Crvena kuga

Nezaboravnik Ni sa tomovima knjiga njima se, čini mi se, ne mogu odužiti Kome sve ne dugujem ovu knjigu! Živima, koji izađoše iz komunističkog pakla, dugujem poštovanje mrtvima, koji u njemu sagoreše, dugujem sve. Jesam li, pitam se, najviše dužan onima koji su za mene, još golobradog, najmlađeg Brozovog zatočenika u sremskomitrovačkom kazamatu, čuvali poslednje zalogaje hleba s nadom da ću preživeti i da ću verno opisati njihove patnje i njihovu smrt. Ni sa tomovima knjiga njima se, čini mi se, ne mogu odužiti. U ovaj NEZABORAVNIK, u ovu knjigu srpskih jada unosim Milunku Mačić iz sela Trudov, pod Golijom, čije mladalačko telo, dve godine po svršetku rata, "išamaraše" strujnim opekotinama i tako, polumrtvu, otpremiše u požarevačku robijašnicu da tamo bolno i lagano umire. Ovu knjigu dugujem i velikom duhovniku Mitrofanu Matiću igumanu manastira Čokešine, kome pripadnici umobolne komunističke ideologije iskopaše oči pa mu pod krvave duplje podneše Sveto pismo - da čita! Pomenuću i na ovom mestu protu i gimnazijskog profesora Savu Bankovića koji devetnaest krsnih slava, i devetnaest Božića i devetnaest Vaskrsa provede u sremskomitrovačkoj tamnici, i koji na svaki praznik, bez ijednog crkvenog znamenja, bez krsta i mantije, bez Molitvenika i Jevanđelja, otpoja svetu liturgiju. Ovu knjigu dugujem i Mirku Jeftoviću, s čudnim nadimkom Ćuslin, iz sela Mravinjci, kod Kosjerića, starom komitskom vuku pod komandom majora Tankosića, junaku s Mačkovog kamena i Kajmakčalana. Njega, osuđenog na kraći prinudni rad, po ciči-zimi, uoči Nikoljdana, njegove krsne slave, vezaše za drvo ukraj puta. Sutradan, na krsnu slavu, njegovo mrtvo, smrznuto telo, dadoše rodbini. U NEZABORAVNIK unosim i duhovnika Jeliseja Popovića, igumana manastira Sveta Trojica, pod Ovčarom, nesuđenog doktoranta, koga Brozovi i Staljinovi sledbenici sačekaše u zasedi pred manastirskom kapijom, ubiše maljevima i njegovo telo baciše u nabujalu Moravu. Dužan sam porodici Cvetić iz Visibabe, kod Požege, čijeg sina i brata Sretena, nesvršenog bogoslova, tek mobilisanog, ubiše na podmukao i zverski način. Podmetnuvši komade iscepane Staljinove slike uz njegovo vojničko uzglavlje -osudiše ga na smrt i rafalima iskidaše njegovo telo na tri dela: otac Budimir i stric Milomir u džakovima, tajnovito, preneše njegove ostatke i sahraniše blizu kuće. I Vasilićima iz Banjice, u čačanskom kraju, dugujem ovu knjigu. Njihovog Kostu, aktivnog oficira, koji se, po svršetku rata, neko vreme skrivao u stričevoj kući očekujući da se utemelje pravedni i nezavisni sudovi - streljaše mrtvog! Opkoljen u zemunici, Kosta Vasilić, ispalio je metak u slepoočnicu, što će Brozovog komesara razbesneti: kako je smeo da digne ruku na sebe! Kivan na mrtvog Kostu, komesar naređuje stricu d iznese sinovca, da ga prisloni uz zid kuće, zatim izgovara neku svoju presudu i naređuje da se ispali plotun prvo je, pokošen, pao stric Milorad a preko njega se srušio po drugi put ustreljeni Kosta. U NEZABORVNIK, u ovu našu tminu, koju vreme presporo razgoni, unosim još jedno svetlo ime: Stevana Moljevića, doktora pravnih nauka, poznatog advokata i jednog od

čelnika Srpskog kulturnog kluba, ideologa Ravnogorskog porketa i urednika ravnogorskih listova, štampanih u slobodnim srpskim planinama, koji je umro u petnaestoj godini robijanja. Dug sestrama Ružici i Dušici Njegov i naš ćelijski sapatnik, David Damjanović, u jednoj od svojih knjiga, objavljenih u Čikagu, navodi Moljevićev odgovor na ponudu komunističkih dželata da ga oslobode tamnice pod uslovom da se odrekne svog nacionalnog programa i svojih nacionalnih ideja: "Nema te slobode koja će me privoleti i nema te smrti koja će me uplašiti i navesti da izgubim obraz". Knjigu dugujem i sestrama Borisavljević, Ružici i Dušici, koje čelom dotakoše samo dno ljudske patnje a svojom jevanđeljskom dušom dosegoše do ISTINE i zvezda i među zvezdama na srpskom pravoslavnom nebu ostadoše. Četiri ratne godine pod nemačkom okupacijom borile su se za Srpstvo i Pravoslavlje - borile se srcem, dušom, umom i perom. Pred najezdom Brozovih i Staljinovih "oslobodilaca" otišle su u svet da otuda, iz tuđine, nastave bitku za nepromenjene ciljeve. Njihova neumorna borba traje šest decenija. U NEZABORAVNIK uđoše i sestre Pavlović, Bosa i Draga, još nepunoletne, koje otpremiše na Vardu, to strašno gubilište, pred sudiju Cicvarića, da im dosudi smrtnu kaznu zato što je njihov brat Mićko otišao s četnicima u Bosnu. S njima je, iste noći, pogubljen i užički maturant Jevrem Konstantinović. Knjigu dugujem i rodbini Veselina Petrovića, predsednika opštine u Divcima, koga komunistički zlikovci u ime Kominterne i za sreću svetskog proletarijata, testerom iskomadaše, kao trupce, u dvorištu njegove kuće. Dužan sam porodici Nikite Aksentijevića, banovinskog putara iz Sevojna, čiji je leš njegov petnaestogodišnji sin Dobrivoje - Doća, prepoznao među osamdeset sedam žrtava krvave vladavine poslednjeg dana Sovjetske užičke republike. I deci prote Janka Popovića, koji je Bogu i rodu služio u selu Brekovu kod Arilja, dugujem ovu knjigu: njemu, ocu sedmoro dece, presudiše Slobodan Penezić Krcun, Milovan Đilas, Petar Stambolić i Vladimir Dedijer. Protinica Darinka, noseći u utrobi osmo dete, jedva je, posle vađenja iz masovne grobnice, prepoznala njegov leš. Uđe u NEZABORAVNIK i gradski amalin Vaso, koji je prvi izgovorio reči "crvena kuga" i koji je sačuvao OBRAZ kad je odbio da na montiranom suđenju bude lažni svedok. Ovu knjigu dugujem i porodicama železničara Dragog Badžovića i Milana Todorovića koji glavama platiše istinu da je Gestapo uputio vagon novinskog papira u tabacima partizanskoj komandi u Užicu u jesen 1941. godine. U NEZABORAVNIK uđoše i gimnazijalci, dečaci i devojke iz Leskovca, Niša, Skoplja, Beograda, Čačka: Rastko Krstić, braća Vladislav i Lazar Knežević, Koča Kostić, Dragoljub Polić, Milojko Jovanović, Dara Radojičić… Oni prvi pružiše OTPOR komunističkoj tiraniji. Ovu knjigu dugujem familiji Petra Vujovića, poslednjeg komandanta Jeličkog četničkog odreda, čiju decu - sina Mlađena od dvanaest, sina Aleksandra Lekicu od četrnaest i kćer Danicu od osamnaest godina ubiše Brozovi sledbenici. Ubiše i njihovu majku Rosu u četrdeset petoj godini života. Utuli se kandilo i ugasi ognjište u kući Petra Vujovića. Petnaest meseci po svršetku rata. Ovu knjigu dujem desetinama hiljada sinova i unuka koji ne upoznaše i ne zagrliše svoje očeve i dedove, niti saznaše za njihove grobove.

Slučaj druga Vase Vaso nije shvatio ništa o čemu su mu oni pričali Ne, ne, Vaso, nećeš ti više, nositi tuđe kofere, ni svoje nećeš nositi, drugi će to raditi, a ti ćeš da zapovedaš… I pravedno je, i pošteno je da i ti uživaš. Radnička klasa je pobedila, radnici su došli na vlast nema više gospode, buržuja, bogataša, koji su i tebe eksploatisali, gulili kožu s tvojih leđa… Neki su, doduše, pretekli, živi su, uživaju u svojim kućama, imaju trgovine, kafane, radnje, a ti, Vaso, nemaš ništa. Ali, bude li pameti, bude li pravde, a hoće, hoće sigurno, jer narodna vlast mora da bude pravedna, oni neće imati ništa, a ti, Vaso, druže Vaso, imaćeš sve. I nećeš ti više nositi tuđe kofere, ne, nego će, bogme, bude li pravde, a biće, ova gospoda, ovi buržuji, ratni bogataši, koji su lepo živeli za vreme okupacije, nositi tvoje. Kad ti pođeš na partijski kongres, spakuješ u kofer svoje stari, kreneš na voz i ovako, kažiprstom, pozoveš nekog bivšeg buržuja i zapovediš: ponesi ovo do stanice, dobićeš bakšiš…. Gradski amalin, čijem se imenu, radi raspoznavanja obavezno dodavalo njegovo zanimanje, gotovo nezainteresovano sluša njemu nepoznatog čoveka u uniformi s nekim pozlaćenim širitima na rukavima i zvezdicama ispod njih, koji ga je u času kad je prolazio pored ove jednospratnice, udaljene pedesetak metara od železničke stanice, pozvao na kafu. Od ove priče Vaso nije shvatio ništa: celog života je od kako za sebe zna, teglio tuđe kofere, torbe i ko pre, one od pruća, iz kojih je, naročito za vreme okupacije, kad se u svemu oskudevalo, mirisalo nešto prijatno, gotovo opojno - hleb, primećivao je, ima najlepši miris, zatim jabuka, suvo meso… - Nećeš ti, druže Vaso, više nositi tuđe kofere - odzvanjaju u njegovom sluhu reči nepoznatog čoveka. - Biće u ovoj našoj novoj državi leba za tebe. I s lebom. Dobijaćeš platu, redovno, svakog meseca. Ne može Vaso da dokuči šta hoće ovaj čovek: ma kakva plata, dan i komad, na to je navikao i time je započeo njegov gradski život od kako se iz sela otisnuo, kad je motiku bacio i uskočio u „ćiru", onog što pućke i izbacuje gust dim i varnice. Nije se više u selo vraćao. Njegov otac nije se vratio sa Solunskog fronta, ostalo nešto zemlje, mogao je od nje da živi, ali zgrabila ga rakija, a ta veselnica, ne voli da kopa, ne trpi motiku. Otuda, iz sela, doneo je čudnu mešavinu jezika pa je zbunjivao gradsku gospodu kad bi rekao „vođe u ja da jednem", ili kad bi, uočavajući neku opasnost viknuo: „Biži otale!" I sada, ovog časa, Vaso sedi u mekanoj fotelji i sluša reči nepoznatog čoveka sa pozlaćenim širitima na rukavima vojničke bluze koji govori o nekom čudnom i neverovatnom obrtu u njegovom životu: - Imaćeš svakog meseca platu… Sluša Vaso, osmehuje se, kezi ona dva prednja zuba požutela od duvana, vrti glavom, ali ćuti. Nešto mu se čini da je ova priča šarena laža, neka obmana, da je to nešto tek onako, da se nešto priča i pričom ulepšava život. U jedno je, ipak, siguran: ovaj oficir je veliki budžovan, taj je sila i vlast, taj može sve! Zna Vaso i šta je plata, poznaje on i neke činovnike i radnike koji za svoj trud primaju platu, ali ne može da vidi sebe među pratežnicima" - to što ne vidi izazva u njemu opreznost. Nešto se, misli, tu krije, ali šta?

. da učiniš nešto za sebe.Dabome. da si pošten i da ćeš jednog dana. mada je najviše bilo običnih drvenih sanduka ofarbanih suvom bojom. Vaso ćuti i netremice gleda u oficira. nisi ti mogao da uđeš u kafanu kad u njoj sede nemački oficiri i zajedno s gazdom krkaju jagnjetinu. kako bi ti. činilo da je sit. kad radnici dođu na vlast. a posle kao dobri saradnici i prijatelji poverljivo razgovaraju. nego gledaj kako da zaradiš platu… Malo uplašen i malo nervozan Vaso utonu u fotelju. na bele marame. kao nosač. sad će putnici. pa hoće brzo da je otkloni: . kao patriota. nisi. mrzi radnike i mrzi ovu našu narodnu vlast. nepošten. stoljnjake. Jel tako? Vasu se učinilo da je red da i on progovori koju pa najpre iskapi ostatak rakije u čaši i taman da izusti reč začu se pisak lokomotive i on kao da je samo to čekao skoči i krenu prema vratima. mogao da zaboraviš takvu sliku: sede nemački oficiri. vičući: „Evo. Gleda Vaso u sagovornika. Ali oficir veze dalje čudnu priču: .bojali su se tebe. dolazi voz. trepće očima i kao čudi se rečima koje izgovara ovaj nepoznati čovek koji. igra se neka igra. pa on je. uživaj i ne vodi tuđu brigu. mogao da uđeš . ti znaš Mališu? . sirotinja.nastavlja oficir . koji prema njemu nije bio loš. a što bi kad im je bilo lepo. znaš kako se kaže: svaki čovek je kovač svoje sreće. jeste.Moraš i ti Vaso.Kako kuda. . Najviše se. a ti to najbolje znaš. možda je i seljake ucenjivao. Hitno je potom na sledeći voz ne bi li ugrabio još koju mušteriju. Ali. kako bi ti. služi im lično Mališa. žderu i piju. Ti sada kuješ svoju sreću. bar neko vreme. A to što si video ne zaboravlja se.Taj Šlanjo je zao čovek.onih finih od crne. Iz ovog razmišljanja trgoše ga oficirove reči: .Zna i on tebe dobro.Ma znaš ti dobro Mališu Šlanja . zna Mališa da si radnik. mota se neko klupko. a nije. da se ne rasprsnu i da iz njih ne pokulja roba . Prenosio je on i one nabrekle.pita Vaso i istura kroz iskrivljena usta ona dva zuba. a možda su i Nemci otimali od . još malo pa nestalo…" Nosio je.. od platna i kartona. Nemci mu iz kafane nisu izbijali. ali te u svoju kafanu nije puštao. žute i braon kože. ispričati ono što si video. onog pšeničnog. tako mu se čini. Vaso. nabavljao Mališa za njih. i poče da se priseća kofera . samo je ovo ostalo. Oseća Vaso d se tu nešto vrti. Vaso? . a ja vođe zanovetam… LJudi će pogledati okolo ima li me i ko će im kufere nositi… . komade finog štofa. istina ređe. bio loš ni prema drugima.Kog Mališu? . mogao ni da proviriš u nju. domaćin ili domaćica davali bi mu komadić slanine.. začudo. gazdurina.Je li Vaso. Sve. Krkali. što su nosili crnoberzijanci i prodavali po seoskim vašarima ne iznoseći sve što imaju nego pomalo. buržuj.takvi koferi mirisali su na platno. obogatio za vreme rata. gospodine… druže. tri puta uvezene kanapom. .Kuda. pa bi on toplo blagodario i tražio neki kutak u kome će na miru progutati koji zalogaj.Samo ti sedi.Vidi i onaj sa pozlaćenim širitima na rukavu da je Vaso zapao u nedoumicu. A što i da ne mrzi. bogataš. Gospodine druže. zimi. bre. poznatim kafedžijom. kad bi doneo stvari tamo gde treba. ne može sve vlast. nešto lukavo sprema. ali ne može da dokuči šta je i kakve veze on ima sa Mališom. koliko je njemu poznato. dolazi voz Vaso oseća da se igra neka igra. i hleba bi mu davali. naročito. na pršutu i uz put se nagutao tog lepog mirisa pa mu se. i one kofere što su mirisali na slaninu. Sve od tebe zavisi.

možda. svestan radnik. Kolika je. i to dobru. a oko njega tri nemačka oficira… Sede i piju. jal u vabrici. od tebe se neće tražiti da radiš. nego šta. voleo da cugne. kad je tako. ali njemu slatko u duši. Ti si to. dabome. sedi za stolom. platu. da je njegova je. A on. opušteni. pa ga donesu Šlanju . Ljuto u grlu. pa čekajući voz povuče dva gutljaja.to je plata. .Veliš? . gledao svojim očima. Čuvaj to što imaš.jeste. tu sliku. prolazio je možda i deset puta na dan pored Šlanjove kafane. u strogom centru grda sedi sa nemačkim oficirima i krka pečenje! Upamtio je dobro tu sliku. Pamćenje čuva. niko bistriji od tebe. I jedu. kad tamo sede gospoda nemački oficiri…. Nagrada. Je li? Pa to je normalno: kako bi drug Vaso. dobijati platu… . jedino ako mu izmakne dobra mušterija. Tako je. kako da kažem. Samo. puši se vruća jagnjetina ili prasetina. Nisam ja.kezi se Vaso. da znaš.seljaka pa donosili Šlanju da im on priredi gozbu. onda si ti. To je pamćenje. ne možeš da uđeš unutra. Vaso. Ma kažem ja sebi:pametan je naš drug Vaso. upamtio bih i više od toga. ono što si video .Plata mora da se zaradi… Ko je u vabraci jal ko je činovnik ima platu. Možda je taj Šlanjo primao Nemce. ne vidiš. Ako je iko zaslužio platu. da popiju. kafana je za to da se ljudi u njoj ugoste. i kad su vrata širom otvorena i kad su zatvorena. a kako da je ne upamti kad mu ova ovde.Tako je.Nešto se radi.Jeste. A ti imaš dobro pamćenje.ispeci ga za večeras. član radničke klase. Konta nešto Vaso u svojoj glavi . radnik. . tada se naljuti kao ris pa potegne dug gutljaj. čije ime ne zna. jedino ako je nekom kafedžiji nosio kofere od stanice do kafane. grlić je virio iz džepa. Šta jedu ti. ili od kafane do voza. On je. E. jal na železnici… Dobra plata za pamćenje . svejedno. Vidiš. mogao da uđe u kafanu u kojoj se goste nemačka gospoda! To si dobro upamtio. nije zalazio u kafane.Ali za platu se radi . ovaj sa pozlaćenim širitima. on raspoređuje šta će da kupi… . dobro pamćenje se nagrađuje. nosio je pljosku. Prvi mah njemu se činilo da stvarno gleda taj prizor: sedi Šlanjo za povećim stolom a oko njega Nemci . Niko bolji od tebe. toliko glup. kažu mu. mezete. ali ne seća se da je ikad u njoj video Nemce. E.uglađeni. Vaso. druže Vaso. niko sa takvim pamćenjem… . ono što si svojim očima video.ovaj hoće da ja upamtim samo tu sliku: Šlanjo. ima dobro pamćenje… Plata. bogatu. a i kako bi mogao da uđeš. a posle Šlanjo ustaje. leti i zimi. pa ko ima para može i da ruča. bravo druže Vaso. Dobro pamćenje se dobro plaća. klanja se Nemcima i stavlja na sto flaše vina… Ti. Ugrabi i Vaso priliku da nešto kaže: . možda ih je gostio. ovako: sedi Mališa Šlanjo u svojoj kafani. bistar. taj prizor. Što da ne? Otmu seljaku svinjče . I ti ćeš. daje se plata. proleter. tako je. zna se to. klokoće niz grlo ljuta tečnost. musi Vaso. pijuckaju i jedu… . po ko zna koji put govori o tome. od tebe se traži samo da pamtiš. drugo Vaso. je li… Ne može Vaso nikako d se seti tog prizora .Pa dobro. druže Vaso. treći retko. ali ja ti kažem: jedu pečenje. poznati gradski kafedžija.čudi se Vaso.

ubrzo nepoznat čovek donese na poslužavniku jelo: dva tanjira pršute.Uzmi. a on. E. pamti kad je poslednji put svoja dva požutela zuba zario u meso. platu. vruć hleb i bocu crnog vina. oskudevao u svemu. ali ne uzima. nego šta! Ti si mi najbliži. još će da pita: ima li još? Tako. ne! Ovo je. pečenje… Razmišlja o tome Vaso i ovog časa u kome čuje. Platu. Koliko li je vozova danas propustio od kako ga je ovaj čovek pozvao da s njim onako. mnogo dobra stvar. Dosta je pršute i pečenja pojeo Mališa Šlanjo s onim Nemcima. ti na stanici. hleba je bilo. Uzmi. gazda. Gleda Vaso i snebiva se. druge Vaso… Gleda Vaso svojim žiravim očima. a bogme i plaća. tegliš tuđe bogatstvo a Šlanjo s Nemcima krka! Je li tako. Šlanjo. pisak lokomotive i ono kloparanje vagona koji lagano. a mi se raspričali. Naredio sam da nam ovde nešto donesu. a mi sve! To je pravda. pripadamo istoj klasi i istoj vlasti: radničkoj i komunističkoj. da jede. a pečenje ne pamti. moj druže Vaso! Za tebe. nego šta! Nećeš ti više tegliti tuđe kofere i gledati ko će da ti pruži parče hleba i koju paru. ali on je sada gladan. gladan sam i ja… I. a nešto mu. kad njegov sagovornik reče: . bogati. zbogom i mirišljavi koferi. . I taman da tu reč i zausti i da krene.Pamćenje je. bre. odelo. drugarski. pa dva tanjira jagnjetine. moj druže Vaso. da može da klikne: zbogom kolica. sećaš se! Dosta! Sad je i ovo za nas. . osmehuje se. Oni žderu. ponesi ovaj kofer do stanice! I šta će on nego da nosi. Pršuta je za njega bilo nedostižan san.Vidi.smejulji se onaj sa širitima. u stvari. ti si se naučio u životu. Tu stanuje OZNA Pa gde je tu pravda? Gde? Ja u šumi. hoćeš. podne. za radničku klasu.šumi! Ratujem. poštuje se. red je da nešto prezalogajimo. tvoja država. sad si ti u toj državi vlast! Nikako Vaso da shvati da je on sada vlast. ti si bio sirotinja. moj druže Vaso. Ne može Vaso. nego šta. To je pravda. Hoćeš. More. ceni se. nosačka. protiv buržuja i ratnih špekulanata.Hajde da se malo prihvatimo . borim se protiv Nemaca i domaćih izdajnika. radnička. . protiv bogataša. a oni. kad je tako. borim se. piće. od juče ništa nije okusio. ponovo. Kaže da su za to potrebni zdravi zubi. dabome da jeste. . ti vukljaš tuđe kofere i kažeš: molim lepo. Zaslužili smo ovo i ti i ja. stvarno. on bi da kaže da je gladan. ja što to tvoje pamćenje osvežavam. prosto ne dam da tu sliku zaboraviš . brajko! Može on da bude i vlast.dosta su oni uživali. za tebe.Mališu i Nemce. To! Dosta je bilo njihove vladavine. slanine je. porazgovara i da mu kaže da je on od danas vlast! Vlast. da on sada komanduje da neće više nositi tuđe kofere. Eto. sad se promenilo: on više ništa neće imati. drug Vaso je postao vlast! A kad si vlast imaš sve: stan. zapovedaj. u . gde ovo treba da odnesem… A ja. druže Vaso. uze samo parče hleba. Gleda u onu pršutu i pečenje. ponekad bilo. tu zbora nema: ti za dobro pamćenje. a posle sve zahuktalije odmiču šinama i gube se u daljini. najbolji.ne zna. ne može još da dokuči šta se iza ovoga krije. Mi smo sad drugovi..Ovo je bogato. upamti druže Vaso. ladno oko srca . Borim se za sirotinju. sam smo ti i ja vlast! Okreneš ti ovako prst i kažeš: Ajde Šlanjo. ti ćeš za dobro pamćenje dobijati platu. imao je svega u izobilju. buržuji i ratni špekulanti .

U neko doba oficir isprati gradskog amalina. niti je ko njega sudski gonio.bilo. da su ga čašćavali i na nešto navodili. zanatske i trgovačke radnje. i nazvana zelenom. A železničar. a između njih . sve uredno poređano i lepo za gledanje. Sve to Vaso zna. crepulje. stanuje . osvrće se i oprezno šapuće: "Ne daj Bože. izvede ga do ulice. veli. Sa Zlatibora i Zlatara. ponekad. zna i neke ljude. pre nego što se skućio. na jedinom trgu u grdu. zna jedino da je negde na žitnoj pijaci. niti je koga tužio. rzali konji i kopitama udarali o čvrsto tle. Bakalin ne odbi pozajmicu. sačuvao dobro pamćenje. mukala telad. koji Vasu dobro poznaje. sede oni koji u jesen 1941. pre rata. utegnute obručom. Jevreja trgovaca nije bilo.pijaca. možda i više. sočne. Mirkovići. razmišlja Vaso.OZNA". Tu je. na stanici. tope se u ustima… preko reke. uputi prema železničkoj stanici. po navici. mada je ostala priča o njihovom pokušaju da se ovde nastane: jedan je. kajmak i sir u čabricama. gujino sedište. baš prek puta drvare. seća se dobro. Uznemirilo se Vasovo srce:nikad sa sudom nije imao posla. Neke je. Tu. ali posle dva gutljaja iz Žikine pljoske. na stočnoj pijaci blejali jaganjci i ovce. pekare naročito i uz njih ugostitelje . ali. na pazarni dan. Vaso se jednom ozbiljno naljutio na Žiku zato što mu je pred nosom preoteo mušteriju koja je pogledom tražila Vasu. takođe drvenim ili metalnim da se ne raspadnu. konjima stizale kiridžije. Ne govori Vaso nikome da je upravo iz te zgrade izašao. dobrog čoveka. bardaci i pržulje. . tu. kad su komunisti došli na vlast. Stojanovići Vaso je pazarivao kod sitnijih trgovaca u ove velike trgovine retko je zalazio. toliko i kafana. zemljani lonci i ćupovi tamne boje. Mokići. prenosili žito.otuda je. godine ojadiše grad i zaviše ga u crninu. jevrejski trgovac diže sidro i potraži grad u kome se jaja ne stavljaju na kantar… Najbolji Vasov prijatelj bio je njegov kolega Žika. začudo. Pešići. kad to vide. otišao kod bakalina. Između ova dva pazarišta stisla se zelena pijaca: tu se prodavala čuvena pršuta. odmah po svršetku rata. odatle kuga pruža pipke i grabi ljude. da ne bi jedni drugima kvarili pazar pečenjari su. s leve strane. osim kad bi ga zvali da im unosi tek prispelu robu: uvek su ga dobro nagrađivali. stotinak pekara. ni svedočio: I sama zgrada suda bila mu je nepoznata. od Nove Varoši. znači. Vaso se.Pržuljevići. sve je brzo izglađeno i zaboravljeno. nije. dobre domaćine. trgovce i zanatlije. ječam i zob. u mešaju. nikome da se nađe u toj zgradi! Tu. valjda. s desne neke ustanove. krompir i jabuke. omanji čovečuljak veoma prgave naravi umeo je da cikne i uvredi čoveka. okolo su. moj Vaso. čudeći se nepoznatom čoveku koji je hteo da ga ugosti. jaja i živina a najviše povrće i voće . mekane. po dogovoru. slivali seljani iz okolnih sela nudeći robu:čabrice od borovog drveta. kad je tome sezona. da pozajmi dva jajeta. stavi jaja na kantar. ko stanuje u ovoj sivoj zgradi na desnoj strani. čestitali mu na pamćenju. ćase. kruške zvane jeribasne. u različito vreme izvlačili svoje pržulje i metalnom šipkom udarali u gvozdenu ploču vičući: Vruće. kaže ta priča. u toj zgradi su grobari onih masovnih grobnica… Nekoliko dan kasnije specijalni sudski kurir pokuca na vrata jedne udžerice ispod gradskog groblja u kojoj je konačio Vaso nosač. Tu su se subotom . zmijski splet. Vaso se malo poslužio lukavstvom: pitao je jednog železničara. puši se!" Bilo dosta i trgovaca . čak i mušteriju koja bi se preterano cenkala i pokazivala ćiftinske osobine: drhti kad se hvata za buđelar. bile kuće. živelo se lepo i bogato u slozi i poštovanju. potapša po ramenu i reče da nipošto onu sliku iz Mališine kafane ne zaboravi. na svoje radno mesto. da ga nahrani onim đakonijama na koje nije navikao: Još mu se taj nepoznati čovek zahvaljivao što je. izgubio iz vida. komšije.

ni uvredio. sve je mogao. iznenada.Kad je dobio poziv ne može Vaso čudu da se načudi: što ga zovu? Kome on treba i kome može da bude svedok. . mada. ni ukrao. Ni ovaj nije znao više od onoga što piše u pozivu: poziva se kao svedok! Da dođe u sud dana toga i toga u toliko i toliko sati. Kad se otvoriše vrata sudnice. Pa. da nadniči. zaboravio onu ratnu sliku: sedi Mališa Šlanjo a s njim. da obrađuje zemlju. vidim. zbunjen i ošamućen. . pa krenuše hodnikom ka izlazu. narod nagrnu unutra. piju i razgovaraju…. pošto jedan stariji čovek i nešto mlađa žena pohitaše prema vratima. mogao je da napoliči. U taj čas očeša se o njega čovek u dugom kožnom mantilu i Vaso brzo prepozna u njemu onog oficira sa pozlaćenim širitima. Podmetao je svoju grbaču. druže Vaso. nosio je kofere i torbe tamo gde mu se kaže. mogao je da ostane u selu. dobro. može da svedoči.Ne prilazi optuženom! Pored sudije. Uveče.Zvaće te sud kad zatreba… Ne da Vaso obraz Ono dvoje ostadoše samo nekoliko trenutaka pred vratima sudnice. Vaso. i videće o čemu on. Vaso je.Izađi i ti. uđe i Vaso mašući onim sudskim pozivom. iz neke druge potrebe. Na optuženičkoj klupi primetio je Mališu Šlanja. ali se sudija obrecnu: . dobro služi. ostade u sudnici. Nije tad. dobro. njegov poznanik. Čitajući taj poziv pa ne verujući svojim očima. kakvi bakrači! Nije on ničiji svedok i ne zna ko ga je turio u takav spisak! Ne zna ni za čiji lopovluk. međutim. pored tvoje kuće.reče sudija. ali nije mogao da se odupre rakiji: krčmio je očevinu i trošario… Kad se obreo u sudskom hodniku Vaso je primetio dosta sveta i pomislio da su svi oni pozvani da svedoče. pa ko velim da svratim i upitam za junačko zdravlje. Kome da svedoči? Nema odgovora. da su ga navodili da prizna saradnju s Nemcima. onaj sa pozlaćenim širitima: . amalin. druže Vaso! . sede nemački oficiri. o čemu on može da svedoči. jeste nosač. ali niko mu za to nije kriv. zbunjen i uplašen ovim iznenadnim dolaskom. budio se i gunđao: kakav svedok. On ga uhvati za mišicu.saopšti sudija suvo. znao da su Mališu danima ispitivali. Jedu. samo klimnuo glavom kao da je hteo da kaže: ma sve ja pamtim. Vaso. još manje za ubistvo. Ostade mu nejasno da li su i oni došli kao svedoci ili onako. otići će u sud. neko se njime poigrava. kročiće prvi put u sudnicu.Prolazio sam ovuda. Svedok te Mališine saradnje s Nemcima trebalo je da bude Vaso. Dobro si. Jeste on puki siromah bez svoga doma. a nadam se da te dobro služi i pamćenje. ali on je pošten čovek. koga je Vaso poznavao kao poštara. Ni ubio. Nisi. kresnu okom i . Zdravlje te. hteo je da ga pozdravi. barabar. sedela su još dva njemu poznata čoveka. . poseti ga. bez svoje kuće. ništa ne zaboravljam… Jedva je tu noć nekako preturio preko glave. trošio snagu.Svedoci neka izađu napolje i neka čekaju poziv! . ne može da se seti gde ih je ranije viđao i čime su se bavili. da su mu nemački oficiri bili najdraži gosti u kafani. siguran sa. pred onaj dan kad je trebalo da se javi sudu. išao kod komšije da mu ovaj protumači šta sud traži od njega.

Od tebe se.upleten u Šlanjovu sudbinu. misli. da je prvi put u životu ušao u zgradu suda. gurnuo ga u ovo prljavo kolo.Ovde . do vrha napuniti svoja nosačka kolica… Negde oko podne. jedini svedok u ovom sudskom procesu. budući da je optuženi Mališa zvani Šlanjo. posle dva sata čekanja. ali vidno zabrinuta. naizgled. pogleda najpre po sudnici u kojoj je sedelo nekoliko starijih ljudi i žena. a tu istinu. navede svedoke odbrane. ono što si video i čuo. pređe rukom preko već davno naboranog čela .reče sudija koji je sedeo između dvojice. Istina. otvoriše se vrata sudnice i neko glasno izgovori Vasino ime.prošaputa: . gradski kafedžija. Upleo je i njega. druže Vaso. Vasu. da nikad nije bio svedok i da se čudi ko je njega "vođe" pozvao da dangubi dok vozovi dolaze i prolaze a putnici se muče tegleći svoje kofere… .Poznaješ li ti. Žika će. kome je stalo samo do istine. trže. gradskog amalina. kao da hoće da ga uveri da je ovo sud pravde. a siguran je da su se oni do dolaska komunista na vlast bavili nekim drugim zanatima i poslovima koji sa sudom i suđenjem nemaju ništa zajedničko.propusti Vaso kroz požutele zube ovu rečenicu. komešala i čudila ko je ovog čoveka. . . pokazujući mu mesto gde treba da stoji. mada je od imovine imao staru predratnu kafanu i isto toliko staru kuću. . koji mu ni ime svoje nije rekao.kao zvono odjeknu u njegovom sluhu sudijin glas.ovakvi su. jer je jedini svedok optužbe i. pravo u oči. Vaso nije znao krajnji cilj ove ujdurme: trebalo je da se Mališa proglasi krivim i osudi na robiju i konfiskaciju imovine. dovukao u sud i šta se od njega može očekivati. druže Vaso.Je l' tako? . Vaso izređa generalije. već si na platnom spisku! Čim se ovo završi.Tako. . druže Vaso. u ovom času. uopšte. zna samo Vaso. traži da kažeš istinu i samo istinu. samo istinu.Stani ovde i kaži sudu kako se zoveš. da nije osuđivan.Pazi. imali bar po desetak imena . Nervozan i nestrpljiv Vaso je u sudskom hodniku razmišljao o vozovima: koliko će ih danas propustiti i koliko će mušterija izgubiti! Dok on dangubi. može da se dosudi oštra kazna… Dok ovo govori sudija gleda u svedoka.Dakle.pa se zagleda u sudije: učini mu se da ih sve poznaje. da čujemo: od kada ga poznaješ i šta sve znaš o njemu… . nema. Čim uđe Vaso stade uz vrata.Sud te upozorava da govoriš samo istinu. dođi da primiš platu… Šmugnuo je brzim koracima pre nego što je Vaso stigao da bilo šta kaže. Jesi li razumeo? .kao da je tim borama ispisana čitava njegova biografija . a i da jeste pitanje je da li je pravo . znao je i Vaso. misleći svakako da je Vaso priglup i pohlepan i da će dobro odigrati ulogu koja mu je namenjena. Za lažno svedočenje. zatim mu pogled skliznu na Mališu i sudijski sto. reče da je pismen. tako. . Narodni sud ne može i ne sme da se bavi lažima i podmetanjima… Vaso se. Sudija dalje upozorava: . zatreba li. optuženog? . tek nameravao da na ovom ročištu. Već je naslućivao da je ovaj kožnjak. bez reči. Sudija je gledao i u publiku koja se. Vasu.

Vaso se malo isprsi. nisam ih upisivo u tefter .Dobro. . Kao i drugi ljudi.pruži Vaso nadu sudiji. Vaso.Po potrebi. bio u dobrim odnosima sa optuženim? Vaso klimnu glavom. Je l tako Mališa? Nikad se nismo sporečkali… Bože sačuvaj… .kaže Vaso iskreno.sudija malo povisi ton. onog starog učitelja sa Rosulja. kao da malo živnu. Kako je to bilo. . Kafana ko kafana. jesu li te i oni čašćavali? .Po potrebi! .A nemački oficiri.Vaso.Šta kaže. nego šta! .O čemu pričaju? .zainteresova se sudija . . A kafana je za ljude… .Ti si.Nemaš čega da se plašiš. Radišu opančara. o nemačkim oficirima u kafani optuženog.Nisam zagledao goste. . kako da rečem. .procedi Vaso. tako se meni čini.Viđavo sam ih. nego sudu! .Pa… poznajem ga. Jesi li i tada.oteže Vaso . Dobru je rakiju služio Mališa. to nam kaži. .viđao sam razne ljude. nije da nisam.Ja . . .živ sam stvor. pa da me ubiješ… Šjede i pričaju… .Pa .Govori slobodno . Kad si ih i gde viđao? . .osmehuje se Vaso. kad Rako kaže Šlanju… . o čemu su pričali? . ne mogu da se šjetim. šapuću.odseče Vaso ovu reč kao britvom. ako. osmehujući se.kaže sudija i gleda u publiku čije je komešanje sve vidljivije. pred komandom… Njima nisam nosio kufere… . nekad iz nužde kad me pritera u nužnik. Vasu duplu na moj račun. to je.Jesi li često navraćao? .potvrđuje Vaso. Ljudi šjede i piju.Ne čujem. Vole i oni da gucnu! . na stanici. Dužan si da govoriš istinu. do dna.E. druže Vaso . Mališ. kažeš.. Malo onako. pa onog Ćora iz Ljubanja.Kaže: daj. druže Vaso. na dušak.smejulji se Vaso šeretski.kaži.postavi sudija zamku.Idu.ali nisam neka naročita posla imao š njim. neka se okrepi… I ja. lepo čujem. O tome. Živ je stvor.Ti reče da si i Nemce viđao… .Dobro. . Znaš ga i iz vremena nemačke okupacije. . . nakresane… Viđavo sam Raka kazandžiju. idu. Jeli su i pili. poznaješ optuženog odavno.Ne obraćaj se optuženom. kako se ono zvaše. nego šta! .odobrava sudija. poznajem . čekaj.tiho govori Vaso .Pa… viđavo sam ih na ulici.Nikad! . I nemaš potrebu da govoriš nešto što nije istina… . nego šta. . .Ulazio.Viđao si ih! . neka bude nazdravlje . svakojake. ulazio u njegovu kafanu? . šta si u kafani video? .Ako.Živ si stvor. nego šta.Za ljude. šta? .Ne znam.uočava i sudija da je Vaso oprezan.Dolazili su nemački oficiri i u Mališinu kafanu. de. . nego šta . nekad.Koga si u njoj zaticao? .ređa sudija optužbe i očekuje da ih svedok Vaso potvrdi.opet sudija podmeće zamku.Ne znam . sudija. bilo ranije. kažeš. o tome nam pričaj.Ti. Ko te je još čašćavao? .I nemački oficiri idu u kafanu . za vreme rata. . gostili se i uživali . druže Vaso. Domaćinsku… .E. . . to. znači. šjednem pored šanka da i ja cugnem . . bogme. . Ali čujem.upozori ga sudija.nestrpljiv je sudija. .

Nemce je prezirao.sve je. sedi s nemačkim oficirima i razgovara s njima tiho.Dakle. što da ne?! Sve ovo treba isterati na čistinu: Mališa je sarađivao sa okupatorskom silom. raduje se njihovim pobedama i svakako ih. da bi potom brzim pogledom obuhvatio publiku. ni gladne. kako je optuženi služio nemačke oficire i kako je sedeo s njima i nešto im potajno šaputao . Sudija. druže Vaso. njihovom odlasku i konačnom oslobođenju. Gleda čas u sudiju.ponovo Vaso i uspravi se koliko je mogao . da je pobedila sirotinja i da se sada sudi ratnim bogatašima… . a bilo je i hotela . . dakle.Vaso ćuti.Kako da šjednem. . međutim. druže Vaso. u doba okupacije svoje zemlje. čas u Mališu. neizostavno. očevidno.treba ga. da čujemo kako je to bilo. vlasnik kafane. govorili mi da sam i ja. očigledno. Ako su.viče sudija i pokazuje rukom rema sudnici u kojoj je bilo nekoliko praznih stolica.ima i drugih kafedžija koji su radili i za vreme rata i. ni site pečenja! Ni žedne.Nikad! . . Ako ima neke krivice što je držao kafanu .nije mogao da im zabrani.to više nije bio onaj tihi.sudija. kad ste mi na obraz udarili! Neću ja da šjednem dok vi tamo u vaše knjige ne upišete ono što sam rekao. dok trepneš da odleti glava… A zašto bi Nemci ulazili u Mališinu kafanu. ljudima je činio dobara. ni trezne. znači da je nešto potajno. gradski amalin. . sila. Nemci ulazili u njegovu kafanu . pokušava da svedoka navede na one izjave na kojima je brzopleto zasnovana optužnica: da su nemački oficiri sedeli u Mališinoj kafani. ili ću zvati miliciju! .Sedi. ni pijane. On bi. strogo poverljivo… A šta može biti poverljivo između nemačkih oficira i vlasnika srpske kafane ako nije reč o izdaji… Mališa. kad je bilo boljih i otmenijih u gradu.Nikad ! . koji podmeće grbaču da nosi tuđe kufere izjavljujem: nagovarali su me da lažem! Oni smislili laž a podmeću je meni da je izgovorim pred sudom. nevičan ovom poslu. a možda im dotura i spiskove onih koje bi trebalo d pohapse i odvedu u neki logor. naravno.Neka. želi da tu stvar privede kraju. obaveštava o komunistima. . po kratkom postupku. Da upišete u knjige da su me nagovarali da lažno šjedočim protiv ovog čoveka. čak i glupo. bilo u njihovim rukama: i grad i ulice i kafane i ljudi… Niko se. sudija! . proletelo kroz njegovu glavu dok je kao svedok stajao pred sudijama.Neka. nikakve kontakte nije s njima imao. istina. okupator je to. da su nešto u poverenju šaputali… Prasak groma u sudnici A kad Srbin.Sedi Vaso! . Mogu ja da stojim. Vaso. sve nekako namešteno. i da ih streljaju. može za čas. da je i on sedeo s njima za istim stolom.Vaso će malo smirenije. pre rata nikad se u kafanama nije oskudevalo… Sve je ovo. Vaso je tu da sve to posvedoči. A mogu mirne duše.Ja Mališu znam kao poštena čoveka.Ti si. pa u isti mah povikaše: . Nikad! Sudije skočiše kao vrelom vodom opareni. Vaso. ponizni glas gradskog amalina. da se politikom nije bavio. sarađuje s njima. mogao da bude svedok da je Mališa dobar čovek. da ih niko ne čuje. sve ovo maglovito. Nikad! Još mi i platu neku obećavali. Vasu je. osuditi na zatvor a imovinu oduzeti. kao Mališa nije toliko radovao porazu Nemaca. sve to gledao svojim očima. kojim slučajem. u stvari. Vaso nosač. siromašak. sada vlast. . . pričaće Vaso kasnije. a ko se time bavio treba i da odgovara . nikad ja nemačke oficire nisam viđao u njegovoj kafani. koja sa strepnjom očekuje njegov odgovor. to je bio prasak groma koji ošinu sudiju i njegove porotnike. Ja! Ja. . što se Mališe tiče.

kad se svet malo prikupio. dahće. čeka rasplet. mislili su građani. što se više širio glas o njegovom poštenju i njegovoj hrabrosti.Bog zna kojom će cenom platiti ovaj dan. plavookoj ženi. Do ponovljenog suđenja nikad nije došlo. čekalo se samo da Vaso nosač potvrdi ono što su drugi smislili. kao okupatore. Ja! Publika u sudnici se uskomešala. kad je svet uveliko šaputao da Vaso nije među živima . malo se teturao. koja nije mogla ni da zamisli ovakav obrt izdiktira samo jednu rečenicu: . pravili prolaz. dok optuženi Mališa desnom šakom pokriva oči i kao da tek sada shvata pred kojom se opasnošću nalazi. znači. imao nameru da nešto važno kaže. Samo je istinski filozof. nekim zakonom. Sve je. bilo pripremljeno. Građani znaju da se i za ovih vrata u produžetku uzanog hodnika.zgrabila su ga dvojica kožnjaka i uvukla iza vrata zgrade pred kojom je stajao.ostalo je nepoznato. kao sa neke govornice. ovog amalina. zbunjen. Muče ga neka pitanja kojima ne može da nađe odgovor: zašto se prema njemu. živela omladina! Živela OZNA koja me svakog dana pušta iz zatvora! Nije uspeo više ništa da kaže . uzviknuo: . ovako ponašaju kad im je znano da nikome ništa nažao nije učinio. sve je tako reći bilo gotovo. Umukla crkvena zvona . Nemce. nestajao je i onaj obavezni deo uz njegovo ime.kako se pričalo . već starijem čoveku. mogao da smisli onaj slogan o svakodnevnom puštanju iz zatvora. jedva uspeva da zapisničaru. mada su Mališi. ne završava krug njegovog života: ljudi će ga i dalje viđati na železničkoj stanici i na ulicama i. Vaso posle ovog događaja nije viđen najmanje mesec dana: da li je bio u zatvoru ili je u svom kućerku ležao sa oblogama na licu i glavi . Kad je stigao do raskrsnice u centru grda. presuda unapred izrečena. Mislio je i na Vasu: ko je od ovog siromaška. sređeno.Samo vi upišite da sam rekao da je Mališa pošten čovek i da su me nagovarali da lažem. oduzeli kafanu. šta sprema čestitim ljudima i kako namerava da dođe do tuđe imovine… Sudija. mladoj.pojavio se jedne večeri na glavnoj ulici u vreme kad je na njoj bilo mnoštvo uglavnom mladih ljudi. nalaze još jedna. pa su mu i mlađi i stariji. dabome. očekivao da pokaže takvu čestitost… Čestitost? Hrabrost je to. Niko ga ništa nije zapitkivao. što je svetu pokazao kakva je ta narodna vlast. Građani su hteli da ga nagrade: Vaso nosač postao je Vaso filozof.Živeo Bog. montirano. što će se ubrzo potvrditi. rizik . ubrzo potom. ali je Vaso. Iz njegovog desnog džepa virio je grlić pljoske. ovo što ih je obrukao. međutim. koja vode u zatvorski krug i sivu zgradu s debelim rešetkama na malim prozorima… Tu se. stao je ispred opštinske zgrade. uvažavajući ga. ošamućen. i više od toga.Suđenje se odlaže na neodređeno vreme. Ali. onaj znak raspoznavanja: nosač. da odgonetne one pretpostavke o svom iznenadnom nestanku posle svedočenja na sudu. a dobro je činio kad god je mogao. možda više gladnog nego sitog. s pljoskom u džepu od koje se nije rastajao… Vremenom. Da bacim ljagu na čestita čoveka. gleda netremice u svedoka. počeo se na njen treći stepenik i odatle. nije mogao ni da gleda a kamoli da s njima kuje zaveru protiv svojih sugrađana i svog naroda.

Ovo je druga godina života nove države. Ne znam u selu nijednog Mlađana i nijednu Rosu. a što se vida tiče. i hoće li masti i mesa biti do sledećeg klanja… Prošla je već godina. da se predstave kao ljudi odani režimu. Nisu. oglase puške. kao da tone u zlato. zažarila se i planina Jelica. nove vlasti.Osvanuo novi dan. i dečak. možda. seckam britvom žute krupne bundeve. hitam kao da me gone nevidljive sile i mislim: ko bi ubio Rosu. neki se osilili. pa zanosno korača bremenita plodovima težačkih ruku i znoja i one večne čovekove težnje da iz zemlje izvuče plod. pokušava da ponovi pređašnje reči: . do čega joj je stalo. pred Zadušnice. napredno. hvale se. osim mojih kumova. daleko od kuća. pa se preporučuju za neko plaćeno mesto. dubinski deo. bar malo jače i razgovetnije. Nemci su . trčim za njim ne sluteći kako se zlo desilo. a i meni se od straha odsekle noge. zatvoreni u sebe. ali ne mogu ni da progovorim. lenje i nepomične. za neki položajčić. čuje i vidi ono što "neprijatelji" smišljaju i o čemu šapatom govore… U tom razmišljanju o minulom. a preporučuju se. posebno obdareni . Vatra se razbuktala. Dečak. četvrtak. Za koju nedelju. upalila se sunčevim zracima pa blista i onaj njen zagonetni. praćene pogledom u nebo. ali ja i dalje čekam da on ponovi reči. u šoku. ne mogu da mu priđem bliže. ali se sve brzo utiša i život ostane nepromenjen. i za doušnike. biće spremne za posek. kroz njih i preko njih. Na žuto lišće napadao žut sunčev zrak i noga čovekova koračajući. ne vidim ga. rat je odavno završen. u kući…Mrtvi… Dečak se naglo okrenu i otrča. kako je umakao rat i kako ne strepimo od okupatorske sile. U šoku je. uoči sve ono što drugi ne mogu ili neće da vide.Ugrabih i ja priliku da verno prepričam ono što sam čuo od Svela Minića.Čika Svele.ne zna se hoće li zima biti duga i oštra. hvataju lako i brzo tuđe reči. sve razvijeno. u oblake. čačanskog zanatlije i kuma porodice Petra Vujovića: . ponekad se u utrobi planine. mračnom i opasnom. ko bi. Jesen opustila skute. ne daj Bože… Trčim i nosim onu britvu kojom sam sekao bundeve. gledaju žmirkavim očima. pa mešam tu kašu svinjama koje grokću i kroz ogradu. ali se nisu obradovali novoj vlasti: bili su podozrivi.tu mogu najviše da pomognu novoj vlasti. videvši moju zbunjenost. hoće da ućare. sudaraju se i u taj razmak. neka nabace još koje kilo . Da vidiš. Ja. ostao sam bez daha. ubili su… ubili su… Mlađena su ubili… Stoji dečak. unutarnji. osvrnu se i jedva nekoliko promuca: . kao pripremljeno. ne može da korakne. sočne. zanemeo. bogme. Za to su. Kod njih je. ubio Mlađena? Pa. i novom.Ubili su Mlađena… I Rosu… Eno ih gore. vele. valjda. granulo sunce. ugledah bosonogog dečaka kako utrča u dvorište pa zbunjen zastade. oprezni. Poslujem u dvorištu. i još koji mesec. upadne sunce i namah razvedri težakovo čelo. dečak mi izmakao. bogate semenkama. ljudi se radovali porazu nemačke sile. puni strepnje. naročito uši i naročito oči. da ponudi nešto više od parola koje su stalno isticane. ne govoreći ništa ukućanima. i zašto. koje obećava. ali ne mari. svezao mi se jezik. sputanog jezika. koji kao bele lađe plove nebeskim prostranstvom. ali bi hteli da od te svoje odanosti imaju i koristi. da i ona. grabim napred. voda vri u kazanu i ja oprezno dodajem žute kriške i pomalo mekinja. čuju nadaleko . čekalo se da nova vlast pokaže šta hoće. vidi se.

kako si bistar i visok. hoćeš. godine. možda je u dubini Jelice. ja ću da budem pilot. prigušeno jecaju… Niko da progovori. i ti ćeš. one. Nikog živog da sretnem i upitam šta se to desilo. pred kućom nekolik o žena. Gde su Danica i Lekica. oči otvorene. a ja mu govorio: isti si kao tvoj otac. dao imena. posle slatkog sna. svima sam kumovao. a meni sve kraći dah i kraći korak. pruža ruku prema voćnjaku i ja. Mlađena u dvorište. u tek započetoj komunističkoj vladavini gledam - . trčim. da se spustim nisko. taj strašni prizor… Vrata kuće otvorena. govorio si. sluđene. bićeš kraljev oficir… Ama. one žene još stoje kao skamenjene. biti kraljev oficir kao i otac što ti je… Hoćeš. Bože! Kakvog li užasa. majka njegova. pa ću da ti mahnem krilima aviona… Iznosim. do krova tvoje kuće. kao bebe.ni petnaestu nije napunio… Svi su oni bili. znam ja tebe. iznosim ga onako krvavog. preplašene.ne može. ti si me u rukama držao kad su me krstili u trnavskoj crkvi… U crkvi? Zašto sada ćute zvona trnavske crkve. pokazuje ona rukom. bez glasnog jauka. ne diše. maše ručicama… Kao da me pozdravlja. radovao se njihovim uspesima u školi… Sada ih u slobodi. Ipak. ako Bog da. da me je zmija otrovnica ujela. kakve nesreće. njegove oči lagano otvaraju. na mojim rukama. ko krije ubice… Kad je malo poodrastao. sedeo mi je u krilu. da me je grom ubio. On je još dete. da li je istina da je neko ubio Rosu i njenog najmlađeg sina Mlađena… Ne znam koje je doba dana bilo kad sam stigao kući Vujovića. znam sve puteljke i sve kuće u selu. nema od bola. prestalo je da kuca njegovo srce. niko da kaže šta se dogodilo. zašto ne oglase da je moje kumče. kume. da sam bar trčeći kroz uvale nogu slomio . krije se od potera… Jedna žena. ma kako da te ne znam. u kući svojih roditelja. štipkao me za uši.ne bih video tu surovu sliku. usta se u osmeh razvlače. neme. možda na Kablaru. vidim kako si živahan i okretan. moj Mlađen. da iznova gleda taj prizor… Ne ispuštam mrtvog Mlađena. da sam se s Jelice sunovratio u ponor. prostreljenoj i iskidanoj mecima. od nesreće. Rose i Petra? Zašto su umukla zvona. mučenica. ali svoje lice ne okreće u tom pravcu . gde su još dvoje dece Rose i Petra? Za Petra ne pitam. osmehivao se. nisko. Stojim na vratima i gledam užas: Mlađen. kao da kaže: znam ja tebe. zašto ćute ljudi. zalazim u voćnjak i zastajem sleđen novim užasom: pred stablom šljive unakažena. pa kad budem iznad Trnave. nadnosio nad njim i čudio se kako nečujno diše. ubijen noćas. Guši me u grlu.Lekicu i Danicu. kaže. prvog novembra 1945. hladno mi oko srca.Lekice . kakvog zločina… Uzimam u naručje mrtvog Mlađena. tek mu je dvanaest godina… Daleko je kuća Vujovića. da me je usput pogodila srčana kap. prislanjam. Mislim: koliko sam se puta. leži licem na patosu. pored starinskog šporeta. noseći Mlađena. uvo na njegovo srce: kuca li? Moje kumče.otišli pre godinu dana. u šumi je. biram prečice. lepa i u smrti… Leži u onom ubogom haljetku. još je u šumi. u lokvi krvi… Pogledom tražim Aleksandra . bez reči. leš malog Aleksandra . pod njim lokva krvi… Rosa. uplakane. pod stablom. nosim ga u onoj njegovoj krvavoj košuljici. prislonjen uz zid. krije se. kao da sedi. a bolje bi bilo da nikad nisam stigao. otrgnuta od sna… Na tri-četiri metra dalje. znam i sve domaćine. u bunilu. dok je još bio u kolevci. svakako. kume. kakvo je zlo zadesilo moje kumove. moj kume Svele Miniću. Jeste. gde su Mlađenovi stariji brat i sestra. ko bi sada ubio moju kumu i njenog sina. kako se. ja ću. kao da mi je nož u leđima i gvožđe na nogama. moj Mlađen. idem gde ona pokazuje rukom. ja ću da letim. leži Danica… Tek joj je osamnaesta godina. izvučena iz postelje.

pitam već iskidan i slomljen bolom. ponjavu da nađe i da pozove žene da iznesu Rosu. steže me kao obruč. na travi. Lagano i pobožno. iskidane. skriveni iza zavesa. ubijaju izrodi. mermerna stuba. zato se muške glave ne pomaljaju iz kuća.govori ona nesrećna žena i gleda me. a reči. ko pobi ovu dečicu. arnautski odredi nisu ovde stizali… Jeste ovo srpska vlast. naša vlast.vičem onoj nesrećnoj ženi kao da je ona ta vlast i kao da je ona počinila ovaj zločin. oborila glavu. Podignem i Aleksandra Lekicu pa i njega položim na onaj komad travnjaka . nikad ovde ustaška noga nije kročila. mrtvi. i kaže da zvone crkvena zvona. gledaju. i valjda čekaju da muškarci izađu iz kuća i kažu koju reč i šta sada treba učiniti… Potonulo selo u zločin. molim je da nađe neko ćebe. okrvavljena minule noći. iz postelje. ovu ženu isušenih očiju. u greh. iz sna… Nema ovde druge vlasti .kaže ona žena s crnom maramom. koja nikome ništa nije zgrešila nego se svima sklanjala s puta. nisu ovako ubijali. narodna. evo zločina nad zločinima. evo najkrvavijeg traga zločinačke ideologije… Ona nesrećna žena. njemu je već naređeno da ode iz sela… Čija vlast. prvog novembarskog dana. Ni Nemci nisu ovako radili. budu zajedno… .jeste. i majka njihova je ubijena . zabrađena crnom maramom. nikako da podigne pogled. izvlačeći decu. kao da je ona ogrezla u krv ove dece čija sam tela poređao jedno uz drugo. ovako potajno. a kamoli da zvone crkvena zvona. kakav se ne pamti u istoriji. okupljajući oko sebe svoju decu. ni krik iz mene ne izlazi. Nema Nemaca. njoj dovikujem da nađe neko čeljade. ne ubija srpsku decu. ko ubija njihovu. nečije dete. srpsku decu. gledajući u njih kao što se u božanstvo gleda. Lekice i Mlađena.. Oni kažu da je to sada naš vlast. krije se. još se iz tela njihovih cedi krv… Evo slike našeg užasa. okolo. ponovo. Nije to naša vlast i nije narodna . ne gleda. zanemele od ovog čemera i jada. ko na dušu svoju natovari ovaj zločin. da otrči do popa.mrtve… Zanemeo sam od bola. kao omča. u stid. stoji na ivici voćnjaka. najveće zlo. potonulo selo u zločin. počinjen je najveći zločin. veli.ubijeno je troje maloletne dece Petra Vujovića. da oglase svetu da je počinjeno veliko zlo. otpadnici od nacije… Molim. nevinu i čistu u svemu. kao ukopana. samo neke žene. nije. u greh. niko ni da zakuka. i pop. tako naredila vlast… Zato se sve muške glave kriju. ona je nenarodna. svoje piliće. kroz prozore… Dovikujem jednoj ženi koja. iz kojih više ni suza ne može da kane. umiljato i s ljubavlju… Kažem: nigde muške glave.njih troje kao tri hladna. ne mogu da objasnim. narodna. otišli su. izbijaju iz nje: ne sme. zločin koji je po svireposti nadmašio sve zločine nemačke i bugarske okupacione sile . koji se zaustavio u grlu. Nemam koga da pitam ko nosi ovaj greh. Pa jeste . Ova vlast je komunistička. Čija vlast? .evo ih na ledini. da je iznesu na travnjak i polože pored Danice. kojoj dovikujem. Neka i sad. u stid.vičem i dalje . stoje tu. noću. Ne ubija narodna vlast iz potaje.Naša . kao tri bora koja su do sinoć stremila k visinama… Nije narodna vlast koja ubija nevinu decu. ali nije narodna. mrtvu majku mrtve dece. u njihovom voćnjaku. zašto sam ovako usamljen. petnaest meseci po svršetku rata u ovom kraju… Ne znam. nigde muške glave. oduzeo mi se jezik. kao tri odsečene mladice. spuštam Mlađena pored Danice.. noću. dobru i pobožnu ženu. ako ga ima. kao da sam u hramu. sigurno.

neka nišane iz potaje. da je tmina oko mene. Nebo se. najednom. u nekoj jaruzi.Ubiće i tebe kao što su ovu decu pobili. Mrtvi su. vidi se. i zločince kriju. u kolenima. gorki vam plodovi nicali. za utuljeno kandilo u kući gardijskog oficira Petra Vujovića. moj Petre. upadajući u njihovu kuću i ubijajući ih bez milosti… Žrtve su tu. ne zna ona šta je . Sišlo im srce u pete. joj Lekice. možda će to prokletstvo trajati sve dok ne otkrije ubice… Neko pronese glas da je popa zadesila velika nesreća . Neće ostati tajna. ovaj krvavi zločin ne izgubili iz vida.Učiniše to uz veliki napor i uz tihe jecaje: boje se silnika koji su zanemarili Boga. Zakukaše neke žene. kuće. ostali dabogda bez svojih najmilijih. Bog će se za to pobrinuti. na sve njegove muške glave. jer ne izlaze iz svojih kuća. ali se brzo smiriše opomenute glasom iz gomile: . gde god mrdnete. potom. joj Roso. mogao sam i ja da ostanem iza neke vrzine.to je upravo ono što želi ova vlast: da se svak bavi svojim jadom… Pribiraju se još neke žene. nigde krstače. čini ni se. iz štale. Šta čekaju? Neka me ubiju. nema ni tvojih rođaka . o greha li golemog! Kriju zlo.Lekicu i Mlađena. pa pop. ogleda se na čelu. iz kuća ne izlaze. .oni. kao toliki drugi… I kamo sreće da su me ubili. za ugašeno ognjište. strah neopisiv: sad će Ozna! Neće ona da se raspituje ko kuka. kako ih je rađala: Danicu. Nema dželata. osim ovih nekoliko pobožnih žena. a ne znaju da neće moći da ga sakriju od Boga. Nigde popa. nema za nju prepreke. naoružani. pratio vas. u nekoj jami bezdanici. krenuli za zapregom.. Evo me. prekrili nekom ponjavom. svojim jadom zabavio . u muk pretvori. nikad ovaj prizor.Ćuti. a potom njeno troje dece onim redom. iza ćoška. upali u njegovu kući i odveli kćerku. Čuli se. pucnji. da ih neko drugi ožali i sahrani na seoskom groblju. tajnovito.Pa. nema ovog časa ni tvojih komšija. na ledini. Danice. luta pored reke i po vrbacima i vrzinama traži svoje dete. nema u njima Boga. mrtvi. do kraja života… . strah izbi iz uplakanih očiju. nema milosti… . skrivaju se iz nekog neobjašnjivog straha. od tolikih glava koje su pale… Mogla je i moja da padne. ne bih video ovaj zločin. mladu devojku. biće ovde leševa kao pleve… Ozna se ničega ne boji. na groblju. ako za Boga znaš ..neki nepoznati ljudi. čekaju da neko iskopa raku. seme mu se dabogda zatrlo. uzeli pravdu u svoje krvave ruke i presuđuju. udarali glavom o kamenje. neko reče da je dole. da su svi ljudi mrtvi. mučki presuđuju.Neka me ubiju. izbezumljen.dovikuje mi ona žena u crnini. u pogledu. Cvilim nad mrtvim telima mojih kumova i meni se čini da je ugaslo sunce. bez sanduka i bez opela spustismo ih u široku raku. joj. nego će rafalom po svima.ubiće ga! Sve se. . da je Trnava zanemela i da su svi njeni žitelji.Ne izazivajte novo zlo. decu ovu izrešetanu mecima… O užasa. Ona može što poželi. njive vam rađale samo pelen. Možda će Bog baciti prokletstvo na selo. neka ubiju! . najpre Rosu. o strahote. Ima pitanja: ko pobi ovu decu i majku njihovu? Niotkud odgovora. zar je moja glava bolja od glava ove dece.. Aleksandra . Svele.ne bih dočekao ovo zlo. presuđuju srpskoj deci u postelji. prolama od moje vike: joj Mlađene. da nisam među živima . znaće se čije su ruke u nevinoj krvi ove dece. kroz prozor. ne zaboravite šta je Ozna rekla: Ko zakuka . iskopana grobnica za ubijene Vujoviće i da je neki domaćin pristao da ih preveze do groblja… Poređali smo ih nekako. sila nad Bogom i ljudima. kumo moja. možda još nisu čuli za ovu tragediju.. od majke njihove. tvoji rođaci.vičem. poslali svoje žene. majke i sestre da izvide jesu li još tu oni koji su noćas iskazali moć na nemoćnoj deci i ženi Petra Vujovića… Dobri moj kume. lutali selom bez puta. Svak se. ko vas pobi. ona je vlast. u ponoć.

maljevima smrskali lobanju. kažu.Jelički odred izginuo u borbama. Otuda. godine. nisu više bezbedni. mada ni u njima. te stravične noći. Javljali Petru da su svi njegovi živi i zdravi: i žena Rosa. znači. Otac njihov i starešina kuće. da se raziđu kućama. Ubice došle iz potaje. od najdubljeg zla… Istog dana. Vezu s ukućanima održavao preko seljana. šta je greh i zločin.izvršioci. voleo da svrdlom buši stomak svojim žrtvama… Tako presuđuju komunistički sudovi. ubici od zanata. Ušunjali se u kuću. mada se i sada zna da ih je ubila slepa odanost Josipu Brozu. Govorio da je svaka srpska glava dragocena. stiže do svake kuće i sluha seoskih domaćina: . godinu dana kasnije. drugog. ovolika žurba. Tragaće se za njihovim ubicama. a to što je bio pod komandom Draže Mihailovića. Time su svedočili o svojoj odanosti najvećem srpskom krvniku… Muk o Vujovićima i njihovim ubicama nije dugo trajao: idućeg proleća. razumljivo je: kuda bi gardijski oficir ako ne pod zastavu onih koji se bore za kralja i otadžbinu… Petar se kolebao: predao bi se on kad bi bio siguran da će stići do suda . kao što nisu bili bezbedni ni mali Vujovići… Ubice iz potaje Spavali Vujovići. četnik iz sela Lazac. Umukli od tuge od neviđene nesreće. možda. čim se predao. na senari jednog bolećivog domaćina u Dragačevu.ubili. Zauvek. pa umukli. zločincu kakve Srpkinja retko rađa. grobova i spomenika. Ružičiću. nije nikoga ubio ni ucvelio. mrtvog. snivali poslednje snove u životu i nikad niko neće saznati šta su sanjali. ispod starog hrsta… Utuli se kandilo i ugasi ognjište u kući Petra Vujovića. iako već po treći put sluša ovu priču. zarobili Nemci i streljali. Javili seljani sve do prvog novembra. Nije se sahranom završila priča o nevinoj deci i ženi Petra Vujovića .Jesi li čuo kakvo je zlo snašlo ubicu? . Kaplarević je uživao u mučenju: najviše je. gardijski oficir Petar Vujović. godina. Rosu i Mlađena ubili u kući. uveče. i sinovi Aleksandar . kućama. u jeku poljskih radova. bio petnaestak kilometara dalje.potrajaće dok je sela. nisu ni važni: mnogi su se tada utrkivali da ubiju. ljudi.Poludeo! . Godi mu da je iznova čuje. Vujović bio poslednji komandant Jeličkog odreda .pre njega bili poručnik Jovan Bojović i Miloje Mojsilović: prvi poginuo u opsadi Kraljeva u jesen 1941.Lekica i Mlađen.savest.boji se da ga ne osakate onako kako su osakatili njegove saborce: Miću Ružičića i Žarka Anđelkovića. Radošu Kaplareviću. šapat krenu podjeličkim selima. a Kaplarević zgrabio testeru .kladaru i njome žrtvi prerezao noge… Izdahnuo je u najvećim mukama.odgovara upitani. kao komandant. želja da se odavde sklone. Petar digao ruku na sebe: našli ga. Vezali nesrećnom Žarku noge i ruke. Pri kraju rata ostao Petar usamljen . i kćer Danica. ostala samo nekolicina… Navodio taj domaćin Petra da se preda: ruke su mu čiste. iz dubokog sna izveli Danicu i Aleksandra u voćnjak i . između Kraljeva i Čačka. dozvoljavao da se proliva srpska krv. Petru Vujoviću u nespokojstvu izmicala 1945. dopao šaka Anđelković. u kojoj su oslobodioci pobili njegovu porodicu.Nisam . Nadajući se nekom smirivanju i osnivanju sudova koji će utvrđivati i dokazivati krivicu. Ubila ih je ideologija zla . . Poznavao taj domaćin Petra kao plemenitog čoveka: nije.

Ne trezni se. ukućani još u toplim posteljama. pa valjda misle da ih pomažu i Vasilići. ali da nikome ne čini nikakvo zlo. i koji.znači.Vidi se. da nema pojma o Kosti. pekli strujom. Sad čeka da mu na istoj njivi rode pšenica. duboko u dugu. do bola surove: . učini mi se da sam uhvatio početak. nije ni trgovac Cvetko. Ispitivali su ga. zavirivali u kokošarnik… Uzalud: nema Koste. Kad bi mi sada. prevrtali krevete i posteljinu. ove uhode zbog njihovog rođaka Koste. suncokret i malina… . Kostinog brata Stevana mučili u zatvoru.. Mučili i sestre Mariju. ko zna po koji put u njemu javi ona slutnja da je kuća pod prismotrom. ali su ga posle ostavili da na miru brine o svom domaćinstvu… A možda su. kiteći stabla voćaka i nanoseći smetove na kućni prag. imaju jatake. ovoga trenutka. Bog vidi sve! Priče do bola surove Ne mogu da se setim ko je ispredao one priče o Vasilićima. od naših ljudi iz čačanskog kraja.Bog mu uzeo pamet. snežno i hladno. misli Tihomir.Eno ga i sad na njivi: čeka plodove… . da je naoružan do zuba. mada se pas. ali ne sakriše od Boga. da ti ljudi zalaze i u njegovu kuću… Pade mu na pamet da je kuća.Jutro tek svanulo. ili u rana jutra upadali u kuću. zalazili u štale. nemoj. ne oglašava.Izašla mu Mlađenova krv na usta! .bilo bi uzalud: izdalo me pamćenje. Grujančevog četnika. gonili na kuluk. kome se krajem rata zameo trag: govorkalo se.Ma. . zatvarali. pod sumnjom zbog nekolicine četnika koji se lomataju okolo. susretao se i s Dražom.usred noći. On kroz krajičke nezamrznutog okna pokušava da pogledom obuhvati dvorište. Sve je zabatalio. peli se na tavan. prosto ga išarali opekotinama i ljutim ranama. danju povraća krv. magličasto. pripadao je neko vreme Ravnogorskom pokretu. ni s njegovim pripadnicima. svakako. Pribiram misli. oficira i Dražinog saborca. njih dobro pamtim. možda. njegov sin Radojko.Šapuće se po selu da taj nije jedini ubica. istrajno i uporno. da je viđen u šumama planine Jelice i oko Stjenika. da će me izvesti iz ovog betonskog podruma i tmine u njemu. da je živ i zdrav. Njivu sa pšenicom zasejao suncokretom. bio je i na Ravnoj gori. u pijanstvu pominje Rosu i Mlađena… Noću loče rakiju.Onaj drugi dva meseca nije izašao iz kuće . pretresali. To što pas miruje tumači tako da se oko kuće vrzmaju ljudi koji su i psu poznati .otkriva sagovornik da selo zna ko su ubice.Kriju od ljudi. naprežem se. danju i noću. Istina. od nekoga ko pamti i zapisuje. Možda Isidor? Možda Neđo Vukić? Možda Božo Đokić? Aleksa sigurno nije. A priče. čak i da će me pustiti da zagrlim majku i oca pod uslovom da kažem ko je pripovedač . . Spavaju svi osim domaćina Tihomira Vasilića. niko ne izvlači glavu ispod gubera i jorgana. neko obećao da će me osloboditi ovih muka. ali otkako se rat završio. lukav i opasan vučjak. Danicu i Milanku i ostale ukućane . Nema Koste Vasilića. nije imao nikakve veze i sa ovim pokretom. povremeno. zabadali gvozdene vile u stogove sena. ali je i nju. pa povrh toga zasadio malinu. ali je i to bilo uzalud: tvrdio je. sinoć je načinio prtinu. Otkud znaš? .Stigle ga kletve! . po šumaricama. ali se sve brzo iskida i rasturi. da se neko šunja oko nje. dalje. ni prota Šišak. Da sam ih čuo možda ranije. ali ima dosta drugih Vasilića… .Dobar je Bog! . pre hapšenja. zatrpao novi sneg. prebijali ga. Rane mu se na telu otvorile… . rasturali snopove šaše. Čini mu se da čuje nečije glasove i ponovo se.

. . komunistička vlast! . . budalo! . ko? . evo. stoji grupa ljudi. vunu.Pazi. . mi. Vi. sukno. pobogu braćo? . kad je tako. . jedna iza druge.kratko saopšti onaj u debelom gunju i rukavicama. cupka po snegu u dvorištu kuće i čeka da domaćin otvori vrata. zapovedi: .Narodna vlast! .reče naposletku Tihomir i pozva ukućane da uđu u kuhinju i da se smire. .Ti. ovo je otimačina! . onda otimajte! . izvaljaj burad… . Davao si i šakom i kapom… . .Pa što ste došli? . nisi tada kukao. pred kućom Tihomira Vasilića. očiju ti? . ima tu i vojnika i oficira. već ljutit. a iza njih. biće vremena.pita Tihomir drhtećim glasom. u podrum. . povisi ton.Nika.Šta je ovo.oglasi se domaćin. .Tako! . jastuke… . Zatim.uzvraća Nika.Kad drug Nika krene da otima Ova kuća je osuđena da joj se oduzme trećina pokretne imovine! I. u tor i u štale. uzećemo samo trećinu.A ko nas je to osudio. .Mi sada sudimo i presuđujemo. .Ama. . brzo zatvarajući vrata za sobom. Janko. rabadžijskih. utovarite i terajte pred mesni odbor. znaš kako glasi naša presuda: trećina svega što se može natovariti na sanke. . čarape.Tako! Takva je presuda.Nismo mi braća! .pita Tihomir dok okolo stoje preplašeni ukućani.ljuti se Nika. krave.Mi smo sada bogovi. dušeke. . .pita Tihomir i zagleda se u čoveka koji izreče ovu presudu. .jedva izusti Tihomir.viče jedan iz grupe. ovce.odbrusi jedan u debelom gunju i vunenim rukavicama.pita Tihomir smrknuta čela. džempere.Ostaće i vama dosta. u dugom poretku. onih velikih.Burad s rakijom. peškire. poneti u naručju.cereka se Nika.E. Bog će vam suditi… .Mi.odjekuje dvorištem domaćinov glas. osvrćući se okolo. Tamo ljudi čekaju. ljut što toliko dugo na ovoj zimi čekaju pred kućom.I ti si vlast? . . Dragutine. Ti. . Nekolicina ljudi.Kakve stvari? .odgovori ovaj gledajući u svoje pajtaše koji pokazuju nestrpljenje: žure da obave ovo što su smislili sinoć na partijskom sastanku.izdvoji se jedan iz grupe i isprsi.Tužiću vas sudu. u koje su upregnuti konji i volovi.Je l tako? . vlast! . ovog zimskog jutra. . nemoj sada da ločeš. Prvoslave. svinje. Sve je organizovano… . Narodna vlast je tako presudila… . . Ti.Punu ili praznu? .pita dalje Tihomir.Bog vidi sve. ostali. a tvoj Bog neka i dalje gleda… Ubrzo potom Nika kroz prozor poče da izbacuje stvari na sneg: ćilimove. . odaberi telad.Ova kuća je osuđena da joj se oduzme trećina porketne imovine! . trinaest saonica.ispravlja ga Nika.Narodna vlast o svemu vodi računa! . Četnicima si davao dobrovoljno. prihvatajte stvari.Ha-ha-ha . Tihomire.Drug Nika! .Mi smo i sud i svaka vlast.pita Dragutin i smejulji se. povući za ular.A zna li ta vaša vlast da se u ovoj kući hrani dvadeset i dvoje čeljadi? . uprtiti na leđa. .nestrpljivo će Nika. jorgane. jesi li ti Nika.Došli smo za stvari! .

Oćemo li da iznosimo praznu burad? . trinaeste po redu saonice izmakoše iz dvorišta i kad Nika i njegovi pratioci.Kako skoro trećina? . Kad poslednje.govori Nika više za sebe. jedan s kapuljačom. najagilniji čovek: tek što je izneo punu kantu masti.Odvukli su dva sa iljadu litara rakije! . ja odabro sedam… .Skoro trećina… . pronađe još dve. Tihomir i njegovi sinovi.Sedam komata! . nema šta! . kukuruza. ne bi ti nipošto prodao onakve volove. možda bi ga iz nje isterali pa kuda bi posle.Dobro. Pokušaše da uhvate živinu.vojnici iskočiše iz kamiona i krenuše prema salašu. vraćaju na svoje mesto ono što je ispreturano.Domaćinska je ovo kuća. tri čabrice kajmaka. noževe.Znači da izguram i praznu burad? . a trojica s ruskim šubarama.Ako.raportira Prvoslav . dobro . ali… nema volova. bili u štali. zadovoljan revnošću svojih pajtaša koje je on lično izabrao za ovu akciju i koji mu se obraćaju kao glavnom. obavešten od doušnika da su volovi u štali.ljuti se Nika.Slaba.Bogata! Zatim naređuje Dragutinu: . vidim. ne možemo živu ovcu da raspolutamo. izvlače drva. za njim automobil .Bogata kuća. .uzvraća Nika pitanjem. u nekim šarolikim šinjelima i mantilima. druže Tihomire? Juče su. Žene tiho. vratio se da odmeri ostatak. . osorno se obraća domaćinu: . . zahvati pregršt i istrese u neku isluženu vanglu koja je domaćici služila umesto korpe za jabuke. Danas bi trebalo da se vrate… . .Slaba ti obaveštajna služba . utovljenog vepra iz obora. džabe plaćate doušnike.To je malo više od trećine . Ponovi to još nekoliko puta.A jeste li izneli punu burad? . imaš dosta… Da si ih prodao naša bi vlast saznala kome.dovikuje Dragutin. pa iznese vanglu i reče da je pokriju nekom krpom i uglave među ostale stvari… U taj mah dotrča Prvoslav i sav usplahiren reče da nema volova u štali. . Nađe se na muci: da uzme još jednu možda bi se protivila partija. Nika.jetko kaže Tihomir. partija brzo misli i brzo rešava. nekoliko džakova krompira i jabuka iz trapova. . ako. mogu da pogrešim. . Poslednje što odneše bili su komadi svinjske i goveđe pršute.Čekam da se vrate saonice. Ostaće i njima dosta… Nika je.Vojnici i njihov starešina.naređuje Nika. Nedoumica kratko traje.preračunava se Nika glasno. viljuške. Tihomir seo pored šporeta i šakama pokrio lice. vidi se. šetkaju po dvorištu: niti šta govore. bez roptanja. tanjire.Jesu li ovce oterane? . Lako. . Utonuo Tihomir u razmišljanje. čajnike.umiruje sebe Nika.De su volovi. najbolje u okolini. ali kokoške i petlovi zalepršaše krilima i uz kukurikanje razleteše se po dvorištu. Volovi su od juče u planini. da je sve pretražio. a ti znaš presudu: trećinu svih pokretnih stvari… .viče iz podruma Dragutin. uđoše u kuću. znam pouzdano.i to bi znali. činije. . a on lično poče da iznosi šerpe. neskrivene. lonce. i one pune do vrha.Ima i nji dosta… . dve kace sira iz mlekara. niti šta uzimaju. Mijalko je s njima. Svi čekaju da se Mijalko vrati iz planine. drug Nika.raportira Dragutin. Ništa se od narodne vlasti ne može sakriti… . slanike… .Pa… ima dvaest ovaca. . Radojko i Miljko. pšenice. da uzmem manje nego što treba. kutlače. a suvog mesa. bez osvrtanja izađoše kroz kapiju. Reče da je video samo jednog vočića. zabi šake u drugu kantu.I burad i kace! . da si ih klao i sušio pršutu . seća se skorašnjeg neobičnog događaja: kroz otvorenu kapiju ulete nemački kamion. Dragoljub. pa Nika. netaknute za vreme posta i čuvane za božićne praznike. . Nika u međuvremenu pozva nekolicinu da iznesu džakove brašna. dobro promrzli. . pa Tihomir njihovo prisustvo tumači kao obezbeđenje otimačima. da ostavi dve opet bi se protivila partija.Nemo da me zamajavaš.

Sažalio se nemački oficir na toliki broj ukućana. kao po dogovoru. U tom času ukućani. .Aha. nemački oficir.eno ih još na njivi uz debele vreže… Uzimaju pšenicu i kukuruz.Sve: i pšenicu.izusti muklo Tihomir hitajući da oslobodi Mijalka.Ajn. malo na nemačkom broji do dvadeset dva. "Zaprega" uđe u dvorište. pa više za sebe reče: . rodilo kao nikad: i voćka. a? . nose jorgane i kašike.Her. oni zgrabiše prazan džak iz kamiona. ugledaše Mijalka. plaćenika režima . i pasulj i praznu burad i prazne kace. koji je uoči rata završio vojnu akademiju. napraviše krug u dvorištu i izađoše na kapiju. nešto im se nagučilo ispod gunjeva. vunu i rakiju.Ovi otimaju sve . dakle. i ovce… i kravu. sažalio se i odustao od namere da Vasilićima pokupi žito.Prate ga Prvoslav i Dragutin. izađoše iz kuće i ispuniše dvorište: deca zagrajaše.Neće ni ovo zlo u Banjici večno trajati. ako odnesu žito. Onaj oficir ponovo podiže desnu ruku prema šapki pa sede u automobil i krenu za kamionom. Šaronje. skrivao u kući svog strica Milorada načinili neku vrstu zemunice. .otkrio je Kostino sklonište. njegovi ukućani umreti od glasi. zaviruju i u naćve.doseti se Tihomir pa poče čudnom mešavinom nemačkog i srpskog jezika bio u minulom ratu u nemačkom ropstvu .Na dva kilometra od kuće . .o jednom se govorilo da je dva dana i dve noći s visokom i krošnjatog oraha motrio na kuću . bez parnjaka. upališe motor. i kukuruz. a ja upregoh sebe u jaram… Okolo stoje seljani i ćute. pozdravi ga i reče dva puta: . onaj nemački oficir podiže ruku u visini šapke. Istrča Tihomir iz kuće. ali stadoše kao ukopani pred strašnim prizorom: umesto desnog vola. jednog bi sigurno odveli na ularu… U taj mah i Tihomiru i njegovim ukućanima učinilo se da čuju riku volova pred kapijom. i pšenica. ali prilično udobno: može neko vreme da se živi u njemu. Vasiliće ubrzo zadesi još jedno zlo. niks zito… Bite. kao krivac. tegli i riče. vosak. . draj… I tako. približavaju se salašu. otvoriše vratnice salaša i onaj džak napuniše klipovima kukuruza. Hoće da kaže koliko ih je u kući i da će.hukće Mijalko. oficir. prate ga vojnici. žito . dole malo skrovište. i čabrove pune sira i kajmaka. možda i rođaka. i kukuruz. niko da ponudi vola da prevučem drva. berićetna. i tikve .Zito. Strah ušao u ljude. . slomio im ponos… Tihomir pozva ukućane da pod strehom kačare naslažu drva. pa brzo istrčaše napolje. cvaj. niko ni reč da progovori.da mu objašnjava stanje: .Presreo te Nika. gleda u Tihomira i zabezeknute ukućane. i povrće svake vrste. Čim to ubaciše u kamion. valjda pištolji… Oni odvedoše Šaronju. malo na srpskom. Ova vlast je gora od kuge. kašike i viljuške Ide. zito! . . a Mijalko nemo. a žene sklopiše dlanove i molećivo pogledaše u oficira. I tada se dogodi čudo: oficir nešto naredi vojnicima.šapuće Tihomir. mnogo usta… Stade potom da prstom pokazuje usta i broji na prste: . Ispostavilo se da se ovaj mladi oficir. veće i crnje od prethodnog: neko od komšija. u jarmu. i brašno. levi vo.Jesen na izmaku. otvor na zidu pokrili starinskim kredencom. bogata. tanjire i šerpe. Da su volove zatekli u štali. nabrekli salaši od žita.

Žao stricu Koste, mlad je, neoženjen, devojke se prosto otimale o njega, onako stasitog i lepog… Još kad obuče uniformu sa dve zvezdice na epoletama milina je i pogledati ga. Ali, naiđe prokleti rat i Kosta se, pošto izbeže zarobljavanje, pridruži četnicima čim se oni pojaviše. Povede ga sa sobom Milovan Grujanac, da mu lepotom ukrasi odred. Bio, pričalo se, Kosta u mnogim bojevima s Nemcima i komunistima, bio hrabar, ali bio i pošten i plemenit: nikome, lično, nije nano zlo, nita tuđe nije ni pipnuo. Kad je Ravnogorski pokret doživeo slom Kosti se neko vreme gubi trag da bi se potom tajnovito obreo u stričevoj kući, smatrajući da će mu tu, neko vreme, dok se ne uspostavi pravna država i ne utemelje sudovi, biti najbezbednije, a posle će se, mislio je, predati, pa neka mu sude po pravdi. Njegove najbliže, oca Svetomira, braću Stevana i Radojicu i sestre zatvarali, prebijali, stavljali na svakojake muke, ali su oni sve istrpeli i ćutali. Toga jutra, bio Veliki petak, pred Vaskrs, vojska, milicija i Ozna opkolili Miloradovu kuću, ali opkolili i susedne, na krovove okolnih zgrada postavili mitraljeze, a nekolicina, nestrpljiva i besna, upala u kuću: u njoj, teško bolestan, leži stric Milorad, dok strina Lena posluje po kući. Na nju se, prvo, okomili: kažu joj da znaju gde je Kosta, ali hoće, vele da provere njenu iskrenost. Strina se uporno brani, govori da nema pojma o Kosti, da ga od svršetka rata nije videla, spremna je, kaže i da se zakune. Iako je potera sigurna da joj Kosta ne može i izmaći gori od nestrpljenja da se što pre dočepa mladog predratnog oficira i četnika Draže Mihailovića. Nestrpljiva jeste, to se jasno vidi, ali je i oprezna: ne bi da se izloži opasnosti, nego viče Leni da ona, bez ičije pomoći, pomakne onaj kredenac, pa ako Kosta zapuca neka ubije strinu… I dok se stric Milorad grči od bolova i straha, sluteći tragičnu završnicu, Lena gotovo premrla od straha i mršava kao grana kaže da nema snage ni metlu da uzme u ruke, a kamoli da pomera kredence… Jedan zamahnu da je udari, ali se predomisli pa je grubo opsova i reče da će se kajati. Dva-tri vojnika lako i brzo, bez naročitog naprezanja, gurnuše kredenac, onaj do vrata, i tako otkriše vratanca na zidu - tolika da čovek jedva može da se provuče. Sumnji više nije bilo mesta: Kosta je, zaključili su, iza ovi vrata. Ispod njih je, pretpostavljali su, drveno stepenište kojim se silazi u zemunicu. Guraju, opet strinu Lenu da otvori vratanca i da pozove Kostu d izađe bez oružja. Lena, u muci i očajanju, svesna da im je svima došao kraj, ponavlja svaku reč oficira Ozne: da je kuća opkoljena, da će se Kosti suditi, da će narodni sud utvrditi njegovu krivicu, da može biti oslobođen ako nije počinio zločin… Kako koju reč izgovori oficir, tako je Lena, nagnuta nad onim otvorom u zidu, ponavljala… Otuda, iz skrovišta, muk: ne oglašava se Kosta. Niko se iz potere ne usuđuje ni glavu da promoli kroz onaj otvor a kamoli da siđe u zemunicu. Jedan predlaže da bace dve-tri bombe i da tako okončaju Kostin život, ali oficir Ozne kaže da im je živ potreban: treba, veli, da otkrije još neke koji se kriju, a treba i pred narodni sud da izađe i plati cenu svojih zločina. Kolebanje potraja kratko, pa se onaj oficir osmeli, priđe otvoru i poče da viče: Kraljev oficir se ne predaje - Izlazi, Vasiliću! Kuća je opkoljena! Otkriven si, ako se predaš, spasćeš svoj život. Izađi bez oružja! Ne potraja dugo, pa se odozdo, iz tmine, začu Kostin glas: - Kraljev oficir se ne predaje! Zar živ u ruke Brozovih dželata? Nikada!

Poslednju reč proprati hitac iz revolvera i sve se ponovo utiša. - Ubi se! - izusti neko iz potere. - To ćemo tek da vidimo - vrti glavom oficir. - Moramo biti oprezni. Možda je ispalio metak uprazno, da bi nas navukao da siđemo. Lukav je, prepreden, opasan… Ako upadnemo u zamku, sve će nas pobiti. Lena se skamenila, stric Milorad ne može da priguši jecaje, vojska po okolnim zgradama još stoji s pripremljenim oružjem. Oficir nervozno šeta po sobi s otkočenim pištoljem, blene u milicionare, besan je na Lenu i Milorada. Ne zna šta da preduzme, kako da reši zagonetku. Kivan je i na živog i na mrtvog Kostu - nešto je bio naumio, sada vidi da mu je to izmaklo… Naposletku, kao da se dosetio, stade da zapoveda: - Ti, matori, ne prenemažući se, ustaj iz kreveta, ti babetino, ne cvili, jer ću te zveknuti da ćeš i svoje ime zaboraviti, a ti, vojniče, dovuci dvojicu muškaraca iz prve kuće. Ako se usprotive, udri kundakom u leđa i glavu. Tako! Moramo znati na čemu smo. Bolesni Milorad napreže se da ustane, ali se od prvog pokušaja skljoka u postelju, što oficira dovede do besa pa se u dva skoka nađe pored kreveta, prisloni cev pištolja u starčevu slepoočnicu i poče da sikće: - Ustaj! Ne misliš, valjda, da ću svoju glavu da stavim na nišan tvom sinovcu! Kriješ četničku bandu, zaslužio si robiju. Ma kakvu robiju, metak u čelo si zaslužio! Mesecima jurimo ovog bandita, ovog četničkog koljača koga ti hraniš i kriješ. Šta kažeš: ne znaš gde je, a? Ti ne znaš, a ja znam. Gde je? U tvojoj kući, u zemunici, rupa u zidu, vrata na rupi, a dole on, četnik, Dražin oficir! Ako za minut ne ustaneš, odneće te mrtvog… U to stiže vojnik i vodi dva mlađa, preplašena seljaka, drhte im ruke, klecaju kolena, bledi kao smrt. Videvši njihov strah, oficir pokuša da ih smiri: - Vi nemate čega da se plašite, vi ste u svemu ovome nevini, niko vas ne optužuje. Pozvani ste da nam malo pomognete. Ovako: provucite se kroz ovaj otvor pa stepeništem uđite u zemunicu. Dole je Kosta Vasilić, Dražin oficir. Možda je mrtav, možda ranjen. A ko to zna, možda je živ. U svakom slučaju, u vas neće pucati… Stric Milorad se nekako iskobelja iz postelje, sedeći navuče pantalone, vidi se da je u groznici, tetura se i šakama oslanja o zid. Strina Lena ukrstila ruke preko grudi, malo odigla glavu i nešto šapuće, kao da se moli Bogu… Ona dva seljaka gledaju onu rupu u zidu kao da gledaju smrt… - Prvo ti, matori! - zapoveda oficir Miloradu i gura mu u drhtavu ruku baterijsku lampu. Tako! Onda ti, babetino, pa vas dvojica. Tako! Sad ćemo da vidimo kome je došao crni petak i čija majka prede crnu vunu… Čim se Milorad provuče kroz onu rupu, Lena krenu za njim, ona dvojica mlađih seljaka prodenuše se posle dva pokušaja: uzan otvor za njihovu debljinu. Oficir i vojnici drže pripremljeno oružje s cevima prema otvoru kao da će odozdo, iz zemunice, banuti ne samo Kosta Vasilić, nego pitav odred Milovana Grujanca. U tom napetom iščekivanju začuše, najpre, Lenin lelek, pa neko nejasno tumbanje i najzad jedva čujam Miloradov glas: - Kosta je pokojni! - Šta kažeš - viknu oficir držeći se malo podalje od otvora. - Mrtav je, mrtav! - viknu malo glasnije Milorad, a ona dvojica seljaka to potvrdiše.

- Majku mu četničku, kako nas je nasamario! - grmi oficir očigledno nesrećan što je Kosta sebe lišio života. - Pogana četnička sorta! A mi hteli d mu sudimo, da ga ispitamo za ostale četnike, za jatake. Ali, neka, može mu se i mrtvom suditi. Ne stišavajući bes, oficir viknu što je jače mogao: - Iznesite tu mrcinu! Vojska i milicija još stoje oko kuće, na krovovima tri okolne zgrade zalegli mitraljesci, niko od seljaka ne sme da prekorači kućni prag i izađe da nahrani stoku. Sve je nemo i niko možda još ne sluti kraj krvave drame u kući Vasilića. Još manje slute ono što će uslediti i što će zaprepastiti sve ljude u ovom kraju. Dok oficir čeka da iznesu Kostu, odozdo dopiru komešanja, uzdasi, lelek, stenjanje, pa oni opet slabašni glasovi: - Ne možemo… Težak… Ne možemo ni da ga podignemo… - Vucite ga za noge! - naređuje oficir. - Iznesite ga kako znate! Ajde vi mlađi, gde vam je snaga, ne bojite se, valjda, mrtvog Koste! - Ne vredi, trudimo se, tesne stepenice - dopiru iz zemunice iskidane rečenice jednog od dvojice seljaka. - Slušajte vi dole! - grmi oficir. - Slušajte me dobro: ili ga izvucite, ili ću baciti bombu i pozvati celo selo da izvuče vas. Rekao sam: zgrabite ga za noge i izvucite! Odmah! Posle nekog vremena, oznojen i bled, pred otvorom se pojavi onaj mlađi seljak, držeći beživotnog Kostu ispod ramena vojničke bluze, a onaj stariji gura napred držeći mrtvog za noge… Muka se umnoži kad je trebalo da presaviju Kostino telo i da ga proture kroz otvor zemunice. (Svedoci će pričati kasnije, istina šapatom, da je to provlačenje trajalo čitava dva sata). Kad su ga, najzad, položili na patos pored kredenca ukaza se strašan prizor: leva strana Kostinog lica čista, gotovo svetla, desna krvava - iz slepoočnice još curi krv… Milorad i Lena skrušeno stoje pored njega kao da mu odaju poslednju počast. Seljaci iz komšiluka, ona dvojica, molećivo gledaju u oficira s nadom da će ih sada pustiti da odu svojim kućama. Oficir, međutim, nešto smišlja, niko ne zna šta, ali vidi se da ovo nije kraj. Kraj će odrediti on, oficir, gospodar u ovoj kući i gospodar mrtve Kostine glave: naređuje da iznesu Kostu i da ga prislone uz zid kuće. Da mrtvog čoveka prislone uz zid, da stoji! Kako će mrtav čovek da stoji - to niko ne sme da pita, ali se to mučno pitanje ogleda u prestrašenim očima. Nešto je smislio oficir Ozne, ima neki plan u svojoj glavi i hoće da ga ostvari u svemu i do kraja. Kosta jeste mrtav, ali je svoju smrt je sam izabrao, on je pucnjem iz revolvera prekratio svoj život. I to je ono što je razbesnelo oficira: kako se usudio na taj korak, otkuda mu pravo da on odlučuje o svom životu, trebalo je da to prepusti njemu, oficiru Ozne! On o tome odlučuje, a ne Kosta, sve mu je svojom smrću pokvario, sve! U Sovjetiji, odakle je on došao - bio tamo na kursu za mučitelje i ubice - to ne bi moglo da se dogodi, niko tamo ne sme da digne ruku na sebe, zna se ko tamo gospodari ljudskim glavama… Ali, neka, što je - tu je, učiniće ono što može…

Zločin na Veliki petak I evo, čini ono što može: naređuje da Kostu iznesu i prislone uz zid stričeve kuće. Naređuje vojnicima, miliconarima, onoj dvojici seljaka, Miloradu i Leni. I onim mitraljescima

pošto je minula opasnost siđoše s krovova. Iz bolnice ubrzo stiže glas da je stric Milorad mrtav… ovo što pamtim zapisujem sa željom da bi i drugi pamtili. dovoljan Milorad. U istom trenu. I to je bilo dovoljno da se Andriji Mirkoviću. za novinara lokalnog lista nije bilo. vojnici iz streljačkog voda uperili puške u Kostine grudi. kad su opkoljavali kuću. Ko pisne biće zakopan pored Koste. stric Milorad. Oficir potom naređuje da se Milorad džipom preveze u bolnicu. a zatim da je kriv zato što je sa svojim zetom bio član prekog suda u zimu 1941.Ti si. Prizor koji se ne može zaboraviti: na krvavoj glavni mrtvog Koste oficirska šapka. Biće. sa desne strane. pridrži. Svi hitaju da izvrše naredbu. Zbilo se. gradskom trgovcu i predratnom predsedniku opštine. taj opasni jatak da mu pokvari ono što je smislio. a preko njega sinovac Kosta. nema ni poslednje reči osuđenika na smrtnu . svi osim Koste: mrtav se Kosta opire. kao oficir Drže Mihailovića. sa strane. ostavljajući pustoš u domovima Vasilića. iz rane još curi krv. ali odrediće on nekog ko će mrtvog Kostu da samo malčice. pa si. na Veliki petak. hvatajući ga ispod pazuha krvave oficirske bluze. Sve je on smislio u svojoj glavi: Kostu će. bez jauka. To je sve što stoji ispod zastrašujućeg naslova. s leve . zaputi se u druge srpske kuće. on je ionako star i bolestan i već je na ivici smrti… Jutros rano. izriče presudu: . Kosta Vasiliću. svima će biti jasno kad izdvoji pet vojnika i postavi ih na četiri metra od "uspravljenog" mrtvog Koste i već obamrlog strica Milorada. ali saznaće ubrzo. što će reći po nekom šumskom zakonu. To su poslednje reči koje je izgovorio.strina Lena! Ne.mogla bi ta babetina. objavljene jedanaestog aprila poslednje ratne godine. godine i što je pomagao četnike. suđeno po Uredbi o vojnim sudovima od 24. Nema ni svedoka optužbe. godine. kakva Lena. maja 1944. trupac ne dopušta da se Kosta oklizne. sruči se. da je otac petoro dece. a da Kostu odmah ukopaju pored štale: bez kovčega. Milorad drži sinovca ispod desnog razmena. mogla bi da izgubi svest i da padne pored Koste . Za Mirkovića je najpre rečeno da je trgovac odličnog materijalnog stanja. Stric Milorad i trupac dovoljno! Niko još ne zna šta hoće oficir. Streljački vod" koji zna šta je njegov zadatak. kao zločinac i izdajnik osuđen na smrt streljanjem! Zatim se okrenu na levu stranu i naredi vojnicima da ispale plotun u Kostine grudi. rađenom po diktatu političkih komesara.koji. jedva se i ona drži na nogama. oficir stoji sa strane. ističe novinar. ocu petoro dece odrubi glava. pa je i on ušao u scenario: dobro će doći da njime podupru Kostine noge. ipak. Zna i oficir da mrtav Kosta ne može da stoji. kao što rekoh. niko ne zna njegov scenario i njegovu režiju. bez opela. Kuga. držati stric Milord. počinio neoprostive zločine otadžbini i narodu. i. primetio je jedan kraći ali podebeo trupac. kad grunu plotun. za koji minut. ne. sledeći sopstveni scenario. na dan raspeća Gospoda našeg Isusa Hrista. Mirkoviću je. ni svedoka odbrane. Radosnije vesti od ove. pogođen mecima.

na brzinu svakako. Pri tom su mu. i onaj u srpski zabat u kojima su seljaci čuvali i hranili stare Dražine saborce i nove odmetnike. čime je javnost u gradu dovedena pred svršen čin. revnosnog molitvenika u hramu i pomagača sirotinje. O toku suđenja. bila su otvorena .onaj u Bosni i Hercegovini gde je vođena hajka na raštrkane ostatke jedinica Draže Mihailovića. Ovo je. a ne da raskući i svoju i zajedničku kuću. poginuo 1943. davao je na veresiju. Andriji Mirkoviću: jedina istina je da je otac petoro dece i da je bogat trgovac. Ovaj čovek pouzdanih moralnih vrednosti i za vreme nemačke okupacije sačuvao je sve ljudske vrednosti: zahvaljujući širokim trgovačkim vezama odnekud je nabavljao robu. mada to bogatstvo. selu i blizu Kosjerića. bio rezervni oficir Kraljevine Jugoslavije i da je već na početku 1941. govorio je iskreno. kao glavnog pomagača u tome. Arčio je. kako su je iz milošte zvali.gospodari života i smrti.za vreme nemačke okupacije nije se uvećalo ni za procenat. nije zakidao na vagi. Sve upućuje na to da je Mirkoviću presuđeno na nekom drugom mestu.kaznu. Još dva fronta. svoje bogato nasleđe i bio čist pred Bogom i ljudima. komandanta dobrovoljačkog bataljona. Mirkoviću uzeto kao otežavajuća okolnost . žustrog u kretanju. Vraćam se. kao nasleđe. A grad je zanemeo od straha i tuge. nema ni reči. Mirković je materijalno pomagao majku i sestru Slobodana Penezića Krcuna . Samo se Andriji Mirkoviću može zahvaliti što ova grupa nije likvidirana kao na hiljade drugih logoraša bez obzira na okolnost da li su pripadali partizanskom ili ravnogorskom pokretu. pridodali zeta Miloša Lautnera. uljudnog i u svojoj trgovačkoj radnji na izmaku glavne ulice. prećutkujući činjenicu da je ovaj čovek. u borbi s pripadnicima . Važno je. posle pokolja Srba u Hrvatskoj. kao velikog dobrotvora. ako je uopšte bilo. godine. Građani su ga upamtili kao omalenog čoveka. nije uvećavao cene. međutim.majka Dada. da se preživi zlo koje je donela okupacija. Srbijom su krstarili mrtvački sanduci. slovenačkog porekla. o crvenoj kugi: šta sve može i šta sve radi da bi svima uterala strah u kosti. prešao u pravoslavnu veru i promenio ime u Miloša Vojinovića. koji ume da sabira narodna dobra. i inače mašinski inženjer. vuče korene od predaka . množila se priča istina više šapatom nego glasno. Krcunova sestra Milena. bila je molitvena žena u čijem se domu kandilo nije gasilo. iznova. Zašto je klečala Vinka Radović Prećutana je još jedna činjenica: Miloš Vojinović je. u stvari. a gradskoj sirotinji i mnogim izbeglicama iz Bosne davao je besplatno. koji nisu mogli da se pomire s komunističkom tiranijom. proturali su laž da je uticaj Andrije Mirkovića na nemačku komandu bio ogroman i da je upravo zahvaljujući tome mogao da spasava ljude. kao komandant dobrovoljačkog bataljona. bila je partijski aktivista pa je s Vinkom Radović i još nekolicinom sugrađana uhapšena i odvedena u logor na Banjici. Pamtili su ga i kao predratnog predsednika opštine: ponašao se kao pravi domaćin. pod direktnom upravom zloglasnog Gestapoa. koju su zvali Pinja. možda i preko telefona. iako su znali istinu. godine u Sečoj Reci. ako se tako mogu nazvati.

To je njen izbor.Imao je veliki uticaj na Nemce . Krcune.Kad. . tvojoj majci je nosio hranu… . Kad je Krcun rekao da je Mirković materijalno pomagao četnički pokret. posrednik između njega i Nemaca.Rekli su mi da je bio u prekom četničkom sudu. Vinka je uzvratila da je to moguće. bilo toliko zlato… . godine pod nemačkom okupacijom? Gde je taj sud zasedao i kome je sudio? Koje je četnike pomagao trgovac Andrija Mirković? Zašto bi pomagao četnicima a ne i dobrovoljcima čiji je komandant bio Miloš Vojinović . . Čuvao ih je za svoju porodicu. . sva bez odgovora. taj zločinac. ne udaju zbog ideologije.Ako vam je stalo do njegove imovine uzmite je.uzvratila je Vinka. pa ti znaš da je to stara trgovačka porodica. nego muškarca. Ja verujem u njegovu nevinost. ostala su mnoga otvorena pitanja: čiji je bio onaj preki sud u zimu 1941.Bože. Vinka Radović. ali mu poštedite život . . . njegov zet.Spasao je tvoju sestru i mene! . Zašto su ćutali oni koje je Andrija Mirković spasao smrti u banjičkom logoru? Zar iz spasenje svog života ne obavezuje da uzmu u zaštitu svog spasioca. imao je zlato! . . Ona je bila daleko od svake politike.Otkuda bi mu. Udao je kćerku za ljotićevca… .ciknuo je Krcun. Ova činjenica je važna zbog toga što je posle njegove smrti Andrija Mirković uspeo da iščupa svoje sugrađane iz logora na Banjici. .uporna je Vinka.pitao je Krcun nervozno. a utrošio ih je za naše oslobođenje iz logora. . Krcune. bio mu je desna ruka.Obogatio se za vreme rata na narodnoj muci! .rekla je Vinka Radović. Zaboga. Žene se. Krcunu. čupao ih kandži Gestapoa d bi nekim drugim komunistima on sudio i presuđivao! Progura se laž da bi se našlo opravdanje za njegovu smrt. greh prema toj porodici.Ravnogorskog pokreta kojima je komandovao Filip Ajdačić.Lautner. .ređao je optužbe Krcun. komuniste. oca petoro dece.Lautner za koga je bila udata Mirkovićeva najstarija kćerka Nada? Nizala su se i drug a pitanja. znalo da je banjička logorašica. Krcune. čuvao čovek za crne dane. Veliki je. ali je dodala da je pomagao i partizanski pokret i da je to poznato i njemu. Nije ona u njemu gledala nekakvog ideologa i političara.To samo potvrđuje kolika je bila njegova moć! . Davao je svima. iskrenog molitvenika pred Bogom i dobrotvora gradske i izbegličke sirotinje za vreme surove okupacije? Nije se. a ti crni dani bili su za tvoju sestru i mene. To je izbor njenog srca. zar si to tako brzo zaboravio? Zar se dobrota tako brzo zaboravlja? .mogao je da radi šta hoće! .Ko zna koliko je zlatnika dao da bi nas izbavio! Davao je i šakom i kapom. klečala na kolenima pred Slobodanom Penezićem Krcunom moleći ga da poštedi glavu Andrije Mirkovića. pre Andrijinog smaknuća. inače. Ovo je radio iz straha i nužde jer se s oružanom silom ne treba cenkati. Krcune? Gde je taj sud zasedao? I ko su njegove žrtve? Nas.Spasavao je i druge iz banjičkog logora.A koga je to spasao? . u to vreme. koliko ja znam.Nije imao moć. . neoprostiv. Posle saopštenja o "streljanju" Andrije Mirkovića.Veliki je greh ubiti čoveka koji je spasavao komuniste! . da je njegova reč bila odlučujuća… .

bratstvu .pričaće kasnije Vinka . zalazio jedan od ubica. niti je ičija glava mogla da odleti.Ovim rečima završen je razgovor. mahnuti rukom. nije tajanstven.ostao zbunjen. odvuku i na nekom tajanstvenom mestu ukopaju… Za paljevine stogova sena i štala. Krcuna. Ovi egzekutori su bili zaduženi za proste. u strahu od hapšenja. odjuriti da u krvavim podrumima te zgrade. neko manje moćan. donesenu "u ime naroda" ili nekog politikoma koji se nije pozivao na narod nego na klasnu borbu i odanost Staljinu i Josipu Brozu. Znalo se da u Gradu. Smislili smo i neki plan. seljake. međutim. obavi svoj posao… . Krcun je . od drvare udaljena jedva pedesetak metara. seoskog zanatliju i sitnog činovnika. Iz ovog malog tamničkog prostora. a ona je otišla s uverenjem da on neće presuditi Andriji. Staljinu. za rasturanje košnica i pucnjavu iz pištolja pred domaćinskim kućama. Oni koji su ih gurali u ove sumanute akcije proveravali su tako njihovu odanost Brozu. Retko su im zapadali oficiri. znala je to Vinka. Komunističkoj partiji. iz neprekidne tmine.to zadovoljstvo OZNA je čuvala za sebe: ona će ih lomiti i kidati po ćelijama zatvora i u podrumima zgrada koje je zaposela. Pale bi te večeri nečije glave. A posao je. čim padne mrak. dečaci . obeleženim kao narodnim neprijateljima. da bi potom pozvali one koji dežuraju po kafanama da unakažene dokrajče. ima desetak egzekutora koji bi već od sumraka dežurali po obližnjim kafanama. Uprkos svemu Andrija Mirković je usmrćen. pa je opasnog svedoka trebalo brzo i zauvek ućutkati. Presudio je.jedinstvu svih naroda i narodnosti. iščekujući samo njima znanog glasnika koji će im dati mig da za njih te noći ima posla. zbilo se. među civilima. neuke. u prolazu. a često i pod pretnjom. bili su zaduženi pojedini skojevci: na ovaj način oni su stavljali na znanje neprijateljima da im je poznato kako olajavaju vlast i da je ovo samo opomena. bivši narodni poslanici. četnički i dobrovoljački ideolozi . ali ga je komšija. grčeći se u bolovima na betonu. zasnovan na pretpostavkama: zauzećemo sve prazne stolove gotovo uvereni da će se dželat pojaviti i da će po običaju neko vreme provešće pored šanka merkajući odatle sto za koji bi rado seo. Andrijin ubica. ništa se krupno nije smelo dogoditi. znajući na šta su sve spremni. šapatom. prijavio. neko nevidljiv za javnost a vidljiv i poznat sudijama koji su potpisali smrtnu presudu i pohitali da je izvrše. u kojoj su bili gospodari života i smrti: zatreba li doći će neko i pozvati ga migom oka ili će mu jednostavno. uvek na oprezu. da je uvek bio žedan krvi i rakije Šestoracija je bila najbliža onoj sivoj zgradi preko puta stovarišta. da bi se u milostivio bahatoj vlasti. prikrio. najčešće nekog mučenika seljaka za koga se saznalo da je neko vreme bio s četnicima ili dobrovoljcima pa je to. kao zapeta strela. za pisanje pretećih parola na zidovima kuća i kancelarijama advokata. Andrijino pogubljenje pratila je još jedna priča: čovek koji je pročitao presudu Vojnog suda komande područja bio je nešto grešan prema svojoj partiji. uglavnom mladim ljudima. On će.nijedan nije imao više od šesnaest godina nekoliko stolova u omanjoj i uvek zadimljenoj železničkog restoraciji u koju je. jasno vidim tu sliku: zaposeli mi. A bez njega. Gospodari života i smrti Govorilo se. žandarmerijski narednici. a za taj greh znao je i Andrija Mirković. za ponekog trgovca. bio krvav: trebalo je izvršiti nečiju presudu. izgleda.

onu „meku" ali ne u onim uobičajenim čašicama nego u čašama za vodu. u samom uglu. spreman da uprti one džakove i pomogne putnicima da se ukrcaju. Pavle i momak koga smo zvali Virija samo je jedna stolica bila prazna. .A ti? . kad smo već počeli da gubimo nadu da će naići pojavio se! Prišao je šanku i jednim pogledom obuhvatio salu: na levoj strani kroz čije se prozore.Ko je Velja? . crnog tena. stariji čovek. opletenim prućem. u sivim čakširama i crnim. prema dogovoru. Neki putnici i njihovi pratioci malo se uznemiriše. Radonjić . provlačeći se umiljato kroz tunele i preko mostova povezujući desetine srpskih i bosanskih gradova. klateći se i žmirkajući. drugovali. Dragoslav. Prepoznatljiv u hiljadama likova: visok. na uzanoj pruzi. širokih pleća u crnoj kožnoj jakni. upozorio nas je da samo ćutimo: „Ako ga bilo šta pitate. zaplićući jezik.izmešali se putnici i kondukteri.Velja Mirković. On je! Lakan! Strah i trepet! Dežurni ubica! Govorilo se. Proždirao ih je u dva gutljaja. video kolosek. Kad se odmakao od šanka stao je nasred kafane . dobro izglancanim čizmama. donosio novu turu. a konobar. tražio mesto gde bi mogao da sedne. Andrijin sin . prepoznavši dželata. ali je konobar. Beograd . vidno uplašen kad ga vidi. zvani „Ćira" spajao je tada.Koji Velja? . staklenim balonima. pridodavao bi nove čaše. rakiju i mlečne proizvode.Ja sam Radonjić.Njega su ubili naši! Uvalio se potom.jedna ili dve stolice bile su slobodne. pa uperi kažiprst u Relju i muklo. očekujući onaj uobičajeni pisak lokomotive. zagledajući putnike s torbama. Lakan je više od polovine sasuo u grlo.ponavlja Lakan . da slušamo ono što govori i da upamtimo.uzvraća dečak pitanjem. . da je uvek bio žedan krvi i rakije.Ja sam Relja. koga smo zvali Firga i Vidan. ali se Lakanu taj ugao nije dopao pa se naglo okrenuo i u dva-tri koraka našao se pored našeg stola.konobar je pratio njegovo kretanje i brzo doneo onu veliku čašu za vodu. zagleda dugo i uporno nas trojicu dečaka. pazeći da je ne umanji ni za kap. Relja i ja. buljavih. Voz. Kad smo ovaj plan poverili konobaru. Mirisao je na jabuke. u svako doba čiste. kojima su seljaci iz Šumadije obilato snabdevali Sarajevo. sporo krenuo prema stolu za kojim smo sedeli Pikula.potvrđuje Pikula. neki stariji kondukteri.Ono malo para što smo imali čuvali smo za njega: pio je isključivo šljivovicu. zgrabiše torbe i tiho. u stolicu i pogledao prema šanku . Među nama je bilo dogovoreno da ga niko ništa ne pita: naše je da ćutimo. A Lakan. sva su mesta bila zauzeta . bili su Dušan. istina šapatom.Jeste . a ne Velja . gologlav. Potom je. .dečak se ne da zbuniti. Za trećim stolom. . s čijim smo sinovima.Radonjić.Lakan dopunjuje pitanje. dobro se zagledao u nas i načinio još dva koraka prema stolu za kojim su bili naši drugari: Dragan. U neko doba. upita: .Sarajevo. za to vreme.Je li tvoj otac bio učitelj? . Mada još nije bilo znakova da voz dolazi. šmugnuše kroz vrata i izađoše na peron. pršutu. kao dobrim momcima. stoji pored našeg stola. . ali ostadoše na svojim mestima. . on će . suve šljive. uvek zakrvavljenih očiju.obraća se Lakan Pikuli.kao da je. Za preostalim stolovima na desnoj strani sedeli smo mi . u centralnom delu putnici s ogromnim džakovima. i velikim torbama i koferima od kartona uvezanim raznobojnom pređom i kanapom. Pored njih stajao je Vaso nosač. ne skrećući pažnju.

razloga da čašćava. je li? E. Po Reljinom pitanju zaključio je da je nešto brljao. da je ovaj u tome bio spor. da je naterao nesrećnog Andriju da sebi kopa raku. ima. a nije ni star… Ma. Nije ni pisnuo… Ne vrede moje opomene… Capnem i njega u čelo… Odem po duvan.Koji potok? . Takav je bio i onaj Plećaš . nije u stanju ni mrava da zgazi. rekao ubica . čekao je nečiju zaštitu… Ej. u onom transu. ali je posle nekog vremena klonuo: oborio je glavu. Znam da je iz dobre kuće. otac mu je bio građevinski preduzimač. počeo lagano da cedi: Ne ne. Lakan se naglo trgao i ukočenim pogledom. znam sigurno. činilo nam se svestan da je govorio nešto što nije trebalo . pa se otuda. daleko od stvarnosti. Kažem vam. ćuskijom.nesrećni trgovac bio je njegova najnovija žrtva. veli. pa se vratim na potok…" . I što ga baš meni dadoše… Vele: ubij i zakopaj… Gde da ga zakopam. da je odugovlačio. Kao da je oskudica u ljudima za ovaj posao… Vidim: Andrija nešto oteže. ćutao dobrih deset minuta.. Koliko ih je Lakan ispio to niko nije ni mogao da izbroji. veli. maljem. jeste star. ne radi. mimo dogovora iz usta nestrpljivog Relje. Relja se branio da mu je pitanje prosto izletelo. izašao. ali se u svemu razlikuju: brat mu je pošten čovek i vredan radnik. možda je govorio o Andrijinom usmrćenju . moj dečko. Jednom je. Andrija sebi kopao raku Relja je sebe smatrao krivim. Ako bilo šta upitate sve ćete upropastiti! I zar se nismo molili Bogu da nam podari ovaj susret: oči u oči s dželatom! I to kakvim dželatom. tek tada postaje oprezan. naslušao jezivih priča. Malo smo se okomili na Relju zbog njegove nesmotrenosti: šta mu bi da izleti s onim pitanjem! Zaboga. ali je rekao da ne treba da budemo nezadovoljni: dosta je. kao neko ko je bio u nekom drugom svetu. njegovog sina Velju kako bi ga tajno opojali i sahranili u porodičnoj grobnici . vratio. Mrtav pijan on se ispovedao . viđali su se takvi prizori: tragalo se za ubijenim ljudima. a potom ne gledajući u nas.samo smo se s vremena na vreme pogledali i stavljali kažiprst na usta: ćuti i slušaj! Prestali smo da brojimo čaše. nada se nečemu.u to vreme bezmalo svake noći. oseća zamku… Ja sam se i nehotice. rekao je: . petoro dece! I ko da mu iskopa grob! Dobro. odugovlači.prvo: da je onim delom zamišljenog krampa ubio nekog Plećaša. da je goreo do želje da sazna o kojem je potoku reč: mislio je. ne osvrćući se. To i jeste bio naš glavni cilj: da pronađemo grob. Taj. ustajući od stola i zagledajući nas onim zakrvavljenim očima. nije upozorio: ne pitajte.to ga je potpuno otreznilo.. pa zar nas naš čovek. nije Andrija bio loš čovek. a para kao kiše. Imao je.sebi: umeo je i da zarida za žrtvom! Ko zna: možda ga dobro plaćaju. Bio je. da se nečemu nadao… .izletelo je. a kamoli da ubija ljude. pun neke zbunjenosti. Uz jedva primetno klaćenje.njega sam tresnuo onim zašiljenim delom krampa. da obavestimo njegovu decu. služeći ga pićem.Pitaš me koji potok. rekao bih. krampom… Možda bi i to rekao. I na koji način je usmrćivao: sekirom. deco moja.ućutati. slušajte i pamtite šta govori. da ćemo brzo i lako otkriti Andrijin grob i da ćemo o tome obavestiti njegovu decu. ali nije toliko da ne može sebi da iskopa raku. svim gostima u kafani platio piće. pa sve je već popunjeno… Nije očekivao. konobar. može i on da kopa. Neću valjda ja da kopam! Mogli su mi dati još jednog čoveka. Bog zna koliko je ljudi otpremio na onaj svet. nije nejak. i brata. kloni se i kafane i lošeg društva. još si ti zelen! Zini da ti kažem… Ustao je i laganim koracima. budite oprezni: ćutite i slušajte šta on govori…" Lakan se i dalje nalivao a mi smo ćutali . sećam se.

zbog nedostatka prokletog duvana. u ovom delu Srbije. Da su ga. no. šta sve može snaći one koji se ne povinuju zahtevima nove vlasti. očekuje nekoga ko će ga pozvati da opet smakne nekog nesrećnog Srbina. a rob. da će se setiti Boga i Andrijine dece. Andrija sporo kopa raku. obale pored potoka i reke. čuli njegovi šefovi oštro bi ga upozorili: nije njegovo da žali. pominje i njegovo petoro dece. šta mi za to vreme radimo? Po kafanama postavljamo zamke pijanim dželatima i slušamo njihove pogane ispovesti! Još im i piće plaćamo! Jeste li primetili kako blene prema ulaznim vratima? Jeste pijan. svuda ubijaju na isti način… A mi. pozivamo građane na otpor ovoj naopakoj vladavini. masovnih grobnica. puši. sa strane je šumarak. sve udoline. koji neizmerno tuguje za ocem. dabome. reče malopre. tresnuti u čelo i tako okončati njegovu muku i njegov život… Ubica je u tome imao iskustva: na isti način likvidirao je i onog Plećaša koga je pomenuo. ponegde žućkaste od prosutog jela i progorele od cigara neopreznih pušača. otac petoro dece kopa sebi raku! To je dvostruka smrt. pa će na gubilište otpremiti glasnika da spreči pogubljenje. Tek kad je Relja ućutao primetili smo da je kafana prazna . Lokalni list je. okolni šumarci. važno je zbog njegove dece. zbog našeg drugara Velje. popunjeno! I jeste! To su nevidljiva groblja. međusobno povezati svedoke njihovih zločina iz drugih gradova i pozvati građane na otpor ovom ubilačkom režimu. podizao je sa stolova one šarene. lažno kajanje. zadovoljni korom hleba i srećni što su preživeli noć. Gradovi treba da zadrhte od njihovih zločina. dobri konobar. Još traje jagma za lokalnim novinama . ako ne nečijoj samilosti. čija je kuća u crno zavijena. oplakivao njegovu sudbinu… Ne sporim: važno je da se zna Andrijin grob.valjalo bi. u ovom slučaju Andrija. nadao se da će se neko ko je prelomio preko kolena neko ko je presudio. da bi iste noći. Eto. u blizini protiče potok. razume se. rovovi i tranšeje . Čini mi se da smo izabrali pogrešan pravac . kome se preti.tu leži najbolji deo Srbije. na hiljade njih. što još nisu na nišanu. kojim slučajem. mislim. a ne slutimo da sve to može biti gluma. Stari. ali pitam ja vas: ko će onu drugu decu. MI smo svedoci njenog zatiranja… Jesmo svedoci ali samo ovde.ubica će uzeti kramp da pokaže žrtvi kako se kopa raka. Ili: smrt pre fizičke smrti. Josipa Broza. u službi režima: objavljivanjem presuda izaziva još veću pometnju i strah. obavestiti gde su grobovi njihovih očeva! Sedimo satima s jednom pijanom budaletinom. ali gde da sahrani tolike ljude! Čuli ste šta su mu rekli: ubij i zakopaj! Gde da zakopa? Sve je. predomisliti. da ne kudi vlast… . to je čekao Andrija i zato je sporo kopao raku… Zamislite taj prizor: ubica sedi na nekom posečenom balvanu. Nas je ispratio osmehom. ali će je. Obelodanimo njihove zločine u našim lecima. ubijanja. u drugim krajevima neki drugi su svedoci stradanja. lažni trans.da svak bude prožet strahom. stara groblja. tamo ubice nose neka druga srpska imena i nadimke. U blizini nije bilo ni Vase nosača. Ubica pokazuje neku vrstu sažaljenja: kaže da Andrija nije loš čovek. otac naših drugara. nego da ubija! Da ubija. ili sutradan. klasne borbe! Dobro. Sva okolna brda.u njima ljudi nalaze ono što ih najviše zanima i do srži potresa: kome se sudi. da se bavi sobom i svojim jadom. ali je na oprezu. ne bi li on saznao nešto o nama…. da bismo se naslušali grozote. a ne da šapuću o tome ko je sve i na koji način usmrćen. a ubicu brine to što nema duvana! I. na strahu je zasnovana vladavina . da uguši i pomisao na otpor. da se pobune. ko je pogubljen. hoće on da ubija.A čemu se mučenik mogao nadati. Još malo pa da ubica zaklaće sa svojom žrtvom. to što nema duvana ubrzaće Andrijinu fizičku likvidaciju . žderući onu rakištinu. u kockice tkane stolnjake. nego šta! Da ubija u ime Staljina.vozovi su se ukrstili i otišli svojim pravcem.

isti list objavljuje zahtev učenika učiteljske škole da se Spomenka Milošević. U junu iste godine. budući da je prišao komunistima. Mirko Topalović. U istom broju list objavljuje da je "streljan četnički zlikovac Strajin Krčevinac. Petar Pržuljević na konfiskaciju imovine. U junu iste godine. Krsta Šunjevarić i Milisav Milinković. trgovac. Radomir Nikolić. godine ubio sekretara Mesnog odbora Mačkata Marka Jakšića. list objavljuje da su na smrtnu kaznu osuđeni Dimitrije Pećinar. kratka vest u lokalnom listu od 19. U čemu je bila krivica optuženih nema ni slova. Za njih se kaže da su osuđeni zbog jatakovanja. srez ariljski. Ljudi su često nestajali u mraku Lokalni list osamnaestog aprila objavljuje kratak. David Novaković. Ako je porodica knjižara Sime Ćukića tragala za glavom kuće saznala je da je ta glava mrtva. pokreće inicijativu da se manastirima Klisura kod Arilja i Rača kod Bajine Bašte oduzima zemlja.većeg zločina nije moglo biti! Pa tamo. osuđeni su na novčane kazne i konfiskaciju zaliha kože i druge robe. Knjižar Simo išao na Ravnu Goru . Viliman Jovanović na sedam godina gubitka nacionalne časti i konfiskaciju imovine. avijatičaru Miliji Jeftoviću. zemljoradnik iz Bogojevića. sarač i Andrija Vitorović. Todor Mladenović i Dragoje Mačić iz sela Trudova. Drinka Minić i Bojana Luković iz Trudova. rodom sa Zlatibora i Radojici Iliću. Bio je saradnik i redaktor svih ravnogorskih listova. sudi se akcionarima Tkačke radionice: Zdravko Ćurić osuđen je na trajan gubitak nacionalne časti i konfiskaciju imovine. Zagorka Petković i Vladeta Jojić "isteruju iz svih škola u zemlji kao razbijači bratstva-jedinstva". Tako već u sledećem broju posle izricanja presude knjižaru Đukiću. Mika Mladenović. Drugi optuženi bio . dve godine prinudnog rada i oduzimanje imovine. vidi se u novinama.Ko svoje traži može ih naći i u novinama. na planini. dok je neki Milan Smiljanić. Radmila Miljković. oslobođen krivice. aktivan četnik iz 1941. Đorđe Popović na pet godina gubitka nacionalne časti. sudi se. osuđeni su na smrt streljanjem i konfiskaciju imovine. ali se ne kaže čiji su jataci bili. godine ovako počinje i ovako se završava: "Knjižar Simo Ćukić osuđen je na smrt zato što je išao na Ravnu Goru i srađivao sa Dražom Mihailovićem. trgovac. godine". ali oštar napad na advokate koji pred sudom "brane narodne izdajnike i zločince" i koji za njih "traže blage kazne". bili veoma ažurni: donosili su u ime naroda i po nekoliko presuda dnevno. u ime naroda. istovremeno. Rosa Kraković i Stanika Munitlak iz Močioca… U decembru iste godine. Krsta Milekić. u istom broju. godine pomagali "četničku bandu". kako list obaveštava. Đukić je osuđen i na konfiskaciju celokupne pokretne i nepokretne imovine". Petar Konstantinović osuđen je na dvogodišnji prinudni rad i oduzimanje imovine. maja 1945. godine list obaveštava svoje čitaoce da je pred Okružnim sudom odgovaralo deste jataka koji su 1945. List. zemljoradniku iz sela Jaklja. Pomenut je samo advokat Milija Jovičić. Prvi optuženi odgovara "što se posle bekstva iz vojnog zatvora priključio odmetničkoj bandi Stojanovića i što je u septembru 1945. Na dugogodišnju tamnicu osuđeni su: Diko Mačić. susretao Dražu! Pa još i pisao za ravnogorske novine! Ni tri života da je knjižar Simo imao nijedan ne bi sačuvao! Sudovi su. Desetog oktobra 1947.

sve ispružene dečje ruke i njihovu nadu da će ugledati oca.videlo se to i po nestanku pojedinih ljudi za koje se šaputalo da ih je pojeo mrak. punjeni leševima.osuđeni su na smrt streljanjem i konfiskacijom imovine. Ubijali su ih na nekim drugim mestima. na velikom travnjaku između zgrade arhiva i kuće Veselinovića . izukrštani celom širinom. ko da sabere sve crne marame i crne barjake. iskopani uoči rata kako bi poslužili uspešnijoj odbrani. U tim šapatima bila je ona surova istina o nestanku. apotekaru i Luki Vidakoviću. One stranice. Najdublja grobnica međutim. sada pretvorenih u neke čudne vodene pečate. nekad pune bliski biljaka. u ime Tita i Staljina. kao iz gejzira.za kratko vreme bilo ih je petnaest.odatle se nisu čuli ni jauci. dugo je klobučala krv… Oprezno smo. Apotekar Marković osuđen je na dvadeset godina zatvor sa prinudnim radom. izgovoriše i . nama se tako činilo. uznoseći molitve Bogu. ubacivali smo isečke iz novina. sve bolne krike sestara koje ostadoše bez bratske zaštite i žena koje preko noćio ostadoše udovice i koje. godinama. kažu novine. nego pred sudovima u ime naroda. samo njihove krajičke. mrtvi povaditi. Tako obeležene i sabrane grobnice unosili smo u knjigu srpskih jada. biti uništeni svi pisani tragovi zločina. iz one na brdu u blizini rezervoara. nanu i kamilicu. onako nevine i čiste. malo niže. visok jasen. Ilijom Šunjevarićem. uključujući i one dve iznad bolnice i kasarne iz jeseni 1941. najbliže orijentire: vodenicu. godine pa do hapšenja održavao vezu sa četnicima: Mihailom Conićem. otkrivali pojedinačne i masovne grobnice . mada nisu sva suđenja i sve presude objavljene u novinama . U podebelu svesku s koricama od žućkastog kartona. zemljoradniku iz sela Latvice. nekad pune zlatastog klasja pšenice. Apotekar je od 1945. krivu krušku… Leševi su nalaženi i po vrzinama. pišu novine. Nazvasmo tu svesku"knjigom srpskih jada" činilo nam se. odavno isušenog i rasutog po svesci. bila je u najstrožem centru. račvasto drvo. pomagali bandu na terenu čiji je cilj rušenje državnog uređenja FNRJ. sve bolne jauke. munjevito su. godine. progonu i ubijanju ljudi. Činilo nam se da na njene stranice.je. sav čemer i jad. jatak bandi Miroljuba Mitrovića . mirisala na maslačak. Najveća je svakako ona na brdu zapadno od Grada: rovovi i tranđeje. presuđivalo u zatvorski ćelijama. Stojisavi Ristović. krišom. Još po dve grobnice bile su na brdu s istočne strane i u njegovom podnožju. idući prema Adi s obe obale reke. pa su ih tu ukopavali. sveštenik Vidaković na četiri godine. u zatvorskim ćelijama ili u podrumima zgrada pod kontrolom Ozne.oni su. ispisivali smo ono što smo videli i ono o čemu se šaputalo. vrbacima i potocima ukraj drumova i seoskih puteva. koje će neizostavno pristići. skicirali te gronice. A krili smo je jer smo pomišljali da će doći vreme stida i vreme straha i da će u tom vremenu. vođeni onim tajanstvenim šapatom. Pred Okružnim sudom sudi se Savu Markoviću. pazeći da ne budemo primećeni. ostali na dve godine. hapšenju. i one druge. Rajkom Stefanovićem i drugima. u prvom talasu nasilja. s prstiju dželata kaplje krv. Sudilo se neprekidno. kroz rastresitu zemlju. za koje je znala samo nekolicina odabranih. Da smo. svaki crni flor oko ruke i na reveru. nadajući se da će uskoro doći čas u kome će se grobnice otvoriti. Više se. ni pucnjava. lepeći u oskudici gumarabike. sve suze i jecaje. Ali. dodajući im. kad god bi je izvadili iz onog tajanstvenog skrovišta. svešteniku iz Arilja. da miriše na krv. kafedžijki iz Močioca . opojiti i sahraniti tamo gde rodbina želi. Radosavu Crnjakoviću. radi lakšeg raspoznavanje. koja je nekada služila kao herbarijum i koja je.

koji su. usporavalo njegovo kretanje. valjalo bi da i ona. govorili joj. klonio se nje kao zarzne bolesti jer su mu još u mladosti stariji govorili da je politika opasan otrov. nikome ko je u tom međusobnom trvenju nosio oružje nije naginjao. ali je. Bog se pobrinuo i za njihovo potomstvo. još ima u pamćenju. što je. zbog oskudnog miraza. Ilinka kršteno. ispunjene molitvom. videlo se. ali i bolovima u desnom kuku.noću su se šunjali i oko kuća blizu glavnog druma Ljudi zanemeli.niko drugi. govorilo se.tako je po Ikinom tvrđenju rekao . ostala sve do oslobođenja. smotala je i strpala u prtenu torbu . Od Ike se strepelo koliko i od komunističkih prekih sudova. Ika je njeno skraćeno ime. govorilo da se bliži kraj ljudskim mukama. Čuvajući moralni zakon u sebi i sledeći te savete. Jezdimir je uspevao da se ne pridruži ni četnicima ni partizanima. da istera na čistinu Jezdimirovu smrt i njegovog ubicu. Rat je još besneo. Mogla bi. snađe one koji počinile zlo. i neku penzijicu da izvuče: što da ne. uznemirilo se selo. mada se. Našli ga sutradan pored posečenog stabla i s prostrelnom ranom: metak ga pogodio u srce… Pukao glas daleko. nije bio čovek politike. svakako. uvuče i u kuće prvih komšija. veli. Ika tada. blistale moralnom čistotom. u čestitu kuću. ali je. onako krvava. neočekivano. zatraži pravdu: hoće. u isto vreme. pa bi. što je bilo istina. Zabacio Jezdimir oštru sekiru na desno rame i brzo zamakao u planinu. Tako je govorio i Jezdimir. pa njenog muža ubili su četnici… Neko je Iku obrlatio i trovao mržnjom: nišanila je prstom u svaku kuću koja je odista naginjala četnicima i govorila da se u njoj krije Jezdimirov ubica strah se. kao i drugi meštani. mada se. pa se lako udala. bila je iz sirotinjske kuće. ali kad su "ovi" već ubedili. ima neke vajdice.niotkud odgovora. da je pitanje dana kad će svanuti sloboda i da je sada najvažnije da svako sačuva svoju i komšijinu glavu. podario im je dva sina i brigu o njihovom vaspitanju… Jezdimir. koji. Zna ona da Jezdimir nije mario za politiku. pri tom. ode Jezdimir u planinu s namerom da otfikari jedno stablo . godine. samohrana udovica. Možda Ike i nema u sudskim analima. ako se proguta štetno deluje na dušu i razum. Kad je nemačka okupaciona sila zalazila u selo. uneće u Ikinu dušu otrov: navešće je da priča kako je Jezdimir "naginjao" partizanima i kako su ga ubili četnici . da su nacizam i fašizam na izdisaju. bio je spreman da odvoji od usta svoje dece… Nekako na izmaku leta 1944. bilo je u njenom novom domu i časti i morala. kao pravda.kletvu: da zlo. inače. nisu prosci utrkivali oko nje. a vešt podvalama. Jezdimir bi zgrabio sinove ispod pazuha a Ika zavežljaj s hranom i vodom. Ono što sledi liči na priču koja se u svakom srpskom selu mogla čuti. kako se preko plotova govorkalo. tako se zvao Ikin muž. Jezdimira i voleli i . nastojeći da u ovom zlom vremenu sačuva sve one ljudske vrline koje su ga krasile: svakome uputiti dobar savet i toplu prijateljsku reč. osim što su njihove duše. Ako se.kako bi načinio srčanicu za zaprežna kola. Neko nevidljiv. ćuti i planina . Udala se. ćuti i planina Izgovarao se Jezdimir sitnom decom. Ika s mrtvog Jezdimira skinula krvavu košulju s rupom na levoj strani. nije bilo nekog sjaja od bogatstva. kao devojka.tu je. bila naočita i vredna. može nekome i pomoći u nevolji. zaboga. U knjigu srpskih jada uđoše još mnoge priče o zlim ljudima i zlom vremenu. pitanje lebdi na svačijim usnama: ko ubi Jezdimira? Ljudi zanemeli. po nagovoru nekih ljudi. utekli na planinu i tu ostajali dok mine opasnost. njih je bilo i na planini Jelici i oko nje .

rekli joj. međutim. Da nije bilo dobrih žena iz komšiluka. s onom krvavom košuljom. Ništa više nije trebalo ni da kažu.Lažeš. i kad optuženi uverava sud da je to izmišljotina. malo se uzvrpolji. mamili je slatki plodovi na samom vrhu krošnjatog stabla po kome se vešto verala ne primećujući da je grana na koju je stala svom težinom napukla pa se uz vrisak sunovratila na zemlju. koji ne priznaju svoje zločine.Evo dokaza! Evo krvave košulje! Sud se. seljaci su za njom. raspita se onako. kome se i zašto sudi. "zbog unakaženog lica" nije mogao biti utvrđen. sedne i onu torbu drži u krilu. pomogli joj oni koji su je trovali mržnjom. mogla da pripomogne da se ispuni pravda…. teško bi preživela tu muku. zabradiće se crnom maramom. tako učini Ika: porani pa pešice zapuca u Grad. a publika. više nije mogla da pomogne. gotovo pobožno. a ona nije imala razloga za nezadovoljstvo: davali su joj novčanu nagradu. ali se nada da će u suočenju s ovim "svedokom" uspeti da razbije laž uz pomoć nekolicine čestitih svedoka koji znaju kuda se kretao za vreme njegovo kratkog "četnikovanja". pa ponovo ciknu: . I dok je Ika po sudovima skupljala "trudodane". a sve više u zatvorima i pred sudovima. Sud zbog tobožnje galame izbaci publiku napolje. a kamoli sudovima. njena izjava bila je ravna smrtnoj presudi. nečija će majka opet zakukati…" I ko zna koliko bi još trajalo Ikino "svedočenje" i mahanje onom krvavom košuljom da i nju ne snađe velika nevolja: ispenje se ona na veliku trešnju pred svojom kućom. Neko došapne Iki da bi za nju pred tim sudovima bilo dosta posla.ustade naglo pa ciknu: . ali je silovito zgrabiše neki ljudi u kožnim mantilima i uvukoše u jednu prostoriju na desnoj strani hodnika. pa se smiri i sačeka zgodnu priliku da progovori. kako i priliči ratnoj udovici. Oni što su Iku "obrađivali" . udruženim glasovima ponovi zahtev da se "zločinac" osudi na smrt… Optuženi vidi da Ozna montira dokaze. I kad optuženi nesrećnik odbije da je "neutvrđenog dana" na mestu "tom i tom" iz puške ubio "nepoznatog partizanskog aktivistu". Šta će dalje da učini proceniće na licu mesta. Ika. počne iz prtene torbe da vadi onu krvavu Jezdimirovu košulju. lažeš! Onda lagano. ne zna da li je i ovo smislila Ozna. Ima zlikovaca. Kad uvedu "zločinca" koji ne priznaje zločine. i obaveštavali je da se sudi nekim četnicima. pa bi Ika. Ika proceni da je pravi čas . da za to nema nijednog dokaza. koje na smenu preuzeše brigu o njoj i njenoj deci. lako pronađe zgradu suda. ali da oni ne priznaju svoje zločine. da ga nikad u životu nije videla. sve sami prerušeni agenti i milicionari. Pročula se Ika kao dragoceni svedok optužbe. zauzme mesto u sredini. Bilo je očevidno da sud nema više o čemu da odlučuje. uzgred. ubico. a Jezdimirova krvava košulja pečat na toj presudi. ima onu krvavu košulju… Izveštila se Ika. bilo sve manje po šumama. čiji identitet. odlučila je Ika. uz nadoknadu za putne troškove i izgubljeni "trudodan". pa su je sudovi pozajmljivali jedni drugima. poneće neizostavno i onu prtenu torbu s krvavom Jezdimorovom košuljom. za trenutak zbuni. a ona. ostalo je smisliti Ika: obući će se skromno. I stvarno. s njom izađe i Ika. Ozbiljna povreda kičme vezaće Iku za postelju tako da ni sebi. onda se ugura u sudnicu. vidi da joj je nepoznat. Ika se u njega dobro zagleda. šaputali: "Ode Ika u pozajmicu sudu. kad bi je videli s onom prtenom torbom o ramenu.poštovali i kojima ni u snu ne bi palo na pamet da učine neko gnusno delo… Četnika je.

Odveli Dobra Petrovića! . možda i slučajno izgovorene. međutim. u znak pozdrava.Nestao Milan Todorović! . . kako kuga udara i kakvu pustoš ostavlja za sobom.pripremajući je za krunskog svedoka. brajko moj. taj se više ne vraća. Uplašila se.Zaboga.ubacuje se u ovo šaputanje Vaso nosač. A šteta. uznemirio svačije srce i izazvao opšti strah: . ima dvoje male dece. A i da su ga pitali. ali je. iznenada nestade s vidnog mesta u Ikinoj kući.Zna se ko vodi u ovom vremenu. ali mu ni oni najhrabriji nisu prilazili da bi ga.Zaboga. kakav je to nevidljivi grom udario u železničku stanicu! . ispeo se na okolna brda. Sinoć je izveden iz stana. naprotiv: govorili su da je to Božija opomena i da će Ika tek ispaštati sa svoje grehove. dugogodišnji šef železničke stanice. da li je njihov. mahali preko ulice.Jeste.Bio otpravnik vozova. izgleda. Taj zloslutni šapat. . ali niko ko crvena kuga… Dva dana kasnije. širio se velikom brzinom. Ne zna. možda i jeste. ispaštati i oni koji iz njene nekad čestite duše iscediše vrline i uliše otrov. uskoro će se pretvoriti u istinu da je Dragi Badžović. kojim se u ovom vremenu nagoveštava zlo. a kad oni nekog odvedu. ali ostade u večnom pamćenju kao najpotresniji dokaz o zlom vremenu i zlim ljudima. makar i šapatom.Nestao Badžović! . znao nešto što više ne bi trebalo da zna. Samo mrtva usta ne govore. koji se po prirodi svog posla stalno mota oko stanice i do čijeg uva dopiru i one reči koje se ne izgovaraju pred svakim. baš velika šteta što joj se to dogodilo sada kad im je najpotrebnija… Bilo je muških glava u selu koje nisu pokazivale nikakvu samilost prema Iki. Njega odveli sa stanice. šta da čini. kompromitovala Josipa Broza i njegove najbliže saradnike. Ove reči. Treće noći uzastopce ona dva jeziva šapata ustupiće mesto trećem: . .Je li i on sa stanice? . Nestanak Bajovića Šapat. ume i grom da opustoši i ubije. građani su primetili Dobra Petrovića na ulici: neki su mu. ako bi se otkrila. . na čija vrata da pokuca. pa kad se uveriše da je za njih beskorisna. Malopre sam sreo njegovu ženu Borku . kaže mi.cvili kao sinja kukavica.Onaj sa železnice? . Mislim da je bio saobraćajni kontrolor. kako nestao? Nije čovek igla da nestane. Ona prtena torba s Jezdimirovom krvavom košuljom. Ne zna gde da ga traži. zavirio u kafane. više se ne pojaviše. nego šta! Da vidiš. upitali za Badžovića i Todorovića. Ama.Koji Badžović? . Odveli ga "kožnjaci". što je komunističkim sudovima poslužila kao "dokaz" četničkih zločina. već sutradan sustigao je drugi: . bio upućen u veliku ratnu tajnu koja bi. Ko ga je odveo? . Dobro im ne bavi rekao . tutnjao ulicama.Ne znam. koji je neprekidno pratio nestanak ovog čoveka.Kuga. govorili su dalje. govorili su joj. stigao do svačijeg sluha. danas ga nema na poslu.Zar on nije njihov? . kao što će. navratiše još samo jednom u njenu kuću.Nije grom nego ! .Šef železničke stanice.

Bilo je znano da Ozna vrbuje decu iz onih kuća koje nisu naklonjene režimu i da preko njih saznaje pojedinosti do kojih joj je stalo: ko se s kim viđa. ubiju. o onom papiru nisam progovorio ni reč . ili izgubi glavu u saobraćajnoj nesreći? Onda će tu strašnu tajnu. Badžović pozove Todorovića i mene da to zajedno obavimo.Badžović i Todorović su nadgledali ovaj neobični transport i za to. kao što ne zna gde se sada nalaze i da li su još u životu.neko se tada setio i onog . trebalo da ostane pod velom tajne. možda mesec dana.bio je gotovo uveren da su zbog neopreznosti i pogrešne procene glave izgubili i Badžović i Todorović. Kad smo otvorili vagon. ipak. pa i njima pod teškom zakletvom. iako smo bili dobri prijatelji.ćutali su i oni. mogli ponešto i da kažu njemu. bežeći iz Grčke. a otuda neko naređuje da se on lično postara da pošiljka stigne do zgrade štamparije. opasno je to što znači nastoj da zaboraviš. ponovo ušle u Grad. bili smo zapanjeni: od dna do vrha bio je pun novinskog papira u tabacima.ništa. jer su nemačke divizije. dolazile u njegovu kuću ispod groblja nije mogao da odgonetne kakva je sudbina zadesila njegove kolege i prijatelje sa stanice: zna da su uhapšeni. među zlim ljudima. u istovar i prebacivanje nisam se mešao. Dobru. bio je jedan teretni vagon pod plombom i s jasnom oznakom Gestapoa i krajnje stanice. ali nisu dugo ostale. a poštanska i nosačka kolica poslužiše za prevoz . kojima je beskrajno verovao. u toj nedoumici. ne bih mogao da poverujem. koji se u meni javljao: Ćuti. za koje je bio siguran da nisu u životu. koji je prispeo iz pravca Beograda. Pomišljao sam. a upravo u taj Grad stiže vagon novinskog papira sa žigom Gestapoa! Da to nisam video svojim očima. ako ga. Partizani su ubrzo potom u rasulu napustili Grad. Što se mene tiče.tako počinje Dobrova ispovest . o čemu se u kući govori. iako su. uz Badžovića i Todorovića. sluđene strahom. da vidi šta je u vagonu i da ih o tome hitno obavesti. S Badžovićem i Todorovićem. zadesi prirodna smrt. planinsko selo kod Kosjerića. Ni njihovim porodicama koje su. ispričao ono što je. ne sluteći u kakvo zlo mogu da uvuku oca.U jesen 1941. Dobro. Stoga je Dobro nekolicini svojih probranih prijatelja. šta se priča o Brozu i Staljinu… U ovom zlom vremenu. kako su mi rekli. po svaku cenu. mada je još relativno mlad. ali ne zna zašto.u kompoziciji putničkog voza. Meni je. tada đacima. taj možda i nepun mesec dana komunističke vladavine bio je koban za mnoge srpske glave . On je treći čovek. ova rabota bila mutna: Gradom vlada partizanska komanda. a otuda narede da on lično skine plombu. rekao je. odneti u grob. Tri godine kasnije. Dobro Petrović je bio veoma oprezan: znao je da samo jedna reč može da mu odseče glavu . bojeći se da bi ih Ozna iskušavala i ucenjivala pa bi. Njega su. gde roditelji kriju žito i mast. Momčilu i Srbislavu. pa su se povukle na Vardu. bili pohvaljeni. Ni svojim sinovima. . pretpostavljam. kratko ispitivali o nekim stvarima o kojima on ništa ne zna. vratile su se partizanske jedinice u Grad. E. Badžović kao šef stanice telefonom obavesti nekog o plombiranom vagonu. Badžović ode da telefonira komandi. Nema sumnje da bi Dobro ostao dosledan tom razmišljanju da ga jedna nova misao nije uplašila: a šta ako ga. za koju samo on zna. Badžović pozove nekolicinu radnika iz ložionice da pripomognu u istovar. u to vreme. nije ništa govorio. Kako je u to vreme u Gradu bila partizanska komanda. ja sam bio samo svedok skidanja plombe i otvaranja vagona. koji zna istinu. Tako sam tu želju potiskivao tokom rata i okupacije. neki glas. da porazgovaram s prijateljima. Pošto je skinuo onu oznaku Gestapoa. godine . ali bi tu misao zaustavilo neko unutrašnje upozorenje. ali su te bežeće kolone Nemci pratili avionima zasipajući ih mitraljeskim rafalima. bili svesni ne samo skrivene opasnosti nego i opasne zavere.

da je vagon bio plombiran i da je na njegovim vratima bila prilepljena oznaka Gestapoa. Dobro moj. pri tom. I od mene će tražiti da kažem istinu. kaži šta bi s onim vagonom papira iz 1941. zamišljao kao seosko naselje nego kao provaliju. reči cede kroz zube. Ništa mi o tome nisu govorili Badžović i Todorović. spremao sam se da krenem svojoj kući. u ovom slučaju. uleteo je Milan Todorović. vidim.Jesi li ti Dobrosav .Bože sačuvaj! Prvi put čujem za tako nešto. zapisuje mastiljavom olovkom. U istu zamku.Dobro Petrović? Potvrđujem rečima i glavom. Tom izjavom kao da je sebi potpisao smrtnu presudu: iste noći. vojnik ostade pored mene. tih dana. A šta je.vagona s papirom. upita me: . molim se Bogu da me spase… Badžović i Todorović su glavama platili što su rekli istinu.prećutao je. povisok i mršav. valjda da me čuva. pa na levu stranu: kožnjak uđe u jednu prostoriju bez ikakve oznake na vratima.Ti si pomogao Badžoviću i Todoroviću da se roba istovari… . pitali ga. prevezen je na Vardu.O vagonu novinskog papira . naravno. Opasno je. koliko si mogao da stigne gde treba. Kad je to bilo? . očevidno. ispriča kako se svojski založio da se vagon istovari i papir prebaci u zgradu štamparije.reče on u istom tonu. upravo mi je isticalo dežurstvo. pomogao. a on. Vidim da je došao sudbonosni čas. Opasno je znati istinu Mene zatekoše na stanici. kaži ti istinu. Dobrivoje Petroviću. . godine? I ti si. Dobrosave. I zato. što u ovoj komandi postoji neko ko je blizak s Gestapoom… To je istina.ćutim. nadam se. nađoh se licem u lice s jednom ljudinom: visok. snažan čovek ogromne glave . Kad podiže pogled. s velikom grupom zatvorenika. dobra i čestita srpska duša. Kaži i oprosti se sa svojom decom i svojim životom. E sad: hajde ti. sledeće večeri.takvu još nisam video . obadvojica nabusiti. kako se i onda govorilo.nešto. . Setio se i šefa železničke stanice pa ga. i smišljam šta ću da kažem.oni kojima je bila poznata nestali su. kad upadoše dvojica: jedan u kožnom mantilu. Red je došao na mene… U taj mah stigosmo pred zgradu bivšeg načelstva . iste noći progutala Varda. Ne prođe ni minut. Na Vardi nikad nisam bio i nisam je. vidim. veselnik.Hajde ti meni. istina? Istina je da je Gestapo poslao vagon novinskog papira i da je taj papir isporučen partizanskoj komandi. . Znaš li ti šta. o nekom novinskom papiru. dabome i ja. drugi u izanđalom žandarmerijskom šinjelu. bez dna ili kao vulkansko grotlo koje neprekidno guta ljude.ona dvojica me uvedoše u prizemlje. znati tu istinu . . Ništa mi uz put ne govore . otac dvoje maloletne dece: i on ispriča svoje učešće u prevoženju papira .odgovorio sam čvrstim glasom koji je njega.da ih što više izgine. priveli na ispitivanje. I njega je.Nemam pojma o čemu govorite . iznenadio pa me je poduže gledao. Zašto baš ovom Gradu i ovoj komandi? Zato što će ovaj Grd postati najveće žarište međusobne borbe i zato što će iz ove komande krenuti naredba za bespoštedno prolivanje srpske krvi. misleći da će ponovo biti pohvaljen. kao i nesrećnog Badžovića. Zašto je to Gestapo uradio? Zato što je nemačkoj komandi stalo do toga da se i preko novina rasplamsava borba među Srbima .

Ja sam samo slučajni svedok jednog događaja koji je tada. ni pile ja ne mogu da zakoljem. mislim. ili su. Biće da toga dana nisam bio na službi.pohvalili su ih i nagradili odsecanjem glave! Pa dobro. Nisi ti učinio ni zlo ni greh. svojom glavom plaćam to što znam. pa ih tu drže dok ne naprave raspored po ćelijama. kome je to poznato. kad se zbio. Da su oni pušteni iz zatvora. ni železničku stanicu neću videti. ali stvarno ne mogu da se setim. setio bih se gde sam toga dana bio. gomila ljudi izaziva u meni nedoumicu: jesu li ovi nesrećnici tek sad dovedeni. A šta su Badžović i Todorović zaslužili . i pohvalu i nagrdu. kao da su mi noge otkazale. Naprežem se. A svedoci moraju da budu . To hoće Gestapo. sudije izriču presudu: "Pošto lažeš. Zaslužio si i pohvalu i nagradu… Tog časa bilo mi je jasno d su na ovaj isti način ispitivali Badžovića i Todorovića i na koji su ih mamac uhvatili.i dalje onim blagim. ni one duge tunele. da bi i njih ubrzo potom pobili i u te grobnice zatrpali. pa još u meni traje neka potajna nada da će me spasti. nego molim komšiju Stojana da to učini. izvedeni iz ćelija i čekaju transport? U toj gomili vidno preplašenih ljudi i žena. Dajem ti malo vremena da se setiš… Pomislio sam da je to kraj. praćen onim kožnjakom. Ona je u to vreme već bila udata za poznatog gradskog lekara Marinkovića. Dobar si ti čovek. A obradovali se jesu. Znam ja da ćeš se setiti.mrtvi… Još mi u sluhu odjekuju reči onog glavatog islednika: Zaslužio si. naprotiv: učinio si dobro delo. i ja bih svakako rekao ono što znam. Možda sam imao slobodan dan. možda. osuđen si na smrtnu kaznu". da će me pustiti. a meni. islednik reče: . Ovako. da nikad više neću videti svoju decu i svoj dom. neka se prolije što više srpske krvi. prepoznao sam maturanta Jevrema Konstantinovića . islednik pozva onog kožnjaka pred vratima i reče mu da me vodi u zatvor. kažem ti: zaslužio si nagradu… U tom času. I sada ja.kad bi iz pušaka pobili tolike ljude . veli. Kad bih znao datum. ako je tako Bog rekao.Znaš ti dobro kad je to bilo. ako je to Njegova volja.neka se preko tih stranica rasplamsa borba. Bogu nikada nisam okretao leđa. danju su kopali velike grobnice. Zato sam brzo dodao: . Bio sam ošamućen. Treba mi vremena… . ovako kao i ja.. Uviđajući moju pometenost. obreo sam se u krugu zatvora . Dobro Petroviću.u njemu. ni korak nisam mogao da načinim. čiji sam bio svedok. . kako i ne bi. Možda će me za koji minut ili za koji čas ugurati u neki kamion i istovariti pred sudije na Vardi za koje se šapatom govorilo da neprekidno zasedaju i koji postavljaju samo jedno pitanje: "Koliko si komunista ubio?" Na poricanje bilo čijeg ubistva. . Oni koji su čekali da dođu na red za suđenje. zaklao komunista? Ma idite ljudi.njegovu sestru Branu odlično sam poznavao. S tim mislima i nadom u Boga. ni mostove nad dubokim provalijama i rekama preko kojih su bez napora prolazili vozovi. stigao im čitav vagon papira za njihovu novinu . doneo radost komunistima.Ja se toga stvarno ne sećam. onaj što je naručio papir. ni prugu. donosi smrt. znam ali to hoće i onaj što je u vezi s Gestapoom. puške se ne oglašavaju . Seljaci koji su silazili s Varde u Grad prenosili su jezive prizore: štekću mašinke i mitraljezi. lepo vidim: glava mi je na panju.proliva se neštedimice srpska krv i natapa zemlju… Koliko si ti. manite se šašavih pitanja. gotovo umiljatim glasom govori islednik.Nemaš razloga za strah.Imaćeš na raspolaganju celu noć. možda sam bio u selu kod rođaka. kad sam pomislio da ću se osloboditi ove napasti.Imaćeš vremena! . neka bude: neka odleti i moja glava. okružena stražom. evo.

Njihov brat Mićo. Ugurali su me u omanju ćeliju . Taj glas. a kamoli da se čovek opruži. dok se treći brat. bio je učitelj negde u istočnom delu Srbije. zatim isti glas pita za učiteljicu Nadu Mijušković. dovedeni u toku dana. pita da li je dovedena Vera Debeljević. hoće li se ikad otkriti njihove ubice i otkuda u njima ta surova želja i potreba za ubijanjem. dobar i čestit čovek.prepunu ljudi. prozvaše po prezimenu šestoricu ljudi . nije znao za Vardu. On je. znao da je to poslednje viđenje i njegovo poslednje putovanje. braćo".U ćeliji prepunoj ljudi Kad sam ga ugledao. isti zvuk motora. one komunističke pravde izriču presude. a drugi glas odgovara da je nema na spisku. ali niko nije smeo ni da pisne. kao da im je unapred presuđeno što su možda pred svojim komšijama izgovorili poneku ružnu reč o komunistima kao otpadnicima od vere i nacije. one su se. držale za ruke. pravnik po struci. na šta opet neko odgovara da je nisu zatekli u kući. nije znao za to strašno gubilište s kojim će se suočiti. pokupljeni po selima. zaustavi krvnikovu ruku koja bi usmrtila ovog bledunjavog dečaka za koga znam da nikakav greh nije stigao da počini. Samo se jedan stariji seljak osvrnu i žurno reče: "Zbogom. učitelj. pa onaj što je traži psuje sunce krvavo i njoj i patroli koja je nije uhvatila. bez sumnje. Zamišljao sam Vardu čas kao najdublju provaliju. tri njena brata bila su pod komandom đenerala Mihailovića. može samo da ubrza svoju smrt. U tom mnoštvu primetio sam i dve sestre Pavlović. Možda dva. po kućama i livadama. valjda iz straha. liči mi na onog glavatog islednika koji je mene ispitivao i smestio. među ove nesrećne ljude u gunjevima i opancima. Bog zna koliko ih je već progutala hoće li se. još nepunoletne devojke. vika… Otvoriše se i vrata naše ćelije i stražari. možda u Negotinu. Svi su. ona je iz čestite gradske porodice. Ko protestuje. Vidan.oni bez reči. Zgrozih se od pomisli da bi i ove dve mlade. čuju se psovke i poneki prigušeni jauk. drugi njen brat Ljubinko. nije imalo prostora ni za sedenje. Ja sam bio jedanaesti. u ime pravde. nešto mi je govorilo. Poznavao sam obe. istovremeno nastade trka po hodnicima. s kikicama na ramenima mogle da dopune grobnicu na Vardi. zveka ključeva i škripa tamničkih vrata. trajalo dvadesetak minuta pa se ono brektanje motora sve brže udaljavalo. pomislio sam: Bože. Čujem nečiji prodoran glas. po kratkom postupku. ikad saznati ko je sve tu ubijen. a Nada je takođe imala tri brata koje sam poznavao: Stevan je bio sveštenik.ista ona trka stražara. kulacima. poslušno izađoše. koji zvoni hodnikom. pitao sam se. po prijavi nekog doušnika. četničkim simpatizerima. Hoće li i njih na ovom prvom koraku u mladalački život pitati koliko su komunista pobili i hoće li sudije izgovoriti onu surovu reč kojom se prekraćuje život? Nikoga više u onoj gomili nisam prepoznao . Mijuškovići su iz Arilja. pokupljene na brzinu. odmetnuo od . pometnja. među njima samo jedan u kožnom mantilu. sve se ponovilo . pognute glave. koliko znam. otišao je s četnicima prema Bosni. bavio politikom. mada. Debeljevićku bolje. čak kao ogromnu aždaju s ogromnim čeljustima i ogromnim trbuhom koja guta žive ljude.nisam ni pogledao pod kojim je brojem bila . u ovu ćeliju. kao što će se suočiti sa strašnim sudijama koji u ime naroda. činilo mi se. Bosu i Dragu.po gunjevima i opancima videlo se da su seljaci različitog doba starosti. ratnim bogatašima i svima je već unapred presuđeno… U neko doba noći zabrektaše motori kamiona. a može biti i tri sata kasnije. a koje niko ništa ne pita. nije se. Sve je to. prosto smo se u tom malom prostoru gušili. otvaranje ćelija. svi proglašeni petokolonašima. vidi se.

Koliko? To znaju samo oni koji vode. komunistička vlast da potamani one za koje samo pretpostavlja da će se protiviti njihovoj vladavini. da imaju momke. natovario na pleća neku sumnju. budni dočekasmo osvit novog dana. Krenuh i ja za onom četvoricom. jedan po jedan" . To je fraza koju smo svakodnevno slušali od jeseni 1944. Odveli su ih. a iza njih dvojica u kožnim mantilima pod čijom se komandom izvodi ova operacija čišćenja Srbije od "sumnjivih elemenata". Ovu desetoricu. čim smo čuli viku. Vera Debeljević i Nada Mijušković su. ni snove. bežeći od ustaškog noža ne izmakoše Cicvarićevom metku! I ovim domaćinima. one devojačke. pokositi jednim rafalom. ali me kožnjak. Brozovi komesari u potiljak. sude njegovim sestrama. Nestali su čitavi korpusi srpske mladosti . sklepani na brzinu. pomislio sam. koji jedva spasiše glave pod nemačkom okupacijom.našli su se na spisku koji je neki doušnik. koje sam zatekao u ćeliji. kao srpski nacionalni podmladak. koje ne stigoše ni do mature . Smrt maturantu Jevremu Konstantinoviću. ugrabi ih surova smrt. a ovaj brže-bolje otposlao sebi odane poverenike da ih pokupe iz kuća i s njiva kako bi im "narodna vlast" presudila. koliko nas je preteklo. praćena vikom. njihovu krivicu niko nije utvrdio . A kad komunisti ne mogu da presude bratu. U našoj ćeliji najpre je planula sijalica da bi se potom vrata brzo otvorila i na njima pojavili stražari naoružani mašinkama. ponovo su. moj pratilac. Sa spratova zatvora. kad sam pomislio da su nam glave ostale na ramenima. možda iz osvete prema komšijama. Smrt i sestrama Pavlović. neki nestrpljivi partizanski starešina požuruje ove ohole stražare. niko nije ispitivao. Mi smo već. krišom doturio političkom komesaru. njegova želja za ubijanjem nije utoljena . Jevrem je iz one mučeničke generacije osamnaestogodišnjaka koja je upućena na sremski front da bi izginula: Nemci su tim golobradim momcima pucali u čelo.mogli bi nas.žuri. srpski komunisti. Kuda? To zna čitav Grad: na Vardu! Pred sudiju Cicvarića koji izgovara samo jednu reč: Smrt! Smrt ovim izbeglicama iz Bosne koje. oslobodili su se sedamdesetak hiljada srpskih dečaka za koje su pretpostavljali da će. vidi se. nastade trka po zatvorskim hodnicima. tog proleća. po treći put.Broz i njegovi komesari. I u tom času. možda i iz ćelija.crni barjaci zavijoriše . tada sačuvale glave. znam. biti najljući protivnici njihove vladavine.njima smrt zato što je njihov stariji brat Mićo u četničkoj uniformi. Božijom voljom. godine. krstarili su gradovima i selima Srbije . najlepši cvetovi Srbije Kovčezi. ali se posle nekoliko minuta čulo samo brektanje kamionskih motora…. čiji je greh u tome što je jeo hleb u Kraljevini Jugoslaviji. Pali su. pa su komunisti zaključili da vatreni monarhisti neće prihvatiti komunističku diktaturu. zabrujali motori kamiona i opet. Ne stigoše. dopirali su jauci. "Izlazite brzo. ali nisu izbegle tamnicu… A nas petorica. Neko nevidljiv. ni da se zaljube. u cik zore. srpskim seljacima.zapoveda jedan od dvojice kožnjaka i ja u njemu prepoznah svog jučerašnjeg pratioca koji me je priveo onom glavnom isledniku. zaustavi rukom i reče da ostanem. i da će joj se žestoko odupreti. psovkama i jaucima zatvorenika na čija su se leđa i glave sručili dobro zamahnuti kundaci. bili na nogama. a kojima je neki seoski đilkoš.porodice i postao jedan od onih komunista spremnih da ubiju i sve najbliže ako se protive Josipu Brozu i njegovoj diktaturi. mada malo povučeni u dubinu ćelije . ulizujući se komunistima i prikrivajući neki svoj lopovluk. a ona četvorica prosto se sjuriše niz hodnik.

ako ljudska zataji. Jedan mlad četnik u Crnoj Gori. u strašne optužnice. hoće li njegova smrskana lobanja ući u neku knjigu pamćenicu. A može biti i nešto gore od toga: mogu se i neke ulice i neke ustanove i neke škole zvati njihovim imenima… Nećemo. i onaj bledunjavi maturant. u mojoj sveti. tamo dugo ostati? Hoće li se u nekom drugom vremenu. u ovoj ćeliji smrti. koji ne stiže ni da se oproba u bojevima. izbegao pogibiju na sremskom frontu. hoće li pasti u zaborav ovi seljaci koje proglasiše kulacima i petokolonašima.se na mnogim srpskim kućama. hoće li se neko setiti sestara Pavlović. Bila bi to.. Naći će se. mislim na mrtve. Hoće li. bilo i prošlo. u večno pamćenje… Hoće li. i hiljade onih čije u smrskane lobanje pod zemljom. mučenici. da žrtve te ideologije neće biti zaboravljene. najveća nepravda. vezati za samar na konju. Nisam. glava tog mučenika s glavom jevanđeliste i proroka svetog Jovana Krstitelja . njegovi komandanti i njegovi komesari mogli su da odahnu: Srbija je mrtva bez svoje mladosti. Te masovne grobnice. budućnost je važna. kad svane. i stotine. a ovi sebe nazivaju oslobodiocima… Povezala se. kao da čujem nečiji glas: „Ne zaviruj u prošlost.. suditi mrtvima…" Bunim se i ja.nikom ništa. a njihov komesar. do tad. smislio groznu smrt: vezaće mu ruke i noge pa će ga tako spetljanog. cerekao se komesar. glava onog mučenika iz Crne Gore. opet. znam ja da su Nemci mučili ljude. zauzela mesto. valjda. krv obojila putanju. otvarati stare rane. siguran sam. čuo za grozniju smrt. kad više ne bude kožnjaka. da bi ih održale na nogama. na prevaru padne komunistima u ruke. Pobili i osakatili tolike ljude. pitam se. hoće li Bog zaboraviti nas? Hoće li Bog na zaboravne potomke baciti prokletstvo? Zar da ostanu tamo. divio se sebi što je smislio groznu smrt… Složila se ta priča u mojoj glavi. pretvoriće se. takvo je vreme bilo… Ne treba. ja u to verujem. mislim: ako ih zaboravimo. spojene napred i pozadi. i moj nesrećni Badžović i moj nesrećni Todorović. odrubio glavu. mučeniku. car Irod. pitam se. ili će se naći neko ko će da kaže: „Ma pustite to. čini mi se da čujem svoj glas: ne znam da li će se suditi mrtvoj ideologiji. hoće li se setiti maturanta Jevrema. a da se njihove žrtve zaborave! Ako su ljudi skloni zaboravu. nije Bog. ne mogu da je istisnem. pukim slučajem. ubili srpsku mladost. zarđalom žicom. za vreme okupacije. meni se tako čini. Ama. veliki neprijatelj hrišćanstva. reći će neko. Ako je neko. a oni. jednog dana.njemu je. ali je ta glava ušla u crkveni kalendar. I ta ubilačka ideologija biće jednog dana mrtva… Kad svane sloboda pitanje je da li će iko od ovih dželata biti u životu. ne treba čeprkati po prošlosti. zavili u crno srpske kuće. Neće se. valjda. nose opanak od automobilskih guma. ali to su bili okupatori. na Vardi. sestre Bosa i Draga. neće zatajiti Božija pravda… Vrzma mi se po glavi jedna surova ratna priča . Hoće li se. lišili decu i unuke očevog i dedinog zagrljaja . ali znam. zločinac bez duše. i onaj bivši ministar Rajković. onom bez tmine i bez straha. naći neko ko će reći: ma pustite to što je bilo. i to dočekati: da se o dželatima govori s poštovanjem. U ovom košmaru. odvodili u logore. neopojane. recimo. Dosta je i ledina i njiva i proplanaka pretvoreno u grobnice. A ja. a bičem naterati konja u trk po oštrom kamenom kršu… Prskala lobanja.ne znam d li sam je čuo ili pročitao u nekim novinama. s glavom na zemlji. učvrstila se. Josip Broz. ne treba se na to . gledaj u budućnost. naći će se u nekoj drugoj masovnoj grobnici. ubijali na razne načine.

spustismo niz kratku padinu . o tuđim glavama kao da moja nije u pitanju. još dve šajkače. ni oni koji ih ubijaju.tamanio ih je i on u prethodnom ratu kad je bio u uniformi austrougarskoj podoficira. njegove zločine. Nisu mu. glavati islednik cedi kroz zube: . svome vođi i učitelju. neko ko će otposlati raport svome vođi i učitelju koliko su Srba u jednoj noći potamanili. imao si čitavu noć na raspolaganju . popustila. deset muških glava samo iz jedne ćelije. i glavi svetog Đorđa i glavi svetog Petra i glavi onog mučenika u Crnoj Gori. iz dvorišta zatvora krenusmo desno. onaj od kamionske gume .preko puta je zgrada bivšeg načelstva: za stolom. pa se. ne znaju ni oni koji im sude. na desnoj strani. Gleda me i ćuti .valjda. vidim. Naprezao sam se. trebalo osloboditi života… Ne dižući pogled s onih papira. jedna sivomaslinaste boje od starog vojničkog šinjela. čiste duše i tela. video malj… Od jednog udarca lobanja prska kao lubenica . pored kuće Veselinovića. da bi se izbegao udarac kundakom. kao da sam na nekom sigurnom mestu. na red moja glava: u trenu sam.setio si se.ej. svakog detalja. dopunjuje spiskove onih koje bi. koliko ih je odvedeno iz drugih ćelija! Ne verujem da to znaju i ovi koji ih odvode. ali je pravednik čiste duše bio i onaj što mu otpadnici od vere i nacije smrskaše lobanju i krvlju njegovom obeležiše svoj zločinački put… razmišljam. na levoj strani šajkača od plavkaste čoje: njen vlasnik. . Hoće li se i moja glava naći na tom spisku? Odmahujem rukom kao neko ko hoće da kaže: šta je tvoja glava prema glavi svetog Jovana.kao da razmišlja čime bi mogao da me usmrti… Najzad mi glavom daje znak da izađem . opanak.došla je. pomislio sam. samo u jednoj noći. nagrađujući.žica kojom je bio spojen. i stotinama i hiljadama srpskih glava koje su pale i koje će tek pasti kako bi se ustoličila i za duže vreme osigurala komunistička vlast… Ključ u bravi ćelije presekao je moje razmišljanje o glavama svetitelja i mučenika . po njihovom sudu i šumskom zakonu. Dakle: da čujem. umesto stražara i zavitlanog manja. mislim. oni najviše. nije izbegao udarac. a koliko ih je.Noć sam proveo u razmišljanju o svakom satu.krv šikne i poprska odeću i zidove ćelije… Ali. Pri dnu stepeništa. u onoj istoj prostoriji. onaj s ogromnom glavom… Isti prizor kao i prethodnog dana: glavati mastiljavom olovkom nešto zapisuje . bio je sveti Jovan.Pa. potpuno smiren. kao da je zalepljena za beton… Naporedo idemo kožnjak i ja . bira pravac kretanja.svrtati"… Neporočan. ali neko ipak zna.on za pola koraka ispred mene. valjda u trku. pitam se u ovoj muci i očajanju. bezbednom za moju glavu. onog istog koji me je dopratio do ćelije. o svakom minutu. obukli u neku maršalsku odoru i okitili ga ordenjem. ugledah kožnjaka. sedi isti čovek. nadam se. Šta bi s onim vagonom papira? Čujem svoj glas: .idem hodnikom i gledam u zidove: s jednog komada sliva se mlaz sveže krvi… Surovo isleđivanje Bog se uvek pobrine da preživi neko ko će svedočiti istinu Na stepeništu. kao da nisam u ovoj ćeliji smrti iz koje na gubilište odvedoše deset muških glava . druga zgažena cokulom. dobri moj Dobrosave. tako. mogli prirediti veću radost . pomislih. da bi ga sad srpski komunisti.

prema kojima narodna vlast ne sme da bude bolećiva. Umesto da krenem svojoj kući. da obradujem ženu i decu. ušao u prazan hram i celivao ikonu… Bog se uvek pobrine da preživi neko ko će svedočiti istinu.Kaži mi. A Bog je mene odabrao. ali i Badžović i Todorović bili su dosta zatvoreni ljudi govorili su. ako te neko čuje i dojavi ni Bog te ne može spasiti… Ne govori. ali samo meni. da toga dana nisam bio u službi. ode glava.prisećao mnogih događaja. doći da mi ispričaš. Lokalni list revnosno beleži sva zbivanja u gradu: zborove. da se istaknu najznačajnije reči koje je sveštenik Smiljanić izgovorio: „Možda će nekima od vas biti čudno da se ja. ako saznam da si drugima pričao. Dobro. Ako su oni u tome učestvovali. samo o onome što je strogo vezano za službu. nego slušaj… . prijateljski: .Zar ti Badžović i Todorović ništa o tome nisu rekli? Bili ste dobri prijatelji i saradnici. manifestacije odanosti režimu.Ćuti.neki ljudi. bilo pošteno da i meni pripadne neka nagrada za nešto u čemu nisam učestvovao… Dok sam ove reči izgovarao bio sam siguran da Badžović i Todorović nisu više među živima: njihov podvig nagrađen je smrću! Pošto me je netremice gledao nekoliko trenutaka glas ovog islednika postade blag. Ako je toga i bilo. nisu mogli da se načude protinim rečima. demonstracije protiv špekulanata i kočničara našeg razvoja. ovo što ću ti reći i gledaj da to upamtiš: ako se. svaka im čast. dovedeni na zbor i pod pretnjom. kao predstavnik crkve. gotovo umiljat. što se drugih tiče. drugima ni reč. uglavnom. kao narodni sluga i sveštenik. očiju ti.Slušaj. onda je to meni promaklo.koliko na poslu. protiv ratnih bogataša i narodnih izdajnika. ali o nekom vagonu s papirom zaista nemam pojma. Biće. toga setiš. toliko na odmoru… Opet njegov glas: . ipak. To pripada samo njima: ne bi. mislim. To nije nimalo neobično. već sasvim prirodno. Važno je. Reporter lokalnog lista možda nije bio u prilici da čuje gunđanje seljaka iz protinog kraja koji su ga dobro poznavali i pamtili neke njegove druge govorancije. „Na velikom narodnom zboru". Milovane. nađem zajedno sa onima za koje su govorili da su protiv Boga vere i crkve. dabome. svratio sam u crkvu: ne osvrćući se šmugnuo sam u ograđenu portu. Neprirodno bi bilo da sam otišao na stranu izdaje… Vera nije nikakva smetnja da se ujedinimo oko mudrog našeg narodnog vođe maršala Tita…" Ono što lokalni list nije zabeležio to je komešanje koje je nastalo u narodu . A sad: idi svojoj kući i pamet u glavu… Bio sam blagodaran Bogu što mi je sačuvao glavu. je l ovaj naš prota završio bogosloviju ili markistički kurs? Šta mu bi? Iz koje pameti iskuljaše ove reči? . piše lokalni list. Zašto bi oni to prećutali? Zar nisu rekli da su u partizanskoj komandi pohvaljeni? . Da ih je reporter čuo mogao je da u svoju beležnicu unese i ove reči: . Vi svakako znate kako se radi na železnici . „govorio je sveštenik Milan Smiljanić". Zaslužili su i pohvalu i nagradu. pojavljujem na zboru koji organizuju partizani među kojima ima i komunista. Otkuda da se ja.Istina je da smo bili dobri prijatelji. ipak. jezik za zubima. budalo jedna. drži.

