RELIGIJE SVETA budizam, hrišćanstvo, islam Dino Abazović Jelena Radojković Milan Vukomanović

mr Dino Abazović – Jelena Radojković – dr Milan Vukomanović RELIGIJE SVETA budizam, hrišćanstvo, islam Izdavač Beogradski centar za ljudska prava Beogradska 54, Beograd Tel/fax: (011) 308 53 28 e-mail: bgcentar@bgcentar.org.yu www.bgcentar.org.yu Za izdavača dr Vojin Dimitrijević Fotografije Milan Vukomanović na stranama: 56, 70, 76, 79–80, 82, 90, 104–106 Jelena Radojković na koricama i stranama: 28–29, 31–33, 35–36, 39–45, 54, 68, 76, 84, 94, 96, 99, 102–103, 106–111 Ilustracije Tamara Protić Urednik mr Marko Milanović Tehnički urednik Mirko Milićević Tiraž 1250 ISBN 978-86-7202-107-3 Štampa Dosije, Beograd

Dino Abazović Jelena Radojković Milan Vukomanović

RELIGIJE SVETA
BUDIZAM, HRIŠĆANSTVO, ISLAM

Beograd 2007

Objavljivanje ove knjige pomogli su Evropska komisija. State Department Biro za obrazovanje i kulturu – Ron Brown alumni program i Ambasada Kraljevine Norveške u Beogradu. Za sadržaj knjige i iznete stavove isključivo odgovara Beogradski centar za ljudska prava. . Ovo izdanje je deo projekta Upoznajmo ljudska prava.

Kako sada stvari stoje. Oni žive u multikulturalnim i multietničkim sredinama. To je ono što ih čini svetskim religijama. Isusa Hrista i Muhameda u istoj odori. od kojih su najjače zasnovane na verskoj netrpeljivosti i rasističkim stavovima. rasu ili religiju bez teškoća koriste štapiće. Ova knjiga bi trebalo da omogući da bolje razumemo živote drugih naroda. pre oko 2000 godina. izolovanost i nemogućnost mladih iz Srbije da putuju i upoznaju drugačije kulture doprineli su tome da i dalje rastu etničke udaljenosti. U knjizi su prikazani životi Bude Šakjamu- 5 . Ideja da to budu baš budizam. Želja priređivača nije bila da izlože što više podataka već da se ono što je najvažnije lako uoči i razume. o hrišćanstvu dr Milan Vukomanović. a ne isključivanju različitog i nalaženju onog što je zajedničko. gde niko od gostiju nije znao da jede štapićima. ali svi se slažu da je to nešto loše. Osim toga. koje veoma lako „sklizne“ u mržnju ili bar u netrpeljivost. a o islamu mr Dino Abazović. Onda su se neki setili verovatno najlepšeg susreta Istoka i Zapada – susreta budizma sa grčkom mišlju.Beogradski centar za ljudska prava veruje da bi upoznavanje s religijama koje ispoveda preko 60% čovečanstva moglo da doprinese razumevanju različitosti i jačanju tolerancije kod učenika srednjih škola. Ključ „uspeha“ budizma. Sve tri veroispovesti uspele su da ostvare kulturno jedinstvo različitih naroda. bez obzira na svoje poreklo. običaje i kulturu. Da li je baš tako? Iz neznanja dajemo pojmovima pogrešno značenje. hrišćanstvo i islam rodila se u kineskom restoranu u Beogradu. Nedavni ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Religija opredeljuje život ljudi. svakodnevno se susreću s najrazličitijim običajima. potom filmova i slika iz knjiga istorijskog Bude obučenog u grčku togu. viši asistent na Katedri za sociologiju Fakulteta političkih nauka i dugogodišnji direktor Centra za ljudska prava Univerziteta u Sarajevu. izgleda da mnogi pogrešno veruju da nevolja stiže od suseda s Istoka. ličnim iskustvom upoznaju različitost i imaju mogućnost da bez predrasuda odaberu ono što im se dopada. U korenu većine ljudskih nedaća je neznanje. Ovakva knjiga ne bi imala toliko smisla u onim mestima gde svi ljubitelji kineske kuhinje. vanredni profesor na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Tekst o budizmu priredila je Jelena Radojković iz Beogradskog centra za ljudska prava. skoro niko ne zna šta zaista znači reč „sekta“. nemaština. hrišćanstva i islama je u prihvatanju.

nija. Komentari i ideje šta bi čitaoci još voleli da saznaju i pročitaju veoma će ih obradovati. svete knjige. njihov uticaj na religiju. glavni praznici. 6 . ako nekoga podstakne da i sam dalje istražuje i da uči i saznaje nešto o „drugima“. razvoj i širenje religija. ako počne da razume one „drugačije“ – onda su autori uspeli. Ako knjiga bude zanimljiva i korisna. 2007. monaštvo i simboli ovih religija. Isusa Hrista i Muhameda. učenje. U Beogradu i Sarajevu. verski objekti.

. . . . . . . . . . . Hrišćanstvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .Sadržaj Budizam. . . . . . . . . . . 27 48 84 113 7 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Islam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . pogledajte. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Pročitajte. . . . . . . . . . . . saznajte više . . . . . . . . . .

Na mapama su prikazane preovladavajuće religije u većini država. U obzir nisu uzete neke male zemlje za koje nema dostupnih podataka. Treba imati u vidu da su zaista izuzetno retke države u kojima stanovnici ispovedaju samo jednu veru. plavom hrišćanske i zelenom islamske) prema tome koja od ove tri religije je najzastupljenija. U tim slučajevima navedene su samo religije koje se najviše ispovedaju. dok za pojedine ne postoje tačni statistički podaci. Zemlje su obojene (narandžastom budističke. 8 .

1 milijardi 900 miliona 394 miliona 376 miliona 300 miliona 198 miliona 9 . protestante. itd. sikizam.1 milijardi 1. agnostike. unitarizam. itd.) Hinduizam Kineska tradicionalna verovanja Budizam Domorodačka verovanja Drugo (uključujući afrička tradicionalna verovanja. kaodaizam. anglikance.) Islam (šiiti. pentakostalce. evanđeliste. itd. pravoslavne. rastafarijanstvo. bahai.5 milijardi 1. ostali) Nereligiozni (uključujući ateiste. judaizam. suniti.) 2.Broj sledbenika Hrišćanstvo (uključujući katolike. šinto.

10 .

domorodna verovanja 2% islam (suniti) 45–50%. domorodna verovanja 12% domorodna verovanja (animizam) 50%. domorodna verovanja 6%. domorodna verovanja 23%. protestanti 5%). domorodna verovanja hrišćanstvo (55%–75%). hrišćanstvo i judaizam 1% hrišćanstvo 88% (rimokatolici 68%. tradicionalna verovanja 20% hrišćanstvo 67% (rimokatolici 62%.8% hrišćanstvo 69%. druga domorodna verovanja 7% hrišćanstvo 70% (rimokatolici 50%. hrišćanstvo 25%.5% islam 85%. ateisti 20%. animizam 0. drugo 4% islam 55%. tradicionalna i domorodna verovanja 8. pagani hrišćanstvo 50% (prvenstveno pravoslavni). koptsko hrišćanstvo i drugo 6% nominalno hrišćanstvo (prvenstveno rimokatolici).AFRIKA Alžir Angola Benin Bocvana Burkina Faso Burundi islam (državna religija) 99% (suniti). hrišćanstvo 8%. islam. hrišćanstvo 30%. islam 10% islam 94%.6%. hrišćanstvo 45% (etiopski pravoslavni hrišćani 40%. animizam 7%. islam 20% hrišćanstvo 70%. protestanti 20%). protestanti 5%). tradicionalna verovanja 7% Etiopija Gabon Gambija Gana Gvineja 11 . animizam islam 95%. islam 48%. hrišćanstvo 4%. islam 10% Centralno Afrička hrišćanstvo 50% (protestanti 25%. rimokatolici 25%). hrišćanstvo 35%. hrišćanstvo 6% islam 94%. islam 15. protestanti 20%). domorodna verovanja 20%. islam Republika 15%. domorodna verovanja 35% Čad Demokratska Republika Kongo Džibuti Egipat Ekvatorijalna Gvineja Eritreja islam 51%.

islam 10%. domorodna verovanja islam 95%. islam 7% hrišćanstvo 75% (protestanti 55%. anglikanci i druge denominacije). islam 45%. domorodna verovanja 6%. hrišćanstvo 45%.6%. islam 4. domorodna verovanja hrišćanstvo 40%. hrišćanstvo 2% (rimokatolici) 80% hrišćanstvo (većina rimokatolici. islam 22%. judaizam i hrišćanstvo islam domorodna afrička i druga verovanja 40%. tradicionalna afrička verovanja 0. islam 20% islam 97% (suniti) tradicionalna verovanja 47%. rimokatolici 20%). drugo 2% islam 90%. ateisti 1. hrišćanstvo 5% preovladavajuće hrišćanstvo. animizam 40%. hinduizam. hrišćanstvo 4% islam 99%. Hindu/Siki/Bahai/Jevreji 1% islam (suniti) 98%. hrišćanstvo 50% (rimokatolici 35%.7%. tradicionalna afrička verovanja 9%. islam. islam. domorodna afrička verovanja islam 35%–40%. domorodna verovanja 3%. hrišćanstvo 25%–35%. islam 2% hrišćanstvo 93. evanđelisti. hrišćanstvo. islam 20%.5%. tradicionalna afrička verovanja.AFRIKA Gvineja–Bisao Južnoafrička Republika Kamerun Kenija Komori Lesoto Liberija Libija Madagaskar Malavi Mali Maroko Mauritanija Mozambik Namibija Niger Nigerija Obala Slonovače Republika Kongo Ruanda domorodna verovanja 50%. drugi hrišćani 15%). hinduizam. tradicionalna verovanja i hrišćanstvo islam. Jevreji hrišćanstvo 53%.1% 12 . hrišćanstvo 35%. domorodna verovanja 25% hrišćanstvo 80%. domorodna verovanja 10%–20% tradicionalna verovanja 50%. islam 25% većinom hrišćanstvo.

animizam 33%. hrišćanstvo pretpostavlja se: hrišćanstvo 60% (protestanti 35%. evanđelisti. domorodna verovanja 30%. drugo 6.1% islam 95%. animizam. tradicionalna verovanja 1% (otprilike) islam 60%. islam 13. domorodna verovanja (južni Sudan). domorodna verovanja. drugi hrišćani 2. islam. islam 12%. hinduizam hrišćanstvo (rimokatolici. islam Svazilend Tanzanija Togo Tunis Uganda Zambija Zelenortska Ostrva Zimbabve 13 .6%.7%. hrišćanstvo 45%. islam 1%. anglikanci 6.1% islam 98%. domorodna verovanja 10% pretpostavlja se: hrišćanstvo 47.AFRIKA Sao Tome i Prinćipe Sejšeli Senegal Sijera Leone Somalija Sudan hrišćanstvo 80% (rimokatolici. hrišćanstvo 30%.8%. hrišćanstvo 1%.9% (katolici 86. animizam 10% zbog rata nema podataka islam (zvanična religija). drugo 4. hrišćanstvo 4%.1%. protestanti) hrišćanstvo 75%. drugo 2% hrišćanstvo.5%). rimokatolici 25%). adventisti) hrišćanstvo 95. ostalo 9% islam 45%. judaizam manje od 1% hrišćanstvo 85%.

14 .

domorodna verovanja 0. taoizam. Kiribati protestanti 36%). budizam.8%. šamanizam. drugo 31. hinduizam 33%.6% (uključujući animizam. islam. konfučijanizam budizam 95%. protestanti 9%). drugo 0. drugo 1% šinto i budizam.4%. bahaizam i islam) islam 60.5%.6% tibetanski budistički lamaizam 94%. katolici 3%). hrišćanstvo 1.8%.6%.4%. islam 5%. hrišćanstvo zvanično ateisti. hinduizam 2%. hinduizam 6. animizam. drugo 4. luterani.2% hrišćanstvo (većinom protestanti) hrišćani 95. konfučijanizam 2. hrišćanstvo 8% (protestanti 5%. hrišćanstvo (oko 0. hrišćanstvo hrišćanstvo 91% (rimokatolici 55%. budizam. hrišćanstvo 9. islam 7% hrišćanstvo 94% (katolici 85%.2%.1%.AZIJA Istočna Azija i Pacifik Bruneji Fidži Filipini Indonezija Japan Južna Koreja Kambodža Kina Kiribati Laos islam hrišćanstvo 52% (metodisti i rimokatolici). šamanizam hrišćanstvo (⅔ protestanti.9% Malezija Maršalska Ostrva Mikronezija Mongolija Nauru Palau Papua Nova Gvineja Samoa 15 .4% (rimokatolici 53%. budizam 19. budizam.7%) hrišćanstvo. islam. protestanti 42.4%). modekngei (domorodna religija) hrišćanstvo oko 96% (rimokatolici. nedeklarisani 1. drugo 1% islam 88%. adventisti) hrišćanstvo 98.3%. ⅓ rimokatolici) hrišćanstvo (rimokatolici i protestanti). budizam. islam 6% (prvenstveno na jugozapadu). drugo 9% budizam 66.

budizam. kaodaizam. islam 9. hrišćanstvo (rimokatolici i manje protestanata).3%). rimokatolici. šamanizam. drugo 4% hrišćanstvo 88. godine budizam.8%. islam Evroazija Azerbejdžan islam 93. konfučijanizam i hrišćanstvo hrišćanstvo 96. judaizam. drugo 0. metodisti 11%.4% (većina šiiti).5%. rimokatolici 0.6% (pravoslavci 83. animizam 1%.8% hrišćanstvo 96% (pravoslavci 80%.6% budizam 89%. bahai 1%. islam. hinduizam. hrišćanstvo. Jermenska prvoslavna crkva 2. drugo islam 99%. drugo 2% preovladava hrišćanstvo budizam. hrišćanstvo. islam 4%.8% (Ruska pravoslavna crkva 2. drugo 0. protestanti). rimokatolici 19%. taoizam. hinduizam hrišćanstvo 95% (više od trećine su anglikanci. islam 4–5%.9%.9%. islam.9%. hrišćanstvo.7% hrišćanstvo više od 90% (Jermenska pravoslavna crkva) hrišćanstvo (Ruska pravoslavna crkva. hoa-hoa. Jermenska pravoslavna crkva 3. animisti. konfučijanizam. adventisti 10%) budizam 94–95%. hrišćanstvo 4. tradicionalna verovanja. evanđelisti 17%.8%). rimokatolici 14%. nezavisne religijske aktivnosti praktično ne postoje od 1945. bahai i judaizam Belorusija Gruzija Jermenija Rusija Turska 16 . adventisti 1. hrišćanstvo. drugo 1. rimokatolici 1%).4%. hrišćanstvo 4% (baptisti 3%.5% (katolici) hrišćanstvo Crkva Tuvalu 97%.Istočna Azija i Pacifik Severna Koreja Singapur Solomonska Ostrva Tajland Tajvan Timor-Leste Tonga Tuvalu Unija Mjanmar (Burma) Vanuatu Vijetnam budizam. protestanti 2%). ateisti 0. drugo 75% budisti ili taoisti.

3%. hrišćanstvo 39% (katolici Maroniti. hrišćanstvo.3% lamaistički budizam 75% (državna religija). druzi 3% i mali broj drugih islamskih sekti i Jevreja islam 96%. islam. jermenski pravoslavci.3%. rimokatolici. ukrajinski rimokatolici). islam 12%. šiiti 19%). suniti. hrišćanstvo. hrišćanstvo Liban Oman Saudijska Arabija islam Sirija Ujedinjeni Arapski Emirati islam 74% (suniti). sirijski katolici. hrišćanstvo 2. judaizam. suniti 9%). šiiti 30%). hinduizam 10. suniti 30%). drugo ispod 1% islam 98% (šiiti 89%.5%. hrišćanstvo Južna i Centralna Azija Avganistan Bangladeš Butan Indija islam 99% (suniti 80%. alaviti 12%. hrišćana i hinduista islam 95% (suniti). islam. drugo 2. mali broj Jevreja. Kopti. drugo 1% islam 88.6%.Evroazija Ukrajina hrišćanstvo (ukrajinski pravoslavci. drugo 1% islam (državna religija) islam 80% (suniti 70%. budizam 0. druzi islam. hrišćanstvo 10%. hrišćanstvo 0. budizam i zajednice Sika islam 60% (šiiti. judaizam.3%. hrišćanstvo 4%. judaizam i hinduizam islam 97%. alaviti i drugi). katolici Melkiti. drugo 1% islam (suniti i šiiti). hrišćanstvo. hinduizam. ukrajinski grkokatolici. sirijski pravoslavci. hinduizam 25% hinduizam 82.5% 17 . protestanti). drugo 0. hinduizam. druzi. grčki pravoslavci. drugo Bliski Istok Bahrein Irak Iran Izrael Jemen Jordan Katar Kuvajt islam 98% (šiiti 70%.4%. hrišćanstvo 3%. religija Sika 1.9%. ibadi. hinduizam. jermenski katolici. hrišćanstvo i bahai 2% judaizam. zoroastrijanizam.

drugo 10% islam 89%. hrišćanstvo (ruski pravoslavci) islam (suniti) hinduizam 81%. islam 4%. nedeklarisani 2% islam 88% (suniti). šiiti 5%).Južna i Centralna Azija Kazahstan Kirgistan Maldivi Nepal Pakistan Šri Lanka Tadžikistan Turkmenistan Uzbekistan islam 47% (suniti). hrišćanstvo. drugo 7% islam. istočno pravoslavlje 9%. hrišćanstvo 46% (ruski pravoslavci 44%. hinduizam. hrišćanstvo islam 90% (suniti 85%. hinduizam. budizam 11%. protestanti 2%). drugo 3% 18 . islam. istočni pravoslavci 9%. drugo budizam. drugo 4% islam 97%.

islam 12.7%). katolici 15%.6%. islam 4.7% (bugarski pravoslavci 82. rimokatolici 0.6%. drugo 10% hrišćanstvo 83.2%. hrišćanstvo 30% (albanski pravoslavci 20%.0% hrišćanstvo (najviše rimokatolici. islam. protestanti). islam 40%.5%. protestanti 0. drugo 5. ateisti 12. drugo 19 . rimokatolici 10%) hrišćanstvo (rimokatolici) hrišćanstvo 78.5%). grčki i ruski pravoslavci. protestanti 4%). ateisti hrišćanstvo 50% (pravoslavni 31%.6%. luterani 4.EVROPA Albanija Andora Austrija Belgija Bosna i Hercegovina Bugarska islam 70% (suniti i bektaši).2%.3% (rimokatolici 73. judaizam.

islam 2% hrišćanstvo (luteranci.5%.4%. drugi protestanti i rimokatolici 3%). ruski pravoslavci 15.9%) hrišćanstvo (prvenstveno rimokatolici). islam 29%. rimokatolici.28%.5% hrišćanstvo (rimokatolici 79%. metodisti 3%). islam. katolici.3%. rimokatolici 21. protestanti).07% (rimokatolici 88.1%. protestanti) hrišćanstvo 98% (luterani 95%. zakoni Luksemburga zabranjuju sakupljanje podataka o religijskim uverenjima i praksama hrišćanstvo 96% (rimokatolici 68%.52%.1%).EVROPA Crna Gora Češka Danska Estonija Finska Francuska Grčka Holandija Hrvatska hrišćanstvo (pravoslavci 74%.4%). pravoslavci 1. judaizam 0. drugo 6. protestanti 7. baptisti) hrišćanstvo (luterani 82. islam 18% hrišćanstvo (rimokatolici. Irska crkva 2.1%) hrišćanstvo 87% (rimokatolici 85%.25%).52% hrišćanstvo 92. prezbiterijanci 0.8%. rimokatolici 4%). katolici 4%). luterani 4%. islam 1. protestanti 1. islam.2%) hrišćanstvo (rimokatolici 80.4%.49%. protestanti 2%). drugo 2% Irska Island Italija Kipar Letonija Lihtenštajn Litvanija Luksemburg Mađarska Makedonija 20 . maroniti hrišćanstvo (luterani 19. protestanti). Međutim.7%.1%. drugo hrišćanstvo 69% (pravoslavni 65%. drugo hrišćanstvo (rimokatolici. ruski pravoslavci 4. estonski pravoslavci. Jevreji 1%. metodisti 0.2% (rimokatolici 87. Estonska apostolska pravoslavna crkva. kalvinisti 21%. drugo hrišćanstvo 92. islam 10%. judaizam 1% hrišćanstvo (grčki pravoslavci 98%. drugo 4% hrišćanstvo (luterani 86%) hrišćanstvo (rimokatolici) hrišćanstvo (grčki pravoslavci.9%. jermenski pravoslavci). pravoslavci 4. islam 1.9%. islam 0. drugo 12.

reformisti.1%. ateisti 11% hrišćanstvo (luterani 87%.1% (rimokatolici 57. islam 3%. baptisti 1%. judaizam hrišćanstvo (rimokatolici 97%) hrišćanstvo (pravoslavci 86.5% 2002) Sveta stolica Španija Švajcarska Švedska Ujedinjeno Kraljevstvo hrišćanstvo (rimokatolici) hrišćanstvo (većina rimokatolici). protestanti bez Kosova. adventisti. pravoslavci 2. pravoslavci.8%. drugo 4.EVROPA Malta Moldavija Monako Nemačka hrišćanstvo (rimokatolici 98%) hrišćanstvo (pravoslavci 93. islam 1. nedeklarisani 15. drugo 21 . rimokatolici 5%.5%. drugo 10% hrišćanstvo (protestanti 36%. judaizam.9% (rimokatolici 69%. grčki katolici (unijati) 1 do 3%). baptisti). islam 0.3%). hinduizam.1%. rimokatolici 34%).8%. drugi hrišćani 2. značajan procenat protestanata i muslimana hrišćanstvo 65% (rimokatolici 42%.7%.3%. drugo 5. islam 3. Crkva Škotske (prezbiterijanci)).3%.4%.8%. iz 1%). rimokatolici 1%. protestanti 33%). islam. ateisti 13% hrišćanstvo 60. drugo 5.1% hrišćanstvo (rimokatolici 90%. islam 4. grčki katolici 4%.2%.1%.9%. protestanti 9%. judaizam hrišćanstvo (rimokatolici 90%). islam 2. rimokatolici.3% (Norveška crkva (luterani) 84. drugo hrišćanstvo 89. islam hrišćanstvo (Crkva Engleske (anglikanci). pentekostalni hrišćani 1%. budizam. baptisti i pentekostalni hrišćani 5%. protestanti). rimokatolici. budizam.4% Norveška Poljska Portugalija Rumunija San Marino Slovačka Slovenija Srbija (podaci hrišćanstvo (pravoslavci 85%. judaizam manje od 0. rimokatolici). pravoslavci 0.9%). unijati. pravoslavci.88%. ateisti 10.4%). rimokatolici 5. drugo/ateisti/nedeklarisani 8. hrišćanstvo (rimokatolici) hrišćanstvo 82.

22 .

metodisti 7%. pentekostalna crkva. anglikanci. metodisti. Jehovini svedoci. značajni procenat protestantskih grupa koje su u stalnom porastu) hrišćanstvo (rimokatolici. anglikanci. rimokatolici 4%).8%. protestanti (metodisti. hinduizam. metodisti. anglikanci. drugi protestanti). manjina protestanti) hrišćanstvo (rimokatolici 74%) hrišćanstvo (rimokatolici 89%. islam 7.3%. ostalo hrišćanstvo (rimokatolici 95%) hrišćanstvo (rimokatolici 95%) hrišćanstvo (rimokatolici oko 52%.1% Aruba Bahami Barbados Beliz Bermudska Ostrva Bolivija Brazil Čile Dominika Dominikanska Republika Ekvador El Salvador Grenada Gvajana 23 . islam. baptisti)). pentekostalna crkva 8%. drugi 12%). nazareni. evanđelisti. islam. bahai.2%. rimokatolici 15%.4%. islam 1. Jehovini svedoci). judaizam 0. anglikanci. protestanti 9%). evanđelisti i rimokatolička manjina) hrišćanstvo (rimokatolici 70%. protestanti 3%. rastafarijanci hrišćanstvo 57. drugo 12% hrišćanstvo (rimokatolici. ateisti 17%.5% hrišćanstvo (rimokatolici 81%. Afrička metodistička episkopska crkva 11%. rimokatolici. drugo 7.AMERIKA i zapadna hemisfera Antigva i Barbuda Ostrva Argentina hrišćanstvo (prvenstveno anglikanci.5%. hinduizam. adventisti. tradicionalna afrička verovanja hrišćanstvo 71% (protestanti 67% (anglikanci 40%. adventisti 7%. drugo 2. islam. judaizam hrišćanstvo (baptisti 32%. budizam hrišćanstvo 60% (anglikanci 23%. metodisti 4%). drugo ili nedeklarisani 40% hrišćanstvo (prevladavajuće rimokatolici. metodisti). rastafarijanci. islam. hinduizam 28. različite protestantske denominacije). protestanti 11%) hrišćanstvo (rimokatolici.

rimokatolici). protestanti 16%). rastafarijanci.8%. islam 1. drugi protestanti 0. evanđelisti 13. drugi hrišćani 4. drugo 11. protestanti). zatim slede evanđelisti. a praktikuju se i domorodna afro-kubanska verovanja hrišćanstvo 95% (rimokatolici 89%. judaizam hrišćanstvo (unionisti. islam.9%. rimokatolici) hrišćanstvo 70. drugo 1% hrišćanstvo (rimokatolici 90%.7%.AMERIKA i zapadna hemisfera Gvatemala Haiti Holandski Antili Honduras Jamajka Kajmanska Ostrva Kanada Kolumbija hrišćanstvo (rimokatolici.4%). protestanti 6%). drugo 10% Kostarika Kuba Meksiko Nikaragva Panama Paragvaj Peru 24 . rastući procenat evanđelista) hrišćanstvo 99% (rimokatolici 84%.6%.8%. Jehovini svedoci 1. ateisti 3. drugo 4. protestanti). protestanti 15%). baptisti i drugi protestanti. hinduizam hrišćanstvo (većina rimokatolici. vudu (voodoo) prakse hrišćanstvo (rimokatolici.3%. protestanti 23.3% (rimokatolici 42.7%). menoniti i druge protestantske donominacije) hrišćanstvo (rimokatolici 81%).3%. judaizam. od početka vladavine Fidela Kastra. drugi protestanti. Najveća crkvena organizacija je rimokatolička.2% zvanično. Kuba je ateistička država. anglikanci. protestanti) hrišćanstvo (anglikanci.3%. ateisti 16% hrišćanstvo (rimokatolici 90%) hrišćanstvo 92% (rimokatolici 76. tradicionalna verovanja Maja indijanaca hrišćanstvo 96% (rimokatolici 80%. drugo 5% hrišćanstvo (većina rimokatolici.

Lucija Sv.8%.1%. prvenstveno evanđelisti) Venecuela 25 .8%. rimokatolici 13%.2%. metodisti 8. islam 5. nedeklarisani 1.8%). rimokatolici 24%.9%. država u kojoj se ispoveda najviše religija na svetu Surinami Sv. islam.2%. drugo hinduizam. hinduizam hrišćanstvo (rimokatolici 26. Vinsent i Grenadin hrišćanstvo 76.8%. baptisti 7.5%. hinduizam 22. bahai hrišćanstvo (većina anglikanci.3%.AMERIKA i zapadna hemisfera Sjedinjene Američke Države. mormoni 2%.4%. nereligiozni 13.5% (protestanti 52%: baptisti 12. protestanti i druge hrišćanske denominacije 16%). islam 0.5%. anglikanci 7.2%. ateisti 1. luterani 3. budizam 0.8%. južni baptisti 7. drugi baptisti 5. evanđelisti.4%.8%.9%.5%. judaizam 2%. drugo 14. pravoslavci 1%).9% Urugvaj hrišćanstvo (rimokatolici 52%. druge protestantske denominacije) hrišćanstvo (anglikanci 47%.5%. prezbiterijanci 2. judaizam 1. drugo 30% hrišćanstvo (preko 90% rimokatolici. oko 5% protestanti.0%. judaizam. rimokatolici) hrišćanstvo (rimokatolici. rimokatolici. Kits i Nevis Sv. ateisti. itd. pentekostalna crkva 6. nekoliko hrišćanskih denominacija. druge protestantske denominacije). druge hrišćanske Trinidad i Tobago denominacije 5. metodisti 28%. hinduizam 0. adventisti.

drugi hrišćani 9%). ateisti 19%. nedeklarisani 12% hrišćanstvo (anglikanci 15. drugi ne-hrišćani 5%.2%. anglikanci 19%.6%.AUSTRALIJA Australija Novi Zeland hrišćanstvo (katolici 26%. prezbiterijanci 10.8%) 26 . rimokatolici 12.

shvatio je da se do prosvetljenja ne dolazi nikakvim ekstremnim ponašanjem. kralju Šudhodani. je u stvari potpuno razumevanje životnog ciklusa koje dovodi do prekida i oslobađanja od neprekidnog kruga ponovnog rođenja. Seo je ispod tog drveta. Kada je doživeo prosvetljenje tj. na granici između severoistočne Indije i južnog Nepala. čvrsto rešen da se dečak nikad ne suoči s bedom ili patnjom. licem okrenut ka istoku. Sidharta se oženio lepoticom Jasodarom i dobio sina Rahulu. kralj Šudhodana je Sidhartu „zatvorio“ u palatu i okružio ga izobiljem. tj. Prosvetljenje. Sve što znamo o životu Sidharte je iz legendi nastalih mnogo posle njegove smrti koje kažu da je dečaka odmah po rođenju posetio čuveni indijski mudrac Asita i prorekao mu da će biti ili veliki vladar ili veliki duhovni vođa. rodio sin Sidharta. lišavao se hrane dok od njega nisu ostale samo kosti i koža. koje budisti nazivaju nirvanom. izgleda.n. dobio je i titulu Šak- 27 . a u blizini trećeg vrta pogrebnu povorku. samsare čiji uzrok su neznanje. Međutim. Jednog dana (kada je imao otprilike 29 godina) Sidharta je krenuo ka četiri rajska vrta u neposrednoj blizini palate koje je za njega napravio otac. uzima ime Gautama i započinje život putujućeg monaha. Odlučan da od svog sina napravi velikog vladara. buđenje (nirvanu). Putujući dalje stigao je u Bod Gaju gde je njegovu pažnju privuklo jedno drvo (indijska smokva.e. Poslednjeg dana doživeo je duhovno buđenje.BUDIZAM Buda Put budizma počinje polovinom 6. To verovanje da čovekov život i dela (karma) određuju u kakvom telu će se duša ponovo roditi (tj. želja i mržnja. kraljici Maji. ficus religiosa). Na putu ka četvrtom vrtu sreo je putujućeg monaha koji je prosio milostinju. naći posle smrti) budisti su nasledili od hinduizma koje je bilo preovladavajuća religija u Indiji. kada se poglavaru ratničkog plemena Šakja. Sidharta napušta svoju porodicu i palatu. i njegovoj ženi. Šest godina je ovladavao učenjima raznih duhovnih učitelja. imao neki unutrašnji mir i spokojstvo koje Sidharta do tad nikada nije video. u drugom vrtu. Monah je. počeo je ponovo da jede i povratio snagu. veka p. tela obogaljenog od starosti potom. i meditirao 49 dana. Uveren da njegov dalji put treba da bude posvećen veri i duhovnom životu. Na putu ka prvom vrtu ugledao je slabašnog čoveka. Gautama je postao poznat kao Buda (Probuđeni). upražnjavao najstrožiji asketicizam. To suočavanje s ljudskom patnjom ga je opredelilo da traži put kojim bi ljudi bili oslobođeni od stradanja. čoveka na ivici smrti usled bolesti. Pored ovog imena.

Unija Mjanmar. početak 12. Osnovna razlika između Južne tradicije – Theravada budizam (Šri Lanka i zemlje Jugoistočne Azije) i Severne tradicije – Mahajana i Vadžrajana budizam 28 . Buda u budizmu Iako mnogi budisti veruju da je postojalo više od jednog Prosvetljenog tj. od kojih mu je najprivrženiji bio Ananda koji je često prikazan kako sedi pored svog učitelja. pod krošnjama Hram Ananda u Baganu. Legende kažu da je pozvao svoje najvernije učenike i rekao im da će napustiti ovaj svet. veka svetog drveća u Kušinagari. osnivač budizma najčešće se pominje kao istorijski Buda ili Šakjamuni. Stekao je mnoge sledbenike i učenike. Buda Šakjamuni umro je najverovatnije u osamdeset prvoj godini. ali je odbio da im kaže šta se događa posle parinirvane jer je to izvan ljudske sposobnosti spoznaje i mogućnosti izražavanja. Buda Šakjamuni putovao je Indijom preko 50 godina i prenosio svoje učenje ili „zakon“ (dharmu) svima koji su hteli da čuju – od kraljeva do najvećih siromaha. parinirvanu. On je predmet obožavanja u svim pravcima budizma. Smrću je doživeo konačno oslobađanje. u severnoj Indiji.jamuni (prorok/mudrac Šakja plemena kome je pripadao rođenjem). Bude.

otisak stopala i tron tj.) je što se u Južnoj tradiciji često. stoji. u kome su mu jedno ili oba stopala skriveni pod tunikom. ili polu-lotos položaj. itd. To su najčešće bili točak – simbol zakona ili učenja. Pre toga on i njegovo učenje bili su predstavljani samo simbolima. Ovaj Mudra meditacije 29 . može sedeti „po evropski“. onako kako mi sedimo na stolicama. presto – simboli Budinog prisustva. dok u Severnoj tradiciji obožavaju i druge Bude. tj. Buda. takođe. pri čemu su mu tabani okrenuti potpuno ka nebu. božanstva i bodisatve (samilosna bića koja pomažu drugima da dožive spasenje). poštuje i obožava istorijski Buda. korača i leži.(Japan. Najčešći sedeći položaj Bude je nogu prekrštenih u lotos položaju. Budine poruke „čitamo“ iz gestikulacija njegovih ruku (mudre). a negde i jedino. od kojih su prve dve najčešće. Koreja. Osim u situaciji kad leži. dok: sedi. Sam Buda predstavljen je u četiri „situacije“ – položaja (sane na sanskritu). Tek 600 godina posle smrti istorijski Buda dobija ljudski oblik u umetnosti. To može biti pun lotos položaj.

najverovatnije je reč o Budućem Budi. u kojoj se nosi oružje. onom koji dolazi. Taj položaj se naziva promišljanjem i predstavlja Budu koji razmišlja kad je pravi momenat da siđe s neba i spasi svet. u cilju ostavljanja otiska svog stopala – drevnog simbola Budinog prisustva. To je samo delimično tačno. i tunika u koju je odenut Buda (a kasnije i Isus Hrist). često tumači budizam kao put ka ponovnom životu. Ako je prikazan kao dete. To je stari simbol mira i prijateljstva nastao jednostavnom željom da se pokaže da je desna ruka. Budine noge malo su raširene. najčešće na lotosovom tronu. a rukama uglavnom pokazuje mudru odsustva straha ili darivanja. itd. Budisti zaista veruju da postoji ciklus ponovnog rađanja ali sve čine da se njihova duša više ne rodi u drugom telu. prema budizmu postoji šest „oblika“ u kojima duša može 30 . iskorak koji pravi Buda. U sedećem položaju Buda najčešće pokazuje mudre meditacije (dlanovi jedan na drugom u krilu). a desnom savijenom i položenom na presto. U budističkoj ikonografiji što je neko bliži prosvetljenju. Ako sedi na tronu. oslobađa se od neprekidnog ciklusa ponovnog rađanja.položaj je verovatno nastao pod uticajem grčko-rimske kulture kao. prazna. Mudra odsustva straha (tj. Stoga se smatra da je taj hodajući položaj. tj. Danas zapadna kultura. uostalom. Naime. u potrazi za večnim životom i eliksirom mladosti. Mudra darivanja je desna ruka. levom nogom spuštenom i dotičući zemlju. simbolizujući odvajanje od ovog sveta. pozivanja zemlje da posvedoči o njegovom prosvetljenju (vrhovima prstiju desne ruke dotiče zemlju). prosvetljenja). ispružena pored tela sa šakom takođe okrenutom ka onom ko stoji ispred Bude. objašnjenja (palac i kažiprst se dodiruju praveći krug koji je simbol savršenstva tj. Hodajući položaj je zaista redak i može se naći samo u Tajlandu. Laosu i Vijetnamu. tj. „ne boj se“) je desna ruka savijena u laktu sa šakom u visini ramena okrenutoj ka onom ko stoji ispred Bude. U ležećem položaju prikazan je samo istorijski Buda Šakjamuni i to samo u dva slučaja – kad se odmara i kad umire tj. to je njegovo telo statičnije. Kad stoji. onda je to kako prstom upire ka nebu.

Uzjahao je konja. a konje su poneli bogovi kako njihov topot ne bi razbudio ukućane. napustio usred noći i krenuo u potragu za duhovnim prosvetljenjem i načinom da ljude oslobodi patnje. Jangon. Svrha toga je da se kod vernika ne stvori osećaj tuge ili straha i da im se ulije nada da je moguće da svako dostigne parinirvanu. Unija Mjanmar da se nađe ponovnim rođenjem: božanski. oslobađanje od ponovnog rađanja. a do tada u svim kulturama i u svim vremenima svetla 31 . veka. Samo božanski je bolji od ljudskog u smislu napretka ka postizanju prosvetljenja i stoga je cilj budista da dostignu parinirvanu tj.Ležeći Buda u položaju odmaranja. Navodno je odmah zakoračio ka svim pravcima sveta i prstom pokazao ka nebu rekavši za sebe da je jedino biće koje treba obožavati i slediti kako na nebu tako i na zemlji. i kad umire. životinjski. Prema legendama. Sunčanje je. princ Sidharta je odmah po rođenju mogao da govori i hoda. ušlo u modu tek u drugoj polovini 20. Ovaj momenat veoma često je naslikan na zidovima manastira. naime. odeven u prinčevsku odeću. odlazak iz kuće. prosvetljenje. ljudski. a pored Sidharte koračaju sluge noseći suncobran koji će ga štititi od sunca. prvu propoved i smrt. prema legendi. Ove pomenute situacije najčešće opisuju pet najvažnijih trenutaka iz Budinog života – rođenje. hram Švedagon. Svoju palatu je. ratobornih demona i pakla. gladnih duhova. I kad odmara. Buda na licu ima isti blaženi osmeh.

zli kralj Mara poslao je demonske ratnike i prelepe zavodnice da Sidhartu odvuku s puta duhovnog prosvetljenja. Prema legendama. Kao mrtav prikazan je s nogama potpuno ispruženim. simbolizuje i Budino kraljevsko poreklo. paralel- 32 . O ovom momentu u svom životu Buda nam govori mudrom koja se zove „okretanje točka budističkog zakona“. u trenutku prosvetljenja. Smrću je doživeo konačno Unija Mjanmar. desnom rukom dotakao je Zemlju i pozvao je da svedoči o njegovoj nepokolebljivoj veri. između ostalog. Sidharta je doživeo prosvetljenje posle 49 dana meditacije pod krošnjama indijske smokve. i vrhovima prstiju desne ruke dotiče Zemlju. vek prosvetljenje ili parinirvanu. nogu prekrštenih u lotos položaju meditacije. Odatle je suncobran česta dekoracija budističkim hramovima i stupama jer. Sidharta je odoleo svim iskušenjima i. u Kušinagari. To se smatra početkom budizma kao religije. između Delhija i Kalkute). godini. severno od VaBronzani Buda. glave naslonjene na dlan desne ruke. Unija Mjanmar koža bila je simbol dobrog porekla ili materijalnog blagostanja. 18. Buda Šakjamuni umro je u 81.Zlatni suncobrani u hramu na planini Popa u blizini Bagana. ranasija. U budističkoj umetnosti Buda uvek leži na desnoj strani. Svoju prvu propoved Buda je održao odmah pošto je doživeo prosvetljenje u Jelenskom parku u Sarnathu (na reci Gang. Ovaj izuzetno važan momenat u Budinom život jedan je od najčešćih motiva u budističkoj umetnosti i prikazuje Budu kako sedi.

jedna ili jedan (i 33 . Na primer. Iako su vekovima budistički umetnici pokušavali da ustanove i slede pravila o tome kako se predstavlja lik Bude ili drugih božanstava. budizam nije proizvod jedinstvenog.nim. tj. unicifiranog sistema verovanja. jednom preko druge celom dužinom. Dok odmara noge su mu savijene u kolenima i nekad je jedna presavijena preko druge. U budizmu je najvažnija simbolika. niti je proizvod jednog naroda i jedne kulture. a ne toliko sam način i forma kako je predstavljena. Osim toga kako Buda tako i bodisatve imaju mnoge atribute i javljaju se u veoma različitim formama. šta neka slika ili skulptura predstavlja. ali i drugim božanstvima i bodisatvama. Stoga je laicima najčešće veoma teško da razlikuju da li je neka slika ili skulptura Buda ili bodisatva. Često je okružen svojim najMudra okretanje točka zakona bližim učenicima i sledbenicima.

Ukoliko sedi onda je to na tronu. može reći da je ova religija. Oreol može biti jednostavan krug (kao oko glave Isusa Hrista) ali i ukrašen drugim božanskim bićima ili svetlima. a postolje trona nekad krase i jeleni (simboli Budine prve propovedi) ili lavovi (simboli budističkog zakona). imala međunarodni karakter. od svog početka. Istorijski Buda uvek je obučen u skromnu monašku tuniku. fleksibilna i sposobna da se prilagodi različitim kulturama i domorodnim verovanjima. Budino učenje (dharma) i budistička zajednica (sangha). razumevanjem i prihvatanjem drugih. Svoje učenje Buda je nazvao Srednjim putem jer je bio protiv bilo kakvog ekstremnog ponašanja – od strogog asketizma i lišavanja. a na licu (kao i u mnogim drugim kulturama) – oči. može doći do unutrašnjeg mira i postići duhovna sloboda. Ipak. Svoje učenje Buda Šakjamuni formulisao je kroz Četiri plemenite istine: 1. One su simbol izuzetne mudrosti. njegov život. duhovnosti i dugovečnosti. Usta Bude uvek su zatvorena. najčešće od lotosovog cveta koji je simbol čistote i savršenstva. Nekad je oko Budine glave ili celog tela prikazan oreol (čakra na sanskritu). kad je u pitanju predstavljanje Bude postoje izvesna pravila kojih se svi drže. ceo život ispunjen je patnjom i prolaznošću 34 . bez ikakvog nakita. Avalokitešvara. tj. pozivajući vernike da imaju poverenje u njegovo učenje. Oči su uvek poluzatvorene. čime se pokazuje njegova odvojenost od materijalnog sveta. Jedan od glavnih razloga „uspeha“ budizma je činjenica da je njena dogma (učenje) bila veoma otvorena. zalagao se za umerenost u svemu i saosećajnost prema svim živim bićima. ima više od 30 atributa i načina na koje je predstavljen/a. Druga stvar koja je upadljiva na licima predstava Bude su veoma dugačke ušne resice. do života u preteranom izobilju. Budino učenje (dharma) Budizam čine Tri dragulja: Buda tj.pol varira u zavisnosti od zemlje do zemlje) od najobožavanijih bodisatvi. Rečju. koja je svoj put krčila na ogromnoj teritoriji azijskog kontinenta među brojnim postojećim kulturama i verovanjima tamošnjih naroda i plemena. Budizam je religija stara preko 2500 godina. Duge ušne resice verovatno odgovaraju realnosti jer su indijski prinčevi tradicionalno zaista nosili teške minđuše koje su izduživale resice. Najvažnija je predstava lica. bez preterivanja. u blaženom osmehu. Stoga se. kao u stanju meditacije. Smatrao je da se samo empatijom.

pozlaćeni laker. e. srž doktrine zapisana je u svete tekstove. pali: Tipitaka) Buda nije zapisao ništa od svog učenja. nirvane. patnja je posledica žudnji ili htenja 3. Mudrost. Budino učenje širili su misionari. Sveta knjiga (sanskrit: Tripitaka. Sa palija ili sanskrita sutre su 35 . Uverenje je vera u mogućnost prosvetljenja kroz Budino učenje. Theravada budizma. tj. Mahajana i Vadžrajana budizma. tj. Indijom.2. Nekoliko vekova posle njegove smrti održavani su sabori budističkih poglavara. bile su zapisane na jeziku Šri Lanke – paliju. Šri Lankom i celom jugoistočnom i istočnom Azijom. Tek u 1. sutre. Meditacija je važna jer njome čovek svoj duh oslobađa od uzroka samsare – neznanja. zapisane na sanskritu. Prve sutre Južne tradicije. je stanje oslobađanja. očišćen od sebičnosti. dok su sutre Severne tradicije. spoznaja. meditacije. veku n. meditacija i mudrost tj. vodi do nirvane. Oba jeziTripitaka. želja i mržnje. spoznaja. gledišta – ispravnog uverenja tj. Ovaj Budin put. namere – ispravnog govora – ispravnog delanja – ispravnog načina života – ispravnog napora – ispravnog stanja svesti – ispravne koncentracije tj. ka pripadaju grupi indo-evropskih Unija Mjanmar jezika. Neka kasnija učenja podelila su ovaj put u tri stadijuma: uverenje. da bi prekinuo patnju čovek mora da prevaziđe želje ili htenja 4. da bi se prevazišle žudnje ili htenja čovek mora da sledi Osmostruki put. najpre usmeno. Osmostruki put koji prekida krug neprekidnog ponovnog rađanja i dovodi do blaženstva (nirvane) sastoji se od: – ispravnog viđenja stvari tj. učenjaka i prosvetljenih sledbenika u cilju očuvanja Budinog učenja i kodifikacije pravila monaških redova.

papiru. e. Osnovni predmet obožavanja je istorijski Buda Šakjamuni i najvažniji događaji u njegovom životu. u koji spada najstariji oblik budizma. metafizika učenja koja se kasnije veoma razvila u budističkoj Sutre na palminom lišću. od kojih su mnoga „pozajmljena“ iz hinduizma. nekad su bile dekorisane crtežima. Unija Mjanmar Razvoj i širenje budizma U vreme zapisivanja prvih sutri (1. vek n. nebeskih. Hinajana budizam. okolina skolastici. podela na škole Hinajana (Mala kola) i Mahajana (Velika kola). u formi svitaka. kasnije nazvana Tripitaka („Tri korpe“ u prevodu). da je moguće da u isto vreme postoji pet transcendentalnih. Budinih reči kako ih je preneo Budin prvi učenik i sledbenik Ananda – Vinaja – pravila monaškog i manastirskog života – Abidharma – buduće učenje. Theravada (Učenje starih). jezera Inle. Ova tradicija oslanja se na ranije monaške tradicije prema kojima monasi slede Budino učenje kako bi doživeli lično prosvetljenje tj. nebeskim silama Šakjamunija. spasenje od kruga ponovnog rađanja. Djani Buda. na jednom od sabora. 36 . Mahajana budizam stoga ima veliki panteon (poredak bogova i božanstava) jer uči da se Buda može javiti u hiljadu oblika. tj.). Međutim. Sveta knjiga budizma. I jednima i drugima obožavanje istorijskog Bude je primarno. Mahajana budizam se više bavi apstraktnim. itd.prevođene na druge azijske jezike i prepisivane u različitim formatima u zavisnosti od mogućnosti i lokalnih tradicija – na palminom lišću. dogodio se i raskol u budizmu. a osim njih tu su i brojne bodisatve i razna druga božanstva. put ka spasenju traži u epizodama iz Budinog života na zemlji. sastoji se od tri dela: – Sutre (na sanskritu) – zbirka svetih tekstova. ploča. tj. Najvažnija (u meri u kojoj je rangiranje moguće) bodisatva je Maitreja – budući Buda. smatrajući da ključnu ulogu u dostizanju prosvetljenja imaju bodisatve – samilosna bića koja odlažu ili se odriču svog ličnog prosvetljenja kako bi pomogli drugima da dožive spasenje.

kada je polako ova religija počela da ustupa mesto hinduizmu i rastućem islamu. Do 6. smatra centrom budizma već više od 2000 godina. veku. veku prihvatili najobrazovaniji slojevi i postao je religija elite. dok je u Kambodži zamenio hinduizam tek u 12. Zato se ovaj pravac još naziva i Južnom tradicijom budizma. a budistička umetnost bila je ikonografska – tj. Mahajana budizam je Putem svile doputovao u Kinu u 1. Pre stubova i hramova koje je on podigao Buda nije bio predstavljen u ljudskom obliku. u 2. slao misionare da šire novu religiju i postao uzor mnogim kasnijim vladarima. a sin kralja Ašoke je navodno doneo grančicu drveta pod kojim je Buda doživeo prosvetljenje i zasadio je u prvoj prestonici Šri Lanke. veku. Nepalu i u Mongoliji i prodro do nekih delova Kine i Japana. veka budizam praktično iščezao iz svoje postojbine Indije. veku. da bi do 12. predstavljani su samo simboli Bude i njegovog učenja. plesa. veka n. Šri Lanka se. a odatle u Koreju i Japan. i 3. Put i promene koje je budizam doživeo u Japanu i na Tibetu bile su vrlo specifične. Tibetanski budizam još nazivaju i lamaizmom 37 . u druge zemlje jugoistočne Azije – Tajland. Prvi svetovni vladar koji je prihvatio budizam i rešio da ga proširi na celu zemlju bio je indijski kralj Ašoka (vladao od 272. već u 6. a odatle. n. ezoterični. do 231. gestikulacija. Tek zahvaljujući naporima dvojice monaha. veku. pravac Vadžrajana budizam (Dijamantska kola) koji je proistekao iz indijskog tantrizma. javio se i treći. zvučnih i vizuelnih „pomagala“. Theravada budizam se raširio najpre u Šri Lanku. Negde u 7–8. u Indiji su cvetali Theravada. On je izgradio mnoge hramove i stupe u zemlji. stvoren je Zen budizam – „hibrid“ starog. Ovaj pravac takođe uči da bodisatve i druga božanstva mogu pomoći ljudima na putu spasenja ali uz korišćenje tantri – starih indijskih magijskih tekstova. Burmu (danas Uniju Mjanmar) i Laos. p. e. Mahajana i Hinajana budizam. e. Prema jednoj legendi Buda je čak tri puta posetio to ostrvo. Ikonografija Vadžrajana budizma najviše od svih pravaca obiluje ženskim boginjama. u 12. I danas je glavni predmet obožavanja i hodočašća u toj zemlji drvo za koje se veruje da je „potomak“ pomenute sadnice. Budizam počinje da se širi kao religija tek otprilike 300 godina posle smrti istorijskog Bude. narodnog (šinto) verovanja i kineskog Čan učenja meditacije putem kratkog.Kasnije. raznih rituala. veku Vadžrajana budizam postao je dominantan na Tibetu. u prvoj polovini prvog milenijuma.). Iz Indije. U Japanu su oblik Mahajana budizma. Zbog toga se Mahajana i Vadžrajana škole nazivaju Severnim tradicijama budizma. Kralju Ašoki dugujemo i rađanje budističke umetnosti. ritmičkog disanja. veka. nezvanično. Ovaj pravac zaživeo je i na Javi i u Indoneziji oko 9.

Theravada blizu 40%.(ime potiče od tibetanskog naziva za vernika – lama). u svakoj budističkoj zemlji različito. je u gradu Lasi.). tj. Naprotiv. već i od toga koji pravac budizma preovladava u nekoj zemlji kao i od lokalnih običaja. Međutim. Praznici koji su zajednički za sve budističke zemlje odnose se na glavne događaje iz života istorijskog Bude. Zavise ne samo od toga koji kalendar je u upotrebi. glumac Ričard Gir. U nekim budističkim zemljama ova tri praznika slave se istog dana. veka Mongoli uvode teokratiju. Značajan procenat budista ima u preko 80 zemalja. Prestonica vrhovnog poglavara. pevačice Dženifer Lopez i Tina Tarner. i to punih 10 godina. Tibetanci veruju da je Dalaj-lama reinkarnacija bodisatve Avalokitešvare. itd. poslednji Dalaj-lama (14. 1959. To znači da verski vođa vrši i vrhovnu civilnu vlast. Budizam danas Danas u svetu živi preko 300 miliona budista. sigurno neće biti odbijen. od Tibeta prave versku državu. To nije iznenađujuće jer budizam ne zabranjuje osobama druge religije da slede Budin put. Osim pomenutih. Isto važi i za verske obrede. Međutim.). i dr. Pred kraj 16. Mnoge poznate ličnosti „hrišćanske“ civilizacije postale su budisti (reditelji Oliver Stoun i Džordž Lukas. a neki od njih redovno provode izvesno vreme među budističkim monasima (npr. prosvetljenje i smrt tj. koji su još šarolikiji. glumica Uma Turman. godine. razume se. hinduista ili ateista izrazi želju da neko vreme provede u budističkom manastiru i tamo uči dharmu i meditaciju. dok se u nekim tradicijama (npr. svuda se slavi i praznik „okretanje točka zakona“ u spomen na prvu propoved koju je 38 . pevač Leonard Koen. Isto tako nije zabranjeno budistima da prihvate i neku drugu religiju. najviše u Aziji. posle kineske okupacije Tibeta. Mahajana budizma) konačno oslobađanje ili parinirvana praznuje kao zaseban praznik. budizam stiče sve veću popularnost i na teritorijama kojima tradicionalno dominiraju druge religije. glumac Kianu Rivs i dr. Praznici Praznici se računaju prema lunarnim kalendarima. parinirvana. ako neki hrišćanin. Dalaj-lame. Od toga je preko 50% pripadnika Mahajana tradicije. To su rođenje Sidharte. musliman. lamaizma oko 6%. po redu) izbegao je u Indiju gde još uvek živi i bori se za ponovnu nezavisnost Tibeta.

Nemoguće je pobrojati ostale praznike jer budisti. njegovog učenja i budističke zajednice. sve što rade posvećuju nekom Budi.Buda Šakjamuni održao u Jelenskom parku. potpuno prilagođeni i uklopljeni u lokalne uslove. praznik vode i svetla. O praznicima budisti. svečano obučeni. naročito u državama Mahajana tradicije. Po svom izgledu veoma variraju. najpre posećuju lokalni hram u koji nose darove – Svečana povorka ka budističkom manastiru na putu ka planini Popa. očekujući za uzvrat njihovu zaštitu. Unija Mjanmar Verski objekti Osnovni zadatak verskih objekata je da obezbede mir i tišinu za molitvu i meditaciju. tkanine. mole se i meditiraju i veoma često ceo dan provedu u hramu. Unija Mjanmar hranu. Hram Švedagon. Izuzetno je lepo prisustvovati takvim proslavama. Osim toga. Vernici slušaju propoved. a u procesijama često učestvuju okićeni slonovi i druge životinje. Jangon. u slavu tri dragulja budizma – Bude Šakjamunija. ali i praznici posvećeni moštima svetaca. Deo dana obavezno je posvećen hranjenju najsiromašnijih. bodisatvi ili drugom božanstvu. tradicije i običaje. cveće. U nekim tradicijama hramovi se obilaze tri puta u krug. 39 . koje nekad traju i nedeljama. postoji mnogo praznika koji su posvećeni simbolima budizma – npr.

trougao 40 . stupa bi trebalo da ima pet geometrijskih elemenata. vek) i Baganu (12. Budi je krošnja drveta bila dovoljna da doživi prosvetljenje. Mjauk U (16. zatim krug (simbol znanja). velikih svetaca i učitelja budizma. vek). simbole kosmosa – četvrtastu osnovu (simbol materije). centra budističkog kosmosa. negde je ono što ona predstavlja daleko važnije od toga kako je napravljena. Unija Mjanmar še liči na položeno zvono i u njima se čuvaju relikvije – mošti istorijskog Bude. One imaju formu izdužene kupole sa stubom na vrhu. Njihov oblik najvi- Stupe u Pjai (9.Stupe i pagode Najpoznatiji i najprepoznatljiviji budistički spomenici su stupe. U svakoj zemlji stupe su različite – negde zlatne s puno dekoracija. Mandaleju (18. vek). Ako je izgrađena po svim pravilima. vek). U krajnjoj liniji. Smatraju se simbolom Budinog prosvetljenja i svete planine Meru. Stupe su zatvorene sa svih strana i u njih se ne može ući.

Koreji) stupe su evoluirale u formu višespratnih pagoda. Od forme stupa zadržale su samo suncobran na vrhu. Neki su jednostavno islikane pećine. Hramovi Budistički hramovi mogu biti veoma raznoliki. Obično je forma tih terasa kvadratna. kao i u mandalama. U osnovi su građeni prema šemi mandala. Najčešće je u sredini najviša kula ili stupa koja je simbol planine Meru. centra kosmosa. simbolika je najvažnija i ni slučajno ne treba misliti da su svi hramovi izgrađeni po ovom pravilu. U najjužnijem kontinentu žive ljudi. i početak 13.Lica bodisatve Avalokitešvare u hramu Bajon. okrenute ka četiri strane sveta. Vernici obilaze stupe. kraj 12. a do dana današnjeg one koje u sebi čuvaju najveće svetinje posećuje na hiljade hodičasnika. srednji Vijetnam sedam planinskih venaca koje razdvajaju sedam okeana – u slučaju hramova to su najčešće terase s ogradama. U najopštijem smislu. nalazi se Hram neba. glavnog amblema budizma i „vodiča“ u meditaciji. a njihova četiri kraja (ugla) simboli su četiri kontinenta. Kambodža. U zemljama Severne tradicije (Kini. u pravcu kretanja kazaljke na satu. kao i u drugim stvarima u budizmu. polukrug/suncobran (simbol budističkog zakona) i na vrhu dragulj (simbol vrhovnog principa). Vijetnamu. dok na vrhu planine Meru žive četiri nebeske Bude. veka (simbol duha). oni simbolizuju budistički kosmos. Oko najvišeg vrha (planine Meru). Ja- panu. kao i hramove. Međutim. a u neke od njih se može i ući. neki su ogromni i 41 . Peti. nebeski Buda Vajročana obitava na vrhu planine Meru.

