Ponovo procitati

O kulturnom obrascu*
1

Kultura je siri pojam i od nauke, i od umetnosti, i od politike. U nas je bilo

politicara, i to znamenitih, koji po kulturi nisu stajali visoko, i kojima se to racunalo
u zaslugu, kao znak da nisu izgubili vezu sa narodom. Neki od nasih cuvenih
knjizevnika imali su vise dara nego obrazovanja, i vodili skoro cergaski zivot.
Neko vreme drzalo se da pravi pesnik u svom privatnom zivotu, kao i u svom
knjizevnom delu, mora biti zrtva svojih strasti i osecanja, i to, ako treba,
pojacanih alkoholom. Za naucnike pak mislilo se da, stojeci na vrhu prosvete,
samim tim daju dokaza i o svojoj visokoj kulturi. Medjutim, na primeru ne malog
broja naucnika moglo se videti da nauka i kultura nisu jedno isto. Naucnik se
cesto razvija jednostrano, razvijajuci svoje intelektualne sposobnosti o trosku
ostalih. Kulturni covek nije jednostran. On neguje i svoju intelektualnost, i svoju
osecajnost, i svoju moralnost. Saglasnost koju tezi odrzati izmedju tih
raznovrsnih elemenata, ogleda se u celom njegovom nacinu zivota, u celoj
njegovoj licnosti. Njegova filozofija zivota presla mu je u narav.

Kad je rec o kulturi jednog naroda moraju se uzeti u obzir sve grane njegovog
duhovnog zivota: ne samo njegova nauka, nego isto tako njegova vera i moral,
njegova knjizevnost i umetnost, njegova politika i pravo, njegova vojska i
privreda, njegovi obicaji i zabave... Tek na osnovu svega toga moze se reci
kakav kulturni obrazac taj narod ima, i koliko je taj obrazac produbljen i prefinjen.

Kao primer jednog visokog kulturnog obrasca uzima se onaj obrazac koji su stari
humanisti izradili na osnovu anticke filozofije. Oni nisu brinuli o usavrsavanju
drustvenih ustanova, nego o oblagorodjavanju pojedinaca. Oblagorodjavanje je
trebalo da pocne samopromatranjem i samosavladjivanjem. Covek ne sme
robovati svojim strastima: umesto da vladaju one njime, neka vlada on njima. Da
bi mogao upravljati samim sobom, njemu je potrebno jedno merilo vrednosti,
prema kome bi svoje prohteve i teznje odmeravao i cenio. Stari Grci su govorili:
»Poznaj sebe sama!«, »Sve sa merom!«. Da bi nasao merilo vrednosti, covek
mora uzeti sve stvari kao delove jedne celine. Tek kad ih dovede u vezu i pokusa
uskladiti, on je u stanju svaku stvar postaviti na svoje mesto i odrediti joj relativnu
vrednost. Tezeci za skladnoscu, on odbacuje sve sto je jednostrano i preterano.

Samo kroz ovako ukupno i uskladjeno razumevanje sveta i zivota covek dolazi
do unutrasnjega mira i ravnoteze. On se ne da suvise uzbuditi ni promenama
srece ni udarima sudbine. Kao sto ne podleze vlastitim strastima, tako ne
podleze ni spoljasnjim potresima. On ne bezi od uspeha u zivotu, ali pazi da mu
uspeh ne postane neodoljiva strast, koja bi poremetila njegovu unutrasnju
ravnotezu. Kao sto je receno, njemu nije ni do cega stalo mnogo. Svoj pravilni
duhovni razvitak smatra glavnim ciljem, ali opet zato ne precenjuje sebe sama,
jer uopste ne precenjuje nista.

Humanisti su naucili od antickih filozofa da ne treba ziveti nasumce, da ima jedna

vestina zivljenja koju valja nauciti, i da samo ta vestina unosi reda i jedinstva u
nas zivot. Danas se cuje na sve strane da drustveni zivot treba rukovoditi po
jednome planu. Humanisti su tvrdili da pojedinac treba svoj vlastiti zivot da po
jednom planu rukovodi. Oni su preuznosili licnu disciplinu, kao sto se danas
preuznosi drustvena disciplina.

Humanisticki kulturni obrazac vladao je dugo vremena na Zapadu. I engleski

»dzentlmen«, i nemacki »kulturni covek«, i francuski »honnete homme« jesu
kulturni obrasci s istom humanistickom osnovom. U svima njima naglaseno je
pristojno ponasanje i lepo vaspitanje, ali ne kao nesto spoljasnje i formalno, nego
kao nesto u cemu se ogleda nasa licna vrednost i sposobnost za samodisciplinu.

U danasnje vreme humanisticki obrazac izgubio je mnogo od svoje privlacnosti.

Humanisti su cenili coveka po tome kakav je, a ne po tome sta je postigao i
koliko je uspeo. U danasnje vreme vise se cene dela nego karakteri. Na
uzdizanje coveka iz animalnosti ka sto vecoj duhovnosti ne usredsredjuje se vise
paznja. Smatra se da je pojedinac proizvod drustvene sredine, i da ta sredina,
ako je razumno i pravicno uredjena, obezbedjuje i duhovni razvitak pojedinca.
Popravka drustvenih ustanova postala je vaznija od odgajivanja pojedinaca. Stari
humanizam tezio je da na sto visi stepen obrazovanosti uzdigne ma i manji broj
ljudi; savremena demokratija tezi da prosvecivanje rasiri na sto veci broj, pa ma
se usled toga stepen obrazovanosti morao i sniziti. To je razlika izmedju
intenzivne i ekstezivne kulture - kulture u dubinu, i kulture u sirinu.

Po demokratskim pojmovima, humanisticki obrazac ne bi bio za odbacivanje, ali

njegova je mahna sto je dostupan samo jednoj odabranoj manjini - dakle, ima u
sebi neceg aristokratskog. Potrebu prosvecivanja pojedinaca demokratija
priznaje, ali je ne vrsi pojedinacno, nego masovno. Ma koliko da se u demokratiji
istice znacaj ustanova, ne gubi se iz vida da od prosvecenosti pojedinaca zavisi
da li ce ustanove biti pravilno shvacene i primenjene, ili ce se postepeno
izvitoperiti. Za razliku od demokratije, komunizam sasvim odbacuje humanisticki
obrazac. Komunizmu treba pojedinac kojim drustvo moze bezuslovno upravljati -
a ono ce njime tim lakse upravljati sto je on manje sposoban za samoupravljanje.
U komunistickom drustvu, kao u kasarni, poslusnost je glavna vrlina, i svaki
pokusaj samostalnog misljenja znaci kaznjivi prekrsaj discipline. Drustvena
disciplina na taj nacin iskljucuje licnu samodisciplinu, koja se zigose kao nesto
antisocijalno, sto neminovno vodi u anarhiju.

Nasa inteligencija nije presadila nikoji stran kulturni obrazac, niti je iz kulturnih
elemenata naseg narodnog zivota izradila jedan originalni obrazac. U doba
Ujedinjene omladine govorilo se o »dobrom Srbinu«. U krugu Svetozara
Markovica govorilo se o mortalnim osobinama jednog socijalista. U prvom slucaju
izradjivao se jedan nacionalni, a u drugom jedan politicki obrazac. Ni u jednom ni
u drugom slucaju nije se mislilo o onome sto je pojedincu bilo potrebno za
formiranje njegovog licnog karaktera, Vrline koje su se negovale kod dobrog
Srbina ili kod dobrog socijalista bile su potrebne ne njemu licno, nego kolektivu
kome je pripadao.

U nasoj knjizevnosti bilo je malo pokusaja da se jedan kulturni obrazac izradi.

Pisci koji bi opominjali na francuske moraliste, sasvim su retki. Dositej bi bio tim
moralistima jos najblizi. On nije kao neki od prosvetitelja DzVIII veka bio suv
racionalist. Imao je raznezavanja ili, kako se u njegovo vreme govorilo,
»cuvstvitelnosti«, nalik na Rusovljevu sentimentalnost. Verujuci u nas urodjeni
zdrav razum i u nasu urodjenu dobrotu, on je zadatak prosvecivanja svodio na
davanje znanja: znanje nije bilo urodjeno, ono je imalo da se ucenjem stice.
Dositejevi sledbenici preterivali su jos vise u precenjivanju skolskih znanja, kao
da bi to bilo sve sto jos nedostaje coveku, koji je od prirode dobio i razumnost i
dobrotu. Sirenje pismenosti i otvaranje skola bilo je dovoljno da se, i bez jednog
utvrdjenog kulturnog obrasca, stvaraju kulturni pojedinci.

Posle Dositeja drugi moralist od znacaja bio bi Svetozar Markovic. Kao i drugi
socijalisti, tako je i on vise razmisljao o politickom, nego o kulturnom obrascu.
Moralistima se priblizavao utoliko sto je, kao revolucionarnu snagu, prikazivao
pored potlacenih klasa jos i one pojedince koji po svojim licnim osobinama, kao
prve laste, nagovestavaju dolazak novoga doba. Ti su pojedinci bili prvi primerci
novog, boljeg coveka. Za razliku od obicnog coveka, taj bolji covek nije bio
egoist, vec altruist, ali na svoj nacin. Cistim umovanjem on je dolazio do
zakljucka, da je na kraju krajeva altruizam korisniji od egoizma. Takav altruizam,
hladan i sracunat, nije bio nista drugo nego uvidjavniji egoizam. U »boljem
coveku« nije vise bilo ni traga od Dositejeve cuvstvitelnosti. On se stideo
osecajnosti i ugusivao ju je u klici. Usiljavao se da u svima prilikama bude onako
iznad svojih licnih osecanja, kao sto je to naucnik u trenucima posmatranja i
istrazivanja. Markovicev bolji covek imao je slicnosti sa Turgenjevljevim
Bazarovom. Kulturni covek pazi da se sto potpunije i sto skladnije razvija. Bolji
covek bio je jedan sledjeni intelektualac, koji se razvijao samo u jednom pravcu, i
u koga je sve bilo izmozgano. Markovic je verovao u pozitivne nauke onako, kao
Dositej u prosvetiteljsku filozofiju, i zato je nasao svoj ideal u jednom coveku koji
ne bi imao nicega sebicnog ni subjektivnog, ali u isto vreme ne bi imao srca
nimalo. U nase vreme, komunisti su pokazali kakav taj ideal izgleda, kad se
ostvari.

Posle Dositeja i Markovica, u nas nije bilo moralista od veceg uticaja.1 Bogdan
Popovic, Bozidar Knezevic, Uros Petrovic imali su crta jednoga moralista.
Petrovic je umro mlad, a Popovic i Knezevic uticali su na savremenike drugim
svojim osobinama. Medju nasim pesnicima samo bi Njegos imao filozofskih
pesama u pravom smislu reci. Njega, hriscanina i kaludjera, mucio je problem Zla
u svetu. Ali ma koliko da je borbu protivu toga Zla smatrao najsvetijom duznoscu
prema Bogu, on se u Gorskom vijencu ipak pomirio s pokoljem poturica kao s
politickom nuznoscu. Radi uspeha nasega naroda u borbi s Turcima, njegov
vladika Danilo posle duzeg kolebanja nalazi da takvo zlo kao sto je tursko
necovestvo valja suzbijati svima sredstvima, pa cak i onima koja bi s moralnog
gledista bila nedopustena. Taj zakljucak ne moze se sloziti s hriscanskom
etikom; on se da braniti jedino u ime nacionalnih interesa i politicke celishodnosti.
Stoga je razumljivo sto nam Njegos nije ostavio u amanet kulturni, nego
nacionalni obrazac. Gorski vijenac zavrsuje se velicanjem nacionalnog junaka
Vuka Mandusica, u cijim je rukama svaka puska ubojita.

Medju nasim pripovedacima i dramskim piscima, oni koji su se bavili opisivanjem

drustvenog zivota zapazali su, kao dobri realisti, kako zanimljivu i zivopisnu, tako
i malu i smesnu stranu ljudi i dogadjaja. U njihovim zapazanjima bilo je vise
ostrine nego dubine. Oni su slikali tipove i manire. Socijalnim, psiholoskim i
moralnim problemima slabo su se bavili. Laza Lazarevic bolje je uocavao
psiholoske, nego socijalne probleme; ali i njih je vise postavljao, nego resavao.
Jakov Ignjatovic, sudeci po njegovim opisima drustvenih kriza i propadanja
pojedinih staleza i profesija, pokazivao je interesovanja za socijalne probleme; ali
s druge strane, sudeci po potpunoj moralnoj neosetljivosti kod junaka njegovih
pripovedaka, on sam nije bio toliko moralno razvijen da je mogao stvoriti jedan
kulturni obrazac. Nijedan od nasih pripovedaca i dramskih pisaca nije onako kao
Bernard So u Engleskoj pretresao opsteprimljena merila vrednosti. Jamacno
stoga sto, zbog nedostatka kulturnog obrasca, takva merila vrednosti, s
izuzetkom nekih ostataka patrijarhalnih pojmova, nisu u nas postojala.

Iz svega ovoga izilazi da u nas nije bilo ni kulturnog obrasca ni pokusaja da se on

izradi. To je praznina tim osetnija, sto je kulturni obrazac nuzna dopuna u
nacionalnom i politickom obrascu, koje smo imali vise ili manje izradjene.
Pojedinac besumnje treba da bude uclanjen u pojedinim kolektivima i da sluzi
njihovim ciljevima, ali u toj sluzbi ne sme se sav iscrpsti, ako nece da u sebi
samome ugasi ognjiste slobodne svesti. Pored duznosti prema pojedinim
kolektivima, on ima i duznost prema svojoj licnosti, cije ce mogucnosti ostati bez
njegovih vlastitih napora nepotpuno razvijene.

Na prvi pogled ne da se razumeti da kulturni obrazac, koji je tako potreban

pojedincu, ne postoji kod nas Srba, koji vazimo za individualiste. Da li je to stoga
sto, zbog nasih posebnih prilika, pitanje narodne sudbine bilo je za pojedinca
vaznije pitanje od pitanja njegove licne sudbine, pa se i potreba nacionalnog
obrasca jace osecala nego potreba kulturnog obrasca... Ili zanemarivanje
kulturnog obrasca valja objasnjavati time sto je, prvo, usled prosvetiteljskog
racionalizma, pa onda usled velikog ugleda pozitivnih nauka, uticaj religije
oslabio, pa s njime oslabilo i negovanje naseg unutrasnjeg zivota... A mogucno je
da jedan od uzroka oskudice kulturnog obrasca lezi u samoj prirodi naseg
individualizma, koji se odlikuje velikom energijom, ali i velikom ambicijom.
Ambicija ga pokrece vise na javne poduhvate i podvige, nego na prisna
razmisljanja o sebi samome. S ovim objasnjenjem stajalo bi u vezi i jedno drugo,
po kome smo mi jos mlad narod s kratkim iskustvom zivota, koji jos nije naucio
da ceni vrednosti samodiscipline. Uostalome, kako bilo da bilo, nas
individualizam, rukovodjen iskljucivo nacionalnim i politickim obrascima, trosio je
svu snagu u spoljasnjoj, drustvenoj akciji, i trazio jedino u javnim priznanjima i
odlikovanjima potvrdu svoje vrednosti.

Koliko je potrebno pored nacionalnog i politickog obrasca imati i jedan kulturni

obrazac, videlo se izmedju dva rata. Nacionalni obrazac bio je zanemaren, jer su
nacionalni zadaci izgledali ispunjeni ujedinjenjem srpskog naroda. Politicki
obrasci bili su zanemareni takodje: stari obrasci nisu odgovarali novim politickim
prilikama, a novi obrasci, s izuzetkom komunistickog, nisu bili jos izradjeni.
Izgledalo je da u toj nestasici nacionalnih i politickih ideala svaki ima da gleda
samo svoga posla. To je u stvari znacilo da svaki moze pustiti da ga njegov
privatni egoizam vodi. I naravno javna svest stala je da slabi, i znaci kvarezi
naravi stali da se javljaju. U te znake spada i pojava poluintelektualca, koji se u
sve vecem broju sretao u javnom zivotu. Uzimajuci ga u njegovom najpotpunijem
i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je covek koji je uredno, pa cak mozda i s
vrlo dobrim uspehom svrsio skolu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i
moralnog vaspitanja nije stekao skoro nista. Bilo usled njegove urodjene
nesposobnosti ili zbog mahna skolskog sistema, on nije dobio podstreka za
duhovno samorazvijanje. On uopste duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. On
sve ceni prema tome koliko sta doprinosi uspehu u zivotu, a uspeh uzima u
»carsijskom« smislu, dakle, sasvim materijalisticki. S ostalim duhovnim
vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekrsaji te
discipline povlace krivicnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom
pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomeksan kulturom a sa olabavelom
moralnom kocnicom, on ima sirove snage napretek. Skolska diploma, kao
ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko misljenje o sebi
samom. U drustvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s
punim uverenjem da trazi samo svoje pravo, koje mu je skola priznala. On
potiskuje suparnike nemilosrdno kao da ne bi bili ziva bica nego materijalne
prepone. On je dobar »laktas« - izraz jedan koji je prodro u opstu upotrebu
jednovremeno s pojavom poluintelektualca.

Pretpostavimo da se u njega probudila politicka ambicija, i da je uspeo postati

ministar. Taj polozaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu
jagmu, i zato ce smatrati da je to sada nesto »njegovo«. Iz te svoje tecevine ili,
bolje reci, plena gledace da izvuce sto vise licnog cara. Bice »korupcionas«, ali
nece biti sasvim svestan tog fakta: toliko ce mu to izgledati prirodno i na svom
mestu. Jedan poluintelektualac, kad je cuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao
je: »Ko je lud, da se odvaja od punog canka?!«. Njemu je izgledalo nepojmljivo
da se covek ne koristi ministarskim polozajem, kao sto bi bilo nepojmljivo da
covek kraj punog canka ostane gladan.
Politicka ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politicka. Ona se sastoji
samo u tome da se covek kroz politiku obogati, i da na visokim polozajima
progospoduje. On ne zna ni za kakve vise i opstije ciljeve. Tek kad
poluintelektualac izbije na vrhunac politickog uspeha, vidi se kako je on moralno
zakrzljao.

Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i poluintelektualac koji nije uspeo. Vec
pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar.
Poluintelektualac u takvom polozaju tim je opasniji, sto ne zna ni za kakve
moralne obzire koji bi njegovo ogorcenje ublazavali. To nije bilo slucajno da su
mnogi ozlojedjeni poluintelektualci otisli u komuniste.

Poluintelektualac je bolesna drustvena pojava, koja je obelodanila dve stvari: (1)

da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i politickog obrasca, sto se
narocito oseca onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti - i (2) da skola koja
se ogranicava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u
stanju spreciti pojavu takvog drustvenog tipa kao sto je poluintelektualac.

Mi smo na pocetku ovog odeljka pomenuli da u jednoj tako visenarodnosnoj

zemlji kao Jugoslavija moze se ocekivati utakmica nacionalnih grupa, u kojoj ce
uspeti one grupe koje budu imale vise nacionalne discipline i koje budu stajale na
visem stepenu kulture. Disciplina, ujedinjujuci nacionalne napore, daje snagu;
kultura daje onaj ugled i onu moralnu nadmocnost koja, takoreci, neosetno i ne
nailazeci na otpor, pobedjuje. Ali i onda kada se ne nalazi u utakmici s drugim
nacionalnim grupama, jedna nacija valja da neguje svoju kulturu. Cim se covek
uzdigne nesto malo iznad nacionalnog egoizma, njemu postaje jasno da nacija
sama sobom ne predstavlja ono sto se u filozofiji naziva »vrednost«. Vrednost joj
mogu dati samo opsti kulturni ideali, kojima bi se ona stavila u sluzbu.
*) Iz: Slobodan Jovanovic, Jedan prilog za proucavanje srpskog
nacionalnog
karaktera, Kanada, Vindzor 1964, str. 34-42.