BIBLIOTEKA „MODERNA"

Urednik IGOR MARKOVIĆ

SEREN KJERKEGOR

BREVIJAR
Prema izbora PETERA ŠEFERA I MAKSA BENZEA Preveo D. Najdenović

MODERNA • BEOGRAD 1990.

PREDGOVOR .

Naslov originala: Søren Kierkegaard — Brevier .

godine. melanholična priroda ne 7 . možda. Ritam u njegovoj duši je. Fihtea. ozareno lice zaljubljenoga. žarom pesnika. okrenute ka intenzivnom beskraju. uprkos svoj njenoj strasnosti.ESTETICKO. u. pod uticajem teoloških studija. Šopenhauera. ETIČKO. Getea i Šilera. lutao između slasti i gorčine. čežnjivo sanjaju o dodiru čovekovog dna. od Kopenhagena i Jitlanda do Berlina. diveći se nemačkom duhu. RELIGIOZNO Seren Kjerkegor (1813—1855) spada u filosofe tanane. Čas je bežao od života čas se vraćao njemu. u početnoj mladalačkoj sa­ moći. U prigušenoj du­ ševnoj svetlosti njegove potištene unutrašnje oči. U Berlinu. melanholične osećajnosti. ispoljava se ličnost svojom čitavom unutrašnjom stranom i iskrenošću. osećao je u sebi bolesnu ukletost filosofa-pesnika. pokriva senka čudesne sumnje. Dolazi do veridbe. pesnička priroda može da usreći devojku? Da li. Onaj koji bira samo estetički ne dolazi nikada do tog preobražaja. Još 1830. samo slabo disanje (spiritus lenis). njegovoj unutrašnjoj beskrajnosti. Tamo upoznaje Reginu Olzen. njegova nežna. a njegovo se biće prečišćava dovođe­ njem u neposredan odnos prema večnoj sili koja svojom prisutnošću na svim mestima prožima či­ tavo postojanje. tražio mesto duševnog primircnja. Po njemu. Da li njegova ukle­ ta. Posle kraćeg vremena. a Hegela. samo u čoveku. do tog višeg po­ svećenja. u Kopenha­ genu. čita Kanta. osporava. ali ga nije nalazio.

između pro­ pasti i spasenja. godine. ucrtava put beskrajnog uzle­ ta ili konačnog pada. slično njemu. Nasuprot hegelovskom poništavanju individu­ alnosti čoveka. Time on zadobija slatku „bolest na smrt" i preko potrebnu stvaralač­ ku samoću. Što je suprotnost izra­ ženija i nesmirenija. kroz dubinu sopstvenog bića. kao posrednica između čoveka i istine. izgovaraju se celim njegovim bićem u tonu tihog ispovedanja. plan življenja za etički. Kjerkegor mu vra­ ća duševnu snagu. Kjerkegor zamenjujući estetski. Na osnovu unutrašnjih iskustava. nego ravnodušnost i zato sam i rekao da se izbor zasniva na etici". Bolest od neizvesnosti. Tek po­ sle Reginine udaje. avgusta 1841. ući u oluju i tajne ponora zagonetne eg­ zistencije. Niče. uvek spremno na nešto novo. daje od­ govor: „Poslati zlatnu vrpcu znači na istoku smrt­ nu presudu za primaoca.stoji na putu jednom normalnom. a ona jednu divnu uspomenu. dolazi do raskida. između Kjerkegora i Regine Olzen. razrešava zagonetke smrti. to je egzistencija zagonetnija i privlačnija. U neizrecivom prostoru i zatamnjenom vremenu. „strah od ni­ šta". stradanje od suviška ljubavi. učiteljica je njegove besputne sete. Kjerkegor čita tajne života. ravnodušni. Nejasnu spekulaciju zamenjuje jasnom eg­ zistencijom. Otuda njegovo glavno delo 8 . bez gri­ ze savesti. u ime Weltgeista. kroz svetu samoću. Tražeći i ispitujući pratamu ljudske egzistenci­ je. Hajdeger i drugi. zdravoin braku? Na postavljena pitanja. ona. Bergson. Mnogi pisci i filosofi njegove tragove slede. u ponorima suprotnosti vide metafizičku paradoksalnost ljudske egzistenci­ je. zadobija duševnu slobodu. Laž. kao preka ljudska potreba. Poslati prsten valjda zna­ či ovde smrtnu presudu za pošiljaoca". jer u dvojakosti postojanja. Jaspers. Mogao je. na osnovu sukoba tame i svetla. kruži čovekovo bi­ će. uspravljao je čoveka. a sa duševnom snagom i etičku toplinu. u večnoj nerazrešivosti. „Jer estetika nije zlo. Dostojevski. I 11. u bespuću rizika. u slatkoj patnji.

iz sna u javu. postaje onaj koji nemoguće potražuje. i religiozno. Ali. uime opštih ošećanja. kritiku vremena. kod Serena Kjerkegora. U stra­ danju počinje religiozno da diše. u pojedinačnom. kajaćeš se. u nepoznato. a reli­ giozni čovek ima večnost. najveći. u ovom izboru. u očekivanju večnoga. ili još određenije." Jer „estetski čovek ima trenutak. nalazi svuda samo sebe. oduvek stoje pred jednom og­ romnom kapijom rizika na kojoj piše: uđeš li. svojom nadom čiji je oblik ludilo. Duh estetičara. kao zadovoljstvo ili kao pat­ nja. već kao stalno praćenje. uslovljeni su čovekovim radnjama. uzvišenom nadom. Vito Marković . ljubav­ lju. svojom ljubavlju koja zrači mržnju prema samom sebi. kajaćeš se. a ili-ili znači-rizik. ne uđeš li. Nasuprot estetskom i etičkom izrazu. etički pobeđuje u istoriji. U stalnom prelazu iz vremena u vreme. etička je egzistencija pretežno borba i pobeda. Jer čovekova lepota. „Dok je estetska egzistencija pretežno uživa­ nje. jed­ nakom merom su sadržani. kroz opšte i bezgranično. I estetsko i etičko. ne­ svakodnevni podvig. osva­ ja večnost. Uvek pred tobom stoji tvoje — ili-ili. čoveče. naravno. obič­ no. Čovek sabira dušu i postaje veliki svojom mudrošću čija je tajna glupost. svezu snagu budućnosti. njegov svet estetičara uporedo stoji sa sve­ tom etičara. I to ne kao prolazni trenutak. Duh etičara. u očekivanju večnoga. Tu bezmerja nema. Religiozna egzistencija jeste stradanje. opet. okrenut lepoti i uživanju. staje u etičko. staje u religiozno. stoji reli­ giozno. i etičko. na živ i nezaboravan trenutak. uslovljeni su verom. Njegovo se vreme svodi na kratko vreme. a etičko sa svim svojim zahtevima.nosi naslov „Ili-ili" (1843). moral i verovanje. i zajednici. I estetsko. u svetu snage. okrenut istoriji." Ceo obim estetskog.

.

jedno zaista retko hrišćansko vaspitanje. Živeo stvarno. gotovo u svačem. utoliko pre u zabludama. u mnogočem. Pa sam. čije naznačenje i značenje nisam razumeo uprkos najna­ pornije refleksije. izuzetna mogućnost. ni­ ti kakav dubokoumni duh. dete i mladić najma­ nje . vidovnjak.SAMOPOSMATRANJE I SHVATANJE ŽIVOTA Da kažem nešto o sebi: ja nisam. nikakav reformator. U životu sam bio bacan tamo-amo. . . čija dubina nalazi jedini pravi izraz u to­ me što mi je podarila ogromnu spretnost da se skrivam iza prividne veselosti i životne radosti. sa­ svim svoj dialektički odnos prema hrišćanstvu.. duhovnu obda­ renost (naročito fantaziju i dialektiku) i obrazo­ vanje u izobilju. Jedno sam samo saznao: da mi je najpravilnija namena života bila u pokajanju. koja je možda sve razumevala. ka­ ko to možda vreme traži. Čovek stvarno ja bio nisam. što niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan. me­ đutim.. Od 11 . jedan enormni razvoj kao posmatrač. Je­ dina mi je radost bila. Ne. prorok. Još od detinjstva bio sam pod vlašću ogromne sete. bio sam iskušavan. ukoliko se mogu prisetiti. bio i na putu pro­ pasti: tako sam bio sam u svojoj dvadesetpetoj go­ dini zagonetno razvijena. avaj. izuzev pod opredeljenjem: duh. Ja sam imao svoj žalac u mesu. nipošto. ja i nisam. ja sam — dozvolite — ja sam u izuzetnoj meri iz­ raziti policijski talent.

već naprotiv kletva. nepogrešni zakon tumačenja svih fenomena. I samo kadikad nalazio sam nešto utoljenja u pomisli. obdaren gotovo drskom verom da sve mogu. koji mi je nametnuo jedan novi. Naslutio sam tada da duboka starost moga oca nije nikakav Bo­ žji blagoslov. strahoviti preokret. U tom se desio veliki zemljotres. da je mome ocu bila namenjena teška dužnost da nas smiri utehom religije. u apso­ lutnoj poslušnosti. Moralo je biti nekog greha na celoj porodici. naše porodice samo zato postojale da se međusobno satru. . moćnom Božjom rukom iskorenjena. a samo jedno ne: da budem.detinjstva bio sam vaspitan u poslušnosti. neka kazna morala je na njoj počivati. slobodan kao ptica. nesrećnika koji je trebalo sve nas da nadživi. Osetio sam tada kako oko mene tišina noći narasta kad sam nesrećnika u svom ocu upoznao.— venac jedan na grobu svih svo­ jih nadanja. kao neuspeo pokušaj ugašena. Da nas sve pripremi na pri­ jem u jednom boljem svetu ako u ovome čak i sve izgubimo. Valjalo je ona da iščezne. ako nas snađe kazna koju jevreji stalno svojim neprijateljima žele: da je sećanje na nas potpuno iščezlo. da su izuzetne duhovne moći. pa ma­ kar jedan jedini dan. Najzad sam bio sam sebi pokajnik. ili oslo­ bođen okova sete u kojima me držala neka tuđa sila.

okrenuta lica. veličan u svom spomenu! Srećni Solomone. a divljenje ga je učinilo pesnikom. izabranika među carevima! Tako je Solomon živeo srećno kod proroka Natana. jer za to nije imao nikakve prilike. Moć i velika dela njegova oca nisu ga odu­ ševljavala za delo. pesnik bio ljubomoran na svoga junaka. obećanje buduć­ nosti. ovo je bila tvoja sreća! — U iza­ branom n a r o d u . On je umeo da razlikuje istinu od laži i da mudroga vladara učini slavnim. . . Tada uzri on Davida u skrušenosti srca. San njegov manje je poznat. međutim. Zar ima. jer je on izabranik. Jedne se noći probudi on. većega blaženstva simpatije nego što je smeti voleti svog oca po si­ novljevoj želji. prijatelj Boga. hvaljen u životu. On se plaši da to nije zlikovac koji će mu ubiti oca. začuje krik očajanja iz duše po13 . sin je bio blažen u svojoj odanosti ocu. ponos zemlje. Zbog onoga koga najviše volimo. sin cara. kome najviše dugujemo: približiti mu se nauznak. . međutim. jer je čuo nekakav pokret tamo gde je otac spavao. onda je to stid zbog oca svog. On se prikrada bliže.SOLOMONOV SAN Dovoljno je poznata Solomonova presuda. da se ne bi njegova sra­ mota videla. . Ako je. Ako postoji kakva patnja zbog simpatije. bio je on sin c a r e v . a još uz to imati sreće đa se smemo ponositi njime. Utom poseti jednom mladić svog kraljevskog oca. Ali su ga ona oduševljavala za divljenje. Obuzima ga strah. snaga na­ roda.

On je postao požudan. On je mogao mnogima pomoći. međutim. iskrenost č i s t o g a pred Bogom nije bilo objašnjenje. avgasta 1835. privučena njegovom mudrošću. I da se mora biti bezbožnikom da bi se postalo bogoizbranikom. došla kraljica Istoka da ga poseti. I san sluti da Bog ni­ je Bog pobožnih. 1. da za kaznu mora nositi purpur. ali ne i junak. Kao neki onemoćali starac sedeo bi on u svom haremu dok ne prhne veselost i ne poklikne: „Udrite u cimbale. samo ne sebi. od Boga oturen. Strah ga je obuzimao kad je po­ mišljao šta to znači biti Božji izabranik. Ali ne miruje. Onemoćao ponovo se vraća u postelju. To znači: u smelim obmanama i čudnim izmišljotinama fantazije ženstveno slab. ali ne i molitvenik. natprirodno snažan. On je slutio da prisnost svetitelja sa Bogom. njegova duša postade bogata.kajnika. ali ne i uspra­ van. On sanja da je Da­ vid bezbožnik. I on se tetura kroz život snažan. ali ne i vernik. I mudri odgovori tecijahu sa njegovih usana kao divna izmirna sa drveća Arabije. Jer se snaga njegove volje preuznela nad onim što je premašalo snage mladića. već da je potajni greh bio tajna koja je sve objašnja­ vala. da nije mogao nositi ni svoje vlastito telo. On postaje mislilac. Kao što je David ležao skrušena srca. za­ spi. da je osuđen da vlada. oštrouman u tumačenju misli. već Bog bezbožnih. tako je Solomon ustao sa ležišta svog. I Solomon postaje mudar. Do­ šlo je. A ova protivrečnost i jeste užas sna. On postaje propovednik. On je postao skrušen. (Dvaestdvogodišnjak) 14 . osuđen da sluša blagosiljanja naroda dok mu potajno i skri­ vena pravda Gospodnja sudi. o žene!" Ali kada je. da je carsko ve­ ličanstvo gnev Božji nad njim. do razdora u njegovom životu. već sneva. igrajte mi. ali njegov ra­ zum beše skrušen. I Solomon tako oslabi. ali ne i pokajan.

Ja sam često jeo plodove sa drveta saznanja i često se naslađivao njihovim prijatnim ukusom. Izgleda mi kao da nisam pio pehar mudrosti. pa čak i biskup Minster. Onako kao što je Bog stvorio svet ni iz čega. već se u nje­ ga u t o p i o . čime sam tako­ reći urastao u božanske. . one ironije života koja se javlja u sferi saznanja i zapoveda istinitome saznanju da otpočne sa nesaznanjem. To je ono što nisam imao: da živim potpuno čovečjim životom. da meni ne daju za pravo. izuzev saznanja koje prethodi svakom delanju. . ne ostavljajući nikakva dublja traga u meni. Moje je stanovište: naoružana neutralnost. Tragično je ono što se pokazuje u nemogućno­ sti da imamo nekoga kome bismo sebe učinili ra­ zumljivim. Ali je ova naslada trajala samo u trenutku saznanja. Tek kad je čovek sam sebe prisno razumeo i video samo svoj hod na svome putu. 15 . da vidim šta upravo hoće Bog da činim. Ovo je tako divno izraženo u knjizi Postanja kad Adam daje ime svim životinjama. a ne samo životom saznanja. a ne šta treba da z n a m.Ono što mi u najdubljem osnovu nedostaje je­ ste da budem načisto šta treba da r a d i m . ali nijedno za sebe ne nalazi. Pre svakog drugog saznanja moramo samog se­ be upoznati. Ljudi me tako malo razumeju da ne razumeju ni moju žalbu što me ne razumeju! Da ja imam pravo. već nešto što je spojeno sa naj­ dubljim korenom moje egzistencije. nešto što niukom slučaju nije moje vlastito. znamo svi — pa čak i ja. . Valja naći istinu. tek se onda on oslobađa onog dosadnog. na čemu ću se čvrsto drža­ ti ako se i ceo svet stropošta. . to u osnovi razumeju svi. moju istinu za koju ću živeti i u m r e t i . ta­ ko da osnov za građevinu mojih misli ne bude ta­ kozvano o b j e k t i v n o . tek onda njegov život stiče mir i značaj. . kobnog s a p u t n i k a . O čemu se radi jeste da razumem svoje naznačenje. .

Ja hoću da skrenem pažnju -ljudima na njihovu vlastitu ruševinu. A to sam naučio od Sokrata. Serene Kirkegarde? — Sasvim pro­ sto: ja hoću poštenje. dođe li kontrapunkt. Mart 1855. Postoji samo jedan jedini čovek koji ima uslova za stvarnu kritiku moga rada: to sam ja. . Ja hoću da upozorim ljude da ne ćerdaju i da ne rasipaju ž i v o t . . (Godina smrti) Šta ja hoću. Koji je to put kojim moramo svi i ć i . na kraju krajeva.Svaka je istina samo do izvesnog stupnja isti­ na. . o kojoj u svo­ joj polemici nisam vodio računa. ona postaje neistina. . Pređe li taj stupanj. Ako oni to neće milom. Svetina je to. Preko mosta uzdisaja u večnost. . Zadatak je moj da izvršim reviziju odredbe pojma „hrišćanin". nateraću ih silom.

makako neznatno obdaren. Običan izraz. pokretan je samo na površini. svi se slažu. menja ukoliko je pretstava o za­ dovoljstvu različita. naprotiv. Ko. Ko u i o d estetskoga. Svaki čovek. Ko međutim kaže da hoće da uživa život. mnoštvo duhovnih darova. ako dospe do svoje visine. ali tako da taj uslov nije samom ličnošću postavljen. naravno.ESTETSKI I ETIČKI STADIJUM Šta znači to živeti estetski. taj živi estetski. ma kako podređena položaja u životu. Manjeviše ovaj se izraz. Etička ličnost je kao tiha voda koja ima du­ boko korito. ono što on jeste. Ovi darovi mo2 Brevijar 17 . da da računa o sebi. k r o z i za estetsko u sebi živi. taj stalno potčinjava svoj život izvesnom uslovu ili van ličnosti ili u samoj ličnosti. za pretstavom o zna­ čenju i svrsi života. Neću sporiti da estetski život traži. u dubljem smi­ slu. Tako i onaj koji estetski živi. ima prirodnu potrebu za jednim shvatanjem. Ko estetski živi. Jer neprekidno živi u trenutku. Ali u tome da život treba uži­ vati. etičko je u čoveku čime on postaje što postaje. Jer on o sebi zna samo u izvesnom relativitetu i u okviru izvesnog ograničenja. koji se u sva vremena i od svih sta­ dija čuje. Geslo estetičara glasi: in vino veritas. a šta znači to živeti etički? Šta je estetsko u čoveku. glasi: život treba uživati. a šta etičko? Na ovo bih odgovorio: estetsko je u čoveku ono čime je on neposredan. taj ne može. estetski živi.

I to ti je uteha. sve mu upravo pripada podjednako slučajno. onda on nije u tebi našao pra­ voga čoveka. već fizički neposredno određena. a nešto bitno. Časnog duhovnog oca obmanjuješ svojim bratskim celivom. Ali i kod najduhovitijeg estetičara duh nije određen kao duh. iskusan u zadovoljstvu. te ti je nemo­ guće da ga objasniš. ironičan. međutim. ali ako želi da razume svoj život. I to što si.. Jer dokle čovek estetski živi. uži­ vanja najbolje je da se obrati tebi. naime. već neposredno. Ti po­ stojiš stalno samo u odnosu. Pa ipak nikome nije pošlo za rukom da te upozna. da budu neobično razvijeni. Ova je razlika.raju. Razlike mogu da budu neobično velike — od potpune bezduhovnosti do najvišeg stupnja duhovnoga. da se duh ne može odrediti kao duh. ti si samo u tom odnosu. Slažu se. dobar posmatralac i dialektičar. Prema tome. Tvoja se delatnost sastoji u tome da sačuvaš svoj skrivnik. prema okol­ nostima. sprečiti da neko u tebe prodre i dah ti oduzme. Ti ustvari i nisi ništa. Estetska ličnost posmatra samu sebe u svojoj konkreciji i razlikuje dakle inter et inter. Ona primećuje da joj nešto pripada slučajno. očas se pretvaraš u sentimentalnog pastira. Ti si duhovit. svi se stadiji ipak u bitnome slažu. već kao sposobnost. tajanstvena prilika. Ko hoće da izuči veštinu.. krajnje relativna. Tvoj se život drobi u pojedinostima. Ti veliš da je život maskarada i da ti je on ne­ iscrpni izvor uveseljavanja. Pružiš li čežnjivo nekoj pastirici ruku. . po sredi je samo nedostatak energije ako se estetska ličnost uporno drži ove razlike. Otuda nema j a s n o s t i . u tome. Ličnost nije duhovno. . Ovde imamo shvatanje sveta koje uči da 18 . ti si sentimentalan. jer je tvoja maska naj­ zagonetnija od sviju. Ma kolike bile razlike u okviru estetskoga. Svako je tvoje objav­ ljivanje obmana. Ti si sam ništa. Kakokad. ali su ipak oni sputani. šta više. Ali pored svega toga ti živiš u trenutku. ti umeš da računaš sa tre­ nutkom. Ti možeš samo na ovaj način di­ sati.

uopšte uzev. samo jedno neposredno blago. ali tako da on nije postavljen samom individuom. Kad zamislim mladu devojku koja voli svom dušom svojom. Ovde ću pomenuti i jednu vrstu zaljubljenosti. ali ih ona ubrzo obmane .je zdravlje najdragocenija vrednost oko koje se sve okreće... uživanje. Idemo dalje i ponovo nalazimo shvatanja ži­ vota koja uče da život valja uživati. . Zato vi­ dimo da je ovo shvatanje života retkokad sprovedeno. Takav je slučaj kada sadržinu života sačinjavaju bogat­ stvo. filosofski talenat. Nađe se. onda opet imamo shvatanje života čiji je uslov van ličnosti. . O n o na čemu ona izgrađuju svoj život je­ ste nešto p o j e d i n a č n o . Uslov za ovo leži u samoj individui. Malo veći poetski oblik ima isto shvatanje kad kaže: lepota je nešto najuzvišenije. određuje kao talenat. a to objašnjavaju ova19 . Ova estetska shvatanja sveta liče jedino na dru­ go po tome što imaju izvesno jedinstvo. Lepota je. Oba shvatanja života slažu se u tome da život treba uživati. plemstvo itd. umetnički talenat. Ali je sam talenat za zadovoljenje u životu uslov koji ipak nije samom ličnošću postavljen.. Mi idemo dalje i nalazimo shvatanja života koja isto tako nalaze životni smisao u zadovolj­ stvu. izvestan sklad: to je o d r e đ e n a stvar oko koje se sve okreće. I ovi uče: uživaj život. ipak tako da ga nije sama ličnost postavila. traži se u upražnjavanju o v o g talenta. Zado­ voljstvo u životu. Možda se ne ostaje pri talentu u nje. već se on svestrano kultiviše. slava.. kad za nju ništa. Z a t o se taj život ne drobi kao život onih koji ga zasnivaju na raznoli­ kosti. Ovde se ličnost. govoj neposrednoj datosti. doduše. ama ništa ni na nebu ni na zemlji sem njega važnosti nema. čije srce nema druge želje do njemu da pri­ pada. međutim. Postoji praktični talenat. ali uslov za o v o nalazi se u samoj ličnosti. čije oko ne zna ni za kakvo drugo zadovoljstvo do ljubljenoga da vidi. često mlada devojka ili mlad čovek koji se prse svojom lepotom. ali im uslov za ovo leži van ličnosti.

ne pitajući se da li je on stvarno umeo umetnički da uživa u njemu. jedan od tvojih carskih prohteva: da nikad ne uzmičeš pred mišlju. nikakvo zlato i srebro. pak. U samom zadovoljstvu ličnost je neposredna. I makoliko ono utančano i rafinovano. užasnut ustuknuti pred takvom 20 . pa ipak se počešće nađu ljudi koji tu nešto petljaju. Retkokad nalazi se ovo shvatanje života sprovedeno u velikom stilu. te će se zato i njihov život iscepkati u beskonačnu raznovrsnost. ali ne manje užasno. koji je bio okružen ogromnom svitom dragovoljnih slu­ gu zadovoljstva. samo po sebi raznovrsnost. No ipak je i to jedna vrsta odbrane kad se ne obraća pažnja na ono š t a je on učinio. Pošto smatram da je korisno uvideti kuda vodi ovakvo shvatanje života i kad mu sve ide na ruku. ona je ipak trajno nepo­ sredna. To se može učiniti za sebe. Biram za ovo onog svemoćnog čoveka. nikad od nje da se užasneš. kome se svet poklonio. dostigli sreću i radost za kojima su u životu žudeli. Za to nije po­ trebna nikakva carska garda. nikakva blaga sveta. cara Nerona. sasvim tiho. Pa ipak se u istoriji naiđe na ovaj ili onaj takav slučaj. Oni u takvom trenutku kao da na svetu odmeravaju svoju snagu i lako dolaze u iskušenje da sami sebe nadmaše. pa čak i sam Neron. ličnost je neposredno u njemu. jer živi u momentu . dakle. I makako složena u ovom odnosu ona bila. To je. onda pomišljaju kako bi oni možda. Zadovoljstvo je. da su nešto uslovi ostali u njihovoj vlasti. Ja znam vrlo dobro da ćeš i ti kao ja i svaki drugi čovek. Ti si se jednom sa uobičajenom drskošću izjasnio da se Neronu ne može zameriti što je zapalio Rim kako bi dobio pretstavu o po­ žaru Troje. naročito kad ih neko sluša. Možda nemaš nameru da braniš Nerona. U zadovoljstvu živi ona neprekidno u trenutku. A kad potom nestane uslova. prikazaću jedan takav lik.. . ja znam da je ova dr­ skost misli nešto što se često nalazi u mladih ljudi. ma koliko smišljeno ono bi­ lo.ko: živi za zadovoljstvo. potpuno sam. Međutim. Tako je pametnije.. već k a k o je učinio. .

možda će ti se to učiniti kao suviše blaga reč. Ipak ja nisam blag sudija. u jednom drugom smislu. Ali setnim po­ staje čovek samo svojom rođenom krivicom. biti za tebe svakako vrlo neprijatno obaveštenje. Bude li se ovo dogodilo. Ja zamišljam. već pre svega onda kad polazi da utoli svoje prohteve. ali pored svega svog velikog iskustva on je još uvek dete ili mladić. Ipak ću ovde odmah iz predostrožnosti primetiti da čovek može imati brige i nevolje. Ja nadovezujem na jedno staro crkveno učenje koje je setu uračunavalo u smrtne grehe. ophrva ga malaksalost. onda će doći čas kada će sjaj prestola. pa da opet to bude lepo i istinito. Ovo će. da mu duša sazri.razuzdanosti. u naj strožijem smislu. sit je svakog mogućeg uživanja. Ja ipak ne bih nikad mogao savetovati čoveku da se. jer skroz na skroz menja tvoje shvatanje ži­ vota. Otuda dobro razumem zašto ti je ovaj izraz blag. staroga sladostrasnika. . sa mladošću je svršeno. isti­ na. lakoumnost je iščezla. Jer samo u trenutku zadovoljstva na­ lazi on pokoja. Sva pamet ovoga sveta dovija se da izmisli nova zadovoljstva. dakle. Biti setan znači za naše vreme nešto veliko. Onda se u njemu nakuplja duh kao tamni oblak či- 21 . traži viši oblik egzistencije. šta više talko velike da ga možda celoga veka mogu pratiti. pa ipak traži ona prodor. . Otuda se maša zadovoljstva. Ni­ je on okružen svojim liktorima samo kad se pe­ nje na svoj presto ili kad ide u senat. Ovakav život. A za to baš nema on snage. mada ja. ali ne dolazi do prodora: on biva stalno obmanut. ako se ne va­ ram. pouzda u to kalko je on dovoljno jak da i sam ne postane nekakav Neron. Zamišljam ga nešto starijeg. Kad trenutak iščezne. učinio je. ni­ kad ne osuđujem čoveka. On­ da mu oni krče put za otimački pohod. iskažem šta-po mom mišljenju čini suštinu bića Neronovog. Neposred­ nost duha ne može da se probije. S e t a je bila Neronovo biće. Ali veruj mi: izraz nije blag. naime. Ako ja. već i s t i n i t . njegova moć i vlast potamneti. makako pokvaren bio. Duh stalno nastoji da se probije.

pa ipak je samo njegovo najintimnije biće — strah. Sretne li ga takav pogled. Otuda hoće da bude zagonetka svima i njihovim strahom da se naslađuje. On se ne pojav­ ljuje ponosan u svome carskom dostojanstvu. Otuda ovo carsko smeškanje koje niko ne ume da shvati. Svet cepti pred njim. I nov gnev se nabira. Duh bi u njemu da prodre. on hoće strah da ugoni. Uskoro ga ni to ne uveseljuje. Samo kada svet pred njim drhti. onda njegovo oko proždire čoveka koji se usudio da ga tako pogleda. On spaljuje pola Rima. Kao da ga ovaj čovck magijom skamenjuje. Otuda pred čovekom ovaj strah. pa ipak ih obuzima užasan strah: možda je ovo osmehivanje njihova smrtna presuda. Žena jedna prilazi njegovom prestolu. Samo u času zadovoljstva nalazi on razono­ de. koji ni u času gneva ne prestaje. Ljudi pristupaju njegovom prestolu. Isto tako i svaki nehotič­ ni pogled. koji je u Nerona isti sa svima ljudima ovoga kova. Postoji još jedno veće zadovoljstvo: da zastrašuje ljude. Zato njegovo oko seva tako da zastrašuje. može zastrepeti od pogleda najbednijeg sluge. On. A ovaj strah ga uveseljava. On nije on sam. On neće da imponuje. On je sam sebi zagonetan i strah je njegovo biće. on se na njih prijateljski osmehuje. stišan je. a duh biva potisnut. ali patnja ostaje ista. slab.ji gnev tišti njegovu dušu i pretvara se u strah. pa ipak se ona onesvešćuje od straha: možda ju je ovaj osmeh već izabrao za žrtvu njegovog sladostrašća. On je besomučan. Rima. On joj se milostivo smeška. razume po­ gled i — sa ovim čovekom je svršeno! Neron nema na savesti nikakvo ubistvo. Onda nema nikoga ko bi se usudio da ga dokopa. Otuda izgleda kao da svaki pogled hoće da ga spu­ ta. samog sebe u svojoj svesti da ima. jer ova slabašnost još više uzne22 . Jer se iza oka nalazi duša kao neka pomrčina. car. nemoćan puzi on. Hulja stoji uz skute cara. neslobodan u sebi. Dete neko koje ga drukše pogleda nego što je on navi­ kao može da ga užasne. Možda će se raspući zemlja i oni survati u ponor. ali duh potresa novi strah.

Može se raditi. on će odgovoriti: ne znam. pa ipak je on car Rima i drži u ruci svojoj život ljudi. Neposrednik je bitno srećan. . ona je otklonjena.miruje. Neposrednik ne može da shvati nesreću.da se dete ubije pred očima majke ne bi li video njeno očajanje koje pruža nov izraz nje­ govoj strasti za uveseljavanje. A t o je izvor svih grehova. pruža. da sa­ mog sebe preobrazi. Pa to je u stvari drugojači izraz za istu stvar kad Kaligula želi da glave svih ljudi vise na jednom vratu kako bi ih jednim udarcem uništio . iscrpeno je. a sad bi duh da se sabere iz ove rasejanosti. Njegova je duša malaksala. On izgleda kao samrtnik. Dođe u životu čoveka čas kada je neposrednost takoreći sazrela i kada duh zahte jedan viši oblik. u kome bi se kao duh dojmiti mogao. Ako zapi­ tamo setnika kakav je razlog njegove sete. njegovo je disa­ nje iznemoglo. taj zna zašto se brine i pašti. on može samo da je sluti. pa ipak on ne može da diše ako zanemi. š t o svet. upravo greh instar omnium. ne umem da objasnim. Neposrednost je sreća. onda nastupa seta. Shvatanje sveta neposrednosti jeste sreća. Ne dogodi li se to. Jer seta j e greh: n e h t e t i d u b o k o i p r i s n o . jer u neposrednosti ne­ ma protivrečnosti. dok briga kod brižnika nije otstranjena samim tim što on zna zašto se brine. Samo šala i igra misli mogu za časaik da ga oži­ ve. Zato je nesreća jača od 23 . spreči li se i potisne uzmah. Ali je seta greh. Šta je seta? Seta je histerija duha. On bi mogao na­ rediti. . šta je to što ga tišti. može se latiti nevinijih sredstava nego Neron: seta ne uzmiče. Mnogo što može se preduzimati da se na nju za­ boravi. međutim. Ima nečeg neobjašnjivog u seti. Ličnost bi da postane svesna sebe u svojoj večnoj važnosti. Njegov je odgovor sasvim tačan. Kao neposredni duh vezan je čovek sa vascelim zemaljskim životom. Koga mori briga i neraspo­ loženje. Jer čim on prozre svoju setu. U tome je beskrajnost sete. Da nije car Rima on bi možda okončao svoj život samoubistvom.

. ako nečeg dubljeg u njemu nema. . .. duh živahan. zdravlje ti je izvrsno. Tako si stalno izvan sebe sama: naime u oča­ janju. sumnja isključivo za misao . U spoliašniem odnosu ništa ti se uostalom i nije do­ godilo. nisi po­ stao nesrećan što ti je devojka ljubav ismejala. Otuda se sumnja nalazi u diferenciji. već očajanje u mislima. utančaniji i finiji od s v i h . Prema svojoj sumnji odnosim se ia što je više moguće bezlično. Još uvek imaš u svojoj vlasti sve momente za estetsko shvatanje života: imaš imanja. To nije nikakvo aktuelno očajanje.. on će možda. I o n o je jedno shvatanje života. Pa ipak očajavaš. Sumnja je unutrašnje kretanje u misli­ ma. Ovo poslednje shvatanje života jeste samo očajanje. A ovaj o d n o s p r e m a s t r a s t i fantazije u ne­ 24 . ti si prozreo svaku sujetu. Ako mu se povrati očnji vid. onda oča­ janja nestaje. Ali on tada očajava zbog po­ jedinačnog. j e r ličnost ostaje u krugu neposrednosti. Očajanje je mnogo dublji i savremeniji izraz. nezavi­ san si. očajanje u a p s o ­ lutnome. Ako zamislim nekog umetnika — slikara na primer — koji oslepi. primećuješ da je to su­ jeta. j e r je u izvesnoj meri postalo svesno ništavosti ovoga shvatanja. Ono postoji. očajavati. Ono je poslednje shvatanje života. Ima ipak razlike između očajanja i očajanja. Tvoja je misao isprednjačila.p o s r e d n o s t i jeste očajanje. .. ali nisi dalje došao. ponekad vlada isto takva velika ravnodušnost. To nije slučaj sa tobom. njegovo je kretanje mnogo obimnije od kretanja sumnje. Sumnja je očajanje misli. Datom prilikom ti u njemu potanjaš: pošto se za trenutak odaješ uživanju. njega. Ti si duhov­ no neobično obdaren i tvoja je duša u izvesnom smislu suviše duboka da bi ti se tako što desilo. jer se tvoj život nalazi između dve ogromne suprotnosti: ponekad raspolažeš dži­ novskom energijom. Postoji j o š jedan stadijum estetskog shvatanja života. očajanje je sumnja ličnosti. . Očajanje je upravo izraz za celu ličnost.

Pesnik vidi svoje ideale. Ako. Nije daleko vreme kad će se. Još manje ima on snage da ove ideale u životu o s t v a r i . Moram sa svoje strane pri­ znati da su pesnici živeli koji su sebe našli p r e no što su počeli da pevaju. očajanje. dakle. Šta se tu bira? Bira čovek samoga sebe. Zato je pesnička egzistencija kao takva nesrećna eg­ zistencija. već u svojoj večnoj važnosti. Jer je očajanje samo izvestan izbor: sumnjati se može bez izbora. pošto je egzistencija pesnika po pravilu ljudska žrtva. Ne može mirno da ide svojim putem. a da ne bude napadnut od karikature koja ga okružuje. s druge strane. onda je istinski učinjen izbor očajanja: čovek je izabrao sebe u večnoj važnosti svojoj. Ona je nešto viša od prolaznostima ipak nije večnost. nema sumnje da se pesnička egzistencija k a o takva nalazi u tmini: to je posledica toga što se očajanje ne sprovodi. mora se to istinski i hteti. Ali. . On ne može ove idole da nosi u sebi usred životnog me­ teža. što duša neprekidno u očajanju strepi i duh svoje pravo preobraženje ne može da nađe. Raduje se i plače nad njihovom prolaznošću. Očajavanje je biranje. Ličnost se tek u oča­ janju smiruje. onda se je istinski izvan očajanja. Ne sa nužnošću. ali mora da pobegne iz sveta da bi se njima radovao. Ne može se nikad očajavati. . jer je istiniti ideal uvek stvarni ideal. Pesnički ideal je uvek neistiniti ideal. jer je nekada nužno ne očajavati. ne kao slučajnu ličnost. Ako je istinski izabrano očajanje. onda za tebe nema drugog puta do ovoga koji ti ja pokazujem: o č a j a v a j ! Izaberi. 25 . ali ne u svojoj neposred­ nosti. već sa slobodom. Ako se pak hoće. a da se to ne zahte. međutim. ili su sebe našli na taj način što su pevali. nećeš da budeš pesnik. Tek je u tome nađe­ no a p s o l u t n o .Ti si često govorio da bi sve u s v e t u radije bio nego pesnik. ali ne i očajavati. to on zao­ staje i raduje se slikama koje se u oblacima ogle­ daju. . . Da bi se istinski očajavalo. Kada duhu nije dozvo­ ljeno da se uzvine u večan svet duha.

jer ja apsolutno biram. — Zato očajavaj! Neka tvoja lakoumnost nikad više ne dotera dotle da kao nestalni duh. E t i č a r samo sprovodi do kraja očajanje koje je viši estetičar otpočeo. Jer sam ja sam apsolutno. To je i l i — i l i . kao utva­ ra luta ruševinama sveta koji je za tebe izgubljen. možda ću očajavati i nad samim so­ bom kao nad svim drugim. ja biram apsolutno koje mene bira. . ja biram samoga sebe. Jer: izaberem li nešto drugo. A šta je to što ja biram? Je li to ovo ili ono? Ne. ne biram apsolutno. Ali j a nad kojim oča­ javam jeste konačnost kao svaka druga konačnost. ja postavljam apsolutno koje mene postavlja. saznati da polazna tačka za nalaženje a p s o l u t n o g a nije sumnja. U očaja­ nju pak ja biram apsolutno. Ali šta znači to: moje j a? Ako odmah treba da nađem neki izraz. A šta je a p s o 1 u tn o? To sam ja u svojoj večnoj važnosti. Birajući apsolutno ja biram očajanje. Dakle. Kao a ps o l u t n o ja ne mogu ništa drugo izabrati do sa­ moga sebe. koje ljude nad anđelima uzvisuje. Očajavaj! Neka tvoj duh nikad više ne uzdiše u seti. . makar ga drugim očima gledao nego ranije. Ako već očajavam. Međutim j a koje biram jeste apsolutno ja ili ja u svojoj apsolutnoj važnosti. Zato još nema spomena o izbo26 .možda po dosta skupu cenu. ja postavljam apsolutno. onda bi­ ram nešto konačno. jer sam izabrao da ne biram ovo ili ono. U očajanju. Neka se tvoj duh slobodno vine u slobodu. ne­ go očajanje. evo odgovora: j a je nešto najapstraktnije od svega i istovremeno najkonkretnije od svega — to je sloboda. dakle. Ja biram a p s o l u t n o . Ovo mogu i drukše reći:. Ono zašto se ja zauzimam u svome i l i — i l i jeste etičko. Neka ti se svet ponovo javi lep. Apsolutno pak biram upravo zato.

Tada je duša videla najuzvišenije — nešto što smrtno oko ne može videti i nešto što se nikad zaboraviti ne može. onda on neće doći lako do jed­ nog i l i — i l i . onda ovaj izbor. već o re­ alitetu d a se bira. Ako čovek estetski izmeri mnoštvo životnih zadataka. već biti ja. Kad se sve stiša oko čoveka. makoliko on bio značajan. s druge strane. neka devojka sledi izboru svoga srca. Čovek nije postao nešto drugo nego što je bio. pri­ ma samoga sebe.ru nečeg. ili. Do ove tačke čovek čoveku može pomoći. To bih želeo da te osvestim. onda se umanjuje značaj koji čo­ vek za čoveka može imati. Jer on je potpu­ no neposredan. Ako. Jer samoodredno u izboru nije 27 . Ako se pak dovde dođe. Estetski izbor je potpuno neposredan i utoli­ ko nikakav izbor. on je nji­ hovoj duši dao idealnu sliku koja oplemenjuje nji­ hovo biće. Oni nikad ne zaboravljaju ovaj utisak. ni spomena o realitetu biranja. Pa ipak ni ovaj trenutak. A to može svako ko hoće. šta više. Tada prima duša vi­ teštvo koje vavek oplemenjuje. svečano kao zvezdana noć. onda se ona ne susreće sa izvrsnim čovekom. makoliko uostalom lep on bio — nije u strogom smislu nikakav izbor. najsiromašnija ličnost s v e kad je izabrala samu sebe. neko tiho dostojanstvo koje se nikad potpuno ne gubi. U jednom ranijem pi­ smu ja sam primetio: biti voljen to je kao kad se biću čoveka podari harmonija koja se nikad vi­ še ne gubi. Kao što naslednik — pa bio on naslednik svih blaga ovoga sveta — ništa ne dobija do svoga punoletstva. već on postaje — on s a m . dakle. već sa samom silom večnom. nije ništa prema trenutku izbora. Ima ljudi koji to što su nekad imali prilike da licem u lice vide ne­ kog velikog čoveka smatraju za izuzetnu vrednost. ili se gubi u raznovrsnosti. Sad kažem da biranje daruje biću čo­ veka neku svečanost. Jer nije veliko biti ovaj ili onaj. To je kao kad bi se nebo otvorilo. kad je duša u celom svetu sama sa samom sobom. tako ni najbogatija ličnost nije n i š t a pre nego što izabere samu sebe. I čovek bira sama sebe. dok je.

Ko se stavlja pod suprotnost dobra i zla. Jer se. taj bira dob­ ro. Pitanje je u tome: pod kakvim se uglom hoće da posmatra i živi celi svoj život. Ti uvek misliš relativne razlike . Jer nije zlo u e s t e t ­ s k o m . Ovim nije nipošto umanjeno značenje d o b r a i z l a . već u indiferenciji. Misli celu istoriju: ti misliš neizbežno kretanje ide­ ja. I zato se. ne može birati i z 1 o. Time je njegova egzistencija doduše postavljena. Čime uopšte razlikujemo d o b r o i z l o ? Mo­ že li se ova razlika zamisliti. D o b r o je ono što u sebi i za sebe postoji. misli najapstraktniju. zlo. To je izbor kojim se stav­ ljamo ili ne stavljamo pod suprotnost dobra i zla. ali baš zbog toga i ne razlikujem između dobra i zla. ne odlučuje se da li se hoće dobro ili. ali je d o b r o sasvim apstraktno. . A to je sloboda. pa se zato u sledećem tre­ nutku može nešto drugo izabrati. . D o b r o je naime d o b r o što ga ja hoću. niti srozano na subjektivnu odredbu. što se tek docnije ispostavlja. Misli što hoćeš. taj možda bira d o b r o . mada je izabrao d o b r o . Tek kada samog sebe izabe­ rem. tojest je li ona misli pristupačna? Kad mislim. Ko bira etičko. ti nikad ne misliš pod odredbom d o b r a i z l a . ali nikad ine misliš pod odredbom d o b r a i z l a . U ovom izboru. Misleći ja postajem i beskonačan. što još ni­ pošto ne znači da birač.etički naglašeno. postavljam samog sebe beskonačno apsolut28 . izbor konstituiše etičkim. Naprotiv: time je izrečena apsolutna važnost ove odredbe. bira se samo: da se hoće. A samim tim je već postavljena razlika iz­ među dobra i zla. ja sam u odnosu prema onome što mislim. ina­ če nije to. Odlučuje se o htenju. Moje i l i — i l i ne znači na prvom mestu iz­ bor između dobra i zla. kao što sam već rekao. misli najkonkretniju od svih kategorija. Ono je izraz slobode. jer ja išče­ zavam u apsolutnom. dakle. ali ne apsolutan. pošto se ne bira apsolutno. samo za trenutak bira. Isto tako je i sa z l o m : ono jeste ukoliko ga ja hoću. postavljeno od ono : ga što u sebi i za sebe postoji.

iako samo izvođenje reči ukazuje na unutrašnji odnos. u kome su postojeći zakoni sasvim različiti od onih sa kojima su se u ovom svetu upoznali. već od čoveka. Ono neće ni e s t e t s k o da uništi. Ako se čovek plaši providnosti. Etičko se uopšte posmatra sasvim apstraktno. jer sam ja sam a p s o l u t n o i samo sebe sama mogu apsolutno izabrati. Ono ne čini ličnost drukčom nego što je. A ovaj apsolutni iz­ bor mene sama jeste sloboda. već da ga rasvetli. Otuda opiranje da mu se potpuno pre­ damo. Tek kada sam samog sebe izabrao. Otuda pred njim potajna jeza. što mi spada u dužnost ne 29 . jer nismo sigurni kuda nas vremenom može odvesti. ali su ličnost i etičko međusobno tuđi. Etičko se određuje kao dužnost. Tako se neki ljudi plaše i smrti. Razlog strahu od smr­ ti jeste nenaklonost ličnosti da sama sebi bude pro­ vidna. Ovde bih potsetio na odredbu koju sam ranije dao o etičkome: e t i č k o je to čime čovek postaje ono što postaje. ako se hoće. Prilično je čudnovato da se pri reči d u ž n o s t obično misli na neki spoljašnji odnos. on će stalno dzbegavati etičko. Lako je. postavio sam apsolutnu razliku: naime razliku između dobra i zla. Tako je i sa etičkim. uvideti besmislenost takvoga straha. vrlo ružan i dosadan. prirodno. te kada e t i č k o ne bi imalo dub­ lje veze sa ličnošću bilo bi teško braniti ga pred e s t e t i č k i m .nim. već u njemu vidi svoj zadatak. koje upravo i ne želi ništa drugo do prozračnost. jer imaju o njoj samo tamne i nejasne pretstave da će duša sa smrću ući u drugi poredak stvari. Ova konkrecija ne gasi e t i č k o . Ali to ne zavisi od dužnosti. Ne sporim da ima ljudi koji ne odmiču dalje. Život ličnosti je. vidi ono iz čega treba da stvara i šta da uobličava. Jer valj­ da to što ja negujem. Etičko se posmatra kao nešto tuđe ličnosti. a dužnost opet kao zbir pojedinačnih propisa. Da bi čovek živeo etički potrebno je da bude svestan samog sebe tako prodorno da mu ne umiče nijedna :slučajnost.

Ukoliko je čovek dublje etički zasnovao svoj život. ja nisam o p š t e . s druge strane. On stvara od sebe opšteg čoveka. Kad se je čovek. jer mu je ona izraz njegovog naj­ prisnijeg bića. E t i č k o apeluje tre30 . jer bi onda postao ništa. . onda je to znak da se ličnost sama u sebi orijentisala. On je takoreći odeven svojom dužnošću. dakle nešto opšte. Ko posmatra život etički ne vidi u njemu o p š t e . Jer odredba dužnosti osta­ je i dalje u snazi. . svakog časa da zebe da li ju je ispunio. Otuda prava etička ličnost ima u sebi mira i pouzdanosti. nešto samo za mene. onda se on udubio u e t i č k o. već time što će je obući i nju op š ti m tražiti. Pravilno upućeni etos čini individuu beskraj­ no sigurnom u sebe. te neće juriti bez daha za svojim dužnostima. naravno ne time što će svoju konkreciju svući. koju individualni život nosi u sebi: da je on istovremeno i i n d i v i d u a l n o i o p š t e . neprestano da se savetuje sa drugima šta mu je duž­ nost. . Dužnost je opet. dakle. na taj način. . T e k kada je sama dužnost ono što je opš t e . Za ovog čoveka dužnost se neće iscepkati u niz pojedinačnih odredbi. dok se ličnost javlja kao jedin­ stvo opšteg i pojedinačnog. jer nema dužnosti van sebe nego u sebi. niti da­ je sama sebi ovaj zakon. Dužnost. Ako. To je tajna savesti. stoji u najprisnijem odnosu prema meni samom. I ko etički živi. Kada se tako shvati dužnost. već kao mome pravom biću. nešto poje­ dinačno. to ne mogu ni vršiti duž­ nost. Niti je ona bez zakona. pa ipak je to dužnost. naime. utoliko će manje osećati potrebe da svakog trenutka govori o dužnosti. Ovde se javlja ličnost u svom najpunijem važenju. dok nepravilno uočeni — bes­ krajno nesigurnom. Dužnost je o p š t e što se od mene traži. već unutrašnji imperativ. izražava u svom životu o p š t e .kao slučajnoj individui. Ja ne mogu da zamislim nesrećniju i mučniju egzistenciju nego kad čovek vidi svo­ ju dužnost van sebe. pa se ipak stalno pašti da je izvrši. sam u sebi orijentisao. tek tada se može ostvariti e t i č k o . nije nikakav spoljašnji nalog. .

ništa veliko. posmatram ga u njegovoj lepoti. To naravno važi. ali se to nje ne bi ticalo. kao apsolutno beskrajno je va­ žno po sebi i nije mu potrebno gizdanje da bi se bolje istaklo.. Jedna odista velika etička ličnost ovako bi ispunila svoj život: ona bi se svom snagom razvila.nutno na pojedinca da etički egzistira. kao što je rečeno. ako se apstraktnom i praz­ nom bukom ne uništi. da se dobro razumemo. ali.. to je odista prava životna veština. jer zna da ono što je spoljašnje nije u njenoj vlasti i zato i ne znači ništa — ni p r o ni c o n t r a. već se usvoji ono što je kon­ kretno. dakle. Kad posmatram život. sa svakim poje­ dinačno. onda je postigla da po­ stane pojedinačna ličnost. to će reći: postala je in­ dividualni i istovremeno opšti čovek. Vidim ga kao onoga koji ima 31 . onda. Ono se ne razmeće milionima i generacijama. Biti pojedi­ načan čovek nije. jer ga vidim kao pojedinačnog čoveka koji je istovre­ meno i opšti čovek. ili da cunjam po ulicama . Dospem li kad. Meni za to nije potrebno da lutam po sve­ tu. Ali to biti tako da je on u isto vreme i opšti čovek. . iz ove dubine izbija ono. e t i č k o izvan sebe nego u sebi. Tako vidim sva­ kog čoveka u njegovoj lepoti. Etičko ima posla sa pojedinim čo­ vekom i. Čim volja počne krišom pohotno da žudi za efektom ličnost postaje n e m o r a l n a . Pravo etičko nadahnuće sastoji se u htenju svim bićem svojim. božanstvenom šalom uzneseno. . Ličnost nema. ono nikad i ne pomišlja da li će se time ili neće nešto postići. po sebi i za sebe. ne uzima čovečanstvo ukupno niti kao policija hapsi nevino čovečanstvo. Ja ga vidim u njego­ voj lepoti pa makako on neznatan i malen bio.. Otuda ako je etička individua svršila svoj za­ datak. dobar boj bojevala.. Etičko. jer tu se čovek izjednačuje sa svakom tvari u prirodi. verovatno bi pritom ogromno dejstvo spolja imala. sta­ nem na prozor i posmatram ljude.

on izvršuje svoj. on treba da nam pokaže da li imamo hrabrosti da shvatimo da je život ponavljanje. već samo utvare. Kad smo život skroz proplovili.svoj konkretni životni zadatak. On ima svo­ ju teleologiju u samom sebi. A ova lepota koju ja vidim nema ničega bolnog i setnog što je nerazlučno vezano za lepotu prirode i umetnosti. kojim se duša uvek samo svojim mekuštvom naslađuje? Ko hoće samo da se nada. . Jer hrabar čovek ne vidi utvare. ja to vidim. novo. bio život bez takvog ponavljanja? Ko bi mogao poželeti da bude tabla na kojoj vreme uvek nova slova piše? Ko bi mogao želeti da ga pokreće sve što je prolazno. taj je kukavica. kukavica ne vidi junake. Ubeđen sam: on mora pobediti.. utoliko je dublji čovek.zada­ tak: on će pobediti.je njegova borba lepa . . nerazdvojno čak od večne mladosti grčkih bogova. Šta bi. . Zato. a ko hoće ponavljanje. Kroz ovu veru vidim lepotu života. On ne postoji dru­ goga radi i kad je najbedniji najamnik. I da li smo raspoloženi da se radujemo tom ponavljanju. već pobedonosne junake. doista.. I ukoliko je on to sebi temeljnije umeo da objasni. taj je pravi čovek.

ovo Nepoznato pokazuje. I ovo divljenje je smisao nepo­ srednosti za Boga i početak svakog dubljeg razumevanja.RELIGIOZNO Među mnogim dobrima ima samo jedno koje je najveće. mada željnik ne­ ma o njemu određenu pretstavu. koje se ne može svojim odnosom prema drugim odrediti pošto je najveće. ni dela: najmoćniji je u dubokoj nemoći. prostosrdačnost u svetu o grehu. 3 Brevijar 33 . Zato je obožavanje istovremeno smešano iz straha i div­ ljenja. Ovo je blago Bog. najsilniji je onaj koji istinito skrsti ruke. Ostala dob­ ra imaju imena i oznake. već znači: ćutati. jer ovaj je Nepoznato. Veličinu odnosa prema Bo­ gu ne određuje neposredna veličina ni snage ni mud­ rosti. vernik uzdiše iz najdublje nužde. kako izgleda. ali gde duša najdublje diše. uzdanje u životnoj opasnosti. Čak najprečišćenija i najumnija služba Božja ima lomljivost divljenja. Čak i najprečišćenija i najumnija služba Božja jeste: blaženstvo u strahu i trepetu. koliko u pogle du približenja ili udaljenja od njega. Iskanje željnika je slepo ne toliko u pogle­ du predmeta. produžiti sa ćutanjem i čekati dok Bog usliši molitvenika. jer je najveće. koje u sebi skriva strah i blaženstvo. Izraz divlje­ nja je obožavanje. Moliti se ne znači čuti govor samog sebe. tu je — divljenje. gde se. Naj­ veće kao Nepoznato. Divljenje je dvoznačno duševno stanje.

Zato je patnja početak. Ukoliko je dublja patnja. a toga je p o s t a o svestan tek njegovim prisustvom. A to je baš stoga što je patnik tražilac. Značenje religioznog stradanja jeste biti mrtav za neposrednost. Re­ ligiozna egzistencija jeste stradanje. egzistenci­ jalno rečeno: ličnost ne može ništa. ne bi imalo svoju cenu. A najveći izraz za najveću patnju bio bi. Njegovo je značenje u obrtanju odnosa: biti mrtav za neposrednost. postavila uslove odnosa. Ukoliko je patnja dublja. ponorna kvalitativna razlika. neka učtivost koju čovek ukazuje Bogu: da njegovo sveto prisustvo potlačuje pojedinca do grešnika. ako bi se neko osećao najvećim grešnikom. već kao stalno praćenje. 34 . Ne. utoliko se dublje pojima moć greha. Dok je estetska egzistencija pretežno uživanje. A ova je cena zahtev da čovek bude grešnik. Čak manje nego ništa. izgleda. da je božanska zavist. u prvom redu. Ovde je početak celokupnog hrišćanstva. što se ličnost u neposrednosti upravo apsolutno odnosi prema re­ lativnim svrhama. da čovek baš ništa ne može. a trepet — bdenje pat­ nje. Pa ipak to nije. etička je egzistencija pretežno borba i pobeda. Razlog je ovog stradanja u tome. Ovde se odnos prema Bogu opet na negativnome zapaža. i veru daje. On je taj koji čoveku. kojom je bo­ žanstvo učvrstilo sebi cenu. pojedinac je već to b i o . To je blagodat. ili to je izraz za to. koji je počeo da saznaje o Bogu. utoliko se čovek ve­ ćim ništavilom oseća. Kako onda ovo: kao pojedinac Boga opaziti. ona je pred Bogom ništa. Samouništenje je bitni oblik za odnos prema Bogu. To znači. I to ne kao prolazni trenutak. ako tako smem reći. Ili.Između Boga i čoveka postoji beskrajna. U stradanju počinje r e l i g i o z n o da diše. pa čak i u neznaboštvu. da bogovi ono što je najuzvišenije ne pro­ daju zabadava. Bog sve daje. Uvek je govoreno.

tako i ova smerna i spasonosna misao zapušuje sumnjama usta. da time pomogne verniku što će ga poučiti da ne sumnja u Boga. Ono što pretstava o Bogu ili o njegovom več­ nom blaženstvu treba da učini kod čoveka jeste. Kad hi­ ljadu pitanja sumnje navale na veru i stvore privid kao da Bog ne može da odgovori. tada svest o grehu uči vernika. Umi35 . Mesto laž­ ljivog razmišljanja sumnje — što je upravo najopas­ nija izmišljotina sumnje — grmi svest o grehu svoje „stoj!" i povraća spasenju veru.. sigurno da je Bog ljubav. onda se javlja krivica o grehu kao poslednja odbrana. pa ma Šta se desilo. ali da je blaženo što je sumnja onemo­ gućena. Svest o grehu jeste presudni izraz za egzistencijalni patos prema večnom blaženstvu. U ovome baš i jeste sukob. Shvatiće da je uobraženje: moći sumnju do kraja domisliti. spasenju time što se nije pojavio spor o tome da je Bog ljubav. a to ne razumeti. već u sebe samoga. paradoks vere: verovati. A kad sukob vere otpočne. Ili bolje: onda je svakoga časa sprečen pad u sumnju. Jer kao što Sveto Pismo kaže da je Bog sve potčinio grehu da bi svaka usta zapušio. onda je svakoga časa. Ako čovek u odnosu prema Bogu uvek grešan strada. Ne shvatiš li silinu ovog zaključka. naprotiv.U religioznoj sferi pozitivno se na negativnome raspoznaje. kao poslednje po­ jačanje. shvatiće je vera. kad se sumnje probude. u tome što je Bog ljubav. jer svest o krivici pri­ vlači pažnju na sebe. Trebalo bi verovati da je ta svest — ne­ prijateljska snaga. ili kad „sumnja sa mnogim div­ ljim mislima na veru kidiše". da on preobrazi svoju egzistenciju u datom smeru. Ali ne. Blaženstvo vere je. To još ne znači da vera razume k a k o je to odluka Božja o izvesnom čoveku — ljubav. Negativni je izraz odlučno ja­ či: odnos se uočava na totalitetu svesti o grehu. Odnos prema večnom blaženstvu ras­ poznaje se na patnji.'. ona baš hoće da pomogne veri. da je to on sam koji mi na jedno od hiljadu ne može odgovoriti: dakle je Bog ljubav.

Kad hrišćanstvo zahteva da ljubimo svoga ne­ prijatelja. i nije riba na obali. To se zbiva polako. ljubljena obožavaocem. Jer kao Bog. tako je za­ mamna pretstava o Bogu svud i svakad. Da. a neznabožac — da je odnos prema Bogu vesnik bez­ umlja. dok se čovek najzad ne oseti uhvaćen u apsolutnoj pretstavi o Bogu. I nije ptica u kavezu. ako se dogodilo da je neka devojka zbog toga što je. jer Bog hoće da ga ljubimo. element ko­ načnoga bića. a kao što. a on ne može ničim izraziti da je još živ: tako je i stradanje zbog uništenja za vernika kad on u svojoj ništavosti apsolutnu pretstavu ima. o ništavnosti čoveka. pošto je Bog. onda se u izvesnom smislu može reći da ovaj zahtev ima svoj opravdani razlog. razbio lomljivi sasud. i nije sužanj u najtešnjoj tamnici tako uhvaćen kao onaj koji je uhva­ ćen pretstavom o Bogu. bolesnik dok je živ ne može da se ne kreće ma da ga sve boli: tako vernik leži vezan za konačnost sa svojom apso­ lutnom pretstavom o Bogu. Jer apsolutna pretstava o Bogu ne znači: imati apsolutnu pretstavu en passant. ljudski govoreno. jer ga sve boli. kako mora biti užasno za onoga koga smatraju za mrtva kad on. bude uhvaćena. najužasniji neprijatelj čovekov. To je ukidanje neposrednosti i smrtna pre­ suda uništenju. i nije bolesnik na bolesničkoj postelji. čuje šta prisutni o njemu govore. već: imati apsolutnu pretstavu svakoga trenutka. koja je bez­ brižno prosecala vodu i pouzdano krmanila kroz čarobnu zemlju morskoga tla.ranje za neposrednost jeste taj preobražaj. još živ i treznih čula. nađe van svoga ele­ menta na zemlji: tako je vernik uhvaćen. narisan u srcu čovekovom i tu čvrsto držan. Jer apsolutnost nije. presvisla od sreće: onda nije čudo što je Jevrejin verovao da jedan cigli pogled Boga znači smrt. Kao kad ptica. I kao bolesnik koji se ne može mak­ nuti. ali nema odnosne međusobnosti. kao kad se riba. Ako se dogo­ dila pesnička istina da je jedan veliki i opširan plan. na tako prost i lak način. opet. koja je bezbrižno letela. smrtni neprijatelj nje36 .

hoće to iz ljubavi. izumreti. On je tvoj smrtni neprijatelj. On to tako potpuno zaboravlja. smrtni neprijatelj mora da se nazove — ali iz ljubavi. onda . čiji on. I ono čega se plašiš. ti ga ne ljubiš. jer u rezignaciji dobijam svoju večnu s v e s t . prozire i najneznatnije što se u tebi zbiva. Jer on te ljubi i hoće da ga ljubiš. i broji suze. Inače ga ne možeš ljubiti. No da bih za dlaku više dobio. i ništa ne zaboravlja. i jedno i drugo iz ljubavi. uživaju — kakva ironija! — tu sreću. Jer Bog vidi skriveno. Vera ne pripada rezignaciji. i zna nevolju. Uko­ liko ga se više plašiš. on ljubi samo one koji sa njim stupaju u vezu. A on hoće da bude ljubljen. Tek onda može biti reči o tome da se snagom vere osvoji egzistencija. nikakvo divljenje. Ili: ako ga dovedeš u vezu sa svojom željom ili svojim strahom. pazi na tebe. . — prozire on. Tako on. snaći će te. da ih Bog u svome životu nikako ne muči. utoliko će te pre snaći. ljubav. nego što je moja večna svest. . U rezignaciju ne spa­ da vera. da docnije ne bi ni najmanje slutio o svom bolu kad se Bog toga ne bi sećao. On u ljubavi zaboravlja na stradanje. to znači da ti moraš umreti. Ne. već mnogo pre suprotno. U tome 37 . Onome ko ljubi Boga nisu potrebne nikakve suze. tvoj smrtni neprijatelj! Čuvaj se da nešto želiš. svuda prisutan i sveznajuć kao što je. hoće iz ljubavi prema tebi da ga ti ljubiš. On mrzi baš ono u čemu se život prirodno sadrži. ljudski govo­ reno. to jest. Ljudi koji nikako ne stupaju u vezu sa Bogom. Jer sam ja tek u krajnjoj rezignaciji sam sebi jasan u svom večnom važenju. onda ne misliš na njega po sebi i za sebe.ne misliš na njega. On. o šta si ti svom svojom životnom radošću obisnuo. čuvaj se da se nečega pla­ šiš! Jer ono što želiš neće se ispuniti.gov: ta on hoće da ti stradaš. za to je potrebna vera. da umreš. Beskrajna rezignacija poslednji je stadijum koji prethodi veri tako da svaki onaj koji nije učinio ovaj pokret nema vere. Ali čim nešto želiš ili se nečega plašiš.

Često se zamenjuju kretanja. Ovo kretanje činim iz samog sebe. užasniji od kostura smrti koji zastrašuje ljude. Čak i kad bi onaj strašni demon. Verom se ja ničega ne odričem. baš u smislu onom. mekušac. svakako. po kome će onaj koji ima vere koliko gorušično zrno gore premeštati. Ja svoju dušu još mogu spasti ako mi je više 38 . u potpunom sporazumu sa svojom ljubavi prema več­ nom biću. da je svaki čovek upu­ ćen da bude svoj cenzor.je paradoks. Kažu da je vera potrebna da bi se sve napustilo. naprotiv. Ja se sa svime pomiriti mogu. primećuje se da je on dospeo do tačke odak­ le treba da se učini beskonačno kretanje rezignacije. shvatio da je meni valja obući. to stoga što sam kukavica. ali valja imati paradoksnu i smirenu hrabrost: dokopati se preko a p s u r d n o g a celokupne vremenosti. Da je. to sam ja sam u svome večnom važenju. Verom. Ako ga ne učinim. Ja mogu svojom vlastitom snagom svega da se lišim i onda mira i pokoja u bolu naći. Ako se pogleda na skali gde je ovaj čovek. Oko vremenosti. Valja imati čiste ljudske hrabrosti da se sve privremeno napusti da bi se večnost dobila. Prema ovoj reči nije. Ovo kretanje vršim iz samog sebe. To je hrabrost vere. Rezignacijom se odričem svega. što je mnogo otmenije ne­ go biti generalni cenzor cele rimske republike. bez oduševljenja i što ne osećam značaj visokoga dostojanstva. dobijam sve. vratiće ti se po­ moću a p s u r d n o g a svaka para. čak kada bi mi bezumlje pokazalo luđačku košulju i ja. mogao biti ravnodušan nekadašnji bogati mladić: sa njegovom bi rezignacijom zlo stojalo da je razdelio svoju imovinu zbog toga što mu je dodijala. vitez vere bi mu rekao: ako uzveruješ. Čuje se i nešto čudnovatije: čuje se kako se čovek žali da je izgubio veru. međutim. a kad je dobijem ne mogu se je vavek odreći. Blagodareći rezignaciji onaj bi bogati mla­ dić sve razdao. već ga je verom dobio. preko njegovog izraza lica. tako učinio. prolaznosti sve se okreće. To je protivrečnost u sebi. Verom Avram nije izgubio Isaka. i ono što time do­ bijem.

Ljubav ima svoje sveštenike u pesnicima. U ovom poslednjem trenutku čovek može još uvek da sabere svu svoju dušu u jednom jedinom pogledu na nebo. ali Avrama razumeti. Hegela razumeti. Lično svojom snagom ja ne mogu da dobijem . Ko govori u po­ čast ovoj strasti? Filosofija prolazi bez osvrta. Ne mičem ni za dlaku dalje. mesto zemaljske sreće. uprkos sve svo­ je strasti. kad treba da razmišljam o Avramu.prema Bogu u meni pobedi. moja glava ne pati od toga. međutim. Ja sam. ja sam kao ubijen. Onda neka mirno obuče košulju. Kad bi čovek bio u stanju da svu sadržinu vere prelije u oblik pojma: ni onda ne bi značilo da je 39 . Ja vlasti­ tom snagom mogu da ostavim princezu. I ovaj će pogled biti razumljiv za njega i za onoga od koga traži da ostane veran . Čija duša nema ovu romantiku. jer mi je baš ta snaga za odricanje potrebna. od kojega svako dobro dolazi. prilično sam drzak da pretpostavim. Kad i kad čuje se glas koji ume neobično ljubav da ve­ liča. upotrebio mnogo vremena za razumevanje Hegelove filosofije i veru. Moja misao. nudi joj na prodaju svoju lepotu. Sve to ja činim lako. U tom trenutku postajem nemoćan. da ni on sam sebi nije bio dovoljno jasan. pa ma on za to dobio čitavo carstvo ili bedne srebr­ njake. i neću se uzmrgoditi. Teško je. mira i pokoja u svome bolu.svojoj ljubavi. ne može tu da prodre. ljubav . to je sitnica. Ali ćeš je v e r o m — tako kaže onaj divni sudija — dobiti pomoću a p s u r d n o g a . Teo­ logija sedi nafrakana na prozoru.ni najmanje od onoga što pripada prolaznosti. taj je prodao svoju dušu. Naprotiv.do toga stola da. vele. već naći radosti. ali je svojom snagom neću moći ponovo do­ biti. Stalno mi je pred očima ogromni paradoks koji ispunjuje Avramov život. jer mi je snaga stalno potrebna za odricanje. obleće oko naklo­ nosti filosofije. ali se o veri ni reči ne čuje. Naprežem svaki mišić da dođem cilju. Ako ga uprkos uloženoga truda na nekim mestima nisam shvatio.jem da sam je unekoliko razumeo. neusiljeno.

razumeo veru, razumeo kako on u nju ili kako ona u njega ulazi. Ne! Niko ko je bio veliki u svetu neće biti za­ boravljen. Ali svako ko je bio veliki na svoj način i svaki prema veličini onoga š t o j e v o l e o . Jer ko je sebe voleo postao je veliki kroz samoga sebe, a ko je druge ljude voleo postao je veliki svojom predanošću, ali ko je Boga voleo postao je veći od svih. Niko neće biti zaboravljen, ali je svako postao veliki u srazmeri svoje n a d e. Neko je postao ve­ liki u očekivanju onoga što je moguće, a drugi oče­ kivanjem v e č n o g a, ali najveći je postao onaj koji je nemoguće očekivao. Nikoga neće zaboraviti, ali je svako bio veliki prema veličini onoga čime se je b o r i o . Jer ko se borio sa svetom postao je veliki time što je svet pobedio. Ko se sa sobom borio postao je veliki, jer je sebe savladao. No ko se sa Bogom rvao postao je veći od svih. Čovek protiv čoveka, jeda borba u svetu, ali ko se sa Bogom rvao postao je veći od svih. Takva je bila borba na zemlji: jedan je sve savladao svojom moći, a drugi savladao Boga svojom nemoći. Jedan se pouzdao u sebe i dobio sve, drugi je, uveren u svoju snagu, žrtvovao sve, a ko je poverovao u Boga bio je veći od svih. Jedan je bio veliki svojom snagom, a drugi svojom mud­ rošću, jedan je bio veliki svojom nadom, a drugi svojom ljubavlju, ali je Avram bio veći od svih, — veliki svojom nemoći, veliki svojom mudrošću čija je tajna glupost, veliki svojom nadom čiji je oblik ludilo, veliki svojom ljubavlju koja znači mržnju prema samom sebi. Sa verom je otišao Avram iz zemlje otaca i po­ stao tuđinac u zemlji obećanja. J e d n o je ostavio, a j e d n o sobom poneo: ostavio je zemaljski ra­ zum, a veru poneo. Inače se ne bi otselio, već bi pomislio: pa to je bezumlje! Verom je postao tu­ đinac u obećanoj zemlji. Tu nije bilo ničeg što bi ga na sve milo i drago potsećalo, već je sve novo i novo navodilo dušu njegovu na tužnu čežnju. Pa ipak je on bio Božji izabranik koji je Gospodu

40

omileo. Vaistinu, da je on bio proklet, odbačen od milosti Božje, onda bi on to bolje shvatio. Zato je to bilo kao neko ismevanje njega i njegove vere. .Bilo je tada na svetu čoveka koji je živeo prognan iz svoje otadžbine koju je voleo. On nije zaborav­ ljen niti njegove tužbalice kad je sa tugom tražio i našao izgubljeno. Od Avrama nema nijedne tužba­ lice. Čovečno je tugovati, čovečno plakati sa raspla­ kanima, ali je veće od ovoga verovati, blaženije vernika pogledati. Sa verom je primio Avram obećanje da će u njegovom semenu biti blagosloveni svi narodi. Vre­ me je odmicalo, mogućnost bila tu: Avram je verovao. Tada je bilo nekoga na zemlji koji je takođe živeo u iščekivanju. Vreme je odmicalo, dan bio na izmaku. On nije bio toliko bedan da napusti svoju nadu. Zato i neće biti zaboravljen. On je tugovao i nije ga tuga izneverila: kao što je život to bio uči­ nio, učinila je i ona sve što je za njega mogla uči­ niti. U sladosti tuge imao je on svoju izneverenu nadu. Čovečno je tugovati, čovečno je tugovati sa tužnima, ali je veće od toga verovati, blaženije vernika pogledati. Od Avrama nemamo nijednu jadi­ kovku. On nije tužno brojao dane kojima je vreme odmicalo. On nije posmatrao Saru podozrivim po­ gledima da ne stari. Nije zadržavao tok sunca da Sara ne ostari, a sa njom i očekivanje njegovo. On nije Sare radi pevao svoju tužnu pesmu. Avram je postao star, a Sara — poruga u zemlji. Pa ipak je on bio Božji izabranik i naslednik obećanja da će ,u njemu svi narodi biti blagosloveni. Onda bolje •da nije bio Božji izabranik? Šta znači to biti Božji izabranik? Je li to da se u mladosti ne ispune snovi mladosti, da bi se to dogodilo u starosti sa velikom tegobom? Avram je ipak verovao i čvrsto se obeća­ nja držao. Da se Avram kolebao, on bi obećanje na­ pustio. On bi Bogu rekao: „Možda ipak nije tvoja volja da se ono ostvari, a to je, eto, moja jedina želja, moje blaženstvo. Duša je moja iskrena, ja nemam potajne mržnje što je nisi ispunio". On ne bi bio zabaravljen. Ponekoga bi svojim primerom i

41

spasao. Ali ne bi postao otac vere. Jer je nešto ve­ liko napustiti svoju želju, ali još veće: čvrsto se je držati pošto je napuštena. Nešto je veliko večnosti se domognuti, ali još veće prolaznoga se čvrsto dr­ žati pošto je napušteno. U tom se ispuni vreme. Da Avram nije verovao možda bi Sara presvisla od tuge, a Avram, otupeo od jada, ne bi ispunjenje razumeo, već bi ga doče­ kao sa osmehom kao san mladosti. Ali je Avram verovao. Za to je bio mlad. Jer ko se uvek najbo­ ljem nada, taj ostari, život ga izneveri. Ko je spre­ man na najgore, taj na vreme ostari. A ko veruje, taj je večito mlad, ostaje u večitoj mladosti. U tome je vrednost ove pripovetke! Jer je Sara, iako mnogo stara, dovoljno bila mlada da zaželi materinsku ra­ dost, a Avram, mada osedeo, dosta mlad za želju da postane o t a c . . . Spolja posmatrano, čudo je u tome što se očekivanje ispunilo. U dubljem smislu čudo se sastoji u veri da su Avram i Sara bili do­ voljno mladi da žele, da je vera održala njihovu želju, a time i njihovu mladost. On je primio ispu­ njenje obećanja, primio ga sa verom. I ono se ispu­ nilo po obećanju i po veri. Jer je Mojsije, doduše, udario štapom po steni, ali vere nije imao. Onda nastade radost u domu Avramovu kada je Sara stojala kao nevesta na zlatni dan venčanja. Pri tom ipak nije ostalo. Još jedno je iskušenje čekalo Avrama. On se borio sa onom podmuklom silom koja se svemu domišlja, sa onim budnim ne­ prijateljem koji nikad ne spava, sa onim starim čovekom koji sve nadživljuje. On se sve vreme borio i veru sačuvao. No odjednom se sva strahota borbe u jednom jedinom trenutku zgusnula. „Posle toga htede Bog okušati Avrama... i reče mu Bog: Uzmi sada sina svoga, jedinca svoga miloga, Isaka, pa idi u Zemlju Moriju i spali ga na žrtvu tamo na brdu gde ću ti kazati". Tako je sve bilo uzalud, užasnije nego da se nikad nije dogodilo! Tako se, dakle, Gospod potsmevao Avramu! Na čudan način omogućio je ono što je besmisleno, pa sad hoće opet da ga vidi uni42

. blagoslovu tako snažnom da Isak bude blagosloven za sva vremena — taj bolni čas nije trebalo da do­ đe! Možda je Avram imao da se rastane od sina. Ko to uzima starcu štap iz ruku. sazrelo u borbi. kratkotrajna radost u ispunjenju vere. osvećeno molitvama.stana. obećanje u semenu Avrama — sve je to bilo samo jedna dosetka. staro kao i vera u srcu Avrama. nema milosti za nevino dete! Pa ipak je Avram bio izabranik Božji. ka­ da je trebalo da sabere svu svoju dušu u blagoslovu. onda bi on sve lakše odbacio i pohitao svetu kome nije pripadao. — ovaj mu je plod trebalo u nevreme otrgnuti i beznačajnim ga učiniti. Sedamdeset godina večnog iščeki­ vanja. Ali vera Avramova nije bila takva. već 43 . avaj! Avaj vesniku koji bi sa tak­ vom vešću došao Avramu! Ko bi se usudio da bude tako tužni vesnik! Ali to je bio Bog koji je Avrama kušao. sit života. ko traži da on to sam čini! Zar nema milosti za časnu starinu. ali tako da on sam ostane. Smrt je imala da ih ra­ stavi. kad je trebalo još jednom da podigne svoju čestitu glavu. Ovaj sta­ rac nije mogao radosno na samrti da stavi blagosiljajući svoju ruku na Isaka. ali tako da Isak bude njena žrtva. Da je njegova vera bila upravljena na onaj život. ko to traži da ga on sam izlomi! Ko to na sede vlasi čoveka navlači bezutešnost. verovao u o v a j život. I to je bio Bog koji ga je kušao! Zaista. Sve je bilo proigrano. blagoslov Avramovih usana. ako uopšte takve ima. Jer upravo to i nije vera. koja je sad imala da zbriše Avrama. kada je njegovo lice trebalo da zasija kao lice Gospoda. Jer kakav bi on smisao imao ako se Isak žrtvuje! Taj bolni. mnogo starije od Isaka. a Bog onaj koji je iskušenje poslao! Sad je trebalo sve proigrati! Divno sećanje naroda. već. pa ipak tako blaženi čas kad je trebalo da se Avram rastane od svega što mu je milo bilo. Ono bescenblago. plod Avramova života. I to je bila ludost. ali se Avram tome ne nasmeja kao Sara kad joj je javljeno obećanje. No Avram je verovao. nasilno na njega da podigne ruku. Gospodova trenutna misao.

obratio se Avram svo­ jim molbama. Ali jedno je biti obožavan. međutim. On nije molio za sebe da obrlati Gospoda. 44 . Avram je. Avram je imao samo jednoga koga je voleo. ovaj život: da u ovoj zemlji ostari. Da je Avram sumnjao — tada bi on učinio nešto. verovao baš u . poštovan od na­ roda. provalijom u kojoj očajanje svoje kolo igra. No Avram je verovao. nezaboravljen u Isaku. kada je pravedna kaz­ na postigla Sodom i Gomor. na koga se obraćam. Verovao je u b e s m i s l e n o . Onda bi nož u svoje rođene grudi zario. ili ne bi odgovorio? Možda tiho. Jer šta bi Avram mogao nešto drugo do veliko i divno da uči­ ni! On bi izišao na brdo Moriju. od njega ipak ogromnom pro­ valijom rastavljena. No Avram je verovao i nije sumnjao. Jer šta je starac jedan prema detetu obećanja? Pa ipak je najbolje što ti mogu dati. uzeo nož i — zavapio Bogu: „Ne ismej ovu žrtvu! To nije najbolje što imam. nešto veliko i divno. da li je takav slučaj s tobom? Zar ti. koja na krajnjem vidi­ ku sluti svoj predmet. a brežuljcima: srušite se na me­ ne? Zar se tvoja noga ne bi tromo micala putem kao da želi povratak starome tragu? Da li bi ti. Jakov je imao dvanaest sinova i jednoga koga je voleo. odgovorio. Svet bi ga obožavao i nikad ne bi njegovo ime zaboravio. Samo onda. a drugo postati zvezda vodilja koja za­ strašene spašava. kada bi video u daljini približavanje teških udesa. zapalio lomaču. šapatom? Ne tako Avram! Radosno. Ne daj nikada da Isak sazna da bi se nepomu­ ćeno mogao svojoj mladosti radovati".najtananija mogućnost vere. kada bi bio pozvan. nasekao drva za vatru. najmilijem svom u životu. pa mu reče: Avrame. blagosloven u plemenu. kao što u javljanju glasi: sina svojega miloga. gde si? A on odgovori: evo m e ! " Ti. ne bi rekao br­ dima: sakrite me. Mi čitamo u onoj svetoj knjizi: „I htede Bog okušati Avrama. koga je obasuo takvom ljubavi za koju je malo reći da je njome ispunio verno svoju očinsku ljubav da sina voli. znam ja to dobro.

Slušaoci moji! Bilo je nesumnjivo roditelja koji je iz­ gubio svoje dete. Ko bi ga i mogao razumeti? Zar mu nije iskušenje svojim bićem zavet ćutanja narušilo? „On nacepa drva za vatru. Isakova sudbina bila je u Avramovoj ruci. njegova nagrada posramljenje. Pa ipak je možda retko naći koga koji je i uzet i slep. njegovo spasenje slučaj. da se obazreo na sve strane za savet. ruci sa nožem. — onda bi se on vratio kući. On je znao da je to bio svemogući Bog koji ga je kušao. Jer onda ne bi bio ni svedok vere. Ko je ojačao Avramovu dušu da . Kao da je išao na neku gozbu. Mi svi znamo: to je bilo samo kušanje. ali on je još znao da nijedna žrtva nije teška kad je Bog traži — i on je potegao nož. čija ga je ruka uzela. sve bi išlo po starom. kad je bio na brdu Moriji. ni svedok Božje blagodati. on bi imao Saru. I tako je stojao on. ništa Eleazaru. Njemu je pretstojalo teško iskušenje. neizmenljiva i nepronicljiva volja Svemogućega. glasno odgovorio je: evo m e ! Dalje čitamo: „i sutradan rano ustade Avram". I već je rano ujutru bio na ugovorenom mestu na brdu Moriji. sa jednom jedinom nadom. tako je hitao. znao da je to bila najteža žrtva koja se od njega mogla zahtevati. No on nije sumnjao. da je. zadržao bi Isaka. Ko je ojačao Avramovu ruku. starac. slučajno ugledao ovna. a još rede nekoga koji bi dostojno ispričao šta se zbilo. Ne tako kod Avrama. već sve­ dok toga kako je teško ići na brdo Moriju. poverljivo.prostodušno. nje­ gova budućnost možda propast. Da je Avram posumnjao.se ne smrkne pred njegovim očima tako da ne vidi ni Isaka ni ovna? Ko ovo pogleda oslepeće. Pa opet. zapali lomaču i istrže nož". Čak ni 45 . nije se plašljivo osvrtao levo i desno. pre no što je izvadio nož. nije izazivao nebo svojim molitvama. ali to je bio Bog. da mu je Bog dozvolio da njega prinese na žrtvu mesto Isaka. sveza Isaka. ko mu zadržao podignutu desnicu da nemoćno klone? Ko ovo po­ gleda slediće se. On ne reče ništa Sari. sve bi bilo izmenjeno! Jer bi njegov povratak bio bekstvo.

i. Ili pojedi­ nac može kao pojedinac da stoji u apsolutnom od­ nosu prema a p s o l u t n o m e . . Sva se. egzistencija ljudskoga roda potpuno zatvoreno zaobljuje u samoj sebi. Kažem li ja tada. Praznoslovlje ukoliko se ovde misli na „Boga" u jednom sasvim apstraktnom smi­ slu kao na božansko. dužnošću ne stupam u odnos prema Bogu. Paradoks je vere. da ja Boga ljubim. dakle. da. onda je to ustva­ ri samo praznoslovlje. Ako se pak ne može više reći. i onda etičko nije [najviše. kao takvo. kaže da je Avram ubica. u vezi sa ovim. a e t i č k o je istovremeno ono što ograničuje i što ispunjuje. a ni brdo Morija. beskrajno mala tačka. ali u duž­ nosti samoj ja ne stupam u odnos prema Bogu. nemoćna misao: njegova j e . onda se istovremeno kaže da ja upravo nemam dužnosti prema Bogu. već bi se pominjalo kao užas. ali sa­ mom. naime. Bog postaje nevidljiva. Dužnost po­ staje dužnošću time što se na Boga odnosi. Ako neko nema hrab­ rosti da do kraja domisli svoju misao. da pojedinac — da pot46 . dakle. religiozni — da ga j e hteo ž r t v o v a t i . već prema bližnjem koga ljubim. Ona je dužnost zbog toga što še na Boga odnosi. ili je Avram izgubljen: on nije ni tragični heroj ni estetski heroj. pošto je tu Avram posumnjao. koje ispunjuje egzistenciju. moć samo u e t i č k o m e. opet božansko.Takva je dužnost ljubavi prema bližnjem. tojest na dužnost. Ako vera ne može volju za ubistvom svoga sina da učini svetim činom. O brdu se ne bi govorilo kao o Araratu na kome se kovčeg zaustavio. Etičko je o p š t e . onda je bolje da stekne ovu hrabrost nego da gubi vreme u nezasluženim pohvalama. Otuda imamo pravo reći da je svaka dužnost u os­ novu svaka dužnost prema Bogu. I tako smo dospeli kod paradoksa.onda ne bi Avram bio zaboravljen. onda neka se sudi o Avramu kao o svakom drugom čoveku. u tome da pojedinac više stoji od o p š t e g a. Etički izraz za ono što je Avram učinio jeste da je Isaka hteo u b i t i . tojest kao na o p š t e .

posmatran u ideji. onda ne time što je on o p š t e . I e t i č k o traži samog sebe svakoga časa od njega. već što je poje­ dinac. Avram egzistirao? On je ve­ rovao. jer svoje egzistencije kao takve nije svesno.setim na jednu sada redu religioznu razliku — od­ ređuje svoj odnos prema o p š t e m svojim odno­ som prema a p s o l u t n o m e . dakle. Jer ako je u pravu. Paradoks se može i ovako izraziti: ima ap­ solutne dužnosti prema Bogu. Ako dete i ne greši. ipak greh. Jer paradoks je u tome što se on. p a r ad o k s n i i z r a z . Av­ ram. koji on ne može nikome da objasni. Jer ako je dužnost apsolutnost. ljubav pre­ ma Bogu može odvesti plemića vere dotle da svojoj ljubavi prema bližnjemu da izraz. Ako se onda u vezi sa ovim kaže da je dužnost Boga ljubiti. kako onda egzistira pojedinac u kome je poništeno? On egzistira kao pojedinac nasuprot o pš t e m u . kao pojedinac postavlja u apsolutni odnos pre­ ma a p s o l u t n o m e . Ovo je paradoks. Onda je vera napast. koji je etičkom iz­ razu dužnosti suprotan. Kako je. Jer u ovom odnosu dužnosti odnosi se pojedinac kao pojedinac apso­ lutno prema a p s o l u t n o m e .je popustio. naprimer. onda se time obeležava nešto drugo od prethodnoga. posmatrana u ideji. e t i č k o u tolikoj meri teleološki poništeno. Ako je. Ako nije tako. . onda veri nema mesta u posto­ janju. p o kome. ali ona dobija sasvim drugi izraz. Odavde još ne sledi da se ona uništava. a ne svoj odnos pre­ m a a p s o l u t n o m e svojim odnosom prema o p š t e m . a Avram izgubljen. jer joj. pak. Ako se ospori da se ovaj oblik egzistiranja može tako shva­ titi da nije greh. Ima li on prava na to? Nje­ govo je pravo opet paradoksno. Da li time greši? Jer ovo je oblik greha. onda je presuda nad Avramom iz­ rečena. onda je e t i č k o svedeno na jednu relaciju. to je njegova eg­ zistencija.

Egzistencija nije bez misli. U svem svom mišljenju mora 48 . prostor i vreme. Jer j a nije stvarno tu. Ali šta je duh? Duh je j a. prolaznog i večnog. u kome jeste. Šta je k o n k r e t n o mišljenje? To je mišlje­ nje kod koga postoji onaj koji misli i određeno n e š t o (u značenju nečeg pojedinačnog) što se misli. Zadatak je subjektivnog mislioca da sebe u eg­ zistenciji r a z u m e . u postajanju. . Samo je misao u svom vlastitom mediumu. subjektivni misli­ lac interesuje se pretežno svojim sopstvenim mišlje­ njem — egzistira u njemu. ali je u egzistenciji misao u tuđem mediumu. . Stvar­ no egzistentni subjektivni mislilac podražava. .APSTRAKTNI I KONKRETNI MISLILAC Čovek je sinteza beskonačnosti i konačnosti. Ja je u svakom trenutku. Ja biti znači konkretno p o s t a t i . već nešto što treba da postane. gde egzistencija daje egzistentnom misliocu misao. stalno misleći. Dok su objektivnom misliocu ravnodušni misa­ oni subjekt i njegova egzistencija. svoju egzistenciju i preobraća sve svoje miš­ ljenje u postajanje. Duh je moć koja ima saznanje o životu. Šta je a p s t r a k t n o mišljenje? To je mišlje­ nje kod kojega nema onoga koji misli. . Čovek je duh. Ono se ne obzire ni na šta što nije misao. slobode i nužnosti. Onaj ko egzistira stalno je u postojanju. kratko: sinteza.

Otuda su subjektivno k a k o i subjektivitet — i s t i n a . već na to da je ono prema čemu se odnosi istina. ali ne o subjektivnoj istini. Ako je to prema čemu se odnosi istina. Zainteresovan u svom odnosu prema ovoj istini. saznaje. ali ne beskrajno lično. Onde gde put skreće (gde je to. o istini usva­ janja. bez interesa. subjek­ tivno: k a k o se kaže. onda je ličnost u isti­ ni. onda se objektivno reflektira na istinu kao na neki predmet. može spekulativni mislilac da ne štedi ni vreme ni trud: on ipak nije beskrajno lično sa straš­ ću u pravcu svoga sopstvenoga blaženstva zaintere­ sovan. Evo jedne takve definicije istine: istina je objek­ tivna neizvesnost čvrsto držana pri usvajanju stra­ sne osećajnosti. Objektivno se naglašuje: š t a se kaže. Strast za beskonačnošću je presudna. — istina najveća ikoja postoji za egzistentnog čoveka. ne može se objektivno reći. pa ma se ona tako i prema neistini odnosila. Naučni ispitivač može neumornom revnošću da radi. istinito. onda odredba istine mora u sebi da sadrži i izraz za suprotnost prema objekrivitetu. jer je baš to subjekti­ vitet).on sa . . Ako se o b j e k t i v n o pita o istini. a ne nje­ na sadržina. prema kome se saznajni subjekt odnosi. Njegovo posmatranje hoće da je objektivno. sa strašću u pravcu svog ličnog blaženstva. Ako se s u b j e k t i v n o pita o istini. Ako je samo k a k o ovoga odnosa u istini. Ako je subjektivitet istina. Mislilac koji istražuje jeste i sam možda zainteresovan. Objektivno se tada ima samo neizvesnost. Ne reflektuje se na odnos. Naprotiv. onda je subjekt u istini. špekulira. Ovaj iz­ raz pokazuje u isto vreme i napetost osećajnosti. može u oduševljenoj službi nauci i život-da prekrati. onda se time sub­ jektivno reflektira na odnos ličnosti. . ali to 4 Brevijar 49 . Subjekt koji ispituje. — uspomenu na raskrsnicu.misliti (ujedno misliti) da je on sam taj koji egzistira. stara se o istini. istinito. on to i neće da bude. onde ostaje objektivno znanje onakvo kakvo je.

ali vidim u isti mah i mnogo šta drugo što me plaši i buni. Mogu li shvatiti Boga objektivno. o tome da je saznalac — postojalac. onda u njoj vidim mudrost i svemoć. moram verovati. prosto. već jedna kate- 50 . A ako hoću da se održim u veri. ono uloži trud da samo sebe razume. P a r a ­ d o k s n o nije nikakva koncesija. Ljudsko saznanje je prilično zaposleno ti­ me da razumeva i. No data odredba istine je opisivanje vere. U odnosu prema izvesnom matematičkom stavu data je objektivnost. U stavu da je subjektivnost (osećajnost) istina sadrži se sokratska mudrost. jer osećajnost obu­ hvata objektivnu neizvesnost svom strašću za beskonačnošću. Ako. opet. da razumeva. A istina i jeste odvažnost da se izabere sa strašću za beskonačnošću ono što je objektivno neizvesno. ali zato je njena istina — ravnodušna istina. poput one postojane t r o j k e o kojoj Sokrat tako lepo govori. Stav protivrečnosti ojačava jedinku u vernosti samoj sejbi. onda ne verujem. moram stalno motriti da čvrsto držim objektivnu neizvesnost i opet da verujem. među­ tim. Ako posmatram prirodu da bih našao Boga. d a prizna p a r a d o k s n o . Uništiti načelo protivrečnosti znači u egzisten­ ciji: biti u protivrečnosti sa samim sobom. čija je besmrtna za­ sluga u tome što je vodila računa o bitnom zna­ čenju egzistiranja. ali baš zato je osećajnost tako velika. Odavde je summa summarum objektivna neizvesnost. radije sve izdržati nego postati č e t v o r k a ili čak sasvim veliki okrugli broj: radije biti m a l o u vernosti sebi nego u m n o g o j protivrečnosti sa samim sobom. Bez rizika nema vere. Zadatak je ljudskoga saznanja da shvati: da ima nešto što ono ne može razumeti i šta je ovo n e š t o . Vera i jeste protivnost između beskrajne strasti i osećajnosti i objektivne neizvesnosti. ono mora.baš i navija beskonačnu strast osećajnosti. Ali baš što to ne mogu. tako da će ona.

— metafizički udes koji izražava odnos iz­ među egzistentnog. Svako se logičko mišljenje zbiva u narečju ap­ strakcija i sub specie aeterni. dok je meditacija (ukidanje suprot­ nosti u većem jedinstvu) šimera. Između zamišljene i stvarne radnje. nikakvog cilja: a baš to posvedočava da je a p s o1 u t n o tu. ne objasni..korist ili štetu i ne odgo­ vori na pitanje z a š t o ? i č e m u ? Drukče je sa a p s o l u t n i m . na šta smo u stvari prinuđeni. Čisto mišljenje je fantom. jer je i onaj koji mi­ sli u postojanju. Inače sam lud ako to učinim. Ako nekom čoveku kažem: odlazi u svet. 51 . skok koji obja­ šnjava pokret.gorija. koja kod Hegela treba sve da objasni. onda moram znati kakvu korist i dobit imam od toga. Dati ceo svoj život za stradanje i žrtvu jeste za razum bezumlje. ako treba ne­ što da žrtvujem ili na meki način i samoga sebe da prinesem na žrtvu. pomoću verovatnoće. Egzistencijalno mi­ šljenje sastoji se u tome. saznajnog duha i večne istine. On ne preduzima ništa dok mu razum.između mo­ gućnosti i stvarnosti nema po s a d r ž i n i savr­ šeno nikakve razlike. nikakva resfleksija ne može pokret ostvariti. a na kraju ćeš i sam život na užasan način izgubiti — onda razum odmah pita: čemu to? Nema. Pri prvom pogledu osvedočava se razum da je a p s o l u t n o bezumlje. zaista. po o b l i k u je razlika bitna. da apstrahuje teškoću zamišljanja večnoga u njegovom postajanju. a istovremeno je jedino što on nikada nije pokušao da objasni. u njemu ćeš ovako proći: progoniće te iz godine u godinu. je­ ste istina za tebe. Samo istina koja duhovno naziđava. onda je vasceli njegov život relativitet: on radi isključivo za relativne svr­ he. Razum kaže: Ako treba da stradam. Strast prouzrokuje svaki pokret beskonačnosti. U tome i jeste muka za razum. Ako čovek živi tako da ne zna ni za jedno veće merilo života od razuma. Strast je neprestani skok u egzistenciju. podiže.

Bog ne egzistira. — dakle ne kao egzistenciju. jer ovde se tablica nalazi samo na — prodaju. . bićemo nasađeni. dakle. ali nema niti će biti sistem postojanja. pa čak ni takva ništica kao što je postojeći gospodin profesor koji sistem piše. ne sme da ostane nikakav egzistentni ostatak. Čovek misli i egzistira. Ako odemo da damo svoje rublje na glačanje. on je večit. Kad filosofi govore o stvarnosti. dok je egzistencija upra­ vo nešto suprotno. Da bi sistematska misao mogla misliti egzistenciju) ona je mora zamisliti kao poništenu. drži ih međusobno spolja u suk­ cesiji. ne postoji? Nipošto! Ovo se u rečenome i ne podrazumeva. Sistem i dovršenost odgovaraju jedno drugom. Fragment jednoga sistema je n o n s e n s. egzistencije. a egzistencija podvaja mišljenje i biće. mora egzisten­ cija biti potrta u v e č n o m e . Sama je egzistencija sistem — za Boga. Apstraktno posmatranje. Logički sistem može postojati. Bog ne misli. Takav sistem. ali ne i za egzistentni duh.Sistem i završenost su toliko jedno i isto da sistema uopšte i nema ako nije dovršen. to je isto toliko varljivo kao kad kod starudara čitamo na nekoj tablici: ovde se glača rublje. sistem i egzistencija ne mogu se ujedno misliti. Pre nego što se sistem zaključi. Sistema egzistencije nema. on stvara.

u ovom pogledu. Svako pokolenje počinje. pa ipak teškim i zanošljivim za ljude pleme­ nite? — Jer samo ono što je teško oduševljava plemenite prirode. Je li ova samoobmana po­ trebna našem pokolenju? Je li ovo virtuozitet za koji je ono vaspitno? Zar ono nije dovoljno usa­ vršeno u veštini da samo sebe obmanjuje? Zar mu. nijedno pokolenje ne može da nauči od drugoga ono što je stvarno čovečno. Ono nema drugojači zadatak od prethodnoga pokolenja. bacili su trgovci nekoliko tovara u more da bi cenu podigli. nije potrebna iskrena ozbiljnost koja ne­ ustrašivo i nepodmitljivo ukazuje na zadatke. naprotiv. možda ne­ ophodna prevara. Nijedno pokolenje nema kraći za­ datak od prethodnoga. . Ovo je bila oprostljiva. ono i ne odmiče dalje pod pretpostav­ k o m da prethodno pokolenje nije svoj zadatak izbeglo i samo sebe prevarilo. Ma šta jedno pokolenje od dru­ g o g a moglo da nauči. po­ štena ozbiljnost koja sa ljubavlju omeđuje ove za­ datke. kojom pokolenje i sebe samo i drugo pokolenje potpuno razume. Nijedno po­ kolenje ne dospeva da otpočne s neke druge tačke do od početka. koja ne plaši ljude da će u n a j v i š e m u prenagliti. Ovo pravo č o v e č n o jeste strast. Tako nijedno pokolenje nije naučilo od drugoga kako se voli. 53 .KRITIKA VREMENA I SAVREMENOG HRIŠČANSTVA Jednom kada su cene začinima u Holandiji pa­ le. . već odražava zadatak mladalačkim i lep i m . primi­ tivno. Da li nam je nešto slično po­ trebno u svetu duha? .

kad i ova sama postane apstrakcija. onda nivelisanje na svom vrhuncu. u strasno buntovnim vremenima. Ovaj fantom je publika. ali refleksivnom vreme­ nu može se ovaj fantom razviti pomoću štampe. Dok plahovito.. Ima partija i mišljenja. . . Ako treba da se ostvari nivelisanje. matematički apstrak­ tno zanimanje. Sa­ mo u jednom bestrasnom. reflek­ sivno. opaku ide­ ju da sve poruši i sravni sa zemljom: i onda još nema publike. koja ga smenjuje. Nivelisanje je tiho. Dok strasno doba nagli napred. fata morgana. prevrnuti. ali bestrasno i re­ fleksno vreme stvara od razvoja snaga dijalektičku veštinu: ostaviti sve po starome. U vremenima oduševljenja. sveobuhvatno nešto koje je n iš t a. Ako vrhunac pobune liči na provalu vul­ kana. koje ne privlači nikakvu pažnju. liči na grobnu tišinu nad kojom ne može ništa da se uzdigne. vreme koje prolazno usplamti odu­ ševljenjem i mudro istrajava u ravnodušnosti. Revolucionarno. Jedno strasno pobunjeničko vreme sve će poru­ šiti.znači nivelisanje. dotle refleksivno bestrasno do­ ba čini obratno: ono ugušuje i sprečava — ono niveliše. Isto kao inženjeru koji niveliše. uspravlja i obara. bestrasno. Pojavljeni r e s a n t i m a n . onda mora prvo da se stvori jedan fantom: njegov duh. kada i sam narod zahte da ostvari besplodnu. gde se vlastito disanje čuje. ali mu lukavstvom podmuklo poništiti značenje. apatiji. Mesto u pobuni. ogrom­ na apstrakcija. trenutno oduševljenje može zlovolj­ no i samu nesreću da poželi u traganju za snagama egzistencije.Naše je vreme prevashodno razumsko. ali je pobeda nivelirajućih eo ipso njihov poraz.. A ka­ ko su ustojani profesionalci izloženi pre svega razvijanju čulne obmane. to će bestrasno. ono vrhuni u tome da unutrašnju stvarnost odnosa raslabi do golog kretanja refleksije . u koju sve nemoćno pada. diže se i pada. tako da se ni sopstvena reč ne može čuti. ubajaće54 . malo je ovim nemirom pomoženo. U takvim vremenima štampa će uzeti karakter mnenja. Nalet oduševljenja može da se završi porazom.

Može se čitavoj naciji govoriti u ime publike. Nemoral je kao energija takođe karak­ ter. pa ipak je publika manja od jednog jedi­ nog. stvarnog čoveka. koja do­ duše. to čini neko i nešto. pesak ga takođe nema. Šta je to brbljanje? — To je ukidanje strasne suprotnosti između ćutanja i govorenja. ma kako neznatnog. kad se nema ni jed­ nog ni drugog. More nema karaktera. . ali publika je ogromno ništa. može kao sadržinu imati istinu.no. To je najopasnija i najništavnija sila. Publika je pravi veštak nivelisanja. nikoga ne užurbava zlo na nečuveni greh. jer je dvosmislenost trajan nadražaj i mnogo go­ vorljivija nego radost zbog dobra i odvratnost pre­ ma zlu. . Pa upravo se zbog ovoga utoliko više brblja. ako je samo i jedino štampa u stanju da slabački ulije neku vrstu života u ovu učmalost. A dvosmislenost je u egzistenciji kada se kvalitativna suprotnost kvaliteta oslabi re­ fleksijom koja razjeda. ohola mudrost koja zna da se dobro u svetu ništa ne ceni i ništa ne vredi — tako da ubr­ zo postaje glupost. refleksivno vreme. 55 . Brbljivost hva­ ta jeza od trenutka ćutanja. . Samo onaj ko ume suštinski da ćuti ume suštinski da govo­ ri. Pobuna strasti je elemen­ tarna. Karakter je nešto urezano. otmeno. koji će obelodaniti prazninu. naprotiv. Nikoga dobro ne nadahnjuje za veliko delo. Moral je karakter. Jer ako nešto p r i b l i ž n o niveliše. teoretsko zna­ nje zla. ali čija istinitost ne može biti suštinski istinita . ali dan i noć kovani verižni zaključak. Publika je sve i ništa. Jer karakter je osećajnost. ap­ straktna razumnost isto tako ne. suprotno ludosti i gluposti. Šta je bezobličnost? — To je ukinuta strasna razlika između oblika i sadržine. Brbljanje predujmljuje suštinsko govorenje . stvoriti publiku. Razjedanje dvosmislenosti je mirniji. Razlikovanje između dobra i zla slabi lakomisleno. . Ćutljivost je osećajnost. Utoliko nemaju šta jedno drugome da pre­ bace. Dvosmisleno je. Samo onaj koji ume suštinski da ćuti ume su­ štinski da dela.

bučnog i glasnog značaja). nad stvarnim' otkrivanjem koje ima specifično obeležje udubljivanja. stopili u „gomilu". Rezonovanje kao apstraktno mišljenje nije dovoljno dialektički duboko. može imati ubeđenje na osnovu izvesnoga shvatanja ži­ vota. ekstenzivno. A želja za reprezentacijom je samozacopanost uobraženja. Gle. od kojih bi svaki ponaosob imao istinu. živa ili pokojna. Šta je rezonovanje? — To je ukinuta strasna suprotnost između subjektivnosti i objektivnosti. privid preimućstva. Postoji shvatanje o životu koje smatra da je onde istina gde je gomila. istina kao da mora Ima­ ti gomilu za sobom. ipak. već gomila shvaćena kao pojam — jeste ne­ istina. rezonuje o svem i svačem. ili suviše slabi odgovornost pojedin­ ca da ona postaje sasvim neznatna stvar. dok površnost pruža privid mnogostruke mogućnosti. tu 56 . gomila neznatnih ili otmenih. Gomila — ne ova ili ona. kao mišljenje i uverenje ono nema individualne punokrvnosti.Šta je površnost i njena želja za reprezenta­ cijom? — Površnost je ukinuta strasna razlika iz­ među zatvorenosti i otvorenosti. ali onaj koji rezonuje. Onaj pak koji re­ zonuje ima. čovek može imati mišljenje koje se odnosi na njegovu struku. Ovo je moje uverenje: kolikogod rasula. odmah bi se tu pojavila i neistina (pod pretpostavkom da svetina dođe do presudnog glasačkog. Jer „gomila" je neistina . Jer mislilac obuhvata svoju nauku. Ima i drugo shvatanje života po kome je svuda tamo neistina gde je gomila. dobroga i dostojnog lju­ bavi kad ih učinimo jedinkama.. toliko je istinitoga. „gomila" i tome slično. Ova bi misao trenutno u krajnjoj zaoštrenosti gla­ sila: čim bi se 'svi pojedinci. . zlosti i odvratnosti može biti u ljudima kad postanu ne­ odgovorna i nepokajna . Ona je otkrivanje praznine.publika". zbog sjajne varke. pošto gomila ili navodi na nepokajnost ili neodgovornost. koja spolja. . bogataša ili siromaha itd. dobija preimućstvo.

ili k o j e p r v i o t p o č e o . Po meni: Najstrožije paziti da b u d e jasno šta je to hrišćanstvo. n i t i ć e s e r o d i t i . koji n e m a r u k u . . jer ono što je pomelo hrišćanstvo i što je dalo povoda uobraženju o nekakvoj triumfalnoj crkvi jeste to. sve l j u d e k o j i su r o đ e n i i k o j i će ikada biti rođeni. . i k a d taj pojedinac digne ruke na Kaja Marija. da li je t o . da svetina i m a hra­ brosti i t a m o gde najveći strašljivac m e đ u svim p o j e d i n c i m a n i k a d nije bio t a k o plašljiv k a o što je t o u v e k g o m i l a . Svaki p o j e d i n a c i m a po pravilu dve ruke. d a s e z a b o r a v i l o . 57 . kao pojedinac pristupiti njemu i p l j u n u t i ga: čovek koji bi za to i m a o h r a b r o s t i n i t i s e j e r o d i o . još m a n j e gomile.č e t i r i ž e n e . pa m a k a r niko. u š t a su o n i u l a z i l i . koja r u k u n e m a . o n d a su obadve te r u k e ovoga pojedinca. u osamljenoj okolini s a m o sa njim. a ne k a o i s t i n a u smi­ slu „ p u t a " . o n d a su imali h r a b r o s t i za to — strašna neistina! N e k a d je b i l o : T a k o i toliko r e v n o v a t i u privoljevanju ljudi da u m a s a m a ( p o m o g u ć s t v u svi) p r e đ u u h r i š ć a n s t v o . . što se hrišćanstvo shvatilo k a o istina u smislu gotovog r e z u l t a t a . sa n a d o m da niko ne m o ž e sigurno r e ć i k o j e t o b i o . J e r s v a k i p o j e d i n a c k o j i b e ž i u go­ m i l u . J e r gomila j e a p s t r a k t u m . . d o d a j e svoj d e o k u k a v i č l u k a k u k a v i č l u k u koji se „ g o m i l a " zove. čak ni ja sam. Hristom. ili b a r n i j e o z b i l j n o u z e l o . a ne njegovog suseda. misli na H r i s t a i sav l j u d s k i r o d . Ali b i s a m o t r i . T o j e i s t i n a ! Ali k a d su postali gomila. i m a l e z a to hrabrosti! Kakva neistina! — Neistina je najpre u t o m e . O n d a je d r u g a neistina ta. Situacija upojedinačenja je ova: k a o pojedinac. . s a s v e š ć u ili p r e t s t a v o m d a su gomila. d a g o m i l a ili č i n i o n o š t o s a m o p o j e d i n a c u g o m i l i č i n i . . ili o n o š t o u s v a k o m s l u č a j u s v a k i p o j e d i n a c čini. Uzmi za p r i m e r najuzvišenije. i bilo uopšte hrišćanstvo.u njega ne s t u p i o .n i j e b i l o n i j e d n o g j e d i n o g v o j n i k a k o j i b i n a Kaj a M a r i j a p o d i g a o r u k u : t o j e b i l a i s t i n a .

i hrišćan­ stvo propada u blebetanju. On stu­ pa pred odabrani krug odabranih i dirljivo propoveda o tekstu koji je sam odabrao: „Bog je oda­ brao u svetu m a l o i n e z n a t n o " i niko se ne smeje. tajni. odabrani ljubimac otmenog sveta. i l i . Ali onoga časa kad je ili htelo da se. Tako stoji sa hrišćanstvom: država poručuje vladarski hiljadu ispitanih činovnika .U prekrasnoj katedrali pojavljuje se blagorod­ ni. veroispovest liči na starca koji misli da je dosta preživeo u svetu i sad je red da se zaključa. . prečasni. . ili da baci narodu bibliju na glavu. . Hrišćanstvo je bilo moćna stvar kada se sna­ žno pojavilo u svetu i do izraza došlo. preko pape. generalni vrhovni propovednik dvorski. . ogradi. .

ili tačnije. s u d e ć i p o s v e m u . Pa ipak je h r i š ć a n i n n e š t o r e d e od genija. — Ljudi k o j i m a n i k a d nije p o s t a l o j a s n o d a b i n j i h o v život m o g a o i m a t i izvesnu oba­ v e z u p r e m a B o g u ! — P a i p a k svi o v i l j u d i . genijem se nijedan čo­ vek sam načiniti ne može. Z a t o j e h t e o B o g d a s e h r i š ć a n s t v o s v a k o m e p r o p o v e d a . k a k o bi p o k a z a l i da je ovaj izuzetak p r a v i l o i svima p r i s t u p a č a n . Stoga ako se država smanju- 59 . Z a t o su apostoli bili vrlo p r o s t i ljudi. p a č a k i oni koji tvrde da n e m a Boga. država ih s m a t r a za hrišćane.HRIŠĆANSTVO JE OGROMNA ČULNA OBMANA Svako ko u m e sa zbiljom i izvesnim smislom d a p o s m a t r a : o n o š t o s e h r i š ć a n s t v o z o v e . D r ž a v a se neposredno odnosi p r e m a broju. što se golim o k o m može videti! — Ljudi koji n i k a d u c r k v u ne idu. nazivaju se hrišćani­ ma. ne­ ma sumnje. ili s t a n j e u izvesnoj t a k o z v a n o j h r i š ć a n s k o j zemlji. i m a j u svoj ž i v o t u sasvim drugim oblastima. pravilo slobode. uzori u obliku n e z n a t n o g a sluge. sem k a d psuju. m o r a . Hrišćanin je izuzetak slobode. n i k a d a na Boga ne misle. od k o j i h p r e t e ž n i b r o j . ali koje svaki od nas treba da po­ stane. kao h r i š ć a n i se u večnost odašilju. Šta to znači da s e sve o v e h i l j a d e i h i l j a d e l j u d i t a k o o l a k o n a z i v a j u h r i š ć a n i m a ! — Ove m n o g e i m n o g e ljude. Ovo je razlika između genija i hrašćanina: ge­ nije je izuzetak prirode. prema kvantitativnom. n i k a d a njegovo i m e ne spominju. crkva ih k a o h r i š ć a n e sahranjuje. pravilo koje se retko nalazi. o d m a h da se zabrine.

a ono samo pretvori u suprot­ nost onoga što je ono u Novom Zavetu. pričem se mudro. Neznaboštvo — to je hrišćanstvo „hrišćanstva". 60 . koje je na lukav način uništilo hri­ šćanstvo 'time što kaže: mi smo svi hrišćani. nesumnjivo: ukoliko više teza. Čim je suprotnost iskorenjena. To se čuje. Stvar je daleko užasnija: postoji samo jedna teza. Ne. Ovde nema šta da se reformiše. onda pojam „hri­ šćanin" nestaje. onda je hrišćanin biti besmislica — kao što i jeste slučaj u „hrišćanstvu". milionima (krivih ili nevinih) vršeni hrišćanski zločin. Pojam „hrišćanin" je polemički po­ jam: hrišćaninom se može biti samo nasuprot ne­ čemu . pa da može biti istinito da hrišćanstvo egzistira. utoliko manje užasno. postupno pokušavalo da se hrišćanstvu tajemice uvreba Bog. . da njen pojam iščezne. Jedna teza — samo jedna jedina. Hrišćanstvo se upravo odnosi prema broju u obrnutoj srazmeri: kad svi ljudi postanu hrišćani. 26. pod imenom usavršavanja hrišćanstva. Je li to isto učenje kad Hristos kaže bogatom mladiću: „Prodaj sve što imaš — i podaj. Samo jed­ na teza: hrišćanstvo Novog Zaveta uopšte ne egzi­ stira.Ne može se ni od čega živeti. ti si imao devedeset i pet teza: uža­ sno! — Pa ipak je. u dubljem smislu. O Lutere. zvanično hrišćanstvo nije hrišćanstvo Novoga Zaveta. H r i š ć a n s t v o se drukše odnosi prema bro­ ju: dovoljan je jedan hrišćanin. Jedino još preostaje da se rasvetli jedan stolećima produžavani. siroma­ sima" i ikad sveštenik kaže: „Prodaj sve što imaš i — daj meni"? . na­ ročito od sveštenika. A baš sveštenici izvode ovu veštinu: od hri­ šćanstva ni traga ni glasa — ipak oni žive od toga. broj može postupno toliko da se smanji da država prestaje.je. januara 1855. .

Filosofija i hrišćanstvo ne mogu se nikad slo­ žiti. mora protegnuti na celoga čoveka.Kada je Adam živeo u raju naredba je glasila: moli se. a naprotiv nje­ govo saznanje savršeno? U našim hrišćanskim vremenima hrišćanstvo nije daleko od toga da postane paganizam. Kad je bio isteran. Kad se Hristos pojavio glasila je: moli se i radi. Jer ako treba nečega od najbitnijeg u hrišćan­ stvu čvrsto da se drži. glasila je: radi. . onda se ono. naime spasenja. Sem ako mi njegove moralne sposobnosti izgledaju nepotpune. ako treba nešto stvarno da znači.

. RELIGIOZNO SAMOPOSMATRANJE I SHVATANJE ŽIVOTA . KRITIKA VREMENA I SAVREMENOG HRIŠĆANSTVA HRIŠĆANSTVO JE OGROMNA ČULNA OBMANA . SOLOMONOV SAN ESTETSKI I ETIČKI STADIJUM RELIGIOZNO APSTRAKTNI I KONKRETNI MISLILAC . 5 7 11 13 17 33 48 53 59 . . . .SADRŽAJ PREDGOVOR ESTETIČKO. ETIČKO.