Ama Milovane. protin veliki prijatelj i zaštitnik. Ovaj grad je bio stecište srpske političke emigracije. Krcun celokupno protino angažovanje sveo na ulogu klovna na Brozovom dvoru. omogućio tajno hapšenje pa i likvidaciju nepomirljivih protivnika komunističke vladavine. Tako je. Klovn na Brozovom dvoru I sve bi. da ne pristaje na . u izboru reči kojima se obraćao ideološkim protivnicima. al mi mlogo teško… Sećaš se kako nas je prošle godine u Jablanici zakleo na vernost kralju i otadžbini… . Prota. Koliko ja vidim on će dobro da napreduje… I.. Ako bi. nije zaustavio ovu lukavu igru.mnogi su se utrkivali u služenju bezbožničkom režimu koji je otimao crkvenu imovinu i zadužbine zaveštane crkvi i koji je . na naslovnoj strani imao . umesto krsta. poslanik Skupštine Srbije. kojim slučajem. stvarno: prota je toliko napredovao da prosto nije znao šta će s tolikim funkcijama . ali je. ona ih je pomagala i nastojala da ih otpremi dalje. s tim što je Miša. ovo se više isplati. bilo je u njemu nekoliko prihvatnih logora za begunce iz naše zemlje.Opet ti. predsednik Glavnog saveza svešteničkog udruženja… Ovo udruženje ostaće. bez sumnje. sad: ako smo mi uzgubili. Srpsku patrijaršiju. imao sjajnu ulogu: otkrio bi tajne kanale za prebacivanje preko granice. sveštenika i monahe… Ostaće zabeleženo za sva vremena da je Smiljanićevo udruženje pravoslavnih sveštenika štampalo crkveni kalendar koji je. a vrzmali su se u njemu i doskorašnji četnici i obaveštajne službe nekih zemalja.crkvenu petokraku… U vreme protinog napredovanja i uzajamnog slavljenja . oću ja da ćutim. niko ništa nije ni pitao. Prota se prilagođava. bio mnogo grublji od svoga oca. kako su ga jednostavno zvali njegovi partijski drugovi. ministar poljoprivrede. tako i bilo da Krcun. Živojine! Mani se ćorava posla. predsednik Verske komisije. Da smo mi pobedili. on bi bio četnički vojvoda… E. od prvog dana osnivanja. potpredsednik Prezidijuma Srbije. vladike. Crkva je tamo neko vreme bila stožer oko koga su se okupljali naši ljudi. brate. mislilo se u Ozni. otiskivati na američki kontinent… Prota bi. pojavljivao se njegov sin Mihailo. što se retko dešavalo. ko će da zabavlja i zasmejava druga Tita". produžena ruka partije i policije . ako za Boga znaš. režim protu neko iz državne bezbednosti dosetio se da bi ovaj čovek u mantiji mogao biti njihov najdragoceniji čovek u Trstu. uz pomoć jakih emigrantskih grupacija. u neke bezbednije grdove Evrope odakle će se oni. Krcun je dalje kombinacije presekao rečima: "Ako prota ode u Trst. pristao. možda. ne mora da izgubi i prota. ne uvlači me u zlo.bio je predsednik Sreskog odbora.ostaće zabeleženo . prota izostao s nekog zavičajnog zbora ili demonstrativnog skupa.hapsio i premlaćivao mitropolite. nije ni znao kakva mu je uloga namenjena preuzimanjem srpske pravoslavne crkve u Trstu. Tako reporter lokalnog lista opisujući demonstracije grđana protiv neke izjave kralje Petra Drugog.prota je slavio režim. već uveliko osakaćenu i obezglavljenu. možda i nehotice. poslanik Republičke i Savezne skupštine. kao svaki režimski poslušnik. presekao crkvenu pomoć emigrantima.

dok je on čeznuo za kriškom hleba… . drugarice i drugovi. zagledajući povremeno u neke spiskove. Brozovih apologeta. Prota je govorio: "Tita volim. one najgrlatije. za svaki slučaj. Ne zna se da li je ikada iko Smiljanićima prigovorio na beskrajnoj servilnosti prema režimu. Već trasiranim i utabanim putem crvena kuga se zaputi u Varošicu koju su do juče. takođe u mantiji. začudo. Ovim ulizičkim parolama ušli su u narodno pamćenje. širiti. i Josip Broz. imali pripremljene odgovore. evo. na koje se sručio gnev. čelnici poduže kolone. već na zbornom mestu snabdeše transparentima išaranim pretećim porukama. to isto kolo. kao što su Grad. Reporter ističe da je narod oduševljeno prihvatio ovaj protin predlog.poneli šuplje lonce. da su zgrtali bogatstvo dok je proleterska sirotinja gladovala. zvali Mali London. navodno zbog komunističke obojenosti. kojom su se ponosili. iz centra Varošice. Naprotiv: i Grad i Varošica imali su tragična iskustva još od jeseni 1941. rodu i Otadžbini. pozivam vas da kralja Petra proglasimo krvavim kraljem. zapevati "Ajde kolo da krenemo. a njegov sin.njome će. pa će se kolo. kante. kaže. koga su voleli. navodno zbog njene nacionalne orijentacije. Demonstrante. već odavno neupotrebljive tanjire pa uz put. zvali Mala Moskva. bratstvu-jedinstvu svih naroda i narodnosti… Jedan uprtio ćuskiju na rame . objavio samo vest da su u Varošici održane demonstracije protiv ratnih bogataša. Odatle. Lokalni list je. ako padne takva komanda da lomi kičmu onima koji su se obogatili za vremen nemačke okupacije. plehane. ugasi duga sveštenička loza Smiljanića. drugi se sami pobrinuli za rekvizite . a zaduženi vikači pozivati posmatrače da im se pridruže. Bog se pobrinuo da se smrću oca i sina. niti je Grad bio obojen crvenilom. navodi reči sveštenika Mihaila Smiljanić: "Građani. krenuše prema kućama onih za koje se govorilo da su špekulanti i ratni bogataši. krećući ka određenom cilju. da Staljina pomenemo". Ni prva ni druga oznaka nije tačna: niti je Varošica bila posle antikomunistička. pri tom. mada su oni. dodavao je: "Krst nosim a zvezdom se ponosim". uz harmoniku krivonogog svirača.crvena petokraka zvezda. Titu. šire i masovnije. jer je iz Londona slao kame kojima su četnici Draže Mihailovića klali srpski narod".komunističku vladavinu. vije se u centru Varošice: vlast je tu okupila svoje pristalice i podelila im transparente koje će nositi i parole koje će uzvikivati. udaraju u njih uz radosne pokliče Staljinu. navodeći. gurnuše ih u večnu sramotu. Najpre će. godine kada se crvena kuga pojavila u svom pogubnom obliku i zaigrala krvavo bratoubilačko kolo. kao časni ljudi. a Bogu se molim". bili barjaktari srpske nacionalne i duhovne misli i da su do kraja svoga života služili Bogu. po ustaljenom redu. mada se zna da su njihovi preci. imena nekolicine. I sada. Centralnom komitet. Poslednji Smiljanići ne istrajaše na tom putu . Oni koji bi odbili poziv bili su označeni kao sumnjivi kojima bi narodna vlast trebalo ozbiljnije da se pozabavi.

urla. pritrčaše i oni s kraja kolone. ratnim špekulantima i bogatašima. predlažem da ga isteramo iz kuće i da uselimo sirotinju! Dosta se on u njoj baškario… Neki iz gomile nasrću na ogradu i kapiju .Hoćemo li prvo da razvalimo ogradu? . stiže pred kuću opančara Stamenka Filipovića.Izlazi špekulacijo! Izlazi. u partijskom komitetu. zvonjava ispuni prostor. da ukrade pravu stvar koja se lako može sakriti i brzo prodati. ciči. Ej ti. viče ta raspojasana rulja da je došlo njenih pet minuta. u njoj živi ratni bogataš Stamenko Filipović… . udariše u one kante i lonce. tu se zaustavi. njen piskavi glas treperi i nadjačava onu lupnjavu u lonce i kante: .Nećeš se sakriti. .Došlo je naših pet minuta.uzvikuje jedan vičan parolama. udara u kante.Kriješ se pred narodnom pravdom! . psuje. vičući. dok mi nismo ušli da te silom izvedemo i da ti ovde presudimo! .Izlazi. udavala. . . pa se oglasi jedan od onih čelnika: . moraju biti uklonjeni kočničari i špekulanti.kapija zaključana.pšeničnog hleba bilo je malo i u imućnijim kućama. očigledno pijana. krenu za čelnicima kojima su ranije. razvaljuj! Ko zna koliko je Stamenko tuđih ograda porušio dok je svoju kuću gradio… Stamenkovi ukućani. rano je zahvatio alkohol i potpuno poremetio njen život.sikće jedna žena. Rulja. potraja to kratko. odredili pravce kretanja. Nije se. morali bi da je preskaču. U kuću je nisu puštali. Stamenko takođe gleda iza zavese i priseća se reči starog solunskog ratnika Miloša Ćokića: . slugama okupatora. Stamenko! . ograda povisoka. A pravi put je. šćućurili se iza zavese velikog prozora. .viče na sav glas jedan iz prednjih redova. Gomila narasta. maše transparentima. da je njoj svanulo i da će da se smrkne onima koji se nisu našli na pravom putu. bastalo joj je. čim bi se voz udaljio. potrošila za rakiju. ali se ne pomiču i ne daju glas da su tu. preplašeni pomahnitalom gomilom. podrazumeva se. vrišti. kojoj će se pridružiti još nekolicina vikača. kočničarima našeg napretka. da imaš krila ne možeš nam uteći! Drugovi.Evo kuće koju je Stamenko zidao dok su naša braća i drugovi ginuli za slobodu! Pogledajte dobro ovu kuću. da je došlo vreme pravde i zakona. Zaigrala je mečka i pred tvojom kućom.okreće se jedan gomili i pogledom trži onog s ćuskijom. Živela je sama u skromnoj kući iz koje je prodala sve što se moglo prodati i trampiti za flašu rakije. koliko se zna. druškane. Ona je sad najglasnija u ovoj gomili. koju su inače smatrali ludom zato što se vrzmala po železničkoj stanici i sama igrala kolo da bi od putnika izmamila koju paru i odmah.Izlazi špekulacijo! . šta čekaš s tom ćuskijom.Gomila od stotinak ljudi i žena. preti narodnim neprijateljima. Da bi se stiglo do kraja tog srećnog puta. Titov put kojim ćemo stići u srećnu budućnost i blagostanje. Lutala je okolo očekujući da se neko sažali i pruži joj komad proje ili guku kačamaka . govorilo se. zgusnu se.

Sad je i on.Da sirotinja ne ide bosa. koji je od svoga oca nasledio i zanat i staru kuću. kako je govorio. imao je.Drugi su ratovali a ti si napravio kuću.I drugi su pravili kuće! .dopire piskav muški glas iz gomile. najzad izađe i pope se na deo ozidane česme da ga svi vide.Dole ratni bogataši! . trgovalo se. Stamenko se zagleda u ovog vikača. . videćete kako izgleda kuga kakva se dosad nije pojavila. unosio džakove i gajbe i sve što bi u toku dana zaradio noću bi popio.. ali Nemci ne nose naše šiljkane… Kuću sam zidao na temeljima stare očeve kuće… .Napravio si kuću! . .izvi se nečiji promukao glas iz gomile.Šta vam je. prodavalo i kupovalo… . Da sam pravio cipele. najpre se zagleda u onu masu pa povika: .Dole! .dočeka ga Stamenko. . izbegle iz svoje otadžbine.Ako dođu na vlast. jer rulja koju podjaruju novopečeni partijci stoji pred kapijom i traži da on izađe iz kuće i prizna da se obogatio za vreme okupacije. Teroru nikad kraja Opančar Stamenko.Dok si ti zidao. pre rata. I nije život prestao za vreme okupacije. . Rađala su se deca. kako su padale glave miliona ljudi. neko bi rekao da sam Nemce snabdevao obućom. one pravcate. koji su mu naširoko i nadugačko pričali šta je crvena kuga donela nekad moćnoj carskoj Rusiji. zidale kuće i ambari. a među tim glavama bile su glave cara Nikolaja i njegove dece… Stamenko nema mnogo vremena da se priseća Miloševih reči. misli Stamenko. sudi i presuđuje.Živela komunistička pravda! . Kad ga rulja ugleda. Stari Miloš. začudo smiren.Ništa nisi dao za naše drugove partizane! .Dole! .Pravio sam opanke za srpsku sirotinju! .Dole špekulanti! .opet se iz gomile izvi grub muški glas. .viče i Stamenko. sad on ispituje i naređuje. naše su kuće rušili! . Poznaje ga: nikad kuću nije imao. Svi će da budu vlast i svi će da presuđuju. malu i neudobnu za toliki broj čeljadi.viče isti glas. vlast. koji je u jesen prve ratne godine gledao kako je komunistima lako i da ubiju i da nekoga opljačkaju. iz njenih redova odjeknuše povici: . bio poslušnik kod trgovaca i kafedžija. ljudi i braćo? Ko vas je to napujdao i nagovorio da vičete pred tuđom kućom! I šta hoćete od mene? .Pravio si opanke za vreme nemačke okupacije! . s lepim prostranim dvorištem i česmom u sredini. grdili putevi. A to bogatstvo je vidljivo: kuća. belo okrečena. . prijatelje Ruse. .Nisu svi ratovali. revolucionar.Živela! Stamenko.

. Gojgić je muzao kravu! Eto. .Muzeš. neko vreme i na kraju pogodili: kupac je prodavcu na ruke isplatio ravno 150. naglo okrenu i ubrzanim koracima krenu u pomoć demonstrantima koji su opkolili Gojgićevu kuću.kako je narod zvao srpske novčanice za vreme nemačke okupacije.uzvrati Stamenko.. da stoji pred njegovom kućom i da se raspituje za njegovo bogatstvo.Nikuda ja iz ove kuće neću izaći i nikad neću poći s vama. drugovi? . za vreme rata. U omanjem dvorištu Gojgić opkoljen demonstrantima: vidi da je crvena kuga prodrla u njegovo dvorište.000 Nedićevih dinara .trebalo streljati bez milosti! .Nikad! Tebe ćemo u zatvor.drhtećim glasom odgovara Gojgić. ni ispred vas ni iza vas! . gledao kako da prehrani porodicu danju se bavio bakalukom. prilike za optužbu! Ima li veće sramote i većeg greha nego za vreme okupacije kupiti kravu! Tako misli gomila i tako se ponaša pred Gojgićevom kućom.pita jedan iz gomile nadmeno i vitla stisnutom pesnicom pred Gojkićevim prebledelim licem i prestrašenim ukućanima. . .Da pozovemo miliciju da ga istera iz kuće i useli proletersku sirotinju! Da ide ispred nas i da viče: "Ja sam ratni bogataš. drugovi proleteri!? A mi. nije se bavio politikom.Ovakve bi . mlečna. Gomila prođe jednim delom glavne ulice koja je dobila ime vođe i učitelja Josipa Broza. . a tvoje besne ukućane u štalu! U kuću će ući partizanska sirotinja… U taj čas neko dojavi da se pred kućom krojača i sitnog trgovca Marka Gojgića okupila velika grupa demonstranata. muzeš! . Gde god su našli čizme i kožne kapute uzimali su bez pitanja… .Da mu se oduzme kuća i da ide ispred nas! . .sav novac je dobio onog časa kad je Gojgić preuzeo ular i kravu uveo u svoju štalu. protutnja kroz sokače i prečice stiže do kuće domaćina Marka Gojgića koji je za vreme okupacije ostao po strani.Prošlo je njihovo vreme. . Neko se.ciknu jedna žena iz gomile. Cenkali se. Krava je bila zdrava.Muzao za vreme okupacije.Nisu oni čeznuli za opancima nego za čizmama. ovo je revolucija! . Ovo je moja poslednja reč. noću drhtao od svakog šušnja u dvorištu… Neki iz gomile tek pred ovom kućom saznadoše zašto su se tu okupili i šta se tražili od njenog vlasnika. okupljena pred Stamenkovom kućom. Gojgić je. .viče drugi. pa se ova rulja.Treba ih malo pritegnuti i oduzeti im ono što su stekli za vreme okupacije… .Gde je šarulja? .pita jedan od čelnika koji predvodi ovu gomilu.viče neka pijana žena i tetura se. muze i sada. . kupac je bio zadovoljan. od nekog seljaka kupio kravu. i što vam je naređeno.Šta ćemo s njim. po običaju.Nisu ni tražili! . . a ni prodavac nije imao razloga da se požali . međutim.Nećemo ti ovo zaboraviti! . .A vi radite ono što vam je volja.Mi smo milostivi. pa dokle. a naša deca.viče Stamenko da ga svi čuju. šta ćemo mi da muzemo… Jedan iz gomile psuje krvavog boga i sunce krvavo onima koji ovakve odmah ne likvidiraju nego ih prepuštaju sirotinji da se ona bakće s bogatašima i ratnim dobitnicima. ja sam špekulant!" .Šarulja je u štali! .urla gomila . . mi smo narodna vlast! . setio ove trgovine i optužio Gojgića kao ratnog bogataša: kad je sirotinja gladovala.viče isti glas .

veli jedan . da je nosi… . .I da vičeš: Ja sam ratni bogataš! . a kako si i njemu.Da idem ispred vas. Ko zna šta je on sve stekao. ali se kao žive vatre boji onog Žuće o čijim su zlodelima šapatom stizali glasovi.I da vičem: Ja sam ratni bogataš! Marko Gojgić je sve brzo skontao u svojoj glavi: oni koji ga budu videli na čelu kolone i oni koji ga budu čuli kako sebe optužuje kao ratnog bogataša. pretio. da cela varošica vidi njegovu špekulaciju.Ama.prekida ga jedan malo trezveniji . Marko? .pomirljivo kaže Mrako Gojgić. pa se.Kako vi kažete . ako bi bilo nekih pravila i neke pravde. neumiven. kao mečkari. . misli. .neka šarulju vodi za ular.prihvati Marko. a za šaruljine rogove privezati transparent s velikim slovima: ja sam Gojgićeva ratna špekulacija! Možda bi još bolje bilo da se nacrta šarulja i da taj transparent nosi Marko Gojgić. mada i sam vidi da su omanuli.I da ideš ispred nas. Žući. nekom brat! A ovaj rat je Gojgiću bio brat. kako si za njega rekao da će kad-tad platiti cenu za ona silna ubistva srpskih domaćina i . ode glava… . Cela Varošica zna da je Marko Gojgić za vreme rata jedva prehranio svoju porodicu. osim te krave. mogu da ispredu priču kako si psovao narodnu vlast. da Gojgić. ništa drugo nije stekao. na čelu kolone! .Da nosim transparent! .predloži mu jedan mlađani revolucionar. desilo se tako… . ali i to će se otkriti. prodavac je bio zadovoljan. druže.U dvorištu Gojgićeve kuće zaseda neki komitet: raspravlja se o Gojgićevoj krivici . krava je u štali.Da nosiš transparent! . Žućo to rešava po kratkom postupku… Dok trepneš. to je nemoguće . .Kravu sam.pomirljivo će onaj prethodni glas . . na čelu kolone! . mogao sam i bez nje. Sve ovo sluša Marko Gojgić i ne može da odgonetne zašto je ovo zlo snašlo baš njega. kako si joj pretio. na koje su prikovali parole. otkuda da se on nađe na udaru ovih novopečenih revolucionara. lako bi on s njima.gde si video da čovek nosi kravu… Treba smisliti nešto pametnije… . Ne kaže se uzalud: nekom rat.dodaje drugi revolucionar s kačketom na glavi. shvatiće da je sve to ujdurma nove vlasti ne bi li uplašila čestite ljude koji odbijaju da tu vlast prihvate i priznaju kao svoju. neobrijan i.pristaje Gojgić. a tu je i ratni dobitnik.Prvo ga . ako ih naljutiš. da polome o tvoja rebra i glavu. mleko u karlici. pusti to. u nekom plavkastom mantilu i gumenim opancima na nogama. lažova i lopova kojima je vlast dodelila ulogu sudija i presuditelja i koji. Nesrećni Gojgić stoji skrušeno pred revolucionarnim sudom. mogu na tebe da sruče one lonce i kante u koje. ali eto. . ne bi mogao svrstati u ratne bogataše.Šta ti na ovo kažeš.treba obrukati. da upiru prstom u njega i kažu: to je taj… Najbolje bi bilo kad bi mogao da uprti šarulju na leđa. da ga ljudi prepoznaju i osude. da znate. .Dobro .svi su dokazi tu. ovih džaboljeba i beskućnika. pošteno platio.to ti je kraj. a mogu i one letve. udaraju. izašao na kraj. Mogu i više i opasnije od toga: da te privedu Žući Ristoviću. vidi se. kao što zna da su ga Nemci u dva maha hapsili i sumnjičili ga da je partizanski jatak i da prikuplja lekove za partizanske ranjenike… Mnoga je sila protutnjala ovom zemljom .pita jedan od ovih revolucionara vlasnika krave šarulje zbog koje je optužen kao ratni bogataš.

.Pa šta traži ta narodna vlast od mene? . . Ne preporučujem nikome da uđe u moje dvorište.I ko vas je nagovorio da dođete pred moju kuću? . koje neko zamajava pričom da je došlo njihovo vreme. moj Marko! Boga se treba bojati! Zatim. s odobravanjem prihvati njegove reči.Izdao je! . preporučujem da se raziđete i odete svojim kućama ako ih imate.ljutito upita Milenko . usmerava je kojim pravcem da ide. oni najgrlatiji povikaše: . pa kada ugleda kolegu Gojgića upita ga: . a sirotinja bogata! Ovaj što viče ne pomalja se iz gomile. neki magacin. obraćajući se gomili. . Gojgić brzo uočava da ovom gomilom upravlja neko nevidljiv. zagleda se u svetinu pred svojom kućom.Nema više benzina! .Mi smo narodna vlast! . bure na leđa . tu će im podeliti hranu. evo tog istog Gojgića na čelu demonstranata skupljenih s koca i konopca. Prodao ga Nemcima! . Ne sudite. neke konzerve iz nečijih paketa.Da nosi bure na leđima .viče gomila.Tako je! Izdajnik naroda! .Trgovao za vreme rata naftom i benzinom! . . gde da iskali svoj bes… Saznaće Gojgić da će ih.Tako je! . Marko.predlaže neko iz prvih redova. I ostaću u njoj. pa će se razići uz poziv da sutradan dođu na isto zborno mesto i u što većem broju. pred čijom kućom da zastane. sila nagna da se uvrstiš u tu gomilu? . ako ga imate.Ima li sudova u ovoj zemlji? . ali gomila.ako ih ima. A to je upravo ono što vlast želi: da svako bude uplašen.Koja tebe.upita Milenko smirenijim glasom. Čim ga ugledaše u dvorištu.pohita Gojgić da odgovori. da drhti.Ko ste vi? . postiđen pred ovim časnim čovekom. .ako ništa drugo mogu da mu uteraju strah u kosti. psuje.Osramotio Srbiju! . umorni od štrapaca i promukli od uzvikivanja parola. . da strepi. Milenko upita: .dovikuje ona pijana žena.Sila koja Boga ne moli! . gledajući u čelnike kolone. predratni trgovac.Da ga obrukamo! Da narod vidi ratnog bogataša! Da mu se sudi! Da mu se oduzme sva imovina. .Obogatio se! . u kakvo ste se kolo i za čiji račun uhvatili! Upamtite: sve što dođe to i prođe! Čuvajte obraz. da Bog ne bi sudio ama… Idite tamo odakle su vas poslali i primite nadnicu za ovu galamu. . daće im po par opanaka zaplenjenih od zanatlija i trgovaca. ni bogat ni siromah. kad obave ovaj ’’posao’’ pozvati u neku baraku.Tražimo da uprtiš prazno bure na leđa i da ideš ispred nas kako bi se narod uverio da je stigla pravda i da će gazde postati siromasi. .Mnoga je sila tutnjala ovom zemljom. da oborene glave prolazi pored novih silnika. Vama. da su oni sada sila i vlast i da mogu da naškode svakom čestitom domaćinu . ovde iskališe najljući bes.predlaže neko iz gomile.vikači.Bure na leđa.I sada. da suzbije u sebi svaku želju za otporom. udarajući u kante i lonce. blago meni. . neka mi sude! Ja nisam pobegao iz svoje kuće.Tako je! Da mu se oduzme imovina i podeli sirotinji. za koga zna da je pomagao varoškoj sirotinji da preživi teške dane okupacije. Znate li šta radite. pa nestala. koga da proziva.prva se oglasi ona pijana žena.Da mu zapalimo benzin . Kolona u popodnevnim satima stiže pred kuću trgovca Milenka Stefanovića . iste večeri. Milenko Stefanović. tutnjala.viče rulja.

a mi ćemo pred sudom svedočiti na koji su se način obogatili.Ne znam! . svakako ne slučajno.Ma nemoj! .da li je pametan to ne mogu da kažem. Kuga u obliku crvene petokrake na trorogoj kapi. ali je pošten i vredan… . evo. i zastanak. veliš. ponovo.Čuli smo da imaš pametnog sina. . . Iza te petokrake i te kape i te glave ima još istih kapa i sličnih glava. ratnim špekulantima.Mislim da je to Božiji priziv… . onaj krmeljivi revolucionar održa kraći govor: . narodnooslobodilačka vojska . Kožni mantili u popovskoj kući Još u dvorištu kuće Cvetića vojnici zapevaše "Nosim kapu sa tri roga i trgujem protiv Boga". Sutra ćemo prodrmati ratnog bogataša Milana Lazića .pa… bogami.saopšti predvodnik pa pozva vojnike da u koloni po dva krenu prema Gradu. trup na nogama koje se klate. . ne određuje čas napada. i ja ga prizivam da se javi našoj komandi u Požegi. na ovom istom mestu i nadam se u još većem broju krenućemo u novu akciju. zabrinut i tužan. završio bi školovanje… . rulja zaigra kolo.A šta uči? . Zastala. iako je dobro razumeo ovo čuđenje. bez kucanja i pitanja.Priziv. kapa na obesnoj glavi. Htela bi. Tu onaj s kačketom na glavi i u plavkastom mantilu. . na koji je njegovo uvo naviknuto i kako se ljudi oduvek pozdravljaju u ovom kraju. manastir je bio više njegov dom nego očeva kuća.neka to zna unapred i neka noć provede u strahu… Pre nego što krenu prema onom magacinu u kome će dobiti neku crkavicu. naizgled zbunjena i postiđena. Ova o kojoj će ovde biti reči usmerena je. .pita dalje predvodnik iako zna svaki detalj o Budimirovom sinu Sretenu. sasluživao s čestitim i mudrim .Posle ovih reči Milenko Stefanović se lagano okrenuo i čvrstim korakom ušao u svoju kuću.Šta mu bi? .A koja mu je godina? .progovori predvodnik odmerivši ispod oka domaćina i njegovu kuću. ali se Budimir isprečio na vratima. toga dana.Uči za bogoslova . može sva da stigne za tili čas može i da uspori. ni godišnje doba. u isto vreme. pa bi voleo da ga upoznam. devetnaesta… Da ne bi rata. Očekivao Budimir onaj uobičajeni pozdrav.Mislim… otkud da izabere baš bogosloviju? . a sutra. Budimir se. i brzina. drugovi i drugarice. I ja i moji vojnici. Vi znate kuda ćete sada da krenete. može ponekog i da zaobiđe. i to što pre! . Određen joj čas i pravac kretanja. dali veliki doprinos raskrinkavanju ratnih bogataša i špekulanata.hteo bi Budimir da skrati ovo ispitivanje.Zdravo druže! . mora se suditi. ne bira pravac. Bio je za pevnicom. koji zna pred čijom se kućom našao. Drugovi iz komiteta dokrajčiće našu akciju . krenu prema zbornom mestu u centru Varošice.prekida predvodnik Budimir. glava na trupu s ukrštenim redenicima. Sreten je bio u manastiru Blagoveštenje pod Kablarom: tu je. U vreme ove neprijatne posete roditeljskom domu. u kuću.Ne razumem . Zato je u prvi mah pomislio da kaže Bog ti pomogao.oglasi se Budimir da malo dobije u vremenu. Kuga je slepa od rođenja i zato tako tumara okolo.kaže Budimir iskreno. čim su zgradu Bogoslovije okupirali nemački vojnici.kao čudi se predvodnik.Danas smo.njima. Staljinu i Titu. bilo njegovo utočište.Zdravo! . pred kućom Budimira Cvetića. a mogu i drugi da je usmere. ali se ugrize za jezik i suvo reče: . Rulja. nego po naredbi svoga komesara. kličući. vrati u kuću. . pa još Božiji? Pa. .

U njima je i Sreten gledao srpsku budućnost. skromni i neredovni obroci činili su ga duhovno snažnijim.mlađi su bili pod oružjem i nekim znamenjem .iscrpljivao se. videći u njemu onaj Božiji dar za sve čega se lati i dotakne. od hrama su se udaljili. krompiru. Ne! Okom iskusnog profesora Univerziteta i čistotom svoje duše. ali su seljaci iz okolnih naselja dolazili na molitvu pa su u zavežljajima donosili ponešto hrane. u vrletima Kablara. čak mu je i neke svoje knjige poklonio i to s posvetom. otimaju imovinu… Dva puta je u Nikolju. Prvi put mu je. darežljivi i u vremenu. profesor Popović je uočio njegovu bistrinu. hram. zasede. Ta deca. deluju beskrajno čisto.kaluđerima. Već posle nekoliko rečenica. ali i zbog priče da je sveštenicima uvek dobro. znaće. Najveći Božiji dar su ova deca koju bake i deke dovode nedeljom i praznikom u hram da se pričeste i pomole Svedržitelju neba i zemlje. mlade i manje upućene. a kad nije bilo Božije službe. Justin je shvatio da je ovaj mladić. znaće i dužnost šta im je… Video je Sreten i drugu. oskudica. postali sami sebi dovoljni… Čuo je i za one koji ubijaju ljude. Sve je bio tu za čim je od detinjstva čeznuo: spokojstvo. posle rada i molitve. ko su i čiji su. čedno i molitveno. uvek iznova. manastirsko imanje obrađivali su napoličari i monasi. mada su skromno odevena i obučena. video je jednu novu Srbiju. molitva. sreo profesora Justina Popovića. potere. Sreten je već bio naviknut na isposnički život. bio predstavljen: bogoslov Sreten Cvetić. posvećujući ga njemu kako bi što više naučio i kako bi sve to prenosio na druge. knjige iz kojih saznaje nacionalnu istoriju. paljevine. stasit i lep. jer ovi koji sada. cveću koje niče između uglačanih kamenova kojima je popločana manastirska porta. o svemu što je lice i naličje rata. i jednom u Preobraženju. otac Justin je s njim razgovarao kao s ravnim sebi. trošio snagu. braće koja su bila mlađa od njega. Kad god bi stigao u roditeljski dom. mirišljavo. uglavnom stariji ljudi . ptici koja šestari nad rekom. u svom surovom vremenu. kad ponesu ovaj koren i ovaj duh neće se savijati pred zemaljskom silom. u voćki. gde su nekad bili konaci i prepisivačka škola. podno Ovčara. mučnu sliku: video je da su se neki udaljili od Boga. Kad ga je u istom manastiru sreo po drugi put. . I on je radio na manastirskoj imanju . u osamu i nastojao da prodre u dubini Svetosavlja o čemu je tada otac Justin pisao. zašao u duboke duhovne svere i da je na putu da posegne do visina teološke nauke. proučavao je knjige starostavne ili je. Video je da ovaj mladić ne liči na neke od onih koji su Bogosloviju izabrali zbog dobrog smeštaja i hrane. golubu na manastirskoj kupoli. I u manastiru je život bio oskudan: materijalnih dobara bilo je sve manje. Povlačio se. Vasilijem i Julijanom. uvek. U svemu je video Božije darove: u klasu pšenice. dobrotom igumanije. A govorilo se o svemu onome što izaziva nespokojstvo: okupacija.da s mladim bogoslovom progovore koju reč. koje je izgovorio. u crkvici nekadašnjeg manastira Ilinja. U zavičaj je retko odlazio. smerni monasi. Osamljivao se povremeno. ubistva. Kaluđeri su bili ponosni na ovog mladog. obližnjem manastiru. dolazili bi rođaci i komšije. pale kuće. mada bi se često uželeo majke i oca. u letnjem vremenu. međusobni srpski sukobi. blagodaran što mu je Gospod podario zdravu mladost i jake mišice da manastirskoj bratiji i sebi obezbedi hleb nasušni. pomno iščitavao Dostojevskog i vladiku Nikolaja. staloženost i smernost. nesebični u svemu. dolaze u hram kao u najveću svetinju.

kažu. Imao je on razumevanja i za drukčija razmišljanja. kao da je predaleko. masovna streljanja . Svi se okomili na nesrećne Srbe: Hrvati. Od koga? Od bratske ruke! Oni koji ubijaju govore da to čine u ime Otadžbine i slobode. neko zašto su to radili. ali ne krst u srcu i duši.njihova su dela. iznova. . Dunavom… Voda ih. Tisom. znate vi to bolje od mene. samo zli ljudi neće da ga prepoznaju. Moja duša ne može da to prihvati. hapšenja. šta je ovo danas? Kakav je ovo rat. Mađari. šta rade Srbi. oni se ponašaju kao ljudi bez otadžbine.započinjao je Sreten u tim neizbežnim prilikama.primećuje Božo. proglašavajući ih komunistima da bi ih Nemci streljali! Racije. izbacuje na obale.tiho kaže Sreten. . jer su zaslepljeni mržnjom. Kupom. Tako je. ali se držao svog pravca: . Čudo jedno! A svima. svi pod zaštitom okupatorske sile. otimaju. Bog je pred nama.Bojim se da je dubok i širok ovaj jaz među nama . osim što ubijaju jedni druge! Tako je mladi bogoslov govorio svojim seljanima u zavičaju.On. pa bogme i ginuli za nekakav svetski proletarijat. Za nas je minuli rat bio nužna odbrana.Love ih kao zečeve i presuđuju na licu mesta… . a kad je njihova država napadnuta. moj Sretene . Pitaće se. Ja to sigurno neću dočekati. Bog zna hoćemo li ga. U minulom ratu palo je više od milion srpskih glava.opet će Božo. uvukli su se u njihove. muslimani. u njima su ginuli najbolji. za sreću čovečanstva.reći će Božidar Đokić. umesto Boga presuđuju. Najpre stoga što su verovali u Pakt o . možda.pričalo se tada . međusobni.Ljudi su hteli da oslušnu šta o svemu tome misli mladi bogoslov za koga se govorilo da je "opasno pametan" i da "Bog kroz njega govori". .ako se ovako nastavi. Nasrću na tuđi život.Ali Bog. i u nama je Bog. ali Bog nas je opet sabrao. cilj je sloboda i svi pripadaju istoj otadžbini. Ne vide Boga. preskočiti. našao opravdanje za našu odbranu . Vrbasom. nemačke ustanove. hoće tuđe. Treba imati u vidu Španiju u predvečerje ovog prokletog rata.Ratovi su nas i dosad satirali. hoće da oni. nego krst nad mrtvom glavom… . Niti možemo zajedno. prikupio. nego su je i podrivali. niti imamo zajednički cilj. (To je onaj isti Božidar Đokić koji se pominje u ovoj knjizi).Zaboravljaju da je Bog vrhovni sudija . Šiptari. odlazili su u svet da se bore za tuđe ideje i tuđu zemlju. logori. . a ovaj naš rat. oni koji ne stigoše da budu očevi.Mobilišu. ne samo što je nisu branili. i sin radnika i sin ministra. on . bilo u prošlom ratu. . kako su govorili. koliko je srpskih glava palo. i cinkarili čestite srpske nacionaliste. . Kad god dođem u zavičaj. za koga se vodi? Šta će mrtvoj Srbiji i kruna i petokraka . čujem. i vojvoda i vojnik. ruku vezanih žicom.Dubok i širok. Obnevideli od mržnje ne primećuju da je Otadžbina u žalosti.samo smo svoje branili. a srce da razume! Koliko ovaj nesrećni narod ima otadžbina kad se svak bori za svoju! Svi vidimo zlo oko nas: već je četvrta godina kako Srbi plutaju bez glave Savom.Bog je tako blizu. i kad. .Meni je u prirodi da više slušam nego da govorim . I svi su bili na liniji odbrane: i seljak i kralj. naduvene. kada su se srpski komunisti borili.šapatom govori Sreten. Drinom. umesto da se zagledaju u svoje zle tragove… Propadali smo kad god se zlu nismo odupirali zajedničkim snagama i kad nismo imali zajednički cilj… Doneli zlo vreme i zlo breme Kao da smo izgubili svaku vezu s našim precima . kolju li kolju! Srbi. a one koji se ne odazivaju ubijaju bez milosti! .Rat je najveće prokletstvo. njoj će ostati samo krst. A kad ih snađe zlo čude se: otkuda baš njih da zadesi? Traže odgonetku tamo gde je ne mogu naći. A kad su Nemci u aprilu razorili Jugoslaviju. A ovo. najveća je nesreća.

moj Sretene. kažeš.prekida ga Božo. Ja pevam Roždestvo Tvoje. Kažu: da Bog postoji. šta nosi na kapi. kažu. vidljivo je pri svakom susretu. a bliski. mada mi nikad neće biti jasno kome time pomažu. u svemu nepoznati i tajanstveni. vrzmaju se oko svačije kuće. da se niko na svom pragu ne oseća sigurnim. . nepoznati ljudi. uvede u iskušenje. ni krvna srodnost ništa im ne znače. Kad je ovaj sporazum raskinut. izazvali neviđene deobe. skidanja glava kad oni dođu na vlast! Ni u crkvi se više ne viđamo. to samo Bog zna . ni otadžbina. živeli smo nekad kao braća. svi izvori naše duhovne svesti. u stvari.A da je zao duh ušao u ljude. Tu silu Srbija je bacila na kolena. oni se utuđili. gordi.Znam i ja da jedno zlo rađa drugo.prijateljstvu Nemačke i Sovjetije. Strah me. moj Sretene . u nekom obliku. oni koji imaju jednu majku .Braća. on kaže da obrađujem tuđu imovinu. A Bog me ubio ako on zna ko su ovi koje pominje i kojima veruje. ponegde plane kuća. želeći da im pomogne da otkriju i vrline u sebi. a to su opake bolesti.otadžbinu i jedan nacionalni interes.Kao da smo izgubili vezu s precima .samoživi su. ni hram… Komunisti su posejali zlo. a blizak im Josip Broz i njegova partija. Odbačeno je sve što je čestito i vredno. ni porodica. pre svega. Kažem: ne ličimo na svoje očeve i dedove. Bog im postao dalek i nejasan. strica. on peva "Ne verujem u nebesa. najviše hule na Boga. u konjušnice. misle da ono pripada samo njima . Ne mogu da podnesu kad ljudi nekom ukazuju poštovanje. razorilo i bratska osećanja pa jedni na druge kidišu kao da su najljući protivnici i neprijatelji… . Najdalji. ja svakog jutra trčim na njivu. ni tada ne vide blato u koje su se zaglibili. moj komšija. Tada. Ako ih Bog. on i ikonu i kandilo bacio iza štale.govori Sreten. govori okolo kako bi hramove trebalo srušiti ili pretvoriti u štale. Biće.Božo bi da nastavi tamo gde je Sreten zastao. pobili časne ljude. a zatim što su uklanjanjem srpskih nacionalista trasirali put za svoju revoluciju i dolazak sovjetskih trupa. možemo zajedno? Kako? Ja u hram. . ne bi ovo dozvolio… Brzo zaboravljaju zlo koje čine drugima.Šta će dalje biti i čije će šta biti. a ne i u sebi. oca. on me ne gleda kao nekad: motri. Nekad je bilo tako. negde seno… Dovoljno da svakog obuzme strah. Nema svetinje za njih: ni dom. razdvojili braću. a čude se kad im se zlo. vrati… . Braća su. a uspela je d se odupre moćnoj Austrougarskoj carevini. zatrovani. a ovi to prosleđuju dalje. sujetni. Zar mu neko nepoznat može biti bliži od rođenog brata? Koja to ideologija i koja politika može biti bliža od brata.Braća! Meni se čini da je to naša najveća zabluda. ili otpremiti u duševnu bolnicu. odbacili smo njihove vrline i dragocena iskustva. Od njihove pojave traje krvava žetva . ili dopusti da ih zadesi neko zlo. nekoj nevidljivoj partizanskoj komandi. poznati i uvek dobrodošli. ali otkako su ga zarazili komunizmom. hoće da vidi ko nam dolazi. koja je pod oružjem imala više vojnika nego što je Srbija imala stanovnika. a prihvaćeno svako zlo. postali su nam bliski. Uskipi u njima gnev kad sretnu pobožnog čoveka: misle da je poremećen i da takve treba pobiti. daleki. Kao da su. on. je li naoružan… Čujem da sve to zapisuje i dotura nekim nepoznatim ljudima. kaže. moja će njiva biti i njihova… . mada neki vide zlo samo u drugima. pitam te. sestre? Gde je onaj glas razuma koji može da preseče ovaj bratoubilački rat? Uvuklo se zlo u ljude potisnulo pamet. istina krišom. najednom. da su se i rođena braća zakrvila i na nesreću jedan na drugog. od prvog komšije. ove grupacije povukle su se u šume i otuda upadale u sela pljačkajući i ubijajući srpske domaćine… . I kako. Komunisti su doneli zlo vreme i zlo breme. Srbija naših očeva i dedova bila je mala. uz nečije navođenje i huškanje. Ja svake nedelje upalim kandilo pred ikonom moga svetitelja. na moju kuću. . pravo da vam kažem. no u Marksa i Engelsa". jedva da je imala četiri miliona duša. sve će to. biti neki kolhoz.niko i nigde nije siguran. i kao da je prosečan naš nacionalni koren.

. kao što zna da je tada. a narod koji ogrezne u greh dugo će ispaštati i pitanje je da li će iskati milost od Boga. pa je skrojio plan kako da pređe preko reke. pretposlednji put bio u roditeljskoj kući. ili poplavu od kojih se ljudi mogu odbraniti samo zajedničkim snagama. ispod Ovčara. uđite u štale . mada je cena te odbrane bila visoka.Ima li ovde četnika? . znači da smo grešni kao narod. rascepkala. Sreten se vratio u manastir Blagoveštenje s nadom da će se uskoro vratiti da završi Bogosloviju. a posle. raspitivala za njega. ali je produžio nadu u skori završetak rata i povratak u Beograd. Obuze ga i strah i gnev: strah od pomisli da će ga prisiliti da krene s njima. ništa ne stekoše. Pisac kome je ovo odavno znano. Možda se bliži čas u kome će živi zavideti mrtvima.Jesi li ti. puni strepnje. kaluđer? . podelila.Da bismo se dobru nadali. pojaviše iguman Vasilije i Julijan. nego su spremni i da podmetnu požar.uzvrati Sreten.čuje se nečiji glas. sluteći još veće zlo koje se približava. Ako se i to dogodi. Ljudi su duboko zapretali dobro i pustili da se razmahne zlo u kojem će sagoreti. sutra će raspolagati i gospodariti imovinom onih koji su predano radili. zatekoše u hramu: tek što je upalio kandilo i sveće. Njega. malo ga je uplašilo. svi sa petokrakom na kapama. Raskomadala se Srbija. kao požar.Pretražite sve sobe u konaku i sve zgrade okolo! Pogledajte krevete i ispod kreveta. po imenu i prezimenu. Ni Sreten ništa dobro nije mogao da ispriča kaluđerima: i u njegovom selu traju deobe. u strogom poverenju naravno. I oni zanemeli pred prizorom: vojnik. dobri moj čika Božo . Oni koji se danas pozivaju na pravdu i kažu da se za nju bore. Kao da ne slute da će kuga stići pred svačija vrata. banuše ljudi šaroliko odeveni. Vasilije i Julijan. isti glas zapovedi: .Nada ne sme da bude isprazna. sve se smanjilo osim mržnje i straha od vidljivog. zbunjeni i preplašeni.pita partizanka i upire prst u Sretena. nišani u lik Isusa Hrista pod kupolom… Manastirska porta gotovo ispunjena vojnicima. s kapom na glavi. . Kosnulo ga je to saznanje. kad se spremao da posle službe krene prema Dučalovićima. Trećeg dana po povratku u manastir. Kako niko ne odgovori. Ostaje nada… . . Uzgred je od kaluđera saznao. a gnev zbog njihove bahatosti . s jeseni poslednje godine rata. u suton. Slutim da zlo vreme tek dolazi. druškane. Uto se. svi uperili oružje prema prozorima manastirskog konaka. ako Bog da. primeti trojicu vojnika s oružjem u rukama. oni koji ne radeći ništa. Osim ako Gospod ne odredi pravac spasenja. Misle da njihova neće izgoreti. ispričaše mu da je u međuvremenu dolazila neka partizanska jedinica i da se. . bojim se da će sutra biti kruti i krajnje nepravedni. u hramu se odigrava neobična scena. A danas? Ne samo što mnogi gledaju mirno kako komšiji gori kuća. moramo činiti samo dobra dela. da su oni bogovi. zna da je ovo bio poslednji Sretenov razgovor.zaboga. s ljudima u zavičaju. na Bogoslovski fakultet. da se profesor Justin Popović nalazi u kući Aksentija Pantelića u Dučalovićima. a još više od nevidljivog ljudi žive kao u groznici. Sretena. sutra. Oci kaluđeri.možda se tu krije neki bradonja! I dok vojnici žagore u porti. I uspeli su.Naši su taj rat poimali kao strašnu nesreću. vojske koje tobož brane otadžbinu zakrvile se između sebe i nemilice prolivaju srpsku krv. neki od nesrećnika koji zanemariše Boga umisliće. zar ne znaju d se u hram ne ulazi s oružjem. da se dokopa šume i stigne do oca Justina kako bi upitao za savet šta da uradi u ovim mutnim prilikama.

A kad izađoše iz porte. Tek kad se nađe u porti. ja ću te naučiti kako se njime rukuje. za mitraljesca! Taman za tebe. bez straha i pokajanja. bre. Ni reč da nisam čuo! Videvši da sila boga ne moli. ali ih komesar zaustavi mrkim pogledom i oštrim rečima: . On će se moliti Bogu za vas… .Nije on nikakvo dete. smatraj se od ovog časa mobilisanim! . Sreten primeti nekolicinu naoružanih vojnika i još više mladića u gunjevima i opancima. po kratkom postupku. . spremnog da im na licu mesta izriče presude i vašem "Bogu na istinu". Ovaj odgovori da mu ništa ne treba. ne govori istinu. ali biću .promuca Sreten. ostao do svanuća. u toj jami. crnorisce. a Sreten baci onaj mitraljez i pritaji se u povećoj jami zaklonjenoj stenom. a Sreten načini veliku metaniju pred oltarom. . tako mladog. Monasi Vasilije i Julijan zaustiše nešto da kažu. činio mu se da u njegovoj blizini nema nikoga .Vi da ćutite. međusobni.Manastir je moj dom. ponečem naučiti… Penjući se uzanom stazom uz Kablar. I već je negde na frontu. u sedamnaestoj godini.Njemu je devetnaest godina i znamo da se zove Sreten Cvetić. vi ste najopasniji za narod i zakleti ste neprijatelj komunizma.Stvar je prosta: uzme se ovaj mitraljez i uprti na rame . s njegovih vrhova. inače ću vas odmah. gubeći se po šumi i stenama. ni školu nije završio. Zar bi njegov brat.pokušava Sreten da sačuva spokojstvo . zapraštaše plotuni pušaka i rafali mitraljeza i isekoše grane stabala divljih voćaka pored kojih su prolazili. Red je da se stari borci malo odmore. Ne čekajući komandu ova grupa se baci i stropošta niz strminu. neki komesar svakako.preuze reč stariji brkati partizan koji je do tada netremice gledao u Sretena. bori se za svoju zemlju… Sreten primetno zadrhta od ove rečenice: znao je da ovaj nadmeni partizan. Krijete u tim vašim jazbinama dezertere i trujete ih mržnjom prema svemu što je napredno.smejulji se ona i gleda u vojnike. . pa ga utrapi Sretenu uz reči: . da će sve dobiti u komandi. Bio je siguran da je to laž i možda bi to u nekoj drugoj prilici rekao ovom komesaru koji drži ruke na leđima i blene. a ovaj naš rat.kaže partizanka kroz smeh.oni što su ga poveli prsli su na sve strne. Njegov mlađi brat Ljubiša dobrovoljno je pristupio narodnooslobodilačkoj vojsci.U čemu? .Nisam vam ja pogodan za to . posle jedva stotinak metara.zapovedi onaj brkati i reče vojnicima d se svrstaju u kolonu po jedan i krenu prema naselju. bivajući sve bliži i jasniji.Nisam. služenje Bogu moj cilj. a još ću te. nego zreo čovek . bez oružja. blagodareći Bogu što ga je na ovaj način . kaluđeri ućutaše. celiva ikonu i prekrsti se tri puta. mobilisanih od ovog politkoma. očigledno pokupljenih u kućama svojih roditelj.Rođen si. . Tu je. ona partizanka skide s ramena jednog vojnika mitraljez.Sretene Cvetiću. odozgo.upita Sreten pribrano i s nadom da će se izvući iz ove klopke. u ikone svetitelja. ako za Boga znate… On je još dete. Rat je prokletstvo. poslati tom vašem bogu na istinu! Znam ja vas. najveća nesreća… Umeša se i kaluđer Julijan: . .Biću. ako Bog da… .Nemojte.Kako bi bilo da nam pre toga malo pomogne? . pa najpre zatraži blagoslov od igumana i učtivo upita komesara može li da uzme svoje stvari iz manastirske kelije. I dok su i dalje odjekivali plotuni. molitva moja svakodnevica.. zamenio krst za petokraku i dobrovoljno otišao da se bori protiv onih koji na kapama nose krst i krunu. .

osim što traže hranu. Budimir reče da bi Sreten trebalo da veruje Draganu. u kuću banuše vojnici. zaklonjeni štalom. uzgred. stradati i njegova mlađa braća i roditelji… Kaluđeri Vasilije i Julijan izraziše nadu da će taj njihov rođak održati reč pa dadoše blagoslov za Sretenov odlazak… Sutradan. kao razumni ljudi. I dok vojnici stoje bez reči. čučao neko vreme pod prozorima konaka i kad se uverio da je sve mirno. da imaju strah od Boga i da. bio je zaprepašćen: zatekao je svoga oca u razgovoru s monasima koji su ovih dana u svojim molitvama pominjali i njegovo ime. ovog svetitelja. u rano jutro. Zalazili su u šumu. neće. zbog njega. tiho pokuca na vrata igumanove kelije. ne hajući za ostale. Budimiru pruži ruku a Sretena bratski . eto: otac došao da mu to ispriča. Samo što se Sreten pozdravio s majkom i braćom i što je progovorio koju reč. Znao je da su seljani oko manastira dobri i molitveni ljudi. U selima ima i partizanskih simpatizera koji motre na svačiju kuću: prate svačije kretanje. nema kud. neka se toga niko ne boji. pentrali se po kamenjaru. Kad je ušao. ne paleći ni fenjer ni sveću . otvori vrata i tiho. Od one noći kad je odveden i kad su odjeknuli oni mitraljeski rafali. Prilazio je oprezno. zaobiđoše centar varošice i sporednim putevima krenuše prema selu.doveo je rođak Dragan Lučić. nego su ga obavestili da se na Kablaru viđa jedna grupica četnika koji nikome ne čine zlo. Kratka vožnja. mogu. Sreten pomisli da su oni čučali negde u voćnjaku. Pošto oprezno načini krug oko hrama. dolazak poznatih i nepoznatih ljudi. Sreten se. Trećeg dana. Budimir i Sreten spustiše se niz puteljak u ugrabiše. i čekali da se on pojavi. u suton. Sreten u kamenom udubljenju iznad vrata nađe ključ. oprezno. Zatim upali kandilo i stade da se moli Bogu i blagodari za izbavljenje. voz za Požegu. Budimir onako. rekoše da im je potreban pismen čovek. I.spasio. na čija je vrata pokucao ne samo što je dobio hranu. prevariti. Dragan se pozdravi sa svojom tetkom Jelicom. Sretena uputiti na front. na praznik. drhtali i od pomisli šta bi moglo da se dogodi… Sreten u nekoliko reči ispriča šta se dogodilo. noću se zaključavao u hramu. da je porta bez vojske.bojao se da bi ga i jedva primetna svetlost mogla otkriti. U prvoj kući. da su pobegli i neki od onih mobilisanih mladića… Otac Budimir ispriča kako im je pre dva dana u kući bila partizanska vojska . zaputi prema crkvi posvećenoj svetom Iliji… Božija služba u ovom hramu obavljala se jednom godišnje. svom rođaku. zaputi prema Blagoveštenju s osećanjem krivice što je te dobre i plemenite kaluđere tako dugo ostao u neizvesnosti. otpeva tropar svetom Iliji. odluči da ode do prvih kuća i zatraži koji zalogaj hleba. njemu znanom stazom.postao i on neka zverka. nego će kao školarac raditi u administraciji. da zajedno vide kako će i šta će dalje. izlazio i sedeo na skrovitim mestima. može ih zadesiti neko zlo… Vidi Srete da nema izbora. da ovim odbijanjem i skrivanjem može da navuče zlo na kuću. nisu oka sklopili. koju seljani nerado daju. kako je bacio onaj mitraljez i kako su onaj komesar i njegovi mobilisani borci. Petog dana. Pretpostavlja. ne čine zlo. osluškivao. Sretenov brat od tetke . posebno ona partizanka. obećavaju. osetivši glad. Dva dana i dve noći Sreten je proveo u hramu: danju je. bežali kao zečevi. pa se. bojeći se partizanske osvete.ako se Sreten ne odazove. uveren da nema nikoga u njegovoj blizini. Ne kriju da su došli da povedu Sretena. zaobilazeći Blagoveštenje. u poslednji trenutak. nije dosad pokazivao neke ružne osobine. valjda. reče da se pribojava za ostale sinove . neća ga. reče. prilazeći ikoni. Šest vojnika predvodi rođak Dragan Lučić. stigoše brzo.

reče da Sretena čekaju u komandi. da su komunisti pobili mnoge nevine ljude. ne nalaze ga. da ne naginjem i ne pripadam nikome osim Bogu. A sada: uhvatila ga neka zaraza o bratstvu i jedinstvu. što će osujetiti piščev pokušaj i želju da prati njegovu sudbinu. kao posluga. na nekom zaleđu. ne nađe spokoja. brizi koju će nova vlast posvetiti svakom čoveku. srećnom životu. znaš dobro da me politika ne zanima. Boga. ušlo u tebe zaboga! Hoćeš da i ja služim antihristu. Milom nikad! Neka se zna da sam silom odveden iz svoje kuće. o jednakosti i pravdi.procedi Dragan kroz zube podižući se sa stolice. da je srpski narod zavadio neko sa strane. ali i tu. ispričao svome starešini da je Sreten bogoslov.Svojom voljom pod nekrst. da je gurnut u bratoubilački rat ne bi li što više Srba izgubilo.Jesi li svestan šta tražiš od mene? Zar da se odreknem vere.zagrli i reče da mu je milo što se vratio kući. gonjen nekim strahom. o srećnom životu. ne bi te naveo na zlo. . da ne mari za oružje i da se grozi i na pomisao o prolivanja ljudske krvi. rođak. sve to sada u vreme kad i on. novog narodnoj vlasti. Borišin otac bio četnik. crkve. . pa i na zidovima kuća. Šta je to najednom. u kojima im govore da im je to ime nepoznato.umeša se majka Jelica.Smeju se i kažu: kakav si ti partijac kad ni svoga rođaka ne možeš da privoliš da nam priđe… Danas nijedan mlad čovek ne može da ostane po strani. Zaboga gotovo do juče su imali isto mišljenje i isti stav . a po selu se pričalo da će komunisti pobediti sve četničke sinove… Radili njih dvojica. ne gubeći vreme. da verujem u njihove gluposti i gadosti… . mada čine ono što je u njihovoj moći: traže svog rođaka Lučića. reče. . u isti hram. učinio ga poslušnikom nove vlasti i pita se. bio za to vremenu Vojvodini.On nam je najbliži. milom ili silom! . da ga je obrlatio. da će raditi u pozadini i da je on garant da ga neće otpremiti na front. braća ste… Onih šest vojnika. dobili neku paru. Boji se prevare i čudi se odakle izviru te reči o slobodi. gleda presude nekih sudova o stranim ljudima i oduzetoj imovini… . odlaze u razne komande. kako da stane pod nekrst. I neka se zna da me je odveo rođak Dragan Lučić.iz Dragana progovara zao duh. pa Miloje odatle ode u manastir Rakovicu. u sebi. znate kako glasi naredba! .Vojnici. pravdi. obilaze manastire pod Ovčarom i Kablarom. rođače. kod Subotice. s njim bio Boriša Daničić. mora da ima svoje mesto u društvu.A gde je mesto onima koji ne bi pod petokraku? . . da će ostati u pozadini. naglo ustadoše i pogledaše u Dragana. tamo unose pometnju među kaluđere… Miloje Cvetić. još su sedeli i slušali razgovor. Dragan ti želi dobro . Gubi se trag mladom bogoslovu i za već sluđene roditelje i braću. Sretenu kao da neko šapuće da je đavo ušao u njegovog rođaka. u Starom Žedniku. vršnjak i komšija . Otkuda u Draganu te reči i otkuda mu moć da bude garant da mu se nikakvo zlo neće desiti. je li? To tražiš od mene. preko noći. Sretene . povukao se negde u Bosnu. roditelja? Znaš da osuđujem svako zlo. molili se istom Bogu. .Sretene. postili i pričešćivali se.Sine. u zajednici… . On je. opljačkali kuće i oskrnavili hramove… Išli su.Smeju mi se drugovi. ovladao njime.upita tiho Sreten. da im je potreban kao školovan čovek. Sretenu Cvetiću će se neko vreme izgubiti trag. ranije. . Ruku vezanih na leđima vojnici izvedoše bogoslova Sretena Cvetića iz roditeljske kuće. na banderama i seoskim tarabama.reče Dragan i izmače se korak nazad da bi vojnici mogli da obave ono što im je naređeno. Zatim.pobegli onog dna kad su videli vezanog Sretena. nego stigne u Pećku . Sretenov mlađi brat gimnazista.slagali su se u tome da je rat prokletstvo.

biće. pažljiv. Molio se. nečiji roditelji . pa bogme i pripretili.desetine pušaka. blagorodno dete. izabrao za manastirski život. mogao je lako da zaplače kad smo o Vaskrsu klali jagnje . misli. brinula se o stoci i živini. Najlepše mu je. Grešan. svakako jeste. grub prema Sretenu. pobožan je. susreti i razgovori s vernicima. ne bi se tako ponašao: nišanio bi i ne bi štedeo municiju .bili su mu na tome mnogo zahvalni. rad u polju. U mislima se ponovo vraćao na onu borbu na Trešnjici: i tada se. mnogo zamerili. molio Bogu da svaki njegov metak. u hramu molio Bogu da mu oprosti grehove. bombi i sanduka municije ostavio je na sigurno mesto. u Blagoveštenje pod Kablarom: tu je Srete našao utočište.bejaše već proteklo dosta vremena . iskreno i toplo. okupatori. a trebalo je hraniti ženu i šestoro dece svi sinovi. kad su se pojavili u selu. . ali su mu četnici.Patrijaršiju.oni su uljezi. učinjene voljno i nevoljno… Nije li. Nije to bilo malo . nečiji su sinovi i braća. Jedan iz kuće uvek pod oružjem U dvorištu nekolicina vojnika gura neku burad S jeseni prve ratne godine. Prijepolje. misli. Da su Nemci s one strne fronta. Bio je. Bog ga je. Boga nije zaboravljao. jecala samo kad je bila usamljena. neće valjda njen sestrić Dragan dopustiti da mu se neko zlo dogodi. šaputao je. načitan.zna da je svako oružje smrtonosno. često je govorio. ali niko ne zna kuda. da ubija. naći smirenje… U kući Cvetića. ali se svake nedelje. jer nema čoveka bez greha. pitao se. Jelica je nešto poslovala po kući. možda mu je i zapretila pa se onako poneo prema Sretenu.promaši. gde su se krvnički sudarili četnici i partizani. a odatle. bilo u manastiru: molitve. govorio je. posle nekoliko dana.samo su neka mesta na kojima je trošio snagu. Pljevlja. oči su joj mutne i natekle od suza. sklanjao se iza štale. grešan i zbog onog oružja koje je posle aprilskog rata i našeg sloma skupljao po putevima i jarugama i skrivao ga pomišljajući da će doći vreme kad će zatrebati. četnici su ga u četrdesetoj godini života mobilisali: vatreno krštenje bilo je na Trešnjici. obavezno. Kad su se pojavili partizani. godinama. nada se Jelica. Zlatibor . Jedan je morao biti pod oružjem… Do rata je dugo. U njoj je tinjala nada da je Sreten živ. pametan.nikako mu nije odgovarala to međusobno satiranje… Posle te borbe vratio se kući. hoće tuđe. Nije mogao da gleda ni kad o prazniku zakoljemo pile.neko Cvetićima dojavi da u Jeminskoj steni ima neke vojske. ali je dobro zarađivao. ako su s druge strne Srbi . tu će i on. Imanje je bilo slabašno. uzeli su sve što je bio prikupio . da bi nešto kasnije "odužio" dug četnicima za mlađeg brata Milomira s kojim je živeo u zajedničkom domaćinstvu. radio na izgradnji puteva Drinske banovine: Užice.nije mario za meso. tanko. život kao d je zamro: Budimir je provodio besane noći. Kremna. Sreten je. da je nov vlast i njega pritisla. povrće mu jebilo glavna hrana. istina.o dvojici sinova ne zna ni da li su u životu. da on ne bude taj koji će proliti srpsku krv… Svi oni. Obrenovac. ako Bog da. Tada jebio dvostruko poražen: kao pripadnik četničkog odreda i kao čovek . osvrćući se na svoj život i tražeći u njemu neku odgonetku za sve što ga je snašlo . učenje. da se tu uvežbavaju i transportuju dalje. govorila je. I gospod Bog. ma gde bio nedeljom je stizao u hram da se pomoli za zdravlje svoje dece i svih ljudi. Kad je bio mali. ali tek pošto završi škole. nikome zlo ne bi poželeo. Zakukati i proklinjati. neće dopustiti da mu zli ljudi učine zlo .uzeće ga Bog pod svoje okrilje… Jednog dana .neko će za njima zakukati. ali ne voli oružje . sećao se.

opisujući ga kao visokog i mršavog momka. a rođak sipa obećanja… A posle proradi u rođaku zlo. ne zabušavaš. i sina Ljubišu. da ga zaštitiš od zime. Tucaš šoder ukraj drumova. milom ili silom! Ma da vidiš ti moga Sretena: neće milom. pokrivaš ga. pa ih otpremaju dalje. da izluči zlo. petnaestogodišnjak. svakako po naredbi. preko noći obrlaćen. narodna. misliš kako da ga odeneš i obuješ. hoće da vidi kakvo je zlo u rođaku. reče oficir. i zgrabiše Sretena . a Sreten će. oslobodilačka. dalje od kuće. ostaviš novce. trkneš kući. Stiže brzo pred oniske zgrade opasane bodljikavom žicom. vojnici. nekoliko dana. drhtiš nad njim. zabranjeno je. Možda je. moj Miloje.oni. pa nazad. meriš dužinu puteva… Kad stigne plata. pratiš do škole. pametan je… Jeste. otrovan.Budimir gotovo poskoči pa. dođe rođak sa šest vojnika . da radi u pozadini. zatim reče da je sinoć jedna poveća grupa transportovana prema Sarajevu. Ma kakva vojska! Dođe blizak rođak. da mi zatru kuću. Ne štediš sebe. ali je i sada imao sreću: nekako istovremeno na stanicu stigoše i on i voz. vojska naša. U nekoj drugoj prilici. Budimir tek u sumrak nevoljno uđe u svoju kuću.niti ga ima u selu i komandi. krenu prema varošici ne bi li što pre uzvratio prevoz do ovog sela na pruzi uzanog koloseka. spreman na sve. ćute. Budimir zna da bi lako odgonetnuo šta se zbiva sa Sretenom. vi znate kakva je naredba! Oni. U dvorištu nekolicina vojnika gura neku burad. na šoder. tih dana. narodna. da kao zmija palaca jezikom: vojnici. ular kojim se stoka vezuje. a Miloje. ali ne reče kuda. hoće da odmeri na šta je sve spreman… A spreman je. da je mlađi. Onda naiđe sila. dve godine mlađeg od Sretena . Ular sličan onome kojim je vezan Sreten… Odvedoše. Ide Budimir pešice prema varošici i glasno razmišlja: gajiš ga osamnaest godina. prosecaš put kroz klance. kad bi našao Dragana Lučića. dete. i vlast je takva. da mi unište porod. Budimir ga pozdravi i upita za Sretena Cvetića. prestrašeni a poslušni: jedan iz džepa izvadi konopac. ne govoreći ništa ukućanima. zapreti: ići ćeš s nama. živog u grob da me oteraju… S tim sumornim mislima. trčiš do lekara. javlja se iz Vojvodine. milo moje dete misli da tamo kud beži nema onih što vezuju i ubijaju. Od zore do sumraka.hoće. veli blizak rođak. da se ovde ne čuvaju spiskovi vojnika. videće se. postade grub i. odakle su seljani vadili kamen za gradnju svojih kuća. popričaš sa ženom. strepiš.ne zna ništa ni o njemu. a bilo bi i nepošteno: država te dobro plaća. Ne može da ga pusti u krug. zatim dodate da se ovde ne zadržavaju dugo. te ovo je naša vojska. da zavara trag. pa s Kosova i Metohije . uđoše u štalu i izvedoše vola na ularu. od kolevke. na put. . bogme. naroguši se. pomiluješ decu. niti se javlja svojim ukućanima. vojnici. i da nije satrven neizvesnošću. ona strašna slika vezanom Sretena… Moj sin.on se ne opire. pusti da mu vežu ruke na leđima. Zatim dade znak rukom jednom vojniku i ubrzo se pojavi oficir: on reče da ne poznaje Sretena. A on kao da je u zemlju propao . Vojnik reče da ga ne poznaje. Dvojica. šapuće Budimir. u toj grupi Sreten Cvetić. veli. a slatkorečiv. Budimir bi ovo rastojanje pretrčao. što silom privode pod petokraku i što Boga poriču i pucaju u ikone svetitelja… Hoće. na kapiji mlad vojnik u vojničkoj bluzi nepoznatog porekla i suknenim čakširama. i odvede ti onog nad kojim si drhtao i strepeo od rođenja. ali može da pozove nekog od starešina. budiš se noću. da ga usmeriš na one puteve kojima idu časni ljudi. goni ga.

Zanemeše kuće Cvetića. Posle nekog vremena, do Budimira dopre glas da se jedan vojnik, neki Tešić, iz susednog sela, vrati iz Ozne, pa možda zna nešto o Sretenu. Čovek koji ga obavesti o ovome reče da je taj vojnik invalid, da je ranjen u nekoj borbi, ali i da je veoma povučen u sebe pa nerado govori o ratnim događajima. Hteo je komšija još nešto da mu kaže, ali Budimir pomisli da je i ovo dovoljno pa kao zapeta strela krenu prema kućama Temića. Udari prekim putem, preko livada, kroz voćnjake, ravnicom, koja se pružala u nedogled. Kad bi na domaku sela, raspita se za kuću koju traži. Bio je na dve-tri stotine metara od nje. Čim uđe na kapiju, zalaja pas, pa se gotovo istog trenutka pojavi domaćin, čovek njegovih godina, skrušen i sav nekako oronuo: Budimir reče ko je i šta je, iz kog je sela, reče i zašto je došao, možda taj vojnik zna nešto o njegovom sinu. Unutra, za stolom u kuhinji, blizu šporeta, sedeo je mlad čovek, mršav, ispijen i nevoljan, po godinama možda Sretenov vršnjak. Čim otac uvede pridošlicu, mladić ustade i pruži levu ruku da se pozdravi. - Ranjen si, sinko? - očinski upita Budimir zagledajući u njegovo ulegnuto desno rame. - Ostadoh bez desne ruke! - suvo reče mladić, nespreman da o tome opširnije govori. - Nisi, sinko, nisi! - hoće da ga uteši Budimir. - Ruka je na svom mestu, ranjena, zaceliće se uskoro. Važno je da je glava na ramenu… - Ruka mi je nesposobna, oduzeta - jedva procedi mladić. - U ovim godinama… - A ja došao da se raspitam za Sretena - pređe Budimir na ono što ga obespokojava i muči mesecima. - Da upitam za Sretena Cvetića, možda si ga poznavao ili si čuo za njena. Mladić se primetno trže i uznemiri, zakoluta mutnim očima, htede nešto da kaže, ali se uzdrža. - Jesi li čuo za njega? - nestrpljiv je Budimir. - Je li on bio bogoslov? Jeste, znači da ga poznaješ - jedva izusti Budimir. - I šta reče da ti je on? - upita mladić suznih očiju. - Sin, sinko moj, sin, najstariji, silom odveden iz kuće. Mladić zuri u prazno, dugo traži reči koje će izgovoriti. - Slušaj… kako da ti kažem… ovaj… Možeš to saznati i od drugih, ali Bog te je uputio na mene. Greh je da prećutim i greh je da lažem… - Je li živ? - drhti Budimir.

Mladić oborene glave, kao da je i sam kriv, ćuti. Zatim jedva čujno prozbori: - Nije! - Poginuo u borbi? - zajeca Budimir. - Ne! Streljali ga! - Ko? - Komunisti! - ote se opasna reč mladiću. - Ubili ga pred postrojenim bataljonom, pred mladim, mobilisanim vojnicima… Budimir zarida i pokri lice šakama. Neočekivano iz mladog invalida, koji je dotad o svemu što je doživeo ćutao i pred roditeljima, pokulja dugo skrivana muka: - Pokupili nas po kućama, zajmili kao stoku, neke odveli vezane; ja sam bio u kasarni, drugi, čujem, po školama, nekima dadoše puške i izvedoše na obuku, druge drže pod stražom, valjda im nešto sumnjivi… Dva puta nedeljno prazne kasarne i druge zgrade, dovode druge mladiće, a nas transportuju vozovima. Ja sam propustio tričetiri voza, nisu me izvodili na obuku, ni oružje mi nisu dali. Komesari ispituju sve redom. Prvo te pitaju da li je neko iz familije u četnicima, pa kakvog si imovnog stanja. Pitali su još ponešto, ali su ona dva pitanja bila obavezna. Vidimo mi da je opasno reći da je neko od naših bio u četnicima - neki momci su tako bili prinuđeni da lažu… Bile su i neke posebne grupice vojnika za koje se govorilo da su opasni, prisluškuju razgovor i dojavljuju… Prvi put sam čuo reč provokator - činilo mi se da je to nešto sramno i strašno. Kad smo krenuli, neki s puškama, neki bez oružja, ukrcali su nas u voz - niko ne zna kud idemo… … Neki su išli pravcem prema Beogradu, neki prema Sarajevu - vojnici su, gledajući kroz prozor, glasno izgovarali nazive stanica pa sam po tome zaključio da idemo prema Sarajevu. Dva puta sam s ocem išao u ovaj grad - prodavali smo rakiju i kajmak… … Zastali smo na pojedinim usputnim stanicama da bi vojnici napunili čuturice i flaše vodom - svuda su na tim stanicama bile česme. Neki su pokušavali da pobegnu, ali su ih vojnici, oni u s oružjem, jurili, poneke hvatali i predavali oficirima, a ovi su ih tu, na licu mesta, pred nama, streljali. Bože, šta ja to pričam! Užas! Šta mi to gledamo! Streljaju naše drugove i ostavljaju pored pruge… Mislim: jadna im majka, otpremila ih sa strepnjom, gurnula u torbu zastrug sira i kajmaka i pogaču nekako ugurala, uvila juče u vezeno platno, stavila i preobuku, nada se povratku, a njih, mrtve, ostavljaju železničarima. Ako ih ne ukopaju, razneće ih psi… … Idemo dalje, ali čim dve-tri stanice ostadoše iza nas, voz ulagani i stade na otvorenoj pruzi. Mi, u vagonu, zanemeli, neki poskakaše s drvenih klupa, otvoriše prozore i šapatom javljaju ono što vide. A gledaju užas: oni provokatori guraju jednog vojnika iz vagona. Možda iz prvog ili drugog vagona, ne znam tačno, ali znam da sam bio u poslednjem, petom. Ubrzo, potom čuli smo dva pucnja, pa je voz krenuo lagano. Gledali smo kroz prozor i ugledali mrtvog regruta pored pruge…

- Ćutimo, bojimo se provokatora među nama, ali se pogledom pitamo: ko je sledeći? U čijim smo rukama? Ko sudi i presuđuje ovim mladićima koje su otrgli iz roditeljskog okrilja, pa ih sada ovako ubijaju i njihove leševe ostavljaju pored pruge da ih kidaju i raznose psi… … Kasnije ćemo saznati da je onaj veselnik, što ga ostaviše mrtvog na otvorenoj pruzi, rekao da će pobeći čim mu se ukaže zgodna prilika, to čuli provokatori pa zaustavili voz, da bi dojavili komesaru. A on, komesar, metak u čelo - tako su, veli, Sovjeti radili za vreme njihove revolucije: ubijali su kolebljivce, paničare, buntovnike, one koji ne veruju da komunizam donosi sreću. A ovo je revolucija, rat još traje, svaki otpor, makar i pojedini, treba odmah kazniti. I niko ih, zna se, neće pitati koliko su ovih regruta, ako se tako mogu nazvati ovi silom povedeni mladići u gumenim opancima, pobili… … Čim smo došli u Trnovo, blizu Sarajeva, oni provokatori su unapređeni, dobili su činove, postali strah i trepet. Noćivali smo u nekim prljavim zgradama, na slami. Ne znam koliko je tu bilo vojnika, tek sutradan su formirani vodovi, čete, bataljon. Dobili smo oružje, počela je obuka, ali ne samo u rukovanju oružjem, nego i ona druga, politička… Svakog jutra neka predavanja: komesari govore o zbivanjima u svetu, pobedama Sovjetskog Saveza i kako će oni, Sovjeti, zavladati svetom, o bratstvu i jedinstvu, o neprijateljima kojih još ima u ovom delu Bosne i Hercegovine, i o borbama koje predstoje… … Trećeg dana po našem dolasku - uzbuna: poskakasmo iz one slame, pomišljajući da smo napadnuti i da nam predstoji vatreno krštenje. Jutro vedro, tek svanulo, april je, ali je proleće, čini se, još daleko - po brdima okolo vidi se sneg. Postrojiše nas na livadi, onako bunovne i preplašene, drže nas neko vreme u neizvesnosti. Ja nikako ne uspevam da se oslobodim onog strašnog prizora: onog vojnika, regruta, ubijenog na pruzi. To me navodi da pomislim da nam opet spremaju neko zlo… … A da je zlo, videćemo ubrzo: nekolicina onih naprečac unapređenih doušnika, provokatora, kako smo ih zvali, vodi jednog visokog i mršavog vojnika, vezanih ruku na leđima. Mislim: opet neki begunac. Iza njih grupa oficira, među njima i onaj što nam je držao časove - svi namračeni. Mi postrojeni, po četama - načinismo kvadrat. U taj kvadrat uđoše presuditelji i onaj vezani vojnik, bled kao smrt, ali stoji podignute glave. Komesar započe govor: Drugovi vojnici, mi se, kao što znate, borimo protiv neprijatelja naše zemlje, a videćete da imamo neprijatelja u našim redovima. Akademik krupno laže Robijaš Mileta Đurđević iz Šapca poništio je lažni prevod Vladimira Dedijera i na engleskom jeziku pisao tragičnu sudbinu Brozovih zatočenika Da malo skratim priču, jer je ovo samo podsetnik, ministru Zečeviću je i ovo poniženje sveštenika bilo premalo pa je predložio Toromanu da ih upregne u vuču valjka, da, kao volovi, vuku valjak po zatvorskom krugu. Da ih na taj način ponizi. Iako je bio zlikovac, specijalista za mučenje, Toroman se na to nije usudio, ali ne zbog vlasti u Beogradu nego iz straha da bi to moglo dopreti do svetske javnosti: kako se muče i ponižavaju srpski sveštenici. A u to vreme sve češći posetioci bili su novinari iz zapadnih zemalja. Prevodilac ovim novinarima bio je Brozov biograf i akademik Vladimir Dedijer, bivši stipendista kralja Aleksandra, koji ga je izdržavao sve vreme studija u Londonu. Da je Dedijer prevodio istinite reči zatvorenika ne bi nikome smetalo, ali on ih je izvrtao, on

svakako. a mi smo ubrzo saznali da je ovoj novinarki. ali samo za trenutak. Rekao je da prevodilac ne govori istinu. Đurđević je i njegove psovačke reči i pretnje preveo američkog novinarki. novi srpski naraštaji. nikad neću moći da zaboravim. možda. znajući šta ga čeka. iscrpljenosti zatvorenika. A prota Sava Banković nije ćutao. Svake nedelje. pitam se. .. Tu liturgiju. Bio je to hor od oko 300 duša u slavu Boga. gladovanju. Pojanje se čulo i u drugim zgradama. siguran sam. dopiralo je i do stražara na visokim kulama s kojih se danju i noću motri na visoke zidove “ukrašene” bodljikavom žicom. Na tome bi se završilo da Đurđević nije progovorio na engleskom jeziku. zašto smo ćutali kada je trebalo da progovorimo snagom groma. Pomagali su mu sveštenici i mladi zatvorenici koji su. rekao je glasno da ga svi čuju: -Da me udaviš možeš. znali smo. -Umukni ili ću te zadaviti! . taj snažni poj više stotina ljudi zatočenih u sremsko-mitrovačkom kazamatu. Pretili mu surovom kaznom Videći mladog. Brozovog ministra. zahvaljujući proti Savi znali liturgiju napamet. nije naletela na Mileta Đurđevića. zbog navodno lažnog prikazivanja stanja u našoj zemlji. Prota Sava. uleteo Radovan Marković. A ta ćelija je. Sve dok jedna američka novinarka. Ta ćelija je gubilište. ističući da su svi oni protivnici komunističke diktature. Milenović je ostvario svoju pretnju . Dedijer je preveo da je osuđen kao opasan staljinista i protivnik demokratije u zapadnim zemljama. psujući Đurđevića i preteći mu surovom kaznom. stasitog Đurđevića. tu spremnost na svaku žrtvu u slavu Gospoda Boga.je lagao bez trunke stida. svog imena. ućutao je. srčanog i umnog protu Bankovića! Ni zločinca popa Zečevića. svog korena. služio je liturgiju. novinarka je zastala pred njim i upitala prevodioca: ko je ovaj mladić i zašto je osuđen. Đurđević je rekao da je osuđen na deset godina robije zato što je pripadao ilegalnoj organizaciji koja se opirala komunističkom nasilju i lecima pozivala narod na građansku neposlušnost. bez ležaja. njegovu volju. zabranjen ulazak u Jugoslaviju. šef zatvorske Udbe i jurnuo na protu Bankovića hvatajući ga za gušu. Ni ono što je usledilo. Ne znam koliko je vremena prošlo ali znam da je u sobu. I kako sada. sa gvozdenim vratima sa kojih kaplje voda na betonski pod. I čudiće se. vodenički kamen koji melje čoveka.Đurđević je tri meseca prolazio kroz uobičajenu torturu. da zaboravim ovog šabačkog viteza. svoje istorije i časnih predaka. u sivoj robijaškoj odeći. a upravnik robijašnice Dušan Milenović je besneo. ovog u to vreme mladog Đurđevića koji se. Neka se zna čitaće ih. kako smo preživeli tolika nasilja nad umom i životom.odjeknula je zastrašujuća pretnja po zlu čuvenog Markovića. Neka ostane u zapisima. koja je bila na čelu delegacije stranih novinara. I čudiće se. dostojanstvo i čast. bez ijednog detalja crkvene odežde i crkvenog znamenja.. i na svaki hrišćanski praznik. Ni ovo mučilište nije slomilo protu Savu Bankovića. prigušen šakama ovog zlikovca. da on nije staljinista nego antikomunista. praćen stražarima sa uperenim mašinkama. I kako su se neki ljudi ovog tla lako i brzo odricali sebe. bez stolice. ali da me zaustaviš u molitvi Bogu ne možeš! Bio je ideal mladih I nastavio je prota Sava Banković da poje liturgiju sve dok Marković nije stražarima naredio da ga vežu lancima i odvedu u betonsku ćeliju. Čim je Marković skinuo ruke s njegovog grla. usudio da pred svojim dželatima kaže istinu! Ne dam ni protu Bankovića? Onog plemenitog. a zatim dugo govorio o mučenju. Dedijer je zanemeo. svršenog studenta iz Šapca koji je znao engleski jezik.

.Petnaest krsnih slava i petnaest Božića i petnaest Vaskrsa proveo je prota Sava Banković u sremsko-mitrovačkom kazamatu. u kučevskoj opštini. otimali se o Priboj četnici i partizani. Da ne dužim ovu jezivu priču: šumskom testerom sekli su ga na komade! Da zaboravimo? Da oprostimo? Da ove mučne prizore potisnemo iz pamćenja? Da zaboravom omogućimo da se zlo ponovi? Ne! I hiljadu puta ne! Vraćam se proti Popoviću Kako da ga potisnem iz pamćenja? Njega koji je Bogu i rodu svom služio u selu Štrpci kod Priboja i drugim naseljima oko reke Lima. svetoj lozi Nemanjića. praznicima. prota. da mu skinu odeću i da mu zapale vatru na grudima! Cvrčalo je telo prote Popovića. osuđenim zbog ilegalnog štampanja i rasturanja letaka. Pričao nam je prota Sava o svom ispisniku i kolegi svešteniku Vojislavu Stojiloviću. Bez ijednog razloga. Nije znao da je imao nevidljive pratioce . Ipak. poluživ. neka trči za automobilom! Trčao je sveštenik Stojilović stotinak metara. ali duhovno jak i ponosan na svoj nepoklek pred komunističkim zlotvorima. ovi otpadnici od vere i nacije vezali su mu ruke i tako vezanog privezali za zadnji deo opljačkanog automobila. Budući da za protu Savu nije bilo mesta ni u školi ni u crkvi. pravoslavlju. a vođu ponovo izdalo strpljenje pa naredio da proti vežu ruke i noge. potpuno nevin i to izdržao. profesor. sudili. a kad je vozač ubrzao kretanje pao je i tako izmrcvaren. bio učitelj.parče proje! Samo je plamičak prokrijumčarene voštanice podsećao na njegovu krsnu slavu svetog Simeona Stolpnika..svaki njegov korak bio je zabeležen. potpuno unakaženom. a naročito njihovog vođu Krcuna izdalo je strpljenje. o Konkordatu i krvavim litijama u prestonici na kojima su i vladike i sveštenici i vernici štitili čistotu pravoslavlja . Zašto ja u ovom podsetniku za komuniste i one koji kriju njihove zločine ovoliki prostor posvećujem proti Savi Bankoviću? Zato što je nama mladima. u svaku kuću s radošću ulazio i radosno ga dočekivali. ali su njegova usta zanemela. tragače. Presreli su protu na putu. svetom Savi. Nisu ga. o našoj mučeničkoj crkvi kroz vekove. godine smrtonosna sumnja pade na kuću prote Popovića: on. Limom oticala i krv. Prota je bio omiljen. svetiteljima. Svi smo u otporu komunističkom nasilju hteli da ličimo na njega! Sve što smo naučili o hrišćanstvu. ponovo je osuđen na četiri godine robije! Kad je. iz čiste obesti. Nekako oko Božića 1946. I tu je bio pod prismotrom. . Dobruna. o vladiki Nikolaju Velimiroviću. Izdržao je prota Sava i poslednji dan svoje petnaestogodišnje robije. prota odbijao svaku pomisao da ima kontakt sa generalom. Tu su mu. bio u naseljima oko reke Undrulje. uzeli ni za crkvenjaka. do Ruda. Trebalo je to tako i za vreme italijanske i nemačke okupacije.. ispitivali ga. iz straha. duhovnik bez premca. o Vidovdanu i Kosovskom zavetu. fizički potpuno oronuo.sva ta temeljna znanja stekli smo zahvaljujući učenju prote Bankovića. Prota se dugo lečio melemima i govorio da ga je Bog sačuvao da bi mogao da svedoči. na slogu. zna gde je general Draža Mihailović! Tako mislili gonioci. krštavao i venčavao. dovučen u selo Rabrovo. Prota je bio na službi u selu Srednjevu. bilo ga je ponovo u robijašnici Sremske Mitrovice: na montiranom procesu. Ništa od njega nisu mogli da saznaju. Rekli su mu: ako hoće da živi.. našao je utočište u manastiru Ravanica u Vrdniku. padale ljudske glave. pozivao na trpljenje i strpljenje. Možda ga je uoči Božića pričestio? Išao je tih dana prota do Višegrada. išao na konju i pešice. A kad se našao izvan zatvorskih zidina za njega nije bilo ni posla ni hleba nasušnog. u požarevačkoj nahiji. Umesto slavskog kolača . koga su komunisti usmrtili na svirep način.

nije. podići kapele. hladno oko srca? Šta bi rekao danas. Danju vatrometi slobode. kraljevački kajmak.. Kad god bi Broz podigao prst. odeću i obuću. uparađenog i sa ordenjem na mundiru. kožne jakne i mantile. u poslednjih nekoliko godina neka stratišta obeležena su . Voleo bih da sada sretnem tog oficira i da ga upitam: nije li mu dlan izgoreo od Brozovog stiska i da li mu je. naravno. krampom. naravno. srpski komunisti skokom. Zato postoji telefon u servisu: Za sutra pirotsko jagnje. Kad bi Broz spustio prst. obećavali. dok su bili u opoziciji. osakatili. Ako su oni zaboravili. misle da je i narod zaboravio. izgona miliona ljudi. ovako naotimali. Proleteri se izborili da imaju sluškinje. strica. odsečenih glava. utamničili. E. jednu njegušku šunku. su pisale. Broz je okom. neko i pomislio da drugaricu generalicu ili drugaricu pukovnikovicu ili drugaricu partijskog sekretara vidi na pijaci sa zembilom u rukama! Ne. podići beleg i napisati od čije su ruke pali. kundakom Crkva je izgrađena dobrovoljnim prilozima građana. Osećam kako mi dlan još gori od vreline tog stiska”. Bez majke. Neće biti spokoja Pa. Da nije bilo Broza. ljudi dolazili na stratišta. napljačkali. naputovali. kačicu homoljskog sira. Ranije su.teže optužbe nije moglo biti. Bilo je to. Hoće li se najzad saznati koliko su Brozovi “oslobodioci” ubili Srba? Hoće. posle krvavog rata na tlu Brozove Jugoslavije. opljačkali i . Kad bi se. naravno. uglavnom rodbine žrtava i onih koji nisu izgubili . Istina. Da su bar jednom došli u novoizgrađeni hram Svete Petke u Šapcu primetili bi na stotine. Sećate li se onog Brozovog oficira. Kad bi. poznato mi je. na prvu godišnjicu smrti njegovog vođe i učitelja. pohraniti kosti i lobanje.Presude je izricala mržnja Ko nije bio za Broza.zaboravili su adrese gubilišta. posle “Bljeska”. pa i hiljade. srpski komunisti bi osuli rafal u Srbe. tu je posluga. Šapčani sve pamte. Nema grada i varošice bez masovne grobnice komunističkih žrtava. Presude je izricala mržnja. bez istrage i suđenja. bio je optužen da je protiv svoga naroda . optuženi su da su protiv svog naroda! Teže optužbe nije moglo biti. onog što je odbijao da se pozdravi desnom rukom? Za rodbinu i prijatelje imao je objašnjenje: “Hoću da sačuvam topli stisak ruke druga Tita. da će otkopati masovne grobnice. Crkva je podignuta blizu više puta rušenog drumskoželezničkog mosta odakle su komunistički dželati. Neko ispriča kako je ostao bez oca. ako dođu na vlast. pošto bi ih pre toga mlatnuli maljem. dede. Oni koji nisu bili za Broza. Sledili su ga. otiskivali svoje žrtve u Savu. ne bi bilo ni onih servisa za snabdevanje porodica komunističkih funkcionera. brata. stilski nameštaj. pozlaćene tanjire. jezerima i planinama.krstom. noću masovna ubijanja. Nijedna nije obeležena a sve su poznate.nikom ništa! Ni mrtvi ni rodbina žrtava neće imati spokoja. novine. zbilja. mogli da imaju one tajnovite “diplomatske magacine” u kojima su za bagatelu uzimali engleske štofove.. valjda. upaljenih voštanica. možda. niko razuman nije očekivao da drugarica generalica ili drugarica predsednica pripaše kecelju i pripremi večeru. naslikali na televiziji i u novinama. srpski komunisti su podizali nišan. da nije njega. sad. Ne. Zbog neviđene pohlepe bili su poslušni. čim se iz vlasti uklone oni koji kriju komunističke zločine! Ne može da ostane: pobili. naodmarali u raskošnim vilama na još raskošnijim ostrvima. Kad su došli na vlast . Rodbina pored tog krsta pali voštanice. prognali u tuđinu. tri kila zlatiborske pršute. tu su servirke. sekirom. tu je visokokvalifikovana kuvarica. “Oluje” i otimanja dragulja srpskih zemalja.

Kopaonika. Časopis . koja je sebe volela da zove oslobodilačkom.osećaj za samilost i solidarnost i koji se groze zločina. lepše. Zamalo da se zaboravi. most koji okuplja. veru. Sve do proleća.oni aktiviraju eksploziv i most pada u Savu. Šapčani su jedinstveni i po tome što imaju časopis posvećen ovim surovim događajima ideološke zaslepljenosti. bogatije. bolje reći probisveta. Iz Šapca i okolnih opština. Nas. Užica. Tačno na današnji praznik nova vlast. nekakvim zakonom o izjednačavanju u pravima jednog nacionalnog. Samo četiri dana kasnije počinju likvidacije na mostu. Celja. U dosadašnja četiri broja na oko 400 strana časopis je obelodanio 448 imena i adresa žitelja Šapca i okoline pobijenih na železničkom mostu i bačenih u Savu. godine: “Sećanje na današnji dan pre 61 godinu iz temelja potresa dušu svakog normalnog čoveka. godine Nemci napuštaju Šabac . Maribora. lažnim penzijama za pripadnike ravnogorskog pokreta. rodbinu žrtava i mladost koja gotovo ništa ne zna o komunističkom nasilju. dvadeset.njih oko dve hiljade! Tako su se bar hvalili počinioci. Srušeni most je baš kao stvoren za obračun sa narodnim neprijateljima . I nije ovo jedini znak sećanja na žrtve. Kako ubiti Srbiju Nevernici i siledžije izvršili su strašni sud nad nevinim ljudima. Deset. NJihov cilj bio je jasan: dokrajčiti Srbiju. Maljem. da neće dozvoliti da žrtve komunističkog terora padnu u zaborav. koji niko ne brani. pamćenje. Ni u porodici. Kraljeva. hrabri da Most ništa neće pokolebati. Priboja. Most je najsuroviji podsetnik za komuniste i one koji bi da sakriju njihove zločine. Knina. kao večnog sećanja na žrtve komunističke tiranije pomogla je i šabačka opština. pobiti bolje. I tako pola veka. Valjeva. Mladenovca. E. čitaoce. godine nevino pobijenih građana Šapca i okoline popeo se na oko dve hiljade. U napušten grad. Komunisti su pobili više vernika nego bezbožnici u prva tri veka progona hrišćanstva. Retko ko zavredi metak. Požarevca. Onima koje su poštedeli oduzeli su moral. domaćinskog pokreta koji brani svoju kuću i svoju decu sa pokretom koji je bio agentura Kominterne i koji se koristio nemačkom okupacijom da izvrši državni prevrat? Dobro bi bilo da do vladajuće strukture stignu reči protojereja Vojislava Petrovića izgovorene na praznik Sveta Petka u istoimenoj crkvi 2006.po tome je takođe jedinstven . I tako svake noći. ulaze oslobodioci. Časopis ima simbolično ime: Most. nekih noći i preko stotinu novih stradalnika. Sremske Mitrovice. Svedoče zapisi: dvadeset trećeg oktobra 1944. Da li vlast misli da je uspela da nas obmane nekakvim rehabilitacijama. Krupnja. Kragu jevca. Više se znalo o izvršiocima i naredbodavcima nego o žrtvama. Sekirom. Izgradnju ovog hrama. A do kraja 1946. Danas je prilika da se podsetimo svih žrtava komunističkog terora od Beograda do Banjaluke. trgovaca. Bez suđenja. Ubijali maljem i sekirom “Već uveče počinju hapšenja najviđenijih građana: lekara. . oslobodila je života na desetine građana Šapca i okoline. Most koji spaja.nezaborav. most koji traži . Mrak. proletera. apotekara. Ne zbog štednje. Novi leševi dodaju se onima što plutaju iz Jasenovca. O ubijenima nije se smelo pričati. Šapca. sveštenika. Cetinja.obelodanjuje imena dželata. Niša. Novi “oslobodioci” pokazali su se kao vinovnici najvećeg i najstrašnijeg bratoubistva i kao najgori neprijatelji svog naroda u našoj istoriji. uspešnije od njih. neće moći! Ne da Most! Ovako u uvodniku prvog broja zapisuje njegov glavni i odgovorni urednik dr Živko Topalović.

Ozrena, Avale, svuda gde je Srba bilo. U Šapcu su, bez suda i utvrđivanja krivice, mučeni, streljani nevini ljudi. Zato je i stari savski most još krvav zbog dželata: Dobrinka Pantelića, Miše Majstorovića, Slobodana Borisavljevića, Seke Devečerske, Mićana Gordića, Tome Matića, Milke Matić, Milutina Popovića, Miloša i Milke Minić. Ubijali su čime su stigli. Pamet Srbije u okovima Sa doktorskim i profesorskim titulama bilo je više od sto robijaša. Među njima Dragić Joksimović, Stevan Moljević, Đura Đurović, Vojin Andrić, Kosta Kumanudi, Dragoljub Jovanović, Radenko Stanković, Lazar Marković, Sava Banković Moglo bi se o proti Popoviću dugo pisati, ali ne zaboravite da je ovo samo podsetnik. Podsetnik za komuniste. I današnju vlast koja sebe naziva demokratskom i koja bi radi lažnog mira i spokoja da sve ove surove događaje prepusti zaboravu. A u pribojskom kraju ovo protino mučenje prepričava se s kolena na koleno. Protina deca, sin i kćerka, odavno u zrelim godinama, pamte komunistički pakao kroz koji je prošao njihov otac. I kroz koji su oni prošli. Vlast bi, izgleda, bila zadovoljna kad bi bili zaboravljeni svi oni koji su preživeli taj pakao i oni koji su sagoreli u njemu. Nisu tu bili samo “žitari” i samo seljaci i jataci, mladi četnici i njihovi bliski rođaci, bilo je u kazamatima mnogo profesora, doktora nauka, poznatih advokata, visokih kraljevskih oficira, studenata, nesvršenih srednjoškolaca, pilota, književnika, trgovaca, fabrikanata. Dražin branilac ruši optužnicu Navodim samo neka imena: dr Stevan Moljević, poznati advokat i jedan od istaknutih vođa ravnogorskog pokreta, dr Đura Đurović, iz Nacionalnog komiteta generala Draže Mihailovića, dr Vojin Andrić, najmlađi doktor nauka u zemlji i vođa ravnogorske omladine, dr Kosta Kumanudi, profesor i bivši ministar, kraljevski namesnik dr Radenko Stanković, Mustafa Mulalić, publicista iz Doboja, predstavnik muslimana u Centralnom komitetu generala Mihailovića, dr Dragić Joksimović, advokat i branilac generala Mihailovića na montiranom procesu, major Žarko Vukosavljević, pilot i književnik, dr Dragoljub Jovanović, predsednik Zemljoradničke stranke, dr Lazar Marković, profesor i bivši ministar pravde, Metodije Milosavljević, teolog i profesor, dr Đura Vilović, književnik iz Zagreba i član Centralnog nacionalnog komiteta, kapetan Andra Lončarić, Milan Rajić, profesor i jedan od onog besmrtnog Bataljona 1.300 kaplara, dr Nikola Popović, rektor Beogradskog univerziteta, dr Dragoslav Stranjković, profesor Teološkog fakulteta i poznati istoričar, dr Milan Žujović, profesor i bivši dekan Pravnog fakulteta, Dobrica Bojović, sin vojvode Petra Bojovića. Dodajem ovom spisku još neka imena: Selimir Ranković, Vladeta Kuzmanović, Časlav Protić, Bora Pekić, Sreten Popović, Perica Jovanović, David Damjanović, Perica Radomir, kapetan Čeda Milošević, Dragan Topalović Gorolomac, Blažo Božić, sin prote Andre, koji je streljan u kragujevačkom krvavom oktobru 1941. godine. Dok je Blažo bio u Sremskoj Mitrovici njegova sestra Radmila robijala je u Požarevcu i kasnije na podmukao način bila ubijena. Imena ovih intelektualaca, profesora i doktora nauka pominjem u znak neizmerne

zahvalnosti što su nama, čije je školovanje bilo prekinuto, davali časove i držali predavanja iz svih onih predmeta predviđenih za maturante i studente. Njima zahvaljujući sticali smo neophodna znanja iz svih oblasti života. Za nas, koji smo godinama bili utamničeni, Sremska Mitrovica je bila univerzitet. Primećujem da čelnici današnjih političkih stranaka, bar onih značajnijih, ne pominju imena istaknutih ličnosti istoimenih stranaka koje je komunistički režim krvnički progonio, hapsio i na montiranim procesima osuđivao na robiju. Jedan od prvaka Demokratske stranke bio je advokat dr Dragić Joksimović, branilac generala Draže Mihailovića pred komunističkim sudom. Odbrana je, kažu, bila briljantna, ali je zasmetala Josipu Brozu, pa ga je ovaj u svom govoru na Cetinju pomenuo i dao signal da ga treba goniti. Tri godine je Udba stvarala prilike da uhapsi dr Dragića. Kad je konačno uhapšen u 56. godini života bio je izložen takvoj torturi da je ubrzo umro u robijašnici Sremske Mitrovice. Pamtiće ga Srbija pamteći način na koji je potpuno razbio laži Miloša Minića, državnog tužioca u procesu generalu Mihailoviću, laži Komunističke partije i njenih komiteta. Starom Kumanudiju 13 godina robije Znaju li možda današnji radikali da je dr Lazar Marković, profesor Beogradskog univerziteta i ministar pravde u Kraljevini Jugoslaviji bio član Glavnog odbora Radikalne stranke? Uhapšen je 10. novembra 1944. godine i pravo je čudo kako su mu “oslobodioci” poštedeli život, držeći ga u zatvoru dva meseca. Ponovo je uhapšen u septembru 1945. godine zajedno sa Kostom Kumanudijem. Osuđen je na šestogodišnju robiju u najsurovijem kazamatu, u Sremskoj Mitrovici, u kojoj je ribao nužnike i hodnike. Kad se posle izdržane kazne našao na tzv. slobodi nije imao od čega da živi. Nije imao penziju, ni bilo koja građanska prava. Ponovo je uhapšen i držan tri meseca u zatvoru. Ta tri meseca bila su dovoljna da ga dovedu na ivicu smrti, umro je u 73. godini. Predsednik Narodne skupštine, ministar, profesor pravnih nauka, istaknuta ličnost Demokratske stranke dr Kosta Kumanudi upoznao je u poznim godinama svog života torturu komunističkog režima. U prvom talasu suđenja “neprijateljima naroda” osuđen je na 18 meseci zatvora sa prinudnim radom. Te 1946. godine njemu je bilo 78 godina. Osuđen je zato što je navodno pripadao nekom podzemnom parlamentu koji se suprotstavljao komunističkom režimu. Ovde se otvara glavno pitanje: ako dođe do njihove rehabilitacije, hoće li se saznati imena onih koji su im sudili, koji su ih mučili, prebijali? Lako je sada naći sud koji će da ih proglasi nevinim. I lako će biti brisani iz evidencije osuđenih. Možda je i to deo nečijeg cilja: da se izbrišu iz spiska protivnika komunističke vladavine! Drugim rečima: Srbi su oberučke prihvatili komunizam, niko se nije bunio, nije bilo gonjenih i osuđenih Šta od takve rehabilitacije ima žrtva? Ništa! Nevinom je proglašavaju oni koji su joj sudili! Nigde vinovnika njihove tragedije, nigde sudije, tužioca, islednika, batinaša, lažnih svedoka. Zločin, dakle, niko nije učinio! A zna se da nema zločina bez zločinca! Rehabilituje žrtve, a njihovi dželati slobodno šetaju ulicama i primaju debele penzije! Eto, tako izgleda rehabilitacija žrtava komunizma na srpski način. Bogoljub - pravi bogoljubac

Vlast sada, vidi se, ispunjava nečiju naredbu za rehabilitaciju pojedinih žrtava komunističke tiranije, ali je sasvim izvesno da neće navesti ime nijednog dželata. Zašto? Pa valjda zato da se dželati, a ima ih, ne bi uznemirili i da njihova deca i unuci ne bi saznali da im je i otac i deda do ramena u krvi srpskog naroda. Šta se krije iza ove podmukle zavere ćutanja? Očigledno je: kriju se komunistički zločinci, kriju se dželati i ubice. Ispada da su žrtve same sebe cinkarile, same sebe uhapsile, same sebe okovale, same sebe mučile, same sebe osudile na smrt ili na tešku robiju. Komunističkih sudija, tužilaca, lažnih svedoka, dželata, nije ni bilo! Osim toga, žrtve kao da nisu imale ni poroda, ni roda, ni braće ni sestara, ni stričeva ni ujaka, ni dece ni unuka. A ako su ih i imali, da su izgubili pamćenje. Pa da je i tako, nije ih zaboravio Bog. Vlast Boga ne pominje ni u zakletvi. Vlast se kune u - ništa. A ko se kune u ništa ni na šta se nije obavezao. Ko u zakletvi ne pomene Boga, ne može se nadati Božjem blagoslovu. Oni koji Boga ne pominju, u stranku se zaklinju. Vi koji niste prošli kroz pakao robijašnice u Sremskoj Mitrovici niste mogli da upoznate Bogoljuba Markovića, ali ste svakako čuli za njega. Nije imao ni 20 godina kad ga je valjevska Udba osakaćenih ruku i nogu otpremila u Sremsku Mitrovicu. Da svojom pojavom, svojim izgledom unese strah među robijaše: gledajte šta sve može Udba! Udba je mladom Bogoljubu Markoviću nekim strujnim udarima osakatila ruke i noge: spržila ligamente na zglobovima, koji su ostali deformisani do kraja života. Bogoljub je bio visok, i bio je lep, i bio je kao što mu to i ime kazuje, bogoljubac. I bio je seljak, ali otmen, pravi gospodin. Bog izmiruje račune Ko je i zašto unakazio Bogoljuba Markovića iz sela Petke kod Lazarevca i kako je Slobodan Penezić Krcun na lazarevačkom drumu izgubio glavu Bogoljub Marković je iz sela Petka na koje se naslanja grad Lazarevac. Selo pobožnih ljudi. Hram posvećen svetoj Petki u centru. U tom hramu je Bogoljub Marković poneo svoj krst. Bogoljub je bio - četnik! Nešto manje od tri nedelje. Ni dobrovoljac, ni mobilisan, ni naoružan. Sasvim slučajno. Ovo je njegova priča nama koji smo s njim delili sudbinu Brozovih zatočenika: -Šutirali mi neku loptu - krpenjaču na poljančetu blizu moje kuće. Svi smo bili maloletni, neki dečaci su izbegli iz Beograda i smestili se kod rođaka i prijatelja u Petki. Rat još besni, mada je septembar 1944. godine. Odnekud naiđoše četnici, zovu nas da krenemo s njima. I stvarno, krenemo nas četvorica, a njihov komandant kaže da nam neće dati oružje, da će brinuti o nama kao o svojoj deci. Rekli su nam još da može da naiđe neka druga vojska i da nas pokupi. Kako streljati dečaka Nije dugo trajala ta avantura - najviše tri nedelje. Dečaci su spavali u kućama i štalama, ponekad na otvorenom. Jednog jutra od onog četničkog odreda nije bilo ni traga ni glasa. Tako dečaci ostanu sami i odluče da se vrte svojim kućama. Niko nije slutio zlo koje ih je čekalo na povratku. Iz daljine su videli neku vojsku koja se kretala lazarevačkim drumom. Kad su stigli do puteljka koji vodi u Petku, videli su da vojska na kapama ima petokrake zvezde. Bogoljub Marković je skočio u dubok kanal pored

Mašući kandilom upitala je uplašene žene da li koja od njih veruje u Boga. upitao: -Otkud vi? -Mi bili sa četnicima! . drugi profesor u negotinskom . pa ako Boga ima neka je kazni za ovo što će da učini. i sme li se reći da je Bog izmirio račune? Seljaci iz Petke. Služio samo Satani U ovaj podsetnik ušla je Nada Mijušković. pričali su očevici. vodim borbu protiv Hrista!“ Njena borba nije dugo trajala. I osuđen na višegodišnju robiju. Ovo je samo podsetnik U ovaj podsetnik ušao je i „podvig“ čuvene skojevke Mileve Kovačević. Vladimir se izmetnuo u zlo. Ne žele da bude brisan iz evidencije osuđenih. -Sa četnicima! Gde su vam puške? -Nisu nam ni dali puške! Vukli nas sa sobom desetak dana i ostavili. ko je naredio da se ubiju trojica dečaka. iznenađen susretom sa dečacima. u kome je bio. neoprezno. dok su trojica dečaka izašla na drum. To je poslednja slika koju je video Bogoljub Marković. Tog časa naišao je džip i dečacima presekao put. koja se „proslavila“ jurišom na hram Svetog Nikole u Grahovu sa čijeg je ikonostasa skinula kandilo i donela ga na silom prikupljen zbeg žena ovog kraja. načitan. iako je u to vreme njen brat Vladimir bio javni tužilac grada Beograda. Iz džipa je izašao visok čovek u uniformi. -Zadojeni četničkom ideologijom! Pobiti! Opoganila kandila iz crkve Niko se više nije usudio da uzme dečake u zaštitu: prislonjeni su uz jedan stari. Velimira i Branka. Za njega se. Bogoljubove sinove. Imala je Nada još dva brata . I osakaćen. Dve godine kasnije Bogoljub je uhapšen. Naprotiv: žele da tamo ostane. zatreba li. govorilo da je obrazovan.jedan je bio sveštenik u čačanskom kraju. Može li se.oca i majku. Nije dugo živela. u Petki. veliki hrast i pobijeni. pominjali su gospoda Boga i svetu Petku. velikom brzinom skrenuo je s puta i udario u onaj stari hrast. sestru. koja je kao „opasna četnikuša“ osuđena na višegodišnju robiju. ali da se zna ko ga je onako u najboljim godinama osakatio da bi time potvrdio svoju odanost Josipu Brozu. povijenih leđa i. pametan. među njima i Bogoljub. Vladimir je bio guja-otrovnica: u ime komunističke partije osudio bi i one koji su mu podarili život .ostavili su za sobom časne tragove.čuo se glas dečaka. ako je bila na suprotnoj strani. druže Krcune. Pevala je: „Ja sam pravi komunista. ali jadna je ona pamet koja je upregnuta u . braću. vrle kćeri Ilijine. čuo je u isto vreme glas još jednog oficira: -Nemojte. molim vas! Pogledajte te golobrade dečake. do poslednjeg časa ispoljavala mržnju prema hramovima i Bogu.puta i tu ostao.čuo je Bogoljub zapovest ovog partizanskog oficira. Ali. ali je. Pominjao je Krcunovo ime. Niko se ne brije. koji i danas žive na očevini. Pričao je. negdašnja studentkinja iz Arilja. Dvadeset godina kasnije Krcun je nastradao baš na tom mestu: automobil. Mi krenuli kući. istina. To su još deca. niko neće navesti da traže rehabilitaciju za svoga oca. -Pobiti! . Zatim je bez trunke straha i stida zadigla suknju i opoganila kandilo.

Kad se Nada. čijeg su oca zatvorili komunisti. Ako to kaže. mada je najviše doprinela da se znatan broj mladih ljudi „upiše“ u četnike. I gde su bile žene jataci Dražinih saboraca koji su ostali u planinama. a on. Tu je Nada Mijušković upoznala apotekaricu iz Beograda. više od tri decenije proveo je u invalidskim kolicima kao bogalj čiju su sudbinu svi žalili. Pitala ga je da li poznaje apotekaricu iz Beograda. A taj upis je tekao ovako: bila su dva stola. u koritu. Vladimir se svega dobro sećao. izmoli od Gospoda milost za moju decu. Niko nije znao za . pomozi. I gde su bile one kojima je komunistička vlast otela imovinu. rođake Dražinih oficira i boraca. pričaće mi mnogo godina kasnije. Nada je bila mlada i lepa. zaštiti ih. on je sazdan od zla. Gospode. I Tebi se molim. bolesne kičme. sestre. moleći se Bogu da ga surovo kazni: „Hleba imao. jedan pored drugog. E.Ko te je toliko ucvelio? Kome upućuješ tu strašnu kletvu? Kletva iz očajanja -Kunem javnog tužioca Vladimira Mijuškovića . Ostadoše mi deca bez zaštite. -Koga to kuneš. Skraćujem priču jer je ovo samo podsetnik. on je zlo. u svoju karijeru i u svog Broza koga je on. supruge. Gospode. Nikad neću moliti Boga da mu oprosti. ali nije bila aktivni četnik. on misli da je moćniji od Tebe. ali ga ne mogao svojim rukama dohvatiti“! Strašno. molim se da dugo živi i da svakog dana pominje zla koja je učinio. javnog tužioca Beograda. ne ugasi mi nadu. verovao je samo u sebe. kao i njegova klika. ne! Nikad. deca od osam i deset godina.dabogda hleba imao a ne mogao ga svojim rukama dohvatitiBože. da niko neće verovati da je brat na tako visokom položaju dozvolio da mu sestra bude na robiji. pa još svršena učiteljica. sačuvaj. on svakome želi zlo. . da te sustignu njene kletve!“ Komunisti se sjajno drže Nije Vladimir verovao u kletve. a što je još gore Nada nije smela da kaže da je reč o njenom bratu. majku dvoje maloletne dece. Ne. pruži svoje moćne ruke i zakrili moju decu. Na to je Nada rekla: „Ne daj. Nada gleda kako ova žena svake večeri odnekud vadi malu ikonu. on nije čovek. surovo. bila zgranuta. zvao maršalom. A Nada Mijušković? Jeste ona ideološki pripadala ravnogorskom pokretu. ojačaj. mislila je da će sve robijašnice pomisliti da je ubačena kao Udbin agent. Priča se završava surovom zbiljom: Vladimir se u punoj snazi i na vrhuncu karijere teško razboleo da nije mogao da se služi rukama i nogama. ostade mi majka bez zaštite. vesela i nasmejana i nije za čuđenje što je za njenim stolom bila gužva za upis. čijeg su muža komunisti uhapsili. a za onim drugim jedva po koji golać. Bogorodice. a nju osudili na robiju da bi mogli da joj konfiskuju imovinu. ne prepusti me očajanju. to je Nadu Mijušković koštalo teške robije u požarevačkom ženskom kazamatu gde su bile kćerke. posle višegodišnje robije našla u Beogradu. Tebi se molim. Govorilo se da je Mijušković pisao optužnicu protiv generala Draže Mihailovića koju je pročitao pukovnik Miloš Minić. ohrabri. pa su se ljudi po svojoj želji upisivali u četnike i partizane. u svoju partiju. nije verovao u Boga. sestro mila? . on je na smrt osudio moju bolesnu majku! Ne molim se ja Bogu da on umre. Bože. pomozi da prežive. sveta Petko. majku osudio na robiju. i Tebe molim.kominternovsko-komunistička kola. brat. Nada je. ponovo je posetila brata Vladimira. Apotekarica je pominjala njenog rođenog brata Vladimira.pitala je Nada Mijušković šapatom unezverenu apotekaricu koja je svaku reč zalivala suzama. kleči pred njom i moli se Bogu i svetiteljima: „Gospode Bože moj. oprosti mi što molim da kazniš onoga koji mi je priredio ovoliko zlo . Taj gazi preko mrtvih da bi se dočepao visokog položaja i da bi se dodvorio Josipu Brozu.on je uništio moju porodicu. on je osudio i moju decu i mene. majku dvoje maloletne dece.

. kakvi bakrači! . -Baš zato si nas izdao.zavapio je Lazić. kaže. treći izginuli kao četnici. Jednom mu se omaklo da izbroji 19 zrna. . Lazić pokuša još nešto da kaže. blizu Gornjeg Milanovca. određivao zrnevljem kukuruza! Kukuruz je držao u zemljanoj posudi na stolu pa je zahvatao šakom i prosipao po stolu. ali ga.onu kletvu nesrećne apotekarice: „Hleba imao. ni više“. za tu duhovitost osuđen je na sedmogodišnju robiju. kao što pamte i prepričavaju zlo njenog brata Vladimira i njegovu tragičnu sudbinu: hteo je. Lazići su bili nekako po strani od svih ideologija i svih oružanih jedinica. ako nije na smrt. Tek ostala je jedna jedina kuća bez crnog barjaka. gledajući ga prezrivo.glavne poluge vlasti su i dalje u njihovim rukama“. Koliko je žrtava na duši sudije Vojnog suda u Beogradu majora Miljana Stijovića koji je visinu kazne. četvrti kao partizani. da bude iznad Boga. banuše u selo ljudi u kožnim mantilima. na radu. Sećam se onog našeg vojnika koji je bio oduševljen našom vojskom koja je uspela da odgaji ljubičicu belu i plavu tešku po sto kila! E. otkopčavajući mantil da bi se videlo kako je naoružan.hranili su ga gurajući mu mrvice hleba u usta. Ovo potresno svedočenje vezano je za selo Svračkovce. drugi su stradali po logorima. Kad major Miljan sudi Nada Mijušković je živa i zdrava. kad su naizgled umukle puške. a zatim glasno brojao. ni moji sinovi i rođaci. desiti da je rehabilituju sinovi onih koji su joj sudili.odbrusio drugi. nesrećnik. U narodu se znalo da takve mantile nose samo ljudi iz Ozne. pa je strah obuzimao sve one čijoj bi se kući približili. I tako oznaši banuše pred kuću Miluna Lazića. a prema izdajnicima ne treba imati milosti . Moglo bi se. Zatekoše ga samog. ne mogao dohvatiti svojim rukama!“ Hleba je bilo za bivšeg javnog tužioca i okorelog komunistu Vladimira Mijuškovića.Znate da nigde u ratu nisam bio. Dakle: 20 godina robije nekom nesrećniku. Na kućama u ovom planinskom selu vijorili su se crni barjaci u znak žalosti za onima koji su izgubili život. Posle rata. -Kakav Bog. dabogda. -Ovo je jedina kuća bez crnog barjaka! . ali ga treći preseče psovkom i optužbom: . ali se komunisti sjajno drže . Ni manje. koji je služio satani. -Božja volja! . Tako je Vladimir Mijušković okončao svoj život. ona je nastojala da strpljivo i neumorno bude na strani onih kojima je Bog putovođa. Kuća Miluna Lazića i njegovih sinova. Bez crnog barjaka Odmeravao je domaćin Lazić trojicu nepoznatih i pogledom nastojao da dokuči razlog njihovog dolaska.kao da izreče smrtnu presudu onaj što je pokazivao pištolj. bolešljivog. pa je pomalo kivan na sebe govorio: „Da ne dodajem kad ti je sudbina tako odredila!“ Tako je presuđivao major Miljan i posle svake presude očekivao unapređenje i povećanje plate. I zašto? Zato što je pod prisilom dao hranu nekom odmetniku koji je neko vreme bio pod komandom Draže Mihailovića. možda ocu petoro dece koja će ostati bez hranitelja.oglasi se jedan od trojice. Ni ja. pobogu ljudi? . ako ne i oni koji su presuđivali jer su se oni posle „demokratskih promena“ i rušenja komunističkog režima našli i u pravosuđu! Promućurniji građani su to stanje ovako tumačili: „Pao je komunizam. Bio je toliko uvežban u tom poslu da je uvek bilo između 15 i 20 zrna kukuruza. Neće Nada tražiti rehabilitaciju i sudsku potvrdu da nije osuđivana. I danas meštani Arilja pamte njenu dobrotu i plemenitost. 20 godina robije. Neke od njih pobili su Nemci. ostali ukućani behu u polju.pribrano odgovori domaćin. Ako ih je bilo 20 bio je pun ushićenja pa bi rekao optuženom: „Puna kapa. Nije dugo čekao. Za razliku od brata Vladimira.To je izdaja! -Kakva izdaja. ali ga on nije mogao dohvatiti svojim rukama .

od crvene kuge!“ I seti se: onaj ko puca u ikonu svetitelja. pre bi se moglo reći da su ljuti i gnevni jer donošenjem ovog zakona vlast kao da pere svoju savest. Nove laži i prevare Šta još piše bivši robijaš Karapandžić? Oni na koje se ovaj zakon odnosi ne mogu biti zadovoljni. na život. -Sve si nam pokvario. Lazićevi sinovi još istog dana okačiše na kuću crni barjak. stranih plaćenika. prebijani fizički i psihički. kamenolomu. na izgradnji autoputa Beograd . Zlo nikome nismo učinili. a ne pitati one koji su preživeli krvave kazamate! Može li se rehabilitovati batinjanje. Ko je ubio mitropolita Da je htela. -Ama. . zatvaranje. mada veće poštovanje zaslužuju ožiljci na telu i duši stečeni u Brozovim kazamatima. umiruje sebe kao da nešto radi za proganjane i obeležene.drhtao je nesrećni Lazić. na Lonjskom polju. Kuršum je prekratio njegov život. ljudi.Zagreb.želela nešto dobro da učini mogla je da se ugleda na Poljsku. Uvek misli da je skuplji metak od čovekovog života. ali ima neprobojnih zidova zavere i podozrenja! U vreme izdržavanja zatvorske kaz ne morao je da radi u zatvorskoj radionici. Ne samo što neće u zaborav.vikao je onaj koji je prvi progovorio. ko je za to nadležan. Češku. Hrvatsku. ko ubija Boga u sebi i „ubije“ Boga na ikoni. Briše se.otkuda general Peko Dapčević na Bukulji Zakon se odnosi i na rehabilitaciju onih koji su bili zatočeni na Golom otoku i drugim . Gospode. tako da vlast prodaje tuđu imovinu i ubire prihode.nastavlja Karapandžić . . šta vam je? . Ne pitaj.videćeš metak ispaljen rukom osionog bezbožnika koji ratuje protiv Boga. čovek mu ništa ne znači. Oni.Bog je tako hteo. Srbija je jedina zemlja koja nije izvršila denacionalizaciju. Oznaši su ga mrtvog ostavili na kućnom pragu i pohitali da nekome. Može li tako? Kad „narodni neprijatelj“ izdrži kaznu i nađe se na „slobodi“ vidi koliko je izopšten: nema zaposlenja. I šta sada? Sada se to po milosti vlasti menja. na seči šume. a dobro mnogima. lišeni prava na slobodu. kao da ništa nije bilo. čitaoče. na reč. ideološki posrnulih nesrećnika. Karapandžić je od rane mladosti upisan u crne knjige kao buntovnik protiv komunističke tiranije. nego se pomoli Bogu i kaži: „Sačuvaj me. izolacija. Na političke zatvorenike taj prinudni rad nije smeo da se primenjuje. na pasoš.-Pokvario si nam prosek! -Kakav prosek? . nego neće ni rehabilitaciju negdašnji đak užičke gimnazije Vasilije-Vasa Karapandžić. da li je ovo moguće. napišu izveštaj da u selu Svračkovcima nema nijedne kuće koja nije u crno zavijena.Zbog tebe ne možemo da kažemo da je selo stradalo sto odsto! Jedino se na tvojoj kući ne vije crni barjak. sećanje opomena. Ako je vlast . gubitak građanskih prava pa i prava na školovanje. na rad. čak ni ravnodušni. Davali smo svima. Sloveniju. sve! . Ako se nađeš u porodičnom hramu Karađorđevića na Dedinju. optužba. Nije dovršio. . Ovako on na ponuđenu rehabilitaciju u otvorenom pismu otpisuje vlastodršcima: „Kako rehabilitovati čitavu armiju narodnih neprijatelja.Ne razumem. međutim. zagledaj se u čelo Pantokratora . pa čak i na Rumuniju i Albaniju. na Bukulji kod Aranđelovca ubio mitropolita Joanikija . proganjani. vlast je mogla da otkrije ko je u proleće 1945. izmučeni. To su ljudi sa 70 i više godina. ali kako da budu pošteđeni iscrpljivanja oni koji su hteli da ruše blagotvorni komunistički poredak. izdajnika. ostaju i dalje ono što su bili.jedva izusti već preplašeni Lazić. u rudniku. gladovanje. danas u godinama koje izazivaju poštovanje. robovski rad. Priča đaka Vasilija Može li se ovaj čin rehabilitovati? Ne! Jer onaj metak je podsetnik. na izgradnji vila za komunističke funkcionere. nema školovanja. samica. omalovažavani. slobodnu misao.

šta da rade s njim. stanova. nego i sporazum o zajedničkom napadu Nemaca i partizana na četnike i saveznike u slučaju njihovog iskrcavanja na crnogorsko primorje. vlast je mogla da otkrije ko je u proleće 1945. utamničenih po kazamatima. koljite. tučeni. mogla je nova. General Nedić nije smeo da se pojavi pred bilo kojim sudom! Zašto? Zato što je znao da je Josip Broz bio saradnik Kominterne i Gestapoa! Znao je general Nedić za novinski papir koji je Gestapo poslao partizanskoj komandi u Užicu u jesen 1941. koliko je od crkve i naroda oteto zadužbina. pitajući ga. Ili kad se otkriva ono što bi ona htela da sakrije. popov sin. na šta je on dodao šta sa ostalim. mlinova. uzgred. godine. Šta su sve otimali Prijatelj koji je čitao neke delove ovog Podsetnika. koliko neopojenih masovnih grobnica. ubijenih sveštenika. da general Nedić. buntovnik protiv komunističkog nasilja. ribnjaka. Bilo ih je više od 70. vinograda. ubijajte samo neka nam je Broz živ i zdrav. kuća. među njima je bio Luka Vukmanović. godine. radite s njim šta hoćete. koliko osakaćenih. da li je igde bilo takvog greha. odbija sa prezirom ponuđenu rehabilitaciju. izolovani. Što je obračun bio nemilosrdan i surov. Naravno da je sve bilo režirano. koliko srušenih i oskrnavljenih hramova. kao što je znao za one sporazume Brozove i nemačke komande u Zagrebu 1943. predsednika Vlade nacionalnog spasa za vreme nemačke okupacije. najbližeg i najodanijeg Brozovog saradnika. žarite. Otuda danas. Tempo ih je pitao šta će sa ostalima. to i sa njegovim bratom! Bože. a nije. mogla da napravi bilans: koliko ubijenih. Nudi čitavo brdo dokaza šta je sve demokratska vlast mogla da učini. otvoreno govori o onome o čemu vlast ćuti.tu im je presečen put i tu su ubijeni srpski sveštenici. demokratska vlast da sazna ko je i kako usmrtio generala Milana Nedića. i spasilac stotina hiljada srpskih izbeglica. kao obećana penzija pripadnicima ravnogorskog pokreta kojima se vlast brutalno narugala. Da je htela. godine na Bukulji kod Aranđelovca ubio mitropolita crnogorsko-primorske mitropolije Joanikija Lipovca. to je zato što su se međusobno dobro poznavali i primenjivali isti metod represije. Vasilije Karapandžić. Nije to bio samo sporazum o nenapadanju. Da li je samo Brozov general. rekao mi je da nijedna vlast.stratištima. Vlast očigledno misli da se žrtvama komunističkog terora može odužiti tako što će ih neki sudija. nikada ne bi digao ruku na sebe. vila. ne nasedajući novim prevarama i lažnim obećanjima vladajuće strukture. pa ni ova sadašnja. A mitropolit Joanikije bio je na čelu zbega koji se iz Crne Gore zaputio prema Sloveniji . . To mu dođe kao ludom radovanje. Ali to je bila „porodična svađa“ dve partije sa istim pogledima na svet. Da je htela.jesu. pisac i rođeni brat Svetozara Vukmanovića Tempa. Kad su Tempu telefonom saopštili da su uhvatili 73 sveštenika i među njima Luku Vukmanovića. Rekli su mu da će ostale da pobiju. možda i sin komunističkog dželata proglasiti nevinim. prokazani . Nije širok krug njegovih ubica: Slobodan Penezić Krcun ili Mile Milatović? Narodu je proturena priča da je general Nedić izvršio samoubistvo skokom kroz prozor zgrade u kojoj je bila glavna Ozna za Srbiju. ne voli kad se javno. doktor teoloških nauka. junak sa Solunskog fronta. vlast je posle rušenja naopake vladavine. demokratska. Neće istinu o Nediću Da je htela. Da su mučeni. takvog jada i takve sramote! Ubijte mi rođenog brata. ne može se osporiti. palite. Peko Dapčević jedini ubica ili je imao saučesnike? Zna se da je on cetinjskom manastiru poslao vladičansko znamenje uz reči: „Vraćamo vam panagiju ovog razbojnika“.

staljinisti. konzulima. koju sam obelodanio u časopisu Evropa a koja ovako glasi: „Dabogda Dražu nikad ne našli a večito ga tražili! Tako će general Mihailović večno živeti!“ Posle promena vlast se ponašala kao da je na izborima pobedila neku demokratsku partiju. Čuo sam da neki danima nisu boravili u raskošnim. drhtali. a Ranković bezmalo na njegovom pragu. naravno. na političku scenu. strah je počeo da iščezava. Osim. najvećem na Balkanu. među ministrima. obelodanio je Leković u svojoj knjizi objavljenoj posle Brozove smrti. u stranke nagrnuli su komunisti. svesna svojih zala. otimača imovine. viču komunisti koji ne priznaju da su to. Brozovog generala Nikolu LJubičića. i u mišje rupe. Niko u pređašnjem dresu Teško je reći koliko je strah trajao. Drugo je sad pitanje što ove penzije i spomenice niko nije dobio. . Udbinih agenata. četni berberin. Ne znam da li je do vlasti doprla ona poruka seljaka sa Zlatibora. Ali. a narod uvela u bedu i glad. partizanski vojni istoričar pukovnik Miša Leković. ubica. Svi su postali demokrate. tražeći da nijedan zračak sunca ne dopre do ćelije. recimo. Ono što su komunisti uporno krili. Ali. a tom prugom tutnjali nemački tenkovi prema Sovjetskom Savezu. od naroda otetim vilama. tamni oblaci su se povukli. tako je i ne može drukčije da bude. Šta bi s crvenom bandom? Nije ovaj narod mesecima slučajno vikao „bando crvena. Razumem ja komunističku vlast koja je imala gomilu razloga da krije ovu komunističku saradnju sa Gestapoom i nemačkim oružanim snagama. Svi slobodari. predviđajući za nju penzije i ravnogorske spomenice. ali ne razumem zašto to krije i ova demokratska vlast. Nema više komunista. ali niko u svom pređašnjem dresu nego u novom sa oznakom demokratije. u vladi. strepeći od odgovornosti. svi branioci demokratije i otadžbine. doušnika. ako je tako.svi smo mi sada jedno. vlast je lako mogla da sazna ko je i gde usmrtio generala Dražu Mihailovića. bogme. titoisti. tamničara.ona se. stanovima. čiji su projekat i izgradnju nadgledali Milovan Đilas i Aleksandar Ranković. je li tako? Tako je.mogla je da ispita Miloša Minića. sluđena. bando crvena“ ne sluteći da će možda tu istu „crvenu bandu“ gledati u parlamentu. Dobro. dovela državu do ivice ponora.Znao je general Nedić kakve su sve usluge tada Nemcima činili Brozovi saradnici: kako su im prodali nekoliko hiljada opljačkanih konja i kako su čuvali prugu kroz Vojvodinu da je ne bi napali Dražini saborci. Ta partija je unakazila lepo lice Srbije. povukla u zavetrinu. u javnost. raspitivali se kako je u zatvorima. najavljene lustracije. posebno u onom centralnom. a ne partiju s velikim brojem ubica i otimača tuđe imovine. Znali su ovo i Đilas i Krcun i Milatović . neki. grobara Srbije . marksisti. rekao je nešto kasnije. ono što nije mogao da kaže general Nedić. Dražu Markovića . svirepih mučitelja. u upravnim odborima raznih firmi u kojima se lako dolazi do para. ova vlast se ponaša tako kao da je Draža bio. preplašena. a ne komandant jedne vojske i ministar u jednoj vladi. hapšenja. ako i u toj vlasti ima okorelih komunista! Džabe ste krečili Da je htela. Ma. Ni „crvena banda“ nije ovaj obrt očekivala .i zato general Nedić nije bio izveden pred komunistički sud. I to komandant vojske koju je ova vlast u pravima izjednačila sa partizanskim pokretom. lenjinisti.svi su oni znali gde je general Mihailović ukopan. ambasadorima. u medije. od progona. Nudili su se svedoci njegovog pogubljenja. krili se. tek sve se nekako razbistrilo. ko nas onako pobi. Petra Stambolića. Đilas tada nije slutio da će se i on naći u tom zatvoru. ali vlast nije bila voljna da ih čuje! Mogla je demokratska vlast da sazna i za Dražin grob .

Osim toga. njihovo osvajanje vlasti. baraba. to ih je ohrabrilo. pa su lako došli do zaključka da su i „posle promena“ oni ostali u vlasti. A zadatak je bio da partiju nagrize iznutra. verovali ili ne. a ona. možda i ubica. Udbačeni u partiju To što se nikome ništa nije neprijatno dogodilo. vidim da su novi ministri i novi ambasadori sa komunističkim biografijama. svi su ih uništavali. Vidim ja koliko je sati. guranje komunista na visoke položaje. Ne znaju oni to. krsnom slavom za koju do juče nije znao! Onda priznaje da je bio u Komunističkoj partiji. to ne može da kaže. oni su vernici.ništa: kao da ga hvali! Ali. pokvarenjak. kad mu žrtva kaže da je komunjara. U vreme uklanjanja spomenika Josipu Brozu i promena naziva ulica u gradovima. da ne pomeraju spomenike.. Rekao sam da u podnožju spomenika treba dodati jednu mermernu ploču na kojoj bi. godine zapečatio gorku sudbinu srpskog naroda. ko ote toliku imovinu. opšti prizor. da oni koji su bili žrtve komunizma mogu ponovo da se nađu u komunističkom paklu. jasno. studente. za cinkarenje. lopov. da se bez njih ne može. Neće se. što ih niko nije pitao za počinjene zločine. oni su pošteni ljudi. preživela i rušenje Berlinskog zida! Mene je jedan novinar uveravao kako je 33 godine razarao partiju čiji je bio član! Pitam ga kakav je rezultat tog razaranja. ali će tim paklom upravljati komunisti! Vidim da smo narod veoma pogodan za prevaru. Molio sam. tako zvati.zadatku! Po čijem zadatku? E. Kako zaustaviti njihove laži i njihove prevare? Devet meseci posle onog sudbonosnog „petog oktobra“ beogradskoj publici predstavljena je moja knjiga „Crvena kuga“. pošten demokrata. na nekoliko svetskih jezika. nisu u tome učestvovali.otkuda ovolike masovne grobnice žrtava komunizma. ponekad. Partija.. da je razjeda i razara. svi su bili ubačeni među komuniste.. bogoradio. turiste iz belog sveta. Ovaj . stari ravnogorac. Imajući u vidu prerušavanje komunista. nikad se u njihovim kućama kandilo nije gasilo. molio sam Srbe da to ne rade. Veliku salu u opštini Vračar u Beogradu ispunila rodbina žrtava komunističkog terora: jecaji i suze. ali da je u nju ušao po . austrougarskom feldvebelu Josipu Brozu srpski komunisti podigoše ovaj spomenik na njihovu večnu sramotu i sramotu ovog grada! Rekao sam dalje: dovodite đake. . Vidim da smo bili neoprezni i da smo po ko zna koji put bili prevareni i da se komunisti prevarom bave u vidu zanata. kumio. Upozorio sam: kad nam unuci odrastu neće verovati da su komunisti unesrećiteljima Srbije podizali spomenike. slobodar. akademik Dušan Kovačević i Matija Bećković. ko nas ojadi. Govorili mitropolit Amfilohije. otimača tuđe imovine preko noći postaje zaštitnik tuđeg života. U nekim gradovima dolazilo. tražio sam da se izučava veština komunističkog prerušavanja: kako se od ubice. to ih je povezalo. do verbalnih sukoba žrtve komunističkog terora i njenog vinovnika. Kaže mu da je lažov. da ne uklanjaju nazive nekih ulica iz naših gradova.. bile uklesane ove reči: Najvećem srpskom neprijatelju. za ubistva. Boško Obradović. smanji državu koja se neko vreme zvala uža Srbija. on se čudi i pita: zar ti ne vidiš da ona više ne postoji?! Nema kraja njihovoj bezočnosti. kažite im kakva je zla Josip Broz činio. kako je rasparčao Srbiju i kako je Ustavom iz 1974. dr Dragoje Todorović. njihovo uvlačenje u stranke sa demokratskom oznakom. tamničara. Vidi žrtva da ne može ni da uvredi onog ko je do juče bio vlast. I vidim. Ne dirati spomenike To je postala opšta tema. učvrstilo. naravno. ovaj cikne da nije i zakune se. tražio sam tada da se na Beogradskom univerzitetu osnuje katedra na kojoj će se izučavati komunizam kao najveće ljudsko zlo.

Rano sam. Strah će navesti neke da posegnu za tuđim biografijama. Koliko su mogli. U našem selu bilo je dosta narodnih izdajnika. Neko je u naše selo doneo knjigu o Marksu i ja sam to čitao i tumačio drugovima. Dede mi nije žao. i pune. ostane Ulica Slobodana Penezića Krcuna.. odista. One njihove stare. Na svetosavlje se danas pozivaju i oni koji su svetog Savu proglasili „izopačenim“ i „trovačem mladih srpskih duša“. jedna ulica u Kragujevcu dobila je ime ubijenog ministra. siromašni napoličari. nego ih se boje i bili bi srećni kad bi grom udario u te arhive u kojima se. U mladosti sam raskrstio sa religijom.zlom maćehom. izazivao sugrađane!“ Kradljivci biografija Nije ovo bilo u nekoj dalekoj zemlji i u daleka vremena: sve je bilo kod nas i juče. O svemu postoje tragovi. Ja sam ih sve imao na spisku i kad su došli naši oslobodioci .. opet. seljačke porodice. u prvom redu. Broza danas optužuju oni koji su mu verno i slepo decenijama služili. . ubijajući ih u ime zle ideologije ili su im otvarali vrata u Brozovim kazamatima. Na srpstvo se danas pozivaju oni koji su se davno rasrbili i Srbiju proglasili . Na Boga se. recimo stare partijske knjižice. pune odanosti Brozu i Partiji. godine ubili Milorada Draškovića.Moji su pomagali narodnooslobodilačku borbu. a potom. ali treba dodati da je bio jedan od najvećih dželata! Tako i sa Ulicom Bate Jankovića u Čačku . osvrćući se. ovoj ulici dali su ime Draškovićevog ubice Alije Alijagića! Ta ulica možda i danas postoji. Napali i svetog Savu Milosrđe danas pominju oni koji su bili najnemilosrdniji i prema svojim najbližim. ministra unutrašnjih dela.Neka. Crkvu danas „štite“ oni koji su je najviše ružili i revnosno optuživali.. oni koji su ubili Boga u sebi. Kad su komunisti u leto 1921. Šta se to sa ljudima dogodilo? Promena svesti? Naknadna pamet? Zakasnela saznanja? Podastiranje novih činjenica? Staro čišćenje u novim okolnostima? Strah? Iako bi im valjalo dati odstupnicu i reći da ima od svega pomalo. Kad su komunisti došli na vlast. ostaje.. pozivaju dojučerašnji bezbožnici. bio je zakleti . ljubavi prema Marksu. još u detinjstvu. i pune mržnje prema Bogu i crkvi. Neće ih ni televizija ni štampani mediji da svojim mučnim pričama ne bi remetili jedinstvo i slogu. recimo.. pa su me rano primili u SKOJ. Među njima i moj deda...treba u dve-tri reči saopštiti ko je bio ovaj krvnik. prepuni mržnje i zla. čuvaju i njihove biografije. i pune osvete prema „narodnim izdajnicima“ .ne da im više ne odgovaraju.ja sa im spisak predao. tako. U Srbiji nema spomenika žrtvama komunističkog terora. kad progovore žrtve.. Kad se napravi bilans njihove vladavine. zapaža tragove svojih napisa: „Crkva diže glavu!“ Ispod krupnog naslova je njegov preteći podnaslov: „Zmiju treba tući u glavu!“ Prepoznaje teoretičar i drugi svoj naslov u novinama: „Nosio badnjak. maljevima nastojali da ubiju Boga i u svojim protivnicima. Roditelji su mi napredni ljudi. nemaju ni priliku da progovore. Na pamet se danas pozivaju oni koji su svoj narod decenijama raspamećivali. Žrtve još ćute. Oni Srbi koji su uklanjali spomenike Josipu Brozu i koji su menjali ulice komunističkih dželata pomažu komunistima da njihova zlodela padnu u zaborav. uz druga dokumenta. Možda ih treba razumeti Kako bi danas. lepo složene. Šta da učini onaj veseli teoretičar marksizma-lenjinizma koji danas. osetio tegobe nenarodnog režima Karađorđevića. ali biće ga. strah od dojučerašnjih tragova. Komunizam je takvo zlo da bi u svakom gradu trebalo da postoji neki znak kao simbol tog zla. neko mogao da priča svoju staru biografiju: „Potičem iz radničke.

sekretar komiteta. Jedino tu nije ušao. novopečenih vernika.bili smo bogati. Bio je šef policije. Prezirao je vernike Prijatelji mi ispričaše tragikomičnu priču o njemu: -Bio je nekad sekretar najmoćnije partijske organizacije.“ Da bude svetac u rezervi Bio je šef policije.. crkve i manastiri nađoše se u opsadi skorojevića. ali nije bio svetitelj. to je stablo bezmalo iščupano iz korena. Nije to grančica božićnjeg drveta. Rekao im je: „Kakvo krštenje. oni sa iskustvom. da su sveci zauzeli sva mesta. ako se odmah ne krste. Vedrio i oblačio. direktor preduzeća.. hiljade karakteristika. nadao se. Oni su to.. kad su zlotvori došli. Kad su jednog novopečenog vernika u poznim godinama upitali zašto nosi brojanice.“ Oslušnimo sada novu biografiju istog čoveka: „Ne znaš ti. ali će negde biti zapisano da ga je on jedini nosio kroz grad čitava 24 časa ranije. koji minut kasnije. Vaskrs. Prvo su mi.. izbaciti iz kuće. Zapretio je sinovima i unucima da će ih. prijatelju. Bio je srećan kad je za nekoga mogao da napiše da je „moralno-politički nepodoban i verski zatucan“. Ne trebaju mu. -U tome i jeste stvar . predsednik opštine. sekretar komiteta. uprtili na leđa ovo stablo i nosili kroz grad da ih svi vide. predsednik opštine. A. U vreme straha od sopstvenih tragova. odgovorio je da je to najlepši ukras. One za koje je saznao da slave svoju krsnu slavu.. kad Božić. Sutra će mnogi nositi badnjak. šta sad hoće? . dva dana uoči Božića. dobro. iskren je. sutra je Badnji dan . U našoj kući se. neke je blago osuđivao na partijskim sastancima. a druge grane paraju površinu snegaÖ Možda bi prošao nezapaženo da se. moji sinovi verski zatucani!“ Ljudi se možda menjaju. bili su na oprezu: primetili su da je naišao jedan talas koji više liči na pomodarstvo nego na iskreni prilaz Bogu i crkvi koji podrazumeva ispovest i pokajanje. u duhu pravoslavlja. Na Tucindan. . kakvi bakrači! Nisu.isterali su me iz šestog razreda jer sam pisao antikomunističke parole. veselnik. i nastade jagma za krstićima. Mučna. kao on sada. Oteli su nam gotovo svu imovinu. hapsio u ime naroda i komunističke partije. Sve je. narodni poslanik. smatrao je otpadnicima od društva. jedva dočekali. ikonicama. okitili su i svoje automobile. lišiti nasledstva. -Pa. Stablo na desnom ramenu. oni bi. hteli su i ranije. Božić i Vaskrs. a on je. Bilo je malo ljudi na ulici. Bio je prvi.On je poranio.pitao sam. Tim crkvenim znamenjima. svetački se ponašao prema onima koje je progonio. veli. Tako sam i vaspitan. viđen je neobičan prizor: gotovo praznom ulicom sporo se kretao čovek s badnjakom na leđima. U školi sam zbog toga imao muke . radio po savesti. Toliko je radio .. bogami. brojanicama. hteo da bude primećen. ubili dedu! Oca su mi kinjili zato što je bio simpatizer četnika. Prezirao ih je. valjda. Mudriji sveštenici.Srbi! Da jesu. svojom rukom. A imali su šta da nam otmu .Dao je sebi prednost. . -Hteo bi da onim istim ljudima piše nove karakteristike. nije vratio.kaže mi prijatelj. jedan novopečeni pravoslavac neutešno se razočarao. nije ni grana. -Ali. Priča o jednom veselniku koji je nosio badnjak pre Badnjeg dana zaslužuje da se nađe ovde. prilagođavaju prilikama.kažem pomalo naivno. po svom skromnom priznanju. znalo kad je krsna slava. misle da će tako izbrisati pređašnje tragoveÖ Podsetnik: Čim je čuo da je crkveni kalendar popunjen. ali im on nije dozvolio. mnogi i ne znajući njihovo značenje. nekrštena čeljad u kući. Ispisao je. ne shvatajući njegove motive za ovaj čin. da im kaže da nisu u dovoljnoj meri .krstonosac. šta sam ja sve pretrpeo pod komunizmom! Duga je to priča. doduše.

Skoro ga je u jednoj ovčarskoj svetinji videla i njegova žrtva . Nije ova brojka tako krupna u odnosu na oko sedam miliona Srba koji nisu bili zaraženi ovim opakim virusom. da su bili progonjeni. zazirali od njega. Kad je malo olabavila komunistička stega. I to je ona nepravda koja neprekidno boli. I bilo im je dobro u doba vladavine Josipa Broza. bilo je oko 700. Po tragovima će ih pamtiti. Otkriće se njihovi tragovi. konzule. Nije on primitivan i glup da veruje u kojekakve popovske prevare. navodio neke njihove zločine. Trajalo to dugo. ćutali kad bi on naišao. ali da zlotvori nisu uspeli da ih odvoje od molitve. Svetislav Basara na Kipru i Krinka Petrov u Izraelu. Po tragovima će ih tražiti. zna se to. ali je na groblja i sahrane odlazio. Žrtva gleda vinovnika svoje nesreće. A u Srbiji.sedi doušnik do igumana i nešto mu šapuće na uvo. ambasadore. A snalažljivi jesu: brzi u promeni stranačkog dresa. i sada im je. partije.000 članova Saveza komunista! Oni su bili najgrlatiji i najagresivniji u rušenju Miloševićevog režima. Govorio je rado o „četničkim koljačima“. Tako je narod umesto komunista na vlast doveo .sva mesta zauzeta! Kad bi bar mogao da bude svetac u rezervni. Sve je na njemu. upravitelje raznih ustanova i preduzeća bira i predlaže od onih sedam-osam miliona čestitih i umnih Srba. kad je nastalo višestranačje. lepo. da li je rekao da se kaje što je bio član i doušnik partije koja je unakazila srpski narod. Ne stignu li njih. Nepravda ume da boli I to je žrtvama jedina uteha: neće prevaranti moći da prevare Boga. poslanike.000 članova Komunističke partije. Srpsko selo se najviše odupiralo: nije uspela gotovo nijedna partijska organizacija i nije se održala nijedna zadruga. onoj koja nije klecala pred komunističkom silom i koja se Boga ni za trenutak nije odricala stalno je grozno. skrivali tamne biografije. Boga i hrama. kad su počeli izbori za razne uprave. spremni na sve samo da im bude dobro. Verovatno mu priča ono što danas pričaju svi doušnici: da su bili žrtve komunističke tiranije. Vešti za obmanu Sve što su izučavali na kumrovačkim. U hramove nije zalazio. bilo zakržljalo osim ušiju: one su bile razvijene. Od tada ga viđaju po crkvama i manastirima. ali neće prevariti Boga. gleda u igumana i misli: lako će ovaj doušnik prevariti kaluđera. mišljenja. kao silikonske . Kad se režim zaljuljao. zahvaljujući lažima i pretvaranju. ako se uprazni mesto. ovom nesrećniku.njima će reći kakve su tragove za sobom ostavili njihovi očevi i dedovi. Pa. desio se najveći apsurd: umesto da za odbornike. LJudi su se plašili. govorili da su po .za ojađeno srpstvo da je zaslužio da uđe u crkveni kalendar.komuniste! Otuda smo imali samo tri ambasadora koja nisu bila zaražena komunističkim virusom: Dušan Bataković u Atini. dečanskim. zlatiborskim i drugim kursevima komunisti su primenili u novonastalim prilikama: krili su jedan drugog. napredne. gradonačelnike. Nije na sahranama odbijao ponuđenu voštanicu. pa i posle pada Miloševića. ideologije. Ne zna se kako je bio plaćen: po glavi ili paušalno. da li je rekao koliko je ljudi ojadio. osječkim. naći će njihove potomke . vukli su jedan drugog na visoke položaje. sve do trenutka kad „služba“ nije više bila voljna da čuje svoje doušnike. nametnuše se iz one grupacije od 700. mada su neki tvrdili da je to radio iz mržnje prema narodnim izdajnicima. a srpskoj nacionalnoj sirotinji. pa u doba vladavine Miloševića. A to su bili svi koji nisu bili za Tita i partiju. izbegavao je „taj opijum za narod“. Seljak je pokazivao više pameti nego takozvana srpska inteligencija. Kad tamo . mada ju je odmah lomio i bacao.čuo je nadaleko i to što je čuo prenosio je krišom do onih koji su bili plaćeni da sve čuju i sve vide. ministre. Ne zna se da li se ispovedio i pokajao.

. kleli se u krsnu slavu. a njegove spomenike podizali na planinama i u gradovima.mnogi su pratili njegove pokrete. najstariji monah u svetoj Žiči. ne sluteći kraj jedne surove avanture Podsetnik: Bila duhovna akademija pred hramom Svetog arhangela Gavrila u Zemunu. mada je baš tih dana srušen Berlinski zid.oproštaj sa jednom epohom koja je u crno zavila milione građana. visokog i snažnog. Dodaje da je počinio dosta grehova. za koju decenijama nisu znali. Organizator: tadašnji jeromonah Filaret... Priča otac Gerasim kako su bili navikli na njega i na njegove lepo presavijene novine u džepu. držeći njegovu voštanu figuru pred novim kabinetima. no u Marksa i Engelsa“. Ne traži on. Kaže da je sekretar pevušio: „Ne verujem u nebesa. To posmrtno zvono nije doprlo do sluga Slobodama Miloševića i njegove supruge . njihove slike na stolu. Daleko od vere u Boga Muči me ova zagonetka . Ne krije čovek da je nosio komunističku partijsku knjižicu i da je slušao sekretara partije: ko ovu knjižicu nosi. ali se nada da će mu neki vladika sve oprostiti.Pokret za Jugoslaviju. Neko vreme nije ga bilo pa se i monasi zabrinuli: gde je njihov uhoda? Kad je narod u većem broju posećivao hramove. Činio je to tako napadno da je izazvao čuđenje . sadašnji vladika Mileševske eparhije. Rušenje ovog zida bilo je posmrtno zvono komunizmu u Evropi . kaže..prilazim nepoznatom čoveku i pitam zašto se svakog trenutka krsti. Nešto pokradenih para ostavljali su crkvama. nije vodio nikakve razgovore. samo je gledao okolo. Muvao se po hramu.sa kakvim se ljudima i nevoljama susreću. ništa džabe. Priča oca Gerasima Šta bi sve mogli da ispričaju pojedini monasi i sveštenici . a kleli se i u generala Dražu. predstavljao se na neobičan način: u desnom džepu sakoa nosio je Borbu dok je ona bila organ Komunističke partije. u zrelim godinama: on se svakog trenutka krstio.neki su u poznim godinama prvi put ušli u crkvu gurajući se prema oltaru i prema pevnici. Kasnije je umesto Borbe nosio list Komunist. raspitujući se kako bi mogli da budu članovi raznih foruma u crkvi. nije ništa zapisivao.zadatku ubačeni u partiju. Ne pričam ja ovo zbog Miloševića i komunizma u Srbiji. Bojim se da je ovaj nesrećnik zauvek izgubljen čim misli da se grehovi mogu otkupiti. naprotiv.u to vreme njima sam posvetio pet obimnih knjiga. Još nema ni nagoveštaja o padu komunističkog režima. Nije se on krio. Nije u njegovom džepu . Otac Gerasim. ne poziva se na Boga i crkvu nego na Marksa i Engelsa. Vidljiva. no u Marksa i Engelsa . priča o jednom nesrećniku koji ih je često uhodio i koji se nadmeno ponašao . nego zbog jednog neobičnog susreta i događaja. lepo presavijena Borba simbolično je označavala da njen nosilac pripada toj partiji. Na toj akademiji sam govorio o srpskim junacima iz otadžbinskih ratova . Sve je to trebalo da posluži kao obmana i izvlačenje para iz srpske političke emigracije. On kao da je očekivao to pitanje: kaže da se svakog dana prekrsti 27 puta. liturgiju su brkali za metalurgijom. hramove je zapljusnuo talas novopečenih vernika .ona je u tom času osnovala Jugoslovensku udruženu levicu i Savez komunista . trebaće mi da se prekrstim 27 puta na dan da bih nadoknadio ono što se nijednom nisam prekrstio. Neki su mislili da mogu da se cenjkaju s Bogom i da od srpskih vladika otkupljuju svoje grehove. Hoće da mi to ovako objasni: ako mi Bog bude dao da živim još ovoliko koliko sam dosad živeo.u hram je ulazio s rukama na leđima. U vreme kad se zaljuljala komunistička vlast. pojavio se i on. Sve crkvene pojmove izgovarali su pogrešno: za njih je nafora bila nićifora. svetost je za njih bila svetlost. Posmrtno zvono komunizmu Ne verujem u nebesa. U velikoj masi sveta pred hramom primetio sam čoveka.pevali su neki nesrećnici.

da ne dužim priču. prkosili crkvi. Sada im je. baš ovaj prota postao toliko omiljen da ga pozdravljaju čak i preko ulice. tradicije i običaja. U vreme velikih demonstracija protiv komunističkog režima. Pokajao se? Uplašio se? Deca ga navela? Prota ga ništa nije pitao. ali takva su vremena bila. hvatali se za dugme da odagnaju prisustvo „popa-baksuza“. mada se znalo da pokojnica nije pripadala partiji koja se ponosila petokrakom. da te bratski i hrišćanski zamolim da mi nešto učiniš. Vera u Boga i partija nisu mogli zajedno. i brojanicama oko ruke. obično. okićenim ne krstićima kao simbolom hrišćanske vere nego krstovima od gotovo pola metra. Onaj što je u džepu nosio Borbu i Komunist mislio je da može: vukla ga molitva u hram. svoje pravoslavne vere. uoči praznika. svoje krsne slave.vraćali su ga. Ostala je zagonetka da li je bio bliže veri ili neveri.zna on ko se nije pokajao za svoje pređašnje postupke. o čijem značenju nemaju pojma. koji ga nikad nije primio da mu.lepo se videlo Pravoslavlje. govorio je čovek zatvarajući vrata pred protom..Zna prota Branko pojedince kojima je Broz pomogao. Iznenađenje je bilo potpuno: prota je prepoznao čoveka iz svoje parohije. najednom. Kaže otac Gerasim da je nestao kad mu se učinilo da su opet ojačali komunistički bezbožnici. oglasio se nezvani gost: Došao sam. Nije on u tome bio usamljen. nametljivim vernicima. osvešta vodicu. A komunistički režim je nosio strah: svaki čovek je bio pod prismotrom. proto.. prisluškivan.. o ovim istim ljudima koji su ranije nosili crvene petokrake zvezde i crvene partijske knjižice i parole na kojima je crvenim slovima pisalo „crkva diže glavu!“ Oni su u hram ulazili po zadatku partije. I. Ima ljudi koji u strahu učine i poneku gadost i glupost. jedne večeri. a branio se pred doušnicima da čita partijske listove. nasleđene od predaka. vičući: „Pomoz Bog. čovek je. dabome. Prota je poštovao svačiju volju. a zna i mnoge koji su služili Brozu. mada mu je bilo teško na duši kad god bi se uverio da se neko udaljuje od Boga. praćen. Da mi osveštaš ovo parče mermera s krstom. „doskočio“ je jedan čačanski sveštenik za koga kažu da je veoma duhovit i da nema dlake na jeziku. jer je ovo samo podsetnik. hoću da ga prelepim preko one crkvene petokrake na grobu moje žene: znam da sam pogrešio. Reč je.više bilo ni Borbe ni Komunista . dobri proto!“ A prota sačeka da onaj koji ga pozdravlja priđe. od koga se branio onim novinama koje je nosio u džepu. novine Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve. sa strepnjom pokucao na vrata kuće pomenutog prote. On je decenijama bio meta otpadnicima od vere i nacije . „TITOVDAN“ Šta navede onog veselnika da se odrekne Nikoljdana. pa kaže: „Broz ti pomogao!“ Ne kaže to prota svakom . sahranjivali svoje bez krsta i opela. Jedan je svojoj preminulog supruzi na čačanskom groblju ostavio znak vidljiv izdaleka . i da za novu slavu izabere „Titovdan!“ A šta je „Titovdan“? Je li to dan Titovog rođenja ili rođenja nakazne republike? Ili možda dan kad se Tito uselio u .. Krst preko petokrake Čačanski prota Rako ima neobična iskustva s ljudima koji su bili daleko od bilo koje vere osim vere u usrećiteljski komunizam. „Ne trebaš ti meni“. Takvi su.crvenu petokraku zvezdu. nazivali pogrdnim imenima. terali neki inat. kad je masa sveta na ulicama vikala „bando crvena“. Čovek se prilagođavao vremenu i prilikama. Broz ti pomogao Lažnim. Posle nekoliko dana one crvene petokrake na čačanskom groblju nije bilo. podizali nadgrobne spomenike pa i na njima ispisivali čudne poruke i znamenja.

brčkali u ovim bazenima. dobijali takve činove i tolike penzije i kad bi čuli za Modeljanije. Lotreka. Tajno.niko! Zaboravljaju pri tom da upitaju sebe: šta bi oni imali da nije njega? Šta bi oni radili. spomenike. „historijski“ i „ćim prije“. on ima najlepše žene. Velaskeza čijim su slikama ukrašeni njihovi dvorci. on ima narod.. koja je za ovu priliku malo skraćena. Ako je neko od ubijenih ljudi sa mosta rehabilitovan. a priča se o padu komunizma. govorili su šapatom. ulice. od koga bi. u sebi. on ima najbolje. da nije bilo njega. on ima gradove. prodaja te zemlje i tih lokala upravo cveta „u ime naroda“.. još uvek nije razorena. već vraćene kuće. zemlja.kraljev dvor na Dedinju i otuda poručio njegovim ukućanima da se ne vraćaju u svoju kuću! A može biti da je „Titovdan“ onaj dan u kome su Broz i brozovići pucali u čelo Pantokratora u dvorskoj crkvi. da nije bilo njega. čime bi se bavili. pa i tad šapatom. Leševi plutaju Savom U časopisu Most navedena imena žrtava. od čega bi živeli. kad bi se. lokali. kad bi tako otmeno otvarali boce šampanjca. bez njih. „Kartagina“. rehabilitaciji i povratku otete imovine još traju. čiju bi travu kosili. kome bi vodu nosili. Broz bi bio niko i ništa bez srpskih komunista. stigla do vladajuće strukture: obmane o „onim“ penzijama.000 Srba! A zatim se pita zna li neko ijednog koji je osuđen zbog tih zločina? I ne samo to: političke likvidacije su još uvek u Srbiji normalna stvar. odnosno DB. dočepali ovih raskošnih vila. Šta bi Broz bio bez Srba koji su ga podržavali i podržavali: govorili su. to bi značilo da su vama. retko među sobom. nije. Umesto toga. ali i njihovih vinovnika Prota Vojislav Petrović u svojoj besedi navodi da su komunisti u ratu i posle rata pobili 800. zbog njega. najbolje vile. bez njih bio bi . bez sumnje. oni su ga gledali sa zlobom: on ima najviše. kad bi se. dvorišta u koje su se uselili ti nesrećni oslobodioci. Protina beseda. a koja je posredstvom časopisa Most doprla do sluha nacije. . ne bi imao ništa. naslednicima. da nije njega.

vunu i drugo. bez straha i ulizivanja. odbili su. godine. na Savskom mostu. Krznar Vučko Milosavljević prepoznao je Sretenovu bundu na jednom oficiru OZNA“. novembra 1944. da nam je više ovakvih časopisa koji otvoreno. kamenoresca. 27.i sav uzbuđen i uplašen. pa su ga obukli i tajno. U punoj tajnosti stolar Canić napravi sanduk a leš bude dopremljen iste noći. Srba Mumalo. tako su ga „oslobodioci“ odmah poveli u Šabac. šapatom reče: „Učo. Leko Ninković Rebronja i Budimir Todorović Roda.Eh. Jedina krivica mu je bila što je bio pametan. Stanislav Matić Koščura. šta da radim s njim?“ Odmah obavestismo njegovu ženu Terezu i voskara Bogoljuba Stojanovića. Kad sam im zatražila potvrdu da smo izmirili dugovanje. Za sve ove muke i teškoće koje smo prežvljavali tužile su nas ulizice i izdajnici: Mlađo Živanović. sahranili na Kamičkom groblju.ne sećam se imena. Čuli smo da je streljan na Šabačkom mostu i da je u zatvoru bio mnogo mučen. Bio je samo u gaćama. u Mačvanskoj ulici pod brojem 4. Majku su terali po kulucima i oduzimali nam sve iz kuće . Kažu mi: „Sad smo mi sila. oktobra 1944. Dolazak partizana u Lipolist iskoristili su Jocini neprijatelji Živojin Božanić Žoka i ostoja Selenić Krcun. piše Zagorka Pavlović iz Beograda. iz donje Sipulje. sin pokojnog profesora Đorđa. Kako su ga tada opanjkali. a sila Boga ne moli“. ispričao je za Most: „Negde oko podne. godine i više o njemu nismo ništa znali. Moj stric Jovan Ikonić Joca Paskurica bio je delovođa u opštini Lipolist. kako bi zadovoljili ličnu mržnju i zavist. Dođoše crni dani „Kako dođoše na vlast komunisti. kapetan duge plovidbe u penziji. Odveden je 8. prijatelj viđenih ljudi u selu. Opojao ga je pop Dragić. kamenoresca. Sretena Bujuklića. pismen čovek. dođe kod nas u stan. kasnije Stupica. Voleo bih da se nađe i objavi slika moga dede Dušana i da se podaci o njemu upišu u crkvu Svete Petke“. kasnije su stanovali glumac i upravnik Šabačkog pozorišta Mavid Popović i njegova supruga Mira Todorović. Šabački časopis je pun stravičnih svedočenja i ispovesti koje su prepreka zaboravu. na mostu je ubio jedan njegov radnik koji je bio u partizanima. za našu kuću dođoše crni dani. zahvaljuje se Udruženju građana „Most“ i navodi: „Zahvaljujem ljudima koji su potegli ovo pitanje mučki ubijenih rodoljuba iz ovih krajeva. Molim vas da sve ovako objavite jer to je cela istina“. njihovog prijatelja. Strinu su mučili i tukli tako da su joj vilice i ruke polomili. brašno. zvani Ćup. govore o mučnim godinama pod komunističkom diktaturom. koji nosi dedino ime. pre zore. Ubijen je 1945. u taljigama. Posle izvesnog vremena odveli su moju strinu Zorku i mene. U njegovoj konfiskovanoj kući. prekriven senom. ali se prezivao Vraštanović iz Miokusa . u Šapcu.pšenicu. Potresne ispovesti „Hoću da ispričam istinu o smrti moga oca Dušana Pavlovića. A unuk Dušana Pavlovića. našao sam leš čika Sretena. sav isprepadan. tatin učenik . Još tada se Žoka javno hvalio da će ga .

ni njihovi dželati. Tako je. molitva za pokoj duše i po koja suza. ko je pisao optužnicu. Joco. pope da se sretneš sa svojim Bogom!“ Mlatnuli su ga budakom u glavu i tako izmrcvarenog. ali još u životu. Kafanu Ivanovog oca u centru Lipolista. brata. U Čačku je najpoznatija ona pored Morave. čak i ako je nema. Krcun je završio u duševnoj bolnici. Gotovo da svaki grad u Srbiji ima po nekoliko stratišta. konje i stoku. da je usmrćen na svirep način. ubili i bacili u Savu. a Bog njima: Žoža je umro u štali. mislim. moćan i nemilosrdan. na sadašnjem fudbalskom igralištu i u naselju koje se zove Kazanica. mostom. Kako bi bilo. izveden je iz ćelije uz reči: „Izađi. jer ga sin nije puštao u kuću. osuđen na vremensku kaznu. odnose česmu i pokućstvo i sve to dele među sobom. u koju su pre rata često dolazili i dužni ostajali. Uz zavetnu poruku: Ne zaboravi! U poslednje vreme na ovim stratištima održavaju se pomeni: voštanice. čak i pšenicu u krstinama. među svinjama. U mučenju su se takmičili Žoka i Ostoja Selenić Krcun. nad rekom ili pored nje ostao bez oca. Domaćinsku Srbiju treba tražiti u masovnim grobnicama. Narod zna gde su masovne grobnice. Ima i poneka ispovest kako je baš tu. da sud rehabilituje protu Tucovića. a ko. nek te jedu ribe!“ Bio je to kraj muka Joce Paskurice. na toj ledini. Tu Srbiju su ubijali srpski komunisti. da neki sudija poništi staru. po kazivanju svoje majke Milke. strica. Na ovom prvom na zverski način usmrćen je čuveni čačanski prota Milan Tucović. mogu sad da te ubijem. živog kastrirali. opljačkaju i da nikome ne odgovaraju za svoja nedela. Ni sin mu nije bolje završio: ubile su ga komšije kočevima jer ih je stalno maltretirao. Krcun i Žoka ga razbijaju. a da se iz presude o nevinosti vidi ko je protu prijavio. Ja sam bog bogova!“ Komunistički moćnici su umišljali da su postali bogovi da mogu da ubiju. da je ubijen na pravdi Boga. Krcun ga je ubio. zatvaraju. ujaka. ne možete mi ništa. Oni su sudili drugima. svedoči Jocin sinovac Zoran Ikonić. a njegovoj tek rođenoj kćeri Krcun prislanja pištolj na glavu i preti: „Eto. Nestajanje Srbije Tako je iz noći u noć nestajala ona domaćinska Srbija ona Srbija puna moralnog zdravlja i moralne lepote. ko je bio u poroti. Priče o njima prenose se s kolena na koleno. vezan lancima. Ovako u časopisu Most. uoči Vaskrsa 1945. Ovo naselje je „pokriveno“ privatnim kućama i državnim preduzećima. Fizički i mentalni teror traje godinama. Kad je Ivan bratu podigao spomenik. Prota. ali one tek nastaju za njegovog brata Ivana i njegovu porodicu. godine. ko je presudio. i ispiše novu presudu da je prota nevin. Ni žrtve. nažalost. ko je protiv prote svedočio.budakom ubiti. pred tom jamom. a Žoka motkom odgurnuo u Savu i ispratio rečima: „Idi. osakate. Sve ovo svedoči da nisu zaboravljeni. otimaju zemlju. u sedećem stavu zakopali u zemlju. i bilo: danima su ga zverski mučili. na svoju ruku. poništio presudu o vremenskoj kazni i protu izveo na .

kao da umesto lopte šutiram očevu lobanju. Odustao je. zadovoljena: žrtva je proglašena nevino. o svojoj krsnoj slavi. ali se ne zna za njen grob! Ne zna se ni kako je usmrćena: maljem. Činilo bi mi se. sve mlinove i sve livade otete od srpskih domaćina? Ko će Srpskoj pravoslavnoj crkvi vratiti stotine hiljada hektara njene zemlje? Ko će otkopati masovne grobnice komunističkih žrtava? Ko će ih opojati i sahraniti? Ko će im večni pomen u kamen uklesati? Ko će od stratišta načiniti svetilišta? Podsetnik: O praznicima. sve suze i sve prigušene jecaje. sve stanove i sve njive. budakom. Ali. koji je živeo u kanadskom gradu Vindzoru. iskopao je lobanju. Ko da sabere sav očaj i sve vapaje. Gde su naše najveće grobnice? Reka Sava? Sremska ravnica. ali se zna gde je ukopan Mile Šušić. Pravda je kazano drugim rečima. čim je krampom udario u zemlju. u pravoslavnim hramovima u Torontu.gubilište? Dobro bi mislim. nego je plakao: ispod kratke trave na igralištu. nožem. sve grobove i sve grobnice nastale u komunističkoj tiraniji? Knjiga srpskih jada Ko će da popiše sve srušene i spaljene kuće. Ne knjigu. Nije igrao. Blajburg. jama Ponor između Foče i Kalinovika. tomove knjiga. Branko Pejović pali desetine . ali toga nema. koji živi u Torontu. Malo pisaca. decenijama već. a premalo istraživača i hroničara. sav čemer i jad. Nema istine a ima fraza kako je „ispravljena nepravda“ i kako je sa nevinog čoveka „skinuta ljaga“. selo Gornji Krupac u aleksinačkom srezu. sve srušene i oskrnavljene bogomolje. sve zabrane i vinograde. Slavonija. govorio je. O zločinima komunista nije smelo da se govori. Kočevje. na Lonjskom polju. Nije Siniša po njima mogao da igra. Svedoči Branko Pejović Svakog praznika ovaj Srbin iz Crne Gore pali desetine voštanica za pobijene bez istrage i suđenja Železničar Ratko Marić bio je jedan od poveće grupe koja je zakupila utrinu pored pruge u Čačku .hteo je da uzgaja povrće i tako malo obogati porodični budžet. i Dragana Topalovića Gorolomca iz šumadijskog sela Čumića. na kruševačkoj Bagdali. svaki vrisak i jauk. domaćin iz Lipnice kod Čačka. sva utuljena kandila. plemenit čovek koji ni mrava u životu nije zgazio: tako se za njega govorilo. duboke jame oko Kotora na planini Bukulji. Malo popisivača. to bilo. poznati fudbaler čačanskog „Borca“ nikad nije odigrao utakmicu na domaćem terenu. Zna se da njegov sin Siniša. tom krvavom gradilištu na kome su ubijani iznemogli zatvorenici? Videćemo svedočenje Branka Pejovića. potok Zmijanac u Boljevcu kod Zaječara. sve tamnice i sve Brozove tamničare? Ko će u knjige srpskih jada upisati sve kuće i vile. sve crne marame i crne barjake. E zna se kako je usmrćen. o Božiću i Vaskrsu neizostavno. setom. Ko će da napiše knjigu srpskih jada. a o lobanji i kostima ćutao da ne bi na istom mestu okončao svoj život. u dubini zemlje kosti su njegovog oca. Mnogo je žrtvenih polja u zemlji Srbiji.

premlad si. Petra Nikolinog. NJihov štab. Na kućnom pragu u Orasima. Boško Pejović i Bajo (Lazov) Pejović. zatim Marko (Tomo) i Bećir (Andra) Pejović. Pera. morao da im donosim i cepam drva.. Tu su namestili šporet i ja sam. Otac Nikola i dva starija brata. Ređali su se prizori užasa: jednog dana doveli su. . Zgrozio sam se.. Svetozar i Dimitrije. Ubrzo potom doveli su dvojicu braće Šćepanović.. prijatelji i ratni drugovi iz jedinice vojvode Pavla Đurišića: braća Vladimir i LJubo (Savo) Pejović. baš kao i njega sada. izbegoše u šumu. svakog dana gledao te ljude. uzeše kao taoca. pa mene. Dimitrija. Brat udario na brata Dok pali voštanice.. kaže mi otac. u julu 1941. sinovac na strica. U to vreme ubili su Vasu Jovana Đurovića. Seća se dobro tog užasa blizu velikog mosta u Mariboru.voštanica. U moje selo. Ostao sam u kući.. dovedenih iz Boke Kotorske. Ovo je za Radinoviće: Panta Aleksinog. Branko Pejović kao da ponovo gleda one surove prizore iz maja 1945. vezane četrdeset dvojicu Crmničana i sve ih poubijali iznad škole. Posle mučenja ubijeni su. Ne zatekoše oca i braću kod kuće. banuše ljudi s petokrakom zvezdom na kapi.. Posle se pričalo da su ga poluživog bacili u Begovu jamu. imena onih čijem su pokoju duše namenjene..kako partizanski tenk prelazi preko još živih tela šestorice njegovih prijatelja i saboraca iz sela Progonovići u LJešanskoj nahiji... Petra. u kamenjaru. tukli do besvesti i potom ubili ispred škole. Preostala dvojica od šestorice spaljenih bili su Vukadin Božov i Nikola Rajkov Stojanović iz sela Orasi. Desanku i Leposavu. između Oraha i Štitara. ovo za stričeve. najmlađeg brata i sestre: Daru.. bio je u školi između Oraha i Štitara. Mihajlo Vicković. Živka. Drugi prizor je još suroviji: video je ljude . Teče bratska krv nesrećnom Crnom Gorom.. uz majku Jovanku.buktinje i čuo njihove jauke. iznenada. Ovaj događaj i imena ovih nesrećnika Pejović pamti kao da su se dogodili pre neki dan. za pušku. nosim i danas. pominjući. godine u Sloveniji . Video sam kad su dvojicu Srba. Meni je tada. ovo je za mog oca Nikolu i moju braću: Svetozara. Tu sam. taj prizor. oficire Kraljeve garde. izbliza. Ove ljude Branko je dobro poznavao. molitvenim šapatom. ovo za pokoj duše trojice sinova Nikole Radonjića: Vukala. evo.. Živi su kod Dravograda spaljeni. Ubili su sveštenika Peru Vujovića iz Riječke nahije. prijatelj na prijatelja. Brozovim dželatima izručili Englezi. stalno pod prismotrom. partizanski. Prizori užasa Zakrvi nas Broz. i sliku. Veljko Mićunović.. godine bilo tek šesnaest godina . Tada sam prvi put video mrtve ljude. Senku. udari brat na rođenog brata. komšija na komšiju. rodom iz Danilovgrada. Andrija Lopičić. Znao je da su nekoliko dana ranije prešli u Austriju i da su ih.. Kako i ne bi kad su bili njegove komšije. Bili su spremni da ubiju dok trepneš. dečaka nedoraslog pušci. Kostadina Perovog. U štabu su bili Peko Dapčević.

. pa ko je kriv neka odgovara“. načinio skicu. duž puta. razoružane. krenula je i moja sestra Leposava. čas sa titovcima. Telefonski kablovi. žena i dece. urezali se u meso. kakve sreće. Pretresli su nas i pokupili.. znao sam da su živi. sve sami prizori užasa: leševi pobijenih ljudi. pešačimo u dugim kolonama.. u borbi s titovcima poginuo je moj brat Svetozar. Tamo je ostao neko vreme. Oni ga predali titovcima. stariji od mene dve godine. blizu Tuzle. i dalje prema Hrvatskoj. ono gaženje tenkom i one ljude - . Na kratko smo se videli. Nekako smo se probili do Dragovgrada. Kasnije sam preko naših poverljivih ljudi uspeo da dojavim sestrama gde je Svetozar sahranjen. Sloveniji i Austriji.. I.. tog užasa. bio i najmlađi brat. donele kosti u ruksaku. izbeglicama. u kamione i pravo komunistima u šake.našli su ga i ubili. Srbijo?! Negde kod Dravograda nađem brata Dimitrija. malo popričali i svak ode sa svojom jedinicom. Bog zna koliko ih je bilo. Vode nas dalje. neki Dubajić i reče: „Nikom od vas neće pasti dlaka s glave. Ja sam ga sahranio. ipak. Lažu! Predali su nas titovcima! Ugurali su nas. Saznao sam da je bio kurir u pošti.jedva dva-tri puta za vreme rata. ali se nismo često viđali . moje mile sestre su uspele da nađu grob. Gazili ljude tenkovima Jedne večeri došli su nepoznati ljudi u logor i ubili Sekulu Drljevića i njegovu suprugu Na mostu kod Dravograda video sam one prizore užasa. mali Petar. dalje od ovog užasa. Ni oca nisam često viđao. moj drugi brat. lipti krv.Sestre nađoše grob U povlačenju u Bosnu. NJoj devetnaest godina.. a ovi ga. Moja grupa se nekako probila do Blajburga. Nismo smeli da ga ostavimo u kući. Moj brat.. pedesetih godina. kojima smo vezani. bio je s četnicima. te smrti... Ubili dete od četrnaest godina! Čuješ li ti ovo. vezali svakog ponaosob i potom po dvojicu. vratićemo vas vašim kućama. Petar. od ove tuge goleme. Pomogli su im neki muslimani da ga otkopaju i one su. Uz put gotovo neprestane borbe: čas sa ustašama. prstenje. Lele. Ko ih je pobio? Ustaše? Komunisti? Bugari? U to vreme bugarska okupatorska vojska pretvorena je u „partizansku“ i jedan njen deo bio je upućen u Sloveniju. Tu Englezi traže da položimo oružje uz obećanje da će nas prebaciti u Italiju.. Bilo mu je samo 13 godina. da vidiš čuda. Užas! Obeležio sam grob. Idemo dalje.. čak i četkice za zube. nosio je u džepu. Tu.. kad smo se povlačili prema Bosni. Ali dečak se poželeo majke i sestara i odlučio da se vrati svojoj kući. od ovog zadaha smrti. Pohranile su ih u porodičnoj grobnici i ćutale. Sa mnom je. čas su oni zajedno protiv nas. Dođe neki partizanski oficir. pao Bugarima u šake. Bože. tih patnji! Teško je to opisati. Doveli su nas do Klagenfurta. bolje da kažem oteli sve što je bilo vredno: satove. poslali u Novi Sad. sa još nekom decom. Znale su šta bi im titovci uradili da su znali. tu su nas. Za jade se crne vratio: Čim su na Cetinju saznali za njegov povratak . Dimitrije. Sa ženama i decom. najpre. Tek.

skočio sam na jednog stražara i oteo mu mašinku. Našli smo i trećeg. Bog zna koju ćemo mi provaliju popuniti. Nisu im. pre nekoliko godina. skakali da bismo izbegli kuršume. Jedne večeri došli su neki nepoznati ljudi u civilu i ubili ih oboje. mislim. .provalija!“ Pa. Na tom putu strave i užasa u Sloveniji stradao je i naš otac Nikola. Nisu. samo da nas više ne muče. tako do Maribora. E. Toliko su se titovci pobunili da su im pretili smrću. I oni uzvratiše vatru. jadnice. „Živeo kralj!“ Bilo nam je jasno kuda nas vode i kakva nam je sudbina. Promenio sam nekoliko logora. U međuvremenu sam saznao da je moja sestra Leposava uhvaćena negde kod Blajburga. Englezi se. To su. U jednoj šumi našao sam pištolj. nisu usudili da nas vrate. kažem. veselnik. u Americi. vezane. a oni su rekli da imaju pouzdane podatke da se Petar nalazi u Londonu. U mojoj koloni. Nikolina. idući drugim pravcem od onog kojim sa ja išao. Hoću. Dimitrije je skočio na drugog . tamo ošišali i držali mesecima u zatvoru. da nema ni četrnaest godina. Izmaknem se malo i ospem rafal. sad ćeš skupo prodati glavu. čujem.čuli smo pucnje i uzvike: „Živeo Draža!“. jedan mučenik pridržava creva rukama. pušku i dve bombe. Stigli smo. A sada ovi isti ljudi govore da su pravoslavci i tvrde da oni brane ugroženo srpstvo. Bog je hteo da se naš život ne okonča. Bežali smo u više pravaca. Odveli su je na Cetinje.neka bude. Svesni smo da od onog Dubajićevog obećanja neće biti ništa. kuda će nas. saginjali se. Ostaviše ga na putu.Oprezno i neprimetno oslobodio je i mene i još nekolicinu vezanih. Sreli smo se ubrzo potom u Austriji.počelo je gušanje. onaj što je pisao o Đilasovim zadužbinama smrti. Bio je to publicista Đoko Pajković. pokušavajući da ubede titovce da je on nevino dete. ako je došao taj čas . Kad su zapovedili za izađemo iz kamiona. Ne! Morali su da skinu očevo ime. A on je već tada bio ubijen. Alija. molile su da ga vide.još je bio vezan. a Pajković u Kanadi. Dimitrije se spasao bekstvom. čak. ali je nisu ubili. Sestre su htele da na spomenik majci stave i očevu sliku. nekako da mu pomognem. do mene. Jadno je to srpstvo kad ga i titovci brane. strpali u kamione i poveli nekuda. NJega izdvojiše i ubiše sa dva metka. bili Đurišićevi četnici. Kovačević sada živi u Detroitu. ali me sprovodnik mlatnu kundakom i posrnuh. u kome sam bio. Jedina njena krivica bila je u tome što je iz četničke porodice. znam sigurno. dozvolili da na majčinom spomeniku ostane: „Jovanka. U jednom od njih bio je Sekula Drljević sa ženom. prošli smo kroz prihvatne logore i zajedno emigrirali u Kanadu. a on kaže uz osmeh: „Kući. Kuda? Pitam jednog stražara. kad smo se ponovo obreli u Austriji. ubace i brata Dimitrija. Umro je. dobro. Bežeći iz tog komunističkog pakla usput sam našao Đuru Kovačevića . zovu ga. Osveta za ono što nas je Drljević namamio i mnoge predao ustašama. Kad je neko mojim sestrama došapnuo da se naš brat Petar nalazi u zatvoru na Cetinju. a vaša kuća je . Čim smo se približili jednom brdu . smele da rizikuju. Ubiše mi brata Petra Moj brat Dimitrije uspeo je da se nekako oslobodi onih kablova kojima je bio vezan. Sutradan su nas onako gladne. Bog je udesio da u taj kamion. sad si dobro naoružan. Pejović“.buktinje.

Sve je u zapisima.ona ih je hranila kao svoju decu.Zločin protiv čovečnosti Iz moga sela u četnike je otišlo 28 muških glava. monstrum. Pa još kad danas kažu da smo mi braća! Ma kakva crna braća! Oni su se davno razbratili i braću svoju izdali. Ali. ostao u zavičaju da se do smrti bori protiv titovaca. On je s petoricom ljudi. ovi koji su ubili Boga u sebi. svoje krsne slave. u samrtničkoj postelji. oca Sime i majke Zeke. u životu sam samo ja. Uzalud se vlast trudi da nam ubije sećanje na žrtve. šestorica njih. S Vojinovom glavom na ljutom kršu konj je za kratko vreme pretrčao oko tri kilometara i zaustavio se pred kućom njegovih roditelja. svojom rukom ubili da bi pokazali koliko su verni Josipu Brozu. Neki komesar. Poznavao sam ljude koji godinama. preteći im smrću ako pored mrtvog sina ne zaigraju kolo! Šta su oni? LJudi ili zveri? Kako da potisnemo u zaborav spaljivanje živih i gaženje tenkovima? Možda nešto više o tome zna komandant partizanske jedinice major Simo Dubajić? A general u penziji Jovo Kapičić? Možda je on nešto načuo o tome? Možda je voljan da progovori? Nikad se ne zna šta ljudi u poznim godinama mogu da otkriju. Jednog dana. osakatili. zastupaju interese srpskog naroda. kao što sam rekao. u pamćenju. poveli su ih. Uzalud vlast nastoji da održi zabludu da smo mi svi Srbi i da imamo zajednički nacionalni interes. kome je pala na pamet ova surova smrt. u letopisima. a potom maljevima ubijali Boga u svojim ideološkim protivnicima.izgubili su svest i sručili se na zemlju. pa ga tako spetljanog vezali za samar na konju. u paklu Slovenije. silom. četnika. a zaboravljaju koliko su Srba. Neki su tokom rata poginuli u borbama. Najsuroviji kraj doživeo je učitelj Vojin Đurović iz mog sela. međutim. Odlučili su da ga usmrte na surov način: najpre su mu vezali ruke i noge. prebijali. neko ga je „prošpijao“. nisu mogli da umru dok nisu otkrili svoje zločine. I šta reći sada posle ove potresne ispovesti Branka Pejovića? Je li ovo zločin protiv čovečnosti? Šta bi rekao onima koji danas zagovaraju pomirenje dželata i žrtve? I šta bi rekla rodbina Vojina Đurovića. Verovatno i oni. Kad su videli ovako umorenog sina . svoje pravoslavne vere. onog dobrog učitelja sa smrskanom lobanjom koju pokazaše njegovim roditeljima. godine. pa su mu pripremili zamku i uhvatili ga. knjigama. bičem naterali konja u trk. Bože. svog Božića i Vaskrsa. neki. U to vreme krišom je dolazio kod moje majke . sačuvaj! Imati srpsko ime i prezime ne znači ništa za one koji su se odrekli svoje nacije. Nas su najviše pobili. pitao je ojađene roditelje je li to njihov sin Vojin. Pred crkvom kozaračko kolo . koji su ostali u zemlji ubijeni su posle rata. čestitih ljudi. kad su se osvestili. na obližnje gumno i terali da igraju kolo oko mrtvog sina. opljačkali ovi sa srpskim imenom i prezimenom. 1946. poput drugih. Neki od ovih zlikovaca još su u životu.

koji je stajao pred ovim istim hramom da bi u svoju doušničku beležnicu upisao imena onih koji se u njemu mole.kad je pored crkve prolazio sa svojom družinom pevali su „ne verujem u nebesa. vodi kozaračko kolo. već u Marksa i Engelsa“. Ja se zaklinjem Svetom Savi da ću istrajati na Svetosavskom putu. njegov sinčić iz istog razreda i iste škole dobio peticu iz vladanja zato što je grubim rečima uvredio protu. odan partiji. ta odanost je trebalo da bude nagrađena. nije te bilo u svetom hramu na veliki praznik“. on. novopečeni vernik u poznim godinama. nije bilo u selu.pritisla me tako da jedva dišem. počeo da pominje Boga. On kao da je izgubio pamćenje. na opštu radost meštana. slao uhode i provokatore u kuće čestitih domaćina. finansije. To on mene prekoreva. sve se zna. Neki govorili kako je otišao na školovanje. da nosi krst na grudima i brojanice oko ruke.. vidi se. Primetio to moj komšija. stvarno. Ne mogu ni u crkvu da odem. Svakog časa pominje Boga.. Posle Kumrovca još više se osilio . tako su on i njegovi poslušnici prilazili s praznim džakovima i zaprežnim kolima. pamtim sve. Odan partiji kao niko! E. Seljaci ga doduše. primetili njegovi šefovi da je bistar. on ispred crkve. tako i ponašao ..Uzvrteo se moj komšija. Nije pominjao one vatrene aktiviste koji su noću neposlušnim domaćinima palili stogove sena. Pritislo ga nešto. a čujem odgovor: za komesara! A gde je ta škola. nagovarao sinove i kćeri da iz očevih kuća izbace ikone i kandila. da vidim čudo: jednog dana. a oni kažu da je u Kumrovcu. Pa još dodaju: ko je završio kumrovačku školu. ribare. Bog nešto zatrebao. Vidi se da ima neki cilj.. a proti rasturali pčelinjak. pa mi pri slučajnom susretu kaže: „E. Omiljena parola bila im je „ništa nas ne sme iznenaditi“. NJih je dobro nagrađivao onim materijalnim dobrima koje je otimao od nas. Ne mogu da poverujem da se iz njega iscedio onaj komunistički otrov. on peva u slavu nekog Josipa Broza. Ja pojem u slavu Boga. uoči Savindana. što znači da su doušnici dobro raspoređeni On se. Prekori od nevernika Svakojakim se jadima bavio: cinkario ljude. nije imao u sebi više od pola veka. ekonomiju. Znam da Boga. Kako su koji plodovi iz zemlje pristizali. tako se ponaša. More. Zamislite: on! On koji više od pola veka nije znao za Boga. može odmah da bude profesor univerziteta! Konje za oltar vezivali Omiljena parola bila je „ništa nas ne sme iznenaditi“. osim u psovkama. Sad mu je. Neko vreme ga. osim nekolicine neradnika koji su ispunjavali sve njegove naredbe. Usudim se da pitam za šta to pripremaju našeg komšiju. razumevao se u sport i medicinu. Ja nedeljom i praznikom u crkvu. Samo što mi nije rekao: Jadan si ti vernik kad ni . Hvalio se kako Partija svuda ima svoje ljude . ja opet. Sve se čuje. sve je znao. nisu zarezivali ni za pet para. lovce. vredan. pitam dalje.pominjao je pčelare. onim najgadnijim. na ledini.Zapisujem svedočenje moga prijatelja Dragoja. Kako? Čime? Pa time što će odanog partijskog radnika nagraditi školovanjem. moj komšija. nauku. spopala me groznica . Kaže: .u sve se razumeo. on se zaklinje Titu da s njegovog puta neće skrenuti Moja kćerkica u osnovnoj školi kleči na zrnevlju kukuruza zato što je na ulici od starog prote tražila blagoslov.

i ukopali neznano gde. čija je porodica bila žrtva komunističke tiranije i koji je dobro poznavao strica. deda. Tako je propala sinovčeva preporuka za odbornika i poslanika. ali malo ko zna da sam tamo ubačen! Ubačen da Partiju razaram iznutra! Moje delo je vidljivo: Partija više ne postoji! Nije on jedini koji sada ovako govori: svi su po nečijem nalogu bili ubačeni u Partiju da je nagrizaju uznutra! Ako je neko od njih imao rođaka u pokretu Draže Mihailovića nastojao je da to iskoristi: vi znate ko mi je stric. čim je postao skojevac izbacio ikonu svetitelja iz očeve kuće. slave mi! Zaklinje se krsnom slavom. kako uzmogne i ako ga narod prihvati. on se glasno cereka. I tako. ako te stvarno ima. Kažeš mu da svi znaju da je bio u Partiji. obično. i to elitni. vodili po selima i da su ga prikazivali kao zločinca. Tu je. stric. Normalan vernik moli se za zdravlje svojih najbližih. pretvoriš u vernika. a onda se preko noći. Bio je doušnik. poslanik. Sebe je predložio ovim rečima: O sebi neću da govorim. kumrovačkim đakom. lažni svedok. kaže da je to tačno. vezanog.na Savindan ne dođeš u crkvu! Gledam ja u njega kao u čudovište i mislim: koja nesrećna majka izbaci iz utrobe ovu moralnu nakazu! Vidi čuda: ne možeš ni da ga uvrediš . a davno. svi me znate. evo. a znate i ko mi je bio stric. Ide on i u hram. Mogao je da potvrdi da njegov sinovac govori istinu. da su ga. znate da je pao komunistima u ruke.znaš da . ujak. Odbornik. ne dozvoli da mi ovi zatucani vernici nađu crvenu partijsku knjižicu . Jeste stric bio Dražin oficir. jesu ga negde ubili i negde zakopali.niko neće da kaže kako . jesu ga komunisti vezanog vodili iz sela u selo. jeste bio zarobljen. ali je mnogo važnije ko se kako ponašao za vreme komunističke vladavine. ne bi se kolebao. Svi znaju da sam bio član Partije. kao što neki pričaju. a ako je tvoja moć neizmerna. Govorio je da ne treba pitati ljude ko im je otac. on se ne buni. U vreme kad su političke stranke nicale preko noći. poželeo jedan veselnik da se preporuči za poslanika. Znate da je moj stric bio Dražin oficir. Moli se i on. viče. otimač tuđe imovine. pa kasnije. za pokoj duše umrlih predaka. Nisam. Sada ga. ali dok su strica vodili vezanog njegov sinovac je išao pored njega i sve vreme ga psovao i vređao. za spokojan život i napredak nacije. ali da krije svoju prljavu ulogu. kad mu kažeš da je komunjara. pritiska neka muka: pokušava da uveri okolinu da on nije ono što je bio pola veka! On misli da pravoslavlje može da se nakalemi: nemaš ga u sebi pola veka.kažeš mu da je lažov i prevarant. ali je njegova molitva drugačija od uobičajene. hoće oči da ti izvadi! Nisam. Ali. čija su prljava dela ispunjavala njegov život. iz nekih potreba. kad je sinovac na zboru građana po treći put pomenuo priču o stricu. za berićetne plodove zemlje. Šta će ih pitati Slušao tu priču doktor Davidović. Najposle su ga ubili . Davidović je rekao da je istina sve što o stricu govori njegov sinovac. ali ih neizostavno treba pitati koji je njihov lični doprinos otporu komunističkom nasilju nad umom i životom. Da mu je partijski šef naredio da ubije čoveka. nasrćeš na hramove i sveštenike. od kakvog korena i plemena. Time bi potvrdio odanost Brozu. ali ovako: Bože. ujak. Davidović je mislio da nije nevažno ko je iz kakve porodice. pravio pauzu dajući vremena ljudima da se prisete njegovog strica. Moj prijatelj Dragoje setio se ove priče o stricu i sinovcu u razgovoru sa svojim komšijom. krivokletnik.

A neki ljudi. da pita još neke ljude. pozovem ga u kuću. ubij pamćenje onima koji se sećaju mojih partijskih aktivnosti. a u one moje doušničke izveštaje. zavlačio ruke u naćve s brašnom. brzo se otvorio pitanjem: dokle će da traje ovo nejedinstvo Srba? Ni oko najvažnijih stvari ne možemo da se složimo. vaše vojne škole ih pripremale za oficire. ne bi on. bez nužde. Dragoje. Nema smisla da komšija stoji pred kapijom. sveštenike ubijali i u robijašnice otpremali. selo uništavali. ako još postoje u nekoj arhivi. Hteo je. a došlo mi da mu kažem da Šiptari nisu naši nego njihovi partijski drugovi. u štale ih pretvarali. vi ste ga unakazili. I to na svirep način . da bežiš od razgovora. radije bi. da malo posede u dvorištu. ali sam pitao za onog dobrog učitelja što ga proteraše iz sela i škole u kojoj je našu dečicu učio poštenju i radnim navikama. kaže. naiđe on. Vi ste ih učili kako se ruše srpske svetinje. od seljaka pravili proletere. Nemoj. ovo otimanje Kosova i Metohije. i ne znaju šta je komitet. Beže od njega kao da je gubav. Ne treba. upravljali su ovom srpskom državom! I šta sada hoćete? Tražite slogu i jedinstvo Srba! Šta će vam! Da se udruženi Srbi lakše odupru nasilju vaših bratstvenika! S njima ste vi kovali bratstvo i jedinstvo. nešto važno da me pita. neočekivano. konje za oltar vezivali.umirao: nije hteo Bog da ga uzme dok se ne ispovedi i ne kaže da je ubio jednog čestitog kaluđera. bežati od razgovora. evo. Sve ovo znam. jahali ste popove. Muči ga ta izolacija. Gde vam je obraz? Pa vi ste razorili i ojadili srpstvo. dok sam zalivao cveće pred kućom. Ćutim i slušam. Čini mu se da ga i unuci izbegavaju: ko zna šta njima govore seljaci. A stvar je ozbiljna. terali da kliču Josipu Brozu. A šta je taj mučenik . možda. Vaša ih je partija odnegovala. pa makar bio i ovaj nesrećnik koji bi sada da se izvuče iz ove kaljuge u kojoj je bio decenijama. Nije on cinkario kamenje nego ljude koje je posle Udba progonila na razne načine. veli. ali ipak kažem sebi. Baš u to vreme umro je jedan nesrećnik koji je godinama . U stvari da se izjednači s onima koji su bili njegove žrtve i žrtve njegove partije. Unuci ga izbegavaju Jedne večeri. ne bi on uzimao poslednju kantu masi iz tuđe kuće da ga nisu prisiljavali partijski sekretari. Ma ne bi on ni kozaračko kolo igrao pred crkvom da ga na to nisu nagovorili ovi iz komiteta.motkama da bi potom njegov leš bacili u reku. mada bi najbolje bilo da se ispovedi u crkvi. kakve su to nakaze Ništa mu od ovoga nisam rekao. A ništa on nije radio drage volje. Opoganili ste svaki kutak ove zemlje! Crkve ste razarali. A najvažnije je ovo što nam rade ovi naši Šiptari. kaže. ali se on nešto snebiva. Bože. neka sve uništi plamen. Ima. Ko zna šta će ovaj veselnik da ti kaže.sam je zadenuo za onu crnu gredu na tavanu. hteo bi da se izjednači s ljudima od časti i ugleda. I. Boga ima tamo gde je komitet. mislim. sve više je usamljen. ali ga oni izbegavaju. Oficire šiptarske armije koja će progoniti i ubijati Srbe. neka bar udari grom. Govori srpski patrijarh Patrijarh Pavle je rekao da je došao da bi srpsku mladost zaštitio od najavljenog nasilja Nisu Šiptari upravljali samo pokrajinom. mamuzali čizmama u rebra.

i do Centralnog komiteta partije. premazali usta slaninom. I Broz je bio . Zna se ko je bacio ugarak na srpske kuće i poveo krvavo bratoubilačko kolo . jeste. Pominjanje ovog srčanog akademika podsetilo me na ono vreme kada je trebalo da se sjedine Srbija i Republika Srpska. upravo. U toploj učionici mokre čarape malo neprijatno mirisale.akademik Vidim. pretpostavljam. Tada je ovaj isti akademik. . godine kada su se oko česme na Terazijama okupili studenti i srednjoškolci. toliko sunarodnika iz Albanije dovedu u kuće ubijenih i prognanih. Mogli su da govore samo oni koji ne pripadaju vladajućoj partiji i strankama. ne pitajući ih da li poste. majko moja. budući da je bio veoma uvažavan u komunističkim redovima. seoska. Podsećam ga da su oni. svi se uznemirili. ne krst.da svi ljudi žive u istinskoj. kad su se sjatili partijski funkcioneri. on će u poznim godinama da zgrabi pušku i da se bori. Bože.nekad su se oni time ponosili. a bila dobra i deca. Zna svakako i ovo: koliko Srba ubijaju i proteruju. kao što su Baranju poklonili Hrvatima. uzviknuo: „Nikad mi nećemo biti zajedno! Vi hoćete veronauku. nego šta! Onda su učitelja najurili. ne seća se a selo zna da je on predvodio tu sramnu akciju protiv učitelja. davno Kosovo poklonili Šiptarima. izgubio pamćenje. Na početku je rečeno da je to studentski nestranački skup . Ako zatreba. stiglo. nazvan je Trgom slobode. niko nije hteo ni da ga sasluša. šta hoće komšija: da zajedno branimo Kosovo. i jeste bio trg slobode. akademik optužuje svog vođu i učitelja. Svaka čast tom akademiku. nisu oni pobili ni one srpske žandarme i taj dan proglasili ustankom protiv okupatora. ne bi bio iznenađen kada bi ovaj junački marksista na svojim grudima oklembesio ne krstić. pored Miloševe česme. koja su i po cičizimi dugo pešačila do škole. da čuje njegovo objašnjenje.zgrešio? Bio taj uča dobar kao hleb nasušni. komunisti. Ne prihvata on ovo i kaže da je jedan akademik iz njihove partije izjavio da je lično Josip Broz zabranio Srbima povratak na Kosovo i Metohiju. kaže. pa je dobri uča neutralisao taj neprijatan miris tamjanom. da svi osete duhovno i materijalno pouzdanje. danas krivicu prebacuju na druge. Bezmalo tri decenije posle Brozove smrti. valjda.nikom nije bilo dozvoljeno da propagira stranački program i da taj studentski bunt prisvoji. Lele. Zamislite. I kolegu. Stavio dobri uča dva-tri grumenčića tamjana na peć-bubnjaru. u istinskom a ne u lažnom miru. zločin je to. kažem. jer je i Broz član Srpske akademije nauka. mi marksizam!“ Niko. molim vas: zar to nije zločin? Zar to nije opijum za narod? Zar to nije trovanje dece? Jeste. Seoska deca zimi u vunenim čarapama i gumenim opancima. sa te improvizovane pozornice govorili su oni kojima Srbija leži na srcu. Taj prostor između hotela „Moskva“ i „Balkan“. To. nego krstinu od pola metra! Podsetnik: Izazvano ovim događajem vratilo mi se sećanje iz marta 1991. na hrabrosti. Bilo tu u doba božićnjeg posta. sačuvaj. Mnogi su sada izgubili pamćenje . Zna i akademik da je reč o progonu na stotine hiljada Srba. Tako je decenijama unazad stvarana šiptarska većina. a đacima su inspektori. a ne u lažnoj slobodi. oni koji žele ostvarenje nacionalnog programa . Ne zna komšija ništa o tome. pa školski inspektori.ne sećaju se ni da su iskoristili nemačku okupaciju da bi izvršili državni prevrat i zaveli diktaturu. najzad.

Ali. očigledno. na završetku učiteljske škole. patrijarh je. Pavle! Pajo. a ubrzo potom pričalo se da je dugo ostao u zgradi akademije i da je plakao. ponavljam . dobijen u ratu. ubiše na Zelengori. Crkva pravoslavna blagosilja. Te grublje reči akademik nije sačekao: udaljio se pognute glave. posle besane noći. patrijarh je ponovo došao na Trg slobode. Ovu priču kazujem i zbog još jednog akademika koji je u prolazu zastao da bi oslušnuo reči srpske mladosti. za vreme nemačke okupacije. demokratijom. Vaše težnje i želje za pravdom.procedio je momak kroz zube spreman. Dragan Topalović se u sedamnaestoj godini. pa vas molim da. vremena su i momenti ozbiljni. bojeći se da na srpsku mladost krenu tenkovi. LJubomira na DriniÖ Sestra se tek zadevojčila. a nošen celog života. Mene su zarobili ranije. Ne dam ni da mi ukradu niti da mi otmu sećanje na Gorolomca.dostojno se vladajte.sestri Radmili i bratu LJubomiru. srpsku mladost obrušiti oni koji žive u raskošnim vilama i uz bogate trpeze.Zabrinut za bezbednost ovih mladića i devojaka.reči se probijaju iz davnih uspomena i izazivaju bol. -Na šta? . Prevarili su ih Brozovi komunisti. kao što vam i dolikuje“. a jedan od njih dodirnuo ga je i glasno rekao: -Briši! -Zašto? . služeći verno Josipu Brozu. brat ušao u rat. rekao: Blago patrijarhu Pavlu „Evo je već treća noć kako vi ovde budite dostojanstveno. 1941. Patrijarh je dočekan i ispraćen aplauzima i dugim skandiranjem: „Pavle.upitao se akademik ne osvrćući se. istinom. prati grč oko usana i sjaj suze. Radmilu. tada. zarobljenu. među njih je došao patrijarh Srpske pravoslavne crkve Pavle. NJegovo ime ne znači ni upola onoliko koliko znači nadimak: Gorolomac. NJegova priča teče bez napora. -Na komunizam! . Veran tradiciji Srpske pravoslavne crkve da uvek u sudbonosnim trenucima bude sa svojim narodom. čika Pajo!“ Pomislio sam: Blago srpskom patrijarhu kad je on za ovu srpsku mladost postao njihov čika Paja. Reči. kao Dražin vojnik. To je nadimak Dragana Topalovića. Vi ste savest i dostojanstvo ovog naroda. kao mnoge kuće u Srbiji. I odmah rekao da je došao da bude s njima ako im se dogodi nešto neuputno. Možda bi tu dugo ostao da se nije desilo nešto mučno: mladići koji su stajali iza akademika počeli su da viču „bando crvena“. Svi koji su tada ubijeni imali su u rukama letak o amnestiji. -Ubiše ih na bosanskoj golgoti! . kako i dolikuje vašoj mladosti. imajući u vidu interes i dobro i vaše i našeg naroda. već da bi očuvali lično bogatstvo koje su stekli bez truda i znoja. Došao sam da budem tu sa vama. Sutradan. ali sam nekim čudom ostao živ. spremni i na fizički obračun. obraćajući se studentima i narodu.uzvratio je momak. i za grublje reči. ali . Opustela je kuća Topalovića u šumadijskom selu Čumiću. ne da bi čuvali državu. bez poziva odazvao zovu Ravne gore. Ta patrijarhova strepnja za život svoje duhovne dece učinila je da ih u jednom trenutku zamoli da se raziđu ako sila krene na njih. -Zaudaraš! .upitao je zbunjeni akademik. Patrijarh je rekao da je čuo kako će se na tu nevinu. godine. Napor je vidljiv samo kad govori o svojim najbližim . čistu.

oboren bolešću. dogodilo se nešto neobično. godine kada je. Brat kidiše na brata Jesi li ti.Odakle ste. Dule. i sa komunistima. pao u šake Brozovih sledbenika. đikani. drugi moljaše za malo duvana. snažno. još golobrad. strina. ali bi rado da govori o prvom vaskršnjem danu 1945. Kako je ostao u životu u to vreme.ne može ni sam da objasni.komandant korpusa Dušan .Strpali nas u neke štale u Banjaluci. a u Bosni sa ustašama. u gladi i ranama.rekao je komandant pomišljajući na LJubomira.. Jednog dana. brate rođeni . pa ovako odgovori: „Veliš. zadobijenim uz put od sprovodnika. braćo? Ima li među vama Šumadinaca i koga iz Gruže? Prevara do prevare . nečiji glas: „Vi ste. . ne zavapi: „Ne treba od ovih ljudi ništa tražiti. jedan od naših se osmeli i reče: ?“ Slušaj. zarobljeni četnici. nailaze grupe seljana i varošana s torbama na leđima. Bože! U jadu i muci. i ti Bosanac. Srbijanski proleteri su nam to ispričali. dobiše odgovor „Srbi! Srbi. Nas osamdeset zarobljenika koriste za fizičke poslove. kad nije bilo drugog izlaza.Sestra ti je ravnogorka.“ Otuda. Ako smo izgubili bitku i slobodu. međutim. kad je bez milosti ubijeno na hiljade mladih Ravnogoraca . Na pitanje ko smo. da govori o tome. dostojanstvo.. braćo iz Srbije. utrinom i puteljcima. godine.“ Sredinom maja bili smo u Bosanskoj Gradiški u štalskom dvorištu. . sačuvajmo. a vi tako uzvraćate! I to na dan Hristovog Vaskrsenja! Stidite se tih reči i Bog neka vam sudi. Ne lažu Titovi partizani! Blenuli smo za njima. . sve do aprila 1945. Bosanac se baš zainatio. Jedan od naših zamoli seljanku za parče hleba. Pored nas. a ne veliš kako ste ljude uprezali u ralo da pooru vaše njive. ponekad. znači. pa i slike prikazivali. ali je brzo sazrevao u borbama sa okupatorskom vojskom. na obali Save.primili su i ishranili u svojim kućama u Šumadiji najmanje po dve porodice izbeglica iz Bosne. ljudi i braćo. što nosim u sebi već pola veka. zaboravili smo na ovaj veliki dan.zavapio je mobilisani partizan koji je jedva prepoznao svog mobilisanog brata četnika Nije vredelo: zelen jeste. vas kralj Pero i Draža! Tražite od njih neka vam pušte padobranom kruha i škije“ Bog neka vam sudi Uvređeni ovim neočekivanim postupkom. a ti si još zelen. Pljuju po nama i biju kundakom.. Smatra to Božjom voljom da se ne ugasi pleme Topalovića. Srbijanac. J. Neko od naših tiho i pobožno reče da je danas Vaskrs. Ne bi.Dujo Smiljanić nije hteo da ga primi: -Dosta je jedan iz čestite kuće Topalovića . sve dok kragujevački trgovac Tasi. potresno. vidi se. ovi robovi ovde što zaiskaše koru hleba i duvana . da ste primili jadnu bosansku raju da je prehranite. poznat po dobročinstvu. iz te gomile. Banu među nas mladi partizan s mašinkom na grudima. I tako..

mršav. inače. Dule. zuri okolo. gurnuti u bratoubilački rat. i odakle ste? . a ovaj pored mene je Gružanin. Zar je ovo moguće? Ko je . Gledam ga i odgovaram: . najbliži rođaci. Doneše hleb. Na ponovljeno pitanje reče prigušenim glasom: „Ja sam Dule Pantović.Čovek koji ovo pita lako se probi kroz stražu.poslali me na brata rođenog! Svi ste vi moja braća. Nosili smo ga da ne zaostane. Ovaj s petokrakom se obraća nama: .tifusar. gde čuda! Onaj partizan poče da jeca. pruža ruke prema njima.Ima nas sa svih prostora Srbije. bez obzira na uniformu i oznake koje nose. vidi.uzvrati stražar. Ko te tako grozno ojadio. A jeste li ovako hranili ustaše? Jesu li ovo ljudi ili stoka? Ova hrana nije za ljude. brate rođeni? Pogledaj me.Jesi li ti. kuća mi je u donjem kraju. Na kapi nosi petokraku. iz Pretoka u Gruži. onemoćao. pogledaj brata svog. Potom reče: .Ko ste. .Mobilisali su nas partizani u Šumadiji i poslali ovamo. komade mesa i sira. zarobljen je kao rekonvalescent . Ali. Rođeni moj. ne govori. tvoj brat. spusti blago ruke na njegova ramena i poče ga zvati: -Hej. Onaj partizan. Partizanski major štiti četnike U taj mah u štalu uđe još pet-šest partizana. Dule još ne prepoznaje rođenog brata. steže je i napravi od nje lepljivu masu. Dule. Sram vas bilo! Zatim uze svoje vojnike i reče da će se brzo vratiti sa hranom iz divizijske komore. u Bosnu. približila se smrt. iz sela Pretoka. molim te . Iz ambara njihovih očeva i danas se hrani naša vojska. Hrana. .Šta je ovo? .“ Onaj partizan ga podiže i prisloni uz zid. I ovi ljudi su naša braća. . zvani Dulovac.To je hrana za zarobljenike! . ali i on pokuša da ustane . ubili. ja sam Svetislav. To kažem i pokazujem prstom na Duleta. hranu dajte.Ovo su ljudi iz Srbije. Mladi partizani istrčaše i ubrzo se vratiše s jednim majorom. kao avet. ogolio i obosio. sve su to ustaše.upita major stražara pokazujući na kazan i onu lepljivu masu u šaci. s glavom na zgrčenim kolenima. moraju se tretirati kao ljudi. drugi bez kape i kokarde. Drama se nastavlja: iz štale izroniše još dvojica Pantovića.upita major. Mi gledao čudo neviđeno: srela se braća posle toliko godina jedan s petokrakom na kapi. Dok se ne utvrdi njihova krivica. moj Dule. rode. ni ušima. ratom unesrećeni. ljudi. Gledamo u njega kao u čudo: ne verujemo ni očima. A vi ih mučite glađu. Deluje preplašeno. koji je sedeo naslonjen na zid. A. jednom nogom u grobu. da smo zarobljeni i da nas već nedeljama ovako muče. Svele im dovikuje: . Mučenik. da tučemo ustaše. on priđe kazanu i kutlačom promeša jelo: Zatim s klupe uze parče isečene proje. jer bi ga. oni umiru. za zarobljenike. Mi mislimo: gotovo je s našim mučenikom. vi.Hranu. veliš. Ko si i odakle si? Iz kog si kraja Gruže? Dule malo podiže glavu. Kad začu odgovor da smo iz Srbije. Sele. opale kose. ako za Boga znate. Čujemo kako šapuće: . Gledajte. da smo bili pod komandom Draže Mihailovića. hoće dobro da ga pogleda. iskrenu na desnu stranu i pružu po podu. zemljače.izdala ga snaga i on se onako gologlav. Major nogom gurnu kazan i prosu vrelu vodu pomešanu s nekim liskama i korenjem. probudi se. Rekoše nam: udrite redom. grli njihovu kosu i kosti. -Ma nemoj. Partizan priđe. Svele. oni ne mogu na noge. brate. Ovo je moj rođeni brat.

. Pošli smo da se borimo. niko od njih ne bi izneo živu glavu.opet će Vukmirović. gospodine majore. mlade ljude. Davno smo se razdvojili. Oni će Srbiju u plamen i pustoš pretvoriti. šta mu bi? Zašto se povlačimo? Išli smo do nekog zabrana. „zorke“.Ali. NJegova komanda stiže šapatom: . u gružanskom kraju. puštali smo kućama. nažalost. kajao bih se i na ovom i na onom svetu. borac od 1941. srpska partizanska divizija . godine bili smo u selu Opleniću. iscrpljivali su nas glađu i teškim poslovima. vojniče! . izveo bi me. Čekamo da se približe na puškomet i očekujemo komandu.govori dalje major Smiljanić. Komandant prati dogledom njihovo kretanje. Zauzeli smo grudobran.Gospodine majore. to je 21. Šta se s njim dogodilo? . neka ide i neka puca u srpsku decu bez moje komande. Iz stroja izađe jedan od Vukmirovića. . A vatra ubitačna: američki „tompsoni“. da bismo odali poslednju poštu osmorici naših saboraca.U pravu si. i glasno reče: . i .S levog i desnog krila u kolonu po jedan. u tišini i odstojanju. Puštate komuniste da porobe naša sela i gradove. laki i teški bacači. Da sam danas naredio krvoproliće. Samo što je ispaljen počasni plotun. Da smo osuli vatru. Brzo smo krenuli kako bismo ih vatrom dočekali. srpske divizije.osam godina sam proveo u Sremskoj Mitrovici.Srbin kakav se. Ali. a ne da se bez borbe povlačimo. ne rađa često. Lice mu je bledo. gledamo kako u gomili idu partizani. Eto. To nije bilo predvorje pakla. za mnom! Pitamo se šapatom. da ubijaju goloruki narod.Bog zna. možda. Mobilisane partizane. to je pakao. Draža mi to ne bi oprostio. .pitam sam. Tu se skupismo. bez oružja.odgovori major Smiljanić. palih u borbi s partizanima. tako je bilo. „brede“. Došli su njegovi vojnici i doneli hranu i cigarete. cevi oružja uperene u gustu ljudsku masu koja nam se približava.Zašto. Meni su posle sudili . Treba suditi po događaju koji ću ispričati. U oktobru 1944. A kraj priče o Pantovićima? . Vukmiroviću? . pitam te: koga bismo mi to pobili? Pratio sam dvogledom kolonu te zbijene mase. Sve sami srpski seljaci Pitao sam Gorolomca i za njegovog komandanta Dušana Smiljanića. Nismo ih ni tada ubijali. Da ste naredili napad. automatske puške. Ima li među vama onih koji bi toj nasilno mobilisanoj srpskoj mladosti poželeli smrt? Ako ima.upita major .Pre sat i nešto sahranismo osam naših vojnika pobijenih partizanskom puškom. na leđima. Hteli su da nas unište. ja ne bih više ostao pod vašom komandom! Dozvolite mi da se udaljim. -Tukli smo se. godine. Znaš li šta sam video? Video sam bezbroj srpskih mladića sa seoskim torbama.taj major? Zna li koliko rizikuje? Možda će ga izvesti pred vojni sud i streljati? Postavljali smo svakojaka pitanja. ali i zaboravljali! . Šta je bilo? Jesu li živi Dule i Svele? . ali majora više nismo videli.Znate kako smo se tukli s njom od Kopaonika do Leskovca i koliko smo žrtava imali. U blizini su bili delovi našeg prvog i drugog šumadijskog korpusa. Ne pucaj u srpsku mladost Major Smiljanić je naredio svojim četnicima da ne otvaraju vatru na tek mobilisane srpske seljake . Bombe su na dohvat ruke. retko bi ko od njih ostao u životu. stiže kurir na konju i obavesti majora Smiljanića da od sela Belo Polje kreću drumom prema nama ešaloni partizanske 21. „brengali“.

bez suda i nikom ništa! Može li? . Rat je bio završen. Šumadije je jecala.Šta navodi vlast da žrtve komunističkog terora gura u zaborav? . Mogli su da budu očevi. Pobijeni su. između Foče i Kalinovika. zbilo s majorom Smiljanićem. sve dok direktor rudnika „Miljevina“ Dževad Lojko nije dobio naredbu da jamu prekrije jalovinom do samog vrha . Pao je pokošen rafalima partizanskih mitraljeza. prečnika oko 50 metara . .Može. na mnogim kućama bili su crni barjaci. Ponor ima ponornicu: Reku Bjelicu.pred preki vojni sud. bez isleđenja. bolnim krikom koji je ispunjavao sav prostor. godine. . pobili više od dvadeset hiljada srpskih dečaka. Jama Ponor bila je duboka oko 80 metara. ali samo u Srbiji! U Srbiji vlast ne mari za komunističke zločine. Nijedan nije bio stariji od 24 godine. muslimanska sandžačka brigada. kao partizani. Danas bi bili dedovi. Jama Ponor je nenasita ala: progutala je hiljade mladih tek mobilisanih mladića.najčešće se pominjao neki Golubović. Duž puta od Foče do Kalinovika još osam hiljada ubijenih. Podsetnik: Nad jamom Ponor u Miljevini. Crni barjaci u Šumadiji Gorolomac je okončao svoju priču.Kako ništa? Zar to nije zločin? Pobili srpsku decu. Direktor rudnika je ubrzo potom odlikovan ordenom junaka socijalističkog reda. Nekim tajanstvenim putevima do javnosti stizala imena dželata . na kraju. Svi su bili iz Šumadije.sada samo meštani znaju gde je bila. Imao je oficirski čin. Krv nevinih sinova Šumadije. Krilo se da je samo na ovom prostoru od Foče do Kalinovika i još malo dalje u Miljevini i pred jamom Ponor ubijeno oko 23 hiljade mobilisanih četnika. Bilo je dečaka koji su pošli iz Šumadije da bi vratili mobilisanu zapregu. i sela Gornji i Donji Budanj.leševi na dnu mogli su se neko vreme videti golim okom. Pusta zemlja bez naroda nije cilj naše borbe već spasavanje naroda i države. . kezi se ubica. Vidak Golubović. Meni se čini da s njegovih ruku još kaplje krv. -Za koga? -Za Tita! -Za koga? -Za Partiju! -Za koga? -Za Staljina! Mire dželata i žrtvu Na ove uzvike Šumadija je odgovarala jaucima.pita se razum. Šumadija je bila u crnim barjacima. Bio je maj 1945. ej. Ostalo mu je da odgovori na pitanje šta se. čitav jedan grad. Iz jame Ponor dugo su dopirali bolni glasovi unesrećenih . Vlast bi da učini nemoguće: Da izmiri dželata i žrtvu! Da u ime lažnog spokoja i lažnog pomirenja sve žrtve potisne u zaborav.Nije preživeo bosansku golgotu. pobili bez saslušanja. Ponor je nesaglediv. Bilo je i dece. Govorio je: „Spakujte ih lepo i pošaljite njihovom Bogu da ih vaskrsne! „Više je ovaj Golubović ubio nego dvojica dželata koji su zarobljeni kao ustaše i kojima je rečeno da će im zločini nad Srbima biti oprošteni ako sada. Ubili su ga oni na koje nije hteo da puca čije je živote štedeo. .niko nije mogao da im pomogne.I šta sada? . A zna se da su ovaj zločin počinili 16. pobiju veliki broj Srba.Ništa! . Ni metka nisu opalili. Neispitan.

dakle. gde je posle mučenja usmrćen na svirep način. ističući da je nedostojno i nedopustivo procenjivati ili potcenjivati značenje i broj svih tih žrtava. Među ubijenima je i dr Luka Vukmanović. među kojima ima i generala i pukovnika. Da se u vladajućoj strukturi nisu našli sinovi sudija i dželata odavno bi se znalo gde je grobno mesto generala Mihailovića i ko je usmrtio generala Milana Nedića. koja sebe naziva demokratskom.nema na njima ni voštanica. označe primerenim spomen-obeležjima i omogući odavanje počasti poginulima. A kad su dželati pitali Tempa šta da rade s njegovim bratom Lukom i sa sveštenicima iz Crne Gore. Da se nesumnjivo utvrdi ko su im očevi. Kad se to utvrdi. godine. već da je jedino opravdano da se njihova imena popišu. najpre. ovaj je odgovorio da mu je rođeni brat. da se utvrdi ko su i čiji su ovi za koje se kaže da su vlast. naredbodavci. da se ne govori o tome koliko je stotina hiljada srpskih izbeglica spasao za vreme nemačke okupacije Jugoslavije. koji je po naređenju Brozovog generala Peka Dapčevića. stričevi. lako će se otkriti ko koga hoće da zaštiti. počinjene zločine nad nevinim Srbima. doktor teoloških nauka i publicista. batinaša i otimača tuđe imovine. šta krije vlast koja sebe naziva demokratskom.Valjalo bi. Ni pomenaÖJoš ima Brozovih ratnih sledbenika. Komunistička vlast lišila ih je prava na grob. Slovenije i Bosne i Hercegovine objavile su zajedničku izjavu „o pravu na grob i o dužnosti pijeteta“ u kojoj pozivaju na otkrivanje potpune istine o žrtvama Drugog svetskog rata i perioda nakon njegovog kraja. Brozovi delegati sa najširim ovlašćenjima.. Uz isticanje da Katolička crkva osuđuje zločine svih totalitarnih režima. inače popovog sina. prećutkujući. General Peko seje smrt Podsetnik: Nije tako u drugim krajevima bivše zajedničke države. General Nedić je imao velike zasluge iz prethodnih ratova.Za Tita! . bio je mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije Lipovac. Kad su dželati pitali Luku šta mu je Tempo.Za partiju! Zar i rođenog brata u smrt na radost Tita i partije?! U toj grupi stradalnika. Oni šetaju svoje unuke i pričaju im o svojim ratnim podvizima. Biskupi u izjavi traže da se identifikuju sva prikrivena grobišta. ubica i tamničara. Biskupska konferencija Hrvatske. agenata i mučitelja. A šta je narod očekivao? Očekivao je da se od čestitih ljudi formira državna komisija koja će istraživati i obelodanjivati komunističke zločine. ni cveća. inače rođeni brat komunističkog generala Svetozara Vukomanovića Tempa.Za koga? . biskupi poseban naglasak daju na utvrđivanje tačnog broja žrtava komunističkog režima i procesuiranju počinilaca tih zločina.Za koga? . pored nekoliko hiljada pripadnika naoružanih nacionalnih snaga i izbeglica. komandiri zatvora i komandanti logora. ujaci. Nijedna nije obeležena . on je odobrio da ih sve pobiju. nije promenila odnos prema žrtvama. NJegovu vladičansku panagiju Cetinjskom manstiru otpremio je Dapčević uz propratne reči: „ Vraćamo vam panagiju ovog razbojnika!“ Evo. Nema ni krsta. U Srbiji nema grada i varošice bez masovne grobnice komunističkih žrtava. Tempo ne mari za brata U Sloveniji su davno otkrivene i obeležene masovne grobnice žrtava komunističke tiranije. dabome. Jesu li bili sudije i presuditelji. dželati. . Udbaš neće da ubije četnika . komesari. Tamo gde su ubijena 73 sveštenika Srpske pravoslavne crkve Slovenci su podigli krst visok dva metra i na njemu ispisali poruku da su stradali 1945. A ova vlast. prebačen na Bukulju blizu Aranđelovca.

vlast je celo brdo zalila betonom. Narod je obuzeo strah: Kad su u novembru 1941. dođoše moji drugari . Pored sledećeg rova fotografija: žena i troje dece. narod. Nama. uz prvoboračke spomenice. Đurići. Mladi igraju fudbal na kostima svojih očeva i dedova. one na groblju.prvi je stigao Milorad. I Mandić priča kako su blizu njegove kuće u Velikom parku nikla nova grobišta. domaćin kuće Radiša bio u nemačkom ropstvu. pa došli da se raspitaju. Kad se očekivalo da će se ubice i tamničari naći pred sudom pravde. I masovnih grobnica. Pored tranšeje . Anica i Vera. Stojići. onaj gumeni. koga smo zvali Firga. ume da kazni prevarante: nepoverenjem.nijedno punoletno. brdo ostalo sa rovovima i tranšejama dugim i po tridesetak metara. sa šajkačama. Da bi sprečila tajno otkopavanje i odnošenje leševa. Pikula započe priču o novim grobnicama. Kamenjar nije mogao da primi krv pobijenih.rovove i tranšeje pritiska beton. I prezirom.biće novih grobova. koji je neko vreme bio i potpredsednik države koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ono što je noć krila. Stanka i Milunka. i časnih ljudi. čistih ruku. dobijali i pristojne penzije. najstariji među nama. Starovlasi. Ali. uz dotad neviđenu pucnjavu. Niko se zbog te prevare nije postideo. Tri godine kasnije vraćaju se . gotovo suđenje!“ Pre nekoliko godina nova vlast usvojila je zakon po kome bi i pripadnici Ravnogorskog pokreta. Pora postade masovna grobnica. Čim je svanulo. Do njega šajkača. svakako. I u trku.grobovi su. Betonska ploča pokriva površinu brda . Mučenik se pred smrt opraštao od svojih najmilijih.u gradu bili Bugari i Nemci: prvi u Artiljerijskom krugu. Miloš Minić. Blizu njegove kuće. Mnogi Dražini saborci pomrli su ne dočekavši to priznanje. živeli Pavlovići. Brdo ispresecano rovovima i tranšejama . Za tili čas izbismo na brdo. nebranjen grad. njegovog oca Dragomira i brata Predraga ubili su komunisti . pa opet Stojići. kakve obično nose naši seljaci. Iz zemlje. Đurići bili ratne izbeglice sa šestoro dece . zatim Dragan Mandić. dečacima. služili su za igru . Jer samo Bog može da oprosti. Oni rovovi i tranšeje donele su im olakšanje: ne moraju da kopaju rake. Čuli. Ne treba pitati koga ubijaju. Jer u našem sluhu neprekidno traje slogan: „Zlo rađenje. kao da se vodi borba. koga smo zvali Pikula. maturant. sin trgovca i zanatlije Novakovića. ostavili su za sobom masovne grobnice. Posle su u prazan. drugi u staroj kasarni u Krčagovu. srpske . Neko ko se s ubicama pomirio. majka i kćer. Iz mesta.Ima. ostali nepoznati. Jer u božjoj pravdi nema revanša. Neko ko je uobrazio da je bog. Grobnica ispod betona Brdo je možda i bezimeno. Rade i Kosa sa petoro dece. Draža Marković. neko im je zločine oprostio. ipak. Najviše penzije za nacionalnu izdaju uživali su Petar Stambolić.opanak.uglavnom za preskakanje. Stravičan prizor. odakle se vidi čitav grad. Došao je i Dragoslav. a naselje je poznato kao Pora. stravičnu pucnjavu. kažu.Reče da su sinoć na Vujića brdu odjekivali rafali. Kad su se okupatori povukli iz grada. Vlast je brdo proglasila skojevskim parom. Kao gejzir. Penzije su do smrti dobijali i šiptarski separatisti i komunistički funkcioneri s Kosova i Metohije Mahmut Bakali i Fadilj Hodža. Vidi se: ubijaju ove sa opancima. Ispod samog brda. pre neki dan šibala je krv u mlazevima. ušli „oslobodioci“. ako ih je bilo. godine pobegli. dan je otkrio: iz jednog rova ovlaš pokrivenog zemljom viri ruka do lakta.

NJihova imena se uglavnom ne znaju . Mileta je još rekao da je neko od ovog dobrog momka koji se grozio zločina napravio ubicu i zločinca. Petronijević. momak istih godina i iste visine i lepote kao Jovanović. Još jedan advokat bio je na „crnoj listi“ UDBE: Vladeta Miletić. koji je nas dečake okupljao u crkveni hor. Egzekutori su manje-više poznati: Laki. Ovde nesrećnike prebijaju. Midžana. Znaju se i oni s imenom i prezimenom. Grad je bio zapanjen kad se saznalo da je vezanih ruku odvezen u neku beogradsku duševnu bolnicu. lome im kičmu. Popović. pričao je Mileta. novovaroškom. Žućo. Kriju ih. Ne boji se smrti Mileta. zbog njegovih junačkih dela u borbama. solunski ratnik. za koga smo bili sigurni da je veliki protivnik komunističke tiranije. tako da je užički zatvor godinama bio prepun. ili samo po prezimenu: Jovanović. naš čovek koji je radio u miliciji i bio jedan od čuvara zatvora i koji je potajno prenosio poruke zatvorenika svojoj familiji. naročito. koje je zloglasna UDBA progonila. biju mokrim konopcima po golim tabanima. NJegova advokatska kancelarija bila je u centru grada i svi njeni zidovi bili su oblepljeni plakatima: biltendžija! To su ispisali užički skojevci koje je UDBA obavestila da Jovičić prima biltene Američke ambasade u Beogradu. To što ih kriju znači da su svesni krivice. Čizmić. Za Jovanovića se pričalo daje kratko vreme bio u partizanima. Pojedinci. da je oficir državne bezbednosti i da je u onoj grupi ubica koja svake noći izvodi zatvorenike na streljanje.seljake.kriju ih. visok i lep. Čopo. Tek tada su nastale priče o tome kako mu se u snu javljaju žrtve unakaženog lica . ovi zaluđeni nekakvom ideologijom koji hitaju da u sreće čovečanstvo tako što će pobiti i rođenu braću. verovali su da ga je sustigla božja pravda. Jovičić je bio označen kao veliki protivnik „narodne vlasti“. malo je utabao zemlju i tako telo zaštitio od pasa. Momak je. čestitog čoveka napravili sebi ravnog. bez očinjeg vida. potvrdio nam je da je Jovanović stražarno sproveden u Beograd jer je po kafanama počeo da priča o događajima za koje se obavezao da će ćutati. Firge uze onu fotografiju. Kao da su bili blizanci.živela je u starom centru grada. da on sada plaća cenu svojim krvavim rukama. međutim. Dilčić. Bio crkveni hor Pikula je nabacio nekoliko pregršti zemlje na ruku koja je virila iz rova. Jovanović je bio svršeni maturant. bila je student i svirala je harmoniku. Odmetnika i jataka je najviše bilo u ivanjičkom. i advokatu Miliji Jovičiću. Bio je kršan momak. dobrunskom i višegradskom kraju. Bio u užičkom zatvoru. Traže da otkriju skloništa onih kojima su pred uperenim cevima puške dali hleb i koji su ih savetovali da ih odmah prijave najbližim vlastima. pribojskom. naredbodavci. devojke su se prosto lepile uz njega. . Ubijaju ovi koji žive u zabludi da otadžbina neće zakukati kad vidi kako ubijaju njene sinove. ukazivao poštovanje. Dogovorili smo se da sve ovo ispričamo proti Rajkoviću. Sretenović. Jovanović je prema njemu imao simpatije i jednom mu je rekao da će mu biti veoma žao ako baš njega odrede da ga ubije.smrskane lobanje. polomljenih ruku i nogu. bolećive domaćine koji pružaju utočište odmetnicima tako što će im dati komad hleba i obavestiti ih o poternim odeljenjima. stavi je u džep i reče Mandiću da uzme šajkaču i opanak. kome je čitav grad. peku otvorenim kablovima struje. Toroman. Mileta nam je otkrivao kojim su se metodama služili zločinci da bi od dobrog. Viđan je s jednom od najlepših .

a to je podrazumevalo pogubljenje ljudi o kojima likvidatori nisu znali ništa: ni jesu li osuđeni. Jovanoviću. vi dobro znate u kojim sam akcijama učestvovao. nijedan metak nije ga ni okrznuo. . da je iz pribojske četničke brigade i da je dobro poznavao Božu Bjelicu. Drama u užičkom zatvoru Mileta. Jovanoviću. pričao je i o tome kako su okoreli zločinci proveravali Duškovu odanost vođi i učitelju Josipu Brozu.branio se. ali si u poslednje vreme nešto zatajio. a ti beži! dajem ti reč.Zar da neko pomisli da sam iskupio svoj život tako što sam izdao druga? Pa. Grad su branile jake nemačke. da ubijaš bez milosti.rekao je da se ne boji smrti. pun je ovaj kraj jataka i odmetnika. Istina je: sklanjao se. izgleda.izgovorio je odlučno. . Srpka Medenicu i braću Gospić iz Pljevalja. gubio se. Mileta se jedva setio da se taj momak zove Danilo. . neko će ti pomoći. Danilo je sedeo na betonu. Nove Varoši. s kojim se najčešće susretao Pikula.Da ubijaš. ali je bilo i mladih četnika među kojima je bio i Danilo. Kao da mu nisi zahvalan. . sve ovo hladno odbio.Pa onda uradi nešto za njega? . i to u vreme bitke za Višegrad u jesen 1943.Šta vam pada na pamet! . Danilo je.Ne znam šta bi još trebalo da uradim da dokažem odanost drugu Titu? . čak i Pljevalja tragaju za ovom grupicom ljudi zbog kojih stradaju mnogi jataci. ustaške i muslimanske snage raznih „handžar-divizija“. a kad je svetlo upaljeno zatvorio je oči šakama. . I još je rekao da nije mobilisan nego da se odazvao na Dražin poziv da oružjem brani ugroženo srpstvo. ti bežiš prema planini.bio srčan. Koliko ste ih pobili na Sremskom frontu. video samo jednom. ne mogu da te nađu kad si najpotrebniji . ne voliš druga Tita? . . ali se boji sakaćenja. ja ću te izvesti na gubilište. izvršavao sam sve naredbe.Neću! ali. Kome činite radost što ubijate srpsku mladost? Zar još niste videli ko je bacio ugarak na srpske kuće. . eto šta! Da ubijaš Titove protivnike. . bez sažaljenja. ko nas je uvukao u bratoubilački rat. Pre bih u sebe pucao! Beži prema Jelenovoj gori. . Dražu je. Dane. molim te.Pa.Jesi. godine. izbegavaš družinu. vi ubijate bez suđenja i bez milosti! Koliko ste samo dečaka pobili koji ni metka nisu opalili. kao da se ne radi o životu i smrti.Neću da bežim! .Ti. Iako je bitka trajala nekoliko dana. pucali ste dečacima u potiljak. Vidi.. Prozor je bio zazidan. Danilo tada nije znao da poterna odeljenja upravo na širokom području od Višegrada preko Rudog. Drug Tito je učinio dosta za tebe: dao ti je oficirski čin i neviđenu moć da budeš gospodar života i smrti.uzvratio je.izbegavaš akcije. iz hodnika. ko je zapalio Srbiju. Sve sam dobro planirao: ja pucam iznad tebe. ubijate srpsku mladost misleći da će vam ona biti smetnja u zavođenju diktature. Priboja. Beži prema planini Iste noći Jovanović se našao u ćeliji u kojoj je bio Danilo. međutim. . tamo ćeš naći neko sklonište. opijaš se i pričaš ono što niko ne sme da zna. a svetlo se palilo sa spoljne strane. Najviše je bilo jataka. ni zašto. bio je odvažan i pošten . krio se kad je trebalo da se izvede akcija.provocirali ga dalje.Neću da te ubijem! . ali ću pucati uvis. uvis. Više ga volim nego svoje oči. . da mi u tome pomogneš.rekao je Jovanović odlučnim glasom. rekao je. nisam ja nikoga štedeo.

prema Miletinom svedočenju. našao je utočište u Srbiji. Ispod njega bila je lokva krvi. bio kraj . otvore se mučna pitanja: -Gde su se Velja. kako smo ih zvali. Tu su ga i ostavili. navodilo da smišljaju metode mučenja kojih bi se postideo svaki razuman čovek? -Jesu li još u životu? -Jesu li se pokajali? -Jesu li se ispovedili? -Jesu li u ispovesti pomenuli Petronija Stojanovića Zorkina i njegove istomišljenike. Gledali taj surovi prizor i domaćin kuće Rade Stojić i njegova plemenita supruga Kosa i njihovo petoro maloletne dece. Čuli su se i vika i koraci.još je bilo praznih rovova i tranšeja. Braca i gomila udbaša iz Niša usavršavali u zločinima? Šta ih je. Posle dva dana pričalo se da je odveden u duševnu bolnicu. osim slepe mržnje prema protivnicima komunističke diktature. trčao je nasumice. I napunili se otporom. Pokušao je da u mrklom mraku pobegne ubicama. izbeglica iz Like. Nikad se nije saznalo de je proveo tu noć.niko više ni reč nije izgovorio. skakao levo i desno i tako skočio u splet bodljikave žice iz koje nije mogao da se izvuče. izvedene na gubilište. Kad se zatvore stranice ove knjige od 300 strana. Među ubicama nije bilo Jovanovića tražili su ga u kući.nas je bilo šestoro dece. Janko. I napunili se strahom. da bi odležao 13 godina na robiji Tako piše Petronije Stojanović Zorkin u svojoj knjizi „Kad UDBA bije“. Da ga narod gleda. I ježili se od straha. njih dvadesetak iz Podzemnog fronta kraljevih vojnika u Jugoslaviji . zatim Pavlovići. Svi puni . Tu su ga sustigli gonioci i ubice. Žrtve su one noći. neka suluda trka u mrkloj noći. godine objavila „Grafo medija“ iz Niša sa preporukom poznatih pisaca Vladimira Jagličića i Jovice Jankovića da je treba pročitati. odjekivali su rafali.To je. Mučenik.straha A Pora je još neko vreme gutala žrtve . kako je bilo i predviđeno. kod rođaka i prijatelja. Vojča. gledali Anica i njena kćerka Vera. mali Đurići . I te noći. Bore i Mire. Knjigu je 2007. a gledali i mi. I gledali smo. (31) Nude se novi svetitelji Gojko Knežević. I mržnjom prema ubicama. Uzalud. po kafanama. a kad je svanulo imali smo šta da vidimo i da se naježimo: na spletu bodljikave žice pred kućom komšije Radeta Stojića ležao je nepomičan mlad čovek u koporanu i opancima šiljkanima.protiv komunizma. koja će mi se zauvek urezati u pamćenje. kako se zvala ta tajna organizacija? Jesu li pomenuli imena hiljade njihovih žrtava? Ni reči o pokajanju -Je li iko od njih rekao da se kaje što je pripadao toj umobolnoj partiji koja je unakazila . u zrelim godinama.

ne krstiće nego metalne krstine na grudima i brojanice oko ruku. neće tražiti rehabilitaciju . a moje tamnovanje pod komunistima . Ne dam ni njegovu potresnu ispovest. u svojoj drskosti. Uvrstio sam je u pamćenje. ni imena oznaša koji su ga kinjili i mučili. Podrazumeva se da se ostatak života provodi u skrušenosti i molitvama. -Hoće li oni iz pokajanja na amvon? Hoće li iz skrušenosti za vođu partije? -Da nisu stari zločinci sada nosioci crkvenih barjaka na litijama koje su ranije silom rasturali? -Guraju li se uz oltar i pevnicu misleći. Otuda je niko ne može iščupati. samo posle pokajanja. Ni njegova rodbina. a na tom papiru o njegovoj nevinosti neće biti imena ni tužioca.kome je potreban taj papir nekog suda i sudije na kome će pisati da je Gojko Knežević na pravdi Boga proveo u tamnicama punih 13 godina. Izbeglica iz Like Ne dam da mi otmu Gojka Kneževića. nešto više od godine. ni sudije. prema učenju naših praotaca. „upućeni“u sve oblasti teologije. znam. budu članovi Sinoda Srpske pravoslavne crkve? -Govore li da su crkveni kanoni zastareli i da crkvu treba reformisati i prilagoditi savremenim uslovima? -Govore li da u crkvu treba uvesti samoupravljanje? -Nose li novopečeni vernici. oni u poznim godinama. -Nude li „taze“ vernici sebe kao svetitelja u rezervi? -Jesu li oni kojima za vreme komunističke vladavine ni dlaka s glave nije falila spremni da u ime žrtava te vladavine oproste dželatima? -Pokazuje li želju „demokratska vlast“ da. a ispovest.Srbiju i čije posledice vladavine osećamo i danas otimanjem dragulja srpskih zemalja? -Primaju li još „boračke“ penzije? -Jesu li svoje sinove i unuke uverili da im ruke nisu u krvi nevinih ljudi? -Znaju li da pokajanje podrazumeva ispovest. izigrava nekog „pomiritelja“ i prašta zločine? -Znaju li da samo Bog može da oprosti? I to. sve sa željom da uvere okolinu da oni nisu više ono što su bili. podrazumeva kazivanje svakog učinjenog zla i odricanje od činjenja zla u budućnosti. ni porote koja ga je osudila. da su tada bliži Bogu i da će Gospod zanemariti njihove grehove? -Zaklinju li se u krsnu slavu za koju decenijama nisu znali? -Krštavaju li se u šezdesetoj ili sedamdesetoj godini života? Misle li da se pravoslavlje može nakalemiti? -Ispoljavaju li želju da kao „jaki“ vernici. opet. zanemarujući žrtve. Ne dam da posluži kao pomirenje dželata i žrtve. Moje „četnikovanje“ bilo kratko. Ne dam da ga u ime demokratije guraju u zaborav.

Deo Resavskog odreda priključio se veliko-moravskom Ravnogorskom korpusu koji je imao žešću borbu s partizanima na Jastrepcu. fudbalom. . U aprilu 1943.Resavski kraj je listom bio za Dražu Mihailovića. čim su sovjetske trupe prešle jugoslovensku granicu. U jesen 1944. u Lici. bile s jednom trojkom rasformiranog četničkog odreda Koste Pećanca . pa nije bilo onog prokletog građanskog rta. godine. kao hiljade drugih izbeglica. povijenih leđa sa oštećenim sluhom. godine i Gojko Knežević je iz gorskog štaba dobio poziv „da se u roku od tri dana javi s ćebetom. Beležim mučne reči Gojka Kneževića. godine nije bilo nikakvih drugih formacija. punih trinaest godina. Teške izbegličke dane. Kordunaši. Nekako u to vreme pojavio se vazduhoplovni poručnik Vukašin Petković. NJegovi roditelji su iz izbegličkog skloništa u Beogradu otišli u Svilajnac. pljačkala i ubijala ljude po okolnim selima. masti. dospeo je u nemački zatvor u Beogradu iz koga se jedva spasao. Baveći se zemljom koju je njegov otac uzeo pod zakup. gde su dobijali oružje i gde je formiran Resavski ravnogorski odred. za koje nije znao da su to. Tek u to vreme u Svilajncu je ilegalno počela da radi grupa komunista. godine.prosedih vlasi. koji. neki su pohvatani i streljani. uglavnom na rasturanju propagandnog materijala.bavio se plivanjem. To su bila tri naoružana čoveka u engleskim uniformama koji su raznosili letke ispunjene patriotskim rečima i vestima uhvaćenim na stranim radio-stanicama koje su nagoveštavale skori kraj rata i neminovni slom nemačke sile. Kako je među njima bilo izdajnika. Pšenični hleb bio mu je kao najveća poslastica. Nevolje su. naročito u hlebu i slobodi. vođeni su od mesta do mesta da bi im narod presudio.ona se otela kontroli. uvećavale su nevolje . -Pokret Draže Mihailovića bio je vrlo dobro organizovan i popularan u resavskom kraju kazuje dalje Gojko Knežević. -Tako sam .visok. Slavonci. spreman da na taj zagrljaj uzvrati stostruko: Svršenog gimnazijalca najviše je do rata zanimao sport . .zbog druženja sa osumnjičenim komunistima. naoružana automatima i bombama. izbeglice iz Hrvatske. sudbonosne 1941. prikupljajući istomišljenike i odvodeći ih u šume. živeli su u glavnom dobro: nisu oskudevali u brašnu. živini. atletikom. boksom. Za odmazdu. oronuo. godine. pa u obližnje selo Suboticu. doduše. a popunjavali su ga uglavnom Ličani. Ubrzo je i sestra Bosa. rođenog u selu Brinje.postao ravnogorac. gde je njegov sestra Ana dobila mesto učiteljice. „Živeo Draža“ U to vreme partizani su jedino bili aktivni na Kopaoniku i Jastrepcu. snažan. razularila i. grupica je brzo razbijena. kasnije su komunisti streljali dvadeset ljudi. a izišao u trideset osmoj godini .Sve do leta 1944. trgovački nameštenik. Prve četnike sreo je u proleće 1943. i prav kao bor. putujući sa svojim klubom iz Karlovca po gradovima u zemlji. U jedan od Brozovih kazamata uveden sam u dvadeset petoj godini . oskudne u svemu. dobila mesto u Mladenovcu. nadirući iz .dugo.priča Gojko . mleku. nađe utočište u majci Srbiji. Gojko je pošao za roditeljima. Kad su konačno uhvaćeni. Taj odred je svakog dana rastao.

niti na nas prestrašene ovim prizorom.ovde je možda neko potajno zapalio sveću.Niti sam ga ja ubio. ali je taj prizor zauvek ostao u mojoj svesti. oprosti se sa decom! Ko je video pogled ovog „kožnjaka“ taj je mogao da shvati da je spreman da ubije. pred Stojićevim voćnjakom.nekad gole. Da bi prikrila grobove. Odveli su nas do podruma kuće nekog meštanina. ne sluteći da će time izazvati bes „oslobodilaca“ koji su se odmah latili oružja. uglavnom mojih saboraca. već negde objavljenima. Dragoljub Trailović. Odveli su me u sreski zatvor.. ako u podne ovde nađemo ovu mrcinu. Zaključili smo. po lapavici i mraku. . ali imenima. to Bog zna. svakom prethodno uvezavši ruke žicom.nisu se ni osvrnuli na žrtvu. Sveštenici su znali da se tu krije masovna grobnica.Rumunije. . Ona lokva krvi bila je pokrivena peskom. Kožnjak“ preti smrću Poznati pisac Petronije Stojanović Zorkin piše o mukama u niškim zatvorima -I videli smo kako se na drumu. pun zarobljenika. nekad u gaćama i košulji. Knežević svojoj kući. vlast je betonirala celu površinu brda. ali ih je strah zaustavljao u želji da održe parastos: mogli bi okončati život u tim rovovima. Prva grupa u kojoj su bili samo četnici. . Kako spasti pilote Sjurili su se niz voćnjak .. U trećoj grupi za streljanje bio sam ja. sedam sati. komunistička vlast i po mene je došla milicija i sprovela me u Svilajnac.Ukopaj ga! . odakle su izvodili jednog po jednog na saslušanje. Leš je nestao. Koliko ih je tada pobijeno. pomena nije bilo. . Jedan je bio visok i mršav. zaustavio sivi automobil iz koga su izašla četiri čoveka i u trku se našla pred Stojićevom kućom. Nije ni pogledao leš na bodljikavoj žici.Slučaj ti. Vezivali su ih u kolonu. Stojiću. treba dodati ova: Vojin Tomić. roditeljima u selo Suboticu. do poslednjeg trenutka je uzvikivala: „Živeo kralj!“. Stojačne iz Busura. niti bodljikave žice. Resavski ravnogorski pokret je rasformiran i svak je otišao na svoju stranu. niti ću ga ja ukopati! . Mali Stojići su briznuli u plač jer su dobro razumeli poruku: Ili ga ukopaj ili ćemo mi tebe ukopati zajedno s njim! Ispred podne nije bilo ni leša. poručnik Bojan Šuštarić. „Živeo Draža“. -Ubrzo je ustoličena nova. po razdaljini s koje su dopirali pucnji. moju naredbu: ili ćeš ga zakopati ili ćemo mi zakopati i tebe i njega zajedno! Gledaj ovamo: sada je jutro.zapovedio je „kožnjak“ obraćajući se Stojiću. iz koga se još cedila krv. gledali smo kako ove jadnike izvode . d a im presuđuju na obližnjoj ledini. Pitao sam se: ima li koga? Da li je bio četnik ili četnički jatak? Hoće li iko ikada saznati da je ovo brdo pretvoreno u masovnu grobnicu? U bezimeno groblje? Na grobljima se održavaju pomeni i pale voštanice za pokoj duša umrlih . Đura Trajanović.rekao je mirnim glasom Rade Stojić. Vezali su nas žicom i tako vukli kroz grad. u kožnom mantilu gotovo do zemlje.. Svakog dana u sumrak ili noću.

Imali su u evidenciji još nekoliko dece koja su krala hleb. bio je svedok ovog događaja . Jedan grob pored puta za Jelovu goru. Po svršetku rata Englezi su tragali za svojim žrtvama. policija je rekla Krcunu šta namerava. Nije se znalo da li je pilot u životu.. a ne guranjem zločina u zaborav. Svima je bilo jasno da je avion pogođen i da neće stići do baze. ali se od Boga ništa ne može sakriti. pa su njihova deca bila prinuđena da u pekarama kradu hleb. Tek tada. mi krademo hleb!“ Srećom po decu. stradao u Rumuniji.. pa su posećivali mesta za koja su znali da u njima počivaju njihovi vojnici. pa smo se našli na muci jer niko od nas nije znao ni da bekne na engleskom jeziku. A imali smo šta da im kažemo i da im pokažemo: nove i stare grobnice njihovih žrtava. kako se kasnije saznalo. francuskom. Engleska ambasada u Beogradu najavila je posetu svojih stručnjaka Užicu i rezervisala smeštaj u hotelu „Palas“.otkrili su ih agenti OZNA koji su stajali u desnom redu za hleb i motrili okolo. Iza ove poruke stajala je neobična priča: u jesen 1944.Može se ponešto sakriti od ljudi. Znali smo. Treba im podići i beleg od čije su ruke stradali. iz eskadrile aviona. a on im odbrusio da koga ćete vi. lobanje i kosti oprane i pohranjene u kriptama naših novih hramova. valjalo bi pozvati potomke ubica i potomke ubijenih da se zakunu da nikad više neće dići ruku jedni na druge. Božjom voljom će sve biti otkriveno . spisak građana kojima je oduzeto pravo na bonove za ishranu. Avion je leteo sve niže i niže da bi se srušio u šumarku kuće Popovića. kada je svoj smrtonosni tovar bombi izručio na neko naftno postrojenje. Još neki događaji vezani su za ovo naselje. okićen cvećem.žrtve će biti otkopane. Ovu epizodu o krađi hleba potresno je opisao naš drug Firga na francuskom jeziku onako kako se stvarno dogodila: nekoliko maloletnih dečaka iz nacionalnih kuća bilo je otkriveno u kraći . privlačio je opštu pažnju. Čvrsto smo rešili da ostvarimo kontakt sa engleskom delegacijom. ponešto na nemačkom.učestvovao je u kopanju groba ukraj puta i sahrani ovog engleskog pilota koji je.. godine. po oznakama engleskim. u to vreme dečak. pre nego što su dojurili nemački vojnici.. Ukućani i njihovi susedi uspeli su da iz zapaljenog aviona izvuku mrtvog pilota i da ga sakriju u plastu sena. da obrukate! Decu ili državu? Jadna je država u kojoj deca kradu hleb! . pa su skrojili plan kako da ih obrukaju: provešće ih glavnom ulicom tako što će im oko vrata vezati vekne hleba i napisati: „Mi smo lopovi. kao portir radio je dobar prijatelj našeg Dragan Mandića. U tom hotelu. Žrtve nisu zaboravljene Stojan . spisak imena pobijenih građana. kad se zločini obelodane. doduše. Na drvenom krstu ćirilicom je bila ispisana poruka: „Neznanom savezničkom pilotu devojke iz Užica“. Samo tamo može doći do pomirenja. budale. pa i ruskom i dogovarali se na kom jeziku bi bilo najbolje da im doturimo naš izveštaj o krvavoj vladavini bezbožnika.Cole Popović. izdvojio se avion oko koga su sevale varnice i iz čijeg repa kuljao dim.

A zatvori nisu bili samo oni registrovani.Sve je pod kontrolom OZNA Sve što smo pripremili trebalo je da predamo engleskoj delegaciji u neposrednom kontaktu ili preko portira ako mu se ukaže zgodna prilika. oborio je na pod i u čizmama skakao po kičmi i rebrima. Kad je prišao blizu. Pojavio se tek kad je engleska misija napustila grad. autor mnoštva potresnih knjiga. I da joj ponudimo svoje usluge: mi ćemo iz poštovanja prema saveznicima besplatno otkopati zemne ostatke poginulog pilota i pomoći u drugim poslovima. Pisac Petronije Stojanović Zorkin. Nismo iz ovog događaja izvukli pouku nego smo se sutradan zaputili prema grobu s namerom da tu sačekamo englesku misiju. „Prvo idu kovačke lisice na ruke zabačene na leđa. postavlja na dve stolice.. Igraju kozaračko kolo Podsetnik: Nije „Ćopo“ u ovom izboru mučenja bio jedini . po imenu Velja. peti put. Kad smo bili na tridesetak metara od groba. Velja naređuje da donesu balon i da cev prljavog metalnog levka gura u moja usta. Spuštaju me na pod. godine. okrenute naopačke. pa oblasna. Od našeg portira nije bilo ni traga ni glasa. a ovaj će mu dati znak da li su gosti došli. Čulo se klokotanje tečnosti koja je napuštala utrobu balona. opisuje jednog takvog zločinca. jedan od one trojice radnika. U OZNA se tada nije oskudevalo: bila je gradska. koga je grad znao kao „Ćopa“. sreska. u niškom zatvoru 1949. Petronije je optužen kao zakleti neprijatelj komunističke vladavine iako je tada bio tek na pragu punoletstva. puna ljudskog i životinjskog izmeta. Posle dolazi ono najgore. ali je i on prepoznao nas: oslovio nas je. Bilo je dogovoreno da neko od naših u popodnevnim satima prođe pored portira. opštinska. a? Hoćete vezu sa Englezima? Brišite dok vam nisam polomio kičmu! „Ćopo“ je bio poznat po lomljenju rebara i kičme. okružna.. a zatim rekao: -Kuda je to pošla banda? Hoćete funte. Slana voda? Rakija? Ne! To je voda iz kanalizacije. po prezimenima. prezirem . uz psovku.svaki zatvor u nesrećnoj Srbiji i svaka OZNA imala je bar po jednog takvog „skakača“. Kad je naš drugar poslednji put ušao u hotel. mrzim vas. Sledi skidanje obuće i udaranje mokrim konopcem po tabanima. Vezao bi žrtvi ruke i noge. u portiru za pultom prepoznao je oficira OZNA. što žrtvu izluđuje. Primetili smo da hramlje na jednu nogu. poznati svaka kuća koja je imala podrum i rešetke bila je pretvorena u zatvor. Zatim me Velja. A kud će veće priznanje od ovog koje im u lice govorim: jeste. To je čuveni Veljin metod iznuđivanja priznanja. Prepoznali smo zloglasnog Sretenovića. uz pomoć svog kolege iznuđivača priznanja. prepoznali smo šefa sreske OZNA Sretenovića. Naša dečačka naivnost bila je beskrajna: videli smo trojicu radnika u nekim plavičastim mantilima koji su se vrzmali oko groba. s budakom na ramenu krenuo je prema nama.

gušili smo se. . „Ko je ovoga odredi za likvidaciju“. ako lažeš. priznaj! Onda se naizmenično Velja i njegov ortak u zlu penju na moj stomak i gaze me. U maju 1945.duvan. a pozitivno na treće. za ubijanje čestitih ljudi i za otimačinu imovine. Knežević je negativno odgovorio na prva dva. A oni gaze. kad dodirnem čvorove na stomaku. I danas. imao je na robiji brata.. nudeći ono što mu se zateklo u rukama . kada su ih pohvatali vratili su ih u robijašnicu. gde sam započeo robijanje. igraju. Minuti su me delili od smrti. Voda mi razdire stomak i smanjuje disanje. lišeni vode i hrane. da ga je Specijalna policija držala u zatvoru u Đušinoj ulici i da je kad se nekako izbavio. igraju kozaračko kolo. gaze po stomaku. vi ste zlotvori. Na stanici u Paraćinu otvoriše se vrata i stražar reče da jedan izađe i za sve uzme vodu. ali ne u Zabelu. Strpali su nas po pedeset u vagon. Nešto kasnije. tu toj nesvestici koja me obuzima čujem Veljin glas: Priznaj. boriću se protiv vas. kozaračko kolo. lično ću te ubiti!“ . uzvratio je istini tom pričom da je zbog druženja s komunistima u Beogradu bio uhapšen. Profesor uživa u mučenju žrtava Srećko Manola.. A na pitanje šta je učinio za današnjicu. Na to je Cvetković rekao: „Proveriću. Na našem vagonu je krupnim slovima pisalo: Ustaše. vi znate samo za mučenje. tražio je da mu odgovori na tri pitanja: da li je bio ljotićevac. ugledni industrijalac koga je znao celi Paraćin. koji je bio siguran da mladi Knežević nije počinio nikakvo zlodelo. uperio je baterijsku lampu i u mnoštvu prepoznao moje lice. po rebrima. Javio se Slavko Teokarević.Iz Zabele. hranu. dok se voda u mlazevima vraćala iz mojih usta i razlivala po podu. Narod ga je prepoznao i počeo da viče: „LJudi. tek. odveden sam u Borski rudnik na prisilni rad.tražio je smrtnu kaznu. pobegao iz Beograda. već naši Srbi!“ Narod je nagrnuo na vagone. vi ne zaslužujete da živite. Profesor uživa u mučenju . vi ste ništaci. da li je bio dražićevac. ili sasvim slučajno. da li je bio nedićevac. Kreću se u krug.Ponovo su me vezali i vratili u zatvor i to u sobu u kojoj su bili ljudi predvođeni za streljanje.. ovo nisu ustaše.vas. godine Gojko Knežević je zbog pripadništva Ravnogorskom pokretu osuđen na 15 godina robije. I u tom gušenju. Uz put smo sreli kolonu vojnika na čijem je čelu bio major Cvetković. Gušim se. Spasao ga je general Dušan Hristić. Da li po običaju. Znali smo šta to znači: vode nas na gubilište! Onako vezani teturali smo se po mraku i zimi. vratim tu sliku i osetim bol.. Iscrpljeni glađu i teškim fizičkim radom ljudi su svakog dana umirali a neki su uspeli da pobegnu. kažu. „Odmah ga vratite!“ Teško je opisati olakšanja koje sam osetio. Ubrzo nam je stražar naredio da se skinemo. posle toliko decenija. ustaškog majora o kome je brinuo Major Vitomir Vetković. po kičmi. Brozov general. već u Sremsku Mitrovicu. vi ste nitkovi. Vojni javni tužilac bio je nezadovoljan . gaze. koji je saslušavao Kneževića. zagrmeo je na stražare. Ličanin.

vikao je: „Govnari. pred puščanim cevima. Čolaković.“ Prema Hrvatima se drugačije postupalo. nekoliko uvelih listova kupusa. a njih je u svakoj sobi bilo po desetak. Brozov general.Cana Babović. Sve je bilo smišljeno da nas unište. a kad je potom. umesto dobrote. Čolaković nas je zvao zločincima i govorio kako smo tu „da bi nam prebrojali rebra. bez posete i paketa.Srećko Manola. kao pripadnik Ravnogorskog pokreta. za svaku sitnicu. nije spasavao. A kad se zaboravi. Ranković.Određeni su da čiste kanalizaciju.Posebno pamtim period kada je upravnik robijašnice bio Žiža Petrović. Šulc. Manola. banski savetnik Dragoslav Kuzmanović. ustaškog majora. što se ubrzo i desilo. Naprotiv ispoljavali su prezir i mržnju prema svojim bliskim rođacima. dospeo u zatvor. od nacista nije bilo ni traga. Iskopala sebi grob Podsetnik: Ja sam ona nesrećna majka i još nesrećnija supruga koja je iskopala sebi grob i klecala. Vojin Andrić. činio je sve da ga zaštiti. Pamtim neka imena: prota Sava Banković. 150 grama proje na dan. Lako je. bila ispunjena mržnjom. dok sam zamahivala krampom. umesto rođenja. koja mi je. Jedan seljak iz okoline Gornjeg Milanovca skrivao je za vreme rata Miloša Minića. budući da je bio ravnogorac. Đura Đurović. Znala sam da bi kroz dve nedelje trebalo da dođe na svet. Kosta Kumandu. Ni Dušan Milenković. Jakovljević iz Jagodine. Dugo sam. Najistaknutiji ljudi iz Ravnogorskog pokreta bili su u strogoj izolaciji. I Petar Stambolić nije spasavao svoje rođake . dečjeg vriska i neizmerne majčine radosti. imao je na robiji brata. napolje!“ U toj grupi „govnara“ bili su doktori nauka: Stevan Moljević. pukovnici Sabljak. zamisliti kako su tek nas mrzeli koji im nismo nikakav rod. Rat je već uveliko bio i za nas. I šta sada? Možda će se neko upitati. očekujući da meci pokose i mene i dete koje sam u utrobi nosila. osećala sam kako se moje čedo u utrobi pokreće. Milan Bogdanović. Minić je bio gluv za njegove vapaje da mu pomogne. Moša Pijade. Tražili su da budu prebačeni u Hrvatsku. umesto života. nas . Otišli su general Simaković. ali ga. Zatvorenike je kažnjavao betonskom samicom. kako nam rodbina ne bi donosila pakete. Jedino mi je bilo žao deteta. niko nije smeo ni da ih dirne. evo. Režim je bio surov što se odslikavalo i kroz mržnju ovog čoveka prema nama. Mihailo Mandić. profesor iz Aranđelovca. bila bliža od tiranije kroz koju sam prolazila. ni Voja Lukić. Sveštenik i Brozov ministar Vlada Zečević imao je brata Marka na robiji. a zlo s kojim ću se suočiti nosili su ljudi s „titovkama“ na glavi.robijaše. tvrde kao kamen.Tihomir Mitrović. I. zlo se vraća. satima. čija su srca. Hrama bez zaprške. U tim časovima očajanja. šta su radili. ali su po Penezićem naređenju izvođeni na rad. Ništa! Samo da se ne zaboravi. kasniji upravnik ove robijašnice nije bio bolji. a kamoli tuče i uskrati im hranu. geršla. a manje neću!“ S vremena na vreme posećivali su nas razni funkcioneri:Penezić. Evo šta o tome priča Knežević: . Andrija Hebrang je obilazio redom sve osuđene ustaše i činio sve što je mogao da ih spase. Ovaj Čolaković je iz dna duše mrzeo sveštenike. Hebrang. onda. svoju raku. sasvim izvesno. pokazuje vreme u kome živimo. Mesić. preplašena i sluđena. kopala raku. đakon Gavrilo iz Dečana. spremna na nasilnu smrt. uz obaveznu rečenicu: „Više ne mogu po zakonu. Lazar Marković. Dušan Letić. Proturena je vest da vlada tifus. Stražar koji je otvarao ćelije. vidi se iz svedočenja Gojka Kneževića: .

nema ni mržnje. Rat završen pre tri godine. pekli strujom. Kažem. Čovek se pomiri sa smrću ako pomisli da je to Božja volja. Tu nastavljaju da me isleđuju. da ih ponižavam. da me peče savest celog života. Islednici se menjali na svaka dva-tri sata. utrkivali se ko će da izmisli uspešniji način mučenja. Milana i Radenku. Kad sam se osvestila . Znala sam da nikoga nisu ubili. ali su braća Stojanović stalno izmicali poterama. gotovo beživotna. Posle dva nedelje rodila sam sina.. neka me ubiju! Smrt mi je bliža od izdaje.nestaju Srbi preko noći. Ali. ali ima prezira i ima pitanja: kako je majkama kad čuju da su njihova dobra deca koju su one vaspitavale da se Boga boje postali duhovni bogati i ubice jurišajući u svojoj osionosti i na Boga? Slepilu njihovom ima li vidara? Za kim su to pošli? Šta znaju o svojim vođama? Na kome oni iskaljuju mržnju? Na nju.. ali . nema rova.kao da ih nožem ubodem u srce. Rekoše mi da stanem na ivicu rake ja ispunjavam njihova naređenja. Možda bi me poštedeli tolikih patnji kad bih mogla da kažem: čovek koga tražite krije se u ovom bunkeru. I po zatvorima. U ovoj mučnoj ispovesti nema želje za osvetom prema njenim mučiteljima. blizu Mačkata i kuće moga muža Milana Stojanovića za kojim ovi zlotvori tragaju. koja nikome ni je ništa skrivila. valjda. ali sam jasno videla nameru ovih zlikovaca da ih ubiju.. mislim. Izgubila sam svest.u svojoj muci videla je mučeničku Srbiju koju su Josip Broz i njegovi najbliži saradnici osudili na smrt. govore da im se rugam. Nije živeo ni mesec dana. Planuše puške i pištolji. po stoti put da nemam pojma gde se kriju moj muž i dever. nije ostavio bez dece imaju sina Sretena. ali razgovetni šapat za sobom: „Ona je izdala Milana. Tragaju i za njegovim bratom Aleksom. U zoru su me pustili. Nema jaruge. čak i da sebe unizim samo da Milana ne odam. Mučili su ih. pitaju me. Čujem da je neko zatvoren zbog Vuka Kalaitovića. Ne i ne.. bez zastoja. tek ozidana. od večite sramote. Otuda svake večeri smrtonosni rafali . neko zbog Božidara Bjelice. Velimira Zarića. Dadoše mi kramp. ako Bog tako rekao. Kopam raku i stvarno mislim da je to kraj. Radenku. braće Tasić. Da ih ubiju uz moju pomoć. čini mi se. U to vreme bilo je dosta ljudi po šumama. čekamo smrt. dete još nerođeno i ja. A mene dovedoše u selo Kačer. kako da te reći prevalim preko usana? Zar da izdam muža? Kako da živim s večitom sramotom? Da slušam onaj tihi.oko mene stoje moji dželati. ja pokleknuh. Kako ne znaš. Koliko su ih već pobili.nigde krvi. ne zamore previše. Nemaju više pitanja. Bog Stojanoviće. dobro. Sve mislim: dogodiće se nešto. Ni prozora. Pipam se . dobru i plemenitu Srpkinju. ko zna čije je. nema više batina. NJime ću kopati svoju raku. Kad im kažem da nemam pojma o mužu .. lomili im rebra. da budem saučesnik. I to brzo. Mnogo rana i ožiljaka Svaki ožiljak na telu i duši podseća Radenku na pakao kroz koji je prošla . Smatraju to mojom drskošću. kažem. Broz bacio ugarak da izgori Srbija Radenka Stojanović svedoči kako se kandilo u kući Krcunove majke Dade nikad nije gasilo U selu Kačer uvedoše me u kuću Svetozara Gardića. ni vrata. ona je izdala muža. Odvedoše me u neki potok. Srpka Medenice. sipali benzin u nos. Svakim zamahom krampa. kad nosiš njegovo dete. ostala je samo smrt..dvoje. Čovek se pomiri sa smrću Čim su me izvukli iz užičkog zatvora rekli su mi da će me ubiti. nema groblja na kojima nisu zakopane njihove žrtve. Pa. Pristajem na sve. Nije njegovo. dete se pokrene u stomaku. spasiće nas Bog. a onoga ko preživi čeka surova tamnica u kojoj će lagano umirati. Da se.

Nisi znao za Brozov plan da se minira đerdapska klisura i da vode Dunava poplave Srbiju. da ruke svoje čuva u čistoti. njega što ište Božju pravdu. bila pobožna i plemenita. njega.dakle. dobro će te Broz nagraditi: daće ti da budeš ministar. ili zašto Dalmacija nije pokrajina? Saznao si. postao satanin sluga.. Krcunova majka. Sve bi možda proteklo u pomirenju i međusobnom uvažavanju da se nije pojavio Brozov pas. kramp. njega što ne priznaje mene. Ništa te tako ne smiruje kao smrt onih na koje si ti nanišanio. kundak. njega što se moli Bogu. da ubijaš.koja je. poslednji put da ti bude da mi udariš psa!“ I Krcun je skočio i doslovno rekao: „A tebi poslednji put da bude da srpskog ministra zoveš na večeru s psom!“ . ali ti im ne daš. Nisu te svi gledali bolećivo. tako su je iz milošte zvali. Lika nije pokrajina.. U čija leđa? Je li ti palo na pamet da se upitaš zašto. čoveče.voliš. volim ja tebe. znam da se kandilo u njenoj kući nije gasilo i znam da je sina majčinskim mlekom zaklinjala da ne bude surov prema ljudima. Kada je došlo do onog opasnog dijaloga. bez očevog zagrljaja i bez očevog hleba. njega ubij.. da udaviš svojim rukama. neki poneli alat kojim su ubijani: malj. lopata. pa da ti je i brat rođeni. da nestane u plamenu.. iskolačenih očiju. recimo. Brz si na pištolju.. E. Dadu su svi poštovali i voleli.. Broz je video da su vaši odnosi zauvek poremećeni i da je bezmalo pitanje časa ko će koga. pa se iskreno bojao za sebe. recimo. vidiš da se moli Bogu. Kasno si shvatio das je Broz bacio ugarak da izgori Srbija. Josip Broz. predsednik vlade.. satanu. a ne. To ga je uznemirilo i počeo je da kuje planove kako da te se oslobodi. To su tvoje žrtve i žrtve tvojih saradnika. sve... koji se nadaju da nećeš učiniti da njihovo petoro ili šestoro dece postanu sirotani. pas je najednom kočio i uvalio šape u Krcunov tanjir. Zakasnela pitanja za Krcuna Radenkinu priču preuzima njen muž Milan: .. a satana ima još jedno ime: Broz. Vrzmajući se i oko Krcunovih nogu. pozvao je na intimnu večeru ministra unutrašnjih poslova Srbije Slobodana Penezića Krcuna. Kasno za Srbiju i kasno za tebe. šta čekaš. zgazi. malju . od Boga. ej. sekira. zar nisi video da ne gori drugi krajevi.. Kasno si shvatio da si u službi satane. Znam da je Dada. zar nisi video da gori tvoja Srbija. mrtvi. naravno. Broz je tada skočio i rekao: „Krcune. ili sto Hrvata. 100 Jugoslovena. nesrećniče. za Boga miloga zar nisi video da nemački okupatori streljaju sto Srba za jednu mrtvu nemačku glavu . ne vidi nikoga osim satane. konopac. sina. mogli bi to i drugi da rade. Stari. boljeg i poslušnijeg satana nema. nož. ali je brzo šapama stavio „potpis“ na Krcunov tanjir. osakati. A šta se stvarno dogodilo? Novi gospodar kraljevog dvora na Dedinju. ubij. Oteo se sin. u snu. učinila neku dobrotu. smrskane lobanje. možeš da hapsiš. Ti si najverniji satanin sin. a njega. možeš da biraš položaj. oteo se od plemenite majke.. izrešetanih grudi. Krcun ga je blago odgurnuo i pas se udaljio. eto Srba. oteo ga satana. iz njihovih očiju mogao si da pročitaš poruku: pucaj.. puški. ubij otpadnike od vere i nacije. ne daš im da te liše tog zadovoljstva.. Jesi li se možda upitao otkuda Srbiji dve pokrajine: Vojvodina i Kosovo i Metohija? Dva noža u kanijama koje će biti izvučena onog časa kad se da signal da budu zabodena u leđa. A satana naređuje: Ubij.Posle si shvatio . ne oklevaj. onih koji kleče pred tobom spremni da ti poljube čizme.. one koji od tebe očekuju milost. Znao je kakva si zla počinio Srbima. vidim. sve zapovesti izvršavaš. gori samo Srbija. osakati Brozova junačino.saletali te. Šta ti bi da svom vođi i učitelju kažeš u Ivanjici: Znaš. Krcun ga je tako snažno tresnuo po njušci da je pas zacvileo. metalna šipka. ali kasno. neki su te gledali s prezirom. da ne proliva ljudski krv. ali bih te više voleo da si Srbin! Znaš li da si time počeo da ispisuješ prve rečenice smrtne presude? Broz je to shvatio kao opomenu. kad god je mogla. ustajali iz nevidljivih grobova presečenog vrata. tvojih slugu. vidiš da ne ide tvojim putem. tvojih poslušnika. Ti si bio gospodar života i gospodar smrti.

. Sam je govorio da je celim svojim bićem u krvi srpskog naroda. nije ni bilo. Tako se širila sumnja na Blagojeviće koji su. i Dedijerove i Đilasove . suočio bi se s mnogim pitanjima.. ali neko pre toga kaže Ozni.priča o junačkim borbama i odbrani „užičke republike“ velika je laž.sva njihova imovina nestajala je u plamenu. Od moliteljke pred Bogom bezbožnik. Gojko je. Ubiše te oni kojima si najviše služio. Šta je Broz smislio videlo se. mučenik i zarobljenik tih stravičnih zabluda ostao u životu. stradali od Nemaca . ali ništa nije činio da iz njih izađe. po svršetku rata. Te masovne grobnice narod je nazvao tvojim zadužbinama. Lekara. štiteći. Ko. To kaže Ozna. Gojko Blagojević.ostala je tajna koju je on odneo u grob. gde ispod betonske ploče leže kosti i lobanje žrtava komunističke tiranije.. odstupnicu vrhovnog štaba i Josipa Broza? Nisu Nemci samo iz pravca Kadinjače ušli u nebranjeni grad . podgrevali su priču o „izdaji“ Blagojevića. nosilac šest visokih odlikovanja i Albanske spomenice. U poslednje vreme sveštenici iz Užica služe u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. pa je potpuno svejedno pod čijim su simbolima ginuli. Udarila neka želja u Blagojeviće da se sami vešaju. Tu je narod pogrešio. junak sa Solunskog fronta. da rade i da primaju plate? Ne mogu. uvećavala se i griža savesti! Uviđao je svoje zablude. Ali za čuđenje je kako nijedan parastos nije održan na brdu Pora.Ubiše te tvoji. Da li se kajao? Što su ga godine više pritiskale. Ne treba grešiti dušu: to su i Stambolićeve zadužbine. nisu te žrtve samo tvoje. da se slobodno kreću i uživaju u slobodi. Na Kadinjači je bila prva masovna pogibija Srba . Da je. Bogoljub se obesio na planini Tari. koji su dobrovoljno služili režimu. godine? Ko je našao „krivce“ za pogibiju stotinak boraca nevičnih oružju koji su bez ikakve potrebe izginuli.. Šta je Krcun smišljao . razume se. Krcune. pobi Blagojeviće? Ko je sve zatirao tu čestitu kuću i na svirep način usmrtio tri muške glave? Ko ih lažno optuži da su Nemcima otkrili partizanski položaj na Kadinjači u novembru 1941. Ubili su te oni s kojima si zajedno ubijao druge. Na jednom od prvih posleratnih skupova na Kadinjači neko je glasno primetio da vinovnici pogibije boraca na Kadinjači nisu kažnjeni. Čudio se narod: od tako plemenite majke . Otuda su ga. a nije bio ni . Mogu li sinovi „izdajnika“ da budu na slobodi. Krcunova sestra se iskreno pokajala Penezićeva sestra Milena koju su zvali Pinja klečala je pred likom Bogorodice moleći za oproštaj Zlobnici i doušnici. posle nekog vremena. kao i njegov otac. Kad ste ono u novembru prve ratne godine bežali iz grada ostavili ste mnogo mrtvih. Reči za opasnu optužnicu Da li je uvideo zablude . Ozna je smislila neuverljivu priču kako se Gojko obesio i kako ga je grizla savest zbog izdaje. bio više zadužen za trezore Narodne banke: kako ih isprazniti. kako će se nešto kasnije saznati.mada je Đilas. izneli u mrtvačkom sanduku. prema lažnoj verziji.Broz je smišljao kako da ga se zauvek oslobodi. pa se domaćin kuće.ubica. obreo u bajinobaštanskom zatvoru. obesio. i da se malo pripitomio i shvatio realnost. dabome da ne mogu. Posle je Ozna dojavila da se Bogoljub.neki će to shvatiti mnogo godina kasnije. gde je bio zaposlen. ali u prisustvu vlasti. imao sinove Bogoljuba. Ratka i Radomira. više nego drugi. međutim.To je bio kraj .

a neko pre toga rekao Ozni. biti kamenovan.Može li: nikom ništa?! . hapsili. pa i oni .Može. provocirali.Kad su te ubili. možda sinovi Blagojevićevih ubica.Ozna je konstatovala da je Bogoljub Blagojević lišio sebe života tako što se obesio o gredu na tavanu. siguran sam i u sabirnom centru za prevaspitavanje omladine u Smederevskoj Palanci. uvek spremnu da se sruči na nekog mučenika.gonili su ga. Drugim rečima. ali ga je Bog sačuvao da bi danas.komunistički: ustanovili su. ni tajno . krišom. ne posustaje. Neki su se preko ulice pozdravljali rečima „ima Boga!“ Neki su i plakali. . Dešavalo se i to. za popom Ratkom osim ostatka porodice. nego će pasti s konja i smrtno se povrediti. Neće se pop Ratko obesiti. rekao „uh. nosila je. može biti. otvoreno.pa šta! Utamničili . tako i venčavao. Istinu su osvedočili i istoričari. nesumnjivo da porodica Blagojević nije imala nikakav kontakt sa nemačkim oružanim snagama i da ne može biti ni govora o nekakvoj izdaji. učinio neku dobrotu. ne gledajući u sat. nije niko. Išao pešice i na konju kuće domaćina razbacane po Mokroj Gori.pa šta! Osakatili . Kako bi bilo da se i on. koju su zvali Pinja. Izgleda da je tvoja sestra Milena. Otuda je izašla zahvaljujući dobrom vladanju i ljudima iz grada koji su pronalazili načine da je vrate kući.narod se krišom krstio i molio Bogu da zaustavi ovo zatiranje čestite kuće Blagojevića. Pobili . a sahranjivao javno.potreban . majku mu božju zar je već dvanaest sati!“ Možda je Pinja tada shvatila da je Bog morao da zaustavi tu surovu ruku. ali istrčavaju pitanja: . Pevao. Bila je i ona oficir. postavljali mu razne zamke. O grobovima njihovih očeva i braće.pa šta! Opljačkali . povremeno i kožni mantil i bila strah i trepet kao Krcunova sestra.to ne bi bilo u duhu naše pravoslavne vere. O masovnim grobnicama. tvoj grad je bio u šoku. kao otac i brat.Nude li to ubice pomirenje svojim žrtvama dok ćute o njihovim tajanstvenim grobovima. spremni da svojim očevima oproste ove zločine? . žaleći iskreno čoveka koji im je. prema planu Ozne. javno. obesi? Ne bi imalo smisla. ali samo u nesrećnoj zemlji Srbiji! Grad je bio u šoku A Milan Stojanović bi da se još malo bavi Krcunom: . ostao je u životu najmlađi sin Radomir . znam.bila je. Odmah posle nesreće kružila je ova dosetka: kad su Josipa Broza obavestili da si poginuo. Pre toga će. Moglo bi se i dalje o Blagojevićima. preostala još dva Gojkova sina: Ratko. on je.pa šta! . posle toliko decenija. To rekla Ozna. uglavnom. malo je ko javno zaplakao . Ratko služio Bogu i rodu krštavao. mogao da svedoči. a bila je. I Radomira progonili Istrage nije ni bilo. ako se ne varam.Gura li i ova vlast Blagojeviće u zaborav? -Da li su današnje demokrate. Blagojevići su stradali potpuno nevini i za njihovu groznu smrt neko mora biti odgovoran bez obzira na minulo vreme . Grad je pričao da im nije uzvratila dobrotom kad su se oni našli u nevolji pod komunističkom vlašću. Neumorna je Ozna.zločini ne zastarevaju. Milena je prošla kroz iskušenja . lekara nije bilo. sveštenik u Mokroj Gori i najmlađi Radomir. u logoru na Banjici. mada te nisu svi žalili. naslutila da je ta saobraćajna nesreća bila naručena.

Slika izrešetanog đenerala stigla je i do majora . tvoji oznaši. pitam te. Neko vreme. Pripisali su ti i ubistvo predsednika opštine Andrije Mirkovića. posle tvoje smrti. ako se ne varam. a onda dođe velika nemačka sila i ubije 100 Srba! Ko je. mi branimo sela i porodice. Kasnije. blizu dvora Karađorđevića u kome je živeo i carevao Broz? To je bila šuma u blizini današnje Ortopedske klinike . voleo Srbiju. viđali smo se. pristupili su drugom delu plana: da se dugačka i teška gvozdena šina čeličnim sajlama veže za mrtvog đenerala i potopi u . a niko ne pominje onog Vidića koji nije mogao da se smiri dok nije obavešten da je Mirković usmrćen na svirep način. Draža Marković. Nisi ti voleo Srbiju bez Srba. kad je naišlo vreme stida i straha od odgovornosti. pitao bih te ko ubi dvojicu srpskih đenerala? Ko usmrti đenerala Mihailovića i đenerala Nedića? Je li istina da je đeneral Draža pogubljen na Dedinju. Išla je. kad je to donosilo razna priznanja i privilegije. Pričalo se da je kraljev dvor. Klonula je posle bratovljeve smrti i ubrzo potom okrenula se Bogu i utonula u molitve. Krcune. Ako je nekoga uvredila ili mu nanela neko zlo molila je za oproštaj. Krcune. bio jako osvetljen . Ti ode na studije. general Nikola LJubičić. Ti si bio komandant te bezumne parade. . kažu.ubica. i ti. koji je bio blagodaran Draži. tužioci i sudije. mi smo vršnjaci. Svi su gledali u tebe .umesto Brozu klicalo se kralju i Draži. ali će se naći u američkoj obaveštajnoj službi i među američkim pilotima koje je spasavala Dražina vojska. Posle su nam se putevi načisto razišli: ti ode za Brozom. Da te „Brozovići“ nisu ubili. Krcune? Pa. U „publici“ su bili Miloš Minić. kako je govorila. Vi koristite nemačku okupaciju da izvršite državni udar i zavedete diktaturu. NJeno pokajanje bilo je iskreno.tvoji Udbaši mogli su da snimaju veliki događaj: ubistvo đenerala Mihailovića. Broz caruje u kraljevom dvoru Tako je to kad se neko pročuje kao . pucate na Nemce. ja za Dražom.pilota Ričarda Felmana. Umrla je klečeći na kolenima pred ikonom Presvete Bogorodice moleći za oproštaj grehova. a u toj „borbi“ izginuše Srbi! Lepa podvala. delio ih prijateljima i Dražinim saborcima uz objašnjenje da je snimak plaćen suvim zlatom. čak i Blagojeviće. u kome je novi gospodar bio Broz. ubica se hvalio brojem svojih žrtava. a ja znam da nemaš veze s tim podmuklim zločinima. zločini su se prebacivali na druge. Ja branim državu. samo me čudi kako to tebi nije smetalo. u lov na gradske dečake koji su menjali parole po okolnim brdima . Pripisali su ti. veoma srećna i zadovoljna razišla. na agronomiju. a mesto pogubljenja osvetljeno reflektorima. Petar Stambolić. nema šta. jednog ubijete.Imala je običaj da se kroz grad prošeta stojeći na otvorenom automobilu i u kožnom mantilu kao znak da i ona pripada Ozni.Sećaš li se ti mene. susretali. tebi koji si. Vi se prikradate nekom gušće naseljenom srpskom naselju odakle. iz zasede. ti je rušiš. Slika izrešetanog generala neće se naći u domaćoj štampi. mnoga ubistva. On je umnožavao te slike.svetla su se pogasila kad su umukli rafali Kad se publika. ja u Trgovačku akademiju.stabla su posečena da bi imalo mesta za publiku. pozdravljali. smislio to lukavstvo: „borba“ protiv Nemaca.

pričali neke druge verzije da bi zavarali trag. Razumem ja. ubijanjem žena i dece. Krcune. Kalajitovići? Ko onako ojadi Kosu Kalajitović u mladalačkim godinama . i Sulejmana i Hasana . proslavili bi se. u dimije i sa feredžom preko lica prebacili u Novu Varoš. Posle su tvoji oznaši. čoveče. Topovići. Ma nikako da te pitam otkuda vam ta želja da ubijate i da leševe tajno ukopavate? Otuda ta želja da rodbina. ali uz pomoć Srba. Krcune. E. sinovi i kćeri ubijenih ne znaju gde su njihovi očevi sahranjeni? Zar vas je toliko mržnja oslepela. ali zašto bi o tome obavestila one koji za njim tragaju da bi ga ubili? Ne samo njega. a potom trk uz potok. a može okupator. ali znaju ko može. pokupe Srbe. sad. jesu li oni u Zagrebu. lomili kičmu i rebra da bi u tim paklenim mukama otkrila tajno boravište majora Vuka Kalajitovića. A Srbi. nije mogla da veruje da njen sin ubija i da uživa u tom ubijanju i satiranju Srba.i streljaju. ali Bog ih je uzeo pod svoje okrilje.njima se pružila prilika da ubijaju i pljačkaju Srbiju. ako je čak i čula. Slobodane. Zločini u Mačvi i Podrinju Jesi li se. nekog Ištvana Borotu i nekog Majera. rani drugog stražara. sinu one molitvene majke Vide koja se iskreno obraćala Gospodu moleći za spasenje svake duše i koja.sto za ubijenog i pedeset za ranjenog nemačkog vojnika . Čkonjevići. mogu nemački vojnici. i Borota i Majer i Ištvan i Sulejman mogu mnogo da pomognu. Ne mogu oni da pobiju mnogo. u Varaždinu okupirani od . Majka i kćer su dugo skrivane u muslimanskim porodicama sve dok nisu prebačene u Sarajevo. Posle se zna: Nemci opkole naselje. To što mogu. što dalje od ovog „junačkog“ dela. Pušice.držali ste je i mučili u devet zatvora. hoće. kao i ranije. ne pitaš što ovih napada na Nemce nema u Hrvatskoj. otkuda ta svirepost u tebi.Savu na Adi Ciganliji. A ti. Da ne bi nekolicina novovaroških muslimana srpski komunisti bi to učinili. kako se ti nađe u toj družini? Jesi li i ti skovao neko bratstvo i jedinstvo sa ubicama tvog naroda? Jesu li to Sulejman i Ištvan došli u Srbiju da je usreće tako što će je smanjiti. Ćirovići. po tvom naređenju u novovaroškim selima oko Zlatara pobijeni Šaponjići. kao u poverenju. pitam te. što će pobiti mnoge Srbe i opljačkati njihovo bogatstvo. ali kako da razumem tebe. Spasioci su u toku noći preobukli Vukovu porodicu u muslimansku odeću. ubije nemačkog stražara. Možda je Kosa znala gde se sve kreće njen stric Vuk Kalajitović. oni otuđeni. Na 150 srpskih kuća zavijore se crni barjaci. kako da neće. u Ludbregu. hoće da pomognu Ištvanu i Sulejmanu.objavili da će za svakog ubijenog nemačkog vojnika streljati 100 Srba. hteli su da ubiju i njegovu suprugu Nadu i maloletnu kćerku Branku. ikada suočio sa zločinima vojnika među kojima je bio i Josip Broz Jesu li. Kurčubići. onih Srba otuđenih od nacije i pravoslavne vere. odvoje tačno onoliko koliko su na plakatu najavili . Murata i Hinka. možda ga je i hranila. obaveštavala o poterama. ali se u rukama Ištvana i Sulejmana zalepršaju crveni barjaci. Nemci su obelodanili na plakatama . zar ste izgubili strah od Boga. pa njima je cilj zajednički: da bude što manje Srba Onda se neko iz ove grupice prišunja blizu nemačkog logora.

Kako da ne zna. u ovom ratu pod nemačkom okupacijom. u kojoj je Broz bio niži starešina. znalo se da je ta 25. da više nikom ne priča jer ako Srbi saznaju da je protiv njih ratovao neće se dobro provesti. Ni on. po običaju. I ti si im. pokraj bunara kriva kruška. naređuje da se odmazda izvrši u najvećem gradu Šumadije. dakle. da Brozu nisu nepoznati ovi krajevi. Broza. Sve to pronađu na karti pa ga u čudu pitaju otkud on to zna. ispod kuće bunar. Krcune. sećaš te srpske tragedije. godine. a može biti i Božjom voljom. Onda su i Dedijer i njegovi junačni saborci pobegli. NJima. Kad je naišla nemačka borbena jedinica prvo što je uradila bilo je zbrinjavanje ranjenika i fotografisanje masakriranih. Slobodane. nije to smetalo. Krcune. od Srba koji su smrdeli na beli luk i stajsko đubrivo. Ko je ubio Kragujevac Vidiš. ali sada. jer su se nadali da ćeš stalno odrađivati njihov zadatak na smanjenju broja živih Srba. na prostoru između sela LJuljaci i Bare. regimenti 42. potpuno. svakako. regimenta. Broz bio okupator u minulom ratu. Nemci su. onda su mu neki rekli. zasipaju ih cvećem i dobrodošlicom. po uputstvu vrhovnog vođe.ovih istih Nemaca? Tamo ih dočekuju kao oslobodioce. honvedske divizije. možda Čolaković. NJega. i Lešnica i mačvanski Prnjavor i Loznica i Šabac Da bi svoje okruženje uverio da dobro pamti ovaj kraj rekao im je da na karti provere da li se ispod onog brda nalazi jedna kuća. okružen nekolicinom svojih najodanijih sledbenika. zaudarao na beli luk i opanak. na deveto brdo. Tu grupu nemačkih lekara u zasedi je sačekala grupica partizana u kojoj su bili Vladimir Dedijer i neki Nedeljković i ubili 17 medicinara i 12 ranili. možda Đilas. Tako je nastao crni . niti oni oko njega. poznata mu je i Mačva. Krcune. E. Nije Broz krio da je bio u 25. nisi bio u Rađevini kad se tamo iznenada obreo i Josip Broz. Ispostavilo se. ali su se ustručavali da ti to kažu. Oslobađa ih . silovali srpske devojke u šabačkoj crkvi. regimenta Ako se ne varam. i Pocerina. Slike su brzo stigle u Hitlerov štab. Od koga su ih oslobodili? Pa od srpske hegemonije. jeste se borio protiv srpskih vojnika. Svakako se. u jesen 1941. najvišu cenu u krvi platio je Kragujevac. vođa Trećeg rajha. i kako je došlo do toga. ali bi im smetalo da srpski narod sazna tu istinu! Jeste. valja govoriti istinu. pa on je ovde ratovao pod komandom austrijskog generala Oskara Poćoreka. zanemarujući onu nemačku naredbu o odmazdi. možda i nehotice. Ne samo Rađevina. tog surovog pokolja srpskih đaka i građana glavnog grada Šumadije. rekao je on.života! Još u prvoj godini rata. Brozova 25. Mrtve su noževima tako izmasakrirali da su oni koji su taj prizor videli gubili svest i padali pored leševa. oslobađa Srbe. počinila najveće zločine u Mačvi i Podrinju: njeni vojnici prikivali su srpsku decu bajonetima za vrata. A istina je u onom strašnom događaju u Gruži. ti. tretirani kao oslobodioci. da to sakrije. dakle. Znaš. ubijali bez milosti njihove očeve i dedove. oni sa srpskim imenom i prezimenom upozorili da nikom više ne priča da je bio okupator. kuda se kretala grupa nemačkih medicinara koju je Hitler poslao u Srbiju da se pridruži nemačkim vojnim bolnicama. a on. je li.

bila nepotrebna bitka u kojoj je poginulo možda i dve stotine slabo naoružanih i nedovoljno obučenih srpskih boraca. Nemci su imali jednog mrtvog i jednog ranjenog. Šumadija je bila u crnim barjacima . da je bilo pravde i poštenja. bila nepotrebna srpskom narodu. mada se nije znalo da li će osveta biti izvedena u Milanovcu ili Kragujevcu. i da se građanski rat u Srbiji drukčije završio. Račić je bio osuđen na dugogodišnju robiju zato što je u junu 1928. Bila je skupštinska rasprava o tome kako su srpski invalidi zanemareni. Račić je ove reči shvatio kao najcrnju uvredu srpskog narodu. Puniša Račić. pričali su i neki partizanski borci. među njima i general Radivoje Jovanović Bradonja. Krcune. Ovo je. Krcune. Broz je imao razloga da bude zadovoljan . Za mrtvog sto a za ranjenog pedeset. Znalo se da će Srbi platiti najvišu cenu. kako od invalidnine ne mogu da se izdržavaju. ali je bila potrebna Josipu Brozu da bi on. Ne znam da li će im se suditi i za pogibiju Srba na Kadinjači kod Užica u novembru 1941. vođu Hrvatske seljačke stranke. obaveštajni oficir Kraljevine Srbije i borac sa Solunskog fronta nije mogao da otrpi uvredu koju je srpskom narodu usred Beograda naneo Ivan Pernar. odmah po dolasku komunista na vlast. Krcune. uvećao bilans pobijenih Srba praveći od njih budale koje iz časa u čas uvećavaju svoju nevolju. godine pucao i u Narodnoj skupštini ubio neke hrvatske poslanike i. to je tragični bilans stradanja Srba. kako su poniženi.kragujevački oktobar. a oni su prolili more krvi za Srbiju i državnu zajednicu u kojoj mnogi nezasluženo uživaju. razume se.ali biće još i crnih dana i crnih barjaka. svakako nehotice. uzvraćajući Pernaru da krv prolivena za otadžbinu ne može ničim biti plaćena i pozivajući ga da se izvini. Ko ubi pesnikovog sina Uzgred. I to je. Pričalo se da su neke srpske novine u Beogradu pisale da je u nekim gradovima Hrvatske proslavljeno ovo ubijanje. Na ove reči Puniše Račića uzvratio je Pernar grubim rečima da je njemu dosta te priče o srpskim žrtvama i srpskoj prolivenoj krvi i da je spreman da suvim zlatom plati srpsku krv. Šta misliš. pucali su podmuklo. zločin prema srpskom narodu. Posle dolaska komunista na vlast ona brojka o žrtvama Nemaca stalno je uvećavana. koji nije hteo rat sa komunistima. godine.toliko Srba u jednom danu niko ne bi uspeo da pobije. Trostruko uvećani broj žrtava komunističkog terora pripisan je nemačkom okupatoru. ranio Stjepana Radića. Kako je ubijen kapetan Derok U čuvenog i opevanog tobdžiju. u leđa . koliko se zna. uz zlurad osmeh. Dakle dve hiljade i tri stotine mrtvih Srba platilo je ovu avanturu. kome bi se sudilo za ovaj zločin? Kome je palo na pamet da iz zasede puca u nenaoružane nemačke medicinare kad je cela Srbija bila oblepljena plakatima o odmazdi za svaku nemačku žrtvu. Bitka je. da te pitam znaš li ko je ubio Punišu Račića i Mutimira Petkovića. sina pesnika Disa? Nestali su. a pošto ratni zločini ne zastarevaju doći će dan kada će se za ovaj zločin suditi mrtvom Brozu i njegovoj partiji.

Kad je započeo građanski rat u Srbiji. Pernar se tako grozno cerekao srpskim žrtvama i prolivenoj srpskoj krvi da Račić nije mogao da se savlada: izvukao je pištolj i gađao direktno Pernara. Ti znaš kako se Miloš Minić noću prerušavao u četnika. po selima ubijao najbolje srpske domaćine da bi optužba pala na Dražine vojnike. ubijao si otvoreno. Oni nas. onaj ubica iz Požege. Ubica Vidan Mićić Baš u to vreme. Ja vas zato molim. kaže da je slušao tvoja naređenja. pa sa svojom razbojničkom družinom. kad već neće da sarađuju s nama. jer je to komunistički specijalitet .da ubiju i sakriju mesto ukopa.U Skupštini je sedela grupa Srba iz Crne Gore i očekivali rasplet: ako Račić ne dobije izvinjenje ili odustane. Mi samo treba da ih zaplašimo i razoružamo. da je izrazito inteligentan i pošten. oni će pucati i u Pernara i u Račića. u vreme kada su u čačanskom kraju trajale kakvetakve veze između četnika i partizana. naravno. Bilo je to vreme ubijanja u kome su nikle mnoge masovne grobnice. slobodno šetao Terazijama. poručnik po činu i da je bio pravnik po struci. Prolaznici su se razbežali. Podmuklo. Puniša Račić je. Derok. Kažu da si ubijao na svirep i podmukao način .to je samo delimično tačno: nisi ubijao na podmukao način. uzimao si pravdu u svoje ruke. koji se hvali da je ubio dve hiljade ljudi. ne skrivajući se. Kad su Nemci okupirali Jugoslaviju. Za vreme nemačke okupacije nije pripadao nijednoj partiji i nijednoj oružanoj grupaciji. pa se tako i Puniša Račić našao na slobodi. Disova sudbina je poznata. Bez milosti. . koje bi svakako smirilo uznemirenost. sin pesnika Vladislava Disa. napadaju i ubijaju. Grob mu se. a da je on bio vojnik partije. oslobodili su sve zatvorenike. ne znajući ni ko je ubijeni. ističući da su i oni u ovoj zemlji rođeni. sudbina njegovog sina nepoznata. pred svima. organizuju prepade i zasede. govorio je svojim vojnicima da se nismo okupili da ubijamo komuniste. Krcune. Priča se da je bio Dražin oficir. To je onaj Dražin oficir koji nije bio spreman da puca u komuniste. a niko od nagrađenih ne reče kako to slave oca kome su ubili sina. ako se sukobimo s njima. Hoće da kaže da je on samo izvršavao naređenja. Neko od Brozovih saradnika ga je prepoznao i ubio nasred ulice. nije bio spreman da puca u komuniste. Mnogi svoje zločine danas pripisuju tebi. ali su zato komunisti bili spremni da pucaju u njega i njegove saborce. na to ih navodi Kominterna i njeno vođstvo. Krcune. kako je ubijen kapetan Jovan Derok. Da surovo kazne sinove i unuke: da ne dođu na očev i dedin grob i ne upale voštanicu. To ste vi nazivali taktikom i lukavstvom. Tako i onaj Vidan Mitić. da se pesnicima dodeljuju i nagrade. nestao je iz srpske prestonice Mutimir Petković. ne zna. dakle. istina. da ne gađate direktno u njih. Znaš li. Umesto izvinjenja. Znam. niti ko je ubica. koja je takođe nosila kokarde. Ubio je još dvojicu hrvatskih poslanika. i čudim se tome što znam da se godinama već slavi Disovo ime. Krcune. Kapetan Derok je ubijen početkom novembra 1941. stavljao kokardu na šajkaču. Kad su sovjetski vojnici iza kojih su išli Brozovi sledbenici osvojili Beograd. godine.

Kao Derokov ubica pominje se i neki Pečenjković iz Preljine. ako ga domaćin ne ponudi. njegov grob je otkopan i njegove kosti izvađene i bačene neznano kuda. Na pitanje da li zna ko je mučki.čim su partizanske jedinice pri kraju rata ušle u ovaj kraj. starog četnika. strava: mrtav čovek bez groba! Mrtav đeneral Draža bez groba. Možda su se oko nečega svađali. Znao je on i vojvodu Vuka i majora Tankosića i vojvodu Birčanina i vojvodu Luneta iz Vrnjačke Banje i mnoge druge junake i borce koji su upadali u neoslobođene srpske krajeve i bili strah i trepet za okupatore. Kapetan Derok je bio artiljerac. Krcune. mada su ovi drugi bili malobrojni.Prota Novica Milićević ovako je ovom piscu svedočio o smrti i sahrani kapetana Deroka: Ja sam opojao i sahranio kapetana Deroka. da oskrnavi nečiju bogomolju ili nečije grobove i spomenike. godine izvađene i bačene u more. Tanaskoviću! Ti si kraljevski narednik. Mrtav vojvoda Birčanin bez groba. Mrtav kapetan Derok bez groba. da ga on nije ubio. I sada. mislilo se. pucajući mu u leđa. a ubijaš kraljevske oficire!“ Na to je Tanasković uzvratio da to nije istina. Kad su se komunisti posle tri godine vratili u Srbiju. da su i kosti Ilije Trifunovića Birčanina. Podsećam te. ne sme se ni hleb tražiti. ali se nisu međusobno tukli. nije silovala ničiju sestru. Znao je tvoj otac i pravila njihovog ponašanja: u tuđim kućama. pred decom. nije oskrnavila nijedno groblje .ona je samo zavojevača sa pradedovskog ognjišta proterala. najednom. ni u grobu nije bilo mira . Najednom. Partizani su ga ubili na kućnom pragu. Mrtav đeneral Nedić bez groba. prota je ovako odgovorio: „Još tada sam čuo da ga je ubio Rako Tanasković.počeli su da se tuku i prolivaju krv. ma čije bile. međutim. Krcune. Znam da je David rekao Tanaskoviću: „Sram te bilo. bio je ratnik. koji je umro i sahranjen u Splitu 1943. zna ko su i kakvi su bili stari četnici. . LJudi su se u to vreme slobodno upisivali u četnike i partizane. Iz ove kuće je kapetan Derok poslao ultimatum Nemcima da mu bez borbe predaju Čačak. pa je. bio je i na Solunskom frontu. tobdžija. kao da je đavo ušao u njih . Nikad u istoriji ovog naroda ničije kosti nisu dirane osim kostiju Svetog Save koje je silni Sinan Paša iz mileševske svetinje preneo na beogradski Vračar i tu zapalio. Kapetanu Deroku. Kad je srpska vojska posle 523 godine izbila na Kosovo i Metohiju nije ucvelila ničiju majku. a sahranjen je u selu LJubiću. ubijen je i David Maksimović. nikome ni na kraj pameti nije bilo da ucveli nečiju majku ni sestru. podoficir jugoslovenske vojske koji je prišao komunistima i postao komandir partizanske čete u čačanskom kraju. Ultimatum Nemcima To da je Tanasković ubio Deroka prota je čuo od domaćina iz Konjevića Davida Maksimovića u čijoj je kući bio štab kapetana Deroka. bio red da ga sahrane blizu tobdžije Tanaska Rajića. Desetine hiljada mrtvih bez grobova. Opojao sam ga u crkvi u Konjevićima. I tvoj otac. usmrtio kapetana Deroka. blizu spomenika Tanasku Rajiću.

Otkuda u vama ta želja, Krcune? Otkuda želja da grob ostane bez kandila, vez voštanice, bez cveća. Otkuda vam pravo da presuđujete, da budete gospodari života i smrti? Jeste li ikada pomislili da će se i vama suditi? Gde vam je strah od Boga? A to je ono što je najnužnije u svakom vremenu, u svakom čoveku: strah od Boga. Ko taj strah nosi, nosi uzdu na svojoj duši i stalno je na oprezu: čim pomisli da učini bio koju vrstu zla uzda se zategne i podseti na Boga i njegovu pravdu. Ako se u narodu pominjalo i sedmo koleno otuda se ne zna uvek čije grehove ispaštamo. Ako se, dakle, čovek seti Boga, odustaće od zle namere. I sad je lako objasniti zašto su komunisti počinili tolike zločine: pa nisu verovali u Boga i Božju pravdu. LJudska pravda ponekad može i da izostane, ali Božja nikada. Kad bi se ljudi zagledali u svoje tragove lako bi utvrdili čemu se mogu nadati. Najnasušnija čovekova potreba je da se nauči strahu od Gospoda Boga. Ti si, Krcune, je li, znao čemu se možeš nadati. Nisi ti, kao tvoja majka Vida, bio odan Gospodu Bogu, ali si negde u dnu duše verovao da nešto postoji, da neka sila upravlja ovim svetom. I zato nikad nisam poverovao u priču da si ti pucao u čelo Isusa Hrista Pantokratora u maloj crkvi Karađorđevića na Dedinju. Metak, istina, još stoji u čelu Svedržitelja neba i zemlje, ali se ne zna ko se tako „potpisao“. Bila je to zastrašujuća poruka: ko puca u Boga, čovek mu nije ništa! Pominjali su u to vreme još jedno ime „ubice“ Gospoda Boga: Brozov general Milan Žeželj. On je bio dvorski žandarm, a kada žandarm postane general on pomisli da je jači i veći od Boga. A možda je, bez ičijeg odobrenja, pucao neki nesrećnik iz ove 6. ličke da bi posvedočio prezir prema Gospodu i odanost svom samozvanom maršalu. Crkva je, dabome, opljačkana i oskrnavljena, kao što je to urađeno sa mnoštvom hramova u Srbiji i Crnoj Gori. Nalog iz Kominterne Ne mogu, Krcune, da poverujem ni da si bio u velikom prijateljstvu sa Georgi Dimitrovom, sekretarom zloglasne Kominterne, za koju i ti znaš da je razarala našu državu i govorila da komunizam u Srbiji ne može uspeti sve dok postoji pravoslavni srpski narod. Zato, smatralo se, u srpskom narodu najpre treba ubiti njegovu veru, lišiti ga straha od Boga. Dimitrov je, zar ne, bio u U žicu 1941. godine, za vreme takozvane sovjetske užičke republike. Došao i on da podari vatru, da plamen obuhvati Srbiju, da sinovi Srbije ginu u međusobnom obračunu i da srpske majke nose crne marame. Bili su komunisti mnogo zahvalni Dimitrovu pa su, kad su se dočepali vlasti, srpski Caribrod nazvali njegovim imenom. To ime i danas nosi.

Progutao ih mrak Odavno, Krcune, hoću nešto da te pitam: imaš li ti, očiju ti, ikakve veze sa ubistvima šefa železničke stanice u Užicu Badžovića i otpravnika vozova Todorovića? Ti si ih, je li, dobro poznavao, cenio njihov napor da onaj novinski papir stigne u partizansku štampariju. Sećaš se, to je bilo u jesen 1941. godine. U to vreme ti i tvoji drugari, i viši od tebe, bili ste gospodari grada. Na vagonu je bila oznaka Gestapoa i oznaka grada. Zbunili se Badžović

i Todorović, ne znaju šta je u plombiranom vagonu. Ne smeju da ga otvore dok ne pitaju partizansku komandu. I, bogami, uplašeni jesu, ali su i dovitljivi, pa pitaju komandu. A otuda, iz komande, neko javio: otvorite vagon, ako je u njemu novinski papir gledajte da ga dopremite do štamparije. Vidi, molim te, neko je znao da Gestapo šalje novinski papir partizanskoj komandi. Vagon je stigao iz pravca Čačka. I šta da urade Badžović i Todorović. Ništa drugo nego da postupe po naređenju. Uključe u ovaj posao i trećeg čoveka, njihovog kolegu Dobrosava Dobra Petrovića. NJima bilo zapoveđeno da papir prebace u štampariju i da o tome ćute.To je, dakle, bilo u jesen 1941. godine. Posle tri godine, kad su se komunisti vratili u grad, nekom je smetalo da postoji saznanje o onom nemačkom vagonu i onom novinskom papiru. Može neko pomisliti da je Broz bio saradnik Gestapoa, da su Nemci njemu, kao svom saradniku, poslali novinski papir za njihovu partijsku novinu. E, to ne bi bilo zgodno, mogla bi ta priča da se širi i da izazove svakojaka pitanja. Recimo: kako to da Gestapo šalje vagon papira u grad koji je pod komunističkom vlašću? I da ne bi bilo nedoumica i pretpostavki naravno i sumnji, užička Ozna po nečijem nalogu počne da se raspituje za ovaj događaj. I Ozna sve brzo dozna: Badžović i Todorović znaju sve. A to znači: videli su oznake Gestapoa, skinuli su plombu, otvorili vagon, videli šta je u njemu, dojavili to partizanskoj komandi, ovi iz komande dojavili njima šta treba da rade. Stvar čista: postoje svedoci. I to kakvi svedoci, krunski, reklo bi se, iz samog srca događaja. Dakle: ono što su svedoci znali više ne treba da znaju. Opasno je. Mogla je Ozna, pozivajući Badžovića i Todorovića, da im zapreti da će izgubiti glave ako nekome zucnu o tome. Mogla je, dabome, ali nije bila sigurna da neće progovoriti. I tako, znala je Ozna da samo mrtva usta ne govore... Bog sačuvao svedoka A na Badžovićeva usta kuljala je istina: ma kako da ne zna za papir, pa on se toliko namučio oko toga da stigne u štampariju, lično je gurao nosačka kolica. Ozni to bilo dovoljno, ili njoj, ili nekom kome je ona dojavila. I tako Badžovića više niko nije video. Progutao ga mrak... Tako prošao i Todorović: i on se pohvalio da se veoma trudio da sve obavi kako je rečeno. Ni njega više niko nije video. Ni njihovim suprugama niti njihovoj deci niko ništa nije rekao. Nema ih i kvit. Tačka. Ostao, ipak, jedan sumnjiv: Dobro Petrović. Video Dobro da nema Badžovića i Todorovića, svratio i do njihovih kuća, video prestrašene i uplašene ukućane i - zanemeo. Zanemeo za porodicu, zanemeo za Oznu: nema pojma o čemu da pitaju, ma kakav papir, nije on to video na stanici, ali možda ga je i bilo kad je on bio na odmoru u selu... Zatvori užička Ozna Dobra Petrovića, snabde ga olovkom i gomilom papira da upiše sve dane u kojima nije radio i gde je boravio. Ispalo je, na kraju, da Dobro Petrović nije učestvovao u ovom događaju, pa je Ozna bila milostiva - pustila ga je, a on iz zatvora pravo u crkvu da blagodari Bogu na spasenju. Dobro Petrović je bio učesnik u ovim događajima, ništa mu nije izmaklo, vukao i on onaj papir u štampariju, ali ga je Bog sačuvao. Tito i Gestapo Ovi ljudi, Krcune, znaš i sam, nisu za vreme okupacije pripadali nijednoj oružanoj grupaciji,

bili su državni činovnici koji su drhtali od okupatorske sile. Ti si ih poznavao. Zato i mislim da nisi učestvovao u njihovom pogubljenju - pa to bi za tebe bio veliki greh. Da nije u pitanju Gestapo, ovi ljudi bi možda bili proglašeni podvižnicima, možda bi bili i odlikovani. Bilo bi mnogo nezgodno da na ovom ostane. Zamisli: naš maršal saradnik Gestapoa! Ili ovako: Gestapo saradnik maršala Tita! Ovi što se protive vašoj vladavini jedva bi to dočekali - rekli bi: ma znali smo mi to, znali smo mi da je on probisvet i špijunčina, ko zna za koga taj sve radi... Vama, da vidiš, ne smeta, vama koji imate vlast, vama je dobro, vlasti ste se dočepali zahvaljujući njemu, a zna se šta biste bili da nije bilo njega, i šta bi on bio da nema vas! Nije na vama da brinete o tome za koje je sve špijunske službe on radio. Uostalom, je li, njega odavno nema, a ova demokratska vlast zagovara da se svima vrati ono što je bilo njihovo. A sve je ovde, je li, u ovoj zemlji, bilo njegovo. NJegove ulice, njegovi spomenici, njegovi trgovi, njegovo bratstvo-jedinstvo u zenici našeg oka, njegovi partijski drugovi, njegovi generali, njegovi komesari, njegovi sledbenici, njegovi mornari, njegovi pioniri, njegove pevačice, njegovi pevači u narodnoj nošnji, njegovi glumci, njegovi pesnici, njegovi istoričari, njegovi gradovi... Sve što plovi, leti, gmiže, savija se, ulizuje, kleči, ljubi mu noge i skute, nagoni divljač na cev njegove puške, prima ordenje i nagrade iz njegovih ruku, sve što se zaklinjalo da s njegovog puta neće skrenuti, sve što je ridalo za njim, sve što je obećavalo da će i posle njega biti on - sve je to njegovo. I sada, ovih dana, kad nova vlast, koja sebe naziva demokratskom, obećava da će svima vratiti ono što je bilo njihovo, treba, „ćim prije“, da i njemu vrati njegovo. NJemu treba vratiti njegove kadrove, njegove generale i komesare, njegove sledbenike, ubice i tamničare, lopove i prevarante, protuve i probisvete, otimače tuđih vila i stanova, otkupljenih za 50 nemačkih maraka, komitetlije i partijske sekretare... Lako ih je prepoznati. Uvukli su se u sve stranke, udruženja, vladine i nevladine organizacije, građanske parlamente, opštine, skupštinske dvorane, u diplomatiju, nju naročito, u izvršne i upravne odbore, ušunjali se čak u porte i hramove, ima ih i za pevnicom, a neki, bogme, prljavim parama grade hramove i sebe gledaju na - freskama... Napljačkali se Narod se malo zbunio i malo uzjogunio, pita se u čudu ko je ovde pobedio. Vidi narod, još nije oslepeo od muke i jada, da je komunizam pao, ali još bolje vidi da se komunisti, mada se više ne zovu tako, sjajno drže - onako kako su ih učili na kumrovačkim kursevima: da se prerušavaju i prilagođavaju prilikama. Narod u novim strankama prepoznaje one koji su se naotimali, napljačkali, nauživali, naputovali, naslikali na televiziji i u novinama. Vidi da su se, ponovo, ufoteljili, pošto su, u sudbonosnom času, u doba beskrvnog prevrata, posakrivali crvene knjižice s njegovim likom. Malo im što su naotimali, hoće još. Zato ih, nema drugog rešenja, onako, muški, treba privoleti da te stranke napuste i da se vrate onome kome su se zakleli na vernost do smrti. Treba im, bez okolišanja, reći: vi ste njegovi, on je vaš! I tako, dok se njegovi sledbenici muvaju po strankama, nastojeći da svoje tamne biografije i tragove pokriju demokratskom odorom, on, njihov rođa i učitelj, samuje na - 14 hektara!

. neizostavno. ali se najviše na svetu voli Tito. I onog pesnika. Nije on bio ravnodušan prema odama njemu posvećenim. uzgred. molim vas. ali je. ti si nam bio vazduh. ali je više isticao onu njenu pesmu u kojoj su srpski četnici dečaku kamom na čelu urezali petokraku zvezdu. ima još nekoliko stihova i imena vlastodržaca. zaboga. malo više oslobađali Beograđane života i imovine.kako. Priču o pokajanju mogu da proture nekom naivnom kaluđeru. šta je majka prema maršalu! Maršalov aplauz i njegov osmeh razbili su njenu tugu za majkom. već osedele i istrošene. ti si nam bio voda. što pesmama o njemu uđe u udžbenike: Voli se tata i majka. šta ćemo sad udisati. šta bi s mojom historijskom partijom od milijun i četiri stotine tisuća mojih sljedbenika? Neka mi se vrate ćim prije! I treba da se vrate! Brozu vratiti pesnike 40 Ti si nam bio sunce. ko ju vodu pije. nekako preživeo. ali se najviše voli . E. voli se bata i seka.. šta će nas sada grejati. Sećate li se onog pesnika što je ridajući za njim ovako pevao: Ti si nam bio sunce. uveravajući svoje prijatelje da će na tom masivnom stolu napisati najlepše ode svom maršalu.Samuje i tuguje. čiji vazduh udiše! Nosi li sada ono što nose gotovo svi komunisti: krst i brojanicu? Viri li i njemu iz svakog džepa mala ikona? To je sada znak prepoznavanja: umesto partijske knjižice nose ikonice! Molim: svakom svoje. ti si nam bio voda. obavezujući i druge njegove sledbenike da ostanu verni toj zakletvi. i pita se: Bog ti.. šta će nas sad grejati. za svaki slučaj. Kažu da se taj pesnik u međuvremenu presaldumio i svoju pesmu ovako preinačio: voli se mama i tata. ipak. Najpre mu. šta ćemo sad udisati. njemu njegovo! Gospodaru treba vratiti sluge. treba vratiti onu „dvorkinju“ i pesnikinju koja se tako vatreno zaklinjala da s njegovom puta neće skrenuti. šta ćemo sada piti. Novopečene „bogotražitelje“. titule i nagrade ne vraćaju. Kad su brozovići oslobađali Beograd i.Koštunica! U rezervi. Treba mu vratiti i onu primadonu koja mu je na u vo pevala onog dana kad je sahranila svoju majku . ona je uz pomoć nekolicine svojih drugara jurišala na pisaći sto generala Milana Nedića.. treba zamoliti da više ne zagađuju porte i hramove . voli se bata i seka. da odbije njegov poziv! I. Nije pošteno: živom služiti do slepila. ali uz napomenu da su njegove sluge drugima bili gospodari. mrtvog optužuju do ludila.. Nije on pevao srbijanske pesme nego meksikanske i neke druge koje je maršal voleo.. Šta će ga sada grejati I onog narodnog pevača koji je s ponosom govorio da je 77 puta pevao pred njim. ridao je jedan pesnik za Brozom.mnogo tamjana treba da se potroši da bi se proterali zli dusi. Ovde se zna: ko je sa te ideološke . voli se svaka ptica. šta ćemo sada piti? Da li je ovaj veselnik preživeo? Šta ga sada greje. ti si nam bio vazduh. pa da ništa drugo nije radila i ovo je dovoljno za nacionalnu penziju. a ordenje.

Bili su. pred leto.treba svakako vratiti i spomenike i stid. Lole Ribara.jednog od najvećih komunističkih ubica. One zadužbine po tajanstvenim grobljima. ali neka se na istoj tabli doda i ovo .trebalo bi.LJubičica Bela. Sada se priča da će svima biti vraćeno ono što je bilo njihovo. tvoje ulice. nosili su brade i kokarde. tvoje ordenje. More..trpeze krkao u slast . u toj kući. da vidiš kako ovi tvoji krkaju . po tvojoj zamisli. bojali su se divljine.Kidriča. bili naoružani do zuba. Krcune.. Bilo i gibanice i cicvare. onog Vojislava i Đerislava? Dobri ljudi i dobri domaćini gostili su svaku domaću oružanu silu. NJegove sledbenike. Nemci tamo nisu zalazili.. Uvlačeći se u stranke. I. pa dalje .pa. A domaćinima nije žao . Zaslužili su. sabrati oko spomenika ili na onih 14 hektara: odatle će najbolje videti šta je od srpskih etničkih prostora. malo je Crnogorcima da se prosto i jednostavno zove Titograd. Božanići mislili da hrane Dražine saborce i čuvare. njihova sreća bila bi udvostručena da se zove: Titov Titograd. tvoje obožavaoce. i tebe ugostili.. pružila im se prilika da ugoste najbolje Dražine oficire. U njihovoj kući boravila je ona grupa tvojih oznaša koji su u selima oko Priboja i Dobruna.. prvo terorističko delo komunista. kad je general Draža bio u vašim rukama. nije bilo lako hraniti tu grupu.. što bi najviše obradovalo cetinjske separatiste.. Ti znaš. možda. što je moguće pre. Zlatara i Zlatibora tragali za generalom Mihailovićem.. među njima je jedan ličio na Kalabića. dabome. dao im uputstva. Krcune. ali Božanići nisu žalili .. ponešto dodati. ne znajući stvarno ko si. Ne znam da li u Kragujevcu još stoji Ulica Alije Alijagića. Neka ostane ono što je pisalo: Ulica Slobodana Penezića Krcuna. bavili samo nasiljem . Rodoljuba Čolakovića u Beogradu. a ulicama treba obavezno dodati ponešto. Višegrada i Rudog. Nisu se oni. Krcune.. prerušeni u četnike..stekli rutinu. Ti si bio njihov šef. braće Božanić. Bilo je to u novoj državi. Sećaš li se. ruku na srce. zbog stasalih generacija. dođoše tvoji po Božaniće u Jablanicu: hoće braću da nagrade za one krkanluke. ili Trg unesrećitelja Srbije i njegovih sledbenika. Oni koji su uklonili njegove spomenike sa trgova. ulice i gradove .to oni hoće da sakriju. pa samo brišu iz tanjira. Krcune. a braća su. zna se da su tvoje.bilo je i jagnjadi i teladi i pilića. Ako se Crna Gora načisto „razbrati“ i ako ugasi srpsko kandilo. Bio si i ti. Krcune. Rankovića. uklonili su. možda i nehotice. Božanići se možda radovali što opet vide četnike.zauvek je otrovan komunizmom. a ispalo je da hrane one koji su hvatali Dražu. da je Alijagić po nagovoru Rodoljuba Čolakovića ubio ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića i to tri godine po završetku velikog rata. tvoje drugove. Ali. Tvoje zadužbine. svakako će Podgorici vratiti njegovo ime. Malo posle. Tako učiniti i sa ulicama Bate Jankovića u Čačku. od Srbije i srpstva ostalo iza njihove vladavine. iz sela Jablanice na izmaku Zlatibora. NJegovim sledbenicima u Užicu treba vratiti pređašnje ime grada. I tebi treba vratiti tvoje. obišao si svoje ljude. I sudija im baš lepo odmerio: za svako jagnje koje su pojeli tvoji po nekoliko godina robije.. Maršala Tita. mada bi i njihova sreća bila veća da ga ovako preimenuju: Titovo Užice . Uvenula ljubičica bela NJemu treba vratiti trgove. u porte i hramove . stid sa obraza njegovih sledbenika . recimo: Ulica. koliko su samo jaganjaca i teladi ispekli na ražnju.

Možda srpski komunisti nisu shvatili ovu opaku igru. ali nije kasno da se ti i tvoji pajtosi zagledate u ona dešavanja u Jajcu u novembru 1943. ali s pogledom na zavičaj. Bilo ih je malo. godine. ali su zato bili mnogo pohlepni bili su nezajažljivi. Gde su njene granice? Još mučnije pitanje: Gde su Srbi? Koji su ovo Srbi što se potucaju od nemila do nedraga po zajedničkim prostorijama sa tuđim komadom hleba u rukama i u tuđoj košulji. Sve što je posle radio vodilo je ostvarenju tog cilja. Prevario te Broz. I smislili su podvalu kakvu svet nije video: skupljali su dobrovoljne priloge za majku Neznanog junaka na Avali! I narod je davao priloge.. Tada je vaš maršal Šiptarima namenio Kosovo i Metohiju. kao šef Ozne.. Zapaliti selo ili proterati seljake 41 Major Ratko Dražević. nisi stigao da se time baviš. ubijao je i po sto ljudi dnevno. Stalno su smišljali kako da dođu do para.tako smo svi zvali Kninsku krajinu. kao što im nije smetalo stvaranje nove države na jugu Srbije i pretvaranje Srba u Crnoj Gori u crnogorsku naciju sa crnogorskim jezikom i crnogorskom crkvom. Nema šta da se kaže. stalno si greške „ispravljao“ i smanjivao broj živih Srba i uvećavao broj nesrećnih Srba po tamnicama. Kosovo i Metohija bi bili u okviru Albanije.ne pominje se Kosovo i Metohija. lukavo i ubitačno za Srbiju i srpski narod. majstori prevare. A Srbi . ti si posećivao robijašnice i izgovarao svoju omiljenu rečenicu: „Koliko vas je preostalo. Šta je ostalo od Srbije. pored republika bile su dve pokrajine: Vojvodina i Sandžak . U Brozovoj državi. A ti Krcune. I danas se to lepo vidi: nenadmašni su. Broz je umislio da komunistička Albanija bude sedma republika Jugoslavije i da je prirodno da Kosovo i Metohija bude njen deo..kako su oni na ovo gledali? Pa oni nisu ni gledali. Kosmet poklonjen Šiptarima I tebe su prevarili. srpske naravno. kominternovski. a ne pitamo se jesu li to oni koji su pobegli od bratstva i jedinstva? Ne pitamo se koliko njih bi poklano u ime tog istog bratstva i jedinstva? Kako to da u tom bratstvu Srbi izgube bedem srpstva . nisi ti imao vremena za to. kako je naveo u svojoj ispovesti. Krcune. potonji direktor „Avala filma“. genijalno. Prevarom u vidu zanata. Otuda i onaj dolazak generala Envera Hodže u Beograd i onaj orden narodnog heroja Jugoslavije s kojim se vratio u Tiranu. ali i da jesu ne bi im smetala. na srpskim svetinjama na kostima srpskih ratnika stvaraju neku islamsku džamahiriju! Već imamo tihe izbeglice iz raške oblasti koju Srbi još nazivaju Sandžakom. a bojim se da ćemo uskoro gledati izbeglice. Zovemo ih izbeglicama. ali još ima vremena da ispravimo grešku“. . Kako? Kasno je da pitaš njega.nego i prevarom. a oni jurišali na jagnjeće brigade i otimali se o čuveno dečansko i ljubostinjsko vino. na naše oči otimaju nam Kosovo i Metohiju. na srpskoj zemlji.. oni su sve to prepustili svom maršalu. Da nije bilo one pogane rezolucije Informbiroa 1948. iz severnog dela Vojvodine. Grdno te je prevario. godine. Srpski komunisti su hitali da usreće čovečanstvo. I stvarno. pa obe Slavonije i deo Srema. Krcune. majku vam. Mudro. titovski.

A taj pokolj Srba u Hrvatskoj.. Čeznuo samo neko vreme. dok mu nisu javili da u glavnom gradu Austrije. pravnike. Kad su njegove žrtve počele da mu se javljaju u snu. Za Broza je najvažnije bilo da su Srbi. s druge strane. Jedan ministar iz Hrvatske. Krcune. pa je smislila jednu deklaraciju koju bi potpisali svi ministri. E. I tako: tamo u Hrvatskoj tamanili Srbe. Krcune. kad je bio u košmaru gledajući te unakažene ljude. u Beču. s kantama masti. NJegov život je bio kao i tvoj: živeli ste da biste druge ubijali! Strašno! Surovo! On se u nekoj ispovesti koju je zabeležio publicista Milomir Marić javno žalio da je ubijao po tvojoj naredbi. hoće da je trampe: oni Bečliji prušutu. ove u šajkačama. pa pravo u Beč. međutim. Na pitanje zašto neće da potpiše i zar nismo braća odgovorio je: „Koliko još treba da vas pokoljemo da najzad shvatite da nismo braća.. Vozio se Dražević neko . da si hteo. inteligentan. Sve je to bilo iz onih kuća čije je domaćine ova družina ubijala ili otpremala u robijašnice. okupatorske sile nema. šef Ozne od Raške preko Kraljeva i Čačka do Gornjeg Milanovca . Čudi me da ga to nisi pitao. ovde u Srbiji Srbe ubijaju srpski komunisti. On je voleo raskošan život. Nameravala je ta jugoslovenska vlada da osudi te krvave zločine. u Bosni i Hercegovini bio je zločin kojim se bavio svet. da saznaš: tamo.. da li je moguće? Ne mogu da poverujem.. kobasicama. Lep. Imao je Beč automobile. možda je to bilo daleko od tvojih planova. ubijaćeš Srbe! Drugih nema. Ne mogu ni da zamislim da si takav monstrum! A. pogotovo u onim gurmanskim poslasticama. a kad se navikne neće moći da živi. bilo bi normalno da si barem jednom upitao Broza što on nikad nije otišao u Jasenovac. a da ne ubija! Ma. ustaše ubijaju Srbe. mnogo je bio dovitljiv tvoj potčinjeni major Dražević: natovare oni ovu mrsnu hranu u kamionče. ostali samo Srbi: njih ćeš ti ubijati. Bečlija njima automobil. ove sumnjive profesore. nije hteo da stavi potpis i tako osudi zločine. a mogao si.. pomislim. ove u opancima. ovde u Srbiji Srbe tamanili komunisti! Ratko Dražević je bio promoćuran. Sjaji se. u Hrvatskoj. neće oni tamo da prodaju ovu robu. da nisi to zar bi te Broz postavio za ministra unutrašnjih poslova! Znao je Broz: ako budeš ubijao. Dovitljivost majora Draževića Kažem ti. bio stasit i naočit . i tvoj saradnik. pa ti si bio posebno cenjen zato što si vođu smeo da pitaš ono što drugima nije bilo ni na kraj pameti. snalažljiv. šunkom. Krcune. u Bosni i Hercegovini Srbe ubijaju zajedno muslimani iz handžar-divizije i ustaše. Pa još kaže da si mu ti tada rekao da se još nije navikao. Možda ti za ovo nisi znao.imao je taj široka ovlašćenja. slikare.Broz nije posetio Jasenovac Ako je ovo i tvoje bratstvo-jedinstvo.. ali je stanovništvo oskudevalo u hrani. sveštenike. Tvoj drug. tamo gde su Pavelićeve ustaše umorile na stotine hiljada Srba.ženski svet koji nije znao za njegove krvave ruke muvao se oko njega. i tvoj potčinjeni bio je major Ratko Dražević. Ti si bio mrtav kad se on ispovedao i bezmalo svu svoju krivicu svalio na tebe. pa se bavila i jugoslovenska izbeglička vlada u Londonu. toga je u družini Ratka Draževića bilo u izobilju: nisu znali šta će s tolikom pršutom. voleo je i automobile za kojima je čeznuo. opet. kaže da je dolazio kod tebe i rekao ti da više ne može da ubija. rat je završen. ima lepih automobila. slaninom.

. recimo.. pa neka se snalaze kad tako vešto kriju četnike. to je 1. upamti šta je Brozov komunizam. obavestili o ovoj surovoj seobi? Jesu li te pitali? Jesu li ti šta o tome rekli Stambolić. naravno. Trebalo je iseliti 300 kuća. Krcune. i tamo se viđaju i druže sa četničkim sinovima i unucima. cigareta. Pala mu je ipak. u sunčanoj Kaliforniji. Krcune. Ostavio je major Dražević u svom političkom testamentu i druge.Draževiću nije preostalo ništa drugo nego da zapali selo. obaveštavali o poterama. Jesu li tebe. Miloš Minić i Radovan Grković . Možda Dražević taj film nije snimio zato što podseća na nemačke koncentracione logore i na srpske zbegove po vrletima za kojima tragaju ustaški koljači i oni muslimanski koljači iz handžar-divizije. Narod nije smeo da pita. i izbacuje na ledinu. čoveče. bilo je Gornja Atenica. pred zimu. u tom smislu. nije ni tebe. pružalo je otpor. i nešto dragoceno: tvoja deca. direktor filmskog preduzeća. mnogo zanimljive zapise .. engleskih štofova. izlazili iz bunkera. svog šefa. proterali ljude iz 300 kuća? Neka je u svakoj kući bilo po četvoro čeljadi. pa morao da ih otpremi u Beograd onima koji su bili na višem položaju. bavio špijunažom. Krcune. hranili. teraju u drugi kraj.. uz jezive psovke na srpskom jeziku izgone iz svojih domova. Kuda? U Takovo. starice. u Prislonicu.kako se. Krcune: decu. udaljeno četrdesetak kilometara. nego šta! Da srpski seljak. nije ostalo ništa.. tvoja dva sina koja odavno žive u Americi. Krcune. da srpski domaćin. Ostalo je. Od tebe.. na um spasonosna ideja: neće spaliti selo.. selo blizu Čačka. u Gorevnicu. Bojao se da to kaže svojim naredbodavcima.. noseći decu u naručju. u nespokoj. sa ikonom Bogorodice. čuvalo svoje ljude ..Brozove perjanice. a partijski i državni funkcioneri su znali najviše su u to bili upućeni Petar Stambolić. u korist komunističke države. ali da ih u okrugu ima još oko dve hiljade. gonjenu cevima pušaka i automata. Krcune. mislim da deca ne treba da ispaštaju grehove roditelja. gotovo svaka kuća bila je za njih sigurno sklonište. Opusteli Atenicu Čudi me. domaćine Ozna trpa u taljige i tera u Takovo. o pojavi četnika u pojedinim selima u kojima je Dražević bio apsolutni gospodar svakodnevno su obaveštavali tebe. Grković? Ej. Dražević izveštavao da su ubili oko 500 četnika. ništa osim već pomenutih zadužbina na vidljivim i nevidljivim grobljima. Kaže da su dnevno ubijali po 30-40 četnika koji su se vraćali iz Bosne. ipak. iz izobilja jesenjeg. Tebe je. na ledinu. I. Najgore selo. Na ledinu.vreme u „mercedesu“.. mislim. nego će sve njegove žitelje preseliti u druge krajeve. nije ovaj prizor video kao svoj najpotresniji film: masu ljudi. Krcune. Niko majora Draževića nije upitao otkuda mu toliki specijaliteti da je mogao da ih menja za skupocene automobile. Krcune. A Gornja Atenica. u „jaguaru“... obavestio o svojoj nameri. sa pradedovskog ognjišta. da Dražević. dobro je da zlo ne . Sve.200 duša! Zamisli taj prizor. Minić. Dražević se našao u samom problemu: kako da pohvata četnike i tako oslobodi jatake velike brige. da je to dobro. Čuvali su ih jataci. pa kako se bavio švercom nakita. budući filmadžija. Po svršetku rata. Tako u svojoj ispovesti kaže Dražević.

nego kancelarije koje su se otvarale samo noću. Pita se Srbija. dobijali su stipendije iz Titovog fonda. E. u današnjoj Makedonskoj ulici. Vlast se trudi da on ne bude zaboravljen. Dobro je. E pa. Kopao je grobnice pored bedema na Moravi u Čačku možda je baš on u kopao i onih 150 mučenika koje je. ali ne one koje su osuđene nego za žene i kćerke Dražinih oficira i saboraca s kojima su Brozovi komandanti i komesari pokušali da prave bahanalije. u prilici da vidiš onaj Brozov „Plavi voz“ koji stiže iz Beograda do Vrnjačke Banje. Ima i restorana i kafića s njegovim imenom. Srbiju punu moralnog zdravlja i moralne lepote. Ranković kaže da je u prvih šest godina komunističke vladavine u zatvore uvedeno blizu četiri miliona duša! Koliko ih je ostalo u zatvorskim grobljima to ne zna niko. stilskog nameštaja. a kondukteri s titovkama i crvenim maramama.. bili dobro plaćeni doušnici. ambasadori. kako sam kaže. Koja od ovih mučenica nije pristajala. Ako ima dela ima i nade Ti. a pušnice do vrha ispunjene pršutom i kobasicom. bila je iste noći u modricama. malo četnika. domaćini nisu ništa od ovog blaga odneli: ostavili su i stoku u štalama i ovce u torovima. šta je ovo danas. ali ne u onom običnom i poznatom zatvoru nego u onom tajanstvenom. Ali. Krcune. nisu je poneli sa Bagdale jer bi bilo protumačeno da ga pozdravljaju oni koji su on i njegova partija pobili. Zna se kako je bilo onima po tamnicama. malo partizana. ipak. mašinovođa tog voza je u nekoj maršalskoj uniformi. malo grobara. .lako su dolazili do kožnih mantila..smišljaju potomci ubica i potomci ubijenih. a vajati i mlekari puni kajmaka i sira. Bože. Ima ljudi koji još oplakuju njegovu smrt . Spasavajući gole živote. Krcune? Kome ovi nesrećnici i danas pevaju i obećavaju da s njegovog puta neće skrenuti iako vide da nas je taj put doveo do ivice ponora. a tvoj šef. Krcune.. Svet je poštovao Srbiju 41 Ko je.kažu da im je dobro bilo u doba njegove vladavine. ubio major Dražević. tu su „robu“ Dražević i njegova družina trampili za skupocene nemačke automobile. Krcune. Slavko je posle bio vojnik. preko puta „Politikine“ zgrade. obuće. u zgradi za koju niko nikada ne bi rekao da je zatvor. bio je stražar u zatvoru. a u prvim mesecima po oslobođenju Beograda bila je partizanska komanda i zatvor za žene. grobara. ima li kraja tom ludilu? Ili ono nošenje neke štafete mrtvom Brozu. malo više. konzuli. bili su blizu diplomatskih magacina . ako se opirala. Krcune.da mu je glavni cilj bio da Srbija bude na kolenima i da bude rascepkana. mogli su da kradu i otimaju. ima i filmova o njegovim podvizima na državnoj televiziji.. Nisi ti. Nisu to bile klasične ćelije. Slavko je nekima pokazivao tu zgradu u centru Beograda. i onom čuvenom mesnatom slaninom. šta bi bilo da si ranije otkrio Brozove namere .. Ostavio je Dražević i zapis o onoj strašnoj seobi domaćina iz Gornje Atenice: jesen. ipak. Krcune ne znaš Slavka Tomaševića. malo zatvorenika. ali se vlast iz sve snage trudi da njegove žrtve budu zaboravljene.. I treba im poverovati: bili su blizu kase. Tu. po svršetku rata ubio Srbiju naših očeva i dedova. u toj višespratnici je opština Stari grad.

Krcune. vapijemo za Božjom pravdom. ima neprijatelje i u susedima. Čuvao si ih možda za neki unutrašnji obračun. ne znaš da je Bog strpljiv. srpski komunisti. Dok su drugi klečali pred Brozom. Možda je tu nesporazum između verujućih i Gospoda: u nestrpljenju vernika i Božjem strpljenju. koliko se zna. ali najveći neprijatelji srpskom narodu su ispostavilo se. kažu. mi je oplakujemo. Bušiti mrtvom čoveku stomak usijanim gvožđem . Rezultati tvoje istrage. imala je velike neprijatelje u Kominterni. Vidiš li. Podgorica. Da je Bog tako moćan. nisi bio ni švercer. Pričalo se neko vreme posle tvoje smrti da si lično vodio istragu o onom vaskršnjem bombardovanju srpske prestonice i srpskih gradova u kojima je bilo neke industrije. Budući da je Gospod dugo čekao da se pokaješ. Broz je neprekidno zazirao od tebe . Knin. ima i nade. do nesumnjivog zaključka: Usmerivač tih razornih bombi bio je Josip Broz. Užice. što su oni pobili.to su izmislili samo komunisti. Primetio si i ti. ti si bio uspravan. da ne zna za tvoje grehove.to je samo komunistički specijalitet. Znam da ti sa ovim nemaš ništa zajedničko. on bi te odmah kaznio. opljačkali. nigde nisu obelodanjeni. da ima preča posla. Način na koji su oni mučili svoje sugrađane . Bombardovan je jedan jedini grad u Hrvatskoj. nisi bio razvrstan. posebno Šiptarima. utamničili. Ti i pojedini srpski pisci čija je odanost prestala. do kog poraza stigosmo: sve što su srčani. To pokazuje da nisi upoznao Boga. čovekova nada mora da bude zasnovana na dobrom delu. Krcune. kao narod. da ima nešto defektno u nama: mi. hrabri i mudri Srbi u minula dva veka stvarali .ti si ga ispunjavao strahom. čemu si se nadao? Zar si se posle tolikog učinjenog zla mogao nadati dobru? Šta je nada. Broz i njegov odani komandant Koča Popović. Bog se pobrine da preživi neko ko će svedočiti istinu. možda. Ako ima dobrog dela.Ko je bacio bombe Ne može ništa da ostane pod velom tajne. ni ulizica.prazni su nam razgovori i prazna nam je nada.to nisu radili ni najveći zlotvori. osakatili . a neposlušnost postala svakodnevna. Leskovac. A Bog je samo uslišio naše vapaje za pravdom. Ćuprija. Vezati čoveku noge za samar na konju s glavom na oštrom kršu . ima neprijatelje među pojedinim svetskim moćnicima. kao i svaka zemlja.kao što su radili u sremsko-mitrovačkoj . ali kad ta pravda sustigne nekoga i učini je žrtvom. Krcune? Čovekova nada ne sme da bude isprazna.sve je to uništeno u doba naopake komunističke vladavine! Srbija. Odrati kožu živom čoveku kažu . Zato su neki građani i plakali kad te više nije bilo. nije Bog Ozna da odmah izrekne presudu. ima. Nisi bio ni trgovac nacionalnim dobrima. Broz je u prvom redu na ovaj način surovo kaznio antikomunistički Beograd da ga na najveći hrišćanski praznik razaraju savezničke bombe. i među onima koji bi joj se svetili za nekadašnje poraze. ima neprijatelje u sektama i raznim grupacijama.to nije uradila nijedna strana oružana sila. Krcune. Ako nema . mislio si. Paraćin. I došao si. ništa tuđe nisi uzimao. To što su oni uradili. Bombardovani su Beograd. A šta si očekivao. možda si pomislio da ga nema. nisi bio ni pohlepan.

znaš šta je mitrovačka robijašnica . molim te: Šiptar iz srpskog. trebalo je ostati pri starom etičkom pravilu: puška mu. Pa ti. Zamisli. Nema one Srbije koju je voleo i poštovao svet.posećivao si je. Oni koji se dadoše u lance vezati odoše. Ta Srbija je pod zemljom u masovnim.robijašnici . Posle raspada države i krvavog izvlačenja iz zagrljaja bratstva i jedinstva. decu. Vidiš. Tolstoj. Neki bi da od naše . doktor nauke. Srbi. Kao da smo najgori. Krcune. Mi smo. kao da smo mi izmislili giljotinu. da smo časni ljudi. Srbi više nisu mogli da dozvole prizore iz minulih ratova i vremena kada četvorica ustaša vode nekoliko hiljada Srba na klanje u Jasenovac.mogu samo komunistički monstrumi.žene. Mi smo jedini narod na svetu kome je neprijatelj podigao spomenik . pa kom opanci. između ostalog. neopojanim grobnicama. jedini narod na svetu kome je jedan poznati stranac. Krcune. ili kad krvoločna muslimanska „Handžar divizija“ kolje sve što je srpsko i misli da će ostati nekažnjena. Svi bi da nas plaše i svi bi da štrpnu parče naše države. a blago se pobuniše protiv tiranije otpremiše u robijašnice da tamo bolni i lagano umiru. one koji ostadoše. Bogomolje. u sveopšte vrednosti slobode i demokratije. da smo od pamtiveka svoju vrhunsku etiku ugrađivali u moralni kodeks čovečanstva. uz pomoć svetskih moćnika. starce. ne rušiti. ateisti lažni rodoljubi.-pokazujemo onaj beleg na Košutnjaku na kome je čuveni nemački vojskovođa feldmaršal Makenzen ostavio poruku junačkim braniocima srpske prestonice. Nemoćne . I sada smo.neizbrojivo. koji ne mare za Boga i Božju pravdu. prevaranti i pljačkaši. Remington. Bog je darodavac života 42 Naše živote su zagorčavali doušnici koji su se krili iza pseudonima Sokrat. Sirano. raznim kanalima. Kad je već izbio taj građanski rat. Crni. Krcune.zlo nas pritiska sa svih strana. sačuvaj.. njegovi ratni drugovi. ambasador u Beogradu! Bože. uzalud mi sada pružamo dokaze da smo viteški narod. Gubimo li dostojanstvo Odavno nema Srbije naših očeva i dedova. priznamo tu državu i da. Sve su nam ovo priredili komunisti. puška ti.pokazujemo spomenik francuskoj naciji na Kalemegdanu. da ne ističem etiku majke Jevrosime. u tuđe zemlje. razmenimo ambasadore. Tu Srbiju su ubili srpski komunisti. uz to. nenaoružane ne dirati. Pablo. kao da smo izazvali građanski rat u Americi koji je trajao šest godina u kome je palo 600 hiljada američkih glava. kom obojici. na ivici ponora . ostadosmo sami i mržnjom opkoljeni. Džabe mi sada ističemo da smo jedini narod na svetu koji je drugom narodu podigao veličanstveni spomenik . da nam otmu veliki komad zemlje i da taj komad proglase svojom državom! Pa još hoće da mi. Nema one Srbije pune moralnog zdravlja i moralne lepote.. zaveštao svoje srce: ostavio je amanet da se njegovo srce izvadi i sahrani u maloj kapeli na vrhu Kajmakčalana gde počivaju srpski ratnici. Aristotel. ma čije da su. carskog Prizrena. Primera ima . kao da smo izmislili gasne komore. Švajcarac Arčibald Rajs. Neki bi. bogme.

A to što general Nedić zna. Da bi se neko osvetio i revanširao komunistima morao bi da ubije stotine hiljada članova te partije. stranačkim posebno. neko. I sada. Crni. Tolstoj. smislio onu priču o generalovom skoku kroz prozor. da bi se neko revanširao morao bi da ponovi sve komunističke zločine! Ne verujem da u zemlji Srbiji postoji ijedan čovek pravoslavne vere koji bi to i pomislio! Samo oni. Prete nam spolja. godine i oni vašu saradnju sa Nemcima u Bosni i usred Zagreba. u istinu koja se ne da ubiti.. u naše svedočenje. neće biti. Ko želeo rat. dabogda ga imao u svojoj kući . Rata. Kakvo crno pomirenje. Nije vama smetalo što je general Nedić spasao . niko nema pravo da uzme. pominje nacionalno pomirenje. znaju da je Bog darodavac života. Aristotel. Ukratko. da osakati stotine hiljada. je li. u ovom našem jadu i čemeru. ovi spolja ispunjavaju naloge moćnika. Mora se obelodaniti das li još sa nama ili sa nama idu Sokrat. zapravo vašem Brozu je smetalo što general mnogo zna. u ovoj našoj rascepkanosti. ko bi to rado spalio spiskove imena doušnika koji su ponekad i za sitne pare zagorčavali živote svojim komšijama i rođacima. Sirano. ni što je imao oružane odrede koji su vas izgonili iz Srbije. u Užicu 1941. u dobrim odnosima sa nekim piscima . mada nikad nisi naveo nijedno ime. A. za Brozovu saradnju sa Kominternom i Gestapoom. Bio si. zaturili ponos. Za koga danas rade i kako su plaćeni: po glavi ili paušalno? Ili su od moćnika nagrađeni visokim položajem? Ni pomisli o revanšu Otkuda sad ona nesuvisla priča o sprečenom građanskom ratu. da utamniči milione. vernici. o sprečenom revanšu. da opljačka milione ljudi i toliko da ih nagna na bekstvo u svet. ko to sada hoće da sakrije zločine svoga oca. ali neće biti ni pomirenja kako ga zamišljaju komunisti i njihovi sinovi. Pablo. Znao je. prete iznutra .ovi što žive s nama pod istim nebom izgleda da su dobro plaćeni.nova je kletva razumnih. generalove drskosti da onako spetljan. molim te. Pa niste valjda živeli u zabludi da predsednik vlade pod okupacijom ne zna ko je sve sarađivao sa okupatorom. kad Bog da. Krcune. vama. Ko to naknadno. general Nedić i za onu pomoć vama. pojedinačno i u rafalima puca u naše pamćenje. siromaštvo nas nagoni na klečanje gotovo pred svakom svetskom šušom. Krcune. čiji to sinovi pokušavaju da ponište ulogu svojih očeva u stvaranju oreola oko glave Josipa Broza. posebno.. Svi bi da nam ubiju dostojanstvo! Mi smo u strahu. titovcima.njima si pričao da su ti ruke do ramena u krvi srpskog naroda. potpuno neupućen u našu prošlost. ne sme da zna srpska i svetska javnost: ne sme da zna za vašu saradnju sa Nemcima i.države naprave otirač za noge. I za vašu davnašnju saradnju sa ustašama. ko to pokušava da izmiri dželata i žrtvu. u ovim zlim deobama. Remington. Vidi ti. Zato te i pitam: ko ubi generala Milana Nedića? Čiji je pištolj bio brži: tvoj ili majora Mila Milatovića? Mile je. Major. Srbija mora proći sve faze obelodanjivanja zločina kroz koje su prošle sve zemlje u tranziciji. izvodi akrobatske skokove! Ne bi vama smetalo što je general bio predsednik vlade pod nemačkom okupacijom. tako su ga videli zatvorenici. dakle. sa bukagijama na nogama i rukama vezanim na leđima. o nacionalnom pomirenju ubica i njihovih žrtava: Tu spada u domen krajnje neozbiljnosti. međusobnog.

kao naša braća u Zagrebu . nadu.dočekao Nemce osmehom i aplauzom. navalila da opljačka zemljoradničku zadrugu u selu Zdravčići u užičkom kraju. onom pored reke Đetinje . Šiptarima. a tome se usprotivio učitelj Petar Jordović. o testerisanju živih ljudi. nisi tada pružio ruku i pomoć. Uzgred. knjige rođenih i umrlih. o kasapljenju živih. da te pitam. što ne zaustaviš ove filmadžije koji prikazuju ulične borbe. miran i povučen čovek koji se isticao dobrotom i poštenjem. Brozu je smetalo što je Nedićeva vlada prihvatila oko 150. O životu učitelja Jordovića odlučivala je jedna partizanka . Svi su grešili što su nas slali u vojsku: na one koji ruše seoske propuste i mostiće. blizu Požege. Istina je samo da su letela dva avion iznad grada i da su mitraljirali. a ne na stare srpske ratnike. Krcune. koliko je para odneto iz Narodne banke u Užicu onog dana kad ste krenuli u bežaniju u kojoj niste znali gde vam je vođa i učitelj .. kao i u prethodnom ratu. hranu.000 Srba sa Kosova i Metohije. Je li generalovu smrt ubrzlo saznanje da bi se mogao naći pred Nirnbernškim tribunalom? Šta bi on tamo rekao o vašim zločinima. ne zna se da li je neko stradao. ali jeste tvoja majka vida: pokazala je hrišćansku ljubav prema ovim nevoljnicima i pružala im pomoć. Krcune. znaš i sam da ništa od toga nije bilo. tenkove. Ostalo je i nekoliko pojedinačnih grobova. i na Solunskom frontu. Nije se baš usprotivio jer nije bio naoružan. Sećaš li se. odeću. na ulicama nije bilo žive duše. muslimanskim fundamentalistima okupljenim u raznim vojnim grupama hodže Pačarija i Hasana Zvizdića. o guljenju kože živim ljudima. 600. pale arhivu. Iza vas su. ostale dve masovne grobnice iznad bolnice u Krčagovu. Ne misliš. deca su nastavila školovanje u Srbiji. Pa nisu mogli da gađaju kamenom onoga ko im je pružio hleb. o vađenju očiju živim ljudima. obuću. da je general Nedić . Možda im ti.nekoliko stotina hiljada srpskih izbeglica.prislonila ga je uz zid zgrade i . onog sirotinjskog doma u tvom Užicu. Ubio ga je ih obesti jedan mladi „ustanik protiv okupatora“ zato što je stari ratnik odbio da sjaše s konja i što je momku rekao da svoje oružje uperi na okupatora. Sećaš li se.000 Srba iz zapadnih delova Jugoslavije. dočekivao ih je. avione.. valjda.tu su prihvaćene prve izbeglice koje su preko Drine stigle u Bajinu Baštu i dalje u Srbiju. Svi su oni dobili krov nad glavom. nadam se. da mu je bilo stalo do toga da bude predsednik vlade pod nemačkom. Nijedna bomba nije bačena. stotinak hiljada srpskih mališana. U selu Rasna. Krcune. Ukazivao na krvave tragove Neka partizanska družina.on se sluđen od straha pojavio posle tri dana. borna kola. odeću. Krcune. obuću. bugarskom i albanskom okupacijom. Krcune. rafalima. na one koji pljačkaju banke i prodavnice ne šalje se vojska nego policija. nego ih zamolio da to ne čine jer je to imovina seljaka. mađarskom. Krcune. nego vas je razbesnelo što gotovo niko od tih izbeglica nije hteo da vam se pridruži. ustašama. italijanskom. desetine hiljada proteranih Slovenaca. Krcune. Prihvatio je taj položaj tek kad je suočen s planom nemačke okupacione komande da se Srbija rasparča i na upravljanje podeli Mađarima. ubijen je solunski ratnik Ivan Korać. Bugarima. Spasavao je Srbiju Ne misliš.

pa je bio obradovan kad je čuo da je Pavlović u nekom zlatiborskom selu. Dan srpskog čemera i jada. Zna se Krcune. u tome su učestvovali Petar Stambolić i Vladimir Dedijer. Sve će biti obelodanjeno u tomovima knjiga. Ja te samo podsećam da su iza vašeg oslobođenja ostajali krvavi tragovi. vašeg čoveka. Krcune. to samo Bog zna. Ti si. Draža traži svoju decu Pavlović je i pričao i pisao da je „sovjetija zemlja terora gladi i bede. Dan kletve: „Dabogda se nikad ne vratili!“ . vi koji iz zasede ubijate jednog nemačkog vojnika i pogibelji izložite sto srpskih glava. zemlja surovih logora“. Broz mu to nije oprostio. onim narodom koga je izdao general Nedić?! Pa zar vi o izdaji govorite! Vi koji se koristite nemačkom okupacijom da biste izvršili državni prevrat i zaveli diktaturu. To je bio poslednji dan vaše vladavine u novembru 1941. On se nešto mnogo zamerio Brozu. iz Požege.ubila. Možda si kasnije. Potom su provalili u zadrugu i odneli iz nje sve što je bilo vredno. Na te krvave tragove ukazivao je i general Milan Nedić. a zna se i ko ga je ubio! Ubio ga je Vidan Mićić. moleći Srbe da zaustave prolivanje krvi. Krcune. osnivača i funkcionera vaše partije sa sedištem u Parizu. Bilans te vladavine je zastrašujući. vi koji ste ubili tolike srpske gradove pričate o nečijoj izdaji! Zar još imate šta da kažete? Zar strah od počinjenih zločina nije svezao jezik! Kad se bude pisala savremena istorija srpskog naroda najtamnije poglavlje nosiće naziv: vladavina komunizma. vi pričate o pobedi. onaj što se posle rata hvalio da je bio vojnik partije i da je ubio dve hiljade ljudi! Ti si poslao tvoje ljude da pronađu i uhapse Pavlovića. za Živojina Pavlovića. Srbija pamti i dobra dela Krcun je sprečio rušenje Srpske pravoslavne crkve u centru Užica. Lomili su mu kičmu zato što ih je izdao. što je govorio istinu o Sovjetskom Savezu koja se nikako nije uklapala u propagandu Brozove partije. ali to nije jedino njegovo dobro delo Ne stigoh da te upitam. nasilja. godine. pitam ja tebe. Dan tuge i plača. da ga ti nisu ubio. Kako ga sudbina nanese da se nađe blizu vaše sovjetske užičke republike. Vi koji ubiste Kragujevac. O Brozu je govorio kao i višestrukom agentu koji se služio podvalama i nasiljem da bi došao na čelo Komunističke partije. ali ne sam. a zaboravljate na stotinak poginulih Srba u toj borbi. novinara i publicistu. koga je on izdao? Čiji je narodni izdajnik onaj ko je spasao najmanje milion duša i prehranio Srbiju u najtežim uslovima? Da nije grupa oko Josipa Broza proglasila sebe narodom. Dan opšte žalosti. ali je bilo kasno: znaš da su ga jedva prepoznali kad su otkopali onu grobnicu sa oko stotinu leševa. o Brozu imao drukčiju sliku i bio si kivan na Pavlovića što ti tu sliku kvari. vi koji u borbi na Kadinjači ubiste jednog nemačkog vojnika i jednom raniste. kad si se sukobio s Brozom žalio Pavlovića. čija su dva sina bili u partizanima. Odatle su nekuda pobegli jer su se plašili osvete učiteljevog tasta Velimira Džakovića. I sada. ti si ga i saslušavao. izolacije.

ili su bili bez emocija. Prolazio si ulicom pored zgrade Gimnazije i ugledao grupicu ljudi naoružanu krampovima..to se nije desilo: Istina. . Krcune. Znao je grad da se crkva ne ruši tako lako.njoj je prota izrazio zahvalnost na tvojoj zaštiti hrama. hoću da kažem: postupio si čovečno prema generalu Mihailoviću pred njegovu smrt . odgovorio je general. Nisi ti tada slutio šta će se desiti: da li je iz straha od komunističke osvete. Krcune. njemu su grunule suze. Ne. Sećaš li se ovog doktora pravnih nauka. Bio je ličnost: čvrst. Sprečio si rušenje Srpske pravoslavne crkve u centru grada Užica. Neki misle da si živeo samo da bi druge lišavao života! A nije tako. a prvi put te videli. U jeku borbe. bio ti je blagodaran i nadao se prilici da ti to lično kaže. To što deca nisu htela.Kletve su najviše upućene tebi. Prota Rajaković. čestit.ispunio si mu želju da vidi decu. osnivača Srpskog kulturnog kluba zajedno sa Slobodanom Jovanovićem i Dragišom Vasićem. ćuskijama. lopatama.poslao si automobil po njegovu decu. rezervni pešadijski potporučnik Vojislav poginuo je u junu 1945. Zaustavio si automobil i onako. koji je ubrzo saznao za zle namere ovih krštenih ateista. Dražina deca su korišćena za komunističku propagandu: da je Draža bio borac protiv fašizma. urednika ravnogorske štampe. kome se u robijašnici Sremske Mitrovice smrt naglo približavala. tek Branko i Gordana su odbili da se oproste sa ocem. prav kao bor. Druga stvar je onaj gest prema generalu Mihailoviću: Uoči pogubljenja pitao si ga ima li kakvih želja. nekog ljudskog razumevanja. ili nisu smela da se oproste od oca . Rekao si mu da je komunistička vlast spremna da ga pusti na slobodu kako bi mogao da se leči. ali je redovno dolazila tvoja majka Vida . ne! Učinio si ti i neka dobra dela.. njegovo grobno mesto zatrpano je kamenjem. godine. Branka i Gordanu i da se s njima oprosti. Potvrdi to i neki Ćuk. kroz prozor. Posvedočio si neku vrstu humanosti i prema dr Stevanu Moljeviću. pouzdan. Bilo je u tebi neke čovečnosti. neke plemenitosti. Da su se okoreli komunisti odricali očeva i braće i da su ih ubijali to je već bilo poznato. Pitao si: A ko vam je rekao da rušite crkvu? Oni u horu zagrajaše: Dosta nam je mantijaša! Bože moj. ali bila bi velika bruka da su je oskrnavili. uvaženog advokata. Po navici. Ima želju da vidi svoju decu. Neki Ćule reče da su došli da ruše crkvu. Kao što su od straha umirali svi koji su čuli za tebe. Ima. Kad si izašao iz kola i kad su te prepoznali premrli su od straha. ali da se deca odreknu oca generala i ministra u jednoj vladi za koga je svet tvrdio da je jedini gerilac u porobljenoj Evropi koji je pozvao na otpor okupatoru . Kad si mu to saopštio. ne bi se njegova deca našla pod zastavom Josipa Broza! Dražin najmlađi sin. Moljević čuva obraz Ovo. nečeg očinskog. Tebe nije bilo u crkvi. Moljević je bio živa legenda Ravne gore . članovima Kraljevske akademije nauka.ne spada u tvoje grehove. Nisi to uskratio generalu . upitao ih šta rade. kad su čuli tvoju pretnju da ćeš ih lično postreljati ako još jednom pokušaju da učine tu glupost razbežali su se ostavljajući rušilački alat pred vratima crkve.bio je na onom svetosavskom kongresu u selu Ba izabran za predsednika izvršnog odbora Nacionalnog komiteta.

prilaziš magarcu i nešto mu šapućeš na uvo. pa su mu noge prebili maljevima. da puca u mene i da me što pre vidi u ovoj rupi koju sama kopam... uzvrati: „Ako se ne skloniš s puta. Možda si učinio još neka dobra. pa te je.spasavanje onih užičkih dečaka iz nacionalnih kuća koji su krali heb po pekarama. ja nejaka. isprečio se magarac.. Milicija je htela da ih provede ulicom sa nanizanim hlebovima oko vrata i da ih natera da viču mi smo lopovi. nema te slobode koja će me privoleti i nema te bolesti koja će me uplašiti da izgubim obraz!“ Izgubio je život. ponadao se da ćeš ti naći načina da magarca ukloniš s puta. što ne liči na tebe. za uzvrat. Krcune. Moglo je i bez one ucene. To si ti sprečio i time im pomogao da ih ne isteraju iz škole. što je obradovalo njegovu suprugu Radenku jer nije stigla da ispriča šta je sve doživljavala one noći kada je sebi kopala grob: . Put je bio prolazan. ali si bio netaktičan kad si mu pomenuo da bi. Uzalud: magarac kao da je ukopan u zemlju. I njemu i onima koji su te čuli to je ličilo na ucenu. pa je on. Nestrpljiv. Bog ih svakako zna. a stari komunistički aktivisti da viču za njima da su lopovi. ali magarac ni da se pomeri. čim si ušao u automobil. Uhvatio se za obraz i rekao: „Vidite li ovo. iskočio iz automobila. a jedan od trojice mojih mučitelja. niti da repom mrdne. dete se pomera u utrobi. potpuno smireno. Magarac najednom polete kao strela i nestade u šipražju. Broz molećivo gleda u tebe. srbijanskom. trebalo da se odrekne svog nacionalnog programa i Ravne gore. Seoba Srbalja pod Oznom . da ih skojevci ne batinaju. valjda. ali je obraz sačuvao: umro je u robijašnici.. ali su ga i mrtvog mučili: kako je bio veoma visok nije mogao da stane u sklepani kovčeg. NJegove kćerke Mirjana i Radmila jedva su posle niza godina uspele da njegove zemne ostatke prenesu u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu. upitao: „Božju mu majku.Kopam ja teško i sporo. učlaniću te u Komunističku partiju! Izgleda da je ovo bio kraj Stojanovićevim pitanjima. uz put. Broz pritisnuo sirenu. Tu si bio taktičan. mi krademo hleb. šta reče tom luđaku te onako šipi? A ti. zgrabio. A ti. a na uzanom drumu. zadovoljan što si bez batina rešio problem. ni s mesta da se pomeri. a ja mislim da si dosta učinio jednom anegdotom koja uprkos proteklim godinama nije izgubila na značaju. Krcune.Znao si da mu je kraj blizu. Ranković i ti bili u njegovoj pratnji. ječi na sve strane. Kasnije sam saznala da je taj Žuti bio poznati ubica i da je u mladosti ispoljavao nasilje. bez žurbe. To je najviše nerviralo Rankovića. motku i počeo magarca da udara po sapima i glavi. Ko neće u partiju Pomenuću i četvrtu stvar . nestrpljiv i ljut. Sećaš li se šta je tada uradio Moljević. onaj koga su zvali „Žuti“ psuje mi sve po spisku i traži da ubrzam kopanje. Peneziću. Broz je bio iznenađen tvojom lukavošću kojom si se poslužio da bi oterao magarca. zemlja tvrda. Dakle: vozio se vaš vođa i učitelj Broz u nekim besnim kolima.

gospodar života i smrti. ti si mu sudio i presudio. ali njegovi zločini nisu. stolica. Podsetnik: Prinudna seoba Srbalja pod Oznom i majorom Ratkom Draževićem. donosim ti pozdrave od mnogih ljudi. a Žutog nekako skupili i otpremili u užičku bolnicu.dosta ih je ostalo u zapisima. usplahirena. pa kad je tu dobro okrvavio ruke i pokazao se kao nemilosrdan ubica napredovao je do užičke Ozne. hvataju za majčine skute. upadoše nepoznati momci. kad je Ozna saznala ko je nastradao. bez sveštenika. I taman kad mu je bilo najslađe. imao je i zanimanje: seljak koji se bavio poljoprivredom. Često se hvalio kako je bio glavni u užičkoj Ozni i kako je samo u jednoj noći ubio 37 ljudi. gde je posle nekoliko dana umro. pljačkao. a Božo je zapisivao mnoge ratne događaje onako kako su se zbivali tako da se pretvorio u zavičajnog hroničara kome nijedan događaj od značaja nije izmakao. u zapisima je i njegovo stradanje malo podalje od rodnog sela i na način koji niko nije mogao ni da zamisli. godine . Ali. kad je tako. Možda je njegovo ime zaboravljeno. koje trče po kući ne znajući . Toliko je bio osion da je pojedinim ljudima pričao kako im je on pobio očeve . iz Bakionice. Zna se i datum: 11. prebacili su ga helikopterom u Ženevu. a u završnici okupacije i građanskog rata bio je .Selo Gornja Atenica koje se naslanja na Čačak bilo je iseljeno po naredbi majora Ratka Draževića Ono što nije znala Radenka. ko je krao.Tog časa na Žutog se sručila gomila motki. Znaš ti njega dobro .pitao je Žuti. Sahrana bez opela NJegove zločine ljudi pamte i danas . očiju ti. sakate i nemoćne. rekao je da mu je ubio oca i za to „otkriće“ tražio da ga ovaj časti pićem u kafani. Prvo je bio u požeškoj Ozni. vrlo rečit i vrlo pismen seljak iz sela Visibabe kod Požege. pa se kao orao obrušio na Žutog: Jesi li ti. Radojko Ristović? Ja i glavom i bradom. Bio je sila. jedan kao da je od planine odvaljen. Žuti ima ime: Radojko. Komunisti su ojadili kuću Đokića još u prvim danima okupacije kada su pobili neke ukućane. Miloša Minića i Radenka Mandića. Momci su nestali kolima nepoznate registracije.bio mu je komšija. ali on nije među živima.Žuti otišao malo da se razonodi. a pozdravlja te i moj otac.rekao je momak. bez voštanica ukopan je na požeškom groblju. Ti si ga ubio. A ko je tvoj otac? . delova od stolova. ima i prezime: Ristović. Žuti je u tome uživao.Mitru Jovićeviću. iz zavičajne Gornje Atenice u nepoznate krajeva praćena je jaucima i kletvama i prezrivim pogledima partijskih glavešina Petra Stambolića. maloletni unuci koji pokušavaju da starce. sluđene strahom. Bez opela. Crna slika Atenice Prizor dostojan kičice neko velikog slikara tragedije: vriska dece koja se. potvrdio Žuti. E. podignu na zaprežna kola. znao je Božo Đokić. Vojni rok je odslužio u Ozni i stekao oficirski čin. jul 1975. ko je bio u čijoj službi. ubijao. Znao je dobro i čoveka koga su zvali Žuti . Sutradan. nesrećne majke.ubica. Znao je ko je gde bio za vreme građanskog rata. poveo i neke svoje pajtose pa stigli do Jelove gore: tu naručili krku i piće.

prema svedočenju ljudi koji su bili u neposrednoj vezi s ovim događajem. pa moj deda Stanimir. Nema bičeva i crvenih čizama. Bilo je. Kuda? To niko od meštana nije znao. vrane uz piskavo graktanje sleću na okolna stabla. rečeno je da ide u Gornju Gorevnicu.Brže. sve se stuštilo na selo pod planinom Jelicom. dečji ljubimac. Gonioci su pominjali Sibir. je li? Bandu pomažeš! E. zanemarujući Božju i ljudsku pravdu. Bogorodice i kandila. Porodici Gavrovića.pitanje je da li smo i ovu Božju milost zaslužili. Tako su pevali: svet će biti njihov ili će svet „osetiti njihovu pest“. sa vekovnog ognjišta. Ovoj prinudnoj seobi. pa se ne čudim svemu ovome što nas je snašlo . jesenja slika Gornje Atenice. tamo bi oni proterali ove što se protive sreći čovečanstva koja ih čeka čim ova šaka jada. pa moja baba Makrena. iz obesti. nego im je rečeno da u roku od 24 sata ne smeju biti u svojim kućama. I sve ih je. vojska. onih najgrubljih. ovi lažovi i prevaranti osvoje vlast u svetu. kao da je od straha zanemeo. pred izbezumljenim domaćinima koji su za vreme nemačke okupacije i građanskog rata nastojali da sve prođe bez ozleda i uvreda. za koje se govorilo da „naginju“ komunistima. naslušao sam se pretnji i uvreda i psovki. danas uvaženi prota u penziji. prolazio sam kroz velike patnje. krila se surova osveta komunističkih moćnika prema selu koje je od početka građanskog rata slovilo kao četničko i iz koga je mnogo njegovih žitelja bilo u četnicima. na taljigama! Kod koga? Na ledinu! Na ledinu. a mesec oktobar. koja je bila među najbrojnijim.šta je najpreče da ponesu. ali je bio nemoćan pred moćnicima kao što su Stambolić i Minić. Prota pamti ovaj događaj kao nešto najstrašnije i najružnije u svom životu. milicija. ali nije bilo proterivanja i nije bilo otimanja imovine. Zamislite vi šta je njima palo na pamet: da domaćine. kaže prota. učine ono što nijedan okupator nije radio: Prolazili su ovuda i nemački vojnici. ali ima kundaka i puščanih cevi. Sa izuzetkom tri-četiri kuće. prolazili i tenkovi. pa moja majka Olga pa mi. Pevalo se tako i u Atenici. sad ćeš da vidiš šta mi umemo! Iza ove lažne optužbe da selo jatakuje poslednjim grupicama četnika. Udarila sila na Gornju Atenicu . ima psovki na srpskom jeziku i pretećih uzvika: . Šta je u svojoj devedesetoj godini doživela moja prababa Stana. pa da stoga moraju sve da ih isele da bi odmetnici ostali bez podrške. Crna. brže! Hoćeš da hraniš četničku bandu. sve ostale bile su sumnjive. Svedoči srčani prota U to vreme jedan od najmlađih izgnanika bio je jedanaestogodišnji Krstomir Gavrović. Gornjoj i Donjoj. prema planu majora Ozne Draževića trebalo iseliti. isteraju iz njihovih domova. psovki Boga i hleba nasušnog. nagledao sam se srpskih jada i čemera. ali su svi znali šta je surovi bič Komunističke partije. Kako? Pešice. nije se radovao Radenko Mandić. čitav buljuk maloletne dece! Doživeli smo da budemo isterani iz kuće u kojoj smo se svi . Nikome nije bilo dozvoljeno da kaže hoće-neće. dobre i čestite ljude. da ih osvete. sve navalilo na bogato selo dobrih domaćina. koga Čačani znaju po nadimku Batoš. pas.sjatila se Ozna. svakojakih iskušenja. krave kao da osećaju dramu riču promuklo.

žao mu. Zamislite. pregrmeo je mnoge nesreće. i u Prislonici. Ali. progonitelj i progonjeni. u opustošene vajate. priča prota. Ništa nismo zatekli. Traju i u drugim ljudima. psa koga smo zvali „Džeki“ . dobro je i to. u senu. mada su ponekad i naše majke pripremale hranu od priloga koji su stizali. a naša narodna vlast u „mercedesima“! Kupljenim za našu pršutu! Spremali atentat na kralja Aleksandra Sreski načelnik na Cetinju bio obavešten da crnogorski separatisti nameravaju da ubiju srpskog kralja Traju sećanja u proti Batošu. pune kace sira i kajmaka. pršute. donosili odvažni i plemeniti meštani. Sve u to odneli oslobodioci. kao i u Ćirovićima. vlast pomisli da se mogu pomiriti dželat i žrtva. ne da se narod. pa su nas uputili u Koraksiće.i ovde. ima i dobrih ljudi. mučitelj i mučenik. sa tuđim komadom. I upoznali i upamtili. reklo bi se. opustošene pušnice i tavane krcate pršutom i slaninom. ima samo srpskih otpadnika od vere i nacije. Nema ovde Nemaca.Imao sam. pregrmeće i ovu. Hranu su nam. kaže prota. bio je prognan. pet krava. na taljigama. koga čitav grad zna kao Batoša. nema balista.jedva je otuda izvukao živu glavu. stric Blagoje. ostatak jeseni i celu zimu proveli smo u štali. gde se vraćamo? U opustošenu kuću. Imali smo dva konja. . Ali.rodili! Moj otac Velizar bio je u čačanskom zatvoru . osim gladi i smrti. kao drva. Povratak.on je preživeo naše izgnanstvo i onako mršav i izgladneo. Da ne stiže pomoć pocrkali bismo od gladi. gde je bilo najviše izgnanih. sa tuđom čašom vode. upoznali najcrnje progonitelje. torove. proveli smo u Ćirovićima. nema ustaša. Svega su nas oslobodili. stigao je glas da možemo da se vratimo u svoje selo. žilav je. A prota Krstomir Gavrović. i u Takovu. Neko mu je . Zauvek. nas šesnaestoro u tuđoj kući. pljačkaš i opljačkani. koje su se malo posvađale zbog položaja i para. Prekid traje samo u onima koji misle da su vlast i da sve treba zaboraviti. ima i dobrih ljudi. kaže. A i drugi seljani krišom donose hranu. Dobar je i naš domaćin Sveto Ćirović-razumeo čovek našu tragediju. hleba u rukama. u Gornjoj Gorevnici gde smo mi proterani. pa čini sve što je u njegovoj moći da nas prehrani. mada ova najviše boli. završava svoju mučnu ispovest. Posle petomesečnog progonstva. Ubrzo smo saznali da su naši progonitelji prevozili našu hranu u austrijske i nemačke gradove i tamo trampili za skupocene automobile. Kad se pomire dve ideološki srodne stranke. opustošene štale. opustošene podrume vina i rakije. nastavlja prota svoju mračnu ispovest. upoznali smo najmračniju ideologiju. dao Bog. gde su se našle druge porodice. dočekao naš povratak. pedeset ovaca. Ali. tek što se vratio sa Sremskog fronta. jedva se držeći na nogama. Mi na taljigama. kao i odlazak. ili na tavanu tuđe štale. I još pod stražom! Kao u nemačkom logoru. ali je umro od posledica mučenja. Kuće su opustošene Neko vreme. Od silne radosti skočio mi je u krilo i tako posvedočio svoju neizmernu odanost.

čije su žrtve već bile mnogobrojne. Desu Jovanović.toliko da ne ugine. U familiji niko pouzdano nije znao šta je istina: da li su separatisti. Pljevljima. obe dojke isečene. rođenom sestrom moje majke. Tada je. učenicu. Ova nekadašnja turska kasaba često je menjala „oslobodioce“ . Oženjen je Julkom Stijepović iz Pljevalja. Mlada ćerka Milovana Ilića. Kad god bi se četnici povlačili iz Priboja. ništa nije zaboravljeno. Neko je očigledno dojavio da je pola sata ranije u našu kuću ušao visok.držali su je naizmenično četnici i partizani. kaže se dalje. krila se po kućama nacionalista po selima. butina desne noge rasečena od kolena do rebra. Završio je Pravni fakultet u Beogradu i službovao u nekoliko gradova. Vreme okupacije porodica je provela u Priboju na Limu. godine bili Julka i njihove dve kćeri: Vojislava . kćerku upravnika pošte. naredio da se na vatru iz pištolja uzvrati vatrom iz pušaka. Tako je Belveder obojen krvlju. na Cetinju. Zaseda na brdu Belvederu Veliko zlo zadesi i Đuriće onoga časa kada njihovu izbegličku kuću na Pori opkoliše ljudi u kožnjacima. Nije dugo živeo: ubili su ga iz vatrenog oružja oni na koje je lajao kad su čučali pred prozorom naše kuće osluškujući šta mi pričamo. Ili zato što su bili plaćeni. U Kraljevini Jugoslaviji Milovan Ilić je bio sreski načelnik sa službom u nekoliko gradova: Priboju. a oni su otvorili vatru i ranili nekolicinu. a dvojica sa uperenim automatima stadoše na ulazna vrata. Svetili se deci U kući su do decembra 1943. To je dosta zamršena priča o brdu Belvederu iznad Cetinja. seljaka iz Pribojske banje i mladog policijskog pisara Rajka Nestorovića. zet moje majke. kaže dalje ta priča. Bilo kako bilo. Od tada je Milovan Ilić na nišanu crnogorskih separatista i komunista. nepoznat čovek pedesetih godina što upućuje na pretpostavku da je kuća bila pod prismotrom. Nisu oni to radili iz lične radoznalosti.svakako doturao hranu . Milovan Ilić. Ova grupa ljudi usmrćena je na svirep način 6. poštanska službenica. hotelijera Ignata Kačara. a njegova kćerka Milica. nego po zadatku partije. Gost je bio Milovan Ilić. s njima je varošicu napuštao i Milovan Ilić. Milicu. Policajci su. decembra u Jakovljevića gaju u Rudom. Pričalo se da su crnogorski separatisti i komunisti za njim tragali još s početka tridesetih godina. Kad su te godine komunisti napuštali ovu varošicu poveli su Vojku Ilić. učiteljica. u porodici Mikavica.Vojku i Veru. Vladimira Otaševića. pozvali separatiste da se raziđu. a Milovan Ilić dobio dodatak imenu: Belvederac. Ponešto se zna iz njegove biografije: rođen je 1895. Nastavak te priče je navodno pripremanje atentata na kralja Aleksandra u času kad se s kraljicom Marijom bude vraćao iz Miločera. moja sestra od tetke Vojka nađena je isečena na komade desno oko izvađeno. sreski načelnik. Vojislavu . . najviše u Budimliji.Vojka. godine u selu Drijenak kod Kolašina od oca Jovana i majke Jele. i devetogodišnja Vera. gde su se okupljali protivnici dinastije Karađorđević. S njom je imao četvoro dece: Vojislava. stvarno nameravali da ubiju kralja pa je to saznala cetinjska policija i njen načelnik Milovan Ilić. muž njene rođene sestre Julke. Novom Pazaru.

Njega. Kad nisu mogli da nađu Milovana Ilića Belvederca. odvezli su džipom užički kožnjaci optužujući ga da je bio jatak svom pašanogu Milovanu Iliću. To „ brzo“ oteglo se u nekoliko sati - . Pružiti otpor nasilju Tu noć smo proveli budni . Ignjat Kačar. gde je njen muž Radoman Zuković bio profesor francuskog jezika. NJihova unakažena tela bila su izložena u porti crkve u Priboju. uzalud je obilazila tamnice. NJena jedina krivica bila je što je kćerka Milovana Ilića..sažalili se na nju i pustili je kod šefa države Blaža Jovanovića. još kao dete. Istoga dana kivni na moga oca kada je iz izbegličke kuće Đurića u naselju Pora odveden Milovan Ilić.. I Desa Jovanović. Poslednja osoba koja ga je na nekoliko trenutaka videla bila je njegova desetogodišnja kćerka Vera . moga oca. čovek je iznenada došao u kuću i bio u njoj najviše pola sata. ali uporno traga za tajanstvenim detaljima njegove sudbine. u Adelaidu. našli su njegovu kćerku Vojku i zaklali je. U životu je. Kao glavni dželat pominjan je Mujo Kovačević „Mizara“ sinovac Save Kovačevića za koga se govorilo i pisalo da je lično pobio veliki broj svoje rodbine. gde je umro i gde su mu ratni drugovi podigli spomenik.lobanja smrskana. a to je samo dvadesetak metara od naše kuće. Neki Dogandžić. Nešto drugo je bilo u pitanju: od šestoro njegove dece nijedno nije bilo niti član omladine a kamoli Skoja. kao što je nešto kasnije uzalud obilazila kotorske jame: ne zna se u koju je bačen. Milovanova kćerka Vera. Bogu hvala. dobrovoljac u komitskom odredu vojvode Vuka Popovića i ranjenik u Cerskoj bici. Milovanova sestra Vidosava Bajić. Rako Nestorović i Vladimir Otašević nađeni su u sedećem stavu razmrskanih lobanja. samo dva sata kasnije odveden je moj otac Milan. Ma kakav jatak. Bili smo ispunjeni strahom. koja je. udata Fodulović. usmrćena je na isti način. Sin Vojislav stigao je sa četnicima do daleke Australije.čekali smo da nam se otac vrati. učenica šestog razreda gimnazije. Kad nisu mogli da ubiju upravnika pošte Dragišu Jovanovića zato što je pošta radila za vreme okupacije. divljački su iskasapili njegovu maloletnu kćerku Desu. Verina starija sestra Milica bila je po zatvorima i dugo nije smela da kaže ko je njen otac. kćerka upravnika pošte. Bila je nastavnica u Baljevcu na Ibru i u Kraljevu. puna leševa.. komunistički aparatčik mu je to otvoreno zamerio. Majka se vratila malo vedrija jer je poverovala šefu Ozne da je otac pogrešno uhapšen i da će brzo biti pušten. znali smo da je Pora. Od muških potomaka živ je Milovanov unuk inženjer Vladan Zuković koji nikada nije zagrlio svoju decu. bila upisana u crne komunističke knjige kao kćerka „zločinca“ Milovana Ilića. zverski način. Iako nije imala ni punih osamnaest godina usmrćena je na najbrutalniji. preko puta drvare blizu muzeja i železničke stanice.. Čim je svanulo jutro majka je otišla u upravu Ozne koja je bila u privatnoj kući.

starog ratnika. Kad sam se našao oči u oči sa ovim pukovnikom pitao me je znam li šta je Udba. Naše hapšenje ubrzao je jedan događaj. Relja. bio je majstor za praćku: mogao je sa udaljenosti od trideset pa i četrdeset metara da pogodi vranu na drvetu. koga smo iz milošte zvali Cigo. O smrti koja nam je svima blizu. razgovarao sa dvojicom naših drugara . Rezultat tog razgovora bio je dragocen: Jovičić je momcima poklonio staru pisaću mašinu na ćirilici. Da su te. odapeo praćku i kroz otvoren prozor šefa oblasne Udbe ubacio gomilu letaka! Vezao je presavijene letke za kamenčić i nepogrešivo ubacio u kabinet pukovnika Čizmića. rekao: „Udba je isukani mač komunističke partije koji brzo i lako . bez obzira na sve posledice. Udba je mač partije Najmlađi član naše družine. godine komunističke vlasti znale da su leci koji pozivaju građane na otpor režimu kucani na pisaćoj mašini advokata Milije Jovičića. ostane tajna. O masovnim grobnicama. modrim podlivom. Rekao je da im veruje ali ih je zakleo živim Gospodom Bogom da to. Kad je Jovičić saznao da se srpska mladost protivi nasilju. da mu je desno oko zatvoreno velikim. Mladi pozivaju narod na pobunu Grad je zasut lecima kojima se građani pozivaju da pruže otpor komunističkom teroru Od starijih ljudi za naš otpor i našu organizaciju znao je advokat Milija Jovičić. od početka komunističke diktature „obeležen“ kao ljuti protivnik. Ne protivi se ovom zlu samo omladina. Da pišemo letke. Obavestiti ih o svakodnevnom ubijanju. italijanske proizvodnje. Zidovi njegove kancelarije u najstrožem centru grada bili su ispisani sloganom: BILTENDžIJA! To je značilo da advokat Jovičić prima Bilten Američke ambasade u Beogradu. koji je Ozna tumačila kao našu neviđenu drskost. I moji drugovi imali su ista osećanja. On je sa drvare. ali imaju drugi.predveče se pred kapijom zaustavio onaj isti džip iz koga je otac jedva izašao. ali na čemu? Niko od nas nema ni pisaću mašinu! Nema.Draganom Mandićem i Dragoslavom Novakovićem Firgom. gde je sada zelena pijaca. Dovezli su ga da u gradu ne bi primetili da je izubijan. Šta bi s nama radili s obzirom na naših petnaest i šesnaest godina teško je proceniti. na neposlušnost. on bi verovatno završio u jednom od onih rovova na Pori. u potaji. smeo i opasan. Otpor nasilju! Mržnja na zlo! I na zločince! Otpor svakako. Odgovorio sam da znam. ne čekajući moj odgovor. što ga svrstava među neprijatelje komunističkog režima i izlaže svakodnevnim poniženjima i uvredama. Znači: tukli ga! Tukli njega. tukli oca šestoro dece. u redu. ali s kim i s čim? Lecima zasuti grad! Pozvati građane na otpor. rado je... ali je on brzo. U meni se tada javila dva osećanja: mržnja na zlo i zločince i potreba za otporom nasilju i zločinu. 1946.

kakvi bakrači! Odmah to treba izvesti na Poru!“ Na Poru. Dželat. preduzećima. ali to ne može biti proglašeno . nove žrtve. protiv smrti. ako je išta ostalo nepopunjeno.. sačuvali od surovih posledica. braneći nas.. da smo zaslužili samo prut a ne robiju.to smo mi! Bog .krivičar. koji je Relji. To suđenje upamćeno je i po jednom kožnjaku koga su zvali Čvoro i koji je upao u sudnicu i obratio se sudijama ovim rečima: „Kakvo suđenje. ali mu nisu verovali zato što je njegov otac bio komandant Četvrtog pešadijskog puka „Stevan Nemanja“ posle junačke pogibije pukovnika Dušana Purić na Mačkovom kamenu. Jeste narod ridao kad je video decu pred komunističkim sudom. A suza na suđenju jeste bilo. Čini mi se da i danas čujem glasove zlotvora: Pravda . znajući mu majku i sestru. pozajmio ovaj uređaj. ali se plašila njegovog znanja i njegovog poimanja moralnih vrednosti. na stratište u neku jamu. Mogu se miriti stranke. Uveče smo advokata Vladetu Miletića videli u zatvorskom hodniku . nije smeo to da kaže nego je izjavio da je ukraden.laike. u sinove Srbije. Imali smo još jednog čoveka na koga smo mogli da se oslonimo . ako još ima mesta za nove žrtve. Zadržan je u službi da bi obučavao sudije . Pobiti bez suđenja Udba je kontrolisala sve papirnice i knjižare ne bi li saznala ko kupuje veće količine papira. otpadnik od vere i nacije. Jedan od naših poverljivih ljudi bio je Bratislav Radosavljević. NJegova preteća rečenica bila je: „Pucajte u ovu decu. u komunističkom vremenu sudija za parnice. u slučaju hapšenja niko drugog ne sme da otkrije. ali ubijate ovaj narod koji se guši u suzama“.odseca svaku neposlušnu glavu!“ Udba je primetila da su leci kucani na mašini i umnožavani na šapirografu pa je nastala provera po ustanovama.Vladetu Miletića. sa srpskim imenom i prezimenom. na gubilište. Deca željna Božje i ljudske pravde.. Što više Srba pobiju biće sve veća radost naprednog čovečanstva. Upravnik neke zadruge.takvu odbranu srpske mladosti Udba nije mogla da mu oprosti. željna slobode.. Pobunila se srpska deca protiv tiranije. uplašen posledicama. koji su sada služili za umnožavanje raspisa i naredbi nove vlasti.to smo mi! Sloboda .to smo mi! Neće biti tako i ne može biti tako. privatnim kućama za koje se pretpostavljalo da imaju ove uređaje. advokata i junaka sa Solunskog fronta koga komunistička vlast upravo zbog toga nije uvažavala. tražio je da nas vrate u škole. Pre rata u Kraljevini. nenasita ala u ljudskom obliku i uz pesmu „Nosim kapu sa tri roga i ratujem protiv Boga“ traži novu krv. primajući krivicu na sebe.. Prema našoj zakletvi. Vlast je znala ko je sve imao stare nemačke šapirografe. u rov. Bratislav je bio sudija . u tranšeju. protiv tajnih grobišta i masovnih grobnica. zaplenjene u nemačkoj komandi. sudija Opštinskog suda. pa smo tako sačuvali ne samo Relju nego na stotine naših vršnjaka koje smo.. Na suđenju.

kasnije. utamničio. NJemu su. ne dam! Ne dam Milorada Radonjića. ali bez sećanja na ono što je bilo: ko nas je pobio. kako ih je on zvao.široko je poznat njihov otpor komunističkom nasilju. Ne dam Pavlovića. maljevima prebrojavali rebra. U svakom komuncu. Zbog toga što misle osuđene su na požarevačku tamnicu. osakatio. na moje drugove.. video je ubicu svoga oca. Opljačkani i proterani Ne dam Dragoslava Novakovića. Ne dam Branislava Pecovića koji je u mlađanim godinama zbog komunističkog nasilja morao da beži u svet. jednog od najinteligentnijih užičkih đaka koji je govorio da je komunizam najveće zlo. E. Dok sam bio na mrtvoj šetnji po zatvorskom krugu. opljačkao. Ne dam Radoja Virića koji je po zlatiborskim selima upoznavao srpske domaćine sa buntom srpske mladosti. Ne dam ni moga brata Branislava koga su. Pavlušu. Ne dam Dušana Polića. Ne dam Dragana Milovanovića Gembeša koji je govorio da je ljubav prema otačastvu nešto najplemenitije što krasi čoveka.. pozivajući i njih na pobunu..nacionalnim pomirenjem. Ne dam moju sestru Kosaru koja je tri i po godine tucala kamen na Golom otoku zato što . koji je pisao letke protiv komunističkog režima i kome su zločinci lomili rebra i kičmu. Ne dam jednorukog Vidana Stanojevića koji je levom rukom raznosio naše letke po okolnim selima. bacio mi je kroz rešetke pismo pisano njegovom krvlju. na buntovnike protiv komunističkog nasilja. proterao u svet. koga smo zvali Pikula i koji je prezirao vlast koja mu je ubila oca Dragomira i brata Predraga. Ostaju u nezaboravu Ne dam Vasilija-Vasu Karapandžića čije se batinanje i mučenje može bezmalo uporediti sa mukama raspetog. Ne dam Zorku Nedić i Nadu Vasiljević koje su u optužnici navedene kao svedoci. koga brutalno isteraše iz škole zato što je imao nešto dužu kosu i što mu je ispod revera nađene kokarda. Možda i vlast i pojedine stranke žele nacionalno pomirenje. Ne dam da u zaborav potisnu Miroslavu-Milju Moljković i njenu braću Iliju Moljka i Aleksu . da bi ih oblasni javni tužilac Milivoje Seratlić pretvorio u optužene zato što su na njegovo pitanje šta misli gde je veća demokratija . Možda bi vlast da i mene liši javnog sećanja na moje vršnjake. Ne dam Dragana Mandića koji je uspešno krio šapirograf na kome su dečaci štampali letke. koga smo zbog crnog tena zvali Firga. Ne dam LJubomira Smiljanića. zbog tajanstvenog bekstva preko granice dugo držali i mučili u mariborskom zatvoru.... one rekle šta misle.u našoj zemlji ili Engleskoj.

predviđenim za dvadesetak ljudi.“ Opisivao je Bora nemačkog stražara koji po lapavici u obući od slame stražari pred nekim logorom i strepi za svoj život . a narodu dali bonove za hleb.ovaj tečaj odvešće ga u komunističku tamnicu.je rekla da su komunističke glavešine za sebe otvorile diplomatske magacine u kojima se snabdevaju i ptičjim mleko. jedino je tako mogao da produži san jer su se robijaši saplitali o njegove noge kada bi po tmini izlazili u umivaonik. gimnazijalca i Vladislava danas lekara. izazvani komunističkim nasiljem. studenta iz Beograda. Ne dam da mi iz pamćenja otrgnu Rasta Krstića. znameniti pisac i akademik.. uveren da nema doušnika. javnim crtežima izjednačili crni kukasti krst i crvenu petokraku zvezdu. sivo.. kad je Udba tragala za olovkama. pozivao nas nekolicinu da nam pročita neku svoju pisaniju i danas se sećam jedne njegove priče iz vremena okupacije koja počinje rečima: „Zeleno. A on bi ponekad. inače. Često sam ga zaticao s glavom na savijenim kolenima. Ne dam rodoljube iz nacionalnih kuća u Čačku .kad je imao parče olovke da zabeleži neku svoju misao bio je zadovoljan i sit. Milojka Jovanovića i Danila Nikitovića koje osakatiše drakonskim osudama jer su njih četvoro bili velika opasnost za postojeće državno uređenje. danas magistra i profesora. bilo je i po tri stotine duša. U vreme pretresa naših stvari.. kome je u četrnaestoj godini života Siniša Mićović bio instruktor na tečaju za mlade ravnogorce . Dragomira Kostića Koču i desetine ljudi raznih zanimanja iz Leskovca koje sam upoznao u tesnim i vlažnim zatvorskim ćelijama. iz poznate nacionalne kuće. Da li će biti deset santimetara ili još dva više zavisilo je od toga koliko će robijaša da se nađe izvan robijašnice. Ne dam Dejana Nikačevića iz Priboja. bio nada onih zatočenika koji su neprekidno verovali u osvit slobode i demokratije. Ne dam Pavla Stanojevića iz domaćinskog sela LJubanja u čiji su patriotizam i odanost Srpskoj pravoslavnoj crkvi i rodu srpskom svi beskrajno verovali. Otuda je često nudio svoje sledovanje proje ko bi mu na sat-dva pozajmio olovku koja je. braću Knežević. bila opasan rekvizit.. Daru Radojičić. Naš drugar Bora Pekić nije vapio ni za vazduhom ni za hlebom . u smiraj dana. najviše se zadržavala kod njega.Miloša Paunovića. Ne dam čačanske učenike i mučenike Dragoljuba Polića. Nudio hleb za parče olovke 47 Bora Pekić.dva reda svačijeg prostora bila su „ucrtana“ olovkom u zidove. šljap. Nagoveštaji velikog pisca Ne dam da mi otmu Borislava-Boru Pekića. šljap. kasnije poznatog pisca i akademika koji je u sremskomitrovačkom kazamatu među mladim ljudima bio najomiljeniji sagovornik. U sobama. Vladimira Stegnjajića i Ninoslava Pešića koji prođoše kroz patnje i iskušenja zato što su. U sobi su tada bila tri reda ležajeva na slami . Lazara. Brozov zatočenik u Sremskoj Mitrovici. šljap. Plenio je inteligencijom.

A nećemo komunizam koji ubija. po robijašnicama.zato što je u tuđoj zemlji. Ako bi se neko iz vlasti zainteresovao za žrtvu. ali odvažan. Nisu svi bili pod istim krovom. nećemo one koji Karađorđevim potomcima zabraniše da žive u svojoj zemlji i u svojoj kući da bi se upravo u toj kući šepurili probisveti čija se prava imena ni danas ne znaju. odvešće je u surove Brozove kazamate u kojima će biti mučena glađu. To što je srpska mladost znala šta neće. viteza u odbrani otadžbine u ratu. i mnogostruko više ona koja su u drugim zapisima. da je iza ovih rešetki domaćinska i molitvena Srbija koju nemilosrdno gazi nogama bezbožnička rulja. koja sam naveo. nećemo pljačku tuđe imovine. između Okučana i Stare Gradiške. bivšim ministrima i narodnim tribunima. bila su na nišanu vlasti. Nađosmo se u komunističkom osinjaku i ljudskom mravinjaku. To dragoceno svedočenje je u srpskim kućama i bibliotekama širom Amerike u kojoj se obreo . Nećemo nasilje. najvećim delom. Ko je u robijašnici Sremske Mitrovice upoznao ovog čoveka biblijskog imena. kod Visokih Dečana.. nećemo one koji skrnave i ruše hramove. Radovan. Ove njegove priče nagoveštavale su velikog pisca koji će surove robijaške dane opisati kao „godine koje su pojeli skakavci“. da vlast nad ovim robljem. školovanim kraljevskim oficirima. Ne dam Davida Damjanovića.može da bije i ubije. u rudniku Trepča. Haljilji . iz Golubića kod Knina. nećemo one koji pucaju u Gospoda Boga. stiglo bi objašnjenje da je robijaš pokušao da beži. možda mi nismo znali šta sve hoćemo. Jesmo mi bili dečaci. jesmo bili neupućeni u mnoge pojave i pojmove. ne sluteći da ćemo upoznati ličnost čelične volje i zdrave pameti. I bila su. Ne dam da u zaborav gurnu nijednu žrtvu komunističke tiranije. spor u rečima i zaključcima.. saznao je pobliže kako je David pobedio Golijata: smiren. nasiljem i teškim fizičkim radovima. na izgradnji vila za komunističke funkcionere na izgradnji lovišta za Broza i njegove strane goste. na isušivanju Lonjskog polja u Slavoniji. slike i prizore iz svog mučeničkog i časnog života uspeo je da prenese u knjige-pamćenice koje potpisuje. Golub. I da ne odgovara. Znali smo šta nećemo Brzo smo se uverili da ovde svaka naoružana šuša . Tako mi u mladalačkim godinama upoznasmo robijašnicu u Sremskoj Mitrovici. obaran surovim udarcima ali se uspravljao zahvaljujući jakoj psihološkoj kičmi. Sva ova imena. studentima. temeljan u odlukama. ovim profesorima. piscima. đacima ima ova bezumna gomila koja samo zna da kliče Josipu Brozu zato što ih je on proglasio gospodarima života i smrti. doktorima nauka.zvala se ona Dželadin. nećemo tajanstvene grobnice. na autoputu Beograd Zagreb. u robijašnici je registrovano više od šesnaest hiljada duša. dugogodišnjeg Brozovog zatočenika u lažnom miru. nećemo nasilnu smrt. u Rugovskoj klisuri. Jablan. hiljade njih bili su u barakama Homolja. ali sasvim je izvesno da smo znali šta nećemo. Kad je Sremska Mitrovica imala četiri-pet hiljada stanovnika.

Ne dam da u zaborav ode ni Brozov ministar. čiji je osnivač i urednik bio vojvoda Momčilo Đujić. Ne dam ni tada mlađanog Životu Aleksića koga su prebijenih nogu u ćebetu prenosili iz zatvorske Udbe do njegove robijaške sobe. žandarmerijski potporučnik. komandant četničkog odreda u Dragačevu. nastojao da grozno okleveta generala Mihailovića. okupator je došao i okupator će otići za dve. doktor pravnih nauka. a ne dam ni njegovog brata Marka. bez suda i presude. inženjer po struci. prvi ministar policije pop Vlado Zečević. koga su srpski i šiptarski komunisti kad su Visoke Dečane pretvorili u političku školu „Josip Broz Tito“ otpremili. Ne dam da bude zaboravljen Sreten Popović.. svakako po nalogu Ozne. advokat svetske reputacije koji je nama. pričao kako je sin slavnog vojvode Živojina i brat majora Aleksandra. žrtvuje svoj život da bi spasao pukovnika Mihailovića. On će se dve godine kasnije kajati jer ga je ona ista družina koja ga je angažovala kao lažnog svedoka otpremila na Goli otok.. Rehabilitaciju. koji je prvi jurišao na Kraljevo otimajući ga od Nemaca. pa će iz vas propištati majčino mleko“. Ne dam da bude zaboravljen Dragić Joksimović. koji je svestan počinjenog zla pucao sebi u usta . tri ili četiri godine. koju mu je neko u našem vremenu pomenuo smatrao je najvećom prevarom. Vojislav Mišić. Godinama već uređuje mesečnik Srbija. ali se ne savija pred komunističkom silom. ni presude Možda je Srbija posrnula ovde. student i sela Zablaća kod Čačka.uspravno. drugi brat žrtvuje svoju čast i ugled porodice Mišić i tako upada u kaljugu klevetnika. ali se Srbija koju uređuje David i oni koji je čitaju drži . zver u ljudskom obliku. Ne dam da bude potisnut u zaborav ni Milutin Janković. Mogli su da ga biju samo vezanih ruku i nogu. Ni optužnice. Desilo se nešto nezamislivo: jedan brat. koji je proveo dvanaest godina u sremskomitrovačkom kazamatu a nikad u svojim rukama nije imao ni optužnicu ni presudu. Ne može mi niko iz pamćenja otrgnuti kaluđera Gavrila Kovačinu. Upamtite Srbi: ako se komunisti dočepaju vlasti ostaće dugo. mladim robijašima. Baš kao što je četničke penzije i ravnogorske spomenice nazvao velikom obmanom. u ovom događaju major Aleksandar Mišić. Ne dam ni starog slobodara i demokratu Kostu Kumanudija koga sam gledao kako posrće od gladi i pod pritiskom godina.posle robije. u mitrovički kazamat. osuđenog na dvadeset godina robije zato što je ostao veran zakletvi da će se boriti za kralja i otadžbinu na koju ga je obavezao pop pre nego što je postao raspop. Bio je u štabu generala Mihailovića. Neće žrtve u zaborav Ne treba zaboraviti ni Dušana Milenovića. Još se u ovom kraju pamti njegova beseda: „Narode srpski. u otadžbini. upravnika mitrovičke robijašnice.

Advokat grobar Ne dam ni Aleksandra Spasića. molitvene i blagorodne Srbe koji na mučeničkom putu svojim delima posvedočiše odanost otačastvu.. iz sela Zvečke kod Obrenovca. Cila Marjanovića iz LJiga koji uprkos mnogim patnjama ostadoše u moralnoj čistoti. NJihov grobar bio je Spasić. NJu je svemoćni Ratko Dražavić nagovarao u požarevačkoj robijašnici da lažno svedoči protiv Draže Mihailovića. uhapšenih u prvih šest godina komunističke vladavine. Imao je običaj da u šali kaže da je time uvredio svog konja galopera. a njegovu suprugu Veselinku i petoro maloletne dece osudili na tiho umiranje od gladi. Ne dam Tomu Maksimovića. koji je za vreme nemačke okupacije prehranio na stotine hiljada srpskih izbeglica. a u robijašnici Sremske Mitrovice posrtao od gladi i poniženja. zatočenike u Sremskoj Mitrovici do čijeg je bogatstva u Londonu i u Australiji došla komunistička vlast zahvaljujući veštoj obmani koju je izveo načelnik za finansije u vladi. koje u svom izveštaju pominje ministar Aleksandar Ranković.Lazara. osuđenu na dugogodišnju robiju zato što se u toku rata udala za „zločinca“ Jankovića. okovanog u valjevskom zatvoru i osuđenog na smrt zato što je svom konju dao ime Tito.. gde su čuvari ubijali dnevno i po desetak ljudi. On nije slušao glasove svojih komesara. na Lonjsko polje. Selimira Rankovića. izvesni Dragoslav Avramović. Ne dam da u zaborav potone porodica pukovnika Dragutina Keserovića. Trebalo je samo da kaže da je Dražu viđala sa nemačkim oficirima i biće odmah oslobođena zatvora. Na to je Branka rekla: „Zar da oklevetam venčanog kuma! Nikada!“ Ne dam ni braću Teokarević . industrijalce iz Leskovca i Paraćina. partizanski prvoborac koji je u užičkom kraju. Vladu i Slavka. . LJiljanu i Đorđa. Vladetu Kuzmanovića. Ne dam da mi otmu iz pamćenja ni Milutinovu suprugu Branku. komandanta rasinsko-topličke grupe korpusa. trčao od jedne do druge apsane i spasavao glave onima na koje se već nišanilo kao na „domaće izdajnike“ i „kočničare“ našeg usrećiteljskog komunizma. on je slušao Božju zapovest: Ne ubij! Ne dam ni one srčane i mudre Kneževiće iz NJujorka. Ne dam da u zaborav potone Milovan Đokanović Đokan. Avramović je tada imao manje od trideset godina i nije mu bilo teško da prevari Teokareviće nudeći im za imovinu spas iz komunističkog pakla. Ne dam da u zaborav ode Mića Mihailović. komesara za izbeglice u Nedićevoj vladi. Ne dam da mi iz sećanja otrgnu Živana Lazarevića. džokeja po zanimanju.. Upućen je na najsurovije radilište. kad su se njegovi dočepali vlasti. Ne dam Valjevce Časlava Protića.baš tako je pisalo u presudi. koji je kao đak bio u đačkoj četi otadžbinske vojske i osuđen na tamnicu.Majčino mleko je prvo propištalo iz onih tri miliona i 800 hiljada zatvorenika. iz Brgula. iz Bratunca osuđen na dvadeset godina robije zato što je s prozora svoje kuće mitraljezom gađao kolonu ustaša među kojima je bilo i nevinih ljudi . poznatog beogradskog advokata. iz čestite kuće Davidovića.. koga su komunisti posle suđenja u Beogradu ubili. Nikad te prizore užasa nije zaboravio.

opet. u devetoj godini . i koja je u požarevačkoj robijašnici imala rođenu sestru. u jesen 1944. valja drvlje i kamenje. Nema srpskog pravoslavnog hrama u ovoj zemlji kome nisu posvetili svoje molitve i svoje bogate darove . uzdizali put neba. uverava advokata i Enesa da ga sud ne osuđuje zato što je sanjao.. I uverava advokat Matović sud da je san nezavisan od čovekove volje. osuđenu na dugogodišnju robiju zato što je rasturala letke protiv komunističke tiranije.neke su. Kad ono. upravnik robijašnice u Sremskoj Mitrovici. lepo vidi balvan na talasima reke. spreman da osakati.a srpskoj deci. Ne treba mu kamenje. da u zaborav ode ni Dušan Milenović. nego ga je neprekidno nadahnjivao istinom i snagom da istraje na putevima časti i dostojanstva. I opet se Enes moli Alahu da mu doturi čaklju kako bi je zabo u onaj balvan i privukao ga obali. starca iz Priboja. Ne dam profesorku Staku Marković-Kojčić koja najlepše godine svoga života provede u požarevačkoj tamnici zato što su tako hteli braća Jeremić. koji nepozvan. siromaška do dna. srpske ćirilice i pradedovske pravoslavne vere. Aleksandra i Veru. I san može biti opasan Imao je plemenitu suprugu koja je krišom nahranila ponekog robijaša. Zastupa ga advokat Mihailo-Mišo Matović iz Užica. a manje neću! Kad je konačno shvatio da je u službi jedne umobolne ideologije i partije. Sudi se siromahu Enesu Hasanagiću. nego zato što je pričao šta je sanjao. Ne dam. B. podariše znanja iz maternjeg jezika. ali mu je „drvlje“ potrebno kao hleb nasušni. tri meseca bez paketa. evo. kompozitora. opet čudo: nije balvan nego lešina Josipa Broza. izmakoše ustaškom nožu i komunističkom malju i pod tuđim nebom upališe srpsko kandilo. koga Bog nije samo obdario talentom. Ne dam Tomislava-Tomu Gočanina. Ne dam ni Enesa Hasanagića. tri meseca bez pisma izricao je kazne i dodavao: više ne mogu. I vidi. koji se u snu molio Alahu da mu nekako dobaci jedan balvan kako bi ga ubacio u svoju ledenu furunu i tako ogrejao svoje ozeblo srce. a nedela . Ne dam da u zaborav odu ni Enes Hasanagić ni Mišo Matović . iz Vrnjačke Banje.ubio se! Čitav rafal metaka iz automatskog oružja sručio je sebi u usta. čuveni titoisti iz Valjeva. da muči..bezbroj. One tiranije koju je primenjivao i njen zet Dušan Milenović. I gleda starac Enes čudo: Lim. hirovita reka. „To je moj tata“ Ne dam ni Žarka Petrovića. takođe u tuđini. da se njegove žrtve broje hiljadama .ovaj drugi je zbog verbalnog delikta upoznao vlažne i krvave zidove tamnice. a sud.. Ne dam ni Kašikovića iz daleke Australije.. da izrekne surovu kaznu Srbinu koji se ne savija pred njim i njegovom partijom. zver u ljudskom obliku. Sudilo mu se po Zakonu o zaštiti imena i dela J. Enes. koji u poslednji čas. Tri meseca podruma. Ova plemenita Srpkinja ostavila je iza sebe potresnu knjigu o komunističkom paklu koji je preživela. da je jedan od moćnika koji je presuđivao u ime partije. ciglu po ciglu. Broza! Kojeg imena jer ih je Broz imao tridesetak. godine. dok su bili mladi i u snazi svojim rukama. iz Mekurna.

osakatili i . obukao Nadu i Branku u muslimansku odeću i dugo skrivao po muslimanskim kućama... Ne dam. ubijali. Pravda bi možda donekle bila zadovoljena samo onda kada bi bilo suđeno mrtvoj ideologiji . Ona voli zaborav i lažni spokoj.. Rehabilitacija ne podrazumeva samo proglašenje žrtve nevinom i brisanje iz evidencije osuđenih. hteli da pljunu. ode da vidi mrtvog oca. još. objavljenim u Kragujevcu i NJujorku. sin Šumadije. Svedoči Miša Beljaković U svojim knjigama. koja je tada za sve mlade ljude u komunističkim zemljama bila pojam slobode i demokratije. koji učini podvig dostojan divljenja. Zato i ćuti o počinjenim zločinima. Pa rodbina zna da su njihovi najbliži bili nevini. on se pridružuje . I taman kad su neki. za koje se može reći ne samo da su prepreka zaboravu nego i optužnica protiv komunističke tiranije. Dovoljno je da kažemo da su i danas u životu. Beljaković u svojim knjigama. A u sećanju je. i mračna ideologija. prebijali. Verujem da će jednog dana u ovoj nesrećnoj zemlji osvanuti potpuna sloboda i u njoj tomovi knjiga s imenima stradalnika i imenima vinovnika njihovog stradanja i molitva Gospodu: da se zlo ne ponovi. koga su ubice izložile na raskrsnici. u selo Štikovo. presuđivali. strica. ujaka. ona svakako podrazumeva navođenje imena onih koji su hapsili.tada bi oživeli svi zločini i narod bi prepoznao ubice. ulizujući se režimu. čuli su dečakov glas: ovo je moj tata. koji je imao nesreću da usred Kragujevca svakog jutra u zoru sluša smrtonosne rafale pod kojima je padala mladost Srbije. utamničili. Osećajući se nemoćnim da se odupre komunističkom zlu. Ne može biti: pobili.. ni po koju cenu. Hajra Berbovića. i pod neobičnim okolnostima odlazi u svet. Bar polovina građana Vrnjačke Banje pamti ovaj prizor. negdašnji profesor obelodanjuje mnoge komunističke zločine u Šumadiji Podsetnik: Potresne stranice o komunističkim zločinima podario nam je Miodrag-Miša Beljaković. E. ovako mešovita i ovako obojena neće. a javnost možda i ne zanima šta se u ovoj zemlji dešavalo pre više od pola veka i gde su sve masovne grobnice žrtava komunističkog terora. Žrtve zanima kad će se bezbožnici pomenuti pa i ako nisu u životu. Ne beži Beljaković iz otadžbine u tuđinu da bi sebi obezbedio lagodan život. noću.. ističe otpor kragujevačke omladine komunističkom nasilju i masovno pogubljenje Srba. to je ono što vlast.nikom ništa! Kome će sada rodbina da pokazuje sudski papir o rehabilitaciji ubijenog oca. Beljaković napušta roditeljski dom. iz Nove Varoši. u Ameriku. odjurio je. Osim toga. majku i bliske rođake. brata. Kad je čuo da srpski komunisti nameravaju da ubiju ženu i kćer majora Vuka Kalaitovića. lažno svedočili. rehabilitacija podrazumeva izvinjenje žrtvi i osudu zločina nad njom.života. pozivajući građane da ga mrtvog pljuju..

Kada se Živa pojavio u sudu da čuje presudu. kao što su tri godine ranije. omiljen u svom razredu. u drugoj. Zar on. što je danas vrlo vidljivo. došao je u školu. da bude izdajnik! Šta je ko imao da obaveštava Nemce gde su Rusi kad su se sa njima svakodnevno tukli otkako su prešli Dunav. Beljaković je jedan od najistaknutijih vitezova srpske političke emigracije koja se nikad.članovi Saveza komunističke omladine Jugoslavije. već uigrano. u krvavom oktobru. koji je i ovde predsedavao.urlali su skojevci a stražar mu je prišao i vezao ga. Ubijaju ti decu. ne sumnjajući u uspešnost svoje odbrane. pridružili su ga onima koji su. ni za trenutak. I popodne. bili dovedeni iz zatvora i zatim poređani istim redom kojim je suđeno. petnaestogodišnjaka. Kad je došao red na Živu. nije mirila sa komunizmom koji je. Tim pre jer ga nisu uhapsili. samo prezrivo pogledao. u đake! Tri godine ranije u đake kragujevačke pucali su okupatori. već su ga pustili da. pucali su u Živu.borcima za slobodu.dve su u izdanju kragujevačke kuće „Jefimija“ izašle na srpskom jeziku. Nekolicina loših đaka stalno je tužakala Živu Kovanovića kod direktora i na razrednim konferencijama. skandirala „Na smrt. „Slobodni u tuđini“. Sutra idem da vidim šta hoće „guzičari“. I dok je gomila skojevaca. Srbijo! Pucali su u dečaka. Nekim instinktom on kao da je to hteo da istakne. kao i do tada. Srbijo NJegovo društvo je ipak pošlo u sudnicu na dan izricanja presude. pucali su u Šumadiju. U školu je dolazio sa šajkačom i najslobodnije je kritikovao upravo uspostavljeni komunistički režim. Ko ga je viđao ispred kragujevačke Gimnazije. unakazio nekad lepo lice Srbije. duhovit. Žalba za pomilovanje je odbijena i Živa je posle nekoliko dana streljan. Živa je bio na kraju. pucali su u budućnost Srbije. Bio je lep. kao da to nije ništa. A onda je sve počelo da se odvija kao u ružnom snu. rekao je kad je saznao za dan suđenja. još bolji drug. Srpska politička emigracija bila je toliko jaka da je ugrozila bezbednost Josipa Broza u Americi i naterala ga da skrati boravak u NJujorku. petnaestogodišnjaka iz petog razreda. U knjizi „Pod oblacima Srbije“ Beljaković opisuje stradanje srpskog naroda po dolasku komunista na vlast. u Živu. morao je pomisliti: „Ovo je pravi Šumadinac“. međutim. Živa bi ih. Oni su bili skojevci . Jednog dana. Beljaković je autor mnoštva knjiga . Tako je govorio Živa ubeđen da će kao od šale dokazati svoju tako očiglednu nevinost. Ništa nije zaboravljeno Čuješ li ovo. stasit. Vukajlo Vukajlović. i . pucali su Nemci. tog dana. Da vidimo šta piše Beljaković: „U jesen te 1944. Živa Kovanović. godine Živa Kovanović iz Batočine napunio je petnaestu godinu. Živa reče svom društvu da je protiv njega podignuta sudska op tužnica. svakoga dana ide u školu. ustao je i čuo: „Na smrt! Živeo narodni sud!“ . Nemci pucali u kragujevačku decu. Ko su oni da njega tužakaju. Odličan đak. pozvao je optužene da ustanu i počeo da čita presude. pod jakom stražom. Šeretski je prepričao sadržaj optužnice: da je pred kraj rata telefonom javio Nemcima u Kragujevcu kako se Rusi približavaju Lapovu. na smrt!“. autor uglavnom svedoči o žilavoj borbi sa komunistima u tuđini.

ni sećanja na Broza i generala Dražu. Ništa nije zaboravljeno. Hrvata i Slovenaca.. sa jezivim osećajem automatski budio. koji je u „ime naroda“ u komunističkom vremenu izrekao na stotine smrtnih presuda.pomeni objavila fotografiju Petra Jeftova . Evo o tome jednog potresnog dokaza. Politika je u broju od 20. kao da im se u rukama nalaze automati s kojima streljaju ljude. nisu ni pomišljali na Boga. na strani čitulje . slušali mesecima. nečiji životi se gase . Molio sam Boga da tog jutra ne čujem pucnjavu i mnogo mi je lakše bilo kad neki dan prođe bez nje. u srpsku mladost. Beljaković ističe da je Božja pravda sustigla i Vukajla Vukajlovića. Znali su da će ga obradovati samo velikim brojem srpskih žrtava.. To što je on jednom rekao. taj bratski zagrljaj. važilo je za sve vreme njegove vladavine. Na Sremskom frontu pucali su srpskim dečacima u potiljak. godine... lažni mir. Slušao sam nedavno funkcionera jedne partije koji je govorio o tome kako uskoro neće više biti ni četnika. ni drugi komunistički zločinci. to široko srpsko srce. a žene muževe. bando!. još dublje gura u zaborav. Zašto to ova vlast radi? Zato što voli lažno spokojstvo. Da vidimo šta je još zapisao Miša Beljaković: „Klokotanje mitraljeza smo skoro svakog jutra rano. sve je u pamćenju. svim silama. pucao je Vukajlo. za njih je Bog bio Josip Broz. Rusi tu dobrotu. predsednika Okružnog suda u Kragujevcu.njegove drugove. Već sam bio navikao i u to doba se.. deca roditelje. braća i sestre. Još građani Kragujevca nisu dočekali da se obelodane sve grobnice i da se navedu tačni podaci o broju stradalih i da se navedu imena onih od čije su ruke stradali. pucali su ovi sa srpskim imenom i prezimenom.. pucali su oni čiji sinovi i unuci danas okićeni krstićima i brojanicama čine svakojake igre ne bi li uverili javnost da oni nemaju nikakve veze s onima koji su za sobom ostavili krvave tragove. Taj veselnik ima malo neobično prezime koje upućuje na pretpostavku da je Rus i da su njegovi stariji posle revolucije u Rusiji bekstvom našli utočište u Kraljevini Srba. posle toliko decenija našao se jedan izdanak koji misli da sve treba zaboraviti i oprostiti. prema našem pravoslavnom učenju. zato što bi htela sebe da istakne kao pomiritelja duboko podeljene srpske nacije. ubijali su srpske mitropolite i sveštenike lopatama i budacima. NJima je kralj Aleksandar širom otvorio vrata Srbije i primio kao rođenu braću. kako u padavičarskom transu mašu oko sebe i viču: Padaj. ne samo što pominju žrtve nego se živim Bogom zaklinju da ih nikada neće zaboraviti.. stričevi i ujaci. može da oprosti. sve je u zapisima. Ni Vukajlović. zanemarila ove žrtve. nikada nisu zaboravili. nego ih. Strašno je saznanje da dok mitraljezi štekću.majke gube decu. I sada. ova vlast koja sebe naziva demokratskom. Pretpostavlja se da je Kapislana najveće stratište. Streljanja su imala poražavajući uticaj i na same izvršioce. oni koji se navode kao žrtve te komunističke tiranije. Oglas u novinama Potomci. kojima su pobijeni očevi i dedovi. jula 2008.. Tu su i nemački okupatori streljali Srbe da bi potom i komunisti na istom mestu ubijali. između dva i četiri sata. da za nju neće biti milosti. Svi su pamtili Brozovu izjavu da Srbija nema čemu da se nada. ni partizana. Nije bio redak slučaj da se na ulicama vide ubice kako dobijaju nervne napade. Oni koji olako praštaju ne slute da time preuzimaju na sebe ulogu Gospoda Boga jer samo Bog. Ne samo što je vlast.

Sinovac? Unuk? Važno je da se zna ko je ispisao ovaj nezaboravnik. Je li ovo Danilov odgovor onima koji misle da sve treba potisnuti u zaborav? Danilo pominje kragujevačku Kapislanu . stari i mladi. Ispod ovih biografskih podataka. Ona je poziv na nezaborav.to strašno. godineu Bileći (Mirilovići) i da je njegov život okončan 1944. Zlikovci Ti nisu obeležili grob. preživeli borci generala Mihailovića. Ubili su Te zlotvori mračne ideologije.Trklje u oficirskoj uniformi Kraljevine Jugoslavije i Jugoslovenske vojske u otadžbini. najviše je stradao Brozov lični telohranitelj general Milan Žeželj koji je sa modricama na licu bežao od srpskih demonstranata. Danilo Trklja. Za ovu priliku izdvojili smo onaj deo koji se odnosi na „slavni“ doček Josipa Broza u NJujorku.. Stotine stranica posvetio je Miša Beljaković aktivnostima srpske političke emigracije u Americi. zašto milioni Srba žive izvan svoje otadžbine . Masa emigranata.. U ovim demonstracijama. Amerikanci srpskog porekla i izbeglice iz komunističkih zemalja. to surovo gubilište. došli kako bi demaskirali Broza u očima naroda Amerike. rode neprebola. U ovom pomenu još piše da je Trklja rođen 1908. Slava Ti i hvala. Zašto su njihovi očevi i dedovi bez grobova. ali će u toplim alejama zemlje Šumadije izniknuti i Tvoje svetilište. Tako je prikazana diktatura Josipa Broza. Ako bismo zaboravili ono što ni po koju cenu ne smemo da zaboravimo to . Dočekali su ga uzvicima ubico. Izrastao si u gorostasa svoje sirotinjske Hercegovine. razbojniče. godine u Kragujevcu (Kapislana). U knjige srpskih jada biće upisana sva imena stradalnika za veru pravoslavnu i otačastvo. opštu pažnju privukla je grupa mladih emigranata koji su obučeni u odela nalik na kosture vukli taljige išarane petokrakama u kojima je stajao jedan u maršalskoj uniformi s krvavim rukama. Trklja“. Beljaković opisuje nekoliko dana oktobra 1963.. bivši ratni zarobljenici. To im je pred komunističkim prekim sudovima bila najveća krivica: ljubili su Boga i otadžbinu.komunizam. Pored letaka kojima su srpski emigranti zasuli američke i svetske medije u kojima su navedeni Brozovi zločini. Ubiše deset Kešeljevića Drago Kešeljević je najstariji srpski politički emigrant u Oslu. I ko poziva na trajan otpor mračnim ideologijama i njihovim sejačima smrti. Neće ostati bez belega. sve susrete i da se što pre izgubi iz NJujorka. u knjizi sa fotografijama. Generacije koje pristižu moraju da znaju šta se desilo njihovim precima.od čijeg su nasilja nad umom i životom bežali. Danilo Š. njihova upornost i simpatije američke policije naveli su Broza da otkaže sve prijeme. tu masovnu grobnicu Srba koje su pobili Brozovi sledbenici. godine u kojima su srpske nacionalne organizacije. I Tvoje pogubljenje poziv je generacijama na trajan otpor mračnim ideologijama i njihovim sejačima smrti. Komunisti su mrzeli Boga a otadžbina im je bila tamo gde je .. Pred sudom ubica bio si pravi stoik. hohštapleru. Neće te grobnice ostati neopojane. stoji ova poruka: „Tvoje ime i u stotoj godini od Tvog rođenja gordo zvuči. Knjiga Miše Beljakovića je dragocena kao svedok jednog vremena pakla koji su otvorili komunisti i koji je predugo trajao.

U kratkom vremenskom razmaku ubijeno je još sedam Dragovih bliskih rođaka. u tuđinu. Filip Kešeljević se iz sela Vilusi. O tome svedoče i knjige Miše Beljakovića. vidljivo je. svoje sestre i svojih bliskih rođaka. mlad i lep privlačio opštu pažnju.64 godine je u Oslu. koji su bili po nemačkim logorima. Četiri meseca kasnije ubijene su njegova majka i sestra. O tome svedoči i potresna ispovest najstarijeg srpskog političkog emigranta u Oslu. otisnuo u Ameriku: Tamo su ga. suprugu Stojanku. Potresne stranice ispisuje ovih dana Drago Kešeljević. godine. Datum očeve smrti urezao je u pamćenje: 22.što se u to surovo ratno vreme moglo očekivati. ali niko otvoreno da kaže otkuda oni tamo. Nameravao je. Srbine. rasejani po svetu podnosili ropski rad nego ropski život u komunističkom jarmu! Bežeći ilegalno preko granice svi su birali između nekakve slobode u tuđini i surovog progona u otadžbini. na početku. s molitvenom pobožnošću. Jesu li tamo. Zamalo da se utule kandila i ugase ognjišta u kućama Kešeljevića. a potvrđuju to i svedoci. Mariju i Vidosavu . Dobrovoljac iz Amerike U ranoj mladosti. ali je rat. ili su uzmicali pred komunističkim nasiljem da bi sačuvali goli život? Zašto se od oko 300 hiljade srpskih zarobljenika. kod Grahova. Nisu Kešeljeviće . istinitost svojih i tuđih svedočenja. Ispisuje ih u glavnom gradu Norveške. uvek iznova. i uspravi se! Zamalo da se ugase kandila Govori se o tri-četiri miliona Srba razasutih po svetu. novembar 1941. Lakše su. ko ji su protiv Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore . da ostane desetak godina. šest i po decenija nije video svoj zavičaj i otadžbinu. sinove Filipa i Petra. tek što je stasao u momka. oni sa srpskim imenom i prezimenom. rođake i prijatelje u otadžbini i one rasute po svetu: da ne zaborave! I da u knjige-pamćenice upišu ono što i on zna. u državi Teksas. U sedamnaestoj godini života ostao je bez oca: ubili su ga. ubili okupatorski vojnici. u poznim godinama svoga života.bi značilo gubitak kolektivne svesti i pamćenja. proveravajući. nisu to učinile ni ustaše. čekala braća Pavle i Radovan. Nužan je. u gradu Galvestonu. ispisuje svoj testament. imena ubica svoga oca. Filip se u ovom američkom gradu pojavio u crnogorskoj narodnoj odeći pa je onako visok. svoje majke. ni Šiptari. Kešeljević.Filipa.nego neobičan duhovni testament kojim obavezuje svoju porodicu.kome će zaveštati svoju imovinu . A Drago Kešeljević dugo pamti i mnogo zna. Ne onaj uobičajeni . Zato: Pamti. kako je govorio. Navešće Drago Kešeljević. odlazili drage volje. samo neznatan broj vratio u zemlju? Između samoizgnanstva i života u komunističkoj diktaturi izabrali su ovo prvo. ubili su ih crnogorski separatisti i komunisti. još jedan podatak: Kešeljević je iz onog dela najstarije srpske političke emigracije . ni muslimani. među njima tri strica. trčeći za lagodnijim životom.

Ksenija i Blagoje. biran je. ratnog invalida. Andrijašević i Dušan Đ. od svoje supruge Stojanke. govorio Filip Kešeljević. smirivao je. u jesen 1915. Kovačevići mučki ubiše oca Petra Sekretar prekog komunističkog suda u Grahovu bila je Marija Koš iz Šibenika. Filip Kešeljević je uživao veliki ugled među meštanima Grahova i okoline. a olujni vetar gurao je neke prema obali.iz tog braka rodilo se petoro dece: Vidosava. Među prvima je bio Filip Kešeljević. -Očekujem da ne zaborave da su moju majku Mariju i moju sestru Vidosavu. uzavrele strasti i nastojao da otuđene privede Bogu i Crkvi. a odatle parobrodom „Brindizi“ krenuli prema Medovi. Na oko 200 metara od obale brod je. J. bio je prva žrtva komunističkog terora: ubijen je 22. premlaćivanje ljudi. Drago. drugi su se dočepali nekih sanduka. Bulajić i Mitar P. Dve godine po svršetku rata oženio se Marijom Bulajić . novembra 1941. Spasao se i Filip Kešeljević. Bilans ove nesreće bio je stravičan: utopilo se oko 380 dobrovoljaca. moleći američku vladu da ih otpremi na srpsko-crnogorsko ratište. na skupovima. godine. dasaka. Vujačić. Mir među ljudima u ovom kraju poremetila je pojava komunista: započela je neviđena hajka na časne i bogatije ljude. širom Amerike oglasili su se srpski dobrovoljci. u izobilju. plivali prema luci spasa. rođaka i prijatelja širom sveta? -Očekujem da ne zaborave da su moga oca Filipa. Mrko T. kao odbornik. a propagandu je vodio Ernest Fišer iz Zagreba Zgodan je trenutak da se zagledamo u duhovni testament Draga Kešeljevića: šta očekuje od svojih sinova Filipa i Petra. Nekoliko meseci pred novi rat ostvario je skromnu invalidsku penziju. Ubili su ga zato što im je. Prema jednoj verziji bilo je oko 500 dobrovoljaca koji su američkim brodom prevezeni do neke italijanske luke. odbornik grahovske opštine. Zašto su ubili dve nemoćne žene? Zato što su nosile crninu za svojim mužem i svojim ocem i zato što su lelekale i posle njegove . u 21. da zarađujem dolare dok moja braća ginu za otadžbinu! Tako je. U to vreme svaka srpska kuća u Americi bila je osmatračnica sa koje je praćena divovska borba srpskog naroda u odbrani slobode i nezavisnosti. opštinskog odbornika. LJudi su skakali u more. Moj otac je prva žrtva komunističke tiranije u ovom kraju. dobrovoljca iz Amerike i brodolomnika ubili crnogorski komunisti: Vojin I. A kada je. skrnavljenje hramova. gledajući kako skrnave hramove i pljačkaju domaćine. kad dođe sloboda. godine. za opštinskog odbornika. dobrovoljac iz Amerike. Zar da ja sedim ovde. počeo da tone. džakova. godini života. navalila nemačka oružana sila. ubili Drago. Luka. rekao da će. kad god je trebalo. bez prekida. otimanje imovine. odgovarati za svoja nedela. Andrijašević. U to vreme besnela je Mojkovačka bitka. Bulajić. za njega je reč bila svetinja. Preživeo je Filip Kešeljević i dve teške rane od austrijske granate. jedan od malobrojnih koji je preživeo brodolom i zadobio dve teške rane. torpedovan. Filip Kešeljević.vodile Austro-Ugarska i Nemačka skratile boravak.

ko će krsnu . I još petorica oficira i boraca... beži. ako Boga ima neka je kazni za ovaj postupak. povodom 8.oca. beži. -Ja sve ovo pominjem zbog toga što su i danas vidljive posledice komunističke tiranije i komunističke vladavine .satovi. Nas četvoro maloletne dece ostadosmo siročad. Predsednik tog komunističkog suda bio je Sava Kovačević Mizara. marta. Bog joj ovo nije oprostio. glad. S njim do kraja: u borbama. Do LJubljane smo već svi bili opljačkani . a sekretar Marija Koš iz Šibenika. ne daj se krvnicima u ruke.ističe Drago Kešeljević u svom stanu u Oslu. Ubio ga je njegov sin Pavle. ponovo sam sreo kapetana Janičića i kapetana Milovića iz Banjana. Dva puta u čeljustima smrti Šta se dalje zbivalo s tragičnim junakom ove potresne ispovesti? -Moj brat Luka i ja. Čim su sovjetski vojnici prešli preko Dunava u Srbiju. godine da bi svojoj braći Crnogorcima pomogli u likvidaciji što većeg broja čestitih Srba. Prodali su nas. majku i sestre: „Beži. najpre. Krenuli smo na onaj marš smrti kroz Hrvatsku i Sloveniju do Austrije. kćerke Ilijine: ona je iz hrama Svetog Nikole u Grahovu donela kandilo. osamdesetogodišnjeg Petra Kovačevića. a mene i nekolicinu drugih Englezi izruče komunistima u Jugoslaviji. Pre deset godina Kešeljević je naišao na razumevanje izdavačke kuće „Ogledalo“ u Podgorici. plemenskog kapetana..“ A posle jedva čujan glas: „Ko će nam voštanice na grobovima upaliti. lančići. Bežeći. NJihova tela bačena su u krečanu blizu hrama u Vilusima. da idemo u Italiju. bato. Tu u LJubljani. On ode u Legiju stranaca. napuštanju otadžbine.. bez trunke straha i stida zadigla suknju i opoganila kandilo. dok je glavnu propagandu vodio Ernest Fišer iz Zagreba. beži.. sine. Rekli nam. još nevični oružju. u povlačenju. a svakome je bilo jasno čemu se može nadati onaj koji ubija svoje očeve. jer. koja je. kako je rekla. patnja. izgon. -Treba svakako pamtiti „podvig“ skojevke Mileve Kovačević. A mi pravo u Jesenice. godine. Zatim je. uz pomoć priređivača Čedomira Radusinovića i recenzenta Jovana Dujovića objavila njegovu potresnu knjigu o zločinima i zločincima u grahovskom kraju. bodljikava žica. Konačili smo u nekoj školi ili kasarni . krstići. činilo mi se da naizmenično čujem tri glasa . Ovo dvoje su se u Grahovu obreli još 1941. odemo u četnike.. te stravične 1942. u to vreme sekretar Sreskog komiteta.sahrane. prstenje. Na zboru žena. Opoganila kandilo -Nadam se da će ostati upamćeno za sva vremena da su braća Kovačević ubili svoga oca. Pavle se pohvalio da je ubio svoga oca. Dva dana kasnije pobegao sam i ja. znali smo šta nas čeka. da nas tamo čekaju vojvode Đujić i Jevđević. ko je šta vredno imao. NJegovom porodičnom tragedijom bavio se i naš poznati pisac i profesor Slobodan Vujović koji živi u Odžacima. Logori. u vučedolsku brigadu pod komandom kapetana Ivana Janičića. kad su komunisti slavili rođendan svoga vođe i učitelja nije bilo ni Janičića ni Milovića: uspeli su das pobegnu. Luka i ja sretnemo se u jednom lageru. stigao je i do Vijetnama. iako maloletni. pozivajući okupljene žene da ne veruju u Boga.sutradan.

On slabašan a sin Dušan zdrav. neki uz to. pa se po njoj određivala presuda: konfiskuje se. Pišem zbog mlađeg Petra Pržuljevića. ribnjaka. pored redovnih. poznatog užičkog trgovca i dobrotvora... a oni meni pristojnom penzijom. komunisti neće pobiti. I svi su osuđeni na trajan ili privremeni gubitak nacionalne časti. Sudili su. Petra Pržuljevića. i pomalo prkosan prema osionoj vlasti. Bože sačuvaj. kad se sudilo raznim „izdajnicima“.slavu očuvati?“ I ja tom glasu odgovaram: „Ostali su Ksenija i Blagoje . osuđuju na sedmogodišnji gubitak nacionalne časti i konfiskaciju celokupne imovine osim kuće u kojoj stanuje. . još su deca. prema presudi. valjda.“ Još jednom su.bilo je tog jada i čemera u svim srpskim gradovima. ali nije u rukama vlasnika. a neki na godinu dana lakog prinudnog rada.njih. tu je i imovina. koji je dostojanstvo i čast . čija je trgovinska radnja bila u centru grada. vinograda. Za sve optužene rečeno je da se bestidno brane. Ima palata. Otimanje imovine Podsetnik: Nije nova vlast samo obećala vraćanje otete imovine. Bogu i njima dugujem za svoj život. Zamislite te dve reči: nacionalna čast! Ko je u to vreme sve imao i ko je gubio nacionalnu čast i ko je sudio u ime nacionalne časti! Takav sud zasedao je u Užicu u maju 1945. sada. bili saradnici okupatora i domaćih izdajnika jer je fabrika radila za vreme nemačke okupacije. Onu koju po zakonu mora da vrati. -Bog me je sačuvao da bih i danas mogao da kazujem gorku istinu . Nisu se doušnici smirili dok ga nisu spetljali i otpremili na trogodišnju robiju. U surovo komunističko vreme. godine . Imovina se svima konfiskuje. zdrav kao dren.. prvo se gledala imovina op tuženih. Kako su opljačkani Teokarevići Na čelu tima koji je prevario braću Teokarević bio je Dragoslav Avramović.Prvih pet godina svoga izgnanstva proveo sam u bolesničkoj postelji. nisam i ne bih ničijom krvlju uprljao svoje ruke.. Na optuženičkoj klupi našla se sedmorica akcionara. Englezi izručili Draga Kešeljevića i opet je uspeo da pobegne. Građani Srbije traže pravdu u međunarodnim sudovima. mlinova.sudilo se članovima upravnog i nadzornog odbora tkačke radionice. Svi su. i na dve godine teškog. Zakon je tu. sudovi nacionalne časti. ubrzo potom. Vlast olako prodaje nečiju privatnu imovinu.ponavlja u svom domu Kešeljević. ona je to i ozakonila. ne pišem ja ovo zbog ovog suda i njegovih žrtava . Rado bi ovaj sud osudio Petra i na robiju. Odužio sam se svojim poštenim radom. vila. Sve u tuđim rukama. oranice. u našem vremenu poznat kao Deda Avram E. šume. fabrika. I ovde su me cinkarili mali „brozovići“ da sam hteo da ubijem njihovog ambasadora. Izlečili su me plemeniti Norvežani. stanova. ali je bio slabašan na nogama.

tri ćurke. namenjenih sirotinji i porodicama stradalim u ratu. šest kila soli. otpatke sa svoje raskošne trpeze. Vuna je vraćena u skladišta u Sidneju. po tim osobama znaju mnogi Užičani. Ni manje.. pet i po kila pirinča.. kad su se naotimali Unrinih paketa. četrdeset kila kukuruznog brašna. pet litara zejtina. kada su se snabdeli iz diplomatskih magacina. pet kila šećera. bacajući im. U daljem traganju otkrili su da je ta ogromna količina vune ranije plaćena. sena oko četiri i po vagona. da je bila pripremljena da brodovima krene za Kraljevinu Jugoslaviju. Dakle: uzeto za potrebe Užičkog partizanskog odreda. I njihovi potpisi. tri vola. otvorenih samo za partijce. pet krava. Da li uz pomoć doušnika ili uvidom u neku dokumentaciju pronašli su da braća Teokarević. I ne samo što imaju debele pare u Londonu. šest kila eksera. Pretres izvršili Momčilo Nedeljković i Milivoje Ječmenica. Tako piše u dokumentu koji se u porodici Pržuljević čuva 67 godina. sto kačica za sir. Neophodna je. troje teladi. Ima i jedna primedba potpisnika: „Dole navedeno treba proceniti“. Nasledio je i poduži spisak imovine koju su komunisti oteli 16. godine i tu otimačinu overili svojim potpisima i pečatom partizanske komande. za potrebe Užičkog partizanskog odreda. kuća i stanova. Kao što se vidi Petar je ime i prezime nasledio od svoga dede. Demokratski. kao psima. Petar Pržuljević Mlađi ništa drugo i ne traži: da se sve po spisku vrati ili da se vrednost proceni i isplati. saglasnost braće Teokarević. vrlo jasni i čitljivi. četvoro jaradi. industrijalci iz Leskovca i Paraćina. novembra 1941. komunistički vlastodršci su počeli da tragaju za fabrikantima i drugim bogatim ljudima koji su imali bankovne račune u zapadnim zemljama. voleli njihove funte i dolare. Broz je čuo za braću Teokarević. Traži se povratak imovine Šta država Srbija treba da vrati? Petar Pržuljević očekuje da mu država vrati: trista pedeset četiri ovce. tri koze. šezdeset kokošiju. nego imaju ogromnu vunu u Australiji. Sve što su do tada naotimali bilo im je malo. ali nije znao koliko ih ima i gde se sada nalaze. Kad su planovi bili gotovi odlučili su da o svemu obaveste svoga vođu i učitelja Josipa Broza koji je već pet godina gazdovao Beogradom i državom. To je to. ali je početak Drugog svetskog rata zaustavio taj brodski transport. sto sedamnaest dinara gotovog novca. Kad su se ufoteljili i naotimali vila. bruto šest stotina trideset kila masnog sira. Petar Pržuljević bi da poveruje zakonima demokratske države Srbije pa očekuje povratak imovine koja je uzeta. dakle. sto komada šibica. Pošteno. ni više.. četvoro prasadi. devedeset devet kila pšeničnog brašna. Oni su beskrajno mrzeli režime u tim kapitalističkim zemljama. E. pedeset kila krompira. em će biti i čuvene australijske vune za štofove. tri svinje. Potpisi svojeručni. isto tako beskrajno. kako piše u dokumentu. imaju veliku sumu novca u Londonskoj banci.. U Ministarstvu za finansije već su napravili planove kako da privole braću Teokarević da svoje pare prebace iz Londona u Beograd i kako da ta vuna iz Sidneja stigne u novu komunističku državu. ništa toliko nije moglo da obraduje komunističku vlast kao ova saznanja: em će se dočepati engleskih funti.nasledio od svojih predaka i koga. Rekli su mu da je reč o trojici . ali su. sabijajući njihove vlasnike u suterene i podrume.

Tako je u banku komunističke države stiglo iz Londona sve što su Teokarevići držali na svojim računima. bio je Živan Lazarević. Braća Teokarević se zovu: Lazar. trebalo da se isplati oko 400 miliona dinara. i uverljiv u obraćanjima. Vlade i Slavko. a njihovo bogatstvo u tuđim zemljama. po sporazumu. džokej po zanimanju. božju ti majku. treba učiniti neke ustupke. ali da i njima. Vraćajući se iz upravne zgrade pričao nam je da je došla neka komisija iz Beograda koja im u zamenu za pare iz Londonske banke i vunu iz Australije nudi velike olakšice u zatvoru. Avramović je. Braća.. Šef ove komisije. prema svedočenju Slavka Teokarevića nama.rekao im je Broz. s leve strane. bio je i Slavko Teokarević. država da kupi pšenicu i ublaži velike nevolje naroda. budući da su na robiji.A posle im treba reći da je narodna imovina vraćena narodu. nema ni trideset godina. Neće. Osim toga. kako nam je pričao Teokarević. pa Teokarević. Gotovo u isto vreme iz Australije je stiglo oko 900 vagona prvoklasne vune . NJima je. da imaju fabrike štofova i da su osuđeni na robiju i oduzimanje celokupne imovine u zemlji. I šta sad? Oni u zatvoru. prvi je ugovor potpisao Lazar zato što ga je komisija uverila da je to uzvišeni patriotski čin jer će njihovim parama. -Obećajte da će biti pušteni van. .. U sobi u kojoj je bilo više od 300 robijaša. Pored mene. koga je poznavala cela robijašnica. Pa šta smo mi tu dobili? Ništa! Prevara je uspela Komisija je uveravala Broza da će ona uspeti da nagovori Teokareviće da svoju imovinu prebace u svoju državu. Od braće. Oni koji su se te jeseni 1950. to vas ništa ne košta . Uz pominjanje imena ovog čoveka. robijašima u Sremskoj Mitrovici. mlad čovek.dovoljno da prorade u ratu i posle rata zakrljale fabrike braće Teokarević. Broz se. dobiće izvesnu sumu dinara na svoje knjižice pa će u zatvorskoj kantini moći da kupe ono što im je najpotrebnije.ležali smo na slami. vlast zaboraviti patriote i dobrotvore Teokareviće . a njegovi saradnici oslovljavali su ga sa „druže načelniče“. iz sela Brgule u valjevskoj nahiji. a tolike pare vani! Trebalo je prvo pokupiti pare. komisija je stigla u Sremsku Mitrovicu gde su trojica braće bila zatočena .braće. bio je u dugom redu treći od mene . bio je izvesni Dragoslav Avramović kako se predstavio. pričao je Teokarević. a već je načelnik u Ministarstvu za finansije. Ovde je reč o velikom bogatstvu van domašaja domaće vlasti. Teokarević je dodavao da je elegantan.bila su braća neko vreme i u požarevačkoj Zabeli. na posteljini koju smo od kuća doneli. lepo obučen. pozivana pojedinačno. dok su još u zatvoru.odmah će razmotriti mogućnost njihovog puštanja iz tamnice. rekla komisija. Pošto je primila uputstvo kako da prevari Teokareviće. parama braće Teokarević. pristala su da povuku svoje pare iz Londona i potpisala zahtev trgovcima iz Australije da otpreme u novu državu davno plaćenu vunu. a nije isključeno ni puštanje na slobodu. godine zatekli u robijašnici čuli su šta se dogodilo braći Teokarević. do njega Selimir Ranković. veoma ljutio: -U kakvom zatvoru. . pa ih tek onda otpelati u zatvor.

osuđenog na dvanaest godina robije s prinudnim radom. okovima sputavali i po Brozovim tamnicama. iskreni molitvenik pred Bogom. pesnik. . dr Đuru Đurovića. ni taj tvoj Bog ti više neće pomoći! . . prof. tankih usana i široke vilične kosti. poručnika Andriju Lončarića. sabljama i noževima glave odsecali. David. dok je komunistička vlast čašćavala sebe basnoslovnom imovinom i devizama Teokarevića. Ako su Golijati svi oni silni neprijatelji srpstva koji su ga na krst raspinjali. braća su i dalje bila u robijašnici i posrtala od gladi.E.Bog zna. Milan Rajić. posle izdržane dugogodišnje robije.300 kaplara. protkanoj epskim desetercem David opisuje ulazak svoje grupe zatvorenika u mitrovačku robijašnicu. možda i hoću-sasvim mirno je odgovorio čika Kosta. I tako. U jednoj od svojih knjiga. onda je reč o istoj ličnosti. doktor finansijskih nauka Žarko Stupar i on. Ostala je samo jedna zagonetka. opet si došao. oštro me pogledao zlim sitnim očima i rekao: . dr Vojina Andrića. U grupi su između ostalih. Pretnje Kosti Kumanudiju Svi ovi epiteti prianjaju uz ime Davida Damjanovića. Selimira i mene čašćavao je slatkim kriškama. urednik lista Srbija. I piše. ti si taj poznati zločinac! I tebe ćemo srediti ovde“ David Damjanović piše kako je upoznao pojedine članove Centralnog komiteta Ravnogorskog pokreta . Čim je ugledao 83-godišnjeg Kumanudija. autor potresnih knjiga i epskih pesama željnih gusala i dragoceni svedok istorije. tom središtu pakla. imalin za cipele i pola kilograma marmelade.dr Stevana Moljevića. Prišao je meni. koga su Udbini agenti. vitez nesalomivosti i snažne psihološke kičme za vreme šesnaestogodišnjeg zatočenja u sremsko-mitrovačkom kazamatu. Vitez u ratu protiv nasilnika i osvajača otačastvenog praga.David oborio Golijata Novinar i publicista.siktao je zao čovečuljak. Prevara je uspela-Teokarevići su upali u dobro pripremljenu zamku. prof. vitez humanosti u građanskom ratu među ljudima istog jezika. ministar u pređašnjim vladama. Džokeja. ako su. na kolje nabijali. stara magarčino! Ovoga puta nećeš živ izaći odavde! . Oni su poraženi. Brozov zatočenik ispunio je život časnim delima A braća-šta je bilo sa njima? Imali su i oni neku vajdicu: Od para kojima su raspolagali u zatvoru mogli su da kupe četkicu za zube. dakle. Ako je Dragoslav Avramović onaj „Deda Avram“ kako su zvali spasitelja galopirajućeg inflatornog dinara i komunističkog režima bio načelnik u Ministarstvu za finansije u otprilike dvadesetšestoj godini života. on još svedoči. u ispovednoj prozi. oni Golijati njih je porazio čovek biblijskog imena: David. uzviknuo je: .A. a. jedan od onih iz besmrtnog bataljona 1. dr Kosta Kumanudi. advokat Jovan Zdravković. Istina.“Dobrodošlicu“ im priređuje stražar koga David opisuje kao čovečuljka zlih očiju. u jesen je Slavko mogao da kupi gomilu lubenica sa zatvorskog imanja.A.

prispelih iz rodnog sela Golubića blizu opevanog Knina. jer se za vreme ustaške vladavine pevalo „Dalmacijo. zamenika upravnika robijašnice. njegova gruba osveta je bila bez granica. to i prođe! Šta je sve dolazilo i šta je sve prolazilo! I tutnjalo ovim srpskim zemljama. Eno ga u američkom gradiću Šervilu. blizu Čikaga. da se u ratu nemilosrdno svetio četnicima i četničkim familijama. Kako njegovo mrtvo telo nije moglo da stane u kovčeg od grubih dasaka. komandant Kraljeve garde. Damjanović opisuje i prvu posetu svojih roditelja. čestita srpska duša.pričalo se da je ubijen na srpsko-grčkoj granici. nemoj se ti za nas sekirati.Mila Toromana bivšeg učitelja iz okoline Čačka. Tako je govorio Davidov otac Nikola. sledi sinovljev komentar: . A David još traje. trećepozivci koji su govorili da Bog čuva Srbiju. More biti da si gladan. Potpukovnik Simić. pa zastade i pogleda milicionara između nas i ne završi drugo pitanje. Ovu zemlju Srbiju gazili su veziri i paše. to i prođe. a oni ćupriju. veliki ljudi i sitne duše. još svedoči. u svom . Ističe Damjanović da je Toroman zlikovac. ne mogavši više da podnese mučenje. Bio je veoma visok. dok je Vojin Andrić. beskompromisan borac za srpstvo koje nije bilo samo u Šumadiji .Sine.srpstvo je i preko Drine. plamen gutao sela i gradove. odlučan. Slavo Barle. Uzgred: dr Stevan Moljević je umro u petnaestoj godini robijanja u Sremskoj Mitrovici. kad su mnogi četnički borci pali u komunističko ropstvo. Bile bune i ustanci. košena nova žrtvena polja. Sve što dođe. reke valjale ljudske glave. Zna David da je sve prolazno i da je večan samo Bog.Pogledao sam milicionera i u mislima se pitao da li on razume tu zdravu i jasnu filozofiju dinarskog seljaka da sve što dođe mora i da prođe. Večan je samo Bog Sve što dođe. A dr Đura Đurović je izdržao 22 godine u mitrovačkoj robijašnici. prav kao bor. a u poratnim danima. ubice i tamničari. jer si mi mnogo utanjio i ublijedio. liši sebe života vešanjem.ubili u njegovom stanu u Parizu. ne bi znala da imaš Srbina“. Treba li reći da su se ovome radovali i upravnik Milenović i njegov zamenik Toroman. poznatog nacionalnog poslenika. Zapisao je i prve majčine reči pri susretu: . Saveti oca Nikole Surove prizore navodi David u svojoj knjizi: samoubistvo potpukovnika Petra Simića i samoubistvo Slavka Barlea.Sine. junak sa Solunskog fronta. Na ove reči brižnog oca. skokom sa drugog sprata. sklepanih u robijaškoj stolarskoj radionici. to i prođe“. nego čuvaj sebe i budi nam dobar. pa ističe jednog od najsurovijih . besneli ratovi. i pored Vardara. posle robije nestao . Sve što dođe. otimači i probisveti. junaci i ulizice. David se u knjizi „Moja životna staza“ bavi i pojedinim udbašima u kazamatu. Danas te reči ponavlja i David. Ušle su u Davidovu knjigu i prve očeve reči: . da te nešto ne boli. tuđinci i branitelji otačastva. Jedan srpski oficir manje i jedan srpski nacionalista manje. ili da te. i preko Save. a telo izbušili usijanim šiljkom da bi se uverili da je mrtav. smrskao je lobanju o betonsko tle. prebili su mu noge maljevima. da ti nije Knina. carevi i kraljevi.

Trebalo je isušiti močvaru. negdašnjeg đaka Gimnazije u Nišu. Ne dam ni Dimitrija Dikulu Mirkovića iz sela Sevojna. čas oca... mislili komunisti. I Mirković i Spasić kažu da su tada u očima mnogih robijaša videli suze. tom surovom stratištu. A Bog je bio u nama i čuvao nas. Aca Spasić je bio . Pričaju. pa tukli mokrim konopcima preko golih leđa čas sina. Tako su osakaćivali i ubijali osuđenike na vremenske kazne koje su u ovaj rudnik upućivali iz svojih robijašnica. otkačio se lift i grupa od dvadesetak ljudi sunovratila se sa osamdeset metara visine.bio je cilj vladajuće komunističke oligarhije. A na Lonjskom polju.to beskrajno zemljište od pamtiveka su plavile reke Una. osuđenog na pogubnu tamnicu jer se usudio da se usprotivi komunističkom nasilju. Komandir straže Mane Šušnjar i on. taj Bureković. kao robijaša . uništiti Boga. čirake za sveće. Učiniti močvarno zemljište plodnim .robijaša.. Bila lepa crkva. između Gradiške i Okučana. koga. Ukopavao je i po desetak mučenika . pa sin moli da ne biju oca. Krvavi pakao se zove Lonjsko polje Na radilištu.mučenika osakatiše u rudniku Trepča: tu se „slučajno“ pokvarili zupčanici..Bio sam u najvećem komunističkom paklu koji se zove Lonjsko polje.. sa sinom Nikolom i snahom Anastasijom. Spasić i Mirković: . Ubijali su ih Oznaši i čuvari među ko jima je bilo Šiptara i ustaša. naizmenično.čabrenjacima. komandovali bivši ustaša Mareković i bivši balista Ramadani To je onaj Dikula Mirković koji je s neizmernom tugom gledao skrnavljenje bogomolje u krugu mitrovačke robijašnice. protu Tomislava. a otac moli da ne biju sina. Nekom je palo na pamet da treba isušiti ogromnu močvaru u slavoniji između Okučana i Stare Gradiške . ubijenih motkama . Tako će. Neće u tom rušenju i skrnavljenju da učestvuju robijaši. nasuti milione kubika zemlje. imala zajednički hol. kandila.grobar. a levo i desno odvajali se delovi za katolike i pravoslavne. Bili u to vreme neki Italijani u zatvoru. eno ga u poznim godinama za pisaćim stolom: uređuje mesečni list pod večnim imenom Srbija i ispisuje svoja potresna svedočenja. Gledao Dikula. Onaj Bureković je ubrzo potom poludeo pa su ga strpali u ludnicu. Troškovi . vukli su uže i oborili krst. zar bismo mi danas mogli da svedočimo o tom zlu. podići bedem na Savi visok petnaest metara. Krste se i mole Bogu da ih poštedi tog zla. Hoće bogomolju da pretvore u nekakav dom kulture.. gledali mučenici robijaši kako iznose i na gomilu bacaju ikonostase. ikone. Našao se među Italijanima i jedan Srbin. oni pristali.domu. Uhapsili su i njegovog oca. Svima upućujem poruku: nemojte ni pokušavati da mi iz pamćenja otrgnete poznatog beogradskog advokata Aleksandra-Acu Spasića. neki Bureković da im u tome pomogne: on se ispeo na kupolu i debelim užetom privezao krst. onog iz Svetogorske. Da nije. Lonja i Sava.

splačine koje je uprava nazivala hranom. ovde ih kasape.svedoči Spasić. barake su srušene. Ubiše toga dana osam robijaša. U selo blizu Lonjskog polja naselila se velika grupa Oznaša i prerušenih milicionara koji su dočekali američke novinare i počastili ih dobrim ručkom. Komandir straže bio je izvesni Ramadani . osuđeni na dugogodišnju robiju kao neprijatelji komunističke ideologije.. nema tu nikakvih robijaša.predviđene su surove kazne.. u Dahau i drugim nemačkim logorima za vreme rata. Nenadmašni majstori prevare Neko je uspeo da o ovom surovom logoru i svakodnevnom ubijanju robijaša obavesti svet. šta je bilo s njima? . Tu gde je bio taj logor bilo je i groblje.Ko pade.. To razbesni čuvare . vrata stravičnog zatvora u koje su trpali robijaše u čučećem stavu. nije bilo robijašnica. Stražari su iznemogle ljude koji su padali ubijali motkama .bez ustaša i Šiptara..čabrenjacima. a Ramadani izvodio ljude iz logora i ubijao nožem. Nastavlja Dikula Mirković: . Za neposlušne. Rad je bio iscrpljujući. brana na obali probijena je na nekoliko mesta.oni uzjašu konje pa počnu da vitlaju motkama čabrenjacima po glavama. Mareković metkom u potiljak.biva zgažen konjima.na ostvarenju ovog cilja radilo je i po trideset hiljada Brozovih zatočenika iz svih robijašnica. postoje samo dobrovoljne omladinske radne brigade. a oko mene su bili stariji ljudi koji su posrtali i padali od iscrpljenosti i gladi .bolje su i zgledali oni logoraši u Mathauzenu. kao šefova. izgladnjuju. reka Sva je ponovo ovladala Lonjskim poljem. Neviđenom brzinom mi smo kamionima i vozovima vraćeni u robijašnice. Upravnik ovog logora bio je neki Mareković. Bilo je dosta „žitara“. Ko su bili ovi nesrećni ljudi? Najvećim delom Srbi. ukopavao sam plitko te žive kosture . terorišu. čučavci oboreni na zemlju. kad ih puste. za koga se šapatom govorilo da je bio aktivni ustaša. to je čista laž.. . ovde tvojom sudbinom.. Samo Bog zna koje je ovo ubijanje bilo po redu ..Jednog dana dođe do pobune robijaša: ne mogu više da izdrže. bliža im je i smrt od ovog nasilja i poniženja. Za svaki slučaj.. Ljudi padaju kao sveće . Postavljeni su čučavci. za one koji ne ispune normu .. kako su zvali one koji nisu mogli da ispune nametnute obaveze prinudnog otkupa hrane. Spasić i Mirković. Majstori prevare još jednom su posvedočili da su nenadmašni u tom poslu. padaju kao sveće. Posle su novinari pisali kako su bili obmanuti da u Titovoj Jugoslaviji postoje koncentracioni logori.ovog poduhvata bili su beznačajni jer je radna snaga besplatna .svima su bile smrskane lobanje. kako su pisali listovi u informbirovskim zemljama.eto. A učesnici u ovoj drami. blizu Lonjskog polja dovedena je jedna omladinska radna brigada koja je imala zadatak da zavara američku delegaciju . pa je neka novinarska američka delegacija najavila dolazak na lice mesta. Ja sam određen da budem grobar. tvojim životom upravljaju ustaša Mareković i Šiptar Ramadani. nisam imao ni dvadeset godina..Ne znam da li sam bio najmlađi. kazne neviđene. mada ničim nije bilo obeleženo. a ne može brzo sam da ustane . Nesrećni ljudi. Došlo mi da viknem: Jadna moja Srbijo! Ovde ubijaju tvoje sinove.

biti pobijeni na licu mesta. pa je noću. a Dimitrije . nego su nastojali da im se ni za grob ne zna. koji je nešto kasnije bio upravnik robijašnica u Sremskoj Mitrovici i Požarevcu. Osim Bajića. Toroman je iz Čaka dojurio na konju i izgovorio nekoliko reči u vidu presude . u Sremu. krišom. ali veoma lep spomenik petorici davno pobijenih pripadnika pokreta otpora. hranili su ih i sklanjali od potera. Stevlića i Todorovića predali su rodbini da ih sahrane. a poslednji među njima bio je Todorić koji je ubijen u dvadeset prvoj godini života. na izgradnju lovišta za „druga Tita“. ostali su se. Aleksandar Spasić prebačen je na novo radilište . ali su svi ubijeni u jednom danu . Kovčeg ispod kreveta Pet porodica je zavijeno u crno. godine. Momčilo Stevlić i Milovan Todorović. nisu očekivali da će ovi mladi ljudi. svrstavali pod zastavu Ravne gore. Da su Brozovi zatočenici gradili ovaj put . na Mitrovdan pre deset godina otkriven je skroman. skinula je sa svoga sina koporan i košulju i onako krvave i probušene mecima čuvala sve do svoje tragične smrti . ne pružajući otpor. gde je za sobom ostavljao krvave tragove. Kako je Živan uvredio Broza . Ova petorica mladih ljudi bila je naoružana i neko vreme dobro skrivana .to režimska štampa nikada nije zabeležila. ni oni koji su učestvovali u njihovom opkoljavanju i hvatanju. i koji je već od 1941.10. izvršila je samoubistvo. Tek posle sedam godina rodbina je nekako saznala za tajnovite rake. tako.Đak niške gimnazije. neki su otkrili njihovu zemunicu pa su lako i brzo. čija je supruga bila pred porođajem. u sećanju Slobodan Bajić. a lelek majki i sestara odjekivao je u tri sela.Dikula Mirković sa velikom grupom robijaša iz Sremske Mitrovice na izgradnju autoputa Beograd . Vlastimir Dostanić. NJegova nesrećna majka samo je noću. dok su zlikovci odvukli tela Bajića i Dostanića daleko od sela i zakopali u vrbacima pored Morave.istog časa ovi mladi ljudi izrešetani su mitraljeskim rafalima. Izrešetana tela Matijevića. pored zemunice u kojoj su se neko vreme skrivali. uz materijalnu potporu braće Stevlić iz Čikaga. Majka najmlađeg iz ove grupe Milovana Todorića. U malom kovčegu Dostanići su ispod kreveta čuvali kosti svoga sina. palila voštanice na grobu svoga sina. Isidor Matijević. Čim je obavešten da su mladići uhvaćeni. koji je bio poručnik Kraljevske avijacije. svakako i da bi se udvorili komunističkim vlastima. budući da su znali da su dobri i čestiti ljudi. da nikome nikakva zla nisu počinili. u čačanskom kraju. kako su stasavali.ne mogavši da preboli sina. a Bajić je krišom sahranjen u dvorištu porodične kuće. Presudio im je Mile Toroman.u Dobanovce.meštani okolnih sela. Pod pritiskom i strahom. godine bio pod komandom Draže Mihailovića. čuveni zlotvor iz ovog kraja. uspela da pokupi njihove kosti i prenese u selo. kad je niko ne vidi. Rođeni su u tri susedna sela i u približnim godinama. Božjom voljom. bez isleđenja i suđenja. zarobljeni. Nije im bilo dovoljno što su ih lišili života. novembra 1945. i trudom istinskog patriote Miroslava Kostića u selu Gornja Gorevnica. Ni oni koji su ih izdali. Oživeli su.Zagreb.

koji su zasađeni oko spomenika i tako simbolizuju mlade izdanke ideje o slobodi za koju su pali ovi mladi ljudi. Narod to nije zaboravio. Poruka na spomeniku ovako glasi: „Rafali iz mitraljeza. po zanimanju džokej. ponegde. uradio je Slavko Bralović. Ponegde je nailazio na ćutanje. Nestali iz života 10. cenili. omiljena ličnost u robijašnici Sremske Mitrovice: bio je sa sela. Bio je. ali je. kamenorezac iz sela Kamenice kod Pranjana. ali Džokej nije . Umeo je i da pripoveda. novembra 1945. (ređaju se imena). NJihova smrt opomena je živima: da ne zaborave. godine“. novembra 1998. ponegde na tiho šaptanje.za svoju rukotvorinu nije uzeo ni dinar. Svi su ga poštovali. na imanju Pantelije Ćirića. oni su bili sud. nego i na drugim hipodromima. da se ne ponovi. Godinu dana je ovaj uporni čovek.Čuveni džokej iz Zvečke kod Obrenovca osuđen je na smrt zato što je svog konja nazvao Titovim imenom Na omanjem proplanku. koji žive u Americi. Po imenu ga je malo ko znao. Tome zahvaljujući. Imao je Džokej konje čiste arapske rase po kojima je bio poznat među ljubiteljima konjskih trka ne samo na Carevoj ćupriji u Beogradu. sveštenici Slobodan Ilić i LJubiša Janković osveštali su spomenik. ostatak novca utrošen je da se uredi prilaz spomeniku . Za ono što je preostalo nabavljeno je pet sadnica borova. Ovom činu prisustvovalo je oko 250 duša iz okolnih sela i Čačka . Konjske trke bile su organizovane i na seoskim vašarima. pa su se ljudi okupljali željni da čuju njegovu reč. svedoci.upaljeno je na stotine voštanica. stara nekoliko godina i sasvim je izvesno da se ne bi pretvorila u vidljivo delo da nije bilo velikog pregaoca Miroslava Kostića. još traje. smatrajući i sebe dužnikom. Uvek se nađu pregaoci Ideja za ovaj spomenik potekla je od braće Stevlić. ugasiše živote. rođen u selu Zvečka kod Obrenovca. bogme. Spomenik u obliku velikog krsta. Oni su uzimali pravdu u svoje ruke. Ideja je. bio gospodin. koji je u narodu posejan dolaskom komunista na vlast. naplatio je samo onoliko koliko su koštali kamena gromada i mermer . godine. ubice. napunjeni i mržnjom. obilazio rodbinu pobijenih.podignute su betonske stepenice. a poreklom su iz ovih krajeva i u rodbinskim vezama sa Momčilom Stevlićem. Ovaj spomenik govori o pokošenoj srpskog mladosti i ubicama koji počiniše najveći greh. međutim. Kamenorezac Bralović učinio je još jedan nesvakidašnji gest: smatrajući i sebe dužnikom ovim nevino pobijenim ljudima. Gospodin Džokej. porota. U središnji deo kamenog krsta ugrađena je mermerna ploča sa fotografijama i imenima stradalnika. u stvari. uveravajući ih da je poslednji čas za podizanje spomenika. oživeli u sećanju 10. tužilac. LJudi su se prisećali ove tragedije. oivičenom mladim hrastovim stablima. i na strah izazvan pitanjem: kako će reagovati vlast i šta će na to reći potkazivači i saučesnici u ovom zločinu. Sve ovo svedoči da onaj strah. brušen od čuvenog požeškog kamena. kome je Momčilo Stevlić ujak. Joviše i Radoša. voleli. kojih je bilo dosta u Srbiji. neće u zaborav ni Živan Lazarević. odmah da kažem. Žrtve neće u zaborav.

Za tili čas je osedlao i drugog konja. Tutnjali su okupatorski vojnici kroz Obrenovac. ugledao je naoružane ljude uglavnom u vojničkoj i seljačkoj odeći i sa kokardama na kapama. ali ga nikome nije priveo. kao Boga vas molim. negde između Foče i Kalinovika. zahvaljujući ličnoj hrabrosti i brzom konju. pao komunistima u ruke.osedlanog konja priveo je komandantu.mnogo mario za njih . iako su ga mnogi džokeji molili da im ustupi svoja dva galopera ne bi li se i oni proslavili i bili okićeni peharima i lovorovim vencem. Na jednom seoskom . I Džokej je to učinio za nekoliko trenutaka . Džokeja i njegove konje niko nije dirao. nije onesvestio kad je čuo zapovest da osedla i drugog konja i kada je primetio nervozne pokrete mladih četnika. Kad je pogledao kroz prozor. kada je. Negde sredinom juna prve ratne godine. zaputio se prema štali. Nosim ćebe kojim se pokrivam da zaštitim njihove sapi. učestvovao u oslobođenju Loznice. ispuni graja. oboren tifusom. sa Brozovim partizanima koji su se koristili nemačkom okupacijom da bi izvršili državni prevrat u Srbiji. dajući mu znake da odmah ispuni zapovest. Trajalo to sve do rata i nemačke okupacije zemlje u aprilu 1941. ali u kuće nisu zalazili. sam je jahao svoje konje. Zamalo se. Bio je. dvorište Živana Lazarevića. pomirio se sa sudbinom da će ostati bez svog omiljenog konja. prolazili kroz Zvečku. u Podrinju i Mačvi. koga su zvali Zeka. Bio je veseljak. godine. kada je sve zamrlo i kada se zlo nadvilo nad svakom srpskom kućom. Sedlaj! . sa muslimanima iz zloglasne muslimanske Handžar divizije. Seljaci su obrađivali svoje njive. sva moja imovina.za njega je Careva ćuprija bila najveće i najsjajnije trkalište. džokeja i vlasnika trkačkih konja. godine Živan Lazarević. u rano jutro. džokej i vlasnik dva rasna konja galopska s kojima je osvajao pehare i druge nagrade otišao u četnike. Omalen. ali je sve to pravdao ratnom nesrećom. umeo je da se našali više na svoj nego na tuđi račun. Čim je u štali ugledao konje. Džokej je. u napadu na Šabac. kurir. Oni su mi sve što imam. NJegovi naoružani pratioci pogledaše u Džokeja. Krupanj i druga naselja u Rađevini. Mislio je da će se na tome završiti. I ostao do aprila 1945. međutim. raznoseći poruke štabova pojedinim komandantima. Konji su moj život. komandant Obrenovačkog četničkog odreda zapovedio je: -Sedlaj! U taj mah čuo se Džokejov molećivi glas: -Gospodine komandante. godine. nemojte mi uzimati konje. Vodim veću brigu o njima nego o sebi. vidno uplašen. U međuvremenu je Džokej učestvovao u mnogim bojevima sa Nemcima sa ustašama u Bosni i Hercegovini. a Džokej je u prvim večernjim satima izvodio na livadu svoje konje u šetnju. mršav. stvorio se Džokej. uskočio je u sedlo i izgovorio reči kao da se zaklinje: -Ovog ću samo ja jahati! Okovali ga u Valjevu Tako je sredinom juna 1941. uzgred da napomenem. U dva-tri skoka. Budim se noću u strahu da pada kiša i da mi zasipa konje.umesto bilo kakvog odgovora ponovo je odjeknula zapovest komandanta Zeke. koja je uglavnom bila pod nemačkom komandom. Vođa ovih četnika.

Na njima si se junačio. ni onog uzvika. po svom običaju. lica kao spečenog.rekao je sudija Jeremić i naredio da uvedu svedoka. na opšte zadovoljstvo meštana. kao opasnog četnika. pogledaj ga i kaži da ga sigurno poznaje. A većeg zločina nije moglo biti od uvrede . -Ipak. što je. Našli su svedoka „strašnog zločina“.pitao je sudija Jeremić. Sudija je brzo prešao na ispitivanje. samo ne onaj vašar. Smrtna kazna za zločinca Kad se našao u valjevskom zatvoru. I našli su. Presuda je propraćena aplauzom i radosnim povicima da će jedan „četnički zlikovac“ svojom glavom platiti zločin koji je počinio.pozvao ga je sudija Jeremić. kako su mu konji stradali u ratu. pogrbljen. ni seljana koji su ga veselo pozdravljali. ko mu je mobilisao konja. U sudnicu je ušao omalen čovečuljak. Sve je pominjao. a u tom prećutkivanju sudija je video njegov zločin. naslušao se priča o pogubljenima. . -Pričaj nam malo o vašarima na kojima si bio .podstiče svedoka sudija Jeremić.vašaru blizu Valjeva projezdio je na konju . Džokeja su. koji je spreman da pred „narodnim sudom“ ispriča kako je ovaj zločinac „jahao“ maršala Tita. dotad neviđenog u ratu. Živana Lazarevića.odgovorio je svedok. svom konju davao si imena nekih naših velikana. -Mnogi znaju ovog zločinca! . ni one „bravure“ s konjem. I priča događaj zapamćen na onom vašaru kada se konj propeo na zadnje noge i kada je njegov jahač konja nazvao Titom.brzo prihvata svedok. Sve je on već ranije ispričao šta se zaista zbivalo: kako je postao četnik. Takvi zločinci se jednom vide i pamte celog života. -Ispričaću njegov najveći zločin . nesigurnog koraka. najveći zločin. u kojim je borbama učestvovao. mislio je i sudija Jeremić. -Poznaješ li optuženog? . U tim trenucima.voleo je da narod gleda njegovog brzog konja koga je u međuvremenu naučio raznim bravurama kao što je ona o propinjanju na zadnje noge. -Možda. Gužvao je šajkaču. Volim da se našalim. dlanom je zaklonio lice i pogled. mada ja ne mogu da se setim nijednog velikana. umeo je blago da ošine konja i vikne: „Đi-ha. Džokej se nije ni sećao onog vašara u selu blizu Valjeva. ispričaj nam neke njegove zločine . -Ponekad šala i glavu može da skine! . po mišljenju svedoka. kako je zaražen tifusom. pa je. -Ma. raspitivali se kod seljana i građana. poznajem ga i bez gledanja. dok je narod gledao u njega. okovali i držali pod stalnom prismotrom. Nešto kasnije će Džokeja ta duhovita igra s konjem zamalo koštati glave. Da je najveći zločin. Kad je prolazio pored optuženog. iz sela Zvečka kod Obrenovca. Tito!“ Ponovio bi tu „bravuru“ nekoliko puta. džokeja po zanimanju. Ja sam po prirodi šaljivdžija.obilazili sela i gradove. osudio na kaznu smrti . zatim kako su ga kao zločinca okovali u valjevskom zatvoru.streljanjem. zapravo kako je svog konja nazvao tim imenom. o nekom sudiji Jeremiću koji je izricao samo smrtne kazne. Oznaši su dugo tragali za njegovim „zločinima“ . -Pa. Džokej se spokojno ponašao pred komunističkim sudom u Valjevu. pripremajući tako spisak njegovih nedela koja će uneti u optužnicu.

džokeju po zanimanju. Pojedini sudovi brzo donose nove presude kojima su ljudi proglašavaju nevinima. koji je bio miljenik cele robijašnice u Sremskoj Mitrovici. premlaćuje. po nalogu Evropske unije i drugih međunarodnih institucija. tamnički prostor u Sremskoj Mitrovici. nazivao svojim sinovima ili sinovcima. Drugim rečima: ne bi bio osuđen na 20 godina robije.hoće li biti više ili manje zavisilo je od toga koliko će stotina hiljada robijaša da otpreme u rudnik Trepča u Kosovskoj Mitrovici. Bog šalje signale Ovo je nastavak priče o Živanu Lazareviću. kriv što je on izdržao 20 godina robije. Svi su ga upoznali i svi su ga poštovali ne samo zbog njegovog poštenja i nepokleka pred komunističkom silom koja je raznim sredstvima pokušavala da slomi volju izgladnelih i izmučenih zatvorenika. Pisac ovih redova dobro je poznavao džokeja . Nije u braku imao dece. mada je ponekad u tim šalama bilo žaoka koje su se zabadale u one koji su predstavljali vlast. verovatno ne bi krenuo s njima i ne bi se našao na udaru komunističkih šumskih zakona. Šta je s njegovim sudijom Jeremićem. nije streljan jer je neko u Vrhovnom sudu zaključio da zbog pomenute uvrede ne treba čoveka streljati. moj ležaj. ipak. Bilo je. vređa.. pa su pristajali na saradnju sa zatvorskom Udbom na čijem je čelu bio zloslutni Radovan Marković. ograničen na 10 ili 12 santimetara. koje su mu uzeli obrenovački četnici.. ali džokeja niko nije mogao da navede da izgubi obraz i čast. dugo godina. zajedno smo radili u ciglani. maltretira. koliko stotina . Da objasnim ovu razliku od dva santimetara za ležaj . onih trkačkih. ljudi koji nisu mogli da se odupru toj torturi. šta je s onima koji su ga okovali u valjevskom zatvoru? Ako je džokej Živan Lazarević nevin. Tako bi džokej na pitanje ko ga je doveo u robijašnicu ovako odgovarao: konji! Konji su krivi za ovo moje mučenje. nego ga osuditi na 20 godina robije s prinudnim radom! Ali ni te godine surovog robijaškog života nisu mogle da slome duh džokeja Živana Lazarevića.Josipa Broza Tita! Živan Lazarević. zagovara rehabilitacija žrtava komunističkog terora. Danas se u Srbiji. pitanje je. istina. tako da sam znao mnoge detalje iz njegovog života. bio je uz njegov. Više od četiri godine bio sam u istoj sobi sa džokejom. ko je kriv za njegovu 20godišnju tamnicu? Čuvati čast i obraz kao svetinju Šiptar Dželjadin bio je ovlašćen da ponižava zatvorenike. pa je nas mlade koji smo sticali punoletstvo u robijašnicama. Bio je veoma duhovit i uvek spreman da napravi šalu na svoj račun. Ko će da rehabilituje džokeja Živana Lazarevića? Ko je. On je govorio istinu: da nije bilo konja. pa se brišu iz evidencije osuđenih.delili su.

. bije. Dželjadin je bio podmukli provokator. Ovaj šiptarski krvnik bio je ovlašćen da nas ponižava. Da nije imao presudu onog sudije Jeremića malo bi mu ko poverovao da je osuđen na smrt zato što je uvredio Josipa Broza. Džokeja kao opasnog četnika okovali. A glavna tužba protiv džokeja bila je zasnovana na tome što je svog konja nazvao . To je njihovo bratstvo i jedinstvo. Robijašnica je trgovala ovim ciglama. tu uvredu mora da plati glavom.zatvorenik rekao: „To ti. Dželjadin je stajao i govorio džokeju: . Zamislite. Žalbe na njega upravnik robijašnice Dušan Milenović nije prihvatao. Ništa džokeja nije moglo da slomi. Možeš da zamisliš šta bih ti radio.. ili 1945. stezale ga bukagije. vređali njihovog vođu i učitelja. i ručnim kolicima prevožene na određeno mesto. vređa. prijatelju.. za trenutak. nenaviknuti na bilo kakav fizički napor prolazili na ovom mučilištu. rekao džokej. Da ne opisujem sada kako smo mi mladi. a koliko stotina ljudi na izgradnju vila za komunističke funkcionere. ti nećeš biti ubijen!“ Dželjadin kao gospodin I. Zasvirao frulaš.nije mogao da nađe blažu kaznu za uvredu koju je naneo njegovom maršalu. Učini mi. pa da me mine želja. stvarno. dva dana kasnije stiže presuda Vrhovnog suda da mu se smrtna kazna zamenjuje za 20 godina robije! Tako se džokej obreo među prvim zatvorenicima u Sremskoj Mitrovici. molim vas.. druga grupa je pravila cigle i slagala ih u bankine odakle su posle sušenja ubacivane u pećnicu zvanu ringlov i otuda vrele. drugovi. na šta se usudio ovaj džokej iz Zvečke .. Tako je glasila presuda: na smrt! Da je mogao. maltretira. nastojeći da ga dovede u nepriliku u kojoj bi rekao nešto što ne treba.konjem! E. Padali smo. Dželjadin se bio naročito okomio na džokeja: izazivao ga je na svakom koraku. Brozovo ime. međutim.Baš me zanima. Dok smo kopali zemlju za ciglu.upustio se džokej u ovu opasnu igru.. a džokej zaigrao kolo. u šali govorio da je uvredio svoga konja dajuću mu. da im je reč smrt bila omiljena.. a najstariji seljak .. Sudiji Jeremiću to je bilo dovoljno za smrtnu kaznu. da su valjevskom Udbom tada drmali Jeremići. Znao sam da je džokej bio osuđen na smrt. pa ga zamoli da zasvira kolo. ali on u zatvorskom krugu primeti zatvorenika s frulom. golim rukama ili u pocepanim rukavicama vađene. kao što je to slučaj sa džokejom. niti da razbije njegovu vedrinu. bile su veoma tražene. Džokej je. pa se u ciglani radilo u smenama.Šteta što te ja ne uhvatih 1944.. -A šta bi mi to radio? . godine.hiljada na seču šume u homoljskim planinama. posebno onim Srbima koji su.Tito.zar on da druga maršala nazove . gospodine . Bog šalje signale. sudija Jeremić bi ga osudio na dvostruku smrt . Na tom prostoru moglo se leći samo na bok. . koliko na izgradnju autoputa Beograd-Zagreb (što se nigde ne pominje).to najsurovije radilište na kome smo padali od gladi i umora. Čak ni ciglana . prijatelju. Mi smo kopali zemlju i ubacivali je u male vagone koje je do uginuća vukao konj koga smo zvali Paša.. okovi pukli. da su se takmičili u ljubavi prema Josipu Brozu i mržnji prema Srbima. mene će za koji dan streljati. koliko stotina hiljada na probijanje Rugovske klisure iza Dečana. prevrtali kolica i bili izloženi bičevanju čuvara Dželjadina.

. Džokej se. odmah. bar naizgled. ponovo je Dželjadin izgovorio one opake reči šta bi uradio džokeju četniku da je njemu pao u šake. Džokej je... Mi smo strepeli od džokejovog odgovora i već pomišljali kako ga vode u izolaciju u kojoj će najpre. Dželjadin. pa je sutradan doveo svog kolegu policajca. međutim. moj gospodine..nijedan robijaš ne bi ni po cenu surovog mučenja pristao da svedoči protiv džokeja. (Zamislite izraz džokejevog lica u trenutku kad je ovog osionog Šiptara morao da oslovi sa gospodine komandire). Ubio bih te kao psa! . Ponovila se jučerašnja scena.Šta bi mi uradio? ..upitao je džokej prihvatajući ovu provokaciju.Šta? .cerekao se Dželjadin pomišljajući kako je uhvatio u zamku jednog opasnog četnika kome bi se moglo ponovo suditi. na licu mesta! .Šta reče? Šta bi ti meni radio da si me uhvatio kao partizanskog vojnika. da si ti mene tada video ti bi se od straha uneredio. da je Dželjadin doveo svedoka.. Dželjadin nestrpljiv. Toga su bili svesni i džokej i Dželjadin.. međutim. Našu mučnu neizvesnost prekinuo je džokej svojim pitanjem: . a zatim s nekom novom optužnicom biti izveden pred komunistički sud.Bez milosti. Keserovići da pomru od gladi Kožnjaci zapretili rođacima da će biti obešeni ako se usude da prehrane petoro maloletne dece Dželjadinu je samo to trebalo. pa smo šapatom molili džokeja da bude na oprezu..A šta misli. ubio bih te kao pas! . Dželjadin je znao da mu ta prijava ne vredi mnogo jer nema svedoka koji će to da potvrdi . šta bih ja tebi uradio? Zbog konja dvadeset godina robije . .komandire. da se ne upušta u razgovor. bez ispitivanja. nego svedoka pred sudom. Pa pita Dželjadin džokeja: . ne samo svedoka pred zloglasnim Milenovićem.E. nije odustajao od zle namere. po običaju. .jedva je dočekao i Dželjadin i onaj nesrećni Perić koga je Šiptar Dželjadin poveo kao svedoka. bio spokojan. . Džokej se samo smeškao kao neko ko je siguran da neće nasesti komunističko-šiptarskim provokacijama. a ako ne bude mogao da odoli da izmeri svaku reč pre nego što je izgovori.Pa.požurio je Dželjadin sa odgovorom. . koji je bio gori i od najgoreg Šiptara. .Rekao sam ti već. Perića. Znali smo da će se provociranje nastaviti. moj gospodine. bilo mu je i to dovoljno da podnese prijavu protiv džokeja u kojoj može da navede da je bio opasan jer bi se uneredio svaki komunista da ga je tada video. biti mučen i izgladnjivan. poigravao sa glupim Dželjadinom i onim još glupljim Perićem odugovlačio je sa odgovorom.

džokej iz sela Zvečke kod Obrenovca pušten iz robijašnice. komunistima iz Valjeva.. ni Slovencima. Bog je u svoje knjige upisao žrtve i među ljudima odabrao one kojima je zapovedio da upisuju imena žrtava komunističkog terora.. dok žrtve proglašavaju nevinim. ne može zločin biti zaboravljen. Podsetnik: Gospode Bože moj.rekao je smireno džokej. trkačkog konja.mučilištu za one časne. A oni smoljavi. otimali imovinu i . dođoše pred moju kuću i oni. batinaša. na jednom seoskom vašaru nazvao imenom Tito! Nije se time džokej zamerio ni Hrvatima. za pakao u koji su te smestili! Bog je svedok stradanja Može li tako? Ne može! Ni gospod Bog. Vlast bi da nam ubije pamćenje. Trojica.Pustio bih te! . Čuvaju se imena sudija. prepoznaješ. I sad. Istog dana kada je preplašena Veselinka sa decom stigla u selo. on je samo svoga konja. ojačaj. ni Šiptarima zamerio se najviše Srbima. pa prošlo! Ma neće tako biti. Ta rehabilitacija se brzo dobija tako što se žrtva proglašava nevinom i briše iz evidencije osuđivanih! U isto vreme. nastojeći da mu odrube glavu zato što je svog konja nazvao njegovim imenom. zakrvavljenih očiju. dostojanstvene ljude čija je krivica bila u tome što su se suprotstavljali zavođenju diktature. Sada ova vlast. . Da bude: pobili.. čiju svakodnevnu molitvu Tebi. mučili. posebno u Podrinju i Mačvi počinila najveće zločine.Pa ti sada vidi čija je politika bila bolja! Smrt je bila brža To je bilo sve što je džokej rekao. za tvoju robiju. mada bi i ova vlast htela da sve bude zaboravljeno. To te molim ja. Umislili i oni da su sila.nikom ništa! Bilo.. ovog Dželjadina koga je komunistička vlast izabrala da bude gospodar života i smrti u ovoj robijašnici . iz zamki koje mi postavljaju ovi bezbožnici. nadam se. da sve od njih . kožnjaci. Posle 20 godina surove robije. Radovan. godine čuo sam da je Živan Lazarević. Čizme izglancane..da izmiri dželata i žrtvu. reći će neko. učini da moja nada ne bude prazna. ne može tako biti. nije nikoga tukao. utamničili. kao ubicu koji bi rado lišio života i ovog Šiptara. koji su mu za to „strašno delo“sudili i osudili ga na smrt. pomiluj me. svog rasnog. osnaži. nije nikome ništa oteo. ali nije zaboravljeno. Dželjadinu i njegovom pratiocu Periću nije se ukazala prilika da tuže džokeja. lažnih svedoka. bilo i prošlo! Ma jeste bilo. osakatili. Kožni mantili do zemlje. egzekutora. kao opasnog četnika. ne može zločin biti nagrađen. u koju su se ugurali i komunisti koji zauzimaju istaknute položaje. nudi neke rehabilitaciju žrtava komunizma.. za tvoje muke. ni Makedoncima. namračeni. bazde na rakiju. Nije džokej nikoga ubio. naredbodavaca. ona bi da učini nemoguće . koji je istinski i večiti svedok stradanja naroda i pojedinaca neće dozvoliti da žrtve padnu u zaborav. Jeremićima. uspravne.. Nekako u jesen 1965. Izdržao je do poslednjeg dana. nauči me kako da izađem iz velikog iskušenja. a šta te briga ko je kriv za tvoju smrt. ne pominju se imena komunista koji su im sudili. Smetnuli s uma Jeremići i drugi da je taj njihov maršal ranije bio austrijski kaplar i da je u minulom ratu bio u onoj jedinici koja je na tlu Srbije. Jednostavno se mrtvoj i još živoj žrtvi saopštava: ti si nevin.

Verica je. more. Čuješ li ovo. Rođaci nas održaše. da gladuju. Gospode? To oni traže od mene.. govorili su. on je najsrčaniji. Zato se i obraćam Tebi. zar da se. Još traga za očevim grobom Kao i Tatjana Vasić. da budu prezreni i osuđeni na lagano i bolno umiranje. Nisu mi poznati. Hrana ostavljena na groblju Pitaju me nešto što znaju: Šta mi je Dragutin Keserović. Nauči me. neka unijaju bez suda. Blagodarim Gospode što si mi put otvorio: ostaviću u ponoć torbu s hranom kraj velikog mermernog spomenika našem rođaku i naći pouzdanika da im to dojavi. Kad sam nekima od njih rekao da je moj tata sa svojim vojnicima oslobodio Kruševac i predao ga ruskim trupama koje su preko Dunava nadirale dublje u Srbiju. Da ih selo izoluje.. pa koliko je krvi prolio. Da i ja učestvujem u tom zlu. Pa se još kaže da je ta vojna jedinica trčala 24 kilometra bez predaha da bi ga spasla.. Tako mali. Gospode. pa Nadežda i Milena. Njih je neko poslao da me upozore da ja uskratim svaku pomoć toj deci . niko ne kaže kakva bi nas sreća zadesila da spasioci nisu bili tako brzi. Po govoru bih rekao da su Ličani: Možda iz one Šeste ličke. Pa dobro. neka me obese. neka me ubiju. Strašno je biti sin ili kćer oca koga su komunisti proglasili za izdajnika! Pa još pukovnika Keserovića. ali ja ne mogu da dozvolim da deca pate. govorili su. Gospode Bože. Dragutin.. nikad ih ranije nisam video.. neka čine ono na šta su već navikli. koliko ima dece. da vidiš. pa koliko je zla Dragutin naneo našim narodima i narodnostima.. ne dadoše da potonemo. šta oni hoće. i njima otvori put do mene. ćerka akademika Dragiše Vasića. A ni danas. kažu. da kaznim nevinu decu. Nijedno nije ni blizu punoletstva . Rekli su mi bez okolišanja: ko im pruži koru hleba trebalo bi ga obesiti. I život i smrt. Gospode? Obesiti onoga ko pruži parče hleba deci Dragutina Keserovića! A njih je petoro: tri kćeri i dva sina.... one što je pevala kad je bila borba kod Drvara.da im ne pružim ni parče hleba. nade i hleba. otvori mi neki tajanstveni put do njih. a ovoliko laže... To oni očekuju i od meštana sela Stubline i sela Piromana.. pa Mladen. tako i Mladen Keserović i njegova rodbina i danas tragaju za grobnim mestom Ne mogu da se požalim: niko iz naroda nije nam činio pakosti i smetnje. pa znam li koliko je on. pomogoše i meštani. Kad je ostala bez oca Mileni bilo samo tri godine. izlažemo riziku da nas Bog kazni što deca gladuju. najstarija.. Vidiš li Ti ovo. oslobodio naš drug Tito. a neki su nam . Vidim ja.. Najbolje je da u to doba na groblje izađe Mladen. hteli su da me smrve iako mi je tada bilo samo 12 godina. ostale rane i ožiljci. To oni hoće: da deca Dragutina Keserovića pukovnika Jugoslovenske vojske u otadžbini. posle tolikih otkrića. preživelo se. prošlo. Sve je. mislim. koga su komunisti zarobili i osudili na smrt pomru od gladi. zaklao dece. to oni od mene očekuju.. Šesta lička spasila maršala.zavisi. bez svedoka.. iza njega Đorđe. preguralo se.. Nastavak priče preuzima Mladen Keserović: -Protutnjalo.

Da nije bilo ruskih vojnika možda bi nas u Kruševcu pobili. Deca. Nismo mi bili jedini koje je vlast ponižavala i progonila. „saradnika okupatora“. u principu nisu kriva. pa i to zahvaljujući dobrim ljudima u vojsci koji su me prosto ugurali na taj kurs. Za nas je Moljević bio neprikosnoveni autoritet. da zaradim za hleb nasušni. Sekli bi ga na komade kao što su to učinili sa kaluđerom Jovanom Rapajićem. Ali. da ne gubimo orijentaciju i cilj.. koga su bezbožnici ubili u petnaestoj godini života.. iako sam u poznim godinama. Šta su nam tada govorili neki Brozovi saborci ne može se ni navesti . pukovnik Keserović. „koljača“ . komunističko vreme donelo je promene. Da u svakoj prilici pokažemo jaku psihološku kičmu: da se ne savijamo pred komunističkom silom. u prvom redu. probisveti i trgovci nacionalnim dobrima za koje ništa nije uzvišeno i sveto. pamtim poslednji očev zagrljaj. Bio sam profesionalni vozač 40 godina..mi.. Hteli smo da ličimo na njih. Našli smo se u središtu časnih ljudi . njemu sude njegovi ideološki protivnici. Znali smo da njemu ne sudi vojni tribunal. Ništa nisam zaboravio. Da ih sledimo. mladi. pešadijskim potporučnikom. a ja sam postao šofer. dakle. jedan od mladih bi u njegovu ćeliju u prizemlju kroz rešetke i razbucanu mrežu ubacivao hranu.psovke i pretnje smrću. Šta bi tek bilo sa Dražinim sinom Vojislavom.kako su nazivali svoje ideološke protivnike. Greh bi bio da ne pomenem vrle kćeri dr Stevana Moljevića . Tako sam stekao penziju.. iako mislim da samo Bog zna gde je ukopan. kad bi se našao u mračnoj i uvek vlažnoj samici. Da znamo šta hoćemo i u istoj meri da znamo šta nećemo. I danas. kao i moj otac. nećemo da ovom zemljom koju je Bog ukrasio neviđenom lepotom i raskošnim dobrima upravljaju prevaranti. završiti Vojnu akademiju u Beogradu i da ću biti oficir. akademika i ideologa Ravnogorskog pokreta Dragiše Vasića. sina Nikolinog. sa devetnaest ili dvadeset godina najviše smo verovali dr Stevanu Moljeviću koji je iza generala Mihailovića bio drugi na spisku optuženih pred Komunističkom partijom. Još nisam prestao da tragam za očevim grobom. pozdravljajući tek oslobođene građane. Na balkonu jedne kuće. Šta tek da kažemo za nesrećnog Milana Kalabića.Mirjanu i Radmilu koje jedva izađoše iz komunističkog pakla. da ne ostanemo duhovni bogalji. generalom Mihailovićem i njegovim saborcima čiji su grobovi nepoznati. kćerka književnika.oduvek se tako govorilo.pomogli da se koliko-toliko školujemo. Hoćemo. još kao dečak. bez izginuća i sa velikim brojem zarobljenih nemačkih vojnika. Kad god je bio izolovan. obezbeđujući mi. Dok su nas čuvari razvađali. Ruski vojnici bili su zahvalni našem ocu što su u grad ušli bez borbe. tako. slobodu za sve ljude. mi smo za vreme šetnje inscenirali tuču. U tome se izjednačio sa svojim komandantom.. Deca ne bi trebalo da ispaštaju grehove roditelja . Šta je sve preturila preko glave Tatjana Vasić. Nije bilo žrtve na koju nismo bili . da je pao u komunističke ruke. da ću.... nećemo ničiju diktaturu. osim ako nije reč o deci „narodnih izdajnika“. čija se beseda na Svetosavskom kongresu u selu Ba i danas pamti i prepričava. Pomagali mu dobri ljudi Pomišljao sam.. govorili su ruski general i naš otac.

Nađemo mu je mesto u trećoj zgradi na spratu u sobi br. da ga javnosti prikaže kao razbojničku družinu koja se dočepala vlasti i hita da poskida mnoge srpske glave. iskrenom molitvom obdareni. doktora nauka.. a li sa vidljivom istrajnošću u služenju Gospodu Bogu i rodu srpskom. finansijskih stručnjaka. svi su na ivici zatvora i smrti. Nisu samo oni robovi. Mi smo već imali pozamašan robijaški staž kad je u tamnicu. a u glavnim porukama bili su budući oblici državne zajednice sa izmenjenim granicama i sa dinastijom Karađorđevića na čelu. vrhunskom etikom ispunjeni. ali žestok u odbrani moralnih vrednosti srpskog naroda. nego CE-KA. Njegovo ujedinjeno srpstvo bio je i naš krajnji cilj. mislima odsekli krila .. Hteli smo da ličimo i na protu Savu Bankovića . a od visokih oficira . nevidljivog. Bio je stameni stožer oko koga su se okupljali svi kojima je bilo stalo do vere i nacije. izvrgne ruglu i podsmehu. okovali um. 2. braća. vezan lancima..generalštab. Iz svake robijaške sobe sa 300 duša mogao bi se sastaviti parlament odgovornih i umnih ljudi. majke i očevi. Niko se nije obradovao pridošlici sve dok se nisu uverili da je to glavom i bradom dr Dragić Joksimović. Divio se Dragićevoj smelosti da ovaj sud. Sada vi neupućeni mislite da je bio poštar koji je nosio pisma dr Stevanu Moljeviću u strogoj izolaciji. Najpouzdaniji „poštari“ bili su Petar-Perica Jovanović i Dragan Topalović Gorolomac. Upravnik robijašnice. Svi su na nišanu osione vlasti.. mekom dušom ukrašeni.. s krstom u ruci i bez njega. da za nju neće biti milosti.. umnih i otresitih srpskih domaćina. sa Moljevićem se dopisivao. Svi smo znali da generalu ne sudi nezavisni sud. inženjera. krotak. Pisma su bila šifrovana. zloglasni Dušan Milenović. Poštansko sanduče bio je jedan poveći pljosnati kamen u krugu robijašnice koji je štitio prilaz cvetnjaku. Ispod tog kamena je.hteo je da tog „zločinca“ robijaši vide vezanog. Brilijantna odbrana ..ne mogu preko visokih zidova.bio je vitez i u svešteničkoj odori i u robijaškoj sivoj odeći. Pisma su bila šifrovana S protom Savom često sam pričao. industrijalaca. Blage naravi. uveden dr Dragić Joksimović. Za Dragićeve najuzbudljivije delove odbrane čuli smo iz priče i pera dr Stevana Moljevića u onim listićima ispod kamena Moljević je ukratko opisivao kako se ko držao pred komunističkim sudom. Bože. Od progonjenih i uhapšenih vladika i sveštenika moglo bi se sastaviti rukovodeće telo srpske crkve. koristeći se neopreznošću stražara. Valjda su im zato i ovde lancima sputavali hod. jer nad Srbijom lebdi ona Brozova pretnja da ona nema čemu da se nada. kome se žurilo da što pre usmrti generala Mihailovića. kakvi su to ljudi bili! Kao da su od čelika klesani. to su i njihova deca i žene njihove.. To se smatralo večnim dugom vođi Prvog srpskog ustanka Karađorđu. Tu se već gušilo više od 300 ljudi. ekonomista. Cela Srbija je jedna velika robijašnica.spremni samo da bi mu ublažili patnje. naš pouzdanik ubacivao ili preuzimao poštu. najviše „dražinovca“. Ne jedna nego tri-četiri kompletne vlade mogle bi se sastaviti od ovih profesora. branilac generala Draže Mihailovića pred montiranim sudom Komunističke partije. sveštenika vrsnih teologa. nije dozvolio da mu skinu lisice .

imalo šta da se istražuje. iz zasede. major Aleksandar.. ali je u tako dugoj istrazi Dragića trebalo izgladnjivati. lišavati vazduha. upadali u njegovu zbirnu sobu u kojoj je ležao na slami. dosta slabašan. Govorilo je da je zadovoljan što je među svojima.nije tu. bio je zapanjen pameću. proricali joj brzi slom. U Srbe.. na slavskoj večeri klevetali narodnu vlast.. srpski komunisti podignu nišan. Bio je. Broz je ovo rekao onog dna kad je izrečena presuda generalu Mihailoviću. A branio ga je muški. klip kuvanog kukuruza. sve to mnogo potrebnije. kažem. On je sve ove darove odbijao govoreći da je nama. Bio je to u stvari mig Udbi da na svaki način spetlja Joksimovića. koji je na optuženičkoj klupi sedeo do generala Mihailovića. Poneko bi iz paketa od kuće odvojio parče kolača ili slane pite i nosio Dragiću. šaku šljiva. pa ga nisu izvodili na fizičke radove. među utamničenim Srbima.Da ih je dr Joksimović svojom briljantnom odbranom ujeo za srce najbolje se videlo po Brozovoj izjavi u govoru na Cetinju da je Dragić Joksimović reakcionar i zastupnik tuđih interesa. ali je zato duhovno bio veoma jak. kad su nas u popodnevnim satima vraćali sa ciglane. logikom. sve je već bilo montirano. Nama. koji pale žita i arhive. Znalo se pravilo: Broz okom. ali smo mi. ubijaju jednog nemačkog . na kojoj su nas iscrpljivali i tukli korbačem. maltretirati. žrtvuje glavu da bi zaštitio Dražu. mladima.. Broz podigne prst.. smelošću kojom je Dragić branio prvog gerilca u okupiranoj Evropi. srpski komunisti skokom.. Pale žita i arhive Rekao im je da oni koji pljačkaju i ubijaju srpske domaćine. srpski komunisti ospu rafal. razume se. paradajz. izricao je pohvale zato što nismo ropski prihvatili komunističku diktaturu. A oni koji u naseljenom mestu iz prikrajka. Broz spusti prst. Poznati advokat dr Stevan Moljević.. ponižavati.. i da je bezbožnicima lako da vladaju kad su utamničili polovinu Srbije. i više od toga. Istraga je trajala više od godinu dana . Hteli smo da mu i na taj način ukažemo poštovanje i zahvalnost. ruše seoske propuste i mostove . To su nam krišom doturali naši robijaši koji su radili na zatvorskoj ekonomiji. kako se navodilo u optužnici. Bio je blagodaran Gospodu Bogu i svojim kolegama iz Advokatske komore koji su ga privoleli da se prihvati odbrane generala Mihailovića. ni posle njega. ogovarali najvećeg sina naših naroda i narodnosti. I gotovo uvek bi mu ponešto doneli: baren krompir. Iz časa u čas ugrožavati njegov život. pucaju u nevine srpske žandarme. Dragić je uhapšen sa grupom istomišljenika koji su. mlađi sin Vojislav svedoči i protiv Draže i protiv brata Posledice torture po beogradskim zatvorima bile su vidljive . Vojvodin sin lažni svedok Mišićev sin. koren kupusa. šećernu repu.fizički je bio slabašan.nisu vojska nego razbojnička družina. ne mareći za posledice s kojima će se ubrzo suočiti. To što je on sasuo u lice i tužiocu i sudiji niko nije rekao ni pre njega. viteški. užičkoj grupi srpske omladine.

. Major Mišić je na nemačkom jeziku vikao da je on Mihailović u šta su Nemci. Nas je posebno zanimala žena po imenu Vukosava. računali i tužilac i odbrana. tući mokrim konopcima. čudeći se otkuda da se vojvodin sin nađe u delu optužnice.skočili su prerušeni oznaši i milicioneri tražeći kaznu za svedoka Vukosavu Trkuljac. I njegov brat major i drugi oficiri znali su da nema nikakva iskustva u taktici i komandovanju.. Malo se zna da je jedan drugi svedok svojom pojavom i svojim krivokletstvom oduševio i tužioca i sudije i vešto odabranu u pripremljenu publiku. oni koji su odani režimu bili su iznenađeni njegovom pojavom. Osim toga ..vojnika da bi potom Nemci ubili 100 Srba . govorljiva žena srednjih godina. mesto upravnice škole ili obdaništa . Ostala je u njihovom pamćenju kao svetao lik u surovom vremenu kada se ljudska čast svirepo gazila. Na nju su. Čim su je pozvali u sudnicu i čim je ugledala Mihailovića oslovila ga je sa gospodine generale. da su komunistički inkvizitori uspeli da od razumnog čoveka čuju reči koje može da izgovori samo neko ko je na ivici ludila.nisu oslobodioci nego ubice sopstvenog naroda. Na to je predsednik suda Josif Malović skočio sa stolice i upozorio Vukosavu da on nije ni gospodin ni general već optuženi i da ga samo tako može oslovljavati. Izgledalo je da je Vukosava pristala da „sarađuje“. dobro obavešteni. Prema Moljevićevom i Dragićevom kazivanju Vukosava je bila sa sela. a niko nije slutio da će se naizgled mirna Vukosava pretvoriti u vuka i da će im zadati grdne muke. opkoljavali kuću.. žurno izašao na sporedna vrata i utekao u šumu. Draža je.. a major Mišić i major Ivan Fregl potrčali u susret Nemcima. Šta je na kraju bilo sa Vukosavom nisu znali ni Moljević ni Joksimović . pa je odbijen. godine zatekao u kući majora Mišića u Struganiku u času kad su Nemci. Pogotovo što se znalo da je njegov rođeni brat major Aleksandar Mišić izgubio glavu štiteći u to vreme pukovnika Mihailovića. a ne od nje i srpskog naroda. Znali su da je njegova majka Lujza Nemica.. što je izazvalo veliku buku u sudnici . Bio je to Vojislav Mišić.. Šta su joj sve obećavali! Kuću u Beogradu. oterati na robiju. Dragić nam je govorio da je general Mihailović mučen i drogiran. Vukosava je uspela da vikne da je general optužen od komunista. Pamti se Vukosava Dragić je pominjao mnoštvo imena svedoka koji su davali pečat ovom montiranom procesu.sećali su se samo da je silom izgurana iz sudnice. Njegov mlađi brat Vojislav.. Ostala je nedovršena i neproverena priča da su Nemci izrazili žaljenje što streljaju čoveka u čijim je venama polovina nemačke krvi. a srpska krv nemilice prolivala.. sin slavnog vojvode Živojina Mišića. bistra i otresita... da ne bi bio zarobljen.. u početku se pridružio Dražinim vojnicima i oficirima tražeći od njih da mu daju komandu bar nad četom. agronom po struci. u pravi mah. Draža se u jesen 1941. Ostala je samo srpska. Prevara je otkrivena.. Čak i oni koji su po pozivu ispunili sudnicu i time se obavezali da svaku reč tužioca i suda proprate aplauzom. ako odbije onda će je osakatiti strujnim udarima. pa su i major Mišić i major Fregl streljani.. izgleda. koju je Ozna pripremala da bude lažni svedok protiv generala Mihailovića. poverovali. Nastavak te priče kaže da je major Mišić na to uzvratio da je bio ranjavan i da je iz njega istekla nemačka krv.

General Mihailović rekao je svedoku u lice da ne govori istinu. osakatili desetine i desetine hiljada. a od paketa koji su stizali od porodice stražari su otimali ono što je bio najbolje. Dragiću pedeset osma. Vreme prolazi. Jedne sparne večeri. Udba je u robijaškoj stolarskoj radionici imala nekoliko mrtvačkih sanduka u rezervi..znalo se da živi raskalašno. opljačkali stotine hiljada srpskih porodica i . Da li je bio ucenjen ili zavaran krupnim obećanjima ne zna se. A junak i mučenik naše mučne priče. ali da je uspeo da pobegne. govorili da je sin vojvode Mišića komandir partizanske čete. Ređaju se mučna pitanja Dve godine kasnije Vojislav Mišić je na svojoj koži osetio surovost bića Brozovih sledbenika .. dajući signal Ozni za njegovog progon. čije je ime i prezime javno pominjao Josip Broz. Sa Dragićem je u istoj sobi bio kraljevski namesnik dr Radenko Stanković. Njegovoj rodbini nije dozvoljeno da ga prenese u Beograd dok mu ne istekne trogodišnja robija. dr Dragić Joksimović. Dragić je bez ijednog obeležja ukopan na robijaškom groblju u obližnjem selu Laćarku. valjda iz inata. godine ugasio se život doktora pravnih nauka Dragića Joksimovića. Svi robijaši do kojih je doprla vest o smrti Dragića Joksimovića poskidali su kape i pomolili se Bogu za pokoj duše ovog nenadmašnog viteza pravde. posebno šef zatvorske Udbe Radovan Marković. iz dana u dan ubrzavao je njegovu nesreću. Vojislav je.nikom ništa! . koji je noću smišljao koja zla da nanese robijašima. Po izlasku iz tog zloglasnog logora neko vreme je bio bez posla da bi se neko od moćnika sažalio na sina vojvode Mišića i zaposlio ga u gradskom zelenilu da brine o beogradskim parkovima. ali ostaju rane i ožiljci. godina života. tako da se nije gubilo u vremenu. Govorio je da je Draža predao Nemcima nekoliko stotina zarobljenih partizana i da je on lično bio u zarobljeništvu kod Draže.. Uprava robijašnice. uživajući u slavi oca i brata. pa ni sebi nije mogao da pomogne.. Pet godina posle generalove nasilne smrti. ostao je do kraja života odan istini. ali se zna da je zagazio u klevetu i greh optužujući i svog mrtvog brata i generala Mihailovića.da li je to zaista bio ili je nabeđen tek kao zakleti staljinista odveden je na Goli otok na kome je jedva preživeo svakodnevnu torturu. mislim da je bio kraj avgusta 1951. Ostala mučna pitanja i za generacije koje dolaze: može li? Pobili stotine hiljada. strahom oterali u svet milione ljudi nema zemlje na svetu koju Srbi nisu potrusili svojim kostima i nema mora na svetu koje Srbi nisu zalili svojim suzama. lekova nije bilo. ali je on bio šlogiran. utamničili milione ljudi. Generalu je bila 53. ponudio svoje usluge partizanima. vešti u propagandi. U letnjem periodu Dragić se gušio bez vazduha i lekara. U tom svojstvu Vojislav Mišić se pojavio kao svedok optužbe protiv generala Mihailovića.nikom ništa! Može li? Naše Visoke Dečane pretvorili u političku školu „Josip Broz Tito“ i . Ni branilac Dragić Joksimović nije uspeo da ovog klevetnika pred sudom vrati na put časti i dostojanstva na kom su istrajavali i njegov otac i njegov brat. a oni. Završio se život Dražinog branioca pred sudom Komunističke partije. koju je voleo i pravdi koju je zastupao.

čovek mu ne znači ništa. Ono što život izatka . A život nije ništa drugo do ono tiho. Ne stignu li nas. Braća Kovačević su.nikom ništa! Može li? Srpski komunisti su na opšte zadovoljstvo Šiptara srušili srpski pravoslavni hram u Đakovici i na temeljima tog hrama podigli javni klozet i . u Grahovu. Milka Minić.nikom ništa! Može li? Oglasi-prepreka zaboravu Doveli Srbiju na ivicu najdubljeg ponora i . koliko znam. fabrike. Brozov general. mnoge na svirep način. oterali u tuđinu. plemenskog kapetana. ali samo u nesrećnoj zemlji Srbiji! Sve se pamti.Može li? Monaha iz ove svetinje Gavrila Kovačenu. kao pripadnik mračne ideologije. bivša predsednica Matice iseljenika Srbije. tkanje vremena. LJubica Purić. Po tragovima će nas pamtiti.trag je o nama. takođe Dušana. Šta bi sve danas neki ljudi dali kad bi mogli da izbrišu svoje dojučerašnje tragove! Bili bi srećni kad bi bar grom udario u arhive. doktora teoloških nauka i . po tragovima će nas tražiti. I nikom ništa! Može li? Miljenici režima Može! Ko puca u čelo Gospoda Boga. protina kćer iz Nove Varoši. opljačkali kuće.nikom ništa! Može li? Našu svetu Gračanicu pretvorili u krvavu tamnicu u kojoj je lomljena kičma onim Srbima koji za bratstvenike ne prihvatiše dojučerašnje baliste i fašiste i . naizgled nevidljivo. pa i u knjižare. NJima će reći kakve smo tragove ostavili za sobom. oko 400 srpskih sveštenika i monaha i . zato što je radio u novinama za vreme okupacije. groznom smrću umorili mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija Lipovca i . kod Aranđelovca. u tajna skloništa. vile.nikom ništa! Može li? To što nije povukao oroz ne smiruje njegovu savest i ne umanjuje njegovu odgovornost pred Bogom. sve je u sećanju i zapisana. ubi svoga brata.nikom ništa! Može li? Ne zna se po imenu ko ga je usmrtio. stanove. ni stric. iako se on nije bavio politikom i . koji se pobunio protiv ovog nasilja. ubi rođenog brata Luku. naći će naše potomke. osakatili. kome je kralj Aleksandar dodelio penziju za velike zasluge i tako se upisaše u crne knjige oceubica. sve se zna. A kako ne bi bili Brozovi heroji kad su ubili oca! Pobili. koju šabački časopis Most često pominje kao krvožednog ubicu. utamničili. kako . ali se zna da je Brozov general Peko Dapčević cetinjskom manastiru vratio njegovo vladičansko znamenje uz reči: „Vraćamo vam panagiju ovog razbojnika“. placeve. mlinove. trgovine.nikom ništa! Može li? Može. vezali i otpremili u robijašnicu Sremske Mitrovice gde je ubrzo umro i . ubiše svog oca Petra. Svetozar Vukmanović Tempo. zadužbine.nikom ništa! Može li? Usmrtili.nikom ništa! Može li? Na Bukulji. vinograde i . zemlju. Ni otac. ni brat. narodni heroji.nikom ništa! Može li? Kovačevići. u biblioteke. Ostali su tragovi. ubi rođenog brata Dušana koji tek što beše završio prava i tek što se upisao u četnike.

zauzeli visoke položaje i. njihovi doušnički izveštaji. u vladi.prezir.. mora da izađe iz zablude da će guranjem u zaborav žrtava komunističke tiranije doneti spokoj. živimo u vreme laži. korupcije. Kretao se u finom društvu. obmana. Danas ga tapše jedna stranka. karakteristike koje su neumorno ispisivali drugima. Sada su oni preplašeni..patriotizam se osvedočuje delom. istina.svaka im je odanost toj porodici bila nagrađena.To je ostalo od usrećiteljske komunističke vladavine. učile su se generacije doušnika i islednika: bili su jasni. ne zna da li je cinkario iz ljubavi prema totalitarnom režimu. rodoljubi. Izbegavajući svaki razgovor o prošlosti. uglavnom s ljudima od pera. pljačke. progoniti. paradnog srpstva. pri tom. I tako. trovanja duhovnih kladenaca. a onoj našoj nacionalnoj sirotinji koja je čuvala svoj obraz bilo je stalno grozno. prevara. Razdaljina od Srbije Živimo u razvalini koja se zove Srbija. ili je bio dobro plaćen. drobljenja našeg nacionalnog korena. A možda su se lepo „udomili“ u stranci. Još se. sluđeni. govorio je. uglavnom. honorarnog rodoljublja. A svi su. Jedan od doušnika.. Džakovima su kući nosili pare. o tome pričao njegov ujak. dabome. gubljenja časti i dostojanstva. diplomata. da bi na kraju ispoljio . nekad najsposobniji u toj gomili. Vlast ga je tapšala po ramenu. usvojili su i oni onu frazetinu da treba gledati samo u budućnost. zasmejavao ih praveći viceve na račun vlasti . novinarima Politikine kuće. Ko Srbiji vrati moralni lik naših predaka iz otadžbinskih ratova i vrhunske etike. da se živim Bogom zakune da će sutradan udvostručiti dobrotu. a da. Izgledalo je u prvi mah da ujak hvali svog sestrića i njegove doušničke izveštaje. boje se da će biti otkriveni. Ako čita novine i oglase u njima naći će i ovakve .. organizovali one sletove u čast njegovog lažnog rođendana. njihove ulizičke biografije. pre nego što se pomoli Bogu. hapsiti. I sve što nam se danas dešava sve je posledica te vladavine. Ne voli Srbiju onaj koji maše rodoljubljem nego onaj koji svake večeri. Ne znaju da se o patriotizmu ne govori .slovio je kao slobodoumni kritičar režima. Na izveštajima moga sestrića. u parlamentu. Jedni je popravljaju. nosili su mu štafete. I knjige su nam. potiskivanja našeg nacionalnog pisma. Blago narodima koji nemaju takve priče. podvlačeći crvenom bojicom ko je nesiguran. drugi bi da je još više razvale i da svoju sreću grade na nesreći naroda. iz straha. Vlast.sinom Srbije. upravnim odborima raznih ustanova i preduzeća. taj se može nazvati .bi u plamenu nestali njihovi pogani rukoradi. ova i svaka druga. Ako nijedno dobro nije učinio. nasilne smrti. Sve su nam priče tkane tamnom pređom. takve. I takve knjige. Bilo im je lepo u doba Josipa Broza bili su stipendisti njegovog fonda. kažu. a možda i više njih. Kažu da se tako ponašaju svi doušnici: u rodoljublju ne puštaju nikog ispred sebe. kratki i istiniti. otimanja dragulja srpskih zemalja. servilnosti prema svakoj svetskoj šuši. a bilo nas je podosta. visoke plate. Jedne večeri je nama. lepo se danas uklopio u borbeni poredak „odbrane srpstva“ da je siguran u svoj trajni položaj. jer se razmahao u verbalnoj odbrani srpstva i pravoslavlja. upita sebe koja je dobra toga dana učinio Srbiji. koga bi trebalo pratiti. savijanja kičme i kolena pred tuđinom. sumnjiv. učvršćuju. u ministarstvima. ništa nažao nije uradio drugom narodu i pojedincu. obnavljaju. Bilo im je lepo i u doba vladavine Miloševića .

Uz sliku svoga oca. prešlo se na tihu likvidaciju . ma u čijoj vojsci bio. stratištima koja su ostala iza okupatorske sile može da se priđe i održi parastos. ni puške. Predvođena članovima Komunističke partije. komunisti svoj narod. Iza ovih oglasa stoji mučenička Srbija. Rekli. nekoliko bitnih razlika: Nemci su ubijali tuđi. skrivenoj. Nemci su streljali.Artukovića u Jasenovcu i Glini ili Brozovića u Kragujevcu i Kraljevu? Ne pitaj. streljanja su trajala do duboko u noć. istina. Ima. neki esesovac major Kriger. lišeni straha od Boga.ubijali su nožem i maljem! Je li Jasenovac proradio u Kragujevcu? Čiji je nož bio tuplji . a u Boljevcu oko 150 žitelja Timočke krajine. Nije nož za ljudsko grlo i nije malj za ljudsku glavu. Srbine. do avgusta 1945. kome ovi iz redova bratstva i jedinstva. Srbine. kad su uhvaćeni. Srbine. čiji je malj bio teži .poruke: „Oče moj. brate. ili srpski razbojnici. pa i sedamnaestogodišnji đak Jova Dinić. živog isekoše testerom na komade.nožem i maljem. po imenu Hinko i Majer. i opet. Seti se. zastani kod ove rečenice. „oslobodiocima“ je komandovao major Ozne Stanko Matijašević. komšija. snaja Lepa. kume. nego se prekrsti i pomoli Bogu da se to zlo nikad više ne ponovi. Nadam se da ću jednog dana saznati mesto tvoga pokopa“. rođače. unuke Helena i Biljana i šestoro praunučadi potpisuju ovaj oglas u Politici: „Dušan N.Boban Tomić. Veselina Petrovića. zatim mnoge poznate ličnosti. da li je to moguće. komunisti su i streljali i ubijali maljem. ali ne onoj poznatoj koju su izveli nemački okupatori. Srbine. druže. predsednika opštine u Divcima kod Valjeva.ustaški u Jasenovcu ili srpskih bezbožnika u Kragujevcu. naša braća iz Hrvatske. nego o onoj manje poznatoj. iskopaše oči i pod krvave očne duplje podneše Sveto pismo . NJegovi posmrtni ostaci nalaze se u jednoj od masovnih grobnica kod Zaječara. da im je tako naredio pop Vlada Zečević. Seti se. Prema svedočenju starijih meštana. Piše Politika da su tada pobijeni gotovo svi igrači fudbalskog kluba Šumadija. monaha Mitrofana Matića. nedavna sudska rehabilitacija potvrđuje tvoju nevinost u vansudskoj likvidaciji od strane partizana krajem oktobra 1944. Zastanite svi koji znate za Boga. Seti se. A obe su obojene krvlju sinova Šumadije. sanitetskog potporučnika Dragoljuba Đurića oglas je potpisao njegov sin Slobodan sa porodicom. kao trupce. Ozna je od oktobra 1944. opet ove strašne reči . Pomažu “braća“ iz Hrvatske Možda je nemačkim streljačkim odeljenjima komandovao. industrijalac iz Boljevca ubijen nevin od dušmana i dželata OZNE . starešine manastira Čokešine. recimo. koji su izveli Brozovi oslobodioci. čija imena navodi Politika. godine u Beogradu. Da štektanje mitraljeza ne bi otkrilo razmere preduzetih egzekucija. U spomen i sa trajnim bolom obeležavaju ovu tragediju izvršavajući amanet oca i svih žrtava komunističkih zločina i progona“. Pročitajte još jednom. Podsetnik: U oktobru minule godine Politika je iz pera svog kragujevačkog saradnika donela opširan tekst o kragujevačkoj tragediji.Zaječar. žrtvama komunističkog terora ne može da se upali ni voštanica. po odluci oficira Ozne. Tomić.da čita. da se nikad više niko ne laća noža i malja. Srbine. čime i kada na . A on dr Dobrivoje . godine u Zaječaru ubila preko 700. unuk dr Dušan. koga Brozovi sledbenici.

na komšiju. Jesu li Srbi varvari Posledice duge bezbožničke vladavine bile su katastrofalne: potpuno je razoreno naše nacionalno biće. pomažući crnogorskim separatistima. Ovim rečima je.živeo Staljin. i pukovnik Mitja Ribičič. Brozove reči: Srbija nema čemu da se nada. presečen je i zdrobljen naš nacionalni koren i zatrovani gotovo svi izvori naše duhovne i nacionalne svesti. nekad prvi do Broza. Ne zaboravi. potpuni kriminalac. Ovaj kaže: Ja viknuo dole Staljin. i major Milka Planinc. Albanci su provalili granicu paleći sve što je srpsko Zakuni se. monstrum. Hteo je to i Broz. za sreću čovečanstva. u Čačku protu Tucovića. godine. Hteli su da ga usreće. da zapali. Staljin je čovečanstvo.. -Za koga? -Za Tita! -Za koga? -Za partiju! -Za koga? -Za Staljina! Sunce bi bez Staljina tmurno sijalo. pa nisu stigli. neimar sudbine čovečanstva u čiju će slavu ljudi pevati i cveće cvetati.. najveći neimar ljudske plemenitosti. na brata. kako bi usrećio jednu desetinu. ali su stigli da sebe . fizičko i duhovno istrebljenje. i Sekula Drljević. gine se u odbrani otadžbine i otačastva. Staljin je epoha. U oba slučaja Srbi su platili visoku cenu. Zato se smrt kezila samo u Srbiji. i Svetozar Vukmanović Tempo. i Mahmut Bakali i desetine i desetine hiljada drugih usrećitelja. možda i malo više od polovine Srbije. kada su Nemci jurišali na Beograd. i general Kosta Nađ. na rođaka. nikada nisu radili. Dok je slavio Staljina Đilas nije znao koliko je Srba bilo u tamnicama zato što su bili Staljinovi protivnici. u odbrani kućnog praga i svoje dece. i Fadilj Hodža. I Srbi su stvarno ginuli za sreću čovečanstva. za Tita. a ti? Ja viknuo . Posle nekog vremena Đilas je ovako govorio: U istoriji sveta nema despota brutalnijeg od Staljina. i Božidarka Kika Damjanović. Arnauti pale srpske svetinje U jesen 1915. Mogli su oni i da ginu za sreću čovečanstva.. Srbine. u Crnoj Gori na hiljade ljudi na koje su nanišanili Ernest Fišer iz Zagreba i Marija Koš iz Šibenika.. Ono što se neće u lance vezati izbeže preko granice sada ih je. ali nisu stigli morali su prvo da usreće sebe. I Milka Planinc -ubica Ne treba sumnjati da je Staljin hteo da usreći čovečanstvo. i Blažo Jovanović. drži desnicu na Svetom pismu i zakuni se! Ne samo što ti nećeš dići ruku na druge. što Srbi. Bogu hvala.Bukulji usmrtiše mitropolita Joanikija. na čoveka. oko četiri miliona Srba. da lažno svedoči. kao što nije znao koliko je Srba glavama i neviđenim patnjama po logorima platilo odanost Staljinu u vreme kad je on bio protiv Staljina. ne gine se za ličnost. za nju neće biti milosti. u Rabrovu protu Stojilovića. spreman da sahrani devet desetina. čudovište koje poznaje samo silu. zakuni se jevanđeljem. ali su se dosetili da su za pogibiju rezervisani Srbi. i Bakarić.unesreće! Bojim se da se srpska pamet još nije odazvala. Srbi nisu izvukli pouku: ne gine se za partiju. Svi su hteli. Udariše . opisivao Staljina. nego ćeš zaustaviti ruku koja je spremna da učini zlo: da ubije. kažu. ne gine se za Staljina.pita nesrećni Srbin drugog Srbina. neko vreme. Tu srpsku tragediju prati ova dosetka: zašto si u zatvoru . i Kardelj. a ne u osvajanju tuđeg praga i tuđe otadžbine. da otima tuđe. Milovan Đilas. Srbine: nikad više! Zakuni se krstom koji nosiš.

One su proširile optužnicu i obogatile rečnik: Za njih su Srbi uglavnom varvari. ali se zna. nemajući dovoljno sluha za ovu milosrdnu misiju.. moglo čuti i ovo: „Bez Zambije i Pol Pota nema nama ni života“. pojedine nevladine organizacije kojima je. a njihovu Pravoslavnu crkvu. ove komunističke i četničke kćeri. te vrle kćeri partizansko-četničke. raspale plotunima po njima i nateraju ih da se podave u plahovitoj Drini. na opšte čuđenje.batinaši. U vreme kad je ovim udruženjem predsednikovao prota Milan Smiljanić mali crkveni kalendar imao je na naslovnoj strani crvenu petokraku zvezdu umesto krsta! Srbima je u doba naopake vladavine ne samo lukavo nametnuto osećanje stida nego i osećanje krivice. tu drskost . sveštenicima ponudiše činovničke plate samo da napuste mantiju. molim vas. kompromitovati. Eto. progonitelji. Crna Gora ti je vjerna“. Sve ove pređašnje optužbe pomenutih i nepomenutih komunističkih aparatčika. gubeći svoj nacionalni koren. Onda su pljuštale optužbe da je naša država tamnica naroda. godine. versajska tvorevina. zločinci. Crnogorski separatisti i bezbožnici su tada uveliko pevali: „ Sad. druže Tito. Ne zna se kako su plaćene. Mnogo su se razočarale kad su saznale da ona krilatica „Brat je mio ma koje vere bio“ nije nastala u „europskoj“ zajednici nego u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Traži general da Stojanović ukloni svoje vojnike s položaja. Udruženje pravoslavnih sveštenika silom pretvoriše u produženu ruku partije i policije neki su više služili režimu nego Bogu. iz četničke kuće zahvaljujući njoj svet je saznao za kolektivnu krivicu Srba. mogle bi čudo da naprave: mogle bi da tuže čuvenog nemačkog . mrsko sve što je srpsko.. vukli su topove i mitraljeze da se odbrane od kurjaka. a njihov vladar krvavi kralj. dabome. jer će on. ubice. preuzele su. opasni opijum za narod. što je moguće više. Nikad više nije palo na pamet nadmenom carskom generalu da traži predaju srpskih vojnika jer je njegova do zuba naoružana vojska bačena u reku Drinu.ovako po istom emisaru otpisuje generalu: „Poćoreče.general LJubičić. u našem vremenu. na svakog ličili.. Govorili su to . E.. i ja sam Srbin. mizantropi... Kako se branila Srbija Ne znam da li se sećaju Milivoja Stojanovića. Boga „sahraniše“ u nekoliko gradova. takvu državu. I sada šta? Sada ove nevladine. nije baš tako: jedna je. a Srbi varvari. pa upućuje svog emisara i po njemu pismo pukovniku.zamislite. napasnici. Na sve su pristajali. Još ako ima neka dama iz ustaške porodice . pevušili: „Niko neće i ne smije. Dobrivoje Vidić. palikuće. eto prilike da Srbiju tuže za genocid austrijskog i mađarskog naroda. carski general. da bi se u našem vremenu. da vojnici uzalud ne ginu. Stideli se pred austrougarskim feldvebelom čiji su vojnici iz 25. naprijed Kominterna. bežali od sebe samo da ne bi bili ono što su im bili očevi i dedovi. da su Srbi hegemonisti. odvojit nas od Zambije“. regimente bajonetima prikrivali srpsku decu za vrata u Podrinju 1914. ako smem da kažem. Znaju one da sroče prijavu: Poćorekova vojska je krenula da razgleda prirodne lepote Srbije.naći ćete u novinama . ali mene je sramota kad čujem šta su Srbi radili drugim narodima i narodnostima. na vatrenom položaju susreo sa kaznenom ekspedicijom koju je predvodio austrougarski general Oskar Poćorek. Mogle bi te nevladine. često je to očevidno. pa još potpomognute ćerkom iz ustaške porodice. Petar Stambolić. Draža Marković. Kasnije su ovi nesrećnici. komandanta onog gvozdenog puka Moravske divizije koji se u podnožju Cera. A pukovnik Stojanović . carevi većile/duža mi je od Kosova stara/ tvrdo srce u gorskog vuka/komandant sam gvozdenog puka/ ne bojim se cara ni ćesara/“. treba rušiti. sasvim izvesno. stizali nalozi iz Kominterne. tako se dosad govorilo.eto dobro plaćenog tima koji bi od Srbije napravio otirač za noge. diktatori. pa još ako ima neka iz ustaške porodice. žandarmi . za tri dana umarširati u srpsku prestonicu. čudovišta. te opevane planine. kako su govorili. I. taj.svom snagom samo na Srpsku pravoslavnu crkvu. da su u njima kćeri i sinovi iz komunističkih kuća. Milostivi general ne bi da proliva krv srpskih vojnika. Srbe pokoriti. današnjeg mitropolitu dr Amfilohiju Radoviću lično je predsednik crnogorske države Blažo Jovanović nudio duplu stipendiju ako napusti Teološki fakultet. pa.

i ovi komunistički sinovi i kćeri i ova četnička kćer. dabome. Vidim da si srušio crkvu u kojoj sam kršten i u kojoj su kršteni svi . tog nemačkog vojskovođu. Takve zločine mogu da čine samo Srbi. misleći da Srbija više ne postoji. Mogle bi te nevladine. a dobre su i komunističko-četničke kćeri. da je ostala bez vojske. nego ćeš i ti da vikneš: Pa dobro. provali granicu kod Žura. koji je varvarima. slušaš. a ne tamo neki Daton i Roberspjer. feldmaršal. gledaš i ćutiš. podigao spomenik! Pa. seme vam vaše. srpsko! Ako je sve vaše zašto mi vekovima plaćamo porez na tuđu zemlju. ko bi drugi. ako. da pristaneš na otimačinu u ime slobode i demokratije: očekuju da se pomiriš s gubitkom dragulja svoje države. još od prvog ugarka bačenog na srpske svetinje i prvog metka ispaljenog u Srbe viču . godine razorili srpsku prestonicu. lišeni straha od Boga i stida od ljudi. Dobro su. hrabri srpski narod nije nemački saveznik. na mojoj livadi. na tuđu imovinu! Šta ove nevladine. molim vas. a opet. ne podižu se spomenici ubica. ubijajući i paleći sve što je srpsko. Srbine? Očekuju. kako si spavao. Misle ove nevladine. još.ovo je naše! Uz podršku komunističko-četničkih kćeri i sinova. očekuju od Tebe.. kako ti je u mojoj kući. I-da ne dužim priču:četiri dana kasnije. masakrirali nacionalno deformisane Francuze. vidim da si preorao grobove mojih predaka. da razgovaraš s njim u duhu komunističkog bratstva-jedinstva. misle i ovi silnici da ćeš na nekoj graničnoj liniji ovako da pozdraviš komšiju Mufljuzija: dobro jutro. pa i one iz ustaških kuća: nisu Srbe optužili da su izmislili giljotinu i da su oni. i komunistički sinovi po strankama. Srbine. Srbija je večna dok su joj deca verna Čuješ li ti. ubije nekolicinu srpskih graničara i jurne prema Prizrenu. i ove vladine. podigao spomenik braniocima Beograda. nije Srbe na Kosovu i Metohiji mogla da ostavi bez zaštite. to jest Srbima. čiji su topovi u jesen 1915. a on. ja ću sveću da upalim na ovoj livadi. Rešenje je našao Vojin Popović. je li još hladna voda iz moga bunara? Slušaj. mogao da izazove takav bratoubilački rat. te nevladine. a dobri su. osim dvojice zarobljenih. Srbine.vojskovođu feldmaršala Makenzena. ima li tu šta naše. Srpskim varvarima nikad nije dosta ratova. nije više u životu. oko Mileševe i Sopoćana neko na razumljivom srpskom jeziku viče . koji su palili i žarili oko Prizrena.ovo je naše! A ti. osim Srba.ovo je naše! Na Kosovu i Metohiji. posebno u carskom Prizrenu. vidljivo je. ovu povremenu viku na severu države . a mogli bi i komunistički sinovi da optuže negdašnjeg nemačkog cara Viljema zato što je rekao da mu je veoma žao što taj mali. u starom Rasu i oko njega. ipak. jedna grupa Arnauta. godine jurišale na Beograd. Nećeš ti da šapućeš. srpskoj Vrhovnoj komandi stigao je izveštaj da nijedan od onih divljih Arnauta. nećeš da se kriješ iza busije. Evo još jedne prilike da se Srbi optuže za genocid nad nesrećnim Albancima koje su srpski vojnici nazivali Arnautima. uništena. odsecajući im glave. bez branilaca otadžbine. A mogle su te nevladine i ti komunistički sinovi i komunističko-četničke kćeri da optuže Srbe da su oni zakuvali onaj građanski rat u Americi koji je trajao šest godina i u kom je palo šest stotina hiljada američkih glava! Ma. i njihovi pokrovitelji i darodavci. komandant komitskog odreda-hitno je prema Prizrenu upućena omanja grupa veštih i odlično naoružanih komita. komšija. Evo dokaza: u vreme kad su nemačke i austrougarske trupe 1915. da je slomljena. pa i da se pomiri sa otimačem. s druge strane.. Zamislite. Srpska Vrhovna komanda našla se još na jednoj muci: šta da uradi u času kad brani prestonicu. kad je potrebna svaka puška. zaboga. neko u Raškoj oblasti. ako. poznatiji kao vojvoda Vuk. tiranima i progoniteljima.

ne skida gaće kad čuje da dolazi bilo koji i bilo čiji moćnik jer Srbin zna da niko nije moćniji od Boga. ja nemam nameru da se tamo vratim . i one koji su mu dodelili Nobelovu nagradu za mir. Izvesno je: spokoja neće biti. kad Gospod kaže da je trenutak.neće biti ništa. Neće ga biti ni za Srbe niti za Šiptare. Dakle: Kosovo nije dolina. Otuda. njegova kletva i molitva. nisi ti bez korena. nisi bio uz one koji su unesrećili čovečanstvo . glavu gore. njegova rana nezaceljena. nije ni ravnica. bio uz Hitlera. O ta posla . misli najveći deo Srba. Kosovo je duša Srbinova. koja se vratila Bogu i crkvi. a ne dželat. Govor Ivane Žigon Nije Kosovo i Metohija parče zemlje . Ovaj moj davno objavljeni tekst govori naša plemenita i srčana glumica Ivana Žigon i njena istinom i snagom nadahnuta deca iz Božura. da . njegovo pamćenje i njegova kolevka u kojoj je svako dete sa svakom kapi mleka iz majčinih grudi primilo i svetu pričest i sveti zavet: mržnja na ropstvo i spremnost umiranja u borbi za slobodu. kraći odlomak iz podužeg teksta objavljenog tačno pre 20 godina. Ako. siguran sam.uvećaće se nada ako se u pravoslavnim hramovima u svim školama i kasarnama uvede. jednog dana.. ne kleči. Musolinija. ni žitno polje kraj Laba i Sitnice. Šiptari znaju da su otimači. Mogu nas silnici na kolje nabijati.. I svet bi to trebalo da obrađuje . neće privoleti i naterati da se odreknemo dragulja koji se zove Kosovo i Metohija. bar jednom nedeljno. ni vinogradi koje su preci naši zasadili. Finska.. u tuđoj kući.bio si žrtva. ako.kako to govore otpadnici od nacije i vere. kažem. Kosovo je nepresušni duhovni kladinac koji preci ostaviše svojim potomcima da ih nadahnjuje snagom i istinom kako bi se uspravni i dostojanstveni održali kroz vekove. podsetiti svet da je njegova zemlja. a ruke potomaka negovale. nisi ti u sudbonosnim godinama kada se gubio obraz.ko se naučio strahu od Boga nosi uzdu na duši. Nikad se to neće dogoditi. I sada bi valjalo podsetiti gospodina Ahtisarija. školski čas posvećen Kosovu i Metohiji. da lažno svedoči. Staljina. valjalo bi. da pomisli i učini pakost.000 finskih vojnika prodrli u Rusiju i blokirali Petrograd. I zato. mogu nas vešati. koncentracione logore. Srbine! Nisi ti na tuđoj zemlji. za ovu priliku. I uzdaju se u čistu.moji preci.što rekli Banaćani .. bez istorije. onih Srba s obrazom i jakom psihološkom kičmom koja se ne savija. nepatvorenu mladost Srbije koja ne mrzi ljude. Pozajmljujem od sebe.ostaću ovde. bila na strani nacističke Nemačke i da su oko 300. nije ni jama nepregledna. Uzdaju se u generacije koje pristižu . s tuđim komadom hleba u rukama. Kako bi bilo kada bi Rusija za ovaj zločin tužila Finsku? Uz matušku Rusiju Možda su moćnici kivni što je Srbija danas uz matušku Rusiju. nisi ti nikada na svojoj grudi imao gasne komore.. krv njegova. može se sa srpske strane očekivati grmljavina: „S ognjišta milog beži mi kugo!“ Srbi pevaju himnu Bogu pravde. nikada. A duša čovekova ume da podivlja. Tako. ali nas nikada.. da slaže. mogu nas ponovo bombardovati. ali mrzi zlo u ljudima. Zbog duge blokade od gladi i bolesti pomrlo je oko milion Rusa. nije ni kosturnica. Srbi znaju da im je oteto. ni brežuljak na Gazimestanu.

a druga Bog. u leto 1912. i mučenja ljudi. na žene i decu. mislim. Kosovo bi oslobođeno. crne marame. čije su tragične posledice i danas vidljive. nezaceljene rane. žalost. Tragična iskustva i zdrav razum nalažu da niko i nikada u ovoj zemlji Srbiji ne uzme pravdu u svoje ruke i presuđuje po svojoj želji. da bogomolje. podrazumeva kazivanje svakog učinjenog zla i odricanje od činjenja zla u budućnosti. Oni samo zavojevača sa pradedovskog ognjišta proteraše. robija. za berićet svojih njima. patnja. ne razoriše ničije ognjište. da se sudija. Ostatak života. Ponekad i obrnuto. sreća. ne porušiše nijedan spomenik. Ali. na starce. Reči srpskog patrijarha Da se zemni ostaci komunističkih žrtava povade i sahrane u zajedničkoj grobnici ili u kriptama naših hramova. provesti u iskrenim molitvama i plemenitim delima. Srbine. i smrti. i to podrazumeva ispovest. srpska vojska je izbila na Kosovo.. da će neko njegov platiti visoku cenu.. ne ucveliše ničiju majku. Pokajanje podrazumeva ispovest. logor. Da se otkriju grobna mesta generala Draže Mihailovića i Milana Nedića i da se njihovi zemni ostaci predaju rodbini. da ubije. služenje đavolu. nasilna smrt. godine.bezdanice. pohlepa. Mi ne spadamo u srećne narode .Srbi su malo lutali.nagledao sam se jada i čemera. Jasno je. da se poštuje kult mrtvih . i progona. bol.. ne ono verbalno. Naše su gotovo sedam decenija: izgon. Da se vidno obeleži da su pali u bratoubilačkom ratu. ali srpski vojnici ne oskrnaviše nijednu bogomolju. crni barjak. duhovno i materijalno pouzdanje..da se groblja ne preoravaju. bekstvo u tuđu zemlju. Boraveći u tuđim zemljama nikada nisam čuo da neko psuje Boga i hleb. pravda. I jasno je kako nisu ostali nekažnjeni. odustaće od pomisli na zlo. Da niko nikada ne digne ruku na nemoćne. U minulom građanskom ratu na našem tlu. baš kao i naša braća Rusi. Daleke su nam. glad. kosti jame . radost. porota i svedoci zakunu na jevanđelju i krstu da će govoriti samo istinu. ne zapališe nijednu kuću. Verbalno pokajanje nije ništa drugo nego prevara. jauk.. Ako se u tom času seti Boga i Božje pravde. Srbine. zašto su bezbožnici počinili tolike zločine. ne preoraše nijedno groblje. ono deklarativno pokajanje nego ono duboko ko je dušu vraća u moralnu čistotu. a čim svane psuje i Boga i hleb! S tugom golemom i nadom ispisujem ove redove: srećni su samo oni narodi u kojima nema ovakvih nedela i ovakvih knjiga. ne silovaše ničiju sestru. krv. Zamislite srpskog domaćina. mir. opet. I to je. budu pod zaštitom. srpskog seljaka koji se uveče pred ikonom i upaljenim kandilom moli Bogu za hleb nasušni. posle 523 godine od Kosovskog boja. a ispovest. patrijarh Pavle otišao u jedno naselje u Slavoniji da vidi može li šta svojim autoritetom da . otimačina. Posle bitke na Kumanovu. i već dugo tuđe reči: sloboda. prva ti je psovka hleb nasušni.ukrade. nešto najvažnije: pokajanje. demonstracije. sada. upoznao sam časne ljude iz mnogih nacija i mnoge druge koji ne znaju za čast i dostojanstvo. ma čije da su. zanemarivanje Božjih i crkvenih zapovesti. I pade vojska ničice i stade ljubiti zemlju praotaca svojih. bodljikava žica. ali se vraćaju kao pokajnici. Narod kome je Bog putovođa ne može da se nađe na bespuću . Ako se nekome sudi..

Oslušnimo reči svetog vladike Nikolaja Srpskog: „Neka nam škola bude sa verom. kalašnjikov. Nema ideologije koja je preča od otadžbine. Srpska mladost iz dana u dan potvrđuje vernost otačastvu. slogan osnivača Srpskog kulturnog kluba u Beogradu . mora da zaustavi mladost Srbije. ovo su bila moja deca . dr Stevana Moljevića. onaj iz 25. Vaša svetosti. Patrijarh se zgrozio. Zaboga. Moram. Na budućim kosturnicama komunističkih žrtava neka se potomci ubica i potomci ubijenih zakunu živim Bogom da nikad više neće prolivati krv. politika sa poštenjem. vojska sa rodoljubljem. bombe. surovo. Piše:Antonije Đurić Kraj . blagoslovite moje zločine.dr Slobodana Jovanovića. Samo što je stigao. neka niko ne bude van Boga i van sebe da ga ne bi poklopila jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom. Neka se svak ko je srpski rodoljub potrudi da zadobije Carstvo nebesko kojim se jedino može održati carstvo zemaljsko na duže vreme.“ Oslušnimo.učini da se spreči krvoproliće. ovo je nauk za čovečanstvo. ovo nije nauk samo za tebe. Ali. dr Slobodana Draškovića. Neka se svaki vrati Bogu i sebi.pokazao je sliku poklane dece. kaže. rekao na to čovek. dr Dragiše Vasića: Srbija je večna dok su joj deca verna! Krvavo kolo koje je u Srbiji poveo Josip Broz. kako od srpskog patrijarha možeš da tražiš blagoslov za zločine. na kraju. Strašno. austrougarske regimente. rekao je patrijarh. država sa Božjim blagoslovom. Ko u zakletvi ne prizove Boga ne može se nadati Božjem blagoslovu. trči prema njemu čovek naoružan do zuba .preko grudi i oko pasa redenici. da te pitam: hoćeš li ti biti manji zločinac od ovoga koji je poklao tvoju decu ako ti zakolješ njegovu?! Srbine.