http://www.poslodavci-apps.org/?

p=23 Pravi novac je nekreditni novac Postavljeno 15 april 2009 autor: admin Svi danas osećamo na svojoj koži veliku besparicu i nedostatak novca u opticaju. To potvrđuju i zvanični statistički podaci koji govore da oko 60% firmi u Srbiji ima blokiran račun, a prosečan rok plaćanja za robu i usluge iznosi preko 120 dana. To su u najmanju ruku frapantni podaci. Kako je to moguće, pitaće se mnogi, kada su nas u proteklom periodu prosto zasipali kreditima, kako građane tako i privredu, a novca ipak nedostaje. Odgovor je vrlo jednostavan. Krediti i novac su dve sasvim različite stvari, samo narodu to niko nije objasnio. Kredit je dug, obaveza, teret… nešto što nam direktno smanjuje kupovnu moć, jer podrazumeva da vratimo ne samo glavnicu nego i kamatu. Kako se popunjava tako nastala praznina i nedostatak novca? U postojećem sistemu to se postiže emitovanjem novih kredita (dugova). Banke daju kredite, ali ne daju novac potreban za servisiranje kamate, što dovodi do toga da se ljudi i firme danas „kolju“ oko novca kojeg jednostavno nema dovoljno u opticaju. To se u pravnoj nauci zove „nemoguć ugovor“ i kao takvi su ništavni jer ne postoji pretpostavka za njihovo izvršenje, a to je u ovom slučaju potrebna količina novca. Ovakvom praksom čitavo društvo vremenom ulazi u jedan začarani krug nelikvidnosti, kupovna moć pada, preduzeća se gase jer nemaju kome prodati svoju robu i usluge sa svim ostalim negativnim posledicama. Da bi se postojeći krediti vratili neko u sistemu mora da propadne (pojede svoju supstancu) ili se dodatno zaduži čime samo odlaže neizbežno. Posle se država čudi zašto joj je privreda ruinirana?!Sa druge strane, pravi novac je samo nekreditni novac. Čist, svež, neopterećen dugovima i kamatama to je jedini lek za posrnulu privredu koja pati od nestašice novca. To je i logično, ako znamo da je novac za privredu isto što i krv za organizam. Ako ga nema dovoljno, sve drugo staje i propada. Banke se danas ponašaju kao pijavice koje čitavom društvu sišu krv putem kamata, a posle toga je „zgrušnjavaju“ ucenjivačkom i restriktivnom politikom oko dodele sredstava. Postoji varijanta da jedan deo novca država zajmi preduzećima uz kamatu kao vid obezbeđenja da će pare biti utrošene u produktivne svrhe, ali onda je dužna da tu nedostajuću razliku (u visini ukupnih kamata) emituje i pusti u opticaj svome društvu kao poklon - za dečije dodatke, penzije, za zdravstvo, prosvetu, itd, čime donosi dvostruku korist. Umanjuje potrebu za porezima i doprinosima (ili ih čak u potpunosti ukida), a sa druge strane obezbeđuje dovoljno novca za nesmetanu razmenu uz celokupno pokriće dinara novostvorenom vrednošću što se ogleda u rastu BDP-a. Iz ovoga vidimo da održavanje optimalne količine novca u opticaju mora biti prioritet za svaku vlast koja želi blagostanje svom društvu! Kreditima kao jedinom izvoru finansiranja se to ne može postići. Oni guše i slabe privredu neumitno je vodeći ka propasti, dok se bogatstvo i realna dobra sve više koncentrišu u rukama bankara. Istorija ovo nedvosmisleno potvrđuje i za to postoji bezbroj primera, uključujući i Veliku ekonomsku depresiju početkom `30-tih godina prošlog veka. Ono na čemu

ljudi treba da insistiraju i da po tom pitanju „pritisnu“ odgovorne na vlasti jeste da emitovanje novca pređe iz ruku privatnih banaka u okrilje države, a u sistem da se pušta zdrav, nekreditni novac i to najpre budžetskim korisnicima, jer ne zaboravite, problem je u tražnji i slaboj kupovnoj moći, a ne u ponudi. Takav nekreditni (trajan) novac bi brzo prešao u ruke proizvođača i trgovaca i neopterećen kamatama i dugovanjima konačno počeo da vrši svoju pravu ulogu u društvu, a to je nesmetana razmena dobara i usluga uz rast standarda što je do sada bilo nemoguće. Inflacije nema jer se novac dodaje kontrolisano po tačno određenim kriterijumima, a to su rast bruto domaćeg proizvoda i smanjenje brzine opticaja novca. Građani treba da budu svesni da je čak i mali višak novca neuporedivo bolji nego hronična nestašica koja prosto uništava našu i svetsku ekonomiju. NOVAC KAO JAVNO DOBRO Monetarna vlast i njena politika mogu po prirodi stvari jednom društvu doneti veliko dobro, ali isto tako i veliko zlo i nesreću, ako se sistematski zloupotrebljavaju. Nažalost, već duže vreme na delu imamo ovo drugo. Ljudi obično misle da poslovne banke daju kredite po osnovu prethodno prikupljenje štednje, samo uz veću kamatu. Međutim, štednja čini jedan mali deo sredstava iz koga banke daju kredite. One zapravo poseduju vrlo malo pravog novca (papirnog i kovanog), često ispod 5%. Šta to onda pozajmljuju i na koji način, pitaćete se? Banka kreira novac onog momenta kada vi to zatražite od nje, tj. kada vam odobri kreditni zahtev! Takve nepostojeće pare se zovu kredit, a čitav proces kreditna multiplikacija (fractional reserve banking) ili prevedeno na srpski - stvaranje para „iz vazduha“ koje postoje samo kao zabeleška u njihovim „knjigama“ i koje nakon što se dug izmiri bukvalno isparavaju iz sistema. Ostaje samo kamata bankama. To znači da najveći deo “novca” u opticaju čine dugovi odnosno privremeni novac koje banke stvaraju jednostavnim upisivanjem nekog fiktivnog iznosa na vaš račun čime je ona stekla “imovinu”, a vi kao klijent obavezu da to odradite. Njena imovina se zapravo svodi samo na vaše obećanje i potpis da ćete joj vratiti sredstva koje je ona tog momenta kreirala „ni iz čega“. Papira i kovanica koji bi to pokrili nema nigde u sistemu. Zato banke na sve načine forsiraju bezgotovinske (potrošačke) kredite i načine plaćanja ili međusobno zajme gotovinu kako bi stvorile iluziju o likvidnosti, jer keša jednostavno nemaju. Sada znate zbog čega se u medijima često može čuti kako se bankarski sistem bazira na „poverenju“. Sve se to obavlja uz blagoslov Centralnih banaka koje povremeno samo priskaču u pomoć zajmeći im malo gotovine, da ne bi bilo suviše očigledno da je u pitanju velika prevara koja počiva na zelenašenju čitavog društva. Zašto Centralne banke sve to tolerišu, pitaćete se? Iz prostog razloga što su i one često u privatnim rukama, kao što je i dan danas to slučaj sa američkom centralnom bankom (FED) ili nekada engleskom „Bank of England“. Tamo danas besne najveći „finansijski požari“. Sve druge Centralne banke koje su formalno državne, pa i naša Narodna banka, samo kopiraju takvu štetočinsku praksu emitovanja dugova umesto pravog (nekreditnog) novca, pa je čitava kriza zato globalna. Zašto bi država samoj sebi zajmila dinare i vraćala ih uz kamatu privatnim bankama?! Gde je tu logika ili korist za društvo? Čak i ono malo keša što se odštampa

i to se plasira kao dug. Od izuzetnog je značaja razumeti da je današnji novac apstraktan (logično, jer se uglavnom pravi od papira ili je u elektronskoj formi) što znači da njegova vrednost ne proističe iz supstance, tj. materijala od kojeg je napravljen, nego po osnovu zakona, dekreta, tj. autoriteta svake države ili nekada u prošlosti vladara. I to je samo po sebi idealno rešenje za jedno društvo sa aspekta troškova izrade i mogućnosti da se u svakom trenutku pribavi. Loše je, da ne kažem katastrofalno po privredu to što se on isključivo emituje kao dug. Danas imamo jednu paradoksalnu (na prvi pogled) situaciju u kojoj vlada velika nestašica dinara u opticaju, a cene i pored toga rastu. Razlog je što su kamate te koje guraju cene na više, jer se proizvođači i trgovci grčevito bore da namaknu pare za servisiranje kamate kojih u sistemu jednostavno nema dovoljno, što je veliki apsurd i nepravda. Novac nije vrednost sam po sebi, on je samo medijator koji služi da se istinske vrednosti (roba, usluge, resursi, ljudski rad i kreativnost) razmenjuju na tržištu na dobrobit svih uz postojan rast standarda. Država bi mogla bez ikakvih problema da zaobiđe banke u procesu kreiranja dodatnog novca, čime bi ne samo oslobodila svoje društvo i privredu nepotrebnog tereta kamate (zelenašenja), već bi preuzela direktnu kontrolu nad novčanom masom i time jednostavno i trajno rešila problem nelikvidnosti. Tako je uostalom i bilo nekada dok privatni bankari nisu uzurpirali isključivo pravo države da emituje sopstveni novac raznoraznim spletkama i manipulacijama javnosti, čak i one stručne. Ovakav kakav je sada, monetarni sistem odgovara samo interesima privatnih banaka i njihovim vlasnicima. Koliko je ovo ozbiljan problem govori i primer Japana koji je svetski rekorder u štednji, ali i pored toga njihova zemlja je među najzaduženijima u svetu, sa nacionalnim dugom od oko 160% bruto domaćeg proizvoda. To znači bi oni kako narod godinu i po dana morali da se odreknu svega i samo rade da otplate dug države. KREIRANjE NOVCA I NjEGOVO POKRIĆE U razgovoru sa ljudima primećujem da većina njih kada se pomene novčano pokriće, odmah pomisli na devizne rezerve ili zlato, što je skroz pogrešno i samo vodi u nove zablude. Devize se koriste u međunarodnim plaćanjima za potrebe uvoza, za otplatu dugova prema inostranstvu, kao i za odbranu deviznog kursa (naročito kada to ide u prilog uvoznicima-tajkunima i armiji zaduženih građana), ali to su stvari koje nemaju nikakve veze sa pokrićem dinara na domaćem tržištu, odnosno u okviru sopstvenog privrednog sistema. Mi bi mogli potpuno ostati bez deviznih rezervi, a da ekonomija ipak funkcioniše i sav dinar ima pokriće. Ovo je naravno jedna krajnost i odrazila bi se na naš standard jer bi bili lišeni uvozne robe koju naša zemlja ne proizvodi ili nema u dovoljnoj meri, ali predstavlja dobru ilustraciju šta zapravo predstavlja pokriće za jednu nacionalnu valutu. Pokriće za novac su privredne aktivnosti, tj. proizvedena roba i usluge oličeni u rastu bruto domaćeg proizvoda. Dokle god postoje neiskorišćeni resursi i armija ljudi koji žele da rade, makar putem javnih radova, novac može srazmerno da se dodaje u sistem bez bojazni od inflacije. On je dakle svojevrstan katalizator ili lubrikant svih

privrednih aktivnosti, treba ga samo pustiti u opticaj. Upravo zato treba i mora biti besplatan, ali dozirano da ga ne bude previše, a naročito premalo kao sada jer to ubija privredu i celokupnu društvenu razmenu. Održavanje vrednosti novca je dvojaki proces u kome dodatna količina novca u opticaju mora biti praćena rastom proivodnje dobara i usluga, čime se postiže nulta inflacija jer smo platežno sposobnu tražnju izjednačili sa ponudom. Dokle god se to poštuje cene su stabilne, nema nezaposlenih, privreda radi punim kapacitetom kako je i bilo nekada u SAD za vreme Bendžamina Frenklina ili 30-tih godina prošlog veka kada se Nemačka izgradila u supersilu bez trunke strane „pomoći“. Danas je tome najbliža Kina, ali i druge zemlje koje odbijaju da im MMF i špekulanti sa Volstrita kroje sudbinu. Priče o “zlom i naopakom” štampanju dinara su stoga komične i posledica neznanja i sistematskog ispiranja mozga. Gotovina danas u Srbiji čini oko 30% novčane mase, sve ostalo su krediti (privremeni ili fiktivni novac). Problem je što Narodna banka čak i takav keš novac emituje kao dug, što je van pameti. Kada na sve to dodate kredite poslovnih banaka koji se štancuju “iz vazduha” i zajme uz kamatu, onda imamo raspad sistema i recesiju svuda gde se primenjuje takav nakaradni koncept. Ekonomija zasnovana na eksponencijalnom rastu dugova kao jedinom izvoru finansiranja je siguran put u propast. To svaki matematičar može da potvrdi. Kurs dinara prema evru ili bilo kojoj drugoj valuti nije ništa drugo nego odraz njegove tražnju u inostranstvu za potrebe uvoza naše robe i usluga i drugih plaćanja prema Srbiji. Postoji naravno i druga strana medalje, a to je naša tražnja za stranim valutama, takođe za potrebe uvoza, za otplatu dugova, dividendi i sl. Ako su ta dva procesa u ravnoteži ili Srbija ostvaruje suficit u međunarodnoj razmeni, kurs će biti stabilan, odnosno može se fiksirati. Ako privreda ostvaruje deficit u platnom bilansu, kurs se može braniti samo rasprodajom državne imovine, zajmovima iz inostranstva ili od domaćih rezidenata ako imaju štednju. Da ne bi došli u situaciju da inostrane dugove vraćamo ne samo mi, nego i naša deca i unuci grcajući u siromaštvu, uslov svih uslova je domaća proizvodnja. Njen obim i struktura direktno određuju mogućnosti domaće potrošnje, uključujući i uvozne robe, jer da bi došli do deviza potrebno je nešto i izvesti. Posledica topljenja deviznih rezervi je manji uvoz, manja potrošnja inostrane robe i pad standarda, jer naša zemlja ne proizvodi sve što joj treba. Međutim, sve ovo se odnosi samo na poziciju i vrednost dinara prema inostranstvu. To ni na koji način ne utiče na njegovu vrednost na domaćem tržištu kao sredstva razmene i plaćanja, jer ona proističe iz zakona i za dinarom uvek postoji tražnja. Samo ne sme da ga ima previše u opticaju, a ni premalo kao sada. Ako bi dinar počeo da se emituje kao pravi novac (interest-free money), a ne kao do sada dug ili kredit na koji se plaća kamata privatnim bankarima, to bi prosto preporodilo i oživelo domaću privredu i platežnu moć. Treba istaći da pored tražnje i ponude, na devizni kurs danas u velikoj meri utiču špekulativne aktivnosti i to u onim slučajevima kada države primenjuju fluktuirajući kurs, a nisu adekvatno zakonski i institucionalno zaštićene od napada na sopstvenu valutu. To se npr. desilo 1992. sa britanskom funtom, 1997. sa južnoazijskim

ekonomijama i 1998. sa ruskom rubljom koje su pretrpele težak udar od strane internacionalnih špekulanata i profitera sa njujorškog Volstrita koji su koristili instrument „short-sellinga“ što je po razornim efektima bilo ravno vojnoj okupaciji. Sa druge strane Kina ima fiksiran kurs prema dolaru, dobre zakone protiv manipulacija novcem i velike dolarske rezerve, tako da je sa lakoćom odbila takve napade. Jedno od mogućih rešenja koje bi donelo sigurnost i predvidivost u pogledu deviznih kurseva jeste da se nacionalne valute vežu za neku novu međunarodnu obračunsku jedinicu koja bi se bazirala na „korpi“ odabranih proizvoda i služila kao „sidro“ odnosno merilo vrednosti u spoljnoj trgovini. Autor teksta je Mladen Banjac, ekonomista iz Sombora. Komentari admin kaže: april 26th, 2009 at 09:22 Iako po obrazovanju nemam nikakve veze sa ekonomijom (već sa prirodnim naukama), trudim se da što je moguće više čitam o toj temi koja me veoma zanima. I sam sam baš ovih dana razmišljao o tome kako svetska ekonomija raspolaže virtuelnim novcem koji nema realnu podlogu. Negde sam pročitao podatak da je manje od 10% novca u papirnom obliku, a ni taj novac nema realnu podlogu u zlatu ili nekoj drugoj vrednosti. Ne znam da li bi se složili sa mnom ali mislim da je Srbija na našu nesreću u čvrstom stisku MMF-a i da se sprovodi ekonomska politika koja je u interesu SAD-a i drugih ekonomskih sila, a ne Srbije. Sve više ličimo na prezaduženu južnoameričku banana republiku koja živi od stranih kredita sa tankim slojem ultra bogatih koji drže ekonomiju u svojim rukama. To je model ekonomije koji su MMF, Svetska banka i slične organizacije još davno primenile u Južnoj Americi. Što je najgore, ne vidim da bilo ko od aktuelnih političara na vlasti i u opoziciji ima želju i mogućnost da to stanje promeni.

stojan nenadović kaže: april 30th, 2009 at 06:02 Podržavam članak Mladena Banjca, i dodajem matematičku interpretciju onoga što on kaže o nekreditnom novcu. Nekreditni novac je potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM) kao procenat (k) od postojeće količine novca u opticaju (M). dM = kM ; k = (ponuda - tražnja)/tražnja ; Ako se novac dodaje u opticaj po navedenoj formuli, iflacija nije moguća. Za iznos nekreditnog novca se ukidaju porezi, pa potrošači plaćaju manje, a proizvođači dobijaju više nego što je to danas, kada krediti sa kamatom ulaze u cene, čega nema kod nekreditnog novca, koji se daje kao poklon. Za početak Srbija bi mogla da da 400 miliona evra u dinarima za penzije, i da gleda šta će biti. Doći će do poboljšanja situacije. Neće biti promene u cenama. Svaki kupac i prodavac osetiće malo poboljšanje, a državu ništa ne košta da to pokuša. Ne mora ni reći nikome šta je uradila. Kina koja do nedavno nije mogla da prehrani svoje stanovništvo sada je najmoćnia sila na svetu. A ekonomski naučnici izmišljaju kakva je to vrsta kredita koju daje Kina, jer ekonomska nauka, po defininiciji, smatra da je novac nekakav dug.

Voja kaže: septembar 28th, 2009 at 15:18 Mladen Banjac lupeta gluposti i razvija nemogucu teoriju.Teoriju koja nema ekonomsku ravnotezu. On ne zna sta je to konvertibilna valuta i sta je odredjuje. On negira i fakticki ukida bankarski sistem bez da objasni sta ce ga zameniti. Sustinski on zagovara religiju koja nije priblizna ni kapitalizmu ni socijalizmu a ni komunizmu. Pre nekom novom poretku. Kada bi znao tokove novca ,nikada ne bi mogao da odbrani svoju teoriju u slucaju valutnog ili ti monetarnog udara. Skoro nisam procitao vecu budalastinu.

Lune kaže: mart 15th, 2010 at 09:25 Nikolae Causesku, nije voleo *kreditni novac*..isplatio je MMF, i postao *diktator*..vise mu je konverirala prerada Rumunske i Iranske nafte…lici na *proizvodnju i preradu*…pravi se novac !!

A.P. kaže: maj 19th, 2010 at 18:16 @Voja G. Vojo, probajte da se isklkucite iz wallstreet matrixa. Kreiranje kredita iz nicega, u privatnim rukama? Gde vi radite g. Vojo? U artiklu nigde nije receno da banke treba da se ukinu.

stojan nenadović kaže: maj 21st, 2010 at 05:47 Poštovani gospodine Vojo, sistem sa ekonomskom ravnotežom je najgori od svih mogućih. To je sistem sa maksimalnom entropijom (haosom). Ja sam dao definiciju nekreditnog novca na matematčki način. Nekreditni novac je potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM) kao procenat (k) od postojeće količine novca u opticaju (M). dM = kM ; k = (ponuda - tražnja)/tražnja ; Ako se novac daje kao poklon po navedenoj formuli, inflacija nije moguća. Ukidaju se porezi i dugovi, za iznos nekreditnog novca koji ih zamenjuje. Potrošači plaćaju manje a proizvođači dobijaju više nego danas, u sistemu kreditnog novca. Uslov takvog nekreditnog sistema je da ponuda bude veća od tražnje. Ponuda je veća zato što se povećala proizvodnja i zato što se smanjila tražnja. Tražnja se smanjuje zato što se

usporava brzina opticaja novca. Brzina opticaja novca se smanjuje zato što se povećava proizvodnja i dohodak a to smanjuje tražnju. I povećanje proizvodnje i smanjenje tražnje posledica su porasta ekonomske racionalnosti. Nekreditni novac kao poklon je monetizacija progresa. Samitu G-20 podnet je predlog: “Mi predlažemo sistem nekreditnog novca, da se stvaranje novca odvoji od pozajmljivanja”. Novac se stvara kao nekreditni novac odnosno poklon, a posle se pozajmljuje od banaka koje prikupljaju štednju i daju kredite iz prikupljene štednje. Danas banke stvaraju novac emitovanjem kredita preko iznosa prikupljene štednje. U sistemu nekreditnog novca nema ni inflacije, ni ekonomsle krize, cene su manje a profiti veći. To je zaista sistem bolji i od kapitalizma i od socijalizma. Sistem koji nastaje iz ove krze i važiće u budućnosti. stojan nenadović kaže: maj 28th, 2010 at 13:14 Nekreditni novac kao poklon je jedini pravi novac. Nekreditni novac ulazi u opticaj bez troškova i meri realne troškove i realne cene. Kreditni novac ulazi u opticaj kao dug i podiže realne troškove i realne cene na nivo nominalnih troškova i cena. Nominalni trošak (cena) = realni trošak (cena) + dug. Novca ima koliko ima duga a treba da kupi nominalni proizvod, koji se prodaje po nominalnoj ceni i u kome je sadržan nominalni trošak. Zato kreditnog novca nikad nema dovoljno. Dodaje se stalno novi, ali opet kao dug koji diže cene. Pa ga opet nema dovoljno, i tako u beskraj. Postoji samo inflacija. Ili ekonomska kriza kao ova sada. 1 Trackbacks For This Post Pismo od Kuće « Zavera BOGatih Says: jun 2nd, 2009 at 13:43 [...] U vreme kad sam bio klinac, bogati otac bi retko spominjao zlato, osim toga da je podupiralo naš novac. Šta je to značilo, kao i sama važnost tog događaja prešli su preko moje mlade glave. Mada sam [...]

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful