se udam. godinama stalno nešto očekivati. ja ne bih živela ni trenutka. Hoćemo li još po jednu? TRIGORIN: Da nije dosta? MAŠA: Koješta. Za Medvedenka. Možete: da se poslužite. Žene piju češće nego što mislite.TREĆI ČIN Trpezarija u kući Sorina. Posred sobe sto. neću imati vremena da mislim na ljubav. MAŠA: Sve vam to pričam kao piscu. Ormanče s lekovima. Tako je to. Levo i desno vrata. (Natoči dve čašice) Nemojte me tako gledati. Pa ipak sam hrabra. iščupaću je iz korena. Ipak je to. vidi se da se vrše pripreme za put.

svakako s posvetom. a sada. (Izlazi) NINA (pruža prema Trigorinu ruku stisnutu u pesnicu): Par ili nepar? . Ne pominjite me po zlu. ali je dobar čovek i siromah. (Kuca se) Nek' vam je srećno! Vi ste jednostavan čovek. šteta je što idete. propoveda nove forme. Pošaljite mi svoje knjige. ulazi Nina i zastaje pored prozora. kažu. (Čvrsto mu steže ruku. Žao mi ga je. TRIGORIN: Ni meni se ne ide. Uostalom. A zbog čega? Duri se.samo rakiju ili konjak.” Zbogom.) Vrlo sam zahvalna za vaš prijateljski stav prema meni. dopustite da vam poželim sve najlepše.. Prvo je pokušao da se ubije. Njen sin se ponaša sasvim netaktično. I njegove stare majke mi je žao. i za nove i za stare . Samo nemojte pisati „mnogopoštovanoj”. A sad. MAŠA: A vi je zamolite da ostane. Pa za sve nas ima mesta. koja bog bi znao zašto živi na ovom svetu. bez igde ikog svog. MAŠA: Moj učitelj nije mnogo pametan.zašto da se guramo? MAŠA: Tu je još i ljubomora posredi. nego samo ovako: „Mariji. to se mene ne tiče. Pauza.. Piju. sad više neće ostati. frkće. TRIGORIN: Ne. Jakov prolazi s leva na desno s koferom. hoće da me pozove na dvoboj.. i mene jako voli.

TRIGORIN: Teško je tu davati savete....TRIGORIN: Par.... možda se više nećemo videti. TRIGORIN: Kako graciozno! (Ljubi medaljon. a s ove strane naslov vaše knjige .. ARKADINA: Ti.. Pauza.. preklinjem vas. NINA (zamišljeno): Da. Sećaću se vas onakve kakva ste bili onog vedrog jutra sećate li se? Pre nedelju dana. neko dolazi. imali svetlu haljinu..Dani i noći”. ostani kod kuće. istovremeno s desne strane ulaze Arkadina. Mi smo razgovarali. Sorin u fraku sa zvezdom.. zatim Jakov. NINA: Mi se rastajemo i... Molim vas da primite od mene za uspomenu ovaj mali medaljon. Naredila sam da se urežu vaši inicijali. U ruci mi je samo jedno zrno graška.. zauzet oko pakovanja.. (Pauza) Više ne smemo da razgovaramo. Kako ćeš ti s tvojim reumatizmom u goste? (Trigorinu) Ko je to maločas izišao? Nina? . NINA (uzdahne): Ne. kad ste. TRIGORIN: Sećaću se. onda je na klupi ležao beli galeb. odlazak poklonite mi dva minuta..) Divan poklon! NINA: Setite me se ponekad. galeb.. Odlazi levo. Ja sam zamislila: da li treba da odem u glumice ili ne? Kad bi mi bar neko dao savet. Pred. stari.

Hteo bih za koji časak da se otrgnem iz ovog . SORIN: Vi odlazite. TRIGORIN (čita na medaljonu): . ARKADINA: Pardon. 11. one će mi još trebati. bez vas će mi biti teško kod kuće.) Polagaće se kamen temeljac zemskog doma i tako dalje. TRIGORIN (za sebe): Strana 121... u onom ormanu u ćošku. JAKOV (raspremajući sto): Hoćemo li i udice spakovati? TRIGORIN: Dabome. i 12. red.. Petre.. mi smo vas omeli. A knjige pokloni nekome...TRIGORIN: Da. JAKOV: Razumem. (Izlazi) ARKADINA: Zbilja. i 12. TRIGORIN: Strana 121.. ARKADINA: A šta ima u gradu? SORIN: Ništa naročito. (Seda) Rekla bih da sam sve spakovala.. bolje da ostaneš. (Smeje se. 11. red.Dani i noći”.. Šta piše u tim redovima? (Arkadinoj) Ima li u ovoj kući mojih knjiga? ARKADINA: Kod brata u kabinetu. Umorila sam se.. pa ipak. strana 121..

Stidi se i boji se svog nerada.. u inostranstvo. I pazi na mog sina.mladić. bez budućnosti.. Pre svega. Pogledaj.. Da ode. ARKADINA: Muku mučim s njim! (Razmišlja) Kad bi stupio u službu. ne dosañuj se. zatim neodlučno): Meni se čini da bi bilo najbolje rešenje kad bi mu ti.živi ovde.. šta veliš? SORIN (zviždi. Ja ga neobično volim. da živi od milosti. ARKADINA: Ali ipak. Uostalom. Čuvaj ga. Mislim da je glavni uzrok bila ljubomora.. dala malo novaca. ide bez mantila. a i on mene voli. Ništa ne radi. Poučavaj ga. odelo bih još mogla da mu kupim. živi u selu.. jedno te isto odelo nosi već tri godine. (Odlučno) Nemam novaca! Sorin se smeje.. (Pauza) Eto.. bogu iza leña..ustajalog života.samoljublje. . inače sam se prosto ubuñao kao stara muštikla. on treba da se pristojno obuče. ARKADINA (posle pauze): Hajde sad . a neću znati zašto je Konstantin hteo da se ubije. recimo... zajedno ćemo krenuti. pazi da ne nazebeš. njemu se čini da je on ovde suvišan u kući. Sasvim razumljivo . To ne bi mnogo koštalo. kao gotovan. (Smeje se) A i malo da se mladić razonodi ne bi bilo rñavo. pa ipak. odlazim.. bez situacije. Ne. ali za inostranstvo.. SORIN: Šta da ti kažem? Bilo je i drugih razloga. Bolje je da što pre odvedem Trigorina odavde.. Razumljiva stvar . bez novaca. sada mu ne mogu ni odelo kupiti. Naredio sam da kola doñu u jedan sat. pametan. na kraju krajeva.

na pčele... treba da prilegneš malo. ja imam novaca. Pčele ginu... ARKADINA (kroz suze): Nemam ja novaca! SORIN: Da ja imam novaca.. to nije opasno. (Smeje se) Celu moju penziju uzima upravnik i troši je pa zemljoradnju. ..) Petre.ARKADINA: Nemam! SORIN (zviždi): Dobro. ni prebijene pare. Ja te poštujem.. TREPLJEV (majci): Ne plaši se.. plemenita žena. Samo toalete su me potpuno upropastile.ja bih mu sam dao.. (Drži se za sto) Meni je zlo.. draga moja. mila. SORIN: Ti si dobra. (Zanosi se) Vrti mi se u glavi.. Oprosti. Ujki se sada to često dešava. (Viče) Pomozite mi! Pomozite! Ulaze: Trepljev sa zavojem na glavi i Medvedenko. (Smeši se i pije vodu. krave crkavaju.. ARKADINA (uplašena): Petre! (Hoće da ga pridrži. ARKADINA: Da....) Već me je prošlo. ARKADINA: Njemu je zlo! SORIN: Ništa.. Ti si velikodušna... ali ja sam glumica. mama.. i moj novac badava propada.. Da. ne ljuti se. dragi moj. Ja ti verujem.. gotovo.. Ali danas mi opet nešto nije dobro. ništa.. konje nikad ne mogu da dobijem. (Ujaku) Ujko. jasna stvar .. na stoku. ali sad nemam ništa.

kad bi se ti. promeni mi zavoj. ARKADINA: Ja nemam novaca. ARKADINA (vadi iz kućne apoteke jodoform i kutiju sa zavojima): A doktor je zakasnio.. hiljadu i po rubalja. Ja sam glumica. nisam bankar.. mama. Pa ipak idem u grad. Dosañuje se. nešto raspoložila i pozajmila mu hiljadu. A noću na leñima.) MEDVEDENKO (vodi ga pod ruku): Ima jedna zagonetka: ujutru na četiri. Pauza. a sad je već podne.. malo. ARKADINA: Ala me je uplašio! TREPLJEV: Za njega nije dobro da živi na selu. . Hvala vam. nemojte se ustručavati!. TREPLJEV: Obećao je da će doći u deset.SORIN: Dobro... (Polazi poštapajući se.. Ti to tako lepo radiš. mogu i sam da idem. MEDVEDENKO: Ostavite. Odmoriću se malo i onda idem. SORIN (smeje se): Tačno... Prosta stvar.. On i Sorin odlaze. a uveče na tri. Eh. on bi mogao da proživi u gradu čitavu godinu dana. TREPLJEV: Mama... u podne na dve..

ja sam još bio dete .. vrlo davno. Sramno beži! .) Ti imaš zlatne ruke. mama. (Skida mu s glave zavoj.. Samo zašto. zašto potpadaš pod uticaj onog čoveka? ARKADINA: Ti ga ne razumeš. nosila joj lekove.. isprebijali su jednu stanarku. kupala u koritu njenu decu. Odlazi. (Ljubi joj ruku.. Sećaš li se? Digli su je sa zemlje onesvešćenu..) Kao da imaš čalmu. Još sasvim malo. (Stavlja nov zavoj. nećeš opet bum-bum? TREPLJEV: Ne. kad su mu rekli kako ja hoću da ga pozovem na dvoboj. (Pauza) U poslednje vreme. Juče je neki putnik pitao u kuhinji šta si po narodnosti. Konstantiie. ARKADINA: Toga se sećam..) TREPLJEV: Dve balerine su još stanovale u istoj kući. Sećam se. On je neobično plemenit čovek. ja te volim isto onako nežno i odano kao u detinjstvu. Osim tebe nikog više nemam. Više se to neće ponoviti.ARKADINA: Sedi.. pralju. Već ti je rana skoro zarasla. Ono je bio trenutak bezumnog očajanja kad nisam vladao samim sobom. ovih dana.. TREPLJEV: Bile su jako pobožne. njegova plemenitost ga nije sprečila da se pokaže kao kukavica. TREPLJEV: Pa ipak... Dolazile su ti na kafu. (Ljubi ga u glavu) A kad ja odem.kod nas u dvorištu se desila tuča. kad si još radila na državnoj pozornici . Ti si je stalno obilazila. Zar se ne sećaš? ARKADINA: Ne.

TREPLJEV: Neobično plemenit čovek! Eto. Ja poštujem tog čoveka i molim te da preda mnom ne govoriš o njemu ništa ružno. prigrabili ste prvenstvo u umetnosti i smatrate za zakonito i istinito samo ono što radite vi sami. ARKADINA: To je zavist. ti i ja se sada skoro svañamo zbog njega. ako hoćete da znate! (Zdere zavoj s glave. od njegovih pripovedaka meni se uvek smuči. ja ne umem da lažem. Palančanin! Gotovan! .) Ja sam darovitiji od svih vas. TREPLJEV: A ja ga ne poštujem. Ti bi htela da ga i ja smatram genijem.ARKADINA: Kakve gluposti! Ja sam ga sama molila da ode odavde. a sve ostalo tlačite i gušite! Ne priznajem ja vas! Ne priznajem ni tebe ni njega! ARKADINA: Dekadent! TREPLJEV: Idi u svoje drago pozorište i igraj u bednim. Ostavi me na miru! Nisi u stanju da napišeš ni bedni vodviljčić.. ARKADINA: Ti uživaš da mi govoriš neprijatne stvari. I to mi je neka uteha! TREPLJEV (ironično): Pravi talenti! (Ljutito. šmiranti. oprosti. a on nam se sada negde u salonu ili u parku smeje. prosvećuje Ninu. glupim komadima! ARKADINA: Nikad ja nisam igrala u takvim komadima. a imaju velike pretenzije.) Vi.. trudi se da je konačno ubedi kako je on genije. Ljudima koji nisu daroviti. ali. ništa drugo ne ostaje nego da poriču prave talente.

ona će te opet zavoleti. Idem ja. to je iznad moje snage. Nemoj plakati.. ARKADINA: Ne očajavaj.. 11.. Ona me ne voli.. TREPLJEV (ljubi joj ruke): Da.” Trepljev diže sa zemlje zavoj i izlazi. TREPLJEV (grli je): Kad bi ti znala! Ja sam sve izgubio..Ako ti kadgod zatreba moj život. Je li da nije potreban? TREPLJEV: Dobro.. (Briše mu suze...TREPLJEV: Cicijo! ARKADINA: Odrpanko! Trepljev seda i tiho plače..... red. (Plače) Nemoj.) Ne plači... u obraze. i 12. mama.. (Ljubi ga u čelo. Samo..... Oprosti meni.. doñi i uzmi ga. ARKADINA: Ništarijo! (Uzbuñeno prošeta po sobi... (Brzo stavlja lekove u ormanče.) A zavoj će mi doktor staviti. Teško mi je. . On će otputovati. Mi smo se već pomirili.. Propali su svi moji snovi. (Ulazi Trigorin) Eto.. mama. dozvoli mi da se ne susrećem s njim..) Drago moje dete.. TRIGORIN (traži u knjizi): Strana 121...) Dosta.. ARKADINA (nežno): Pomiri se i s njim. nesrećnoj... Oprosti svojoj grešnoj majci. (Čita) .. Nije potreban taj dvoboj.. Sve će se lepo svršiti. oprosti mi. Evo. u kosu. ja više ne mogu da pišem.

ARKADINA (gleda na sat): Skoro će doći kola. TRIGORIN (za sebe): Ako ti kadgod zatreba moj život, doñi i uzmi ga. ARKADINA: Nadam se da si već sve spakovao? TRIGORIN (nestrpljivo): Jesam, jesam... (Razmišlja) Zašto sam u tom zovu čiste duše osetio tugu i zašto mi se srce tako bolno steglo?... Ako ti kadgod zatreba moj život, doñi i uzmi ga. (Arkadinoj) Da ostanemo još jedan dan! Arkadina odmahuje glavom u znak odbijanja. TRIGORIN: Hajde da ostanemo! ARKADINA: Dragi moj, ja znam šta te ovde zadržava. Ali savladaj se. Ti si se malo opio, otrezni se. TRIGORIN: Budi i ti trezvena, budi pametna, razborita, preklinjem te, pogledaj na sve to kao pravi prijatelj... (Steže joj ruku) Ti si u stanju da činiš žrtve... Budi mi prijatelj, pusti me... ARKADINA (jako uzbuñena): Zar si toliko zaljubljen? TRIGORIN: Mene nešto vuče njoj! Možda je to baš ono što mi je potrebno. ARKADINA: Ljubav palanačke devojke? O, kako malo sebe poznaješ! TRIGORIN: Ponekad ljudi idu, a spavaju, tako i ja sad govorim s tobom, a čini mi se da spavam i vidim nju u snu... Obuzeli su me slatki, divni snovi... Pusti

me... ARKADINA (drhteći): Ne, ne... Ja sam obična žena, sa mnom se ne može tako govoriti... Ne muči me, Borise... Mene je strah... TRIGORIN: Ako budeš htela, možeš da postaneš neobična. Mladalačka ljubav, divna, poetična, ljubav koja te diže u svet snova, samo ona može pružiti sreću na zemlji! Takvu ljubav još nisam iskusio... U mladosti nisam imao vremena, obijao sam pragove redakcija, borio sam se s nemaštinom... A sad, evo je, takva ljubav je došla najzad, zove me... Zar ima smisla da bežim od nje? ARKADINA (ljutito): Ti si lud! TRIGORIN: Neka sam. ARKADINA: Vi ste se svi dogovorili da me danas mučite! (Plače) TRIGORIN (hvata se za glavu): Ne shvata! Neće da shvati! ARKADINA: Zar sam ja tako stara i ružna da se sa mnom bez ustručavanja može govoriti o drugim ženama? (Grli ga i ljubi.) O, ti si poludeo! Moj lepi, moj divni... Ti si poslednja stranica mog života! (Klekne pred njim.) Moja radost, moj ponos, moje blaženstvo... (Grli njegova kolena.) Ako me ti ostaviš makar i za jedan sat, ja to neću preživeti, poludeću, moj neobični, divni, gospodaru moj... TRIGORIN: Može neko da uñe. (Pomaže joj da ustane.)

ARKADINA: Neka, ja se ne stidim svoje ljubavi prema tebi. (Ljubi mu ruke.) Zlato moje, luda glavo, ti bi hteo da luduješ, ali ja neću, neću da te pustim!... (Smeje se) Ti si moj... moj... i ovo čelo je moje, i oči su moje i ova divna svilena kosa je takoñe moja... Ti si sav moj. Ti si tako darovit, pametan, najbolji savremeni pisac, ti si jedina nada Rusije... Ti imaš toliko iskrenosti, jednostavnosti, svežine, zdravog humora... Ti umeš jednim potezom da prikažeš ono što je glavno, ono što je karakteristično za neku ličnost ili pejzaž, ljudi su kod tebe živi. O, tebe čovek ne može čitati bez oduševljenja! Misliš da je to laskanje? Da ti ja kadim? Dobro, pogledaj me u oči... pogledaj... Ličim li ja na lažljivicu? Eto vidiš, samo ja umem da te cenim, samo ti ja govorim istinu, dragi moj, divni... Hoćeš li sa mnom? Je li? Nećeš me ostaviti?... TRIGORIN: Ja nemam svoje volje... Nikad je nisam ni imao... Trom, mek, uvek poslušan - zar se to može sviñati ženi? Uzmi me, vodi, ali samo me ne puštaj od sebe ni za trenutak... ARKADINA (u sebi): Sada je moj. (Ležerno, kao da se ništa nije desilo.) Uostalom, ako hoćeš, možeš da ostaneš. Ja ću poći sama, a ti ćeš doći docnije, kroz nedelju dana. Zbilja, što da se žuriš? TRIGORIN: Ne, kad je već tako, da poñemo zajedno. ARKADINA: Kako hoćeš. Ako hoćeš zajedno, da poñemo zajedno... Pauza. Trigorin nešto beleži u beležnicu. ARKADINA: Šta to beležiš?

TRIGORIN: Jutros sam čuo lep izraz: ,,Devojačka šuma”... Može mi zatrebati. (Proteže se) Dakle da idemo? Opet vagoni, stanice, bifei, teleći kotleti, razgovori... ŠAMRAJEV (ulazi): Čast mi je da vam sa žalošću javim da kola čekaju. Vreme je, draga gospoño, da krenete na stanicu; voz dolazi u dva i pet minuta. Molim vas, Irina Nikolajevna, budite dobri, raspitajte se gde je sada glumac Suzdaljcev? Da li je živ? Da li je zdrav? Nekad smo lumpovali zajedno... U „Opljačkanoj pošti” je jedinstveno igrao... S njime je, sećam se, u Jelisavetgradu služio tragičar Izmajlov, takoñe znamenita ličnost... Nemojte žuriti, draga gospoño, još možete pričekati pet minuta. Jednom su u nekoj melodrami igrali zaverenike, trebalo je reći: ,,Upali smo u klopku”, a Izmajlov je rekao: „Upali smo u plovku”... (Smeje se.) U plovku! Dok on govori, Jakov posluje oko prtljaga, sobarica donosi Arkadinoj šešir, ogrtač, suncobran, rukavice, svi pomažu Arkadinoj da se obuče. Na vrata s leve strane proviruje kuvar, koji malo docnije neodlučno ulazi. Ulazi Polina Andrejevna, zatim Sorin i Medvedenko. POLINA ANDREJEVNA (s korpicom): Evo vam malo šljiva za put... Vrlo su slatke. Možda ćete hteti da se zasladite. ARKADINA: Vi ste vrlo dobri, Polina Andrejevna. POLINA ANDREJEVNA: Zbogom, draga moja! Ako vam nešto nije bilo po volji, oprostite. (Plače) ARKADINA (grli je): Sve je bilo lepo, sve je bilo lepo. Samo ne treba plakati. Polina Andrejevna. Prolazi naše vreme.

. vreme je.ARKADINA: Šta da se radi! SORIN (u kaputu s pelerinom. (Jakovu) Dala sam rublju kuvaru... Treba da se pozdravimo. Sobarica se vraća da uzme sa stola korpu sa šljivama i opet izlazi.) Ne zaboravite me.. tamo na terasi. usrećite nas! Zbogom. ne pominjite nas po zlu. izgleda. Jakov i kuvar ljube joj ruku. On je.. (Pruža kuvaru rublju. (Izlazi) MEDVEDENKO: A ja idem peške na stanicu. Ja ću brzo. (Izlazi) ARKADINA: Doviñenja.... (Sobarica. dragi moji. Srećan put! Mnogo smo vam zahvalni! JAKOV: Srećan put! ŠAMRAJEV: Javite nam se koji put. sa šeširom na glavi.) Evo vam rublja za sve troje. ulazi s leve strane. Pozornica je prazna. Svi odlaze na desno. Ako budemo živi i zdravi. Borise Aleksejeviču! ARKADINA: Gde je Konstantin? Recite mu da odlazim.. E.. Iza pozornice graja. prolazeći kroz sobu): Sestro. ) To ste vi? Mi . TRIGORIN (vraća se): Zaboravio sam svoj štap. na leto ćemo se opet videti. gospoño. kao obično pri ispraćaju. da ispratim. Ja idem da sednem u kola. KUVAR: Najlepša vam hvala. to je za sve troje. pazi da ne zakasnimo na kraju krajeva. (Polazi i kod vrata s leve strane susreće se s Ninom koja ulazi. sa štapom u ruci.

. ove blage crte.) Ja ću opet videti ove divne oči. Odlazim kao i vi.. Ja se žurim.odlazimo. izraz anñeoske čednosti. nežan osmeh..) Izmeñu trećeg i četvrtog čina prolaze dve godine.. Draga moja. NINA: Ja sam predosećala da ćemo se još videti... NINA: Još samo trenutak. u Moskvu... napuštam sve. idem u glumice. Kakva je sreća verovati da ćemo se uskoro videti! (Ona mu pada na grudi. TRIGORIN (okreće se): Odsednite u „Slovenskom bazaru”.. ja sam se definitivno rešila. kuća Groholjskog... napuštam oca. kocka je pala. počinjem nov život.... (Uzbuñeno) Borise Aleksejeviču. TRIGORIN (tiho): Vi ste divni.... Molčanovka. . Sutra već neću biti ovde... neizrecivo divan.. Javite mi se odmah.... Pauza. (Dug poljubac. Tamo ćemo se videti..

.. gde je Kosta. u desnom uglu pisaći sto. . MAŠA: Koješta. Medvedenko i Maša ulaze. Gori jedna lampa pod abažurom. MEDVEDENKO: Hajdemo. MEDVEDENKO: Napolju je mrak. Maša. Noćni čuvar lupa. S leve i desne strane . na stolicama. MAŠA (viče): Konstantine Gavriloviču! Konstantine Gavriloviču! (Gleda levo desno) Nema nikog. ružna.turski dizan. knjige na prozorima. MEDVEDENKO: Boji se samoće. kući! . kraj vrata s leve strane . Ogromni. učinilo mi se kao da neko na njoj plače. MAŠA (pojačava plamen u lampi): Na jezeru talasi. Kad sam sinoć prolazio onuda.. orman s knjigama. koji je Konstantin Trepljev pretvorio u radni kabinet..ČETVRTI ČIN Jedan od salona u kući Sorina.. Ne može da živi bez njega. Sumrak.Veče. Čuje se kako šumi drveće i zavija vetar u dimnjacima. Pauza. (Osluškuje..) Kakvo pogano vreme! Već drugi dan. Stoji gola. Pravo staklena vrata na terasu. Trebalo bi narediti da sruše u parku onu pozornicu. Stari svaki čas pita gde je Kosta. Osim običnog salonskog nameštaja.vrata koja vode u unutrašnje sobe. kao kostur. a zavesa klopara na vetru.

ti ćeš doći sutra? MAŠA (šmrče burmut): Dobro. hajdemo! Naše dete je sigurno gladno.. MAŠA: Šta je s tim? Matrjona će ga nahraniti. Ulaze Trepljev i Polina Andrejevna. Pauza. MEDVEDENKO: Žao mi ga je. Trepljev nosi jastuke i ćebe. kući i ništa drugo ne čujem od tebe. daće ti. Već treću noć bez majke. spuštaju ih na turski divan. Ranije si bar ponekad filozofirao. MAŠA: Ti si postao dosadan.. zatim Trepljev odlazi za svoj sto i seda. kući. MEDVEDENKO: Hajdemo.MAŠA (odbija glavom): Ja ću ostati ovde da spavam. MEDVEDENKO: Pa da ga molim. MAŠA: Zamoli ga. dete. Maša! MAŠA: Idi sam! MEDVEDENKO: Tvoj otac mi neće dati konja. Dosadan si. MEDVEDENKO (preklinje): Maša. sutra.. . a sad samo. de. Dakle.. dete. a Polina Andrejevna čaršave.

dobri moj. POLINA ANDREJEVNA (Trepljevu): Ona je mila. (Pauza) Ženi. Kosta.. (Prilazi pisaćem stolu. Dragi Kosta. mama. (Hoće da poljubi ruku tašti) POLINA ANDREJEVNA (nervozno): Hajde. (Namešta postelju) POLINA ANDREJEVNA (uzdiše): Starac . samo da je čovek nežno pogleda. MAŠA: Dajte. . postati pravi pisac. mama. ja ću.. Medvedenko izlazi. Trepljev mu ćutke pruža ruku. počeli su da vam i novac šalju iz časopisa. i naslonivši se na lakat. POLINA ANDREJEVNA (gleda u rukopis): Niko nije ni sanjao da ćete vi. ništa nije potrebno.... A sad. hvala bogu.. MAŠA (nameštajući postelju) Ostavite ga..MAŠA: Zašto to. Konstantine Gavriloviču. Pauza. Trepljev ustaje od stola i ćutke izlazi. mama? POLINA ANDREJEVNA: Petar Nikolajevič je molio da mu namestimo kod Koste. Maša (Ljubi ženi ruku) Zbogom.. Znam po sebi. budite malo nežniji prema mojoj Mašenjki!...) MEDVEDENKO: Pa da idem.) I prolepšao se. (Pomiluje ga rukom po kosi. idi s milim bogom. MEDVEDENKO: Zbogom. razgleda rukopis.kao dete. Zbogom. Kosta.

Dorn i Medvedenko guraju Sorina u fotelji. izañi na kraj. mama. Sve su to sitnice. Otvaraju se vrata s leve strane. Znači da mu je teško. Sve su to sitnice. za mesec dana zaboraviti.. verujte. A brašno sedamdeset kopejki pud. POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. Očajnička ljubav postoji samo u romanima. MEDVEDENKO: Sad nas je šestoro u kući. Eto. Ja sve vidim. Ako se u srce uvukla ljubav . Vi imate novaca za bacanje. obećali su mi da će premestiti muža u drugi srez. Mašenjka. Kad preñemo tamo . sve razumem. ne gledati očima. . DORN: Hajde sad.treba je izbaciti. naljutili ste ga! Šta ste ga okupili! POLINA ANDREJEVNA: Žao mi te je. MEDVEDENKO: Lako je vama smejati se. iz srca ću iščupati.. Samo ne treba čovek da se podaje tome i da očekuje nešto. onda ću.sve ću zaboraviti.. Neka samo premeste mog Semjona.MAŠA: Eto. MAŠA: Pa šta je s tim! POLINA ANDREJEVNA: Boli me srce zbog tebe. Iz treće sobe čuje se melanholični valcer.. očekuje da dune povoljan vetar. MAŠA (nečujno se dva-tri puta okrene po ritmu valcera): Glavno je.. MAŠA: Sve su to glunosti..

) Baš je smešno. Ja nemam ništa. a meñutim ne dobijam nikakvih lekova. tiho): Uh. znači da sam opasno bolestan. dragi moj. jer nisam pripadao sebi ni danju ni noću. Sad će se vratiti. samo da te ne gledam! Fotelja se zaustavlja u levoj polovini sobe. DORN: A šta bi ste želeli? Valerijane? Sode? Kinina? . MAŠA (mužu): Nisi otišao? MEDVEDENKO (kao da se izvinjava): Šta ću? Kad mi ne daju konja! MAŠA (jetko. Lupa noćni čuvar. ožalošćen. SORIN: Gde je sestra? DORN: Otišla je na stanicu da dočeka Trigorina. povlači se u stranu. teške prakse. Može kad god hoće da iziñe u park i da tamo misli.DORN: Novaca? Za trideset godina lekarske prakse. pošlo mi je za rukom da uštedim samo dve hiljade. DORN: Koliko je ovde promena kod vas! Od salona ste napravili kabinet. Medvedenko. a i njih sam tu skoro potrošio u inostranstvu. Maša i Dorn sedaju pored Sorina. SORIN: Kad ste već smatrali za potrebno da zovete sestru. MAŠA: Ovde je Konstantinu Gavriloviču zgodnije da radi. ja sam opasno bolestan. (Poćutavši. Polina Andrejevna.

i nisam postao. počinje filozofija! Oh.nije velikodušno. čak se sav preznojim. . želeo sam da se oženim . razvlačim rezime. Po prirodnim zakonima svaki život mora da se završi.” Ponekad razvlačim.. Ona treba da ima naslov: „Čovek koji je hteo.” „L’ homme qui a voula.” SORIN: Hoću da dam Kosti siže za novelu. i tako dalje. To je došlo samo po sebi. želeo sam da lepo govorim . Petre Nikolajeviču.i nisam se oženio... ovaj. onaj. želeo sam da uvek živim u gradu i eto. DORN: Biti nezadovoljan životom u šezdeset drugoj godini .a govorio sam strašno rñavo (podražava sebe): „I to je sve. DORN (pevuši): „Mesec već plovi po noćnome nebu. SORIN: Hvala vam. SORIN: Ala ste vi tvrdoglav čovek! Razumejte: meni se živi! DORN: To je lakomisleno. ovo je napast! (Pokazuje glavom na divan) Je li to za mene namešteno? POLINA ANDREJEVNA: Za vas.SORIN: E. DORN: Želeo sam da postanem viši grañanski savetnik .. završavam svoj život na selu i tako dalje.” U mladosti sam nekad želeo da postanem književnik .i postao sam. SORIN (smeje se): Za tim nisam težio.

. a drugo .. ništa. kao ona koju je nekad u vašem komadu igrala Nina . DORN: Strah od smrti je životinjski strah. gospodine doktore. A vi ste. Tumaraš tako u gomili bez ikakvog cilja. SORIN (smeje se): Dvadeset osam.kakve grehove vi imate? Vi ste dvadeset pet godina služili u sudskoj struci . živiš zajedno s njom.. Ali i vi ćete se plašiti kad budete umirali. Vi ste siti i zato ste ravnodušni prema životu. ovamo onamo. cik-cak. Ulazi Trepljev i seda na šamlicu pored Sorinovih nogu. Iziñeš uveče iz hotela. koji se plaše zbog svojih grehova. a cela ulica vrvi od sveta. prvo.. vama je svejedno. koji vam se grad u inostranstvu najviše svideo? DORN: ðenova.i to je sve. ateist. TREPLJEV: Ne. DORN: Mi smetamo Konstantinu Gavriloviču da radi. MEDVEDENKO: Dopustite da vas pitam. Pauza. Svesno se boje smrti samo oni koji veruju u večni život. stapaš se s njom psihički i počinješ verovati da je zaista moguća jedna duša celog sveta. TREPLJEV: Zašto ðenova ? DORN: Tamo je divna ulična gomila.SORIN: Vi rezonujete kao sit čovek. Treba ga gušiti u sebi. Maša za celo vreme nikako ne skida s njega očiju.

Trigorin se ohladio prema njoj i vratio se svojim starim simpatijama. što se. lični Ninin život je potpuno promašen. recite . zatim je otputovala u provinciju. dugačka priča. TREPLJEV: Ona je pobegla od kuće i živela s Trigorinom. izgleda. U čemu je stvar? TREPLJEV: To je. nekako je umeo pa obe strane. Kad sam je već pomenuo. Debitovala je negde u okolini Moskve u letnjem pozorištu. Ona je uzimala da . TREPLJEV: Imala je dete. moglo očekivati. DORN: A vi ispričajte ukratko. Dete je umrlo. on nije nikad ni ostavljao stare. Je li vam to poznato? DORN: Jeste.Zarečna. DORN: A gluma? TREPLJEV: S glumom je. uostalom.gde je sad ona? Gde je i šta radi? TREPLJEV: Verovatno je dobro. Upravo. doktore. Pauza. nego. još gore. DORN: Govorili su mi da je tobože počela da vodi nekakav neobičan život. Koliko ja mogu zaključiti iz onog što mi je poznato. Ja je onda nikako nisam gubio iz vida i neko vreme sam svuda išao za njom. kao čovek bez karaktera.

samo ona nikog ne prima. Ja sam shvatao njeno raspoloženje i nisam insistirao da doñe do sastanka. a i Marija Ilinišna je odlazila. imala je oštre gestove. I mašta joj je malo bolesna. ali ona nije htela da me vidi i hotelska posluga me nije puštala k njoj. Ja sam je viñao. kad sam se već bio vratio kući. Semjon Semjonovič uverava da ju je juče posle ručka video u polju. Ja sam je pozdravio. pitao sam je što ne svrati kod nas. (Pauza) Šta bih vam još rekao? Zatim. Pametna pisma. a ona je u pismima stalno ponavljala da je galeb. DORN: Kako ovde? TREPLJEV: U varoši. u gostionici.Galeb. Potpisivala se . napeti živac. interesantna. Imala je trenutaka kad je znala darovito da uzvikne. počeo sam da dobijam od nje pisma. DORN: Znači da ipak ima dara? TREPLJEV: Teško je reći. bez ukusa. Već pet dana živi tamo u sobama za prenoćište. Išla je put varoši. TREPLJEV: Neće ona svratiti. Sada je ovde. Bio sam otišao do nje. ona se nije žalila. darovito da umre. MEDVEDENKO: Da. ali je igrala grubo. ali su to bili samo trenuci. video sam je.igra velike uloge. . Verovatno ima. dve vrste odavde. (Pauza) Otac i maćeha neće da znaju za nju. vikala je. Svuda su postavili stražare i naredili im da je ne puštaju čak ni da priñe njihovom imanju. Rekla je da će svratiti. srdačna. (Zajedno s doktorom prilazi pisaćem stolu) Kako je lako. U „Rusalci” vodeničar kaže za sebe da je gavran. ali sam osećao da je duboko nesrećna: svaki red je ličio na bolesni.

. velim.. ŠAMRAJEV (ulazeći): Mi svi starimo. trošimo se pod uticajem stihija. Petre Nikolajeviču. za njima Šamrajev. još uvek mladi. čujem mamin glas. ARKADINA: Vi opet hoćete da me ureknete.) .. DORN: Stari Don Žuan. Čuje se smeh Šamrajeva.. Viši grañanski savetnik Sorin bio je čak u nju zaljubljen neko vreme. bila devojka.. dosadni čoveče! TRIGORIN (Sorinu): Dobro veče.) Marija Ilinišna! MAŠA: Jeste li me poznali? (Steže mu ruku. radosno. POLINA ANDREJEVNA: Čini mi se da su naši došli sa stanice.doktore. biti filozof na hartiji i kako je to teško u životu! SORIN: Divna je to devojka bila. DORN: Šta kažete? SORIN: Divna je to. Ulaze Arkadina i Trigorin. a vi ste. živost. draga gospoño. A vi opet bolujete? Ne valja vam to! (Opazivši Mašu. TREPLJEV: Jeste.. gracija. Svetla bluza.

Odnekud svi misle da niste više mladi.. I niko ne zna vaše pravo prezime..TRIGORIN: Jeste li udati? MAŠA: Odavno. zatim neodlučno prilazi Trepljevu. Moram. još sutra mislim za Moskvu. Trepljev mu pruža ruku.) Irina Nikolajevna mi je rekla da ste već zaboravili staro i da se više ne ljutite. osim toga obećao sam da dam nešto za zbornik. ARKADINA (sinu): Boris Aleksejevič ti je doneo jedan časopis s tvojom novom pričom. Trigorinu): Hvala vam. Sedaju. jer sve štampate pod pseudonimom. jeste li crnomanjasti ili plavi. TRIGORIN: Srećni? (Pozdravlja da s Dornom i Medvedenkom. svi me pitaju o vama. Dok oni razgovaraju. Arkadina i Polina Andrejevna stavljaju posred sobe stočić za kartanje i otvaraju ga. Pitaju kako izgledate. vi ste tajanstveni kao Gvozdena maska. Šamrajev pali sveće. Vade iz ormana . Jednom rečju . TREPLJEV (uzima svesku. U Petrogradu i u Moskvi svet se interesuje za vas.stara priča. koliko vam je godina. TREPLJEV: Hoćete li dugo kod nas ostati? TRIGORIN: Ne. TRIGORIN: Šalju vam pozdrave vaši poštovaoci. Vi ste vrlo ljubazni. namešta stolice. Žurim se da dovršim novelu.

(Strogo) Sama si videla: maločas smo slali na stanicu. Kući..) Ja ne bih nikog uznemiravao.. MEDVEDENKO: Pa samo šest vrsta. dozvoli mom mužu da uzme konja! On mora kući... gospodo. treba samo obnoviti u sećanju mesto radnje. treba da pogledam park i ono mesto gde je ..... (Tašta mu nerado pruža ruku da je poljubi. Nećemo ga valjda opet zamarati. (Videći da otac ćuti. mama. Osim toga. ŠAMRAJEV (podražava je): Konja. MAŠA (ocu): Tata. Kod mene je sazreo jedan motiv.) Zbogom. idem ja peške. Nije general. Sutra izjutra. gospodo.. . ali dete. skoro će nas zvati na večeru. ako se smiri.. idem na jezero da pecam. Zbogom.. po takvom vremenu. stići će.izvoñen vaš komad.. Da ne gubimo vreme..sećate li se? .. (Izlazi. (Ljubi ženi ruku.... MAŠA: Ali ima i drugih konja.) Od vas nešto tražiti. ide kao da je nešto skrivio) ŠAMRAJEV: Neka. Vetar je strašno jak. (Klanja se svima) Zbogom.tombolu. Boga mi.. odmahne rukom. TRIGORIN: Vreme nas je neljubazno dočekalo.. POLINA ANDREJEVNA (uzdiše): Peške. POLINA ANDREJEVNA (kuca po stolu): Izvolite. (Seda za stočić) Izvolite.. MEDVEDENKO: Maša.

. MAŠA: Tri! DORN: U redu. (Spušta časopis na pisaći sto. (Izlazi) ARKADINA: Ulog . Kosta? TREPLJEV: Oprosti. Eto. (Deli svima po tri karte. a moju čak nije ni rasekao. pogledajte. Hoćete li pre večere jednu partiju s nama? (Seda s Trigorinom za sto. Starinska tombola.. ali ako se čovek navikne. ARKADINA (Trigorinu): Kad nastupe duge jesenje večeri. ovde se igra tombola.. Maša i Dorn sedaju za sto. .) ARKADINA: A ti.Šamrajev.) Igra je dosadna. DORN: Hoću. MAŠA: Jesu li svi uplatili? Ja počinjem. ljubi je u kosu. njome smo se igrali još s pokojnom majkom dok smo još bili deca. može da se podnese. prolazeći pored majke. Doktore..deset kopejki. Prošetaću se malo.) TREPLJEV (prelistava časopis): Svoju priču je pročitao. Dvadeset dva! ARKADINA: Imam. zatim polazi vratima s leve strane. nisam raspoložen. uplatite za mene.

ARKADINA: Studenti su mi priredili ovacije... bože moj. MAŠA: Pedeset! DORN: Tačno pedeset? ARKADINA: Ja sam imala izvanrednu toaletu. Tri korpe..MAŠA: Jeste li stavili tri? Osam! Osamdeset jedan! Deset! ŠAMRAJEV: Nemoj da se žuriš. Teško mu je. Ne kažem da mi se ovo ili ono ne može osporiti. i ovo. ali što se oblačenja tiče .. (Skida s grudi broš i baca ga na sto. MAŠA: Sedamdeset sedam! . POLINA ANDREJEVNA: Kosta svira. ŠAMRAJEV: U novinama ga jako grde.. ARKADINA: Kako su me u Harkovu dočekali. jadniku. još mi se vrti u glavi! MAŠA: Trideset četiri! Iza pozornice se čuje melanholični valcer. dva venca..) ŠAMRAJEV: Lepa stvar.umem da se obučem.

ARKADINA: Ne treba da obraća pažnju na to. MAŠA: Dvadeset osam! TRIGORIN: Uhvatiti grgeča ili kostreša to je pravo blaženstvo! DORN: A ja verujem u Konstantina Gavriloviča.i ništa više. neki put . MAŠA: Jedanaest. Irina Nikolajevna. TRIGORIN: On nema sreće. priče su mu slikovite. Učini utisak na čitaoca . . neodreñeno. Nešto čudno. Nešto kod njega ima! Nešto ima! On misli slikama. Nemam vremena. je li ti dosadno? (Pauza) Spava. mislite da bih nešto pisao? Ja bih pobedio u sebi tu strast i samo bih pecao ribu. radujete li se što vam je sin književnik? ARKADINA: Zamislite. Nijedne žive ličnosti. upečatljive. ja ih snažno osećam.čak nalik na buncanje.): Petre. ARKADINA (okrene se Sorinu. još nisam čitala njegove stvari. DORN: Spava viši grañanski savetnik. MAŠA: Sedam! Devedeset! TRIGORIN: Kad bih živeo na ovakvom imanju. Nikako ne može da pogodi pravi ton. kraj jezera. Šteta je samo što nema odreñenih zadataka. a to nije dosta.

bravo! . gospodo. a vi ste me zamolili da dam da vam se napravi od njega punjena ptica. osluškuje): Ala je jezivo napolju! Ne znam zašto sam tako uznemiren. TRIGORIN: Ne sećam se. ne sećam se! MAŠA: Šezdeset šest! Jedan! TREPLJEV (širom otvara prozor. (Priseća se) Ne. Trepljev zatvara prozor. duva. TRIGORIN: Koja? ŠAMRAJEV: Jednom prilikom je Konstantin Gavrilovič ubio galeba. ostala jedna vaša stvar. ARKADINA (veselo): Bravo.MAŠA: Dvadeset šest! Trepljev polako ulazi i prilazi svom stolu. Borise Aleksejeviču. MAŠA: Osamdeset osam! TRIGORIN: Kod mene tombola. zatvori prozor. ARKADINA: Kosta. ŠAMRAJEV (Trigorinu): A kod nas je.

) Pričaću vam kako su me dočekali u Harkovu. a sve ostalo napolje. TREPLJEV: Neću. oivičeno. čuje se kako brzo ide preko terase... Trigorin ima veštine. letimice čita ono što je već napisano): Ja sam tako mnogo govorio o novim formama.. na pozornici ostaje samo Trepljev za pisaćim stolom... (Sinu) Kosta.) Neko je potrčao niz stepenice. Polina Andrejevna gasi na stolu sveće. ARKADINA: Kako god hoćeš. nego da čovek treba da piše ne misleći ni na kakve forme. Bledo lice. Nastavićemo posle večere. To je glupo... (Otvara staklena vrata i gleda u baštu.) Ko je to? (Gleda kroz prozor. zatim ona i Dorn guraju fotelju.. (Ustaje) A sad hajdemo da prezalogajimo štogod. (Vikne) Ko je tu? (Izlazi. (Precrtava) Počeću od trenutka kad je junaka probudio pljusak. mama. lako je njemu.) Nina! Nina! (Nina mu . ja sam sit. a kod mene . Svi izlaze na levu stranu. (Čita) „Plakat na ogradi glasi. hajdemo da večeramo.i mesečna noć je gotova.. Kod njega na brani blešti grlić razbijene boce i crni se senka vodeničkog točka . ostavi svoje rukopise. (Budi Sorina) Petre. za pola minuta se vraća s Ninom Zarečnom. i lako treperenje zvezda i daleki zvuci klavira koji se tope u mirnom mirisnom vazduhu.) Ništa se ne vidi. Opis mesečine dug je i prefinjen. da večeramo! (Uzima Šamrajeva ispod ruke.i blaga svetlost. a sad osećam da i sam malo pomalo padam u šablon. To se ne može izdržati. on se izradio..ŠAMRAJEV: Bravo! ARKADINA: Ovaj čovek uvek i svuda ima sreće. (Neko kuca na prozor pored stola.” Glasi. Naš slavni gost danas nije ručao. TREPLJEV (sprema se da piše. oivičeno tamnom kosom. da piše zato što mu reči slobodno teku iz duše. ja sve više dolazim do uverenja da nije reč o starim ili novim reformama.. (Pauza) Da..

Svake noći sanjam kako me gledate i ne možete da me poznate. Ja sam svakog dana odlazio k vama po nekoliko puta.. Pored vaše kuće sam bila mnogo puta i nisam se . Jesam li se jako promenila? TREPLJEV: Da.. niko neće ući. NINA: Bojala sam se da me vi mrzite. celoga dana mi je bilo tako teško na srcu. lepo. dobra moja. Smršali ste i oči su vam došle velike. NINA: Zatvorite vrata. nećemo! NINA: Ovde nekog ima.. TREPLJEV: Nema nikog.... Irina Nikolajevna je ovde. TREPLJEV: Niko neće ući. Nina.. pored jezera.. Kad biste znali! Od prvog dana posle dolaska stalno sam lutala ovuda. prilazi vratima s leve): Ovde nema ključa. može neko da uñe. Nina! To ste vi. stajao ispod vašeg prozora kao prosjak. Staviću tu fotelju.. Nekad je tu bio salon. vi.. Zaključajte vrata. Dirnut) Nina...) O. zaista je čudno što vas vidim. TREPLJEV (zaključava vrata s desne strane. NINA: Ja znam. Kao da sam predosećao. (Skida joj šešir i ogrtač. (Okreće se) Ovde je toplo. ona je došla! Nećemo plakati.. (Stavlja fotelju pred vrata. draga moja..spušta glavu na grudi i prigušeno jeca. NINA (gleda ga pažljivo u lice): Dajte da vas pogledam. Zašto me niste puštali da doñem k vama? Zašto dosad niste došli? Ja znam da ste ovde već skoro nedelju dana.) Ne bojte se.

.. A ona još stoji. sanjala o slavi.. Vi ste književnik. intimno.” Ništa. više ne plačem. Hajde da sednemo. život mi je postao nepodnošljiv .ja patim.” Ja sam . toplo.. volela sam vas. a u Jelecu će me obrazovani trgovci saletati komplimentima.. ... Ovde je lepo.) Dakle.. (Trlja čelo) Šta sam počela?... Otkako sam izgubio vas i počeo da objavljujem svoje priče...... ko ima svoj topli kutak....galeb. Nisam u stanju da vas zaboravim. Ne. sa seljacima. tako mi je lakše. (Jeca. kao dete . cepao vaša pisma i fotografije. pevam. ja sam vas kleo. Život je grub! TREPLJEV: Zašto u Jelec? NINA: Potpisala sam angažman za celu zimu.. opet vi.čim se probudim ujutru.mogla rešiti da uñem... mrzeo. TREPLJEV: Nina.. Sinoć kasno otišla sam u park da pogledam da li je još čitava naša pozornica. a ja glumica. postali ste književnik. Nina! NINA: Ništa.. Vidite.. Već dve godine nisam plakala..) TREPLJEV: Nina.. to nije ono. Moja se mladost odjednom prekinula i meni se čini da sam već proživeo na svetu devedeset . Zaplakala sam prvi put posle dve godine i bilo mi je lakše. (Sedaju) Hajde da sednemo i da razgovaramo. ali sam svakog trenutka bio svestan da je moja duša zanavek vezana za vas. Da. Oboje smo upali u vrtlog.I neka pomogne bog svima beskućnicima i lutalicama. Čujete li vetar? Kod Turgenjeva ima jedno mesto: „Blago onome ko u takvu noć sedi u kući.. Živela sam srećno.. (Uzima ga za ruku. Nina. a sada? Sutra ujutru moram da putujem za Jelec u trećoj klasi. Vreme je već da putujem.... duša mi se malo razvedrila. Turgenjev.

TREPLJEV: Zašto... Ja vas zovem.. preklinjem vas. to nije ono. NINA (zbunjeno): Zašto on tako govori. Nina? Molim vas.. (Pauza) Je li ovde Irina Nikolajevna? TREPLJEV: Jeste. ili mi dopustite da poñem s vama.. idem sama. kud god pogledam.. Nemojte me ispraćati. svuda mi izlazi pred oči vaše lice. nasloni se na sto. mi smo joj brzojavili da doñe. Ostanite ovde. Nina brzo stavlja šešir na glavu i oblači ogrtač. TREPLJEV (daje joj da pije): Kuda ćete sada? NINA: U varoš. Nina.. sve je to suvo i mračno. ovaj nežni osmeh koji mi je zračio u najlepšim godinama mog života. Ja sam glumica! Pa da! (Čuje smeh Arkadine i Trigorina. sve što napišem. NINA: Zašto govorite da ste ljubili zemlju po kojoj sam ja gazila? Mene treba ubiti.) Pauza..) Strašno sam umorna! Kad bih se mogla odmoriti... zašto on tako govori! TREPLJEV: Ja sam potpuno sam. (Klone. meni je hladno kao u podzemlju.. (Vraća se Trepljevu) ... (Kroz suze) Dajte mi vode.. odmoriti! (Diže glavu) Ja sam galeb. osluškuje. Nina.godina. Ne.. zatim pritrčava vratima s leve strane i gleda kroz ključaonicu.. NINA: Moja kola stoje kod kapijice. ne greje me ničija ljubav.) I on je tu. U četvrtak je ujaku pozlilo. (Gleda je kako se sprema. ljubim zemlju po kojoj ste vi gazili.

Tu su još bile ljubavne brige. TREPLJEV (tužno): Vi ste našli svoj put.. razumem.bilo da igramo na pozornici ili pišemo nije glavno slava. samo se smejao mojim snovima. nisam vladala svojim glasom.. doñite da me vidite. vi znate kuda idete... Ja sam iscrpljena. i prosto iz dosade upropastio. Jedva se držim na nogama. ja se ne bojim života. Ne. video. gladna sam. (Steže mu ruku) Već je kasno. sjaj. Ja sam .. opijam se na pozornici i osećam da sam divna. ja stalno idem peške. Da ume nositi svoj krst i verovati.. Ne... A sada. kad mislim o svom pozivu. Zbogom.... da u našem poslu . Ništa.. beznačajna duša. igrala sam mehanički. Postala sam sitna.. glavno je da čovek ume podnositi patnju.. TREPLJEV: Ostanite.. Siže za malu priču.strah za dete.... mislim i osećam kako rastu moje duševne snage. to nije ono. . idem i mislim.galeb. igram s uživanjem.. Idem ja. Sećate li se kako ste jednom prilikom ubili galeba? Slučajno je naišao jedan čovek... Ja ne verujem ni u šta i ne znam u čemu je moj poziv. Kosta. (Trlja čelo) Šta sam ono htela?. Ja verujem i nije mi tako teško. Sad je drukčije. doneću vam da večerate. a ne znam zašto i kome to treba. a ja se još jednako vrtim u haosu snova i slika.... ljubomora i uvek . sve ono o čemu sam sanjala.. I sada znam.Pa da. to nije ono..kad čovek oseća da odvratno igra.... Kad postanem velika glumica. On nije verovao u moje sposobnosti. Ja govorim o pozorištu.... Dabome. i malo pomalo i ja sam prestala da verujem i klonula duhom. Sad sam prava glumica. dok živim ovde. sa zanosom.. NINA (osluškuje): Pst.. nisam umela da stojim na pozornici. Obećavate li? A sada.. Vi ne razumete to stanje . Nisam znala kud ću s rukama..

volim strasno. Prohujale su hiljade vekova otkako na zemlji nema nijednog živog bića. Mi ćemo igrati i piti.. Kola su mi blizu.. na sto. za njima Jakov s flašama i Maša. zatim otključava vrata na desnoj strani i izlazi. svejedno...... Ja ga volim. plovke. radostan. ugasili su se. pauci.. Kad vidite Trigorina... ako je neko sretne u bašti i kaže mami... izgleda da su vrata zaključana. ARKADINA: Crno vino i pivo za Borisa Aleksejeviča stavite ovamo. Sećate li se?. morske zvezde i oni koji se nisu mogli okom sagledati .. Siže za malu priču.) Trka s preponama. Volim. Na livadi se više ne bude kričući ždrali. ne govorite mu ništa. orlovi i jarebice.. malo docnije Šamrajev i Trigorin. a hruštevi se više ne čuju u lipovim šumicama. lavovi.) TREPLJEV (posle pauze): Zlo..) DORN (trudeći se da otvori vrata s leve strane): Čudnovato. ona ga je dovela sobom? Pa šta... kakva su bila osećanja .NINA: Ne. topao.. Volim ga čak jače nego ranije.” (Naglo zagrli Trepljeva i pobegne kroz staklena vrata. idem sama. Kosta! Sećate li se? Kako je vedar. svi životi. svi životi. (Recituje) „Ljudi. prešavši svoj tužni krug. rogati jeleni. (U toku od dva minuta ćutke cepa sve svoje rukopise i baca nod sto. čist bio život.osećanja koja liče na nežno... Dakle. To može ožalostiti mamu.. Ulaze Arkadina. Lepo je bilo nekad. svi životi.. Hajde da sednemo.jednom rečju. Polina Andrejevna. volim kao očajnik.. i ovaj jadni mesec uzalud pali svoj fenjer. ne. .. suptilno cveće... (Ulazi i stavlja fotelju na svoje mesto. neme ribe koje su obitavale u vodi. gospodo. Nemojte me ispraćati.

(Izlazi na desnu stranu. i ja sam hteo da vas pitam zgodnom prilikom. to je ona stvar o kojoj sam vam govorio. pismo iz Amerike. Eksplodirala je flašica s etrom.Kako me neobično interesuje to pitanje.. Konstantin Gavrilovič se ubio.) Sklonite odavde na neki način Irinu Nikolajevnu.. (Pali sveće i seda za stočić... Zavesa 1896... vraća se za pola minuta. ne sećam se! S desne strane iza pozornice čuje se pucanj.) Vaša narudžbina. .. (Pevuši) „Ja pred tobom opet sav očaran stojim. ARKADINA (uplašeno): Šta je to? DORN: Ništa. TRIGORIN (razgleda galeba): Ne sećam se! (Priseća se) Ne. (Za jedan ton niže.) ŠAMRAJEV (prilazi s Trigorinom ormanu): Evo. Svi se trgnu. (Pokriva lice rukama) Čak mi se smrklo pred očima. DORN (prelistava časopis.. Ne brinite se.. Trigorinu): Ovde je pre dva meseca bio štampan jedan članak. tiho... ala sam se uplašila! To me je podsetilo na ono.“ ARKADINA (seda za sto): Uf.) Dabome. (Vadi iz ormana punjenog galeba. (Obgrli Trigorina oko struka i vodi ga ka rampi...POLINA ANDREJEVNA (Jakovu): I odmah donesi čaj.... Mora biti da je nešto puklo u mojoj ručnoj apoteci.) .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful