Broj 9, Godina I, Septembar 2010

ZNA^AJ OBREDA

Re~ uredni{tva
Dragi ~itaoci, Dragocene trenutke susreta sa Gospodom u simbolima koji predstavljaju Njegovo delo za na{e spasenje nalazimo u obredima. Po uzoru na ta~nost koja se zahtevala u starozavetnim obredima, mi smo du`ni da vr{imo naredbe Gospodnje na na~in koji pravilno odslikava duh Njegovog dela, i veli~anstvenost Njegove slave. Mi nismo ostavljeni bez uputstava kako pristupiti obredima u crkvi. Bo`je odobravanje ili negovodanje po~iva}e nad nama u odnosu na to s kakvom ozbiljno{}u sprovodimo Njegova uputstva. Priprema za veliki obred primanja ve~ere Gospodnje po~inje obredom poniznosti. Koliko ~esto se ovoj pripremi pristupa formalno, bez ispitivanja stvarnog stanja srca. Razgovori koji se pre, pa ~ak i tokom samog obreda poniznosti vode, ~esto predstavljaju ne samo otrov za pravilno razumevanje dela koje Gospod za nas ~ini u ovom obredu, ve} ~esto predstavljaju i prekr{aj same subote. Zar blagoslov ne bi po~ivao nad nama ukoliko bismo se pre pranja nogu pomolili za brata ili sestru pred kojima vr{imo slu`bu ponizosti? Formalna poniznost, ako nije pra}ena pravom ponizno{}u srca nema nikakvu vrednost u Bo`jim o~ima. Ona mo`e da zadovolji ~oveka koji ne mo`e da vidi tajne ljudskog srca, i mo`e zadobiti njegovo odobravanje, ali ako izostane Bo`je odobravanje, takav postupak }e predstavljati prokletstvo za po~initelja. U odabiru osobe sa kojom }emo vr{iti obred poniznosti, ~esto se biraju osobe sa kojima smo u dobrim odnosima, i sa kojima nismo imali nikakvih razmirica. Time se propu{ta dragocena prilika da se pred simbolima Hristove smrti iza|e

pomiren sa bratom ili sestrom u me|usobnoj slu`bi poniznosti. Tokom obreda ve~ere Gospodnje, a naro~ito nakon njega, va`no je zadr`ati u svojim mislima se}anje na veli~anstvenu `rtvu Onoga koji poneo na sebe grehe sveta. Veoma ~esto se doga|a da se obi~ni razgovori zapo~inju ve} prilikom izlaza sa mesta sastanka, {to pokazuje da se neki ljudi zadovoljavaju po{tovanjem forme, a ne stvarnim zna~enjem obreda kojem su prisustvovali. Dubok utisak koji treba da ostavi misao o umiru}em Spasitelju ne ostavlja trag na njihovom umu, i oni propu{taju da prime blagoslov kojim bi njihova du{a mogla biti oplemenjena. U obredu molitve za bolesne i miropomazanja koje sledi, nalazimo otkrivenje Bo`je milosti prema na{em palom rodu. Ovaj obred se gotovo vi{e i ne koristi u mnogim sredinama, {to je `alostan znak nedostatka vere u Bo`jem narodu. Iako se, nema sumnje, ~esto izri~u molitve za bolesne, one su retko pra}ene ispunjavanjem uputstva koje nam je dato u Bo`joj re~i. O, neka bi ja~a vera i bolja pobo`nost krasila Bo`ji narod! Kona~no, u obredu kr{tenja, nalazimo onu predivnu istinu o umiranju svome „ja” i vaskrsavanju u nov `ivot u Isusu Hristu. Ali koliko njih se prima koji nisu umrli grehu i koji svojom neobra}eno{}u predstavljaju prokletstvo za crkvu, koji vuku ostatak Bo`jeg naroda u neverstvo, greh i propast, pri ~emu imaju pomo} neobra}enih koje su, prilikom dolaska, ve} zatekli u crkvi. U nastojanju da se obezbedi dovoljan broj kr{tenih za odre|eni period, zanemaruju se brojni nadahnuti saveti koji se ti~u uslova koji kr{tenici treba da zadovolje. Prilikom pripreme kr{tenika sni`avaju se merila i odbacuju ustanovljeni principi, a novi broj kr{tenih vernika daje utisak o rastu i napretku crkve, dok u stvarnosti Bo`ja crkva prima ljude koji nisu sjedinjeni sa Hristom. Dragi ~itaoci, potra`imo Gospoda, potra`imo Njegova uputstva, ulo`imo postojane napore da ih sprovedemo i blagoslov od Boga prati}e na{e napore, a Njegovo odobravanje obele`i}e na{e `ivotno delo. U bla`enoj nadi, Uredni{tvo Adventnog stra`ara

2

Sadr`aj
Tema broja: Gospodnja ve~era............................................................................4 Molitva za bolesne..........................................................................7 Kada treba kr{tavati?.....................................................................10 Svedo~anstvo Isusovo: Jedan naro~iti apel (2)...................................................................13 Rubrike Istorijski feljton: Poniznost vo|a u Adventnom narodu...........................................14 Roditeljstvo: Poslu{nost (2)................................................................................17 Zlatne karike istine: Priroda i karakter ~oveka Isusa Hrista (2).....................................19
Na{ email: adventnistrazar@yahoo.com Ranije brojeve potra`ite na na{oj facebook stranici. Svi brojevi se mogu na}i i na adresi: http://www.scribd.com/AdventniStrazar

^asopis „Adventni Stra`ar” ure|uju i izdaju Adventisti sedmog dana.

3

Gospodnja ve~era
Simboli Gospodnjeg doma su jednostavni i laki za razumevanje, i istine koje one predstavljaju imaju za nas najdublje zna~enje. Hristos je stajao na mestu prelaska izme|u dva sistema, i njihova dva velika praznika. On, neokaljano Jagnje Bo`je, pripremao se da preda samog sebe kao `rtvu za greh, da bi na taj na~in okon~ao sistem tipova i ceremonija koje su ~etiri hiljade godina ukazivale na njegovu smrt. Dok je jeo Pashu sa svojim u~enicima, uspostavio je na tom mestu slu`bu koja treba da bude znak se}anja na Njegovu veliku `rtvu. Jevrejski nacionalni praznik trebalo je da se zauvek ukine. Slu`ba koju je Hristos uspostavio treba da se odr`ava od strane Njegovih sledbenika u svim zemljama i generacijama. Pasha je uspostavljena kao znak se}anja za izbavljenje Izrailja iz Egipatskog ropstva. Bog je naredio, kada deca budu pitala za zna~enje ovog obreda, da se istorija ponavlja iz godine u godinu. Na taj na~in predivno izbavljenje je trebalo da se dr`i u sve`em se}anju u svim umovima. Obred Gospodnje ve~ere dat je u znak se}anja na veliko izbavljenje, koje je rezultat Hristove smrti. Ovaj obred treba da se odr`ava dok god On ne bude do{ao po drugi put u svojoj sili i slavi. To je sredstvo kojim se Njegovo veliko delo za nas dr`i sve`im u na{im umovima. Hristov primer zabranjuje isklju~ivanje iz Gospodnje ve~ere. Javni greh, istina, isklju~uje krivca. To Sveti Duh jasno u~i (1. Korin}anima 5:11). Ali, osim ovoga, niko ne sme da izri~e sud. Bog nije prepustio ljudima da odlu~e ko }e u~estvovati u ovakvim prilikama. Jer ko mo`e ~itati srca? Ko mo`e da razlikuje kukolj od `ita? „Ali ~ovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od ~a{e da pije”. Jer „koji nedostojno jede ovaj hleb ili pije ~a{u Gospodnju, kriv je telu i krvi Gospodnjoj”. „Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikuju}i tela Gospodnjega.” (1. Korin}anima: 28.27.29). Niko ne treba da isklju~i sebe od Svete ve~ere zato {to su mo`da prisutni oni koji nisu dostojni. Svaki u~enik je pozvan da javno uzme udela i na taj na~in posvedo~i da prihvata Hrista kao li~nog Spasitelja. Uzimaju}i sa svojim u~enicima udela u hlebu i ~aši, Hristos se obavezao da }e im biti Otkupitelj. Poverio im je novi zavet kojim svi oni koji ga prime postaju Bo`ja deca i sunaslednici sa Hristom. Ovim zavetom svaki blagoslov koji Nebo mo`e pokloniti za ovaj `ivot i `ivot koji }e do}i pripadao je njima. Delo ovog zaveta moralo je da bude potvr|eno Hristovom krvlju. Obred Ve~ere Gospodnje trebao je stalno podse}ati u~enike na beskona~nu `rtvu koja je prinesena za svakoga od njih pojedina~no kao ~lana pale ljudske porodice. Kad su uenici ušli u dvoranu za ve~eru, njihova srca bila su ispunjena ose}anjem uvre|enosti. Juda se progurao do Hrista s leve strane, a Jovan je sedeo s desne. Ako je postojalo neko više mesto, Juda je bio spreman da ga zauzme, a smatralo se da je to mesto kraj Hrista. A Juda je bio izdajnik. Pojavio se još jedan razlog za raspravu. Na svetkovinama je bilo uobi~ajeno da sluga opere noge gostima, pa su i ovom prilikom za to bile izvršene pripreme. Kr~ag, umivaonik i ubrus bili su spremni za pranje nogu; kako nije bilo sluge, u~enicima je palo u deo da to urade. Me|utim, svaki u~enik, popuštaju}i povre|enom ponosu, odlu~io je da ne izvrši du`nost sluge. Svi su izrazili hladnokrvni nemar, naoko nesvesni da bilo što moraju u~initi. Svojim }utanjem odbacili su mogu}nost da se ponize. Kako da Hristos povede ove jadne duše tamo gde Sotona nad njima ne}e izvojevati odlu~uju}u pobedu? Kako im pokazati da ih samo zvanje u~enika ne ~ini u~enicima ili osigurava mesto u Njegovom carstvu? Kako im pokazati da se stvarna veli~ina ogleda u slu`bi ljubavi i pravoj poniznosti? Kako zapaliti ljubav u njihovim srcima i pripremiti ih da shvate ono što je `eleo da im ka`e? U~enici nisu u~inili nikakav pokret da poslu`e jedan drugome. Isus je ~ekao neko

