P. 1
Istorija Vizantije

Istorija Vizantije

|Views: 394|Likes:
Published by Marija Pokrajac

More info:

Published by: Marija Pokrajac on Dec 20, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

01/16/2013

pdf

text

original

POZNOHRIŠĆANSKA RIMSKA IMPERIJA Prvobitno, vizantijska istorija je samo nastavak rimske istorije, a Vizantijsko carstvo samo produžetak Rimske

imperije. Naziv «Vizantija» potiče iz docnijeg vremena, sami «Vizantinci» a nisu poznavali. Oni su sebe nazivali Rimljanima-Romejima, njihovi carevi se smatrali rimskim imperatorima. Ideja rimske države održavala je jedinstvo etnički šarenog carstva, a rimski univerzalizam određivao je njegov stav prema spoljnjem svetu. Vizantijski vladar je rimski car i poglavar hrišćanske vaseljene i tome teži politika Vizantije, vladavini nad celim poznatim svetom i dotadašnjim teritorijama rimskog carstva. Polaznu tačku državnog razvitka Vizantije čini Rimsko carstvo, onakvo kakvo je izašlo iz velike ekonomske krize III veka. Privredno opadanje bilo je naročito katastrofalno u zapadnom delu imperije, mada je i istok bio pogođen, ali smanjenje broja stanovništva i opadanje gradskog života i privrede nisu se ovde tako osetili kao na zapadu. Rimski sistem magistrature ustupio je mesto vizantijskog birokratiji. Carsko dostojanstvo nije više vrhovna magistratura već despotska vlast, koja se manje zasniva na ovozemaljskim političkim činiocima koliko na volji božijoj. Car je ne samo vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i zakonodavac već i branilac crkve i prave vere. On je izabranik božiji i kao takav ne samo gospodar nego i živi simbol carstva koje mu je bog poverio. Moć Vizantije zasniva se više na novcu, negoli na ratnoj snazi, što se pokazuje kroz skoro neiscrpnu sposobnost plaćanja u najboljim vremenima. Naličje toga je bio nemilosrdni fiskalizam vizantijske države, koja je sve i svašta potčinjavala finansijskim potrebama. Teret državnih nameta, samo po sebi pretežak, povećavao se bezmerno zbog zloupotreba koliko veštog, toliko i bezobzirnog vizantijskog činovništva. Dioklecijanovim preuređenjem provincijske uprave učinjen je kraj privilegovanom položaju Italije, ukinuta je i razlika između carskih i senatskih provincija, koja je već odavno bila izgubila svaki značaj. Od tog vremena sve provincije su potčinjene caru, a i Italija, koja je nekad gospodarila Imperijom, podeljena je, kao svaka državna teritorija u provincije i podvrgnuta poreskoj obavezi. Veće provincije su takođe podeljene u nekoliko manjih, tako da se njihov broj povećao; u Dioklecijanovo vreme bilo ih je oko 100, a u petom veku preko 120. Istovremeno Dioklecijan je podelio teritoriju carstva u 12 dijeceza; pred kraj IV veka njihov broj je dostigao 14. Carstvo je, pod Konstantinom podeljeno u prefekture, tako da je svaka prefektura obuhvatala nekoliko dijeceza, a svaka dijeceza veći broj provincija. Tek od kraja IV veka granice prefektura i njihov broj se ustalio. Istočna prefektura (Praefectura praetorio per Orientem), koja se sastojala od Egipatske, Istočne, Pontijske, Azijske i Tračke dijeceza zahvatala je Egipat sa Libijom, prednju Aziju i Trakiju. Susedna Ilirska prefektura (Praefectura praetorio per Ilyricum) koju su sačinjavale Dačka i Makedonska dijeceza, prostirala se sredinom Balkanskog poluostrva od Grčke na jugu do Dunava na severu. Italijanska prefektura (Praefectura praetorio Illyrici, Italiae et Africae) obuhvatila je, pored Italije, najveći deo Latinske Afrike, a s druge strane, Dalmaciju, Panoniju, Norik i Reciju. U Galsku prefekturu (Praefectura praetorio Galliarum) ulazile su Galija, rimski deo Britanije, Ibersko poluostrvo i zapadni deo Mauretanije. Tako se svaka prefektura prostirala na teritoriji koja danas obuhvata po nekoliko modernih država. Na čelu su stajali pretorijski prefekti. Prefekt Istoka, koji je rezidirao u Konstantinopolisu i prefekt Italije bili su najviši dostojanstvenici države; iza njih su dolazili prefekt Ilirika, čije je sedište bilo u Solunu, i prefekt Galije.

1

Rim i Konstantinopolis su bili izuzeti iz nadležnosti prefekata pretorija i potčinjeni svojim gradskim prefektima, koji su posle pretorijskih imali najviši rang među svim državnim činovnicima. Njima je bilo potčinjeno sudstvo u gradu, vodili su brigu o održavanju reda i mira u prestonici, kao i o snabdevanju. U Konstantinovo doba najuticajniji predstavnik centralne uprave bio je magister officiorum. Njegovom nadzoru potčinjena su sva officia u državi, dakle praktično cela državna administracija, uključujući i administraciju prefektura. Njegov sopstveni officium čine agentes in rebus, koji obilaze provincije kao carski kuriri, a ujedno kao agenti vrše i obaveštajnu službu, ispitujući rad i raspoloženje činovnika. Bilo je to veoma obimno telo, koje u V veku broji preko 1200 funkcionera, samo u istočnom delu carstva. On takođe rukovodi i poštanskim saobraćajem (cursus publicus) od IV veka nove ere, što je do tada spadalo u nadležnost prefekata pretorija. Pored ovog, najvažniji činovnik centralne uprave bio je od vremena Konstantina velikog quaestor sacri palatii, koji stoji na čelu pravosuđa, redigira zakone i kontrasignira carske ukaze. Na čelu finansijske uprave stoje fiscusi, šefovi državne blagajne i privatne carske blagajne (res privatae), koji se zovu comes sacrarum largitionum i comes rerum privatarum. Senat u Konstantinopolju, osnovan u vreme Konstantina je savetodavno telo, čiji je značaj poprilično ograničen carskom voljom, a ponekad je Senat nastupao i kao vrhovni sud. Najvažnija uloga mu je bila da prilikom promene vladara senat ima pravo izbora i potvrđivanja novog cara (ukoliko prethodni car nije ostavio naslednika senat je mogao izabrati novog cara, ali se njegova uloga obično svodila na aklamovanje carskog naslednika). Članovi senata su bili po pravilu potomci rimskih senatorskih porodica, a titula je bila nasledna. Pored njih u senat su ulazili i carski činovnici iz tri najviše klase, ilustres, spectabiles i clarissimi. Broj senatora se kretao negde oko 2000 u IV veku. Koloni, koji čine većinu seljaštva i predstavljaju glavnu proizvodnu snagu u poljoprivredi poznog carstva, sve više padaju u naslednu zavisnost od svojih gospodara. Dioklecijanovim poreskim sistemom, taj proces je pooštren i ubrzan. Anona se daje u robi, pošto je novac izgubio vrednost, a utvrđuje se po sabiranju iugiuma (komad zemlje + kvalitet) i caputa (radna snaga koja obrađuje zemlju). Jedno se bez drugog ne može oporezovati, pa se traži radna snaga za svaki komad zemlje, što je predstavljalo jako težak zadatak, jer je nestašica radne snage bila velika. Od doba Konstantina Velikog uvodi se opterećenje za trgovce i zanatlije, koje je bilo prilično visoko i nazivalo se auri lustralis collatio. Ovaj vladar je uspeo da stvori nov i neobično solidan novčani sistem. Osnovnu jedinicu tog sistema sačinjavao je zlatni solidus. Njegova normalna težina bila je 4,48 grama, tako da je u jednoj zlatnoj funti bilo 72 ovakva zlatnika. Srebrni novac, seliqua bio je težak 2,24 grama i činio 1/24 zlatnika, jer je vrednost zlata bila 12 puta veća od vrednosti srebra. Stabilnost ovog sistema bila je izvanredna i dugo se održala, sve do XI veka. Reorganizacijama je bila obuhvaćena i rimska vojska, koja se od pogranično statične preobražava u pokretljivu konjičku vojsku, sa rezervom u pozadini. Tako je Dioklecijan stvorio exercitus comitatensis, koji je dodatno izgrađen i ojačan u doba Konstantina. Ova vojska je postala jezgro rimskih oružanih snaga, tim pre što je Konstantin u korist ove smanjio pograničnu vojsku. Vojnici graničari, zvani limitanei, dobijaju kao nagradu za službu zemljišne posede, pa se pretvaraju u neku vrstu seljačke milicije koja živi od prihoda sa svojih imanja i brani granicu. Na čelu vojske su magistri militum, koji se dele na magistri peditum (pešadijski komandiri) i magistri equitum (konjički komandiri), ali se brzo odustalo od ovakve podele i komanda je poverena po dvojici zapovednika istog ranga, sa titulama magister equitum et peditum praesentalis. Tokom vremena vojska se sve više varvarizuje preko najamnika, Germana, Ilira i ostalog domorodačkog ili varvarskog stanovništva.

2

U ovom periodu carstvo se nalazi pod stalnim pritiskom Persijskog carstva Sasanida, koji konstantno održavaju pritisak na istočne granice, što će postati karakteristika vizantijskog ratovanja, stalne borbe na istoku i povremeno na zapadu. Premeštanje težišta na istok dovelo je i do toga da Konstantin Veliki na tlu stare varošice Vizantion na Bosforu uzdigne novu prestonicu imperije, čije je zidanje počelo 324. godine, odmah posle pobede nad Licinijem, a promovisana je u prestonicu 11. maja 330. godine. Konstantin je ujedno i prvi rimski car koji je tolerisao hrišćanstvo i proglasio ga za ravnopravnu veru, a pred smrt se i pokrstio. Svakako najjača i istorijski najznačajnija manifestacija hristijanizacije Rimskog carstva u njegovo vreme bila je sazivanje vaseljenskog sabora u Nikeji (325. godine). Iako još nije zvanično bio hrišćanin on je predsedavao saborom i uticao na odluke istog u popriličnoj meri. Na saboru se raspravljalo o nauci aleksandrijskog prezvitera Arija, koji je, polazeći od monoteističkih shvatanja, odbijao da prihvati jednakost Oca i Sina i stoga nije priznavao Hrista za boga. Arijeva nauka je osuđena, a usvojeno je da je Sin «jedinosuštan» Ocu i tako je formulisana dogma koja sa dopunama II vaseljenskog sabora u Carigradu (381. godine) čini «simbol vere» hrišćanske crkve. Ovakva presuda dovešće do sukoba arijanstva i pravoslavlja koje će se samo produbiti i proširiti u narednim godinama sve do pogibije cara Valensa, kada će arijanstvo konačno biti poraženo. Čak su se i Konstantinovi sinovi bili podelili po ovom pitanju, pa je tako Konstancije, koji je upravljao istokom bio arijanac, a Konstans pristalica nikejskog učenja. SEOBA NARODA I HRISTOLOŠKE RASPRAVE Posle smrti Julijana, Jovijan (363-364) sklopio je mir sa Persijom, kojim je Vizantija izgubila izvesne oblasti u Mesopotamiji i Jermeniji. Valentnijan I (364-375) i Valens (364-378) su takođe bili pripadnici suprotnih verskih pravaca. Ovo je doba ratova na dva fronta; na zapadu se ratuje na Dunavu sa Sarmatima i Kvadima, na Rajni i Nekaru sa Alamanima, u Britaniji protiv Saksa i Iraca. Na istoku su Zapadni Goti pod pritiskom Huna krenuli ka dunavskim pokrajinama i preplavili Trakiju. Valens je iz Persije dojurio na Balkan i sreo se sa neprijateljem kod Jedrena, gde je 9. avgusta 378. godine poginuo na bojištu, a vojska mu bila poražena. Valentinijana I nasleđuje Gracijan koji je sa sinom Teodosijem I koji je dobio istok na upravljanje kreću putem sporazuma i nagodbe sa Gotima kojima dozvoljavaju naseljavanje u Panoniju i severnu Trakiju, pod uslovom da kao Federati pruže vojnu pomoć carstvu. Pred svoju smrt Teodosije I je uspeo da ujedini carstvo, ali ga je na posmrtnom odru opet podelio i pri tom prednost dao istoku, iako je sam poticao sa zapada. Tako je Arkadije, stariji sin, dobio istok na upravu, a Honorije zapad. Teodosijeva gotska politka zapala je u krizu, jer su Goti pod Alarihom pustošili Balkan sve do Konstantinopolja i južne Grčke. Kriza se smiruje kada Alarih dobija titulu magistar militum per Illyricum i kada mu je prepuštena komanda nad carskom vojskom na centralnom Balkanu. Negde oko 406-407. godine Alarih je krenuo na Italiju i 410. godine osvojio Rim i tako nastupa period zatišja na tlu istočnih provincija carstva, sve do provale Huna. Teodosije II (408-450) Slabi car Teodosije II, vladao je u početku pod tutorstvom svoje sestre Pulherije, a docnije pod uticajem svoje supruge Atenaide-Evdokije, ćerke paganskog profesora retorike u Atini. Njenom uticaju treba pripisati što je 425. godine reorganizacijom i proširivanjem visoke škole iz

3

čiji je poglavica uzeo ime Zenon. koji je sazvao novi car Markijan prihvaćena je dogma o dve prirode Hrista. Petovio. Asparov uticaj je ojačao. 471.vremena Konstantina Velikog osnovan Univerzitet u Konstantinopolisu. godine Zenon je uspeo da se ponovo dočepa vlasti. Time se nagoveštavalo suparništvo ova dva crkvena sedišta. Posle prve prevlasti aleksandrijske škole. zadovoljavali tradicionalnim svetovnim krunisanjem cara. Lav I (457-474) Čini se da je ovaj car bio prvi u čijem je krunisanju učestvovao carigradski patrijarh. pljačkaju i pustoše zemlju. koji će nastaviti dugo da tinja. posle ovaploćenja Hrista. 438. istog onog zbog koga je propala vojna ekspedicija 468. dok je po aleksandrijskoj školi u Hristu postojala samo spojena božanska i ljudska priroda u jednu bogočovečansku prirodu. pa je akt krunisanja vremenom sve više dobijao karakter crkvenog obreda. ali posle svakom novog napada rasla je i cena danka. Singidunum. Emona i mnogi drugi. Četrdesetih godina V veka carstvo se ponovo našlo pod navalom sa severa. Naiusus. Carstvo je odahnulo kada je Atila krenuo na zapad i ubrzo potom umro (453. godine. godine njegova vlast je bila ugrožena pobunom kada su zaverenici doveli na presto nesposobnog vojskovođu Vasiliska. počeli su da napadaju Vizantijsku teritoriju. godine Aspar i njegov mlađi sin Ardabur su ubijeni. nasledio ga je njegov unuk Lav II. Rim (papa Lav I) i Konstantinopolis (patrijaršijski sinod) su se ujedinili i posle stvaranja monofizitizma od strane Evtihija koji je tvrdio da se ljudsko i božansko u Hristu pretvorilo u božansko. senat i narod priznavali za vladara svečanom aklamacijom. koji je u jesen iste godine umro. zahvaljujući patrijarhu Kirilu. Od ovog vremena svi carevi primaju krunu iz ruku patrijarha prestonice. ali je u ostalom potpuno izjednačio episkope starog i novog Rima. pa su ga vojska. Vizantija u nekoliko navrata sklapa primirja sa Hunima. krunisao ga je predstavnik vojske. pa je vladao još punih petnaest godina. što je Vizantija morala da prihvati kao svršen čin. osudili ovakvo učenje. U 28. a Odoakar je postavljen za magistra militum per Italiam i 4 . Lav I obratio se maloazijskom plemenu Isavrijanaca. sada se postavilo pitanje odnosa božanskog i čovečanskog načela u Hristu. razveden od kraljeve kćeri i lišen titule Cezara. Kada je Lav I umro. Huni sa Atilom na čelu. Do tada su se carevi i pored pobožnosti. Zenonov i Arijadnin sin. godine objavljen je codex Theodosianus. pošto je vojna ekspedicija pomoći zapadnom carstvu od 1000 brodova protiv Vandalske kraljevine u Africi pod vođstvom Vasiliska. Prema antiohijskoj školi u Hristu su postojale jedna pored druge i božanska i ljudska priroda. oženjen je drugom carevom ćerkom. dok je Patrikije teško ranjen. koje će se vremenom pretvoriti u ogorčenu borbu. uzdignut za Cezara i time priznat za naslednika prestola. 476. ruše gradove. Da bi se oslobodio tutorstva Germana i Alana Aspara. godine. No. što je samo produbilo raskol između Konstantinopolisa i Sirije i Egipta. Njegov sine Petrikije. uzdignutog na štit. godine). Markijan (450-457) Posle Halkedonskog sabora 451. Njegov dolazak na vlast pada u vreme propasti zapadnog carstva. Dvadeset meseci kasnije. godine i potisnuo Aspara. a Zenon je postavljen za suvladara svom maloletnom sinu. Zenon (476-491) Već 475. oženio se najstarijom Lavovom ćerkom Arijadnom 466. Krstareći Balkanom. kanonu Halkedonskog sabora priznat je rimskom papi prvi počasni rang. prva zvanična zbirka zakona izdatih posle Konstantina Velikog. Pošto je u borbi protiv arijanstva ustanovljena dogma o savršenoj božanskoj prirodi Sina i njegovoj jednodušnosti sa Ocem. šuraka Lava I. Tada stradavaju Sirmijum. propala.

da bi po odlasku vojske opet činio po svome. postao oficir. U sporazumu sa Konstantinopoljskim patrijarhom Akakijem. otvoreno podržavao monofizite. tako da je sukob opstao. narod je od carice Arijadne tražio da im podari rimskoj cara. ali bi car tada učinio koncesije. Na istoku takođe imaju problem sa Germanima. koja je tri puta dolazio do zidina Konstantinopolja. ali nije doneo presudu koje je učenje u pravu. ali je time sav poreski teret pao na leđa seljaka. Već 535. Kada je Zenon umro. ali je car uglavnom bio inspiracija iza svega toga. Novčani sistem iz doba Konstantina. zarobio kralja Gelimera i vratio se u prestonicu kao pobednik sledeće godine. Jedan deo vojske osvojio je Dalmaciju. oni koji su podržavali carsku politiku postojanja oba učenja. Jovan Kapadokijski sproveo upravne reforme. godine. 481. godine pobedom Teoderiha. godine objavio Henoktikon. 540. Brigu oko skupljanja poreza u gradovima preneo je sa kurija na organe pretorijske prefekture. godine krenuo je Velizar protiv Istočnih Gota u Italiji. Zenon je pokušao da putem kompromisa izmiri istočne monofizite sa pravoslavljem. Sa vojskom od 18000 ljudi Velizar se iskrcao 533. a posle Atanasijeve smrti izabran je za cara. on je 482. godine. Prekid sa monofizitizmom delo je njegovog sestrića Justinijana. godine u Africi i porazio državu Vandala. godine buknuo ustanak vojske u Trakiji. čije su obaveze i onako već bile prevelike. kao i izmirenje sa Rimom. energični Goti su se ponovo digli i porazili Velizara nekoliko puta. 5 . koji je postao gospodar Italije i stvorio Istočnogotsku kraljevinu. takođe kao zarobljenika sproveo u Konstantinopolj. pohode je vodio Velizar. No. čak se javila i treća struja. što je bio neophodan uslov za ostvarivanje krupnih ciljeva na zapadu. 512. godine u Konstantinopolisu je izbila buna koja ga je umalo stajala krune.formalno je upravljao Italijom kao carski namesnik. pa je stranka plavih istupala protiv njegove vlasti. ali mu je za to trebalo punih 7 godina od stupanja na presto. ukinuo je auri lustralis collatio. Car je favorizovao trgovce i zanatlije. Izbor je pao na Anastasija. verovatno u oblasti Niša. malom selu. bio je pristalica stranke zelenih. stupio je u carsku vojsku. Tribonijan je izvršio kodifikaciju rimskog prava. godine Pod vodstvom Totile. Anastasije (491-518) Ovaj stari dvorski činovnik se pokazao kao dobar administrator. Vrhunac krize desio se kada je pod zapovednikom Vitalijana 513. čijeg su naslednika. što su veoma pozdravili trgovci i zanatlije. pa čak i zapovednik garde ekskubitora. cela zemlja je pokorena 555. Ali je potom nastalo žestoka borba. ali je diplomata i strateg Narzes uspeo da slomi protivnika posle dugog rata. Anastasije je takođe slomio Isavrijsku prevlast. edikt o ujedinjenju. Justin I (518-527) i Justinijan (527-565) Justin I rođen je u Tauresiumu. prodro u Italiju i zauzeo Rim i Napulj. koji nije branio ni jedno ni drugo učenje. Zbog monofizitizma. Teoderiha Amalijca nagovorili da krene na zapad i preuzme vlast od Odoakara koji je u međuvremenu otkazao poslušnost Vizantiji. koji se naročito brinuo o sređivanju državnih finansija. koga je. kada je Velizar u Rimu morao da izdrži opsadu. a carski kipovi su često rušeni i vučeni po ulicama. čime je sačuvan prestiž. Žestoka borba koja je usledila završila se 493. Velizar Siciliju. on je usavršio time što je konsolidovao bakreni follis i utvrdio njegovu vrednost prema zlatu i srebru. dok nije uspeo da prodre na sever. Najzad posle 20 godina. sve do smrti Teoderiha Strabona. ali je Italija izgubljena za Imperiju. zauzme Ravenu i savladao Vitigesa. neosporna je činjenica da je u državnoj blagajni pred njegovu smrt bilo ogromno blago od 320 000 funti zlata. Konačno na prelasku V u VI vek etnička kriza na Istoku se smirila i sada je Vizantija bila u stanju da vodi aktivniju politiku i pokuša da vrati izgubljene teritorije. kada je zauzeta JI Španija. Naravno nije sve car uradio. Više puta su spaljivali javne zgrade.

Grad je bio u plamenu. godine. naročito u prestonici. stanovnici Konstantinopolja digli protiv cara i na lokalnom hipodromu su proglasili Ipatija. U ovo doba carstvo se još više okreće trgovini sa istokom i pokušava da izbaci Persiju iz posla. kao posrednika koji naplaćuje prelaz preko teritorije. gde su Sloveni i Bugari počeli da stalno upadaju preko Dunava u pokrajine. Još veća opasnost je dolazila sa Balkana. došlo je do pobune poznate pod nazivom «Nika» (lozinka ustanika). 529. Ujedno je bio hrišćanski vladar. tako da su Sloveni veoma lako prodirali u unutrašnjost i pljačkali. 533. Odbrana na Dunavu i prema Persiji je bila oslabljena. Proterani naučnici otišli su na dvor persijskog kralja. koji su se tada proširili do severnog Kavkaza i kao i Vizantinci. u svoj svojoj blistavosti. nažalost nije bilo dovoljno vojske da ih zaposednu. krzna i roblje. pod vodstvom zelenih i plavih. Tiru. dopunjeno izdanje. Antiohiji. Narzes je stupio u pregovore sa pobunjenicima. U vreme Justinijana i njegovih naslednika Vizantijsku špijuni su uspeli da saznaju tajnu pravljenja svile i prenesu svilenu bubu u Konstantinopolj. spisak važećih rimskih zakona iz vremena posle Hadrijana. pored carskih zakona. došli u sukob sa Persijancima. Pojam rimske imperije bio je za njega istovetan sa pojmom hrišćanske vaseljene. centru paganskog neoplatonizma. ubeđen u božansko poreklo svoje vlasti. uleteo na hipodrom i pobio pobunjenike. 540. Tako je na V saboru u Konstantinopolju 553. pa je uskoro vizantijsko svilarstvo postiglo veliki procvat. a pet godina kasnije. zatim ga produžavao još dva puta. Tako su pokušali da uspostave vezu preko Hersona i Bospora na Krimu i preko Lazike. Justinijan je bio poslednji rimski car na vizantijskom prestolu. Povećanjem danka Justinijan je kupio mir na 5 godina. a Justinijan na korak od bekstva. Treći deo Corpus iuris civilis bile su Institutie. godine objavljene su Digestae. kada su Persijanci napustili Laziku. dragulje i vino dostavljali kožu. ali je pobuna uspešno ugušena. 6 . važan izvor prihoda carstva. Codex Iustinianus. kada su se. gde su nastavili svoju praksu. sproveo osudu «tri poglavlja» koja su izgledala sumnjiva zbog nestorijanskih tendencija. godine oduzeo je paganskim naučnicima pravo predavanja i zatvorio Akademiju u Atini. izašlo je i novo. dok je Velizar sa jednom jedinicom vojske vernom caru. godine prodrli su u Siriju i stigli do Antiohije. Veruje se da je u ovom pokolju stradalo nekoliko desetina hiljada ljudi. izvod iz prethodna dva dela. koja je razorena i prodrli su do mora. a monofizite nije zadovoljio. Odatle su održavali veze sa nomadskim plemenima severno od Ponta koji su im u zamenu za tkanine. koja stoji i dan danas. zbirka spisa klasičnih rimskih pravnika koji su. Bejrutu i Tebi. ali ga je carica Teodora u tome sprečila. godine sklopio primirje na 50 godina. a koje su služile kao priručnik za pravne studije. zbog trgovine svilom. Justinijan je na mestu stare izgorele crkve podigao Aju Sofiju. Njegove univerzalističke ideje imale su ne samo rimske nego i hrišćanske korene. Ono je postalo jedna od najvažnijih grana vizantijske industrije i kao državni monopol. Zbog toga i problema u spoljnoj politici. Trgovina je Vizantiju dovela i u vezu sa Turcima. objavljen je 529.Cena rata bila je poprilična. čime je izazvao nove sporove. Na severu su pustošili Jermeniju i Iberiju i zaposeli Laziku na istočnoj obali Crnog Mora. Justinijan je takođe pokušavao da pomiri mono i diofizite. sinovca Anastasija I za cara i krunisali ga. sačinjavali drugu grupu važećeg prava. Iako je Justinijan podigao sisteme utvrđenja na granicama carstva. da bi 562. pobeda hrišćanske vere bila mu je toliko sveta misija koliko i uspostavljanje rimske dominacije. tako da je Persija vršila stalni pritisak na Siriju.

Borbe su se vodile oko Jermenije.Justin II (565-578) Sestrić velikog cara. stanje usled čestih upada Slovena. stvorivši svoju veliku silu. još se pojačalo otkako su Avari. Foka (602-610) Za vreme vladavine ovog cara istrošeni organizam poznorimske vladavine doživljavao je svoju agoniju. 605. 572. godine vojska dobila naređenje da ponovo prezimi s one strane Dunava. a Persija je prva pokazala znakove slabosti i posle 20 godina rata su tamo izbili nemiri. Dve godine kasnije zauzet je privremeno i Singidunum. koje su se završavale novim pogubljenjima. a prodrli čak i do Halkedona. Tada u Italiji i Sev. a početkom VII veka izgubljeno je sve što su Justinijanova osvajanja donela za stalno. Posle trogodišnje opsade hagan Bajan je 582. naročito u prednjoj Aziji. godine. Ogorčene borbe su otpočele oko prelaza preko Save i Dunava. Foka je izazivao sve veću mržnju protiv sebe. zagospodarivši Panonskom nizijom. 584 i 586. Stranka zelenih je prekinula podršku caru i zabranila svako vršenje državne službe svojim članovima. u kojem je takođe planuo ustanak. godine Persijanci su osvojili tvrđavu Daru i slomili pograničnu odbranu Vizantije i zaposeli Cezareju. Njegova vladavina predstavlja etapu u razvitku koji vodi od starog državnog sistema ranovizantijske epohe ka srednjevekovnoj Vizantiji. ujedinjenih stranaka plavih i zelenih. a organizacija istih poslužiće kao uzor za docnije uređenje tema. i napustivši položaje krenuli na Konstantinopolj. godine Sloveni i Avari napadaju Solun. U početku su Vizantinci imali uspeha. Osnivanjem egzarhata počinje epoha militarizacije vizantijske uprave. godine otpočeo je rat koji će rešavati sudbinu Balkanskog poluostrva. krunisan za cara. godine osvojena je Kordova. koji je iskoristio situaciju i doveo na presto Persije Hozroja II koji je sklopi ugovor o miru. glavno vizantijsko uporište u Španiji. podoficira poluvarvarskog porekla. dok su plavi nastavili da podržavaju cara. ali ga ne osvajaju. Pobunjeni vojnici proglasili su za cara Foku. 592. neprekidnim dvadesetogodišnjim ratovima i krizama. Energični car Mavrikije (582-602). Nemirno. Carstvo je bilo iscrpljeno. na Balkanu vlada opšti haos. ali to nije imalo većeg dejstva na Slovene. Viminacium i Augusta koji će još prelaziti iz ruke u ruku. 7 . Na Balkanu Avari su nastavili sa pljačkama i pustošenjem i pored povećanog danka koji je car plaćao haganu. 568. Jakom vojnom organizacijom egzarhati su osposobljeni za odbranu i postaju predstraže vizantijske moći na Zapadu. vladin teror i zavere aristokratije protiv vlade. godine osvojio Sirmium. godine Langobardi su upali u Italiju i osvojili veći deo teritorije. gde se njegova pravoverna crkvena politika izrodila u krvavo proganjanje monofizita i Jevreja. pa se borba otegla. Justin II je u ovakvoj situaciji odbio da plaća danak persijskom kralju i raskinuo ugovor o miru. Mavrikije je zbačen a Foka. Za vreme ovog cara. Srušivši odbrambeni sistem Sloveni i Avari su počeli da se šire po unutrašnjosti Balkanskog poluostrva. s pristankom senata. Dok je u Aziji uspostavljen kakav takav mir. Kada je 602. prema kome je veliki deo Jermenije pripao Vizantiji 591. preduzete su značajne mere kojima je vlast Vizantije na zapadu ojačana i bar deo Justinijanovog osvajanja sačuvan. Africi nastaju vojna namesništva: Ravenski egzarhat i Kartaginski egzarhat. pokušao je da održi carstvo koje je zapadalo u krizu. Počela su masovna pogubljenja. Izbio je dugotrajan i žestok rat. izbila je pobuna.

poslao je na Konstantinopolj flotu pod zapovedništvom svog sina. Tars i potisnuli Vizantiju iz Jermenije. Carska vojska je 613. kada je oko 614. godine. a zatim je počela da se upotrebljava i za vojno administrativne okruge. u maloazijskim pokrajinama naseljavani su svakako i vojnici elitnih vizantijskih odreda. već i skoro celu Makedoniju. Na svim usputnim stanicama flota je nailazila na oduševljeni prijem i uvećavala se novim vojnicima i brodovima. Dok se ranije vojska sastajala pretežno od najamnika. Zastareli upravni mehanizam više nije funkcionisao. već se dugo zadržala u okviru tema. U isto vreme persijska invazija u prednjoj Aziji uzimala je maha. pozvan u vojsku. što je svakako izazvalo i znatno smanjenje državnih izdataka. a Sloveni su preplavili ne samo podunavske provincije. Sam grad Solun je nekoliko puta pod slovensko-avarskom navalom. Velike teritorije nalazile su se pod okupacijom neprijatelja i samo je preporod moga da spase carstvo od propasti. imao dužnost da se javi na konju i naoružan. da bi odatle organizovao odbranu. godine zauzet je Egipat i izgledalo je da se staro persijsko carstvo ponovo obnavlja. Pored ovih vojnika – graničara. a može biti da je tada nastala i Pomorska tema na južnoj obali Male Azije. godine zauzeli su Jerusalim i odneli Sveti krst u Ktesifon. koji vrše u njima vrhovnu vojnu i civilnu vlast. stvaraju se novi vojni okruzi – teme i time se udara temelj sistemu koji daje glavno obeležje celokupnoj provincijskoj upravi srednjevekovne vizantijske države. Vizantijska vlast na Balkanu bila je slomljena. Svega dva dana kasnije Iraklije mlađi pogubio je Foku i primio carsku krunu iz ruku patrijarha Iraklije (610-641) U vreme kada ovaj car dolazi na vlast država je u rasulu.Kartaginski egzarh Iraklije ustao je protiv Fokine strahovlade i nakon što je pridobio Egipat. Ono je počelo naseljavanjem trupa – tema po novostvorenim okruzima i stoga su se postepeno i sami ti okruzi počeli nazivati temama. Stanovništvo koje je preživelo napade povlačilo se prema primorskim krajevima i okolnim ostrvima. Uvođenje tema značilo je jačanje domaće vojske. primorali su ga da odustane od namere. 611. kao ni vojna organizacija. zasnovana na vrbovanju najamnika. O ovaj novi sistem ulivaju se postepeno i mase Slovena koje Vizantija od sredine VII veka. U početku njegovo vladavine carstvo je bilo potpuno nemoćno pred groznom neprijateljskom navalom i čak je i sam car razmišljao da premesti prestonicu u Kartaginu. ali je uspešno odbijao sve napade. sa samim patrijarhom na čelu. međutim protesti lokalnog stanovništva. Sama reč Θ ε µ α značila je vojni odred. a Trakija je opustošena do pred samih zidina prestonice. ekonomski i finansijski potpuno iscrpljena. što je dovelo do ponovnog jačanja grčkog i romanskog elementa. ali je protivofanziva u Jermeniji i Siriji doživela neuspeh. Iz kasnijih izvora vidi se da je stratiot. Anatolika i Opsikija. što jasno otkriva način na koji je novo uređenje nastalo. godine stradala Salona. godine poražena kod Antiohije i posle toga je počelo brzo napredovanje Persijanaca. Cela gradska okolina pripala je međutim Slovenima i preko Tesalije avarsko-slovenski talas kretao je dalje prema srednjoj Grčkoj i Peloponezu. te trećeg oktobra 610. 8 . Vizantinci su uspeli da nateraju neprijatelja na povlačenje iz Cezareje. središte vizantijske uprave u Dalmaciji. sada se vojska zasniva na stratiotima. 614. U maloazijskim pokrajinama koje nisu podlegle neprijatelju. skupih i nepouzdanih. 619. koji su zauzeli Damask. Dobijao je izvesnu platu. cela unutrašnjost pretvorila se u potpuno slovensku zemlju. prebacuje u Malu Aziju i naseljava kao stratiote. ali je ona bila minimalna. godine stigla pod zidine prestonice. Stara provincijska podela nije nestala. naseljenim na teritoriji carstva. No čak su i ove oblasti bile preplavljene Slovenima. Tako se već u Iraklijevo doba stvaraju teme Armenijaka. U isto vreme stradava i Dalmacija. a najveći deo Balkana. Na čelu pojedinih tema nalaze se vojni komandanti – stratezi.

po kojoj Hrist ima dve prirode. godine otišao u Jerusalim i ponovo uzdigao Sveti Krst. pod zidinama Konstantinopolja. koji je pao u ruke Iraklija. U ovom periodu počinje i raskid sa rimskim periodom. god. u znak odmazde za razaranje Jerusalima. godine Persijanci prodiru do Halkedona i na sam Bosfor. car je napustio prestonicu posle svečane službe u Svetoj Sofiji. U odlučujućoj bici. Pred ovolikom opozicijom Sergije je 9 . Latinski jezik. 624. uz odobravanje Iraklija. ali samo jedno delovanje (ε ν ε ρ γ ε ι α ) poslužiti kao kompromis između monofizitizma i Halkedonske dogme. Patrijarh Sergije uviđao je svu ozbiljnost ovog problema i stalno se trudio da uspostavi crkveni sporazum. Međutim opozicija je rasla i na pravoslavnoj strani. Preko zime vojska se povukla u oblast iza Araksa i stupio u kontakt sa hrišćanskim kavkaskim plemenima i ojačao svoju vojsku. rezidenciju prvog sasanidskog kralja Ardašira. niti govorila. pošto prodor u Persiju nije uspeo. Dok je neprijatelj evakuisao vizantijske teritorije Iraklije je 630. koji je 634. Gradski garnizon uspešno je odbijao sve napade udruženih neprijatelja. 627. čemu je doprinela i saradnja crkve. zauzevši Dvin u Jermeniji. Car je sam stao na čelo vojske. za šta je on dobio počasnu titulu patricija. ali je odlučujući uspeh izostao. Cela sledeća. Hozroje II je bežeći napustio grad. 626. pogotovo lako naoružanim strelcima na konjima. te je Hagan digao opsadu i povukao se. Dastagerdu. Palestina i Egipat postali ponovo deo Vizantije. tako je monah Sofronije. koja je odstupala od pravoslavne Halkedonske dogme. ali je 623 nastavio rat na istoku. a odluku je odnela nadmoć Vizantije na moru. U jesen iste godine. jer je ujedinjenje vršeno silom. avgusta slovenski brodovi su poraženi u sukobu sa Vizantijskom flotom. a potom krenuo na jug i udario na Gabzak. a počinje pravi vizantijski. dajući prednost konjici. 10. čak u i krugovima najobrazovanijih Vizantinaca. koji je otpočeo u nekoj vrsti verskog zanosa. postao jerusalimski patrijarh. tako da se vojska povukla na zimovanje u oblast Ponta. po cenu visokog danka Iraklije je sklopio mir sa Avarima. Prvi sudar dve vojske završio se pobedom Vizantinaca nad vojskovođom Šahrbazom i Mala Azija oslobođena je neprijatelja. da bi se 27. Prešavši u Malu Aziju u blizini Nikomedeje uputio se u oblast tema i tamo proveo leto obučavajući i uvežbavajući vojsku. Izgledalo je da ova nauka. naročito u Egiptu. Sirija. koji je sklopio mir. po kojem su Jermenija. godine. a nešto kasnije i bugarska plemena su zbacila avarski suverenitet. koji je spalio Zaratustrin hram. važan persijski verski centar. počela širiti po Egiptu. međutim uskoro uslediše razočarenja. Iraklije je zaobilaznim putem preko Kilikije ušao u Persiju. Problem monofizitizma istoka ponovo je podelio carstvo. veštim manevrisanjem car je prodro u Jermeniju i prisililo Persijance da napuste svoje položaje u maloazijskim klancima i da krenu u poteru za njim. pod vođstvom Kuvrata. deo Mesopotamije. ostavivši patrijarhu Sergiju i patriciju Bonu da upravljaju prestonicom u ime njegovog maloletnog sina. dok je drugi vojskovođa Šahin pretrpeo težak poraz od carevog brata Teodora. Hozroje II je zbačen i ubijen.Posle ovih reformi Vizantija je bila spremna za novi rat. tako da već u idućim generacijama znanje latinskog postalo je retko.‚ Pošto je porazom kod Konstantinopolja uzdrmana avarska vlast. Njegovi pokušaji naišli su na podršku u nauci o jednoj energiji Hristovoj koja se oko 600. Hrvati i Srbi napustili su svoje postojbine iza Karpata i pojavili se na Balkanu. koji većina stanovnika nije razumela. nemilosrdno je napadao novu nauku. Čak je i car prišao monoenergetizmu i činilo se da ujedinjenje predstoji. slovenska plemena su se pobunila i stvorila jak slovenski plemenski savez. nastupa rasula u avarskom taboru. povraćen od Persijanaca. Šahrbaraz je potom napustio Halkedon i povukao se u Siriju. godina provedena je u zamornim borbama u Jermeniji. godine car je poveo ofanzivu na jug i početkom januara 628. dok je on u pohodu. godine ušao u napuštenu rezidenciju persijskog kralja. godine. jula iste godine pojavila i avarska vojska sa haganom na čelu. ustupa mesto grčkom. aprila 622. Potom je prebacio trupe iz Trakije u Malu Aziju i na drugi dan Uskrsa 5. Posle toga. Zbog problema sa Avarima car je morao da obustavi ratovanje i vrati se na pregovore u prestonicu. a na presto je došao njegov sin Kavad Široje. 619.

20. što je konačno ostavilo Egipat pod vlašću muslimana. Iako su Vizantinci izdejstvovali primirje na tri godine. opozvao je vojskovođu Amra. godine kalif Omar je upao sa vojskom u Vizantijsko carstvo i otpočeo ofanzivu kroz oblasti nedavno povraćene od Persije. Međutim. koji su vlast proširili sve do Tripolisa. slomljenog duha. avgusta 636. okrenuo je svoju vojsku ka Maloj Aziji i Jermeniji. namesnik Sirije. čija nekadašnja uloga nadgledača i ograničivača carske samovolje na trenutke vaskrsava. a car 638. posle duže opsade. a 647. Posle toga osvojio je Kos. Muavija je nastavio sa izgradnjom flote i nastavkom operacija. te je počeo sa izgradnjom flote. Međutim posle smrti kalifa Omara 644. zajedno sa patrijarhom Pirom. a Vizantija je izgubila istočne provincije. Već 634. Nakon duže bolesti umro je 11. iako sama po sebi primitivna i duhovno nerazvijena. Iraklija Konstantina. Monotolita Kir. godine obnarodovao pod naslovom Ektesis. kalif Otoman. Amr je sa svojom vojskom napao Manojla i porazio ga. koji je bolovao od tuberkuloze. ali se vratila posle smrti Konstantina III. godine U cilju da osigura presto Martininom (druga Iraklijeva žena. U vreme njegovog dolaska na vlast Vizantija je prepustila Egipat Arabljanima. posle svega tri meseca vladanja. a opljačkao i opustošio Krit. muhamedanstvo. Ova nova monotelitska formula leži u osnovi edikta koji je Sergije sastavio. imao samo jednu božansku volju (θ ε λ µ ε ) . što je ohrabrilo Vizantince. koga je narod zvao Konstans. te je krajem septembra 641. Odatle je krenuo u Frigiju. Martini je odsečen jezik. a potom okupirana vizantijska Mesopotamija. godine spremio je prvu ekspediciju i napao Kipar i zauzeo Konstancu. pa su se Antiohija i većina sirijskih gradova predali bez borbe. 654. njegova sestrična) sinu Irakloni. koje je podržavalo careve. ali ne i Martinu. Muhamedova nauka. seo je na svoju episkopsku stolicu u Aleksandriji na njenu inicijativu i otpočeo pregovore sa Arabljanima. godine zauzeo je Rodos i prodao ostatke čuvenog Kolosa nekom Jevrejskom trgovcu koji ih je odneo na 900 kamila. Persija je podlegla. što je pogoršalo ionako tešku poziciju carice i njenog maloletnog sina. Iraklije je ostavio carstvo obojici. Dve godine kasnije zauzet je Jerusalim. 639/640. naredivši da se ovaj edikt istakne u narteksu Svete Sofije.ublažio svoju nauku. jedva deceniju posle smrti Muhameda. ali kada su 10 . Po povratku iz Sirije Iraklije je duže vreme ostao u Hijerejskom dvoru na maloazijskoj obali. U vreme kada je savladana Persija. izvršen prevrat. februara 641. Ceo Egipat je prepušten nadmoćnom protivniku. Ni ovaj potez nije urodio plodom. a da ne povredi carska prava Konstantina. koji su pod vojskovođom Manojlom poslali vojsku koja je uspela da osvoji Aleksandriju. tako da je on morao da napusti Aleksandriju. Blizu južne maloazijske obale 655. Muavija. javlja se nova pretnja. bila je puna elementarne snage. godine porazio je vizantijsku flotu. čime je borba oko Sirije bila rešena. godinu. pa se vratio u Damask sa velikim plenom i mnogobrojnim zarobljenicima. kasnije poznat kao Pogonat (bradati). Senat je vlast preneo na desetogodišnjeg Konstantinovog sina. pošto je situacija izgledala bezizlazna. svog prvenca. godine ušao je u Kapadokiju i zauzeo Cezareju. koju je napao 642/643 godinu. a Martini obezbedio neposredno učešće u vlasti. prvenstveno zbog mladosti novog cara koji je imao deset godina u trenutku dolaska na vlast. a Vizantiju zauvek bez najbogatije i privredno najjače provincije. uz plaćanje danka. u leto 646. Već nekoliko godina nakon prorokove smrti otpočela je velika arabljanska seoba. 649. ostavio je po strani pitanje energija a učio je da je Hristos i pored svoje dve prirode. godine. naredivši da je oba vladara smatraju za mater i caricu. a Irakloni nos i proterani su na Rodos. Znao je da borba sa Vizantijom bez jake flote ne može da bude presudna. godine na Jarmuku carska vojska je potučena do nogu. Ona se nakratko povukla. ali nije uspeo da zauzme Amorion. Konstans II Pogonat (641-668) U početku vladavine car je morao da se povinuje senatu. Ali po obelodanjivanju carevog testamenta pojavio se veliki otpor stanovništva.

godine). bila je poznata samo Vizantincima. te su se oni povukli da prezime. ali je posle produžetka sukoba prekinuo opsadu Beneventa i povukao se u Napulj. ne tražeći saglasnost carevog egzarha. godine. pošto su pretrpeli jake gubitke. godine. gde ga je dočekao papa Vitalijan i ispratio ga u staru prestonicu. prebacio na patrijarhe Sergija i Pavla. stigao u Tarento. zatim je neko vreme proveo u Atini i tek 663. car je napustio Rim i otišao na Siciliju. 660. već je proteran u Herson. godine. Do sukoba sa Teodosijem došlo je svakako zbog toga što je Konstans. sve dok Arabljani nisu odustali od borbe 678. godine jedan od Muavijinih vojskovođa zauzeo je poluostrvo Kizik. Sto pet prisutnih biskupa su većinom pripadali rimskoj eparhiji. Muavija je morao da potraži sporazum sa Vizantincima (659. godine on je naredio da se njegov brat Teodosije nasilno rukopoloži za sveštenika. sve do 15. Papa Martin. kada ga je u zaveri ubio u kupatilu jedan njegov sluga. umesto na carsku vladu. Ravenski egzarh Olimpije dobio je naređenje da uhapsi papu. ali nisu uspeli da ga osvoje. a sve italijanske biskupe da potpišu Tipos. koji je 5. u Sirakuzu. nakon zlostavljanja na javnom mestu. Ova zapaljiva smesa. godine. koji je zaobilazio sporno pitanje. koja je od nekadašnjeg sjaja zadržala samo uspomenu. 652. Oslobođen pritiska sa istoka. Uvidevši negativno raspoloženje građana Rima i Italije prema ovoj odluci Olimpije odluči da se pobuni protiv Konstantinopolja i čak zauzme Siciliju. jula 649. No. Od ovog vremena se pominje i povećani procenat Slovena u vizantijskoj vojsci. Novi egzarh je došao sledeće godine i sa svojom vojskom ušao u Rim i uhapsio bolesnog papu. U ovim borbama Vizantinci su prvi put upotrebili «grčku vatru». seo na presto Sv. Konstansov odlazak pokazuje koliko je Vizantiji još i u ovo doba bilo stalo do zadržavanja zapadnih oblasti. što je doprinelo odluci da se prestonica premesti. septembra 668. Iz Napulja se uputio u Rim. Car se najpre uputio prema Solunu. Osuđen je zbog veleizdaje. sve i da je htela da se pozabavi njome. 670. Konstans II je rešio da napusti Konstantinopolj i preseli svoje sedište na zapad. Tu je proveo poslednje godine života. godine dao carstvo dostojanstvo i mlađim sinovima Irakliju i Tiberiju. Ovo je vreme presudnih borbi u vizantijsko-arabljanskoj borbi. a zatim da se ubije. koji su otpočeli u proleće 674. Ovo se ponavljalo sledeće četiri godine. Time je stvorena čvrsta baza za napad na prestonicu. Ogromna flota pojavila se pod zidinama grada. zabranjujući svaku diskusiju o problematičnim stavovima. Konstantin IV (668-685) Posle smrti Konstansa II stupio je na Konstantinopoljski presto njegov sin Konstantin IV. održao je skup na Lateranskom dvoru. U pokušaju da prevaziđe razlike u veri Konstans je 648. 11 . obišavši ponovo svog brata. godine krunisao za savladara svog sina Konstantina IV. pošto je 654. ali je u teološkom pogledu sabor osudio i Ektesis i Tipos. koja im je od tada često služila u defanzivnim i ofanzivnim ratnim operacijama. godine je tamo i umro. gde je osnovao svoju novu rezidenciju. Posle dvanaest dana. Konstans se okrenuo Balkanu i Slovenima. ali zbog starosti i bolesti nije pogubljen. koji je krajem decembra 653. godine. jer je tobože imao veleizdajničke namere. godine izveden pred senat. u neposrednoj blizini prestonice. pa je čak pristao i da joj plaća danak u zamenu za mir. godine i napustili Vizantijske vode. njegovom smrću završava se i ova pobuna. izum Kalinika iz Sirije. Petra. ali je krivicu. u doba kada Vizantija i nije mogla. godine objavio Tipos. Njegov pohod praćen je preseljenjem Slovena u Malu Aziju. i 656. Ovo je bila kap koja je prelila čašu u prestonici čiji su stanovnici počeli otvoreno da ispoljavaju mržnju prema caru. gde je mnoge zarobio i pokorio 658.posle Otomanove smrti sledeće godine zavladale neprilike u Arabiji. Posle dvadesetogodišnje vladavine na Bosforu. Konstans II je bio prvi car koji je posle propasti zapadnog rimskog carstva posetio nekadašnju prestonicu Imperije. odakle je otpočeo rat protiv Langobarda. 659.

Ugovor je Vizantiji doneo nove koristi. došlo je do rata 691/692 godinu. Monotelitizam je osuđen i bačena je anatema na vođe pokreta. dok je vojska u Maloj Aziji poražena. 687/688. nameravajući da pokori Bugare i Slovene. Nasledio ga je njegov sin Justinijan II Justinijan II Rinotmet (685-695. car je sazvao u Konstantinopolju VI Vaseljenski sabor koji je zasedao skoro godinu dana i imao 18 sednica kojima je lično car presedao i u kojima je učestvovao. ali je naišao na žestoku opoziciju u vojsci. nego si u prihodi sa Kipra iz Jermenije i Iberije podeljeni između dve ugovorne strane. on je pozdravljen ovacijama od članova sabora. na kalifov presto u Arabiji stupio je Abdulmalik. Od preseljenih plemena mogao je navodno da formira vojsku od 30 000 ljudi. Trojstvo. pokorivši velike mase Slovena. Mladi car je morao da plaća «na sramotu Romejaca» danak mladoj bugarskoj državi. Na svečanoj završnoj sednici. Sledeće godine preduzeo je prvi pohod i prodro do Soluna. što je ugrozilo interese Kalifata. Pokorene Slovene je izveo iz njihove domovine i prebacio u Malu Aziju. Slovenska plemena. Justinijan II je imao jedva 16 godina kada je preuzeo presto. Međutim Konstantin se nije obazirao na to i oduzeo je braći titule i povlastice. kada su nove 12 . uključujući Kiprane. u temu Opsikiju. a predstavnici pobunjene anatolijske vojske su pogubljeni. kao i na ranije predstavnike. On međutim. Četiri godine kasnije. U sporazumu sa Rimom. godine počeo je rat. pa je sabraći Irakliju i Tiberiju oduzeo sva carska prava. neku po nagovoru. 50 robova i 50 konja godišnje. Posle sklapanja mira sa Arapima. patrona grada. posle 17 godina vladavine. obavezala su se da će plaćati danak i stupili su u rat protiv Vizantije. Njegov neobuzdani despotizam. a konjica je kopnom stigla iz Trakije i prešla Dunav. Vizantijska vojska trošila je snagu bez uspeha. a krajem 681. ne bi li održao mir. godine naredio da im se odseku nosevi. Bio je po prirodi strastan i neobuzdan i po tome je više ličio na svog dedu Konstansa II. Ovo je bio prvi jaki protivudar arapskoj invaziji koja čini prekretnicu od svetsko-istorijskog značaja Konstantin IV nije prevideo opasnost koja je nastala za carevinu dolaskom Bugara na njenu severnu granicu. pošto je potvrdio saborske odluke svojim potpisom. njih sedam. ne samo da je povećan danak na koji se Kalifat bio obavezao Konstantinu IV. Glibovita zemlja otežavala je ratovanje. Car je pobedu proslavio trijumfalnim ulaskom u grad i darovima crkvi Sv. Kao i otac mu i Konstantin IV je želeo neograničenu samovlast. on je počeo da sprema pohod protiv Bugara i već 680. Sabor je proglasio do tada osuđivanu nauku o dvema energijama i dvema voljama za dogmu hrišćanske nauke. neke u boju. godinu Justinijan II je prebacio konjicu iz Male Azije u Trakiju. u čiju su zemlju upali Bugari. Otada se Kipar nalazio u suvlasništvu dve sile. Pošto je pored Slavena preseljavao i druge stanovnike carstva. u toku koga su bili izloženi stalnim napadima i znatnim gubicima. pa je kada se car razboleo i napustio trupe krenula u povlačenje. Vizantijska flota je kroz Crno More doplovila do ušća Dunava. kojim je bio obavezan da caru plaća 3000 zlatnika. Muavija je na kraju sklopio mir sa Vizantijom na 30 godina. kao branilac i tumač prave vere. pa su se čak Anatolijske jedinice pobunile braneći postojeći red vlasti rečima: «Mi verujemo u Trojicu i želimo da trojica nose krune».Istovremeno sa povlačenjem mornarice desila se bura kod pamfilijske obale koja je uništila dodatni broj brodova. nije imao razboritost i odmerenost koje karakterišu pravog državnika. koji je želeo da se osigura novim mirovnim ugovorom sa Vizantijom. godini života car je iznenada umro. nekoliko sledećih vekova. Dimitrija. u 33. aludirajući na Sv. krajnja naprasitost dovodili su ga do postupaka zbog kojih je kod savremenika i potomaka uživao rđav glas. 705-711) Kao i otac. a Bugarima omogućavala da izbegnu direktan sukob sa nadmoćnim neprijateljem. Iste godine kada je on dospeo na presto.

U sve većem broju pojavljuju se mali posednici. Na jači otpor naišli su tek kod Septema. Naročito se Justinijan II borio protiv aristokratije. zamenjuje se novim sistemom. prvi put se javlja u Zemljoradničkom zakonu. gde su Arapi 697. u severnoj Africi. a prema tome im se daje i pravo korišćenja dotičnog zemljišta. a njegova vladavina je značila i veliko finansijsko opterećenje. Pored toga kolonizaciona politika koju je sprovodio car je svakako imala svoje neprijatelje. stratega teme Helada za cara. Za vreme vladavine Justinijana II u Konstantinopolju se održava sabor koji donosi veliki broj kanonskih odluka kao dopunu dogmatskim odredbama V i VI Vaseljenskog sabora i koji se prema tome naziva Peto-šesti sabor ili Trulski sabor. po kome se porezi za neobrađeno ili napušteno zemljište prenose na susede. Ovo vreme vrenja stavilo je državu pred nove opasnosti i dovelo do osetnih gubitaka. a kad je flota. jer se car sa rasipničkom strašću odavao grandioznom građenju. Počinje period nemira koji će trajati preko 20 godina.Starorimski sistem ε π ι β ο λ ε . Justinijanu II je odsečen nos. kao i Justinijanu II. pa su se Vizantinci povukli pred nadmoćnijim protivnikom. PROPAST IRAKLIJEVE DINASTIJE Posle prevrata carstvo gubi ravnotežu. Tiberijeva vlada nije ni pokušala da povrati izgubljeni Kartaginski egzarhat. povećavajući time svoju vojsku i privredno jačajući zemlje opustošene ratovima. Justinijanova politika pretila je aristokratiji potpunim uništenjem. već sledećeg proleća prispeli su i sa mora i sa kopna novi Arapski kontingenti. godine izbila je pobuna protiv Justinijana II. Politika Iraklijeve dinastije koja je vodila jačanju malog seljačkog i stratiotskog poseda. Prema istočnim izvorima.Slovenske trupe prišle Arabljanima i vizantijska vojska bila poražena kod Sevastopolja (današnji Suluseraj). što je dovelo do otvorenog sukoba. pa je on sada slobodniji da se kreće i menja sredinu. Arapi su nastavili dalje prodiranje ka zapadu. gde su se uglavnom sukobljavali sa lokalnim mavarskim plemenima i stigli prvih godina VIII veka do Atlantika. ili bar da zaustavi nadiranje Arapa. Krajem VII veka došlo je do promena u načinu redovnih zadužbina. pa je poslat u progonstvo u Herson. te je vizantijski deo Jermenije pao pod vlast Arapa. Od tada se redovno dešava da Vizantija želi da u što većem broju dovede Slovene na svoju teritoriju da bi ih u novostvorenim temama naselila kao vojnike i seljake. U vreme ovog cara stvorene su i nove teme kao tema Helada u srednjoj Grčkoj i u oblasti Strimona. tri godine ranije. koji je ušao u prestonicu i popeo sa na presto kao Tiberije II (698-705) Izgleda da je ovaj car uživao podršku gradske milicije zelenih. naseljavanjem slovenskih vojnika. svakako nije odgovarala interesima vizantijske aristokratije. drungarija primorske teme Kivireota. 13 . te je stranka plavih proglasila Leontija. Ovaj sistem kasnije nazvan α λ λ ε λ ε γ γ υ ο ν . Krajem 695. kada se glavarina skuplja nezavisno od zemljarine i pogađa svakog oporezovanog bez razlike Tako nestaje razlog vezivanja seljaka za zemlju. godine zauzeli Kartaginu. slobodni seljaci koji uzimaju u obradu opustošene zemlje i služe kao stratioti nove tematske vojske. koju je poslao Leontije uspela da povrati grad. odsečen nos. Zbačeni Leontije zatvoren je u manastir. Menja se i fiskalni sistem naplate poreza. Tada se flota pobunila protiv Leontija i uzdigla za cara Apsimara. po Trulskoj sali na carskom dvoru u kojoj je održan. pošto je i njemu. koji je predviđao prinudno dodeljivanje neobrađene zemlje vlasnicima produktivnih poseda kao i prenošenje poreske obaveze za dodeljeno zemljište.

Da bi se spasla situacija. Filipik je poslao svoju odredbu zajedno sa svojom slikom. protoasekrit Artemije. Zbačenog cara ubio je jedan njegov oficir. Justinijan je ponovo potražio spas u bekstvu. preko puta Gibraltara). opustošene su. On nije išao tako daleko da bi pokušao uspostavljanje monofizitizma. ne samo obnovio hristološke rasprave. ali je uhvaćen u bekstvu i izložen javnoj poruzi posle koje je pogubljen sa mnogim višim oficirima. noću ušunjao u grad kroz vodovodnu cev. a za cara je proglašen civilni činovnik. Bugari su doprli do ispod gradskih zidina i opljačkali okolinu prestonice. tako da su lokalne vlasti rešile da ga predaju caru. oženio se haganovom sestrom. U Rimu je carska politika naišla na veliki otpor. jedno od najvažnijih pograničnih utvrđenja i zauzimaju je. pokretača monotelitizma. ovo je naglasio uništenjem slike VI sabora i uklanjanjem natpisa na Milijskoj kapiji pred carskim dvorom. ali je slika odbačena i nije se kovala ni na novcu. koji je prilikom krunisanja dobio novo ime 14 . pa su zauzeli nekoliko tvrđava. Sakaćenje i proterivanje nisu smirili Justinijanov duh. Na hazarski dvor je zbog ovoga upućena carska delegacija koja je zahtevala njegovu predaju. lokalnom episkopu su iskopane oči. Pored cara ubijen je i njegov mali sin Tiberije. a najugledniji građani su dovedeni u prestonicu i pogubljeni. koje su se pobunile protiv Filipika. čini se da je ovaj car bio naklonjen monofizitizmu. gde je lepo primljen. Svojevoljno je odbacio odredbe VI vaseljenskog sabora i proglasio monotelitizam za jedino dopušteno veroučenje. gde je osveta bila još svirepija. a i carevom okupiranošću unutrašnjim zaverama.najisturenijeg uporišta carstva na zapadu (današnja Seuta. koja je primila hrišćanstvo i uzela ime Teodora. koji je zamenio svojom slikom. Tada se Justinijan. koji je 3. nagoveštava se već za vladavine Filipika Vardana (711-713). što je dovelo do otvorene pobune koja je cara koštala glave. godine opsedaju Tianu. godine nisu izgleda naišli ni na kakav otpor. sa nekoliko drugova. Raskošne vile u predgrađu. ali protiv moćnih bedema nije mogao ništa. juna 713. ovaj put na zapadne obale Crnog Mora. a sistematski teror se nastavio i narednih godina. godine. U gradu je nastala pometnja u kojoj je Tiberije pobegao. kojeg je i sam sebi ponekad stvarao. pa je sve aktivnije iz Hersona radio na svom povratku. gde je stupio u vezu sa bugarskim hanom Tervelom i osigurao njegovu podršku. koja mu je u toku njegove prve vladavine bila izrazito nenaklonjena. godine se pojavio pod zidinama Konstantinopolja. morale su se dovesti trupe iz teme Opsikija. kao i slikom Patrijarha Sergija. koje su uglednim Konstantinopoljcima služile za letnjikovce. ali je istupao kao branilac istog. koji se takođe ispoljio na simboličan način. ni pri datiranju povelja. dok se carevo ime nije spominjalo ni u crkvenim molitvama. Patrijarhu Kaliniku. već je izazvao i jednu malo zapaženu. iskopane su oči zbog krunisanja Leontija. ali su i nju zauzeli 711. naime. IKONOKLASTIČKA KRIZA (711-843) Velika kriza koja je zadesila Vizantiju u ovo doba. pa istaknuta na javnom mestu. kojeg je dobio iz braka sa hazarskom princezom i tako je Iraklijeva dinastija doživela neslavan kraj. Grad je strahovito opljačkan. Arabljani 709. Istovremeno car je poslao i poslanstvo u Herson. Car je u međuvremeno poslao kaznenu ekspediciju u Ravenu. a prilikom upada u Kilikiju 710 i 711. Kao Jermenin. Filipik je. ali zanimljivu borbu oko slika. Bugarski han Tervel je iskoristio priliku da osveti svog prijatelja Justinijana II i zaratio protiv Vizantije. Ujesen 705. koji je zamenio Justinijana II na čelu države posle pobune 711. a careva odrubljena glava je poslata u Rim i Ravenu. godine. koje su obeležene jalovom borbom Justinijana II protiv unutrašnjeg neprijatelja. koji su obešeni o zidine grada. Blagovremeno opomenut Justinijan II je pobegao kod Hazara. Ohrabreni nemirima u Vizantiji. godine zbačen i oslepljen.

Najzad. godine Lav III objavio je Eklogu. Pošto je Anastasijeva planirana kontraofanziva propala zbog unutarnjih nemira. Sofiji za cara. Konačno. postavljanjem najsposobnijih ljudi za komandante i najzad se odlučio da predupredi neprijatelja i da iznenadi arapsku flotu u pripremama. vođen velikom žestinom. Time se završio period borbe oko prestola u kojem se u tri decenije smenilo 7 prevrata. pored preopširnih i nepreglednih zakonika Justinijana I. te je Anastasije pokušao da spase situaciju. 15. Arabljani su već opsedali zidine Konstantinopolja. Njeno objavljivanje imalo je pre svega za cilj da. preseljen za vreme Justinijana II u Trakiju. južna maloazijska obala sa okolnim ostrvima sačinjavala je temu Kivireota. teška zima 717/718. 25. avgusta 718. godine. koji je kasnije dobio rang teme. koji su desetkovali protivnika. Teodosije III (715-717) Postavši car protiv svoje volje. Zapadni deo bivše teme organizovan je kao nova tema koja je nazvana Takesiska tema. dogovorio da ustanu protiv Teodosija III. rođen u severnoj Siriji. godine pobeda Lava III kod Akroinona prekinula ove napade. vratili se na kopno i proglasili Teodosija. izbor najvažnijih važećih odredaba privatnog i krivičnog prava. Postalo je očigledno da se Arapi spremaju da napadnu prestonicu. uništivši neprijateljsku flotu «grčkom vatrom». Za mesto koncentracije trupa odredio je Rodos. Njena dva drungarijata pretvorena su u samostalne jedinice. Jaku potporu ovim ratovima Vizantija je našla u Hazarima. organizacijom odbrane i snabdevanja prestonice. Teodosije III je vladao kraće od svog prethodnika. opsedajući Nikeju i tek je 740. Lav III je izvršio podelu prevelike teme Anatolike. Anastasije II postavio ga je na poziciju stratega Anatolije. a Egejska ostrva drungarijat Egejskog mora. Negde u periodu između 710 i 732 godine podeljena je i tema Karavisijanaca. što je prvenstveno urađeno ne bi li se sprečile učestale uzurpacije. Od 726. Lav III (717-741) Opasnost koja je pretila carstvu od Arapa postajala je sve kritičnija. dok su se za kopnenu vojsku pobrinuli neosvojivi zidovi. tačno godinu dana posle početka opsade arapski brodovi napustili su vode oko prestonice Vizantije. ali čim su tamo stigli Opsikijanci. dok su slike Filipika i patrijarha Segija uklonjene. godine Lav je ušao u prestonicu i krunisao se u Sv. Nastavljajući sa izgradnjom upravnog sistema. za cara. oni su ponovo digli pobunu. godine ženidbom Konstantina. U središtu događaja javlja se strateg Anatolijske teme Lav. Međutim i ovaj put Vizantija je odnela pobedu. Na kopnu je uskoro ponovo počeo rat. u avgustu 717. a savez je pojačan 733.Anastasije II (713-715) Prva mera novog cara bila je opoziv Filipikovih odredaba i priznanje odluka VI vaseljenskog sabora. zauzimajući Cezareju. Lavovog sina ćerkom hazarskog hagana. što je svakako imalo veoma veliki značaj za razvoj vizantijskog prava. posle 6 meseci borbe. marta 717. Čovek neznatnog porekla. prema tračkim trupama koje su u njoj bile naseljene. uz pomoć Goto-Grka su uspeli da dovedu svog kandidata na presto. godine. Kada je ovaj car prolazio kroz Trakiju u toku svog povratka na presto Teodosije je stupio u službu kao dobrovoljac. 726. godine Arapi su svakog proleća upadali u Malu Aziju. sa vojskom i flotom. Slika sabora je ponovo vraćena na staro mesto. sakupljača poreza u njihovoj temi. godinu i bugarski han Tervel. koja je prvobitno obuhvatala sve primorske snage carstva. gde se prilikom jedne teške i opasne ekspedicije na Kavkazu pokazao kao sposoban vojnik i diplomata. a ovaj se sa strategom teme Armenijaka Artavazdom. 15 .

negodujući protiv ovog akta. godine. Uskoro se prešlo na dela. Dodirom sa arapskim svetom. Neposredna posledica ovog čina bilo je povećanje jaza između Konstantinopolja i Rima i slabljenje vizantijskog uticaja u Italiji. Svakako su na to uticali maloazijski episkopi-ikonoborci koji su neposredno pre toga posetili Konstantinopolj. godine Lav III sazvao je na carskom dvoru silention. izazvanog poštovanjem ikona. protivnih spoljašnjem crkvenom obredu. Ekloga stavlja naročiti naglasak porodičnom i naslednom pravu. koji je. koji se odmah povinovao carevim odredbama. latentno neraspoloženje prema kultu ikona pretvorilo se u otvoreno ikonoborstvo. koja u ikoni vidi simbol u neoplatonskom smislu. koja je vremenom postala isuviše moćna. a ikonu Hristovu dovodi u vezu sa njegovim ovaploćenjem. razračunavanje s prodiranje istočnih kulturnih uticaja. ograničavajući patria potestas i proširujući prava žene i dece. Tako se na delu pokazalo ikonofilstvo evropskih delova imperije. izgrađujući zanimljivu nauku o ikonama. po carevom nalog jedan oficir skinuo je Hristovu ikonu koja se nalazila iznad Bronzane kapije carskog dvora. sa ciljem da izrade edikt protiv kulta ikona. U toku prethodnih vekova na tlu grčke crkve. Posle savlađivanja vojne navale Istoka. godine Lav III po prvi put otvoreno istupa protiv kulta ikona. Privremeni uspeh njegove akcije objašnjava se u znatnoj meri time što je on istupao kao branilac kulta ikona. Konstantin V (741-775) Smrću Lava III na vlast dolazi njegov sin Konstantin V. ali je narod odmah ubio tog oficira. Tako se već na samom početku borbe protiv ikona postavilo pitanje odnosa države i crkve. naročito islama. Ubrzo potom pobunila se tema Helada. Duhovno najznačajniji protivnik ikonoborstva bio je Jovan Damaskin.pruži zakonik koji bi po svom obimu i materijalu odgovarao praktičnim potrebama sudstva. Ikonoborska shvatanja nastaju u istočnim pokrajinama Vizantije kao rezultat ukrštanja hrišćanskih težnji za čisto duhovnom verom sa uticajima starih hristoloških jeresi i sekti. koji je on shvatio kao znak božijeg gneva. Save. otpočelo je. Pošto je patrijarh German odbio da potpiše ovaj edikt. 720. kao i sa uticajima nehrišćanskih religija. On je napisao tri govora u odbranu kulta ikona. Obe ove struje ispoljavale su se. januara 730. zauzimao visok položaj na kalifinom dvoru u Damasku. zbačen je sa svog prestola. koju je dobio kao očev savladar i prestolonaslednik u drugoj godini života. ali je pobuna čitave jedne provincije bila ozbiljna opomena. S druge strane postojalo je protivljenje tom kultu koji je izgledao suprotan hrišćanstvu kao duhovnoj veri. iako Grk. Moguće je i da je na carevu odluku uticao i snažan zemljotres. pre nego što se zamonašio u jerusalimskom manastiru Sv. 22. kult ikona se sve više širio i postao jedan od najvažnijih izraza vizantijske pobožnosti. Lavov zet. 726. pre svega. koji je pre toga više od 20 godina nosio carsku krunu. naime carevi – ikonoborci hteli su da potčine svojoj vlasti crkvu. Car je u početku držao propovedi u kojima je pokušavao da ubedi svoj narod da je poštovanje ikona protivno hrišćanstvu. Međutim posle svega godinu dana vlasti protiv njega se digao Artavazd. u borbi sa ikonoklazmom. Car je ugušio pobunu. 17. 16 . skupštinu viših svetovnih i duhovnih dostojanstvenika. koje će se i u daljem toku rasprava oko ikona stalno pojavljivati. koga je ovaj bio postavio za komesa teme Opsikije. u istočnim pokrajinama Carstva. januara postavljen je njegov bivši sinkel Anastasije. proglasila svog cara i krenula sa svojom flotom na prestonicu. Objavljivanjem edikta ikonoborstvo je dobilo zakonsku snagu i sistematsko uništavanje ikona je moglo da počne.

netrpeljiv prema Slovenima i agresivan prema Vizantiji. Artavazd i njegovi sinovi su oslepljeni posle javne poruge na Hipodromu. pa ih je car naselio u Bitiniji. 762. Artavazd je ušao sa vojskom u grad i primio krunu iz ruku patrijarha Anastasija. dok su njihovi pomagači pogubljeni ili strašno osakaćeni. Bugarska je u toku više narednih godina poprište nemira i unutrašnjih borbi jer je Telec ostao bez prestola. kojom je nekad komandovao njegov otac. ona je 750. 746. godine Telerig preuzima vlast i konačno smiruje unutrašnje sukobe. godine imao je još većeg uspeha. godine. a mlađeg Nikitu postavio za vrhovnog zapovednika vojske i poslao u temu Armenijaka. kao i mnogi drugi viši činovnici u prestonici. U međuvremenu. ali je posle ove poruge ostao na prestolu. 743. godine zamenjena dinastijom Abasida. dok su u Maloj Aziji uz njega bile Opsikija i Armenijaka. septembra 775. ali i ratovima koje su izgubili protiv Lava III. nanela je Bugarima težak poraz u krvavoj bici koja je trajala čitav dan. Time otpočinje epoha velikih sukoba sa Bugarima. Međutim Arapi su uskoro povratili obe ove tvrđave. tako da car. 30. Strateg Kivierota. Vladavina dinastije Omajada bližila se kraju. već privremeno preuzima i inicijativu. Ovaj je stao na uzurpatorovu stranu. Artavazd je svoju potporu nalazio u Trakiji. u središtu Anatolijske teme. godine na vlast dolazi han Telec koga je podržavao protobugarski boljarski element. vođen po Hipodromu. posle građanskih ratova. na oduševljen prijem. preko ušća Dunava (konjica) i iz Trakije (veći deo vojske). koga je Konstantin ostavio u prestonici kao regenta. ali ne i smiruje. Pohod u jermenske i mesopotamske pokrajine iz 752. 14. Svog starijeg sina Nićifora je krunisao za savladara. godine carska vojska koja je prodrla iz dva pravca u neprijateljske zemlje. Svega mesec dana kasnije Konstantin je sa svojom vojskom bio pod zidinama prestonice koju je osvojio 2. Situacija na istoku bila je povoljna po Vizantiju. Pritisak na Vizantiju je tako popustio. Zatim se okrenuo protiv Nikite. 747. 17 . ali je ovo vreme kada očito Vizantija se više ne bori za opstanak. Telerigov pokušaj da u oktobru iste godine prodre u Tesaliju carska vojska brzo i lako osujećuje. zapovednik mornarice.Kada je u junu 742. mora da ratuje sa njima. avgusta iste godine i naterao njegovu vojsku u bekstvo. Patrijarh Anastasije je. Artabazd ga je na prolazu kroz Opsikiju napao i potukao. Posle ovog uspeha on se proglasio za cara i stupio u pregovore sa Teofanom Monutom. koji je ponovo promenio stranu. novembra. sve do svoje smrti u pohodu protiv Bugara. godine. čime je namerno diskreditovan najviši crkveni položaj. jer je arapska snaga bila uzdrmana unutrašnjom krizom. godine. godine Konstantin V krenuo u pohod protiv Arapa. ali tada Konstantin u proleće 773. juna 763. Takođe mu je prišla i Trakeiska tema tako da je imao veliki broj pristalica. dve važne pogranične tvrđave. Konstantin V je stigao u Amorion i naišao je ovde. godine Konstantin V je upao u severnu Siriju i zauzeo Germanikeju. Ogromna masa Slovena tada prelazi na stranu Vizantije. Tek što je Artavazd ušao sa svojim opsikijskim trupama u Trakeisku temu i pre nego što je Nikita mogao sa vojskom teme Armenijaka da mu pomogne. godine preuzima ponovo veliki pohod sa dve strane i primorava Bugare na pregovore o miru. Konstantin je ovu pobedu proslavio trijumfom u prestonici i svečanim igrama na Hipodromu. čime je pojačan maloazijski kontigent Slovena. koje je već Konstantin V smatrao za glavne neprijatelje carstva. 770. sukobio s njim kod Modrine. sedeći natraške na magarcu. Konstantin V mu je nano težak poraz kod Sarda. Mere koje je Konstantin preduzeo na utvrđenju granice sa Bugarskom i doseljavanje ljudi iz osvojenih provincija istoka dovelo je do bugarskog upada u vizantijske zemlje 756. zauzeti su Teodosipolj i Melitna. Promena dinastije praćena je prenosom prestonice iz Damaska u daleki Bagdad. kod Anhijala na obali Crnog Mora. uništio je kod Kipra arapsku flotu poslatu iz Aleksandrije. grad odakle je njegova porodica vodila poreklo.

a prihode od papskog patrimonija predao državnoj blagajni. godine Pošto je Lav umro 8. Sam car napisao je 13 teoloških traktata. Lav nije izdigao svoju braću za suvladare i prestolonaslednike. gde nastaju nova središta grčke kulture sa grčkim manastirima. Irina je čekala i delovala tajno sve do kraja 784. Konstantin VI i Irina (780-802) Pošto nije moglo od jednom da se prekine sa ikonoborstvom. Da bi pobio argumente ikonofila koji su tvrdili da slikanje Hrista u njegovom čovečanskom obliku potvrđuje istinitost njegove inkarnacije. godine kada je vlada otvoreno iznela svoje planove.Ono što je zaradio na istoku. Carica zatim 18 . septembra 780. Učesnici skupa su dokazivali da pristalice ikona padaju u nestorijansku ili monofizitsku jeres prikazivanjem na ikonama čovečansku prirodu Hrista ili razdvajajući dve njegove nerazdvojive prirode. od kojih su samo dva. kao što je bio Stefan Novi ili 19 visokih carskih činovnika. posedi i bogatstva konfiskovana. Manastiri su pretvarani u kasarne i druge javne zgrade ili zatvarani. godine Ravena je pala u ruke Langobarda i time je Ravenski egzarhat prestao da postoji. koja je bila vatreni pristalica kulta ikona. jer su još uvek postojali jaki elementi ikonoboraca na državnim i crkvenim pozicijama i naročito u vojsci. gde je izabran Tarasije. Ovaj sastanak udario je temelje savezu Rima i Franačke kraljevine i osnivanju rimske crkvene države. To se desilo jer je vojska tražila da car kruniše svog sina za savladara. bacanje prokletstva na prvake pravoslavne struje. Lav IV (775-780) Posle smrti velikog cara. već je to učinio sa svojim sinom Konstantinom. godine na presto je stupio njegov sin. U isto vreme se na horizontu pojavljuje nova sila zaštitnica. jer je Anastasije umro krajem 753. 31. februara 754. čime se naređivalo uništenje svih ikona. sin cara Tiberija-Apsimara. Apostola u Konstantinopolju sastao se sabor. njen lični sekretar. avgusta u Vlahernskoj crkvi u prestonici. Međutim vojnici prestoničkih pukova verni borbi protiv ikona upadoše u crkvu i rasturiše sabor. car je izgubio na zapadu. Konstantin je bio pobornik borbe protiv ikona i u tu svrhu je rešio da zabranu osnaži odlukom crkvenog sabora. godine u Hijereji a završio se 8. Radi izbora novog carica je okupila «ceo narod» na Magnavorskom dvoru. čime je restauracija kulta ikona faktički bila već rešena. Otpočela je velika migracija monaha ka južnoj Italiji. najvažnija. Predsedavao je episkop Teodosije Efeski. Vizantijska vlada stupila je u kontakt sa Rimom i istočnim patrijarsima koji su pozdravili ovaj preokret i poslali svoje poslanike na sabor koji se pripremao. Konstantin je na ovo odvojio od Rima i pripojio Konstantinopoljskoj patrijaršiji Ilirik. Franačka kraljevina. a protivnike tajno zatvarao. 751. Sabor je počeo 10. godine u Pontionu sa kraljem Pipinom. Teror je porasao i ubrzo su hapšeni ili ubijani protivnici carske volje. Konstantin poriče samu mogućnost slikanja Hrista. koji je dotle bio potčinjen Rimu. Regenstvo je preuzela njegova majka Irina. Zatim su saborske odluke objavljene na trgu. Povrh toga nametnuo je plaćanje glavarine. što je on i učinio 776. koji se načelno držao ikonoklastike. s obzirom na njegovu božansku prirodu. Atinjanke. te su ga članovi sabora pozdravili kao novog duhovnog vođu. a svako poštovanje ikona postalo je kažnjivo. jula 786 godine u crkvi sv. pošto je patrijarh Pavle nateran na abdikaciju. kao i Kalabriju i Siciliju. koja je on samovlasno odredio za novog patrijarha. godine. sačuvana u fragmentima. januara 754. gde se može primetiti veliku uticaj njegove žene Irine. Na poslednjoj sednici car je izveo pred sabor episkopa Konstantina Silejskog. Papa Stefan II krenuo je preko Alpa i sastao se 6. na presto stupa njegov sin iz braka sa hazarskom princezom. Zato je dovodio pobornike svojih ideja na episkopska mesta. star samo oko 10 godina. ali je izgleda bio umereniji od svog oca.

Ovo je dovelo do novog ustanka 793. Paricima na zemljama manastira. izvršio reviziju svih poreskih obveznika i uvećao poreze. koji su kulminirali porazom Vizantije kod pogranične tvrđave Markele. 19 . ali se u Armenijaki vojska pobunila. godine u porfirnoj sali niko se nije pobunio protiv toga. Nićifor I (802-811) Ovaj jak i sposoban vladar stupio je na čelo države u nimalo zavidnim okolnostima. ali jeretici nisu kažnjavani već primani nazad u redove crkve ukoliko bi se odrekli jeresi. Kao nekadašnji rukovodilac državnih finansija. Car je izgubio svu podršku i kada ga je njegova majka oslepela 795. godine ponovo oženio dvorskom damom Teodotom (na majčin nagovor) i raskošno proslavio svadbu proglasivši ženu za avgustu bila je to poslednja kap. godine carica je zbačena sa prestola. čime je ta mogućnost propala. Protiv njega su ustali svi slojevi društva predvođeni kaluđerskom strankom zilota. pa tek sinovljevo. utoliko pre. dok su ostaloj četvorici odsečeni jezici. a bio je državni činovnik pre stupanja na presto patrijarha.posla te trupe u Malu Aziju. godine doveden je učeni Nićifor. kada se sam car jedva spasio bekstvom sa bojišta. pa je vlada morala da pristane na plaćanje danka. koje su proglasile za legitimnog cara Konstantina. radi tobožnjeg pohoda protiv Arapa i dovede ikonofilske trupe iz Trakije. Kada je patrijarh Tarasije umro 806. krunisan 25. što se pokazalo prilikom sukoba oko vlasti Konstantina VI i Irine. Car se zvanično držao pravoslavlja i kulta ikona. godine i namerila da legalizuje svoju faktičku prevlast. godine Arapi su upali u Vizantiju u Trakeiskoj temi dobili veliku i krvavu bitku. ikonoklazam nije bio u potpunosti savladan. Međutim. Međutim 31. ne bi li dobio formalnu potvrdu. on je bio predodređen da izvrši taj zadatak i preduzeo je niz mera. Pristalice mladog cara bile su time razočarane pa se pojavio pokret u korist Cezara Nićifora. svog vođe. poremećenim za prethodne vlade. a nekoliko poznatih vojskovođa bilo zarobljeno. 789. Naime iako je car bio već odrastao majka nije htela da mu prepusti vlast. decembra 800. a svog sina Stavrakija oženio je Teofanom. što su oni računali sa izborom Teodora Studite. U prvom redu Nićifor I je nastojao da sredi privredne prilike i uspostavi red u finansijama. godine u crkvi sv. godine koji je mladi car svirepo ugušio i navukao mržnju naroda na sebe. Irininom rođakom. ali je carica uspela da je uguši 790. Kada se 795. Tako se poslednji VII sabor koji priznaje istočna crkva. što je prestonička evropska vojska bez pogovora uradila. Međutim mladi car je reagovao nemilosrdno iskopavši oči svom stricu. godine. Zatražila je da joj se vojska zakune na vernost izgovarajući prvo njeno ime. pa su joj se pridružile i ostale maloazijske teme. Petra u Rimu od strane pape Lava III. koji je ranije vodio borbu u njegovu korist protiv Irine. Već 781. Oslepljen je i strateg Armenijaka. koji se uporedo bavio svetovnim naukama i teologijom. Ovo je izazvalo kod zilota veliko ogorčenje. Na zapadu Karlo Veliki je postao car. godine. koja se sačuvala u Vizantiji kao glavni porez pored glavarine. Car je odmah poslao izaslanstvo na istok carici Irini 802. ponudivši Irini brak kako bi se Istok i Zapad ponovo ujedinili. Carica je proterana sa dvora. oktobra 802. koga je inoklastička opozicija poštovala kao najstarijeg potomka Konstantina V. Ukinuo je poreske olakšice koje je Irina uvela. crkava i dobrotvornih ustanova nametnuo je plaćanje dimnine. Sabor je osudio ikonoborstvo kao jeres. a za upis u poreske spiskove tražena je taksa od 2 keratija (verovatno od svake nomizme što iznosi 1/12). U ovom periodu Vizantija je trpela poraze i protiv Arapa i protiv Bugara. Zatim su razaslati novi pozivi za sabor koji je sada trebalo da se održi u Nikeji 787. pokazujući time da neće menjati versku politiku prethodne vladavine. Izbila je pobuna. sastao u istom gradu gde i prvi mnogo godina ranije. ali su caričine pristalice naterale Konstantina VI da je vrati dve godine kasnije. godine car je otpočeo ratove protiv Bugara.

806. nastavljeno je i sada je Vizantija u zamenu za priznanje carske titule Karlu. mada se ta veza tek u doba Otona ispoljila u odgovarajućoj titulaturi. koja obuhvata ostrva u Jonskom moru. Veliku ofanzivu je otpočeo dve godine kasnije. a jedan od njih je vršio dužnost u vojsci dok su ostali obrađivali zemlju. dobila nazad osvojene provincije. koja je po Irininom receptu htela da sama preuzme svu vlast. godine i porušio je. Zatim je ponudio Vizantiji mir. jula 811. Nićifor je odmah po dolasku na presto obustavio. Otprilike u ovo vreme već postoji i tema Peloponez. godine Harun-al-Rašid se pojavio sa velikom vojskom i zauzeo nekoliko pograničnih tvrđava. Krum se povukao duboko u planine. Mihailo I Rangabe (811-813) Mihailo je bio slab vladar. što je omogućilo da jedno imanje određene vrednosti može biti u rukama više seljaka. U prvoj polovini IX veka organizovani su i Solun i Drač kao posebne teme. Car je morao da zatraži mir. Plaćanje danka Arapima. U toj istoj bici teško je ranjen i carev naslednik Stavrikije. ograničivši pravo traženja kamate na državu. koju je obnovio. ali se ovom rešenju usprotivila careva žena. razorio bugarsku prestonicu i ne obazirući se na Krumove molbe za mir krenuo da ga proganja. pošto nije bilo nade da će car preživeti. a nije imao ni hrabrosti ni odlučnosti da preduzme nepopularne mere.Takođe je uveo da poreski obveznici snose odgovornost za pravilno plaćanje poreza. Time je zvanično franački vladar priznat za cara. porušio tvrđavu i po vizantijskom uzoru odveo stanovnike u svoju zemlju. Stavrikije je abdicirao i povukao se u manastir. godine Krum je osvojio Develt na Crnom Moru. osnivanjem teme Strimon. a svakako i tema Kefalenija. Zauzimanje vizantijskih provincija u Italiji. lako je podlegao uticajima jačih priroda. zauzeo Tianu i poslao veći odred u oblast Ankire. kada je i car poginuo. ali je opsada završena njihovim porazom. dvoru. Atinjanka Teofano. odnosno 16. Prestao je sa politikom štednje svojih prethodnika i svakom prilikom delio darove vojsci. koja je otpočela Irininim pohodom iz 783. Od kraja VIII veka počela je rehelenizacija Peloponeza. godine. zahtevao je da bogati Konstantinopoljski brodovlasnici uzimaju od države pozajmice od po 12 funti zlata i da na ime interesa plaćaju 4 keratija od nomizme. što označava važnu etapu u procesu rehelenizacije južne Grčke. 805. ali ne i za rimskog cara. skrenuvši pažnju na Balkan.66%. godine kada je ona nametnula tamošnjim Slovenima Vizantijski suverenitet i danak. od strane Karla Velikog. Očekivalo se da car za naslednika imenuje Mihaila Rangabea. a da seoska opština plaća njegovo naoružanje u visini od 18 ½ nomizmi godišnje. gde je proglašen za cara. gde je vizantijska vojska bila opkoljena i potpuno uništena 26. na koje se Irina obavezala. gde je novi bugarski vladar Krum napao Serdiku u proleće 809. godine Sloveni su se digli na ustanak većih razmera i opsedali Patras. Car je takođe naredio i stanovnicima obalskih krajeva koji su služili kao vojnici – mornari da moraju posedovati zemlju koju bi kupovali od države po ceni koju je ona određivala. te su vojska i senat proglasili u Hipodromu Mihaila Rangabea za cara. Zabranio je podanicima da naplaćuju na zajmove kamatu. godine i nemiri koji su potom izbili u Kalifatu doneli su olakšanje sa te strane. U proleće 812. Nićifor I je prodro do Pliske. dok se kasnije Solunska povezuje sa tračkim temama. a pre svega crkvi. iznevši svoje 20 . Oktobra desio se državni udar. pa su Arapi ponovo počeli sa upadima. Car je radio i na osnaživanju vojske tako što je naredio da i siromašniji seljaci vrše vojnu dužnost. da plaća novi danak. a posle svratio u Serdiku. 2. ali je uspeo da se izvuče u Jedrene. Zapadno carstvo je papinom inicijativom vezano za Rim. njegovog zeta. čak i za sebe i svog sina u visini po 3 zlatnika godišnje. gde se još nekoliko meseci borio sa smrću. ali je ovo urađeno samo pro forme. Međutim Haronova smrt 809.

Ova druga opcija je pobedila. te je zamolio cara za sastanak radi utvrđivanja uslova mira. tj. godine carska vojska srela sa Krumovim trupama kod Versinikije. između Jedrena i Plovdiva.uslove u ultimativnoj formi. godine ubile su ga usred crkve Sv. godine i na vlast je došao Lav Jermenin. Jedna opcija. predstavnik jedne od najuglednijih aristokratskih porodica. juna vizantijska vojska je krenula u napad. Sofije pristalice njegovog bivšeg ratnog druga Mihaila Amorijca. proterani ikonofili. Ogorčen ovim. Car nije imao podršku u narodu i vojsci koju su imali ikonoborci VIII veka. blizu Jedrena. jula 813. Na Božić 820. a odatle na sever prema balkanskim planinama. nisu ni krenule u napad. Gonjenja pristalica ikona prestala su. kao i Atila u svoje vreme. i Krum je iznenada umro od kapi. Pošto je poreklom bio iz Frigije. što je dodatno oslabilo Mihailovu poziciju. Lav V Jermenin (813-820) Lav V je bio predstavnik onih maloazijskih elemenata koji su se isticali vojničkim duhom i ikonoklastičkim stavom. na Uskrs 1. godine. na čijem čelu je bio Teodor Studitski smatrala da se rat mora energičnije voditi. on je opustošio celu okolinu prestonice. aprila 815. Teodor Studita je poslan u progonstvo. Mihailo II Amorijac (820-829) U vreme ovog vladara nastupilo je u verskom sporu zatišje. aprila 814. na koji je Krum došao nenaoružan. gde je pored zlata i srebra zaplenio i velike zalihe «grčke vatre». na njega je izvršen atentat. pa je potpisao mir na 30 godina sa Vizantijom. Pošto su obe vojske duže vreme stajale jedna naspram druge u iščekivanju. a za patrijarha je. No i pored svih mera on nije izbegao svoju sudbinu. deportuje u prekodunavske pokrajine. Posle pobede kod Versinikije Krum je otpočeo brzu ofanzivu. opseo Jedrene i došao sa glavninom vojske pred same kapije prestonice. Međutim. 22. kao i susednih sela. kojima je zapovedao strateg Anatolijske teme Lav Jermenin. sa mnogobrojnim pristalicama. Međutim car nije ušao u obnovu kulta ikona i zauzeo rezervisan stav po oba pitanja. U teritorijalnom pogledu granica je išla duž velikog nasipa od Develta do Makrolivade. godine postavljen Teodot Melisen. Krum je izvojevao pobedu. pred moćnim zidinama je bio nemoćan. Pošto se carstvo kolebalo oko prihvatanja uslova. Prilikom ovog sastanka. međutim maloazijske trupe. dok je druga opcija. Posle nekoliko promena na bugarskom prestolu na vlat je došao Omurtag. Sada se Lav V okrenuo ostvarenju ikonoboračkih planova. Nićifor zbačen. ali je ipak naređeno njihovo uništenje. pa je on zbačen 11. koji je nastojao da proširi bugarsku teritoriju prema severozapadu i da sredi prilike u zemlji. Krum je osvojio Mesemvriju u novembru 812. vraćeni su iz izgnanstva. već su iznenada pobegle. U jesen 813. ušao u Jedrene i naredio da se stanovništvo grada. Međutim. što se s vremenom pretvorilo u pravu maniju. što pokazuje njegovo pismo Ludvigu Pobožnom 21 . 13. U carskom savetu glasovi su bili podeljeni. Sofiji održan sabor koji je odbacio odluke VII Vaseljenskog sabora i izjavio da ne smatra ikone za idole. Vodio je poreklo sa istoka i bio je strateg teme Anatolika. na čelu sa patrijarhom Nićiforom i carom smatrala je da treba da se prihvate uslovi. nekadašnjeg centra ikonoborstva verovatno je da nije bio pristalica istih. ne izjašnjavajući se ni za ni protiv bilo koje struje. ali je sa proleća sledeće godine Krum opet krenuo u ofanzivu ka Konstantinopolju. godine Lav V je izvojevao pobedu kod Mesamvrije. Potom je u Sv. ali je on uspeo da izbegne smrti. te je stalno strahovao za svoju krunu. te se u junu 813. sa patrijarhom Nićiforom i Teodorom Studitom na čelu. pa je naložio Jovanu Gramatičaru da skupi teološku građu za prestojeći ikonoborski sabor.

U decembru 821.u kome se on obara na izvesna preterivanja u poštovanju ikona. rekavši da će Vardanov pokušaj propasti. On se naime. godine. gde je arapsko osvajanje. U carstvu su kružile priče o neobičnim doživljajima tri ratna druga. on je 830. Lav i Mihailo će nositi carsku krunu. Jermena. Prva je obuhvatala SI deo teme Bukelarija. bez obzira na njihov položaj i dostojanstvo. što je izgleda primio od svog učitelja Jovana Gramatičara. čime počinje njeno sistematsko osvajanje. Od tadašnjih 6 maloazijskih tema samo su Opsikija i Armenijaka ostale verne Mihailu II. Arapski iseljenici iz Španije. koji su 816. najviše istaka u izradi saborskih odluka iz 815. njegov sin Teofilo je bio odlično školovan i pokazivao ljubav prema nauci i umetnosti. On je želeo da bude idealan vladar i težio je za pravičnošću. dok će Toma biti na domaku iste. Mihailu je zapretila i druga opasnost. uprkos odbrambenim merama. digavši ustanak. da bi posle egzemplarno kaznio krivce. godine posle intervencije bugarskog hana Toma je morao da prekine opsadu i njegov pokret se raspao. Još dok je Lav V bio na čelu carstva Toma je skupio veliku i šarenoliku vojsku od Arabljana. sirovom vojniku bez ikakvog obrazovanja. koje su kasnije pretvorene u teme. Lava Jermenina. Toma se predstavljao kao ikonofil. Jedan starac im je tada prorekao budućnost. Persijanaca. Toma se proglasio za cara i dobio krunu iz ruku antiohijskog patrijarha. U proleće 823. ali nije uspeo da pobedi. Još nekoliko meseci je u Arkadiopolju pružao otpor. Da bi se poboljšale vizantijske pozicije na Pontu stvorene su nove teme Paflagonija i Haldija. Teofilo (829-842) Nasuprot svome ocu. Harsijanon. Vizantija je tako izgubila najznačajnije strategijsko uporište u istočnom delu Sredozemlja. Kapadokija i Selevkija. ali je na kraju kalifa Mamun (813-833) postao gospodar situacije. stalno napredovalo. Time je pokrenuo narodne mase. Carevo mržnju prema ikonama pokazuje i činjenica da je posle smrti Teodota Melisena postavio za patrijarha Antonija Silejskog koji se pored Jovana Gramatičara. godine Krit. stavila mu je na raspolaganje pomorsku flotu i omogućila da se prebaci u Trakiju i da sakupi ikonofilsko stanovništvo oko sebe. Podrška Kivireotske teme. postići će dvojica njih. ali je savladan i pogubljen u oktobru 823. godine. Zatim su. tako da je 813. od kojeg je sigurno primio i svoj ikonoborski zanos. osnovane u brdovitim krajevima na arapskoj granici tri manje klisure. godine obnovio rat protiv nje. pokušao da otme presto Nićiforu I. Đurđijanaca i predstavnika drugih kavkaskih plemena. primajući od njih tužbe. godine. što je dodatno privlačilo pristalice. godine Toma je opkolio prestonicu i držao opsadu više od godinu dana. često šetao kroz grad i upuštao u razgovore sa najsiromašnijim podanicima. izdvajanjem izvesnih delova tema Armenijaka i Anatolika. ali ono što njemu neće uspeti. Za širenje ustanika Mala Azija je predstavljala pogodno tle. a druga SI deo teme Armenijaka. godine izgubljen 22 . Sve vreme svoje vladavine Teofilo je morao da vodi ratove protiv Arapa. Iste godine arapske snage iskrcale su se na Siciliju. Svi pokušaji da povrate ostrvo propali su i Arapi ga drže sledećih 140 godina. a takođe se proglasio braniocem sirotinje kojoj je obećao oslobođenje od svih njenih nevolja. Iskoristivši probleme u Vizantiji. U svoje vreme oni su bili u službi Vardana Turčina i bili su u njegovoj pratnji kada je on 803. godine zavladali Egiptom zauzeli su 827/828. koju je istina ispoljavao na malo teatralan način. Teofilo se pored vizantijske kulture oduševljavao i arapskom. Snage Kalifata bile su duže paralisane unutrašnjim borbama. Vizantija nije mogla da se usredsredi na ratovanje u Maloj Aziji jer je deo snaga morao da istovremeno ratuje na Siciliji. Mihaila Amorijca i Tome Slovena. naročito delovanjem socijalno-revolucionarne sekte kuramita.

837. što je ostavilo vrlo loš utisak u Vizantiji. Među caričinim savetodavcima glavnu ulogu imao je logotet droma Teoktist. marta 843. koja ga je ne samo sprečavala da vrši carska prava. carska vlada je morala da se izbori sa pavlikijanskom sektom. jer je Ignjatije kao monah bio blizak idealima zilota. preuzeo je 838. U početku su Vizantinci upali u protivničke zemlje. S druge strane. Novi sukobi su bili naročito krvavi i praćeni su masovnim preseljavanjem pavlikijanaca u Trakiju. koji je služio kao oslonac arapskoj vladavini na Kritu. Varda je bio ozlojeđen zbog zapostavljanja od strane Teodore i zbog Teoktistove svemoći. jer je ovde bio zavičaj carske dinastije. godine Teofilo umro. januara 842. U ratovanju protiv Arapa. odvojivši ga od njegove ljubavnice Evdokije Ingerine i oženivši ga Evdokijom Dekapolitom 855. pre svega. koja je favorizovana za vreme Nićifora I. Kako je Teofilov sin Mihailo III bio maloletan regenstvo je preuzela carica majka Teodora. toliko ojačala u istočnom delu Male Azije da su i pravoslavni Mihailo I i njegovi ikonoborački naslednici preduzimali oštre mere protiv njih. što je izazvalo reakciju stranke zilota. protiv monaštva Kada je 28. carstvo je i pored izvesnih neuspeha u početku. Mutasim je 12. Posle smrti Teofila. Vizantija je savladala i navalu kulturnih uticaja islama koji su je bili zahvatili u obliku ikonoborstva. a ujedno i glavni grad Anatolijske teme. nova vlada je požurila da obnovi kult ikona. Posle nestanka ikonoborstva. pa su na kalifin dvor dolazila poslanstva sa mirovnim ponudama i bogatim poklonima. zauzeta je i spaljena. što je činilo izvesnu koncesiju zilotima. godine carsku vojsku kod Dazimona i zauzeo Ankiru. epoha ikonoborske krize povećala je jaz između Konstantinopolja i Rima. dok su kasnije Arapi prodirali u Vizantiju. Teoktist i patrijarh Metodije pristupili su uništenju ikonoborstva vrlo oprezno i odnosili se prema ikonoborcima vrlo tolerantno. ispoljavalo sve veću aktivnost i smelost. učinivši kraj vizantijskom suverenitetu na zapadu i nagovestivši kraj papske suprematije na Istoku. 7. vizantijska flota se iznenada pojavila pred obalama Egipta. 847. mladi car je napravio prevrat i preuzeo upravu na sebe. potukao 22.Palermo. 838. njegov brat kalifa Mutasim. a time se završila i velika kriza koja se kroz taj pokret izražavala. Mihailo III (856-867) Na nagovor svog ujaka Varde. pa je usledio novi rascep. Sukob je uzeo maha. godine na presto patrijarha uspeo se Jovan Gramatičar. avgusta sa glavninom vojske zauzeo Amorion. Ova demonstracija imala je za posledicu da egipatski Arapi počnu da grade flotu i time udare temelje pomorskoj moći Fatimidskog kalifata u X veku. nedaleko od ušća Nila. a mladi car je bio ozlojeđen zbog tutorstva svoje majke. 853. 23 . Zaverenici su Tektista ubili na oči Mihaila III. Rat na istoku odigravao se sa promenljivim uspehom.6. godine. pa su studiti isključeni iz crkvene zajednice. Tvrđava Damieta. godine svečano je proglašena restauracija kulta ikona. godine. uperena. Deo vojske je krenuo na SZ. godine. čime su opet otpočela žestoka gonjenja. godine pohod protiv najvažnijih centara u Maloj Aziji. Metodije je umro 14. Carica. sin car Mihaila I Rangabe. već se mešala i u njegov intimni život. ikonoborski pokret je doživeo kraj. CVETANJE VIZANTIJSKOG CARSTVA (843-1025) Savladavši vojnu navalu arapskih kalifa. pa je na patrijaršijski presto došao Ignjatije. Posle smrti Mamuna. posle čega je car proglašen od Senata za samodršca. Pošto je Jovan Gramatičar smenjen i za patrijarha postavljen Metodije.

Uspešan je bio i ponovni pohod na Samosatu 859. godine. Uskoro posle Fotijinog dolaska na presto patrijarha. kojoj predstoji velika budućnost. godine. svakom prilikom apelovali na Rim. zahvaljujući Fotijevoj diplomatskoj veštini. Međutim. na kojoj je okupio najpoznatije naučnike tog vremena na čelu sa Lavom Matematičarom i Fotijem. Na Siciliji je Vizantija trpela gubitke i uprkos svim nastojanjima nije mogla da spreči osvajanje ostrva i prodiranje Arapa u južnu Italiju. Još važniji je bio zadatak pred koji su bili stavljeni Konstantin iz Soluna i njegov brat Metodije. On je poslao svoj sinodik papi u nadi da će mu papino priznanje biti potpora protiv domaćih protivnika. Fotije je bio najznačajnija ličnost. godine. on ga je naterao da abdicira i na patrijaršijski presto doveo Fotija 25. Ovaj poziv je svakako bio uslovljen željom da se suzbije uticaj franačkog klera i da se vezom sa Vizantijom stvori protivteža bugarsko-franačkom savezu. hitno se vratio i prodro u opkoljeni grad da bi uzeo odbranu u svoje ruke. pod vođstvom Varde i samog cara. Posle ove pobede počinje epoha vizantijske moći u Maloj Aziji. 24 . papini legati su u Konstantinopolju priznali Fotija i potvrdili Ignjatijevu abdikaciju 861. Umešavši se u vizantijski crkveni spor kao vrhovni sudija Nikola I se izjasnio u korist Ignjatija i odbio da prizna Fotija. Pred kraj vlade Mihaila III od značajnih gradova na Siciliji samo Sirakuza i Taormina su ostali u rukama Vizantije. brat Cezara Varde. Fotije. godine. Borbu protiv Arapa vodio je Mihailo III. Trećeg septembra 863. Međutim. i dalje. a onda je počeo sa prevodom svetog pisma na slovenski. 869. decembra 858. Konstantin je najpre stvorio azbuku. Na granici Armenijake i Paflagonije suprotstavio mu se Petrona sa velikom vojskom i uništio arapsku. u Maloj Aziji je carstvo prešlo u napad i 856. iskrcali se i opustošili okolinu prestonice. Uvučen u raspravu sa Ignjatijevom strankom. koji su u svojoj dogmatskoj zaslepljenosti. bar u početku. Car koji je bio u ratu sa Arapima. godine strateg Trakesijske teme Petrona. Odatle je krenuo na Tefriku i vratio se sa brojnim zarobljenicima. čija je glavna težnja bila da učvrsti rimski univerzalizam. Pred Konstantinopoljom su se 860. preduzeo je pohod u oblast Samosate i prodro sve do Amide. na presto sv. Nikoli prvom nije preostalo ništa drugo nego da demantuje svoje predstavnike i na saboru u Lateranu sprovede odluku o Fotijevom smenjivanju 863. godine Vizantinci su odbijajući napad melitinskog emira Omara izvojevali veliku pobedu. jer Mihailo nije bio poznat kao čovek čvrste i jasne volje. smeo i energičan političar. odnosi Carevine i Rima ušli su u novu fazu. najveći političar i diplomata koji je ikada zauzimao patrijaršijsku stolicu Konstantinopolja. Posle ikonoborske epohe. Naime. glagoljicu. nije želeo niti očekivao borbu s Rimom. emir Omar je prošao kroz temu Armenijaka i zauzeo važnu luku Amisos na crnomorskoj obali. 885. Varda je nosio titulu Cezara. Od tog vremena Vizantija stupa u dodir sa mladom ruskom državom i počinje da razvija misionarsku delatnost. a sam Omar je poginuo. koji su dobili poziv moravskog kneza da dođu i propovedaju veru hrišćansku u njegovoj zemlji. a s njim počinje uzlet vizantijske nauke i prosvete. uz pomoć dobrih vojskovođa. to su mogli prevideti samo ziloti. ne shvatajući nastale promene. Varda je osnovao visoku školu na Magnavarskom dvoru. Petra popeo se Nikola I. godine Konstantin je umro u grčkom manastiru u Rimu kao kaluđer Ćirilo. sa velikom energijom. Pošto Varda nije mogao da sarađuje sa ograničenim i pobožnim patrijarhom Ignjatijem. a Metodije je podlegao borbi sa franačkim klerom. tkzv. najvećim učiteljem i naučnikom svoga doba. godine pojavili i Rusi. Državna i crkvena uprava je poverila ovu misiju Solunskoj braći i dozvolili da se u slovenskoj zemlji nova vera propoveda na slovenskom jeziku.Sada je Varda postao stvarni upravitelj vizantijske države.

Primorskim jadranskim gradovima zapretila je 867. Sledeće godine Vasilije je prodro u eufratsku oblast i zauzeo Zapetru i Samosatu. na šta je Vizantijska vlada munjevito reagovala. godine sabor koji je osudio i ekskomunicirao Fotija. rimska nauka o proishođenju Svetog duha od Oca i Sina je osuđena kao jeretička. Arapi su 870. godine bugarski knez je primio hrišćanstvo iz Vizantije i tom prilikom dobio ime Mihailo. godine krunisao za savladara svog sina Konstantina. pa su već 885 – 887 i Vizantinci i Arapi priznavali titulu kralja Ašotu I. godine velika opasnost kada je arapska flota posle napada na Budvu i Kotor opsela Dubrovnik. a time je počeo njegov uspon. poreklom iz teme Makedonija.Bugarski knez Boris se međutim obratio Franačkoj. dok je Vasilije smatrao da se to mora uraditi na Konstantinopoljskom saboru. Carska flota je primorala Arape da dignu opsadu koja je trajala 15 meseci i da se povuku na Siciliju. a na presto došao Vasilije «Makedonac». U prisustvu legata Hadrijana II održan je 869/870. godine. Slabljenje arapskog carstva omogućilo je uspon Jermenije. dok je Stefan postao sveštenih i kasnije za vreme vladavine svog brata Lava postao patrijarh. januara 869. koja je obuhvatila dalmatinske gradove i ostrva. Odmah po dolasku na presto car je poslao Fotija u manastir. pa se okrenuo Rimu. Pozadina pojavljivanja legata bila je u tome što niz u Rimu Boris nije naišao na razumevanje za samostalnost bugarske crkve. Čak je i carev ujak stradao zahvaljujući spletkama ovog Makedonca. uz punu podršku Varde i Mihaila III. 864. 25 . posle prerane Konstantinove smrti i trećeg sina Aleksandra. godine zauzeli Maltu i još više se učvrstili na Sredozemlju. koji su se dali na posao bez oklevanja. pošto je ostala praznih ruku. kada je postao intimni prijatelj Mihaila III i muž njegove bivše ljubavnice Evdokije Ingerine. Uskoro posle ovoga osnovana je i tema Dalmacija. kada mu to nije omogućeno. Tada Fotije postaje branilac životnih interesa Vizantije. Po carevom nalogu Ignjatije je rukopoložio arhiepiskopa Bugarske i više episkopa. vođa pavlikijanaca. Sabor se ponovo sastao. Međutim bugarski knez se svim silama trudio da bugarsku crkvu odvoji od Vizantije. aprila 866. a flotu pred bugarsku obalu. U vreme kada se ova borba zaoštravala desio se državni udar u kome je ubijen Mihailo III. ali na Siciliji nije postignuto ništa. septembra 867. a oko 879. a godinu dana kasnije svog drugog sina lava. a mešanje Rima u pitanja vizantijske crkve proglašeno nezakonitim. ali je dobila autonomiju. njegov prijatelj. gde je već 872. koji se obratio Vizantiji za pomoć. Vasilije je bio konjušar na carskom dvoru. i izneto je pitanje da li bugarska crkva mora da pripadne rimskoj ili prestoničkoj jurisdikciji. godine Ludvig II je zauzeo Bari. Kada je sabor već bio pri kraju na dvor su stigli izaslanici bugarskog kneza. koji ga je lično ubio 21. Car je uputio papi pismo puno ponosa i samopouzdanja i tražio opozivanje papske presude protiv Fotija i odbio rimske pretenzije na supermatiju. Međutim tu je nastao i spor jer je Rim smatrao da se samo treba potvrditi papina odluka o ekskomunikaciji Fotija. 24. Bugari su za uzvrat priznali vrhovna prava Konstantinopoljskog patrijarha. 871. te je poslala vojsku na bugarsku granicu. Vasilije I je nameravao da protiv napada sicilijanskih Arapa preduzme zajedničku akciju s nemačkim carem i papom. U leto 867. ali je za Vizantiju ovo bilo samo još jedno razočarenje. godine Vasilije I (867-886) Osnivač makedonske dinastije je već 6. srušivši njihovu glavnu tvrđavu Tefriku i potukavši njihovu vojsku u bici u kojoj je pao i Hrizohir. godine na saboru pod carevim predsedavanjem bačena je anatema na Nikolu I. godine. Papa je poslao svoje legate. Tako se Vizantija okrenula istoku. vratio Ignjatija na mesto patrijarha i stupio u dodir sa Rimom. godine carska vojska odnela odlučujuću pobedu nad pavlikijancima.

873. godine Knez od Beneventa je ustao protiv Ludviga II i stavio se pod zaštitu Vizantije, a posle Ludvigove smrti Bari se predao vizantijskom strategu, krajem 876. godine. 21.5. 878. godine, posle dugog, ogorčenog otpora, pala je Sirakuza. 875. godine car je uvideo da smenjivanje Fotija nije izmirilo crkveni spor u Vizantiji te je car vratio Fotiju u prestonicu i poverio mu vaspitanje svojih sinova. Kada je Ignjatije umro 23.10.877. Fotije se posle 3 dana popeo u patrijaršijsku stolicu. Ovog puta priznao ga je i sam Rim. Vasilije I je težio obnavljanju rimskog prava i nameravao je da izda opširnu zbirku rimski zakona, reviziju Justinijanovih zakonika, dopunjenu odredbama kasnijeg zakonodavstva. Ovo veliko delo nazvao je «čišćenje starih zakona», ali je ostalo nedovršeno i nije obnarodovano. Sačuvana su dva manja zakonika iz ovog doba. Prvi, Prohiron objavljen je između 870 i 879. godine i predstavljao je priručnik za praktičnu upotrebu. Еpanagoga, drugi zakonik sastavljen je posle 879. godine i zamišljena je kao uvod u pripremanu veliku zbirku zakona. Najvećim delom ona reprodukuje Prohiron razlikujući se od njega rasporedom građe, izvesnim izmenama i dopunama. Najvažniju novinu čine odredbe o pravima i dužnostima cara i patrijarha, kao i drugih svetovnih i duhovnih dostojanstvenika. Naprasna smrt Konstantina, pogodila je Vasilija I neizmerno, pa je poslednje godine svog života proveo u teškoj depresiji. Nesrećnim slučajem u lovu Vasilije I je poginuo 29.8.886. godine, a na njegovo mesto došao je Lav VI, koji je odmah uklonio Fotija i postavio svog brata Stefana ua patrijarha. Ovog puta Fotije konačno nestaje sa istorijske pozornice i umire u Jermeniji, u izgnanstvu.

Lav VI Mudri (886-912) Po dolasku na presto ovaj car je delio svoj tron sa bratom Aleksandrom, ali ovaj, odan uživanjima, nije sudelovao u vođenju carstva. Glavni savetodavac cara bio je otac njegove ljubavnice i docnije supruge Zoje, Jermenin Stilijan Zauces, koji je umro 896. godine i nosio počasnu titulu vasileopator (carev otac). Lav VI je bio plodan pisac i pasionirani govornik Pisao je pesme, homilije i govore, a i pogrebno slovo svome ocu. Izgleda da je upravo zbog literarne umetnosti i dobio nadimak Mudri. Uprkos uzajamnoj antipatiji, političke težnje Vasilija I i Lava VI bile su u mnogome slične. Obnova Justinijanovog prava, započeta pod Vasilijem, završena je u Vasilikama, podeljeni u 60 knjiga i 6 tomova i predstavljaju najveću zbirku zakona Vizantijskog carstva u Srednjem veku. Vasilike su pisane po grčkim prevodima Justinijanovih zakona (originalno pisanih na latinskom) i to im je predstavljalo najveću prednost, a sem toga su bile mnogo preglednije, jer pružaju sistematski sređenu građu. Lav je takođe izdao i zbirku 113 Novela koje se ređaju bez nekog određenog sistema. S jedne strane one menjaju ili opozivaju stare zakone, a s druge, daju zakonsku snagu izvesnim pravnim običajima koji su se ustalili. Novele koje su upućene patrijarhu Stefanu nose oznake 2-17 i 75, dok su ostale, izuzev nekih bez adrese upućene Stilijanu Zaucesu. Ovim novelama opozvana je i zakonodavna i administrativna funkcija senata, a država se identifikuje sa carem i njegovim vojničkim

26

i administrativnim aparatom. Dok svetovni činioci koji su nekada ograničavali carsku vlast postepeno gube svoj značaj, vlast crkve raste istovremeno sa svemoći cara. Početkom X veka carstvo je podeljeno u ove teme: Mala Azija: Armeniakon, Haldija, Opsikion, Bukelarion, Optimaton, Paflagonija, Koloneja, Harsianon, Anatolikon, Trakesion, Kapadokija, Mesopotamija, Sebasteja, Likandos, Leontokomis, Selevkija i primorska tema Kivireota, na moru su bile teme Samos i Arhipelag Evropa: Trakija, Makedonija, Strimon, Tesalonika, Helada, Peloponez, Kefalenija, Nikopolj, Dirahion, Dalmacija, Sicilija, Langobardija i Herson. Dalje promene u organizaciji tema nastaju pre svega osnivanjem novih tema u osvojenim oblastima, dok se na staroj teritoriji teme stvaraju retko. Na čelu tema stoje stratezi, zapovednici lokalnih trupa i ujedno načelnici lokalne uprave (zapovednik Opsikije zvao se komes, a zapovednik Optimate domestik) Tagme, smeštene u prestonici na čelu imaju domestike, a najvažnije su bile tagme Shola, Ekskubita, Aritmosa (čiji je zapovednik bio drungarije) i Hikonata (osnovana za vreme Nićifora I). Domestik Shola bio je obično vrhovni zapovednik celokupne vojske, a usled proširenja teritorije od 2/2 X veka postoji domestik Istoka i domestih Zapada. Pomorske snage države se sastoje od carske flote pod komandom drungarija lađa i brodovlja pomorskih tema pod komandom lokalnih stratega. Među stratezima najveći ugled imaju zapovednici maloazijskih tema, koje sačinjavaju jezgro vizantijske vojne snage, skoro svi stratezi maloazijskih tema imaju viši rang od stratega Makedonije i Trakije, najvažnijih zapovednika evropske vojske. To se najbolje vidi u njihovim platama koje se kreću od 40 funti zlata godišnje za stratega Anatolike, Armenijake i Trakesije do 5 10 funti zlata za stratega Langobardije, Dalmacije i još nekih tema. Uporedo sa jačanjem carskog apsolutizma u zakonodavstvu Lava VI ogleda se i jačanje vizantijske aristokratije. Staru odredbu kojom se aktivnim činovnicima zabranjuje da kupuju zemlju i primaju nasledstva i darove bez carevog odobrenja Lav VI je za prestoničke činovnike opozvao, a za provincijske ublažio i samo je za tematske stratege ovaj zakon ostao na snazi. U vizantijsko-bugarskim odnosima je posle duže vremena ponovo došlo do neprijateljstava. Pošto se Boris-Mihailo odrekao krune 889. godine i pošto je njegov stariji sin Vladimir zbačen sa prestola zbog pokušaja da vrati zemlju paganstvu, vlast je preuzeo Borisov mlađi sin Simeon (893-927), najveći vladar srednjevekovne Bugarske. Sukob je izbio oko povećanja carine i pomeranje centra trgovine u Solun iz prestonice. Simeon je upao u Vizantiju i naneo poraz carskoj vojsci 894. godine. Kako su vizantijske snage na Balkanu bile nedovoljne, carstvo je diplomatijom pokušalo da spreči katastrofu. Pozvali su u pomoć Ugre, koji su tada držali oblast između Dnjepra i Dona. Oni su se na carski poziv umešali po prvi put u politiku evropskih država, napavši Simeona sa leđa, zadavši mu više poraza i opljačkavši severne bugarske provincije. U međuvremenu Nićifor Foka, vizantijski vojskovođa izbio je na južnu granicu Bugarske, a drungarije carske flote Evstatije blokirao je ušće Dunava. Simeon je sklopio primirje sa Vizantijom ne bi li dobio na vremenu i obratio se ratobornom plemenu Pečenega, koji su živeli u južnoruskoj ravnici. Uz njihovu pomoć savladao je Ugre, pa napao Vizantiju, odnevši pobedu kod Bugarofigona 896. godine. Posle toga je sklopljen mir kojim se Vizantija obavezala na danak Bugarima. Ugri su pod pritiskom Pečenega krenuli na zapad i doselili se u oblast srednjeg Podunavlja koje i danas zauzimaju, kao Mađari, odvojivši Južne Slovene od njihovih saplemenika na severu i istoku.

27

Na istoku Jermenija je bila izložena arapskim napadima, a u Kilikiji je počelo nadiranje Arapa, praćeno opsežnim pomorskim operacijama duž južne obale Male Azije. Na zapadu i na moru Vizantija je trpela poraz za porazom. 902. godine pala je Taormina, poslednje vizantijsko uporište na Siciliji. Time je završeno arapsko osvajanje Sicilije, koje je trajalo 75 godina i koštalo dosta ljudskih života. Arapi su gospodarili istokom, ne samo Sredozemnim, već i Egejskim morem i odatle napadali Vizantiju. Iste godine kada je pala Taormina, razorena je luka Dimitrijada u Tesaliji. 904. godine pod vođstvom grčkog prebega Lava iz Tripolisa pokrenuta je velika ekspedicija, koja je zauzela Abidos i potom udarila na Solun, koji je pao posle trodnevne opsade 31. 7. 904. godine. U osvojenom gradu usledio je strašan pokolj pre nego što su se Arapi povukli sa plenom. Poučena strašnim iskustvom, vizantijska vlada je pojačala utvrđenja u Solunu i preduzela energične ere za povećanje flote. U oktobru 908.godine to se isplatilo, kada je logotet droma Himerije u Egejskom moru odneo pobedu nad arapskom flotom. Dve godine kasnije Himerije se iskrcao na Kipru, odakle je napao sirijsku obalu i zaposeo Laodikeju. 911. preduzeta je još veća pomorska ekspedicija, koja je isplovila pod istim komandantom protiv Kipra, ali je bila primorana da se povuče. Na povratku, arapska eskadra, pod vođstvom Lava Tripolitanca i Damjana, takođe prebega, napala je vizantijsko brodovlje i potpuno ga uništila u proleće 912. godine. U ovoj ekspediciji učestvovalo je i 700 Rusa, koji su kao nagradu dobili jedan centenarij zlata. Ruski knez Oleg koji se učvrstio u Kijevu i osigurao sebi put od Varega do Grka, pojavio se pet godina ranije, 907. godine sa jakom flotom pod Konstantinopoljem i naterao vizantijsku vladu na sklapanje ugovora. Ovaj ugovor parafiran 911. g. obeležava početak redovnih trgovinskih odnosa između Vizantije i Kijevske države. Sam car venčavao se četiri puta, pošto su mi žene umirale mlade, čime je došao u sukob sa crkvom koja nije odobravala već ni drugi brak, a kamoli četvrti. Carica Teofana, umrla je 897. g. i proglašena je za sveticu, druga žena Zoja, umrla je već 899. godine bez muškog naslednika, pa se lav u leto 900. godine oženio Evdokijom Vajanom iz Frigije, što je bila očigledna povreda vizantijskih crkvenih i državnih propisa. Evdokija je umrla 12.4. 901. godine, pa se car naumio da oženi Zojom Karbonopsinom. Međutim, verovatno do toga braka ne bi došlo da Zoja nije 905. godine rodila caru sina, budućeg velikog cara naučnika Konstantina Porfirogenita, koji je kršten 6. januara 906. godine, nakon što je car obećao patrijarhu da će prekinuti odnose sa Zojom. Svega tri dana kasnije, on je obećanje prekršio, venčavši se sa Zojom i proglasivši je za augustu. Na to mu je patrijarh zabranio ulazak u crkvu i to sproveo ne dozvolivši caru da uđe u Sv. Sofiju za Božic 906 i na Bogojavljenje 907. godine. Car se obratio Rimu pa je od Pape Sergija III dobio oprost. Car je sproveo ipak svoju volju, smenio je Nikolu Mistika na čelu patrijaršije i doveo Evtimija, februara 907. godine, da bi 4. godine kasnije 9.6.911. g. Konstantin dobio carsku krunu i tako osigurao opstanak Makedonske dinastije. Aleksandar (912-913) Lav VI je umro 12.5.912. g., a vlast je preuzeo Aleksandar, stric maloletnog Konstantina. Pre svega on je težio da se oslobodi nasleđa svog pokojnog brata. Caricu Zoju je zatvorio u manastir, a sve ugledne Lavove saradnike smenio i zamenio svojim ljudima. Tako je i Nikola Mistik vraćen na mesto patrijarha. U spoljnoj politici se pokazao kao loš vladar, lakoumno je odbio da plaća danak Bugarima, na koji se Vizantija obavezala 896. godine i time pružio Simeonu povod za početak neprijateljstava. Na svu sreću, pre nego što je moga dalje da unesreći carstvo Aleksandar je umro 6.6.913. godine. Vlast je sada preuzelo regenstvo na čelu sa Nikolom Mistikom.

28

9. Zadovoljan postignutim on se povukla u svoju zemlju. Mladi Konstantin VII oženio se maja 919.920. Za razliku od sastanka 11 godina ranije koji je otvarao Simeonu sjajne izglede. ali se nije pokazao kao otac. Protiv njega su vodili borbu dinastiji najverniji elementi. ali to nije bitno menjalo situaciju. ovaj sastanak je označio kraj njegovih velikih nada. U cilju zastrašivanja napao je Trakiju i ponovo zauzeo Jedrene 923. No carska diplomatija je uspela da osujeti taj plan bogatim poklonima Arapima. Srpski knezovi bili su upućeni na podršku jedne ili druge sile i služili kao oruđe u međusobnoj borbi. omalovažavao svog protivnika. Patrijarh Nikola Mistik dočekao ga je na carskom dvoru. koji je dobio titulu vasileopatora. u blizini same prestonice. okupljeni oko carice Zoje i jedan deo sveštenstva koji je ostao veran zbačenom Evtimiju. iskoristio je situaciju i postepeno uklonio Zoju sa prestola. pa je zahtevao da se ovaj «uzurpator» skloni sa prestola. g. sa velikim počastima. U ovakvoj situaciji počeo je napad Simeona Bugarskog. Vrhovnu komandu nad vizantijskom vojskom preuzeo je domestik Shola Lav Foka. Naročito se interesi dva carstva ukrštali i sukobljavali u Srbiji. čije rođenje on nije mogao smatrati zakonitim i čije krunisanje nije priznavao. Roman I nije. blizu Anhijala 20. Drungarije Roman Lakapin. g. razbio i potpuno uništio protivnika. predalo mu se Jedrene. Bugari su na ovo prodrli u Trakiju i Simeon je zahtevao da ga Vizantija prizna za svog cara. Posle opsežnih priprema vizantijska vojska prodrla je u neprijateljsku zemlju duž obale Crno Mora. ćerkom Romana Lakapina. ali je osujećen posle teških uličnih borbi u prestonici. u prisustvu mladog Konstantina VII. Simeon je odgovorio protivnapadom i na reci Aheloju. zarad zajedničkog napada na prestonicu Vizantije. godine. sin slavnog Nićifora Foke. novog regenta. Nikola Mistik je upravljao u ime deteta. došao 29 . Simeon je bez otpora prodro u vizantijske zemlje i avgusta 913. g. ali mu je nedostajala flota da bi osvojio utvrđenje. g. 918. Roman I Lakapin (920-944) Uspon ovog cara je za Simeona predstavljao težak udarac. 24. Gospodar situacije bio je onaj koji je vladao Konstantinopoljem i to je Simeon znao. Njegov cilj je ovaj put bila carska kruna. Septembra 914.NAPADI SIMEONA BUGARSKOG Položaj je bio komplikovan i nesiguran. obećavši Vizantiji trajan mir. Zato je sklopio savez sa egipatskim Arapima. regenstvo Nikole Mistika oboreno je verovatno zbog isuviše dalekosežnih koncesija prema Simeonu. ali je uvideo da neće moći da osvoji ovu najjaču tvrđavu tog doba. godine sa Jelenom. jedini nearistokrata među vojnim komandantima. Njena vlada odbacila je plan bugarsko-vizantijskog braka i oporekla pravnu važnost Simeonovog krunisanja. Vizantijska vlada je praktično kapitulirala pred uslovima bugarskog vladara. Vrlo brzo posle njegovog odlaska. godine Simeon upada u Grčku i prodire sve do Korinstkog Zaliva. uz pomoć Bugara. Posle ove katastrofe Vizantinci su pretrpeli poraz kod Katasirta. a idućih godina on je pustošio oblasti Soluna i Drača.8. koji je dobio od patrijarha carsku krunu i obećanje da će se mladi car oženiti njegovom ćerkom. za razliku od Zoje. Stoga je stupio u pregovore sa vladom. Vlasti je pokušao da se dočepa domestik Shola Konstantin Duka. stajao je pred zidinama prestonice u panici. Zoja se vratila na dvor i uzela vlast u svoje ruke. godine došao pod zidine prestonice Simeon je uvideo da njegova snaga nije dorasla prestoničkim zidovima i tada je pozvao svog suparnika na sastanak. Godinu dana kasnije. Vizantijsko-bugarska borba je sve više zahvatala i ostale balkanske zemlje.917. Kada je 924. sam Konstantin ga je krunisao za Cezara. Kada je na srpski presto. a sedamnaestog decembra iste godine za cara savladara.

921. krunisani su i sinovi Romana I Lakapina. Na njegov presto došao je Petar. ćerku Romanovog najstarijeg sina Hristofora. godine objavio novelu kojom je ustanovio pravo prvenstva suseda pri kupovini seljačkih imanja. dok se predstavnik legitimne Makedonske dinastije morao zadovoljiti trećim mestom. on je našao izvrsnog ministra. koje je bugarska crkva favorizirala. 5) ostali susedi. posle strahovitog pustošenja. godine. bog i satana. Tako se u doba cara Petra. Simeon je krenuo da priprema novi pohod protiv Vizantije. koja je poražena. 3) posednici imanja koja su se nalazila sa imanjem na prodaji u međuzemljišnoj svojini. usled neobično duge i jake zime 927/928. Priznata je takođe i bugarska patrijaršija koju je Simeon izgleda osnovao pred kraj svog života. Ubrzo po dolasku na vlast. a u Jovanu Kurkuasu. njegov sin koji će vladati do 969. g. morali da prodaju svoju zemlju. u septembru izdao novu novelu kojom se udara protiv sebičnosti velikaša koji su se pokazali nemilosrdniji od gladi 30 . Bogumilstvo polazi od verovanja da postoje da suprotna načela. apsolutno nepomirljiva prema zvaničnoj crkvi. 925. decembra 924. 2) ostali suposednici. godine. koje je vizantijska vlast u većim masama preseljavala u Trakiju i koji su već duže vreme živeli tamo. Međutim ova odredba i pored strogosti nije imala očekivano dejstvo. pa i čitavu organizaciju crkve. Tako je između centralne vlasti i feudalne aristokratije otpočela borba koja je bila presudna za ceo dalji razvitak carstva. Hristofor je krunisan 20. patrijaršijski presto preuzeo je 16-to godišnji carev sin Teofilakt. sve crkvene obred. g. docnije parakimomena Teofana. Oni teže za čisto duhovnom verom i strogim asketizmom. koje u epohama kriza imaju za nezadovoljne naročitu privlačnost. oko 926. zbog nerodice i gladi koja je nastupila. Roman je aprila 922. Simeon je rešio da ga odstrani i poslao je vojsku u Srbiju. jer su seljaci.927. Posle smrti Nikole Mistika. zauzevši položaj drugog cara i prestolonaslednika svog oca. koji vladaju svetom i sve što se u svetu zbiva. godine umro. Čitav vidljivi svet je tvorevina satanina i prema tome potčinjena zlu. godine.knez Zaharija. Pošto je. on je okrenuo leđa bivšim prijateljima i prišao Vizantiji. cvetaju i anticrkvene sekte. Učenje popa Bogumila. posredstvom rimskog pape sklopio mir sa Hrvatima. a Stefan i Konstantin 25. Posle dva kratka i beznačajna pontifikata. godine postavio za domestika Shola. Prilikom prodaje ili zakupa pet kategorija kupaca / zakupaca imalo je pravo prvenstva: 1) rođaci-suposednici. 933. To ga je dovelo do granice sa Hrvatskom pod vlašću kralja Tomislava i do novih borbi u kojima je njegova vojska poražena. Srbija je obnovljena posle Simeonove smrti pod knezom Časlavom. 4) susedi koji su zajednički plaćali poreze. kada ga je 923. sjajnog vojskovođu.5. Mihailo Zahumski. BOGUMILI Uporedo sa monaštvom. javlja u Bugarskoj. koji je pobegao iz bugarskog zarobljeništva i preuzeo vlast. sada se takođe približio Vizantiji i dobio titulu antipata i patricija. odnosi između države i crkve se iz osnova menjaju i od nedavnog visokog ugleda vizantijske crkve nije ostalo ni traga. potčinio Srbiju svojoj vlasti 924. te je odmah potpisao mir sa Vizantijom. g. godine. Roman je imao jednu od veoma cenjenih i važnih osobina kod vladara. polazi od nauke masalijanaca i naročito pavlikijanaca. te priznao Vizantijski suverenitet. Pritom je Hristofor dobio viši rang nego Konstantin Porfirogenit. Simeonov saveznik.5. dobro i zlo. Tek angažovanjem novih i većih snaga Simeon je. ali je 27. sekta bogumila. koji očito nije bio nasledio očev ratoborni duh i visoke težnje. godine. Oštro odbijaju svaki spoljašnji kult. godine. Romanova vlada je pokušala da stane na put opadanju poseda vojnika i seljaka i njihovom prelaženju u ruke vlastele. Roman je 934. koja ga je priznala zla cara Bugarske i dala mu za ženu princezu Mariju Lakapinu. U ličnosti protovestiarija. a to je da je umeo da izabere saradnike.

19. Prestonica je bila u teškom položaju. godine. 944. stavljajući se pod zaštitu moćne duhovne i svetovne gospode. godine uhapsio i poslao u progonstvo gde su obojica umrli nasilnom smrću. godine i krenuo na Edesu. naređeno je bezuslovno vraćanje svih seljačkih imanja koje su veleposednici prisvojili posle početka carske vlasti. godine. Pod Jovanom Kurkuasom.945.i pomora. pošto su u Bagdadu izbili nemiri. godine. smrću Simeona. Konstantin VII Porfirogenit (945-959) Na Uskrs 6.12. Konstantin VII je a svoje saradnike uzeo pripadnike porodice Foka. Istorijski značaj ima ne njegova slaba i pasivna aktivnost državnika već aktivnost na polju nauke i književnosti. Ovaj događaj bio je poslednji trijumf cara Romana I. kao i mornara pomorskih tema moraju imati 31 .944. 943. gde je juna 941. Žestoka opsada prisilila je branioce da predaju ovu ikonu. Lava Foke. Tri godine kasnije. Ponovo se proglašuju nevažeći svi darovi.948. koji je bio u izvesnim tačkama povoljniji po Vizantiju. preuzeo je kao domestik Shola Istoka vrhovnu komandu. Ubuduće se vlasteli zabranjuje svaka kupovina seljačkih poseda uz pretnju da će im se kupljene zemlje oduzeti bez ikakve nadoknade. Međutim. godine Vizantijska flota je napala flotu Lava Tripolitanca. gde je on i umro kao kaluđer 15. uspostavljajući svoju moć na Egejskom moru. punu raznoraznih podataka. Saif se povukla. Amidu. te je Vizantija pristala da obnovi trgovinski ugovor s Kijevom. Takođe se određuje da imanja vojnika. Drugi Konstantinov zakon odnosi se na vojnička imanja i njime su se zabranjivale prodaje poseda koji služe vojnicima za njihovo izdržavanje i vojnu službu. a zatim ponovo pao u ruke Arapima. ali je u novom sukobu s Rusima Vizantija porazila protivnika. čim je nestala opasnost bugarskih napada. On je sastavio obimnu enciklopediju. plašeći se da će posle careve smrti presto naslediti Konstantin Porfirogenit. 924. kopnena vojska je započela ofanzivu. godine potukao Jovana u oblasti gornjeg Eufrata. koji je postao žrtva svojih vlastoljubivih sinova. koje je svečano prenesena u Konstantinopolj.8. brat nekadašnjeg Romanovog suparnika. predstavnik dinastije Hamdanida Saif-ad-Daluaha je septembra 938.934. g. ne bi li se umešao u poslove Kalifata. prodro u Jermeniju. U pobedonosnoj ofanzivi on je brzo osvojio Martiropolj. 27. Daru i Nizbis.1. godine i proterali oca u izgnanstvo.6. poznata iz legende o caru Avgaru. Konstantin VII je bio više književnik i naučnik nego državnik. Prvi veliki uspeh bilo je zauzeće Melitine. aprila 945. godine. 940. naterao jermenske i đurđijanske knezove da priznaju njegovu vlast i opustošio oblast Koloneje. Stefan i Konstantin. kao i njegov sin Roman. godine Konstantin je proglašen za cara. godine flota kijevskog kneza Igora napala Vizantiju. a prilikom povlačenja flote. Dve godine kasnije. vizantijske lađe su. poznatu pod naslovom «Knjiga o ceremonijama». Igor se pojavio na Dunavu s velikom ruskom i pečeneškom vojskom. osvajača Soluna i uništila je kod Lemnosa. g. pod vođstvom parakimomena Teofana napale protivnika i uništili ih «grčkom vatrom». Rusi su se iskrcali u Bitiniji i opustošili maloazijsku obalu Bosfora. 15. seljaci su često dobrovoljno prelazili na zemlje veleposednika. Međutim do uklanjanja Konstantina Porfirogenita nije došlo jer ih je pametni car. Međutim pritisnuti bedom i državnim dažbinama. godine Jovan ga je osvojio još jednom i otada je on duže vreme pod vizantijskom vlašću. Granica na Tauru ostala je i dalje stabilna. napisao je istorijsko-geografsko delo o temama Vizantijskog carstva i spoljnopolitički traktat o stranim zemljama i narodima. Zakonom iz marta 947. dok su se borbe vodile u Jermeniji i severnoj Mesopotamiji. pa je tako Varda Foka. gde se čuvala «nerukotvorena» ikona Hristova. Međutim emir Mosula i Alepa. Ovo je omogućilo Kurkuasu da uzme učešća u borbama na Bosforu.944. 931. sva nasledstva i tome slične pogodbe.5. izvršili su državni udar 16. Pošto je savladao Ruse Jovan Kurkuas se ponovo okrenuo istoku i nastavio borbu u Mesopotamiji.

koji je nasledio očevu političku nesposobnost. Posle trijumfa u prestonici Foka je obnovio borbu sa Saifom-ad-Daulahom u Aziji. koji primaju platu. Voleo je rat i vojnički život. Pravo zastarelosti kod vojničkih imanja je pomereno na 40 godina Osnovni spoljnopolitički problem bio je i dalje rat sa Arapima na istoku.11. godine predao se i Alepo. prestonica Saifova. a politiku je u ruke umesto Vringe preuzeo evnuh Vasilije. Zakonom iz 967. Na Bugarskoj granici vladao je mir. ali krajnje slavoljubiva i amoralna žena preuzela je cara potpuno pod svoje. Bio je veliki poštovalac Atanasija. kada je pala Kandija. godine. Raban. U leto 960. 963. Zauzet je grad Hadad u severnoj Siriji. Germanikeja.3. Jedan za drugim padali su Anazarb u Kilikiji. 32 . Ova neobično lepa. Car je bio ružan. vanbračni sin Romana Lakapina. jer je carica uvidela da joj se pozicija klima. godine prešli Eufrat. godine Nićifor II tvrdi da su njegovi prethodnici bili pristrasni prema seljacima i time se ogrešili o načelo jednake pravičnosti prema svim podanicima. Iste godine Vizantinci su zauzeli Germanikeju. sina domestika Varde Foke. carica mati. Duluk. dok su upadi Ugara u Trakiju uspešno odbijeno 958. dok je carev otac Varda Foka odlikovan cezarskim zvanjem. Trebalo je tri godine da vizantijska vojska ponovo preuzme inicijativu. dobio je kao domestik Zapada titulu kuropalata. koja je preuzela regenstvo u ima maloletnih sinova Vasilija II i Konstantina VIII. godine. Tri godine pre stupanja na presto Roman se bio oženio Anastasom. ali ne i ljubav prema nauci. slomio otpor Josifa Vringe u krvavim uličnim borbama i sledećeg dana primio krunu iz ruku patrijarha. Pošto ga je vojska proglasila za cara u Cezareji. koja je trajala tri decenije rešena je u korist Vizantije.8. ali je i ovog puta rezultat bio negativan. a 958. 9. No ovo je bilo samo privremeno rešenje. Nićifor II Foka (963-969) Posle prerane smrti Romana II 15. Car je sada opozvao pravo prvenstva seljaka prvi kupovini vlasteoskih imanja. pa je Saif ad-Dulah ponovo zaposeo Germanikeju. godine Foka je krenuo s velikom flotom na Krit. moraju vredeti najmanje 2 funte. prestonica ostrva. godine. ćerkom krčmara. godine. Borba sa Hamdanidima. predstavnik jedne jermenske plemićke porodice. Lav Foka. Veću i značajniju pobedu Vizantija već nekoliko vekova nije doživela. Konstantin VII je preduzeo pohod 949. naneli Arapima više poraza i 952. te je stupila u vezu sa Nićiforom Fokom. godine Jovan Cimiskije je posle žestoke borbe osvojio Samosatu u severnoj Mesopotamiji. ali je voleo i društvo kaluđera i pustinjaka. Položaj vrhovnog zapovednika na istoku zauzeo je domestik Istoka Jovan Cimiskije. Tada se ratna sreća okrenula protiv njih. na presto je došao njegov sine Roman II. prodro u vizantijske oblasti i zarobio Konstantina Foku. Monotone borbe u južnoj Italiji nisu mnogo uticale na opšti razvoj situacije. godine Nićifor je ušao u prestonicu. kada je vrhovnu komandu preuzeo Nićifor Foka. Njoj za ljubav Jelena. 15. Prvu ulogu u carstvu vodio je međutim veliki vojskovođa Nićifor Foka. Brat i stari ratni drug cara. a u decembru 962. koji je zauzeo posle duge i teške opsade u martu 961. Roman II (959-963) Posle smrti Konstantina Porfirogenita. a živeo je asketski. Protiv Arapa na Kritu.963.vrednost od najmanje 4 funte zlata. osnivača Velike Lavre na Svetoj Gori. dok imanja mornara carske flote. morala je da se povuče u manastir. lakomislen i slab mladić. koja je kao carica dobila ime Teofana. grube i stroge naravi.959. godine vlast je najpre prešla u ruke Teofane. Posle toga car se venčao sa mladom caricom-udovicom.

kao i predstavnika crkve. na mesto slabijeg protivnika doveo jačeg i opasnijeg neprijatelja. koju je osmislila carica Teofana. Car je morao da se povinuje patrijarhu te je uklonio Teofanu sa dvora u progonstvo. godine objavio posebnu novelu. godine Bugari su poslali delegaciju caru tražeći plaćanje danka. a podstiče osnivanje monaških ćelija u pustinjama. Njegov izaslanik bio je episkop Liutprand koji je već u vreme Konstantina Porfirogenita bio u Konstantinopolju po nalogu kralja Berengara. koji su prethodne vlade plaćale Bugarskoj. Petar Foka i Mihailo Vurcis osvojili sirijsku prestonicu. godine. Otonov izaslanik dočekan je vrlo neprijateljski u prestonici i morao je da sluša kako njegov gospodar nije car ni Rimljanin. Car je zabranio prelaz zemljišta u vlasništvo manastira. čiji je emir. godine izgladnele tvrđave su se predale. i 11. 33 . pa se car posvetio osvajanju Sirije. no teška greška se nije mogla tako lako ispraviti. odakle se vratila tek kada su njeni sinovi došli na presto. i o tome je 964. 969. Oktobra 966. Svega šest nedelja posle zauzeća Antiohije Foka je pao kao žrtva zavere. drugi naslednik Saifa-adDaulaha (umro 967. prodro duž obale i krenuo na jug zauzimajući grad za gradom. a zaboravljaju na svoj monaški zavet. kada su 28. Oton I je poslao u prestonicu izaslanike 968. Nekoliko meseci kasnije pao je i Alepo. koja predstavlja jedan od najsmelijih spomenika vizantijskog zakonodavstva. ali zauzetošću na istoku. koja je bila postala ljubavnica Jovana Cimiskija. godine). pa se car već bio vratio u prestonicu. tetkom legitimnih prestolonaslednika.U isto vreme car-vojnik je nastojao ne samo da očuva već i da poveća vojnička imanja. U leto 965.10 969. već običan varvarski kralj i da o braku koji je Oton I ponudio između svog sina i vizantijske princeze nema ni govora. ćerkom Konstantina VII. Sad je on pokušao da se sporazume sa Bugarima protiv Rusa. Na spoljnopolitičkom planu Foka je nastavio sa svojim osvajanjima koja je počeo kao domestik u vreme Romana II. morao da sklopi primirje pod ponižavajućim uslovima. U svojoj noveli Foka nemilosrdno šiba grabežljivost kaluđera koji misle samo na nagomilavanje imanja. Dve godine kasnije on je ponovo upao u Siriju. mladog i sjajnog vojskovođe. godine u nameri da se sporazume sa Vizantijom oko preostalih neosvojenih teritorija u južnoj Italiji. tako da vojnik nije smeo ništa prodavati od svog poseda ako njegova vrednost nije prelazila ovu granicu. godine car je stajao sa svojom vojskom pred zidovima Antiohije. Car je takođe pokušao da spreči porast crkvenih i manastirskih imanja. 965. što je ovaj rado i učinio u dva navrata 968 i 969. crkvenih ustanova. Nićifor je bio veoma ljut i naredio da se bugarski poslanici bičuju i otpustio ih uz uvrede i pretnje. Jovan I Cimiskije (969-976) Teofana se grdno prevarila misleći da će postati supruga novog cara. Jedan deo Sirije sa Antiohijom pripojen je Vizantiji.12. car je pozvao ruskog knjaza Svjatislava da kazni Bugare u njegovo ime. Probio je granicu na Tauru i prve dve godine borio se u brdovitoj Kilikiji i opsedao Tars i Mopseuestije. Ubijeni Nićifor našao je osvetnika u ličnosti patrijarha Polieukta. Pošto je novo teško naoružanje tražilo nove veće izdatke. ali nije uspeo da je zauzme. minimalna vrednost vojničkih imanja ubuduće morala je biti 12 funti zlata. Opsada se opet otegla. Noću između 10. koji je bio rešen da ne ostavi zločin nerasvetljen i nekažnjen. Foka je sada uvideo da je sam. pretvarajući manastirski život u «praznu komediju koja vređa Hristovo ime». dok je drugi deo priznao suverenitet carstva. a zatim se opet okrenuo Antiohiji. godine Nićifor Foka je mučki ubijen u svojoj spavaonici. Cimiskije se oženio Teodorom. Vizantijska vojska je potom upala u Bugarsku i porušila nekoliko pograničnih utvrđenja.

Nekoliko godina kasnije došlo je do sukoba između cara i parakimomena u kome je stradao ovaj poslednji. godine. on je pozdravio kao bugarskog vladara i ostavio povoljan utisak na Bugare. godine. sinovcu Nićifora Foke. Varda Foka je zaista i pobedio svog starog suparnika.I Foka i Jovan pripadali su najvišoj aristokratiji. da ih smesta vrate državi.976. Predao se i Damask. Varda Sklir. Zatim se kralj u luku okrenuo na sever i osvojio Bejrut i Sidon. Među svim potomcima Vasilija I. godine i pošto su mu konfiskovana ogromna imanja. Iz Preslava Jovan je požurio ka Silistriji na Dunavu. glavno uporište afričkih Arapa u prednjoj Aziji. Krajem jula 971. poslat je u progonstvo gde je i umro. u maju 979. Aprila 971. Prvo ga je pobedio u dvoboju. Početkom aprila 975. koji su sredinom veka zasnovali vladu u Egiptu. krenuo je u leto 976. dok je glad u opsednutom gradu bivala sve nesnosnija. a istovremeno se na Dunavu pojavila vizantijska flota sa «grčkom vatrom». Grad je opkoljen. nego da se Vizantinci povuku u Aziju. njegovog ujaka preuzeo je vlast. usput nanoseći poraze Vasilijevim vojskovođama. Rus je tražio ni više ni manje. Kao vojskovođa. Već sledeće godine otpočeo je novi rat na istoku. 34 . Tako se neočekivano završila njegova sjajna vladavina koja je trajala samo 6 godina. Sklir je pobegao na Kalifin dvor i time se završio građanski rat koji je trajao 3 godine. Akon i Cezareju. Glavna borba se vodila u Siriji gde su nastavljena osvajanja Nićifora Foke. godine posle zauzeća Nikeje. kod Amoriona. zauzeo Tiberiju. Jovan nije zaostajao za svojim prethodnikom. Početkom 978. koji je pao posle kratkog otpora. a onda do noge potukao njegovu vojsku. Prethodne godine Fatimidi. Car ga je uhapsio kao buntovnika 985. a odatle na Balbek. ali je vizantijska flota odbijala sve njihove napade. Cara Borisa koga je Svjatoslav zbacio sa prestola. počeli su da šire svoju vlast prema prednjoj Aziji i napali Antiohiju. ili državni seljaci. a kao državnik ga je čak i nadmašio. koji je u službi cara trebalo da ukloni Vardu Sklira. jakom ofanzivom Vizantije u oblasti Nizibe i Majafarkina u Mesopotamiji. Nazaret. Njegov brat Konstantin nije imao volju da upravlja. koji je za vreme svog zeta Jovana I zauzimao najviši položaj u vojsci kao domestik istoka. Sa očeve strane Jovan je bio rođak Kurkuasa. godine. Nažalost. kome su se izgleda i Bugari polako priklanjali. dok je njegova prva žena bila iz porodice Sklira. nakon što ga je vojska proglasila za cara. Vasilije II (976-1025) U doba smrti Jovana Cimiskija Vasilije II imao je 18 godina i uz pomoć parakiomomena Vasilija. godine Jovan je krenuo sa vojskom na Veliki Preslav i zauzeo bugarsku prestonicu na juriš. godine. smelom vojskovođi. sa svojih pohoda car se vratio u prestonicu bolestan od tifusa. a sa majčine samih Foka. U ovom trenutku parakimomen Vasilije obratio se Vardi Foki. godine on je krenuo iz Antiohije protiv Emese. on se približio prestonici. a njemu ostave evropski deo svoje države sa sve prestonicom. u Pankalejskoj dolini. godine pošto je propao pokušaj proboja. Rusi su pružali fantastičan otpor. u koju se Svjatoslav povukao sa svojim vojnicima. Kao odgovor na to došli su pohodi Jovana Cimiskija 974 i 975. Cimiskije je pokušao da se nagodi sa knjazom Svjatoslavom. Sledeće godine Vasilije II krenuo je na Balkan. da neće napadati vizantijske oblasti na Krimu i da će pomagati Vizantiju protiv njihovih neprijatelja. Sačuvane su dve povelje kojima se pokazuje da je on naredio da se po temama pretražuju manastirski i vlasteoski posedi i ukoliko se na njima otkriju stratioti.1. Svjatoslav se predao pobedniku. Obavezao se da će napustiti Bugarsku i da neće dolaziti na Balkan. budući naklonjen uživanjima. pa je car posle toga upao u Palestinu. ka zapadu. Vasilije II je jedini bio pravi državnik i vladar. Umro je 10.

Postepeno je ujedinio celu Makedoniju sem Soluna. Izgleda da je Vasilije stupio u vezu sa zetskim knezom Jovanom Vladimirom. Podstaknuti carevim neuspehom. Krajem 985 ili početkom 986. Oko 992. Vođstvo je stoga pripalo najmlađe kometopulu Samuilu. skoro asketski. upao u Grčku sve do Peloponeza. jer su David i Mojsije bili poginuli. Tesaliju. Epir. sve do Avgustova doba. ali nije uspeo da osvoji sam grad. Ujedno je nastojao i da ograniči širenje manastirskog veleposedništva U tom smislu izdao je novelu 996. deo Albanije sa Dračem i Srbiju. a Arona je Samuilo pogubio.jer su se stanovnici Balkana posle smrti Jovana I raspojasali i 976. čije je središte bilo u Prespi. Car je kroz Trajanovu kapiju prodro u oblast Serdike. a drugi kod Abidosa. pa potom u Ohridu. godine on je bio nadomak prestonice. Vasilije se okrenuo zaustavljanju privrednog jačanja feudalne aristokratije i to je radio vrlo radikalno. Carska vojska je pri povratku napadnuta i potpuno razbijena. aprila 989. ali nije mogao da nosi krunu je su ga Vizantinci bili uškopili. Roman se spasao. Samuilo je iskoristio carevo odsustvo. godine. posle malo ubeđivanja od ruske strane. pa se pretvorio u pokret za oslobađanje od vizantijske vlasti. godine. vojnički. 999. koji mu je u proleće 988. čime je obezbedio redovnije plaćanje poreza. Pod ličnim carevim vođstvom pobunjenici su potučeni kod Hrisopolja. povučen u sebe. Nekoliko godina kasnije car je nametnuo plaćanje poreza umesto seljaka za vlastodršce. što je postalo njegov glavni cilj. Saznavši za ovo car Boris je pokušao beg sa svojim bratom Romanom iz Konstantinopolja. bez obzira na rok zastarelosti. koji su stigli u poslednjem trenutku. avgusta 986. godine. Veština govorništva bila mu je strana i nije je voleo. zauzimanjem Hersona na Krimu. pod uslovom da se on i njegov narod pokrste. radi lakše borbe. došlo mu je srpsko poslanstvo. Vasilije je zatražio pomoć od ruskog kneza Vladimira. što je probudilo Vasilijevu pažnju i primoralo ga da preuzme protivmere. zatekli su ga na bojištu. kada je komandant Antiohije doživeo novi poraz. u bici. a kad su stigli caru. nije znao ni za poverenje. ni za ljubav. Celog života ostao je neženja. Samuilo je stvorio veliko carstvo. Fatimidski Arapi su zadavali glavobolje caru prodorom u Siriju i porazom carskog komandanta Antiohije na Orontu 994. 989. u kojoj je i sam Varda poginuo. godine Samuilo je posle nekoliko prodora u Tesaliju osvojio Larisu. Nakon što je porazio svoje protivnike. priključio stare bugarske zemlje između Dunava i balkanskih planina. godine poslao 6000 vojnika. Jedan deo njegove vojske zauzeo je položaj kod Hrisopolja. godine. Početkom 988. godine. Kao nagradu za pomoć Vasilije je poslao svoju sestru Anu ruskom knezu. Međutim. Uskoro posle toga Samuilo je 35 . oterao iznenađenog neprijatelja i zauzeo Rafaneju i Emesu. a odluka je pala kod Abidosa. Sledeće godine sam car se pojavio pod zidinama Alepa. Poslanici su putovali morem i pali u ruke arapskim gusarima. Posle silnih borbi car je postao nepoverljiv. Ustanak je uzeo ogromne razmere. Varda Foka je uskoro stavio Sklira pod stražu i sad je bio jedini pretendent na presto. jer je car već u proleće 991. car je došao u Siriju da još jednom spase situaciju. godine.godine je u Makedoniji buknuo ustanak pod vođstvom 4 «kometopula». živeći skromno. napustio prestonicu i vodio operacije protiv Samuila. a izgledalo je da je i sama Antiohija ugrožena. Na spoljnopolitičkom planu car se okrenuo borbi protiv Samuila. ali je poginuo kod prelaska granice. godine. po svoj prilici iz Zete. Posle ove pobede Samuilo je počeo da širi svoju vlast na sve strane. odnosno sinova vojvode – komesa Nikole. ali ga je na povratku iznenadio Nićifor Uran i zadao mu težak poraz 997. Varda Sklir i Varda Foka su se ujedinili protiv mladog cara i ubrzo kontrolisali skoro celu Malu Aziju. pa je posle krenuo u kavkaske pokrajine i sredio prilike u Jermeniji i Iberiji. godina koja naređuje vraćanje seljačkih poseda. Posle toga opsednut je Alepo.

Centralni deo obrazovao je tematsku jedinicu Bugarska. Tri godine kasnije. Mesopotamija. Vaspurkanska oblast i deo Iberije pripojeni su Vizantiji. umro. na čelu sa kapetanom Vasilijem Vojoanom koji je uspešno ratovao sa okolnim silama. Car je vojsku predvodio lično i prodro u oblast Serdike i zauzeo okolne tvrđave. dok je oblast Anija ostala kralju Jovanu Simbatu. Posle velikih ratova Nićifora Foke. u blizini Skoplja pobedio Samuilovu vojsku.uspeo da osvoji Drač i da prisajedini carstvu Rašku i Zetu. Kada se Vasilije II vratio na Balkan.g. Dračka tema dobila je rang dukata. ali je veliki deo njegovih vojnika izginuo i dopao zarobljeništva. Sada je Samuilovo carstvo držao u kleštima sa dve strane i prvi put posle 4 godine povukao se preko Plovdiva na zimovanje u prestonicu. nastao je period skoro nepomućenog mira. sinu Gagika I. proslavio je oslepivši 14 000 zarobljenih. Vasilije je uspostavio vlast u Tesaliji pa se vratio ponovo u Makedoniju i posle žestoke borbe osvojio Voden. protiv kojeg se borio 3 decenije. koga je Vladislav na prevaru uhvatio i ubio. Središte ove teme. velika ofanziva. godine. dok Duklja. Zatim je napao Vidin na Dunavu i posle 8 meseci opsade zauzeo i ovu tvrđavu. prilikom opsade Drača poginuo je i sam Jovan Vladislav. posle čega mu se Skoplje samo predalo 1004.1014.12. Melitina. ostavivši imperiju od jermenskih planina do Jadrana i od Eufrata do Dunava. prema spoljnjem svetu. nisu organizovane kao teme. Da bi proširio ove uspehe car se spremao na ekspediciju protiv Arapa na Siciliji. kao i Mali Preslav. kada ga je ubio njegov brat od strica Jovan Vladislav. Postavši deo Vizantije. Počinje doba epigona kada Carstvo. Potom je krenuo na jug i na Vardaru. Serviju i otvorio put za Severnu Grčku. Jovana Cimiskija i Vasilija II. tek svakom stotom je ostavljeno jedno oko da bi odveli svoje drugove caru u Prilep. Raška i Bosna. godine. Time je presekao put ka bugarskim zemljama oko Dunava i zauzeo stare bugarske prestonice Plisku i Veliki Preslav. Taron i dalje na istoku Vaspurkan. a zatim rang dukata bilo je u Skoplju. ali upravo u ovo mirno doba počeo je da se ljulja državni sistem koji je zasnovao Iraklije.g.10. Između balkanskih planina i Dunava formirana je tema Paristrion ili Pardunavon. Prieufratski gradovi (kasnije Edesa). čime je oborio makedonsko carstvo. godine. teritorija Samuilove carevine podeljena je u teme. sa centrom u Silistriji. VLADAVINA CIVILNOG PLEMSTVA (1025-1081) Smrt Vasilija II predstavlja prekretnicu u vizantijskoj istoriji. Međutim do pobede je trebalo još 9 godina. Svoju pobedu Vasilije Bugaroubica. Iberija i Teodosiopolj. Rat se zvanično završio svečanim ulaskom Vasilija II u Ohrid. Na novo osvojenim teritorijama osnovane su teme Antiohija. Unutrašnje razmirice olakšale su posao osvajaču. Samuilov sin i naslednik Gavrilo Radomir poginuo je 1015. Vasilije se posle ovoga okrenuo Makedoniji i osvojio Ber. Ista sudbina snašla je i njegovog zeta Jovana Vladimira. Posle smrti jermenskog kralja Gagika I (990-1020) izbili su nemiri na tlu Jermenije. kada je posle dužih borbi o kojima ne znamo ništa Samuilova vojska opkoljena u klancima Belasice. kao i Solunska tema. a i ostali komandanti su počeli da napuštaju Samuila. Jadranska obala sa Zadrom na severu i Dubrovnikom na jugu sačinjavala je temu Dalmaciju. 6. godine Drač se predao Vizantiji. a u svom unutrašnjem razvitku podleže snagama feudalne dezintegracije. Teluh.1025. koja je dobila rang kapetanata. ali je 15. otpočela je 1001. Kada je Samuilo ugledao ovu povorku. Zahumlje. Čini se da je i pogranična oblast na Dunavu i Savi pretvorena u temu sa sedištem u Sirmiumu. te se Vasilije II i tu umešao i to vrlo uspešno. 1018. a Vasilije II 36 . s ti da se posle njegove smrti pripoji Vizantiji. Sam car je pobegao i dospeo u Prilep. 1005. već su ostale pod vlašću domaćih knezova. Aronov sin. Carstvo je izgledalo nepobedivo. živi od slave prethodnog vremena. Radi efikasnije odbrane ceo vizantijski posed u Italiji organizovan je kao kapetanat. udarila ga je moždana kap i kroz dva dana makedonski car je umro.

pošto nije sam mogao da se kandiduje za krunu. kada je u starim godinama. došao na vlast. i uobražavajući da je veliki vojskovođa. 12. Često se tako ugledao na Trajana. 1028. unakažena boginjama. Njen pogled pao je na mladog Mihaila. iako su bile u poodmaklim godinama. carica se nije dala tako lako eliminisati. odbrambena snaga države slabi. a tri dana kasnije. Situaciju je spasio vojskovođa Georgije Manijakis. Konstantin VIII (1025-1028) Vasilijev brat i naslednik. Opadanje seljačkih i vojničkih imanja nastavlja se velikom brzinom. posle Konstantinove smrti stupio je na presto. Između carice Zoje i cara postojale su teške razmirice. Car se otvoreno odrekao anti aristokratske politike Vasilija II i ovo je istorijski najvažnija crta njegove krate. Najvažnije njene manifestacije su. koji ovde prvi put stupa na istorijsku pozornicu. g. I sada. ali samo spoljašnja crta ove epohe. kao pravi epigon. Pre svega se bavio igrama na Hipodromu. Na navaljivanje plemstva on je opozvao alilengion. koga je njegov brat. Državničke sposobnosti potpuno su mu nedostajale ali. tražio slavu na bojnom polju. poreski dodatak za napuštene seljačke zemlje. Mihailo IV (1034-1041) 37 . Roman Argir (1028-1034) Bio je tipičan aristokrata. umro u kupatilu. on se ugledao na velike careve iz slavne rimske i vizantijske prošlosti.poslednji branio. a izbor je pao na prestoničkog eparha Romana Argira. pa joj je čak uskratio i novčana sredstva. pun sujete. zakaluđerila se još u mladosti. Pitanje nasledstva prestola postavilo se vrlo oštro. koje je pola veka figurirao kao njegov savladar. privredna i socijalna struktura se bitno menja. Pošto je došao do krune. on se venčao sa pedesetogodišnjom Zojom. Borba između centralne vlasti i feudalne aristokratije. Tek na samrtnom odru Konstantin je odlučio da jednu od njih uda. zauzeo Edesu 1032. g. s druge. koji je Vasilije II bio nametnuo. Dvema mlađim ćerkama Zoji i Teodori. Njegova najstarija kći Evdokija. ne uzimajući nikakvog stvarnog učešća u državnoj upravi. beznačajne vladavine. on je više reprezentovao državu no što je faktički vladao. jer stari car nije imao muške dece. koja se vodila tokom celog veka. lepo obrazovan i mada već u kasnim godinama (60) još dosta privlačne spoljašnjosti. predstojala je znatna uloga u vizantijskoj istoriji idućih decenija. međutim kulturno cvetanje prestonice sa jedne strane i opadanje vojne snage Carstva. On je u više mahova potukao neprijatelja. godine i time još jednom potvrdio nadmoć Vizantije. aprila 1034. carica se sledećeg dana udala za svog ljubavnika i ovaj se popeo na presto kao car. dvorskim svečanostima i gozbama i traćio silna blaga koja je njegov brat sakupio. Roman nije više pokazivao bilo kakvo interesovanje za caricu. 11. evnuh Jovan Orfanotrof. Zoja se zaljubila u lepog mladića i kada je Roman III. Kao nosilac ove ugledne titule i predstavnik jedne od najuglednijih porodica Roman je bio najistaknutiji predstavnik prestoničkog činovničkog plemstva. završila se i u političkom i u privrednom pogledu odlučnom pobedom velikaša. Prevlast civilnog plemstva daje glavno obeležje razdoblju koje sada počinje. bio uveo u Genikej carskog dvora. Međutim. Lukavi evnuh je hteo da preko brata osigura sebi moć. počeo je da je zapostavlja. dok ga najzad nije otreznio težak poraz u jednom pohodu u Siriji. seljaka iz Paflagonije. Dvorske spletke i intrige su možda najupadljivija. poreski prihodi se smanjuju.11.

Carica Zoja pristala je da usvoji njegovog i carevog sinovca Mihaila. godine Vojislav je znatno ojačao svoj položaj. godine Zoja se po treći put udala. Nesmetano su trošile državni novac. Alusijan je pretrpeo poraz i to je znatno oslabilo ustanike. ovom prilikom za uglednog senatora Konstantina Monomaha. Mihailo V (1041-1042) Nazvan po nekadašnjem zanimanju svog oca Kalafat (šuper) brzo je učinio vladavini paflagonskog doma. Pošto se njegova smrt mogla očekivati svakog časa. Oduzeta joj je čak i sloboda kretanja. Mihailo je zbačen sa prestola i oslepljen 20. te je 1042. njegov brat se pobrinuo da sačuva carsku krunu svojoj porodici. započeta dovođenjem Lava Grka na mesto ohridskog arhiepiskopa. posle smrti Jovana (koji je bio Sloven). sada ni u čemu nisu nailazile na ograničenja. Njegova vlast proširila se ne Travuniju i Zahumlje. proglašen je za cara u Beogradu. Carice Zoja i Teodora. te zavera sklopljena protiv Deljana. No kada je. Pri napadu na Solun. Međutim u klancima Zete Vojislav je potukao Vizantijsku vojsku do nogu i osigurao nezavisnost svoje kneževine. 1035. godine poslala protiv njega veću vojsku. Sa svoje strane Zoja je sa godinama postala popustljiva. koji je bio pre toga napravio karijeru u vizantijskoj službi. One nije dugo čekao na krunu jer je Mihailo umro u decembru 1041. to ga je stajalo krune. ali posle privremenog potčinjenja i kratkog boravka u ropstvu. Zetski knez Stefan Vojislav vodio je više godina borbu za nezavisnost svoje zemlje. ali je bolovao od epilepsije i njegovi napadi su bivali sa vremenom češći i jači. Bio je slab vladar. godine Petar Deljan. Iznenađena i zbunjena neočekivanim ustankom Vizantija se postepeno pribrala. ali je pao u nemilost. pošlo mu je za rukom da se vrati u svoju zemlju. oslanjajući se na dinastička osećanja stanovnika prestonice. Ovaj nemilosrdni fiskalizam izazvao je ustanak Slovena na Balkanu. 1037. pa je zahvatila i oblasti severne Grčke.Ali Zoja se ponovo prevarila. aprila 1042. poslao u manastir caricu Zoju. koji je sledećeg dana primio krunu. uzimao je olako život i svoju dužnost kao vladar. Mihailo nije bio nesposoban čovek. Preokret je nastupio kada je pokretu prišao Alusijan. Mihailo se sa pohoda protiv Deljana vratio teško bolestan. Odnosi koje je Konstantin održavao sa lepom i pametnom Sklirinom izazivali su 38 . bez energije i državničkih sposobnosti. Konstantin IX Monomah (1042-1055) Kao i Roman Argir i ovaj car je bio tipičan predstavnik civilne aristokratije. godine. Prva njegova žrtva bio je sam evnuh Jovan. Ustanak je uzeo ogromnog maha i 1040. Protiv njega su istupile aristokratija i crkva. Potom se odigrao sukob između Deljana i Alusijana. zajedno sa bezbrižnim carem. koga je poslao u izgnanstvo. sa kojima je delio presto. ohrabren time delo. pa je ovaj proglašen za Cezara i prestolonaslednika. Sva vlast je stoga bila u rukama evnuha Jovana. jer se evnuh Jovan plašio da i njegovog brata ne zadesi sudbina Romanova. obnovi borbu za njeno oslobođenje i da izvojuje više pobeda nad vizantijskom vojskom koja je poslata da ga eliminiše. jer je i Mihailovo interesovanje za nju nestalo čim je stupio na presto. Jedan od uzroka pobune bila je svakako i nasilna helenizacija Slovenskih oblasti. pored slovenskih teritorija. ali je nemilosrdno povećavao namete i pri skupljanju državnih poreza pokazivao najveću bezobzirnost. Njegova vlast se brzo i snažno širila. U toku ustanka 1040. Iako je imala već 64. godine ustanak je bio ugušen. Njegov prvi ustanak protiv carstva nije uspeo. godine. godine. koji je izgleda bio Samuilov unuk (kao sin Gavrila Radomira). koji je vrlo umešno upravljao državom.. Sam Deljan je zarobljen. njegovo oslepljenje i Alusijanov povratak u Vizantiju. Bosne i Zahumlja da joj se pridruže. sina Jovana Vladislava. Posle gušenja ustanka Vizantija je ponovo uspostavila vlast u Draču. ustanička vojska eliminisana i već 1041. a pozvala je i vazalne vladare Raške. brže nego što se moglo očekivati. godine.

tako da to postaje varego-engleska garda. ali ne i carice. naročito od 70-tih godina XI veka pristižu iz Engleske. dok je filozofija važila kao sinteza svih nauka. Sada se povećava broj senatora. Kada je ona umrla njeno mesto zauzela je jedna lepa alanska princeza. kao u doba Vasilija II. Nekada slavni. Odlikovana počasnom titulom sevaste. Ali. obično do pronijarove smrti. Da bi suzbila uticaj vojne stranke. u jednoj bici koja je bila gotovo dobijena 1043. godine. pored dveju carica. vlada civilnog plemstva sistematski je smanjivala vojne kontigente. krenuvši na Solun. a u vizantijskoj sredini gde je oratorstvo naročito cenjeno. veći značaj dobijaju najamnici. pod zastavom Georgija Manijakisa. Snage Arapa su bile u opadanju. niži stepen sačinjavali su gramatika. Podvizi Georgija Manijakisa na Siciliji bili su poslednja svetla tačka na horizontu koji se zamračivao. Filozofske studije uređene su po sistemu triviuma i kvadrivijuma. godine osnovan je u prestonici Filozofski i pravni fakultet. ovom poslednjem nije bilo ravna. ratovala čuvena varegoruska družina. Presto su okruživali ljudi visoke i prave kulture. a u red se primaju i širi slojevi prestoničkog stanovništva. Pošto je izgubila veliki deo poreskih prihoda usled opadanja seljačkog poseda i davanja privilegija veleposednicima. careva ljubimica je. Vizantijski zlatnik. Psel je svakako bio najveći vizantijski filozof i ujedno prvi veliki humanista. sa titulom konzula filozofa. pronija je bila uslovno vlasništvo. a tražeći nove prihode zamenjivala je stratiotima vršenje vojne obaveze poreskim plaćanjima. to je bilo oružje naročite snage. muzika i astronomija. U odlučujućem trenutku Konstantin je smenio pobedničkog vojskovođu. Za razliku od baštine. Time se carstvo vraća prilikama iz doba pre Iraklija i sada Normani čine najveći elemenat u vojsci. bar prvobitno. pa ga je često i zloupotrebljavao na najciničniji način. Finansijsko rastrojstvo ogleda se i u kvarenju novca. već. Zakupci su se obavezivali da u izvesnom okrugu skupe i dostave državnoj blagajni određenu svotu novca i to obično znatno veću nego što se u tom okrugu dobijala. Varezi sačinjavaju carsku gardu. Njegova pobeda izgledala je sigurna. stari vizantijski pukovi gube svoj značaj i postepeno potpuno nestaju. Kao piscu i govorniku. uzimala učešća u svim zvaničnim dvorskim svečanostima. Ali svi njegovi uspesi osujećeni su nepoverenjem i podozrivošću prestoničke vlasti.ogorčenje naroda. koji vekovima nije znao za veća kolebanja kursa. ali ne dolaze iz Rusije. Država je primorana da pri kovanju novca dodaje zlatu metale manje vrednosti. U toku dva poslednja veka. Manijakis je prihvatio borbu i njegova vojska ga je proglasila za cara i on se iskrcao u Draču. zvanje senatora je prestalo da bude samo počasna titula. te je Manijakis za kratko vreme uspeo da im oduzme istočni deo ostrva sa Mesinom i Sirakuzom. carska vlada je pribegla sistemu izdavanja poreskih prihoda pod zakup. Kao nagradu za svoju službu velikaši su dobijali u proniju (tj. počinje sada naglo da gubi vrednost i onaj ugled koji je uživao u celom svetu. na upravu) izvesne posede. pogođen strelom. u doba najveće moći vizantijskih careva senat je imao samo dekorativnu ulogu. Njime se on služio mnogo. Pored opadanja u ekonomiji carstvo gubi i vojničku snagu. ali je «car» poginuo. Na čelo fakulteta postavljen je Psel. Manijakis je stavio sebi u zadatak da povrati Siciliju Carstvu. 1045. Čak je i na Siciliji. Zemljišta su se davala na određeni rok. kao Konstantin Lihud.. 39 . U ovo vreme se prvi put javlja i sistem pronije. Usled opadanja domaće vojske. i nije bila nasledna niti otuđivana. otkako su viši carigradski činovnici preuzeli upravljanje državom. prvi carev ministar. istaknuti pravnik Jovan Ksifilin i mladi filozof Mihailo Psel.

Sa carevim pristankom on je održao sabor na kojem je bačena anatema na rimske legate. a u prestonici carstva. te je carska vlada bila prisiljena da otkupi mir dodeljivanjem novih zemljišta. I jedan i drugi su bili prožeti svešću o uzvišenosti svog dostojanstva.1054. za duže vreme izlaze iz te interesne sfere. Rascep se desio kada je na papskoj stolici bio Lav IX. Ona je podupirala crkveni univerzalizam Rima. U prestonicu je stiglo poslanstvo pod vođstvom kardinala Humberta. Sukob je izbio protiv volje cara i uprkos trenutnim političkim interesima obe strane. jačanje Konstantinopoljske patrijaršije i njene uticajne sfere neizbežno su potkopavali crkveni univerzalizam Rima. Posle južnih Slovena prišla je carstvu i Rusija i nije slučajno što se posle ovog događaja pooštrilo antirimsko raspoloženje u Vizantiji. o rimskom postu subotom. Papski legati su 16. posle upada Normana. 1048. godine stavili na oltar Sv. jer usled nadiranja nomadskih plemena i pomeranja težišta ruske države na severoistok. saradnja Rima i Konstantinopolja u političkom pogledu bila potrebnija više nego ikad. Kako je jačanje zapadnih sila sve više ograničavalo univerzalizam Vizantije. godine Rusi su poslednji put izvršili napad na carstvo. Umereni antiohijski patrijarh Petar posle izvesnih kolebanja morao se pridružiti Kerulariju. Sofije bulu u kojoj se baca prokletstvo na Kerularija i njegove najuglednije pristalice. čak i protiv vlastite crkve. 1043. tako da je za vreme patrijarha Sergija (999-1019) papino ime brisano iz diptiha konstantinopoljske crkve. pod uticajem klinijskog pokreta. ali je ono odbačeno kada je. 40 . jer je nasuprot jednoj dogmi stajala druga i nasuprot jednom običaju drugi. koji jurišaju na Vizantiju. Putevi kojima su išli Istok i Zapad isuviše su se razilazili. koja je redovno bivala poražena. tipični predstavnik klinijskog pokreta. pa je carstvo moralo da na njih pošalje vojsku. Na istoku se javljaju novi neprijatelji. Poslednja godina vladavine Konstantina IX Monomaha obeležena je događajem od svetskog značaja. Umesto Arapa. Spor je prenet na dogmatička i liturgijska pitanja i time se zaoštrio. poklonima i davanjem počasnih titula pečeneškim poglavicama. Patrijarh je uz pomoć sveštenstva i naroda uspeo da razuveri slabog vladara koji se spremao da ga žrtvuje i da mu nametne svoju volju. sada na scenu stupaju Turci Seldžuci. o upotrebi kvasnog hleba za pričešće kod istočnjaka i beskvasnog kod zapadnjaka. a gde je tada. 1024. Uz vizantijskog patrijarha stali su i predstavnici drugih pravoslavnih crkava. Oslabljeno papstvo tog vremena bilo je spremno da prihvati ovo kompromisno rešenje. kako bi očuvala svoj politički univerzalizam i ojačala svoju vlast u Italiji. s tim da se prestonička crkva prizna kao univerzalna u svojoj sferi. Činilo se da je pad grada neizbežan. Već je Vasilije II napustio tradicionalnu prorimsku politiku Makedonske dinastije. o celibatu. o zapadnjačkom učenju o proishođenju Sv. Zanimljivo je da su se oko ovog poslednjeg pitanja vodile najžešće borbe.Nekoliko godina kasnije u makedonskoj oblasti se pojavio uzurpator Lav Tornikis koji je bio jermenskog porekla. suprotnosti su bile odveć velike i duboke da bi se fikcija duhovne i verske zajednice moga i dalje održavati. godine vođeni su pregovori o mirnom razgraničenju sfera. Reč je bila o pitanjima koja su već u Fotijevo vreme izazvala oštra razmimoilaženja. On je otpočeo u Južnoj Italiji gde su se odavno kosili interesi oba crkvena centra. na patrijaršijskom prestolu sedeo Mihailo Kerularije. Duha od Oca i Sina. rascepom crkava. Carska vlada je odredila zemlju za naseljavanje ovih plemena i pokušala da ih iskoristi kao pomoćnu vojsku za odbranu granice. On je uspeo da proširi svoju moć više nego Manijakis i opsednuo prestonicu.7. uskoro su ta plemena počela da pljačkaju okolinu. Kerularije je glavno težište bacio na ovu opipljivu i lakše shvatljivu liturgijsku razliku. papstvo ojačalo i na Zapadu zavladao novi duh. ali je Konstantina spasila neodlučnost uzurpatora koji je propustio pogodan trenutak za juriš. Međutim. Carska vlast u Vizantiji se zalagala svim sredstvima da se održi jedinstvo. godine prodiru Pečenezi preko Dunava. Oslabljeno carstvo više nije bilo u mogućnosti da zadrži horde nomada koje su prelazile preko Dunava.

koji mu je u prisustvu najuglednijih senatora sam obuo crvene cipele. nego ju je i povećala. Igrom slučaja patrijarh je umro još za vreme zasedanja sabora. Isak Komnin je ušao u prestonicu i primio iz ruku patrijarha Mihaila carsku krunu. Za svog naslednika Teodora je na samrtnom odru odredila Mihaila. U prestonici se digla opozicija i pozvala Komnina da dođe. Vojska koju je Mihailo poslao protiv njega poražena je. Tako je između cara i patrijarha izbio sukob. Konstantin Duka se široko služio davanjem poreskih prihoda pod zakup.11. koji je ranije vršio dužnost logoteta stratiotika i stoga nosio nadimak Stratiotik. Mihailo VI (1056-1057) Spreman da ispuni sve želje civilne stranke car je bio gluv prema zahtevima vojnih krugova i odbio je deputaciju koju su predvodili istaknuti generali Isak Komnin i Katakalon Kekavmen.1058. car Isak se. a uveo je i u centralnoj finansijskoj upravi običaj prodavanja činovničkih dužnosti. Psel je sam pisao optužnicu. godine. Posle stupanja na presto. što je smanjilo državni zemljišni fon. potčinjena je patrijarhu i car se obavezao da će izbegavati svako mešanje u verski život. na uporno Pselovo navaljivanje povukao u Studitski manastir. Međutim kada je car počeo da konfiskuje crkvena imanja. Uzbuđenje koje je zavladalo među stanovništvom prestonice. Pristalice su pristizale iz svih delova Male Azije i uskoro je Isak sa svojom vojskom prodro do Nikeje. koji je doveo da pada i jednog i drugog. što je dovelo do sukoba sa patrijarhom.1055.6. pa su i Pečenezi. U njegovom uzdizanju presudnu ulogu odigrao je Psel.1057. Car je morao da stupi u pregovore sa njim i ponudio mu titulu Cezara i položaj prestolonaslednika. Konstantin X Duka (1059-1067) Konstantin Duka je bio školski drug i intimni prijatelj Mihaila Psela i Konstantina Lihuda. Ali čak i mrtav.9. patrijarh se pokazao kao opasan protivnik. pa je na njegovo mesto postavljen Konstantin Lihud. Decembra 1059. koja je do tada predstavljala carevu privilegiju. Uprava Sv. Pošto nije hteo sam da abdicira car je organizovao sabor da ga smeni. 41 . i to kako svetovne. Civilna stranka ne samo da je povratila svoju moć. Na novcu je car prikazivan sa isukanim mačem u ruci. Presudnu ulogu odigrala je crkva.1. osetili carevu moć.Konstantin je umro 11. koja se na pojedinim mestima graniči sa neverovatnim. a patrijarh počeo da se nosi mišlju da duhovnu vlast stavi iznad svetovne dogovor je bio pogažen. godine i vlast je preuzela Teodora. gde se zamonašio i odrekao prestola. još se povećalo posle njegove smrti. Kada je Kerularije prilikom napuštanja prestonice zarad posete nekom manastiru. upad Ugara je odbijen. Stolice. proglašen za cara. tako i crkvene. što je shvaćeno kao znak slabosti.1057. dok je Psel dobio položaj prvog ministra. a Isak Komnin je 8. činovnika u godinama. Ona je bila poslednja predstavnica makedonske dinastije i sa njenom smrću. Pošto su bila učestala darivanja zemlje manastirima i vlasteli. posle njegove smene. Upravni aparat sve više je gubio svoj strogi birokratski karakter. Isak I Komnin (1057-1059) Stupanjem na čelo države nastupa reakcija vojne stranke. Ozlojeđeni generali digli su ustanak protiv cara. Vojnička reakcija pod Isakom Komninom bila je samo jedna epizoda. septembra sledeće godine nestalo je ove slavne dinastije. on je rešio da konfiskuje izvesne posede. uhapšen i carska straža ga je odvela u progonstvo 8. one je delegaciju senatora dočekao na isti način kao što je njegov prethodnik dočekao delegaciju stratega koju je on predvodio pre nekoliko meseci. godine bolestan i obeshrabren. pa je Mihailo bio prisiljen da napusti presto i da se zamonaši 1. Granice na istoku su branjene.

Oni su zbrisali ostatke arapske sile u Aziji brzinom i lakoćom pred kojom blede svi uspesi nekadašnjih vizantijskih ofanziva.tako da se za novac dobijale ne samo funkcije sakupljača poreza već i položaji viših nadzornika finansijskih organa. Na kraju je Roman obustavio borbu. Uza. usijanim gvožđem iskopane oči. Franaka. Kad se Roman vratio iz zarobljeništva. Međutim i pre dolaska u grad. godine. Posle smrti Konstantina Duke. Makedoniju. te je došlo do građanskog rata. garantovana lična bezbednost. 1071. Roman IV Diogen (1068-1071) Roman je bio hrabar i valjan vojskovodja. Sam car je dopao zarobljeništva. njemu su. Pečenega. njegova žena Evdokija preuzela je vlast u ime svojih maloletnih sinova Mihaila. čemu je mnogo doprinela i izdaja Andronika Duke. Carev brat Jovan Duka hteo je da preuzme vlast u svoje ruke. u ime Mihaila VII. Istakao se bio u pečeneškim ratovima i potpuno je zaslužio ugled koji je uživao u vojnim krugovima. pošto mu je pismom.1. Odmah je stupio u borbu sa Seldžucima. Iste godine na zapadu u ruke Gviskarda pao je Bari. ali je uskoro carica zatvorena u manastir. Anti-vojnička politika dinastije Duka pada u vreme najvećih spoljnopolitičkih opasnosti i stoga je bila naročito kobna. pa čak i Grčku. 1067. sina Jovana Duke. 10. Najpre je uspostavljena zajednička vladavina carice Evdokije i njenog najstarijeg sina Mihaila Duke. Trakiju. 1071. na podstrek Jovana svrgla Romana sa prestola. Normana. opustošili Kilikiju. godine. godine nisu bili bezuspešni. ali raznorodnu i nedisciplinovanu najamničku vizantijsku vojsku. godine upadaju na Balkansko Poluostrvo. Aneksija Jermenije iz doba Konstantina Monomaha otvorila je put napadima Seldžuka. S velikom mukom Roman je skupio vojsku koja se pretežnim delom sastojala od stranih najamnika. Od zadobijenih rana Diogen je u leto 1072. koji je bivao sve brojniji i postavljao sve veće zahteve. 8. godine. kada ovi 1064. ali je unutrašnje opadanje carstva uzelo takvog maha da je njegov poduhvat propao. Mihailo VII Duka (1071-1078) 42 . Kod jermenske varoši Mancikerta. godine umro. 1068. Finansijska beda nametala je misao da se štednjom u vojsci može izravnati smanjenje prihoda i povećanje rashoda na drugim stranama. vojska Alp-Arslana uništila je brojnu. čime je završeno osvajanje vizantijske teritorije u Italiji. Njihove horde opljačkale su Bugarsku. godine zauzimaju Beograd. 1068. protivnička stranka je. godine. naročito rashoda na činovnički aparat. ali se treći pohod završio strahovitim porazom. potpisala tri mitropolita. To je vreme kada Normani pod vođstvom smelog Roberta Gviskarda ostvaruju sve veće uspehe u južnoj Italiji. 19. ali je civilna stranka u tome videla opasnost od povratka vojske. Mnogo kobnije posledice no ovaj napad turskih nomadskih plemena sa severa imao je napad Turaka Seldžuka sa istoka. upali u Malu Aziju i zauzeli Cezareju. Andronika i Konstantina. prodrli kroz Mesopotamiju i osvojili kalifinu prestonicu Bagdad. Za to vreme u prestonici. Ugri preduzimaju jak napad i 1064. Pečenezima se pridružuju srodni Uzi i time počinje nova nevolja. dočekan je kao neprijatelj. vraćanje turskih zarobljenika i slanje pomoćne vojske. čime je ovaj stupio na presto 1. i 1069. blizu jezera Van. Turci su osvojili Ani 1065. koje su. Njegovi prvi pohodi. te se carica udala za generala Romana Diogena. Oni su pokorili persijske oblasti. pa je morao da sklopi ugovor sa sultanom kojim mu je vraćena sloboda po cenu plaćanja lične otkupnine i godišnjeg danka. a Mihailo VII proglašen 24. za vladara.

povećana zbog nepopularnih mera Nićiforice. uspostavljen u doba Vasilija II. brata od strica Sultana Alp-Arslana. Njegova vladavina. Gotovo istovremeno pojavila su se dva pretendenta na presto iz krugova vizantijskog vojnog plemstva. tada se neprijatelju suprotstavila junačka snaga Iraklijevih naslednika a i carstvo je bilo zdravo iznutra. U Radostu su podignuta državna skladišta za žito namenjeno prestonici. a Nićiforica je posle pada Mihaila Parapinaka stavljen na muke i ubijen. podigla je pobunu. krenuo je na prestonicu. U Maloj Aziji digao se Nićifor Votanijat. Eksperiment je propao. Uskoro posle toga i Zeta se okrenula Zapadu. godine stigao do Nikeje. godine ušao u Jedrene. Aleksije je najpre. Skok cene hleba izazvao je poskupljenje i ostalih namirnica. savladao Vrijenija. Proglasivši se za cara. Opozicija u prestonici. Pobunjenici su našli jak oslonac u Zetskoj kneževini. on je novembra 1077. Mihailo je primoran da se odrekne krune i povuče u Studitski manastir. istupio je u ime malo-azijskog vojnog plemstva. Aleksiju Komninu. Turci su svom snagom udarili na carstvo i počeli da prodiru kroz Malu Aziju. Marijom.4. godine i osiguravši pomoć od Sulejmana. godine u Nikeji proglašen za cara Nićifor Melisin. Na teritoriji bivšeg Samuilovog carstva 1072. kod još živog muža. Proglašen je za cara januara 1078. godine Mihailo Zetski primio je krunu iz Rima. a slobodna trgovina je zabranjena i proglašena kažnjivom. Sada je pak sve bilo u rasulu. a kao protivnik moćnih turskih sultana sedeo je bedni Pselov đak. a 1076. svoje rodno mesto i odatle poslao vojsku na prestonicu. bila je ispunjena borbama i ustancima. koji je po Votanijevom primeru pozvao u pomoć Sulejmana. godine i istog dana krunisan za cara. suprugom svog prethodnika. u martu 1078. Votanijat se pokazao uspešnijim i preduhitrio je svog suparnika. On je pokušao da ponovo uspostavi stari birokratski centralizam. Kao u doba arapske najezde. koji je uspeo da potisne u pozadinu i Psela i Cezara Jovana. koji ga je bio nasledio na položaju duksa Dračke teme. godine. oženivši se. on je stupio u rodbinske veze sa Dukama. proglašen je u Prizrenu za cara i tek posle dužih borbi carstvo je uspelo da savlada ustanak. pobednik nad Slovenima 1072. Votanijat je ušao u prestonicu 3. Kruna je najzad pripala najjačem i najsposobnijem. Suverenitet u Hrvatskoj. carstvo se ponovo našlo pred opasnošću neprijateljskog osvajanja. Na Jadranu je Vizantija takodje sve više gubila pozicije. 43 . navodno potomak porodice Foka.Ne smatrajući da su više vezani ugovorom koji su potpisali sa Romanom. Sada je i na Balkanu počela da se ljulja vizantijska vlast. 1077. godine ponovo je izbio ustanak. Slabi car podlegao je potpuno volji logoteta Nićiforice. bio je najugledniji predstavnik vizantijske vojne aristokratije u evropskim delovima carstva. Išao je dotle da je trgovinu žitom pretvorio u državni monopol. Sudbina Male Azije bila zapečaćena. a na Balkanu Nićifor Vrijenije. Nićifor Votanijat (1078-1081) Stari car nije mogao da carstvo izvede iz haosa. Kada je 1080. Aleksije nije stupio u novu borbu. u službi novog cara. jer posle sloma moći civilnog plemstva nastalo je među vojskovodjama otimanje oko najviše vlasti. Da bi udovoljio legitimnim osećanjima vizantijskog stanovništva. Strateg Anatolika Votanijat. Međutim. čim je Votanijat. duks Dračke teme. a zatim i novog uzurpatora. Sin Mihaila Zetskog. Konstantin Bodin. pa i u ulozi pretendenta. Već za vlade Petra Krešimira IV (1058-1074) Hrvatska je značajno ojačala.1078. Nićifora Vasilakija. nije bio dugog veka. godine Dimitrije Zvonimir dobio je od pape Grigorija VII kraljevsku krunu kao vazal rimske crkve. Vrijenije. skladišta su srušena za vreme narodne bune. On je prestao da izigrava lojalnog slugu cara i počeo da priprema svoje vlastito uzdizanje.

Opasnost. unukom Cezara Jovana Duke. jedan od seldžučkih emira koji je posle Sulejmanove smrti podelio njegovo nasledstvo. koja je proteklih decenija stalno lebdela nad carstvom. godine dospeli do zidova same prestonice. te je već u proleće 1082. posle žestokih okršaja sa carskim trupama. kolevka tog sistema izgubljena je gotovo bez otpora.4. oženio se Irinom Dukom. Mletačka mornarica je zadala normanskim lađama jak poraz. Na prvi dan Uskrsa. Sve svoje snage Aleksije je morao usredsrediti na borbu sa Normanima.Zahvaljujući saradnji sa dva vizantijska pretendenta. Carica Marija ga je posinila jer je u njemu videla zaštitnika svog malog sina Konstantina. Mletački trgovci imali su od sada pravo da u svim delovima carstva slobodno trguju svakom robom. Hegemoniju na moru izvojevale su. godine. vojska upropašćena. U Konstantinopolj. zaoštrila se još više usled podrške na koju su Pečenezi nailazili kod bogumila. Ugovorom od maja 1082. godine mletački dužd je dobio titulu protosevasta s godišnjim prinadležnostima. ne gubeći nadu da će ovaj jednom naslediti carsku krunu. italijanske gradske republike i to je najznačajnija prekretnica ove epohe. Ovde. Međutim u južnoj Italiji izbija ustanak. posle osvajanja vizantijskih oblasti u Italiji. 4. bez novca. tj. godine umro od kuge. koje se završava vizantijskom katastrofom 1204. Carstvo je skupo platilo mletačku pomoć. ali je početkom 1085. patrijarh Grada titulu ipertima. Aleksije I Komnin (1081-1118) Unutrašnje snage carstva bile su iscrpljene. godine Gviskard je ušao u Drač. godine bio gospodar cele Male Azije od Kilikije do Helesponta. Pošto je propao čvrsti vizantijski odbrambeni sistem i nestalo stratiota. jer je poredak na kome su se one zasnivale u toku prethodnih vekova doživeo slom. Tri dana i tri noći grad je bio pozornica divlje pljačke i nasilja. a mletačka crkva godišnju supsidiju od 20 funti zlata. Car je pregovarao sa papom i carem Henrikom IV oko pomoći. na starom vizantijskom tlu. Robert Gviskard se okrenuo istočnoj obali Jadrana. predavši komandu svom sinu Boemundu. usled čega je Mala Azija napuštena bez otpora. Rimski sultanat. ali je najzad obezbedio pomoć samo Mletaka. znatnim delom od engleskih Normana. Gviskard je uspeo da savlada ustanak i ponovo stupio u akciju. Politika ovog cara od samog početka otkriva jednu veštinu u situaciji koja je bila više nego kritična. Na kopnu. godine. On je morao da prekuje u novac crkvene sudove da bi platio vojsku. godine Aleksije Komnin krunisan je za cara. Sulejman je već oko 1080. Kriza je dostigla vrhunac kada su Pečenezi. Krajnji cilj normanskog vojvode nije bilo ništa manje nego osvajanje Vizantije. Aleksije je ušao zahvaljujući dogovoru sa zapovednikom nemačkog odreda. Gviskard morao da napusti Balkan. Aleksije I je morao odmah po stupanju na presto da krene u borbu i brani egzistenciju carstva.1081. opsada je nastavljena i posle pobede nad carskom vojskom oktobra 1081. Mala Azija. koja se sastojala od stranih najamnika. koji ih je naterao da prekinu opsadu Drača s mora. Da bi nevolja bila još veća grad je istovremeno napadnut i s mora. ne plaćajući bilo kakvu carinu. Aleksije je morao da stupi u rat sa Pečenezima. Aleksije Komnin. a sa svih strana su navaljivali neprijatelji. ćerkom izdajnika Andronika. 1090. u ekonomskom i strategijskom pogledu. Makedoniju i Tesaliju i opsele Larisu. Tek što se oslobodio Normana. on je osnovao sultanat Rum. U međuvremenu Mlečani su zaposeli Drač. prošle kroz Epir. čija se posada sastojala većinom od stranih najamnika. Odustavši od borbe Nićifor Votanijat se odrekao prestola i zamonašio. državna blagajna prazna. Njegove trupe prodrle su duboku u Vizantiju. međutim. Bez dovoljno vojske. Smirnski emir Čaha. jer. sklopio je savez sa Pečenezima i krenuo sa 44 .

jer za njih borba sa nevernicima nije bila ništa novo. godine. pisao je Robertu Flandrijskom. Među krstašima i carem još je vladala sloga. godine. mada su se Gotfridov brat Balduin i Boemundov sinovac Tankred. bežeći od bede i dugova. a uskoro je on i konačno izbačen iz igre veštom Aleksijevom diplomatijom. Na zapadu se budila snažna volja da se oslobode Svete zemlje od nevernika. 1096. g. U tom položaju Aleksije se obratio Kumanima i poslavši bogate darove. godine. Gotfrid Bujonski. koji je uznemiravao vizantijske oblasti stalnim upadima. Carska flota uspela je potom da porazi Čaha.svojom flotom na grad. u tri maha (1091. Sa svoje strane on se obavezao da će ih snabdeti namirnicama i oružjem i da će im se pridružiti. preživeo pun briga i strepnji. Prvi je stigao «pustinjak» Petar iz Amijena. bacivši carstvo u nove nedogledne teškoće. Efes. krstaši su nastavili sa pljačkom. koji su ostali bez svog vođe. godine. Krajem iste godine počeli su da pristižu veliki feudalni baroni. Na čelu kumanskih hordi nalazio se čovek koji je tvrdio da je naslednik cara Romana IV Diogena. dok se samo jedan mali deo spasao i pobegao nazad u prestonicu Vizantije brodovima koje im je Aleksije ustupio. Na osnovu ovoga sklopljen je ugovor. Ovom ratu poklonio je car mnogo pažnje. Aleksije je požurio da iskoristi ovaj uspeh. početkom 1097. Ideja osvajanja na istoku naročito je bila interesantna za mlađe sinove feudalnih porodica lišene zemljišnih poseda po principu prava prvorođenih. pa ih je Aleksije vrlo brzo liferovao preko Bosfora. Vukan se nije upuštao u otvorenu borbu izjavljujući svaki put pokornost i nudeći taoce. Konstantinopolj je zimu 1090/1091. pa je grad predat caru i zaposednut od vizantijske vojske. 29. Došavši 1. Aleksije je čak i sam tražio od zapadnjaka pomoćne vojne odrede tokom godina pečeneške najezde. tim pre što su nevolje hrišćana u Palestini postale naročito teške posle seldžučkog osvajanja Jerusalima 1077. brat engleskog kralja Robert Normandijski. zatražio pomoć. 45 . grof Robert Flandrijski i mnogi drugi. aprila u podnožje Lebuniona. Pošto su uspeli prevarom da uhvate pretendenta. ne krstaše. U istom cilju obratio se i Rimu i vodio sa papom Urbanom pregovore o uniji. U Maloj Aziji oni su u prvom sudaru sa Turcima pretrpeli žalostan poraz. Konstantin Diogen. Krenule su i seljačke mase. on je obnavljao svoje napade. pljačkajući i paleći sve do Jedrena. u junu 1097. Sard i druge gradove u staroj Lidiji. Vizantinci su rasterali Kumane.8. odvojili od glavnine vojske i ratovali na svoju ruku u Kilikiji. Aleksije je zatražio da mu vođe krstaša polože zakletvu kao vazali i da se obavežu da će mu predati sve osvojene zemlje. Oslobođenje prestonice omogućilo mu je da zarati sa raškim županom Vukanom. Apel pape Urbana II na Klermonskom saboru naišao je na utoliko veći odjek. tako da je u većem delu zapadne Male Azije vizantijska vlast uspostavljena. Njegove trupe zauzele su Smirnu. koga je lično poznavao sa hadžiluka u Palestini. brat francuskog kralja Gij od Vermandoa. koje su ranije pripadale Vizantiji. Prvi značajniji uspeh bio je zauzeće Nikeje. gde je došlo do ogorčene bitke u kojoj su Pečenezi strahovito poraženi. Bili su tu vojvoda Lorena. godine pred Konstantinopolj. Opsednut sa kopna i mora. jer su Kumani upali na teritoriju carstva. a Balduin je prodro i u Gornju Mesopotamiju i zasnovao svoju kneževinu u Edesi. Dolazak krstaša iznenadio je cara i omeo njegove namere. koga je pratila gomila sirotinje sakupljene sa svih strana i već na prolasku kroz Ugarsku i Balkan njegove nedisciplinovane i loše snabdevene horde su besomučno pljačkale stanovništvo. Između ostalih. Oni su sa zapada očekivali najamničke pomoćne odrede. Na kraju je Aleksije time i morao da se zadovolji. grof Rajmund Tuluski. Kumani su prodrli u južno-rusku ravnicu iza Pečenega i Uza i stigli u proleće 1091. ali čim bi se car povukao. 1093 i 1094) vodio je pohode protiv nemirnih Srba. kada je većina i izginula. Vizantiji je ova ideja bila potpuno strana.

Unutrašnju politiku Aleksija I opredeljuju opadanje vojske i finansijska beda. životne namirnice. što je Aleksije I iskoristio. U ugovoru iz 1108. Pored starog zlatnika puštene su u opticaj razne vrste novca niže vrednosti. U stvari to je vizantijski vitez. zauzeta je Antiohija. 1098. Pronijar je sada dužan da vrši vojnu obavezu i stoga se obično naziva prosto vojnik. godine on je objavio edikt kojim je dezavuisao samog sebe zabranjujući ubuduće svako korišćenje crkvenih blaga u necrkvene svrhe. Carska vojska zaposela je važne tvrdjave Tars. kada je Rajmund (iako najistaknutiji krstaš) ponovo ostao kratkih rukava. kod Harana. i svi njegovi sledbenici koji su ostali verni bogumilskom učenju spaljeni na lomači. pa je 46 . poreski sakupljači utvrđivali su vrednost novca po svom nahođenju i bogatili se veoma bezobzirno. predao je caru više gradova na sirijskoj obali. ali su ga krstaši otkupili i doveli u Antiohiju. ne sačekavši cara. Četiri godine kasnije. Najzad je car naredio da se u novoj nomizmi. godine Beomund je pao u tursko zarobljeništvo. ali je tu ujedno bio i kraj sporazuma. on se oktobra 1107. umesto 12. mostova i drumova stanovništvo je moralo da daje materijal i radnu snagu. Kao pre 25 godina i sada su se Normani i Vizantinci sukobili na istočnoj obali Jadrana. njenu osnovu sačinjava posed pronijara. prati veći ili manji broj ljudi. sve do Tripolisa. Ovaj običaj koji je naročito uzeo maha u XI veku. Car je uzeo učešća i u suđenju «konzulu filozofa» Jovanu Italu. koji je bio vatreni poštovalac Platona i neoplatonika. prvobitno je imao za cilj ekonomsko podizanje osiromašenih manastira. nastavlja se i dobija sve veće razmere. Za građenje brodova. godine iskrcao kod Valone. Osim toga ono daje hranu i konak carskim činovnicima i oficirima i dostavlja carskim trupama na njihovom prolazu kroz provincije besplatno ili po niskim cenama. koji je bio odbio da ba bilo kakvu zakletvu pre početka pohoda. tvrdjava. jer je na čelo Jerusalimske kraljevine došao Gotfrid Bujonski. Svega par godina kasnije car je demantovao sam sebe ponovo posegnuvši konfiskaciji crkvenih sudova.1099. Vasilije. Tako je vođa bogumila. običaj davanja manastira i manastirskih imanja na upravu svetovnim licima. Sada je car preuzeo na sebe dodeljivanje manastirskih imanja kao neku vrstu beneficija. Kvarenje novca otpočeto u vreme Konstantina Monomaha. Aleksije je promenio i sistem haristikija. a ostali krstaši krenuli su put Jerusalima. Boemund je priznao vizantijskog cara za svog sizerena i obavezao se da neće preduzimati nikakva neprijateljstva protiv carstva. Krstaši nisu ni pomišljali da predaju grad caru. Time je bilo zvanično priznato da je vizantijski zlatnik izgubio 2/3 svoje vrednosti. ali je često dovodio do drastičnih zloupotreba i izazivao opoziciju crkvenih krugova. prema veličini njegove pronije. Aleksije je naišao na otpor već prilikom normanskih ratova kada je bio primoran da pretopi crkvena blaga. čime je tamo stvorio sliku o neverstvu vizantijskog cara. Sakupivši jaku vojsku. te su se oko njega otimali Boemund i Rajmund Tuluski.7. Boemund je zavladao gradom i pored protesta Aleksija. g.6. Odbrambena snaga carstva ima sada čisto feudalni karakter. Boemund se vratio na zapad agitujući za akciju protiv Vizantije. tj. koga. Već 1100. a flota je okupirala Laodikeju i niz drugih gradova na sirijskoj obali. Avgusta 1082. U početku kursevi su se jako kolebali. Njegova saradnja sa carem postala je još tešnja kada su krstaši zauzeli Jerusalim 15. Adanu i Maistru. Turci su krstašima zadali strahovit poraz. računaju samo 4 srebrna milijarisija. Između Rajmunda i Aleksija došlo je do zbližavanja i dok su krstaši osnivali vlastite kneževine Rajmund. godine. Međutim i pored svih tih nesuglasica car i crkva su zajednički nastupali protiv sekti koje su uzele maha u to vreme. Isto tako. Pod pritiskom ove opozicije on je morao da obeća da će vratiti oduzete crkvene sudove. Borba se završila odlučnom pobedom Vizantije i kapitulacijom normanskog kneza. što je naišlo na jak otpor crkvenog klera.3.

godine. sina Mihaila VII i verio ga sa svojom najstarijom ćerkom Anom. pa su čak i napali egejska vizantijska ostrva. Jovan nije umeo da se drži granica propisanih crkvenih dogmi i smenjen je sa položaja i ekskomuniciran. Jovan II im je naneo strahovit poraz od kojeg se više nikad nisu oporavili. ali ga je posle smrti ipak nasledio njegov najstariji sin Jovan. godine Jovan II se okrenuo na Istok i obnovio započetu borbu. ali su se i na zapadu sada nametali važni zadaci. zapostavljena carica Irina. kao i srpsko na Balkanu. on je odlučno i dosledno nastavio politiku svog oca. Savladavši Pečenege Jovan se okrenu Srbima. ali i da poveća zategnutost između dve sile. ona se povukla u manastir i odala nauci. Poslednja velika najezda Pečenega odigrala se 11222. koji su zahtevali najveću budnost.. ali i nepokolebljiv u namerama. godine neprijateljstva protiv Vizantije. posle Konstantinove smrti. hrabar vojnik i čovek plemenite naravi. čiji je oslepljeni brat Almoš našao utočište na carskom dvoru. Car je odneo odlučujuću pobedu nad raškim županom i vratio se sa bogatim plenom i zarobljenicima koje je naselio u Maloj Aziji. koju je morao da prekine zbog zapleta na Balkanu. njegova udovica Ana. Rodbinske veze sa ugarskim kraljevskim domom pružale su Jovanu priliku da se umeša u česte borbe oko prestola i da podržava pretendente.došao u sukob sa hrišćanskom verom. a normansko pitanje na Siciliji. No. Careve poslednje dane otežala je borba oko prestola. Ona je u pitanju nasledstva podržala svoju omiljenu kćer Anu i njenog muža. Jovan ga je savladao 47 . Srbi su morali da priznaju vizantijska vrhovna prava. ali usled svih tih zapleta i intriga dolazak na vlast legitimnog prestolonaslednika dobio je karakter državnog udara. car je preneo na njega pravo nasledstva. Oprezan. te caru nije preostalo ništa drugo do da potvrdi sve mletačke povlastice novim ugovorom. car je u odlučnom trenutku ipak podržao svog sina. iako je bio na korak od popuštanja. Mleci su se čvrsto držali svojih privilegija. Glavni neprijatelj nije više bio Ikonijski sultanat oslabljen unutrašnjim nemirima. udala se za Nićifora Vrijenija (1097) i zatražila da za prestolonaslednika bude određen njen muž. Međutim snaga vizantijskog cara bila je veća i prisilila ih da se povuku i zatraže mir. kada mu se rodio sin. Međutim. otpočeo je 1128. retke u njegovo vreme. Ova politika omogućila je carstvu da utiče na razvoj situacije u Ugarskoj. ali mudar i umeren. ali se njihova težnja za slobodom i dalje ispoljavala u čestim ustancima. Carica i njena kći nisu prestajale da nagovaraju cara da krunu da Vrijeniju. iako je car u početku svoje vladavine za naslednika nasledio mladog Konstantina Duku. Nemajući veštine svog učitelja Psela. kada su u velikim masama prodrli preko Dunava i opljačkali Trakiju. Teko oko 1130. pa mu čak ni na samrtnom odru nisu dale mira. Glavni problem bila je borba sa normanskom Antiohijskom kneževinom. koji su stalno uznemiravali Carstvo svojim upadima. Sada je do izražaja došla i Anina majka. Ana je čak pripremila i atentat na svog brata i tek kad ni ovo nije uspelo. Stefan II (1114-131). Ugari su zauzeli Braničevo i prodrli duboko u vizantijsku teritoriju. dovodilo je Vizantiju u vezu sa nizom drugih zapadnih sila. Jovan II Komnin (1118-113) Po rečima savremenika Jovan II je bio najveći među Komninima. već Melitinski emirat dinastije Danišmenidita. Antiohijsko pitanje bilo je povezano sa sicilijskim. a mnogobrojni zarobljenici naseljeni su po vizantijskim zemljama. Bio je vladar čvrste volje. budući car Jovan. 1126. Međutim.

pre svega računajući na svoje bračne veze. godine. odbacio vazalnu zakletvu.1135. Bio je hrabar vojskovođa. pa je došlo do zbližavanja dve carevine. Grad je pao posle kratke opsade. a još više vešt diplomata i državnik smelih i zamašnih ideja. gde je na vlasti bio Rožer II. osujećena je Drugim krstaškim ratom. Posle dužih pregovora i prepirki u Aziju je prešao i Luj. pa je u Efesu napustio krstaše. najbogatije gradove tadašnje Grčke. te se okrenuli u pravcu Ataleje. četvrti sin. praćen nasiljem nad lokalnim stanovništvom. Iz Korinta i Tebe. godine najvažnije tvrđave u Kilikiji i time zabio klin između Vizantije i Antiohijske kneževine. U Ataleji se i Luj VII ukrcao sa svojim baronima za Siriju. Car je pokušao da učvrsti savez sa Nemačkom.4. Pohod Jovana II u proleće 1137. prepustivši svoje ljude sudbini. koji se oko 1071. godine. teško je pomutio odnose Vizantije i Nemačke. Rožer je odveo vizantijske svilare i uposlio ih u mladoj normanskoj svilarskoj industriji u Palermu. Car je bio zainteresovan da što pre prebaci krstaše u Malu Aziju. rođake Konrada III. Normanski kralj sklopio je savez sa vojvodom Velfom i podržao ga u borbi protiv Konrada III. Manojlo I Manojlo I Komnin (1143-1180) Ovaj car istakao se kao vladar velikih i mnogostranih sposobnosti. godine. Manojlo je voleo zapadne običaje i uvodio ih na svom dvoru. koji je 1147. a odnosi sa Lujem VII. Car je bio odlučan da krene na Antiohiju. ali su krstaši odustali od pohoda protiv Ikonije. glavna središta vizantijskog svilarstva.1143. Konrad III se na putu razboleo. praćen uobičajenim izgredima. godine bio je pobedonosan. Sa druge strane Rožer II pomagao je i 48 . Njegova greška bila je međutim u tome što je on prenaglio i prešao od želje na delo. Knez Lav je spas potražio u bekstvu. Korint i Tebu. preko svoje žene Berte od Zulcbaha. Ovo je caru oslobodilo ruke za akcije na istoku. Prolaz krstaša kroz Vizantiju. a i oba njegova braka sa zapadnim princezama doprinela su prodiranju zapadnih navika u Vizantiju. a knez Rajmund od Poatjea. razmiricama između Francuza i Nemaca. kojoj je Jovan potvrdio privilegije 1136. u kome je pored francuskog učešća uzeo i nemački kralj. U ovu koaliciju ušla je i Piza. Tars. godine. tvorevina jermenskog kneza Rubena. protiv Normana. Jovan II je umro 8. Pošto su carevi stariji sinovi umrli tokom epidemije 1142. položio je caru vazalnu zakletvu i istakao na gradskim zidinama vizantijsku zastavu. zet Boemunda II. godine. ali mu je ostalo da reši još jedan problem. Mleci su se takođe pridružili koaliciji i pomogli Vizantiji da povrati Krf. bili su skoro otvoreno neprijateljski. koji je ujedinio Siciliju i Apuliju i krunisan u Palermu 1130. sukobima Latina sa Grcima. Za razliku od svog oca Manojlo se okrenuo zapadu. Pogođen otrovnom strelom. godine Jovan II dospeo je sa vojskom pod zidine Antiohije. osvojio je 1129. Čini se da se Manojlo nije ni sastao sa svojim šurakom. 1149. ali je kasnije uhvaćen i doveden u prestonicu. Na žalost. prema carevom testamentu krunu je primio najmlađi. što je svakako bilo uslovljeno razvojem situacije na zapadu. gde su se odnosi rapidno pogoršavali. Prolaz kroz težak teren. ali ga je u tome sprečila nesreća u lovu. Konrad III je lepo dočekan u prestonici i obavezao se da će zaratiti protiv Rožera. Jačanje Normana u Italiji ugrožavalo je Vizantiju i Nemačku. koji se hitno vratio u Nemačku zbog toga. Antiohijski knez je. godine osvojio Krf. Već avgusta 1137. 1142. saradnja dva vladara. Sada se Jovan okrenuo Siciliji. na nagovor latinskog sveštenstva. Neuspeh je doduše ponovo zbližio Nemce sa Vizantijom. uz pomoć krstaša. godine učvrstio u Taurskim planinama. Adana i Mamistra brzo su pale. konačno je iscrpeo snage krstaša. Rubenov sin Lav. godine. ne vodeći računa o realnim mogućnostima. godine. Koristi od ovoga jedino je imao Rožer II. prijateljem Rožera II. a to je bila malo-jermenska kneževina u Kilikiji. gde se njegova vojska ujedinila sa ostacima nemačkih trupa. Prvi prvom sukobu Konrada III sa Turcima njegova vojska je žalosno razbijena.

Zbog toga je izbio rat. Uporedo sa borbama protiv Ugarske. car je pokorio Hrvatsku. Na istoku bivši carski saveznik. Konrad III je uspeo da savlada Velfa i počeo je da se sprema za pohod u Italiju. Već 1149. 1167. godine. Manojlo je postigao izvanredne uspehe. godine sklopljen je ugovor. Gejzinog sina. Dve godine kasnije. godine porazio vizantijsku vojsku kod Brindizija što je dovelo do brzog kraja vizantijske vlasti u Italiji. a kijevski presto zauzeo je vizantijski saveznik Jurij Dolgoruki. odustao je od tog plana.Srbe protiv carstva. ali je umro 1152. pošto je priznat za ugarskog prestolonaslednika i pošto su mu u apanažu dodeljene Ugarska i Dalmacija. 1166. godine umro je i Rožer II. Međutim. car je morao da ratuje i sa Srbima. ali bez rezultata. sultan Kilidž Arslan pogazio je svoju zakletvu i podstican podrškom nemačkog cara 1175. dojučerašnji saveznici sada su se okrenuli protiv Manojla. Velikog saveznika Rožer je imao u Luju VII. Jaka mletačka flota uplovila je u vizantijske vode i okupirala Hios i Lezbos. poslat u Konstantinopolj. Sledeće godine 49 . Dalmaciju. Jermenski knez Tor. Istina. godine. Na ugarskoj granici je zavladao mir. a zatim i protiv Ugara. sklopio ugovore sa Đenovom 1169. Manojlo se rešio da preduzme ofanzivu u Italiji. Čak je i jerusalimski kraj Balduin III načinio posetu caru i stavio se pod njegovu zaštitu. zaposednuti su u najkraćem roku važniji gradovi Apulije. Manojlo je uspeo da učvrsti svoj položaj na Balkanu. prisiljen je 1158. 1164. Bosnu i Srem. godine i Pizom. gde se raspodela snaga često menjala. Svi Mlečani u Vizantiji su pohapšeni. a konačno je pokorena i Antiohijska kneževina. 1154. Posle toga se duže vremena pregovaralo. Ali Manojlo je sada mora da vodi nove borbe da bi realizovao velika preimućstva koje mu je pružao ovaj ugovor. koji je za njega bio samo grčki kralj. Uspesi Vizantije protiv Ugarske oduzeli su Nemanji potrebnu podršku. Sa Fridrihom I Barbarosom Manojlo nikad nije mogao da se dogovori. pa je Nemanja odustao od otpora 1172. Barbarosa se usprotivio vizantijskim pretenzijama na Italiju i s krajnjim nepoverenjem posmatrao univerzalističke težnje Manojla I. godine postavljen je za velikog župana Stefan Nemanja. a ako treba i protiv njega. pun teških i promenljivih borbi. na osnovu koga je Stefanov brat Bela. sa nemačkim carem ili bez njega. koje je car uspeo da pridobije za sebe. ali kada mu se rodio sin. Osiguravši podršku kijevskog i galicijskog kneza. Normanski kralj Viljem I prešao je u protivnapad i 1156. Smrt kralja Gejze II 1161. 1170. godine pružila je povoda za novo mešanje u ugarske prilike. Protiv Stefana III. Sa malom vojskom. Prema latinskim državama Istoka. godine prekinuo odnose i započeo sukobe. da bi ublažio veliki uticaj mletačkih trgovaca koji je teško pogađao stanovništvo. sklopio mir sa Viljemom I. a njihovi brodovi zaplenjeni. ali se i on uskoro odmetnuo od cara. godine da se pokori. uprkos čestim pregovorima. uz pomoć normanskih vazala. godine kada je car ušao sa jakom vojskom u Rašku. Mleci su se osetili ugroženi carevim učvršćivanjem u Italiji. Ali ti planovi su se razbili o otpor francuskog viteštva. 1155. Car je Belu proglasio za svog naslednika. koji se učvrstio u Kilikiji. Nastupila je polarizacija Evrope i stvaranje razgranatih koalicija. Manojlo je uspevao da svaki put uguši ustanak. godine Manojlo je morao da stupi u borbu sa pobunjenim Srbima. Car je. ali nije mogao da im učini kraj. cela oblast od Ankone do Tarenta priznala je vlast Vizantije. Manojlo je. godine on je poslao flotu u Ankonu i odavde otpočeo rat. pa je okrenula leđa Vizantiji. Manojlo je oružjem i novcem podržao Gejzinu braću Stefana IV i Vladislava. koji je zamrzeo Vizantiju i spremao novi krstaški rat. Savez sa Mlecima pokazao se nedovoljno efikasan. uz posredovanje Pape. godine Sledeće godine izbio je oštar sukob. čiji je knez Rajnald priznao suverenitet cara.

a regenstvo preuzela carica mati Marija. sjajno obrazovan.1176. naređenjem da se uhvaćeni pljačkaši vešaju o jarbole istih. pun romantičnih podviga i pustolovina. Međutim. a stari car. oženio se njegovom trinaestogodišnjom udovicom.9. te je stvar regenstva bila izgubljena. 50 . on je imao za sobom buran život. Car je takođe zabranio pljačkanje nastradalih brodova. Pojedini članovi doma Komnina pokušavali su više puta da obore regenstvo. čiju je presudu potpisao mladi naslednik Aleksije II. pogubljena je i carica Marija. U Aziji su se nizali ustanci. velikom većinom. smeo i otvoren na dvoru. Razdražen otporom. ali je time stvarao sebi nove i nove neprijatelje. tobože izlazeći u susret zahtevima sveštenstva i dvora. Posle careve smrti 24. Nemilosrdno je gonio svaku korupciju i uspeo da otkloni zloupotrebe kod skupljanja poreza. a protosevast Aleksije je pokušao da zatvori Bosfor. Uticaj ovog nesposobnog i sujetnog čoveka izazvao je kod ostalih Komnina veliko ogorčenje. Njegova mala vojska brzo je rasla pridruživanjem nezadovoljnika. godine Ugri i Srbi su kao saveznici upali u Vizantiju i opustošili Beograd. Prestala je prodaja činovničkih položaja. On je bio jedini koji je smeo otvoreno da prkosi pokojnom caru. Aleksije je oslepljen i bačen u tamnicu. a car je birao najsposobnije ljude i davao činovnicima dovoljne plate da bi ih učinio manje podmitljivim. odličan orator. car se sve oštrije razračunavao sa svojim protivnicima. 1183.Manojlo je krenuo protiv Ikonijskog sultanata. Državom je u stvari upravljao caričin ljubimac Aleksije Komnin. sinovac preminulog cara.9. Nastao je strašan pokolj. ali je u frigijskim klancima kod Miriokefalona 17. uzdajući se u flotu čija je posada bila poreklom sa Zapada. Njegovi protivnici pogubljeni su pod optužbom da su radili protiv legitimnog cara. ćerkom francuskog kralja Luja VII. Jedini jak čovek među Komninima bio je tada Manojlov brat od strica Andronik. hrabar ratnik. poreklom Francuskinja. Braničevo. Niš i Serdiku. Agnes Anom. duhovit. dotle nepoznate. Na prolazu kroz Malu Aziju Andronik nije naišao skoro ni na kakav otpor. Andronik je sam dao Beli III oružje u ruke omogućivši mu da nastupa kao osvetnik Manojlove udovice. godine on je ušao u Halkedon. oduševljeno pozdravljen od strane svetine. Dva meseca kasnije Aleksije II je udavljen u moru. Zapovednik mornarice veliki duks Andronik Kontostefan prešao je na stranu Andronika Komnina. pravne sigurnosti. Andronik je težio slamanju prevlasti plemstva. Pored drugih. Time je poboljšao položaj stanovništva. on je odlučio da se vrati u prestonicu i preuzme presto. stupio je na presto njegov dvanaestogodišnji sin Aleksije II. godine strahovito poražen. da primi carsku krunu. Nemanja je uspeo da osigura svojoj zemlji nezavisnost i da. koje je osetilo osećanje. Ubistvom Marije. posle čega je Andronik Komnin ušao u grad. septembra 1183. godine. njegova svirepa borba protiv plemstva donela je neprestane zavere i ustanke. Sada kada je car bio mrtav. Andronik je mnoge mere prethodnika iskorenio odlučnom strogošću.1180. godine. kao upravnik jedne oblasti na Pontu. U proleće 1182. Bio je vrlo darovit čovek. na račun Vizantije. koji se nalazio van prestonice. ali bez uspeha. U to vreme već šezdesetogodišnjak. ali njegove krajnje bezobzirne metode kojima se služio pretvorile su njegovu vladu u svirepu strahovladu. a u prestonici se mržnja protiv Latina više nije mogla obuzdati. Tek posle ovoga Andronik je odlučio. znatno proširi njenu teritoriju na istok i jug. godine Andronik Komnin (1182-1185) U početku je car istupao kao zaštitnik mladog naslednika Aleksija II. da bi zadovoljio princip legitimiteta. maja 1182.

pa je normanska vojska krenula na Solun. Sada je ustanak izbio i u Maloj Aziji.Velikaši iz porodice samog cara pružali su Androniku očajnički otpor. dok je drugi deo krenuo ka Seru. pobednik nad Normanima. Anđeli nisu pripadali staroj aristokratiji. avgusta. pa je car odustao od borbe u Bugarskoj i prihvatio sporazum sa pobunjenicima. mučeni i ubijani. Međutim uskoro su se vratili sa jakim kumanskim odredima i borba se ponovo rasplamsala. Oni su bili neznatna filadelfijska porodica. U proleće 1187. proglasio sebe za cara i čak je kovao svoj novac. Vizantijski upravni aparat raspao se u sitne jedinice koje su samo po imenu podsećale na nekadašnje teme. normanska vojska je izgubila svoju borbenu snagu. Kalojana. Normani su stigli pred solunske zidine. Oktobra 1186. novembra 1185. godine u Bugarskoj je izbio veliki ustanak pod vođstvom braće Petra (Teodora) i Asena. Odavši se pljački. Odbrana grada bila je slaba. Ustanici su rasterani. dok se komandant grada David Komnin pokazao nesposoban. Isak II je dopustio da sve ide svojim tokom. a pomoćna vojska iz prestonice nije stigla na vreme. avgusta stigla je i flota.10 ušao u Jerusalim. 1187. koji je ubrzao Andronikov pad. Odbijanje vlade da ispuni zahteve braće da im odobri zemlju u proniju dovelo je do potpunog odvajanja bugarskih oblasti od Vizantije i do stvaranja Drugog bugarskog carstva. U borbama pod zidinama prestonice. Grad je osvojen 24. poslat je u Bugarsku. godine oluja se prolomila nad gradom. ali se u Jedrenu proglasio za cara i okrenuo protiv Isaka II. a strah od neprijatelja rastao je sve većom brzinom. Normani su napustili Solun. zarobio jerusalimskog kralja Gvida Luzinjana i 2. Najteži udarac zadali su caru Normani koji su prodrli preko Drača. godine. kada je došlo do strahovitog pokolja. porazio ih je u dve bitke. mlađeg brata Petra i Asena. Krajem 1185. Isak II je krenuo u susret neprijatelju i tek posle žestoke borbe i velikih gubitaka uspeo da odbije bugarsko-kumansku vojsku. 12. a epidemije bolesti su jako proredile njene redove. uzurpator je poginuo u leto 1186. kod Mosinopolja i Dimitrice. Aleksije Vrana. Grad je ubrzo zauzet. čiji je uspon počeo kada se najmlađa kći Aleksija I. naneo Latinima kod Hatina težak poraz. Aleksije Vrana. godine Saladin je ušao u Palestinu. snabdevanje nedovoljno. Prava je sreća bila što se strah od normanske najezde. vizantijski vojskovođa. a Petar i Asen pobegli preko Dunava. PRVI PAD KONSTANTINOPOLJA I SLOM VIZANTIJE Feudalno plemstvo je pobedilo i uspelo da se održi pod dinastijom Anđela. a razjarena masa rastrgla je na ulicama prestonice cara koga je pre nekoliko godina slavila kao spasioca. 9. avgusta. Teodora udala za Konstantina Anđela. bio je sušta suprotnost jakom i samovoljnom Androniku. Isak Komnin učvrstio se tako na Kipru kao samostalni vladar. tako da je car Isak ušao na čelu svoje vojske u Bugarsku. Ovo je dalo podstreka novom 51 . Isak II Anđeo (1185-1195) Unuk Konstantina i Teodore. pokazao preteranim. a 15. Samo su Kefalenija i Zakint bili konačno izgubljeni za Vizantiju. godine. godine car je preuzeo novi pohod u oblast Serdike. a kasnije i Drač i Krf. kada su stanovnici svirepo zlostavljani. Niko nije više pokušavao da stane na put zloupotrebama u centralnoj i provincijskoj upravi. Otada oni zauzimaju visoke položaje na dvoru. Otpočela je opsada i sa mora i sa kopna. Jedan deo normanske vojske uputio se ka prestonici. Kefaleniju i Zakint. Tamo je krenula i flota. teror vlade besneo je gore nego ikad. Napetost u Konstantinopolju dostigla je vrhunac. 1185. juna 1185. koja je osvojila Krf. koji su mu poslali kao taoca. a naročito su se istakli za vreme Manojla I. ali je odlučujući uspeh izostao. Već 6. godine.

godine Saladin je zadržao Jerusalim. u pratnji svoga brata Stracimira. on je osvojio Kipar. a sam car se jedva spasio pogibije. godine Bugari su opustošili sersku oblast. učvrstivši se u teško pristupačnom Proseku. ali je opsada prestonice bila neuspešna. i 1196. Prilikom ovog pohoda Ričard je učinio jednu uslugu Vizantiji. Nemanjin sin Stefan oženjen je carevom sinovicom Evdokijom i dobio titulu sevastokratora. godine. Nemanja je. Stefan je uskoro povratio presto. pa je Stefan spas potražio u sporazumu sa Rimom. kada se Nemanja povukao u manastir. 25. ali se nesrećnim slučajem udavio u jednoj reci.krstaškom ratu u kome su uzeli učešća Fridrih Barbarosa. Ekspedicija francuskog i engleskog kralja nije prošla mnogo bolje. 52 . osvojio Prilep i Bitolj. godine. Barbarosa je preko Ugarske stigao na Balkan. Ovo su iskoristili Bugari i Srbi koji su potražili zaštitu od Barbarose. a vlast Latina ograničena je na uzano područje između Jafe i Tira. gde se pridružio svom najmlađem sinu Savi u Sv. Isak II je napao Bugare. zarobio Isaka Komnina i predao ostrvo Jovanovcima. dočekao Fridriha u Nišu s velikim počastima i ponudio u vazalnu zakletvu i savez protiv Vizantije. Manje sreće bilo je carstvo u sukobu sa Bugarima. a zatim 1192. Gori. Međutim Vukan ga je pretekao. U Bugarskoj na presto stupa car Kalojan (1197-1207) sa kojim novo Bugarsko carstvo doživljava svoj prvi burni uspon. Carska vlada je na to obnovila ugovor sa Saladinom i car se obavezao da neće propustiti nemačku vojsku kroz svoje zemlje. U toku borbi u proleće te godine. nije prošlo ni godinu dana. Odlučujući uticaj sada je imala rimska kurija i Ugarska. godine prebacio svog protivnika u Aziju. dao mu taoce i obećao da će snabdevati njegovu vojsku namirnicama. potukli vizantijsku vojsku i zarobili njenog zapovednika sevasokratora Isaka Komnina. aprila 1195. ali se prepredeni boljar odmetnuo i zavladao u predelu Rodopa. U prestonici Ivanku je bila poverena vojska za rat sa Bugarskom. koji se morao zadovoljiti Zetom ustao je protiv brata. Fridrih je uspeo da nanese nekoliko poraza protivniku. ali je nepoverenje ostalo jer je Barbarosa vodio pregovore i sa neprijateljima carstva. On je pokušao da se sporazume sa vizantijskim carem.3. Četiri godine kasnije car je ponovo poražen kod Arkadiopolja. Barbarosa je na to osvojio Plovdiv posle čega je usledila žučna rasprava. Međutim. godine. Asen je ubijen 1196. godine završio se teškim porazom. njihova vojska je pri povlačenju potučena u balkanskim klancima. oslepeo cara i zbacio ga sa prestola. godine kralju Gvidu Luzinjanu. Računajući na podršku Bele III. od strane boljara. Veliki pohod iz 1190. U jesen 1190. Filip II Avgust i Ričard Lavlje srce. U dva navrata. Vukan. već bugarskom pomoći. 1195. Hrs je otpočeo rat. pošto je priznao papinu suprematiju i suverenitet Ugarske 1202. godine Nemanja je poražen u bici na Moravi i morao da zaključi mir. a i Petar je bio ubijen. U leto 1189. Vizantija je počela da podržava opoziciju u Bugarskoj. pa je pobegao u Konstantinopolj i ustupio presto Petru. Vizantinci su doprli do Trnova. No. uz pomoć Ugara zbacio sa prestola i preuzeo vlast. Tek posle ovoga je car popustio i u februaru 1190. Barbarosa se potom uputio na Jedrene i ponovo se sastao sa Srbima i Bugarima. njegov stariji Brat Aleksije III izveo puč. 1196. njegov ubica boljarin Ivanko nije uspeo da se održi na vlasti. ali ne vizantijskom. ali je 8. a zatim prodro kroz Grčku i privremeno zavladao Tesalijom. Aleksije III Anđeo (1195-1203) U Srbiji je vlast uzeo Stefan. pa Srbe. Posle odlaska Nemaca sa Balkana Vizantija je krenula u ofanzivu. car je krenuo na čelu jake vojske u novi pohod protiv Bugara. U Makedoniji je vojvoda Dobromir Hrs zagospodario strumskom oblašću. Po ugovoru o miru iz 1192. a zatim proširio svoje područje sve do Vardara.

ali je njega više privlačila Evropa. Krstaši su se okupili u Mlecima da bi njihovim lađama otplovili za Egipat. Veliki mletački dužd koji je dominirao zbivanjima proteklih godina. Henrik je zatražio da mu Vizantija ustupi sve oblasti od Drača do Soluna. Evdokije. njegov zet. Novembra 1202. Kao car Latinskog carstva Balduin je dobijao četvrtinu teritorije. Hios i Samos. već i da bi na ruševinama stvorili novo carstvo. jula 203. Filip Švapski. Mladi Aleksije Anđeo. Balduinu je pripala Trakija i SZ deo Male Azije. Od ostale ¾ polovina je data Mlečanima. Zastrašena vizantijska vlada činila je ogromne napore da zadovolji nemačkog cara i obavezala se na ogroman godišnji danak. Maja 1203. koji su imali velike konkurente u Đenovi i Pizi. Car je dobio neka ostrva u Egeju. koji je bio pao pod vlast ugarskog kralja. Pošto su zauzeli Galatu i probili lanac koji je zatvarao ulaz u Zlatni Rog. posle čega je počeo juriš na grad. muž bivše žene Stefana Prvovenčanog. među kojima i Lezbos. uspeo je da pobegne iz zatvora sa svojim slepim ocem. sin Isaka II. maja 1204. ćerkom Isaka Anđela. Posle ovog skretanja došlo je i do drugog. godine Konstantinopolj je podlegao napadačima. krunu je dobio i Aleksije IV. Na presto je dovedena Aleksije V Duka Murzufl. Pre svega se pristupilo izboru novoga cara novog latinskog carstva. aprila 1204. Marta meseca. Henrik ističe pretenzije na vizantijski presto i istupa kao osvetnik Isaka II. zet Aleksija III. godine prestonica je pala u ruke krstaša. OBRAZOVANJE NOVIH DRŽAVA NA TLU VIZANTIJE Retko kada je u istoriji tako smišljeno i dosledno sproveden jedan plan. Posle 53 . odnevši sa sobom državno blago. Pošto nije mogao da plati usluge krstaša Aleksije se našao između dve vatre. da će njihov dominantan položaj biti održiv. juna flota stigla pred vizantijsku prestonicu. kao pri deobi srušenog vizantijskog carstva. već i želju za osvajanjem Vizantije. Slepi Isak II je podignut na presto. te je već 24. oni su prihvatili duždov predlog da umesto para pomognu Mlecima pri osvajanju Zadra. krstaši i Mlečani potpisali su detaljan ugovor o deobi Vizantije. na Krfu potpisan je između Aleksija i krstaša ugovor. Krajem januara 1204. druga polovina podeljena je vitezovima krstaške vojske. Sada na scenu stupaju Mleci. Ali pre nego što je došlo do kobnog udara Henrik VI je septembra 1197. Posle podele ratnog plena došla je deoba samog carstva. 13. ne obazirući se na to što su stanovnici grada istakli krstove na zidine. godine izbila je buna. 17. godine krunisan u Svetoj Sofiji. Zato se vešto iskoristili anitvizantijsko raspoloženje na zapadu koje je raslo do vremena rascepa crkve. koji je 16. Tako se krstaški pohod na kraju pretvorio u oruđe osvajanja i okrenuo protiv hrišćanske Vizantije. Mleci su znali da nisu mogli da budu sigurni dok god je u Konstantinopolju postojala vizantijska vlast. krstaški brodovi prodrli su u prestoničku luku i tada je otpočeo sveopšti napad na grad. primio ga je na dvor i pozvao krstaše i Mlečane da pomognu povratak na presto Isaka II i njegovog sina. ali ovog puta ne samo da bi doveli novu vladu. jer je martovskim ugovorom tako bilo predviđeno. jer se i stanovništvo bunilo protiv cara koji je doveo krstaše. Aleksije je pogubljen. a kao suvladar. Krstaši su se spremali za borbu u nameri da još jednom osvoje prestonicu Vizantije. tako da je njegova oblast zahvatala obe strane Bosfora i Helesponta. godine krstaši su zauzeli na juriš Zadar. Bonifaciju Monferatskom dodeljen je veći deo vizantijske Male Azije. Prvi latinski patrijarh postao je Mlečanin Toma Morozini. kojima je Vizantija takođe dodelila značajne privilegije u želji da stvori izvesnu protivtežu mletačkoj prevlasti. Posle svrgavanja Isaka i ženidbe Henrikovog brata Filipa Irinom. godine umro. Aleksije III je pobegao. Ali kako nisu mogli da plate vozarinu.Nemački car Henrik VI nasledio je posle Barbarosine smrti ne samo presto. imao je pri deobi poslednju reč. koja je zapečatila njegov slom i potisnula ga na periferiju događanja. Na to mesto doveden je grof Balduin Flandrijski. a njegov otac stavljen u zatvor gde je ubrzo umro.

U znamenitoj bici Kalojanove trupe satrle su vojsku latinskih ritera i zarobili cara Balduina koji je u zarobljeništvu i umro. Sada je on važio kao jedini zakoniti car Vizantinaca. u Sampsonu kod Mileta Sava Asiden. nudeći mu carsku krunu. Aleksije i David.žestoke rasprave i borbe zaposeo je Solun i osnovao Solunsku kraljevinu. a isto tako je i novi patrijarh smatran za jedinog poglavara grčke crkve. Međutim nove Kalojanove najezde primorale su ga da prekine borbu i sa Laskarisom sklopi primirje na dve godine. U srednjoj i južnoj Grčkoj stvorene su veće kneževine. godine Henrik je na čelu vojske upao u Malu Aziju. U početku kao regent. U Filadelfiji je zavladao kao samostalni dinast Teodor Mankafa. Posle Andronikova pada oni su još kao deca dovedeni na đurđijanski kraljevski dvor. Ustanak se brzo širio i u Dimotici i Jedrenu i nizu drugih tračkih gradova latinske posade su pobijene ili naterane na beg. samo je u gradu Pege ostala njihova posada. godine. Tako je u Maloj Aziji Teodor Laskaris. Srušiti ovaj novi vizantijski centar postalo je za Latine pitanje života ili smrti. Međutim. a zatim je mlađi Davi prodro duž obale na zapad. Dok su se neki vizantijski feudalci pokorili novim gospodarima. brat od strica Isaka II i Aleksija III.1205. upravni sistem i činovnički aparat presađeni su u Nikeju Obnovljene su i najviše državne i crkvene tradicije. u ravnici Meandra Manojlo Mavrozom. 54 . u oktobru. zauzeo Sinopu i potčinio Paflagoniju i Herakleju na Pontu. Herakleja. Uz pomoć velike kraljice Tamare (1184-1212) oni su aprila 1204. Etoliji i na Peloponezu. Od njih najduže je opstala francuska kneževina Ahaja ili Moreja. koji su se nazvali Veliki Komnini.) Henrik je upravljao Latinskim carstvom sa mnogo energije i veštine. Radosto. oni su osnovali nove države. Oslanjajući se na lokalno grčko stanovništvo. godine. prilikom opsade Soluna. stvorio Nikejsko carstvo. godine. koja je obuhvatala i okolne oblasti Makedonije i Tesalije. Na kraju su i Latini nasrnuli na Malu Aziju. Na ovakav način podeljen je i Konstantinopolj. pregovori i pripreme su duže trajali. Mleci su dobili 3/8 grada. s kojim su bili u rodbinskim vezama. Androsom i Naksosom i najvažnije luke na Helespontu i Mramornom moru (Galipolje. nastalo je Trapezuntsko carstvo. koja je živela pod vlašću doma Vilarduena svojim zasebnim životom. a na Balkanu Mihailo Anđeo. gde su ustali pripadnici grčkog plemstva i pozvalo u svoju zemlju Kalojana. dok je car zadržao 5/8. a narodne mase ostale u domovini. izabravši Nikeju za svoju prestonicu.8. Mlečani su odustali od okupacije teritorija u Epiru. duž obale. Učeni Mihailo Autorijan je izabran za patrijarha. Vizantijski dvor. stvorio Epirsku despotovinu. Cara Balduina zamenio je na prestolu njegov brat Henrik. Njega su stvorili unuci Andronika I Komnina. Jedrene). a zatim kao car (od 20. pa je svečano krunisao Teodora za cara. većinu ostrva u Arhipelagu sa Eubejom. ali je pomoć stigla iz Trakije. bugarski pritisak nije dugo trajalo jer je Kalojan poginuo 1207. Sa istoka.1206. Pošto je učvrstio svoju vlast Teodor Laskaris je pristupio izgradnji nove vizantijske države. u kojima je Vizantija nastavila da živi. sasvim slabo vezane za Balduinovu carevinu. nadirao je David Komnin. tako da je Teodorovo krunisanje obavljeno tek u proleće 1208. prvenstveno pomirljivim stavom. carstvo i patrijaršija. 1205. godine. zet Aleksija III. Zauzeli su Jonska ostrva Krit. Usled nastalih zapleta. 14. Već krajem 1206. Posle ove bitke Latini su se povukli iz Male Azije. Činilo se da je kraj blizu. a zadovoljili se Koronom i Modonom na Peloponezu. Kalojan je upao u Trakiju i sudario se sa Latinima blizu Jedrena. neki velikaši su napustili okupirane zemlje i krenuli u slobodne pokrajine. Teodor Laskaris pretrpeo je poraz kod Pojmanenona i posle toga je većina gradova u Bitiniji potpala pod Latine. mada nezadovoljne. godine osvojili Trapezunt.4. Uspeo je da ojača vladavinu u Trakiji i uspeo da pridobije deo grčkog plemstva za sebe. Na jugoistočnoj obali Crnog Mora. a malo kasnije zauzeli su i Drač i Dubrovnik.

godine sklopljen ugovor kojim su dobili u Nikejskom carstvu iste privilegije koje su uživali i u staroj Vizantiji. te ga je iste godine nikejski patrijarh rukopoložio za autokefalnog arhiepiskopa Srbije. godine Sava se. pa je čak i nadživelo samo carstvo za nekoliko godina. S Mlecima je 1219. Upućen na svoje snage on nije mogao da se odupre Nikeji. gde ga je u albanskim klancima Teodor napao. Borbu protiv Teodora David Komnin je vodio uz pomoć Latina. de je krunisan. te je krajem 1214. Malobrojne trupe nikejskog cara. I to se upravo i dogodilo u vreme vladavine jakog i ambicioznog Teodora. do Sinope i tako sebi stvorio jak položaj na južnoj obali Crnog Mora. Ova despotovina suprotstavila se. kojoj je dotle bila potčinjena srpska crkva. Kao oruđe protiv Nikeje Turcima je poslužio bivši car Aleksije III Anđeo. koji se nazivao Teodor Anđeo Duka Komnin. Henrik je dobio bitku na Rindaku (15. Laskaris je 1214. zarobili ga. Prvi podvig kojim je proslavio svoje ime bio je smeli prepad na latinskog cara Petra Kurtenea. Međutim. odvojeno od ostalih vizantijskih zemalja. obratio Nikeji. međutim bilo je samo pitanje vremena kada će doći do suparništva. Posredovanjem Mletaka sultanat Rum je 1209. ali su na kraju ipak pobedili u proleće 1211. Sultan je poginuo na bojištu. mimo Ohridske arhiepiskopije. kao vazal latinskog cara. Borbe su izbile kod Antiohije na Meandru i bile su žestoke. ovaj rat nije doveo do odlučujućih rezultata. koji je boravio na turskom dvoru. latinskoj Solunskoj kraljevini na istoku. zarobio. carigradska kruna pripala je njenom bolesnom sinu Robertu. a zatim ga vratili na trapezuntski presto kao svog vazala. a kad je ona 1219. godine anektirao zapadni deo njegove teritorije. Posle ovoga izbio je ponovo sukob sa latinima u zapadnoj Maloj Aziji i ratna sreća je bila na strani latinskog cara. Sa svoje strane Teodor Laskaris je stupio u vezu sa Malojermenskom kraljevinom u Kilikiji. Posle pada prestonice one je duže vreme boravio na nikejskom dvoru i bio se zakleo Laskarisu na vernost. muža Balduinove i Henrikove sestre Jolante. Petar je iz Francuske pohitao za Rim. Mlecima na Jadranu i Slovenima na severu i SI. Privremeno izmirenje Nikeje i Latina zaustavilo je ekspanziju Velikih Komnina na Pontu. godine sklopljen u Nimfeju ugovor o miru kojim je povučena granica između dva carstva. Teodor se u trećem braku oženio latinskom princezom Marijom. Sada su se umešali i Seldžuci. godine zaključio tajni savez sa Latinskim carstvom. smrt Henrika 1216.Nikejska carevina morala je da ratuje i sa Ikonijskim sultanatom. Epirska despotovina i njen despot Mihailo Anđeo potčinili su celo područje od Drača do Korintskog zaliva i stvorili jaku vojničku državu sa prestonicom u Arti.) i posle toga prodro sve do Pergama i Nimfeja. a zatim je stigao u Drač. a Aleksije III je zarobljen i skončao u jednom nikejskom manastiru. godine. ćerkom Balduinove i Henrikove sestre Jolante. Pozvao na presto Konstantinopolja posle Henrikove smrti. Protivnici su bili zamoreni. 55 . te je latinski car završio život u epirskom ropstvu. Dve godine pre toga Stefan Prvovenčani primio je iz Rima kraljevsku krunu. Negde oko 1215. godine označava početak opadanja. Prenos vizantijskog centra u Malu Aziju zaoštrio je stari seldžučko-vizantijski antagonizam. godine Mihaila Anđela nasledio je njegov polubrat Teodor. 1219.1211. Regenstvo je preuzela Jolanta. kao samostalna grčka država. Za Nikejsko carstvo sada nastupa period daljeg uspona. čije je jezgro sačinjavao odred od 800 latinskih najamnika pretrpele su teške gubitke. godine umrla. koji su zaposeli Sinopu potukli vojsku cara Komnina. Za Latinsko. Ovo carstvo živelo je četvrt milenijuma svojim zasebnim životom.10.

s okolinom Nikomedeje. jedno latinsko i dva grčka. Asen je na ovo stupio u pregovore sa Nikejom oko 56 . Samos i Ikariju. Latinsko carstvo je i samo izgledalo osuđeno na slom. Teodor je zarobljen. a potom i oslepljen. uzdrmano unutrašnjim neprilikama. dok se malo potom i Rodos potčinio nikejskom caru. Latinski car Robert Kurtene umro je 1228. Asen II se mogao nadati da će kao tast maloletnog latinskog cara postati gospodar Konstantinopolja. okrenula se u korist Jovana Vataca i njegove države. nikejski presto zauzeo je njegov zet Jovan Duka Vatac. POLET I PAD EPIRA. Međutim. Pobuna braće pokojnog cara Teodora I. Posle ovih uspeha Teodor se proglasio za cara. Već prvih godina njegove vladavine raspodela snaga u Maloj Aziji osetno se pomerila u prilog Nikejskog carstva. Bugari su satrli vojsku solunskog cara. zasnovana na srodstvu obe strane s ugarskom dinastijom. gde je napao Jedrene i naterao vojsku nikejskog cara na povlačenje. Kao nekada Simeon. kod Klokotnice na Marici. Teodor je raskinuo savez sklopljen sa Asenom protiv Vataca i stupio u borbu sa bugarskim carem. Ograničeno na oblasti oko prestonice. godine Latini su zadržali samo obalu preko puta Konstantinopolja. Posle smrti osnivača države Teodora I Laskarisa. Ugovorom iz 1225. Najpre je udario na susednu Solunsku kraljevinu. predstavlja vrhunac u usponu II bugarskog carstva. Asenova veza sa porodicom Kurtenea. Čim je nestalo straha od Teodora Anđela. jer je izgledalo da je on jedini u stanju da spase carstvo od povratka pravih vlasnika. Pored njih sve više se isticalo i Bugarsko carstvo. a sad joj je nedostajao i oslonac koji je za Henrikova života imala u latinskom Konstantinopolju. koji je takođe vodio svoj rat na zapadu.Uskoro je Teodor Anđeo otpočeo borbu većeg zamaha. Prešavši granice bivše solunske kraljevine on je već bio ušao u Trakiju. Vatac je poslao vojsku u Trakiju. Jovan III Vatac (1222-1254) Svakako najveći državnik nikejske epohe i jedan od najistaknutijih vladalaca vizantijske istorije uopšte. krajem 1224. U proleće 1230. Epoha Jovana Asena II (1218-1241). godine. Iz Jedrena je nastavio svoj put ka prestonici. nestalo je i latinske ponude Asenu da preuzme presto. Na poziv grčkog stanovništva u Jedrenu. godine. godine i kruna je pripala njegovom maloletnom bratu Balduinu II. Vatac je do nogu potukao latinsku vojsku kod Pojmanenona. njegov put se ukrštao sa putem Teodora Anđela. jer je kraljevina bila paralisana odlaskom mnogih ritera na Zapad. Posle ove bitke skoro cela oblast Latinskog carstva pripala je Nikeji. ka istom cilju stremio je i bugarski car Asen II. time uništavajući latinsku Solunsku kraljevinu. Time bi Asenovi planovi dobili čvršću osnovu. U ovoj situaciji javila se u prestonici misao da se regenstvo ponudi bugarskom caru. POBEDA NIKEJE Propašću Solunske kraljevine Latinsko carstvo je izgubilo svoju najznačajniju vazalsku državu. trebalo je da bude pojačana veridbom mladog latinskog cara s Asenovom ćerkom. Ova pobeda oslobodila je Nikejsko carstvo zapadno-grčkog suparnika. Asen se zanosio mišlju da stvori veliko vizantijsko-bugarsko carstvo sa sedištem u Konstantinopolju. suprug njegove pametne i obrazovane kćeri Irine. Situacija je bila veoma povoljna. na onom istom mestu gde je pre dvadeset godina Teodor I bio poražen. sina Asena I. Tako su na starom vizantijskom tlu nastala tri carstva. Posle duge opsade Teodor Anđeo Duka Komnin ušao je u grad. koja su pokušala da mu uz pomoć Latina oduzmu carsku krunu. U isto vreme nikejska flota zaposela je ostrva Lezbos. Hios. odsečeno od franačkih državica u Grčkoj. koji je takođe verovao da mu je prestonička kruna već osigurana. Ali odlučni udarac latinima sprečio je njegov zapadnogrčki suparnik Teodor Anđeo. Međutim.

Ugarsku i prodrli sve do Jadrana. Epir. Ali i on je bolovao od epilepsije. Frigiji i dolini Meandra.1254. U ovoj situaciji Asen II se okrenuo protiv svojih saveznika i stupio u rat protiv njih. umro je 3. Jovan Vatac je sklopio savez sa Ikonijskim sultanatom 1243. Mongolska najezda uzdrmala je čitavu istočnu Evropu i prednju Aziju. Šleziju. a u Lampsaku je proslavljena svadba Teodora II Laskarisa sa Jelenom. Jovan Vatac. potpisan je u proleće 1235. 1242. bio je pod upravom despota Mihaila II Anđela. u Trakiji. godine. što je trebalo da ih ubedi u neiscrpna bogatstva i snagu carevine. koji se desetak godina pre odvojio od Zapadnogrčke carevine. Car je težio i novoj ekonomskoj politici zemlje. S istom neodoljivom snagom. 1246. 57 . U Galipolju koje se malo pre toga predalo caru. Sahranjen je u Magneziji. uz pomoć Latina i Kumana. poštedevši tako nikejsko carstvo uništenja. Nije bio osvajač. Nikeja je morala da pristane na formiranje bugarske patrijaršije u Trnovu. pa je sultan morao da moli nikejskog cara za pomoć. godine Vatac je preduzeo pohod protiv Soluna. Asenovom kćerkom. godine. Češku. krajem 1237. godine. prodrli su i u prednju Aziju. Međutim. I pored čestih ratova Nikeja nije osećala nedostatak novca. Četiri godine kasnije je umro i skoro je prodorom Mongola otpočelo opadanje Bugarskog carstva. ali ga je prodor Mongola u Malu Aziju primorao da se zaustavi i sklopi mir sa solunskim vladarom Jovanom. koji ga je zatvorio u nikejski zatvor gde je i umro. ali i državnik čvrste volje. pa čak i borbene prirode. Ikonijski sultanat i Trapezuntsko carstvo našli su se pred opasnošću da budu pregaženi. Asen je opseo Curulon u Trakiji. a njegov sin Mihailo VIII. a grčka crkva ga je nekoliko decenija kasnije proglasila za sveca. ali je uspeo da sačuva ono što je njegov otac stvorio. Car je bio naučnik i pisac.11.zajedničke borbe protiv Latina. Grad je izdržao opsadu. Teodor Anđeo je uhapšen i predat Jovanu. Jovan je sada mogao ponovo da se okrene Balkanu. Na mesto upravnika grada postavljen je Andronik Paleolog. u još težem obliku nego njegov otac. potonji car. postavljen je na mesto komandanta Sera i Melnika. godine. Makedoniji. vanbračnog sina Mihaila I. On je potpisao sporazum sa Jovanom Vatacom 1249. Tu je ujedno i proglašena bugarska patrijaršija. oko sporazuma sultana sa Mihailom Paleologom. koji je poslednjih godina života bolovao od epilepsije. potisnute tatarskom najezdom i naseljavao ih kao stratiote u pograničnim pokrajinama. Teodor II Laskaris (1254-1258) Vladavina ovog cara pokazala je da nikejsko carstvo nije ni u kulturnom pogledu zaostajalo za starom Vizantijom. Jedino je malo nedostajalo da se zarati sa Ikonijskim sultanatom. Mongoli su vrlo brzo napustili Malu Aziju. Jovan je hteo da učini zemlju nezavisnom od uvoza robe i da je oslobodi od ekonomske prevlasti italijanskih gradova. sin i trnovski patrijarh umrli od neke bolesti. ali ga je ubrzo. Prekinute za vreme zime. na nagovor Teodora Anđela pogazio i započeo rat koji se završio njegovim porazom 1241. godine ugovor o savezu. Car se povukao i sklopio mir sa nikejskim carem. godine ušao je u Solun. No rat je sprečio prodor Mongola. Da bi pojačao vojne kontigente. a decembra 1246. a Mongoli su opustošili Poljsku. koja bi se najkraće mogla opisati kao težnja za privrednom nezavisnošću zemlje koja je imala da zadovolji sve svoje potrebe. godine. ali je u toku opsade primio vest da su mu žena. Saveznici su odmah stupili u borbu i opseli prestonicu sa kopna i mora. potpomognut i mletačkom flotom. Ruska država podlegla je osvajaču. U Nikeju je stiglo mongolsko poslanstvo koje je veličanstveno dočekano. godine pobedio je Zapadnogrčku carevinu i Bugare. Moravsku. Finansijske i privredne prilike bile su u nikejskoj državi zdravije negoli u Vizantiji iz vremena poslednjih Komnina i Anđela. operacije su obnovljene u proleće 1236. car je primao u službu Kumane.

a uskoro zatim. a za to je dobila vrlo široke privilegije. godine Skoplje. a sam Viljem Vilarduen dopao je zarobljeništva. Teodorom. Njegov brat. godine u Nimfeju je sklopljen znameniti ugovor između Đenovljana i Nikeje. avgusta Mihailo VIII svečano je umarširao u grad. Obnova razorene i zapuštene prestonice iziskivala je ogromne troškove i teško je teretila provincije Carstva. za despotovog sina Mihaila II. Za vreme pomena. Kad je Teodor umro u trideset sedmoj godini. koji je zasnovao đenovsku veličinu na Istoku. U jesen 1259. Mihailo je pripadao uglednoj plemićkoj porodici. Valonu i Butrinto. Međutim. njihove kolonije bile su razbacane po celom carstvu. Đenova se obavezala da pruži caru vojnu pomoć protiv Mletaka. poveo je veliku vojsku s jakim kumanskim i seldžučkim kontingentima. povoljan po Nikeju 1256. Samo zahvaljujući novoj pomoći sa Sicilije. U vizantijskim vodama gospodarile su italijanske republike. koji se oženio Teodorovom ćerkom Irinom Laskaris. U Bugarskoj su izbili nemiri i na presto se popeo Konstantin Tiha (1257-1277). najistaknutijem predstavniku vizantijske aristokratije. Regenstvo je povereno Mihailu Paleologu. oslobođena je svih carina i dažbina na teritoriji Carstva i imala je da dobije pristaništa u svim važnijim vizantijskim lukama. Četiri stotine konjanika koje je bio poslao Manfred izginule su. njima je pripadala većina ostrva u istočnom delu 58 .Mladi Mihailo Asen bio je napao Trakiju i Makedoniju. a posle restauracije i u samom Konstantinopolju. ali su ga Vizantinci u dva teška pohoda naterali na povlačenje. imao među svojim precima članove starih carskih dinastija i bio oženjen rođakom Jovana Vataca. gde je primio krunu od patrijarha u septembru iste godine. kruna je pripala njegovom sedmogodišnjem sinu Jovanu IV. Teodor II je sklopio ugovor i sa epirskom dinastijom. Ovom savezu pridružio se i ahajski knez Viljem II Bilarduen. proglašen za savladara mladog Jovana IV Laskarisa. Prvo je bio postavljen za velikog duksa sa titulom despota. bio je neprijatelj Nikeje. on je saznao da je prestonica skoro bez zaštite. bila je potrebna veća vojska i flota. sklopljeno avgusta 1260. Rat protiv trojnog saveza bio je prvi zadatak Mihaila Paleologa. gotovo bez borbe. Epir je mogao da se od ovog udarca oporavi. izgubio mnogo na sjaju i bogatstvu. decembra 1258 ili januara 1259. godine on je zauzeo Krf i najvažnije gradove na epirskoj obali. Prilep i Kičevo. ne obazirući se mržnju vizantijskog plemstva prema njemu. Brz uspon Mihaila objašnjava se novim spoljnopolitičkim zapletima koji su zahtevali brzo sređivanje prilika i stvaranje jake vlade u Nikeji. carska vojska je upala u Epir i ušla u Artu. Već 1258. 13. on je napao nezaštićeni grad i u zoru 25.7. deveti dan posle careve smrti. Iako je još trajalo primirje. dao je Manfredu svoju ćerku i sa njime sklopio savez protiv Nikeje. Najteže je stradala epirska despotovina. udavši svoju ćerku Mariju. osvajanje prestonice donelo je i probleme. Car je peške prošetao gradom i ušao u Svetu Sofiju. 1261. Latinsko carstvo prestalo je da postoji. pa je sklopljen mir. godine i mletačka flota sa većim delom latinske posade krenula u jednu ekspediciju na Crnom Moru. Car Balduin II pobegao je iz grada. zauzeo je Drač. godine prodro u grad. njegov sin Manfred. zajedno sa svojim bratom. Na stranu ovog trojnog saveza stala je i Srbija Uroša I. Pošto se epirski despot pomirio sa gubitkom. Carev dolazak u grad dočekan je sa velikim oduševljenjem i pretvorio se u narodni i verski praznik. koji je posle osvajanja 1204. Njegova vojska zaposela je 1258. Za razliku od Fridriha II. Georgije je ubijen. Na prolazu kroz Trakiju. maja 1261. godine došlo je u pelagonskoj dolini do odlučujuće bitke u kojoj su Vizantinci dotukli do nogu šarenu vojsku saveznika. Izdaci su se povećavali. Čak su i Srbi napustili gradove zauzete pre godinu dana. sevastokrator Jovan Paleolog. U leto iste godine vojskovođa Aleksije Stratigopul poslat je sa malom vojskom na bugarsku granicu. Za regenta Teodor je odredio svog prijatelja Georgija Muzalona. koji je takođe postao zet epirskog despota. godine. 15.

godine Mlečani su sklopili novi ugovor. koje su u proleće 1263. Car je oženio svog sina Andronika ćerkom ugarskog kralja Stefana V. Kada je papa Kliment IV umro i rimska stolica ostala na duže vreme prazna vizantijski car je našao oslonca u Luju IX Svetom. novca je ponestalo i turske trupe su prešle na stranu protivnika. ali je Papa Urban IV (1261-1264) podržavao Latine u Grčkoj u borbi protiv Vizantije i čak je bacio anatemu na Đenovljane. 1262. Istovremeno. Dok su oni tamo boravili. Grčka je takođe ostala pod vlašću Latina. U međuvremeno su se na zapadu desile važne promene. Karlo je istupio s agresivnim namerama protiv Vizantije i umešao se u prilike u Grčkoj.1268. jer su opet dobili pravo slobodne trgovine u Vizantiji. a i neke nove. Rat se otegao. Kratka vojna u Tunisu završila se smrću Luja IX i Karlo se posle par pobeda vratio na Siciliju. vizantijsko-đenovljanska flota zauzela je Egejska ostrva. Međutim Urban IV nije podržavao Manfredove osvajačke planove. prema kojem su dobili sve ranije. U Epiru su 1264. Vizantinci koji su bili prodrli u unutrašnjost Peloponeza pretrpeli su poraz 1264. a Konstantin Tih se oženio Mihailovom sestričinom Marijom. papa je u međuvremenu oslobodio vazalne zakletve Viljema II Vilarduena koji je pokrenuo rat protiv Vizantije. godine da ga prati u krstaškom ratu u Tunis i time je njegov pohod protiv Vizantije zaustavljen. jer su bili u rodbinskim vezama ili sa Karlom ili sa Jovanom IV Laskarisom koga je Mihailo zbacio i oslepeo. ujedinjenju i uporno je bivala neprijateljski raspoložena prema Vizantiji. Poraženi su i Đenovljani na moru. godine carica Irina Laskaris umrla. iako pod grčkom vlašću. a i pravo da se nastanjuju u Galati. Pošto Mihailo VIII nije 59 . godine. Ovaj ugovor učinio je kraj nećkanju Mletaka i oni su konačno ratifikovali ugovor 4. posle prvobitnih uspeha. Središte agresivnih planova protiv Vizantije bila je Sicilija i stoga su odnosi sa Sicilijanskom kraljevinom činili čvor Mihailove politike u toku cele njegove vladavine. Kako se opet sa Zapada povećavala opasnost. Stupio je u vezu sa Viljemom II. Mihailo je uspeo da iskoristi taj papin animozitet prema Sicilijanskoj kraljevini i ponudama o uniji dve crkve izazvao kod pape preokret u mišljenju. Uskoro posle toga Andronik je u novembru 1272. Borbe u južnoj Grčkoj dobile su nepovoljan obrt.. prestoničkom predgrađu na Zlatnom Rogu. godine zaustavili su napredovanje Vizantije. francuskom kralju. Mihailo je poslao jaku vojsku sa pomoćnim odredima seldžučkih najamnika jačine 5000 vojnika. godine krunisan za cara i savladara. Njegovi transporti trupa u Moreju 1271 i 1272. godine trupe pod komandom Jovana Paleologa odnele veliku pobedu i naterale epirskog despota da prizna suverenitet vizantijskog cara. Mihailo VIII je opet sklopio ugovor sa Đenovljanima koji je bio privremeno suspendovan.Sredozemnog Mora. Juna 1265. Karlo je morao u leto 1270. koji je to jedva dočekao i stavio svoju zemlju pod njegov suverenitet. Đenovljani su rado prihvatili ovu ponudu. Vizantija je učvrstila svoje pozicije na Peloponezu. Mihailo je težio da spreči sporazum Sicilije sa Rimom. godine porazili Mlečani kod Seteopocija u Nauplijskom Zalivu. on je uspeo da odvrati svog ratobornog brata Karla od rata protiv Grka. izmakla je. godine kod Makri – Plagi i počeli da se povlače. zajedno sa Tesalijom.4. privilegije u Vizantiji. Karlo Anžujski je došao u Italiju i savladao kralja Manfreda i tako je izgledalo kao da će antivizantijski planovi ponovo doći u prvi plan. ali nije uspelo na tlu Bugarske i Srbije. Međutim. Mihailo je krenuo u obnavljanje Vizantijske suprematije na tlu Balkana. Srbija i Bugarska su takođe stale na Karlovu stranu. jer je radio na tome da učini kraja vladavini Štaufovaca u južnoj Italiji. ali jeste uspelo u zbližavanju sa Ugarskom. U Bugarskoj je zategnutost privremeno popustila kada je 1270. Podupiran u nameri da oslobodi svete zemlje od nevernika od strane Mihaila VIII. godine Mihailo je zauzeo crnomorske luke Anhijal i Mesemvriju i uspeo da proširi svoju teritoriju na račun Bugarske. a i Epirska despotovina. Na Peloponezu je otpočela jaka vizantijska ofanziva koja se završila pobedom.

1274. Sada su Vizantinci proširili svoju teritoriju sve do Arkadije. u slučaju crkvenog potčinjenja Rimu garantovana mu je bezbednost od strane katoličkih sila. Za patrijarha je postavljen Jovan Vek. Mihailo VIII je uspeo da ubedi Petra III. Na saboru u Lionu 6.6. u protivnom slučaju stavio mu je do znanja da neće moći da spreči Karla Anžujskog u njegovim namerama. zauzeo Butrinto. godine oduzeo Manfredu. Eubeja i više Egejskih ostrva pali su u njegove ruke. ali je u poslednjem trenutku vizantijska diplomatija pobedila. Papa je sada stajao čvrsto na strani sicilijanskog kralja i uskoro je Karlo sklopio ugovor sa Mlecima radi uspostavljanja Rimske imperije (3. Otpočela su surova proganjanja. Važna promena nastala je smrću Viljema Vilarduena 1278. koji se munjevitom brzinom 60 . Posledice su bile velike. godine on se dogovorio sa rimskim legatima i uspeo da jedan deo svog klera pridobije za prihvatanje unije. U Epiru je despot Nićifor ustao protiv Paleologa. gde su uspeha imale operacije Likarija. ali je smeli sevastokrator Jovan Anđeo uspeo da odbrani svoju prestonicu. Po prepunim zatvorima ležali su sveštenici i svetovnjaci.7. Ove najezde i pređašnji porazi vizantijske vojske protiv Tatara 1264 i 1271. Nikada Karlo Anžujski nije bio bliže cilju. čime je svoje neprijatelje držao u stalnom šahu. zauzeli Belgrad i Butrinto i opseli Drač i Valonu. carske trupe su potisle anžujske u Albaniji. Na Siciliji je nastalo vrenje. jer je zemlja bila iscrpena stalnim Karlovim ratovima i ogorčena ucenama njegovog činovničkog aparata. Smrću Pape Nikole III na kurijsku stolicu je seo Martin IV. Pod papinim uticajem Karlo je morao da odustane od planiranog rata i da pristane na primirje do 1. godine. Priznanje katoličke dogme i potčinjenje papi izazvali su veliko uzbuđenje u državi.1281). godine unija je potpisana. 1276. Bugari su morali da se odreknu spornih gradova i povuku. Najveće uspehe Vizantija je postigla na moru. godine potpisali novi ugovor sa carem. godine. Sada je Vizantija preuzela ofanzivu. postavljenog za velikog duksa Vizantije. Jovan Tesalijski. 1273. uprkos jakoj opoziciji vizantijskog sveštenstva da se pokori papinoj volji. Sada je Morejska kneževina dopala direktno pod vlast Karla Anžujskog. Mleci su u martu 1275. godine sa jakom vojskom u Tesaliju i prodro do Neopatre. marta 1282. godine. Tako je unija doživela potpun neuspeh. iako samo na dve godine. Srpski kralj je zauzeo Skoplje koje je zauvek ostalo van domašaja Vizantije. U stvari ova promena je oslabila pozicije Latina.5. Patrijarh Josif nije hteo ni da čuje o uniji. darovit i vešt čovek. U isto vreme vizantijski agenti su novcem huškali sicilijansko stanovništvo protiv Anžujaca. godine one je održao sabor na kome je Mihailo VIII proklet kao jeretik. koji je u početku bio u opoziciji. tako da se morala izvesti nasilna promena na patrijaršijskoj stolici. godine. Papa je takođe uspeo da ubedi i Mlečane da odustanu od obnavljanja ugovora. pa je i sama carska porodica bila podeljena. ali pod pritiskom Tatara. jer je zemlja bila iscrpljena neprestanim ratovanjem. nije imao većeg uspeha. a Jovan Tesalijski i srpski kralj Milutin napali su Makedoniju 1282. neznatni ljudi i članovi carskog dvora. godine u Palermu je izbio ustanak. godine sada su naterali Mihaila da potpiše ugovor o prijateljstvu sa Nogajem. pa ga predao Karlu anžujskom. najznačajnijim tatarskim vođom. tako da je Vizantija ponovo gospodarila Egejskim morem. Ni pohod iz 1277. slepo oruđe Karla Anžujskog i situacija se iz osnova promenila. a grčko stanovništvo se bunilo protiv tuđinske vladavine. Novi papa Grigorije X nije više hteo da se zadovoljava obećanjima te je pred cara stavio jasnu alternativu. Tako je Mihailo VIII stvorio pojas prijateljskih zemalja iza prvog pojasa neprijateljskih. Mleci su dali Karlu veliku flotu. 1278. Carev brat Jovan krenuo je 1275. tako je Mihailo morao. jer je rascep zahvatio sve slojeve stanovništva. 31.predao bugarskom caru Anhijal i Mesemvriju koje mu je obećao kao «miraz» izbio je rat 1272. aragonskog kralja da napadne Karla Anžujskog s leđa i da mu oduzme kraljevstvo koje je on 1266. stari neprijatelj Mihaila sada je istupao kao branilac pravoslavlja okupljajući oko sebe mnogobrojne protivnike unije. a zatim prišao uniji.

i pokušala sada da jednom od svojih sinova osigura nasledstvo prestola u Srbiji. dok su u ranom srednjem veku poreski prihodi iznosili 7-8 000. Krunisan je u Palermu Manfredovskom krunom. ali nije bio ni tako slab i nesposoban. Epiru s Etolijom i Akarnanijom. čemu doprinose i sve gore zloupotrebe poreskih činovnika. Izdržavanje flote. dok je Karlo Anžujski jedva uspeo da održi vlast na jugu Italije. Svetovni i duhovni veleposednici povećavaju svoja imanja kao i broj svojih parika. Posle ovoga za vreme Jovana Vataca. Tesaliji. ovoga puta bez izgleda da će se ikada zaustaviti. Beotiji. druga žena cara Andronika tražila je da se carstvo podeli među svim carevim sinovima. Srozavanje vrednosti vizantijske nomizme počev od sredine XI veka. a pritisak spolja se neprekidno pojačavao. Sada oni iznose negde oko 1 000. Uzdizanje dinastije Paleologa značilo je pobedu višeg vizantijskog plemstva. Naporna borba protiv osvajanja Karla Anžujskog i stalni ratovi u balkanskim zemljama potpuno su iscrpli snage carstva. Nema sumnje da su trupe za vreme Mihaila VIII bile veće od nekoliko desetina hiljada. verujući u pomorsku snagu Đenovljana. Irina. Vizantijska vojska se sada skoro isključivo sastoji od stranih plaćenika. pa i vojnom pogledu. Poreski dohoci se sve više smanjuju. kraljem Milutinom. godine u jednom pohodu u Bugarskoj učestvovalo je 10 000 vojnika. Proces feudalizacije uzima novog maha i u XIV veku doživljava svoj vrhunac. dok je sada njihova vrednost pala na pola. kako izgleda oko 90% svoje nominalne vrednosti.000 zlatnika godišnje. Pri tome su to tada bili punovrednosni zlatnici. Tamo je stupila u vezu sa svojim zetom. Andronika nije privlačio. zlatnik je imao samo 2/3 61 . Važan simptom finansijske krize bio je i sistematsko kvarenje vizantijskog zlatnika dodavanjem metala manje vrednosti. a 1000 u Maloj Aziji. Njegova nastojanja da uspostavi vizantijsku vlast u starim zemljama imala su skromne rezultate. čak i sa preteranim radikalizmom. Carstvo je bilo potpuno istrošeno u vojnom i finansijskom pogledu.000 zlatnika. Careve težnje za restauracijom nisu imale manje uspeha nigde više nego u Atici. postao gospodar Sicilije. a 1279. preduzeo je i niz mera koje pokazuju da mu nije nedostajalo razumevanje za državne potrebe. usled čega je Irina napustila cara i otišla u Solun. dok vojska broji 3000 konjanika. Andronik II svakako nije bio državnik većeg formata. završila se pobedom. Sada su vojni kontingenti smanjeni. Flota sada iznosi 20 trijera.proširio na celo ostrvo. te počinje opadanje. dobijaju sve dalekosežnije privilegije i često uživaju potpuni imunitet. donekle je prevaziđeno u XII veku. Tako su sve pripreme Karla Anžujskog pale u vodu i njegov pohod protiv Vizantije definitivno propao. Početkom XIII veka vizantijski zlatnik imao je. od kojih je 2000 stacionirano u evropskom delu. godine on je na Peloponezu držao 6000 konjanika kao stražu. I pored grešaka koje je počinio. Od kraja XIII veka retko nailazimo u Vizantiji na vojsku koja broji više od nekoliko hiljada ljudi. 1263. Ovaj razvoj slabi državu ne samo u političkom već i u finansijskom. ali joj to nije uspelo. U avgustu je stigao Petar III sa svojom flotom. Državni organizam je bio podriven. a to je sada imalo još mnogo teže posledice. ali je Andronik odlučno odbio ovaj zahtev. Pronijari sve češće dobijaju pravo da prenesu svoje posede i prihode na svoje naslednike. on se potpuno odrekao flote. Odbrana na istoku bila je duboko uzdrmana. koja je zahtevala velike izdatke. Andronik II (1282-1328) Odbrambena borba Mihaila VIII protiv osvajača sa Zapada. Počela je snažna ekspanzija Osmanlija u Maloj Aziji i Srba na Balkanu. kako se to obično tvrdi.

Tada je zauzet i Drač. Carska vojska prošla je kroz Tesaliju. Veza sa Filipom Tarentskim. u proleće 1299. jer su Đenovljani napustili svoje saveznike i 1299. Filip Tarentski. godine Vizantija je preduzela protivnapad pod zapovedništvom Mihaila Glavasa. Svetogorski manastiri. prodrla u Epir i opsela Janjinu. od vremena Aleksija I Komnina. a na to su Vizantinci odgovorili represalijama prema Mlečanima naseljenim u gradu. a za patrijarha je postavljen Josif. dok je u prvim godinama Andronikove vladavine vredeo samo 14 karata. Andronik II je morao da se nagodi sa Srbima. 1294. a posle zauzeća Konstantinopolja samo 15 karata. Antivizantijski planovi na zapadu još nisu bili zamrli. u ime svog maloletnog sina Tome. Najzad. ali nije ojačala njen položaj i samo je pooštrila razdor Tesalijom gde su Filipove pretenzije izazivale ogorčenje. Vizantija koja nije imala flotu zapala je u težak položaj. Odmah po stupanju na presto Andronik se odrekao unije i dao je svojoj politici izrazito pravoslavni pravac. ulazi sada u odlučujuću fazu. godine primirjem na deset godina pri čemu su Mlecima potvrđene sve njihove stare privilegije i osim toga dodeljene nove kolonije u Egejskom moru. Rat se pretvorio u sukob Mletaka i Vizantije. a kada je on uskoro umro. ali i ovaj poslednji napor je bio uzaludan. brata francuskog kralja Filipa Lepog. Zato je Andronik morao da Milutinu da svoju petogodišnju kćer Simonidu. Đenovljani su opasali Galatu jakim bedemom i tako je u blizini vizantijske tvrđave nikla još jedna. Srpsko nadiranje prema jugu. Sada je naročito ojačao uticaj monaštva i nastaje period cvetanja i bogaćenja manastira. Svoje pozicije u Epiru on je osigurao brakom sa Tamarom. godine potpisan je ugovor o miru i proslavljena Milutinova svadba sa malom vizantijskom princezom. pa čak i nad Tesalijom. bili potčinjeni samom caru. njegovo mesto zauzeo je učeni Grigorije Kipranin. u nadležnost prestoničke patrijaršije. upadi Srba više nisu prestajali. Osvojene zemlje severno od linije Ohrid – Prilep – Štip Milutin je zadržao kao miraz. preuzeo je anžujske posede u Epiru i polagao pravo na suverenitet nad latinskim kneževinama u Grčkoj. sina napuljskog kralja Karla II i od Karla Valoa. koji je zamerao što je Milutin već bio oženjen tri puta i u braku sa bugarskom princezom. Pošto je car dozvolio da se Đenovljani. godine sklopili sa Mlecima «večni mir». Jovan Vek je morao da siđe sa patrijaršijske stolice. godine došlo je do rata između Đenove i Mletaka vođen prvenstveno zbog velikog suparništva ove dve pomorske sile. te je ponudio kralju Milutinu ugovor o miru i brak sa svojom sestrim Evdokijom. ali je ona odbila da se uda za njega. pa je u više mahova dolazilo do oružanih sukoba. 1297. uprkos protivljenju klera. koje su bile podelile Mediteran na sever i jug. Izmeću Epira i Tesalije. predati su hrisovuljom Andronika II od novembra 1312. godine umrli epirski despot Nićifor I i sevastokrator Jovan Tesalijski. oduzeo Vizantincima Skoplje. početkom XIV veka. vladali su vrlo zategnuti odnosi. napadnuti u Galati. godine predao prava anžujskog doma u Romaniji. a 1295. Rat se završio 1302. 62 . Mleci su preduzeli napad na stanovništvo naseljeno van gradskih zidina. Činilo se da prilike u separatističkim grčkim državicama uzimaju povoljan obrt za Vizantiju kada su 1296. godine. godine uspela uspešno da interveniše. ćerkom epirskog despota Nićifora I.. kome je Karlo II 1294. stajala je Epirsku despotovinu jednog dela njene teritorije. koji su ranije. Pod ovim okolnostima Vizantija je već 1290. Otkako je kralj Milutin 1282.nominalne vrednosti (16 karata). Vlast u Epiru preuzela je princeza Ana. tako da se Vizantija opet privremeno pojavila na Jadranu. Opasnost je sada dolazila od Filipa Tarentskog. ali se Srbija umešala i preotela Vizantiji nedavno osvojeni Drač. godine Epirci su mu ustupili i gradove u Etoliji. sklone iza prestoničkih zidina. zlatnik je spao na polovinu svoje nekadašnje vrednosti.

Andronik II je mnoge nade polagao u Alane. ali su poraženi u prvom sudaru sa Turcima pa su se povukli i počeli da pljačkaju vizantijsku zemlju. Andronik mu je dao ugovorenu platu za 4 meseca unapred. koji su došli. dok je ostala zemlja bila prepuštena pljački. dok na vizantijskoj strani otpora gotovo da nije ni bilo. zapovednik Katalanske kompanije. Napad na Solun je bio odbijen u proleće 1308. 1307. godine. 1308. Hilandar je izdržao pravu opsadu. Pune dve godine su Katalanci pljačkali po celoj Trakiji. gde je vladao Jovan II. godine Katalanci su se prebacili u Malu Aziju i krenuli protiv Filadelfije. zakletvu vernosti. Filadelfija. gde su u prvom naletu do nogu potukli Turke. a papa Kliment V je pružio moralnu podršku. šarena vojska Mihaila IX sa pomoćnim turskim i alanskim odredima. godine čitava Mala Azija nalazila se pod Turskom vlašću. 1307. O davanju otpora Katalancima nije bilo ni govora. Neočekivano se pojavilo svetlo na kraju tunela. pljačkajući bez razlike Turke i Vizantince. Za odbranu Male Azije nije postojalo ni vojnih ni finansijskih sredstava. godine titularnom Konstantinopoljskom caricom Katarinom Kurtene. unuk sevastokratora Jovana. bacivši još jednu anatemu na vizantijskog cara. Početkom 1304. kao Nikeja. Brusa. U ovoj bujici održale su se samo neke veće tvrđave. pretrpela je težak poraz. Karlov izaslanik Teobald Sepoa. godine. koji se posle smrti tutora Gvidoa II de la Roša (1308) bio okrenuo ka vizantijskom caru. godine. Umesto da ratuju sa Turcima napali su vizantijsku Magneziju. on je sad radio na oživljavanju planova Karla Anžujskog. Njegov pohod protiv epirske despine Ane nije bio uspešan međutim. Vremenom turski napadi su postajali sve veći. koji nisu mogli da odole iskušenju da ožive politiku iz vremena IV krstaškog rata. Carska vlada bila je srećna kada je uspela da ih ubedi da se vrate. godine nastanili se na Kasandriji. Ogorčeni Katalanci latili su se oružja pa je izbio rat. ponudio je caru svoje usluge u borbi protiv Turaka. Magnezija ili luke. Sistem pogranične odbrane. godine Valoa je sklopio ugovor sa Milutinom. odakle se uputio na Kasandriju i primio od Katalanske kompanije. Čitavu godinu Katalanci su živeli bezbrižno u ovoj bogatoj i plodnoj oblasti. ali su posle pobede počeli da pustoše okolnu zemlju. u ime svog gospodara. Sukob se toliko zaoštrio da je Rožer ubijen u palati Mihaila IX. Rožer de Flor. Nikomedija. a Ruski manastir je spaljen. Tu su uspešno služili za 63 . stigao je 1308. Oženivši se 1301. rodonačelnik Osmanlijske dinastije. U međuvremenu su Katalanci krenuli preko Rodopa i u jesen 1307. Odavde su nastavili da pljačkaju na sve strane. Istovremeno se pojačao i bugarski pritisak sa severa. Kod Apra u Trakiji. na zapadu. godine. ali se zategnutost povećavala.Mongolska invazija koja je sredinom XIII veka uzdrmala celu prednju Aziju. stvoren u nikejsko doba. Pod upravom Teodora Svetoslava (1300-1322) Bugarska je počela da se oporavlja. godine zaključio je sporazum sa Mlecima. sporazumeo sa katoličkim Albancima i zauzeo Drač. Filip Tarentski se. Već oko 1300. godine krenuli na jug i stupili u službu atinskog vojvode Valtera od Brijena. Krajem 1303. potisnula je mnogobrojna turska plemena prema Maloj Aziji i ovde je Vizantija najviše nastradala. Najzad su u proleće 1310. Bilo ih je sve zajedno nekih desetak hiljada. a carska vlada je morala da se pomiri sa ovim gubitkom i da ugovorom o miru prizna bugarskom caru njegova osvajanja. teško bolestan mladić. Ni manastiri Svete Gore nisu pošteđeni. Velike mase kretale su se prema granici carstva. godine proveli su u Galipolju. a Rožera verio sa svojom sestričinom Marijom Asen. aprila 1305. kao Herakleja na severu. Smirna i Fokeja na jugu. a zatim su počele da prodiru i u vizantijsku Malu Aziju. 1306. tražeći zemlju za naseljavanje. bio je propao i zemlja je bila otvorena neprijateljskim najezdama. Sard. Opasniji od njega bio je Karlo Valoa. Staru Bitiniju držao je Osman. Zimu 1304/5. godine Rožer je stigao u prestonicu sa 6500 vojnika. koja će vremenom ujediniti pod svojom upravom sva turska plemena i pokoriti i Vizantiju i južnoslovenske zemlje. Odbrana se morala ograničiti na važnije gradove. Katalanci su potom krenuli na Tesaliju. Iskoristivši opšte rasulo u Vizantiji on je proširio svoju teritoriju južno od balkanskih planina i nekoliko važnih gradova na Crnom Moru. godine sa jedanaest mletačkih lađa na Eubeju.

U uspešnim borbama sa Latinima. pa je sledećih osam godina regionom vladao Mihailo Kantakuzin. ali samo nominalno. a na Uskrs 1321. 1308. teško mirio sa lakomislenim životom mlađeg Andronika. Još kao dete. Vojvoda Valter i njegovi vitezovi izginuli su u ovoj bici i tako je Franačka vlast u Atici i Beotiji bila slomljena i umesto nje nastala je Katalanska kneževina. bojeći se pobune u prestonici. Karlove osvajačke težnje nestale si tri godine ranije. stari car je požurio da sklopi mir. koji se uspešno borio protiv Turaka. Janjina i niz drugih epirskih gradova došli su pod vlast vizantijskog cara. a Andronik III je čak krunisan za savladara 2. teško bolestan.2.njegov račun. Kada je vojska pod vođstvom Sirgijana krenula na prestonicu. pa je stari car. 1318. on je bio proglašen za cara – savladara i važio je kao drugi naslednik. Andronikovi ljudi su zabunom ubili njegovog brata. Njen vođa bio je Jovan Kantakuzin. dok je lučka varoš Pteleon pripala Mlecima. aristokratija je uspela da izazove nemire. Već sledeće godine ponovo je izbio rat. Epirskog despota Tomu ubio je grof Kefalenije Nikola Orsini. koji se zbog ovog braka razveo od svoje žene Epirke. Andronik III. pa su potpisali primirje na 12 godina sa Vizantijom. pa je čak 1313. godine. lep i darovit mladić. Slično tome i Milutin se ponovo okrenuo Carstvu. godine Andronik III je napustio prestonicu i pridružio se vojsci koju su njegovi prijatelji skupili oko Jedrena. sin bivšeg bugarskog cara Jovana III Asena. Mihailo IX je umro 1320. Sada je na duže vreme zavladao mir. Tesalija prestaje da postoji kao država.1325. on je uspeo da učvrsti i proširi Vizantijsku vlast u Moreji. Tada u Tesaliju upadaju velike mase Albanaca. najbolji Andronikov prijatelj i daroviti pustolov Sirgijan. godine. Severni deo je priznao carev suverenitet. Međutim. s vremenom. sin Mihaila IX. a ovaj je sve teže podnosio očevo i dedino tutorstvo. Tragajući za nekim suparnikom svog gospodara. godine dinastija Anđela ugasila se i u Epiru i u Tesaliji. naročito među mlađim plemićima i protiv cara se stvorila jaka opozicija. godine Andronik je uspeo da stabilizuje položaj na Peloponezu. Ukinuo je odredbu kojom se upravnik menjao svake godine. U borbi koja je predstojala on je bio u mnogo povoljnijem položaju nego stari car. Njegovo delo nastavio je Andronik Asen (13161323). ponovo popustio i sporazum je uspostavljen pod ranijim uslovima. godine. Pogođen ovim. Andronik III je imao mnogo pristalica. pošto se nekoliko gradova u blizini prestonice predalo. koji je bio po ocu kumanskog porekla. kao dete udata za Filipa Tarentskog. a stari car je lišio Andronika nasledstva. otac budućeg cara Jovana VI. PREVLAST SRBIJE NA BALKANU Opadanje države ispoljilo se u teškim nemirima. dok je najveći deo sa prestonicom Neopatre prigrabila atinska vojvodina Katalanaca. EPOHA GRAĐANSKIH RATOVA. Tragičan završetak jedne ljubavne pustolovine Andronika III učinio je kraj ovoj ljubavi. Međutim stari car se. Ali naklonost naroda je bila na strani pretendenta. godine poslao 2000 konjanika caru kao pomoćni odred. kada su na Kefisu u Beotiji satrli brojno nadmoćniju franačku vojsku. bio je nekada ljubimac starog cara. Iskoristivši nezadovoljstvo koje je vladalo zbog silnih nameta u Trakiji. a posle smrti sevastokratora Jovana II. godine. posle svog oca. 64 . kada je njegova žena Katarina Kurtene umrla. ali su uskoro otvoreno zaratili sa Francima 1311. godine. Sukob između starog i mladog Andronika je prvi u nizu unutrašnjih borbi. Mleci su tri godine ranije uvideli da je mala šansa da će se obnoviti latinska vlast u Konstantinopolju. despota Manojla. Sirgijan je prišao starom caru i u njegovoj službi preuzeo vođstvo protiv svog doskorašnjeg štićenika i gospodara. Titula je prešla na njenu ćerku Katarinu Valoa i ona je 1313. 1308. kada je u taboru mladog Andronika došlo do neslaganja izazvanog suparništvom Sirgijana i Kantakuzina.

6. čiji je najistaknutiji vođa bio Jovan Kantakuzin. zahvaljujući starim vezama sa srpskom dinastijom.2. Državničkim sposobnostima on je daleko nadmašivao sve svoje savremenike. Andronik III se sporazumeo sa bugarskim carom Mihailom Šišmanom. Kantakuzin i drugi vizantijski magnati svakako su već tada pomagali gradnju brodova iz ličnih sredstava. reforma nije bila uspešna. Kako državna sredstva za to nisu bila dovoljna. koja je bila postavljena na presto Bugarske posle smrti Mihaila Šišmana i doveli na presto Ivana Aleksandra (1331-1371). načinio svojom prestonicom. Preuzevši vlast i odgovornost. maja 1328. u proleće 1334.Turci su u međuvremenu zauzeli izgladnelu Brusu. U Maloj Aziji Andronik i Jovan pokušali su da se odupru Turcima. Ohridom i Strumicom. U Srbiji je izvršen prevrat i na vlast je došao Stefan Dušan. kao Monah Antonije. a Dušan je prihvatio ponudu za mir. jula 1330. godine. Građenje brodova je bilo za cara i Kantakuzina jedan od važnijih zadataka. Osmanov sin. Međutim. Vizantija je postigla izvesne uspehe u severnoj Grčkoj i na Egeju. 24. 1334. Južnoslovenski vladari zaključili su čvrst mir i Dušan se oženio sestrom bugarskog cara Jelenom. Strumica. godine. koju je Urhan. godine ponovo izbija rat između mladog i starog cara. jer je sa severa pretio napad Ugara. godine Andronik III je izvršio reformu vrhovnog sudstva i od nekadašnjih 12 vrhovnih sudija koje je postavio njegov deda. 1329. Već tada su pale mnoge važne tvrđave u Makedoniji. aprila 1326. Najzad je jedan carev čovek uspeo da ubije Sirgijana. sa Prilepom. godine Andronik III je prodro u prestonicu i preuzeo vlast. On je u Solun ušao u pratnji Jovana Kantakuzina januara 1328. 3. kao Ohrid. Nepunu godinu dana kasnije. Bugarski boljari su uskoro proterali sestru Stefana Dečanskog Anu. godine stupio je u službu srpskog kralja Dušana Sirgijan. sklopi savez sa Stefanom Dečanskim. koji je uspeo da učini Dušanu znatne usluge u borbi protiv Vizantije. godine trojica od četvorice sudija bili smenjeni zbog primanja mita. godine. godine vojska njegovog saveznika Sišmana bila poražena kod Velbužda. pa je Andronik III pretnjama i nagovaranjima morao da ga ubedi da opozove trupe. Šest godina kasnije pala je i Nikomedija. pa i hrabrog ali nestalnog cara. Prilep. Ova bitka udarila je temelje srpskoj prevlasti na Balkanu. Andronik III je upao u srpski deo Makedonije. koji su se osećali ugroženi osmanlijskom ekspanzijom. kao Filadelfija i Herakleja na Pontu. gde je i umro 13. ali su podlegli u neravnopravnoj borbi kod Filokrene i početkom marta 1331. ali je 28. jer su već 1337. načinio sudski kolegijum od samo 4 člana. godine.1332. Akcija koju su privrženici Andronika II preuzeli u Makedoniji propala je pre nego što je srpski kralj uspeo da se pridruži. Kako je Andronik II. godine zaključen je ugovor o miru po kome su Srbi zadržali veći deo osvojene Makedonije. Nemoćna prema nadiranju Osmanlija i Srba. ali je i to imala da zahvali saradnji sa seldžučkim emirima. 1329. U tom trenutku bugarski car je poslao Androniku starijem jedan odred bugarsko-tatarskog sastava. Andronik III (1328-1341) Na vlast je sada došla nova generacija. Sada su se u Maloj Aziji pod vizantijskom vlašću nalazili samo pojedini gradovi. dva sveštena i dva svetovna. 65 . udaljeni jedan od drugog. Cela Makedonija i sam Solun pripali su Androniku III. Tek su jake zidine Soluna zaustavile Dušanovo napredovanje. godine krenuli su u Malu Aziju sa 2000 vojnika da oslobode opsednutu Nikeju. Kostur. Aleksandar je odmah stupio u borbu sa Vizantijom i uspeo da vrati gradove koje je Andronik u međuvremenu bio zauzeo i to sve osigura ugovorom iz 1332. a sam car je poginuo u bekstvu. u februaru 1327. Andronik III i Kantakuzin su umnogome pratili mere prethodne vlade.8. Stari car je zatvoren u manastir. godine Urhan je ušao u grad.

1341. ni 1342.1341. ali je odbijen. njegova palata je srušena i opljačkana. Srpski kralj ga je dočekao sa velikim počastima jula 1342.6. godine u Prištini. ustanak je brzo likvidiran 1340. Oslanjajući se na njih Andronik III i Jovan su pokušali. Najznačajniji uspesi postignuti su u Epiru i Tesaliji. kada mu je iznenada stigla vest da ga je Tesalija priznala za cara. Kantakuzin je primio borbu i 26. ali su oni napadali Latine. Turci su pljačkali tračku obalu. Ove metode naišle su na podsmevanje i osudu. godine. Zapadne sile. dok su drugi izjednačavali nebeski i zemaljski svet. Namesnik Teodor Sinadin morao je da beži iz grada. godine. Veliki domestik Kantakuzin polagao je pravo na regenstvo. trpeo je od napade od maloazijskih seldžučkih emira. Jovan Monomah. pa kad su car i Jovan Kantakuzin prispeli sa malom vojskom. 1341.10. godine ziloti uspeli da uzmu vlast u svoje ruke. ali se svega nekoliko gradova pridružilo Nićiforu II. proterivani ili hapšeni. pa je Kantakuzinova pratnja spala na svega 500 ljudi. godine u Dimotici se proglasio za cara.Južni deo Egeja. Car je uspeo da spase i Lezbos od napada zapada. Jedni su odbacivali postojanje nečeg takvog. kaluđera koji su verovali da životom u potpunoj povučenosti i tišini. njegov sin Jovan imao je tek 9 godina. već protiv Apokavka. godine. godine priznata je isihastička nauka na saboru u prestonici. Međutim pohodi saveznika na jaki Ser nisu imali uspeha. Posle smrti Stefana Gavrilopula Melisina 1333. koji se za vreme građanskog rata istakao na strani Andronika III. solunski namesnik. pokušale su da ospore Vizantiji zemlju koja joj je tako lako pripala. sve do granice sa Katalancima. upao je u Tesaliju. što je omogućavalo saradnju sa Vizantijom. U borbu su se umešali i ziloti. Izbijanjem sukoba između regenstva i vođe aristokrata Kantakuzina socijalni antagonizam je buknuo svom snagom. Najveću žestinu bunt je imao u Solunu. bio pod carskom vlašću. Uskoro je carska vojska na čelu sa Andronikom i Jovanom pohitala iz Tesalije u Epir i primila od epirske despine izjavu vernosti 1337. što potiče od boga. a pristalice pohapšene. pa je severni deo Tesalije. a i Bugari su pretili ratom. nečim što ih vezuje. Članovi plemićkih i imućnih porodica svuda su ubijani. zainteresovane za Epir. Kantakuzin se uspešno suprotstavio neprijateljima. Ziloti su priznali vlast Jovana V Paleologa. koji je osvojen i do 1346. Srbi su ponovo prodrli do Soluna. godine. a saopštava se ljudima. Kantakuzinova stvar izgledala je izgubljena. Njegovi pregovori s Dušanom su doveli do sporazuma i sklapanja saveza. fanatički deo monaha. gde su 1342. Veliki domestik proglašen je za državnog neprijatelja. dok je njihova imovina zaplenjena. 66 . Kada je Andronik umro 15. Epirski despot Jovan Orsini (1323-1335) pokušao je da zaposedne zapadni deo Tesalije. Ali Jovan naglašavao da se ne bori protiv legitimnog carskog doma. kao i pripadnici višeg staleža. ni 1343. Carska flota je najpre krenula na Hios. ali se protiv njega stvorila jaka opozicija. Kantakuzin je dugo ostao u Srbiji. Ahajski feudalci obavestili su velikog domestika da su spremni da priznaju suverenitet Vizantije. pa su čak izbili i sporovi u samoj crkvi oko ispravnosti ovog verovanja. uz pomoć novosagrađene flote da pojačaju vizantijske pozicije na moru. najmoćnijeg među tesalskim magnatima u Tesaliji je nastala anarhija. U Jedrenu je izbio ustanak protiv lokalne aristokratije i uskoro je plamen zahvatio i druge tračke gradove. Najbliži njegovi saradnici okrenuli su se protiv njega i on se sa oko 2000 svojih ljudi povukao prema srpskoj granici i zatražio pomoć od cara Dušana. koji su u to vreme oformili struju Isihasta. Despina Ana je uskoro otrovala svog muža i preuzela vlast sa svojim sinom Nićiforom II. Najveći njegov neprijatelj bio je prepredeni Aleksije Apokavk. Odlazak Kantakuzina iz prestonice iskoristili su protivnici ua državni udar. uz krajnji aksetizam može da se doživi vizija božanske svetlosti.

a zanimljivo je da je poteklo od Jovana Apokavka. Kostur i Hlerin i završio osvajanje Albanije. godine Jovan se obratio Umuru za pomoć i tada je stalno uživao podršku Turaka. veren je sestrom Jovana Paleologa. koji kao «zajednički otac» Jovana Paleologa i svoje dece brine o njihovim interesima. Jovan se u Jedrenu krunisao za cara 21. Kantakuzin je podršku našao u nedavno vraćenim grčkim oblastima. godine) za sveca. Posle sloma zilotske vladavine u Solunu. On je ubio vođu zilota Mihaila Paleologa. godine. zauzeo Voden. Ali. želeći da njima predaju grad. godine Vlast carice Ane bila je ograničena na prestonicu sa najbližom okolinom. ali su oni upali u Bugarsku umesto da ratuju protiv Kantakuzina. Kantakuzin je međutim prijatelja imao u aidinskom emiru Umuru. Sabor na Vlahernskom dvoru 1351. prvo Seldžuka. maja obavljeno je novo krunisanje u prestonici. ali su se oni digli na oružje i ubili Jovana sa oko stotinu svojih pristalica. godine prestonička kapija otvorena i gradska posada prešla na Jovanovu stranu. 2. Jovan je proglašen «duhovnim bratom» Andronika. Dušan je na ovo napustio Kantakuzina i pružio ruku prestoničkom regenstvu koje se svim sredstvima služilo da dobije njegovu naklonost.21347. godine Jovan je već potčinio skoro celu Trakiju. najpre kao Kantakuzinov. što je naplatio divljačkim pljačkanjem turskih trupa po zaposednutim zemljama Tokom 1343. u leto 1343. Jovan je sada mogao da bude siguran u pobedu. pa je carica morala da prekine borbu. Jovan je odustao od osvajanja Soluna.1346. I u prestonici protivnička stranka je zadobila težak udarac.2. godine priznao je pravovernost isihasta i bacio anatemu na protivnike ove dogme. Aleksije Apokavk ubijen je 11. a narod ih je rastrgao na komade. gde je i poginuo 1348. Stišavanje unutrašnjih borbi nije zaustavilo napredovanje Dušanove vojske. Uroš.5. godine njihova vlada je pala i Kantakuzin je ušao u grad 1350. godine prilikom obilaska jedne tamnice u kojoj su bili zatvoreni njegovi protivnici. Ona je u leto 1346. Prvih godina Kantakuzinove vlade Dušan je završio osvajanje epirskih oblasti i pripojio svom carstvu Tesaliju (1348). a 13. Osećajući da se njihova vlast ljulja ziloti su stupili u pregovore sa Dušanom. pa Osmanlija. godine carica je smenila patrijarha Jovana Kalekasa. sina prestoničkog diktatora. s kojim je još za vreme vladavine Andronika III bio u prijateljskim vezama.6. dok je snaga prestoničke vlade sve više opadala. Oslanjajući se na ekonomski i politički najjače elemente on se sve više približavao svoj cilju.Uskoro mu je pošlo za rukom da proširi svoju vlast i na račun katalanske oblasti u južnoj Tesaliji. pustila Grigorija Palamu iz zatvora i dovela za patrijarha Isidora. Njega je Jovan oženio svojom ćerkom Jelenom. godine Umur je ušao u Dimotiku. Tada je i u Solunu došlo do prve reakcije protiv zilotske vladavine. Umur je doduše povukao svoju vojsku jer je morao da se bori sa koalicijom zapadnih sila. Dušanov sin. Jovanom V. ali je 3. Krajem 1342. iako na delu nije ukazao prestoničkoj vladi ni najmanju pomoć. ali je zato sa Turcima preduzeo osvajanje Trakije. a zatim bi delio vlast sa legitimnim carem. i imao je da upravlja državom sam u toku deset godina. godine pozvala Turke da intervenišu u njenu pomoć i zaista. Kantakuzin je uspeo da povrati Ber i Voden 67 . Početkom 1343. Do leta 1345. krajem 1349. Bugarski car naplatio je svoje prijateljstvo zaposedanjem veće oblasti na gornjem toku Marice s Plovdivom i Stanimahom. a ostalu Makedoniju je prepustio Dušanu. stigao je odred od 6000 ljudi. godine Dušan je. Grigorije Palama je uskoro proglašen (1357/58. godine. ali se Kantakuzin u međuvremenu dogovorio sa osmanlijskim sultanom Uranom. a onda kao Paleologov saveznik. a njegova nauka postala je jedna od osnova daljeg razvoja grčke crkve. Svi su bačeni sa gradskih bedema. Potisnut iz starih vizantijskih pokrajina. Jovan Kantakuzin (1347-1354) Jovan je priznat za cara.1345. kojima je on uvek pokazivao posebnu pažnju i čije je prisajedinjenje bilo u velikoj meri njegovo delo.1347. godine.

13. a kao miraz i ostrvo Lezbos. na mesto jake Srbije. pa je zabeleženo da su prilikom Kantakuzinovog krunisanja gosti jeli iz bakrenog i zemljanog posuđa. Kantakuzin se takođe oprobao u samostalnoj gradnji flote. Trupe Jovana V potučene su u bici kod Dimotike. Tada je Kantakuzin stigao sa svojim trupama i situacija se promenila. 68 . Ali Dušanu je nedostajala flota. Jovan se nije mogao pomiriti sa time da je skoro 87% carinskih prihoda na Bosforu išlo Đenovi. posle zemljotresa koji je oterao Vizantince Urhanov sin Sulejman zauzeo je i samo Galipolje. godine Jovan Kantakuzin je proglašen za cara i savladara dok je ime Jovana V izbačeno iz zvaničnih aklamacija i molitava. godine. a sledeće godine carev sin je dobio titulu savladara. U jesen 1352. godine odigrala se velika bitka na Bosforu u kojoj je i 14 vizantijskih brodova uzelo učešća. pa je rat nastavljen u zapadnim vodama još tri godine dok nije sklopljen mir. godina. ali su uskoro ovi gradovi ponovo pali pod Dušanovu vlast. izbio je u vizantijskim vodama rat između Đenove i Mletaka.1352. Sada su i preostale oblasti Vizantije bile ugrožene i činilo se da je potrebna još samo jedna ofanziva do sloma carstva. zemljoradnja je za vreme građanskog rata potpuno upropašćena. Jovan V je uspeo da porazi Matiju Kantakuzina. jer se verovalo da i sama prestonica ugrožena. godine zaverenici su upali u grad i naterali cara da abdicira u korist Jovana V. Čak je i na carskom dvoru zavladala velika beda. jedinoj provinciji koja je carstvu preostala. Prestoničko stanovništvo bio je prestravljeno. Jovan mu je obećao svoju sestru Mariju ako ga ovaj vrati na presto. dok se Matija zatvorio u gradsku tvrđavu. On je ostao usamljen i morao je da sklopi mir sa Đenovom. Jovan je apelovao na pomoć bogatih građana. Na jedvite jade skupljeno je 50 000 zlatnika. 1350. Kantakuzin se zamonašio i kao monah Joasaf proživeo još trideset godina (umro 15. Jovan V je u međuvremenu stupio u kontakt sa đenovskim gusarom Franćeskom Gatiluziom. godine nova flota je uništena i car je morao da se povinuje uslovima pobednika. 1353. Na većinu uvozne robe smanjio je carinu i postigao time da su brodovi u sve većem broju počeli da ulaze u prestoničku luku. godine došlo je do rata. koji nisu dugo pružali otpor. Mleci su sklopili savez sa aragonskim kraljem Petrom IV. jer im je bilo u računu da imaju slabu Vizantiju. Jovan V je pozvao u pomoć Srbe i Bugare i dobio od Dušana 4000 konjanika. braneći svoje privilegije. Odlazak mletačke flote ostavio je cara u teškom položaju. Oko 1350. Đenovljani su se odmah latili oružja. Carski prihodi od trgovine iznosili su svega oko 30 000 dukata godišnje. te je pokušao da učini kraj ovom stanju.2. Stanovništvo Vizantije nije bilo više u stanju da plaća poreze.1383). Oni su se najpre učvrstili u tvrđavi Cimpe kod Galipolja. a Matija je dobio nove oblasti u Jedrenskoj pokrajini. Jovan je pokušao da izbegne sukob tako što je oblast svog sina Matije u zapadnoj Trakiji dao Jovanu V. već je utrošen na vrbovanje pomoćnih turskih odreda. godine moskovski veliki knez poslao je za renoviranje novac koji se u celom gradu nije mogao skupiti. Sada počinje period turskog naseljavanja na tlu Balkana. godine.u Makedoniji. dok je samo Đenova u Galati zarađivala preko 200 000. ovaj prilog nije upotrebljen za ono za šta je bio namenjen. a kako je državna blagajna bila prazna. na kojima je krstario Egejom i tražio plen. U proleće 1349. Posle razornih borbi i pljačkanja Turaka ova provincija je ličila na pustinju. Njegove vojne operacije svodile su se uglavnom na opsedanje gradova. a posle izvesnih kolebanja pridružio im se i Kantakuzin. vlasnikom dve galije.6. a Mleci nisu bili voljni da mu je iznajme. U Trakiji. Tek što se ovaj sukob završio. Dušanovo carstvo se sada prostiralo na preko pola teritorije Vizantije. Ali. Bitka je trajala do mraka i nije donela prevagu ni jednoj strani. Ali Urhan je poslao Kantakuzinu još 10 000 ljudi pod zapovedništvom svog sina Sulejmana i tako je Kantakuzin pobedio. Tu je napisao svoju čuvenu istoriju i niz teoloških spisa u kojima je branio nauku isihasta. ali je Manojlo uspeo da se odbrani u Moreji i car je na kraju morao da prizna mladog despota. Jedrene i ostali gradovi pretrpeli su strahovito pljačkanje carskih trupa koje su uglavnom sačinjavali Turci. Novembra 1354. a marta 1354. Mlečani su sada stupili u kontakt sa Jovanom V Paleologom i ponudili mu zajam od 20 000 dukata za borbu protiv Kantakuzina. 1357. kada je Jovan V na čelu male vojske ušao u Jedrene.

godine u Jedrene. Sultan je svoju prestonicu preselio prvo u Dimotiku. Već u proleće 1373. obavljen je vrlo svečano. Murat je brzo suzbio pobunu. za razliku od Čelebije. Iz Soluna kojim je upravljao. Turci su sada stajali na pragu Trakije. desila se smrt srpskog i grčkog cara Dušana (20. 1359. dok su u zaposednutim oblastima na Balkanu naseljavani turski kolonisti. Andronik je stavljen u zatvor. Prelaz cara u rimsku veru. g. Car je u proleće 1366. ali je to ostao njegov lični akt. Najzad oktobra 1371. Turci su otpočeli sa sistematskim osvajanjem Balkana. To je bilo prvi put da car ide u inostranstvo kao molilac. spasla je cara njegove bede. Jovan se sada našao u teškoj situaciji. a potom oko 1365. Ali Mleci nisu hteli da pomognu. Domaće stanovništvo terano je u masama. oslepeo svog sina i zatražio da Jovan učini isto. pa su Andronik i njegov mali sin Jovan preživeli. pa je car otišao tek avgusta 1369. Uniji se usprotivio patrijarh Kalist. No sve je bilo uzalud. ponevši neke dragulje koje je založio i tako oslobodio oca. Jovan je pratio sultana u pohodu u Maloj Aziji. Andronik je ovo odsustvo iskoristio da ustane protiv cara. ali su Turci krenuli u Trakiju.12. koji su se u međuvremenu bili učvrstili u Trakiji. Situacija je sada bila još složenija jer su Turci. krenuli u osvajanje Makedonije. a njegovo mesto je zauzeo Manojlo. Manojlo.Jovan V (1354-1390) Godinu dana po dolasku na vlast. U prvom naletu zauzeo je Galipolje. godine. jedine preostale carske provincije. godine Jovan V se vratio u prestonicu. a zatim je krenuo na Bugarsku i primorao ih da predaju cara i Mesemvriju i Sozopolj. krunisan za cara savladara. kao roblje. ali je kana nad njegovim sinom izvršena blaže. Vrlo brzo posle ove bitke i Vizantija je dospela u vazalni položaj i obavezala se da plaća danak sultanu i daje vojnu pomoć. godine car je odlučio da lično krene u Rim. a njegov apel za pomoć Andronik je odbio. gde su ga odvele njegove finansijske teškoće. a u povratku su Bugari čak i zadržali cara u Vidinu. carev sin Andronik koji je upravljao carstvom u carevom odsustvu odbio je da preda ostrvo. krenuo je u Mletke. ali i vrlo opštim izrazima. U proleće 1370. Papa mu je u svom odgovoru odao priznanje za njegovo pobožno raspoloženje u vrlo toplim. zajedno sa sultanovim sinom Saudži Čelebijom. car je otplovio iz Rima u Mletke. Amadeo je bio brat od ujaka caru i stigao je u leto 1366. Stvar je izgledala gotova i caru je na ruke isplaćeno 4000 dukata. te je par dana pre Dušanove smrti otišlo u Avinjon dugačko pismo u kome je molio papu da mu pošalje 5 galija i petnaest transportnih brodova sa 1000 vojnika i 500 konjanika. u Malu Aziju. isti onaj sin koga je car planirao jednom da pošalje kao taoca u Avinjon priskočio je ocu u pomoć. koji je branio prerogative svoje patrijaršije. Ali. Za vlade novog sultana Murata (1362-1389) okupacija Balkana ulazi u odlučujuću fazu. godine lično krenuo u Ugarsku da potraži pomoć kralja Ludovika I. Iznenadna intervencija grofa Amadea Savojskog. Car nije smeo da se ogluši o Muratovu naredbu. čime je jedan od najjačih pretendenata na vizantijsko nasledstvo ispao iz igre. godine u vizantijske vode sa krstaškom vojskom. Njegov sin car Uroš (1355-1371) nije bio u stanju da održi pod vlašću raznolike i slabo povezane delove očevog carstva.8. Jovan je pristao da im proda ostrvo Tenedos. Uskoro posle zauzimanja Galipolja. Osmanlijski vojskovođa Lalašahin ušao je u Plovdiv i učvrstio se tamo kao beglerbeg Rumelije.1373. Sa svoje strane obećao je da će za 6 meseci privesti rimskoj veri svoj narod. odgovarajući svojim obavezama. 1361. Đenovljani su rešili da izvrše prevrat i pomogli su Androniku da pobegne 69 . godine. bez para za povratak. oktobra 1369. koji je određen za naslednika i 25. godine. jer je ono predstavljalo primamljiv plen i za njegove prijatelja Đenovljane.Tokom 1367. a Mleci su se obavezali da mu vrate nakit carske krune i da mu daju 6 neopremljenih transportnih brodova i 25 000 dukata u gotovom. Jovan je pokušao da pregovara sa Rimom o uniji. godine osvojena je Dimotika. ali se odlazak otegao zbog opozicije. a godinu dana kasnije i Jedrene. godine prestonica je ugledala osmanlijsku vojsku pod svojim zidinama.1355). Mesec dana pre carevog povratka oni su kod Černomena na Marici porazili vojsku Jovana Uglješe i njegovog brata Vukašina.

u junu 1385. žedan vlasti. Osmanlije su sve teže nasrtali na Vizantiju i Slovene. gušeći svaki nagoveštaj osamostaljenja. Karlo je pozvao Turke koje su potukle Teodorovu vojsku. Ovo priznanje čiji motivi nisu poznati. Položaj carstva sada je izgledao bezizlazan. godine bosanska vojska je porazila Turke kod Bileće. predao je njima Galipolje. Celo carstvo je sada bila prestonica. Bajazit je opustošio okolnu zemlju a prestonici diktirao svoju volju. te je Manojlo morao svake godine da dolazi na Portu sa ugovorenim dankom i pomoćnim trupama da bi pratio sultana kuda god ovaj naredi. te nekoliko dana kasnije ustupio Đenovi Tenedos.juna. Malo posle ovoga Andronik je i umro. Teodor I (1382-1407) priznao je sultanov suverenitet i uživao kao vazal podršku Turaka protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja. Srbija je postala vazalna država i poslednji veći centar otpora na Balkanu je bio slomljen. Kada je Teodor napao Korint. Istina.8. upućujući poslanstvo u grad. Herakleju. Paleolozi su uspeli da oduzmu Kantakuzinima vizantijsku oblast na Peloponezu. ali je turska vojska pobedila. spao na svega 40 000 – 50 000 stanovnika. potvrđeno je formalnim ugovorom od 2. ali je na Bajazitov zahtev morao da ih sruši. 14. Ovi porazi izazvali su Muratov pohod protiv Srbije. posle pada Niša. a Mlečani su pomogli Jovanu da pobegne iz zatvora i da pomoću Turaka povrati presto.iz zatvora u Galatu i da stupi u akciju protiv Jovana i Manojla II. Car se obavezao da plaća sultanu danak. Radosto i Panidos na upravu. Kao oruđe služio mu je Jovan VII. Bajazit je sazvao sastanak u Seru 1393/1394. oko koje su se borili njegovi zetovi Karlo Toko. Saznavši za očevu smrt Manojlo je pobegao sa turskog dvora i osigurao sebi presto na račun svog sinovca Jovana VII. Stari car je u prestonici počeo da gradi nova utvrđenja. dostigla vrhunac. Knez Lazar je zarobljen i pogubljen po Bajazitovoj zapovesti. sa svojim sinom Manojlom II.1376. a 1388. Đenovljani nisu uspeli da zaposednu Tenedos. čak i u pohodu protiv Filadelfije i da pomogne osvajanje tog poslednjeg vizantijskog grada u Maloj Aziji. godine zauzeli Mlečani. Sada je izgledalo da je ovo predigra konačnog osvajanja Konstantinopolja od strane Turaka. pa je nestašica koja je decenijama pritiskala grad. godine on je prodro u grad i preuzeo presto.2.1382. Andronik je posle tridesetdvodnevne opsade ušao u prestonicu. godine došlo je do sudbonosne bitke u kojoj je Murat ubijen. knez Lazar Hrebljanović uspeo je da na Pločniku 1386. 16. 1390. ali je Jovan posle krvave i teške bitke uspeo da ga pobedi.1379. godine otera svog suparnika i vrati ocu presto. Konstantinopolj je odmah blokiran sa kopna. 1389. Ali Jovanova vlast nije potrajala dugo. godine. grof Kefalenije i despot Teodor Paleolog. Manojlo koji je bio pobegao na Lemnos. zbacio oca sa prestola. godinu i nagovestio svojim vazalima da će preći na taktiku totalnog neprijateljstva. Andronik nije mirovao i pokušao je da osvoji jednu tvrđavu na pola puta između Selimvrije i Konstantinopolja. dao je specijalne instrukcije za slučaj da tamo već nađu «Muratovog sina». Moreja. Aprila 1390. za nekoliko godina osvojeni su Ser (1383).7. 15. Posle dva promašena napada. Da bi stekao blagonaklonost Turaka. što im je ujedno i jedini uspeh u ovo vreme. Sofija (1385). Niš (1386). 12. Jovan je priznao Andronika IV i njegovog sina Jovana VII za zakonite naslednike i da im preda Selimvriju. Dok je Jovan V prividno vladao carstvo Manojlo je morao da prati Bajazita u razna osvajanja.1391 Jovan V je umro. uspeo je da 17. Solun (1387). godine suzbije Turke. jedina vizantijska oblast van prestonice podvrgnuta je strašnim napadima. Mletački senat. godine ušao u prestonicu i preuzeo vlast. koji je i sam bio osiromašio i opusteo. već su ga oktobra 1376. U centralnoj Grčkoj vodili su se sukobi oko zemlje Neria I Ačajuola. Izbio je rat između ove dve sile. Konačno. Manojlo II (1391-1425) Manojlo je bio mnogostrano obrazovan i darovit čovek. ali je na presto seo u jednom od najtežih i najnesrećnijih trenutaka vizantijske istorije. Jovan V je 1.11. upale u vizantijsku Moreju i zaposeli vizantijske tvrđave 70 . g.9.

Decembra 1399. ali se na njega digao Mustafa.1395. Vizantijska vlada je uspela da sklopi sa Muratom II mir. potukli vojsku vizantijskog despota i prodrli do južne obale. Njegov prolazak kroz Dardanele praćen je jaukom zarobljenih hrišćana koje je sultan radi što većeg poniženja doveo na obale moreuza. U proleće sledeće godine Turci su upali u južnu Grčku. italijanskim gradovima. stigne vest da je Bajazit poražen i zarobljen u bici kod Angore protiv Mongola pod vođstvom Timura. U Osmanlijskom carstvu izbili su nemiri.Leontarion i Akovu (početkom 1395). koji je 1413. Posle kolebanja pridružili su se i Mleci poslavši omanju flotu radi kontrole Dardanela. 8. Vizantija se oslobodila vazalne zavisnosti prema Turcima i prestala da plaća danak. godine Manojlov treći sin. godine kao očev savladar podržavao je Mustafu. a odatle u London. zauzeli mletački Argos. koji su se obavezali da će se brinuti o ishrani i odbrani grada. uz pomoć cara Manojla i despota Stefana Lazarevića savladao Musu. Jovan VII je pokušao da svoja prava na vizantijski presto proda francuskom kralju Karlu VI. Pozivu ugarskog kralja Žigmunda.1396. ali se on pokorio sultanovoj moći i obavezao se na danak. a i Morejska despotovina je doživela strahovitu invaziju. Jovan VIII. 28. godine. Car nije dobio ništa sem obećanja koja su ostala neispunjena. Dve godine pre toga Turci su već bili potčinili bugarsko carstvo. No Timur je već sledeće godine napustio Malu Aziju. Kada je Sulejman 1411. godine. To je izazvalo reakciju sultana. druge italijanske gradove. godine grad. pretendenta protiv Murata II i time navukao na sebe sultanov gnev. 1421. Vojnička pobeda ostala je na Mirčinoj strani. koji se oglušio o mletačke ponude da mu godišnje plaćaju 300 000 aspri i posle svega sedam godina Murat II je lično na juriš osvojio 29. godine osvojena je i Atina. on se priklonio Manojlu i poslao mu 1000 ljudi pod vođstvom maršala Busikoa. 25. Andronik. posle 2 godine boravka tamo. da bi zaobilaznim putem preko Egeja i Jadrana. koji je upravljao Solun predao je grad Mlecima. pa se sada počelo ozbiljno pomišljati na zajedničku akciju hrišćana protiv Turaka. godine Manojlo je u pratnji Busikoa krenuo na put da obezbedi pomoć.5. krenuo kući. Car je čak i 1415 krenuo na Peloponez i naredio da se na Korintskoj prevlaci izgradi Heksamilion. Musa je opseo prestonicu. Do teške borbe došlo je sa vlaškim knezom Mirčom koji je imao jakog oslonca u Ugarskoj. Vizantiji je ponovo zapretila kriza. marta. juna 1422. dug i jak bedem. godine umro je Mehmed I. Učvrstivši se u evropskom delu i vodeći ogorčenu borbu protiv svoje braće u Maloj Aziji. Bedem Heksamilion srušen je i cela je Moreja opustošena. krunisan 1421. godine Murat je opseo prestonicu. koji je uspeo da se probije u grad i junački se borio sa Turcima. ali on izgleda nije bio mnogo zainteresovan. njegov najstariji sin Jovan da pomogne svom bratu Teodoru II u upravljanju. ali šarena hrišćanska vojska poražena je. odazvali su se vitezovi iz više evropskih zemalja. a na njegovo mesto došao je Murat II (1421-1451). u prvom redu Francuzi. Bajazitov najstariji sin. otišao u Pariz. Osmanlijska sila bila je uspostavljena i novi sultan je obnovio agresivnu politiku. godine krvava bitka. Kralj Žigmund spasao se bekstvom i stigao na jednom brodu u Konstantinopolj.1402. U bici kod Nikopolja. Taman kada je nameravao da krene iz Pariza. Sulejman sklopio je ugovor sa Vizantijom.7. Na Rovinama se odigrala 17. a ponovo je dobila i Solun s okolinom i gradove na Mramornom moru. Posle okupacije Bugarske i Ugarska se našla ugrožena. Mehmed I posvetio se prema unutrašnjoj obnovi svoje zemlje. Manojlo je napustio oblast marta 1416. Turci su prešli Korintsku prevlaku. Obišao je Mletke. 1430.7. 1397. a ujesen iste godine stigao je u Moreju. godine velika. u kojoj je poginuo Kraljević Marko (sin despota Vukašina) i Konstantin Dejanović. despotom Stefanom Lazarevićem i pomorskim silama. tek pošto je opet pristala da plaća danak 1424.1393. 1423. a dve godine kasnije umro u toku pohoda protiv Kine. godine. pustošeći sve na putu. poražen u borbi protiv Muse. pa je Murat morao da se povuče.9. ali je na kraju u ovoj borbi trijumfovao njegov brat Mehmed. kada je osvojeno Trnovo 17. Naprotiv. 71 .

Vlaškoj i Erdelju. aprila otvoren sabor. patrijarha Josifa. Sabor je posle prenet u Firencu gde su se nastavile žučne rasprave.10. Vojska je krenula prema Crnom Moru i posle napornog prolaza stigla na obalu. ali ovaj put bez srpskog dela vojske. godine. u pratnji svoga brata Dimitrija. 1427. I pored strahovitih turskih pljačkanja Moreja je nastavila uspešnu borbu sa latinskim državama.1449. godine držao pod vlašću ceo Peloponez. godine on je stigao u Feraru. carska kruna je pripala Konstantinu. 72 . Konstantin Dragaš stigao je u prestonicu. U preostalim delovima carstva vladala su njegova braća kao samostalni gospodari. Papa je pozvao hrišćane u rat i uskoro se u Ugarskoj okupila vojska od oko 25 000 ljudi. zaposeo Atinu i Tebu. Tek 6. oni su početkom januara 1444. godine. godine pobeđen je Karlo Toko. te su 1431. 1430. Prodro je u Beotiju. dok je Murat ratovao u Maloj Aziji hrišćanska vojska je prešla Dunav kod Smedereva i prošla kroz Srbiju. 1428. Turci su upali u Moreju i odveli preko 60 000 zarobljenika. Krunisan u Moreji. ne ostavivši poroda. Ali unija je ostala samo mrtvo slovo na papiru jer Jovan nije imao načina kako da suzbije opoziciju. Zatim su prodrli u Bugarsku. Murat je na to udario na njega i prodro kroz srednju Grčku. koji je u više mahova pokušao da se pomoću Turaka dočepa prestola. a njegov sin Jovan vladao je sada prestonicom i njenim predgrađem. godine počeli pregovori.12. osvojili Sofiju i krenuli prema Trakiji. proširio svoju vlast na Fokidu i dalje do Pinda. ali se zbog unutarcrkvenih svađa pregovori otegli. pa je Latinska Ahajska kneževina prestala da postoji. No mletačka flota nije mogla da spreči prebacivanje turske vojske i 10. kod Niša pobedio turskog namesnika Rumelije.1446 zauzet na juriš. U proleće 1438. Jovan VIII umro je 31. a u južnoj Grčkoj despot Konstantin otpočeo je ofanzivu.1. despotu Konstantinu. Konstantin je već od 1443. despota Đurđa i Jovana Hunjadija i ugovorio sa njima primirje na deset godina. Ubrzo potom Konstantin je pozvan da zauzme presto Vizantije. godine Murat se u Jedrenu sastao sa predstavnicima kralja Vladislava. On je izvojevao nekoliko pobeda u Srbiji. nekoliko mitropolita i episkopa i igumana. godine Jovan je napustio prestonicu i uputio se na Zapad. 6.7. Ali i pri povratku. Tek kod Heksamiliona Konstantin mu se suprotstavio. Svestan teške situacije Jovan je odlučio da ponovo zaigra na kartu unije sa Rimskom crkvom. Tu je turski otpor pojačao i strašni mrazevi su naterali hrišćane da se vrate. ali je turska topovska vatra oborila zid. gde je 9. U junu 1444. a pošto je malo pre toga umro i Teodor. U Albaniji je izbio ustanak pod vođstvom Skenderbega. gde je Hunjadi. Početkom oktobra 1443. slavnog Sibinjanin Janka iz narodnih pesama da povede borbu protiv Turaka. koji je potom sporazumom ustupio ostatak svojih poseda na Peloponezu.1448. koji je 10. Kardinal Čezarini je uskoro oslobodio mladog kralja zakletve i već u septembru hrišćanska vojska je ponovo krenula u rat. Vlast u Moreji delili su Toma i Dimitrije. novembra na čelu velike vojske Murat se kod Varne sukobio sa saveznicima i porazio ih. koje su svuda izazvale oduševljenje. kardinal Julijan Čezarini i nikejski arhiepiskop Visarion proglasili su na latinskom i grčkom jeziku uniju. godine u firentinskoj katedrali. Novembra 1437. Tursko napredovanje ponukalo je Erdeljskog vojvodu Jovana Hunjadija. Zatim je prodro u srednju Grčku. jer je Đurađ bio zadovoljan sporazumom.1439. pod vođstvom mladog kralja Poljske i Ugarske Vladislava III. Posle ove katastrofe despot Konstantin je nastavio sa pohodima u Grčkoj. godine pobedili tursku vojsku. Jovana Hunjadija i despota Đurađa Brankovića. godine Konstantin je osvojio Patras.Jovan VIII (1425-1448) Pet godina pre pada grada Manojlo je umro.

Sam car je. a pre svega je. janičare. O njegovim namerama nije mogla postojati bilo kakva sumnja. Vizantijska prestonica nalazila se usred turske teritorije i delila azijske od evropskih teritorija. Prvih dana aprila 1453. 22. okupili su se u Sv. Tada je sultan u napad bacio svoju glavnu rezervu. tvrđavu u neposrednoj blizini Konstantinopolja. 7. Mehmed II je bio odlično opremio svoju vojsku. godine. Prilikom jednog pokušaja došlo je do pomorske bitke u kojoj je vizantijska flota odnela pobedu. vlast preuzeo njegov sin Mehmed II. a Bosna 1463. umetnički spomenici i rukopisi. Ovo novo oružje upotrebljeno je prilikom napada na grad i presudilo bitku. pre svega na kapiju Pemptona. Grci i Latini. Glavni juriš bio je usmeren na gradske zidine sa kopna. Godinu dana kasnije istu sudbinu doživela je i Trapezuntska carevina i time je poslednji komad grčke zemlje došao pod tursku vlast. Posle teške borbe trupe su uspele da prodru na zidove. Konstantin XI Dragaš borio se do poslednjeg daha i napao je smrt u borbi. sa središtem u Konstantinopolju / Istambulu. U odlučnom trenutku kardinal Ćustinijani smrtno je ranjen. Uoči tog dana. ali je odbrana grada odolevala. 73 . Aprila Osmanlije su prevukle preko kopna veći broj brodova i započeli bombardovanje grada i sa kopna i sa mora. što je izazvalo zabunu u redovima branilaca i ubrzalo prodor Turaka. Posle službe vojnici su se vratili na položaje i sve do kasno u noć car je vršio inspekciju trupa. Tako se ponovo uspostavilo jedno carstvo koje se prostiralo od Mesopotamije do Jadrana. Za 29. jer je sultan počeo da zida Rumili hisar. počeli su da popuštaju i bedemi grada. jer su Turci primetili da je to najslabija tačka utvrđenja. Konstantinopolj je preimenovan u Istambul i postao je prestonica otomanskog carstva. Uskoro je ceo grad bio u njihovim rukama. U zoru je počeo juriš. uz pomoć zapadnih inženjera stvorio jaku artiljeriju. 1456. ali posle sedmonedeljnog jurišanja. Prvi zadatak mladog sultana bio je da osvoji ovu tvrđavu. a 1460. godine osvojena je Atina. rešen da ne nadživi stvar koju brani. što je izazvalo oduševljenje branilaca.Konstantin Dragaš (1448-1453) Kada je posle smrti Murata II u februara 1451. Više juriša odbijeno je. Tri dana i tri noći trajalo je pljačkanje grada. kucnuo je sudnji čas Vizantiji. Srpska despotovina pala je 1459. maj Mehmed je naredio opšti napad. boreći se na zidinama grada davao primer odlučnosti i požrtvovanja. koji Turci i pored svih napora nisu mogli probiti. Prema njoj je stajo u gradu mali broj grčkih i još manji broj latinskih vojnika ukupno oko 700 Đenovljana. Sofiji po poslednji put. godine Mehmed II je sakupio pred Konstantinopoljom ogromnu vojsku. Zlatni Rog je bio zatvoren debelim lancem. godine nestala je i Morejska despotovina. aprila počela je opsada. uništena su blaga neprocenjive vrednosti.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->