DOPUNJENO IZDANJE

’Zrenjaninski rani radovi’’ govore o ''začudnim i prevratnim godinama'' od 1968. do 1978., kada
su u ovom gradu započete, začete, relalizovane ali i prekinute izuzetne književne, pozorišne,
likovne, zapravo uzbudljive, socio-kulturološke promene i karijere. Ovo štivo pruža uvid u ta već
daleka vremena avangardnog umetničkog presedana u ovom gradu. Reč je o eksperimentu koji
se još nije u tom obimu ponovio.

Stari Dom omladine u Zrenjaninu , prostor i okruženje u kome su se odigrali skoro svi znajniji događaji
tih nestvarnih godina.
VREME PAMFLETA

Na ovom kolažu Gabrijele Parigros, Milan D. Vukotić I Radivoj Šajtinac predvode glumačku ekipu
‘’Ćelave pevačice’’ E. Joneska. Od koje je su ZRR prakti;no I krenuli.

Po mnogo čemu neočekivano, period neposredno pre, kao i pola decenije posle, Studen
tskih nemira 1968. obeležen je u Zrenjaninu značajnim avangardnim umetničkim pojavama. To
je vreme koje sledi neposredno posle studentskog bunta, a zahvata i period srpskog liberalizma,
talasanja u okviru vladajuće komunističke doktrine. Vreme iskušavanja granica umetničkih slo
boda u ne tako dubokoj vojvođanskoj provinciji. Tih se godina događao nesvakidašnji spoj umet
ničke i intelektualne avangardnosti i hrabrosti pojedinaca, sa nekarakterističnom fleksibilnošću
pojedinih lokalnih ustanova. Zahvaljujući tome, unutar dve institucionalizovane organizacije, Do
ma omladine i Narodnog pozorišta, ali i časopisa ''Ulaznice'', odnosno Kluba mladih pisaca,
konačno i Centra za kulturu, u rasponu od skoro osam godina, traje vreme razigrane mašte, osva
janja umetničkih sloboda i avangardne književnosti, provokativnog teatarskog eksperimenta i
likovnih iskakanja. I povremenih pokušaja da se iskaže generalni umetnički stav o stanju sloboda
u gradu, pokrajini i državi. Kroz umetnost do slobode stvaralaštva. I slobode uopšte!

Te začudne godine, za koje naš sugrađanin profesor Nebojša Popov kaže:

''Danas, s razdaljine od četrdeset godina, studentski pokret '68. ostaje u
sećanju kao jedini učesnik složenih, dugih i dramatičnih društvenih sukoba
koji je vredan trajnije pažnje'', nikada se nisu ponovile. Po količini i kakvoći
drske umetničke prakse, a naročito po broju novih autora. U Zrenjaninu taj
početak ''periklovske epohe'' kao da se nagoveštava još 1967. pokretanje
časopisa ''Ulaznica'', koji će u narednim decenijama biti stožer antiprovincijalnog pevanja i
mišljenja. U narednoj 1968. pojavljuju se znameniti ''Pamfleti'' u, u politički krajnje nepovoljnim,
ili možda naprotiv - najboljim i najprovokativnjim uslovima.
Osvanjuje tanka knjižica, crno-belih korica, ispunjena sadržinom avan
garde, literarne subverzivnosti, drskosti, nadrealne slojevitosti ali i duboko
i dobro skrivene romantike i naivnosti. Desetak, tada mladih literarnih
junoša, iz neodoljivog osećanja da ih lokalni književni i društveni život s
kraja šesdesetih guši, ometa i zamajava, izdadoše brošuru provokativno
crnih korica, ograni čenog tiraža i punu duha, svežine, slobode i igrarija
umetničkih. U slavu otpora konvencijama provincije. Verovatno na užas
branitelja malograđanskog mira, socrealističkog reda, i policajaca duha, zaplašenih studentskom
pobunom i Titovom taktikom. U toj je sveščici, o kojoj se naravno više pričalo nego što se čitala,
bilo je i naivnosti, privlačne površnosti ali nedvosmisleno i pravih satiričnih iskaza, brilijantnih
književnih početaka, pravog bunta protiv svakodnevnog, Bio je to, sve u svemu, pamflet protiv
svega onog što je u našim ondašnjim životima bilo anahrono, zabeto nirano, učmalo i preteće.
Dakle, pre tridesetak godina zrenjaninske Pamflete, sa pogle
dom u budućnost, napisali su i potpisali Vujica Rešin Tucić, pisac i
danas, Jovica Aćin, esejista, izdavač, urednik od ugleda, Miodrag Mar
tinov, reditelj i anfanteribl, već previše dugo upokojen, Milorad Milen
ković, kasnije poznat kao Šum, svojevremeno jedini dosledni pisac
erotske proze u ovom gradu, Vojislav Despotov, potonji veliki pesnik i
prozaista, Radivoj Šajtinac, jedan najkarakterističnijh živih vojvođan
skih književnika, Sonja Kapeler, nekdašnja poetesa a sad lekar, i kona
čno Ivan Vojin, bibliotekar koji je iz pisanja "pobegao" u služenje knji
zi. Napisaše te 68-me: "Brošure edicije Ful Maks izlaziće savremeno u
različitoj naravi". I naravno, drugi broj Pamfleta nije nikada izašao. A
ove je godine četrdeseta godišnjica tog iskoraka.

Todor Manojlović

1968. godine I u pozorištu 'Toša Jovanović'' započinje jedna krat kotrajna,

burna, po mnogo čemu ekstatična, avangardna, sa mnogih stra na
osporavana, ali i veoma zanimljiva epizoda pomalo preuranjene "bite
fovštine", u kojoj je glavni akter, zamajac, inspirator, mistifikator i možda i
žrtva, bio reditelj Jovan Bata Putnik. U tom pozorišno-artističkom
preokretu, kome je skoro jedina mana bila to što je deceniju preuranio,
pamte se naslovi ''Vetrovi kora čaju'' Žarka Vasiljevića, ''Cveće i smrt sta
rog luke'' Radivoja Šajtinca i ''Centrifugalni igrač'' Todora Manojlovića. U
Domu omladine, koji je bio i domaćin Klubu mladih pisaca, koji je izdao
''Pamflete'', odigrana je tada Joneskova ''Ćelava pevačica'' u realizaciji tandema Martinov -
Vukotić. Godina je 1969. Bila je to izuzetna predstava koju je nažalost u senku potisnula još
avangardnije i samosvojnije ostvarenje istog tandema, ‘’Romeo u Đu lijeti’’.
ZBIVANJA U JORGAN SALI

Zrenjaninski umetnički ''rani radovi'', koji su se odigravali u godinama koje slede posle
''studentskih gibanja'' 1968. kao prethodnica svojevrsnog srpskog liberalizma, više su podsećali
na ono što je činio Žilnik u svom istoimenom filmu (Rani radovi) a znatno manje na Marksov
izvorni koncept. Premda je ''Estetika'' znamenitog profesora Ivana Lerika, objavljena 1972. znat
no bliža potonjem. To izdavanje njegove "maestralno" zakasnele Estetike, koja se u štampanom
i integralnom obliku pojavila, skoro dvadeset godina posle ideološko-estetičke polemike realista
i modernista, kada je i napisana, u kojoj je njen autor učestvovao (ni njeno blagovremeno štam
panje ne bi Leriku obezbedilo "pobedu" ali bi mu svakako omogućilo ravnopravniji tretman),
predstavljalo je svedčanstvo antiprovincijalne i nedogmatske svesti mladih zrenjaninskih intelek
tualaca. Istih onih koji su pokrenuli ''Ulaznicu'' i izdali ''Pamflete''. Lerika su nekritički cenili a za
njegovu estetiku osim, Jovice Aćina, nisu baš imali previše razumevanja.
Tih godina dok je ovdašnji ko
munizam tražio odgovore na sve teža
pitanja epohe, u staroj zgradi kasine,
na obali Begeja, pored Parnog kupa
tila i bašte Plankert, formirana je rad
na organizacija Dom omladine. Vero
vatno sa namerom da omladini profe
sionalno organizuju vanškolske akti
vnosti i zadrže je u zagrljaju sistema. I
da je zabavi pod okriljem društvene
pažnje. Na to se odlučila gradska omladinska organizacija, posle par godina ne baš uspešnog
forumskog obavljanja sličnih aktivnosti. Za prvog direktora postavljuju Boru Halaseva, čoveka
naizgled neadekvatnog, izvan odgovarajuće struke. Međutim, baš zahvaljujući njemu, osobi
dobrih namera i sretne ruke, Dom omladine je godinama uspevao da bude mesto na kome su se
razvijale pozitivne umetničke i zabavne vibracije. U proleće 1972. godina list ''Mladost'' piše:
''Dom omladine može mladima pružiti pravi teren za stvaranje kulture u kojoj su eksperiment,
avangarda i nemirenje sa starmalošću česti i evidentni.
 Dom omladine postaje embrion zrenjaninske avagardne
umetnosti i omladina našeg grada sve više gleda na Dom kao svoju
instituciju. U gradu nema svežije umetnosti od one koja se ovde
stvara''. Uz kreativnu saradnju mladog pesnika Radivoja Šajtinca, u
ovoj se instituciji pre svega razgoreva teatarski eksperiment. Prvo
nastupa pominjana Joneskova ''Ćelava pevačica, u režiji buntovnog i
talentovanog Miodraga Martinova. U kojoj igraju Mirjana Mijatov
( Šajtinac), Andrija Štajn, Branka Novaković (Jajić), Ljiljana Herceg,
Milenko Pavlov i Jovan Caran. Osim izbora, nesvakidašnjeg, za ono
vreme, teksta, skoro ništa ne nagoveštava temeljnu provokativnost
i destrukciju rutine koju će, međutim, izazvati naredni projekat na
pozornici koja se poluzvanično zvala ''Jorgan sala heroja''. Ime puno
raznih aluzija i konotacija ali potpuno u duhu umetničke prakse koju
zagovaraju reditelj Dživ Martinov i Milan Vukotić Vuka, slikar, scenograf, majstor neočekivanih
atrefakata i gegova. Budući autor i promoter širom zemlje popularnih ''Rastibuđilizovanih klej
bezabli'', ironične, posprdne i nadasve unebesno duhovite urbane ''kaže'' o ondašnjem vremenu
i ukusu.
Ovaj je univerzalni autor likovnost u praksi pretvorio u svojevrstan hepening, Taj ''ples na
ivici dozvoljenog'' Martinova i Vukotića, ali i mase mladih teatarskih i uopše umetničkih zaljublje
nika, sa raznolikim ''naivno-političkim i erotskim provokacijama'', kako piše ondašnja štampa,u
predstavi ''Romeo u Đulijeti'' dostiže vrhunac, katarzu i krah. U toj smeloj preradi Šeksipa, sa ni
zom svakojakih dramskih, likovnih, parapolitičkih provokacija igrali su i Dragan Caran, docnije
radio novinar u Beogradu, Milenko Pavlov Menato, danas poznati glumav i zabavljač, Tihomir
Mačković- Mačak, kasnije brilijantan lutkar, Jovan Caran Denis, glumac, lutkar, reditelj, pasio
nirani fotograf, pisac za decu, i naravno famozna Ljilja Herceg alijas Đavo, čija je nagost dodatno
provocirala gradske čistunce. U tom projektu čiste žilnikovštine igrali su i budući glumac Milan
Kočalović, novinarka Branka Jajić kao i masa ondašnje zrenjaninske ''dobre de ce''.
Pojava obanažene Ljile Đavo. na
pozornici ''Jorgan sale heroja'', kasnije u
Novom Sadu i na drugim mestima, kao i
još niz radikalnih teatarskih ''inovacija''
konačno izazivaju žestok odgovor konze
rvativnog Zrenjanina. Sva ta ''buka i bes''
završa se odlaskom Miodraga Martino va
iz grada. Time se, sa malim odstupanji
ma, i završava jedan avangardni i burni
period ander graund scene koju je
iznedrio Dom omladine. Bez obzira što je
predstava ''Romeo u Đulijeti'' proglašena
u ''Startu'' za jednu od najzanimljivih
predstava te godine u Srbiji. Odmah
posle ''Kose''. Bio je to dramski
''incidenta'' čija su se poneka rešanje kasnije viđala i na Bitefima. Prejak za duhovno-političku
izdržljivost provincije u doba komunizma. Dživovi i Vukini istomišljenici, scenski polugoli,
namerno bosi, ekespresivni i glasni, kasnije su postali skoro normalni građani. Martinov i Vukotić
su međutim otplovili dalje! ( Vratili su se posle desetak godina ali tada je to već bilo iz druge
ruke). Prva je bitka izgubljena. Bunt još traje. Konačan obračun je, međutim rezervisan za
književnike.

PISCI I GLUMCI ROKERI, MUZIČARI SVIRAJU POP

Prvi disko klub u Zrenjaninu otvoren je početkom sedamdesetih, naravno, bio je u tadaš
njem Domu omladine, i zvao se ''Tetka Ana'', kao i istoimena rok grupa, ali i kao majka Milana
D. Vukotića, ekstravaganta i verovatno inspirativna osoba koja je i tada bila gradski etalon za nes
vakidašnje. I potonja rokgrupa i disko ime su dakle dobili po gospođi Ani. Njen sin, inovator,
umetnički ''provokator'' i realizator pozorišnih i likovnih atrakcija i ''instalacija'', to je činio, u
pozorištu ''Dečiji bič'' uz slikarsku asistenciju Slavka Konculova. Spomenuti Milan Vukotić, bavi
se, sporadično, i štafelajnim slikarstvom. Retka platna iz sedamdesetih godina govore o njego
vom nesvakidašnjem likovnom rukopisu, nikada do kraja definisanom. Takva je i slika '' Žena
bez ruke, i riba''.
Iz drugog plana, zbog mladosti, u svim ovim ali i ostalim eksperimentima, kao muzičar i
crtač, učestvuje i Milorad Grujić, danas afirmisan književnik. koji i dalje neguje ludizam kao na
čin svog delovanja. U prelomnoj predstavi ''Romeo u Đulijeti'' on svira u grupi ''Cor''. Vojislav
Laletin, istaknuti ''obrazovni'' tv. urednik u ovoj je predstavi asistent režije, dok se karijera ugled
nog glumca, tada talentovanog amatera, Milenka Pavlova tek kasnije ubrzava.
Sa Rucanteovom 'Mušicom''.
Posle uspona i strmoglava
pozorišnog ''šoka'' s kraja
šezdesetih zrenja ninska
teatarska off scena nasta vlja svoj
život sa mnogo manje dramatike.
Sa novim optimiz mom ali bez
izraženije smelosti da se
provincijski mir iznova re meti.
Tačno
četrnaest
godina
kasnije,
Vojislav
Despotov će,
sećajući se tih raskolničkih vremena, zapisati: ''Duh konkreti zma,
alternativizma, vizuelizma i, posebno, pamfletizma, počeo je da se uv lači,
preko malih i velikih mostova, u grad. Na brzo sklopljenu scenu neobič nih
multimedijalnih projekata stao je smisleni pokušaj da se ukine tradicio nalni
odnos prema pisanju i knjizi, prema samom životu, na kraju krajeva.... Bez
mehanizma strpljivog čekanja i principa mlitave nade.'' Uz sopstveni tale nat i mladićku drskost,
u tome su uh podržavali časopis ''Ulaznica'' koju je vodio Luka Hajdu ković, profesor Tihomir
Savić, slikar Zdravko Mandić i umni humanista Ivan Lerik. Svi oni, sle deći zavet Todora
Manojlovića da treba stići '' bliže velikom suncu''. Pero Zubac, potonji proslavljeni pesnik
''Mostarskih kiša'' i Milutin Ž. Pavlov, pesnik i prozaista, u mnogome su parti cipirali zrenjaninski
boemski duh ali i stvaralačku svest ovih raskidnih godina, međutim u trenucima '' velikih
potresa'', svojevrsnog ''praska'' već su bili u Novom Sadu.
Znatno više od kurioziteta deluje i podatak da se u
plaketi ''Na sunčanoj strani zemlje'', iz 1964. koju je autor
ovog teksta dobio kao "uspešan učesnik Literarnog konku
rsa Kluba pisaca - Zrenjanin" sa potpisom predsednika
kluba - Milorada Milenkovića Šuma, neočekivano, mogu
pronaći dve sasvim posebne pesme danas renomiranog
scenografa Miodraga Tabačkog.
Uz ovu zrenjaninsku umetničku radionicu ''zudnje
za razlikovanjem'', gradska muzička, zabavna, scena u kontinutitetu je produkovala orkestre i
muzičare koje je od velike jugoslovenske scene odvajalo samo odsustvo kreativne drskosti. Po
svim naknadnim poređenjima kvalitet, muzike koja se slušala na igrankama u Domu omladine,
velikoj sali Ekonomske škole, na terasi DTV Partizan, u izvođenju Komba 6, Omega, Meteora,
Tihuane 7, Pa šta onda, i ostalih ''elek tričara'', bila je često bolja od one uz koju su igrali
Novosađani ili Beograđani. Zrenjaninci jedino nisu stvarali sopstvenu muziku, do kraja su ostali
samo fenomenalni ''skidači'' svetskih hitova.
 I skoro niko nije uspeo trajni je i
ubedljivije da pre korači zvučnu
barijeru banatskih prostora. Razlog
je mozda bio ležao i u žanru muzike
koju su Zrenjaninci svirali: pop je u
to vreme bio rašireniji od roka koji
je po definiciiji robusniji i prodorniji.
Građanski Zrenjanin, sa ukusom pur
gerskog, bio je jači od onog radnič
kog, koji najčešće regrutuje rokere, i
fudbalske navijače. Muzička škola,
mnoštvo klavira, dugo opstajanje
duvačkih instrumenata, možda i rav
ničarska sklonost ka baladi, pored
socijalnih preduslova prouzokovali su ovakav profila, inače bogate i zapažene, muzičke matrice u
Zrenjaninu u godinama raznovrsnih individualnih kreativnih
gejzira
Nekako na samom početku šesdesetih, budući zrenja
ninski i prestonički glumac, tada još učenik, Branko Miliče
vić, kasnije poznat i kao ''Kockica'', pokreće u gradu prvi ''gi
tarski'' orkestar ''Elektroni''. On i brat Aleksandar, i ostali, pod
velikim uticajem ''Šedousa'' započeli su epohu fine zabavljač
ke, pop muzike koju je samo sporadično remetio opori zvuk
rok end rola. Negde na isteku te prve dekade svirki i igranki,
dopadljivih i u osnovi benignih mladalačkih uzleta, za razliku od književnih i pozorišnih raskid
nih i jeretičkih ekeplozija, pevač Komba 6, Vladimir Grubanov priređuje zapažen solistički kon
cert, jedan od retkih, ako ne i i jedini, koje je neki zrenjaninski pevač priredio u svom gradu.
Dok pisci samouvereno i raskidno gaze pravim rokerskim korakom, a teatarski
zaljubljenici i žive taj pogled na svet, posvećujući se čak sve više nje govoj
''koreografiji '' a manje suštini, protagonisti zabavno-muzičke scene više se
okreću zabavljačkoj strani muziciranja. U opojnom i ušuškanom zvuku
''šlagerske'' pesme, takozvanog Pop-a, sa malo Roka i Džeza, izuzetno kvalitet
no, profesionalno odrađuju svirke po kultnim mestima zrenjaninske zabave. U
drugoj polovini te dekade, u gradu se javlja i masa pravih rokerskih sastava koji
muziciraju negde na margini. Bez subjektivne i objektivne šanse da se afirmišu
i opstanu. Sa tek po nekim, kratkotrajnim, izuzetkom. Ali to je već neka druga priča.

DOK MUZIKA SVIRA: PRVE KNJIGE I POLIT. AFERE

 Na samo početku sedamdesetih dramska avangarda je razbijena, barem kao celina koja
proizvodi umetnički nemir. U fragmentima će trajati još izvesno vreme. Vukotić i Martinov su u
Beogradu, zrenjaninskom pozorišnom životu vratiće se posle više godina, na kratko i bez
mladalačkog bunta. Ali i tada, već dosta prilagođeni jer ih je sistem na neki način posvojio. Neki
od ''pobunjenih'' glumaca nastavljaju kao profesionalci u pozorištu ''Toša Jovanović''. Pavlov,
Maković, Kočalović, Ružica Cvijetić. Pisci, međutim, još deluju sa ''anarhističkih'' pozicija iako ih
buduća rutina nazvana ''prva knjiga'' već vreba.Vreba ih i politika. Već iza prvog ugla. Samo oni
ne mare...
Sve vreme, međutiim, u pominjanom Domu
omladine traju i ostale, ne manje značajne, kul
turno-zabavne aktivnosti. To je period kada su
gospodarile igranke. U sali i bašti. Sa živom mu
zikom koja je animirala na stotine mladih Zrenja
ninaca. U stručnoj i organizatorskoj ulozi veli kog
animatora ove zabave javlja se, takođe muzičar,
pevač, vokalni solista, Vlada Grubanov. U godinama
koje će se pamtiti on sugrađanima obezbeđuje
svirku, više nego kvalitetnu. Stalno, svakonedeljno
nastupaju: grupa ''Kombo 6'', ''Omega'', sa Bojanom Grujin, Rodoljubom Popo vim, Dragim
Jablanov, Vladimirom Nikolićem i Velimirom Mišom Kozarevim. Tu su i ''Meteori'', Ljube Granić,
'Pa šta onda'', koje predvodi Vese lin Vuji
čić, kao i ''Džambo džet''. Oni imaju tih godi
na status lokalnih zabavljačkih veliči na.
Zanimljvo je da je muzičar Aca Đerić u to
vreme prvi snimio i ploču. Njihove svirke
prate, igraju uz tu muziku, redovno preko
hiljadu mladih. Sa rekordom jedne subote
od čak 1.600 prodatih karata. Kada u prvoj
polovini osamdesetih igranke postaju demo
dirane, Dom u igru uvodi i diskoteku. Dva
imena disk-džokeja ostaju u pamćenju: Imre
Kovač i Mića Janković Fleš. Od kojih ovaj
drugi, kroz decenije u kojima traje, postaje
naprosto zaštitni znak muzike koja je sam život. U to vreme u Zrenjaninu gostuju i Korni grupa,
grupa Had, Yu grupa, Pro arte. Od domaćih muzičara gitarskog opredeljenja pamte se kantautori
Đoka Vojnović, Velimir Agić Aga, Milan Bojanić Riza i Dragiša Zubanov Kraša. Kao medijator svih
muzičkih aktivnosti izdvaja se nekadašnji bubnjar Miša Kozarev.
 U obnovljenom dramskom studiju, sada umesto Martinova rad organizuje Vlada Gru
banov, stasavaju glumica i recitatorka Ljilja Bogdanović, kao i recitatorka Gordana Uzelac. Dram
ska produkcija nije više tako provokativna i ekskluzivna kao što je to u doba Martinova i Vukoti
ća, ali nižu se kvalitetna ostvarenja: ''Iznad čerge nebo plavo'', ''Beleške jedne Ane'' i '' Jel vidiš
šta si uradio Kolumbo''. U njima glume Radovan Luković, Jovica Jašin, Dragiša Kosara, Dragan
Rajaćić, i zvezda tih godina Ljilja Bogdanović, kao nezaboravna Kaporova ''Ana''.
Posle prevashodno literarnog šoka koji su uzazvali ''Pamfleti'', njihovu različitost i drskost
zrenjaninska sredina je naizgled previdela i odnosno ignorisala, jer u stihovima i prozi pomenute
knjižice, naime, nije bilo izrazene i eksplicitne politike, pojavljuje se niz knjiga koje potpisuju neki
od''pamfletista'', ali i pisci izvan tog kruga.

Zapravo, kao da je časopis ''Ulaznica'' ujedinio različite generacije

zrenjaninskih književnika i pomogao im da objave svoja dela. Knjige, prve,
sa nagoveštenim potencijalom i samosvojnim izrazom, dolaze u nizu. Prvi se
javlja 1970. Vujica Tucić pesmama ''Jaje u čeličnoj ljusci''. Te iste godine Ra
divoj Šajtinac objavljuje ''Oružje ljudski ranjeno'', a Milorad Milenković Šum
štampa pesme u zbirci ''Letilica''.
U toj godine izlazi i knjiga drama pisca starije generacije Milana Tuto
rova ''Krajputaš za troje''. 1971. donosi pesme Jovice Aćina ''Unakrst divljina
pamćenja'' i roman Vojislava Zorića ''Na ljuljašci'', dok 1972. godine Zoran
Slavić publikuje pripovetke pod naslovom ''Samoća'' a Vojislav Despotov svo
ju zbirku nesvakidašnjeg imena i još neobičnije sadržine i forme - ''Prvo, tj.
pesmina slika reči''. Ova je knjiga, mozda najmanje sama sobom, iako je
zbog svoje ironijske petlje bila za korak ispred onog što se očekuje, izazivala
ne samo književne nesporazume već je indirektno učestvovala u prvom
pravom umetničko-političkom skandalu u gradu. Koji je već počeo da zaboravlja ''dramske
izazove malograđanštini'' ali je definitivno bio načet neodogmatizmom unutar komunističke
epohe. Čiji se prvi udarac odi grao sa protagonistima iz ''Jorgan sale heroja''. Utisak je da je ovaj
''slučaj'' sam grad izazvao dok mu u potonjim skandalima mnogi potpomažu. A zapravo,
promocija prve knjige pesama Vojis lava Despotova ''Prvo, tj. pesmina slika reči'', nije ni bila
neposredan povod političkog sukoba sa mladim književnicima. Kako se, inače, decenijama priča.
Iako je po svojoj suštini i ona mogla sasvim da ''odgovori'' toj svrsi. Predstavljanje Despotova je,
zapravo, održano istog dana, 9. Juna 1972., ali u ranim večernjim časovima, i to na ''Tribini
mladih'' Radničkog univerziteta. Sa skoro istim akterima koji će u disko-sali Doma omladine, na
književnoj večeri Vujice Rešin Tucića, biti učesnici nečega što se izrodilo u pravu vojvođansku
polit. aferu. Na kojoj je Despotov pri sustvovao, ali ne kao autor knjige ''Prvo,tj. pesmina slika
reči''. Bio je tamo kao nezavisni intelektualac, pisac i prijatelj V.R.Tucića. Čija sažeta verzija tog
događaja glasi:
 ''U Domu omladine, u 21 čas održao sam nešto modifikovan
program nazvan ''Pokazana stvarnost''. Čitao sam odlomke iz
romana ''Strahote podzemlja'' Reprodukovao infor maciju o
suđenjima piscima u Novom Sadu. Najavio Ljubu Nikolića i
Vojislava Despotova, kao goste. Nikolić je bio pijan i dosta
naporno i uz mnogo buke i batrganja realizovao je pro jekat
otkrivanja spomenika (figure-robota) na kojem je bilo moje
ime. Figura je bila okružena novosadskim političkim i kulturnim institucijama. Posle otkrivanja,
Nikolić ih je, sve skupa sa bistom, slupao. Depa je dirigovao malim ho rom. Govorio sam pesme
iz Jajeta u čeličnoj ljusci. Za to vreme, Ljuba me je uspešno ometao. Ipak sam istrajao i završio
veče po planu. Međutim, ubrzo je, izbio skandal''.
Već sutradan je krenula halabuka. Prvo kroz dnevnu štamu. Oči gledno
navijački. Bučno, sa elementima farse i političke groteske, poči nje
novo doba raskida idiličnog odnosa države i partije naspram nedo
gmatskog, drskog, nekomformističkog i samosvojnog umetničkog delo
vanja. Tucić i Despotov su označeni kao pojedinci koji ruše opštu poli
tičku idilu. Oni koje treba što surovije sankcionisati. Čak i pretnjom
robije. Obojica napuštaju grad. Skoro proterani. Jedan se vratio, kao
pravi moderni klasik. Posle više od trideset godina. Doduše, već kao
legenda. Kome sabiraju dela. Drugi, svraća u njega, poluinkognito. Ne
krišom, već u očekivanju izvinjenja. Te 1972. svi Zrenjaninci, ili skor svi, mirno su primili ovaj
pogrom umetnika. I nastavili kao da se ništa nije desilo. A desiće se, iznova. I drugima.
BILO JEDNOM U ZRENJANINU

Pored autohtone, veoma personalne ali i generacijski

uvezane talentovanosti i latentne izuzetnosti, mlada zrenja
ninska umetnička avangarda nesumnjivo je bila podstaknuta i
''šezdesetosmaškim'', nikada ne dosanjanim, snovima. Koji se
nisu ostvarili jer nisu bili mogući unutar komunističke dokt
rine. I što je još bitnije, utopije i postoje da se nikad ne obisti
ne! Zapravo, i probuđeni liberalizam, unutar titovskog, već
skoro potrošenog, političko-državnog koncepta, umeo je da
izazove i pronađe protivnike na neočekivanim mestima.
Valjalo bi analizirati koliko je ta nova ekonomsko-tehnok
ratska politička misao bila u suštinskoj diskrepanciji sa
zbivanjima unutar sfere duha i umetnos ti. Jer, Martinov, Vukotić, Despotov, Tucić i ini, nisu činili
ništa što pravo demokratsko društvo ne bi moglo da podnese. Ironija je da su ubrzo i srpski
liberali likvidirani na sli čan način kao što su i sami odnosili prema nepoželjnim umetničkim
pojavama.

Slika Milana D. Vukotića

Kasnije će određena okapa
nja sa lokalnom i širom poli
tičkom nomen klaturom ima
ti i Jovica Aćin, kao i Vojislav
Zorić, čiji ''slučaj'' navodne
upletenosti u emigrantsko-
ćosićevsku ''rabotu'' i do dan
danas ostaje enimgatičan,
premda je u jednom
periodu, doba probuđenog
naroda, ''čitan'' i drugačije.
Kad je talas umetničke gerile
u Zrenjaninu utihnuo, od
''neprilagođe nih,'' deluje
samo još Milorad Grujić, dru
štvena zbivanja se preba
cuju u institucije. 1973. Godi
ne gradske vlasti odlučuju da Dom omladine integrišu sa časopisom ''Ulaznica'', Tribinom mladih
Radničkog univerziteta, Kamernim orkestrom, Gradskim horom i Koncertnom poslovnicom.
Početkom 1974. počinje da radi ova nova radna organizacija pod imenom Centar za kulturu.
 Za direktora je
postavljen profesor
Zoran Slavić, tada i
urednik ‘’Ulaznice’’,
dok iz prethodnih us
tano vanastavljaju
da rade Radoslav
Ristović, sekretar i
glavni administrator
Doma omladine, kao
i književnik Radivoj
Šajtinac i animator
zabave Vlada Gruba
nov. Mlada instituci
ja, kadrovi željni afir macije i trenutna podrška društvene sredine dovode do niza uspešnih
rezulata, čak u jugoslovenskim razmerama. Pored dalje ekspanzije zabave, u Centru se veoma
afirmiše izdavačka delatnost i organizacija letnji programa pod nazivom ''Zrenjaninsko leto''.
U amfiteatru Narodnog muzeja, od 1975. na otvorenom, odvijaju se ekskluzivni kulturni i
zabavni programi koji godinama opku pljaju velik broj Zrenjaninaca. Na 470 sedišta znalo je da
sedne preko 600 duša željnih letnjih atrakcija. Zapravo, taj amfiteatralni scenski prostor, u
lapidarijumu Narodnog muzeja, bio je preteča eks panzije letnjih umetničkih priredbi u Srbiji.
Pre Beograda, Novog Sada... Prvih godina prikazuje se monodrame, nagrađene i popular
ne (sa Petrom Kraljem, Ivom Serdarom, Petrom Božovićem, Fabijanom Šovagovićem, Mirom
Banjac), da bi se kasnije prešlo na i gostovanja ansambla i muzičkih sastava iz zemlje i inostran
stva. Grad postaje respektabilni letnji centar kulture.
Sve to lepo i uzlazno traje do 1977. godine. Tada, međutim, u jednoj analizi rada Centra
za kulturu, upućenoj gradskim upravlja čkim strukturama, čitamo: ''Prošlo je pune tri godine
rada Centra za kulturu i za to vreme realizovano je oko 1200 različitih progra ma, susre ta
drugarstva i manifestacija na jugoslovenskom nivou održanim u našem gradu. Centar je bio
organizator akade mija, seminara, pružao je stručnu pomoć radnim organiza cijama, mesnim
zajednicama, seli ma, priređi vao koncerte ozbilj ne muzike, kombinovane umetničke večeri,
spektakle, sni mao specijalne emisije, organizovao rad filmske tribine, organi zovao posete
pozorištima, bio uključen u rad sa omladinom preko specijalizovanih programa ( igranke, disko-
večeri, šou-programi, sekcije, amaterske dramske predstave i sl). U izda nju Centra za kulturu za
ove tri godine izašlo je 21 broj časopisa ''Ulaznica'' i 40 knjiga u ediciji ''Ulaznica''.
Ali posle ovako pozitivnog uvoda, po logici političke prakse, dolazi rastre žnjuće finale: '' Iako je
Centar kako smo videli, svojim programima i akcijama ušao u sve strukture društvenog života
kod nas, moramo reći da nije istovremeno teklo i njegovo samoupravno, normativno i
kadrovsko rešavanje...''. Posle toga sledi smena direktora centra, a nešto kasnije i likvidacija
ove ustanove. Neki skeptici, međutim, misle da sve mu nije krivo nerazvijeno samoupravljanje i
''zapostavljanje duvačkog orkestra'', već da je pad i krah ove poletne institucije proizvela knjiga
''Dva života jedne Živke'', koju je Centar izdao, a u '' u kojoj se lažno predstavlja naša radnička
klasa'', što je, istini za volju, bilo manje važno od činjenice da su negativni junaci ovog romana
isuvi še ličili na neke aktuelne političke moćnike. Koji su iskoristili aktuelnu hajku na ‘’Li
berale’’da, preko svojih provincijskih poslušnika, obave neke personalne obračune.
U zemlji je tada okončan obračun sa ''liberalima'', dogma se ponovo zahuktava a provi
ncija izvršava političke domaće zadatke revnosnije nego što to Beograd i Novi Sad i traže. U na
rednim godinama, stvaralačka umerenost i institucijalna disciplina pos taju obrazac. Bunt i
avangarda mladih u budućim vremenima moraće da pronađu nove stvaralačke izraze
primerene opštoj demokratizovanoj slici stvarnosti. Ova priča o usponima i padovima zrenja
ninske avangarde, mladalačkog bunta, pokušaja da se institucije otvore za novo vreme, želje da
se iskorači iz provincije, u kon tekstu našeg tadašnjeg komunizma, paradigmatična je i, ko zna,
možda i poučna. Jedino je sigurno da iz današnje perspektive te stvaralačke igre i iskoraci
deluju romantično i nostalgično, bez obzira koliko su akterima izgledali dramatično i značajno.
Zoran Slavić

Nailazi period u kome će komunizam prvo da sahrani svog doživotnog

predsednika, potom da tuguje a zatim, po hitnom postupku, i da
nestane. Da se izvrgne u nacionalizam, prelije u rat i svakojako
raspadanje. Zabava, kultura i socijalne delatnosti mladih naći će se
ponovo u složenim i protivrečnim, ali i znatno drugačijim okolnostima i organizacio nim
oblicima. Iz koji se intenzivnija i obimnija individualna stvaralačka produkcija javljala samo kao
izuzetak. Različita od one koja je obeležila početak sedamdesetih. Odakle nas Vojislav Despotov
još pita: Kad biste se ponovo rodili, da li bis te ponovo živeli?
Rukopis nastao u leto 2006. Redigovan januara 2011.

Copyright by Zoran Slavić