4

vreme da vidi što }e oni u~initi. Tada je On, bo`anski U~itelj, ustao od stola. Odla`u}i gornju haljinu koja bi Mu smetala, uzeo je ubrus i zapregao se. Iznena|eni u~enici posmatrali su sve to i u tišini ~ekali da vide šta }e uslediti. „Potom usu vodu u umivaonicu, i po~e prati noge u~enicima i otirati ubrusom kojim beše zapregnut.” Ovaj postupak otvorio je o~i u~enicima. Gorki stid i poni`enje ispunili su im srce. Razumeli su neizgovoreni ukor i sebe sagledali u sasvim novom svetlu. Tako je Hristos izrazio svoju ljubav prema svojim u~enicima. Njihov sebi~an duh nanosio Mu je bol, ali nije se upustio ni u kakvu raspravu s njima o ovoj njihovoj teško}i. Umesto toga dao im je primer koji oni nikada ne}e zaboraviti. Njegova ljubav prema njima nije se lako mogla pomutiti ili ugasiti. Znao je da Mu je Otac sve dao u ruke, da od Boga izi|e i k Bogu ide. Bio je u potpunosti svestan svoje bo`anske prirode, ali ostavio je svoju carsku krunu i vladarsku ode}u i uzeo obli~je sluge. Jedno od poslednjih dela Njegovog `ivota na Zemlji bilo je da se zapregne kao sluga i izvrši du`nost sluge. Hristos je `eleo da Njegovi u~enici razumeju da to što im je oprao noge nije nimalo umanjilo Njegovo dostojanstvo. „Vi zovete mene u~iteljem i Gospodom i pravo velite: jer jesam.” Zato što je bio tako beskrajno uzvišen, ovoj slu`bi je dao ~ast i zna~aj. Niko nije bio tako uzdignut kao Hristos, pa se ipak spustio do najponiznije du`nosti. Da Njegov narod ne bi bio zaveden sebi~noš}u koja prebiva u telesnom srcu i koja ja~a udovoljavanjem samome sebi, sam Hristos je dao primer poniznosti. Nije `eleo prepustiti ~ovekovom staranju ovu va`nu pouku. Pridavao joj je tako veliki zna~aj, da je On li~no, On koji je jednak Bogu, postupio kao sluga prema svojim u~enicima. Dok su se raspravljali oko najvišeg mesta, On, pred kim treba da se savije svako koleno, On, kome an|eli slave slu`e i to smatraju za ~ast, sagnuo se da opere noge onima koji su Ga zvali Gospodom. On je oprao noge svom izdajniku. Sada, pošto je oprao noge u~enicima, rekao je: „Ja vam dadoh ugled da i vi tako ~inite kao što ja vama u~inih.” Ovim re~ima Hristos nije nalo`io samo pokazivanje gostoljubivosti. To je zna~ilo znatno više od

samog pranja nogu gostima koji su se uprljali prašinom na putovanju. Hristos je ovde uspostavio jednu versku slu`bu. Delom našeg Gospoda ovaj sve~ani ~in poniznosti u~injen je posve}enim obredom. U~enici treba da ga poštuju, da bi uvek mogli dr`ati na umu Njegove pouke o poniznosti i slu`bi. Obred poniznosti - Ovaj obred je priprema koju je Hristos odredio za slu`bu Svete ve~ere. Dokle god se gaji gordost, neprijateljstvo i borba za prvenstvo, srce ne mo`e stupiti u zajednicu sa Hristom. Nismo spremni da uzmemo zajedni~ko u~eš}e u Njegovom telu i Njegovoj krvi. Zato je Hristos odredio da se prvo poštuje uspomena na Njegovu poniznost. Dok pristupaju ovom obredu, Bo`ja deca se trebaju se}ati re~i Gospoda slave: „Znate li što ja u~inih vama? Vi zovete mene u~iteljem i Gospodom; i pravo velite, jer jesam. Kad dakle ja oprah vama noge Gospod i u~itelj, i vi ste du`ni jedan drugome prati noge. Jer ja vam dadoh ugled da i vi tako ~inite kao što ja vama u~inih. Zaista vam ka`em: nije sluga ve}i od gospodara svojega, niti je poslanik ve}i od onoga koji ga je poslao. Kad ovo znate, blago vama ako ga izvršujete.” U ~oveku postoji sklonost da sebe ceni više od svog brata, da radi za sebe, da tra`i najviše mesto; ovo ~esto ra|a predrasude i gor~inu duha. Obred koji prethodi Gospodnjoj ve~eri treba ukloniti ove nesporazume, osloboditi ~oveka njegove sebi~nosti, skinuti ga sa štula njegovog samouzvišenja do poniznosti srca koja }e ga povesti da slu`i svome bratu. Sveti Posmatra~ s Neba prisutan je na ovoj sve~anosti i ~ini je trenutkom za ispitivanje duše, za osvedo~enje o grehu i za bla`enu sigurnost da su gresi oprošteni. Hristos se tu nalazi u punini svoje milosti da izmeni tok misli koje su tekle sebi~nim kanalima. Duh Sveti o`ivljava osetljivost onih koji slede primer svoga Gospoda. Kad se se}amo Spasiteljeve poniznosti, misao se nastavlja na misao: javlja se ceo niz uspomena, uspomena na Bo`ju veliku dobrotu i ljubav i na ne`nost zemaljskih prijatelja. Kad god se ovaj obred pravilno ispunjava, Bo`ja deca dolaze u svetu vezu, da bi pomogli i blagoslovili jedni druge. Zavetuju se da }e `ivot posvetiti nesebi~noj slu`bi, ali ne samo jedan za drugoga. Njihovo polje

5

rada je isto tako prostrano kao što je bilo i polje rada njihovog U~itelja. Svet je pun onih kojima je potrebna naša slu`ba. Siromašni, bespomo}ni, nenau~eni, nalaze se na svakom koraku. Oni koji su imali zajednicu sa Hristom u gornjoj sobi krenu}e da slu`e kao što je i On slu`io. Isus, kome su svi slu`ili, došao je da bude sluga svima. Pošto je slu`io svima, Njemu }e opet svi slu`iti i svi }e Ga slaviti. Oni koji }e uzeti udela u Njegovim bo`anskim osobinama, s Njim deliti radost što vide iskupljene duše, moraju slediti Njegov primer nesebi~ne slu`be. Podse}anje na Hristov drugi dolazak Kad su se okupili oko stola, tu`nim glasom je rekao: „Vrlo sam `eleo da ovu pashu jedem s vama pre nego postradam; jer vam ka`em da je odsele ne}u jesti dok se ne svrši u carstvu Bo`ijemu. I uzevši ~ašu dade hvalu, i re~e: uzmite je i razdelite me|u sobom; jer vam ka`em da ne}u piti od roda vinogradskoga dok ne do|e carstvo Bo`ije.” Slu`ba Gospodnje ve~ere ne treba da bude vreme tuge. To nije njen cilj. Kad se Gospodnji u~enici okupe oko Njegovog stola, ne treba da se se}aju i oplakuju svoje nedostatke. Oni se ne trebaju zadr`avati na svom prošlom verskom iskustvu, bez obzira da li je ono bilo ohrabrujuće ili ne. Isto tako ne treba da se se}aju svojih me|usobnih nesuglasica. Pripremna slu`ba otklonila je sve ovo. Samoispitivanje, ispovedanje greha, izmirenje nesuglasica, sve je to ostvareno. Sada dolaze da se sretnu sa Hristom. Oni ne treba da stoje u senci krsta, ve} u Njegovoj spasonosnoj svetlosti. Oni treba da otvore dušu sjajnim zracima Sunca pravde. Sa srcima o~iš}enim Hristovom dragocenom krvlju, potpuno svesni Njegovog prisustva, iako nevidljivog, treba da ~uju Njegove re~i: „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam: ne dajem vam ga kao što svet daje.” (Jovan 14,27) Dok primamo hleb i vino koji predstavljaju Hristovo slomljeno telo i prolivenu krv, pridru`ujemo se u mislima prizoru Svete ve~ere u gornjoj sobi. Izgleda nam kao da prolazimo vrtom koji je posve}en samrtnim mukama Onoga koji je poneo grehe sveta. Postajemo o~evici borbe koja nam je donela

pomirenje sa Bogom. Razapeti Hristos uzdi`e se me|u nama. Gledaju}i raspetog Otkupitelja, bolje shvatamo veli~inu i zna~aj `rtve koju je Veli~anstvo Neba podnelo za nas. Plan spasenja proslavlja se pred nama, a pomisao na Golgotu budi u našem srcu `ive i svete ose}aje. Hvala Bogu i Jagnjetu bi}e u našem srcu i na našim usnama; gordost i slu`enje svome ja ne mo`e napredovati u duši koja se `ivo se}a prizora s Golgote. Kad se vera udubljuje u veliku `rtvu našega Gospoda, duša prima Hristov duhovni `ivot. Takva }e duša na svakoj Gospodnjoj ve~eri primiti duhovnu snagu. Ova slu`ba uspostavlja `ivu vezu kojom je vernik povezan sa Hristom pa tako i sa Ocem. U posebnom smislu ona uspostavlja vezu izme|u zavisnih ljudskih bi}a i Boga. Slu`ba Gospodnje ve~ere ukazuje na Hristov drugi dolazak. Ona je odre|ena da ovu nadu sa~uva `ivom u mislima u~enika. Kad se god budu sakupljali da o`ive uspomenu na Njegovu smrt, se}a}e se kako „uze ~ašu i davši hvalu dade im govore}i: pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja novoga zaveta koja }e se proliti za mnoge radi otpuštenja greha. Ka`em vam da ne}u od sad piti od ovoga roda vinogradskoga do onoga dana kad }u piti s vama novoga u carstvu oca svojega”. U svojim stradanjima nalazili su utehu, nadaju}i se ponovnom dolasku svoga Gospoda. Neizrecivo draga misao im je bila: „Kad god jedete ovaj hleb i ~ašu ovu pijete, smrt Gospodnju obznjanjujete, dokle ne do|e.” (1. Korin}anima 11,26) To nikada ne smemo zaboraviti. Isusova ljubav koja nas pokre}e svojom silom, treba da se o~uva sve`om u nama. Hristos je zasnovao ovu slu`bu da bi našim ose}ajima govorila o Bo`joj ljubavi koja se pokazala prema nama. Izme|u naših duša i Boga ne mo`e postojati zajednica osim kroz Hrista. Zajednica i ljubav izme|u brata i brata mora da bude utvr|ena i trajna pomo}u Hristove ljubavi. Samo Hristova smrt mogla je Njegovu ljubav u~initi delotvornom za nas. Jedino zahvaljuju}i Njegovoj smrti radosno mo`emo o~ekivati Njegov drugi dolazak. Njegova `rtva je centar naše nade. Na njoj moramo u~vrstiti svoju veru. CCh, 298-332

6

Molitva za bolesne
apostolskim danima. Ono je predstavljalo prednost za Bo`ju decu i na{a vera mora da se uhvati za sve {to ona obuhvata. Hristove sluge su kanali Njegovog delovanja, i preko njih on `eli da poka`e svoju isceljuju}u silu. Na{ posao je da pred Boga izvedemo bolesne i one koji pate u naru~ju na{e vere. Mi moramo da ih pou~imo da veruju u Velikog Iselitelja. Spasitelj `eli da ohrabrimo bolesne, beznade`ne, i nevoljne, da se uhvate za Njegovu silu. Uslovi za usli{enje molitve – Me|utim, mi mo`emo polagati pravo na ispunjenje Njegovih obe}anja jedino ako smo poslu{ni Njegovoj re~i. Psalmista ka`e: „Da sam video u srcu svom bezakonje, ne bi me usli{io Gospod.” (Psalam 66:18). Ako smo mu samo delimi~no poslu{ni, sa pola srca, nad nama se ne}e ispuniti Njegova obe}anja. U Bo`joj re~i postoje uputstva koja su u vezi sa naro~itom molitvom za ozdravljenje bolesnih. Izno{enje takve molitve predstavlja najsve~aniji ~in i ne sme se preduzeti bez bri`ljivog razmatranja. U mnogim slu~ajevima, ono {to nazivamo verom u molitvi za isceljivanje bolesnih, nije ni{ta drugo do pretpostavka. Mnogi popu{tanjem samom sebi navla~e bolesti. Oni nisu `iveli u skladu sa prirodnim zakonom zdravlja ili na~elima izri~ite moralne ~istote. Drugi ne po{tuju zakone zdravlja svojim navikama u jeli i pi}u, obla~enju ili radu. Neki oblik poroka ~esto je uzrok bolesti uma i tela. U slu~aju da ove osobe dobiju blagoslov zdravlja, mnoge od njih nastavi}e da idu istim putem nemarnog prestupanja Bo`jih prirodnih i duhovnih zakona, misle}i da ako ih Bog isceli u odgovoru na molitvu, oni po slobodnoj volji mogu da nastave sa nezdravim navikama i da bez ograni~enja popu{taju iskvarenom apetitu. Kada bi Bog u~inio ~udo u oporavljanju ovih osoba, On bi ohrabrivao na greh.

Pismo ka`e da „se treba svagda moliti Bogu, i ne dati da dotu`i”. (Luka 18:1) Ako ikada postoji vreme kada se ose}a potreba za molitvom, onda je to tada kada izda snaga i kada izgleda da `ivot izmi~e iz ruku. Oni koji su zdravi ~esto zaboravljaju divnu milost koja im se pru`a iz dana u dan, iz godine u godinu, pa ne hvale Boga za Njegova dobro~instva. Me|utim, kada do|e bolest, tada se sete Boga. Kada ljudska sila malaksa, ljudi ose}aju potrebu za bo`anskom pomo}i. Na{ milostivi Bog nikada se nije okrenuo od du{e koja iskreno tra`i pomo} od Njega. On je na{e pribe`i{te u bolesti i zdravlju. Hristos je i danas onaj isti lekar pun sau~e{}a, kao {to je bio u vreme svog zemaljskog rada. U Njemu se nalazi isceljuju}i melem za svaku bolest, obnavljaju}a sila za svaku slabost. Njegovi u~enici danas treba da se mole za bolesnike isto kao {to su se davno molili i u~enici. Izle~enje }e uslediti, jer „molitva vere mo`e pomo}i bolesnima”. Mi imamo silu Svetoga Duha, blago jamstvo vere, koja mo`e polagati pravo na Bo`ja obe}anja. Gospodnje obe}anje: „Na bolesnike meta}e ruke, i ozdravlja}e” (Marko 16:18) isto je tako pouzdano danas kao {to je bilo i u

7

Uzaludan je posao u~iti ljude da gledaju na Boga kao na lekara svih bolesti, ako ne nau~e kako da napuste svoje nezdrave navike. Da bi dobili Njegove blagoslove kao odgovor na molitvu, oni moraju da prestanu da ~ine zlo i nau~e da ~ine dobro. Njihova okolina mora biti zdrava, njihove `ivotne navike ispravne. Oni moraju da `ive u skladu sa Bo`jim zakonima, kako prirodnim, tako i duhovnim. Onima koji `ele molitvu za obnavljanje svog duhovnog zdravlja treba objasniti da prestup Bo`jeg zakona, bilo prirodnog ili duhovnog, predstavlja greh, da se greh mora priznati i ostaviti ako `ele da dobiju blagoslov. Pismo nam zapoveda: „Ispovedajte dakle jedan drugome grehe, i molite se Bogu jedan za drugoga, da ozdravljate.” (Jakov 5:16). Onome koji zahteva da se molimo za njega, iznesimo ove misli: „Mi ne mo`emo da ~itamo {ta je u srcu ili znati tajne va{eg `ivota. To je poznato samo vama i Bogu. Ako se pokajete od svojih greha, va{a je du`nost da ih priznate.” Tajni greh treba ispovediti Hristu, jedinom Posredniku izme|u Boga i ljudi. Jer, „ako ko sagre{i, imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista, pravednika.” (1. Jovanova 2:1). Svaki greh predstavlja uvredu za Boga i treba ga preko Hrista, priznati Njemu. Svaki javni greh treba javno priznati. Zlo naneseno bli`njem treba priznati ba{ onome kome je naneseno. Ako je neko ko tra`i ozdravljenje kriv za ogovaranje, ako je posejao nesuglasice u domu, susedstvu ili crkvi, i ako je izazvao otu|enost i sva|u, ako je ma kakvim r|avim postupkom druge naveo na greh, to treba da ispovedi Bogu, i onima o koje se ogre{io. „Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde.” (1. Jovanova 1:9). Kada se isprave nepravde, onda u tihoj veri mo`emo da iznesemo potrebe bolesnih pred Gospoda, kao {to nas Sveti Duh navodi. On zna svakog pojedinca po imenu i brine se za svakoga, kao da na zemlji ne postoji niko drugi za koga je dao svog ljubljenog Sina. Bolesnike treba ohrabriti da se pouzdaju u Njega i budu radosni zato {to je Bo`ja ljubav tako velika i pouzdana. Zabrinutost za sebe izaziva slabost i bolest. Kada bi po`eleli da se uzdignu iznad poti{tenosti i sumornosti, njihovi izgledi za ozdravljenje bili bi ve}i,

jer „oko je Gospodnje na onima koji ~ekaju milost Njegovu.” (Psalam 33:18). U molitvi za bolesne treba da se setimo da mi „ne znamo za {ta }emo se moliti”. (Rmljanima 8:26). Mi ne znamo da li }e blagoslov koji `elimo biti najbolji ili ne. Zato na{e molitve treba da sadr`e i ovu misao: „Gospode, Ti zna{ svaku tajnu du{e. Ti poznaje{ ove osobe. Isus, njihov Zastupnik, dao je svoj `ivot za njih. Njegova ljubav prema njima, ve}a je nego {to na{a mo`e da bude. Ako je tebi na slavu i za dobro nevoljnika, mi te u ime Isusovo molimo da se povrati zdravlje. Ako nije Tvoja volja da ozdrave, molimo Te da ih Tvoja blagodat te{i i da ih Tvoje prisustvo podupre u njihovim patnjama.” Bog poznaje kraj od po~etka. On poznaje srca svih ljudi. On ~ita svaku tajnu du{e. On zna da li }e oni za koje se molimo mo}i ili ne da izdr`e isku{enja koja bi do{la na njih kada bi du`e `iveli. On zna da li bi njihov `ivot bio blagoslov ili prokletstvo za njih i za svet. To je jedan od razloga za{to treba prilikom izno{enja na{e molitve, sa ozbiljno{}u da ka`emo: „Ne moja volja, nego Tvoja.” (Luka 22:42). Isus je dodao ove re~i pot~injavanja Bo`joj mudrosti i volji kada se molio u Getsimanskom vrtu: „O~e moj, ako je mogu}e da me mimoi|e ~a{a ova”. (Matej 26:39). Kada su ove re~i odgovarale Njemu, Bo`jem Sinu, koliko su prikladnije za usne smrtnog, gre{nog ~oveka! Najbolje }emo postupiti kada svoje `elje poverimo mudrom nebeskom Ocu i kada sve predamo Njemu u savr{enom poverenju. Mi znamo da }e nas Bog usli{iti, ako tra`imo po Njegovoj volji. Ali naturati svoje molitve bez poniznog duha nije dobro; na{e molitve moraju da dobiju oblik molbe, a ne zapovesti. Ima slu~ajeva kada Bog svojom bo`anskom silom odlu~no obnavlja zdravlje. Me|utim, ne isceljuju se svi bolesnici. Mnogi su sklonjeni da spavaju u Isusu. Jovan je na ostrvu Patmos dobio nalog da pi{e: Blago mrtvima koji umiru u Gospodu odsad. Da, govori Duh, da po~inu od trudova svojih: jer dela njihova idu za njima.” (Otkrivenje 14:13). Iz ovog vidimo da ako osobe ne ozdrave, ne smemo ih oceniti kao one koji nemaju veru.

8

Svi `elimo hitan i neposredan odgovor na svoje molitve i padamo u isku{enje da se obeshrabrimo ako odgovor kasni ili dolazi u neo~ekivanom obliku. Me|utim, Bog je suvi{e mudar da bi odgovorio na na{e molitve uvek u isto vreme i na isti na~in, onako kao {to `elimo. On }e u~initi vi{e i ono {to je bolje za nas, a ne samo da ispuni sve na{e `elje. Po{to mo`emo da se pouzdamo u Njegovu mudrost i ljubav, ne treba da ga molimo da pristane uz na{u volju, ve} treba da tra`imo da po~ne i dovr{i svoju nameru. Na{e `elje i interesi treba da se izgube u Njegovoj volji. Ova iskustva koja ku{aju veru su za na{e dobro. Pomo}u njih se pokazuje da li je na{a vera prava i iskrena i da li po~iva na Re~i samoga Boga, ili je, zavisno od okolnosti, nesigurna i promenljiva. Vera ja~a kada se sprovodi u delo. Mi moramo dopustiti da strpljenje radi svoj savr{eni posao, se}aju}i se da u Pismu ima dragocenih obe}anja za one koji ~ekaju na Gospoda. Svi ne razumeju ova na~ela. Mnogi koji tra`e Gospodnju isceljuju}u milost, misle da moraju dobiti neposredan i brz odgovor na svoje molitve, ili je njihova vera nesavr{ena. Zbog ovoga, one koji su oslabljeni bole{}u treba mudro posavetovati, da razborito rade. Oni ne treba da potcene svoju du`nost prema prijateljima koji }e ih mo`da nad`iveti, ili da zanemare upotrebu prirodnih sredstava za obnavljanje zdravlja. Ovde se ~esto nalazi opasnost da se u~ini gre{ka. Veruju}i da }e izle~enje sti}i kao odgovor na molitvu, mnogi se boje da u~ine bilo {ta {to bi izgledalo da ukazuje na nedostatak vere. Me|utim, oni ne treba da zanemare sre|ivanje svojih poslova onako kako bi `eleli ako o~ekuju da }e ih smrt odneti. Ne treba da se boje da izuste re~i ohrabrenja ili saveta, koje `ele da upute u ~asu rastanka sa svojim dragima. Oni koji tra`e isceljenje molitvom ne smeju da zanemare upotrebu lekovitih sredstava koje im stoje na dohvat ruke. Upotreba takvih lekova, koje je Bog obezbedio da otklone bol i pomognu prirodi u njenom poslu obnove, nije odricanje vere. Kada sara|ujemo sa Bogom, i kada sami stvaramo stanje pogodno za izle~enje, to ne predstavlja nikakvo odricanje od vere. Bog je prepustio na{oj mo}i sticanje znanja o

zakonima `ivota. Ovo znanje stavljeno nam je nadomak ruke da ga koristimo. Mi treba da koristimo svako sredstvo za obnovu zdravlja, koriste}i svaku mogu}u prednost, rade}i u skladu sa prirodnim zakonima. Kada smo se molili za oporavak bolesnika, mi mo`emo da radimo s jo{ ve}om snagom, zahvaljuju}i Bogu {to imamo prednost da sara|ujemo s Njim, tra`e}i Njegov blagoslov za sredstva koja je On obezbedio. Mi imamo Bo`je odobrenje za kori{}enje lekovitih sredstava. Jezekija, judejski car, bio je bolestan, i Bo`ji prorok mu je doneo vest da }e umreti. On je povikao ka Gospodu i Gospod je ~uo svoga slugu i poslao mu vest da }e 15 godina biti dodato njegovom `ivotu. Jedna Gospodnja re~ mogla je odmah da izle~i Jezekiju, ali su stigla naro~ita uputstva: „Da uzmu grudu suvih smokava i previju na otok, te će ozdraviti.” (Isaija 38:21). Kada smo se molili za ozdravljanje bolesnika, bez obzira na ishod slu~aja, nemojmo izgubiti veru u Boga. Ako smo pozvani da podnesemo gubitak, prihvatimo gorku ~a{u, imaju}i na umu da je O~eva ruka podr`ava na na{im usnama. Me|utim, ako se zdravlje povrati, ne sme se zaboraviti da primalac isceljuju}e milosti treba da se pot~ini novim, obnovljenim obavezama prema Stvoritelju. Posle izle~enja deset gubavaca, samo jedan se vratio da prona|e Isusa i oda mu slavu. Neka niko od nas ne bude kao ona nezahvalna devetorica ~ija su srca ostala nedirnuta Bo`jom milo{}u. „Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni odozgo je, dolazi od Oca svetlosti, u kog nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka.” (Jakov 1:17). CCh 303-306

9

Kada treba kr{tavati?
„Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih da sve dr`e što sam vam zapovedao; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin.” Matej 28:18-20. Ova zapovest sadr`i jasno uputstvo koje nas u~i da pre nego {to se osoba krsti, ona mora izvr{iti jedno delo pripreme koje }e je osposobiti da postane u~enik Isusa Hrista. Kada mo`emo biti slobodni da tvrdimo da je osoba spremna za kr{tenje? Pogledajmo tekstove Duha proro{tva koji daju odgovor na ovo pitanje: 1. Kada je osoba postala mrtva za svet: „Novoro|enje je retko iskustvo u dana{nje vreme. To je razlog za{to postoje te{ko}e u crkvama. Mnogi, ba{ mnogi, nose Hristovo ime, a neposve}eni su i nesveti. Oni su kr{teni, ali su `ivi sahranjeni. Njihovo ’ja’ nije umrlo i zato nisu vaskrsli u nov `ivot u Hristu.” 6BC 1075 2. Kada se `ivi `ivot odanosti Bogu: “Kr{tenje je najsve~anije odricanje od sveta. To je, prema sopstvenom priznanju, umiranje grehu. U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, ~ovek se pola`e u vodeni grob,

10

kr{tenjem se sahranjuje sa Hristom, i ustaje iz vode u novi `ivot, `ivot odanosti Bogu.” 6BC, 1074 3. Kada su pobe|ene karakterne mane: „Crkva mo`e da ispuni Bo`ju nameru samo tada kada je ~ine ~isti i nesebi~ni ~lanovi. Previ{e je u`urbanosti u dodavanju imena u crkvene knjige. U karakterima nekih ljudi koji se priklju~uju crkvi, ima ozbiljnih mana. Oni koji ih primaju govore, Prvo }emo ih primiti u crkvu, a tada reformisati. Ali to je gre{ka. Prvo delo koje treba obaviti je delo reforme. Molite se sa njima, razgovarajte sa njima, ali nemojte dozvoliti da se sjedine sa Bo`jim narodom u crkvenim vezama sve dok ne pru`e jasne dokaze da Bo`ji Duh radi u njihovim srcima.” RH, May 21, 1901 4. Kada je do{lo do pokajanja i priznanja greha: „Neki pokre}u sastanke za probu|enje i ovim sredstvom pozivaju veliki broj ~lanova u crkvu. Ali kada uzbu|enje splasne, gde su obra}enici? Pokajanje i priznanje greha se ne vide. Gre{nik se poziva da veruje u Hrista i prihvati ga, bez obzira na svoj pro{li `ivot greha i neposlu{nosti. Srce nije slomljeno. Nema skru{enosti du{e. Oni za koje se pretpostavlja da su obra}enici nisu pali na Stenu, Isusa Hrista.” 2SM, 19. „Pokajte se i krstite.” Dela 2:38, KJV. „U pokajanje zbog greha uključeno je i odvajanje od njega.” SC, 23 „A on ih je krštavao u Jordanu, po{to su priznali svoje grehe.” Matej 3:6 KJV. 5. Kada postoji veza sa Hristom: @elela bih da, koliko god je to mogu}e, svima predo~im opasnost koja im preti da izgube nebo. Pridru`iti se crkvi je jedno, a biti povezan sa Hristom je sasvim ne{to drugo. Imena svih koji su zapisani u crkvenim knjigama nisu zapisana i u `ivotnoj knjizi Jagnjeta. Mnogi, iako izgledaju kao iskreni vernici, ne odr`avaju `ivotnu povezanost sa Hristom. Oni su stupili u ~lanstvo crkve i njihova imena su upisana u njene mati~ne knjige, ali unutra{nje delo milosti nije izvr{eno u njihovom srcu.” 5T, 278 „Kr{tenje se mo`e iznova ponavljati, ali samo od sebe ono nema mo} da promeni ljudsko srce. Srce se mora sjediniti sa Hristovim srcem, volja se mora stopiti sa Njegovom voljom, um mora postati jedno sa Njegovim umom, misli se moraju pot~initi

Njemu. ^ovek se mo`e krstiti, njegovo ime upisati u crkvene knjige, a da njegovo srce ostane nepromenjeno. Nasle|ene i ste~ene sklonosti jo{ uvek mogu obavljati svoje zlo delo u karakteru... Oni koji nemaju `ivu vezu sa Hristom mogu da izgledaju kao da imaju zajednicu sa Njim. Njihova imena su upisana u crkvene knjige, ali oni nisu deo njegovog tela... Neka svako postavi sebi pitanje, Da li je moja volja stopljena sa Hristovom voljom? Da li se punina i bogatstvo @ivog ~okota – Njegova dobrota, Njegova milost, Njegova samilost i ljubav – vidi u mom `ivotu i karakteru?” RH, Sept. 18, 1900. 6. Kada se ljubav prema Hristu pokazuje u `ivotu po istini: „Svi koji ulaze u novi `ivot, treba da razumeju pre kr{tenja da Gospod tra`i nepodeljeno srce... Sprovo|enje istine je od najve}e va`nosti. Plod koji se donosi svedo~i o karakteru drveta... Potrebno je temeljno obra}enje istini.” Ev, 308 7. Kada su ~isti od ne~istote sveta: „Proveru vernosti se ne sprovodi toliko pa`ljivo kao {to bi trebalo, kad se neko odlu~uje na kr{tenje. Treba se uveriti da li oni koji ka`u da su se obratili jednostavno prisvajaju ime Adventista, ili su se zaista opredelili za Gospoda i odlu~ili da iza|u iz sveta, de se odvoje i da se ne doti~u ne~istote. Tek tada kada pru`e dokaz da su potpuno shvatili svoje stanovi{te, treba ih primiti. Ali sve dok pokazuju da se jo{ dr`e obi~aja, navika i mi{ljenja sveta, treba veoma pa`ljivo postupati sa njima.” TM, 128. „Mi treba da se odvojimo od sveta i da se ne doti~emo ni~ega {to bi na{u ljubav odvratilo od Boga... Opomenuti smo da se ne doti~emo ni~ega {to je ne~isto, jer u doticaju sa ne~istim, mi i sami postajemo ne~isti. Nemogu}e je ujediniti se sa onima koji su iskvareni, a ipak ostati ~ist. Bog i Hristos i nebeski an|eli `ele da ~oveka upoznaju sa ~injenicom da }e, ukoliko se ujedini sa iskvarenima, i sam postati takav kao i oni.” SDA 6BC, 1102 8. Kada se `ivi `ivot savr{ene poslu{nosti Bogu: „Treba izvr{iti temeljitiju pripremu kandidata za kr{tenje. Njima su potrebna jo{ ta~nija uputstva nego {to im se uobi~ajno daju. Na~ela hri{}anskog `ivota treba pojasniti onima koji su tek skoro pristupili

11

istini... Na{u vezu sa Bogom dokazujemo saglasno{}u sa Njegovom voljom u na{im re~ima, pona{anju i karakteru. Kada se neko odrekne greha, koji je prekr{aj zakona, njegov `ivot se dovodi u saglasnost sa zakonom u savr{enu poslu{nost. To je delo Svetoga Duha.” 6T, 91-92 9. Kada je glavni cilj `ivota, `iveti za Boga: „Kr{tenje je najsve~aniji i najva`niji obred, i potrebno je temeljno razumevanje njegovog zna~enja. Ono ozna~ava pokajanje od greha, i ulazak u novi `ivot u Hristu Isusu. Ne treba nepotrebno `uriti u sprovo|enju obreda. Neka roditelji i deca izra~unaju cenu... Pre nego {to se obavi obred, upitajte ih, da li }e rad za Boga biti njihova prva svrha `ivota. Tada im ka`ite kako da otpo~nu... Nakon temeljnog rada, ako ste zadovoljni time kako va{a deca razumeju zna~enje obra}enja i kr{tenja, i ako su istinski obra}ena, neka budu kr{tena.” 6T, 93-94 10. Kada je savladana svaka lo{a navika: „Kandidati koji su za{li u doba mu`evnosti i `enstvenosti, treba da razumeju svoju du`nost bolje nego oni koji su mla|i... Lo{e navike treba ostaviti, grehe ogovaranja, zavisti i neposlu{nosti treba iskoreniti. Treba voditi rat protiv svake lo{e karakterne crte.” 6T, 95 11. Kada je izvr{ena reforma u obla~enju: „Jedna od ta~aka u kojoj }e oni koji su tek pristupili veri trebati da prime uputstva je pitanje obla~enja. Neka se sa novim obra}enicima postupa savesno. Pokazuju li razmetljivost u odevanju? Neguju li ponos u srcu? Idolopoklonstvo odevanja je moralna bolest. Tu bolest ne smemo da prenesemo sa sobom u novi `ivot. U ve}ini slu~ajeva, pot~injavanje evan|eoskim zahtevima iziskuje da se isvr{i temeljita promena u na~inu odevanja.” 6T, 96 12. Kada se subota dr`i: „Slu{anjem istinite poruke, ljudi i `ene se odlu~uju da prihvate Subotu i da se kr{tenjem sjedine sa crkvom. Oni sami za sebe treba da znaju da poslu{nost Bo`jim zapovestima zna~i ve~ni `ivot.” 8T, 196 „Ako odvratiš nogu svoju od subote da ne činiš šta je tebi drago na moj sveti dan, i ako prozoveš subotu milinom, sveti dan Gospodnji slavnim, i budeš ga

slavio ne idući svojim putevima i ne čineći šta je tebi drago, ni govoreći reči, tada ćeš se veseliti u Gospodu, i izvešću te na visine zemaljske, i daću ti da jedeš nasledstvo Jakova oca svog; jer usta Gospodnja rekoše.” Isaija 58:13-14 13. Kada su ispunjeni uslovi za priklju~enje Hristovom telu: „Oni koji se podvrgnu sve~anom ~inu kr{tenja, obavezuju se, pred celom vasionom, da iza|u iz sveta. Oni su zauzeli svoje mesto pod krvlju poprskanom zastavom Princa Emanuila da budu saradnici sa Bogom, i kao takvi treba da objave Njegovu volju onima koji ginu u grehu. Oni treba da temeljno prou~avaju Pismo, znaju}i da je za njih od najvi{e va`nosti da razumeju {ta govori Gospod.” AUR, Sept. 15, 1902 Kojim re~ima ohrabriti one koji nisu `iveli po svom kr{teni~kom zavetu? „Kada se pokorimo sve~anom ~inu kr{tenja, mi svedo~imo an|elima i ljudima da smo o~i{}eni od na{ih starih greha, i da }emo od sada, po{to smo mrtvi za svet, tra`iti ’ono što je gore, gde Hristos sedi s desne strane Boga.’... Imajmo uvek na umu da je na{a prednost da budemo o~i{}eni od na{ih starih greha. Mo`da nisu svi `iveli po svom kr{teni~kom zavetu; ali neka svako ko je zgre{io u~ini sve {to je u njegovoj mo}i da se iskupi za pro{lost, odvra}aju}i se sa puta na koji je zalutao, na put ponizne poslu{nosti. Ti, moj brate i moja sestro, treba da zadobije{ nebo, i `ivot koji se meri `ivotom Boga. Ti ne zna{ koliko dugo }e{ `iveti. Da li si obezbedio sebi onaj bolji `ivot? Molim te da utvrdi{ svoje spasenje dok jo{ ima{ priliku.” RH, May 26, 1904.

12

Jedan naro~iti apel (2)
@ivot hri{}anina je ratni pohod. Govore}i o ratovanju sa "upraviteljima tame i duhovima pakosti ispod neba", Pavle o sebi ka`e "dobar rat ratovah". Na drugom mestu on izjavljuje: "Jer jo{ do krvi ne do|oste bore}i se protiv greha." O, ne, zaista! Danas se greh gaji i opravdava. O{trica duhovnog ma~a Re~ Bo`ja - ne zaseca u du{u. Da li se ta religija promenila? Da li se sotonino neprijateljstvo protiv Boga umanjilo? @ivot vere je nekada predstavljao nevolje i stradanja i tra`io je veliko samoodricanje. Danas je sve to u~injeno veoma lakim. A za{to je tako? Takozvani narod Bo`ji napravio je kompromis sa silama tame. Jasno svedo~anstvo mora ponovo da o`ivi. Put prema nebu nije danas ravniji ni lak{i nego {to je bio u danima na{eg Spasitelja. Moramo odbaciti svaki svoj greh. Svako omiljeno popu{tanje koje ometa na{e napredovanje u veri, moramo napustiti. Desno svoje oko ili desnu ruku, ukoliko nas navode na prestup, moramo `rtvovati. Jesmo li spremni da se odreknemo svoje mudrosti i da carstvo nebesko primimo u jednostavnosti deteta? Jesmo li spremni da odbacimo svoju li~nu pravdu i da se odreknemo stalnog dru`enja sa ovim svetom? Jesmo li spremni da `rtvujemo odobravanje i laskanje od strane ljudi? Cena ve~nog `ivota je neizmerna. Jesmo li spremni na napore i `rtve srazmerne uzvi{enosti i vrednosti cilja koji `elimo posti}i? Svako dru`enje sa izabranom osobom, ma koliko ograni~eno bilo, ostavlja neizbe`no svoj uticaj na na{e pona{anje. Do koje mere }emo potpasti pod taj uticaj zavisi od stepena stvarne prisnosti, od u~estalosti razgovora, od na{e ljubavi i po{tovanja li~nosti sa kojom se dru`imo. Isto tako i trajnim poznanstvom i dru`enjem sa Hristom mi mo`emo postati sli~ni Njemu, kao svom besprekornom Uzoru. Dru`iti se prisno sa Hristom - kakvog li neizrecivo dragocenog preimu}stva! Takvo dru`enje je i na{e preimu}stvo samo ako zaista te`imo za tim - ako smo spremni na svaku `rtvu toga radi. Kada su prvi u~enici ~uli re~i Hristovog poziva, oni su osetili potrebu za Njim. Tra`e}i Ga usrdno, oni su Ga i na{li, i spremno po{li za Njim. Bili su s Njim u ku}i, za zajedni~kim stolom, u odaji za molitvu i u otvorenoj prirodi. Bili su s Njim kao u~enici sa U~iteljem, primaju}i svakog dana pouke o svetim istinama neposredno sa Njegovih usana. Gledali su na Njega u svemu kao {to sluge gledaju na svoga gospodara da bi se nau~ili svojoj du`nosti. Slu`ili su Mu rado i sa zadovoljstvom. Sledili su Ga kao {to vojnici slede svog vojskovo|u, bore}i se "u dobroj borbi vere". "I koji su s Njim jesu pozvani, i izabrani i verni." "Koji govori da u Njemu stoji, i taj treba da hodi kao {to je On hodio." "A ko nema Duha Hristova, taj nije Njegov." Takva prilago|enost Hristu ne mo`e ostati nezapa`ena za okolinu. Ona postaje predmet pa`nje i razgovora. Hri{}anin mo`da ne}e biti ni svestan te velike promene; jer ukoliko po svom karakteru bude sli~niji Hristu utoliko }e imati skromnije mi{ljenje o sebi; ali to }e videti i ose}ati oni koji se nalaze oko njega. Oni koji su stekli najdublje iskustvo sa Bogom najdalje se dr`e od oholosti i samouzdizanja. Oni imaju najskromnije mi{ljenje o sebi a najuzvi{eniju predstavu o slavi i uzvi{enosti Hristovoj. Oni ose}aju da i najmanje mesto u Njegovoj slu`bi predstavlja i suvi{e veliku po~ast za njih. 5T, 216-234

13

Poniznost vo|a u Adventnom narodu
Polo`aj vo|e u Bo`jem narodu uvek je predstavaljao izvor opasnosti, jer isku{enja oholosti, gordosti i uobra`enosti ne zaobilaze ni one koji stoje pred Bogom sa najve}om odgovorno{}u za razvoj Njegovog dela. [tavi{e, {to se ~ovek nalazi na vi{em polo`aju, toliko je i njegovo isku{enje po ovim pitanjima ve}e. Stoga, primeri poniznosti predstavljaju dragocena iskustva koja nam ukazuju na Bo`ju silu koja se u slabosti pokazuje sasvim. Tokom 1860-tih do{lo je do izvesnih te{ko}a u razumevanju potreba koje su brat Jakov i sestra Elen Vajt imali. Pojedina bra}a su sa negovodanjem i nepoverenjem gledali na njihove postupke i {irili zle glasine o njima. Sestra Vajt je pisala: „Zamolila sam ih da mi dokažu u čemu to moj život nije u saglasnosti sa mojim učenjima. Da je moj život zaista bio takav da opravdava nepoverenje članova u moja svedočanstva, onda ne bi bilo teško izvesti dokaze o mojim nehrišćanskim postupcima. Oni nisu mogli navesti ništa čime bi opravdali ove glasine, i priznali su da su pogrešili potpomažući širenje istih, i da su njihove sumnje i nepoverenje bili potpuno neosnovani. Velikodušno sam oprostila svima koji su mi nanosili zlo, i rekoh da jedino što zahtevam jeste da poprave ono što su svojim uticajem učinili. Obećali su da će to učiniti, ali ipak nisu postupili tako. U mnogim porodicama o nama su kružile potpuno neosnovane ili jako preuveličane vesti, tako da su na toj konferenciji mnogi sa podozrenjem gledali na nas, a naročito na mog supruga. Neki koji su imali uticaja nisu nimalo krili svoju sklonost da nas potpuno skrhaju. Moj suprug je, pošto smo se našli u velikoj oskudici, bio primoran da rasprodaje pokretnu imovinu, i to mu je pripisano u greh. On je jednom izjavom dao pristanak da braća nadoknade naš gubitak kada nam je uginula krava, i to mu je tako e upisano u težak greh. Pretpostavljajući da ćemo uspešno prodati svoje imanje u Batl Kriku, kupili smo imanje u Grenvilu i počeli da gradimo kuću. Ali imanje u Batl Kriku nismo uspeli da prodamo, i u tom teškom položaju moj suprug je pisao nekoj braći tražeći pozajmicu. Osu ujući ga za to, govorili su kako je pokušao da se i na taj način dočepa do novca.” 1T 595-596 Zatim je do{lo ohrabrenje. Stare{ina D`on Mateson je imao jedan san kojeg je otkrio porodici Vajt u pismu koje im je poslao: „Bio sam u jednoj velikoj kući u kojoj se nalazila propovedaonica slična onoj koju mi koristimo u našem molitvenom domu. Na njoj je bilo mnogo zapaljenih svetiljki. Te svetiljke je trebalo stalno dopunjavati uljem, i više nas je bilo angažovano da donosimo i dolivamo to ulje. Brat Vajt i njegova supruga su vredno učestvovali u tome, ali primetih da je sestra Vajt u dolivanju ulja učinila više nego bilo ko drugi. Tada brat Vajt otvori vrata jednog skladišta punog buradi sa uljem i u e unutra, a za njim ude i sestra Vajt. U tom trenutku pojavi se jedna grupa ljudi noseći ogromne količine neke crne smese koja je ličila na ča i sve to sasuše na brata i sestru Vajt tako da ih potpuno pokriše time. Bio sam strašno uznemiren i sa zebnjom sam iščekivao ishod toga. Video sam kako se brat i sestra Vajt svom snagom upinju da se oslobode ove čadi i kako posle velikih napora izlaze čisti i srećni kao što su i bili, dok zli ljudi zajedno sa svojom ča i iščeznuše. Tada brat i sestra Vajt ponovo nastaviše da snabdevaju svetiljke uljem, u čemu je naročito prednjačila sestra Vajt. U snu mi je dato i sledeće tumačenje. Svetiljke predstavljaju ostatak naroda Božjeg. Ulje predstavlja istinu i nebesku ljubav, koju treba stalno dodavati narodu Božjem. Oni koji su punili svetiljke predstavljaju sluge Božje koje saraduju na evan eoskoj žetvi. Ne bih mogao posebno da nabrojim pojedince koji su se nalazili u

14

onoj grupi zlih ljudi, ali su to bili oni koje je avo pokrenuo da se svojim zlim uticajem suprotstavljaju bratu i sestri Vajt. Oni su oboje za izvesno vreme bili u velikoj nevolji; ali su oslobo eni milošću Božjom i svojim usrdnim naporima. Na kraju se Božja sila spusti na njih i oni uspešno nastaviše da izvršavaju svoj udeo u objavljivanju poslednje poruke milosti, ali sestra Vajt uz znatno više nebeske mudrosti i ljubavi nego ostali.” 1T 597-598 I brat Lofborou je tako|e podelio svoj san sa njima, žaleći što je i sam učestvovao u tim potpuno pogrešnim postupcima kojima je nanesena šteta delu Božjem a porodici Vajt učinjena teška nepravda. San je opisao na slede}i na~in: „Sanjao sam kako se sa još nekim članovima iz Batl Krika nalazim u jednom vozu. Vagoni su bili niski - jedva da sam se mogao u njima uspraviti. Ventilacija je bila veoma loša, i osećao se jako neprijatan zadah kao da prozori mesecima nisu otvarani. Pruga je bila veoma neravna i vagoni su se tako drmusali da su ponekad i putnici i prtljag padali na patos. Ponekad smo se morali čak i zaustaviti da bi se putnici ponovo smestili i sredili svoj prtljag, ili da se pruga popravi. Ponekad je izgledalo da veoma sporo ili čak nimalo ne odmičemo na svom teškom putu. Bili smo zaista jadni putnici. Odjednom stigosmo do neke okretnice, dovoljno velike da primi ceo naš voz. Tu su bili i brat i sestra Vajt, i kada sam izašao iz voza oni rekoše: ’Ovaj voz ide u potpuno pogrešnom smeru. On se mora okrenuti u suprotnom pravcu.’ Oni oboje uzeše ručice koje pokreću mašineriju okretnica, i počeše da se naprežu iz sve snage da bi je pokrenuli. Nikad nisam video da se ljudi toliko naprežu da nešto pokrenu kao što su se oni mučili da pokrenu ovu okretnicu. Ja sam stajao i posmatrao dok cela kompozicija voza nije počela da se okreće, a tada rekoh: ’Pokreće se,’ a zatim pri oh da im pomognem. Mučnim naporima oko pokretanja ove okretnice bili smo toliko obuzeti da nisam obraćao pažnju šta se dešava s vozom. Kad smo završili ovaj posao, podigosmo pogled, a čitava kompozicija voza izmenila je svoj izgled. Umesto niskih neprovetrenih vagona u kojima smo se vozili, tu su sad bila

široka, visoka i dobro provetrena kola sa širokim i čistim prozorima, sva ure ena i ukrašena, elegantnija od luksuznih dvorskih kola koja sam ikada video. Pruga je bila ravna, glatka i čvrsta. Voz se punio putnicima čija su lica sa izrazom sigurnosti i ozbiljnosti blistala od radosti i sreće. Svi su bili veoma zadovoljni izvršenom promenom, izražavajući potpuno poverenje u srećno putovanje. Sada su u vozu bili i brat i sestra Vajt, njihova lica su bila ozarena svetom radošću. Kada je voz krenuo, ja sam bio toliko radostan i ushićen da sam se probudio pod utiskom da se taj san odnosi na skupštinu u Batl Kriku i na pitanja u vezi sa delom Božjim u tom mestu. Bio sam u potpunosti svestan svoje dužnosti da odem u Batl Krik i da pomognem u tamošnjem delu. Radujem se što mi je na ovakav način pokazano da usrdne napore brata i sestre Vajt, u nastojanju da u crkvu uvedu red, prati Gospodnji blagoslov.” 1T 601-602. Kona~no, delovanjem Bo`jeg Duha, do{lo je do velike promene u postupcima onih koji su {irili zle glasine, a iskreno pokajanje crkvenih vo|a koji su u~estovali u ne~asnim radnjama dobilo je oblik javnog pisma. Ono je napisano jasnim jezikom, u dubokoj poniznosti i kajanju i ovde ga navodimo u celosti: “Smatramo svojim preimućstvom i dužnošću da odgovorimo na gornje izlaganje sestre Vajt. Godinama smo imali sreću da se izbliza upoznamo sa radom ovih Božjih slugu (brata i sestre Vajt). Znamo dosta toga o njihovom samopožrtvovanom zalaganju u prošlosti i osvedočeni smo da njihova jasna, prodorna i verna svedočanstva prati Božji blagoslov. Mi smo već odavno osvedočeni da su učenja Svetog Duha data u tim vizijama neophodna za dobro naroda koji se priprema za preobražaj i za carstvo Božje. Ni na koji drugi način ne bi bilo moguće osuditi tajne grehe, razotkriti iskvarene ljude koji se neopaženo uvlače u stado Božje i sprečiti ih u njihovim zlim namerama. Dugogodišnje iskustvo poučilo nas je da je upravo takav dar od neprocenjive vrednosti za narod Božji. Tako e verujemo da je brat Vajt Bogom pozvan da odre enim svedočanstvom osudi tako otkrivene prestupe, i da u tome treba da ima podršku onih koji se zaista boje Boga.

15

Tako e znamo iz bolnog iskustva da - kad god se ta svedočanstva ignorišu ili olako uzimaju - crkvom zavlada hladnoća, otpadništvo, svetovnost i duhovna tama. Ne želimo da veličamo čoveka, ali bilo bi to kukavičko izneveravanje du`nosti kad ne bismo odlučno izneli svoje poglede o značaju ovih svedočanstava. Strašno otpadništvo onih koji su omalovažili i prezreli ova svedočanstva pruža dovoljno žalosnih dokaza koliko je opasno suprotstavljati se Duhu milosti. Svedoci smo velikih nevolja kroz koje su prošli brat i sestra Vajt za vreme njegove teške i opasne bolesti. Za nas je očevidan dokaz da se u njegovom ozdravljenju pokazala Božja ruka. Verovatno je da se do sada niko nije oporavio posle ovakvog teškog udara. Iako je oštrim udarcem paralize bio ozbiljno pogo en njegov moždani sistem, Bog je svojom rukom otklonio posledice toga i svome sluzi podario novu snagu i tela i uma. Smatramo da je postupak sestre Vajt, kada je u decembru prošle godine na put po Severu povela i svog bolesnog supruga, bio vo|en Božjim Duhom; i da mi, protiveći se ovom postupku, nismo radili po Božjoj volji. U tome smo zastranili s pravog puta, jer nam je upravo u tom pogledu nedostajala nebeska mudrost. Priznajemo da prema njima u to vreme nismo osećali onu duboku hrišćansku ljubav kakvu smo im dugovali u tako velikoj nevolji, i bili smo suviše spori da u ozdravljenju brata Vajta vidimo Božju ruku. Napori i patnje koje je podneo nas radi dali su mu pravo da od nas očekuje najtopliju ljubav i podršku. Ali mi smo od sotone bili zaslepljeni do te mere da uopšte nismo bili svesni svoga duhovnog stanja. Rukovodeći se duhom predrasude, mi smo prošle zime smatrali da brat Vajt traži novac koji mu nije neophodan. Sada smo osvedočeni da je on tada zaista bio u teškoj oskudici i da smo pogrešili što nismo brižljivije ispitali njegov slučaj. Priznajemo da je naš tadašnji stav bio neosnovan i svirep, iako je bio prouzrokovan pogrešnim tumačenjem činjenica. S dubokim bolom u srcu prihvatamo ukor koji nam daje ovo svedočanstvo, i tražimo oproštaj od Boga i od Njegovog naroda za

nepravdu koju smo počinili u nedostatku duhovnog rasu ivanja. Napore koje su brat i sestra Vajt uložili ovih poslednjih dana za nas prate dokazi Božjeg odobravanja i Njegovi blagoslovi. Mnogi su svoje zastranjivanje i zablude ne samo priznali, nego svečanim zavetovanjem ozbiljno okajali, vraćajući se Bogu. Duh Božji je takvom silom zapečatio ovo delo da tu ne može više biti nikakve sumnje. Mnogi od mladih su privedeni Hristu, i skoro svako lice u našoj skupštini primilo je jedan deo ovoga nebeskog blagoslova. Neka naša braća širom sveta uvide da su naša srca u ljubavi sa bratom i sestrom Vajt, osvedočeni smo da su oni Bogom pozvani na ovo odgovorno delo u kojem su angažovani, i svečano se zavetujemo da ćemo biti uz njih u njihovim naporima. U ime crkve, članovi odbora: Dž. N. Endrjus, Dž. N. Lofborou, Džozef Bejts, D. T. Burdo, A. S. Hačins, Džon Bajington. Na sastanku skupštine, u ponedeljak uveče, 21. oktobra gornji izveštaj je jednoglasno prihvaćen. Urija Smit, G. V. Amadon, starešine” 1T 610-612. Koliki je zna~aj ovog pisma svedo~i to {to me|u njegovim potpisnicima nalazimo najzna~ajnija imena koja su obele`ila istoriju Adventnog pokreta. Potpisana su i dva predsednika Generalne konferenije, Bajington (prvi predsednik Generalne konferencije) i Endrjus. U samom pismu ne biraju se re~i kojima bi potpisnici umanjili svoju krivicu, sa~uvali dostojanstvo pred crkvom, ili na bilo koji na~in prebacili odgovornost na okolnosti ili druge ljude. Bez izgovora, bez skrivanja ~ak i dela svoje krivice, izneli su u javnost svoje iskreno pokajanje, isto onako javno kako su i zgre{ili. Na taj na~in, ostavili su nam zlata vredan primer koji }e na{ pokret pratiti do njegovog slavnog zavr{etka kada }e svi oni koji su istog krotkog duha kao i potpisnici objavljenog pisma, po Hristovom obe}anju, naslediti novu zemlju i carstvo.

16

Poslu{nost (2)
„Deco! Slušajte svoje roditelje u Gospodu” (Efescima 6:1), ozna~ava da je roditeljska re~ zakon tada kada je ona u saglasnosti sa Bo`jim zakonom. Roditelji jo{ od po~etka treba da uspostave u svom umu {ta je ono {to se mo`e dopustiti, a {ta ne, ostavljaju}i koliko je god mogu}e {irok opseg slobodi detinje volje. Dete ne treba spre~avati da ~ini kako mu drago, samo zato {to ga treba vaspitavati da bude poslu{no. Deca, kao i osobe starijeg uzrasta, poseduju prava koja je potebno po{tovati. Duh nepokornosti se ~esto podi`e i hrani delovanjem dobronamernih ali nesmotrenih roditelja, neprestanim zabranjivanjem neke bezazlalene stvari, jer je to u suprotnosti sa njihovim sebi~nim uverenjem, ili zato {to su propustili da poklone toj stvari dovoljno pa`nje. Neki roditelji su razvili naviku da stalno govore „ne” na gotovo svako de~ije pitanje, bez da su izvagali stvar. Dete }e veome brzo shvatiti nepravednost neutemeljenih zabrana, i ne samo {to }e verovatno tra`iti priliku da iska`e neposlu{nost, ve} }e biti sklono da na zahteve poslu{nosti gleda kao na vrstu tiranijskog sputavanja koja se primenjuju na njegova dela u skladu sa raspolo`enjem roditelja. Mi treba da se najopreznije ~uvamo, da bi motivi koji nas pobu|uju da postavljamo na{e zahteve ne budu nadahnuti nekom vrstom nesvesne tiranije, umesto nesebi~ne `elje za dobrobit dece, ve} zasnovani na uzvi{enijoj mudrosti i rasu|ivanju koje je gra|eno vremenom i iskustvom. Ve}ina roditelja }e shvatiti da im je, po ovom pitanju, potrebno mnogo li~nog usavr{avanja, kako ne bi postavljali nerazumne ili proizvoljne zahteve svojoj deci, kako bi pa`ljivo procenili stvari pre nego {to donesu odluku, tako da njihovo „da” ili „ne” bude zasnovano na razumu a ne na promenljivoj }udljivosti. Ako roditelj, nakon {to je stavio neku zabranu, shvati da nije u potpunosti razumeo stvari, i da stvarnih razloga za odbijanje nije bilo, ~ini se da je mudrije objasniti detetu da stvar nije bila u potpunosti shva}ena, nego ostati na pre|a{njem stanovi{tu samo zbog toga {to je zapovest ve} izre~ena. Ni{ta ne nanosi bol de~ijem srcu vi{e od nepravde, i niko nije br`i od deteta u sposobnosti opa`anja nepravde. Kada je potrebno re}i „ne”, neka dobro promi{ljen odgovor bude odlu~no dat, ali na ljubazan na~in i uz toplu naklonost. Lak{e je poslu{ati ljubazno „ne”, nego kada se ono iznosi na ljutit na~in, a i manje je verovatno da }e se time izazvati de~ija svadljivost. Roditelji treba da nastoje da poslu{nost u~ine {to je mogu}e privla~nom. Ne u smislu da treba da dozvole da de~ija }udljivost upravlja doga|ajima, nego }e ljubazan i saose}ajan odnos, koji treba da postoji izme|u roditelja i deteta, dovesti do poslu{nog duha i do uverenja da je roditeljska volja kojoj se pokorava mudrija i bolja od njegove; da u poslu{nosti on dobija umesto da gubi. Dete ne}e uvek biti sposobno da shvati da je za njegovo dobro da se vlada po `eljama roditelja, ali ako ono zna iz svog prethodnog iskustva da oni savr{eno saose}aju sa njime, tra`e}i poslu{nost samo u stvarima koje su dobre i pravedne, ono }e biti poslu{no u veri, ~ak i tada kada mu to donosi gorka razo~arenja. Roditelji ~esto propu{taju da shvate koliko detinja poslu{nost zavisi od njihovog dr`anja prema njemu. Da bi de~ije poverenje ostalo netaknuto, neophodno je najpa`ljivije osmatrati da se ne postavljaju zahtevi osim onih koji su zasnovani na principima koji obrazuju osnovu bo`anske zapovesti, i koji }e poslu`iti roditeljima kao vodi~ u dono{enju svih zahteva prema svojoj deci. Od najve}eg je zna~aja da roditelji razumeju kako zlatna prilika da otpo~nu svoja

17

nastojanja u negovanju navike poslu{nosti le`i na samom po~etku `ivota, kada su de~ije sposobnosti u pou~ljivom stadijumu, pa se lako upu}uju i vode na pravi put. Vaspitanje treba da otpo~ne ~im je sposobno da razume najjednostavniju naredbu. Sa vaspitanjem se mo`e otpo~eti ~ak i u najranijim danima `ivota. Prvi zahtevi za poslu{no{}u prirodno su vezane za odnos sa detinjim fizi~kim potrebama. Obrazovanjem ispravnih navika u jelu, spavanju i fizi~kom ve`banju, mi ohrabrujemo dete da se pokori nekoj drugoj sili koja ne predstavlja njegove sklonosti, ~ime obezbe|ujemo povoljne uslove za poslu{nost autoritetima u kasnijim danima. Kada dete za|e u doba u kojem mo`e da razume re~i, odziv na poslu{nost }e u mnogome zavisiti od oblika i na~ina na koji mu se zahtevi iznose. Moljakanje treba izbegavati koliko je god mogu}e. Bolje je, kad god je mogu}e, koristiti formu naredbe. Deca mogu i treba da se u~e da po{tuju u~tivu molbu kao {to je „ ho}e{ li, molim te, u~initi to”, ili „bolje je ako se ne radi na taj na~in.” Ako su naredbe ipak potrebne, kao {to je to nekada slu~aj, poka`ite tonom kojim izri~ete naredbu da imate veru u dete, i da o~ekujete da }e biti poslu{no. Ton ustru~avanja i kolebanja podsta}i }e dete da bude neposlu{no. Ono }e prirodno zaklju~iti da ne o~ekujete da obrati pa`nju, ili da vama nije va`no da li }e mariti. Glasni, iritiraju}i ton i plahovite naredbe podi`u duh sva|e i dete ih retko kad poslu{a. U mirnom, savr{eno kontrolisanom glasu nalazi se sila kojoj se dete rado pokorava. Roditeljsko „ne” upu}eno mali{anima, treba da bude izgovoreno postojanim, blagim tonom i za dete ono treba da ozna~ava upravo to. Iznena|uju}e je zapaziti kako rano u `ivotu beba nau~i da roditeljski glas nije bezna~ajan. Sa zahtevima koji su po svom karakteru pravedni i promi{ljeni, i sa postojanim, nepopustljivim, ali ljubaznim autoritetom, navika poslu{nosti se lako posti`e, pri ~emu dete jedva i da shvata da je u pitanju poslu{nost. Mnogi roditelji propu{taju da postignu poslu{nost usled nedostatka kontinuiteta u disciplini. Karakterna crta postaje trajna samo kada postane navika. Da bi se stekla navika, obu~avanje mora biti redovno, a ne

takvo koje se jednog dana primenjuje, a drugog zaboravlja. Ovaj nedostatak kontinuiteta sa strane roditelja je jedan od naj~e{}ih uzroka neuspeha u dobroj upravi domom. Jednog dana, na~elo je visoko uzdignuto, i ula`e se svaki napor da se tamo i zadr`i; ve} drugog dana majka je umorna i nervozna, i ono {to je ju~e bilo zabranjeno danas je dozvoljeno, zato {to se ~ini da }e manje smetati ako se to dozvoli, nego da se ulo`i trud neophodan da se na~elo dr`i visoko. Posledice na dete su pora`avaju}e. Ono odmerava svoje prilike da ~ini ili ne odre|ene stvari, ali ne na osnovu dobra ili zla, ve} na osnovu raspolo`enja svoje majke. Takva povremena, isprekidana nastojanja da se oblikuju dobre navike, mogu se bez kraja nastavljati bez ikakvog uspeha. Ujedna~enost u vladanju, podr`ana postojanom, svakodnevnom marljivo{}u, predstavlja jedan od najva`nijih uslova u podizanju dece. Odr`avanje discipline zahteva ulaganje ogromnog napora od strane roditelja, ali to je jedini na~in da se obrazuju navike u de~ijem karakteru. Ni jedna dobra stvar u ovom ili budu}em `ivotu, ne mo`e se zadobiti bez napora, ~esto i uz velika odricanja sa na{e strane, a uzvi{ena privilegija usmeravanja i oblikovanja karaktera Bo`jih mali{ana zahteva od nas posebno samopo`rtvovanje. Deci bilo kog uzrasta uvek je bolje postaviti {to je manje mogu}e pravila, i to takvih koje roditelji mogu da slede. Bolje je ne tra`iti poslu{nost u odre|enoj stvari, nego izneti zahtev koji ne mo`e da se ispuni. Mnogo zahteva odjednom tako|e treba izbegavati, jer se deca lako daju zbuniti mno{tvom zahteva. Dakle, na dete ne treba stavljati zahteve koji prevazilaze de~iju snagu, fizi~ku, mentalnu ili moralnu. Setite se da je ono nezrelo u umu, karakteru, kao i u fizi~koj snazi, tako da va{i zahtevi budu u skladu sa de~ijim sposobnostima.

18

Priroda i karakter ~oveka Isusa Hrista (2)
Hristos je uzeo istu ljudsku prirodu koju gre{nik nasle|uje: „Onaj koji je uzeo ljudsku prirodu na sebe, zna kako da se saose}a sa onima koji pate u ljudskoj prirodi. On je imao istu prirodu kao gre{nik, iako nije znao za greh, kako bi mogao da osudi greh u telu i da se saose}a onima koji su u te{ko}ama, opasnostima i isku{enjima koje su opsedale Njegov put dok je hodio sa ljudima.” MR10, 176 Hristove priroda primile je sklonosti koje mi nasle|ujemo: „Do{av{i kao ~ovek, da se susretne i podvrgne svim zlim sklonostima koje ~ovek nasle|uje, koje na svaki mogu}i na~in da uni{te Njegovu veru, on je omogu}io sebi da bude udaran od ljudi koji su nadahnuti sotonom, pobunjenikom koji je zba~en sa neba.” Letter K-303, 1903. Ne naru{avaju}i niti jedan princip ljudske prirode, Hristos je mogao biti isku{an svakim isku{enjem: „Hristos je objavio: ’tamo gde je sotonin presto, tamo }e biti moj krst, sredstvo poni`enja i patnje. Ne}u naru{iti niti jedan princip ljudske prirode. Obla~e}i svoje bo`anstvo u ljudsku prirodu, izdr`a}u svako isku{enje sa kojim se susre}e ~ovek.’” MR5, 114. Pre nego {to je Adam pao u greh, u njemu nije postojala nikakva pokvarenost ili sklonost ka zlu. Me|utim, sasvim druga~ije je bilo kod Hrista koji je nasledio telo uni`eno grehom: „Adam je bio ku{an od neprijatelja i pao je. Njegov pad nije prouzrokovao greh koji je bio u njemu, jer ga je Bog stvorio ~istim i pravednim, po svom obli~ju. On je bio bez greha, isto koliko i an|eli pred prestolom. U njemu nisu postojala iskvarena na~ela, ili sklonost ka zlu. Ali kada je Hristos do{ao da se sukobi sa sotoninim isku{enjima, on je nosio ’obli~je gre{nog tela’. U pustinji, fizi~ki oslabljen postom od ~etrdeset dana, susreo se sa svojim neprijateljem. Njegovo dostojanstvo je dovedeno u sumnju, Njegov autoritet osporen, Njegova odanost Ocu napadnuta od strane palog neprijatelja.” ST, Oct. 17, 1900. „On je napustio slavu neba i odenuo svoje bo`anstvo ljudskom prirodom, i pokorio se `alosti, sramoti, prekorevanju, zlostavljanju, odbacivanju i raspe}u. Iako je posedovao sve sile ljudskih strasti, On se nikada nije pokorio isku{enju da ~ini ono {to nije ~isto, ono {to ne uzdi`e i oplemenjuje.” ST, Nov. 21, 1892 To {to je Hristos nasledio ni`e sile ljudske prirode, nije ga u~inilo pokvarenim ili gre{nim, jer ovi atributi ne ~ine ni{ta sve dok im se ~ovek ne pokori. Greh, krivica, pokvarenost i osuda nastaju tek tada kada ~ovek popusti pred snagom ni`ih sila svoje prirode. Kao {to pokazuju tekstovi Duha proro{tva, Hristos je imao palu ljudsku prirodu i puninu ni`ih sila koje svaki pali ~ovek ima (ose}anja, apetit, strasti), me|utim, vi{im silama svog uma (intelekt, razum, volja), odupreo se svakom isku{enju, te stoga Njegov `ivot, Njegov karakter, i Njegova moralna priroda nisu postali pokvareni. To se moglo desiti samo u slu~aju da je On, kao Adam i Eva, u~inio greh. „Bo`anska priroda spojena sa ljudskom, dovela ga je u stanje u kojem mo`e popustiti sotoninom isku{enju. U ovom slu~aju, Hristovo isku{enje je bilo mnogo ve}e nego isku{enje Adama i Eve, jer je Hristos uzeo na{u prirodu, palu, ali ne pokvarenu, koja nije mogla biti pokvarena osim da je primio sotonine re~i na mesto Bo`jih re~i” MR16, 182-183. „Crkva je sastavljena od ljudi i `ena koji imaju istu prirodu, istu narav kao i deca koja su doneta Hristu... On je blagoslovio decu koja su bila u posedu istih strasti koje je i On imao.” ST, April 9, 1896 Zbog toga {to je On, kao i sva deca ovoga sveta, nasledio palu prirodu od svoje majke, a sa njom i fizi~ke, mentalne i moralne slabosti, bio je simboli~ki prikazan ~okotom, kojem je potrebna podr{ka za rast ka nebu.

19

„Pala ljudska priroda je kao mladica loze, koja se hvata za strnjiku i otpatke.” MR17, 27 „’Ja sam pravi ~okot’, rekao je. Umesto vitke palme, veli~anstvenog kedra ili sna`nog hrasta, Isus je odabrao razgranati ~okot da predstavi sebe. Palma, kedar i hrast stoje sami. Njima nije potreban nikakav oslonac. Ali ~okot se obavija oko kolja i tako penje prema nebu. Tako je i Hristos u svojoj ljudskoj prirodi zavisio od bo`anske sile. ’Ja ne mogu ništa ~initi sam od sebe’, izjavio je (Jovan 5:30).” DA 674-675 Jo{ jedan prikaz je upotrebljen da Bo`jem narodu u pustinji, za vreme Mojsija, predstavi Hristovu prirodu. „I Gospod reče Mojsiju: Načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti. I načini Mojsije zmiju od bronze, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od bronze, i ozdravi.” 4. Moj. 21:8-9. „Kakav je to bio neobi~an simbol za predstavljanje Hrista, obli~je zmije koja ih je ujedala! Taj simbol je bio podignut na {tapu, a oni su trebali da pogledaju na nju i da `ive. Tako je Isus bio u obli~ju gre{nog tela. On je bio nosilac greha.” 1888 Materials, vol. 4, 1451 „Ona (zmija) je bila simbol Hrista. Kao što je kip na~injen u obliku smrtonosne zmije podignut radi njihovog izle~enja, tako je i On ’u obli~ju tela grehovnog’ trebao da bude njihov Otkupitelj. (Rimljanima 8,3).” DA, 174-175. „Hristos je video ~ovekovu stra{nu opasnost i odlu~io je da Ga spase sopstvenom `rtvom. Kako bi mogao ispuniti nameru svoje ljubavi za ljudski rod, On je postao kost od na{e kosti i telo od na{eg tela. ’Kako deca imaju udela u krvi i telu, tako i On uze udela u tome, da smrću obesnaži onoga koji ima vlast nad smrću, to jest avola, i da izbavi one koji su, strahujući od smrti, celog života bili u ropstvu... Stoga je bilo potrebno da u svemu bude nalik na braću,’ Jevrejima 2:1415-17.” Reflecting Christ, 17 „Ova pokazana ljubav ne mo`e se u potpunosti razumeti od smrtnih ljudi. To je tajna koja je suvi{e duboka da bi je ljudski um pronikao. Hristos je istinski sjedinio gre{nu ljudsku prirodu sa svojom bezgre{nom prirodom, jer mu je jedino putem

ovog dela poni`avanja moglo biti omogu}eno da prolije svoju krv u korist palog roda.” MR 17, 26 „Jer što zakon nije mogao, zato što je zbog tela bio slab, učinio je Bog tako što je poslao svoga Sina u obličju grešnog telu, i za greh, i osudio greh u telu.” Rim. 8:3 „Svojim `ivotom i smr}u, Hristos je postigao više nego što je samo obnovljenje onoga što je grehom bilo razoreno. Sotonina namera bila je da prouzrokuje ve~nu razdvojenost izme|u Boga i ~oveka; ali u Hristu mi smo se mnogo prisnije sjedinili sa Bogom nego što bi to bilo da nikada nismo pali. Time što je uzeo našu prirodu, Spasitelj se povezao sa ~ove~anstvom vezom koja se ne}e nikada raskinuti. On je povezan s nama kroz svu ve~nost. ’Bogu tako omilje svet da je i sina svojega jedinorodnoga dao.’ (Jovan 3:16) On Ga je dao ne samo da ponese naše grehe i umre kao naša `rtva; On ga je palom rodu dao. Da bi nas uverio u nepromenjivost svoje odluke o miru, Bog je dao svog jedinorodnog Sina da postane ~lan ljudske porodice, da zauvek zadr`i svoju ljudsku prirodu. To je zalog da }e Bog ispuniti svoju re~. ’Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu.’ (Isaija 5,6) Bog je usvojio ljudsku prirodu u li~nosti svog Sina i preneo je u najviše Nebo. ’Sin ~ove~ji’ je taj koji deli presto svemira. ’Sin ~ove~ji’ je taj ~ije }e ime biti ’divni, savetnik, Bog silni, otac ve~ni, knez mirni’. (Isaija 9:6) JA SAM je Posrednik izme|u Boga i ~ove~anstva, pola`u}i svoje ruke na oboje. On koji je ’svet, bezazlen, ~ist, odvojen od grešnika’ ne stidi se nazvati nas bra}om. (Jevrejima 7:26; 2:11) U Hristu su me|usobno povezane zemaljska i nebeska porodica. Proslavljeni Hristos je naš brat. Nebo je obavijeno ljudskom prirodom, a ljudsko je privijeno nagradi Bezgrani~ne ljubavi.” DA 26.

20

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful