Desanka Maksimović POEZIJA I PROZA ZA DJECU

(izbor)

BUĐENJE PROLEĆA

DEČJE PESME Ove dečje pesme, neka deca znaju, čula sam od česme u rodnome kraju; od livadskih trava pred noć kad šumore. od bića što cvrkuću, ćute, zuje, zbore; od zemljaka mrava kad s milion unuka, sitne dece žute, krene se na pute; i od mačka stara, unučiće svoje kada iza peći tiho razgovara; od starica žaba u suton kad žabice na spavanje zovu; od deda i baba;
1

od roda na krovu; od sunčanog zraka; bauka i mraka; i od poderanih, starih igračaka.

KNJIGE RAZBIBRIGE Prodala je baka daleko u gradu pet kila krušaka. Pa se misli stara što bi deci kupila za to malo para. Da li igračaka? Igračke se lome, zažalila baka. A šećernog leda? Što će deci šećer kad imaju meda. Da li opanaka? Omalo je novaca, pomislila baka. – Kupicu im knjiga odlučila stara, za to malo para. Može kraj praščića knjigu svoju čitati moj čobanin Mića. Može moja Mara, kad poslove sredi,
2

da se razgovara. Nedeljom i baki moći će iz knjige pročitati unuci razne razbibrige.

ŠARENA TORBICA Ide đačić u školu, o ramenu torbu svaki čas zagleda: tu je boja zelena kao mlada pšenica da bujaju dečica uz nju nikla crvena, da detetu škola sva na radost bude; pa modra kô šljiva, da se šari čude; pa kô dunja žuta, da se đačić zvezda i sunašca seti koliko god u nju pogledao puta.

BUĐENJE PROLEĆA Govorila stara Matica svim pčelama kraljica: "Pogledajte, kćeri, napolje, kreće li se vreme nabolje, jesu li se noći skratile, jesu li se laste vratile, jesu li s reka pali okovi, čuju li se gorski tokovi,
3

rumeni li pruće živice, zelene li mlade njivice, kukureci da li stasaše, – da vas pustim jutros na paše."

MALI JAHAČI Rasla su dva ždrebeta, dva ždrebeta zelenka, pokraj šuma i vrela, uživala u sjaju leta, u slasti biljnog mleka; oko njih mora cela livada i pašnjaka od jutra pa do mraka. Jahala dva dečaka, unuci deda-Veljka, do dva mlada zelenka, tutnjalo od njinih koraka, brdo, polje i reka, od vetra jurili brže; tek čuješ izdaleka pevaju naglas dečaci a ždrebad radosno rže.

U GOSTIMA Pozvao je maj sve bube na čaj, od ose do pčele, da se provesele, tihe bubamare, leptire, bumbare, i livadske popce, i rudare rovce.
4

do cvetnih krušaka! 5 . i krčage bele. čaja pola litre. na stazice. na livade. Mlade. Vi. izneo u polje raznobojne šolje. i leptirić lak. čuturice skupe. i rumene zdele. travicu popaste! Vi. pozlaćene kupe. gde bagrenje raste! A vi. da zasladi piće. u zvončiće male. JUTARNJA PESMA PČELA Valja meda skupiti. peruniku plavu. Popio je svak. Osice. zasvirale citre. Mazice. Sipao je maj svakom med u čaj u crvene lale. začula se truba sviračica buba. u hajdučku travu.Spremio je maj sudove za čaj. valja kuću kućiti opet iz početka. iz obližnjeg žbuna zapevala žuna. do kosice. u žute ljutiće.

Opazi ga cveće kako kroz zrak šeće. a paučić – tras! LIVADSKO ZVONCE Bim-bam. 6 . zaplaka uglas: – Šta će. Krilate. pobirajte slasti sa šljivaka! Valja meda skupiti. ako prsnu niti. a on u šumu – klis! Ljuljašku istiha splete pa se njiha: uvis. valja kuću kućiti opet iz početka. šta će biti.Vi. zastao im dah. ŠUMSKA LJULJAŠKA Zaspala je malo paukova mama. Gledali ga mravi u zelenoj travi pa ih bilo strah. uvis! Gledale ga ptice tako na vrh žice.

bliži leto. Bim-bam.udaram. mili već i pužić sam. Pomalja usne rujne u bulkama crvenim." Bliži se. u duši već ga slutim. BLIŽI SE. udaram. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh: "Bliži se. bliži leto. Bim-bam. da trepavice dremljivice bude sram. i miš slepi. 7 . Pomalja zlatnu kosu u zrelim njivama žutim. BLIŽI LETO Bliži se. bunovan. Mrav pošao na put ran: pčela poljem traži stan. udaram. bliži leto. već je dan. Bim-bam. udaram. već je dan. pobegao na tavan. da se budi cvet i kam.

perite bele rukave. krune drveću. Umijte. i polja i šumarci koja u putu sretoh: "Bliži se. bliži leto. dok pljusak ovako iz neba lije. bliži leto. Umijte se. dok još kiša plaha ne susta. Kao sjajna carska kruna zlatna mu svetluca kosa rumenih svitaca puna. govori livada kćerima redom. raspleći kike. ivanjska travo. ih u putu sretoh: "Bliži se.Mirišu livade bujne. skute. da budu još rumenije." KIŠA NA LIVADI Umijte. umijte dobro oči. da se okupa sto livada. bele rade. govorila livada deci-cveću. po celom polju. nedogledom. dokle ovako snežno pada. umijte dobro lice. žute. bliži leto. dok kiša ovako iz neba toči i pere krovove. kosa je u tebe duga i gusta." Bliži se. Ima danas kišice mlade. umijte rumene trepavice. perunike. 8 . Perite rupce šarene. rastočite se. Svi su mi oni rekli kad.

ja bih i nju primio. Uđi samo. mravak reče. 9 . namerniče premio. – Dobro veče. možeš li ga primiti. NAMERNIK Vraćao se mrav sa puta. – Kad bi sama guja ljuta omrknula nasred puta. lete. Pokraj puta razasuta sela leže. pred vratima tvojim čeka. da se okupa sto pašnjaka. VOŽNJA Vozimo se. Ko potoci posle bure konji jure. Putnik neznan izdaleka. Umijte se! Da.Ima danas na nebu vode. pa omrko na stazi kraj maslačka žuta u tom kolibicu starog puža opazi. žive zgode: kiša je tako bujna i mlada. beže. noć prespavaj.

Vozimo se. Vozimo se. blaga večer pada.Vrh potoka i šipraga topla. Gle. lete. lete. lete zraci. mekom. Pokraj puta razasuta sela leže. i iz magle trepte sive kao žive zvezde male. seoske kuće bele. beže. Pored puta stabla vita. BELA VRANA Neka vrana samohrana 10 . Sanja cveće: miris sleće sa livada. Ko potoci posle bure konji jure. Po beskrajno nežnom. kao strele tek prolete. i dalekom nebu plavu nasmejani mesec bludi što na ljudi liči glavu. žita. počinju i svetlaci. da se pale. Gle. šiblje. lete.

to je vrana samohrana. ili stazi. otišlo joj u mornare i monahe. pronađi je! A more se zlatnim zaogrne plaštom. lišće suho. More. goro. nigde sina.razbole se sred planine. golubije. poskida joj crno ruho i obuče čisto. da ih pije. Potraži ga. belu vranu kako gazi. – nije htela da ga skine i kada je ozdravila posle nege seničine. belo. Uveče se gora iza magle skrije. položi je u postelju. ukuva joj gorke trave. milosrdna. mala ptica. nigde snahe. 11 . ŽMURA Igraju se žmure more i planina od davnih davnina. što imala od rodbine. u belome ruhu hoda. Lečila je seničica. Sretnete li u planini na proplanku.

jarence. da ti ne pobegne. JARE I VUCI Igrala se koza s belim jaretom.ako vladaš maštom! Ponekad planina do oblaka segne. Trči za njom. deco draga. svojim detetom. A nekad se more šćućuri i šljone. pobegli u noć bez glasa i traga. To čuli lovci negde iz mraka pa pripucali iz pušaka. iza bunara. baš si debelo! Da ne dođu samo vuci u selo. vodo. A vuci od straha. – Jarence. čučala strašna dva vuka stara. Pojuri ga. ukrašćemo joj belo jare. 12 . A u blizini. goro. dokle ne potone. pa se zakleše: – Glave nam stare. burence. burence.

Jedan rekô: – Tako mi ne otpala ruka. Jadne lipe mlade. ne bojim se lisice. Uto nešto šušnulo negde ispod grana. Treći rekô: – Tako mi kupusova struka. JESEN Ide. šta li će da rade! Šta li će da rade srebrnastosive kraj potoka ive! 13 . ne bojim se vuka. razbegli se zečevi na stotinu strana. ide jesen.HVALISAVI ZEČEVI Hvalili se zečevi u zelenoj travi. Drugi rekô: – Majka da me živa ne gleda. popca ni bauka. ne bojim se medveda.

prase jagi sve do runa. petô ćurki sve do uha. koka petlu do grudnjaka. do obale njivi reka. jagnjad ovci do srdaca. žabac bari do okreka. čvorak svraki do kolena. ždrebe konju do stremena.Šta li će da rade visoke topole kad ostanu gole! Čim će da se brane hrastovi u gori kad jesen zahori! Kad jesen zahori. cvrčak pužu do rogova. vrabac čvorku ispod kljuna. svraka vrani do kovije. mišić maci do brkova. patka koki do pazuha. tele kravi do vimena. račić reci do kamena. mravak cvrčku do gudala. 14 . čim će da se brane stare bukve grane! Čim će da se brane od jeseni stroge šumice uboge! KO JE VEĆI Pače patki do članaka. a do njuške kuci maca. guska s guskom podjednaka. jela zvezdi do očiju.

u jutro rano. dete majci do krioca. mama tati do ramena. – A u Limu ptica štrk ribicama masti brk. jedan drugom pobratim. LIM I DRIM Tekle reke Lim i Drim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Drim. – Pa šta s tim? Neka samo dalje teku Lim i Drim. SNEŽNI GOLUBOVI Spazila dva goluba prava: u vrtu.mesec suncu do plamena. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. A u Limu živi rak i s njim sitni mrmorak. – Pokraj Drima vazdan šuška belouška. 15 . – A u Limu ima dom mali som. – Pokraj Drima skače strinka gatalinka. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim. – Pa šta s tim? Nek o tome brine Lim.

golubice Belke. Kad eto ti čuda. ali bez ukrasa. Ne od lažnog srebra i lažnoga zlata. I noć utom pade. Imaju u šumi i jele i smreke. ne može nijedan da se nadivi šta li će to da bude. ostale bez jelke. PTIČIJA NOVA GODINA Godina će nova. i noć stigla. spavaju. kad tamo. živi. na grani nisu ptičice već bele grudve snega. 16 . Gledaju: golubovi pravi. ne miču se s mesta. nijedna krila da bi se digla od njih stotinjak. A na vrhu svake stoji srp meseca. a senice Senke i gugutke Sive. bez svećice neke. I poletjeli s krovova ničice do jata golubjega. dvesta.jato snežnih golubica spava kao omađijano. šumom divne jelke zasijaše svuda. čudom se samo čude. baka. pravih su ih zvezda okitila jata. kao na jelkama što imaju deca. bez srebra i zlata i bez igračaka kojim jelke kite deci mama. Prošlo i podne.

golubicom Belkom. dajite tačne znake. konje smiri! Tramvaju. ujak i stric i bake i mama i brižne tate. 17 . pužje kuće prazne. brzi tramvaji. ludoj graji. Iz neba vedroga domamio nežno srebrnasto inje i pahulje snežne. automobili. SKRETNIČAR Stojte. automobili. sad će iz škole da grune đačića nadošla reka. kod kuće decu čeka. taljige voća pune. stojte.Čarobnjak je valjda to u šumi bio i za ptice mesec jasni umnožio. ne idi galopom! Sad će iz školskog dvorišta na ulicu jurnuti đaci kao izbačeni topom. da se radosna vrate. I ja sam vam bila sa senicom Senkom. automobili. u veseloj. Stojte. Povešao ptičje igračkice razne: šišarke. pod njihovom jelkom. i gugutkom Sivom. deca ulicom trče kao poljem leptiri! Vozaru. žirove. Lakše.

a jednog leta žarka prava čelična kosa zablistaće ti u ruci. Ti sada zabadaš pruće po dvorištu. a kad dođe doba detinjstva i igračaka. Ti britvom kosiš sada busenje ukraj jarka. Jednoga dana ti ćeš sesti za kosilicu blistavu od jutarnje rose. korov čupaš po luci. U igri ti štitiš sada druga svoga nejaka. a jednom ćeš saditi prave voćke okolo kuće. malene puštaš niz vodu čamčiće od novina. za pravdu ti ćeš se prvi vatreno zauzeti. stojiš hrabar na meti.DETINJSTVO Dečače. ti sada gradiš domove od kocaka. Ti sada čitaš samo 18 . prave brodove i kuće dizaće tvoja ruka jaka posle desetak godina. pašće otkosi ravni tu gde sad travu gaze detinje noge bose. šljive. orahe i lesku. u pesku rasadnik dižeš mladi.

I meni svet se čini pun stvorenja. Ne prevrći unapred listove. sve će početi tamo da se sija. niti zlatne ključe. smoždiće ga dobri. i oslobodiće tri sužnja nejaka. 19 . ne mora imati ni prut čudotvorni. kamenje hoda i pevaju trave. priznajem ti. Kad svi pomisle: pobedi car mraka. a jednog dana ćeš i ti čovek odrastao biti. pun stvorenja o kojima govore priče. oduvek sam verovala i ja. a za ljubav tebi. Kad dobri samo stigne u carstvo mraka. Pobediće dobri. I ja u pravdu imam poverenja i volim onog koji je proriče. I ja verujem pobediti mora dobri što pođe sa zlim da se tuče. uvrstiti se u one što povesnicu grade. ni čizme krilate. izleteće ptice svud iz krletaka carstvo mraka nestaće svakako.istorije naše strane. ni za mene nema u svetu stvari ni mrtve ni neme. i ponosom se pune tvoje dečije grudi mlade. nema razgovora. NAD KNJIGOM BAJKI Dečače. kako ne bi. i goleme. čitaj mirno: dobri će stići na vreme. sve govore i imaju ljudske oči prave. sve stvari su u svetu žive.

Za ljubav tebi biće srećna svaka zemlja odavde – pa do na kraj sveta. ni zloga dela gdegod započeta. pa kad vetar zatraži nadnicu. kako vetar nije bio ljudski stvor. ne razumeš ti se oko baštenskoga ni posla ni bilja. kud će. što ti je i otac 20 . pa budi dadilja. ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu. istina. ali mu niko. Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stabljiku. nudio se seljacima da im čuva decu. zli gazda podviknu: Moj dragi prijane. Kupi se na vrata! Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu.Za ljubav tebi neće biti skoro nigde u svetu čoveka opaka. ali i ovaj je gazda bio zao. ne hte dete poveriti. Šta će. Idući kroz selo. on se razdra: Moj nevešti brale. on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. iako je najviše voleo da se s decom zabavlja. To se. BAJKA O LABUDU VETAR DADILJA Pođe neki siromah vetar da traži službu. Kako je to tek treći put u životu radio. ti ne znaš zanata! Prstom nisi taknuo mnoge donje grane. svakom dogodi.

Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće. ponudi se on hrastu na obronku jaruge: Da li imaš dece. Razvigorca. teto. da im pevam tiho? 21 . odneli su deku – ne dam svoga zeku. Malome šljiviku odneli su čiku u goru daleku – ne dam svoga zeku. rekne: Da li staro lišće treba. Gde ugleda na bukvi staro granje. Drveće je odgovaralo bez volje. ne ukazuje se. već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika.a i deda bio. rekne: Kako li bi bilo. stane da ga ljuška pevušeći: Malome bukvaku odneli su baku. U zlo doba. novi list ne raste. pri kraju dana. neko da čeka starog poznanika. malo da se strese? Zbog njega ti. neko da voli samo da obavlja svoje poslove. čika hraste. čiko. moj prijane mio! Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike. koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja. a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. da ti decu niham. kad bi granje slomljeno i suvo malo ti oduvo? Gde ugleda samog zečića.

a pruće uglas plače. 22 . rujna kljuna. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. uveče mu pevao uspavanku da zaspi. treba da se gaje: ostali su siroti. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom. hoda roda beloboka. beloboka. i hrastići se odmah razveseliše. ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo: Ukraj vode. otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. poljuškaj mi dete. Duja to priča. kraj potoka. Puče negde puška puna. Malo. Nema više ukraj vode beloboke naše rode. obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. jer je više voleo da peva. Skide odmah kabanicu. kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi. žao mu rode. Treba da se ljuškaju. treba u zaranke da im pevaš blage šumske uspavanke. pa su i hrastići hteli da im vetar.Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče: Imam tri sinčića. malo pa će tek koja bukva doviknuti: Dujo. štogod priča. nemam jadna kad. Tako je Duja pričao pruću smešne priče. ovčicama moram izatkati hlad. Deca kao svaka deca. ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. koga nazvaše Dujom. reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu. Najzad je bio našao posao koji voli. bez bake i naje. Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelji. Onda on poče nešto smešno. dobri brale. Pokuša vetar da izvrda.

poviče ispod hrastovog debla: Ko hoće da bude najviši u gaju prvi mora spaziti sunce na rođaju. nija. ljuška. daleko u gori strašni medved njuška: ne dam dece ja za prolećna dana obasjana dva. On priskoči i tamo pevušeći: Ljulja. a on brzo ostavi breze pa potrča njima. pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. odmah na ovu nadoveže druge uspavanke. još izdaleka ih umirujući: Nija. ljuška. ljulja. daleko kroz goru prikrada se lija: ne dam dece ja ni za letnja dva lepa večera. ni zvezde. a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. daleko u gori kurjak se šulja: ne dam dece ja za sunce. Tek što on uspava male bukve. nija. ni meseca dva. ljulja. I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava. Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač.Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao: Ljuška. A kad bude zora. Ko hoće sve leto da lista i buja 23 . Tada ih umije svežim mirisima. sve do same noći.

drugi su ložili vatru i udešavali mesto gde će postaviti lonac. i tako svakog jutra pomalo porastu. glasovi su postajali sve jači: Pastiri. pastiri. granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke. Drugi se našali: – Možda je zemljotres. ORAŠČIĆI-PALČIĆI Sedelo je jednom nekoliko pastira pod orahom. Utom su se iz torbe čuli glasovi: Pastiri. pastiri. dogovarajući se šta da čine sa tim neobičnim orasima. Mi ćemo vam pomoći da skuvate čorbu. primete oni kako iz nje jedan beo veliki orah iskoči i otkotrlja se čak do jarka. tiskali. uplašiše. a dvojica su tresli orahe. koji se često ni vukova ne plaše. ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao. skidali sa njih gornju zelenu košuljicu i skupljali ih u torbu. te se pastiri. Jedan reče: – Sigurno smo prepunili. pa se presipaju. Najmlađi pastir posluša druga i zaveza je. – Treći predloži: – Zavežite torbu. zveckali. ali su se orasi u njoj premetali. pa ih izgoni iz torbe. Tek sad se dečaci prepadnu pa se poizmaknu dalje. sve više su pevačica na stan primali. Uskoro su postali snažno hrašće zelene. Jedni su čistili pasulj da sprave od njega čorbu za ručak. Taj orah nije dotle rađao i čobani su u čudu posmatrali kako mu je prvi rod krupan i težak. 24 . Kad je već torba bila puna. Ali što su se oni više izmicali. zašto vas je strah? Pustite nas da vam očistimo grah. A što su više rasli. odrešite torbu. a za njim ih pobeže još nekoliko. pa da vidimo šta će biti. Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca. Čobani se radoznalo okupe oko torbe.mora na stan primiti drozda i slavuja.

Začas je cela torba oraha bila razbijena i izašlo iz nje čitavo kolo oraščića-palčića. Kad su drugi videli kako se nevina. odreši torbu i prosu orahe na travu. Ali malo pastirče. očistili je. uze prvi orah koji mu dođe pod ruku i razbi ga kamenom. pre nego što opet smo ugledali svet. pa se setili i svoga obećanja.Onda najmlađe pastirče. reče hrabreći ostale: – Šta ste se prepali! Ja sam je zavezao. naša sela i šume 25 . Pomislite kako bi nama bilo da nas neko zatvori u ljusku od oraha. Kad to ču najmlađe pastirče. pa neka su u njima i sami đavoli. Oganj je začas opet buknuo i počela čorba da se kuva. oraščići-palčići. a iz njega iskoči čovečuljak mali kao palac. Prvo su se poigrali po travi. pa je dalje pitalo: – Recite mi. i vrati se svaki sa po dve iverčice. Videći da se vatra utišala. iz oklopa kleta. gde ste bili pre nego što ste se našli u svojim kavezima? Mališani se i sad pesmom odazvaše. veselo podvriskujući. bojali su se da iz oraha ne izađe kakva napast. Tada ih pastirče. Posedali su brzo oko šačice graha. stavili u lonac da se kuva. A oni se stanu kotrljati i skakutati. Najzad su kao vrapci poskakali na grane oraha da se malo odmore. pa ko su da su. mališani su nastavili igru. Ali pastirčetu ni ovo nije bilo dovoljno. i pope se pastiru na rame. oraščići-palčići. Ostali su samo ćutali. Svršivši posao. upita: – Recite mi. Ne mogu nam ništa. želeći da sazna ko ih je zatvorio u ljuske od oraha. ogrnut zelenom dolamicom. kako ste utonuli u zemlju? Opet je hor mališana sa grane odgovorio: Zemljotres je proguto naš maleni grad. smešna stvorenja kriju u orasima i oni se dadu na posao. Rekavši to. ne pitajući ih više. sto oraščića-palčića pojuri u šumu da donese iverja. koje je zavezalo torbu. reče drugovima: – Moramo ih pustiti jadnike. jer su jedino tako umeli da govore: Pod zemljom smo lutali već vekova pet. ja ću je i odrešiti. i nama se po polju i planini šeta. ispreskakali se i isprevrtali preko glave. pevajući glasno: Pustite nas iz ljuske.

svaki sa iverkom ispod pazuha. PATULJAK KUKURUZOVIĆ Na nekoj strnjici kraj reke obrasle šibljem čuvao je dečak koze. S jedne strane su rasli kukuruzi. osim toga je voleo da delja sviralice od vrbe i pravi u reci virove. a 26 . vikne samo: "Gde ste. oraščići-palčići poskaču sa grana i uredivši se kao vojska. njih se samo seti. obrstiće lozu. Kad mu se zagube ovce. dečko. gušteri. A kad je mali čobanin ostario i stekao unučice. žabe. Ali nikoga nije mogao da pronađe. A taman je srećno prosekao taj glavni mravlji drum. kozu. a oni.i naš cvetni sad. ni glasno ni tiho. Tako se jednom bio zaneo gradeći putanju od mravinjaka do reke: prutom je povlačio crtu u zemlji. dotrče i nalože. ni tanko ni debelo: Čuvaj. Otpevavši poslednji stih. samo su polazeći rekli pastirčetu da ih uvek. i biće batina ko na svadbi vina. Ali ponekad bi se zaneo u igri. zove. O svom životu i poreklu nisu hteli više ništa da kažu. oraščići-palčići su ih zabavljali: ljuljali ih i pevali im. odmarširaju veselo u planinu. oraščići-palčići?" A oni dolete sa prutovima i začas pronađu pogubljeno stado. Kroz stablo smo oraha staze prokopali. s druge vinograd i morao je mnogo da pazi da koze ne bi otišle u štetu. da ne plaču. ako bude u nuždi. Bilo je mnogo stvari koje su mamile njegovu pažnju: veliki mravlji dvorci. da se mravi ne bi mučili kad pođu na vodu i putovali dugo preko busenja. kad ču iz kukuruza neko pevuši. i do ploda doprli jer smo tako mali. Vetar je lako šumio u dugom sjajnom lišću kukuruza i njihao im svilenu bradu. Dečak se okrete i zbilja vide da je jedna koza preskočila ogradu i počela da brsti čokot loze. pa ne bi primetio kad koza dohvati lisku kukuruza ili se uputi vinogradu. – A posle šta je bilo? – nestrpljivo upade pastirče. Tako se mali narod odužio pastirčetu što se nekad prvo smilovalo na njega i pustilo ga iz ljuske na slobodu. Kad mu treba da naloži vatru. On je odmah vrati i zađe u kukuruze da vidi ko je pevao. A ono je tako i činilo.

zavirivao ispod vreža bundeva i duleka. a onaj isti glas iz kukuruza stade pevušiti. Ali je ponovo zavladala potpuna tišina. – Mora da je neki duh u kukuruzima – reče on majci. reče: – Gde li će biti ta lekovita česma da mi je znati! – Kako on to izusti. pa je tako već počela i vid da gubi. ali joj to nije pomoglo. Dečkova je mati bila sirota udovica. znati. eno takve česme. dečak ispriča majci šta se dogodilo. i pođe opet da ga traži. ni tanko ni debelo: U pećini gore. što su među njima vijugale. ne bi onde stao: gde je kamen sivi. Seoske gatare su joj savetovale da previja razno lišće. a ispod kamena doista izađe guja šarka i ode u trnje kraj reke. ljuta šarka živi. ni glasno ni tiho. sav zadihan. čija je voda lekovita za oči. odlomi vrbov prut i zanese se u deljanje sviralice. Sedajući pod krušku. nemoj više o tome da misliš. samo niko ne sme za nju. dete. A ona se bojala da se dečak ne prepadne. Svilene brade kukuruza su blistale na suncu. kad su joj oči mnogo suzile. Najednom dečak opet začu gde neko u kukuruzima pevuši. Dečak je sutradan uzalud obišao celu okolinu i tek pred podne došao na strnjiku kraj reke. i ništa. Dete uplašeno skoči s kamena na kome je stajalo i odgurnu ga izdaleka motkom. Sunce je peklo kako samo može biti i potpuna tišina je vladala svud okolo. Dobro bi bilo da je sutra uzgred potražiš. ni tiho ni glasno. – Da je igla. 27 . I danju i noću je vezla na platnu rukave i ogrlice za seljanke. vrativši se kući. Kad je došao kući. Jednog dana tako. Vrati se tada na njivu. osim tvoja mati. i ništa više. kljucala u koru kruške ptica.nikakav se ljudski glas nije ponovo čuo. ni tanko ni debelo: Kad bi dečak znao. reče: – To je žubor vode bio. nemoj više o tome da misliš. – Slušala sam pre od starih ljudi da u našoj okolini ima neka skrivena česma. ja ne znam da u blizini ima ikakva česma. ona reče dečaku. pa iako je i sama mislila da je duh. seoska vezilja. naći ću ga. Ali dečak nije mogao da ne misli i prokrstario je sutradan opet kukuruze. a ona mu reče: – Sigurno ti se to od vetra učinilo. poviče dečak.

I kroz radosni šum letnje kiše dečak začu opet gde pevuši poznati prijatni glas: Oj. Zato reče sinu. brada bi mi smesta sva otpala. Oči mu sitne kao u vrapca. Odjuri tada radostan majci i javi joj. U kojim se kukuruzima ja nastanim. a njoj pomogao da izleči oči – reče opet dečak. videlo se da je pevač bio veseo. I tako nekoliko puta: poćuti malo. koju su čak i stari ljudi zaobilazili. sine. Zato su i ovi tako dobri. 28 . sutra opet po njivi. u koju ranije nije nikad ulazio. dobro će da rodi. tanku. a dečak radosno otrča po pljusku kući da sve ispriča majci. rastu kao iz vode. pa ga pozovi u goste. jer je vrlo mračna i duboka bila. želeći da nahrani nepoznatog stvora u kukuruzima: – Razmotri. – Majka mi je kazala da te pozovem k nama u goste. MEDVEDOVA ŽENIDBA Ustade jednog jutra medved Dundo vrlo rano. Otrča brzo na potok i ogleda se u viru. Čuvaću te uvek. – Ja sam patuljak Kukuruzović – odgovori mali čovek. Tad se učini dečaku. te morade da se skloni pod krušku. Ali patuljak Kukuruzović odgovori: – Ja ne mogu nigde odavde: kad bih izašao. Dečko ovog puta pođe bez koza. hoj. Hčće da te počasti što si mene spasao zmije. pa opet nastavi svoju pesmu. Ali kako stiže na njivu. Pritrči on tamo te zaviri. A imam svega što mi treba: kišom se pojim. jedva čujnu. oči su joj postale bistrije. dok ovde budeš koze napasao. gde obično stoji klip kukuruza. samo brada velika koliko ceo on. opet nastavi svoju igru i pesmu. Pljusak je bio snažan i voda lila niz liske kukuruza kao niz oluke. – Ko si ti? – upita ga dečak začuđeno. i nađe u samom njenom dnu česmu. stoji čovečić i igra u mestu. ruke i noge majušne. kiša udari. dok je motrio pažljivo odakle glas dolazi. sad kukuruz moj raste na toj vodi. možda ćeš pronaći gde se skriva naš dobrotvor. a vazduhom hranim. A rekavši to. Kad ono čudo neviđeno: u onom zelenom fišeku od lišća. jer znam da si dobro dete. A tebe sam zavoleo. ne prestajući da igra. hoj. I kako se zbilja tamo umila. da brada na jednom kukuruzu često poskakuje i da je mnogo bolja od ostalih. da bi na miru mogao tražiti nepoznatog pevača iz kukuruza.Ode dečak do pećine u steni.

" I na um mu pade 29 . sve je krasno. ali se brzo uteši misleći: "I bolje što se već udala. Tako pevajući nađe se u kraju gde su živele lisice.Verovatno je bio zadovoljan svojom slikom. al' si. ja sam najsnažnija u planini zver: ruka mi je buzdovan. Sva će čarna šuma sići za njim s uma: veverica lepa. nisam valjda lud da se ženim takvom dugorepatom zverkom. Četiri šubare vrede silne pare. medo. pa reče: Pametnice. jer se glasno nasmejao i otrčao u šumu pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. u času ću smrviti svakog ko je vređa. a Dundo se pokloni do zemlje. Sirotom medi bilo je u prvom trenutku vrlo teško. hiljadu dukata. A stara lija se lukavo nasmeši pa odgovori: Sve je lepo. lijo. Izađe pred njega stara lija pa ga zapita što je tako veseo i otkud je zalutao u njen kraj. staje suvog zlata. lija dugog repa. brdo su mi leđa. stigô kasno: kćerka mi se mala prekjuče udala za suseda svoga lisca repatoga. a čizme duboke teške do tri oke. daj mi svoju kćer.

da njegov sused zec ima vrlo umiljatu kćer pa pođe da nju prosi. Zec je okopavao kupus i nije ni primetio medveda kad je naišao. Uzdahnu Dundo kad ovo ču. A mi smo vuci-halauci. začuđeno upita kojim dobrom je došao. ali se opet brzo uteši." Pa se seti da krezubi vuk ima jedinicu. napašće te sav naš rod. sav si spor. s tobom orodim. stvor: sav si truntav. 30 . A vuk nemarno zevnu pa odgovori: Moja kćerka ne gleda veseljaka medveda. medo. dobro znaj. Vuka zateče gde se pred kućom sunča pa ga oslovi: Striče-vuče. a zečevu kćerku prosiš. zuba ljuta. hrabra srca. Medved zimi spava otekne mu glava. svako nam se sklanja s puta. kćer mi daj! Ako nećeš. te pođe da nju zatraži. i ona sigurno voli mnogo da trči. govoreći sam sebi: "Lud sam i bio što sam prosio kćer brzonogog starca. medovinu pije od mraza se krije. Medo se i pred njim pokloni i reče: Sused-zeče. pa bih mogao uz nju negde vrat slomiti. Zec baci motiku kojom je okopavao kupus pa pljesnu rukama: Baš si čudan. kao da sto kila nosiš. ne pijemo nikad meda. Ugledavši ga onako veselog. čuj me sad: s tvojom kćerkom ja sam rad da se oženim.

trapav imaš stas. kruščice medene daću ti na dar." Utom skoči s drveta veverica. udaj se za mene. veverice ne jedu medenih krušaka. Šta će. Bila je sjajne dlake i okretna. Uzbraću ti cvet još neuzabran. Dundu je najteže bilo što ga je vuk odbio. Lasica ga pogleda začuđeno pa mu odvrati: Ti si. budi moja žena! nosiću te na dlanu kroz zelenu poljanu. pođe medved dalje gunđajući u sebi: "Nisam ni lud da se ženim vevericom. bićemo lep par. Morao bih svaki dan da slušam priče o vučjem junaštvu. medvede. samo mu u prolazu dobaci: Pođi zbogom. pa se medi mnogo svide. 31 . niti se bojimo leda. morao bih ovako veliki po ceo dan skakati po drveću. ali steže srce i pomisli: "Šta će meni vukova jedinica.niti se bojimo snega. Igraću ti kolo svaki božji dan. slep: hrapav imaš glas. te je zaustavi: Veverice lepa." Utom naiđe na lasicu pa joj reče što je mogao umiljatije: Lasice malena. a lasu malenu hteo bi za ženu. lešnikom se hrane sa zelene grane. dragi medo. Ali ona gotovo i ne zaslade. kud će.

a medvedica sedi pred svojom pećinom i cedi med. Dundo joj se obrati laskajući: Susedice medvedice. Macan-Bracan. obraćam se raznim uobraženim palčicama". pa brzo ostavi posao i potrča mu u susret. a starac ložio vatru. MACAN-BRACAN Živeli su na kraju šume samohrani starac i mačak. starac mu peva uspavanku: Buji-paji. a kad starac nešto šije. Ići ćemo svuda zajedno u lov. stražu će da čuva: 32 . staje suvog zlata hiljadu dukata. Stvorićemo sebi ispod bukve krov. Starac nije imao ni dece ni unučadi. kad starac stavi ručak da se kuva.Pomisli medved postiđeno: "Tako mi i treba. Legne li Macan-Bracan prvi da spava. Obojica su bila nezapamćeno stara. Samo nikad nisu spavali u isto vreme: bili su plašljivi kao i svi starci te je uvek jedan stražario kad se drugom pridrema. sad će noć da nastane. udaj se za mene! Slušaćemo ptice sred gore zelene. pevajući: U medveda Dunda povelika bunda. Kad tamo. Macan je repom čistio sobu. obojica su ujutro mnogo kašljala i obojica su volela da piju mleko i dugo spavaju. I posle su dugo živeli srećni i zadovoljni. Macane. Njegova suseda nije ništa bolje ni očekivala. pa je zato još više voleo svog jedinog druga mačka. mačak pazi da ne iskipi. Umesto da zaprosim svoju susedu medvedicu. mačak mu uvlači konac u iglu. I posao su u svojoj kućici bratski delili. vetar će da duva. i naže natrag kući koliko ga noge nose.

ovcu. iz daleke daljine doneo sam slanine. Doneo sam mleka tebi izdaleka. Samo mu je još nedostajao mačak. Buji-paji. Macan legne kraj njegovih nogu. Mačak se obično nije plašio da ostane sam. gleda ga netremice i prede: Spavaj mirno. Slušajući starčevo pevušenje. da povečeramo. i psa. da te dobro čuva pauka i muva. kokoš. sad će pasti kiša. Ali jednog dana tako naiđe kraj njegove kuće lopov. da ne svrate vukovi kad pođu u lov. da mesec ne smeta kad kraj kuće šeta. kravu. mačak je spokojno spavao. Pređicu ti prede od poda do grede. Zato se mnogo obraduje ugledavši starčevog mačka na prozoru. sad će noć da nastane. Bio je u selu ukrao petla. ali ipak odole srcu i 33 . Macane. A kada se on dobro ispava. jer starca nije bilo kod kuće ceo dan. izađi ovamo. taman toliko da zakući. uspavaće miša na našemu tavanu pa će mišić Macanu dopadnuti šaka pre prvoga mraka. bio gladan. Kad starac pođe u šumu da kupi drva. i ne sruše krov. ostavi mačka da čuva kuću. znao je da mu se nikakvo zlo ne može dogoditi. zapovediv mu da ne izlazi ma ko ga mamio. istina. očekivao ga je spokojno na prozoru do u mrklu noć. Macan tebe ne da. spava starac. pa ga stane mamiti: Macane-Bracane.da ne padnu gromovi. deda. Macan je.

pobeže sa prozora. sakrio se na tavanu. pa se sakri duboko iza grede i poče maukati iz sveg glasa. seti se da ga je neko napao i stade tražiti oko kuće. pa čuvši da mačak zapomaže. Posle ovoga su se mačak i starac još više voleli. nećeš ni na luk". izađi ovamo. Tad lopov poče kroz dimnjak da ga mami: Macane-Bracane. da povečeramo. to se i desilo. izađi ovamo. Lopov u taj čas šmugnu kroz mrak. sakrio se u podrumu. ali starca ni tamo ne nađu. ali on nastavi da zavarava trag: Mijau. još izdaleka opazi gde dolaze te starac brzo pobegne u šumu. Nigde nisu išli jedan bez drugog. a on ih. Razbojnici jurnu na tavan i kad starca tamo ne nađu. mačak ih. a on nastavi svoju šalu: 34 . on je tu. Utom se baš starac vraćao iz šume. biće slatka večera. Lopov nije mogao da zaboravi batinu koju je dobio po leđima i nagovori tri razbojnika da ubiju starca. praveći se nevešt. jer su se bojali da lopov opet ne dođe. Mačak se poboja da lopov ne provali vrata pa pobeže na tavan. Lopov onda dođe kod vrata pa ga kroz ključaonicu stade zvati: Macane-Bracane. A mačak pomisli: "Kad me nisi namamio na mleko i slaninu. doneo sam meda i masla sa leda. sedeći na prozoru. stanu da viču na mačka što ih je prevario. on je tu. da povečeramo. Razbojnici grunu u podrum. dočeka na vratima i na pitanje gde mu je starac. ali starac ipak stiže da ga dobro opauči po leđima. Srećom. A čega su se bojali. Doneo sam šećera. zovući u pomoć. odgovori lukavo: Mijau. paprike i soli – sve što gladan voli. Doneo sam luka. te navale ljutito na mačka da im odmah kaže istinu.

a on će opet: Moj je starac još pre zore iza kuće. nastao je kraj Izvora veliki metež. Tamo više nije bilo razbojnika. Kad su ptice odletele. A kad razbojnici siđu u bunar. 35 . pusti. prskale okolnu mahovinu. starac je na dnu bunara. Ove mu se obese o vrat kao ogrlica pa umiljato zažubore: Oj. padnu na kamen u blizini dve ptice pa stanu pričati jedna s drugom. Da bi ih još malo zadržao. Navrat-nanos uskoče razbojnici u vrt. PRIČA O RECI Još pre hiljadu i više godina. tamo nas čeka velika reka u nepoznati dalek kraj da s nama krene. do dolje zelene. To su se Izvorove kćeri dogovarale da i one odu u svet i vide lepote o kojima su ptice pričale. vrtić ore. pa kad ni tamo ne nađu koga su tražili. pobeg'o je iza peći. Ali bez dopuštenja starog Izvora nisu smele da krenu. on beži u šumu za starcem i nađe ga u nekoj pećini. kapljice su skakale. on im pokaza bunar: Poslušajte mačka stara. dok starac daleko ne odmakne. dobri oče. potrče na mačka da ga tuku. činilo se da je voda prosto provrela od neke radosti. Pričale su one tako od jutra do podne o lepotama zemlje. pusti nas. Oni tada tamo. kroz čestar gusti. gutale su im svaku reč. a Izvorove kćeri. Prožive tu nekoliko dana a posle se opet vrate kući. digli su ruke i od starca i od mačka. zato starije nagovore onu stotinu najmlađih da salete oca da ih pusti. kapljice. ali ne našavši ni tamo starca. ne želeći da imaju ikad više s njima posla. povade kolje pa drži za mačkom. A Macan-Bracan i njegov gazda od radosti se napiju mleka i legnu da spavaju. kad se starom Izvoru rodilo stotinu najmlađih kćeri.Sada ću vam pravo reći.

ljudi krote. stavljaju im uzde i okov. svet nas mami! Izvor se sad još dublje povuče. krenete li u kraje daleke. Kajaćete se gorko. Sada je sa dna izronilo stotinu njegovih najstarijih kćeri mazno mu se obraćajući: Pusti nas. oče. U svetu kud žurite. Upoznaćete vrlo brzo kako je zemlja tvrda i ljuta. kćeri malene. a njegove kćeri skoro nepomično čekahu kakvu će odluku doneti. ne odlazite u svet od mene! Isprečiće se pred vas brda. pušta da vučići svet upoznaju. i guje stare puštaju mlade u čestare. oče. neće vam lako dati puta. mora i reke. i medved pušta svoje meče da strči u dolju kud potok teče.Jedva se Izvor oslobodi zagrljaja svojih kćeri pa se povuče pod žile da o njihovoj molbi razmišlja. Ali se kapljice nisu dale urazumiti. Tek pred veče se pomoli ispod žila njegova srebrna brada i ču se glas: Kapljice kćeri. čudio bi se što je tako zanemeo večno razgovorni. Blaži je od tebe i vuk sami. i gnevna oluja povetarce. Da je putnik tada naišao. duboko. 36 . čak u tamne bunare u zemlji. i ptica pušta poletarce. i ovde u šumi ima lepote. stari Izvor. krša i kamena cela krda. Pusti nas. Promišljao je tako do uveče kad se začu njegov ozbiljni glas: Ne ludujte.

Hujimo. hej! Na mom putu brdo. I tako sto po sto pa se načini potočić i potrča koliko ga noge nose. 37 . šumimo dok gore ne zagluvimo.Samo mudri saveti očevi nisu mnogo pomogli. iskrade se prvo sto najmlađih kapljica pa kroz šljunak otisne niz brdo. dok grlo ne umorimo. Kao odgovor na njihovu molbu ču se još očajniji glas jedne od starijih Izvorovih kćeri: I moj. One se uhvate za ruke i stanu jurišati. Igrajmo. hrašće obarajmo. dok je starac još spavao. sestrice. rovimo. dok još nisu bile istrošile snagu. sestrice. sjure u podnožje prve kose. put naporan je vrlo. svu me kupa znoj. Ispred sto najmlađih ispreči se ogromna neprobojna stena. Na nekoliko stotina metara susrete se sa drugim malim potokom pa zagrlivši se. Po njihovom srebrnom tragu spusti se sto drugih. Tada jedna od njih uze da se žali svojim starijim sestrama: Oj. šumimo. pećine stvarajmo. stene plačimo. vajajmo. kršile su sve što im se našlo na putu. praskajmo. sestre. S treće strane se čulo isto takvo dovikivanje: Hej. trubimo. Trajalo je to više nedelja i onda se Izvorove kćeri zamoriše i na putu im se stadoše javljati sve veće prepreke. skačimo. Kikoćimo se. ali ona osta nepomična. U početku. livade rubimo. oj! Na putu nam stoji tvrd kamena sloj. žuborimo. ćaskajmo. žuborimo. Planina se horila od njihovog obesnog podvikivanja: Mrmorimo. Idućeg jutra. Tamo je modrim koritom derala nekakva neobuzdana reka i Izvorove kćeri joj se zajedno sa ostalim kapljicama bace u naručje.

sestre zaborave napore svoga dugog putovanja i veselo se izmešaju sa širokom vodom na koju su naišle. zelene rukave. Tako se to ponavlja otkad je šuma. sestre. Vir je ležao u poljani. Kako su se prepreke iz dana u dan množile. nova smo stvorile. Ali hoćeš! Po sto puta su učinile korak napred i po sto puta se vratile dva natrag. Ali još istog sata sunce užasno pripeče na široku površinu mora podižući kaplje planinke pod oblake. a i starije iskusnije kapljice su pričale da se još nijedan potočić nije vratio u detinjstvo. Kad druge kapljice pridremaju. reka 38 . postide pa opet zapnu iz sve snage da jurišaju na stene pred sobom. još nije bio kraj naporima naših putnica. One se. Nikada tako brzo brodovi nisu išli kao toga jutra. te potok uskoro odvali nekoliko manjih stena i prodre na drugu stranu u dolinu. Samo priroda je bila tako čudesna da su kapljice begunice što su ih oblaci opet vraćali šumi zaboravljale svoj raniji život i ponovo žudele na put. kratko trajala. I kao nekim čudom. Zasučimo. Izvorove kćeri su pomišljale da se vrate kući. nošeni mladim rukama Izvorovih kćeri. one se uhvate za ruke da bi pošle uz potok. U kamenu se uskoro nađoše pukotine. Međutim.presede nam smej. sirotice. sanjajmo mir. prenesimo ih čak do širine morske plave. Protežući se lenjo na suncu zažubore: Sestrice kapljice. Brda smo oborile. dok ih Izvorove kćeri ne ućutkaše pesmom punom poleta: Dolazi brod uglja pun. putnička lađa i za njom čun. Ova malodušnost je. dremajmo. baš pred ušćem u veliku plovnu reku. spavajmo. stene smo digle. Ona je bila mutna i troma i nekoliko milijardi bistrih kapljica razbistri je i ožive. To je bio valjda najradosniji dan u životu kapljica begunica. U dalji se ukaza nekoliko brodova i obesne kaplje planinke pristigle iz drugih reka stanu da se dogovaraju kako da ih prevrnu. ti oblaci u svom lutanju nad zemljom zastanu upravo nad bukvom starog Izvora i kako su bili mnogo umorni. spuste ih na nju i po okolnom drveću i mahovini. te se posle nekoliko dana nađu na morskoj pučini zajedno s njima. Odmorivši se u njemu. sad se odmarajmo. najzad smo stigle umorne u vir. srećom.

samo još više pognu glavu i zaplovi brže. Skrivena u noći. pa ćeš mi onda reći svoju tajnu. – Tužan si. pa ponovo upita: – Čamčiću moj crni. ali se čvrsto u sebi odluči da dozna tajnu crne ptice. zašto si uvek toliko tužan? – Kako. lagano. provozaj me jezerom. Često je Snežana mislila zašto je crna ptica tužna. otišla je na obalu jezera. Ali ptica ne odgovori ništa. Zar ne veruješ u moju moć? Hajde. beleli se oblaci na nebu. Tako posle nekoliko dana opazi da je ptica još više pogla glavu. vozila se na jezeru na nekoj crnoj ptici tužno oborene glave. – Mala kraljice. pruži svoje krilo. Brzo se iz svog gnezda spusti do jezera. Celog dana je Snežana bila nemirna i jedva čekala da padne noć. mala kraljice. Kad se smrklo. Padale su na to jezero i druge ptice. Spavala je u snežnom gnezdu. opazi da se ptica malo odmakla sa mesta gde je bila. Reci mi šta te to mori. uvek sumorno obaraš glavu i gledaš u vodu. i plovi lagano. blistala se od beline Snežana kraljica zime. kao da se zagledala u svoju sliku u vodi. reci mi što si tužan. kraljica sam zime i snežnih pahuljica. Stalno je krišom posmatrala iz svog snežnog gnezda da vidi šta radi kad je sama. divlje patke i guske. uvek ti radosno mahnem krilom – odgovori ptica okolišeći. bila je ogrnuta belim plastom poprskanim snežnim zvezdama. i jednom je upita: – Moj crni čamčiću. tužan. znaš da sam tužan? Tiho pevušim ploveći jezerom. otisnu se polako sredini jezera. možda ću ti pomoći – reče Snežana opet. čamčiću. rekao bi čovek ne miče se. ispovedala se tiho kraljici 39 . gde je crna ptica već čekala. zašto uvek obori glavu. Snežana toga dana nije više htela da navaljuje pitanjima. Samo kad nekoliko trenutaka Snežana okrene pogled na drugu stranu i opet ga vrati na jezero. Kraljici zime nije bilo hladno ni na vrhu planine. ali one su bile isuviše male da bi mogle maloj kraljici zime služiti umesto čamčića. belele se veverice što su katkad skočile s grane na granu. Na nožicama je imala cipele od srebra. mogla je sasvim udobno da joj sedne na krilo. Ptica tiho doplovi glatkom površinom vode ne dižući na njoj nijednog talasića. kad te na obali ugledam. loptala se po ceo dan pahuljicama. kraljica zime. i kad Snežana sede na njega. Kako je Snežana bila vrlo mala. Ja sam kraljica sve ove beline. odveć sam uzbuđena i ne mogu ti reći sve šta me tišti – prozbori najzad ptica – ali doveče dođi opet na obalu pa ćeš čuti. BAJKA O LABUDU Živela je na vrhu planine mala Snežana. Okolo je sve bilo belo: belele se grane i stabla drveća. golišava se valjala po smetovima. na glavi je nosila ledenu krunu koja se presijavala u bezbroj boja kad sunčev zrak na nju padne.i oblaka.

a ptice letele kraj nje obalom. nikad nisu videli tako male devojčice. onda skrenite desno. i mala kći vilinog konjica se njiše na njoj po čitav dan. vesela i prozračna kao vilin konjic. Ako joj se voza. ti što si još mojoj majci odeću tkala. pauci načine začas ljuljaške. KĆI VILINOG KONJICA Pođite kroza šumu stazom pravo. svici. Učini da se sutra probudi sva bela kao sneg mog prestola. mravi od čašica žira naprave kolica pa se po njih dvadeset upregne. pauci. Naišavši na nekakvu 40 . Ujutro Snežana opazi da vodom plovi beli labud. prvi na svetu. Kad zadrema. Snežana radosno reče: – Kad ti je to jedina nevolja. i zveri. Zečevi sa obale su je zadivljeno gledali. čamčiću . među stenje. mala devojčica. gde je živela Srebrna Zvezda.zime: – Sve je oko mene belo: i drveće. majka svih pahuljica. pošalji noćas na pticu što stoji sred jezera jato pahuljica i njima zauvek pokrij njeno crno perje. svici dolete da joj svetle. obese ih o kakvu grančicu. Kad pođe daleko u šumu. ne brini! Učiniću da postaneš i ti beo. Htelo joj se da se malo po vodi provoza. Sve je bilo ne može biti lepše. Tako je molila Snežana. tamo je panj gde živi kći vilinog konjica. ali taj prvi još i sad živi i po tom istom jezeru vozi Snežanu. Patke što ih je sretala duboko su joj se klanjale. veoma stara. te u trenu postade bela kao sneg na prestolu kraljice zime. kraljicu zime. zaplovi noćas na sredinu jezera i čekaj. u pravcu stare bukve. drugi su se posle toga rađali i umirali. pa kad najzad udarite još jednom ulevo. posmatrajući krajeve kroz koje je tekla reka. Mogla joj je i zapovediti. Bube. Sedne na list bukve što je stajao u vodi kraj obale i otisne se na njemu kao na čamčiću niz talase. Ali se jednog jutra mala nestašnica iskrade od svojih drugova i sama pobeže na reku. pa kod jaruge levo zaobiđite šumarevu kuću. komarci i pčele zuje. patuljci je čuvaju da se ne uplaši vuka ili medveda. mravi i patuljci rado se s njom igraju. plovila. san pticu savlada. ali nesreća se uvek iznenada dogodi. Kad padne mrak. i ti. ona položi glavu na krilo i ostade nepomična. Čuvši to. i opet krenite desno. samo sam ja od noći crnja. i bila mnogo vesela. da bi mogli juriti kao strela. Ako zaželi da se ljulja. Plovila je tako ona. Posle ovog kraljica je otišla do ledene kule. Snežna Zvezdo. mala kraljice. Kad bi oko ponoći. a crna ptica uzdrhtalo čekala nasred jezera. Ona je mala. Svi do poslednjeg stvora u njenoj okolini vole je i maze. A istog časa pade jato pahuljica i svu je zaveja. i nebo. ali Srebrna Zvezda je bila veoma. komarci. da je što pre uspavaju. pa je Snežana zbog toga umiljato zamoli: – Dobra. Zato me mori tuga.

Kraj kola pođu svici sa svojim svećicama. Za to vreme. Oživi mi je. Uto on još jednom iz sve snage dunu. pojure patuljci i svi njeni drugi prijatelji da traže istočni vetar. oči joj se začuđeno otvore kao kod dece probuđene iz dubokog sna. a vilin konjic se vrati na potok kraj koga je obično noćivao. kad se sunce stalo kloniti zalasku. stanu plakati neutešno. I vetar je mnogo voleo ljubimicu patuljaka i buba. jer je već padao mrak. A posle nekog vremena talasi izbace na obalu telo male kćeri vilinog konjica. vilinom konjicu. za tren oka. pa onda sve jače duvati u krioca obamrle devojčice. Njihove igre nisu bile slične igrama varoške dece. bube udese najlepšu svirku. a krila male devojčice još ležahu nepomična. Njeni drugari. Čim su stigli na livadu kraj reke i čim je vilin konjic oslušnuo srce male utopljenice. pa kad vidi da je sirota mala devojčica umrla. a vilin konjic je uze u naručje i obasu je poljupcima. Tako se glas o njenoj smrti raširi brzo po šumi. njen sused. zamolio je patuljke da odmah pronađu istočni vetar i dovedu ga na livadu. molim ti se.maticu. pa se odmah digne iz jaruge i brzo. nađu ga u jaruzi. i patuljci brzo otrče da odnesu glas njenom ocu. – On sada razmišlja o načinu kako će je oživeti – primeti drugi. ti jedini to možeš učiniti. posade mravi svoju ljubimicu u kolica načinjena od žirove čašice i povezu je njenoj kući. TRI PATULJKA Daleko negde u planini živela je siromašna seoska porodica. ostajala su kod kuće sama i igrala se. da bi svoju decu ishranili. Ovi mališani su pravili sviralice od vrbova pruća. nađe se na livadi. potom šumica oko livade. Tuda slučajno naiđe vrabac. jer je već bilo prevalilo podne. a njena krilca se lagano pokrenu. čamac joj se prevrne i ona upadne u reku te se udavi. vilin konjic pojuri na livadu gde je ležalo njeno telo. Čim ču šta se dogodilo njegovoj devojčici. Ugledavši ga. od njega ni traga ni glasa. Kad se istočni vetar opet vratio u jarugu. ali se patuljcima činilo da ne leti dovoljno brzo. jer ako ga pre večeri ne nađu i devojčica zanoći obamrla. deca. oživela! – poviču radosno njeni prijatelji patuljci. – Mala kći vilinog konjica je umrla. kao za pakost. oživi što pre. Čuvši ovo. pravili vodenice na 41 . zavukao se i ćuti. vilin konjic ga zagrli preklinjući: – Oživi moju malu kćer. ne bi li ih pokrenuo. pleli kotarice. Jedva u zlo doba. misleći da je ni vetar ne može oživeti. hajde brzo do nje. Trčali su što su igda mogli i nađu ga kraj nekog potoka. jer će za koji čas zaći sunce i biće kasno. – Vilin konjic je nemilosrdan reče prvi patuljak glasno plačući – on ne žali svoju kćer. kopali i želi kod drugoga. tiho. A istočni vetar stade prvo tiho. – Oživela je. Roditelji su po ceo dan orali. prhnu odmah da javi njenim prijateljima. niko joj više ne može pomoći. Zanjiha se od njegova daha okolna trava. jer će skoro noć – doviknu mu patuljci. dva manja dečaka. ali.

te da vide ko to prenosi na drugo mesto ono što ona nameste kraj potoka. stoji ista onakva kakvu su je ona sazidala. odu kući jedva čekajući jutro da opet idu na igru. i deca se vrate kući kad je već uveliko pao mrak. ali ne mogući da se dosete. i odmah opet kradom dođu da vrebaju lopove. Ovaj posao bio je gotov tek uveče. Deca prosto nisu mogla da dođu sebi. Crnobradi patuljak pristade odmah. Dok su deca pravila svoju vodenicu. čudeći se šta će to biti. Jednog dana rano ujutro odu Stojan i Milan. da bi zavarala trag. kad posle nekoliko dana sazidaju malu hlebarnicu. na potok i počnu graditi vodenicu. 42 . Izjutra rano otrčaše da ispitaju da li vodenica i dalje radi. ali on se nije dao izvaditi iz račava kao daje prikovan. Motku naslone na drvene račve. Kad ujutru deca dođu na obalu i vide da im nema kućice. Uveče. patuljci slobodno iziđu na reku i premeste dečiju vodenicu. i oko nje isti plot i ista staza od šljunka. udesivši je isto onako kako su je deca bila udesila. Pokušaju deca da je vrate na staro mesto. Ponekad su zidali kućice kraj obale ili krčili staze kroza žbunje. Kraj seljakove kuće u najgušćoj šumi živela su tri patuljka: Sedobradi. tako su se zvala deca seljaka. stoji ista istovetna. Prvo naprave branu nagomilavajući kamenje i pesak sa muljem. ali Riđobradi primeti: – Pristajem na to samo ako noćas ne bude mesečine. mislili su da se sva trojica u njoj nastane. zakačio za kamen. Sedobradi u grumen srebra. patuljci su virili iza grma. Za nekoliko dana deca naprave na obali kamenu malu kuću. koji su virili iza žbuna. iziđu na obalu reke i kućicu prenesu daleko u šumu i sakriju je među žbunje. odmah ću se ja pretvoriti u grumen zlata. Potok samo teče kao što je i pre tekao. I zbilja je nađu među žbunjem. Pokušaju da opet vrate točak na staro mesto. jer vi znate: vidi li nas na zlom poslu ma koje ljudsko oko. A evo šta se dogodilo. Ali čim su deca otišla kući. stanu je tražiti po okolini. samo časkom svrate kući. Kad imaju šta videti: na onom mestu gde su je sagradili ničega nema. ograde je prućem. Tako idući niz vodu. Kako su bili vrlo mali. patuljci. i kroz dvorište proseku stazu ređajući šljunak do šljunka. I tako. Mogli bismo na njoj brašno mleti. ali se ni kamen ni drvce ne daju s mesta maći. i nije ga mogla odneti. Deca se plačući vrate kući i reše se da idući put čuvaju stražu pored svoje rukotvorine. kad su bili gotovi. Kako te noći nije bilo mesečine. daleko naiđu na svoju vodenicu. Pod slap što je padao sa brane stave podužu motku na čijoj su sredini bila lepezasto pozabadana mala drvca kao pauci na točkovima. zabodene s obe strane reke. Tako je voda padajući okretala točak. Crnobradi i Riđobradi. samo na sasvim drugom kraju potoka. pa samelju na njoj vreću brašna za sutradan.potoku što je tekao pored kuće. Potrče deca niz vodu da vide da se nije točak gdegod zaustavio. a Crnobradi u grumen uglja. Sedobradi reče: – Hajde da dečiju vodenicu premestimo na drugo mesto. Zato se Milan i Stojan tužni vrate kući. a čim su otišli kući. kao da su prikovani.

Hodi. da dete ne bi moglo samo izaći na ulicu. Riđobradi nije isprva hteo da ide u krađu. Video si kako je lepa mala hlebarnica. pazi! A kante zveckaju: Lepo se je brčkati po česmenoj vodi. te pođu u krađu. Crnobradi u grumen uglja. Kad je bila mala. Ne znaju to sve mame. jer ni nju nije imao ko da vodi na dečje igralište niti joj je ko kupovao igračke. I što je najgore. ali ne ume. po pesku se brljati. A Mara nema ni brata ni sestre niti kakve male susede da bi se s njima poigrala. pa da u njoj pečemo hleb. deca ih ugledaše. Maro. Ali tek što su oni počeli da prenose hlebarnicu. LEPO JE BITI DETE Po ceo dan Mara viri kroz plot svoga dvorišta u obližnji park. Čuje se kako zvone limene kantice na svojim drškama. Viri tako Mara kroz pukotinu plota i čini joj se da čuje kako lopte skakućući deklamuju: Lepo li je skakati po uzanoj stazi.Te večeri mesečina je sijala kao dan i napolju se sve videlo. ali ga druga dvojica nagovore: – Deca sad uveliko spavaju – rekoše oni – pa možemo spokojno u krađu. treba da je prenesemo kraj kućice. plašeći se da ga kakvo ljudsko oko ne opazi. po travi se valjati. jedva odvoji Maru od plota. Pazi. nije to naučila. hodi! Kad se mama vrati kući. Ponekad pokuša s detetom da se igra. Deca sve to blago odnesu kući i posle su sa svojim roditeljima živeli spokojno i imala čime da se školuju. Daleko u krugu gde stoji pesak deca se igraju. Sedobradi u grumen srebra. pucketaju točkovi kolica na pesku i skaču lopte negde na utabanoj stazi. Maro. mama polazeći zaključa kapiju. učini se mami kao da u detinjem disanju čuje uzdahe: 43 . pa se Riđobradi pretvori u grumen zlata. Noću kad se umorna iza sna trgne. Tako i Riđobradi pristade. Opazivši mesečinu. Do Mare dopiru zvonki razdragani glasovi.

istina. između cveća na slobodi. i plavi. Okolo su trčali drveni konjići. Mara drvenim patrljkom goni neko vreme obruč po pokaldrmljenom dvorištu. nesavitljive šake detinja šačica je svaki čas klizila i sitni detinji koraci su jedva stizali mamu. međutim. kraj nje je stajala krpena. vodi! Pre nego pođe na rad. Mara se zagleda u belu devojčicu što je u naručju držala ogromnu loptu i vozila u kolicima lutku. Bela devojčica se ustremi i ote joj svoju igračku. Goneći.Ja sam jošte sasvim mala. Zato se ona brzo zadovolji svojom igračkom pa se kao čičak opet uhvati za plot i ostane tako dok se mama ne vrati. Nedeljom. te mama jedne nedelje ustane rano. da sve to mora nedeljom da posvršava. crvena lopta. Na stazi su stajala bez gospodara 44 . ali se Marinoj mami. Sem toga. Kad se Mara probudi. i imati lopte nove i konjiće i točkove. dan u igri provoditi. istina. činila se nekako bolesna i umorna. koja je i u šetnji brzo koračala. A mami se svaku noć čini kako uzdiše i moli je da je odvede u park među decu. Zajapurene devojčice punile su peskom svoje kante. ali gde bi pala. svoj veliki obruč dete se brzo nađe tamo i stade očarano. već je dvorište bilo počišćeno i sušila se na jasnom suncu iza kuće Marina košulja i čarape. Svetla lica gumenih lopti poskakivala i valjala se po travi. mama nađe poneku staru stvar. Pod ručicama oseti glatku elastičnu gumu i učini joj se da drži neko živo biće koje diše. s decom bi se poigrala. A u parku je već vrilo od dece. ali kako nema dovoljno prostora. žuti. Bela devojčica utom svoju loptu ispusti i Mara potrča da se njome malo poigra. i siromašne i zaposlene majke vode svoju decu u park. Bilo bi tako lepo poigrati se loptom koja ume da odskače. Ali je dete svaki dan molilo da ga izvede u igru među drugu decu. Ali ta je radost bila kratka. plot ili prag i preturi se. Pesak u krugu je ličio na ogroman šaren mravinjak. mama. bila velika. Mama sede na prvu klupu bojeći se da Mara ne poželi sjajne i zvonke kupovne igračke dece što su se u velikom krugu igrala. koja preko nedelje kod drugog radi toliko nagomila posla u svojoj kući. počistila i popravila sve što se preko nedelje uprlja. crveni. a obruč od bureta bio je izriban i svetlio se kao nov i kraj njega stojala nova novcata palica odeljana od mladog pruta. i uze da umotava neke krpe od Marine stare haljine u čvrsto klupče. obruč svaki čas udari u zid. Kad bi inače okrpila i oprala Marino rublje. Mama uze dete za ruku i povede ga u park. da detetu bude igračka: pruži mu probušeni lonac ili siđe u podrum da iznese zarđali obruč sa bureta. Iz njene koštunjave. Jurile su sve vrste točkova i kolica i kola. I Mari se činilo da se sve te igračke i deca u horu vesele: Lepo li je dete biti. U igru me. rano. tu bi se i zaustavila. kad bi izvetrila i isunčala kuću. pa smišlja kako bi to mogla učiniti. Marina je.

Devojčica što se igrala štipaljkom za rublje i šoljom bez drške pruži Mari šolju pozvavši je da stružu pesak iz jarka pokraj staze. priča. nečije je ruke istrgoše iz Marinih ruku: čuvarica devojčice se bojala da je Mara ne pokvari. Želeći da je razveseli ona joj pokazivaše kako se i njenom loptom može lepo igrati bacajući uvis i dočekujući je u ruke. raznizane. Mama dotrča. U blizini su se igrala još neka deca čije igračke su kao i Marine bile domaća rukotvorina i stare u podrumu bačene stvari. pojavi se rumeni dečak i uze joj ih. a krpane lopte kao da dobiše mala krila u rukama veselih devojčica. čega god bi se dotakla. krpene lutke i lopte. Ona onda ugleda na klupi lutku koju je merila do sada jer se njena sopstvenica prljala građenjem kuće od peska. Bilo je neobično slatko držati porculansku. otimali su joj. razne boje i oblika đinđuve. slomljene mašice i viljuške. to i smete: kupuju vam mama. dan u igri provoditi. Mari se sve to toliko tužno učini da udari u glasan. BILJEŠKA O PISCU Pjesnikinja DESANKA MAKSIMOVIĆ ima iza sebe čitavu biblioteku knjiga koje je napisala: više knjiga poezije i proze za odrasle i velik broj knjiga pjesama. A mama je osluškivala kako nedaleko iza granja zveckaju limene kantice: Lepo li je dete biti. zatim joj pokaza kako i njen obruč može daleko da se kotrlja a da ne padne. međutim. i imati lopte nove i konjiće i točkove. I tako. To su bile šolje bez drške i okrnjene tacne. Ali samo što je tri koraka koračila. jer se na šolji smejala neka beba. a štipaljkom se moglo vrlo dobro čeprkati po zemlji. To Maru uteši. Uskoro se njima dvema pridružiše i druga deca sa svojim krnjavim igračkama i načini se veseo žagor kao i u velikom krugu. baka svakog dana igračaka. Čak je i poneko dete iz velikog kruga ostavljalo svoje lakovane igračke prilazilo deci što su se igrala oko Mare. u svilu obučenu lutku. bajki. Dečaci kopajući starim kutlačama načine čitavu kulu od peska. ova pjesnikinja spada u red naših najpopularnijih pisaca i najplodnijih 45 . uze je na ruke i odnese na klupu daleko od glavnog kruga.kolica natovarena peskom. romana za djecu. Podjednako plodna i stvaralački nadahnuta i kada stvara za odrasle i kada piše za djecu. i Mara htede da ih malo povoza. a okolo su igračke u horu zveckale: Lepo li je biti dete: što želite. gorak plač.

do onih najvećih književnih koje se dodjeljuju u našoj zemlji: Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu. "Šumska ljuljaška" i druga djela koja se već godinama nalaze u školskim lektirama u čitavoj našoj zemlji. zatim u zbornicima. Za svoje djelo dobila je brojna jugoslovenska i svjetska književna i druga priznanja. Poezija Desanke Maksimović zastupljena je u brojnim pregledima. maja 1898. "Pradevojčica". "Bela vrana". čitankama koje izlaze u našoj zemlji i svijetu. povelje. 16. Po završenom Filozofskom fakultetu u Beogradu radila je u mnogim mjestima kao prosvjetni radnik. panoramama. i antologijama jugoslovenske i svjetske poezije. To su knjige: "Buntovni razred".stvaralaca. Djela Desanke Maksimović prevođena su u svim našim republikama i pokrajinama na sve jezike naroda i narodnosti koji žive u Jugoslaviji. izborima. Desanka Maksimović rođena je u Rabrovici (Srbija). "Bajka o kratkovečnoj". 46 . "Oraščići-palčići"! "Zlatokrili leptir". plakete. kao i na mnoge svjetske jezike. Napisala je velik broj knjiga i za odrasle i za djecu. a velik dio života provela je pišući svoja djela. od kojih izdvajamo samo neke naslove njenih djela koje je posvetila djeci. nagrade. "Đačko srce". godine.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful