You are on page 1of 36

MILE RADENKOVIĆ: CINCARI - BALKANSKI HAZARI

Istorijska zavera
U balkanskim državama danas živi oko milion i po Cincara
Tragajući za izvornim objašnjenjem zašto je jedna žena, koju sam video sad već daleke
1976. godine na pijaci u Radovišu, gradiću u istočnoj Makedoniji, istetovirala krst na
čelu, susreo sam se enigmom zvanom Cincari. Zapitkivanja, razgovori i istraživanja toga
detalja, koji je vrlo česta pojava samo kod pripadnika toga naroda, odvela su me u jedan
običan ali neverovatno tajanstveni svet. U svet koji jeste i nije, u svet koji je bio i više ga
nema, u svet koji može da vaskrsne u obliku u kojem se negde i nekada pojavio.
I taman kad sam mislio da je priča okončana, da je mastiljavi krst na čelu one žene
odgonetnut, pozvali su me neki ljudi na neku skromnu i čudnu svetkovinu. U centru
Skoplja, u onda elitnom i prvom kafiću "Kafe gril", stotinak ljudi i žena nešto je
proslavljalo. Posle uvodne tugaljive pesme, podržavane mističnom igrom svih prisutnih,
jedan kolega, redak znalac balkanskih naroda, kratko mi je došapnuo: "Eto, to su pravi
potomci Cincara". Činjenica da sam meñu slavljenicima video mnoge poznate
Skopljance, Makedonce, iznova je u meni upalila želju da se Cincarima vratim na jedan
studiozniji način. Imao sam sreću da te nezaboravne večeri sretnem i jednog "unikatnog"
Cincara, gospodina Dina Kuvatu alijas Dimu Dimčevskog.
Iz tog bavljenja ovim čudnim i neponovljivim stanovnicima Balkana, koji se proreñuju
velikom brzinom, nastala je i ova skromna priča o Cincarima.
Njihova zagonetna pojava, meteorski uspon i neprimetni pad u zaborav balkanske
vetrometine, dostojni svekolikog zanimanja naše civilizacije, jer se istinsko dotrajavanje
Cincara odvija pred našim očima. Ako je suditi po činjenicama, ovaj nadasve zanimljiv
narod čeka neumitna sudbina Hazara. A da apsurd bude potpun, takvoj sudbini kumuju
sami Cincari, Vlasi, Aromuni... ili kako se već sve ne zovu...
Na širem prostoru Balkana danas ih sasvim pristojno egzistira oko milion i po (mada nije
greška taj broj pomnožiti sa dva), što takoñe protivureči gornjoj konstataciji, inače
izrečenoj od jednog "čistog" Cincara koji se, kako sam kaže, uzaludno opire
neobjašnjivoj sudbini svog naroda.
U tektonskim, etničko, političkim, nacionalnim i teritorijalnim poremećajima, koji su
zadesili Balkan, preko noći se oglašavaju svi koji smatraju da su narod i da kao takvi
moraju da imaju svoju državu. Bezglasni jedino ostaju Cincari koji, videće se kasnije i
zašto, zaista imaju pravo, ako ne na državu ono sigurno na nekakvu autonomiju u delu
Balkana gde ih ima dovoljno za organizovano samospasavanje.
Razume se, bez pretenzije advokatisanja, ispričaćemo priču o narodu koji izumire, a čiji
su predstavnici, kroz vekove, pa i danas, nezaobilazni u procesu nastajanja i trajanju
gotovo svih balkanskih država, pa i naroda. Ova konstatacija nije preterana, i kamo sreće
da je to učinio jedan od hiljade "roñenih" Cincara, onih koji danas službuju u značajnim
institucijama balkanskih zemalja, i koji se, kakve li nacionalne ironije, stide i odriču
svojeg, zaista slavnog porekla.
Istina je, istorijom Cincara bavili su se mnogi predstavnici ovih nenadmašnih stočara, kao
i naučnici iz najbližeg susedstva, ali uglavnom u dnevnopolitičkoj, a ne u istorijskoj
funkciji. Sami Cincari, verovatno s namerom da zasluže mesto u njoj, pisali su cincarsku
istoriju bukvalno kopirajući vizantijske istorijske spise, neretko poistovećujući
stanovnike balkanskih prostranstava sa Cincarima. "Istorija Arm Makedonaca"
(Bukurešt, 1904. godine), rumunskog autora Jona Arginteanua je gotovo paradigma za
nakaradno istraživanje porekla Cincara. Ako je nešto istinito i vredno u toj obimnoj
studiji gospodina Arginteanua, to je svakako obimna bibliografija, na kojoj inače on
temelji svoju "slavnu istoriju" Cincara.
Zaista, sa retkim izuzecima, svi koji su se latili pera da opišu Cincare radili su to kako bi
dokazali da su ovi zapravo deo "njihovog" naroda, a nikako autentična pojava na ovim
prostorima. Uostalom, dovoljno je videti "cincarski opus": rumunskih, bugarskih,
makedonskih, srpskih i albanskih naučnika, etiologa, folklorista i istoriografa pa shvatiti
da su Cincari sve samo ne ono što su zaista.

Zatiranje roda
Malo je poznato da su predstavnici Cincara samostalno nastupali na mirovnim
konferencijama u Londonu, Berlinu i Versaju
Nije da se Cincari nisu oglašavali tražeći od Meñunarodne zajednice da se postepeno
pozabavi njihovim "pitanjem", ali su uvek činili, načinom i sredstvima neprimerenim za
balkanske uslove. Kao po pravilu, učeniji i obrazovaniji od podanika matične države, u
kojoj su se prirodom posla trajno nastanili, Cincari su pribegavali "diplomatiji činjenica",
koja nažalost, nikad nije urodila plodom.
Malo je poznato široj balkanskoj javnosti, pa i većini Cincara, da su njihovi predstavnici
samostalno nastupali na mirovnim konferencijama u Londonu, Berlinu i Versaju, i da su
od preureñivača Balkana tražili teritorijalnu i drugu autonomiju. Izvesno je samo da su
uvek ostajali kratkih rukava.
Postojani u naumljenom, oni samosvesniji Cincari, nikada nisu prestajali sa
postavljenjem "cincarskog pitanja" na meñunarodnoj sceni. I ma koliko bilo čudno, istina
je da su se u poslednje dve decenije obraćali svim merodavnim institucijama i
konferencijama, ali su uvek izostavljani sa dnevnog reda, što će reći izvan evrobalkanske
stvarnosti.
Radi ilustracije ovde ćemo pomenuti samo zasedanje KEBS-a u Madridu, Evropskog
parlamenta i Pravne komisije Evropske ekonomske zajednice, te Beogradski samit
ministara spoljnih poslova balkanskih zemalja, na kojima su predstavnici Cincara
predočavali argumente o svojoj autentičnosti i posebnosti na Balkanu.
U svim tim pismenim zahtevima oni nisu, kako se to može pretpostaviti, zahtevali nešto
što je neostvarivo. Naprotiv, "opružali su se prema guberu", odnosno strogo su vodili
računa da svojim zahtevima ne naruše integritet prostora države u kojoj su se igrom
sudbine trajno nastanili. Njihova argumentacija ni u jednom slučaju nije i ne može da
povredi nacionalna, verska i ostala osećanja drugih. Ono što su tražili retko je kakva
komisija ili institucija mogla da pobije, ali su svi pozvani arbitri previñali uredno
dostavljen zahtev.
Dovoljno je, na primer, videti sadržinu pisma upućenog šefovima diplomatija balkanskih
država (1986. godine), pa shvatiti da je reč o logičnom zahtevu, prosto prirodnom pravu
da se traži ono što su tražili. A tražili su da im se u balkanskim zemljama, u kojim u
popriličnom broju žive, dozvoli minimalna kulturna autonomija: štampanje knjiga,
publikacija i listova na cincarskom jeziku, da se u programima radija i televizije uvedu
emisije na cincarskom jeziku, u trajanju od 20 do 30 minuta dnevno, da mogu da
registruju sopstvena kulturno-umetnička udruženja za negovanje folklora i običaja, da se
organizuje dopunska nastava na cincarskom jeziku u onim naseljima gde je velika
koncentracija Cincara.
Genezu "totalne zapostavljenosti" cincarskog pitanja na Balkanu treba tražiti u
meñunacionalnim političkim i teritorijalnim trvenjima, koja ni u jednom trenutku nisu
pogodovala, ne samo razrešenju, nego ma i kakvoj pomisli pokretanja "cincarskog
pitanja". Naime, kako god da je Balkan bio ureñen i podeljen, Cincari su uvek ostajali
razdeljeni i podvojeni.
Oni koji su morali da vode računa o tome najčešće su, u svojstvu visokih diplomatskih
predstavnika, brinuli brigu za druge narode i države.
Često velikim silama nije išlo u prilog da teritorijalno ureñenje Balkana, opterećuju, za
njih, nevažnim cincarskim pitanjem. S druge strane, sami Cincari, koji su bili u vrhu
vlasti, u svim balkanskim državama, opšti interes matičnog naroda podreñivali su ličnom,
stalno se izgovarajući da "valja sačekati neku sigurniju priliku".
Takva prilika, na žalost, još nije dočekana, i verovatno da nikada neće ni biti, jer
poslednje usitnjavanje Balkana i najava nove njegove integracije, Cincare pomera još
dalje od želje da svoju autentičnost potvrde bilo kakvom autonomijom.
Istina, mnoge potomke viñenijih Cincara, a i one koji su danas na položajima u mnogim
zemljama sveta, nije napuštala samosvest o nužnosti humanijeg zbrinjavanja potomaka
slavnih moskopoljskih predaka. Da je tako pokazuju i novoformirana društva i udruženja,
pokretanje specijalizovanih časopisa i održavanje kongresa i drugih skupova Cincara,
naročito u zemljama Zapadne Evrope, SAD, Kanadi i Australiji, gde su se, u potrazi za
"hlebom" poodavno odomaćili.
Logično pitanje: zbog čega je do buñenja samosvesti kod Cincara, rasutih po svetu, došlo
sa zakašnjenjem od najmanje jedan vek, ima i logičan odgovor. Naime, čak i na Zapadu
gde nema nikakve zabrane okupljanja na etničkoj ili nacionalnoj osnovi, Cincari su
podlegli sindromu "genetske lojalnosti", zemlji u kojoj su zasnovali porodično ognjište.
Na drugoj strani stoji činjenica da su mnogi, vrlo brzo, razume se radom i znanjem,
dospevali u privilegovane krugove dotičnih zemalja (gde su stizali do ministarskih i
premijerskih fotelja), i izvorno bili upućeni u globalnu strategiju politike te zemlje ili
odreñenog geopolitičkog bloka. Upravo takvi pojedinci prvi su shvatili izlišnost bilo
kakvog pokretanja "cincarskog pitanja", naročito u eri dosadašnjih, najčešće krvavih
preureñenja njihove postojbine, Balkana. Ti isti pojedinci su prvi zaključili, a potom i
svojim sunarodnicima utuvljivali istinu daje spas od zatiranja cincarskog roda u
nametanju pitanja etničke i kulturne autonomije, a ne pitanje stvaranja posebne države,
čemu inače otvoreno streme pripadnici nacionalnih manjina nekih naroda u nezavisnim
balkanskim državama.
Valja odmah reći da je istorija Cincara lišena činjenica o njihovom prapočetku, što se, sa
malim izuzecima, odnosi i na ostale balkanske narode. Ti podaci su ili zatureni ili
krivotvoreni, tako da je danas zaista teško utvrditi korene Cincara.
Najrevnosniji u "naučnom" opusu cincarske istorije bili su Grci i Rumuni, prvi s ciljem
kako bi dokazali da je njihovo poreklo grčko, a drugi da je pogrešno korene Cincara
tražiti na jugu Balkana. Zanimljivo je da se dokazi jednih i drugih meñu sobom potiru, ali
i jedni i drugi funkcionišu do dana današnjeg. Grčku stranu, obimnim studijama brane:
Mihail Hrisohu, E. Kurilas, Spiros Papageorgiju i Antonios Karamopulus. Svi oni polaze
od teze da su Cincari, ili Kucovlasi, kako ih još nazivaju, starosedeoci sa grčkih planina,
bili romanizovani tokom dugogodišnje vladavine rimske imperije.
U knjizi "Vlasi i Kucovlasi", koja je objavljena 1909. godine, oficir grčke armije Mihail
Hrisohu tvrdi da su Cincari starosedeoci sa Pinda i iz Tesalije, te da su služeći u rimskim
legijama, najčešće kao stražari, na putevima planinskih prevoja, vremenom poprimili
karakteristike svojih poslodavaca. Njegova teza se oslanja na imenima toponima u tim
krajevima ali i na činjenici da je cincarski jezik mešavina starosedelačkog i latinskog.

Čuvari drumova
Cincari se ozbiljno naljute ako ih neko, makar i omaškom, nazove Vlasima
Tezu o grčkom poreklu Cincara, koju je u knjizi "Vlasi i Kucovlasi" izneo Mihail
Hrisohu, proširuju njegovi savremenici Efros Kurilas i Spiros Papageorgiju. Oni
odbacuju svaku pomisao da su Cincari poreklom iz Dakije, odnosno iz Rumunije.
Obojica tvrde, doduše bez valjanih argumenata, da je reč o epirskim starosedeocima, koje
su Rimljani romanizirali, nametnuvši im jezik i mnoge običaje.
Još jedan Grk, akademik Antonis Keramopulos, odbacuje teorije da su Cincari dovedeni
iz Italije, da su poreklom Dako-Rumuni i dokazuje da je reč o latiniziranim malim
trakijskim narodima. Keramopulos će najviše biti upamćen po analizi jedne stare legende,
one koja govori da su Cincari zaista starosedeoci sa grčkih planina te da su revnosno
služili mnoge careve rimske imperije. Legenda je iz vremena cara Adrijana (117-137
godine) i govori o generacijskoj regrutaciji "rezervista" za potrebe rimskih careva na
Balkanu. Oni su se vremenom bili toliko izveštili u branjenju carskih drumova da su
postali sastavni deo čuvenih rimskih i kasnije vizantijskih legija. Ti rezervisti su zapravo
starosedeoci koji su za komandante imali čiste Rimljane, Latinjane, koji su im tokom
višegodišnjeg službovanja nametnuli svoj jezik i neke običaje, netipične za Cincare.
Elem, kaže dalje legenda, koju je prvi zapisao vizantijski hroničar Simokata, u jednom
pohodu vizantijske vojske osujećena je jedna važna vojna aktivnost samo zato što su
pogrešno protumačene reči običnog redova, poreklom Cincara.
U njegovoj blizini spotakla se jedna natovarena mazga, a on je, misleći na (verovatno)
dragoceni tovar na njenim leñima povikao: "Torna, torna, fratre", što otprilike na
cincarskom znači "prevrte se tovar (samar)". Vojnici su te reči razumeli kao naredbu:
"Vraćaj se, vraćaj brate" - na latinskom "torna fratre" znači "vrati se brate" i panično se
dali u bekstvo.
Prvi tragovi prisustva Cincara na tlu Balkana zabeleženi su u srednjem veku, na
prostorima Epira, Tesalije i jednog dela Makedonije, na teritorijama kod nas poznatim
kao Megalovlahija ili Stara Vlaška. Pitanje odakle su tu prispeli i dalje ostaje bez
odgovora. Teza istoričara, da svi narodi vode poreklo od nekog antičkog naroda, pa dakle
i Cincari, gubi smisao pred teorijom etnogeneze, odnosno postanka naroda.
Upravo zbog toga, poreklo Cincara mora se posmatrati u sklopu nastanka svih ostalih
Vlaha, bez obzira na drugu jednu činjenicu, da su svi Cincari Vlasi, ali da svi Vlasi nisu
Cincari. Kad smo kod ovoga jesu ili nisu, treba naglasiti da se Cincari ozbiljno naljute
kad ih, makar i omaškom nazovete Vlasima. Svi oni smatraju da su u svakom pogledu za
koplje ispred svojih srodnika ili sunarodnika, svejedno.
Razume se, bez da budu pitani, odmah će vam obrazložiti da im pravo na takvo visoko
mišljenje o sebi daje čistoća cincarske krvi. Naime, istina je da su Cincari jedan od retkih
naroda na Balkanu sa kojim se krvno nisu vezivali pripadnici drugih naroda.
Istovremeno, i ma koliko to bilo čudno ova pojava je prepoznatljiva i deo njihovog
karaktera. Upravo u toj osobini treba tražiti njihovo konstantno stapanje sa narodom
sredine u koju su se trajnije nastanjivali.
Analizom etnografskih podataka naučnici su utvrdili da je u kasnoantičkom dobu pod
vlaškim imenom egzistirao jedan istočnoromanski narod, koji se vremenom raslojio i
razišao na razne strane. Potomcima tih kasnoantičkih Vlaha smatraju se današnji Rumuni,
Moldavci, Cincari, Vlasi istočne Srbije, istarski Cici i ukrajinski Huculi.
Natezanje oko izvornog porekla imena Vlaha još traju, ali većina lingvista smatra da je
ono keltskog porekla (Volk, Vola, Vels). Naime, utvrñeno je da su keltski Volci
nastanjivali dobar deo srednje Evrope, severnu Panoniju i Karpate, a analogno tome
njihovim potomcima smatraju se romanski Vlasi.
Naučnici takoñe smatraju da su Sloveni naziv Vlah preuzeli od Germana i da su ga
docnije primenjivali za sve romanske narode. Takva teza ima potvrdu u navodnoj
činjenici da Vlasi sebe nikad nisu nazivali tim imenom. Da to nije tačno pokazuje
celokupna istorija Cincara. Bez obzira na raslojavanje i podvajanje, oni su sa sobom
nosili svoje ime i po njemu bili svuda prepoznavani kao Vlasi, odnosno Cincari.
U svom epohalnom delu o Cincarima na Balkanu Dušan J. Popović na jednom mestu
piše: "Odgovor na pitanje šta treba razumeti pod rečju Cincarin, nije tako jednostavan.
Cincarin je po poreklu Ilir ili Tračan, sasvim retko Sloven, po jeziku Roman, po veri
pravoslavan, a po kulturi, bar u varošima, Grk, po zanimanju stočar, trgovac ili zanatlija;
sve ostalo kao njegovo ime, prezime, nacionalno osećanje, državljanski položaj, sasvim
je neodreñeno... Glavna karakteristika Cincara je neodreñenost. Njihov rodonačelnik u
našem modernom društvu, piše Popović, jeste Hristover Žeferović.
To je onaj Žeferović, turski podanik, autor i ilustrator prve naše moderne štampane
knjige, rodom iz Dojrana, ali sa "jakim grekomanskim primesima, gotovo grecizirani
Jugosloven, koji nije nikada ni savladao crkvenoslovenski jezik, kao ni jezik ruske ni
naše redakcije, nego je pisao ili grčki ili nekom neobičnom mešavinom knjiških kovanica
i raznih narečja našeg Juga... Dakle obuhvatao je Grke i Srbe, i Bugare, i Arbanase, i
Cincare, i Rumune.
Parnica za Riplija - Politika je 20. februara 1936. godine objavila tekst o
"Najmeñunarodnijem" sudskom slučaju a čiji je glavni akter bio upravo bliski roñak
pominjanog Kristofora Žeferovića. Reč je o parnici Grka Spiridisa. On je bio italijanski
podanik, roñen u Turskoj, nastanjen u Kini a tužio je britanskom sudu britansku opštinu
što mu je oduzela ranije dato mu pravo da spravlja škotski viski od japanskog alkohola u
jednoj francuskoj destileriji. U sporu ga je, kako piše Politika, zastupao američki advokat
a njegove reči sudu je prevodio jedan Rus. Spiridis je dobio spor. Reč je dakle o
Cincarinu.

Konfuzija o poreklu imena


Oskudni istorijski izvori daju Cinarima i Makedoncima pravo na romantične pretpostavke
o sopstvenom poreklu
Dodatnu konfuziju u odgonetanju porekla vlaškog imena stvaraju naučnici iz zemalja
koje Cincara iz ovog ili onog razloga svojataju. Sami Cincari odobravaju tezu koja kazuje
da su balkanski podunavski Vlasi nastali nezavisno od Cincara - jedni od romanizovanih
Dračana, a drugi romanizovanjem tračkih i ilirskih plemena. Interesantno je naglasiti da
je ova teza postavljena bez fakta i njen cilj je, u stvari, da se Cincari otarase napadnog
rumunskog (i svakog drugog) tutorstva.
Jedan od pokušaja oslobañanja tutorstva jeste i lansiranje teorije da su Cincari direktni
potomci antičkih Makedonaca, dakle da potiču od Aleksandra Velikog. To je naravno,
daleko od istine, naučne i istorijske. Insistiranjem na tom poreklu, Cincari su dodatno
iskomplikovali odgonetanje sopstvene geneze. Naime, sa sličnim tezama izlaze i
Makedonci vmrovskog opredeljenja (i ne samo oni) koji, kao što je poznato, sa
Cincarima nemaju veze, bar što se porekla tiče.
Oskudni istorijski izvori i jednima i drugima daju pravo na romantične pretpostavke o
sopstvenom poreklu, ali sve to dodatno komplikuje odgonetanje enigme: ko su Vlasi, a
ko Cincari. Odakle potiču i jedni i drugi. Svako pozivanje na Filipa Drugog
Makedonskog i njegovog slavnijeg sina Aleksandra više je smišljen potez, plansko
distanciranje od ostalih Balkanaca, nego put ka odgonetanju spomenute enigme.
U svojoj zanimljivoj knjizi "Vlasi na Balkanu" Vangel Trpkovski Trpku, objašnjava
poreklo Cincara i vešto protura tezu da je i Aleksandar Veliki Makedonski, poreklom
Vlah. Trpku, naime, tvrdi da je četvrta žena Filipa Makedonskog, Olimpija (Mirtale),
majka Aleksandra Velikog, poreklom epirska princeza iz plemena Molosi, od kojeg
navodno vode poreklo i balkanski Vlasi. Svoju tezu Trpku temelji na teoriji da su Vlasi
potomci malih naroda Amaolosa i Vesa, koji su živeli upravo u planinskim bespućima
južnog Balkana.
Sa sličnom tezom, da je Aleksandar Makedonski predak današnjih Makedonaca, izašao je
pre neku godinu u svojoj knjizi "Istorija Makedonije od davnina do danas" i dr Vasil
Tupurkovski, tvrdeći da je njegov otac jedan od kraljeva starog plemena Makedoni, koje
je živelo na teritoriji današnje Grčke.
Najraniji istorijski podatak o Vlasima vezan je za stari ruski letopis "Povest vremjonih
ljet", koji je pisan u dvanaestom veku, a čija se sadržina odnosi na 898. godinu. Letopisac
podrobno opisuje dolazak i osvajanje Panonije od strane Mañara i, pri tom, sasvim
konkretno pominje Vlahe. "Doñoše Ugri (Mañari) sa istoka i ustremiše se preko velikih
gora i počeše ratovati protiv Vlaha i Slovena. Ranije tu stanovahu Sloveni, a Vlasi
zauzaše zemlju slovensku".
Bez obzira na to što je vremenska distanca izmeñu dogañaja i njegovog opisa velika, ovaj
podatak iz ruskog letopisa daje osnovu za podrobniju analizu odnosa izmeñu Slovena i
Vlaha, tim pre što očigledno istorijska simbioza izmeñu ova dva naroda ima potvrde u
njihovom do danas očuvanom biću.
Zanimljivo je da mnogo ranije, u 6. veku, grčki pisci Prokopije i Teofan pominju
cincarsku etniku. Pet vekova kasnije ovom materijom su se bavili i vizantijski putopisci
Kekaumen i Benjamin Tudela.
Kekaumen, tesalijski vlastelin, Grk jermenskog porekla, koji je živeo u 11. veku u
"Strategikonu", pišući o dogañajima kojima je bio savremenik, a često i učesnik, ostavio
je dragoceno svedočanstvo o životu Cincara. Interesantno je ovde napomenuti da njegovu
grañu revnosno zaobilaze mnogi istoričari. U zapisima iz 1066. godine, a povodom bunta
Tesalijaca zbog novih carskih nameta, Kekaumen pominje i Vlahe koji su se solidarisali
sa Grcima i Slovenima.
Prema ovom hroničaru, te godine plemići Jovan Grimijani i Grigorije Vamvaka, Grci po
narodnosti, u tajnosti su spremali ustanak protiv carske vlasti. Za njihovu nameru je
meñutim, saznao gospodar Larise, ondašnje tesalijske prestonice, Nikolica Delfin i, kako
o zaveri nije mogao da obavesti cara Konstantina Duku, odlučio da stvar realizuje u miru
i bez velikih potresa.
Na traženje Delfina da se sastanu i nañu najkorisnije rešenje, Grimijanija i Vamvaka su
pristali bez posebnih uslovljavanja. Sastanak je, kako piše Kekaumen, održan u kući
bogatog trgovca Berivoja Vlaha. Zainteresovane strane su se dugo prepirale oko toga da
li od ustanka odustati ili se, ipak, oružjem suprotstaviti nezasitom caru Konstantinu
Duku. Konačno su se dogovorili da ipak dignu ustanak. Organizatori ustanka su uspeli da
ubede Delfina da se on stavi na čelo predstojećeg oružanog bunta. Kekaumen je gotovo
do detalja zabeležio dijalog izmeñu ustanika i starešine Larise.
Upitan šta misli o njihovoj nameri, Nikolica Delfin je ustanicima odgovorio da
"naumljeno nije dobro ni pred bogom ni pred carem koji može podići veliku vojsku i sve
nas uništiti i to sada pred žetvu".
Savesni "gradonačelnik" Larise se pri tom posebno obratio predstavnicima Vlaha,
upitavši ih gde su im žene i deca. Ovi su mu odgovorili:
- U planinama Bugarske.
- Pa zar se ne plašite od tamošnjih stanovnika, koji ih mogu opljačkati kad čuju za
ustanak, a sigurno su privrženi caru? - pitao je Delfin.
Pitanje je, izgleda, bilo na mestu i pogodilo je voñe ustanika u najosetljivije mesto. Oni
su posle kratke prepirke odustali od bunta. Nema sumnje da se Kekaumenova priča
kasnije mnogo puta kroz istoriju ponavlja, jer je nedvosmisleno utvrñeno da su sve
aktivnosti "gradskih" Cincara zavisile uglavnom od procene pozicije ovih koji su sa
stadima boravili po bespućima balkanskih planina. Ovde još valja reći da je, na
insistiranje Grka, ustanak ipak bio podignut, i da je to cara primoralo da smanji nesnosne
dažbine.

Krst protiv "danka u krvi"


Epirski i tesalijski Cincari obeležavali su decu krstom, od kojeg su zazirale i
najkrvoločnije Osmanlije
Jedan neobično značajan narod u istoriji balkanskih naroda i zemalja, usudom sudbine,
sebičnošću okruženja i sopstvenom krivicom, polako ali sigurno, tu pred našim očima
doživljava sudbinu Hazara. Ova priča o Cincarima samo je skromni doprinos pokušajima
samosvesnih i nepokolebljivih potomaka slavnih balkanskih nomada da se, ako ne spreči
ono, barem uspori nestajanje naroda bez kojeg današnji Balkan ne bi bio ono što jeste.
Zapisi vizantijskih hroničara Kekaumena i Benjamina Tudela višestruko su značajni za
razumevanje i proučavanje cincarske istorije. U njima je, na primer, prvi put pomenuto
ime jednog Vlaha Berivoja. Istina ime je slovensko, ali kao što će se videti kasnije, kroz
istoriju, vlaška imena su obrazovana dodavanjem nastavka na slovensku osnovu, kao na
primer: Vladoje - Vladul, Negoje - Negul, Radoje - Radul...
U Zlatnoj "buli" vizantijskog cara Vasilija îî, koji se do trona izdigao iz carske
konjušnice, nareñeno je da "cincarski elementi" padnu pod jurisdikciju Ohridske
arhiepiskopije. Ova "bula" je pronañena u manastiru Zermas, sa još jednim dokumentom
i u njoj se pominje ime jednog Cincara. Naime, u dokumentu piše da je 1164. godine
manastir podigao Vlah Joan Nikolau iz obližnjeg naselja Linotope. I u jednoj naredbi
Mihaila îî, despota Epira, 1236. godine stoji da su Cincari bili osloboñeni uobičajenih
dažbina.
U turskim zapisima iz 13. i 14. veka, a koji se odnose na vojne pohode, Cincari se
spominju da naseljavaju čak Karpate. Idući sa turskom vojskom kao martolozi,
devendžije, kiridžije ili kao vojnici, Cincari su prelazili preko Dunava. Ovaj podatak,
svakako, objašnjava njihovo prisustvo u Dakiji (današnja Rumunija). Dosta pometnje u
poreklo i kretanje Cincara unosi i dokument iz koga se vidi da je 1453. godine iz
Konstantinopolja u Makedoniju bilo proterano 12.000 uglavnom Cincara i Slovena.
Druga velika seoba dogodila se za vreme sultana Murata îß negde oko 1635. godine, ali u
drugom smeru. Iz Epira i Tesalije mobilisani su i u Carigrad odvedeni mnogi za rat
sposobni Cincari.
Neki istoričari tvrde da su potomci Cincara sa Epira i Tesalije bili okosnici vojske, koja
se pod komandom Osmanlija, borila u ratovima sa Persijancima, odnosno da su oni bili
glavni jurišnici zloglasnog janinskog Ali paše Tepelina. Pripadnici ove vojske verovatno
su bili prvi janičari, regrutovani iz redova nomadskih, cincarskih rodova iz pomenutih
planinskih oblasti.
Iz toga perioda, smatraju etnolozi, potiče i specifično tetoviranje krsta na čelu. Naime, da
bi zaštitili svoju decu od prikupljanja "danka u krvi", epirski i tesalijski Cincari su decu
obeležavali krstom, od kojeg su zazirale najkrvoločnije Osmanlije.
Tetoviranje krsta na čelu započelo je kod muške dece pa se kasnije proširilo i na ženski
porod. Zanimljivo je da se danas uopšte ne može sresti muškarac sa istetoviranim krstom,
ali da u Makedoniji možete vrlo često sresti tako "obeležene" žene. U traganju za
odgonetanjem ove pojave, u Makedoniji može da se čuje priča da su u 19. veku mahom
krstovi tetovirani izmeñu obrva lepih devojaka.
Priča se da ih je samo tetovirani krst na čelu spasavao od osmanlijskih nasilnika. Kasnije,
u 20. veku, mnoge mlade cincarske devojke, smatrajući da je krst na čelu poseban ukras,
nastavile su sa ovom tradicijom. Upravo zbog toga i danas u Makedoniji mogu da se
sretnu žene iznad 60 godina koje na čelu imaju istetoviran krst.
Za razliku od Slovena sa kojima su najčešće delili životni prostor, Cincari nemaju
političku istoriju, jer nikada nisu imali svoju državu i svoje vladare. Ono što se, uslovno
može nazvati cincarska teritorija, zapravo su etnografski zapisi i prikazi njihovog, po
mnogo čemu specifičnog, načina života. Na osnovu tih zapisa jasno može da se zaključi
da su Cincari "večni balkanski nomadi", pastiri bez uzora i premca na ovim našim
prostorima.
Pratežnja Cincara da ostanu ono što su, odnosno, da se po svaku cenu razlikuju od
sredine u kojoj su obitavali, učinila ih je posebnim i lako prepoznatljivim, bez obzira na
to gde žive. Iz takve težnje proizašle su mnoge njihove osobenosti, psihofizičke,
karakterne i druge.

Vlaško pravo
Silazeći sa planina u gradove, Cincari će vrlo brzo shvatiti da je transport robe jedan od
najunosnijih poslova
Baveći se u početku pretežno uzgajanjem sitne stoke, Cincari su redovno naseljavali
visoke planinske predele Balkana i tamo osnivali posebna naselja (bačije, katune, kalive,
stanove). U njima su provodili najveći deo godine i stvarali ono što im je kroz čitavu
istoriju obezbeñivalo autonomiju, kakvu nisu imali drugi porobljeni balkanski narodi.
Gajenjem ovaca, oni su, vlastima države na čijoj su teritoriji boravili, redovno
obezbeñivali važne životne namirnice; vunu, meso, mleko i mlečne proizvode i bez
posebnih trzavica ostvarivali privilegovan položaj i mir na porodičnom ognjištu. Bez
obzira na to gde bi se zatekli u svojim lutanjima, na Balkanu, u Češkoj, Poljskoj, Ukrajini
ili Besarabiji, društveni status im je obezbeñivan takozvanim vlaškim pravom. To pravo
je bilo sastavni deo zakona mnogih država, pa i u srednjovekovnoj Srbiji gde su, u
Zakoniku cara Dušana, bili zaštićeni poznatim "Zakonom Vlaha". U članu 82.
Dušanovog zakonika doslovno stoji:
"U selu u kojem borave Vlah i Arbanas, konak ne smeju tražiti oni koji posle njih doñu".
Unutrašnja organizacija života u katunima priča je za sebe. Osloboñeni svakodnevne
prismotre feudalaca i lokalne vlastele, Cincari su živeli u velikim porodicama, bolje reći
rodovima, i sami birali vrhovnog starešinu. Bez obzira na to koju je titulu nosio: knez,
vojvoda, primučur, čelnik, čehaja ili ñaja, starešina je istovremeno bio nosilac sudske i
izvršne vlasti, i neprikosnoveni autoritet za sve članove porodice, roda, katuna ili vlaške
opštine.
Starešina je bio biran najčešće po moralnim kriterijumima i on je delio teritorije za
napasanje stada, kontrolisao prodaju svih proizvoda, odgovarao za prikupljanje i isplatu
obaveznih dažbina vlastima dotične države. U njegovoj nadležnosti je bilo sve ono što je
bilo ključno za nesmetano življenje i opstajanje na zaposednutoj teritoriji. O pravednosti
izabranih starešina najbolje govori podatak da do pojave zloglasnog janinskog paše meñu
cincarskim plemenima na Olimpu, Pindu, Gramosu, Plačkovici i Jakupici nije bilo
nikakvih nesporazuma.
Svake zime starešine su se okupljale i većale po nekoliko dana o podeli pašnjaka za
sledeću sezonu. Kvalitet i površina pašnjaka dobijani su na osnovu veličine stada i
udaljenosti katuna od njih. U predanjima je ostala priča da nikad u cincarskoj istoriji nije
narušena teritorijalna podela pašnjaka. Shodno tome, kod njih nikada nije zabeleženo
ubistvo zbog meñe uli učinjene poljske štete.
Starešine plemena su bili neprikosnoveni gospodari cele zajednice. Oni su vršili podelu
poslova, odreñivali red i vreme ženidbi i udaja i bili odgovorni za razrešenje svih
nesuglasica u samoj porodici, ali i u sporovima izmeñu članova dva roda.
Uporedo sa intenzivnim gajenjem ovaca Vlasi su u početku samo za svoje potrebe
uzgajali i konje. Vremenom oni će se sasvim približiti onima koji su živeli u podnožju
planina, odnosno u gradovima. Noseći svoje proizvode na pijace vrlo brzo će shvatiti da
je transport robe vrlo unosan posao i Cincari postaju kiradžije na dobrom glasu. O
transportnim cincarskim karavanima najraniji zapis srećemo kod vizantijskog hroničara
Skilice. Opisujući ustanak makedonskih Slovena 967. godine, Skilica na jednom mestu
piše:
"Odmah na početku ustanka Samuilovog brata Davida su na putu iz Kostura za Prespu
ubili neki Vlasi, putnici".
Imajući u vidu da su putovali Vlasi kiradžije, može se zaključiti da su ga ubili upravo oni.
Rumunski etnolog i putopisac dr K. I. Istarti je 1911. godine u Makedoniji zabeležio
priču o izvesnom Janku Dominiju iz Ohrida koji je početkom prošlog veka bio
najpoznatiji kiradžija osmanske imperije. Janko je na svojih 150 konja triput godišnje iz
ovih krajeva Balkana prenosio harač turskim sultanima.
Isti putopisac je zabeležio da je Janku, najslavniji kiradžija imperije, nesrećno skončao
svoj život. Nezgoda se, piše Istarti, dogodila pred zimu 1821. godine. Njegov karavan su
presreli drumski razbojnici (ostaci razbojničke družine Ali-paše Tapelana) i oteli
najvredniji deo tovara. Kad je gazda Janku, nešto kasnije, stigao u Stambol, Veliki vezir
nije poverovao u njegovu priču. Naredio je, "za nauk" potonjim sultanovim kiradžijama,
da se Janku javno spali, na trgu, naspram glavne palate.
Na osnovu analogije lako je zaključiti da su velika naselja i cincarski gradovi nicali u
podnožju planina na kojima su živela najpoznatija njihova stočarska plemena. Na tlu
današnje Albanije formirali su svoju najpoznatiju prestonicu, na daleko čuveno i poznato
Moskopolje. Ovde valja pomenuti Kruševo u Makedoniji, koje je, bez ikakvog sporenja,
najkompaktnija naseobina Cincara koja se održala do danas.
Upućenost Vlaha i Slovena jednih na druge zabeležena je u već spominjanom ruskom
letopisu iz 12. veka. Meñutim, ta "saradnja" je najuočljivija za vreme petovekovne
vladavine Turaka na balkanskom prostoru. Došavši na Balkan, Turci su bez ostatka zaveli
svoje pravo u svim sferama življenja. Prve probleme počeli su da im prave nepopustljivi
Cincari. Saživevši se sa svojim poznatim "Pravom Vlaha", oni su odbili da se povinuju
zakonodavstvu novih gospodara. U bezuspešnom natezanju sa nezavisnim gorštacima
Turci su izgubili bitku, ali su se poslužili lukavstvom.
Savetnici Velikog vezira potanko su na terenu proučili to "Pravo Vlaha" i otkrili da
njegove odredbe neće osujetiti "propise" Porte. Ponudili su Cincarima njihovo "pravo", a
da zauzvrat oni daju ono što sleduje ćesaru. Dogovor je brzo postignut, pa su Cincari
počeli da plaćaju obavezni godišnji danak.
Za razliku od Cincara, koji su uživali kakvu-takvu autonomiju, raja iz ravničarskih
predela trpela je neviñene zulume. Nemoćni da se osvajaču oružano suprotstave,
zemljoradnici su masovno napuštali rodna ognjišta i bežali u planine. Razume se, gore su,
često i nerado bili prihvatani, pa su pri tom morali iz osnova da menjaju način
preživljavanja i stečene navike. Zabeleživši ovu pojavu, koja se vidljivo odrazila na
njihov lagodan život, Turci su podvalu brzo otkrili i odmah se dali u žestoku poteru za
rajom "preobraćenika".

Osvajanje gradova
Kad smo kod kiradžija, valja pomenuti one najslavnije meñu njima. Prvi na toj rang-listi -
po broju konja, mazgi i magaraca, te po realizaciji transportne putanje - jeste Goga Dika.
Imao je oko 300 tovarnih grla, a raznovrsnu robu je transportovao izmeñu: Skadra, Drača,
Tirane, Janine, Larise, Bitolja, Soluna, Sera, Drame, Kavale, Samokova, Sofije i
Beograda. Steriju Guta i Hristu Kirca "držali su" relaciju izmeñu Sofije, Bukurešta i
Konstance na Crnom moru. Toda Beni je bio karavandžija na relaciji Solun - Carigrad.
Nikolaki Bala je kontrolisao transport izmeñu Soluna i Male Azije, dok je čuveni
Škodreanu radio na "domaćem" terenu, na relaciji Skadar - Skoplje i obratno.

Gramos, prestonica mleka


Sredinom 18. veka Cincari su podigli grad koji je imao 40.000 stanovnika, dve crkve,
škole, banku, trgovačke i zanatlijske radnje
U planinama Grčke i Albanije, autonomija Cincara bila je gotovo apsolutna. Nasleñeno
pravo nošenja oružja bilo im je dobrodošlo u odbrani vekovne nezavisnosti, kada su
gospodari ovih prostora postali Turci. Kako nisu mogli da se suprotstave tom "detalju" iz
vlaškog prava, Turci su pribegli lukavstvu: družine oružanih Cincara, poznate klefte,
pridobijali su ovlastivši ih da za račun carevine čuvaju trgovačke puteve.
Čuvari drumova, takozvani armatoli, odmah su prozreli osmanlijsko lukavstvo i umesto
vernog službovanja, začas su postajali ono što su i bili - oružane i dobro organizovane
bande odmetnika. U narodnim predanjima i narodnim pesmama kod svih balkanskih
naroda Cincari se pominju kao hrabri junaci, hajduci koji su se posle autonomnih bitki
uvek pridruživali organizatorima većih buna protiv Turaka. Srpska istorija puna je
primera junačkih podviga Cincara, naročito za vreme slavnih srpskih ustanaka početkom
osamnaestog veka. Naravno, tom delu cincarskog životopisa vratićemo se nešto kasnije i
podrobnije.
Iskusivši velegradsko življenje i ne mogavši do kraja da se prilagode zahtevima urbane
"galopirajuće" civilizacije, tako mnogo različite od njihovog spokojnog planinskog
zavičaja, mnogi viñeniji Cincari su mu se brzo vraćali. Upravo jedna grupa takvih
"pokajnika", na obroncima, kasnije čuvenog planinskog masiva Gramos u Grčkoj,
udariće temelje prvom cincarskom gradu.
U podnožju ugašenog vulkana Funiko, na zaravni okruženoj vrhovima 18 planina, na
nadmorskoj visini od 1600 metara, "povratnici" su udarili temelje budućem legendarnom
Gramosu. Postupno i planski svoj najpoznatiji katun na Gramosu pretvarali su u naselje
dostojno graditelja evropskih carskih prestonica.
Sačuvani zapisi, zapravo zabeležena kazivanja "poslednjih Gramoćana", govore da je
Gramos sredinom 18 veka imao preko 40 hiljada stanovnika, dve katedralne crkve,
posvećene Sv. ðorñu i Svetoj Bogorodici, škole, banku, trgovinske i zanatlijske radnje i
radionice, dakle sve što su imala velika i moderna evropska naselja.
Gradom su, bez ikakve zavisti i rivalstva, upravljale glavešine tri najpoznatija roda -
Pačura, Pišota i Hadzisteriju. U tome su im svojski pomagali predvodnici manjih
poznatih rodova: Statulalj, Lape, Koku i Gala. Zanimljivo je da je svaki od njih imao
stado od po desetak i više hiljada ovaca, više stotina koza i konja.
Gramos je istovremeno bio i stalno stanište i katun.
Osloboñeni stalnog seljakanja, Gramošani su prvi put dobili priliku da modernizuju svoju
osnovnu delatnost. Vrhovni čelnik Pečura je, na primer, baš u Gramosu izgradio prvi
mlekovod u istoriji bavljenja stočarstvom, odnosno preradom mleka. Mlekovod
(laktadukt) bio je izgrañen od finih porcelanskih cevi i protezao se od katuna Veliki
kamen do mestašca Kiufa i bio je dugačak nekoliko kilometara. Mužarima i
prerañivačima mleka posao je bio olakšan i doveden do savršenstva. Prvi su pomuzeno
mleko sipali u početni bazen, a drugi ga dočekivali na drugom kraju mlekovoda i odmah
rasporeñivali i prerañivali.
U to vreme Gramos je bio najpoznatija fabrika mlečnih prerañevina na Balkanu, a
istovremeno i veliki izvoznik rasnih konja za jahanje, poznatih bineka. U gradu
smeštenom podno snegovitog Gramosa radila je velika vunovlačara, koja je finim
vunenim predivom snabdevala mesnu tkaonicu vunenih ćilima i narodne nošnje po kojoj
su se Cincari oba pola i svih uzrasta razlikovali gde god bi se pojavili. Iz gramoske
fabrike sira, i tkanina, put evropskih dvorova krenuli su prvi koturovi gramoskog
"bivenog" sira i prvi vuneni ćilimi i "četvorne čerge".
I kad su se Gramošani sasvim prepuštali blagodetima modernizovanog ovčarskog života,
u grad počinju da pristižu odmetnuti turski i albanski feudalci. Dobro naoružani i
nezajažljivi u zahtevima, oni su ubrzo miroljubivim Cincarima sasvim zagorčali život.
Najpre su zaveli dodatni porez po glavi stanovnika, a zatim i neke druge, za Cincare
neprihvatljive dažbine. S pojavom tada mladog i obesnog Ali-paše Tepelena, koji se
žestoko ustremio na mirno stanište Cincara, i njima i njihovom slavnom Gramosu je bilo
odzvonilo.

Moskopolje grad mermera


Ekonomski i kulturni centar Cincara, smešten u istočnoj Albaniji, sredinom osamnaestog
veka, imao je 80.000 stanovnika i 72 crkve
Pod pritiskom svakodnevnog i nepodnošljivog terora obesnog Ali paše Tepelena i
njegovih hordi, cincarske porodice, jedna za drugom, počele su da napuštaju svoja mirna
porodična ognjišta u Gramosu.
Put srednjeg Balkana krenulo je desetine, a možda i stotine hiljada Cincara sa gramoških
obronaka i pašnjaka. Mnogi od njih nikada se više nisu vratili svom istinskom zavičaju.
Večna nostalgija za zavičajem, tuga i bol za tim neponovljivim "cincarskim carstvom",
ostali su u predanjima, u zapisima i knjigama, kao podsećanje na nešto sveto i
nepovratno.
Obavivši prljavi posao, progon Cincara, Ali paša Tepelen je za izvesno vreme, zabatalio
Gramos. Upravo tada, oko 1868. godine u Gramos se vratilo podosta prognanika,
uglavnom onih koji nisu mogli da se naviknu na nove zavičaje. Prema verodostojnim
podacima u Gramosu je pomenute godine živelo više od 15 hiljada stanovnika, sasvim
dovoljno za postepenu obnovu života te čuvene cincarske prestonice. Vredni kakvi mogu
da budu samo Cincari, za kratko su obnovili porušeno i opustošeno, gotovo povrativši
sjaj svom Gramosu.
No, njihova zla kob, Ali paša Tepelen se iznova vratio, ovoga puta rešen da do kraja
razori Gramos. Ubeñen da će kao i prvi put, Gramos lako pokoriti, zločinac je u pohod
krenuo sa manjom grupom drumskih razbojnika.
Poučeni prethodnim iskustvom, Cincari su se potajno spremali za odbranu od
eventualnog novog zuluma poznatog osmanlijskog vazala. Suočivši se sa neočekivanim,
oružanim otporom Gramašana, Ali paša Tepelen se zakleo da će im kada se ponovo vrati,
satreti svaki trag na zemlji. Obećanje je uskoro ispunio, i vratio se sa do zuba naoružanim
plaćenicima.
U neravnopravnoj borbi, počinivši neviñena zverstva, Tepelen i njegovi zlikovci poubijali
su sve živo i Gramos sravnili sa zemljom.
Ova dupla, velika tragedija Cincara inspirisala je vek i po kasnije cincarskog pesnika
Nikolaea Velua koji je spevao potresnu pesmu "Šana i spaljivanje Gramosa". No, da
nesreća po Cincare bude veća, Paša razbojnik se nije zaustavio samo na uništenju
balkanske prestonice mleka.
Po istom principu i iz istih razloga kao i Gramos, samo nešto severnije u Albaniji,
niknuće sredinom sedamnaestog veka još jedna prava cincarska prestonica: nadaleko
čuveno, slavno i sjajno Moskopolje. Ako je verovati rumunskom putopiscu Meničeskuu,
to je bio grad dostojan za prestonicu svakog ondašnjeg evropskog vladara. Upravo je on
zapisao da je Moskopolje bilo istinska cincarska Meka, grad bez uzora, ali, po mnogo
čemu neponovljiva pojava u istoriji Balkana.
Moskopolje je izgrañeno na padinama planine Opari, u podnožju planinskog masiva
Tomor, na nadmorskoj visini od 1150 metara. Njegovi nepoznati osnivači su te nebeske
visine izabrali, zbog prirode življenja, blizine prostranih pašnjaka za ovce - ali i zbog
udaljenosti od razbojničkih družina. Grad se prostirao na pet živopisnih brežuljaka.
Zeginom rekom bio je podeljen na dva gotovo jednaka dela.
U vreme najvećeg procvata, Moskopolje je brojalo 80 hiljada stanovnika. Dakle, imalo je
mnogo više žitelja od bilo kog poznatijeg balkanskog grada. O veličini i opravdanom
nazivu "cincarske Meke" govori podatak da je u Moskopolju bogosluženje obavljano u
72 crkve.
Pomenuti putopisac Meničesku je zapisao da se u grad stizalo preko prostranih livada i
bašti, koje su bile opasane niskim kamenim zidovima.
Sam grad je bio zapravo muzej raskošnih mermernih grañevina, čija su dvorišta
ukrašavali cvetni vrtovi i maštoviti šedrvani. Unutar tih cincarskih palata, koje su bile
mešavina svih balkanskih graditeljskih stilova, živelo se po strogo patrijarhalnim
pravilima. Razume se to nije smetalo kinñurenju cincarskih žena i devojaka, koje su u
prazničnim uličnim promenadama znatiželjnicima pokazivale svu raskoš haljina iz
domaće radinosti, ali i onih modernih, donošenih iz tadašnjih evropskih prestonica mode,
Venecije i Beča.
Kad je u Moskopolju boravio putopisac Meničesku, grad je uživao punu administrativnu
autonomiju, čak je imao i sopstvenu policiju. Gradom je upravljao odbor sastavljen od
predstavnika pedesetak najmoćnijih zanatsko-trgovačkih esnafa. Podela vlasti je bila
takva da u tako mnogoljudnom gradu, u njegovoj kratkoj ali sjajnoj istoriji, nije
zabeležen nijedan ozbiljniji eksces meñu onima koji su njime upravljali.

Borci za slobodu Balkana


Buñenje nacionalizma u zemljama u kojima su se Cincari zatekli, silom prilika, sasvim je
potisnulo njihov nacionalni identitet
Bežeći pred sabljom krvoločnog Ali-paše, oko dvesta hiljada Cincara iz tomorskog gorja
pribežište je potražilo širom onda još porobljenog Balkana. Neki Cincari su, bežeći pred
zlom koje ih je u dva navrata katastrofalno pogodilo, stigli čak do Poljske.
Noseći sa sobom sve uspomene, pa i onu o tragičnoj propasti gradova u starom zavičaju,
Cincari su - svuda gde su se nastanili - bili u prvim borbenim redovima, pri svakom
otporu krvoločnim Osmanlijama. Moskopoljski Cincari su se naročito isticali
organizatorskim sposobnostima i vanrednim junaštvom na bojnom polju.
Zanimljivo je da danas gotovo i nema Cincarina koji vam neće tvrditi da je poreklom iz
Moskopolja. Ipak, gubljenjem Moskopolja, Cincari su, čini se, zanavek izgubili
postojbinu i sigurno uporište za slobodno izražavanje nacionalnog identiteta.
Sad već daleke 1905. godine, u Solunu je Cincarin Branislav Nušić (Alkibijad Nuša)
intervjuisao Cincarina Janeta Sandanskog. I ništa ne bi bilo čudno da u to vreme prvi nije
bio Srbin a drugi "čist" Bugarin. Ova, istinita anegdota je kao poručena za uvod u priču o
pogubnom raslojavanju Cincara, krajem 18. i početkom 19. veka.
I kako to biva kroz istoriju i drugih naroda stradalnika, i moskopoljski Cincari su tragični
kraj svoje prestonice preživeli shodno svojoj staleškoj poziciji, odnosno materijalnim
mogućnostima. Oni najbogatiji sa "prestonicom" su se oprostili još za vreme prvog
napada horde janjinskog paše. U zavičaju su ostavili stada i pastire, a oni su sami ili sa
članovima uže porodice pribežište potražili u nekoj od balkanskih pa i evropskih
prestonica.
Odlazili su mahom tamo gde su već započeli unosne trgovačko- bankarske poslove ili
nameravali da započnu kakav biznis. U tom periodu, izmeñu 1723. i 1867. godine
udarani su temelji velikih balkanskih gradova. Igrom slučaja, upravo će gramoski i
moskopoljski Cincari biti ključni nosioci razvoja tih gradova.
Već bogati i vični gradskom životu i takvom ophoñenju sa starosedeocima, Cincari su za
kratko vreme postajali perjanice ukupnog življenja u dotadašnjim turskim kasabama.
Letopisci potenciraju njihove "gospodske manire" koji su polako "jurodive Balkance"
pretapali u "manje sirove" grañane potonjih prestonica.
Suočeni sa istinom da im više nema povratka u postojbinu albanskih i grčkih planina,
Cincari su sve svoje umeće, znanje i bogatstvo koncentrisali u poslovima u novoj
otadžbini. U tome su toliko bili istrajni da su na primer srpske palanke Beograd, Zemun,
Novi Sad, Pančevo... "pogrčili". "Hodati grčki", biti "ljubazan i tih kao Grk" bilo je
poželjno i prihvatljivo. Viñeniji, učeniji i bogatiji Srbi se nisu libili da se "u svemu
ponašaju po grčki". Moda je otišla toliko daleko, kako piše Popović, da je i unuka
Karañorñeva dobila ime Kleopatra.
Zajedno sa uljudnim ponašanjem, Cincari su u srpskim gradovima organizovali velelepne
balove i proslave, zidali letnjikovce i raskošne kuće i dvorove. Doneli su oni i deo svoje
naravi, trudoljubivost, lukavost i gramzivost i sve ono što će ih potom, s vremenom,
gurati ka periferiji sopstvenog postojanja.
Buñenje nacionalizma u narodima meñu kojima su se Cincari zatekli, silom prilika,
sasvim je potisnulo njihov nacionalni identitet. Logikom življenja, meñu najvećim
propagandistima pomenutih država pojaviće se i sami Cincari.
Oni su se, ne praveći razliku meñu Balkancima, javljali kao vatreni grčki, srpski,
bugarskim, rumunski i albanski nacionalisti. Tako su, bez posebne svesti o nacionalnoj
pripadnosti, počeli da dele sudbinu nacionalista domicilne države. Istovremeno njihov je
bio i neprijatelj njihovih novih domovina, a ista vera je bila presudna pri svrstavanju na
ovoj ili onoj strani. Ustanci protiv Turaka bili su zajednički cilj Srba, Bugara i Grka, a
kako su Cincari delili isti prostor i iste okolnosti, postajali su ovima partneri.
U istorijama balkanskih zemalja i naroda zabeleženi su primeri zajedničke borbe protiv
zajedničkog neprijatelja. Grčka porodica Ispisilanti bila je na čelu narodnog pokreta u
otadžbini iako je živela u Rumuniji. U Grčkom ustanku 1821. godine zabeleženi su
podvizi Crnogoraca, a u vojsci Hajduk-Veljka pogibije mnogih viñenih Cincara. Ipak,
Cincari su svoje slobodarske i revolucionarne porive ispoljavali trostruko. Grcima su
priticali u pomoć zbog prošlosti i porekla, Arbanasima i Rumunima vodio ih je isti jezik,
a prema Slovenima ih je vuklo osećanje da će oni uspeti da stvore moćne i perspektivne
države.

Glasnik slobode
Veliki srpski državnik Nikola Pašić bio je poreklom iz poznate cincarske familije Pasku.
Cincarin po rodu bio je i ministar Lazar Paču
Slavni Konstantin Riga iz Velestina, mnogo poznatiji kao Riga od Fere, zapamćen je kao
najveći grčki junak, a u stvari je "čistokrvni" Cincar i jedna je od najslavnijih ličnosti u
celokupnoj cincarskoj istoriji. Za razliku od svojih ne manje poznatih i slavnih
sunarodnika on je delovao na svim prostorima rasprostiranja svojih zemljaka, s namerom
da ih ujedini u borbi za osloboñenje od osmanlijskih tlačitelja.
Tačan datum i mesto roñenja ovog cincarskog tribuna i mučenika nisu utvrñeni, što je
njegovim sunarodnicima dalo mogućnosti da tvrde kako je roñen baš u njihovom kraju. U
tome su do kraja ostali dosledni Velestini i Samarinjani, pa se i danas oba ova mesta
uzimaju kao njegov zavičaj. Izvesno je da je Riga najmanje boravio u rodnom kraju,
odnosno da je deo života proveo na relaciji Trst - Beč - Budimpešta - Bukurešt - Beograd,
u napornoj i blagorodnoj misiji, duhovnog zbližavanja svih Cincara.
Ovaj profesor grčkog jezika se smatra idejnim voñom i inspiratorom grčke revolucije
1821. godine. Počev od 1788. godine on je uspeo da za svoj naum zainteresuje sve
tadašnje poznate i napredne ljude, privolevši ih da se aktivno uključe u pomenutu
revoluciju. U skoro svim većim gradovima balkanskih zemalja organizovao je literaturne
kružoke preko kojih je revolucionarno inspirisao njihove članove, uglavnom Cincare,
odnosno Vlahe.
U predahu izmeñu dva putovanja Riga od Fere je profesorovao u Bukureštu, a 1786.
godine postavljen je za sekretara rumunskog boljara Brankovina. Da je reč o zaista
sposobnom čoveku pokazuje podatak da ga je 1788. godine rumunski vlastodržac
Mavrogen imenovao za komandanta Krajove.
Ne mireći se sa blagodetima takvog života Riga se vraća revolucionarnom radu, zbog
čega najpre biva proganjan, a zatim, zaslugom austrougarskih vlasti biva uhapšen i
zatvoren najpre u Trstu, a potom i u Beču. Na izričit zahtev turskih vlasti Riga je predat
turskom paši u Beogradu, gde je sa osmoricom svojih istomišljenika, uglavnom Vlaha,
24. aprila 1793. godine bio obešen.
Tek nakon tog sramnog čina - kojim su Turci smatrali da zauvek guše revolucionarne
ideje Vlaha i ne samo njih - Riga od Fere je postao slavan. Njegovi istomišljenici Vlaot
Sterju Gvu, Geordjaki Olimp, poznatiji kao Vlaho-Geordjaki, Jani Farmak, Hristu
Bukvala i drugi, nisu ga izneverili. Svi do jednog organizovali su i učestvovali u grčkoj
revoluciji 1821. godine.
Jedan od najpoznatijih spomenika slavnom Rigi od Fere nalazi se u Beogradu, a njemu je
posvećena i čuvena pesma "Glasnik slobode" poznatog srpskog pesnika Vojislava Ilića.
Zanimljivo je da je glas o revolucionarnim idejama Rige od Fere stigao i do čuvenog
engleskog romantičara, Džordža Gordona Bajrona, koji je zadojen poezijom i
slobodarskim stremljenjima, učestvovao i poginuo u grčkoj revoluciji.
Nikola Jorgać, zvani Olimpios, sin slavnog cincarskog kapetana iz Vlaholivade, ratni
drug Hajduk Veljka i drugi muž njegove Čučuk Stane, takoñe je bio Cincar.
Taj isti Olimpios je bio član tajne revolucionarne organizacije "Filiki heterija" i na
njegovo insistiranje ona je za voñu opštebalkanskog ustanka izabrala Karañorña
Petrovića. Jorgać je balkanska bojišta pohodio sa sedam svojih hrabrih drugova, sa
kojima je slavno poginuo u Veljkovoj Krajini. U svojoj Istoriji srpskog ustanka, Batalaka
potanko opisuje mnoge junake pa i Čardaklije, Petra i Jovana. Jovan je srpski rod zadužio
time što je uspeo da od austrijskog ključara pribavi otiske ključeva beogradske kapije.
Braća Žikići, Valčo i Kuzman iz Mavrova i ðorñe Čiplak, Vlajko Stojković, Lazar
Anñelković, Timčo Tvrtković, Miloš Brka, Despot Čukula i drugi junaci srpskih buna i
ustanaka došli su iz Makedonije, i bili su svi redom - Cincari.
Najpouzdaniji ljudi dvojice znamenitih srpskih tribuna Karañorña Petrovića i Nikole
Pašića bili su opet Cincari. Cincarin Marko i Cincarin Janko, vojvode iz Makedonije su
sa Karañorñem ratovali i poginuli u borbi sa Turcima.
Naum Krnaru iz čuvenog Moskopolja bio je lični Karañorñev sekretar i jedan od
njegovih najodanijih ljudi i on je 1809. godine, zajedno sa Karañorñem mučki ubijen.
Kao srpske junake i uopšte znamenite ljude treba spomenuti i Cincare Petra Ička, braću,
Kursule, Konde.
Uostalom, i veliki srpski državnik Nikola Pašić je poreklom iz poznate cincarske
moskopoljske familije Pasku, zatim i meñuratni ministar Cincar Marković je takoñe
Cincarin, poreklom iz Albanije. Cincarin po rodu je bio i veliki bankar i ministar finansija
Lazar Paču, onaj koji se proslavio odbivši i samoga kralja kad je ovaj zatražio zajam.
Vojskovoña i državnik Koča Popović je verovatno jedan od najznačajnijih ljudi istorije
danas razjedinjenih jugoslovenskih naroda. Znameniti naučnik Pavle Savić, dugogodišnji
predsednik Srpske akademije nauka, poreklom je isto Cincarin.
Korifej srpskog pozorišnog života i stvaralaštva, Jovan Sterija Popović je Cincar po
roñenju. Njegov otac je bio cincarski trgovac, koji se poslom zatekao u Vršcu i tamo je
zasnovao porodično gnezdo. Imućan, kakav je bio, Pop Steiju je rano odlučio da deo
imetka uloži u obrazovanje svog najstarijeg sina. Da mu se takva namera "barem
duhovno isplatila" pokazalo je vreme. Slabunjavi Jovan je vrlo rano zaplovio u naučničke
vode i posle uspešnog putešestvija po ondašnjim evropskim univerzitetima postaje filozof
i doktor pravnih nauka.
Kao najučeniji čovek tog vremena Sterija je rano zapao za oko upraviteljima srpske
države pa je 1840. godine naimenovan za profesora kragujevačkog liceja, a kasnije i za
profesora Velike škole u Beogradu, najviše školske ustanove u Srbiji. Profesurom se
Sterija bavio do 1848. godine, a od tada se posvećuje isključivo književnom radu. Sterija
je trajno zadužio našu pozorišnu kulturu i literaturu, ali je kao i većina Cincara, koji su se
odali umetničkom radu, i tvorac "Kir Janje", "Rodoljubaca", "Pokondirene tikve"... umro
usamljen i u siromaštvu.

Rumuni prodiru na jug


Rumunske vlasti su u 19. veku samo u Bitoljskom vilaetu otvorile 50 škola
U Albaniji, voñe nacionalnog preporoda bili su: Jan Vreto, Timi Mitko, Paško Vasa, sve
sami Cincari. Potomci bivših pastira sa Gramosa bili su ravnopravno zastupljeni u
Ilindenskom ustanku podignutom u Kruševu u Makedoniji 1903. godine. Jedan od voña i
najvećih junaka toga ustanka, kad je na Balkanu stvorena prva Republika, bio je Cincarin,
Pitu Guli.
Razume se, imali su Cincari i sopstveni nacionalni pokret, ali se sve završavalo na
pokušajima. Svest o njihovoj etničkoj posebnosti javila se veoma rano, ali je uvek
vezivana sa Vlasima iz Vlaške i Moldavije. Takvo shvatanje će im veoma štetiti pre
svega jer su se skoro uvek, po inerciji, vezivali za Rumuniju, koja im je na svoj način,
kao i Grčka, uskraćivala mnogo toga u etničkom i etičkom pogledu.
Poznato je, na primer, da su rumunske vlasti odvajale dosta novca, ne bi li privoleli
Cincare za svoje interese. U nastojanjima da ostanu dominanti u "očuvanju" cincarske
svesti, Rumuni su polovinom prošlog veka na teritoriji današnje Makedonije, pa i u
Solunu i njegovoj okolini, formirali, finansirali i kadrovima obezbeñivali stotinu
osnovnih i srednjih škola, u kojima je nastava izvoñena na rumunskom jeziku. Dvanaest
sačuvanih dokumenata govore, da je u tom periodu, samo u Bitoljskom vilaetu postojalo
50 rumunskih škola. Ostajući dosledni praksi da svojim uticajem ne uznemire Cincare i
druge, za njih zainteresovane Balkance, rumunske vlasti su u tim obrazovnim
ustanovama dozvoljavale i nastavu na cincarskom jeziku.
Rezultati takve politike, razume se u korist rumunskih interesa, a na štetu samih Cincara,
više su nego vidljivi. Stalno forsirajući priču da su Cincari sa juga "braća" onima iz
Rumunije, rumunske vlasti su mladim cincarskim naraštajima impregnirale podsvest do
te mere da su tako vaspitani Cincari vremenom postajali prvaci rumunske kulture.
Uostalom dovoljno je da samo nabrojimo imena i dela "rumunskih" Cincara pa vidimo
kakav je i koliki bio taj uticaj na odroñenju pripadnika ovog naroda.
Konstantin Belimače, "vlaški trubadur", autor vlaške himne "Roditeljska poruka", tipičan
je rumunski ñak. Roñen je u bitoljskom, velikom vlaškom selu Molovištu, ali je
školovanje nastavio u Bukureštu i tamo "kradom" napisao više poetskih dela na
maternjem jeziku. Joan i Georgi Murnu su imali isti razvojni put. Roñeni su u "cincarskoj
postojbini" a studirali, stvarali i umrli u Bukureštu. Prvi je tvorac "Vlaškog rečnika", a
drugi je ostao upamćen kao veliki profesor i književnik.
Profesor Georgi Murnu je bio predstavnik Cincara na kongresima i konferencijama u
Londonu i Parizu, 1912. i 1919. godine.
Nikolae Bacarija (Moš Nae), priča je za sebe. Roñen je u Kruševu (Makedonija), ali je
sav svoj životni i radni vek proveo, mahom u Rumuniji ili u njenim diplomatsko-
asimilatorskim službama i misijama. Podatak da je dugo godina bio inspektor svih
rumunskih škola i crkva u Makedoniji, Grčkoj i Albaniji to najbolje pokazuje.
I podatak da je četiri ratne godine proveo izvan Balkana, u Lozani u neutralnoj
Švajcarskoj, dosta govori o Nikolaeu Bacariju. Cincari u Makedoniji, u prvi plan, isturaju
druge, ne manje poznate detalje iz života ovog velikog i po roñenju njihovog sabrata.
Pominju da je u Solunu osnovao prvi cincarski list na Balkanu, da je na cincarskom
jeziku napisao "biblioteku" dečijih pesmica i poučnih priča, zasnovanih na legendama iz
sopstvenog naroda, koje je slušao u detinjstvu, u rodnom Kruševu. Meñu ljubiteljima
cincarske književnosti poznat je pod pseudonimom Moš Nas (Deda Kole).
I svi ostali, učeni potomci "južnih" Cincara: Tulju Nuši, Georgi Čeara, Nikolae Velo,
Marku Beza, Joan Foti, Leonida Boga, Taki Kačona, Taki Papahadži... i drugi nisu mogli
da se odupru balkanskim asimilatorima. Svi do jednog, poreklom su bili Cincari iz
"južnih krajeva" i svi su danas ukras rumunskih enciklopedija.
Nije mario za poreklo
Alkibijad Nuša ili Branislav Nušić je bio Cincarin, ali mu to nije smetalo da postane
perjanica sveukupne jugoslovenske, odnosno srpske komediografije. Za razliku od
Sterije, Nušić je još za života postao slavan i što je važnije jedan od prvih diplomata
ondašnje Srbije. Zanimljivo je da je ovaj tvrdoglavi Cincarin zbog svoje slobodoumnosti
u kritici društva bio na robiji, ali to kao da mu je bio podstrek da se komediografom bavi
bolje i više nego iko pre i posle njega u srpskoj literaturi.
Kao i Sterija i Nušić nije mario za svoje, poreklo, osim što se često potpisivao svojim
izvornim imenom.

Repovi propagande iz prošlih vekova


Srbi su verovatno jedini meñu balkanskim narodima koji su sistematski proučavali
doprinos Cincara u sopstvenom sveukupnom prosperitetu
Repovi rumunske propagande iz prošla dva veka još se provlače po balkanskoj periodici i
dnevnoj štampi ali sa svim jednostranostima i manjkavostima prauzora. Bacarijini
sledbenici, možda ne organizovano kao u prošlosti, proturaju priče o svojim precima i pri
tom nimalo ne vode računa o komparativnom nasleñu koje se bavi istom problematikom.
Zanimljivo je da se zastupnici svake od tri škole (rumunska, srpska, grčka) oglase
najčešće da bi porekli svoje neistomišljenike. Samo tokom minule godine na stranicama
Kulturnog dodatka "Politike" i u makedonskom "Dnevniku", u više navrata oglašavali su
se pobornici rumunske "istine" o Cincarima (Vlasima) da bi negirali mišljenja
predstavnika druge dve "škole".Otpisujući gospodinu Iliji Teleskoviću u "Politici",
gospodin Ratomir Marković zaključuje da su Vlasi Rumuni. On zapravo u negiranju
Teleskovićeve tvrdnje da se "vlaški jezik razlikuje od rumunskog", reafirmiše tezu Jona
Arginteanua o rumunskom karakteru svih Cincara (Vlaha) na Balkanu. Posle uvodnih
napomena o "površnoj obaveštenosti naše šire javnosti o problemima Rumuna u istočnoj
Srbiji", g. Marković prelazi na stvar pa piše: "U istočnoj Srbiji, sem Srba živi i više od sto
hiljada Rumuna, potomaka romanskog stanovništva iz vremena Rimskog carstva".
Posle pada Istočnog rimskog carstva, piše Marković dalje, "od tog romanskog
stanovništva formirao se rumunski narod, kao i preko Dunava u Rumuniji. Kontinuitet
Rumuna u istočnoj Srbiji postoji, dakle, 1500 godina". U nastavku, pomenuti autor
zamera Srbima što to stanovništvo nazivaju Vlasima, a zatim, "kloneći" se politike i
politikanstva, koje pripisuje g. Teleskoviću, naširoko raspreda o "istovetnosti"
rumunskog i jezika kojim govore Vlasi u jugoistočnoj Srbiji.
Njegov "istomišljenik" u Makedoniji Dimo N. Dimčev, predsednik Kulturne unije Vlaha
u Makedoniji, koristi kao povod izveštaj sa konferencije za štampu jednog drugog Vlaha
(Mite Kostova, predsednika Demokratske lige Vlaha , prim.M. R.), da u skopskom
"Dnevniku" potencira kako je "neko nešto u Rumuniji i napisao i izdao o Vlasima". Uz
niz zamerki svom sunarodniku Kostovu, na sadržinu iznesenog na konferenciji za
novinare, Dimčev vešto koristi priliku da "makedonsku javnost obavesti" i o mnogo
značajnijim stvarima od toga da li je on sam "proromanski orijentiran".
- Evo, veli Dimčev, mi ga podsećamo (Miteva) i makedonskoj javnosti saopštavamo da je
autor "Abecedara" gospodin profesor dr Nikolae Saramandu iz Bukurešta. Podsećamo ga
takoñe i radi istine dodajemo da je prof. dr Nikolae Saramandu direktor Instituta za
fonetiku, morfologiju i dijalektologiju pri rumunskoj Akademiji, profesor rumunskog
jezika na Fakultetu za romanski jezik i književnost, koji radi i rukovodi institucijom koja
nije priznala niti je spremna da prizna posebnost vlaškog jezika. Hajde, izaziva dalje
Dimčev, neka on (Kostov) i Liga Vlaha donesu dokumenta za priznavanje vlaškog
jezika...
Da bi do kraja definisao i svoju poziciju i svoju nameru, Dimčev piše: "Ako on ne zna,
evo mi ćemo mu reći da je ’Abečedar’ (a ne Abecedar pri. D.D.) napisan sa rumunskom
konstrukcijom rečenice. ... Zatim, da je Unija gorda što štampa i što će knjige štampati u
Bukureštu i Konstanci gde se nalazi najveća vlaška dijaspora, a jezik joj nije priznat".
Ovakva i slična prepucavanja izmeñu samih Cincara, pripadnika i pristalica odabrane
nacije na Balkanu, prisutna su naročito u gradovima u jugoistočnoj Srbiji i gotovo svuda
u Makedoniji. Neretko, istraživanjem na terenu (istina ne sistematsko), istraživači su
nailazili na sagovornike koji su ih odvraćali od nekih sunarodnika, veleći da im to neće
koristiti jer su oni "grkofili" ili "arnautosi". Njihovo meñusobno obeležavanje i klevetanje
je posledica rodbinskih veza koje imaju u balkanskim zemljama, prema kojima "oštre"
svoje simpatije ili antipatije.
Činjenica da u ovom momentu čak 180 (i slovima sto osamdeset) mladih ljudi, Cincari
rodom iz Makedonije, studira na nekom od rumunskih univerziteta, da su većina
stipendisti rumunske vlade, dovoljno govori o intenzitetu rumunske propagande meñu
balkanskim Cincarima. I sve bi naravno bilo za pozdrav i pohvalu da nije po sredi
doasimilacija pripadnika naroda koji je jezikom možda najbliži Rumunima ali koji je po
svemu ostalom autohton.
Srbi su verovatno jedini meñu balkanskim narodima koji su, pored ostalog, priznali
posrbljavanje Cincara. Oni su, dakako, i jedini sistematski proučavali doprinos Cincara
sopstvenom sveukupnom prosperitetu. Najmanje dvadesetak učenih Srba se još u
pretprošlom veku bavilo uzrocima nestajanja, odnosno asimilacijom Cincara u sopstvenoj
sredini, u svojoj državi. I bez obzira na pobude, o tome se meñu Srbima govorilo silom
argumenata.
Nepravedno bi bilo ne spomenuti da su se i u Makedoniji, ali gotovo isključivo, uzrocima
sopstvenog odroñavanja bavili sami Cincari.
Nezaobilazni Dušan Popović je jedno poglavlje svoje znamenite knjige (O Cincarima)
posvetio problemu posrbljavanja Cincara, preciznije asimilaciji Grka, pogrčenih Cincara i
čistih Cincara na tlu ondašnje Srbije. On je zabeležio da je sukob na temišvarskom saboru
(1790. godine), oko jezika na kojem će se vršiti bogoslužba u crkvama, bio početak
nestajanja Cincara.

Država - neostvaren san


Korene dobrovoljnog pretapanja Cincara treba tražiti u dogañajima posle propasti
Moskopolja u kojem je začet njihov evropski život
Tragičnu sudbinu doživljavali su Cincari u gotovo svim balkanskim državama. Raštrkani
i podvojeni, nisu se mnogo osvrtali na posledice takovog položaja. Posle gramosko-
moskopoljske tragedije njima je jedino bilo važno da prežive. Pristajali su na uslove koje
je nalagala sredina u kojoj su se silom prilika zatekli.
Verovatno da su baš tada postali svesni da od suštinskog povratka u zavičaj, na repu
Balkana, nema ni govora, pa su shodno tome učinili genetski zaokret prema budućnosti. I
ma koliko bilo čudno, logično je što su gotovo preko noći korigovali svoj odnos prema
sredini u kojoj su se zakućili. Hroničari beleže da su najednom postali izdašni i
druželjubivi, toliko da su svoje donatorske navike udvostručivali. Posebno su se u Srbiji
isticali u novčanom i materijalnom pomaganju vojske, koja se početom 19. veka upuštala
u ozbiljne borbe sa Turcima.
Na početku dvadesetog stoleća većina Cincara, "severno od Kumanova a južno od Beča",
zabataljuje tinjajući poriv za samodokazivanje etničke posebnosti. Istina, maternji, dakle
cincarski jezik je i dalje ostajao deo porodične intime, ali je sve ostalo dobijalo boju i
beleg "evropejskog sveta". Istinsku sagu o toj putanji pretapanja i asimilacije Cincara
napisao je Borislav Pekić u svom "Zlatnom runu". Korene dobrovoljnog pretapanja
Cincara treba tražiti u dogañajima posle propasti Moskopolja u kojem je začet njihov
evropski život.
Ako iz razumljivih razloga ovde izostavimo podrobniju priču o familiji Sina, koja se još
pre gramoskog pokolja odselila iz Moskopolja (1750. godine), ne smemo smetnuti sa
uma da su upravo njeni članovi, pre svih Simeon (ðorña) Sina, u srži geneze nestajanja
Cincara. Oni su, dakle, pokazali pravac kojim valja ići u stvaranju bogatstva i blagodeta i
nesvesno se oslobañali tako karakteristične cincarske nostalgije za zavičajem. Istina, Sina
je rodnom Moskopolju poklonio 2000 knjiga, ali se nikad nijedan član njegove
mnogobrojne porodice nije više osvrnuo na postojbinu svojih predaka.
Kad su uvideli da od suštinske ravnopravnosti sa ljudima iz novog zavičaja nema ništa,
Cincari su počeli da se osamuju i da se sele dalje, preko Dunava, gde su se najlakše
odvikavali od nomadsko-stočarske prošlosti. Ne vodeći računa o poreklu, oni su, lakše i
brže no što se očekivalo, u novim sredinama postajali krem tamošnjeg plemstva. Dakako,
oni su do plemićkih titula dolazili kupovinom krupnih poseda (porodice Sina i Dumba su
širom Evrope posedovale više od dvadeset zamkova i isto toliko plemićkih imanja).
Zanimljiv je, na primer, i podatak da su meñu prvim zahtevima na Temišvarskom saboru
Cincari isturili mogućnost kupovanja plemićke titule, što im je udovoljeno. Ušavši tako u
svet evropske plemićke elite, Cincari su vrlo brzo zaboravljali na svoje poreklo. Neretko,
iz istih pobuda menjali su veru, postajali odani katolici, a zatim i čelnici manastira,
gradova i županija. Jedna grana cincarske familije Nako orodila se sa grofovskom
porodicom Feštegića i sasvim se odrekla svojeg ovčarskog porekla.
Pretapanje siromašnijih Cincara u druge narode i vere odvijalo se daleko lakše jer su
priroda posla i (malo)brojnost učinile svoje. U poslednjim, neorganizovanim popisima,
mahom sprovoñenim za potrebe kakvog istraživanja, širom Balkana jedva da je
registrovano nekoliko desetina hiljada Cincara. Prema poslednjem popisu u Makedoniji,
na primer, kao Vlasi izjasnilo se jedva 8.000 lica, a toliko ih je pre rata živelo samo u
Kruševu.
Bilo je meñu Cincarima i takvih koji su, uočivši neumitno raslojavanje svojeg roda,
pokušali da tok istorije okrenu u drugom smeru. Bitoljski student medicine Georgije
Konstantin Roža je u vreme neslućenog uzleta trgovačkih familija Sina, Dumba, Tirka,
Pangas, Sturnara i drugih, u Pešti 1808. godine napisao knjižicu s namerom da bi naučno
dokazao posebnost Cincara.
On je pri tom počinio neoprostivu grešku. U svojoj malenoj brošuri pod naslovom
"Istraživanja o Romanima ili takozvanim Vlasima koji stanuju s one strane Dunava"
(štampanoj na grčkom i nemačkom jeziku) tvrdio da su Rumuni i Cincari jedna te ista
etnička zajednica.
Svojim delom Roža je na Cincare skrenuo pažnju evropske javnosti, ali koje vajde od
toga kad je Rumunima dao izvorne argumente za njihovu staru tvrdnju da su Cincari
zapravo Vlasi Aromuni, odnosno Rumuni. Roža će još biti upamćen i spominjan kao
začetnik cincarskog nacionalizma.
I Rožin najverniji sledbenik, Mihail Bojadži, Moskopoljac, roñen u Beču, nije se, na
planu buñenja cincarske samosvesti, naročito proslavio. Njegovi sunarodnici pamtiće ga
po "Gramatici romanskog ili makedonsko-vlaškog jezika", odnosno po didaktičnim
pričicama za decu i omladinu, pisanim na cincarskom jeziku. Njegov rad na cincarskoj
gramatici dočekan je na nož, a najžešći kritičar bio je grčki akademik u Bukureštu Neofit
Duka.
Mnogo se učenih glava bavilo "pitanjem Cincara" i "cincarskim pitanjem", ali se gotovo
nijedan nije osvrnuo na večnu dilemu: zašto oni nikad nisu imali državu iako su imali
svoju teritoriju, jezik, veru, učene i imućne ljude. Svi su, meñutim, pomenuli da je to
"ipak neistorijski narod", čiji su istaknuti predstavnici gradili druge i tuñe balkanske i
evropske države.

Autonomija na Pindu
Ukazom sultana Abdula Hamida, maja 1905. godine Cincari su priznati za nacionalnu
manjinu
Studiozniji pristup "cincarskoj arhivi, meñutim, upućuje na drugačiji zaključak. Cincari
jesu potezali pitanje svoje autonomije na Balkanu, ali su u tome iz raznoraznih razloga
osujećivani. U Rumuniji su sredinom 1860. godine Cincari Dimitri Kozakovič, Zisu
Sideri, Mihaili Niklesku i braća Goga formirali Udruženje za kulturu Cincara. Ono je bilo
kratkog veka, jer je Ekumenska patrijaršija u Konstantinopolju ustala protiv svakog
ustoličenja organizacije koja bi bila zarodiš buñenja nacionalne svesti kod Cincara.
Pre nego što je zamrla svaka aktivnost tog udruženja Cincara, jedan njegov proglas došao
je u ruke Cincarina Dimitra Atanaseskua, krojača iz sela Trnova kraj Bitolja u
Makedoniji. Ponesen pozivom učenih glava iz Bukurešta, šnajder zatvara radnju i odlazi
da na licu mesta upozna te ljude i sam učini nešto na planu nacionalnog prosvećivanja
svojih sunarodnika.
Koliko je bio uporan pokazuje činjenica da je tri godine kasnije bio osnivač prve
cincarske škole u Makedoniji. Pod stare dane je Dimitri završio licej "Matej Basarab", a
zatim je uz pomoć Dimitrija Bolintineanua, tadašnjeg ministra obrazovanja Rumunije,
izdejstvovao dekret i 16. avgusta 1864. godine vizirana je dozvola za otvaranje prve
cincarske škole u Makedoniji.
U svojoj ne baš slavnoj političkoj istoriji Cincari su samo jednom istinski bili priznati kao
zaseban narod, i jednom su na planini Pindu dobili autonomiju u okviru tadašnje
italijanske okupacije Grčke. Prvi dogañaj datira od maja 1905. godine, kad su, ukazom
turskog sultana Abdula Hamida, Cincari bili priznati za nacionalnu manjinu u okviru
Turske carevine. Tad su prvi put dobili pravo da organizuju škole i crkvenu bogoslužbu
na maternjem jeziku. Reč je o istorijskom trenutku u kojem je prvi put u njihovoj istoriji
došao do izražaja individualni politički uticaj jednog Cincarina na tadašnjeg turskog
vlastodršca, poslednjeg gospodara posrnule osmanske imperije.
Hrabri ambasador Lahovari potegao je pitanje cincarske autonomije i, kako su ga pri
tome podržali zastupnici nemačke i italijanske diplomatije u Porti, a na diskretan način i
Sveta Stolica, Cincari su dobili autonomiju. Zanimljivo je da su cincarska prava u
turskom parlamentu zastupali dr Filip Miša i pesnik Nikolae Bacarija. Ovaj drugi je čak u
ime Turske bio potpisnik Londonskog sporazuma.
Nažalost, još se oni nisu pribrali od ushićenja a već su se suočili ne samo sa gubljenjem
autonomije već i sa istinskim genocidom. Davanjem autonomije Cincarima, Grci su se
suočili sa istinom da su preko noći postali zanemarljiva manjina, opasno izložena
neskrivenim apetitima Bugarske. Koristeći moć Ekumenske patrijaršije i svoje uticajne
predstavnike u prestonicama ostalih balkanskih država, Grci su neometano obnovili teror
prema cincarskom stanovništvu na svojoj teritoriji.
Valja ovde podsetiti da je progon Cincara u Grčkoj počeo daleko pre pojave Janjinskog
paše, koji je samo dovršio krvavi posao. Istinski teror u regionima naseljenim Cincarima
započeo je odmah pošto su Turci ukinuli samostalne slovenske crkve, najpre srpsku
Pećku patrijaršiju 1766. godine, a zatim i makedonsku Ohridsku arhiepiskopiju 1767.
godine. Tih godina carigradska Patrijaršija je prešla u ruke Grka, poznatih Fanorijota,
koji su samo intenzivirali i pre toga aktuelnu helenizaciju negrčkog življa.
Baš u to vreme u Grčkoj je pokrenuta naučna kampanja u kojoj su poznati helenisti
lansirali teoriju da su Cincari "Grci vlahofoni" što će reći, Grci koji su u rimskoj eri
romanizovani. Cincari sa makedonskih, albanskih i bugarskih planina, i ne samo oni,
pružali su žestok otpor, ali su u sukobu sa crkvom i organizovanim državnim terorom
uvek izvlačili deblji kraj. Za utehu i za pokolenja, ostale su im legende o hrabrosti i
nepokoru, one na kojima danas pokušavaju da probude patriotska osećanja, asimilovanog
potomstva.
Znači, vek i po docnije grčka država je organizovala oružane bande koje su, uz pomoć
regularne armije, terorisale sve koji su govorili cincarskim jezikom. Pokušaj Rumunije da
prekidom diplomatskih odnosa sa Grčkom nešto promeni nije urodio plodom, pre svega
zbog pojave mladoturaka, koji su otvarali novu stranicu u istoriji Turske.
Bez ikakvog rezultata ostale su i aktivnosti mladih cincarskih idealista, koji su, po ugledu
na svoje neprijatelje, počeli da organizuju hajdučke družine. Mladi Kola Niča, Mihail
Handuri, Leon Kostantinesku i drugi ubrzo su postali četnici u bugarskim oružanim
grupama koje su se takoñe borile protiv Grka a za autonomiju Makedonije, koju su
nameravali da pripoje Bugarskoj. Revolucija mladoturaka 1908. godine zaustavila je
teror, ali je Novi ustav bio uvod u novo poništavanje Cincara.
Pečat na njihovu zlehudu sudbinu stavili su novi balkanski državotvorci, koji su u
Bukureštu 1913. godine verifikovali pobedu nad Osmanlijama, deobom i teritorije na
kojoj su Cincari počeli da uživaju nesuñenu autonomiju. Učeni Cincar, Konstantin
Papanače, autor zanimljive studije o političkoj sudbini Cincara, Bukureštanski dogovor
izmeñu Rumunije, Srbije i Grčke okarakterisao je kao "najteži politički udarac nacionalne
politike Cincara na Balkanu". On je, izmeñu ostalog, naveo podatak da su ishodu
Bukureštanskog dogovora kumovali rumunski ambasadori u Londonu, Beču i Beogradu
(Mišu, Filitis i Mavrokordatos) i, kakve li ironije, svi rodom Cincari.
Kratka italijanska okupacija Albanije i dela Grčke 1917. godine je novi, istorijski
momenat u bitisanju Cincara. Oni su "oslobodioce" dočekali raširenih ruku i posredstvom
svojih predstavnika izdejstvovali su, jula 1917. godine u selu Samarina, autonomiju
Pinda. Italija, pod čijim protektoratom je bio Pind, Cincari dakle, suočena sa unutarnjim
slabostima, ubrzo se povukla sa Epira i oni su se iznova suočili sa grčom represijom. I
prigovor, odnosno memorandum koji su njihovi predstavnici podneli na mirovnoj
konferenciji u Parizu, tražeći zaštitu meñunarodne zajednice, nije dao rezultate.
Cincarima nije preostajalo ništa drugo nego da krenu u novu bežaniju prema severu. Na
skupovima u Beru (1924. i 1925. godine) odlučili su se za emigriranje u Rumuniju, koja
im je širom otvorila vrata. Tamo, mahom u provinciji Ardeal, Cincari su dočekani
raširenih ruku, ali se vlast nije osvrtala na njihove suštinske potrebe. O autonomiji nije
moglo biti ni govora. Štaviše, Cincari su bili iskorišćeni kao kohezioni faktor u velikoj
Rumuniji, koja je težila nacionalnoj čistoti.

Lojalni svakoj državi


U Balkanskim ratovima Cincari su se, kao pripadnici neprijateljskih vojski, krvnički
satirali i od tada počinje njihova podvojenost
Usudom sudbine Cincari su učestvovali u svim društvenim promenama u balkanskim
državama, a u kojima su, kao što je poznato, prirodom zanimanja - boravili. Na primer,
posle stvaranja bugarske egzarhije 1870. godine, a u režiji Rusije i beogradskog
mitropolita Mihaila, s namerom da oslobode Slovene od fanariotske Carigradske
patrijaršije, stvari su krenule neželjenim tokom. Bugarska egzarhija (crkvena uprava)
zloupotrebila je dobročiniteljstvo Rusije i počela je organizovanje školstva i crkvenog
života na bugarskom jeziku širom Makedonije i u jugoistočnom delu Srbije.
Bugarizacija pomenutih teritorija uzrokovala je najpre sitne bune a kasnije i oružane
ustanke, čiji su nosioci opet bili i Cincari. Po ugledu na Grke, i Bugari su formirali
Vrhovni makedonski komitet posredstvom kojeg su u Makedoniju slate oružane čete koje
su imale zadatak da u krvi uguše svaki bunt. No, kako će se pokazati, represije nisu
urodile plodom. Bune su dizane na sve strane a Makedonci su, kontra Bugarima, u
Solunu 1903. godine formirali VMRO, u čijim aktivnostima su se posebno istakli
Cincari: Tega Hertu, Tehnarski Mihailiju, Tirču Stavre Borjar, Kola Bojadži, Taki Ljapu,
Škaperda i drugi.
Cincari su zajedno sa makedonskim revolucionarima organizovali početkom ovoga veka
čuveni Kruševski ustanak. U toj istorijskoj buni početkom avgusta 1903. godine, koja je
dala i prvu slobodnu Kruševsku Republiku na Balkanu učestvovalo je nekoliko hiljada
Cincara, a jedan od voña ustanka, koji je zajedno sa republikom u krvi ugušen, bio je Pitu
Guli.
Od početka svog bitisanja na Balkanu, Cincari su najčešće uludo ginuli i ostajali
upamćeni kao grčki, srpski, makedonski, albanski ili rumunski revolucionari. Nije daleko
od istine tvrdnja da su u oslobañanju ovih naroda videli šansu za stvaranje sopstvene
autonomije.
U atinskom provladinom listu "Stohos", na primer, 1984. godine štampan je apel sledeće
sadržine: "Patrioto Grčke, na ulici, u kafani, na radnom mestu, svuda, spreči da se govori
"vlaški" i makedonski... Pocepaj sve što vidiš da je štampano na tim jezicima. Upotrebi
SVA SREDSTVA da objasniš onima koji su svesni ili nesvesni oruña stranaca koji
koriste te izmišljene jezike da je OVDE GRČKA..".
Cincari su na teritoriji Srbije uživali sva grañanska prava i uvek bili ravnopravni u učešću
u vlasti ili bilo kojoj državnoj instituciji. Upravo zbog toga izgleda da nisu osećali
potrebu da se kasnije zalažu za bilo kakvu autonomiju. Istina, tokom dva veka prisutne
samosvesti da su zasebna etnička celina, Cincari su na teritoriji Srbije tražili i vrlo često
uspevali da izdejstvuju škole na maternjem jeziku, bogoslužbu u crkvama na cincarskom
(Zemun, Beograd, Karlovac, Novi Sad), privilegije kojima se ne mogu baš pohvaliti u
drugim balkanskim državama.
Tokom učestalih i dugih ratova na Balkanu, uvek su se priklanjali jednoj od zavañenih
strana, jer im ništa drugo i nije preostajalo. Nepobitno je utvrñeno da su se uvek
priključivali pokretu koji je težio oslobañanju od bilo kakvog ropstva. U Balkanskim
ratovima su se kao pripadnici neprijateljskih vojski krvnički satirali i od tada datira
njihova definitivna podvojenost. Posle tih ratova, a posebno posle Prvog svetskog rata,
Cincari su, gotovo do danas, ostali nepopravljivi zastupnici interesa države na čijoj su
strani ratovali.
Izuzetak od tog pravila su možda Cincari koji danas žive u Makedoniji, koji su trostruko
opredeljeni. Iako svi imaju makedonsko državljanstvo, iako se gotovo svi izjašnjavaju
kao Makedonci, neki su naklonjeni Grcima, drugi navijaju za Srbe, a treći su "asli
bugarofili". Naravno, opredeljuju se tako na osnovu porodičnog vaspitanja, zbog rodbine
koja je "na onoj strani" ili "iz inata".
U istoriji makedonskih Cincara zabeležena su dva pokušaja stvaranja zasebne države
(1905. i 1917. godine o čemu je već bilo reči), meñutim i inicijative iz 1941. i 1946.
godine ne treba zanemarivati, bez obzira na to što su bile neuspešne. Prva je bila plod
fašističko-vrhovističke propagande, a propala je jer je temeljena na pogrešnoj proceni.
Vančo Mihajlov je nekim viñenijim Cincarima u Skoplju i Štipu nudio autonomiju;
"posle pobede", ali su ga u tom naumu preduhitrili dogañaji i pre svega ponovno,
pravilno svrstavanje Cincara.
Druga, inicijativa komunista notirana je odmah iza osloboñenja, odnosno posle završetka
Drugog svetskog rata, 1946. godine. U ðevñeliji je održana Konferencija Cincara, sa
neskrivenom namerom da se usvoji platforma za organizovanije traženje autonomije.
Nažalost, tadašnja vlast je taj skup iskoristila za agitaciju u komunističkoj izbornoj
kampanji, i to veoma uspešno, a Cincarima je za utehu ostao proglas u kome se
spominjala i "autonomija". Od tada se Cincarima u bivšoj Jugoslaviji gubi svaki -
politički i ne samo politički trag.
Doduše, kad smo kod Makedonije, u kojoj su Cincari i danas najorganizovaniji, treba
pomenuti i njihovo slepo vezivanje za obećanja nekadašnjih visokih komunističkih
funkcionera. Nema, naime, nijednog dokumenta koji su oni u minulih pola veka uputili
na neku adresu, a da nisu, kao "dokazni materijal" umetali i citat iz govora nekadašnjeg
visokog makedonskog komunističkog funkcionera. Reči koje je na jednoj sednici
nekadašnjeg CK SK Makedonije izgovorio Krste Markovski, njegov tadašnji predsednik,
provlačile su se kao neoborivi argument da im je "sa najvažnijeg mesta obećano otvaranje
problema".
"U poslednje vreme imamo neke zahteve u vezi sa kulturnim i drugim proučavanjima i
kod Vlaha. Smatramo da bi trebalo u narednom periodu, posebno u Skoplju, posvetiti
veću pažnju ovim pitanjima". Cincari su se tih reči držali kao pijan plota da bi uoči
raspada one Jugoslavije shvatili nepromenljivu zabludu u kojoj ih je držala ondašnja
vlast, dajući im nadu da će im nekad zaista biti "posvećena pažnja".
Od osamostaljenja Republike Makedonije ovaj citat ima samo istorijsku vrednost. Izjava
Markovskog, meñutim, mora se posmatrati i kao trajan podstrek za neodustajanje od ideje
za samostalno političko organizovanje Cincara u novoj balkanskoj državi. Oni su, kao
uostalom i pripadnici drugih nacionalnih manjina u Makedoniji, formirali političku
partiju, ali je ona više subjekt razdora nego kohezioni faktor meñu cincarskim življem.

Štimovana statistika
O cincarskom pitanju Srbija je prednjačila u odnosu na druge balkanske države

Broj pripadnika cincarskih plemena jedna je od konstantnih enigmi u njihovom ukupnom


postojanju. Podaci o njihovoj brojnosti toliko su oskudni i kontroverzni da je nemoguće
osloniti se na one koje vekovima, raznim povodima, navode etnolozi, putopisci i
statističari. Kao i po mnogo čemu drugom kad su Cincari u pitanju, Srbija je i u pogledu
statistike o njihovom broju na njenoj teritoriji, prednjačila u odnosu na druge balkanske
države. Dušan Popović u drugom, dopunjenom izdanju svoje znamenite knjige daje
pregled cincarskih porodica u svim gradovima i naseljenim mestima u Kraljevini
Jugoslaviji.
Najsmeliji podatak, koji nikada nije potvrñen niti zvanično demantovan o broju Cincara,
dao je u predgovoru svoje knjižice ("Cincarska, odnosno Makedonocincarska gramatika"
Beč 1813. god.) profesor Mihali Bojadži. "Naš aromanski (cincarski) jezik, piše Bojadži,
govori četiri miliona duša, iz političkih razloga raseljenih..". Nešto kasnije D.
Bolintineanu, kontrirajući grčkoj statistici, tvrdi da u svetu egzistira oko 1.200.000
Cincara.
Početkom 19. veka, engleski pukovnik Lik je registrovao 500 cincarskih naselja a etnolog
Piko je 1871. godine tvrdio da u njima živi oko 500.000 Cincara. Poznati grčki naučnik
Rizos Rangabe je 1856. godine zapisao da cincarska populacija broji više od 600.000
duša. Cifru od 500.000 pominju i etnografi Han, Kanic i Bue, dok Gustav Vajgand, jedan
od najboljih poznavalaca Cincara spominje brojku 300.000. Vajgandovu procenu
potvrñuje i cincarski filolog Teodor Kapidan (1879-1953).
Svi naši sagovornici u Makedoniji tvrde da u svetu danas živi oko milion i po Cincara.
Dimo Dimčev takvu svoju tvrdnju temelji na analogiji makedonske statistike. "Apsurdno
je, veli on, zvanično tvrditi da u Makedoniji živi 8.000 Vlaha jer ja samo u toj istoj
Makedoniji lično poznajem 10.000 direktora". Dimčev tvrdi da u Makedoniji u ovom
trenutku živi oko 100.000 Cincara. Statistika, ona zvanična je neumoljiva i verovatno da
korene boljci nezaustavivog nestajanja Cincara treba tražiti na drugim stranama, a ne u
"štimovanoj" statistici.
Poznati cincarski istoričar, književnik i publicist Konstantin Papanače (1904-1985) jedan
je od retkih koji je studioznom analizom činjenica dotakao suštinu nestajanja ovog
slavnog naroda. Njegova opširna razmišljanja o razlozima neumitnog nestajanja,
potkrepljena "već viñenim i preživljenim", mogu se generalizovati u tri zaključka.
Prvi je "nedostatak sopstvene prizme", različite od one koju su imale rumunske političke
voñe, uglavnom "čistokrvni Evreji". Drugi razlog odroñavanja je otuñivanje intelektualne
elite od cincarske narodne mase, realizovano posredstvom rumunskog obrazovnog
sistema, decenijama forsiranog širom Balkana. Treći razlog aktuelnog cincarskog
nestajanja je, po Papanačeu, konstantno sabotiranje borbe za autonomiju Makedonije,
kojim je rukovodila Rumunija, plašeći se njenog potonjeg pripajanja Bugarskoj.
U obimnoj studiji "Refleksije istorijske i političke sudbine Cincara", Papanače daje
genezu asimilacije svojih sunarodnika kroz istoriju i svoja razmišljanja o zaustavljanju
toga procesa. On na primer sugeriše "kontraproces", odnosno akciju "za ostvarivanje
balkanskog jedinstva".
I koliko god da su saveti i preporuke Papanačea sunarodnicima utemeljeni na cincarskoj
istorijskoj osnovi i empirijskim iskustvima drugih "malobrojnih a velikih naroda"
(Jevreja na primer), oni nemaju početnu silu i zamajac.
"Kraj ukupne akcije (deasimiliranja), piše Papanače, treba da bude političke prirode i da
se ogleda u sticanju nezavisnosti na Pindu i u Makedoniji, ugrañene u federalizaciji
Balkana, meñutim tako da pozicija (Cincara) ne slabi u odnosu na slovenski element. Iz
autonomije Makedonije može lakše da se vidi jedno opšte federaliziranje, koje će voditi
ka ujedinjenju Balkana. U pogledu ovoga cilja, teritorija Makedonije, sa pozicijom koju
ima i uticaja koji se tu seku, može da se računa koja početna klica, predodreñena da
obezbedi normalan razvoj".
Na njegovu i na žalost njegovih istomišljenika, svaki novi dan Cincare nosi u neumitnu
zaborav, jer od svih preduslova koje Papanače izdašno sugeriše svojim sunarodnicima,
manjkaju najvažniji: brojnost i kompaktnost. O prirodnoj teritoriji (Pind, Epir, Tesalija i
makedonske planine) da i ne govorimo. Svestan, meñutim, činjenice da je to vapaj
žednoga u pustinji, Papanače, uz nadu da će valjda doći "spasilačka generacija", svoje
svetom rasute sunarodnike bodri svojevrsnim proglasom.
U poslednjem zaglavlju njegove već spominjane "Istorijske i političke sudbine Cincara"
on ostavlja svojevidan amanet u čijem središtu je lajtmotiv cele studije. "Neprekidno
misli na Veliku Vlašku, koja treba da oživi, kako bi mogao da je sačuvaš netaknutu,
nasleñenu riznicu i da je predaš svima iste krvi". Očigledan, romantičarski zanos
nostalgičara i patriote koji je svoja razmišljanja stavio na papir u predivnom italijanskom
gradiću Taljagocu, u kući mecene, prebogatog Cincarina Niku Bužina.
Angažovanošću gospodina Vasilea Barbe, Cincari iz svih krajeva sveta redovno se
okupljaju na godišnjem kongresu u Frajburgu. Po stotinu delegata svakoga tela doputuje
u znamenitu kulturnu prestonicu Nemačke i nekoliko dana lamentiraju nad sudbinom
svog naroda. Na skupu, održanom pre četiri godine, usvojena je Rezolucija "Fera Rini",
dokument kojim se od evropskih faktora, EU, i Parlamenta u Strazburu, traži priznavanje
cincarskog etnikuma u Albaniji i Grčkoj. Efekta od toga dokumenta za sada nema.
Cincari, kao nekada slavni Sumeri ili Hazari, spokojno putuju prema svome kraju, sad
već i sami sigurni da dolazećim civilizacijama treba ostaviti pisane tragove o slavnom
gostovanju na zemlji. Na inicijativu najratobornijih, širom Balkana održavaju se naučni
skupovi, posvećeni upravo misiji očuvanja uspomene na te slavne balkanske putnike.
Poslednji takav skup održan je prošloga leta u Skoplju, kojim Cincari pokušavaju da
zaustave svoje nestajanje.
Naravno, neutralni posmatrač trebalo bi da ostane na strani gospodina Dina Kuvate, koji
kaže da se ne treba predavati sve dok se majci i gospodu Bogu neko obraća na
cincarskom jeziku.

Ovoga puta, sami Cincari pišu o sebi. Vreme je da to učine iz više razloga:

1) Mnogi ne znaju ko su to Cincari i o kome narodu se radi, što nije bio slučaj u prošlosti;

2) Cincari su od strane Saveta Evrope priznati kao narod, a takoñe i njihov jezik (Odluka
Saveta Evrope iz 1997 god.). Osim toga, Evropska unija smatra da je sprečavanje
potpune asimilacije ovog naroda i nestanka ovog jezika od velike važnosti za Evropsku
uniju i porodice naroda, koji u njoj žive;

3) Ureñivanje stranice poput ove može da doprinese boljem protoku informacija meñu
samim Cincarima, nastanjenim po celom Balkanu. Cincari nemaju svoju državu, nego
žive u različitim državama, tako da ljudi često kažu da su" nešto poput Jevreja". To je
čest odgovor u Srbiji kad pitate šta su to Cincari. Izmeñu ostalog i zbog toga što su
Cincari u prošlosti bili prevashodno poznati i uspešni trgovci. Prema nekim procenama,
oko 500.000 ljudi na Balkanu cincarskog su porekla, a po nekima ih ima i oko milion;

Šta danas podrazumevamo pod nazivom "Cincari"?

Dušan Popović ( O Cincarima) je pisao: " Odgovor na pitanje šta treba razumeti pod rečju
Cincarin, nije tako jednostavan: Cincarin je po poreklu Tračanin ili Ilir , po jeziku
Roman, po veri pravoslavan, a po kulturi, bar u varošima, Grk, po zanimanju
stočar,trgovac ili zanatlija; sve ostalonjegovo ime, prezime, nacionalno
osećanje,državljanski položaj, političko mišljenje, sasvim je neodreñeno. Ako su lako
prihvatali ime i nacionalnost većinskog naroda sa kojim su su zajedno živeli, Cincari su
sačuvali svoje osobenosti, želju da ne zaborave svoj maternji jezik, svoju prošlost sećanje
na velike ljude njihovog korena. Cincari su prilagodljivi i tolerantni, iste vere kao i narodi
istočnog Balkan, tako da su ostali neprimetni, ma gde se oni nalazili." Naročito krajem
XVIII veka Cincari su počeli da se naseljavaju i u Srbiji nakon pada i uništenja najvećeg
cincarskog grada Moskopolja, uništenog od strane zloglasnog turskog Ali - paše Tepelena
i njegove plaćeničke i pljačkaške vojske. U gradovima u Srbiji, posebno u Beogradu,
Cincari su bili osnivači grañanskog staleža, nosioci kulturnog progresa i gradskog
modernog načina života.

Poreklo Cincara
Istorija Cincara počinje, po najrasprostranjenijem mišljenju, još 146. godine pre n.e.
padom antičke Makedonije koju predvodi Persej i 46. posle n. e. padom poslednjeg
tračanskog carstva. Rimljani u poslednjoj bici pobeñuju makedonskog kralja i celu oblast
nekadašnje Makedonije pretvaraju u dve rimske provincije: Macedonia i Thracia. Prema
Vasilu Barbi, tokom vekova dolazi u više navrata do postepenog naseljavanja rimskih
kolonista i to uglavnom duž Vije Ignacije (Via Egnatia). Dolazi do postepene
romanizacije malih plemena u neposrednom susedstvu Helena, pre svega Ilira i Tračana, i
to svih onih koji nisu govorili grčkim jezikom
Tračani su grčkim istoričarima veoma dobro poznati, a neka plemena su Makedonci
pokorili, tako da su se Makedonci mešali i sa Ilirima i sa Tračanima, i smatrali su te
narode sebi bliskim. Sa područja današnje Italije i Španije dolaze prvi kolonisti na
područje Epira i Tesalije, gde niču prva rimska sela i gradovi . 48 god pre n.e. u krvavom
grañanskom ratu Pompej gubi odlučujuću bitku protiv Cezara. Ostatak njegove vojske
traži utočište u makedonskim brdima gde se povećava broj nastanjenih Rimljana. 106.
godine Rimljani osvajaju i Dakiju. 5. rimska legija " Makedonika" odlazi u Dakiju da bi
obezbedila rimsku kontrolu nad tom novom provincijom. 271. godine Aurelian povlači
vojsku i odustaje od Dakije kako bi bolje mogao da brani rimsko carstvo od sve jačih
upada varvara. Vojska prelazi Dunav koji postaje prirodna granica i ide ka jugu. U
Makedoniji se još jednom povećava broj Rimljana koji se naseljavaju i dobijaju zemlju u
toj provinciji. 5. legija ( 5 = tsintsi) postaje sastavni deo Vizantijske armije. Dolazi do
mešanja dela balkanskog stanovništva i rimskih veterana, ali i do romanizacije tog
stanovništva . Rimljani nameću svoju kulturu i svoj jezik. Nakon raspada Rimskog
carstva na dva dela veza izmeñu rimskih kolonista i samog Rima počinje da slabi, a jezik
kojim su kolonisti govorili, a to je bio vulgarni latinski, počinje samostalno da se razvija.

Čuvari drumova

Prema Mihailu Hrisohu, oficiru grčke vojske, etnogenezu Cincara treba tražiti u rimskoj
vojsci. Cincari su, po njemu, bili čuvari drumova u rimskoj vojsci, a pre svega u teško
pristupačnim planinskim predelima Balkana. Legenda iz vremena cara Adrijana (117-
137. godine) govori o generacijskoj regrutaciji "rezervista" za potrebe rimskih careva na
Balkanu. Cincari su se vremenom bili toliko izveštili u branjenju carskih drumova da su
postali sastavni deo čuvenih rimskih i kasnije vizantijskih legija. Ti rezervisti su zapravo
starosedeoci koji su za komandante imali čiste Rimljane, Latinjane, koji su im tokom
višegodišnjeg službovanja nametnuli svoj jezik i neke običaje. Pored ovoga Cincari su i
preuzimali i trgovinu i snabdevali rimsku vojsku hranom i drugom robom. Legenda, koju
je prvi zapisao vizantijski hroničar Simokata, dalje kaže da je u jednom pohodu
vizantijske vojske propala jedna važna vojna aktivnost samo zato što su pogrešno
protumačene reči običnog redova, poreklom Cincara. U njegovoj blizini spotakla se jedna
natovarena mazga, a on je, misleći na (verovatno) dragoceni tovar na njenim leñima
povikao: "Torna, torna, fratre", što otprilike na cincarskom znači "prevrte se tovar
(samar)". Vojnici su te reči razumeli kao naredbu: "Vraćaj se, vraćaj brate" - na latinskom
"torna fratre" znači "vrati se brate" i panično se dali u bekstvo.

Dakle, u vreme Rimljana postoji ogroman broj Tračana i Ilira koji su romanizovani.
Stepen romanizacije se ogleda i u tome koliko je rimskih careva bilo iz redova ovih
naroda: Od 60 rimskih imperatora - 41 je bio Rimsko -trako - ilirskog porekla. Za
etnogenezu Cincara su posebno bitni Tračani. Tračani su živeli na južnom Balkanu u
susedstvu Grka i Makedonaca i naseljavali su jedno ogromno područje na Balkanu, a i
šire. Prema Herodotu, oni su bili najbrojniji narod na svetu posle Indijaca. Da su imali
jednog gospodara postali bi toliko jaki da bi bili nepobedivi. Meñutim, živeli su uvek u
sukobu i razdoru. U to vreme je u Evropi i maloj Aziji postojalo preko 90 tračkih
plemena! Dačani i Geti, koji su živeli na današnjoj teritoriji Rumunije, su bili dve grane
jednog istog naroda. I jedni i drugi vode poreklo od velike porodice - Tračana. U periodu
od 107 - 112. godine posle Hrista Dakija je postala rimska provincija. Od nekadašnjeg
stanovništva u Dakiji mnogo je ljudi poginulo u ratovima, a više ih se naselilo izvan
Dakije. Da bi se povećao broj stanovništva, Rimljani vrše naseljavanje Dakije svojim
kolonistima. Dobar deo kolonista kojima se kolonizovala Dakija je poticao iz redova
romanizovanih stanovnika rimske provincije Dalmacije (Iliri),Gornje Mezije ( Dardani ),
i srednje Panonije . Za kratko vreme Dakija postaje razvijena rimska provincija. 271.
godine car Aurelijan je prinuñen da se povuče iz Dakije zbog čestih upada Gotskih
plemena. Dakija ostaje izvan Rimskog carstva nakon 170 godina rimske vlasti. Kolonisti
i vojska se povlače iz Dakije u Gornju Meziju. Uzimajući ovo u obzir, lako je shvatiti
sličnost rumunskog i cincarskog jezika. Svako ko je uporeñivao starorumunski i cincarski
jezik nije mogao a da ne primeti frapantnu sličnost tih jezika. Zaključak mora biti da je u
vreme Rimljana na Balkanu romanizovano stanovništvo govorilo jednim jezikom.
Pogrešan je, meñutim, zaključak da su Rumuni i Cincari isti narod. To dokazuju i
nedavno sprovedena genetska istraživanja Rumuna , Srba i Cincara na Balkanu. Na
osnovu rezultata, ne postoji dovoljna genetska srodnost ovih naroda, što je još jedan
dokaz da su Cincari autohtoni narod na Balkanu. Dakle, dok Dačani ostaju izvan
Rimskog carstva, preci Cincara ostaju u njemu. Romanizacija je najviše i najduže
zahvatila Cincare, više od 600 godina. Etnogeneza jednog i drugog naroda, i Cincara i
Rumuna, je kao što smo videli meñutim meñusobno povezana. S obzirom da su Cincari
stolećima živeli zajedno sa Grcima, njihova kultura se u velikoj meri orijentiše prema
Grčkoj. Sve do kraja 19. veka Cincari su bili vezani za grčku kulturu. Ova dva naroda su
za Cincare od najveće važnosti.

Hristijanizacija Cincara

Cincari su veoma rano prihvatili hrišćansku veru, daleko ranije nego Sloveni, koji tek u 6.
veku u toku velikih pomeranja naroda dospevaju na Balkansko poluostrvo.
Hristijanizacija prostora Balkanskog poluostrva prodrla je tako duboko u romanski
element da je stvorila jako osećanje prema hrišćanskim principimai normama. Mnoge
latinske reči iz tog najranijeg perioda hrišćanstva su sačuvane u cincarskom jeziku.
Poznato je da je Veriju posetio Apostol Pavle u više navrata. Cincari prilično dugo ostaju
verni Rimu. Zajedno sa ostalim narodima na Balkanu okreću se u daljem toku istorije
Vizantiji i Konstantinopolju. Danas se Cincari priklanjaju pravoslavnim crkvama u
zemljama gde se nalaze.

Dolazak Slovena na Balkansko poluostrvo

Najezdom Slovena i Bugara na Balkansko poluostrvo cincarski element se povlači


delimično u planinske predele, ali se najveći deo njih povlaći ka jugu u Makedoniju,
Tesaliju, Epir. Na ovim prostorima već postoji romansko stanovništvo. Rimski kolonisti
dovedeni iz Italije i naseljeni u Makedoniji iz vremena rimskog vojskovoñe Pavla Emilija
( Paulus Emilius je porazio makedonsku vojsku i Makedoniju pretvorio u rimsku
provinciju) sjedinili su se sa novim romanizovanim masama sa severa i tako oformili
jedan isti narod - Makedoromane, odnosno CINCARE ili ARMANE.
(izvor, cincarnet)

Poznate ličnosti cincarskog porekla na Balkanu

Pitu Guli

Pitu Guli, (1865, Kruševo (današnja Makedonija) - 1903, Mečkin kamen kod Kruševa) je
bio revolucionar u otomanskoj Makedoniji, Cincarin. Bio je lokalni voña organizacije
koja se naziva Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO). Najveći
cincarski junak! Roñen je u cincarskoj porodici. Ispoljio je nezavisnu i pobunjeničku
prirodu rano u životu. Gulijeva porodica je bila siromašna, pa se preselila u Sofiju, kada
je Pitu Guli imao 17 godina. 1885, Pitu Guli se vratio u Makedoniju, i osnovao
pobunjenički odred i pridružio se drugim elementima revolucionarnog pokreta protiv
otomanske vlasti u regionu. Po povratku iz Bugarske, Pitu je osuñen na osam godina
zatvora, od kojih je sedam proveo u zatvoru u Trabzonu. 1895, se opet vratio u Kruševo, i
postao je član BMORK/TMORO. Od ovog vremena je postao potpuno posvećen
revolucionarnim aktivnostima u Makedoniji. 1902, Pitu je ponovo otputovao u Bugarsku,
gde se upoznao sa Tomom Davidovim. Po povratku u Makedoniju je ranjen na granici, i
morao je da se vrati u Bugarsku. Marta 1903, je kao komandir revolucionarnog odreda
prešao bugarsko-makedonsku granicu, i zaputio se u Kruševo. Od aprila do avgusta 1903.
je trenirao i pripremao svoje ljudstvo za dolazeći Ilindansko-preobraženjski ustanak.
Pitu Guli je ostao zapamćen u Makedoniji i Bugarskoj, po hrabroj borbi kod Mečkinog
Kamena, kod Kruševa, tokom Ilindansko-preobraženjskog ustanka. Takoñe je slavljen u
pesmama širom krajeva u kojima je poznat. Pitu Guli se spominje i u državnoj himni
Makedonije: Данес над Македонија.

Riga od Fere

Roñen je u bogatoj cincarskoj porodici u Velestinu u Tesaliji, blizu antičke Fere. Nakon
školovanja postao je učitelj u naselju Kisos . Kada je imao dvadeset godina ubio je
jednog značajnog Turčina, pa je pobegao na planine Olimp, gde se pridružuje jednoj
skupini vojnika pod vodstvom Spire Zere.Kasnije se pridružuje monasima na Atosu.
Primio ga je Kosma starešina manastira Vatopeda. Zatim je otišao u Konstantinopolj, gde
je bio sekretar fanariota Aleksandra Ipsilantija. U Bukureštu se vratio u školu, naučio je
nekoliko jezika i postao je službenik vlaškog kneza Nikolasa Mavrogenasa. Kada je izbio
Prvi rusko-turski rat 1787-1792 bio je zadužen za inspekciju vojske u Krajovi.Tu je
postao blizak prijatelj otomanskog oficira Osmana Pazvanoglua. Upoznao se i sa
pobunjeničkim pašom od Vidina, koga je spasao od Mavrogenasove osvete. Čuo je u to
doba za Francusku revoluciju, pa je počeo verovati da je nešto slično moguće na Balkanu.
Verovao je da je moguće samoopredeljenje pravoslavnog stanovništva unutar
Otomanskog carstva. Riga od Fere se sastajao sa grčkim episkopima i pobunjeničkim
voñama tražeći podršku za ustanak.Nakon smrti Mavrogenesa Riga od Fere se vratio u
Bukurešt i jedno vreme je radio kao prevodilac pri francuskom konzulatu. U to vreme
napisao je čuvenu grčku verziju Marseljeze, himne francuskih revolucionara. Ta verzija
je poznata preko Bajronovog citiranja „sinovi Grka, ustanite“.
Oko 1793. Riga od Fere je otišao u Beč. Cilj mu je bio da traži od Napoleona pomoć i
podršku. U Beču je živelo dosta Grka, pa je tu ureñivao grčke novine Efemeris. Napravio
je i štampao je mapu Velike Grčke, koja bi obuhvatala i Konstantinopolj. Štampao je
pamflete uzimajući u obzir ideje Francuske Revolucije. Bili su to Deklaracija o pravima
čoveka i grañanina, Novi politički ustav, Stanovnici Rumelije, Mala Azija, Egejska
Ostrva i Kneževine Vlaška i Moldavija. Te pamflete je nameravao da deli da bi potakao
opštebalkanski ustanak protiv Otomanskog carstva. Štampao je i mnoge grčke prevode
stranih dela. Svoje pesme je sakupio u jednom rukopisu, a štampane su posle njegove
smrti 1814.
Započeo je dopisivanje sa Napoleonom. Poslao mu je tabakeru napravljenu od lovorovog
korena iz Apolonovog hrama. Nastojao je da vidi slavnog generala u Veneciji. Dok je
putovao prema Veneciji izdao ga je jedan grčki trgovac. U Trstu su ga uhapsile austrijske
vlasti, koje su bile saveznik Otomanskog carstva, a bile su zabrinute zbog ideja
Francuske revolucije. Austrija ga je predala turskom upravniku Beograda. U Beogradu su
ga zatočili i mučili. Odmah po hapšenju pokušao je da se ubije.
Od Beograda su ga nameravali poslati da mu sultan u Konstantinopolju odredi kaznu.
Meñutim zadavili su njega i pet njegovih saradnika u kuli Nebojša u Beogradu. Bojali su
se da će Rigin prijatelj Osman Pazvanoglu osloboditi Rigu od Fere. Tela su im bacili u
Dunav. Rigine poslednje reči su bile:
„Ja sam posejao bogato seme. Dolazi čas kada će moja zemlja brati slavno voće“
Riga od Fere je pisao modernim grčkim i svojim pesmama je izazvao revolucionarni žar
u Grčkoj.Pisao je o okrutnom turskom sistemu danka u krvi, o sistematskom tlačenju, o
zabrani učenja grčke istorije i jezika, o konfiskaciji crkvi i pretvaranju u džamije. Riga je
napisao mnogo knjiga i pesama o grčkoj istoriji i postale su jako popularne. Jedna od
najčuvenijih je Turio u kojoj je napisao:
„Bolje je živeti jedan sat kao slobodan, nego četrdeset godina biti rob.“
Riga od Fere je pored ostalog napisao i "Manifestul revolutsionar" i " Proclamatsia
revolutsionara" na cincarskom jeziku.

Jovan Sterija Popović (1806 - 1856),

po ocu Steriji Cincarin. Prvi i najveći srpski komediograf 19. veka.Jovan Sterija Popović
(ili Jovan Popović Sterijin) je roñen u Vršcu 1806., u trgovačkoj porodici. Osnovnu i
srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku. Jedno vreme je
bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da doñe u Kragujevac
da bude profesor na Liceju. Postaje načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom
položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i
jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje
Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja.
Nezaboravan lik je " Kir Janja" u istoimenoj drami u kojoj Popović odslikava cincarskog
trgovca 19. veka. Od tada valjda potiče stereotip o Cincarima tvrdicama. Svako ko imalo
poznaje Grke, zna da se ovde ne radi o jednom Grku, već o Cincarinu.

Branislav Nušić (Alkibijad Nuša 1864 - 1938),

po ocu, Georgijesu Nuša, cincarskog porekla, književnik, dramatičar, pripovedač,


putopisac, diplomirani pravnik. Najveći srpski komediograf posle Sterije. Prvi načelnik
oslobodjenog Bitolja. Organizator pozorišta i upravnik u oslobodjenom Skoplju 1913.
godine.

George Murnu,

roñen 1. januara 1868. u malom selu Brazi u egejskoj Makedoniji. Odrastao je u obližnoj
Veriji, poznatom cincarskom gradu, okruženim mnogim cincarskim selima. Veliki pesnik
je pohañao osnovnu školu u Veriji, zatim poznatu rumunsku gimnaziju u Bitolju.
Studirao je istoriju i arheologiju ali je, s obzirom da je izvrsno poznavao nekoliko jezika,
bio i odličan prevodilac i pesnik. Njegovi prevodi Homera, Sofokla i Ešila sa starogrčkog
su nenadmašeni. Akademska zvanja je stekao na univerzitetu u Bukureštu, Budimpešti i
Minhenu.
On je napisao nekoliko ozbiljnih radova o istoriji Cincara poput Vlahia Mare, Aromanii
in Primejdie ... .

Dor di Vruta

Nji-adunai tu xeane
Bair di mirdzeane,
Jarlu-nji dit cinushă,
Shi-ali pirushani
Feciu ună ghiurdani,
Stolismă di gushă.

Ună căti ună


Măna mea nji-adună
Steale după steale,
Hrisusite beale,
Tra s-lji-adar curună
S-u-ncurun cu eali,
Malmă tsi-asună
Tu cântărili a meali.

Tra si-nji vindic ponlu


Măyipsit di lună
Disvălii dit sprună
Foc di pirpirună
Shi-lji tsăsui zăvonlu,
Dorlu-nji tse ca yionlu
Noaptea dipriună
Suskiră sum lună. ( Cantitsi shi poezii armaneashti )

Murnu je osim toga napisao zbirku pesama na cincarskom jeziku Bair di cantic Armanesc
( ogrlica cincarskih pesama).

Janaki i Milton Manaki,

Braća Janaki ( Avdela 1878. - Solun 1954.) i Milton (Avdela 1882. - Bitolj 1964.)
Manaki su poznati kao pioniri filma i fotografije u turskom delu Balkana.
Roñeni su u cincarskoj porodici u grevenskom selu Avdela, u današnoj Grčkoj. Porodica
je bila ekonomsko jaka, što je razlog u velikoj količini stoke, koju je porodica Manaki
posedovala (ovce). Sa vremenom počeli su se baviti i finansijskim poslovima - davanjem
kredita, uz dobre kamate. To je Manakijima donelo još veće blagostanje.
Prvi atelje brača Manaki imali su u grčkom gradu Janina (Ioannina) od 1884. do 1904., te
iste godinu su posetili Bitolj, gde su na Širok sokaku kupili neki dućan, koji su adaptirali
u fotografski atelje. 1905. sele se u Bitolj gde su otvorili svoj atelje pod nazivom Atelje
za umetničku fotografiju. Te godine u Londonu Milton je nabavio kameru tipa Bioscope.
Milton je slikao dosta poznatih ljudi (Sultana, srpskog kralja) prilikom njihove posete
Bitolju. Braća Manaki bili su zvanični fotografi srpskog, rumunskog i turskog dvora.

Taško Načić,

roñen 1934 u Kruševcu, umro marta 1993 u Beogradu. Po nacionalnosti je Cincarin.


Samom svojom pojavom izazivao je smeh kod publike. Igrao je u više filmova:
Bokseri idu u raj
Ko to tamo peva
Majstor i Margarita
Ali svakako ostaje upamćen kao Pera Mitić, prodavac karanfila u filmu Davitelj protiv
davitelja. Snimio je ukupno 26 filmova.

Nikola Pašić,

veliki srpski državnik Nikola Pašić bio je poreklom iz poznate cincarske porodice Pasku.
Preci su mu bili Cincari iz sela Rogačeva u blizini Tetova.

Cincar Janko Popović,

rodjen 1779. godine u Ohridu, umro 1834 u Ćupriji, ukopan u manastiru Ravanica. Bio je
trgovac, a zatim ustanički vojvoda. Istakao se pri zauzimanju Beograda. Jedna ulica u
Beogradu nosi njegovo ime. Bez svake sumnje je Cincarin. Otac je rodom iz Donje
Belice. Ovo naselje je pored Gornje Belice u to vreme bilo skoro čisto cincarsko naselje.
Potpuno je uobicajno da su oni Cincari koji su menjali svoja prezimena uzimali dodatak
Cincar da bi ukazali na svoje poreklo. Mnogi Popovići su cincarskog porekla.

Naum Krnar - Moskopoljac,


rodjen 1780. u Moskopolju, bliski saradnik i pomoćnik Karadjordja. Roñen je u
Moskopolju, oko 1780. godine. Po etničkoj pripadnosti je bio Cincarin. Poreklom je iz
imućne trgovačke porodice u Moskopolju. U mladosti je stekao solidno obrazovanje.
Govorio je više jezika. Prvi srpski ustanak ga zatiče u Beogradu kao uglednog i prilično
bogatog trgovca. Trgovao je kožom i krznima. Naum Krnar je bio član Heterije, tajnog
udruženja koje se borilo za oslobañenje i ujedinjenje balkanskih hrišćanskih zemalja, a
čiji je jedan od istaknutih voña bio i Riga od Fere. Nauma Krnara i njegovu ulogu u
ustaničkom pokretu srpska istoriografija je, naizgled, sistematski zanemarivala. Najčešće
se pominje kao Karañorñev “momak”, ili pisar, u najboljem slučaju. Činjenice, meñutim,
govore da je njegova uloga bila mnogo značajnija. Verovatno je, kao poverenik Heterije,
na Karañorña vršio odlučujući politički uticaj i bio mu politički i diplomatski savetnik. O
važnosti koju mu je turska vlast pridavala svedoči i činjenica da je i njegova glava, kao i
Karañorñeva, putovala za Carigrad.

Toma i Filota Fila,

File potiču sa Krfa. Početkom 18. veka prelaze u Janinu. Početkom 19.veka, za vreme Ali
Paše, koji je pljačkao i proganjao cincarski narod, Filotini preci su pobegli na sever, u
Bitolj. Po nacionalnosti su Cincari. Filota je bio odličan advokat. Branio je optužene za
krvne delikte. Bio je veliki protivnik smrtne kazne.

Aleksandar Cincar - Marković,

Rodjen u Beogradu 1889, umro 1952. Gimnaziju zavrsio u Beogradu. Diplomirao na


Pravnom fakultetu (1911). Slusalac na pravnim fakultetima u Frajburgu i Berlinu.
Doktorirao u Francuskoj. Sekretar u Ministarstvu inostranih dela od kraja 1918. Na
Konferenciji mira u Parizu clan Sekretarijata delegacije Kraljevine SHS, sekretar Nikole
Pasica. Konzul Kraljevine SHS u Zadru od juna 1921. Konzul u Trstu od jula 1921. Prvi
sekretar, potom savetnik poslanstva u Tirani od jula 1923. do maja 1925. Sef Balkanskog
odseka u Ministarstvu inostranih dela 1925-1926. Otpravnik poslova u Budimpesti od
juna 1926. Savetnik poslanstva u Parizu od jeseni 1926. Savetnik poslanstva u Sofiji od
maja 1927. Savetnik poslanstva u Becu od avgusta 1928. Savetnik poslanstva u Parizu od
1930. Poslanik u Sofiji 1934-1935. Poslanik u Berlinu 1935-1939. Ministar inostranih
poslova od 5. februara 1939. do 27. marta 1941.
Clan i generalni sekretar delegacije Kraljevine SHS u Rapalu 1920. i Santa Margariti
1922.
Ucesnik pregovora o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu 1941. Potpisnik akta
kapitulacije jugoslovenske vojske 17. aprila 1941. Tokom okupacije ostao u zemlji.
Ucesnik ratova 1912-1918. kao borac, rezervni oficir.

Mihail G. Boiagi,

Autor Gramatike Cincara izašla prvi put u Beču 1813. godine "Grammatica Aromana ica
Macedonovlaha". To je prva na naučnoj osnovi napisana gramatika aromunskog
jezika.Roditelji su mu bili Cincari iz Moskopolja, odakle su prešli u Beč.
Miša A. Anastasijević ( 1803 - 1885),

roñen u Poreču, umro u Bukureštu. Otac Anastas, trgovac, po narodnosti Cincarin i majka
Ruža rano su umrli. Sa tri godine života on je ostao siroče. Postao je čuveni trgovac i
brodovlasnik, u dunavskoj plovidbiučestvovao sa svoja 74 plovna objekta. Knez Miloš
mu je 1838. godine dodelio titulu " dunavskog kapetana".Veliku zgradu na Studentskom
trgu u Beogradu, zvanu kapetan Mišino zdanje, poklonio je državi. Sada je ta zgrada
Rektorat Beogradskog univerziteta.

Toše ( Todor) Proeski - Balkanski Anñeo,

popularan makedonski pevač. Rodjen u Kruševu 25.01.1981. Tragično poginuo u


saobraćajnoj nesreći 16.10.2007. Predstavnik Makedonije na izboru za pesmu Evrovizije
2004. godine. Pevao je u svim balkanskim zemljama. Ambasador dobre volje UNICEF- a

Vasili Barba,

dugogodišnji predsednik Unije za cincarski jezik i kulturu u Frajburgu. Borac za


očuvanje cincarske kulture i cincarskog jezika. Živeo je u Rumuniji odakle se preselio u
Nemačku. Preminuo u oktobru 2007. godine.

Sotiris Blatses,

cincarski aktivista i borac za cincarska prava u Grčkoj. Oduševljeno je primio vest o


priznavanju Cincara kao evropskog naroda i preporuku Saveta Evrope da se pomogne
Cincarima u očuvanju svog jezika.

Lazar Paču,

Potiče iz svešteničke porodice koja se sa juga doselila u Austrougarsku sa patrijarhom


Čarnojevićem. Otac Stefan bio je paroh, a majka je poticala iz porodice kojoj je pripadao
i Miloš Cvetić, poznati dramski pisac i glumac. Po ocu Stefanu je cincarskog porekla.
Studije medicine započeo je u Cirihu, gde se pridružio bakunjističkom krugu i upoznao
Svetozara Markovića, Vasu Pelagića i buduće rukovodstvo Radikalne stranke: Nikolu
Pašića, Peru Todorovića i Peru Velimirovića. Tu je sreo i Lenku Zaho, kojom se kasnije
venčao.
Studije je prekinuo 1878. godine, kada je, zajedno sa Perom Todorovićem, osnovao list
"Straža" u Novom Sadu, ali ih je vlast ubrzo proterala. Paču je zatim okončao studije
medicine u Berlinu i doktorirao tezom o reumatskim oboljenjima.
U Beogradu je otvorio lekarsku ordinaciju i od nje živeo tokom 1880-tih godina.
Učestvovao je u osnivanju Narodne radikalske stranke 1881. godine i postao član
glavnog odbora. Pisao je za "Samoupravu", list Radikalne stranke. Važna je njegova
serija nepotpisanih tekstova u kojoj je pokušao da odgovori na kritiku Mite Cenića da je
Radikalna stranka napustila ideologiju Svetozara Markovića.
Kada je radikalna vlada 1889. godine nacionalizovala monopole duvana i soli, za
upravnika državnih monopola postavljen je Paču i bio to do 1893, kada je smenjen od
strane liberalne vlade. Upravnik monopola je i 1893-1894. i 1897-1898. godine. U
meñuvremenu bio je komesar Narodne banke i direktor Beogradske zadruge (banka).
Po promeni dinastije 1903. godine i dolasku radikalskih stranaka na vlast, Lazar Paču je
ministar finansija u tri perioda: januar 1904 – maj 1905, april 1906 – januar 1908. i
avgust 1912 – oktobar 1915. godine. Iz ovog perioda Paču je ostao zapamćen, po
nekoliko anegdota, kao škrt ministar finansija, mada je i pod njim budžet brzo rastao.
Važna je njegova uloga u tzv. carinskom ratu sa Austrougarskom, zaključenju novih
spoljnih zajmova Srbije i finansiranju balkanskih ratova i početka I svetskog rata.

Teodor Kolokotroni ( Ciorkina),

komandant svih ustaničkih snaga na Peloponezu za vreme Grčkog ustanka (1821- 1828) i
istaknuti junak Cincara . U sastavu svojih elitnih trupa je imao 6000 farsheriota. 200
armatola je činilo njegovu ličnu gardu. Prema istoričaru Goudasu grčko osloboñenje ne bi
bilo moguće bez Kolokotronija. On je svet oduševio svojim herojstvom i zato su ga zvali
" Kralj Cincara". Veliki heroji grčkog ustanka, kapetani, armatoli su bili još i :
Varnahioti, Rangu, Sturnari, Gavela, Staiti, Ciari, Caciandoni i drugi

Taki Papahagi

Papahagi je roñen 1892 godine u velikom cincarskom selu Avdela, u Grčkoj, koje je
osnovano još u vreme Vizantijskog carstva. Osnovnu školu završava u Avdeli, zatim
nastavlja da pohaña rumunsku gimnaziju u Janini i u Bitolju (1903 – 1912). 1916 godine
diplomira na filozofskom fakutetu u Bukureštu. 1921 godine postaje asistent na
filozofskom fakultetu u Bukureštu, 1926 godine docent. Od 1943 do 1948 je radio kao
profesor na ovom fakultetu. Iako lingvista, objavio je mnoge knjige o istoriji Cincara.
Objavio je rečnik cincarskih narečja.

Baron Sina

Sine su poreklom iz Moskopolja. Iz Moskopolja su otišli 1750. godine i zadržali se prvo


u Sarajevu, a zatim su , preko Slavonskog Broda dospeli u Beč. Simeon ðorñe Sina je
osnivač jedne od najvećih bankarskih i trgovačkih kuća ne samo u Austriji nego u svetu.
On se bavio najviše bankarskim poslovima. Obogatio se za vreme kontinentalne blokade
kada je uspeo da organizuje dovoz pamuka i vune iz Indije. Trgovina pamukom i
duvanom u Austriji je bila sva u njegovim rukama. O njegovim kretanjima donosila je
dnevna štampa kao o kretanjima krunisanih glava. Pred kraj života je bio drugi po
bogatstvu u Austriji. 1822 dobio je zajedno sa bratom Jovanom mañarski, a 1832
austrijski baronat.

Literatura:

"Velikani - znamenite ličnosti cincarskog porekla u istoriji Srba", dr. Pribislav B.


Marinković, izd. "Lunjine", "Kragulj", Beograd 2005.

Society Farsarotsul
Wikipedia

Jon Arginteanu "Istorija makedonskih Cincara"

Dušan Popović " O Cincarima"