Hramovi u Mingunu i Baganu (11-13. osim u nekim hramovima Vadžrajana tradicije u Nepalu i na Tibetu. Unija Mjanmar po svojoj untrašnjosti podsećaju na trobrodne crkve. neki su lavirintski splet hodnika i spratova. pale insens štapiće). a nije retkost videti oltare i molitvenike u prodavnicama i poslovnim prostorijama. u tišim delovima svojih kuća. ne postoji prostor iza predstave Bude rezervisan za sveštenike. Ako nemaju prostora prave drvene prenosive molitvenike. ukoliko su u mogućnosti. itd. 42 . vek). vodu i hranu. U velikoj većini budističkih hramova oltar je vrlo skroman. Obično je to samo mali prostor podno nogu božanstva gde vernici prinose darove (cveće. prave oltare i male molitvenike. Budisti često. Oltari i svetilišta U budističkim manastirima.

u kojoj su navodno pohranjene vlasi kose istorijskog Bude. Unija Mjanmar. baštovanstvom. slikanjem. a u širem smislu predstavlja sve sledbenike budizma. pisanjem . ponavljanjem mantri (tantrički budizam). Molitva/meditacija ima za cilj postizanje takve (de)koncentracije koja duh odvaja od tela i time utire put ka nirvani. Ženama nije dozvoljeno da dodirnu stenu 43 .. ali postoje pravila manastirskog života. Najvažnije je prenošenje duhovnog znanja i u tom smislu negovanje odnosa učitelj-učenik.Monaštvo Budistička zajednica predstavlja pre svega monahe čiji zadatak je da održe u životu Budino učenje. sistem vrednosti i način života. Samog Budu nazivaju i Učiteljem te je tako i jedan od glavnih zadataka starijih monaha i starešina manastira da osiguraju dalji život budizManastir Mahagandajon u blizini Mandaleja. Meditacija može da se obavlja svuda i na najrazličitije načine – specijalnom tehnikom disanja (zen budizam). sviranjem. Unija Mjanmar ma prenošenjem učenja (dharme) i tehnike meditacije. pesmom.. Jedno od najsvetijih budističkih mesta Zlatna stena (Ćaktijo). U budizmu takođe ne postoji jedno strogo pravilo ko i kada može biti monah.

Lotosov cvet je simbol duhovne čistote i Budinog jezika. knjiga posvećena samo njima. Budin presto je najčešće lotosov cvet jer se veruje da. svaki put kad bi stopalom dotaknuo zemlju učinio da se lotosovi pupoljci rascvetaju. Ovaj simbol materijalnog bogatstva (sluge su nosile suncobrane kako bi svoje gospodare štitili od sunca ili kiše) u budizmu predstavlja simbol duhovnog bogat- 44 . itd. Dok Buda nije počeo da bude predstavljan u ljudskom obliku. Budino stopalo je simbol prisustva istorijskog Bude Šakjamunija. Suncobran je simbol plemenitog roda i Budine glave. otisak stopala bio je simbol budizma. apstraktni simboli. Simboli Budizam je sav satkan od simbola i mogla bi se napisati posebna. Na primer. Simboli se mogu grupisati u nekoliko kategorija: predmeti – oni iz stvarne upotrebe i oni koji su plod mašte. pre nego što će umreti. mitske životinje. Ovde ćemo navesti i objasniti samo najvažnije. manastiri imaju i veoma važnu obrazovnu ulogu. Navodno je Buda. Osim toga. Budizam je religija izuzetne tolerancije. kao što beli lotosov cvet izraste iz mulja i tame (simboli ljudskih želja). prohodavši odmah po rođenju. stao na jedan kamen i u njemu ostavio otisak svog stopala za buduća pokolenja. Nije retkost da osnovnu pismenost budisti mnogih zemalja duguju vremenu provedenom u nekom manastiru. obimna.U većini budističkih država svaki muškarac bar jedno vreme provede u manastiru. Osim toga legende kažu da je Sidarta. ali postoje neke situacije iz kojih su žene isključene. tako svako može da se izdigne i dostigne prosvetljenje. biljni i životinjski istinski svet. u siromašnim zemljama. ženama nije dozvoljeno da dodirnu neke stupe u kojima se navodno čuvaju mošti istorijskog Bude.

stva i snage. Osim toga. i prve propovedi koju je održao. krug Suncobran – vrh stupe simbolizuje i nepreZlatne stene. Drveće je veoma važno u budističkoj umetnosti. osam krakova simbolizuju osmostruki put ka prosvetljenju. U sredini je lotosov cvet simbol čistote. Veruje se da ove kraljevske životinje svojom rikom prenose Budino učenje Zlatne ribice su najčešće predstavljene u paru i simbol su plodnosti i spasenja od patnje. godina) u Mingunu. Lavovi koji se najčešće nalaze na vratima ili ulazima u hramove ili na vrhu stubova simbolizuju održanje budizma. dharme. Drveće se dosta pojavljuje i u predstavama o budističkom raju. Točak zakona je simbol Budinog učenja. kao i na vrhu planine Meru. Osim toga predstavlja i krošnju drveta pod kojim je Buda Šakjamuni doživeo prosvetljenje. Lav na ulazu u pagodu Mjateindan (1816. Jelen je simbol Jelenskog parka u Sarnathu tj. Pod drvetom se istorijski Buda rodio. pod drvetom je doživeo prosvetljenje i pod drvetom umro. kidni ciklus ponovnog Unija Mjanmar rađanja – samsaru. Budine prve propovedi i početka budizma kao religije. koja je centar budističkog kosmosa. Unija Mjanmar 45 . a krug okolo savršenstvo Budinog učenja koje nema ni početak ni kraj.

a besprekorno ne živi i ne poznaje istinu – taj ruha toga dostojan nije. dok naše sadašnje misli tvore naš budući život. Svaki njegov stih je poput malene zvezde što svetluca. 51 Ko samo govori. Budinih po(r)uka. teško ju je zaustaviti i obuzdati. sanskrit: Dharmapada) je kompilacija 423 stiha. 17 Na ovome i na drugome svetu tuguje onaj ko zlodela čini. Ko s ispravnim naumom govori il’ radi toga sreća prati nerazdvojno kao sena. njemu se opet neće ukazati put mudrosti – – baš kao što ni kašika nikad ne oseća ukus čorbe. dok celina zrači snagom Univerzuma“ (Juan Mascaró. Pametan čovek stoga izoštrava svoju misao kao što to strelac sa svojim strelama čini. ili još postigao nisi. prevodilac Dhamapade s palija na engleski jezik). na ono što si učinio. 2 Um je preteča svih stvari. „Ovo evanđelje svetlosti i ljubavi spada među najviše duhovne tvorevine čovekove. već radije misli na svoje sopstvene. a ništa ne čini.Dhammapada Put Istine ili Put Ispravnosti (pali: Dhammapada. 9 Ko sveto ruho isposnika nosi. 33 Kolebljiva je i neumorna misao. Muči ga misao da je zlo učinio. Ono što mi danas jesmo proishodi iz naših proteklih misli. taj je k’o šaren cvet bez ikakva mirisa. 50 Nemoj za tuđe greške da brineš. 64 Čak i ako ceo svoj život budala provede pored mudra čoveka. 46 . podeljenih u 26 poglavlja.

taj k’o odbačene strele žali promašene ciljeve. Samim je sobom najteže ovladati. ali opasniji put. svoje ne stigne ni da primeti. 136 Kada nerazumnik učini neko zlo on ne zna da time potpaljuje vatru na kojoj će jednoga dana i sam goreti. ko o njoj razmišlja i nikad je ne zaboravlja. 159 Ko najpre samoga sebe dobro izuči u onome što druge poučava. ko još tada stekao nije prâvo životno blago. 364 Istina (Dhamma) neće napustiti onog ko u nju veruje i ko joj se priklanja. 118 Ko dobro čini. pravi učitelj. život je svima mio. izabrao je lakši. Prevod s engleskog: Milan Vukomanović 47 . mudrog čoveka koji ti ukazuje na životne opasnosti. nikad na zlo. tome se ludi priklanja. Neka takav čovek nađe sreću u svojim dobrim delima. 100 Od hiljade uzaludnih reči vrednija je jedna jedina reč koja spokojstvo pruža. taj je. 253 Ko uvek samo tuđe greške ispravlja. tek. Ko ovo spozna. 317 Od čega pametan beži. ne ubija niti smrt izaziva. pomozi mu da u tome istraje. Oni koji ga slede naići će samo na dobro. ali se pamet ne uveća. 152 Neznalica odraste poput vola – mišići mu se razviju. 156 Čiji život u mladosti ne beše skladan.76 Poslušaj čoveka koji ti otkriva tvoje sopstvene slabosti. a ne ono što treba. 292 Ko čini ono što ne treba da čini. 130 Sva stvorenja se opasnosti boje.

opet. koji je za ženu uzeo verenicu zatrudnelu od Svetog Duha. tradiciju o bekstvu njegove porodice u Egipat i njihovom povratku u Galileju. „Bog je spasenje“ i grč. Prema Matejevom kazivanju Isus je. Evanđelisti spominju i varoš Nazaret u kojoj je Isus odrastao i odakle (ili. te o posredovanju Duha u tom neobičnom činu. a obnovljena u šestom veku. Isus je rođen u galilejskom Vitlejemu. Hristos – hebr. nalazi se jedino u Justinijana Lukinom jevanđelju. Epizoda o poseti pravednog Simeuna Isusovom domu. koja pomalo podseća na stariji. videvši Spasiteljevu zvezdu. iz obližnjeg Seforisa) vodi poreklo njegova mati Marija. neki mudraci s Istoka koji su. pod Justinijanom. mašiah. život Pripovesti o Isusovom rođenju i njegovoj porodici najpotpunije su sačuvane u novozavetnim jevanđeljima.HRIŠĆANSTVO Isus Hristos Isus Hristos (grč. Iesous – od aramejskog i hebrejskog Ješua (Jehošua) – bukv. ta pretpostavka se ne temelji na izveštajima evanđelista. Marijin muž Josif bio je drvodelja. Prema tim izveštajima. Ta jevanđelja sadrže rodoslove Isusa Hrista. U Luke se spominje i predskazanje o Marijinom čudesnom začeću. Iako se obično veruje da je Josif bio puno stariji od Marije. pak. ali sa mnogo dužim rodoslovom koji vodi čak do Adama. U tom gradu se i danas nalazi crkva podignuta u vreme Konstantina. Iz jevanđelja još saznajemo da je Isus imao braću (Jakova. U Matejevom spisu spominju se. priče o njegovom čudesnom začeću i rođenju u jaslima. došli da mu se poklone u Jerusalimu. bio potomak slavnog jevrejskog cara Davida koji je rođen posredstvom Duha svetoga. budistički mit o rođenju Zlatni medaljon sa likom cara Bude Šakjamunija. porodica. Jo- 48 . „pomazanik“. „Mesija“) Rođenje. U Lukinoj verziji on je takođe Davidov potomak. preko svog oca Josifa.

Mapa rimske provincije Palestine iz Isusovog vremena 49 .

S dvanaest godina se zavetovala na večno devičanstvo. i njihovom susretu u kući Zaharijevoj. Prema tim maštovitim opisima. te o povratku iz Egipta u Nazaret i Isusovom detinjstvu. Neke od tih Bogorodica Marija sa Isusom. Baš to proročanstvo dovode evanđelisti Matej i Luka u neposrednu vezu sa začećem i rođenjem Hristovim. Tu se. tako da se potpunija slika o njenoj ličnosti može dobiti tek ako se uzme u obzir obimna apokrifna i hagiografska literatura. narodne legende i srednjovekovna ikonografija. Judu i Simona) i sestre koje. inače. nisu imenovane. ona se još kao trogodišnje dete vaspitavala u Jerusalimskom hramu. Kanonska jevanđelja daju. Epizoda o bekstvu u Egipat verovatno je inspirisana biblijskom knjigom Izlazak. Marija Bogorodica Mati Isusa Hrista je u hrišćanskim religijsko-mitološkim predstavama prikazana kao savršeni lik device-majke. U Marka se i sam Isus naziva „drvodeljom“. legendi sakupljene su u srednjem muzej Sv. govori o njenoj veridbi za pobožnog drvodelju Josifa. U jednom poznatom Isaijinom proročanstvu govori se o budućem rođenju Emanuela (bukvalni prevod „Bog je s nama“). nešto potpunije svedočanstvo o Mariji Bogorodici nalazi se u prologu Matejevog i Lukinog jevanđelja. međutim. bavila ručnim radom i primala hranu iz ruku anđela. majkom Jovana Krstitelja. što bi moglo značiti da je on taj zanat preuzeo od svoga oca. malo podataka o Mariji. gde Mojsije izbegava faraonovu srdžbu bežanjem u „zemlju 50 . koje će doneti utehu i blagostanje za ceo Izrael. između ostalog. Sofija. Hristovom rođenju u Vitlejemu i privremenom bekstvu porodice u Egipat. a u galilejskom Nazaretu joj je arhanđel Gavrilo najavio rođenje Sina božjeg. Kada je o novozavetnim tekstovima reč.siju. Istanbul. rodbinskim vezama s Jelisavetom. Turska veku u čitave zbirke u kojima se vrlo podrobno opisuju mnogi događaji iz Bogorodičinog života.

Madijansku“. Prema jednoj drugoj varijanti mita o Bogorodici. za vreme zajedničke molitve posle Hristovog vaznesenja. predstava koja se temelji na nekim apokrifnim izveštajima o njenom telesnom vaskrsenju. Pored povesti o krštenju. kao jednu od prvih epizoda iz Isusovog života. Jovan je već krštavao u pustinji i propovedao krštenje kao pokajanje za oprost grehova. pustinja je boravište nečistih duhova. Mati Isusova se pojavljuje i u nekim epizodama Jovanovog jevanđelja: na svadbi u Kani Galilejskoj. i priču. I u katoličkoj. Tek malo pomena o njegovom detinjstvu i mladosti (što. i u vizantijsko-ruskoj ikonografiji. dakle. odnosno njegovog mesijanskog propovedništva koje traje svega nekolike godine. U pravoslavnom predanju ona ravnopravno s ostalim apostolima učestvuje i u „žrebu“ kojim je određena njihova buduća misija. sva tri jevanđelja sadrže. kada Isus dolazi na Jordan. legendu o njegovom boravku u Judejskoj pustinji. askete i pustinjaka koji u jevanđelju propoveda skori dolazak Mesije. kada je imao svega dvanaest godina. u Kafarnaumu. neposredno uoči Isusove smrti na krstu. proglašena je Bogorodicom na crkvenom saboru u Efesu 431. najzad. pored apostola Jovana. mati Isusova. godine. zajedno s Hristovom braćom i učenicima i. predstavljao nekog novog Mojsija. U Marku se opisuje kako Duh sveti u liku goluba silazi na Isusa prilikom krštenja da bi ga. i tradiciju asketskog života i boravka u pustinji poteklu još od proroka Ilije. predstavlja deo neke docnije uobličene legende) nalazi se na svršetku druge knjige Jevanđelja po Luki gde se govori o tome da je Isus. U toj verziji ona svoje poslednje dane provodi u Gruziji. ona je svoju starost mirno dočekala u kući Jovana Bogoslova u Efesu. Prema starom verovanju naroda iz okoline Jordana i Mrtvoga mora. Judejska pustinja bila je i redovno boravište Jovana Krstitelja. Marija. odmah zatim. Boravak u pustinji predstavlja tako neku vrstu njegovog „očišćenja“ i pripreme za javno delovanje. značajan motiv iz tog predanja je uspenje Bogorodičino. po svemu sudeći. predana molitvama i ručnom radu. Isus bi tu. najverovatnije. Ova epizoda je u jevanđeljima naročito važna. Isus je od Jovana primio krštenje ali. A tek tu je mladi Nazare- 51 . izveo u pustinju. gde joj se sin prilično osorno obraća. vodio razgovore s nekim učiteljima u Jerusalimskom hramu. Jevanđelja gotovo uopšte ne opisuju period između Hristovog rođenja i krštenja. Kratko se Marija spominje i u Delima apostolskim. jer tek posle 40 dana provedenih u pustinji Isus počinje svoje propovedanje i okupljanje učenika. u društvu apostola i drugih žena. što se dovodi u neposrednu vezu s njenim mističnim pojavljivanjem kroz tzv. „iversku“ (gruzijsku) ikonu.

Isus je svoje učenje saopštio najpre samo uskom krugu najbližih i najprivrženijih učenika. Isusova čudesa okupljala su. imaju oblik sažetih mudrih izreka i aforizama. na osnovu onoga što znamo iz izvora. uzburkanom periodu. stišavanju oluje. nabijene emocijama. jevanđelja veoma detaljno opisuju Isusovo hapšenje.). doista. najzad. e. naročito u Jovanovom jevanđelju. slikovite. Hristos je prvo odabrao nekoliko ribara. nisu predstavljali ni vidljivu opasnost za rimske vlasti. predat rimskim vlastima i brzo pogubljen. i krivicu za Isusovu smrt 52 . pa ostavljaju momentalno dejstvo na slušaoca. hodanju po vodi. koje Isusa inače masovno označava kao Mesiju još nedelju dana uoči Pashe. svojih najodanijih učenika. Možemo samo pretpostavljati zašto je Isus uhapšen i razapet na krstu. dinamične. tako da nije postojao rizik od šire narodne pobune. simbolički i alegorijski smisao. nemilosrdno i šokantno. da ih učini „ribolovcima ljudskijem“. g. predstavljao opasnost za Rimljane. onako kako su ih zabeležili evanđelisti.ćanin savladao i poslednju prepreku koja mu se postavljala na putu između njegovog dotadašnjeg života i mesijanskog propovedništva. da bi tek docnije njegovo jevanđelje počelo da se propoveda i šire. isterivanju zlih duhova. predvođen tim Mesijom. inače. međutim. Njegove propovedi. osudu i surovo pogubljenje. Tek docnije su autori i priređivači jevanđelja pokušali da ublaže ulogu rimskih vlasti. i sve veći broj pristalica oko novog učenja. U skladu s tim je izveštaj da je Isus bio tajno uhapšen. Novozavetna jevanđelja puna su priča o čudesnim delima Isusovim: isceljivanju bolesti. bilo brzo. Najbliži sledbenici. Ubrzo se okupilo i svih dvanaest učenika. n. S druge strane. mogli su da predstavljaju izvesnu smetnju vlastima. Za razliku od prikaza života. što je upravo efekat koji bi Rimljani želeli da postignu. da Isusov pokret nije bio ni u kom slučaju militantan. prema tome. i svoj zasebni. Isusovo pogubljenje na krstu je. nisu bili ni toliko brojni pa. nahranjivanju 5000 ljudi sa samo pet hlebova i dve ribe i sl. kao i posledice tog učenja na društveno-istorijsku realnost Jevreja uoči predstojećeg rata s Rimljanima (66–70. Najveći broj tih priča ponikao je u narodu i predstavlja izraz opštih duhovnih prilika u Galileji i Judeji u prvom veku. najpre. apostoli. To su bila braća Simon (Petar) i Andrija Jonini i Jakov i Jovan Zevedejevi. podizanju mrtvih. Neke od tih pripovesti imaju. dok su njegove izreke i parabole britke. Čini se da je kazna koja je usledila bila više usmerena na to da se umiri „mnoštvo“ u Jerusalimu. Reklo bi se. Isusovo učenje o carstvu božjem. u narodu. U tom kontekstu bi se čak moglo pretpostaviti da su glasine koje su kružile oko Isusa i njegove zajednice došle i do guvernera Pontija Pilata i da je Hristovo hapšenje i raspeće moglo uslediti kao nekakvo kažnjavanje za primer kako bi se sprečile moguće pobune u Jerusalimu i Judeji u tom. nego što je sam pokret. naročito u vreme kada se veliki broj hodočasnika okupio u Jerusalimu da proslavi Pashu.

Novozavetne pripovesti o Isusu kao Spasitelju naslanjaju se u velikoj meri na legendu i mit o Mesiji u delima jevrejskih proroka. Sinaj. taj pravedni sluga će na sebe preuzeti grehe čitavog naroda i doneti mu spasenje.u većoj meri prebace na druge Jevreje i njihove lidere u Jerusalimu. Katarina. U četvrtom veku. U novozavetnim tekstovima Isus Hristos ima više imena i epiteta: on je „Spasitelj“. te „Gospod“. druga božanska osoba Svete Trojice. ali i slave. a do danas nije tačno utvrđena ni godina Isusovog pogubljenja (pretpostavlja se da je to bilo u proleće 30. došlo i do izvesnog „retuširanja“ i skidanja bar dela odgovornosti s rimskih vlasti. Isus Hristos u hrišćanstvu U hrišćanskoj religiji Isus Hristos je Sin Božji. Egipat. e. 6. ili 33. hrišćani su morali biti dosta obazrivi i „politički korektni“ u načinu na koji su prikazali smrt svoga Mesije. Tu je. Hebrejski prorok ga zamišlja kao „prezrenog i odbačenog između ljudi“. „Sin čovečji“. „Učitelj“ i dr. manastir Sv. Na primer. „Sin Davidov“. Virtuelna rekonstrukcija Zanimljivo je i to da se o Isusu i Jerusalimskog hrama iz Isusovog vremena njegovoj smrti gotovo ništa ne zna iz delâ tadašnjih rimskih i jevrejskih istoričara. godine n. kao onoga koji će biti „ranjen za naše prijestupe.). Ikona Isusa Hrista. u jednom od najznačajnijih proročanstava proroka Isaije govori se o budućem dolasku Mesije – „božjeg sluge“ i izbavitelja izraelskog naroda. vek 53 . izbijen za naša bezakonja“. svakako. „vičnog bolestima“. Put njegov treba da bude put patnje. Prema Isaijinom predskazanju. kada hrišćanstvo postaje i zvanična religija Rimske imperije i kada ovi tekstovi poprimaju i svoj završni oblik. Spasitelj. „Sin božji“.

međutim. Hristovi učenici. kao i docniji predvodnici nove. kao određeno mesto na zemlji ili nebu. To poslednje gledište prihvatila je i hrišćanska Crkva. još za Isusova života. toj ideji pristupali fariseji. a naročito posle njegove smrti. u smislu predstave o dolazećem carstvu Hristovom. reč Hristos je grčki prevod hebrejske imenice mašiah koja znači „pomazanik“. U razvijenijoj hrišćanskoj doktrini Sin božji je stoga i osoba Svete Trojice.Istovremeno. i drugi jevrejski poznavaoci Biblije. Drukčije su. Ranohrišćanska ideja o Mesiji kao božanskom Spasitelju u izvesnom je raskoraku s učenjem starozavetnog Nauka (Tore). na različite načine. od onih predstava i vizija koje su docnije zaokupljale jevrejske proroke i apokaliptičare. „Mesija“. po svemu sudeći. pripadnici značajne jevrejske religijsko-političke partije. odnosno Sinu božjem u „biološkom“ smislu. hrišćanske zajednice. mir i spasenje. jevrejska ideja o Mesiji kao božjem izabraniku i pomazaniku razvila do predstave o Hristu kao Bogu. U Isaijinom opisu javlja se znamenita vizija „božjeg jagnjeta“ što će dati svoj život kao žrtvu za iskupljenje ljudskih greha. na primer. njegovom povratku u pratnji „nebeske vojske“. čas kao božja vladavina (u duhu jevrejske Biblije) ili. U opisima evanđelista taj Mesija. vek 54 . gde se ne dopušta mogućnost ikakvog posredovanja između svemoćnog JHVH i jevrejskog naroda u liku nekakvog spasitelja koji bi i približno bio ravan Bogu. Naime. pun milosrđa. a zna da ispolji i jarost i bes. Carstvo božije se čas shvata bukvalno. on će sa sobom doneti pravdu. On 12. razlikuje se. Hristos. U hrišćanstvu se. Ta odstupanja su. apostoli. Na jedan način shvatali su je. ve) koji mu se suprotstavljaju. Centralna tema Isusovog propovedanja jeste upravo učenje o carstvu božjem. vremenom bivala sve izrazitija i upravo na njima se postepeno obrazovala i jedna sasvim nova svetska religija – hrišćanstvo. Ta ideja tumačena je. u manjoj ili većoj meri. koja svoje ime duguje baš onoj drevnoj legendi i učenju o dolasku Mesije. opet. pod uticajem različitih kulturno-istorijskih i ideoloških promena. opet. Turska. Isus Hristos je u svojim nastupima dosta nepredvidiv: on ume da se nađe u stanju potpunog blaženstva. Kapadokija. kao nešto što tek treba da nastupi u bližoj ili daljoj budućnosti. ali je i u stanju da proKupola iznad oltara Elmali crkve kune sve one ljude (pa i čitave gradou Göreme. ponekad biva u molitvenom zanosu.

Egipat – u jedan više helenistički. tzv. hasidi. Isus iz Nazareta je najviše pripadao onim tokovima u jevrejskoj religiji prvog veka u kojima su se. pojavljivali razni proroci. grčko-rimski svet čiji su jezici i religije bili bitno drukčiji od onog što je sam Isus propovedao u Palestini. a „zavjes crkveni razdrije se nadvoje s vrha do na dno“. Posle Isusovog raspeća. izgoneći. Grčku. Prva tri jevanđelja slažu se. pa zatim nestaje. prisutan u većini antičkih mitova. svetska religija jasno odvojena od judaizma. najzad. A upravo kroz taj proces helenizacije izvorni Isusov pokret morao je biti i znatno transformisan da bi na kraju postao i jedna potpuno nova. mesijanski harizmatičari i svete ličnosti. Malu Aziju.dolazi i odlazi. u tome da je neposredno uoči Isusove smrti pomračenje zahvatilo celu Zemlju. objavljuje veru u Boga po celoj Galileji i jednom delu Judeje. Zatim se grobovi otvoriše. da bi. kao pravi Sin čovečji. Svi ovi simbolični događaji treba da u jevanđeljima potvrde samo jednu stvar: Isus Hristos zaista beše Sin božji. Za nekolike godine svog propovedništva Isus. istorijska ličnost. uzneo na nebo da bi potom samom Bogu seo s desne strane. na surov način bio optužen i raspet na krstu. a ume da bude i zaslepljen od srdžbe. recimo. proročkih vizija u taj obrazac. privid. poput nekog drevnog sumerskog ili egipatskog božanstva (Tamuz. Povest o stradanju. povlači se u tišinu. Siriju. mit o Isusovom vaskrsenju više simbolično. Oziris). prvi hrišćanski gnostici i mističari shvatali su. Ono što je. 55 . posredniku između Boga i ljudi. ubrzo. s neprekidnim zanosom i strašću. dok za mitološke sadržaje tu ima najmanje mesta. Baš u tim opisima Isus i najviše izgleda kao autentična. palestinskog konteksta u Rim. Od tog događaja u jevanđeljima istorija ponovo ustupa mesto mitu. ustaše mnogi i prikazaše se ljudima. fariseje iz Jerusalimskog hrama. smrti i ponovnom pojavljivanju božanstva dobro je poznat motiv. a galilejski Sin čovečji vaskrsava. na početku Dela apostolskih. Kao istorijska ličnost. univerzalna. doživljavajući svog Spasitelja pre svega kao duhovnu pojavu. Četrdeset dana posle svog vaskrsenja Isus se. Ljudima iz takvog kulturnog i duhovnog okruženja morao je već apostol Pavle da prevodi i prilagođava ideje koje su poticale iz tradicionalnog judaizma. posebno karakteristično za hrišćansku tradiciju jeste unošenje mnoštva simbola. isceljuje bolesne. još krajem prvog veka. s vremena na vreme. Nešto širi opis tog događaja dat je u jednoj zasebnoj verziji. U Jovanovom jevanđelju uobličena je. Još dalje od te kanonske predaje o Hristovom životu i učenju. prema Markovom i Lukinom kazivanju. pak. na primer. kosmopolitski. I sve to u ime Boga. i jedna sasvim zasebna teološko-mitološka koncepcija o Isusu kao večnoj božanskoj Reči (Logosu). njegov pokret ubrzo se proširio i premestio van svog matičnog.

Španija Protestantska anglikanska crkva u Dablinu.Hrišćanstvo Hrišćanstvo je danas. Isus iz Nazareta u Galileji. n. Rusija Katolička katedrala u Sevilji. već i čitave jedne kulture i civilizacije kojoj je ta religija. Poreklo. jeste. Republika Irska zabeleženim u jevanđeljima i drugim spisima Novoga zaveta. „Mesija“. dala svoje dominantno obeležje. g. oko 50. glavna učenja i ime ove religije neposredno se temelje na ličnosti Isusa Hrista. 56 . Naziv hrišćanstvo potiče od reči Hristos – grčkog prevoda hebrejske imenice mašiah koja znači „pomazanik“. a Isusovi sledbenici su po prvi put nazvani hrišćanima u sirijskoj Antiohiji. najveća i najrasprostranjenija svetska religija. sa oko dve milijarde vernika. Hrišćanstvo je nastalo u prvom veku. rodonačelnik ove religije. centralna ličnost ne samo u istoriji hrišćanstva. Preobraženja. jezero Onjega. u istočnim provincijama Rimske imperije. tokom puna dva milenijuma. smrti i poukama Pravoslavna crkva Sv. nesumnjivo. njegovom životu. ostrvo Kiži. e.

Hrišćanske crkve dele se u tri velike grupe: – Rimokatolička crkva, – Istočne pravoslavne crkve i – Protestantske crkve. Pored njih, u porodicu hrišćanskih crkava ubrajaju se i Prehalkidonske crkve (tzv. monofiziti), Crkva istoka (nestorijanci), dok veliki broj različitih sekti i denominacija (prelazni oblik religijskog organizovanja između sekte i crkve), koje mahom potiču iz protestantizma, svoja učenja takođe vezuje za Isusa Hrista. Otuda danas u svetu ima više od 20.000 zasebnih hrišćanskih crkava, denominacija i sekti.

Počeci hrišćanstva
Svet u kome je rođen Isus iz Nazareta i u kome su sastavljena jevanđelja bio je, u religijskom smislu, jedan vrlo raznolik svet. Život u njemu odvijao se unutar granica velike Rimske imperije čije stanovništvo je, u doba cara Avgusta (31. g. p. n. e. – 14. g. n. e.), brojalo oko 70–80 miliona ljudi. Događaji koji se opisuju u jevanđeljima zbili su se u rimskoj provinciji Palestini i pripadali su stoga zvaničnoj istoriji carstva. U Palestini je u Isusovo doba (prva trećina prvog veka n.e.) živelo oko tri miliona stanovnika. To je bila etnički mešovita provincija, s jevrejskom većinom, u kojoj su se govorila čak četiri jezika: hebrejski, aramejski, grčki i latinski. U rimskoj državi praktikovani su različiti oblici religijskih verovanja i rituala, kultovi i misterije: kult rimskog imperatora, ali i kult boga Mitre; misterijske religije, uključujući obožavanje Velike Boginje, egipatske misterije posvećene Izidi i Ozirisu, ali i vera u jednog, jevrejskog Boga označenog s četiri slova hebrejskog alfabeta – JHVH. U kojoj meri je osvetljavanje najranijeg, judeo-hrišćanskog perioda u istoriji nove religije značajno i za razumevanje njene vodeće ličnosti – Isusa iz Nazareta? Kada je reč o „istorijskom“ Isusu, tu prvenstvo imaju tri jevanđelja – Markovo, Matejevo i Lukino – iz kojih najviše saznajemo o njegovoj ličnosti i učenju. Ova tri jevanđela nazvana su „sinoptičkim“ jer dele veliki deo zajedničke građe, pri čemu se njihovi tekstovi mogu paralelno pratiti „jednim pogledom“ (grč. synopsis). U istorijskom smislu, tu je reč o vođi jednog od mnogih religijskih pokreta u Palestini pod rimskom upravom. Jevrejski istoričar toga doba, Josif Flavije, potvrđuje da su ideje o dolasku Mesije i spasenju bile dosta raširene među Isusovim savremenicima. Eshatologija, učenje o „poslednjim stvarima“ koje će nastupiti na kraju istorije, bila je, zapravo, među starim Jevrejima oduvek ne samo religijska, već i politička stvar.

57

U takav istorijski kontekst bismo mogli da stavimo i tradiciju o Isusovom hapšenju, osudi i pogubljenju pod rimskim vlastima, koja je vrlo detaljno opisana u jevanđeljima. Tu se, međutim, prepoznaju i bitne razlike u odnosu na druge jevrejske religijsko-političke i mesijanske lidere i njihove zajednice. Jedna od najvažnijih razlika je, svakako, to što, osim Isusa, niko drugi od članova njegove zajednice nije bio uhapšen ili pogubljen u vezi s događajima koji su usledili uoči velikog praznika Pashe u Jerusalimu. Kada je reč o rimskoj istoriografiji prvog veka, moramo se, najpre, zadovoljiti ograničenim izborom tekstova u kojima se hrišćani uopšte i spominju. Neke od tih zabeleški nalazimo u delima vrsnih istoričara kao što su Tacit, Svetonije, Josif Flavije i Gaj Plinije Mlađi. Među tim tekstovima nalazi se i svedočanstvo od izuzetne važnosti: direktna, i od hrišćanskih izvora nezavisna, potvrda o tome da je Isus Hristos bio istorijska ličnost. Osvrnimo se kratko na Tacitov izveštaj. U jednom od svojih spisa (Anali 15.44) Tacit se osvrće na događaje koji su pratili izbijanje velikog požara u Rimu u periodu Neronove vladavine (64. g. n.e.). Taj tekst je dragocen za istoričare ranog hrišćanstva bar iz dva razloga. On, s jedne strane, osvetljava jedno nedovoljno poznato razdoblje u istoriji hrišćanske crkve kada su, kako se veruje, u progonima hrišćana u Rimu stradali i apostoli Petar i Pavle. S druge strane, u Analima se nalazi i izuzetno važno svedočanstvo o pogubljenju Isusa Hrista pod Tiberijem, baš u vreme kada je Pontije Pilat bio guverner Judeje. S obzirom na to da je ovaj izveštaj potekao iz nehrišćanske sredine, štaviše, iz ruke jednog od najvećih antičkih istoričara, čak i najveći skeptici teško mogu osporavati činjenicu da je Isus Hrist bio istorijska ličnost, koja je, kao što i jevanđelja kazuju, stradala posle sudskog procesa kojima je verovatno rukovodio Pontije Pilat.
Navodimo taj značajni odlomak iz Tacitovih Anala u celini: „Ali ni ljudski napori, ni careva štedrost, ni obredi očišćenja nisu izbrisali sramotu, nisu prekinuli priče da je požar zapaljen po naređenju. Da stane na put glasinama, pronađe Neron krivce i stane ih kažnjavati probranim mukama. To su bili ljudi omraženi zbog zlodela koja su činili, a koje narod nazivaše hrišćanima. Ime su dobili po Hristu koji je za Tiberijeve vlade pogubljen po presudi prokuratora Pontija Pilata; potisnuto samo zamalo, ovo gnusno praznoverje izbilo je i raširilo se ponovo, ne samo po Judeji, gde se to zlo i rodilo, već i po Rimu, gde se stiču i neguju sve moguće sramne i gadne vere sa svih strana sveta. Najpre su pohvatani ljudi koji su ispovedali tu veru, a zatim su oni prokazali čitavo mnoštvo drugih. Njima nije dokazana toliko krivica za podmetanje požara koliko mržnja na ljudski rod. Pogubljenje hrišća-

58

na služilo je ostalima za zabavu: oblačili su ih u kože divljih zveri, puštali pse da ih rastržu, raspinjali su ih na krstove i palili, poput buktinja, kad se spusti noć. Neron je dao svoje vrtove za te predstave, priređivao cirkusne igre i, odeven u kočijaško odelo, umešao bi se među svetinu, ili bi sa svojim kolima i sam učestvovao u trkama. I mada su hrišćani inače bili krivi i zasluživali najtežu kaznu, rađala se u narodu samilost prema njima jer su padali kao žrtve svireposti jednog čoveka, a ne za opšte dobro“.

Pored samog svedočanstva o Isusovoj smrti, još nekoliko podataka privlači pažnju u ovom jezgrovitom odlomku. Godine 64, kada je u Rimu izbio veliki požar, sledbenici Isusa Hrista u toj prestonici bili su već nazivani „hrišćanima“. To je, svakako, u skladu s podatkom iz Dela apostolskih da su se, desetak godina ranije, pristalice Isusovog „puta“ u Antiohiji po prvi put počele nazivati hrišćanima. U Tacitovom izveštaju potvrđeno je da je ta nova religija ponikla u Palestini (Judeji) te da se ubrzo raširila i po Rimu. Primetno je tu Tacitovo nastojanje da krivicu zbog samog požara prebaci na Nerona ali, iako on bar donekle sažaljeva hrišćane u pogledu nepravedne sudbine koja ih je zadesila, uzdržani, konzervativni istoričar ipak smatra da su oni krivi što uopšte podležu svom „gnusnom praznoverju“. Zbog toga, ako ni zbog čega drugog, oni, po njemu, zaslužuju najtežu kaznu. U svakom slučaju, Tacitov neprijateljski stav prema hrišćanima je dodatni argument u prilog autentičnosti njegovog prikaza. Slika o ranoj crkvi koju dobijamo iz hrišćanskih dokumenata s kraja prvog i početka drugog veka prilično je raznolika, ponekad i protivrečna. S jedne strane, reč je o relativno statičnoj, hijerarhijskoj instituciji koja je izrazito patrijarhalna i pragmatična u pogledu svog unutrašnjeg uređenja. S druge strane, najraniji hrišćanski pokreti imali su obeležja dinamičnih, idealističkih zajednica u kojima su apostoli i putujući učitelji, harizmatske ličnosti, imali prilično radikalne poglede na porodični život, versku hijerarhiju i privatno vlasništvo. Taj drugi socijalni model je stariji, i mogao bi se dovesti u vezu s istorijskim pokretom Isusovim. Prvi model je, pak, docniji, ali baš taj oblik crkvene organizacije, koji se uglavnom stabilizovao tokom drugog i trećeg veka, najviše je doprineo opstajanju hrišćanske crkve u doba velikih progona. Iz pisama apostola Pavla, najstarijih tekstualnih izvora za proučavanje ranog hrišćanstva, doznajemo, na primer, da u oblasti u kojoj je on propovedao nije bilo nikakvih posebnih crkvenih građevina. Religijska služba obavljala se uglavnom po privatnim kućama, a crkvi se pristupalo posle krštenja kome je prethodio duži pripremni period. Crkva je tako predstav-

59

a Isusova misija bila je uglavnom usredsređena na ruralne oblasti. i sami bili robovi. neprijateljskom okruženju. Efesu.ljala svojevrsnu „liturgijsku zajednicu“ u kojoj se proslavljala Isusova Poslednja večera i učestvovalo u svetoj tajni njegovog tela i krvi. vlasništvo. Aleksandriji. Članovi te zajednice vodili su poreklo iz različitih društvenih slojeva. da su prve crkve osnivane u Jerusalimu. U tom najranijem periodu hrišćani su predstavljali samo jednu religijsku „sektu“. Da bi se pristupilo Isusu i njegovom učenju. prvi Hristovi sledbenici razvili su svojevrsni kodeks ponašanja i način života. Znamo. Italija područjima. Iz Dela apostolskih doznajemo. dok su drugi. Iz ovakvih spisa vidi se jasno da su se prve crkve nalazile u gradovima i da je bilo potrebno izvesno vreme dok Mozaik sa likom apostola Pavla. itd. Prvo. kuću. međutim. dakle. 60 . relativno malu religijsku zajednicu koja se borila za svoj opstanak u širem. na primer. u velikoj meri. uključujući. Samariji i Judeji. Isusove izreke zabeležene u jevanđeljima razotkrivaju još tri tipične karakteristike te rane hrišćanske ideologije. imati u vidu da je sam Isusov pokret bio izrazito orijentisan prema ruralnim regijama u Galileji. počeo širiti svojevrstan „ideal beskućništva“. dosta rasprostranjen među hrišćanima tokom prva tri veka. Prema Učenju dvanaestorice apostola. pa se tako među ovim misionarima. na primer. Jedan od praktičnih razloga njihove stalne selidbe i lakog odricanja od sopstvenog doma bio je zbog toga što su često bili proganjani. Antiohiji. Treba. poželjno je bilo napustiti svoje ognjište. Filipima. pravi hrišćanski prorok nikad ne ostaje na jednom mestu duže od dva-tri dana. U takvom okruženju. bili prisutni i u gradu i na selu. se hrišćanstvo proširilo i u seoskim Ravena. odricanje od kućnog života i stalnog boravka u nekom mestu. Hrišćani su. Korintu. Ideal beskućništva bio je. Neki su bili bogati i imali robove. naravno. da su apostoli i drugi vernici u Jerusalimu delili svoju imovinu. izgleda. opet. spisu s početka drugog veka. apostolski poziv podrazumevao je. On takođe ne prima novac. i samog Hrista.

naime. kao što to savetuje Matejev Isus (Mt 6. on ostane duže od tri dana. u istoj kući. prima onoga koji me je poslao“. Judeje i Samarije u druge krajeve Rimske imperije. a koji prima mene. bar u početku. rodbinu. Navedene izreke iz jevanđelja su autentične što. druga upadljiva karakteristika apostolskog i proročkog života bila je odricanje od porodičnih veza. proroka. Tako je rano hrišćanstvo postalo pretežno gradska. preneli su novo učenje iz Galileje. Ako. preziralo bogatstvo i privatno vlasništvo. može se. i biće ti dato“. Iz svega ovoga moglo bi se zaključiti da je Isus Hrist u stvari bio prvi od tih putujućih učitelja. proroci i iscelitelji koji su sebe. Neki od njih morali su čak da prekrše i minimalne obzire prema članovima svojih porodica. uočiti razlika između ruralnog (seoskog) i urbanog (kosmopolitskog) okruženja u kome se razvijalo rano hrišćanstvo. U realnim uslovima života. smatrali Isusovim sledbenicima. svetska religija. 61 . opet: „Traži. Prema Markovom izveštaju. U sociološkom smislu.19–21). Taj preobražaj imao je. To je. Prema Isusovim izrekama. Ako. Blago ne treba sakupljati na zemlji. u skladu s tim ranim kodeksom ponašanja. moralo da se znatno transformiše kako bi se od tog prvobitnog. međutim. onda se moramo složiti s tim da u sociološkom smislu baš i nema kontinuiteta između Isusovog pokreta i hrišćanstva iz docnijih vekova. u pravom smislu reči. kao i radnik. Napuštanje stalnog doma podrazumevalo je. svakako. dalekosežne istorijske posledice: jedna relativno beznačajna judejska sekta iz prvog veka postala je na taj način nova. mene prima. Hrišćanstvo je. ako na istom mestu. dakle. naravno. apostoli. uključujući i njihovo sahranjivanje.već je. „dostojan hrane svoje“. i raskid s familijom. urbana religija. U jevanđeljima se. idealističkog pokreta pretvorilo u statičnu. opet bi se za njega moglo tvrditi da je lažni prorok. na primer. nije bilo tako lako raskinuti sve veze sa svojom porodicom. harizmatičara. A sam Isus je govorio: „Koji vas prima. Ili. „gde moljac i rđa kvari“. pa mu uvek treba ponuditi prvinu s vinograda i od stoke. čvrsto ustanovljenu crkvenu organizaciju. bio život proveden na putu. dakle. Potrebno je sve izgubiti da bi se sve dobilo. dosledno sprovođene u svakodnevnom životu. učenici su napuštali kuće. međutim. već na nebu. najzad. pa su neki apostoli na putovanja vodili i svoje žene. njive. to znači da je on lažni prorok. bez razlike. a zatim i razlika između radikalizma putujućih propovednika i statične hijerarhijske institucije iz kasnijih vekova. prorok zatraži novac. može značiti samo to da su one. Putujući učitelji. pod crkvom podrazumevamo samo neku lokalnu instituciju u kojoj se povremeno okupljaju vernici kako bi učestvovali u liturgiji ili čuli po neku propoved.

Na osnovu toga se obično pretpostavlja da je u Melitovo vreme postojala i nekakva ideja o „Novom zavetu“ kao zbirci hrišćanskih dokumenata. svoju hroniku tih događaja samo četrdesetak godina (jednu geFragment rukopisa neraciju) posle Isusove smrti. Za razliku od tekstova koji su ušli u sastav jevrejske Biblije. godine. Evanđelista je. sadrži i više drugih elemenata: Simvol vere (Ispovedanje vere) i učenje o Svetoj Trojici. vek ikone u pravoslavlju. Iako se ideja o „novom zavetu“ javila dosta rano u hrišćanskoj literaturi. 4. itd. među kojima sasvim posebno mesto zauzimaju jevanđelja. a prvo pisano jevanđelje je nastalo već oko sedamdesete. Kodeks Novog zaveta. svojom smrću. u spisu nepoznatog hrišćanskog polemičara. sastavljao svoj zapis. novom zavetu. „Novi zavet“ se baš u tom kontekstu prvi put direktno spominje još 192. ističe kao posrednik u novom savezu s Bogom. sve do kraja drugog veka sam izraz nije se upotrebljavao da se njime označi i lista knjiga koja bi za hrišćane imala obavezujući značaj. U stvari. tj. hrišćanski biskup Melit sastavio spisak knjiga koje pripadaju „Starom zavetu“. pored Biblije. jevrejskoj Bibliji. Uostalom. dakle. godine. dela crkvenih otaca. Hrišćansko sveto pismo je Biblija (Stari i Novi zavet). g. religijske i političke odluke sedam vaseljenskih sabora. zna se samo da je oko 180. evharistiju (liturgija. a sámo hrišćansko Predanje.Novi zavet Najvažniji izvori za proučavanje hrišćanstva su novozavetni tekstovi. Događaji izloženi u jevanđeljima zbili su se uglavnom oko 30. misa). Ideja o hrišćanskoj Bibliji kao „Novom zavetu“ proizišla je iz onih ranohrišćanskih tekstova u kojima se sam Hrist. Jevanđelja po Jovanu 62 . novozavetne knjige svedoče o mnogo manjem vremenskom jazu između opisanih događaja i pisanih izveštaja o njima.

Novi zavet je sastavljen od ukupno 27 spisa. Reč je tu, zapravo, o četiri vrste religijskih tekstova: 1. četiri jevanđelja (Matej, Marko, Luka i Jovan) 2. jednoj ranoj crkvenoj istoriji (Dela apostolska) 3. dvadesetjednoj poslanici (ukupno četrnaest pisama pripisuje se apostolu Pavlu, dok je ostalih sedam opštijeg karaktera) 4. jednoj apokalipsi (Otkrivenje Jovanovo). Još dosta rano u crkvenoj tradiciji Matejevo i Markovo jevanđelje spominju se skupa, dok se Dela apostolska pripisuju Luki, autoru trećeg jevanđelja. Iz Druge Petrove poslanice vidi se, opet, jasno da su krajem prvog veka, kada je ovaj tekst i napisan, Pavlova pisma bila hrišćanima poznata u formi zbirke koja je imala gotovo kanonski značaj. Znano je, najzad, i to da su novozavetni tekstovi pripisani Jovanu (jevanđelje, tri pisma i apokalipsa) činili zaseban segment ranohrišćanske literature.

Hrišćanstvo je vrlo brzo posle odvajanja od judaizma postalo svetski religijski pokret. Otuda postoji i veliki broj verzija novozavetnih tekstova sačuvanih na raznim klasičnim jezicima. Reč je o približno 5.000 rukopisa na grčkom i čak 10.000 rukopisa na drugim jezicima (latinskom, sirijskom, arapskom, koptskom). Izvorni jezik Novog zaveta je tzv. koine, ili opšti, obični grčki jezik. Kopije ovih tekstova se, naravno, ne podudaraju. U tim prepisima se, po pravilu, nalazi i izvestan broj grešaka nastalih kao rezultat ručne pisarske delatnosti. Nije, na žalost, sačuvan nijedan originalni dokument nekog novozavetnog teksta. Izuzev jednog fragmenta iz Jovanova jevanđelja koji se obično datira u 125. g, najstariji rukopisi (prepisi prepisa) su s kraja drugog i početka trećeg veka. Za razliku od hebrejskih biblijskih tekstova koji su izvorno pisani i prepisivani na svicima, kompletni novozavetni dokumenti sačuvani su u formi kodeksa ili knjige. Najstariji sačuvani primerci tih kodeksa sastavljeni su tek u četvrtom veku.

U izvornim zbirkama Novoga zaveta, kao i u njegovim modernim prevodima, prvo po redu je Matejevo jevanđelje. Jevanđelja, međutim, nisu i najstariji tekstovi u hrišćanskoj Bibliji. Tu primat pripada Pavlovim pismima, obično datiranim između četvrte i šeste decenije prvog veka. Slede zatim „sinoptička“ jevanđelja (po Mateju, Marku i Luki) koja su priredili anonimni autori iz druge i treće hrišćanske generacije, iako su ti tekstovi tradicionalno pripisani samim apostolima ili njihovim saradnicima. Protivno tradiciji koja Mateja tu stavlja na prvo mesto, najstarije novozavetno jevanđelje je Markovo, napisano oko 70. godine. Matej i Luka pisali su iz-

63

među 70. i 100. godine, a poslednje kanonsko jevanđelje, spis pod imenom apostola Jovana, nastalo je, po svemu sudeći, krajem prvog ili početkom drugog veka. Iz tog perioda su i poslanice pripisane Pavlu koje su sastavili njegovi učenici (npr. pisma Efešanima, Timotiju, Titu), dok su Otkrivenje Jovanovo i Poslanica Jevrejima s kraja prvog veka. Prva celovita lista novozavetnih knjiga obelodanjena je 367. godine u Uskršnjem pismu episkopa Atanasija iz Aleksandrije crkvama u Egiptu. Ta lista sadržala je ukupno 27 tekstova, a Atanasije je, prvi put, pomenuo i reč kanon da bi ukazao na njihov značaj i vrednost kao hrišćanskog Svetog pisma. Samo četrdesetak godina ranije (325. g.), Eusebije iz Cezareje verovao je da se svega 20 od tih tekstova mogu smatrati za autoritativne, svete spise, dok je ostale tekstove taj crkveni jerarh i istoričar tretirao kao problematično, ideološki osporavano štivo. Ima, prema tome, puno osnova da se pretpostavi kako je novozavetni kanon od 27 ranohrišćanskih dokumenata bio uobličen baš u tom četrdesetogodišnjem periodu koji je Atanasijev kanon delio od Eusebijeve zbirke tekstova. I doista, godine 331. rimski car Konstantin poslao je pismo svom crkvenom savetniku Eusebiju u kome je od njega zatraženo da učestvuje u pripremi prvih 50 primeraka Biblije u kojima je, naravno, trebalo da se nađu i hrišćanski tekstovi. To je, u svakom slučaju, bio vrlo skup i značajan poduhvat, pa se može pretpostaviti da je jedan od Eusebijevih zadataka, kao carskog poverenika i savetnika, bio i da napravi selekciju onih dokumenata koji bi bili uvršteni u Novi zavet. Postojeći hrišćanski kanon je stoga, po svemu sudeći, bio uobličen tridesetih ili, najkasnije, četrdesetih godina četvrtog veka. U svakom slučaju, prilično je izvesno da su politički, državni razlozi i motivi predstavljali jedan od odlučujućih faktora prilikom izbora tih kanonskih tekstova.

Zašto je, uopšte, odabrano baš 27 knjiga Novog zaveta? Kakvim kriterijima izbora su se rukovodili crkveni oci koji su formirali listu ovih spisa? Merila koja su Eusebije i Atanasije primenjivali u svom izboru kanonskih tekstova nisu sasvim poznata. Danas se zna da su se morala poštovati bar neka pravila. Bilo je, na primer, izuzetno važno da se u Novi zavet uvrste dela koja su pisali sami apostoli ili njihovi bliski saradnici. Ako je neki tekst, s izvesnim pouzdanjem, pripisivan apostolu (npr. Mateju, Jovanu, Petru), on bi bio uvršten u kanon. Tu je čak i lično poznanstvo s apostolom bilo od značaja za sastavljače: Marko ili Luka nisu bili Isusovi direktni učenici, apostoli, ali pošto ih tradicija dovodi u vezu s Petrom i Pavlom, tekstovi pripisani njima mogu se, prema mišljenju sastavljača Novog zaveta, prihvatiti kao autentični i autoritativni. Tako su se, recimo, u hrišćanskoj Bibliji odmah našle sve poslanice pripisane svetom Pavlu. Pošto je, prema crkvenoj tradi-

64

ciji, treće jevanđelje i Dela apostolska sastavio Pavlov saradnik Luka, tu je onda moralo biti uvršteno i njegovo dvotomno delo – doduše, u formi dva zasebna spisa. Marko, s druge strane, nije bio Hristov apostol, ali je, prema tradiciji, bio Petrov tumač i pratilac, pa se tako u Novom zavetu našlo i jevanđelje pripisano Petrovom bliskom saradniku. Za priređivače hrišćanske Biblije bilo je veoma važno i da je izabrani dokument, po sadržaju i tematici, bio u skladu s temeljnim načelima hrišćanskog religijskog učenja. Ta „ideološka podobnost“ nekog dokumenta određivana je na osnovu njegove prilagođenosti tzv. kanonu istine ili pravilu vere. Tu se, konačno, moralo uzeti u obzir i to da li je neko delo često korišćeno i koliko je bilo popularno u ranoj hrišćanskoj crkvi. Iako su, na primer, neki crkveni autoriteti smatrali da Jovanovom Otkrivenju i Poslanici Jevrejima nije mesto u Novom zavetu, oba spisa su docnije prihvaćena baš zbog toga što su se još od najranijih vremena upotrebljavala u crkvi.

U pristupu samoj Bibliji nužna je, pre svega, svest o mogućnosti različitih teorijskih i praktičnih upotreba ovog religijskog štiva, te „svete biblioteke“. I hrišćanska i hebrejska Biblija mogu se, naime, čitaocu otvoriti na više različitih nivoa, u zavisnosti od načina na koji se pojedini spisi čitaju. Književni teoretičar tu, svakako, zapaža ponešto što ne vidi neki arheolog ili teolog, dok je pristup istoričara religije, opet, bitno drugačiji od načina na koji Bibliju koristi sveštenik u nedeljnoj liturgiji. Znamo, dakako, da se teoretičar književnosti bavi, pre svega, Biblijom kao književnim delom, dok je arheolog tu, možda, u potrazi i za lokalitetima na kojima bi bilo moguće otpočeti terenska istraživanja, neka buduća iskopavanja. Biblija se, prema tome, u izvesnom smislu može posmatrati i kao svojevrsna geografska karta. Sveštenik tokom nedeljne liturgije, čita odabrane, prigodne tekstove, nekakav „kanon unutar kanona“, pa mu Biblija – bar u pravoslavnoj i katoličkoj tradiciji – služi i kao važan liturgijski „predmet“ ili simbol. Istoričara religije, kao i filozofa, zanimaju, pak, više značenja i funkcije pojedinih simbola, motiva i događaja, odnosno njihov širi društveno-istorijski kontekst.

Teologija
Poput judaizma i islama, hrišćanstvo je monoteistička religija. Nju, dakle, odlikuje vera u jednog, jedinog Boga, ali i vera u Isusa Hrista kao Boga, odnosno Sina Božjeg. Najvažnija pitanja doktrine i organizacije rane i sred-

65

pre svega. Pošto se. zapravo. Da bi se. Među njima postoji razlika. Da li je. Ako.). krštenje Isusovo. Efesu (431. s druge strane. Bog jeste. on ne bi bio Bog“. Prema teološkim dogmama potvrđenim na docnijim vaseljenskim saborima. kao Otac. Sveti Duh se. Takvih velikih crkvenih skupova. na primer. Kada bi se mogao spoznati. sledimo bilo koje standardne priručnike pravoslavne bogoslovije. odnosno. Daleko od toga da se jedna drugoj suprotstavljaju. dakle. s tim što ovaj dodatak „u izvesnoj meri“ treba shvatiti sasvim ozbiljno. tri osobe sa jednom. na primer. Carigradu (553. Isus obraća kao Ocu. recimo. ili šta. Duhovi i dr. kako ističe jedan ruski bogoslov. svaka teologija koja tretira Boga kao misteriju jeste mistička teologija. Kao što je crkveni otac Evagrije iz Ponta govorio: „Bog se ne može umno spoznati. i sam Isus biva prepoznat kao Sin Božji.. g. dok. prema hrišćanskoj doktrini i veri. Halkidonu (451. u: Nikeji (325. jer. Da bi se mogao razviti nekakav racionalni govor o Bogu. g. kao jedna tajna. bilo je sedam.). Prema teološkim doktrinama formulisanim i potvrđenim na prva dva vaseljenska sabora (u Nikeji i Carigradu). Bog shvata. teologija i mistika se uzajamno prožimaju i dopunjuju“. misterija. Na taj način je. S jedne strane. pojavljuje u nekim ključnim momentima u toj povesti (Inkarnacija. vrlo važan za pravoslavnu hrišćansku tradiciju. g. hrišćanski Bog se otkriva kao Trojica.njovekovne crkve razmatrana su na vaseljenskim ili ekumenskim saborima.). jeste sekundarna u tom smislu. mogla formulisati doktrina o Bogu. g. ali nikad odvojenost. U jevanđeljima mu se. jedna tajna. Ličnosti Svete Trojice (Otac. Carigradu (680–81. potrebno je najpre znati ko. Reč teologija (u nas bogoslovlje) jeste grčkog porekla. Bog sebe obznanio u ljudskoj povesti. Prva pretpostavka je da ne postoji znanje o Bogu u pravom smislu reči. g. Taj uvid je.) i Nikeji (787. 66 . pa tako ni teolozi. kao sistem verovanja. g. Theologia na grčkom znači učenje ili doktrinu o Bogu. misterija. sam Isus Hrist u potpunosti poseduje i božansku i ljudsku prirodu u jednoj svojoj ličnosti. Sin i Sveti Duh. tj. moguće racionalno pristupiti pojmu Boga u pravoslavnom bogoslovlju? To je moguće u izvesnoj meri. božanskom suštinom. Sin i Duh Sveti) su. Prema judeo-hrišćanskoj religijskoj tradiciji nije moguće da ljudi. od univerzalnog i obavezujućeg značaja. međutim. g. Carigradu (381. pak.). Preobraženje. Teološka dogma. videćemo da je moguće napraviti razliku između dva aspekta u konceptu Boga.). čak i u sasvim uslovnom smislu.. „istočna tradicija jasno razlikuje misticizam od teologije. lično iskustvo božanskih tajni od dogmi koje saopštava Crkva. spoznaju Boga.). mora se poći od nekih minimalnih pretpostavki.). One su tri večne osobe i svaka od njih poseduje božanstvo u njegovoj celokupnosti. te da je Bog nesaznatljiv. onda.

u ljudskom srcu. Ta energija je. veku. ima puno načina da se te božanske energije. Prema hrišćanskom ocu Vasiliju Velikom. kao i novi monarsi. tokom 14. svoje energije. nesaznatljivo u svojoj suštini i u toj perspektivi Bog nadilazi mogućnost intelektualne spoznaje – on je bezimen i neodrediv. Reč je tu o doktrinarnom i institucionalnom raskolu: 1. mada je nespoznatljiv u svojoj suštini. dolazili iz plemićkih porodica. ispolje. biskupi i nadbiskupi koji su. godine. i 15. Na primer. Državne granice i religijska pripadnost poklapali su se. S druge strane. Prve dve od tih deoba neposredno su uticale na sudbinu Istočne pravoslavne crkve u vizantijskom i postvizantijskom periodu. krše osnovna biblijska načela i vode život ne mnogo različit od svetovnjaka. stvar iskustva. Taj svoj ugled i važnost crkva je. božanska milost razotkriva se u svetu oko nas. trgovaca ili političkih ličnosti. između pristalica i protivnika Halkidonskog crkvenog sabora (tzv. crkva je tada predstavljala jedinstvenu kulturnu zajednicu svih hrišćana. između pravoslavaca i katolika 3. veku. jedanaestom i šesnaestom veku došlo je u istoriji hrišćanstva do tri velike deobe koje su u velikoj meri odredile budući razvoj ove religije. nisu više morali da se toliko oslanjaju na crkvu kako bi se održali na vlasti. Neki crkveni poglavari počeli su da prodaju svoje usluge. međutim. ili njegova milost. halkidonaca i monofizita) 2. Crkva na Zapadu i Istoku: raskoli Tokom srednjeg veka. opet. naravno. po pravilu. odnosno u ljudskom društvu. hrišćanska crkva je bila jedina zvanična religija u Evropi. 67 . vladari novih gradova-država. „niko nikada nije video božansku suštinu. Prema pravoslavnoj tradiciji. ali mi verujemo u tu suštinu jer doživljavamo njegovu energiju“. veka došlo je do religijske obnove koja je dostigla svoj vrhunac s reformacijom u 16. u našim odnosima s drugima.Bog je „ono sasvim drugo“. a naročito tokom „Vavilonskog ropstva“ u 14. između katoličanstva i protestantizma. U petom. nije nužno imalo za posledicu i odbacivanje hrišćanstva kao univerzalne religije. drukčije. a crkva je imala najvažniju ulogu u društvu i kulturi evropskog srednjovekovlja. počela značajno da gubi u zapadnoj Evropi još posle Velikog raskola 1054. S druge strane. već su obavljali i vodeće funkcije u vlasti. To. Naprotiv. Bez obzira na postojeće geografske i etničke razlike. ne samo da su upravljali svojim biskupijama. Bog je sveprisutan putem svojih delatnosti. Na zapadu Evrope. pre nego li znanja.

najpre. Naziv Vizantion odnosio se samo na glavni grad. Grci. da među njima ne bude raskola. na Balkan i istočni Mediteran. Početkom 7. Godine 1453. nastavak Rimskog carstva. a Carigrad postao njegova nova Aja Sofija. S jedne strane. Carigrad je postao glavni grad 330. stoleću. pre svega. apostol Pavle je. pre svega. Turska prestonica. S druge strane. 2) u njoj se. s tim što su Jevreji i muslimani imali pravo da ispovedaju svoju veru i praktikuju njene obrede. Jermeni i Sloveni. na primer. do 1261. njegovog pravnog i administrativnog ustrojstva. ne uvodi se u nauku pre 16. odnosno Carigrad. do 565). Istanbul. a hrišćanstvo glavna religija.7 miliona stanovnika. pak. ubrzo preimenovan u Konstantinopolj. a još kasnije. dok su vizantologiju. Prvi raskoli Od samih svojih početaka hrišćanska religija suočavala se s mnogim iskušenjima. pravio jasnu razliku između jeresi i 68 .Vizantijsko carstvo ili Vizantija je ime srednjovekovne države koja je postojala više od 1000 godina. Izvorno je teritorija Vizantije obuhvatala celo Sredozemno more (pod vlašću Justinijana I od 527. Od tada je i grčki postao službeni jezik carstva. Vizantija je bila najveća i najtrajnija hrišćanska država u istoriji. godine. kao ime za državu. kao istorijsku disciplinu. Vasilije Veliki je. Termin Vizantija. bila potpuno hristijanizovana. već da svi jedno govore. ona je predstavljala produžetak. pri kraju svoje istorije. promovisali tek francuski naučnici u 17. dok je Nikeja samo privremeno obavljala tu funkciju pod latinskom okupacijom od 1204. a sebe Rimljanima ili Romejima. pa su i različite crkvene podele i nesuglasice bile dosta uobičajena pojava. a činili su ga. u Maloj Aziji i na Balkanu živelo je oko 10. Docnije se smanjila na državu koja je pretežno zahvatala Balkan i severoistočni Mediteran. molio Hristove sledbenike u Korintu da se međusobno ne spore. Još u prvom veku. i da budu „utvrđeni u jednom razumu i u jednoj misli“. ona se suzila na malu oblast oko Bosfora. upotrebljavao grčki jezik. Stanovništvo Vizantije bilo je multietničko. Vizantija se konačno našla u rukama moćnog Osmanskog carstva. Vizantinci su svoju državu i dalje nazivali Rimskim carstvom. prehrišćansko Rimsko carstvo moralo je doživeti značajnu transformaciju da bi se pretočilo u Vizantiju: 1) država je. veka. veka. a njeno središte se pomerilo u istočni deo imperije.

nerazlučivom“ sjedinjenju. taj dugotrajni i nepotrebni raskol javio se u najvećoj meri kao rezultat političkih proKoptska crkva Sv. stoleća preduzeti su. prerasli u dugotrajne. možda. „monofizitske“ pravoslavne crkve (kojoj pripadaju koptski. Zbog svog učenja o „jednoj prirodi“ (grč. na četvrtom vaseljenskom saboru u Halkidonu. smatrajući da su raskolnici. Sabor u Halkidonu prihvatio je kao svoje zvanično teološko stanovište shvatanje o dve različite prirode Isusove u „nerazdelnom. mogle i formalno ujediniti. Pa ipak. Godine 451. blema koji su i pre održavanja sabora tereKairo. Iako su obe crkve nedavno odlučile da ukinu sve anateme koje su ih delile u prošlosti. ali su neki. Raspad Vizantijskog carstva i potpadanje obeju crkava pod viševekovnu tursku dominaciju. koja se danas stara o većini pravoslavaca u svetu. međutim. do 1971. i pristalica učenja o samo jednoj Isusovoj prirodi koja je u isti mah i božanska i ljudska. uskoro mogli dovesti i do dugo iščekivanog ujedinjenja. Egipat tili crkvu na istoku. pa se tako došlo i do zajedničke spoznaje da među njima nema bitnijeg teološkog razmimoilaženja. neizmenljivom. neki ohrabrujući koraci koji bi. začuđuje. jermenski. svakako. i katkad definitivne rascepe između pojedinih crkava. etiopski i neki sirijski hrišćani) i Istočne pravoslavne crkve. tome da ove dve pravoslavne zajednice nisu uspele da ranije razreše svoje teološke nesuglasice. opet. svakako. veka sastala u Ženevi i Egiptu. U drugoj polovini 20. U periodu od 1964. za razliku od jeretika. ovi drugi nazvani su docnije monofizitima. 69 . posle toliko vremena. nedeljivom. oni koji su se odvojili od ostalih zbog nekih nesuglasica u samoj crkvi ili pitanja koja je moguće razrešiti. Mnogi crkveni nesporazumi što su se javili u vizantijskoj duhovnoj hemisferi bili su na kraju razrešeni. monos physis).raskola (shizme). Gledano iz današnje perspektive. još uvek se razmišlja o pravom načinu na koji bi se one. došlo je do velike podele unutar crkve između onih hrišćana koji su zastupali doktrinu o dve prirode u Hristu (božanskoj i ljudskoj) koje su sjedinjene u jednoj Spasiteljevoj ličnosti. Sergija. doprineli su. Ubrzo je obrazovana i zajednička crkvena komisija koja se krajem 20. činjenica da je ova suptilna teološka razlika dovela do petnaestovekovnog raskola između Orijentalne. godine održane su četiri konsultacije predstavnika obeju crkava. bolne.

Životvornoga. Otpočevši 1054.. Navedimo tu spornu rečenicu u celini: „Verujem. a teologija i liturgijska praksa poslužile su tu samo kao povod da se opravda jedan mnogo dublji jaz između dve hrišćanske veroispovesti.. dramatičan. Dok je halkidonska shizma započela kao teološki spor koji je tek docnije prerastao u politički problem. već i dve samosvojne kulture i civilizacije. taj raskol prerastao je u vreme Četvrtog krstaškog rata (1204) u trajan.i Sina“) u onaj deo teksta ispovedanja koji se odnosi na svetog Duha.Raskol između pravoslavnog Istoka i katoličkog Zapada (1054. Rusija Katedrala u Napulju. Crkva Vaznesenja Gospodnjeg. naknadno dodavanje latinske reči filioque („. Italija 70 . već više stoleća je tu centralni predmet spora predstavljala doktrina o papstvu i tumačenje Simvola vere (Ispovedanja vere). kulturnih. raskol između pravoslavnog Istoka i katoličkog Zapada imao je dalekosežnije istorijske posledice. neopoziv raskid ne samo između dve crkvene sfere uticaja. koji od Oca [i Sina] ishodi“.) Za razliku od ove deobe unutar samog pravoslavlja.. političkih.. Gospoda. raskol iz 1054. ekonomskih i jezičkih faktora. Sankt Peterburg. Iako su još u 9. godine bio je uslovljen nizom istorijskih. tj. veku dve crkve neposredno došle u sukob zbog nekih obrednih razlika. godine kao običan incident koji se ticao samo najvišeg sveštenstva. g. i u Duha Svetoga.

obdaren nekom posebnom božanskom milošću ili harizmom koju nemaju i drugi crkveni poglavari. mogao izdvajati samo kao „prvi među jednakima“. godine. ne može naknadno i arbitrarno menjati. svedoči podatak da su anateme koje su njihovi poglavari proglasili još 1054. kao i vaseljenski patrijarh. Pored toga. dakle. koji je usvojen još u četvrtom veku i predstavlja jedan od temelja hrišćanske vere. O dubini velikog raskola između Pravoslavne i Rimokatoličke crkve najbolje. Iako bi se. do 16. metodiste. uostalom.Pravoslavna crkva oduvek se pozivala na princip da se Simvol vere. Pravoslavna crkva nikad nije osporavala prestiž koji je Rim imao još u ranohrišćanskom periodu. Prema pravoslavnom tumačenju. lideri ovih crkava nisu se sretali još od petnaestog veka! Raskol između katoličanstva i protestantizma (1517–1648) Protestantska reformacija je pokret. Portret Martina Lutera 71 . biskup Rima. veka. ukinute tek 1965. kalviniste. a ne samo iz Oca. teološki netačno. Pravoslavci. Na hrišćanskom Istoku nikad se. S druge strane. dovela do ogromnih promena i podela. tokom istorijskih susreta pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Rimu i Istanbulu. a završen je Vestfalskim mirom 1648. Reformacija je prouzrokovala strašne ratove. međutim. pravoslavci nikako ne prihvataju da poglavar Rimske crkve može donositi ili nametati odluke nezavisno od volje drugih jerarha. pre svega u Evropi. od kojih ćemo ovde pomenuti samo najveće: luterane. nije verovalo da je papa. Pre toga. i nemoguće ju je razumeti bez detaljnijeg objašnjenja društvenih okolnosti u periodu od 14. tj. godine. godine. papa bi se. pravoslavci drže da je učenje o izlasku Svetog Duha iz Sina. godine. Danas postoji mnogo protestantskih crkava. anglikance. pokušaj da se reformiše katolička crkva. Pokrenuo ga je Martin Luter 1517. prezbiterijance. a nikako kao vrhovni biskup Crkve. papi moglo dodeliti počasno mesto među drugim biskupima (episkopima). baptiste. možda. ne prihvataju ni dogmu o papskoj nepogrešivosti koja je formulisana na Prvom vatikanskom saboru 1870.

„renesansa. sam Novi zavet. Lorencu Vali. naravno. U svom satiričnom spisu o Tomi Akvinskom. većina srednjovekovnih mislilaca nije bila u stanju da koristi čak ni grčki original Novog zaveta. umetnosti i književnog i naučnog života. Ne treba pritom smetnuti s uma da je značajan deo tog nasleđa. jednom od najoriginalnijih i najuticajnijih italijanskih humanista. još jedan značajan proces koji mnogi autori nazivaju obnovom antičkog. koja ustanovljava novi pojam ljudskosti. Pravi pomak ka budućoj reformaciji Crkve načinio je. Štaviše. Ali za renesansne mislioce ideal ili oličenje univerzalnog čoveka je i dalje bio Hristos. koji je povratak izvornoj Isusovoj poruci pretvorio u obuhvatan program crkvene reforme i teološke renesanse. veka: „Čovek je postao duhovna individua i sebe je prepoznao kao takvog“. Štaviše. već obnova i razvoj duhovnosti u pravcu jednog religijskog humanizma. U osvit Luterove reformacije. međutim. međutim. Pored toga. bar kada je reč o filozofiji. veku ona počinje sve više da se tumači na osnovu grčkog izvornog teksta. svetovni. u 15. tek Erazmo iz Roterdama (1469–1536). ne nastaje iz suprotnosti prema hrišćanskoj religiji. Homerova Ilijada i Odiseja bili su mahom nepoznati na zapadu Evrope tokom srednjeg veka. i 16. do 16. Erazmo poziva na oslobađanje hrišćanskog nasleđa od pogrešnih i tendencioznih čitanja i tumačenja latinskog prevoda Biblije. međutim. već iz pune vitalnosti religijske obnove“. tj. ističe povratak njenom izvornom tekstu. pre svega grčkog nasleđa. Kada je o Bibliji reč. svakako. humanisti su kritikovali i popularnu re- 72 . do 13. Tome Akvinskog kveni oci i. Moglo bi se u tom smislu reći da je renesansa predstavljala period u kome srednjovekovnu ideju hrišćanstva nije zamenio nikakav sekularni. U renesansi su. grčki crrukopis) Sv. zapravo. i u tom domenu posebno mesto pripada. a hrišćanstvo jedina univerzalna religija. Paralelno s tom humanističkom obnovom religije tekao je. veka.Renesansa i reformacija Otkriće sveta i čoveka i razvoj individue predstavljali su dve glavne teme renesanse u periodu od 14. humanizam. svoje mesto našli i klasični helenski autori. Vala programski poziva na zaokret ka hrišćanskim antičkim izvorima Autograf (originalni svojeručni koje predstavljaju Avgustin. ostao najpre sačuvan u arapskim prevodima na univerzitetima islamske Španije od 8. a kao glavni teološki program tu se. Pa ipak. pored Cicerona.

Bazelu i Firenci. međutim. veku bio je neuspeh mnogih pokušaja njene reforme. godine. Sama rimokatolička crkva je. godine. neumerena hodočašća. Crkva je trpela dosta oštru kritiku u skoro svim institucionalnim aspektima. Mnoge od tih promena postale su praktično neopozive u periodu od 1517. iako se pojavljuje još 1529. veku nisu u početku smatrali da je potrebno reformisati i samu veru. Međutim. dogme. do 1555. gojazni kaluđeri i drugi vidljivi znaci crkvene korupcije. međutim. Zanimljivo je da izvorni podsticaj tih reformatora nije puno prevazilazio ranije zahteve da se izvrše promene u crkvenoj organizaciji i birokratiji. i bila je usmerena protiv Svete stolice. pa čak i osporavanje same institucije papstva nisu. već krajem tog stoleća teološke promene bile su iznenađujuće velike. bili pošteđeni rasprave i kritike. kao i monarhija u Engleskoj. Na meti njegove kritike našli su se praznoverje. osim Portret Erazma iz Roterdama. svakako. Pa ipak. Neki od vidljivijih znakova te reformske aktivnosti u krilu same rimokatoličke crkve bili su. Tu. Hrišćanski vernici skloni reformi u 15. opšti crkveni sabori u Konstancu. Buduća crkvena orgaKventin Masis. u širu upotrebu krajem 16. smanjenje papskog birokratskog aparata. nekoliko drugih novina doprinelo je uspehu protestantske reformacije. svakako. lažne relikvije. papa i njegovi službenici smatrani su strancima koji se neopravdano mešaju u lokalne po- 73 . Severno od Alpa. doktrine. Pojmovi reforma i reformacija danas se obično dovode u vezu s imenom Martina Lutera i protestantima 16. veka. 1517. Francuskoj i Švedskoj. veka koji su promenili ne samo službu. izvan Rima. porezima i nekim obredima. religiju. godina nizacija. a sam Erazmo je izložio podsmehu brojne slabosti poznog srednjovekovnog katolicizma. godine. Termin protestanti ušao je.ligioznost. uspevala da zaustavi bilo kakav pokušaj reforme. pak. U tim zemljama je antipapsko raspoloženje bilo praćeno manje-više izraženim nacionalizmom. Pored humanizma i renesanse. Ta obnova i reforma otpočela je oko 1517. jedna od glavnih odlika crkvene istorije u 15. treba spomenuti stabilizaciju država-gradova i kneževina u Evropi. baš zahvaljujući papskom uticaju. u vreme održavanja Drugog državnog sabora u Špajeru. nego i doktrine Rimokatoličke crkve.

pa i reformacija. Još jedna značajna novina tog vremena bilo je otkriće štamparske prese. kao pamfleti u tiražima od preko 300. Naročito je Reformatska. ideološki raskid sa srednjovekovnom crkvom. Ovaj princip je predstavljao osnov za docnija. sve do Reformacije. Pavlovo učenje o opravdanju verom je u Luterovoj interpretaciji otklonilo potrebu za posredovanjem sveštenika između Boga i vernika. S tim svojim novim razumevanjem i tumačenjem Biblije. čak 370 izdanja njegovih dela pojavilo se u popularnom formatu. vek) Renesansa. mnogi vladari su se sami otvoreno uplitali u crkvena pitanja na svojoj teritoriji. Kada je. 3.slove drugih država. pa je politička moć tu rasla na račun crkvene. Martin Luter počeo da štampa svoje prevode Biblije i druga teološka dela na nemačkom jeziku. Luter je omogućio i teološki. Samo milošću Božjom – ljudi su u osnovi nesposobni da spoznaju božanske istine ili čine dobra dela bez posredstva božanske milosti. zapravo. i 1520. koja se zadobijala posredstvom svetih tajni i garantovala davanjem oproštajnica. Rimokatolička crkva je. 2. Proučavajući Pavlova pisma u originalu. informacije su se širile mnogo brže nego inače. a ne toliko „dobrim delima“ ili posredstvom Crkve. radikalnija tumačenja Biblije. kao i ideju o robovanju volje telesnim porivima kod onih koji nisu određeni za spasenje. na primer. potpuno nove tehnologije koju je izumeo Johan Gutenberg iz Majnca. Štaviše.000 primeraka. Bez takve podrške. Hrišćanstvo i prosvećenost (18. A on je. Vera je Božji dar i jedino putem njegove milosti će izabrana manjina biti spasena. dakle. Samo verom – vernici svoje spasenje zadobijaju verom. pružio potpuno novo i sveže razumevanje hrišćanske vere. usmerena protiv tradicionalnih katoličkih doktrina i obreda. nego obnova i razvoj duhovnosti u pravcu religijskog 74 . Zahvaljujući toj novoj mašini. periode u razvoju hrišćanstva u kome srednjovekovnu ideju religije nije zamenio nekakav sekularni humanizam. predstavljale su. Samo Svetim pismom – religijske istine mogu se spoznati jedino usvajanjem Reči Božje otkrivene u Pismu. ugradivši ih u temelj svog učenja zasnovanog na sledeća tri principa: 1. imala gotovo apsolutni monopol na božansku milost. nijedan drugi reformator nije se mogao porediti s njim. Samo između 1517. kalvinistička crkva docnije usvojila učenje o predodređenosti. a potražnja za verskim knjigama je bila naročito velika. on je obnovio ranohrišćanske ideje. avgustinski kaluđer Luter ostao bi zapamćen verovatno samo kao još jedan jeretik-mučenik u istoriji crkve.

a ne razumskog. ali i same Biblije. Prosvetitelji. mirisom tamjana i sveća) – načas preselimo. možda. 75 . Deizam je učenje koje se razvilo. 2) kritika dogmatske teologije i naglašeni intelektualizam. Jer danas pod hrišćanstvom podrazumevamo i luteransku crkvu u Finskoj. u krilu engleskog prosvetiteljstva i predstavlja pokušaj da se iz religije ukloni iracionalno. možda. tokom svoje nedeljne liturgije.humanizma. pa ipak zahtevate da ga priznam ja. najbolje može razumeti ako se. U tim okvirima. u koje spada i hrišćanstvo. denominacija i sekti jedna od glavnih odlika hrišćanske religije. To se. prirodnog i moralnog rasuđivanja. ipak. pravu prekretnicu upravo ka tom svetovnom humanizmu. koji sam rođen dve hiljade godina kasnije i dve hiljade milja daleko od tog grada!“. do kritike religijskog morala i socijalno-političkih obrazaca starog režima. štaviše. Hrišćanstvo su potom. 4) pozitivno određenje verske tolerancije i njegovo dovođenje u vezu s religijskim slobodama i prihvatanjem postojanja različitih verskih učenja. u jednu globalnu perspektivu i zapitamo se šta je to hrišćanska Crkva danas. padaju u religijski zanos i trans. Umesto religija otkrivenja. teško može govoriti u jednini. savesti i veroispovesti. pre svega. deizam je. makar samo i u mislima. proglašavajući svoju nezavisnost od crkve. kao izvora božanske objave. zapravo. Ne samo da se francuski enciklopedisti okreću protiv crkve kao institucije. O toj religijskoj instituciji se. mogao sažeti u nekoliko važnijih aspekata njihove kritike: 1) odbacivanje verskih predrasuda i praznoverja. pentekostalnu hrišćansku zajednicu u Tenesiju ili Zapadnoj Virdžiniji. i koptsku crkvu u Etiopiji. prihvatao postojanje Boga. U Emilu Ruso polemički dovodi u pitanje neke od temeljnih stubova hrišćanske vere: „Šta! U istom gradu u kom je bog umro. i Sveta gora. lusterima. sve ono što predstavlja posledicu religijske objave (otkrivenja). Odnos prosvetitelja prema religiji bi se. čiji članovi. međutim. čine presudan korak dalje u odnosu na pionire reformacije. na primer. kao i religijski moral i osnovni ritual. iz atmosfere jedne lokalne hrišćanske zajednice u Srbiji – s Pravoslavnom crkvom u centru grada (s dobro poznatim ikonostasom. 5) utemeljenje moderne ideje o slobodi misli. nisu ga priznali ni stari ni današnji stanovnici. već Volterov programski poziv (Srušite bestidnicu!) prati i vrlo konkretna kritika religije u gotovo svim domenima: od naglašene sklonosti prosvetitelja ka čisto intelektualnoj emancipaciji od vere. veka značila je. prosvetitelji se zalažu za deizam ili „prirodnu religiju“. 3) ideja o primatu morala nad religijom. 6) afirmacija prirodne religije naspram religija otkrivenja. Prosvećenost 18. kao što je znano. Hrišćanski dijalog danas Danas je mnogobrojnost crkava. tj.

a među prezbiterijancima još desetak. po svemu sudeći. U metodizmu ih ima oko dvadesetpet. bez problema deluju jedna pored druge. u svetu delovalo četrdesetak zasebnih religijskih pravaca. u luteranizmu petnaestak. Istanbul i Bazilika Sv. Vatikan i Vatikan. gde se stalno stvaraju nove. A šta reći o odnosima Rimokatoličke i Istočne pravoslavne crkve danas? Ukupni odnosi između Rima i Carigrada popravili su se neposredno posle Drugog vatikanskog koncila (1962. na primer. grkokatolička. jedna relativno novija pojava u 76 . Treba tu. U zemljama kao što su SAD. Obali Slonovače. a njihov dijalog se odvija. godine). pokret za zbližavanje i jedinstvo svih hrišćanskih crkava. Tendencija podele hrišćanskih crkava na različite denominacije naročito je prisutna u protestantizmu. luteranska i metodistička crkva. Petra. duž samo nekoliko blokova kuća. I sve te religijske zajednice. lokalna i etnička obojenost. u okviru Baptističke crkve. ta raznolikost crkava i denominacija. reformističke grupe. pravoslavci u Japanu i Poljskoj. Sredinom osamdesetih godina je. ali i baptistička. te katolici u zapadnoj Africi. njihova specifičnost. Iako je ta Komisija bila dosta aktivna tokom osamdesetih godina 20. ali i Tomini hrišćani sirijskog porekla u južnoj Indiji. neće još dugo biti razrešeni.Vaseljenska patrijaršija. s promenljivim uspehom. imati u vidu da je ekumenizam. naravno. Samo u SAD danas deluje oko 500 različitih hrišćanskih verskih zajednica. gde se. jasno se uočava i na malom prostoru oko neke škole ili univerziteta. mogu prepoznati: rimokatolička katedrala i pravoslavna crkva. pravoslavni Indijanci na Aleutskim ostrvima podno Aljaske. koji su i doveli do raskola. glavni predmeti sporenja. uglavnom. dijalog između dveju crkava tek je u početnim fazama i. jevrejski i muslimanski hram. na nivou zajedničke međunarodne teološke Komisije. do 1965. veka.

doveli su i do izvesnog nepoverenja među pojedinim hrišćanskim veroispovestima. to. veka.međucrkvenim odnosima. na primer. a zajednička međunarodna Komisija za teološki dijalog između pravoslavaca i katolika počela je s radom relativno nedavno. u nekim pravoslavnim krugovima javio se. Nedavno je čak i u Anglikanskog crkvi. Zbog toga i u susretanju hrišćanskog Istoka i Zapada treba biti svestan tih različitosti koje su najčešće bile istorijski uslovljene. svetskih institucija. međutim. Svetski savet crkava (SSC) osnovan je 1948. s međupravoslavnog susreta u Solunu. Današnji položaj žena na Zapadu. na zasedanju Saveta u Harareu. Utoliko. proleća 1998. kome su temelj postavile protestantske i pravoslavne hrišćanske zajednice. nego i sve značajnije prisustvo žena u službi protestantskih crkava. na Istoku je značaj Tradicije još uvek neprikosnoven. naročito u SAD. možda. došlo. karakter zajedničkog apela. omogućio je. treba imati veću osetljivost prema razlikama i više sluha u međusobnom dijalogu. poslednjih desetak godina. a decembra iste godine. pre svega. 1980. Istorijski gledano. je. Na Zapadu se. od presudnog značaja različit stepen razvoja društava u kojima deluju ove crkve – pre svega „pravoslavnog Istoka“ i „katoličkog i protestantskog Zapada“. Štaviše. ne samo upotrebu izmenjenog jezika u savremenim izdanjima Biblije. do izvesnih razmimoilaženja koja su dovela i do zahteva nekih pomesnih pravoslavnih crkava za izlaskom iz ove međunarodne ekumenske organizacije. već. period raskola i sukoba trajao je mnogo duže – još od srednjovekovnih vremena. kao i različita rešenja pojedinih problema u crkvama na Istoku i Zapadu. još više zabrinjava činjenica da je i unutar Svetskog saveta crkava. dakle. a ponekad i do njihove netrpeljivosti. pa tako i od Svetskog saveta crkava. kada i Ujedinjene nacije. upućen i zvaničan zahtev za reformom Svetskog saveta crkava. Te razlike. odražava na stav crkve prema venčanju i sličnim ceremonijama. pa se i to. Zajedno s ratom u prethodnoj Jugoslaviji. godine. i izvestan strah od „velikih“. S druge strane. još uvek s dosta stereotipa gle- 77 . tako da se ni od Pravoslavne crkve ne može očekivati brza i laka transformacija u pravcu modernizacije. i da je on obeležio tek drugu polovinu 20. Ruska pravoslavna crkva je i zvanično. Većinsko prisustvo protestantskih crkava u Svetskom savetu crkava pravoslavne crkve doživljavaju kao ozbiljnu pretnju svojoj samobitnosti. dakako. opet. iako odluke Saveta nemaju obavezujuću prirodu. uostalom. S druge strane. Zbog čega još uvek dolazi do takvih udaljavanja i sporenja među hrišćanskim zajednicama? Tu je. jedna žena rukopoložena za biskupa. Danas. u Engleskoj. „zamrzla“ svoje članstvo u toj organizaciji. onda. čini se. nikad nije ni bio važan elemenat pravoslavlja. U tim društvima veća prava imaju i pripadnici različitih seksualnih orijentacija.

a to su. upotrebljavali su reč „crkva“. kao što znamo. izražavaju potrebe bogosluženja. u najvećoj meri. koji su uglavnom govorili grčki. U Bibliji se ta „zbornica“ božjeg naroda označava pomoću dva termina – he ekklêsia i he synagogê. tamo gde se ljudi svakodnevno susreću i gde se različite crkve često suočavaju sa sličnim problemima. Kada je reč o samoj građevini. On. denominaciju. Sama reč crkva je naš prevod grčke reči ekklêsia. U Novom zavetu taj termin se koristi u nekoliko različitih značenja. možda. S druge strane. hrišćani. opet. Crkva Po svojoj arhitektonskoj strukturi. Otuda bi. pa se tu onda. upućuje na grupu ljudi – bilo da je tu reč o celokupnoj religijskoj zajednici u jednom gradu ili. I dok su Jevreji u prvom veku svoju religijsku instituciju nazivali sinagogom. u nekim novozavetnim spisima pojam crkve ima i univerzalni. Nesebar. u rana hrišćanska vremena reč ekklêsia nikad nije označavala religijsku građevinu ili veroispovest. generički smisao. dve najčešće savremene upotrebe te reči.da na pravoslavni Istok. koja je izvorno značila mesto okupljanja ili „zbornicu“ u kojoj su se sastajali prvi hrišćani. pre svega. o vernicima što su se okupili u nekoj kući. vek 78 . ona je obično kružnog oblika (pravoslavna crkva) ili pravougaonog. kao što je najčešće slučaj Plan crkve Hrista Pantokratora. hramovi velikih svetskih religija. To je. izduženog oblika. misli na crkvu svih hrišćana. 13. bilo primerenije da se poverenje u ekumenski dijalog povrati najpre na regionalnom i lokalnom nivou. s jedne strane. religijskog rituala. slučaj i s hrišćanskim crkvama. dakako. U svakom slučaju. izgledu i funkciji. Bugarska.

a nekad su se čuvale i knjige. Crkve imaju zvonike čija zvona najavljuju službu. iza njih se Ikonostas pravoslavne crkve u navlači zavesa. obično drvenom pregradom različite visine (najviše su u ruskim crkvama). imaju određenu simboliku koja iziskuje teološko tumačenje. jer podseća pomalo na unutrašnjost broda. i ka đakonikonu.. u brodu crkve nema stolica ili klupa. dveri na severnoj i Dubrovniku južnoj strani crkve. a u zapadnim crkvama i instrumentalna. osim ponekim na Zapadu. Unutrašnjost crkve. a kada su zatvorene. Široki. Ta bočna vrata vode ka trpezi. časnom trpezom. Zbog toga pravoslavni vernici stoje za vreme službe. na kojoj se nalaze ikone. kroz koje se može videti oltar. ali i odzvanjaju u posebnim trenucima tokom trajanja službe. dok u katoličkim hramovima tu ima i statua i bočnih oltara. ukrašeni su freskama i mozaicima. koja je inače kraća nego u pravoslavlju. 79 . levo i desno od ikonostasa (kada se prilazi iz broda).s crkvama i katedralama na Zapadu. dok su katolički i protestantski vernici više vezani za svoje sedište i po pravilu ostaju za vreme celokupnog trajanja službe. U pravoslavnim crkvama. naziva se brodom crkve. U svim crkvama oltar sa žrtvenikom. celivati ikone i sl. odnosno bogosluženja. gde se uglavnom odlaže odeća. mestu gde sveštenik priprema časne darove za liturgiju. horska. koja je u pravoslavlju vokalna. paliti sveće. zauzima posebno mesto. Ikonostas ima troje vrata: središnje. Za vreme glavih službi se u hrišćanskim crkvama čuje muzika. ulaziti i izlaziti. i mogu se slobodnije kretati u njenoj unutrašnjosti. Pozicija ikona na ikonostasu je jasno strukturirana i sledi određena kanonska pravila. kako bi nesmetano mogao da vrši službu. centralni prostor crkve. Iza oltara se još nalazi i arhijerejski presto. Svi navedeni delovi crkve. carske dveri. kao i njena dekoracija i ikonografija. kao što je to slučaj u katoličanstvu i protestantizmu. U ranim hrišćanskim crkvama oltar je obično bio odvojen samo niskom pregradom koja je svešteniku omogućavala da bude malo udaljen od vernika. s tim što je u pravoslavnim građevinama on odvojen od ostalog prostora ikonostasom. a sve to zajedno je stavljeno u službu liturgije (mise). njeni zidovi. koji je u pravoslavlju natkriljen kupolom.

S druge strane.Simboli Krst je najtipičniji. Bosna i Hercegovina Luteransko groblje. Save u Beogradu Krst u Međugorju. simbol koji objedinjuje suprotnosti: on ujedno izražava Isusovu patnju i ponižavajuću smrt. Kevina. krštenje „u krstu“ obeležava početak novog života. Republika Irska 80 . Složena simbolika krsta sadržana je još u ranohrišćanskoj teologiji apostola Pavla. najjezgrovitiji i najpopularniji simbol hrišćanstva. Norveška Manastir Sv. U jevanđeljima se. prema kojoj se Isusova smrt tumači kao žrtva podneta za iskupljenje greha. Hristova smrt na krstu obeležava i kraj Zakona. opet. naglašava nošenje krsta kao simboličko odricanje od samoga sebe i kao znak sledbeništva u Isusovom pokretu. nesumnjivo. Krst je. kao i njegov trijumf i slavu Krst na zidu srednjovekovne crkve u Kapadokiji. Glendalou. Pošto takvu smrt osuđuje jevrejski Zakon. Bergen. Turska Krst sa kupole hrama Sv.

U Rimokatoličkoj crkvi se može rukopoložiti i više njih tokom jedne službe. sveštenik i đakon. pored riba. U starozavetnoj pripovesti o potopu. itd. pus predstavom riba i ptica stinjak koji je krstio samog Isusa. monaški) klir. svedoči o pojavi goluba koji je sišao s neba u trenutku krštenja i ostao na Isusu. Jovan Krstitelj. i to pojedinačno. poput ribe. bili ponekad crtani i delfini. Sveštenstvo U hrišćanskoj religiji postoje tri glavna nivoa sveštenstva: episkop. Zbog toga je golubica s maslinovom granom u kljunu i danas simbol pomirenja. Golub(ica) je u hrišćanskoj ikonografiji u neposrednoj vezi s epizodom o Isusovom krštenju. pa tako razlikujemo forme latinskog i grčkog krsta. međutim. Spasitelj.obeleženu vaskrsenjem. bili i oženjeni ljudi. U Pravoslavnoj crkvi episkopi se još od vizantijskog doba biraju iz 81 . Noje pušta golubicu iz barke. jer se hrišćanin. Svi sveštenici rimskog obreda su neoženjeni. Pet slova grčke reči za ribu (ιχθύς) čine monogram koji u prevodu znači: Isus Hristos. pravoslavni sveštenici se moraju odlučiti kojoj grupi žele da pripadaju. na zidovima i drugim mestima. veka. Riba je i simbol krštenja. jerusalimski i koptski krst. jer ženidba nije moguća posle hirotonije. Riba je vrlo rano u hrišćanstvu postala simbol samog Isusa Hrista. Taj simbol se potom dovodi u vezu i sa Svetom Trojicom i Marijinom Blagovešću. pravoslavni ruski i Lazarev (trolisni) krst. U pravoslavlju se oni rukopolažu (hirotonišu) tokom liturgije. Kod pravoslavaca se razlikuje oženjeni (beli) i neoženjeni (crni. a ta praksa je za episkope (biskupe) prestala da važi oko 6–7. Pre svog rukopoloženja. a ona donosi maslinovu grančicu kao znak da se voda povukla i da se Bog pomirio s ljudima. spasava jedino pomoću vode krštenja. U ranoj hrišćanskoj crkvi episkopi i sveštenici su. Sin Božji. opisanom Ranohrišćanska zdela u jevanđeljima. žive u celibatu. U ranohrišćanskim katakombama su. U hrišćanskoj tradiciji ovaj simbol je ikonografski predstavljen na mnoštvo različitih načina.

mitropolit (nadbiskup) pripadaju takođe episkopima/biskupima. naslednika svetog Petra. a postavljanje novog episkopa mora obaviti sabor episkopa od najmanje dva-tri člana. samo je tu reč o njihovim širim nadležnostima u glavnom gradu neke oblasti (mitropolit) ili crkvenoj oblasti s više biskupija. sveštenstvom i vernicima. a ne tek prelazna faza ka sveštenstvu. U toj crkvi je stepen đakona. On je tu samo „prvi među jednakima“. s druge strane. u pravoslavlju i katoličanstvu se smatra da je to nedopustivo. po pravilu. pričest i držati propoved. poseban naziv i poziv biskupa Rima. stalna služba. po pravilu. odnosno eparhija (nadbiskup. U Pravoslavnoj crkvi se ne smatra da rimski papa ima ikakvu posebnu harizmu ili vlast u odnosu na bilo kog drugog biskupa/episkopa u hrišćanstvu. što je svojstvo koje mu pravoslavci ne priznaju. doživotno nosi tu titulu. ali je neophodan u liturgiji. ali i poglavar Pravoslavne crkve u rangu patrijaršije. Imenovanje episkopa upražnjenih eparhija vrši Sveti arhijerejski sabor. venčanje. još od šestog veka. Dok se u protestantskim crkvama (uključujući i Anglikance) žena sada rukopolaže ne samo za svešteničko zvanje. Patrijarh je takođe episkop. već i u rang episkopabiskupa. arhiepiskop). Đakon u pravoslavlju ne može samostalno obavljati bogosluženje. Rukopoloženje žena danas je vrlo aktuelno pitanje u hrišćanskim crkvama oko koga ima dosta sporenja. U Rimokatoličkoj crkvi on može obavljati krštenje. Samo episkop ima pravo rukopoloženja. Papa je. Papa je najviši sveštenik u Rimokatoličkoj crkvi koji ima duhovnu vlast nad svim ostalim biskupima. najviše kolektivno telo sveštenika u Pravoslavnoj crkvi. Kao glavni razlog se navodi kontinuirana praksa crkve tokom dva mileniPravoslavna monahinja juma. prema katoličkoj dogmi.redova monaštva. Titule kao što su arhiepiskop. a kod pravoslavaca još i to da 82 . nepogrešiv (nezabludiv). Kada govori ex cathedra papa Patrijarh Pavle je. koji. otprilike kao i neki pravoslavni patrijarh.

slavi se još dvanaest Velikih praznika. Vavedenje Presvete Bogorodice (u Hram). Preobraženje Gospodnje i Uspenje Presvete Bogorodice (Velika Gospojina). Sretenje (Uvođenje Gospoda u Hram). iako taj čin nikada nije ukinut u pravoslavlju. a može se i poklapati. praktično je nestao oko 9. novi (reformisani) kalendar. Cveti Detalj iz pravoslavne liturgije (Ulazak Gospoda u Jerusalim). a ponekad u drugu grupu praznika. veka. u pravoslavnim crkvama se ženama u principu dopušta da budu rukopoložene u stepen đakonise. Uskrs se počeo slaviti posle proletnje ravnodnevnice. a četiri u Bogorodičine. Svi pravoslavci slave Vaskrs po starom. Spasovdan i Pedesetnica). Božić. Pedesetnica (Silazak Svetog Duha). S obzirom na razlike u kalendarima u zapadnom i istočnom hrišćanstvu. počevši od meseca septembra. Spasovdan (Vaznesenje Gospodnje). uštapa. pripada posebno mesto u crkvenom kalendaru. ovaj datum se može razlikovati za jednu. između 4. imaju stalan datum u kalendaru. Odlukom prvih vaseljenskih sabora. ipak. dok se Božić u Pravoslavnoj crkvi svetkuje prema oba kalendara (julijanskom i gregorijanskom). tj. dok su ostali „nepokretni“. On je „praznik nad praznicima“. U zapadnim crkvama (katolici i protestanti). Kao što se vidi s prethodne liste. pa su stoga „pokretni“ (Cveti. aprila i 8. Bogojavljenje (Krštenje Hristovo). 83 . marta i 25. Pored Uskrsa. aprila. kao pokretni praznik. Tri od tih dvanaest praznika su vezani za Uskrs.sveštenik tokom službe predstavlja Hrista. i to u prvu nedelju iza punog meseca. i to onim redosledom kako se navode u crkvenom kalendaru. julijanskom kalendaru. Uskrsu u pravoslavlju. S druge strane. četiri ili pet sedmica. Blagovesti. Praznici Dva najvažnija hrišćanska praznika su Uskrs (Vaskrsenje Hristovo) i Božić (Rođenje Hristovo). pa kako je Hristos bio muškarac. maja. Sretenje se ponekad stavlja u jednu. To su: Rođenje Presvete Bogorodice (Mala Gospojina). na snazi je samo gregorijanski. Međutim. Uzdizanje Časnog Krsta (Krstovdan). dok se kod katolika i protestanata praznuje između 22. sedam praznika se ubraja u Hristove. Slavi se. onda i sveštenik mora biti muško. što je bila praksa i u ranoj crkvi.

Pripadnici klana Banu Hašim bili su čuvari važnog arapskog predislamskog hrama Kabe u Meki. Prema predislamskim arapskim običajima Muhamed. Postoji mnogo podataka o Muhamedu i njegovom životu pošto je počeo priMedina u Marakešu. Ono oko čega se biografi uglavnom slažu jeste da je Muhamedov otac Abdulah umro nekoliko dana pre sinovljevog rođenja. i „Božiji miljenik“. tako da je praktično ostao siroče već u najranijem detinjstvu. tadašnjeg grada-države na Arapskom poluostrvu. ali period pre toga relativno je nepoznat. kao maloletnik. shodno tadašnjim običajima. brinući o tuđoj trgovačkoj robi. a posle potopa ponovo ga je izgradio praotac Arapa Ibrahim (hrišćanski: Avram ili Abraham) kome je čuveni crni kamen za temelj hrama dao melek (anđeo) Džibril (hrišćanski: Gavrilo ili Gabrijel). Po verovanju muslimana (u doslovnom prevodu musliman znači „predan Bogu“. poreklom je iz Meke. Njegova porodica pripadala je arapskom klanu Banu Hašim iz uglednog plemena Kurejš. od arap- 84 . te je bio poznat i kao El-Emin („Poverljivi“). Maroko mati objavu (božiju poruku). a u osmoj godini života i deda. kada mu je bilo šest ili sedam godina. „Onaj koji je bio na noćnom putovanju“. „Duh istine“. Po povratku kući iz pustinje. rođen 570. Muhamedu je umrla majka. Potom je jedan period živeo kod strica Ebu Taliba s njegovom mnogobrojnom porodicom. počeci islama Muhamed (Muhammad ibn Abdullah – sin Abdulahov). i već u tim godinama morao je da radi i zarađuje za život. U većini pisanih izvora najčešće se pominje da je Muhamed putovao s karavanima. Inače.ISLAM Muhamed: život i poslanje. u prevodu s arapskog jezika. tradicija pripisuje Muhamedu 200 imena među kojima su. godine. Verovalo se da je prvi hram Kabu podigao prvi čovek Adem (hrišćanski: Adam). nije mogao da nasledi oca. „Ključ milosti“. dala ga je beduinskoj dojilji (Muhamedovoj pomajci Halimi) s kojom je Muhamed proveo nekoliko godina u pustinji. Muhamedova majka Amina. „Verovesnik“. tako da je u prvim godinama života o detetu brinuo deda Abdulmutalib. „Radost stvorenog“ i mnoga druga.

S njom je imao dva sina (oba su umrla u detinjstvu) 85 . Kada mu je bilo 25 godina. kod koje je nekoliko godina bio u službi. što znači „predati se. Muhamed se oženio bogatom četrdesetogodišnjom udovicom Hatidžom.ske reči aslama. tražiti mir“) u Bibliji se Muhamed spominje pod imenom Šiloh.

“ (Kur’an. poput svog dede. 96: I–5) Radi se zapravo o prvim rečima jedne od sura (poglavlja) svete knjige muslimana – Kur’ana. Muhamed počeo da prima objavu od Boga. i to preko meleka (anđela) Džibrila. Muhamedova ćerka-miljenica bila je Fatima. S obzirom da je živeo u području koje je geografski bilo važna raskrsnica trgovačkih puteva. u to doba veoma prisutnu praksu među Arapima u Meki. kada mu je bilo četrdeset godina. upravo u toj pećini. kao i da je često putovao karavanima. Prema izvorima. uz Meku takođe važnog centra na arapskom poluostrvu. Koji stvara. bio je upoznat s praksom i verovanjima hrišćana nastanjenim u oazama na jugu Arabije i Jevreja koji su živeli u i oko Medine. Ipak. U jednoj od poslednjih noći ramazana (muslimani je nazivaju Lejletul-kadr) Pećina Hira na vrhu brda melek Džibril obratio se Muhamedu prvom objavom. navodi se da nije posebno poštovao i verovao u idole. Malo toga je poznato o Muhamedovom verskom životu pre njegove četrdesete godine kada je prvi put dobio objavu. plemenit je Gospodar tvoj. Najčešće je boravio u pećini poznatoj pod imenom Ghar Hira („Pećina pronalaženja“) pri vrhu planine Džebelunur („Planina svetlosti“). koji je utemeljitelj jednog od dva velika pravca u islamu – ši’itskog pravca. Prema nekim izvorima. Biografi uglavnom navode da je u periodu pre početka primanja objave Muhamed. četvrtog halifu. Smatra se da je negde 610.i četiri ćerke. Koji poučava peru. a ono što je sigurno jeste da se ona udala za Aliju. godine. stvara čovjeka od ugruška! Čitaj. u vreme meseca ramazana (koje je ime devetog meseca u arapskom lunarnom kalendaru) praktikovao da odlazi u osamu radi meditiranja. Muhamed se u prvi tren prestravio i uplašio. rekavši mu: „Čitaj u ime Gospodara tvoga. Koji čovjeka poučava onome što ne zna. Prema većini biografa i istoričara. Iako je poligamija (višeženstvo) bila raširena pojava i u predislamskom periodu na tom području. misleći da se radi o nekim zlim činima i radnjama. Muhamed se nije ženio drugim ženama za Hatidžina života. s obrizom na 86 . brak s Hatidžom bio je stabilan i sretan.

Naredne tri godine Muhamed nije primao objavu. Varak ibn Navfalom. Muhamed je izjavio kako je tada imao osećaj kao da je čitava knjiga urezana u njegovo srce u jednom trenu. O svemu ovome Muhamed je pričao samo svojoj ženi Hatidži. jer je božija poruka obznanjivana deo po deo predstavljajući odgovore na određena pitanja. politeizam (mnogoboštvo) i ateizam. te se navodno dao u beg. da bi se posle te pauze. 87 . U prvoj fazi saopštavanja i širenja božije poruke. Muhamed je naročito oštro napadao idolatriju (obožavanje idola). Objave koje je dobijao Muhamedovi prvi sledbenici učili su napamet i zapisivali. te Muhamedov rob Zejd kome je Muhamed poklonio slobodu.to da nije znao ni da čita ni da piše. Alah je arapska reč za Boga i sadrži određeni član. tako da u doslovnom prevodu znači „pravi Bog“ (Jevreji i hrišćani koji žive na arapskom poluostrvu tom rečju takođe nazivaju Boga). te potom prepisivali jedni od drugih. Prema predanju. te oni iz slabijih i siromašnih porodica – svi koji su se nadali reformi. U početku su sledbenici (nazivani el-muslimun. Izvan kruga porodice. „pokorni Bogu“) bili mladi ljudi iz uglednih porodica. desila druga objava koja je bila nalog za propovedanje. koji je i sam prihvatio hrišćanstvo. zahtevao strogi monoteizam. Ibn Navfal je upozorio Muhameda da mu neće biti lako pošto je dotadašnja tradicija naroda na arapskom poluostrvu svedočila kako tamošnji ljudi u početku odbacuju poslanike ili mesije. tajno u krugu porodice i najbližih prijatelja i saradnika. prvi koji su prihvatili novu veru bili su Muhamedov rođak i kasnije zet Alija (četvrti halifa). i da će ga smatrati lažovom. ali do kraja postojani i odani novoj veri. poznavaocem jevrejskih i hrišćanskih svetih spisa. Bili su malobrojni. Interesantno je da su potom Muhamed i Hatidža o tom prvom događaju razgovarali s njenim rođakom. a potom se objava nastavila sporadično dajući Muhamedu uputstva kako da deluje i reaguje u veoma složenim društvenim okolnostima. te je pozivao na milosrđe i dobročinstvo. prvi musliman bio je ugledni trgovac iz Meke Ebu Bekr. ukazivao na potrebu pokoravanja jednom jedinom Bogu. ali mu se Džibril ponovo obratio i rekao mu kako mu se obraća Božiji anđeo. tj. a da je njega Alah odabrao za glasnika i poslanika ljudima. kasnije Muhamedov tast i prvi halifa. Uz Hatidžu. koja je ujedno bila prva osoba koja je poverovala da je Muhamed doista poslanik.

Postalo je jasno da Muhamed više ne uživa podršku porodice Hašimija. Muhamed se naročito borio protiv idolopoklonstva. godine. pagani. Čak je i trgovina s njima bila zabranjena. bilo da su prihvatili islam ili ne. bili i Jevreji. Takođe. dokument-ugovor između muslimana predvođenih Muhamedom i predstavnika jevrejskih plemena o međusobnim odnosima i zajedničnom radu za dobrobit zajednice. Prvi muslimani. Drugi halifa Omer proglasio ju je prvom godinom islamIslamski kalendar na astrolabu skog kalendara i početkom „islamske ere“. Kako se povećavao broj Medinjana koji su prihvatali islam i koji su se zavetovali da će štititi poslanika Muhameda. tako i za prosperitet Meke i profit od hodočašća. za razliku od drugog Muhamedovog strica Ebu Leheba. radio je na organizaciji nove države čiji su stanovnici. Članovi plemena Kurejš sve više su brinuli kako za svoja idolopoklonička verovanja. položaj u kome se našao Muhamed naročito se pogoršao. a istovremeno se povećavao pritisak Kurejšija. Iako Ebu Talib nije prihvatio islam. odbili su takav zahtev i našli su se u potpunoj izolaciji. naročito bogatih i uglednih stanovnika Meke.Kako se povećavao broj Muhamedovih pristalica tako je rastao otpor ostalih. neki čak i ubijani. Svi viđeniji članovi plemena Kurejš zatražili su bojkot članova klana Banu Hašim (poznatim i pod imenom Hašimije) sve dok se ne odreknu Muhameda i ne predaju ga predstavnicima Kurejšija. godine. prihvatali novu veru i postajali muslimani. davao je podršku i zaštitu Muhamedu. Iako je izolacija ukinuta kasnije. U to vreme deo hodočasnika koji su iz Medine dolazili u Meku su. Ovaj dokument smatra se prototi- 88 . Suočeni s problemima i nasiljem u Meki. Tu je napisan i „Medinski ustav“. uz muslimane. kada umiru Hatidža i Muhamedov stric Ebu Talib. Kao što smo rekli. prvu zajednicu muslimana. 622. Taj događaj je poznat pod imenom Hidžra („preseljenje“) i od te godine muslimani računaju vreme. u pratnji vernog prijatelja Ebu Bekra Muhamed je napustio Meku i preselio se u Medinu. Hašimije. oko 620. muslimani su počeli da se iseljavaju u druge gradove i okolne države. odeljenu od jevrejske zajednice koja je imala versku i kulturnu autonomiju. naročito iz hrama Kabe koji je u to vreme bio ispunjen različitim idolima. U Medini je Muhamed osnovao umu (ili umet). baš kao i prvi hrišćani. velikog neprijatelja nove vere koji je posle smrti svog brata postao vođa klana. a stanovnike Meke proglašavao je paganima. po upoznavanju s Muhamedovim učenjem. a najverovatnije i hrišćani. neretko su bili mučeni.

U Medini se Muhamedu ubrzo pridružila i njegova druga supruga Saida. nezadovoljne situacijom. U nadolazećem periodu nastavlja se pogoršavanje političkih odnosa između muslimana i okolnih jevrejskih plemena. godine. Sve veći broj stanovnika Meke počeo je da emigrira i da se nastanjuje u Medini. U narednih desetak godina. prema tadašnjim običajima. Muhamed se potom ženio još nekoliko puta. po nekim izvorima najmanje još devet puta. a sloboda veroispovesti bila je priznata. Već sledeće godine dogodila se druga velika bitka. a pripadnici drugog plemena bili su optuženi da su pokušali da ubiju Muhameda. a negde u tom periodu Kibla (pravac molitve) menja se od Jerusalima prema Meki.pom-modelom kako da muslimani žive i grade multikonfesionalnu državu. ali su ga samo Zejneb i Fatima nadživele. Persiju. postavile su ultimatum Medini tražeći da se odraknu Muhameda i da ga proteraju iz grada. Rejhanu koja je bila zarobljena Jevrejka. „Medinskim ustavom“ naročito su tretirana pitanja zajedničke odbrane i spoljne politike. i trijumfalno odneo pobedu. koji je umro u dobi od dve godine. koju je dobio na poklon i s kojom je imao sina Ibrahima. Mekelije su skupile vojsku i krenule u ratni pohod ka Medini sa ciljem nasilnog svrgavanja režima i namerom da ubiju Muhameda. na Uhudu. Sve njegove ćerke bile su udate. Uspeh u ovom boju doneo je Muhamedu i muslimanima značajan politički kredibilitet među ostalim plemenima. ali se zna da je naročito čuvao uspomenu na svoju prvu suprugu Hatidžu. Pošto je Medina odbila ultimatum. Bitna karakteristika tog razdoblja je Muhamedova blagost prema poraženim neprijateljima koju su 89 . Međutim. Jedno jevrejsko pleme odmah je napustilo Medinu. 623. ali se ništa značajnije posle ovog krvavog boja nije rešilo. ćerkom Ebu Bekra. a kada nije bilo sukoba i u periodima primirja Muhamed je slao misionare širom Arabije kao i u susedne države (Abisiniju. Muhamed je poveo muslimane iz Medine koji su se suprotstavili tri puta brojnijoj vojsci Meke u mestu Bedr. Poznato je da je stupao u brakove iz političkih i diplomatskih razloga radi važnih saveza te je. Smatra se da je Muhamedu verovatno najdraža supruga bila Ajša. Poslednja Muhamedova žena bila je udovica Mejmuna. gde je četiri puta brojnija vojska porazila muslimane (po nekim izvorima ishod bitke bio je nerešen). ukinuta je praksa ličnog pribavljanja pravde. sistem osiguranja za slučajeve većih šteta. a tu se ubzo oženio i trećom suprugom Ajšom. godine. hrišćanku. Imao je i dve robinje. posle bitke na Bedru pogoršali su se odnosi između muslimana i jevrejskih plemena u Medini. Muhamed i muslimani ratovali su mnogo puta. Vizantiju) da propagiraju i šire veru. sve do 632. ženio udovice koje su ostajale same i nezaštićene. Mekelije. Pored toga naročite probleme stanovnicima Meke pravila su okolna beduinska plemena koja su zaključivala sporazume s Medinom oko prolaska karavana. i Mariju.

Ebu Bekr je vernicima tada rekao: „O ljudi! Ako bilo ko od vas slavi Muhameda. po Velika džamija u Medini vlastitoj želji. Ta deveta godina hidžre poznata je i kao „godina deputacija“.000 muslimana na tzv. odnosno izgovaraju. Sarajevo 90 . sahranjen je u svojoj kući. Prema predanju. „oprosno hodočašće“ u Meku. Nuha (hrišćanski: Ime poslanika Muhameda na arapskom. Muhamed je umro u Meki i. U vreme Muhamedova smrti. onda je Muhamed umro. navodi u literaturi na domaćim jezicima) i svaki put kada ga spominju imenom ili zvanjem dodaju. Muhamed u islamu Muslimani Muhameda smatraju Božijim poslanikom (a ne prorokom kao što se to često. Hadži Sinanova tekija. kada je Muhamed u Medini primao veliki broj delegacija iz Arabije koje su dolazile kako bi primile islam. recimo. 632. Hram Kaba očišćen je od idola. ali ako bilo ko od vas slavi Boga. sallallahu alejhi ve sellem (što znači „neka mu je Alahov blagoslov i mir“) ili alejhis-salatu vesselam (što znači „neka mu je blagoslov i mir“). Predvodeći 10. Iste godine. gotovo čitava Arabija bila je ujedinjena pod zastavom islama. godine.000 muslimana Muhamed je bez većeg otpora osvojio Meku. 630. Devet godina posle preseljenja. pogrešno. Adema (hrišćanski: Adam). godine. a većina Mekelija prihvatili su islam. onda Muhamed nije umro i on je živ“. To je ujedno praksa pri pominjanju i svih drugih poslanika koje priznaju poput. tako da je otpor prema novoj veri i na ovaj način slabio. u junu mesecu. poslanik Muhamed je iz Medine poveo povorku od 30.pristajali da prihvate islam – mogli su čak da zadrže imetak koji su do tada stekli.

a većoj od magarca“). U izvorima je to označeno kao isra i mi’radž („noćno putovanje“)..v. ali ne kao drugi ljudi. Ibrahima (hrišćanski: Avram ili Abraham). Mojsije i Isus). tako i za ispovedanje vere. a ponekad kao zvonjava u glavi. Iako je prvu objavu dobio u snu. Na kraju uzašašća (Muhamedovog uznesenja na nebo) bio je sidretul-munteha („granica između Bića i Apsoluta“). znao prekrivačem ili ogrtačem pokriti po glavi. U nekim izvorima navedeno je da se. Muse (hrišćanski: Mojsije) ili Ise (hrišćanski: Isus). muslimani Muhamedu ne pripisuju nikakva božanska svojstva i zaista ga smatraju čovekom. Musa i Isa (Avram.s kao akronimi prethodno objašnjenih značenja.čovjek.. Nešto pre hidžre. I u Kur’anu je navedeno da Muhamed nije bio izuzetak među poslanicima i da nije bio prvi koji se obraćao ljudima u vezi s objavom. smatra se da su sve ostale objave dolazile kada je bio budan. a potom se odatle kroz „sedam nebesa“ uzdigao do Božijeg prisustva (mi’radž – uspinjanje). Često se može čuti da uz ime Muhamedovo. Nošen na buBurak raku leteo je do Jerusalima (isra – putovanje). odnosno oko 620. muslimani izgovaraju samo alejhis-selam što znači „neka je mir na njega“.s odnosno a. susreo se s Božijim poslanicima pre njega među kojima su bili i Ibrahim. Tada je Muhamed primio naredbu o obavezi klanjanja. Muhamed je imao jednu veoma specifičnu viziju. zadrhtati i naježiti se. U pisanim izvorima uz Muhamedovo ime. godine. da bi potom zvonjavu u potpunosti razumeo. nego kao dragulj među kamenjem“. Poznato je da je za života Muhamed bio veoma smeran i skroman čovek koji je do kraja života živeo ne razlikujući se u materijal- 91 . U toj viziji. bio „.a. ali i uzorom koga treba slediti. kao „od čovjeka čovjeku“. odnosno o namazu (molitvi). ali se navodi da je poslednji Božiji poslanik. i ime drugih poslanika. Muhamed je bio primljen kod Boga i bio je svedok nebeskih čuda. Ipak. dopisuju se skraćenice s. tj.Noa). u vreme primanja objave. i ime drugih poslanika. Za muslimane Muhamed je bio čovek ali smatraju da je. Tradicija beleži da je Muhamed govorio kako mu je nekada objava dolazila od anđela u vidu čoveka. odnosno iskustvo veoma značajno kako za njega. nerazumljiva i njemu i ljudima. kao što je rečeno. „manjoj od mule. Predanja kažu da je Muhamed zaspao u hramu blizu Kabe kada ga je melek Džibril (anđeo Gavrilo) probudio i odveo do belog buraka (krilate životinje za jahanje slične kobili.

Često su ga viđali kako sam obavlja svakodnevne poslove sve do kraja života. preko meleka Džibrila. početak 14. smatra se da je Kur’an spušten u jednoj noći u dušu Muhameda. Iako se objava Kur’ana dešavala postepeno (u periodu od oko 23 godine). u Kur’anu navodi da je Isus primio tenzil od Boga). odakle je ploča prvo spuštena na nebesa bliža Zemlji a potom. a svaki vernik ga je mogao posetiti u bilo koje doba dana ili noći bez prethodne najave.nom bogatstvu od drugih. Muslimani je smatraju za reč Božiju. Koran. Smatra se da je Kur’an već postojao na nebu u pra-verziji. Sam pojam objava u arapskom jeziku označava se dvema rečima: wahy (vahj) što dolazi od korena „inspirisati“ (a podrazumeva božanski izvor inspiracije. objavljen na „ploči pomno čuvanoj“. U istoriji čovečanstva zaista su izuzetno retki ljudi koji su ostavili takav utisak i postali ideal koji stotine miliona ljudi pokušava da sledi. „Sveti tekst“). a muslimani je obično nazivaju Mushaf (u prevodu „Sakupljene stranice“. doslovno znači „recitovanje“. Alkoran. a od tada se kroz njega manifestovao u segmentima. veka Kuran. i rečju tenzil koja označava „spuštanje“ (naročito se koristi za objavu Kur’ana ili druge objave koje se u nekom obliku spuštaju s neba. U formalnom govoru najčešće se naziva El-Kur’anul-kerim („Kur’an časni“). Kur’an (arapski Al-Qur’an). Na zapadu je uvrežen naziv Kur’an. Jemen. to je posljednja reč i volja Božija. oponaša i smatra savršenim uzorom vlastitog učenja. Kur’an Sveta knjiga islama. El-Furkan („Razlučivanje istine od neistine“). bez ljudskog uređivanja. Za muslimane nema sumnje da je Kur’an Božija objava i da je njegov autor samo i isključivo Bog. tako se. Po muslimanskom verovanju. objavljen je Muhamedu. El-Kitab („Knjiga“). „ono što se ponavlja“. 92 . „čitanje“. dakle izvor izvan ovog sveta i izvan primaoca). na primer. savršenu i nepromenjivu.

Postoje različita objašnjenja razloga za to. Dužina sura varira. međutim tu suru komentatori Kur’ana smatraju nastavkom osme sure Al-Anfal („Plen“).. ili je dostavljen na arapskom jeziku. a one objavljene u Medini su duže. Svaka sura nazvana je po nečemu što se u njoj spominje. Samilosnog“. Kur’an je uređen tako da duže sure dolaze isped kraćih a cela knjiga je. jezik Kur’ana ne može se poistovetiti sa onim što je opšteprihvaćeni jezik Arapa jer. osim jedne. pločastim kostima i rebrima životinja. Deveta sura At-Tewba („Pokajanje“) je jedina u Kur’anu koja ne počinje Bismillom. Iako je kasnije objava zapisivana (na papirusu. Objave u Meki su kraće i prve su u postepenoj objavi. Radi se o obliku književnog arapskog jezika bliskog aristokratiji. drvenim pločama. Muslimani Bismillu često izgovaraju u svakodnevnom životu. ali su ga lako usvajali svi oni koji govore različitim narečjima arapskog jezika. Danas postoji značajan broj 93 .Često se postavljalo pitanje da li je Kur’an Muhamedu dostavljan na nekom univerzalnom jeziku pa ga je on prevodio na arapski jezik. recimo kao posvećivanje nekog započetog posla ili radnje. a najduža 286 ajeta. „nizova“) koje sadrže ajete („znakove“. objave su razvrstane po tome da li su Muhamedu obznanjene u vreme njegovog boravka u Meki ili Medini. tako da najkraća ima tri. podeljena na trideset približno jednakih delova koji se nazivaju džuzovi. a mnogo kasnije i štampana. već smo rekli da se objava u prvoj fazi pamtila i usmeno prenosila među prvim muslimanima. Samim Kur’anom odgovoreno je na to pitanje pošto u njemu stoji zapisano da je Knjiga objavljena na arapskom jeziku. Nikada se ne izostavlja pre jela gde je ekvivalent blagoslovu. na ravnim kamenim pločama. u svrhu redovnog čitanja. Ipak. počinju Bismillom. nikada nije prestala potreba da se Kur’an ili njegovi delovi pamte. odnosno rečima BismillahirRahmanir-Rahim. ali praktičan smisao ogleda se u tome da je na taj način objava lakše pamćena i brže prihvatana i praktikovana. iako je postao standardom književnog i govornog arapskog jezika. komadićima kože. većina stručnjaka se slaže da ga je nemoguće imitirati pošto ne podleže pravilima ili standardima. Milostivog. Stoga i muslimani kojima to nije maternji jezik veoma poštuju arapski jezik.. što u prevodu znači „U ime Boga. U osnovni Kur’an se sastoji od 114 sura („poglavlja“. jer je to Božiji govor i po značenju i po izrazu. „stihove“). Uopšteno gledajući. Naime. Sve. Tako muslimani jedan džuz prouče svakog dana u mesecu. i objavljene su u kasnijoj fazi primanja Božije reči.).

Po dikciji i tonalitetu. 1: I–7) 94 . Samilosnog. vremenski poredak objavljivanja nije od bitne važnosti za upoznavanje unutarnje povezanosti. Samilosnog. i u njoj je sažet odnos («Pristup») prema Bogu. ranije objave su poetskije i s više žara. Gopodara svjetova hvalimo. dok su kasnije smirenije i uglavnom se odnose na zakone i društvene odnose. Tebe. Allaha. Prema tradiciji. Međutim. Iako ne prva po objavi. govore o slikama kraja sveta i povratku Gospodaru. konačnu formu Kur’an je dobio u vreme trećeg halife Osmana (vladao od 644. bit islama. odnosno o disproporciji između današnjeg reda sura i redosleda objave Kur’ana. mada se smatra da su prve zbirke sačinjene još u vreme Ebu Bekra. U prevodu glasi: „U ime Allaha. Uči se prilikom svakog stajanja u namazu (molitvi) i zajedno s drugih 12 sura i surom El-Ilhas („Iskrenost“) smatra se minimumom koji bi svaki musliman morao znati napamet. al-Fâtiha Kur’ana. a nekada se događalo da se objavi samo jedna rečenica. s obzirom da je Kur’an za njih večna knjiga. prvog halife.ljudi koji znaju čitav Kur’an napamet (te osobe se nazivaju hafizi) i stotine miliona vernika koji delove Kur’ana izgovaraju u vreme molitve. na put onih kojima si milost svoju darovao. Vladara Sudnjeg dana. El-Fâtiha se smatra za srž Sura I. i obrnuto. godine). imperativnije. postavlja(lo) se pitanje. do 656. Milostivog. Tebi se klanjamo i od tebe pomoć tražimo! Uputi nas na Pravi put. niti onih koji su zalutali! Amin“ (Kur’an. odnosno otvara(la) se tema o redosledu objave. Smatra se da je Kur’an objavljivan najviše po pet do deset ajeta odjednom. a ne onih koji su protiv sebe srdžbu izazvali. „pristupno“ ali i „pobedonosno“ poglavlje. ime prve sure u Kur’anu je El-Fâtiha. Imajući u vidu da je postepenost objave Kur’ana važna karakteristika. neke sure objavljene u Meki sadrže ajete objavljene u Medini. Milostivog. Muslimani smatraju da je današnji red Kur’anskih sura takođe dat upravo od Boga i. što u prevodu doslovno znači „uvodno“.

„navika“. dok je hadis izvod ili pisana informacija koja se odnosi na posebne fragmente tog života. Prema njima. sunnet predstavlja merodavni obrazac i smernice za izvorno tumačenje i praktično življenje islama. dozvoljenog i zabranjenog. „vest“). i pre i posle poslanja (npr. Avram/Abraham. Prema značajnom broju učenjaka. a što ne ulazi u Kur’an. a po drugima sunnet je sve ono što se odnosi na Muhamedova kazivanja. sačinjenih od propisa. Kur’an na specifičan način potvrđuje istinu prethodnih objava (Tore. sunnet je najkompetentniji izvor islamskog učenja i prakse. Uglavnom se bave sadržajem Kur’ana. Bio je primer za konkretne modalitete ponašanja ljudi koji su ga sledili. tj. a dve najpoznatije i najcenjenije su zbirka nazvana Sahihajn. prakse i zakona. Funkcija Muhamedova nije bila samo u verbalnom prenošenju objave već i u praktičnoj demonstraciji same poruke. dozvolio ili oprostio). tako da mnoge pripovesti u Kur’anu liče na one biblijske događaje zapisane u Svetom pismu. Dakle. Mojsije. Hadisi se načelno dele u dve grupe. „upotreba“) i hadis (u doslovnom prevodu „govor“. Isus) kao što se pominje i Muhamed kao poslednji poslanik. Postoje razmimoilaženja u definisanju sunneta – po jednima on obuhvata celokupni Muhamedov život. Iako se to ponekad misli. a posle njega dolaze sunnet (doslovno „običaj“. ova dva pojma nisu sinonimi i predstavljaju dve etape u istorijskom razvoju Muhamedove predaje. ono što je odobrio. i poštovani hadis što su Muhamedove vlastite reči. „događaj“. Noa. ili se na neke događaje gleda sa različitog stanovišta. društvenim i verskim životom. Međutim. sunnet se smatra opštijim pojmom od hadisa). Evanđelja). odnosno hadis se smatra verbalnim sunnetom (tj. njegova suštinska dopuna. uz strogi monoteizam. postupke i prećutne saglasnosti.Nadalje. insistiranje na moralnom ponašanju i zalaganje za socijalnu pravdu. neki Biblijski likovi ponekad su u Kur’anu prikazani u iznenađujućoj različitosti. i islamska ima veoma razvijen sistem moralnih definicija. Međutim. Veoma značajna karakteristika Kur’anskog učenja je. i zbirka na- 95 . Takođe. Adam. Postoji šest kanonski priznatnih zbirki pisanih hadisa. Najčešće se hadisom pojašnjava verovanje ili se verovanje komentariše. prethodni poslanici se imenom spominju i u Kur’anu (npr. Kur’an je nepogrešivi izvor autoriteta za sva pitanja doktrine (učenja). od el-Buharija (preko sedam hiljada hadisa). svi učenjaci smatraju da pojam obuhvata Muhamedov život kao poslanički život u celini. Iako se u literaturi često ne pravi razlika. pa i svakodnevnim životom. onog što se preporučuje i tome slično. većina islamskih učenjaka pravi razliku između ova dva pojma. pod pojmom sunneta treba podrazumevati naročito uspostavljen život poslanika Muhameda. Osnova i primarni izvor islamske doktrine je Kur’an. Za muslimane. sveti hadis u kojima sam Bog govori kroz poslanika. posle Kur’ana. Kao i sve druge religijske doktrine.

od el-Hadžadža (preko četiri hiljade hadisa). od glagola šehade „svedočiti“. je forma ritualnog klanjanja u kojem su telesni pokreti važni koliko i duhovna aktivnost koja ih prati. milodar. tj. osim Bogu. odnosno ibadete („obredne dužnosti“) preko pet osnovnih načela (islamski: šarti). sociološki i politički impuls islama. Muslimani su dužni da obavljaju molitvu pet puta dnevno (u zoru. Pripisati bilo čemu. Pet stubova islama su: 1. izjava vere (šehadet. obavezna milostinja (zekat) 4. Stoga je šehadet (izjava vere) naročito bitan element učenja. tj. Maroko ru (takvim). Vreme za molitvu tako- 96 . Jedna od najstrožijih zabrana u islamu je širk (zabrana obožavanja idola) i smatra se najvećim grehom. Fes. Muslimani ši’itskog pravca hadise nazivaju haber („vest“). ili namaz. klanjanje namaza. Obredna molitva. Ukoliko bi se morala pronaći jedna reč za koju se može smatrati da je primarni teološki. i hodočašće u Meku (hadž). Između ostalog širk se odnosi i na „pridruživanje“ Bogu onoga što Bog sam nije. Vera u Alaha osnova je islamskog učenja kroz koju se izražava beskompromisni i strogi monoteizam. na zalasku sunca i uveče). obredna molitva (salat) 3. doktrina koja zauzima centralno mesto u islamu. Pripadnici islama veruju u besmrtnost duše. epitet realiteta znači počiniti greh i taj greh Bog ne može oprostiti pošto se „pridruživanjem“ negira sam Bog. u podne. „svedočenje jednog“. „učiniti jednim“. izvorom svih grehova. meleke („anđele“) i šejtane („đavole“). uskrsnuće mrtvih i ahiret („zagrobni život“). „jedinost“). Svaki musliman je obavezan da poštuje i praktikuje osnovne verske dužnosti. „biti svedok“) 2.zvana Muslima. i to vreme je naznačeno u religijskom kalendaMolitva. Tačno vreme molitve (vakat) zavisi od položaja sunca na nebu. Tako pripadnici islama veruju da nema Boga osim Alaha i da je Muhamed njegov poslanik. poslepodne. strašni sud. onda je to tevhid (tawhad. „proglasiti ili priznati jedinstvo ili jednost“. post tokom meseca ramazana (saum) 5. u kijamet („sudnji dan“). džennet („raj“) i džehennem („pakao“). poznatih i kao pet stubova islama. Izjava vere je čin svedočenja (izgovaranjem pred svedocima) da nema Boga osim Alaha i da je Muhamed njegov poslanik.

širenje znanja. Ovu vrstu obavezne milostinje treba razlikovati od sadake. itd. okuplja- 97 . Pre pristupanja molitvi vernici su dužni da se ritualno očiste što se postiže velikim i malim pranjima (tzv. stoku i useve s obrađene zemlje. U ranija vremena muslimanska vlast je prikupljala zekat. period ramazana koristi se kao Trpeza za iftar prilika za porodične susrete. Smatra se da je prvi mujezin bio Bilal. Procenjuje se na oko 2. plemenite metale.5 odsto ukupnog bogatstva koje prelazi preko minimuma poznatog kao nisab. a ako nema vode može i peskom). odnosno porez za opšte dobro. pića. koji daje mujezin (osoba koja poziva na molitvu). a žene klanjaju iza muškaraca ili u pregrađenom delu džamije. Molitva se može obaviti praktično na svakom mestu ali se osoba koja klanja mora okrenuti prema Kibli – smer Kabe u Meki. ali su u obavezi da nadoknade propuštene dane naknadnim postom u toku iste godine. trgovačku robu koja se koristi za trgovinu. ali preporučljiva. a koji je bio poznat po svom zvonkom glasu. Posle molitve besedu okupljenim vernicima drži imam (muslimanski učenjak) ili vođa molitve. dok dojilje. bolesnici i putnici mogu da ne poste. najčešće sa džamijskog minareta/munare (visoki cilindrični ili četvorougaoni tornjevi uz džamiju). najčešće vodom. abisinski crnac. govorenje lepe i istinite reči. i podrazumeva uzdržavanje od jela. Porez se plaća na bankovne depozite. Post je zabranjen ženama kada imaju mesečni ciklus ili krvare posle porođaja. trudnice. je vrsta poreza koji jednom godišnje plaćaju svi odrasli muslimani.đe se označava ezanom. od izlaska do zalaska sunca. Učenje ezana naziva se okuisanje. Post u mesecu ramazanu traje tokom dnevnih sati. dodirivanjem životinja. a danas je deljenje milodara obično ostavljeno na savest vernika. Prikupljena sredstva moraju se davati siromašnima i ubogima. Tada se skupe svi odrasli muškarci članovi zajednice. Tradicionalno. jedan od prvih muslimana koji su se pridružili Muhamedu. milostinja koja se praktikuje kao milosrdni čin tokom cele godine. Obavezna milostinja. uzimanje abdesta. pušenja i seksualnih aktivnosti. Sadaka podrazumeva ne samo davanja u materijalnom smislu već i činjenje dobrog dela. seksualnom aktivnošću. Sadaka je neobavezna. zavisno od stepena onečišćenja do kojeg dolazi telesnim izlučevinama. Zajednička molitva obavlja se petkom u podne (naziva se džuma-namaz).

Obred se sastoji od hoda oko hrama Kabe. Neki od običaja i obreda u islamu. šerijat. oni tu dužnost mogu preneti na drugu osobu. naročito u vreme iftara. jedan od najrasprostranjenijih obreda i običaja među muslimanima je obrezivanje muške dece. izvrše ovu zahtevnu versku obavezu. Hadž. Hodočašće u Meku je peti stub islama tako da su svaki odrasli musliman i muslimanka dužni da. „kamenovanja“ tri kamena stuba koji predstavljaju šejtana (đavola) i žrtvovanja životinje (najčešće ovce ili kamile) na Mini. vernici nisu u mogućnosti da obave hadž. Tek po obavljanju svih obrednih radnji vernici dobijaju naziv hadžija ili hadžinica. Obred obrezivanja (uklanjanja prepuciuma.nja prijatelja i saradnika kako bi se dodatno razmišljalo o veri. Osoba koja obavlja hadž za drugog zove se bedel i najčešće obavlja dužnost za bolesnu ili umrlu osobu koja se zavetovala da će ići na hodočašće. Postoje specifični i raznoliki običaji i obredi koji prate čin venčanja. etičko učenje u islamu Pored obaveznih pet stubova islama. tj. iz zdravstvenih razloga. krajnje kožice s polnog organa muškog deteta) obavlja se u dobi od rođenja do trinaeste godine starosti deteta i smatra se savezom s Bogom. pred Praznik žrtve. a prava i obaveze supružnika regulisana su verskim zakonom. brežuljaka Safe i Merve. prolaska kroz uski klanac Muzdelife. bar jednom u životu. U slučaju da. ti da je obred hadža obavezan za one priMeka padnike islama koji poseduju ne samo dovoljno sredstava za odlazak na putovanje. Treba pomenuDžuma namaz oko Kabe. Mali hadž ili ‘umra može da se obavi u bilo koje doba godine. odnosno zajedničkog obroka po zalasku sunca. stajanja na visoravni Arefat. hodočašće se održava svake godine tokom poslednjih deset dana dvanaestog lunarnog meseca. dakle ne smeju biti u dugovima. već i sredstva koja su dovoljna da porodica živi bezbrižan život u vreme njihovog odsustva. Po pitanju 98 .

Istanbul losti za umrlim može trajati sto dana. brakova islam dozvoljava muškarcima muslimanima da mogu ženiti nemuslimanke (ukoliko su pripadnice religije koja ima pisani sveti spis. Telo pokojnika polaže se u mezar (grobnu raku) tako da je glava Hurem sultanije (Rokselane). Telo pokojnika ritualno se opere i zamota u beli čaršav. Istanbul krivena je kupolom. ili višeženstvo. ali je uslov da se deca iz tog braka odgajaju kao muslimani. posebno se ističe etička dimenzija kao bitna karakteristika ove religije. Međutim. ukoliko su „sledbenice Knjige“). odnosno bikonfesionalnih.međureligijskih. Nišan nad grobom ima isklesano turbe ili fes. Bez obzira da li se radi o bogatoj ili siromašnoj osobi procedura je ista i nema razlike u pogrebnoj opremi. U tom smislu bitno je ukazati na verski zakon u islamu. okrenuta u pravcu Kible. Grobnica u vidu mauzoleja uz džamiju ili na nekim islamskim grobljima takođe se naziva turbe. Islam zahteva revnosno obavljanje verskih dužnosti i drugih tradicionalnih običaja vezanih za islamsku religijsku praksu. Vreme žaSulejmani džamija. naročito u vreme nastanka ali i u kasnijim epohama. u savremenom svetu to je sve ređa praksa. ne zatvara se u kovčeg već se stavlja na drvenu ploču koja se naziva tabut. deblji je i širi pri dnu. Za razliku od muškog. Nadgrobni kamen na grobu muslimana naziva se bašluk ili nišan. Pogrebni obred u islamu naziva se dženaza.Groblje u dvorištu džamije Sulejmana Veličanstvenog. ali pod specifičnim uslovima koje supružnik mora da ispuni (jedan od uslova je i pristanak prethodne supruge ili supruga ukoliko ih je više). tj. jer se smatra da ne postoje garancije da bi deca iz takvog braka bila pripadnici islama. S obzirom na reformatorski karakter islama. formulisa- 99 . nišan na groblju muslimanke nema fes. a ukrašena je reljefima i nat. U nekim muslimanskim zajednicama dozvoljena je poligamija. Muslimankama nije dozvoljeno da se udaju za nemuslimana. odnosno u duhu islama. Tabut pri pogrebu nose samo mušGrob Sulejmana Veličanstvenog i Haseki karci. a jedan od razloga su upravo deca.

ono što je preporučeno (mendub). Već u ranoj fazi nastanka bilo je jasno da islam među ljudima ne pravi razliku na osnovu klasne. „poverenik“ ili „naslednik“) izabran je Ebu Bekr (vladao od 632. verni Muha- 100 . ono što je proskribovano ili zabranjeno (haram). verske. Palestinu. Već za života Muhameda gotovo čitava Arabija prihvatila je islam. „sprovesti“. Mesopotamiju i visoravni Persije. pravci u islamu Posle smrti Muhameda. halifu. „propisati“. Šerijat je obrađen u četiri sunitske škole (mezheba): šafijskoj. sami muslimani su kompromitovali zemaljsko jedinstvo. Kur’anom i sunnetom naglašena je velikodušnost i poštenje. Njime se utvrđuju propisi i obaveze. porodične i društvene kojih se svaki pripadnik islama mora pridržavati tokom čitavog života. Shodno arapskim običajima. izvedene od glagola „uvesti“. za prvog naslednika tj. Tradicionalno govoreći. odnosno sistem kažnjavanja. U islamu nailazimo i na konkretne zabrane u jelu (ne sme se jesti strvina i svinjsko meso) i piću (stroga zabrana konzumiranja alkoholnih pića). izabran je Ebu Bekr. Naime. Islam – kratak istorijat razvoja. uporedo sa širenjem. i ono dopušteno ali moralno indifirentno (mubah). zajedno sa ši’itskom. kastinske ili rasne pripadnosti. tako da se slobodno može reći da je smrt Muhameda stvorila krizu vlasti na zemlji koja ni do danas nije rešena. uključujući Egipat. solidarnost i bratstvo među pripadnicima zajednice ali ne po srodstvu već po veri. a u narednih sto godina. Neki autori delom šerijata smatraju i ukubat. Siriju. uz budizam i hrišćanstvo. Strogo je zabranjeno kockanje kao i uzimanje kamate (lihvarstvo). godine). koja ima vlastitu pravnu školu. Takođe je zabranjena prostitucija. gatanje i vračanje. radilo se o pitanju Muhamedovog nasledstva. hanefijskoj i malikijskoj. arapska plemena su pod zastavom islama osvojila glavninu tadašnjeg civilizovanog sveta. U etičkom usvajanju islama načelno se razlikuje ono što je zahtevano ili obavezno (farz). Stoga se islam. nosi ideju jednakosti svih ljudi pred Bogom. ono što je pokuđeno ili mrsko ali nije zabranjeno (mekruh). za vođu zajednice i halifu („onaj koji je ostavljen iza“. do 634. tako da je moralni sistem islama nediskriminatorski. Međutim. narkomanija. u dramatično različitim okolnostima od onih u kojima je živeo Muhamed. šerijat se sastoji iz dva dela: ‘ibadat (bogoštovana dela) i mu’amalat (vršenje tih dela). ali i „obznanjeni verski zakon“). tj.nom u Kur’anu i sunnetu – šerijat (od arapske reči shari’ah. hanbelijskoj. pod čijim vođstvom je nastavljena ekspanzija islama. ubraja u svetske religije.

I u vreme drugog i treće halifata nastavlja se širenje islama. sklopio je potom Velika džamija Omajada. koji je pripadao dinastiji Omajada. ali biva pobeđen od Mu’avijinog sina Jezida. i tada počinje teška istorija ši’itskog pravca u islamu. podržavale su Aliju. Bez obzira na nerešen problem sa ši’itima. Kako Alija nije uspeo da postigne kompromis. koje će kasnije prerasti u otvoreni rat. privremeno su zaustavile ekspanziju i teritorijalna osvajanja. Ipak. Međutim. Oni su nazvani haridžije. ovom i u naredne dve prilike Alijine primedbe da bi nasledstvo trebalo da pripadne njemu kao srodniku i zetu zaobiđene su. godine) i Osman (vladao od 644. do 644. Međutim. Drugi Alijin sin Husein diže ustanak posle Mu’avijine smrti. Alijin najstariji sin Hasan. Jedan pripadnik haridžija ubio je Aliju. naročito oko raspodele bogatstva i 101 . što je bila prva frakcija unutar ši’itskog pravca u islamu. godine). kontrolu nad halifatom u potpunosti preuzima dinastija Omajada koja se suočava i s unutrašnjim problemima moćnog carstva koje je tada obuhvatalo veliki dio Srednjeg istoka i severne Afrike. Deo vojnih trupa. tako da on nije uspeo da nametne vođstvo celoj zajednici. „pristaše“). „stranka“. već je bilo kasno i tada je Alijino vođstvo bivalo snažno osporeno. raslo je i nezadovoljstvo vladavinom dinastije. ili „otcepljeni“. godine) kako su od početka zahtevale njegove pristalice (na arapskom ši’ije. Posle Osmanove smrti Alija je izabran za halifu (vladao od 656. koji je ujedno bio oženjen Muhamedovom ćerkom Fatimom. tako da su drugi i treći halifa bili Muhamedovi prijatelji Omer (vladao od 634. primirje s Mu’avijom i prepustio mu haliDamask. pod vođstvom Mu’avije. Alijinog sina. dinastija Omajada vladala je narednih sto godina i islamsko carstvo se u tom peridu povećalo i osnažilo. Sirija fat. naročito one stacionirane u Iraku. opirale su se Alijinom vođstvu. u Siriji.medov prijatelj i tast. preko Egipta u pravcu severne Afrike. gde je kao namesnik stolovao Mu’avija. u prevodu „frakcija“. što je pokušao da ospori Muhamedov rođak Alija. biran za halifu. ali vojne trupe u Siriji. i tada je carska prestonica iz Medine premeštena u Damask. Ove unutrašnje razmirice. do 656. deo njegovih pristalica ga je napustio. do 661. „partija“. Posle ovog poraza Huseina.

ali je carstvo već bilo podeljeno u nekoliko delova. dolazi do krize abasidske dinastije. i njihovo osvajanje Bagdada. čitavu Anadoliju. centar političke i ekonomske aktivnosti čitave imperije. krajem 12. drugog ši’itskog. U to vreme. godine i u tom dugotrajnom periodu carstvo je osnažilo. prava. razvija- 102 . uspeli da ih svrgnu s vlasti i od tada počinje doba vladavine dinastije Abasida.privilegija. nikada više nijedna dinastija neće vladati čitavim islamskim carstvom. veku dolazi do konsolidacije imperije i javljaju se tri nova islamska carstva: jednog Mogulskog sa sedištem u Delhiju. obilovalo bogatstvom i prosperitetom. Tako je uz Egipat. veku opustošili velike delove carstva. stvarna vlast bila je u rukama dinastije Fatmida koji su Kairo pretvorili u novu prestonicu. godine. koje su pokorile Bagdad i osnovale novi centar u Kairu. godine. naročito u novoosvojenim Ulaz u džamiju Sulejmana državama i teritorijama. abasidske kalife nominalno su vladale iz Bagdada. Posle pada abasidskog halifata. ali i procvatom umetnosti. školstva. stvarale su Veličanstvenog. Iako su mongolski prodori u 13. i trećeg Osmanlijskog carstva u Anadoliji. Iz ovog perioda datira i izgradnja al-Azhara. Osmanlijski vladar Mehmed II je. veka islam se širio među nemuslimanskim stanovništvom. tako da su protivnici Omajada. oko 750. godine. 1171. U periodu od 15. tokom 10. godine. što je Saladina nagnalo da skupi vojsku i povrati grad. osvojio Kairo. označilo je definitivni kraj i faktičke i nominalne vladavine dinastije Abasida. veka. već u 15. 1453. i stvara se novo carstvo predvođeno ši’itskom dinastijom Fatmida. Istanbul se trgovačke i političke veze. Iako su narednih 200 godina nominalno vladali Abasidi. Ipak. osvojio i vizantijsku prestonicu Konstantinopolj. veka. 1187. novu prestonicu carstva i sedište sultanata. pod vladavinom dinastije Sefevida iz Isfahana u Iranu. a sedište carstva premešteno je u Bagdad. Prodor Mongola preko Kine i Rusije. Razvili su poseban administrativni sistem upravljanja. Siriju i Mesopotamiju zavladao i Jerusalimom. najuticajnijeg islamskog obrazovnog centra. te je preimenovao u Istanbul. Vladavinu Fatmida okončao je Saladin koji je. Period vladavine abasidskih kalifa obeležen je i snažnim razvojem nauke. i veći deo jugoistočne Evrope. Time je okončana i vladavina ši’ita na zadovoljstvo većine stanovništva carstva. Abasidi su vladali sve do 1258. Nova prestonica postala je i najveći urbani centar. Na vrhuncu svoje moći Osmanlijsko carstvo kontrolisaće oblasti većeg dela severne Afrike. U međuvremenu su hrišćanske krstaške vojske osvojile Jerusalim. do 19.

Pripadnici sunitskog pravca u islamu priznaju prve četiri halife i ne priznaju nikakvu posebnu versku ili političku funkciju potomcima Muhamedovog zeta Alije. kao i u jednoj provinciji Saudijske Arabije. sina četvrtog halife Alije. kome pripada blizu 90 odsto muslimana sveta. godine. međutim. koji uglavnom nastanjuju današnji Jemen. Ši’iti veruju da će se on vratiti na kraju vremena kao mesija. ši’itski pravac u islamu obuhvata manjiski deo populacije (oko 10 odsto ukupnog broja muslimana). Iz ovog kratkog prikaza razvoja tadašnjeg islamskog sveta vidljivo je da su ovozemaljske razmirice među muslimanima bile trajna karakteristika još od smrti poslanika Muhameda. početak 14. Sledeća velika grupa u ši’itskom pravcu su zejdije. Veliki deo njih bili su i formalni članovi vladajućeg aparata. veku. pravdu i jedinstvo čitavom svetu. Pakistanu i Siriji. Taj događaj se u ši’itskom svetu obeležava do današnjih dana kao znak mučeništva i patnje. koje nazivaju i „ši’iti pet imama“. Kao i mnoga druga carstva okoštala u sopstvenim strukturama. i među ulemama je došlo do razdvajanja po hijerarhijskoj liniji – višim slojevima Ostaci privatne palate ulema odgovao je položaj u kojem su (Porfirogenitova palata). i dvanaesti. prenosila po 103 . od kojih se naročito ističu prvi – Alija. Među njima daleko najveću grupu čine „ši’iti dvanaest imama“ ili duodecimalisti. koja mu je davala apsolutno pravo na duhovno vođstvo poznato pod imenom imamet. koji je misteriozno nestao i još se očekuje njegov povratak. se nalazili. veka su da se distanciraju od vladara i pristaju uz nezadovoljno stanovištvo. a Otomansko u 20. Ipak. u prevodu „običaj Poslanika“). Za razliku od sunitskog pravca (suniti. Iraku i Libanu. u bici na Kerbeli bila bitan događaj za pripadnike ši’itskog pravca u islamu. Ova funkcija se. u tom tumačenju. te treća grupa po brojnosti „ši’iti sedam imama“ koji su koncentrisani u Indiji. imali značajnu ulogu u sva tri carstva što je vladarima u Delhiju. Ši’iti. Duodecimalisti priznaju dvanaest imama. Mehdi. Mogulsko i Sefevidsko carstvo raspalo se u 19.la se nauka i umetnost. i raštrkani po centralnoj Aziji. a niži slojevi ulema počeli Istanbul. zvanična religija Persije (današnjeg Irana) još od 1501. drže da je Alija imao specifičnu duhovnu funkciju. pridevski oblik od sunnet. a kao manjina nalaze se i u Avganistanu. Isfahanu i Istanbulu na izvestan način odgovaralo u cilju kontrole stanovništva. Naročito je pomenuta smrt Huseina. Iranu. U tom periodu su verski učenjaci – uleme. Najveći broj duodecimalista živi u Iranu. veku. da donese mir. Siriji i istočnoj Africi.

a prvo značenje iz kojeg se izvode ostala jeste „primer“ ili „model“. što je naziv za mesta gde se ti skupovi održavaju. Jednina te reči je tarikat. bez nade u nagradu i bez straha od kazne vekovima bila glavni motiv sufija. „prizivanje“). Istorijski gledano. što je koncentracija na stvarno putem spominjanja Božijeg imena (zikr. sledbenici ovakvog pristupa i učenja. tako da se ovaj izraz i danas koristi kao termin za ovu vrstu ezoteričnog učenja. severoazijskih šamana i hinduističkih jogija.imenovanju na njegove potomke koji su zajedno s Alijom imami. Derviši su jedni od pripadnika sufizma. sufije su se grupisale u organizacije zvane tawaif (u prevodu „staza“). U ranom periodu sufije su odbacivale. usled problema doslednosti u pristupu praksi. bezinteresna ljubav prema Bogu. 104 . spoljne ili formalističke oblike poštovanja Boga u korist poDerviški red Mevlevije božnosti kojom su nastojali da shvate Božiju jedinost ličnim iskustvom. „gruba tkanina“) koju su nosile rane askete. Naziv dolazi od arapske reči suf (u prevodu „vuna“. najčešće u tekijama. u islamu se razvilo i značajno mistično (ezoterično) učenje poznato pod imenom sufizam. mističnom teologijom istočnog hrišćanstva. imam je samo onaj koji predvodi molitvu – namaz. sastanak radi duhovnih sesija. te da je čista. pa čak i s taoizmom. poput ranih istočnih hrišćana. Nezavisno od pitanja nasleđivanja. Sufizam poprima mnoge oblike ali uvek sadrži dva pola: doktrinu (razdvajanje stvarnog i nestvarnog kroz ispovedanje islamske vere) i Tekija Mejtaš. tj. I njihova praksa i učenja bazirani su na Kur’anu. u prevodu „pominjanje“. Često se u literaturi može pronaći odrednica da je sufizam unutrašnja dimenzija islama. Vedantom. Za sunite. Tarikat je vrsta okupljanja oko duhovnog učitelja. prihvatanja odnosno odbacivanja doslovnog tumačenja svetog teksta. ili su manje naglašavale. Sufijska doktrina poredi se i s neoplatonizmom. ali su u počecima bili pod uticajem drugih mističnih učenja. Sarajevo metod.

Istanbul prototip prve džamije. jeste ona u Kabau u Medini. stojeći. Džamija često ima kube (kupolu). otvoreni ili zasvođeni (ili i jedno i drugo) gde vernici. a žene po čitavom telu osim lica i ruku. lazi jedna ili više galerija (koje se Sarajevo nazivaju šeref). obavljaju obaveznu molitvu. s kojih mujezin pozi- 105 . naziva se džamija (turska reč). Udubljenje u jednom od unutrašnjih džamijskih zidova (vrsta niše). te pokreti poput selefijskog i vehabijskog. Stilovi izgradnje džamija mogu varirati. Plava džamija. muškarci pokriveni od pupka do kolena. neke su sa otvorima za sunčevu svetlost. Najvažniji je prostor za obavljanje namaza. Na munarama se naMihrab u Hadži Sinanovoj tekiji. naziva se mihrab i prema njemu se vernici orijentišu jer se u tom pravcu nalazi Kibla – obavezan smer molitve. kao i jednu ili više munara/minareta. U predislamsko doba prostor oko hrama Kabe zvao se mesdžid. izrađeno s većim ili manjim stepenom preciznosti i ukrašavanja. ali nekoliko elemenata se uvek pojavljuje. desno od mihraba nalazi se minber (propovedaonica) s koje se drži beseda petkom (ta beseda zove se hutba). mesto namenjeno bogosluženju. što u prevodu znači „mesto padanja ničice“. koju je izgradio Muhamed posle dolaska iz Meke. klečeći i padajući ničice. Na arapskom se naziva mesdžid. Rečju mesdžid označava se svako ritualno čisto mesto koje služi obavljanju namaza kao delu salata (molitve). U većim džamijama. Religijski objekti u islamu Hram u islamu. Međutim. objekta sagrađenog namenski u svrhu zajedničke molitve. postoje i malobrojne sledbe kao što su haridžije (ili ibadije) i ahmedije. Niko ko nije u stanju verske čistoće ne bi smeo da uđe u ovaj prostor u vreme molitve. poređani iza imama.Uz sunitski i ši’itski pravac u islamu. U taj prostor vernici ulaze bez obuće.

odnosno sve drugo što je potrebno i neophodno za obavezno ritualno pranje pre moli- Džamija Hasana II. U islamu je dvodimenzionalno i trodimenzionalno predstavljanje stvorenih bića zabranjeno (između ostalog zbog zabrane idolopoklonstva. Pre minareta. Maroko Džamija Selima II. Jedrene.va vernike na molitvu. veka džamije su građene izdignute platforme sa stepenicama koje su bile mesta s kojih je mujezin pozivao na molitvu. najčešće polumesec s kuglama. Na vrhu minareta nalazi se alem. najzapadnija tačka islamskog sveta. Sarajevo 106 . kraj 16. Otvorena dvorišta uz džamiju dopunjavaju zasvođeni deo džamije. a u njima su često fontane. uz Kupola džamije sultana Selima II. Uobičajeno je da ovi sakralni objekti budu svetli i tihi. Kazablanka. ali i da se ne bi na umetnika gledalo kao na nekoga ko prisvaja Božiju moć stvaranja) tako da su unutrašnji zidovi džamije Kaligrafski natpis iznad ulaza u Gazi-Husrev begovu džamiju. Turska tve. Jedrene. Turska. biser najvećeg otomanskog arhitekte Mimara Sinana.

Mnoge džami- Kaligrafski natpisi ispod i iznad prozora džamije Mehmed-paše Sokolovića. Još jedan važan element većih džamija jeste unutrašnje osvetljenje koje tradicionalno daju džamijski lusteri. uz polumesec. Na islamskim zastavama se. Iz medresa je potekao običaj da islamski verski službenici nose crne mantije. simbolizuje božanstvenost i suverenost. Nalazi se na minaretima džamija. medresu u svom sastavu. Kada musliman sretne mu- 107 . Luster u džamiji Selima II. srednje verske škole. kao ni muzičkih instrumenata – u islamu nema muzičkog ili horskog učestvovanja u bogosluženju. U džamijama nema nameštaja niti drugih predmeta. Jedrene. Turska Simboli i pozdravi u islamu Simbol ili amblem islama – polumesec. i još imaju. Istanbul je su imale. može videti i zvezda. posebno pravljena remek-dela majstora za obradu metala.najčešće ukrašeni kaligrafski (krasnopis) izvedenim stihovima iz Kur’ana i geometrijskim šarama. Shodno šerijatu (običajnom pravu). Danas su medresa mesta veronauke. Medresa je prvobitno bila verska škola u kojoj su se Kur’an i hadisi proučavali i učili napamet. pozdrav i otpozdrav su obavezni za muslimane.

alim (islamski učenjak). kao što su npr. Svaka džamija ima jednog ili više imama. imam. u islamu ne postoji nijedan obred koji svaki vernik ne može predvoditi. Imam je takođe i titula koja može biti pridodata vođi zajednice ili grupe. Za razliku od. Sama reč imam („model“. Stoga je često korišćeni izraz u zapadnoj literaturi i medijima „islamski sveštenik“. što u prevodu znači „neka je mir na tebe“. recimo. ali ne zahtevaju posvećenje koje vršioca funkcije izdvaja u odnosu na druge vernike. Fes. Osnivači pravnih 108 . starosna dob i društveni ugled. Pitanje sveštenstva u islamu U principu. To su i sudije i profesori na verskim fakultetima i univerzitetima. pogrešan i iz njega Pred molitvu.slimana pozdraviće ga rečima Es-sellamu alejkum. U svakodnevnom životu često je u upotrebi skraćena verzija pozdrava. množina od alim. što doslovno znači „mir“. izuzev sa onima s kojima ne mogu sklopiti brak (otac. Osnova za rangiranje na ovu funkciju je znanje (posebno Kur’ana). dakle samo selam. a pozdravljeni odgovora rečima Ve alekumumus-selam. Maroko se mogu izvući pogrešni zaključci. Pošto se često koristi zaboravlja se da je verski pozdrav. u islamskom svetu izraz sveštenstvo odnosi se samo na hrišćanske sveštenike ili monahe drugih religija. kao odredba za imama i mulu (titula učenjaka i verskih autoriteta u Iranu i centralnoj Aziji). kadija (sudija). stričevi i ujaci). odnosno „neka je i na tebe mir“. pošto islam ne priznaje sveštenstvo. U tom smislu govori se da u islamu nema sveštenstva. naravno. „primer“) označava osobu koja je predvodnik u namazu. brat. osobe kompetentne da odlučuju o verskim pitanjima. tj. postoji religijsko vođstvo – ulema (arapski: ulama. „učenjak“) koji su priznati kao učenjaci ili autoriteti u verskim naukama i najčešće se radi o imamima važnih džamija. Međutim. ali s obzirom na značenje (pozivanje na mir) muslimani često ovim pozdravom pozdravljaju i nemuslimane. u islamu. Većina javnih funkcija u islamskim zajednicama. U nekim muslimanskim zajednicama žene se ne rukuju s muškarcima. hrišćanstva u kojem obavljanje svešteničkih funkcija podrazumeva posebno posvećene osobe i sposobnost da se predvode obredi. zasnovane su na znanju i obrazovanju (nekada i veštini). tokom pogrebnih obreda i sl.

Smatra se da je Muhamed preporučio da se na taj dan posti. smatraju da je imam obdaren izuzetnim znanjem i autoritetom. a rašireno je verovanje da se radi o dvadeset i sedmoj noći meseca ramazana. Praznici u islamu Praznici koji se obeležavaju u islamu su Ašura. te duhovnošću koja je produžetak Muhamedove. poznate pod nazivom gulat. Ekstremne sekte ši’ita. i smatra se da može Ispred džamije Hasan II. Lejletulberat. Lejletul-kadr („Noć snage“ ili „Noć sudbine“) je noć u kojoj je. Ašura je deseti dan meseca muharrema – prvog meseca u lunarnom kalendaru. a u nekim zemljama organizuju se ulične povorke. Najčešće je to recitovanje pobožnih spevova u džamijama. Bajram je turski naziv za praznike Id al-adha (Kurban bajram) i Id alfitr (Ramazanski bajram). u toj noći potrese sidretul-munteha („granica između Bića i Apsoluta“) i popadaju listovi sa imenima onih koji će umreti u narednoj godini. koji mora biti priznat i praćen u cilju spasenja. Kurban bajramom se obeležava sećanje na Ibra- 109 .škola u islamu nazivani su imamima. Imam je i počasni naziv za važne islamske učenjake. Tako je za ši’ite imam i titula i duhovna funkcija. smatraju da je njihov imam božanske prirode. biti samo jedan imam u jednom vreKazablanka. Mevlud pada dvanaestog dana meseca rebiul-evel i to je Muhamedov rođendan. jedinstvenog i predodređenog. a način obeležavanja je stvar lokalnih običaja. Lejletul-kadr. čitav Kur’an spušten u Muhamedovu dušu. veka. Za nju se kaže i da je noć sudbine pošto se. a za ši’ite je to dan podsećanja na Huseinovo ubistvo. „Noć oslobađanja“) je petnaesta noć islamskog meseca šabana. smatra se. Međutim. Mevlud i Bajram (Ramazanski bajram i Kurban bajram). Obeležavanje mevluda datira iz 12. Lejletul-berat („Noć opraštanja“. po verovanju. Takođe. među muslimanima ši’itskog pavca imam se smatra za posrednika. Maroko menu. kao i vođe nekih ogranaka islama. Muslimani smatraju da je ova noć bolja od hiljadu meseci. Ova noć je u zadnjoj trećini meseca ramazana i zbog toga se ti dani smatraju naročito bitnim.

a obeležava se tri dana. veka. olakšana komunikacija i novi mediji učinili su svet baš onakvim kakvim se određuje u često korišćenoj frazi „globalnim selom“. Globalizacija. Meso kurbana se ne prodaje. Muslimani takođe obeležavaju Novu godinu po lunarnom kalendaru. kriće velikih nalazišta nafte. bio je značajan i za tzv. U najznačajnije promene u delu sveta u kome su muslimani većina sigurno se ubrajaju osnivanje nacionalnih država u Aziji. trećina podeli komšijama. islamski svet kao i za čovečanstvo u celini. došlo je do pojave brojnih reformatorskih pokreta u islamskim zemljama. i početkom 20.himovu (Avramovu) žrtvu ovna umesto vlastitog sina i počinje desetog dana meseca zul-hidže. islamski svet da se suoči s modernim vremenima. razvoj novih tehnologija i medija. Obeležava se četiri dana i u tom periodu se ritualno kolju životinje (kurban. već se trećina zadržava za sebe i porodicu. neki u borbi za očuvanje islamske tradicije i načina života. odnosno prvi dan meseca muharrema. na Bliskom Istoku i u Africi. otPored autobuske stanice u Fesu. Islam danas Prethodni. koji su 110 . „prinošenje žrtve“). Danas su neke od najbogatijih ali i najsiromašnijih zemalja na sveta tzv. Već u 18. muslimanske države. dva svetska rata. 20. imajući u vidu slom kolonijalizma. a naročito krajem 19. Neki su bili u funkciji prilagođavanja modernom dobu. a trećina sirotinji. Ramazanskim bajramom obeležava se kraj meseca posta i počinje prvog dana meseca ševvala. razvoj Maroko nove industrije i formiranja tržišta kroz multinacionalne kompanije. neki u funkciji oslobođenja od evropMaroko skih kolonizatora i osvajača. vek. Kurban-bajram je poznat i pod nazivom hadžijski bajram. Sve to je nagnalo i tzv. itd. fenomen globalizacije. a Železnička stanica u Fesu.

Jedan od boljih primera može biti i razumevanje odnosa islama i demokratije. Dva najistaknutija predstavnika ove ideje su Bassam Tibi. trenutno profesor međunarodnih odnosa na univerzitetu u Getingenu i gostujući predavač na Harvardu. i Fatima Mernissi. jednog od osnivača desnog krila pokreta Muslimanske braće. Međutim. veka pod svojom vlašću držali najveći broj islamskih zemalja. i Ali BenProdavnica tepiha. Razmišljajući u tzv. što je 111 . Dubai nom kulturnom hegemonijom. profesorica sociologije na Muhammad V univerzitetu u Maroku. Uporedo s razvojem pokreta koji su težili „zapadnjačkom“ načinu života. zapadnim kategorijama. i iranskog ši’itskog mislioca ‘Abdolkarima Sorousha. Prema jednima. Treća perspektiva ističe da su „islam i demokratija kompatibilni“. islamskom svetu. Druga perspektiva je „islam nije kompatibilan s demokratijom“. jednog od lidera pokreta IslamMaroko skog fronta spasa (FIS) iz Alžira. te tri odrednice niti isključuju niti uključuju jedna drugu. haja. razvijali se se i radikalni pokreti (često nazvani fundamentalističkim) koji su zahtevali organizovanje života po strogo islamskim verskim i etičkim načelima – razume se. ostaje da se vidi. poreklom Sirijac. ali treba se nadati da je modernizacija svetski proces koji više neće biti uslovljen isključivo zapadTržni centar. a za ovu tvrdnju naročito su bitni radovi egipatskog intelektualca ‘Abbas Mahmud al-’Aqqada. Koja od ovih perspektiva će preovladati. Marakeš. četvrta perspektiva naročito ističe da „islam zahteva demokratiju“. i konačno. politička ideologija i osnova ličnog i grupnog identiteta. i ovu perspektivu naročito je razvijao Abu’l-A’la Mawdudi. prema njihovoj interpretaciji islama. pri čemu je za ovo gledište naročito bitno mišljenje Sayyida Qutba. osnivač grupe Jama’at-I’Islami („Islamska grupa“). pri čemu je veoma bitan društveni i politički kontekst pojedinačne situacije. može se reći da današnji islam može biti versko uverenje. „demokratija je anatema islamu“. gde i u kojoj meri. Prisutne su četiri različite perspektive kao naročito uticajne u tzv.početkom 20.

što konverzijom. islam je religija koja se neprestano širi. Iako doktrinarno svugde isti. praktikovanje islama je raznoliko. odmah iza hrišćanstva. i po broju sledbenika druga je religija na svetu. U trideset i pet zemalja sveta su većinsko stanovništvo. u Evropi živi oko 200 miliona muslimana (od čega blizu dve trećine čine imigrantske zajednice). 112 . Aziji ili Evropi. Africi. Danas u svetu živi preko milijardu i dvesta miliona pripadnika islama (blizu 21 odsto svetske populacije) koji žive u preko 120 zemalja sveta. a ne deo rešenja budućnosti planete. Blizu dve trećine pripadnika islama živi u Aziji. Što demografski. te postoje razlike u praksi muslimana u Americi. veka.često deo problema. a velikom broju država su druga religija po broju pripadnika. Na početku 21.

Novi Sad. Šušnjić. Žan Klod. Sveto Pismo. Cyril. Beograd. Milan i Vučinić. Beograd. Čigoja štampa. 1997. Džon (ur. 2006. 2006. El-Kalkem. Stylos. SAZNAJTE VIŠE Bouker. 1998. 2003. Novi Zavjet. Rade i Simić. Novi Sad. Glasse. Jugoslovensko biblijsko društvo. Beograd. Veljačić.o. Vukomanović. Vodić kroz svetske religije. Dijalog i tolerancija – iskustvo razlike. Enciklopedija živih religija. Madhu Bazaz. Čigoja štampa. Religija. Sarajevo. Cvitković. Beograd. Ihsanoglu. Nolit. Sarajevo. 2001. Religije suvremenog svijeta. Đuro. Čedomil. Narodna knjiga. Silajdžić. Narodna knjiga. Ekmeleddin. Marinko (ur. POGLEDAJTE. Wangu.o. Milan. Svjetski kongres religija za mir. Beograd. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Fakultet islamskih nauka – El-Kalem. Ivan. Vukomanović. O predaji u islamu. Vukomanović. Beograd. Vukomanović. 2002. Fakultet političkih nauka Sarajevo. 113 . 1992. Milan. BOŠ. 1996. Svetovi. Budizam. Beograd. Kolakovski. Komisije Svetog arhijerejskog sinoda SPC. Sarajevo. Budizam. Božović. Beograd. 2005. prev. Elijade. Lom. 40 hadisa sa komentarom.PROČITAJTE. BIGZ. Beograd. Sveto i mnoštvo: Izazovi religijskog pluralizma. Libris d. Beograd. Sarajevo. Karijer. Religijski dijalog: drama razumevanja. Lešek. Čigoja štampa. Beograd. 2005. 2004. Nasilje i saosećanje – razgovori s Dalaj Lamom. Zapad i islam ka dijalogu. Beograd.). Religija. Tematske sveske – sociologija. Religije: Kembridžova ilustrovana istorija. Milan. 1997. Adnan. Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista. 2003. Mirča. 1998. 2001. Opus. 1990. Pojmovnik islama. Enciklopedija islama.). 1992. Vojislav.

religioustolerance.org www. Quo Vadis (Martin Leroj). 1988. Demil).buddhanet. 1994.com www.reformation. www.org. Kundun (Martin Skorsiz).adherents. 1969. 2000.vatican.com www.com www.spc. 2004.2001 Odiseja u svemiru (Stenli Kjubrik). Poslednje Hristovo iskušenja (Martin Skorsiz). 1986. Sedam godina na Tibetu (Žan Žak Ano). Stradanje Isusovo (Mel Gibson). Isus iz Nazareta (Franko Zefireli). Mali Buda (Bernardo Bertoluči). 1993.org www.va 114 .yu www. 1951.buddhism. 1956. 1977.about.net www.org www.religion-online. Andrej Rubljov (Andrej Tarkovski).religiontoday. Kraljica Margo (Patris Šero).com www. Gandi (Ričard Atenboro).islamcity. Misija (Roland Džofi). 1968. Deset zapovesti (Sesil B. 1997. Gladijator (Ridli Skot). 1982. 1997.

.

ISBN 978-86-7202-107-3 1. Јелена [аутор] [фотограф] 2. 2007 (Beograd : Dosije).250. 113–114. ilustracije Tamara Protić]. Дино Religije sveta : budizam. – Pročitajte. [fotografije Milan Vukomanović. – 114 str. saznajte više: str. islam / Dino Abazović.SR-ID 146221068 . Jelena Radojković .062) АБАЗОВИЋ. Милан [аутор] [фотограф] а) Будизам b) Хришћанство c) Ислам COBISS. Београд 24+27/28 (02. 23 cm Tiraž 1. Jelena Radojković. Вукомановић. hrišćanstvo. Milan Vukomanović . – Beograd : Beogradski centar za ljudska prava. pogledajte.CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије. . : ilustr. Радојковић.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful