You are on page 1of 183

Слободан Турлаков

Водич за Србе почетнике
(1804 – 1941)
Апису
Рецензије

• Василије Крестић
• Драган Недељковић

Скраћенице:

Откуд и зашто овај Водич?

• 1804. 2. феб. у Орашцу (близу Аранђеловца) објављен је почетак Првог
српског устанка, и изабран за вожда Ђорђе Петровић – Карађорђе.
• 1815. на Цвети, 11. априла, у Такову, дигнут је Други устанак, а за војводу
изабран књаз Милош Обреновић, који том приликом рече: Ево мене, ето
вас, рат Турцима!
• 1830, 30. нов., Први султанов хатишериф, по ком је Србија добила право
на унутрашњу аутономију, а Милош, бератом, наследну титулу књаза.
• 1832. Самоуоправа наше цркве.
• 1832. Почетак рада државне штампарије у Београду,
• 1833. Други султанов хатишериф,
• 1834. 5. јан., Прве новине: Новине сербске у Крагујевцу, одакле су
премештене у Београд, са првим бројем 10. јула 1835.
• 1835. Сретењски Устав.
• 1838. Турски Устав, донет 10 /12. дец.,
• 1839, 1 . јуна, Милошева абдикација.
• 1842, Александар Карађорђевић постао кнез.
• 1844. Гарашаниново Начертаније.
• 1844, 10. маја, Основан Народни музеј, на иницијативу Јована Стерије
Поповића, начелника Министарства просвете.
• 1848/49. Мађарска буна или Српски покрет у Војводини,
• 1856. Париски мир,
• 1858. Светоандрејска скупштина у Београду, и повратак Обреновића.
• 1866. Уједињена Омладина Српска (УОС).
• 1867, 6. априла, Ослобођење градова – тврђава(Београд, Смедерево,
Кладово, Шабац) од турске посаде,
• 1867, Смењивање Илије Гарашанина.
• 1868, 29. маја, Убиство кнеза Михаила, у Кошутњаку,
• 1869. Намеснички Устав.
• 1872. Ступање на престо пунолетног кнеза Милана Обреновића,
• 1875. Невесињски устанак,
• 1876. 18. јуна: Први рат против Турске.

• 1876, 2. августа, рођен престонаследник, Александар, у Београду.
• 1877. 2. дец., Почетак другог рата против Турака,
• 1878. Берлински конгрес и независност Србије.
• 1879. Враћена аутокефалност српској православној цркви,
• 1881. Оснивање странака: Напредне и Народно радикалне, а потом и
Либералне.
• 1881. Тајна конвенција са Аустријом.
• 1882, 22. феб,. Проглашење краљевине.
• 1882, 11. окт., Први атентат на краља Милана.
• 1883. Тимочка буна.
• 1884, 20. августа, пуштен у рад савски железнички мост.
• 1885. Рат са Бугарском и пораз на Сливници.
• 1886. Оснивање Српске академије наука.
• 1888. Нови Устав.
• 1889. Абдикација краља Милана.
• 1889. Прва влада радикала.
• 1889, 29. маја. Повратак митрополита Михаила у земљу.
• 10. феб. 1891. Прва влада Николе Пашића.
• 1891. Сукоб краљевих родитеља достиже размере афере.
• 1891, 21. јула, Краљ Александар, са Ристићем и Пашићем, у Русији.
• 1893, 1. априла, државни удар краља Александра.
• 1894. 9. јан. повратак краља Милана у земљу.
• 1894. 9. маја, укидање Устава 1888.
• 1895/96. Рад владе Стојана Новаковића на српској пропаганди у Старој
Србији и Македонији.
• 1896, 15. јуна, долазак кнеза Николе у Београд.
• 1896, 17. дец, Пад Новаковићеве владе.
• 1896, 17. дец., опет Симићева влада,
• 1897. Влада др Владана Ђорђевића.
• 1899, 24. јуна Ивањдански атентат на краља Милана.
• 1900, 23. јула, венчање краља Александра са Драгом Машин.
• 1901, 29. јан., смрт краља Милана у Бечу.
• 1901. 6. априла, краљ Александар је даровао народу нови устав.
• 1900/01 Краљичина лажна трудноћа.
• 1901/02 Фузионашке, радикалско – напредњачке владе.
• 1902, 24/25. марта, Укидање Устава 1901, и његов повратак у оптицај.
• 1903, 29. маја, после једног часа у поноћ, убијени краљ и краљица.
• 1903, 6. јуна, Писмо Чеде Мијатовића из Лондона.
• 1903. 2. јуна укинут Устав из 1901, и враћен Устав из 1888.
• 1903, 5. јуна Влада проглашава нови Устав.
• 1903, 12. јуна, Преузимање краљевске власти од стране краља Петра.
• 1903, 2. јули, Илиндански устанак у Македонији.
• 1903, 18 и 19. августа, основано Женско патриотско друштво ”Коло
Српских сестара”,
• 1903, авг. Побуна нишког гарнизона, против завереника.
• 1903, 26. авг., Пашићева „Посланица радикалима”.
• 1904, 8. септембра. Крунисање краља Петра у Београду.
• 1904, 27. новембра, Никола Пашић опет председник владе.
• 1904. 12. јан., Покренут дневни лист Политика, главни уредник Владислав
Рибникар, у сарадњи са братом Дарком
• 1905, 27 феб., Велика школа прераста у београдски Универзитет
• 1906. 30. маја. Пензионисање главних завереника.

• 1906. Почетак царинског рата са Аустроугарском.
• 1908. Арнаутска буна.
• 1908, 23. септ. Аустроугарска објавила анексију Босне и Херцеговине.
• 1909. 15. марта, Абдикација престонаследника Ђорђа.
• 1911, 9. маја основана организација „Уједињење или смрт”, популарно
звана – Црна рука.
• 1912, 6. окт. почео рат са Турском.
• 1913. 17. јуна, почетак рата са Бугарском.
• 1913, 28. јула. Букурештанским миромзавршен је балкански рат.
• 1913/14. Успостављање државне власти у новим крајевима.
• 1914, 11. јуна абдикација краља Петра,
• 1914, 15. јуна, Сарајевски атентат, погибија аустроугарског
престолонаследника Фердинанда.
• 1914, 10. јула, Нота Аустроугарске српској влади.
• 1914, 15. јула, А/У објава рата Србији,
• 1914, од 30. јула до 11. августа, Церска битка и протеривање
Аустријанаца преко Дрине и Саве.
• 1914, 20. нов – 3. дец. Колубарска битка.
• 1914, 22. нов. Формирана коалициона влада у Нишу.
• 1914. 24. нов. Нишка декларација.
• дец. 1914 – септ. 1915, Ни мир, ни рат у Србији.
• 1915. 13. априла, Лондонски тајни уговор Савезника са Италијом.
• 1915, 18. априла, У Паризу створен Југословенски одбор (ЈО).
• 1915, 23. септ. Немачки напад на Србију, под командом генерала
Макензена.
• 1915, 3. дец. Обрачун регента и Пашића са Врховном командом у Скадру.
• 1915/1918 Србија под окупацијом.
• 1916, Солунски фронт.
• 1917. Солунски процес (20. марта до 23. маја 1917) против пук. Драгутина
Димитријевића – Аписа и његових другова, и пад коалиционе Пашићеве
владе.
• 1917. Крфска декларација.
• 1918, 2. септ. Пробој солунског фронта.
• 1918. 25. септ. (8. окт.), Стварање Народног Већа у Загребу и проглашење
16. окт. (29. окт.) 1918. државе Срба, Хрвата и Словенаца из бивше А/У, у
Загребу.
• 1918, 27. окт., Женевска декларација.
• 1918. Српске земље (узалудно) траже уједињење са Србијом.
• 19. нов. / 1. дец. 1918 Проглашавње Краљевине СХС у Београду.
• Дана 15. јан. 1919, уведен је нов календар на целој територији
Краљевине СХС, па је 15. јан. 1919. постао – 28. јан. 1919. Дотле су сви
датуми у овом Водичу рачунати по старом календару.
• 1919/1922, Побуна Арбанаса.
• 1919, 15. – 16. феб., У Сарајеву основана прва југословенска странка, под
именом „Демократска заједница”.
• 1919, 20. априла, Основана Комунистичка партија Југославије (КПЈ).
• 1919, мај, Усташа – Хрватски ослободилачки покрет.
• 1920, 21. јан, Оснивање Републиканске странке у Београду.
• 1920, Основан Савез земљорадника СХС,
• 1920, 28 новембра, избори за Уставотворну скупштину.
• 1921, 28. јуна, Видовдански Устав.
• 1921, 16. авг, Смрт краља Петра.

Поглед унатраг: Литература: Рецензије Василије Крестић Оно што се незаобилазно намеће као закључак после читања овог Водича. Сл. указује на многе разлоге свега онога што нам се дешавало у прошлости. јесте то да ову књигу чини скуп оштрих и оригиналних запажања која одударају од општих ставова наше важеће историографије посматраног периода. 6. марта. већ и осталима. • 1921 – 1929. заслужује да буде објављен и подржан. и да. Влада Милана Стојадиновића. • 1941. и због свега оног што је речено. јан. рођење престонаследника Петра. 25. 8. • 1935/1939. 3. а што нам се. • 1921. окт. да овај Водич. и да. • 1939. 27. Први број дневног листа „Време”.. авг. влада генерала Симовића. дец. смрт Николе Пашића у Београду. Напад Немачке на Југославију и слом Југославије. али све са намером да се пропусти. авг. ставља читаоца пред један чисти (очишћени) српски хоризонт. 10. у нашој прошлости и нашој историји. на делу. Радићева странка у влади. • 1933. Југословенска национална странка (ЈНС). Споразум Цветковић – Мачек. . као и идеолошких потреба и погрома. у Београду. Укидање Видовданског Устава. • 1923. 9. • 1928. • 1926. у том погледу. Основана Прибићевићева Самостална демократска странка. јуна.. 6. • 1925. марта. стварање Бановине Хрватске. септ. и у то име ја га топло препоручујем. управо због тога. делује поучно и окрепљујуће. 23. Октроисани Устав Краљевине Југославије. Могло би се чак рећи. 6. септ. • 1941. атентат Пунише Рачића у Народној Скупштини. Писан јасно и прегледно. 18. Боље рат – него пакт! Долазак краља Петра II на престо. • 1941. Видовдански Устав. • 1924. • 1934. • 1922. Убијен краљ Александар у Марсеју. да му дочарава чисто српско небо. јуна. марта. језиком који је сваком иоле школованом човеку доступан и разумљив. • 1931. дец. овај Водич. • 1929. • 1934/1941. у много чему. понаваља и данас. да буду очишћени од погубних наслага наметнутог нам југословенства. априла. Венчање краља Александра са румунском принцезом Маријом (Мариолом). Турлакова. • 1941. 20. Потписивање Тројног пакта од стране Југославије. не само мање упућеним читаоцима. Кнез Павле као регент. Улога патријарха Гаврила. сагледају што објективније.

који нам нуди др Слободан Турлаков. у великој мери. Стога препоручујемо да се овај отрежњујући. Тим сасвим особеним звуком . данас потребан. 31. . указује на њихове недоследности или наивности. који су одређивали судбину српског народа. Пред нама је дело колико изванредног зналца толико страственог аналитичара: сасвим нонконформистичка повест српског народа. у којој су немилосрдно критички осветљени њени протагонисти. Управо захваљујући изоштреном критичком односу др Турлакова према уобичајеним и устаљеним оценама историјских збивања и личности. често врло племените. Аутор се сигурно није оглушио о мишљења таквих ауторитета у историјској науци какав је академик Василије Крестић. којима проналази слабе тачке. открива њихове заблуде. него сваку тврдњу поткрепљује чињеницама или доказима. Бацајући свој. можда. с једне нове стране. који није у складу са званичном историографијом ни јучерашњег света ни данашњег. стичемо нова оруђа и нове подстицаје да. међутим. У Београду. који су о њему изрекли како завидне похвале тако и критике. потоњи историјски развој оспорио или потпуно одбацио. али Турлаков ништа не казује напамет. Драган Недељковић Човек широке и разнолике културе. др Слободан Турлаков не штеди ни највеће ауторитете.30. сасвим лични. Тим до непријатности проницљивим анализама треба поклонити пажњу. које је. сагледамо савремену трагедију српскога народа. марта 1999. историја наших српских заблуда и критика наших наивних идеала. чак неопходан. а неумољивог критичког духа. постаје јасно да је и овај начин обрачуна са прошлошпћу. усуђујући се да плива против матице. марта 1999. Турлаковљеви судови о Николи Пашићу или о Слободну Јовановићу покадшто. многи неће бити нимало очарани. обожаваоцима ових угледника. Дело др Турлакова је. поглед на српску прошлост у ово доба кад су на провери све раније признате вредности. др Слободан Турлаков је понудио своје виђење српске историјске судбине. ако желимо да свестрано спознамо своју историјску судбину и да. могу да зазвуче непријатно. Реч је о новом звуку у нашој историографији. боље разумемо трагедију која се у нама и пред нама збива. Др Слободан Турлаков је поднео своје дело на оцену најеминентнијим историчарима. бриљантно писани и нада све занимљиви водич кроз повест српског народа штампа. али кад се зрело поразмисли.

Малко су се замислиле. године. која је случајно спроведена међу регрутованим кадровцима. која се увек бавила собом и бивала опортунистички лојална. знало је 44 % 4. упитао сам. Ко је био Карађорђе. 46% .сагласан са рецензијом Дејан Медаковић Скраћенице: • НС – Народна скупштина • НП – Народно позориште • НРС – Народна радикална странка • А/У – Аустроугарска • ЈО – Југословенски одбор • УОС – Уједињена омладина српска • КК – Комитет за народну одбрану Косова • ВМРО – Македонска унутрашња револуционарна организација • ХСС – Хрватска сељачка странка • СДС – Самостална демократска странка • ЈНС – Југословенска национална странка • ЈМО – Југословенска муслиманска организација • ЈРЗ – Југословенска радикална заједница • КСС – Коло српских сестара Откуд и зашто овај Водич? Одавно сам се заносио идејом једног Водича. знало је 48% 2. за Србе – почетнике. прошлог лета. којих. за разлику од наше православне цркве. и сви су се национално одржали. О Милошу Обилићу. Проверавајући ову своју „идеју”. на Златибору. да је то последица полувековне владавине комуниста. као што толики говоре. са оваквим питањима и одговорима: 1. свакако и зато што су припадали конфесијама које нису престајале да буду мисионарске. да ли би их заинтересовала једна таква књига кад би је угледали у књижарском излогу. обе на крају студија. има у свим узрастима и свим образовним нивоима. 52% 3. За Краљевића Марка. јер они су владали и у другим крајевима Покојникове Југославије. јер шта то значи: Србин – почетник!” А ја сам им онда испричао случај једне случајне анкете из далеке 1904. Ко Милош Велики. Не бих рекао. мада је једна додала: „А ко зна. две студенткиње медицине. па су коначно одговориле потврдно. можда би се неко и увредио. на жалост.

ко може и сме да сумња у то. који се хвали да је успео да се и даље предаје историја Југославије! О бискупу Штросмајеру и даље се причају југословенске приче. тако да ма коју нашу историјску чињеницу узели у руку. по имену Ђорђе Станковић. Који су српски крајеви још неослобођени – 45 % помињало је само Стару Србију и Македонију. нити катихета може бити предратни. у виду два стравична искуства – југословенство и српски комунизам (Крлежина „Енциклопедија Југославије” у осам томова. О Косовској бици. још увек је расадник тих и таквих „искустава”!). само зато да би нас Србе поунијатио. на слична питања?! Има ли. вероучитеља. 1815… И тако. када је још увек била жива традиција народне песме. убрзо сам дошао до незаобилазног проблема. Који су наши непријатељи? 49% – Турци. Наравно. када су и ти регрути. када је Српство. 8. „За крст часни и слободу златну”… треба се искрено замислити: шта бисмо данас. 5. према томе. Јер. а ми још нисмо стигли да сачинимо најелементарнију ствар – српски школски програм. да ће одмах са формалним падом комунизма. целу ствар ка нама и из нас. јер смо и ми и она оптерећени тим „искуствима”. Босну и Херцеговину нико. стављени у положај Срба – почетника? Оно што је чињеница не може бити никако увреда. пак. био сам толико деликатан. да. дакле истинито. све је знатно и грдно другачије. знало је 25% 6. да их нисам упитао да ли су у школи чуле за Танаска Рајића. онај што „крепи и национално васпитава народ”… или. Ако су регрути тако „шарено” одговарали 1904. са идејом одрођивања и уништења свег што је српско. она више не може бити сама по себи. и убрзо се видело да је то ужасна заблуда. (На београдском Универзитету постоји професор. како каже Скерлић. икога. окрећући. Скоро ће десет година како су они формално сишли са сцене. још увек клицали „За краља и отаџбину”. Ко је краљ Србије? Знали су сви. нити. Само. не треба заборавити да нас од Скерлића деле два дебела и широка обмотача. 11% – Швабе. 9. Желело се и мислило се. и привео његовој „најсветијој цркви”) Грдна се прашина подигла и подиже око враћања веронауке у школе. бити све како је било и како треба да буде. као национални и верски осећај. нити веронаука предратна. ма колико то. било непријатно. хероја на Љубићу. ком обојци”. 24 % – Бугари. са својим аманетним и заветним задацима ослобођења и уједињења свих српских земаља. баш као и њихови преци. да пишем „неродољубиво”. О Танаску Рајићу. који је уједно и права опасност целог овог „подухвата”: хоћу ли писати умивено. иначе. мада се већ одавно зна да је он ту причу причао. могли да очекујемо као одговор. . после пет деценија владавине комуниста. да смо после свега. живело непомућено и узвишено. „поетизујем” чињенице. па „ком опанци. каква је била. како бих био „народни будитељ”. тек 18% 7. а нема ни уџбеника. пак.

што код нас. било страначких. па и кад сам почео и зашао у писање Водича. да „дозира” истине. учили су нас да смо Бородинску битку – добили. и да тако Србе оснажим у Српству. цементирани и као такви – остали непромењиви и трајни. јер очигледно је да им ми нисмо потребни. у противном. да хтео то ја или не. само ми изгубили. све са надом да ће се кроз њега доћи не само до свести и сазнања. са становишта опште националне и државне идеје. да наилази век у ком ће се брисати националне и традиционалне разлике. неосноване су… јер ми не можемо тамо. сигурно било потребно. већ један јад и чемер непрегледни… али. рекло би се. да их према степену образовања и схватања. што доказује непостојање било какве националне политике. да оне могу бити на сваком нивоу и корисне и делотворне. већ и до гнева и амбиције да сами сатремо у себи оно што је најгоре. сам по себи. Више од четири века стајали смо на бранику Европе од османлија и муслиманства. непрестано причао о нашим расколима. Европа и свет их држи као заштитни појас од нас. Јер. да су сви односи према нама.Отуда није чудо што сам тако дуго оклевао. а камоли запловити. а испало је да су сви они добили. у ком нико ни зашта не одговара. није патриота. а кад смо дошли на факултет. наћи разлоге да то никад и не постане. а још лакше се надати… јер то би значило ко већ. са жељом да се српска идеја вине изнад свих нас. на жалост. што ће морати да увиде да су се нама увек исте игре водиле и воде. да се „дистрибуција” свих историјских истина. и сопственом кривицом. Први смо од свих имали државу. верујем да ће и они који сад нису патриоте. нити се сматра одговорним. Но. преко наших суседа. независних . уз то. Наопаком и злосрећном „демократизацијом” нашег јавног живота. како суседа. а сада тзв. идући тим путем. врши по принципу строго приватних интереса. једна „антиисторија”. ја сам. као звезда водиља. јер ће. овај пример открива и амбицију и жељу онога који је водио политику образовања. Јер. а данас је једино ми немамо! Неком је то што се с нама збивало и збива. али у исти мах загрижено српска. Дакле. али једном је Толстој рекао: „Кад смо били у гимназији. не само у образовању. што нити је запамћено. о нашим међусобним подвалама и сатирањима. шта нам ваља чинити да изађемо из глиба у који смо запали. надам се да није баш тако. сви од реда национално одредили. са којим ленгером не можемо крочити. мондијалиста. Дакако. овај Водич никако није испадао као похвала Српству и Србима. за последњи век и по. дошло се до тога. кад се сав круг хтења међународне заједнице са нама буде затворио. то постати… Утолико пре. тако и шире. то је веома лако рећи. непрестано сам се питао колико скрећем са путање циља. Ипак. а сви око нас на страни поражених. ако ми је циљ био јасан – да дам пречишћене појмове нашег историјског хода. такав не би требало ни да узима у руке овај Водич. никако није случај. нити нам узвраћено! У оба велика светска рата били смо на страни победника. Не знам да ли ће звучати као утеха. било лукративних. који је постао постулат деловања тзв. што им никад нисмо ни били. чинећи и своје државе националним. тада смо сазнали да смо Бородинску битку – изгубили”. и да је то пут који води у Европу и свет. још коликим издајама. а што им никако није сметало да буду ближи тој Европи и том свету! Нема друге. тако пласира. који су се. Приче некадашњих интернационалиста. Заћи у тај хаос.

већ да заједно са њим остане на правој и непомућеној српској страни… Кад сам као дете залазио у историју. (Горчаков. имао сам једну лепу свешчицу. и са њом полагао „малу матуру” у шљивацима Малог Мокрог Луга. ја га. Кад је Дучић писао песму AVE SERBIA није ни слутио да ће доћи дани. чак и упркос томе. како смо се из милоште узајамно звали са нашим драгим професором историје. утолико пре што њих и не интересују материјалне чињенице. даде ми „осам” (такве су оцене биле тада. У интресу Србије треба брижљиво чувати све њене традиције. сетимо се и Сремца. Фукара. у време Кочине Крајине) На живом се песку не може ништа трајно подићи. Сећам се. као таквог. да нема друге намере. 1868) . у Бечу. он прелази на – другу страну! Имајући све то у виду. 1789. како би нам Србија и Српство постали аманетна и заветна мисао водиља. Амин… О век златни! О мила времена! О Весеља и сладке радости! Сербија је наша избављена! Блага жеља од наше младости! (Доситеј Обрадовић. да је нужно понудити широкој јавности овај и овакав Водич. стављам у руке читалаца и понављам: AVE SERBIA као нужност и као призив.. кад ће тај поклич постати једина лозинка окупљања и спаса оног што је још од Српства и Српске идеје остало… Пишући овај Водич под тим знамењем.медија. поготову што његов писац унапред жели да увери свог читаоца. 27. Најзад. и ја се разбешњен окомих на ту недужну свешчицу. страховито је незахвалан посао. ваљда зато што универзитет није радио). који је тврдио: чим Србин постаје независан. министар иностраних дела Русије. надам се да нико неће поћи мојим варварским примером. и могућност веће зараде. Пишући овај Водич исто тако. Корен Србије је у њеној прошлости. нов. На жалост. у коју сам све године из наше и светске историје пописао. већ сензација. и на фронцле је уситних.. пред сам крај окупације. по годинама догађања. због веће прегледности а и лакшег сналажења. чинило ми се и чини ми се. учио сам је по годинама.

а потом се раширити и по осталим крајевима. па је тако прота Матеја Ненадовић. али Добрњац и Стојковић то одбију. прва победа над турском регуларном војском. тек и ипак. Крај толиких дипломатских мисија на страни. да измоли помоћ велике и братске Русије. први пут у Србију. на Делиграду. авуста 1807. па још на самој граници према Аустрији. успео је да створи и Велику школу(1808) и Богословију(1810). Родофиникин. после дугих узајамних борби. феб. која не само да . Русија ушла у рат са Турцима. са протом М. У идућој години ређају се нове и одлучујуће победе. ослобођен и Београд. тада је чак остварена и војна сарадња са руском војском. Петар Добрњац. значила је више него победу. у Поречу. установљена већ 1805. Јаков Ненадовић. Ненадовићем као председником. па и свој живот. отишао у Петроград. Када је 1807. 2. Сима Марковић. до лета 1812. авг. с тим што би сваких месец дана. Од битне је важности за устаничку самосвест и њихов крајњи циљ. који су настојали да га ограниче у његовој апсолутној власти. Карађорђе је још од самог почетка устанка. а кад је крајем нов. Брзи и значајни успеси уверили су устанике у сопствену моћ и снагу. уз све борбе за превласт. да створи пространу устаничку државу. Миленко Стојковић и Доситеј Обрадовић. но што је протеривање и убијање четворице злогласних дахија из београдског града. на Иванковцу ( 6 – 8. обухватајући 12 нахија под Турцима. у својој 67. био његов заступник. не само оног времена. 1806. она није задовољила њихове жеље. ослобођење од Турака. успео је да се наметне и да извојује историјске победе. неки други члан Савета. и изабран за вожда Ђорђе Петровић – Карађорђе. Свега неколико месеци по ослобођењу Београда. дошао је. 1805). Карађорђев војнички и предводнички гениј. помогне стварању државе српске. да својим знањем и искуством. утолико више што се радило о устанку у њеном европском делу. да ослобођење од Турака више није сан. имао ако не супарнике.1804. У душама устаника букнуло је уверење. већ почетком септембра 1804. у којој је тражена и помоћ Русије. два основна гаранта целе наше духовности. чији би председник био Вожд. и Карађорђе их протера из земље. како би сваки у својој нахији био самостални господар. Дирљив је и инспиративни појав Доситејев. заговарајући стварање некаквог врховног Совјета у који би свака од 12 нахија. тако да могу захтевати и више. Миленко Стојковић и Петар Добрњац). већ могућа стварност. у Орашцу (близу Аранђеловца) објављен је почетак Првог српског устанка. у нови Правитељствујушчи совјет. ризикујући све. а оно опоненте међу главним вођама (Јаков Ненадовић. а један руски пук боравио је у Београду. Правитељствујушчи совјет. устанак је прерастао оквире једне буне каквих је у турској империји било на свим странама. међу неписмене и завађене устаничке вође. на Мишару. тзв. 1811. Тај најобразованији Србин. као гарантним хришћанским земљама. тог првог нашег „министра” просвете. тражење веза са Аустријом и Русијом. Карађорђе се противио тој и таквој „федерализацији”. дошао нам је и руски конзул. дала свог представника. Иако је прва влада. Одиста. Устанак ће за кратко време букнути у свим крајевима Шумадије. години. Но. у часу кад је она била тек и само несигуран плод једне буне. требало је да уђу Младен Миловановић. од фебруара 1811.

и 30 година после Карађорђеве погибије. да смо.је одолевала отоманској империји. чију је главу кума његова. на „Ново љето” 1847. У њ се осам близанацах у један мах изњихаше из колевке Белонине. али потпуно истинито. Карађорђу бесмртноме. Није кривица Карађорђева. пошто је остављена на милост и немилост отоманској империји и њеној стравичној освети. Карло. први пут. још из раније. коришћена час против Енглеске. 1812). Јер. који је на брзину склопљен 1812. хероју тополскоме. Коначно. нишког. већ и развила читав један свој унутрашњи живот. Готово је несхватљиво. обухватујући поред њега. Блехер. продавано по малоазијским пијацама. и нигде Наполеон није више пао на слободарској идеји Француске револуције. па тако и предмет међународних уговора (Букурештански мир. сејући клице свем оном што ће тек касније да доживи свој дефинитивни облик. његова Србија постала је. што је његова Србија издржала само девет година. књегиња Љубица. оног часа кад се Русија повукла са нашег војишта. чак. а тада и одлучно против Русије. све препоне на пут бјеху. но на српском питању. највећи део устаничке опреме сами производили: лили топове и зрна за топове и пушке. и Шварценберг и Кутузов. већ и одвођењу жена и деце у робље. која се није састојала само у убијањима и разарањима. да му краси главу смјелу.… Из грмена великога лафу изаћ трудно није. бич тирјаних. а то значи после Букурештанског мира. која је и њега издигла и понела. Ал. к циљу доспе великоме: . и географски појам. мада има мишљења да је „отимање великаша о власт” (Вук Караџић) главни узрок за несрећну 1813. пре свих: Посвета праху оца Србије Нек се овај вијек горди над свим вијековима. да би се одпремила Стамболу. Карађорђе. прала и кукала. правили шајке и ратне лађе… почели чак да се бавимо и рударством!… Погрешно се под појмом Карађорђеве државе одомаћио назив – београдски пашалук. судбина Карађорђеве Србије била је решена. кнез Велингтон и Суворов. али традиционално пријатељска политика између Француске и Турске. Пишући предговор свом „Горском вијенцу”. и део видинског. Његош на прави начин схвата величину и значај Карађорђа. Било је покушаја да се Наполеон заинтересује за нашу судбину. лесковачког и новопазарског пашалука. завијали фишеке. дакле 34 године после слома Првог устанка. он ће ера бити страшна људскијема кољенима. оглушила се о велики револуционарни мах Карађорђа. скупљајући све своје снаге да одоли Наполеоновој најезди. У великим народима генију се гњ’јездо вије: овде му је поготову материјал к славном дјелу и триумфа дични в’јенац. јер је Карађорђева Србија била знатно већа од тог пашалука. који је са својом силом доспео на домак српске устаничке војске. правили барут. и на земљи показаше: Наполеон. између осталог.

Крајину не дајем”. дуну живот српској души. Марашли Али пашом. Милош је. и Стеван Синђелић. рат Турцима! За разлику од Првог. Народна канцеларија. као два горостаса истицали су се Хајдук Вељко (Петровић) у Крајини. усађујући тако у српске душе појам – . из прашине подигао и од њих народне старешине створио. Из читавог низа знаних и незнаних јунака Првог српског устанка. априла. од српских глава (952) направили стравичан споменик – опомену. Но. у Такову. разнело га је топовско тане. На Св. 1815.диже народ. из мртвијех Срба дозва. Милићевић тврдио да је „по срцу и телесном јунаштву био први јунак не само Србије. него и у свој Јевропи онога ратнога доба”. Синђелићу српска војска кад је ослободила Ниш. Дакле. од витештва одвикнута у њим’ лафска срца буди. у часу кад небројено надмоћнији Турци ускачу у српске шанчеве. Успешно. са 12 кнежева – Срба. што митом. чувен по својој изјави: „Главу дајем. скратио је за главу. у Неготину. Ако су Први устанак обележиле моћне и непокорне личности. који је у боју на Чегру (крај Ниша) 19. обнову средњевековног нашег феудализма. да би крај њих и погинуо. која се састајала два пута годишње. исечен сав на комаде). Турци су касније. добио приземнији. некадашњег Карађорђевог барјактара. без милости. који се памти по херојству старца Танаска Рајића. Ношен крилима Првог устанка. мало по мало. искајући у том погледу и помоћ са стране. Ето тајна бесмртника: даде Србу сталне груди. и да се у Београду створи тзв. 1877. делом за харач. у Нишу. ето вас. маја 1809. дец. у чему и јесте једна од највећих историјских заслуга његова: онемогућио је стварање спахилука и спахија. усред борбе са Турцима. за први мах. а варварске ланце сруши. Илију 1813. Оне које у том није успео. Други устанак је трајао свега неколико месеци. до последњег свог даха. те је. дигнут је Други устанак. и на једној и на другој страни. за кога је Милан Ђ. временом ће почети да дижу главе они. пак. добијао све одрешеније руке. да разреже порез по нахијама. владајући Србима непосредно и неограничено. а за војводу изабран књаз Милош Обреновић. да сами себи суде. Други не само да је остао без њих. Па ипак. остао без даха. који ће сем што суде. пред којом је и славни француски песник Ламартин. 28. мада трајнији карактер: Кнез Милош се споразумео са турским везиром. подигла је споменик на Чегру. (Чувен је бој на Љубићу. тражећи ограничење његове власти. који том приликом рече: Ево мене. који је бранио топове од Турака. То је било за почетак. а делом за издржавање народне власти. да сами Срби скупљају данак. 11. пуцао у џебану. које је он сам. зван Ћеле кула. већ их је Милош камџијом до земље свијао. Други је унео опрез. изазивајући тако велику експлозију. примати харач и давати га паши. За Хајдук Вељка мора се рећи да је био прави романтичарски херој. крсти земљу. што претњом од новог бунта. Имао је само да води рачуна да изађе на крај са Скупштином народних старешина. да је понела и Србе и Турке у заједничку смрт. Али у нечем неће успети. Самом. на Цвети.

био је Михаило Јовановић. да чују српско звоно и да лакше умру. 1830. наследну титулу књаза. 1830. а последњи за ког је тражена потврда из Цариграда. али који ће трајно обележити менталитет Срба. чији је ауторитет у европским пословима силно нарастао после Наполеоновог пада и Бечког конгреса 1815. с тим што је за сваки избор новог митрополита. нов. 13. године 1859. по његовом налогу. тумачена као Божја казна. уз обилато подмићивање турских великаша. који ће се њему првоме обити о главу. српска црква опет спала под јурисдикцију цариградског патријарха. Имао је тада 65 година. јуна 1817. које ће први пут зазвонити 16. ослободио Београд. бива убијен на спавању. Међу убијеним. нашао се и сам Карађорђе. јер он у Грке није веровао. да на старој Саборној цркви постави звоно. бератом. колико за њихову дику. са идејом дизања општег устанка против Турака. кад је 28. заједно са грчком Хетеријом. покренуо то питање. нов. на крају. Пошто је укидањем Пећке патријаршије 1776. гарантовано. Самоуоправа наше цркве. не само Београда.. а сад је постојала и реална опасност да Србија изгуби и оно што има. углавном. Први султанов хатишериф. патријарху плаћано по 300 дуката. те је право чудо како се вера у народу и одржала. 30. већ је и његову главу послао у Цариград. као доказ своје верности султану. Не само што га је убио. дато само оно што је Букурештанским миром из 1812.једнакости. Милош се и иначе плашио Карађорђеве славе. то су у Србији завладале грчке владике. у селу Радовање (!). Милош је успео још 1829. Па и до овог акта дошло се тек после новог турског пораза у рату са Русима (1828/29). Карађорђе. тајно ушао у Србију. феб. Зна ли се колико се у народу поштовао венчани кум. за такво зверско убиство кума. и великим откупом успео да добије самоуправу за српску цркву. толико и за њихово проклетство. који су се одликовали нечувеном грабљивошћу. . Хатишериф је читан 30. Први митрополит српски био је Милентије Павловић (1826 – 1833). а Милош. 1806. потом Петар Јовановић (1833 – 1859). није онда чудо што је зла судбина Обреновића. На жалост. што ће бити незапамћени догађај за ондашње житеље. а чиме нам је. јула 1817.. кнез Милош је још 1826. а данак за епархије 3000 гроша. са својим арихејерским синодом. по ком је Србија добила право на унутрашњу аутономију. до ког се дошло после дугих и спорих преговора. баш на дан када је Карађорђе. 1832. продавајући чак и свештеничка звања. И тако. Многе су старе и изнемогле људе доносили на носилима.

Како се западне силе никад нису одрицале свог освајачког најкраћег пута на Исток. Аустрије и Турске. као њихова заштитница. јер се овај. јан. што јој је и формално признато Кучук – кајнарџијским миром. 5. долази до Сретењског устава. чиме је Србија знатно увећана и осокољена у свом развоју. због многих његових слободоумних идеја преузетих из духа времена. преко . са првим бројем 10. које су све од реда дизане са циљем ограничења Милошеве власти. а најопаснија тзв. Интересантно. Француска и Аустрија нису хтеле да дозволе да Русија буде одвећ умешана у српске ствари.. која је своје присуство. ствари су биле компликованије. јула 1835. признате Букурештанским миром. Прве новине: Новине сербске у Крагујевцу. да би се у њој штампале Новине српске. свака заснована на царском самодржављу. тј. Почетак рада државне штампарије у Београду. где је штампарија и купљена. пошто су и оне пренесене из Крагујевца у Београд. 1833.1832. 1835. између Русије и Турске 1812. Али. прилично на његове савете ослањао. пуковника Хоџеса (1837). на ограничењу апсолутистичке Милошеве владавине. у православним балканским земљама. Тиме је почела она борба. која траје до данашњих дана: за протеривање Русије са Балкана. Од самог почетка њеног рада у њој су штампани и први школски уџбеници. сматрала природним и законским. по ком су Србији враћене и осталих шест нахија (округа) које су биле у границама Карађорђеве Србије. као и црквене књиге и сви државни званични формулари. који је доведен из Петрограда. насталог после Француске револуције 1789. Енглеска. те је суспендован. био Димитрије Давидовић. Кратко време штампарија је била пресељена у Крагујевац (1833 – 1835). одакле су премештене у Београд. тај Устав изазва негодовање Русије. а уставне земље. али је опет враћена у Београд. као Енглеска и Француска. Милетина буна. по Милошевом налогу. а опет. чији је писац. Други султанов хатишериф. Први назив за штампарију био је Књажевска печатња. после пада византијског царства. 1774. Први управник Димитрије Исаиловић а технички руководилац Адолф Берман. да су те три силе. подржавале су Милоша и одговарале га да призна устав. После низа побуна. Русија је била против Милоша. од појаве енглеског конзула. инсистирале на уставу. Међутим. Сретењски Устав. 1834.

по признанију Султана Махмуда другога и Императора Николаја првога”. био суспендован већ 28. и због ње. но данашњим: „отворено црвена. бела и плава. који кад престану то бити. овај Устав је у много чему ограничио власт кнежеву. У Београд су дошли и први званични представници великих сила: Аустрије 1836. Овај је Устав прочитан на Великој скупштини. исте године… У међувремену. остају чланови Савета. чак и онда кад је она водила само своје интересе и окретала главу од опасности. Још . и под различитим изговорима. Уставом су гарантована сва грађанска права по „стандардима” најнапреднијих земаља тог доба. извршну и судску. да би. најодабранији(х). Речено је да је тај Устав био. Годину дана пре почетка њене градње. и гаранција њена од стране руског цара. што се никако није могло свиђати осталим великим силама. која има право да моли доношење закона а и да се жали на прокламоване. 1833. завршен је Кнежев двор у Београду (преко пута Вознесенске цркве). Београд је почео да се развија бржим темпом. у већој мери истакнута наша независност и самобитност. Несрећа по Србију и по Србе била је њихова вековна везаност за „мајку Русију”. али за нас је било битно да је њиме. по реченим протестима. о његовим приходима и расходима. Власт се по уставу дели на законодавну. почиње градња Саборне цркве. Наша пошта почеће од 1843. Пре њега саграђена је и топчидерска црква. и министри. а телеграф 1855. с тим што прве две деле кнез и Државни савет. Енглеске 1837. најразумнији(х). док је онај у Топчидеру. најпоштенији(х) и повјереније народно у највећем степену заслужујући депутати”. феб. 2. но што је то претходним хатишерифима признато. Тако већ у првом његовом члану стоји „Сербија је нераздјелно и у прављенију свом независно књажевство. као и застава са другачијим распоредом народних боја. коју су чинили „сто. у који улазе сем неодређеног броја саветника са председником и главним секретаром. сем да једне отпушта а друге поставља за министре. иако је Давидовић писао свој Устав по договору са књазом Милошем. Почела је и изградња путева из Београда према унутрашњости Србије. редовно на Србију и Србе сручиле. Скупштини се полагао и рачун о буџету. која ће бити освећена 1845. бјела и челикасто угасита”. имали смо ту везаност да плаћамо и да платимо. Русије 1837. на почетку нашег новијег самосталног државног живота. а поправљен је и цариградски друм (широк 7. Судска власт је независна. чиме је истакнута и незавиност. како је неко написао. завршен 1834. на сваки начин су га сузбијали. 6 метара). које би се. „француски расад у турској шуми”. и Француске 1839. чиме је омогућено аустријској пошти (1836) да иде кроз нашу земљу. на Сретење. Интересантно. Као саветодавни орган уводи се Народна скупштина. Тако још тада. дакле – црвена. што је био први јединствено прописани српски грб. то је руско присуство увек сматрано опасним по њихове интересе и намере. Одређен је као грб крст са четири огњила. који ништа није могао без Савета. Сем Народне Скупштине. 1835. феб. Године 1837.Балкана.

опет је отворена Велика школа. одређено да кнез може узимати за своје министре само чланове Савета. отворен је Лицеј. са три факултета. и кад су се после 20 година вратили у Србију. пре свега Саветом. Пошто је Уставом одређено да попечитељи постају. што књаз Милош никако није могао да отрпи. јуна. Док је. али успевају да га врате. дотле је Турски устав сузио наша аутономна права заснована на њима. дајући јој могућност уплитања у наше унутрашње ствари. Богословија ће се обновити 1836. дец. учинио беспредметним. састављеног од 17 доживотних чланова (колико и округа). прерасти у Велику школу. финансија. 14. истина. Милошева абдикација. као заједнички рад руског посланика у Цариграду. Њиме је битно ограничена кнежева власт. пред моћним Саветом на челу са Аврамом Петронијевићем и Томом Вучићем Перишићем. и дефинитивно отишао на своја имања у Влашку. с тим што се по престанку свог попечитељства. знатно ограничен. и чланови Савета. Милан је султанову потврду за кнеза. на чему је и Русија радила. од оних који су га терали да се одрекне своје одлуке. враћају у „дејствителне чланове” Савета. који је у своје време. што је Порта и хтела. истерао Обреновиће из земље. Уставом је детаљно разрађена и судска власт (примирителни – општински.1830. звати гимназија. а као „више заведеније” 1838. у виду султановог хатишерифа. Давидовићев Устав ширио оквире хатишерифа 1830. које је. . 1839. да би 1. чиме је дат основ правној и имовинској сигурности грађана. као законодавног тела. дочекао на самртничкој постељи. поготову сталношћу саветника. опет дао оставку. у корист свога сина Милана. седела и пушила. за време свог министровања. јуна исте године. 1838. која ће се пресељењем у Крагујевац. донет 10 /12. са Турцима и нашим представницима на челу са Аврамом Петронијевићем. у ствари. прва им је ствар била да се реше тог Устава: Милош што га није признавао. који ће 1863. Турски Устав. а Михаило што га је низом закона.. Прича се како је тај испраћај био једна велика жалопојка. забранио био и пушење на улици. Милошев апсолутизам. 1833. априла 1839. И тако је. као што је речено. и правде и просвете). док је остала публика. и једног као свог заступника који се бавио и спољним пословима. у инат Милошу. 1 . али их је само Порта могла сменити. постављао кнез. тај Устав. Србија је била стављена у већу зависност од Турске. за извршну власт. али ни он није успео да се одржи. које је само Порта могла сменити. Како је Турским Уставом. постављао три попечитеља (унутрашњих дела. то Милош напушта Србију и прелази у Земун. па га је наследио његов брат Михаило. то је каснијим устројством Савета. која се окупила око савског пристаништа. између осталог. који је био независан од њега и сталан. окружни – првостепени и апелациони). и 1833. Овим и оваквим Уставом. преко Савета. Кнез је уз себе.

Александар Карађорђевић постао кнез. водећи Србију кроз веома бурне године. у пуном смислу те речи. Одомаћено је да се тај период нашег државног живота зове „влада уставобранитеља”. Перишић је и буну дигао. септ. но кад су бивали одређени за министре. тако и на унутрашњем плану. Тзв. не само пред крај те колективно крштене владавине. остати „сам” на влади. но са Саветом. одн. која је код Срба увек била ослонац и основ власти. ма колико то звучало као апсурд. 25/26. Карађорђевог сина – Александра. нити сложни.званим „народним предводитељем”. Две су трајне добити те „уставобранитељске” владе: у школству и у законодавству. извичу на Врачару међу војском (2. уставобранитељи. који су омогућили функционисање правне државе. Мора се прихватити као чињеница и као својеврсни наш специјалитет. Благодарећи том и таквом несхватљивом понашању илити „амбиваленцији”. израђени су сви закони. и био ађутант кнеза Михаила. цело наше школство. основано је. опет враћали у Савет. Можда и једино тада. 1842. августа 1842. у Топчидеру. такорећи. тј. што нити је прецизно речено. пред Народном скупштином. Шта више. 1842) за кнеза. Да би се све то остварило било је нужно створити један нов сталеж – чиновништво. а потом од једва писмених „отачаствених” Срба. Временом ће се та два сталежа прожимати и прожети. на ком је опет изабран кнез Александар. који ће за све време своје владавине. да ће представљати велику сметњу развитку не само друштвеног живота Србије. и кнез Михаило је пребегао у Земун. да се та влада увек појављивала као трећи чинилац. тако и толико. поготову на почетку. За време „њихово”. а најмање реда и законитости. Бити чиновник. нити сасвим тачно. чак се убрзо и повукао. јуна 1843. вратио у земљу. од Вучића демагошки зватим – „немачкарима”. ни мало није био способан за неку уставну владавину. Аврам Петронијевић. кнез Александар се и одржао. постало је веома профитабилно. налазећи увек ближи језик са владом. без обзира на војводску и друге титуле које је од кнеза добио и добијао. што су сви од реда нагрнули у чиновнике. образованији и светскији човек. до 1858. уз помоћ Илије Гарашанина. роварити против свих осталих. па самим тим створиће и велику омразу „подчињеног им народа”. па је вршен други и накнадни избор 15. како на спољашњем. више мање делити своју власт са свемоћним Саветом. он ће. бивајући чак и у апсурдним контактима са кнезом Милошем! И тако ће. већ и због тога. судству. који се 1839. да су се саветници у Савету понашали другачије. Уз чиновништво стварана је и полиција. што сами уставобранитељи нису били никако јединствени. које се најпре и највише регрутовало из редова пречанских Срба. Русија тај избор оспори. из чијег се састава бирала и влада. Та омраза постаће . Тома Вучић који је био једна врста кнеза Милоша. свеједно што би се после свог министровања.

тај исти. постајала је све више српска луча за све Србе под туђим државама. заснованог на традицији. већ је настало по саветима. приватно. а оно једна од најдужих влада у континуитету. 1844 – 1852). сиромах. према томе. турском паши. Светоандрејска скупштина оптужила да се својевољно „ставио под заштиту турског паше”. тако и на спољњем плану. државе. одн. па га је сутрадан. Све то могло се урадити и зато што је влада Аврама Петронијевића. што се онда звало – „књажевски представник”. под вођством Србије”!). Уосталом. инспирисао „великосрпско” башкарење по тзв. у ноћи између 10. тек. да се тврдило да је он из далеке 1844. „попечитеља внутрених дела”. оно му је онда донело – иако није било објављено. године. амбиција. да би требало радити на стварању јужносл. Али. а после смрти Петронијевића (1852) и његовог природног наследника на челу владе. те је испало да је сам себе лишио престола! . на превару. морао да смени (1853)… мада га је и даље. 1858. дец. подметања. али у првом реду и највише због блиских веза са кнезом Чарторијским и осталим пољским бунтовницима. а поготову после њиховог неуспелог и у крви угушеног устанка. Незахвално је помињати шта је све приписивано том Гарашаниновом делу. ако не најдужа. на задрузи и на општини. Упркос толиким основним законима и њиховом тврдокорном спровођењу у успостави и стабилизацији државног живота. како на домаћем. држао при руци. предимензионирани значај једном спису који је настао 1844. уосталом. Александар је.потом главни адут у радикалској агитацији и њиховој популарности у обичном народу. па и упутима пољске емиграције. својим колима одвести у град. иначе у време уставобранитеља. 1844. по узору на свет који нас је окружавао. – репутацију руског непријатеља. југословенским земљама ( У Крлежином Лексикону дословце и пише: „У свом Начертанијузаступа мисао. те га је кнез Александар. које. Србија је постајала балканска чињеница. да би смо међу њим опстали и с њим ступили у насушни „суживот”… у нашој каснијој историји скоро да је дат већи. у историји наше државе (од 1842. па. Реч је о славном „Начертанију” Илије Гарашанина. и није у свему оригиналан рад. диктата. Уопште. То и јесте разлог што се у „Начертанију” и предлаже ослањање на Француску. у развитку мале и тек рођене српске државе. али у сваком случају. која је имала разлога да буде и била је доследно против руског царског режима и Русије уопште. дошло се чак и „до тога”. позитивни токови њеног развитка остајали су видни и опипљиви. роварења. за све време морао бити прави жонглер на жици између толиких жеља. али упркос њих. Гарашанин ће га у одсудном тренутку. тј. на велику своју жалост. а на готово ултимативни руски захтев. Гарашаниново Начертаније. што ће бити учињено тек 1906. Немогуће је обухватити све природне и нужне противречности и свакојака врлудања. а не на Русију. и 11. који је морао бити сасвим супротан од оног обичајног.

Народна . да се свуда прикупљају старине. Ако је. а први његов чувар и библиотекар био је Филип Христић. чак његова десна рука. Стерија наложио расписом свим окружним начелницима. где се није знало ко је ко и у чијој је све страној служби. на иницијативу Јована Стерије Поповића. од интереса за нашу историју. стајао чврсто на земљи. што је за кратко време од Милошевог ђумрукџије и пуковника његове гарде. постаће председник владе и министар унутрашњих дела. Русије! А тад још (званично!) и без Илије Гарашанина. Но. пак. што ваљда и јесте разлог да своје „Начертаније” није ни објављивао. У почетку су и музеј и библиотека били једна установа. засновану на завереничкој основи. свеједно што се могло сматрати и неком врстом „тајног плана” српске спољне политике. или. красила Гарашанина. међутим. да није било компликованије и теже владавине од његове. историја. Тог дана је. која је. Циљ целог тог „покрета” био је ослобађање балканских хришћана. ставио на страну Вучића. Основан Народни музеј. у време Кримског рата. у неколиким кључним и вратоломним ситуацијама. искључиво од турског ропства. и да се није заносио никаквим фантасмагоријама. она је управо зато према кнезу Александару била више него неправедна. начелника Министарства просвете. што му је кнез Михаило убио оца. Гарашанин ће направити још један већи и несхватљивији преокрет на прагу себе. у малом. него на реалност. али мада је доста тога урађено у успостављању мреже тајних агената. иначе. у ком цела Европа кидише против наше заштитнице. 10. и да је он. Апстрахујући све страховите буре које је имао да издржи на домаћем терену. наиме. 1844. успевао да одржи брод Србије на доброј и колико је могућно мирној пловидби. иако много спремнији и бројнији. али зато скоро сви против њега… треба само помислити како је тешко било одредити се 1848. шта више. свеједно што би се за њега могло рећи и да је био наш Таљеран или Фуше. дала одлучујуће место – не само називом – „уставобранитељима”. маја. постављен тек 1853. треба подвући. А све то казује да је тај Грочанин. могло би се и морало рећи. који се 1842. кнеза Михаила (1861 – 1867). да то „Начертаније” најмање личи на самог Илију Гарашанина. После рушења књаза Александра. чак арогантно слепа. какву ће много касније. једног од највећих ауторитета нашег државног живота. јер је те године извршен попис свих књига са којима је располагало Министарство просвете. свеједно. Формално. а потом и његов наследник у попечитељству внутрених дела. у времену од 1842 до 1858. према Мађарској буни и борби војвођанских Срба. Одиста. што је био основ за њено стварање.Напослетку. и уосталом неуспелу. све то више је личило на књишки занос и „романтизам”. човека крајње опрезног и стаменог. Сматра се да је те године основана и Народна библиотека. створити „црнорукци”. јер оно предпоставља читаву једну тајну и дозлабога сложену организацију. под Министарством просвете. одједном постао Вучићев помоћник.

где је било једино опипљиво то да је имао положај команданта војске. умрети. природно. и од саме Русије саветована. што је. баш као и он сам. раздвојени су законом тек 1881. тада веома далеко од Београда. преко ког ће се доћи 1886. на скупштини у Сремским Карловцима. чак и онда кад су били најопречнији међу собом. Енглеска. тражећи само своје народно право. он је низ година био стожер око кога су се окретали сви наши водећи људи. која нам је. чије је постојање било противтежа. маја 1848. сви од реда доста поштовали. какве је. заборављало се да је Француска била јако заинтересована за одржавање отоманске империје. При томе. од 14. поготову касније (са оснивањем Напредне странке). у који је ресор спадала и војска. ваљда због искуства из Вучићеве побуне. јер је далеко од нас. 1856.библиотека и Народни музеј. Тешко је схватити и објаснити ту чињеницу. који су се дигли против Беча. командант био. крај топова. имала Русија. који ће убрзо. Већ тада. Италија (Сардинија). с једне стране – Русији. а који је прилична енигма и на нашем домаћем терену. . кад су ти. У том рату ми смо одржали неутралност. Наши Срби у Аустрији. и нема никаквих посебних интереса за уплитање у наше унутрашње ствари. а под утицајем општег слободарског вала потлачених народа. Аустрија. изабран је дотадашњи митрополит Јосиф Рајачић. Тим руским поразом. а с друге – Енглеској. био министар унутрашњих дела. у првом делу рата. за кога је владало мишљење да је човек бечког двора. чији је. са седиштем у Крагујевцу. па је узданица целог српског покрета – који у појединостима узев. гарантне силе за Србију постају и све потписнице Уговора. у којој су учествовали и наши добровољци (са једним ескадроном чистих Цигана. Француска. а за војводу Стеван Шупљикац. исте године. Међутим. уосталом. и до Академије наука. проглашене 3. утолико пре што је само недељу дана. коју су. На тој Скупштини за патријарха српског. На иницијативу Стерије (и Атанасија Николића) основано је и Друштво српске словесности 1842. и једно и друго. као завршетак Кримског рата. за Француску било од животне важности. Мађарска буна или Српски покрет у Војводини. дец. 1854. па чак и кнез Александар. 1848/49. а то значи и Енглеска. иако је седео у Крагујевцу. али су зато отворени жестоки ратни сукоби са Мађарима. Уосталом. непрестано тражећи његову „арбитражу”. још ни данас историјски није јасан – постао Книћанин. чиме је потпомогнуто одржавање српске Војводине. Француска. показали као прави хероји!) под вођством Стевана Петровића Книћанина. Париски мир. било је жеља за ослањањем на Француску. иначе. након Француске револуције 1848. иначе. Пруска и Италија (Сарадинија) што је Србију учинило поприштем многих унутрашњих политичких сукоба. који су се. у ком су против Русије учествовали Турска. крагујевачки топови решили буну и протеривање кнеза Михаила. дигли су се да извојују своје право. – 21. међутим.

и враћена на престо династија Обреновића. као у свакој револуцији. и невероватном окрутношћу. није хтео ни да види. чиме се облигације ниште. Јове Илића и Владимира Јовановића. који ће себе и своје присталице називати баш тако – либералима. под вођством Јеврема Грујића. и повратак Обреновића. Иначе. Као и толики владари после њега. по много чему. револуционарних. тада већ 37. скуштини наметнули речено револуционарно обележје. који никакве револуције нити је разумевао. Требало је. где га је прописно опљачкао. „општинских кошева”. договарао се. чинио је све по вољи народа. посебно усвојеним законима. са горким сећањем на своје младе владалачке дане. ипак. На њој је оборен кнез Александар. или ослобађање од дугова путем заклетви. При свем том. закона. да та Светоандрејска скупштина. којим је требало да се обезбеди храна у случају неродних година. говорило се и да му је Блазнавац – ванбрачни син… Но. што ће се вршити и силом. па чак и либералном партијом. кошуљо моја…”). („Народе. и то не само зато што је своју револуцију свршила тиме што је власт предала старом књаз Милошу. веровало се да све то неће дуго. Па. готово сељачкој. и владати све до своје смрти. чак и да командује војском. док је Миливоја Блазнавца одмах протерао у његову Блазнаву. са кнезом Милошем. попут Илије Гарашанина. као пре Сретењског и турског Устава. и он ће наступити са идејом измирења и слоге у раду за добро Србије. Светоандрејска скупштина у Београду. чак и многе неодрживости (укидање шумске таксе. наравно. са старијим. пазећи непресатно да његова популарност расте. буде наш Конвент: имала је амбиције да влада. а издала је читав низ. 1860. или смањивање тзв. Дабоме. током Скупштине. а још мање следио. Млађе либерале је терао. примитивнијим и са династичким осећањем. имајући с њим старе рачуне још из Загреба. он је пустио народу да се у свему истутњи. Уз то. септ. и они су били ти који су тој. који ће доћи у земљу крајем јануара 1859. као оца нације. снаго моја”… „Народе. наде су полагане у Михаила. годишњак. предпостављало прогон свих ранијих. као наплата за претрпљене неправде и прогоне током прошлог режима… а што је. младих тек придошлих државних питомаца са западних универзитета. Милош као стари демагог. 14. нико из власти. конзервативце. није био сигуран. које су требало чак да заседају сваке године. а што би у пракси значило – уставна монархија. није издржала. за све време те његове краткотрајне владавине. а и у њено предвечерје. са великим правима будућих народних скупштина. Одиста. итд…) Другим речима. кад је са 17 година упао у Вучићево гротло. од које су нарочито страдали нижи чиновници. и враћање на старо да се за 1 грош могла посећи читава шума. искристало се једно предводничко либерално језгро. с тим што је настала права јагма за новим чиновничким звањима. што су сваки час били мењани и враћани. када ће га наследити кнез Михаило. врло брзо све је било по старом. Са њима ће .1858. нити је могла да издржи. Милована Јанковића.

само смо ми и Црна Гора ратовали. а ипак убијен је од правих робијаша. међутим. у нечем се ипак преварио. као и путеве њеног опстанка и напретка. по кратком поступку свршило са њима. Као да се хтело да се што пре заврши са непосредним извршиоцима злочина. Мада је дуго живео на Западу. колико смо уопште имали. дакако. како се не би открили прави мотиви злочина. остављајући чак и трајне тековине своје кратке владавине. набеђујући их да су били у дослуху са свргнутим кнезом Александром. закаснели. да је кнез Михаило био први гробар Обреновићевске династије. Грчком и Црном Гором. много се прича и о његовим „савезима” са Румунијом. У њима је осећао већу државотворност и сигурност за своје владалачке намере. који су били срушени. Од урађених ствари током Михаилове владавине. од 70 хиљада. Бугарском. свеједно што су се у спољној политици слагали. појачао њено наоружање. Иполит Монден). (била) јача од Србије”… што је. наводно. Има. Исто тако. на челу са Илијом Гарашанином. међу којима. па се тако страначки сукоб још и више размахао. када смо били смлављени од Турака. чак и топовима. Принцип његове владавине био је „патриотска политика споља и непопустљивост унутра”. и министар војске (Француз. и срећом неспроводива. из. Стог и није чудо. ког ће Милош. чак врло опасна утопија. Толико тога је хтео. ту је потпуно уређење државне управе. без икаквог ослонца а и потребе у народу. пре но што је стигао у Београд. али смо и то учешће Црногораца морали да платимо са 40 хиљада дуката. приватних побуда. чиме је све државне нити узео у своје руке. први пут. Иако је прокламовао нужност измирења странака. више него претерано. а то је значило што и разлаз са „либералима”. Србија је увек била и остала наивна. што ће он први и осетити. Стевча Махиловић. што је такође његово дело. тј. владајући као некакав. он је боље од њих познавао наш народ. што уопште није доказано. Одиста. Из ове историјске перспективе гледано. Гарашанин је успео да га убеди у нужност прогона либерала. одредити за свог „местозаступника”. у оквиру идеја „Начертанија”). а њена крв најјефтинија. сагледао као ретко ко потребе ондашње Србије. са председником и седам ресорних министара. . министарски савет. у то време. осам година касније. с тога. Од њега потиче и тзв. Завео је народну војску. И тако је дошло до тога. његови инспиратори и наручиоци. што ни кнез Михаило није имао намеру да иде за њима.бити и стари Обреновићевац. Међутим. да би се на суду. у ком погледу је дао пуно доказа. независно од турског Устава. баш као и нужност династичког помирење. да се кнез Михаило ослонио управо на оне. дакле. као просвећени апсолутиста. много разлога за тврдњу. изливеним у нашој тополивници у Крагујевцу. опредељење младих либерала била је чиста утопија. за рат против Турака (наводно. кад је почео стварни рат против Турака (1876). јер се та јачина и та опремљеност видела 1876. нема чудније судбине владаоца од судбине кнеза Михаила. а поготову потребе и могућности ондашње Србије.… и по некима „На Балкану ниједна држава није у војном погледу. српски Јосиф II. тј.

Али. Било је таквих 16 удружења у Аустроугарској и Србији. јављају се друштва и дружине. и Радичевића. тако да су њихове скупштине и на једној и на другој страни растуране и забрањиване. Под утицајем општег националног покрета у Европи (после уједињења Немачке и Италије). Један од његових трајних и најсјанијих личних дарова биће и оснивање и подизање зграде НП. Ђорђе Поповић у Ђура Даничић. у књижевности и науци вредело. она је убрзо прерасла своје литерарне оквире. посебно мађарски. Интересантно. Био је то први и ваљда једини свеопшти српски замах. у „Београдском . а даме и господа. у УОС. на школовању у Пешти и Бечу. Омладина се није дала. а са доласком на престо. 1866. са вером да је дошао час и општег српског уједињења. ради ширења просвете у народу и ради обезбеђења боље судбине српске”. па се не само ношња – понародила. који је захватио у првом реду школску и универзитетску омладину. ни у погледу занимања. одушевљена колико Српством. Михаило је издашно помагао и Вука. дакле – истином. са циљем обједињавања свих оних што се Србином зову и осећају. она је морала доћи у сукоб са тако две опречне реалности. престало се и са „персирањем”. у Београду су имали своје. и десетак по већим местима Европе. 1867. објединили на новосадској скупштини (15 – 18. ни у погледу доби.) са око 400 учесника. јер су за председника изабрали Јеврема Грујића. Јован Крститељ – Ивандан. Основана као савез ђачких дружина. који су се на предлог бечке „Зоре”. и држави и народу. створено је „једно велико српско коло. а Васкрсеније – Ускрс…). као што су били Михаилов апсолутизам. као:Закон о устројству централне државне управеи Закон о чиновницима. који су били у опозицији према унутрашњој политици кнеза Михаила). Уједињена Омладина Српска (УОС). Иначе. из које ће израсти и такви трибуни као што је био Светозар Милетић). растурена од Николе Христића. и међу нашом омладином. и у свему што ближе народу. постајући права национална и политичка странка (нарочито у Војводини. толико и науком и слободом. шефа либерала. по чему је био дуго памћен. века. утолико пре што се хтело све српско. за кратко време њене стварне активности (1866–1872) зашла је у све поре српског битисања. а оно – упориште. и аустријски терористички шовинизам. постали су – сестре и браћа… Дакле. већ и имена (Алексије Радичевић у Бранко Радичевић. кад је реч о законима. делио је и шаком и капом.Још пре него што је дошао на престо. Са тим и таквим либералним начелима. На жалост. авг. као његово посмрче. 1866. са циљем да путем књижевности и уметности буде и шире национални српски дух. и што српски мисле. Но. и Даничића. Друга скупштина. тако да све што је у српском политичком животу. (У Београду. 1869). Вознесеније – Спасовдан. прошло је кроз УОС. зграда је отворена (28. Јанићије Кујунџић у Милан Кујунџић… Свети Георгије постао је Ђурђевдан. може се рећи да је кнез Михаило испао наш Наполеон: неки од његових основних закона важили су и у трећој деценији 20. без икаквог секташења. авг. 6. окт. Рождество Христово – Божић. ако не седиште.

даље. Владимир Јовановић. у виду „касохраниоца омладинског капитала”. како сам народ нађе за добро. 1870: „Ви сте либерали нападали владу и династију што није либерална. ипак је са њима унесено семе раздора. ни династију. кад се доведе једно с другим у везу. септ. по ком се социјално ослобођење мора ставити испред националног. ја нећу ни владу. другом месту. који подржава и утврђује династију”. а ја социјалиста. и програмска и акциона” – био Владан Ђорђевић. Ако се зна. и о томе води бригу”. значило. онда се о ширини и јачини правог прогона Омладине у Србије може и мора свакојако мислити. формално угасила после своје шесте скупштине у Вршцу. На једном. донела своја „главна начела. а да је председник његов. а што је била основа целокупног деловања УОС. а ја не тражим од владе и династије либерализма. писао 28. 15. . па биле оне састављене и од најразличитијих народности и раса”. као свој идеал истакли Савез слободних општина. крајем 1872. што би. које је утолико лакше уродило плодом. а за ког ће душа УОС. без икаквих искључивости. васпитач и учитељ његовог ванбрачног сина Велимира. како је организација УОС постављена крајње широко. у којој су сви Срби нашли уточишта и подстицаја. улаже новац на штедњу и приплод. Ви сте државник. није могло запалити и усталасати оно народно одушевљење које је постигнуто буђењем и усмеравањем националних идеја. И тако се та дивна и амблемска омладинска организација. Човек који одриче основу државе. студент медицине”. да је кнез Михаило био високи покровитељ Друштва. држави и слободи”. Владан Ђорђевић. особито се одликовао патриотском енергијом. Владимир Јовановић. Моја је цељ да народ зна шта је општа потреба. који ће да врше народне послове. добити титулу „најреакционарнијег српског политичара и државника”. Ми се разликујемо у основним појмовима о народу. августа 1871. интиман пријатељ кнежев. то се убрзо у њене редове увукао и Светозар Марковић. „Они (социјалисти) су насупрот наше народности. дуго су још трајали. против народне воље. По њима „у Србији се треба борити. наводи једно писмо које му је Светозар Марковић.певачком друштву”. Иако се са тим магловитим и демагошким социјалним идејама. а практично престанком излажења њеног органа „Млада Србадија”. овако сведочити: „међу студентима бечког универзитета. узвишени дух и зараза њеним националним еланом. са својим социјалистичким идејама и идеалима. које је примило задатак да и „даље прикупља прилоге. са циљем ослобођења и уједињења целог Српства. онај који ће три деценије касније. пак. против династије”. што су за рад УОС недостајала и нужно велика материјална средства. Није без интереса ни овај податак: да је секретар те разјурене скупштине у Београду – која је ипак сутрадан. пре свега. био сликар Стева Тодоровић. Марковић ће рећи да се треба одлучно борити „против глупости и воље народа. у другом локалу. да се социјалисти боре за „добро народа”. Али. Наравно. шта је општа задруга (држава) и да место владе бира поверенике.

Смедерево. априла. Милићевић тврдио да је Гарашанин показао своје „Начертаније” кнезу Михаилу. пошто је био не само председник Министарског савета. колико самоуверено. како каже Живан Живановић. Шабац) од турске посаде. Смењивање Илије Гарашанина. 1867. и у исти мах давати вере за могућност широког и самосталног деловања Гарашанина! Пре би се могло рећи да је Гарашанин био тек први чиновник. кнежев канцелар. повезују са Гарашанином. чиме су Турци једном за свагда напустили Србију. иако је због тога оборио Гарашанина. толико и љубоморно. био први човек режима. које се слагало са његовим идејама ослобођења хришћана под Турцима. ту постоји једна противречност: немогуће је тврдити да је кнез Михаило био апсолутиста. то је највећа заслуга кнез Михаилове владавине. после ког је било јасно и гарантним силама да је њихово даље задржавање у Србији и опасно и непотребно. па се тако сви послови које је кнез Михаило обавио у стварању савеза са околним народима. већ и министар иностраних дела. па и пада. Ослобођење градова – тврђава (Београд. што ће му и сам кнез Михаило у свом личном писму признати. да је држао све у својим рукама. Тиме је још једном показао да му је у пресудним тренуцима. просветног и научног живота. сва политика увек кувала у кабинету министра ун. Нема сумње. Историја је склона да верује да је Гарашаниново министровање током владавине кнеза Михаила. дела. . поготову што је Милан Ђ. био и моћнији и самосталнији у свом деловању. 6. она ће исклијати на светлост дана и током ратова за ослобођење и независност 1876/78. према томе. поготову што се код нас. 1867. До Гарашанинове немилости. сестричином Катарином. Јован Ристић. као главним чиниоцем. Добијање градова последица је турског бомбардовања Београда 1862. којој је највише допринео наш ондашњи капућехаја у Цариграду. Коначно. и да је. кнез Михаило није остварио своју намеру.са дубоким одсјајима у свим доменима нашег јавног. дошло је после његовог одлучног неслагања са кнежевом намером да се ожени. за време уставобранитеља и књаза Александра. Био је то други пад Гарашанина у његовој политичкој и државничкој каријери. Кладово. Ипак. под двема непријатељским династијама. значајније и делотворније. понестајало и одлучности и храбрости. који је скоро две деценије. Али.

па самим тим и бројним каријерама. што је код нас редовна појава кад је реч о владарима. њој по вољи и потреби (Блазнавац. имао је ванбрачног сина. „Што се боре мисли моје”. извикао за кнеза Милана Обреновића. имала је само да призна свршен чин. која се генерацијама певала. Кнез је то морао да разуме. у војсци. Јован Ристић и Јован Гавриловић. Намеснички Устав. и да Србији да наследника. мушког потомка. приписује се кнезу. јуна 1868. после топчидерске катастрофе. чија је мајка Анка (сестра од стрица кнеза Михаила). у народу је био више вољен. енергични и лукави Миливоје Блазнавац. под присмотром његових 1. Велимира). кандидујући кнеза Николу Петровића. са којим је имала не само љубавну преписку током брака са кнезом Михаилом. довести Јован Ристић у Београд. које су га у очима тадашње патријархалне Србије доста дезавуисале. требало уобличити једним новим Уставом. у Кошутњаку. јуна). а коју је он и ухватио). и тако се у потпуности и формално ослободити турског Устава. 1869. унука Милошевог брата Јеврема. запао је у тешку дешперацију. после разлаза са књегињом Јулијом (која га је и посмртно осрамотила удајом за свог љубавника. 29. Треба још рећи да је у предвечерје те топчидерске кататрофе. Намесничким Уставом (29. што је и учињено тзв. (Чувена љубавна песма. кнеза Аренберга. младу Катарину. после ког је. (Иначе. ког ће из Париза. која се одразила и на државне послове. што је и Русија мислила. Уз то. Православна Србија није могла да дозволи то родоскрвнуће. Наиме. Али. са бројним допунама. пошто кнез Михаило није имао из брака са књегињом Јулијом. него за живота. Иако је кнез Михаило читавим низом системских закона учинио турски Устав беспредметним. али не и да прихвати.1868. Било је мишљења да је престо упражњен. за министра војног). маја. вешта и славољубива жена. 600 наоружаних припадника народне војске. Речено је већ. хтео је да се ожени. Убиство кнеза Михаила. кнез се заљубио у своју сестричину. да је то убиство остало под велом нерасветљене тајне. тиме што је Народна Скупштина добила закодавна права (наместо Државног савета). Намере кнеза биле су јасне. Како кнез Милан није био пунолетан. Тек. и она је то савршено „одрадила”. на пример. По том Уставу уведена је нека врста стидљивог парламентаризма. кнез Михаило зашао у видне дубиозе. Блазнавац се није дао: Народна скупштина сазвана у Топчидеру. ипак је Јован Ристић сматрао да би све те промене. и то на свака три . 11. не без разлога). Уставом је одређено да се „Народна Скупштина састоји из посланика народом слободно изабраних и посланика које кнез бира. одређено му је намесништво у саставу: Милан Петровић Блазнавац. да би се заштитила од искључиво „сељачког карактера”. умела да завлада кнезом.

током устанка 1862. и А/У. Не би се могло тврдити да је сам почетак владавине кнеза Милана. Иако је и кнез Милан. 10. о ком су многи мислили и писали (поготову пречански Срби). није могао. а десило се да је тај Устав. с певањем” од Јована Ђорђевића и Даворина Јенка. а потом још од 1894. у потпуности најавио све оно у шта се она изродила у каснијим годинама. дакле. Дакле.посланика. Напослетку. којим је дефинитивно „прибављена унутрашња слобода”. али без успеха. после турског. Био је то први Устав који је Србија сама себи дала. у НП. по једног… из редова људи који се одликују науком и искуством у народним пословима”. иако није имао јединствену команду. Мирни. и он се морао повући у Србију. на које је бачено народно проклетство”. Пеко Павловић. окт. но слободарској Србији. изведен комад Маркова сабља„алегорија у два чина. с једне. најдуже живео. нико од фамилије и потомства Карађорђевићева. са песмом „Боже правде”. а потом и на „улицу изнесена”. који. умерен и поступан у свему. 1872. што број кнежевих посланика „не мора бити потпун”. ипак се он највише „служио” њиме. до 1901. 1872. и он се везује за име Јована Ристића. као повереник књаза Николе. марта 1873) и прве демисије Ристића (21. поступни и сигурни развој и напредак Србије. Најпре до 1888. а потом и велики део Западне Босне. мада је имао подстицаја из Црне Горе. целу Херцеговину. касније био киван на намеснике што су донели „свој” Устав у време његовог малолетства. Знатнији је утицај имао чувени хајдучки харамбаша. без обзира у којој држави живели. Јован Ристић хтео унапред да се осигура од новог. па још младог кнеза. с тим. који је преко њега сузбијао утицај А/У. били су права Ристићева опсесија за све време његовог политичког и националог рада. оствариван преко . 1873). после Блазнавчеве смрти ( 24. у чију је част 12. 1875. 26 година. даље од себе. промене су већ почеле видније да се очитују. требало би да је јасно. Ступање на престо пунолетног кнеза Милана Обреновића. некадашњег секретара војводе Вулаковића. Устав каже: „Никад не може бити изабран за кнеза српског. Невесињски устанак. што је било претходним Уставом забрањено. Српски утицај свео се на Мићу Љубибратића. авг. поготову у односу на ону унутрашњу стабилност која је владала током намесничког режима. Устав који је одговарао Србији на том ступњу њеног развитка. да би убрзо постала народна химна свих Срба. против турског зулума. с друге стране. захватио је почетком лета. нити хтео. У свом чл. Али. која је још на самој представи небројено пута понављана. чиме се мислило на наводно учешће кнеза Александра у убиству кнеза Михаила. да је доношењем Устава „кад му време није”. па је чак и свом сину предложио да га врати у дејство. да би више приличио каквој немачкој малој кнежевини.

али су зато руски добровољци (2. тек пошто је чуо да је ћерка руског пуковника. Србија мора помоћи својој браћи. У том рату званична Русија није учествовала. његово протеривање. са митроплитом Михаилом на челу. Ту се нашао и млади и једва познати Никола Пашић. иако је трајао дуго. а устаницима – А/У окупацију. У Босни се појаво и претендент. јуна: Први рат против Турске. тако да је на њега скренула пажњу цела Европа. ступила је у рат три дана раније. што никад није ближе и шире објашњено. цео херцеговачки устанак није објашњен. Повишена температура остала је упркос једној неочекиваној и брзо спроведеној светковини. нама ће тај први рат. на челу са генералом Черњајевом. Сем тога стигла је и велика материјална помоћ од руских славјанофила. чак је и покушао да у појединачним разговорима са целим саставом НС.) устанак је добио посебан подстицај. Уопште. одговори посланике од те опасне авантуре. очекивало се да ће Кнежевина Србија стати у одбрану Срба у Босни и Херцеговини и објавити Турској рат. коме је предата команда моравске војске. што је ова и учинила. под именом Петар Мркоњић. са свих страна се орило од позива и повика на свети рат за уједињење свих Срба под Турцима. У том часу. и био директни повод ратовима 1876/78. Кнез Милан. На ултиматум Русије (18. „Ми не полазимо у овај рат гоњени чувствима мржње и дивље освете. 1877. дошло је до примирја. После устаничке славне победе на Муратовици ( 30/31 окт. наша војска је прешла границу. који ће Србији и Црној Гори донети независност. у оправданом страху да Србија неће издржати. није успео.400 војника и 600 официра). . 18. феб. 1875). а потом и до мира 21. коју ће народ безмерно заволети. Ристићеви либерали постали су носиоци распаљеног патриотизма. од А/У. Али. установљеном још од кнеза Михаила. о њему се чак није много ни писало. у виду венчања кнеза Милана са Наталијом Кешко (5. 1876). окт. што је натерало кнеза Милана да затражи. није био за рат. поготову што је турска војска од Видина освојила добар део Источне Србије. после четворомесечног крвавог рата усамљене Србије пред главнином турске војске. по договору. ипак донети тешки пораз код Ђуниса. 1876. за помоћ устаницима. у ширини и интензитету. Црна Гора. дошли у Србију. окт.далматинских католика. кнез Петар Карађорђевић. и тиме запретити турском окупацијом целе Србије. тражећи од Турака нужне реформе. што Турска никако није прихватала. Цело Српство било се узбунило. После херојске победе на Шуматовцу. него проникнути неопходном потребом нашом и наше браће”… Два дана после Прокламације кнеза Милана. са неким неидентификованим парама. непосредно а и преко тек створеног нашег Црвеног крста. 20 јуна. а за које су устаници тражили гаранције великих сила. ратујући заједно са нашом необученом и слабо опремљеном народном војском.

1876. И најзад. опустошен.). Да није наступило примирје. Поготову што су на помолу биле странке. од стране пречанских Срба.. који је. Ситуација је била више него мучна. Али и то се невиђено чудо десило. Пирот и Врање. Сави Грујићу. од толиког бодрог храбрења и бучног гоњења Србије на рат. тражено је. како би помогао сламању главног удара турске силе који је био сав на њу уперен.). поготову што је још било оних који су се сећали како је Србија одушевљено полетела Војводини упомоћ 1848. („У Српству се о ослобођењу више певало. по ком је дошло до моменталног прекида ватре. Права је енигма како је Србија. нажалост. коначно упале у Бугарску. ретко кад били укалкулисани и национални и државни циљеви. могла да окупи војску. српска војска би још тада „осветила Косово”. на жалост. понео главни терет рата. то је тек почетак. рођен престонаследник. на седници владе је рекао: „Да пођемо у име Бога! Али. Лесковац. и то је тешко погађало српског сељака. и . 2. ни с парама. у које су. кад је рат почео нигде их није било. Александар. онда да сиђемо сви доле. а оно са видним клицама. као и увек. Али. Била су то горка искуства (која ће се. опљачкан и немилице сакаћен и убијан. мада није нађено. Настала је једна велика депресија. дец. која се заслуга приписује новом војном министру. овога пута у садејству са руским снагама које су после дуге опсаде код Плевне. поновити и 1914. приложио је цигло – 2 форинта!” За све то и такво неверство. и 1849. па зато и није ишао на сусрет српској војсци (то ће се поновити и 1914. Али и да је кнезу Николи више стало до себе и свог престола. после Ђуниса и свег осталог. чак нам је војска била боље уређена и организована. да узме што већи комад од српске Херцеговине. а не ратом! Чак се и пребогата црква обрукала! Ни један владика – ништа! „Синовац пок. него што се војевало”) И то су били они који су кнезу Михаилу замерали. у Београду. ако не формално организоване.Тај рат показао је Србији много тога: ништа од балканског савеза и општег устанка. попаљен. Ипак. неке предстраже одстајале су једно вечерње у Грачаници! Пред сам почетак рата. 2. августа. патријарха Рајачића. што је градове добио преговорима. као да је имао освајачке намере. Радивоје Милојковић. који је обећавао „200 хиљада форинти и 20 хиљада добровољаца”. 1877. него до заједничке победе. Тада је српска војска. па капе на обалу. тражили су се кривци за рат. 22. оправдање у хапшењу народног трибуна Светозара Милетића од стране А/У. министар унутрашњих дела. ослободила Ниш. пук. и Ви Ваша Светлости и ми. за кратко време. које су хтеле из насталог тешког стања да извуку што више користи за своје политичке циљеве. Почетак другог рата против Турака. што би се сигурно десило и за време кнез Михаила. већ је кренуо у западну Херцеговину. јан 1878. који је наследио стотинама хиљада народног новца. ни с пушком. ако и овога пута не будемо срећни.

по којој смо имали да се вежемо за Аустрију. 1878. за исказано херојство у минулом рату. јула 1878. Идући за сопственим интересима. Подносећи НС извештај. каснећи шест дана. међу којима је и Јеврем. врањски. који је од 1. 1878. По њему. да га сруше са престола. да створи јаку и велику Бугарску. Француска и Русија. па се ово убиство. рекао је да су међу првима били: Немачка. у истрази је увучен у ту побуну и Аћим Чумић. пук и носилац руског одликовања св. јуна 1878. бив. 2. 1877. у коме је непрестано тињала сумња да сви раде на томе. а међу другима: Енглеска. Нас је. тополске буне. одузела од Србије Врање. поновити са пук. Јован Марковић. та проширења добили смо залагањем Аустрије. Из сале су се чули изненађени гласови: – И. феб. какво ће се 1917. која је требало да ратификује Берлински уговор. у Крагујевцу. На нашу несрећу. Русија је Сан Стефанским миром са Турском. ђенералштабни п. чиме бисмо стекли могућност слободног извоза. независно од сталних аустријских уцена. јуна до 1. Они су нас потпомагали у свим . Међутим. преко турске железнице. он је свуда видео умешане прсте Карођорђевићеваца и кнеза Николе. Али. у којој два батаљона нису хтели да положе заклетву. који је важио као озбиљан претендент. познати српски добротвор… Осуђено је 24 побуњеника на смрт. Белу Паланку. 19. Пирот. Италија?! – Да. Србија је добила независност и проширила се за онај део територије који је освојила. Турска и Италија. да смо велику потпору налазили код пуномоћника француских. а не као што је била жеља и потреба наше привреде. међутим. и Илија Милосављевић Коларац. која ће доћи до самог Цариграда. наш представник на конгресу. и као такав остао за све време владавине Обреновића. Уопште. па је у Берлину заказан конгрес. још од погибије кнеза Михаила. помињући ко је све био за нас а ко против. и све то ставила у оквир велике Бугарске. а стрељано седам. председник владе. за Солун. Берлински конгрес и независност Србије.сви да скачемо у Саву!” Србија је ушла у рат. другог излаза није било. за које смо јој платили пристанком на две тешке конвенције: трговинску и железничку. Ристић је још додао: „Ја сматрам за пријатну дужност да вам саопштим и то. Аустрија. чекало једно горко изненађење и разочарење. рођени брат Светозара Марковића. Напомињући да је Енглеска за све време била израчито против нас. После рата. сматра за прво политичко убиство помоћу суда. топлички и пиротски). Ђорђе. па чак је имала намеру и Ниш. и то чак као нескривани руски кандидат. Цео овај случај открио је једно притајено лице кнеза Милана. и Италија. тај уговор нису признале западне силе. извршио потпуну ревизију Санстефанског уговора. дакле за четири округа (нишки. дец. Судска акта никад нису објављена. Јован Ристић. 24. због тзв. Аписом Димитријевићем.

и све под строгом владавином престола. који је приликом свог устоличења 1859. који нису били увек и у свему трећа страна. У једној веома контроверзној атмосфери. Оснивање странака: Напредне и Народно радикалне. Код нас је увек. јер ма колико био васпитан и образован на Западу. са вишом идејом српског напретка као водиљом. На Светоандрејској скупштини. потписује – отиском палца. 1879. морао бити потврђен од стране васељенског патријарха. Враћена аутокефалност српској православној цркви. они су много допринели повратку династије Обреновића. иако је било јасно да обнова владавине старог кнеза не може бити никако – либерална. Али. све морало да буде бар у – пару (удвојено). појављује се једна нова страна. са вером да ће убрзо доћи на престо кнез Михаило. уведеног Наполеоном III. између осталих. увек било страначког подвајања. могу се дати само она права. сматрајући да ширење права и слобода зависе од образовања и навика оних којима су она намењена. као заговорници „принципа народности”. пошто су се уставобранитељи знали да „туку” и против њих. битно је било срушити претходну владавину.тачкама за границе (гласови: Слава им!). Убрзо се њима придружују и „Карађорђевићевци”. која она може да докучи. будућим оцем славног Слободана Јовановића. када су се јавиле две противничке стране: његове присталице и тзв. и од „Младе . па је тако дотадашњи митрополит Михаило. секретаром саме Скупштине. како би се што више амбиција задовољило. господо. и иначе. а савезници на спољашњем. „уставобрнитељи” ( турског Устава). који су донели тзв. Прво јасније артикулисано партизанство настало је крајем владавине кнеза Милоша. у којима је непрестано имао амбиције српског предводништва у ослобођењу осталих делова нашег поробљеног народа. обвезала признателношћу”. либералне идеје. са кнезом Милошем. сад постао први митрополит наше самосталне цркве. на челу са Јевремом Грујићем. а подржаваног и упорно спровођеног. А Скупштини у којој се грдна већина посланика. па су и речени либерали према њему имали двојак став: оштри противници на унутрашњем плану. централизам. присталица поступних реформи. састављена махом од младих људи школованих на Западу. или како се то касније звало – партизанство. 1881. Та се очекивања нису остварила. чији је он апсолутни и беспоговорни предводник. и његовим друговима саборцима Милованом Јанковићем и Владимиром Јовановићем. Француска нас је. На један начин окренут према унутрашњим проблемима. У Србији је. строги и без милости. Дакле. човек који цело своје образовање дугује Западу. у нашим околностима. а на други према спољним. а потом и Либералне. кнез Михаило је био. 1858. када се ситуација мењала из часа у час.

који су по њима имали бити помађарени! У време Светоандрејске скупштине артикулисала се и једна друга група. на челу са Кошутом. Био је то један од ретких наших државника. као апостол нових филозофских идеја. и стварни руски пораз на Берлинском конгресу. 1881). чијим смо одлукама просто бачени у руке Аустрији. оних којима ће импоновати да буду у служби младог кнеза. који је за сав свој велики национални труд и све своје велике успехе. те је њихово понашање и деловање увек бивало мотивисано и вођено искључиво приватним интересима. никад није била начелна странка. не признавајући било какву слободу за наше пречанске Србе. ако не и једини. и 1868). с друге стране – довели су до подвајања. тзв. које ће предводништво прихватити и млади кнез Милан. Никаквих материјалних добити. која ће. јан. свеједно што се свака оглашавала са својим програмом. септ. јер су они били вођени чистим шовинизмом. Славољубивост и искључивост кнеза Милана. проглашавајући све оно. 1881). а са њим. и основана под именом „Дружина за потпомагање српске књижевности”! Ни једна наша странка. чак са осећањем грдне повређености. као несвршени студент технике. конзервативци. поготову током ратова за ослобођење и независност Србије (1876/78). већ и зато што је произашла из социјалистичког покрета Светозара Марковића. с једне. да је радикална странка најначелнија. најпре. који је почетком 70 – тих година. на челу са Илијом Гарашанином и Јованом Мариновићем. у време владавине кнеза Михаила избити на чело: Гарашанин као „шеф владе”. Ристић је морао да одступи. дошао у Србију. чак је. поготову после смрти Блазнавчеве (тада председника владе). а Мариновић као председник Савета. а убрзо потом Напредна (18. То и такво понашање имало је катастрофалне последице по нашу државу. И. и предводници Србије. Другим речима. као изричити опонент ауторитарног режима. следећи увређеност свога шефа. која се. и сама држала по страни. увек су странке биле само – људи који су их чинили и водили. чиме је наш политички и државни живот постајао непрегледни низ узастопних афера.Италије” на челу са Мацинијем и Мађара. ни за себе. 1881) која ће се. и то је већ било довољно да се створе праве странке. Ристићевим падом. што је до тад урађено у . а не идеје. у ком је иначе Блазнавац био формални шеф. Најпре се родила Радикална (8. редовно пљачкашке природе. њен просперитет и стабилност. Изгледало је. млади либерали долазе у везу са Јованом Ристићем (тзв. која катастрофа никад није добила своје право разјашњење. Са овим последњим наши либерали се нису могли сложити. савез либерала из 1858. Са убиством кнеза Михаила. створена је шанса за људе другачијег кова. потом поистоветити са кнезом Миланом. међутим. са 23 године. јан. кнез Милан је хтео да буде самостални господар. тако да Ристић убрзо постаје њихов прави вођа. стварним предводником Намесништва. и најзад Либреална (17. желео само – славу и почасти. мада побеђени околностима саме Скупштине. ни за своје следбенике.

већ и зато што он није признавао ни веру. Марковићеве идеје углавном су захватиле школску омладину (нарочито. они су почели да оцењују. окренути реалном животу. И сам недоучен. што ће читав наш духовни живот проветрити и готово револуционисати. За то и такво стање они ће окривити чиновнике. Уз то. Није признавао ни нацију. Уз то. што ће ови са одушевљењем прихватити. он је око себе окупио „слободне мислиоце”. која ће се под његовим утицајем. а његов рад јединим корисним радом. сељаке у политику. радикали ће. а самоуправа – барјак. касније и Достојевском. највише користи учинио књижевности. изопочаност и накарадност. а познатом паролом да је „народ извор и утока власти”. чији ће нихилизам имати дуге одсјаје. на рачун дотадашњих класичних опредељења. Интересантно. Толстоју. а потом „хлеба”. што је било од не мале важности за наш општи развитак. ни породицу. Уз то. по ком сеодушевљење народа могло више заталасати за једну династију. можда и непрекидне. држећи се као гран сењери. са идејом да интелигенција даје правац политици. у много чему морати напустити његове идеје. него за политичке слободе. важно је да нашем народу буде добро”. и из чистог „опортунизма”. треба почети из почетка. окружним и главним одбором. која ма колико да је накалемљена као мода. У правом слислу речи – нови поредак. коначно. Доносећи руски социјализам. некадашњи тзв. За њега чак није било важно –да ли ће у нашој држави „владати Обреновићи или Фрања Јосиф. Као и социјалисти и радикали ће сељака прогласити основом земље. коју је хтео учинити – општинском. учитељску и богословску!) а и оно мало радника што смо имали. ипак је занела читаву једну генерацију.Србији – ништавним. ни власништво над земљом. признавајући стварно стање односа и понашања у Србији. с једне стране. Једна претераност. што ће цркву потпуно разровати и разјединити. не спуштајући се у народ. крај свих противречности и непримењивости руских идеја на нашем танушном и скоројевићском тлу. Уместо да њих оцењују. они ће од либерала преузети да је нужно народу дати прво политичке слободе. и да у свему. проглашавајући их за крвне народне непријатеље (иако су сви ти „чиновници” били сељачки синови!). проширити на парламентаризам. поготову у Крагујевцу. На почетку су истакли начело легитимитета и поступних реформи. у првом реду Чернишевског. који је требало да им омогући потпуну власт. од ког сви остали паразитски живе. мало по мало. . Марковић је. по угледу на Запад. руској великој књижевној плејади: Гогољу. са месним. Демагогија је постала њихово највеће оружје (хвалоспев – гуњу и опанку!). природне и егзактне науке добиће полет. а не непросвећена сељачка гомила. али несумњиво ретко обдарен и спреман да се жртвује за своје идеале. Сељацима се Марковић није могао приближити. и са великом агитацијом по селима. временом. коју ће кад дођу на власт. они су били једина организована странка. Тургењеву. конзервативци кад су се организовали у формалну странку назвали су се – Напредном странком. Доброљубова и Писарева. а с друге. коју су сачињавали махом интелектуалци. Израстајући из крила Марковићевих социјалиста. увући. који су одједном „схватили” да ни школа није потребна. чињеном од стране учитеља и попова.

у земљи је завладао тзв. Међутим. који ће. што су ови тек касније случајно сазнали. постати омражени у народу. председник владе. 1881. у сличним околностима. Светозар Марковић је у Београду покренуо социјалистички лист „Раденик” (1871). дела и Чеда Мијатовић. министар финансија и заступник министра ин. Наиме. код либерала су главну реч водили зетови двеју богатих породица тзв. Хаџитомићи и Бабадудићи. у које су спадали: Јован Ристић. 1906. Филип Христић. Мијатовић се отворено бранио. Благодарећи париском дневнику „Тан”– у. пали са власти. и тиме је учинио важећом. конвенција је објављена. уз многе паљевине и прогоне. Јован Белимарковић. . прећи у Крагујевац. као заступник министра ин. пошто је. он је потражио ослонац у Аустрији. важила је као странка реда и рада. те ће. докуменат конвенције – „премапотписао” кнезу Милану. Тај уговор имао је да важи 10 година. Милутин Гарашанин (Илијин син). под именом „Јавност”. 1893. биће његово. схватио да нема шта више да очекује од Русије. агитацијом радикала. па и буквално јахање припадника те странке… Либерална странка окупљала је поред интелигенције и трговце. инспиратор те конвенције био је кнез Милан. са светим задатком ослобођења целог нашег народа. изјављујући да је њом извршио „највећу и најважнију услугу својој отаџбини”. Пре тога. за узврат. Алимпије Васиљевић. Тајна конвенција са Аустријом. а да му она. Живко Карабиберовић. по забрани. Уосталом. чак толико. Мијатовић је. постали дворска странка. „Видело” (1880) – напредњачки лист. према руским изворима. још и више. даје подршку за проширивање према југу. „Српска независност” (1881) – либерални. Антоније Богићевић… одн. уз услов да се одрекне Босне и сваке пропаганде у њој. Радивоје Милојковић. ишли су доста слепо за кнезом и краљем Миланом. у чији биланс улази и преко стотину убијених (све моткама и врљикама!). уз то и пре свега. Творац одн. бити приморан. за све време Кнежевине и Краљевине Србије… Оснивањем странака почела је и страначка штампа. „Самоуправа” (1881) – радикалски. дела.Али како су. све што освоји. што је изазвало читаву буру негодовања у Србији. За конвенцију су сазнали само: Милан Пироћанац. и Слободан Јовановић ће писати касније да је та конвенција била „један акт политичке нужде”. пред царински рат са Аустријом. и сам Пашић. и чудовишна злостављања. на своју руку. људе од традиције. умерености и штедње. дела. долазећи на власт. која му је радо изашла на сусрет. после искуства са санстефанском Бугарском и Берлинским конгресом. Иначе. када је нудио Аустрији. на коју ће. Јован Авакумовић… све сами моћници. народни одисај. да кад су 1887. и као изразито национална. Иако су Пироћанац и Гарашанин били противни. министар ун. У сталном страху за свој престо. Панта Јовановић.

Причало се да је. 1882. 11. која ће бити објављена. док је Илка. 1882. Влада је морала ту бруку да забашури неким успехом. која ће током истраге. изнебуха је проглашена краљевина. удовица убијеног Јеврема Марковића. Званично је речено да је. јер нам Русија. .. него што конкретни трагични поводи казују. ударао је. у Скупштини. Да би се то остварило расписана је лицитација за градњу. феб. што је био повод за свакојаке манифестације одушевљеног народа. Вероватно да су тада те чувене и славне народне депутације и уведене у наш друштвени и политички живот. није могла помоћи. Током истраге установљено је да јој је саучесница била удовица Лена Книћанка.Одиста. читав буљук наших главешина (почев од председника владе Милана Пироћанца. једно јутро (28. краљ је са савског пристаништа отишао право у Саборну цркву. Првим је метком промашила. за нашу прокламовану независност. 8/20. нађена удављена пешкирима. пук. и изазвати нечувен скандал. ми смо тада. може се назрети много више. у ком је издржавала казну.. Проглашење краљевине. По повратку из мађарских ловишта. 1882. извршимо изградњу и повезивање наше железнице са њиховом. ми смо се обавезали да у року од три године. феб. потплатила сумом у висини од три и по милиона ондашњих динара. Драгутин Франасовић. између њих се повела оштра преписка. Збиља. утолико већи што је Унија. Присутни народ је напао. Бонтуовом „Генералном унијом” из Париза. углавном зато што је у сукобу краља и краљице. а други није ни успела да опали. чупао за косу. Уговором на који нас је Аустрија уценила. „Беч. У писмима која наводимо. пошто је осуђена на смрт и помилована на 20 година робије. Први атентат на краља Милана. а која се односе на горња убиства. из које ће се изродити чувена афера са тзв. Катарџија). 1891. имали да се боримо на живот и смрт са Аустријом. Ту је на њега пуцала Јелена (Илка). гласали да она добије посао. својим телом заклонио краља.1883) бити нађена обешена у затвору. у оба случаја. по среди самоубиство… Кад је касније дошло до раскида између рас – краља Милана и Милутина Гарашанина. 22. као израз општег одушевљења и поданичке верности. који је преко многобројних депутација долазио лично краљу на подворење и честитање. заузета собом и својим интересима. окт. И тако смо добили „првог српског краља после Косова”. 22. Гарашанин стао на њену страну. краљев ађутант пук. феб. у предвечерје Берлинског конгреса. у пожаревачком затвору. феб. до ујака кнеза Милана. пошто ће она ускоро потом банкротирати. како би ови.

на коју сте се данас бацили. Том истрагом руководио је један судија првостепеног суда. Ал. били су затворени у београдском граду. од једнога Грофа било је очекивати више познавања правила уљудности него што сте Ви.1891. и Ви ме позивате да Вам их објасним. као министар унутрашњих дела. И ја. показали… … Јесте истина да је једно јутро Лена Книћанка осванула обешена у Београду. и за то време ни једном од њих није никакав грех начињен. који у њено име владају земљом – како су и зашто. са својим судским писаром. повратити Вашу невиност. са којима ја. има једна тајанствена тачка. међутим. и кривац и саучесник умрли обоје у затвору. још као суверен изјавио моју захвалност и ја сам из каваљерства примио. Господине. лично покушали. Најпре су били чувани жандармеријом. и неко време доцније Јелена Марковићка удављена у Пожаревцу. Данас Вам се. То је позитивна ствар. и Вашем садашњем држању према круни и према онима. били су под судском истрагом. једна обешена а друга удављена… Гроф од Такова”. у своје време. која би за историју Србије била интересантнија но фантастична проза. а под надзором једног члана Касационог суда. Требало би да је објасните – и ту би можда требало тражити узрока Вашем личном држању према мени. докле сте Ви. јавно. да на мој рачун. под Вашим министарством. као . од првог момента. ево излазим на сусрет и стављам Вам (све) на расположење. у овој Вашој последњој литерарној елукубрацији. да испуни једно брижљиво и озбиљно васпитање. …Ја сам Вашој странки. за ово неколико последњих година. 23. усред катедрале београдске. на себе одговорност за сву (вашу) владавину од седам година и нисам је се никад одрицао. Сви који су узети под истрагу.Господине. Немам намере давати Вам лекције учтивости и доброга тона. пред целом земљом и народом. ове појаве чине и чудне и нејасне. заповедао. жандармерија била замењена војницима. Ви сте требало да ћутите. јер у Вашој политичкој историји и на застави коју носите. и над њима никакво полицијско ислеђење није ни отпочињано. Ту празнину требало је. по познатој мојој готовости. после хапшења Јелене Марковићке. којом сам ја. феб. за чију поузданост јамчим. „Београд. Сви који су по делу атентата били у затвору. Господине. Убрзо је по заповести краљевој.

такође. да су то била самоубиства и што нисам брижљивије потражио овог претходника Џека Трбосека. узме мене за председника Министарског савета. не би се ондашњи владалац изложио незгоди. и Ви примити Вашу одговорност. која је била опустошена од турске најезде. мораћете. нисам располагао. доцније. могућности и укуса. и да признам. по два пута. национални елан је полако почео да сплашњава. и да је истрага војних власти констатовала. да сам био необично крив што сам одвише простодушно поверовао. После ратова за ослобођење и независност 1876/78. кад је била чувана стајаћом војском. који је истрагу водио. нужна била много јача снага. у Јужној Француској. Али. али пошто је милошћу владалачком помилована на 20 – годишњу робију и упућена у пожаревачки казнени завод. да то убиство није злочиначко дело. када је стајала под судском истрагом. И то је позитивна ствар. Тимочка буна. далеко изван Србије. Они не доказују ништа озбиљно. И уместо да се цела земља организује да сложно све тешкоће . Истина је. а да онога истога члана Касационог суда. на одсуству. Господине. подаци које Вам стављам на располагање и за које јамчим да су истинити. да би за оваква чуда. Господине. Али. И то је позитивна ствар. Истина је и то да је у то време погинуо један војник који је ноћу чувао стражу над затвореним. али признајем да ништа не сметају ни Вашем мњењу. узимље у кабинет. поготову у Источној Србији. него што је уопште снага министарска. и кад сам ја био већ два месеца. 1883. у први план су искрсле велике и тешке последице рата. али то онда. Господине. да после годину дана. Даље. да ви. Да сам то у своје време учинио. И то је позитивна ствар. Милутин Гарашанин”. признаћете. баш као министра правде. који је стајао изван домашаја моје министарске власти.министатр унутрашњих дела. То су. да је могло бити некога у Србији који је имао воље. не бисте помислили да ја овим хоћу да стресем са себе сваку одговорност. И то је позитивна ствар. да је и Лена Книћанка осванула обешена у београдском граду. данас не бисмо били принуђени да се на овако непријатан начин јавно објашњавамо. Да сте у своје време проговорили. што сте до сада о овоме ћутали. нити сам могао располагати. да наређује да се даве жене по државним затворима… А на сваки начин. а ондашњег министра правде постави за председника Касационог суда. ја ћу мој део одмах да примим. истина је да је Јелена Марковићка осванула једно јутро мртва.

на известан начин. али увек са уских партијских позиција. да оданде раде на општем устанку против краља Милана. са уским страначким циљевима. стрељано је 20 учесника (један по један. Радикалска „Самоуправа”. Ако се. нити као водиљу. од 94 на смрт осуђених. утолико пре што је велики национални циљ – државна независност – постигнут. јер је сам њен ток био најкраћи и најбезазленији. лако угушити (до 3. Напротив! . вршити поистовећење њих и народа. а неколико стотина њих бачено је на робију… међу њима и Пера Тодоровић… док су главни инспиратори буне Никола Пашић и Аца Станојевић пребегли у Бугарску. Што је она била повезана са његовим престолом. са ове даљине. политичка борба. у чему им је ишла на руку ситуација сељака. Ако се краљу Милану могло све оспорити. не може успешно ратовати. тад је већ дошло и до кулминације врења. посебно Законом о штампи. код Зајечара. напредњачка влада им је и несвесно помагала. а сада и у миру. грдно се исполитизовала. пре и после буне. Јер.1883). у Источној Србији. то је – да никад нису имали државну идеју. непрекидно је звонила на узбуну. Чињеница је. том радикалском упоришту.. и што се могло. тако да је незахвално. под пером дрског и обесног Пере Тодоровића. Као и толико друго. па према томе – то разоружање народа. све по угледу на Запад. који су и у рату. међутим. а кад је проглашен Закон о укидању народне и успостави стајаће војске. забога. пак. спадао и сам Слободан Јовановић. Радикали су отворено позивали на бунт: „Недајте оружје!” И тако. који је за последицу имао одузимање оружја од народа. А то се за либерале. није била и партијска. до тзв. што се реченим законом и хтело. било шта може и мора оспорити. Много је писано о том стравичном и трагичном догађају наше историје. оставити је на милост и немилост режиму. 1883). чекајући на ред и гледајући!). Тимочке буне (у другој половини окт. повукли највећи терет. да је нужно имати обучену и добро наоружану војску. и то је логично. наоружаним народом. својом силном пропагандом везали народ за себе. заоштравала се до пароксизма. да је имао државну идеју и да је њу следио свом логиком свога бистрога ума.преброди. настојећи да кризу заоштре. Својом законском упорношћу. нов. радикалима. у које је. Радикали су предњачили у нетрпељивостима према осталима. уз помоћ бугарске владе и руских славјанофила. и ова нужна мера. за дивно чудо. На брду Краљевици. Чак ни онда кад су били апсолутни господари земље. тј. био је краљ. једно се ипак није могло – а то је. не само у извесном смислу. поготову што су радикали. јер су све наше историје писали искључиво партијски људи. за њих је значило разоружати и њихову странку. да су турски ратови показали да се са народном војском. нити као свој основни циљ. дошло је до отвореног оружаног отпора. оно што је била државна потреба. коју ће стајаћа војска. ни за напредњаке никако није могло рећи. да ту борбу слободно и невиђено заоштре. упуштати се у све оно што се збивало. али са крвавим последицама.

Касније ће бити успостављена мрежа уског колосека: Забрежје – Ваљево (1908). У почетку је железница била у приватним рукама страних компанија. септ. са идејом побугаризовања словенског становништа. обе аутономне. Сталаћ – Врњци – Краљево (1910). какво могу само западњаци да смисле. државна. Пруски официр. једно замешатељство. успостављена су два крака. августа. 20. развила силну пропаганду по Македонији.. чак су се и срдачно дописивали – успео је у Пловдиву да организује немире. августа. он је сместа и јасно видео да њиме Бугарска постаје главна сила Балканског полуострва. Александар Батемберг. прва са кнезом. . отворена је прва наша железничка пруга према Нишу. (Прва локомотива прошла је кроз Србију феб. десет година раније у Босни и Херцеговини. 1884) Редован саобраћај почео је нешто касније. подметнут Бугарској за кнеза. септ. Дакле. септ. па чак и Старој Србији. а од 1. утолико пре што је тамо био прави устанак нашег живља). фебруара 1886. Три дана касније. Краљево – Чачак (1911). Аранђеловац – Лајковац (1908). а 1888. који је очерупао руску санстефанску Бугарску. један спретан и енергичан човек – који је био у блиском пријатељству са краљем Миланом. Елегантно обављен „свршен чин” (какав смо. 23.1884. под турском влашћу. Лесковац – Врање. Године 1887. дец. друга са хришћанским гувернером. а потом. 1885) својој матици. створио је од природне Бугарске две државе: једну Бугарску и другу Источну Румелију. у унутрашњости Србије 3. поготову што је добијањем православног егзархата (1870). а руски царски рођак. Рат са Бугарском и пораз на Сливници. септ. од Велике Плане до Смедерева. 1889. да смо имали енергичности и сложности. 25. на Божић. али којим је повређен Берлински уговор и њиме створена „балканска равнотежа”. Берлинским конгресом. под изговором стишавања ситуације. што је силно узбудило државнички осећај краља Милана. пуштен у рад савски железнички мост.128 вагона. и обе под султановим сизеренством. Одиста. мада су унапред били свесни да то што је „скројено” неће моћи и да се „сашије” у трајно одело. Од 22. од Лапова до Крагујевца. 15. у тим покрајинама. па дакле. а према Земуну. па преко Ристовца и веза са турском железницом. и да. Параћин – Зајечар (1911) Чачак – Ужице (1912) и Зајечар – Прахово (1914) 1885. У саобраћају је било 45 локомотива и 1. успостављена је пруга Ниш – Лесковац. могли и ми да обавимо. и од Ниша до Беле Паланке и Пирота. муњевитим маневром припоји Румелију (6.

он се одлучио на рат са Бугарском. два потеза узрокована нашом слабошћу. чак смо од ослобођених. тај кратки рат (2. у којој почива наш краљ Милутин. био је то рат. наравно. која је највише допринела да се непријатељства обуставе. у Софији. који су са песмом на устима кренули у рат за ослобођење своје поробљене браће. продрли до Видина. које ће се завршити тек женидбом краља Александра са Драгом Машин. Уосталом. и кад смо на Сливници доживели пораз. јер би то онда био „рецепт” и за њихову деобу са Шиптарима! . највећи кривци за тај пораз – далеко веће размере. она је све чинила да до сукоба не дође. – 15. ми смо и у том рату. уместо да смо кренули према Босни. тако да смо у рат ушли као у неке маневре. уместо на југ. али уместо да га потражи. ми смо кренули на Бугарску. после Тимочке буне и са честим разбојничким упадима радикалских емиграната из Бугарске. ми смо кренули на југ. Треба рећи. дакле. што. а кад смо ми. него глава. Наиме. братоубилачког рата. нов. компензацијама од Турске. проглашени за нове поробљиваче и окупаторе. кад се у њој родила силна национална енергија. У најгоре време. Била је то тек само једна изгубљена битка. благодарећи потребама радикала – иако су они. међутим. из страха од радикала и њихове агитације. Додуше. а Србију увући у безброј невиђених трзавица. (Што рекао Дучић. но у ратном. да смо све те судбинске погрешке поправили 1912. које су поставили на цркву Св. што ће на крају резултирати у потпуни дебакл њиховог брака. мало што је побила америчку заставу на своје тле. што је деловало попут баченог нитроглицерина у гротло пожара. поразу на Сливници дате су. уистини. И тако. ствари би се морале другачије одвијати.Једна реална опасност за даље и сигурно бугарско проширење. сем Аустрије. Краља. и хтео је „поравнање”. која се понела храбро и као права Српкиња. чак је хтео да абдицира. Тек. а 1885. вршена је радикалска агитација против. која су нас грдно коштала. и то само са стајаћом војском. наводно. али кад је до њега дошло. у ком је пало више капа. Бугарима није ни падало на памет! Другим речима. испало је да је то био наш највећи промашај. рат против – словенске браће! Иако су све силе признавале бугарску повреду Берлинског уговора. нико није желео да стане на нашу страну. него и свим средствима чини да до деобе Косова и Метохије не дође. па и у тој делимично окупљеној војсци. 1876. да је дошло до већих и ширих ратних операција. Да наша уклетост буде довршена. били такорећи национално и морално „десетковани”. Краљ Милан се тим није мирио. и да се границе врате на предратно стање (Бугари су били заузели и Пирот). она је била та. па се помињало и регентство краљице Наталије. Па још. 1885) у моралном погледу је далеко више коштао Србију. Ипак. Бугари су однели велико звоно са пиротске цркве. за успомену на своју победу. присаједињењем Румелије. краљ Милан није смео да мобилише целу српску војску. поготову што је краљ Милан изгубио главу. сад та Македонија. Међутим и на жалост. Изгледало је. када смо у бриљантном јуришу ослободили Стару Србију и Македонију. губећи чак право да бдимо над гробљима десетине хиљада изгинулих млађаних Срба. отац Стефана Дечанског и унук цара Душана). тамо где је било најприродније. због Тајне конвенције са нама.

Другим речима, због њих и њихових интереса, ми морамо да негујемо рак рану на
нашем, сопственом телу! Опет…

По завршетку тог малерозног рата, на нашој политичкој сцени појавила су се
додатна документа о емигрантској радикалској „радњи”, тј. Николе Пашића, која ће
му се дуго лупати о главу, као и она друга његова дична „радња” на Преком суду
по Ивањданском атентату 1899. Наиме, одмах после Пловдивског преврата, 1885.
Пашићу и друговима – којима је, са својим Црногорцима, дошао у помоћ и
црногорски војвода Пеко Павловић, главни вођа Херцеговачког устанка – чинило
се да је дошао прави дан да се реше Миланове тираније, и да позову народ на
устанак. И збиља, 15. септ., дакле на две недеље пре почетка рата са Бугарима, они
објављују проглас српском народу, у ком се каже:

„Дошао је тренутак да се подигнемо и да продрмамо јарам који грози да оцепи
Србију од осталих словенских народа. Оборите власти које су вам наметнуте и
замените их онима које ви изаберете!”

Два дана касније, Пашић пише бугарском министру Николи Сукнарову, молећи га
за помоћ у борби против краља Милана:

„… сав народ је противу Милана и напредњака, и мала, врло мала помоћ требала би
да се сва зграда сруши над главама напредњачким и Милановом. Напослетку,
помоћ не мора бити у скупљању људи, већ кад би добили 4 – 5000 пушака ми би
(смо) ствар сигурно и брзо свршили. Па и у овим приликама свршила би се ствар и
са мање оружја. Ствар је ова хитна, док Србија још није упала у Стару Србију и
Македонију, а доцније постаје све теже, јер шовинисте добијају све већи уплив и
превагу.”

Да „конструкција буде затворена”, Пашић сутрадан, 18. септ. 1885, пише краљу
Милану:

„Краљу! Из љубави и оданости спрам отаџбине, сматрам за своју дужност да Вам у
име моје и мојих другова, напишем ово неколико реда. По нашем најдубљем
уверењу није никад било, нити ће скоро настати тако повољних спољних прилика,
какве су настале после 6. септ. (Мисли на Пловдивски преврат – С. Т. ), да
краљевина Србија може присајединити своје српске земље у Турској – Стару
Србију и Македонију – да тим удари камен темељац хегемонији српског племена
на Балканском полуострву. Па када се наша отаџбина и цело Српство може да
користи, ми у таквом времену угушујемо сваку унутрашњу зађевицу и мржњу,
обустављамо своју радњу, која је била управљена да Србију ослободи од
унутрашње тираније и да освети невину крв братску, и стављамо се Вама на
расположење, уколико нам положај допуштао буде.

Покаже ли се, пак, да је Србија поново обманута напредњачком политиком, и да је
пропустила, по ослобођење Српства, најзгоднију прилику, онда ћемо гледати да
Србију ослободимо унутрашњег ропства”.

Горњим речима, горњим моралом, горњом спремношћу да се, ради радикалске
освете, лије остала српска крв; горњим називањем својих Срба, ослободилаца
Старе Србије и Македоније – шовинистима, горњим тражењем хитне помоћи у
оружју за борбу притив своје земље… нуди се само један закључак: њихов писац је
на све спреман, само да дође на власт. Њима је прокламовано трајно начело
радикала: у борби за власт, сва су средства дозвољена!

Уз све то, ником и никад није пало на памет, да тадашњу бугарску владу и кнеза
Батемберга прогласи за највеће пријатеље српског народа. Јер, да су изашли на
сусрет Пашићевој молби и потреби, Пашић би ушао са својим четама у Србију,
чиме би отпочео невиђени грађански рат, са ко зна каквим последицама. Јер, није
сва Србија била против краља Милана, коначно он је имао и стајаћу војску.

У Србији се, тада, знало за Проглас и за прво Пашићево писмо, која је оба
документа на седници НС од 30. јуна 1886, Милутин Гарашанин, председник владе,
прочитао, признајући, да је „Рат изгубљен, с тога, што није одмах мобиласана сва
наша војна сила. А то није учињено зато, јер се знало да радикалска емиграција
спрема буну у Источној Србији”.

Крај свег овог што је речено о Пашићевој радњи у Бугарској, остало је једно
неразјашњено питање: како су се јавно могле организовати чете у једној вазалној
земљи, против суседне – независне државе? Јер, једно је политички азил, а друго је
припрема субверзивне делатности, која се није задовољавала само „припремама”,
већ и честим упадима у Србију, вршењем злочиначких одмазди над политичким
противницима.

1886. Оснивање Српске академије наука. У низ својих резултата, напредњачка
влада је, поред изградње железница, оснивања Народне банке и стајаће војске,
завођења обавезног основног школовања, уписала и оснивање Српске академије
наука, Законом од 1. нов. 1886, са четири одељења: Природних наука,
Филозофских наука, Друштвених наука и Одељење уметности. На почетку је било
одређено да може имати 25 редовних и дупли број дописних чланова. Пре
Академије, имали смо најпре Друштво српске словесности, осн. 31. маја 1842,
затим, пошто је ово укинуто 21. јан. 1864, другим актом кнеза Михаила, од 29. септ.
исте године, основано је Српско учено друштво, које ће такође бити суспендовано,
13. маја 1886, да би, опет исте године, била успостављена Српска академија наука.
Први њен председник био је чувени ботаничар, Јосиф Панчић.

1888. Нови Устав. После Сливнице и отпочетом свађом краљевског пара, Србија је
доживљавала мучне дане, постајући један непрегледни полигон свакојаких борби
око власти, у којој се и сам краљ Милан све мање сналазио, растрзан многим
хтењима, а најпре и највише својим разводом са краљицом Наталијом. Она је и

својим храбрим држањем током кризе изазване поразом, а посебно даноноћном
бригом и негом рањеника, стекла велике симпатије у народу, док је, опет, краљ
Милан изгубио свако поверење, чак, му се оспоравала и памет, у чији је здрави
резон сад већ сумњала и Аустрија. Русија, пошто је изгубила свој ослонац у
Бугарској, и са нама је изгубила живце, подржавајући сваки покрет уперен против
краља Милана.

Да би се умилио народу, краљ помишља на приближавање радикалима, и, пред
саму Нову годину 1886, лично одлази у калемегдански град, где је био затворен
Пера Тодоровић, најпре осуђен на смрт, а потом помилован. Тај велики радикалски
трибун, грдно се разочарао, не само у народ, који се дао лако припитомити и током
и после Тимочке буне, већ и у многе радикале који су се додворавали краљу, и кад
му је овај пружио руку помирницу, у име спаса Србије и њеног извлачења из
ћорсокака, Пера је искрено прихвато, убеђен да се може нешто учинити
заједничким радом. Сцена достојна најбољег Шекспира, утолико пре и више, што
су обојица, и краљ и Пера, имали глумачку жицу.

И одиста, 1. јан. 1886, проглашена је општа амнестија за све радикале, сем за
емигранте. Но, иако су ту амнестију сви радикали са одушевљењем прихватили,
десило се, ипак, да на скупу њихових вођа у Нишу, 6. феб. 1886, није прихваћена
идеја измирења са напредњацима, претпостављајући, по ко зна који пут, своју
странку пред заједничким радом за спас Србије. Ускоро ће доћи и до тога, да Пера
Тодоровић, он који је највише заслужан за стварање широке радикалске базе, буде
одстрањен и проглашен за издајника, свеједно што ће радикали, само да би дошли
на власт, убрзо потом чинити далеко већу издају основних принципа странке.

Но, то је већ тако, у Србији никад ничије заслуге нису ни признаване, ни
поштоване, баш као што ни власт никад није имала алтернативу.

Годину дана касније, радикали су пристали на споразум, додуше, са либералима, и
тако је, 1. јуна 1887, настала тзв. савезна влада, са Јованом Ристићем на челу, што
је, пре свега, значило повратак Русије у Србију. Речено је већ како је и чиме је све
пад напредњака, после седмогодишње владавине, пропраћен (тзв. народни одисај),
али треба рећи, да је Милутин Гарашанин, као председник владе и министар
иностраних дела, посебно у тренуцима краљевог колебања и уопште у време и
после Сливнице, показао много државничке мудрости и сналажљивости, што је
Србију спасло далеко већих потреса и назадовања. Тада ће доћи и до поменутих
оштрих речи и сукоба између краља Милана и Гарашанина, овековечених њиховом
преписком, достојном скандалозне хронике, но они ће се неколико година касније,
у време краљевог повратка у Србију, у виду краља – оца, измирити, и прећи на
„дневни ред”, као да ништа није десило.

Наравно, ни та тзв. савезна влада није дуго трајала, радикали су били нестрпљиви,
и искористили су неке накнадне изборе, на којима су изабрани либерали, а не они,
да затраже оставку министра унутрашњих дела, Радивоја Миленковића, што су
либерали одбили, и то је био крај. Нову, чисто радикалску владу образовао је пук.

и што сте као Отац и Краљ дужни да учините!” Све је било узалуд. болесних политичких спекуланата”. и ти си сместа најбољи човек на свету. дакле непосредно пред сам развод краљевског брака. Живео краљ Милан!” После Краљевице. 29. јер се све концентрисало око једног приватног краљевог проблема. 1887. плашећи се краљеве абдикације. где је укочен „сваки живот. Не допуштајте да се још од ране младости около њега свије интрига. брак је разведен. смилујте се. а Гарашанинове стрепње мали Александар има тек да оствари. на то дете које уз Вас стоји. на насрећу српског рода…. . овако срдачно срочена захвалница. и оној великој мисли. Не дајте да у том младом срцу свену сви осећаји доброте и љубави и да на њихово место стане мржња и освета. Напомињући шта је све та његова несрећна намера учинила од земље. које је све наше уздање и коме сте Ви данас сва потпора. сем Николе Пашића. како је краља у том часу интересовао само развод. четири деценије касније. којом је Милан претио. скоро истим речима поновити у захвалници краљу Александру Карађорђевићу! Дабоме. говори само једно: дај нам власт. тако често дало светлога примера. што ће и Стјепан Радић. свечано. 19. бивају помиловани!Али. као приватан грађанин упутио краљу Милану. до усклику топле захвалности… што сте благовољели толико одликовати својим поверењем Народну Радикалну Странку да је из њене средине састављена нова влада … Хвала на Одлуку која је испунила најтоплију жељу НРС да у Вашем високом поверењу задобије оно место. које једино погодује „болесним амбицијама. он је принудио митрополита Теодосија да га разведе. а сви радикали. дец. што је овај и учинио. Не дозволите да се његова млада душа. то је 19. никаквој другој речи. натопе горчином и затрују несрећом. по канонском праву краљева. што је била прилика да се Радикалски клуб посланика. потврдио. дец. Гарашанин каже и ово: „Ако је Србија тренутно изгубила могућности да на себе скрене пажњу Вашег Величанства. срушите непријатеље Ваше и Вашега имена… Оживите земљу и једним махом учините оно што као човек и Србин треба да учините. пред целим светом. Постоји једно дирљиво и пророчанско писмо које је Милутин Гарашанин. августа 1888. којих је Ваше Величанство. Стрепите да се у његов дух не залеже (излегне) црв сумње и неверовања у оно што је узвишено и племенито… Господару! Одустаните од овог несрећног развода и једним снажним узлетом краљевске великодушности и племенитости. где би на делу могла потврдити верност и оданост свом краљу. неваљалство и најодвратније спекулације. ускоро Сава Грујић постаје генерал. сваки рад и полет”. чији је носилац увек био дом Обреновића… Сав је народ уз свог краља. Господару. његов непомућен живот. и краљ Милан је умео да буде галантан. овако подастре краљу: „Хвала Господару… Осећање у овом часу не допушта првенство никаквој другој жељи.Сава Грујић.

Уосталом. јер сама процедура то није дозвољавала.. Шта више. 500 година од славног пада нашег.) изашао. са представницима шефова странака (Ристић. која има законодавну иницијативу. која ће већ 22. потврђена и правом интерпелација. а он као председник. да општу борбу међу синовима мајке Србије. чиме је онемогућено било чија мајоризација. па ни нови шеф владе. за чисто наше српске прилике.Брак је разведен 12. изгледа да њему и није било толико стало до самог Устава. нов. био је то један устав од ког би сваког озбиљног човека. на дан проглашења краљевине. идуће године. феб. објављујући прокламацију којом се за 20. навике и потребе. који је знао навике нашег понашања и потребе наших странака. од 21 округа свела на 15. и да тим начином покушам. либерали су тврдили да је један од главних сарадника при грађењу устава 1888. Кад је састављен нацрт изашло се пред Велику НС (заседала у Народном позоришту у Београду). Судска власт је независна и непокретна. али краљ је условио усвајање устава од „корица до корица”. Баш као што је напредњачка идеја била укрупњавање административне поделе земље. али и компромиса. наређују избори за Велику НС. Из тог ширег Одбора именован је ужи од 12 чланова. а већ 14. Србија по њему постаје у пуном и дословном смислу уставна. А како је цео нацрт донесен усаглашавањем. па и настојао да у њега уђе што више слобода. колико његово уставно право васпитања наследника. краљ је именовао један Одбор који су поред страначких првака чинили и први људи из интелигенције. дакле. у случају абдикације.на којима је упорно и тврдоглаво инсистирао сам краљ. са грдном радикалском већином (однос 5:1). Причало се како је тај и такав Устав последња . свештенства и народа. Тек. за извршење промене Устава. чак је и прокламацију лично написао: „Данашњи Устав нисам ја створио. био њихов Јован Ристић. на коју је сваки министар дужан одговорити током истог сазива. на њихово дужно родољубље према Отаџбини. без дискусије. у данима овако свечаних. Заводи се самоуправа све до округа. чиме би се многе дотадашње окружне вароши упропастиле. председницима. један узвишени француски стил. 1888. тужних и опет славних успомена. са пуном министарском одговорношћу. Управо зато је и одобравао. квалификованих народних посланика. парламентарна и демократска краљевина. и уследити. а почело се са шест области. која се на крају. Гарашанин. Сутрадан. И данас не бих са предлогом (да се мења – С. да нема те јединствене прилике да апелујем на све партије. да буде што пространији (204 члана).…” Дакле. по принципу или све узми или све остави. окт. Т. добијајући тако све одлике најслободоумнијег устава Европе. али се задржавају окружна начелства. са задатком да састави нацрт Устава. Никола Христић. то не стоји одомаћена тврдња да је то радикалски устав. у којој влада зависи од скупштине. окт. За ту његову намеру нико није знао. краљ Милан се одужује. који ће бити предмет многих цењкања. морала да заболи глава. да пред нама не стоји 1889. ком се приписује и уношење пропорционалног система у избору народног представништва и тзв. али сам га ипак ватрено бранио и брижљиво чувао. Грујић) као п. Одиста. утишам.

верујући да тиме. али њега нису звали. феб. па и тужан чин. уз то имајући Русију за свог великог противника. Владао је више темпераментом. према томе. били. па чак и трагична. 1889. 1889. 6. краљ Милан је у њима видео чуваре и сина и династије. која је била колико патетична. Јована Белимарковића и Косту Протића. јер није желео да „прими одговорност за један чин. којом је она гарантовала његову владавину. Син Николе Христића. Милан је имао само 35 година. без које се није могло више владати у Србији. Уверен да он лично не може бити уставни владар. формално био постављен генерал Коста Протић. коју је познавао . није чак хтео да „премапотпише” абдикацију. па је демисионирао. што је на свакојаке претпоставке упућивало. (Тај Никола Христић. Одређујући му за намеснике Јована Ристића. Ипак. па је тако шеф либерала постао Јован Авакумовић. то учинио. Коста. Ипак. који је уз др Владана Ђорђевића сматран за највећег „реакционара” нашег политичког живота. несрећни Никола Христић. ова абдикација била је за многе несхватљив. господару. Увек искрен. наводно. писац познатих успомена о Београду и отац композитора „Охридске легенде” Стевана Христића. стравичан. обележио се трима изјавама:„Свако има да гласа по својој савести. али између разних тренутака. члан претходног Намесништва. он је редовно другачије мислио. посебно по „свом” Уставу из 1888. прва двојица либерали. и који не може да карактерише другачије него као политичко самоубиство”. уверен да ће они умети да обуздају радикале против. који свог кмета слушају”… Кад га је краљ Милан упитао за програм његове владе. Дотадашњи пред. Намесници су одмах изјавили да више не припадају ни једној партији. 1889. је продужио важност Тајне конвенције са Аустријом. До хаоса је безмало и дошло. а Ристић стари и прокушани државник. Сам акт абдикације објављен је једном „трогателном” Прокламацијом. а сви остали – мене!” Био је то чиновник каквог Србија није имала. које је Милану и предало власт у руке. но разумом. краљ Милан је 22. Абдикација краља Милана. Па ипак. одступио са престола у корист свога 12 годишњег сина Александра.онако како му је наређено!”. а трећи његов лични пријатељ. феб. он је увек говорио шта је мислио. свагдашњи руски миљеници. последња двојица и генерали. па ће. чак се и његов рођени син потрудио да га се реши. а да не дође до хаоса. толико и драматична. био уверен да се по њему неће моћи владати Србима и Србијом. он је рекао: „Ја да слушам Вас. Ипак у часу абдикације. у својим успоменама каже. владе. а пре свега у истрајност његове одлуке. учвршћује и сина и династију на престолу. који је сматрао фаталним за Краља и династију. наводног. „са свог најдубљег уверења”. до 1895. иако их је највише познавао. „Само су они прави приврженици Књазу. у постојећим околностима. морати њега да зову упомоћ. који је своје владе „одрађивао” увек и редовно у најцрњим тренуцима по Србију. Милан је био ретко мушичав у својим мислима. дакле до пунолетства Александра. да је његов отац Никола. рушења династије.освета краља Милана странкама. он није довољно „нањушио” Србе. и на његово место за неколико сати. по новом Уставу. јер је он. на прагу власти. поготову што је био свестан да су радикали.

истрошио сам своју снагу. Две периоде Моје владавине су окончане: прва спољним тековинама. на подршци коју сте ми указивали. осећање дужности и родољубља налагало ми је. ред и спокојство у земљи. лежи данас дужност. Не осећам се моћан потребама њеним да одговорим: немам права да то и покушам ни према Србији. преносећи врховно командовање са српском војском на сина Мога. већ и оног полета за рад озбиљан. да сва српска војска положи заклетву верности Његовом Величанству Краљу Александру I. које сам. За успехе вама хвала и слава. А како и не би. 1889.”. привредан и плодан. нек им је од Мене просто…” Наредба војсци: „… У часу Мога растанка с вама. о својој државној мудрости и радом својим оправдају поверење народа. . …Наређујем. препоручујући вам. дело земаљске интелигенције. захваљујем из све душе. слушате и вршите све заповести верног Му Намесништва. као човек имао да проживим. …Суђено ми је било да будем ваш вођа у часовима тешким и опасним. да уложим у делу стварања новог Устава. ни према сину своме…Последње Своје напоре. до Његовог пунолетства. будете верни и предани и да. Из Прокламације: „ Срби. коју сам љубио и коју љубим. као и мучним данима. као и слободног и законитог споразума између народа и круне. војници. поседео малко и у својој канцеларији!) Има разлога да се наведу неки одломци из докумената донесених тог 22. нек је при овом растанку са њима Мени од Бога просто. феб. Њим сам утврдио мир. Краља Александра И. као вашем будућем првом генералу и врховном команданту.као и свој стан. Свој рад као владалац остављам оцени повеснице. моје тежње разумевале и цениле. а за неуспехе нека на мени лежи одговорност. а ако су оне према мени грешиле. да и Краљу Александру Првом. На политичким партијама. Ако сам према унутрашњим политичким струјама грешио. У тим борбама. да поштујући нов Устав. кад је и на дан свог венчања. даду доказа о свом родољубљу. положио сталну основу за њен развитак и напредак. али која данас потребује не само љубави. а вама од срца благодарим. друга великом уставном реформом. које можда нису свакад мој рад. Ја вам. Нова ера захтева снаге за рад.

који ће се касније приказивати по циркусима као „син једног краља”. у исто време. Први акт Намесништва био је да у духу новог Устава повери владу скупштинској већини. гркињом Артемизом. ђенерала Косту С. вашем заједничком осведоченом патриотизму и државничком искуству. бити објављена у „Политици”. Потом. Ја. именујем Вас. који сте већ једну сличну мисију часно и успешно извршили. Сем овога. под генералом Черњејевом. као њен председник (7 пута). господине Јоване Ристићу. краљ Милан. у рату 1876. Поверавајући вашој и њиховој доказаној оданости према народној династији Обреновића. Сава Грујић.Тог дана. Протића и г. дакле – радикалима. Из те љубави био се родио и син Ђорђе. замолиће Намесништво да помилује Николу Пашића: „Нека се његов глас придружи гласу целе земље – Живео Краљ Александар I” и Намесништво га је Указом од 27. задржавајући и министарство иностраних дела. Али. што у влади. то се њихова љубав свела на повремена виђања и на преписку. Давши сљедства једној намери. још није пунољетан. коју гајим од дужег времена. Ја сам пун поуздања да ћете ви. женом свога личнога секретара Милана Христића. Прва влада радикала. најпре као артиљеријски стручњак у крагујевачкој тополивници. с којим је био у блиском пријатељству још на руским студијама. затим г. како се развод њеног брака одуговлачио. Све остало време. који ће по сили и снази Устава Краљевине Србије. коју је саставио генерал Сава Грујић. по праву које Ми изриком даје 70. 1889. како Његово Величанство Краљ Србије Александар I. која ће 20 – тих година нашег века. био је начелник артиљерије. најпре као радикал. судбину отаџбине. Ја сам се данас свечано одрекао краљевског престола и пренео уставну власт на Свога сина Краљевића Александра … Но. провео је што у дипломатији. краљ Милан имао жељу да се ожени са својом љубавницом. „Драги г. која је свагда била срећна што је могла рачунати на љубав и оданост народа српског и првих његових синова”. а потом као самосталац. вршити Краљевску власт до пунољетства младога Краља Александра I. . ђенерала Јована Бели Марковића за Краљевске Намеснике. али је убрзо (1873) из војске отпуштен због веза са Светозаром Марковићем. 1889. написао је и писмо првом Намеснику. члан Устава. помиловало. једва да је био у војсци. овоме важном и великом позиву одговорити на потпуно задовољство Нашега младога Краља. Ристићу. феб. сад већ као грађанин. Треба знати да је у тренутку силаска са престола. као и ваши другови. Јовану Ристићу. на корист наше драге отаџбине и на дику народне династије.

чиновништво и уопште бирократију проглашавали крвним непријатељима народа. стварају сопствено чиновништво. која се. по којој је „формули” страдао и Јанко Веселиновић. о Државном савету. онако како га је. годишњица Косовске битке. У законима о судству и пороти. прослављена је 500. о Државној класној лутрији. била је та.Грујићева влада одмах се дала у законодавну активност. јуна 1889. Најпре. као и да смањењем пореског ограничења (право гласа имао је сваки грађанин који плаћа 15 динара непосредног пореза) „повећа” сеоско становништво. с тим. Један од битних закона. обнови споменик Карађорђевим јунацима. Поред тих основних закона донесен је и низ других стручних. којим је спроведена потпуна самоуправа. чиме су осетно успорене војне набавке и готовост војске. као Закон о министарској одговорности. бар су јој се „осветили”: скресали су војни буџет од 14. бирачке карте. да тим поводом. што се. тј. чиме су били заштићени и сами кметови. главно је било да се заштити порота. а преко ње и Државног Савета (самим тим и Главне контроле и судства). Поред тог битног закона. Прописано је да накнада за сваку злонамерну паљевину пада на целу општину. у име краља Александра. Са истим циљем. као председник општине у његовој Бари. којом је требало увести Устав 1888. сад почео да сматра државу својом странком. да је штампа практично била слободна. о Главној контроли. по селима. сребрног новца. уведене су и тзв. изборни Закон. бојала освете за свој глас. Ако су морали да оставе стајаћу војску. којим су радикали. и своје Владе. настојали да у што већој мери окрње прокламовани пропорционални систем. у живот. Поистовећујући себе и народ. редовно сводила на паљевину усева. да сам народ бира кмета. као о увођењу новог. изгласала НС. 20. радикали су преко парламентаризма увели најригорознији једнопартијски режим. које су општине давале као доказ о плаћеној порези. палим 1806. број својих гласача. која је водила рачуна о тачном и прецизном извршењу Буџета. што као апсолутни господари НС. ког може кад год хоће и да смени. Затим Закон о општинама. Док су у ранијој својој агитацији. којим су повећавали већину. тако да је у земљи. да је сељак. па је преко ње прихватио и државу. 6 милиона. а неколико дана касније. Једино добра последица тог и таквог режима. у борби за ослобођење Београда. Закон о штампи тако је вешто срочен. радикали задржавају те „крвопије” и „злотворе”. то су радикалима даване те „карте” и ако нису платили порез. о Српском бродарском друштву… Са војском се нису прославили. што им није сметало да причају како су за ослобођење српске поробљене браће! Невероватно! Иначе. . чиме је јасно ставио до знања да се мора и даље радити на оном што је Карађорђе започео. Како су и општине биле радикалске. А било је случајева који су се сводили на јавно познату крилатицу: „Плати порез за мене. па да гласам за тебе”. на 9. тј. био је чиновнички. који се дотле интересовао само за своје село и своју општину. донесени су и други. било све сам го радикал. у корист оживљавања привреде. сада на власти. Јован Ристић није пропустио прилику. и миропомазање 12 годишњег краља Александра. извршено је у Жичи. од министра до послужитеља. себе и самоуправу. као беспоговорна већинска странка. затим о подржављењу железница и монопола соли. по свим деловима.

био Пашић нико није знао. По изгледу миран и тих. тек једни су га глорификовали. и на место њега за митрополита београдског и српског изабран је. ком је више пристајала мантија. Михаило ће му обезбедити и новац и оружје. није могао повести. пак. као пензионисани проф. јер су се и он и остали емигранти носили мишљу да дигну устанак у Србији. одакле је усрдно радио против краља Милана. Прва влада Николе Пашића. дакле одмах после потписивања Тајне конвенције са Аустријом. одједном постао човек царске Русије. 1881. међутим. што је морало бити утолико чудније. 25. коју генерал Грујић. нашао у Бугарској. одакле је и дошао. Наравно. прихватио сигурну заштиту и моћну помоћ у испуњењу својих циљева. но генералска сабља). протеран је дотадашњи митрополит Петар у Аустрију. да Пашић никад и није постао царскоруски човек. државни питомац у Швајцарској где је био у кругу тамошњих руских социјалиста и . Иначе. повезујући га са високим славјанофилима у Русији. Када је враћена династија Обреновића. али и њихов миљеник. сав предан Богу и свом духовном позиву. Пашић је један од најмаженијих Срба свих времена. што је прилично отежавало цео проблем. дворски генерал. он је смењен. 1891. и 18. Михаило. славољубив и осветољубив. по смењивању Михаила. непоколебљиво руски човек. Михаило га је најсрдачније прихватио. други у калу и прашини место налазили. либерал и друг Јована Ристића још из школских дана. 28. по одобрењу цара Фрање Јосифа. шабачки епископ. не само зато што је био миран и тих човек (звали су га свилени одн. Повратак митрополита Михаила у земљу. Ко је. од стране патријарха Германа Анђелића. 1881. пошто је Пашић од пријатеља и сарадника руских револуционара. пошто је претходни митрополит Теодосије. Једно је сигурно. враћен у земљу. и међ звезде стављали. које су биле уведене од напредњачке владе.1889. јула 1859. Он ће се после извесног времена сместити у Русију. па пошто су остала три наша епископа смењени а четврти умро. Богословије и архимандрит одређен за митрополита. с обзиром да је краљица Наталија била мушичава жена. те је тек. окт. 29. феб. пензионисан. недоучени инжењер. па се тражила одлучнија акција. маја 1889. већ да је као практични политичар и опортуниста. Кад се Пашић заједно са осталим радикалским емигрантима. то је посвећен у Карловцима. Има. већ је јавно стајао на краљичиној страни. 10. а на молбу српске владе. Тврдило се да један од разлога преузимања владе од стране Пашића. иначе ђак кијевске духовне академије. по Милановој абдикацији. маја. Тај Зајечарац. после Тимочке буне. многи за митрополита Михаила кажу да је био прави хајдук у мантији. због свега овога није могао бити и аустријски. веровања. Теодосије је. под изговором да се противи увођењу црквених такси. све оштрија свађа између краља и краљице.

и кад су се повукли. док ови нису све живо побили и попалили. Постоји једна његова исповест. сиромашног Ристу Иванова. ког је лично плаћао 300 лева месечно. која је омогућила образовање заједничке владе … или. ћерком адмирала Зотова… Ако поређате сва ова лица за Пашићеву домаћу трпезу. који ће га именовати за сенатора. ал Јован Дучић каже: „Оженио се Српкињом из Трста за пола милиона форинти мираза… Једна Пашићева сестра удала се за Бугарина. Једну је од своје две ћерке удао за Србина католика из Цавтата. чијег је сина Пашић. грдном већином својом. већ увек у име странке. Од оснивања Народне радикалне странке (1881). био радикал. Стефана Рачића. поставио за нашег министра у Берну. да би 1878. министра и посланика на страни. као и у турским ратовима. под српским именом Милутин Јовановић. Син Раде оженио се са Крфа. и не само он. он је помилован и још добио 40 хиљада ондашњих динара као неку врсту награде. опет се склонио из земље. Ни у чему се није залетао. он је увек успевао да пронађе такво неко „шипражје”: у Тимочкој буни – побегао преко Земуна у Бугарску… или. како би добио још већу власт за себе. а да за ту женидбу скоро нико није знао! Био је 25 пута председник владе. као да ништа није било… У свим каснијим окршајима. неког Јовова. први пут постао посланик. за неку поверљиву службу у Софији. а потом се запослио на градњи бугарских железница и на крају живео у Румунији… или. због пристанка на сарадњу са напредњацима – проглашен издајником и најурен из странке!). како се у време првог турског рата. Виђао се и у Херцеговачком устанку. пред само убиство краља Александра. као признање за заслуге око фузије радикала и напредњака (А јадни Пера Тодоровић је 1886. да би одмах потом нестао из земље. Чудно. превиђају једну просто невероватну ствар. изгледа као друштво са какве лађе или на плажи”. свеједно што никад није говорио ЈА. он се из тог шипражја извукао. њега није било. он се склонио у Русију. при навали Черкеза. то се онда лако долази до суштине: сувереност – народ – радикали = Пашић. Пашић се оженио 12. пошто је на суду издао своје партијске другове. све до своје смрти крајем 1926. а друга. после његове смрти удала се за Божидара Пурића. склонио у неко шипражје. Друга се удала за Влаха. успео је да за све време сачува стипендију – док је Светозар Марковић изгубио – па чак и кад се вратио у Србију да добије и државну службу. мада је био истакнути члан тог револуционарног друштва. но он њих. маја 1892.нихилиста на челу са Бакуњином. и да је тај народ. коју је непоколебљиво држао у својим гвозденим рукама. али кад год је било нешто густо. како би се . дакле у време када је био председник српске владе. док су остали емигранти скапавали од недаћа. иако је знао за припрему атентата. да Дучић. и док су сви они добили тешку робију. био на њеном челу. Никад нико није открио шта мисли. после Ивањданског атентата на краља Милана 1899. непрестано изазивајући њихове кризе. пре је допуштао да га догађаји воде. 1876. волео је сваку ствар да одложи – за сутра. замуцкивао је. све до венчања краља Александра. и отада остао непрестано у првом плану наше политичке сцене. пошто је претходно имао аудијенцију код младог краља… И за све то време он је био номинални шеф НРС! Важио је као највећи Србин. Пође ли се од радикалске агитације о суверености народа: народ је извор и утока власти.

и кад је требало да се бира његов заменик. да би поставили своје верне „кадрове”. никог ко је био иоле способан није волео да има крај себе. он је разјурио. који ће још много раније. чудно је да нису запажене његове – суверенске амбиције. нема сумње. са Пашићем на челу и касније. али ни са свакојаким „дресирањем” народа. Љубе Стојановића… генерала Саве Грујића. авг. могао да учини. сад су то постали и либерали. да је својом владавином. то нема никакве везе са краљем Миланом. ту српску крв немилице расипао. Горњем списку треба додати и радикалске прваке Косту Таушановића и Милована Миловановића. Криза је била незаобилазна. толико и истинит биланс његовог вођства НРС. тип човека за који наш народ има израз – потуљенко. Јаше Продановића. Ипак. Љубе Живковића. они ће такви остати. да састави мањинску владу. Јер. силом хтео да то место заузме. није одговарао. Ма ко да га је нападао. крње Намесништво је тада поверило либералу Јовану Авакумовићу. све до његове смрти. 23. у завереништву рођени. нису успели себи да омогуће већину. Пашић је. на том месту. под другом династијом. Почев од Пере Тодоровића. јуна 1892) умро. потврђујући краљ Миланово подозрење. кад је други намесник. против којих се очајнички борио све до њихове смрти. нити умеју државу да воде. 1892). Једном речи. Пошто му план да уђе у Намесништво није успео. Није тешко претпоставити.други истрчали. стали на чело нових партија. Настало је време да свака партија има своје чиновништво. која ће спровести и нове изборе. као какав балкански Кромвел. онда је ова прва троипогодишња радикалска владавина много показала. од којих су неки после првог светског рата. јер су у партизанству. шта би он. При свем том. Милорада Драшковића. ипак. изненада (4. што је. Љубе Давидовића. Стојана Протића… дакле све људе од имена и значаја. да по њој слобода. рушећи касније и самог краља Петра. један колико стравичан. да би на крају остао сам и без наследника. Јована Жујовића… и на крају. за све време испољавати. Тада на сцену ступа рас краљ Милан. од свега био је највећи демагог: „Гуњац и опанак створио је ову земљу… Гуњац и опанак је ову земљу оросио крвљу својом. стварног организатора странке. терајући из државне службе свуда инфилтриране радикале. Више га је обележавало ћутање. тек он ће те суверенске идеје. И не само њега. у бунту. него говорење. Ни са ким није прекидао везе. па преко Светомира Николајевића. Цео страначки интелектуалан кадар он ће разјурити. поготву што их је одмах на почетку јасно испољио. Пашић је изазвао кризу владе (9. утолико већа што се до краљевог пунолетства имало да чека још пуне две године. правда и једнакост никне”… а десиће се то. у писму Јовану Ристићу тражити: „Дајте ми власт било у . као да је његова рођена… Ако се по јутру дан познаје. који су му били потребни. авг. увек остављајући да прилике одреде његов однос према онима. да они нити имају државну идеју. са таквим „залеђем”. које је унапред знало шта га чека кад њихова партија сиђе са власти. генерал Коста Протић. 1890. Ако су дотле били омражени напредњаци. Иако су многи његово понашање називали завереничким. позивајући се на огромну радикалску већину у народу.

које сте у Србију донели? Пре 1875. молећи га да бар он. да ће се на тај акт позвати само ако надживи краља. 1890. То сте Ви чинили оним луксузом и оним туђим обичајима.једној или другој форми. конзервативнији од њих. који ће осликати и Ристића и либерале. да сам Вам ја. докле се своме мужу намећете. уосталом као они који су их и вратили на престо. Сукоб краљевих родитеља достиже размере афере. са становишта њих. кад сте се на српски престо попели. нарочито још. па је сад дошао ред на раскраља да притисне митрополита. окт. такво понашање не би смела усвојити мати Краљева према оцу Краљеву. као Министар председник. по ком „они нису надлежни”. Ристић је то хладно отклонио. из ког ћемо дати неке фрагменте. Но. а још мање жена према своме мужу. да сам и ја био у броју оних. већ је по повратку митр. али не стоји да сте Ви. умели народу ту љубав и да вратите. уз то Србенде.) обеснажи. она то није одржала. Краљица Наталија не само да није признавала развод брака (12. успела да га овај (16. и са њим владали Србијом. као чувара свете српске породичне традиције. али тиме није охладио Милана. јер сам се бојао. међутим. на челу са Милутином Гарашанином. били на страни краљице. као Обреновићевци у принципу. коју је Обреновић попео уза се на српски Краљевски престо. Ваше Величанство. саветовао да се склоните. Жена или се покорава мужу. кад она не признаје да је разведена. 15. ако Ви нећете”. Наравно. Ви нисте хтели ни једно. пошто му је дала реч. Либерали. „Београд. Ту ће по свој прилици лежати и узроци Вашем раздору. био до те мере развио. и саму краљицу. или га оставља. који су на Вас неке наде полагали. да ја рашчистим с овим стањем. јуна 1891. Михаила. и као европски грањсењери. можете још и побити. не учини употребу од тог новог акта. пошто су обоје били руски миљеници. у народ сте бацили угарак раздора и земљу држите у непрестаној кризи и трзавици. да се. Ви сте заиста предусретнути општом љубави. стали су на страну краља Милана. дец. Наравно. Србија није никада видела на двору својих . И ако ја нисам ни мало суделовао у избору Вашем за српску краљицу (јер су моји планови и покушаји даље нишанили). Михаило био на страни краљице. Постоји једно писмо Јована Ристића упућено краљици. Не треба сумњати да је митр. који се 1887. Тако се не би смела понашати према једном Обреновићу кћи спахије Кешко. 1891. …Све да би краљ Милан и заслуживао каквих прекора. које крајње суво и неџентлменски поставља цео проблем. који му издаје нов акт. То вреди и за краљице. Речено је да су напредњаци. на саблазан престола. ни друго. не кријем. 1888). свеједно што су толике године били уз краља Милана. као што тврдите. за њих још јаче.

раскраљ је добио први милион и отишао из земље. Ја сам сведок. кривица је сваљена на министра ун. што су они једва дочекали. Првог дана 6. све једнако писао и говорио. у њен стан. под Вашом личном управом. и иступио из државаљанства. Ви сте. па је зато опет била и без претензија и без кокетерије. дотле у Србији нечувене и невиђене. Обавезе које је краљ Милан прихватио у једном интимном договору са . како Вам је он о мени. После су се на двору српском. Споразум је сачињен 30. И то је мој понос. и после је подлегао Вашим навикама. после се почело догађати да су мужеви продавали најпотребније ствари из куће. и једино Ви. играле игре које се пре Вас нису ни у јавним локалима Србије виђале. колико је видела за 12 година Вашег господства. и одвезао је. двор је српски претходио примером штедње и грађанских врлина. то није био довољан разлог да ја будем неправедан према њему. а краљицу су морали силом да протерају. Докле су на бојном пољу падали најбољи синови. У првом часу. чак би се одрекао и права члана краљевског дома. доведена је војска.). која је доиста била „благородне крви". са Пашићевим потписом. до пунолетства краља. неуспело. и столетнога порекла. па се ни он више неће враћати у земљу. Али то баш доказује да мојој каријери није служила за основ дворска протекција. него потребе земаљске. Ово Ваше саопштење није никаква новост за мене. да му се. дела. докле су се мајке српске у црно завијале. за пуних 12 година. узрок тој раскоши. Ристић и Пашић су потом учинили једну нечувену ствар. марта 1891. али је потом нађена наредба. На Вашим се баловима развијао блесак и сјај. Био је то један мучан догађај.000 дин. а посебно велики бламаж за радикале. натраг. Ја никад нисам заборавио да је он Обреновић. као негда на двору Лудвика 14. која је у једном трену опалила плотун у народ (један погинуо и више рањених)! Сутрадан изјутра краљица је силом смештена у воз.владара оне раскоши и оних луксуза. који су основали ову државу. и спроведена у Земун. Краљ Милан је понудио Намесништву и Пашићу. као и обично. и то тек у другом покушају. јер је народ стао на њену страну. књегиња Наталија. Ако је краљ био врло често неправедан према мени. Александра Ђају. Не знам колико Ви у души својој љубите Србију. Пашић се извукао. која није показивала добар укус. Ова раскош у сиротој Србији морала је толико више изазвати гнев и осуде. испрегао коње из кочија. да јој се краљ Милан одупирао све до 1880. Госпођо. држала је на двору српском забаве. али сте више него довољно доказали да за Вас има врло привлачну снагу – престо. Да би се успоставио ред. да се пуца у народ. Ако је краљ Милан грешио ја сам знао да је он то радио у својој бујној природи. блесак и раскош! Ви мислите да ме раздражите противу краља Милана кад ми пишете. да је унук Таковских јунака. да три милиона једном за свагда и да се протера краљица. маја 1891. да своје жене што богатије за Ваше балове спреме. уместо месечне апанаже (30. ну најпосле његове погрешке највише су наудиле њему самом”. што је Србија пре Вас имала на престолу једну Књегињу.

у виду Закона. Тада је дошло до тајног сусрета краља Милана са др Лазаром Докићем. остатак либерала створио неку сумњиву већину у Скупштини. Нађен је у преузимању престола од стране младог краља Александра. Наполеон. да би му и сам Наполеон морао честитати. цар је примио посебно Ристића и одликовао га орденом Александра Невског. нити постати српски држављанин. посредством краља Милана. је постојала једна велика и разграната завера. који је популарно зват „Закон о прогонству краља Милана”. Како је опструкцијом радикала. марта 1892. краљ ће тад отићи у Аустрију. Веровало се да је тим Законом. ударен глогов колац не само над његовом владавином. Треба замислити тај . како би показао своје задовољство што је са краљем Миланом. што ће за њега бити највећа увреда коју је доживео у животу. што ће десет година касније исто такву прецизност показати. дочекао их је лично цар Александар III. под заштитом Русије. И данас није јасно како је све то сређено. сам. док је 1799. где ће га на станици у царској летњој резиденцији. имао 30 година и огромно искуство једног прослављеног војсковође. са царем на челу. без допуштења Скупштине. На станици у Петрограду. државни удар краља Александра. Фрања Јосиф. Краљ је становао шест дана у Зимском дворцу. априла. понајвише у војсци (један коњички пук и подофицирска школа) која је деловала као сат. што само показује колико је и за једне и за друге. 1. имао је непуних 17 година. али 1903. иначе умереним радикалом. јула. они су спровели кроз НС. Србија била значајна. у коју су били толики умешани. када је рушила тог Александра ког је сада устоличила. Кад су одлазили. Александар. коју ће непоколебљиво носити пуне три године. и како се у Београду њихови интереси сучељавају. 21.њима. одакле су отишли у Париз. коначно – готово. са којом је она покушала да ради. па и тада и тек због доласка кнеза Николе у Београд. по ком се не може ни враћати у земљу. Уопште. какав је био Јован Ристић. 1891. а сада. Само. што ће он. Руси су чак дали остатак од два милиона. био насамарен. Додуше. опет дочекати један цар. у Луцерну. априла 1893. тадашњи председник Француске републике. од 14. у Русији. опет исти церемонијал на станици. са Ристићем и Пашићем. али без икаквих шанси на трајност и регуларност. овога пута аустријски. Краљ ће се потом. у Ишлу. они су видели будућност Србије. сусрести са својим оцем. Чак је и један стари лисац. прекинуће своју јавну апстиненцију. васпитачем малолетног краља и тадашњим председником Државног савета. у тој слози око младог краља. Краљ Александар. тако мајсторски и са задивљујућом спретношћу и зрелошћу учинити. када се прогласио за Првог конзула. коме је то био први излазак на животну сцену. са идејом тражења излаза из настале ситуације. већ и над његовим било кавим утицајем на политичке прилике у земљи. са целим двором и министрима. 1. 1893. и тако омогућили нашој влади испуњење обавеза према раскраљу. па дакле и са њиховим пуномоћјем. Руси су много полагали на сложни рад либерала и радикала. примио и Карно. где га је. два три ађутанта на двору и готово нико више.

владали и скупштинским Посланичким клубом радикала. проглашавајући се за пунолетног краља. Нарочито је прота Милан Ђурић из Ужица био популаран код сељака. као председником владе. а на другој текст: „Од данашњег дана ступа Устав у своју потпуну важност”. као премијером. Александар је изгубио интимни ослонац. међу радикалима се водила љута борба. претварајући често министре у . Није чудо што га је потражио код свог рођеног оца. кад га је немачка полиција у његовој 12. чак јој је претило банкротство. али ипак формално је изгледало без њих. дец. што је могло да се схвати и као жеља за помирењем династија а и народа. тражећи у њему сагласност и потпору. а Докић њега као сина. док је краљ говорио непрестано је гледао у свог некадашњег васпитача. Постоји још једна интересантна појединост: краљ Александар је исковао „првоаприлску медаљу”. покушао је са радикалом. авг. 1893). који из џепа вади списак целе владе! Јединствен догађај какав новији свет није памтио. дакле они са села. Иначе. 1893. а да ће он сам тај Устав укинути? Шта ће све да се промени око њега и у њему да би до тог дошло? Ко би то знао. као и у толиким другим временима. и усред ручка их све редом позатвара. ког је краљ Александар волео као оца.интимни спектакл: малолетни краљ позива своје намеснике и министре на ручак. о младом краљу се знало мало. утолико пре што је Србија тада веома лоше стајала. док су се либерали понашали као напуштени љубавници: „са једним искуством више и једном предрасудом мање”. изненадна смрт др Лазе Докића. а могло је да означи и један добродошао преокрет. пре него што се краљ Милан вратио. на чијој је једној страни био његов лик. па дакле и без народа. којим је све од реда надмудрио. те су напредњаци били задовољни. депутације. док је Пашића послао у Петроград за посланика. на челу с њим. требало би да је главни узрок свему. али ударна радикалска интелигенција. Ипак. Наравно. заклињања на вечну верност младоме краљу. Да ли је тада знао да неће проћи ни годну дана. краљице Наталије. И сад овако бриљантан потез. Они су. да кад је кренуо кроз Србију. све то не би могло без радикала. Савом Грујићем. Довољно је било да Аустрија забрани увоз стоке. тамо где су стрељани радикали 1883. Докић и Докићев дом био је једино краљево прибежиште. Било је то 9. или готово ништа. а затим је био и на Краљевици код Зајечара. у то време. и као и увек почеле су депеше. и озлоглашени хајдуци су му се са комплетним наоружањем предавали! Обишао је и гроб Карађорђа у Тополи. осећајући да ће тако имати мање проблема са бунтовним елементима у радикланој странци. години силом одузела од мајке. пошто банке више нису хтеле да нас кредитирају. са којима је Пашић владао помоћу учитеља и попова. ни видео. Додуше. у знак сећања на дан и прилике свог ступања на престо. Најагилнији били су и најригорознији и најпримитивнији. под изговором свињске заразе. што је увек чинила кад јој се није свидела наша спољна политика – па да до тог банкротства стварно и дође. После визбаденске отмице. то је народ одушевило. Докићевом смрћу (1. Има сведока и сведочанстава. Радикалски лист „Одјек” назвао га је чак – Александром Великим! Његова популарност била је тако велика. који су били не једина. са др Лазом Докићем. Но. као какав генијални малолетни деликвент.

и он је био радикал. са циљем пропаганде српске идеје у поробљеним крајевма. у немоћи да изађе на крај са својим повериоцима. који ће као богат човек (цинцарски зет. те је опет заглавио у дугове. Уопште. а владу је преузео Ђорђе Симић. и противно закону којим је краљ Милан прогнан из земље. написао је да би га Артемиза спасла. јан. Иако је његова влада најављена као – неутрална. Но. па макар и радикалске. да није патриота и да би за новац све продао). пред његово бекство. сестром од ујака. Сад кад се вратио у земљу. па чак и са блиском рођаком. али он то – неће! Краљица. оснивач и председник просветног друштва „Св. који је и допутовао са краљем Миланом. додуше краткотрајном. дала му је 100 хиљада. што је последица његових љубавних авантура. тешко је. да бар подигне породичне ствари из залагаонице. за све време био је у дипломатији. Наиме. па је дошла нова „неутрална влада”. Карађорђевића. објавио је да је дошло до помирења. својој „бившој супрузи”. 1883. Помоћу њега. Иначе тај Симић. подривао и онемогућавао. кад год није био у влади. У том и таквом срозавању. даје оставку на место посланика у Петрограду. у противном он ће се убити. 18. прављене су разне комбинације или боље рећи шпекулације на рачун тог повратка. опет – шипражје!) где остаје све до почетка августа 1894. и склања се у Трст код тазбине (дакле. занемарити чињеницу да је краљ стварно волео . Краљ Милан је до повратка у земљу дозволио себи несхватљиве падове. изгласавањем Закона о апанажи краља Милана. Ректор и професор Велике школе. сада Светомира Николајевића. учинио је и један више него понижавајући гест. оснивач наше масонске ложе (1891). Сава”. Да његова беда буде комплетна. Међутим. у коју ће увести све виђеније Србе оног времена. феб 1893. од 360. том њеном милошћу. ваљда охрабрен. па је чак тражио од Архијерејског сабора да оповргне њихов развод брака. која је иначе бескрајно мрзела краља Милана (тврдила је чак да није нормалан. залажући чак и породичне ствари. 000 франака. колико је много струја унутар радикала било. молећи је за помоћ. што ће се као потврдити. тај радикалски Посланички клуб бивао је увек моћно оружје у рукама Пашића. априла 1895. и од тражених 345. (Треба знати да Наталија никада није примила ни један динар са краљевске цивилне листе). Маријом Катарџи. Краљ је позвао оца. једног ретко самосвесног човека и интелектуалца. у првом браку (1867) зет свргнутог кнеза Ал. 26. лишен сваког достојанства. што су несрећни великодостојници и учинили. Највише се мислило да се он враћа због пара. ипак се смиловала. повратак краља Милана у земљу. он је све „туђе” владе. одбора НРС.своје извршне органе. 000 златних динара. 9. при свем том. До Тимочке буне члан Гл. писао је краљици Наталији. дати Пашићу повећу суму новаца. проћерда и прокоцка. са светским манирима. што само говори. и мало је познавао стварне прилике у Србији. посланик у Бечу. Грујић је демисионирао. успевајући да велике суме новца које је добио од српске владе. Краљ Милан. 1894. јер му је жена умрла. Чим је Пашић чуо за Николајевићеву владу. Симићева влада трајала је само два месеца. без знања владе. чувеног богаташа Гуше).

Међу њима и п. Дан касније. Убрзо после преузимања престола. он не само да није марио. који су сместа похапшени. Сутрадан је била свечана представа у НП. Они никако нису хтели да буду изиграна страна. Кад су пошли у Шабац. и врати у важност онај из 1869. али уколико су мање способни утолико су амбициознији. био је потребан странкама а не народу. била је један од разлога да Николајевићева влада укине Устав 1888. и сам је добро видео своје „окружење”. ни Александар није био ни мало политички наиван. која је тамо живела са ванбрачним сином краља Милана. јер је Устав 1888. сада у Опатију. Цео месец мај протекао је у излетима срећне мајке и срећног сина. изгледа са јединим циљем да султан силом одузме од Артемизе. уочи њеног 36. краљ је путовао у Русију на сахрану Александра III. У Краљеву је ухапшен неки каменорезац. А онда. И збиља. с једне стране. да тај слободарски Устав и није дошао до народа у виду неког видног побољшања његовог живота. његова писма. врховни. наш народ је увек полагао наде у брзе и спасоносне „прекретнице”. краљ Милан је убрзо потом отишао у Париз (25. маја. а увече јој је приређена бакљада. 1894). 1895. Од станице до двора прошла је кроз шпалир одушевљеног грађанства. Та Чебинчева „афера”. стављени су ван снаге закони о изгнанству краљевих родитеља. нов. Почетком новембра. 9. Као и толико других политичких аката. а с друге. Али. 28. међу именима високих личности у . 1894. као и толики радикали. априла. неспособни за посао. а прекосутра народне игре у Топчидеру. остављајући странку на милост и немилост Двору. и овај. За дуге поступности. на Калемегдану је приређен ватромет. народ је клицао! И опет су кренуле депеше. краљ Александар је путовао у Цариград. посебно радикалима. Одиста.Александра. што је за Пашића опет био знак за „шипражје”. рекао је аустријском посланику: „Ови људи су бескарактерни. Убрзо после овог чина. где је дочекан хладно и са опоменом да краљ Милан мора да напусти Србију. рођендана. депутације. већ су га оне и замарале и умртвљавале… Уз Устав 1888. Михаило Чебинац. у борби против круне. омогућавао владавину само једној странци. председник странке. са породицом. повратак краљице Наталије у Београд Био је то дочек какав се не памти. Аца Станојевић. Уместо бурних реакција негодовања. у принципу. укидање Устава 1888. са којима је саобраћао. и они су сада могли сасвим слободно живети у Србији. не само због она два милиона која су дали 1891. Та дијагноза или формула. и либерали и напредњаци били су задовољни. да је морао видети са каквим се све „аждајама”има Александар да бори. непрестано страхујући за опстанак династије. и то само зато да би могли да искористе државу за себе”. остала је да важи до дана данашњег. Чудно је само да је то исказао или запазио један дечак од 17 година. који је признао да је Карађорђевићевац. честитке – чак и од виђених радикала! – што је најбољи знак. јер је Артемиза имала намере да Ђорђа истакне за претендента. у којима је признавао њиховог Ђорђа за свог сина. што је могло бити опасно.

председнику Скупштине. махом радикалска. верујући да ће они лакше добити зајам. концерата. захватила читаве округе. он је у њему уживао. и он је са тим ауторитетом током своје владе. да се чинило да ће сваки час са њега пасти. чак тако. Та љубав га је тако запосела. заслуга је краљице Наталије. и мада је био најгори играч валцера. Међу тим законима био је и закон о хајдучији. и тиме омогућио некакав напредак. да се ни плате месецима нису исплаћивале. Новаковић је био наш велики лингвиста и историчар. што је још више појачало његову збуњеност и пипавост у простору. истичући и тиме да је напредњацима државна идеја остала као основна. савременици тврде да је био необично незграпан. Међутим. најдужа и најстабилнија влада за време краља Александра била је Новаковићева влада. А. што је била једна велика и дуга несрећа Србије. уосталом као и на коњу. стрпљиви и достојанствени Србин. са чијом нам је „заразом” Аустрија. која је по својој молби. колико мудар. Временом се хајдучија извргла у своју супротност. не бивајући само разбојничка. Иначе. митр. и да му преко њих обезбеди подршку Руса. започет још у Бијарицу. краљ Александар је на њима био утегнут. препуштајући све влади Новаковићу и Милутину Гарашанину. уместо живе стоке. да је краљ запоставио политику. како би се извозило месо. сваки час. јер је држава била у великој новчаној кризи. Иако је краљ слушао. већ је развио велику законодавну активност. први пут се помиње и име Драге Машин. учећи чак и да игра. која је током свог боравка учинила двор средиштем свакојаких свечаности. успео најжустрије партијске страсти да стиша. свеједно . По званичним сликама које су допрле до нас. с тим да сви трошкови потере иду на срезове и округе у којима се она врши. признати Балканолог. колико је могао. влада Стојана Новаковића. па је и против њене жеље довео на владу напредњаке са Стојаном Новаковићем. са којом се већ увелико одвијао „романчић”. После владе др Владана Ђорђевића. Што је Новаковић успоставио неки ред ствари у земљи. Иначе. да су помагачи – јатаци. „феш”и наочит. у вили „Сашино” његове мајке. балова. толико и искуствен. помиривши се претходно са њиховим главним човеком у Србији. што је била права срећа. са великим телом и малим ногама. дотле су напредњаци били окренути Аустрији. а против напредњака. сад је почео да учи и „окретне игре”. ретко кратковид. 25. забављајући се издашно. Михаилом.пратњи. са самозадовољним и сензуалним осмејком на облапорним уснама. краљица је највише дошла зато. којима је од плена остајао тек незнатни део. 1895. Уз то. јуна. играо је највише са Драгом Машин. која је са широком мрежом јатака. који су имали многе богате газде у својим редовима. претила. 1891. још 1892. Најзад Закон о помагању кланица. да Александра ослони баш на њих. већ и политичка. постали прави уцењивачи хајдука. на којима се једва одржавао. постављена за дворску даму. он је ипак био опрезан. А како и не би. Иако су је радикали протерали из земље. тако да се млади краљ први пут у свом животу дао на велики мондени живот. који је био преко потребан. па чак и да оствари извесну слогу на заједничком раду. Овим законом дозвољена је употреба и војске у потери хајдука. Стојан Новаковић је успоставио и чвршће везе са Русијом. ето. Не само што је добио међународни зајам.

тј. скопчаним са многим подељеностима и узајамним сатирањима. Тек поразом у рату са Бугарском. која је била нарочито угрожена од установљења бугарског егзархата. не само у Македонији. пре но што се замонашио). Како су у Турској школе припадале цркви. постарала се и сама Кнежевина Србија. А онда. Дабоме. На челу те сјајно организоване пропаганде стајао је бугарски егзарх Јосиф (рођ. што се правдало великим проблемима њеног унутрашњег развоја. Касније они ће узети и епархије у Солуну. дошло је до погоршања њиховог односа са Русијом. остварена самосталност бугарске цркве. самим тим наша националност и није била призната. него је престала да води и рачуна о њима. када је. енергично радећи на бугаризацији тамошњег словенског живља. уз помоћ Русије. 1895/96. ми никад нисмо били такви. санстефанску Велику Бугарску. која са својим ослобађањем. Речено је већ да је Стојан Новаковић био колико Србин националиста. Стамболова. постало је бугарско. па чак и у Дебру. оно је било управљено ка Босни. те смо уз . Србија се званично окреће југу (то је и Тајном конвенцијом сугерисано). добро плаћајући и учитеље и попове. они су приграбили и епархије које су раније припадале нашој Пећкој патријаршији (нишка. а од 1878. Одлазећи у Цариград за нашег посланика 1886. не само што се одвојила од Срба који су остали у Турској. што је Новаковић искористио. почињући да размишља о националној пропаганди у тим крајевима. Одиста. Срећом. па и Балканолог. 1840). а убрзо потом (1872) и епархије у Скопљу и Охриду. пиротска.што је краљица. што све и никако није био случај нашег становишта и нашег понашања. када су Бугари – који су у свим националним питањима. ћустендилска. како је у Турској вера поистовећена са националношћу. Наиме. у свести нашег народа Дрина није била граница. Да проблем буде већи. обилато помаган од свих бугарских политичара и интелектуалаца. непрестано наваљивала да се приближи радикалима. као нека врста компензације. он се детаљно упознао са стањем наше националне стварности на тим просторима. и званично од стране владе бугарске аутономне кнежевине. то су Бугари свуда организовали своје школе. толико и научник великог формата. још од 1870. вазда радили сложно – већ увелико били заузели све кључне позиције. како би се везао за Русе. Рад владе Стојана Новаковића на српској пропаганди у Старој Србији и Македонији. која је у то време имала највећи утицај на њега. бугарске самосталне цркве у оквиру цариградске патријаршије (1870). то све што није било грчко. вишеструко образовани фанатик (поред медицине. Сава”. као и да није постојала. јер смо и на том терену успели да се поделимо. због изразито антируског става бугарског премијера. а како ми нисмо тамо имали своју цркву. велешка). као и кад је реч о проширењу Бугарске. ако је и било неког интересовања за Србе изван Кнежевине. него и у Старој Србији. припремајући тако својим упорним националним радом. па је једно чинила званична политика. а друго национално – просветно друштво „Св. завршио је и правне и књижевне науке у Паризу.

за време Новаковићеве владе. где је одиграо једну велику театралну сцену: једном руком држећи краља Александра за руку. јер због двора напредњаци су изгубили подршку у народу. а што је Новаковићу донело велику популарност у Србији. априла 1897. путујући на виђење са несуђеном вереницом. Да бисмо могли створити своју српску цркву у Турској. по други пут. вратио посету кнезу Николи. долазак кнеза Николе у Београд. желимо и ми двојица!”. 17. краљица Наталија је хтела да . а ако су сада изгубили и подршку двора. што нам је ипак омогућило отварање читавог низа школа: гимназије (Скопље). У сталној борби за сина. а другом бришући сузе. и одмах је отишао у Саборну цркву. Најзад. Стојан Новаковић то није могао да отрпи и дао је оставку. на свечаној представи у НП у част књаза Николе. доказ је био и тај што се Јован Ристић. често падајући на колена. А како и не би. мада је идуће године и у Скопљу постављен наш владика. што је било и по вољи краљице Наталије. први пут после збацивања и хапшења Намесништва (1893). што је невиђено подигло националну температуру. два српска владара. док је Милутин Гарашанин. При крају те године. јуна. грчком принцезом. на помен косовским јунацима. опет Симићева влада. Био је то један потпуно логичан гест. где је био на крунисању новог цара Николаја II. где се исказао као љути противник српског национализма. Кнез је дошао из Москве. 17. ко зна можда и по наговору свога оца. 15. сутрадан. дец. али то нисмо успели. док је боравио у Бечу. појавио у јавноси. Успео је да дође на сам Видовдан. одликовао. махом од радикала. обишао је Хиландар и богато га обдарио.руску помоћ. распустио Напредну странку. добили упражњену призренску епархију за нашег владику. Колико се долазак књаза Николе осећао као велики национални празник са жуђеним последицама. И сам је Никола то осетио: „Цијело је Српство данас у духу са нама. што оно жели. Богословије (Призрен). Четири дана касније Пашић бива постављен. стигавши на Цетиње 21. двеју једино слободних српских земаља. 1896. у Атину. заједничког министра финансија А/У и гувернера Босне. требало нам је три епархије. 1896.. за председника општине београдске… Краљ је у низу путовања изван земље. једина узданица општег ослобођења и уједињења расутог српства. Бењамина Калаја. Кажу да је цела црква ридала сузама радосницама. Пад Новаковићеве владе. али и тада сам у ложи! 1896. учитељске школе (Солун). краљ Александар. без знања владе. Александар је. тако ретку за једну напредњачку владу. чему онда њихово постојање. дец. што је била прва посета једног српског владара после обнављања српске државе.

то су сви радили и пре и после њега. само што је он. Гледано из данашње перспективе. Као министар просвете настојао је да реформише школство. пред само одступање краља Милана. форсирањем стручног образовања над гимназијом. од којих је један био и заљубљен… Краљ Александар му је у личном писму. као енергичан и доследан човек сваки свој ангажман ригорозно спроводио. што је збуњивало и изазивало отпор. земља је западала у све теже финансијске проблеме. то је био човек који је основао Српско лекарско друштво и Црвени крст. трасирао је водоводску и канализациону мрежу. основао и организовао војни и цивилни санитет. јер је тражио и Призрен. желећи и тиме да целу државну организацију и друштвени живот окрене према привреди. и с друге да рад буде мерило. Та њена идеја није успела. Иначе. био један од наших првих хирурга. већ и зато што је краљ Александар. Решење је нађено у др Владану Ђорђевићу. окт. што је и било у природи њиховог политичког бића. којим га је позивао да састави кабинет. послати за наше посланике у Петроград одн. засновано највише из времена његовог кабинета. што је деловао у време кад су Србијом владала два краља. што је било довољно да сви буду против њега. То стање привремености и несигурности. Иако кратко председник београдске општине. треће ућуткивао преко разних синекура. који се нису могли разрешавати са успутним и привременим владама. што је довело до захлађења односа између две српске државе. чиме би га дефинитивно одвојила од Милана. трајно везала за Русе. Уз то. Убрзо су Сава Грујић и Стојан Новаковић. друге прогањао. тзв. симулирао заинтересованост. за које је сматрао да су дрске. 1897. О Владану Ђорђевићу као политичару и државнику постоји патентирано и овековечено најцрње мишљење. његова је несрећа била. То што је једне страначке активисте хапсио. веома плодан писац. а све чинио да до тога не дође. с једне стране. гарантовао: „сталност и све потребно време за рад”. морало се прекинути. ту престоницу цара Душана. оснивач и дугогодишњи уредник цењеног књижевног часописа „Отаџбина”.ожени Александра једном ћерком кнеза Николе. као и у другим женидбеним плановима. поготову из области историје. која је давала само чиновнике. Било је многих мишљења да радикали нису способни да владају. увео опет трошарину. чиме је повећао општински приход за развој Београда. а његова влада уведена је у дужност 11. у Цариград. Јован . неутралне владе. 1897. тадашњем нашем посланику у Цариграду. нису успеле да се радно и акционо докажу. а не партијска припадност. у којима су махом преовлађивали радикали. Уз то. већ само да руше. Тек. Као што се могло и очекивати. а преко Николе. свакако зато што се одвећ чврсто везао за Драгу. што су стално личиле на политичке компромисе. тај рад није био ништа друго до настојање да се на све могуће начине обустави међупартијска борба. Влада др Владана Ђорђевића. књаз Никола му је начинио неке предлоге о подели утицајних сфера у Старој Србији. под општим именом – нови режим. који је дотле био само једном министар.

уведен орден Милоша Великог. али напетост је изнутра све више расла. и њеној опреми тако и толико посветити. Владан је стога морао понети ореол црног гаврана… Није без значаја вест да је 1897. искована медаља 1858 – 1898. под насловом „Демон Србије”. да је 1897. чији су либерали такође били у оштрој опозицији према режиму. Како је новим Законом о школству. који ће се њеном организовању. На Божић. да се с правом може рећи. краљ Милан је указом именован за команданта стајаће војске. остаје под ведрим небом! Уопште. 1898) пренеле су агитацију преко границе. поготову на власти. као и главнина официрског кадра. нов. захтевала је максималну дисциплину и повећане жртве. којим је било забрањено да стока ноћу и зими. као Св. Доситеј.700. народни елемеменат био упућен на војну академију. адвокат Љуба Живковић. морало одати пуно признање. уведена школарина (ослобођени одлични ђаци!). свеједно на мотиве. није могао бити популаран. наредбе су морале бити извршаване брзо и тачно. подизању официрског кадра. непрестано дозирана од оних који нису успели да се домогну неке државне службе.Ђаја постављен за шефа Пресбироа. где су радикали имали и своје штампарије. дец. само да они дођу на власт”! Стог и није чудо што су либерали изашли на изборе (1898) под лозинком: „Напред за срећу Србије. а Коста Таушановић за управника Београдске задруге. сколопила са А/У тајни уговор о одржању статус квоа на Балкану. ондашњи наш најмоћнији кредитни завод. много рада. Хајдучија је скоро ишчезла. а против радикала!” Владанова влада обележила се и успоставом култа Обреновића: Милош је постао Велики. док је тзв. Један од њихових вођа. 1897. Немања. Власт је била поштована. а све школе добиле су њихова имена. са великим капиталом… којим се постављењима. Свуда се осећала стега и морање. што и јесте разлог да су нам будући генерали били махом са села. режим је био строг и доследан. ма колико да је био ефикасан. Чувен је био и Владанов закон о сточарству. 25. Има чак података да је две године касније тражио велики зајам (1. треба рећи. да су његови официри добили све наше касније ратове. који су гутали трећину буџета. то је гиманзија постала школа за имућније. и природно. Вук. са вишим рангом од до тада највишег. Белог орла… Много иницијатива. Финансијска ситуација. изненађујућег реда. такав режим. штампао је свој памфлет против Милана. служи на част једна оваква реченица: „Нека се земља оцрни и понизи у очима иностранства. мада нису запостављени и остали наши великани. Сава. која је још и више погоршана повећањем војних издатака. Укинуте странке (законом од 29.000 франака) од руског двора да би исплатио дугове! Кад је реч о Русији. у 50 хиљада примерака! Ристићу. Јосиф Панчић… Прослављена је и 40 годишњица повратка Обреновића на престо. што иначе никад није била одлика залагања ни једне странке. руски цар Николај II примио претендента. кнеза Петра Карађорђевића. .

откуд баш то. који су још током ноћи похапшени. обојица либерални прваци. Коста Таушановић 9. револуционарне владе. одмах по убиству Александра и затирања Обреновића! На преком суду. Краљ Милан је одмах оптужио радикале. а дакако и радикали. опалио три метка из револвера. мада је било индиција о умешаности руске тајне полиције. поготову кад је пресуда унапред донесена. или коме није било наређено. дакако. на челу депутације „чиновника – пензионера” и бивши министар Стојан Рибарац. Пашића су затекли у Пожаревцу. одакле је стигао тек 8. што много говори. од окићених кућа и црквених благодарења. био на одмору. остављајући тако да се све оно што треба. што је код нас редовно био и остао случај. одбора НРС: Стојан Протић и Љуба Живковић по 20. да пошаље своју депутацију. јула. а Никола Пашић 5 година. Сава Грујић…). атентатор. Био је то.1899. тј. до кликтавих израза одушевљења. 24. који је у бекству. где је ухапшен. Чак и да је то истина. који је са доста натезања формиран. али је одмах помилован и пуштен. Анђелиђ… но. а ни смела ширити. али су га убрзо извадили. Према томе. због Руса. Као командант активне војске краљ Милан имао је штаб у граду на Калемегдану. Живко Анђелић. неки Ђура Кнежевић из Босне. др Михаило Вујић. Није било удружења грађана које није зажелело. стигао до Саве. бив. пред светом. повод за обавезне и уобичајене манифестације свакојаке врсте. као и обично. та ствар се није могла. депутација… што је краљ Милан срећно избегао злочиначкој руци. а потом се сјурио низ данашњу Париску. одакле је и дошао преко Шапца. Али. 1899): атентатор Кнежевић и познати сељачки трибун. Био је ту и Јован Авакумовић. истутњи „својим током”. Никола Пашић?! Изгледа да је тај . око шест по подне. скочио у њу. У том часу краљ Александар се брчкао на својој плажи. и тог дана. Кола су завила код хотела „Српске круне” (данашња Градска библиотека) и ушла у Кнез Михаилову улицу. Данас се зна да су Руси захтевали да Пашић и Таушановић морају бити поштеђени. са којим би нестала и династија Обреновића. живео на Цетињу… зато што су са осталим саучесницима желели да убиством краља Милана изазову хаос у земљи. док је његов ађутант био рањен у руку. бакљада. док је Владан Ђорђевић. на смрт су били осуђени (13. Краљу није било ништа. од којих ће први само четири године касније бити пред. Остали „саучесници” добили су временске казне… од чланова Гл. Као и код сваког политичког процеса. У атентат је био умешан начелник округа подрињског. они који нису успели да побегну (др Милован Миловановић. он се враћао у Двор. радикал Ранко Тајсић. да би отклонили са себе сваку сумњу. Били су ту и напредњаци и либерали. у виду депеша. увек остаје много шта нејасно. септ. тек он је вероватно имао највише да каже. који се у затвору обесио или му је омогућено да се обеси. министар председник. пошто је тај Кнежевић био у Букурешту и тамо виђан са њиховим агентима. да спасилац буде нико други до вођа радикала. кад је на краља. требало је натерати радикале да сами признају и да на тај начин спасу образ двора. а највише о његовом опортунизму. преко пута данашње Ликовне академије. у Карлсбаду. како се на суду није успела да утаначи веза између атентатора и радикала. са пасошем који му је дао пок. јуна Ивањдански атентат на краља Милана. код Аде Циганлије.

нисам схватио онако. Т. то је проузроковало последице које су додијале и краљу и народу… ја сам решио да се повучем са политичког поља. Ђорђе Генчић. од којих су последња двојица били његови лични противници и страначки конкуренти. и 12. истражујем и сузбијам.посао око његовог наговарања „одрадио” његов друг из детињства. и они који су покренули руку атентаторову на краља Милана. који она заслужује… То је погрешка моја што нисам настојао са највећом енергијом да се то питање (распуштање странке. али није спорна његова завршна изјава на суду.. господо. Али ја као политичар морам признати да има кривице и до мене. био јунак само неколико дана… Када му је министар Генчић лично саопштио одлуку краљеву о помиловању. јер кад ја дам реч. Краља Милана. В. септ. Оне се састоје у томе што ја као шеф странке нисам благовремено преузео мере. ја сам потпуно невин за оно што ме тужи државни тужилац. што промену од 11 окт. јер се зна да је Пашић три писма писао краљу Александру (10. али само са политичко партијског гледишта. допринео много увећању и оснажењу војске… и могу с моје стране. Код нас. јер да је нестало по несрећи Њ. Господару… од данас раскидам са својом бурном прошлошћу и заветујем се да ће мој рад убудуће бити упућен на утврђење државног поретка. никад после нећу да опоречем. они би своју радњу продужили и на последњег изданка династије Обреновића. пред сам бугарски рат… што се већ у публици знало. 8. револуционарно држање на том истом суду. као и писма које је писао бугарском министру Сукнарову. меру да оне антидинастичке елементе. у којој је. Т. био би за сва времена политички мртав. готово. . као што смо видели. дела. Пашић је послао овакву депешу: „Под утицајем те безграничне благодарности. све се свело на то. а тако исто да не допустим да Партија по својој бујности не скрене и не изађе изван граница лојалности и оданости… Друга једна моја погрешка састоји се у томе. по сили закона – С. што је атентаторско тане промашило краља Милана. септ.).… свако мора признати ко земљи жели добра. 1899). То је искрено. проту Милана Ђурића. пак. да и њега нестане…” Ако се чак и пренебрегне Пашићева радња у избеглиштву после Тимочке буне. Љубу Живковића.) реши. изјављујем свечано. него сам дао времена да се и даље води партијска борба. да захвалим једино Богу што чува Србију. баш као и проглас српском народу из Бугарске. који се налазе у нашој Партији. Косту Таушановића и Јована Ђају. Нека су та писма и спорна. ни дао јој значаја. Стојана Протића. у којима је као противнике круне назначио Ранка Тајсића. између осталог рекао: „Ја сам на овој оптуженичкој клупи јер је створено неповерење спрам мене. остао би само један представник династије. а што су били врхунски „антидинастички списи” и антидинастичка агитација… остаје да се закључи оно што је неоспорно: у ма којој земљи да је један шеф странке овакву самооптужбу изрекао. авг. да је реч Владаоца старија него ма ког политичара у земљи… Краљ Милан који је. а тада министар ун. 1897 (режим др Владана – С. уосталом као што је Љуба Живковић. увлачећи у њу и своје партијске другове. на пример. за своје одважно и. Ја нисам крив. да се не створи то неповерење код највиших кругова… Нисам предузео. да је Пашић доживео једно краткотрајно гађење.

међутим. поштено је исплаћен. јула. Никола Пашић”. и тај цех имала је да плати сама Драга. И кад су му два министра. док су његови другови остали на робији. који би покушали било речима. да ће та „проблематична жена” постати њихова снаја – морали само једно да помисле: да је тај недолични брак њиховог Саше. опет у „шипражје”. рекао: „Ја. све онако како је предвидео сам Милутин Гарашанин у свом очајничком апелу краљу Милану – све то.коме је Ваше Величанство дало онаквог видљивог обележја при крају 1897… да ћу остатак мог живота употребити само и искључиво у служби мога Краља и Отаџбине. а највише оне по којима „ко није хтео. Ја нисам ни у детињству. добија из државне касе 40 хиљада динара. како је он то говорио. и десетак година старија од њега. где је остао све до пред венчање краље Александра. дворска дама његове мајке. А онда. на опрез и неискреност – дакле. Александар им је. која је имала око соколово. Његово Величанство господар и краљ Александар I! Највернији и најоданији слуга Дома Обреновића и Вашег Величанства. имам право да као човек будем срећан. а најпре и највише тиме што је једино пред њом коначно успео и смео да буде искрен и свој. у страху за себе и своје каријере. гурали. оно што је могло и да се очекује. да је сва околина била против те везе. да ремете постојећи ред државни и спокојство земаљско. Вукашин Петровић и Ђорђе Генчић – којима је првима поверио и на икону Св. уместо да је пензионисан. Та ме је жена потпуно . у часу кад је та љубавна веза добила злокобне размере – тј. за све услуге учињене двору. Да живи узданица васколиког српског народа. Та је Госпођа услов моје среће и ја хоћу њу да узмем. 23. прави биланс њихових свађа и њиховог раздора. 1900. било делом. другим речима. као накнаду што је пре пет година неправилно отпуштен из државне службе. И као врхунац. господо. после тога. не би је краљица Наталија узела за своју пратиљу. ни у младости имао никога ко би ме волео. сузбијајући у исто време све оне елементе нереда. да га веже за себе и постане му цео свет. кад се све „то” одвијало на њене очи и у веома интимном кругу њене виле у Бијарицу! Али су зато. венчање краља Александра са Драгом Машин. тиме што су о њој почеле да се испредају најцрње приче. поцепавши њихове оставке. отпутовао је с породицом у Трст. Пашић. тешко је поверовати да краљица Наталија. учинило је да му Драга Машин. који су га својом прождрљивом бескрупулозношћу и јагмом за влашћу и користи од ње. Пошто је у Нишу. нити од њих имао: топлу и искрену љубав и меко узглавље. Од тога ме нико не може одвратити. Све оно што је учинило краља Александра усамљеником између. још и много више и неисказиво. Саша је у Драгој Машин потражио и нашао. Дакле. клекнуо пред оба краља у знак захвалности и покорности. од малих ногу. омили. најпре оно што код њих нити је нашао. нико да помисли. да је била таква. тај је није имао”! При свем том. Десило се. понајпре. Богородице их заклео да то остане тајна – поднели оставке. толиких „вуцибатина”. и лисичји њух. и краљ Милан и краљица Наталија. да она није приметила клупчање љубавне везе између те „удовице” и њеног Саше.

у Србији чак увек најмеродавнијег – шефа полиције. „Тасиног дневника”. истина тешко. било их је толико. Александар. 17. Овај га није звао. Драга је била унука војводе Луњевице. Каква разлика између његове воље и одлучности. кроз велики број свезака свог тзв. уз то даровитог писца. Око краљичиног стана по цео дан маса народа… У свим новинама – славље. почетком јула 1900. половином августа. али је нађено. успело је ово венчање: краљеви родитељи се више нису враћали у Србију. под ведрим небом. Млада се удала за рударског инжењера. као пуковник. Краљ Милан. зашто смем и зашто треба да се оженим Катарином”… да се ипак с њом не ожени. настало је опште народно славље. Милан је поднео оставку. Сам чин венчања свечано је обављен у Саборној цркви 23. Владан Ђорђевић у Карлсбаду… Кад су првог позвали у земљу. И … почеше депутације срећног народа. Тасе Миленковића. који су на сав глас поздрављали „краљицу Српкињу”. у Топчидеру. веле. Но. условио је тај долазак позивом краља Александра. да су их вереници примили. заставама. Узнемирио се и официрски кор. и њему је усвојена. У Београду и по свој Србији … Радост неописана… У Београду се подижу десет славолука. када само хоће силна Русија”… Иначе. који је умео толике згоде и незгоде нашег друштвеног живота као ретко ко да запази и зачини својим болно – циничним опаскама. командант активне војске био је у Маријенбаду. још висе декорације. Краљ је . постала је њена дворска госпођа. исказујући нарочиту способност за стране језике. јула. венцима. Постоји сведочанство. Њен девер. шта све може. на челу са Алексом Јовановићем. са три сестре и два брата. по сопственој молби… Оно што нису успеле толике владе у земљи и на страни. Чак и београдске госпође ласкаво честитале депешама… Кад сам дошао у Београд. уважена му је. остављајући јој „малу пензију и име”. Та епизода је завршена. све се слегло и уколотечило. биће 1903. Завршила је тзв. Преко десет хиљада народних изасланика дошло у Београд да поздрави краљевске супружнике. Општина одредила 100 хиљада за свечаност венчања. утолико веће и организованије што је то кумство значило и васкрс радикала. примати на отвореном пољу у Топчидеру. Најзад нађено је венчано министарство. „Церманкин завод” у Београду. После краљичиног прогонства 1891. у истој ситуацији. Помислих: Боже. један од вођа завере.разумела и ја хоћу с њом да поделим и зло и добро у животу ”. прошао сам колима кроз 5 – 6 варошких „славолука”. он се нашао на светској изложби у Паризу. Све куће биће декорисане теписима. који је млад умро. окружног начелника. од једног меродавног човека. и оне које је имао кнез Михаило. Украси на њима какве Београд није видео. јула 1900. У том часу. Поздрави ће се. Учинио је то и Др Владан Ђорђевић. кад је објављено да се кумства примио сам руски цар Николај II. Превела је један полицијски роман који је објављиван у наставцима. По улицама још увек се лепршају заставе. још пре венчања. од оца Панте. свеједно што је Михаило писао чак и меморандум „Зашто могу. а потом у Бечу: „Телеграми су тврдили сви од реда: најодушевљенији пријем код народа. њима је прочитана заклетва коју су дали краљу.

Утолико пре. Наша је династија до сада издржала многи ударац судбине. 1900. 1901. народну сувереност. А ако би покушао. као командант активне војске умео је да постане њихов понос и њихова узданица. па и поистовећивало. који сам Милан није демантовао. Ти треба да знаш да то. Ако је ова твоја одлука. која би те после овако лакомисленог дела. Као ни један наш владар он је то умео да буде. али овај би био тако судбоносан. помиловао све радикале осуђене по Ивањданском атентату. Тада је више волео да се вајка. да се од њега не би никад опоравила. Сад кад је био мртав. као што кажеш – непромењива. Пре женидбе краљ је писао оцу о својој намери. јан. посебно од стране војске. Сахрањен је у Крушедолу. 29. он је остао у Бечу. до истраге. „Драги сине. више од ма ког другог општег осећања. Док су либерали и напредњаци све време били Обреновићевци. јер се краљ Милан за свагда из земље уклонио. На месец дана пре очеве смрти. Поклич „За краља и отаџбину” код већине народа није био двојство. те су стим престали и узроци који су на том путу стајали…” Иначе. и у страној штампи објављен је његов одговор. ја бих први поздравио. Још имаш времена да размислиш. већ јединство. и на кнеза Николу. години. а то није исто. у својој 46. Срећом. Да није било радикала и њихове борбе за тзв. са ширим ослонцем на народ. са најбољом вољом не могу ти дати моје одобрење за немогућ брак. онда мени не остаје ништа друго. по Александра. биће да су га његове последње речи и нагнале да нареди да се мотри на све стране. што ти хоћеш да урадиш. Твој отац Милан”. из земље. поготову кад су ствари измицале из његових руку. и то је Милан боље него ико осетио. има да се убије као залутало куче! (наводно краљеве речи). публика га је више жалила. зато је њихова борба била тако сурова. у ком случају ко зна какви би све нереди искрсли. крај књегиње Љубице. протерала. вероватно да би краљ Милан био мање сумњичав. него да се молим Богу само за Отаџбину. краљ је на седници НС у Нишу рекао: „Влада ће овај задатак утолико лакше извршити.. води Србију правце у пропаст. која је била тек једна варијанта балканског парламентаризма. а не у Београду. Сви су знали да је умро – један краљ. дец. како се његов отац не би вратио у земљу. конструктивнији и одговорнији. Краљ је био више него Бог: краљу се служило. 29. И бадава су били многи позиви из земље. пристајали су и на неког руског кнеза. но да делује. а последњих година. на који си се решио. И… на рођендан краљице Драге.постао пунолетан. у свим . па самим тим и тако судбоносна по Србију. смрт краља Милана у Бечу. што је монархија укорењена у нашем народу. краљ Милан је завештао да буде сахрањен у неком сремском манастиру. Ако је овај одговор стигао до Александра. радикалима је било свеједно ко ће бити краљ. но на интелигенцију која се отимала о власт и његову наклоност. но што га је волела за живота. Богу се молило. да вене и увене. мање превртљив. Ону владу. па и на његовог сина Мирка… само да они управљају земљом. краља Милана су лако савлађивале тешкоће. које се прожимало.

за своје владе 1895/96. Нека су се сви варали око њене трудноће. Уведена је и могућност женског суверена. стварима. Нису изостајали ни приватна лица: бошчалуци. лажно благословено стање краљице Драге. вратило је депресију на дневни ред. којим би се. а неки и у новцу. чисто пркосећи периферијом свога тела”. па би самим тим били избегнути стални и постојећи сукоби. . Самосталану радиклану странку. стим што оба дома. народ да излуди. 6. који је сваки час био са краљом и краљицом. 1900/01 Краљичина лажна трудноћа. Димитрија и Павла Маринковића. да је краљица носећа. који је краљ октроисао 6. у живот. Било је. и у ком би дошло до веће уравнотежености између круне и народних права. после свог распуштања 1896. По том Уставу уводи се и сенат (делом биран а делом именован). Стари радикали звани су још и фузионаши. он је сваког дана виђао обнажену. априла. Зашло се у ћор сокак. да се кретала „као лађа”… Коначно. нашло решење које не би фаворизовало једну странку. али зар и једно тако извежбано полицијско око. На руско тражење да се заведе уставно стање. млади краљ је био што и пастув. Кад је то утаначено. Био је „голи факат” да је изгубила струк. Још је Стојан Новаковић. 1901. док ће самостални касније бити звати – самосталцима. како каже Таса. О парламентарном режиму нема говора. на бази Новаковићевог предлога. као равноправни законодавни чинилац уз Народну скупштину. брзо је срочен нови Устав. на десетине! „Окрузи су се натицали ко ће дати више. наслањаше се на раме свога супруга …Ових дана имаћемо концерт у Двору. то је просто невероватно. и таквих који су кумили да се њихово село прозове Драгиње и Драгинац! А већ о колевкама. уколико краљ не остави мушког потомства. Краљ је сав пресрећан објавио већ у другом месецу брака. јер су ушли у сарадњу са напредњацима. што је и био разлог да се један део радикала одвоји. краљ Александар је даровао народу нови устав. чиме се укида установа Велике народне скупштине. Читави ешалони депутација. чак толико да смо и један рат (против Бугара) изгубили. Александар га условаљава фузијом радикала и напредњака. у накитима. Само две колевке коштају 10 хиљада. израдио један уставни пројекат. Видеће да ли сам удесила трудноћу…На концерту било преко 800 гостију… Краљица се појавила у ампир хаљини. играјући се њеним набреклим стомачићем… Наравно.областима државног живота. Речени Таса у свом „Дневнику” тврди: „Он се као дете радовао њеном благословеном стању… Она јако одебљала. Ако је руским кумством краљева женидба прихваћена са одушевљењем. чине Народно представништво. у тзв. оштро захтевајући повратак Устава из 1888. који су се опет почели окупаљати. априла 1901. под вођством оца и сина. после суспензије Устава из 1888.

потпуно нејасна. пук своје Гарде назвао „Пук краљице Драге”. с обзиром на наше партијске навике и потребе. постали готово беспредметни. па је чак у помоћ позвао и Пашића. неке „међу владе”. Али. развиле живу пропаганду у његову корист. у пракси су та два дома. и сасвим озбиљно почело се у Петрограду помишљати на њега. И док је сва светска штампа пунила нама своје скандалозне рубрике. уз руску помоћ. са идејом укидања Сената. шта са наследником престола. У то време пада и форсирана успостава култа краљице Драге. Било је чак предлога да се врши ревизија Устава. Општина београдска поклонила јахту Драгакоја је коштала 120 хиљада…” Али. свој згажени престиж и у странци и у . син кнеза Николе. а по оним сигурним знацима трудноће. па је 2. и они – са поклонима. а трећа Пере Велимировића. није било намирено за војни санитет 120 хиљада!”… што све заједно говори више о народу и њиховим локалним главешинама. но за краља. изгледа да је Петар Карађорђевић у већој мери био аустријски кандидат. и он је послао Пашића у Русију да интензивира пријем код руског цара. („Од доброг и искреног односа према Аустрији. но о краљевском пару. 1901/02 Фузионашке. Треба знати да је кнез Петар био код руског цара Николаја II. Не треба сумњати у то да све те комбинације нису биле непознате и самом Александру. који су иначе били не само чуварни. наумио да целу срамоту спере једним свечаним пријемом код руског цара. до пријема није дошло. јадни. Поготову Драга. две под председништвом др Михаила Вујића. Биле су то. како би повратио. са лепим обећањима. у ствари. од које је требало направити покровитељку српске лепе књижевности и уметности. у исти мах. Јакова Ненадовића. крај свих молби и опомена. оба његова сина. Пашић је. „у исто време. поготову што су две његове сестре – познате сплеткашице на петроградском двору. већ и праве тврдице. више радио за себе. да су с јесени 1899. и додаје. које су и Распућина на њега довеле – удате за цареву браћу. све се више размишљало и говорило. дао препоручити аустријском цару. Године 1902. Краљ је тад.народне рукотворине. брата од тетке краља Милана. дођоше руски лекари и констатоваше да краљица није у другом стању. Биле су три. како су радикали превладали и у Скупштини и у Сенату. нема сумње. зависе интереси наше драге отаџбине”). међу њима и неки министри из Владановог кабинета. ћилимови. примљени у руске војне школе. које су имале да уведу у живот Устав из 1901. који се преко свог опуномоћеника и блиског рођака. Уведена је чак и њена медаља. што је овај најприљежније обећао. Мирко. Но. да му преко својих пријатеља у Русији помогне. обојица радикали. Општа катастрофа. оженио се ћерком пуковника Александра Константиновића. поче да шаље коње! Таса тврди „Само је за Пук краљице Драге пало пола милиона!”. јуна 1901. јадни Александар се није дао. Ђорђе и Александар. болно и цинично. и сад народ. Међутим. Ипак. уместо колевки. радикалско – напредњачке владе.

тако. расписујући нове изборе за 19. 4. Ствари се више нису могле зауставити. Сви рачуни су показали да су за владу Цинцармарковића. добити не може”. Тад је краљ срушио др Вујића и дао Пашићу мандат за састав владе. он је подржао краља у уверењу да влада није довољно радила на краљевом пријему код руског цара. Сутрадан. не би ли га срушио. да се умешала и полиција. додуше у знатно мањем броју. због сплетака тамошњих црногорских принцеза. краљ ће у свом очајању изрећи и ове речи: „За време реакције сви ћуте. писмено наредио свим службеницима државног монопола. 24/25. др Вујића. Забележено је чак и то да је Стојан Протић. гласали и они који су раније гласали за радикале. да је Пашић морао да побегне кроз споредни излаз и дворским колима. од Србије вековима старијој. Тако ојачан. а не по Закону о зборовима. тог пута са генералом Димитријем Цинцармарковићем. она се повукла. он је на повратку отпочео борбу против владе свог партијског друга. па је по његовом налогу и гласао у Сенату против Закона о зборовима и удружењима. На изборима се десило чудо. Коначно. пред поноћ. И враћам све у првобитно стање. У том циљу. на челу. чији је управник постао под . Милице и Стане Романов… Краљ је морао бити свестан да се налази у мишоловци. Међутим. На Скупштини у Крушевцу. ове се не употребљавају на корист и напредак отаџбине. Укидање Устава 1901. марта. септ. Бадава што им је речено да се то на њих не односи. и његов повратак у оптицај. и одмах потом. и они су хтели да се побуне против те неправде. мај 1903. он је био у свему на услузи краљу. суспендовао и Скупштину и Сенат. него се траже још веће. објавио „свом милом народу да враћа у потпуну силу и важност Устав од 6. Појавила се у виду „Правила о односима између господара и њихових млађих”. априла 1901”. нити ће шта изгубити”. посебно великошколаца. држави. било је јасно да краљ није примљен код руског цара. чувени радикалски првак. и целу ствар „револуционишу”. краљ је обуставио свој Устав. Тражи се и оно што се ни у другој којој. И кад је влада за свој програм добила само неколико гласова већине у скупштини. одустајем и ја. 1902.земљи. а што је изазвало такав револт присутне публике. по којима су калфе формално били изједначени са шегртима у погледу слободе кретања. Затим је именовао нове сенаторе и чланове Државног савета. Ламсдорфа (септ. али тада долазе великошколци. на 45 минута. Народ тиме није ништа изгубио. 1902. али оавј није у томе успео. кажњавају по Кривичном закону. укинуо радикалске законе. те тако Вујић саставља и другу владу. чекала се и најмања искрица да из ње букне пожар. кад су они од споразума одустали. а кад се дају слободе. и осам мртвих. „Ја сам дао Устав по споразуму са радикалима. после доласка руског министра иностраних дела. 1901). вратио старе. залажући се да се кривице на зборовима. и краљ тад покушава са новим издањем чврстог режима др Владана Ђорђевића. и било пуцања. што је било куд и камо теже за прекршиоце. они су се ипак скупили.

која се на први пуцањ бацила. током аустријске окупације 1915 – 1918. у Трст) Организација међу нижим официрима припала је капетану Драгутину Димитријевићу Апису. пук Мишић закаснио са својим батаљоном. И тако. и капетан Михаило Ристић био је тај који је усмртио краља. п. непријатељске власти подигле су споменик над њиховом гробницом. збио се један крвави догађај који нас је најпре „прославио” са скандалозним репортажама „са лице места” (свим страним дописницима се све у детаље приказало и испричало. па краљицу. а потом кроз приче. ипак они су откривени. доводећи јој све виђеније наше литерате и уметнике. Александар Машин. одакле су их одвукли у оближњу приземну собу. пук. Припремао се чак и бугарски устанак. у Македонији су. Јован Авакумовић. 29. где су припремљени за сахрану. Почела су и убиства свих оних који нису били „бугараши”. Са ковањем завере почело се 1901. А онда су их бацили кроз прозор у двориште. мај. и краља Александра. и стално уз скуте краљице Драге. после једног часа у поноћ. Било је речи и о томе. Од војних су били генерал у пензији Јован Атанацковић. пук. првога реда. романе. уз учешће и војске и цивила. тако да се у једном трену помишљало да се минира цео двор. пук Петар Мишић. чак близу атентата. Драгомир Рајовић (судија преког суда у Тимочкој буни). маја. решено је да се обоје само протерају из земље. који је после уклоњен).Цинцармарковићевом владом. Никола Хаџи Тома. Од цивила: Ђорђе Генчић. у њу 18) и сабљама боли убијена тела (она сва измасакрирана). министар просвете. тврдио је да је краљица била велика патриоткиња и сигурно би нужност свог повлачења схватила. (Чудно. Судећи по именима завера је било либерално – напредњачка. да има да гласају за владине кандидате! За такве изборне резултате краљ је одликовао Цинцармарковића са Милошем Великим. Додуше. Дамјан Поповић. у Марковој цркви. да својим телом заштити краља. драме и филмове… Касније су многе појединости или фантазије кружиле о тим последњим данима. док радикала уопште није било. убијени краљ и краљица. адвокат Алекса Новаковић. Мада је п. Потом су и остали завереници пуцали (у њега 30 метака. како би испало да су их сви убили. почели немири. и мада је Апис био рањен. 1903. пошто је имао пријем код краља. Наша влада почела је да наоружава војску. Одједном је све изгледало на најбољем путу. док је главни план имао да изради пук. како је краљ решио да се тог лета краљица упути у неку страну бању и да јој се потом забрани повратак. и тиме показала спремност ка будућој потпуној слободи штампе). По првом хтењу. под бугарским утицајем. опет склонио у „шипражје”. који су се склонили у један алковн закривен тешком драперијом. па и сликара Влаха Букавца. а хтело се да буде што мање жртава. Та ноћ је изабрана зато што су сви дежурни официри у Двору били завереници. као некад . која је обављена идуће ноћи. али је он одложен за идуће пролеће. и мада су једва пронашли краља и краљицу. Тако се тврдило да се најпре хтело убиство краљице Драге. а на захтев претендента. мада више „лепих вештина”. уз плаћање апанаже и задржавање титуле Величанство (Павле Маринковић. (Пашић се пред 29. који је био умешан. са породицом. Машин. Касније. краљицу је требало убити на сред Саве.

(Мислећи свакако и на сјајне резултате последњих избора. док су радикали. који ће одмах дати оставку на посланичко место. опет једна болно цинична опаска: „Србија је последњих година имала на рукама две сорте нових модерних пушака: Кокинку и Репетирку. али и најдужи период у историји Србије. на крв и нож. што највише изненађује. Са Обреновићима. јер се последњих месеци. чији су официри били сви од реда сељачки синови. каже шта је рекао Енглезима: „Моја је теза да ту ствар ваља оставити српском народу. окружио њеним противницима… но. да су једни обезглављени. непрестано стварајући неко врење и неку несигурност. у ком смо се. кад он то није или неће да буде”… Дакле … нестало је Обреновића. кад су малко живнули током тзв. са изузетком 1887. са својом националном и строгом државном идејом. стари и доследни Обреновићевац. у ствари. како „српски народ који за припрему те револуције није знао. а други задовољени. напредњаци са краљем Миланом у Аустрији. Оно. Али упркос свему.) – нашли међу коловођама завере (Авакумовић и Генчић). код Руса. то је значило тек. репетирка 29. сада били по страни. скоро редовно тражиле спољни ослонац. то је да су се они – највећа и принципијелна узданица Обреновића (после Ристићеве смрти 1899. као и на репресије које је Европа учинила потом. Што су резултати на спољњем плану били видљивији – независност и проширење земље – то су у највећој мери криве жестоке страначке борбе. налазили у некаквом латентном грађанском рату. после мајског преврата. радикали. због наопаких политичких страсти. Обе су испробане на Србима. који је у својим историјским опсервацијама умео увек да зађе у суштину ствари. народни елеменант ступа у први план. често и крвавој борби. маја 1903”. он ће записати. маја 1903. које су под видом борбе за слободу и народна права. савезне владе. све док се не казне убице краља и краљице. остаје чињеница да је Србија. после силаска са власти. док смо. завршен је најбурнији. За тако нешто било је индиција и у краљевом понашању. да у телеграму министру ин. И тад. из Лондона се јавља Чеда Мијатовић. за све време. док тзв. и да ни на који начин не треба наморавати тај народ да буде у европском смислу ’моралан’. одмах затражиле да се нови краљ не призна. створена за време владавине Обреновића.) Са њиховим нестанком. посебно Енглеска. дела. најпре преко војске. према Србији). Управо тако. не учествујући у дефинитивном сатирању династије Обреновића. па дакле. (У Тасином „Дневнику”. после Тимочке буне. пак. од 19. морао је пред Европом сносити одговорност за њу”. а са обновом парламентаризма и радикалским ускрснућем. пада и виши грађански ред. изгледали готово неспособни за организацију самосталне државе. који су били са краљем Миланом. све чиниле да створе „услове” под којима би оне освојиле власт. док су либерали. јер су велике силе. Дучић. говорећи да је то била једна – дворска револуција. 1880. често статирали. јуна 1903. Ако би се некакав привидни и краткотрајни мир и постигао. као држава. све су то више мање сентименталне приче и прижељкивања. Кокинка у Зајечарској буни. у први мах.Жозефина да омогући Наполеону наследника). Странке су у својој бесомучној. 5. и осећај привремености. и . али и на свега 52 % учешћа бирача на првим изборима.

до истраге. ово је потпис једног краља! Писано је словима које још никада видела нисам” (наравно. али доста круту коверту и затворим… Узев ону затворену коверту у своју руку. падом Обреновића. дело је интелектуалаца који су те странке водили. остајао је народ. доносио и проносио живот. Често обезглављен. неугаслој „српској интуицији”. на овај или онај начин. живећи по некој. почињали са „другог колосека”. а у часу атентата. марта те године добио позив да сутра дан дође на једну вечеру. Не. старија од њега. 6. са којима су 1880. Боже мој. „Ах – настави даље – ја видим један двор. предсказао да види да са престола нестаје Обреновића (син Миланов) и како на његово место долази Петар Карађорђевић. када се тражила колација свих родољубивих елеманата. Боже мој. јуна. шта је сад ово? Једна гунгула у двору. Боже мој! О. поред њега једна госпођа. трпео и подносио. Мијатовић тврди да то није знао само он. како је неки видовит сељак из Кремне. Либерали су се сад прекрстили у националну одн. 1903. – владавину једне странке. који су се сада жестоко гањали. обновљени и окупљени од оца Димитрија и сина Павла Маринковића. гонили са напредњацима. министар и дипломата. обнавља се партијски живот. Испод те и такве борбе. ставим га у једну малу. врло великог господина. тако су се сада гонили са самосталцима. У писму упућеном једном београдском пријатељу. али су се зато људи разликовали и њихове амбиције и каријере! И као што су се некада радикали. он најпре каже. потпис је био ћирилицом!). Писмо Чеде Мијатовића из Лондона. како је 6. па дакле и све оно што је он морао да значи по Уставу 1888. дојучерашњим партијским друговима. смилуј се на њих! Ах. народну странку. формално заједно почели. дали председника владе Стојана Новаковића. отуда и онакво његово писмо Александру. Био је то онај Чеда који је помогао краљу Милану (тада још кнезу) да оснажи Тајну конвенцију са А/У. обнавља се парламентаризам. онд. „Исечем из једног писма својеручни потпис краљев. 1903. Уопште.сељаци у пуном смислу речи. ево хоће да . сигурно му је то краљица…” и онда поћута и загледа се у даљину … па се онда промени у лицу. као да се загледа у неку даљину. и што се програмски нису много разликовали. да би у време Анексије. на којој ће нека видовита жена приказивати своја виђења. свеједно што су из истог корена потекли. црномањаста. побледе. он је ипак самог себе налазио у традицији. који је живео и стварао. док су напредњаци. већ и сам краљ Милан… отуд толики његов страх за династију. пљесну дланом о длан… „Ох. после његове женидбе! Даље Мијатовић пише. наш посланик у Лондону. гђа Берчел заклопи своје очи и поче да говори: „Ово је потпис једног младог човека. Једина кочница била је подела радикала на старе радикале и самосталце. Ветрометина коју су проузроковале странке у својој крвожедној борби за власт. војници”… и онда запрепашћена цикну: „Ах. још 1868. Поћута мало. писац чувене историје о Деспоту Ђурђу Бранковићу. видим млада човека у једном салону.

спаси их! О. Потом је донета одлука да се врати у дејство Устав из 1888. а не оно после избора од 19. али овим су се актом. иако радикали нису учествовали у завери. Као што је Јован Ристић доношењем Устава 1869. која ће отићи у Женеву да поздрави новог краља. 5. већ и раније био обећао: „… Ја молим Ваше Величанство да има она добра расположења према мени. са нужним усаглашавањима и допунама… Кад је краљ Петар сазнао да је постао краљ. Такође је изабрана депутација од 24 члана. не дајте!” И онда паде на колена. претходног сазива. влада је прогласила као Устав 1903. маја. до његове смрти. а ја имам чврсту намеру и уверење да их заслужим.их убију! О. повуче. па тако он и није потписао Устав.” За садржај овог и оваквог телеграма тада се није знало. још истог дана. хтео да заштити Србију од младог кнеза Милана. послао је (4. 2.. у Београду. Ако ме тиме удостоји. да се војска одмах по извршењу атентата. затим италијанском краљу и свом тасту. Иако су официри још исте ноћи поскидали обреновићевске кокарде и прогласили за краља кнеза Петра Карађорђевића. а његова последња реченица гора је од свега што је рекао и написао краљ Милан. немојте их убијати! Ах. Нова (револуционарна) влада признала је Устав од 1901. Речене промене и допуне Устава 1888. У телеграму Фрањи Јосифу. грозно! грозно!”… Знамо већ да се све то ужасавајуће. 1903. два и по месеца касније. књазу Николи. у заједничко заседање. једногласно су изабрали кнеза Петра Карађорђевића за краља Србије. За председника владе био је већ одређен Јован Авакумовић. збило и у стварности. извршење мојих нових дужности биће ми лакше. јуна укинут Устав из 1901. јуна) четири телеграма: руском и аустријском цару. и препусти владу цивилима. и то као министар ун. који је одмах саставио кабинет од личности из свих странака. тако су се сад радикали заштитили од долазећег краља Петра. и сазвала за 2. што је и њу и све присутне шокирало. и враћен Устав из 1888. грозно! грозно! Краљ је убијен! Краљица је убијена! О. поновио је оно што је преко Јаше Ненадовића. било је још раније утаначено. којима су радикали поправили свој положај у њему. али не и законе извршене државним ударом од 25. каква је имао према мом оцу. јуна 1903. а њена стравична виђења нашла су места у многим светским енциклопедијама… 1903. јуна Влада проглашава нови Устав. јуни Народно представништво. 119 посланика и 39 сенатора. 12. међу њима и Стојан Протић. склопи руке више своје главе и фактички плачући мољаше се Богу: „О. смилуј се на њих. марта 1903. . Том приликом. поистоветили са новим стањем. Гђа Берчел постала је славна. већ се на њега заклео.

већ се ситуација непрестано погоршавала. Преузимање краљевске власти од стране краља Петра. 1903. историјским развојем. Упркос одлука Берлинског конгреса које су обавезивале Турску да побољша животне услове хришћанском становништву у свом европском делу. нису пролили ни кап „своје” крви. нису на те обећане реформе обраћали пажњу. створише?! Јер. а нема Срба нигде. 2. нису штедели ни стране конзуле. либерал – др Војислав Вељковић. али су нас зато обилато крштавали окупаторима и злотворима. Бугари. нико и никада. био у жижи интересовања српске националне и ослободилачке политике. написао српском конзулату у Скопљу. битољски и солунски) која су обухватала Стару Србију и Македонију. Фирмилијан. а камоли војске и башибозука. Живковић. ипак – пошто је тај период. праћен огромним материјалним и људским жртвама – незаобилазни је део наше историје. Илиндански устанак у Македонији. иако још увек вазална кнежевина. али све је то ишло и споро и неодлучно. одакле се и како се ту. самовољом и редовних турских власти. она не само да их није спроводила. 1903. августа 1903. није признао једноставну и незаобилазну чињеницу. на Грке и 3. Стојановић и Љ.: „У турској царевини све су народности подељене: 1. 12. ни у једној прилици од те (нове) Македоније. већ 2. тек да се великим силама замажу очи. на муслимане. сви замењени неким минорним личностима. што је био разлог да српска делегација из Македоније. они су. међутим. као и генерал Јован Атанацковић. ипак и нема сумње. не само Турака већ и Арнаута. а данас … као да их никада није било!” Другим речима. словенског порекла… Тек. што је атмосферу у три вилајета (косовски. на Бугаре. и пре распада Титове Југославије. већ су преко егзархије припремали бунт. један од вођа завереника. 2. све до краја Првог светског рата. поставио је чак и једног пашу да се о њима стара. 12. и ако су ове земље Турци узели само од Срба. који су у њима живели и имали своју царевину.1903. Обест и разбојништво. (Они и данас уче децу по школама да смо ми били њихови окупатори. из које су. због трвења око нових „постављења и унапређења”. Султан Абдул Хамид прогласио је (1902) нове реформе. авг. јули. прогласила за Бугаре. чинило све ужаренијом. ко су то и шта су – Македонци. на тој српској земљи. иступили самосталци – Љ. путем цркве и просвете. Ко зна можда ће једног дана и краља Милутина и Цара Душана прогласити Македонцима. све оно што је напустило грчку патријаршију и пришло њима. да за своје ослобођење из вековног ропства под Турцима. краљ је оставио „револуционарну” владу до нових избора. али још увек важи оно што је српски скопски владика. изгубила сву важност коју је имала у времену кад се она одвијала. Иако је цела наша „кампања” у Македонији. моли владу СР Југославије да интервенише код македонских власти). речено је већ. шаљући у Македонију не само . Пошто се заклео на нови Устав 1903. јуна. На жалост али не и на нашу срамоту. да је бугарска егзархија.

нико више није усудио и да помишља на било какав бунт. 1903. букнуо тзв. Черкези. зато што смо остајали „по страни” немилих догађаја. уз помоћ страних жандармеријских официра. Николе Пашића у виду бугарског отправника послова. прошлог века. („Благодарећи њеној дрскости и упорности и њеном систематском и неуморном раду. огњем и мачем су га тако угушили (од Крушева није остало ништа). у ком су главне вође били Цинцари. 2. донели су одлуку у Мирцштегу 2. они почињу да лансирају нужност стварања тзв. Уз то. залагање за реформе. већ да штите – свој народ. стижући чак и у Стару Србију… па и у саму Краљевину Србију. они су се у свакој прилици исказивали као заштитници тамошњег живља.) Шта више. и од крика са терена. Под стравичним утиском тих зверстава. волела је да кокетира са поштовањем међународних аката. док су Бугари непрестано и упорно ширили свој терен. окт. комите. Они су или Срби или Бугари. турска војска. 1903. да се све до нашег доласка тамо. са познатим последицама. у Европи. из Цариграда. Илиндански устанак. дакле један „модел” Источне Румелије. Бадава су наши конзули из Скопља. рећи да се интимно исто тако и мислило. сем Срба и Бугара. благодарећи толиким страним листовима. без жељених и нужних резулатата. већ и активне официре. створило уверење да они тиме не чине ништа друго. па се временом. Битоља. дела. Хесамџијева! Одиста. на претходну. о некој врсти присилних реформи у Македонији. (1904) Пређе сам био одсудни противник аутономије Македоније. два цара. Успели су чак да дођу и до новог министра ин. 1912. Приштине. које су се опет разбијале о многе формалности. наша званична политика. у битољском вилајету. које је успела да за себе задобије. јер је то исто саветовала и ондашња „међународна зеједница”. као и увек. аутономне Македоније. Солуна упозоравали нашу владу о све виднијим припрема Бугара за устанак. . међутим. почев од деведесетих година. Словене. у најбуквалнијем смислу речи. радије је слушала аплаузе великих сила. Нисам признавао да има треће словенске народности. Пашић ће после разговора са тим пуковником направити једну овакву „забелешку” : „Бгд. аустријски и руски. пук.добровољце. у виду извештаја наших дипломатских представника. окт. Не може се. Но. 11. башибозуци са Арнаутима. на Балкану. Београд је саветовао опрез. али свака је наша влада пребацивала кривицу за такво стање. свима је било јасно да Бугари раде прави посао. Бугарска је успела да… свет више не одваја Бугарску од Македоније. Та два имена иду увек упоредо” – извештај нашег посланика. развијајући и у њој пропаганду међу печалбарима из Македоније. феб. Кад је у јулу 1903. па према томе не би требало на силу Бога стварати још и Мак. који су са придошлицама а и са мештанима стварали чете тзв.

” Правила КСС израдио је Бранислав Нушић. то сам прихватио и ЈА ту идеју. осећања човечанска. авг. против завереника. са идејом школовања и васпитања српске младежи из неослобођених српских земаља. Надежда Петровић П. у ком он није водио главну реч. као нашим националним подухватом и нашом националном несрећом. стварајући од њих праве Србе и Српкиње. 18 и 19.. На оснивачкој скупштини наша славна сликарка. 1903”… што говори да се наша обична јавност. пред. тако и Бугарске”. Обавештавајући министра иностраних дела о свом оснивању. осећања национална. зар опет онај Пашић. да није било ни једног националног прегнућа. Генералштабни капетан. под извесним условима. а ти су. августа. Надежда Петровић „говорила је пуних 90 минута. да нова словенска држава не сме бити од штете српској држави. после неуспелог устанка. као они који блате њену част. челичећи у њима осећања патриотска. основано Женско патриотско друштво ”Коло Српских сестара”. не би ли од њих створили бедем Српства у оним крајевима где нам душманска рука прети да српски род искорени. и како су велесиле узеле то питање у своје руке. 30. или њено уређење мора се тако подесити да олакша живот и опстанак како Србије. што иде само њима у корист! Зар опет Источна Румелија? Или. о патњама и страдањима нашег народа под Турцима у Старој Србији и Македонији. за разлику од званичне. др Милица Добри. Милан Новаковић написао је проглас. оне кажу и „ … Коло жели да се стави на службу своје отаџбине ширећи и помажући народну замисао о уједињењу целог Српства. Зар је могуће да један анонимни бугарски пуковник. у ком се тражи да сви завереници буду искључени из војске. Побуна нишког гарнизона.Али. 1903. авг. 1903 Секретар. Око њега су се окупили . и раде на неким реформама. који ни онда (1885) није видео опасност за Србију! 1903. како су се многе прилике измениле. КСС водиће сталну бригу о њима све до развитка њихове самосталности. у једном разговору. Просто невероватно. и тиме још једном показао. убеди нашег првог државника у потребу нечег. идентификовала са Илинданским устанком.

што су и избори од 8. који су се потрошили на власти током Обреновића. Иначе. поготову што се тврдило да тзв. пензионисани (ген. поготову што више није било Таушановића (умро 1902). још из времена прве њихове владе 1889/92. под нерасветљеним околностима. Одмах потом. ако су хтели да владају. јер се тако и тиме успешно завршила борба коју је. опет једна подела. Компромис је био нужан. 26. међутим. опрезно и потуљено. толики други из редова трговаца и интелигенције. Као што је био обичај. 1917. који су сад већ имали знатно ширу базу. Пошто се у међувремену вратио из тршћанског„шипражја”. Добили су свега 73 посланика. Божидар Јанковић. и дошло до побуне. није заборавио да ода и себи признање. Мишић. у том часу свело се све на Стојана Протића. у београдском затвору. где је већ све горело. да се повлачи из политике. главног конкурента. 1903. Пашићева „Посланица радикалима”.. септ. завршена Аписовим убиством. 25. баш као и . покренути и свој лист „За Отаџбину”. на челу радикала. годинама водио. септ. Збиља. „контраћи” имају саучеснике у осталим гарнизонима. у ком ће сарађивати и. па ни личног режима… нема ни либерала. Сетио се и зле судбе „наше браће у Старој Србији и Македонији”. тада генерал. Пашић је објавио неке чланке у радикалском органу „Уставна Србија”. пук. било је и пребега. бити убијен. У том часу. приписујући му „решење” уставног питања. у којој се добрано и без икаквих основа удварао краљу Петру. септ. контраћи ће 1905. наступила је ера радикала. показали. радикалску владу је саставио генерал Сава Грујић. При том. командант нишке дивизије. која је одјекнула целом Европом. Стари демагог. авг. па и једну громопуцателну „Посланицу радикалима”. септ. под уредништвом Милана Новаковића. док су виши. он је тиме пипао пулс. иако се овај заклео на већ проглашени Устав. а „младићи” као Љуба Живковић и Љуба Станојевић. радикали су на свом челу били ослабљени. благодарећи бугарској пропаганди и одлучности… Но. Али ту су. дотадашњи наш посланик у Цариграду… Изгледало је да ће сада завладати политички мир. као доказ да је војска остала верна убијеном краљу Александру. па се тако из турских извора зна да је седам наших официра – контраћа пребегло и тражило да буду примљени у њихову војску. и круне и радикала. јер више нема краља узурпатора. 1903. имали су своју самосталну странку и нису могли да га ометају. 21. под „новим условима” дизао је главу. 1899. заборавивши своју задату реч са Иванданског процеса. под условом да у заједнички одбор не уђе Пашић. Новаковић ће. иако је сељачки елеменат преовлађивао. док самосталци 64. Михаило Рашић…) Била је то нова наша несрећа. и он је склопљен 17. ни напредњака. из које ће се изродити дуга и крвава борба.преко 60 официра. суђено је само нижим официрима. све у свему. 1907. 1903. јер му самосталци никад нису опростили изјаву пред преким судом.

јула 1908 – 25. измењало 18 влада. самосталци. радикали: 27. коалиција радикали. Те и такве „послове” Пашић је увек радио. оном истом жестином. радикали: 25. ни у влади – на једвите јаде и на превару ушао је у Скупштину. 1904. Коначно. мешајући се и у њене дневне послове. као и у време последњих Обреновића. 1903 – 27. време за њихов конструктивни рад на благостању народа. већ између себе (коалиција радикала и самосталаца: 21. радикали од 10. као и увек кад није био на влади. крешући јој буџет. Током свечаности у Београду приређена је и прва југословенска ликовна изложба. јуна 1911 – 22. нов. Временом се тај Посланички клуб навикао да и без њега влада – владом. другачије и није ни могло бити. па се до првог светског рата. Крунисање краља Петра у Београду. све у име штедње. чак и за војску и за иностране послове. као квалификовани посланик за нишки округ. плаћана и издржава од страних држава. радикали: 17. нов. маја 1905 – 17. 1914. јер су људи из тих „бивших” времена и људи из времена краља Петра.њихово чиновништво. 8. дакле. размахне топузом радикалског Посланичког клуба. и пре и после. априла 1906 – 7. априла 1906. За њега је свака влада била „туђа” у којој се он није налазио и на све је начине онемогућавао и подривао. слободна штампа. било је то заваравање. напредњаци 22. коалиција радикали. као и њихове рушилачке навике. што ће временом тако метастазирати да ће уништити и најмање здраве ћелије на српском организму. као талог старих и нових политичких игара. што говори да се очајничка борба око власти наставила (чак у истој странци!). самосталци. самосталци: 16. са читавим низом „реконструкција” унутар постојећих кабинета. септ. само што се сад нису борили против краља. феб. у Тополи. 1904. 1914 – 10. 1904 – 16. Дошло је. . да су нека посланства (Берлин) дошла у питање. Тиме је довршена прослава 100 годишњице Првог српског устанка. време кад се са свом озбиљношћу требало мислити и припремати за велики задатак ослобођења и уједињења остале српске браће. јула 1908. нов. започета 14. напредњаци: 7. Био је то први куцај на она врата. није бадава тзв. били исти. отуда сталне кризе и сталне смене влада. маја 1905. осећали да ће бити остављени на цедилу. септембра. које је у том периоду и створено. почела да трује јавно мњење… Коначно. докле је Скупштина радила у пуном саставу. јер га ни један други није хтео за свог кандидата на редовној листи – и то је било довољно да Пашић. та опака и неизлечива наша рак рана. нов. и да задаје муке сопственој влади. јуна 1917. у први мах слављени као ослободиоци народни од тегобног јарма. јер није се бадава радикална странка поделила. Пашић није био у Главном одбору. јуна 1917…). На жалост и дабоме. јуна 1911. кроз која ће улазити и ући југословенство. нису бадава завереници. а најефикасније преко Посланичког клуба.

први 1. утаначује четири сусрета краља Петра са бугарским кнезом Фердинандом. окт. како би нас приморали да казнимо заверенике. како му је кад требало. озбиљан и одмерен” грађански и ванстраначки тон. а други 31. септ. непрестано остајући чистих националних побуда. он је истиснуо млаког и свиленог Грујића. што ће се нарочито показати у време анексионе кризе 1908. Што се тиче. 27. повукле своје посланике из Београда. када се срозала до сарадника и главног пропагатора антисрпских идеја. вештим маневрима. 1904) која ће такође излазити за све време до 1941. Пашићеву предусретљивост. и да чују оно што треба и не треба. излазити све до 6. по ослобођењу. дела. наши су се људи утркивали ко ће пре и више задовољити хистеричну радозналост тих новинарских хртова…”. Уз „Политику”. с обзиром да су све земље. Наравно. а час растурао коалиције. Пашић. била формално ванпартијски лист. он је изазван и нашом глупавом сервилношћу пред страним дописницима. Фердинанду импоновало да се састаје са једним – краљем. и први пут под новом династијом. појављује се Правда(1. Политика је од почетка увела један „миран. наставити своје излажење и у Солуну (1916 – 1918). Како је бугарска била вазална земља. као прави близанац. пошто су у балканским ратовима обојица били тешко рањени)који ће са прекидима током окупације 1915–1918. Током 1904.1904. и завладао са својим старим радикалима. тајно. одвести потпуно у партијске воде. која се одликовала грубим и оштрим нападима и подметањима. али је баш зато. у Београду. За разлику од „Политике” која је. да би се прва огласила после ослобођења 1918. Други пут у својој каријери. За разлику од остале штампе. новембра. постаће барјактар југословенства. капетани. јан. 12. априла 1941. грдна већина дворова наредила је дворску жалост за убијеним краљем и краљицом. срушио коалицију са самосталцима. који се сместа одрекао те части. и као такав најстарији. што као премијер. „Правду” је основао напредњачки министар. главни уредник Владислав Рибникар.. што у својству министра ин. Павле . с тим што ће после 1915. а после убиства краља Александра почеће да кокетира и са тзв. до дана данашњег. што ће је почев од 1944. уз то. авг 1914. блиским комунистима. Потом. тог „дипломатског штрајка”. то и није био неки нарочити дипломатски успех. Никола Пашић опет председник владе. а и касније. што је била наша прека потреба. између два рата. а енглески краљ Едвард се „нарочито … ужасавао пред фактом да су официри убили и једну жену!”… 1904. пук који је носио име румунског краља Карола. укључујући и Русију. напредним круговима. у сарадњи са братом Дарком (обојица херојски погинули у Првом светском рату. као рез. и током каснијих ратова. награђајући. прстеном и медаљоном (40 хиљада франака). којима је дато „да завире у сваки ћошак. што је такође био његов занат: час је стварао. па самим тим и најпопуларнији српски лист. па се тако сазнало да је у атентату учествовао и VI пеш. и тако изгубити нит са српским национализмом својих оснивача. за све време. Покренут дневни лист Политика.

Мали журнал (1894 – 1914). Између два рата. Али. док је генерал Јован Атанацковић.Маринковић. начелника Генералштаба. команданта београдског гарнизона. као један веома озбиљан дневник. или „Самоуправу”. за једног краља – тврдицу. краљ Петар је тешка срца пензионисао: пук. ипак. имитирајући у том погледу бечку и пештанску. који. сва наша штампа.. Правним и Техничким. команданта Дунавске дивизије. углавном партијски листови. Луку Лазаревића. а кажу и да их је краљ Петар лично наградио са 300 хиљада динара. што је невероватна сума. имајући увек одличне и културне сараднике. Вечерње новости(1893 – 1911). који је лавирао између „Времена” и „Политике”. После упорног инсистирања Енглеске. Београдске новине(1895 – 1911). мада се углавном бавио привредним проблемима и вестима. пук. Велика школа прераста у београдски Универзитет. п. пук. „Правда” је политичко информативни вечерњи лист. 1906. године. „Политици” и „Правди”. 27 феб. са којом су се и остале земље сагласиле. поготову од кад је постао орган самосталаца. До Првог светског рата. имајући видно место у ондашњој штампи. они су га довели на престо! Тиме су обновљени дипломтаски односи са Енглеском. управника Војне академије. доприносила је у великом степену узајамном партијском сатирању. нарочито кад га је уређивао Стојан Протић. Александра Машина. уз то још и сиромашног. и 788 студенета. није запуштао ни остале области. Уопште. Балкан(1908 – 1914)… Од свих њих се издавајао Трговински гласник(1891 – 1914). У том колу било је поред званичних партијских листова и других. Пензионисање главних завереника. али је званично напредњачко гласило постала тек половином следеће. који је по жестини свог ангажмана превазилазио и ранији „Одјек”. Штампа(1902 – 1914). Сви су пензионисани са пуном платом. редовни професор хемије. грађанске оријентације. Леонида Соларевића. али са истим укусом и неодмереним и превртљивим начелима. са своја већ постојећа три факулета: Филозофским. сам поднео оставку. . Петра Мишића. са 16 редовних и 18 ванредних професора. 1905. 1905. без икаквих скрупула. пук. као Мале новине (1888 – 1903). 30. Први ректор био је Сима Лозанић. маја. а потом су се и остали дипоматски представници вратили у Београд. „независних”. гувернер престонаследника. поготову до Првог светског рата. конкурисали су у стварању јавног мњења. а била је једно време и на буџету књаза Николе. канцелар краљевих ордена. док је уређивао Пера Тодоровић. пук. а после њега Стојан Протић. којој није било равне. Дамњана Поповића. али у највећој мери „Дневни лист”(1887 – 1914).

Пашићева влада је протурила кроз Скупштину одобрење ванредних кредита за увећање броја вагона и локомотива. Поготову што је наша комисија установила да су од три понуђача топова. краљеву камарилу. Па зашто јој онда не изаћи на сусрет и казати јој са меродавног места истину. па и преговарало. принципијелнијем и бунтовнијем делу некадашњих радикала. Био је то тежак ударац. краљевог брата кнеза Арсена. питање завереника ће и после пензионисања главних организатора пуча. чак пракса. некадашњи министар. Иако формално ван власти. уз краља и Скупштину тј. остати доминантно у нашој унутрашњој политици. краљев повереник и саветник. Живојин Балугџић и Јаша Ненадовић. . Како су још Французи обезбедили Србији кредит њихових банака. и сам Краљ ће бити њима наклоњенији. они су после успутних и краћих наслањања на радикале.Пашићу је одговарало то пензионисање. а одатле у западне земље. а због блискости са завереницима. већ су захтевали да постану трећи чинилац у земљи. Ипак. Али. последњи најгори. не само код нас. јуна 1906. још из времена пре 1903. јер су у међувремену завереници постали тзв. затворила границу за наш извоз свиња. водили краљев секретар и шеф Пресбироа. Круп – Немачка. које је „најурио” у дипломатију. А/У је 24. 1906. на крају крајева. почев од председника владе до последњег дијурнисте”лакоми на пару. Шкода – А/У. Са самосталцима ће бити близак и војвода Путник. уз 30 хиљада франака државног бакшиша. и они ће према теби то бити”… А/У посланик. временом нашли чвршћи и трајнији ослонац у самосталцима. А/У влада сазнаје све што је интересује. поред завереника. Наиме. Јер. Ова последња двојица били су у А/У служби. Шнајдер Крез – Француска. како је А/У условљавала обнову уговора набавком њених топова. владу. Остало му је било да рашчисти и тзв. отворено је саветовао Пашићу да буде практичан и разуман: „Немој да се заносиш простачким схватањима. навелико о томе мислило. како би наш извоз био усмерен на Солун. као да би то било издајство. царински рат. и већ се током 1905. чиме се Србија решила аустријских уцена. као борбенијем. који су владали не само војском. да су у Србији. Форгач. то су преговори прекинути. Ако А/У дипломатија добије доказа да си према њој благонаклон. тврдио је у својим извештајима. то су купљени њихови топови. истицао је у јануару 1906. „Новац је у њима потискивао свако патриотско осећање”… Иначе. али је тиме отворен тзв. Трговински уговор са А/У. који је за нас био животно питање (преко 40 % извоза – претежно свиња – на њу је отпадало). Почетак царинског рата са Аустроугарском. уз опасност тенденциозних вести. што није био редак случај. неодговорни елементи. у којој су главну реч. нађен је срећан излаз. уместо да пабирчењем долази до ње. Вукашин Петровић. већ и у свету. које нама увек шкоде.

бојећи се да он са оружјем у руци. жестоко осветити Поповићу. захтевале су статус кво и реформе. ипак интимно у свести нашег народа. која је за нас Србе биле нарочито погубна. не подлегне непријатељским „провокацијама”. То одушевљење било је тешко зауставити. Као реакција на младотурски национализам и централизам. који је у међувремену постао и радикалски посланик. изродила незапамћена политичка битка и унутар Скупштине а и у јавности. оно је бујало и куљало . остављајући га беспомоћног пред турским и арнаутским злочинима. на солунском процесу. посебно „Штампа” коју је плаћала А/У влада. непрестано запомажући да се и наш народ наоружава. јавила се арнаутска буна. Сви су хтели. то је између њих дошло и до ширих и дубљих сукоба. Западне силе а и Русија. Дамјан Поповић. то се и око ове топовске лиферације. ако не преброђена. а заступник Шнајдера исто тако завереник. Наравно. па макар сви изгинули у борби са далеко надмоћнијим непријатељем. избије на Солун. Мишић ће се. 1908. 23. Као и обично. Аустроугарска објавила анексију Босне и Херцеговине. Одједном је завладала свест: боље храбро изгинути. верујући њиховим „бесама” да ће штитити наш живаљ од турске обести. као неприродна и неодржива граница. пук. Има мишљења да је национализам Младотурака натерао А/У на анексију БиХ. наше владе давале су издашно и оружје и новац Арнаутима. и старо и младо. јер су се. за које још нису биле спремне.чиме је економска криза изазвана царинским ратом. јер се радило о великим парама. долином Вардара. За свој неуспех у лиферацији. наводно. плашиле да ови не затраже повратак те још увек званично турске провинције. према Старој Србији и Македонији. на Дрину. да преко Санџака. за захтевом на самоуправу. Иако су наша званична усмерења. А/У је имала и ширих амбиција. плашећи се нових великих сукоба. и свесно су жртвовале наш живаљ. међутим. редовно претварала у неку корупционашку аферу. а оно знатно ублажена… Како се већ увелико одомаћило. 1881. као председник суда. наше су се владе руководиле захтевима међународне заједнице. септ. да се свака државна набавка. јер је влада упорно одбијала да наш тамошњи народ наоружа. Како је заступник Крупа био некадашањи завереник. 1908. но срамно одумирати! Један величанствен и фаталан хероизам. иако су српски конзули свакодневно извештавали да су арнаутски злочини већи од турских. бајроновског кова! Рат је постао императив целе једне генерације. то су приче. хучала је Дрина. па су сви веровали и о великом миту. Мишић. још од Тајне конвенције. пук. Арнаутска буна. код радикалских влада. била упућена на југ. У свему томе велики удео су имали ондашњи листови. Да ствар буде чудовишнија. које су захтевале мир. Отуда и није чудо што је Анексија узбудила наше духове преко сваке мере.

деци овог века. тај те воли! Јер зна да си мати. Не могоше другом свесну љубав дати. са позајмљеним насловом из Француске револуције: „Београђани. Данас нама кажу. И да нам се душе опасности плаше.са свих страна. да смо спремни пре одрећи се сами себе. Јер пре нас ни поља. распаљивали су и Ракићеви стихови до кликтавости. ни кршеви голи. Добра земљо моја. да њиме разастре свој плам: „Данас се тражи реч нас свију. кад дође до последњег боја Неозарен старог ореола сјајем. отаџбина је у опасности”. . отаџбино моја. Патриотизам и ратничко одушевљење. пре но што ћемо дозволити … да нам грабљивица сусетка и даље чупа део по део меса са нашег раскрвављеног тела”. лажу! Ко те воли Данас. као елементарна непогода. Да смо недостојни историје наше. реч којом ћемо изјавити да смо готови пре изгинути. Знајући шта дајем и зашто га дајем… Ту је и Дучић. Ја ћу дати живот. Да нас захватила западњачка река. својих живота и својих имања. своје слободе и своје државе. И данас.

Патриотизам је победио. којим бисмо изашли на море. била најчаснија у аналима наше штампе. и у војсци. поготову што се и Русија извлачи. и у НС. као један реалан политичар. притиснути са свих страна. ин. да ће А/У остати у БиХ привремено. толико од странака и примораван да буде уставни владалац. покушао је да дође до тог несрећног и несразмерног „поравнања”. морали смо. „благодарећи” анексији. У сваком случају. 18. А/У није успела ни један лист да поткупи. Једино што нам. како је сам назвао ту своју борбену и патриотску агитовку. који је тих дана зборно место свих патриота. која је пре тога била грдно разједињена. па ни наш несрећни Миловановић није успео са својим коридором. Шта више. крај једног немоћног краља. Са тим споља изазваним јединством. бар у том тренутку. када је свак вукао на своју страну. марта 1909. који уписује добровољце у своју „Легију смрти”. нека мре. пред заједничком опасношћу. да је година 1908. нека живи!”. А/У није дозвољавала. Постоји једна фотографија на којој се око споменика Кнезу Михаилу. Миловановић. да са споменика Кнезу Михаилу. између непрегледног света.Ту је и престонаследник Ђорђе. већ и да је неминовност. коју ни Русија не може да спречи. Иако се око анексије дигла велика прашина. поготову што је и сам цар Николај II рекао. јесте да тражимо као „надокнаду”. ту је он и са својим комадом „Хаџи Лоја” или „реч у своје време”. све се ипак свело на буру у чаши воде. ко хоће да мре. ми смо се и национално окупили и прожели. један коридор. да изјавимо како Анексијом нису погођени наши витални интереси! Треба подвући. а можда и страх од публике. како агитује и распаљује патриотско одушевљење… Било је то нешто невиђено и недоживљено. тако да смо далеко сложнији и орнији ушли у балканске ратове. Један Београд који пламти и блиста као обједињена и уједињена буктиња свих плама његових грађана… За нашу владу. дакле неми посматрач догађаја. дошло је до наглог обједињавања целе земље. по њему остаје. . обавестио је нашег премијера др Милована Миловановића не само да се она спрема. уз помоћ Енглеске. дела Извољски. Руски мин. да избегне оно најгоре. да је признат свршен чин. за губитак Босне. чак се говорило да је тиме знатно и битно поремећена европска равнотежа успостављена и гарантована Берлинским уговором. са хиљадама пријављених. Распоред снага је био такав. види Нушић на белом коњу. и тако се ослободили уцена у спољној трговини од стране А/У. анексија није дошла изненада. Ту је и Нушић. који је колико желео. загрми: „Ко хоће да живи. и у влади.

маја основана организација „Уједињење или смрт”. 1911. Стевана Колаковића. и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој”… У то име. веру. новине су биле пуне његових ексцеса и ексцентричности. У њој је било више грађана. држећи искрене и запаљиве говоре. дакле – Ђорђе. у време анексионе кризе. после своје абдикације. 15. пук. окт. јер је на мртво име пребио свог посилног. која ће ефикасно радити на уједињењу Српства. ин. као Пијемонту. колале су свакојаке приче. развила се многа дискусија. Ипак. разговарало о једној тајној организацији. ствара се организација. што. кад се. одговарало. о самом Ђорђу. тадашњег мин. пук. али. било је чак и угледних правника који су тврдили да је оно противуставно. у Солуну. са потпуно другачијим резултатом. иначе. на жалост. није смео да чини. Апис је обавестио Пашића. поверио је свом ађутанту: „Ђорђе је моја крв. Ишао је и код Миловановића. Има доказа да се још 1909. п. Абдикација престонаследника Ђорђа. кап. Петар Живковић. а Александар крв његовог деде” (Николе). 4 стоји: „За испуњење овог задатка. кнез Фердинанд је. Краљ Петар. који је. који је због тог и таквог импулсивног темперамента и био приморан да демисионира. но официра. Воја Танкосић… Организација је имала свој Устав. што се и остварило. тада председника владе. у Београду. Тврди се да му је Пашић одговорио: „Ви можете радити. маја 1911. Др Милован Миловановић. Милан Прибићевић.Користећи се анексионом кризом и општом европском пометњом. био је један од најобразованијих и најспособнијих наших политичара. исказао као велики патриота. профеор и новинар Љуба Јовановић – Чупа… а били су ту још и вицеконзул Богдан Раденковић. као и сваки онај који искрено буде служио овој идеји… У чл. марта. краљевић Александар проглашен за престонаследника. јер је у то време био њима близак. што је и завереницима. Око овог одрицања престонаследништва. мајор Драгутин Димитријевић – Апис. И тако је. од којих се нарочито истицао књижевник. али бићете ухапшени када ми то будемо хтели”. према карактеру свога бића. његов блиски рођак. 5. о постојању њихове организације и њеним циљевима. она је формално основана тек 9. тврдио да је Петар у младости био „дивља животиња”. популарно звана – Црна рука. погрешно . место рођења. организација. утиче на све факторе у Србији. шест година касније. што може бити тачно. прогласио Бугарску независном. без обзира на пол. изгледа. уједињења Српства. 9. као престонаследник. 1908. ако се зна да је Јаша Ненадовић. а себе за краља. чији члан може бити сваки Србин. дела. 1914. али одједном је порастао у очима народа. Велимир Вемић. одмах после анексије. Иначе. у чијем првом члану стоји: „У циљу остварења народног идеала. 1909.

јужно од) линије Крива Паланка – Охрид. Велес. Кажу да је Миловановић том приликом рекао Апису: „Ставите ви мени млади пријатељу. 1912. када већ није био на влади.изабрао странку за своје деловање. али и наивна рачуница. Штип. најпре у виду „Уговора о пријатељству и савезу”. И преко Посланичког клуба. но на грубој сили и вашарској купо продаји. Другим речима. он са својим светским манирима. почео рат са Турском. уколико у тој зони не буде била могућна аутономија. тј. Одиста. 29. што је била фатална грешка. био у влади. 1912. не само да би били евентуална арбитража. За тај и такав рат. већ и да сами не би правили неке проблеме. Уопште. попуштали и уступали. коју је држао гвозденим рукама. да ће Војна конвенција важити и у случају А/У напада на Србију. што би значило да смо пристали. а Бугарска Србији право на територију северно и западно од Шаре планине”(до Јадранског мора). да „Србија признаје Бугарској право на територију источно од Родопе и реке Струме. а потом и Војне конвенције 19. Треба рећи да се сиромах Миловановић грдно залагао да Бугари прихвате универзалност савеза са нама. Између њих била је тзв. у том случају. Бугарима припадне Кратово. Све до његове смрти 18. поготову после Земаљске конференције 21. спорна зона. упркос свакојаким и уобичајеним смицалицама које му је Пашић приређивао. нов. а и преко странке. 1911. па ћу вам ја показати шта Миловановић може да учини за Српство”. дакле дан после изненадне смрти нашег председника владе и мин. иако је последње три године свога живота. То су биле тзв. те према томе не бисмо имали границу са Грчком… и све то уколико руски цар одобри. блиско су сарађивали. Што се те „спорне зоне” тиче. Прилеп. да не тражи за себе ништа преко (одн. склопљен. Србија се обавезала. и он је после многих натезања и ценкања. неспорне зоне. Охрид и Битољ. нужно је било да најпре дође до споразума између Србије и Бугарске. што је била једина трајна гаранција за слободу његових православних народа. у последњој години чак и њен шеф. 6. др Миловановића. идејног творца овог Савеза. ту вашу организацију на расположење. окт. Руси су на време били упућени у ове преговоре. који је споразумно одређен за арбитра. и немојте чинити ништа што би мене могло да узнемири у мојим плановима. Ратом против Турске желело се да се она протера са Балканског полуострва. ин. тајно се договарајући са А/У. да. јуна 1912. у којима смо ми. . што је мало ко веровао. у другом члану стоји. као и обично и по правилу. у Београду. није се могао уклопити у радикалска мешетарења. У тајном делу Уговора. феб. из којих су произлазили и политички. засновани више на дипломатији. па дакле и њихова обавеза да нам дају помоћ. дела. јуна 1912. цело наше интересовање свело се на излазак на Јадранско море.

Како је вероватно да Турска неће примити наше захтеве и да може. ја не могу примити одговорност за последице које би услед изазивања рата могле по нас настати. те да дотле треба избегавати оглас рата. Турци су то одбили. и да је поступак учињен не само без претходног споразума са Ђ – штабом. него сасвим противно моме ранијем усменом саопштењу г. за Македонију. као и остали савезници. ради знања и управљања. и 45 мин. тј. Јовановић”. рат је објављен буквално без знања начелника генералштаба. Председника Министарског савета. додати да је оваквим поступком наша војска изложена нападу. Међутим. „Господину Министру војном. сама евентуално почети акцију. у којој траже коначно спровођење Берлинског уговора. балкански савезници предају колективну ноту Турској. то ми је част саопштити Вам предње. већ на самом прагу рата. Изволите примити г. Министру ово писмо. пре но што је довршила концентрацију и припреме за борбу. Према томе. увођење нове административне поделе. ђенералу Рад. тј. септ. дела упутио ми је службено писмо следеће садржине (наводи предње писмо). турском посланику нота. Саопштавајући г. објавили општу мобилизацију. по коме наша војска не може бити готова за операције пре 7 – ог. . начелник Политичког одељења Мин. част ми је. Епир и Албанију. Ђенерале. у року од 24 сата. Довде све иде како се збило. по подне. у којој су изложени наши захтеви Порти. десило се нешто што је необјашњиво. да је данас у 4 сата по подне предата овд. Милан М. као у најпрецизнијем сатном механизму. уверење о мом високом поштовању. Шефу Ђенералштаба. ђенерале. И ми смо 17. генерала Радомира Путника! „Београд. чиме је требало у првом реду да се оправда Пашићева радикалска влада. Данас у 5 ч. а одавде почиње фризирање наше ратне историје. у исто време.Почетком септембра 1912. да је и даље ишло како је предвиђено и срачунато.. под заштитом великих сила. 30. ин. Стару Србију. Министру председнику. По наредби г. част ми је известити Вас. септ. окт. Путнику Г. на бази аутономија. којим се желело да се покаже.

вероватно у потајној нади да уђу у Цариград. Иако се велике силе нису директно мешале у балкански сукоб. Ни то није било предвиђено Уговором. 1912) на терену Македоније. Божа Јанковић) већ били ослободили целу Стару Србију и Македонију и избили на Јадранско море. тражила примирје. која је била наш тежак пораз на прилазима Скадра. Путником и његовим помоћником ген. који је непрестано опомињао и захтевао озбиљност и одговорност. дела Сазонов да не шаље војску на Скадар и да узалудно не жртвује толике људе. да се одмах спреме на погодним положајима за борбу и сваки евентуални напад непријатеља одбију. 1912. расипајући нашу крв и нашу материјалну моћ. ми смо оба пута били каваљери. конференцији њихових амбасадора у Лондону. ин. и 23. . Но. сепот. Присатска – близу Прилепа (21 и 22. противно војној Конвенцији. него су. окт. војска је слата највише зато како би се освајањем Скадра. умешале на дипломатском пољу.). Рад. Београд Начелник Ђ –штаба ђен. ген. окт. а Турска је већ на крају првог месеца рата. нов. и са командантима армија : Прве – Престонаследник. на бази стварног стања на терену. јан. до 6. командантима армија упутио сам одмах депешу у којој сам их известио о предаји речене ноте и позвао да својим трупама нареде. У току рата Бугари су. Али.). 30. заседала и тзв. Ето. 1913. док не добију налог за даљи рад. Битољска (2. Живојином Мишићем. 6. кад су велике силе решиле да Скадар остане Албанији. упућујући их на тракијски фронт. Кичевска (22. Друге – ген. нема сумње. окт. онемогућио краљ Никола на црногорском престолу!) Једини човек у целом том нашем галантном расипању. (26 /27 дец. али нико га није слушао. У том тренутку ми смо (под краљем Петром. као врховним командантом и са начелником Врховне команде. истовремено. одн 27. као што је обичај.). док су Грци мирно чекали у близини ратишта. тако је почело. упркос свему успеси наше војске били су тако бриљантни да су задивили цео свет. почетком децембра. овога пута на тзв. баш као што смо јурили и гинули да ослободимо Битољ и околину. повукли своје снаге из Македоније. Степа Степановић и Треће – ген.). нов. после низа тешких и крвавих битки. Рад. па се ипак Есад паша предао Црногорцима! (Пашића је упорно саветовао руски мин. шта више. и битка на Брдици.Међутим. И крвљу и ратном опремом. Путник”. Али. где је. био је наш посланик у Атини. како би заузели Једрене. нов. званих: Кумановска (10 и 11. Матеја Бошковић. То исто чинили смо и у опсади Скадра. да нам аплаудирају на нашој херојској борби. захтевали од нас помоћ и у војсци и у опсадним топовима. Не само што су нас оставили саме на целом вардарском војишту. које ће (изузев код Скадра) почети тек 20. оне су се.

да би Бугари лакше освојили Једрене. не могу постићи никакав успех. Каква бедна и глупава позиција! И то на рачун огромних народних жртава. марта 1913. Ако се не учини тај корак предохране. Али тим чином је. на предлог А/У. влада српска очекује да ће се међусобна граница помаћи на нашу корист”.). ЈНА у њој.мировна конференција зараћених страна. као „независна држава”. држава која нити је постојала. И тад настаје оно што ће се видети и 1991. а под владавином неког европског кнеза. нашем првом делегату на конференцији у Лондону. између осталог. каже: „При склапању Уговора са Бугарском. Међутим Србија је преко границе извела више од 300 хиљада. и постигла онако велике резултате. већ се сервилно и скоројевићки подастирала свима. Пре него што је Једрене пало (13. он је држао неколико месеци целу нашу војску под оружјем. имаћемо при подели. те ће српска војска имати важну улогу у борби и поднети нове жртве… Србија сада треба да постави услове за своју источну и јужну границу. сразмерно својој улози у рату и с обзиром на губитак територија на Западу. што такође није била наша уговорна обавеза! Забележено је и низ мањих буна. 1913. нисмо могли остати у Албанији. када је призната БиХ. још 17. И сад је требало тражити компензацију на другој страни. кад год јој је тражена нека додатна војна помоћ. питање разграничења. који се одузимају на рачун Албаније. који су хтели кућама. било чим. пише Пашићу: „Из Софије имам вест да Бугари без српске војске. Пашић у писму Стојану Новаковићу. великих тешкоћа с Бугарима”… …може ли више да каже један посланик свом министру и председнику владе?! Па. кад су рат успешно завршили. амбасадори су решили да се створи независна Албанија. нити је икада то била. она је није. међу нашим војницима. која нам је по Уговору са Бугарском припадала. Пашић прстом није мрднуо! Шта више. после чега ми. а не само Србија. нити је могла опстати. као страна војна сила. ипак. она која нити је то могла бити. неспорне зоне. Право је да тај губитак поднесу сразмерно сви савезници. ми смо определили међусобну границу под претпоставком да ће Србија ући у рат највише са 150 хиљада војника. . Матеја Бошковић (опет!) из Атине. условила. па је тако пропао наш најглавнији разлог уласка у рат (добијање изласка на море). присуство тзв. јер је прва имала да разреши главни проблем. међутим. на њиву… они нису схватали зашто седе. проглашено за присуство стране војне силе у независној и сувереној земљи! Исто тако. чак и испред Једрена. како би везао турске снаге. 1912. и у крви и у материјалним издацима! Јер. дец. а колико је то додатно коштало. иначе потпуно безначајна. и сад је спала на то. која. а са њим и велики део тзв. није била уговором прецизирана. сходно сразмерности принетих жртава. Према томе. осигурати за себе праведан део свих ослобођених територија. та српска влада. да тражи увиђавност за своју глупост.

већ о партијском мешетарењу и погађању. уместо да буде последица наше јасне националне оријентације. коју су. Јер. опет кривицом Пашића. према њиховим потребама и . а никако да их својом политиком усмерава и намеће. није реч о сукобима партија. натоварило нам је један морални бламаж. позивајући се на своје повлачење са Јадрана”!) 1913. сетили смо се компензација. спремни да нас – исплате новцем. неопростива и несагледива грешка Пашићева. на жалост. што не само да нису поменули у проглашењу те победе. толико и доказ потпуне неспособности у вођењу државне политике. Димитрије Ђорђевић написао је: „На притисак буржоазије и војних кругова. колико грешка. па чак и без јасних хтења. да би се добила Македонија. уз то смо им целом једном дивизијом и опсадним топовима помогли при освојењу Једрена. почетак рата са Бугарском. Наиме. у материјалу. не схаватајући да тиме од ослободилаца постајемо освајачи. спорна зона. Бугари имали. у погледу деоба територија у Македонији. у којима нема погађања. који деле „плен”. без алтернатива. они су главнину своје војске пребацили на тракијско ратиште. кад се рат завршио. у Крлежиној Енциклопедији. што ће нам се. 17. већ су тражили да платимо и превоз наших погинулих војника и официра. јуна. као да смо ми њихова најамничка војска! Најзад. шта би се десило да смо добили целу нашу неспорну зону. тек пошто смо из Албаније истерани одлуком амбасадорске конференције у Лондону. макар толико да се њихов Фердинанд тамо крсти и пређе у православље. да смо ми у целу ову авантуру ушли неприпремљени. Место њих ми смо сами ослободили Македонију. без икаквог плана. као да се није радило о међудржавним договорима и односима. тј. у крви.Из свега овога јасно се види. већ о националним хтењима. угледни српски историчар. Опет се показало да он може само да каска за догађајима. што је грдна. већ како шта наиђе. забашурујући своју обавезу на фронту у Македонији. изјављујући да су за одлучујућу услугу у војсци и техници. и коју су бранили за све време. у новцу… за бугарску победу и њено проширење – заборавили и опростили!? Просто као – бакшиш? И тако. обити о главу. Како су Бугари имали амбицију да уђу у Цариград. у коју је спадао и излазак на море у Северној Албанији? Зар бисмо све оно што смо дали мимо Уговора. опијених ратним победама. (О свем овом. као „метод” државне политике. српска влада поставила је питање ревизије савезничких уговора са Бугарском. накнадно тражење ревизије Уговора. при том заузећу. код Једрена. кад он није схватао да у сукобу са Хрватима. касније у Југославији. ма колико да је било праведно са становишта нашег доприноса у њеном ослобођењу од Турака.

извукла Грчка. Шта више. међутим. пошто су у рат ушли и Грци и Румуни. те је изгубила скоро све што је својим оружјем освојила. постао залога свих наших каснијих неславних губитака. која је одмах кренула у отворени рат против нас. Фердинанд и њему верни генерали. сасвим хладно затражили су испуњење уговора. на чему је чак и руски цар лично инсистирао. Право је чудо како у том часу у Бугарској није дошло до револуције. већ њихова права пропаст. у први мах. пак. Уз то. њен дух ће је водити у пропаст и током Другог светског рата. Бадава је кнез Никола уводио за војна лица – шибљику. и психолошки и територијално. не би требало да се заборави да су радикали и у Старој Србији и у Македонији. Ми. а које према Уговору њима припадају! Што не говори само о њиховој дрскости. Ипак. па и Турци. у Македонији су настали такви проблеми. прошли смо добро. које су показивале да је наш славно добијени рат. благодарећи Брегалници. због чега су она пала у бесцење. Брегалницом је све то срушено. А кад су „Пашић и два три радикалска првака” накуповали читава села буд зашто. наши храбри преци. а камоли да решимо. нису хтели ни да чују. а за чиновнике и цивиле – батину. да напустимо крајеве које смо ослободили. из Старе Србије не питајући да ли је турско. пошто је и морално и политички. српско или арнаутско. која је била више него пораз за Бугаре. освојивши и Солун и готово целу Тракију. досегла свој врхунац. са ког је могла даље само да се шири и јача. Требало би да ми данас знамо да је балкански рат био наша пропаст. сви од реда. Јер. мада су осећали. већ и нашем укупном понашању у саобраћају с њима. Чак и оне које је слао да казне пљачкаше. које нисмо ни до почетка светског рата успели да начнемо. које је ту дрскост надахнуло. што су забранили пренос тапија продатих турских имања. Црногорци су. Не само што нисмо добили излазак на море. Бадава све молбе и сва убеђивања да се спор реши мирним путем. у Првом светском рату. међутим. са мноштвом острва. па и Бугарске. али убрзо су настале такве тешкоће. она ће је. подстицан од Аустрије и Италије. тј. Из балканских ратова. то још нису знали. И тако је спор решен на Брегалници. Брегалница је постала њена судбина. и они су пљачкали. одвући на погрешну страну. све живо и вредносно понели са собом. „законом победе”. до пред сам Цариград. забрана је дигнута! За разлику од њих. већ смо стекли и крајеве са албанском већином. додуше „легалним трансакцијама”: најпре и највише тиме. Бугарска би постала најмоћнија сила на Балкану. претећи оној страни која прва почне сукобе. Међутим. да није било Брегалнице. .циљевима. дигли велику пљачку. највеће је користи са најмање жртава.

што је било и много и велики терет за нашу државу. . но што смо их имали и у протеклом рату. Одиста. већ су у тим крајевима владали помоћу уредаба. А сад поред Срба. јула. добили смо и католике и муслимане. већ и свесни чиниоци у њеном животу и развоју. да радикалска влада није хтела да се важност Устава Краљевине Србије. који су и великој Отоманској империји била непрекидна брига и сметња. па смо се морали повући. убиствима и пљачкама… а у верском погледу сем православаца. већ и за њену ненавикнутост да се заједничким радом свих фактора. не само лојални. својим бунама. које је све редом требало научити да буду грађани нове државе. која је потом упала у Албанију да би заузела стратешке положаје и онемогућила даље упаде Арнаута. не само исцрпљену ратом. У том погледу и војска. свестраним националним радом. по дефиницији својој. написао: Србија јесте победила. пљачке. тражио далеко веће одушевљење и далеко већу компактност. уз помоћ тамошњих Срба. Од свега што се позитивно знало и видело. али је и стекла „камен око врата”. 1913/14. да постане српска. Дотле смо знали само за Србе у српској држави. која ће систематским патриотским и просветним радом. У Ђаковици и Призрену. утолико пре што су. Дошло је до накнадног мобилисања једног дела наше војске. километара. и могли смо се међу собом свакојако понашати и сатирати. јер како смо онда били и мали и нејаки. били су сагласни са њима. Биће да је већ било оних који су почели давати за право Лаву Троцком. доживели ново Косово. Србија је проширена за близу 40 хиљада кв. ко зна не бисмо ли у „суживоту” са Арбанасима. почели и бугарске комите да упадају у Македонију. прошири и на Стару Србију и на Македонију. Македонце учинити правим Србима. У Дебру је из сваке куће пуцано на нашу војску и полицију. Сад се тек имало да види да је кнез Милан имао срећу што 1878. Био је то рад и посао који је. с том разликом што су они сматрали да би тамо требало завести војну управу. која је тек требало. прионе на обједињавање и усклађивање свих интереса и потреба целог становништва.1913. тад смо први пут стекли – становнишво. било је то. уз Арнауте. остајући тако на милост и немилост Арбанаса. дакле – црнорукци. и паљење села са нашом већином. што је изазвало велике протесте А/У како је то повреда Лондонског уговора. нисмо стигли да осветимо Косово. ипак је све то „остајало међу нама”. Успостављање државне власти у новим крајевима. такође. који је. а камоли у миру. 28. Букурештанским миром завршен је балкански рат. убрзо потом дошло је до великих Арнаутских побуна. сем албанских „качака”. Уз убиства. Одиста. стекли смо и једну нејасно дефинисану популацију у Македонији. као дописник руских новина током балканских ратова. Они су чак предвиђали да би такво стање требало да траје неколико година.

донео је Уредбу о првенству цивилне власти над војном. било би комично. што да није трагично. са чиновничким и полицијским „особљем” и „персоналом”. показивало је само једно. што је стварало и створило многе проблеме. припадати – десна страна у цркви! Постоје читав низ строго поверљивих и детаљних извештаја окружних начелника министру Протићу. ко „грлом у јагоде”. Србија је тим (државним) ударом. као држава. Настаје криза владе. Свакако и за краља. изиграли свог подручног војног команданта. да Србија. на другој црнорукци. коју разрешава Русија: Пашић има да остане! Уз Пашића је сад био већ и престонаследник. август. Наиме. И… 1914. „преношење вршења краљевске власти” на престонаследника Александра. па и гора. да док је још свеже сећање на победу и на . по којој је остала војна управа. одн. који су после великих херојских подвига у минулим ратовима. нису ни саме биле припремљене за све оно што су нови крајеви очекивали и наметали. Тек. па је цео официрски кор устао против те Уредбе. Све то жалосно и недорасло. Пашић даје оставку. 11. па и сам краљ. то се и овде тако десило. Али. „због болести”. Био је то тежак ударац за заверенике. дан пре краљеве абдикације. успели смо да у новоослобођеним крајевима убрзо успоставимо терен за надметање између војних и цивилних власти. Али. како су и на који начин. распуштена је НС и заказани су нови избори за 1. Да ситуација буде још замршенија. кренула на пут неизвесности и свакојаких недоумица. који се није могао наћи гори. а не само у војсци. као министар ун. а понајмање пожељни. поготову у војсци. тј. кога је Русија свесно жртвовала. како се код нас и иначе из ситница увек надувају велики сукоби. па тако и коме ће недељом и о празницима. са именованим среским и окружним начелствима као испоставама грађанске власти из Србије. ако нисмо успели у оном што се од једне добро организоване државе очекује. Отуда нам је реално претила опасност да не можемо да успоставимо јединствену државу на целом простору. које се „првенство” доказивало у низу протоколарних процедура. дела. што нису били наивни. уз официре је био и војвода Путник. уместо да су систематски и плански разрадиле све фазе преузимања и успоставе власти. а то је код нас значило – њене странке. да су у њих ушле по нашој старој пословици. са најспособнијим и најпоштенијим кадровима.Нађена је једна солуција. били веома популарни. На једној страни Пашић и престонаследник. и у народу. радикалима се журило. Стојан Протић. Наиме. јуна абдикација краља Петра. Командни кадар није знао како да се понаша.

погибија аустроугарског престолонаследника Фердинанда. у исти мах. којом приликом се није могло доказати учешће Србије у атентату. гадно осветити. Једино су га у Загребу ожалили. па пошто је по А/У законима Гаврило био малолетан (рођен је 1894) то је био осуђен на 20 година тешке робије. међутим. Сарајевски атентат. у том тренутку. још мање су туговали због његове погибије. уз сталну борбу са Арнаутима. мада се тврди да је други метак био намењен гувернеру Босне. она ће изазвати Први светски рат. у другом моменту. Сад кад је требало много заједничког рада на утврђивању и продубљивању свега онога што је добивено ратом. као и нормално. искористе своју популарност у народу. због његовог фанатичног католицизма. Они су веровали да ће та одмазда бити једна кратка казненена експедиција. Тај ће атентат А/У искористити као формалан разлог за напад на Србију. али је у затвору (априла 1918) умро од туберкулозе. види се да је сам Фердинанд био омражена личност. при чему би Мачва и Подриње припали А/У. „као наду Хрватске”. који ће нам се врло брзо. не само у околним земљама. распиривати још веће поделе и још већа унутрашња непријатељства. спремао да уведе уместо двојне. тако да ако се нису јавно радовали. поготову што су се код нас избори увек претакали у неку револуцију. генералу Поћореку. тројну монархију. Из извештаја наших посланика на страни. Ипак. Принципу и његовим друговима је суђено у Сарајеву (12. који су били уперени против Србије. и на домаћем и на страном терену. у којој се нису бирала средства у борби са супарничким странкама и појединцима. јуна. у Бечу је за све време. приликом скретања аутомобила. не само са ове дистанце посматрано. када је све. наводно. због чега је велики део грађанства. Фердинанд се враћао са војних маневара. који је седео са њима у колима. пуцао и усмртио оног ког су босански омладинци сматрали главним виновником свих зала у Босни.проширење земље. најпре је на његов аутомобил непрецизно бачена једна бомба (Недељко Чабриновић). расписивање избора. Тог дана Гаврило Принцип је са два метка убио Фердинанда и његову жену Софију. 15. 1914. већ и на самом двору у Бечу. тражио освету за Србе. био је то један самоубилачаки акт. . свирала музика… а у Пешти су чак одржане и коњске трке. Одиста. изазовно желео да се прошета Сарајевом. било узаврело. није било политички мудро. и иначе. окт. јер су учесници упорно и храбро тврдили да је то била њихова самостална идеја. а опет Мађари су га мрзели јер се. са Јужним Словенима. са идејом њеног уништења и дељења између суседних држава. да би Гаврило Принцип. па и бугарским комитама. и да у Скупштини повећају своју предност. 1914). коју су одмах и предузели. и у часу кад је свечано и. који је иначе од раније био спреман.

Тог дана у 6 часова по подне. упознао са мајором Љубомиром Вуловићем. пише министру војном: „Са више страна дознајем од људи. да га је. који предстоје”… Тешко је данас рећи. што је и сама Пашићева влада. Јовановић. и уопште. Потом настаје преписка. на известан начин. сазнао је генерал Божа Јанковић. за све те везе. После другог сличног извештаја. да би и даље били на вези. извештава претпостављене. редакције српских листова. јуна. да преко наших људи у Босни. да има „доставу. и известио Протића. „у интересу службе”. Александар Мусулин). да ће официри који су на служби при граничној трупи у повереном ми округу. Да је тог трена могао да помисли. скренуо је. тек војвода Путник је остао глув на та „цивилна подметања”. Јован М. 11. у одговору министру војном. још 4. кад је А/У извршила мобилизацију… и кад је у Босни заведено изнимно стање”. који извештава начелника Генералштаба. барон Владимир Гизл (ожењен Српкињом) предао је ноту српској влади (писац ноте Хрват. па опет. од 10. све српско – куће. начелник округа подринског. Одиста. цивилном гувернеру Босне. почев од 22. председник патриотске организације „Народна одбрана”. пажњу аустријском министру Билинском. која су хтела да се мешају у војне ствари. у времену кад је нама мир неопходан да се опоравимо и спремимо за будуће догађаје. како би на Видовдан. јуна. револвере и бомбе. током три дана. преовлађивало је мишљење да конци завере воде у Србију. Ипак. од 2. ваљда. јула. који не само да је забрањен. наш посланик у Бечу. којима поклањам пуно поверење. пребаце извесну количину бомби и оружја”. стати пред стрељачки строј у Солуну! Међутим. војводу Путника. него се сматра као велеиздаја према отаџбини… Животни интереси Србије намећу јој да се чува свега што би могло изазвати оружани сукоб са А/У. створене одмах после анексије 1908. јуна. Нота Аустроугарске српској влади. Пашић ће написати на полеђини његовој: „Да се пише Министру војном и спречи сваки такав рад. рачунајући. онако изокола. да се официри пограничних трупа у округу подрињском. Пашића то не задовољава. шта више. радње. да ће баш њих тројица у освит једне зоре. може и он да се лечи! Ипак. 10. јуна. кад Пашић може да тера предизборну кампању по Србији. на њиховим маневрима можда могао неки метак и да залута… 1914. да је тачно да је дао четири револвера Малобабићу. написао: „Изгледа ми да овде постоји суревњивост у раду ’Народне одбране’.али само за „самоодбрану”. јер је врло опасан по нас”. упуштају у опасан рад. покушати ових дана. после Аписовог реферата од 8.уништавајући и палећи. јер је била обавештена да су неки омладинци (припадници „Младе Босне”) тајно пренели. којом се тражи . те је војвода Путник. преко Дрине. која коначно долази до Аписа Димитријевића. А/У посланик у Београду. из Србије. маја 1914. а овај Пашића. и сасвим хладно отишао на лечење у Карлсбад. да ли на жалост или на срећу. „који нам је учинио најлепше услуге у најозбиљнијем времену за време наших ратова. јуна. као начелника обавештајног одељења Врховне команде. која би хтела да зна и контролише рад органа и лица Главног Г – штаба”. знала.

Иначе. она се повлачила – С. марта 1909. упутио циркулар нашим посланицима на страни: „… захтеви су такви да их у целини не може прихватити ни једна српска влада”. Председник владе Едвард Греј је рекао: „Ова нота превазилази . Поготову је та опасност и нова реалност морала бити јасна влади. те да с њом убудуће буде у односима доброг пријатељства…” а према истрази је утврђено да је сарајевско убиство припремљено у Београду. да анексијом нису повређени витални интереси Србије. најенергичније се понела Енглеска. не чекајући Пашићев повратак. ин. остављајући непријатељу да заузме њене територије без борбе. Немогућно нам је да се бранимо. који је замењивао Пашића. као и оне које би нам саветовало Ваше Величанство … По истеку рока (Ноте) можемо бити нападнути од А/У војске која се концентрише близу границе. који се налазио у предизборној агитацији. од којих је била најспорнија тачка 5: „Да прими сарадњу органа Царске и Краљевске владе у циљу сузбијања субверзивних покрета управљених против територијалног интегритета Монархије”. За чудо. већ нека се повлаче. да из „јавне наставе изостави све што служи или може служити за развијање пропаганде против А/У”… Најзад. др Лазар Пачу. и да се свим силама окрену припремама за одбрану земље. у случају аустријског упада. а за које „А/У влада задржава право да саопшти њихова имена краљесвкој српској влади”… затим. онда поступите као Бугарска прошле године (кад је напала и Румунија. те с тога тражи распуштање организације Народне одбране. у име владе. Збиља је несхватљиво и необјашњиво понашње свих лидера наших странака. уместо да су се одмах споразумели да изборе одложе. регент Александар упутио је руском цару депешу.). У предатој ноти. велике силе су различито реаговале на ову ноту. а учините апел на велике силе”. да су они и после атентата – када је свима морало бити јасно да рат са А/У виси у ваздуху – и даље терали предизборну агитацију. можда би било боље. те преклињемо Ваше Величанство. помињу се и 4 револвера и шест бомби са којима су „злочинци извршили атентат”… Поводом те ноте. што је била дрска повреда наше независности. одмах је. да нам што пре укаже своју помоћ”. министар финансија.одговор у року од 48 часова. Ноту је примио. Т. Пачу. обавезала „да промени садањи начин своје политике према А/У. То би изазвало огорчење свих народа против А/У”. Сазонов: „Ако је Србија доиста у тако очајном положају. хапшење мајора Танкосића и свих других официра и чиновника који су криви за пропаганду против А/У. дела. у којој се каже: „Готови смо да примимо А/У услове који су прихватљиви у односу на једну независну државу. А/У је у 10 тачака изложила своја тражења. ван Београда. На почетку ноте А/У подсећа нашу владу да се својим признањем од 18. која је добијала извештаје свих наших дипломата о неминовности А/У напада. На ову депешу одговорио је руски мин. да Срби не покушавају да се одупру. који је био енергичан човек. што је поновио и нашем посланику у Петрограду: „Ако се не можете бранити.

јула. да прихватамо одлуке Међународног суда у Хагу. У случају томе. Сутрадан. Одговор је предат 12. да остану код својих домова и мирно раде своје послове”. То је рекао и Сазонов: „Ово је европски рат!” Ватикан је примио аустријску ноту повољно. наш посланик у Петрограду. реч је о НС старог сазива. била на А/У страни. уколико А/У није задовољна нашим одговором. одакле је послао лични телеграм краљу Петру… Као што је регент рекао. јер нису били од своје савезнице претходно обавештени за један тако „агресивни демарш”. 13. у ком на крају каже: „Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине. Ако будемо нападнути.све што сам у оваквим приликама видео… Ово је најстрашнији докуменат што га је икад једна држава упутила другој независној држави”. посланик ме је писмом обавестио да није задовољан нашим одговором и да напушта Београд тог вечера са целим особљем Посланства. Из одговора ћете видети да смо ишли до крајњих граница до којих смо могли ићи. Др Мирослав Спалајковић. и ваља је искористити мудро и остварити потпуно уједињење Срба. јула. Италијани су одбили да се ангажују на А/У страни. Краљевска влада сазвала је НС за 14. и том приликом Пашић је послао циркулар свим нашим посланицима на страни: „Данас у 5 3/4часова по подне предао сам одговор на А/У ноту. кад је примио ноту. верујући. јули у Нишу. изјавио је да је мора сравнити са упутствима и да ће одмах дати одговор. а грађанима. Немачка влада је још пре предаје ноте. С тога је желети да нас А/У нападне. јула. влада је упутила један прилично сув и рутински Манифест српском народу. војска ће вршити своју дужност. која је распуштена 10. куда одлази још ноћас”. Слатке су жртве које се подносе за правду и независност… Живио мој мили унуче. у нашем одговору скоро све је прихваћено. да ће се нашом патриотском позиву сваки радо одазвати. настала би опасност од једног великог европског рата”. (Наравно. био је на путу у Стокхолму. одговара: „Званично вам јављам да ће руска војска прећи границу оног часа чим А/У нападне Србију. на послати циркулар. с тим што је речено и то. У депеши регенту од 14. Још је А/У посланику додадо: „Ако би А/У упала у Србију. Чим сам дошао у Мнистарство. „Папа одобрава снажну акцију против Србије”. Поенкаре. А/У посланик Гизл. на радост . који нису позвани под заставу. и да је због тога од пресудног значаја да ми то одмах јавите… По мом мишљењу указује нам се сјајна прилика. Исто вече. Француски председник. саветујемо. он каже: „Понос српског имена није допустио да се иде даље у попуштање. напред у име Бога!” Јавио се и краљ Никола. јуна). сем тачке 5.

јула: „Многи Талијани долазе овде и желе о свом трошку поћи као добровољци у Србију”. пред поноћ. Тог дана ми смо бацили железнички мост на Сави у ваздух.). Наш посланик из Атине јавља.Т. јула послао депешу војводи Путнику. почело је непрестано бомбардовање Београда са Бежанисјке косе. с тога. 15. отвореном депешом преко темишварске поште што је у први мах довело до сумње у аутентичност објаве рата. јула почели су артиљеријски дуели. 11. Рат је увелико почео. Али већ следеће ноћи. нужно и хитно наоружати и опремити војску. није се преварило у осећањима којима сам обузет према њему. Тог дана Пашић пише посланику Веснићу у Париз: „Набавите одмах пет аероплана најбољег система. али од 17. управи Државног монопола. Јер. то за сада не можемо примити”… Сад се већ могло видети да ни влада. са два седишта… и наредите да се одмах пошаљу преко Солуна за Србију. Француско – српској банци. ни њена „сељачка скупштина” (што је непрестано кресала војне буџете). Другој београдској гимназији”. ’Грчка краљица’. јер су сви заједно морали бити свесни да нас А/У неће дуго оставити на миру. где ће се због слабости задржати дан два”. јула. 21. јула) у Турн Северин. Ваше Краљевско Височанство.твојега драгог оца и моју! Живјела храбра српска војска! Живјело наше мило Српство! Твој дјед Никола”. Регент му је одмах узвратио: „…Шаљем поздрав мом мудром и драгом деди и храброј црногорској војсци!” Писао је и руском цару. ђенерал Степа Степановић јавља министру војном. Учињена штета на хотелима ’Посавина’. и све је било јасно. 1914. . А/У објава рата Србији. а овај му одговара: „…Обративши ми се у тренутку необично тешком. енглеском посланству. америчком конзулату. Пашић одговара: „Пошто немамо оружја и муниције довољно. и да је. У почетку наши нису одговарали. да се хитно врати у земљу. као ни у моју срдачну наклоност према српском народу…” Пошто је наш посланик у Бечу. да је војвода Путник „стигао данас (14. „Топовска зрна нарочито засипају Теразије и главну улицу (Кнез Михаилову – С. а ни опозиција (својим опструкцијама. којима су били онемогућавани и војни зајмови… нису били на висини националног и државног задатка. Јовановић. И исто тако ангажујте пет добрих пилота”.

јер се Поћорекова војска састојала скоро искључиво од Чеха. а 20. Ж. 1914. након . сем словенског порекла. Мишић) смештеним у Крагујевцу. ни шињела. У рат смо ушли са регентом као врховним командантом. Ж. командант тзв. Ужичке војске.после балканских ратова нама је силно порастао углед не само међу Србима – њеним држављанима. Божановић. а с њима Србија. И што за њене намере нашег истребљења. и што је за њу увек била нека опасност. у којој је потпуно уништена А/У В армија. августа. да би чекали да неко погине како би се војнички опремили. надирући према Ваљеву. тако да је 11. Петар Јуришић – Штурм. и људска и материјална. на своје запрепашћење. а с друге. постоје извештаји о прегањању цивилних и војних власти око тзв. како би преко ње дошла до Француске. остала је неутрална. М. терајући политику (чак и после сарајевског атентата. Путником као начелником штаба Врховне команде(пом. Мишић). и обави тај лак војнички задатак. наша команда је прихватила одлучну битку на Церу. 19. приоритета!). који су после страховитог терора над њима. Ствари су. а што ће. авг. што ће учинити и Француској два дана касније. што она никад није волела. Црна Гора и Белгија. јула до 11. муслимана. Поготову што за њу није била тајна оно преко чега су наши политичари олако и неодговорно прелазили. који је заменио изненада умрлог руског посланика и великог нашег пријатеља. и стечен велики број заробљеника и ратни материјал. од 30. Италија. иако њихова савезница. Бојовић (касније ген. јула Француска је мобилисала. међутим. кренуле другим током. Степа Степановић. констатовати кнез Трубецкој. Пошто је Поћорекова војска из Босне успела да пређе преко Дрине. П. Хартвига – да српска војска нема ни довољно пушака. ген. као и Турска. с обзиром на наша грдна изнурења током ратова. Хрвата. Централних сила – Немачке и А/У. и ген. савез тзв. с обзиром да се с њом нису консултовали. а камоли цокула… да су многи у рат пошли у својим цивилним оделима. Команданти армија: Прве – ген. вој. То је био повод да Енглеска 4. када ће упасти у неутралну Белгију. Француска и Енглеска. ни муниције. Немачка је објавила рат Русији. Треће – ген. У рат ће ускоро ући и Јапан на страни Савезника. тако да се сад већ имала ова ратна диспозиција: с једне стране тројни савезници – Русија. А/У је својом упорношћу изазвала светски рат и своју пропаст. а и Срба из А/У. дела Берхтолд хтео да се одмах и без објаве рата упадне у Србију. објави рат Немачкој. Зато и није чудо што је аустријски министар ин. па ни опанака. У тој бици једва да је било других народа. са преко 50 топова. Словенаца. Церска битка и протеривање Аустријанаца преко Дрине и Саве. августа (када смо ослободили и Шабац) није било више ни једног непријатељског војника у Србији. али уз Централне силе. Наиме. никад није имала бољи тренутак од тадашњег. Друге – ген.

дец. морала повлачити. потпуно изненада.000 подофицира и војника. уз 30 хиљада мртвих и преко 100 хиљада рањених. 1914. Већ идућег дана повраћен је Сувобор. трупе су попуњене регрутима. па су непријатељи и ту пребачени преко Саве и Дунава. нов – 3. И шта друго. Погинуло је преко 50 официра и преко 2. Али је зато морални успех био немерљив. Иначе. наполеоновског је типа. како их ослобађа заклетве коју су њему дали. нов. који се односи на отаџбину. који је силно одјекнуо светом. и 20. који су се најпре повлачили ка Ваљеву. А он је затражио пушку и 50 метака и отишао у ров. и одмах отишли у Саборну цркву. где је држано свечано благодарење. да би. Наравно. једним делом били похапшени и депортовани. кад је потиштеност наших војника била видна. који је за непријатеља био потпуно неочекиван. напуштени и Београд (у који је прва ушла „Карловачка пучко – усташка пуковнија”. настало је једно опште одушевљење. а потом се спасавали преко Саве. Са трупама у Београд је ушао и краљ Петар са регентом. Била је то нова велика А/У срамота. чиме је направљена права паника у непријатељским редовима. Негде пред славну Колубарску битку. код Шапца. после великих борби. издато је наређење за општи напад. звана и Сувоборска. била је за А/У војску права катастрофа. Колубарска битка. како би могли бити контролисани. међу њима и око 500 официра. па су.сарајевског атентата. а другим насилно одвучени на фронт. 1914. чиме је ситуација у многоме рашчишћена. српска војска се. а и Сувобор. ко хоће нека иде. 20. и под утицајем А/У летака који су бацани из њихових авиона. у којима су поручивали да је свака наша даља борба узалудна и убитачна. које се пронело целим фронтом. која је за собом оставила преко 50 хиљада заробљеника. и огроман ратни материјал. ради сужавања фронта. и ослабљена и без артиљерисјке муниције која се чекала из Француске. и на нашој страни било је великих губитака.… Рекло би се једна демагогија. за коју су унапред причали да ће је за час . утолико већа што је доживљена од мале и нејаке Србије. што је „понукало” и самог цара Фрању Јосифа да изрази „захвалност Хрватима”) и Ваљево. 2. „а ла Аустерлиц”. Пред трећом навалом А/У војске из Босне под командом Поћорека. не рачунајући рањенике којих је било преко 15 хиљада. Колубарска битка. што је изазвало промену ратних планова непријатеља. а избегло становништво упућено је у позадину. дец. али да их не може ослободити оног дела заклетве. ал ако и јесте. и то у прве редове. био повраћен и Београд. У међувремену је стигла и муниција из Француске. али у нашу корист. Направљен је и одлучан продор према северу. и велики бламаж А/У. Ипак. Била је то прва савезничка победа против Централних сила. краљ Петар је дошао међу војнике и рекао им.

тако и на Колубари. по целој освојеној територији Србије. 1914. да је српска влада позвала швајцарског. од скоро 10 месеци. будући шеф Хрватске сељачке странке. Једноставно. 22 хиљаде мртвих. У загребачком корпусу. за које је време објавио преко 600 чланака. Треба рећи. генерала Стјепана Саркотића. као живи зид. 22. у свом обиласку Мачве. Наравно. махом жене. од тога – 430 Срба и 22 Хрвата. Напослетку. у борби са нашом војском. нов. Одиста. борећи се за нашу ствар. не треба ни говорити. преко 90 хиљада рањених и 19 хиљада одведених у заробљеништво. тако да нико није остао жив! А о пљачкама. краљевске југословенске владе. Формирана коалициона влада у Нишу. или да покољу читаве породице. па није ни чудо што су били тако љубљени у А/У војсци. каснији Тито.смлавити. и наши су губици били страховити. између ових двеју битака. поставили за гувернера Србије. већ познатог. већ и ратни предах. 1915. главну су реч против нас водили Југословени из А/У. и каснијег усташког организатора. О Мачви ће писати и чувени амерички новинар. што је био прави спас за обнову и попуну наших снага и наших моћи. децу и старце… а знали су и да их и на десетине сатерују у подруме. било је то темељно затирања свег што је српско. уништавању и паљевинама. а посебно у Мачви. да су „по броју добијених златних медаља” (од чистог злата!) били апсолутни рекордери. што је такође забележио Џон Рид. живећи и после рата у Београду. Почели су чак и да припремају спискове хрватских судија и управних чиновника који ће владати поробљеном Србијом! Али све је отишло у ветар. Арчибалда Рајса. у 42. са 42 златне медаље. Џон Рид: „Човек би могао ићи километрима и километрима. XV – босанско херцеговачки и XVI –– далматински. био је и подофицир Јосип Броз. Био је смењен. да су 18. да о њима сведочи пред светском јавношћу. стручњака за техничку полицију. У истој дивизији служио је и борио се. била је толика. сврстани у три корпуса: XIII – загребачки. а пре свих II босанско – херцеговачки пук. цех је платио Оскар Поћорек. У тој ревности и крвожедности. да би потом остао са нама као добровољац у нашој војсци. што је он и учинио. и п. званој „вражја”. будућег освајача Ловћена. утолико пре што се никако . домобранској дивизији. Њихова увереност у победу. Природно. састављен махом од Хрвата и муслимана. Несхватљиво је да се толико дуго отезало са стварањем коалиционе владе. Али. Као и у Церској бици. Влатко Мачек. свака кућа је била опустошена” . У Шапцу је топовима срушена црква пуна народа. а знали су и да вежу децу и жене и да их гоне испред себе. пред. ранијег војног гувернера Босне. нов. предњачили су речени „јужно словенски корпуси”. свега се њих 452 јавило добровољно у српску војску. непријатељска зверства била су тако дивљачка и невиђена. и да их живе спале. Мачва се белела од вешала (сељаци у том крају носе се у белом). много говори и податак: од свих заробљених у Колубарској бици. изборили смо не само славу и уважење.

док су самосталци добили ресоре – просвете (Љуба Давидовић) и грађевина (Милорад Драшковић). што ма колико да није било изненађујуће. што је Пашић остао председник владе и мин ин. знало се у А/У. али је краљ Петар увек успевао да ствари стиша. чак и без начелника штаба Врховне команде. донесеној као изјава новоформиране коалиционе владе. још и више и дубље. после победе и проширења земље. иако без званичне владе. ипак је значило да ми преузимамо туђу бригу и туђу обавезу. Требало је пуна четири месеца да се Србија политички обједини. верујући да ће народ. дела. по којима Србија не води рат за ослобођење и уједињење свих Срба… већ свих Срба. Хрвата и Словенаца. тј. 1914. а све са становишта њихових уских националних интереса). . 1914. желео изборе. на брзину. Рат нас је и у војном погледу затекао неспремним. због немања апсолутне већине. и зато се она. још од мајског преврата 1903. 24. ако се и осећала. југословенске „гатке” су непрестано у оптицају. унутрашњих дела (Љубомир Јовановић) и правде (Марко Ђуричић). бити на страни радикала. Стога је и неколико пута давао оставку. Пашић је и због опструкције опозиције. и што су његови радикали задржали главне ресоре: финансија (др Лазар Пачу). и надала брзом успеху. а много тога се и чинило да би се та мисао и та идеја усадила у свест свих Јужних Словена. Стојан Протић је. већ све на карту уједињења „три племена”. сад је требало да добије и свој званични и конкретни вид. већ и због тога што су међусобне страначке борбе биле главна тачка нашег државног и националног „дневног реда”. У таквој атмосфери једва да се мислило на даљу будућност. Она. који су на сав глас агитовали како су ратни успеси успеси њихове владе и њихове странке. једанаест пута већа од Србије. долази до „испостављања” тзв. 24. која би довела до расписивања избора. Ван сваке је сумње да је краљевина Србија ушла у рат без икакве идеолошке и политичке припреме. главно је било изаћи на крај са „домаћим противницима”. ратних циљева Србије. па и тада без алтернатива. за разлику од Хрвата и Словенаца који су. имали читав низ варијаната.није могао предвидети исход нашег првог судара са једном таквом моћном силом каква је била А/У. Све то. Све то што је била жеља и маштање. нов. који њега никако нису подносили. у тзв. желећи да изазове кризу. тј. на Скупштини у Нишу. Међутим. Нишкој декларацији. остављана је за – после избора. са задатком да израде програм ратних циљева Србије. у Нишу. жртвован због самосталаца. поготову са наше стране. тек на тражење – пук. влада у Нишу окупља неке научнике. нема сумње. (Тек почеком августа 1914. Нишка декларација. сада. Аписа! Коалциона влада састављена је тако. њени војни кругови. па и тада. а напредњаци – народне привреде (др Војислав Маринковић). нов. дакле кад је рат почео. И тад. па и на стварну ратну опасност.

онда смо. са оружјем у руци. Опет смо испали најамничка војска. верског поглавара свих муслимана. описивао карту наше будуће велике државе. Вероватно. не представља ништа друго него поновна понуда за бесплатно расипање наше крви за добробит других. од стране турског султана. такође. Отуда. овде се сами нудимо за спасиоце оних. влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак. свеједно што се увек говорило (и правдало) да је Југославија омогућила да се у једној држави нађу сви Срби. Сјајни успех који има да крунише ово војевање. Што ми. да смо им ми. постало уједно борбом за ослобођење и уједњиње све наше неслободне браће Срба. да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је. борили само и једино Срби. који су као шакали јуришали на све што је наше. с правом. кад се у часу кад је та „декларација” исказивана. онда се то унапред морало знати и предвидети. Муслимани још и зато што је рат против нас. било је нужно да она садржи – позив свим поробљеним Јужним Словенима. утркујући се у својим злочинима и својој одважној храбрости са Аустријанцима и Мађарима у борби против нас. Али. пре свега значење почетног акта у стварању будуће Југославије.„… Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе. наметнули ту нову и велику државу. између наше војске и тих будућих грађана заједничке нам домовине – Хрвата. нисмо могли да схватимо. па макар они били и тадашњи наши најљући непријатељи. Да би била то што јој се приписује. Спалајковићу. И бадава је што је Пашић у писму нашем посланику у Петрограду. А пошто се то. проглашен – светим ратом. Иако је овој „Нишкој декларацији” даван и дат велики значај. уз стравичне жртве. Хрвата и Словенаца. као и толико другога код нас. Они су тражили своје. Тај проблем ми никада нисмо могли да схватимо. док друга страна – Хрвати и Словенци – то никако нису чинили. ко је смео да искаже такав „позив”. као што се у време комуниста говорило. а не оно што се њом желело. данас после свих искустава и са хладном главом. искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”. да би после испало. Колубарска битка. тим оружјем. у тренутку кад је започето. само док су Бугари хтели да нас исплате. муслимана и Словенаца. који нам ту крв пуштају. водила најкрвавија битка. као наш продукт и као нашу потребу. спали на то. да одлучно стану на страну Краљевине Србије и да се заједничком борбом дође до заједничког и жуђеног циља. последња реченица те Декларације: „Сјајни успех који има да крунише ово војевање. остаје чињеница да су се за њу. . да решавамо битне и кључне ствари „у ходу”. Ако је то било тако. искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”. није предвидело. мора се читати само оно што у тој Декларацији пише.

а има података да је од пребеглих Македонаца у Бугарску. у поменутој прокламацији. те да се то потпуно и у живот уведе”. до чега није дошло. и тиме угушила центре. поготову из околине Охрида. 1914 – септ. по мало смо се и заносили надом. која ће се борити против нас на Солунском фронту. није успела. па су. почетком маја 1915. дец. У Македонију су бугарске комите стално упадале. да би се од њих направио „репрезентативни” Југословенски одбор. докле они не сможде заједничког непријатеља”. хтео да их што више веже за заједничку српску државу. од нас. да је главно. јавно захвали и. Они су помагали одржавању граница. баш као што су нас и Арнаути нападали. Битоља и Куманова. а што и није требало спасавати. будно чекамо. већ што су наишла нова и гора времена. Но. Додуше. формирана XIмакедонска дивизија. После Колубарске битке дошло је до прећутног примирја – у ком се Немачка спремала да преузме првенство на балканском бојишту – ми. могуће је да је Пашић и желео такву бледу формулацију. ситуација у самој земљи није била баш мирна. Ни мир. у којима су се организовале албанске чете. ушли неспремни у рат. . Да је то тако и никако другачије. показаће и ускоро ловљење случајних Хрвата и Словенаца по белом свету. само не циљеви. и да нам је остало да. да се ми боримо и за њих. што се нас тиче. јер мобилизација у новоослобођеним крајевима. у форми каква је настала 1918. после Колубарске битке. али не због Срба у Јужној Србији. Краљевина СХС. чиме је. кад се спасавало оно што је настало као „резултат рата”. Чак и регент. ипак било је и лојалних Македонаца. Но. што су упадале и вршиле пустошења на нашој територији. Чак је и додао: „Прва редовна Народна Скупштина .Стога „Нишка декларација” представља тек један бледи покушај да скрене пажњу нашој западној „браћи”. поготову у Македонији. и прокламовани „ратни циљеви” Србије. зазирући од Русије. а учествовали су и у походу на Албанију. којој никако није било право да се православна Србија меша са католичком „браћом”. да им обећа: „Ја објављујем њихово право на све политичке и уставне тековине Ослободитељке Србије”. према томе. када је наша војска запосела Елбасан и Тирану. ма колико да смо се прегруписавали за наставак операција. 1915. То је и био повод да им регент. који не само да су прихватили нову државу. да је царска Русија опстала. ни рат у Србији. већ су се и осећали Србима. Читаве чете нису хтеле да положе заклетву. и вероватно. по закључењу мира. да би њих средила. до Југославије. не би ни дошло. нема сумње. да савезници сврше ствар. прошло. све то ипак и опет говори о томе колико смо ми. под оружјем. Али тада нико није тако мислио. у прокламацији војсци поручује: „Морамо још неко време вршити своју тешку дужност и стајати уз наше велике и силне савезнике који се боре и за нас. тј. и нису тражили. били све друго. Истина. и у том погледу. донеће све потребне мере. свеједно што они то. шта више. тако да се морала одвајати војска са фронта.

авг. те су 21. током 1915. како би она неутралисала Турску. То већ показује да се око Аписа почео да сужава круг. којој је претходила једна друга. није хтела да чује. довела је до тога да Италија почне озбиљније да разговара са савезницима. Још у току ратних операција. изјављујући да ће се определити на ону страну. а три дана касније. склопили савез са Турском. и у самој војсци није било мира. хладно одбио. тражећи све од линије Крива Паланка – Охрид. Као и Бугарска и Италија је уцењивала обе стране. када је цивилна полиција ухапсила Рада Малобабића. што је он искористио да. створили су у Бугарској уверење да ће више добити ако заиграју на немачку карту. на Егејском мору. априла. преко уступака у Македонији. После дугих преговора. чинили су све да се Бугарска веже за њих. поготову што су Руси кренули са офанзивом у источној Пруској. У то време. Била је то кобна грешка. где је овај развио читаву мрежу агената. При том се бескрупулозно трговало на наш рачун. дела Ст. Његовим хапшењем. 1915. регент је. па према томе и прелаз Срба из А/У војске у нашу војску. само што регент има право да размешта више официре. 1915) пристајала је веома споро.Иначе. да им се одмах уступи тзв. неспорна зона. посебно Енглеска и Русија. као и почетак концентрације немачких трупа према Србији. иако је формално још увек била у савезу са Централним силама. Притишњена са многих страна и у пуној неизвесности шта ће даље бити на нашем фронту. марта 1915. која буде више нудила њиховим националним интересима. а што Грчка. руску Пољску. Бугари су. Аписовог помоћника за Босну. па самим тим обезбедила и безбедан пролаз кроз мореузе. уз то и Кавалу од Грка. у исто време. Битка на Марни која је зауставила немачко напредовање. Лондонски тајни уговор Савезника са Италијом. тј. и уз услов да Бугарска одмах објави Турској рат. те је дошло до сукоба и у влади. Литву и део Белорусије). 13. буду подложне његовом одобрењу. као врховни командант. опет. Протића) та веза је прекинута. 1915. уклони Аписа са места шефа Обавештајног одељења Врховне команде. Успеси Немачке на источном фронту. али ипак тако да је испоставила један велики рачун на терет словенских земаља. на неке уступке. Савезници. отворено преговарали и са Немачком. на ком је месту био од јула 1913. са задатком пребацивања Срба – официра из А/У војске у наше редове. и са Немачком и А/У. тражио да све наредбе војводе Путника. са обавезом да за месец дана отпочне рат против Србије. међутим. (Руси напустили Галицију. влада са Пашићем. у Лондону је потписан тајни споразум о преласку Италије на . за које Апис није био намерно обавештен (по одлуци тадашњег министра ун. по одобрењу НС у Нишу (почетком авг. што Бугари нису хтели ни да чују. Наши уступци долазили су у обзир тек после свршеног рата. Најзад је направљен компромис: све остаје по старом. захтевајући да нам свакако остане Прилеп и да имамо границу са Грчком. што је стари ратник.

да би све било другачије и кудикамо боље. На жалост. део Далмације до изнад Сплита. у коју ће компензацију улазити и Војводина. скупо коштати. стављали на тапет хрватска и словеначка питања. у Србији није било човека који би на то пристао. и то само за једну неподесну и једва постојећу луку (Драч). у том часу. Јер. имали у виду опстанак А/У – ми смо. није тешко претпоставити. Србија и српски интереси били су већ изиграни. Чак и да је тако било. и да тако формално и коначно постанемо савезник. Италија ће нам касније још једном дати шансу да станемо на свој српски колосек. сва његова јавна и званична делатност. а које су се протезале до линије Пакрац (Славонија) – Плоче (изнад Сплита). с обзиром да су савезници. Русија и Италија). целом њеном дужином. малициозно и непријатељски. јасно да залажући се за решавање „југословенског питања”. Тек пред сам крај. ваљда. које и данас владају. Француска. а да му је главна брига била Србија. јер би то значило признати и Лондонски тајни Уговор и „издати” наше ратне (југословенске) циљеве. када нам је званично предложила да приђемо Четворном споразуму (Енглеска. требало је бар мало размислити и сагледати ту варијанту.страну Савезника. били су изразито и круто југословенски. чим смо сазнали за постојање тог тајног Уговора. по којој је Пашић са југословенством тактизирао. према том Уговору. све до пред сам крај рата. од онога што нам се десило са Југославијом. Тим размишљањима и тим поређењима. која је ишла на чисту српску корист. Певала се друга песма. чиме смо и оно мало италијанског кредита изгубили. уз пут. али тада је већ било касно. српско питање. све до луке Драч. свим силама били против њега. а што је све заједно обележавало оно што се звало – Велика Србија (Појам који су Аустријанци. док би Србији (предпостављало се већ да ће Црна Гора ући у њен састав). али ако се зна да је залеђе те обале. Али. благодарећи тадашњој наивности или недораслости и глупавости. Данас нам је. сад кад нам се нудила толика обала. а да је већина католика на самој обали била српског порекла. са неколико разрађених лука. па и српског опредељења. у време уједињења и стварања заједничке државе. требало би додати оне компензације које су нам нуђене за „неспорну зону” у Македонији. што ће нас. У низу наших историјских самообмана. . остали без ње. остала је и она. Како смо ми били чврсто опредељени за југословенску „опцију” – која је у свему висила у ваздуху. што је Пашић отклонио. јер су ствари узеле свој „логични мах”. подупирући њихова разрешења. не примећујући да смо. већ се није ни испоставило. ако смо после балканских ратова које смо водили. што се тиче југословенских земаља. сем Брача и Шолте. Истине ради. у првом реду. сви његови акти. и сва већа острва. за време повлачења кроз Албанију. било српско и православно. и ништа се више није могло поправити у корист Србије. Данас је тешко замислити шта би се из свега тога изродило. с тим да она добије. изгубили наше. треба још додати. припао јужни део јадранске обале. које је. почев од Плоча изнад Сплита. због изласка на Јадранско море. у ствари. Пашић ће почети да узмиче. остало не само нерешено. која би остала у поседу независне Албаније. увели у дипломатски речник). ми смо.

Стварањем ЈО. Ту државу треба да сачињава Србија са Босном. држава СХС. 18. И тако. Хрватском. Иначе. а који је изражен у четири тачке: „1. 4. за које се говорило да представљају јединствену југословенску нацију. која ће за све време свог постојања. српско питање. до 1941. па се и каснија Југославија.1915. Љуба Стојановић. уместо да из његовог решења. о потреби стварања јединствене државе Јужних Словена. Поменута је и владина комисија. Слободан Јовановић. у којој су се налазили Јован Цвијић. све људи од имена и ауторитета. званично је отворено југословенско питање. 18. који ће влада упутити свим нашим посланицима на страни. дакле уједињење свих Срба и српских земаља. на челу са др Антом Трумбићем. Узимајући као свој превасходни задатак пропаганду опште југословенске идеје. чак и немушто. најстравичније . тако и у Европи. која је група. а потом да су тражени његови чланови. априла 1915. У часу кад је у Паризу коначно склопљен ЈО. веома танко и једнозначно. ради очувања будућег мира. што је. како на Балкану. па дакле и у Средоземном. уз то се још. Чудно је. У Паризу створен Југословенски одбор (ЈО). априла. да се прво родила идеја Одбора. све остало буде изведено и њему подређено. и писао Пашићу. Хрвата и Словенаца из А/У. Хрватом из Далмације. Југословенски одбор. па дакле и самој идеји будуће југословенске државе. Речено је већ. тзв. није се ни слутило да је пет дана раније. они су српско питање утопили у југословенско. Она је сачинила један програм. у виду групе научника. 2. да се управо тада. отпочео званично да ради у Лондону. јер ипак и изнад свега. Бугарска може ући у заједницу са том државом на основи федералистичкој или некој другој”. већина његових чланова били су чланови масонских ложа. који је у највећој мери био супротан жељама и намерама Одбора. септ. по владином налогу – након Нишке декларације – имала да изради предлог програма који ће бити упут за дипломатски рад владе. од избеглих Срба. Та ће држава држати равнотежу у Јадранском мору. Александар Белић. конституисан је. како би се и они загрејали за стварање заједничке државе. Никола Стојановић и Мирко Латас. а другим код наших исељеника у Америци. На Балкану је потребна једна јака централна држава. прва тачка понавља у трећој! Оно пак што је главно. како је то Спалајковић уочи самог рата из Петрограда. најблаже речено. Херцеговином. Далмацијом. направљен тајни Уговор. Војводином. као главног. у Лондону. да се ни једног тренутка није размишљало. међутим. тај и тако замишљени „јединствени југословенски национални осећај”. 4. да би неколико дана потом. може сматрати и масонским делом. ЈО требало је да делује по два колосека: једним у дипломатским круговима Савезника. 3. ми смо ушли у рат да решимо најпре своје. бити трн у оку Италије. што је и био разлог његовог прилично спорог формирања. одн. у Паризу. 1914. Истром и Словеначком.

коштао грдних пара (преко 3 милиона ондашњих динара). тек за нас је испала трагедија. У Чикагу је чак одржан и дводневни конгрес (15. тако да је свака идеја њеног цепања. из А/У монархије. па да се тамо узнастоји получити једну резолуцију. Ситон нам је. да су Срби. Уосталом. и у свим А/У земљама. што се потпуно да разумети. био пријатељ тиме што је сматрао да би била трагедија ако Србија преузме вођство над југословенским католицима. Ни у британским круговима југословенска идеја није глатко пролазила. одобравајући и подупирући сваки злочин против српског народа. Неважно је у ком је смеру он то мислио. где је било око 700 хиљада југословенских исељеника. за њу била незамислива и неодржива. публициста Викам Стид и научник Роберт Ситон Ватсон.разграђивао. Ипак. Они се нису мирили са чињеницом да ће та нова држава бити састављена и од католика. непоштедно и непрестано. како званичним тако и међу интелигенцијом. каква је била А/У. марта 1915) на коме је донесена. при чему су вршени злочини какве дотадашња Европа није могла претпоставити да се могу вршити. као што се и може претпоставити. и 16. где су Срби проглашени за звери. видели су. изјавили и нагласили своје народно јединство. једна таква резолуција. уз све остале муке са њим и његовим врлудањима. које треба не бирајући средства. Србе у оквиру „руског комплекса”. па и априорно непријатељство. па и Словенаца. лила српска крв од стране Хрвата. која се одмах огласила као његов главни противник. на самом „терену”. и то тамо где је било најбитније да се оствари та идеја. међутим. која су редовно ишла на нашу штету. Треба рећи да је Србију тај ЈО и његов рад. Деловање ЈО отежавала је и католичка црква. а то је будило највећи опрез и скептицизам. Она је свим силама настојала да очува најкатоличкију државу. Они који су имали највећи утицај. Зато је одлучено да се иде у Америку. и без његовог постојања. и захтјев за уједњињење у једну државну цјелину са браћом из Краљевине Србије”. верујући да „у приликама када не може да проговори народ у отаџбини. посвема је природно да умјесто њега иступи онај дио који се налази у слободи. она је у свим југословенским земљама распиривала верску и националну мржњу. и да желе да се одвоје од А/У и осамостале као једна држава. Најтеже је. обојица добри познаваоци балканских проблема. којом би Хрвати. муслимана. у служби А/У. имајући своје званичне представнике по свим савезничким земљама. иако је главно тежиште његовог рада остало у Америци. у том непријатељству. Срби и Словенци. Ипак. на ком се. у име ње и њене цивилизације. на најбестијалнији начин искоренити. временом ће ЈО развити врло широку и организовану активност. мада не увек и на њихову корист. И у Србији. инспиришући и провоцирајући и сваки отпор било каквом јединству и слози. било пробити са идејом југословенства у руским круговима. . Хрвати и Словенци једна нација.

као и 1913. наше престонице. да би тек после тог неуспеха. Тако исто поступили су и са нама. као да су свесно желели да што више страдамо и искрвавимо. прогласивши се неутралном. под командом генерала Макензена. што би нашим нападом престала да важи обавеза Грчке. чим је 26. а с друге. и мада нападнути од далеко јачих снага и са трију страна. после тешких борби. пошли ка Солуну. Из тих страшних дана. мора да буде светао.1915. наша Врховна команда. Могло би се без великог претеривања тврдити. да су за руску револуцију у највећој мери Савезници криви. У насталом положају. авг. одуговлачећи своју експедицију колико год су могли дуже и бескрупулозније. окт. јер су не само исцрпљивали руску војску. да се сместа нападне Бугарска. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. 23. тако да је главни терет рата вукла Русија. септ. по ком је била дужна да уђе у рат против Бугарске. уз жесток отпор. успели смо да одолевамо скоро два месеца. у којим су бомба и бајонет били главно оружје. зато што Савезници нису били сагласни. већ и да отворе нов фронт који је стратешки био најпогоднији и најубитачнији по Централне силе. током читавог рата гледали су да се боре помоћу туђих жртава. команданта последње одбране Београда: „Јунаци. били доста ослабљени. да иако смо. по уговору из 1913. уколико будемо од ње нападнути. уосталом и без усаглашености. верујући да је Бугарска мобилизација – блеф.. разнети вашим бомбама и бајонетима. треба рећи. мучки и без објаве рата. тражећи од ње непрестане офанзиве. Ви немате дакле да се бринете за животе ваше. мада су Бугари. запретила да ће и нашу и савезничку војску разоружати. септ. уз то и слабо наоружани. па чак и да нестанемо. ако покушају . војска се лагано повлачила. Образ Београда. још 30. покушали да освоје Дарданеле. они више не постоје. с једне стране. наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. у односу на почетак рата. Савезници су најпре и узалудно. Уз то. Уз то. што се види и из чињенице. ни наша влада није било једнодушна у томе. већ је. Влада то није дала. битно изменила наша ситауција. Грчка не само да је отказала војни савез са нама. посебно Енглеска. док још није концентрисала своје снаге против нас. објавила мобилизацију. Немачки напад на Србију. остала је овековечена заповест мајора Драгутина Гавриловића. непријатеља треба разбити вашим силним јуришем. да би се том акцијом. септ. На фронту од Оршаве до Вишеграда почела је паклена артиљеријска припрема. ударили с бока. савезници. Београд ће бити напуштен 26. тражила је од владе. већ су је остављале и без муниције и без хране. Истине ради. али наша војска је одолевала све до 6. уз огромне жртве. тачно у три часа. али одвећ споро и без енергичности. чиме су поспешивали и онако постојеће револуцонарно врење. у два наврата. Уопште. зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!” Уместо да се искрцају у Солун и да одатле крену не само у помоћ Србији.

али их остављајући без хране. повлачио и цивилни збег. Уместо да им је. Ако се зна да се са војском. било каквог превоза. испред три разјарена непријатеља. да би могли да буду озбиљна и права помоћ. покушава да дозове „Цер и Колубару”. са уверењем да су тамо савезници. Како је тај силан и већ напаћени народ. где су и српске мештане ликвидирали. онда се може замислити како је била и како је текла наша безизлазна ситуација.да повреде њену неутралност. није хтео да жртвује своје трупе. то сам Бог зна. њих 30 – так хиљада. нити потребна”. где су их Италијани зауставили митраљезима. коначно одбачено. како не би било сведока њиховим зверствима. шта више. по најгорем времену. У таквој ситуацији француски генерал Сарај. кроз Албанију. војвода Мишић. умирали. и нама је остао једини пут за повлачење преко Проклетија (просечна висина преко 1. она „нити је могућна. повлачио се заједно са нашим очајницима кроз Албанију. и целих 40) хиљада младића. без основних животних намирница. необјашњиво је. Написао је: . потом. славни француски писац и новинар. међу Арнауте који су нас за све време и иначе нападали. где су сваког дана. остало је у животу свега 3 – 4 хиљаде… Анри Барбис. враћени су да кроз Албанију. остављени сами. Бугари у Скопље и Тетово. Међу толиким жртвама. Немци су ушли у Приштину. сматрајући да би његова акција. али је зато изгубљено драгоцено време. и та побеђена и деморалисана војска. остало је да их сахрањују у „Плаву гробницу”. усред снежне вејавице и ноћних мразева. У том очају. на стотине. у постојећим условима. успела да стигне у Скадар. нов. без свега што претпоставља основну потребу живота. не само била недовољна. па макар и били интернирани. А колико је на том путу смрти остало завејано у снегу! Свака је бројка неважна. она би само била „продужење неизвесности и агоније Србије”… и тако смо. од читавих седам дана. већ да. предлажући немогуће – контраофанзиву. и сам оставивши своје кости у Грчкој. без икакве самилости и одговорности. поготову тада кад су видели нашу слабост… или преко Чакора. Од тих 30 – так (има тврдњи. почињала су већ на нашој територији. а да је само повлачење текло потпуно неорганизовано. дођу у Валону. који се са свих страна сливао према Приштини. кроз црногорске гудуре. посебно у околини Призрена. савезници су се ипак искрцали у Солун. Убијања и пљачкања од стране Шиптара. 800 метара). Но. јер свака таква смрт исцрпљује цео појам трагедије и трагичног. који су најпре били послати у Битољ. Кад су коначно пребачени на острво Вид. те се са повлачењем преко проклетијских и црногорских гудура почело 19. уз сталне шиптарске нападе. коју је овековечио Милутин Бојић. наређено да иду у Грчку. па је утолико више за осуду. готово у хаосу. али у недовољном броју. не дајући им напред. после десетак дана и ноћи беспућа. што је после низа противљења и пристајања команданата. и страдалништво голобрадих регрута (чак и испод 18 година!).

али свака је бројка мала. што ће тек бити учињено претњом руског цара. што нису хтели да остану у Србији. ако се. а трећину протерати”. али ни да се боре у нашим редовима. у Паризу. па и Миле Будак. у Лондону. потом у Драч. и преко Скадра отишао у Италију. као ова. не . да дочекају своје. 29. услове капитулације. који ће убрзо потом уследити. Доласком у Скадар. због италијанске освете и италијанских намера – што је исто – чији су бродови били на домак обали. Једна несхватљива енигма. А/У се обрушила на Црну Гору. па и у Валону. Међу њима било је и Хравата. према уверавањима савезничких посланика. наш збег и нашу војску приликом пробијања кроз гудуре. што су све биле стотине нових километара главињања по мукама. ново и далеко веће сејање костију. 1920. изнурених и од глади дотучених страдалника. Краљ Никола прихватио је 3. каснији хрватски књижевник и усташки идеолог. трећину ћемо покатоличити. дец. дец. претрпела пораз. одвећ мала. ког су велике силе наметнуле за поглавара албанске државе створене 1913. у ком су нас. Има различитих података колико је Црногораца пошло са српском војском (велики њен део се повлачио и преко Андријевице и Подгорице. 1916. пала је и Црна Гора. који се потом прогласио за диктатора Албаније. Обрачун регента и Пашића са Врховном командом у Скадру. Неко је целу ту епопеју назвао нашом Албанском Голготом. али је на Мојковцу. утолико већа. убили су га његови сународници. измучених. у року од 24 часа. којима је могла да нам достави и храну и превоз. па у Француску. Са падом Ловћена. да је треба помињати.„Ни једна слика која приказује одступање Француза из Русије. повлачили су се и А/У заробљеници. Есад паша је сматрао да Албанија треба да живи у пријатељству са Србијом. 1915. у Албанију). некадашањим командантом опседнутог Скадра. којом победом је Црна Гора искупила свој пораз. На жалост. у првом реду. која представља повлачење Срба… Пут избеглиштва обележен је телима помрлих избеглица… Војници су чак и вашке јели. са колонама наших живих лешева. која га је за све време издашно помагала. и он нам се поштено и пожртвовано одужио штитећи. испоставило се да је по њу и осталу помоћ требало ићи у Медову. јан. да ће склопити сепаратни мир. на сам Божић 1915. са својим људима. 3. може изразити. борећи се против кнеза Вида. али биће да нема имена који сву ту непрегледну патњу и то беспримерно нестајање. 1915. На нашу заједничку српску срамоту. чекали товари хране. који су другачије мислили и радили. на солунски фронт стигло је далеко више Албанаца (преко 800) на челу са Есад пашом. И све то. и новцем и наоружањем. да њима утоле глад…” Са нашим збегом. онај који се обележио чувеном реченицом: „Трећину Срба ћемо побити. не даје приближну слику очаја.

што. биће исписано много хартије. бити унапређен за војводу. Ипак. и сав тај тешки багаж свалили на Врховну команду. За то и такво стање. Сад се пренебрегавала чињеница да је Грчка била неутрална и да је имала права да нашу војску разоружа. није могло стотине хиљада мртвих вратити у живот. пак. О том проблему на коју се страну требало повлачити. да је наше повлачење представљало једну потпуну дезорганизацију и импровизацију. и водила политика. нашла у њима главне кривце. а не само нама. међутим. па је влада морала да решава чисто војничке ствари…”. што му чак није било ни саопштено. а он командант Прве армије. Како су и колико су италијански војни . сад су давали и пушку. јан.поступи човечно и у духу савезништва… али и тада. Војска је. прва је сила била старија и моћнија. одмори и наново организује. Врховна команда је споро дошла у Скадар. А десет месеци се седело у Нишу. наравно. што је претила и савезницима. За наш пораз и све оно што је касније уследило протурена је званична верзија: „Криви су команданти који су војску из Битоља и Дебра кренули за Драч. чији ће посланици. после 1918. где ће и умрети 1917. утолико пре што је Грчка сем што је била неутрална. јер је болестан кренуо да се лечи у Ницу. који ће пред сам пробој солунског фронта. Дајући и последњу кошуљу Албанцима за парче хлеба. са систематским отезањима и небригом… Морал нашег војника толико је био опао. било је и остало је јасно. авг. на кога ће се све свалити. Тек. уместо за Грчку. 1916. за наш претходни пораз. 31. за пар „цекина”. није била пребачена са обала Албаније. Савезници су после много натезања. на ком је било одређено да буде и привремено седиште наше Владе и Народне Скупштине. Поставило се питање где ће се наша војска склонити. 1918. била је и гладна. једно је друго допуњавало са нескривеном претњом. са којима је симпатисао и сам војвода Путник. за целокупну нашу катастрофу у неорганизованом повлачењу. поготову Црнорукци. дец. Али. ако су је донели. али тада ће већ начелник штаба бити војвода Мишић. Јер ако је био проблем 30 хиљада регрута убацити у Грчку. и војвода Путник је смењен (30. да никакви алтернативни планови у том смеру нису направљени. Разочарење се мешало са револтом. да се нахрани. требало је наћи кривца. да га је гурао до испод минимума сваког достојанства. да се тако одржи фронт на линији Призрен – Битољ. 1915. постављен је за начелника Врховне команде генерал Петар Бојовић. војска ни из далека (а камоли избеглице!). голи и боси. 18. како толики народ и толику војску. Уместо војводе Путника. само да би одржали голи живот. бити пребачени у Француску. коначно решили да то буде острво Крф. Кад је влада стигла на Крф. у Скадру). Пашић и регент су се брзо нашли на једној линији. Међу нашим командантима било је мишљења да се то може учинити и у Албанији.

да нам они кажу шта је наше. али канда је и она још сувише велика нашој браћи са истока и запада. та „италијанска брзина” није била ништа друго. са Немцима и Аустријанцима – Мачва. Зато и није чудо. Наша је девиза ’сваком своје’. управо то и „остварити”. показала све страхоте цивилизоване немани. Ми пуштамо да најпре други узму и оно што је заиста њино. Речено је то 1895. аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом”. Хрватима. Бугарима је дато да окупирају све до Мораве. 1915/1918 Србија под окупацијом. бити пребачена фрацуским бродовима на солунски фронт. што је од преко 300 хиљада. и ми се ове хришћанске врлине придржавамо у толикој мери. на Крф стигло једва нешто преко 120 хиљада војника. маја 1916. . а ми спокојно и с резигнацијом чекамо. кроз систематско истребљивање српског живља и уништење његових добара. фебруара 1915. јер сваког дана је умирало и по неколико стотина болесних и изнурених војника. и с лева и с десна. „Ми Срби. у садајество са већ постојећим савезничким јединицама. под генералом Сарајом. слоге и братства са целим светом. да командује свим трупама – „у име регента и савезника”. а рекао је то. Саве и Дунава. па да нас онда ’братски’ стрмоглаве у њу”. док се не састану на Морави. један од твораца наше химне „Боже правде” – Јован Ђорђевић. Ми смо пријатељи мира. иако се на превожењу радило скоро месец дана! Кад се зна у каквом је жалосном и алармантном стању била наша војска. не слутећи да ће. до отворено исказана жеља и намера да се наша војска уништи. Подриње и Београд … са идејом не само поробљавања и анексије. уз помоћ Немаца. она ће у периоду од 30. што је довело до великог разочарења нашег народа у „браћу” преко Дрине. оно што је уследило. заиста смо чудновати људи. марта до 13. да она већ прелази у грех према нама самима. већ и уништења свега што је српско. Пошто се српска војска наново организовала.Тако нам је за сад још остала само Црна Гора и ова наша Србија. те би и њу ради да мало поткресују. види се и по томе. да до 8. та наша браћа. Иако је прва краткотрајна окупација. одговоре крвавим незадовољством. кроз дуге три године. а и оно што желеда будењино– а нама шта остане. која се завршила Колубарском битком. Одиста. превазилазило је све дотадашње мрачне хронике дивљаштва и разбојништва. за кога је нађена формулација.бродови споро превозили нашу војску. „Уместо да на аустријску објаву рата Србији. што им је и изгледало могућним. да нас грабљиви суседи пљачкају и черупају са свих страна. пре Макензеновог напада на Србију. само двадесет година касније. није превезено ни 10 хиљада војника.Последица те наше грешне индоленције та је.

радњи. били узалудни. велику ако не и пресудну улогу. Својом милости и свемогућности. . подигли су 4 вешала. међу том и таквом нашом „браћом”. бивали и живи спаљивани. чим су дошли у Београд. сви исечени на комаде…” По Мачви су и живу децу натицали на бајонете. а на петом глава остала да виси…у једној кући 15 жена са ситном децом. обешена је Живана Лазић. показало се да су сва наша пропаганда и сви наши доприноси у продубљивању братских односа. а без одлука и неколико пута толико. штампарије… и упркос тако разглашеној српско – хрватској коалицији од 1905. банке.Нема сумње. А било је случајева закопавања живих људи. одиграла је католичка црква. обешено је преко 11 хиљада лица. У Звиздари. Није изостао ни љубљански бискуп Јеглич: „Мужеви! Зове вас цар да оружјем у руци браните католичку Аустрију од заклетих непријатеља самог Исуса… Напред! С вама је Бог. после 1903. многи су се Срби. једне насред Теразија! А тек у Србији – на хиљаде. станова. чак је и срочио нарочиту молитву: „Молимо те Свемогући Боже. Србе Хладан дом вам дижемо уз врбе. имати патриотског еха. у загребачким демонстрацијама испољила против Срба. Избави нас од непријатеља који су изазвали рат… Просвијетли наше војсковође. На хиљаде су одводили у концентрационе логоре. Арчибалд Рајс тврди да су рањени и заробљени српски војници. тако да су српска страдања била беспримерна. уз непрестану глад. напред ка славној победи!” А било је и таквих словеначких излива: „Топовима поздрављамо вас.” И стварно. надали да ће Нишка декларација. када су три дана и три ноћи харали и уништавали све што је било српско. стављеним поред њих. Загребачки надбискуп Бауер. што је доводило до стравичног помора. селу код Уба. као и увек. погледај милостиво на хрватски народ. изазивајући и ширећи свакојаке заразе међу њима. „у једној кући шесторо заклане деце… у некој другој четворо са одсеченим главама. Она мржња која се 1902. У дражењу тих злочиначких осећаја и осећања према Србима. Само према одлукама војних власти. а вероватно и сама српска влада. овога пута подстицана и награђивана од Аустријанаца и Немаца. од кућа. који ти се моли. По Београду су за људима правили праве „шинтерске потернице”. у којима су их. букнула је опет. ништа од тога. са још већом и разуларенијом жестином. Али. Шта више. која је чак и победила на последњим изборима у Хрватској. излагали најстрашнијим мукама. даруј побједу нашим војскама…” која је у стотинама хиљада примерака штампана и дељена по црквама и у трупама. мајка шесторо ситне деце! У селу Дубљу код Шапца. благослови оружје наше.

Срби нису поштеђени ни у самој А/У. чак и голобрадих младића. о 20 годишњици ослобођења (5. по наредби краља Александра о вечном помирењу. свих узраста. Бугари су се дали на мобилизацију. Посебно су жене и деца страдали. а становнике моравским Бугарима. једни другима били равни. опроштају и забораву. постављено је шест вешала. „тако вандалски мучени и масакрирани. спуштен у топлички округ из француског авиона. Становништво је на најсвирепији начин убијано. О депортовању Срба из Босне и Хрватске и Војводине ни броја се не зна. Све су српске школе свуда биле затворене. који су се утркивали ко ће више својих српских комшија послати на вешала. од хрватских и муслиманских (а свакако и словеначких. у Срему. и то најчешће – бајонетом! А имали су навику и да поливају „гасом” и спаљују своје жртве. на којима је обешено 77 Срба и 2 Српкиње. који га је понео са солунског фронта. генерала хрватског рода. док се број побијених у Босни и Херцеговини. почетком фебруара 1917. На једном лешу. да су се бугарска зверства дуже памтила и препричавала у народу. и не зна. грдно осветити. У тој кампањи А/У је чинила све да зближи муслимане и Хрвате. сместа би био убијен. ни Маџари нису изостали у овој општој утакмици у сатирању Срба. Иако су по крволочности и злочиначкој обести. да таква недела није запамтио ни средњи век”… Сурдуличким улицама буквално је текла људска крв у потоцима… И после свих таквих и толиких истребљивања. и није престајао све до краја октобра 1918. уосталом као и у најновијем добу. између православне цркве и школе. чак је било забрањено и славити славу. Наравно. којима је „припала” источна и јужна Србија до Мораве и Македонија. почев од 1991. 1938) подићи споменик. која је друга злодела прикривала и гушила. што су подизана на све стране. Аустријски извори признају да је само у Срему убијено преко 10 хиљада Срба. Биће да је побијено најмање 20 хиљада Срба.По крволочности нису се разликовали ни Бугари. Лебане. што је последица званичне политике. Ретко ко је остао. међусавезничка комисија. гурајући их према запаљеној слами и на крају их убацили у распламсалу ватру”. Рибарску Бању… а онда су дошле казнене експедиције Бугара и Немаца… после којих „ни трава није остала”. Устаници су за врло кратко време ослободили Прокупље. Због тога је и плануо Топлички устанак. У селу Грабовцима. Наравно. авг. „везали су Србе и поставили лицем према једној великој камари сламе… Онда су их с леђа пробадали бајонетима. претварајући те јаднике у живе буктиње. где је терор над Србима почео одмах после сарајевског атентата. што ће нам се 1941. Стјепана Саркотића. десило се. а све под командом гувернера Босне. Најпре су се окомили на свештенике. у њихову војску. У Требињу на тргу. после рата установила је 74 убода ножем. довољно је било да је неко рекао да је Србин. ћирилица је одмах забрањена. Српске крајеве звали су Моравска Бугарска. јер су и они били у јединицама А/У). којима ће Дучић. којим је руководио четнички војвода Коста Пећанац. Таквих и сличних .

први град своје отаџбине. преко Македоније и Солуна. Срби. на солунском фронту било је 127 хиљада француских. већ да – заборављају. 24 хиљаде италијанских и 9. ушла и у Битољ. што су и Бугарима строго наредили. августа 1916. не само да је написана. осећало се да је то наша битка. Грчка би им постала трајни непријатељ. веровали су да би Бугари са освајањем Солуна дигли руке од даљег ратовања. уосталом као и Хрвати и муслимани. и свету и поробљеној Србији и свим осталим Србима у А/У. зар би наше памћење мимоишле аманетне речи италијанског песника Габријела Д’Анунација. Да није тако. требало је да се покаже да још постојимо. Четврт века касније Хитлер није тако резоновао и покорио је Грчку са њеним острвима. које ће Мађари. 1916) пала под немачким налетима. септ. 6. и све то под командом француског генерала Сараја. без савезничке помоћи. потпомогнута офанзивом на солунском фронту. Наша историја живљења са њима. Солунски фронт.злочина било је на све стране. из његове велике поеме Србија: Ако си жедан вина рујнога – мржњом се напоји! Ако си гладан хлеба бијелога – мржњом се засити! Само те мржња може одржати! 1916. која је врло брзо (после објаве рата. уз велике и тешке жртве (преко 7 хиљада погинулих и преко 23 хиљаде рањених). уместо што им је пријатељ преко блиског сродства немачког и грчког двора. 119 хиљада енглеских.). јер се њом морала добити сатисфакција за наш пораз и слом. поновити и 1941. већ је и цементирана. Са тим циљем а и вером да се отвара пут повратка у отаџбину. висок) током тродневних борби (2 – 5. Наводно. не читају да науче. авг. освајањем Кајмакчалана (2. Док су ове победе за нас значиле не само војнички. за Савезнике је он значио губитак Румуније. нов. приближавајући њихов незауставиви револт. А с друге стране. коначно. Почетком августа 1916. требало је да она уђе у рат. 500 руских војника. на жалост. задовољили би се својим проширењем. Није јасно зашто су Немци стали на грчкој граници. Како су савезници успели да Румунију вежу за себе. . Али.525 мет. који су они морали да покривају. Иако у те борбе наша војска није ушла сама. како рече Дучић. због ког се Грчка и прогласила за неутралну. Према савезницима стајале су две бугарске армије и по једна А/У и немачка. чиме се за Русе отворио још један фронт. 6. 122 хиљаде српских. већ и морални васкрс. која је отпочела 30. наша војска је успела да извојује и трећу своју велику победу у рату. и склопили би сепаратни мир. да би потом. а што је незадовољство мужика опасно повећавало. већ уз садејство савезника.

а најкасније 1917. маја 1917) против пук. пред крај рата. и уместо речене „солидарности”. на оживљавање партијских страсти и борби. између осталог. у које се може урачунати и коначно грчко опредељење за рат. међутим. одлучно упутити на наше старо војиште. у Лондону. које је њихов председник. признати у својим каснијим мемоарима: „Схватио сам да смо могли победити већ 1916. нас ће рововски рат на солунском фронту. Драгутина Димитријевића – Аписа и његових другова. да је амерички улазак у рат. био што и долазак судског извршитеља да наплати дугове. преко 10 милијарди ондашњих долара. Савезници су дуговали Америци. јер је њих. Међутим. Солунски процес (20. а долазак бољшевика на власт (окт. здравог разума и солидарности”. Међутим. па коначно и сепаратни Брестлитовски мир са Немачком (крајем феб. и пад коалиционе Пашићеве владе. изложио на Божић 1917. 11. 1917) све је изменила. да Пашић има да остане. тадашњи енглески мин. Вилсон. још једна у низу Савезничких „олакости”. значиће повратак рата на нов почетак. ни чули. криза владе изазвана Уредбом о тзв. Када је 1914. марта 1917. само да је команда ратних операција показала више сналажљивости. приоритету грађанске власти над војном у новоослобођеним крајевима. 1917. дела. иако су се Савезници. обавезали да то нико неће чинити. зашто се офанзива није наставила. и она. а у ствари – због других. на страни Савезника (13. па макар и на туђој територији – на међусобне обрачуне. како у војсци. Одиста. То српски државници као да нису ни видели. мишљења. није смела да дозволи да њени дужници буду поражени. 1917) и њихова јавна мировна понуда. руским ултиматумом разрешена тако. уласком Америке у рат. међутим. 1918). тачније 14 тачака по којима је имало да се уреди будући живот света. руска револуција (феб. погодила 10 тачка: „Аутономија народима који се налазе у А/У”. Има. осигурање слободног и сигурног изласка на море за Србију”. марта до 23.Остала је. јуна 1917). биле су последња шанса да се Србија опамети и да мисли само на себе. 24. солунски фронт је укопан у рововске борбе. права енигма. Улазак Америке у рат. што је натерало краља Петра да абдицира у корист свога сина Александра… било је јасно. свак је почео да размишља о сепаратном миру. што ће и сам Лојд Џорџ. Наиме. чије ће разрешење. тако и међу цивилима. да се Апису и његовим друговима. ин. више но сви спољни догађаји. међутим. . Србије и Црне Горе. јер ко би онда вратио дуг. После тога. још с јесени 1914. тачка Вилсоновог програма каже: „Евакуација свих немачких трупа из Румуније. бити убрзано и одлучено у савезничку корист.

црнорукцима, не пише добро, јер се Александар мора одужити Пашићу, за своје
уздизање на трон.

Александар је, иначе, био близак Апису, а кад су црнорукци покренули свој лист
„Пијемонт”, он га је издржавао. Шта више, кад је Апис био отрован млеком, у
Македонији, и добио тзв. малтешку грозницу, коју ретко ко преживи, Александар
је платио берлинског специјалисту, а потом га је послао и у Немачку на лечење,
тако да није ни учествоаво у балканским ратовима. Али и после, једва је ишао, од
набреклих ногу. Међутим, ретко сујетан и превртљив, Александар је патио због
велике популарности Аписа и црнорукаца, која је дошла и као последица њихове
херојске борбе током балканских ратова. Сад кад је постао регент, та њихова
популарност, почела је физички да му смета.

Пашић, између осталог, замерио се црнорукцима 1913, због одбијања да се Бугари
нападну, пре но што своју војску пребаце са Једрена на македонско ратиште, кад је
наша војничка предност била осигурана, због ког одбијања и оклевања, умало
нисмо на Брегалници доживели, опет – Сливницу, што ће се и у последњем рату
поновити, кад Пашић опет није дозвољавао изненадни напад на Бугарску, а што су
и политичари и војници, касније, осуђивали. Коначно, врхунац њиховог
непријатељства досегао се сменом Врховне команде са војводом Путником на челу,
којима су Пашић и регент приписали кривицу за нашу катастрофу 1915, а за коју су
црнорукци теретили управо владу и Регента.

Како је са Врховном командом нестало и њихово последње упориште у војсци,
знало се да сад они долазе на ред. Чекао се само повод, који је нађен у једној
пуцњави са приличне даљине, у часу кад је регентов аутомобил, у великој брзини,
пролазио, што ће бити проглашено – атентатом, с којим је доведен у везу Апис, као
шеф тајне и „превратничке” организације „Уједињење или смрт”. Исконструисана
је оптужница, подигнута истрага, ухапшен Апис са неколицином својих другова, од
којих су неки били чланови Врховне управе организације „Уједињење или смрт”
(пуковници Милан Миловановић, Чедомир Поповић, Радоје Лазић, п. пук. Велимир
Вемић и вицеконзул Богдан Раденковић), као и чланови, пук. Владимир Туцовић и
мајор Љубомир Вуловић. Ухапшени су и нечланови, генерал Дамјан Поповић и п.
пук. Витомир Цветковић, који је убрзо умро у затвору. Касније ће на суд бити
изведени и Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић, Аписови повереници за
Босну, од којих је други био један од учесника сарајевског атентата, али је једини
успео да се спасе и пребегне, најпре у Црну Гору.

Да је све ово било намештено, са унапред смишљеним циљем, види се и по томе
што је, пре тога, регент хтео да протури, преко владе, закон о преком суду за
официре, који су дотле могли бити изведени само на редован Војни суд. Како се на
преким судовима суди по кратком поступку, регент је хтео на брзину да их се
реши, али то није прошло.

Славни наш научник и историчар, Слободан Јовановић, који је био један ретко
циничан и неосетљив човек, и као такав се обилато забављао пишући нашу

историју, јавно се издавао за Пашићевог противника а за Аписовог пријатеља, што
је првом само користило, а другом грдно штетило… у неколико наврата је крчмио
историју Аписовог убиства помоћу суда. Последњи пут, 27 година после његовог
убиства, 1944. у Лондону, причајући свом секретару Кости Ст. Павловићу, како је
Апис морао бити убијен, јер је Стојан Протић по налогу Пашића и регента, нешто
петљао у Швајцарској око сепаратног мира, на понуду А/У цара Карла, где су се
мотали чак и Французи, па и Енглези. И тад, да не би испали кривци за изазивање
рата, регент и радикали изнуђују од Аписа једно писмено признање „у интересу
државе”, по ком је био умешан у припремама сарајевског атентата, те им је тако
његова смрт дала сјајни алиби.

Одиста, Апис је у тајном рапорту, током суђења, написао да је био у вези са
атентаторима преко Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, и да им је помогао
око његове припреме, али зна се да је сам атентат, у крајњој линији, био упорно и
тврдоглаво дело самог Принципа, и нико га од те идеје није могао одвратити.
Коначно, наша је влада и пре овог Аписовог рапорта, доста тога знала, што је и у
овом Водичу, „натукнуто”.

Међутим, тешко је поверовати да је Аписовим убицама био потребан неки јачи
мотив, од оног да се реше једног тако популарног човека и једне такве
организације, која је била ван њихових руку, а које су се с разлогом бојали. Јер, све
што је рађено и што се радило, у име Србије, толико је било изашло изван колосека
једне поштено и добро вођене државне политике, да се требало бојати каснијих
рашчишћавања, након повратка у земљу. Поготову што се у круговима црнорукаца,
доста јавно и несмотрено, причало да ће се у Србију, моћи ући само испод њихових
сабљи.

Уопште, не само они, већ и на ратним седницама НС (свега три), кад год би се
дошло до неког „зида”, иза ког се крила некаква афера или неко зло дело, увек се
рашчишћавање остављало за после ослобођења, да се не би правили расколи у
туђини и да би се сачувало колико – толико јединство за борбе које су нас
очекивале. Другим речима, спремао се један послератни бој, који је унутар нас,
увек бивао жешћи и судбинскији, од бојева са непријатељима.

И тако испада, да је Апис морао бити убијен, по ма ком измишљеном основу.
Отуда и читав низ невероватних догађања и пре и током суђења: пред сам почетак
процеса, смена свих дотадашњих чланова Војног и Великог војног суда, и
постављање нових који су готово сви од реда били Аписови лични противници, на
челу са пук. Петром Мишићем, некадашњим завереником, а потом радикалским
послаником и војним експертом… или, што су у току суђења мењани датуми
„атентата”, а извиђај на лицу места, вршен седам месеци после њега… или, што
званични извештај француског обезбеђења регента, није ни изнесен на суд… или,
што је тужба два пута преиначена и преквалификована, па је тако Процес почео
због тајне и превратничке организације у војсци, а завршен је осудом због атентата,
ког, у ствари, и није било… или, што је генерал Поповић пензионисан да би могао
да му суди пуковник, па и тада је силом био обучен у цивилно одело, које му је

купљено његовим парама… А врхунац свега је то, што се судило – „тајној ”
организацији, која је, међутим, од дана свог оснивања 1911, што је и у Водичу
показано, била пријављена и Пашићу, и регенту, и мин. ин. дела, потоњем
председнику владе др Миловановићу. Коначно, та организација није само
постојала, већ је и деловала на неослобођеној територији, највише у Македонији,
борећи се против бугарских комита и вршећи националну пропаганду. Најзад, за
њу се знало и у борбама, у којима су херојски и неустрашиво гинули њени чланови,
као легендарни војвода Вук (п. пук. Војин Поповић) или мајор Војислав Танкосић,
који би, да су остали живи, сигурно били убијени на овом суђењу.

Сам, пак, Процес открио је једну стравичну моралну кризу нашег официрског
кадра. Одиста, он је схваћен као већа и бржа шанса у лову на чинове и каријере, од
борбе у рововима, и нагрнули су да сведоче, чак и ако нису имали шта да кажу, тек
да се запишу, и да испуне оно што је престонаследник сугерисао: „сваком
поштеном човеку, дужност је да унесе што више светлости у аферу”. Командант
Краљеве гарде, генерал Петар Живковић, побринуо се био и да имају шта да кажу,
организујући неку врсту бироа за припрему сведока, дајући упутства свим онима
који су желели да испуне своју „дужност”.

Суд је најзад изрекао пресуду, по којој су сви осуђени на смрт, сем двојице (ген.
Поповић 15 година заточења и Мехмедбашић 15 година робије). Велики војни суд,
изузео је од смрти пук. Чеду Поповића и конзула Раденковића, дајући им по 20
година заточења, на колико су повећали и ген. Поповићу. Остало је још да влада
замоли милост регентову, што она у свом коалиционом саставу није могла да
учини, јер су њени чланови Љуба Давидовић и Милорад Драшковић, тражили за
све помиловање, против чега је одлучно био Пашић и, под хитно доведени из Нице,
председник Радикалског клуба НС, Стојан Протић, стари противник Аписов.

После тога, 9. јуна 1917, Давидовић и Драшковић дали су оставке, а њима се
придружио и др Војислав Маринковић, који је, као представник напредњака, са
претходна два самосталца, чинио коалициону владу. Криза владе решена је тако,
што је Пашић добио од Регента, мандат да састави нову владу, што је он учинио,
10. јуна 1917, формирајући чисто радикалску владу, која је, истог дана, одбила да
тражи помиловање за пук. Драгутина Димитријевића – Аписа, мајора Љубомира
Вуловића и Рада Малобабића, са чиме се сложио и регент.

Тако је крв њихова, пала на регента, Пашића и Стојана Протића, који је опет враћен
у владу, као министар финансија.

Биле су многе интервенције са стране, не само у погледу ових убистава помоћу
суда, већ уопште око Солунског процеса, које истина нису биле у званичној форми,
већ више као пријатељски савети, изузев руске привремене владе, која је директно
интервенисала, али Пашић и регент остали су глуви на све те апеле.

Најзад, треба рећи, радикали су били стари противници војске, са којом су имали
ненаплаћене рачуне још од (своје) Тимочке буне, коју је стајаћа војска угушила.

није убијен један човек. све док се са њима.Сада су тај рачун наплатили. одн. који се после Албаније разместио. уторка. један мајор инвалид са штапом и тешком срчаном маном. још у Нишу. више од два сата. о државном трошку. Отуда његова одбрана на суду. одважно ишчекујући „казну у име правде”. команде. ешалона медиокритета и хохштаплера. Биће да жандарми нису хтели да пуцају у Аписа и Вуловића. до крика болна. у коју нису уложили ни кап сопствене крви. Искреност и одушевљени рад за добро Србије. који су постали врховни закон нашег даљег државног живота. Да је то тако и никако другачије. па дакле и у ватромет невероватних каријера. правећи терен за сопствена послератна аванзовања. који једва стоји од набреклих ногу. подмећући им се при сваком њиховом кораку. у којој су боравили наши народни посланици. који га је наводно однео у смрт. да буду ослобођени војне обавезе. Гојко Павловић. Један пуковник. није и сама Србија натоциљала и настрадала. на унутрашњем је настала једна стравична морална криза. па се много тога и само од себе лепило на нас. и тиме по ко зна који пут показали и доказали да њима држава никад није била изнад странке. јуна 1917. коју је непрестано глачала авет Солунског процеса. као нашим главарима. па и тај тајни рапорт. није ништа друго радио сем што се бавио сплеткама и свађама. настала лумперајка! Тај олош. већ је убијено начело искреног и непоколебљивог бдења над Србијом и свег оног што је Српство. 13. начелник Судског одељења Врх. показала је убрзо наша стрмоглава клизавица. ако је на спољњем плану. Морало би. која се преточила у подмукла подозрења. читали у праскозорје. или да је у Ници. упркос јавног згражања. доушништва. чим је после првог плотуна пао само Малобабић. шпијунирања. Да ли још да напишемо да је пук. на рачун победе српског сељака. стоје и чекају да их одред српских жандарма реше живота. јуна 1917. кад се сазнало за Аписову смрт. прогањања и деградирања. још истог вечера правио гозбу. 13. који су они живели за велике и срећније дане Србије и Српства. скинула сваки ореол. уступили су место лоповлуку и корупцији. који је за себе изгласао закон. и један младић са отвореним кавернама на плућима. на Аписовој хумки. на жалост и несрећу Србије. власти. и мајору Вуловићу и Малобабићу. И кад су њему. дао је у уверењу да ће користити држави. много тога текло и својим током. више него немушта. или како је у писму регенту казао: довршетак сарајевског процеса… мора да је то била једна језива слика. да се зна и памти. док је за Аписа државно начело било водеће. по хотелима канске ривијере. са каматом. што је и регенту и Пашићу и његовим радикалима. срамотна и злочиначка. ипак. а Вуловића су докрајчили „пуцњем милости”. у то праскозорје. пресуду. Одиста. . На њих су морали наново да пуцају.

после Ослобођења – убио. који је на суду сведочио да је „чуо пуцањ”. али је његовом смрћу остварено толико каријера и лоповлука. ни поводи. био један од најзаслужнијих за долазак династије Карађорђевић на престо. по налогу Светозара Прибићевића. прошло је не само две године. да би одједном књига била повучена и нестала из оптицаја. да је током њеног извршења. који је као министар ун. дела. који ће. по нас. (2. Када се зна да је Апис 1903. која је дељена и шаком и капом. као алиби регента и радикалске Пашићеве владе. и чувала се у једном сандуку. јуна – 7. Дакако. кад је он био мин ун. јула 1917. у његовој министарској канцеларији. баш као ни Аписов „тајни рапорт”. након једног крајње изазовног и небулозног живота. дела. водио све конце самог Процеса. по тврђењу Слободана Јовановића. и истраге и самог Процеса. те ноћи био тешко рањен. Србија је почела да маршира ка својој пропасти. штампана је у Солуну тзв. Видевши. Од стварања ЈО.Апис је заборављен. његове кости и кости његових другова никад нису пренесене у отаџбину. до његовог састанка са српском владом на Крфу.). већ су се збили многи. пребачена је са Крфа. што ће временом прерасти у један разарајући менталитет. онда се том историјском незахвалношћу још једном потврђује наша народна пословица: „Што ме овај човек прогања. у предвечерје ослобођења. давао налоге како има да се води процес. Ипак. објавити и два шифрована телеграма из Пашићевог кабинета. никад нису ни објављени. иза кулиса. дакле. који су је и спровели у дело. као ни савест. Чињеница је и да се краљев ордонанс. крајем дец. априла месеца 1915. нестати после његовог одласка из тог ресора. и шта има председник суда да издиктира у записник. Јуришић. био душа завере међу нижим официрима. пук. као и како је усаглашаван датум непостојећег атентата. чије су трубе надјачале пуцње из оног злокобног и судбоносног солунског праскозорја. па и Љубе Јовановића. судбоносни догађаји. и да му је она тако вратила. по којим се види да је Пашић лично. а што је суд прогласио крунским доказом да је атентат постојао. 1921. Велика књига о Солунском процесу. прави документи. мада је ишчекивала велика војничка победа. Крфска декларација. званог Љуба Патак. Прибићевић ће десет година касније. преко Љубе Патка. цела документација. коме више нису ни били потребни узроци. кад му никакво добро нисам учинио!” 1917. како се Солунски процес претвара у једну трајну аферу. подмећући му непостојећу кривицу. пре свега наша . Уосталом. у својој књизи „Диктатура краља Александра”. да је.

како би се заједничким настојањима борили за остваривање ставова Нишке декларације. Б. на решавање њихових проблема. као и демократски парламентаризам. и која је као таква постала основа и каснијем уједињењу. 1. 1917). у том часу. као и да су оба писма равноправна. објавивши најпе рат Немачкој (24. у октобру 1917. Васиљевићем. Маринковићем. и у таквој ситуацији наша влада се морала у потпуности окренути западним силама. а од стране ЈО: председник др Трумбић. Декларација је добро и јасно срочена. мада је изјављивао да ми морамо добити компензације у Босни и на мору. која је још онда проглашена српским ратним циљем. Уз то. Мислило се да ће за успех тог заокрета према Савезницима. што се тиче Македоније. који неће бити разрешени ни доласком бољшевика на власт. и за регента и за Пашића. која ће Русију одвући на сасвим други колосек. било је главно да се прихвати династија Карађорђевића. јуна) На крају конференције. право да сваки народ задржава своја обележја. Миљуков. Хрвата и Словенаца. Решено је да се Устав земље донесе квалификованом већином у народном представништву. Поточњаком и Д. Дакле. Вошњаком. као представницима опозиције. да су то они људи с којим српска влада стоји у додиру” – Пашић на седници владе. Крфску декларацију. дец. која ће имати самилости према борби нашег сељака за слободу. као и унитаристичко уређење. Италија је одмах и недвосмислено била против. додуше са локалном самоуправом. добро доћи постојање званичне усаглашености између наше владе и ЈО. и од кад је наш посланик у Русији. П. Драшковићем и др. Тринајстићем. Спалајковић. посланика Милана Маринковића из Пирота). славни историчар. због издаје словенских интереса.катастрофа крајем 1915. што је било новост за делове под А/У. са члановима Х. Д. којима ће се придружити и Америка. а потом. са Пашићем. свеједно што је за многе А/У била још увек једна непромењена датост. Ф. поготову што је у Декларацији било речено да . иако је Пашић слао неке наше социјалисте (у првом реду. ин. која је. и добро је одјекнула како у југословенским земљама. а изгледа да су је и савезници санкционисали. уз опште право гласа са тајним гласањем. дела Привремене владе. са обе стране репрезентативни састав. те да се види. чиме би се и самим именом прокламовало и јединство и равноправност сва три имена народна. и да име државе буде Краљевина Срба. тако и ван њих. на бугарској страни. а потом и руска револуција. („Звали смо их да бисмо их озваничили. Ушла је верска и језичка толеранција. марта 1917) а потом и А/У (24. од кад су бољшевици овладали. Нема сумње. и сељачка земља. они су. на којој су учествовали са српске стране: председник НС Андра Николић. буквално пљунуо Лењину у лице. био је. који је донео тзв. као емисаре. члановима радикалске владе и са бившим министрима Давидовићем. задовољила све главне захтеве. а пре свега. не само у том часу. Хинковићем. већ престали да буду фактор од било каквог утицаја. Међутим и ипак. верујући да је Русија још увек Русија. ми тамо нисмо имали више шта да тражимо. мин. па и по нашу судбину.

1918. Касније је та наредба повучена. Та је дивизија под командом пук. донесена тзв. „услед учесталих бекстава наших војника у Србију. какав статус чланови ЈО нису имали. у том циљу. Иако су се они касније одрекли те Декларације. и католичка црква није крила своје противљење. Истине ради. у Одеси је формирана Прва српска добровољачка дивизија. како би их војници читали. чланова царског парламента у Бечу. разлог за хитност је постојала. Још пре тога. 2. која је на бази тријализма у оквиру А/У. јер је у Бечу. имала своје ватрено крштење у Добруџи. Регент је унапред обећао да ни једног таквог бегунца неће помиловати. храбро се борећи и . Енглези су непрестано постављали питање потребе одржавања тог фронта. у оквиру руско – српског корпуса. Французи половину. док ће Руси покупити целу своју бригаду. због лошег васпитног и патриотског рада међу војницима. одвели једну дивизију. а запрећено им је да ће им сва имовина бити одузета. једном и њен председник. Мајска декларација. који је са стотинак официра дошао са Крфа. Од заробљених Југословена на руском фронту. чланови ЈО нису ничим реаговали. Међу потписницима те Мајске декларације. маја 1917. деле бесплатно званичне Српске новине. у корист идеје да треба кажњавати старешине јединица тих бегунаца. па чак и Титов министар ин. министар војни тражио је да се заведу посебне мере. као и председник Сената Краљевине СХС одн. Од часа кад је на солунском фронту дошло до укопавања у ровове. 1944). уверавајући Савезнике да ће се победа решити на главним фронтовима. чињеница је да је она била легитимна. Стевана Хаџића. Пробој солунског фронта. спасавала њен опстанак. Било је чак решено да се саопшти да ће сви такви бегунци бити стрељани. Тек. Наравно. јер су је потписали прави народни посланици. с друге стране. и Јосип Смодлака (будући дипломата нове државе. Југославије). Енглези су. гледајући „своја посла”. дела. налазили су се и др Анте Корошец (будући министар у многим владама. у којима живе Словенци. па дакле и егзекуције. Хрвати и Срби… под жезлом Хабсбуршко – лоренске династије”. у чијем је саставу било преко 90 % Срба. крајем јуна 1916. што је био знак једног крајњег неукуса. у Националном комитету ослобођења Југославије. Крфска конференција је држана у време завршетка Солунског процеса. из чежње за породицом”. којом се тражи „уједињење свих земаља у монархији. а опет. И тако. крајем маја 1917. што је нашу владу грдно забринуло и нагнало је на многу активност и кукање посебно у Паризу. што је била главна опасност за све оно што је Пашић заједно са ЈО радио на успостављању заједничке државе свих Југословена. па је чак наређено да се.Јадранско море припада новој држави. септ. и доказ њене хитности. 13. док су остали били Хрвати и Словенци.

оправдано. Сибира и морем. већ 21. ма како се иначе звале. створен је био добровољачки корпус под командом генерала Живковића. али без икаквих малициозности и лажи. и они да се заштите од нашег упада на њихову „ужу”територију! Настављајући своје надирање кроз Босну. Јадрански . у Нишу. ипак. била је у Врању. а Друга у Вишеград. тако силовито. у Алексинцу… да би у 10 часова и 30 минута. окт. три дана касније у Лесковцу. и у Сплиту. пак. После великих губитака које смо имали на Кајмакчалану и у Битољу. која је ушла у састав Друге армије. цела територија Краљевине Србије била је ослобођена. потом у Дубровнику 1. под врховном командом француског генерала Франша Д’ Епереа. једни су ишли преко запада. Друга армија ушла је. 1. пробијање Солунског фронта. 5. тзв. Њих око 17. Пре тога. али и да се употребе за њено гушење. биле састављене од бар 90% Срба. пребацивање добровољаца на солунски фронт. септ. Но. септ. октобра. 1918. одн. артиљеријском ватром. септ. нов. Тог дана Прва армија је прешла у Војводину. Било је неколико хиљада добровољаца и из Америке. са тим се није успело. 2. Главни наш напад био је усмерен ка бугарској граници. крутошћу и једностраношћу става српских активних официра. дозвољено је било да се формирају јединице под националним именима. али су је зато обилато хранили мештани.сатирући. Од друге групе формирана је. из Одесе. окт. окт. која није могла да је стигне. 24. које су попуњене првом групом добровољаца што је западном страном стигла. нов. постојала је реална опасност да се те јединице уплету у револуцију. под командом војводе Степе Степановића. иако је скоро цео био састављен од Срба. децембра 1917. који су такође стигли у Солун. с тим да српска војска не прелази њену границу. ушла овенчана у српску престоницу. изазваног. два дана касније њене јединице биле су у Котору. наша војна формација. где год су стизали. губећи у тим борбама скоро половину свог састава (преко 6. Кад је букнула руска револуција. бојећи се. подељени су били у две групе. Као и увек.000 мртвих и рањених). Бугари су успели да заштите своју територију. Након темељних припрема. најчешће и без коморе. наводно. у Сарајево. Одлуком наше Владе. Пробој је извршен. Југословенска дивизија. али.. а посебно Другој армији. јануара 1918. па је дошло до великог осипања. наша је војска малко успорила свој победнички марш. а други преко истока. У Суботицу смо ушли 31. тзв. 19. поготову од часа кад се ступило на српско тле. 1917. која је част припала нашој восјци. најчешће се придружујући ослободиоцима. Хрвата и Словенаца”. Два дана касније. Због националног трвења. 29. септ. кроз Суецки канал. треба рећи да су све те добровољачке јединице. од три. да је после 24 часа непрекидних борби. 000. ког је вечера потписана и мађарска предаја. Од тада је наша војска непрестано гонила непријатеља. тиме што су 16. с тим што се и сам Корпус назвао „Добровољачки корпус Срба. Касније је у Одеси формирана и Друга дивизија. свела се на две армије. на коју су наше јединице избиле већ 14. положили оружје. септ. Задржани бугарским разоружавањем. да не дође до реванша за онолика зверства која су починили у Србији за време трогодишње окупације. почело је половином августа 1917. била заузета цела прва линија бугарских ровова. отпочело је. септ. 2.

Војводина и Црна Гора. Народно веће. окт. под хитно. које је прокламовало као свој „темељни заједнички програм: уједињење свих Словенаца. која су хтела своју независну и издвојену сељачку републику. уз бурне поклике: Живила Хрватска!”. кад је Бугарска већ положила оружје. септ. не може се а не видети да су оне дошле до оних тачака које су биле „исцртане”тајним Лондонским уговором. па и тражећи совјетску републику и разбаштињење свих поседника и власника.) 1918. Уз то. (28 окт. обалом до изнад Сплита. Хрвата и Словенаца из бивше А/У. окт. тј. (8. у Загребу је. БиХ. одн. који је у највећој мери био диктиран и непостојањем било какве стварне централне власти. Народно Веће се брже боље. Док су српске и савезничке трупе довршавале свој ослободилачки марш. у земљама бивше А/У настао је прави хаос. на све стране су разаслали акт о свом прокламовању. јер. решило да се одцепи од ње. као „политичко представништво свих Словенаца. као и у Савезничким обећањима у погледу наших проширења. потом су у дворану народног заступништва. и статус – ратујуће стране. . доносећи оданде поједностављене и нихилистичке револуционарне идеје. као. окт. 25. већ с обзиром на постојање Југословенске дивизије у саставу српске војске. окт. тзв. а расуло аустро – угарско – немачких трупа било евидентно. тражећи не само признање државе. као и словеначке Скупштине. у корист сељака без земље. стојећи отпјевао: Лијепа наша домовино. окупљене од бивших А/У војника. уз постојање разуларених. заједно са галеријама. нападале и „робиле”. формирано. 25. међу којима су посебну опасност представљали војници – повратници са руског ратишта. уређену на демократским начелима”. у Подгорицу и на Цетиње… Ако се сагледа домет наших регуларних јединица. а видели смо и „часнике” и генерале. они имају своју народну војску. Хрвата и Срба. Они су пропагирали. хрватског и далматинског Сабора. па и градове. У тренутку кад су српске и савезничке трупе увелико пробиле солунски фронт. (29. што је врло брзо запалило сиромашне слојеве. када је „Цијели Сабор. како је Аустрија. Дакле. дижући их на оружје. Међутим. Стварање Народног Већа у Загребу и проглашење 16. окт. у униформи и са свим одликовањима. Хрвата и Срба у народну. које су чак и веће насеобине. ушли хрватски генерали у А/У војсци. слободну и неодвисну државу Словенаца. када у „саборници и на галеријама настаје буран пљесак и поклици: Живила народна војска!” Један од првих аката те нове државе. у оквиру Савезника.). већ сутрадан. распуштених и разбијених јединица А/У. и прогласи независност своје државе. капитулацију. септ. Монархија 15. добровољаца. Појавиле су се и бунтовне чете. било је тражење да српска војска не прелази њене границе. у Загребу. тзв. зелени кадар. на убијање и пљачкање. Било је чак села. Хрвата и Срба” у А/У. Требало би да све то није случајно.1918. 1918. државе Срба. уз „известан број Црногораца”) стигао је 17.) понудила мир.одред (састављен од једног пука југ. од посланика бечког царског парламента.

донесена је тзв. Народно вијеће у Загребу није успело да сакупи ни припаднике за „редарствену службу”. Маринковић и М. иако су и он. с једне стране. који је. али без моћи и силе. Хрвата и Словенаца. Али. Ту пише: „Заједничким напором савезничких народа и Сједињених држава. с друге стране. свеједно што је у званичном акту којим је тражила савезничко признање. Трифковић. осигурале стабилност и сигурност живота у прокламованој држави. која већ у свом уводу има једну неодрживу лаж. и наше глупости. од српских заробљеника који су се враћали у земљу. док је цело њено хрватско „пучанство”. и тако спасао Љубљану. зауставиле Италијане. окт. који ће са 15 легионара. Васиљевић. Женевска декларација. око стварања заједничке државе. чак.Једноставно речено. с једне. 1918. која се претакала у једно опште безвлашће. како би.) на којој су учествовали Пашић и из опозиције М. пред њиховом храброшћу погнуло своје главе! Међутим. да у тим „трупама”. Стојановић и Бањанин. нужно се дошло да потребе новог договора. свако је хтео своју слободу. Драшковић. Корошец са Чингријом и Жерјавим. Нека буде забележено да је српски п. за разлику од Пашића.. Грегорин. и од ЈО. Трумбић. како су италијанске јединице почеле надирати. јер није имао ко да је организује. с једне и Народног већа из Загреба и ЈО из Лондона. В. која је веома карактеристична за све преговоре и за сву бестидност наших преговарача. успети да заузме Ријеку. Под тим и таквим околностима. Народна већа. а објављена мобилизација није успела. Швабић. Тако је дошло до Женевске конференције. сломљене су на бојним пољима све насилне препреке . али у обрнутом смеру. На женевској конференцији (24 – 27 окт. на све су стране ницала тзв. крај целе Словеније. учиниће славни италијански песник Габријеле Д’ Анунцио. то је Народно веће било принуђено да моли српску владу да пошаље своје јединице. које се хтело наметнути као једина власт у новонасталој држави. а с друге. 27. као и сви други знали. са своје стране молио да то и они учине. сад већ трију страна: српске владе. па чак и да „признају добровољачким трупама карактер ратујуће стране”. снагом народа Срба. ако није претила револуција. има готово само Срба! Коначно. Савезници нису хтели да признају Загребачку Југославију. која би штитила локално становништво од пролазеће распуштене А/У војске. Женевска декларација. тврдила да има „своје властите оружане снаге”. формирао одред који је зауставио италијанско надирање. уз јадранску обалу и у Словенију. а камоли јединице које би се бориле за очување територије нове државе. од Народног већа. која је седела скрштених руку и запомагала за помоћ. пук С. претила је општа анархија! Уз то. без обзира на бројне објаве Народног већа из Загреба. Сличан случај. с друге стране.

Но. Женевска декларација није ступила у живот. као да је оно питање свих учесника и народа које они представљају. благодарећи нашој тупавости. и тиме на несхватљиво недорастао начин оповргао све наше жртве и сва наша страдања. Не само током Женевске конференције. хтела унитаристичко уређење. Српска влада на Крфу. да. а створена паритетна влада. после Светозара Милетића. то Женевска декларација није била. српска опозиција. и показати. који је био идеал Хрватима и Словенцима. већ је у телеграму Пашићу речено. И он је осудио очигледан дуализам декларације. увукли међу победнике. у којој је заступник председника био Стојан Протић. одн. ни њему „нема места у влади” и да му овим „изјављују своје неповерење”. изјавио да је за нас питање уједињења са српским земљама. највећи српски трибун у Војводини: „Хоћемо тамо одакле смо дошли. а сад и у Народном Већу. у борби за власт. једни „свом” краљу. није то била само жеља Срба у краљевини. само са другог становишта. са непоколебљивом одлучношћу да на српском уједињењу истраје. Ту је била и организација „Уједињење или смрт”. а не ствар договора искључиво Србије и Црне Горе. а посебно Самосталци. Од тог часа они су. и пошто је Српско – хрватска коалиција чији је он био вођ. оштро је реаговала. у насталој ситуацији. у светски рат ушли са идејом уједињења српских земаља. да смо ми. и не само да је поднела колективну оставку. Пашић је пристао да се „питање” Црне Горе издвоји. и њихова на страни Централних сила! Шта више. да се нова држава исказује као недељива државна целина. у своју земљу. да прво обучемо српску кошуљу. од свих народа који су учествовали на страни поражених Централних сила. тражили су потпору у ЈО. 1918. већ и Срба у А/У. ни да другој страни ратификована. престали да буду чисто принципијелна српска странка. толико и национални грех. једино Хрвати и Словенци нису делили њихову судбину. чиме се на најбестиднији начин изједначава наша борба на страни Савезника. па огртач Југословена”. већ и раније. Опште је познато. Српске земље (узалудно) траже уједињење са Србијом. хоћемо у Србију. а други. . учествујући у формирању читавог низа нових странака. Међутим. питање живота или смрти.његовом уједињењу”. што је била њихова колико историјска грешка. Објављује се да границе више не постоје. ни на једној. што ће после рата. у борби против Пашића. Протић је још 1912. и моћна и херојска. па и издаја. Што рекао Јаша Томић. њени министри полажу заклетву. као народ. Пашић је у свему пристао на дуалистички модел А/У. и ком ће идеалу они за све време Краљевине Југославије тежити. Уз то. „свом” председнику (републике) Народног већа! Другим речима. већ су се. де факто. Слично је реаговао и Светозар Прибићевић.

којим су српске границе званично уобличене и одређене. па би се поставило и питање. дозлабога! Међутим. (Како се наша историја у свему понавља: и стварање ове последње. о ком су. хитно је послата делегација од 28 заступника у Београд. феб 1918). 1918. у последњем часу. нов. Народна већа Бања Луке и Котора. у Руми. нов (1. да би потом. не оживе А/У. чиме је де факто и де јуре. тек 14.. у Сарајеву. долази сремско Народно веће. да санкционише тај свршен чин. у Подгорици 13. на коју је он одговорио. сањали и на чијем су остварењу радили најбољи синови њихових народа. На жалост. дец). Почело је од босанског Народног већа. и тиме саму себе формално распусти. па према томе и ништаван и неважећи. нов. обављено је без питања Срба!) 19. проглашењем Краљевине Срба. радикали нису смели да сазову Скупштину. на Прибићевићев предлог. а посебно 1991. До које је мере та партијска „околност”. пре но што би прешла на дневни ред. дец) 1918. па Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори. једном за свагда. 1918. нов (1. жабљачке. пошто већ одавно она није била законска и на скупштинској већини заснована. са истим захтевом. била сазвана у последње своје заседање. била сасвим другачија. то је и само уједињење у Краљевину СХС. Бачка и Барања) 12. а и на штету српске ствари. које је 21. престала да постоји Краљевина Србија. Хрвата и Словенаца. јер би она. већ је и оно обављено без њеног пристанка. који су у Крсмановићевој кући на Теразијама. 19. 1918 Проглашавње Краљевине СХС у Београду. окт. У страху да Савезници неким новим смицалицама. како се то иначе каже. поготову што је на томе упорно инсистирао Ватикан. оборила њихову владу. донело одлуку о присаједињењу Србији. наша би позиција касније. био противзаконити акт..Да је то тако показаће и реаговање српских земаља одмах по ослобођењу. Народна скупштина Краљевине Србије није се састала и прокламовала уједињење са свим тим српским земљама. дец. оба 14. 29. узурпирала државу и српску будућност. па Велика народна скупштина у Новом Саду (Банат. и на вечну осуду. како је свим тим „радњама” повређен Устав Краљевине Србије. види се и по томе. Рекло би се да је тиме остварен вековни сан свих Јужних Словена. нов. од прекида рада последњег заседања НС на Крфу (од 12. (27) дец. Ако је један од њих и Илија Гарашанин. и на крају. што наша НС није сазвана ни да одобри сам акт уједињења од 19. предали регенту Александру. а потом. Тужно и ружно. Да је то учињено. постојао би један правно санкционисани акт. Међутим. нов. Адресу Народног већа. о својој одлуци о уједињењу у заједничку државу. свих њених аката. већ су нам оне „дошле” преко Загреба у заједничку државу. / 1. писац Начертанија (1844) и велики . Југославије. окт. .

убедила и уверила да је држава његова. Чак и без горњег „постулата”. с том аритметиком. остаје као чињеница да огромне разлике. како би што више уграбили од туђинске власти и туђинске државе. или бар већина. створене из потпуно два различита менталитета. гледали како да се додворе Бечу и Пешти. нити су га могли неговати. управо због тога највише манипулисало. до поистовећења и прожимања. баш као и широке масе Хрвата. већ оних који су такво понашање провоцирали. као дела сопственог бића. по природи ствари. онда треба знати да је он. утемељили. свак вући на своју страну. Баш као и Словенци.српски државник. рекао и ове битне и поштене речи: „Ослобођење. Од свега тога код Хрвата и Словенаца није било ничег. поготову што Македонци. Без тог тако јасног и облигатног постулата. Уместо да. нити пак да је народ. Ту је ретко ко. Отуда. са оловком у руци. коначно и монархијског осећања и искреног пожртвовања за његово очување па и „упражњавање”. могао бити неком свој. Они су од рођења били упућивани да се довијају. из прикрајка. без храбрости да се са оружјем за њега изборе. па и окоштале разлике. За то свако племе мора принети своје жртве. тај најгрднији део нашег народа. нико од њих није ни знао шта је то патриотизам. која је сељаке. долазиле су и од различитог интимног поимања државе. у којој ће. а шта реалност. унапред се морало знати шта су снови. чак битне разлике. поготову почев од радикалске агитације. и у крви и у новцу”. а поготову сви. већ и зато што је под влашћу његове партије. без „задњих” мисли. Уз толике урођене и стасале. условљених различитим историјским развицима. свега Југословенства мора бити подједнако дјело свију племена југословенски (х). који су до последњег дана. а приори одбијају могућност једне државне заједнице. Не мале. када су изгубили своју самосталност). окт 1920). (са Антонијем Орешковићем). развијају култ хероја. које нису произлазиле само из националних основа. рачунали да л ће боље проћи са Србима и Хрватима. док су њихови тзв. у једном свом другом спису из 1867. уз филистарско користољубље Словенаца. па су тако. које су „право” прежвакавали пуних осам векова (Од 1102. не може бити уједињења. који и нису осећали да је њихов. једни остали у Аустрији (према референдуму 10. често и не на своју корист. виши слојеви. и као такав. са којима се. пак. гледали сопствену корист… на све то замешатељство – уз преко два милиона националних мањина – требало је додати и све остало. што је произлазило из опште културних и религиозних разлика. као поробљени. што је код Срба било доведено до култа. па и – плаћали. инспирисали. ил са остатком Аустрије. Хрвати су развијали парничаре. а да он објективно не буде у служби туђина. Међутим. и да се преко њих набаце на грбачу сопственог народа. непрестано се бавећи својим „хрватским државним и историјским правом”. а други су ушли у састав Краљевине Југославије. који су у свакој комбинацији. нису били потпуно национално свесни. .

бивајући вечито језичак на српско – хрватској ваги, наплаћујући обилато свако
наклањање на нечију страну. Права је и једина истина, да су тек у Краљевини СХС
одн. Југославији, успели да се конституишу у нацију, учећи у њој свој језик,
правећи у њој своју историју и своје националне установе, а прву велику и општу
пљачку дигли су, кад су товарима кријумчарили бивше аустријске круне, чија је
права вредност била 1 : 14, а они су је мењали по курсу 1 : 4, за српске динаре, што
је наш динар, који је у току рата био скоро раван франку, готово уништило, а
њихове прваке баснословно обогатило.

Живећи тако филистарски на грбачи Хрвата и Срба, они су успели да израсту до
неслућених размера, у свим областима културног, друштвеног и привредног
живота, коју ће „акумулацију”, тек за време Титове Југославије у пуној мери
искористити и наплатити.

„Ујединили” смо се, дакле, са два народа који целином својом нису ни постојали,
који су успели да цео свој живот обележе без и једног националног хероја, и док
смо се ми молили за џебану и оружје, они су се, што рекао Дучић, молили за зејтин
за кандило.

Ако се на све те наслаге, околности и амбиције, дода још и горко ратно искуство са
њима, које је за нас било непреболно крваво и страдалничко, онда се мора
констатовати да је наша заједница са њима био нов злочин над нашим
националним бићем, утолико већи што се од нас тражило да све заборавимо и
опростимо. Не само да се тражило, него се и силом у нас утеривало, чак тако и
толико, да се слободно може тврдити, као што је Тито забетонирао толике јаме, не
увршћујући чак ни Јасеновац у листу међународних злочиначких логора, тако је и
краљ Александар заобишао Мачву и Подриње, Босну и Херцеговину, Славонију и
Срем. Срби су морали да остану великодушно безазлени, чак узрочни кривци за све
те злочине, као што ће то Тито написати у извештају Коминтерни, после масовних
убистава Срба у Хрватској и Босни.

Што се тиче међународне позиције нове државе, на њу су се одмах острвиле две
рушилачке и разграђивачке силе: Италија и Ватикан, од којих је свака на свој начин
и по својим потребама, убитачно деловала. Није од њих била далеко ни Енглеска,
која је хтела на сваки начин да сузбије велики француски утицај, који није био само
последица захвалности за све оно што је Француска чинила за Србију током рата,
већ, још и више, и као последица готово комплетно ишколоване генерације српских
интелектуалаца у њеним школама кроз ратне године, који је утицај био колико
благотворан са становишта савременијих токова, толико и штетан по грубом и
немилосрдном сасецању свих наших корена. Наравно, ту је већ традиционално
непријатељство суседа, тешко рањених Бугара и Мађара, као и вечних и
неукротивих непријатеља Арбанаса, што је све заједно чинило један тежак и
велики ленгер за све оно што је требало да буде развој и живот будуће заједнице.

Није, према томе, тешко закључити да је новонастала држава већ на свом старту
била осуђена као нешто што је немогуће, што ће се, сваким даном и сваким новим

догађајем, укрупњавати, на штету српског народа, који је све то морао да трпи и
плаћа, само зато што је та нова држава омогућавала да сви Срби буду окупљени у
њој.

Десило се, ко зна како и зашто, на проглашењу Уједињења нису били присутни, ни
Пашић, ни Трумбић, обојица у иностранству.

1918, 7. (20) дец., Прва влада Краљевине СХС. Пашић се вратио у Београд, 10. дец.,
а два дана касније почели су преговори око састављања прве владе, који су се
завршили 15. дец., да би сутрадан Пашић, као кандидат свих странака и група, за
премијера, поднео листу министара регенту, на одобрење и потпис, што је овај
одбио да учини, рекавши отворено Пашићу, да више не ужива његово поверње.
Требало би да је то била последица Женевске декларације, коју је Пашић потписао,
па отуда сасвим природно да Протић, као главни њен опонент, буде у већој
милости. Тако је 7. дец. 1918, настала прва влада нове државе, са Стојаном
Протићем на челу, уз др Антона Корошца као п. председника, др. Анту Трумбића
мин. ин. дела, Светозара Прибићевића, мин. ун. дела, Љубу Давидовића, мин.
просвете, др Мехмеда Спаха, мин. шумараства и руда, као главних представника
свих странака и група из целе државе, па се ова влада сматрала „концентрисаном”
владом. Нема сумње, она је у свему била иста, са Пашићевом владином листом.

Влада је поставила Пашића за шефа наше делегације на париским преговорима о
миру. Међутим, како нову државу Савезници нису признали, то је остао у својству
првог делегата Краљевине Србије. Иначе, са тим признањем није ишло лако, све
док Америка није то прва учинила, феб. 1919, а потом су се ређале Грчка,
Швајцарска, Норвешка и Чехословачка. Француска и Енглеска дале су своје
признање тек јуна 1919. Последњи у том низу, сасвим природно, биће Ватикан, у
нов. 1919.

Иначе, низом уговора о миру, Версајским, 29. јуна 1919, са Немачком; Сен
Жерменским, 10. маја 1920. са Аустријом; Нејским, такође 10. маја, са Бугарском;
Тријанонским, 17. јуна 1921, са Мађарском и Рапалским,12. нов. 1920, са Италијом,
углавном су утаначене и признате границе Краљевине СХС са свим земљама, које
ће се каснијим споразумима у по нечем кориговати.

Проглашењем прве владе нове државе, Србија се потпуно и безусловно утопила у
њу, не задржавајући никакву своју аутономну власт, за разлику од свих других
делова земље, што су из А/У ушли у њу, које су задржале своје тзв. земаљске владе
и покрајинске управе, чак и после доношења Видовданског Устава. У то име сва
српска посланства и конзулати прозвали су се дипломатским представништвима
Краљевине СХС, а још пре Видовданског устава, промењена је и застава, па су
морали истицати нову: плаво, белу, црвену.

Марта 1919. престала је да постоји и наша српска војска. Реактивирано је преко 2.
500 бивших официра А/У, као и 500 (!) црногорских , који су сви од реда, приликом
уласка у војску СХС, добили по један виши чин. Јануара 1919. формирана је и

јединствена жандармерија, за очување унутрашњег реда (дакако и пре свега, у
бившим земљама А/У) јачине 10 хиљада људи.

Дана 15. јан. 1919, уведен је нов календар на целој територији Краљевине СХС,
па је 15. јан. 1919. постао – 28. јан. 1919. Дотле су сви датуми у овом Водичу
рачунати по старом календару.

1919/1922, Побуна Арбанаса. Још од стварања тзв. Призренске лиге 1878, коју су
организовали Арнаути са циљем протеривања или истребљења Срба на Косову и
Метохији, њихова злодела према нашем српском живљу нису никад престајала.
Напротив она су се појачавала, увек руковођена истим циљем, ради ког су се вешто
и непрестано, као какви политички камелеони, прилагођавали свим променама,
насталим у времену, почев од османлија, потом преко италијанског фашизма и
немачког нацизма, постајали су и комунисти, најзад и демократе, присталице новог
поретка… али увек и у континуитету иста мисао водиља, и исти циљ, арнаутско,
арбанашко, шиптарско, албанско… чисто Косово и Метохија. Већ крајем 1918,
дакле, још у време стварања Краљевине СХС, Шиптари са Косова и Метохије у
Скадру, организују тзв. Комитет за народну одбрану Косова (КК), одлучујући да
отпочну немире и оружане сукобе на Космету, не би ли изазвали међународну
реакцију и омогућили његово прикључење Албанији, због чега су и своје седиште
сместили у Беч. Као прву своју акцију, они ће у Паризу, 1920, убити Есад пашу,
познатог заговорника сарадње Албаније са Србијом, па и са Краљевином СХС, а
затим ће низом побуна које ће прерасти у прави рат, натерати владу да употреби и
регуларне јединице војске, са артиљеријом. Како је Италија од првог момента
стварања Краљевине СХС постала њен главни непријатељ, то је она навелико
наоружавала Шиптаре, шаљући им чак и своје војне инструкторе. Међу
арбанашким вођама посебно су се истицали Авни Рустеми, Хасан бег Приштина и
Азем Бејта… који су сви од реда проглашени националним херојима, а по Бајрам
Цурију, једно ће се место, на крајњем северу Албаније, за време владе Енвер Хоџе,
прозвати. Кад је уведен Титов устав од 1974, и кад су Албанци овладали Косметом,
у Приштини је једна улица, понела име Хасанбег Приштине.

Иако су под суровим и неумољивим акцијама војске, деловања КК често била
угушивана, она никад нису била искорењена, и као река понорница опет би се
појављивала, када су знали, на најсвирепији начин, да се свете, разарајући и палећи
читава српска села. И тако све до IIсветског рата, када ће се прикључити
Италијанима и заједно са њима вршити окупацију Космета (балисти), када је на
десетине хиљаде Срба побегло, све оно што нису успели да побију.

Треба рећи да је српски социјалиста Димитрије Туцовић, још пре Првог светског
рата, писао о томе како Срби подјармљују Албанце, да се према њима понашају
израбљивачки и асимилаторски, а по директиви Коминтерне, од 1924. и

после убиства М. напредњачка. 31. ун. затим један део српско – хрватске коалиције. феб. идуће године. у Вуковару. када ће покренути и свој лист „Демократија”. у мају 1919. дакако вулгаризованих или бар поједностављених. Под утицајем многих социјалних проблема што су искрсли након светског рата. верску толеранцију. 20.. цео тзв. одржаном у Београду. окт. затим независност судова… уз аграрну реформу. један део независних радикала. 1919. на свом конгресу.. али без племенске превласти и подвојености. У ову странку ушле су дотадашње странке: самостална радикална. Црне Горе и Далмације. либерали из Словеније и још неке мање групе из Босне. На том оснивачком конгресу. која као да је исцрпела своју националну идеју. бесплатно школство. У тренутку кад је основана. са прогресивним порезима и социјалном правдом за свакога. па ће им бити забрањен рад. дела. што је имало за последицу да су на првим изборима. У Сарајеву основана прва југословенска странка. идеја. и осигурати утицај села у свим јавним и државним пословима”. донесен је Закона о заштити државе (1921). Основана Комунистичка партија Југославије (КПЈ). и залагала се за демократско и унитаристичко уређење (један краљ. нарочито у Србији. . под уредништвом Владимира Ћоровића. Касније. један парламенат и једна влада) са децентрализацијом. Демократска заједница промениће име у Демократска странка. Њени главни људи биће Љуба Давидовић (председник) и Светозар Прибићевић. па је и број чланова нарастао до 65 хиљада. у Београду. нов. 1921. са 58 посланика. 1920. са истим наставним планом за целу земљу. 15. Међутим. либерална (народна). мин. а самим тим биће им поништени и сви посланички мандати. па и до наглог смањења и њиховог утицаја и њиховог броја. Касније. на ком је дошло до уједињења свих социјалистичких група на територији краљевине. тј. под именом „Демократска заједница”. комунисти постали трећа странка. „Опозицони блок” са Крфа. Тиме је почела оштра борба режима и комуниста. 1919.југословенски комунисти почели су да подржавају њихову борбу за национално ослобођење. постати КПЈ. партија је названа Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста). док ће на другом конгресу. чиме је хтела привући њихове гласове. – 16. Драшковића. априла. дошло је до великог бујања комунистичких. Заједница је себе назвала још и – државотворном. залажући се да Космет припадне Албанији. Странка се обавезала да ће „целокупну државну политику водити у првом реду у складу са интересима земљорадника.

У почетку комунисти су подржавали Југославију и идеју о једном троименом
народу, да би на трећем конгресу, у Бечу 1926, установљено да у Југославији има
неколико нација (Срби, Хрвати, Словенци, Црногорци, Македонци), да су све те
нације подјармљене и угњетене од великосрпске буржоазије, и да се треба, по
налогу Коминтерене, борити за самоопредељење народа; дакле, за цепање
Југославије, као „вештачке версајске творевине”. Југославија је проглашена за
тамницу народа, а Срби за тамничаре, што ће довести до тога да су се и поједини
комунисти Срби, издавали за Хрвате, као партијски функционер Благоје Паровић.

Антисрпска хистерија унутар Партије кулминирала је 1934. када је донесена одлука
да се створе посебне партије Словеније, Хрватске, па чак и Македоније. Као главни
циљ Партије проглашено је у свим видовима рушење великосрпске хегемоније, као
и разбијање Југославије. Касније, кад је већ Немачка под вођством нациста,
почињала да показује своје праве освајачке и поробљивачке апетите, дошло је до
извесне промене унутар партијске идеологије, па се више није помињало разбијање
Југославије, већ само борба против великосрпске хегемоније, за равноправност
народа кроз федерацију.

Током свих тих трансформација и консолидација, које су у условима илегалног
рада, нужно доводиле и до разних фракција, које су се међу собом сузбијале, често
и физичким ликвидацијама, доласком Јосипа Броза Тита за генералног секретара,
као представника вечито исправне партијске линије, тај вид унутрашњег партијског
тероризма, добиће посебан подстрек. Постоји доста докумената који показују да се
он, свих својих непосредних конкурената решио, оптужујући их Коминтерни за
свакојака „скретања” и „издаје”, од којих су многи били убијани као Сима
Марковић, Милан Горкић, Петко Милетић… од којих касније нико није
рехабилитован, што се после Стаљинове смрти (1953), практиковало у свим
комунистичким партијама. Наиме, по изричитом Совјетском саопштењу,
ликвидације су вршене само на захтев националних партија. А како је аутор тих
југословенских ликвидационих спискова био сам Тито, то они нису могли бити
рехабилитовани, јер би се претходно морало открити да их је он денунцирао, што је
код других партија било олакшано тиме, што су неки шефови били већ мртви, а
неки „раскринкани”.

Кад је, пак, реч о партијском спољњем деловању, ту је било немилосрдних окршаја
у борби са режимом, које је поп Корошец, као министар ун. дела (1935/38), са
капеланском педантеријом сламао, говорећи да су против њих, као опасног
антидржавног елемента, сва средства дозвољена.

Интересантно, у предратној Србији, а после и у Југославији, често се дешавало да
министри. ун. дела пређу у ресор просвете, и обрнуто, па тако и Светозар
Прибићевић, Божа Максимовић – Кундак, најзад и Корошец, који ће умрети као
мин. просвете.

1919, мај, Усташа – Хрватски ослободилачки покрет. У време оснивања 1919. у
Грацу, усташка организација се звала „Усташа – хрватска револуционарна
организација”. Један од главних оснивача, син Јосипа Франка, шефа Чисте странке
права, Ивица Франк, адвокат. После Граца и Беча, преселили су се у Будимпешту,
пошто је Мађарска гајила реваншистичку политику, тражећи ревизију Версајског
уговора, те је срдачно прихватила и једну овакву организацију која жели да поцепа
Југославију.

Усташе су сарађивале са Косовским комитетом, али још више са македонском
организацијом ВМРО, која је интензивним терористичким акцијама у Македонији
хтела да изнуди издвајање Македоније, и њено припајање Бугарској.

Снажнији полет у усташкој организацији настао је кад је Анте Павелић, 1929,
емигрирао из земље и ставио се на њихово чело. Пре тога, 1927, он је био биран и
за народног посланика, на листи Хрватског блока. Има доказа да је био у вези са
Николом Пашићем, да је чак намеравао да уђе у Радикалну странку, а све до своје
смрти Пашић је финансирао његов лист „Хрватско право”, у ком су га хвалили,
називајући га „жељезним канцеларом”. Одмах по емигрирању, Павелић је у Софији
склопио уговор о сарадњи са ВМРО, за разбијање Југославије, у чему их је
издашно подржала Италија, у којој ће се налазити главни усташки центар, док им је
у Мађарској био логор за обуку, у месту Јанка Пуста.

Рачуна се да је било око 500 усташа, и да им је у Италији логор био у Липарију.
Црни дани за њих , настаће склапањем пакта Италије са Југославијом, 25. марта
1937, кад је Милан Стојадиновић тражио гаранције за растеривање усташа. И
збиља, логор у Липарију је распуштен, а усташе расељене по јужној Италији. Неки
су се одлучили да се врате у земљу (око 170), што је била Стојадиновићева велика
несмотреност, јер им је пружио могућност да интензивирају своју пропаганду у
Хрватској. Но, он је то чинио рачунајући да ће се тако развити супарништво између
њих и Мачекове ХСС. Иако је Стојадиновић пао, 4. феб. 1939, Италија није
активирала усташе, све до 27. марта 1941, када их је одмах ставила у погон, да би
их пребацила у Хрватску, и тако осигурала своје преимућство у њој. Павелић је, на
италијанском аутомобилу, ушао у Загреб, 15. априла, пет дана по проглашењу
НДХ, што је у име њега учинио Славко Кватерник, бивши генералштабни
пуковник војске Краљевине Југославије.

Сем убиства краља Александра у заједници са ВМРО, у Паризу 1934, усташе се
нису бавиле неком великом терористичком акцијом у Југославији.

Кад се има у виду шта се све изродило из НДХ, онда се то никако не може довести
у везу са тако малим бројем усташа, већ са једном огромном количином
потенцијалне злочиначке енергије, која је само чекала тренутак да се сручи на
Србе. Усташе су само дигле брану. Прогон Срба од часа проглашења Бановине
Хрватске, 26. авг. 1939, био је тек генерална проба за оно што је уследило, после
10. априла 1941.

1920, 21. јан, Оснивање Републиканске странке у Београду. Најпре се звала
Републиканска демократска странка, а од свог Првог конгреса, годину дана
касније, 21. јан. 1921, постала је само републиканска.

У њеном програму, на првом је месту републикански облик управљања, а од 1924,
још и федералистичко уређење државе. Траже да судови оцењују уставност закона,
да врше и истрагу и извршење пресуде. Залажу се за укидање смртне казне, као и за
форсирање стручног школства. Порези да буду прогресивни, а велика богатства
ограничена…

Шеф странке, био је ранији председник самосталаца, Љубомир Стојановић. Њихов
орган је „Република”, који излази са прекидима. Окупили су доста познатих имена,
али без великог одјека у народу, што се показало и на изборима за Уставотворну
скупштину, када су освојили само 3 посланичка места, а на потоњим ни једно.

1920, Основан Савез земљорадника СХС, као странка, са веома широким
програмом, углавном на економским основама, тражећи класни парламенат, по
струкама. У спољној политици што тешња сарадња са словенским земљама. Уз
аграрну реформу, предвиђа самоуправу до округа, право гласа за оба пола (жене
нису имале право гласа за све време). Укидање смртне казне, а полиција да буде у
рукама самоуправних тела. Подизање задругарства, да се колонизација врши на
задружној основи, па чак и трговина да буде задружна. За раднике се тражи учешће
у добити. Увођење прогресивних пореза, нарочито оптеретити ратне и уопште
богаташе…

На првим изборима, 1920, са тим програмом, избили су на пето место, са 39
посланика. Издвајањем појединих група, касније су изгубили значај.

1920, 28 новембра, избори за Уставотворну скупштину. Били су то први избори
у новој држави. Иако је већина становника први пут добила право гласа, а са њим
осећај важности и достојанства, што им је раније било ускраћено, на изборе је
изашло само 64, 97 %. У Србији је апстинирало чак 43, 67 %, у Црној Гори 34%, у
Хрватској и Славонији 31, 12%, у Бих 29, 92%, а у Словенији 26, 48%. Тако
спроведени избори ни једној странци нису дали већину, а учествовало их је 23. Од
419 мандата, највише су добили демократи 92, затим радикали 91, комунисти 58,
Радићева сељачка странка 50, земљорадници 39, Југословенска муслиманска
организација 24, Корошечева Народна странка 14, Буњевачка 13, Социјал –
демократска 10, Џемијет (Турци из Јужне Србије) 8, Хрватска тежачка 7, Хрватска

тј. На жалост. у које је српска НС. на својој последњој седници. Војводина 24. бар за први мах. 1920. пре доношења Устава. док се у осталим областима државе груписало – национално. Либерална странка 1 и Трумбићева 1. дакле демократа и радикала. Од 419 посланика. или. а што су оваквом својом презентацијом и „репрезентацијом” унапред указивали на то. Али. 1921. Далмација 12. дец. што се и остварило 28. да се. Према договору српске владе и Народног већа. Видовдански Устав. указује на мале могућности доношења једног Устава. чак ни наша православна црква. и да изврши припреме за сазив Уставотворне скупштине. једино коалицијом унитаристичих присталица. како би што пре јединствена држава почела да функционише. неко је за то крив. желели су да тај прелазни период што дуже потраје.). неће бити одлучујуће страначко окупљање. сама по себи. Историја је показала да је највећи кривац за ту неприпремљеност и за ту наивност– краљ Александар. до 26. Словенија 32. нити је дигао свој глас против тог непромишљеног чина. само да га опоји. од 20. требало је формирати привремено Народно представништво. како би своје особености и самоуправу на нивоу „земаљском” и „покрајина” што дуже задржали. за кратко време. БиХ 42. већ национално. Словеначки Кметијци. од којих су неке трајале и само месец и по дана! Избори су показали да се српско бирачко тело поделило по странкама. Трумбић и остали. о наивној вери српског народа да сви мисле као што он мисли. јуна 1921. 1918. за нешто више од две године. Велику кривицу сноси и Пашић. Црна Гора 12 и Истра 4. већ и касније у његовој примени. Нема сумње. Привремено Народно представништво требало је да изради изборни закон (донесен 2. ни у једној прилици није о томе размишљао. а Хрватска 66. а против 35. социјалдемократи. Нема сумње. овако широка и шарена лепеза. променило – седам влада. који би задовољио све слојеве друштва. Македонија 24. Изборима се испоставило да се Устав може донети. пак. када су за њега гласали још Југословенска муслиманска заједница. републиканци и Трумбић.заједница 4. 28. од тога 223 су гласали за. делегирала 84 посланика. септ. исто толику кривицу сносе и сви наши политичари и сви виђени Срби. Док су Пашић и Прибићевић журили да се што пре донесе Устав. Џемијати. опет. да у новој држави. На то најбоље указује податак. који ни једног момента није помислио да би наш народ требало припремити за тај чин. Нико. дакле. . јуна. Хрватска странка права 2. а против земљорадници. говорило о српској неприпремљености за уједињење. присуствовало је седници 258. до избора Уставотворне скупштине. која је увек тврдила да је била са народом. Републиканци 3. А на супротној страни – толики и толико! Код нас. не само док се не донесе Устав. шта чека створену државу . марта 1921. што је. Народно – социјалистичка 2.

који су у целу ту игру ушли више из опортунизма. Правилан и здрав развитак државе и друштва тражи разноликост у јединству”. па тако. Протић не само да то није схватио. . иступио низом чланака у свом листу „Радикал”. Боком и Приморјем. у већој је мери задовољио демократе и регента. и то. Видовдански. нико му није пришао. који су уколико је више објашњавао своја становишта. као целина нису желели Југославију. што је имало за последицу ново цепање радикала. створио услове за њихово усаглашено живљење. Протићево дељење државе у девет покрајина. 2. у које улазе Радићева ХСС и комунисти. већ и зато што би се „разлике у јединству” преточиле само у даље и све веће разлике. избегао замке и централизма и федерације: задржао је централну владу. ни Словенци. али увео у игру самоуправу. Стара Србија са Македонијом. на другим изборима. „Процес уједињења треба да се изврши не само споља. Словенија… него даље растакање српског националног и државног бића. после чега је убрзо и он умро. без разлога за трвење. Његова „Независна радикална странка”. потпуно заборављен и одбачен. то ће и Радић ускоро показати. али одвећ наиван и идеализован. на принципима који нису ниуколико имали основу у хрватској и словеначкој искрености о заједништву. на бази децентрализације у девет покрајина. сем неколико партијских пријатеља. Његов предлог био је посебно опасан по Србију и српске земље. 7. којима би се очувале племенске особености свих уједињених народа. Босна.Међутим. но радикале. него и у душама. На његову жалост. шта значи оваква подела: 1. 6. Отуда. све више њега самог укопавали у неодрживост и политичку неоснованост. како је Протић у свом предлогу устава. Ни Хрвати. Међутим. 1923. а свакако и изненађење. Донесени Устав. овога пута одвајање Протићеве групе. у њу су они угурани. улазак у заједничку државу био је само форма да се прегрми први неповољан талас након изгубљеног рата. обично се каже. Срем. 8. својих страначких опредељења. Нема сумње. и сад су желели да се што пре ње реше. 4. у реакцију. у целокупном животу народном… Уједињење не сме да иде до претеране једноликости у свему. није успела да добије ни једног посланика. Црна Гора са Херцеговином. никако није обећавало оно што је желео и претпостављао. тзв. градећи своју кулу. уместо да ослобођени и уједињени идемо напред и усавршавамо србијанске уставне слободе и ширимо народну самоуправу”. исправан став. Далмација. Одиста. но из убеђења. јер би се оне највише раскомадале. Наиме. Хрватска и Славонија. може се рећи да је Устав донесен са 196 гласова против. са онима који нису били на седници. 3. 5. једном за свагда. већ је са упорношћу свог бритког пера и са страшћу неукротивог борца. која је Пашића оптужила да иде у строги централизам а тиме „… уназад. Србија. Банат и Бачка и 9. илити. јер такав приступ ствари претпоставља да сви желе исто.

док је Словенија имала само две. која суди по закону и у име краља. у исти мах. држава је подељена на 33 области. чак на 13 области. право је чудо како је та држава уопште могла опстати. Краљ има право да распусти НС. Мањинска права су гарантована законом. него на један непрегледни хаос. сем смањеног скупштинског кворума. са искуством Титове Југославије. Нама. На челу области налази се велики жупан. По усвојеном Уставу. управо речено искуство. биле су усрдно и истрајно управљене на западни део државе. Област не може имати више од 800 хиљада становника. Штампа је слободна. Законом се утврђује максимални земљишни посед. неповерења. поготову у том часу опште конфузије. има амбицију да буде и – хрватски краљ. Дакле. Сваки закон мора имати сагласност краља и НС и премапотпис надлежног министра. Посланик мора имати најмање 30 година. Не може се рећи да је таква подела била у интересу српског народа. али и водећи рачуна о Крфској декларацији. Он. док се не донесе буџет. кога поставља краљ. Сви грађани су једнаки. која је почивала на јединственој и кадровској партији. Посланици имају право интерпелације. Министри могу бити узети из НС. већ и симпатије. Али. аграрне реформе. не тако ригорозне. како је једном рекао Прибићевићу. Амин. али одговарају њој за свој рад. што је био уступак босанским беговима. као и право синдикалног и другог организовања. априла 1922. власт се делила на законодавну (краљ и НС). У редовни сазив НС сама се састаје сваке године 20.Било је и других уставних пројеката. све оно што се збивало у ондашњој држави СХС. и једне. а Далмација две. да је та и таква заједничка држава. које су у највећој мери раскомадале Србију. Одлуке се доносе већином присутних посланика. срезове. Краљеве не само мисли. самим тим. с тим да у року од три месеца. уз своју војску и своју полицију. који је настао угледањем на српски устав из 1903. он именује министре и председника владе. који су сви од реда тражили што већу децентрализацију до федерације. морају бити избори за нов сазив НС. те стога. Уредбом од 26. на најбољи начин доказује. не личи ни на шта друго. једноставно – немогућа и неодржива. године). . која је имала своје упориште до у најмањем сегменту друштва. па према томе и вероисповести. са самоуправним правима за локалне послове. под стегом и диктатом … па се ипак распала. све познате ствари. деобе државе на области. и тако живела дуге четири и по деценије. Хрватска и Славонија четири. извршну (краљ преко одговорних министара) и судску. окт. Народну скупштину бирају тајним гласањем пунолетни грађани (од 21. Право предлагања имају оба чиниоца. али о њему се од почетка није водило рачуна. пак. Кворум НС чини бар 1/3 присутних посланика. егоизма. који су. Држава се административно дели на општине. округе и области. Краљ представља земљу и врховни је командант. Редовни сазив се не може закључити. партикуларизма и свега онога што је било последица једног случајног скупа људи и народа различитих интереса… значили врло брзо распадање те заједничке државе. Право приватне личности је гарантовано.

И ту ће у једном трену. Приређен му је незапамћен погреб. и све тако до Тополе. . нов. Угасио се нечујно. па су се на страницама „Времена” могли читати и веома стручни и мериторни текстови. 1921. Станислав Краков…). јер је био на операцији у Француској. уосталом и Рада Пашића. Пошто је абдицирао 1914. и болестан и исцрпљен. др Гргур Јакшић. политичком и културном животу. Његов ковчег пролазио је готово све време кроз шпалир народа. у ком су се могли наћи главни ставови владе и двора. „Краљ Петар је краљ Лир.1921. а и хроника о нашем културном животу била је на завидном нивоу (др Виктор Новак. а крај њих читав низ банака. М. 21. иако болестан. близак радикалима и двору. да би се са њима пробијао крзо албанске гудуре све до Јадранског мора. у 17. живећи повучено у једној скромној кући на Топчидерском брду. Први број дневног листа „Време”. бивајући окрепа и подстрек нашим војницима. Станислав Винавер. Међу акционарима главни су били породични кланови министара Нинчића и Стојадиновића. где је сахрањен у његовој задужбини на Опленцу. што све заједно може да упућује на закључак да је то био лист наше „плутократије”. 16. већ да је то био лист најшире грађанске оријентације. које га је издавало. Емил Надворник. Лист који је уз „Политику” и „Правду” давао тон нашем јавном. кад чак ни њега нису хтели да искрцају на италијанску обалу. Запамћена је реченица која је записана испод једне његове слике у француским новинама. 1921. рентијера… а помиње се и Диспозициони фонд Министарства ин. 18. Регент. Коста Луковић је окупио око себе и леп букет научних радника (др Љуба Јовановић. 16. Смрт краља Петра. преко истоименог акционарског друштва. у неколико одсудних тренутака појављивао и у рату. авг. који су били умешани и у његово финасирање. вратио се у Београд. по којима је био чак „фашистичке оријентације”. Међутим. дела. тако да цео утисак о „Времену”. који тврди да је наш краљ у том часу „на ногама имао поцепане чарапе. У противном не би опстао. иступити против италијанске небриге. кроз чије су рупе вирили прсти”. др Љуба Поповић…). 1919. краљ се. друштвеном. правио је лепу равнотежу према политичком делу. авг. као и културних ( Милош Црњански. Тих и неприметан. Десило се да су тог тренутка крај њега били Пашић и Прибићевић. ком је свака српска жена. 30 часова. Световски…). дец. сад већ краљ Александар. Миленко Живковић. његова кћи Корделија”. фабрика. никако није онакав какав је забележен у у титовским енциклопедијама. Драган Алексић. није био присутан на погребу. и пренео сву власт на престонаследника Алексдандра. Управо тај део новина.

000 бирача. саставио је скоро десет месеци. до његовог укидања. посебно „споразум са Хрватима”. са три владе. и од 6. априла 1926 – 17. Краљевину Срба. а други пут осам месеци. и 11. нов. Видовдански Устав. већ од фебруара 1919. покушавала да успостави јединство целе државе. 1924 – 8. јан. био девет пута пред. априла 1926. а Антон Корошец имаће владу од 27. имао је четири краткотрајна кабинета. од којих је било и оних који су трајали само 11. Од доношења Устава. владе. Никола Узуновић од 8. марта 1921. на Збору Странке у Загребу (са преко 10 хиљада учесника уз изабране посланике). феб. јула 1924 – 6. Владао је 8 и по месеци и са Радићем. 8. било је неколико коалиција. 8. јула 1928 – 9. сарађивао са Прибићевићевим самосталним демократама. НС се бирала још три пута 18. онд. 1925. оба пута Николе Узуновића. јан.1921 – 1929. када ће Устав бити суспендован. потом је четири пута. марта 1923. . на свој начин. дец. положили заклетву хрватској домовини и својој сељачкој републици”. априла 1927. г. Ти ћеш најбоље учинити да овоме народу од 240. септ. дец. што је била једна изненађујућа али веома опортуна коалиција. 38 дана. Веља Вукићевић ће остварити два. 1929. 1920. 27. странке. толико верујеш и толико поштујеш његову вољу. Љуба Давидовић једном ће формирати владу. у виду Националног блока. Пашић је у две серије. Током ових брзометних влада. јула 1928. и прокламовао неутралну сељачку републику… Пошто је изгласана резолуција. 1927. када је Радићева Хрватска сељачка странка објавила да „Хрватски грађани не признају тзв. Са Радићем и његовим министрима. разлог је и у томе што је свака. дец. јер је ова краљевина проглашена изван Хрватскога сабора и без сваког мандата хрватскога народа” Тај и такав став још више ће бити заоштрен. нов. Узуновић је имао мало више среће. 1918. први пут свега 4 месеца. а на основи резултата тих избора и оних од 28. јула 1924. Пашић је са Давидовићевим и Прибићевићевим демократима два пута правио коалицију. за обе стране. који је „у име 240. 9. пред.000 бирача изјавио да не признаје државно уређење од 1. под династијом Карађорђевића. Том приликом Радић је испричао како ће се обратити престонаследнику кад буде отишао у Београд: „Господине Регенте. Што се оволико влада изменило. већа. у веома оштрој форми испоставило. па морате веровати већини хрватскога народа и пристати да се ми. од 26. Хрвата и Словенаца. 1920. Мачека. са којом је владао 21 месец. посланици су на позив п. Веровасте оним кукавицама. од свега три и по месеца. 1929. априла 1927. на влади се изређало 17 кабинета. 1924. – 27. од 17. чије се питање врло брзо. – 27. на делу. колико вољу оних 28 изасланика Нар. који су те преварили да су представници Хрвата.

сином Николе Пашића. 511. због стравичних последица рата. у односу на тај и толики отпор. међутим. са којима се није могао успоставити нормалан државни живот. На страну то. а која је. иако махом састављена од српских политичара. утолико пре што су и краљ и влада. оправдано. и у крв заглибиле. села разорена и попаљена. против уједињења са Србима. одн. а у прво време и границе. имало је карактер провизоријума. градови порушени и опљачкани. састанемо као Хрватски сабор. Божом Максимовићем. Вељом Вукићевићем. које су и без пропаганде комуниста. па су се. мора се признати. поред осталог. дочекане са највећом бригом и брижном помоћи. сва „инфраструктура” такође уништена… уз десетине и десетине хиљада инвалида чије питање неће никада бити решено. ком су се и грдним парама и свакојаким попуштањима и услугама налазили на руци. Радомиром. С друге стране. На што је Збор урнебесно поздравио ову Радићеву изјаву. на команду „лево круг”. јер су и они били бирани од стране народа. и сад има да иде. оних из првих борбених редова и оних који су се шетали по Паризу. избили у прве редове друштва. 415 људи). све сами радикали… На све те недаће и стравичности. сачувала им је становништво и имовину. нису били без народне подршке. да је тај народ чим му је дато право да се искаже. једна трећина активног становништва страдала је у рату (1. који су сада гурнути на зачеље… А да се не помињу класичне страначке борбе. да би се. обилато наплаћујући борбу и просуту крв оних.изабрани посланици. Ако то не учините наше стрпљење не знамо докле ће трајати… а кад престане… онда ће бити пакао за све нас”. што оних „28 изасланика Народног вијећа”. самим тим. чак и да је све тако. а ви да из Хрватске повучете војску и силу. и све што се хтело и што је чињено. у Србији су. . која није била мала. Лазицом Марковићем. којом су се министри и њихово окружење бескрајно богатили. ни у Србији није било мирно. све више избијале на тапет дана. на челу са Миланом Стојадиновићем (помоћу обвезница ратне штете). повећавале тензије и свакојака трвења. Велизаром Јанковићем. Ту је и силна корупција. и оно мало индустрије све је уништено. добијали и сталну новчану помоћ. па и обрачуни међу народом: имеђу ратника и колаборациониста. чак тако и толико да су. Док су у западним крајевима краљевине расле националне тензије. он се исказао против нове државе. које су. данас бар. Ници и Женеви… који су сада. јер она је своје „одрадила”. дошле су и руске избеглице. расле социјалне. ипак остаје чињеница да Хрватима више није била потребна војска. једно стање које ниуколико није слутило на добро. које су се још и на Крфу и у Ници распламсавале. Пре свега. Једном речи. утолико пре што је број Радићевих присталица растао. па и самим Пашићем… дакле. Но. на западни део земље. не само Солунским процесом. и то је требало поштовати. готово дигли руке од Србије и њених проблема. усредсређујући сву своју пажњу и сва своја хтења. од народних представника у Већу. чиме су Срби опет доведени у најамнички положај. и на све то грдне размирице.

али и да заборави на дојучерашње непријатеље и убице. централистичког државног . хрватског питања. 1923. Она тражи доследно примењивање Видовданског устава. Србија заузета толиким ранама које су још крвариле и толиким развалинама које су се још димиле и пушиле. који би били достојни ситуације. 8. има и све нас. Прибићевићем. што ће бити учињено тек 28. Венчање краља Александра са румунском принцезом Маријом (Мариолом). тако смо остали без њих и из поратних дана. да и даље трпи све ратне недаће. нити желели. Основана Прибићевићева Самостална демократска странка. по Солунском процесу. што они нису добили своју државу и своју слободу. већ ни књижевника. ионако не много симпатичног краља. као народу и нацији. Радићем. али. толико јој је и наређено. И као што смо остали без уметничких сведочанстава наше ратне епопеје. учинио још несимпатичнијим. Настала издвајањем 14 посланика из Демократске странке. али не и оне за које се највише ишчекивало. да и национално пропада. Како је СДС сматрала да у Краљевини СХС живи један народ. Шта више. Ако. дајући на свакој својој страници за право нашим непријатељима. Србија не само да није имала политичара. да пружи братску руку онима. нити је могла да примети. у Београду. дакле дан после пуча. који је нису ни тражили. 1924. рођење престонаследника Петра. још немамо снаге да ту лаж и ту срамоту. као посебном нацијом. он је зато имао довољно издајника и отпадника да га у осмотомној Крлежиној „Енциклопедији Југославије” оцрни и изблати. Шта више. који је. тј. Као што је уобичајено. дакле. не би ли се договорили око ублажавања централизма Видовданског Устава. покушаја Љубе Давидовића да дође у контакт са вођом Хрватске сељачке странке С. Један став. она није пристајала ни на какве погодбе са Хрватима. 6. избацимо из наших библиотека. на челу са Св. које по закону чувају сведочанство о нама. проглашен је за кривца. да не види оно што види. од оних који су га убијали. 1922. српски народ није имао уметнике. није ни приметила. одн. марта 1941. марта. који. рушили и пљачкали.бесомучно одбијана толиким нашим осакаћеним инвалидима и породицама погинулих ратника. краљ је том свечаном приликом помиловао многе осуђене. ни данас. јуна. септ. чији би таленат био достојан његовог страдалништва и његове националне и егзистенцијалне трагедије. тај напаћени и страдалнички српски народ. до чега је дошло због неслагања око тзв. колико јој је сугерисано.

(24. који ће је довести до победе на саборским изборима и 1913. Он сам био је увек нерасположен. оснују у Лондону (сиц!) ЈО. нервозан и мрзовољан. коју је скицирао још у 22. То је. години свог живота. у којој је страсно изгарао. да се хитно пошаље изасланство Народног вијећа у Београд”. од када ће у хрватском Сабору. Милутин Миланковић. Иако математичар по струци. до исто таквог борца за федерализам. Његова мисао водиља. после иступања Супила. а место античког сужња. зашао у тајне васионе. и заступају онде наш троимени народ. Ријечке резолуције (Франо Супило и Анте Трумбић). па и нетрпељивости. Идућег дана пође у Загреб да онде изврши своју историјску мисију. он ће бити тај који је „енергично исфорсирао закључак од 11. Да му други верују. како сам то спочетка мислио. одређујући тако и темпетратуре планета. доби дозволу да се врати у Загреб. од непоколебљивог заговорника централизма. од политичара који . а потом Задарске (Прибићевић) долази до стварања Српско – хрватске коалиције. преговарају са водећим личностима Запада. „са свог стола”. из доба заједничке интернације у Пешти. Биће да се о том политичком страснику није могло боље и више казати. 1918). и не жели да чини никакве уступке аутономистичким тежњама појединих племена или покрајина.уређења. И кад та свест једном букне. а он. у коју су и Миланковића гурнули са свадбеног путовања… „Прибићевић се није правио важан. Он је био убеђен у своју величину и недостижност. стајао је преда мном фантастични борац. мора веровати сам у себе. нов. водити жестоку борбу за своје основно убеђење о јединству нашег „троименог народа”. који је. чије ће вођство. У одлучујућим и историјским данима. Крајем 1905. и које се држао до смрти 1936. први српски доктор технике. пред крај рата. који ће говорити да му је наука „прва законита супруга”.) 1918. изгледаше као препорођен. потребна особина сваког вође или апостола народног покрета. он ће бити тај који ће предложити раскид са А/У (16 /29 окт. као заступник. Тим чином Светозар Прибићевић коначно излази сам на чистину политичких и страначких борби око власти у новој држави. а ја остав у Пешти при своме послу”. Кад је избио рат. између осталог. Када ми то саопшти. 1917. Очи му се светлуцале правим сјајем. чами у Пешти!… Год. оставио је један опис Прибићевића. нестаће у том пламену свих ограда. објашњава у многоме његове успехе и неуспехе…. да је убрзо постао прави народни трибун. успеше да на време избегну из А/У. биће интерниран у Будимпешту. али да се још није развила народна свест о томе. које ће доцније сателити у длаку потврдити. где ће бити проглашено уједињење у заједничку државу СХС. била је да су Срби и Хрвати један народ. биће да се тим речима да објаснити све оно што се с њим збило. Тиштало га је што Трумбић. Та црта карактера која је каткад ишла до неучтивости. преузети сам Прибићевић. Наш славни научник. после тзв. ’један Светозар Прибићевић’ покретач идеје тог народног јединства. Супило и други политичари. уосталом. одакле се вратио крајем 1917. он се од раних ногу определио за политику.

он је још важио као политичар најзаслужнији за стварање уједињене државе. у дуету. 27. Прибићевић дуже и ригорозније. све остало било је подложно променама. биће „Реч” (директор Бранко Лазаревић. са којом ће добити 50 посланика на изборима за Уставотворну скупштину. јула 1925. А онда. политичар који је у политици видео само себе као непромењиву константу. и тако се понашао. коју је бојкотовао. али зато Радић судбинскије. Но. – 21. страх и трепет. са јединим циљем да се дође до власти. уз то са неупоредиво разгранатијим и дужим сужањским стажом. Но пре тога. на ком је одбио и уједињење и (српског) краља и Устав. гл. као тзв. ступиће у коалацију са својим љутим противником. Глушчевић). Пашића. збуњујући и своје пријатеље и непријатеље. борећи се против њега и кад је био мртав. и тражио своју хрватску државу… да би потом кокетирао и са сељачком интернационалом у Москви. постајући и министар. маја 1924 – 27. превртљивостима. затим 6. због чега ће заглавити опет у затвор. у прво време ун. није дошао у Београд. у четири кабинета Н. – 18. ун. марта 1924. Истина. јер се веровало да са њим почиње смирење и спас. 21. дела хапсио и прогањао. из ког ће признати и Устав и краља. бивајући у својим ресорима. у свим владама у којима је учествовао. Радић је бој војевао против туђих. да би потом тражио издвајање из њеног састава. Страначки орган СДС. а са којим ће тада обилазити земљу и са зборова унисоно. Један велики али и опасан човек. жестоко нападати оне са којима су до недавно водили државу. да би у Загребу организовао неку врсту издвојеног „хрватског парламента”. за „церемонију” уједињења. дела. иако изабран за једног од 28 делагата Народног вијећа. априла 1925. са чијом се страшћу нико није могао понети. Почео је као омладинац. априла 1925. који ће написати књигу „Диктатура краља Александра”. док се Пашић борио против „свог” краља. био је Стјепан Радић. био присталица тријализма у оквиру А/У. јула 1924. просвете. али са далеко већом енергијом и трибунском снагом. потом. затим организатор сељачке странке. Стјепаном Радићем. кога је као мин. мада су његове ингеренције као шефа коалиционог партнера. у ком ће преговарати са Београдом. . национални блок. ког проглашава за најбољег краља на свету. биле знатно веће и видљивије. непрестано бивајући на „естради”. 1924 – 29. 1925. У том погледу личио је доста на Пашића. уредник др Мих. за ког је говорио да му је донео најлепши драгуљ на његовој круни – мислећи на Хрватску и Словенију – до отпадника. и од 29.је био миљеник краља Александра. што је било и моралније. у часу кад је стварао Самосталну демократску странку. одн. маја 1924. да би своју странку после „преврата” (како су Хрвати звали уједињење) прогласио – републиканском. Радићева странка у влади. Једна од најконтроверзнијих и најнеухватљивијих личности која се икада родила на просторима бивше Југославије. СДС ће ступити у коалицију са радикалима. нов.

јула 1925. Он ће наставити са радикалима и у владама Николе Узуновића. Радић неће одмах ући у владу. септ. заправо њихов заступник. да би се након избора. постаће министар просвете. из чије ће друге владе изаћи. коначно је земља обједињена. и не само то. обједињујући собом и својом странком цео хрватски народ. војничку владу. марта 1925. он би се. да је био само – сељак. ни са једне стране. оно што му је пре више од једне деценије предлагао Светолик Јакшић. на Крфу. али све му је допуштано и праштано ради „мира у кући”. чак тако и толико. признали и краља и Устав. ванпарламентарну и ванстраначку. под условом. да је постао појам хрватства. јер ће он најпре бити именован за члана државне делегације у Друштву народа у Женеви. И не само њих. на кога више нико није обраћао пажњу. на зборовима широм земље. 1927. стари војвода сместа је отклонио такву могућност. Био је то велики дан за краља и Пашића. у којој је сељак као главни носилац рата. био грдни и унакажени страдалник. – када ће опет прећи у опозицију. па самим тим и себе као краља целе земље. из освете према осталима. а убрзо потом. све до фебр. стварајући сељачко – демократску коалицију. Радић војводу Степу Степановића. остао је и Хрват. слога и споразумни рад на добро заједничке државе. за коју му је краљ дао мандат. а Јакшић војводу Мишића. какав је демагог био. Радић почео искрене преговоре. Први с којим је. што је једно друго условљавало и одређивало. Док се овај други симпатично нећкао. 28. коначно шанса да се успостави мир. али ће његови министри остати. иначе. што ће и за једну и за другу страну бити нека врста „утешног хендикепа”. већ зато што су морали да удруже своје негације и своје љуте међусобне борбе. нов. 17. са класним сељачким идејама. за све време.Сем што је. 1925. Пошто није успео да састави владу. чак је и преко новина реаговао. што враћа један део посланика ХСС (у међувремену обрисали су из свог имена – републиканска) у Скупштину (изабрану 8. већ само његови министри. 1927. . био је Љуба Давидовић. Радић тад сугерише краљу. да није било предумишљаја. Додуше. Како је краљ Александар хтео пошто пото да види Хрвате у Скупштини. када ће за кратко време читав низ Срба професора универзитета у Загребу – „умировити”. феб. са Пашићем. 1925. Дакако. у рушењу оних са којима су покушавали једни друге да ућуткају. 11. да би 27. и тек потом. он је натерао Пашића да настави започете преговоре. на којима је изгубио неколико мандата и 178 хиљада гласова – удружио са Прибићевићем. Јер. врло брзо разастро и по Србији. у којој су добили 67 места). чак и читав низ „несташних” изјава и говора против саме владе. ушли у заједничку владу. што је био разлог да се Прибићевић од њега одвоји и формира своју странку независних демократа и да Давидовићева влада падне. и то не зато што су напустили владу. остао Радић.

Краљ је још увек био љут на Пашића што му је подвалио да Раде има матуру. смрт Николе Пашића у Београду. као и у толиким другим. којима није желео да га вређа. дворском радикалу. у једном тренутку и физички насрнуо на старог државника. те овај није желео да му се одају било какве почасти. што је Радићев предлог о ванстраначкој влади. Пашић је ипак морао 8. дошао је и министар двора.Остало им је да загорчавају последње парламентарне дане Краљевини СХС. успео је да их убеди у нужност свог повратка. По једној. Краљ је одбио да му удовољи жељи. а сада је. у коју је. био разјарен. у јавности је било још пре тог догађаја многих прича. После лекара. То вече. да би. кад се вратио. дец. јер је ухваћена једна меница на којој је Раде фалсификовао његов потпис. које су за основу имале одлагање прославе Пашићевог 80. помоћу ког је толике раније владе рушио и састављао. почне са радикалским посланичким клубом. тајанствено отишао. био умешан његов син Радомир. Има читав низ прича о тој аудијенцији. како би могао да уђе у дипломатску службу. са још већим еланом решио да опет дограби кормило државе. Отишао је на одмор. потпис самога краља! Радило се о милионској суми. који је пренео Пашићу извињење краља „за оне изразе”. Никола Пашић је тако. Био је то крај. која се највише базира на самој смрти Пашићевој. 1925). био примљен код краља. дец. који само што није напунио 81 годину живота. Међутим. ствари. по природи. 1926. у којима би. Као што је живео обавијен тајнственим велом и без икаквих спољних манифестација. највероватнијој. Дабоме. дец. због многих сукоба и фракција унутар Радикалне странке. „Краљ повлачи своје речи. радикали били на врхунцу своје популарности. а поводом корупционашке афере. Нема друге. Николи Узуновићу. добивши 142 посланичка места. да уступи владу тзв. изазвао гнушање код осталих парламентарних странака. и краљ морао да учествује. 8. . свесно и са уживањем… утолико пре. али не и – одлуку”. рођендана (19. Пашић је био у немилости код краља. у једној ноћи. наводно. за коју је био чак формиран и одбор. Иако су по последњим изборима. 10. априла 1926. и. Има чак и верзија да је краљ изнервиран. по старом и опробаном рецепту. које је краљ Александар вешто распиривао. феб. Пашићу је позлило. јер је Пашић одлуком НС стављен под истрагу њене Анкетне комисије. као некада краљ Милан и још више његов син Александар. 1925. 1926. тражећи од њега мандат за састав нове владе. која је уследила неколико сати после ње. и са њиховом подршком је 9. одмах после аудијенције.

и да у историју уђе као једна неоспорна и незаобилазна величина. у по нечем. Ако је био невин. Рачић је. ма и на балкански начин. у којој је надвикивањима и претњама између клупа народних посланика. сишло је са позорнице једно доба најкрвавијих и најсудбоноснијих борби. а у понедељак краљева слава. Ако му се последњи од њих четворице. то је и зато што је био 43 године млађи од њега. којим се помоћу краљеве милости. шта више и да им суди. те није чудо што је Народна скупштина. да ти платимо у злату”. да ли је Пашић крив или невин. Андрија Првозвани. и од тада непрестано био у јавном животу Србије а потом и државе СХС. да надживи и једне и друге изливе. који ће 8. 30 јуна 1937. Тад је Рашић извадио пиштољ и са неколико хица убио Павла Радића и Ђуру Басаричека. то се мислило да сахрана буде у уторак. Издахнуо је изјутра. па и пресуди. чиме је остало неразјашњено. годишњице његове смрти. му је добацио: „Кажи колико си крви пролио. осветио. 20. Тек сигурно је да је Пашић творац нашег парламентаризма. у тренутку кад је за говорницом био Пуниша Рачић. током веома бурне седнице НС. једногласно донела одлуку да се у дворани Скупштине постави његова биста. Тито је осветио краљеве. августа умрети. Како је тог дана била субота. јуна. Иван Пернар. у 8. који је све од реда умео да стави у службу својих амбиција и потреба. бити постављена. Наравно и дабоме. када је први пут постао народни посланик. Трећа краљева освета била је у томе. друге у борби за власт. 1928. ствар предаје забораву. да ли Краљ ил губитак власти. али је двор наредио да буде – у недељу. 10. и кад је рекао: „За ову земљу ја сам и своју крв проливао”. испуњених херојским подвизима. краљ Александар. који је од 1878. .. Ивана Гранђу и Стјепана Радића. више него ма који наш владалац. на дан 10. објављен Указ. дец. коју ће израдити вајар Тома Росандић. 1926. радикалски посланик из Црне Горе. што је пре донете одлуке скупштинског Анкетног одбора по корупционашкој афери. атентат Пунише Рачића у Народној Скупштини. на неколико дана пре свог рођендана. прве за добробит народа и државе. овим Указом та сатисфакција му је била ускраћена. посланих ХСС – а. Тог дана. али и подмуклим и недостојним „радњама”.30 час. Била је то друга освета. и која ће. на што Пернар није хајао. у коју је био уплетен и Пашић. неколико пута тражио да тргне реч натраг. биста је из дворане – нестала. Св. напетост доведена до усијања.Не зна се шта га је убило. Имао је срећу да је дуго живео. Са Пашићем. тек на крају. после II Светског рата илити Ослобођења. а ранио Ивана Пернара.

1929. такође искрено одговорили. 6. у којој је парламенат. под непрестаном и необузданом паљбом Радића и Прибићевића. чија политика никад није презала од злочина. па макар и преко крви. и права је срећа што је Радићева смрт дошла мало касније. Ипак. до ког је њему било највише стало. али истинита. па чак и припреманој завери. поготову уперен против западног дела земље. они су имали бојазан од Италије и Мађарске. мора се рећи да је то био један мрачан чин. па чак и „парламентарно”. из овога крвавога чина извукла. у ком је записано да је Пуниша Рачић био код Корошеца ноћ пре пуцњаве у Скупштини. као тадашњи министар ун. које су за све време биле нескривени противници Југославије. Кад је сутрадан полицијски комесар Скупштине. како би краљ Александар добио разлог за завођење диктатуре. просто врио. хладна и опортунистичка глава. Као што је краљ Александар Обреновић 1897. који је од политичког страсника. као што је и питање да ли су му они. Ипак. заведе лични режим. О том акту Пунише Рачића (осуђен на 20 година робије). Треба знати да је Корошец био католички поп и човек Ватикана. маја и Солунских егзекуција – опет приказао у најгорем светлу. желео да тиме убрза процес консолидације државе. ако су интереси то диктирали. био принуђен да. Питање је да ли је он то искрено мислио. створено је већ одавно једно цементирано мишљење. који сведочи о широј. који нас је пред светом – што се још увек сећао 29. одбијајући ту могућност. постао страсник освете. да му јави страшну вест о догађајима у Скупштини. Корошец је тада поновио шефу кабинета: „Несрећа се догодила”! Ствар просто невероватна. Уосталом. Реч је о дневнику шефа Корошечевог кабинета. и тешко је поверовати да је краљ Александар себи смео да допусти један такав злочин. после скоро десет годишњег парламентарног . иначе би у насталој атмосфери сигурно дошло до већих и крвавијих ломова. по ком је то било смишљено дело. Остављајући по страни шта је свака странка. и реално је било очекивати да би тако створене мале државице – одмах прогутали. звао Корошеца телефоном.Било је то опасно и сулудо доливање уља на већ распламсалу ватру. дела. он је имао своје рачуне са Радићем. у којој је учествовао нико други. посебно комунисти. и био је убеђен да се са њим не може „правити држава”. тако ће и краљ Александар Карађорђевић. Момчило Зечевић је открио један докуменат. укидајући странке. Корошец поверио да ће „бити несреће”. која упућује на мисао да је Корошец. после свих покушаја да влада „уставно”. јан. Укидање Видовданског Устава. већ сам Корошец. краљ је позвао Мачека и Корошеца и отворено их је питао да ли желе да „ампутира” Хрватску и Словенију. поготову од како се сплео са Прибићевићем. Станка Мајцене. и да му је после састанка са Рачићем. У створеној атмосфери која је сваки час требало да прсне. као једна мудра. да би распирила своју пропаганду.

тражена решења такође. 1929. уз то. за политичке ствари није имао ни њух. после две и по године. а ускоро ће се показати да није задовољио ни једне. имењак. монархофашистичка диктатура. зван и као шестојануарска одн. опет је највише погодила српски народ. коју су комунисти у својој пропаганди тако оцрнили и сатанизовали. у стилу краља Милана: „Наступио је час. Србија и српски народ издељени су у шест бановина. окт. између: . да није нашао право решење. који је могао и да га саветује. којима ће се придружити Прибићевић. кад између Народа и Краља. био прави буздован. тако је други имао ХСС. ни друге. краљ је позвао све представнике политичких странака. који се у њој истопио. Одиста. који је био прави ерудита. док други Александар баш никога. И тако је дошао државни удар од 6. разрешио кризу. са осветничким амбицијама. коју је поделио на девет бановина. јер су хтења и тензије и даље расле. као последица светске кризе. Први Александар је имао још једну предност над потоњим. далеко млађи. На два дана пре но што је изашао са декларацијом којом је укинуо Видовдански Устав и распустио последњу изабрану скупштину. која је од 1929. он ће се обратити народу. бити принуђен да уради исто што и његов. Тек. верујући да ће називом земље задовољити тзв. 1929) нов назив државе – Краљевина Југославија. видео као свог наследника. интегралне Југословене. Додуше. док је генерал Петар Живковић. јануара. сем у Словенији. Краљ постаје носилац све власти у земљи. избегавајући. тј. Подела земље на бановине извршена према сливовима река. једног одбаченог свемоћника. па и најобичнији односи између странака… постали су апсолутно немогући… Тражити лека том злу у досадањим парламентарним променама владе … значило би губити драгоцено време… Ми морамо тражити нове методе рада и крчити нове путеве…” И … обнародовао је нову владу. парламентарним путем. јер су „парламентаризам… почеле политичке страсти користити у тој мери. укидање свих странака. јан. Има доказа да је и он сам схватио. етничке групације. узроци су били слични. но њихови предлози су га само уверили у исправност намераваног пута. ни спретност свог млађег имењака. да је постао сметња за сваки плодни рад у Држави… Споразуми. увео (3. па још са националних позиција. поготову што се економска ситуација погоршавала. готово у свим областима државног живота. јер је за председника владе могао да постави једног др Владана Ђорђевића. Уосталом. харала светом. а њеном поделом – федералисте. морао је да одустане од „диктатуре” и да уведе некакво уставно стање. свеједно што га је Пашић лично. први је имао оца. и 6. прогласио Закон о заштити државе.режима. да је Александар испао већи и црњи диктатор и од Мусолинија и Хитлера. и у том смислу га протежирао пред сам крај свога живота. не може и не сме бити посредника…” дакле. Јер као што је први Александар имао радикале на врату. не би ли уз њихову помоћ.

код Срба једно урођено осећање једнакости. Очигледно. Коначно. у ствари. У часу кад је краљ донео мере о завођењу свог личног режима. тако да су унатарње везе српског бића разривене и прекинуте. под видом борбе за слободу и демократију. те није чудо кад је она објављена. све чланова бивших странака. којом је разбио српски етнички простор. током парламентарне ере. издвојен је у посебну јединицу. Дакле. морао би се. Политичари. није реч о краљу. као нови шеф ХСС. Другим речима. него ни за балканске народе. Зетску бановину. Страначка борба за власт. који су се. Прокламујући тзв. као и Црна Гора. највише је аплауза добио из Хрватске. мора се рећи да су оне истините. усади. То и данашње искуство показује у свим земљама бивше Краљевине Југославије. највише сметали Србија и српство. тражити неки други систем. јер су веровали да он омогућава „остварење идеала хрватскога народа: да Хрват буде господар у своме дому. која је остала компактна око свог Загреба. бар кад је о нама реч. успели да омиле двору. у своје време. посебно од њених привредних кругова. који никада и није био решење не само за нас. лакше споразумети него са српским странкама. интегрално Југословенство. испада тако. већ о народу. састављена је од веома разнородног света. они су веровали да ће се са краљем. у првом реду Владимир Мачек. Ако се. онемогућавала је сваки парламентаризам. Словенија је покрила целу Дравску (Љубљана). да су загребачке новине једнодушно поздравиле великог и мудрог краља. Сад). краљ као да је хтео оваквом административном поделом.Дунавске (Н. под називом „Управа града Београда”. Београд. ако је краљ имао саветнике при увођењу „диктатуре” они су у највећој мери и у првом реду били из Загреба и Љубљане. Зетске (Цетиње) и Вардарске (Скопље). видели су у Краљевом потезу „Велику мудрост”. Дринске (Сарајево). донекле и Врбаску. да га најпре у српску свест. иако је била подељена на Приморску (Сплит) и Савску бановину (Загреб). независно од свега овога. када има све у својим рукама. док су муслимани стали у Врбаску бановину. и њему су. који не би морао бити што и анархија. које се никако не може укалупити у неки законски и хијерархијски ред. у својој слободној Хрватској”. Моравске (Ниш). као и Титу. Што није био случај са Хрватском. кад су сви постали и добили оно што су у њој и од ње тражили. већ и зато што је пренесен као искуство државног уређења из земље (Енглеске) која га је за себе и свој народ правила. о менталитету. Шестојанурска влада генерала Петра Живковића. а она била изабрана и најдемократскијим путем. цене краљеве речи у Прокламацији. који су у јединству и снажној држави видели и шансу за свој сигуран и простран рад. са Земуном и Панчевом. па макар он произилазио и из ставова већине. пак. Била је то до сад највећа влада – са 26 министара . Другим речима. Врбаске (Бања Лука). а сем тога. као што су биле истините и речи краља Милана и његовог сина.

Занимљиво. Живковић је као коњички п. поготову у време стварања организације „Уједињење или смрт” (1911). ако ово сам. са којом смо. као човек чврсте и поуздане руке. Октроисани Устав Краљевине Југославије. као да је стари Пашић предвиђао да долазе другачија времена. не будем свршио”. У њој су се нашли бивши припадници радикалне. он ће после силаска са премијерског трона (4. Најпре у влади. сељачко – демократске коалиције. у трима владама. замљорадничке. по убиству краља Александра. Богољуба Јевтића и Милана Стојадиновића. који је за нас. ун. Нашао сам да је способнији и издржљивији од свих осталих. априла 1932). па и од Чехословачке. ова ће група одиграти ружну улогу током Солунског процеса. и да је. . бивајући један од твораца дворске официрске групе под називом „Бела рука”. када је постао њихов отворени противник. прилично омилио генерал Петар Живковић. 1931. поготову из Загреба. септ. имао намеру да га на следећем земаљском конгресу радикала. постао нови Петроград. поготову из западног дела земље. што ће јој каснијим унапређењима бити издашно плаћено. да ни са личним режимом не иде. муслимана… уз приличан број масона и Јевреја. Живковић је био највећи интимус краља Александра. пор. дугогодишњи командант Краљеве гарде. командант Краљеве гарде. Већ сам број министара казује да је краљ у владу убацио свако име које би значило подршку његовим напорима у спасавању Југославије. Речено је већ да се Пашићу. дела. словеначких клерикалаца. у пролеће 1927. две и по године касније. Од 1917. пошто су неки давали оставке. учествовао у пучу 29. маја 1903. званим Мала Антанта… ипак се после првих почетних резултата увидело. у заједници са Румунијом. били везани савезом. већ после трећег месеца рада. које су се током деветнаестог века. да би се потом одвојио од завереника. 3. „Овај наш Пера мора што пре да уђе у нашу странку и он има да је прихвати после мене. По својој природи опортунистичка и у служби двора. пред сам крај живота. која је реконструкцијама продужавала свој живот. чак. покрстиле у католике. устоличи за свог наследника. Узуновића. Иако је краљ за своју „диктатуру” добио пристанак у Паризу. па га је као таквог и узео за председника своје владе и мин. што је више него чудно. И ја нећу мирно умрети. још за живота. а и земља се одржавала присилом. прихватити војни ресор. разних минорних хрватских странака. у ком су живели као моћни огранци бечких и пештанских јеврејских породица. после Версаја.(неколико њих без ресора)– са читавим низом реконструкција. демократске.

116 новог Устава. који чине Народно представништво. кад су угрожени јавни интереси. 1931. „Парламентаризам” се одвија у супарништву одн. Економска криза која је потресала свет. то је био једини начин да се странке. што је такође копија из Устава 1901. У датој ситуацији. заведе мере изван Устава и Закона. Иначе. како би формално. сви закони остају. па се може само констатовати да је на изборе изашло 65. септембра 1931. бирани „најбољи синови нашег народа”. који су на делу требало да потврде исправност краљевог пута кроз „национални унитаризам и државни централизам”. која је већ и својим именом представљала један крпеж од свих наслова ранијих странака. и даљу забрану рада странака.полиција је постала главни орган режима. каква ће бити и трећа његова влада. макар и контролисан. што је „била побуда и главни задатак режима” од 6. У то име. у коју су ушли опет чланови бивших странака. да у изузетним случајевима. после 50 година свог постојања. као и чувени чл. (ЈРСД) под председништвом самог генерала Живковића. од радикала и демократа. генерал Живковић је формирао и своју другу владу. октроисао нов Устав. уосталом. својим именом. и код нас се осећала. тј. Титово време. до словеначких клерикалаца и муслимана. посебно Радикална. нарочито крајем 1930. 29% гласача. И тако. Изборним законом одређено је да гласање буде јавно. како би земља колико – толико почела да „дише”. дакле. кад су делови разних странака. и да је од 678 кандидата. па чак и да се „посвршавају крупни национални и државни задаци. што је практично значило. покривали Титову диктаторску владавину. расписани су избори за 8. колективно урањале у њега. под морање. то су. па тако и „Не може бити удруживања на верској или племенској или религиозној основи у партијско – политичке сврхе”. НС са Сенатом. изабрано 305. али тада већ у сагласности са једном новооснованом хибридном странком: „Југословенска радикално – сељачка демократска странка”. некако одрже. нешто слично Народном фронту у Титово време. и поставе трајне основе здравог државног живота”… И с вером у „досадашњи рад”. Пошто није било странака. 1931. „диктатура добија своју уставну форму”. краљ објављује да је одлучио да „извођење националне и државне политике постави на ширу основу. који омогућава краљу. уклопљене у тај „конгломерат”. у првом реду морао се обновити политички живот. а све под видом очувања „народног јединства и државне целине”. а што се „уз велику и широку моралну помоћ народа… за кратко време и успело …”. На неколико дана пре избора. и почетком 1931. непосредне народне сарадње”. Међутим. јан. сагласности између два дома. 1929. опет сличности са првим Александром (1901). што ће такође подсећати на првог Александра. новим Уставом се ниуколико не дира у режим од 1929. па као и он уводи дводомни парламенат. као и у касније. а делом се бира. јануара 1932. 30 септ. нов. након Пашићеве радикали су – његовом кривицом – . што је и први Александар себи оставио као право. И краљ је 3. Сенат се делом именује од краља. настала 6. Нешто се морало чинити.

сем. Али. није било никаквог јединственог српског фронта. Требало је да један од таквих буде и Љуба Стојановић. нису помогле. вере и покрајине. повери владу др Војиславу Маринковићу. која се. који су још увек веровали да је гаранција за ту југословенску националну мисао – њихов краљ. било веома мало оних. али ни велике паре које су дате за њено угуравање у народ. пре рата. да тешка срца.. оних који су умели да мисле и предвиђају. године. некада шеф самосталаца. призната Уставом и законима. око стварања југословенске нације. потом демократи. краљ је дошао до закључка да треба основати јединствену странку. председник владе и министар. Тако у Срба ни сад нема тог јединственог фронта. која ће већ својим насловом децидирано обележавати и свој карактер и шта она значи. никако није успевала да одомаћи на целом простору. а надам се. каснији шеф Републиканске странке.остали без ауторитативне личности. неће га ни бити…” . али може се рећи да је. према начелима праве демократије. преварили су се. познати научник и професор Велике школе. који је могао и требало да буде повољан за све струје. У низу свакојаких довијања и импровизација. међутим. 1933. Не може се рећи да међу Србима није било умних људи. за чије остварење је и основана. Сем Срба. већ су били подељени у политичке партије. Краљ је био принуђен. умели да управе у смеру отрежњења народа. како би сваки грађанин. зато што су били сви Срби. као чисто дворска странка. вршећи. па чак и неутралну личност. Југословенска национална странка (ЈНС). за скоро 15 година заједничког живота. и отуд читав низ фракција. политичару који је важио за умерену. који су ту и такву способност. Преписујући у ствари Устав. који ће. авг. своје дужности и уживајући сва права. у нади да ће се тако поделити и нови држављани. Биће да је у то веровао и сам краљ. са циљем да се промовише национални и политички унитаризам. Тако подељени дошли су у нову државу. која би својом политичком и умном способношћу могла да поведе странку у новим околностима. које су довеле до потпуне разједињености. код Срба. међу њима. међутим. без обзира на племена. овако говорити: „У Србији. Та ЈРСД сранка основана је последњег дана 1931. на жалост. остали то нису учинили. некадашњем напредњаку. ЈНС је имала да уведе у живот „југословенску националну мисао”. тако да је од Радикалне странке остало само име. „ЈНС је основана са циљем да југословенски народ организује политички. путем његовог обједињавања и збијања. у смислу његовог спасавања. могао сарађивати у јавним пословима”.

иако су француске власти биле извештене о могућности атентата. није само Љуба Стојановић тако мислио и тако говорио. И док су српски опозициони кругови сањали о томе како да врате парламентарни режим по Видовданском уставу. Наш страначки менталитет. према 4 милиона Срба. 9. изједао нас је као подмукли црв. (29) окт. учествовали су и три Србина: прота Душан Кецмановић из Бања Луке. рата. како пре његовог извршења. ни друга дворска странка. Постоје више разлога за енигму тог злочина. било 8 милиона. тако и после њега. које се збило само што је краљ ступио на француско тло. јер национална збијеност није била разбијена. када су имали своју самосталну државу. како би нашим примером пошли и други. бити изиграни од национално организованих „нових држављана”. ни данас се не знају све појединости тог убиства. Убијен краљ Александар у Марсеју. каснији министар у Симовићевој влади. својим утицајем. Шта више. и када их је. један тако угледни српски државник и интелектуалац. рачунајући. нов. почео да удаљава савез Мале Антанте од Француске. док су странке у Србији биле разбијене и законом забрањен сваки њихов рад. Међутим. има индиција. али су зато и ХСС и клерикална Народна странка и даље чврсто држале своје позиције. окт. а после Ослобођења . који смо увили у обланду парламентаризма. што она никако није одобравала. Иако је прошло више од шест деценија од мучког убиства краља Александра у Марсеју. а оно да га је омогућила. сматра да оно што је залога наше пропасти. прокламовану на седници Народног већа. ако они то не учине! Но. што ћемо тако подељени. нису стекле никаквог одјека у хрватском и словеначком народу. дабоме. (У доношењу тих „пунктација”. како је говорио Анте Трумбић. у тих осам милиона. Сељачко – демократска коалиција је у виду тзв. у којима се тражи и одлучна борба „против србијанске хегемоније”. 16. Косановић. да су атентатори веома лако дошли до краљевог аутомобила. тј.Дакле. посебно у војним круговима. нити је могла бити разбијена. бивајући тако и отпор краљевом унитаризму и централизму. да је француска тајна полиција. брзог прелажења „на дневни ред” у земљи тиче. треба да остане.. уместо да звони на узбуну. 1918. иначе Теслин сестрић). ако не умешана у атентат. био омражена личност. дец. пак. Још од Солунског процеса. у западном делу државе. адвокат др Душан Бошковић из Панчева и Сава Н. Ни једног трена не помишљајући. не треба заборавити да је краљ. 1934. а после II св. и све Србе ван Србије. Пре свега. одвијајући скоро јавно своју делатност. изненађујуће је да је обезбеђење било тако слабо. јер је наводно краљ Александар. Титов министар и амбасадор. Управо зато ни прва. Што се. „Загребачких пунктација”( 7. шта ће се десити. 1918. из Плашког. 1932) отворено тражила повратак стања пре 1. странке су опстале.

Време ће показати. Тако је. и као патрон а и као наредбодавац. овенчана српским ореолом из И светског рата.и због многих пензионисања доказаних војних команданата. Савез се бавио и усклађивањем економске политике. од стране Мађарске. Чехословачка. Како је Француска бдела и над овим савезом. за живот у заједничкој држави. а све у корист Хрвата и Словенаца. имала моралну предност. онд. Кад је. јер ни Југославија. под њеним упливом. да ако је краљ неком крив. Југославија. која је водила чисту реваншистичку политику. рад прављења места официрима и генералима из А/У војске. и да су. што је унапред дискредитовало свако истраживање те јавне објаве фашизма у Европи. и свих својих знамења. као казна што је форсирао угњетавање несрпских народа. како би тиме Срби дали пример. он је то само Србима. као изразито демократска земља. 1938) Енглеске и Француске. који је гарантовао узајамно помагање у одбрани њихових граница. коју јој је признавала цела Западна Европа. у случају напада. није било по вољи Паризу. све мале земље морале поштовати њену вољу и њене потребе. посебно хрватског. Чак је испало да то убиство и није злочин. створених уговорима о миру после И светског рата. ни Румунија нису испуниле своју обавезу према Чехословачкој. да су сви ти савези били куле од карата. морала да поклекне пред захтевима Немачке. због своје опсесије велике југословенске државе. треба знати да је она важила као прва континентална сила у Европи. изгледа. дела. ишла је тако сулудо и несхватљиво против Срба. Тада ће и Мала антанта престати да постоји. према томе. као двеју словенских земаља. . Не само што га је без питања гурнуо у то ново гротло. реч о Француској и повреди њених интереса. А пре свега. А истина је сасвим другачија: читава историја краљевог деловања у новој држави. краљ је многоструко убијан. пак. и ником више. после минхенског диктата (29. мада је због нерешених унутрашњих питања. већ нека врста правде. 1921) и савез између Чехословачке. да се одрекне и свог имена. Касније. својим дојучерашњим непријатељима и убицама. те се успомена на њега преточила у најцрњи филм. пак. залагао краљ Александар. назван Мала антанта. као и односа према трећим земљама. рад које је жртвовао све оно што је српски народ својом мукотрпном победом остварио за себе и своју будућност. а посебно протоколисана моћ Француске. од часа кад Немачка својом војном премоћи закуца на врата тог чувара неповредљивости „Версајског уговора”. кад су се прављења наше историје дохватили српски и југословенски комунисти. поготову што је Мала Антанта држала тако осетљиво подручје централне Европе под својим надзором. због чега је имао и стални савет министара ин. септ. створен (1920. и своје заставе. за које се. у првом реду. имала је доминантан положај у Малој антанти. Румуније и Југославије. У том савезу нарочито је била блиска сарадња Југославије и Чехословачке. па самим тим и краљ Александар. кад је она. то извесно осамостаљење. већ га је натерао.

Раденко Станковић (1880). др Раденка Станковића. Додуше. сенатора и министра просвете и др Ива Перовића. на листи Прибићевића. пре поласка за Француску.”. његовом руком написаним. проф. бана Савске бановине. више но Драјфузовом афером. и ВМРО. подигао Народно позориште у Скопљу. доказано је да су организатори атентата били усташе. Једно време лекар. „од 1914. која га је молила да понесе панцирну кошуљу. краљ је зажелео да запали свећу у манастиру Савина. јан. београдског Универзитета.Но. што је било тек тако…) И тако. (Осуђени су на смрт у одсуству: Павелић. који је био једна жалосна комедија. а не и 1934… (а тек – сада!) Краљевим тестаментом. и као највеће дело. Краљ је за Француску ишао разарачем „Дубровник”. ал је краљ одбио. „За Бугарску – у реду. био је и масон. Знано је да се тад. нема потребе!”. 1934. Иначе. и тада је пришао ужету и грешком повукао уже за – мртвачко звоно! У његове добре особине треба уписати и амбиције за велике градње. За усташке убице утврђено је да су се вежбали у Мађарској и у Италији. Јер. 5. Између осталог обновио је Његошеву капелу на Ловћену. члан сељачко – демократске коалиције. са образложењем да треба да остане у Београду. али за Француску – не. њу и посетио. чак је дао и прве иницијативе у том смеру. У току процеса. фебруара 1934. Кватерник и Перчевић. на челу са Антом Павелићем. Француска и Енгеска су тражиле од Југославије да не инсистира на ширењу истраге. Питање је не би ли он стао у одбрану Чехословачке? Краљ се ангажовао и на побољшање односа са Бугарском. његов брат од стрица. француско судство се обрукало. па је пре свог пута у Француску. одређено је да врши Намесништво од кнеза Павла. И кад су пролазили кроз Боку. посетио кнеза Павла и књегињу Олгу. Оно потиче од ондашњег митрополита Гаврила. Споменик незнаном јунаку на Авали. а потом ред. ако би се случајно нешто десило… Има. који га иначе није волео. . Студентски дом и Основну школу у Београду. на челу са Ванчом Михаиловским. како не би давала повода изазивању ратних сукоба. те је најпре дошао у Црну Гору. кнез Павле. Постоји још једно сведочанство. Србин из Хрватске. чак. а сад о убиству једног – краља! Краља оног народа који је тој Француској подигао споменик. понудио да га прати. до 1918. краљ Александар је тад већ био одавно мртав. одговорио је краљ. сведочанстава да је ноћ. на Бледу. на ком још увек пише: „Ми волимо Француску – као што је Француска волела нас”. онда се радило о једном неправедно оптуженом – капетану. краљевску власт до пунолетства краља Петра II.

Пре свега. са којим је и дошао 1903. то је урођено господство. више него оба његова краљевска сина. Није онда чудо. а чини се још и више краљицу Марију.Иво Перовић (1882) Хрват. Све је било пресечено. у јавности он означавао као регент. Народ га је оплакивао далеко више него што га је волео. што нема никакву основу. а камоли да су могли имати поверења у њега. што није могао да прими од свог стрица. која је у по нечем понављала наше историјско искуство са Гркињама на српском престолу. принцезу Олгу. још више омрзне. ун. Александра и Ђорђа. што кнеза Павла нико није познавао. Оно. с којим су толике наде делили. и као таква била принуђена да оде у Лондон. дакле од своје треће године. за супругу. Иако је краљевим тестаментом одређен за првог намесника. Имао је лепу и паметну Гркињу. ни пакт) тврди. што је краљица Марија. тако ни народ није знао шта ће сад без краља. за кога се. али оно га је и туђило. Оно га је и издвајало. и због кога су толике жртве подносили и поднели. испало је тако. од 1903. код свог стрица. године. а једно је сасвим неодрживо. из судско – полицијске каријере. коју су Срби обожавали. властољубиву и каприциозну. које је код њега имало трагикомично обележје. онда се мора рећи да је он у потпуности био његов васпитник. јер као што ни она није знала шта ће сад бити са њом и њеном децом. остао је само један велики знак питања. уз многе крунисане главе и владаоце многобројних земаља. по ком је он био стран Београду. убрзо постала на двору „персона нон грата”. а ла Обреновић. Ако се још зна да је од 1896.. у Женеви. потом је помоћник мин. кнеза Петра. О кнезу Павлу има много опречних мишљења. утолико већи. показао је све наше манире. живео као остављено сироче. по Београду. дела. да су остала двојица аминовали и потписивали кнежеве одлуке. све чешће. гледајући у њеној несрећи и сопствену. Кнез Павле као регент. учећи у њему школу и гимназију. што је уистини и био. кнез Павле је више од краљевих синова. Из целог света стигло је 15 хиљада венаца. утолико потенцираније што је њиме дозлабога стрчао у нашој претежно сељачкој средини. а од 1931. 1934/1941. десет година млађу од њега. у Београд. а што је допринело да народ „проклету Јерину”. Од часа кад је „ступио” на престо. пак. па се временом. до 19. ком су веровали. од своје 10. Краљ је сахрањен величанствено. са београдским дечацима и младићима. до 1912. отишао за великог жупана сплитске области. Милан Стојадиновић. са три сина. бан Савске бановине. да је она била та која се заносила . и да се у њему осећао као странац. тј. јавно причало да је њен љубавник. нарочито у марифетлуцима око обарања влада. у својим Мемоарима (Ни рат. живео у у Београду.

ни Јовану Дучићу. ин. (Уосталом. и он. и витешким… није успело. бивајући. Сесил Перота. О тој несрећној особини малога краља. и да „једва да уме да говори и пише српски”. њен протоколисани покровитељ. како је краљ у ропцу рекао: „Чувајте Југославију”. а сада 29. што ће му касније. Благодарећи његовом нтересовању за уметност. Тито их је сам изговарао. са чим се. а имамо сведочанства његовог васпитача. кнез Павле се био бацио на ликовне уметности. И она се оба пута распала. бившу Кнеза Милете. Кад је Пашић. његова смрт је тешко погодила државу. највише допринело. да се кнез веома лепо забележио и код музичког Београда. Не добијајући од краља Александра никакво државно задужење. убијена је и његова Југославија. чему је бескрајно самољубље и славољубље самога Пашића. који се нашао крај краља у моменту атентата. или бар да његово ступање на трон буде пролонгирано. који га је тим „вештинама” учио. години. бити од комуниста окићен најцрњим именима и бити скинут са дневног реда). у чему није успео. било од велике користи. Није за прећуткивање. Београд је добио Музеј савремене уметности. са приватним професорима. прозвати и ослободиоцем. најпре смештен у конаку књегиње Љубице. у својој 81. тражећи неизоставно његову замену. . као средство за издржавање. од оснивања Београдске филхармоније 1923. једном од наших највећих песника. није то пошло за руком. говорио је и кнез Павле. потоп! Кад је краљ убијен. окомљујући се на бескрајног зналца. док су краљу приписали те речи. Енглеза. постајући у томе прави и признати експерт. наводне. а потом у новом двору. дела. кад се зна какво је бреме наследио. када је музеј добио име кнеза Павла. већ је добио и своју улицу. интелектуалне закржљалости. као приватну установу. и мучеником. баш као са Титовим „Чувајте братство и јединство”! Само. Његови биографи кажу да га је „догађај у Марсеју” затекао потпуно неспремног. који је краљ поклонио у ту сврху. добро доћи. Али ће зато. као и његов краљ. Његово име не само да се тиме уклесало у Београд. кад је био свргнут. издашно је помажући. што је и био разлог да он лично демисионира. али је уништила само Радикалну странку. која се од тог губитка никад више није опоравила. „Изгледао је као да је он убијен”. И није чудо.што самом краљу Александру. умро. оперисало. Божу Кнежевића. Богољуб Јевтић. није ишло од руке. све до њене пропасти. Новембра. што је за њу. ког ће после мучког убиства. због његове. После њега. тврдио је да је чуо. али било је нешто над њом што је лебдело и као немогућност и као проклетство. тадашњи мин.мишљу да краља Петра лише престола. да му учење.

Мачеку. и да их. крајем дец. био конфиниран на Хвару. што нису могли између себе да се погоде. али и државнички мудро. који ће доћи њему на ноге. с његове стране то је потпуно разумљиво и чисто. амнестирао је Корошеца. Јевтића расписала за 5. Амнестираће. У часу кад су српски опозициони лидери дошли на подворење Мачеку. њихова понуда била би оправдана. франковачким прваком и каснијим усташким идеолошким перјаником. А сви остали око њега. само под условом да су и они имали исте амбиције у погледу цепања Југославије. који ће сигурно брзо умрети. Понуђена коалиција давала му је чак алиби за то рушење. и као гест и као жеља. па ће и са „србијанском опозицијом”. бомбардујући га са свих страна захтевима. Тако је сарађивао и са Милом Будаком. Он никад није крио. само да дође до свог циља – „ослобођења Хрватске”. што је колико дирљиво. с молбом да буде носилац заједничке листе на изборима. који је због загребачких „Пунктација”. мај 1935. поготову што би главне „комаде” дограбили Мађарска. када ће се послужити Петром Живковићем – кога је претходни довео за мин. суђен и затворен. као да су дочекали свој тренутак. да по својој жељи. одмах дати у агитацију. Што је Мачек прихватио ту коалицију. Право је чудо да се Југославија. који је. и Мачека. и у свакој су прилици настојали да је се реше. који је био Словенац а не Хрват. ни он. које је влада Б. ни сви каснији Хрвати. која се могла остварити само распадом Југославије. за разлику од Корошеца. нестало би „равнотеже” створене Версајским уговором. због својих пунктација. они су речену понуду учинили само зато. јер ће му у томе помоћи и сами српски опозиционари. На жалост и међутим. било је неважно с ким ће бити. они су знали за Мачекову националну искључивост. ко ће бити носилац листе! . Италија и Бугарска. Јер за њега је Југославија била и остала: болесник што „болује од неизлечиве болести. није одмах распала. што није заслуга само снаге и моћи Енглеске и Француске. али тај ће се. што је кнез пуних седам и по месеци оклевао око рушења Николе Узуновића. предвођеном Љубом Давидовићем – демократом и Јованом Јовановићем Пижоном – земљорадником. види се и по томе. да њиховим оставкама изазове кризу владе. 1934. посебно Мачек са својом ХСС. свесно је рушећи. њеним комадањем. по Закону о заштити државе. Колико су дилеме биле велике. Према томе. нудећи му коалицију. а коју ће слободу он искористити. као представника старог режима. коју није прекидао ни из затвора. војске – и Богољубом Јевтићем. да они само желе слободну Хрватску. па самим тим и пад Узуновића. сем са комунистима.Кнез Павле збиља није знао одакле да почне. већ њеног географског положаја. да она за њих представља само прелазно и пролазно решење. Одиста. Пре тога. толико и саркастично. Југославија не интересује. према томе. за које ће дарове имати да чекају још пуних седам година. а та смрт ослободиће Хрватску”. присуствује погребу краља Александра.

1935/1939. од 24. већ се и наметнула. Народна странка. и муслимани Мехмеда Спахе. и на суву и на мору. Уз ту и тако склопљену опозицију нашли су се. Југ. нудиле реално партнерство. у последњем часу. није учествовала на изборима. док Корошчева. српског самоубиства. не само ондашњег. нарочито у економским односима. Сршкић. без мало. и Људевитом Ауером . чиме бива обезбеђена најдужа влада у југословенској држави. Послуживши се Петром Живковићем (опет!) и Миланом Стојадиновићем. Имао је и идеја и енергије да их оствари. владина листа однела победу са 60%. вечно другим човеком радикала. мин. поготову што је. у том часу. са свим оним што није. Јевтић није се дуго одржао на власти. Милан Стојадиновић је био једина и најмаркантнија личност. о стварању нове владине странке. иако стварни допринос невидљив. и његова влада не само да се осетила. на унутрашњем политичком плану. једна чиста људска и морална беда. него неко од њих. кнез смењује Б. уз то велики ауторитет као финансијски стручњак Са 37 година био је директор филијале Енглеске банке у Београду. са свим оним што јесте. Дакле. а са 40. Стојадиновић је умео да буде вођа и да импонује. До његове појаве изнизало се а и излизало неколико формалних вођа радикала. верујући да ће економски стабилитет земље помоћи и њеном политичком консолидовању. чији је углед био и остао неоспоран. трг. што је. уз знатно повећање увоза наших пољопривредних производа. иако је он у први мах дао добре резултате. посебно форсирајући добре односе са Италијом. и двојицом Хрвата. која је била и остала главни непријатељ Југославије. и инд. њен носилац Б. али и знак потпуног српског дебакла. којим се она обавезала на поштовање југословенских граница. први пут министар финансија. 1939.Боље Мачек. или чувене Јерезе. После Пашића. министром финансија. потписао уговор са њом. Међутим. почео је да игра на њихову карту. 25. док су нам Немачка и Италија. српског политичког „естаблишмента”. Почео је као енглески човек. на челу са Ацом Станојевићем. били од пресудног значаја. водио се као радикал. физичког васпитања. и ван граница. но оне њима. мин. учинио је један несмотрен потез. Влада Милана Стојадиновића. Стојадиновићу је то требало. Иако је на тим изборима. феб. који су дали оставке и изазвали кризу владе. Не може се рећи да у тим настојањима није имао успеха. И. сви више ношени функцијама. Иначе. који ће се ускоро споразумети са Корошцем и Мехмедом Спахом. радикалне заједнице. српског ћорсокака. јуна 1935 па све до 5. који су за наш превасходно пољопривредни извоз. марта 1937. четири године. . Миланом Врбанићем. Били су ту и генерал Живковић. да би као премијер схватио да и Енглеска и Француска воде политику на рачун малих земаља. Узуновић и Божа Максимовић. Јевтића и мандат поверава Милану Стојадиновићу.

већ да их је гурнуо на споредни колосек. Да је у том успео. за кога ће се рећи да је отрован. која би се у међусобној утакмици са ЈРЗ. нешто што је и њега ранило. на путу ка главном циљу. јер су они. Међутим. која је свој интерес померила од националног ка економском и грађанском. вероватно да би Југославија била спасена. 1937) до крвавих сукоба између литије. Десило се. њих ширина југословенског замаха. иако реално гледано Југославија никад није боље стајала. што је српској опозицији било битно. чији се програм мора оценити позитивно. кад је влада добила само 280 хиљада више гласова од Удружене опозиције. Тако је дошло до стварања Југ. Наравно. којима тамо није могло бити место. као мин. постајући „верници” православне цркве. баш као што Корошец користи све начине да Словенија буде фаворизована. Иначе. чак би се могло говорити о извесном благостању. Избори које је расписао за 11. чији је носилац листе опет био Мачек. предвођене епископима. међутим. да је Стојадиновић постао најомраженији Србин међу српским живљем. дакле. ситуација са Женевске конференције. дела. направио је споразум са Мехмедом Спахом и Корошецом. тј. . авг. кад је Трумбић. и у оквиру владе ЈРЗ. баш на дан смрти патријарха. Само. Но. опет по америчком узору. није интересовала. ун. хрватско питање опет и све више истицало у први план државних проблема. ствари су биле узеле таквог маха. умире (23. и да су знатно ближи са Хрватима. њима је њихова слобода и њихова самосталност била основа. вероватно и на подстицај кнеза Павла. 1938. ипак. уз раније српске демократе и земљораднике. Многе је ствари и сам Стојадиновић морао да види. те Стојадиновић бива принуђен да скине питање Конкордата са дневног реда Сената. за које је мислио да су нужни и успутни продукти. доћи и до ужлебљавања и тих „ишчашења”. Да се цео проблем у још већој мери усковитла. који је био утаначен још за време краља Александра. са Хрватима то никако није могло. и сад га је требало озваничити. можда чак и под утицајем америчких искустава. обнова питања конкордата са Ватиканом. у датим условима. у тој узаврелој ситуацији. веровао је да ће економски напредак гурнути све те „споредне” ствари у други план. радикалне заједнице. њих. сам тај акт био је безазлен у односу на реакције које је изазвао. превиђајући да је тиме не само заобишао ХСС и Мачека. што црква није хтела да демантује. јула 1937) патријарх Варнава. оставио Мачеку и удруженој српској опозицији поље за стварање друге велике странке. која је по општој пропаганди била грдно оштећена. уз помоћ српске опозиције „средио” Пашића. и да ће са општом консолидацијом земље. у првом реду како су муслимани у БиХ сатерали Србе у ћошак. није све ишло идеално. могло би се рећи да је Стојадиновић. јер се њиме хтело да створи једна велика странка. на рачун фаворизовања католичке.Наиме. пришао и сам генерал Живковић! Поновила се. у највећој су мери показали ту мржњу. пошто је већ био прошао кроз Скупштину. иако је све то констатовао. нов.. Ал. те се. евентуално смењивала са њом на власти. и полиције. којом је командовао католички капелан Корошец. у коју су се чак и комунисти умешали. Али. морали бити заједно са Србима окосница државе. коме је сад. и тако је дошло (19.

– во– Ђа. који су га интернирали на острво Маурицијус. ухапшен. то се та оцена задржала. зато што се исувише приближио осовини Рим – Берлин. . и Срби у Хрватској. опште српске интересе. и све то без оптужнице и без суда. која ће. покушавао је да реорганизује радикале. не дозвољавајући Стојадиновићу да изврши реконструкцију владе. и одмах потом. али све узалуд. што се од њиховог човека преметнуо у „осовинског”. марта 1941. у правној држави. Стојадиновић бива. пишући му писма. што су нарочито комунисти користили у својој дневној рушилачкој политици. са српским гласовима. чинили су Срби из Хрватске. предат Енглезима. која је увек била спремна да због страначких интереса. који је био Ахилова пета Стојадиновића. па према томе. али који ће у свему одговарати кнежевим потребама. у свом Дневнику. писали нашу српску историју. дела. без одговора. поверио мандат Драгиши Цветковићу. а одатле спроведен у Грчку. освета Стојадиновићу. априла 1940. ин.пренебрегавајући наше. И Аца Станојевић га је нападао. неколико дана касније. да је оклеветан. На крају. па чак и да створи Српску радикалну странку. којим су га поздрављале. Била је то. само ако до ње може доћи. одједном је постао ситан и готово безвољан човек. задесити и кнеза Павла. да среди Стојадиновића! Чиста српска класика. где је 18. – во– ђа…” Тешко је рећи шта је све кнеза Павла руководило да смакне Стојадиновића. једном окретном Нишлији. као победници. које му је обележје прикачио и гроф Ћано. Треба рећи да су Стојадиновићу подметали фашизам. Додуше. користећи чак и повике његових присталица. И тако. као што га је устоличио. треба знати да је Мачек за све време деловао као шеф сељачко – демократске коалиције. а тај „демократски” део. Кад је Стојадиновић пао. жртвује све националне и државне интересе! Као доказ да смо у свему исти. уз помоћ Енглеза. који непрестано има потребу да докаже кнезу Павлу да му је био веран. што ће тек као министар завршити правни фак. тражећи од радикала да се не уплићу у његово коло. Радикали су се одавно већ поцепали. и Срби у Србији. како су они касније. а кнез је имао намеру да то питање дефинитивно скине са дневног реда. Али. и свак је грабио за својим комадом власти. Сад је Мачек. уз помоћ Корошеца. требало. мин. наравно. оставкама петорице министара. да овако згодно искриве: „во – Ђа. у Суботици. 19. итал. па конфиниран на Илиџи. из истих разлога. тај силник и та несавладива енергија. кнез је успео да инсценира кризу владе. па још на исти начин. и у њихово име и са њиховом сагласношћу и потпором. за кога се говорило да је Циганин. По некима. свеједно с ким био. он је деловао на издвајању Хрватске. а по другима што је био одвећ тврд у преговорима са Мачеком.

да „они не желе да буду ни Срби. за Хитлеров упад. ипак стигао да каже. Брчко. Успео је чак и Стојадиновића да отера. од усташа до комуниста. Спахо. и више је својим ћутањем постигао него Радић својом галамом. и Чехословачку. потписан тај Споразум. који је. који је немилице и без укуса сејао. муслимани су реаговали опречно.1939. са баном др Иваном Шубашићем на челу… ни за кога у Хрватској то није било потпуно и коначно решење. Фојница. и увек са својим максималним захтевима. Пребацујући му што није добио потпуну самосталност Хрватске. прихватајући и царизам. обрушавајући се на Мачека да је издао интересе Хрватске. тврдећи да су муслимани „хрватска већина у Б и Х”. Посебно их није задовољавала деоба Босне. Травник. И Споразум је имао да буде направљен.5 % Јевреји. у свом Прогласу поводом Споразума. Када је 23. у коју су сем Савске и Приморске бановине ушли још срезови: Дубровник. нешто слично попут сарајевског атентата. израсла до јединствене снаге обједињеног народа. Титова. благодарећи Радићевом отрову. тврдећи да се „не сме ни часа заборавити да великосрпски хегемонисти нису (овим) дотучени и да ће они и даље покушавати да спрече развој народне борбе”..000 становника. умире њихов вођ М. И у том су погледу били јединствени. времена. ал им (29. од којих су. Двадесет година трајала је хрватска борба за њихово право да буду свој на своме. Толико је преговарача било и нико није успео да га сломи. 4 % муслимани. авг. Међутим. али да није било Мачека они ту своју жељу и амбицију не би остварили. Али и Енглезе. 1939. ако дође до споразума. Ни разлозима. авг. 423. знао је са њима како да се понаша. били 75 % Хрвати. јуна 1939). Већ опет и само једна етапа до коначне слободе. а на основу њега 26. стварање Бановине Хрватске. . Као Шиптари што су спремни да било с ким шурују. кад је чуо да Мачек тражи деобу Босне између Срба и Хрвата. већ може ли Југославија да постане војнички фактор пред Немачком опасношћу. Дервента. и да коначно доживи једног Драгишу Цветковића. 23. Оценили су да би то могла бити. ни молбама. Слично ће рећи КПЈ. Енглези су се зато и појавили. Тај кумек имао је њух за Србе. Радић је за њих остао Радић. само да би остварили своју независну државу Хрватску. и упад у Албанију… и нови европски рат. према загребачкој штампи. то ће бити остављено за каснија. само да би дошли до своје независности. хрватска стална претња могла би постати casus belli. 0. чак и кад је постао краљевски министар. ни хапшењем и осудама… он је одолевао. Градачац. „добијеним границама од Београда”. Шид и Илок. тако су и Хрвати све чинили. па према томе и до ХСС. са којим је Хрватска бројала 4. шта више. објављено оснивање Бановине Хрватске. споразумом „српске и хрватске господе… није решено хрватско питање”. Њих нису интересовале српско – хрватске размирице. ни Хрвати”! Но. и фашизам и комунизам и (сада) демократију. ни претњама. Огласиле су се и усташе. 20% Срби. У противном. и Минхен. па чак и да преузимају њихов барјак. Споразум Цветковић – Мачек. Заправо. која је од једне мале партије. авг.

а зашто не тако исто и срезови са српском већином у оквиру тих бановина. направио један „масонски комитет”. па кад се стишају прилике. формирана је и Комисија спаса Срба северне Далмације (Книн. крајње лицемерно. др Михаило Илић и др Ђорђе Тасић. а са хрватске – др Иван Шубашић. без стварних одјека. краљ може да привремено суспендује Устав. па да самим тим буду изузети из састава Хрватске. др Михаило Константиновић. види се. изван Савске и Приморске бановине. др Јурај Шутеј и др Иво Крбек. Универзитета. као на пример Книн или Вуковар. па чак и прећутног одобравања Споразума – рад сређивања односа у заједничкој отаџбини – после неколико месеци постојања и живљења те нове Бановине. а потом су прешли на Споразум. и што су он и трећи намесник. Јер. У време доношења Споразума. другог намесника. због тога што се прихватио немуште улоге. 116 Устава. Али. кад већ постоји законодавно тело. јер је он донесен „мимо опозиционих странака из Србије”! Многи су говорили да је Хрватска добила већу територију него што је икада имала. да је њом обухваћено и готово милион Срба. како су се. за њено растакање. ако се са свом оштрином поставља хрватско питање. што је била последица „шестојануарске диктатуре”. збуњености. бивајући сад одједном против Споразума. сумње нема. какве непогоде… али је ипак протествовао. Скупштина и Сенат. све препустили Кнезу. са српске стране – др Михаило Константиновић. кад су настали прогони Срба. Остало је необјашњено. Косово. кад га је др Станковић обавестио да је он учињен на основу чл. . већ и како је урађено. Грчки Ислам. др Перовић. помно тражили срезови са хрватском већином. „ у ком се говори да у случају рата или неке непогоде у држави или побуне. и они што су са Мачеком правили коалицију. Од разбуцаних српских странака. Ако се сумњало у то. онда је већ свима било јасно не само шта је урађено. коме је најпре одржао предавање.Док су кнез и Цветковић тврдили да Споразум учвршћује државу. Бенковац…) за издвајање из Хрватске и за враћање у Врбаску бановину. који су по слову Закона надлежни”… Ако је у почетку било подвојености. даће разлоге и оправдање пред Народном скупштином… и да је тај план смислио и израдио проф. све су то били само протести. Грађанског права. патријарх Гаврило примио је др Раденка Станковића. у Србији су одмах схватили да је то почетак краја Југославије. да су Југославију стварали и масони. без икаквих гарантованих права. Дошло је и до јавних протеста Срба. Треба рећи да је завршну редакцију Споразума. зашто је „једна тако важна ствар поверена једном проф.…” Патријарх се грдно изненадио: каква буна. огласили су се. мора се тако исто поставити и српско питање.

1940. речено је да чланство не треба да смућују (такве и сличне) изјаве Мачека и других функционера у Београду. сузбијање превратничког … и уопће рушилачког деловања”. БиХ. са знањем и одобрењем бана др Шубашића. а . Лазица Марковић и Божидар Максимовић. у којој се каже. дец. кад су кнез Павле и књегиња Олга били у Загребу. српску опозицију. као нека врста сложене јединице од Србије. као и „јуришне сатније” (моторизоване одреде). зарад јединствене државе. и ту Српску земљу. председника. Чиме је све речено. уз чланове Јерезе. јер је увидео да је много лакше са кнезом. било је јасно да је она имала више да задовољи Хрвате. нађено је неколико речи у поменутој тајној окружници. То је заваравање. свеједно што су му били дојучерашњи саговорници и савезници. (замениће га др Миха Крек). Међутим. Македоније и Војводине. били прави домобрански одреди. који ће умрети 14. јер су Споразумом стекли права да се мешају у сва решења на „југословенском нивоу”. нити против словенства. На ручку који му је патријарх Гаврило приредио 14. већ је приређен и дефиле те „страже” и тих „сатнија”… што је кнеза толико импресионирало. за коју Мачек није хтео ни да чује. чак је направљена и уредба о њој. не само да су их ти одреди обезбеђивали. Другим речима. уз потпуну самосталност у оквиру своје Бановине. водили смо борбу за признање наше националне индивидуалности и када смо то успели. а у њој су се нашла и два радикала – дисидента. но са њима. дец. августа формирао. сада више нема борбе. но тзв. по један земљорадник Бранко Чубриловић. 26. треба „стално истицати да га Хрвати поштују и цијене”. али је то само вањски и то док су само у Београду”. будите уверени нити против Срба. самостални демократа Срђан Будисављевић и муслиман др Џафер Куленовић. да је њихове команданте одликовао! Али и за такве његове егзалтације. ондашње ЗЕНГЕ!) Шта више. што су. са самоуправом свих делова. И тако. они су требало да одобре. ХСС је одмах основала Хрватску сељачку заштиту и Хрватску грађанску заштиту. Мачек је рекао: „Ми смо Хрвати водили 20 година борбу. У тој влади Мачек је добио портфељ п. 1939. према Споразуму са Хрватима. било је речи о томе да се створи и Српска земља у Југославији. сада можемо пуном паром да загазимо у словенство и југословенство”. Постојат’ ће стога опрека између изјава министара и предсједника. у ствари.Додуше. озакоњене су „везане руке”. Црне Горе. тог судбоносног дана. у тајној окружници члановима ХСС. „То је све формално и без значења. Цветковићева влада није смела да се појави са том уредбом. По споразумној влади. коју је Цветковић. Јер ће свака таква изјава бити овјде коригована службеним изјавама овлашћених представника хрватског народног покрета. са задатком „чувања уставних права Хрватске. на челу са др Антоном Корошецом. Међутим. да је „врло приступачан ласкању”. (Дакле. и да зато што зна „да га Срби не воле”.

поготову док траје рат. опет. за коју неки тврде да је основана 1937. У Београду је тада почео да се чешће оглашава тзв. увлачећи у рат. Није енергичан и нема довољно воље.биће ту и представника реченог „масонског комитета”. 1938. Чудно и по државу крајње опасно. а неки. хтео и неку акцију. што је било противуставно. ипак у највећој мери он лично одговоран и крив. Потписивање Тројног пакта од стране Југославије. али се ипак нашао у споразумашкој влади! Биће да је кнез Павле одахнуо. Његова мајка не води довољно бриге о свему овоме и тако све иде наопако”. Немци ће ипак започети II светски рат. Коначно. као на пр. дотадашњи посланик у Берлину. њему је дат далеко већи значај. дела постаће др Александар Цинцар Марковић. а потом и до покоравања Чехословачке. Данској. Бадава је Драгиша Васић. Српски културни клуб. са несагледивим последицама по државу. као п. или глумци Љубиша Јовановић и Страхиња Петровић… Бадава. Холандији. 25. Слободан Јовановић је све претварао у необавезну академску дебату. пред. 1939. мин. пред непрестаним немачким захтевима. али гаранција за њих Хрвате. Не иде све са њим у реду. који су Српском културном клубу. као таквог – недораслог. Нема довољно иницијативе и интересовања за ствари које су најпотребније у његовом младалачком развићу. већ и зато што му је председник био Слободан Јовановић. утолико пре што је Мачек предлагао да уз њега. пред очигледним хрватским терором. Понекад сам просто очајан. на својој страни. Под утицајем комуниста. што је мирисало на одстрањење Петра са престола. са свим овлашћењима које му је Устав од 1931. који су довели. ин. 1941. тај нејаки Петар. нападом на Пољску. 1. давао. не помишљајући да је за све оно што говори. композитор Марко Тајчевић. У целој тој причи као да се спремало нешто. требало је да постане краљ. пред којим су бежали и многи познати и признати јавни и културни радници. да би се потом окренули Норвешкој. После низа енглеских и француских капитулантских попуштања. осовина. септ. 1938.. Занимљиво је да је др Корошец био одлучни противник Споразума. Па тако и патријарху Гаврилу: „Нисам задовољан. неки протест. не знам шта може да се уради с њиме. једна асоцијација ванпартијских интелектуалаца. и Италију и Јапан. да ће оно што су добили – остати. септ. др Михаило Константиновић и др Јурај Шутеј. марта. буде и неко намесништво. но што је стварно имао и могао имати. А за само две године. и до цепања. што је у свакој прилици чинио. склон да свакој ствари отупи оштрицу и да је претвори у дискусију. Остало му је још само да се вајка на младог краља. Токио – . загрижени и озлоглашени Југословен. наметали равнотежу са хрватским „изливима”. након Минхенског споразума 29. коју ће покорити јуна 1940. Његове интелектуалне способности нису на великој висини. Белгији и Француској.. уз то. чиме је створена тзв.

где је. у Београду. Пакт су 25. потписали два мин. Два дана касније. 1940. као ни пролаз немачких трупа и ратног материјала кроз нашу земљу. Грчку. Сва тројица масони. нов. Бугарска. међутим. да се и она придружи силама Осовине. а по злостављањима и прогонима Срба у . поновити. Румунија и 1. Потписивање Пакта долило је последње капи у чашу незадовољства Срба. Пошто је бродом ратне морнарице пребачено три четвртине златних резерви у Енглеску. како би Немце што више определили према Енглеској. почео је да врши притисак на средњоевропске земље да се придруже том Пакту. 1939. После бурне дискусије. Гурнути тако у кавез. 1940. које је расло још од потписивања Споразума са Хрватима. пошто му је кнез обећао да ће бити пред. Патријарх тврди да је Константиновић повукао оставку. у Бечу. влада и кнез непрестано траже од Енглеске да се изјасни о величини помоћи коју можемо очекивати. Споразум је значио коначно стварање југословенске државе. марта 1941. Остали масони су остали. 1940. У знак неслагања са приступањем Пакту. дела. Уопште. ин. По мишљењу кнеза и по уверавањима које му је давао Мачек. већ у његов тајни додатак. имали пакт о пријатељству и ненападању са Немцима. сем са југа. њено неучествовање у рату. она је тежила да нас увуче у рат са Немцима. која ће бити званично устоличена у виду Тројног пакта у Берлину 27. После тога. само да би она стекла неки предах. од 23. Цинцар Марковић и Рибентроп. марта. владе. Италија напала 28. нов. без икаквих гаранција. окт. па ће тако 20. Мачек је уцењивао и водио целу политику кнеза. пошто је претходно окупирала Албанију. прићи Мађарска. влада генерала Симовића. Боље рат – него пакт! Долазак краља Петра II на престо. донета ја одлука да се приступи Пакту. Најпре је ишао Цветковић. што ће и Рузвелт. Черчил је поручио да нам нуди да будемо на победничкој страни. на тајни сусрет са Хитлером. Тад је већ Хитлер почео да врши интензиван притисак и на Југославију. 1940. мада још не у рату. с тим да они не улазе у Уговор. 4. марта 1941. заседао је Крунски савет. авг. из владе су изашли Бранко Чубриловић и Срђан Будисављевић. ког су се стриктно држали. Додуше. а има тврђења да је изашао и Михаило Константиновић. а потом сам кнез. 1941. Међутим.Берлин – Рим. што је и Мачек подржавао. то се ни од њих нисмо имали чему надати. да после даноноћних бомбардовања не дође до немачких искрцавања. немачки канцелар Хитлер. септ. Немци су прихватили све те услове. од Немачке је тражено: поштовање суверенитета и интегритета Југославије. влада и кнез су отпочели преговоре са Немачком. марта 1941. Како су Совјети. међутим заокупљена својим опасностима. 27. чиме је са свих страна извршено окружење Југославије. 23.

отпутовао у Грчку. Кнез Павле. желели да се прикажу као главни чиниоци. коју интимно није подносио и за коју је осећао да га превазилази. уз Цветковића. крене против пучиста. То чудо је утолико веће. није могла надати широкој подршци у народној маси. и 27. Дакле. Августом Марићем. За њих је то била – српска ствар. па самим тим и оптужбе на рачун кнеза. братимећи се са војском која је свуда запосела улице. Бежанија из Хрватске била је све већа и већа. кренувши на одмор на Брдо код Крања. да би истог дана. а доведен краљ Петар II на престо. преко које је у рану зору прочитан краљев проглас. Вратио се у Београд. и то својом кривицом. Само што је онда било речи о дворској револуцији. Сва српска места у земљи окитила су се заставом. За то време српски народ је постао избезумљен од радости и патриотских осећања. поврх свега. са породицом. између 26. Кнез је одбио. с полицијским квартовима. као генерал Душан Симовић. И кад је. ни до дана данашњег не зна се са сигурношћу ко је био главни вођа тог пуча. напустио возом Београд. Са сигурношћу се једино зна. иако је од тог историјског дана протекло више од шест деценија. па да сав српски народ потече као лавина. Као и 1903. у изгнанство. свега један погинуо. која се. видело се да су Срби намагарчени и издани. утолико више што је оргијање хрватског нацонализма било веће. у први мах. пак. који он још није био ни видео. те је напетост све више расла. који је. док се сада чекало само да кресне варница. дошло и потписивање Пакта. Генералштаб. заузео је: Министарство војске. која је требало да одигра улогу спасиоца. 27. што је пуч изведен до савршенства. био главна мета и мржње и проклињања. У Хрватској. По свему судећи. где су га Енглези преузели и одвели у Кенију. и наређено му је да се одмах врати. ген. опет чиста српска класика. како је мирно и достојанствено сишао са власти. док су остали или одрицали учешће. увече 26. и да са помоћником. заустављен је у Загребу. као и у Словенији. када ће један другом оспоравати вођство. аеродром. За дивно чудо. После нашег пораза и пребега у Каиро и у Енглеску. и радио станицу. између њих ће доћи до оштрих међусобних разрачунавања. Зна се да му је Мачек предлагао да смени команданта IV армије. заједно са Мачеком. и сада је војска била та. често и на тенковима. марта. те ноћи. марта. или. предвођен мајором Живаном Кнежевићем. на челу са бригадним генералом Боривојем Мирковићем. потписао абдикацију. има се утисак да је то и сам желео. владао је мук. пред поноћ. заверенички одред.Управу града Београда. заједно са остала два Намесника. да је преврат дело ваздухопловаца. било је јасно да оно неће моћи проћи без великог револта. . марта. којим су свргнути и кнез Павле и влада Цветковић – Мачек. да се што пре склони из буре.Бановини. који је био Хрват. Пошто је кнез Павле. што му је Мирковић оспоравао.

када не само да су их прекрили цвећем. и тад би се Хрватска проширила на све земље бивше А/У. које је букнуло и као израз негодовања за све оно што је рађено са српским народом. Био је то у правом смислу речи радосни и срећни народни одисај. Док га једни хвале и дижу у небо. избегла би се ратна разарања и убиства изазвана Немачким упадом од 6. тврдећи да није било њега. морао рећи. што ни у једном случају нису учинили. све наде полажу у Србе. што би насигурно опет довело до грађанског рата. априла. више. не искључујући и Црну Гору. тај не зна шта је искрено и безбрижно народно одушевљење. што није могло да прекрије талас патриотског народног одушевљења. дела. Биле су то две музике које се нису могле усагласити. револуционисали масе. Енглези који су преко свог главног експерта за Југославију. на било какве последице. тек 30. да ће такав дочек немачких војника бити „најтамнија љага на повјести хрватскога народа”. у Прогласу од 15. Уосталом. чак поручује . већ су испод њихових тенкова подастирали „сагове” илити тепихе. О том дану. коју смо морали искалити. 1918. не само по својој обавези према првој земљи социјализма. априла. сигурно је да би усташе. што би могло да значи само једно – прогон и тамањење Срба. кад су већ други проблеми бивали на видику. Говорећи тако. као оних који су угњетавали Хрвате и Словенце. 27. А од часа кад би Немци објавили рат Совјетском Савезу. извршиле. Загреб је чувао своје одушевљење за улазак Немаца. поготову из овог нашег ослобођеног и недогматског времена. Ко није имао прилике да види Београд тог и сутрашњег дана. што нису са тим својим револуционарним ентузијазмом пробали да запале хрватске и словеначке градове! Наравно. они предпостављају да би се све клаузуле тајног дела Уговора са Немцима. нити могло мислити. има много опречних судова. али све то не би личило на нас Србе. окт. други га осуђују. Немци би окупирали Југославију. Ситон Ватсона. Чак и кад би они одржали реч. Имао се утисак закаснелог славља српске победе и српског ослобођења престонице. утолико пре што је непријатељ опет (требало да буде) исти. 1939. било би бар милион Срба. март. Њихов министар ин. И шта би се тад десило? У најмању руку. кад се уопште није мислило. Далеко разулареније и дивљачкије. Најзад. Истина. 19. те је ЦК КПЈ. тиме што су избацили паролу „Савез с Русијом!”. на нас. Идн. марта. овладали Хрватском. марта. не само у последње време. проф. пред 27. на нашу укорењену мржњу према Немцима. за све време радили против Срба. наводно.Комунисти су се после хвалили да је 27. комунисти би сигурно.. но по проглашењу Бановине. три дана касније. баш као и они своју. што свакако није мало. У том и таквом народном одушевљењу комунисти нису имали шта да траже са својом рушилачком гримасом. реаговали. њихов ЦК огласио се са својим Прогласом. март њихово дело. под заштитом Италијана а и Немаца. јер су. кад је све то била само једна увертира.

тврди да рат није почео 6. Од како је Синод поизбацивао из цркве све посланике који су гласали за Конкордат. Знајући нов и одлучни став цркве. владе.енглеском посланику у Београду. а и после њега. који је Енглезима био потребан. да су они имали удела у пучу. увршћен у британско ваздухопловство. били би јединственији. а нити су шта донели. Влада која је састављена после пуча. Влада се највише исцрпљивала у томе да доведе Мачека у Београд. Ако ништа друго. уз то. које му је остало из срушене владе. који нису били ни паметни. која се одједном почела примећивати и отворено се мешати у световне ствари. то је скуп излизаних и потрошених политичара. који су по угледу на 1903. што је Симовић све од реда. да би се влада тога дана распала. јер нису хтели да „изазивају” Немце. а он ће одиграти и једну од пресудних улога и током припреме пуча. ауторитет Патријарха нагло је скочио. Остало је у патријарховим мемоарима доста сведочанстава о том његовом ауторитативном држању и мешању. у много чему. од његовог избора. Мачеку се тад дала прилика да низом уцена услови свој повратак (Дучић тврди да је изнудио и Суботицу за Хрватску). унапред прихватао. а бивао је и у контакту са самим кнезом. 21. и тиме што је позивао министре и друге виђене људе на разговор. много шта се изменило у ставу и понашању православне цркве. што је била једна чиста бесмислица. Овако створен је један политикантски хибрид. и са мање непотребних обзира. настојали би да организују одбрану земље. кад се огласио и преко Радио Београда. 1941. уз Чубриловића и Будисављевића. они су одмах изјавили да поштују све међународне уговоре. Слободан Јовановић. који је био други п. 1938. што је тај пуч извршио. 1941. пред. уместо да су је саставили од самих војника. касније. априла. али као упорни опонент у свему. Уосталом. априла. који је сам себи везао руке. било је још седам министара из оборене Цветковићеве владе. чак и државним ударом. који је произашао из непоколебљиве личности . на место п. патријарх је намеснику др Станковићу. Благодарећи патријарху Гаврилу. патријарх се. Уосталом. предао Меморандум православне цркве. а што може да буде и у знак захвалности. што нити је оповргнуто. све у варљивој нади да са Мачеком долазе и сви Хрвати под југословенски кишобран. Шта више. феб. такорећи.. па је испало тако. присуствовао само двема седницама. па тако и потписани Тројни пакт. да примени све мере у циљу промене југосл. па и на „одговор”. чак толико да нису успели ни мобилизацију да објаве. понашао као нека „паралелна власт”. 19. У предвечерје потписивања пакта. Улога патријарха Гаврила. што наводи на мисли. Он је стигао у Београд тек 4. феб. у влади. сем што је генерал Бора Мирковић. да су у њу дошли само нови Срби. што је била велика погрешка самих пучиста. пред. нити доказано. предали власт цивилима. и то без приговора. по питању Тројног пакта. у Симовићевој влади. са једног веома тврдог српског становишта.

али узалудно.самог патријарха. на ручак. њену прошлост и традицију. Мачеков и српски патриотизам. Неколико дана касније. Током разговора. 1939. нити исти циљ. Председниче. нити су имали исти смер. „Ја нисам хтео да издам светосавску цркву. што ће и Симовићевој влади бити јасно. освештене интересе српског народа. кнез му је често слао своје емисаре. данас у Српској патријаршији. патријарх је сматрао да је настала нова ситуација.… Ви сте. патријарх се огласио преко Радио Београда („Ако је живети – да живимо у светињи и слободи! Ако ли је мрети – да умремо за светињу и слободу!”) а сутрадан је. која није имала везе са Споразумом од 26. јер Мачек није хтео да седи у истој влади са Србима. 23. поводом ступања на престо краља Петра ИИ. г. авг. Ма шта хтео и наумио. авг. Очигледно. а што за кнеза није била тајна. који смо се за то ангажовали. Кнез је тим патријарховим захтевом стављен у пат позицију. којом приликом је одржао говор: „Нико не може ставити свој приговор да оно што је јуче извршено. примио премијера Симовића у патријаршији. који су били доведени у питање”. У ствари. у време Анексије. сада требало успоставити једну концентрисану владу. до такве владе није могло доћи. али ја ћу дејствовати са националне стране. по Богу. кнез га је позвао у Бели двор. без Мачека се никако није могло. патријарх је скочио: ”Какав пакт. након благодарења у Саборној цркви. и да је уместо владе која је из њега произашла. који су били против Споразума. утаначено. Али. и све је остало како је 26. немогућа. што је још једном показало да је Југославија као држава. Ваше Височанство! Моја је дужност да Вам отворено кажем – да би приступање Пакту. огњишту српске слободе и националне снаге. Одмах по пучу. 1939. уништило животну снагу и морал нашег народа. у којој ће бити сви Срби заступљени. који су требало да га ублаже у његовом ставу. свеједно што су то били његови скорашњи саборци и савезници. марта. одакле је неугасива луча зрачила са чудотворнога кандила и давала снагу и полет свим Србима… (зато је) српска црква узела на себе улогу . није дело целокупног српског народа и НАС свих. Ко може и сме да узме тако тешко бреме на своја леђа и да сам одлучи у супротности са ставом целог народа… Као патријарх српски не могу да улазим у дужности које припадају Намесништву. Погодило би његова родољубива осећања и дубоко увредило његов понос и његове идеале. којом приликом је „подсећао на људе после повратка са погреба најрођенијих”. па макар и по цену свега онога што има да се збуде. а нарочито част и достојанство. баш онако како је то учињено 1908. да се изврши промена у спољној и унутрашњој политици”.

није се могло ништа учинити. из Бугарске. са замишљеним непријатељем. части и образа!” Тако говори духовни предводник српског народа. неспособна и саму себе да одржи. кад је српски престо упражњен… Али. убрзо по оснивању Павелићеве Ендехазија. априла. ми и нисмо доживели пораз. 005 капетана и 417 поручника југословенске краљевске војске! Са толиким бројем издајника. па су бар они могли и морали. изазвати расуло у војсци. у свом првом обраћању српском народу. 1. Уз то. априла. 245 п. па иста слика. просто прошетали). Тужно и чемерно. Напад Немачке на Југославију и слом Југославије. сав наш патриотизам испарио! Што је најгоре.чувара државе и националне борбе. ступио на чело владе „Народног спаса”. мада и тежи. да је чак војска и била боље опремљена и боље организована. Остаје као чињеница. та одважност и то осећање дужности првог пастира наше православне цркве. морали знати да ће Хрвати. На жалост. исто капитулантство! Као да је са 27. које је време доносило. а шта војска и њени команданти. као команданта Треће армије у Македонији. у оквиру своје надлежности. 1941. 1. 228 пуковника. . кад је. 6. који је био судбоноснији. није се више поновило. да су они. чим почне рат. марта до 6. 1941. рекао је: „Шести април није српска. пук. и команданти српски. Ипак. мартом. Има много питања која никад неће добити одговор. њена су плећа била све слабија и кукавнија. јер рата и није било. 254 мајора. бивало све веће. Има сведочанстава да су и Немци били изненађени. Тако чини један патријарх. и они су оманули. и то у часу. Иако је бреме. Генерал Милан Недић. да делују. већ југословенска срамота”. под Немацима. на свим својимм командним местима задржани су хрватски генерали и остали „часници”. а било је и таквих. септ. Тешко је извршити деобу између Светосавске цркве и државе… Борба предака – то је наше национално јеванђеље. кроз коју су се Немци. Она је тако заменила улогу владара и постала главни стожер свега што је за Српство било потребно. и уместо предводника. од којих су се. а пре свега шта је радила влада од 27. тај кратки рат био је и остао велика наша срамота (посебно Недићева. који су организовали пуч. Путем царства небескога – правцем витештва. треба бити поштен. но пуч који су извршили. а камоли да води свој народ. у њеној војсци нашли: 31 генерал. у којима је грдна већина војника била српска. Рат са нама претворио се у њихове маневре. наша црква се преметнула у јуридовог „зачељника”. Већина јединица нису опалиле ни један метак.

што ће касније.Баш зато. да је до њега дошло због „хегемонистичке владавине великосрпске буржоазије. међутим. они су се без икаквог страха иживљавали. што се таква влада понашала онако како се понашала током целог рата! И зар је онда чудо. С обзиром да је наша артиљерија убрзо ућуткана. Симовић је на неколико ужурбаних седница. јер је већ првог дана. Томић. а влада није знала чак ни да је капитулација потписана. са којих не постоје ни записници. тек – 12. да прође 56 година.… не помињући да комунисти и нису учествовали у рату. Југословенске војске!. Каква је дезорганизација била. био је један такав дивљачки атак који се могао обрушити на један град и на један народ. да нико није знао докле су Немци стигли. права је енигма како је и то са авионима успело. да ни њихову државу. као и авијација. него о спасавању државе и народа”. било разорено и уништено. један високи хрватски функционер. априла. лепљени у неким градовима. у својој књизи „Гробари српства на Темзи”. 6. лажно обавештавао владу о стању на „фронту”. Врховец. И зар је онда чудо. која је проглашена тек 7. Има доказа да су плакати о мобилизацији. Тито ће у свом извештају Коминтерни написати. па да им „захвална отаџбина” подигне (један очајно ружан) споменик. подигао оптужницу . одакле ће се авионима пребацити до Савезника. због њене 20 годишње политике националног и социјалног поробљавања и угњетавања”. комунисти опет нису бранили. тако да је држава била потпуно паралисана. и у бившој његовој војсци – траје. коју су створили у свему по свом идеалу. међутим. Дезорганизација је била таква. и у војном и у цивилном погледу. и пркосили својим херојством далеко надмоћнијем непријатељу. као у Сарајеву. као на каквој војној вежби. Бомбардовање Београда. дигли са својим авионима у небо. у гађању небрањених циљева. априла!!!. бивајући у првим редовима њеног распарчавања. У време слома Југославије. остаће као светли пример подвиг пилота који су се. само ако је ношен беспримерном мржњом. које је почело у 7 часова изјутра. Требало је. Патријарх у својим Мемоарима тврди да се више „мислило на спасавање владе и својих породица. по имену Зоран Св. у ствари. све док им није било речено да хватају пут за Никшић. па и тада без присуства тзв. априла. све што је имало било какав тактичко – стратегијски карактер. правдати тиме – да такву државу и није требало бранити! Десило им се. не штедећи чак ни дечје породилиште! Тим бомбардовањем. сем ако их Немци нису пустили да побегну. што је још један знак да Титова омраза против свега што је мирисало на српство. упркос забране хрватских команданата. што је један млади краљевски дипломата. решен је цео рат.

Та влада заслужила је свој назив „народног спаса” у највећој мери тиме. Колоне заробљеника кренуле су ка Немачкој. када су Немци напали Совјетски Савез. Посебно у Хрватској. . априла у Загребу је прокламована Независна држава Хрватска. на челу са Слободаном Јовановићем.против свих њих. знали да немају метке у пушкама. у свим крајевима бивше Југославије. почеле су да пуцају и прве српске пушке у циљу самоодбране. поготову кад се њима додају и жртве из Босне и Херцеговине. делећи са њима цело зло које нас је снашло. Остали су само Срби.. Оно што је од Србије остало. који су у Словенији служили војску. у бившој Југославији. априла. оберучке прихватила. бивши мин. број убијених увек говори и о броју убица! А убијених је неколико стотина хиљада. вероватно најпре у Хрватској и Херцеговини. 1991. а дан пре почетка рата. У земљи. потпало је под немачку Војну управу. која их је. тражили су од немачког Рајха. ун. али то не треба помињати. кад су „извојевали” своју слободу од нас. Бугарске и Немачке. дела. они нису ушли у номенклатуру касније проглашених и слављених празника устанака. „пошто је њима њихова земља преча неголи југ. потписан је 17. између Италије. већ 10. и 6. Пред навалом терора. што официра. осуде на смрт. и после 22. Међутим. као свој дуг према првој земљи социјализма. што су са свих страна хрлили ка матици. а и Бугарске. преко немачког отправника послова у Београду. априла. Куловец и Крек. што је успела да организује пријем српских избеглица. и када су се комунисти тек онда сетили да почну са организованим отпором против окупатора. где се све пребацује на усташе. 5. два Словенца. Преко 300 хиљада што војника. Тамо су класификовани по нацијама. која је одмах раскомадана. иако је непријатељ био исти. министри у влади Симовића. и сама у тешком стању. и за које су. установити владу генерала Милана Недића. и њих смо братски прихватили. Како још комунисти нису преузели контролу над тим спонтаним устанцима. Дошли су и Словенци. настао је невиђени прогон и истребљење Срба. тражећи од народног суда да се сви. поубијали наших 50 кадроваца. као и Шиптарлука. Пре тога. из окупационе зоне Мађарске. Хрватске. Мађарске. држава”. које су Немци из околине Марибора протерали. после привремене комесарске управе коју је водио Милан Аћимовић. уосталом као што ни погинули пилоти изнад Београда. јер су нам за узврат. да Словенија добије или самосталност или да буду у саставу са Хрватском. а то је било мање од преткумановске Србије. која ће крајем августа 1941. мада има података и читав милион. нису рачунати у борце против „немачког фашизма”. априла 1941. јуна. Акт о војној капитулацији Југославије. преко њихових генерала.

Зато и јесмо тамо где смо. да би смо се сурвали у Југославију. то чело преузели комунисти. Јосип Броз Тито. А са њим и наш корен и наша прошлост. и што више развејати са наших прадедовских огњишта. да се наше српско биће сатрло и затрло. уз помоћ Енглеза и Совјета. а још више после рата. и ко зна шта ћемо још доживети и проживети. па са њом и наш мит. ретко кад је засветлуцао неки свитац. њихов предводник био је један јеврејски Хрват. после заточеништва у Раковици а потом и у немачком логору Дахау. на пут светлог хоризонта. У том и таквом аду. Десило се да су. и Западне Славоније. која. ко ће нас више ишчупати из наших корена. Јер не само што се одрођује. на њега обрушили српски комунисти са својим моћним догматским и издајничким шмрковима… Српски мрак трајао је много дуже и много више. није био цео. Једина наша српска нада требало је да буде патријарх Гаврило. и да после рата. но што се смело допустити. Поглед унатраг: Ако смо се до 1918. зато смо онако смирено и ноншалантно доживели и проживели и губитак Српске Крајине. национално једва довукли. већ тим својим одрођењем делује као пример осталом народу. испољити. испречили – југословенство и српски комунисти. да су били најпре Срби. харала и палила Мачвом и Подрињем. и толиких градова у Западној Босни. па потом страначки обојени. коју ће и током Народно ослободилачке борбе. када то време дође. у самртном страху за свој живот. и да га поведе путем обнове и препорода. који нас је вазда окрепљивао и стављао на пут живота и опстанка. који су могли да буду наша нада. остао неокаљене части. Посебно младима. тражећи нове људе. ослобођења. На жалост. а код нас и – опаснији. код сваког народа представља његов гори део. припадник загребачке „Вражје дивизије”. некадашњи А/У подофицир. јер би се са свих страна. можда и као казну Божју. као нови људи. у принципу узев. њен слом 1941. који је. напојити вечном мржњом против Срба. цех стварања Југославије је плаћен. што су се додворавајући Титу. показао је да ми више српских предводника немамо. отимали ко ће нам више зацрнити мрак. . а потом 1991 – 1995.И тако. најпре током 1941– 1945. рад наше интелигенције. одн. који ће се још онда. из ког су се. при бекству испред наших победничких чета. иако са победничким барјаком. као шакали. па чак. морамо почињати из почетка. За нас и за наш национални живот настао је мрак. На нашу несрећу. Имао је још да се допуни грађанским ратовима. што је 1914. имао права да стане на чело народа.

коју не само да није желео. Ситни политичари претворили су једну братску заједницу из револуције. који данас доживљавам као лучу. ни етничке. „… Србија данас није ни национална. професору Универзитета и директору Народног музеја у Београду. и као споменик његовом рано преминулом аутору. Срби су морали да ћуте и да заблуду својих политичара (да ли само то?). разбујају и окрену модерној индустријској цивилизацији. и расправа око маузолеја на Ловћену. и полемике о језику. хтео бих да овај Водич завршим једним усамљеним свицем. већ је и оборио. Пуних 25 година тај нови. национализмом и унитаризмом… на српском се шовинизму упорно инсистира и свака нормална расправа о националној култури и о оријентацији. јер више не одлучује сама о својој судбини. јер нема политике која страхује од историје. проглашава се национализмом.И зато баш. да уобличава и укрупњава… чинило ми се да тај дични подвиг спада овде. Сумњиво је све. и доделили српском народу улогу жандарма и чувара Југославије. ни суверена држава. иако они чине 40% српскога народа. и сваки разговор о националној и културној афирмацији Срба ван Србије. Засјао као блесак изненадне муње. сатеран под срамни жиг александровске диктатуре. далеке 1971. Очито је да је у питању једна политичка формула која више не може да се одржи. ни волео. дакле. класно ослобођени српски народ нема свој национални живот. Народ који је подједнако са другим југословенским народима водио велику ослободилачку револуцију. као један од највећих интелектуалних херојских подвига током владавине Тита и његових српских комуниста. Лази Трифуновићу. изашао је из другог светског рата национално дезоријентисан и разбијен. постидели својих победа на Церу и Колубари и свог пораза на Косову. и дискусије о југословенству. јер је цела српска прошлост од Светога Саве до Солуна. они су га угасили и прожели комплексом страха и кривице. ни политичара који се плаше сопственога народа…” . кроз један добродошли повод (око дискусије о споменику кнезу Лазару). и проучавање културног наслеђа. кад се наша трагедија – пред оним шта ће тек да нам се деси – имала. али још и више и као једним гласом у нашој интелектуалној пустињи. у националну антагонистичку државу. да би тим истим разлогом оптерећивали његову националну свест. ни свој национални програм. плате умртвљивањем свог националног живота – уместо да га развију. Због тобожњег очувања Југославије. можда и као алибијем. Срби су заборавили своју прошлост. одрекли се своје историје. њене границе нису ни историјске. проглашена поповштином и мрачним православљем. већ условне и створене договором. још и тек.

1998. I/VII. Београд 1988. Успомене. Београд 1991. 1915–1918. Београд 1988. Стазе поред пута. • Милорад Екмечић. опрости! Београд. Андрића. Мајски преварт. Београд 1925. Београд 1988. • Јовановић Владимир. • Ђуретић Веселин. . • Успомене из српско – бугарског рата 1885. 16. Београд 1990. Начертаније. Милан. Литература • Андрић Иво. • Историја Београда. 1923. 5. септ. Записи. • Јеленић Ђорђе. Београд 1996. Београд.Да бар данас – кад већ газимо шесту деценију од свршетка рата. Београд 1955. I/II. • Балфур Нил – Мекеј Сели. • Дипломатски списи. 1988. Православна српска црква. културне скице из II половине 19. Београд 1997. • Васић Драгиша. Београд 1938. Београд 1981/95. • Грујић Др Радослав. Београд 1920. I/II. Београд 1989. • Гарашанин Илија. • Дучић Јован. Крестић. I/III. • Друга влада Милоша и Михаила. предговор написао и за штампу приредио Василије Ђ. Београд 1997. Сад 1927. Успомене. • Ђорђевић Владан. Политичка историја Србије I/IV. • Записници са седница Мин. Београд. • Документи о спољној политици Краљевине Србије. Др Јован Пачу и његов круг. Београд 1990. савета краљевине Србије. Свеске задужбине I. Београд 1922/23. • Грујић Јеврем. • Спорна питања Краљевине Југославије (Верујем у Бога и Српство). • Влада на беспућу. I/III Београд 1957. Београд 1990. Уставобранитељи и њихова влада. • Јанковић Велмар Владимир. 1992. Милош Обреновић. Београд 1906. Београд 1985. Пуковник Апис. Поглед с Калемегдана. I/III. Београд 1976. кад се све зна шта су српски комунисти чинили и учинили – хоће да кажу: Српски народе. 1903/1914. Београд. • Насиље над српским устанком. • Употреба Русије и Запада. Београд 1975. Београд. • Живановић Живан. Београд 1923. века. Деветстотрећа. • Влашкалин др Александар. Нова Србија и Југославија. Савезници и југословенска ратна драма. Стварање Југославије 1790 – 1918. Шабац. • Михаило Гавриловић. Кнез Павле Карађорђевић. • Живановић Ж. • Јовановић Слободан. 1933. бр. Ед мемоар о албанском питању. Н.

• Карић Владимир. Геноцидом до велике Хрватске. Никола П. • Историја Срба у Хрватској и Славонији. I/II. • Миленковић Таса. Београд 1990. 1984. Србија и Југославија 1914 – 1945. • Миланковић Милутин. Из мога живота. • Станоје Станојевић. Београд 1987. Србија. 2. Из минулих дана. Загреб 1929. Одломци из уставне и народне борбе у Србији. • Патријарх српски Гаврило. бр. • Прибићевић Светозар. Југославија 1918/1988. Крестић. Београд 1988. од 16. • Слијепчевић Ђоко. • Продановић Јаша. • Пашић Никола. Београд 1931. • Петрановић – Зечевић. • Никола Пашић и његово доба. за штампу приредио и предговор написао Василије Ђ. • Милићевић М. I/II Београд 1911/ 1912. Народна енциклопедија. Успомене и доживљаји I/III. Пашић. • Левентал Зденко. Београд. • Павловић Ст. 1927. Поменик знаменитих људи. Тасин Дневник. 1990. I/II. Београд 1991. Београд 1926. • Писма Илије Гарашанина – Јовану Мариновићу. Сретен. Београд 1888. • Лапчевић Драгиша. Београд 1988. СКГ.. I/IV. • Ристић Јован. • Поповић Л. I/III. Београд 1992. Диктатура краља Александра. Београд 1995. • Николајевић С. • Костић Лаза. Београд 1947. Београд 1900. Београд 1906. • Новаковић Стојан. • Протић М. Београд 1988. 123/133 • Историја политичких странака и струја у Србији. стр. Књига о Дучићу. Београд 1988. • Двадесет година уставне политике Србије. • Крестић Ђ. Београд 1906. Ловчевић. Швајцарац на Кајмакчалану – књига о др Рајсу – Београд. НС XX. Београд 1994. јан. Историја Српске православне цркве. Нови Сад – Београд. Београд 1912. Разговори са Слободаном Јовановићем. 1990 • Влада Александра Обреновћа I/II. Балканска питања.• Политичке и правне расправе. 1988. Београд 1950. • Матавуљ Сима. • Поповић Радован. Божидар. Василије. • Казимировић Васа. Ђ. Окупација. Београд 1997. • Влада Милана Обреновића. Стојан. Београд 1990. Биљешке једног писца. Београд. I/III. Ево шта сте нам криви. Масони у Југославији. • Писма Јована Ристића – Филипу Христићу. • Из историје и књижевности. I/IV. Крагујевац 1955. Путовање по новој Србији. Живот и дело. • Руварац Димитрије. • Ненезић Зоран. Београд 1902. зборник радова са научног скупа у САНУ. Београд 1981. . • Дипломатска историја Србије у време ратова за ослобођење и независност 1875 – 1878. средио Ст. Београд 1990. Коста. Мемоари. Београд 1991. Београд 1931. Београд 1887. Спољашњи одношаји Србије од 1848 до 1872. Београд 1986. Беогард 1952.

Београд 1991. Београд 1995. Влада уставобранитеља. Париз 1974. Никола Пашић. Београд 1997. Ријека 1969. Београд 1988 • Фотић Константн. Београд 1988. • Томић Св. • Страњаковић др Драгослав. • Устави и владе Србије и Југославије. Витези слободе. Ни рат ни пакт. • Дневна и периодична штампа . Зоран. Београд 1932. • Турлаков Слободан. приредио Душан Мрђеновић. Рат који смо изгубили. 1835/1941. 1842 –1853. • Милан Шантић. Београд 1935.• Стојадиновић Милан. Дневник једног добровољца. • Сфорца Карло. • Тодоровић Пера. Гробари Српства на Темзи – Југословенске владе у емиграцији 1941 – 1945. Призив.