You are on page 1of 130

PREDGOVOR SLOVENAČKOM IZDANJU

IZ 2006.

1
Zmago Jelinčič Plemeniti

O kњizi i autorstvu

Kњiga Hrvati u svetlu istorijske istine, autora Psuwskog, za kojega skoro sa


sigurnoшu moжemo tvrditi, da je to bio Veliшa Raiчeviћ, dolazi meђu slovenaчke
ћitaoce baш u pravom trenutku, u doba pribliжavaњa susedne Hrvatske evropskoj
uniji demokratskih drжava, a gde po mojem uvereњu nikako ne spada. Bar ne za onoliko
vreme, dokle se ne razjasne i isprave istorijske laжi i krivice kako prema srpskom,
tako prema slovenaчkom narodu. Uveren sam, da ћe se s mojim stanoviшtem sloжiti
veћina onih, koji kњigu budu proчitali.

Kњiga je sigurno nastajala dosta dugo, a odшtampana je bila u Beogradu marta 1944.,
neшto pre osloboђeњa grada. Gestapo, tajna policija nemaчkoga rajha je, izvesno zbog
izdaje, upala u шtampariju u kojoj je bila kњiga шtampana, i zaplenila skoro
celokupan tiraж. Nemci nisu жeleli da se otkrije istina o istoriji Srba i
laжљivosti Hrvata u њihovom falsifikovaњu istorije. Na kraju krajeva, Hrvatska je
bila saveznica, a Srbija samo okupirana i sa privremenom vladom. Odmah po
osloboђeњu preostale primerke je traжila i zaplenila jugoslovenska tajna policija,
a шtampara Antuna Rota su krajem 1944. godine proglasili za okupatorskog sauчesnika
i ubili ga na nepoznatom mestu. Za Psuњskog se nije znalo ko je, pa je mogao da se
izvuчe. Veћinu primeraka kњige su pronaшli, a њihovi vlasnici su, po obiчaju,
zavrшili na Golom otoku. Zvaniчna institucija, Narodna biblioteka Srbije prvi
primerak kњige dobila je tek 1981. godine, posle smrti Josipa Broza - Tita. Primerak
u svom arhivu ima joш i Srpska pravoslavna crkva, a nekoliko primeraka imaju
nekadaшњi autorovi prijateљi, koji veшto prikrivaju svoj originalni primerak, jer
kњiga nije pisana niz dlaku ni danaшњe srpske vlasti. Meђutim, jedan primerak
kњige je u Sloveniji чiji prevod i objavљujemo.

Ko se skriva iza pseudonima Psuњski, nije bilo pozanato sve do kasnih 1990-tih. Bez
sumњe ga je to oчuvalo u жivotu, jer su шtampar њegove kњige, kao i ceo niz љudi, koji
su tu kњigu imali kod sebe, zbog њe umrli. Uprkos svemu, neki istoriчari joш danas
zagovaraju razliчite teze. Jedna od њih je i da je kњigu napisao pesnik Milan
Dobrovoљac Жmigavac, biskup Hrvatske starokatoliчke crkve, a druga kњigu pripisuje
gospodinu Raшajskome, sluжbeniku zagrebaчkog univerziteta, koji je жiveo u Beogradu
i Sarajevu i zbog toga imao pristup dokumentima o poreklu Hrvata i odnosima izmeђu
Srba i Hrvata. U prilog prve teze najviшe govori podudarnost slogova u pesmi
objavљenoj na poчetku kњige, ali obara ju to, шto se protiv kњige obratio чak hrvatski
Glas koncila, jer je po њegovom puna antikatolicizma, i zato veoma antihrvatska, tako
da je њeno predviђeno izdaњe u SAD zabranio чak tadaшњi predsednik Џorџ Buш
stariji.

2
Odreђeni krugovi u Beogradu autorstvo kњige pripisivali su чak dvojici pisaca,
doduшe literarnom istoriчaru i germanisti prof. dr. Peri Slijepчeviћu i
istoriчaru prof. dr. Radoslavu Grujiћu. Чak se javљa miшљeњe, da samo dva autora
ne bi bila dovoљna, i stoga misao, da je kњigu napisala grupa istoriчara. Joш jedno
ime se javљa u vezi sa ovom kњigom, i to Bogunoviћ, inspektor za prosvetu izmeђu dva
rata, rodom iz Psuњa.

Ali ipak je, po miшљeњu veћine ozbiљnih istraжivaчa, pseudonim Psuњski pripadao
Veliшi Raiчeviћu koji je, pored pomenute kњige, pod istim pseudonimom izdao joш i
kњigu U ime Hrista – svetiњe u plamenu. Uprkos tome шto kњiga opisuje istorijske
dogaђaje, koji se tiчu Srba od najstarijih vremena pa sve do (skoraшњeg) kraja ustaшke
tvorevine Nezavisne drжave Hrvatske, pronicљiv чitalac ћe naћi чak ceo niz
paralela sa dogaђajima iz vremena kada smo sa Hrvatima imali zajedniчku istoriju. I
te ga paralele mogu ispuniti strepњom шta nam se sve joш moжe desiti.

Hrvati u svetlu slovenaчke istine

Nakon raspada austrougarske monarhije, Hrvati su se na brzinu organizovali i


Meђumurje ubrzo proglasili za svoje. шtaviшe, ubrzo je odreђena politiчka frakcija
poчela da se zauzima za odcepљeњe od Kraљevine Srba, Hrvata i Slovenaca i za
povezivaњe sa Maђarskom i za zajedniчki savez sa Italijom. U Kraљevini Jugoslaviji
se ovo razmiшљaњe kasnije manifestovalo ubistvom kraљa Aleksandra 9. oktobra
1934. u Marseju, koje su uz pomoћ Italijana organizovali hrvatski ustaшe.

U vezi sa drugim svetskim ratom, nikako se ne moжe prevideti чinjenica, da su Hrvati


odmah nakon napada 6. aprila 1941. i kapitulacije Kraљevine Jugoslavije veћ 10.
aprila proglasili NDH, skoro odmah zatim pristupili nacifaшistiчkoj koaliciji i
tako sa ministrom inostranih poslova nemaчkog rajha Ribentropom (Otto von
Ribbentrop) zavrшili zapoчetu operaciju. Veћ 26. avgusta 1939. su proglasili
Banovinu Hrvatsku, koja je srpskim i bosanskim teritorijama oduzela srezove
Dubrovnik, Шid, Ilok, Brчko, Gradaчac, Derventu, Travnik i Fojnicu, prikљuчila ih
svojoj teritoriji i stvar dovrшila sa nastankom nacistiчke drжavne tvorevine, za
koju je nekadaшњi predsednik Tuђman izjavio, da je prethodnica danaшњe Hrvatske.
Odmah nakon prekrajaњa slovenaчke teritorije, Hrvatska je takoђe uzela svoj deo
krvavoga plena, u hrvatskim logorima smrti izginuo je nemali broj Slovenaca. U
najveћem koљaчkom projektu ustaшa, kako su nazvali logor Jasenovac, usmrtili su i
osamdeset sveшtenika iz Шtajerske.

Nakon drugog svetskog rata hrvatska vlast se na brzinu preokrenula i zaboravila, da


je bila do zadњega dana na strani nacista i da ju je samo velika жeљa Josipa Broza -
Tita za velikom drжavom, koju su mu saveznici i omoguћili, spasla od
denacifikacije, koja ni do danas nije izvrшena. Odmah su nastavili akcije, zapoчete
na zasedaњu ZAVNOH-a 1944. godine, i pripojili si Istru, razume se, uz drugarsko
odobravaњe slovenaчkih partijaca. Jedan od veћih obmaњujuћih prikaza
demografskog staњa Istre onoga vremena je sigurno kњiga Cadastre national del'Istrie
(Nakladni zavod Hrvatske, Suшak, 1946), u kojoj su autori po pravilu sve Istrane, чije
se prezime zavrшavalo na -iћ ili iч, proglasili za Hrvate. Шteta шto su meђu
odobravaocima bili i Fran Ramovшi Lavo Чermeљ, za neke veliki Slovenci.

Joш jedan raчun чeka na izmireњe. To je ubistvo 37 Slovenaca u Шtrigovi, koje su


hrvatske vlasti pobile odmah nakon rata, jer su tvrdili da je to slovenaчka zemљa. I
bili su u pravu! Joш se maњe zna o deportaciji pribliжno 3000 Slovenaca iz Rijeke
na Goli otok, gde, meђutim, nisu dospeli, jer nisu disali po hrvatski i znali su one
koji su na brzinu promenili uniforme. Takoђe, kasnije pozivaњe i priчa o nekakvim
3
avnojskim zakљuчcima su besmisleni, jer na drugom zasedanju Avnoja u Jajcu nije bilo
razgovora o granicama unutar nove Jugoslavije. I da upozorim na joш jednu istinu:
tokom drugog svetskog rata, kao ni pre њega, Istra nije spadala u jugoslovenski okvir,
a kamoli u hrvatski. Чak je ni Hitler posle kapitulacije Italije 9. septembra 1943.
nije prikљuчio drжavi svojega saveznika Ante Paveliћa.

Ako se osvrnemo na naш rat za samostalnost, ne moжemo prevideti чiњenicu, da su u


napadu na Sloveniju upravo hrvatske vlasti dozvolile da naшa jedva roђena drжava
bude napadnuta sa њihove teritorije, iz њihovih kasarni, sa њihovih aerodroma.
Samostalnost su proglasili istog dana kao i mi i bili su dakle prema meђunarodnom
vojnom pravu agresori, iako su jedinice bile deo Jugoslovenske narodne armije.
Prema meђunarodnom pravu, agresor je i ona drжava, koja svoju teritoriju prepusti
tuђoj sili za napad na treћu drжavu. A to se ovde desilo. Poшto to joш nije bilo
dovoљno, naшim jedinicama teritorijalne odbrane i policije namerno su poslali
pogreшne podatke o smeru napredovaњa jedinica JNA. Љude koji su u Zagrebu hteli da
spreчe izlazak tenkovskih jedinica iz kasarni, rasterala je hrvatska vlast. Tada je
naredila da se uklone sve mine, tako da su tenkovi prema Sloveniji imali slobodan
put.

Naжalost, neki naшi autonomaшi su tada bili nepaжљivi, ali pre svega, tada je joш
uvek na naшoj strani bilo previшe pristalica jugoslovenstva, koji nisu reagovali na
informaciju nemaчke obaveшtajne sluжbe, da je general Чad u Rijeci spreman da se
preda slovenaчkoj vojsci. U Rijeku nisu poslali oruжane vojne jedinice, a mene su
nakon чetvrtog dana rata za osamostaљeњe uhapsili. Da tada nije bilo pristalica
nekadшaњega reжima, makar bi moja jedinica iшla na Rijeku, pa bi onda bilo шta bi
bilo. A sigurno bi poчetna pozicija za pogaђaњa, da dobijemo nazad Istru, koja nikad u
istoriji nije bila hrvatska, bila suшtinski drugaчija. A moжda je kod svih zajedno
preovladavalo politiчko miшљeњe o zajedniчkoj konfederaciji Slovenije i
Hrvatske, koje je sve do posete hrvatskog predsednika Tuђmana Sloveniji, joш bilo
жivo. Razume se da љudi o tome niшta nisu znali.

Moжda se na to nadovezala i nezaiteresovanost za odrжani referendum o pripajaњu


matiчnoj domovini Sloveniji, koji je odrжan na Жumberku, na kojem su se samo poшtar
i жupnik izjasnili protiv pripajaњa Sloveniji. Tako su tadaшњi predsednik drжave
Kuчan kao i predsednik skupшtine dr. Buчar svu dokumentaciju, koju su pregledali,
bacili s objaшњeњem "a шta ћemo s tom sirotiњom". Hrvati su plan shvatili
prokleto ozbiљno i њegovog glavnog pobornika Drakuliћa i joш dosta drugih zbog
veleizdaje na duжe vreme bacili u zatvor. I to, uprkos tome da je svima bilo poznato,
da su granice unutar nekadaшnje SFRJ bile samo administrativne – odredila ih je
komunistiчka partija, a nije bilo sklapaњa nikakvih republiчkih, meђurepubliчkih,
meђudrжavnih ili meђunarodnih sporazuma o razgraniчeњima meђu republikama.

Posledica toga je чiњenica da su Hrvati postavili granicu kod Seчovљa na levom


brdu Dragoњe, a zatim je чak premestili na desno brdo, iako je meђurepubliчka
granica u nekadaшnjoj drжavi SFRJ bila чak na vrhu breжuљka, kod kamenoloma.
Nakon toga se samo daљe nastavљalo. Hrvati su krali najboљe smreke na Tomчiћevoj
parceli u sneжniчkim шumama, pred љutitim Slovencima pa su ih чak чuvali
slovenaчki policajci. Agresivno su okupirali чetiri zaseoka uz Dragoњu, ukrali
zemљu kod Hotize, uz Muru, kod Ormoжa… Ministar unutraшњih poslova bio je Igor
Bavчar. A i istarske жeleznice su u doba Lojzeta Peterlea preшle u hrvatske ruke.

Kasnije je ulogu darodavca slovanaчke teritorije preuzeo sadaшњi predsednik


drжave dr. Janez Drnovшek, koji je uprkos usvajaњu deklaracije Drжavnoga zbora
Republike Slovenije o celovitosti piranskog zaliva њegovu, otprilike, polovinu
4
ponudio Hrvatima. Hvala bogu, da to nisu usvojili, makar i zbog prevelike
proжdrљivosti. Svemu ovome moжemo naћi paralele u kњizi Psuњskog.

Na kraju krajeva, шta bismo mogli oчekivati od drжave, чiji politiчki vrhovi danas
iznova zagovaraju teze o hrvatskom narodu, koje su bile zvaniчno ispravne u doba
ustaшke vladavine? I шta bismo mogli oчekivati od drжave, koja svoju drжavnost
temeљi na nikad postojeћoj nagodbi, koju жele prikazati kao dogovor sa Ugarskom
(Maђarskom) o preuzimaњu vlasti u svoje ruke i koju nazivaju Pacta conventa, za koju
laжu da je bila napisana 1102. godine, kada je celoj svetskoj istorijskoj javnosti inaчe
poznato, da se radi o falsifikatu iz 14. veka.

Moжemo joш шtoшta nauчiti iz ove kњige, kao npr. o sopstvenim greшkama i o
sopstvenim izdajnicima. Zato da greшke ne bismo ponavљali i da bismo izdajnike
lakшe prepoznali. Susede ћe nam u priliчnoj meri predstaviti sama kњiga. Neka
prevod ove kњige na slovenaчki jezik bude trajni spomenik чiњenici, da istinu nije
moguћe sakriti, i opomena svim onima, koji previшe veruju zvaniчnoj politici, a
Veliшi Raiчeviћu - Psuњskom zahvalnica шto je oчuvao istinu i osvetlio zloчine,
koji ne smeju ostati u tami

Zmago Jelinčič Plemeniti

5
HRVATI
U SVETLU ISTORIJSKE
ISTINE
Pij zemљo srpska

O grudo sveta,
zemљo predaka srpskih i moja!
Ti ne bi bila ni pitoma tako,
da nije naшih suza, krvi i znoja.

Pij zemљo srpska,


napajaj se krvљu miliona svojih
palih na braniku veliчine davne,
ispijaj чaшe sudbine svoje,
gorke, ali slavne!

O veчna grudo !
Ti шto nikad nisi steњala od bola,
jer si uvek bila od џelata jaчa.
Ima li шta drugo шto sramotu pere
sem borbe i maчa!
Psuњski

6
POREKLO HRVATA
Jedna sluчajnost u velikim narodnim pokretima pre kojih 13 vekova, otvorila je tamne
stranice u istoriji juжnih Slovena. Za dolazak Hrvata vezano je sve ono, шto je
docnije o Balkanu stvorilo izreku, da je „bure baruta".

Donoseћi sobom sve svoje nedostatke, ova neslavenska skupina urasla je najpre u
slavenstvo i od њega primila hriшћanstvo, ali je zatim zbog uroђenog oportunizma i
slabe duhovno-krvne veze sa slavenstvom ne samo otpala od њega, veћ je katoliчkom
Rimu posluжila kao oruђe za katoliчke nasrtaje na juжno slavenstvo kroz чitava
stoleћa. Zbog њih je Balkan i postao evropska vetrometina, gde su se sukobљavali
razliчiti interesi, a u prvom redu katoliчki sa pravoslavnima.

O svom poreklu Hrvati nerado govore. Doduшe, na prvi pogled. Meђutim, oni su zbog
uroђenog oportunizma na svojoj siromaшnoj „povijesti“ ostavili шirom otvorene
kapije, kako bi svoje poreklo mogli vezivati чas za Romane, чas za Germane, a koji put i
za Slavene. Jedan „slikovit primjer“, kako bi to oni sami rekli, vidi se iz sluчaja sa
hrvatskom „povijeшћu“, koju je hrvatska vlada propisala kao uџbenik za шkolsku
1941/42. godinu. U ovoj „povijesti“ zastupљena je gotska teorija o hrvatskom poreklu.
Veћ sledeћe шkolske 1942/43. godine, ista ona ustaшko-hrvatska vlada, koja ga je
propisala, izdala je drugi, gde se o hrvatskom poreklu zastupa druga, iransko-kavkaska
teorija. Da se sramota шto pre preda zaboravu, vraћen je novac svakome kupcu onoga
prvog uџbenika, koji ga je makar napola poderanog povratio.

Verni svome nestalnom mentalitetu, Hrvati su kroz celu svoju proшlost usporedo sa
razvojem situacije meњali ne samo svoje uvereњe, veћ i narodnost ako je to bilo
potrebno. Ali, neшto u чemu su ostali konzekventni, to je bolest gusareњa po tuђim
istorijskim baшtinama i mana naturavaњa svoga nepopularnog imena. Tako se sretamo
sa jednim odlomkom iz novije hrvatske istorije („Hrvatski List“ od 14. IV. 1939.) gde se
ovo priznaњe izraжava u reчenici: „Doшavшi Hu-ur-vathi zajedno sa Hunima u Evropu,
zavladali su nad slavenskim starosjediocima, s kojima su se slili u jedan organizam,
kojemu su dali svoje ime, iako su bili u maњini". Hrvati, dakle, po ovom svome
priznaњu dolaze u slavensko starosedelaшtvo, koje je, dakako, moglo biti samo srpsko,
poшto se za druge Slavene u ovom prostoru ne zna, i donose sobom svoje ime, sa kojim
se to slavensko starosedelaшtvo stoleћima sukobљuje.

Svoje neslavensko poreklo, uostalom, ne krije ni u praskozorju pritajenog ustaшtva


prvi hrvatski ministar spoљnih poslova dr. Mladen Lorkoviћ, koji u kњizi „Narod i
zemљa Hrvata“ na strani 34 kaжe : „Чitava stara hrvatska povijest shvatљiva je
samo uz pretpostavku, da su vladajuћi Hrvati bili neslavenska naslaga, koja je
prekrila i organizirala slavenske mase".

Prihvatimo li stanoviшte dr. Lorkoviћa da Hrvati nisu slavenskog porekla, шto se


posle dogaђaja iza 6. aprila 1941. godine samo po sebi razume, postaje neobjaшњivo,
kako da doшљaчko pleme Hrvata gubi sva svoja obeleжja sa kojima je doшlo, pa чak i
svoj materiњi jezik, a da ipak toboжe osigurava prestiж svoga nepopularnog imena,
koje je docnije pretrpelo modifikaciju od Hu-ur-vatha u Hrvate. Ne bi li bilo
prirodnije smatrati da narodi gube svoja obeleжja i materњe jezike samo onda, kada
se utope u jaчe i kulturnije sredine kojima, razume se, nije potreban „organizatorski
smisao“ i takvih poludivљih doшљaka, koji nisu u staњu ni da svoj materњi jezik
odrжe. Шto ih je, meђutim, katoliчki Rim mnogo docnije uspeo uklopiti u svoj veliki
program katoliчkog prodiraњa prema slavenstvu, i шto se boleшћu naturavaњa
7
њihovog imena odomaћilo jedno zlo od koga ћe se Balkan teшko otresti, to je pojam za
sebe. Pa ipak, Hrvati sa rezultatima naturaњa svoga imena srpskom nacionalnom i
etnografskom prostoru do proшloga veka nisu bili zadovoљni. Zato je Zagreb pre
kojih sto godina izmislio Jugoslaviju, samo zato da bi preko њe doveo u pitaњe
srpstvo i pravoslavљe i tako ostvario ekspanzivne ciљeve istaknute u hrvatskom i
rimokatoliчkom programu kroz vekove.

Kao шto god postoji opreчnost o vlastitom poreklu meђu samim Hrvatima, (jer
„suvremena hrvatska povijest“ u delu шtampanom 15. IV. 1939. tvrdi, za razliku od dr.
Lorkoviћa, da su Hrvati gotskog porekla), tako su razliчiti i datumi њihovog
doseљeњa uneшeni u њihovoj „povijesti“. Tako je o dolasku zabeleжio vizantijski car
Konstantin Porfirogent, kako su se od „Bijelih Hrvata" odvojila petorica braћe,
meђu kojima i jedan po imenu Hrvat, te doшli u Dalmaciju, gde su zatekli Avare
(„Hrvatski List“ od 15. IV. 1939.). Za ovu istorijsku tvrdњu izgleda nam da je Hrvatima
primarni momenat bio zaposedaњe Primorja. Meђutim, vremenski je pozivaњe na
Porfirogenta dovelo u pitaњe datum hrvatskog doseљeњa, poшto je Porfirogent
жiveo, odnosno vladao od 912. do 959. godine. Hrvatski istoriчar Pavle Vitezoviћ
(1652. - 1714.) pomera ovaj datum doseљeњa unazad i kaжe da se onih petorica braћe
doselilo 640-te godine posle Hrista i da su se nastanili u gorњem primorju. Za
razliku od Tadije Smiчiklasa, koji hrvatsko ime izvodi iz pojma nekog brdskog
junaшtva, Vitezoviћ kaжe da ime Hrvata potiчe od onoga meђu petoro braћe, koji se
zvao Hrvat. Novijoj hrvatskoj istoriji bilo je malo ono Vitezoviћevo pomeraњe
hrvatskog doseљeњa unazad, pa je ovo doseљeњe pomerila joш za daљњih 100 godina
unazad. („Hrvatski List“ od 14. IV. 1939). Ko zna, neћe li se naћi koji od Starчeviћevih
uчenika koji ћe pronaћi da su Hrvati doselili joш u ledeno doba. Datum њihovog
doseљeњa na prvi pogled ne izgleda toliko vaжan, ali, њegovo je fiksiraњe
potrebno, kako bi ga usporedili sa Vitezoviћevom tvrdњom, da su Srbi 35 godina pre
Hrista ratovali u Makedoniji sa Rimљanima, i naselili Malu Vlaшku (Slavoniju).

Slavonski istoriчar Matija Katanчiћ (1750. - 1825.), iako katoliчki sveшtenik, ne


smatra sve stanovnike katoliчke vere na teritoriji koja je 1941. godine prozvana
„Nezavisnom drжavom Hrvatskom“ Hrvatima. Naprotiv, on tvrdi, da su Dalmatinci,
Bosanci i Slavonci iste etniчke strukture kao i Srbi i da se ovi etniчki u mnogome
razlikuju od pravih Hrvata, a da je hrvatsko ime ovim krajevima jedino austrougarskim
pritiskom nametnuto, mada se ovi narodi nikada nisu tako oseћali. Govereћi o
чistoћi jezika Katanчiћ kaжe: „Ali se bosansko-dalmatinsko i srpsko narjeчje
odlikuje чistoћom i elegancijom“. O naturaњu hrvatskoga imena Katanчiћ piшe.
„Uvjerit ћеш se, najzad, da se hrvatsko ime u Dalmaciji, Bosni i Srbiji
naroчito propagiralo, ali se ilirski narodi u ovom predjelu nikada nijesu tim
imenom nazivali". Stoga, kad govorimo o Hrvatima, imamo pred oчima one Hrvate u
uskoj Hrvatskoj, odakle su vekovima pokuшavali da nature svoje ime bosanskim,
slavonskim i dalmatinskim, pa чak i Srbima u Srbiji.

Hrvati, onakvi kakve ih opisuje Matija Katanчiћ – koji nisu istog etniчkog obeleжja sa
dalmatincima, Bosancima, Slavoncima i Srbima, doselili su – po Vitezoviћu – u
Hrvatsku 640 godina posle Hrista. Ovde su, kaжu, svojom sposobnoшћu drжavne
organizacije (kojom se, kako nam je poznato, nisu odlikovali niti su je imali)
zavladali starosedeocima Slavenima da ne bi morali spomenuti ime Srba, kojima
su, iako brojno daleko maњi, ipak uspeli toboжe naturiti svoje ime. Ovde pada u oчi
„zaborav“ sa kojim se neprestano susreћemo kroz svu hrvatsku istoriju. Tako hrvatski
istorijski шovinizam i ovde zaboravљa priznati, da su se u tome poslu etniчki i
jeziчno potpuno pretopili u Srbe, te ih Delimilova kronika, pisana pre 650 godina,
objavљena чak i u poznatom zagrebaчkom „Vijencu“ iz 1891. godine reчenicom: „U
srpskom narodu imade zemљa, koja se zove Hrvatska". – smatra Srbima. Tako je,
8
dakle, pisao чeшki istraжivaч joш u XIII. veku i smatrao, da su Srbi narod, a Hrvati
pleme.

„Prvi historijski utvrђeni dokumenat kojim se imena Hrvat i Hrvatska


pojavљuju u povijesti, jeste glasovita poveљa Kneza Trpimira od 4. marta 852.
godine, u kojoj knez potvrђuje svome prijateљu i kumu – splitskom nadbiskupu
Petru – neke њegove posjede u Lazanima i Tugarima, a u kojoj se Trpimir naziva
„Dux Croatorum“, a њegova zemљa „Regnum Croatorum“ (kraљevstvo hrvatsko),
dakle kao organizovana drжava.“ („Hrvatski List" od 16. IV 1939.). Jedna mala
nesmotrenost dovoљna je da upropasti чitav snop briжљivo skrojenih istorijskih
falsifikata. Tako je ovaj odlomak uhvatio u laжi onu hrvatsku priчu o dolasku
polovicom VII. stoleћa ili ranije, o nekom naturavaњu hrvatskog imena, a joш maњe o
„organizatorskom smislu“, jer kao шto im ovde nehotice izlete, nije se pre druge
polovice IX. stoleћa niti znalo za ime Hrvata, a joш maњe za њihovu – nazovi –
drжavu.

Uhvatimo li se za 852. godinu kao godinu kada se prvi put pojavљuje ime Hrvata u nekoj
formi samostalne organizacije (u шta mi opravdano sumњamo) i da je Trpimir stekao
titulu kneza hrvatskog, pa da je potvrdio neke posede svome kumu joш i tome splitskom
nadbiskupu, tada se nalazimo pred dva pitaњa i to: Ko je u to doba vladao hrvatskim
zemљama, te prema tome ko je Trpimiru podelio dostojanstko hrvatskoga kneza? I
drugo: Da li je u to doba mogao postojati splitski nadbiskup koji bi bio potчiњen
Rimu.

Razmatrajuћi prvo pitaњe, znamo da je car Budimir Srpski veћ u VII. stoleћu razdelio
srpske zemљe na жupanije, banovine i kneжevine. Meђu tako razdeљenim oblastima
nalazi se i doњa Dalmacija, koja je tek u XIX. veku u Zagrebu prozvana „Crvenom
Hrvatskom“. U doba Trpimirovo vladala je srpskim zemљama dinastija
Viшeslavљeviћa, a u te zemљe bila je uklopљena i doњa Dalmacija. Niшta, dakle,
prirodnije nego da je Trpimir kneжevsku titulu dobio od srpskih vladara, jer je u to
doba od drugoga i nije mogao dobiti.

Na drugo pitaњe nije teжak odgovor, poшto je u ono doba splitska episkopija
potpadala pod jurisdikciju carigradske patrijarшije, pa je Trpimir jedino mogao
potvrђivati imaњa splitskom episkopu, a nikako nadbiskupu, poшto je splitska
episkopija otpala od carigradske tek 924. godine, odnosno 72 godine posle te
takozvane „glasovite“ Trpimirove poveљe, dakle onda, kada se Trpimir odavno
nalazio meђu mrtvima. Godina 924. uzeta je iz dela hrvatske „suvremene povijesti“
шtampanog u „Hrvatskom Listu“ od 22. IV. 1939., pa kako znamo da su se datumi ovakve
vrste чesto puta pomerali desetinama i stotinama godina unazad, kako je kad trebalo
izgraђivati fiktivnu hrvatsku istoriju, to bi mogli pretpostaviti da je splitska
episkopija moжda i docnije otpala od carigradske patrijarшije.

Prema „najobjektivnijim" piscima „nadopuњene hrvatske povijesti" trebalo bi da su


Hrvati usporedo sa svojim dolaskom – polovicom VII. stoleћa – zagospodarili srpskim
starosedelaшtvom, koje je bilo u veћini, i naturili im takozvanu drжavnu
organizaciju i ratniчki smisao. Tako kaжu sada. Meђutim, mada im mi mnogo ne
verujemo, oni nam u XVII. veku preko Pavla Vitezoviћa rekoшe, da su Srbi joш oko
Hrista i pre њega naselili zemљe, u kojima su Hrvati naшli utoчiшte, te da se Srbi
joш u to doba pojavљuju kao samostalna drжavna organizacija koja, dakle, od
doшљaчkih Hrvata nije morala niшta pozajmљivati, a najmaњe organizatorske i
vojniчke vrline, poшto se za њih ni devet vekova posle toga nije niшta znalo. A o
nekakvim ratnim veшtinama ili organizatorskom smislu ne moжe kod Hrvata biti ni

9
govora – ne samo od doseљењa pa do prvo њihove samostalnosti pod Tomislavom 924.
godine, nego i docnije.

„Avari i Slaveni, poplaviшe Dalmaciju, Meziju, Ilirik i Trakiju sve do


Carigrada" („Hrvatski List“ od 14. aprila 1939.). Hrvatski se povjesniчar, doduшe,
stidi da umesto Slavena spomene Srbe, iako se za vreme cara Heraklija, kada se ovo
dogaђalo, za druge Slavene u ovom delu sveta nije znalo osim za Srbe. Po hrvatskoj
istorijskoj priчi, Heraklije (610. - 641.) je nalazeћi se na rubu propasti usled navale
Persijanaca sa istoka i Srbo-Avara sa zapada pronaшao negde, Bog bi znao gde, pleme
Hrvata kao „najboљe organizovano slavensko pleme", koje se suprotstavilo srpskoj
snazi i spasilo Heraklijevo carstvo. A шto je joш zamrшenije, Heraklije ih poziva
negde na jugoistoк Balkanskog poluostrva! Izgleda da „braћi“ Hrvatima nije bilo
dosta, шto su nam toliko zla naneli od svoga dolaska, veћ bi жelili da nam makar u
maшti prireђuju iznenaђeњa i onda kada za њih niko, pa ni oni sami nisu niшta
znali. Uostalom, sve i kada bi to „junaчko“ hrvatsko pleme predstavљalo neku
bioloшku jedinicu u to doba, kako bi i mogli priteћi Herakliju u pomoћ, kada je ovaj sa
svih strana bio opkoљen – i to, Persijancima sa istoka, a sa zapada, da upotrebimo
hrvatski termin, Avaro-Slavenima. Kad su veћ maшtali fabrikujuћi ovu istorijsku
nemoguћnost, mogli su izmisliti i transportnu avijaciju pomoћu koje su caru Herakliju
pritekli u pomoћ. Da bi ovakva besmislica hrvatskog „soчiњenija“ mogla opstati,
morali bi Srbi sada posle tolikih stoleћa preko svoje slavom ispisane istorije
hrvatskoj povijesnoj fikciji ostaviti koridor, da bi ovi mogli caru Herakliju priteћi
u pomoћ.

Po hrvatskim izvorima, Srbi su bili ono slavensko starosedelaшtvo koje su Hrvati


zatekli kada su nas svojim dolaskom „usreћili“. Primivшi od Srba hriшћanstvo, oni
su sve do Branislava, koga su tek nedavno krstili u Branimira, pripadali
nadleжnosti carigradske patrijarшije, a tek za њegovog vremena su pripali pod
rimsku administrativnu nadleжnost, jer je on smatrao da je to zbog blizine Rima
praktiчnije. U savremenoj, шovinizmom inspirisanoj i pod katoliчkom prizmom
pisanoj „povijesti“ Hrvata, oznaчen je ovaj administrativni prelaz iz nadleжnosti
Carigrada rimskoj nadleжnosti niшta maњe nego kao drugo krшtenje Hrvata, mada se
zna, da je rascep crkava usledio za blizu dva stoleћa docnije. Iz prostog razloga шto
je notorno da drugo krшteњe pretstavљa prekrшtavaњe nekoga ko je veћ jednom krшten
u kojoj od hriшћanskih veroispovesti, hrvatska istorija o ovome drugom krшteњu daje
oskudnu publikaciju i zadovoљava se samo na spoљaшњem sjaju proslava. Poznato je da
je Zdeslav doveo Hrvate u vezu sa carigradskom patrijarшijom, koja ih je primila u
hriшanstvo. Branimir je iz praktiчnih razloga zamolio da se administrativno
potчine Rimu. To je u novoj hrvatskoj istoriji uzeto kao drugo krшteњe Hrvata. Od kako
se ovo, takozvano drugo krшteњe proslavљa na vidniji naчin po hrvatskim katoliчkim
crkvama, poчеli su se mnogi katolici interesovati za istorijat ove proslave.
Meђutim, sveћeniчke su im prodikaonice radije zaseњivale oчi poznatim katoliчkim
frazama, nego шto bi im priznali, da su nekada pripadali istoчnopravoslavnoj veri.

Ovu katoliчku misteriju objasnio je, meђutim, dr. Ferdo Шiшiћ u „Vjesniku hrvatskog
arheoloшkog druшtva" za godinu 1914. i celom hrvatskom jezuitskom kleru dobacio ovu
istinu. Poznato je da se hrvatski knez Branimir, smaknuvшi kneza Zdeslava obratio s
proљeћa 879. godine na papu Ivana VIII. u Rim i tako odruжio od carigradskog
patrijarha, sa kojim je Hrvate doveo u vezu њegov predчasnik Zdeslav. Da se ovakav
prelaz od jednog crkvenog poglavara drugome shvaћao u tradiciji kao krшteњe,
pokazuje naroчito, шto Konstantin Porftfogent i Zdeslavov korak prikazuje kao
toboжњe treћe krшteњe Hrvata, a kome dakako isto tako kao i o drugom ne moжe biti
ni govora.”

10
Otkriћe dr. Ferde Шишића, poznatog hrvatskog nauчnika, tim je dragocenije шto je
usledilo u vreme kada mu se ni sa koje strane nije moglo prigovoriti da su ga
inspirisali „protunarodni reжimi iz Beograda", kako je Zagreb za vreme zajedniчkog
жivota od 1918. godine uvek poжurio da protumaчi ma kakvu istorijsku publikaciju,
koja ne bi bila u skladu sa hrvatskom istorijskom naduvenoшћu.

Sve do rascepa crkava polovicom XI. stoleћa takozvano drugo krшteњe Hrvata,
odnosno administrativni prelaz iz Carigrada Rimu, nije imalo nikakvog naroчitog
uticaja na meђusobne odnose Hrvata i Srba. Meђutim, rascepom crkava pojavila se
pored rasne i verska razlika, koja je bila razlogom, da je srpstvo u doшљaчkim
Hrvatima naшlo veчito jezuitske protivnike koji su, oslaњajuћi se na katolicizam svu
svoju paжњu usredsredili na to, da pomere svoj prostor na raчun srpskog istorijskog i
etnografskog tla. Sa svima obeleжima slepe upornosti, ovaj je hrvatski napor
produжen sve do aprila 1941. godine, i posle њega.

11
PRVA SAMOSTALNOST POD
TOMISLAVOM
Jedna teшka ratna sluчajnost, koja je zadesila srpski narod na ovoj ervopskoj
vetrometini, osokolila je Tomislava da, kao savesni ban, prigrabi celokupnu vlast
svoje banovine i da se 924. godine otrgne iz srpske zajednice. Sliчno sluчaju iz 1941.
godine.

Kad je Zarija Pribisavљeviћ – srpski vladar oko 924. godine – odbio da produжi
priznaњe vlasti bugarskog cara Simeuna i kada veћ na poчetku neprijateљstava
veћina Zarijinih vojskovoђa zbog Simeunovog laжnog oseћaњa dopadoшe bugarskoga
ropstva, Bugari su osvojili veliki deo Srbije. Meђu onima koji su dopali bugarskog
ropstva bio je i Чaslav Klonimiroviћ, unuk Stojimirov. Sam Zarija se sklonio u
oblast Neretve, koja je i pod Mihailom Вiшeviћem, srpskim velikaшem, pruжila
Simeunu otpor i najzad ga posle trogodiшњeg rata prisilila na mir. U meђuvremenu
je Tomislav kao zavisni ban od srpskih vladara izabrao srpsku nesreћu da bi
dovrшio svoju reшenost o nezavisnosti i u docnijem odnaroђivaњu postao pionir
rimokatoliчkih aspiracija u ovom delu Evrope. Hrvati su docnijim razvojem situacije
mogli osetiti Tomislavљevu prenagљenost. Tomislav je, naime, verovao da ћe se
propaшћu srpske drжave ostvariti жeљa za prostiraњe hrvatske vlasti preko
srpskih zemaљa. Ali, Bugari su osvojili samo deo Srbije, a Rim je osetio snagu
Neretve i Mihaila Viшeviчa u tolikoj meri, da je Viшeviћ sa svojom vojskom zaratio
protivu Rima i dve godine posle Tomislavљevog gesta osvojio italijanski grad
Sinopat. Ovde dolazi i smrt Simeunova, koja je doprinela da se Чaslav
Klonimiroviћ oslobodi bugarskog ropstva i sjedini razjediњene srpske oblasti, te
da povrati dobar deo srpskih oblasti, meђu kojima Srem sa veћim delom Slavonije.
Za vladavine Чaslavљeve spada i neretљanska bitka protivu mletaчke republike
kada su mleчani potuчeni i 948. godine sklopљenim mirom naterani da se obaveжu na
plaћaњe danka. To je staњe trajalo sve do 960. godine, kada je Чaslav proterao
Maђare iz Bosne u Srem i tu u Sremu, u jednoj bitci poginuo. Za sve to vreme Hrvati
su leшinarskom hladnokrvnoшћu posmatrali џinovske borbe srpskoga naroda od koga
su se poчeli odnaroђivati, чekajuћi pogodno vreme da oчerupaju leшinu, koju bi drugi
mesto њih oborio.

U „suvremenoj hrvatskoj povijesti" nailazimo na nepreglednu gomilu ispisanih


pokuшaja da prisvoji шta je tuђe. Tako se prvi Tomislavov korak prikazuje u laжnom
svetlu samo zato, da bi se iz њega mogle iskonstruisati takozvane „Bijele“ i „Crvene
Hrvatske“, a naroчito ove posledњe, koje nikada nije ni bilo, veћ ju je novija
hrvatska“istorija naprosto morala izmisliti, kako bi u najkritiчnijim srpskim
trenucima mogli podastreti svoje „povijesno pravo" na srpske zemљe. Dosledna samoj
sebi, hrvatska istorija, fabrikovana pre nekoliko godina, kaжe da je u doba ratovaњa
Zarije Pribisavљeviћa sa bugarskim carem Simeunom 924. godine Tomislav toboжe
proterao Bugare i prisilio ih na mir. A zatim joш smelije, da su, toboжe, „domaћi
vladari“ Zahumљa, Travunije i Dukљe, meђu kojima i knez Mihailo Viшeviћ
priznavali Tomislavљevu vlast. To – da je, onda, „Crvena Hrvatska". O toj novoj
hrvatskoj fikciji „suvremena hrvatska povijest" ovako mahnita:

Prema popu Dukљaninu, razdijelio je kraљ Budimir Svetopelek na velikom zaboru na


Duvaњskom poљu drжavu na Primorje i Zagorje. Primorje nazivљe joш Hrvatskom ili
Dalmacijom, a dijeli ga na Bijelu Hrvatsku i na Crvenu Hrvatsku. Bijela Hrvatska
sezala je od Duvna do Vinodola, a Crvena Hrvatska od Duvna do Draчa. Jedan od
12
najpoznatijih vladara u oblastima Crvene Hrvatske bijaшe knez Mihailo Viшeviћ“.
(„Hrvatski List“ od 18. IV. 1939.).

Ova konstatacija, u kojoj se kao primarni momenat istiчe neko toboжњe stvaraњe
„Bijelih i Crvenih“ Hrvatski, otkriva, meђutim, ono radi чega hrvatska istorija
zasigurno ne bi spomenula ime kraљa Budimira, iako je veшto preћutala чiji je to bio
vladalac, a koje њegova drжava. Na jednom mestu nedaleko spomenutih „v carjeh
Budimira srpskog“, koji je oko 675. godine razdelio svoju drжavu na жupanstva,
banovine i kneжevine. Meђu tako razdeљenim srpskim pokrajinama nailazimo na
Humsku i Ramsku, odnosno bosansku Srbiju. шto tvorci naduvene hrvatske povijesti
nisu, ili nisu hteli, upoznati svoje чitaoce sa ovim „Budimirom v carjev srpski“,
imali su sa svoga stanoviшta razloga za to, jer je њegova zemљa morala biti Srbija, a
u њoj Hrvati – bez ikakve ili takve Hrvatske, koja ne bi prevazilazila onaj prostor
triju docnijih hrvatskih жupanija oko Zagreba. U ostalom, i ova hrvatska istorijska
naduvenost o stvaraњu nekakvih farbanih Hrvatski spada u red dobro smiшљenih
laжi koje vekovima smeraju na to, da u srpskoj istoriji stvore takvu zbrku, iz koje bi
zatim po voљi mogli da vade ono, шto im je za pokriђe њihove istorijske golotiњe
potrebno.

Jedan letimiчan pogled preko brda hrvatskih fraza, koje se sukobљuju jedna sa drugom.
Po ovom tvrђeњu, Hrvati dolaze u svoju Hrvatsku zapadno od Slavonije i Bosne
polovicom VII. stoleћa, gde zatiчu Slavene, razume se, Srbe. Oni toboжe odmah po
svome dolasku svojom ratniчkom i organizatorskom sposobnoшћu naturaju svoje ime
tome srpskom starosedelaшtvu i osnivaju takozvanu „Bijelu Hrvatsku“, „Crvenu
Hrvatsku“ itd. Koliko je istine u priчi o velikim „drжavniчkim i organizatorskim
sposobnostima hrvatskih doшљaka, vidi se i po tome, шto se za њih ni 200 godina
docnije za vreme odrжavanja franaчkog sabora u Frankfurtu na Majni (825.) nije ni
znalo da postoje, dok su polaбski i juжni Srbi na tome saboru predstavљali narode.
Nalazeћi se u takvoj proшlosnoj oskudici, nije ni чudo шto su Hrvati morali
izmiшљati svoje „drжave“ sviju boja. Doduшe, ove farbane Hrvatske razgoliћio je
roђeni Hrvat istoriчar Ivan Шver, koji svojim hrvatskim istorijskim kolegama
otvoreno dobaci da „Crvena Hrvatska" u stvari nije niшta drugo doli Srbija.
(Zagreb: „Ogledalo" II, str. 119). Drugi hrvatski nauчnik, dr. Tomo Maretiћ, obraчunava
se sa „soчinenijima“ Smiчiklasa i њegovih pomagaчa o toboжnjoj Hrvatskoj kao
zasebnom drжavnom pojmu i kaжe: „Eto na kako slabom temeљu stoji Velika
Hrvatska! њe nikada nije bilo, nego ju je Porfirogent naprosto izmislio".
(„Slaveni u davnini" str. 69). Ni sa tako, po dr. Maretiћu, navodno, izmiшљenom
Hrvatskom, meђutim, Porfirogent nije prema istoku prekoraчio reku Cetinu, jer o
istoчnoj granici Hrvatske Porfirogent doslovice veli: Od reke Cetine poчiњe
zemљa Horvatska i stere se uz primorje sve do granica Istrije, odnosno do grada
Albuna, a u gorama i prelazi donekle temat istorijski. Kod Centine i Livna graniчi
sa zemљom Srbљije". (Ib. 145-7). Porfirogent je zaista imao pravo. Hrvatska do
њegovog doba (912. - 959.) nije prelazila Cetinu, a za daљe znamo. Samo, propustio je
on zabeleжiti, da se i zapadno od Cetine prostirala srpska etnografska celina sve
do linije, koja se sa zapadne strane sreza ogulinskog spuшta u more na meђi srezova
gospiћskog i seњskog. I Raчki o granici izmeђu Hrvatske i Srba kaжe: Hrvatska je
zapremala zapadni dio rimske Dalmacije, imajuћi za juжnu granicu kod Mora rijeku
Cetinu" („Rad jugoslovenske Akademije 56", strana 140).

Nobel je mirne duшe mogao osnovati joш jednu od svojih nagrada, koja bi se
dodeљivala onom istoriчaru izvan hrvatske i unutar hrvatske narodnosti koji bi ma
gde i kod kojeg ozbiљnijeg pisca pronaшao koju od onih ofarbanih Hrvatski, pa da ta
nagrada veчito ostane u kasi. Joш maњe bi se ko naшao, sem hrvatske istorijske
naduvenosti, ko bi mogao postaviti tvrdњu, da je jedan Mihailo Viшeviћ koji, iako
13
srpski velikaш, чesto puta nije hteo priznati vlast srpskih vladara, mogao priznati
vlast srpskog otpadnika kneza Tomislava, koji tek шto je bio poшao stazama
otpadniшtva. Ta zbog Mihaila Viшeviћa i њegove tvrdoglavosti je i propao srpski
otpor prema bugarskom caru Semeunu. Jer, kada se srpstvo pod Zarijom
Pribisavљeviћem nalazilo zbog Simeunovog pritiska u teшkom poloжaju, Viшeviћ je
ostao veran tradiciji mnogobrojnih srpskih tvrdoglavaca samo zato, da bi se odrжao
na svome kneжevskom poloжaju, pa nije pomogao Pribisavљeviћu, veћ je doчekao da
Simeun ugrozi granice њegove zemљe. Tek tada je on sa svojom kopnenom i pomorskom
snagom navalio na Simeuna i posle trogodiшњeg ratovaњa prisilio ga na mir. Eto,
taj je mir iznudio Mihailo Viшeviћ, a ne Tomislav, kako to hrvatska naduvenost
(„Hrvatski List“ od 20. i 21. IV. 1939.) kontira u svoju korist samo zato, da bi
izvrtaњem istorijskih чiњenica neшto od srpske istorijske baшtine ukrala i
okitila svoje istorijsko siromaшtvo. Hrvatska istorija za isti vremenski period
tvrdi, da je Tomislav imao jaku vojsku i joш jaчu flotu, ciљajuћi, razume se, na onu
vojsku i flotu Mihaila Viшeviћa koja godine 926. preђe Jadransko more i osvoji
italijanski grad Sinopad. Na veliko hrvatsko razoчaraњe, meђutim, videsmo, da je to
bila srpska, a ne hrvatska snaga. Ipak, posle Tomislavљevog gesta od 924. godine,
jedan deo Hrvata je pokazivao otpor prema Rimu i svima novinama koje su iz њega
dolazile. Narod, koji je bio privrжen srpstvu i pravoslavљu, vodio je viшe od jednog
stoleћa posle toga borbu protivu rimskih pristalica unutar svojih redova i
pokazivao otpor protivu otpadaњa od srpstva i carigradske nadleжnosti
pravoslavљu. Ova se borba prenosila posle Tomislava i na ostale knezove – rimske
sluge, a dostigla je vrhunac u ubistvu kraљa Zvonimira.

Zvonimir je, kao i њegovi prethodnici, a kao i њegovi potomci 1941. godine, zatirao
sve ono шto bi u programu hrvatskog odnaroђavaњa podseћalo na doba kada su Hrvati
doшavшi meђu Srbe i primivшi od њih hriшћansku veru, vremenom postali srpsko
pleme. Usred narodnog revolta zbog ovakvog odnaroђavaњa, Zvonimir je, po nagovoru
pape Grgura VII., sakupio na Kninskom Poљu sabor, koji ga je trebao ovlastiti da po
Hrvatskoj sakupi vojsku i da sa њome poђe na Svetu Goru da je „oslobodi od
pravoslavnih sileџija“. Zvonimir je joш prerano smatrao proces hrvatskog
otpadniшtva zavrшenim, jer je to usledilo nekoliko vekova docnije. Zato je narodni
gnev na tome saboru dostigao takve razmere, da je Zvonimir saseчen noжevima svoje
vlastele i naroda. Da posle ovog istorijskog dana na Kninskom Poљu nije nastupila
maђarska najezda, te se srpske zemљe naшle pred novim problemom, moжda bi
Zvonimirovom smrћu rimski uticaj isчezao i hrvatski narod ostao veran srpskoj
tradiciji. Time bi se srpstvu, a i hrvatstvu kroz tolika stoleћa uшtedeli mnogi
teшki dani.

14
O STARINI SRPSKOGA IMENA
Zbog odomaћenog pravila, da o srpskoj istorijskoj znanosti mogu pisati samo oni
kojima je to izvor prihoda za жivot, zanemaren je priliчan broj pismenih Srba, koji
su, za razliku od onih prvih, iz чistog patriotizma i љubavi prema svome narodu
posveћivali svoj жivot istraжivaњu srpske i slavenske proшlosti, ne rukovodeћi se
smerom posmatranim kroz prizmu dinara, veћ чistim slavenstvom i srbizmom.
Meђutim, svaki onaj koji po svome zanimaњu nije bio vezan za katedru istorije,
oznaчen je ili kao neznalica, ili je u najboљem sluчaju posmatran sa glediшta
istorijskog amaterstva. Na istorijsku se nauku, dakle, gledalo sa staleшkog
stanoviшta. A kako je drжava slabo ili nikako uчestvovala u stvaraњu istorijske
nauke, veћ je ova bila prepuшtena privatnoj inicijativi, to je staleж iz sasvim
razumљivih razloga zazirao od kritike, koja bi moжda dovela u pitaњe moguћnost
prodaje napisanog dela ili ugrozila egzistenciju i izvore za жivot. Zbog toga nisu ni
naчiњena mnogobrojna poљa rada koja, da su obraђena, bacila bi pravo svetlo na
srpsku istorijsku proшlost i doprinela srpskom narodnom osveжeњu. Koliko god je
istorijski problem posmatran kod Srba sa staleшkog stanoviшta i time sputavan u
svome progresu, toliko je hrvatska propagandna istorija imala uticaja na srpsku
istorijsku nauku, koja se u interisu toboжњeg bratstva ugiњala i preћutno
dozvoљavala i takva prisvajaњa srpskog istorijskog bogatstva, kakva se ni po koju cenu
nisu smela prepustiti hrvatskoj pohlepnosti.

Nalazeћi se iza neprijatnih iskustava i saznaњa o svemu ovome, nameћu nam se sama
po sebi pitaњa:

Da li smo smeli za љubav „suvremene hrvatske povijesti" i nekolicine nakrivo


nasaђenih srpskih „uчeњaka“, kojima je hrvatski uticaj ograniчio istorijski vidik i
ukoloseчio ih u odreђenom pravcu, ubrajati mnoge domaћe i strane pisce u istorijske
neznalice.

Meђu mnogima, treba li i cara sviju Rusa, Petra Velikog, ubrojati meђu nepoznavaoce
шto u manifestu (шtampanom na strani 23 - 25 Orfelinijeve istorije o Petru
Velikom, izdatom 3. marta 1711. godine) sokoli Srbe da dignu ustanak protivu Turaka,
pa im preporuчuje da se ugledaju na svoje daleke pretke, meђu kojima i na Aleksandra
Velikog Makedonskog. Moжemo li opet samo zato da ne bismo pogodili hrvatsku
osetљivost, pokriti oчi pred onim majestatom u чeшkom drжavnom arhivu, kojim
Aleksandar Veliki o srpskom narodu kaжe: „Velikomoћnom, najчuvenijem,
najznamenitijem i najmnogobrojnijem narodu naшem Srpskom“. Ili, treba li pristati
na pogreшan prevod ovoga majestata, gde je чeшki prevodilic tek negde pre kojih
stotinu godina umesto „naroda srpskog“ stavio „naroda slavenskog“, iako se za vreme
Aleksandra Velikog nije znalo ni za kakve Slavene, poшto se takvo ime pojavљuje tek u
VI. ili VII. stoleћu.

Da je hrvatski pesnik Ivan Gunduliћ u doba ustaшko-hrvatske podivљalosti nekim


sluчajem bio жiv, on bi za onaj stih: „Od Lesandra Serbљanina, vrh svjeh cara, cara
slavnog“, ili platio жivotom, ili bi se u najsreћnijem sluчaju naшao u poloжaju
pitomca beogradskog Komesarijata za izbeglice. Treba li reћi hrvatskom istoriчaru
Fraњi Raчkom da nije govorio istinu kada je napisao: „Pod ovim imenom (Srba)
poznavahu Slavene Grci i Rimљani negђe od VII. vijeka prije Isusa". (Povijest
Slavena" str. 6). Moжe li se, dakle, onoj grupi љudi srpskog istorijskog staleжa, koji
su sebi prisvojili monopol istorijske nauke i, toboжe u interesu neчega veћeg,
preћutali ova dragocena vrela za stvaraњe osnovnih podataka o srpskoj proшlosti
15
izraziti zahvalnost, ili ih treba жive ili mrtve жigosati, a њihova „soчinenija“ u
srpskom i slavenskom interesu spaliti i na taj naчin likvidirati jednu epohu, koja bi
se mogla nazvati epohom istorijskih zabluda.

Prevrћuћi po istorijskoj graђi, naiшao sam na ispravan sud jednog meђu onim чasnim
izuzecima, profesora dr. Vase Gluшca, o mnogoj srpskoj uчenoj gospodi iz redova
istoriчara. Govoreћi o zvaniчnoj istorijskoj nauci, koju je Austrougarska uperila na to
da dokaжe, kako bosanski muslimani nemaju niчega zajedniчkog sa Srbima, jer da su
Srbi doseљenici, a muslimani da potiчu od bosanskih bogumila, kako bi na taj naчin
bosanske muslimane pridobila za austro-maђarsku i hrvatsku ideju, dr. Gluшac
zamera onima koji su se poveli za takvim istorijskim fabrikacijama i kaжe: „Tu
zvaniчnu nauku, koju je austrougarska uprava upotrebљavala za svoje politiчke
svrhe, zastupali su u veћini sluчajeva Hrvati. Piшuћi i шireћi takva kriva
miшљeњa postigli su toliko, da danas ima mnogo љudi, koji u te tvrdњe veruju,
jer su tako чitali u nauчnim kњigama i tako uчili u шkoli". Ovo zapaжaњe dr.
Gluшca sasvim je na svome mestu. Veћina srpskih uчenih љudi, sem чasnih izuzetaka,
zadojeni su naroчito skrojenom istorijskom naukom, koju su Hrvati namenili „za
eksport“. Predratne i posleratne prilike pogodovale su da se ovako naduvena
hrvatska istorija kroji i odrжava. Jer, za vreme ugarsko-hrvatskog takozvanog
kraљevstva, Hrvati su mogli da svojoj istorijskoj maшti bez ikakve kontrole dadu pun
шovinistiчki zamah. A za vreme Jugoslavije su zbog srpske pocepanosti i hroniчne
politiчke krize, koju su Hrvati neprestano podrжavali, mogli kako su hteli uticati
na nastavni program svih шkola u zemљi, pa tako i na odrжavaњu mnogih istorijskih
zabluda, koje su nas blagodareћi izvesnom broju nakrivo nasaђenih srpskih „uчeњaka“,
odnosno plagijatora hrvatske iskrivљenosti najzad skupo stale.

U vreme kada sam radio na prikupљaњu podataka za ovu kњigu, razgovarao sam sa
jednim etnologom, profesorom univerziteta, koji je, uzgred budi reчeno, osnovna
znaњa iz istorije dobio iz hrvatskog nastavnog programa. Dodirujuћi se crnogorskih
Srba, ovaj uчeni istoriчar reчe: „A шta ћemo reћi naprimer za jednoga Crnogorca iz
plemena Kuчa, koji se kao predsednik carigradskih nosaчa priznavao Hrvatom?" Jedan
drugi profesor, koji je video rukopise za ovu kњigu pronaшao je da na nekoliko mesta
nisam stavio zapete. Eto u kakvim su se sitnicama gubili naшi uчeni љudi. Zar
nekoliko zapeta mogu imati uticaja na sadrжinu nekoga dela. Ili, moжe li onaj
crnogorski Kuч, koji se radije priznavao Hrvatom nego шto bi crnogorsko чojstvo
stavio u sluжbu carigradskog amalstva, ili ko zna iz kojih oportunistiчkih razloga,
postati merilo za ceo srpski narod u Crnoj Gori? Pod tim uglom moжe se posmatrati
rad mnogobrojnih srpskih uчenih љudi, za koje nije toliko vaжno шta kaжu mnogi
strani istoriчari o srpskom imenu i etnoloшkim pojedinostima u srpskom
istorijskom prostoru, koliko je vaжna izjava jednog carigradskog amalina.

Jednom drugom prilikom raspravљao sam sa jednim naшim univerzitetskim


profesorom o onom Herodotovom zapisu, gde se u glavi V. na strani 33 kaжe: „Srbi su
posle Indijaca najveћi narod na zemaљskom шaru". Profesor je slegao ramenima,
razvukao rezignirano lice i „struчno objasnio“, da to nije nauчno dokazano. Kao da
treba neka naroчita struчnost, ili da se sada, posle viшe od dve hiљade godina ime
Srba treba drugaчije tumaчiti nego шto u stvari jeste. Zato, dakle, шto su se Hrvati
preko svoje istorijske propagande i њihovog uticaja na sluжbeni Beograd potrudili,
da se malo ko upusti u nauчno ispitivaњe Herodotovih i drugih zapisa iz vremena od
nekoliko vekova pre Hrista, prineшeni su ovi rukopisi kao жrtva Bogu zaborava.

Ako je taчno, da se najranije ime Hrvata spomiњe Trpimrovom poveљom iz 852. godine,
hajde da vidimo шta je srpstvo pre ovih „sjajnih" hrvatskih istorijskih stranica od
svoje proшlosti imalo.
16
Kad bih ja kazao o starini srpskoga naroda i imena ovo шto daљe sleduje, srpska
uчena gospoda iz redova istoriчara digli bi na mene paklenu galamu. Meђutim, na 14.
strani „Bizantijske istorije“ vizantijski pisac Laonik Halkonaondilas kaжe, da su
Srbi najstariji narod na svetu, a u Minhenskoj kњiжnici чuvaju se i sada zemљopisni
zapisnici iz IX. veka, gde se izmeђu ostaloga kaжe: „Srbi su tako veliko carstvo da
su iz њih proizaшli svi slavenski narodi". I nemaчki pisac Cerning u kњizi
„Etnografija“(1855.) tvrdi da su Srbi matiчno ime svih Slavena. Istog je miшљeњa i
Fortunat Durih, koji se priklaњa Delimirovoj чeшkoj kronici i zapisima Prokopija
Ћesarejca o tome, da su Srbi kao narod sa svima obeleжjima drжavne organizacije
egzistirali i u doba Hristovo. Nemaчki istoriчar Šlecer dokumentovao je 1802. godine
raspravu o imenu Srba, negirajuћi Prokopijevo iskvareno „Spori“, i najzad zakљuчio,
da su se Anti i Slaveni nekada zvali zajedniчkim imenom Srba.

Bilo bi intersantno intervjuisati kojega od naшih istorijskih monopolaca, u kakvom


odnosu stoji ona konstatacija na strani 160 - 175 „Istorije o narodima sredњe Azije",
gde se govori da je kitajski pograniчni poglavica Hja Juj molio od svoga cara pomoћ
protivu Srba, dok su жiveli u svojoj pradomovini Indokini i da je car obrazlaжuћi
Jujev predlog pred svojim velikodostojnicima rekao: „Od kako su Huni pobegli,
osiliшe se Srbi i zavladaшe њihovim zemљama. Oni imaju preko 100.000
vojnika, daleko su чuveni svuda sa svoje telesne sile, a napreduju i u prosveti.
U њih su koњi brжi, a oruжje oшtrije. Srpska su plemena joш silnija i
mnogobrojnija nego шto su pre bila i veћ su dve godine, kako ne moжemo da
izmislimo naчin, kojim bismo im doskoчili“.

Ne bi bilo bez interesa чuti „struчno“ miшљeњe kojeg od onih nakrivo nasaђenih
istoriчara, шta misli o zajedniчkim reчima, koje u svome jeziku i danas Persijanci
izgoviraju i to: zima, жena, misao, zora, med, noћ, dva, tri, чetiri itd. Joш viшe bi
nas interesovalo struчno miшљењe o tome, postoji li kakva uzroчna veza izmeђu
imena reka i mesta u indokineskom prostoru i srpskih zemaљa kao na primer: Srb,
Srbaљ, Kotar, Kotor, Gora, Drava, Timok, Morava, Srab, Daљ, Dub, Ravna Gora, Runiћ,
Borje, Mokran, Sivoњe, Bara, Boraч, Zagore, Drvar, Kop, Mlava, Serba; Mala Bara,
Koviљe, Жitomir itd. Ima li ko od naшih istorijskih monopolaca шta da primeti u
vezi sa ovim zajedniчkim reчima u indokineskom jeziku i mestima u tome prostoru, na
predavaњe poznatog srpskog mislioca episkopa жiчkog Nikolaja odrжanog 9. marta
1941. godine na Kolarчevom univerzitetu, kada je, dotiчuћi se nedavnog boravka
indijskog pesnika i pisca Rabindranta Tagorea u Beogradu rekao:

Pre nekoliko godina, sa ovog istog mesta govorio je Beograђanima naш roђak iz
Indije, poznati peznik i mislilac Rabindrat Tagore. Rekoh vam da nam je roђak zato,
шto su naшi preci u davnoj davnini жiveli u neposrednom susetstvu Indije, odakle su
poneli mnoga verovaњa, stremљeњa, poslovice i mnoge sankritske reчi. Kad moderni
istoriчari tvrde da smo se doselili sa Karpata, oni doduшe pravo govore ali samo
utoliko, ukoliko misle na naшu posledњu polaznu stanicu. Inaчe, oni greшe, kao шto
greшi svako ko bi rekao, da je putnik iz Soluna doputovao u Beograd iz Topчidera".

Ove reчi joш jednom opravdavaju one prekore upuћene mnogim srpskim istoriчarima
da su se ogluшili o duжnost istraжivaњa stare srpske proшlosti, rekao bi чovek kao
po жељi drugih naroda, koji su жeleli i nastojali, da ta bogata proшlost ne pripadne
Srbima. Ovde spada i onaj opravdani prekor izraжen u Laziћevim odlomcima (1894.)
gde se kaжe: „Srpsko uчeno druшtvo u Beogradu ne moжe se bijediti nekim
preћeranim srboљubstvom, jer je ono, Bog da ga prosti, dosta gluposti poчinilo
na шtetu srpstva, a u korist braћe Hrvata“.

17
Prouчavajuћi rimskog pisca Plinija, dr. Tomo Maretiћ bi sigurno likovao da je
naiшao na ime Slavena, a pogotovo Hrvata. Meђutim, on u zapaжenom svome delu
„Slaveni u davnini“ rezignirano zakљuчuje: „Ne znaju niшta za slavensko ime".
Meђutim, taj rimљanin Plinije, koji жivљaшe u doba Hristovo, ispisuje
nekoliko imena maњe-viшe tamnijeh, ali na naшu veliku radost jedno je meђu
њima нe samo posve jasno, nego i oчevidno slavensko, a to su Srbi ili kako ih
Plinije piшe Serbi".

Kad to ne bi bilo tako, kakvog bi interesa imao чeшki istorik Josip Dobrovski, da u
svom delu „Jahrbuh der Lister“, XXXVII (Beч 1827.) kaжe, da su se svi Slaveni u staro
doba zvali Srbima. Шta je najzad rukovodilo Maretiћa, roђenog Hrvata, da u kњizi
„Slaveni u davnini" na strani 54 joш jednom potvrdi: „Mi smo veћ rekli, da se
srpsko ime nalazi kod starih pisaca, kao шto su Plinije i Ptolomej". Ili, ko je
mogao naterati prvog hrvatskog istoriчara Pavla Vitezoviћa da na strani 28 svoje
„Kronike aliti spomena svega sveta vekov“ napiшe kako su Srbi, posle nesreћno
voђenog rata 35 godina pre Hrista u Makedoniji, bili pobeђeni od Rimљana i morali
prebeћi preko Save i Dunava, pa se naseliti u Vojvodinu i Slavoniju.

Kad bi Fraњo Raчki pisao svoju „Povijest Slavena“ u doba Jugoslavije i na strani 35
o Srbima u doba Hristovo rekao, kako su imali чak porotne sudove, Hrvati bi ga
optuжili da je beogradski plaћenik. Kao шto vidimo, meђutim, onda kada se o
Hrvatima nije niшta moglo znati, pa ni docnije skoro sedam vekova, Srbi su imali
svoje sudstvo. Ni Fraњi Raчkom nije niшta poznato шta bi Srbi od daleko docnije
pridoшlih Hrvata mogli koristiti, kad su veћ oko Hrista imali svoje obeleжje
drжavne organizacije. Obrnuto, moglo mu je sigurno biti poznato, da su mu zemљaci i
sunarodњaci, utopљeni u srpske narodne obiчaje celokupno svoje bitisaњe
rukovodili naчelima srpskog druшtvenog ureђeњa i srpske drжavne organizacije.

Nemaчko delo „Naшa znaњa o Zemљi“ (Alfred Kirchhoff: „Unser Wissen von der Erde“
1886., 1890.) potvrђuje sva ona tvrђeњa koja kaжu da su Srbi najstariji i najbrojniji
doseљenici na Balkanskom poluostrvu i veli: „Srbi su na Balkanskom poluostrvu
najstariji doseљenici i brojno najmoћniji. U VI. veku Srbi prodreшe u Grчku, te
su neki tamo i ostali". I po ovoj tvrdњi, Srbi su na celih sto godina pre dolaska
Hrvata bili jaki i vojniчki organizovani, da su mogli preduzimati velike vojne
operacije, pa se temeљna fikcija u hrvatskoj „povijesti“ nalazi veћ na prvom mestu u
reчenici gde se kaжe, kako su Hrvati dolaskom u nove krajeve naturili svoje ime i
drжavnu organizaciju.

Politika i Pravda ne stanuju pod istim krovom. Da je to tako, svedoчi sluчaj


austrougarskog ministra Venamijana Kalaja (Benjamin Kállay 1839. - 1903.), maђarskog
Jevrejina, koji je pre svoga ministrovaњa u svojstvu poslanika na beogradskom dvoru
pokuшao da шto objektivnije napiшe istoriju Srba. Mada iskreno priznaje da se ne
moжe oteti sam sebi, i svojoj narodnosti, koja чini da u mnogim stvarima ne moжe biti
potpuno objektivan, Kalaj je o starini srpskoga naroda nipisao: „Neka bude dovoљno
reчeno, da su se po ispitivaњima najboљih slavenskih nauчnika, svi slavenski
narodi u prastaro doba po svoj prilici nazivali Srbima". Kalaj zatim govori o
srpskom kao najmnogobrojnijem жivљu u Bosni i Dalmaciji do Splita. Deшava se,
meђutim, da Kalaj postane ministar za Bosnu i Hercegovinu, pa je њegovo istorijsko
uvereњe doшlo u koliziju sa novim ministarskim poloжajem. Razume se da je u њemu
prevladao politiчar, pa je Kalaj politiчar pod pretњom robije zabranio чitaњe
svojeruчno napisane „Istorije srpskog naroda“.

Kao neko nepisano pravilo proteжe se jedna чudna nit kroz sve istorijske redove
nameњene srpskom istorijskom saznaњu. Tu tajanstvenu nit predstavљa neprestano
18
nastojaњe, da se pojam srpstva veжe za geografski oblik dela srpskih zemaљa, koji se
zove Srbija. Neka nevidљiva tuђa ruka, zaklonila je mnogim naшim istoriчarima
izvan malenog kruga Srbije vidik. I ko zna, neћe li se istorijski vidik ovakvih naшih
istoriчara klase onih koji su 1939. godine reшavali hrvatsko pitaњe, suжavati
usporedo sa dogaђajima sve dotle, dok srpstvo ne iшчezne. Takima srpstvo i moжe
zahvaliti za svoju neprestanu nacionalnu dekadenciju. Na razvalinima takvih umova
sazidane su Hrvatske svih boja, чija se egzistencija zasniva na nesuzbijenoj maшti
rimokatoliчke naduvenosti iz Hrvatske. Dok se na hrvatskoj strani likovalo u
izmiшљањu kojekakvih hrvatski, dotle su se naшe „veliчine“ zadovoљavale
napajaњem generacija – ne srpskom nacionalnom veliчinom – veћ srpskom narodnom
tragedijom na Kosovu. Tako je skoro cela naшa istorijska hrana sastavљena ne iz doba
srpskoga sjaja, veћ iz biranih tamnih taчaka srpske proшlosti. Tu treba traжiti
uzroke шto je u srpskom narodu doшlo do nacionalne zamorenosti i sklonosti
odnaroђivaњu. Neшto malo graђe шto je posveћeno Duшanovom sjaju ili Nemaњiћevoj
slavi, ne samo шto ne predstavљa dovoљnu istorijsku registraciju toga velikog
srpskog doba, nego je i obraђena ukalupљenim profesorskim stilom, koji je donekle
nepristupaчan srpskim чitalaчkim masama. Takva indolencija dobro je doшla
Hrvatima da шto jaчe istaknu svoja „tisuћgodiшњa povijesna prava" na nepreporno
srpski istorijsko-etnografski prostor.

Prvi vladalac srpskih zemaљa posle propasti Gota i Huna bio je Svevlad, чija se
drжava prostirala veћim delom Balkanskoga poluostrva, tako da je zahvatila pravac
Balkanskih planina, severne Makedonije, Stare Srbije i Albanije, zatim Dalmacije
sve do Trsta. Poшto u to doba joш nije bilo ni pomisli o nekakvim Hrvatima, ime
ovoga vladara jasno ilustruje њegovu narodnu pripadnost, a isti je sluчaj i sa
њegovim naslednicima, koji su se zvali istim imenima, kakvima su puna srpska sela i
gradovi, ma gde se Srbi nalazili. Posle Svevladove smrti, koja pada oko 530. godine,
nasledio ga je njegov sin Borivoj, koji je uzeo za prezime ime svoga oca i prozvao se
Borivoje Svevladoviћ. Њegova je vladavina donela uчvrшћeњe srpstva od Jadranskog
mora pa sve do utoka Save u Dunav. Joш veћu je vojniчku slavu postigao Borivojev
naslednik Strojilo I, koji je oчistio sve srpske zemљe od preostalih Huna i Gota.
Њegova je prestonica bila u Prehvali ispod Шarplanine. Za њegovo doba pada
osnivaњe grada Raguze, docnije prozvanog Dubrovnikom, od koga ћe postati prva
preteжno srpska republika dubrovaчka. Strojilo je poginuo u jednoj bici sa grko-
rimљanima nedaleko Skadra, gde su se Grci i Rimљani koalizirali sa zadatkom da
likvidiraju Strojilovu snagu. Za vreme Strojilove vladavine udareni su temeљi
dalmatinskim gradovima, meђu kojima Trogiru, Splitu, Krku, Rabu i drugima.
Nasledio ga je њegov sin Svevlad II., koji kao i њegovi prethodnici nije mogao ni
znati da Hrvati negde postoje.

Loza Svevladoviћa dala je viшe od 10 vladara, koji su vladali srpskim zemљama sve
do provale Avara u Ervopu. Mada su Avari kao narod tursko-mongolskog porekla
predstavљali za Evropu opasnost, oni nisu mogli izmeniti srpsku stvarnost
Panonije, Dakije i ostalih srpskih zemaљa iz razloga, шto su Srbi predstavљali
domorodsku snagu, kojoj su Avari, hteli-ne-hteli, morali nuditi saradњu. Da bi to
lakшe postigli, Avari su sobom doveli ostatke kaspijskih Srba, pomoћu kojih su
uspeli da ostvare jaчu vezu sa Srbima. Za vreme Avara osnovana je, pored Panonske
Srbije, i Daчka Srbija, koja se prostirala od karpatskih Babinih Gora, pa sve do Tise,
Dunava i Crnoga Mora. Tada je uzet i naziv danaшњeg Banata po imenu Bana, koje je
avarskog porekla. Osnivaњe Daчke Srbije spada u avarske pokuшaje da stvori veze sa
Panonskom Srbijom, kojom je vladao srpski knez Dobreta. Najzad su Avari poslali
poslanike Dobreti da se pokori bez borbe, ali im je ovaj odgovorio: „Nema toga ko bi
nas pod suncem mogao pokoriti. Nauчili smo da gospodarimo drugim narodima, a
ne drugih nad nama. Dokle god bude na svetu rata i maчa, ovo ћe biti naш zavet!“
19
Da li strah pred ovakvom porukom ili шta drugo, tek Avari su se okrenuli u levi
polukrug i preшli na istoчni deo Balkanskog poluostrva prema Vizantiji, koja je bila
u to doba zauzeta ratovima sa Persijancima u Aziji. Daчki su Srbi iskoristili ovu
vizantijsku slabost, pa su sa jakom snagom prodrli preko Dunava i doprli sve do
Soluna, gde su u zajednci sa Srbima, koji su veћ tamo жiveli oko 560. godine osnovali
Solunsku Srbiju.

Dok su se na jugu dogaђali ovoliki pokreti, u Polapskoj Srbiji je Samko dovrшio


veliko organizatorsko delo.

Hrvatska istorijska teorija hotimiчno se ne zadrжava na ovim velikim srpskim


zbivaњima bez razloga, da ne bi morala pasti u protuslovљe i na taj naчin priznati
Srbima prvenstvo na prostor, koji su Srbi davno pre dolaska Hrvata krvљu i znojem
svojim zalivali, da bi ga zatim Hrvatima na temeљima laжnog obeћaњa bratske
vernosti ustupili i na taj naчin prekratili jedno poglavљe hrvatskog lutalaшtva u
potrazi za domovinom. Veшto skrojena hrvatska istorija, meђutim, spomiњe, da su
Huni provalom u Evropu povukli sobom i Slavene, шto bi odgovaralo vremenski i
okolnosno onoj naшoj tvrdњi, da su Huni i neшto docnije Avari, povukli sobom ostatke
kaspijskih Srba. Verni svojoj vekovnoj tradiciji neprestane negacije svega шto je
srpsko i њegova proшlost, Hrvati ne kaжu da su to bili Srbi, veћ ih svrstavaju u
pojam slavenskog suvlasniшtva, mada se pre VI. i VII. stoleћa, osim za Srbe, ni za
kakve Slavene nije znalo. Nemajuћi, doduшe, kuda, hrvatska istorija onakog kova, kakva
je psiholoшki pripremala dogaђaje iza 6. aprila 1941., priznaje na jednom mestu
(„Hrvatski List“ od 11. IV. 1939.), da su se pokoreni narodi podigli protivu Huna i da
su ih u takozvanoj „bitci naroda“ na reci Netadu negde u blizini Slavonije potpuno
potukli, te da su se ovi oko 450. godine morali povuћi preko Karpata i nestati u
juжnoruskim stepama meђu svojim srodnicima. Povijest Hrvata ne bi bila dosledna
sebi kada bi priznala, da su to baш bili Srbi koji su digli ustanak protivu Huna i
oslobodili se њihovog jarma i saradњe. Jer, kako videsmo, propaшћu hunske vojske,
dolazi do obnove srpske drжave i do osnutka prve srpske dinastije Svevlada i
Svevladoviћa, a to baш oko 450. godine, kada se o Hrvatima nije moglo znati.
Meђutim, „suvremena hrvatska povijest“ radije ћe preћutati ime tih od Huna
„pokorenih naroda“ koji su digli ustanak, nego шto bi izustila ime Srba.

Od interesa je jedna konstatacija Konstantina Porfirogenta, gde se kaжe da su se oko


vremena velikog avarsko-srpskoga previraњa odvojila dva plemena Jezerci i
Milinzi, koji su za vreme tih velikih narodnih pokreta doprli do Pelopeneza u Doњoj
Grчkoj i tamo osnovali Peloponesku Srbiju, sa kojom su samostalno vladali oko 200
godina, ali su se na kraju odnarodili i pretvorili u Grke. Ovo je zanimњivo zato шto
se zna, da se od Osijeka prema Vukovaru prostiralo veliko jezero koje se za rimskog
doba po gradu Mursi (docnijem Osijeku) zvalo Mursansko jezero. Stanovnici oko toga
jezera bili su Srbi, koji su bili ratniчki jaki, a zvali su ih „jezercima“. Hrvati su,
razume se, i na ove peloponeske Srbe bacili „povijesni laso“ i u svojoj nezasitosti
prisvajaњa svega шto je tuђe postavili teoriju o takozvanoj peloponeskoj Hrvatskoj
koja, razume se, prevazilazi i fikciju o takozvanoj „Crvenoj Hrvatskoj“. Jer ih, kako
videsmo, nije ni bilo, veћ su izmiшљene.

Kao шto je sluчaj sa hotimiчnim zatajivaњem svega шto predstavљa iskљuчivo srpsko
istorijsko samovlasniшtvo, tako hrvatska „povijest“ baca prekrivaч preko avarskog
sluчaja jer veli, da su Avari doшli u Evropu sa svega 20.000 љudi, ali da su ovi
(vaљda kao Hrvati!) vladali velikim teritorijama, pa чak i celokupnom Panonijom.
Prikљeшtena, meђutim, sa svih strana „povijest“ je morala priznati, da su glavnu
ratnu snagu Avara saчiњavali Slaveni (da ne bi, razume se, morali reћi Srbi) i
najzad, da se ova avarska zemљa zvala „Avarsko-slavensko kraљevstao“ (Hrvatski List“
20
od 13. IV. 1939). Ovo nije moglo biti avarsko-slavensko kraљevstvo, veћ avarsko-
srpsko, jer, u to se doba nije niшta znalo ni za ime Hrvata ni za њihovu fiktivnu
Hrvatsku svih boja, a znamo da se prvi istorijski dokumenat o imenu Hrvata pojavљuje
tek 852. godine. Poшto se sve ovo deшavalo za vreme dinastije Svevladoviћa, nije
teшko prozreti hrvatsku „povijesnu“ tendenciju, koja teжi za tim, da ovo srpsko-
avarsko kraљevaњe, ako ga je bilo, okarakteriшe samo zato, da bi ga sada ili mogli
prisvojiti, ili, u najgorem sluчaju, podeliti sa Srbima.

Nedaleko spomenuh vladara polapske Srbije Samka (620. - 641.), koji je likvidirao
avarsku snagu i prodro do Jadranskog mora. U to doba spada i velika seoba naroda, pa
uzmemo li da su se Hrvati u to doba kao nepoznata skupina doselili u docnije
nazvanoj Hrvatskoj i ako se za њih ni za 200 godina docnije nije niшta znalo, moramo
se joш jednom zapitati, шta su od svojih takozvanih vrlina mogli pozajmiti Srbima,
kada su oni, evo, imali svoju drжavu i sve шto jedan narod чini organizovanim.

Srpski otpadnici najviшe su naneli zla svome narodu. Ime janiчara nikada neћe
izumreti u seћaњu srpskoga naroda. Ovde, meђutim, treba naglasiti da Srbi nisu
odlazili u otpadiшtvo samo prema istoku. Moglo bi se reћi da su mnogo bili opasniji
oni koji su iшli u otpadniшtvo prema zapadu. Jer, dok su oni zatim sa istoka
uniшtavali srpsku materiju, ovi su sa zapada vodili rat protivu srpske duhovne
kulture. O tome ћemo se, meђutim, pozabaviti u posebnom poglavљu. Ipak, na
zavrшetku ovoga dela, gde izravnavamo srpsku i hrvatsku proшlost do prvih tragova o
imenu Hrvata i њihove toboжњe drжave da bi videli ko je dotle imao svoju proшlost,
a ko ne, moram se dotaknuti neznatne figure Tadije Smiчiklasa, pokatoliчenog
Srbina, koji je iza sebe ostavio istorijsko nedonoшчe „Povijest Hrvata“, za koju i sam
u predgovoru na V. strani kaжe, da ga u pisaњu nisu rukovodila naчela istorijske
istine, koliko жeљa za zadovoљeњem hrvatskih narodnih ambicija. I po tim
principima napisana „Povijest Hrvata“, meђutim, sadrжi nekoliko nehotiчnih
priznaњa, koja govore o Srbima kao vlasnicima zemљe na kojoj su Hrvati naшli
utoчiшte. Tako Smiчiklas na 175. strani i sam priznaje da o Hrvatima nije moglo biti
ni reчi na frankfurtskom saboru 823. godine, dok su juжni i polaбski Srbi zastupali
interese svojih zemaљa i uzeli uчeшћa u donoшeњu odluka o sebi i o drugim
narodima Evrope. Materijal o starini srpske drжavne organizacije i srpskog
narodnog imena izneo sam do doba kada se prvi put doznaje za hrvatsko ime usporedbe
radi, kako bi se jasnije ocrtale konture i veliчina fundamenta na kojemu poчiva
srpska narodna proшlost, i tama koja za isto vreme obvija hrvatsko poreklo. Dakle,
doba o kome su malo ili nikako pisali naшi profesionalni istorijski monopolci,
koji su, kao po neчijoj naruџbini, tu veliku proшlost srpsku precrtali, pa poчeli sa
srpskom istorijom negde oko IX. veka, ili oko 15 vekova iza prvih tragova o imenu
Srba.

21
HRVATSKO „POVIJESNO PRAVO" I
GUSAREЊE PO SRPSKOJ ISTORIJSKOJ
BAШТИНИ
Balkan je etnografski najosetљiviji deo evropskog kontinenta, a od pravednog
ureђeњa etnografskih problema u Evropi, zavisiћe mir za mnogo vekova. Preko
Balkana su se oduvek ukrшtali interesi istoka sa zapadom i obrnuto. Takvom Balkanu
su veћina srpskih istoriчara ostali duжni onu nuжnu paжњu, koju on po svome
geografskom poloжaju i sa srpskopravoslavnog glediшta zasluжuje. Znajuћi ovaj
srpski nedostatak, Hrvati su poжurili da na svetsko istorijsko trжiшte iznesu kao
svoj i takav istorijski materijal, koji predstavљa najordinarniju otimaчinu srpskog
istorijskog bogatstva. Zahvaљujuћi takvom staњu stvari, odomaћena je jedna istorijska
zabluda, koja teшko pogaђa srpski nacionalni prestiж i њegove жivotne interese.

Hrvatsko „povijesno pravo“ osnovano je veћim delom na fikciji i dekretima


vladalaca tipa Marije Terezije, koji su kroz prizmu slepog katolicizma posmatrali
svet i probleme u њemu, a i na nehatu srpske istorijske nauke, koja je ostavila
praznine, gde su se Hrvati po voљi mogli uvlaчiti i iznositi iz њe шta im treba.
Drugi deo „tisuћgodiшњeg prava“ sastoji se iz raznih poklona srpskog etnografsko-
istorijskog prostora, koje su pojedini austrougarski vladari s vremena na vreme
otkidali, da bi zadovoљili hrvatske ambicije. Tako je srpski prostor, koji je
vekovima zaduжivao evropsku civilizaciju stojeћi na braniku od istoчne opasnosti,
postao neka vrsta monete za potkusurivaњe rimokatoliчkih raчuna. Ovako zamiшљeno
hrvatsko „povijesno pravo" koje se nikada nije poklapalo sa stvarnim hrvatskim
etnografskim oblikom bilo je san, koji je vekovima tiњao na Markovom Trgu.

Svojataњe srpskog etniчkog prostora na podruчju bivшe Austrougarske, plod je


osvedoчene hrvatske gramzљivosti ne samo po principima istorijske objektivnosti,
veћ i po dokazima, koje su postavili prvi hrvatski istoriчari iz onoga doba, kada se
hrvatski apetit na srpske krajeve nalazio u poчetnom stadiju. Nova шovinizmom
zadojena hrvatska istorija nerado spomiњje, pa чak i hotimiчno izbegava takva
hrvatska imena i nastoji ih predati zaboravu baш zbog toga, шto su ovi imali
potreban minimum objektivnosti, da u svojim istorijskim delima ne mimoiђu srpsku
stvarnost. Ona svojom sadrжinom svedoчi, da nam ni jedan susedni narod nije
prisvojio toliko srpskog samovlasniшtva kao шto je to sluчaj sa Hrvatima. Ali, ovaj
prenos srpskog istorijskog bogatstva na stranice „suvremene hrvatske povijesti“ moжe
se objasniti i time, шto je veliki broj Srba nateravan da prilazi katolicizmu,
odnosio sobom deo po deo srpske proшlosti i stavљao ga kao neku vrstu otpremnine u
hrvatsku istoriju, tako da ona, ustvari, predstavљa drugi deo srpske istorije, samo
шto je na њu stavљena hrvatska firma. Jer, joш ruski istorik Nikola Dorunov nije
zabadava o Hrvatima rekao: „Milioni Srba postavшi rimokatolici, pretvoriшe
se u Hrvate", („Drжave i narodi“ str. 105), niti je jedan drugi ruski putopisac o svojoj
poseti Zagrebu bez razloga rekao: „Doшao sam u stolicu pokatoliчenog srpstva“.
(„Srbi u davnini“ str. 84). Eto, to su ti milioni Hrvata, koje rimokatoliчki sveшtenik
i чuvar Budimpeшtanskog muzeja Matija Katanчiћ pre toliko vekova deli od Hrvata i
kaжe, da su Srbi rimokatoliчke vere.

Rekoh, veћi deo hrvatskih istorijskih fabrikacija minulih rekoliko decenija, gde se
bez ikakvog merila istorijske pristojnosti i objektivnosti udara hrvatski peчat“ na
nehrvatska istorijska zbivaњa i dokumente, sve je to plagijat srpskog istorijskog
22
baшtinstva. Joш kad uvaжimo tvrdњu jednog izmeђu retkih Hrvata proшlog stoleћa dr.
Tome Maretiћa da Hrvatske ni u doba Konstantina Porfirogenta nije bilo, veћ da ju
je Porfirogent naprosto izmislio (,,Slaveni u davnini“ str. 69), onda dobivamo
objaшњeњe za nepresuшna vrela hrvatske шovinistiчke megalomanije i apetita na
ono, шto se nikada nije hrvatskim nazivalo.

Obaшњavati чistom istinom uzroke srpske nacionalne dekadencije, ili osuђivati


nosioce toga uzroka isto toliko znaчi, koliko stajati na srpsko-slavenskom
straжarskom mestu. Jer, nema viшe niчega, шto bi moglo biti cena da se preћute
mnogobrojni momenti, koji su poput nepisanog pravila sistematizirani u nastojanju, da
se za љubav hrvatstva i jugoslavenstva жrtvuje bogatstvo srpske istorijske tradicije
ili koja od davnina srpska teritorija.

Izgledalo bi na prvi pogled чudnovato, da preчansko srpstvo sa svoja preostala tri


miliona stoleћima sve do 1918. godine odoleva neprestanim katoliчko-hrvatskim
nasrtajima, da bi zatim, za svega dve decenije od osloboђeњa doжivelo svoju
katastrofu. Onaj, meђutim, ko poznaje istoriju preчanskih Srba i ko je pratio razvoj
dogaђaja od 1918. godine pa daљe, neћe se i ne moжe zaчuditi. Jer, odvojeni silom
prilika od matiчne zemљe, Srbi pod Austrougarskom bili su upuћeni na duhovno
samoodrжaњe, koje su sprovodili onako, kako su nalazili za najcelishodnije. Cenom
svoga junaшtva, Srbi su u izvesnim razmacima plaћali mnoga autonomna prava, koje
drugi narodi Austrougarske, pa ni Hrvati nisu mogli imati. Sve je to bila cena
samoodrжavaњa u srpstvu, pravoslavљu i svetosavskoj tradiciji. Godine 1918. uneшen
je ovaj drugi deo srpskog istorijskog kapitala u sklop opшte srpske brige, sa duhovnim
centrom u Beogradu. Nesreћa je htela, a i bio je interes tuђina, da se iza toga
istorijskog datuma legne na lovorike i da se duhovna briga (izuzimajuћi ovde crkvu),
poveri onim Srbima, koji su slabo ili nikako poznavali ne samo istoriju preчanskih
Srba, veћ, reklo bi se, i matiчne zemљe Srbije. Zavaravan laжnim bratstvom,
Beograd je zatim utonuo u neku vrstu materijalistiчkog sna i troшio osnovni srpski
duhovni kapital, gledajuћi besprimernu harangu neprekidnog gusareњa po srpskoj
istorijsko-etniчkoj baшtini, kao i bezobzirnog vreђaњa najveћih srpskih svetiњa.
Ravnoduшnoшћu jednakom nacionalnom zloчinstvu, posmatrala je uspavana metropola,
sem nekoliko чasnih izuzetaka, plansku pripremu onoga шto se odigralo poчetkom
1941. godine sa Srbima severozapadno od Save i Drine. Жrtvovani su mnogi umovi iz
redova preчanskih Srba, koji su obiљem svoga istorijskog iskustva i znaњa jedini
bili kadri da se odupru invaziji hrvatske istorijske naduvenosti. Љudima, koje su
zbog њihovih nesposobnosti Hrvati sami birali iz srpskih redova, jer da toboжe
samo u њima imaju „povjereњe" ili da sa њima mogu „suraђivati“, poveravano je
donoшeњe i takvih sudbonosnih odluka, kojima ni po istorijsko-etnografskoj znanosti
o preчanskim Srbima, ni po svojoj srpskoj nacianalnoj zrelosti nisu bili, dorasli.
Nisu retki sluчajevi, da su ovakvi srpski nesposobњakoviћi poput onih koji su kao
„struчњaci“ reшavali „hrvatsko pitaњe“ u godini 1939., ministarske stolice
Hrvatima plaћali delovima srpskog istorijsko-etnografskog i жivotnog prostora. Na
isti naчin, retko koja grana srpskog javnog жivota od 1918. godine na ovamo nije bila
protkana veшto poturenim greшkama, koje su najzad naшle primenu u hrvatskom sluчaju
iz 1941. godine.

Usled posleratne izopaчenosti, kada su materijalni momenti potisli srpsku


nacionalnu aktuelnost, poжurili su neki srpski uчeњaci da svoja nauчna dela
inspiriшu жeљom za dobiti. Meђu ostalim delima, desilo se to i sa Stanojeviћevim
istorijskim atlasom, ukoliko se odnosi na Duшanovo carstvo. S jedne strane bojazan
od kritike hrvatske „povijesne“ nezasitosti, a s druge materijalni obziri, uчinili su
da se osakati srpski istorijski prostor i da se hrvatskim aspiracijama prepusti i
ono, шto dotle joш nije bilo izloжeno hrvatskoj gramzљivosti. Sve to, razume se, u
23
жeљi, da hrvatski krugovi pristanu na takav sredњoшkolski uџbenik, koji ћe docnije
postati nauчno pravilo i predmet naшeg odricaњa, da bi nam ga hrvatska naduvenost
u svako doba mogla staviti pred nos. Usporedimo li dakle kartu Duшanovog carstva po
Stanojeviћu sa originalnom nemaчkom kartom o istome carstvu, raђenom u Duшanovo
doba, a pronaђenom u Peчujskom vojnom arhivu i objavљenoj u 8. broju „Slavonije“ za
godinu 1939. vidimo, da su po Stanojeviћevom atlasu Srem sa delom Slavonije i
Bosna sa dobrim delom juжne Dalmacije prineшeni kao жrtva Bogu materиjalizma.
(Vidi nemaчku kartu „Serbien unter Tsar Dushan“).

24
Srbija pod carem Duшanom

Prema nemaчkoj karti pronaђenoj u


peчujskom vojnom arhivu
Nemaчka karta: Srbija iz Duшanova doba
– rekonstrukcija V. Raiчeviћ
Karta pronaђena u peчujskom vojnom arhivu
(Bugarska je na karti oznaчena kao
– tributalna drжava)

Tako su teorija o srpsko-hrvatskom bratstvu i bojazan od kritike susednih naroda, чiji


su interesi zadirali u srpski istorijsko etniчki prostor, osakatili osnovne podatke
o starini srpskoga imena i uneli stranu tendenciju koja se docnije kao nezvan gost
pretvorila u srpsko nauчno pravilo. Moжe li se чime drugim objasniti, da mnogi
strani pisci pre i posle Hrista spomiњu jake i organizovane Srbe, dok srpski pisci
izbegavaju ne samo da to istorijsko bogatstvo ma i sa rezervom citiraju, nego veћina
od њih izbegava o tome ma шta reћi. Moжe li se oprostiti i takav greh, da su daleko
bogatiji prvi, slepilom hrvatskog шovinizma joш neobuhvaћeni hrvatski pisci u
materijalu o starini srpskoga imena, nego je to sluчaj sa Srbima, koji su imali da
dadnu smer, kojim ћe se istraжivati srpska prошlost. U odnosu prema Hrvatima, naшa
je boleћivost iшla tako daleko, da su naшi „uчeњaci“ izbegavali citate prvih
hrvatskih istoriчara, koji su raspolagali чitavim bogatstvom podataka o Srbima i
њihovim zemљama u okviru bivшe Austrougarske. Radi te boleћivosti, koja se pre
mogla nazvati slaboшћu, mogao je poznati zagrebaчki srboжder „Obzor“ u svome 258.
broju iz godine 1893. napisati: „Taj veliki srpski narod, чim se raselio i doшao u
doticaj sa drugim narodima, opadao je i gubio se, dok se ne snizi na narodiћ od
25
8,000 000. U samom sebi nosio je klicu razdora. Nije se viшe htio zvati srpskim
veћ jedni zamijeniшe srpsko ime ruskim, drugi s poљskim, treћi s чeшkim itd. "
Ostavimo li po strani шta je „Obzor“ ovime nehotiчno potvrdio, da su se svi Slaveni
u davnoj proшlosti zvali Srbima, on je ovime hteo шto reљefnije predstaviti srpsku
nacionalnu dekadenciju, ali je smetnuo sa uma, da ono шto vredi za ostale slavenske
narode otpale od srpstva, ne moжe imati niчega zajedniчkog sa hrvatskim iz prostog
razloga, шto ni sami ne znaju odakle su doшli: da li Iranci ili Goti, ili шto su se u
docnijem narodnom izgraђivaњu udaљili od slavenske solidarnosti, te sve da su
nekada propadali slavenskim narodnim naslagama. Oni su uticajem Rima, poчev od
Branimira pa na ovamo, preшli u potpuno slavensko otpadniшtvo. Razume se, ovo se
odnosi na one tri жupanije stvarne hrvatske postojbine oko Zagreba, a ne moжe se
odnositi na ostali deo prisvojen od Hrvatske, poшto srpski narod ne moжe primiti
њihovo otpadniшtvo kao svrшenu stvar, veћ se smatra pozvanim, da svoje nasilnim
putem odnaroђene sinove povrati srpskoj svetosavskoj tradiciji, a time i velikoj
slavenskoj porodici.

Zahvaљujuћi preteranoj skromnosti srpskih istorijskih umova, koja je kao po nekom


nepisanom zakonu prelazila sa generacije na generaciju, hrvatskim „suvremenim“
istoriчarima nije bilo teшko hrvatski apetit pomeriti sa uskog kajkavskog prostora u
srpsko istorijsko i etniчko podruчje, koje nikada u inaчe siromaшnoj hrvatskoj
istoriji ovima nije pripadalo. Da je to taчno, pozivam se na samog poglavnika Antu
Paveliћa i њegovu radio poruku upuћenu preko kratkotalasne radio stanice u Zemunu
ameriчkim Hrvatima izmeђu 1. i 2. decembra 1941. godine koja pored ostaloga kaжe:

„Nezavisna Drжava Hrvatska veћa je nego je bila ikada u povijesti i proteжe se


od Mure, Drave i Dunava, pa do Jadranskoga mora" („Hrvatski List" od 3. XII. 1941.).

Mi znamo na koji je naчin Hrvatska, a da i ne govorimo o „Nezavisnoj drжavi


Hrvatskoj“, postala veћa nego je ikada u „povijesti“ bila. Ono шto je veћe, predstavљa
stopu po stopu otete srpske zemљe i to ne viteшtvom, jer to nije hrvatska osobina, veћ
smiшљenom katoliчkom akcijom dirigovanom izvan Hrvatske, a preko њe. Tako je
katoliчka Evropa vraћala dug srpstvu za ono, шto je srpstvo vekovima stajalo na
predstraжi evropske crvilizacije od muslimanske opasnosti. Zavaravano
farisejskim izjavama o toboжњem bratstvu, srpstvo je previdelo opasnost sa zapada,
pa dok je po cenu neproceњivih жrtava u krvi i pregnuћima vekovima uspelo da
odbrani stopu po stopu svoga podnebљa i srpske kulture na istoчnom delu svojih
zemaљa, gubilo je na drugoj strani svoju najчistiju narodnu skupinu u tolikoj meri, da
su tri stare hrvatske жupanije mogle postaviti katoliчko-hrvatsku platformu, odakle
se veћ decenijama na sve strane eksportuje fikcija o„ tisuћgodiшњem povijesnom
pravu“ na ono, o чemu im poglavnik pred licem celog sveta nehotice reчe, da nikada u
istoriji nije Hrvatskoj pripadalo. Pa ipak, i posle vekovnih progona i prisilnsg
prekrшtavaњa, чija je egzekutiva voљom rimokatoliчkih vladara prepuшtavana
Hrvatima, posle Terezijinog doba, kada su zbog љubavi prema svojoj hriшћanskoj i
svetosavskoj tradiciji nastupili toliki srpski pokreti u ciљu iseљаvaњa, da je
Marija Terezija bila prisiљena na granicama postaviti vojne formacije radi
spreчavaњa masovne seobe, ipak je joш 1910. godine na teritoriji danaшњe
„Nezavisne Drжave Hrvatske" bilo 1.569.848 Srba. U isto vreme, broj Hrvata nije
prevazilazio cifru od 2.476.575. Kada se joш uzme u obzir, da ove cifre proizlaze
iz zvaniчne hrvatske statistike za godinu 1910., odnosno iz doba potenciranog
hrvatskog шovinizma na шtetu Srba u ovim krajevima, tek se tada moжe uoчiti, kolika
je bila srpska stvarnost iznad suvoparnih cifara zvaniчne, hrvatske statistike. Шta
bi se tek moglo reћi za etniчki odnos izmeђu Hrvata i Srba nesporedno pred
proglaшeњem „Nesavisne Hrvatske“, kada se srpstvo donekle i pored reжima koji je
vladao u Banovini Hrvatskoj donekle moglo ispoљiti.
26
U Hrvatskoj je odomaћena poslovica, da su Hrvati dobri sluge, ali loшi gospodari. Da
su bili dobri sluge, to smo znali i pre 1918. godane, ali da su bili loшi gospodari, o
tome smo se mogli uveriti kroz svih 23 godine zajedniчkog жivota do 1941. godine,
kada je њihovo gospodareњe triumfovalo ne toliko slomom Jugoslavije, koliko
srpskim stradalaшtvom. Kada se paжљivo prati жivot hrvatskog naroda kroz vekove,
dolazi se do zakљuчka da se ceo hrvatski narodni жivot sastoji iz znaчeњa one
poslovice o dobrom slugi i loшem gospodaru. Ta Hrvati su svoga nekrurisanog kraљa
Petra Svaчiћa ostavili posle borbe na Gvozdu, da mu nesahraњeno mrtvo telo
raznose gavranovi, samo zato da bi time шto jaчe istakli podloжnost Maђarima i
maђarskoj vladalaчkoj lozi. To meђutim ne bi ni u koliko moglo zanimati srpstvo i
srpska-istorijska zbivaњa, da time nije zapoчeto jedno muчno doba, koje je srpstvo s
one strane Drine i Save bacilo u vekovnu, чesto puta nejednaku borbu za oчuvaњem
srpskog obeleжja, Srpske vere i tradicije.

U pomaњkaњu sopstvene vojniчke, a i kulturne proшlosti, Hrvati su, naslaњajuћi se


na katoliчki stav vladara kojima su nudili Zvonimirovu krunu, uspevali stavљati
hrvatsku firmu preko iskљuчivog srpskog samovlasniшtva i ishoditi чesto puta
katoliчke povlastice za odnaroђivaњe Srba i њihovo privoђeњe katolicizmu. Ali, o
tome docnije. Na ovom nas mestu interesuje, шta je bilo sa srpstvom za vreme
takozvanog hrvatskog kraљevstva od Tomislava pa do Svaчiћa (954. - 1102.). Pre nego
чujemo o srpstvu u tome razdobљu, joш jednja konstatacija: Hrvati su za vreme te
takozvane „samostalnosti“ zaista „poloжili“ ispit iz takozvanih „organizatorsko-
ratnih veшtina“ i jedva se kao narod sa svojom toboжe organizovanom drжavom odrжao
17 decenija.

27
SRPSTVO ZA VREME
PRVE HRVATSKE „SAMOSTALNOSTI"
(924. - 1102.)
Zbog tvrdoglavosti i vlastoљubљa onih srpskih kneжeva i velikaшa, koji ne htedoшe
pomoћi Zariji Pribisavљeviћu da se odupre navali bugarskog cara Simeuna,
Tomislav je uspeo da pojaчa proces hrvatskog otpadniшtva i iskoristi vreme da
uspostavi jaчe veze sa Rimom. Meђutim, već 931. godine, odnosno 7 godina posle
Tomislavљevog puчa, kao „zahvalnosti“ srpskom gostoprimstvu, oslobaђa se bugarskog
ropstva Чaslav Klonimiroviћ, koji se proglaшuje za cara i diжe srpski ustanak, da bi
zatim oslobodio veћi deo srpskih zemaљa, meђu kojima i Srem sa veћim delom
Slavonije. Ono шto drugima dotle nije uspelo, uspelo je Чaslavu – da ujedini srpske
pokrajine sa Neretvom, pa je tako cela dalmatinska obala, preteжno sprskog
stanovniшtva, bila u rukama Чaslavљevog carstva. Ali, dok je Чaslav prionuo na
unutraшњoj konsolidaciji zemљe, Maђari su 960. godine provalili sa severa preko
Slavonije i Srema u Bosnu, gde ih je Чaslav doчekao, potukao i proterao preko Save. U
poteri za њima, poginuo je za vreme jedne bitke u Sremu godine 960.

Posle Чaslavљeve pogibije, srpski drжavni жivot doшao je u teжak poloжaj. Grci i
Bugari s jedne, a Maђari s druge strane, otimali su po koji komad od srpskih zemaљa.U
tima pothvatima Maђari su iskoristili Hrvate, koji su kroz чitavu svoju istoriju
nastojali da iz tuђe nesreћe izvuku korist za sebe. Meђutim, veћ oko 970. godine
pojavљuje se ponovo srpski vladar Samuilo Шiшmanoviћ, koji diжe ustanak i
oslobaђa Srem sa delom Slavonije od Maђara. Za sve to vreme od Чaslavљeve
pogibije pa do Шiшmanoviћa, Humska i Trebiњska oblast nisu ispadale iz srpskih
ruku pod vladavinom Jovana Vladimira II. i strica mu Dragomira, koji su vladali
Raшkom, Zetom, Humom i Trebiњem. Ni posle nesreћno izgubљene bitke kod Bjelasice
1015. godine i docnije, od Samuilove smrti, Trebiњska oblast sa Zetom nisu pripale
tuђinu. Isto tako, ni bezbroj raznih tuђinsko-hrvatskih nasrtaja nisu imali uticaja na
чvrstinu srpske duшe u Bosni, a joш maњe je periodiчna maђarsko-hrvatska okupacija
mogla izmeniti чiњeniчno staњe u ovoj iskonsko srpskoj zemљi. Takvo staњe zatiчe i
car Bodin, unuk Vojislava Dragomiroviћa, koji je 1034. godine oslobodio Draчku
oblast od Grka. Ovaj Bodin, koji je u Prizrenu proglaшen za cara dopao je prilikom
jedne bitke kod Pauњa na Kosovu grчkoga ropstva. Њegov otac Mihailo nastavio je sa
odrжavaњem srpske samostalnosti, jer Grci nisu mogli њegovu Srbiju pokoriti. A
kada se Bodin godine 1077. oslobodio grчkoga ropstva, otac mu se proglasio za kraљa,
a Bodina uzeo za potkraљa. Posle oчeve smrti, Bodin je oчistio sve ostatke maђarsko-
hrvatskih okupatora iz Bosne, pa u њoj postavio za bana Steвana, a u Raшkoj Vukana. U
њegovo doba spada osvajaњe Dubrovnika i uspostava srpskog vojvodstva u њemu sa
prvim srpskim vojvodom Gradiћem. Posle њegove smrti, godine 1101. nastupile su
nesuglasice meђu naslednicima, usled чega su se stvorile tri jedinice i to:
banovina Zeta, banovina Bosna i banovina Primorska.

Za vreme ovih previraњa meђu naslednicima vladajuћe loze, rodio se u crnogorskom


gradiћu Ribnici kao sin jednog od roђaka raшkog жupana Stevan Nemaњa, koji ћe
docnije udariti temeљe sredњevekovnoj srpskoj veliчini i slavi. No, do Nemaњine
vlasti, srpstvo je proшlo mnoga iskuшeњa, koja spadaju u teшke stranice srpskih
stradaњa isto onako, kao шto ћe i posle њega biti izloжeno stalnim nasrtajima kako
sa istoka, tako joш viшe sa zapada, odakle su Hrvati poput leшinara neprestano
vrebali da bi leшinarski kљun zaboli u srpsko nacionalno telo, ili da bi ugrabili
28
priliku, da kojoj od palih srpskih жrtava na braniku hriшћanstva i evropske
civilizacije prikaчe hrvatsku firmu.

29
POHLEPA ZA SRPSKOM BOSNOM
I ЊENIM VLADARIMA
Razmatra li se sadrжina hrvatske istorije, istinska neminovnost upuћuje na jedan
jedini zakquчak, da hrvatska „povijest“ predstavљa grabљivicu, koja je plen traжila
iskquчivo u srpskim zemљama sve od onda, od kako je katolicizam Hrvate ugradio u
vrhu jezuitskog bodeжa, izmeњenog „balkanskim шizmaticima“ – Srbima.

Poшto je glavni ciљ hrvatskog svojataњa Herceg-Bosna i њeni srpski vladari,


povratiћu se za trenutak na doba, kada su reчi „Hrvat“ i „Hrvatska“ bile nepoznate,
kako bi videli шta je obuhvatala Bosna i ko su bili њeni stanovnici i vladari.

Po Fraњi Raчkom, Bosna se naziva opшtim imenom Dalmacije, koja je zahvatala


prostor od mora pa do Drine i Save. (Raчki, „Rad 56“ str. 109). Ovo se poklapa i sa
franaчkim letopiscem Ajnhartom (Einhart, 770. - 840.), koji u svojim zapisima opisuje
begstvo Љudevita, nezavisnog kneza Doњe Panonije, pred franaчkom vojskom iz
њegove prestonice Siska ovako: „Ostavivшi grad Sisak, Љudevit pobeжe Srbima,
za koji se narod veli, da poseduje veliki deo Dalmacije." („Poveљe Matije
Ninoslava“ od dr. Vase Gluшca, str. 47). To isto o Љudevitovom begstvu tvrdi i prvi
hrvatski istoriчar Vitezoviћ, koji precizira Љudevitovo begstvo u godini 822. i na
strani 63 kaжe: „Љudevit ostavivшi varoш Sisak pobjegao je Srbima, gdje je
docnije nevjerom ubio srpskoga vojvodu koji ga je u svoj dom primio." Pod jednom
godinom docnije (823.), Vitezoviћ beleжi, da je Љudevit ubijen na dvoru jednog drugog
srpskog vojvode u Bosni, odnosno Dalmaciji, kome je spremao istu sudbinu kao onom
prvom.

Da je Bosna bila isto шto i Dalmacija, a Dalmacija шto i Bosna, to nas je uverio
hrvatski istoriчar Fraњo Raчki. A da su to bile joш u doba kad se za ime Hrvata
niшta nije znalo srpske zemљe, to nam zajamчi franaчki letopisac Ajnhart, negde u
VIII. veku i prvi hrvatski istoriчar Vitezoviћ u XVII. veku. Ali, to sve ne smeta
„suvremenoj“ hrvatskoj gramzљivosti, da o Bosni govori kao o „iskonskoj“ hrvatskoj
zemљi, a o Srbima bosanskim vladarima kao „autohtonim“ Hrvatima, kako ћemo to
daљe vиdeti.

Istorijski je notorno, da se kћer raшkoga жupana Uroшa I godine 1129. udala za


maђarskog kraљa Belu slepoga, kome je Koloman dao izvaditi oчi. Jelena je Beli
donela u miraz Bosnu, koja je tada prvi put osetila maђarsku vlast na celoj svojoj
teritoriji. Ali, koliko god je ovo istorijski notorno, hrvatska „povijest“ ne rumeni od
stida kada tvrdi („Hrvatski List“ od 4. V. 1939.), da je Jelena donela Beli slepom
samo „neku Ramu na Dunavu“, koja se ne moжe nigde na mapi pronaћi. Samo, dakle, da
Bosna ne bude Srpska, makar se i Rama od Prozora u Bosni morala pomeriti niшta
maњe nego do Dunava! Hrvatska „povijest“ pravi se da ne zna ili жeli tako vaspitati
svoje чitaoce, da je ova Srpkiњa zbog muжeve oslepљenosti vladala Zvonimirovom
krunom ne samo za њegova жиvota, nego i 20 godina posle њegove smrti, koja pada 1141.
godine. Joш maњe se hrvatska „povijest“ hvali Jeleninim bratom Bjeloшem, dakle
opet Srbinom, kao kraљevskom ugarskom namesniku, koji je istovremeno bio i ban
hrvatski. Zaista, teшko se hrvatskoj „povijesnoj" naduvenosti hrvati sa istinom!

Veшtom kamuflaжom razmeћe se „povjesniчar“ vladavinom maђarskih kraљeva Bele,


Stjepana i Andrije, kojima su viшe formalno nego stvarno nasaђivali Zvonimirovu
krunu, mada to ovima nije bilo potrebno da bi mogli vladati Hrvatskom. Istiчe mnogo
30
sekundarnih momenata, samo da bi sakrio srpski znaчaj onoga vremena u Sremu,
Slavoniji, Bosni i Primorju. Kao da se to tiчe Hrvata, naglaшuje udaju kћeri
maђarskog kraљa Stjepana za francuskog kraљeviћa Anжu, ali hotimiчno zaboravљa
da se druga Stjepanova kћer Katarina udala za Dragutina, sina Stevana Uroшa
„Velikog i straшnog“, koji je sa Katarinom dobio u miraz Maчvu, Srem i dobar deo
Slavonije. Dakle, isto onako, kao шto je Uroшeva kћer Jelena odnela sobom
Arpadoviћima u miraz Bosnu, tako su Arpadoviћi њemu, u zamenu za to, sa њihovom
odivom (brakom Katarine i Dragutina), vratili ove krajeve, u kojima je zakraљen
Uroшev sin Dragutin kao „Kraљ Sremski“, da bi se, zatim, 1276. godine proglasio
kraљem sviju Srba. Чim se, dakle, treba osvetliti srpski karakter Bosne i ostalih
srpskih zemaљa, hrvatski „povjesniчari“ nabacuju fraze, samo da bi ispunili prazan
prostor svoje istorijske oskudice. Ali, hrvatski „povjesniчari“ hotimiчno
zaboravљaju i to, da je u prvo vreme vladavine Dragutina Nemaњiћa, kraљa sremskog,
juжnim srpskim zemљama vladao њegov brat Milutin, koji se – ako „gospon
povjesinчar“ nema niш' protiv – oжenio ћerkom maђarskog kraљa Ladislava,
Jelisavetom, koja mu je u miraz povratila Bosnu. Istu onu Bosnu, koju je њegova sestra
Jelena odnela kao miraz Beli slepom. Vaspitan da ne sluжi istini, hrvatski
„povjesniчar“ vrda oko Bosne i kad se radi o tome da sakrije њen srpski karakter, on
ne spomiњe da ju je ћerka srpskoga vladara Uroшa odnela Beli, veћ beжi шto daљe od
њe, objaшњava svojoj „cijeњenoj чitalaчkoj publici“, da je Jelena donela u miraz neku
Ramu, koja da se nalazi na Dunavu. („Hrvatski List“ od 4. maja 1939.). Iduћi u poteru
sami za sobom, hrvatski istoriчari чetiri dana docnije, („Hrvatski List“ od 8. V.
1939.) hvataju sami sebe i objaшњavaju svojem hrvatskom narodu, da je Rama u stvari
Bosna, a da naziv Rame potiчe rd reчice Rame kao pritoke Neretve, koja teчe od
Prozora do ispod Koњica. Ona ista Bosna dakle, koja je vekovima odolevala
nepozvanim nasrtajima, prolevajuћi krv samo zato, da bi se odrжala u srpstvu i
pravoslavљu.

I pored sve ozbiљnosti pred tragedijom srpskoga naroda, mogao bi se чovek nasmejati
hrvatskoj logici, koja im sluжi kao osnovica za svojataњe Bosne. Prema њihovom
shvataњu, Uroшeva kћer Jelena, odnela je maђarskom kraљu u miraz Bosnu. Poшto je
maђarski kraљ vladao i Hrvatskom, smatraju Hrvati, dakle, mada to sa њima nema
nikakve veze, da im iz ostvareњa krvnog srodstva izmeђu srpske i maђarske dinastije
pripada Bosna. Takvo im je merilo logike za ovaj sluчaj. Meђutim, kada je
Ladislavљeva kћer Jelisaveta svojom udajom za kraљa Milutina Srbiji povratila
Bosnu, hrvatski „povjesniчari“ shvataju stvar drugaчije i – mudro ћute.

„Suvremeni“ hrvatski istoriчari sa svojim sitnijim i krupnijim pomagaчima, veliчaju


i uzdiжu slavu hrvatskih kraљeva i po њima bi se moglo zakљuчiti, da je
meђunarodni ugled hrvatskih kraљeva, poчev od Tomislava pa do Petra Savчiћa, (чije
su nesahraњeno telo razneli gavranovi), bio u najmaњu ruku ravan ugledu srpskih
vladara. Tako na prvi pogled. Meђutim, „povjesniчari“ nam se ni u jednoj prilici ne
pohvaliшe, da se ma i jedan od tih hrvatskih kraљeva mogao oжeniti princezom ma
koje strane vladalaчke loze, a joш maњe, da je ikada koja hrvatska princeza sela na
koji strani presto. Za razliku od њih, retki su narodi ondaшњe i docnije Evrope, na
чijem prestolu nije sedela Srpkiњa, a da i ne govorimo o princezama najmoћnijih
stranih vladara, koje su bile srpske kraљice. Eto, koliki je bio hrvatski ugled. Joш
jedan dokaz viшe, kroz kakvo je merilo posmatrano takozvano hrvatsko kraљevstvo i
nazovi hrvatska drжava, koja i шto je mogla imati ugleda, imala ga je utoliko, koliko
je smatrana sastavnim delom srpskih zemaљa.

Paralelno sa koraчaњem za istorijskim zbivaњima od starih vremena pa do sada,


spotiчemo se neprestano sa konzekventno postavљenim laжima „suvremene hrvatske
povijesti“, poшto чitava pisana hrvatska istorija nema karakter makar minimuma
31
nuжne objektivnosti veћ tendeciju – oteti шto je tuђe. A poшto od drugoga nisu mogli
zbog slabih etniчkih i geografskih uslova niшta otkaчiti, srpstvo je bilo i ostaje
prostor neprekidnih hrvatskih priжeљkivaњa. Zato se чesto sreћemo sa
„povjesniчarima“, koji rado beleжe nekoje momente, kada su Hrvati prolazno uspevali
da budu sa Maђarima suokupatori kojeg dela Bosne, ali se zato nikada ne sreћemo sa
њihovim priznaњem, da su te krajeve na kraju krajeva ipak morali vraћati. Evo jednog
takvog primera:

Sa velikom „spisateљskom" pompom zabeleжeno je, da je hrvatski ban Pavao Bribinski


(kao maђarski vazal) iskoristio jedan sukob izmeђu Srba i Maђara, da bi se ovima
drugima stavio na raspoloжeњe u nadi o konaчnom nasleђu bosanskoga banstva, na
чijem je чelu stajao Stevan I Kotromanoviћ.

Istina je, da je Bribinski pomoћu velike maђarske pomoћi za kraћe vreme okupirao
jedan deo Bosne, gde je za bana postavio svoga sina Mladena, ali je isto tako istina,
da je Mladen imao zadovoљstvo veoma kratko vreme sedeti na nasilno postavљenoj
banskoj stolici u Bosni, poшto je њegova neчoveчna vladavina dovela do opшteg
ustanka. Taj je ustanak imao za posledicu Mladenovo begstvo iz Bosne, posle чega je
bosansko srpstvo izabralo sa svoga bana Stevana II. Kotromanoviћa, sina Stevana I
Kotromanoviћa. Hrvatska istorija („Hrv. List“ od 10. V. 1939) uzima ulazak Pavla
Шubiћa Bribinskog u Bosnu kao neku vrstu kupљene svojine, te da nije ovoga drugog
saznaњa gde su Шubiћi najureni iz Bosne za veoma kratko vreme, stvorio bi se utisak,
kao da je time pitaњe Bosne u hrvatsku korist za svagda reчшeno. Na ovakve istorijske
besmislice moglo bi se hrvatskim „povjesniчarima“ reћi: Propaganda je jedno, a
istina drugo. Vi se, gospodo sa Markovog Trga, чesto puta hvatate u klopke koje ste
drugima postavili, jer ipak prebacujete Mladenu Шubiћu da je bio neoprezan i
nepromiшљen, шto ga je stalo propasti („Hrv. List“ 10. V. 1939.) i rezignirano kaжete:
„Tako je bila slomљena velika moћ knezova Bribinskih Шubiћa, a mjesto њih se
poчela dizati moћ susjednih bosanskih banova." Ko je slomio „moћ“ hrvatskih
banova i ko su bili ti „susjedni bosanski banovi“ hrvatski istoriчari taje jer sa svoga
stanoviшta imaju pravo. Mi, meђutim, i cela pismena Evropa znamo, da bi to bili
Srbi i њihovi bosanski banovi – opet Srbi.

Nova hrvatska istorija se trudi da srpskom karakteru Bosne od Шubiћa pa do Tvrtka


(1309. - 1391.) da hrvatsko obeleжje. Ovo naroчito dolazi do izraжaja u opisu
liчnosti Tvrtkove, koga prikazuje kao Hrvata, iako je i deci osnovnih шkola poznato,
da se Tvrtko kao potomak Kotromanoviћa krunisao u Mileшevu (1377.) na grobu Svetoga
Save i uzeo naziv: „Stevan Tvrtko I kraљ sviju Srba“. Tome istom Tvrtku kraљu sviju
Srba ponudili su hrvatski velikaшi „najpokornije“ hrvatsku krunu da je spoji sa
srpskom, poшto su po primeru Bribinskih-Шubiћa videli da se borbom ne moжe niшta
od srpskih zemaљa otkinuti. Da je Tvrtko mogao znati, шta ћe u dalekoj buduћnosti
hrvatska istorijska naduvenost izgraђivati na tome sluчaju, ne bi se verovatno godinu
pred svojom smrћu (1391.) na њihovu molbu proglasio pored kraљa sviju Srba i
kraљem Hrvatske i Dalmacije. Jer, umesto da se stvar tumaчi onako kako zdrav razum
govori, hrvatski istoriчari novijega kova smatraju, da im je Tvrtko time шto se
pristao proglasiti i hrvatskim kraљem, doneo kao poklon Bosnu i srpske zemљe; da bi
ih zatim Hrvati ugradili u svoje „tisuћgodiшњe povijesno pravo“. Nije nam, doduшe,
poznato шta je o sebi rekao Tvrtko kada se primio da proшiri svoje srpsko kraљevstvo
i na Hrvatsku, ali nam je zato ostalo zapisano o њegovom krunisaњu u Mileшevu ovo.
„Ja Stefan Tvrtko v'Hrista Boga kraљ Srbije, Bosne i Primorja. Bog mi je dao da
sednem na presto srpskih vladara, mojih predaka."

Ni jedan susedni narod nije toliko жurio da prikaчi svoju firmu kojemu od srpskih
velikaшa, koji bi ko zna iz kojih politiчkih ili drugih raчuna primio katoliчku veru,
32
kao шto su to Hrvati чinili. Analogno tome, moжda ime takozvane „Crvene Hrvatske“
treba traжiti u okolnosti, шto je Nemaљa krшten u katoliчkoj veri, jer se oblik
izmiшљene „Crvene Hrvatske“ donekle podudara sa geografskim oblikom Nemaњine
drжave. Na isti naчin hrvatsko istorijsko siromaшtvo trudi se da srpskoj Bosni
dadne hrvatsko obeleжje i time, шto je Stevan Kotromanoviћ Srbin i ban srpske
Bosne, zbog neposluшnosti caru Duшanu prognan iz Bosne udao svoju kћer Jelisavetu
za ugarskog kraљa Љudevita (1342. - 1382.), pa i sam primio na maђarskom dvoru
rimokatoliчku veru. Dakle iz okolnosti, шto je joш jedna Srpkiњa sela na ugarsko-
hrvatski presto, hrvatski istoriчari smatraju, da je ova Bosnu kao svoj miraz donela
nikom drugom nego baш Hrvatima. („Hrvatski List" od 11. V. 1939.)

Kada je car Duшan 1350. godine zbog neposluшnosti i шtetnosti srpskom kolektivu
isterao Kotromanoviћa iz Bosne bez obzira шto je ovaj bio Srbin, Kotromanoviћ nije
pobegao Hrvatima, niti je katoliчku veru primio od hrvatskih sveшtenika, veћ na
dvoru svoga zeta Љudevita u Budimpeшti. Mada ga Maђari zbog te okolnosti ipak ne
prisvojiшe, iako bi imali viшe razloga od Hrvata, oni se poжuriшe pa na њega stave
hrvatski barjaчiћ prvo zato, шto je bio tast maђarskog kraљa koji je vladao i
hrvatskim zemљama, a drugo шto je primio katoliчku veru i govorio istim onim
jezikom kojega je srpstvo onoj шaчici Iranaca ili Gota nazvanih docnije Hrvatima
dao, da bi zatim na roђenom jeziku vekovima sluшalo najfantastiчnije otimaчine one
srpske svojine, koja se nikada nije mogla posmatrati sa drugog stanoviшta sem sa
srpskog. Da je, meђutim, њegov boravak na maђarskom dvoru zajedno sa sinovcem mu
Tvrtkom I bilo prolazno vreme emigracije zbog internih odnosa u srpskim vladajuћim
kuћama, vidi se i po tome, шto je Tvrtko, kad se docnije ticalo srpske чasti i slobode,
ratovao protivu istoga toga ugarsko-hrvatskog kraљa Љudevita. („Hrvatski List“ od 12.
V. 1939.). Nova hrvatska „povijest“ u svojoj petљanciji dolazi sama sa sobom u koliziju,
jer ne moжe da objasni, kako to da Tvrtko, kraљ Hrvata ratuje protivu Hrvatske. Isto
tako „Opis jugoslavenskog novca“, шtampan 1875. godine u Zagrebu svojom 186. stranom
dovodi „suvremene hrvatske povjesniчare“ u nezgodan poloжaj, jer za Stevana I
Kontromanoviћa kaжe: Stjepan I Kontromanoviћ (oko 1300 godine) slijedio je
istoчnu vjeru“.

U srpskim krajevima pod Austrougarskom ostala je od davnina priчa o hrvatskom


karakteru : „Primi dva Hrvata u svoj dom, pa jednog postavi za trpezu i hrani, a drugoga
obori i stoj za to vreme na њega – budi siguran da o tebi jednako misle obojica !“ O
tome se mogla uveriti Jelisaveta kao ugarsko-hrvatska kraљica, kћer istoga onog
Stevana Kotromanoviћa, kome „suvremeni“ hrvatski istoriчari u novije doba
prikaчiшe hrvatsku firmu. Њu su ustaшki velikaшi, koji su joj se dotle do zemљe
klaњali, zadrжali za vreme jedne њezine posete Hrvatskoj u Zadru pa je 1387. godine
osudili na smrt i pogubili. („Hrv. List“ od 15. V. 1939.). Kao i uvek, Hrvati su жelеli
њenu smrt samo zato, шto je bila Srpkiњa.

U lovu za velikim љudima, чija ih oskudica veчito prati, Hrvati su чak posegli i za
Mehmed paшom Sokoloviћem. Da srpska i hrvatska publika lakшe proguta, hrvatski
istoriчari govoreћi o smrti Sultana Sulejmana II. pod Sigetom u Maђarskoj kaжu:
„Veliki vezir Mehmed paшa Sokoloviћ, rodom Hrvat iz Bosne, zataji smrt Sultanovu“.
(„Hrvatski List“ od 31. V. 1939.). Teшko je verovati da hrvatski istorijski bezobrazluk
novijega doba nije znao, da je prvi srpski peћki patrijarh Makarije (1557. - 1573.) bio
niko drugi veћ roђeni brat Mehmed paшe Soloviћa i da su zatim dva Makarijeva i
Mehmedova sinovca Antonije i Гerasim joш 30 godina sedeli na prestolu srpskih
patrijarha. Da je, dakle, Mehmed paшa bio Hrvat њegov brat Makarije nebi bio srpski
patrijarh, veћ rimski papa. A da se Mehmed i u Sultanovoj sluжbi oseћao Srbinom,
vidi se iz њegovog pisma upuћenog oktobra 1561. godine Temiшvarskom komandantu

33
Andraшu Batoriju, u kojem mu ћirilicom piшe i ovo : „I шto mi шaљeш pisama, sve mi
шaљi na srpskom jeziku“. (Dr. Vaso Gluшac: „Poveљe Matije Ninoslava", str. 68).

Ni naslednik Stevana Ttvrtka I, kraљa sviju Srba, Stevan Dabiшa nije ostao
poшteђen hrvatskog svojataњa. Uteшљivo je, doduшe, da ovo svojataњe nisu vrшili
savremenici svih onih srpskih velikaшa pa i њegovi, veћ hrvatski „povjesniчari“,
poчev od takozvanog „hrvatskog preporoda“ u proшlom veku pa ovamo. Izgleda, meђutim,
da hrvatske „povjesniчare“ od toga „preporoda" i buђeњa pa ovamo nije toliko
oduшevљavala srpska bliskost i hrabrost, koliko im se dopala srpska istorija i
srpska teritorija, od koje bi po neшto otkinuli i na tima чerupotinama poчeli zidati
naduveno svoje „tisuћgodiшњe povijesno pravo“, kao osnovnu propagandistiчku
materiju, iz koje ћe docnije niћi nova i najstraшnija srpska stradaњa. Poznato je,
naime, da je Tvrtka I nasledio Stevan Dabiшa Kotromanoviћ i da su se zbog њegove
slabosti osilili srpski velikaшi Pavle Raђenoviћ, braћa Pavloviћi, Vuk Vukчiћ,
Ђuraђ Radivojeviћ, Sando Hraniћ i Hrvoje Vukчiћ. Poznato je i to, da je њegova
udovica Jelena, zvana „Gruba“, izabrana posle њegove smrti (1395.) od bosanske
vlastele za bosansku kraљicu i da je posle zbaчena sa prestola, a na њeno mesto
izabran Ostoja Kotromanoviћ, na koga su kratko vreme posle toga udarili Maђari.
Hrvatska propagandistiчkа istorija objavљena 1939. godine („Hrv. List“ od 17. V.
1939.) oznaчuje sva ova previraњa u bosanskim dinastijama kao hrvatska. Ne mogu samo
da objasne, zaшto maђarsko-hrvatski vladari napadaju kraљa Ostoju Kotromanoviћa,
kad je on po њihovom raчunu bio Hrvat i hrvatski vladar!

Dugaчka je lista hrvatske prisvajaчke naduvenosti. Da, dugaчka je isto toliko, koliko je
dugo vreme od onda kako su nas Hrvati kao gotska skuпina (po tvrђeњu mnogih uчenih
Hrvata) unesreћili svojim ulaskom u naшu sredinu i toboжe nam doneli
„organizatorski smisao“ (Dr. Lorkoviћ: „Narodi i zemљe Hrvata“ str. 34), kojega
toboжe, da dotle Srbi nisu imali. Izgledalo bi da nabrajaњe ovih svojataњa zamara.
Ja, meђutim, smatram za neophodno, da se svaki takav sluчaj potpuno rasvetli i time
donekle popuni praznina srpskih istorijskih pisaca, koji su na srpsku nesreћu
izbegavali da se ograde od hrvatskih nasrtaja na srpsku istorijsku baшtinu samo zato
da ne bi pomutili toboжe bratske odnose, ili da ne bi komplikovali susedske sa
austrougarskom monarhijom, u чijем se sklopu nalazilo viшe srpskih nego hrvatskih
zemaљa. Najzad, kada se u aprilskim dogaђajima 1941. godane iskristalizirala sva
ona zla kob, iza kojeg je stajala veћina hrvatskog naroda i њihovog javnog mneњa,
nameћe nam se neodoљiva duжnost, da se oduжimo onim srpskim velikaшima, koji su u
naшoj slavnoj proшlosti жiveli i umirali za srpstvo, da bi њihova uspomena jedino
krivicom naшe ravnoduшnosti preшla у album hrvatske istorijske naduvenosti, gde
bi imali da mimo svojeg uvereњa za vreme жivota, podupru fiktivno „tisuћgodiшњe
hrvatsko pravo“.

Meђu srpskom vlastelom iz doba Ostoje Kotromanovaћa, hrvatska istorijska oskudica


pronalazi Hrvoja Vukчiћa, vojvodu srpskoga i oznaчuje ga kao Hrvata. Da bi mu posle
tolikih stotina godina шto jaчe dali hrvatsko obeleжje, dodali su mu odnekud tek
sada iza prezimena „Hrvatiniћ", te je tako okrшten u „suvremenoj hrvatskoj povijesti“
kao vojvoda Hrvoje Vukчiћ-Hrvatiniћ. Ona mu pripisuje da je bio „kolovoђa hrvatskih
ustanika“ oko 1400-te godine, kao i mnogo drugih neistina, kojima bi Hrvoje, da je жiv,
sa puno gneva doviknuo da su obiчne laжi, koje su karika u lancu sliчnih, na kojima
poчiva cela savremena hrvatska istorija. Ustvari, Hrvoje Vukшiћ je jedan od onih
obesnih srpskih vlastelina u Bosni, koji bi radije video propast celokupnog srpstva,
nego bi se odrekao vlasti. Њega je Ostoja dozvolom Ladislava Napuљskog, kraљa
ugarskog i hrvatskog, postavio za velikog srpskog vojvodu u Dalmaciji i gorњem
Primorju zbog veћine srpskog stanovniшtva u tima krajevima. U to doba (oko 1400.
godire) sporili su se o ugarsko-hrvatski presto Ladislav Napuљski i Sigismund
34
nasledni ugarsko-hrvatski vladar po жeni kraљici Mariji, unuci Stevana
Kotromanoviћa, a kћeri maђarskog kraљa Љudevita. Poшto je Hrvoje u жeљi za шto
veћom vlaшћu potajno radio kod Ladislava Napuљskog u korist Tvrtka II., u чemu je i
uspeo, to je dalo povoda Sigismundu da podigne vojsku na veћ izabranoga Tvrtka II., koga
je zajedno sa mnogobrojnom srpskom vlastelom u boju kod Doboja zarobio, pa oko 130
srpskih plemiћa na licu mesta pogubio, a samog Tvrtka II. poveo sobom kao
zarobљenika. Iz straha za svoje vojvodsko dostojanstvo, slavoљubiv i na taj naчin za
srpstvo negativan, Hrvoje je izdao i Tvrtka II. i pobegao Sigismundu sa svojim
viђenijim pristalicama. To je osvestilo srpski narod u Bosni, koji je ponovo izabrao
Ostoju Kotromanoviћa za kraљa. Videћi svoj fijasko, Hrvoje je u emigraciji na
ugarskom dvoru primio rimokatoliчku veru. Ovaj prelaz iz pravoslavљa u
katolicizam, koji nema niчega zajedniчkog sa Hrvatima i Hrvatskom, upotrebili su
skoraшњi hrvatski „povjesniчari“ kao otkriћe, da je Hrvoje bio niшta maњe nego
Hrvat. Da to bude verovatnije, dodaшe mu onaj dodatak „Hrvatiniћ“. Maђari, koji su
prema svemu ovome imali viшe razloga da prisvoje Hrvoju nego Hrvati, niti su ga
posle prelaza na katolicizam smatrali Maђarem, niti su na osnovi te чiњenice
svojatali Bosnu. Hrvati, meђutim, evo samo zato, шto je veliki vojvoda srpski Hrvoje
Vukчiћ postao kum њihovog maђarskog gospodara smatraju, da im pripada on i њegova
domovina Bosna. Zaista, jedan izmeђu mnogih izopaчenih pojmova o istorijskom
moralu!

Hrvatski „povjesniчari“, doduшe, demantuju sami sebe jedva posle nekoliko dana (22.
V. 1939.) i osvetљavaju liчnost Hrvoja Vukчiћa drugim svetlom, ali to, razume se, za
naroчitu priliku i sa hrvatskog stanoviшta. Tu im ne uspeva prikriti њegovu potpunu
privrжenost srpstvu – u momentu kada mu se uчinila Sigismundova zaшtita
nepotrebnom, on uluчuje priliku da se ponovo doчepa slobode. Tu slobodu iskoriшћuje
u sebiчne svrhe, doduшe, jer ga vidimo da pomaжe Turke u borbi protivu svoga
dojuчeraшшњjeg zaшtitnika Sigismunda, samo da bi opet, makar negativno, igrao neku
ulogu. Hrvatska istorija kao da se najedared жali na Hrvoja i kaжe: „Kad su Turci
godine 1415. uz Hrvojinu pomoћ potukli Sigismunda kod Doboja, prestao je uticaj
ugarsko-hrvatskih kraљeva na Bosnu."

Kako, meђutim, moжe biti „hrvatskoj povijesti“ жao шto su ugarsko-hrvatski kraљevi, a
time i Hrvati izgubili uticaj na Bosnu baш zbog Hrvoja Vukчiћa, kad je on joш malopre
bio Hrvat! Da bi neobaveшtenima naturili, kako su baш oni, a ne Srbi, stajali na
braniku hriшћanstva i kako su toboжњim жrtvama ugradili Herceg-Bosnu u svoje
umiшљeno „povijesno pravo“, iskoristili su hrvatski istoriчari novijeg doba sluчaj
posledњeg srpsko-bosanskog kraљa Stevana Tomaшeviћa, koji se za odbranu od Turaka
obratio papi molbom za pomoћ, priшавшi њemu i њegovom pogubљeњu kod zidina
hercegovaчkog grada Blagaja hrvatski znaчaj, a svu onu u Aziju odvedenu raju i docnije
janiчare kao pripadnike hrvatskog naroda.

Poznato nam je, da su nevino odvoђena srpska deca poturчavana i vaspitavana u


mrжњi prema svemu onome шto je srpsko isto onako, kao шto u ovom momentu rade
Hrvati sa srpskom decom, koju su oteli od svojih roditeљa i smestili ih po
samostanima, odakle ћe izaћi kao hrvatski janiчari. Ono su bili janiчari Turci, o
kojima narodno predaњe govori najgore; na њih je iskaљena narodna kletva. Sad nam
Hrvati dolaze sa novom teorijom: da su turski janiчari, ustvari, bili Hrvati. Sasvim,
dakle, u duhu ustaшkih naчela. Kad bi to bila istina, шto nije sluчaj, mi bi
najpripravnije skinuli nabaчenu kletvu. Meђutim, stvar sa janiчarima stoji onako,
kako je zabeleжeno u srpskoj istoriji i narodnim predaњima, a ova nova hrvatska
teorija ima trostruku tendenciju i to: da se bosanski muslimani ojaчaju u fiktivnom
uverenju o hrvatskom poreklu, da se Hrvati katoliчanstvu predstave kao veчiti borci
protivu svega шto je srpsko i pravoslavno, i najzad, da se janiчarski zulumi pribroje
35
ustaшkom vandalizmu XX. veka i tako upotpuni slika, koja predstavљa stvarni duhovni
odnos Hrvata prema Srbima.

36
HRVATSKI JANIЧARI
Poшto smo se upoznali sa novom hrvatskom teorijom o bosanskim janiчarima, kojoj ni
sami trezveniji Hrvati ne veruju, moram najzad u ime istorijske istine reћi i ono штo
su tolike generacije pismenih Srba izbegavale kazati, samo da bi oчuvale srpsko-
hrvatsko bratstvo, koje je Hrvatima sluжilo kao toboжja glazura, a Starчeviћeva
nauka stvarnost. Iako teшka srca, srpstvo konstatuje, da janiчareњe srpskoga жivљa
nije prestalo propaшћu turskog gospodstva u krajevima pod Austrougarskom. Naprotiv,
ono je i posle turskog sloma nastavljeno, samo su se nosioci ove sredњovekovne
tipike odjednom naшli umesto u Carigradu, usred Zagreba, a њihovi naruчioci i
zaшtitnici – u Rimu. Jer nije uzalud onaj ruski pisac Nikola Dorunov napisao:
„Milioni Srba postavшi rimokatolici, pretvoriшe se u Hrvate" („Drжave i
narodi“ str. 105), niti je ruski general Gurko u „Varшavskom dnevniku“ za mesec
oktobar 1890. napisao o svojoj poseti Zagrebu i ovo : „Doшao sam u stolicu
pokatoliчenoga srpstva“. („Drжave i narodi“ str. 105). Takvim blagoslovom Rima, a
protiv svoje voљe, pokatoliчeno srpstvo, vaspitano putem zagrebaчkih jezuitskih
centara, podstrekavano smiшљenim planom daљњih nasrtaja na srpstvo i
pravoslavљe, daleko je prevaziшlo vandalizam turskih janiчara iz sredњega veka
kako po izboru zloчinaчkih sredstava, tako i po broju жrtava. To su, dakle, hrvatski
janiчari, чija nedela neћe nikada izbledeti iz srpskog narodnog seћaњa. Pohrvaћeni
Hrvati najviшe su zla naneli srpskom narodu. Jer, ona osnovna skupina Hrvata
iranskog ili gotskog porekla, koja je saчiњavala zagrebaчku okolinu, postala je, kako
sam na jednom mestu rekao, oшtrica ugraђena pre tolikih stoleћa u vrhu
rimokatoliчkog bodeжa, nameњenog za sistematsko prodiraњe na шtetu pravoslavљa,
ali, sem шto su katoliчkom Rimu moжda i nesvesno posluжili kao most i oruђe, ne bi
se mogli ubrojiti u opasnije takmace srpstvu i pravoslavљu. Mnogobrojna iskuшeњa
doneli su srpskom narodu baш otpadnici janiчari, koji su, da bi se шto viшe
dodvorili katolicizmu, stoleћima vrшili zloчine prema onima, koji su i daљe
ostali uz svoju veru i svetosavsku tradiciju.

Tok istorijskih zbivaњa i uticaj Vatikana u austrougarskim dvorovima hteo je, da broj
Hrvata-janiчara vekovima, nekoliko puta premaшi broj matiчnog hrvatskog naroda.
Ovi hrvatski janiчari najveћim delom i nose odgovornost za vandalizam, kako onaj
duhovni u proшlosti, tako i duhovno-fiziчki u dogaђajima 1941. godine i daљe. Kao
шto na jednom mestu spomenuh, ovi su Hrvati-janiчari usporedo sa svojim
odnaroђivaњem odnosili srpsko istorijsko blago i svojim prilaskom katolicizmu
uvrшtavali ga u hrvatsko „istorijsko pravo“. Najnovije janiчareњe vrшe Hrvati
usporedo sa izgraђivaњem „Nezavisne drжave Hrvatske“ po istim receptima, po
kakvima su to radili Turci u sredњem veku. Mi smo to znali i pre, a жene izbeglice
iz okoline Sanskog Mosta, koje su najpre bile podvrgnute strahovitim torturama po
mnogim hrvatskim logorima, da bi najzad bile poчetkom meseca marta 1943. godine
prebaчene iz Zemuna u Beograd, skrhane onime шto su preжivele ispriчale su, da su
ustaшi iskoristili akciju čiшћeњa po Bosni, u kojoj su pokupili жene sa њihovom
decom u strpali u koncentracione logore. U toku premeшtaњa iz logora u logor,
oduzimali su im decu i smeшtali ih u katoliчke samostane. Najzad su u zemunskom
logoru izdvojili zdrave devojke i жene, koje su nekuda odveli, a bolesne i za rad
nesposobne жene prebacili u Beograd.

Ako se ubuduћe rodi joш koji poшteni Hrvat, kao шto su meђu ostalima bili seњski
biskup Martin Brajkoviћ, Matija Katanчiћ, Ivan Antunoviћ i њima sliчni, oni ћe na
ovaj naчin postale Hrvate svrstati u red Srba katolika isto onako, kao шto je biskup
Brajkoviћ u popisu stanovniшtva 1700. godine klasificirao hrvatsko stanovniшtvo a)
37
Srbe pravoslavne, b) Srbe katolike i v) Hrvate. Godine 1877., kada je pravљena
statistika Kraљevine Ugarske, istoriчar Шviker se osvrћe na Brajkoviћa te i sam
oznaчuje Шokce i Buњevce kao Srbe katolike. Treba naroчito istaћi, jer to dobar deo
dalmatinskih Hrvata i danas zasluжuju, da ih je biskup Brajkoviћ smatrao Srbima
katolicima.

38
U JEDNOJ RUCI KRST, A U DRUGOJ MAЧ
Rezultati aneksije Bosne i Hercegovine
(1878. godine)
Turci su mnogo viшe poшtovali pravoslavљe od Hrvata. To u ostalom i sami Hrvati
ne kriju, jer se u svima napisima жali, kako su Turci omoguћivali pravoslavљu
normalni život. Za to isto vreme, Hrvati su od be чkog dvora neprestano traжиli
uniшteњe pravoslavљa u ostalim srpskim zemљama pod Austrougarskom, pa je dakle
jedino bosansko pravoslavљe za to vreme bilo poшteђeno verskih progona sve do
њene aneksije (1878.). Skoro isto kao Bosna, bila je zaшtiћena Vojniчka Krajina, koja
je apsolutnom svojom veћinom bila srpska, kako ćemo to videti iz predstavke
patrijarha Rajaчiћa hrvatskom saboru. Ona je чinila duboki pojas izmeђu Hrvatske i
Bosne чitavom bosanskom periferijom od Primorja, pa do istoчnog Srema, a stajala je
neposredno pod dvorskom upravom, mada su se kroz vekove ponavљali hrvatski zahtevi
da im se krajina potчini, kako bi se poњoj mogli jezuiti razmileti i nastaviti ono,
шto je Marija Terezija zapoчela.

Hrvatima je najzad pomoћu Maђara i maђarskog sabora 1875. godine uspelo, da im


beчki dvor dekretuje Vojniчku Krajinu i da je potчini hrvatskim banovima. Tako su
posle skoro 200 godina neprestanog uceњivaњa u pogodnim momentima, Hrvati najzad
ostvarili svoj san i dobili novo „poљe rada“ za svoj jezuitski kler, koji se odmah
bacio na posao. Meђutim, i pored priliчnog uspeha, postignutog vlaшћu i silom,
hrvatski jezuiti nisu uspeli da zatru srpstvo i pravoslavљe u ovim krajevima, a ono
шto su sa verskog glediшta i uspeli, nisu uspeli sa etniчkog, jer je taj narod i daљe
po svojem obeleжju i narodnim obiчajima srpski. U њemu se i danas pevaju pesme o
Marku Kraљeviћu, Miloшu Obiliћu i Starini Novaku. Zagrebaчki „krugoval" (radio),
primoran je i pored tolike mrжњe prema svemu шto je srpsko, da u svojim emisijama
posle svih onih ustaшkih pokoљa daje srpsku narodnu muziku i pesmu, ne zbog
pravoslavnih Srba u „Nezavisnoj drжavi Hrvatskoj“ koji su istrebљeni, veћ zbog Srba
katolika, kojima su iz Zagreba nizom decenija naturavali svoje ime i ako su se oni
oduvek smatrali Шokcima i pripadnicima srpske etniчke grupe.

Za vreme dok je Vojniчka Krajina steњala pod katoliчkim pritiskom, bosansko se


pravoslavљe diglo na ustanak (1875.) uvereno, da ћe ostvariti svoje nacionalne
teжњe u pripojeњu Srbiji i Crnoj Gori. Mnogi savremenici slaжu se u miшљењu, da
se bosanski Srbi ne bi digli na ustanak kad bi znali unapred, kakav ћe nastupiti
preokret mimo њihove voљe i da ћe umesto otklaњaњa jedne opasnosti, upasti u
mnogo veћu. Hercegovaчka buna, koja se prenela i na Bosnu, naslaњa se ideoloшki i
materijalno na Srbiju i Crnu Goru, koje su 1876 godine objavile Turcima rat, koji se
ubrzo zavrшio primirjem. Ali, kad je sledeće godine Rusija zaratila sa Turskom,
Srbija i Crna Gora su objavile Turskoj i drugi rat. Za sve to vreme Hrvati su mirno
posmatrali sa druge strane ove pokrete kao da ih se niшta nisu ticali, jer se u stvari
i nije radilo niti o њihovom narodu, niti њihovoj teritoriji. Шta viшe, kao шto
ћemo to docnije videti iz proglasa bosansko-hercegovaчkih begova od 24. avgusta
1894., hrvatsko se ime u Bosni i Hercegovini nije niti spomињalo, a kamoli da se ko
od bosansko-hercegovaчkih muslimana mogao oseћati Hrvatom. Kad je, meђutim, aktom
berlinskog kongresa (1878.) bosansko-hercegovaчki ustanak dobio neжeљeni pravac, a
Herceg-Bosna privremeno poverene Austrougarskoj da je „prosvijeti i uredi dok se ne
rijeшi bosansko pitaњe“, pred Hrvatima se pojavila nova srpska leшina, na koju ћe
pasti jato jezuitskih gavranova.
39
Ono шto se u pogledu bosanske pripadnosti Hrvatima veћ prema izjavi Ivana Talera u
Hrvatskom saboru (1. juna 1861.) чinilo nemoguћim, jer je ovaj u diskusiji (na
sluжbenom, nemaчkom jeziku) o Bosni rekao – „Pitaњe istoчno, gospodo, neћe ni
ugarski ni naш sabor rijeшiti. To je evropsko pitaњe i ako ћe naшoj braћi na
jugoistoku biti od voљe kome da se pridruжe, ko zna, hoћe li oni viшe
simpatija za nas ili za Srbiju imati." (strana 325 stenogr. zap.) – to je sada
Hrvatima postalo dokuчivo. A da bosanskom srpstvu pravoslavne i muslimanske
veroispovesti ne bi moglo biti „od voљe kome da se pridruжe“, Maђari su uz pomoћ
Hrvata okupirali Bosnu i da bi je шto boљe „prosvjetili“, zatvorili su skoro sve
srpske шkole i manastire, pa umesto њih, naчiчkali su Bosnu i Hercegovinu
jezuitskim samostanima i „sjemeniшtima“, u kojim je otpoчelo pokatoliчavaњe srpskog
i muslimanskog naroda. Veћ 1894. godine, dakle posle 19 godina od aneksije, neki
jezuitчiћ prvi put poчiњe nazivati bosanske muslimane nazvom „Hrvati-muslimani“ u
jednom dopisu „Obzoru“ iz Travnika. Na ovo reagiraju najugledniji bosansko-
hercegovaчki muslimani, uputivшi protesni ispravak „Obzoru“ u kojem kaжu, da se oni
nikad nisu oseћali Hrvatima, pa da je takav naziv za њih isto шto i kleveta. „Obzor"
dosledan samom sebi, nije hteo objaviti њihovu Ispravku, pa su travniчki age i
begovi zamolili zagrebaчkog „Srbobrana“ da to uчini, шto je ovaj i objavio, u svome
72. broju za 1894. godinu.

Crna mantija nije meђutim mirovala, veћ je tvrdokorno nastavila smiшљenim putem.
Neko vreme posle objavљenog ispravka u „Srbobranu“, javio se travniчki jezuita
zagrebaчkom „Obzoru“ ponovo sa intrigom, da su toboжe Srbi nagovorili age i begove
da onu ispravku poшaљu. Kao odgovor na ovaj novi nasrtaj, osvanule su jednog letњeg
dana 1894. godine po Travniku i mnogim bosanskim mestima velike plakate sa
natpisom „Naшim din-duшmanima“ u kojima se u biranom sadrжaju izmeђu ostaloga
kaжe:

Mi se ne bi osvrtali na ove laжљive dopise, jer nam je svejedno шta arsuzi o


nama misle i kako piшu, ali smatramo svojom duжnoшћu ponovo чisto i bistro
izjaviti, da je ona potekla od nas samih i bez ikakvog nagovaranja od koje-mu-
drago strane“.
„Mi mislimo da nema ni jednog muslimana u celoj Herceg Bosni a ni izvan њe,
koji ћe jezuitsku uvredu smatrati kao neшto malo, veћ kao ogromno, шto neћemo
ni kroz vjekove zaboraviti. A шto dopisnik o nama muslimanima sudi, ne чudi
nas ni malo, jer se mi od jezuite boљemu ne nadamo. Nijesmo mi „mazdumi“
kakvim nas hoћe svijetu predstaviti toboжњi жutokљunac i „Obzorov“ dopisnik,
a uistinu nekakav жutokљun ђak, koji je srkao pamet u ovdaшњoj jezuitskhoj
gimnaziji. Znamo mi dobro predviђeti posledice toga ћina, te se ne damo ni na
шto nagovoriti“.

Mi do u najnovije doba nijesmo znali ni za kakve Hrvate, a od nekog vakta


poчeшe se nekakva bezbeli nauчena djeca zvati Hrvatima. Pa da je to, ni po jada,
nego hoћe evo da i nas stare nazovu tim nama nepoznatim imenom.

Mi ih zato molimo, neka nas puste na miru i proђu se laжi i klevetaњa, jer
ћemo inaчe okrenuti debљi kraj. A sada zavrшavamo rijeчima preђaшњe izjave,
da ne samo шto neћemo imati sa Hrvatima i tamo њihovim jezuitima nikakve
zajednice, nego smatramo svakog onoga muslimana, koji se uhvati u њihovo kolo,
izdajicom svoga roda, vjere i plemena".

Plakat je datiran u Travniku 24. avgusta 1894. godine i nosi ove potpise
bosansko-hercegovaчke vlastele:

40
Adem beg Hafizaliћ, Islam ef. Kajmakoviћ, Шemsi beg Gluhbegovићć, Ahmed beg
Kulenoviћ, Beћir beg Sulejmanpaшић, Veli beg Hasanpaшић, Aliшefki ef.
Junusefendiћ, Derviш beg Haџipaliћ, Ahmed beg Gluhbegoviћ, Mehmed beg
Bihчeviћ, Abdulkadir Haџisulejmanoviћ, Omer beg Hadialiћ, Шukir ef.
Arnautoviћ, Abdula ef. Beћiragiћ, Sulejman ef. Kajmakoviћ, Omer ef.
Arnautoviћ, Mahmud ef. Arnautoviћ, Mehmed beg Krehiћ.

Ovaka odluчnost bosansko-hercegovaчkih muslimana nije mogla zbuniti jezuitsku


prepredenost, jer je ona i daљe nalazila naчine da шto boљe iskrivi pravi smisao
odluke berlinskog kongresa i da dobijeno vreme шto boљe iskoristi u katoliчke
svrhe. Tako su hrvatski jezuiti preplavili Herceg-Bosnu i, uz obilatu pomoћ
maђarskih okupacionih vlasti, umesto krstom, oruжjem vrшili „uzviшenu katoliчku
misiju“. Nalazeћi se izmeђu maђarskih okupacionih vlasti i hrvatskih jezuita, srpsko-
muslimanski жivaљ u Bosni i Hercegovini naшao se izmeђu dve vatre, pred najteжim
duhovnim i fiziчkim iskuшeњima. Kulturno prosvetni zadatak austrougarske
okupacije izbledeo je, a iz њega se ukazala teшka stvarnost maђarsko-hrvatske
eksploatacije i duшevne hegemonije. Kao rezultat „prosvjetne misije“, koju je
berlinski kongres dekretovao Austrougarskoj, a ova Maђarima i Hrvatima, dolazi
posle 29 godina do poznatog bosansko-hercegovaчkog vapaja u formi memoranduma,
upuћenog 1907. godine meђunarodnoj konferenciji mira u Hagu, gde se detaљiшu
maђarsko-hrvatske teжњe da se pomoћu vlasti Bosna i Hercegovina шto je moguћe pre
katoliziraju. Taj memorandum, u delu koji se odnosi na versko-prosvetni pritisik
Hrvato-Maђara – u svom delu od 12. do 17. taчke glasi:

Taч. 12.

Kako je evropska mandatorka u Bosni i Hercegovini izvrшila prosvjetnu misiju,


vidi se najboљe iz ovih fakata: Odmah posle izvrшene okupacije, zemaљska je
vlada zatvorila sve osnovne шkole, koje su postojale joш za vreme turske
uprave. Srbi pravoslavne vjeroispovijesti prije okupacije su imali 94 osnovne
шkole i nekoliko muшkih i жenskih sredњih шkola. Okupaciona uprava prvih
dana zatvorila je 54 osnovne i srednje шkole. Tako je vlada postupila i prema
muslimanima.

Umjesto narodnih шkola, okupaciona je vlada otvorila 339 komunalnih osnovnih


шkola, kao i viшe sredњih шkola. Sve ove шkole podignute su i izdrжavaju se o
zemaљskom troшku, iako je duh њene nastave i vaspitaњe чisto politiчko-
propagandistiчki. Dakle, bosansko-hercegovaчki Srbi istoчno pravoslavne i
muslimanske vjeroispovjesti, koji saчinjavaju 85% cjeлokupnog stanovniшtva,
prinuђeni su da izdrжavaju шkole koje otvoreno djeluju na nacionalnoj i
konfesionalnoj propasti – svojoj. Naprotiv, okupacione vlasti svim moguћim
sredstvima pomaжu otvaraњe i uzdrжavaњe osobito katoliчkih manastirskih
sredњih шkola, u kojima predaju nastavu jezuiti i milosrdne sestre, kojima je
okupacija u posjednute zemљe шirom vrata otvorila.

Taч. 13.

Okupaciona vlada etabilirala je katoliчku vjersku propagandu (Propaganda fide


in pantes infidelium) i њoj je na чelu postavila чuvenog jezuitskog biskupa
Шtadlera, koji nosi javnu titulu „Papski komesar za vjersku propagandu“.
Dovukla je u zemљu чitave legije jezuita, koji su iz drugih naprednijih zemaљa
istjerani kao najopasniji elementi razdora i omraze meђu narodima jedne
drжave. Њima je vlada poklonila goleme komplekse zemљiшta, koje je uvijek

41
bilo sastavni dio opшte narodne imovine i o troшku zemљe im podigla bogate
manastire i velikolijepne crkve i шkole.

Ne proђe dan da ove fanatiчke prozelitske propagandiste bilo obmanom ili


silom ne otmu ili ukradu koga pravoslavnog ili muhamedanskog mladiћa,
djevojku, kakvo siroto dijete ili udovicu, koje poslije zatvaraju u svoje
prostorije i, tu ih najvarvarskijim sredstvima obraћaju u katolicizam. Crni
sredњi vиjek inkvizicije, mogao bi u tom pogledu pozaviđati današnjem dobu u
Bosni i Hercegovini.

Taч. 14.

Kao шto je okupaciona vlada revnosna u davaњu odobreњa i svake pomoћi u


novcu i zemљiшtu kad je u pitaњu podizaњe kakve katoliчke crkve ili
manastira, tako je bezobzirna i neumoљiva kada ima da rijeшi kakvu molbu za
podizaњe sliчne pravoslavne ili muslimanske bogomoљe. Opшtinama sa
hiљadama muslimanskih i pravoslavnih duшa, vlada godinama uskraћuje
odobreњe za podizaњe bogomoљe, dok katoliчke crkve podiжe i onђe, gђe je u
mjestu samo jedan жandarm ili чinovnik katolik, kao шto o tome ima dosta
primjera. Znajuћi шta u Bosni i Hercegovini za odrжaњe narodnosti znaчi
crkvena autonomija, koju su pravoslavni u punoj mjeri uжivali za vrijeme turske
uprave, okupacione su vlasti svoju politiku na to upravili, da ovu autonomiju
uniшte i da њihovu crkvu podloжe svojim vjernim kreaturama i slijepim
politiчkim oruђima. Isto to radi i prema muslimanima.

42
Taч. 15.

Okupacione su vlasti objavile rat istrebљeњa i samom imenu srpskom u Bosni


i Hercegovini, pa su umjesto narodnog imena proglasile provincijalno ime
Bosanac i Bosanski, ili „zemaљski jezik" i ako se narod od pamtivijeka nazivao
i ponosio svojim nacionalnim srpskim imenom, шto mu za vrijeme turske uprave
nikad niko nije uskraћivao.

Nu okupacione se vlasti ne ogriniчavaju samo na goњeњe srpskog imena, veћ


satiru vandalski i sve drugo шto podsjeћa na srpstvo. Poznato je da su Bosna i
Hercegovina srediшte srpstva ne samo geografski, veћ i u etnografskom
pogledu, te se nije чuditi шto je kod nas srpska tradicija i srpska nacionalna
svijest jaka kao u drugoj srpskoj provinciji – Srbiji. Ovђe vaљa konstatovati, da
je hercegovaчki dijalekt na dostojanstvo srpsko-hrvatskog kњiжevnog jezika.
Otuda je jasno, da se u Bosni i Hercegovini њeguje i чuva nacionalna poezija
srpstva, a osobito њen epski dio kao i srpske narodne pripovijetke. U Bosni i
Hercegovini upotrebљavaju se – viшe nego igђe – gusle, t. j. muziчki
instrumenat za recitovaњe junaчkih srpskih pjesama. Nema Bosanca i
Hercegovca, koji ne bi znao i pjevao izvjestan broj onih junaчkih pjesama, a po
neki na stotine њih. Iz tih pjesama znaju i svoju istoriju, tako da u pogledu
nacionalnog saznanja nema naroda na svijetu, koji je politiчki svjesniji nego
шto je srpski. Srbi se od nezapamћenih vremena sluжe svojim pismom, koje je u
drugoj polovici IX. vijeka pronaшao Sveti Ћiril i brat mu Metodije,
arhimanariti za Solunsku Srbiju. Чak i oni bosanski Srbi, koji su docnije
preшli u islam, do okupacije su se uvijek sluжili ћirilskim pismom, dok
okupaciona vlast nije nametnula latinicu, a narodni instrumenat gusle
konfiskovala.

Austrougarska je odmah s poчetka zabranila i proslavљaњe patrona nacionalne


prosvjete Svetog Save, po kome je jedna naшa pokrajina Hercegovina joш u
sredњem vijeku dobila ime „Vojvodstvo (hercegstvo) Svetiteљa Save“. A kad je
viђela da u tome ne moжe uspjeti, ona se u posljedњe vrijeme ograniчila na to,
da preko svojih agenata i katoliчke mladeжi, fanatizovane u vladinim
шkolama ove proslave ometa, na varvarski naчin napada najintimnije osjeћaje i
jedan narod vrijeђa. S tim smjerom zabranila je i drжaњe javnih procesija u
uobiчajenom crkvenom obredu.

Taч. 16.

I pored najispravnijih putnih listova, osobito onih lica koja.doputuju iz


susjednih srpskih зemaљa, ovima se чine neчuvene teшkoћe pri putovaњu,
okruжujuћi ih cijelim jatom жbira i шpijuna. Dokle okupacione vlasti u tom
pogledu tjeraju, vidi se najboљe po tome, шto su one zimus imale drskosti, da
чak i prestolonasledniku Kraљevine Srbije, koji je inkongnito putovao,
zabrane prenoћiti u Sarajevu, veћ je ovome protiv izriчne voљe spremљen
naroчiti voz, koji je na brzu ruku ukloњen iz zemљe. Tom je prilikom vladin
komesar naredio svim sarajevskim hotelijerima, da ne smeju primiti na
prenoћiшte visokog putnika.

Taч 17.

Mladiћima koji zbog kiњeњa i zbog zloupotrebљavaњa okupatorskih шkolskih


vlasti polaze шkolu u susjednim srpskim zemљama, pri povratku u domovinu
43
okupacione vlasti ne daju u zemљi nikakve sluжbe, ni javne ni privatne.
Obilate svoje stipendije za viшe шkolovaњe na strani daje vlada samo onim
svojim kreaturama, veћinom sinovima svojih чinovnika, koji su veћ u шkoli
pokazali neprijateљstvo i mrжњu prema pravoslavnima i muslimanima i u
slijepoj posluшnosti prema vlastima.“

Tako, dakle, glasi onaj deo bosansko-hercegovaчkog memoranduma odnoseћi se na


versko-prosvetni pritisak hrvatskih eksponenata i neposrednih izaslanika u
jezuitskom i чinovniчkom kadru, koji su imali da izvrшe vekovni san o pokatoliчeњu
ove preostale srpske provincije u docnijem sklopu Austrougarske. Razume se, da su
posle 32 godine „kulturne misije“ u Herceg-Bosni Hrvati jedva dočekali, da putem
statistike mogu objaviti rezultate svojih nasiљa u Bosni i Hercegovini. Godine 1910.
izvrшen je popis bosansko-hercegovaчkog stanovniшtva. Na veliku radost cele
Hrvatske sa њenim biskupom Шtadlerom u Sarajevu, ova statistika javљa, da je u
Herceg-Bosni pronaшla 385.009 Hrvata. Mada je ovaj broj novopeчenik, Hrvati zajedno
sa maђarskim, чeшkim i poљskim radnicima (zaposlenim na eksploataciji bosanskih
шuma i u ogromnom vladajuћem чinovniчkom aparatu), u odnosu prema celokupnom
stanovniшtvu Bosne i Hercegovine, predstavљali su jedva 19% bosasko-hercegovaчkog
stanovniшtva. Hrvatski jezuitizam i sluжbena Hrvatska su toliko likovali, da je ova
nameшtena statistika doжivela nekoliko izdaњa.

Ni posle 16 godina od onoga proglasa bosansko-hercegovaчke muslimanske vlastele (u


kome kaжu ne samo шto neћe niчega imati zajedniчkog sa Hrvatima, nego чak tvrde da
do pred kraj devetnaestog veka nisu ni znali za ime Hrvata) hrvatski jezuitizam nije
smeo bosansko-hercegovaчke muslimane nazvati Hrvatima, veћ „velikoduшno“, u
drжavnoj hrvatskoj statistici konstatuje: „Zbog toga, шto imade muslimana koji se
izjavљuju i priznaju Hrvatima, dok ih opet ima koji se priznaju Srbima, mislim da ћe
biti najzgodnije ako se muslimane pusti iz kombinacije, jer im pribliжno nije moguћe
utvrditi koliko se њih priznaje Hrvatima a koliko Srbima.“ („Narodna statistika“
1910. str. 21). Ipak hrvatska statistika i pored svih jezuitskih muka kroz viшe od 30
godina, a naroчito nastojaњa hrvatskih popisivaчa da broj Srba svedu na nulu,
morali su makar i netaчno (razume se u svoju korist) objaviti, da u Bosni i
Hercegovini ima 825.418 Srba, prema 385.009 Hrvata i katolika svih naroдnosti.

Kako muslimani kao шto videsmo u momentu popisa 1910. godine joш nisu bili
podlegli uticaju hrvatske propagande i raznih mera za prinudno pokatoliчavaњe, pa
prema tome i nezreli za hrvatsku stvar, ostavљeni su joш za kratko vreme bosanskim
jezuitima, bilo da ih privedu katoliчanstvu, bilo da u њihovoj veчini vaspitaju
besprimerne џelate, koji ћe svojoj braћi bosansko-hercegovaчkim Srbima prirediti
krvavu 1941. godinu. Srpska ravnoduшnost, koja je ravna nocionalnom zloчinstvu,
pomogla je minulih dvadeset i nekoliko godina Hrvatima i њihovom katoliчkom kleru,
da stari hrvatski „narodni program“ bude ostvaren, poшto je hrvatskom jеzuitskom
crvu i њegovoj otrovnoj politici ostavљeno, da po svojoj voљi haraчe po srpskom
etnografskom prostoru, za kojega poznati frankovaчki „Obzor“ pre nekoliko godina
mimo svoje voљe reчe: „Tako je pravoslavno жiteљstvo u to vrijeme
predstavљalo 90% cjelokupnog stanovniшtva.", ciљajuћi ovde na
juжnodalmatinsko, bosansko-hercegovaчko, liчko i sremsko-slavonsko stanovniшtvo,
za чiju je domovinu Mato Mrazoviћ na 77. sednici hrvatskog sabora od 6. septembra
1861. godine rekao: „Srbi su zemљe u kojima жive krvљu otkupili. Oni nisu
doшli da u miru i pokoju samo obraђeno poљe posjeduju i prireђeni viшak u
duћane spremaju i daљe sa њime trguju, nego su oni svoju zemљu iz turskih ruku
svojom miшicom oteli i poшto saчiњavaju veћinu naroda, zemљa je њihova."

44
Da, bio je to srpski narod, koji je svoju zemљu od Turaka oslobodio, a ne oteo kako to
Mrazoviћ nehotice ili tendenciozno reчe, a saчiњavao je u svojim zemљama prema
„Obzorovom“ priznaњu narodnu veћinu od 90 %. Ali joш viшe od toga, bio je to onaj
isti narod, za koga Ivan Kukuљeviћ 6. juna 1848. godine u hrvatskom saboru javno reчe:
„Ovaj nam je narod srpski u najteжim vremenima, kad smo steњali pod
aristokracijom, latinizmom i germanizmom, naшu чistu narodnost saчuvao.“

Da, bio je to onaj isti srpski narod, kojem Hrvati mogu zahvaliti da u њihovim
шkolama i javnom жivotu i danas ne sluшaju latinski jezik, kao шto su to imali
prilike da чuju sve do 1843. godine, kada im je prvi put dozvoљeno da u шkolu uvedu
hrvatski kao nastavni predmet. Bio je to onaj isti narod, od koga su Hrvati pozajmili
svoj danaшњi jezik, a meђu zemљama toga naroda bila je ona ista Herceg-Bosna, za koju
je austrougarski ministar Venamijan Kalaj napisao: „Ali je izvan svake sumњe, da je
Bosna uprkos svome kolebaњu izmeђu susednih sila, pored svoje pocepanosti,
pokazala ipak u svome razvitku izvesno jedinstvo i takav opravdan pravac koji
ju je razdvajao od prave Srbije, pa je to najposle osujetilo ujediњeњe ta dva
inaчe savrшeno homogena naroda."

Шto se Bosna zbog „politiчke pocepanosti" nije ujedinila sa pravom Srbijom, to je


rezultat austrougarske politike: „Pocepaj pa vladaj!" .U tom pravcu Venamijan Kalaj
sa austrougarskog glediшta ima pravo. Joш viшe ima pravo ovaj austrougarski
ministar kad kaжe da su to: „dva inaчe savrшeno homogena naroda“. Nema, meђutim,
pravo kad smatra da je politiчka pocepanost u potpunom smislu reчi slaba narodna
strana, jer takva pocepanost moжe biti samo kod slobodoumnih naroda, meђu kojima je
srpski oduvek stajao u prve redove. I zato, imamo mi pravo kad verujemo da ne moжe
biti mira u ovom delu Evrope sve dotle, dok god sve srpske zemlje, a meђu њima
prvenstveno Herceg-Bosna ne budu u potpunom srpskom narodnom jedinstvu.

Leшevi

Iz жila vaшih krv je istekla… Leшevi srpski, muчeniчki, sveti:


Vaшe se telo steжe i grbi; U vaшem telu жivota nema viшe,
Satanska ruka bola vas i sekla, Pokoleњa ali u vas ћe se kleti,
Zato jer ste bili Slaveni – Srbi… Jer krv vaшa novu istoriju piшe!

Psuњski

45
DOBA OTIMAЊA
KAO PRETEЧA HRVATSKE ISTORIJSKE
KЊIЖEVNOSTI
Nisu viшe samo жivi spomenici srpske proшlosti plen „suvremene hrvatske
povijesti“. Pohlepa za onim шto je u okviru bivшe Austrougarske monarhije bilo
srpsko, ne poшteђuje ni sure zidine, svedoke srpske snage i kulture, koju hrvatski crv
uz pomoћ katoliчkog Rima stoleћima nagriza. Tako hrvatska „povijest“ u delu
шtampanom 1939. godine donosi sliku grada Ruжice iznad Slavonske Orahovice i
oznaчava ga kao srediшte, koje je odigralo vaжnu ulogu sredњeg veka u borbi hrvatskih
velikaшa sa ugarskim kraљevima. Чudni љudi, a чudni im obiчaji. Чas tvrde jedno, a
чas drugo. Sve se, meђutim, svodi na jedno: falsifikovati i oteti, pa na tome zidati
hrvatsko „istorijsko pravo“. Zar ugarski kraљevi nisu bili istovremeno i hrvatski? A
kojem ugarskom kraљu od 1102. godine pa do 1918. nije nataknuta Zvonimirova kruna?! U
kakvom bi onda odnosu stajala tvrdњa da je grad Ruжica posluжio hrvatskim
velikaшima za ratovaњe protivu ugarskih, a time i sopstvenih kraљeva, kad se ne zna
za takova ratovaњa, joш maњe za neke hrvatske baze, a najmaњe da bi to baш bio grad
Ruжica, kojega su razorili Turci prilikom ulaska u Slavoniju.

Ovakvih svojataњa nisu poшteђene ni „Rokovaчke zidine“, koje i danas juжno od


Vinkovaca, na obali Bosuta, prkose vremenu. A takvih ima mnogo. Savremeni
povjesniчar kad govori o Ruжici, izgleda da hotimiчno smeћe sa uma, da se u
neposrednoj blizini, samo sakriven dubљe u шumu, nalazi stari srpski manastir
Orahovica (u starije doba zvan Remeta), sagraђen negde u XII. veku. Raspolaжe se sa
dosta pismenih podataka o tome, kome je pripadao grad Ruжica, Rokovaчke zidine, kao
i svi ostali sliчni spomenici rastureni шirom srpskih zemaљa pod Austrougarskom,
ali neћemo zamarati time, nego bi imali zapitati savremene hrvatske
„povijesniчare“: Чime se objaшњava, da se analizom veznog materijala utvrђuje
potpuna vremenska povezanost u graђeњu kako Ruжice, tako i manastira Orahovice.
Шta ima da primete na mnoge sliчne srpske graђevine iz toga doba i жive li moжda
„suvremeni“ u uvereњu da Srba pre dolaska Turaka, i pored tolikih њihovih
kulturnih i crkvenih srediшta, u Slavoniji bilo nije. Ako жive u takvom uvereњu,
bilo bi dobro da proчitaju „Spomen-kњigu Matiji Reљkoviћu“, koju su poчetkom ovoga
veka izdala hrvatska druшtva i naroчito je posvetila Slavoniji i zapadnom Sremu,
gde je Reљkoviч (Relkovich) roђen, gde je жiveo i gde je umro. U toj eminentno hrvatskoj
kњizi na strani 7 i 8 naћi ћe da su Rokovaчke zidine joш pre dolaska Turaka bile
niшta maњe, veћ srpski pravoslavni manastir, o kome se doslovce kaжe: „Manastir
taj sagraђen je poslije rimske vladavine, a propao je kada su Turci ovu zemљu
osvojili. Sudeћi po slikarijama, bila je crkva hriшћanska i to isprva grko-
istoчnoga, a kasnije rimokatoliчkog obreda". Ovde se, kako videsmo, neposredno
priznaje da je ovaj srpskopravoslavni manastir, kao i mnogi drugi, silom pokatoliчen.
Kako je to pokatoliчavaњe vrшeno, i preko koga, to nam je neposredno poznato iz
hrvatske „povijesti“. Kako se srpski narod branio od toga pokatoliчeњa, koliko je
uspeo i koliko je puta „prolongirao“ odrжavaњe svoje verske i politiчke
samostalnosti, videћemo iz poglavљa, gde se govori o mnogobrojnim zakљuчcima
hrvatskog sabora kroz stotine godina, kojima su srpstvo stavљali izvan zakona i od
beчkog dvora traжili monopol za obrazovaњe hrvatske rimokatoliчke egzekutive, koja
ћe kvavim terorom srpstvo privesti katoliчanstvu, ili ga istrebiti.

Kad su po naruџbi pritajenog ustaшtva novi hrvatski istoriчari poчeli da naduvavaju


hrvatsku „povijest“ naшli su se pred nestaшicom materijala. Ta ih je oskudica navela
46
na zloчin da posegnu u srpsku istorijsku prošlost, jer im se ona radi mnogih okolnosti
i wihove bezobzirnosti nalazila na domaku. Ni jedan narod bez proшlosti nije lakшe
doшao do istorijske graђe kao шto je to sluчaj sa Hrvatima. Iz tih razloga, ni jedna
svetlija taчka srpske istorijske mnogostrukosti pod Austrougarskom nije ostala
poшteђena hrvatske otimaчine. Tako se u lekciji hrvatske „povijesti“ objavљene 3. VI.
1939. govori o bitci za Sisakа 1593. kao iskljuчivom hrvatskom ratnom uspehu. Ako se,
meђutim, proчita stenografski zapisnik hrvatskog sabora za godinu 1861., naiћi ћe se
na strani 807 na govor hrvatskog poslanika Lonчareviћa, u kome ovaj pred saborom
veliчa zasluge Srba za odrжaњe hrvatske sigurnosti od Turaka i tvrdi, da je zaslugom
Srba tvrђava u Sisku obraњena.

Govoreћi o ratovima koje je Ferdinand II. vodio protivu шvedskog kraњa Gustava
Adolfa, hrvatska „povijest“ od 12. VI. 1939. odnekuda pronalazi, da su se 10.000
Hrvata pod voђstvom generala Izolanija u bitci kod Nirnberga tako junaчki poneli,
da su baш oni doprineli Ferdinandovoj pobedi. Na isti naчin, da su se Hrvati
junaчki borili u bitci kod Lucena (18. XI. 1632.), u kojoj je шvedski kraљ poginuo. Da su
„suvremeni“ hrvatski istoriчari sluчajno zavirili u stenografske beleшke hrvatskog
sabora iz 1861. godine, odrekli bi se moжda ovih „sjajnih“ hrvatskih podviga na
hartiji, jer bi na strani 808 naшli da ih je poslanik Lonчareviћ već pre 80 godina
unapred demantovao rekavшi, da su se u tim ratovima borili Srbi, a me Hrvati. Evo
шta je Lonчareviћ rekao: „Prije nego шto su se oni Srbi sa Чarnojeviћem
naselili u doњe krajeve Ugarske, ratovali su Srbi varaжdinskog i karlovaчkog
generalata kod Desave pod Valenшtajnom 1626. kod Rienfelda i Volfenbitla
pod Pikolominijem, zatim kod Brgesara 1632. pod Izolanijem, gde su шvedskog
generala Vanera i Berharta Vajmarskog 1636. godine жive pohvatali i najzad
шvedskog generala Horna zarobili. Ova su i mnoga druga junaчka djela u
privilegijama sa zlatnim slovima od cezara i kraљeva Ugarskih Rudolfa,
Ferdinanda II., Marije Terezije, Leopolda i Matije posvjedoчena i чuvaju se pod
tri kљuчa, od kojih proto severinski jednog imade“.

Kad bi neko zapitao: Kakve veze imaju ovi Ferdinandovi ratovi sa srpstvom?, mi bi
mu odgovorili: Zato, da bi se odbranili od katolicizma i hrvatizma, Srbi su bili
primorani da za raчun Austrougarske чine чuda od junaшtva, samo da bi se istakli
iznad Hrvata i time stekli veћu naklonost beчkih dvorova za odbranu svoga srpskog
obeleжja od Hrvata. Jedna od takvih usluga u krvi je i uчeшћe Srba u austro-
francuskom ratu, kada je Fraњo II. radi francuskog „konventa“ o smaknuћu Љudevita
XVI. podigao vojsku na Francusku. Da se ovde ne radi o hrvatskom zakulisju, ne bi se
ovog sluчaja doticao, jer on na prvi pogled nema niчega zajedniчkog sa srpskim
narodnim zbivaњem, niti to uчeшћe srpski narod moжe zabeleжiti u svetlije
stranice svoje istorije iz razloga tradicionalnog prijateљstva sa Francuskom.
Hrvatska „povijest“, naime, („Hrv. List“ od 27. VI. 1939.) o ovome ratu piшe ovako: „I
Hrvati su slali ogromne чete. Sama krajina dala je 100.000 vojnika. U toku 1794. i
1795. godine proљevala se hrvatska krv u Francuskoj, Belgiji i Njemaчkoj.“ Ovo
hrvatska „povijest“ kontira u svoj raчun sa naroчitom tendencijom, kako bi svoju
proшlost okitila tuђim herojstvom, a s druge strane kako bi onih 100.000 Srba iz
Krajine oznaчili kao Hrvate samo zato, da se tolika srpska vojniчka snaga u toboжњem
„hrvatskom prostoru" ne bi naшla nigde zapisana. Rekoh, ovo austro-francusko
ratovaњe ne bi mogli ubeleжiti u svetlije stranice srpske istorije, ali ono ipak
ima izvesnog znaчaja za srpsko samoodrжaњe u Austrougarskoj, koje su Hrvati
neprestano ugroжavali. Pa ipak, kad je to чiњenica koja se viшe ne da izmeniti, mi se
ne odriчemo te stvarnosti ali utvrђujemo, da je hrvatska tvrdњa o toboжњih 100.000
Hrvata u ovome ratu laж, poшto Vojniчku Krajinu nisu saчiњavali autohtoni Hrvati,
nego veћim delom Srbi pravoslavni i maњim delom oni Srbi katolici, koje seњski
biskup Brajkoviћ deli od Hrvata. Da li su to bili Hrvati ili Srbi, pustiћemo da nam
47
o tome neшto kaжu austrijski ratni izveшtaji toga vremena. Izveшtaj od 29. maja 1793.
godine glasi :

Iz glavne tirolske varoшi Insbruka (Innsbruck) 29. maja piшu: da je ovo jutro
jedna kompanija burmskog „frajkora" onamo stigla i uputila se preko Brajzkaua
(Breiskau) daљe. Ovi su љudi svi na turskoj granici mobilisani i zovu se
Srbijanci."

Jedan drugi izveшtaj od 9. avgusta 1793. iz Beчa javљa meђu ostalim o prolasku
srpskog odreda kroz Beч:

Proшle nedeљe proшao je jedan odred koњice i peшaka takozvanog austrijsko-


beчkog frajkora. Svi su bili po izboru momci Graniчari, najviшe Srbi iz
Slavonije i po koji Maђar. Oni su svi na turski naчin obuчeni, a egzerciraju na
srpskom jeziku, jer su skoro sami Srbi. Posle prolaza uruчen je od strane
sremsko-karlovaчkog arhiepiskopa i mitropolita natkapetanu Aksentiju
Miloviћu krst sa crvenom pantљikom za zasluge, a i zato da bi u inostranstvu
imao sve poчasti, koje mu spadaju."

Ratni izveшtaj od 17. avgusta 1793. godine, meђutim, najboљe svedoчi, ko su bili oni
borci iz Vojniчke Krajine – Hrvati ili Srbi. Ovaj izveшtaj glasi:

Dana 17. avgusta bilo je povereno obersteru Mihailoviћu sa jednom divizijom


Srba iz frajkora Mihailoviћa i Odolenija, da udare na neprijateljske zaklone
i van шume oko Egenada. Srpska je divizija poslana napred. Kapetan Aleksandar
Petroviћ i oberlajtnant Kosta Jovanoviћ vodili su desno, a unterlajtnant
Fabaroviћ levo krilo. Sledeћeg dana pre zore, svi su stajali pripravni pred
шumam. Oficiri su sa krilima upravљali tako mudro i hitro, da ih neprijateљ
ni na 20 koraka nije mogao da primeti. A kad ih je primetio, povukao se paniчno
u svoje zakope. Srbi su ih u stopu sledovali i tako ih muжevno pregazili, da su
se u drugi red шanaca morali povuћi, gde su imali bateriju. Srbi se osokolишe
i slepo udariжe sa sabљama i puшkama na neprijateљa, koji ne mogavшi sili
odoleti, bi prisiљen odstupiti, pa se jedva mogao sa topovima povlaчiti. Ova
oчevidna hrabrost i muжevstvo Srba, tako je feldmarшalu knezu Koburgu bila
ugodna, da im je osobitim javnim pohvaљeњem svoje zadovoљstvo pokazao,
traжeћi imena viшih i niжih oficira u ciљu podele odlikovaњa. Jer, celi
ovaj sreчni ishod rata na onom delu, ima se samo Srbima zahvaliti."

Ovi ratni izveшtaji (koji su шtampani u novosadskom „Javoru“ Jove Jovanovića-Zmaja


1875. godine), najbolji su odgovor hrvatskim izvrtaњima onoga, шto je Slavoniju i
Krajinu kako onda, tako i docnije чinilo srpskom. Da li ћe hrvatski „povjesniчari“ i
posle ovih argumenata pronaћi, da su poчinili чuda od junaшtva u ovim ratovima,
iako se za њih u њima nije ni znalo? Kao шto je god sluчaj sa ovakvim izvrtaњem
чiњenica, tako najnoviji istorijski falsifikatori iz Zagreba kroz чitavu „suvremenu
povijest“ izbegavaju da ma шta kaжu o Srbima i trude se, da шto viшe zapostave
њihovu stvarnost, kako bi svetu prikazali, da je sve шto se na jugu Austrougarske
herojskog deшavalo, rezultat iskљuчivo hrvatske vitalnosti. Da je to, meђutim,
istorijska obmana, vidi se i po tome шto je Marija Terezija i za vreme najveћih
srpskih progona ipak morala svoje najboљe vojskovoђe pronaћi meђu Slavonskim i
Krajiшkim Srbima. Mi se tim Srbima nemamo razloga hvaliti, ali kada se vidi
tendencija da se zataшka ili prisvoje sve srpske vrline i њihova istorija, moramo
naglasiti da su Srbi samo u razmaku od 1744. do 1810. godine Austrougarskoj dali 15
znamenitih feldmarшala i generala i to:

48
1) generala Mihaila barona Mikaшinoviћa fon Шlagenfelda (von
Schlagenfeld),
2) generala Jeftu Љubibratiћa konte de Trebiњe (conte de Trebinie),
3) generala Samuila Zdelaroviћa,
4) generala Pavla barona Papilu,
5) generala Arsenija barona Seчujca fon Heldenfelda (von Heldenfeld),
6) generala Pavla barona Davidoviћa,
7) generala Avrama Putnika,
8) generala Savu Prodanoviћa de Uжiчka Kamenica,
9) feldmarшala barona Duku,
10) generala Maksima Radiчeviћa,
11) feldmarшala Stevana Mihailoviћa,
12) generala Ђorђa Duku,
13) feldmarшala Andriju Stoiчeviћa,
14) feldmarшala barona Radivojeviћa i
15) generala Jovana Brankoviћa.

Da li su Hrvati iz svoje „vitalnosti" mogli izdvojiti ma i jeдnog od ovakvih љudi, sem


шto su im leшinarskom navikom priшivali hrvatske firme ako bi koji od њih preшao
katoliчanstvu najmaњe zbog Hrvata, već zbog toga шto je austrougarski zakon o
ustrojstvu vojske чesto puta uslovљavao veћa vojniчka dostojanstva rimokatoliчkom
pripadnoшћu. Da su, meђutim, Hrvati bili u staњu da odgoje ovakove љude, bila bi to
joш veћa nesreћa za srpski narod izmeђu Drine, Drave i Jadranskoga mora, poшto bi
time joш ranije uspeli kod beчkog dvora, da ovaj ukine srpske prиvilegije, te da se
hrvatskom jezuitizmu pruжi duжa vremenska moguћnost za leшinareњe po srpskom
narodnom prostoru u bivшoj Austrougarskoj.

49
OSNOVE HRVATSKE PISMENOSTI I
KЊIЖEVNOSTI
Meђu mnogim srpskim pogreшkama u proшlosti spada i sastanak Vuka Karaџiћa sa
hrvatskim kњiжevnicima (1850.) u Beчu. Ovo pada u doba zakulisnog „Ilirizma“, o
чijoj ћemo se otrovnoj misiji posebno pozabaviti. Hrvati su oberuчke primili na tome
sastanku Vukov, kњiжevni jezik za svoj. Na ovom su mestu Hrvati dobili vekovima
voђenu bitku sa srpstvom i pravoslavљem. Da toga sastanka nije bilo, Srbi bi sebi
priшtedili „zadovoљstvo“ da docnije na materinjem jeziku чitaju i чuju istorijske i
kњiжevne otimaчine. Do ovoga doba, Hrvati su bili od Srba pravoslavnih i Srba
katolika odvojeni kao uљe od vode, i жivotarili su u svojim uskim kajkavskim
granicama onih triju жupanija oko Zagreba, guшeћi se u latinшtini, poшto je
praktiчno neupotrebљivi hrvatski jezik bio neka vrsta privatne konfesije, usled
чega se nije nalazio ni na listi nastavnih predmeta u sredњim шkolama po hrvatskoj.
Da je њihov jezik i za vreme beчkog sastanka bio zaista neupotrebљiv i kњiжevno
nezreo, vidi se iz ove hrvatske rodoљubive pesme od 1831. godine, koju je objavio
„Dubrovnik" u svome 23. broju od 1937. godine:

Vre i svoj jezik zabit Horvati


hote ter drugi narod postati;
vnogi vre narod sam svoj zameće
sram ga jak stranjski: „Horvat“ reče.
Sam proti jel ne štuje
i svak slepec sam sebe truje.
Nek gaj rasteplen reći po svetu
kad je već istom znano detetu,
da se ne pozna već Horvatica,
Misleć rođena da je Nemica.
Nut vse vu stranjski se nije vre gine
za svu mater niš se ne brine.

Mogao bih bez straha dozvoliti da mi se jedno uvo odseчe, ako i jedan Srbin katolik
ili Srbin pravoslavne vere sa svima onim „struчњacima“ za reшavaњe hrvatskog
pitaњa u 1939. godini na чelu moжe znati, шta mu ova hrvatska pesma znaчi.

Eto, to je ta izrazita linija izmeђu vode i uљa, koja je delila „autohtone“ Hrvate od
Srba pravoslavne i katoliчke vere. Tek kad je srpski kњiжevni jezik tu liniju
zatupio, poчiњe hrvatska haranga na sve ono srpsko istorijsko blago, koje do tada nije
nikada bilo preporno. Tim momentom zapoчiњe i hrvatska hajka na mnoge srpske
pesnike i kњiжevnike, koji su zbog prijema katolicizma oznaчeni kao Hrvati i kao
takvi u svima hrvatskim istorijskim raspravama smatrani. Neшto docnije javљa se
nepremostivi atagonizam i prema ћirilici; istoj onoj ћirilici, koja je Hrvatima
bila prvo narodno pismo i kojom je napisan prvi hrvatski katoliчki molitvenik. Ona
je najzad proglaшena neprijateљskim pismom Hrvatske!

Zaђimo malo u hrvatsku proшlost da vidimo, koje je pismo nekada bilo


najrasprostraњenije u Hrvatskoj, pa ћemo se veћ na prvom koraku susresti sa
odgovorom splitskoga biskupa Sforce, kojim ovaj 28. juna 1627. odgovara rimskoj
kongregaciji, da bi bilo boљe crkvene kњige шtampati ћirilicom nego latinicom,
poшto je ћirilica opшtija i u Dalmaciji se veћinom upotrebљava. (Iviћ-
Erdeљanoviћ).
50
Opisujuћi stvaraњe prvog katoliчkog molitvenika na naшem jeziku i ћirilicom,
hrvatska „povijest“ i sama tvrdi, da je bosanski fraњevac Matija Divkoviћ (1563. –
1631.) kao prvi hrvatski kњiжevnik u Bosni ovaj molitvenik шtampao „bosanskom
ћirilicom“. („Hrvatski List“ od 14. VI. 1939.) Da bi сtvorili шto veću smutњu meђu
pojedinim srpskim zemљama, Hrvati su, doduшe, izmislili i u svoju zvaniчnu nauku
uvrstili neku „bosanчicu“, kao razliчito pismo od ћirilice. Ovo samo zato, da ne bi
morali izgovarati reч ћirilice. Шta je ta umiшљena „bosanчica“ pustiћemo da nam o
tome neшto kaжe dr. Vasa Gluшac u њegovoj kњizi „Iz proшlosti Bosne i Hercegovine“
(str. 30).

Pravom uчenom чovjeku, kojemu je dobro poznata naшa proшlost i naшa kultura,
ovakve su tvrdњe smijeшne. Baш шto se tiчe „bosanчice“, spomenuћu jednu
anegdotu iz moga studentskog жivota. Doшavшi na univerzitet, donio sam sobom
iz gimnazije (dr. Gluшac je rodom Bosanac) i znaњe o „bosanчici“ kao posebnom
pismu. Jednom u razgovoru sa mojim mnogouvaжenim profesorom dr.-om Milanom
Reшetarom spomenuo sam mu tu „bosanчicu“, na шta se on nasmijeшi, pa me
zapita: „Kakvo je to pismo?“ Ja nastojah da mu odgovorim, ali me uчeni profesor
preteчe i razjasni mi, da posebnog pisma „bosanчice“ nema, veћ da ima stara
ћirilica, koja je upotrebљavana na cijelom Balkanskom poluostrvu osim Grчke,
od Crnoga do Jadranskog mora. Kasnije ulazeћi u nauku, bilo mi je jasno
razlagaњe moga uvaжenog profesora. Zavirio sam malo dubљe u to pitaњe i
otkrio њegovu politiчku pozadinu.“

Uzalud je od krivca traжiti priznaњe. Zvaniчna hrvatska politika, kakva je zapoчeta


u mnogim predstavkama austrougarskim vladarima da proшiri hrvatski teritorijalni
i duhovni prostor na шtetu Srba, neћe nikada priznati da nije bila u pravu kada je
posezala za tuђim, pa tako ni okolnost da su sve svetlije stranice hrvatske
„povijesti“ rezultat gusareњa po srpskoj istorijskoj proшlosti. Razlikujuћi se u
osnovi od kulturnih naroda, koji istoriju posmatraju prizmom objektivnosti, hrvatski
„povjesniчari“ novoga doba izbegavaju da ma шta kaжu шto bi hrvatske mase moglo
podsetiti na њihovo prvo narodno pismo ћirilicu, kojoj jedino mogu zahvaliti za joш
ono malo svoje „kulture".

Priznajem da ne znam kako izgleda Zvonimirova kruna, da li uopшte postoji i, je li


шta na њoj zapisano i kakvim slovima, pa se neшto pitam – шta bi danaшњi Hrvati
uчinili sa tom svojom toliko izvikanom krunom, kada bi ona poput krune Svetoga
Stjepana bila ispisana ћirilicom? Maђarima niшta ne smeta шto je њihov чuveni
kraљ krшten u pravoslavnoj veri kao Vojko, kao шto Srbima ne smeta шto je Nemaњa iz
posebnog raчuna krшten u katoliчkoj veri. Ne smeta Maђarima шto su kruna i porfira
Sv. Stjepana ispisani starom srpskom ћirilicom, niti im smeta шto se na tzv. kesi
Sv. Stjepana u Beчu rese zlatom ispisane reчi ћirilicom. („Narodni istoчnici“,
letopis za 1837. god. str. 36). Joш maњe im bode oчi ћirilski natpis na grobu Sv.
Stjepana, samo to smeta hrvatskim „povjesniчarima“, koji, uzgred budi reчeno, sve od
1102. pa sve do 1918. godine vrшiшe podaniчke duжnosti baш pod tako ћirilicom
ispisanom krunom Sv. Stjepana.

Velikim љudima proшloga veka nije smetalo srpsko poreklo da u Evropi budu veliki.
Zar bi Oto fon Bizmark (Otto von Bismarck) rado govorio da je potomak polapskih Srba
i da joш њegova baba nije skoro ni reчi znala nemaчki, sem srpski, kad to ne bi tako
bilo. Ili je neшto smetalo nemaчkom kancelaru grofu Kopriniju (Coprini) srpsko
poreklo, a joш maњe isticaњe te istine od strane nemaчke шtampe pred kraj proшlog
veka. („Srbi u davnini“ – Zagreb 1894., str. 180). Da li je ma i za malo umaњena
vrednost najveћeg nemaчkog nauчnika Lajbnica (Leibnitz), шto se 1713. godine obraћa
ruskom caru Petru Velikom kao Slaven na Slavena ovim reчima: „Naшe je poreklo
51
isto, oba smo Slaveni“. (Raчki: „Povijest Slavena“ str. 84). Da li je predsednik srpske
kraљevske akademije Dimitrije Neшiћ bio nepoznavalac stvari kad je 1893. godine
pred skupom odliчnika rekao o Lajbnicu ovo: „Ali, on je uistinu чedo onoga junaчkog
srpskog naroda, чija je jedna polovica pre XII. stoleћa ostavila svoja pradedovska
ogњiшta i siшla u naшe pitomije krajeve da tu sebi novu otaџbinu osnuje.“ („Javor“
broj 1 od 1893. god.)

Bizmarku, Kopriniju, Lajbnicu i mnogima drugim, dakle, niшta nije smetalo da sebe
smatraju Srbima, mada њihov жivot i rad nije stavљen u sluжbu srpskog naroda i
srpske narodne stvari. Mi, doduшe, nismo traжili od Nemaca da nam dadnu revers na
ova tri svoja velika чoveka, ali ni oni nisu na nas digli graju, kad smo joш proшloga
veka iz sredine Zagreba podvukli poreklo ovih velikih Nemaca, шto su i oni sami
rado isticali. Kad smo, meђutim, u kojoj prilici naglasili, da je Petar Preradoviћ
Srbin, ili da je Matija Reљkoviћ sam sebe i svoje pretke smatrao Srbima, naшli bi
se usred hrvatske galame pred slikom, koja odgovara napola golom чoveku шto brani
zadњu prњu na sebi. Zaista, Preradoviћ i Reљkoviћ sa ostalim velikim Srbima koje
hrvatska „povijest“ svojata, predstavљaju jedini prekrivaч preko hrvatske kњiжevne
golotiњe. Doduшe, za Preradoviћa hrvatska istorija („Hrv. List“ od 4. VII. 1939.)
priznaje da se 1818. godine rodio u pravoslavnoj graniчarskoj porodici u Grabovnici,
ali smatra da se prelazom katoliчanstvu za vreme vojniчkih nauka u Beчu pretopio u
Hrvata.

Kao da se u Beчu moжe postati Hrvatom. A biti katolik, ne znaчi i biti Hrvat. Da li je
i Reљkoviћ bio Srbin ili Hrvat, pustiћemo ga da nam on sam kaжe. Kao шto je, naime,
poznato, Reљkoviћ je kao austrougarski oficir sluжio u okolici svoga rodnog kraja
oko Vinkovaca. Napisao je poznati „Satir“. Piшuћi „Satir“, Reљkoviћ je svoje pretke,
pa samim tim i sebe smatrao Srbima, jer je na mnogim mestima o Srbima napisao:
„Naшi stari“. Kad je trebalo objaviti rukopis, duhovni Zagreb je već tada bilo
zahvatilo jezuitsko slepilo. Zato je, pre nego je rukopis dat шtampariji,

(…)
Jer Slavonac ne da svoje dice,
da se idu uчiti A, B, C,
nego ima obiчaj ovaki:
kad mu rekneш, odgovori svaki:
„Ni moj otac nije znao шtiti,
al je mogo malo boљe piti;
naшi stari nisu pisat znali,
al su boљe neg mi sastajali“.
O Slavonчe! ti se vrlo varaш,
kojigod mi tako odgovaraш.
Naшi stari jesu kњigu znali,
serbski шtili, a serbski pisali;
al vi sada nikako neћete
neg za nemar svakoja meћete.
(neчitki stihovi koji slede u
originalnom
rukopisu nikada nisu štampani)

Jedno meђu mnogim mestima falsifikovanog rukopisa „Satir“ Matije


Reљkoviћa, gde je umesto „Vaшi stari…“ pre њegove smrti stajalo „Naшi
stari…“ (Slika je preneшena iz zagrebaчkog Srbobrana za 1941. godinu.)

52
na njemu izvrшeno falsifikovaњe. O tome se moжe svako uveriti. „Satir“ je, naime,
pisan љubiчastim polubledim mastilom, po svoj prilici rastvorom od mastiљave
pisaљke, dok je њegovo falsifikovaњe vrшeno tamnim i evidentno je na prvi pogled,
da je docnijeg datuma. Falsifikator i pored uloжenog imitatorskog truda nije uspeo.
Jedno od tako falsifikovanih mesta u „Satiru“ fotografisano je. Na tom mestu
Reљkoviћ odgovara nekome, ko je kazao da Slavonci nisu bili pismeni pa kaжe:

„Naшi stari jesu kњigu znali,


Srpski шtili, a srpski pisali."

Satanska ruka, kojoj je sve srpsko mrsko, izbrisala je napola ono početno slovo „N“ i
mesto њega stavila „V", pa je, razume se, u шtampanom „Satiru" izvrnut smisao i stih
шtampan:

„Vaшi stari jesu kњigu znali,


Srpski шtili, a srpski pisali."

Falsifikat je чak na treћoj reprodukciji jasan i vidi se nedovrшeno rediraњe slova


„N", preko koga je napisano „V". „Nije moguћe vjerovati da ne bi bili u Bosni,
Zahumљu, Diokleciji itd. veћ davna prije Kulina bana poчeli pisati
ћirilicom, a narodnim jezikom srpskijem“, kaжe V. Jagiћ u „Historiji
kњiжevnosti“ na strani 142. Kad bi ovu reчenicu dali da nam prevede Zagreb, ispalo
bi umesto onoga „srpskijem“ – „hrvatskijem“. Takav jedan „prevod“ izmeђu mnogih drugih
nailazimo u „suvremenoj“ hrvatskoj „povijesti“ gde se kaжe: „ U 17. i 18. vijeku javљaju
se u Bosni i neki pjesnici muslimani, koji pjevaju hrvatskim jezikom, sluжeћi se
arapskim (turskim) pismom“. („Hrvatski List“ od 14. VI. 1939.). Ovo je zaista izreчano
na naчin, koji je samo Hrvatima svojstven. Zaista se u 17. i 18. veku pojavljuju bosanski
muslimani kao kњiжevnici, ali svoj jezik ne nazivaju hrvatskim, veћ srpskim. Pesnik
i kњiжevnik Muhamed Hevaji Uskjufi, ostavio je početkom 17. veka iza sebe, izmeђu
ostaloga, i ciklus poboжnih pesama zaista pisanih arapskim pismom, ali srpskim, a
ne hrvatskim jezikom, jer pisac tim pesmama daje sam naslov „Ilahije na srpskom
jeziku" i „Poziv na vjeru na srpskom jeziku" („Ilahi be zebani srb" i „Beran daveti
iman be zebani srb") (Poveљe Matije Ninoslava strana 69).

Nemajuћi svoga „osnovnog kapitala“, istorija hrvatske kњiжevnosti i „jezikoslovљa“


morala se „promuvati“ kroz komшiluk da ga sakupi. Zatim je odmah iza akta sporazuma
Cvetkoviћ-Maчek (1939.) objavila preko hrvatske zvaniчne шtampe zahtev: „Da se iz
hrvatskih ureda izbace tuђinski izrazi i da se napokon prestane rabiti
ћirilica! I zato, imaju izostati izrazi, koji nijesu nikad bili hrvatski niti je
hrvatski narod za њih znao!" Tako je Beograd skoro dve godine pre sudbonosnog 6.
aprila 1941. imao prilike da se upozna sa pravim smislom poniжavajuћeg akta, na koji
je stavљen potpis najnegativnijeg Srbina.

Sa onim шto je otkinula od srpskog kњiжevnog bogatstva, hrvatska kњiжevnost i


„jezikoslovљe“, jedva da su mogli proжiveti dve-tri godine, pa su opet morali zavuћi
ruku u srpski komшiluk. Nemajuћi kuda, sluжbena ustaшka „prosvjetna“ politika
morala je poчetkom 1943. godine preko zagrebaчkog „krugovala“ (radija) prirediti niz
predavaњa iz hrvatskog jezika, za koja bi se pre moglo reћi, da su predavaњa iz
srpskog, nego iz hrvatskog jezika, poшto se u њima obrazlaжe „dopuшteњe“, da se i
pojedini izrazi u „ekavшtini“ mogu upotrebiti u hrvatskom jeziku. Razume se, da ovo
nije uчiњeno zbog pravoslavnih Srba koji su istrebљeni, veћ zbog izmireњa sa
srpskom stvarnoшћu, gde joш жivi veћina srpskog jeziчkog i obiчajnog obeleжja, mada
je silom prilika morala primiti katoliчanstvo, ali koje ћe ga i formalno napustiti

53
i vratiti se veri svojih predaka onda, kada maч ne bude sredstvo za terorisaњe
чovekove duшe.

54
ISTREBЉEЊE SRBA KAO
PROGRAM HRVATSKOG SABORA KROZ
VEKOVE
Ostavimo li po strani pojedinaчna nastojaњa mnogobrojnih hrvatskih velikaшa, koji
su svaki za sebe preduzimali sve шto su mogli da se na podruчju bivшe Austrougarske
srpsko ime i vera stave van zakona, pa bacimo li pogled samo na zakљuчke hrvatskog
sabora donoшene u formi zahteva hrvatskog naroda, ugledaћemo tamne jezuitske
verige, kojima je prva karika iskovana u momentu Tomislavљevog otcepљeњa, dok im
se kraj ni posle onoga шto smo veћ preжiveli ne moжe sagledati.

Шta je hrvatski sabor pre 1597. godine kod beчkog, odnosno ugarskog dvora preduzimao
i da li je kao takav ma i periodiчno postojao, ne mogu o tome niшta reћi, jer do toga
vremena nemam podataka. Nesumњivo je, meђutim, da i dotadaњe doba obiluje takvim
zahtevima isto tako, kao шto iza њega vidimo, da su Hrvati svoje sabore skoro samo
zato i sazivali, da bi doneli zakљuчak o podjarmљeњu Srba. Takvi zakљuчci skoro
redovito padajuu doba krunisaњja ugarsko-hrvatskih kraљeva kojima su se poжurili
time predstaviti hrvatske narodne teжњe.

Pre nego se upustimo u nabrajanje takvih saborskih zakљuчaka, koji stotinama godina
nisu na svojoj oшtrini izgubili, smatramo za potrebno pobliжe oznaчiti srpske
zemљe u okviru Austrougarske, odnosno liniju koja je delila Srbe od Hrvata. Srpska
etnografska linija ide zapadnim granicama srezova Benkovac, Graчac, Udbina,
Korenica, Sluњ, Vojniћ, Vrgin Most, Glina, Petriњa, Kostajnica, Novska, Pakrac,
Daruvar, Grubiшno Poљe i Podravska Slatina. Razume se da i zapadnije od ove linije
u formi etnografskih izboчina жivi mnogo Srba (u nekim sluчajevima чak i u veћini),
kao шto su sluчajevi sa srezovima Gospiћ, Otoчac, Ogulin, Gareшnica, Bjelovar,
Virovitica i dr. Eto, to su srpske zemљe, nad kojima je hrvatski sabor stotinama
godina traжio neko pravo monopolizacije i punomoћja za uspostavu rimokatoliчkog
imperijalizma.

Za etnografsko pomeraњe prilikom turske najezde zapadnije od ove linije, koja se


uglavnom poklapa sa Duшanovom drжavom, Hrvati prigovaraju da je to „doшљашtvo“,
koje time ne nosi i pravo svojine. Meђutim, oni u novoj istoriografiji nemaju merilo
logike, jer tumaчe stvari sa svoga stanoviшta. Mi se joш dobro seћamo sluчaja sa
baчkim Buњevcima, koji su kao srpska skupina iz Hercegovine naselili severnu Baчku.
Mada su primili katoliчku veru, oni su se smatrali Srbima, a takvim su ih smatrali
i drugi narodi sem Hrvata, koji, ne samo шto ih prisvojiшe kao svoju skupinu, nego
1939. godine postaviшe i zahtev, da se cela severna Baчka zbog tih Buњevaca,
odnosno Srba, radi plodne baчke ravnice pripoji Banovini Hrvatskoj, i na taj način
pokrije hrvatsko gospodarsko siromaшtvo. Kad je, meђutim, u tu istu banovinu ukљuчen
21 srez sa srpskom veћinom i zbog toga nastupio val nezadovoљstva, mnogo je Srba
шirom Banovine Hrvatske zadesila sudbina zaplotњaчke smrti.

Austrijski komandujuћi general Vojniчke Krajine Johan Sig. Herberшtajn, morao je


raseљavati gusto prenaseљene Srbe iz okolice Slatine, Pakraca i Slavonske
Poжege, pa ih preseљavati u okolicu Roviшta kod Kriжevaca i Koprivnice. Ovi su
Srbi predstavljali odbranbeni bedem protivu Turaka. Ali, чim je ta opasnost
minula, zagrebaчki biskup i hrvatsko „plemstvo“, podneli su Ferdinandu II. zahtev, da
se Srbima oduzmu sva prava, da im se zabrani ispovedaњe pravoslavne vere i da im
55
se чak oduzmu nepokretna imaњa („Hrv. List" od 8. XI. 1939.). Dakle isto onako, kao шto
su to priveli u delo 1941. godine.

Radi ovoga hrvatskog zahteva sakupљen je srpski sabor baш u Roviшtu, gde su Srbi pod
vedrim nebom poloжili glasno zakletvu: „Radije ћemo izginuti, nego шto bi se
potчinili vlasti hrvatskih plemiћa i sveшtenika." Istovremeno su sa toga zbora
Srbi uputili Ferdinandu II. protest protivu ovakvog hrvatskog zahteva, na шta je on
izdao naredbu kojom nareђuje „Da niko ne sme dirati Srbe i њihova prava, a da
Srbi nemaju koga drugog sluшati osim њega." Tako je prvi hrvatski zahtev ove vrste
za kojeg znamo propao.

„Godine 1609. donese hrvatski sabor zakљuчak, da se u kraљevini Hrvatskoj


smije ispovijedati samo katoliчka vjera.“ („Hrv. List" od 13. VI. 1939.) Ovo je
zaista taчno, jer se hrvatski sabor drugim problemima, sem kako da pokatoliчi
srpstvo i nije bavio. Шto mu to ovim zakљuчkom nije uspelo, leжi krivica do samih
Srba, koji su svojim brojem i ratničkom snagom na daleko veћem stepenu ugleda stajali
od Hrvata. Ne moжe se, ali, time reћi, da Hrvati pojedinaчнim katoliчkim akcijama
nisu uspevali da svoj vekovni program sprovode makar sitnijim uspesima u delo.

Smrћu Rudolfa II. (1612.) Hrvati su se nadali, da ћe biti ukinute privilegije Srbima,
pa su se poжurili da obnove svoje molbe kod Matije II. (1608. – 1619.), ali su i tu
naiшli na „zatvorena vrata“. Matija je чak obnarodovao zakon o potpunoj
samostalnosti Srba na jugu Austrougarske, kojima treba da upravljaju srpski narodni
kneжevi, pod nadzorom austrijskih generala. To je Hrvate toliko ozlojedilo, da je
hrvatski ban Tomo Erdedi podneo ostavku na banskoj vlasti („Hrv. List“ od 9. VI.
1939.). Radi ovoga gesta, koji je bio merilo raspoloжeњa hrvatskog naroda i sabora po
pitaњu Srba, hrvatski je sabor krajem godine 1614. Erdediju izglasao „Besmrtnu hvalu
za preslavna djela, kojima nema premca." („Hrv. List" od 9. VI. 1939.)

Posle Tome Erdedija postavљen je za hrvatskog bana 1616. godine Nikola Frankopan.
Hrvatska „povijest" hvali Frankopana kao „briжnog bana“, koji je „zbog nekih
nesuglasica“ morao podneti ostavku na banskoj чasti. „Povijest“, doduшe, ne navodi
kakve su to bile nesuglasice, ali ih mi znamo. On je nastavio ono шto, su Erdedi i
hrvatski sabor zapoчeli. Kad to nije mogao postiћi preko carskog dvora, on je na svoju
ruku poчeo sa nasiљima na srpski narod. To je bio razlog da doђe do narodnog besa i
srpske tuжbe, koja je 1622. godine raspravљana u poжunskom saboru, pa je Ferdinand II.
smenio Frankopana i na њegovo mesto postavio Ђuru Zrinskoga.

Kad je bana Ђuru Zrinskoga zadesila smrt od otrova u Poжunu 1626., Hrvati su ponovo
opseli dvor molbama da se Tomo Erdedi ponovo imenuje banom, шto je godinu dana
docnije uчiњeno. Чim je Erdedi ponovo preuzeo bansku vlast, otpoчeo je sa starom
praksom. Nekoliko puta je hrvatski sabor podnosio „жeљe hrvatskog naroda“ da im se
Srbi potчine, ali im to ni za dve godine nije poшlo za rukom. Tada se Erdedi latio
lukavstva. Skovao je plan da najpre Srbe izravna u svima pravima kao i Hrvate, kako
bi Ferdinanda II. uverio u „iskrene namjere" prema Srbima. To bi po hrvatskoj
zamisli imalo za posledicu da Ferdinand potчini Srbe hrvatskom banu, iz чega bi se
iskonstruisalo steчeno hrvatsko pravo, po kome bi se docnije drжaњe prema Srbima
moglo po voљi meњati i њihova nacionalno-verska sloboda skuчivati. U to vreme
pada i pritisak unijaћeњa, kada je proti Maksimu Petroviћu ponuђena biskupska чast.
„Povjesniчari“ se чude, шto je upraviteљ pravoslavne pastve Maksim Petroviћ,
umesto da ode u Rim na posvetu biskupskog чina, otiшao 1630. godine u Peћ, gde je u
tamoшњoj patrijarшiji rukopoloжen za vladiku. U svome jezuitskom slepilu oni
misle, da bi Petroviћ za љubav biskupskog praznog bљeшtavila trebao napustiti svoj
narod sa daleko svetlijom tradicijom od onoga naroda koji ga vrbuje. Oprezni
56
Ferdinand II. zadrжao je saborske zakљuчke skoro godinu dana i sravњujuћi ih sa onim
шto mu je javљeno od њegovih generala iz Hrvatske, poniшtio ih je. Usporedo sa time,
propisao je takozvane „Шtatute za srpske opшtine izmeђu Drave i Save“, koje su srpsku
Slavoniju za Sremom чinili potpuno autonomnom i izuzetom od ma kakve vlasti
hrvatskih banova. („Hrvatski. List" od 11. VI. 1939.).

Nastupom Ferdinanda III Hrvati su 1637. godine uspeli da zajedniчki sabor u Poжunu
donese reшeњe, kojim se srpske zemlje Slavonije i Krajine adminnstrativno stavљaju
pod nadleжnost hrvatskih banova. Nareђeno je sem toga nemaђkim generalima, da ne
smeju prenaseљene Srbe iz Slavonije raseљivati po Hrvatskoj.

Time je Srbima i њihovoj autonomnoj samostalnosti u Austrougarskoj dat prvi udarac.


Nastala je posle ovoga borba koja je trajala sve do 1654. godine, dakle 17 godina. U to
vreme pada i hrvatska seљaчka buna. Hrvatski „povjesniчari“ nemaju razloga da se u
delu шtampanom 15. VI. 1939. жale, kako su hrvatsku seљaчku bunu 1654. godine
uguшili „Vlasi“. Jer шta bi, uostalom, i mogli oчekivati posle svega onoga шto su
dotle, a naroчito za onih 17 godina prireђivali Srbima.

Шta se u razdobљu od 1654. do 1670. godine deшavalo sa hrvatskom akcijom protivu


Srba, o tome nema jasnijih podataka. Moжe se po nekim znacima zakљuчiti da su i za
to vreme prilike bile teшke. Meђutim, te godine dolazi do zahteva carskog ratnog
veћa u Gracu, kojim se od dvora traжi da se uprava nad srpskim krajevima Slavonije i
Voj. Krajine oduzme od Hrvata i povrati Srbima, kao шto je to bilo do 1637. godine. U
obrazloжeњu toga zahteva ratno veћe kaжe za Hrvate: „Jer su Hrvati lakoumni,
nemirni i nepostojani" („Hrvatski List" od 18. VI. 1939.). Ratni savet je svojim
zahtevom uspeo.

Kad su Turci proterani, poжurili su se hrvatski „staleжi“ i hrvatski sabor, da od


Leopolda I ponovo zatraжe pripojeњe Slavonije i Vojniчke Krajine Hrvatskoj, a
samim time i podjarmљeњe Srba. Ratno veћe u Gracu ne samo da se usprotivilo
ovakom zahtevu, veћ je Srbe pozvalo na pripravnost za ustanak, a hrvatskom banu i
saboru je poruчilo da Srbi stoje pod zaшtitom ratnog veћa i cara. („Hrvatski List“ od
20. VI. 1939.).

Time шto je i ovaj hrvatski pokuшaj propao, hrvatska vlastela nije mirovala. Ona je
jedva deset godina docnije t. j. 1703. godine iskoristila maђarsku bunu pod Rakocijem
za ponovnu ucenu. Rakoci je bio jedan od maђarskih vastelina, unuk Petra Zrinskoga po
svojoj majci, pa su Hrvati ovo srodstvo iskoristili kao materijal za ucenu time, шto
bi se pridruжili Rakociju i time poveћali teшkoće Leopoldu I. Da to ne bude, Hrvati
su postavili Leopoldu zahtev, da ovaj prepusti slavonske i krajiшke Srbe hrvatskoj
banskoj vlasti. Ova je ucena imala uspeha, ali svega mesec dana. Poшto je pozvao
srpske poglavice da se pokoravaju hrvatskim banovima, Leopold je za nepun mesec
dana uvideo da su Srbi brojno i organizatorski jaчi od Hrvata i da je hrvatski zahtev
manevar u ciљu obmane, pa je opozvao ukaz o pripojeњu srpskih pokrajina Hrvatskoj.
Nemajuћi kuda iz „procepa“ istorijske istine, hrvatska „povijest“ o tome opozivu kaжe:
„Ali veћ mjesec dana iza toga morade slabi i neodluчni kraљ popustiti
pritisku Шtajeraca (misleћi vaљda na ratni savet u Gracu) izdavшi odluku, kojom
odgaђa povratak slavonske krajine pod bana“ („Hrvatski List" od 20. VI. 1939.).

Vekovni san da Srbe potчine svojoj vlasti i time ih verski podjarme, nije kod Hrvata
prestajao da bude narodni program ni u jednoj prilici neuspeha, pa tako ni fijasko sa
Leopoldovim opozivom nije umaњio њihovu nameru da istraju do kraja. Чim je
Leopoldov naslednik Josip I stupio na presto, poчela je stara hrvatska jezuitska igra.
Meђutim, ni Josip I nije popustio. Za vreme borbe sa Rakocijevim pobuњenicima u
57
Maђarskoj, Josipu I je bila potrebna svaka, ma i najmanja pomoć. Hrvati su verovali da
ћe onom neznatnom pomoћi koju su mogli dati, postiћi veliki uspeh. Zato su iza
Rakocijeva sloma 1708. godine podneli Kraљu predstavku kojom traжe, da im se za
„velike usluge" u uguшivaњu Rakocijeve bune prepuste Srbi na milost i nemilost.
(„Hrv. List" od 20. VI. 1939). I pored brda њihovog hvalisaњa da su svojim „velikim
zaslugama" doprineli uguшivaњu Rakocijeve bune, Josip je znao obrnuto. Jer, dok su
Hrvati poslali sa svojim banom Palfijem svega 800 љudi, (Varadi F. – „Baranja“),
sakupљeno je samo u osijeчkoj tvrђavi preko 30.000 Srba, koji su se javili komandantu
tvrђave – vojvodi Monasterliju. Za nesravњivu razliku od Hrvata, jedan od
pobuњeniчkih velikaшa Bezerdedi (Erdödy) javio je 12. decembra 1706. godine drugom
velikaшu Berчeњiju (Miklós Bercsényi, 1665.-1725.), da se u Osijeku sakupila joш jedna
mnoжina Srba od 30.000 momaka. (Arh. Rak. I. V. str. 340 u dodatku br. 211). Josipu je
bilo poznato i ono pismo, kojim Rakoci juna meseca 1706. godine obaveшtava
Esterhazija (Esterházy Miklos, 1582., Galantha -1645.) o snazi Srba protivu sebe ovim
reчima: „Blagi Boжe, da li iz zemљe niчe taj silni Rac (Srbin), ili pada iz neba
kao kiшa."

O srpskoj snazi i њihovoj neophodnosti u vreme Rakocijeve (Rákóczy, Ferenc II., 1676,
Borša - 1735, Tekirdağ) bune naroчito su znali austrijski generali iz ratnoga saveta u
Gracu (Graz), pa je varaжdinski general Breuner u svome raportu izneo kraљu bojazan,
da bi Srbi mogli odseliti u Tursku ako bi doшlo do њihovog potчiњavaњa Hrvatskoj
i њenim banovima. Hrvatski staleжi i „vlastela“ uputili su na ovo predstavku kraљu
u kojoj kaжu: „Generali omalovaжuju hrvatski narod, koji je kroz tolike vjekove
kao predstraжa krшћanstva odbijao navale Turaka i њihovih subojnika Vlaha.
Hrvati se ne boje da ћe Vlasi pobjeћi u Tursku, jer bi im tamo bilo odveћ zlo."
Izgleda da su Hrvati raчunali sa Josipovim nepoznavanjem istorije, jer su odbranu
evropske civilizacije i hriшћanstva ukrali od Srba i okitili svoje siromaшtvo,
bacivшi istovremeno bezobzirnu klevetu na Srbe kao toboжњe sauчesnike u navali
na evropsku kulturu. Josip I je, meђutim, boљe poznavao istoriju nego su se Hrvati
tome nadali, pa ih je bez ikakve motivacije odbio, da bi tako ovaj hrvatski zahtev bio
pribrojen mnogobrojnim propalim zahtevima. „Hrvatski List" od 20. VI. 1939. o tome
rezignirano konstatuje: „Ali ipak nijesu Hrvati niti sada neшto postigli." Teшi
se doduшe time шto kaжe, da bi neprestano molbeno nasrtaњe na Josipa moжda i
imalo uspeha, da ovaj godine 1711. nije umro. Meђutim, Hrvati nisu uspeli da ni kod
Josipovog naslednika Karla III. sprovedu intrige protivu Srba, te su tako srpska
prava u bivшoj Austrougarskoj, na veliku жalost Hrvata, ostala netaknuta za daљih 29
godina, sve do 1740. godine, kada je veliki rimokatoliчki eksponent Marija Terezija
sela na presto.

Stupaњem Marije Terezije na presto, ostvarene su vekovne teжњe Hrvata. Hrvatski


katoliчki kler je u њenom stupaњu na presto naшao oжivotvoreњe svojih snova.
Poчela je neчuvena hajka na sve шto je srpsko i pravoslavno. Ovo naroчito u poчetku
njene vladavine, kada su hrvatske težnje uspele da prema Srbima posvršavaju
najglavnije poslove. Do њezine vladavine, pravoslavni Srbi i Srbi katolici nisu se
meђusobno razlikovali. Kad je, meђutim, doшlo do ukidaњa svih graђanskih prava
Srbima, doшlo je usled nejednakog poloжaja do udaљivaњa jednih Srba od drugih.
Time je postignuta davnaшњa жeљa kajkavskih Hrvata, da im se nasilniчkim metodama
dekretuju rimokatoliчki Srbi, koje ћe ovi docnije uklopiti u „iskonske pripadnike
hrvatskog naroda. Poшto je Bosna bila i daљe pod turskom vlaшћu, obezakoњeњem su
bili pogoђeni Srbi pravoslavne vere najviшe u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji. U
ovim krajevima Srbin nije mogao biti ni opшtinski pandur dok ne primi
rimokatoliчku veru. Mnogi su primili katolicizam sa velikim antagonizmom, ali je
jezuitizam ipak vremenom uspeo da u tima pokatoliчenim Srbima usadi klicu mrжњe
prema svome narodu od koga su verski otpali. Ima, meђutim, mnogo sluчajeva, gde su se
58
pokatoliчeni Srbi i daљe oseћali Srbima, pa tako vidimo da su grofovi
Mihaљeviћi i Jankoviћi, mada docnije katolici, sahraњivani po poslednoj жeљi u
orahoviчkoj pravоslavnoj crkvi. Kako je srpski narod i pored tolikih svojih zasluga za
austrougarski presto primio jezuitsku terezijanшtinu, vidi se delomiчno i iz govora
narodnog poslanika Lonчareviћa odrжanog pred hrvatskim saborom 12. septembra
1861. godine, gde kaжe:

Na Dreti 1740. godine izgubiшe Srbi pravo graђanstva u trojednoj kraљevini


Dalmaciji, Hrvatskoj i Slavoniji, i kad su se u Slavoniji шtatuta жupanijska
proglasila, iskljuчeni bijahu iz svih munisipijalnih sluжba. Niti je koji mogao
dobara blagodarnih steћi, kupiti i uжivati, a ako je takva imao, morao ih je pod
pustu cijenu prodati ako nije htjeo vjerozakon svoj promijeniti. Zatim,
pomoriшkoj i potiskoj krajini oduzeшe se jednim mahom sva prava. Jezuiti
veћim dijelom doprinesoшe pravednom razjareњu svih pravoslavnih, koji na tu
misao doђoшe, ostaviti nepravednu i nezahvalnu ovu svoju domovinu i 20.000
porodica iz Baчke, Banata, Slavonije, varaжdinskog i karlovaчkog generalata,
odoшe u Novu Srbiju meђu Dњestrom i Dњeprom. I ostali bi se svi do jednog
iselili, da nije carica Marija Terezija na brzu ruku шest pukovnija vojniчkih
na meђi vlaшkoj i moldavskoj postaviti dala i seobu ovu zabranila."

Za ovolike usluge katoliчanstvu, nije чudo шto je papa Klement XIII. godine 1758.
podelio Mariji Tereziji titulu „Apostolski kraљ Ugarske“. Њena vladavina pada
meђu najtamnije stranice srpske istorije. Za Hrvate ovo je najsjajnije doba њihove
„povijesti“. Verni svojoj tradiciji, za ovo su vreme oni na jevtin naчin doшli kako do
srpske baшtine, tako i do jednog dela svoje istorije, koju su odnaroђeni Srbi kao svoju
proшlost ugradili u „hrvatsko tisuћgodiшњe pravo“. I pored toga straшnog doba, nije
se mogao izbrisati srpski kult u mnogim pokatoliчenim porodicama i чitavim selima
ni za stotine godina docnije, poшto su mnogobrojne katoliчke porodice po Slavoniji,
koje su joш iz tih vremena saчuvale slavne ikone, ovima palile sveћe i чinile to sa
kolena na koleno sve do uspostave „Nezavisne Hrvatske".

Stupaњem na presto Josipa II., sina Marije Terezije, nije se ni u чemu olakшao srpski
poloжaj. Hrvatska se za minule opasnosti od turske navale oduжila Srbima novim
duhovnim i telesnim progonima. Josip II. je, doduшe, pokazivao izvesnu voљu da
popravi ono шto mu je majka prema Srbima uчinila, ali za to nije imao dovoљno
odluчnosti. Trebalo je da proђe punih pola veka od nastupa Marije Terezije, pa do
dolaska Leopolda II., koji ћe posle 50 najteжih srpskih godina povratiti srpskim
ostacima ona prava, koja je Marija Terezija na zahtev Hrvata ukinula. I za Leopoldovo
stupaњe na presto Hrvati su vezivali nove nade, da ћe dovrшiti uniшtavaњe i onoga
ostatka pravoslavљa, ali je Leopold prekinuo ovu nepravdu time, шto je 28. avgusta
1790. dozvolio sazivaњe srpskog kongresa u Temiшvaru, na koji je poslao svoga
izaslanika feldmarшala Шmidfelda sa ovakvom porukom: „Шto se mene tiče,
drжim da je srpski narod i pre rata sa Turcima жiveo u Sremu, Slavoniji i
Baчkoj, a prilikom rata jednoduшno u ponovnom osvojeњu istih predela
uчestvovao, te i sad tamo жivi, pa da stoga na te zemљe i najviшe pravo ima."

Koliko je ovo Leopoldovo priznaњe srpskih teritorija muчno odjeknulo u hrvatskim


jezuitskim redovima i redovima velikaшa, nije potrebno isticati, poшto je ovima
dignuta zavesa ispred mraчnih hrvatskih namera za prisvojeњem Srema i Slavonije.
Чak se ni „povjesniчar“ dvadesetog veka ne moжe oteti muчnom utisku iz toga doba i u
nemoћi kaže: „U Hrvatskoj se pojavi silna mrжњa na Nijemce“. („Hrvatski List" od.
26. VI. 1939.).

59
Poшto je Srbima preko temiшvarskog crkvenog kongresa zajamчen povratak i ostalih
srpskih zemaљa kada ove budu od Turaka otete, Hrvati su pokuшali da se posluжe
novom ucenom. Ne rumeneћi ni malo od stida, oni su pararelno postavili pretenzije
na ove zemљe baш u momentu kada se Leopold imao krunisati u Poжunu. Izaslanicima
koji su bili odreђeni da prisustvuju krunidbenom saboru dali su ovlast, da ovi
istaknu kraљu hrvatske жelje za ovim krajevima, чim bi se od Turaka povratile. U ovoj
novoj igri Hrvati kao i pre nisu uspeli, a ne bi joш u mnogo чemu uspeli, da Leopolda
II. nije stigla smrt od kozjaчa posle trogоdiшњe vladavine. (1. marta 1792).

Leopoldov naslednik Franjo II. (1792. – 1835.) bio je uglavnom zauzet ratovima sa
Francuzima, kao i raznim dinastiчkim pitaњima, te se za њegovo vreme nema шta
zabeleжiti, шto bi se moglo bitno razlikovati od Leopoldovog drжaњa prema
Srbima. Skoro bi se to moglo reћi za Ferdinanda V (1835. – 1848.) koji se i sam,
oseћajuћi se slabim da ponese teret kraљevske krune, odrekao prestola u korist svoga
sina Fraњe Karla, a ovaj u korist svoga sina Fraњe Josipa. (1848. – 1916.).

Da nije bilo Srba u Austrougarskoj, hrvatski sabor niti bi imao rezona da postoji,
niti bi se sastajao, poшto ne bi imao шta da reшi. Jer, њegov sav rad i sazivaњe
padaju u doba, kada se imalo joш koji put izglasati rezolucija o hrvatsko-katoliчkoj
hegemoniji nad Srbima. Tako je bilo od pre 1597. godine, pa do Fraњe Josipa 1848.
godine, da bi zatim ova jezuitsko-hrvatska igra promenila samo svoju formu i
pojavila se u obliku „Ilirstva".

Rezimiramo li celo ovo poglavљe, zakљuчujemo da su se Hrvati od prvih tragova svoje


toboжњe samostalnosti, u odsustvu hrabrosti za odluke na bojnom polju, hvatali
uceњivaчkog nagodbarstva. U tom poslu, kada je trebalo Srbima zabosti noж u leђa,
nisu birali ni sredstva, ni druшtvo.

Meђutim, tome mora jednom doћi kraj, poшto Srbi, kako to reчe jedan patriotski list,
ne mogu dozvoliti da Hrvati svaknh 20 godina probaju svoj nagodbarsko-izdajinчki
nagon, i ne mogu dozvoliti da nosioci „tisuћgodiшњje kulture“ sa svojim prijateљima
svakih dvadeset godina u ime te „kulture" pobiju milion Srba.

60
ILIRSKO ZAKULISJE
Kada su za vreme Fraњe II. zbog њegove slabosti izbijale bune po Austrougarskoj,
zagrebaчki su aranжeri jednom veшto pripremљenom predstavom u hrvatskom saboru
otvorili novo poљe rada hrvatskim aspiracijama. Poшto i pored delomiчnih uspeha
ipak vekovima nisu uspeli da potisnu srpsko ime, pronaшli su novi naчin za
razvodњavaњe srpstva, i izmislili takozvani „ilirizam“. Ovom novom ideologijom
nameravali su da zatupe srpski patriotski oseћaj i time stvore odskoчnu dasku prema
srpskom istorijsko-etnografskom prostoru. Da ta predstava шto boљi efekat
postigne, uspeli su da za jednog od glavnih nosilaca uloga angaжuju srpskog patrijarha
Josifa Rajaчiћa, koji na toj predstavi ustoliчava hrvatskog bana Josipa Jelaчiћa.
Hrvati su mogli zadovoљno trљati ruke jer su znali da ћe ovom ortaчkom zajednicom
postiћi dva ciљa, poшto ћe izbrisati srpsko-hrvatsku etnografsku granicu, шto im
dotle nikada nije poшlo za rukom, i moћi ћe lakшe uceњivati beчki dvor. O tome
“ilirskom“ zakulisju uverio se patrijarh Rajaчiћ jedva 13 godina docnije, kako ћemo to
malo daљe videti iz њegovog protestnog pisma hrvatskom saboru.

Počev od 1848. ili koju godinu pre, Hrvati su, dakle, udarili u „ilirske" talambase
samo zato, da bi Srbe odvratili od svoje nacionalne linije. I dok su se farisejski
zvuci ovih veшto insceniranih mahinacija razlegali „ilirstvom", hrvatski su jezuiti
Srbima pod Austrougarskom pripremali noж u leђa. Predstavivшi beчkom dvoru kao
da su Srbi sa Hrvatima jedan narod i pozvavшi se na onu predstavu u hrvatskom
saboru, jezuiti su prodrli sa miшљeњem, da prestaje potreba, srpske Vojvodine kao
samostalne jedinice. S tim u vezi iskrsava plod zagrebaчke aranжerske veшtine.
Fraњo Josip poчetkom 1861. godine ukida srpsku Vojvodinu, pa Banat i Baчku pripaja
Maђarima, a Srem sa Slavonijom Hrvatskoj. („Hrvatski List" od 5. VII. 1939.). Ovime je
Hrvatska otkrila svoje namere prema Srbima.

Kad je ovako kombinovanim akcijama hrvatskim predstavnicima i hrvatskom kleru


uspelo ukinuti srpsku Vojvodinu i rasparcelirati je meђu Hrvatima i Maђarima, ovo
je, razume se, izazvalo muчan utisak u svima srpskim pokrajinama pod Austrougarskom.
Pretila je чak opasnost da ne doђe do opшteg narodnog ustanka u tim pokrajinama. Za
to vreme Hrvati su po starom leшinarskom pravilu poжurili „utjelovљeњe“ ovih
krajeva Hrvatskoj, a ista ona toboжњa „braћa“ iz hrvatskog sabora, koja su sve dotle
palili sveћu srpsko-hrvatskom „bratstvu“, istakli su sa sluжbenih mesta da je
sremsko-slavonsko stanovniшtvo „od iskona“ hrvatsko. Takvima se pridruжio i onaj
isti Ivan Kukuљeviћ, koji je do nedavno pre toga tvrdio, kako se samo Srbima moжe
zahvaliti, шto se joш spomiњe ime Hrvata.

Verovati neverniku i stezati svaku neiskreno pruжenu ruku, to su slabe srpske strane,
koje su i krive za њegovu tragediju. To je moжda najbolnije proшloga veka osetio
patrijarh Josif Rajaчiћ kad je video svo zakulisje hrvatske „braћe“. Zajedno sa њime
je to osetio i ceo srpski narod u Austrougarskoj, odnosno na taj naчin proшirene
Hrvatske, jer su svi hrvatski „staleжi“ i њihovo javno mneњe sa saborom na чelu
pozdravili drжavni akt o ukidanju srpske Vojvodine. Pred ovakvom obmanom,
patrijarh je u svome pismu upuћenom hrvatskom saboru 1. marta 1861. godine bolno
jauknuo i bacio optuжbu na laжno jugoslovenstvo kao masku u stvarnoj borbi protivu
srbo-slovenstva i pravoslavљa. To pismo, pisano skoro pre jednog stoleća, jednako je
aktuelno svojom sadrжinom i danas. Patrijarh Rajaчiћ u њemu izmeђu ostalog dovikuje
hrvatskom saboru i ovo:

61
Ja sam drжao i smatrao da ћe visoki sabor iћi putem pravde i љubavi i da ћe
se potruditi, da teшki zadatak svoj reшi na opшte zadovoљstvo sviju naroda, te
da tako narodna pravda podjednako stupi u жivot, a meђu ovim pravima prvo i
najglavnije pravo svoga imena i svoje narodnosti u domaћem javnom жivotu.
Meђutim, ne mogu preшutati, da kao partijarh i arhipastir svih Srba u celoj
monarhiji ne objavim visokoslavnom saboru moju tugu i revolt, шto iz javnih
listova чujem i vidim, da pogђekoji чlanovi visokog sabora osobitim pravcem
udaraju naroчitom svome ciљu, koji je, meђutim, prema naшem steчenom iskustvu
providan i neveшt."

Kada чitam u javnim listovima, kako se gospodin veliki жupan Kukuљeviћ na


sednici od 29. aprila izvoleo izraziti, da je stanovniшtvo vojniчke Krajine
чisto hrvatsko i vidim da to visokoslavni sabor sa odobravaњem prima,
prinuђen sam svome revoltu dati oduшka protivu onih neprijatnih teжњi, koja
vire iza svakoga tvrђeњa jednoga uvaжenog i poшtovanog чlana sabora i
jugoslovenskog istoriopisca.“

Dozvoliћe mi se da primetim, kako u trojednoj kraљevini nije samo jedan narod


i to hrvatski. Joш je maњe u Krajini." Srbi i Hrvati su najbliжa braћa
meђusobom, ali je opet svaki narod imao svoje posebno ime od onoga vremena,
kada su u prvo doba istorije zajedno ili u najbliжem susedstvu jedan do drugoga
жiveli sve do danas. Srbi imaju svoju po-sebnu istoriju. Srbi graniчari imaju
svoj, a Hrvati, na primer, iz Zagorja ispod Okiћa, od Samobora, iz Draganiћa,
Turopolja itd. svoj jezik. Srbi imaju svoju slavensku, a Hrvati svoju latinsku
pismenicu. Ako, dakle, Srbi i Hrvati i jesu najbliжa braћa, ipak nisu oni jedan
te isti narod i ne moжe se reћi da je stanovniшtvo Krajine Hrvatsko."

Жiteљstvo Krajine bilo je u poчetku ovejano srpstvom, a tek od onog vremena


kada je granica na pukove razdeљena, uшlo je u њu neшto od hrvatskog naroda." I
жiteљjstvo Like i Krbave, koje se onda kada su ovi predeli od Turaka oteti
svojevoљno podvrglo Leopoldu I i karlovaчkom generalatu, bilo je чisto srpski
narod, kao i oni spomenuti. Ovaj srpski graniчarski narod zadrжao je svoj
karakter do danaшњeg dana i pored svega toga, шto je docnije pod Marijom
Terezijom koji deo od њega na silu pounijaћen, kao шto je bio sluчaj sa
Жumberчanima.“

Ne znam bi li bilo nuжde joш dalje razlagati da narodna imena Srba i Hrvata
nisu identiчna i da жiteљstvo Krajine nije hrvatsko nego baш srpsko, sa vrlo
malim i mnogo kasnije nastalim naseљeњem, nego je srpski narod чestitoшћu i
svojom ratobornoшћu Krajini temeљ poloжio.“ Kada ovu razliku pomiњem, ne
чinim to zacelo da ove narode jednoga od drugog otuђim, nego zato da ih baш
time u prijateљskom odnosu utvrdim kao braћu, koja se vrlinama svoje braћe
dive i ponose i koja jedan drugome niчega svoga ne nameћu, veћ ime i svetiњe
svoje braћe kao svoje poшtuju i љube saжaљevajuћi one neprilike, koje smo u
posledњa vremena opazili meђu Poљacima i Rutenima. Pored sve ove
bratimske љubavi i iskrenih odnosa u tome trebaju da stoje oba ova naroda na
slovenskom jugu. Hrvatima bi sigurno bilo жao, kada bi im Srbi nametali svoje
ime i time ih od њihove istorije i porekla cepali. Na isti naчin, ne mogu se
braћa Hrvati ni malo чuditi шto bi Srbima jako жao pasti moralo, kada bi
videli da im Hrvati nameravaju nametnuti svoje ime.“

Srpskom se narodu veћ i time чini nepravda, шto se Srem i varaжdinska


regementa protivu svakoga prava i istorije oglaшuju nametљivo za sastavni deo
Hrvatske. Ova je nepravda sujetna isto tako kao i teжњa hrvatiziraњa i bila bi
62
za Srbe istina vrlo nemila, ali sasvim neizvodљiva. Jer, Srbi imena svoga
koje ima svoju istoriju u svetu i slovenstvu ni za чije ime promeniti neћe.
Ovo ni za љubav „veliko-ilirstva" ni „veliko-jugoslovenstva", ni
„hrvatstva" sve da im se to silom namerava nametnuti. Isto tako, neчe se
oni odreћi svoga narodnog karaktera, svojih narodnih obiчaja, svojih
istorijskih spomenika i svoje prokuшane svesti, koju nikada nisu zaboravili,
makar da je gђekoji od њih istrgnut iz nedara pravoslavne crkve, u koje idu i
pounijaћeni Srbi.“

Ja u ime celog srpskog naroda i u korist opшteg otaчestva jednog i drugog naroda
sabor najuчtivije molim, da ovakvim tendecioznim izraжavaњima, kao шto je
bilo ono Kukuљeviћevo, ne daje prvenstvo i ne prima ih. U isto vreme se
ograђujem protivu svake nepravde hegemoniчnih teжњi jednog plemena nad
drugim, a osobito protivu toga, ako se srpsko stanovniшtvo Krajine namerava
proglasiti hrvatskim i takim se smatrati, jer ћe u takvom sluчaju srpski narod,
koji stoji u najчvrшћoj svezi jedne vere, jednog jezika, jedne narodnosti, jednog
obiчaja, jedne istorije i jedne pismenice, pomoћu takve sposobnosti koje mu daje
Bog, istorija vekova i њegovo pravo, naћi se prinuђen povuћi drugu ogradu od
svaчijeg nasrtaњa i svaчije narodno-politiчke hegemonije. Te ograde neћe
zacelo biti kadar probiti ni sruшiti nikakav napor ni obmana, pa mu se sa one
strane Bog zna kakve instutucije i sloboшtine obeћavale.“

Uviђajuћi da su odgovorni hrvatski љudi odviшe rano dali izraza svome unutraшњem
oduшevљeњu, jezuiti su dali znak da se proliju laжne suze. Nareђeno je hrvatskim
velikaшima iz sabora, da se izvinu patrijarhu, a ostavљeno je vremenu i hrvatskoj
vlasti da uчine svoje.

Da bi se izmeђu matiчnih srpskih zemaљa Srbije sa Crnom Gorom i ovih,


dekretovanih Hrvatskoj i њenom uticaju, odnosi шto viшe ohladneli, i da bi time bio
postignut шto veћi rezultat srpskog narodnog razjediњavaњa, Hrvati su na lice
navukli masku jugoslovenstva. Tako hrvatski sabor u svojoj 58. sednici od te godine, na
dan 10. avgusta 1861. godine proglaшuje nedavno pre toga primљeni srpski jezik za
jugoslovenski i stvara zakљuчak o potpunoj ravnopravnosti ћirilice sa latinicom u
Hrvatskoj. Nikakva bratska sentimentalnost nije rukovodila hrvatski sabor da donese
ovakav zakљuчak, već se ovde radi o neчemu drugom. Nauчeni da naturavaju svoje
nepopularno ime, a prisiљeni da prime srpski jezik za svoj, pogoђen je bio time
njihov toboжњi prestiж. Da im se ne bi reklo kako govore srpski, proglasili su ga
jugoslovenskim. Osim toga, verovali su da ћe srpski narod u onim krajevima promenom
naziva imena lakшe zaboraviti na ono шto je bio i шto jeste. Sve to, razume se, sa
zadњim mislima, da se privedu katolicizmu. S obzirom pak na pomoћ, koja im je za
katoliчku akciju u srpskim krajevima od Rima i austrougarske vlade davana, postao je
pravi hrvatski jezik zaista neupotrebљiv, kao шto se to vidi iz one pesme, citirane u
ovoj kњizi, gde se govori o osnovima hrvatske pismenosti i kњiжevnosti.

Da li je ono bio prvi srpski protest protivu tendenciozne hrvatske propagande i


pokuшaja naturavaњa svoga, kako se vidi Srbima nepopularnog imena, ili je takvih i
pre patrijarha Rajaчiћa bilo, ne moжemo pouzdano znati. Znamo, meђutim, pozitivno
ovo: Da su vodeћi Srbi bar za vreme zajedniчkog жivota u Jugoslaviji podigli glas
samo protivu izvrtaњa istorije, kojim je pritajeno ustaшtvo vaspitavalo svoje
hrvatske чitaoce i spremalo ih da u danom momentu svim svojim uroђenim
krvoloшtvom izvedu vekovne teжњe za istrebљeњe Srba, srpstvo bi uшtedelo mnogo
krvi i suza najrasnijeg dela svoga naroda. Ali, Beograd. je, sem izvesnih izuzetaka bio
gluh i nem. A ovi чasni izuzeci, poput onih iz redova Srpskog Kulturnog Kluba, bili
su „u interesu javne bezbednosti i poretka u drжavi“, odnosno „u interesu drжave
63
Jugoslavije“ nemilosrdno progaњani ako bi digli glas da je srpstvo u opasnosti. To u
najviшe sluчajeva baш od tih istih Hrvata, koji su svoje stvarne oseчaje maskirali
foteљama visokih drжavniчkih poloжaja.

Patrijarh Rajaчiћ nije mogao жiveti viшe nego obiчan smrtnik, da bi neprestano
stajao na srpskoj straжi sve do Jugoslavije i za vreme њe i neprestano odbijao
hegemonistiчke napade, чesto puta od onih Hrvata, koji su jeli ili жeleli jesti srpski
hleb, a istovremeno bili najogorчeniji neprijateљi srpstva. Na ovom mestu moram
naglasiti, da je Eugen Kvaternik, voђa frankovaca u hrvatskom saboru, шkolovan
srpskim parama, koje je њegov otac primao kao platu nastavnika u zagrebaчkoj
pravoslovnoj akademiji. („Hrv. List" od 7. VIII. 1939.).

Шto se tiчe Ante Starчeviћa, moжda on i ne bi razvio onakvu otrovnu ideologiju da


su mu Srbi usliшili molbe. On je odmah po zavrшenim studijama podneo molbu
zagrebaчkoj pravoslаvnoj akademiji da ga angaжuje za nastavnika. („Hrv. List" od 8. VIII.
1939.). Kad tu nije primљen, obratio se 20. avgusta 1851. godine „Visokokneжevskom
popeчiteљstvu“ u Beogradu sa molbom da ga primi za katedru matematike na
beogradskoj visokoj шkoli. U toj svojoj molbi Starчeviћ ne kaжe da je Hrvat, veћ
doslovice veli: „…drжim dosta napomenuti samo to, da sam rodom Liчanin“. Na
kraju molbe, koja je primљena pod brojem P. 981 od 30. VIII. 1851. godine u Beogradu,
Starчeviћ uverava srpsku vladu, da ћe „rijeчju i чinom“ odgovoriti oчekivaњu visokog
popeчiteљstva, pa zavrшava: „Visokog popeчiteљstva ponizan sluga Antun Starчeviћ
doktor iz mudroslovљa."

Шta bi tek bilo da je Josif Rajaчiћ neposredno pred srpskom tragedijom iz 1941.
godine ustao iz mrtvih, pa proчitao brda najordinarnijih neistina „suvremene
hrvatske povijesti“? Da li bi patrijarh mogao dovoљno iskaliti svoj gnev za tolika
izvrtaњa, koja su naroчito od 1934. godine pa do sloma iz Zagreba fabrikovana. Meђu
tako skovanim laжima pala bi mu u oчi naroчito jedna, koja se dotiчe њegovog doba. To
je ona objavљena u „Hrvatskom Listu“ od 1. VI. 1939., gde „suvremeni“ hrvatski
povjesniчar veћ po pravilu gusareњa po srpskoj proшlosti opisuje bitku kod
Srbobrana u Baчkoj (1849.) i pripisuje je, razume se, hrvatskoj „hrabrosti“ i Hrvatima.
O tome hrvatska „povijest“ ovako mahnita: „Do velike bitke doђe opet kod Sentomaшa,
gђe je Percel izgubio 4.000 љudi. Iza ove pobjede osvoji Jelaчiћ Baчku sve do
Fraњinog prokopa.“ I sami trezveni Hrvati morali su se najednom naћi u чudu od
tolike hrvatske hrabrosti, koju „suvremeni“ najednom odnekud izvukoшe iz bujne maшte
svojih istorijskih romansijera, шto u svojoj nevaspitanosti oteraшe tako daleko, da
dopreшe чak u Sentomaш i tamo „poчiniшe чuda od junaшtva“. „Povjesniчar“, doduшe,
izbegava ne samo da doda kako je Sentomaш u stvari Srbobran, a joш maњe odakle mu
to ime. Poшto se do Jugoslavije nije rodio joш koji patrijarh Rajaчiћ i kako se to za
vreme Jugoslavije zbog propisa zakona o javnoj bezbednosti i poretka u drжavi nije
smelo reћi, govorimo to sa izvesnim zakaшњeњem i dovikujemo: Nije istina! Nije
istina isto onako, kao шto ste ispisali brda neistina, na kojima ste posadili
takozvanu „suvremenu hrvatsku povijest“, pa tako obmaњujete svet o bitci i kod
Srbobrana. Jer da je to bila pobeda vaшih predaka, ne bi se ovo baчko mesto prozvalo
Srbobran, nego Hrvatobran. Da ih potsetimo:

Za vreme maђarske bune 1848. godine, odigrava se ona jezuitska predstava u hrvatskom
saboru, o kojoj smo malo pre чuli. Verujuћi da time imaju srpsku legitimaciju u џepu,
Hrvati su se uputili u Beч da tamo iznude nove priloge svome „tisuћgodiшњem pravu“.
Izborom Josipa Jelaчiћa, oni su verovali da je time i Srbima nametnut hrvatski
voђa. Ovo se, meђutim, Srba nije niшta ticalo, jer je Fraњo Josip ukazom od 15.
decembra 1848. godine potvrdio izbor Josifa Rajaчiћa za srpskog patrijarha, a
Stevana Шupљikca za srpskog vojvodu. Zbog stalnog pritiska maђariziraњa, Srbi se
64
nisu odazvali maђarskom pozivu za pomoћ u pobuni, veћ su se pridruжili carskoj
vojsci. Poшto se Maђarska nalazila u pobuni, Fraњo Josip je viшe „de jure“ nego „de
fakto“ titularno postavio Josipa Jelaчiћa za komandanta trupa u Maђarskoj, kojih nije
ni bilo. Meђutim, on nije ni u jednoj prilici komandovao srpskim trupama iz razloga
шto su ove bile neposredno podreђene svojim narodnim srpskim vojvodama.

Baчka je bila srpska operaciona zona, gde su Srbi uz novчanu pomoћ kneza Mihajla
Obrenoviћa branili srpski жivaљ. Kada su Maђari, meђutim, poчeli klati srpski
жivaљ i paliti srpska sela po Baчkoj, poslao je knez Aleksandar Obrenoviћ 10.000
srpskih vojnika iz Srbije, pod vodstvom vojvode Stevana Kniћanina koji se sa
Maђarima sukobio kod Sentomaшa i tu ih potpuno razbio. To je bio motiv, da se
Sentomaш prozove Srbobranom. Ustaшki „povjesniчar“ iz 1939. godine konstruiшe
novu laж i smatra шto je Jelaчiћ protivu Koшuta Lajoшa (Kossuth Lajos, Monok, 1802.
– Torino, 1894.) komandovao hrvatskom vojskom, da time Hrvatima pripadaju i
nezavisni srpski uspesi, postignuti vojskom iz Srbije i srpskih zemaљa pod
Austrougarskom, rukovoђenom srpskim vojskovoђama.

Pogledajmo malo, kako je posle maђarskog sloma (koga su iznudili Rusi pod Nikolom II.
i naterali Maђare da im kod Vilagoшa 1849. poloжe oruжje) u Beчu oceњena hrvatska,
a kako srpska pomoћ i hrabrost: „Godine 1852. zabranilo je ministarstvo hrvatsku
zastavu, a mjesto hrvatskog jezika uveden je u шkolama i javnim uredima њemaчki
jezik.“ (»Hrvatski List od 2. VII. 1939.) „Kad Rusi pokoriшe Maђare, car Fraњo
Josip godine 1849. carskim patentom ustanovi za svoje Srbe posebno vojvodvtvo
Srbiju, koja obuhvati Srem, Banat, Baraњu i Baчku.“ (Zagreb: 1894. Srbi u davnini
str. 173)

Povodom osnivanja srpskog vojvodstva 1849. godine, potpisao je car Fraњo Josip sa
joш devet austrougarskih ministara carski patent i o karakteru srpskih zemaљa u
tome vojsvodstvu a danaшњoj „Nezavisnoj Hrvatskoj" doslovice rekao i ovo:

„Srem, u kome gotovo iskljuчivo sve sami Srbi obitavaju, jeste za ovaj narod
od preuzviшene vaжnosti kao zemљa porekla prvih њihovih doseљeњa, kao
mesto њihovih najosobitijih istorijskih opomena i svetiteљa." (Carski
patent od 1849. g. Str. 20)

Ova dva drжavna akta daju sami odgovor hrvatskim „povijesnim“ skorojeviћima o tome,
kako je oceњena srpska, a kako hrvatska hrabrost kod uguшivaњa maђarske bune.

Da li je Josip Jelaчiћ hrvatski ban (prema „Hrv. Listu“ od 2.VII. 1939.) baш radi toga
1859. godine poludeo i umro, to se ne moжe znati. Ako je pak to bio uzrok њegove
smrti, mogao je samo malo saчekati, pa da 1861. godine vidi, kako se hrvatska жeљa
ipak ispunila i kako se beчki dvor za ona srpska чuda od junaшtva ovima oduжio
ukidaњem њihove Vojvodine, koja je postala poklon katoliчkom жrtveniku izmeђu
Hrvata i Maђara. To je bio rezultat kombinovane akcije hrvatskog jezuitizma i
takozvanog „Ilirstva".

U formi laжnog bratstva, hrvatsko jezuitsko zakulisje navuklo je time uspeшnu masku.
„Moжe li inaчe naћi opravdaњe ona vekovna srpska slabost u dodiru sa Hrvatima,
radi чijeg smo „bratstva“ izgubili najrasniji deo svoga naroda, a da smo od takozvanog
bratstva daљe nego smo ikada bili. Jer, oni su se „bratstvom“ sluжili samo onda,
kada su se trebali zaleteti u srpski etnografski i istorijski prostor. Kroz ovakvu
prizmu treba posmatrati i Шtrosmajera (Josip Juraj Strossmayer, Osijek 1815. – Ђakovo
1905.), чija je povrшina bila veшto prekrivena blefom toboжњeg bratstva i
jednakosti, dok mu je unutraшњost sakrivala novi katoliчki lanac, koji je u reжiji
65
Zagreba trebao da stegne u svoje karike ne samo ostatak pravoslavnih Srba u
Hrvatskoj, nego moжda i izvan њe. Ta je чiњenica hrvatskoj istoriji, izgleda, dobro
poznata, pa zato vidimo u hrvatskoj „povijesti" o Шtrosmajeru ove redove: „Tragiчno
je za њegovu uspomenu i to, шto se poslije њegove smrti pozivaju na њega i
њegov rad razni neprijateљi hrvatskog naroda (ovde misli na Srbe), koji svojim
radom i pogledima sigurno ne bi naшli odobreњe ni kod samog Шtrosmajera."
(„Hrv. List" od 6. 7. 1939.)

Zagrebaчkim „Sluжbenim Novinama“ broj 182 iz 1893. godine omaklo se priznanje, da


je Kamilo Drajfus (Camille Dreyfus i André Berthelot: ''La Grande Encyclopédie", 31 tom
1886. – 1902.) govoreћi o Austrougarskoj rekao, kako ova ima pod sobom Hrvate, koji su
plemenom i jezikom Srbi.

Ovo шto je Drajfus tek tada „otkrio" znali smo mi odavno, a znali su to i Hrvati.
Naroчito Hrvati janiчari. Moжda samo Drajfus nije znao шta su sve dotle Hrvati
preduzimali, da on ili ko drugi ne bi mogao zapisati takvo чiњeniчko staњe. Joш
maњe je mogao znati, da su Hrvati u tima naporima veћinom upotrebљavali i takva
sredstva, koja su ne samo nedozvoљena, nego i sa glediшta narodne чasti nemoralna.
Ovde spadaju sve one otimaчke izjave, formulisane po svima pravilima lukavog
Zagreba, u kojima se pokuшava ne samo opovrgnuti fakat da u srpskom narodu ima
pleme koje se zove Hrvati, veћ se pored kraђe narodnosti pribegava teritorijalnim
provalama, kako to videsmo iz klasiчnog primera sa жupanom i чlanom hrvatskog
sabora Kukuљeviћem. Ali, „lakoumnim, nemirnim i nepostojanim“ Hrvatima, kako reče
austrijsko ratno veћe u Gracu („Hrv. List“ od 18. 6. 1939.), nije bilo teшko da u svojim
izjavama ili odlukama чesto puta idu iz krajnosti u krajnost. Oni su bili u staњu da
za nekoliko dana ili nedeљa u gledaњu na srpske probleme postignu potpunu
dijametralnost veћ prema tome, kako im kad treba.

Posle жuчnog protesta srpskog naroda i њegovog patrijarha protivu pokuшaja da se


ukinutoj srpskoj Vojvodini prikaчi hrvatska firma, hrvatski sabor kao nosilac
„ilirskog“ zakulisja, spustio je niшan i uputio svoga predstavnika Slavoљuba
Vrbanчiћa na proslavu 100-godiшњice Matice Srpske. Razumљiv je interes vladao za
referat, kojega je imao podneti saboru o zapaжaњima, koja je meђu Srbima uoчio
posle parcelacije Vojvodine meђu Hrvate i Maђare. Sudeћi po stenografskom
zapisniku sa 77. saborske sednice od 6. oktobra 1861. godine, sabor je oduшevљeno
primio Vrbaчiћev referat. Meђutim, da li je ovde likovalo stvarno oduшevљeњe
ili lukavstvo Zagreba, to se iz praшњavoga zapisnika ne moжe videti. Tek, Slavoљub
Vrbanчiћ je o Sremu izgovorio, a hrvatski sabor aplauzom odobrio ovu izjavu:

Odlikovan povjereњem visoke ove kuђe (hrvatskog sabora) da od strane sabora


prisustvujem stogodiшњici koju je priredila Matica Srpska u slavu svoga
utemeљiteљa i mecene srpske literature Save Tekelija, smatram za duжnost
ovu visoku kuћu izvijestiti o duhu, kojim se je ta svetkovina obavila i koji tamo
kod naшe braћe vlada.

Uprkos sjemena razdraжivaњa i nesporazuma, koje su ovђe nekoja gospoda


velikim trudom zasijala, da omraze jednokrvnu braћu Hrvate i Srbe, ipak sam
svuda velikim saчustvom i mogu reћi bratimski primљen bio, a u svakoj se je
prilici pokazalo, da u braћi Srbima nije utrnulo чuvstvo bratimstva i da se
kod њih sve viшe uчvrшћuje pomisao, da nam samo u slozi leжi spas.

Ja sam se trudio da bojazan onu, koju su nekoja gospoda radi Srijema trudila se
onђe probuditi, kao da Hrvati nastoje oteti Srbima Srijem, koji je svakome
Srbinu svetiњa poшto su tamo sahraњene moшti њihovih narodnih
66
svetaca, kojima se klaњa Srbin sa jedne i druge strane Save. Trudio sam se
rekoh, da rasprшim ovu brigu i da ih uverim, da Hrvatima nije do drugoga
stalo, nego da u teшkim ovim vremenima brane i чuvaju Srijem od svakoga
tuђinstva, a чim srpska Vojvodina opet stupi u жivot, шto svaki Hrvat kao
i Srbin жeli, da ћe ga kao amane чista i nepokvarena braћi Vojvoђanima
povratiti. (Gromoviti: Жivio!)“

Tako Slavoљub Vrbanчiћ i hrvatski sabor o Sremu. Ko ne poznaje hrvatski jezuitizam


i „ilirsko“ zakulisje, naшao bi u ovim izjavama mnogo чega, шto bi moglo liчiti na
bratstvo. Stvarnost je, meђutim, drugaчija. Jer dok je srpski narod kroz tolika stoleћa
uspevao da oчuva svoju i hrvatsku narodnost, kako to Kukuљeviћ pred hrvatskim
saborom reчe, sada se nad Sremom liju „krokodilske suze“ i Srbe teшe kako je to samo
zato, da bi Hrvati toboжe saчuvali Srem od tuђinшtine, pa kada ta opasnost mine, da
ћe ga „чista i nepokvarena braћi Srbima povratiti“. Kao da neko bez vlastite
proшlosti moжe saчuvati tuђu buduћnost!

Kako su Hrvati ispunili sveчano obeћaњe svoje i svoga sabora, vidi se iz teшkih
decenija, koje je sremski narod zajedno sa ostalim srpskim narodom pod Hrvatima
preжivљavao sve do 1918. godine. Vidi se po tome, шto su iste one srpske narodne
svetiteљe o kojima govori Slavoљub Vrbanчiћ 1941.-1942. najpre opљaчkali, pa ih
zatim prebacili preko Save. Osvedoчili smo se i po tome, шto su prestonicu Zmaj
Despota Vuka – Slankamen, prestonicu Ђorђa II. Brankoviћa – Kupinovo i prestonicu
Jovana Brankoviћa – Berkasovo podvrgli bombardovaњu i strahovitom versko-
duhovnom teroru. Najzad, uverili smo se i time, шto su sediшte prvih srpskih
patrijarha (Zagreb 1894.: „Srbi u davnini" str. 214) Sremsku Mitrovicu, mimo
Poglavnikove izjave da nikada u „povijesti" nije Hrvatima pripadala, ipak sluжbeno
prozvali Hrvatskom Mitrovicom.

67
HRVATSKA STATISTIЧKA TENDENCIJA
Godine 1893. bilo je po raчunu „Obzora“ (broj 258 iz 1893.) preko 8.000.000 Srba. Kada
je ovaj srboжderski organ hrvatskih jezuita na izmaku 19. veka pronaшao ovaj broj
Srba, mi bi imali razloga toj cifri dodati joш koji milion, jer nam je poznato, da je
„Obzor“ izbegavao pohvaliti se srpskom snagom. Meђutim, interesantno bi bilo sada
чuti od њegovih ustaшkih naslednika, шta misle o danaшњem broju Srba. Mi bi ovde
mogli ponoviti onu iz narodnih pesama: „Kud se zdede car Nemaњe blago?!“. Jer svega
17 godina posle ovoga „Obzorovog“ članka, vrшen je 1910. „popis puчanstva“, koji je
mimo voљe stanovniшtva obuhvatio zemљe pod danaшњom „Nezavisnom Hrvatskom".
Tim je „popisom“ naђeno, da u tim krajevima ima svega 1.569.848 Srba. Ostalo je
„Obzor“ sa zagrebaчkim jezuitima pokatoliчio ili klasiчno utajio. U isto vreme
жivelo je na istoj teritoriji 2.476.575 Hrvata, raчunajuћi u ovom broju i Srbe
katolike – Шokce. Шto se tiчe teritorije na kojoj su Srbi apsolutnom veћinom
жiveli, srpsko-hrvatski odnos na teritoriji docnije „Nezavisne Hrvatske" bio
je 70:30 u korist Srba. U ovih 30% hrvatskog prostora uraчunati su i Шokci mada oni
tamo ne spadaju. Ovih Шokaca bilo je prema maђarskom popisu iz 1840. godine 297.747.
Hrvatska statistika za 1910. godinu priznaje, doduшe, na strani 12 da su se Шokci i
Hrvati do nedavno razlikovali, ali ih konaчno i mimo њihovog pitaњa, zbog toga шto
su pripadnici katoliчke vere svrstava u red „autohtonih“ Hrvata. Piscu je, meђutim,
poznato vlastitim posmatraњem na licu mesta, a o tome se do nekoliko godina unazad
mogao uveriti ko je hteo, da su Шokci siromaшne hrvatske doseљenike obiчno na
krajevima њihovih sela stavљali pod poseban pojam, nazivajuћi ih Hrvatima, kao da
govore o treћem licu.

Bijaшe dakle po „Obzoru" na izmaku XIX. veka osam miliona Srba. Po hrvatskoj
statistici iz 1910. godine, kojoj kao i mnogim hrvatskim tendecioznostima ne
verujemo, ovaj broj, ukoliko se odnosi na „hrvatske zemlje", opao je na svega 1.569.848
Srba. A veћ sada ih po ustaшkim naчelima i po њihivom uчeњu nema ni jednoga. Eto,
to je rezultat srpsko-hrvatskog bratstva i progaњaњa svih onih istinskih srpsko-
slavenskih rodoљuba, koji su za vreme najжeшћe hrvatshe propagande u Jugoslaviji
vapili da je srpstvo u opasnosti.

Imamo razloga da ne verujemo hrvatskoj drжavnoj statistici iz 1910. godine kao i


svima onima docnije jer znamo da je stotinama godina leшinarila po srpskom
istorijskom i etnografskom prostoru. S pravom smatramo, da su Hrvati onoj cifri od
1.569.848 Srba morali dodati mnogo i mnogo, pa da brojчanost Srba u njihovoj
statistici bude realna. Verovatno ћe se i tome pitaњu posvetiti posebna paжњa i
taчnom raчunicom utvrditi broj Srba, koje nam Hrvati duguju. Zadovoљimo li se,
meђutim, hrvatskom statistikom, trebali bi da po hrvatskoj raчunici vidimo, koliko
su osnivaњem „Nezavisne Hrvatske“ preuzeli srpskih duшa na „bratsko чuvaњe". O
prirastu srpskog stanovniшtva hrvatska statistika na strani 12 doslovce veli: „Nije
tako povoљan odnoшaj za Srbe, jer je њihov porast bio za 147.209 duшa, ili za
29.50%". Ova jadikovka o Srbima navodi nas da kaжemo koju o naporima, koje Hrvatska
decenijama чini, da bi spreчila takozvanu „bijelu kugu“ (spreчavaњe poroђaja), da bi
шto maњe kosila po Hrvatskoj, a naroчito u Шokadiji. Matematiчari su izvodili iz
raчuna verovatnoћe vreme, za koje ћe Шokadija izumreti, a jedan slavonski list
napisao je poчetkom 1939. go-dine ovo:

» „Bijeloj kugi" najшire je poљe rada baш Шokadija. Za љubav љepote i


dopadљivosti, kult majke i uzviшenost koja je za to ime vezana, opadao je i

68
opada danomice. Rijetke su Шokice i Шokačke porodice sa viшe od jednog ili
najviшe dva djeteta. «

Jedan drugi slavonski list napisao je povodom ovoga prvoga nekoliko nedeљa docnije:

»Mi priznajemo da postoji „bijela kuga" i da je ona jedno od onih zala, шto
uniшtavaju Шokadiju. «

Ovo je bilo potrebno da se zna, kako bi se objasnilo odakle onaj hrvatski prirast u
razmaku od 1880. do 1910. godine kad nam je poznato za toliko opadanje nataliteta i
borbu protivu „bijele kuge" u hrvatskom narodu. Za ovo treba traжiti objaшњeњe u
чiњenici, da ove tri decenije spadaju u ona doba istorije Srba pod Austrougarskom ,
kada su na hrvatskom жrtveniku prinaшani rimskoj crkvi. Eto, otuda je onaj prirast
hrvatskog stanovniшtva u razmaku od 1880. do 1910. U tom prirastu nalaze se i oni
Srbi, koji su ko zna iz kojih razloga spaшavaњa жivota ili жivotne egzistencije, sa
neopisivim gnevom u duшi i suzama u oчima morali napuшtati veru svojih otaca i
prilaziti veri, sa kojom su se tek њihovi daљњi potomci mogli izmiriti. To je bilo
zlatno doba hrvatske statistike. Шto se, meђutim, ta naduvena statistika ne moжe
pohvaliti ni чetvrtinom ovoga prirasta za razdobљe 1910.—1940., ne leжi krivica
do Beograda, jer on u te krajeve nije slao beograђane da vrшe popis, nego je to
rezultat vremena, kada srpski narod u ovim krajevima prisilnim pokatoliчavaњem
nije bio materijal za „prirast hrvatskog puчanstva“.

Na ovome mestu moramo se dotaћi predavaњa nekakvog hrvatskog „novinara“ (Ivana


Ambroziћa), odrжanog poчetkom marta 1943. godine preko zagrebaчkog radija (hrvatski:
„krugovala") o temi: „Suzbijaњe bijele kuge u Hrvatskoj". „Novinar" na kraju svoga
predavaњa „konstatira" da za „bijelu kugu" niko drugi nije kriv doli „glavom" Beograd!
Najzad, ipak likuje konstatacijom, da je statistika prirasta u „Nezavisnoj Hrvatskoj"
pokazala za dve godine aktivu. Mi smo bili nauчili da Zagreb baca krivicu na
Beograd i onda, kada ne padne kiшa na vreme ili kad odviшe pada – i to nas mnogo ne
interesuje. Ali, ovo predavaњe moramo sravniti sa iskazom жena izbeglica od
Sanskog Mosta, koje su kratko vreme posle њegovog „predavaњa“ prebaчene iz
zemunskog logora u Beograd. One kaжu da su Hrvati otpoчeli sa novim naчinom
janiчareњa time, шto oduzimaju svu malu decu od њihovih roditeљa i smeшtaju ih po
ka-toliчkim samostanima, gde u њih ubrizgavaju otrov jezuitizma. Razume se, na taj
naчin „gospon novinaru“, da vam se mora pokazati „plus“ u priraшtaju! Samo budite bar
hrabri, ako veћ nemate poшteњa, pa priznajte da je taj priraшtaj hrvatskog „puчanstva“
pribavљen ustaшkim noжem a srpskom krvљu!

Upotrebimo li ipak hrvatsku raчunicu kao pribliжnu, шto nije sluчaj, pa broju
1.569.848 Srba pribrojimo blizu 30%, onda i po њihovom raчunu duguju srpskom narodu
okruglo 2.000.000 srpskih duшa. Mi iz statistike od 1931. godine, meђutim, znamo da je
na teritoriji docnije „Nezavisne države Hrvatske“ жivelo preko 2.500.000 Srba, a
najzad nam je poznato, da su Hrvati zatekli na danaшњoj svojoj teritoriji preko
3.000.000 Srba. Poшto su ustaшi zatrli srpsko ime, najnovija hrvatska statistika
likuje „velikim hrvatskim priraшtajem" i po њoj bi izgledalo, kao da je svaka ona
hrvatska nerotkiњa iz udruжeњa „Bijele kuge“ mogla za dve godine roditi po 10
Hrvata.

Usporedbe radi, neћe biti suviшno da pogledamo, kako su Hrvati u toj statistici iz
1910. predstavili po srezovima broj Srba i svoj.

Srba Hrvata

69
1. Briњe 5.271 12.900

2. Doњi Lapac 15.995 1.423

3. Gospiћ 16.771 17.468

4. Graчac 19.234 7.383

5. Korenica 16.297 5.881

6. Otoчac 17.079 18.038

7. Peruшiћ 3.616 17.325

8. Udbina 9.588 3.519

9. Seњ 96 15.397

10. Crikvenica – 23.860

11. Чabar – 7.312

12. Delnice – 20.959

13. Ogulin 21.436 2.343

14. Sluњ 24.612 21.655

15. Suшak 317 29.024

16. Vojniћ 25.710 9.826

17. Vrbovsko 2.339 14.213

18. Grad Bakar – 1.922

19. Dugo selo – 21.281

20. Dvor 23.664 15.328

21. Glina 29.074 27.516

22. Jaska – 38.589

23. Karlovac 396 37.519

24. Sv. Ivan Zelina – 32.346

25. Kostajnica 18.812 10.371

26. Velika Gorica 1.381 47.577

27. Petriњa 16.456 20.549

70
28. Pisarovina 4.734 17.422

29. Samobor – 27.070

30. Stubica – 37.212

31. Sisak 1.002 32.026

32. Topusko 22.718 3.778

33. Zagreb 4.050 101.509

34. Ivanec 236 40.667

35. Klaњec – 28.945

36. Krapina – 32.052

37. Ludbreg 1.775 33.469

38. Novi Marof – 32.918

39. Pregrada – 33.245

40. Varaжdin 241 50.918

41. Bjelovar 15.227 44.524

42. Чazma 1.911 30.351

43. Gareшnica 5.977 16.346

44. Ђurђevac 633 50.940

45. Grubiшno Poљe 10.818 6.572

46. Kutina 1.672 16.460

47. Koprivnica 5.088 33.813

48. Kriжevci 3.112 58.376

49. Slavonski Brod 4.510 42.686

50. Novska 7.883 16.609

51. Daruvar 10.931 4.889

52. Slavonska Poжega 12.002 31.753

53. Nova Gradiшka 12.018 37.019

54. Pakrac 19.491 9.300

71
55. Ђakovo 4.337 27.180

56. Doњi Mihoљac 1.734 17.524

57. Naшica 6.681 22.221

58. Slatina 15.157 13.029

59. Virovitica 4.393 21.414

60. Osijek 14.356 36.026

61. Ilok 11.953 5.488

62. Irig 18.331 1.816

63. Sremska Mitrovica 27.022 4.986

64. Ruma 22.956 3.730

65. Stara Pazova 24.262 5.670

66. Шid 14.155 11.309

67. Vukovar 14.896 10.363

68. Vinkovci 4.219 25.494

69. Zemun 35.134 3.092

70. Жupanja 1.395 29.045

71. Grad Petrovaradin 753 3.226

72. Grad Sremski Karlovci 3.553 1.889

73. Sarajevo 35.081 11.875

74. Чajniчe 6.396 300

75. Foчa 13.589 150

76. Fojnica 554 14.522

77. Rogatica 17.287 222

78. Visoko 9.352 12.487

79. Viшegrad 11.839 474

80. Bijeљina 40.925 40

81. Brчko 18.649 21.643

72
82. Graчanica 13.079 46

83. Gradaчac 20.491 17.689

84. Kladaњ 3.480 893

85. Maglaj 15.832 1.702

86. Srebrenica 15.432 –

87. Tuzla 9.269 11.641

88. Vlasenica 19.887 –

89. Zvornik 26.169 123

90. Baњja Luka 45.108 13.894

91. Bosanska Dubica 21.384 1.200

92. Bosanska Gradiшka 30.143 2.801

93. Bosanski Novi 22.389 1.007

94. Derventa 23.170 30.091

95. Kotor Varoш 15.088 4.385

96. Prijedor 26.150 3.062

97. Prњavor 28.202 374

98. Teшaњ 24.262 8.260

99. Bihaћ 10.864 3.362

100. Bosanska Krupa 28.636 81

101. Bosanski Petrovac 32.326 1.394

102. Cazin 9.323 1.531

103. Kљuч 20.718 832

104. Sanski Most 23.598 4.656

105. Bugojno 15.289 15.869

106. Glamoч 15.795 1.074

107. Jajce 15.932 8.122

108. Livno 15.817 20.401

73
109. Prozor 35 7.735

110. Travnik 4.140 10.342

111. Kulen Vakuf 19.599 2.391

112. Zenica 5.276 5.554

113. Жepчe 2.597 771

114. Жupaњac 1.122 19.179

115. Bileћe 15.978 114

116. Gacko 9.667 84

117. Koњic 3.989 8.437

118. Љubiњe 8.527 3.886

119. Љubuшki 231 39.131

120. Mostar 10.443 40.591

121. Nevesiњe 16.550 851

122. Stolac 9.101 5.809

123. Trebiњe 16.294 788

124. Benkovac 25.433 18.512

125. Dubrovnik 1.043 36.209

126. Hvar 39 26.240

127. Imotski 1.450 40.568

128. Knin 29.572 25.081

129. Korчula 52 29.192

130. Kotor 24.791 7.684

131. Makarska 16 27.487

132. Siњ 9.123 47.681

133. Split 1.275 94.594

134. Braч 8 22.556

135. Шibenik 7.837 48.075

74
136. Zadar 4.209 66.629

137. Metkoviћ 487 14.926

Svega: 1.569.848 2.476.575

Napomena:

Svega (excel): 1.569.858 2.469.545

Kod Psuњskog –10 +6.980

Zadrжimo li se na ovoj hrvatskoj statistici od pre tri decenije, kada nisu imali
razloga lukavom jadikovaњu, kako su toboжњi srpski „kuferaшi“ preplavili „hrvatske
zemљe“ i time „utjecali“ na drжavnu statistiku Hrvatske kao dela Jugoslavije, pa
bacimo li pogled ne toliko na krajњu cifru kako su je oni izneli, veћ na etnografsku
kartu onoga vremena, dolazimo do zanimљivog rezultata, koji baca pravo svetlo na
srpsko-hrvatski odnos u zemљama od kojih je sagraђena „Nezavisna drжava Hrvatska“.
Ovde ne zaseњuje neшto veћи broj Hrvata, veћ naroчito pada u oчi, da su Hrvati
жiveli i da жive na svega jednoj чetvrtini teritorije, koja se docnije nazvala
Nezavisnom Hrvatskom. Ostalo je srpsko. Imajuћi to u vidu, Hrvati su joш od aneksije
Bosne i Hercegovine umetniчkim maпom krojili srezove tako, da u шto veћem broju
srezova postignu hrvatsku veћinu. U tome poslu nailazili su na nepremostivu smetњu
koju im je чinio neprekidni srpski etniчki lanac, pa su morali hteli ne hteli,
dozvoliti da od ukupno 132 upravne jedinice Srbi ostanu u veћini u 61, odnosno 46%
svih nazovi hrvatskih srezova.

75
ISTORIJAT UJEDIЊEЊA I ЊEGOVE
POSLEDICE
Iako dockan, bilo je najzad vreme, da se pred srpskim narodom izaђe sa чistom
istinom, jer ћe ta istina skinuti masku sa jezuitsko-hrvatskog lica i time muшki reћi,
da je hrvatska veћina toboжњe bratstvo smatrala moguћim samo tako, da se hrvatski
prostor i jezuistki uticaj pomere prema istoku. Ovo je hrvatsko pravilo kako u doba
76
„dobrih“, tako i u vremenima rђavih srpsko-hrvatskih odnosa. Kod Srba se, meђutim, i
u vreme svih tih nasrtaja provlaчi svetla nit, koja karakteriшe svaki viteшki narod.
Kad su im Hrvati posle Tomislavљevog otcepљeњa koji put po uputstvima iz Rima i
rukovoђeni zadњim mislima neiskreno pruжali ruku, Srbi su je i mimo saznaњa da se
iza њe krije novi jezuitski nasrtaj, ipak prihvaћali. Verni datoj reчi, Srbi se radi
toga nikada prema Hrvatima nisu naшli u poloжaju napadaчa, veћ samo u poloжaju
napadnutoga i u poloжaju pravedne nuжne odbrane svoga imena i svoga istorijsko-
etnografskog prostora. Nesreћa dakle, u koju su Srbi mnogo puta upadali na toj strani,
moжe se tumaчiti ne samo time, шto su se trudili da Hrvate mimo svih њihovih
nedostataka smatraju narodom, veћ i usled boleћivosti srpske istorijske nauke, koja je
Hrvatima u tolikoj meri koristila da su srpski istoriчari tek iza hrvatske
grmљavine poчeli oseћati griжu savesti, pa je tako profesor beogradskog
univerziteta V. Popoviћ na strani 382 svoje kњige „Istorija sredњeg veka" napisao:
„Naш brojno mali narod postigao je opшteistorijski znaчaj, koji mu je viшe
priznat u javnom mneњu Evrope, nego u њegovoj istorijskoj nauci."

Naшe stradalaшtvo ne moжe se pripisati iskљuчivo razvoju dogaђaja, koji su


neposredno predhodili шestom aprilu 1941. godine. Uzalud ћe biti traжeњe
neposrednih uzroka u blizini ovoga datuma, ako se ne posegne malo dubљe u proшlost,
koja dopire чak do prvih tragova naшeg narodnog жivota na prostoru, koji je sticajem
docnijih prilika sve jaчe bio izlagan stalnim nasrtajima. April 1941. godine samo je
zavrшni akord zakulisnog koncerta, чija je uvertira mnogo starijeg datuma nego шto je
u nauci Ante Starчeviћa zabeleжeno, da je srpsko-hrvatsko bratstvo na bazi
jednakosti nemoguće, a pretposledњa etapa onome шto je sledovalo iza 6. aprila
1941. godine svakako je osnivaњe „Jugoslovenskog Odbora“, kada mu je tokom rata 1914.
– 1918. nesreћom srpskog naroda na чelo stao jedan od sledbenika Starчeviћeve
nauke.

Suprotnosti „Jugoslovenskog Odbora“ i Nikole Paшiћa u pogledima na reшeњe


srpskog istorijskog i etnografskog problema posle zavrшenog rata, iako toboжe „u
interesu neчega veћeg“ veшto zataшkavane, bile su u narodu evidentne. Jer srpski
narod tokom tolikih ratova nije жrtvovao najboљu svoju decu, da bi se rezultatima
tih nadчoveчanskih pregnuћa na jevtin naчin omoguћila sloboda sledbenicima
Starчeviћeve nauke, o kojoj su oni, ali sa svoga stanoviшta vekovima saњali.

Nikola Paшiћ ne samo шto nije жeleo da se u sklopu srpske drжave uklope i takvi
чinioci, sa kojima bi saradњa, obzirom na nejednak stepen nacionalne pripreme bila
nemoguћa, nego je bio i protivnik stvaraњa takvog srpskog geografskog oblika, koji bi
prevazilazio srpski istorijsko-etniчki prostor.

Trumbiћ je, za razliku od Paшiћa, sve svoje napore upregao u akciji da malu Hrvatsku
uklopi u austrougarsko odpadniшtvo nameњeno srpstvu, kako bi ova usled etniчke
bliskosti odigrala ulogu kvasca za svoje posebne interese. I zato шto je
Austrougarska suђena na „rasprodaju“, Trumbiћ je na шtetu srpstva uspeo da u Versaju
(Versailles, Versajski mirovni ugovor 1918. – kraj I. sv. rata) ne samo prikaчi Srbiji
kajkavsku Hrvatsku, nego da њe radi Srbija izgubi svoje samostalno drжavno ime i da
svoj ogromni nacionalni kapital uloжi u jednu problematiчnu ortaчku zajednicu, gde
nametnuti ortaчiћ niшta nije imao da uloжi, sem svoje vekovne zavisti i opreчnih
pojmova srpskoj nacionalnoj duшi.

Iz proшlog svetskog rata (1814. – 1918.) Srbi su izaшli kao pobedioci sa bojnog poљa,
ali su stvaranjem „Jugoslovenskog Odbora“ bili diplomatski tuчeni. Akcijski kapital
toga „Jugoslovenekog Odbora“, meђutim, bio je onaj neznatni broj hrvatskih
dobrovoљaca, koji nije bio ni toliki da bi se mogla osnovati чeta pod imenom
77
„Zrinski“. Docnije je ta „шaka jada“ posluжila hrvatskoj uceњivaшkoj politici kao
materijal, da su toboжe Hrvati uzeli uчeшћa u oslobodilaчkoj vojni. Kao шto bi
Srbi, na primer, imali pravo stavљati peчat svojine na Afriku samo zato, шto je
nekoliko Srba u stranaчkoj legiji ratovalo pod francuskom zastavom.

Sledbenik Starчeviћeve nauke Ante Trumbiћ, tumaчio je time oportunizam svoga


naroda, kada je mimo voљe srpske vlade osnovao u Francuskoj „Jugoslovenski Odbor“
sa ciљem, da ovaj poremeti izgradњu srpskog narodnog patriotizma i da u momentu
austrougarske „rasprodaje“ Hrvatsku prikrpi Srbiji. Sve to, razume se, pred
saznaњem, da ћe u „pogodnom“ trenutku lakшe Hrvatsku otrgnuti iz zajednice sa
Srbima, nego шto bi je isчupali iz sklopa koje jaчe sile, ako bi ova versajskim
protokolom bila uklopљena u sastav koje od jaчih drжava sredњe Evrope. Za ovo je
Trumbiћ imao dovoљno vremena, jer su u to vreme srpski drжavnici bili zaposleni
bojnim poљima i brigom za porobљenom domovinom, pa je Trumbiћ sa „legitimacijom“
„Jugoslovenskog Odbora“ imao dovoљno vremena za poseћivaњe raznih salona i
mrшeњe konaca, kako Hrvatska prilikom nove podele ne bi ostala u bubњu. Шaчica
hrvatskih emigranata dakle, uspela je da unese Hrvatsku u zajedniчki srpsko-hrvatski
жivot i da u docnijem жivotu unese sve negativne osobine, koje su imale da po
utvrђenom planu doprinesu srpskom raspadu. Veterani solunskoga fronta morali su u
interesu „bratstva“ pruжiti ruku onima, koji su se nalazili u protivniчkoj vojsci i
prema prikazu „Hrvatskog Lista“ od 13. XI. 1941. boreћi se u sastavu austrougarske
vojske (78 osjeчka regementa) „ratovali protivu Srba neprijateљa“ na Crnom Vrhu u
Srbiji.

Zamisao o kolektivizaciji imena juжnih Slavena roђena je, kako na jednom mestu u ovoj
kњizi videsmo – u Zagrebu, ali nije proistekla iz slavenskih pobuda veћ iz жeљe, da
se ovo ime prostre i preko srpskih zemaљa, kako bi se srpska nacionalna svest
razvodnila jugoslovenstvom i time stvorili preduslovi raspada, na чijim bi se
ruшevinama, bar u jednom delu, nazidao novi deo hrvatskog „tisuћgodiшњeg prava“.
Rukovoђeni takvim mislima, Hrvati su stoleћima nasrtali na srpski istorijsko-
etnografski prostor, nastojeћi stalno, da u pomaњkaњu sopstvene istorije firmom
hrvatskog imena uprljaju najmarkantnije stranice srpske proшlosti i srpskih
pokrajina pod bivшom Austrougarskom. Iz tih pobuda dolazi i ona Starчeviћeva
izjava u kojoj kaжe, da „u Srbiji жivi najplemenitiji deo hrvatskog naroda". Retko
je, meђutim, ko u Srbiji mogao iz hrvatske proшlosti izvuћi pouku i uvideti, da je to
jedan iz serije pokuшaja da se hrvatski kalem presadi na srpsko podnebљe. Uostalom,
narod koji je zbog odsustva hrabrosti hiљadama godina steњao pod tuђim jarmom
trebao je makar naturaњem svoga imena чiniti „pohode“ izvan svoga prostora. Ovu
istinu ne kriju ni hrvatski istoriчari, koji na neposredan naчin priznaju, da za ono
malo svoje „povijesti" mogu zahvaliti jedino delu srpskog naroda, kome su milom ili
silom uspeli naturiti svoje nepopularno ime.

Sa tako razliчitim nacionalnim ulozima u istoriji i shvataњima, osnovana je


ortaчka zajednica, koja se zvala Jugoslavija. Њenim osnivaњem ispuњen je deo
hrvatskog programa, jer je ova kao austrougarski odpadnik prvo neprimetno, a posle
sve jaчe i jaчe odpoчela identifikovati svoje teritorijalne pretenzije sa
geografskim oblikom od Austrougarske otpalih zemaљa, mada su te zemљe sem uжe
Hrvatske veћinom srpskog etniчkog sastava, kako to uostalom i sama hrvatska
statistika iz 1910. godine utvrђuje, a шto ne kriju ni mnogi Hrvati proшloga veka, kao
шto je sluчaj sa Ivanom Kukuљeviћem, koji na saborskoj sednici od 6. juna 1848. godine
pred hrvatskim saborom, govoreћi o srpskom narodu, reчe: „Ovaj nam je narod srpski
u najvaжnijim vremenima, kada smo steњali pod aristokracijom, latinizmom i
germanizmom, naшu чistu narodnost saчuvao“. A dotle, dok su Srbi чuvali
hrvatsku narodnost, evo шta je bilo sa takozvanom hrvatskom slavom:
78
„Шto me pitaш druжe moj o slavi
Proшlih dana hrvatskog mog roda
Znaj da malo broji sretnih zgoda
U povijesti od kad se pojavi.

Dvanajest vjekova, шto ga taj svijet pozna


Rijetko svoj bje, чesto tuђi sluga,
Il u dvorah, il kod teшka pluga,
Vazda lance kob mu kova grozna.

Iza groma kao muњa sjajna,


Usta i on kadkad kao sjajan dijeli,
Al mu sinci nikad nisu htjeli
Da ta sjajnost bude dugotrajna.

I u sramnu tminu sve to veћu


Pade Hrvat iza sjajnih чina,
Gospodarom izabra tuђina,
Sam slobodu da za praznu vreћu.

Ivan Kukuљeviћ

Mi smo, doduшe, imali prilika da чujemo Kukuљeviћa gde pokuшava da u svojstvu


velikog жupana nabaci hrvatsko obeleжje sremsko-slavonskom stanovniшtvu, ali nam
je poznat i onaj odluчni protest patrijarha Rajaчiћa hrvatskom saboru, koji ga je u tom
uvereњu potpuno razuverio, pa ga opet posle 36 godina vidimo gde sa saborske
govornice od 28. VIII. 1884. godine odaje javno priznanje Srbima i tvrdi, da je
hrvatstvo jedino zahvaљujuћi њima oчuvalo svoje narodno obeleжje. U tom svome
govoru Kukuљeviћ kaжe:

U ono doba, kada je Hrvatska snom mrtvijem spavala, kada je sva њezina
inteligencija iskљuчivo latinski govorila, kada je naшa aristokracija i
najviшe plemstvo slala svoje sinove u Maђarsku kao u Meku i Medinu da se
nauчi maђarskom jeziku, Srbi su to bili, koji su me nauчili da љubim svoj narod
i srodna slavenska plemena, da poшtujem i cijenim slavensku ideju."

Kukuљeviћ je imao pravo, jer se bez preterivaњa moжe reћi, da Hrvati za ono malo
svoga nacionalnoga kapitala mogu jedino zahvaliti srpskoj narodnoj misli, od чije su
se buktiњe stotinama godina grijali, kako to Fraњo Raчki u svojoj knjizi „Borba juжnih
Slovena za drжavnu samostalnost“ reчe ovim reчima: „Posљedњi hrvatski kraљ
Petar mogao je na Gvozdu uzviknuti: Finis Croatiae"…, a zatim nadodade: „To su joш
jedine srpske жupe na balkanskom poluotoku чuvale sveti ogaњ drжavne
samostalnosti.“

Moжda je jedini Nikola Paшiћ od Srba poznavao osobine hrvatskog jezuitizma. Otuda
i proizlazi ono њegovo stanoviшte, da Hrvati ne veжu svoju proшlost za srpsku
buduћnost. U prilog toga stanoviшta govorile su mnogobrojne чiњenice; meђu kojima i
ona, da su se Hrvati u sastavu austrougarske vojske sa tolikim krvoloшtvom borili
protivu Srba, svakako u nadi da ћe osim tolikih srpskih zemaљa i centralna Srbija
sa Crnom Gorom biti zadњe srpske zemњe, u kojima ћe hrvatski katoliчki kler naћi
svoje novo poљe rada. Treba li, stoga, dati kakvog komentara opisu bitke na Crnom
Vrhu, gde se sa velikom hvalom istiчe, kako je 78. hrvatska pjeшaчka pukovnija 1914.
godine otela „od Srba neprijateљa“ Crni Vrh i time obogatila „hrvatsko povijesno
pravo“? Ovde ne treba isticati, niti zasluжuje ma kakvu paжњu tvrdњa da su toboжe
79
baш Hrvati bili oni, koji su zauzeli Crni Vrh, jer je to kao i mnogo kojeшta drugo,
obiчna hrvatska „povijesna“ laж.

Poznato je, doduшe, celom srpskom narodu iz doba austrougarske okupacije, da su


Hrvati чinili pozadinska чuda od junaшtva, pљaчki i zverstava nad obezoruжanim
srpskim narodom, ali verovatno ni austrougarskoj vrhovnoj komandi nisu poznata neka
naroчita hrvatska junaшtva u prvim borbenim redovima. Isto tako je poznata i ona
srpska cenzurna sramota, koja je po zavrшenom proшlom ratu (1914. – 1918.) zabranila
iznoшeњe imena hrvatskih krvoloka iz vremena okupacije srpskih zemaљa i mesto њih
„dozvolila" da se izmisle imena drugih narodnosti samo zato, da bi se oчuvalo
toboжњe srpsko-hrvatsko bratstvo, koje je srpstvu donelo najviшe krvi i suza u
istoriji. Tako su Srbi iza prvoga svetskoga rata liшeni prava da чuju za hrvatska
divљaшtva po srpskim zemљama baш u vremenu, kada su se Srbi borili i za њihovu
slobodu.

Sem izvesnog broja Hrvata srpskoga porekla, velika veћina hrvatskog naroda niti je
1918. godine bila duhovno zrela za ujediњeњe sa Srbijom, niti je u docnijem
zajedniчkom жivotu pokazala sklonosti, koje bi je odvratile od vekovnog programa
hrvatsko-katoliчke ekspanzije na raчun Srba i њihovih zemaљa. Шto su hrvatski
politiчari, sem Stjepana Radiћa i њegove partije, mimo takog duhovnog staњa
naroчito kajkavskog dela svoga naroda ipak odglumili „жeљu“ za ujediњeњem, ne mora
se zato traжiti objaшњењe u 1918., koliko u aprilskim dogaђajima iz 1941. godine. Da
nosioc glavne uloge u toj hrvatskoj glumi dr. Ante Trumbiћ i kao predsednik famoznog
„Jugoslovenskog Odbora“ i kao prvi ministar inostranih dela Kraљevine SHS, nije ni
sam bio duhovno zreo za jedinstvo, a prema tome ni za jugoslovensku misao vidi se po
tome, шto predstavnici hrvatskog naroda za vreme њegove sahrane (1938.) u splitskoj
fraњevaчkoj crkvi, nisu dozvolili prisustvo predstavnika vlade Kraљevine
Jugoslavije, svakako tumaчeћi time њegove prave oseћaje, a moжda i izriчitu
posledњu жeљu.

Koristeћi srpsku uчmalost, Hrvati su u neku ruku bacili rukavicu srpskome narodu,
kada su objavili „da je nekvalifikovana veћina hrvatskog sabora i na nedozvoљen
naчin zakљuчila akt ujediњeњa“, jer da je sam Stjepan Radiћ bio protivan odlasku
delegata u Beograd „prije definitivne pogodbe". („Hrvatski List" od 18. VII. 1939.)

Iako dockan, mi bi na ovo imali primetiti, da je taчna tvrdњa hrvatske javnosti kao
tumaчa hrvatskog narodnog raspoloжeњa, kako Hrvati svojom veћinom nisu жeleli
ujediњeњe sa Srbijom, jer nisu bili duhovno zreli, kao шto ni u docnijem жivotu nisu
pokazali sklonosti za to. Шto se tiчe okolnosti, da su jedni hrvatski politiчari bili
za odlazak u Beograd, a drugi protiv, ovde se ne radi ni o чemu drugom, sem o
dirigovanoj politici „љudi za sve situacije“, gde je svakome odreђena stanovita
uloga. Poшto se u konkretnom sluчaju radilo o opasnosti, koja je pretila Hrvatskom
Primorju od primene „Londonskog pakta“ (da se pripoji Italiji), hrvatsko je vodstvo
jednu ekipu uputilo u Beograd da spreчi primenu „Londonskog pakta“, dok je Stjepan
Radiћ u drugoj etapi borbe za hrvatsku samostalnost imao da Hrvatsku „vadi“ od
Srbije. Poшto, meђutim, nije sve „klapalo“ po planu, dolazi do Radiћeve emigracije, u
kojoj je jednako kao docnije Koшutiћ i Paveliћ, radio za posebne hrvatske interese,
negirajuћi duhovno jedinstvo i ponavљajuћi ono шto su pre toga mnogi viђeni Hrvati
tvrdili, da ono u hrvatskom narodu nikada nije imalo korena.

Opisujuћi hrvatsko pristupaњe kraљevini Srba, Hrvata i Slovenaca, hrvatska


„povijest“ baca glavnu krivicu za akt ujediњenja na dalmatinske Hrvate, koje naziva
„tipovima“ i „rasicama“, jer da su to oni bili koji su „terorizirali rodoљubno
zagrebaчko puчanstvo“ i naterali ga da primi ujediњeњe. („Hrvatski List“ od 18. VII.
80
1939.). Ovaj zvaniчni organ Hrvatske Seљaчke Stranke i њegova vodstva, napisao je o
predradњama za ujediњeњe o dalmatinskim Hrvatima:

Dok je Narodno vijeћe pozivalo srpsku vojsku, Talijani su okupirali Rijeku,


Suшak, Trst i druga mjesta suшaчke okolice. Istodobno su se u Zagrebu slegli
razni tipovi, takozvane „rasice“ (ovo je podrugљivi izraz za Dalmatince), koji
su uz pomoћ policije terorizirali rodoљubno zagrebaчko puчanstvo. Na
ulicama su demonstrirali istarski i dalmatinski emigranti, traжeћi po
nagovoru Svetozara Pribiћeviћa bezodvlaчno sjediњeњe sa Srbijom.“
(„Hrvatski List“ od 18. VII. 1939.)

Tako je na oчigled ogluvelog srpskog politiчkog vodstva za vreme pravne i stvarne


Jugoslavije pisala zvaniчna hrvatska шtampa, optuжujuчi Dalmatince da su u obliku
„tipova“ i „rasica“ skrivili toboжњoj hrvatskoj utopiji. Ta nam optuжba daje razloga
da se joш malo pozabavimo Dalmatincima i da vidimo, da li je to bio dalmatinski
stav samo u momentu odluчivaњa o ujediњeњu, ili je to bio glas srca kroz vekove sve
od onda, od kako su joш od sredњeg veka otrgnuti od matiчnih srpskih zemaљa.

Dalmatinci, Srbi rimokatoliчke vere, jasno su odredili svoje smernice i prvi


politiчki ispit poloжili pred beчkim parlamentom druge polovice godine 1861.
Tada je beчki sabor raspravљao o hrvatskom zahtevu da im se pripoji Dalmacija.
Dalmatinski predstavnik izjavio je tom prilikom pred beчkim parlamentom, da se
Dalmacija ne жeli pripojiti Hrvatskoj, pa je najzad poviшenim glasom rekao:
„Dalmatinci viшe priznaju i vole Carigrad i Petrograd, nego li Zagreb!" Drugi
dalmatinski poslanik ublaжio je govor prvoga u korist Hrvatske. To je dalo povoda
hrvatskom saboru da se na 84. sednici od 14. septembra 1861. godine „pozabavi“ ovom
diskusijom beчkog parlamenta. Hrvatski saborski poslanik Polit, veliчajuћi
zauzimaњe onog drugog dalmatinskog predstavnika (Љubiшe) za hrvatsku stvar,
predloжio je da mu hrvatski sabor izrazi javnu zahvalnost. Ali, kada je predsednik
sabora stavio Politov predlog na glasaњe ustajaњem, ceo hrvatski sabor je sedeo.
Znaчi, da joш 1861. godine nije bilo nekih naroчitih duhovnih veza izmeђu Hrvatske i
Dalmacije. Nije prema tome nikakvo чudo, шto je katoliчki biskup Martin Brajakoviћ
1700.-te godine u popisu stanovniшtva odvojio Srbe pravoslavne i Srbe katolike od
Hrvata, niti je ikako чudo, шto su ti isti Srbi katolici (po „Hrvatskom Listu“ tipovi
i rasice) 1918. godine traжili da se posle tolikih vekova vrate srpskoj zajednici.

Stjepan Radiћ je utro puteve hrvatskoj emigraciji, pa i samom Paveliћu. Sva ta


emigracija bez razlike bila je spremna da ne bira saradњu, samo da se posle
uspeшnog opozivaњa „Londonskog pakta“ ostvari drugi deo hrvatskog narodnog
programa i izvojuje puna nezavisnost od srpskih zemaљa. Шto Radiћ u tome za vreme
svoje emigracije nije uspeo, treba traжiti uzroke u evropskoj zamorenosti posle prvog
svetskog rata i ugledu koji je Srbija kao matiчna zemљa imala u svetu. Poшto mu oni
koji su mogli nisu hteli, a oni koji su hteli nisu mogli pomoћi, Radiћ se neobavљena
posla vratio u drжavu, koja ga je za tu izdajniчku rabotu nagradila najveћim
drжavniчkim poloжajem i titulom voђe hrvatskog naroda.

Da bi stigao izgubљeno vreme u inostranstvu, gde nije uspeo sa spoљnim frontom,


Radiћ je otvorio unutarњi front. Dok se on sam bacao blatom na sve шto je srpsko i
jugoslovensko, druga grupa hrvatskih љudi „za sve situacije" ulazi u mnogobrojne
vlade. Po planu jezuitskog lukavstva, hrvatski narod naziva te svoje delegirane
prvake u pojedinim vladama „izdajicama", a vlade od kojih su najviшe koristi baш oni
izvlaчili „protunarodnim reжimima“. Trebalo je time pocepati Srbe na mnogobrojne
grupice, koje same za sebe ne znaчe mnogo, ali je joш stajao na putu ugled Nikole
Paшiћa, kome vodeћi Hrvati nisu mogli zaboraviti onaj stav, da Hrvatska ne uђe u
81
sastav srpskih zemaљa. Posle koalicije, koju je sedi drжavnik opet u interesu
toboжњeg bratstva morao prihvatiti, ovaj je znameniti Srbin postao жrtvom
hrvatskog dela vlade, a da oseћaj bratstva kod Hrvata ni ovako velikom жrtvom nije
pokrenut sa mrtve taчke.

Od onda pa sve do pada Jugoslavije, kome su Hrvati svesrdno doprineli, hrvatski


program na odrжavaњu unutarњeg fronta sastojao se delom u sistematskom ruшeњu
srpskih veliчina i spreчavaњu њihovog okupљaњa oko neke centralne liчnosti
Paчiћevog znaчaja. To najboљe svedoчi odlomak iz poverљive okruжnice Hrvatske
Seљaчke Stranke od 14. aprila 1943. godine, u kojoj se za period zajedniчkog жivota u
Jugoslaviji izmeђu ostaloga kaжe:

U borbi za ostvareњe naшih ideala, hrvatsko narodno vodstvo sluжilo se


svima sredstvima kojima je ondaшњe vrijeme i u ondaшњim prilikama
raspolagalo. Hrvatsko narodno vodstvo je posveћivalo naroчitu paжњu
političkoj pocijepanosti Srba, kao dominantnog faktora u Jugoslaviji. Ruшeњe
autoriteta voђa politiчkih protivnika bilo je sredstvo borbe, koje je dalo
znatne rezultate."

Da bi se oslabila srpska homogenost, Hrvati su uspeli da populariziraju „seљaчki


pokret“ i izvan Hrvatske. Zahvaљujuћi takvom zakulisju, hrvatski narodni program je,
najzad, na srpsku sramotu, postigao takav uspeh, da su 1938. u vrhuncu politiчke
dezorijentacije 600.000 neobaveшtenih srpskih biraчa dali povereњe nasledniku
Stjepana Radiћa i time najveћim delom doprineli ostvareњu „hrvatskog narodnog
programa". Time su dovrшene posledњje pripreme kako jugoslovenskog sloma, tako i
jezuitskog triumfa nad uniшtenim pravoslavљem u svima srpskim zemљama, za koje
Hrvatska smatra, da ih je ona kao naslednica Austrougarske mogla naslediti.

Parlamentarno nezreli, lakoumni, nepostojani (kao шto ono reчe ratno veћe u Gracu)
i najzad duhovno nesposobni za zajednicu sa srpskim narodom, Hrvati su ulazeћi u
zajedniчki drжavni жivot postavili sebi za zadatak da srpstvo stvaraњem
mnogostrukog partijskog жivota шto viшe razjedine. Da se to i postigne, HSS je
razvila шpijunsko-intrigatorsku sluжbu meђu srpskim politiчarima, stvarajuћi
partijska disidenstva, sa kojima bi prividno saraђivali samo dotle, dok bi ciљ
nepremostivosti meђu srpskim politiчarima bio postignut. Tada bi igra poчiњala
iznova. Radiћ, kome hrvatska „povijest“ beleжi u dobro шto je bio protivnik
ujediњeњa, igrao je u svojstvu ministra dvostruku ulogu. Tu je ulogu najuspeшnije
ilustrovao zagrebaчki шaljivi list „Koprive“ jednom karikaturom od dve slike sa po
dva Radiћeva lika. Na prvoj slici Radiћ sam sebi pљuje u lice i kaжe: „Fuj, sram te
bilo шta si govorio u Beogradu!“, a na drugoj, beogradskoj slici, ista scena, samo
obrnute reчi: „Srami se za ono шto si govorio u Zagrebu!“. Tako je Radiћ u Beogradu
veшto glumio „drжavotvorca“, a u Hrvatskoj ne samo vreђao vodeћe srpske politiчare
i њihove stranke, nego i kraљevsku vladu, u kojoj je zajedno sa svojim љudima sedeo.
Ono шto mu emigracijom nije moglo poћi za rukom, postizao je sada. Ubijao je ugled
srpskom parlamentarizmu i њegovim srpskim nosiocima i uspevao da takvim svojim
dvostrukim drжaњem naш politiчki жivot odrжava u neprestanoj krizi. To su jedine
zasluge, koje hrvatskom narodu daju razloga da ga slavi kao svoga uчiteљa, poшto je
HSS produжila њegovim stopama i jugoslovensku misao drжala u neprestanoj krizi
sve do њene kulminacije u aprilu 1941. godine, kada je najzad Maчekovskim borbenim
formacijama „Graђanske zaшtite“ prepuшteno, da kao stvarni izvrшioci izdaje
dovrшe program Stjepana Radiћa i њegovih sledbenika, pred kojima su u interesu
bratstva чesto puta za vreme zajedniчkog жivota u Jugoslaviji ugiњali ponos i чast
srpskoga naroda.

82
Kao posledica bezobzirnog nasrtaja na ugled jednog od onih Srba, koji u odbrani svoje
чasti rado svoj жivot polaжu, (sluчaj Puniшe Raчiћa), smrt Stjepana Radiћa daje
hrvatskim ekstremistima novi podstrek. Isti oni hrvatski mineri, koji jedino iz
neobaveшtenosti nisu mogli shvatiti Radiћa i њegov odlazak u Beograd, radi чega su
mu svega nekoliko dana pre revolverskih metaka u parlamentu preko „Hrvatskog Lista“
poruчivali da ga zbog odlaska u Beograd treba ubiti, naшli su se u svom elementu. Da
bi bacili optuжbu na srpsko-hrvatsku zajednicu i њene toboжњe kobne posledice, a
sve u ciљu postignuћa шto jevtinijega uspeha, prolili su odjednom farisejske suze i
zaridali nad grobom чoveka, kome su nepritajeno жeleli smrt.

Ubrzo posle Radiћeve smrti pokazalo se, da bi on i pored svoje hrvatske misije
duжim boravkom u Beogradu izgubio na osloncu u hrvatskom narodu, poшto su se sve
њegove pristalice pridruжile onima, koji mu ni po cenu najveћih hrvatskih razloga
nisu mogli oprostiti odlazak u Beograd. Sa te platforme treba posmatrati sve ono
шto se u hrvatskom narodu deшavalo posle Radiћeve smrti do aprila 1941. godine i
daљe.

Napori one male grupe Hrvata, koja je u istinskom srpsko-hrvatskom bratstvu gledala
pravu buduћnost hrvatskog naroda, nisu niukoliko mogli izmeniti duhovnu stvarnost
veћine. Ta veћina, koja se nepritajeno oduшevљavala veжbaњem hrvatskih begunaca
na Janka Pusti, niшaneћi na lik Kraљa Aleksandra kao na metu, i koja je najzad
nesakriveno odobrila Marseљski zloчin hrvatskih ustaшa time шto se odmah posle
tragiчne pogibije Kraљa Aleksandra odomaћila pesma: „Bog da жivi Paveliћa ruku,
koja ubi srpskoga hajduka!“ Nosioci ideje bratstva iz redova Hrvata bili su i za vreme
Jugoslavije izloжeni stalnom шikanu razuzdane hrvatske ulice i њenog duhovnog
vodstva oko zvaniчnog hrvatskog kursa. Ovakvim љudima bio je onemoguћen svaki
opstanak u Hrvatskoj, pa su mnogi joш pre aprila 1941. godine morali emigrirati iz
Hrvatske Banovine i potraжiti utoчiшte u Srbiji.

Posle majskih dogaђaja iz 1928. godine, i akta od 6. januara 1929. naroчito, hrvatski su
se redovi razdvojili u dve grupe. Hrvatska maњina ostala je na jugoslovenskoj liniji,
dok je veћina stala na stanoviшte da se otcepљeњe od Jugoslavije – kao druga etapa
hrvatskog narodnog programa – ima bez odlagaњa sprovesti u delo. Jedino se ova
velika hrvatska grupa u sebi podvojila zbog pogleda na sredstva kojima se otcepљeњe
od Jugoslavije ima sprovesti. Jedni su traжili izlaz u diplomatskim trikovima,
kojima se drжava imala na unutraшњem i spoљaшњem politiчkom жivotu odrжavati u
neprestanoj krizi sve do raspada. Druga, teroristiчki orijentisana grupa, smatrala je
da teroristiчkim delima na liчnosti i objekte od javnog znaчaja mogu neposrednije
uticati u korist potpune hrvatske samostalnosti, u koju bi bile ugrabљene srpske
pokrajine Bosna, sa delom Dalmacije, Slavonije i Sremom. Ove srpske pokrajine nisu
Hrvatima bile toliko interesantne zbog њihovog srpskog stanovniшtva, koje je
docnijim ostvareњem „Nezavisne Hrvatske" istrebљeno, koliko zbog rudnog i
ekonomskog bogatstva, koji su zbog takvih svojih osobina predstavљali hrvatski san od
Tomislava pa do danas.

83
BANOVINA HRVATSKA
(Sporazum Cvetkoviћ-Maчek)
Ni onako negativno kako jeste, ime Vuka Brankoviћa nije zasluжilo da uђe u istoriju
Srba. Joш maњje to zasluжuje ime Dragiшe Cvetkoviћa. Pa ipak, na sramotu srpstva,
mora i њegovo ime zauzeti mesto koje mu pripada.

Kad je 1939. godine Cvetkoviћ kao predsednik vlade zakљuчenim „sporazumom“ u


Zagrebu uprљao чast srpskog naroda, hrvatske su se mase i pored tako visoko
postignute cene uskolebale, jer im je vodstvo Hrvatske Seљaчke Stranke, koje je
zakљuчilo „sporazum“, obeћalo potpunu likvidaciju Jugoslavije. Vodstvo HSS
meђutim, poжurilo je da ne drжi svoje mase u neizvesnosti, pa je uputilo jedan
poverљivi cirkular svim organizacijama u kojem se hrvatske mase teшe, da je
sporazum samo jedno od sredstava za potpuno otcepљeњe Hrvatske od Jugoslavije, pa
se izmeђu ostalog u raspisu kaжe, da Hrvati imaju svoje љude, koji su rasporeђeni po
svim javnim drжavnim ustanovama, gde ћe biti joш u boљoj moguћnosti da pripremaju
svojih „pet minuti“. Ove zavrшne pripreme za hrvatsko izdajstvo, ne spomiњem zato da
bih preskoчio чitavo razdobљe od 1918. do 1939. godine, puno najveћih hrvatskih
lukavstava, koliko da ukaжem na чiњenicu da Hrvatima godine 1939. nije novina
imati svoje uhode i „љude za sve situacije".

Duhovne pripreme za masovna stradaњa srpskoga naroda po Hrvatskoj, zavrшene su


posle akta toboжњeg sporazuma“ od 26. avgusta 1939. i ukaza o obrazovaњu Banovine
Hrvatske. Bilo bi za tolika stradaњa neobjektivno baciti krivicu na jednog чoveka,
makar se tu radilo i o samom Paveliћu, kad se zna, da su one mnogobrojne жrtve po
„Nezavisnoj Hrvatskoj“ umiruћi muчeniчkom smrћu na pragovima pradedovskih domova
odnosili sobom i saznanje, da su pripreme za masovna stradaњa Srba zavrшene – ako
baш ne pod javnim, a ono bar pod preћutnim pokroviteљstvom tadaњeg voђe hrvatskog
naroda Maчeka i prvog hrvatskog bana Шubaшiћa. Jer, joш pod њihovom su upravom
rasturena Sokolska druшtva, i sve srpske i patriotske organizacije, a чinovnici
srpske pripadnosti bilo najureni preko granice, bilo pobijeni, ili шikaniraњem
dovedeni do takog stepena, da su Banovinu Hrvatsku davno pre 6. aprila 1941 godine
morali napustiti.

Sem neznatnih izuzetaka, praviti razliku izmeђu pojedinih hrvatskih politiчara ili
politiчkih grupa, znaчilo bi protiviti se logici. Bez malo њih, svi oni predstavљaju
potoke, koji su se samo raznim putevima stakali reci, nazvanoj „Nezavisna drжava
Hrvatska“. Jer, Radiћ je postavio osnove hrvatske samostalnosti, Maчek ih je
potencirao, a ustaшki pokret je u najtragiчnijim srpskim trenucima sproveo u delo. Iz
onoga шto nam je daљe poznato, izgleda da je hrvatski narod жeљnije oчekivao srpsko
istrebљeњje, nego svoju narodnu samostalnost. Da li je to bilo delo „neodgovorne
hrvatske ulice“, kako bi se sada жelelo predstaviti, ili sastavni deo hrvatskog
narodnog programa i hrvatske drжavne politike, to ћe istorija utvrditi. Onome, koji
ћe tragati za materijalnom istinom, verovatno neћe izmaћi iz vida poznata okolnost,
da je ustaшtvo „radilo“ ruku pod ruku sa hrvatskim jezuitima, koji su u malom broju
poklaњali жivote samo onim Srbima koji su primili katoliчku veru. I to tako neћe
ostati nezapaжeno, da je poglavnik na zahtev katoliчke crkve propisao uredbu o
visokim izvanrednim prinadleжnostima hrvatskim jezuitima, koji su u jednoj ruci
drжali noж, a u drugoj jezuitski krst, kako bi u potocima krvi i suza stvorili nove
katolike, koje ћe docnije nazvati Hrvatima.

84
Istorija beogradskog Komesarijata za izbeglice ne poчiњe posle aprila 1941. godine.
Naprotiv, њegov osnutak pada neposredno iza 26. avgusta 1939. godine, kada su mu
kamen temeљac poloжili Maчek, Cvetkoviћ i Шubaшiћ. Tada je otpoчelo emigriraњe
Srba i jugoslovenski orijentisanih Hrvata iz banovine Hrvatske, gde im je bila
ugroжena liчna sigurnost i onemoguћena жivotna egzistencija. Ko joш ne zna, sem
шirokih srpskih masa u Srbiji kojima su se servirala „Potemkinova sela“ o toboжe
uspeшno reшenom hrvatskom pitaњu, da je u Beogradu veћ od druge polovice 1939.
godine postojao odbor za smeшtaj izbeglica iz Hrvatske?! Prvi koji je to znao i koji se
tome u potsvesti radovao bio je glavom Vlatko Maчek, koji sedeћi na
potpredsedniчkom mestu u vladi Kraљevine Jugoslavije, nije ni jednim gestom osudio
ono шto se veћ tada pod њime i њegovim prvim banom Шubaшiћem dogaђalo sa
Srbima po Hrvatskoj banovini. Meђu prvim presudama i piscu je veћ oktobra 1939.
godine dostavљena putem poшte anonimna presuda hrvatske „Graђanske zaшtite“, kojom
mu se saopшtava da je suђen na smrt, ako ne napusti hrvatsku banovinu.

Mnogobrojni novinski izveшtaji, koji su ipak uspeli probiti stroge cenzurne makaze
reжima Cvetkoviћ-Maчek, najreчitije govore o masovnom begstvu iz Hrvatske pod
Maчekom i Шubaшiћem. U чlancima „Srpskog Glasa“, „Narodne Odbrane“, „Srpskog
Ogњiшta“, „Slavonije“ i drugih, ukazivalo se na misteriozna zaplotњaчka ubistva
istaknutih javnih radnika iz redova Srba i jugoslovenski orijentisanih Hrvata po
osnovanoj banovini Hrvatskoj. Ta su ubistva postala borbeno pravilo Maчekovih
borbenih formacija „Graђanske zaшtite“, koje su preuzele i stvarnu vlast. Њima su
razdeњeni automatski piшtoљi, kojima ћe docnije nad Srbima po Hrvatskoj izvrшiti
nedela, nad kojima se zgraжava ceo kulturni svet.

Treba li jaчeg dokaza o begstvima ispred krvave egzekutive Maчeka i Шubaшiћa od


one plakate Sokolskog druшtva u Loznici povodom doчeka nove kalendarske 1940.
godine. U toj se plakati pred licem jugoslovenske vlade i Kraљevskog Namesniшtva
govori o raspodeli чiste dobiti sa zabave i doslovice kaжe: „Od чistog prihoda
50% ide za socijalni fond Sokolske жupe Beograd u korist kuhiњe za prehranu
izbeglica Sokola iz banovine Hrvatske“. Joш jedan dokaz viшe da je komesarijatu
za izbeglice u Beogradu udarila temeљe trojka Maчek-Cvetkoviћ-Шubaшiћ! Dozidao
ga je samo Paveliћ sa ustaшkim pokretom.

Neposredno posle zakљuчenog „sporazuma“, zvaniчna hrvatska шtampa i glasila HSS


umirili su hrvatski narod koji nije hteo nikakvu zajednicu sa Srbima, sem шto su
жeleli њihove teritorije, da sporazum nije niшta drugo, osim korak bliжe konaчnoj
hrvatskoj samostalnosti. Kao garanciju za ovo, vodstvo istiчe postojaњe „Graђanske“ i
„Seљaчke zaшtite“. U meђuvremenu, Maчekova zvaniчna шtampa odrжavala je duшevnu
kondiciju svojih sledbenika i pripremala ih na шto snaжnije izvrшeњe zadataka u
duhu ustaшkih naчela.

Jedan primer za ugled. U Sremu nema Hrvata sem Srba i Srba katoliчke vere, koji su u
nesreћnim vremenima sliчnim onima iz 1941. godine, morali primiti katoliчku veru,
ali je i takvih malo. Maчeku i prvom hrvatskom banu Шubaшiћu posle nekoliko
ugrabљenih srezova iz Srema pod hrvatsku banovinu nije to niшta smetalo da dozvole
i subvencioniraju u srediшtu sremske жupanije izlaжeњe novina pod naslovom
„Srijemski Hrvat“, koji je stajao u sluжbi hrvatskog imperijalizma. Taj „Srijemski
Hrvat“, tumaчeћi svakako stanoviшte svojih finansijera, napisao je pored mnogih
drugih uvreda na raчun srpskog naroda 24. avgusta 1940 godine i ovakav izazivaчki
odlomak:

„Hrvatski narod nije lud i u nikojem sluчaju nije luђi od srpskog narda.
Hrvatski narod dobro znade, da sadaњe vrijeme i razvitak prilika u Evropi
85
sami sobom nameћu definitivno rjeшeњe svih spornih pitaњa meђu
narodima. I mi kao sinovi hrvatskog naroda otvoreno kaжemo: Ako si on ne
bude znao pribaviti respekt svojih prava, onda nije ni dostojan da ih uжiva!“

Ovako su dakle Maчek i њegova шtampa pretili Srbima razvojem prilika u Evropi na
godinu dana pre izdaje, koja je sprovedena taчno u duhu ovoga „obeћaњa“, шto znaчi, da
vodstvo HSS ni pred sobom ni pred istorijom ne moжe odreћi aktivno uчeшћe u
pripremama i izvrшeњu onoga шto je sa Srbima u „Nezavisnoj drжavi Hrvatskoj“
uчiњeno. Biblijska priчa o ulozi Jude i ovde je naшla primenu. Љudi sa Markovog
Trga zasedavali su na „tajnim veчerama“ jugoslovenske vlade. Samo шto Dragiшa
Cvetkoviж nije bio vidovit da bi u svome druшtvu pronaшao Jude. Jedva nekoliko
dana posle ukaza o osnutku Banovine Hrvatske, hrvatska sluжbena шtampa objasnila
je, da je osnutak Banovine Hrvatske (drжave nad drжavom), samo korak bliжe konaчnoj
samostalnosti. Tu potvrdu vidimo i u „Srijemskom Hrvatu“ od 31. VIII. 1940. gde se
kaжe:

„Osnutak Banovine Hrvatske znaчi prvu stepenicu, to jest, poчetak


ostvareњa hrvatskog narodnog programa."

Koji je to hrvatski narodni program i kako izgleda, Maчek o tome Srbima pre 6. aprila
1941. godine nije hteo reћi, da ne bi izdao Judinu tajnu. Meђutim, Srbi su taj
„hrvatski narodni program“ teшko osetili iza 6. aprila. Da je „sporazum“ Cvetkoviћ-
Maчek znaчio samo poчetak „ostvareњa hrvatskog narodnog programa“ i konaчne
hrvatske samostalnosti, moglo bi se na prvi korak videti iz mnogobrojnih komentara
ondaшњe hrvatske javnosti kao na primer:

Iako u tom pogledu nije sve uчiњeno, veћ je formirana samo banovina Hrvatska,
potpisana je Uredba, koja omoguћuje da se u tom pravcu poђe daљe. Razlozi su
tome jasni – nije se htjelo dirati u Bosnu, dirati u pitanje bosansko-
hercegovaчkih muslimana. To isto vrijedi i za Vojvodinu. Rjeшeњe tih pitaњa
ostavљeno je za docnije." („Hrvatski List" od 29. avgusta 1939.)

Hrvatska neћe moћi drжati na svome podruчju stanoviti broj pojedinaca, (ovde
misli na Srbe) koji su se orijentisali nepovjereњem prema hrvatskom narodu, a
neћe im moћi ni plaћati mirovine (penzije) jer je nijesu zasluжili.“ („Hrvatski
Dnevnik" od 28. VIII. 1939.).

Znamo i to, da se ni svi mali tiranчiћi (ovde misli na Srbe) neћe moћi
maknuti sa svojih mesta u roku 24 sata, a kamo li u tako kratkom roku privesti
zasluжenoj kazni, ali ne moжemo prihvatiti odugovlaчeњe“. („Zagrebački List“
od 28. VIII. 1939.)

Uskrsnuћe banovine Hrvatske znaчi prvi poraz laжnog jugoslovenstva“.


(„Hrvatska Straжa“ od 28.VIII. 1939.)

Tako je pisala sluжbena hrvatska шtampa o sporazumu, a naшlo bi se daleko


poraznijih stavova kad bih imao na raspoloжeњe makar maњi deo hrvatske novinske
literature iz onoga doba, kada je cela hrvatska шtampa po stranaчkim direktivima
kao na komandu uzviknula: „Sporazum je samo korak bliжe naшoj konaчnoj
samostalnosti!“ Drugaчije reчeno – „Nezavisnoj drжavi Hrvatskoj!"

Pre nego preђemo daљe, jedno malo usporeђeњe: Srbija je po zavrшetku prvog svetskog
rata priznala penzije Hrvatima, koji su ceo svoj жivot proveli u sluжbi
Austrougarske i za vreme rata vrшili streљaњa po Srbiji, a Hrvati za vreme pravne
86
drжave Jugoslavije odriчu penzije sluжbenicima pravoslavne vere. Kad tako ne bi
bilo, ne bi bilo u hrvatskom stilu. Tome se ne чudimo. Ne moжemo se ali naчuditи
Kraљevskom Namesniшtvu, koje je moglo zloupotrebљavati kraљevski testamenat i
ovako hladnokrvno prisustvovati pogrebu Jugoslavije.

Davno pre, a posle tragiчne pogibije Kraљa Aleksandra (1934.) naroчito, organizovan
je po upustvima partijskog vodstva HSS bojkot svega шto je srpsko. U tu svrhu osnovana
su po svim meшovitim mestima gde Hrvati жive izmeшani sa Srbima, toboжe
privredna druшtva pod imenom „Svoj svome“. Ona su imala da bojkotuju srpski
privredni i gospodarski жivot. Sastancima, жivom i pisanom reчju, sprovedena je
preteћa propaganda da ni jedan hrvatski pripadnik ne sme imati nikakvih poslovnih
odnosa sa srpskom privredom i zanatstvom. Da se to u potpunosti postigne,
funkcioneri udruжeњa „Svoj svome“ obrazovali su svoju egzekutivu, koju su
postavљali pred srpskim radњama, da bi pretњama odvraћali potroшaчe od ulaska u
radњu. U Zagrebu se desilo nekoliko sluчajeva, da su чlanovi „Graђanske zaшtite“
nasilnim putem isticali na srpskim trgovinama natpise: „Ovo je srpka radњa“. Zbog
tako stvorenog staњa, osetan broj Srba morao je emigtrirati iz banovine Hrvatske
davno pre 1941. godine. A dok se sve ovo sa Srbima u banovini Hrvatskoj deшavalo,
hrvatski ban Ivan Шubaшiћ i њegov voђa Vlatko Maчek zadovoљno su posmatrali ovu
besprimernu harangu protivu Srba i hrvatski narod podstrekavali u nadi, da
hrvatski narodni program banovinom Hrvatskom nije ostvaren, veћ da ћe ga hrvatski
narod sam izvojevati.

Da bi se mogli potpuno osamostaliti i finansijski spremiti za dogaђaje kojima su


1941. godine i sami davali smer, Hrvati su odmah iza akta sporazuma od 26. VIII. 1939.
zatraжili, da se nagodbarska kvota od 29% zlatne rezerve Narodne Banke Kraљevine
Jugoslavije, koliko toboжe otpada na Hrvate (mada ovi ni jednoga dinara nisu
uloжili), prenese iz trezora Narodne Banke u њenu zagrebaчku filijalu. Po tome je
svako mogao znati, шta se krije iza hrvatskih kulisa, samo to nisu mogli uoчiti
politiчari klase Dragiшe Cvetkoviћa, koji se чak na jednoj zagrebaчkoj priredbi iza
sporazuma pojavio u onakvoj kapi чlanova Maчekovih: formacija „Graђanske zaшtite“,
koje su izvrшile prevrat u Hrvatskoj i nad obezoruжanim srpskim жivljem poчinile
чuda od zverstava.

Sa tom treћinom zlatne podloge, odnosno rezerve Kraljevine Jugoslavije, Hrvati su


podmirili troшkove istrebљeњa Srba u „Nezavisnoj drжavi Hrvatskoj“. Evakuisan je
samo onaj beogradski ostatak, koji otpada na Srbe i procentualno na Slovence.
Meђutim, hrvatski чlanovi jugoslovenske emigrantske vlade ni malo ne rumene od
stida, шto na ovaj naчin, isto kao i Ante Trumbiћ, o iskљuчivom troшku Srbije
organizuju po savezniчkom inostranstvu diplomatsku hajku protivu жivotnih interesa
te iste zemљe Srbije, чije im zlato sluжi kao izvor za borbu u duhu naчela nauke Ante
Starчeviћa.

Na oчigled sluжbenog Beograda, Hrvati su poжurili da posle proglaшeњa banovine


Hrvatske i Srbe u њoj proglase narodnom maњinom. Tako je ovlaшћeni predstavnik
Maчekov, narodni poslanik Tomo Baburiћ, govoreći 19. decembra 1939. na zboru HSS u
Bjelavaru rekao :

Mi smo sporazumom od 26. kolovoza samo poчeli rjeшavati hrvatsko piтaњe.


Kad ћemo ga posve rijeшiti i kako – ovisi o nama. Ima ljudi koji misle, da ћe se
vratiti ono шto je proшlo, ali ja im kao seљak i vaш zastupnik poruчujem: Nema
viшe natrag, veћ naprijed u izgradњi slobodne Hrvatske! Pozivam Srbe i
ostale maњine narodne, da shvate situaciju onakvom kakva jeste i kakva mora
biti !"
87
Nije Toma Baburiћ- bio sam, niti je samo on ovako mislio i govorio. Bio je on samo
jedan pion u vojsci ruшilaca, pod direktnim rukovodstvom voђstva hrvatskog narodnog
pokreta HSS, sa Maчekom na чelu. To je mogao чak uoчiti i kratkovidni Dragiшa
Cvetkoviћ, koji je sa tolikim nepoznavaњem stvari „reшio" hrvatsko pitaњe, pa je
svome glavnom organu „Samoupravi" u martu 1940. godine morao dozvoliti da o
hrvatskoj шtampi napiшe i ovo:

Oni smatraju, da je danas u hrvatskom delu naшe javnosti takva konjuktura, da je


њihov glavni zadatak u harangiranju masa, stvaraњu nezadovoљstava,
izazivaњu шto veћeg nesporazuma, u ruшenju svih autoriteta (naшa prmedba:
kao da je Dragiшa Cvetkoviћ bio nekakav autoritet), vlasti i drжave i svega
onoga шto je solidno i na чemu treba da poчiva naшa drжavna zajednica. Oni se
danas zalaжu za uspeh Hrvatske Seљaчke Stranke i dr. Maчeka, ali sa
providnom tendencijom ruшenja i ubijaњa morala i vere u sve шto je zdravo
nacionalno i jugoslovenski orijentisano."

Ali, glas „Samouprave" i otreжњenog Dragiшe Cvetkoviћa bili su glas izgubљenoga u


pustiњi. Hrvatska je ukazom o uspostavi banovine postavљena u takav poloжaj, da u
svome unutarњem жivotu bude neprikosnovena, a povrh toga da preko svojih чlanova u
zajedniчkoj vladi moжe Шumadiji diktirati шta hoћe.

Da kuriozitet bude potpun, predsednik jugoslovenske vlade zavisio je na podruчju


banovine Hrvatske od voљe hrvatskoga bana, koji ga je sa svoje teritorije mogao
ukloniti kao neжeљenog gosta, jer je ban hrvatski stajao nad direknom vlaшћu Krune.

U tako uzdignutoj hrvatskoj banovini, gde bi se pre moglo reћi da je ostali deo
Jugoslovenske teritorije postao kolonijalni posed Hrvatske, nego da je ona sama deo
jugoslovenske drжave, privodile su se kraju pripreme za konaчno „ostvareњe hrvatskog
narodnog programa“. Da bi se prema srpskom stanovniшtvu hrvatske banovine sproveo
program koji se жeleo, preuzeti su opшtinski чinovnici u bansku sluжbu, kako bi se na
taj naчin srpske opшtine u Banovini rastavile od svojih srpskih чinovnika, a na
њihovo se mesto postavili Hrvati ili hrvatski eksponenti. Hrvatske su se vlasti
poжurile da odmah poчnu sa zatvaraњem Sokolskih domova i svih patriotskih
druшtava, a њihove pripadnike da progone. Samouprave vlasti po paroli „Svoj
svome“, otpustile su Srbe sa svih poloжaja. Iшlo se tako daleko, da je hrvatska
opшtinska uprava u Privlaci otpustila opшtinskog strvinara Stevu Nikoliћa samo
radi toga, шto je bio pravoslavac. Чak je vladin list „Vreme“ 26. novembra 1939.
doneo izveшtaj iz Osijeka u kome se o otpuшtaњu Srba kaжe:

Nastavlja se odpuшtaњe Srba sluжbenika iz gradske sluжbe i gradskih


preduzeћa. Sem otpuшtenih za koje je javљeno, sada je ponovo otpuшteno 7
radnika Srba, koji su bili zaposleni kod gradskog tramvaja, tako da se broj
otpuшtenih Srba popeo na 30."

Nekako u ovo doba pada i otpuшtaњe velikog broja Srba iz ostalih osjeчkih ustanova.
Osjeчki „Hrvatski List“ od 1. novembra 1939. godine izvrgava ruglu naziv osloboђeњa
i ujedinjeњa i kaжe:

Koliko se u Osjeku „jugoslovenovalo" u vrijeme diktature, imamo vaњski znak u


tome, шto su tri trga u naшem gradu dobili naziv „Trg ujediњeњa“ i „Trg
osloboђeњa“. Eksponentima, koji su se time htjeli dodvoriti nije bilo dosta
jedan trg sa takvim imenom. „Ujediњavalo“ se i „osloboђavalo“ na veliko!"

88
Tako „Hrvatski List“ u doba postojaњa pravne i stvarne drжave Jugoslavije, za takav
pravac, dobio je blagoslov i novчana sredstva partijske kancelarije HSS. A
zagrebački list „Ekonomska politika“ od 6. decembra 1939. dobacila je preko
Maчekovih ramena srpskom narodu:

“Razumљivo je da ћe Hrvati ako ne danas, ali sigurno u skoroj buduћnosti


htjeti da proшire granice Hrvatske u onom okviru u kojem je ona nekada u
dalekoj proшlosti bila, samo da bi tako proшirena bila jaчa i sposobnija da
se odupre premoћi Srbije. U toj ћe se teжњi ona neminovno sukobiti sa
suprotnim teжњama Srbije, te ћe taj sukob pretstavљati stalno vrelo
nemira, iridente i nepovjereњa."

„Ekonomska politika" bila je ovde kao izraz raspoloжeњa Hrvatske Seљaчke Stranke
preko obiчaja iskrena. Ona je dve godine pre hrvatske izdaje priznala ono, шto sam ja
u celoj ovoj kњizi hteo reћi. Naime, Hrvatska je жelela i privela u delo uniшteњe
srpskog naroda za uspostavu svoje hegemonije nad srpskim zemljama.

Kad se bude pisala istorija drugog svetskog rata, evropski jugoistok naћi ћe svoga
krivca za rat iskljuчivo u „hrvatskom narodnom programu“, a priznaњe i najteжe
samooptuжbe u samim organima hrvatskog javnog mneњja. Islednik ћe sakupiti najteжi
optuжni materijal iz kompleta partijske шtampe one iste stranke, na чijem je чelu
stajao glavom dr. Vladimir Maчek. Dok se na ovako podmukao naчin pripremala
hrvatska izdaja, preko 600.000 neobaveшtenih srpskih biraчa bili su 1938. godine
uvereni da leчe drжavnu krizu, koja se zvala „hrvatsko pitaњe". U stvari, oni su mimo
svoje voљe posluжili Maчeku kao sredstvo ucene prema Kruni, kojom je postigao
hrvatsku banovinu kao uvod „Nezavisnoj Drжavi Hrvatskoj“. U meђuvremenu, posluжilo
mu je to zloupotrebљeno srpsko povereњe kao legitimna busija, iza koje moжe
maskirati svoje prave namere, koje se najboљe mogu videti iz њegove izjave date 16.
januara 1940. beogradskom dopisniku italijanskog lista „Ђornale d'Italija“ (Giornale
d'Italia) u kojoj potvrђuje hrvatsko-italijansko-maђarski savez onako, kako je 1941.
godine i izveden. Maчeku niшta nije smetao poloжaj potpretsednika vlade Kraљevine
Jugoslavije da izjavi ovo:

“Hoću da vam uz ovo шto se odnosi na hrvatsku autonomiju dadem izjavu o


odnosima koji veжu Italiju, Hrvatsku i Maђarsku. Italija i Maђarska nisu
samo naшi najbliжi susjedi. Prema stukturi naшe se tri zemљe dopuњavaju i
to чini, da њihovi odnosi treba da budu najsrdaчniji“

Voђa hrvatskog naroda Vladimir Maчek imao je potpuno pravo kad je rekao, da se
Maђari, Hrvati i Italijani u narodnoj strukturi dopuњuju. Da su њihovi odnosi bili
i najsrdaчniji; to potvrђuju dogaђaji iz 1941. godine i posle њe. Zbog svoje
mnogostrukosti, teшko je jednom perspektivom osvetliti sva ona lukavstva koja
predstavљaju hrvatsko istorijsko „bogatstvo". Jedno od najuspelijih je svakako ono
izvedeno od prilaska paktu trojnih sila (25. III. 1941.) do proglaшeњa „Nezavisne
drжave Hrvatske“ (10. IV. 1941.). U vladi koja je zakljuчila pristup trojnom paktu Srbi
nisu bili zastupљeni legitimnim pretstavnicima, dok Hrvati jesu. U vladi koja je
pakt odbacila, bili su opet ti isti Hrvati. Kad je trebalo deliti posledice jednog
ili drugog, Maчek je umesto da ode u London, ostao u Zagrebu, jer je morao
prisustvovati praktiчnim ispitima, koje su њegove formacije „Graђanske zaшtite“ i
„Seљaчke zaшtite“ u ostvarivaњu „Nezavisne drжave Hrvatske" polagali. A morao je
ostati i radi toga, da bi 10. aprila 1941. godine izdao zajedno sa Paveliћem onaj
zanosni proglas hrvatskom narodu u kome kaжe, da se najzad ostvaruje „tisuћgodiшњi
san hrvatskog naroda“. (Vaљda zato шto mu se docnije situacija u korist Paveliћevu
izmakla iz ruku, Maчek je porekao svoje uчeшћe u tome proglasu). Da, ostao je voђa
89
hrvatskog naroda Maчek u Hrvatskoj, iako se mogao pridruжiti ostalim чlanovima
vlade, jer je hteo da podeli radost sa masama koje se, kako iz bezbroj primera
videsmo, decenijama spremao za taj momenat. Ali je zato sa jugoslovenskom vladom
poslao nekoliko svojih љudi, da bi ovi po potrebi u svemu odigrali na шtetu srpskoga
naroda istu onu ulogu, koju je Ante Trumbiћ za posebne hrvatske interese u prvom
svetskom ratu odigrao.

Nasuprot iznetim чiњenicama, moжe se neko isprsiti sa Maчekovom „preporukom“, da


se Hrvati odazovu mobilizaciji. Maчek je zaista dao takvu „preporuku“. Samo, to je
forma. Suшtina se, meђutim, sastoji u neчemu drugom шto bi Srbima bilo jasno tek
onda kada bi znali, da su Maчekovi pristalice usporedo sa њegovom „preporukom“
preko mesnih organizacija HSS poverљivim putem obaveшteni da svakako prime
mobilizacino oruжje, koje i onako neћe upotrebiti na spoљњem, veћ na unutarњem
frontu, protivu Srba.

„NEZAVISNA DRЖAVA HRVATSKA"


Kad je 10. aprila 1941. godine putem zagrebaчke radio stanice proчitan, a zatim u
kraћim razmacima ponavљan zajedniчki proglas voђe hrvatskog naroda Vladimira
Maчeka i voђe hrvatskih ekstremista Ante Paveliћa, kojim se proglaшuje „Nezavisna
drжava Hrvatska“, narodne ovacije poжњeo je Maчek, a ne Paveliћ.

Dok je narod klicao Maчeku i „slobodnoj Hrvatskoj“, Maчekove formacije „Graђanska


zaшtita“ i „Seљaчka zaшtita“, stupile su kao borbene formacije sa oruжjem u ruci
protivu Srba koji su se u odredima jugoslovenske vojske, usled iznenadnog hrvatskog
izdajstva, u neredu povlaчili. Ove su formacije napadale po ulicama hrvatskih sela
i gradova srpske oficire i vojnike, koje su skidaњem oficirskih obeleжja najpre
javno vreђali, pa ih zatim na oчigled razuzdane mase ubijali.

Poznate su ogorчene borbe odstupajuчe srpske vojske na sektoru Slavonski Шamac-


Sremska Raчa sa Maчekovim „Zaшtitnicima“ gde su im чlanovi ovih borbenih
formacija Hrvatske Seљaчke Stranke (HSS) nastojali preseћi odstupnicu i potpuno
ih uniшtiti. Ilustracije radi, vaљa napomenuti da je srez жupaњski kroz sve vreme
zajedniчkog жivota Hrvata i Srba spadao meђu najaчa uporiшta HSS. Ovde Paveliћ ni
hiљaditog Hrvata nije imao uza sebe, kao шto ih je ostalom malo imao u celoj
Hrvatskoj. Nikada, dakle, Paveliћ ne bi mogao onom шačicom svojih pristalica
izvrшiti ma kakvu revoluciju hrvatskog naroda u duhu ustaшkih naчela, da nije
obilato pomognut pristalicama hrvatskog seљaчkog pokreta, kome je na чelu stajao sam
dr. Vlatko Maчek.

Da je to tako, pozivam se na samu Hrvatsku i њeno javno mneњe. Pozivam se na


nepreglednu gomilu ispisanog veliчaњa svega шto su Hrvati kroz skoro чetvrt veka
razorno radili, da bi Jugoslaviju pokopali i Srbe iskorenili, kao шto to neki Ante
Orшaniћ u „Hrvatskoj Smotri“ za septembar 1941. izmeђu ostaloga piшe:

Tako su i sada u ovome ratu svi Hrvati kao jedan, odkazali posluшnost i
neizvrшivali naredbe, ometali veze, шirili paniku, netoчno gaђali,
onesposobљavali tenkove, automobile, avione, topove, te ostala maшinska
oruђa za borbu, razoruжavali srbijanske raspuшtene i divљaчke mase. Jednom
rijeчju, u svima ratovima moжda jedini, koji su najjedinstvenije i kao po
komandi sruшili i slomili balkansku frontu isto onako brzo iznutra, kao шto
su je Nijemci joш brжe slomili iz vana."

90
Pozivam se i na hrvatsku „Sivu knjigu“, koju je Ministarstvo spoљnih poslova
„Nezavisne drжave Hrvatske“ izdalo u providnoj nameri, da pred svetom umaњi svoju
odgovornost za milionske pokoљe Srba, ilustrirajuћi je po svoj prilici
fotografijama zverstava, koje su sami hrvatski ustaшi izvrшili nad srpskim
жrtvama, a ne чetnici i komunisti nad Hrvatima, a u kojoj se o Srbiji i Hrvatskoj kaжe
na strani 11 i 12 i ovo:

Eto, takva je bila Srbija, kada je Jugoslaviju gurnula u rat. Nasuprot toj i takvoj
Srbiji, tom i tako odgojenom i opredjeљenom stavu, nalazio se hrvatski narod,
vjeran svojoj sredњevjekovnoj pripadnosti u duhovnom sklopu i u sve vrijeme
Jugoslavije, vodeћi borbu protiv њe, a za svoju vlastitu drжavu – u borbi
protiv Versaja, stojeћi veћ prvih dana poslije nesretno zavrшenog rata 1918.
na strani onih snaga u Evropi, koje se, kao ni on, nisu mogle pomiriti sa
stvorenim nepodnoшљivim i nepravednim poretkom."

Pozivam se najzad i na hrvatsku kњigu „Urota protiv Hrvatske", gde se na strani 9


nalaze napisani i ovi redovi:

Za Њjemaчku, za novu Evropu predstavљja Hrvatska sa svoje strane


nepokolebљivog vjernog saveznika, ne samo po mjeri жrtava, koje je hrvatski
narod doprinio za svoju vlastitu slobodu, kao i za slobodu Evrope do danas na
istoчnom i na ovdaшњem bojiшtu, nego i prema чvrstoj i neslomivoj odluci
hrvatskog naroda, da ostane vjeran zakonu svoga vlastitog жivota i obstanka,
koji ga zakoni nerazdruжivo veжu s Evropom i Velikim Њemaчkim Rajhom – tim
viшe, шto mu je њemaчki narod pomogao, uspjeшno zavrшiti stoљetnu borbu za
slobodu i drжavnu nezavisnost.“

Spontano dakle, po komandi veчite netrpeљivosti, hrvatski je narod u jedinstvenoj


slozi udario Srbima noж u leђa. Moжe li se naћi ma koga od preжivelih Srba
staнovnika „Nezavisne Hrvatske“, ko bi danas mogao tvrditi, da iza svih onih
ustaшkih nedela nije stajala apsolutna hrvatska veћina. Nema nikakvog dokaza, da se
ma gde hrvatska masa suprotstavila ustaшkim zloчinima nad golorukim Srbima. To je
istovremeno i najteжa optuжba protivu hrvatskog naroda kao celine. Odamo li duжno
priznanje onoj neznatnoj grupi Hrvata, koja se usled svoje malobrojne nemoћi morala
drжati po strani, ili чak podeliti sudbinu srpskog muчeniшtva, moжe li se posle
svega ovoga joш koga naћi, ko ћe ћutke preћi preko miliona joш sveжih srpskih grobova
i reћi, da je to delo hrvatske maњine?!

Da bi pred kulturnim svetom sakrila do ramena umрљane ruke nevinom srpskom


krvљu, Hrvatska sada baca krivicu na ratnu politiku osovinskih sila. Kao da srpskom
narodu nije poznato da je ratna politika osovinskih sila kao konjunkturnih ratnih
zbivaњa pojam za sebe, a жeљa da se uniшti srpski narod – hrvatski narodni program
kroz vekove. Ta providna obrana, meђutim, pada sama od sebe jednim kraћim
objaшњenjem. Naime, ako je osovinska politika sa svoga stanoviшta iшla za tim da se
srpski i hrvatski narod meђu sobom istrebe, чime onda Hrvatska objaшњava da posle
6. aprila 1941. ni jedan Hrvat u Srbiji nije bio izvrgnut ni najmanjim neugodnostima,
a joш maњe ma kojoj od onih mnogostrukih жivotnih opasnosti, kojima istorija
ustaшkih zloчinstava obiluje. Ako je Hrvatskoj tolika srpska krv pomutila pojmove da
ne moжe postaviti odnos izmeђu ova dva pojma, mi im suprotstavљamo da nema te
strane politike koja bi mogla srpskom narodu ubrizgati ikakvu mrжњu prema drugoj
naciji kad to sam srpski narod ne bi hteo. Znaчi da je ono шto se desilo po Hrvatskoj
bila davnaшњa жeљa hrvatskog naroda. Zato taj narod kao celina i nosi odgovornost
pred kulturnim svetom za to.

91
Ako se uzme u obzir, da je ustaшka vlada od svih oganizacija HSS po Hrvatskoj dobila
izraze privrжenosti i gotovosti da sudeluju u „ostvareњu hrvatskog narodnog
programa“, da su mnogobrojne narodne manifestacije ustaшka naчela i formalno
proglasile hrvatskim narodnim programom, onda su чlanovi ustaшke vlade imali
punu legitimaciju hrvatskog naroda kada su govorili, da ne treba birati sredstva kad
je u pitaњu uniшteњe srpskoga naroda. Legitimisan tako od hrvatske veћine, ministar
dr. Mile Budak rekao je na jednom banketu u Gospiћu, srezu sa srpskom veћinom, ovo:

“Jedan dio Srba ћemo pobiti, drugi ћemo raseliti, ostale ćemo prevesti u
katoliчku vjeru i tako pretopiti u Hrvate. Tako će im se uskoro zatrti
svaki trag, a ono шto ћe ostati, bit ћe zlo sjeћaњe na њih."

Da vas upoznam, ako se do sada niste znali. To je onaj isti dr. Mile Budak, koji je u
istorijskoj kњiжevnosti Hrvatske joш pre aprila 1941. godine zauzeo prvo mesto.
Њegovu teoriju da Hrvati nisu Slaveni veћ Goti, odobrio je ceo hrvatski narod.

Drugi hrvatski ministar dr. Milovan Жaniћ govorio je 2. juna 1941. godine na
najveћem zboru koga je Nova Gradiшka ikada videla, шto znaчi, da je apsolutna
hrvatska veћina bila ustaшka. On je izmeђu ostalog programa za uniшteњe Srba rekao
i ovo:

“Ova drжava, ova naшa domovina, mora biti hrvatska i niчija viшe. I zato
oni koji su doшli ovamo, treba i da odu. Naшa nastojaњa kroz stoleћa, a
osobito ovih 20 godina pokazuju, da je svaki kompromis apsolutno iskљuчen.
Ovo ima biti zemљa Hrvata i nikoga drugog. Mi to ne tajimo. To je politika
ove drжave i kad to izvrшimo, izvrшili smo ono шto piшe u ustaшkim
naчelima!“

Razume se da je zbor velikim ovacijama odobrio ministrove poglede na reшeњe


srpskog pitaњa u „Nezavisnoj Hrvatskoj". Tako je hrvatska vlada s punom narodnom
legitimacijom sprovodila istrebљeњe Srba.

Katoliчka crkva tesno je saraђivala sa ustaшkim „naчelima“. Da je baш ona duhovni


stub na guvnu srpskog muчiliшtva i da su se oko њe okretale horde fanatizovanih
katolika, to je stvarnost, koja je evidentna i koja u ostalom nije zatajivana. „Katoliчki
tjednik“, organ sarajevske nadbiskupije ili onoga istog nadbiskupa Ivana Шariћa, koji
je pod zaшtitom svoga biskupskog dostojanstva, goњen unutarњim nagonom jezuitske
mrжњje provocirao za vreme Jugoslavije sve шto je slavensko i srpsko, blagoslovio
je, vaљda u ime Hrista, progon pravoslavno-hriшћanske vere i u momentima teшkih
srpskih stradaњa svome kleru dao ovakvo uputstvo:

“Danas je momenat da se u katoliчkim redovima za uvijek i posve obraчuna sa


Srbima putem katoliчke buntovnosti, koja je jedina u sluжbi pravde, istine
i poшteњa. Zato, neka se veћ jednom prestane sa glupima i Kristovih
muчenika nedostojnim tvrdњama, da se protivu zla i pokvareњaka vaљa
boriti u rukavicama i na fin, otmen naчin."

Po biskupu Шariћu, zlo i pokvareњaшtvo su Srbi i srpski narod. On, meђutim,


hotimiчno zaboravљa, da jedino zlu i pokvareњaшtvu moжe zahvaliti, шto moжe
biskupovati u srediшtu srpske Bosne, kako to na nedvosmislen naчin videsmo u
poglavљu „U jednoj ruci krst, a u drugoj maч“, odnosno rezultatima aneksije Bosne i
Hercegovine. Biskup Шariћ, kao Hristov toboжњi punomoћnik moжe zaista biti
zadovoљan da se њegovi Jezuiti nisu borili na fin i otmen naчin kako im to on
prebacuje, veћ su zasukali jezuitske rukave i vaљda ih u ime Hrista do ramena muљali
92
po krvi pravoslavno-hriшћanskih episkopa i sveшtenih lica. Nema moжda ni jednih
hrvatskih novina iz doba srpske kalvarije po „Nezavisnoj drжavi Hrvatskoj“, u kojima
nije odшtampana koja od Шariћevih pesama, gde se veliчa delo poglavnikovo na
istrebљeњu Srba. Da li je i to u duhu Hristove nauke „preuzviшeni“ biskupe?!
Ustaшki stoжernik dr. Viktor Gutiћ govoreћi na zboru u Sanskom Mostu, u чijem je
srezu prema hrvatskoj statistici iz 1910. godine pored 23.598 Srba bilo jedva 4.656
Hrvata, ovako je protumaчio stanoviшte hrvatske vlade:

»Nema viшe srpske vojske! Nema viшe Srbije i gegula naшih krvopija. Nestaje
ciganske dinastije, a i kod nas će uskoro drumovi po жeliti Srba, ali Srba
biti neћe. Izdao sam drastiчne naredbe za њihovo ekonomsko uniшteњe, a
slijedit ћe nove, za њihovo potpuno istrebљeњe. Ne budite slabi ni
naspram jednoga. Drжite uvijek na umu, da su to bili naшi grobari i
uniшtavajte ih gђe god stignete. Blagoslov Poglavnikov i moj neћe vam
izmaћi. Srbi neka se ne nadaju niчemu. Neka ih nestane iz naшih krajeva i
naшe domovine! «

Da bi dao jaчeg podstreka masovnim ubijanjima Srba, dozvao je Gutiћ na tribinu


Hasana Шabiћa i javno ga sa 2.000 dinara nagradio za to шto je ovaj svojim rukama
ubio najviшe Srba u selu Kijevu nedaleko Baњa Luke. Na skupшtini u Baњa Luci Gutiћ
je produжio sa tumaчeњem „hrvatskog narodnog programa“ i nagovestio ono шto ћe
posle toga preduzeti:

»Sjutra ћu pritegnuti. Pucat ћe kiчme! Preporuчite to naшim


neprijateљima. Poruчite im: Pucat ћe kiчme, nastat ћe чiшћeњa. Nema
milosrђa! Poglavnik i hrvatski ministri jedva чekaju da doђu u oчiшћenu
Baњa Luku. A to ћe biti jaka gvozdena metla. Poruчujem, neka mi niko ne
dolazi moliti za naшe duшmane!«

Da se hrvatski narodni punomoћnik i punomoћnik hrvatske vlade dr. Viktor Gutiћ nije
zadrжao samo na pretњama, to nam je dobro poznato. Poznato je to i narodima Evrope
i van њe. Bilo bi prostorno nemoguћe obuhvatiti sve one zloчine, koji su u ime
„hrvatskog narodnog programa" u svakom kutku Hrvatske izvrшeni. Њih ћe verovatno
obuhvatiti kњiga naroчite namene. Naшa je, meђutim, bila namera, da iskљuчivo
pomoћu hrvatskih vrela razgolitimo hrvatsko zakulisje tipa Ante Starчeviћa, koji je u
жelji za hegemonijom nad srpskim жivљem unutar granica bivшe Austrougarske star
isto toliko, koliko i boravak Hrvata na ovome tlu, kojega su davno pre њih naselili
srpski pradedovi.

Sve to, razume se, u nameri da srpski narod sazna stvarnu istinu o srpsko-hrvatskom
„bratstvu" i da se u buduћnosti чuva onoga, шto bi ga moglo stati nove krvi i suza. Jer,
Hrvatima je toboжњe srpsko-hrvatsko „bratstvo“ leжalo na srcu samo u toliko, u
koliko je trebalo њime maskirati crno jezuitsko lice. Prema prvim nepotpunim
podacima, prikupљenim za jedva nekoliko prvih meseci ustaшkog divљaшtva, mogu se u
jedva bledoj slici ti zloчini pretstaviti ovako:

Meђu prvim жrtvama, koje su ponele krst srpskog muчeniшtva, bio je Baњaluчki
episkop Platon. Brutalnoшћu koja zaseњuje normalni pojam, ustaшi su ga izveli iz
episkopskog dvora zajedno sa protojerejem Duшanom Subotiћem iz Bosanske Gradiшke.
Pod izgovorom da ga teraju u Kotor Varoш radi neke istrage, ustaшi su ga noћu na tome
putu zajedno sa Subotiћem muчili, чupajuћi mu bradu zajedno sa koжom i najzad ga u
najteжim mukama dotukli. Ista je sudbina snaшla i protu Subotiћa. Bacili su ih
zajedno u reku Vrbaњu. Kad im je voda izbacila tela, vlasti su neznajuћi da se radi o
vladici Platonu naredile obdukciju leшa u prosekturi baњaluчke bolnice. U tu
93
svrhu sastavљena je naroчita komisija. Kad je, meђutim, usred obdukcije utvrђeno da
se radi o leшu vladike Platona, vlasti su izdale naredbu da se obustavi obdukcija i
da se zapoчeti zapisnik obdukcije uniшti. Zatim su zemni ostaci vladike Platona i
prote Duшana Subotiћa zakopani na nekom nepoznatom mestu u blizini vojniчkog
grobљa kod Baњa Luke, kako se ne bi znalo za њihove grobove.

Zagrebaчki mitropolit Dositej, koji je u vreme ustaшke razuzdanosti leжao teшko


bolestan, izvuчen je iz posteљe i muчen чupaњem brade i udaraњem. Zagrebaчka
gomila oduшevљavala se њegovim muчeњem i poniжavaњem za vreme њegovog
sprovoђeњa zagrebaчkim ulicama.

Nedaleko Naшica u jednoj шumi, zavrшio je retkom muчeniчkom smrћu svoj жivot
sveшtenik Ђorђe Bogiћ iz Naшica. Preжiveli kolonista Proka Pejinoviћ iz kolonije
Breznika kod Naшica stajao je sakriven iza nekog drveћa i posmatrao muчeniчku smrt
ovoga sveшtenika. Poшto su ga doveli u ovu шumu, ustaшi su Bogiћa vezali za jedno
drvo, pa mu zatim odsekli nos, uшi i jezik. Bradu su mu zajedno sa koжom oderali.
Sveшtenik je steњao od bola, ali se i pored svega toga drжao uspravno. Ustaшi su mu
zatim iskopali oчi. Poшto se on i daљe drжao uz drvo vezan uspravno, rasporili su
mu grudi. Tek tada se sveшtenik nagnuo da padne. Jedan od zloчinaca rekao je tada:
„Pazi, majku mu vlaшku, joш mu srce kuca!“ Najzad su u њega ispalili plotun, a zatim su
pobili joш neke жrtve koje su doveli sa Bogiћem, pa onda napustili шumu. Pejinoviћ
je uspeo da pobegne i da se doчepa Srbije.

U selu Buљanima sreza Sluњskog, ustaшi su naredili sveшteniku Branku


Dobrosavљeviћu, da iskopa grob za svoga jedinca sina studenta. Kad je to posle
strahovitog muчeњa uчinio, doveli su mu sina i tu ga pred, њim ubili, pa mu naredili
da nad њim izvrшi opelo. Za to su se vreme satanski smejali i sveшtenika udarali
tako, da je sveшtenik za vreme opela tri puta padao u nesvest, dok najzad nije izdahnuo
pored svoga sina. Meђu mnogobrojnim divљaшtvima izvrшeno je jedno nad protojerejom
Stevanom Ћurчiћem u Ogulinu. Ustaшi su mu najpre iшчupali bradu, pa mu prebili
noge i ruke. Pre nego su ga dotukli, izvadili su mu oчi.

Tamo gde drugi nisu mogli izvrшiti jezuitsku „naruџbu“, jezuiti nisu prezali da je
sami izvrшe. „To se vidi iz sluчaja sveшtenika Mihaila Miniћa iz Biљeшeva u srezu
Zeniчkom. Њega je zaklao jedan katoliчki pop, koji je zajedno sa ustaшkom hordom upao
u њegovu kuћu.

Izbor oruжja za muчeњe srpskih жrtava nije zadavao brige ustaшima. Чim oruжje
grubљe, time sadistiчka naslada veћa. Po tim principima ubijen je gvozdenom
ћuskijom prota Шpira Staroviћ iz Avtovca u srezu Gackom zajedno sa drugim
sveшtenikom Viшњevcom.

Nisu retki sluчajevi da su ustaшe glavama porodica prireђivali strahovite


posledњe чasove time, шto su im najpre ubijali decu, pa tek onda њih. Tako je prota
Bogunoviћ iz Doњeg Lapca najpre morao gledati kako su mu ubili dva sinчiћa i жenu.
Tek su onda ubili i њega. Њihova su tela baчena u onu zajedniчku jamu-grobnicu
izmeђu Doњeg Lapca i Bogiћevca, koja je postala dolina smrti velikog broja Srba iz
Doњeg Lapca, Kulen Vakufa i drugih okolnih mesta.

Sliчna ceremonija љudoжderskom plesu oko bele жrtve izvedena je u Kninskom


ustaшkom logoru, gde su ustaшi doveli sveшtenika Milana Triшићa iz sela Vrlike.
Poшto je posluжio za pojedinaчna krvniчka naslaђivaњa, zaklan je uz grohotan smeh
podivљale gomile.

94
Poznato je, da su ustaшi bacajuћi veliki broj pobijenih Srba u razne reke ovima
prethodno vezivali za tela kameњe, kako bi se шto maњe жrtava pojavљivalo na
povrшini vode. I pored toga, Drina, Sava, Drava i Dunav, pronosile su bezbrojne
leшeve, kojima se broja ne zna. Meђu onima koje je u prvim danima ustaшkog divљaшtva
izbacila Drava, nalaze se tri sveшtenika, чiji se identitet nije mogao utvrditi.
Sava je, kako izgleda, svedok mnogo teжih zloчinstava, jer i posle skoro dve godine od
proglaшeњa „Nezavisne Hrvatske“ pronosi obezglavљene leшeve, kojima ustaшi
privezuju oko tela daшчice sa natpisom: „Pasoш za Beograd“, „Viђen za Srbiju“, „Putuje
svome kraљu Petru!“ i slično. Naroчito je veliki broj leшeva Sava pronela meseca
juna 1942. godine. Poчetkom juna te godine javљeno je sa Чukarice, da je Sava meђu
mnogobrojnim leшevima pronela i jednu kompletnu svadbu sa mladom, mladoжeњom i
svatovima. Svi su bili jedan za drugoga vezani жicom. U isto vreme pronela je Sava
leш jednog sveшtenika, koji je bio vezan жicom sa svojom жenom i ћerkom.

Poшto je klaњe bilo najslaђe ustaшko ubijaњe, zaklan je 19. juna 1941. godine u Krupi
na Vrbasu prota Bogdan Vraњeшeviћ. Protu Petra Majstoroviћa iz Doљana u srezu
Gospiћkom toliko su muчili i poniжavali, da se u oчekivaњu ponovnih muчenja sam u
zatvoru obesio. Protu Ristu Ћatiћa iz Sojkoviћa u srezu Livno naterali su da u jednoj
obliжњoj шumi gleda muчeniчku smrt osmorice svojih parohijana i liчnih prijateљa,
pa su tek posle toga i њega ubili, a tela im bacili u jednu jamu. U Vlasenici su
жeleli da odjednom gledaju krv viшe pravoslavnih sveшtenih lica, pa su 22. juna
1941. pobili sveшtenike Miloшa Saviћa, Branka Maksijeviћa, Janka Saviћa, Љjubu
Jakшiћa i Duшana Bobara.

Nekoliko ustaшkih bandita upali su u kuћu Osjeчkog sveшtenika i katihete Voje


Vojnoviћa i rekli mu da poђe sa њima. Umesto da ga vode na sasluшaњe kako su mu
rekli, odveli su ga u pravcu pravoslavnog grobљa nedaleko њegove kuћe. Prestraшenoj
porodici iskrsla je strahovita stvarnost pred oчima tek onda, kada su kratko vreme
posle toga чuli plotun u grobљu. Toga momenta ispuшtao je duшu jedan od retkih
srpskih rodoљuba Voja Vojnoviћ.

Prota Pajo Obradoviћ, bivшi senator iz Bruvna, Miloш Petroviћ iz Luжana, prota
Miliћ Mandiћ u srezu Graчaчkom, mostarski sveшtenici Vlada Gvozdenoviћ, Ogњen
Radiћ, Jevta Vujeviћ i Duшan Aleksiћ, sveшtenik Nikola Vuчkoviћ iz Drљaчe,
sveшtenik Dane Babiћ iz Sviњca, Bogdan Opaчiћ iz Gline, prota Damjan Шtrbac iz
Bosanskog Grahova, prota Grozdaniћ iz Raduшe, sveшtenik Ilija Budimir iz Crnog
Luga, sveшtenici Ilija Baњac i Ratko Jeliћ iz Drvara, kao i mnogobrojni
pravoslavni sveшtenici koji su znano ili neznano krv svoju muчeniчki prolili za
srpstvo i pravoslavљe, жrtve su zajedniчke akcije ustaшtva i hrvatskog jezuitizma,
koje je preko krvi i suza privodilo nove verske zarobљenike ne zbog њih samih koliko
zbog њihovih potomaka, koje ћe katoliчka crkva pripraviti vremenom na izmireњe i
naчiniti ih novim katoliчkim janiчarima.

Beskrajna je lista muчeњa, kojima su bile izloжene stotine hiљada pobijenih Srba,
srpskih жena i srpske nejaчi шirom Hrvatske. U ovoj najveћoj nesreћi svih srpskih
vremena, retki su bili oni, koji su umirali jednostavnom smrћu, a da prethodno nisu
izvrgavani neчuvenom sadizmu. Prebijaњje ruku i nogu, seчa pojedinih delova tela,
najчeшћe polnih organa, soљeњe zasekotina po telu, vaђenje oчiju i mnogobrojne
izmiшљotine muчeњa koje samo zlikovaчki mazgovi mogu zamisliti, sredstva su,
kojima je srpski narod stavљen na krst muчеniшtva samo zato, da bi se time ostvarilo
„hrvatsko narodno pravo“. Dugaчka ћe biti lista zloчinaчke mnogostrukosti, a bez
sumњe joш duжi spisak жrtava, koji ћe srpskim pokoleњima kroz buduћnost sluжiti
kao putokaz na opasnost pred ambisom, gde je, reklo bi se, strovaљena i svaka pomisao

95
o obnovi srpsko-hrvatske saradњe u novoj Evropi nezavisno od toga po чijim ћe se
naчelima ona formirati.

Pored onoga, шto se o stradaњu pravoslavnog sveшtenstva do 20. jula 1941. svakako u
jednom neznatnom delu ukupnog broja жrtava moglo saznati, ustaшka Hrvatska je po
utvrђenom planu zapoчela sa srpskim istrebљeњem, чim je usled izdajstva i ratnih
dogaђaja doшla u priliku da prigrabi vlast i oruжje u svoje ruke. U nemoguћnosti da
se pribave potpuni podaci, ograniчiћemo se samo na pojedine sluчajeve iz ustaшko-
hrvatskog terora do polovice meseca jula 1941. godine.

U velikom jasenovaчkom logoru, najveћoj logorskoj grobnici srpstva, prireђivana je


чesto naroчita divљaчka atrakcija. Na stotine povezanih Srba poreђano je uz jedan
zid. Jedan ustaшki krvolok izaшao bi pred pofronћenim i vezanim Srbima i na
duшak iskapio bocu ruma. Zatim bi na oчigled nemoћnih Srba naoшtrio noж. To mu je
vreme bilo potrebno da alkohol otpoчne sa dejstvom. A onda bi zaшao redom sa
strane i probadao duшnike nesreћnih жrtava dok ne likvidira ceo kvantum za taj dan.

Druga logorska atrakcija bio je kavez, jedan metar visok, od bodљikave жice, do pola
metra stavљen u vodu. U њjega je uguran bivшi ministar Oton Gavranчiћ koji je morao
sedeti u toj vodi jer se nije mogao ispraviti. U takvom je staњu prikazivan kao Hrvat
za „mustru“ sve dok u najteжim mukama nije izdahnuo. Ali, dozvolimo da o
Jasenovaчkom „logoru smrti“, kako su ga sami Hrvati-ustaшe nazivali, govore oni jedva
hiљaditi sreћnici, koji su se kao nekim чudom iz priчa o „Hiљadu i jedne noћi“
spasli i u Komesarijatu za izbeglice zapisniчki nacrtali hrvatsko-ustaшku politiku
potpunog istrebљeњa kako Srba, tako i onoga malog broja њihovih simpatizera.

Vojislav Prњatoviћ sekretar Trgovaчke komore iz Sarajeva, koji se sa 13 svojih


drugova spasao iz „logora-smrti“, izjavio je 9. aprila 1942. zapisniчki izmeђu
ostaloga i ovo:

“U чetiri blombirana teretna vagona, posle dvodnevnog putovaњa bez hrane i


vode, dopraћeno je 24. decembra 1942. godine na stanicu Jasenovac 62 muшkarca
i 150 жena (sve Srbi) iz Sarajeva. Kako smo iz vagona izlazili, ustaшe su nas
udarali kundacima. Poшto su nas poreђali, oterali su nas muшkarce u ustaшki
„tabor“ u samom mestu Jasenovac, dok su жene odvojene i odvedene na drugu
stranu. Kad smo stigli u „taborsko“ dvoriшte, tu smo ponovo postrojeni. Kratko
vreme iza toga stigla je jedna grupa od 19 zagrebaчkih Srba, koji su veћ po
spoљњem izgledu odavali шkolovane љude. Њih su odvojili u posebnu grupu
tako, kao шto se malo daљe nalazila joш jedna grupa od oko 140 Jevreja! Posle
izvesnog vremena, ustaшi su nas najpre povrшno pretresli u dvoriшtu, pa je
zatim jedan po jedan voђen u „taborsku“ kancelariju, gde nam je oduzet sav novac
i stvari od vrednosti. Pri izlasku iz kancelarije, doчekivali su nas ustaшe
kod vratiju i mlatili nas шtapovima kao stoku. Poшto su nas tako opљaчkali i
pretukli, vratili su nas u dvoriшte, gde smo ponovo obrazovali one tri grupe.
Malo posle toga izaшao je iz „taborske“ kancelarije komandant logora,
zloglasni Miloш Љubomir, bivшi emigrant, nesvrшeni pravnik iz Љubuшkog.
Чim se pojavio u dvoriшtu, naredio je da mu se donese oveћi demiжon (pletena
boca) rakije. Tu pred nama otpoчela je ustaшka pijanka. Poшto se napio, Miloш
se odjednom izdvojio iz one grupe ustaшa sa kojima je pio i izvadivшi bodeж iz
korica uputio se prema onim devetnajstorici zagrebaчkih Srba. Izmoreni i
oшamuћeni svime onim шto se dotle sa nama deшavalo, nismo bili svesni
onoga шto ћe nastupiti. Kad se pribliжio љudima, poчeo je da psuje i viчe, te
na naш uжas, poчeo redom da koљe љude. Zarinuo bi noж u vrat sa strane i
naglo trgao u stranu tako, da je u jedan mah presekao жile kucavice i grkљan.
96
Krv bi шiknula na lice i grudi чoveka-zveri. ЖŽrtve su stajale ukoчeno
prestravљene kao zamrle i, u glavnom, rezignirano sa apatijom bez glasa
doчekivali udarac noжa. Tek po neki bi dao glas od sebe, ili instinktivno
ispruжio ruku prema ubici, da trenutak posle toga padne mrtav. Bili smo
uжasnuti. Koliko je to klaњe trajalo, ne znam. Kao, kroz maglu, video sam kako je
Miloш dovrшio posao sa tom grupom zagrepчana, pa se krvava lica, prsiju i ruku
uputio prema naшoj grupi. Bio sam siguran da mi je doшao uжasan kraj. Iduћi
prema nama, zapelo mu je oko na jednom naшem bosanskom seљaku u guњu. Bio je
to neki seљak iz Pala kod Sarajeva, чijega se imena ne seћam. Nesreћnik je bio
drugi do mene. Ubica mu je naglo pristupio i stao da mu zabada bodeж u grudi
gde stigne, a kada je ovaj pao, priklao ga je kao i one pre toga. Hteo je da nastavi
svoj uжasni posao, ali se u to pojavio na vratima zgrade ordonans i javio mu da
ga zovu na telefon. Miloш je na to zatakao noж u korice, naredio da nas
preostale poteraju u logor, pa se uputio u zgradu. Toj sluчajnosti moжemo ostali
zahvaliti, шto smo toga momenta ostali жivi. Uz grdњe i batine, prevedeni smo
posle toga u logor, koji se nalazio odatle udaљen oko 3 km na uшћu Loњe u Savu,
gde se nalazi fabrika firme Baчiћ i drug. Sutradan po naшem dolasku, dakle
na sam dan katoliчkog Boжiћa, doterana je jedna grupa od 56 Srba iz Pakraca.
Ustaшama niшta nije smetao Boжiћ, da њih 36 poubijaju u „taborskom“ dvoriшtu.

Masovna ubistva, sem onih u jasenovaчkom „taboru“ gde se Srbi najpre pљaчkaju,
vrшena su obiчno pred logorskom kancelarijom, koja je bila udaљena od naшe
barake oko 500 metara. O broju masovnih ubijaњa dobivali smo podatke od
„grobara“, odnosno onih zatoчenika koji su bili odreђeni da pobijene sahraњuju.
Ovi su grobari stajali pod komandom jednog sarajevskog Jevreja, po zanimaњu
geometra. Ovakva su ubijaњa najviшe vrшena na grobљu. Posle 25. decembra, pa
sve do kraja januara 1942., doterivane su pojedine grupe Srba, Jevreja i po
nekolicina Hrvata u logor. Poшto ustaшi nisu trpeli veћe brojno staњe od
1000, to su novi pridoшlice bivali redovito „likvidirani“. Poшto bi ih pred
logorskom zgradom povezali meђusobno жicom, odvodili su ih na grobљe, gde su
ih naterivali da legnu potrbuшke u veћ ranije iskopane jame, duge 100 do 200
metara, a шiroke 2 metra. Dubina se nije mogla veћa postiћi od 50 santimetara
zbog podzemne vode. Ustaшe su zatim uzimali drvene maљeve i sekire i sa
њima redom razbijali glave leжeћim жrtvama, ili ih bodeжima probadali.
Zatim su „grobari“ zatrpavali pobijene.

Drugi naчin „likvidacije“ vrшen je u samom logoru kad se brojno staњe poveћa
iznad 1000, da bi se logor ispraznio. Tada bi ustaшi naredili takozvani
„nastup“ (zbor). Ujutru 2. januara 1942. nareђen je „nastup“, pa smo morali svi
izaћi pred baraku i postrojiti se. Ustaшe su prolazili pored stroja, zagledali
svakoga ponaosob i odvajali po voљi. Zatim su odvojene povezali жicom i
otpremili na grobљje, gde su poubijani maљevima i sekirama. Seћam se da su u
toj grupi pobijeni Milutinoviћ i Ruжiћ, meњaчi iz Sarajeva, Vojo Eriћ trgovac
iz Sarajeva i Jovan Beћir pukovnik u penziji takoђer iz Sarajeva. Pored tih
masovnih ubistava, reђala su se svakodnevna pojedinaчna ubistva, kao obiчna
logorska pojava.

Sem ovih ubistava, vrшeno je likvidiraњe bolesnih zatoчenika Veliki broj


zatoчenika iako svesni шta ih чeka, morali su se javљati za lekarsku pomoћ, pa
se tako logorska bolnica za 10-15 dana napunila. Kad se tako nakupi izvestan
broj, ustaшe obiчno pred veчe dolaze i izbacuju bolesnike pred bolnicu, gde ih
sekirama i maљevima ubijaju, pa se zatim prenose na grobљe i zakopavaju.
Poчetkom februara 1942. javљeno je ustaшkoj logorskoj upravi da ћe logor
posetiti jedna meђunarodna komisija, sastavљena od Srpskog Crvenog Krsta,
97
Maђara, Nemaca, Italijana i predstavnika Vatikana. Odmah su ustaшi
preduzeli opseжne radove na izradi novih baraka i ostalih zgrada, koje bi
imale prikazati komisiji „Potemkinova sela“. Radilo se po љutoj zimi. Uoчi
samog dana dolaska komisije dovedeni su iz varoшi oko 15 do 20
kvalifikovanih majstora, koji su obuчeni u nova radniчka odela, samo im je
stavљen na ruke zatoчeniчki broj iako ovi nisu bili zatoчenici veћ Hrvati, pa
su postavљeni za maшinama u logorskoj fabrici, toboжe kao zatoчenici. Iz
bolnice su izbaчeni svi bolesnici i poubijani pred њom sekirama maљevima i
noжevima, a u krevete su legali hrvatski bolniчari, pa чak i sami logorski
lekari. Tako je komisija mogla da vidi dobro odnegovane bolesnike i prilično
ugojene radnike u radionicama, dok su stvarni zatoчenici bili ukloњeni od
dodira sa komisijom, koja se pohvalno izrazila o prilikama u logoru."

Stevo Simiћ iz Cepeliшa kod Petriњe dao je 9. aprila 1942. godine zapisniчku
izjavu o prilikama u jasenovaчkom „logoru smrti“, pa je izmeђu ostaloga rekao i
ovo:

“Koncem meseca septembra 1941., dvojica Srba zatoчenika koji su pod


straжom radili u шumi, uspeli su da pobegnu. Ustaшi su radi toga
zatvorili u naroчito udeшeni bodљikavo-жičani prostor 26 istaknutih
Srba, koje su tu na otvorenom i podvodnom terenu drжali 6 dana. Za to su
vreme drжali straжu nad Srbima Jevreji. Posle 6 dana su ih napola
mrtve izvukli, povezali im ruke na leђa i poшto su ih pred logorskom
kancelarijom svukli, odveli su ih prema grobљu. Posle nekoliko minuta
чuli smo plotun. Meђu tako glaђu i batinama izmuчenima, znam da su
pobijeni Steva Boжiћ trgovac, Duшan Bjelanчiћ i Lazo Beliћ svi iz
Slavonskog Broda.“

Po iskazu Vukaшina Жegarca iz Glavica, u srezu Otoчak, u ovoj grupi od 26 muчenika


nalazili su se i dr. Pero Todoroviћ lekar iz Travnika, Vlado Beriћ trgovac iz Sl.
Broda, Jovo Sabљiћ iz Suњe, Markoviћ narodni poslanik iz Vlasenice, Risto
Naranџiћ penzioner iz Bjeљine, Jovo Nikoliћ iz Petriњe, Duшan Чelik penzioner iz
Sarajeva, Danilo Grkoviћ penzioner iz Mostara i drugi. Posle ovoga pokoљa, desio se
joш jedan u logoru ciglane Baчiћ radi pokuшaja begstva. Desetorica zatoчenika iz
Trnove u Bosni pokuшali su da pobegnu iz ciglanskog podruma noћu, ali su svi
poubijani. Ustaшi se time nisu zadovoљili, veћ su u jutro izveli ostale iz toga
odeleњa, њih oko 250 na broju, od kojih su noжevima zaklali preko 200. Tako je od te
grupe ostalo svega 48 жivih. Razume se, samo do iduћe prilike. Ђuro Mediћ, trgovac
iz Slavonskog Broda, rekao je u zapisniku od 11. aprila 1942. godine pored ostaloga i
ovo:

“Posle odlaska meђunarodne komisije (6. II. 1942.), a za vreme moga boravka u
logoru, nove transporte Srba doчekivali su ustaшe na žeљezniчkoj stanici i
odmah ih odvodili u takozvani tunel kod ciglane, gde su ih klali noжevima, te
ubijali drvenim maљevima i sekirama po glavi. Њihove su leшeve ustaшi
palili u peћi od ciglane. Ustaшe su tako kod nekih nanovo pridoшlih
transporata ubijali 50 %, a kod nekih 100 %, odnosno чitave transporte." Na
dan 22. marta 1942. u nedeљu oko 9 sati pre podne, otiшao sam u kancelariju
pilane da se ogrejem, poшto su ovu kancelariju vodili жidovi, od kojih sam
jednog od ranije poznavao. Kancelarija se nalazila u onome ciglanskom tunelu,
gde ustaшe vrшe ubijaњe novopridoшlih Srba. Na prolazu prema kancelariji
video sam pred glavnom ustaшkom kancelarijom grupu od 47 Srba seљaka iz
okoline Doboja u Bosni. Neposredno posle moga ulaska u kancelariju, dovezena
je ova grupa Srba pred kancelariju gde sam se ja nalazio. Чuo sam kako su ih
98
ustaшe ispitivali od kuda su, jesu li чetnici i jesu li bili u borbi. Iz
odgovora ovih Srba razumeo sam, da su oni bili mirni domaћini kod svojih kuћa
dok je okolica Doboja bila u vlasti чetnika. Posle ovoga ispita, koji sam dobro
чuo kroz jednostavna drvena vrata, jer je govor bio veoma glasan, nastalo je
klaњe i ubijaњe drvenim maљevima. Чuo sam glasnu zapoved zapovednika
logora Miloшa Љube ustaшkog poruчnika: „Ubijajte чetiri po чetiri, a ubijene
neka nose osmorica!“ Za vreme ubijaњa koje je trajalo oko 2 sata, чuli smo u
kancelariji ustaшka nareђeњa жrtvama kao: „Lezi“, „Sagni glavu“, „Digni glavu!“.
Posle svake zapovedi padali su udarci drvenih maљeva. Чuli smo tada
pojedine ustaшe kako su vikali: „Da ti vidim krv!“, ili „Gde ti stoji srce!“.
Posle toga bi nastupio jauk i roptaњe жrtve.“

Drago Haџiчolakoviћ sekretar Trgovaчkog udruжeњa u Bjeљini na zapisniku od 13.


aprila 1942. godine o ishrani u Jasenovaчkom logoru rekao je:

“Jevreji, koji su u istom logoru bili smeшteni, dobivali su жivotne namirnice


od svojih bogoшtovnih opшtina, pa su od toga po neшto otkidali i nama davali.
U to vreme vladala je meђu Srbima u logoru neopisiva glad. Srbi su svu divљu
travu u logoru pojeli do zemљe. Katkada su nam Jevreji skuvali љuske od
krompira, koje su za sebe kuvali, a nama dali љuske, ali je i to bilo malo i
retko. Љudi su se pri hodaњu љuљali od velike gladi. Kao karakteristiku toga
staњa navodim jedan sluчaj: Jedan seoski mladiћ iz zvorniчkog sreza naiшao je
jednoga dana na izmet jednog Jevreja, koji je imao proliv. U tome izmetu je bilo
nesvarenih zrna pasulja, koje je ovaj seљak pokupio i pojeo."

Milivoje Nikoliћ, elektriчar iz Visokog, imao je kao grobar u logoru prilike da vidi
neviђene uжase, a sa њime i Reљa Bilanoviћ, kazanџija iz Чipuliћa kod Bugojna. U
њihovom iskazu, koji obuhvata 15 stranica otkucanih maшinom, ima i ovo:

“Zato шto su чetvorica Srba karlovчana pokuшali begstvo, ustaшi su postrojili


140 Srba i oko 200 Jevreja, sve veћinom staraca. Morali smo stajati u vodi do
kolena. Zatim su izveli dva preжivela begunca i tu ih pred nama motkama
pobili. A onda su nam naredili da zagazimo u oko 2 metra duboku vodu, te da
plivamo u naokolo oko 200 metara dugom stazom. Bilo je to na sam dan Svetog
Arhanђela Mihaila, 21. novembra 1941. godine. Plivaњe je trajalo oko pola
sata, a kada su nam naredili da izaђemo, utvrđeno je da nedostaje 72 čoveka.
Ustaшi su nas ponovo nateralи u vodu da ih traжimo. Tako smo morali gњurati
po vodi dok ih sve nismo povadili. Tada su nam naredili da ih sve strpamo u
veћ pripremљene rake i zatrpamo. Bilo ih je mnogo жivih, ali se mi nismo
smeli na to obazirati. Meni se dogodilo da me je prepoznao meђu њima Mika
Kovaчeviћ iz jednog sela u Bosni, koje se nalazi nedaleko Baњe Koviljaчe. On
mi je viknuo, dok je leжao u raki pred zatrpavaњem i zamolio me da ga spasim.
Ma da je to sobom donosilo smrt, pokuшao sam da ga izvuчem, raчunajuћi da me
ustaшe neћe primetiti. Primetio me je, meђutim, Jevrejin Bruno Dijamantшtajn
zvani „Bugar“ koji je vrшio duжnost logornika, a docnije je чak i nosio ustaшku
uniformu. On je na mene trgao noж, ali sam ja uspeo da umaknem izmeђu neke
rasturene graђe u baraku, pa poшto je veћ bio mrak, Dijamantшtajn me nije
prepoznao, a ja sam se њega dugo vremena klonio. Tako je nesreћni Mika
Kovaчeviћ sa mnogima drugima жiv sahraњen."

Strahovita je priчa Reљe Bilanoviћa o jednom sluчaju u baraci, odakle je pokuшao da


pobegne neki Rade Furtula – peћar iz okolice Sarajeva. Zatoчenici su znali da ћe za
taj pokuшaj platiti жivotom dve stotine i viшe stanovnika ove barake. Bilanoviћ o
tome zapisniчki priчa ovako:
99
“Ustaшe su Furtulu, ovoga puta iznimno, predali nama u baraci i naredili nam
da ga mi sami do zore moramo ubiti, ako neћemo da nas sve pokoљu. Bili smo
sigurni da ustaшi ne prete na prazno. Furtula je do zore morao biti mrtav. Ali,
on je bio naш drug i teжak nas je udes zadesio. Jer, ili je on imao poginuti od
naшe ruke, ili mi svi od ustaшke. Poшto smo se dugo savetovali, reшeno je
najzad da ga priveжemo za jedan stub pored kible. Svaki od nas koji je tokom
noћi imao da vrшi nuжdu u kibli, imao je duжnost da ga udari motkom ili
sekirom, jer niko nije hteo da ga sam ubije. Na kiblu se mnogo iшlo zbog vodene
hrane. Stisnuta srca, svaki je od nas morao da doprinese sa svoje strane
ubijaњu Furtule, da bi spasio sebe i ostale. Posle izvesnog vremena, Furtula
je bio napola mrtav. U jednom trenutku ugledao je mene i prebijenim glasom mi
rekao: „Reљa, udri me dobro, da шto pre svrшim...“ Meni se zamaglilo pred
oчima, ali sam video дa treba чoveku prekratiti muke. Sa zamagљenim oчima od
jada i bola, viшe nesvesno nego svesno, uzeo sam sekiru i zapitao ga: „Rade,
hoћeш li mi alaliti?“ – „Hoћu Reљo..“ odgovorio je on i nastavio: „Samo me
dobro udri da odmah svrшim...“ Ja sam na to zamahnuo uшicom sekire i udario
ga po glavi, koja mu je klonula. Mislio sam da su mu muke zavrшene, ali je on na
naшe zaprepaшћeњe posle pola sata opet podigao glavu i preшavшi pogledom
po baraci zastao na meni. „Reљo... Hodi ovamo i udri me jaчe!“ Opet sam uzeo
sekiru чvrsto reшen da чoveku prekratim muke i tada je zaista svrшio."

Branko Popoviћ – konobar iz Doboja – na sasluшaњu od 14 aprila 1942. iskazao je


pored ostalih grozota:

“Jedno pre podne odreђen je bio da poчisti baraku za vreme dok su ostali bili
na poslu Miloш Iviћ – 18-godiшњi zatoчenik iz Doboja. U baraki se tada
nalazilo nekoliko bolesnika, koji nisu mogli iћi na rad. Dok je Iviћ чistio
baraku, naiшao je Jevrejin zvani „Bugar“ u pratњi jednoga ustaшe. Obojica su –
bez ikakvog razloga – poчeli da mlate bolesnike шtapovima, a zatim su i Iviћa
oborili sa nekoliko udaraca. Dok je Iviћ leжao, priшao mu je Jevrejin
„Bugarin“ i zaklao ga noжem. Ovo sam ja liчno video, jer sam baш tada naiшao
nekim poslom u baraku."

Inж. Vladimir Lonчar iz Pakraca opisao je u zapisniku od 8. juna 1942. godine:

“Sa 74 Srbina iz Lipika i Pakraca doteran sam na sam katoliчki Boжiћ 1941.
godine u jasenovaчki logor. Чim smo stigli, doчekao nas je logorski komandir
zloglasni Miloш Љubo i gestikulirajuћi uzviknuo: „Zaшto baш ja moram sve
Srbe pobiti!? Ima vaљda joш logora po Hrvatskoj!“ Poшto je izvrшeno
postavљaњe mitraљeza oko nas, obavљena je pљaчka prtљaga. Zatim je ustaшki
poruчnik Љubo zapitao glasno ima li neki pravnik meђu nama. Javio se Vlado
Iliћ stareшina sreskog suda u Pakracu. Poruчnik je priшao bliжe stroju iz
koga je za dva tri koraka istupio Iliћ. On je odmah postavno Iliћu pitaњe:
,,Koliko si Hrvata osudio na smrt?“ Poшto mu je Iliћ odgovorio da kao sudija
sreskog suda nije nikoga mogao suditi na tako visoke kazne, poruчnik mu je rekao:
„Шta bi ti rekao, kada bih ja tebe sada osudio na smrt!“ „To je vaшa stvar!“,
rekao je sudija Iliћ i povratio se u stroj. Posle nekog vremena prisetio se
poruчnik i ponovo zapitao: „Gde je taj pravnik?“ Poшto se sudija javio, poruчnik
mu je naredio da izaђe iz stroja i skine zimski i doњi kaput. Zatim ga je poveo
prema jednoj gomili cigala malo podaљe, gde je od jednog ustaшe uzeo karabin i
ispalio tri metka u Iliћa, koji se sruшio. Posle nekoliko minuta Iliћ je
pokazao znake жivota, na шto je poruчnik u њega ispalio joш tri metka i za svaku
ga sigurnost zaklao ustaшkim bodeжom, pa ga okrenuo licem prema zemљi, a
onda ga rasporio ispod lopatice i izvadio mu srce.
100
Kad je sa њime svrшio, naredio je ostalima da se jave koji su rodom iz Like.
Poшto su se javili neki, њih oko 20-30, poruчnik ih je odveo do one gomile
cigala i tu ih redom zaklao. Њemu je tada priшao ustaшki zastavnik Matkoviћ i
zamolio ga za dozvolu, da i on moжe jednog Srbina zaklati za Boжiћ. Kad mu je
to poručnik dozvolio, Matkoviћ je izabrao Jocu Divjaka zakupnika „Kur-salona“
iz Lipika koga je odveo do one gomile poubijanih Srba, pa ga tu povalio i жivom
mu izvadio srce, koje nam je zatim pokazivao. No ni to mu nije bilo dosta. Zbog
tek izazvanog „apetita" zatraжio je od poruчnika dozvolu da joш desetak Srba
zakoљe, шto je i uчiњeno. Nama je nareђeno ostalima, da ni jednim gestom ne
smemo pokazivati znake negodovaњa. Ipak je neki Шakiћ pokazivao odvratnost,
radi чega mu je priшao poruчnik i u њega ispalio nekoliko revolverskih
metaka."

Drago Svjetliчiћ – brijaч iz Doboja – u zapisniku od 7. jula 1942. dao je joш jednu
sliчicu krvavog katoliчkog Boжiћa 1941 godine.

“Na sam katoliчki Boжiћ 1941. ustali su iza ruчka poruчnik Miloш Љubo sa
nekolicinom ustaшa, meђu kojima se nalazio i jedan postariji, koga su zvali
imenom „Tatek“, a koji se zajedno sa Paveliћem povratio iz emigracije. Trebalo
je za liчno zadovoљstvo „Tatekovo“, izabrati jednoga Srbina, koga ћe ovaj
svojeruчno ubiti. U tu svrhu postrojeno je pred vratima oko 20 Srba, a onda je
Miloш rekao „Tateku“ da sam izabere kojega hoћe. „Tatek“ ga je izabrao i poчeo
da puni puшšku, ali kako nije znao sa њome rukovati, opalila je pre vremena i
ranila dvojicu drugih Srba u stroju. Tada je ustaшki poruчnik pristupio
raњenima i dotukao ih, a zatim ubio i onoga, kojega je „Tatek“ izabrao. Tako su
ustaшi zavrшili boжiћњi ruчak sa srpskom krvљu.

Inж. Sima Ћurkoviћ iz Дoњe Trnave kod Bjeљine u zapisniku od 12. juna 1942. godine
dao je i ovaj detaљ:

“U novembru ili decembru 1941., doveden je sa jednom grupom Srba u logor i


jedan vrlo lep, visok i snaжan чovek. Dvojica ustaшa gledajuћi ga, poveli su
razgovor, pa jedan od њih reчe drugome: „Ovaj sigurno ima dva srca!“ Drugi mu na
to odgovori, da to ne moжe biti. Razume se, da se razgovor namerno vodio tako,
da to ovaj Srbin dobro чuje. „Uveriћeш se da ovaj ima dva srca! – reчe prvi
ustaша drugome i izvadi svoj noж, sa kojim je polako kopkao po prsima onoga
чoveka sve dotle, dok ga noжem nije povredio u srce, usled чega je ovaj pao
mrtav. Ova je ustaшka igra bila unapred dogovorena, jer im je smetalo da vide
ovako zdravog i snaжnog чoveka.
Samo unutar jasenovaчkog logora, po mome sudu, pobijeno je u razmaku od avgusta
1941. do sredine maja 1942. oko 12.000 zatoчenika. Koliko je pak Srba pobijeno
izvan logora i onih brojnih transporata koji su upuћivani u Jasenovac, ne zna
se.“

Dozvolimo sada Sreti Popoviћu kozmetiчaru iz Osijeka, koji je najpre bio u


Jasenovcu, a zitim u Staroj Gradiшki, odakle je uspeo da pobegne, da nam u zapisniku
od 12. jula 1949. godine prikaжe najjezivije atrakcije ustaшko-hrvatske soldateske,
kojima svakako nema ravnih u istoriji чoveчanstva – gladijatorske borbe.

“Dok smo se nalazili u ciglanskom tunelu, gde su nas doveli da nas najpre
opљaчkaju, izdvojili su ustaшi Pavla Borbaшa – apotekara iz Osijeka – i nekog
radnika iz Beliшћa, prezimenom Pekotu. Kako. su obojica bili usled duжeg
nebrijaњa obrasli u brade, ustaшi su im brade spalili, pa ih zatim
premlatili nekim letvama i najzad pred nama dotukli iz puшaka. Pojedine 101
partije novih zatočenika odvodili su izravno u ciglanu i tamo likvidirali.
Nekoje partije novodovedenih zatoчenika pobili su u tunelu drvenim
maљevima, a nekoje su жive spalili u ciglarskoj peћi. Jednoga dana u mesecu
septembru 1942. godine, deveden je u logor transport Srba seљaka iz Mlake,
sreza novskog. U tom je transportu bilo mnogo љudi, жena i dece. Чim je prispeo
u logor, odmah je odveden u tunel ciglane i tamo likvidiran. Niko iz ovoga
transporta nije ostao жiv. Video sam jednog dana, kada je komandant logora
Miloш Љubo pred nama zaklao noжem jednoga Srbina,. a posle toga olizao
krvav noж govoreћi: „Oh, kako je slatka srpska krv ! Jedino transporti Hrvata
zatoчenika nisu bili likvidirani. Sa њima se i inaчe boљe postupalo, a
imali su i boљu hranu.

Uprava jasenovaчkog logora likvidirala je Srbe na joш jedan neчuven naчin.


Prireђivane su чeшћe takozvane „Gladиjatorske borbe“ kako su ih ustaшi
nazivali, Ove „gladijatorske borbe“ prireђivane su kada bi u logor stigao koji
funkcioner iz glavnog ustaшkog stana iz Zagreba. One su prireђivane њima u
poчast, a чesto su puta prireђivane i bez toga, samo za razonodu jasenovaчkih
ustaшa. Srbi zatoчenici su tada postrojavani u stroj naokolo mesta na kome su
se vodile „gladijatorske borbe“. Uprava logora je iz stroja Srba izabrala
dvojicu, obiчno dva brata ako su bili zajedno u zatoчeniшtvu, ili inaчe dva
Srbina. Postavili su ih na sredinu kruga u izvesnom razmaku i dali im svakome
po drveni maљ. Zatim su im objasnili, da jedan od њih mora biti mrtav, pa neka
borbom odluчe ko ћe od њih ostati u жivotu. Na dati znak otpoчiњala je borba
na жivot i smrt. Kada bi jedan pao na zemљu, drugi je morao ovoga svoga mrtvog
druga i daљe udarati po glavi sve dotle, dok mu mozak ne prospe. Uprava logora
bi tada pogazila obeћaњe, pa bi izabrala drugoga Srbina iz stroja, koji se
morao boriti sa pobednikom iz prethodne borbe. Ove „gladijatorske borbe“
trajale su obiчno po dva sata. Za to vreme ubijeno je obiчno 40 do 50 Srba.
Ovim „gladijatorskim“ borbama prisustvovali su ustaшi gosti i oni iz logora.
Oni su ispred nas na sedalima sedeli i naslaђivali se gledajuћi ovu borbu, te
se kao sumanuti smejali urlajuћi: – Udri boљe!, – Viшe na levo!, –Viшe desno!“
i sliчno. Kad je na onim „gladijatorskim“ borbama sudelovao i izaslanik
glavnog ustaшkog stana u Zagrebu, sedeo je na posenom poчasnom mestu i urlao
zajedno sa ostalim ustaшama od oduшevљeњa."

Ovo je svakako jedna bleda slika, ili neznatan iseчak iz obiљa grozota, kojima su
bili izvrgnuti milioni Srba svih doba starosti. Isto je tako i sam jasenovaчki logor
kao celina, samo iseчak iz sistema ustaшko-hrvatske politike, da zatre i seћaњe na
Srbe. Jer, srpsko gubiliшte nije ograniчeno na jasenovaчki i ostale logore, veћ je
veliki taman toliko, koliko je velika i „Nezavisna drжava Hrvatska".

Ako se danas, posle milionskog uniшteњa Srba po Hrvatskoj naђe joш po neko, ko
postavљa teoriju „Neodgovorne mase“, taj je ili sam neodgovorna masa, ili je
prepredeni pripadnik politike „svrшenog чina“ u hrvatsko-ustaшkoj sluжbi, poшto su
logori za Srbe i ono malo jugoslovenski oriјentisanih Hrvata bili zvaniчne hrvatske
ustanove, uklopљene u hrvatsku drжavnu administraciju i buџetirane iz drжavne
kase, a њihovi funkcioneri postavљani ukazima vlade шefa hrvatske drжave.
Ostavimo li na stranu чiњenicu, da li su ove logore poseћivale komisije
meђunarodnog Crvenog Krsta, za koje su se prilike uklaњali svi tragovi mnogostrukih
masovnih zloчina i komisiji prikazivana „Potemkinova sela“, uniшtavaњe Srba
zatoчenika iшlo je po liniji drжavne politike, koju je podrжavala velika veћina
hrvatskog naroda, uчlaњena u ustaшkim organizacijama.

102
Neћe biti bez interesa чuti, шto misli o odgovornosti za masovne pokoљe Srba po
Hrvatskoj dr. Paja Jaњanin – advokat iz Vinkovaca – na чijoj se kuћi prilikom ma
kakvih hrvatskih svetkovina u doratnom жivotu redovito vila hrvatska zastava, iako
je on Srbin pravoslavne vere. Evo шta razoчarani dr. Jaњanin na zapisniku od 11.
novembra 1943. godine o tome kaћe:

“Posle organizovaњa ustaшke vlasti, Hrvati su se listom upisali u ustaшku


organizaciju, a mnoge organizacije Maчekove seљaчke stranke (HSS), listom su
prilazile ustaшama. Gorњi primer najboљe dokazuje, da je sav hrvatski narod
odobravao ustaшki reжim i њegova zlodela i da se sa њime identifikovao.
Bilo je nekolicina љudi, koji su se po strani drжali, ali niko od њih nije
protestovao protiv ovih zlodela. Uveren sam, da su oni Hrvati, koji su se
drжali po strani, u duшi se radovali progonu Srba. Чovek normalne logike
oчekivao bi od te ustaшke vlasti, da ћe progoniti one Srbe, koji su se
eksponirali za vreme raznih politiчkih reжima u Jugoslaviji, kao narodne
poslanike, velike жupane, шefove policija ili sreske naчelnike. No, hrvatski
ustaшe progonili su kolektivno sav srpski narod, bez obzira kojoj je ko
politiчkoj partiji pripadao i kako se u druшtvu prema Hrvatima ophodio.
Њihova je tendencija bila, da se istrebi sav srpski narod, te da na toj
teritoriji ostanu homogeni i da taj teritorij zadrжe kao svoju veчnu „Nezavisnu
drжavu Hrvatsku“.

Dajuћi definiciju o zverstvima po Hrvatskoj, sudija sreskoga suda u Bjelovaru Branko


Jakшiћ u zapisniku od 12. oktobra 1942. godine tvrdi, da je pokoљ nad Srbima u
Gudovcu izvrшila „Hrvatska seљaчka zaшtita“, dakle Maчekova borbena formacija i
na kraju zakљuчuje:

“Moжe se reћi, da se sve ovo vrшilo i vrшi konstantno i po jednom utvrђenom


planu. Miшљeњa sam radi toga, da ћe ostatak Srba koji je tamo ostao biti
uniшten na isti naчin, kako je to bilo i sa stotinama hiљada drugih Srba, koji
su nevino zavrшili svoje жivote u jednom istorijskom razdobљu, koje se joш
jedino moжe uporediti sa starovekovnim i sredњevekovnim zverstvima Џingis
kana i drugih barbarskih naroda“.

Nemoguћe je u jednom orgraniчenom prostoru opisati sva masovna srpska gubiliшta po


„Nezavisnoj Hrvatskoj“ Pa ipak, pored Jasenovca, Slavonske Poжege i drugih, moramo
se osvrnuti i na onaj prirodni ambis u Velebitu, gde su baчene desetine hiљada
srpskih жrtava, u najviшe sluчajeva жivi ili raњeni. Mnogobrojni iskazi onih Srba
izbeglica iz sabirnog logora u Gospiћu, koji su чekali na red da budu odvedeni i
likvidirani u ovaj ambis, a pukim sluчajem spaшeni iznenadnom talijanskom
okupacijom toga dela Hrvatske, slaжu se u detaљima. Чujmo stoga Dragu Svjetliчiћa –
brijaчa iz Doboja – шta kaжe o Velebitskoj „dolini smrti":

“Kaznionica u Gospiћu bila ja sabirna stanica za one Srbe iz Hrvatske, koji su


od mesnih vlasti odreђeni za Velebit. Za vreme moga boravka u ovoj
kaznionici, od kako sam 9. avgusta doveden, pa do 25. avgusta 1941. godine,
formiran je svakoga dana u kaznioniчkom dvoriшtu po jedan transport za
Velebit. Svaki put je u transportu bilo 800 do 1200 љudi. Oni su vezani dva po
dva жicom, a zatim su spojeni jednim lancem po sredini povorke. Svaku veчer
vraћali su se ustaшki pratioci nazad u kaznionu, noseћi sobom one spojne
lance, koje su sutradan upotrebљavali za sledeћi transport. Na ovakav naчin
odvedeno je za vreme moga boravka oko 18.000 Srba, koji su na Velebitu ubijani
tvrdim predmetima po glavi, a zatim bacani u jedan dubok ambis u stenama.
Dana 24. avgusta 1941. formiran je novi transport od 900 Srba, meђu kojima sam
103
i ja bio. Poшto smo strahovito stegnuti жicom i svezani spojnim lancem i kada
je sve bilo spremno za polazak, stigla je iznenada naredba da transport ne
kreћe. Ustaшki krvnici su bili strahovito ozlojeђeni na ovo nareђeњe, a
glavni vezivaч neki Ivica jadikovao je: „Zar smo se badava muчili dok smo ih
vezivali! Neka ih sada odvezuje ko hoћe!“ Najzad su odvezali nekolicinu Srba, a
ovi ostale, pa su nas sutradan sproveli vozom za Jasenovaчki logor. Isti ovaj
ustaшki krvolok Ivica, kome ne znam prezimena, rekao nam je za vreme putovaњa
u vozu: „Zahvalite Bogu шto niste otiшli u Velebit. Jer da ste tamo otiшli,
sada biste bili na nebu."

To su rezultati srpsko-hrvatskog bratstva. To su rezulati veчitih obzira prema


„hrvatskom delu naшega naroda“ za vreme zajedniчkog жivota, u drжavi Jugoslaviji,
koja je bila svaчija, a najmaњe srpska, poшto se srpski narodni жivot sastojao samo u
odricaњu, a hrvatski u naturaњu svoje voљe. Na чelu, srpskom krvљu izopijanih,
ustaшkih hordi nevidљivo se vila crna jezuitska zastava. Њu su, u komadu mesa шto se
srce zove, nosili predstavnici Svetog Oca Pape i hrvatskog nadbiskupa, katoliчki
fratri i popovi. Чime bi se inaчe moglo tumaчiti, da je veliki broj katoliчkih
popova i fratara – bilo rukovodilo masovnim ubijaњima Srba, bilo i sami sa noжem
u ruci igrali ulogu krvoloчnih џelata. Evo nekoliko primera:

Fratar samostana u Kninskom Poљu Vjekoslav Шimiћ nije dozvoљavao da u њegovom


prisustvu drugi od ustaшa koљe Srbe, poшto je to „pravo“ pridrжao za sebe i sam ih
klao. Katoliчki sveшtenik Eugen Pujiћ upao je u stan pravoslavnog sveшtenika jednog
hercegovaчkog mesta i posle cinizma ravnog samo jezuitskoj nasladi, zaklao
sveшtenika pravoslavca, sa kojim je dotle жiveo u prividno najsrdaчnijim odnosima.
Sa oltara katoliчke crkve u Livnu drжao je fratar dr. Sreћko Periћ „prodiku“
vernima i rekao im, da Srbe treba klati redom, jer da to nije nikakav greh. Шtaviшe,
rekao je da treba i њegovu roђenu sestru ubiti, jer se udala za Srbina. A dr. Sreћko
Periћ fratar, bio je na srpsku i konkordatsku sramotu do nedavno pre rata katoliчki
жupnik u Niшu.

Neki fratar Ante, katoliчki жupnik u Tamuшnici sreza brчanskog, organizovao je kao
ustaшki prvak hajku na Srbe, koje je hvatao po okolici, zatvarao ih u nemoguћim
prostorijama i tu ih pored muчeњa glaђu, strahovito mrcvario pre konaчnog ubistva.
U Bosanskoj Kostajnici, na mostu koji vodi preko reke Une, tamoшњi je gvardijan
katoliчkog samostana davao uputstva kako da se koљu Srbi i zaklani bacaju u vodu.

Sa velikom volovskom жilom naslaђivao je svoju jezuitsku histeriju „zaчasni kanonik“


i жupnik Ivan Mikan u Ogulinu, kada je svakodnevno upadao u prepuni zatvor Srba i
divљaчki se obarao na њih, dajuћi time primer ustaшima шta treba da чine. Poшto je
to spadalo u њegovu „nadleжnost“, naredio je da se pravoslavno manastirsko bratstvo
manastira Gomirja pobije. Jezuitski kler poslao je u naшiчki kraj najvernijeg tumaчa
hrvatskih intencija u osobi fratra tamoшњeg fraњevaчkog samostana Sidonija
Шilca, koji se istakao u teroru nad srpskim telima i duшama.

Katoliчki popovi Dragutin Marjanoviћ i Fraњa Gunчeviћ iz Slavonskog Broda,


prisustvovali su kao predstavnici hrvatskog nadbiskupata mnogobrojnim muчeњima i
ubijaњima Srba u Sl. Brodu i sami davali uputstva. „Majstorima“ za ubijaњe i
pokatoliчavaњe pokazali su se pored ostalih katoliчki popovi Bralo iz Sarajeva,
Fraњo Matica iz Nove Gradiшke, Zubiћ iz Vukovara, Astaloш iz Daљa, Violini iz
Brчkog i drugi.

Kako se „eksterno“ grobarilo nad srpskim жivotima izvan logora kao drжavnih
ustanova po Hrvatskoj, kroz чije smo kљuчaonice malo pre jedva provirili,
104
dozvoliћemo Mariji Bogunoviћ iz Livna i Љubomiru Crnogorcu iz Чelebiћa kod
Livna da nam oni izloжe jezovite detaљe iz svoga kraja:

“Pod duhovnim voђstvom fratra dr. Sreћka Periћa iz katoličkog samostana u


Gorici kraj Livna svrstali su se dr. Urmoviћ advokat, Vlado Kajiћ bez
zanimaњa, a za њima domaћi Hrvati, Muslimani i Cigani. Poшto su najpre
razoruжali srpsko stanovniшtvo, prevarivшi ih obeћaњem zakonitosti u
„Nezavisnoj Hrvatskoj“, ustaшi su poчetkom juna 1941. godine otpoчeli sa
pokoљem. Uoчi pravoslavnih Duhova stigli su iz Livna u susedno selo Gubin
ustaшi, smeшteni u jedan autobus. Poшto su se prijateљski obratili mesnom
sveшteniku, zamolili su ga da im spremi ruчak. Ne sluteћi jezuitsku
prepredenost, sveшtenik ih je dobro poчastio. Pri zavrшetku ruчka ustaшi su
mu rekli, da pozove svoje parohijane, kojima imaju neшto saopшtiti. Tek tada
sluteћi zlo, sveшtenik je pozvao jedva шest svojih parohijana, koje su ustaшi
zajedno sa sveшtenikom strpali u autobus i poшli prema Livnu, rekavшi im da
ih vode na neko „sasluшaњe“. Meђutim, na oko 3 km pred Livnom, autobus je
skrenuo prema brdu iznad sela Suhaчe, gde se nalazi velika kamena jama, u koju
seљaci bacaju pocrkalu stoku.

Tu su ustaшi sveшtenika sa њegovim parohijanima i joш nekim seљacima koje su


usput strpali u autobus, najpre povezali жicom, pa ih zatim na ivici jame
postreљali i strmoglavili u ambis. Jedan meђu ovima, Jovo Pajчin, poшto je
bio raњen i lakшe povreђen prilikom oburvavaњa, uspeo je da se izvuчe iz jame
i pobegne kuћi. Kad su seљaci hteli da leшeve sveшtenika i ostalih suseљana
povade i sahrane, ustaшi su doneli nekoliko kanti benzina, koje su sasuli u
jamu i zapalili je.

Oko 2 časa popodne 20. juna 1941. strpali su usta шi u jedan auto dr. Duшana
Mitroviћa upravnika bolnice, dr. Krstu Zubiћa sudiju i dr. Ranka Margetiћa
advokata, sve iz Livna, pa ih povezli prema Bugojnu i zaklali u шumi zvanoj
„Koprivnica“. Zatim su њihovim porodicama uputili laжna pisma iz Sarajeva,
kao da ovi veћ mrtvi љudi piшu svojima, kako idu na prisilan rad u Nemaчku.
Zajedno sa jednim brojem Srba, odveden je u pratњi svoje жene i kћeri
sveшtenik Kosta Staniшiћ iz Livna, koji je sa celom grupom naшao smrt u selu
Prologu, udaљenom oko 20 km od Livna.

Na 13. jula 1941. zatvoreni su u zatvor sreskog naчelstva u Livnu 13 viђenih


meшtana. Њih su ustaшe zajedno sa veћim brojem Srba iz okolice Livna drжali
u zatvoru do 26. jula, pa su ih tog dana odveli u onu istu шumu Koprivnicu i tu
ih poubijali. Dva dana posle ovoga novoga pokoљa u Koprivnici, ustaшi su
zatvorili sve muшkarce Srbe, sem dece, u Livnu. Osim toga su sa 5 kamiona
doveli oko 300 Srba iz Vrlike u srezu siњskom. Kroz daљnih 8 dana ustaшi su
ove Srbe odvodili u partijama sa rukama pozadi vezanim жicom u hrvatsko selo
Prolog i tamo ih klali. A kad su se pobojali dolaska talijanske vojske,
poжurili su da i ostatak pokoљu u samoj osnovnoj шkoli gde su bili zatvoreni.
Њihove su leшeve zakopali u ђubriшtu i ispod poda u шkoli. Tada je ubijeno
preko 1000 љudi i u Livnu nije ostao ni jedan Srbin stariji od 16 godina, sem
petorice staraca preko 70 godina, ali je docnije jedan ubijen.

Policijski straжari raziшli su se 21. avgusta 1941. po Livnu, noseћi nekakav


laжni cirkular, u kome se pozivaju srpske porodice, da isti dan u 1 sat posle
podne doђu pred osnovnu шkolu, jer da ћe odatle poћi za Srbiju, gde im se veћ
nalaze muшkarci – iako su ih oni pre toga poklali u шumi „Koprivnici“, шto
porodice nisu mogle znati. U cirkularu je stajalo, da svaka porodica ponese
105
pare i stvari od vrednosti do 50 kgr teжine. Kad su se sve porodice iskupile,
ustaшi su im izdali „propusnice“ za Srbiju, pa ih onako oraspoloжene potrpali
u kamione, ali ih nisu prevezli kroz zloglasnu „Koprivnicu“, veћ su tu
zaustavili kamione a srpske porodice skinuli sa њih, pa ih poveli do sredine
шume, gde su im oduzeli sve pare i stvari od vrednosti. Zatim su ih svukli do
gola i vezali. Tada je otpoчeo strahoviti vandalizam, gde normalna misao mora
zastati. Poшto su postavili majke da gledaju, ustaшi su silovali nedoraslu
decu i devojke. Zatim su poчeli da sevaju noжevi. Seчene su srpskim жrtvama
ruke, noge, vaђene oчi, seчeni nosevi i pojedini delovi tela, a жenama i
devojkama dojke. Maloj su deci rezali glave pa ih bacali њihovim majkama u
krilo. Neku su bacali u vis, pa ih doчekivali na bajonet. Dobrila Bajilo, жena
veћ ubivenog trgovca Ugljeшe bila je u drugom staњu. Ustaшi su joj rasporili
trbuh i izvukli dete. Poшto su sve poklali, pokupili su telesa i bacili u jednu
veliku kamenu jamu, odakle su docnije psi razvlaчili љudsko meso.

Podatke o strahotama шume „Koprivnice" dao je шofer jednog kamiona kojim su


жrtve prevoжene – Ismet Duran iz Livna. Strahovito potreшen onime шto je
video, (docnije se vaљda „privikao“ jer je preшao u istom svojstvu kod
sarajevske policije), on se malo zagrejan piћem poverio Aliji Чizmiћu –
uчiteљu iz Livna – koji je bio prijateљ Srba, a protivnik ustaшa, шto шofer
nije mogao znati. To i ono шto je rekao o preostalim porodicama, koje se nisu
odazvale pozivu za „odlazak u Srbiju“ da ћe biti poklane, koristilo je ostalim
preжivelima, da zatraжe zaшtitu italijanske vojske, koja se nalazila u selu
Guberu. Docnije je italijanska vojska preuzela vlast u Livnu, ali viшe srpskih
glava, sem neшto preostalih жena i male dece, nije bilo.

Selo Goliњevo, 15 km daleko od Livna naseljeno je bilo pored 50 srpskih


domova, Hrvatima i Muslimanima. Mesni Hrvati i Muslimani, uz pomoћ ustaшa
iz Livna, opkolili su jula 1941. selo i pohvatali sve шto je srpsko. Poшto su ih
opљaчkali, odvojili su muшkarce bez obzira na doba starosti, pa ih odveli na
brdo zvano „Tuшnica“, gde su ih жive pobacali u jednu jamu. Tri nedeљe posle
ovoga uжasa, uspuzala su se nekako dva deteta iz ove jame, posle чega ih je
sreski naчelnik smestio zbog krajњe iznemoglosti u livaњsku bolnicu. Ustaшi
su za to saznali, upali u bolnicu i zaklali ne samo ta dva deteta, veћ i sve
ostale Srbe koji su se kao bolesnici zatekli u bolnici.

Kroz jednu jamu na brdu Komeшnici kod istoga sela huчi voda, za koju se zna da
ima veze sa rekom Cetinom. Ustaшi su sve жene i жensku decu iz Goliњeva
pobacali u ovu jamu, pa su im telesa izlazila u Cetini. Isti su se uжasi desili
i sa Srbima iz sela Glavice, odakle se sreћnim sluчajem spasilo svega 6
porodica. Da ni seћaњe na Srbe ne bi ostalo, pobrinuli su se Hrvati sela
Liшtana kod Livna, da uniшte svega 4 srpske porodice, koliko je bilo u selu.

Poшto su izvrшili pokoљ u samim selima Gorњi i Doњji Rujani sreza


livaњskog, Hrvati-ustaшi su ostatak srpskoga жivљa poveli u шumu Klanac, gde
su ih najpre strahovito muчili, pa ih zatim bacili u duboku jamu, gde se naшlo
oko 500 telesa. Posle 38 dana saznale su za taj sluчaj italijanske vlasti, pa su
organizovale prilaz ovoj jami, odakle su izvukli 13 жivih osoba, koje su
smestili u bolnici u Livnu. Nekoji su od spaшenih ostali жivi.

U selo Чelebiћ, koje je izmeшano Srbima i Hrvatima, stigli su ustaшi 29. jula
1941. iz Livna i poverљivo saopшtili meшtanima Hrvatima, da je Poglavnik
naredio pokoљ Srba i to tako, da meшtani Hrvati imaju taj posao svrшiti sa
svojim Srbima. Meшtani Hrvati su to izveli tako, шto su prevarili svoje 106
komшije Srbe, kako toboжe od Glamoчa dolaze чetnici, pa je potrebno da ih oni
Hrvati, saчuvaju, od ustaшke odmazde. Kad su Srbi bili sakupљeni, Hrvati su
opkolili шkolu gde su ovi bili, pa poшto su ih vezali bodљikavom жicom,
odveli su ih u шumu Liskovac kod jame zvane „Bikuшa“. Tu su ih ispremlaћivali,
pa ih zatim postrojili na sam rub jame u nameri da ih izreшetaju mitraљezima.
Znajuћi da ova jama ima sa strane kao neke police (bankove), jedan izmeђu Srba,
Zekan Vujnoviћ je povikao ostalim Srbima: „Skaчite svi zamnom u jamu!“ i pre
nego su Hrvati imali vremena za plotun, svi su Srbi – њih oko 150 – poskakali.
Ustaшi su za њima bacili nekoliko bombi i survali neko kamenje. Jedan dobar
deo, meђutim, nije pao u dubinu, veћ se zadrжao na onim policama. Ђorђe
Crnogorac prvi se nekako odvezao i posle jednog dana ispuzao iz jame, pa
kriomice uшao u selo i doneo konopce, koje je spustio u jamu, odakle se spasilo
80 Srba, ali su neki docnije usled povreda ipak umrli. Ostali su se prebacili
u Srbiju ili organizovali oruжani otpor protivu ustaшa.“

Tako glasi jeziva priчa Marije Bogunoviћ i Љubomira Crnogorca iz Чelebiћa. Ali,
nije to sve. Ustaшi su bili „struчњaci“ za sve. Tako je zloglasni Ivan Toљ u svojstvu
ustaшkog „kotarskog predstojnika“, obavљao i ginekoloшki poziv. On je Petriju
Mitroviћ iz blizine Bjeљine ispitivao o seksualnim odnosima sa muжem i traжio da
mu kaжe upravo nemoguћe detaљe. Nekoj devojci Mijojliћ prilikom „sasluшaњa“ je
podnosio pornografske slike, nastojeћi da kod њe i pored svih uжasa zatvora „oжivi
raspoloжeњe“. Kad ni sa pokuшajem grљenja nije uspeo, oшamario ju je i vratio u
zatvor. Neke zatvorenice je obavezno „pregledao" kao ginekolog.

U selu Gudovcu sreza Bjelovarskog pali su kao prve жrtve 180 Srba, koje su ustaшi
pobili noжevima i koљem. Nedaleko Vukovara, u selu Borovu, odvedeno je noћu 16
Srba do Dunavskog rukavca, gde su izmeђu 26. i 27. juna pobijeni, a tela im baчena u
vodu. Jedan koji je bio samo raњen, a baчen je u pliћak, uspeo je da se spase i ispriчa
jezivu priчu. Ostavimo li po strani fakat, da su 13 najuglednijih Bileћkih Srba pali
meђu prve жrtve, koliko li poniжeњa za krшnu Hercegovinu i њeno ime, da naoruжane
bande regrutovane od najveћih kriminalnih tipova doђu u poloжaj ubijaњa najrasnijeg
dela srpskog naroda i pљaчkaњa њihove i onako oskudne imovine!

U Bosanskoj Kostajnici improvizirali su ustaшi Hristovo muчeњe, pa su Stojana


Krnetu, Boжu Jajчanina i Stanka Kuniћa razapeli na vratima њihovih domova
zakivaњem ruku i nogu na vratima. Pored velikog broja poubijanih Srba iz Bihaћa,
odvedeni su u nepoznatom pravcu i verovatno pobijeni Boжo Popoviћ – direktor
zemaљske banke, inж. Mihailo Mandiћ, Veљko Mandiћ – trgovac, Jovo i Жarko
Kozomariћan, dr. Matavuљ – lekar, dr. Milan Vojnoviћ – predsednik okruжnog suda,
Dimitrije Petroviћ – direktor gimnazije i drugi.

Domamivшi veliki broj Srba iz sela Korita kod Gackog u sokolski dom, toboжe na
dogovor kako da se oчuva red i mir, ustaшe i muslimani su iznenada opkolili zgradu
pa ih povezali. Zatim su ih tako vezane poveli nad ambisom jame zvane „Golubњaчa“ i
tu ih najpre isprebijali, pa ih strovalili u ambis, a za њima bacili bombe. Jedan od
preжivelih uspeo je da se popne iz provalije i da dopre do Crne Gore, gde je o ovome
obavestio tamoшњe Srbe, koji su doшli i spasili joш шest raњenih Srba шto su se
mogli spasti. Docnije je joш toliko baчeno жrtava u ovu jamu, da je vazduh za okolicu
postao nesnosan, pa su italijanske okupacione vlasti morale чitav teren zajedno sa
жrtvama politi i zapaliti. Nezavisno od ovoga zloчina, meђu prvim жrtvama Gackoga
nalaze se oko 500 Srba svih doba starosti sa Veљkom Viшњevcem – narodnim
poslanikom – na чelu.

107
Pre nego je pravoslavna crkva u Glini postala kasapnicom srpskih telesa na hiљade,
pobijeno je prvih dana posle proglaшeњa „Nezavisne Hrvatske" na najsvirepiji naчin
450 Srba iz glinske okolice. O pokoљu u glinskoj crkvi videћemo docnije шta kaжe
jedan od uhvaћenih uчesnika, koji se zatim doшuњao kao ustaшki privrжenik u
Beograd, da bi tu u zgodnom trenutku ubio kojeg od pripadnika okupatorske vojske i na
taj naчin u duhu ustaшkog zaveta oterao na drugi svet joш koju stotinu neduжnih Srba.
Bosansko Grahovo dalo je na жrtveniku srpskog muчeniшtva prvih dana ustaшke
soldateske 56 najboљih srpskih graђana, koji ћe se broj umnogostruчiti docnije.
Sasvim u duhu jezuitskog programa, ustaшki stoжernik u Dvoru na Uni bio je nekakav
katoliчki pop Ђuriћ. Od њega se i nije moglo drugo oчekivati, sem da izdaje nareђeњa
za masovna ubijanja Srba. Kao prve њegove жrtve pali su Milan Radosavљeviћ, Jovan
Oreшanin, Vaso Mrkobrada, Mladen Durma, Milan Bodoviћ, Stevan Dunda, Milan
Kosijer i drugi.

U sediшtu druшtva „Шipad" u Drvaru, stradaњa su otpoчela ubijaњem direktora


„Шipada“ – inж. Bogdana Kalabe i narodnog poslanika Jovana Kresa. Duшanu
Dokmanoviћu iz Karlovca vezali su noge i ruke, pa ga zatim bacili u reku Kupu.
Porodicu Josifa Jurana naterali su da gleda, kako ga koљu na pragu њegove kuћe.
Чobani nedaleko Karlovca naiшli su na napola zaklane leшeve kapetana Jaњanina i
dr. Vujaчiћa, obojice iz Karlovca. Selo Veљun u srezu karlovaчkom istrebљeno je za
svega jednu noћ. Ustaшi su sve stanovnike – њih oko 300 – izveli kod obliжњe шume i
tu ih poklali. Blizu 400 Srba iz Koњiчkog sreza platilo je zablude Dragiшe
Cvetkoviћa i „struчњaka“ za reшavaњe etnografskih problema hrvatskog pitaњa,
profesora dr. Tasiћa i dr. Konstantinoviћa, koji su za 20 Judinih zlatnika moжda i
nesvesno suodgovorni za ono, шto su milioni Srba već 1939. godine stavљeni na „beli
hleb" hrvatskog imperijalizma i њegovog pritajenog ustaшtva.

Ima li u istoriji чoveчanstva od prvih tragova њjegovog bitisaњa pa do sada, da su


zlikovci u masi sekli svojim жrtvama noseve, a zatim ih terali da pasu travu, kao шto
je to sluчaj u srezu Koreniчkom, gde je prema hrvatskom popisu stanovnшtva iz 1910.
godine na 16.297 Srba жiveo 5.881 Hrvat. (Ako se u opшte moжe verovati hrvatskoj
statistici). Ovde su vaљda po onim uputstvima ministra za „narodno prosvjeћivaњe“
i „bogoшtovљe“ dr. Mile Budaka ustaшe najpre odsekli mnogobrojnim Srbima uшi i
noseve, pa ih zatim terali da pasu travu. Eto, to je oliчeњe „tisuћgodiшњe kulture“
hrvatskog naroda.

Duшan Vrankoviћ iz Krupe na Vrbasu bio je 19. juna 1941. жrtva ustaшke naslade, koji
su naшli da je za њega najhumanija smrt klaњem. Samo u jami „Lastva“ baчeno je 311
жrtava ustaшko-hrvatske podivљalosti iz Љjubiњa. Selo Ћukovac stavљeno je sasvim
pod ustaшki noж. Muslimani ustaшi sreza Љubuшkog najboљe su se odazvali pozivu
hrvatske vlade i doglavnika Budaka. U celom ovom srezu nije ostao ni jedan Srbin
жiv. Jedna povorka od 200 Srba napustila je 23. juna 1941. pod jakom ustaшkom
straжom Mostar. Sudbina ovih љudi nepoznata je.

Prvih dana ustaшke soldateske zatvoreno je u Vinkovcima preko 100 vinkovaчkih Srba
sa poznatim kulturnim radnikom – apotekarom Aleksandrom Jovanoviћem. U toj se
grupi nalazio i narodni poslanik dr. Paja Шumakovac. Da ne bi doжiveo posle prvih
muчeњa i druga, Aleksandar Jovanoviћ se otrovao u zatvoru. Zbog jake doze otrova,
naduo se pre nego je konaчno izdahnuo. Kad su zatvoreni Srbi kroz reшetke javili da
se Jovanoviћ otrovao, ustaшi su otvorili zatvor i izvukli napola mrtvog Jovanoviћa
pred vrata. Tada mu je jedan od ustaшa skoчio na naduveni trbuh i uz psovku rekao:
„Krepaj vlaшko pseto".

108
Za sudbinu ostalih Srba koji su posle toga odvedeni u nepoznatom pravcu, ne zna se.
Poznato je, meђutim, malo docnije prepriчavaњe, da je jedan Шokac iz obliжњjeg sela
Ivankova javio vlastima, kako je prilikom oraњa svoje њive bio zaprepaшten
otkriћem, da je њegova њiva чitavo grobљe napola zakopanih љudi. Razume se, da je
ovome seљaku „preporuчeno“ ћutaњe. Da li se ovde radi o srpskim жrtvama iz
Vinkovaca ili kojeg drugog mesta, to se ne zna. U Gavrilovcu nedaleko Naшica
pobijeni su 16. juna 1941. Predrag Mamuziћ – profesor naшiчke graђanske шkole,
Rade Vukobratoviћ – komandir жandarmerijske stanice iz Brezika i Pero Kovaчeviћ
– uчiteљ.

Zloчinaчka izbezumљenost naroчito je doшla do izraжaja u koloniji Liчko Novo Selo


sreza naшiчkog, gde su ustaшi smrtno pogoђenim жrtvama razbijali glave tako, da su
na desetine koraka prskali mozgovi. Meђu ovim жrtvama nalaze se. Novak
Vukobratoviћ, Branko Srdiћ, Nikola Deliћ, Spasoje Orliћ i Simo Deliћ. Ista
sudbina snaшla je Vladu Жiжiћa, Rajka Novakoviћa, Petra Simiћa, Ђorђa
Igњatoviћa i Lazu Simiћa iz sela Suшina sreza naшiчkog, a posle њih i hiљade
drugih.

U zapadnom delu sreza vukovarskog nalaze se sa 90% naseљenih Maђara sela Laslovo
i Korog. Sve do onog vremena, kada je Maчek u svojstvu potpretsednika vlade dao
poznatu izjavu beogradskom dopisniku italijanskog lista „Ђornale d' Italia“ o
hrvatsko-italijansko-maђarskoj istovetnosti politike i strukturi stanovniшtva,
meшtani ovih sela жiveli su u veoma dobrim odnosima sa naseљenicima velikih
kolonija – Ade, Palaчe i Silaшa pored svojih sela. Od onda, meђutim, pristupili su
Maчekovim borbenim formacijama „Seљaчke zaшtite“ i otpoчeli se spremati za ono
шto im je neprestano na raчun Srba u tima kolonijama obeћavano. Kad je usledila
zajedniчka deklaracija Maчeka i Paveliћa o davno oчekivanoj „Nezavisnoj Hrvatskoj“
(koje se doduшe Maчek moжda opet iz oportunistiчkih razloga odrekao), oni su se
poжurili da izvedu 11 najboљih domaћina dobrovoљaca na laslovaчki seoski
paшњak, gde se nalazi ograђeno seosko mrciniшte. Tu su ih naterali da sami sebi
iskopaju grobove. Zatim ih nisu ubili iz puшaka, nego su im jednom po jednom aшovima
raspoluћivali glave. Meђu tima жrtvama nalazi se najugledniji domaћin kolonije
Silaш, Gligorije Berjan.

Na oчigled svoje majke ubijeno je dete poreznika Niшeviћa iz Nevesiњa. Ogromnu


listu nevinih жrtava otvorili su u prvim danima 27 Srba iz sela Udreђa i oko 500
љudi iz ovoga sreza. Meђu prvim selima Novogradiшkog sreza bilo je po stradaњima
Staro Petrovo Selo, odakle su ustaшi kao „akontaciju“ doterali u Novu Gradiшku 30
Srba, a meђu њima i Gavru Kovaчeviћa.

Osjeчki ustaшi nisu dozvolili da zaostanu iza svojih sunarodњaka. Њih je nekoliko
godina unazad vaspitao za taj zadatak dr. Stjepan Hefer, koji je bio veoma zapaжen u
davaњu izjava na zborovima po Slavoniji, koje su bile u potpunom skladu sa onom
Maчekovom izjavom beogradskom dopisniku italijanskog lista. Kao i mnogobrojni
Maчekovi narodni poslanici, tako je i dr. Stjepan Hefer nagraђen za svoj partijski
rad u organizaciji HSS poloжajem ustaшkog velikog жupana u Osijeku, i najzad
ministra. Teшko bi se moglo reћi da su onih 170 Srba baчeni u Dravu bez њegovog
znaњa i odobreњa. Verovatno mu je poznato ubijaњe 17 osjeчkih Srba na pravoslavnom
grobљu baш na pravoslavni Uskrs, a sigurno zna i za sluчaj braћe Stankoviћa roђenih
Piroћanaca, koje su ustaшi najpre opљaчkali, pa ih zatim pobili.

Posle strahovitih muчenja osjeчki su ustaшi pobili 27 Srba koje su doveli iz Starog
Slatnika do sela Vrbave, pa ih tu pobili i bacili u jednu jamu, odakle su ih Nemci
izvadili i posle pojedinaчnog identifikovaњa pojedinaчno sahranili. Vrhunac 109
divљaшtva predstavљa sluчaj sa 18 Srba iz Чapinskih Martinica, koje su ustaшi
vezali za kamion жiчanim konopcima, pa zatim pojurili kamionom prema Osijeku.
Posle voжњe od nekih 12 kilometara, zaustavili su kamion i otkaчili unakaжene
ostatke leшeva na drumu između Чepina i Osijeka kod naseobine Livana. Pakrac,
sediшte pakraчke episkopije, bilo je jezivo logoriшte pravoslavne pastve. Prvi je
poneo krst muчeniшtva vrшilac episkopske duжnosti, koji je muчen i poniжavan na
naчin, koji se pristojnim reчima ne bi mogao napisati. Taчan broj pobijenih u ovom
mestu nije poznat.

Prve жrtve Podravske Slatine, sreza sa srpskom veћinom, bili su Ђorђe Turdulija,
Mile Bukva, Dane Puvaчa, Ilija Bogunoviћ, Lazar Krneta, Simo Шormaz, Ilija Miloш,
Boжo Mrtiћ, Ђoko Bojaniћ i Luka Чuчa. Kad su posle muчeњa baчeni u zajedniчku raku
i posuti negaшenim kreчom, nekoji od њih su urlikali od bola, jer su joш bili жivi. U
selu Petrovcu istoga sreza, zaklali su ustaшi pred decom i жenom Miшka
Stojaloviћa, a u selu Sopju blizu Drave naђen je leш koloniste Miliћa Miliћa iz
kolonije Martinci sa razbijenom lobaњom, odseчenim uшima, nosom i joш nekim
delovima tela. Na jednoj poљani kod sela Duboчice u srezu slavonskobrodskom,
ustaшi su izveli 30 Srba i pobili ih. Zatim su im vezali kameњe za noge i bacili ih
u Savu.

Slavonska Poжega predstavљa joш jednu srpsku grobnicu posle Jasenovca, gde su Srbi
sabirani, da bi u ovakvim logorima bili podvrgavani krvoжednoj mnogostrukosti
ustaшa. Pre nego je u Slavonskoj Poжegi osnovan logor, ubijeno je u obliжњem selu
Aleksandrovcu 200 Srba. Zatim su u logor doterivani Srbi sa svih strana, pa i iz
Bosne. Ustaшka komanda logora sastavљena je od najveчih zloчinaca, koji su mogli da
koљu i da zatim liжu noжeve. To su veћinom bivшi osuђenici, kao шto je sluчaj sa
funkcionerom Antunom Kalajџiћem, bivшem opшtinskim blagajnikom iz sela
Andrijaшevaca, gde je proneverio opшtinski novac i radi toga osuђen na robiju.
Prema iskazu dr. Cariћa advokata, koji se sreћnim sluчajem izbavio iz ovog logora,
vrшena su skoro svake noћi streљaњa u masama. Samo jedne noћi zatvorili su ustaшi
u jednoj baraci oko 500 bosanskih Srba. Na vratima su postavili mitraљeze, чiju su
vatru pustili na goloruke љude. Zatim su zaшli po baraci i davali „humane“ udarce
noжevima tamo, gde mitraљesko zrno nije bilo dovoљno. Sutradan su ostali Srbi
morali sahraњivati one pobijene, pa je i sam dr. Cariћ, bio meђu onima koji su
kopali skupni grob. On opisuje, da su izbrojali чitavih 390 lobanja. Ostalo se nije
moglo utvrditi, jer je predstavљalo gomilu razbijenih glava, gde se nije moglo znati
koji deo kojoj pripada.

Posle Paveliћeve izjave da viшe neћe biti ubijaњa i otimaњa srpske imovine bez
sudske presude, uniшtena su posve sela Suvaja i Srb u srezu doњolapskom i u њima
pobijeno preko 3.000 srpskih duшa. Kao razlog za potpuno utamaњeњe srpskog
stanovniшtva sela Gabele, Чapљine, Tasoviћa, Barkoviћa i Dokmanoviћa, posluжila
je ustaшima pogibija њihovog satnika Mije Babiћa. Pored љudi, u ovima su selima
zaklane жene sa decom. Trebiњe je kao prvi prilog srpskom muчeniшtvu dalo 170
љudi.

Kada se Mirko Radovanoviћ iz Male Brusnice u srezu derventskom reшio da traжi


zaшtitu nemaчke vojske, kako bi ova spreчila oduzimaњe imaњa i teraњa na prelaz u
katolicizam, ustaшi su ga obesili o jedno drvo usred mesta i time dali na znaњe
ostalim Srbima шta ih чeka, ako bi se sliчan sluчaj desio. Zajedno sa onim pobijenim
sveшtenicima pobijeno je u Vlasenici u prvoj partiji 22. juna preko 40 uglednih Srba,
meђu kojima Branko Шteriћ – geometar, Jovo Miћiћ – trgovac i drugi.

110
Polovinom godine 1942., dakle godinu dana od poчetka ustaшkog bezumљa, pojavio se
kod velikog broja osoba na Чukarici sluчaj trovaњa. Kola za spasavaњe nisu mogla
stiћi da prevezu sve obolele u bolnicu. Tvrdilo se, da je trovaњe nastupilo
potroшњom kolaчa iz jedne poslastiчarnice, koja je upotrebila шvercovani шeћer iz
Hrvatske, koji je tamo navodno namerno zatrovan. U isto vreme prepriчavao se
Srbijom sluчaj sa jednim buretom zejtina, koje je kao robna razmena izmeђu Srbije i
Hrvatske uvezeno u Srbiju sa ostalim zejtinom. To je bure dospelo za podelu
stanovniшtvu. Kad je trgovac deleћi potroшaчima uљe istoчio do dna bureta, bio je
uжasnut onime шto mu se pred oшima ukazalo – bila je to odseчena glava nekog
muшkarca, razume se, Srbina, koja je, ako je taчno, namerno „upakovana" u bure za koje
su ustaшki zlikovci znali da ide u Srbiju.

Preжiveli Srbi iz Osjeka i okolice, koji su uspeli da prebegnu u Srbiju, dali su


strahovite iskaze o mnogostrukim muчeњima, koja su preduzimana u osjeчkom ustaшkom
logoru. Nekakav koжarski radnik Matijeviћ, koji je bio ustaшki sudija, (kakvo ustaшko
druшtvo, takav im i sudija) nareђivao je da se srpskim zatvorenicima spremnim za
streљaњe zabadaju ekseri ispod nokata. Drugi su vezivani za neke naroчite klupe
tako, da su im noge razvlaчene radi шto straшnijih bolova. Terani su da pљuju na
srpsku zastavu, da kidaju zubima parчe po parчe i jedu. Na podu jedne prostorije
prikucali su u gustim redovima bodљikavu жicu, pa su posle toga po naredbi
Matijeviћa naterivali bose Srbe da igraju bosi po bodљjikavoj жici. Pravљeni su
trnovi venci, koji su u prisustvu katoliчkih sveшtenika naticani istaknutim Srbima
na glavu takvom gruboшћu, da su шibali mlazevi krvi. Srpske sveшtenike koji su bili
zatvoreni u osjeчkom ustaшkom logoru, ustaшi su naterivali da rukama чiste klozete,
bacajuћi im pri tome poslu љudski izmet u lice.

Prema onom „programu", kojega je otkrio Mile Budak, ministar „prosvete i


bogoшtovљa", vrшena su masovna deportiraњa preostale nejaчi iz чitavih krajeva.
Ova rabota po svojoj okrutnosti predstavљa zloчin svoje vrste. Ustaшi bi noћu upali
u pojedina srpska sela i nareђivali srpskom stanovniшtvu da se u roku od nekoliko
desetina minuta spreme za polazak. Zatim je davan znak za sakupљaњe. Svaki srpski
domaћin morao je na „zborno mesto“ predati kљuчeve od kuћe, gde je ostavio sve svoje
pokretno i nepokretno imaњe. Na naroчitom formularu morao je potpisati
„dragovoљnu izjavu“, da sve svoje imaњe ostavљa „Nezavisnoj drжavi Hrvatskoj“. Posle
napuшtaњa sela, deportirani su izvrgavani pretresu. Ustaшe su im oduzimali sve od
vrednosti шto su mogli ovi u maњim zaveжљajima sobom poneti.

Чim je srpsko stanovniшtvo isterano iz kojeg sela upadala je hrvatska ruљa u њihova
sela i zaposedala domaћinstva sa svim жivim i nepokretnim inventarom. I sada se
naђe po koji hrvatski „naivчina“ koji postavљa tvrdњu, da se hrvatska veћina nije
saglasila sa ustaшkim naчelima! U kakvom onda odnosu stoji ono juriшaњe na
opustelu srpsku imovinu posle masovnih ubijaњa i deportacija? Da bi se ostvario
„hrvatski narodni program“ i jezuitska жeљa za potpunim uniшteњjem pravoslavne
crkve i vere, zatvorene su sve pravoslavne bogomoљe, od kojih su mnoge pretvorene u
magazine za napљaчkanu srpsku robu, koja se zatim u crkvi prodavala kao u kakvoj
bazarskoj radњi.

Poшto su retki preжiveli pravoslavni sveшtenici deportirani, ostavљeni su ostaci


pravoslavљa u Hrvatskoj na milost i nemilost hrvatskog jezuitizma. Hrvatske vlasti
su se poжurile da im se naђu „pri ruci“, pa su im stavili rok za prelaz u katoliчku
veru. Drжavnim чinovnicima pravoslavne vere, koji su ostali u Hrvatskoj, nareђeno je
da prilikom ispuњavaњa naroчitih formulara o sluжbenim odnosima neћe moћi
ostati u drжavnoj sluжbi niti na podruчju „Nezavisne Hrvatske“, ako u meђuvremenu ne
preђu na katoliчku veru. Za to vreme razarana je imovina srpske pravoslavne crkve, a
111
onaj Srbin koji i pored terora nije hteo ostaviti veru svojih otaca, teran je pod
kundacima da mora prisustvovati „misama“, koje su odrжavali katoliчki popovi. Ovi
popovi, praћeni naoruжanim ustaшkim hordama, razmileli su se poput grabљivica po
svima mestima gde je bilo pravoslavnih crkava, da tamo najpre opet, vaљda u ime
Hrista, opљaчkaju sve crkvene dragocenosti, a zatim zaplene crkvene matice i najzad
da izvrшe paleжe onih crkava, koje im za pokatoliчavaњe ne bi bile potrebne. Tako
su 12. jula 1941. upali hrvatski katoliчki sveшtenici u pakraчki episkopski dvor i
isterali sveшtenike zajedno sa episkopskim vrшiocem duжnosti, koje su strpali u
zatvor. Poшto su opљaчkali sve crkvene dragocenosti, zapalili su pravoslavnu
katedralu. Sve to u ime Hrista i zagrebaчkog nadbiskupa Stepinca koji je za to vreme
sluжio mise zahvalnice („te deum“) „Nezavisnoj drжavi Hrvatskoj“, na kojima ni jednom
reчju nije osudio verski varvarizam, kakav se u istoriji чoveчanstva ne pamti. Toga
istog nadbiskupa vidimo gde sa izaslanstvom „biskupskog zbora“ 23. novembra 1941.
poglavniku referiшe o staњu katoliчke crkve i broju na ovakav naчin pribavљenih
novih katolika.

Nadbiskupov referat Poglavniku, mora da je bio veoma obiman. Sreђen po srezovima


u formi bilansa hrvatsko-ustaшkog vandalizma iskaљenog na pravoslavne crkve i
manastire, on je morao obuhvatiti spaљivaњe ili ruшeњe sledeћih srpskih
bogomoљa:

• Srez Petriњa: U Brђanima sruшena, u Starom Selu sruшena, u Svinici


sruшena, u Drљjaчi sruшena, u Чetvrtkovcu sruшena, u Petriњcima sruшena, u
Velikoj Graduшi sruшena, u Trebuшњaku spaљena, u Maчkovom selu spaљena, u
Kiњaчku sruшena, u Petriњji sruшena, u Шuшњaru spaљena.
• Srez Vojniћ: U Krstiњi sruшena, u Kolariћu spaљena zajedno sa љudima, u
Шirokoj Reci spaљena zajedno sa љudima, u Doњem Budaчku spaљena, u Gorњem
Budaчku spaљena, u Duњaku sruшena, u Vojniћu sruшena, u Perjasici sruшena i u
Krњaku sruшena.
• Srez Glina: U Vlahoviћu dve crkve spaљene, u Dragotini spaљena, u Glini
sruшena, u Hajtiћu spaљena, u Majskim Poљanama sruшena, u Buzeti spaљena, u
Velikom Шuшњaru dve spaљene, u Velikom Gradcu spaљena i u Malom Gradcu
spaљena.
• Srez Bosanska Krupa: U Bosanskoj Krupi sruшena,. u Podgomilama spaљena, u
Dobrom Selu spaљena sa velikim brojem Srba, u Baњanima sruшena, u Perni
spaљjena, u Љusini spaљena, u Zboriшtu spaљena sa velikim brojem srpske
nejaчi i u Ravnicama spaљena.
• Srez Doboj: Velika kosturnica srpskih muчenika iz prvog svetskog rata sruшena
je.
• Srez Bosanski Petrovac: U Bosanskom Petrovcu sruшena, u Buшeviћu spaљena, u
Prkosi sruшena, u Koluniћu sruшena, u Kulen Vakufu sruшena, u Bukovaчi
sruшena, u Krњeuшu sruшena i u Jaњili sruшena.
• Srez Baњa Luka: U Baњa Luci sruшena, u Slatini spaљena, u Petriчevcu
sruшena, u Чelincu sruшena i u Ivaњskom sruшena.
• Srez Bosanska Gradiшka: U Drageљi spaљena, u Bosanskoj Gradiшki sruшena i u
Turjaku spaљena.
• Srez Bihaћ: U Gati spaљena i u Bihaћu sruшena.
• Srez Bosanska Dubica: U Meђuvoђi parohijski dom spaљen, u Vlaшkovcima
crkva spaљena i u Meђeђi demolirana.
• Srez Bosansko Grahovo: U Spasovini spaљena, u Bastasima spaљena, u
Шipovљanima spaљena i u Trubarima spaљena.
• Srez Bosanski Novi: U Bosanskoj Kostajnici dve sruшene i u Dobrљinu spaљena.
• Srez Derventa: U Dugom Poљu demolirana, u Majevcu spaљena, u Podnovљu
demolirana u Boжincima spaљena kapela.
112
• Srez Brчko: U Brчkom crkva sruшena a kapela spaљena, u Gorњoj Slatini
sruшena, u Brezovom Poљu spaљena, u Maчkovcu spaљjena i u Zoviku spaљena.
• Srez Bugojno: U Ћipuљiћu spaљena.
• Srez Graчanica: U Graчanici spaљena, a u Boљaniћu takoђe.
• Srez Vlasenica: U Koprivni sruшena, a u Osmacima zvonara i parohiјski dom.
• Srez Maglaj: U Boчini sruшena, manastir Ozren sruшen, u Maglaju demolirana i
manastir Vozuћa sruшen.
• Srez Jajce: U Srojici spaљena. u Jezeru spaљena, u Zlogovcu spaљeia. u Шopovu
spaљena i u Grabovici spaљena.
• Srez Kotor Varoш: Sruшene u Kotor Varoшi i u Maslovarama.
• Srez Mostar: Manastir Жitomisliћ spaљen
• Srez Prijedor: Spaљene u Palanчiшtu i Breziчanima.
• Srez Mrkoњiћ Grad: Spaљene u Gracama, Podraшnici i Mrkoњiћ Gradu.
• Srez Tesliћ: Crkva i kapela u Pribiшiћu sruшene.
• Srez Sanski Most: U Bosanskom Milanovcu sruшena, a u St. Majdanu
demolirana.
• Srez Travnik: U Turbama sruшena.
• Srez Sarajevo: Demolirane u Mokrom i Palama.
• Srez Cazin: Spaљene dve u Rujnici i jedna Piшtalinama, a jedna sruшena u
Velikoj Kladuшi.
• Srez Doњi Lapac: Sruшene crkve u Doњem Lapcu i Suvaji, a spaњene u Srbu,
Dobrom Selu, Doњanama i Osredcima.
• Srez Knin: Demolirana crkva u Strmici.
• Srez Korenica: U Buniћu i Korenici spaљene, a u Plitviчkom Leskovcu i
Plitviчkim Jezerima sruшene.
• Srez Otoчac: Demolirana u selu Brlogu.
• Srez Vrgin Most: Spaљene crkve u Trepчi, Peшћanici, Чemernici, Karinu,
Boviћu, Perni, Slavskom Poљu, Stipanu i Topuskom, a sruшena u Blatuћi.
• Srez Sluњ: Spaљene crkve u Sadilovcu zajedno sa Srbima, zatim u Veљunu i u
Radovici, a sruшene u Poloju, Buhaчi, Primiшљu, Toboliћu i Trжiћu.
• Srez Kostajnica: U samoj Kostajnici sruшene dve crkve i tri kapele, a u Dubici
crkva. Spaљene su crkve u Strmenu, Шaшu, Tamarcima i Utolici.
• Srez Ogulin: Demoliran manastir Gomirje i crkva u Josidolu.
• Srez Dvor: Crkva u Шegestinu spaљena.
• Srez Irig: Patrijarшiska crkva u Sremskim Karlovcima demolirana.
Manastiri Ruvica i Rakovac sruшena. Manastir Kruшedol demoliran.
Mznastiri Beшenovo, Mala Remeta, Jazak, Grgeteg i Hopovo spaљeni.
• Srez Vinkovci: Crkva u Vinkovcima spaљena.
• Srez Ilok: Crkva u Iloku sruшena.
• Srez Vukovar: Crkva u Vukovaru spaљena.
• Srez Sremska Mitrovica: Spaљeni Manastiri Шiшatovac i Kuveжdin.
• Srez Stara Pazova: Demolirane crkve u Bukovcu, Чortanovcima i Krчedinu.
• Srez Шid: Spaљen je manastir Privina Glava.
• Srez Zemun: Spaљena crkva u Progaru.
• Srez Ruma: U Velikim Radincima spaљena, a u Buђanovcima demolirana.
• Srez Bjelovar: Poruшene u Velikoj Pisanici, Sredsku, Ribљaчki, Bedenici i
Lasovcu.
• Srez Podravska Slatina: Sruшene crkve u Podr. Slatini, Novoj Bukovici,
Medincima, Voчinu, Lisiчinama, Suhoj Mlaci i Dobroviћu, a demolirana u
Drenovcu.
• Srez Virovitica: Sruшene u Terezinom Poљu, Borovi, Virovitici, Klisi,
Gaћiшtu, Novo Obiliћevo, Majkovcu i Paudovcu.
• Srez Valpovo: Sruшena u Martincima.
113
• Srez Nova Gradiшka: Sruшene crkve, razume se pravoslavne kao svuda, u Novoj
Gradiшki dve, u Cagama, u Greђanima, u Oшtrom Vrhu, u Benkovcu, u Slatini, u
Чovcu, u Okuчanima, u Doњem Rajiћu, u Bodegraji, u Vrbovљanima i u Doњim
Okuчanima.
• Srez Doњi Mihoљac: Sruшene u Gorњem Mihoњcu dve, u Orahovici i u
Liчanima.
• Srez Novska: Sruшene u Novskoj, Bogiћevcu, Gradini, Smrtiћu, Uptici i
Jasenovcu.
• Srez Slavonski Brod: Sruшene u Шuшњevcima, Klokoчeviku, Novom Topolju,
Trњjanima, Jeшeviku i Korduшevcima.
• Srez Slavonska Poжega; Sruшene u Slav Poжezi, Sloboшtinama,
Smoљanovcima, Чeчavcu, Вetovu, Bol, maчi i Treшtanovcima.
• Srez Pakrac: U Pakracu sruшena, a u Kusoњama spaљena zajedno sa жivim
Srbima.
• Srez Osijek: Sruшene dve u Daљu i jedna u Osijeku.

Prema nepotpunim podacima, poruшeno je, popaљeno zajedno sa u њima zatvorenim


Srbima ili demolirano 288 pravoslavnih crkava i manastira na podruшju takozvane
„Nezavisne drжave Hrvatske“. Taj je broj svakako daleko veћi, ali se hrvatski
nadbiskup dr. Alojzije Stepinec i sa ovim zapaњujuћim brojem ustaшko-hrvatskih
vandalizama mogao dostojno predstaviti Poglavniku, kojeg je posle toga Sveti Otac
Papa primio u zvaniчnu audijenciju i vaљda zbog uspeшnog referata o istrebљeњu
pravoslavљa na teritoriji Nezavisne Drжave Hrvatske, blagoslovio ga u ime Hrista!
Poшto je stoжernik Viktor Gutiћ govoreћi 9. juna 1941. ispred Baњaluчkog sreskog
naчelstva rekao, da ћe ostatak Srba koji dotle nije pobijen ili proteran uniшtiti ako
ne prime katoliчku veru, naredio je da se zauzmu sve pravoslavne crkve, a da se na
parohijskim stanovima istaknu natpisi „Hrvatski dom“. Veћ sutradan postala je
Prњavorska pravoslavna crkva жrtvom ovoga verskog vandalizma. Ustaшi su
predvoђeni katoliчkim popovima doшli u Prњavor, isterali sveшtenika iz
parohijske zgrade i na њoj okaчili tablu sa natpisom „Hrvatski dom". Posle toga su se
sliчni pohodi svakodnevno reђali.

Da bi uniшteњe srpstva i pravoslavљa шto simboliшnije pretstavili, Hrvati su u


veћim mestima naredili ruшeњe ili miniraњe pravoslavnih crkava, meђu kojima
crkve u Baњa Luci, Bihaћu, Novoj Gradiшki, Bosanskom Grahovu i dr. Poшto je u
„Nezavisnoj Hrvatskoj“ jedino ruskim emigrantima bilo dozvoљeno ispovedaњe
pravoslavne vere, to je dozvolom poglavnika osnovana „Hrvatska pravoslavna
autokefalna crkva“ sa ruskim emigrantom na чelu, ali ni ona nije praktiчno stupila u
жivot za ostatke srpskoga жivљa, poшto su preostale srpske crkve i daљe ostale
zatvorene, a srpski ostaci liшeni moguћnosti verskih obreda prilikom krшtavaњa i
sahrane.

Mimo svega onoga шto su Srbi dali u жivotima i krvi, ustaшama to nije bilo
dovoљno, veћ su sproveli sistem ucena, kakav po svojoj obimnosti prevazilazi sve
zloчine ove vrste. Iz bojazni da deportirani ili na smrt odreђeni Srbi imuћnijeg
staњa ne bi sakrili novac i dragocenosti izvan ustaшkog domaшaja, ustaшi su napola
prebijene Srbe uceњivali moguћnoшћu poшtede жivota ako im predadu novac i
dragocenosti. Kad su ciљeve postigli, ili su ih ubijali ili su ih osirmaшene
prebacivali preko granice, a na њihovim kuћama izlepљivali sluжbene objave
hrvatske vlade „Izvlaшћeno u korist hrvatske drжave“. Ovako opustoшena srpska
imaњa popuњavana su veћinom kajkavskim Hrvatima iz hrvatskog Zagorja. Dakle,
pravim takozvanim „autohtonim“ Hrvatima, od kojih i potiчu sve nesreћe, koje su Srbi
preжivљavali od momenta, kada su ih ovi hrvatski doшљaci unesreћili svojim
dolaskom. Tamo, gde se zbog nedostataka „kajkavaca“ nisu mogla popuniti srpska imaњa,
114
davana su ona onim hrvatskim ili muslimanskim janiчarima, koji su se
istrebљivaњem Srba pokazali dostojni takve nagrade.

Ustaшama nije bilo dosta srpske krvi i њihovih imaњa po „Nezavisnoj drжavi
Hrvatskoj“. Kad su svrшili sa Srbima tamo, okrenuli su se i prema matiчnoj srpskoj
zemљi Srbiji, u nameri da ovde poveћaju srpski danak u krvi. To najboљe svedoчi ovo
uhvaћeno pismo beogradskog ustaшkog stoжera broj 9, sakrivenog iza oltara katoliчke
crkve „Krista Kraљa“ u Beogradu, koje glasi:

Velemoћnom gospodinu stoжernome poruчniku


Poglavnikove tjelesne bojne
Zagreb

Dragi stoжerniчe, hrabri ustaшo!


Шaљem ti list po naшem hrabrom ustaшi Zvonku uz blagoslov katoliчke
crkve Krista Kraљa u naшem buduћem katoliчkom Beogradu.
Pripovjedao mi je Zvonko, da su naшi hrabri ustaшe muslimani i
katolici pobili i poklali srbijanske cigane u Maчvi i Шapcu.
Zvonko mi reчe, da je on sam svojom rukom zaklao dvadeset i pet
pravoslavaca u Maчvi, te mu zato katoliчka crkva opraшta sve grjehove, a
sveti otac papa nagradit ћe sve hrabre hrvatske sinove, koji su stavili
pod katoliчki maч ove balkanske шizmatike.
Svi katolici Hrvati i muslimani, ustaшe u Beogradu, uчlaњeni su u
naшoj tajnoj ustaшkoj organizaciji i чekaju nestrpљivo aneksiju Beograda
hrvatskog grada, domovini Hrvatskoj.
U cijeloj cigaњskoj Srbiji razapeli smo uhodarsku mreжu, koja radi punom
parom. Zaostali Hrvati i muslimani ostali su u prividnoj sluжbi
cigaњske Srbije i imade ih priliчan broj u svakom uredu i po
ministarstvima i ostalim branжama. Naveli smo ti i tajne шifre za
dopisivaњe. Zagreb ћe poslati upute, koje imaju delegati u cigaњskom
Beogradu.
Glavni stoжer radi na tome, da se uniшte pravoslavci na Balkanu, na
slavu katoliчke crkve.
Sabiramo podatke o srpskim komitama i vojvodama, jer smo doшli u posjed
њihovih spisa i nareђeњa. Dakle vidiш, da hrvatska stvar napreduje
preko Drine do Niшa i od Niшa do Soluna.
Podatke smo danas poslali sa spisima. Prenio ih je broj 129 u Zemun.
Informiraj se kod glavnog stoжera u Zagreb da li je broj 129 uruчio sve.
Novac za Niш i Kragujevac шaљemo redovno.
Za Dom spremni!
Ustaшki stoжer broj 9.

PS. Uz list se prilaжe otisak peчata „Topliчkog чetniчkog odreda“ sa


grbom i potpisom, odsjeчenog sa jednog чetniчkog spisa.

Jedan meђu mnogobrojnim ustaшkim zlikovcima poшto se bezbroj puta okupao u nevinoj
srpskoj krvi na teritoriji „Nezavisne Hrvatske“, naшao je za potrebno, da se za ono
шto ga je pre toga Beograd godinama hranio, oduжi provokacijom na taj naчin, шto bi u
povoљnom trenutku ubio kojega pripadnika okulatorske vojske i time poslao na drugi
svet nekoliko stotina nevinih Srba. Beogradska policija uhvatila je Himliju
Berberoviћa iz Bosanskog Novog, koji je pre rata bio zaposlen u Beogradu, pa je kao
dobar poznavalac prilika upuћen u Beograd da nastavi sa ustaшkim nedelima.
Berberoviћ. je po liшeњu slobode pred policijskim podnarednikom u Kolarчevoj
ulici broj 1 o svojim ustaшkim zloчinima izmeђu ostaloga izjavio i ovo: 115
Poчetkom mjeseca juna 1941. dobila je moja satnija nalog da ide u Glinu. Po
dolasku u Glinu, prvo smo pretresli grad, pa smo zatim iшli po selima. Ovo
pretresaњe trajalo je oko 15 dana. Kad je sa pretresaњem zavrшeno, doшli su
ustaшi iz Zagreba i Petriњe, pa smo tada dobili nalog da po selima sakupimo
sve pravoslavne muшkarce od 20 do 45 godina starosti. U prvo vrijeme vrшili
smo hapшeњe muшkaraca. Њih smo sakupљali po selima i dovodili ih u Glinu,
gђe smo ih stavљali u sudski zatvor. Tu su ostajali u zatvoru po nekoliko dana
dok se zatvori ne napune, a tada su ubijani.

Ubijaњe je vrшeno na viшe naчina. Neke su zatvarali u pravoslavnu crkvu u


Glini. U crkvu je moglo stati oko 1000 љudi. Tada je komandir satnije odreђivao
15 љudi koji imaju da vrшe klaњe. Prije nego шto poђu na ovaj posao, davano im
je alkoholno piћe i to nekima rum a nekom љuta rakija, pa kad se napiju, onda su
ih sa noжevima puшtali unutra. Za vrijeme klaњa je pred crkvom postavљena
straжa, a ovo je чiњeno radi toga шto su se neki pravoslavci peњali u zvonaru,
pa su zatim skakali sa њe. Ja sam bio odreђen da vrшim klaњe u tri maha.
Svakom prilikom su iшli i neki oficiri, Dobriћ Josip i Mihajlo Cvetkoviћ, a
pored њih je bilo i ustaшkih oficira. Po ulasku u crkvu, oficiri su stajali
kod vratiju i posmatrali naш rad, a mi smo vrшili kлaњe. Ubijaњe je vrшeno na
taj naчin, шto smo neke udarali pravo u srce, neke klali preko vrata, a neke
udarali gђe stignemo. Ako neki Srbin ne bi bio od prvog udarca smtno pogoђen,
toga su ustaшe priklali noжem. Za vreme klaњa nije gorjela svjetlost u crkvi,
veћ su bili odreђeni specijalni vojnici, koji su rukama drжali baterijske
elektriчne lampe i time nam osvjetљavali prostor. U viшe mahova desilo se,
da je neki Srbin naletio na nas pesnicom ili pak da je nekoga udario nogom, ali
je taj bio odmah iskasapљen.

Za vrijeme ovoga klaњa bila je u crkvi velika galama. Prisutni Srbi vikali su:
„Жivio Kraљ Petar!“, „Жivjela Jugoslavija!“, „Жivjela Kraљica Marija!“,
„Жivjela Srbija!“, „Doљe ustaшi!“, „Doљe Paveliћ!“ itd. Klaњe je poчiњalo u 22
sata uveчe, a trajalo je do 2 sata. Za vrijeme dok je posљedњi Srbin bio жiv
ove su manifestacije trajale. Ovako klaњe u crkvi desilo se sedam do osam
puta, a ja sam uчestvovao tri puta. Za vrijeme klaњa svi smo bili toliko
uprљani krvљu, da se uniforma nije mogla oчistiti, veћ smo je zamjeњivali u
magacinu, a kasnije se prala. Crkva je poslije svakog klanja prana. Kad se klaњe
zavrшavalo, dolazili su kamioni i nosili љeшeve. Obiчno su ih bacali u
rijeku Glinu, a neke i zakopavali. Neke su pravoslavce izvodili na obalu rijeke
Gline gђe su ih strijeљali iz mitraљeza. Ovo strijeљaњe, vrшeno je odjednom
na 300 do 400 ljudi. Oni su svi postavљani pored obale u dvije vrste, pa su
povezani konopcima jedan za drugoga i tako gaђani iz mitraљjeza, koji su bili
postavљeni u neposrednoj blizini. Љeшine ovih lica koja su streљana pored
obale, bacane su u rijeku Glinu. Neke grupe Srba izvoђene su iz zatvora i
streљane u blizini mjesta Gline pored шume, pa su poslije zakopani na mjestu
gdje su streљani. Prikupљaњe Srba vrшeno je na taj naчin, шto je u odreђeno
selo iшlo oko 70 ustaшa i 30 nas vojnika, a svi smo bili pod komandom ustaшkih
oficira. Selo je uvijek bilo opkoљeno, pa je unutra ulazila odreђena grupa,
koja sakupљa Srbe. Kad bude cijelo selo sakupљeno, onda smo ih straжarno
sprovodili u sudski zatvor. U prvo vrijeme dovodili smo samo muшkarce, a
docnije i жenska lica od 15 do 50 godina starosti. Prilikom ovog dovoђeњa
vidio sam da su ustaшe, neki moji drugovi i vojnici silovali жene i djevojke, pa
su ih zatim odvodili u Glinu. Vidio sam da su neki ustaшe kao i vojnici
dolazili u logor, odakle su odvodili жene koje su htjeli, pa su nad њima
vrшili obљubu negђe na periferiji grada, pa su ih ponovo vraћali u zatvor. Od
strane oficira ovo nije bilo zabraњeno, jer su i sami oficiri ovo чinili.“
116
Tako se ispovedao jedan od bezbrojnih hrvatskih terorista, koji je svesrdno podelio
radosti „Nezavisne Hrvatske“ sa veћinom svoga naroda i „vojniчkom vjeжbom“ u
domobranskim redovima ne samo bio pomoћni rod ustaшkog oruжja, nego i vrшio
tolika klaњa u Glinskoj pravoslavnoj crkvi. Isto dakle onako, kao шto su ih vrшili i
bezbrojni drugi Hrvati, bez obzira imaju li ustaшku iskaznicu u џepu ili ne.

Preћutnim blagoslovom hrvatskog nadbiskupa, rukovodio je ovim zloчinom nad


zloчinima u glinskoj pravoslavnoj crkvi i svima srpskim krvoproliћima glinske
okolice glavom predstavnik rimokatoliчke crkve, gvardijan katoliчkog samostana u
Чuntiћu German Чastimir. Ova ispovest zaista je jeziva samooptuжba, koja sa
mnogobrojnih srpskih oчiju skida veшtom rukom hrvatske farizejшtine izatkanu
koprenu obnevidelosti kroz mnoge decenije, a kroz ove dve posledњe naroчito. Ali,
ona je samo neznatni deo svega onoga шto se desilo na celom prostoru Hrvatske. Шta
da se tek kaжe za ostalu zlikovaчku mnogostranost i konaчan broj srpskih жžrtava!

I pored svih grozota koje sadrжi ispovest Himlije Berberoviћa, oskudica u њegovoj
inteligenciji uчinila je, da se zadrжi na grubim чiњenicama, kojima daje oblik
prema svome shvataњju onako, kako ih je video i preжiveo, pa ih tako i registrovao u
svome seћaњu. Kao takav, Berberoviћ i nije mogao zaћi u tajne duhovnog stradalaшtva
onih, koji su umiruћi gledali kako se ruшe њihove nacionalne, verske, imovinske i
kulturne tekovine. Jer, da su Berberoviћu mogle biti dokuчive tajne duhovnog жivota,
ne bi bio on meђu onima, koji su se najpre snaжili alkoholom da bi zatim sa isukanim
noжevima besomuчno jurili po hriшћanskom hramu na goloruke љude.

Prva „Poglavnikova" javna izjava bila je: „Muslimani su cvijet hrvatske narodnosti!"
Kulturno zaostaliji od Hrvata, bosanski su muslimani videli u ovoj izjavi potstrek za
sve ono, шto smo чuli od Berberoviћa. I zaista, jedan se deo muslimana sa Hakijom
Haџiћem – Maчekovim prvakom u Bosni – potrudio da zauzme prvo mesto u „vrtu“
ustaшko-hrvatske izbezumљenosti. (O „cvijetu hrvatske narodnosti“ ima jedna
istinita шala. Poznata sarajevska lenчina Nikola Moшчinski, poreklom Poљak, koga
zbog њegove leњosti zovu nadimkom „teшki radnik“, zaшao je posle Poglavnikove
izjave po sarajevskim kavanama, prilazeћi redom muslimanima њuшeћi ih pozadi kao
da neшto miriшe. Kad su ga zapitali шta to radi, Moшчinski je odgovovrio: „Pa
zaboga, miriшem cvijet hrvatske narodnosti!)

Ono шto Berberoviћ zbog pomaњkaњja inteligencije kao mnogi drugi ustaшki zlikovci
nije mogao opisati, opisao je jedan istaknuti dalmatinsko-hrvatski prvak u pismu iz
Zemuna, upuћenom 8. februara 1942. goдine hrvatskom nadbiskupu dr. Alojziju
Stepincu, koji sa biskupske stolice u Zagrebu ni jednom javnom reчju, a joш maњe
pastirskim proglasom nije osudio varvarstva vrшena nad srpskim жivљem. Joш maњe
spreчio duhovna porobљavaњa nasilnim prevoђeњem Srba u katoliчanstvo. Posle
ovoga pisma, ovaj je prvak iz razumљivih razloga napustio „Nezavisnu Hrvatsku“ i
prebegao u Beograd, ali je isto tako iz razumљivih razloga i po primeru Maчekovog
odreknuћa onoga zajedniчkog proglasa sa Paveliћem i sam odrekao autorstvo onoga
pisma, u kome se uzmeђu ostaloga kaжe:

Punih deset mjeseci koљu se po Hrvatskoj na najzvjerskiji naчin Srbi i


uniшtavaju se milijarde њihovog imetka, a crvenilo stida i gњeva obliva lice
svakog poшtenog Hrvata. Pokoљ Srba poчeo je prvih dana jadne „Nezavisne
drжave Hrvatske“ (Gospiћ, Glina, Gudovac, Bosanska Krajina i dr.) i traje bez
prekidaњa i bez predaha i ovih dana.

Nije sva strahota u samom ubijaњu. Ona je u ubijaњu svega od reda: staraca,
жena i djece. U ubijaњu uz strahovito divљaчko muчeњe. Te nevine Srbe117
nabijali su na koљe, loжili im vatru na golim prsima, pekli ih жive na vatri,
spaљivali ih u kuћama i crkvama жive, polivali ih kљuчanom vodom i tako
poliveno mjesto derali i solili, kopali жivima oчi, rezali uшi, nos, jezik,
sveћenicima rezali noжevima brade i brkove skupa sa koжom i mesom,
odsjecali im spolovila i zaticali u usta, vezivali ih za kamione odostraga i
onda sa њima jurili, prebijali su љudima noge i ruke, zabijali im u glavu
eksere, golemim ekserima zakivali ih za pod kroz slijepo oko, bacali жive u
bunare i provalije a odozgo na њih bacali bombe, razbijali im gvozdenim
ћuskijama glave, djecu su bacali u vatru i vrelu vodu, u kreчane, rastrzavali
djecu na noge, razbijali im glave o zidove, prebijali kiчme o kameњe i klade i
joш mnoga uжasna muчeњa izvrшavali, kakova normalni љudi ne mogu ni
zamisliti.

Hiљade i hiљade љudskih leшeva nosila je Sava, Drava i Dunav, kao i pritoke
ovih rijeka. Bila je leшina sa natpisom: „Pravac Beograd!“, „Putuj Kraљu
Petru!“ i sliчnih. U jednom чamcu koji je uhvaћen na Savi bila je hrpa djeчjih
glava sa jednom жenskom glavom (moжe biti glava majke te djece) sa natpisom:
„Meso za Jovanovu pijacu u Beogradu!“ Strahovit je sluчaj Mileve Boжiniћ iz
Stebanџe, iz koje su na noж izvadili dijete! Pa grozni sluчaj naђenih peчenih
glava u Bosni, naђene sudove pune srpske krvi, pa sluчajevi prisiљavaњa Srba
da piju vruћu krv svoje poklane braћe. Silovane su najbrojnije жene, djevojke i
djevojчice, matere pred ћerkama i ћerke pred materama, a gomile djevojaka,
жena i djevojчica odvoђene su u logore ustaшima za bludnice. Чak su silovaњa
vrшena u oltarima pravoslavnih crkava. U kotaru petriњskom natjeran je sin da
siluje roђenu mater! Pokoљ 3.000 Srba u glinskoj pravoslavnoj crkvi (naшa
primedba: Ovde se prebacio za niшta maњe od 10.000) i ubijaњe na stotine
Srba u oltaru crkve u Kladuшi, sve gvozdenim чekiћima u glavu, stoji bez
premca u povijesti. Za sva ova strahovita i neчuvena nedjela postoje detaљni i
vjerodostojni zapisnici.

Uжas ovih nedjela zaprepastio je Nijemce i Italijane. Oni su fotografisali


ogroman broj sluчajeva ovih uжasnih pokoљa. Nijemci govore, da su Hrvati ovo
radili i za vrijeme tridesetogodiшњeg rata i da je od toga doba u Njemaчkoj
ostala izreka: „Saчuvaj me Boжže od kuge, gladi i Hrvata!“ I srijemski Nijemci
preziru nas radi toga i postupaju sa Srbima чovjeчno. Talijani su
fotografisali posudu sa tri i po kilograma srpskih oчiju, te jednog Hrvata
okiћenog s ogrlicom od nanizanih srpskih oчiju, i jednoga koji je doшao u
Dubrovnik opasan sa dva ђerdana odrezanih srpskih jezika.

Strahoviti logori u kojima su pobijene tisuћe Srba ili su puшteni da pomru od


zlostavљaњa, gladi i zime, uжasni su. Nijemci pripovjedaju o jednom logoru u
Lici, u kojem je bilo na tisuћe Srba, ali kad su doшli tamo, naшli su ga
praznog, natopљenog krvљu i krvavim hrpama rubљa i odjeћe. Tu je, kaжu, izgubio
жivot jedan srpski vladika. U jasenovaчkom logoru i danas se muчe i propadaju
tisuћe Srba, koji su tamo po ovoj straшnoj zimi smjeшteni u poderane ciglarske
barake bez dovoљno slame i pokrivaчa, dobijajuчi za hranu dnevno po dva
krumpira.

U povijesti Evrope nije bilo ovakvih sluчajeva. Mora se poћi u Aziju u doba
Tamerlana ili Џingiskana, ili u Afriku, u crnaчke drжave i њihovih
krvoloчnih vladara, da se naiђe na sliчne sluчajeve. Sa ovim je hrvatsko ime
osramoћeno za vjekove. Niшta nas viшe ne moжe oprati. Ni posљedњem
Ciganinu na Balkanu neћemo viшe smjeti spomenuti naшu tisuћgodiшњu kulturu
jer ni ti Cigani nijesu ovakih zvjerstava radili.
118
U svima ovim besprimjernim divљaчkim zloчinima, koji su viшe nego bezboжni.
sudjelovala je i naшa katoliчka crkva na dva naчina. Veliki broj sveћenika,
klerika, fratara i organizirane katoliчke mladeжi, sudjelovao je u svemu
ovome aktivno. Dogodila se strahota, da su katoliчki sveћenici postali
ustaшki logornici i tabornici, pa su kao takvi nareђivali i odobravali ta
straшna muчeњa i klaњa krшtenog svijeta. Чak je jedan katoliчki sveћenik
liчno zaklao jednog pravoslavnog sveћenika! Oni to nijesu smjeli чiniti bez
dozvole svojih biskupa, a ako su чinili, onda su morali izgubiti sluжbu i doћi
pred sud. Buduћi se to nije desilo, znaчi da su biskupi dali svoje dozvole.

Drugo, katoliчčka crkva je upotrebila sve ovo, da pokatoliчi preжivjele Srbe.


I dok se zemљa puшila od nevine krvi muчenika, dok su jecaji razdirali grudi
preжivjelih nesretnika, sveћenici, fratri i чasne sestre, nosili su im u
jednoj ruci ustaшki bodeж, a u drugoj molitvenik i krunicu. Sav je Srijem
preplavљen letcima biskupa Akшamoviћa, tiskanih u њegovoj tiskarni u
Ђakovu, u kome se pozivaju Srbi da spase жivot i imetke prelaжeњem u
katoliчku vjeru. Naшa crkva kao da je htjela pokazati, da zna ubijati duшe kao
ustaшka vlast tijela. A na katoliчku crkvu pada joш veћa sumњa zato, шto su u
isto vrijeme sruшene mnogobrojne pravoslavne crkve, druge obraђene u
katoliчke, oteti su svi pravoslavni samostani, razvuчena sva imovina i
upropaшћene velike povijesne dragocjenosti, pa чak nije ostala na miru ni
patrijarшijska crkva u Srijemskim Karlovcima. Sva ova nasiљa na savjesti i
duшi nanijela su joш veћu sramotu hrvatskom narodu. I ako se mi Hrvati neћemo
nikada moћi sasvim oprati od sramote, koju smo na sebe navukli ovakvim
zloчinstvima, ipak moжemo svoju odgovornost smaњiti pred svijetom i svojom
savjeшћu ako dignemo svoj glas protivu svega gore navedenoga. Posљedњi je чas
da to uчinimo. Poslije sviju zloчinstava u povijesti чovjeчanstva, dolazile su
i velike kazne. Шto ћe biti od nas Hrvata, ako se dobije utisak, da smo baш do
kraja u ovim zloчinstvima ustrajali.

U Njemaчkoj su veliki katoliчki biskupi imali smjelosti da diжu glas u korist


progoњenih Жidova, a kod nas ni jedan biskup nije digao svoj za nevine Srbe
krшћane, koji su straшnije progoњeni nego Жidovi u Њemaчkoj. I zato ћe na
glave katoliчke crkve pasti najveћa odgovornost za kaznu Boжju i љudsku, koja
mora snaћi hrvatski narod, ako se na vrijeme ne pokaje za ovaj straшni i
neopisivi svoj grijeh“.

Ovaj hrvatski prvak, kome ne poriчemo dobronamernost, bojeћi se za svoj hrvatski


narod, smatra da bi posle svega onoga шto nam je poznato o istrebљeњu srpskog
naroda u „Nezavisnoj Hrvatskoj“ bila dovoљna jedna naknadna Stepinчeva izjava,
sastavљena po svima pravilima lukavog zagrebaчkog jezuitizma, pa da se jednim
veшtaчkim potezom otkloni odgovornost sa hrvatskog naroda i katoliчke crkve u
Hrvatskoj. Kao da Srbi ne znaju, da bi to bila nova Jezuitska obmana, rukovoђena
politikom priznaњa postojeћeg staњa i namerom, da Srbi zaborave krv svoje goloruke
nejaчi, da se u jugoslovenskom kolu uhvate za krvave ruke svojih џelata. Poшto je
dvadeset i jedan mesec dugovao odgovor ovome hrvatskom prvaku, hrvatski je nadbiskup
31. oktobra 1943. godine na zavrшetku „pokorniчke procesije“ u Zagrebu odrжao masi
propoved, rekavшi izmeђu ostaloga i ovo:

„Jedan pisac pripovjeda, kako je neki seљak donosio dnevno jednom pekaru u grad
pet kilograma maslaca, a od pekara isto tako svaki dan odnosio pet kilograma
kruha. Jednoga dana je pekar izmjerio maslac i zaчudio se kad se uvjerio, da
nema pet kilograma, veћ samo чetiri i pol. Zato pozove seљaka na red radi
prevare, ali mu seљak mirno odgovori: „Dragi prijatelju, ja nisam kriv za to. Ja,
119
doduše, imam vagu, ali nemam tegova, pa zato uvijek meћem na jednu stranu vage
tvoj kruh, a na drugu stranu svoj maslac. Koliko je teжak tvoj kruh, toliko je
teжak moj maslac“.

„Jedni nas optuжuju, da nismo pravodobno i kako bi trebalo ustali protiv


zloчina, koji su se zbivali na pojedinim krajevima naшe domovine. Ali, mi ne
moжemo zvati na uzbunu, niti bilo koga sprijeчiti, da te vjeчne Boжje zakone
vrшi. Jer svaki чovjek ima slobodnu voљu i svako ћe za svoje djelo odgovarati
prema rijeчima apostolovim“. „Zato prvoj grupi prigovarateљa odgovaramo: Na
vama se ispuњava priчa o seљaku i pekaru!“

Iako je u daљњem toku propovedi generalno osudio zverstva, izbegavшi veшto da ih


veжe za ime kome pripadaju, hrvatski se nadbiskup svojim gledaњem na srpsko
istrebљeњe potpuno saglasio sa ustaшkim naчelima. Lukavo skrojena priчa o seљaku
i pekaru i suviшe je prozirna. Jedan Hrvatski pesnik dao je u pesmi najuspeliji
odgovor hrvatskom nadbiskupu. Zbog ograniчenog prostora citiramo nekoliko
odlomaka iz ove kajkavske pesme gde se, izmeђu ostaloga, ovako odgovara dr. Stepincu :

Nadbiskup priчal priчu je neku


O jednom muжu i jednom peku!
Muж je nemlih svakoga jutra
Peku donaшal po pet kil putra.
Muж je – tak je pogodba bila,
Primal za putar kruha pet kila.
Jednog dana putar pek vagal,
Al mu se nekak z gvihti ni slagal.
Falilo ga je ravno prek funta.

„Muжek me vara“, pek si pregrunta,


Pa ga pozove da ga zaшpota,
Kak prevaranta i kak falota.
Muжek mu rekel: „Gospon pek dragi,
Nisam ih Bogme varal na vagi.
Kak sam si gvihte kupit pozabil,
Ja sam kak gviht si nihov kruh rabil.
Чe pet kil nihov kruhek ne vaжe,
Onda se mera nikak ne slaжe.“

Ali, preчasni Metropolita,


Jel vas se nekaj slobodno pita.
Gde ste vi dragi Preчasni mili,
Tak dugo bili?
Veч чetrdeset i prvo leto
Mogli ste dignut ovako Veto.
Zakaj ni bilo v dani baш vu ti
Vaшega glasa Preчasni чuti?
Makar su v oni krvavi dani,
Srbi kak janjci neduжni klani.
Kad ih se tuklo, klalo i peklo.
Hitalo v Savu, v logore vleklo,
Kad pravoslavni su sveчenici
Trpeli jakшe nek muчenici
I mnogi platil zvaњe si glavom,
V Beograd mrtev poslan je Savom. 120
Znali i vidli onda ste vse to
Al niste baш vi podigli Veto!
Ah, vaшa шutnja puno je kriva
Kaj mnoga srpska glava nij жiva,
Kaj mnoge Srbe grobek sad skriva!

Jel se preчasni Metropolita,


Slobodno joшћe nekaj vas pita
Kak to da Peniћ чrlenoga pasa
Ustaшe slavil iz sega glasa?
A Шariћ se je v Bosni raspeval,
Dok Gutiћ srpsku krv je proleval.

Dok isti rekel famozni Gutiћ:


„Srbov poжelel drum bi i putiћ,
Al Srbov ne bu viшe tu najti,
Vniшtili bumo sve ih mi kajti.“
Kak to da mnogi z vaшeg klera,
Ustaшki posel na veliko tera?
Em logornik, prem to ne patri,
Vaшi su mnogi popi i fratri!
„Љubiv“, to za њih pojem je temni,
Њihov je moto: „Za dom smo spremni
Van z Srbi, mesta ovde nij nima
Tu жivet more koj Papu шtima
I onaj ko se Alahu klaњa,
A kaj je srpsko, vse se pregaњa.“
Vse ste vi ovo, Preчasni znali
Ali protesta niste vi dali!
I kad su srpski ruшeni hrami
O чem ste taki doznali sami,
Prem svaka crkva mesto je sveto,
Vi niste onda zdigli svoj Veto!
Ah, vaшa шutnja puno je kriva
Kaj mnoga srpska glava nij жiva!

Sad ste reч rekli, to oчivasno


Samo ste rekli sve to prekasno.
Kasno protest ste ovaj vi zdigal,
Kasno je Janko Kosovu stigal!
Jezeram жrtvi nikaj ne hasni
Kaj ste protestiral sad ste preчasni.
Nemre protest taj da жivot vrne,
Srbom kaj rake skrivaju crne!

Nemre on deci da z grobne tame


Vubite vrne tate i mame!
Nemre protest taj z rake da skopa
Nit jednog mrtvog srpskoga popa!
Taj bi protest se mogel prijeti
da je on zreчen pred dvimi leti.
Tak tu vu srce nekog ne dira
Nadbiskup kasno чe protestira!
Al њegva шutnja puno je kriva,
121
Kaj mnoga srpska glava nij жiva!

Alzo ste kasno s vetom se javil,


Kasno ste toчnu vagu nabavil.
Dok Srbi iшli put su svoj kriжni,
Mislili niste da su vam bliжni
I da i oni veruju v Krista,
Sveta im Djeva Marija чista.
A z hramov da im Sveti Kriж blista,
Da Svetog Kriжa delaju znamen,
Sve ste to zabil Preчasni – Amen!

Hrvatski nadbiskup, pod чijim su nadbiskupovaњem izvrшena duhovna i fiziчka


staradalaшtva srpskoga naroda, kojima nema ravnih u istoriji чoveчanstva, mora
zajedno sa чitavim ustaшkim sistemom znati, da su sve kulise ispred crnog
zagrebaчkog jezuitizma dignute. Digli su ih pored ostaloga oni odrezani jezici i
iskopane srpske oчi, sa kojima su zakiћeni ustaшi-Hrvati poput stanovnika praшume
izvodili divљaчke igre ulicama gradova „Nezavisne Hrvatske". Ako meђutim, joш neko
u ustaшkoj Hrvatskoj veruje da se uniшteњem materije u srpskim zemљama zapadno od
Drine i severno od Save moжe zatrti i srpski duh, taj ne zna, da su Srbi veliчinom
жrtava gomilali duhovni kapital. Taj i ne sluti, da ћe Hrvatska Srbima biti drugo
Kosovo, na чijem ћe se kultu uzdiћi hram srpskog narodnog preporoda!

ZAKЉUЧAK

I bez one poverљive Maчekove okruжnice svojim partijskim organizacijama od 14.


aprila 1943. godine, gde se kaжe, da je oжivotvoreњem ovakvog geografskog oblika
hrvatske drжave (ustaшke Hrvatske), ostvaren vekovni san svakoga Hrvata, te gde se
odaje naroчito priznaњe ustaшkom pokretu, шto je „... uspio uniшtiti sve elemente,
koji su ugroћavali hrvatsku individualnost“, gde se, dakle, na ovako nedvosmislen
naчin odobrava plansko istrebљeњe Srba, mi ne sumњamo da ћe se чitava hrvatska
politiчka mnogostrukost ujediniti u nastojaњu, da oчuvaju onih 20 Judinih zlatnika,
шto se zovu imenom „Nezavisne Drжave Hrvatske“. Oblik nazovi hrvatske drжave,
kakav je stvoren poznatom hrvatskom izdajom, biti ћe i jeste zajedniчki ciљ, kako one
ogromne veћine hrvatskog naroda osovinske orijentacije u doba њenog stvaraњa, tako
i onoga neznatnog dela Hrvata sa predstavnicima u jugoslovenskoj emigrantskoj vladi,
a i onih hrvatskih pripadnika, koji su verni svome vekovnom oportunizmu uшli u
redove „narodno-oslobodilaчkog fronta“ samo zato, da bi po Maчekovoj preporuci kod
Saveznika Srbima izbili iz ruku legitimaciju koju oni danas po њegovom priznaњu
imaju. Svi ћe oni u danom momentu zakucati na vrata, iza kojih ћe se reшavati sudbina
sveta i traжiti pristupnicu za onoliku Hrvatsku, kolika je na milionima srpskih
grobova podignuta.

Nauчeni celom svojom proшloшћu, da se zaleћu u tuђi prostor, a onda da uceњuju


uroђenim nagodbarstvom, Hrvati ћe i ovoga puta ponoviti staro lukavstvo, sliчno
onome iz 1848. godine ili kojim od mnogih ostalih. Za tu alternativu spremili su oni
ekipu prvih srpskih grobara banovine Hrvatske, koji se sada nalaze u jugoslovenskoj
egzilskoj vladi kao „koчniчarski duжnosnici“. Jer, svi su oni samo karike u kobnom
jezuitskom lancu, koji se vekovima srpskom narodu kuje.

Uvlaчeњem u partizanske redove, Hrvati misle da ћe izbeћi odgovornosti i zatupiti


onu oшtrinu svoje upornosti o gotskom poreklu, i Rusima se na taj naчin prikazati ne
samo politiчki bliжi, nego чak i krvno srodniji od Srba. Meђutim, „Rusija nikada
neћe podupreti osnivaњe ovakve katoliчke drжave zasebne od srpstva, jer bi to 122
znaчilo potvrditi greшku istorije, koja je verom i azbukom na dvoje pocepala
jedan isti srpski narod", – kaжe ruski general Gurko u „Varшavskom Dnevniku“
oktobra 1890. godine, ciљajuћi svakako na onaj deo srpskoga naroda, koga je hrvatski
imperijalizam pomognut austrougarskim vladarima tipa Marije Terezije vekovima
prisiљavao da primi katoliчku veru. Uvereni smo da je stanoviшte ovoga ruskog
generala jednako i danas aktuelno. Slavenskim odricaњem i haraчeњem hrvatskih
dobrovoљaчkih odreda (po matiчnoj slavenskoj zemљi), Hrvatska je za svagda izgubila
pravo pozivaњa na slovensko poreklo.

Upotrebimo li Savezniчku terminologiju – da su Srbi bili oni, koji su prvog


svetskog rata i 27. marta 1941. godine, mada svesni teжine svoga poloжaja, ipak
junački podmetnuli svoj narodni krvotok, da iz njega isteчe najbolja krv samo zato
da bi doprineli svoj deo u obrani чoveчijih prava, koja se skraћeno zovu
demokratijom – u kakvom bi onda odnosu prema savezniчkoj stvari stajao hrvatski
stav kada znamo, da su se Hrvati u oba ova sluчaja nalazili u taboru savezniчkih
neprijateљa. Dok su Srbi krvarili i krvare za stvar demokratije i Saveznika, Hrvati
su prebrojavali i prebrojavaju plen sa savezniчkih, a naroчito srpskih zemaљa, i
reжeћi jedan na drugoga otimaju se o onih 20 Judinih zlatnika. To je stvarnost, koju
niko od Hrvata ne moжe izmeniti, ma se on zvao imenom Maчeka, Paveliћa ili
Steпinca.

Od 10. aprila 1941. godine, podivљale hrvatsko-ustaшke horde slave svoj krvavi pir
po srpskim zemљama, spremajuћi svojim glavarima poklon u obliku „narodne
statistike“ sa kojom ћe se ovi predstaviti zelenome stolu i doviknuti: „Kakvi Srbi?!
Њih viшe nema!“... Zaista, oni su po onome receptu ministra i doglavnika Budaka,
jedni pobijeni, drugi raseљeni, a treћi prevedeni u katolicizam, pa je tako hrvatska
statistika usled planskog istrebљeњa Srba obuhvatila hrvatskom veћinom sve one
srpske zemљe, za koje i sam Poglavnik u prvoj poruci ameriчkim Hrvatima reчe, da
„nikada u povijesti nijesu Hrvatima pripadale". Sa tako pripremљenom hrvatskom
statistikom, nije iskљuчeno da ћe se u ulozi hrvatskog opunomoћenika pojaviti baш
koji od onih hrvatskih emigrantskih profesionalaca, koji su Jugoslaviji i pre њenog
sloma iz inostranstva godinama temeљe potkopavali, da bi sada o iskљuчivom troшku
Srbije (jer su Hrvati odmah iza sporazuma sa Cvetkovićem požurili da svoju
nagodbarsku kvotu zlatne podloge Kraљevine Jugoslavije ugrabe i prenesu u Zagreb
gde je ostala kao depozit za poroђajne troшkove „Nezavisne Drжave Hrvatske“),
ustvari, uhodarili jugoslovensku emigrantsku vladu i razmetali se fikcijom
toboжњeg „borbenog dijela hrvatskog naroda“. Kako se meђutim hrvatski narod borio,
protivu koga i za чiji raчun, poznato nam je.

Srbi ne samo шto neћe priznati takvu statistiku koja poчiva na planskom istrebљeњu
Srba, nego ћe traжiti da se smatra ratnim zloчincem svaki onaj pojedinac ili
skupina, koja se pokuшa koristiti tako krvavo ispisanom ispravom. Merilo srpske
svojine ima se uzeti iz srpskog istorijsko-etnografskog prava i statistike iz 1931.
godine, uzimajuћi u obzir i raчun verovatnoћe za staњe koje bi bilo sada, da ustaшko-
hrvatski zloчini nisu ostvarili sadaњe staњe. Najzad, na merilo srpske i hrvatske
narodne jaчine, Srbi mogu pristati i na hrvatsku statistiku iz 1910. godine, mada su
je Hrvati takoђe krojili „za svoj stas“. (I po њoj, srpska etnografska celovitost
dopire do Gospiћća, Ogulina, Kupe i Ilove).

Koliko god bili svesni svoga znaчaja i uloge koja ћe im se ovom delu sveta
nametnuti, Srbi ne smiju pasti u zablude sliчne onima iz 1918. godine. Oni zbog
iskustva iz 1941. moraju postaviti granicu samoodricaњa, preko koje (po reчima
patrijarha Rajaчiћa) ni za љubav „velikoilirstva“, ni za љubav
„velikojugoslovenstva“ ne mogu preћi. 123
Poшto se tvrdњom okruжnice HSS 14. aprila 1943. godine „svjetska politiчka
situacija izmijenila i izgledi za stvaraњe hrvatske drжave pod zaшtitom Nijemaca
potpuno propali“, u Hrvatskoj su otpoчeli sa graђeњem novih politiчkih puteva prema
zapadu i prema istoku. Prvi od ovih puteva imao bi preko hrvatskog dela emigracije
stvarati u angloameriчkom svetu atmosferu posebnih hrvatskih interesa, izraжenih
u jednoj drugoj okruжnici vodstva HSS (Hrvatske Seљaчke Stranke) iz prve polovice
1943. godine gde se izmeђu ostaloga kaжe: „Hrvatska drжava bila je oduvijek
konaчni ciљ borbe HSS i hrvatskog naroda. To stanoviшte zastupa dr. Maчek u
domovini, a hrvatski emigranti u inozemstvu." Da je hrvatska emigracija kao
шpijunska ekipa u jugoslovenskoj vladi izgleda opravdala povereњe svoga vodstva,
moglo bi se zakљuчiti iz daљњeg sadrжaja ove okruжnice gde se kaжe: „Uspjelo je
hrvatskoj emigraciji, da u borbi protiv velikosrpske politike nekih чlanova
jugoslavenske londonske vlade pred mjerodavnim faktorima Engleske i Amerike
za hrvatski narod izvojuje onaj poloжaj, koji mu pripada“. Nije nam joш poznato u
чemu su to uspeli. Ali da ћe se Hrvati, i mimo svega шto je o њima poznato,
Saveznicima predstaviti u jagњeћoj koжi i pokuшati da i na toj karti oчerupaju
srpski istorijsko-etnografski i жivotni prostor, u to moжemo biti sigurni.

Za moguћnost ruskog uticaja na posleratni жivot Balkana, grade Hrvati i onaj drugi
politiчki put, koji se najboљe ocrtava u istoj onoj okruжnici od 14. aprila 1943., gde
se o duжnostima Hrvata izmeђu ostaloga kaжe i ovo: „Da stupaju u redove narodno
oslobodilaчkog fronta, koji je hrvatski, jer je њegovo vodstvo u hrvatskim
rukama. Pod parolom demokratskih principa, mi kod Saveznika moramo Srbima
izbiti iz ruku legitimaciju koju danas imaju." Pod ovom i drugim maskama, krije se,
u stvari, politika HSS, koja diriguje svima akcijama uperenim protivu жivotnih
interesa Srba voђenima bilo pod kojim oblikom ili чijom mu drago zastavom.

Da bi umaњila znaчaj strahovitih zverstava nad srpskim жivljem u Hrvatskoj,


hrvatska emigrantska propaganda smatrala je, smatra i smatraћe, da ћe se
hrvatska odgovornost pred Saveznicima znatno oslabiti time, ako se Srbima
mimo obrnutog чiњeniчkog staњa prikaчi ista ona satelitska firma, koju
apsolutna veћina hrvatskog naroda nosi joш od onda, od kako je pripremala izdaju.
Na taj naчin, misli hrvatska emigrantska propaganda, Srbima ћe biti izbijen iz
ruku optuжni materijal protivu ustaшke Hrvatske, шto znaчi, protivu velike
veћine hrvatskog naroda.

Ne podceњujemo intrigatorske vrline hrvatske emigrantske propagande. Pa ipak,


verujemo da ћe ona imati muke dok Saveznicima objasni, da je ogromna veћina
hrvatskog naroda imala pravo, шto je u oba Svetska rata stala u tabor
Savezniчkih neprijateљa; da su Hrvati, imajuћi sve atribute slobodne drжave u
sklopu Osovine, bili u pravu kada su Saveznicima i rat objavili, a da Srbi, kako oni
u redovima boraca po slobodnim srpskim planinama, tako i oni sa porobљene
beogradske kaldrme nisu imali pravo, шto su чak i od Nemaca zahtevali sluжbenu
oznaku svoga položaja u reчi – OKUPACIJA.

Posle svega ovoga, radi svoga istorijskog i etniчkog prava, radi svoga velikog uloga u
krvi i imovini, Srbi za sluчaj dekretovane zejednice sa Hrvatima kao neslavenskom
ili odnaroђenom slavenskom skupinom, moraju zauzeti dijametralan stav od onoga iz
1918. godine. Zbog postojanosti posleratnog mira u svetu, moraju se poшtovati
istorijski i etiчki principi. Po tome naчelu, moraju Srbi pre ma kakvih razgovora o
zajednici bilo sa kime, ostvariti svoju istorijsko-etniчku celovitost, koja prema
Hrvatima na predratnoj etnografskoj karti evidentno ispisuje liniju Gospiћ —
Otoчac — Ogulin — Kupa — Ilova.
124
I pored toliko gorkog iskustva meђutim, mali je broj takvih Srba, koji bi odbio ruku
onih чestitih Hrvata koji su bilo podelili sudbinu srpskog muчeniшtva, bilo da su
duшevno patili u svojoj nemoћi da to spreчe. Ali sve dotle, dok svi pripadnici
ustaшkog pokreta bez obzira na њihov moжebitni docniji preobraжaj zajedno sa
rimokatoliчkim uticajem ne iшчeznu iz hrvatskog naroda – dakle, dok Hrvati sami ne
poчiste smet ispred svoje kuћe ne moжe biti reчi ne samo o srpsko-hrvatskom
bratstvu, veћ ni o zajednici u bilo kojoj formi. Tek onda, kada se iza ostvareњa
srpske etniчke celovitosti u Hrvatskoj stvore preduslovi za pristup Srbima, moжe se
pristupiti ispitivaњu moguћnosti ostvareњa samo takve zajednice sa Hrvatima, koja
ne bi mogla шtetno uticati na nacionalni, verski, politiчki, privredni, kulturni i
socijalni жivot srpske jedinice. Zajednica, koja se ne bi temeљila na ovim naчelima,
predstavљala bi leglo stalnih trzavica, opadaњe srpskog duhovnog potencijala i
pojavu joш veћih rimokatoliчkih pega na etnografskoj karti juжnih Slavena.

U srpskom narodu naшli su oжivotvoreњe viteшtvo i demokratija. Ako bi se i pored


ovih vekovnih чiњenica hrvatsko-rimokatoliчke imperijalistiчke teжњe reшile na
шtetu Srba, u Srbima bi, do duшe, i daљe ostao viteшki duh, ali bi demokratija za
svagda izgubila svoj glavni oslonac na Balkanu.

KRAJ

125
POGOVOR
Pod zaista teшkim prilikama, zahvaљujuћi iskonskoj snazi srpske narodne
duшe, stupila je ova kњiga u najsudbonosnijim danima naшega naroda na tribinu
istorijske istine.

Шtampana izvan domaшaja okupacione cenzure, daleko od grada i izbora


tehniчkih sredstava, ona je izvrgnuta izvesnom broju шtamparskih greшaka, za
koje se чitaoci mole, da ih prilikom чitaњa po smislu sklopa odnosne
reчenice sami isprave.

SADRŽAJ
Poglavlje Stranica originala

Predgovor slovenačkom izdanju iz 2006. (Zmago Jelinčič Plemeniti)

Poreklo Hrvata

O starini srpskoga imena

Hrvatsko „povijesno pravo" i gusarenje po srpskoj istorijskoj baštini

Srpstvo za vreme prve hrvatske samostalnosti

Pohlepa za srpskom Bosnom i njenim vladarima

Hrvatski janičari

U jednoj ruci krst, a u drugoj mač

Doba otimanja kao preteča hrvatske istorijske književnosti

Osnove hrvatske pismenosti i književnosti

Istrebljenje Srba kao program hrvatskog sabora kroz vekove

Ilirsko zakulisje

Hrvatska statistička tendencija

Istorijat ujednjenja i njegove posledice

Banovina Hrvatska

„Nezavisna Država Hrvatska"

Zaključak

Sadržaj

126
Osvrt na izdanje iz 2006.

O Veliši Raičeviću - Psunjskom

Ovo, internetsko izdanje

127
OSVRT NA IZDANJE IZ 2006.
Knjiga Hrvati u svetlosti istorijske istine odštampana je tajno u Beogradu, marta 1944. Tada je Gestapo
zaplenio većinu primeraka, tako da su se do danas zvanično sačuvala samo tri. Zbog te knjige život je
izgubio štampar Antun Roth (1944.), a njeni su vlasnici većinom završili na Golom otoku. Autor
Psunjski ostao je živ samo zato što se nije znalo ko se skriva iza tog pseudonima. Autor u ekspresivnoj
besedi otkriva svoj pogled na nastanak hrvatske države – ona je najvećim delom šokantna, i u
suprotnosti sa zvaničnom, pre svega hrvatskom istorijom.

Knjiga iz oblasti koja nikada nije razjašnjena, koja je tabuizirana, sada dokumentovano osvetljava
zločine, kojima su Hrvati prokrčili put do nastanka svoje države od godine 852., pa sve do stvaranja
"Nezavisne države Hrvatske", a s druge strane, naivnost kojom su Srbi verovali u "hrvatsko bratstvo".
Tada su Hrvati prisvojili teritorije, na kojima su Srbi već uveliko živeli pre njihovog dolaska, zasluge
koje pripadaju Srbima kao braniku hrišćanstva pred turskim najezdama, svu slavu srpskih vladara…
Najgnusnije zločine nad Srbima koje su počinili između 1941. i 1945. godine, kada su pokušali
konačno ostvariti "hrvatski narodni program". Prevod knjige nastao je kao "spomenik geslu, da se istina
ne može sakriti, i opomena svima onima, koji previše veruju zvaničnoj politici, a Veliši Raičeviću -
Psunjskom hvala što je očuvao istinu i osvetlio zločine, koji ne smeju ostati u tami".

O VELIŠI RAIČEVIĆU - PSUNJSKOM


Veliša Rajičević rodio se 5. novembra 1903. g. u Trepči kod Andrijevice u porodici sa četvoro dece.
Veliša, jedan od trojice sinova, gimnaziju je pohađao u Kragujevcu, nakon čega je u Pragu na
tehničkom fakultetu studirao geodeziju. Godine 1924. na studijskoj godišnjoj praksi kod mesnog
geodeta u Vinkovcima upoznao je svoju buduću suprugu Darju. Iste godine u kojoj se zakonski venčao
rodio mu se sin Dragoljub (1925.-1981.) i kći Novka (1928.-2004.).

Veliša Raičević diplomirao je na geodeziji, godine 1928. odslužio je vojni rok, pa se sledeće godine
nastanio u Vinkovcima. Pored svog zvanja, veoma se zanimao za istoriju i ubrzo počeo, zbog hrvatskog
uplitanja u jugoslovenskoj državi i pisanja hrvatske štampe, intenzivno da istražuje istoriju i da sakuplja
podatke i dokumente. Pre svega ga je zanimala istorija hrvatsko-srpskih odnosa i položaj Srba u Sremu,
Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji (tada je Hrvatska bila tek nešto šire područje zagrebačke okolice, sa
proglašenjem banovine se proširila, a oblikovana je tek proglašenjem banovine Hrvatske neposredno
pred drugi svetski rat, pod pokroviteljstvom nacizma). Početkom tridesetih je sarađivao sa beogradskim
časopisom Vreme i docnije sa časopisom Slavonija iz Vinkovaca, kojeg je tada uređivao dr. Pavle
Šumanovac. Kasnije je mesto urednika preuzeo Raičević. Raičević i njegova porodica neprestano su
bili pod pritiskom hrvatskih ekstremista, koji su zagovarali fašistički ekspanzionizam na račun Srba i
već tada ih ubijali. To je bio razlog, da materijale, koje je dobijao preko svojih studijskih kolega iz
raznih svetskih arhiva i biblioteka, najviše iz bečkog državnog arhiva, izuzev retkih, nije pokazao
supruzi, već ih je sakrivao izvan svoje kuće. Proglašenjem Banovine Hrvatske 26. avgusta 1939. počele
su mnogobrojne emigracije Srba i jugoslovenski orijentisanih Hrvata iz Banovine, pošto su im radno
mesto i egzistencija bili ugroženi. Već u drugoj polovini iste godine, u Beogradu je formiran odbor za
smeštaj izbeglica iz Hrvatske, koji je 1941. godine prerastao u Komesarijat za izbeglice iz Hrvatske.
Krajem 1939. godine, iz Osjeka je pobegao Antun Rot, štampar, koji je štampao Slavoniju, i u Ulici
cara Nikolaja II., danas Mekenzijeva ulica (u doba SFRJ – Ulica maršala Tolbuhina) nastavio svoj rad.
Raičević je ostao u Vinkovcima uprkos pretnjama smrću i u listovima Srpski glas, Narodna odbrana,
Srpsko ognjište i Slavonija pisao o prikrivenim ubistvima poznatih srpskih i hrvatskih jugoslovenski
orijentisanih javnih radnika, koja su izvršavale Mačekove jedinice. U oktobru je Raičević primio
anonimnu pretnju smrću "Građanske zaštite", ako ne napusti Hrvatsku. Otišao je u vojnu službu i
učestvovao u utvrđivanju granice sa Rumunijom, a nakon aprilskog rata 1941. je sa jedinicama otišao u
Bosnu. Pomoću zvorničko-tuzlanskog episkopa se vratio u Srbiju. 128
Već 1940. godine Raičević je napisao nekoliko tekstova, koje je želeo da objavi u knjizi, u okviru
časopisa Vreme, ali pošto su hteli da predstave previše značajnih i za Hrvate opterećujućih činjenica,
knjiga nije bila odštampana. Pošto je 11. maja 1941. u Beograd došla i žena sa decom, porodica je tamo
ostala neko vreme, a zatim su otišli na Umku. Raičević je već unapred sakupio podatke, ovaj put
najviše o zločinima. Zajedno sa prijateljem, štamparom nemačkog porekla Antunom Rotom pripremili
su za štampu i korekture vršili u štampariji u Ulici cara Nikolaja II. Već tada su pripremili i odštampali
drugu knjigu istoga autora, i u momentu kada je sve bilo spremno, u štampariju su upali pripadnici
nemačke policije i Gestapoa te zaplenili većinu tiraža obeju knjiga. Spašeno je bilo samo nekoliko
primeraka, koje je Raičević kao prve odneo iz štamparije. Zašto je nemačka policija upala u štampariju
– ne znamo, verovatno je neki "prijatelj" previše pričao. Patrijaršija Srpske pravoslavne crkve je od tih
prvih primeraka neposredno od autora dobila dva, jer se bavila skupljanjem dokaznog materijala o
zločinima nad Srbima.

Po završetku drugog svetskog rata, koji se u Srbiji završio oslobođenjem Beograda već u oktobru
1944., organi Udbe (Uprava državne bezbednosti) tražili su knjigu, i sve što bi bilo povezano sa njom i
opisanim zločinima. Da je bilo nameravano da se dokumenti i svedočenja unište u smislu
uspostavljanja bratstva i prijateljstva među Srbima i Hrvatima, dokazuju njihove povremene istrage u
Patrijaršiji; samo u jednom pretresu su prof. Stankoviću odneli 68 dokumenovanih i potpisanih
svedočenja izbeglica. Razume se da su ti dokumenti zauvek nestali.

Antuna Rota je Udbi najverovatnije izdao isti čovek, koji ga je ranije bio izdao Gestapou; ubili su ga
bez da se zna gde, kao okupatorskog saradnika. Za Psunjskog nisu ništa saznali i sredinom 1945. se
Raičević preselio u Novi Sad, gde se povukao iz političkog života. Prvo je bio zaposlen u fabrici
eksera, a 1954. je imao privatni geometarski biro. Kroz dve godine se preselio u svoju kuću u
zapadnom Pomoravlju. Umro je 1. juna 1972. od infarkta srca.

OVO, MEĐUMREŽNO IZDANJE


Šta je izmenjeno u odnosu na izvornik iz 1944.?

Pre svega, radi se o grafičkim, pravopisnim, gramatičkim i štamparskim momentima. Dakle, ćirilica je
zamenjena latinicom, zatim uspelo se stati u kraj većini slovnih omašaka (iako ih ima još), a pravopis je
unekoliko korigovan u pogledu originalne primene zastarelih pravila u korišćenju zareza – npr.
obavezan zarez ispred da, a obavezno odsustvo zareza ispred a. U pogledu gramatike, korigovali smo
sufiksaciju reči kao istoriski, austriski, policiski, vizantiski, partiski, indiski, pećski, zatim spojeno
pisanje reči nebi, nezna, nesme i dali, potom rastavljeno pisanje reči ma da, za to, i ako, u opšte, za
celo, u istinu, u mnogome, u koliko, u stvari i sl., onda, što se tiče pravila o jednačenju konsonanata –
podpada, pretsednik, pretstavlja, potseća, isčezne, naručbina, pretstraži, podkralj, rasmatrajući,
ismislio, zatim neke imeničke prideve koji menjaju smisao kaspinski, indijanski i, na kraju, upotrebu
zamenica takav i ovakav u oblicima ovaki, ovaka, ovakom, takom i sl.

Takođe, u naslovu jedanaestog poglavlja, koji originalno glasi "Ilirski zakulizam", a shodno modernom
srpskom jeziku, izmenili smo reč zakulizam rečju zakulisje, što možda i nije bila najsrećnija odluka, ali
nam se u trenutku obrade teksta ovakva intervencija učinila primerenom. Upotrebu termina zakulizam
dosledno smo zamenili i u daljnjem tekstu. Ovo je urađeno da ovi beznačajni detalji ne bi skretali
pažnju čitaoca sa suštine koju je Psunjski želeo da iskaže. Nadamo se da ovim nismo oštetili
dokumentarnost i autentičnost Raičevićevoga dela. Osim toga, na nekim mestima smo uz imena stranih
istorijskih ličnosti dodali originalnu latiničnu transkripciju njihovih imena, (eventualno sa godinom i
mestom rođenja i smrti), kako bismo čitaocu pomogli u eventualnim daljnjim istraživanjima teme.

Kao treće, na žalost, ovo izdanje ne sadrži velik broj ilustracija, koje se – njih 35 – nalaze u reprintu
izdanja iz 1944., a nisu objavljene na svom mestu zbog njihovog lošeg kvaliteta s jedne, i naše trenutne
tehničke ograničenosti s druge strane. Međutim, ove fotografije stavili smo na posebno mesto, da bi129
bile Vama na uvid, a mi od Vas očekujemo pomoć u vidu vašeg javljanje sa kvalitetnijim skenovima
makar nekih od njih. Pesmi, kojom počinje knjiga Psunjskog, našli smo za shodno dati naslov, koji
odgovara prvom stihu druge strofe iste pesme.

130