Духовност: Његош и исихазам

Постављено 19.09.2005
Тема:

Srdan Miljkovic
ELEMENTI ISIHAZMA U NjEGOSEVOJ
LUCI MIKROKOZMA
I
Isihazam[1] je, u uzem smislu, naziv za religiozno-duhovni i bogoslovsko-filosofski
pokret na pravoslavnom Istoku u 14. veku, narocito u Svetoj Gori i na Balkanu, pa,
dakle, i kod Srba u to vreme. Najpre, isihazam oznacava podviznicki nacin
hriscanskog zivota, provodenog prvenstveno u molitvenom tihovanju, spojenim
najcesce sa anahoretskim (otselnickim) monaskim zivljenjem u pustinji ili u
nenasaljenom mestu. Sama grcka rec isihia znaci:tisina, spokojstvo, mir, unutrasnje
molitveno tihovanje, umno delovanje, umno-srdacnu neprekoidno ponavljanu molitvu
– Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji pomiluj me gresnoga – kojom se ostvaruje zivo
opstenje s Bogom, licno obozenje, pocetak preobrazaja licnosti samog podviznika
(monaha), ali i drugih ljudi i celog sveta.
Kao duhovno trazenje i religiozno-filosofska orijentacija isihazam ima svojevrsne
prethodnice u judejsko-biblijskoj apokaliptici i u grckoj religioznoj filosofiji srednjeg i
novog platonizma. Ipak, isihazam se kao poseban zivotni stav i pogled na svet razvio i
uoblicio u ranohriscanskom monastvu (egipatskom, sirijsko-palestinskom i sinajskom).
I vec u ranom hriscanstvu pokazuje se njegova bitna karakteristika da nije nuzno vezan
za otselnicki, pustinjski stil zivota. Ovim duhovnim zivotom ziveli su i veliki Oci
Crkve na Istoku i na episkopskim katedrama po velikim gradovima. Veliki
Kapadokijci iz 4. veka – Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Grigorije Niski – osim
sto su praktikovali isihazam, dali su mu i njegovu teorijsku, filosofsko-teolosku
obradu, i upravo blagodareci njima isihazam je postao autenticni izraz novozavetne,
hriscanske, pravoslavne filosofije i teologije, mentalitet hriscanskog zivota, put i nacin
videnja, ne samo coveka i sveta, nego i bogopoznanja i poznanja uopste. Preko Male
Azije i Carigrada isihazam stize do Svete Gore i Balkana gde svoj vrhunac dozivljava
u 14. veku. Glavni predstavnik i zastupnik isihazma u to vreme bio je Grigorije
Palama, najpre svetogorski podviznik, a zatim i arhiepiskop Soluna. Bas kao i kod
velikih Kapadokijaca, i u Grigoriju Palami isihazam je ziveo i u prakticnom i u
teorijskom obliku.
Praktikovan u otselnickom i tihovateljskom nacinu zivota u egipatskom, sirijskopalestinskom i sinajskom monastvu, teorijski uoblicavan od strane velikih
Kapadokijaca iz 4. veka, ziveci u praksi i teoriji kroz vekove kod Areopagita, Jovana
Lestvicnika, Maksima Ispovednika, Jovana Damaskina, sv. Simeona Novog

Bogoslova, Nikifora Isihaste i Grigorija Sinaita, isihazam je u svom autenticnom
obliku dospeo i do Grigorija Palame u 14. veku, gde i kada je kao osnovni duhovnopodviznicki i filosofsko-teoloski metod poznanja i dozivljavanja Boga, sveta i coveka,
predstavljao duhovni renesansi pokret usmeren na sintezu bozanskog i covecanskog,
za razliku od njemu savremene zapadne tendencije, upravo odvajanja sveta i coveka od
Boga, odnosno sekularizacije. Ovo je ujedno i zgodna prilika da se pojasni i koren
evropskog humanizma. Naime, doktor filosofskih nauka, sef katedre biomedicinske
etike Ruskog drzavnog medicinskog fakulteta, I. V. Silenjamova, objasnjava pojam
humanizma: Pojavivsi se kao sporedni produkt jeretickih sporova o prirodi
Bogocoveka u srednjem veku, ideja humanizma stice siroku popularnost u epohi
renesanse. U docnijim vekovima humanizam stice snagu kao ideologija covekobozja
koja je direktno suprotna hriscanstvu. Sve za coveka, sve za covekovo dobro: kome
nije poznat ovaj credo humanizma koji iskljucuje glavni sadrzaj dobra – spasenje
besmrtne duse covekove. Humanizam je, sto dalje to vise, iskljucivao apotezu coveka,
apotezu ljudskih vrednosti, ljudskih mogucnosti.[2] Isihazam u Vizantiji i
srednjovekovnoj Srbiji ni u kom slucaju nije bio nehumanisticki. Naprotiv, on je svet,
coveka, misao, filosofiju, kulturu, umetnost, afirimisao na drugaciji nacin u odnosu na
zapadnim humanizam, u kontekstu bogocovecanske zajednice sa Bogom, javljene u
Hristu, a dostupne u Crkvi. Pravoslavna Vizantija i od nje krsteni i prosveceni Sloveni
ziveli su u i kretali se nekim drugim, samosvojnim duhovnim putevima, za razliku od
savremenog im hriscanskog Zapada, kako u duhovnom zivotu, tako i u filosofiji,
teologiji, umetnosti i ostalim sferama ljudskog duhovnog i materijalnog zivota u
kojima se covek projavljuje kao stvaralac.
Blagodareci Grigoriju Palami isihazam kao duhovni pokret u Vizantiji u 14. veku ima
sirok uticaj na sve slojeve narodnog zivota i kulture. Pored Grigorija Palame, vazno je
spomenuti i znacajnog isihastu Svete Gore i citavog Balkana, sv. Grigorija Sinaitu, jer
od njega potice citav niz ucenika, i to srpskih isihasta, poznatih kao Sinaiti, koji su
delovali u srednjovekovnoj Srbiji, narocito u 14. i 15. veku. Tako je ovaj pokret bio
prisutan i u Srbiji kneza Lazara i despota Stefana Lazarevica, a preko nje siri se i na
severoistok, u Vlasku, Moldaviju i juznu Rusiju, da bi se u osamnaestom veku preko
Pajsija Velickovskog vratio na Svetu Goru. U 19. i pocetkom 20. veka isihazam
dozivljava svoj novi procvat u ruskom starcestvu (Serafim Sarovski, starci Optine
pustinje, Jovan Kronstatski). Bas kao u Vizantiji u 14. veku i u Srbiji u 14. i 15. veku,
isihazam je u Rusiji pocetkom 20. veka imao veliki uticaj na kulturu. Ruska
inteligencija tog vremena odnosila se sa pojacanim interesovanjem prema problemu
znaka i simbola. Jak uticaj isihazma prisutan je kod teologa oca Pavla Florenskog,
poznatog matematicara i predsednika Moskovskog matematickog drustva, profesora
Dimitrija Fjodorovica Jergova, filologa i filosofa jezika Alekseja Loseva, pesnika
Osipa Emiljevica Mendeljstama i uopste kod pesnika ruskog simbolizma[3]. I u
danasnje vreme ovaj izrazito pravoslavni, podviznicko-misaoni pokret ponovo
dozivljava svoj procvat na Svetoj Gori, a teorijski ga sve vise izlazu i razraduju
pravoslavni neopatristicki bogoslovi.
II

Na osnovu ovog kratkog i sazetog istorijata isihazma kao duhovnog pokreta,
primecujemo da je isihasticka misao posredstvom Vizantije i njene kulture prisutna u
srednjovekovnoj Srbiji 14. i 15. veka koja je i sama legitimni, duhovni, kulturni i
istorijski nastavljac vizantijske tradicije. Srbija 14. i 15. veka, drzava kneza Lazara i
njegovog naslednika despota Stefana Lazarevica, Srbija pretkosovska i poslekosovska,
Srbija cije je srce u kosovskom zavetu i knezevoj veceri, jeste fundament, temelj na
kojem pociva i Crna Gora iz vremena dinastije Petrovica i njenog, za temu ovog
teksta, najznacajnijeg predstavnika, vladike Petra II Petrovica Njegosa. Ta Crna Gora
je logican, direktan, delom i hronoloski nastavak drzave kneza Lazara i despota
Stefana Lazarevica. Srbija rodena u kosovskom zavetu, knezevoj zakletvi, u
Kosovskom boju, jeste drzava, konkretna istorijska cinjenica u kojoj je ostvarena
realna sinteza dva principa: carstva nebeskog i carstva zemaljskog. Ona prakticno,
svojim izgledom, postojanjem u specificnom istorijskom kontekstu poslekosovskog
vremena, predstavlja jednu vrstu umetnosti. Ta drzava, kao drustveno-politicka i
istorijska realnost, jeste prostor u kojem je carstvo nebesko bilo prisutno na zemlji,
dakle, u carstvu zemaljskom. Kako je Carstvo nebesko prisustvo svetlosti Duha
Svetoga u dusi (kako veli jedan od ranih Istocnih Otaca), tako se moze tvrditi da Srbija
despota Stefana Lazarevica predstavlja jedan primer ovaplocenja isihasticke filosofije
u formi drzave, kao prostoru u kojem se ostvaruje saradnja (sinergija) individualnih
stvaralackih energija coveka-vladara i nestvorenih, bozanskih blagodatnih energija
Tvorca.[4]
Crna Gora vladarske dinastije Petrovica rodena je iz despotovine Srbije. O tome
svedoci i Njegos u Gorskom vijencu:
Sto utece ispod sablje turske,
sto na vjeru pravu ne pohuli,
sto se ne hce u lance vezati,
to se zbjeza u ove planine
da ginemo i krv prolivamo,
da junacki amanet cuvamo,
divno ime i svetu slobodu.
Sve su nase glave izabrane[5]
Srbija rodena u kosovskom zavetu, knezevom opredeljenju za carstvo nebesko, krstena
u krvlju kosovskih mucenika, preko despotovine Stefana Lazarevica nastavila je svoj
zivot u Crnoj Gori dinastije Petrovica. Zaista, s koje god strane da se pogleda, Crna
Gore je specificna i posebna. Njen geografski polozaj je takav da Turci njome nikada

nisu u potpunosti ovladali. Ona nikada nije bila ni pravno, ni administrativno, deo
Turskog carstva. Sama po sebi, po konfiguraciji terena, ona je jedan asketski prostor –
krsevita i krsna, posna zemlja. Ova drzava locirana je u planinama i brdima,
podvucena morem, obgrljena oblacima, markirana Lovcenom kao dominantnim
istorijsko-mitskim prostorom, poput antickog Olimpa, i na kraju, krunisana Petrom II
koji je u isto vreme i episkop, i vladar, i poeta (pesnik, stvaralac). U jednoj licnosti
susrela su se sva tri atributa bozanske vlasti: zakonodavac, prorok i mudrac (svetovni i
duhovni vladar i stavaralac). Potvrdu za ovakav zakljucak nalazimo i kod Anice SavicRebac koja Crnu Goru i vladiku Petra II opaza na slican nacin, kao nastavak i sintezu
dveju istorijskih linija: Kao i nasa zemlja, ona je svet tvrdih suprotnosti u kome kroz
nezne ljubavne pesme progovara nesavitljivost borbenih tradicija a kroz junacke
ponekad cudna eticka i osecajna mekoca; u kojoj je anticki kult herojske
pozrtvovanosti spojen sa jednom novom osecajnoscu, koja je nasu narodnu tragediju u
XIV veku ucinila predominantnom dusevnom sadrzinom kroz vekove. Iz tog dusevnog
stanja razvila se, kao njegova konkretizacija u stvarnosti, Crna Gora. (...) A ta Crna
Gora dala je i samu svoju najpuniju konkretizaciju u poeziji, u svome i
opstejugoslovenskom velikom pesniku Petru Petrovicu Njegosu.[6]
Ovaj kratki diskurs o Crnoj Gori i Njegosu kao episkopu, vladaru i pesniku jeste
pokusaj da se i vanliterarne cinjenice (istorija i biografija), koje su u uskoj vezi sa
Lucom mikrokozmom sagledaju u svetlu isihasticke misli, jer im je svima ishodiste i
jezgro u licnosti subjekta koji praktikuje isihiu, zivi po Bozijim zapovestima. Ziveci
isihasticku praksu, podviznik pocinje da preobrazava ne samo sebe nego i celokupnu
stvarnost (istorijsku, politicku, socijalnu) oko sebe, celi svet. Takode, smisao ovog
diskursa je i u tome da bas sve (politicka, istorijska i drustvena stvarnost drzave kao
prostora u kojem se vladar projavljuje kao stvaralac, dakle celi svet) preobrazeno moze
da zivi kao umetnost na jednom, u etickom i estetskom smislu visem stepenu
egzistencije. U tom smislu nije na odmet reci da je Njegos, resavajuci mucna
filosofska i bogoslovska pitanja u Luci mikrokozma, u kojoj su se na jednom mestu
sreli poezija, filosofija i teologija, okvalitetio celokupnu predmetnu, pojavnu i moralnu
stvarnost svog vremena i prostora. Posle Luce Njegos je uspeo da sredi unutardrzavne
odnose, da suzbije anarhiju koja je vladala medu crnogorskim bratstvima i da
uspostavi red, zakon i vlast. Anarhiju je preobrazio u monarhiju. Crna Gora
Njegosevog vremena predstavlja konkretan primer uticaja isihasticke misli u istoriji.
Tako je Njegos jos jedna epizoda uticaja isihazma na stvaralastvo koje je nasledio
zajedno sa celokupnom tradicijom i duhom srednjovekovne Srbije 14. i 15. veka, a
koje je, kao sto je vec receno, legitiman istorijski i duhovni nastavljac vizantijske
tradicije, a njenim posredstvom i izvorne isihasticke misli.
III
Pre nego sto bude apostrofiran centralni problem ovog rada, sadrzan u njegovom
naslovu, potrebno bi bilo izloziti i osnovne elemente isihasticke filosofije, odnosno
gnoseologije. Njih je opsirno izlozio episkop Atanasije (Jevtic) u vec pominjanoj
studiji Prolegomena za isihasticku gnoseologiju,[7] a ovom prilikom bi bilo pozeljno u

jednom sintetizovanom i simplifikovanom obliku navesti elemente isihazma
neophodne prilikom citanja i interpretacije stihova Njegoseve Luce; interpretacije koja
ce se osloniti na metod reda-po-red, blizak teoriji Bogdana Popovica, odnosno u
ovom, konkretnom slucaju, na metod stiha po stih stiha-po-stih.
Naime, hriscanin filosofira u ovo troje:
u zapovestima Bozijim;
u dogmatima;
u veri.
Zivljenje u zapovestima Bozijim, njihovo praktikovanje izbavlja um od strasti,
dogmati ga uvode u poznanje postojecih stvari, a vera ga uvodi u videnje (sozercanje)
Svete Trojice. Hriscnska filosofija je trostepena. Ona je prakticna (zivljenje po
zapovestima Bozijim), teorijska (poznanje bica i stvari) i teoloska (videnje Boga –
Svete Trojice). Ova trostepenost hriscanske filosofije primetna je i u trima knjigama
Starog zaveta koje se dele na: zakon, proroke i mudrosti. Primecujemo takode da je i
sam Njegos kao istorijska licnost u sebi sadrzao ova tri atributa, stepena filosofije:
zakonodavac – svetovni vladar, prorok – episkop, visoki crkveni velikodostojnik,
mudrac – pesnik, poeta, stvaralac. Primetno je da sa ovom trijadom korespondiraju i tri
lica, tri ipostasi Boga koji je Bog-Otac (starozavetni zakonodavac), Sin Boziji – Isus
Hristos (prorok Novog zaveta) i Bog-Sveti Duh (Sveprisutni Zivotodavac, Delatnik).
[8]
Vazno je takode istaci i da je isihasticka misao po svom karakteru antinomicna, sto ne
znaci i protivrecna, nego nesvodljiva ni na jedan filosofski sistem misljenja, ideja ili
pojmova. Ovo opstenje sa Bogom nije ni samo intelektualno, noetsko, racionalno, jer
je covek nesto daleko vise od same racionalne egzistencije.[9]
Pokajanjem, preumljenjem i smirenoumljem covek se otvara za mogucnost delovanja
Duha Svetoga. U saradnji Svetoga Duha i covekovog duha, u toj sinergiji se i nalazi
celokupan smisao isihasticke gnoseologije. Cak bi se moglo reci da je smisao
hriscanskog zivota zadobijanje Duha Svetoga, a Hriscanstvo religija Duha Svetoga.
Sveti Duh se u isihastickom dozivljaju javlja uvek kao blagodatna Svetlost, onakva
kakva je bila tavorska svetlost u vreme Hristovog preobrazenja na gori Tavor, pred
Apostolima. Ova Svetlost Duha Svetoga dozivlja se kod isihasta uvek kao realno
prisustvo u coveku, vecna, bozanska nestvorena svetlost, a ne kao apstraktna
unutrasnja prosvetljenost. Ukratko, u isihastickoj teologiji i gnoseologiji svetlosti radi
se upravo o onome o cemu govori sveti Simeon Novi Bogoslov: Nije znanje svetlost,
nego je svetlost (Bozanska) pravo znanje.
IV

Kao takva. Radio je. i prilikom traganja za isihastickim elemetima u Njegosevoj Luci potrebno je biti maksimalno fleksibilan i slobodan. Elementi isihazma prisutni su u samoj umetnikovoj licnosti koja kao troslojna korespondira sa tri nivoa isihasticke gnoseologije. Njegos praktikovao umno-srdacnu molitvu? Ne samo tada. Ovde je. O Njegosevoj molitvi svedoci i vladika Nikolaj (Velimirovic): Molitvom je Njegos stalno bio sjedinjen sa svojim bozanstvom. odnosno uopste. . i koji kao takav mora biti prisutan u svim ostalim aspektima i podrucjima u kojima se projavljuje konkretna stvaralacka licnost. nosilac odredenih predispozicija za stvaralastvo koje je u duhu isihasticke filosofije. Rec je. Vladika se. naime. nego od dana kada je postao kaluder. da se dobro lozi kao usred zime. sto znaci od 10. Ovo je veoma vazno i opravdano imajuci u vidu cinjenicu da je isihazam jedan licnosni fenomen koji se tice celokupnog covekovog zivotnog nastrojenja. aprila 1845. naime. moguce pronaci svedocanstvo o prisutnosti isihasticke filosofije na njenom gotovo tehnickom nivou. nego susret celog coveka licem u lice sa zivom Istinom. pa do 7. Pouzdan put da se u Njegosevoj Luci traze elementi isihasticke gnoseologije jeste traganje za onim mestima gde Njegos osvedocuje prisustvo svetlosti u svojoj poeziji. i poezija predstavlja neku vrstu filosofskog sistema. i to u jednom dahu. strogo naredio da ga ne uznemiravaju. jeste ipak intelektualni. Casnog. spekulativni akt. u samoci. i kao takav nesavrsen da se njime izrazi individualno.Posto poznanje u iskustvu isihasticke filosofije nije diskurzivni. u asketskoj atmosferi. [11] proizilazi da je Petar II Petrovic Lucu pisao od cistog ponedeljka (prvog dana Vaskrsnjeg. Pre nego sto se krene u ovaj poduhvat. i ona operise medijem jezika koji. svedocanstvo. subjektivno isihasticko iskustvo cega je Luca svojevrsni dokument. verovatno da bi stvorio iluziju vantelesnosti izjednacavanjem sopstvene telesne temperature sa spoljasnjom). mnogo se vise tice konkretnog umetnickog dela. a mozda jos i ranije Njegos se sigurno morao moliti Bogu. kao i sa uslovima u kojima je ovaj njegov ep nastajao. zatvorio u svoju keliju (radni kabinet). Pogotovo i tim pre sto je slozenost Njegoseve licnosti. Na ovom mestu takode je vazno i napomenuti da je Njegos. poznavajuci prirodu poezije koja je misljenje u pesnickim slikama. dakle. Isusova molitva. iako pesnicki. dakle. o uslovima u kojima je Njegos pisao pomenuto pesnicko delo. odnosno umnosrdacna molitva jedno je od osnovnih monaskih poslusanja. kao i iz pricanja vladicinog sobara Sredanovica. Na osnovu ovog svedocanstva vladike Nikolaja moze se zakljuciti da je Njegos ne samo praktikovao umno-srdacnu molitvu.[10] Drugi vanliterarni momenat koji ce biti jedna od tema ovog teksta. vec opisanom konfiguracijom svoje stvaralacke licnosti. potrebno je jos jednom konsultovati vanliterarne podatke koji su u tesnoj vezi sa samim knjizevnim stvaranjem Petra II Petrovica Njegosa. Iz pisma koje je poslao svom ucitelju i prijatelju Simi Milutinovicu Sarajliji. marta. vec delom i komentarisana. cak i da mu se rucak i vecera donose u njegov radni prostor. godine. cak je obezbedio i idealne fizioloske uslove za rad (neodoljivo je interesantan podatak da je Njegos naredio da se prostor u kojem je boravio zagreje kao usred zime – kao da je hteo da postigne idealnu temperaturu prostora u kojem radi. Da li je u to vreme. Velikog posta). u vreme najstrozeg posta. Njegova bozanska iskra neprekidno je trazila komunikacija sa vjecnim plamenom iz koga je ona i iskocila[12]. kao jednog istorijskog fenomena. dakle Luce mikrokozma. dakle cetiri nedelje.

na svedocanstvo o prisustvu drugog i treceg stadijuma ove gnoseologije. racionalnom umetnickom ostvarenju. Svojim epom Luca mikrozma Njegos je.nego da je dosegao i onaj najvisi stepen molitvenog tihovanja. verovatno cak i nezavisno od njene jezicke artikulacije. on ovde neodoljivo podseca na vec pominjane velike Kapadokijce koji su i u urbanim sredinama mogli da se podvizavaju kao u pustinji i u isto vreme da isihazmu daju teorijski i filosofski oblik. odgovara teoriji reda-po-red Bogdana Popovica. stvaralac) i njegovo delo daleko vise od racionalne egzistencije. V Sada. Tako Anica Savic-Rebac u svojoj studiji Luca mikrokozma od Petra Petrovica Njegosa[14] prati prisustvo ideja i motiva koji. zive u Luci kao reminiscencije na knjizevna i filosofska dela. vreme je da se zapocne traganje za elementima isihazma i u njegovom pesnickom delu. francuskoj. od onih koji su prisutni u stvaralastvu Platona. i kada oni zajedno sa voljom. Cesto su molitvenici ovo stanje opisivali recima: Ne zivim ja. I na osnovu ovog svedocanstva proizilazi nesumnjiv zakljucak da je vladika Petar II praktikovao umno-srdacnu molitvu. a time ipak kvalitetno znanje – mogao doci u kontakt. italijanskoj. pristupa Njegosevom pesnickom delu kao iskljucivo intlektualnom. kao i umetnickoj ruskoj. pohvala i blagodarenje Bogu. isihazmu dao poetski oblik. neprestano divljenje. noetskom. engleskoj i grckoj poeziji (koje je upoznavao putem dostupnih prevoda). Ovaj metod cini se najpogodniji. Lamartina. Miltona. Anica Savic-Rebac Lucu mikrokozma shvata gotovo kao jedan konglomerat ideja i motiva. filosofske. prenebregavajuci cinjenicu da su pesnik (poeta. pustinjacki stil zivota. Metod putem kojega je moguce potvrditi prisustvo filosofije svetlosti u pomenutom Njegosevom epu. odnosno da je bio isihasta. slobodom. preko onih koji su sastavni deo hriscanstva. odnosno na teorijsko i mistagosko poznanje. odnosno sisteme misljenja iz ranije knjizevne. U samom tekstu epa nailazi se. Dosadasnja relevantna literatura o stvaralastvu Petra II Petrovica Njegosa. jer i hronoloski. a posebno o njegovom delu Luci mikrokozma. kada su u dovoljnoj meri iscrpljeni biografski i istorigorafski podaci koji svedoce o Njegosevom isihazmu. svetlosne filosofije (a sklonost prema njoj primio je od svog ucitelja Sime . kako se ep razvija. religiozne i pseudoreligiozne tradicije s kojom je Njegos – iako je imao skromno. te u ruskom narodnom pesnistvu. trenutak od kada ova molitva sama tece. Njegos je ostavio svedocanstvo svoje vezanosti za otselnicki. Vergilija. po njenom misljenju. Ocigledno je Njegos sav bio molitva. madutim. nego i svojom zbirkom pesama Pustinjak cetinjski. Pindara. naime. Kao episkop. umesno je pratiti postepeno razvijanje sva tri stadijuma isihasticke gnoseologije. nego Hristos u meni (sveti apostol Pavle). Ne samo sadrzajem Luce mikrokozme. misticke. tacnije u Luci mikrokozma. posebno njenim nazivom. O duhovnom stanju vladikinom svedoci i Ljubomir Nenadovic u Pismima iz Italije: Vladika cesto po nekoliko sati sedi u svojoj naslonjaci i cuti[13]. ali izuzetno probrano. Takva mu je bila i poezija. blagodacu i drugim sposobnostima i darovima bogolikog bica ljudskog ispunjavaju podviznika Duhom Svetim. Dantea. ljubavlju. kada se um spusta u srce. njegovoj molitvi.

odnosno umstveno saznanje ili poznanje stvarnosti. religiozno-filosofskom). noseca ideja celog Njegosevog epa.Milutinovica Sarajlije). ne uzimajuci u obzir trosloznost Njegoseve stvaralacke licnosti koja je posledica prisustva isihasticke misli u svim slojevima zivota Petra II Petrovica Njegosa (istorijskom. pitanje smisla covekovog zivota na zemlji. znacaj i karakter Luce mikrokozma najvidljiviji su u samom Njegosevom svedocanstvu u kojem on opisuje stvarnost nastanka svog dela: Kao da sam zaspao. uvodnoj pesmi epa. naprotiv.[16] Ovim stihovima Njegos svedoci o ozbiljnosti i znacaju pitanja koje ce resavati tokom svog epa. svedocanstvo. posmatrajuci na taj nacin Njegosevu stvaralacku licnost iskljucivo kao racionalnu kategoriju. Luci mikrokozma mora se. bogumilstva. slike vasione. i uzaludnost razmisljanja o njemu (stihovi 3-20)[17]. kao u nekoj disertaciji. Dakle. Zatim postavlja pitanje smisla zivota (stihovi 21-30)[18]. Najpre pesnik poznaje zivot kao cudan zadatak. poezije. Anica Savic-Rebac shvata Lucu mikrokozma kao produkt mnogobrojnih nabrojanih uticaja raznih filosofskih. U Posveti. stvaranja i istorije sveta. Ocigledno da je Luca mikrokozma vise od samog epa. dakle. ovo je najvisa taina i duhovne najstrasnije bure – ovoga su u grobu kljucevi. tradicijskom. U samom tekstu Luce mikrokozme uocljiv je drugi stadijum isihasticke gnoseologije. ljudske istorije. onih koji su prisutni u isihastickoj svetlosnoj filosofiji. Njegos otvara centralno pitanje isihasticke gnoseologije. ontoloskom. Iz ovoga proizilazi da Anica Savic-Rebac potvrduje samo Njegosevu informisanost o isihazmu. vise od noetske pesnicke tvorevine. religioznih i pseudoreligioznih sistema i ucenja. dnevnik jednog licnog i subjektivnog isihastickog iskustva u kojem pesnik spoznaje tajne coveka. koji je. ali ne i praktikovanje ovog duhovnog pokreta koji je daleko vise od jedne intelektualne stvarnosti na nivou obavestenosti. dokument. i zakljucuje: Ah. tajne Boga. i celokupnog stvaralastva i zivota Petra II. Prve dve naznacene misli predstavljaju poznanje pojmova smisla zivota i smisla zadatka . a oni na moja pitanja odgovorili[15]. Ozbiljnost. kao i. neomanihejstva. pa mi duh odleteo mimo atmosfere. i onamo se susreo sa nepoznatim duhovima. pa sve do onih prisutnih u kabalizmu. U Posveti su misli metodicno rasporedene. sto znaci da u svojoj pomenutoj studiji prati u Luci genezu odredenih ideja i motiva iz pomenutih sistema. odnosno konglomerat razlicitih ideja i motiva preuzetih iz literarne tradicije. Ona je zapisnik. dogmata – istina stvarnog sveta. orficke filosofije. kulturnom. pristupati sa punom svescu o tome sta ona zapravo jeste – a ona nikako nije prosto umetnicko delo. naravno. duhovnom. te ih pitao o njihovu susastvu i o carstvu duhova. drustveno-politickom.

nauke i Prirode bez necega sto ce se otkriti u narednom delu Posvete. Naime.[25] Poslednji citirani stih predstavlja poznanje nesavrsenosti jezika kao medija kojim covek izrazava svoje znanje. do pogleda s mrakom ugasenog. svetu i stvarnosti u sferi filosofije. filosofije i Prirode trazi odgovor na pitanje smisla njegovog zivota na zemlji (stihovi 71-130)[23]. odgovori ovih misli su: do kroz mrake zedno tumaranje. odnosno nemogucnost poznanja istine o coveku. u kom vidi strasna prividenja. Treca misao jeste poznanje Prirode kojoj se pesnik obraca trazeci od nje odgovor na postavljena pitanja.[24] Covjek organ dosta slabi ima da izrazi svoje cuvstvovanje. Peta misao u Posveti Luce mikrokozma jeste poznanje coveka koji od nauke. Tu pesnik shvata nemogucnost dobijanja odgovora od njih: Snom je covjek uspavan teskijem. sato znake razlicite dava. koja je od ovoga sveta. Pozitivna saznanja pocinju od trenutka kada Njegos uocava kljucnu osobinu covekovu: S tocke svake pogledaj covjeka. a koja kao takva ne daje pesniku zadovoljavajuce odgovore. do nijemog jednog narjecija. Cetvrta misao je poznanje prirode naucne i filosofske misli. kako hoces sudi o covjeku – . Dovde Njegos konstatuje mrak.[21] I stihovi 51-70[22] takode predstavljaju svedocanstvo dijaloga pesnika sa naukom i filosofijom.traganja za sustinom zivota. To nesto otvorice pozitivna poznanja stvari i pojmova. medutim ona na sva moja zarka ljubopitstva smijehom mi odgovara njenim.[19] Takode i stihovi 31-50[20] iz Posvete predstavljaju svedocanstvo pesnikovog dijaloga sa Prirodom.

kaze da je sustina poezije upravo u tome da da ime. Tajna se u ovom kontekstu ne odnosi na neresivu zagonetku. odnosno sta je Boziji lik u coveku. jer je njegovo zvanje svesteno. covek i Bog tri pojma kojima je zajednicki imenitelj u pojmu stvaranja.[28] Iz toga proizilazi da je pesnik. filosofije i Prirode. Iz toga logicno proizilazi da jedino stvaralac moze poznati stvoreno. Tvar je tvorca covjek izabrana![26] Kljucna rec.[27] Ovi stihovi predstavljaju pozitivno poznanje coveka. Zadatak pesnikov je da stavlja u plamtece vrste sve zasluzne ljude – Dusana. jer su svet. govoreci o Helderlinu. Rec je o sumi osobina koje izlaze iz Dostojevskove sintagme zivi zivot. mi smo luca tamom obuzeta. Ta ideja glasi: Poznati znaci imati. Ovde se citalac susrece sa jednom idejom koja je stara verovatno koliko i covekova misao. Obilica. covek stvaralac u mogucnosti da saznaje svet. Stvaranje je imanentno coveku i Bogu kao subjektima. odnosno kljucni pojam koji pesniku otvara pozitvno poznanje pojmova i stvari jeste tajna. ove stihove je moguce interpretirati i komentarisati stihovima vladike Nikolaja (Velimirovica): Ruka nas Tvoja. stvaralac. poeta.tajna cojku covjek je najvisa. Kako je u ranijem delu teksta vec vise puta objasnjena covekova priroda u odnosu na Boga. Boze. mi smo iskra u smrtnu prasinu. Istinsko poznanje sveta moguce je jedino poeti. Dorda – a otpadnike – Vukasina. Ova sintagma naizgled je pleonazam. To je otkrice onog necega sto je neprevodivo na jezik logike intelekta. pesnik. ali biva jasnija kada se osmotri iz perspektive njene suprotnosti mrtvi zivot koja je posledica i rezultat trazenja odgovora na sustinu covekovog zivota na zemlji od nauke. a svetu kao objektu. kao i u knjizi Postanja u Starom zavetu. da stvori ime. Poznanje stvari ujedno je i mogucnost vladanja stvarima. Hajdeger u svojoj Metafizici. . pa upravo kao takav on ne samo da ima pravo nego i obavezu da se prema svemu postojecem opredeli. Pojam tajne biva delimicno demistifikovan i konkretizovan u stihovima: dusa ljudska jeste besamrtna. vladar nad svim postojecim. Jedino je poeta. sazdala Ognja Tvog iskra u nas je pala U nas je pala i zasjala Zazegla nasa kandila mala. Tvorcem. nego na osobinu koja coveka ravni sa Bogom. a najranija svedocanstva o njoj moguce je pronaci jos u antickoj filosofiji.

isihasta iz 5. gde pesnik poznaje dogmate stvari. veoma sistematicno i metodoloski dosledno razlozeno poznanje poezije i stvaralastva kao jednog dogmata. i poznanja zive Istine na drugoj strani (Marko Pustinjak). ali i pojma poezije i stvaranja uopste. VI Distanciranost posvete u odnosu na sam ep Luca mikrokozma proizilazi iz same prirode objekata poznanja. dozivljaj konkretnog umetnickog dela (Luce). Interpretativnim citanjem. a najvise bica. a poznanja bica na drugoj strani. ozbiljno i odgovorno. stihu prvog pevanja: Evo zertva s oltara cistoga![29] Ovaj stih predastavlja nesumnjivi dokaz ociscenog uma koji jedino kao takav moze da sozercava stvari. pojma filosofije i pojma Poezije. U Posveti se nalazi svedocanstvo poznanja logosa. mart 1845. jedne istine. zivog Boga – Svete Trojice. u Posveti je receno neposredno. nego pojmova. bica i pojmove. Tek od prvog pevanja Luce moguce je neposredno pratiti Njegosevo zivo sozercanje logosa stvari. a drugo je poznanje Istine. ona je prema tome svedocanstvo. ne cak ni stvari. pojam morala pesnika cije je mesto u istoriji. dogmata i istina. U Posveti se nalazi iskljucivo poznanje stvari i poznanje pojmova: pojma zivota. Zato se sam ep cini mnogo zivljim. kao i sozercanje samog Boga – Svete Trojice. veka: Drugo je poznanje stvari. pojma Prirode. alegorickim i simbolickim slikama. Ona je. u krajnjoj liniji sama Istina. Treci stadijum isihasticke gnoseologije. metodom reda-po-red. Dakle. Posveta je. ali i u eshatologiji veoma visoko. jer on upravo jeste svedocanstvo poznanja zivog zivota.Vuka i Vujicu – da progrmi hulom strahovitom. mistagoski stadijum. Ovde nam Njegos otkriva pojam morala stvaraoca. pojma smisla zadatka covekovog zivota na zemlji. odnosno da boravi na drugom. receno recnikom isihasticke gnoseologije. U samom epu objekti poznanja su velikim delom stvari. Zbog toga je ton Posvete daleko blazi. kako je govorio Marko Pustinjak. metapoznanje. pocinje od sledecih . Jos jednom bi trebalo podvuci razliku o razlicitosti poznanja pojmova i stvari na jednoj strani. i na kraju dogmat zivog Boga – Svete Trojice. pojma nauke. Zato je misao u njoj smirenija i pomalo distancirana. pojam morala stvaralastva. umetnicki mozda cak i slabiji u odnosu na ton koji vlada samom Lucom. teorijskom ili gnostickom stadijumu isihasticke filosofije. pojmova i bica. Element prakticne isihasticke filosofije primetan je u 17. prema tome. Ono sto je u epu receno u pesnickim vizijama. Odnosno. Posveta je nastala nakon Luce mikrokozma. prakticno je moguce vratiti se u 10. Posvetu je Njegos pisao hladne glave. dogmata stvari i zive Istine licem u lice. godine (cisti ponedeljak) kada se sam stvaralac Luce zatvorio u svoju keliju u kojoj je belezio iskustvo sozercavanja logosa. On je vladar! Bitno je praviti razliku izmedu poznanja stvari i poznanja pojmova na jednoj strani. Posveta je svedocanstvo poznanja logosa poezije i logosa konkretnog poetskog dela Luce. zive Istine.

u procesu samopoznanja. Oba principa predstavljaju blagodatno svojstvo Duha Svetoga. osvobodi ga se. i koji je u coveku.stihova: U noc. I Vasilije Veliki je govorio da se slicno poznaje slicnim. iza njihovog simbolickog znacenja krije se pojavljivanje Duha Svetoga i pesnikovog boravka u njemu. kao gnoseoloski metod. dakle Bogu. na brijegu kristalnom gde se poeta susrece sa svojim angelom hraniteljem. poeta otkriva preduslov istinskog poznanja stvari i bogopoznanja. Besmrtna iskra ce ga voditi vjecnom ognjistu. on je strucak slabih i nejaki. Ona mu se obraca stihovima: ''Ja sam duse tvoje pomracene zraka sjajna ognja besmrtnoga: mnom se sjecas sto si izgubio. Zaustavljaju se na jednom od mirova (svetova). . zajedno prelaze sest nebesa. Sveti Grigorije Bogoslov govori o mogucnosti bogopoznanja putem samopoznanja. pod tudijem ne stenji bremenom. On moli zraku da ga vodi vjecnom ognjistu. i Bozije nestvorene blagodatne energije. sest mlecnijeh putovah. Pesnik vodi unutrasnji dijalog sa svojom bozanskom iskrom. Kako su obe pesnicke slike svetlosnog karaktera. Bitno je na ovom mestu uociti da se svetlosni princip iz zrake preobrazava u angela hranitelja. kao i njihovu sinergiju. Ovo samopoznanje u logickom skladu je sa Njegosevim spoznanjem coveka koji u sebi nosi bozansku iskru. njegov tok. Ona ga vodi u carstvo svjetova. razloge i uzroke. sinu meni zraka pred ocima i glas zacuh kano glas andela[30] Citirani stihovi svedoce o pesnikovom iskustvu samopoznanja. Samopoznanje. koji jeste sinergija besmrtne zrake sjajnog ognja. strasnom burom razjecanu. Njegos zraki postavlja pitanje istocnog greha i zeli da spozna logos ovog istorijskog i kosmickog dozivljaja. Kroz dijalog sa svojom besmrtnom iskrom. u Istocnom Hriscanstvu ocenjen je dosta visoko. ali poeta mora da ucini sledece: vec tegotni okov fiziceski zbaci s sebe.[31] Dve izdvojene pesnicke slike predstavljaju na alegorican nacin isihasticko iskustvo samopoznanja i bogopoznanja.

o asketizmu kao preduslovu poznanja stvari i bogopoznanja.[34] Kroz dijalog sa angelom hraniteljem. Carstvo tame. saradnja duha coveka i Svetog Duha. kao i prirode samog Boga: nekakvo me svojstvo diglo tamo nekakav me sveti magnet tegli. po svojoj prirodi stvorenog bica. iskustvo poznanja prirode. besmrtnijem Bogom pomazana. dakle. s njegove leve strane. odnosno ostvaruje se sinergija njegovih stvaralackih energija i potencijala. njegove predodredenosti.[35] Prema do sada recenom.za mah smrtna samo iznikao. koje kada dusa poete vidi pada u uninije (ocajanje). Posle tog poziva poeta plamti velicestvom neba. na teorijskom i gnostickom stadijumu isihasticke filosofije. porekla i identiteta coveka. Bozanska iskra pesniku upucuje poziv: ''Sljeduj za mnom!'' U tom stihu ostvaruje se sinergija. Ovde poeta zeli da vidi uzrok svog padenija. U ovom pevanju poeta spoznaje i svoju smrtnost koja je posledica sentimentalnog i pateticnog odnosa prema zemlji i svetu: Stoga smrtni najsjajni poete s vratah neba u propast padaju. sto je sjedinjavanje sa prirodom prosotra u kojem se pesnik nalazi. Na ovom mestu izrecena je potvrda covekovog dostojanstva. on je rucak gada puzecega[32] Navedeni stihovi svedocanstvo su poetine svesti o potrebi licnog podviga. Angel hranitelj mu pokazuje Carstvo svetlosti i. odnosno shvatanje i svest o njemu. o zivljenju po Bozijim zapovestima. isihasticke gnoseologije. prvo pevanje Luce mikrokozma predstavlja. . njegovih svojstava i osobina kao stvorenog bica.[33] Privucen ovim svetim magnetizmom. Ovi stihovi. njegovo mesto u sferi stvorenih bica u odnosu na nestvorenog Boga. Iz tog stanja angel ga izbavlja na sledeci nacin: Sini – kaze – ognjem stvoritelja! ti si iskra za nebo stvorena. poeta dospeva na kristalni brijeg i tamo srece svog angela hranitelja koji mu se obraca kao tvari oposteg stvoritelja. i Bozijih blagodatnih energija. predstavljaju poznanje prvog stadijuma hriscanske. poeti se otkriva prava priroda i identitet covekov. njegovo mesto u sferi stvorenih bica. Poeta se otvara za dejstvo Bozije blagodeti. Pesnik se odusevljava Bozijom ljubavi prema coveku koji je misleci atom.

Izmedu njih trojice. Bog se otkriva kao Bog komunikacije. Takode mu otkriva svoj identitet. Na ovom mestu uocljiv je pojmovni paralelizam izmedu istocnika i istocnog greha. zajednistva. komunikacija). svedocanstvo o poznanju tajne Svete Trojice. indirektno. bogovidenja i bogopoznanja. jos dublje i jasnije. kao i celokupne gnostike ovog knjizevnog dela. prema objektu koji se poznaje. istine noci (stihovi 230-260)[36]. Takode. Tvorac se otkriva i kao jedan jedini. Posle toga angel hranitelj dovodi pesnika do bistrog istocnika gde ce ovaj. markirana slicnost poete i Boga . sto je bitna osobina Boga-Svete Trojice. Angel hranitelj pripada legionu Mihaila Prvoprestolnoga. Ovako je na indirektan nacin. Kroz ovu komunikaciju. U stihovima 221340[39] treceg pevanja Luce Tvorac otkriva i tajnu Satane. Satana vodi gordi monolog: tajni slucaj nas je otac bio. nego ga je moguce poznati po njegovim vecnim i nestvorenim energijama (ljubav.te poznanje uzroka i razloga covekove smrtnosti. Carstvo ljubavi. sto znaci da i sam poeta na taj nacin pripada istom redu delatnika Bozijih. To je mistagoski stadijum isihasticke gnoseologije. tvorac otkriva i bezgranicnost svog uma: Um je samo jedan bez granice.[40] . Ono predstavlja svedocanstvo o trecem. drustveno bice. mozda jos bolje receno unutar njih trojice. kroz trijalog. Za razliku od Tvorca koji vodi ravnopravan trijalog unutar sva tri svoja lica. trijalog. istinu covekovog pada i istocnog greha. kao Bog – od svih angela on je najblizi Bogu. posto se napije vode sa pomenutog izvora. Tim i takvim dijalogom. Na ovaj nacin poeta. nebeskih tela (stihovi 261-290)[37]. zajednice. U drugom pevanju angel hranitelj pokazuje poeti Carstvo svetlosti. u pesnickoj viziji videti tajnu. kao sto mu i samo ime govori. Iz ove forme bogootkrovenja spoznaje se jedan dogmat gnoseologije koji glasi: Boga je nemoguce poznati po njegovoj sustini. U cetvrtom pevanju Luce mikrokozma sledi i Satanina verzija sopstvenog slucaja.[38] Pored toga sto se otkrio kao trojican (triipostatasan). Carstvo besmrtnosti. Sveti Arhangel Mihailo je angel koji je. Poetin angel hranitelj pripada redu arhangela Mihaila. koja se reflektuje i na coveka koji je bice komunikacije. najvisem stadijumu isihasticke gnoseologije. tece i razvija se ravnopravan dijalog. jos dublje spoznaje i svoj identitet. Trece pevanje Luce je. citirani stihovi su i potvrda i ilustracija prirode isihasticke gnoseologije i njenog treceg stadijuma. u gnostickom smislu centralno mesto epa. svi su drugi kratkovidi umi. Tvorac se otrkiva kroz dijalog sa arhangelom Mihailom i arhangelom Gavrilom. Angel hranitelj mu u ovom pevanju otkriva logose.pesnik je zaista slican Bogu.

Satana je i prvi demokrata. a koji tezi uspostavljanju vladavine zla i na nebu: . kako na nebu. saradnici zla na zemlji – cija imena iscitavamo logikom i postupkom koji su imanentni intencijama anarhije. Kada bi se digao iznad Tvorca vasiona bi opet bila uredena po zakonima reda hijerarhije i monarhije. Cetvrto pevanje otkriva i neke najvaznije istorijske saradnike zla: Evo Adam. dakle prostora koji pripada zemlji i istoriji. Satana je apostol anarhije. haos i bezvlasce. Ravnopravnoscu medu svim vladajucim silama na nebu. U narednim stihovima on otkriva i svoju drugu osobinu: Na opsirne nebesne ravnine istem vladu da podijelimo i nebesa pala vozdvignemo. dijametralno suprotnim metodom i redom vrednosti u odnosu na zakone neba i Bozije organizacije vlasti u njemu) – ali i duhove podnebesja. Satana ne zeli da se uzdigne iznad Tvorca. On ne zeli svu vlast samo za sebe. Napoleon. prvi zakon da prirodi damo. tako i na zemlji. Evo Razec i evo Askela[43] Njegos. Pored toga sto cetvrto pevanje Luce na gnostickom nivou. dakle pakao. a ne monarhije. haosa i nereda (pa se zato njihova imena desifruju citanjem unazad. on tezi izjednacavanju prava. jer zna da je to nemoguce – Bog je jedan i neogranicen. dakle. na drugom stadijumu isihasticke gnoseologije. otkriva dogmat i istinu Satanine verzije i ambicije o uredenju vlasti na nebu. pominje konkretne istorijske licnosti. uspostavila bi se anarhija. da imamo svi jednaka prava[41] Uzevsi tajni slucaj za razlog preraspodele vlasti na nebu satana se otrkiva kao najstariji anarhista. evo Noelopan.da s gordijem vlacem nebesnijem dijelimo vladu i mogucstvo. On je za preraspodelu vlasti na nebu. nego pod okriljem ravnopravnosti i tolerancije. nek se svaki sa vrhovnom vlascu na svom nebu gordi i velica![42] Pored toga sto je prvi anarhista. ono donosi i poznanje dogmata zla. Cezar i Aleksa.

u kojem je otkrivena tajna. peto pevanje Luce otkriva. pa cak i sustinu Adama kao prvog coveka. Ambivalentnost i kolebljivost Adamova izmedu dobra i zla. On predstavlja jos jedan u nizu beskonacnih Njegosevih . Ovakva interpretacija Adama i istocnog greha predstavlja cistu i subjektivnu umetnicku i individualnu Njegosevu kreaciju. ovu individualnu i subjektivnu interpretaciju motiva istocnog greha. napisano u logici zla. Njegos je napravio svojevrsni otklon u odnosu na hriscansko ucenje o prvom coveku i istocnom grehu. a Satane i njegove vojske na drugoj strani. dakle njegovo lociranje u predegzistenciju. u obrnutom redu). Posebnu paznju privlaci resenje fenomena ozlede koju angeli zadobijaju u boju sa Sataninom vojskom. jeste tema petog pevanja Luce. Ilzhud i Alzavalg gordi.[45] Kao sto je ranije vec bilo receno. Kao i cetvrto pevanje. ne bi trebalo shvatiti doslovno. sadrzi motiv Adamove predegzistencije. U interpretaciji istocnog greha i Adamovog pada. duh zli. dakle. te kao svedocanstvo jednog isihastickog iskustva. S tim u vezi je i specificno mesto Adama u inventaru ranije pomenutih istorijskih licnosti koje su Satanine vojskovode (njegovo ime ipak nije napisano. Obenizrem i Jaobaz zlobni[44] Duhovi podnebesja su. kao sto je uoceno. glava zla i merzinebo. na neki nacin. ne samo u preraspodeli vlasti na nebu i zemlji. gde je Adam stao na stranu Satanine vojske. Uocljivo je da Adamovo ime nije skriveno. teorijski ili gnosticki nivo isihasticke gnoseologije. a koja upravo svedoci o specificnosti pomenute borbe i njenom lociranju u sferu dusevnosti i duhovnosti. Njegos je time verovatno zeleo da naglasi tajnovitost i dubinu motiva istocnog greha. u Luci mikrokozma Adamova krivica pocinje jos na nebu. svi u ljute rane ogreznuli. nego i u paralelogramu sila izmedu Boga i njegovih saradnika na jednoj. malo tuguj pa izdravi odmah. i peto pevanje donosi svedocanstvo poznanja dogmata neba i njegove istorije. istina i logos kosmickog dogadaja pobune na nebu.Alzzenk. S obzirom da je u ovom tekstu Luca mikrokozma shvacena kao pesnicka (alegoricko-simbolicka) vizija. Celo peto pevanje Luce upravo je i svedeno na pricu o borbi izmedu dobra i zla. dakle – knez zla. Peto pevanje. Naime. jer ga locira jos na nebu. sto njemu daje specificno mesto. dakle zadovoljava drugi. s obje strane besmrtne vojnike na gomile vidis povaljene. istinu. logos. datoj u alegorckim i simbolickim pesnickim vizijama. ma se napi vode besmrtija.

sa placem ce na zemlji ziviti. Ti pojmovi. slobodna volja (stihovi 91-100)[54]. Poslednje. sveta. dogmat. a Adama tako sto mu nije ostavio secanje na blazenstva neba (stihovi 36-40)[48]. sumnja. antipodi veri i nadi. dogmat. Jedino ce dar stvaranja uopste. Luci mikrokozma. sudnji dan (stihovi 161-201)[57] i vaskrsenje (stihovi 271-280)[58]. logosa prirode zivota na zemlji. sa placem ce se u vecnost vracati. trag trodnevne bitke koja je u predegzistenciji kolebala nebo i koja kao prokletstvo vlada covekom na zemlji (stihovi 101-110)[55]. gde poeta iznosi istinu. kao poslednja pesnicka vizija. Tajna coveka najdublje i najdramaticnije je osvedocena u poslednjem.napora da spozna tajnu. Bog stvara zemlju kao jedan sar nedaleko od mracnog ada (stihovi 12-30)[46]. mentalitet hriscanskog . Zivot na zemlji (stihovi 51-60)[49] dolina je placa: sa placem ce na zemlju padati. istinu coveka kao Tvorcu najdrazeg bica. kao rezultata drugog stadijuma gnosticke filosofije. VII Pristupajuci knjizevno-umetnickom delu Petra II Petrovica Njegosa. Ono prikazuje tajnu stvaranja zemlje. jesu smrt. receno recnikom isihasticke filosofije. kao sara. koji dublje objasnjavaju tajnu coveka. svaki sebe poosob najveci. bica i stvari. ovaj tekst imao je zadatak da pronade u njemu elemente isihazma. sestom pevanju Luce. predstavlja. otkriva logose i istine pojmova vezanih za zivot coveka na zemlji. Kako je sam isihazam jedan specifican duhovni pokret. poslednje pevanje Luce iznosi i dogmate istorije covecanstva i istorije zemlje. odnosno logos istorije. sesto pevanje Luce. istovremeno imajuci svest o njemu kao organizmu koji je vise od noetske. svedocanstvo o drugom stadijumu poznanja. pa cak i vise od toga. Satanu kaznjava tako sto mu ostavlja spomen neba blazenoga (stihovi 31-35) [47]. logosa istorije sveta. mucitelj ce jedan drugom biti. i stvaranja novog zivota biti jedina uteha coveku (stihovi 81-90)[53]. donosi svedocanstvo o poznanju logosa stvaranja sveta. Sesto pevanje. koji predstavlja poznanje pojmova.[50] Zivotom na zemlji vladaju smrt (stihovi 61-70)[51] i sumnja (stihovi 71-80)[52]. koje predstavlja jedan sistem misljenja u formi pesnickih slika i vizija. Pored osvedocenja logosa licne covekove istorije. racionalne egzistencije. prvenstveno zbog toga da bi na nju nastanio Adama. postavljenog nedaleko od mracnog ada: prvi Hristov dolazak (stihovi 144150)[56].

Jer. pronadu u samom tekstu epa. posebno pesme Misao. obimnije i naucno validnije proucavanje isihazma u srpskoj knjizevnosti. i. Sa ovih metodoloskih i ideoloskih polazista.zivota. Petar Petrovic Njegos. Matica srpska. Na pitanje sta radim odgovor i Budan sanjam jedne tihe noci u Vidinu). imajuci svest o tome da je knjizevno-umetnicko delo samo jedan (ali krunski) fakt u kojem se projavljuje celokupna covekova licnost. Gorski vijenac. Najkonkretnije polaziste za ispunjenje zadataka ovog teksta nadeno je u studiji vladike Atanasija (Jevtica) Prelogomena za isihasticku gnoseologiju[59]. Filosofske studije. 1969. Trojica vas nasamo. moguce je interpretirati i Njegosevu refleksivnu poeziju. Laze Kostica. SKZ. Takode. jedan drugog ne gleda i druge. Noc skuplja vijeka. Beograd. Oda suncu. i drugih). najmanje opire. biografija. Jovana Subotica. Dokazi o ovoj simbiozi jedne ideologije i jednog poetskog dela pronadeno je u svim onim sferama materijalnog i duhovnog zivota u kojima se projavljuje Petar II Petrovic Njegos kao stvaralac – istorija. dobija se utisak da se ovo konkretno knjizevno-umetnicko delo ovakvom nacinu interpretacije. Preneto iz casopisa STANjESTVARN Br. ovakav pristup Luci mikrokozma cini se dosta celovit i sadrzajan u otkrivanju mogucih znacenja samog dela. str. Posmatrano sa tehnicke strane. Atanasije Jevtic. Luca mikrokozma. SKZ. sami stihovi. predstavlja skoro najkompatibilnije metodolosko polaziste. 69-141. str. Biblioteka Srpska knjizevnost u sto knjiga. zbornik . na identican nacin moguce je pristupiti i stvaralastvu Sime Milutinovica Sarajlije (posebno u pesmama Mazda. ozbiljnije. ideobiografija i. ovaj tekst predstavlja pokusaj da se elementi isihasticke gnoseologije. Novi Sad. Novi Sad. 1969. Vjerni sin noci pjeva pohvalu mislima. Tako ovaj tekst predstavlja samo uvod i skicu za jedno dugotrajnije. Dorda Markovica Kodera (u spevu Romoranka). Beograd. metodom reda-po-red. Medusobni odnos isihazma i Luce mikrokozma pokazuje da je ovo Njegosevo delo potpuno stvarano u isihastickom duhu. spjevata nocu bez mjeseca. Prolegomena za isihasticku gnoseologiju. 143-254. 7 Koriscena i citirana literatura: Petar Petrovic Njegos. sto je opet posebno vazno istaci. Biblioteka Srpska knjizevnost u sto knjiga. Matica srpska. kao i u stvaralastvu drugih pesnika kod kojih su primetni odrazi svetlosne filosofije (Jovana Jovanovica Zmaja. odnosno stiha-po-stih. naravno. receno terminologijom Rolana Barta.

pravoslavni prosvetno-misionarksi list Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije Beogradsko-karlovacke. 2002. Podgorica. zbornik radova (priredila Darinka Zlicic). Stanje stvari. 3. Srdan Miljkovic. str. KZNS. str. Beograd. u knjizi Anica Savic Rebac i Njegoseva Luca mikrokozma. Crkveni zivot. 1981. O tumacenju Luce mikrokozma u ogledima Anice Savic Rebac. br. I. 5. Novi Sad. Biblioteka Srpska knjizevnost u sto knjiga. Nikolaj Velimirovic. Luca mikrokozma od Petra Petrovica Njegosa. Odraz zivota u Luci mikrokozma. Tajna coveka. u knjizi Ogledi. str. Silenjamova. kao i o istorijatu isihazma kao pokreta. 1988. 2002. str. 2003. Boris Uspenski. Tajna poezije i tajna pesnistva u ''Luci mikrokozma''. br. str. . Srdan Miljkovic. Anica Savic-Rebac. 26-29. Novi Sad. separat u rukopisu.45-47. 61-109. Filozofija kompozicije. pravoslavni prosvetno-misionarksi list Verskog dobrotvornog starateljstva Arhiepiskopije Beogradsko-karlovacke. 2002. Ideja kloniranja coveka kao kraj istorije ateistickog humanizma. 1994. Silenjamova: Ideja kloniranja coveka kao kraj istorije ateistickog humanizma. casopis za razlicite vidove umetnickog izrazavanja. Religija Njegoseva. Nolit. 46. 1986. Novi Sad. Matica srpska. zbornik radova. casopis za razlicite vidove umetnickog izrazavanja. Davor Santrac. Aleksandar Petrovic. u knjizi Anica Savic Rebac i Njegoseva ''Luca mikrokozma''. 2003. 1986. tajna umetnosti i tajna zivota kroz pesmu Banovic Strahinja. zbornik radova (priredila Darinka Zlicic). Novi Sad. str. Recnik pravoslavne teologije. SKZ. V. Narodna biblioteka Njegos. Unireks. [2] I. V. 3.radova. br. 101-155. str. 125-147. Pec. Stanje stvari kao zivot umetnosti. str. Stanje stvari. Beograd. Beograd. 6. autor ovog rada konsultovao je studiju Atanasija Jevtica Prolegomena za isihasticku gnoseologiju. Novi Sad. Pero Slijepcevic. 1988. [3] Vidi tekst Srdana Miljkovica Stanje stvari kao zivot umetnosti. Stanje stvari. Hilandarski fond Bogoslovkog fakulteta SPC. 1980. 1972. Oktoih. Beograd. Semiotika ikone. Novi Sad. Beograd. Crkveni zivot. br. KZNS. Filosofske studije. 169-230. 23-43. Jovan Brija. [1] O isihastickoj filosofiji i isihastickoj gnoseologiji.

1969. dakle. preobrazava i dopunjuje umom Hristovim. Biblioteka Srpska knjizevnost u sto knjiga. Na ovom mestu bitno je napomenuti da se pod srcem podrazumeva ono biblijsko shvatanje srca. on je logosnost celokupne stvarnosti). i svom dusom svojom. licne i zajednicke egzistencije: Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim. covek je bogolika licnost i centar mu je srce. naprotiv. [5] Petar II Petrovic Njegos. i um. str. Ljubi bliznjeg svog kao samoga sebe. SKZ. Drugi stadijum je teorijski. prosiruje i duhovno obnavlja. Novi Sad. 62. Dakle. i druge sposobnosti i darovi bogolikog bica ljudskog. 2002. kao i teoloske istine o stvaranju i o spasenju sveta i coveka. Matica srpska. Stanje stvari. str. i sloboda. Beograd. i blagodat.casopis za razlicite vidove umetnickog izrazavanja. tajna umetnosti i tajna zivota kroz pesmu Banovic Strahinja. U aktu i faktu hriscanske ljubavi ucestvuje. i svim umom svojim. Novi Sad. Dve novozavetne zapovesti ljubavi nisu samo moralne kategorije. nego se. i volja. stvarima i pojavama od nekvarnog tvorackog Logosa-Hrista. 159-160. celi covek sa celokupnom svojom psihofizickom licnoscu i njenim saznajnim potencijalima. Ona se odnosi na poznanje samog Boga-Svete Trojice. 2003. 1986. u kojem su sabrani logosi svih stvorenja. i ljubav. Na tom stadijumu spoznavaju se istine-dogmati stvorenog sveta i ljudske istorije. Novi Sad. 6. Ovo takode ne znaci da se ljudska misao u isihazmu potcenjuje ili odbacuje. stvari i pojava (logosi su tvarni otisci u bicima. 26. kao psihofizickog i duhovnog jezgra u kojem se sabiraju i logos. On se odnosi na eticki. [8] Prvi stadijum hriscanske filosofije je zivot u Hristu i on se naziva jos i podviznicki zivot u vrlinama. i tako se otvara za novu gnoseolosku realnost – za ljubav koja prevazilazi svako znanje. zbornik radova (priredila Darinka Zlicic). Osobenost isihasticke . Na tom stadijumu um ociscen od strasti vidi. Pretpostavka ovog stadijuma isihasticke gnoseologije je ociscenje srca. sozercava logose svih bica. [7] Vidi fusnotu 1. KZNS. [4] O ovome opsirnije vidi u tekstu Srdana Miljkovica Tajna coveka. poznaje. osnovna gnoseoloska kategorija u isihazmu je ljubav. Gorski viejnac. gnosticki. vec pokrivaju celokupnu stvarnost ljudske. 5. poznavateljni. u knjizi Anica Savic Rebac i Njegoseva Luca mikrokozma. Novi Sad. [9] Naime. str. Treci stadijum hriscanske filosofije je teoloska filosofija ili teoloska mistagogija. moralni zivot i delatnost coveka. br. [6] Anica Savic-Rebac Luca mikrokozma od Petra Petrovica Njegosa. casopis za razlicite vidove umetnickog izrazavanja. 206-210. br. str.

179-180. Biblioteka Srpska knjizevnost u sto knjiga. [14] Navedeno delo. Beograd. Podgorica. Poznavani je u isto vreme i Poznavalac. 132. namece pitanje sta je potrebno da covek cini. pa se. [13] Citirano prema Pero Slijepcevic. i to subjekat par ekselans. [11] Podaci o uslovima u kojima je Njegos stvarao Lucu. Pec. [18] Isto. nije zapostavljanje i potcenjivanje covekovih racionalnih sposobnosti. [16] Luca mikrokozma. 1972. nego subjekat. [15] Citirano prema Pero Slijepcevic. [12] Nikolaj Velimirovic. 125-126. str. nego istinsko predraspolozenje coveka za slobodni i nenametljivi susret sa vecnom Istinom. SKZ. Tako su covek i Bog medusobno paradigme ljubavi. Unireks. to jest dobrovoljno i iskreno smirenje uma ljudskog. pa ni objekat saznanja. i tu se krije specificnost i slozenost odnosa coveka i Boga. Narodna biblioteka Njegos. sto ne znaci pasivno povlacanje i odstupanje od podviga poznanja. Tajne se otrkivaju smirenoumnima. str. i toliko se Bog iz covekoljublja prema coveku ocovecuje. Beograd. 1969. Religija Njegoseva. Ogledi. Novi Sad. nego njihova puna afirmacija u duhu smirene ljubavi pred Istinom-Hristom. SKZ. Matica srpska. str. opet. navedeno delo. Smirenoumlje. kao izvorom pravog znanja. nego on pored toga nosi jos i potencijale zakonodavca i proroka. 71. Biblioteka Srpska knjizevnost u sto knjiga. str.gnoseologije sadrzana je i u tome sto Bog nije objekat. 1994. str. Iz ovog sledi da bogopoznanje ne zavisi samo od coveka nego i od Boga. nego zivi odnos zivog coveka sa zivim Bogom u zivom zivotu. navedeno delo. uocava se analogija izmedu njih i tri lica jednog Boga. spanosnog i ozivljavajuceg. u knjizi Ogledi. str. Poznanje u isihastickom iskustvu nije spekulativni akt. koliko covek uzmogne da sebe Bogu kroz ljubav obozi. str. Ne samo da je Njegos poeta i stvaralac. 126. Nuzan uslov poznanja je preobrazaj uma. sto je u isto vreme i sam Bog. 71-72. preuzeti su iz teksta Pera Slijepcevica Odraz zivota u Luci mikrokozma. 72. . [17] Isto. logicno. U Njegosu kao takvom u potpunosti je moguce pronaci lik Boziji. Novi Sad. 61-109. Oktoih. str. Petar Petrovic Njegos. Matica srpska. Odraz zivota u Luci mikrokozma. [10] S obzirom da su se u istorijskoj licnosti Petra II Petrovica Njegosa susrela sva tri atributa bozanske vlasti.

str. . 97-98. palo je u zadatak da svemu stvorenome dade ime. str. [28] Bog je stvorio svet. str. [25] Isto. str. 73. 105. str. str. 79. [35] Isto. str. str. str. [34] Isto. [21] Isto. 74. [32] Isto. str. str. [26] Isto. str. str. 72. 75. 82. [39] Isto. str. [36] Isto. str. 75. str. [20] Isto. [31] Isto. navedeno delo. str. [29] Luca mikrokozma. str. str. [33] Isto. 82. 80. 72. a Adamu. [25] Isto. 96-97. [37] Isto. 106-110. Time je Adam bio suvereni vladar svega stvorenog.[19] Isto. 80. Znati necije ime znaci imati vlast nad njime. [38] Isto. kao Bozijem saradniku i sastvaraocu. [27] Isto. [24] Isto. 73-75. 73. [30] Isto. 88. 72-73. [22] Isto. 89. str.

135. [58] Isto. str. 120. [48] Isto. str. Stanje stvari. str. str. str. 113. 135-136. 136. [53] Isto. [49] Isto. 133-134. [59] Navedeno delo. 137-139. koj objedinjuje opšte ideje i misli. str. 135. 134. [51] Isto. 134. str. . [45] Isto. 141.[40] Isto. [55] Isto. str. [56] Isto. [50] Isto. [42] Isto. str. [44] Isto. Novi Sad Pod egregorom se podrazumeva informaciono-energetska suština. str. 137. [52] Isto. str. u kojoj se odvija uzajamno dejstvo čoveka sa Bogovima. [41] Isto. [54] Isto. str. [57] Isto. str. 135. str. 117. 116. 115. Egregor – to je sredina. str. [46] Isto. [47] Isto. 113. 134. str. str. 134. [43] Isto. str. str.

O pravoslavnoj duhovnosti ne možemo da govorimo sve dok sasvim pouzdano ne znamo šta podrazumevamo pod ove dve reči. Neophodno je da najpre odredimo pojmove „pravoslavna“ i „duhovnost“. To je ono što su učinili Sveti Oci Crkve. proslavljanje ili slavoslovlje (doksologiju). pa čak i na arapski i kineski. objavio manastir Roždestva Presvete Bogorodice. U svojim najnovijim radovima. u Levadiji. Zbog toga kažemo da je učenje o Bogu i sve što je povezano s čovekovim spasenjem Božje otkrivenje a ne čovekovo otkriće. ORTODOKSIJA Pojam „orthodoksia“ se sastoji od dve reči . "Pravoslavna psihoterapija". u manastirskim bibliotekama počeo je da proučava svetootačko nasleđe. Diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu Universiteta u Solunu. Izuzetno plodan pisac. "Sveti Grigorije Palama kao Svetogorac".g. pravilno) i „doksa“. a posebno u onim njegovim određenijim delovima koji su nazvani Filosofske glave. Bog je otkrio istinitu veru.„orthos“. S jedne strane. što znači „pravo“ (istinito. što znači da ovaj pojam označava pravoverje ili pravoslavlje. Na srpski jezik su za sada prevedene "Noć u pustinji Svete Gore". ličnost. onda i molitva pretpostavlja ličnosni karakter. To je definicija koju nudi sveti Atanasije Sinajski. učenje. Istinsko učenje o Bogu uključuje i istinsko proslavljanje Boga. U svom dragocenom delu Istočnik znanja. Za mitropolita Nafpaktosa izabran je 1995. mitropolit J. Ova dva značenja su vrlo tesno povezana. onda i molitva takvom Bogu takođe mora biti apstraktna. tj. u Grčkoj. a posebno dela otaca-isihasta i Dobrotoljublje. sveti Jovan Damaskin analizira značenje sledećih reći: suština. Vlahos bavi se pitanjima genetike i bioetike sa pravoslavne tačke gledišta. Naime. ako je Bog apstraktan. "Život posle smrti". Još kao student. itd. čije je prvo izdanje 1994. boraveći na Svetoj Gori. a sa druge pohvalu. u Janjini. Grčka. „pravoslavlje“ i pokazuje raliku između Pravoslavne crkve i svake druge hrišćanske veroispovesti. ipostas. Pridev „orthodoksos“ tj. Ako je pak Bog ličnost. g.Mitropolit Jerotej Vlahos Definicija pravoslavne duhovnosti Mitropolit Jerotej Vlahos rođen je 1945. "O bolesti i lečenju duše". „doksa“ označava verovanje. istinito učenje. on objašnjava zašto su na tom mestu upravo tako definisane. do sada je objavio oko 60 radova na grčkom jeziku. priroda. „pravoslavan“ potiče od grčke imenice „orthodoksia“. Reč „orthodoksia“ pokazuje istinsko znanje o Bogu i tvorevini. g. Članak koji ovde objavljujemo u nastavcima predstavlja uvod za njegovu knjigu "Pravoslavna duhovnost". veru. . Neka od njegovih najvažnijih dela prevedena su i na druge jezike. Budući da ove reči u nekom drugom kontekstu mogu biti drugačije definisane.

jer mu je ludost. To nije jednostavno neka od religija koja teorijski veruje u postojanje Boga. Telo Bogočoveka Hrista. pravoslavnom značenju ove reči. govoreći: Borite se za veru jedanput predanu svetima (Juda 3). Sveti apostoli su najpre bili „isceljeni“. Osim toga. Crkva je. jer se to ispituje duhovno. ali ih ne možemo nazivati „duhovnim“ ili „produhovljenim“ ljudima u strogom. glumca. On postupa sasvim drugačije od načina na koji se ponašaju ne-duhovni ljudi. kao što su to razum ili osećanja. nego prevashodno time što su svetotajinski uticali na njihovo duhovno preporođenje. Oni su ovo otkrivenje preneli na svoju duhovnu decu. grč „pnevmatikos“. Duhovan pak sve ispituje. On ju je sjedinio sa Svojom ipostasi i postao Glava Crkve. naravno. „pnevmatikotis“ dolazi od prideva „duhovan“. Duhovnost Pravoslavne crkve ne vodi. Iz ovog navoda. Duhovan čovek poseduje određeni način ponašanja. mi prihvatamo ovu otkrivenu veru i ostajemo u Crkvi da bismo bili isceljeni jer je vera. duhovnost nije ispoljavanje energija duše. Apostol Juda Jakovljev ovu činjenicu jasno je izrazio u svojoj Poslanici. a njega samog niko ne ispituje (1. ENERGIJA SVETOGA DUHA Prema učenju apostola Pavla. ali zadržava sve druge psihosomatske funkcije ljudskog bića. Veoma je važno da to ustanovimo. Telesni čovek je onaj koji unutar srca ne poseduje Svetoga Duha. određeni mentalitet. i ne može da razume. dakle. pesnika. Prema tome. itd. ali još nije zadobio Svetoga Duha koji oživotvoruje dušu: Telesni čovek ne prima što je od Duha Božjega. Prema tome. niti je ona plod čovekove unutrašnje snage. nismo protiv naučnika. Logos Božji ili Reč Božja. Duhovnost nije apstraktan religiozni život upravo zbog toga što je Crkva Telo Hristovo. očigledno je da se pojam telesni čovek ne odnosi na telo. nego da označava duševnog čoveka koji nije zadobio . Sveti Oci su formulisali dogme i učenja a mi prihvatamo te dogme i ta učenja. jer su mnogi ljudi skloni da neku osobu imenuju kao „duhovnu“ samo zato što ta osoba razvija svoje razumske sposobnosti: naučnika. jasno je da Bog Sebe otkriva svetima. theosis) za one što su odlučili da slede taj „put“. Duhovan je onaj čovek koji unutar sebe poseduje energiju (dejstvo) Svetoga Duha. ka nekom apstraktnom religioznom životu. Kor. U ovoj istoj Poslanici apostol Pavle podvlači oštru razliku između duhovnog i telesnog čoveka. međutim. 2. Kada to uzmemo u obzir. Mi. kao i iz mnogih drugih. tj. duhovnost je stanje duhovne osobe. 14-15). duhovan čovek se jasno razlikuje od duševnog. pa su tek onda primili otkrivenje. pesnika. ali ne samo učenjem. sličnih odlomaka. na grčkom. onima koji su dostigli određeni nivo duhovnog uzrastanja tako da mogu da prime otkrivenje. prihvatio je radi nas čovečiju prirodu.Bog je ovu istinu otkrio onim ljudima koji su bili spremni da je prihvate. itd. Drugim rečima. s jedne strane. Pravoslavna crkva ne prihvata ovakvo tumačenje. Drugo Lice Presvete Trojice. Reč „duhovnost“ ili. sledi da je duševan čovek onaj koji ima dušu i telo. otkrivenje očišćenima i isceljenima a sa druge pravi put ka dostizanju oboženja (grč. Da bi ova vera bila sačuvana.

koji je hram Svetoga Duha. Oče! Ovaj Duh svedoči našemu duhu da smo deca Božja (Rimlj.Svetoga Duha i koji dejstvuje iz svog. da je duhovan čovek koji u sebi ima Svetoga Duha a što potvrđuje njegovo neprestano sećanje na Boga. 1-3)? Ako pomenute odlomke povežemo sa mestima koja se odnose na usinovljenje hrišćana po blagodati. nisu odeveni u lik Hristov. duhovan čovek je prevashodno svetitelj. „korača u duhu“ i on je duhovan čovek po preimućstvu. Iz tog razloga. kao što se čovek koji je obdaren razumom naziva razumnim. budući da još nije zadobio osećanje (čuvstvovanje) duhovne slave. dakle. ako li Duhom dela telesna umrtvljujete. prema pravoslavnom učenju. pomrećete. onda se takav čovek smatra telesnim. Prema svetom Grigoriju Palami. zar niste telesni i zar se ne vladate po čoveku (1. da se opet bojite. kojim vičemo. BLAGODAT BOŽJA Kao što smo već naglasili. dakle. uverićemo se da je. Oče“. sveti Vasilije Beliki bogonadahnuto uči da čoveka. duhovan čovek koji je pričasnik energija Svetoga Duha. Jer ne primiste duha ropstva. ovaj iskreni vapaj u srcu je. Ali ni sad još ne možete. koji se moli i gleda na Boga. on se smatra i slepim i beživotnim. Naprotiv. braćo. 8. umna molitva ili molitva srca. ne mogoh vam govoriti kao duhovnima. Prema svedočenju svetitelja. na primer. Duhovan je čovek koji je svedok Svetoga Duha unutar svoga srca i koji je usled toga sasvim svestan obitavanja Presvetog Trojedinog Boga. ne pomućuju iskušenja i neprestane brige. živećete. Mlekom vas napojih a ne jelom. kao maloj deci u Hristu. I ja. Ava. budući da on traga za Bogom i za svojim zajedništvom sa Njim. prema apostolu Pavlu. Jer sve dok je među vama zavist i nesloga i razdori. Jer koje vodi Duh Božji oni su sinovi Božji. preporođen i obnovljen blagodaću Svetoga Duha. jer još ne mogoste. Jasno je. duhovan je „novi čovek“. to je rečeno sa one tačke gledišta prema kojoj je svetitelj onaj što je. trpeljiv i krotak. Sveti Simeon Novi Bogoslov. zajednica sa svetim Duhom čini da telesni čovek postane duhovan. nego primiste Duha usinovljenja. Na taj način on razume da je on sin Božji po blagodati i zato u srcu usklikuje „Ava. Ispitujući na šta se mislilo rečima da „čovek postaje hram najsvetijeg Duha“. živ je u Bogu. takozvanog „psihobiološkog“ jastva. braćo. prema svetom Simeonu Novom Bogoslovu. tako se i čovek koji je obogaćen Svetim Duhom naziva duhovnim. Jer ako živite po telu. Prema tome. Kor. U stvari. I opet. kaže da čovek koji je celomudren. u svojoj suštini. nismo dužni telu da po telu živimo. 3. Telesni čovek sličan je slepom čoveku koji nije u stanju da vidi svetlost kakvu donose sunčevi zraci. u .njegov um i njegov razum. kada delovi čovekove duše . duhovan onaj čovek koji je postao sin Božji po blagodati: Tako. Isto stanovište dele svi Sveti Oci. pošto ste još telesni. Naravno. nego kao telesnima. 12-16).

Prema tome. pravoslavna duhovnost je takođe i eklisiocentrična. emocionalno i psihološko stanje čoveka: to je čovekovo sjedinjenje sa Bogom. То и значи и пралик. pričastan nestvorenoj blagodati Božjoj a posebno obožujućoj energiji Božjoj. budući da je Hristos jedno i jedino iscelenje za ljude. njihovo pravoslavno učenje. budući da je Hristos svagda sjedinjen sa Ocem i Svetim Duhom. dejstvujući kroz um (grč. i samo telo postaje pričasno energijama Svetoga Duha. буде нешто много више и много савршеније. nego je uključena u samu ličnost svetitelja. jer samo unutar Crkve možemo da stupimo u zajednicu sa Hristom. али и по обличију . svetitelji nisu jednostavno „dobri ljudi“ ili moralizatori u strogom značenju te reči. Oni žive u Bogu i dosledno govore o Njemu. Unutar ovog okvira možemo da otkrijemo neke karakteristične crte pravoslavne duhovnosti. kao prvo. али није створено завршено. pravoslavna duhovnost je opit života u Hristu. Oni su nepogrešivi kriterijum Vaseljenskih sabora. Sve svete Tajne vrše se u ime Trojedinog Boga. Сагласно Божанском откровењу. pravoslavna duhovnost je trojičnocentrična. niti su to pak samo osobe dobre. blagodareći ipostasnom jedinstvu božanske i čovečije prirode u Njegovoj ličnosti. „nus“) preobrazila i telo. stanje novog čoveka. Kao drugo. I pošto je On Glava Crkve. u izvesnom smislu možemo da kažemo da je zadatak Crkve da „stvara svete mošti“. Prema tome. Svete mošti su znak da je blagodat Božja. Svetitelji su istovremeno i nosioci i ispoljavanje pravoslavne duhovnosti.икони. Он је биће створено. на основу онога што јесте. он је зеница васионе. Пост . Svetitelji su primali i primaju otkrivenje Božje. створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Дакле створен је са лика. preporođenog i obnovljenog blagodaću Božjom. kao prvo. blage naravi. Prema tome. Drugo uverenje je postojanje svetih. него истовремено има и динамички дар да.прилици. човјек је биће које је на граници свјетова. U tom smislu pravoslavna duhovnost nije apstrahovana. по лику . Prema tome. Људско биће није само пресликано. Budući da je tako. crkvocentrična. oni ga opitno doživljavaju i formulišu rečima. Prevashodni zadatak Crkve je da čoveka rukovodi ka oboženju. Ona je. hristocentrična.промјена философије живота Тема људског пада је тема антрополошка. биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално. није просто одсјај Божанског. Са лика и ка . o Hristu se ne može razmišljati kao o nekome izvan nje. nepropadljivih moštiju svetitelja. "Прилик" је нешто што иде ка Лику. U postojanje svetitelja uverava nas. Pre bismo mogli reći da je svetitelj ličnost koja se pokorava (Svetom Duhu) i dela pod rukovođenjem Svetoga Duha Koji obitava u njemu.različitim stepenima. ka zajednici i jedinstvu sa Bogom. To nije neko apstraktno.

а са друге стране. што наслијеђује од својих предака. да господари небом и земљом. него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању. Човјек је задатак. или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица. дохришћанским. Као и осјећање страха. нешто што човјек носи са собом . све зависи од домета религиозне свијести. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. или је нешто што човјек носи у себи. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду. што га помрачује. изгубљено. нешто што је најдубље у људској природи. Биће које. или научне и философске. прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења. биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним. јер у . не само дато него и задато. Оно што нам свједочи Библијско Откривење. а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница. и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га? АМФИЛОХИЈЕ (Радовић) Архиепископ цетињски. тврди и проналази као једну од егзистенцијалија.у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе. с једне стране. и свој сопствени задатак. Модерна психоанализа. могућности које човјек посједује као биће. и не само она. богословски речено. њен повратак у првобитно стање. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи. присутно је не само осјећање да је човјек несавршен.лику . да се са њом нешто догодило. постојање нечега што га ограничава. да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. рецимо. И да је неопходно њено очишћење. религиозним или неком другом. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично. и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. али и биће које је угрожено оним што називамо зло. Наравно. дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла. испуњено изузетним могућностима.осјећање кривице. Божији и природе у којој се рађа. митрополит црногорско-приморски Човјек је оно што поједе Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. коме је од Бога дат дар владарски. нешто што је најдубље у људској свијести.

Само што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. више од тога. похот очију и гордост живота по св. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души. Оно што говори она прво облачи у чудесни . Људско биће је по својој природи гладно.три надубље потребе људске: похот плоти. иако лаже од самог почетка и зато се назива "лажа и отац лажи". Демонска сила која се у рају појављује у виду змије. па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. онда је природно да буде само тјелесно биће. не нуди нешто што је потпуно лажно. онда ће бити и нешто дуго. знање .16). јер би точовијек одмах препознао. и како непрекидно. Ако се храни и нечим другим. и како се претвара у дјело. узабра рода са њега и окуси. говори о "похоти плоти.Људско биће је без хране непостојеће. Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог. Прво искушење људској души. у људском срцу. Друго искушење похот је очију . анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души. и мужу својему те и он окуси. него је и душа и храни се и духовно. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед."да га је милина гледати". па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту. кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. Еви. да га надопуни. само рода са онога дрвета усред врта. како даље говори Мојсије. љепота. похоти очију и гордости живота (1. затим у Адамовој. Јован 2. први подстријек њен је питање јела. Ако се само тјелесном харном храни. тј."да је дрво врло драго ради знања"?! Храна. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати. да не умрете. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. казао је Бог. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство. како је сазрио у уму. у срцу и души Евиној и претворио се у дјело. Свети Јован Богослов у својој посланици. не једите и не дирајте у њ. На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. А гладно је зато што је несавршено.који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. А змија рече жени: Нећете ви умријети. Постања 2. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије.17). И тијело и душа и ум хоће своји храну. Преко њих долазе исушења човјеку. и да је дрво врло драго ради знања. И треће . То је похот плоти. И. него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи. у људском уму. Јовану Богослову. То се види већ и дко дјетета. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно.

Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног. сакрићу ти да је природа. Тако је у почетку. тако је и данас. Бог је. каже јој: Врати се само себи. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести? Бог је дао природу. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. према Богу. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом. ."претвори камење у хљебове. све до система савременог потрошачког друштва. евинског. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих. лажући.тј. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту. него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих. њеног знања. На прво искушење се чује ријеш Христова: " Не живи човијек само о хљебу. као мјера постојања. Неуспевши то. али са дрвета познања добра и зла немој јести. онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања. њеног познања добра и зла." Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева. она ограничава њену слободу. наводно. као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина. према творевини око себе. а да не гоцорим о марксизму. човијеку на употребу. њено биће. И каже му: Употреби Творевину. дакле. нама се открива смисао првобитне заповијести. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи. ту њој поставио границе.рухо да би примамила. Смисао прве Божије заповијести Демонска сила. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. та заповијест. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух . Са сваког дрвета једи. гладан си. удара на три основне потребе људског бића. врати се природи. Огромна лаж! Дакле." Нису ли модерни системи. његове воље његовог става. сакрићу да си ти ограничена. Али није му разријешио злоупотребу творевине. јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Каже да није извор њеног живота и она заповијест. по свом устројству ограничена. Та заповијест стоји као провјера његове слободе. Каже да је она једини извор њеног живота. управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању.то генијално описује Достојевски . творевину.

јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. и да је знање које црпе из природе. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот "сновиђење страшно". Он се тиме отуђио од Бога. И ту је његов пад. пад Адама и Еве. И као што се каже код Светих Отаца. Посни однос према творевини. Оно што владика Раде говори: " О невини синови природе. кад се одрекнеш ријечи БОжије. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести.о посту. Зато и каже: "Онога тренутка кад окусиш умријећеш". Отиснуо си се на пучину. ти си се отуђио од Бога. трагаш. у митовима древне Индије. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Заповијест Божију прву. пао си у свијет. да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија.Природа. сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне. а ово се подмеће као истина. онда храну из природе сматра једином. хеленским. из творевине. да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста. пуноћа знања којом он засићује себе и задобија "гордост" живота. не знаш ни почетка ни краја пута. као хране. "јудол плачевну". Не може човијек као биће савршеније од природе. пипаш. исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину. да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне. "Епу о Гилгамешу". староегипатским. месопотамским. некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно. те изворне. позив човијеку на распеће свога ума. пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Многи од Светих Отаца тврде. невино стање. Она се проглашује за лаж. да не говоримо о јудео-хришћанском предању. у ствари. човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест . Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту. како каже Његош. најсјајнија!" Умовредна гордост и смиреноумље . то је "камење". Чим се окрене природи. не без разлога. Отуда у свим митологијама. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. долину туге и плача. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест. у којој је свака заповијест садржана. обоготвори природу. однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. обоготвори себе самога. али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. о мудрости проста.

своје слободе. кад постане дјело онда се извршава људским тијелом. јела. његовом животу и животу свијета у коме се налази. преусмјерењу цјелокупног људског бића. његовом "високоречју". пуни садржаја и дубоког смисла . и његовом понашању. као људском напору. према Богу и према творевини. зато ако жели истински човијек да се обнови. овог или оног. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу. да се промијени. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека. да промијени свој однос према творевини око себе. постимо и тјелесно". па онда иде даље. човијековог друштва. без поста. Кад допре до умс онда иде на људско дјело. своје воље. који је испуњен смиреноумљем. како би рекао Солжењицин. "висине смирених ријечи". мјесеца. праве. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. васпитање.за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: "Боже буди милостив мени грјешноме".то су изрази стари. свога знања. човијековог тијела. онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју. "високоглаголанију". унутарње. словенски. обоготворење себе. нема промијене човијеку. обоготворење сунца. "гласу његове гордиње". Пост не као формално придржавање неких прописа. питање философије живота: питање обнове човијековог духа. човијекове . Ту се онда радја и многобоштво.своје памети. душевне. Питање поста је дакле. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу. Позив на духовни и тјелесни пост Смиреноумље као темељ философије живота. другога човијека. духовне. узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха). моралне. и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању. према тајни на којој почива. економске. Први призив поста је "Постимо браћо духовно. Посту као дубинском преумљењу. на уздржање. на самоограничење. па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију. пред вјечном мудрошћу. Нема истинске обнове људског бића. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота.Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи. он мора да се ангажује цио у тој новој "промјени Деснице Гoсподње". звијезда.

користољубље . јер се. Николај Александрович Берђајев О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА Превео са руског: Предраг Р. уплашио да његово целокупно залатање не прође узалудно јер ће Јеврејин. центром римске духовности.јесу сами хришћани. добио је одговор који је био неочекнван и веома смислен: ако се хришћанска вера могла одржати и поред изопачености и подлости. Када се Јеврејин вратио његов пријатељ хришћанин га је страхом испитивао о утисцима из Рима. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља. разврат. обешчашћивање. преобраћајући Јеврејина у хришћанство. које је он сагледао у Риму. Јеврејин је отпутовао у Рим и спознао лицемерје. митрополит црногорско-приморски. I Код Бокача[1] има једна прича о Јеврејину кога је његов пријатељ хришћанин покушао да преобрати у хришћанство. Међутим. Наиме. јер најбоља примедба против хришћанства .заједнице. то потврђује да хришћанство заиста јесте једина истинска вера. Као резултат таквог испитивања уследило је изненађење. пожелео је да пре коначне одлуке отпутује у Рим где би.који су у то време господарили папским двором. . прождрљивост. који се приклонио прихватању хришћанства. схватио живот људи који су вредни главе Цркве. Хришћанин се. на крају изгубити сваку жељу за крштењем. Драгић Кијук III ИЗДАЊЕ БЕОГРАД. учврстила и распростанила! И Јеврејин је постао хришћанин. АМФИЛОХИЈЕ (Радовић) Архиепископ цетињски. хришћани саблажњавају оне који хоће да се приклоне хришћанској истини. Јеврејин. у овој се причи указује садашњи пут заштите хришћанства. без обзира на све нечистоте. Чак уколико сам Бокачо то и није имао у виду. када увиди сву изопаченост потпуно остварену у Риму. 1996. Питање поста је питање здравља. посматрајући понашање папе и кардинала.

У нашем маловерном веку. према његовим догматима. Јеврејска религија више одговара човоковој природи. У ствари.у испуњењу њених завета.без обзира што хришћани компромитују хришћанство. и о њему се не може расуђивати према насиљима која су чинили хришћани током историје . Христос није крив због тога што су његови завети погажени. о хришћанству се мислило пре свега према његовој вечној истини. Обично се указује на то да представници других религија . Али. јесу оданији животним идеалима. више падају у очи но велика истина хришћанства. Хришћанство пак . јесу често бољи од хришћана. ближа сагласности с целокупним земаљским живљем и изискује мање самоодрицања. хришћанин који не испуњава завете Христа. њихови преступи. сва недоследност многих хришћана. Ми често меримо духовни живот људи по њиховој вери и њиховом идеалу: ако је неко по своме погледу на . на пример. од почетка до краја. Такође. То је и разлог што представници јеврејске религије сматрају хришћанство религијом занесености. али у томе и јесте. ако ревносније извршавају завете својих религија. И баш зато хришћанство није криво због тога што се његова истина не остварује и не испуњава у нашем животу. јер ако би хришћанин био такав какав је муслиман.боље и ревносније од хришћана испуњавају завете својих религија. са љубављу истичу да је огромно преимућство јеврејске религије . већ их изневеравају и изопачавају. саблажњавајући слабе у вери. најтеже остварива. и спремнији за жртву. хришћанство је религија љубави . ако се самим хришћанима замере неспособност и неусклађеност у хришћанској духовности? Није ли.Овакви аргументи против хришћанства нарочито се злоупотребљавају у наше доба. који се ставља као пример хришћанину. Али наше доба је исувише преокупирано човеком и човечанским. лоша дела хришћана. и о неусклађености тих домашаја. сва духовна нечистота се и састоји у томе што они не испуњавају хришћанске завете. У прошлим временима. штавише атеисти и материјалисти. како је могуће вредновати хришћанство по недуховности хришћана. Јевреји . а пошто се највише противи човековој природи хришћанство је религија која захтева прекомерно жртвовање. много је ближа (испуњењу. О хришћанству и многи људи нашега века мисле на исти начин: посматрајући га споља расуђују о њему по хришћанима. јасна противуречност таквога начина размишљања! Ако присталице других релитија јесу боље од хришћана. неподесном за живот а затим и штетном. хришћанство јесте религија слободе. муслимани. по недуховности хришћана суди се о домашајима хришћанства.будисти. то је зато што је завете других религија лакше извршавати . Лоши хришћани су собом заклонили истинито хришћанство.то је религија по својој посебности бесконачно тешка. веку широке распрострањености неверoвања. У животу је бескрајно тешко у свему испуњавати религију љубави. суштина религије љубави и она није због тога мање узвишена или истинита. временима вере. Али.услед изузетне духовне узвишености хришћанства. који су одани својој вери. њихово изопачавање хришћанства. Јевреји. То значи.а о њему се расуђује на основу гнева и мржње хришћана. да је једноставније бити муслиман него хришћанин. Указује се и на чињеницу да потпуно неверујући. онда би он био веома лош хришћанин. Исто тако. онда. према његовом учењу. и то по данашњим изопаченим хришћанима. о хришћанству се доноси суд по хришћанима.

Ми смо увек дужни да памтимо шта су све хришћански народи морали да савладају у сопственој историји. постизање светости. површном историјом. Хришћани. А како је у том спољашњем делању. Ми лако уочавамо људе према њиховој спољашњости . или ратова. У спољашњем животу све је јасно разоткривено и ми једноставно проналазимо дејства палих страсти.свет материјалиста а показује се као добар човек. свога идеала. по човековим гресима и страстима. Зато и јесте морално рећи истину: читање дела из историје Цркве. како се преобраћују у свет божанског? О томе ми. или дипломатских односа.С. Али унутрашњост Цркве. он онда побеђује сопствене могућности . ни приближно. Људи лакше уочавају ружно него добро. сумњичави смо према духовном животу људи које сусрећемо. о настраности и деформацији хришћанске истине у свести грешног човечанства. може бити веома саблажњиво за мале верујућим духом (маловерне. по изразу лица. односно историја Цркве. овоје исконско незнабоштво. преданошћу својој идеји. своје древно варварство.њихову заинтересованост за трговину или политику. или нећемо да знамо. мученичко настојање испуњења Христове истине. нити материјалиста. А о историји охристовљеног човека се не може судити по спољашњим делима. не знамо ништа. што није дужан да чини ни верујући Јеврејин. штавише. како се развија њихов унутрашњи живот који припада духовном. обраћање људи Богу. Али хришћанину је веома тешко да одржи висину свога духовног достојанства. мислимо ли ми много о томе како људи зазивају Бога. II Често слушамо примедбу да хришћанство није одважно.ми не знамо ништа. У таквим се књигама историја црквеног живота често излаже веома слично историји друштва. није лако уочљиво. историја црквеног живота је уочљива по доступности и лако подлеже начину излагања по коме је о њој могуће разговарати у свакој форми. просто њоме смрвљена. каква је њихова духовна борба са сопственом огреховљеном природом. или једва да знамо понешто о духовном животу оних који су нам блиски. дужан да се херојски супротстави искушењима света. способношћу да јој приноси жртву. књига које говоре о борби човекових страсти и интереса у хришћанском животу. духовни живот Цркве.па га зато одређујемо као пример.). јер живот хришћанина и није ништа друго до самораспеће. . свој . да се не остварује у историјском животу (што се сматра аргументом против хришћанства). јер је у томе изобличавање духовне слике хришћанства. не компромитују хришћанство колико га компромитује историја хришћанства. па је о духовности тешко говорити јер она остаје некако скривена спољашњом. Споља посматрано. Али. али их ми непрекидно осуђујемо по спољашњем животу прикривена борба духа. узнесемо се у њихов унутрашњи живот. јер је он обавезан да воли своје непријатеље. Нама је заповедано да не осуђујемо ближње. које ми љубимо и према којима смо посебно сусретљиви. упоредимо аргументе који се обрачунавају са хришћанством. прим. и са каквим је мученичким напором било нужно победити овоју спољашњу огреховљену природу. њихов породични или друштвени живот. и пријемчивији су за спољашњи живот него за унутрашњи. и не удубљујење к Богу. понајвише. Хришћанство усмерава наш живот линијом највећег самопрегора. да носи свој крст.А. А ми. ни муслиман. итд.

Социјалаисти-материјалисти обећавају да ће и без Бога и без Христа остварити то што није успело да оствари хришћанство .братство мећу људима. јесте болестан и грешан род. Христос је дошао да спаси болесне а не здраве. и управо због тога правда Христова не може бити остварена насиљем. Држава може споља. Има томе већ 2000 година како је у овет дошао Искупитељ и Спаситељ света а зло и даље постоји у свету. Такозвани "неуспех хришћанства у историји" неуспех је спутан човековом слободом. Бесконачно тешко је било васпитавати у религији љубави оне који су били испуњени инстинктом насиља и суровости. и насиљем. једнакост у социјалном животу. Насиљем над том слободом. свет се грчи у мукама. Бог хоће слободног човека.подразумевајући слободу . духовну победу над злом. спутан злом вољом коју. Зато би се и могло рећи да Бог допушта зло. руско искуство. спутан човековом слободом против истине Христа. Социјалисти-материјалисти посебно воле да говоре како је хришћанство промашило јер није успело да оствари Царство Божије на земљи. Бог не жели да присиљава. није дало потврду такве претензије. не жели оспољено слављење истине. искључиво користи зло у сврху добра. А род човечији. не уништава насиље. иако се догодило откупљење. хришћанска вера не жели да принуди на добро зло. животна страдања се од тада нису умањила. не може путем насиља да коренито истреби зло у људској природи управо зато што признаје човекову слободу. а зато што одриче дух њему и јесте једноставно да испуни такву правду. Комунизам жели испуњење своје правде насиљем. али се на такав начин не може победити унутрашње зло и грех. Обећање материјалистичког социјализма није успело да оствари једнакост на земљи. јер хришћанска истина . Ето због чега је неоправдан аргумент против . Она се увек нада у унутрашњи. То искуство никада није принципијелно решило овај проблем. обећани успех би се остваривао преко принудних друштвених институција које би одстрањивале спољње зло. Христова Црква апсолутно није позвана да уређује спољашњу страну живота. Хришћанство. Јединствено искуство материјалистичког социјализма које нам је познато. на добро и правду. споља изазваним насиљем. грешнике а не праведнике. одрицањем духовне слободе. за њега не постоји питање о злу и греху. духовни препород на основу заједничког деловања човекове слободе и божанске милости. по својој суштини. Слично питање себи не поставља материјалистички социјализам. питање спољашње социјалне организације живота. да споља и насиљем победи зло. није одстранило зло и страдања баш зато што заснива савршенство мимо човекове слободе. чак се непрекидно увећава. мир и Царство Божије на земљи (ето где људи који нису никада веровали у Бога употребљавају израз "Царство Божије на земљи").ишчекује унутрашњу.полу-зверињи инстинкт. Управо у тој присили и јесте основна али огромна разлика између социјализма и хришћанства. јер за њега постоји искључиво питање о страдању и социјалној неправедности. одрећивати границу манифестације (и она је позвана да то учини). који је примио хришћанство. Хришћанство је продирало у материју која је показивала снажно противљење хришћанском духу. а које су дужне да спољашње зло учине недопуштеним на тај начин што ће присилити људе на честитост. о унутрашњем духовном животу.

У Царству Божијем нема принуде јер нема његовог остварења без духовног препорода. Апостол Павле је говорио: "Јер не чиним добро које желим. у учењу Цркве. открива дубину човековог срца. да носимо тегобу и терет грешног овета. у примерима светаца. Хришћанство је религија крста. присиљавају. III Хришћанско човечанство је у својој историји извршило троструко издајство хришћанства. Када се критикује хришћанство критикују се греси и пороци хришћанског човечанства. 19-20). противречног дубокој озбиљности и трагичности живота. Но то је била и погрешка његовог сувише рационалног сазнања (којом је била прикривена и тајна слободе и тајна блаженства). Па ипак. вршили насиље и на лажан начин представљали испуњење својих циљева. У почетку оно је изобличавало хришћанство и лоше га испуњавало. изопачује хришћанство. у Христовим заветима. у животима светих. Отуда происходи да "неуспех хришћанства" јесте људски неуспех. Али и хришћани су проливали много крви. Међутим. значи. испуњење земаљског раја и праведности без крста и страдања јесте велика лаж за хришћанско спознање. у учењу Цркве. затим је оно сасвим отпало од хришћанства и. Зато је неопходно супротставити идеалном принципу други идеалан принцип. које не желим. Хришћанство и не обећава потпуно и неопходно овоје испуњење и усхићење на земљи. то чиним. него зло. у савршеним примерима . Рим. Одступањем од изворне примене могуће је бранити и комунизам доказујући како се он у пракси лоше испуњава и изобличава. Испуњење Царства Божијег у овоме свету. прослављено мећу хришћанима. сравњивати на овај начин комунизам и хришћанство било би очевидно погрешно. једној реалној чињеници другу реалну чињеницу. на крају. једно од искушења које је и Христос одбио у пустињи када му је било показано Царство свег света и када му је било предложено да се поклони пред њим. и Христос сумња да ће наћи веру на земљи када се буде вратио на крају времена. ти људски греси и пороци довели до одвајања света од хришћанства. то већ не чиним више ја. Штавише. у Светоме Писму и Светом Предању. У Јеванђељу. А ово нам сведочанство. у Христовим заповестима. Христос нас позива да узмемо свој крст и да га носимо. који је свакад претпостављао слободу духа. А управо су та изопачавања. изврћу истину да би остварили своје циљеве. предсказајући опадање љубави. Л.хришћанства заснован на неуспеху хришћанства у историји. Човек. оно је почело да анатемише хришћанство за све одвратности . у речима Христа. оно препознаје смисао страдања. сазнања исувише оптимистичког. Комунисти проливају крв. А кад чиним оно што не желим.које је оно само чинило у историји хришћанства. што је била врхунска подлост. а затим устаје против тог изопачавања као против самога хришћанства. а не Божији пораз. критикује се човеково изопачавање и неизвршавање Христове истине. него грех који у мени обитава" (Посл. за њихово сазнање искључиво је довољна њихова истинитост. ви не можете да нађете све то против чега је хришћанство подвргнуто критици. 7. Толстој[2] је мислио како је лако испуњавати Христове заповести. на исти начин као што се у пракси веома лоше испуњавало хришћанство.

Хришћанско откровење и хришћански религиозни живот. и дубље. али она доказује да су и хришћани били заслепљени страшћу. на злобу. саблажњавали се над манама клира. као мистичног тела Христовог (дефиниција апостола Павла) које је своди на други план. на освету. освета. И то изопачено. на освету. који су истицали корист и не ретко се заклињали именом Христа . на корисну борбу за сопствене интересе .али нећете наћи ништа од упућивања на љубав. али народа коме су и те како били својствени гнев. или благост и духовну чистоту. већ су и учење о спасењу представљали слично судском процесу покретаном од увређеног и разгневљеног Бога против човека који је нарушио Божју вољу. која се јавља увек као слика Бога. обредима и гресима хришћанина-парохијана. призив љубави.од мача ће погинути" (Мат. у његовој идеологији наћи ћете позив на насиље. подвргава божанском откровењу границе своје спознаје. јарост. нећете наћи позив на насиље. људски ограничено. на беспризорну мржњу једне класе према другој. јарост. к служењу ближњем. да су своју греховност показивали а да истину и света дела нису разумевали. Због тога и јесу лако напуштали Цркву. То је чињеннца која сама по себи није спорна.никада нису испуњавали Христове завете. кога су често представљали као источног деспота или монарха апсолутисту. или на корист. и више од тога: на Цркву се. који одражавају Бога-Јахве у Библији.наћи ћете благоречје о доласку Царства Божијег. идејног вође комунизма. да њихова природа није била просветљена. прелама се кроз огреховљену природу човека. Код Маркса. свету тајну сабирања. прима Божију светлост саобразно устројству овог духовног уочавања. нису Божија својства јер се у божанској унутрашњој природи. претпостављају не само смисао постојања Бога већ и смисао постојања човека.испуњавања хришћанства . И поред тога противници хришћанства ликују указујући на чињеницу да је хришћанство тако често примењивало крвава насиља за заштиту и распрострањеност хришћанске вере. кроткост. разумевање хришћанских догми довело је до отпадништва од хришћанства. над недостацима црквене организације исувише сличне државној . призив чистоте срца. јер сви који се маше за мач . па је Црква поистовећивана с хијерархијом. У Библији је записано да се Бог показао јеврејоком народу. Виши. извукао свој нож и ударио слугу просвештеника. и односили су се према њој као према церемонији. на мржњу. одражава свест јеврејског народа коме је дато осећање да спозна Бога. Када је Петар. пре свега. али гнев. тајанствени смисао Литургије остао је потпуно недоступан псеудохришћанима. као духовног организма. кроз његову ограничену спознају. у његовој теорији. посматрање Цркве изнутра. завист и освета. доступан незнатној мањини. Божанска истина хришћанства. па овоме одсекао ухо Исус му је рекао: "врати свој нож на његово место. на саможртвовање. Хришћанска истина није толико ограничена могућностима људи који су усвајали хришћанске истине: људи су изобличавали не само учење о Богу. гледало као на институцију. посматрали као спољашњи обред. Тако и човек. 52). Хришћани који су се у историји служили насиљем и подлошћу. 26. као уосталом свако откровење и сваки религиозни живот. Такође је изопачена и сама идеја о Цркви. прихваћена од људи. иако и просветљен светим благодетима које происходе из Бога. као ни дух коме су припадали. желећи да заштити Исуса. Чак су и Литургију. посматран је спољни живот Цркве. завист. призив к самопожртвовању. и осветом. Више је.

човека. и кроз братску љубав према ближњима открива нам се љубав према Богу. нашу браћу. окривљују хришћанство за оно за што су сами кривци. Она усваја Истину по деловима. света и чиста. људска страна Цркве огрешена је и непостојана и у њој. објавио нам је савршено сједињење Бога и човека. она не може бити нагрђивања и врата ада је не могу надвладати. јер хришћанство има потребу за човеком херојског самоопредељења. преокренуто: човек се окреће Богу а отуђује од људског. свете тајне. и никако не умањују светост саме Цркве. Но. као што се и људска природа супротставља хришћанству покушавајући да га изопачи. а оно људско изопачава божанско. у хуманизму. Божанска природа Цркве јесте сам Христос који је Глава Цркве. кроз Јединог Оца ми љубимо ближње. 4. поражена прародитељским грехом. у палом стању. Хришћанство показује човеку највиши циљ живота. говори о највишем пореклу човека и о његовом највишем предодређењу. Јов. већ с равнодушношћу и окрутношћу. узајамно дејствовање божанског и људског. преузете у њеној божанској суштини. Хришћанство. он је у непријатељству већ и са самом идејом о Богу. као погубном и супротном срећи људи. истодобно. тешко разуме богочовечанску истину најављену природом Христа-Богочовека. А када је окренут људском.кроз Бога. Тако је у ново време. "Ако волимо један другога. људи нападају хрншћанство. препород. Хришћанство се супротставља људској природи. основне особине наше вере и црквених догмата. Људска природа.као што може постојати и стваралачка побуда. IV . ставља га у центар света. Али. Она тешко може да прими божанску истину хришћанства. Божанска основа Цркве је вечна и непогрешива. Уистину. узвисује човека. Син Божији и Син Човечији. хришћанство се разликује од многих других религија по томе што не ласка људској природи у њеној греховности. 12). болести. али и свог ближњег. дејство су благодати Светога Духа у Цркви. Христос је учио каоко треба љубити Бога. Бог остаје у нама и његова љубав је савршена у нама" (I Посл. Увек треба памтити да Црква јесте и божанска и људска установа. Борба која настаје измећу божанског и људског је стална. спреман да љуби свог ближњег и да му служи. Христос. оваплотио се и на тај начин посветио људску природу. Тако је било у средњем векуљ.установи. природа човекова с муком усваја целовитост Бого-човечанске љубави. али има потребу да је просветли и преобрази. обогаћење. спреман је да љуби Бога али се према ближњем не одноои с љубављу. везане су међу собом нераздељиво: . није широка. напредак. Љубав дрема Богу и љубав према човеку. у самој човековој црквености могу постојати изопачавања. Но. саблажњавали се над спољашњим одношењем парохијана према вери и над лицемерјем разметљиве богобојажљивости. А уништивши Боточовечанску истину. да живот Цркве јесте богочовечански живот. беспомоћност . тако је и у времену хуманистичког социјализма. у којој оно божанско просветљује људско. човек се отуђује од Бога. потиштеност. Син Божији је постао Човек. јеванђељска природа учења. отргнувши љубав према човеку од љубави према Богу. изра-жене у људској природи. открио човечност Бога и божанственост човека. Греси хришћана и греси црквене хијерархије не показују грешност Цркве.

фанатизам и суровост које су хришћани често показивали у историји последица су неспособности људске природе да прими пуноћу хришћанске истине о љубави и слободи. насиља над добрима. Али. па отуда такво питање и не подразумева правоверан исказ о ономе о чему је реч. једини научници. и да све употреби као средство својих страсти. никако хришћанства. Али и у томе. без обзира на то што су. Па ипак. Црква је увек у томе успевала делимично. да људи нападају сами себе. Напад на средњовековно хришћанство. нагласимо да је природно варварство средњовековног човека понекад прихватљивије од механичности савременог цивилизованог човека. у ствари. У том смислу може се говорити о кривици. испуњен немилосрдним и крвавим инстинктима. који су се налазили најнепосредније поред Божанкжог Учитеља. У нападима на хришћанство средњег века .Нетрпељивост. понекад и апостоли. Штавише. неизобличено од стране људи. на крају крајева. и сама организација католичке цркве и њено богословско учење били . иако је у суштини полухришћански. Човек је себе прихватио као саставни део хришћанске истине и ту се сместио задовољан. уносила је људске страсти у живот Цркве. искривљавали су хришћанство и Христову истину прихватали превише страсно. Средњовековном католичанству био је својствен лажни теократски принцип сагласно с којим је Црква постала исувише слична држави. погледа на свет. па и највишу истину.које није могло насиљем да оствари слогу међу хришћанима. а папи се приписивала власт над светом. без хришћанства. обасјани светлошћу која је происходила из Његове личности. И сама црквена хијерархија.у томе је кривица хришћана. на хришћане . није католичка црква крива за средњовековну суровост и нетрпељивост већ варварска човекова природа. . целовитост светлости показала. фанатичност и нетрпељивост. Наиме. била властољубива и често је искривљивала Христову Истину. Средњовековни свет је варварски свет. заснован на констатацији несумњивих чињеница. Црква се трудила да организује тај варварски свет склон анархији. Човек има способност да све изврне.што значи. понекад и намерно преувеличаваних. јеврејског. што значи да би без Цркве. суровост у односима са лудима .садржано је питање које је неистинито. масовно запала у грех. превише људски. није у ствари напад на хришћанство већ напад на људе средњег века.уносећи ограниченост сопственог. а благодарећи хришћанству могао се образовати и витешки тип човека у коме су ублажени и оплемењени варварство и грубост. питање које је погрешно постављено. док се целовитост истине. и зато је просветљавало људе: Христов јеванђелски глас одзвањао је у пређашњој чистоти. Средњовековни се свет формално представља хришћанским. грчкоримске културе очувала Црква и предала новом времену. а духовна култура би коначно била уништена. с православне тачке гледишта. философи. Таква је истина и о католичкој цркви. варварски и окрутни средњовековни свет остао у крви. Божанско својство Цркве остало је нетакнуто. да га охристови. културни људи средњовековља били су монаси.у којима приговор хришћанској вери представљају ломаче инквизиције.управо зато нема кривице у Христовој Истини . јер је највише вредности античке. а полупагански. јер је супротстављање непросветљене људске природе било веома велико. да учини краткотрајним његове сурове инстинкте. опет . доступна малобројнима. али не хришћанства .

Христос вечно пролива своју крв за грехе света и за грехе оних који се Њега одричу и који га распињу..сила ада. јер хоће Цркву да раздели и изопачи хришћанство. да су људи следили оно чему их је Христос учио у хришћанском свету не би било ничега због чега се. или је Христос кривац? Па Христос никада није проповедао (оно због чега хришћанство критикују): мрзи и одбаци. а не лошем. која им је дата од Бога. онда. Људи хоће да буду слободни. проклињањем за зло (за које хришћанство није криво). Па ипак. што постаје несносно. није употребљавала такву врсту насиља у делима вере и савести. иначе. насиља. а тражите истину. искушење прогањања.искушење прогањања и искушење славља. Православна црква није знала за инквизицију. Исто тако.. људске погрешке а не Божије. Јер.они у ствари распињу самога Христа. хришћани су се показали непоколебљивим у почетку постојања хришћанства када је хришћане прогањала римска империја. а поготово не по најгорима измећу њих. устаје против хришћанства. Када би људи имали духовну видовитост они би свакако спознали да изопачавањем хришћанства. То је задивљујуће једноставан одговор и веома поучан. ви сте кривци а не Истина. Насиље је код нас происходило углавном од државних власти. Али о истини не треба судити по људима. много је теже поднети искушење славља.15). а не Божија. А као последица безмерне слободе. и њој није био својствен фанатизам. Ко је крив. када је хришћанство постало религија државе и постало државним. У том смислу. оно дејствује у тамној стихији у којој се не толико људско зло колико зло изванљудског супротставља хришћанству. ратова. али исто тако непоколебљиви су и у нашим данима када су у Русији подвргнути гоњењу од комунистичке власти. а несрећа хришћанства је људска несрећа. Када се император Константин приклонио Крсту. онда то не чините. полупагана. али због тога она нису мање света. и преиначавањем хришћанства . хришћани су издржали и дали примере мученика и хероја. показује се људско оптуживање Бога. напротив. за то што је човеков живот испуњен злом? Хришћанство ли је криво. Прво искушење. Два су велика искушења послата хришћанском делу човечанства . и та адска сила дејствује не толико изван Цркве и хришћанства колико унутар Цркве и хришћанства. Људи се туже Богу како је живот пун зла и страдања.доступни погрешкама и искривљењу. хришћанство постоји у свету супротстављајући се сили зла. Нужно је погледати право у лице Истини па опазити да из ње излази светост. Ужас опустошења захватио је и света места (Јеванђеље по Матеју 24. Ако ви не остварујете исину. по подвижницима и светима а не према огромној маси полухришћана.отпочео је . у једном Велсовом[3] делу налази се и дијалог измећу људи и Бога. који све чине како би искривили духовно својство хришћанства у свету. људски греси и изопачавања постојали су и у католичкој и у православној цркви. што значи да о хришћанству треба искључиво судити по апостолима и мученицима. Код људи одблесак Истине треба судити по добром. неће да их приморавају на добро. Према томе: погрешке хришћанства у свету биле су увек погрешке хришћана. А на тај начин. Бог одговара људима: ако вам се то не свиђа. а историјски грех Православне цркве (с њене човечанске стране) био је у томе што је била превише потчињена државној власти. још су светија. . Против Христа и његове Цркве устаје .

признајући једино чиста и савршена бића. дејствовала међу погруженима у греху. огласити хришћанство кривим за земаљски кал који се прилепио уз Цркву. ради несавршених. од светих. јесте тражење хришћанског савршенства. она није остала у висинама васељене далеко од грешног света што се грчи у мукама. То је оно чиме су многи хришћани изневерили хришћанство. човечанство које се спасава од сопственог греха. људско је било дужно не да пориче и одбацује него да се просветли и преобрази. Пре свега. хришћанство не може бити криво зато што људи нису знали да носе радост његове славе светом. несавршених. није ништа друто до фарисејство. и што се његова слава преобразила у искривљење самога лика хришћанства. Суштина хришћанства је у сједињењу вечног и пролазног. Црква .дуготрајан период искушења славе. Временом. А Црква Христова је дужна да буде слична Христу. јер још није уздигнута до славе. који су се удаљили од хришћанства. Сажаљење. од земље. Хришћани су се често сами претварали од гоњених у гониче.узносећи га до неба. да спаси његов вечни живот . А тешко да су и сами тужитељи тако чисти и савршени. постали су предмет оптуживања хришћанства. Хришћанство би. дужна да помогне таквом свету. Зато. било фарисејско хришћанство. јер њој припада човечанство у свим ступњевима духовног усавршавања. милосрђе према ближњима у свим њиховим гресима и несавршенствима јесте дело хришћанске љубави. пре свега. она не може бити само уз честите и савршене. . попустљивост. заборављање њене суштине. јер су попустили жељи да владају целим светом. Свети се јављају као заштита и помоћ Цркве. а не у одвојености од пролазног. јесте војујућа Црква која се бори са злом. и осуђују Цркву јер је у њој толико грешних људи. толико лоших хришћана. али се Црква не састоји исклучиво од њих. од људског. И још једанпут био је распет Христос од оних који су себе прозвали његовим слугама на земљи. Црква је одувек силазила у грешни свет и дејствовала у сред стихије света. она је пре свега позвана да буде са онима који су духовно пали. Али у томе и јесте непознавање природе Цркве. А то искушење хришћани нису поднели тако успешно. Црква је за монтанисте била заједница људи који су примили дар Светога Духа. Видите како и обичан аргумент против хришћанства јесте свеаргумент. неба и земље.божанска по своме пореклу и вечна по својој природи . не разумевајући каквога су духа. V Наши савременици. Црква и постоји ради грешника. Црква на земљи. Сам Христос је био са страдалницима и грешнима због чега су га фарисеји и оптуживали. а не прослављена Црква. Али и поред расутог духа. онда. на њеном историјском путу. односно да из Цркве треба избацити грешнике и несавршане. У време првих векова хришћанства у Цркви је постојао секташки покрет монтаниста[4] који су доказивали да се Црква састоји искључиво од савршених и светих. она је. ради смртних. Изворно црквено учење је осудило монтанизам и утврдило тумачење Цркве по коме она јесте спасоносна Црква грешника. На тај се начин већи део грешног хришћанског човечанства налазио изван Цркве. божанског и људског.делује на земљи и у времену. сматрају да је хришћанска Црква дужна да се састоји од савршених људи.

тајанствена. онда ћеш такву силу лако спознати. Критика савременика јавља се искључиво ради оправдања њихове мржње према хришћанству и оправдавања што су издали хришћанство. Лаж максимализма се налази у томе што ви не одређујете себи максимална правила. Он је говорио да је Христос поучавао како да се не чине глупости. мистична страна хришћанства њему је била непозната и страна. штавише они и не покушавају да то учине. светост. Толстој се онда грубо обрушава на црквено хришћанство. они се прикривају лажном моралношћу. зато што је лакше живети по закону љубави. не учествујући у животу и не испуњавајући завете Христа. јер је зато потребно само исправно сазнање. следствено томе. једноставније. Такође. без благодати Св. Хришћанство се у том погледу веома разликује од толстојизма који представља апстрактни морализам. Али хришћанство није остварено у животу. они који осуђују хришћанство на основу грехова хришћана не би могли ни сами да испуне највише захтеве хришћанства. у благодати. погрешног схватања живота. Хришћанство је религија љубави и оно уједињује у себи максималну мукотпрпност и строгост према себи.чему је допринело лажно богословско учење усмеравајући целокупну заинтересованост на личност Христа. И Л. а такав максимализам открива своју нехришћанску природу јер представља духовну гордост . корисније и разумније него по закону мржње. значи хришћански живети. Л. милосрдност и доброту у односу према ближњима. па. Свети. а сами не мислите јесте ли остварили максималну чистоту. Духа. и духовни оци благи су према људима. Зло је за њега увек било последица лажне спознаје. какав је иначе живот света. По Толстоју је веома лако остварити хришћанство у животу. а благост. Максималне захтеве увек треба постављати себи а не то захтевати од других.Толстоја Исус Христос није био Искупитељ и Спаситељ него велики учитељ живота. полажући све на савршенство његовот искупљења. када призива на испуњење Христових заповести у животу.и зато у њему нема љубави и зато то јесте лажни морализам. он победу над злом није налазио у Божијој помоћи. Он је сматрао да све зависи од истинске спознаје и да је лако остваривати оно што је спознато. у противном то је лицемерје и фарисејство. савршенство. Христове заповести нису испуњене . или када мисли да је то могуће учинити без Христа-Спаситеља. у садржају Христових заповести. И он је у праву када сматра да је потребно веома озбиљно односити се према хришћанству. као што није схватио зло скривено у дубини човекове природе. Лав Толстој потпуно и жестоко критикује такозвано историјско хришћанство и често његова критика јесте фактички праведна. За њега самог хришћанство се исцрпљује у духовном животу Христа. Ви осуђујете друге људе јер нису осгварили максималну чистоту. Ако схватиш истину животних закона. светост. У ствари. Он је сматрао да је избор зла у спознаји а не у вољи. Они који су стварно достигли савршенство и светост по правилу не осуђују друге. већ другима.Монтанизам је пример лажног максимализма у хришћанству. закон Господара живота то јест Бога. За Л.Толстој говори да се хришћанство исповедало као апстрактно учење. савршенство. по њему било је потребно само изменити схватање. проповедник животних правила и моралних заповести. Толстој олако захтева од људи максимализам у испуњењу Божијих заповести и запада у . на Божију благодат. али је он у страшној заблуди када мисли да је то лако учинити. Толстој није признавао човекову слободу. не у слободи.

Он је критиковао велики број људи за неморалност јер се они не одричу својих имања. он није примио у себе Христа. Толстоја и његов животни пут веома су поучни за нашу тему. ни он сам није имао снаге да оствари морални максимализам у сопственом животу. али не мање лицемерје јесте и неприхватање испуњења Христове Истине засновано на мишљењу да је Христова Истина неостварива. првородни грех не допушта остварење савршенства. не баве се физичким послом. Али не мање. он није могао то да учини до саме смрти. пуше итд. још се више вара онај који мисли да није неопходно питати се о испуњењу хришћанства у свој пунини живота. да није потребно тежити Савршенству слично савршенству Оца Небеског пошто. иза несавршености. наиме. и површно гледајући није видео хришћанство које је иза греха. он није приметио код хришћана. јер хришћански живот и јесте сав у значењу: тражите пре свега Царство Небеско и све остало ће вам се додати. јер је он многе тачности казао о гресима хришћанског света. Али огроман број људи који нису поседовали ни његову генијалност ни његову жеђ за Божијом истином критиковали су хришћане и само хришћанство не хранећи се у животу испуњењем никаквог савршенства. Он је оправдано раскринкао нехришћански карактер друштва и културе. напротив. и о гресима хришћана. Човек мора извршавати Божију Истину независно од тога остварује ли се она у пуноћи живота. међутим. Толстој је био генијалан човек. Л. и не питајући се о смислу и оправдању живота. и зато је једино пред саму смрт напустио своју породицу и постао путник на свега неколико дана. Њему самом није било тако лако да испуни у животу учење које је сам исповедао. Само хришћанство. што је лицемерје. свеједно. Л. Прави пут и јесте у настојању испуњења Христове Истине и тражењу Царства Божијег не осуђујући друге. своје ближње. за њега је Христос остао учитељ живота који делује споља. када су . слично савршенству Оца Небеског у Царству Божијем. нека је човек извршава само један сат у свом животу она је не мање дужна да се оствари. Царству Божијем начело по коме је људска природа огреховљена а опште савршенство на земљи недостижно. једу месо. Не може одузети тежњу к Савршенству. ка Истини Божијој. У сваком тренутку свог живота хришћанин је дужан да тежи к Савршенству. човек код кога је било присутно велико тражење Божије истине.лажни морални максимализам. иза развратних хршићана. Ако непрестано приговарамо људима зато што нису остварили хришћански живот прелазимо у одрицање самога хришћанства. критиковао целокупно хришћанство у периоду до њега и сматрао истинитим једино своје сопствено хришћанство. За њега се љубав претворила у безблагодатни закон и у извор осуде. Па ипак. или да хришћанство није истинита религија зато што хришћани лоше извршавају завет своје религије. Учење Л. Гордост његовог разума спречила га је да постане обожени хришћанин. VI Вара се свако ко мисли да је лако испуњавати Христове заповести. Хришћанство је ступило у апсолутно нову епоху када се не може односоити на спољни начин према својој вери или ограничавати обредном побожношћу. Али Толстоју се не може спорити истанчан критички дух. Нека малобројни испуњавају Христову Истину на земљи. Толстој је.

најискренијих. многи су хришћанство усвајали као посвећење паганских обреда без оригиналног просветљења и преображења. А. Остваривање хришћанског савршенства јесте бесконачан и тежак животни задатак. само малобројни подвижници су се уздигли до врхунца савршеног хришћанског живота. долази време када ће хришћани престати да буду саблазан хришћанству. Хришћанство је и било изопачено зато што је било исувише световно. Пре свега. својим животом. исто тако. достојанство хришћанства. као ни друштвени. када су дужни да бране веру својом личношћу. иако хришћанство објављује истину о греху: свет лежи у злу и људским гресима. Хришћанство не мисли тако: оно захтева стварну.хришћани дужни да се веома озбиљно односе према остварењу свога хришћанства у свој пуноћи живота. У нашој Православној Цркви стално се дешава одабирање најбољих. Може се казати да престаје раздобље у коме се мешало хришћанство са паганством и да долази време веома чистог хришћанства. Никаквом принудом или спољним деловањем не може се достићи савршен лични жнвот. најврућијих. нити то на што их ова обавезује. утемељено на несавршенству и грешним својствима хришћана. духовну победу над злом. Неопходно је унутрашње духовно преображење. хришћанство нас увек позива да идемо од унутрашњег ка спољашњем. и што је Црква била заведена царским мачем. Али хришћанској вери су страни сањалаштво и утопија. вишу потпуност и свесност у исповедању њихове вере. Из чињенице да људи носе хришћанско име. никада нужности или присиле. савршени хришћанин и савршено хришћанско друштво не могу да се остварују на принудан начин. Алн сада је дошло време када хришћанство поново постаје гоњено и зато ће захтевати од хришћана већи хероизам и жртвену љубав. прим. Одбацивање хришћанства. Хришћанство је реалистично и свети оци су увек позивали на духовну трезвеност.) православни. . а не од спољашњег ка унутрашњем. који су обично (обичајно. којем је прибегла и неусглашена вери господара. То је разлог што је у свести многих људи хришћанство престало да буде религија Крста. и то .С. својом верношћу Христу и његовим заветима. који никада нису разумели нити смисао своје вере. шта више из чињенице да они исповедају хришћанску веру. Разна друга учења сматрају да је могуће достићи савршен живот без стварне победе над злом. оних који су способни на жртву. Хришћанска свест увиђа све тешкоће које прече савршени живот и та свест зна да мора себе силити да би остварила Царство Небеско. Неопходна је озбиљна и стварна измена у душама људи и души народа. а не да оповргне. хришћанство је религија искупљења и спасења од греха. Наиме. оних који су највернији Христу. што је постало друштвена религија. још увек не произилази да су они достигли савршен живот. Само онај ко је спознао првородни грех разумева да недостојни хришћанин може само да потврди. а унутрашње преображење је део слободе и благодати. значи у суштини непознавање и неразумевање првородног греха. док отпадају они који су православљу пришли само споља. па се са хришћанством спајао лик гонитеља а не гоњених. стран. VII Хришћанска вера нас позива да тражимо изнад свега Царство Божије и божанско савршенство. недуховно. Исто тако. и лажни максимализам.љубављу одолевајући мржњи овога света.

човек који је био призван на изградњу хришћанског живота. оно завршава свој век . с протестима против лажи и лицемерја.као што више није могуће ни спајање обредног веровања са паганским лажним животом. у хришћанском свету стари пагански човек у којем је кипела греховна страст. Дошло је време истинског реализма када се разоткрива почетна реалност живота и спадају сви спољашњи . о хришћанском друштву и праву.који и јесу изазвали против себе протест и приговоре. разоткрива се и нова лаж и ново лицемерје. Хришћански овет преживљава кризу која га потреса до његових првобитних принципа. оправдавала се и заштита богатих и моћних у свем свету. Хришћанство неискрености. Па ипак. ничег одвратнијег од лажи. и носила је симболе и знаке хришћанства. јер је то процес унутрашње победе: сакривен и невидљив. Нема. зато што Царство Божије долази неприметно. међутим. али Истину хришћанства он нити је видео нити разумео. Негирајућа страна хришћавства у историји готово да је сличила хришћанству као што су сувише много и многи носили спољашња хришћанска обележја и знаке али нису стварно припадали хришћанству. о целокупној хришћанској култури. Ако друштво. Живео је. јер становиште по коме и људи и друштво нису и правовремено хришћански .не треба се. наиме. . Ако у унутрашњем својству нема хришћанства то значи да га ни у спољашњости не мора бити. да су културнији и да боље знају шта јесте истина. Хришћанство је радикалније од других учења и изискује много више. лажно реторичко и оспољено хришћанство не може опстати.утврђује принцип по коме и само хришћанство јесте неправда и лаж. Хришћанством се оправдавала чак експлоатација човека човеком у друштвеном животу. вишег савршанства и исповедања тачнијег погледа на свет. не самом Истином. Зато је хришћанство и изазвало против себе најразличитије приговоре. приговори против хришћанства и отпадање од хришћанства често су били садржани једино у истинитој жељи да све спољашње сличи унутрашњем.духовни препород и поновно рођење. Овакав протест је имао и своју добру страну: мржњу према лажи односно лубав према истини. тачније. али том наименовању не одговара стварно преображење и просветљење. Црква је изнутра деловала на њега али није могла силом да победи његову стару греховну природу.били су хришћански само споља. Исто би се то могло рећи и о хришћанском животу. страсно нападао хришћанство јер је видео једино изопачене хришћане. привидно и лицемерно . средина и култура нису изнутра хришћански онда их и не треба називати хришћанским. хришћанској науци и уметности. Држава се називала хришћанском. претварати и лагати. На тај се начин сравњује почетак људског зла са хришћанством и при том такво мишљење себе сматра вредним највишет ступња вредновања. а зато што су изгубили осећање греха они су лошији од хришћана. Ниче[5] је. Најзад. Противници хришћанства мисле да су они бољи од хришћанства. много условљености и реторике. уместо хришћанског лицемерја створено је антихришћанско лицемерје. Али истовремено с искреношћу и истинитошћу. али стварно хришћанока никада није била. У хришћанском свету се накупило много лицемерја и лажи. И зато су они били поражени лудским изопачавањем Истине. У стварности они су заведени светом који се одрекао Истине. на пример. претварања и лицемерја . Све је именовало себе хришћанским.

покрови. један од најзначајнијих представника "хришћанског егзистенцијализма". Човекова душа хоће да проникне у дубину самога живота. Христове Истине и Христових завета некада се људима чини претешким. и када се душа човекова непосредно суочава с тајнама живота и смрти. Сазнање о несавладивости првородног греха неће ослабити у човеку свест о сопственој одговорности за Христово дело у свету. под утицајем свих искушења. ослобођеној од људске изопачености и људског прилагођавања. хоће да живи у истини и правди. нити парализовати енергију да служи том делу. Условности спољашњег постојања. Па ипак.1948. Човек је уморан од лажи. Париз) Прва књига у едицији "Хришћанство.хтела би да се присаједини самом Христу. Берђајева суочиће се са важећом тезом руског слободног мислиоца о слободи чоеекове егзистенције (из које произилазе заблуде критичара хришћанства) и њеном односу према Богу. Христовој Истини. И душа би човекова хтела да спозна Истину хришћанства без посредства тих лажи. Реално испуњење хришћанства. била је књига Николаја Берђајева: "О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана".губе ранији смисао. У наше време. 1874 . рађа се душа која пре овега хоће неприкривену и неизречену истину. покренутој у Варшави 1928. атеизам и савременост". а оно људско изопачава божаноко". по обиму мала.[6] Ова. хоће да спозна стварно и битно. од спољних начела и форми који су заменили истинску реалност живота. зналци филозофских и теолошких радова Н. безнадежним задатком. у којој оно божанско просветљује лудско.[9] . Али. књига руског религиозног филозофа потврћује сиромаштво хришћанске библиотеке код нас и одсуство чак и таквих аутора као што је Николај Александрович Берђајев. апстрактност идеолошких теорија . политичке и друштвене форме. од усамљености. БЕЛЕШКА О АУТОРУ Николај Александрович Берђајев (Кијев. Зато ће хришћански препород бити пре свега обраћање Христу. Немогуће за човека могуће је за Бога. Књига "О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана" не захтева посебно филозофско образовање. Због хришћана Христос је био заборављен и свет је престао да га бива свестан.[7] Чак и у овако малој књижици наслућујемо опит персоналистичке философије[8] која систем идеја о егзистенцији гради на основном становишту по коме: "борба између божанског и људског је стална. године. условљености оспољеног морала. да је сам Христос са њим и да је он призван да Христову Истину оствари у животу заједно са самим Христом. и у овом спису. томе нас и учи хришћанство које показује да оно само људским снагама не може бити остварено у животу. Онај који верује у Христа зна да није сам. његовим Спаситељем. а писана приступачним стилом намењена је најширем кругу читалаца. које су у ту истину унели хришћани. .

желећи да идеализмом.[12] а човек јесте по својој суштаствености духовно биће јер се "пробија праизвору". Кауцки.[14] Николај Александрович Берђајев је највише због интуитивног дара за филозофске проблеме био критикован као једна посве контраверзна личност. сведоче откривење Бога у феномену постојања. разматрањем о Бићу (Хајдегер) и Надчулности (Јасперс). Бога своде на херменеутички доживљај. и тај процес је човеков првородан творачки процес. Бемеа. као што је нормално да се. тачније континуитету руске религиозне филозофије. зато чак и у теоријски значајним текстовима какви су они из филозофије историје феномен егзистенције надвладава спекулативни систем едеја. где је доспео након кратког боравка у Берлину по протеривању из СССР 1922. бавио.Берђајев се. Берђајев је као узоре истицао најчешће Ј. С. В. Анализа егзистенције примерена је суштина датог феномена: полазна тачка антрополошког феномена јесте у теоанатропологији. У томе је разлика између егзистенцијализма Ж.1914.[11] Берђајев се у својим филозофским и теолошким. најзад искуствено биће .сведоче јединство геолошког и антрополошког. Канта. кроз слободно остваривање сопствене личности. може да веже човекове силе и да сачува његов лик од распадања". на три године. јер полазна тачка човековог бића као и промишљено и догођено искуство човековог бића. обожује. њему се суди због напада на свети Синод) и у његовом делу: "Берђајев је објавио први чланак у листу "Die Neue Zeit" који је уређивао К. то му није сметало да се сем обраћања руској филозофској традицији окрене Канту и Фихтеу. па самим тим и филозофијом религије. и то је најтачнија одредница његовог свеукупног дела. . као и измећу овог руског религиозног мислиоца и немачког егзистенцијализма који. године. Иако је сам говорио да припада "руској духовној ренесанси". Достојевског (осим писца "Браће Карамазових". и религиозним идејама ликова у делу Фјодора Михаиловича Достојевског. Камија.[13] Зато филозофија историје и сведочи да "само она епоха. Соловјева). . године на север Русије. измећу осталих. сматра Берђајев. П. обесмрћује."то је религиозна тачка гледишта на религију". чак амбивалентна. која би човека вратила духовним изворима. а кроз борбу егзистенције да пронађе стварну суштаственост Бог не само да егзистенцију спасава од безначајности и бесмислености већ је осмишљава. М. као и у филозофско-теолошким радовима искључиво бавио феноменом егзистенције. Ове особине су дошле до изражаја и у његовом животу (због социјалистичких идеја не само што је искључен са Универзитета већ је прогнан 1899. Биће спознаје откривење Бога.[10] Отуда је и нормално што је овај слободни мислилац (основао религиознофилозофску академију у Паризу 1924. у волгодску област. али како он каже са посебном тачком гледишта на религију а . године) велики број радова посветио религиозним темама. чланак је био посвећен критичкој филозофији Лангеа и њеном односу према марксизму".[15] Попут великих духова овај руски слободни мислилац није робовао једној идеји нити систему идеја и због тога се мора уважити примедба да Берђајев није имао филозофски систем. проучавајући дело Ф. посебно неокантовцима. бавио филозофијом историје. Берђајев с правом истиче духовност бића јер "прави стваралац може бити само духован човек". Сартра или А.

најчешће импулсиван."слобода не ствара добро и зло" већ се биће "слободом приближава добру . "у којој мери је овај филозоф успео да измири жеђ за вечним. односно за Берђајева који је за основу филозофије стављао слободу . а тражите истину. П. Франк. Често непрецизан или недоследан. Зато руски филозоф метафизичар ма колико уочавајући биће као субјект филозофије трагедије не одређује биће као субјект филозофије песимизма. Наиме. Нормално. А. Флоренски. слободан у слободи.увек налазио и високе аксиолошке могућности. границама песимистичке метафизике. али и уверење да у постреволуционарној Русији "постоје кључне особине праве или истинске руске идеје". Бемеа. духовним. је за човека који "изопачава божанско". Булгаков. који је склон паду. То "вечито време" у коме опстојава биће као суштаство непесимистичке метафизике историје показује унеколико и основни смисао овде преведеног списа. за слободом без обала у којој би човек филозофирао и писао под лицем вечности непритиснут оним историјским"[23] . Кузанскот и конзервативну идеју руских традиционалиста. уважавајући подједнако темељну филозофоку идеју Григорија из Нисе. "Филозоф трагедије". подједнако детерминишући своје уверење да "измишљеним економским и политичким вредностима" треба супротставити идеал апсолутне слободе. метафизика пролазног. ви сте кривци а не истина". за човека који представљајући смисао историјског времена доказује да су погрешке хришћанства "људске погрешке а не Божије" . може да мења своја уверења како се не би свео на историјски процес већ како би се изборио за надисторијски процес.вечито време".када је биће у питању . метафизика времена.[19] Иако Николај Берђајев јесте изразити хришћански егзистенцијалиста (под инспиративним утицајем Соловјева и Хомјакова) он припада духу свејединства. Л. оствари критику материјалистичког погледа на свет.решава се "изван граница историје" самим тим што је истина бића "нерешљива у границама историје".[16] објавио је велики број књига и краћих списа.[17] Н. Лоски. у "вечитом времену" биће потврђује своју слободу у слободи.[21] јер се његова судбина решава у "вечитом времену". Руски слободни мислилац који се бавио филозофијом историје и био оптерећен апокалиптичним визијама завршава спис који је пред нама једним уверењем: хришћанство најтачније показује да оно једино људским снагама не може бити остварено у животу..[20] духу ипак особених филозофских идеја заједно са филозофима какви су Н. де Метра. С.[22] границама пролазног. У том смислу и наводимо реченицу из његовог списа "О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана": "Ако ви не остварујете истину. То значи да човек. Николај Берђајев. О. С.[18] од апокалиптичних страховања до филозофије свејединства. метафизика историје. Његова трагања иду од апологетских богословских идеја до потпуне персоналистичке филозофије.то је више питање наших уверења а мање питање правилног тумачења Берђајевљевог дела. Н.изведеним из њихових теоријских остварења и изображеким у његовом ориганалном хришћанском егзистенцијализму. за . метафизика песимизма . Наиме. Јер човек који јесте основа историје претпоставља "надисторијски циљ" и у том смислу он чини "надисторијски процес".

који је покушавао да руски културни дух обогати приближавањем словенофилства и западњаштва.[27] Николај Александрович Берћајев. Берђајев је хтео да верује да све супротности света у коме живимо наговештавају време услеђујуће "божанско-људске креације".или злу". иако му дугујемо и први латински превод Хомеровог дела. Важна је и његова митолошка енциклопедија "De genealogis deorum gentilium" (1350. Предраг Р. тај специфичан теоантрополошки принцип слободе могуће је остварити једино у хришћанству јер хришћанство "као религија слободе мора бити нетрпељиво према примораности". Ђовани Бокачо (рођен вероватно у Паризу 1313. свету бесконачног бестијаријума видео је у "свету који продире из трансценденталног света духа". у Ћерталду Тоскана). а умро 21. [26] У том смислу ми и разумемо теоријску мисао Николаја Берђајева. истина. Као филозоф који је покушао да одели своја психолошка стања од теоријског света идеја. Овај велики пријатељ Петрарке највише је познат ло делу "Декамерон" (књига десет дана) које чини сто новела. Цара Уроша 7. до 1360). познати италијански књижевник и хуманиста. и у том уверењу напустио је свет искушења 23. ДРАГИЋ КИЈУК Издају: Богословски факултет СП Цркве Хиландарски фонд и Повереништво манастира Хиландара. који је сачинио три редакције "Расправице у похвалу Дантеу" и тумачио 16 . склони да поверујемо у тачност речи које су. Београд Уредник и рецензент Јеромонах др Атанасије Јевтић НАПОМЕНЕ: 1. отуда. остао је до краја живота удесно погоћен животом изван Русије и једини спас у свету хаоса. биле исписане са другачијом наменом: "Утолико аксиологија Николаја Берђајева још увек није ништа изгубила од овоје актуелности ни на Истоку ни на Западу а ни на све четири стране света". године. марта 1948.[24] Живот. Бокачо. у париском предграђу Кламар. која треба да испуни све дане нашег историјског времена. треба да има смисао пуноће. Према томе. јер човек је "призван да Христову Истину оствари у животу заједно са самим Христом"[25].XII 1375.

века) и ширило се у Африци. 1883. Иако највише превођен због популарно историјских и научних дела. овај руски мислилац који је извршио велики утицај на европску мисао и књижевност. године архијерејски Синод га је искључио из Руске православне цркве. односно поновном доласку Исуса Христа.Астапово 20. Дух). (. Иако од несамерљивог значаја за развој хришћанске геологије . године. IX 1910). IX 1828 . или "ново пророштво".Прим.Прим. које је код нас преведено 1924. Једин: "Велика повијест цркве". за "параклета" (из кога говори Св. 1901. јер се с једне стране монтанистима чинило да критика њиховог пророковања јесте непоштовање Св. Монтанисти или пепузити залагали су се за строга животна правила. Ово учење није без утицаја (траје до 7. од којих је познато његово убеђење о скором доласку "Небеског Јерусалима". године. **** Монтанизам. познати хришћански писац чувен по изреци која се приписивала и св. Иако је у корену монтанистичког пророковања била субјективна потреба идентификације са апостолском црквом и вера у скори долазак Христов Црква их је искључила као секту. Велики заговорник и најважнији представник монганиста је Квинт Септимије Тертулијан. припада хришћанском есхатолошком покрету из II века. напушта дом и породицу и умире на железничкој станици Астапово. Загреб. за живот испуњен жртвом. за одлучење од женидбе. Херберт Џорџ Велс (1866-1946). Италији и Галији. књ. године. 4. прев.) 3. 1972. Лав Николајевич Толстој (Јасна Пољана 9. Стефано. Августину: "Credo quia absurdum" (Верујем јер је неразложно). Познат највише по често превођеним делима: "Рат и мир" (1864.) 2. један је од највећих руских писаца чија су најпознатија дела подједнако вреднована и радо читана и у свету. изузетно уважавана и утицајна личност европског културног живота до почетка другог светског рата.изнова преведени и сређени јеванђелски текстови). (. Велики противници гностичког учења монтанисти су се залагали за морални ригоризам и религиозни ентузијазам. У 82. као и романа из области фантастике ("Рат светова" на пример) остао је не мање познат по делу "Историја света". стр. Монтан се протласио за пророка. завршио је живот у мистицизму и сиромаштву. за строги пост. и заједно са пророчицама Присцилом и Максимилом изрицао је своја пророштва. I. Духа. који је основао Монтан из Папузе у малоазијској Фригији око 160. Сирији. Тертулијан је оставио велики број списа монтанистичког опредељења (о томе детаљније X. познати енглески књижевник који је по струци био биолог. 227) као и значајна хришћанска дела: "О души" или "О васкрсењу тела". Ондашњој религијској мисли супротставио је своје схватање еванђелског хришћанства написавши прерађено "Јеванђеље" (Христов проглас о томе шта је права срећа . години живота. прев. и 1869) и "Ана Карењина" (1873-1877). а с друге стране требало је реаговати на учестала пророковања о скором Христовом доласку што је стварало лажни ентузијазам и пуританизам.певања "Пакла" у фирентинској цркви С.

Н. подржаван и критикован Ниче остаје као стални изазов тумачима. конзистентно је у антитези аполонијског и дионизијског. . као што је тачна и чињеница да су тежили стварању "чисте" цркве. који живе захваљујући св. и психике. године преузима вођство ових хришћана који се називају и тертулијанистима. након дуге болести умире у Јени помрачена ума у душевној болници професора Бинсвангер-а. Иако је већи број секти настао због разлике између хришћана јеврејског порекла и хришћана паганског порекла. измећу осталих. било да се бави питањима уметности или филозофије. Његово грандиозно дело. Духа. немачки филозоф који је извршио велики утицај на књижевност почетком двадесетог века. Негде баш у ово време "духовни" (како су монтанисте још називали) се сједињују са новицијанима ("чистима" . Монтанисти су веровали да је њихов покрет божанског порекла баш због тога што се у њиховој средини јавио дар пророштва. Фридрих Вилхелм Ниче (1844-1900).Прим. цар Источног царства. значењски примереније духу нашег језика. Искључивали су из цркве све оне који су учинили неки грех (јер и грешник који се каје може да добије опроштење само од Бога). "Тако је говорио Заратустра" (1883-1891). већ насловом упућујемо на проблем којим се књига бави. богумили. "Антихрист" (1902) и "Ecce homo" (1908). молитвени домови. Тертулијан. године их Аркадије. а од 398. који су хтели ца цркву врате идеалној "чистоти". катари. за монтанисте се може рећи да су Свето Писмо Старога и Новога Завета сматрали темељем своје вере. који су у власти телесних жеља монтанисти су се припремали за други Христов долазак. прев.како је то већ учињено на почетку текста белешке о аутору. Одлучивши се за слободнији превод наслова ове књижице ("О савршенству хришћанства и несавршенству хришћана") веровали смо да. прев. 6. Своју несистематску филозофију овај слободоумни мислилац темељио је на тези смрти Бога. 7. задивљен морализмом монтаниста. валденжани и други. Студирао је теологију (и напустио) а завршио класичну филологију. Тројице) Тертулијан није унесен у попис црквених отаца. по одлуци цара Константина. Од 331. Код нас доста превођен. делима: "Рођење трагедије" (1872). Њихов морални ригоризам уследио је из њиховог веровања да сваки хришћанин јесте храм св. О томе детаљније у књ. . од 207. Париз. "С оне стране добра и зла" (1886). У нашој белешци наслов овога списа биће навођен у веродостојнијем облику. Духу у Христовим заветима. године монтанистима се одузимају. 5. 1927.на Западу (разрадио појам св. пријатељ Вагнеров (с којим се разилази због Вагнеровог хришћанства). . Фридрих Ниче. ближе изворнијем значењу . Берђајева: "Философија свободнаго духа". прогања до истребљења. Дубоко уверени да се хришћани деле на пнеуматике.катарои). као што ће их наследити донатисти. али и због тумачења библијских текстова и догађаја.Прим. а често су у прогонству умирали као мученици свог учења.

Како ће у поднаслову одредити Берђајев своју књигу: "О рабстве и свободе человека". стр. Београд. 1978) и "Антропологија философије свејединства и Библија" (Београд. његов часопис "Пут" који је покренут (1925) у Паризу. Бемеа: "Аурора или јутарње руменило на истоку" (час. 1932. В. 10. Шестов. или незаобилазној и темељној филозофији свејединства. 31). 1982.историја и теорија" (Београд. Н. Берђајев: "Дух Достојевског" (превео М.одражавала је концепцију од које Берђајев никада није одступио (што сведочи и наш преведени спис): егзотерична Црква подлеже законитостима нужности за разлику од езотеричне Цркве која јесте духовност. 13. Београд 1923) и Р. Н. код нас је мало писано. Париз. Берђајев: "Савремена криза културе" (превео Д. 8. 9. Васић). Н. 1983). часопис је излазио тромесечно а угасио се после 61.када су у питању теолошки текстови . броја. Упућујемо на код нас преведени текст Ј. 17. 12. Иванов). 1972.8. А. Садржина часописа . 1932. 1911. 139. Берђајев: "Савремена криза културе". видети: Фрањо Зенко: "Персонализам Emmanuela Mourniera". Ђорђевића ("Путеви руских интуициониста. Стр. Београд. 9. у едицији "Достојевски као мислилац" када се исти преводилац одлучио за измену наслова: "Поглед на свет Ф. 69-82). Н. (Ова књига је објављена и 1982. Београд. (2. 1931. Београд. Стр.). Стр. Ђорђевића за књигу Н. Вј. Ј. Берђајев: "О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана" (В. . 30. Стр. Зареб 1980. 19. 2 стр. Н. Београд. изван руског персонализма (Лоски. Берђајева: "Дух Достојевског". 18. 14. Калезића "Руска философија свејединства . 11. Ђурића ("Пред словенским видицима". 93-103) указујемо на две важне књиге Д. "Идеје". 15. Борбевић). 1979. 14. Париз. О Софијанству. Берђајев: "Нова религијска свест и друштвена реалност" (превео Мирко Борбевић у едицији "Достојевски као мислилац"). Флоренски". Берђајев: "О назначении человека". Он даље каже: човек "који има свој корен у бескрајном и бесмртном животу" (Н. III поглавље нашег превода). М. П. 16. 1981. О овом филозофском покрету. Изузимајући текстове М. 1981. изд. Из предговора М. "Идеје". Стр. Достојевског").

1981. Н. 1931. 90. Берђајев: "Дух Достојевског". Р. 25. Николаја Берћајева. "Философии свободнаго духа I-II". Превео Мил. Загреб 1974. "Русскаја идеја". Из предговора М. 1981. Из поговора Н. Стр. Милошевића за књигу Николаја Берђајева: "Дух Достојевског". 11. Стр. Са тог становишта значајне су његове књиге: "Дух и реалност". Крибл: "Слобода у егзистенцијалној филозофији (Sorena Kierkegaarda. 258. Карла Јасперса Гаbриела Марсела). Париз. Берђајев: "Смисао историје" (Оглед филозофије човечје судбине). Ј. Мајсторовић. "О рабстве и свободе человека". 24. 26. стр. "О назначении человека". 224. Последња реченица у спису "О достојанствености хришћанства и недостојанствености хришћана" (који смо сходно напомени у фусноти и превели: "О савршенству хришћанства и несавршенству хришћана)". Преузето са: Верујем . 172. Стр. 22. 21. Ђорђевића за књигу: Н. 27.20. 1934. 23. Стр. 225. "О назначении человека" (Опит парадоксалнои етики). Стр. Београд. Нав. дело.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful