Broj 8, Godina I, August 2010

NA USKOM PUTU

Re~ uredni{tva
Dragi ~itaoci, U jednoj od vizija sestre Vajt, u kojoj opisuje put Adventnog naroda u Sveti grad, koju objavljujemo u ovom broju pod naslovom “Jedan zna~ajan san”, nalazimo mno{tvo detalja koji treba da zaokupe na{u pa`nju. Vizija obiluje va`nim poukama i detaljima, tako da sama sestra Vajt ka`e da }e svaka pojedinost koju je videla `ivo iskrsavati pred njenim o~ima sve dok je slu`i pam}enje. Jedan od tih upe~atljivih momenata je i taj {to su oni, koji nisu navikli na li{avanja i tegobe, zaostajali i nisu se vi{e nalazili u dru{tvu onih koji su nastavljali putem koji se neprestano su`avao. Kako ostati na stazi? Kako zadr`ati na{a stopala na uskom putu koji se su`ava do te mere da se njime, pri kraju, mo`e hodati samo postrance? Kako izdr`ati? „Pogledajte u mene i spa{}ete se svi krajevi zemaljski”, ka`e Gospod (Isaija 45:23). „Posmatrajte Ga razapetog na taj krst za vreme stra{nih sati Njegove samrtne borbe, dok an|eli pokrivaju svoja lica da ne bi videli ovaj u`asan prizor, i dok sunce sakriva svoju svetlost. Mislite na to, a zatim se pitajte: Da li je put preuzak? – Ne, sigurno ne!” (1T, 240) Putem kojim smo pozvani da idemo pro{li su sveti ljudi pre nas, i pred nama se nalazi utabana staza. Iskustva hri{}anskih mu~enika u pro{lim vekovima predstavljaju nam

veliku pomo} u razumevanju onoga {to nas uskoro ~eka. Njihova vernost i odlu~nost upu}uju poziv boja`ljivima na hraborst, a njihova spremnost na trpljenje i stradanje ukazuju na Bo`ju silu koja se u ljudskim slabostima „pokazuje sasvim”, osposobljavaju}i patnika da izdr`i do krajnjih granica, sve dok on gleda na Hrista. To je put koji se nalazi pred nama, bra}o i sestre. Ho}emo li biti spremni da se odreknemo ugodnosti na{eg sada{njeg `ivota, komfora i luksuza kojim savremeni na~in `ivota uljuljkava ceo svet u dreme`, dok najve}a kriza na planeti zemlji samo {to nije udarila njene stanovnike? Ho}e li na{e sada{nje navike za lagodnim `ivotom spre~iti neke od nas da stoje verni Bogu u zli dan? Nadahnuti spisima Duha proro{tva nam govore da ho}e. Stoga je na{a du`nost da se zapitamo, Da nisam ja, Gospode? Da nisam ja onaj koji }e te se odre}i kada vi{e ne bude lako biti Adventista, u vreme kada }e nas na{a vernost Bogu stajati svega, i kada na nas padne sva mr`nja ovoga sveta, kada progonstvo, li{avanje, i `ivot u oskudici bude bio jedini put na kojem mo`emo biti verni Bogu? Razmi{ljajmo o tome kako provodimo na{e slobodno vreme. Da li u~imo tekstove iz Biblije napamet, da li ponavljamo stare istine na na{im jutarnjim i ve~ernjim bogoslu`enjima, i odr`avamo li ih uop{te? Udru`ujemo li rad za bli`nje sa na{im nastojanjima da ugodimo Bogu? „Prodrmajte se iz svoje duhovne obamrlosti. Zala`ite se svim silama za svoje li~no spasenje i za spasavanje drugih. Nije vreme za parole: ’Mir je i nema se ~ega bojati.’ Ovu poruku ne treba prenositi nekim slatkore~ivim jezikom. Istina se mora iznositi u svoj njenoj ozbiljnosti. Neophodni su ljudi aktivnog duha - ljudi koji }e na ~i{}enju Crkve i opominjanju sveta raditi sa hri{}anskom usrdno{}u i neumornom energijom. ...Neophodne su nam hrabrost heroja i vera mu~enika.” 5T 187 Sa `eljom da vas Bog blagoslovi, Uredni{tvo Adventnog stra`ara

2

Sadr`aj

Tema broja: Kako ostati na pravom putu?...........................................................4 Svedo~anstvo Isusovo: Prva vizija sestre Vajt (odlomak).....................................................9 Jedan zna~ajan san.........................................................................10 Jedan naro~iti apel..........................................................................12 Rubrike Istorijski feljton: D`o{ua Hajms................................................................................15 Roditeljstvo: Poslu{nost (1).................................................................................17 Zlatne karike istine: Priroda i karakter ~oveka Isusa Hrista (1)......................................19

Na{ email:

adventnistrazar@yahoo.com
Svi brojevi se mogu na}i na adresi:

http://www.scribd.com/AdventniStrazar ili na na{oj facebook stranici. ^asopis „Adventni Stra`ar” ure|uju i izdaju Adventisti sedmog dana.
3

Kako ostati na pravom putu?
U svojoj prvoj viziji, kojom je otpo~ela njena proro~ka slu`ba u krilu ostatka Bo`jeg naroda, sestra Vajt je videla u viziji Bo`ji narod i njegovo putovanje prema Svetom gradu na uzanoj stazi, visoko iznad ovog sveta (za viziju, videti stranicu 10 ovog ~asopisa). U opisivanju vizije, navela je da me|u onima koji su krenuli na put neki „padaju sa staze dole, u mra~ni i zli svet”. Slede}e {to ka`e je „Do nas zatim dopire Bo`ji glas.” To zna~i da se padanje sa staze doga|a sve dotle dok, do onih koji su na stazi, ne dopre Bo`ji glas. Kada dopire Bo`ji glas do onih na uskoj stazi? To se doga|a neposredno pre drugog Hristovog dolaska, jer tekst iz „Velike borbe”, stranica 640 originala, ka`e da, nakon javljanja Bo`jeg glasa, „ubrzo se na istoku pojavljuje mali crni oblak, veli~ine kao pola ~ove~jeg dlana. To je oblak koji okru`ava Spasitelja”. Ali, za{to ljudi padaju sa staze? O tome mo`emo ~itati iz Svedo~anstva za crkvu prva sveska, 187 stranica orginala: „Pripadnike svog naroda Bog vodi korak po korak. On ih dovodi u razli~ite polo`aje i okolnosti da bi se pokazalo {ta im je u srcu.” [ta se nalazi u tvom i mom srcu? Tokom re{etanja, ono {to se nalazi u na{im srcima }e se otkriti, jer na~in na koji }e nas Bog voditi }e nas dovesti u polo`aj u kojem }e se otkriti ono {to imamo u srcu. Tako }e se,

4

ako toga ima, otkriti i ono {to ne bi trebalo da bude u srcu, i stoga }e takvi pasti sa puta. Nastavak teksta ka`e: „Takvu proveru i ku{anje neki uspe{no izdr`e u jednom pogledu, ali padaju u drugom.” Kako mo`emo razumeti ove re~i? Evo primera; jedna od ta~aka je zdravstvena reforma. Koliko njih me|u onima koji ~ekaju drugi Hristov dolazak je odbilo poruku o zdravstvenoj reformi? Na hiljade! Na hiljade je zato palo sa puta. To se dogodilo i starom Izrailju; nezadovoljni hranom koju im je Bog namenio tokom njihovog boravka u pustinji, vikali su na Boga u `elji za mesom koje su jeli u Egiptu. Pali su sa puta na ta~ki zdravstvene reforme, a hiljade njih je umrlo. Jo{ jedna ta~ka je nadahnutost spisa Elen Vajt. Re~ima ili delima, hiljade odbijaju da veruju u nadahnutost njenih spisa, i stoga su pali sa pravog puta, a oni koji slede njihov primer neverstva, pa{}e sa njima „u mra~ni i zli svet”. Me|utim, to {to neki padaju sa puta, ne zna~i da oni obavezno i napu{taju crkvu Adventista sedmog dana. Radi toga, mnogi bivaju zbunjeni kada vide neke neposve}ene vernike ili crkvene vo|e kako u`ivaju veliki ugled u crkvi, iako su pali sa puta. Ne bi trebali da zaboravimo da su svojevremeno veliki ugled u crkvi u`ivali i Kajafa, Ana, Juda Iskoritski, Fariseji i Sadukeji, i to u vreme kada su planirali da ubiju Hrista. Me|utim, ve} tada oni su pali sa prave, uske staze koja stoji visoko iznad ovoga sveta, na kojoj je On vo|a. „U svakoj narednoj proveri srce se izla`e ozbiljnijem ku{anju. Ako pripadnici Bo`jeg naroda u svom srcu ose}aju otpor prema ovom sasvim opravdanom procesu, to treba da ih osvedo~i da u tom pogledu moraju izvr{iti odlu~nu promenu ako ne `ele da budu izbljuvani iz usta Gospodnjih. ’Bog }e’, prema re~ima an|ela, ’sve bri`ljivije proveravati svakog pojedinca u svom narodu.’ Pojedinci rado prihvataju odre|ene zahteve iz Bo`je Re~i, ali kada ih Bog stavi na probu u ne~em drugom, oni ustuknu i povla~e se natrag, jer to neposredno poga|a nekog njihovog omiljenog idola. Tu im se pru`a prilika da uvide {ta to u njihovom srcu zatvara vrata Isusu. Oni ne{to drugo cene vi{e nego istinu, i nisu spremni da prime Hrista u svoje srce. Pojedinci se dugo ku{aju i proveravaju da bi se videlo ho}e li

`rtvovati svoje idole i poslu{ati savet Vernog Svedoka.” To zna~i da prihvatanje zdravstvene reforme i verovanje u nadahnutost spisa Elen Vajt nije dovoljno; svako mo`e pasti sa puta na bilo kojoj ta~ki, na nekom omiljenom idolu koji je prirastao za srce. U svojoj milosti i dobroti, Bog nam je dao vreme da se vidi ho}emo li poslu{ati savet Vernog Svedoka (Otk. 3:14-22), i o~istiti srce od svih idola. To vreme, me|utim, ne}e trajati ve~no. „Za one koji ne}e da se poslu{no{}u prema istini o~iste od greha i da pobede svoju sebi~nost, oholost i sve r|ave sklonosti, an|eli Bo`ji imaju nalog: ’Oni su nerazdvojivo srasli sa svojim idolima, ostavite ih’, i oni }e nastaviti svoj zadatak, prepu{taju}i takve - zajedno sa njihovim gre{nim i nesavladanim sklonostima – upravi zlih an|ela. Oni koji iz svakog proveravanja iza|u kao pobednici u svemu, bez obzira na cenu, zna~i da su poslu{ali savet Vernog Svedoka, te }e primiti pozni da`d i zahvaljuju}i tome bi}e spremni za vaznesenje.” U tome je i otkrivena tajna pobede; potrebno je da se poslu{no{}u prema istini o~istimo od greha, pobedimo svoju sebi~nost, oholost i r|ave sklonosti. Poslu{nost, o~i{}enje, pobeda nad sobom – to su koraci koji nas vode ka sigurnosti ve~nog `ivota. Tako nas u~i i Bo`ja re~: „Očistite svoje duše u poslušnosti prema istini - za nelicemerno bratoljublje, volite istrajno jedan drugoga iz čista srca.” (1. Pet. 1:22, ^arni}). To zna~i da poslu{nost prema istini ~isti srce. Ali, to ozna~ava poslu{nost prema istini u svim ta~kama. Tada kada nam Gospod poka`e neku ta~ku istine, a mi poslu{amo, nalazimo se u procesu ~i{}enja. Odbijanje istine ozna~ava i na{ pad sa pravog i uskog puta. Hristos }e imati jedan narod na zemlji koji }e biti pripremljen za susret sa Njime u oblacima (1. Sol. 4:17). Zbog poslu{nosti prema istini, taj narod }e biti potpuno spreman; ne}e na sebi imati nikakve „mrlje ni bore” (Ef. 5:27, ^arni}). Drugi deo teksta iz Duha proro{tva koji ka`e da }e an|eli „nastaviti svoj zadatak, prepu{taju}i takve (nepokajane) - zajedno sa njihovim gre{nim i nesavladanim sklonostima – upravi zlih an|ela.”, daje i odgovor na pitanje za{to imamo tolike

5

probleme u crkvi. Neki, koji i dalje imaju gre{ne i nesavladane sklonosti, a ~ija imena su napisana u crkvenim knjigama, nalaze se pod upravom zlih an|ela. Poslednji deo citiranog teksta, govori o pobednicima. Toliko ~esto ~ujemo sa crkvenih katedri kako smo svi gre{ni i da nema razlike me|u nama. Me|utim, to je zabluda; dok su jedni pod upravom zlih an|ela, drugi imaju Hrista u sebi, nadu slave, te su ~isti i bez mane. Hristos ka`e da kukolj i p{enica rastu zajedno do `etve. U centru zbivanja ovog sveta uskoro }e se na}i jedna grupa kojoj svako od nas mo`e da pripada. Ali, svako iz te grupe pretrpe}e velika isku{enja, i navu}i }e na sebe gnev sveta i nepokajanih ~lanova crkve. To su ljudi koji slu{aju i ~ine tako kako ih Bo`ja re~ u~i; oni `rtvuju svoju sebi~nost, pohlepu, po`udu kojom je ispunjen svet, `rtvuju osvetoljubivost, mr`nju, svoj gre{ni apetit, ponos, svakog idola, i ne vra}aju uvredu za uvredu – i sve to zbog toga {to im je milija poslu{nost od njih samih. Oni }e, bez obzira na cenu, sve `rtvovati da bi o~istili svoje du{e kroz poslu{nost istini i postali pobednici. Njih ~eka izlivanje poznog da`da i tako }e biti spremni za vaznesenje u gornje stanove. Ove bitke i borbe doga|aju se sada; one nisu deo nekih budu}ih zbivanja. Sada se odlu~uje tvoja i moja sudbina kroz jedno jedino merilo, a to je na{a potpuna poslu{nost Bo`joj re~i. Bez nje, mi padamo sa staze u zli i mra~ni svet, gube}i o{tro oko i istan~anu savest, postaju}i nesvesni vremena u kojem `ivimo i Bo`jih zahteva za na{ `ivot. To padanje opisano u viziji se doga|a sada. Neki ljudi kojima savest jo{ nije otupela, pitaju se, „{ta se to doga|a sa na{om crkvom”? Drugi, vide promenu ali radi la`nog mira guraju stvari pod tepih i u}utkuju ove prve. Tre}i, ni ne vide da se bila {ta doga|a. A svo to vreme, doga|aju se promene zato {to ljudi padaju sa staze jer vi{e vole svoje nepreporo|ene crte karaktera nego Hrista. Zapravo, Hristos ih dovodi u polo`aj koji im otkriva ono {to im se nalazi u karakteru. Na primer, mo`da neko ne podnosi odre|enog brata ili sestru u crkvi, ali nekako uspeva da `ivi sa time. Tada Bog takvog dovodi u situaciju u kojoj }e biti isku{an njegov karakter, tako da }e on kroz

to isku{enje ili pobediti svoju mr`nju i po~eti istinski da voli onoga kojeg je mrzeo ili }e otvoreno da poka`e mr`nju. U ovom drugom slu~aju takav pada sa staze. Kroz takva i druga isku{enja prolazi svako od nas i prolazi}emo kroz njih do kraja na{eg puta. Osmotrimo nekoliko Biblijskih tekstova. U 1. Korni}anima, tekst ka`e, „ljubav nikada ne prestaje”. Doslovno prevedeno, tekst glasi, „ljubav nikada ne propada”. Tekst kao da `eli da ka`e: ako volimo Boga svim svojim srcem, du{om, umom, a bli`njega svojega kao samog sebe, ne}emo pasti s puta, ne}emo propasti u provaliju mra~nog i zlog sveta! Najva`nije pitanje glasi: imamo li takvu ljubav u svom srcu? Ako je neko spreman da gaji, neljubaznost, osornost, hladno}u i odbojnost prema drugome, taj jo{ uvek nije spreman da pro|e kroz biserne kapije zlatnog grada. Hristos ka`e, ljubite neprijatelje svoje. ^ak i ako vam je neko neprijatelj, treba da ga volite. Vama se ne}e svi|ati ono {to oni rade, a mo`da ste imali i li~ne rasprave sa njima jer razmi{ljate druga~ije od njih. Oni mo`da poseduju neke neprijatne crte karaktera koje Gospod jo{ nije ispravio, ali vi za to niste odgovorni. Neki put se doga|a da ljudi iz istog mesta odlaze u razli~ite crkve. To se doga|a zato {to postoji problem, a to je {to se ne volimo me|u sobom. Kada budemo bili na nebu, postoja}e smo jedna crkva u koju }emo i}i. [ta }emo tada ~initi? Ali ovog problema ne}e biti u nebeskom carstvu, on }e zauvek biti re{en na ovaj ili onaj na~in sa ove strane bisernih kapija. Nije dovoljno samo imati ljubav prema nekome. Hristos ka`e da i zli ljudi vole svoje prijatelje (Luka 6:32). Isusovi sledbenici vole svoje neprijatelje. Nama nije potrebno da volimo njihova dela, ono {to oni vole, da se obla~imo kao oni ili provodimo vreme sa njima. Ako ne volimo svoje neprijatelje pa{}emo sa pravog puta. Stoga, na{ zadatak je da u molitvi predamo sva na{a lo{a ose}anja prema bli`njima Bogu. Prava ljubav je ne{to {to ne mo`emo sami proizvesti, i zato je nu`no da pristupimo izvoru jedine i prave ljubavi, na{em Tvorcu. „Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se, ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje

6

se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje.” Tako ka`e Bo`ja re~ (1. Kor. 13:4-8). To je ljubav kojom Hristovi sledbenici volje svoje neprijatelje, i zato nepokolebljivo stoje na uskom, pravom putu, koji se uzdi`e visoko iznad ovoga sveta u kojem caruju mr`nja i sebi~nost. Jo{ jedno od merila koji pokazuje za{to ljudi padaju ili stoje na pravom putu opisan je u Psalmu 25:9: „Upućuje krotke istini, uči krotke hoditi putem Njegovim.” Razlog za{to neki padaju sa puta je taj {to nemaju poniznost. Na taj na~in je sotona prvi pao sa pravog puta. Bog je dugo nastojao da sotonu vrati na pravi put. Sestra Vajt opisuje da su nastojanja bila takva, kakva samo beskrajna ljubav i milost mogu ulo`iti, kako bi se Lucifer uverio da stoji na pogre{nom putu. I Lucifer je zaista bio u to osvedo~en! Ali za{to se nije promenio? Zbog ponosa. „Bio je blizu odluke da se vrati, ali ga je ponos spre~io.” (PP 39, tako|e GC 495, 496). On je bio vode}i an|eo na nebu, pot~injen samo Hristu, i bilo mu je suvi{e poni`avaju}e da prizna kako je bio u zabludi. Osetio je da to ne mo`e da uradi, i odustao je od toga da prizna svoju zabludu. Hristos je u izricanju bla`enstva oslovio krotke, daju}i im veliko obe}anje, {to je opisano u petoj glavi evan|elja po Mateju, petom stihu. „Blago krotkima, jer }e naslediti zemlju.” Svako ko je gord ili ohol, pa{}e s puta pre ili kasnije, ukoliko ne nadvlada. Ponos, gordost i oholost deluju umrtvljuju}e na palu ljudsku prirodu. Stoga mnogi koji ih imaju, nisu ni svesni toga. Neki put ~ak ni njihova okolina nije svesna toga. Koji su simptomi gordosti? Na primer, kada neko ne odustaje od svog pogre{nog uverenja, ni po koju cenu. Takvu je gordost imao Lucifer, jer jednom kada je zauzeo pogre{an stav, vi{e ga nije menjao. Ako nam je te{ko da priznamo da smo pogre{ili, ~uvajmo se, jer to mo`e biti znak oholosti. Jo{ jedan od znakova oholosti je `elja za upravom nad drugima. Govore}i o sotoni, u knjizi ^e`nja vekova, ovako ka`e pero Duha proro{tva: „On je te`io da zavlada nebeskim bi}ima” DA 21. Tako|e, ljudska razmetljivost skupocenim stvarima, odelom, automobilom, ili drugim sredstvom kojim se izra`ava

nadmo} nad svojim bli`njim, predstavlja veliko isku{enje za savremene adventiste, zato {to su te stvari danas lak{e dostupne nego u pro{lim vekovima. Sve one izra`avaju ponos, gordost i oholost, za {ta nema mesta na uskom putu, niti u Bo`jem carstvu: „Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane.” Malahija 4:1. Dakle, drugi razlog za{to ljudi padaju sa puta je nedostatak poniznosti, krotosti. Tekst iz Mateja 4:4, otkriva tre}i razlog za{to ljudi padaju sa puta. Isus citira pismo prilikom sotoninog isku{enja i ka`e: „Pisano je: Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.” To zna~i da ako ne `elimo da padnemo sa puta, moramo doneti odluku da }emo `iveti po svakoj re~i koja izlazi iz Bo`jih usta. Nema potrebe da se nekome izvinjavamo zbog toga {to `elimo da `ivimo onako kako Bog zapoveda, jer ovako govori Gospod: „Čuj dakle, Izrailju, i gledaj da tako činiš, da bi ti dobro bilo.” 5. Mojsijeva 6:3. Na{a poslu{nost, osim {to je Bogu na slavu, tako|e je i nama na dobro. Me|utim slediti ono {to dolazi iz Gospodnjih usta zna~i napredovati iz dana u dan primenjuju}i sve ono {to smo otkrili kao Bo`ju volju. Na nekima se ispunjavaju re~i Gospoda Isusa da su kao ”oni koji kad čuju s radosti primaju reč; i ovi korena nemaju, koji za neko vreme veruju, a kad do e vreme kušanja otpadnu.” Luka 8:13. To nas podse}a na uvodne re~i gde smo naveli tekst iz 1T 187: „On ih dovodi u razli~ite polo`aje i okolnosti da bi se pokazalo {ta im je u srcu.” Jedan od na~ina kako se ovo ku{anje doga|a je susret sa otkrivenjem Bo`je volje. Koliko njih je ostavilo istinu kojoj su se radovali jer u nekoj stvari nisu `eleli da budu druga~iji od sveta, ili su popu{tali sami sebi? Sada je ~as da obnovimo svoj zavet sa Bogom, i da se prisetimo {ta on zapravo zna~i: „Jer je ovo zavet koji ću načiniti s domom Izrailjevim posle onih dana, govori Gospod: daću zakone svoje u misli njihove, i na srcima njihovim napisaću ih, i biću im Bog, i oni će biti meni narod.” Jevrejima 8:10. Biti u zavetnom odnosu zna~i imati zapovesti u srcu i dr`ati ih.

7

Evo i ~etvrtog razloga, opisanog u 5. Mojsijevoj 9:13.14: „Još mi reče Gospod govoreći: Pogledah ovaj narod, i eto je narod tvrdog vrata. Pusti me da ih istrebim i ime njihovo zatrem pod nebom.” Bo`ja re~ ka`e da }e oni koji su tvrdovrati biti istrebljeni. Za takve nema prolaza kroz kapije svetog grada. Car Ozija je pravi primer takve osobe: „Ali kad osili, ponese se srce njegovo, te se pokvari, i sagreši Gospodu Bogu svom, jer u e u crkvu Gospodnju da kadi na oltaru kadionom.” 2. Dnevnika 26:16. Osamdeset sve{tenika mu se suprotstavilo re~ima, „izi i iz svetinje, jer si zgrešio, i neće ti biti na čast pred Gospodom Bogom.” (stih 18). Car koji je nekada bio blagosloven uspesima, sada, zanet kraljevskom mo}i, po~eo je da smatra kako mu ni{ta nije zabranjeno. To se ~esto doga|a sa onima ~ija mo}, naizgled, nije ni~im ograni~ena, koji se ose}aju sigurno na svom polo`aju. Ozija je vernim sve{tenicima odgovorio gnevnom tvrdoglavo{}u i platio `ivotom svoju drskost i oholost. On je slika svih onih koji svoju silu, snagu, bogatstvo i polo`aj koriste osiono. Bo`ja re~ ka`e, „Hoće li dvojica ići zajedno, ako se ne slo`e?” Amos 3:3, KJV. Da bismo i{li putem do kraja, i preko vrata svetog grada, zajedno sa Hristom, koji je vo|a na tom putu, moramo se slo`iti sa Njim. Ozija se nije slo`io sa Bogom u tome da jedino sve{tenici mogu da kade. Danas se iznose mnoge primedbe na principe i na~ela kojih su se pobo`ni Adventisti od po~etka dr`ali. Na udaru su verovanje u nebesku svetinju, zdrvstvena reforma, Duh proro{tva, davanje desetka, i gotovo sve drugo. Oni koji smatraju da se Bog promenio, i da sada va`e druga pravila i na~ela, uskla|ena sa „diktatom vremena” u kojem `ivimo, stavljaju do znanja da ne hode sa Hristom i da su ve} pali sa puta. Svako ko sledi njihov primer, ne}e kro~iti u radost ve~nog `ivota. Jo{ jedan na~in na koji se mo`e pasti sa puta vezan je za na{a ose}anja. Juda Iskariotski je bio ~ovek ~ija ose}anja su se lako vre|ala. Bio je uvre|en {to Isus ne postupa na na~in koji mu se ~inio najboljim. Kada je Marija Magdalena pomazala Hrista skupocenim mirisom, po~eo je da {iri me|u u~enicima nezadovoljstvo zbog ~ina u kojem je Hristos pohvalio Mariju, ~ime je primio indirektan

ukor. A njegovo obrazovanje i polo`aj, nisu mogli podneti ukor. Neki put se ~uje da ljudi priznaju kako je ukor bio pravedan, ali da je na~in na koji je on bio upu}en, pogre{an. Ali, budimo na oprezu! Ako nam je ukor potreban, nemamo razloga da se `alimo na na~in ili osobu koja nam je uputila ukor. Bolje da ga prihvatimo kao izraz Bo`je milosti, nego da dopustimo da sporedne stvari pokvare uticaj koji ukor treba da ima na nas. Iz verske istorije zapa`amo da je Bog ponekad slao u posao ukoravanja nekoga ko je mla|i, ko je suprotnog pola, ni`eg obrazovanja, ili ni`eg u nekom drugom smislu, u odnosu na onoga kome je trebao ukor. Kada Bog {alje nekoga sa ukorom, jedini pravi put je da ga ponizno poslu{amo. Ako se na{a ose}anja uskolebaju, ako gnev, odvratnost, ili mr`nja prema toj osobi zauzmu mesto u srcu, mi ne}emo pro}i kroz vrata svetog grada. Ljudska priroda, u svom nepreporo|enom stanju, nikada nije zadovoljna ukorom, ~ak ni tada kada ga iznosi neko ko je bio ozna~en kao krotak mimo svih ljudi (4. Mojsijeva 12:3). Izraelci su se stalno bunili na Mojsija, premda je on ulagao najbolje ljudske napore da ih ohrabri da idu Bo`jim putem. Kona~no, Bog ih je razdvojio. Kosti pobunjenih ostale su u pustinji, a Mojsije je bio uzet na nebo. Deca onih koji su se suprotstavljali Mojsiju, kasnije su bili uznemireni slu`bom Bo`jih proroka, i neke od njih su ubili. Ljudi su bili uznemireni slu`bom Isusa Hrista, Jovana Krstitelja, apostola Pavla, Jana Husa, Martina Lutera, Jelene Vajt. To uznemirenje i suprotstavljanje prati}e istoriju sve dok i poslednji pobunjenik ne padne sa uske i prave staze koja vodi u nebesko carstvo. ^ak i kada postoje opravdani razlozi da budemo o`alo{}eni ne~ijim odnosom prema nama, Bo`ja re~ nam daje uputstvo kako da postupimo. Hristos ka`e, idi i razgovaraj sa njime (Matej 18). Na uskom putu visoko iznad ovog sveta nema mesta pri~anju drugima o na{em nezadovoljstvu nekim bratom ili sestrom. Oni koji }e ve~no nastavati u Bo`joj blizini, na kraju svog putovanja, opisani su re~ima iz Psalma 15. Na svetoj gori Bo`joj mo`e nastavati samo onaj „ko ne opada jezikom svojim, ne čini drugom zlo, i ne ruži bli`njeg svog” (stih 3).

8

Prva vizija sestre Vajt (odlomak)
Pošto mi je Bog pokazao putovanje adventnog naroda u Sveti grad kao i bogatu nagradu predvi|enu za one koji o~ekuju Gospodnji povratak sa svadbe, smatram svojom du`noš}u da vam ukratko opišem ono što mi je Gospod otkrio. Dragoceni sveti ljudi moraju da pro|u kroz mnoga iskušenja. Ali „naša laka sadašnja briga donosi nam ve~nu i od svega prete`niju slavu, nama koji ne gledamo na ovo što vidi, nego na ono što se ne vidi, jer je ovo što se vidi za vreme, a ono što se ne vidi ve~no" (2. Kor. 4, 17). Nastojim da donesem jedan dobar izveštaj i nekoliko grozdova iz nebeskog Hanana, zbog ~ega mnogi ho}e da me kamenuju kao što je zbor sinova Izrailjevih hteo da kamenuje Haleva i Isusa Navina zbog njihovog izveštaja (4. Mojs. 14, 10). Ali, ja vam ka`em, draga bra}o i sestre u Gospodu, to je veoma dobra zemlja i mi je mo`emo naslediti. Dok sam se molila pred porodi~nim oltarom, sišao je na mene Sveti Duh i u~inilo mi se da se sve više i više penjem, daleko iznad ovog tamnog sveta. Pogledah oko sebe ne bih li videla adventiste u ovom svetu, ali ih nisam mogla na}i; tada mi neki glas re~e: „Pogledaj još jednom i malo višlje". Podigoh na to o~i i spazih jednu pravu, usku stazu koja se pru`ala visoko iznad ovog sveta. Tom stazom putuju adventisti u sveti Grad koji se nalazi tek na kraju njihovog puta. Od samog po~etka staze njih obasjava blistava svetlost; an|eo ka`e da je to pono}na vika. Ova svetlost sija celim putem kako se njihove noge ne bi spotakle. I dok svoj pogled upiru u Isusa koji se nalazi upravo ispred njih, vode}i ih u Grad, oni su potpuno bezbedni. Me|utim, mnogi posustaju i govore kako je grad odve} daleko, kako su oni o~ekivali da mnogo br`e stignu. Tada Isus u `elji da ih ohrabri podi`e svoju slavnu desnicu iz koje izvire svetlost i obasjava grupu adventista i oni po~inju da kli~u: „Aliluja". Neki lakomisleno odbacuju svetlost i govore da ih nije Bog dotle doveo. Iza njih stoga nestaje svetlosti i oni ostaju u potpunoj tami; spoti~u se izgubivši iz vida putokaz, a i Isusa, i kona~no padaju sa staze dole, u mra~ni i zli svet. Do nas zatim dopire Bo`ji glas koji zvu~i kao hujanje mnogih voda i objavljuje dan i ~as Isusovog dolaska. @ivi sveti, njih 144000 na broju, poznaju i razumeju glas, dok nepokajani misle da je to grmljavina i zemljotres. Objavivši taj trenutak, Bog izliva na nas svoj Sveti Duh i naša lica blistaju slavom Bo`jom, sli~no licu Mojsijevom kad je silazio sa sinajske gore. Svih 144000 spasenih zape~a}eni su i potpuno sjedinjeni. Na njihovim ~elima su ispisane re~i: Bog, Novi Jerusalim, i blista jedna zvezda u kojoj se nalazi Isusovo novo ime. Pri pogledu na našu sre}u i svetost, bezbo`nici se gnjeve i `estoko navaljuju da nas bace u tamnicu, ali mi podi`emo ruku u ime Gospodnje i oni bespomo}no padaju na zemlju. Tada oni iz „zbornice sotonine" uvi|aju da nas Bog zaista ljubi, nas koji smo jedan drugome prali noge i bra}u pozdravljali svetim celivom, te prilaze da se poklone pred našim nogama (Otkr. 3, 9). Ubrzo naše o~i bivaju privu~ene pojavom jednog malog crnog oblaka veli~ine otprilike kao pola ~ove~ijeg dlana, jer svi znamo da je to znak Sina ~ove~ijeg. Svi u sve~anoj tišini posmatramo kako se oblak pribli`ava i postaje sve svetliji i veli~anstveniji, da bi se kona~no pretvorio u veliki beli oblak. Donja strana mu je kao u plamenu; iznad njega se uzdi`e duga dok se oko njega nalaze desetine hiljada an|ela koji pevaju najdivnije pesme; na oblaku sedi Sin ~ove~iji. Kosa mu je bela i u uvojcima se spušta do ramena, a na glavi ima mnogo kruna. Noge su mu kao oganj razgoreo, u desnoj ruci ima oštar srp a u levoj srebrnu trubu. O~ima koje su kao plamen ognjeni, On ispituje svoju decu do dna duše. Pobledela su sva lica, a onih koje je Bog odbacio ~ak i pocrnela. Svako se glasno pita:

9

„Ko mo`e opstati? Da li mi je haljina besprekorno ~ista?" An|eli prestaju da pevaju i za trenutak vlada grobna tišina dok Isus progovara: „Opsta}e samo oni koji imaju ~iste ruke i ~isto srce; moja vam je milost dovoljna." Na te se re~i naša lica ponovo oblivaju sjajem a radost ispunjava svako srce. An|eli opet, i to još glasnije, pevaju dok se oblak sve više pribli`ava. Zatim odjekuje srebrna truba dok se Isus okru`en ognjenim plamenovima spušta na oblaku. On upire pogled na grobove zaspalih svetih, podi`e svoje o~i i ruke k nebu i uzvikuje: „Probudite se! Probudite se! Probudite se vi koji spavate u prahu i ustanite!" Dolazi do sna`nog zemljotresa. Grobovi se otvaraju i mrtvi izlaze iz njih odeveni u besmrtnost. Verni, 144000 na broju, kli~u „Aliluja!" dok prepoznaju svoje prijatelje koje je smrt bila otrgla od njih; u istom trenutku mi bivamo preobra`eni i

"zajedno sa njima" uzdi`emo se „u susret Gospodu na nebo". Svi skupa na oblaku uznosimo se sedam dana do Staklenog mora gde Isus donosi krune i sopstvenom desnicom ih stavlja na glavu svakog od nas. Daje nam tako|e i zlatne harfe i palme pobede. Tu na staklenom moru 144000 stoje u savršenom ~etvorouglu. Pojedini imaju vrlo blistave krune, a drugi ne baš tako sjajne. Neke krune su pune zvezda, dok ih je na drugima manje. Ipak, svi su potpuno zadovoljni svojim krunama. I svi su od glave do pete ogrnuti sjajnim belim ogrta~ima. An|eli su svuda oko nas dok preko staklenog mora kora~amo ka vratima grada. Isus podi`e svoju mo}nu, slavnu ruku, doti~e se bisernih vrata koja se pokre}u na svojim blistavim šarkama i On nam ka`e: „Vi ste svoje haljine oprali u mojoj krvi i ~vrsto se dr`ali moje istine; u|ite unutra!" EW, 14-16 (Rani spisi, „Moje prvo vi|enje”)

Jedan zna~ajan san
Kad sam augusta 1868 godine bila u Batl Kriku, sanjala sam da se nalazim u jednoj velikoj grupi ljudi. Jedan deo toga skupa po{ao je na put. Imali smo prepuna i te{ko natovarena kola. I{li smo stalno uzbrdo. Sa jedne strane toga puta nalazio se dubok ponor; s druge strane uzdisao se visok, gladak, beo zid, kao o~vrsli malter. Ukoliko smo vi{e odmicali, utoliko je put postajao u`i i strmiji. Na nekim mestima je bio toliko uzan, da smo zaklju~ili da ne mo`emo dalje putovati sa natovarenim kolima. Stoga smo ostavili kola, uzeli jedan deo tovara, pretovarili ga na konje i tako nastavili put. [to smo dalje i{li, staza je postajala sve u`a. Bili smo prinu|eni da se pribijamo uza zid da ne bismo sa uzane staze skliznuli u strmi ponor. Pri tom je tovar na konjima dodirivao zid, i opasno nas zanosio ka ponoru. Strahovali smo da }emo pasti i razmrskati se o stene. Onda smo presekli u`ad na tovaru i tovar se sru~io u ponor. Mi smo produ`ili da ja{emo, a kad bismo nai{li na uzana mesta na stazi, strahovali smo da bismo mogli uzgubiti ravnote`u i pasti. U takvim trenucima, kao da je neka ruka uzimala uzde vode}i nas opasnim putem. Po{to se staza jo{ vi{e suzila, odlu~ili smo da vi{e ne ja{emo; ostavili smo konje i po{li pe{ice, jedan za drugim. U tom trenutku sa vrha ~istog, belog zida, spu{tena su tanka u`a. Mi smo se `eljno i brzo hvatali za ta u`a da bismo pomo}u njih odr`avali ravnote`u na stazi. Kako smo i{li, i u`a su se kretala sa nama. Staza je kona~no postala tako uzana, da smo zaklju~ili da je sigurnije i}i bez cipela; tako smo se izuli i jedno

10

vreme i{li be cipela. Ubrzo smo uvideli da }emo sigurnije putovati bez ~arapa; skinuli smo i ~arape i nastavili put potpuno bosi. Tada smo se setili onih koji nisu navikli na li{avanje i tegobe. Gde se takvi nalaze u ovom trenutku? Njih nije bilo u na{em dru{tvu. Pri svakoj promeni neki su zaostajali, a put su nastavljali samo oni koji su bili naviknuti na tegobe. Te{ko}e puta su kod takvih samo poja~avale `elju da {to pre stignu do kraja. Opasnost da se sru{imo u ponor stalno se pove}avala. Mi smo se jo{ vi{e pribijali uz beli zid, jer se staza toliko suzila da nismo mogli stati na nju ni polovinom stopala. Tada smo se gotovo svom svojom te`inom oslonili na u`ad, kli~u}i: „Imamo podr{ku odozgo! Imamo podr{ku odozgo!” Svi koji su se nalazili na toj uskoj stazi ponavljali su te re~i. Zadrhtali smo kada smo iz ponora ~uli glasove veselja i orgijanja. ^uli smo prosta~ke kletve, vulgarne {ale, i niske, poro~ne pesme. ^uli smo ratni~ke pesme i zabavne melodije. ^uli smo muziku i glasan smeh, pome{an sa psovkama, kricima straha i gorkim jecajem, i vi{e nego ikada bri`ljivo smo se dr`ali uzane, naporne staze. ^esto smo bili prinu|eni da se svom te`inom oslonimo na u`ad, koja su se poja~avala kako smo dalje i{li. Primetila sam da je lepi, beli zid bio poprskan krvlju. Taj prizor je u meni izazvao ose}anje `aljenja. Me|utim, to ose}anje trajalo je samo jedan trenutak, po{to sam ubrzo shvatila da je sve onako kako treba da bude. Oni koji budu sledili zna}e da su drugi pro{li uzanom stazom pre njih i uvide}e da, po{to su drugi mogli tuda da produ`e, to i oni sami mogu u~initi. I kad krv bude tekla iz njihovih ranjavih nogu, oni ne}e pasti od obeshrabrenja, nego }e videv{i krv na zidu, znati da su i drugi pretrpeli iste muke. Najzad smo do{li do jedne velike provalije kojom se zavr{avala na{a staza. Nije bilo vi{e ni~ega na {ta bi noga mogla stati i osloniti se. Na{ jedini oslonac od sad mora biti u`e, ~ija se debljina toliko pove}avala da je postalo kao na{e telo. Ovde smo jedno vreme zgranuti i iznureni zastali u o~ajanju. Pitali smo {apatom punim straha: „Za {ta je pri~vr{}eno u`e?” Moj suprug se nalazio neposredno ispred mene. Sa njegovog lica

kapale su krupne kapi znoja, vene na njegovom vratu i slepoo~nicama su se udvostru~ile, a sa njegovih usana dopirali su prigu{eni uzdasi puni u`asa. Sa mog lica je kapao znoj i ja sam ose}ala strah kakav nikada ranije nisam osetila. Predstojala nam je strahovita borba. Kad bismo ovde popustili, sve te{ko}e na{eg putovanja bile bi uzaludne. Pred nama, sa druge strane ponora, nalazila se divna poljana sa zelenom travom oko {est in~a (oko 15 cm, prim. prev.). Nisam videla sunce, ali su blistavi, blagi zraci svetlosti, koji su li~ili na fino zlato i srebro, pozla}ivali poljanu. Ni{ta {to sam na zemlji videla nije se moglo uporediti sa lepotom i sjajem te poljane. Ali ho}emo li uspeti da stignemo do nje? – boja`ljivo smo se pitali. Ako bi se u`e prekinulo, mi }emo propasti. Ponovo su se u bolnom {apatu ~ule re~i: „[ta dr`i u`e?” Jedan trenutak smo se kolebali da li da poku{amo. Zatim smo uzviknuli: „Na{a jedina nada jeste da se oslonimo na u`e. Ono je bilo na{ oslonac za vreme ~itavog puta. Ono nas ne}e ni sada izneveriti.” Jo{ uvek smo oklevali i o~ajavali. Tada su izgovorene re~i: „Bog dr`i u`e. Ne treba da se bojimo.” Te re~i su zatim ponovili oni iza nas i dodali: „On nas je dovde vodio tako sigurno. On nas ni sada ne}e napustiti.” Moj suprug se tada preko u`asnog ponora prebacio na divnu poljanu sa druge strane. Ja sam pre{la odmah posle njega. O, kakvo smo ose}anje olak{anja i zahvalnosti Bogu osetili u tom trenutku! ^ula sam glasove koji su se pobedonosno uzdizali u slavu Bo`ju. Bila sam sre}na, savr{eno sre}na. Probudila sam se osetiv{i da svaki nerv moga tela drhti od straha koji sam pre`ivela prelaze}i te{ku stazu. Ovaj san nije potrebno obja{njavati. On je u~inio toliki utisak na moj duh, da }e svaka pojedinost koju sam u njemu videla `ivo iskrsavati pred mojim o~ima sve dok me slu`i pam}enje. 2T 594597

11

Jedan naro~iti apel
Ispunjena sam bolom i tugom kad pomislim u kakvom se stanju nalazimo kao narod. Gospod nije zatvorio nebo pred nama, nego nas na{ `ivot stalnog nazadovanja i otpadni{tva odvaja od Boga. Oholost, lakomstvo i ljubav prema svetu `ive u srcu bez ikakvog straha od odbacivanja, neodobravanja ili bilo kakve osude. Te{ki i drski gresi, gresi kojima se prekora~uju granice dozvoljenog, postoje me|u nama. A ipak je op{te mi{ljenje da crkva cveta i da u svim njenim granicama vladaju mir i duhovno blagostanje. Crkva je prestala da sledi Hrista kao svog Vo|u i stalno se povla~i prema Egiptu. Ipak je malo njih koji su uznemireni ili zabrinuti zbog nedostatka duhovne snage. Sumnja, pa ~ak i otvoreno neverovanje u Svedo~anstva Duha Bo`jeg deluju kao kvasac zla po svim na{im crkvama. Sotona `eli da bude tako. Propovednici koji umesto Hrista propovedaju i isti~u sebe tako|e `ele da tako bude. Svedo~anstva se i ne ~itaju i ne cene. Bog ne prestaje da vam govori. Svetlost vam blistavim zracima dolazi i iz Svetog pisma i iz Svedo~anstava, ali se omalova`ava i zanemaruje i jedno i drugo. Posledice se o~evidno odra`avaju u nedostatku ~istote, pobo`nosti i usrdne vere me|u nama. Neka svako sam sebi od srca postavi pitanje: "Kako smo zapali u ovakvo stanje duhovne nemo}i i neslaganja? Nismo li Bo`je negodovanje i neodobravanje izazvali svojim postupcima koji nimalo ne odgovaraju na{oj veri? Nismo li prijateljstvo i odobravanje ovog sveta tra`ili radije nego prisustvo Hristovo i dublje poznavanje Njegove volje?" Preispitajte svoje srce. Osvrnite se kriti~ki na svoj `ivot. Razmislite o tome kakvo dru{tvo birate. Te`ite li da se na|ete u dru{tvu mudrih, ili ste skloniji da izaberete dru{tvo ovog sveta, drugove koji se ne boje Boga niti slu{aju glas Jevan|elja? Da li je rekreacija koju koristimo takvog karaktera da nam daje moralnu i duhovnu snagu i da li nas navodi na ~istotu misli i postupaka? Ne~istota danas sve vi{e uzima maha ~ak i me|u onima koji tvrde da su sledbenici Hristovi. Strasti se ne obuzdavaju, ~ulne sklonosti popu{tanjem sve vi{e ja~aju, dok moralne snage sve vi{e slabe. Mnogi `eljno u~estvuju u zabavama ovog sveta koje sistematski potkopavaju moral i koje Re~ Bo`ja osu|uje. Na taj na~in oni raskidaju svoju povezanost s Bogom i svrstavaju se sa onima koji ljube zadovoljstva ovoga sveta. Gresi koji su uni{tili prepotopni svet i gradove u sidimskoj dolini - Sodom i Gomor - i danas postoje; i to ne samo u neznabo`a~kim zemljama, ne samo me|u takozvanim hri{}anima popularnih crkava, ve} i me|u onima koji tvrde da `eljno o~ekuju dolazak Sina ~ove~ijega. Kad bi vam Bog prikazao te grehe onakvima kakvi su oni zaista u Njegovim o~ima to bi vas ispunilo sramom i u`asom. [ta je dovelo do ovako uznemiravaju}eg stanja? Mnogi koji su teorijski prihvatili istinu, u stvari nisu obra}eni. Ja znam o ~emu govorim. Malo je onih koji ose}aju istinsku o`alo{}enost zbog greha, koji imaju duboko i bolno osvedo~enje o izopa~enosti nepreporo|ene prirode. Kameno srce retko se menja u "srce

12

mesno". Malo je njih koji su spremni da padnu na stenu i da se razbiju. Bez obzira kakvi ste ili kakav je bio va{ `ivot u pro{losti, spasenje mo`ete dobiti samo putem koji je Bog odredio. Morate se istinski pokajati; u ose}anju sopstvene bespomo}nosti morate pasti na stenu Hrista Isusa. Morate osetiti da vam je neophodan lekar i da krv Hristova predstavlja jedini lek protiv greha. Taj lek mo`e se obezbediti samo dubokim kajanjem pred Bogom i verom u Gospoda Isusa Hrista. To su koraci sa kojima bi mnogi koji tvrde da su hri{}ani, pa ~ak i mnogi propovednici, morali tek da otpo~nu. Sli~no farisejima iz Hristovih dana, mnogi od vas ne ose}aju potrebu za Spasiteljem. Zadovoljni svojim stanjem, vi ne prestajete da uzdi`ete i veli~ate sebe. Hristos ka`e: "Ja nisam do{ao da zovem pravednike, nego gre{nike na pokajanje." Krv Hristova bi}e delotvorna samo za one koji ose}aju potrebu za njenom silom, koja zaista mo`e da o~isti od greha. Na kakvu je neuporedivu ljubav i poni`enje, iako nismo imali nikakvih prava na Bo`ju milost, Hristos bio spreman da bi ostvario na{e iskupljenje! Ali na{ Veliki Lekar od svake du{e tra`i bezuslovnu pot~injenost i predanje. Nikada ne mo`emo sami sebi da prepisujemo lek. Na{a volja i na{i postupci moraju da budu potpuno pot~injeni Hristovim rukovo|enjem. Mnogi nisu svesni sopstvenog duhovnog stanja i opasnosti u kojoj se nalaze; a u prirodi i na~inu Hristovog rada ima tako mnogo toga {to se protivi svakom svetovnom na~elu i oholosti ljudskog srca. Hristos o~ekuje od nas da se, veruju}i u Njegovu ljubav i mudrost, s potpunim poverenjem predamo u Njegove ruke. Mo`da kao i Nikodim u svoje vreme, laskamo sebi da smo u moralnom pogledu ispravni pred Bogom i da se ne moramo pred Njim poni`avati kao 13

obi~ni gre{nici. Ali, moramo se slo`iti s tim, da “u}i u `ivot” (Mat. 19,17) mo`emo na isti na~in kao i najve}i gre{nici. Moramo prestati da isti~emo nekakvu svoju pravdu, tra`e}i da nam se pripi{e pravda Hristova. Za pomo} i snagu moramo u potpunosti zavisiti od Hrista. Sopstveno "ja" mora u nama umreti. Moramo priznati da sve {to imamo dolazi od neizmernog bogatstva Bo`je milosti. Neka nam u srcu uvek budu re~i: "Ne nama, Gospode, ne nama, nego imenu svojemu daj slavu, milosti Tvoje radi i istine Tvoje radi." Prava vera je uvek pra}ena ljubavlju, a ljubav se ogleda u poslu{nosti. Sve sile, prohtevi i `elje obra}enog ~oveka stavljaju se pod kontrolu Hristovu. Njegov Duh je sila koja obnavlja i menja prema bo`anskom obli~ju sve one koji ga prihvate. @ao mi je {to moram re}i da mnogi koji na re~ima ispovedaju istinu jo{ uvek nemaju to iskustvo. Veoma je mnogo onih koji nastavljaju sopstvenim putem i popu{taju svojim gre{nim `eljama, a u isto vreme tvrde da su Hristovi sledbenici. Oni se u svom srcu nikada nisu potpuno predali Bogu. Sli~no ludim devojkama, iz Hristove parabole, oni propu{taju da uz svoje `i{ke uzmu i sudove sa uljem milosti. Svedo~im vam, bra}o moja, da mnogi koji tvrde da veruju, pa ~ak i propovedaju istinu, jo{ uvek robuju grehu. Niske strasti skrnave um i misli i izopa~uju du{u. Neki koji ~ine najgnusnije bezakonje pozajmljuju nebesku ode}u da bi {to delotvornije slu`ili sotoni. "Koji je god ro|en od Boga ne ~ini grijeha". On zna da je iskupljen krvlju Hristovom i da se najsvetijim zavetom obavezao da slavi Boga ne samo duhom, nego i telom i du{om, jer celim svojim bi}em pripadamo Bogu. Ljubav prema grehu i prema samom sebi u njemu je potpuno savladana. On svakog dana ponavlja pitanje: "[ta }u vratiti Gospodu za sva dobra {to mi je u~inio?"

"Gospode, {ta ho}e{ da ~inim?" Pravi hri{}anin se nikada ne `ali da je Hristov jaram te`ak i da mu ranjava vrat. On slu`enje Isusu smatra najve}om slobodom. Zakon Bo`ji njemu pri~injava radost i u`ivanje. Umesto nastojanja da propise Bo`jeg zakona prilagodi svojoj gre{nosti, on se neprekidno trudi da se uzdigne do kriterijuma njegove savr{enosti. Takvo mora biti i na{e iskustvo da bismo se pripremili za dan Gospodnji i da bi opstali na Njegovom sudu. Sad, dok se vreme proveravanja jo{ uvek nastavlja, dok se jo{ uvek ~uje glas milosti, sad je vreme da odbacimo svoje grehe. Dok moralna tama pokriva zemlju poput mrtva~kog pokrova, svetlo koje Bo`ji barjaktari nose treba da blista jo{ ja~im i prodornijim zracima, pokazuju}i potpunu suprotnost izme|u nebeske svetlosti i sotonskog mraka. Bog nam pru`a obilje mogu}nosti da se usavr{imo Njegovom milo{}u i da bez ikakvog nedostatka i mane, do~ekamo dolazak na{eg Spasitelja. Jeste li spremni za tu pojavu? Jeste li obu~eni u svadbenu ode}u? Tom ode}om nije mogu}e pokriti nikakvu obmanu, ne~istotu, izopa~enost ili licemerje. Oko Bo`je neprekidno vas prati. On vidi svaku misao i svaku nameru srca. Svoje grehe mo`emo prikriti od o~iju smrtnih ljudi, ali od Tvorca ne mo`emo sakriti ni{ta. Bog nije po{tedeo svoga Sina, ve} Ga je predao na smrt za na{e prestupe i da vaskrsne za opravdanje na{e. Preko Hrista svaku svoju molitvu mo`emo da uputimo prestolu milosti. Preko Njega, pored sve svoje nedostojnosti, mo`emo da dobijemo sve duhovne blagoslove. Ho}emo li da Mu pri|emo, da bismo dobili ve~ni `ivot? Kako mo`emo upoznati Bo`ju dobrotu i Njegovu ljubav? Psalmista ne ka`e:

Slu{ajte i sazna}ete, ~itajte i sazna}ete, ili verujte i sazna}ete, nego nagla{ava: "Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod." Umesto da se oslanjate na re~i drugih, ispitujte sami za sebe. Iskustvo je saznanje koje se sti~e proveravanjem. Sada nam je neophodna vera ste~ena iskustvenom spoznajom. "Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod." Neki - a takvih je u stvari mnogo – imaju teorijsko znanje o verskim istinama, ali obnavljaju}u silu bo`anske milosti nikad nisu osetili u svom srcu. Svedo~anstva koja sadr`e opomene, ukore i pouke upu}ene zaista preko Svetog Duha, takvi ne slu{aju rado. Oni veruju da }e gnjev Bo`ji sti}i nepokajane, ali ne ula`u neophodne napore da bi ga izbegli. Oni veruju u spasenje i ve~ni `ivot, ali ne ula`u nikakve `rtve da bi to dobili. Oni veruju u vrednost spasenja i svesni su da }e mogu}nost iskupljenja ubrzo zauvek prestati. Pa ipak zanemaruju najdragoceniju mogu}nost da se izmire sa Bogom. Oni mo`da i ~itaju Bibliju, ali ih njene pretnje uop{te ne uznemiravaju niti ih njena obe}anja privla~e. Oni odobravaju sve ono {to je uzvi{eno i plemenito, ali ipak nastavljaju putem koji Bog izri~ito zabranjuje. Oni znaju za uto~i{te, ali se ne koriste njime; znaju za lek protiv greha, ali ga ne uzimaju. Oni znaju {ta je ispravno, ali im se to ne dopada. ^injenice da sve ovo znaju samo jo{ vi{e uve}avaju njihovu krivicu i osudu. Postati zaista Hristov u~enik zna~i odre}i se sebe i slediti Njegov primer i u nevolji isto tako kao i u dobru. Malo je njih koji danas tako postupaju. Mnogi prorokuju la`, i narod to rado slu{a; ali kakav }e biti kraj svega toga? Kakva }e biti odluka kada njihov rad, zajedno sa svim svojim posledicama, bude iznesen pred Bo`ji sud? (5T 216-234)

14

D`o{ua Hajms i “Znaci vremena”
posetu Bostonu va`nom. Kvalitet va`nosti uvek nalazi upori{te u li~nostima, u ljudima. Nisu to ni bezli~ne mase, ni zgrade, ni organizacije koje posti`u velike stvari, ve} ljudi, individue sa vizijom, uverenjem, verom i revno{}u. Hajms je bio takav. Bio je duhovni naslednik onih koji su od davnih vremena bili okrivljeni kao premeta~i sveta naglava~ke. [to se Hajmsa ticalo, Milerovo propovedanje je bilo ili istinito ili la`no. Otse~no je suo~io Milera sa pitanjem: „Da li zaista verujete u ovo u~enje?” A ~im je stigao odgovor, odmah je usledilo jo{ jedno pitanje: „[ta ~inite da bi ga ra{irili po svetu?” U tom prvobitnom pitanju, nalazi se stvarno sagledavanje ~oveka kakav je bio Hajms. Za njega je postojalo samo jedno pitanje od va`nosti. Ako je poruka zaista istinita, kakve korake bi trebalo preduzeti da bi je objavili po celoj zemlji? Akcija u velikom formatu bez odlaganja – to je bio duh D`o{ue Hajmsa. Miler ga je uverio da ~ini sve {to je bilo u njegovim ogrni~enim mo}ima. Hajms to nije osporavao, ali je tvrdio da uprkos svim Milerovim vernim nastojanjima, njegova zna~ajna poruka za svet te{ko da je bila poznata u zemlji. Na to je Miler odgovorio: „[ta jedan star farmer mo`e da uradi? Nisam navikao na javne govore, stojim potpuno sam, i iako mislim da sam mnogo radio, i video mnoge obra}ene Bogu i istini, niko se nije zainteresovao za cilj i smisao moje misije, da bi mi u mnogome pomogao. Oni vole kada propovedam i ja~am njihove crkve; i tu se sve zavr{ava sa svim propovednicima do sada. Tra`io sam pomo}. Potrebna mi je pomo}.” D`o{ua Hajms je odgovorio: „Tada sam polo`io sebe, svoju porodicu, dru{tvo, reputaciju, sve, na Bo`ji oltar, da mu pomognem, do svojih krajnjih snaga, sve do kraja.”

Dok je putovao i dr`ao predavanja u Masa~usetsu, oktobra 1839, Miler je primio poziv da govori u Kapeli koja se nalazi u Kardon stritu, u Bostonu. Pismo je bilo potpisano od strane D`o{ue V. Hajmsa, propovednika. Iako bi predstoje}i doga|aji mogli nagovestiti druga~ije, u ovom pozivu nije bilo ni~ega {to bi ga razlikovalo od gomile drugih koje je Miler primao. Zapravo, bio je to rutinski poziv, mo`da i nedovoljno prihvatljiv, pa se ~ini da na poziv nije ni odgovorio, sve dok se nije, nekoliko sedmica kasnije, susreo sa Hajmsom, kao jednim iz grupe propovednika koji su do{li da slu{aju njegova predavanja u Ekseteru, dr`ava Nju Hemp{ir. Iako je Hajms bio kratko s njim u kontaktu, bio je dovoljno impresioniran da obnovi svoj poziv. Miler je prihvatio, i osmog decembra 1839, po~eo je sa svojim prvim propovedima u kulturnom centru zvanom Boston. Miler jo{ nije shvatao da su se velike ideje kome{ale u Hajmsovom umu, dok je svakodnevno slu{ao predavanja. Miler nije znao da je ovaj propovednik u nekim stvarima bio razli~it od svih drugih propovednika, ~ije crkve je posetio. Pred njim je stajao ~ovek od akcije, ro|eni organizator, ~ovek ~ije ime }e uskoro biti povezano sa njegovim, u svakoj diskusiji o Milerizmu kroz celu dr`avu. Hajms je u~inio

15

Hajms nije mogao da razume za{to Miler nije bio ranije u velikim gradovima. Miler je objasnio da je i{ao samo na ona mesta gde je bio pozvan. Hajms ga je upitao da li bi bio voljan da po|e sa njim tamo „gde su vrata otvorena.” Miler mu je pruzio uveravanja da bi po{ao.” Tada sam mu rekao da se pripremi za borbu,” rekao je Hajms; „jer treba otvoriti vrata u svakom gradu Unije (Unije Ameri~kih dr`ava – prim. prev.), i opomena treba da ide do kraja zemlje! Tako sam po~eo da ’poma`em’ ocu Mileru.” Bila je to prili~no smela objava za mladog propovednika od jedva trideset i pet godina. Kakvim izvorima, i kakvim poznanstvima je on raspolagao? Kakvim je snagama raspolagao koje su ga osposobile da pru`i tako smelo obe}anje? Nema odgovora na to pitanje, osim ako se on mo`e na}i u onim tajanstvenim kvalitetima vere ljudskog duha, hrabrosti i neodoljivog ose}aja osposobljenosti za rad koje je uvek bilo dragocenije od zlata i dragocenih poznanstava koje osposobljvaju ~oveka da izvr{i veliko delo. Nema sumnje da neki ~itaoci u ovome ne}e videti izraz velike vere hrabrog ~oveka, ve} jednostavno, ludo-odva`nu odluku zavedenog fanatika. Oko ovog pitnja se ne}emo zadr`avati... ^ak i kada bismo se slo`ili da je cela stvar kojoj je posvetio svoj `ivot bila gre{ka, doslednost nas ne bi nepozivo pozvala da ga odbacimo sa sa`aljivim pogledom. Nisu li neki veoma veliki ljudi bili identifikovani sa izgubljenim slu~ajevima – slu~ajevima za koje se otkrilo da su bili utemeljeni na pogre{nim pretpostavkama? Ovde samo `elimo da zapazimo da se prava procena ~oveka mo`e doneti u pogledu iskrenosti, moralne snage, i po`rtvovane revnosti, kojima nastoji da unapredi delo za koje istinski veruje da je dobro. Ako ~italac `eli da se dr`i ovog jednostavnog kriterijuma vrednosti u prvom planu svog razmi{ljanja, mo}i }e bolje da razume Milera i grupu propovednika zajedno sa ostalima koji su se udru`ili. Hajmsu nije trebalo mnogo kako bi pru`io konkretan dokaz iskrenosti svog interesa za proro~ke poglede koje je Miler propovedao.

Jedna od stvari o kojoj su gotovo odmah raspravljali bila je potreba za nekom vrstom ~asopisa za br`u i rasprostranjeniju objavu proro~ke poruke. U vi{e navrata, Miler je `eleo da po~ne izdvanje ~asopisa, ali „nikada nije bio u stanju da na|e ~oveka koji bi `eleo da reskira svoju reputaciju i nov~ane tro{kove za takvu publikaciju.” Postojao je jo{ jedan razlog za{to je `eleo ~asopis: „Mnogo vremena unazad, ~asopisi su bili puni naopakih pri~a u pogledu mog rada, i oni su odbili da, kao odgovor, objave bilo {ta sa moje strane.” U svetlu onoga {to je, u pogledu ovoga, usledilo u slede}ih nekoliko godina, „naopake pri~e”, koje su se do tada pojavljivale bile su prili~no neupe~atljive. Ali, barem su bile veoma delotvorne u stvaranju pometnje u umovima velikog broja ljudi koji bi ina~e bili raspolo`eni da slu{aju {ta Miler ima da ka`e. @eleo je da ima sredstvo preko kojeg bi mogao da predstavi istinu u pogledu ovih la`nih optu`bi. Tek {to je opisao Hajmsu potrebu za izdava{tvom u korist pokreta, kada je ovaj ro|eni organizator preduzeo da „bez pretplatnika ili nov~anog obe}anja” izda prvi broj publikacije koja se zvala „Znaci vremena”. Ovaj ~asopis je pokrenut po~etkom 1840. Bio je objavljaven u Bostonu, i izdaje se bez prestanka tokom cele istorije pokreta kao primerno i silno sredstvo. (F. D. Nichol, „Midnight Cry”, delovi petog poglavlja, pod naslovom „Millerism Spreads to the Great Cities”)

16

Poslu{nost (1)
Iako je bio Sin, naučio se poslušnosti od onoga što je pretrpeo. Jevrejima 5:8 (KJV) volja zadobija dominaciju. Ovo obu~avanje volje za dominaciju nad telom, uprava nad svim voljnim funkcijama `ivota u saglasnosti sa utvr|enim na~elima pravednosti, ispravnosti, i mudrosti, je glavni ~initelj u preobra`enju neobuzdanog u civilizovanog ~oveka. Svako dete se ra|a neobuzdano. To je ~injenica koja se uvek mora imati na umu. Glavni `ivotni zadatak je zadobijanje uprave nad sobom koje }e osposobiti ~oveka da usaglasi svoj voljni `ivot Bo`anskom poretku. Pro{le generacije iz kojih smo potekli, nagomilale su nebrojeno mnogo korova, kukolja, koje treba savladati, iskoreniti, da ne bi ugu{ili p{enicu i tako zakr`ljali pupoljke du{e da ne mogu da se rascvetaju. @ivotna disciplina, koja otpo~inje roditeljskim poukama o poslu{nosti, a nastavlja se u kasnijim godinama u razo~aranjima, isku{enjima, te{ko}ama, `alostima, neuspesima, i uspehom nekog ljudskog iskustva, su sredstva preko kojih se kukolj i lo{e rastinje iskorenjuju. Obu~avanje u poslu{nosti je po~etak procesa kojim se vr{i suprotstavljanje lo{em nasle|u, i gde se iskvareni i nepravilni instinkti i apetit dovode u saglasnost sa prirodnim i Bo`anskim zakonima i na~elima. Mora se zapaziti da sama pokornost nije i poslu{nost. Prava poslu{nost je voljna, radosna pokornost. Ovo delo mora biti pra}eno duhom poslu{nosti, ina~e }e ono biti samo popu{tanje prisiljavanju, koje vodi u obmanjivanje i dvoli~nost, i tako razvija lo{e osobine, umesto da ih zatire. Pogre{ne metode u postizanju povinovanja njihovim `eljama, u~inile su mnoge roditelje odgovornim za moralnu propast svoje dece, {to bi bilo spre~eno da je postojalo poznavanje pravih metoda, i vladanje po ispravnim principima.

Jedna od prvih pouka koje dete treba da nau~i u {koli `ivota je poslu{nost. Od temeljnog i ranog u~enja ove pouke zavisi potonja snaga de~ijeg karaktera. Poslu{nost nekom autoritetu prati}e ga na svakom koraku u `ivotu. Tu je poslu{nost zakonima zdravlja, poslu{nost principima pravde, poslu{nost diktatu savesti, koja u kasnijim godinama treba da utvrdi njegovu za{titu protiv lo{ih sklonosti i pogibeljnih uticaja, ali priprema za takvu poslu{nost otpo~inje u poslu{nosti svojim roditeljima. Navika je sila koja upravlja ljudskim karakterom. Navika poslu{nosti, koja se oblikovala rano u `ivotu, koja daje pravac detinjim sklonostima i delima, ~ini poslu{nost nekom vrstom njegove druge prirode, tako da je dete koje se nau~ilo poslu{nosti svojim roditeljima spremnije da izvr{ava sve Bo`je zahteve, da bude dobar sused i dobar gra|anin. Poslu{nost zahteva samosavla|ivanje, vladanje sobom. Da bi bilo poslu{no, dete mora ponavljanjem nastojanja svoje volje, da nau~i kako da usaglasi svoje pona{anje sa utvr|enim normama. Kako bi to postiglo, ono mora da potisne nagone i `elje, ~esto po ceni velikih i bolnih napora. Na taj na~in

17

Prvo pitanje koje treba re{iti je, Kome dete pripada? Kom autoritetu }e ukazati poslu{nost? Bo`je polaganje prava na dete mora se prepoznati, kao i njegova individualnost. Roditelji su odre|eni od Boga da budu suvladari, i treba da podr`avaju Bo`ji autoritet i da sara|uju sa Njime u izgradnji takvog karaktera svoje dece, koji }e imati Njegovo odobravanje, da cilj njihovog celokupnog vaspitanja bude najuzvi{enije dobro njihove dece. Imaju}i takav svr{etak pred sobom, roditeljski zahtev za de~ijom poslu{no{}u bi}e zasnovan na Bo`anskom principu ispravnog `ivota, a ne samo na njihovoj ugodnosti ili zadovoljstvu. De~ijem umu, njegovi roditelji predstavljaju ono {to je najuzvi{enije i najbolje. Za njega, oni stoje na mesto Boga. Zbog tog razloga, roditeljima nije te{ko da zadobiju de~iju odanost... Ovde se nalazi ta~ka gde se gre{ke ~esto ~ine. Detetu se ka`e da poslu{a samo zato {to je to o~eva `elja ili zato {to majka tako `eli, umesto zato {to je to ispravno da se tako ~ini. ^initi pravo u ime pravednosti je osnovni princip vladanja sobom tokom kasnijih godina, i ne mo`e se prerano usaditi u de~iji karakter. Dete mora biti navedeno da uvidi kako su `elje njegovih roditelja, koje se od njega zahtevaju da ispuni, Bo`ji zakon koji mu je otkriven preko njegovih roditelja, koji sara|uju sa Ocem sviju, kako bi obezbedili dobrobit detetu. Spremnost na poslu{nost nije prirodna crta, nego se mora ste}i istrajnom obukom, i ~esto uz mnogo muke duha i kod roditelja i kod dece. Da bi bili osposobljeni da vaspitavaju decu u poslu{nosti, neophodno je da i sami roditelji imaju jasan pojam o tome {ta je za to neophodno, i na~in kako to posti}i. Najve}i broj dece, vaspitavaju se slu~ajno{}u, kada i gde slu~aj to dozvoli... Uobi~ajen je metod u~enja poslu{nosti kroz pretnje i grdnju, ili ka`njavanja za neposlu{nost. Ove procedure mogu poslu`iti kao odvra}anje dok je dete pod neposrednim roditeljskim posmatranjem, ali veoma je malo trajnih rezultata, jer one ne posti`u svoj cilj u tome da u~e dete da je odre|eno pona{anje lo{e samo po sebi, i da stvore u njemu `elju da izabere ono {to je pravo zbog same pravednosti. Oni koji rade po ovom planu sli~ni su ba{tovanu koji svo svoje vreme provodi u ~upanju korova,

ne obra}aju}i pa`nju na navodnjavanje i negu svojih biljaka. Iako ih korov ne}e ugu{iti, one se ne}e razviti zbog nedostatka nege. Mnogo mudriji plan je da se neguje biljka dok ne bude nadja~ala korov. Te{ko}e koje se doga|aju u vaspitavanju deteta poslu{nosti mnogo bi se smanjile ukoliko bi roditelji bolje razumeli obaveze koje imaju po ovom pitanju. Mora postojati odnos zasnovan na simpatijama izme|u roditelja i deteta, kako bi zajedno i ljubav i poverenje (vera) boravili u detinjem srcu kao osnova poslu{nosti. Ukoliko ne bi bilo ovih osnova, dete }e uraditi onako kako mu se ka`e usled straha od kazne, ili neke druge prinudne mere, ali ono se pokorava zato {to je nadja~ano fizi~kom silom protiv koje se njegovo srce buni ~ak i kada joj se pokorava, {to predstavlja samo pokoravanje osobi, ali ne i principu. Takva poslu{nost ostavlja prigu{enu pobunu koja nagriza detinje srce i, iako ono mo`e biti pokorno godinama, kada se uka`e dobra prilika, probudi}e se, poni{tavaju}i svo dobro postignuto prethodnim uzdr`avanjem. Zlo je samo bilo potisnuto, ali ne i iskorenjeno. Roditelji ne smeju zaboraviti da, kakav god autoritet da poseduju, on je tek ovla{}enje, i da treba da ga dr`e u poverenju, da bi poslu`io Bogu, kome su i odgovorni za njegovu upotrebu. Njihova volja, koja treba da bude zakon za decu, treba u svako doba da bude u saglasnosti sa bo`anskom voljom; i dok, sa jedne strane, oni treba da budu predava~i svojoj deci, oni sami moraju biti u~enici, stalno pou~avani od Boga. ^injenica koju ne treba gubiti iz vida je da karakter predstavlja krajnji rezultat svakog vaspitanja, i da ne samo sada{nje dobro, ve} i budu}e dobro deteta mora stalno biti dr`ano pred o~ima.

18

Priroda i karakter ~oveka Isusa Hrista (1)
Na{e dosada{nje prou~avanje ~ovekove prirode, karaktera i raznih faktora koji oblikuju ove ljudske atribute, u mnogome nam poma`e da razumemo, koju je prirodu Hristos uzeo na sebe kada je „Bog postao telo”. „^udesne li kombinacije ljudskog i bo`anskog u Hristu! On je svojoj ljudskoj prirodi mogao pomo}i da se odupre svakom napadu bolesti, izlivaju}i iz svoje bo`anske prirode u ljudsku, `ivotvornu snagu i neraspadljivost. Ali on se ponizio do ravni ~ovekove prirode. U~inio je to da bi se ispunilo pismo i plan po kome je kao Sin Bo`ji morao da se spusti do najve}ih dubina poniznosti u ispa{tanju za grehe osu|enog sveta. Kakve li poniznosti! To je zaprepastilo an|ele. Jezik nije u stanju da opi{e, niti ma{ta mo`e da stvori pravu predstavu o tome. Ve~na re~ pristala je da postane telo! Bog je postao ~ovek! To je bilo ~udesno i nehvatljivo poni`enje.” SDA BC vol. 5, 1127 Kao posledica Adamovog greha, svaki od njegovih potomaka je, izme|u ostalih stvari, nasledio palu prirodu i odvojenost od Boga. Na{a pala priroda, ostavljena nama samima, nema ni `elje ni sposobnosti da ~ini ono {to je pravo u poslu{nosti Bogu. Samoj po sebi, na{oj prirodi nedostaje duhovna razboritost i moralna snaga da ~ini bilo {ta drugo osim da slu`i samoj sebi. Kada do|emo u poznanje dobra – poznanje Bo`je volje – i hotimi~no izaberemo neposlu{nost, tada se nalazimo u pobuni protiv Boga i namerno gre{imo. Gre{nik nosi teret li~ne krivice za koji, ko se ne preda Hristu, Bo`ja pravda zahteva da bude o~i{}en iz vasione pod gnevom Bo`jim u ognjenom jezeru, sa ve~nom smr}u kao krajnjom posledicom. Bo`ja re~ ka`e, „svi su sagre{ili u izgubili su slavu Bo`ju” Rimljanima 3:23. Svaki potomak palog Adama, usled li~ne, voljne odluke da uzme u~e{}a u Adamovoj pobuni, nalazi se pod osudom Bo`jeg zakona. Ostavljeni sami sebi, mi pripadamo najjadnijem rodu, bez nade. Ali, hvala Bogu, On nas nije ostavio u tami o~ajanja. Pali ljudski rod je primio veliku Svetlost: „Narod koji hodi u tami videće videlo veliko, i onima koji sede u zemlji gde je smrtni sen zasvetliće videlo.” Isaija 9:2. Isaija opisuje „Boga silnog”, vladara vasione, kako postaje Sin palog roda (9:6): „Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, kome je vlast na ramenu, i ime će Mu biti: Divni, Savetnik, Bog silni, Otac večni, Knez mirni.” „Kao pripadnik ljudske porodice, On je bio smrtnik; ali kao Bog, On je za svet predstavljao izvor `ivota. U svom bo`anstvu, On je uvek mogao da se odupre i samom pribli`avanju smrti, i da nikada ne potpadne pod njenu vlast, ali On je dobrovoljno pristao da polo`i svoj `ivot da bi na taj na~in mogao dati `ivot i doneti besmrtnost.” RH, July 5, 1887 „Pa će roditi Sina, i nadeni mu ime Isus; jer će On izbaviti svoj narod od greha njihovih.” Matej 1:21. „Isus je do{ao na ovaj svet da spase svoj narod od njegovih greha. On nas ne}e spasiti u na{im gresima, jer On nije sluga grehu.” ST, Ferbuary 15, 1892. [ta za nas predstavlja ljudska priroda Isusa Hrista? „Ljudska priroda Sina Bo`jega nam zna~i sve. Ona predstavlja zlatni lanac koji na{u du{u spaja sa Hristom, a preko Njega sa Bogom. Ovo treba da bude predmet na{eg prou~avanja... Prou~avanje predmeta o Hristovom utelovljenju predstavlja plodno polje, i istra`iva~u koji duboko kopa, tra`e}i istinu kao skriveno blago, isplati}e se ulo`eni trud.” 1SM, 244 Jedan od razloga za{to je „Bog postao telo”, je pru`anje dokaza da ~ovek mo`e biti poslu{an Bo`jem zakonu, pokazuju}i da je zakon „svet, pravedan, i dobar”. Me|utim,

19

Hristos nije do{ao da poka`e kako je Adam mogao da dr`i zakon, ve} je to u~inio da doka`e kako oni koji imaju palu prirodu mogu biti poslu{ni zakonu, suprotno sotoninim tvrdnjama. „Sotona je ustvrdio da je Adamovim sinovima i k}erima nemogu}e da dr`e Bo`ji zakon, optu`uju}i Boga na taj na~in za nedostatak mudrosti i ljubavi. Ako ne mogu da dr`e zakon, tada se krivica nalazi kod Zakonodavca.” ST, January 16, 1896. „Sotona predstavlja zakon Bo`je ljubavi kao zakon sebi~nosti. On objavljuje da je nama nemogu}e da poslu{amo njegova pravila... Isus je trebalo da razotkrije ovu prevaru. Kao jedan od nas, on je trebalo da pru`i primer poslu{nosti.” DA 24 Jedini na~in na koji bi Hristos mogao da doka`e da su sotonine tvrdnje la`ne je da uzme na sebe na{u palu prirodu. Ova je tvrdnja u saglasnosti sa nadahnutim tekstovima, i stoga Bo`ji prorok, Elen Vajt, na mnogo mesta tvrdi kako je Hristos uzeo na sebe na{u palu prirodu. „Obu~en u ode}u ~ovekove prirode, Sin Bo`ji se spustio u ravan sa onima koje je `eleo da spase. U njemu nije bilo prevare ili gre{nosti; On je uvek bio ~ist i neokaljan; pa ipak, uzeo je na sebe na{u gre{nu prirodu. Odevaju}i svoju bo`ansku prirodu ljudskom, da bi se mogao spojiti sa ljudskim rodom, on je tra`io da otkupi za ~oveka ono {to je bilo izgubljeno Adamovom neposlu{no{}u.” RH, August 22, 1907 „U Hristu je bilo sjedinjeno bo`ansko i ljudsko, Stvoritelj i tvar. Bo`ja priroda, ~iji zakon je bio prekr{en, i priroda Adama, prestupnika, susrele su se u Isusu – Bo`jem Sinu i ~ove~ijem Sinu.” LHU, 345 Bo`ja re~ nam navodi da je Hristos uzeo prirodu palih ljudi, Davida i Avrama. „O sinu svom, koji je po telu ro en od semena Davidovog.” Rimljanima 1:3. „Opominji se Gospoda Isusa Hrista koji usta iz mrtvih, od semena Davidovog, po jevan elju mom.” 1. Timotiju 2:8 „Jer se zaista ne primaju an eli, nego se prima seme Avraamovo. Zato beše dužan u svemu da bude kao braća, da bude milostiv i veran poglavar sveštenički pred Bogom, da očisti grehe narodne. Jer u čemu postrada i iskušan bi u onome može pomoći i onima koji se iskušavaju.” Jevrejima 2:16-18

Nadahnuti tekstovi nas ne ostavljaju u tami kada se radi o zna~enju re~i „telo”, koja se upotrebljava za Isusa Hrista u tekstu „re~ postade telo”. „Hristos nas je otkupio; na{e telo on je spasio po ceni bezgrani~ne `rtve, daju}i svoje telo za `ivot sveta. Ni`e strasti imaju svoje upori{te u telu i rade kroz njega. Re~i telo, telesno, ili telesne `elje obuhvataju ni`u, pokvarenu prirodu.” Spalding-Magan, 209 Pitanje Hristove ljudske prirode nam omogu}uje da razlikujemo pravo evan|elje od la`nog: „Po ovom poznajte Duha Božijeg, i duha lažnog; svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je; a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga: i ovaj je antihristov, za kog čuste da će doći, i sad je već na svetu.” 1. Jovanova 4:2.3 „Hristos je postao jedno telo sa nama da bi mi postali jedan duh sa Njim.” DA 388 „Mi se divimo Spasiteljevoj `rtvi kojom je zamenio nebeski presto jaslama i pratnju an|ela koji su Ga obo`avali `ivotinjama u staji. Njegova prisutnost ukorava ljudsku gordost i samodovoljnost. Ovo je, ipak, bio samo po~etak Njegovog neuporedivog poni`enja. Za Bo`jeg Sina bilo bi gotovo beskrajno poni`enje da je uzeo ljudsku prirodu ~ak i onda kad je Adam u svojoj nevinosti prebivao u Edemu. Me|utim, Isus je prihvatio ljudsku prirodu kad je ljudski rod ve} ~etiri hiljade godina bio oslabljen grehom. Kao i svako Adamovo dete, On je primio na sebe rezultate delovanja velikog zakona nasle|a. Kakvi su ovi rezultati bili pokazano je u istoriji Njegovih zemaljskih predaka. On je do{ao s takvim nasle|em da deli na{e tuge i isku{enja i da nam pru`i primer bezgre{nog `ivota.” DA 49

20