PSIHODIJAGNOSTIKA OPŠTI DEO pouzdan odnos.

Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da dijagnozu u ovim disciplinama smatramo direktivnom i odlučujućom. Ako imamo u vidu da klinički metod već četiri decenije ima svoje inesto van granica zdravstvenih ustanova kao „metod procene", onda je besmisleno upinjati se i dokazivati daje njihova namena „klinička", ili obrnuto, daje klinički metod ono što jeste zato što koristi „klinički" instrumentalijum. Zaključićemo našu analizu tvrdnjom da suština kliničke metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj šemi. Šire posmatrano, klinički metod može da se izdvoji iz konteksta psihijatrije i da posluži kao sredstvo proučavanja i saznavanja ličnosti. U tom smislu je sasvim izlišno upotrebljavati termin dijagnoza i dijagnoziranje. To je već učinjeno i ta forma kliničkog metoda je nazvana metodom procene ličnosti. Promašaj je načinjen vezivanjem metoda procene ličnosti za jedan cilj, za predviđanje, ma koliko ovaj cilj budio respektabilne prestiže fantazije. Smatramo da postoji mogućnost da klinički metod opstane u arsenalu psihološke nauke, nezavisno od psihopatologije kao sadržaja i nezavisno od predviđanja kao vrhunskog naučnog kriterijuma vrednosti. Presedan za takav koncept dao je još Mari (Murray, 1938). KRITIKA KLINIČKOG METODA Klinički metod najčešće kritikuju oni koji se najviše i služe njim. Razlog za kritiku nije teško pronaći, naročito ako ste posle velikih napora i mnogo časova ispitivanja utvrdili da je vaše razumevanje slučaja ostalo, uprkos mnogim novim podacima, praktično na istom. Zanemarićemo ovu vrstu kritičnosti frustriranog praktičara jer nije konstruktivna, ne nudi nikakvo rešenje ni u perspektivi. Takođe nas, na ovom mestu, ne zanimaju ocene pisaca revijalnih prikaza validacionih istraživanja kliničkog metoda. O ovome će biti reci kasnije. Zato ćemo pažnju obratiti na mišljenja metodologa istraživača. Najoštriji stav prema kliničkom metodu zauzbna Katel (Cattell, 1962). On, istina, nije klinički psiholog praktičar, ali su njegovo interesovanje za probleme ličnosti i njegovi metodski doprinosi kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir. Katel ovako piše: Za mene je.očigledno da ne postoji poseban klinički metod (podvukao Katel) osim ako ne mislimo na terapijske metode, jer kada se on svede na suštinu onda vidimo daje identičan sa multivarijanmom metodom. Redukcionizam nije nepoznata pojava u psihologiji. Pored ovog Katelovog, imaćemo prilike da u ovoj knjizi upoznamo i druge koji su redukciju prihvatili kao ubedljivo naučno rešenje i u psihologiji. Da bi bio ubedljiv Katel navodi sledeće argumente. 1. Daje nužno i dovoljno da za ispitivanje ličnosti koristimo sledeća tri izvora informacija: a) biografske podatke (uzdužni presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne testove (poprečni presek). 2. Da se merenje i obrada rezultata može izvršiti primenom posebne vrste faktorske analize (multivarijantnom analizom). 3. Da se interpretacija dobijenih rezultata može korektno obaviti pomoću odgovarajuće teorije ličnosti (Katel, naravno, predlaže svoju.) 16 Katel je u pravu stoje izdvojio tri kritične faze kliničke metode: prikupljanje informacija, obradu podataka i interpretaciju rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je možda u pravu što se tiče pravca tehnološkog razvoja koji bi u budućnosti mogao da se ostvari. Nije isključeno da u toj budućnosti klinički metod bude formalizovan postupcima koje je Katel opisao. Međutim, zabluda je da klinički metod izgleda tako kako nam ga Katel predstavlja. Otvoreno je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono izjednačavati klinički metod koji već postoji u stvarnosti sa projektom koji Katel nudi, uz to sa obavezom da stvarni oblik proglasimo za privid, a Katelov projekt za suštinu. Najzad, prošlo je već dvadeset godina od vremena kada je Katel publikovao ove svoje ideje, a tragovi njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najvažnije je što se ova kritika stvarno odnosi samo na jedan deo kliničkog metoda u psihijatriji i kliničkoj psihologiji, na tehnološki deo. Onaj osnovni, naturalistički deo kliničkog metoda ne može da se ukida ni kritikom, a verovatno ni tehnološkim razvojem, barem ne u potpunosti. Sa sličnih scientističko statističkih pozicija klinički metod su kritikovali i drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli (Sarbin i Bailev, 1962). Oni nisu osporili da klinički metod postoji, ali su prigovorili daje „mekan", daje prijemčiv za subjektivne i nenaučne uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je klinički metod neekonomičan i da je moguće stvoriti jednu bolju, statističku alternativu koja bi postojeći klinički metod učinila izlišnim. Mada su ovi autori manje ekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost da je klinički metod, u svojoj sadašnjoj formi, nepotreban, i drugo uverenje, da se može zameniti boljim na statističkim osnovama. Zanimljivo je da kliničari, lekari u prvom redu, veruju da tehnika, elektronika, tehnologija mogu mnogo da učine u budućnosti, ali da to ne znači da će čovek, kliničar, i njegov klinički metod postati nepotrebni. Tu ima razlike u pogledu dve stvari. Jedna se odnosi na ocenu naučne tehnologije u ovom trenutku i mogućnosti da se bitno unapredi sada postojeći klinički metod u psihijatriji i kliničkoj psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka ispred

usvojene tehnologije i daje osavremenjivanjem dijagnostičke tehnologije moguće ostvariti bitan kvalitativni skok. Oni su i formulisali jedan takav naučno tehnološki program. O tome ćemo više pročitati kasnije. Druga je stvar više principijelna. Scien-tistički optimizam koji najviše srećemo kod američkih autora, dovodi do toga da se dva bitna elementa kliničkog metoda, naturalistički i psihotehnički, posmatraju kao antagonisti. Scientisti smatraju daje njihova sveta dužnost da uklone čoveka i njegov nesavršeni naturalistički način saznavanja i da ga zamene naučno tehnološkim. Izgleda nam da je kod takvih istraživača razvijeno uverenje da je dijagnostičar najveća smetnja postavljanju tačne dijagnoze. Taj je stav obično povezan sa stavom: „Budućnost je već počela, nemojmo čekati sledeća pokolenja, uradimo to sada!" Medu kritičarima kliničkog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku (1956). I ovaj autor uzima na nišan naturalistički karakter kliničkog metoda. Po njegovom mišljenju klinički metod nema naučnu osnovu i produkt je empirizma i voluntarizma. Mada je bez naučne teorijske i metodološke osnove, ljudi obuzeti sop-stvenom važnošću prihvataju se rešavanja složenih zadataka na ovaj način, u dubokom uverenju da rade ispravno. Sve to mora da se zaustavi, savetuje Ajzenk, 1 zameni pravim naučnim pristupom. Namesto proizvoljnosti moraju se usvojiti 2 Psihodijagnustika 17 činjenice koje su priznate u nauci i moraju se postaviti u osnovu metoda principi koji su eksperimentalno i statistički provereni. Ajzenk se zalaže za načelo prime-njene nauke, što znači da odbacuje improvizacije, intuitivne inovacije bez prethodne provere i svako proširivanje polja delatnosti koja nema čvrstu osnovu u empirijskoj nauci. Savremena klinička psihologija je, prema oceni Ajzenka, zastranila. U njoj je prevagnulo kliničko nad psihološkim, veština, improvizacija i empirizam nad naukom. Jedini ispravni put kojim se može kretati klinički metod u psihologiji i psihijatriji je prihvatanje teorija učenja, prihvatanje verifikacije putem naučnih eksperimenata i prihvatanje faktorske analize (kanoničke analize) kao statističkog sredstva. Kada sve to bude ostvareno, polje rada će biti uže nego danas, ali će metod saznanja i intervencije biti solidan i rezultati naučno predvidljivi, pogodni za kontrolu i obradu radi daljeg usavršavanja principa rada. Ako iznete kritičke zamerke upućene kliničkom metodu povežemo, onda iz njih saznajemo da su kritičari nezadovoljni činjenicom da se on razlikuje od eksperimentalnog i statističkog metoda. Ovi kritičari bi, kako izgleda, bili zadovoljni kada bi „ukinuli" klinički metod, a mesto njega sintetizirali jedan spoj „naučnog", to jest statističkog i eksperimentalnog metoda. To što najviše smeta je subjektivna komponenta kliničkog metoda, naturalizam i sam dijagnostičar u dirigentskoj funkciji. Ma koliko da poštujemo nauku i naučnost, ma koliko da smo svesni slabosti i grešaka čoveka u radu, mišljenju, procenama i donošenju odluka, ne čini nam se opravdan zahtev da redukujemo metode psihologije na predloženi način. Mada zamerke koje se iznose na teret kliničkog metoda uglavnom prih-vatamo, ponuđeni recepti i zaključci takođe nisu bez mana. Klinička psihologija ne mora da bude primenjena nauka u smislu zatvorenog sistema u kome „Teorija" sve zna, a „Metod" sve može, pa se praksa svodi na to da „Teorija" i „Metod" igraju ping-pong dobacujući jedno drugom „Pojave" kao lopticu. U psihologiji, kao i u psihijatriji, ima mnogo čega što još nije uhvaćeno ni u teoriju ni u metod. Tu slobodu realnog sveta moramo poštovati ravnopravno sa poštovanjem prema nauci, to jest teoriji i metodu. Otvorenost psihologa i psihijatara prema tom „nascentnom svetu" nije njihov minus. Što takav stav vređa scientiste, to je njihov problem. Ne vidimo razloge da napustimo otvoreno posmatranje sveta, istraživački, Ijubo-pitljivi, ljudski i nedogmatizovani pogled na ljude koji su u ulozi tražioca pomoći. Klinička psihologija i klinički metod bez eksplorativne otvorenosti zaista bi se strovalili u statistiku i eksperiment, bez ostatka ali, to ne bi bio trijumf nauke nego poraz psihologije. Smatramo da je kliničkoj psihologiji potreban klinički metod koji je kao formula sasvim dobar, mada je elemente te formule mogućno i potrebno usavršavati. U toj formuli ima mesta, što bi možda začudilo Brauna i sve kritičare kliničkog metoda, i za statistiku i za eksperiment, ali ima mesta i za slobodno istraživanje, za slobodnu igru nužnosti i slučaja u ličnosti pojedinca, kao što ima mesta i za kreativnu integraciju podataka. DIJAGNOSTIČKA KLASIFIKACIJA I pored toga što su klinički psiholozi primarno zainteresovani za individualne razlike i specifičnosti, oni su primorani da traže i opšte, tipske karakteri18 stike ispoljenog poremećaja pojedinaca. Decenijama duga polemika oko idiograf-skog i nomotetskog pristupa kao da se završila nekom vrstom pobede onih koji su dokazivali da bez opšteg nema ni zaključivanja i u krajnjoj konsekvenci ni nauke (Meehl, 1956; Sarbin i sar. 1960). Allport (1962) je odstupio donekle od svoje ranije teze o isticanju individualno specifičnog, idiografskog. Najčešća forma uopštavanja u kliničkim disciplinama jeste dijagnostička klasifikacija. U skladu sa tim kliničar nastoji da utvrdi i klasifikuje devijantno ponašanje. Ovaj zadatak ima i svoje teorijsko opravdanje u

potrebi svake nauke da klasifikuje pojave prema nekom racionalnom ili empirijski validnom sistemu. Tako isto postoje i praktični razlozi jer su i psihijatri često u nedoumici oko klasifikacije posmatranih slučajeva. Dijagnostička klasifikacija može da bude veoma važna za pacijente zbog potencijalno dalekosežnih medicinskih, socijalnih, profesionalnih, pravnih i moralnih konsekvenci. Uostalom, svi testovi inteligencije, počev od Binet-Simonove skale, služe tom cilju. Da bi dijagnostička klasifikacija bila moguća, neophodni su sledeći pre-duslovi. a) Mora da postoji jedna adekvatna i opšte prihvaćena klasifikacija. Ovaj uslov u savremenoj psihijatriji nije ispunjen jer nisu rešena bazična pitanja ni razjašnjeni pojmovi na kojima takva klasifikacija treba da se zasniva (Stengel, 1959). Uprkos pokušajima da se pitanje klasifikacio-nog sistema resi međunarodnim konvencijama nedoslednosti tune nisu rešene, jer se isti pojmovi različito tumače, ili se vodi „dvojno knjigovodstvo". b) Kriterijumi dijagnostičke klasifikacije moraju biti jasno utvrđeni. Krite-rijumi psihijatrijske klasifikacije zasnivaju se na simptomima i sindromima. Međutim, nema nijednog simptoma koji je specifičan samo za jednu od mnogobrojnih grupa i podgrupa postojećeg sistema nazološke klasifikacije (Ziegler i Philips, 1961). c) Mora da postoji utvrđena i proverena veza između postavljenog klasi-fikacionog sistema i dijagnostičkih metoda. Stengel ističe da je opera-cionalna definicija klasifikacionog sistema psihopatoloških pojava za sada jedina realna mogućnost. Problem je u tome što se skoro podjednako često srećemo sa cirkularnim dokazivanjima i validnosti i nevalid-nosti. Naime, validnost klasifikacije se dokazuje ili obara korelacijom procenjivača ili metoda sa klasifikacionim sistemom. Na potpuno identičan način dokazuje se i validnost ili nevalidnost pojedinih metoda. Razlika je samo u tome što se jednom bira kao kriterijum kategorija poremećaja a drugi put metoda. Još je veće zlo što ni svi rezultati ovih cirkularnih validacija nisu jednoznačni i jasni. OBJEKTIVNOST KLASIFIKACIONE DIJAGNOZE Spisak istraživačkih radova posvećenih proveravanju parametara dijagnostičke klasifikacije i klasifikacionog sistema zamašan je. Rezultati ovih provera uglavnom su nepovoljni za postojeći klasifikacioni sistem. U stvari, ovi rezultati 19 potvrđuju mišljenje Stengela da je jedino opravdanje za dalje korišćenje postojećeg sistema to što nije stvoren bolji. Rezultati do kojih je došao Ash (1949) vrlo se često navode kao ilustracija. Tri istaknuta psihijatra, sa iste klinike, dijagnostikovala su grupu od 35 bolesnika. Nezavisno jedan od drugog, bolesnike su razvrstali u sledeće nozološke kategorije: psihoze, psihoneuroze, psihopatije, mentalnu zaostalost i normalne. Do potpunog slaganja između sva tri psihijatra došlo je u 45% slučajeva. Schmidt i Fonda (1956) navode daje slaganje između dva psihijatra postignuto u 4/5 slučajeva, a Goldfarb je našao slaganje u 60% slučajeva koje su dijagnostikovala četiri iskusna klinička psihologa. Detaljnija analiza ovih istraživanja pokazala je da rezultati variraju zavisno od sledećih činilaca: a) Broj dijagnostičkih kategorija je značajan činilac. Stoje broj kategorija u koje se poremećaj može razvrstati veći slaganje među dijagno-stičarima je manje. Prema tome, sistemi sa većim brojem nozoloških kategorija povlače za sobom opadanje pouzdanosti (Ziegler i Philips, 1961; Schmidt i Fonda, 1963). b) Širina nozoloških kategorija je značajan činilac. Rezultati empirijskih istraživanja pokazuju da je pouzdanost klasifikacije široke kategorije (psihoza, psihoneuroza, psihopatija) veća nego u potkategoriji ovih grupa. Ako je slaganje dijagnostičara u pogledu kategorije bolesti iznosilo oko 80 u pogledu potkategorija nije bilo više od 50 (Schmidt i Fonda). c) Intenzitet izražene devijacije je značajan činilac. Što je manifestacija devijacije intenzivnija, slaganje među procenjivačima je veće. (Hunt, Schwartz i sar.). d) Vrsta pojave koja se kategoriše je značajan činilac. Razlike u slaganju među dijagnostičarima mnogo zavise od pojave ili varijable koju dijag-nostikuju. Psihijatri su se složili u oceni shizofrenije do korelacije od .73 do .95 ali u pogledu crta ličnosti slaganje je bilo beznačajno (Schmidt i Fonda). U jednom drugom istraživanju psihijatri su u opisivanju simptoma depresije postigli slaganje u 85% slučajeva ali u opisivanju simptoma agresije nije bilo nikakve saglasnosti. e) Osnovna proporcija podgrupa u populaciji je značajan činilac. Poznavanje najčešćih vrsta poremećaja koje se upućuju u neku ustanovu radi dijagnostikovanja bitno utiče na tačnost i slaganje među dijagnostičarima. Tamo gde je populacija homogena u vezi sa vrstom oboljenja slaganje se može i veštački povisiti ako dijagnostičari izbegavaju da traže izuzetke. VREMENSKA STABILNOST DIJAGNOZE Masserman i Carmichael su pratili 24 neurotičara i 54 psihotičara godinu dana po izlasku iz bolnice. Po isteku godine dana utvrdili su daje 24% pacijenata 20

iz grupe psihoneuroze prevedeno u kategoriju psihoza, dok je svega 6% psihotičnih prešlo u kategoriju psihoneuroza. Goldberg (1965) je saopštio rezultate dvadesetogodišnjeg praćenja grupe od 200 psihijatrijskih bolesnika. On je utvrdio daje 14% neurotičara u toku perioda praćenja prevedeno u grupu psihoza. Autor je zaključio daje pouzdanost dijagnoza psihoze i neuroze nejednaka odnosno daje dijagnoza psihoneuroza manje pouzdana. I pored nesumnjivog značaja i potrebe za psihijatrijskom klasifikacijom bolesnika, kao i mišljenja da su „sve dijagnostičke odluke u suštini klasifikacione odluke" (Cronbach, 1960), možemo konstatovati da parametri klasifikacionog sistema nisu naročito dobri. Sistematska analiza empirijskih istraživanja ovog problema naročito je otežana zbog veoma različitih nacrta i metoda koji su korišćeni (Evsenck, 1958). DINAMIČKA DIJAGNOZA U većoj ili manjoj meri skoro svaki psihološki nalaz o slučaju daje neko objašnjenje o mogućem razlogu nastanka poremećaja ili devijacije, o međuodnosima manifestnih i latentnih potreba i formacija ličnosti, o obrascima interper-sonalnih odnosa, o pojavi anksioznosti i drugim dinamičkim aspektima ličnosti. Dinamička procena ličnosti predstavlja standardni zadatak koji se rešava kliničkom metodom. Nasuprot klasifikacionom pristupu, koji polazi od onoga što je manifestno (simptomi, znaci, klinička slika), dinamička procena polazi od tumačenja. Čak i kada dinamička procena nastoji da klasifikuje ličnost, ona je klasifikuje na osnovu nevidljivih kategorija, kao što su intrapsihički konflikti, mehanizam odbrane, nesvesni stavovi i dr. Pojave koje se opisuju u dinamičkoj proceni ličnosti jesu one koje iz same ličnosti usmeravaju određeno ponašanje, dok sami pojmovi o tim pojavama („konstrukti") služe u cilju tumačenja ponašanja. Posebno je značajan onaj aspekt dinamičke dijagnoze koji se naziva razvojna hipoteza i koji, naravno, daje „genetički model" strukture i dinamike ličnosti i tumačenje porekla poremećaja. Moglo bi se reći da dinamička dijagnoza predstavlja odgovor na pitanje: „Koji su uzročnici, mehanizmi i poreklo poremećenog ili devijantnog ponašanja N. N.?" U okviru ovog teksta posebno su značajna tri problema vezana za dinamičku dijagnozu: a) teorija; b) metode i c) terminologija. Dinamička dijagnoza i teorije ličnosti. Od svih nabrojanih zadataka kliničke psihodijagnostike dinamička dijagnoza je ta koja najviše zahteva kontakte sa teorijama ličnosti. U samoj stvari dinamička dijagnoza predstavlja, po definiciji, pri-menu neke teorije u opisivanju i tumačenju ličnosti i ponašanja. Drugim recima, kliničar može da daje klasifikacione hipoteze, da opisuje određene osobine ličnosti, čak i da vrši predviđanja bez oslanjanja na neku teoriju, jednostavno na osnovu svoga iskustva ili empirijski validiranih rezultata testova. Sa metodološkog stanovišta problem je u tome što nema univerzalno prihvaćenih teorija ličnosti, što iz iste teorije različiti kliničari izvode različite dedukcije (Sarbin, 1962) i što često i ne znamo koji je model ili konstrukt upotrebljen u izvođenju određenog zaključka. Dinamička dijagnoza i metode. Već je odavno uočeno da je razvoj teorija ličnosti i metoda u psihologiji divergentan (Vernon, 1966). Dinamičke teorije 21 ličnosti su veoma uticajne u kliničkoj psihologiji. U metodološkom pogledu one se oslanjaju uglavnom na psihijatrijske metode eksploracije verovatno zato što su i autori ovih teorija psihijatri. Na drugoj strani je konstruisan vrlo veliki broj metoda za ispitivanje ličnosti koje su ili empirijske ili čak „slučajne" (Evsenck, 1958). Među praktičarima odomaćio se stav da intervju i projektivne metode odgovaraju psihodinamičkim teorijama, tako da se one i dalje koriste iako je u međuvremenu konstruisan izvestan broj metoda koje su upravo namenjene testiranju psihodi-namičkih pojmova: Blacky test (Blum, 1950) id, Ego, Super Ego test (Dombrose and Slobin). Statistički orijentisani psiholozi osporavaju projektivnim metodama monopol u tumačenju psihodinamike. Meehl (1945) je dokazivao da MMPI može isto tako da se koristi za dinamičko tumačenje ličnosti kao i Rorschachov metod iako MMPI spada u strukturalne metode. Cattel je dokazivao da se psihodinamičke pojave mogu ispitivati inventarima i dokazivati faktorskom analizom. Prema tome, dinamička dijagnoza može da se postavlja i na osnovu metoda samoizveštavanja. Ukoliko Ego psihologije uvrstimo u dinamičke teorije ličnosti, arsenal se još više proširuje. Rapaport i Shafer dokazivali su mogućnost da se Wechslerova slika integracije koristi, osim za ono čemu je prvenstveno namenjena, i za analizu Ego funkcija. Dinamička dijagnoza i terminologija. Ovaj problem ima dva aspekta. Prvi se odnosi na komunikaciju kliničara sa teorijom, a drugi na komunikaciju kliničkih disciplina. Dinamički pristup i dinamička dijagnoza često su meta kritike zbog niskih validacionih koeficijenata koji se postižu na ovaj način (Piske i Kelly, Holt i Luborskv, Meehl, Evsenck). Objašnjavajući ovaj neuspeh Holt je naveo da je razlog toj činjenici nerazvijenost a ne suština kliničke metode. Nerazvijeni nivo kliničke metode može da se prevaziđe, tvrdi Holt, i dostigne nivo razvijene kliničke metode. Prelinger i Zimet (1964) ističu da osnovnu razliku između nerazvijene i razvijene kliničke metode predstavljaju rešenja međuvarijabli. Na nivou nerazvijenog dinamičkog pristupa kliničar iz rezultata

testova neposredno izvodi zaključak o kriterijskom ponašanju ispitanika. Ovim načinom su, međutim, postignuti loši rezultati. Da bi se na osnovu rezultata psihodijagnostičkog ispitivanja mogli izvesti validni zaključci, neophodno je sledeće: a) da se iz neke teorije ličnosti izvedu i definišu relevantne varijable, b) da se ispita povezanost tih varijabli sa upotrebljenim metodama i, c) da se ispita veza tih varijabli sa kriterijskim ponašanjem. U dobrom delu kliničkih slučajeva možemo se zadovoljiti i ako su zadovoljeni uslovi ,,a" i ,,b", što odgovara nivou konstrukt-validnosti (Cronbach, 1962). Ne može se tvrditi da na nivou nerazvijene kliničke metode kliničari ne koriste neki sistem međuvarijabli, međutim na tom nivou ovi intervenirajući konstrukti ostaju neobjašnjeni i otud nedostupni proveravanju i validiranju. Prelinger i Zimet navode svoj sistem međuvarijabli, koji je katalogiziran, definisan i izveden iz psihoanalitičke teorije ličnosti. Poseban vid ovog problema predstavlja komunikacija pojedinih kliničkih disciplina odnosno profesija: kliničkih psihologa, psihijatara, psihoterapeuta i socijalnih radnika. Ovaj isti problem postoji i unutar ovih disciplina. U pitanju je terminologija, semantika i način korišćenja pojmova i konstrukata, što sve zajedno 22 utiče na efikasnost i smisaonost komunikacije. Opšti nivo definisanosti terminologije u kliničkoj psihologiji je još uvek na prednaučnom nivou. Za nas je od naročitog interesa rad Gravsona i Tolmana (1950), koji su izvršili semantičko proučavanje 50 termina koji su najčešće korišćeni u psihološkim nalazima kliničara. Tražeći objašnjenje značenja tih termina među psiholozima i psihijatrima, oni su našli da se psiholozi i psihijatri sistematski razlikuju,* mada su isto tako nađene velike razlike u tumačenjima i unutar tih disciplina. Definicije psihologa su sistematski apstraktnije, akademskije i tehničkog karaktera (opera-cionalizirane uz određeni metod). Definicije psihijatara su češće date kolokvijalno ili jezikom pacijenata. Ono što je autore najviše uznemirilo bila je „začuđujuća semantička konfuzija koja je zajednička obema disciplinama". Razloge ovoj pojavi autori nalaze u opštem stanju kliničkih teorija ličnosti. RAZUMEVANJE SLUČAJA Činjenica je da u kliničkoj praksi uvek iznova iskrsava problem objašnjenja devijantnog ponašanja ispitanika. Tu, međutim, nije u pitanju samo stepen razvijenosti ili nerazvijenosti teorija ponašanja nego i shvatanje zadataka i prakse i teorije. U pogledu tog kompleksa pitanja najčešće nailazimo na dva oprečna stanovišta: (1) Osnovni zadatak psihološke teorije jeste da obuhvati sve poznate fenomene, utvrdi pravilnost njihovog nastanka i funkcionisanja, precizira međusobni uticaj i kroz to omogući kontrolu i predviđanje tih pojava. Taj stav odgovara pretenzijama psihologije kao egzaktne nauke i on je prihvaćen među eksperimentalno i statistički orijentisanim psiholozima. Bez ispunjavanja uslova kontrole i predikcije nema „prave" nauke, a bez nauke nema primenjene nauke. (Cattell, 1956; Meehl, 1956-Eysenck, 1958:Sarbin, 1960. idr.) (2) Osnovni zadatak psihološke teorije je da omogući razumevanje psiholoških pojava, naročito razumevanje ličnosti. Znanje koje ne doprinosi razumevanju ličnosti, u krajnjoj liniji, ne može unaprediti kliničku psihologiju. Suviše objektivistička nastojanja unapred eliminišu mogućnost upoznavanja najspecifičnijih i dinamički najvrednijih pojava (Murrav, 1938). Cilj nije u tome da se akumulira znanje, već da se unapredi sposobnost komuniciranja kliničara i slučaja. Antagonizam idiografskom i nomotetičkom pristupu koji je u psihologiji ličnosti postavio Allport (1937) sada je oživljen u novom vidu kao problem predikcije u kliničkoj psihologiji. Ovako oštro suprotstavljanje zadataka u redovima kliničkih praktičara nema mnogo pristalica, pa se na to pitanje gleda kao *) U okviru našeg predistraživanja i sakupljanja terminološke osnove, za naš Q komplet našli smo istovetnu tendenciju definisanja pojmova medu našim psiholozima i psihijatrima. Već je sam izbor termina koje su navodili da najčešće koriste u opisivanju ličnosti ukazivao na različitost orijentacije psihijatara i kliničkih psihologa. 23 na teoretisanje. Jedan od načina odbrane je i otvoreno deklarisanje da klinička psihologija nije samo nauka već i veština (Wallen, 1956). To, u stvari, znači da se praktičari drže gesla „čini što možeš". Drugi način suprotstavljanja ovom problemu je osporavanje nužnosti predikcije u kliničkoj psihologiji. Najzad, može se zauzeti stav da se u kliničkoj psihologiji sreću problemi koji iziskuju predviđanje, ali da to nije uvek slučaj. Dovoljno je da kliničar nekada samo razjasni slučaj ne dajući predviđanja. PROCENA PREMA POSEBNIM KRITERUUMIMA Psihodijagnostičko ispitivanje se preduzima i u vezi sa pitanjima koja ne spadaju u nozološku klasifikaciju ili dinamičku interpretaciju. Često se traži da se izvrši procena prema nekom užem i specifičnijem kriterijumu. Primeri za tu vrstu zadatka mogu da budu sledeća pitanja: Da li postoji i koliko iznosi intelektualno oštećenje kod bolesnika X. Y.? Da lije posle preduzete terapije došlo do

promena kod bolesnika X. Y. i koje su te promene? Da li slučaj X. Y. zadovoljava uslove prijema u određenu instituciju, uključivanja u određeni program ili podvrgavanja određenom tretmanu? Kada se postavljaju takvi i slični zahtevi na koje kliničari daju određenu vrstu odgovora pretpostavlja se da su zadovoljeni izvesni minimalni preduslovi. U te preduslove se ubrajaju sledeći: (1) Da kliničar poznaje kriterijske zahteve i osobine koje procenjuje. (2) Da kliničar raspolaže metodama pomoću kojih može da proceni kritičke varijable i da ih na određeni način klasifikuje ili graduira. (3) Da kliničar ima načina da dobijene rezultate svede na određeni broj validnih dimenzija ili da ih integriše, na osnovu stručne procene i iskustva, u neke celishodne i celovite sklopove. Neki savremeni istraživači i kliničari smatraju da ova vrsta zadatka predstavlja put kojim treba da se kreće razvoj i teorije i metodologije i kliničke psihologije u celini. Pored opštih teorija, univerzalnih metoda i generalisanih krite-rijuma, potrebne su uže i preciznije metode, teorije i validacije. KLINIČKA PREDIKCIJA U kliničkoj psihologiji predviđanje predstavlja jedan od zadataka. Zahvaljujući poznatoj monografiji Meehla (1956), predviđanje se nametnulo kao veoma značajan, a po utisku koji je stvoren, kao najvažniji kriterijum validnosti kliničke metode u celini. Mnogobrojna istraživanja i polemike koje su pokrenute sa ciljem da se provere Meehlovi zaključci uslovili su da se o ostalim zadacima privremeno govori manje i samim tim pridaje manji značaj. U odnosu na predikciju kao kriterijum validnosti kliničke metode, javili su se različiti stavovi: Stav „čini šta možeš". To je stav praktičara koji ističu da je klinička psihologija više nego prosta primena nauke odnosno bazičnih znanja. Pored 24 toga stoje primenjena nauka, klinička psihologija je i veština, što znači da se pored naučnih principa koristi i iskustvom i individualnim sposobnostima kliničara. U praksi klinički psiholozi, između ostalog, donose odluke, iako te odluke podrazumevaju predviđanje za koje kliničar nema uvek naučne osnove. Negiranje predikcije kao kriterijuma. Kliničari koji su po teorijskom opre-deljenju bliski personologiji ili dubinskoj psihologiji ne prihvataju predikciju kao kriterijum. Pošto se predviđati može samo ono što je opšte, a ličnost je individualno specifična, predviđanje ne može biti relevantan kriterijum. Zadatak je kliničke metode da objasni a ne da predviđa. Predviđanje spada u domen statistike a ne kliničke psihologije. Predikacija je značajan ali ne jedini kriterijum. Postoje različiti kriterijumi, pa sledstveno i različite vrste validnosti koje međusobno ne moraju biti u visokoj korelaciji. Opis ličnosti koji daje kliničar može da bude tačan, odnosno validan a da nema prediktivnu vrednost. On je jednostavno validan u odnosu na neki drugi kriterijum. Obratno je takođe moguće. Neka predik-cija može da bude tačna a da opis ličnosti ne bude tačan. Problem je očigledno u vrednovanju, poverenju i izboru najpodesnijeg kriterijuma ili u njenom apsolutnom nadređivanju drugima (Cronbach, 1960). Predikcija je najvažniji kriterijum validnosti. Sve što kliničari preduzimaju u toku ispitivanja bolesnika nije samo sebi cilj već predstavlja preduslov za odluku. Donošenje odluke implicitno ili eksplicitno predstavlja predikciju. Posmatrano sa gledišta efikasnosti, najznačajnije merilo kliničke metode jeste postignuti uspeh u predikciji. Bilo da se vrši izbor teorije ili metode, prednost pripada onoj koja omogućava najtačnije i najsigurnije predviđanje. U krajnjoj liniji, predviđanje je jedino sigurno merilo stvarnog znanja (Eysenck, 1957; Sarbin, 1960). Predviđanje je kao kriterijum psihodijagnostike potekao „od gore", od meto-dologa koji su bili pod uticajem funkcionalizma i logičkog pozitivizma (Reichen-bach, Popper). Zasluga za nametanje ovog kriterijuma kliničkoj psihodijagnostici pripada Paulu Meehlu (1956). Nasuprot uzbuđenju koje je zahvatilo kliničko psihološku inteligenciju, akademce, klinički psiholozi praktičari nisu nimalo bili impresionirani tobožnjom važnošću ovog pitanja. I posle uvođenja ovog kriterijuma u zvaničnu psihodijagnostičku nauku i literaturu, praktičari su ostali pri uverenju da je njihova procena doprinos opisivanju i klasiflkovanju fenomena, objašnjenje pozadine fenomena i razumevanje osobe kao partnera koji traži pomoć. EVALUACIJA PSIHOTERAPIJE Za početak modeme psihoterapije kao i njen kasniji tok, prema raspoloživim spisima Freuda i njegovih sledbenika, karakteristično je obilje analitičko-deskrip-tivne građe, ali manjak jasnih dokaza koji bi zadovoljili nekog ko nije apriori prihvatio psihoanalizu. Tek sredinom tridesetih godina objavljen je izveštaj Berlinskog psihoanalitičkog instituta, koji je sistematisao rezultate ove renomirane 25 L KLINIČKI METOD UVOD Svoju prihvaćenost u medicini, svoj status u praksi i dobar deo svog razvoja koji je uspešno tekao,

klinička psihologija je postigla forsirajući metodski prioritet. Ova angažovana usmerenost na metod, u bliskom kontaktu sa tradicionalno pragmatičnom medicinom, potvrdila se kao dobar spoj, kao obostrano korisno i stimulativno savezništvo. Posmatrajući istoriju kliničke psihologije iz današnje perspektive, uočavamo tri grupe pitanja, koja su od najvećeg značaja. Prva grupa pitanja se odnosi na tok promena metoda koje su psiholozi, kao ortački ulog, poneli sa sobom, uglavnom iz laboratorija, i koje su zatim primenjivali i u medicinskoj praksi. Poenta je na transformaciji psihološko-laboratorijske metode u psihološko--klinički metod. Druga grupa pitanja je tesno povezana sa prvom i odnosi se na pri-lagođavanje psiholoških metoda, pretežno eksperimentalnih, pretežno istraživačkih, u metod prakse koji je primeren ljudima koji nisu „subjekti" (eksperimenta) nego su stvarni bolesnici. Tu je poenta na održavanju naučne solidnosti u uslovima rutinskog i terenskog rada, pri čemu je prioritet na strani prakse i etike, a ne čiste nauke. Treća grupa pitanja suštinski proizilazi iz usvojene metodske orijentacije i tiče se odnosa metode i teorije. Stvarni tok događaja potvrdio je da je „igra na metodsku kartu" u mnogim slučajevima shvaćena bukvalno, da je dovela do zapostavljanja teorije i stvorila krizu u odnosima metoda i znanja, tehnologije ispitivanja i teorije. Posledice ovako disharmoničnog razvoja osetile su se i u praksi i u razmišljanjima kliničkih psihologa. Za označavanje načina rada koji se koristi u kliničkoj psihologiji usvojen je globalni termin klinički metod. Ovaj naziv je danas već usvojen i veliki broj autora, pisaca literature iz kliničke psihologije, upotrebljava ga kao zvaničan termin (Shaffer, Lazarus, Pennington, Berg, Wallen, Meehl). Braun (1949) deli sve metode psihologije u tri grupe: eksperimentalne, statističke i kliničke. Uobičajeno je da se naziv klinički metod upotrebljava kao najšira kategorija toga kako, po kojim pravilima, postupcima i sa kojim sredstvima rade stručnjaci. Klinički metod se u prvom redu odnosi na poslove dijagnostikovanja i procenji-vanja. Međutim, ako nije posebno naglašeno, onda klinički metod obuhvata i celokupnu terapijsku proceduru. Pre nego što je prihvaćen u psihološkoj literaturi, klinički metod je već de facto bio tradicija medicine. U medicini se pod tim nazivom podrazumeva način ispitivanja bolesti, njenih ispoljavanja, subjektivnih i objektivnih, uslova koji su prethodili nastanku i koji su postojali u svim fazama bolesti, praćenje toka bolesti, zatim, promena koje su nastale pod uticajem različitih, primenjenih lekovitih mera i utvrđivanja nastalih posledica. Iz rečenog pro ističe daje klinički metod jedan širok, proceduralni okvir, koji je naturalistički, ustanove u kojoj je primenjivana psihoanalitička terapija i negovana teorija. Trebalo je da ovaj potez umiri pozitivistički nastrojene skeptike. Evsenck je podvrgao ponovnoj analizi izveštaj Berlinskog psihoanalitičkog instituta i na osnovu toga došao do sasvim drugačijeg globalnog rezultata. On je utvrdio daje stvarni učinak ove terapije ispod pedeset posto, nasuprot tvrđenju BPI daje oko osamdeset. Pa čak i kada se prihvati blaži kriterijum od onog koji bi sam Evsenck bio spreman da podrži, ukupni učinak poboljšanja ne bi prelazio 65% lečenih. Evsenck je istovremeno ukazao i na neodređenost kategorija klasifikacije ishoda. Od tog vremena pa do sada objavljen je veliki broj istraživanja u kojima su saopštavani rezultati ishoda psihoanalitičke psihoterapije. Bergin i drugi istraživači podvrgli su u međuvremenu Evsenckovu analizu novom ispitivanju i tom prilikom su ustanovili daje on bio pristrasan, daje one koji su klasifikovani od strane BPI kao „odustali" pridodao kategoriji „neuspešnih", usled čega je, naravno, ukupni učinak pao na pedeset procenata. No, međutim, bez obzira na ovu metodološku raspravu u kojoj se sukobljavaju shvatanja a ne čvrsti kriterijumi, Evsenck je sačuvao svoje najmoćnije oružje, a to je nalaz da u petogodišnjem intervalu praćenja psihoneurotičara, kada se njihovo stanje ocenjuje na osnovu Knightovih kriterijuma (postojanje simptoma, prihvatanje sebe, prilagođenost u seksualnom i bračnom, socijalnom i radnom ponašanju), nema razlike između onih koji su bili na psihoanalitičkoj psihoterapiji i onih koji nisu. To znači da je procenat „izlečenja" od psiho-neuroze konstantan, da iznosi dve trećine i daje nezavisan od terapije. Ovaj frapantan zaključak ostavlja više pitanja bez odgovora. Nevolja je još uvećana stavom psihoanalitičara da se ne dozvoli nikakvo „strano mešanje" u tok terapije, što zapravo podrazumeva isključivanje mogućnosti testiranja pacijenata, terapeuta i njihove transakcije osim predviđenih postupaka: ocena terapeuta i ocene supervizora. Tek u poslednje vreme, pod pritiskom, psihoanalitičari su počeli da objavljuju magnetofonske snimke i transkripcije terapijskog toka. Sasvim drugačiji stav i drugačiju praksu nalazimo među sledbenicima Rogersa i u još većoj meri među bihejviorterapeutima. Rogers je svoju tezu razvio zauzimajući se, između ostalog, i za kontrolu toka ili procesa psihoterapije. U tu svrhu on je uveo obavezno snimanje intervjua na magnetofonsku traku i proučavanje toka. To je dalo mogućnost da se različiti efekti ove vrste terapije povezu sa zbivanjima u toku terapije. Isto su tako stvoreni pogodni uslovi za razvijanje metode analize terapijskog procesa, za otkrivanje osnovne komponente i obrazovanje instrumentarijuma. Rogers je u saradnji sa Dvamondovom razvio tehniku praćenja promena u Ja ili selfu na osnovu doživljavanja i instrospekcije. Procenjivanje je vršeno uz pomoć čikaškog Q sort kompleta.

P Koju vrstu pomoći nudi klinička psihologija? O Lista usluge se neprekidno produžava.Metodologija proučavanja psihoterapije dobila je snažan podstrek inicijativom Rogersa i njegovih sledbenika. naizmenično. Za period razvoja od objavlji26 vanja izveštaja BPI do danas važi konstatacija da je broj istraživanja u progresivnom porastu. Šta znači „terapeuti". „pacijenti" ili „neurotičan" ili odrednicama „analitički orijentisana psihoterapija". ko su ti ljudi. a poslednjih godina i u oblast „socijalne intervencije".. Svaka od ovih disciplina je potrebna. Na isti način se i „analitički orijentisana psihoterapija" mora konkretizovati da bi se znalo staje stvarno rađeno. odnosno kakve su to ličnosti. P (pitanje) i O (odgovor) vode dijalog. koja je otišla najdalje u operacionalizaciji koncepta o procesu i efektima psihoterapije. psihijatrija je prvenstveno teorijska i empirijska nauka. P Nije baš jasno kakva je razlika između psihijatrije i kliničke psihologije. psihijatrija. a klinička sociologija ekološkim. ipak se takva ocena ne može prihvatiti. U još većoj meri razvoju ove grane dala je doprinos bihejvioristička grana. Ko su ti „pacijenti". Usled toga je i teorijsko određivanje staje normalno a šta patološko gotovo nemoguće. između ovih orijentacija postoji čitav niz eklektičkih prelaznih orijentacija. u različitoj razmeri od slučaja do slučaja. onda se služe metaforama. povezano i često nerazmrsivo. Međutim. ali kada istražuju ili izveštavaju o iskustvu sa većim brojem slučajeva. Već smo rekli da se u konkretnim slučajevima patološko i normalno pojavljuje uporedo. P Zašto je bilo potrebno da se formira jedna nova disciplina za jednu oblast koju je već „pokrivala" psihijatrija? O Celokupan razvoj nauke. dok je psihologija. Psihologija je nauka koja je u okviru svog predmeta opisivala. koju vrstu relacija neguju a koju ne podnose itd. što znači da „zadiru" . P Da li se psihologija bavi normalnim pojavama. kakve su to manipulacije koje oni koriste. odnosno socijalnim aspektima slučaja. Kada bi se postavilo klasično pitanje tipa . samo su pozicije bile različite. Upravo zbog ove zbrke podataka i nejasnih istraživanja neki eksperti predlažu da se prekine sa produkcijom „magle" i da se pređe na istraživanja koja više razjašnjavaju nego što zapliću. Upravo zbog te nedovršenosti dijaloški oblik može najbolje da posluži trenutnom određivanju toga šta je klinička psihologija. Kasnije se dijagnostika proširila na područja motivacije nesvesnog ponašanja i ličnosti u celini. Sto je pre dvadeset godina bilo jedinstveno područje naučne aktivnosti. što je još uvek živi proces. u formi timskog rada. Tako. i eksperimentalna. veći deo tih istraživanja je još uvek divergentan ili međusobno kontradiktoran. karakterišu diferencijacije. razlike između patološkog i normalnog nisu ništa jasnije nego razlike između psihijatrije i psihologije. kada i kako. klinička psihologija individualnošću pacijenta. proučavala i objašnjavala mnoge pojave koje je i psihijatrija izučavala. Zato je najbolje rešenje bilo udruživanje obostranih pozitivnih dostignuća u'cilju zajedničkog pružanja pomoći ljudima kojima je psihološka pomoć potrebna. Naravno. opštih konstrukata i pristupiti konkretizaciji i specifikovanju. Da bi se to postiglo treba se odreći nejasnih. na primer. kakve su to ličnosti. kako oni izgledaju svojim „pacijentima". koji se progresivno ubrzava. Dodajmo tome da se i psihologija i psihijatrija bave pojavama ponašanja u celosti. Zato takođe nije jasna granica između rada socijalnih radnika i kliničkih psihologa? 27 O Razlike zaista nisu takve da ih je lako uočiti. dok je manji deo . pored ovih aspekata. Tako se dobije jedan kontinuum koji ide od zatvorene psihoanalize preko oprezno progresivne Rogersove grupe do „nemilosrdno" otvorene bihejviorističke grupe. klinička psihologija i klinička sociologija najčešće nastupaju zajedno. Psihijatrija se prvenstveno bavi klasičnom patologijom.koka ili jaje?" mogli bismo odgovoriti da je klinički metod bio taj koji je bio primaran za formiranje kliničke psihologije. danas je sigurno višestruko „isparcelisano". Sadržina kliničke psihologije oblikovala se sukcesivno. U stvari. kako su reagovali na „terapeuta A" a kako na „terapeuta B" ili na pojedine operacije iz njihovog repertoara terapijskih postupaka. Na početku je klinička psihologija uglavnom pružala indirektnu pomoć ljudima učestvovanjem u dijagnosti-kovanju mentalnih sposobnosti odnosno nesposobnosti. njen predmet i kakav je uzajamni odnos predmeta i metode. Sem toga. Mora se priznati da u konkretnim slučajevima većina terapeuta primenjuje specifikovanu analizu. Međutim. JEDAN SOKRATOVSKI DIJALOG O KLINIČKOJ METODI Klinička psihologija i klinička metoda su tesno vezana celina. P Staje to klinička psihologija? O To je jedna savremena primenjena disciplina koja se koristi dostignućima psihologije i psihijatrije pri rešavanju teorijskih i praktičnih problema pomoći ljudima kojima je psihološka pomoć veoma potrebna.rasvjetljavajućeg tipa". u rešavanju ljudskih problema „pacijenata". a psihijatrija patološkim pojavama ličnosti? O Mada je na prvi pogled tako.. Uporedo sa tim sve više kliničnih psihologa se uključuje u psihoterapiju. nema izgleda da se nešto razjasni u istraživanju koje operiše sa: „terapeuti".

teške patologije" na probleme društva ili „normalne ličnosti". Veće naglašavanje patološkog u pojedinim teorijama ne znači daje to nužno. teorija ponašanja. patologija je bila mistifikovana. važnije discipline: dijagnostika ili terapija. već da autor tako misli ili izdvaja patologiju iz određenih razloga. praksa je pod odlučnijim uticajem teorije.. već za ličnost koja se ispoljava patološki kao i za naučna menjanja te ličnosti. P Ako je granica između psihologije i psihijatrije nejasna. prevazišle ljubomoru. otpora i rivaliteta. stvore odnosi dominacije. Ovakav ishod doveo je do preorijentacije u psihijatriji od . pristupe izučavanju i kriterijume. s druge strane. Njihovo mišljenje i njihova praksa podležu cenzuri psihijatra. oni su po realnim merilima slabiji partner. tako daje „mit o mentalnoj bolesti" zaista srušen. Ovaj preokret je stavio psihijatre u ulogu „malih sociologa". O Taj utisak je pogrešan. odnosno psihološke teorije. No. psihopatologija i socijalna patologija bave pojavama koje se vide ali čija je suština. ako posmatramo odnos snaga kroz teoriju. 28 kao što su razvoj i formiranje ličnosti. a ona postoji i to van vidnog polja. U svakom slučaju. Mnogo puta društvo ili država intervenišu. uloga porodice i društva u formiranju ličnosti. staje onda klinička psihologija? O Nema nikakve zabune oko razgraničenja psihologije i psihijatrije. daje stvarno tako. učešćem medicine u društvenoj moći i ostalim činiocima. Oni obavljaju praksu koja nosi ime jače. Pošto se praksa odvija u društveno sankcionisanim ustanovama u kojima psihijatri imaju glavnu reč. klasifikuje ili raspravlja u oba ova aspekta. kao i u pitanjima mehanizma izazivanja promena u ponašanju i u ličnosti. Ako bismo hteli da navedemo značajnu razliku između njih onda bismo rekli daje psihologija više teorijska i eksperimentalna nauka. kao dve discipline koje pokrivaju istu oblast.u oblast jedna drugoj. Ako sad uporedimo teorijsku misao psihijatrije i kliničke psihologije o „suštini stvari". onda se odnos snaga bitno menja. koja je samo prividna. Klinička psihologija je u okviru psihologije primenjena disciplina. Klinička psihologija se ne interesuje za patologiju „kao takvu". bazične discipline: učenje o ličnosti. Dosta su česti slučajevi da se umesto saradnje. psihijatrija. U praksi se radi ono što je po teoriji dobro. 29 P Zar je teorijska misao o patološkim pojavama inferiorna? Utisak je obrnut. Iako psiholozi polaze i od sopstvenih teorijskih i metodoloških načela. a psihijatrija više primenjena. teorije. tradicijom. koji se samo ritualno priznaje za ravnopravnog. To je definicija koja priznaje samo praksu i zato je nedovoljna. klasifikuje po svojim sistemima i prikazuje iz svoje pozicije. Polazimo od toga da se klinička psihologija. onda je psihijatrija „mala psihologija" kao stoje i bolesno u ličnosti samo faza.patološko". socijalnu psihologiju. deo ili aspekt šire i bitnije celine sistema čoveka kao osobe. socijalizaciji i u oblikovanju vrednosnog sistema. rivalitet i otpore i dosegle do dobre sarad-nje? O Ljubomore i rivaliteta nema među naukama već jedino medu ljudima. To znači daje klinička psihologija bliža psihijatriji nego psihopatologiji. P Ograđivanje kliničke psihologije od abnormalnog. To znači da se ona oslanja na od nje šire. opštu psihologiju i psihopatologiju. praktična i „podržavljena". pojedinačni slučaj. ona nije samo „pozajmljivač" već i sama kreativno unapređenje te discipline u okviru svoje problematike. klinički psiholozi su manje značajni. . Inverzija snaga u praksi očigledno je uslovljena drugim faktorima. ali ne u svemu. Međutim. genetičku psihologiju. U vreme kada su vodeće teorije o ličnosti nastale. u slučaju pojedinaca koristeći se autoritetom psihijatrije i psihijatrijskim institucijama. O Vodeći teorijski sistemi na koje se oslanjaju i psihologija i psihijatrija: psihoanaliza. pitanje svesnog i nesvesnog. Toga je manje između socijalnih radnika i kliničkih sociologa. nego između psihijatara i kliničkih psihologa. ili psihopatološkog stvara utisak daje ona neka vrsta „male psihijatrije". P Da li su psihijatrija i klinička psihologija. Danas je situacija prilično drugačija. Ispravno je reći da se u nekim pitanjima one dodiruju ili prepliću. mada svaka od njih zadržava dihotomiju „normalno . Istina. dostupna samo mišljenju ili teorisanju. Rekli smo daje klinička psihologija ono čime se bave klinički psiholozi. Takvih preplitanja ima naročito u tretiranju najopštijih pitanja. perspektivno i dopušteno. Svaka od njih sve posmatrane pojave pokušava da objasni svojim teorijama. Većina vodećih teorija o ličnosti i ponašanju doprinela je demistifikaciji mentalnih anomalija i poremećaja. pa i to utiče da kliničku psihologiju ocenjujemo kao „malu psihijatriju". Uporedo se prikazuje. priroda i podela motivacije. Ona se bavi psihopatologijom uopštavajući iskustva i istraživanja koja se sprovode u raznim disciplinama. P Kakva je razlika između kliničke psihologije i psihopatologije? O Psihopatologija je teorijska nauka. Svaka od njih ima svoje posebne probleme. i po praksi klinička psihologija i psihijatrija imaju isprepletene granice. u svom interesu. egzistencijalizam i fenomenologija zapleteni su u klupko odnosa patološkog i normalnog kao i konkretan. Jer o „čoveku kome je potrebna psihološka pomoć" više govori psihološka literatura.

niti o psihopatologiji pojedinca. kao što ima i posebnog. mada im prilaze drugačije. pa teorije učenja. doprinela su proširivanju znanja o razvoju inteligencije. 31 jasnije nego ikad daje i granica i sam pojam nešto što bar toliko zavisi od ocenjivača koliko od same pojave kao takve. P Ako ostavimo pitanje saradnje među profesijama i vratimo se pitanju kliničke psihologije kao naučne discipline. U oba slučaja „predmet" je zajednički: osoba i materija. tu postoje i znatne razlike prema tome kako definišemo pojedinca. razvoja i primene. o povezanosti inteligencije 1 ličnosti i mnogim drugim. Znači daje put dvosmeran. U prvom redu to su teorije ličnosti. Njen je predmet individualna ličnost. češće je pomešana sa nepatološkim nego stoje čista. Međutim. Klinička psihologija je prevazišla dualizam i maglovitost definicije psihopatologije. Međutim. Ispravnije je govoriti o pristupu nego o tehnikama.Međutim. kao što nije isključeno da hemičar pronađe fizički zakon. Sem toga. već smo rekli da se klinički psiholozi bave svim kliničkim problemima sa kojim se bavi i psihijatrija. jedna varijanta ili kombinacija u napredovanju nauke. Većina teorija ličnosti je potekla od kliničara! To je bio put koji je psiholozima otkrio povezanost takozvanog normalnog sa takozvanim patološkim pojavama. dakle nešto što je stvarno i nepodeljeno. pogrešno je redukovanje kliničke psihologije na istrumentarijum. Mnogo više nego ranijih decenija psihološke nauke se bave kliničkim problemima. psihopatologija pojedinca češće je nejasna nego jasna. kulturalna i opšta antropologija. Danas je. a ne jednosmeran. jer se tehnike smenjuju. Uporedo sa ovim pokazalo se da teorije psihologa. Sve ove tri nauke imaju nešto zajedničko. Za razliku od njih. koje su stvorene u vezi sa takozvanim pojavama normalnih. a fizičar hemijski. paru ili grupi koji imaju potrebu za pomoći ili kojima drugi savetuju takvu vrstu pomoći. ponašanjem. što se i događa. sve je više zajedničkih istupa i pravih sinteza napora u kojima je prevaziđena fahovska podela. klinička psihologija se bavi deficijentnim. o činiocima koji unapređuju ili otežavaju razvoj. Proučavanja sa Wechslerovim skalama. Zbog tih imanentnih nejasnoća u stvarnosti psihijatrija je prisiljena da se bavi i onim što pre-vazilazi njenu definiciju. naći ćemo obavezno poglavlje o . To je naravno lakše izvodljivo u istraživanjima i u knjigama nego u praksi. zastarevaju. genetička psihologija. Iz toga proizilazi da je klinička psihologija. netačno je da klinička psihologija samo „uzima" od bazičnih psiholoških disciplina. Da lije tačno daje osoba ili ličnost taj predmet? O Ima više nauka koje se bave izučavanjem osoba ili ličnosti. što nije razlog da se bilo koja ukine. Pre svega. One predstavljaju različite puteve kojima naučna misao i praksa pokušavaju da dosegnu istinu i rese probleme. međutim. zatim psihoanaliza. delom koji nju zanima i koji nazivamo patološkim. To znači da se psihijatrija bavi samo delom ličnosti pojedinca. 30 P Mislim da smo se sada približili tome staje predmet kliničke psihologije. konkret-nije. na primer učenja. kliničke psihologije i psihijatrije (psihopatologije) zajednička je orijentacija na patološko u ličnosti i traganje za načelima i načinima korigo-vanja. staje individualna psihologija a šta klinička? Zatim. P Klinička psihologija je primamo metodološka disciplina. To znači da postoji sličnost sa psihijatrijom utoliko što se obe nauke bave pojedincima. P Ovakvo određenje je vrlo široko. devijantnim i deteriorisanim osobama odnosno njihovim formiranjem. nego o pojedincu kao takvom. ako otvorimo bilo koju savremenu knjigu o kliničkoj psihologiji. Vrlo je dobro poznato da je savremena psihologija podosta izložena uticaju kliničkih problema. moramo ponoviti: Da li je klinička psihologija samo transmisija otkrića psihološke nauke na kliničku praksu? O Ta je faza odavno prevaziđena. To je studija pojedinca i veština da se pomogne pojedincu. mogu da se primene i na pacijente čak i sa teškim formama poremećaja. Pre svega. Očigledno je dakle da prava otkrića nisu uslovljena profesionalnom podelom na jednu ili drugu disciplinu. Da li to znači daje njen „predmet" zajednički sa „predmetom" psihijatrije i kliničke sociologije? O Klinička psihologija je nauka o pojedincu paru ili grupi kome je potrebna psihološka pomoć. P Iz rečenog sledi da je klinička psihologija primarno metodološka disciplina. Do toga je došlo zbog toga što su mnogi kliničari stvorili psihološke teorije. različitim specifičnostima i zakonima ili pravilima njihovog menjanja. Razlog je taj što je u praksi psihijatrija apriori starija po društvenoj podeli i institucionalnoj hijerarhiji. kao i njene posestrime. što obogaćuje kliničke nauke i predstavlja razlog njihovog postojanja. jer ona nema svoj specifičan „predmet". koje su klinički instrumenti. S druge strane. kao i za kliničku sociologiju i druge? O Metodološka strana kliničke psihologije je njena specifičnost i prednost u odnosu na psihijatriju. ali su pristup i metoda kojima se koristi ili koje razvija specifični i u odnosu na psihijatriju. U pristupu psihoanalize. Klinička psihologija nije nauka o psihopatologiji uopšte. Sasvim je jasno da ako govorimo 0 razlikama u terminima „pristupa" da onda lako dolazi do ukrštanja ili čak brisanja razlika između „pristupa".

Najopštiji razlozi te erozije suvereniteta psihodijagnostike bili su trojaki. O Dobro pitanje! Individualna psihologija je naziv koji je „rezervisan" za dela Alfreda Adlera. Klinička psihologija je ona disciplina koja praktično i konsekventno koristi klinički metod u intenzivnoj i ekstenzivnoj studiji pojedinca. Ovo je od svih perioda nesumnjivo najduži. takva razmišljanja imaju opravdanje u tome što je psihodijagnostika istorijski nastavak iste potrebe da se saznanja o ljudima učine valjanim. bave se uopštavanjima i samo izuzetno i individualnom studijom ličnosti. Taj neprikosnoveni prioritet psi-hodijagnostike.teorijama. na osnovu rezultata koje su psiholozi postizali u psihodijagnostici. Mada su dobijeni rezultati bez praktične vrednosti. Međutim. jer je sam čin . ali praktično samo klinička psihologija obuhvata ceo životni ciklus čoveka kao jedinke i samo ona koristi kompletan program intenzivne i ekstenzivne eksploracije. 32 II. niti su to klinički sindromi (sistem kategorija). on je praktično uži od arsenala koji se koristi u kliničkoj praksi. Radovi iz oblasti kulturalne psihijatrije. sa namenom da postane dijagnostički eksperiment. pa i eksperimentu. a kasnije razvio Vunt inspirisao neke psihologe da pomoću istih metoda ispituju duševne bolesnike. razvija se i bude zadovoljan i produktivan. ali je psihološki metod koji je zasnivao Fehner. nameće se i jedna važna pouka. psihologiji i psihijatriji. Ovo direktno. Izučavanje ovog perioda može doneti zanimljive rezultate. da znanje i smisao moraju prethoditi metodi. ustupajući svoj položaj. kao i potpuni nedostatak proverenih znanja. gubi počasno mesto. počev od početka šesdesetih godina. ali je područje posmatranja ograničio na dečji uzrast i razvoj mišljenja. Teorije ličnosti. sigurnim i pouzdanim osloncem za orijentaciju i planiranje mera i ponašanja. počeo je da se gubi. mehaničko prenošenje metode eksperimenta iz psihološke laboratorije u duševnu bolnicu. ali i da ponudi pomoć koja će olakšati „pozitivno prevazilaženje" negativne pozicije „potrebe za pomoći". Najzad. a klinička psihologija pokušava da otkrije zašto i kako. u kojima se vrše komparativna proučavanja primitivnih plemena i naroda. Proučavanjem individue bave se mnoge psihološke discipline. međutim. završilo se neuspe3 Psihodijagnostika 33 hom. Period laboratorijske eksperimentalne psihologije započinje sa Fehnerom i njegovim razvijanjem psihofizike. Piaget nije istraživao predmet kliničke psihologije. Čak i kad neka teorija ima instrumentarijum. kao demonstracija jednog naučno empirijskog opredeljenja psihologije. U to vreme nije bilo kliničke psihologije. Od samog početka razvoja kliničke psihologije psihodijagnostika je bila alfa i omega rada psihologa u toj oblasti. Praktični rezultati meduprofesionalne saradnje psihologa i ostalih stručnjaka nisu dostigli nivo očekivanja. Iz ovoga stoje izloženo treba da sledi da predmet kliničke psihologije nije teorija ličnosti (spekulativni sistem). psihopatologija ili psihoanaliza. dobro je poznato da je Pijaže koristio klinički metod u svojim istraživanjima. isključivo. Ona se razvila u okviru kliničke psihologije kao glavna delatnost psihologa. Glavnu odliku prednaučnog perioda čini buđenje intereso-vanja za razumevanje ljudskog ponašanja. Validaciona istraživanja su uzdrmala mit svemoći instrumenata kliničke psihologije. ne ograničavajući se na psihopatološki „segment" ili samo jedan teorijski „aspekt". A treći razlog je otpor samih psihologa koji su ograničavanje svoje aktivnosti u praksi. Ona je bila i uzrok i uslov prodora psihologije u psihijatriju. PSIHODIJAGNOSTIKA Psihodijagnostika je grana kliničke psihologije koja se bavi praktičnim i metodskim pitanjima dijagnostikovanja i psihološke procene. nekadašnji admi-ralski brod kliničke psihologije. nije isto što i klinička psihologija. To. Mada je •«}>siiSL<Ju«. kojih ima mnogo. Više decenija. v^^^^^^tsjrois^sjka^ Q usuČAj&i. kliničkim sindromima i tehnikama dijagnostike i psihoterapije. Psihodijagnostika je nastajala postepeno preobražavajući se i prilagođavaju-ći. jer su počeci u vrlo dalekoj prošlosti. daju nam mogućnost da naslutimo kako bi izgledala knjiga koja bi nosila naslov Psihodijagnostika kroz vekove ili Psihodijagnostika primitivnih plemena i naroda. Ipso facto. U dijagnostici je „predmet" pojedinac. Taj razvoj može se prikazati i preko periodizacije. na psihodijagnostiku. Ovaj period je značajan za psihodijagnostiku samo indirektno. a u psihoterapiji „predmet" je i par i grupa. doživeli kao sputavanje. razvitak kliničke psihologije je ocenjivan. Periodizacija razvoja psihodijagnostike Prednaučni period. sa stanovišta njihove „psihijatrijske prakse". On je u stanju „potrebe za psihološkom pomoći". sama ta ideja je podstakla pojedine psihijatre da stvore eksperimentalnu psihijatriju (Kraepelin). već ličnost konkretnog pojedinca koji je postao „predmet" jer je nemoćan da sam uspešno raste. Svi ovi činioci doveli su do sadašnje situacije u kojoj psihodijagnostika. U mnogim slučajevima sadržina tog negativnog stanja nije obuhvaćena ni jednom teorijom ličnosti niti je navedena u klasifikaciji psihijatrijskih poremećaja.

socijalne psihijatrije. naročito u vezi sa 34 različitim „profilima" sposobnosti i ličnosti. Izuzetan uspeh ovog prvog testa inteligencije pod-stakao je velike nade i doveo do stvaranja pravog „testovnog pokreta" pre svega među psiholozima. Instrumenti ovog tipa stiču veliku popularnost i među psiholozima. a nisu ni duševni bolesnici. Pod tim podrazume-vamo primenu kliničke metode u rešavanju problema ljudi koji nisu pravi pacijenti. psihijatrije i kliničke psihologije. ili bilo kog drugog metodskog postupka. Ceo taj period možemo nazvati „testovnim romantizmom". 1938). To je bio podstrek ekspanziji psihometrije i mernih instrumenata svih vrsta u kliničkoj psihologiji. Klinički psiholozi su morali da uvide da je bez osnova optimizam testovnog romantizma. Ovaj period započeo je konstruisanjem i objavljivanjem Bine-Simonove skale inteligencije (1905). klinički psiholozi su nastupili kao stručnjaci za naučnu psihološku procenu ličnosti. a delimično i psihodijagnostike. ali i među drugim stručnjacima i u javnosti. Na drugoj strani. Period vankliničkog prodora je etapa u razvoju kliničke psihologije uopšte. Testovi ostaju strukovni simbol psihologije. Kasnije se. Psihijatri i klinički psiholozi su pozvani da pomognu u rešavanju toga što danas nazivamo „problemima življenja". izvan zidova bolnica problemi odnosa među ljudima i samih ljudi sa sobom postali su sve važnija tema i u okvirima institucija. univerzalnoj psihijatriji. koja je nadležna za sve (koncept „dinosaurusa"). Najznačajnije promene u današnjoj psihodijagnostici dešavaju se na planu nicanja novih sistema instrumenata prilagođenih specifičnoj problematici. ali i empirijskih istraživanja o vezi između konstrukata. Izgleda da je prevladalo uverenje da se baterije moraju formirati prema užim područjima kliničke problematike. kao i želja da afirmišu sebe i psihologiju. jer su psihološki testovi. kao što su dijagnostičke tehnike pojedinih psihoterapijskih škola.eksperimenta. više decenija zauzimali prvo mesto. Ova ekspedicija kliničara u vanklinički prostor. kao što i testiranje figurira kao centralni zadatak kliničkih psihologa. po uzoru na Binetovu skalu. mogućnosti merenja psiholoških osobina i objektivizacije. Slične ideje nalazimo u osnovi takozvanih inventara ličnosti. neuropsihologije. Neke pojave u tom nizu su toliko nove da su zasad malo obrađivane na adekvatno naučni način. u okviru harvardskog projekta. Potencijal ove metodske forme dosta je proučavan. on je svojstven savremenoj medicini. upitnici. dovela je do psihijatrizacije niza socijalnih problema. 1945) je u jednom izuzetno značajnom istraživanju ponudio i teorijsku osnovu za jednu psihodijagnostičku bateriju instrumenata. Glavne promene u pogledu baterijskog koncepta odigravaju se u napuštanju ideje da je moguće stvoriti neku univerzalnu superbateriju pogodnu za rešavanje svih dijagnostičkih problema. sve do završetka drugog svetskog rata. Period baterija ili sistema instrumenata označava pojavu i prihvaćenost jedne metodske ideje u kliničkoj psihologiji i psihodijagnostici. Ovaj se događaj može smatrati i početkom savremene kliničke psihologije. Pozadina ove ekspanzije je spreg komplementarnih potreba. Period testova je izuzetno važan za psihodijagnostiku. Nekoliko godina kasnije Rapa-port (David Rapaport. Ovaj pronalazak je razbudio velike nade u pogledu moći psihologije. Pored toga što su kliničari predstavljeni kao mitski. Bilo je dosta spekulacija. svemoćni spasioci. Složenost pojava koje su klinički psiholozi susretali u teoriji (psihopatologija) i u praksi. Dok su se psihijatri latili posla da utiču savetima i raznim oblicima psihoterapije. konstruišu mnogi drugi psihološki instrumenti. psihijatri i klinički psiholozi su u periodu posle drugog svetskog rata stekli znatno samopouzdanje u svoju stručnu moć i uverenje da mogu pomoći i bolesnima i zdravima. dovela je do nagomilavanja instrumenata u procesu ispitivanja pojedinaca. Taj fenomen nije specifičan samo za kliničku psihologiju. tako je i univerzalna baterija psiholoških instrumenata prilagođena užim. pre svega u SAD. uverenje da će psihodijagnostički problemi moći da se rese ako se na utvrđenim psihometrijskim osnovama konstruiše dovoljan broj pojedinačno valjanih i proverenih testova.prazan. Tu ideju je prvi naučno ispitao. ali i jasnije određenim problemima. Jedno od ograničenja je zahtevalo da se ispituje samo ono što se može naučno odrediti i „meriti". Mari (Henry Murrav. psihoterapija i psihološka dijagnostička procena kao . što su pojmovi ličnost. pa je umesto nje došlo do formiranja posebne dečje psihijatrije (psihijatrija razvojnog doba). Klinički psiholozi prvih generacija prihvatali su ideju primenjenog naučnika sa svim ograničenjima. On je počeo da jenjava jednim delom i zato što su preterivanja demaskirala neosnovanost uloženih nadanja. Sa jedne strane. kao što su sindrom i struktura ličnosti i profila učinaka na baterijama instrumenata. u instrumentarijumu kliničkih psihologa. Kao što je napuštena ideja o jednoj jedinstvenoj. ma koliko bio sličan fizici kao egzaktnoj nauci . inventari i skale procene. Pored testova pojavljuju se i nove kategorije instrumenata. Glavnu odliku ove faze razvoja čini proširivanje ciljeva kliničkih disciplina. Izlaz iz te apsurdne situacije vodeći metodičari u psihodijagnostici videli su u uvođenju skupina instrumenata koji zajednički imaju veću dijagnostičku moć. Sveobuhvatnost dijagnostičkog pristupa izrodila se u jednu tehnologiju „beskonačnog testiranja". Nesumnjivo je da uvođenje baterija ili sistema instrumenata predstavlja viši stepen metodskog razvoja psihodija-gnostike.

Ovaj metod rada. pa je tako složen završni izveštaj. prvo značenje je široko. Sa filozofskometodološkog stanovišta između pojmova klinički metod i studija slučaja. zastupljeni su instrumenti za sve bitne osobine. Zastupljena su sva bitna načela: svaka osoba pojedinačno ispitana je sa velikim 35 pragmatičan. kao i kriterijume po kojima se delatnost izvodi. bolest. Pošto se u tim radovima uvodi nov termin procena ili procena ličnosti. U smislu prvog. postoje bitne sličnosti. i koji je bio primenjen na studentima. Međutim. Klinički metod ispitivanja ličnosti pojavljuje se u dve varijante i sa dva naziva. i koji tolerantno uključuje i elemente statističke metode („iskustvo") i eksperimenta („terapijski eksperiment" i variranje tretmana i procedura). Oba pojma označavaju brojem različitih instrumenata. Sasvim razumljivo. u kliničkoj psihologiji. Klinički metod je u psihologiju dospeo preko kliničke psihologije. dijagnostikovanje i lečenje bolesnika. a to je pomaganje. sindrom. kao što je i režiser ili dirigent u odnosu na „svoj" film ili „svoj" orkestar. koji su o svemu raspravljali. i verovatni početak njene javne kritike i defanzivne pozicije. Medicinske definicije stavljaju u prvi plan pragmatički princip. Sa tim u vezi nameće se pitanje šta ti pojmovi označavaju i da li su međusobno povezani. dakle medicine. studija slučaja i psihodijagnostika. Težište psihološke definicije je na tome da posluži ciljevima nauke. i svi prikupljeni podaci o svakom pojedinom slučaju prikazani konzilijumu svih eksperata. Težište je na tome da klinički metod služi obavljanju osnovnih ciljeva medicine i lekara. nudi . čak i unutar zidova institucija psihijatrije. Klinički metod ima jedno šire i jedno uže značenje. i javnost i stručnjaci kliničari. medicinski model. ma kako ona bila formulisana. onda uočavamo bitne razlike u pristupima. To je bio početak jedne akcije provere moći kliničke metode. tehnološku i stratešku orijentaciju kao i vrstu instrumen-tarijuma kliničke psihologije. psihodijagnostike. primenjen je klinički metod dijagnostikovanja osobina. koji je suštinski psihodijagnostika. a sada se srećemo sa nizom novih pojmova kao što su: klinički metod. 1960) odgovara: Metod procene ličnosti predstavlja dinamičku interpretaciju jedne osobe pomoću nekog kompleksnog testa ili jedne skupine raznorodnih metoda. na nekom odgovornom poslu. Procena se najčešće daje u dva oblika: 1. istorija bolesti. postavilo se pitanje šta se pod tim nazivom podrazumeva. To je bio put povratnog uticaja prakse na psihološku nauku i put delovanja medicinske tradicije na akademsku psihologiju. Takva definicija. pod nazivom OSS program. On se definiše kao pre-vashodno idiografski eksplorativni pristup koji se razlikuje od statističkog i eksperimentalnog metoda. Struktura kliničke metode U prethodnom poglavlju bavili smo se pitanjem kliničke psihologije. Klinička varijanta. a pod drugim nazivima i u kriminologiji. terapija. koji je sproveo Mari (1938). pojavili su se i neki. po sposobnostima normalne ili natprosečne. 1930). u kliničkoj psihologiji se ove dve orijentacije prepliću i dopunjuju. širokog značenja. Na to pitanje Kronbah (Cronbach. Ako uporedimo glavne odlike medicinske i psihološke definicije kliničke metode. neočekivano pozitivni efekti. klinički metod je pojam koji se koristi i u psihologiji. koja se naziva psihodijagnostika. koja odgovara delatnosti kliničke psihologije kao jedne od pomoćnih grana neu-ropsihijatrije. U psihijatriji. nemački vojni psiholozi su proveravali ličnost letača (Simoneit. klinički metod ima dva značenja. operativne principe dijagnostike. simptom. podrobno je analiziran u nizu stručnih radova iz psihodijagnostike. u naglašavanju suštine. U ovom drugom smislu klinički metod posmatramo kao konstituentu psihodijagnostike. terapije i preventive. Moć kliničke metode osporena je istom silinom kojom je i uzdignuta u romantičnoj fazi. klinički metod predstavlja sve ono što karakteriše rad medicine u izvršavanju dijagnostičkih i terapijskih poslova. dijagnoza. Da zaključimo. Koristeći iste postupke ispitivanja kao i klinički psiholozi u kliničkim prilikama. Naime. istori-ografiji i književnosti. etiologija i drugi. Ovaj rad i dobijeni rezultati. poznata je bila i ranije. mentalni poremećaj. Sve ipak zavisi od onoga koji metod primenjuje i koji je u poziciji arbitra. svi dobijeni rezultati su kvantitativno i kvalitativno obrađeni i analizirani. Psihološka definicija u prvi plan stavlja saznajne logičko metodološke postulate. patološki entitet. deskriptivno i delimično tautološko: klinički metod je opšti naziv za radne postupke. u formi predviđanja budućeg uspeha posmatrane osobe. mora da obuhvati osnovna metodska načela. S obzirom na razgranatost medicine moguće je odrediti karakteristike kliničke metode i za pojedine specijalističke oblasti.naučno zasnovana procedura preuveličani u jednom društveno istorijskom kontekstu. ponovo se uvodi u toku drugog svetskog rata u procesu izbora savezničkih komandosa. U formi kompleksne analize ličnosti ili 2. Vanklinička primena dijagnostičke grane kliničke metode. naučna provera ovih intervencija utvrdila je da su u zabludi bile obe strane. Glavni termini koji se upotrebljavaju u kliničkoj metodi i medicinskoj tradiciji su: krevet. U okviru jednog širokog projekta istraživanja ličnosti. Drugo značenje je uže i odnosi se na određeni uticaj medicinske tradicije na psihodijagnostiku. Studija slučaja je pojam koji se upotrebljava u oblasti socijalnog rada. Po toj logici dolazimo do definicije kliničke metode u užem smislu.

nudi „predviđanje budućeg uspeha". okretanje ka užim i konkretnijim problemima umesto tumaranja po velikim mitovima. Sa tom verom. jedna grupa renomiranih kliničara je obradila dobijene testovne podatke. u smislu dijagnostike. Od posebnog je značaja bilo istraživanje. posle ove studije. a druga velika psihodijagnostička baterija. Takav razvoj. sproveli Holt i Luborski (1958). postignuto je nešto suprotno očekivanjima. Štaviše. Oni znaju da nema opšte važeće teorije niti opšte svemoćne metode. magistarske i doktorske ispite. Pošto je ispitivanje završeno. već preneti sa neba u naučne knjige. u upoznavanju naturalističkih vidova problematike i pronalaženju dijagnostičkih sredstava sa uskom. Ovi su uglavnom okrenuli leda kliničkoj metodi. Međutim. Sve je to počelo nekako neprimetno. Jedna je psihoanalitička teorija. Ispitivanje je obavljeno na kliničkim psiholozima novajlijama. osnivači raznih instituta za „razvoj ljudskih potencijala". koje su izveli Kelly i Fiske (1949). o kliničaru kao nenadmašnom stručnjaku za ljudsku dušu i ponašanje i o postojećem instrumenta-rijumu i tehnologiji. Zato nam se i čini blisko mišljenje Prelingera i Zimeta (1964) koji kažu: Procena (ličnosti) je. prema tome. primena kliničke metode pri ispitivanju normalnih osoba. Period pragmatizma je ovaj u kome sada živimo i primenjujemo klinički metod. kao i sijaset super specijalističkih kur-seva. odnosno kretanje na stari način. 1956) koji je sa svojom. sa naučnih pozicija. Validaciona istraživanja kliničkog metoda obilovale su nepovoljnim rezultatima. psihologija je dobila niz novih saznanja o tome šta sve može da utiče na tačnost procene i sigurnost predviđanja ponašanja ljudi. profesionalni život bez dve velike zvezde i nade. uz upotrebu skupine poznatih instrumenata. Umesto toga. navodimo sledeći rezultat: najveći uspeh u predviđanju postignut je interpretacijom Bender geštalt-testa. poznati naučnici ili i jedno i drugo. vrlo sličan projekat sa istim ciljem. postali su poznati stručnjaci. Njihovi nalazi su bili istog kvaliteta kao i nalazi njihovih prethodnika. u kojoj su se konfrontirali akademski psiholozi. savetodavci. pošto su prethodno položili sve specijalističke. i potražili su sebi novu ulogu kao psihoterapeuti. Vertikalni razvoj psiho dijagnostike Klinički psiholozi koji su svojim radom. i svoj novi status su platili vrlo žestokom kritikom kliničke metode. Možda je svemu tome kumovao Mel (Meehl. i klinički psiholozi. istraživanjima i teorijsko-metod-skim doprinosima formirali psihodijagnostiku kao zasebnu formu kliničke metode. a ono bar načelna rešenja. pisci revijalnih studija. Taj period kritičkog preispitivanja zaustavio je napredak kliničke psihologije. nastoje da prihvate realnost. ilustruje činjenica da su. koji su ostali i kojima se sada pridružuju nove generacije. Oni koji bi u tom uspeli. Oni treći. koje obično nostalgično nazivamo „zlatno doba" kliničke psihologije. Period vankliničkog prodora nije se završio onako kako su očekivali glavni protagonisti ekspanzije kliničke metode. sa empirijskih pozicija. naučnoj psihologiji. Počele su da stižu loše vesti i sa istraživačkog fronta. bio je otvoren put u jedan pošten i lagodan profesionalni život u kome bi takvi stručnjaci živeli pravim životom primenjenog naučnika. koja se naziva metod procene ili procena ličnosti. Kao trend će se proširiti i trajati sve dok se ne pojavi neka nova Velika Zvezda. ili su se latili posla u rehabilitacionim i projektima mentalne higijene. Rezultati ove dugoročne studije ostavili su autore u nedoumici. Drugi su postali razočarani svojom profesionalnom ulogom i mestom u vertikali institucije. Obe te zvezde su izgledale kao da već imaju u sebi. i na osnovu dobijenih rezultata i svoje stručne analize dala je svoju procenu „verovatnog uspeha" kandidata u kliničkom radu.„kompleksnu analizu ličnosti". ali na ispitanicima novajlijama u psihijatriji. Srušen je mit o svemoćnosti kliničke metode. u kome je upotrebljen metod procene ličnosti da bi se predvideo uspeh u kliničkoj psihologiji. Došlo je do izvesnog raslojavanja medu kliničarima. Izlaz se traži u vezivanju za konkretnu praksu. klinička psihologija (ali ne samo ona) nudila je novajlijama veru i nadu da su dva najveća problema prakse. koji su postavljali blaže metodske kriterijume. specifičnom namenom. U to divno vreme. Da bismo razumeli njihov stav. ako ne gotove odgovore na sva moguća konkretna pitanja kliničke prakse. da saznaju veliku strukovnu i naučnu tajnu Velikih Principa. Jedni su se okrenuli akademskoj karijeri. predvideli su mnogi kliničari. Vanklinička varijanta. opšta teorija i opšti klinički metod. pa su oni odustali od globalnih i jasnih zaključaka. sada već klasičnom komparativnom studijom Poredenje kliničke i statističke predikcije. ubrzao proces „erozije poverenja" u naučnu pouzdanost kliničara i kliničke metode. još polovinom šezdesetih godina. koji se inače preporučuje za testiranje psiho-motome zrelosti ili moždanih oštećenja(l) Da psiholozi ne odustaju lako od svojih ubeđenja. on je počeo kada su potamnele dve velike zvezde koje su za kliničke psi36 hologe bile putokaz u svetlu budućnost. kretanje napred je bilo obezbedeno svima onima koji su hteli i umeli da uče. Posle žustre diskusije koja je usledila posle objavljivanja Melove monografije. usledio je jedan težak period za kliničku psihologiju. Ne možemo tačno odrediti početak ovog perioda u hronološkom smislu. Klinička psi37 .

Za prikupljanje podataka se koriste najnovija naučna dostignuća. Holt je u svom predlogu imao u vidu jedan generalistički koncept razvoja po kome možemo razlikovati kategorije metodskog pristupa. jedan put kako stvarnu kliničku psihologiju pretvoriti u naučnu disciplinu. igrama i ritualima. Gde god je moguće i kad god je to svrsishodno. Celokupna metodologija se podvrgava periodičnoj kontroli u celini ili po delovima. pa i stavke. specijalizacija u kliničkoj psihologiji. U svakom slučaju praksa kliničke psihologije može da se ostvaruje u širem rasponu kvaliteta od nižeg do višeg. On je predložio podelu na dve kategorije: kategoriju naivnog pristupa i kategoriju kultivisanog pristupa.hologija je s vremenom postala. razultatima i doprinosima stekli renome u struci. Holtovom naivnom pristupu. Podaci se obrađuju prema opštim metodskim načelima.. On ne vrši validaciona proveravanja ni svoje „metode" ni sebe kao procenjiva-ča. Pre bi se reklo da praktičari čekaju da istraživači za njih prokrče put. Većina kliničkih psihologa danas verovatno je bliža. ostaje da se ispita. „kultivisani pristup" je idealni tip. 4. radeći u istoj instituciji na sličnim zadacima. Nije mali broj kliničkih psihologa koji su svojim velikim znanjem. 7. Rezultate te aktivnosti srećemo na kongresima. Pronalaze se i primenjuju nove tehnike i postupci koji povećavaju „parametre" procenjivača. može biti usmerena i na jednu užu oblast. posmatramo više apstraktno i akademski. određivanja važnosti i integrisanja. Ispitivač se u potpunosti uzda u sebe i dobijene podatke. To je ujedno i opšta situacija u praksi. mitovima. Ovakav mukotrpni način probijanja ne predstavlja masovnu pojavu. za problematiku sudskih ekspertiza ili kazneno popravnih domova ili za problematiku moždanih oštećenja i traumatizma. Na drugom kraju ove profesionalne evolucije nalazi se viši ili „kultivisani" način psihodijagnostičke prakse. specijalizacija može da znači daje neko postao ekspert za problematiku ometenih u razvoju. Ako razvoj kvaliteta u kliničkoj psihologiji. Već iz ovoga je jasno da se pravi smisao specijalizacije traži u povišenju kvaliteta stručnosti. koji istražuju klinički metod i njenu podvarijantu. To što je Holt nazvao kultivisani pristup jeste slika naučnoistraživačke aktivnosti u današnjoj psihodijagnostici. 3. 5. Na žalost. Ispitanik se podvrgava testiranju raznolikim sredstvima. 2. a posebno u psihodijagnostici. Kod nas postoji stepen specijaliste kliničke psihologije. jedan progresivni program za unapređenje kliničke psihologije. Živeći pored medicinara. Pošto je teško predvideti kraj jedne takve disperzije u primeni kliničke psihologije i psihodijagnostike. Kliničar i dalje zadržava vodeću ulogu u smislu selekcioniranja podataka. za problematiku alkoholizma. Zato istraživački radovi u kliničkoj psihologiji i predstavljaju „deljenje packi" praktičarima i njihovom „naivnom pristupu". podaci se kvantifikuju i vrši se statistička analiza. Koliko je moguće razrešiti suprotnost u značenju specijalističkog razvoja. Međutim. Osnovne karakteristike naivnog pristupa psihodijagnostici su sledeće: 1. a pre svega u psihodijagnostici.primarijusi" i specijalisti. Uopšte. analiziraju se pojedini instrumenti. psihodijagnostiku. mali je broj praktičara koji se na ovaj „kultivisani" način bave svojim poslom. Ovo mišljenje se dobro slaze sa činjenicama koje smo naveli u vezi sa specijalizacijom. biografskoj eksploraciji. 2. imajući u vidu problematiku kao sadržaj rada i kvalitet opšte stručnosti u primeni kliničke metode. Ova Holtova podela psihodijagnostičke prakse u stvari zaoštrava razlike između stvarnog stanja u struci i poželjnog stanja. naturalističkim i psihotehničkim: intervjuu. Na primer. istraživači im za sada samo nude spiskove počinjenih grešaka. On ne raspolaže dokazima o povezanosti tih podataka sa određenim kriterijumima. Dobijeni podaci se obrađuju i tumače intuitivno. vrednuje se ceo agregat i pojedini instrumenti i analiziraju empirijski i teorijski kriterijumi. Prema tome. Izvode se pilotska istraživanja. kao i druge struke i nauke. raspršenje specijalizacije je zaustavljeno silom zakona i ograničeno na jednu opštu („generalističku") specijalizaciju. onda nam može koristiti podela koju je predložio američki psiholog Robert Holt (1969). 3. O ispitaniku se prikupljaju podaci naturalističkim načinom i oni ostaju kvalitativne prirode. spisak specijalizacija prema specifičnostima problematike. ti su psiholozi postali . pravilima. u časopisima i monografijama. koji se zbog administrativnih krutosti naziva „medicinska psihologija". kvalitativno i globalno. zasebna „supkultura" sa svojim velikanima. 6. sve je duži. sa kojima se danas klinički psiholozi u svojoj praksi sreću i na kojoj rade. ali zauzvrat. U gotovo svim zemljama sa razvijenom kliničkom psihologijom uveden je sistem stepenovanja stručnosti. Kao dokaze valjanosti ovakvog načina rada i zaključaka stručnjak navodi svoje iskustvo u radu. u nauci i u javnosti. Holt je izneo mišljenje daje korisno da se prilikom razmišljanja i ocenji-vanja vrednosti psihodijagnostike vodi računa o tome da kvalitet prakse varira u jednom širokom opsegu. Sa druge strane se opet postavlja pitanje da li je . prema stilu rada. 4. Osnovne odlike ovog stepena ili bolje reći kvaliteta rada su sledeći. iskustvom. ali se uvek dovode u vezu sa specifičnostima pojedinačnog slučaja. 38 1. projektivnim tehnikama i objektivnim testovima.

Kao da se obistinilo mišljenje po kojem su klinički psiholozi mogli da biraju između sledeće dve uloge: da budu „laboranti" u psihijatriji ili da budu „mali psihijatri". prenosi na područje psihijatrijske i medicinske problematike. Neprimerenost psiholoških mernih instrumenata složenoj psihijatrijskoj problematici jeste stvarnost koja se brzo uočava. što sigurno nijednom iskusnom praktičaru nije teško. kao i svog teorijskog znanja i kliničkog iskustva. koja je doduše stvorila psihodijagnostiku. najbolje potvrđuje praksa u psihijatrijskim ustanovama. Ono što je laboratorija za klinički metod. to se danas jasno vidi. Komplikovaniji slučajevi se rešavaju tako što psihodijagnostičar izlaže materijal pred skupom. kompromisnu varijantu razvoja. 40 Činjenica je međutim daje izbor koji su načinili. ali su izgubili svoj instru-inentarijum i pravo da sebe smatraju naučnicima ili da ih drugi tako vide. u kojima postoji poseban kliničko-psihološki odsek sa više psihologa. No. na kraju udeo nauke povukao pred naturalizmom. obično univerzitetskim klinikama. ali i psihologa u nizu institucija van zdravstva. Psiholozi su svaku novu fazu u razvoju psihodijagnostike precenjivali u kontekstu institucionalnog statusa. S ta je psihodijagnostika Psihodijagnostika je posebna varijanta kliničke metode koja je nastala najpre kao praksa kliničkih psihologa vezana za ispitivanje slučajeva. još u prvoj fazi. Nama ovo izgleda kao neko srednje rešenje između dve krajnosti. iskusniji psiholog i niz mlađih praktikanata ili studenata na praksi. Klinički psiholozi danas imaju „mudrost i realizam". Najbližu analogiju tom odnosu nalazimo u medicini. a da i ne spominjemo „pravo" na upoznavanje slučaja u celini. ponovo došli na početak. Sada smo. tu se nalazi i jedan stariji. dijagnozu stanja pacijenta daće lekar koji će prethodno da sakupi sve relevantne informacije. koji su imali u psihijatriji. a šef. Psihodijagnostikovanje je posao kojim se bavi najveći broj kliničkih psihologa. doveo praktično do udvajanja. Ljudi van struke nazivaju taj posao psihološko testiranje. Tu su klinički psiholozi koji se bave rutinski psihodijagnostikovanjem. reklo bi se. postoji bitna razlika između psihološkog testiranja i psihodijagnostikovanja. U toj fazi psiholozi su laboranti. koristi određenu tehnologiju i instrumentari-jum i zadržava pravo selekcije i integracije podataka. dakle. testovno-kvantitativnog i razvojno-ekološkog momenta u jednu metodsku problematiku stvorena je psihodijagnostika u savremenom smislu. Tako nastaje psihodijagnostika kao posebna varijanta kliničke metode koja ima tri bitne sličnosti: koristi naturalističko kvalitativno proučavanje problema. pronalazaštvo i teorijsko metodska razmišljanja. Psihodijagnostika je metodski hibrid koji je nastao sukcesivnim spajanjem tri tradicije. Svaki laborant koji vrši analizu mokraće. psihijatrima. Da navedena analogija nije samo formalna i retorička. Ovaj put razvoja psihodijagnostike je sasvim zaokružen kada su klinički psiholozi uključili u svoj program rada i studiju slučaja. Tako je u psihijatriji došlo do uvođenja dve paralelne kliničke metode. Većina kliničkih psihologa je izabrala drugu. dok se rezultat psihološkog testiranja zaustavlja na nivou jedne klasifikacije ili parcijalne interpretacije predviđene priručnikom konkretnog instrumenta. testeri. ali se. U prvoj fazi se psihološki metod testiranja. Druga je .ponuđeni program usavršavanja kliničke metode putem sabiranja parcijalnih doprinosa zaista perspektivan. posle izvesnog broja godina. nije svako testiranje psihodijag-nostika. Kasnije. Povezivanjem naturalističko-kvalita-tivnog. koji nije testirao pacijenta. Razlika je u tome što psihodijagnostikovanje podrazumeva teorijsku interpretaciju pomoću neke obuhvatne teorije ličnosti. usmerava interpretaciju. ocenjen kao korisna tehnološka inovacija. Drugu krajnost čini zavetrina tradicionalne ljudske mudrosti oslonjena na osećajnost. U datoj situaciji izbor se svodi na dve mogućnosti. iskustvo i razum (naturalizam). Jednu krajnost čini pojava Velikih Zvezda u teoriji (ontologiji) i metodologiji (epistemologiji) za koje se ne zna kada će stići. Osnovne alternative daljeg razvoja psihološke metode u toj fazi bile su sledeće dve: ograničiti se na psihometrijsko testološku tradiciju i na toj osnovi unaprediti „psihološku laboratoriju" ili povezati psihotehnologiju sa kliničkom metodom i usavršiti se u naturalističkom pristupu. psihološko-dijagnostičku varijantu kliničke metode. Međutim. što zajedno dovodi do njenog konstituisanja kao metodske discipline u okviru 39 kliničke psihologije. psihodijagnostika podstiče istraživanja. krvi ili neko snimanje može. Dok je svako psihodijag-nostikovanje istovremeno i psihološko testiranje. do dve paralelne kliničke metode u psihijatriji. Proširivanje psi-hometrijsko-testološke opcije i povezivanje sa naturalističkim pristupom označio je prekretnicu. pa će na osnovu njih. To se sastojalo u „legalizaciji prava" na ispitivanje individualnog razvoja slučaja i uzimanja u obzir činilaca iz životne sredine. tri pristupa izučavanju čoveka. Jedna je da se potcene i obezvrede testovi i drugi psihološki instrumenti. da prepozna znake patoloških povišenja ili odstupanja. Treba priznati daje bilo znatnih otpora tome da klinički psiholozi koriste intervju. proceniti stanje pacijenta. to je psihološko testiranje za psihodijagnostiku. kao pobedu. a njihov je zadatak da pruže korisne dopunske informacije lekarima.

onda je odgovor bliži pozitivnom. Danas već znamo da „mikroskopiranje" ponašanja i ličnosti. ima i takvih koji su nejasni svima. uprkos tome psihodijagnostika je i u tim pitanjima pogodno pomoćno sredstvo u davanju procene. Međutim. Kada pročitamo ovu definiciju nameću nam se mnoga važna pitanja. ovaj je pročitao nalaz i prokomentarisao na sledeći način: Odlično pogođeno i napisano. Razlog za ovo mišljenje je što je psihodijagnostika najobuhvat-niji i najkompleksniji način psihološkog istraživanja pojedinca koji se danas rutinski koristi. No. To su „najteži dijagnostički problemi" u čijem se razjašnjavanju velike nade polažu u psiho-tehničke instrumente. grupnu ili socijalnu patologiju. normalnosti i duševne bolesti. ali nije vaša stvar da dajete dijagnozu nego da analizirate ličnost. Klinička psihijatrija i klinička psihologija imaju zadatak da kod upućenih slučajeva. kao metodski pristup koji je u mnogome komplementaran pristupu kliničke psihijatrije. ti novi podaci takođe moraju biti procenjeni prema nekim krite-rijumima određenim izvan tih podataka. Psihodijagnostika i ličnost Kada je pisac ovih redova. na početku svoje stručne karijere negde sredinom pedesetih godina. Mladi psiholog je bio zbunjen ovim komentarom. Daje to u ovom trenutku neostvarljivo. koja se bavi ovom problematikom. Tako se opet vraćamo na pitanje granice normalnosti i psihopatologije. Na to pitanje možemo odgovoriti na različite načine. Zato možemo reći da je razlog stvaranja psihodijagnostike bilo očekivanje da pomogne u dijagnostiko-vanju nejasnih slučajeva. Izlaz koji se danas prihvata. induktivno. prepoznaju bolesne pojave. grubo nas podseća na činjenicu da uprkos napretku u objektiviziranju posredstvom instru-mentarijuma dijagnostičke tehnologije. znak.stav „učini što možeš". Dati odgovor nas upućuje na pojam patologije. Međutim. međutim. svaka na svoj način. onda je dijagnostikovanje kratko i jednostavno i sve drugo treba da obavi terapija. ali ne možemo odgovoriti globalno. Kada se dogodi daje upućeni slučaj tipičan ili su pojave koje nazivamo simptom. neurotičnost. testova. kao što je ličnost. ekstrovertnost i slične. Savremena klinička literatura. i psihološkom procenom sposobnosti i stanja takvih osoba na osnovu postignutih rezultata i stručne interpretacije. Ovu vrlo široku definiciju smo prihvatili zato što je granicu psihopatologije teško odrediti. Međutim. PREDMET PSIHODIJAGNOSTIKE Psihodijagnostika je grana kliničke psihologije koja se bavi ispitivanjem upućenih slučajeva pomoću psiholoških sredstava: razgovora. Jasno je da psihodijagnostiku smatramo jednim od načina ispitivanja i procenjivanja psihopatologije. Ako je u pitanju inteligencija ili ako imamo na umu neke crte ličnosti kao što su anksioznost. Ima slučajeva koji su jasni i sebi i drugima i lekarima. i da se ne mogu definisati bez izvesnog vrednovanja. granice psihopatoloških pojava se utvrđuju intersubjektivno. ima takvih koji su jasni samo jednom od ovih aktera. koju obuhvatamo naturalističkim putem i studijom slučaja. dovodi do mnogih novih podataka koji izmiču naturalističkom i holističkom posmatranju osoba. sindrom ili klinička slika tako ekstremno izražene da ih prepoznaju i nestručnjaci. Nesumnjivo daje najlakše obaviti dijagnos-tikovanje onih stanja koja su ekstremna ili su tipična prema udžbeničkim opisima. Izgleda sasvim ljudski što u situaciji apsurdnog izbora većina kliničara bira nešto treće . kontroliše ili proučava. izlišno je dokazivati. da ih identifikuju prema određenom klasifikacionom ili teorijskom sistemu i daju terapijske i preventivne preporuke. U načelu psihopatološkim nazivamo one pojave ponašanja i ličnosti koje medicina tradicionalno leci. graničnih i patoloških pojava ili je možda ona sama taj kriterijum za kojim se tako dugo toliko uzaludno traga. odnosno proučavanje pojava posredstvom različitih psiholoških instrumenata. Ističe se da su ovi pojmovi nastali empirijski. odnosno psihopatologije. a to je konsenzus delegiranih autoriteta. uglavnom nam nudi sliku stanja bez pozitivnih rešenja. na pitanje definicije duševnog zdravlja. naučno obradi i formalizuje. Psihodijagnostika je nastala na ovoj klasičnoj osnovi. predao psihijatru svoj izveštaj o psihodijagnostičkom ispitivanju jednog pacijenta. To znači da psihodijagnostika može da doprinese kritičnom razgraničavanju na relaciji: normalno-patološko stanje.mogućnost da se sadržaj problematike. bez uzimanja u obzir individualnih razlika i kulturalne relativnosti. psihodijagnostika nije našla jedinstvene kriterijume za bitne opšte pojave. ili ponašanje. tehnika i skala. šta se tu ispituje i šta se traži? Na ta pitanja možemo odgovoriti da se ovom metodom ispituju psihološke osobine koje su relevantne za individualnu. u većini slučajeva pojave na koje se pacijenti žale ili se drugi žale na pacijente nisu tipične ni lake za identifikovanje. Pre svih drugih nameće se pitanje da li je psihodijagnostika našla svoj kriterijum razgraničenja normalnih. 41 Psihodijagnostika i psihopatologija Klinički metod je zato stvoren da bi lekari pouzdano prepoznali znake bolesti i na osnovu njih shvatili samu bolest čoveka koga treba lečiti. Taj način približavanja predmetu izaziva izvesnu skepsu s obzirom na mnogobrojne kritičke polemike koje se već više godina vode o značenju tog pojma. Čak i da se složio 42 sa mišljenjem psihijatra verovatno da ne bi tačno znao kako da odvoji patološke pojave i ličnost kod . Ko je taj „slučaj" koji se ispituje.

Psihodijagnostičko ispitivanje. da je teorijski pristup ravnopravan. a kad se to završi onda par ili porodica traže i nalaze zajednički. društva i kulture. Naime. a posebno mikrosocijalnog konteksta. Inteligencija je predmet koji je najpotpunije ispitivan u psihologiji i koji je u nadležnosti mentalnih testova već osam decenija. škole i pravce. No. uprkos tome. I kasnije se dešavalo damu upućuju slične prigovore. S obzirom na vrlo raširenu uključenost psihologa u mnogobrojne sektore društvene podele rada i različite specijalizovane ustanove: zdravstvene. sigurno je da se radni zadaci raspršuju u širokoj lepezi. metodske ili tradicionalne nadležnosti psihologije. ako prihvatimo jedno šire određenje pojmova inteligencije (pozitivne i negativne modalitete) i ličnosti (pozitivne i negativne modalitete). porodice i male grupe su prešle u nadležnost psihoterapije i preventivnog rada. Sam proces dolaženja do tih sintetičkih. Sve u svemu principijelno je moguće psihodijagnostički ispitati „grupu kao grupu". u praksi se psihodijagnostičko ispitivanje i procena grupe ne obavlja. Ličnost je centralni pojam u psihodijagnostici. školske. Ova granica između pojedinca i para ili grupe još je teže održiva u stvarima psihoterapije nego dijagnostike. odnosno psihodijagnostike. Iz ovih primera saznajemo da strogo ograđivanje „predmeta" na pojedinačni slučaj može da ima više načelan nego praktičan značaj. Zbog toga se pitanje mora suziti na primenu psihotehničkog dela psihodijag-nostike ili postaviti tako da podrazumeva i tu tehnološku stranu metode. Pre svega sve je manje psihodijagnostičara koji ličnost prikazuju apstraktno. U okviru kliničke psihologije prednost imaju one teorije inteligencije koje nisu strogo faktorističke i koje imaju dodira i sa pojavama ličnosti. a ne samo pojedince u grupi. Pojedinac je i dalje ostao stvarni predmet psihodijagnostike. u kontekstu mikrosredine. ali isto tako i bračni par. Uprkos ovoj činjenici. Psihodijagnostička praćenja parova i grupa Klinička psihijatrija i klinička psihologija se bave dijagnostikom i terapijom psihopatoloških pojava kod pojedinaca. ćela porodica ili svi članovi jedne manje grupe. Postoje dva tematska područja u pogledu kojih postoji puna saglasnost da čine predmet psihodijagnostike: inteligencija i ličnost. S tim u vezi postavlja se pitanje da li je moguće izvršiti psihodijagnostičko ispitivanje para ili grupe? Odgovor je pozitivan. fenomenologiju i dinamiku) i individualnu istoriju pojedinca. a tome bismo dodali. Sa načelnog stanovišta psihijatri su tražili da se psihopatološke pojave utvrđuju kliničkom metodom psihijatrije. To je tačno ali je nedovoljno obuhvatno određenje predmeta psihodijagnostike. ali uz izvesno ograđivanje. konkretizovani zadaci koji se danas rešavaju uz pomoć psihodijagnostike ne bi se sveli na samo dve teme. Smatram daje u našoj kliničkoj psihologiji i psihodijag-nostičkoj praksi nadvladao neoanalitički uticaj (Adler. Međutim. U literaturi ima primera o tome da su psihodijagnostički ispitana oba partnera. internu trijadu (strukturu. prednost imaju one teorije ličnosti koje obuhvataju i mišljenje. a odnosila se na želju razgraničavanja nadležnosti u dijagnostici. Slični nesporazumi. Poruka je bila uvek ista. kao grupno ispitivanje. a zatim tu su i mnogobrojni primeri veoma poremećenih bračnih i porodičnih odnosa. prvo se ispitaju pojedinci. ispitivanje pojedinaca u seriji ne znači ispitivanje para. rehabilitacione i istraživačke. U svojim interpretacijama psihodijagnostičari interne procese ličnosti dovode u veću zavi43 snost od socijalne sredine i kulture nego što je određeno ortodoksnom Frojdovom koncepcijom. Iz ovih načelnih komentara zaključujemo da se psihodijagnostika u svim sektorima primene usredsređuje na ispitivanje i procenu inteligencije i ličnosti ispitanika. Dok je klinička psihologija prošla kroz transformaciju i pretvorila se iz individualne u socijalnu kliničku psihologiju. Najzad. Poznati su primeri ludila u dvoje ili porodične grupe. i on obuhvata ponašanje. Ispalo je tako daje psihodijagnostika pozvana da pomogne. obavljena su i dvostruka ispitivanja. ali ni to nije ispitivanje grupe „kao grupe". . tu je postignut prećutni sporazum. Što se ličnosti tiče.iste osobe. onda se skoro svi zadaci psi-hodijagnostičke procene mogu u te pojmove uključiti. sa mnogo više drame. porodice ili grupe. Ova podela nikako ne znači da nema promena i u shvatanju pojedinca kao predmeta psihodijagnostike. kazneno popravne. ali su psiholozi zloupotrebili poziv i počeli su da ugrožavaju institucionalne nadležnosti psihijatara. Ovaj načelni stav ima izuzetaka. kao da mikrosoci-jalni kontekst i familio-genetički princip tumačenja ličnosti postaje dominantan. klinički metod je tu promenu pratio samo delimično. a da psihodijagnostika ima metodsko preimućstvo. analiza i procena parova i malih grupa natu-ralističkim sredstvima kliničke metode je već dugo upražnjavana praksa u psihijatriji. Na drugoj strani. kolektivni odgovor. Hornay. Naprotiv. porodica ili mala grupa. zanemaruje se činjenica o podeljenosti psihoanalize na faze. dešavali su se oko psihoterapije. Ovako postignuti odgovori se uzimaju kao izrazi grupnog mentaliteta ili „kulture grupe". koji je isti u našoj zemlji kao i drugde u svetu. kolektivnih odgovora mnogo govori o dinamici u grupi i same grupe. socijalne. Mada je rasprostranjeno uverenje daje i u našoj kliničkoj psihologiji psihoanaliza najuticajnija teorija ličnosti. Već smo prethodno konstatovali daje predmet kliničke psihologije pacijent pojedinac. a pojave ličnosti metodom kliničke psihologije. Oko ove problematike nema sporova ni oko teorijske. From). Takva su ispitivanja takode vršena i kolektivno. van socijalnog. a parovi.

Mogu li podaci dobijeni ispitivanjem ličnosti u različitim društvima. ZADACI PSIHODIJAGNOSTIKE Psihodijagnostika između nužnosti i apsurda Već nekoliko godina o stanju psihodijagnostike se piše i govori alarmirano. upotrebiti naziv psiho-gnostika umesto psihodijagnostika. U tom pogledu je posebnu popularnost stekla Rorscahchova tehnika. J. Studija slučaja. a druga je podređena inicijativi prve. ocena i prognoza ne može se jasno videti da li je reč o krizi psihodijagnostike kao metoda. kao i medicinski tip kliničke metode.osim u eksperimentalne svrhe (Berger. dok se „grupa kao grupa" ispituje naturalistički i kvalitativno. 44 Psihodijagnostika i antropologija Klinički metod je zainteresovao i mnoge antropologe koji su u njemu videli mogućnost da proniknu u „primitivni mentalitet" malo istraživanih plemena i naroda. koju jednako određuje teorija koliko i metod. Studija slučaja. Jedna je uloga u službi institucije. ali se i razlikuju. Treći je modalitet da se „grupa kao grupa" ispituje klasičnim tehnikama socijalne psihologije. kao metodski . socijalnim sredinama i kulturama. Kada se u praksi pojavi potreba za proučavanjem i beleženjem ponašanja i dinamike nekog para ili male grupe. Razlog tome je za-metnost procedure ispitivanja. ili protiv svoje volje učestvuje u svom razotkrivanju. a o ponašanju grupe se zaključuje indirektno (o grupi se samo misli). kao pojam. Po pravilu. podvrgavaju se psihodijagnostičkom ispitivanju i proceni ličnosti. u tumačenju dobijenih podataka. a poneki već predskazuju i kraj. a protokol odvija. slede strategiju ekstenzivnog proučavanja (presek kroz istoriju ispitanika) i intenzivnog proučavanja (pronicanje u razne nivoe svesnosti i činioce koje iz „pozadine" determinišu fenomenološku i socijalnu evidentnost). i da omogućava idiografsko saznanje („kao nijedan drugi čovek"). dakle u najširem kontekstu. na primer. islednik itd. sociometrijom ili sredstvima transak-cione analize „transaktogramima". Bitne razlike između pojedinih profesija koje su u ulozi ispitivača pojaviće se za vreme prikupljanja podataka u formi izbora ključnih sadržaja i na kraju. Osoba u aktivnoj ulozi (socijalni radnik. ali i rezervisanost prema teorijskom i pragmatičkom smislu koncepta dinamike grupe koja. Pravo pitanje je sledeće: da li se metod koji ovde nazivamo psihološki klinički metod ili psihodijagnostika može upotrebiti za proširenje znanja o čoveku u jednom širem antropološkom smislu. Ovi primeri navode na razmišljanje o tome da li se klinički metod može korisno upotrebljavati i van konteksta psihopatologije i psihijatrije? Takvo prenošenje je već provereno. Iz ovih saopštenja. psiholog. Pri tome se ne ograničavamo samo na kulturalnu antropologiju. dramatično. a drugo vanklinička ekstenzija poznata pod nazivom „metod procene ličnosti". a druga je uloga „subjekta". intervjuer. selekcije ili kulturalne antropologije. ima manji respektabilitet od pojma individualne dinamike. Jedna je uloga nadređena. u skladu sa postavljenim zadatkom. I u jednom i u dragom slučaju taj odnos karakteriše komplementarnost uloga i podele rada. Drugi je modalitet da se pojedinci ispituju. Nezavisno od vrednosti i korisnosti prikupljenih podataka. u čije se ime susret dešava. 1973). kao predmeta socijalne kliničke psihologije. određenih tradicijom i pravilima institucije. D. očekuje ocenu svojih odgovora i dobrovoljno. Jedno predstavljaju primeri upotrebe psihodijagnostike u antropološkim istraživanjima. njena bolest je posledica uzroka koji su van kontrole i odgovornosti. postati empirijska građa koja daje koristan doprinos izučavanju čoveka van konteksta psihijatrije. U oba slučaja psihodijagnostika je korišćena van konteksta psihopatologije i psihijatrije. Ta dva zadatka su bitno različita. bar u takvim slučajevima. čeka pitanja. U predgovoru sažetom izdanju Rapaportove knjige Dijag45 jedan poseban odnos između dveju osoba u komplementarnim ulogama. U drugom slučaju je isti metod korišćen za procenu kapaciteta pojedinaca iz razvijenog industrijskog sveta i predviđanje uspešnosti na određenim poslovima. ili bar oni kritični. i Pavlović. onda se obično pribegava sledećim rešenjima: pojedinci. Ova problematika je u kliničkoj psihologiji relativno nova i shodno tome i metodska ponuda je manjkavija.) vodi razgovor i manje-više sistematski pretražuje ćelu ličnost ispitanika. Ako smo već prihvatili da psihodijagnostika može dati vredne podatke o ispitaniku kao osobi koja je „kao neki ljudi" (psihijatrijski slučajevi ili psihotični ili psihoneurotični). uz pomoć neke varijante psihognostike. u antropološki nivo („kao svi ljudi"). jer je klasični naziv odraz „medikalizacije". Ako bi odgovor bio pozitivan. U prvom slučaju je psihodijagnostika korišćena kao istraživački instrumentarijuni za otkrivanje nepoznatih karakteristika „primitivnog mentaliteta". idiosinkratičnost. U medicinskoj eksploraciji slične vrste osoba u ulozi „pacijenta" je prevashodno žrtva. onda bismo mogli govoriti i o antroprognostici odnosno o antroprognostičkoj ekstenziji psihodijagnostike. u studiji slučaja se oseća socijalno humanistička tradicija i osoba u ulozi „slučaja" je odgovorna za svoje postupke i život. Smisao ovog prekrštavanja je da se metod „demedikalizira". pa smo zatim prihvatili tezu da psihodijagnostičko ispitivanje pokazuje i individualne osobenosti. upotrebljava se reč kriza. onda se pitamo nije li to sredstvo pogodno i za zahvatanje u kolektivno ljudsko. koja daje informacije. ovi primeri kazuju da je umesno. o krizi psihodijagnostičara kao kliničke specijalnosti i profesije ili o nečem trećem.

Jednim delom tu su ulogu preuzeli iskusni kliničari povučeni iz prakse. doprinosi održavanju status quoa. Scenario krize je bio sledeći: zbog velikog interesovanja za kliničku psihologiju mnogi univerziteti u SAD na brzinu su stvorili nastavni kadar. zbir poena ili skor. lečenja i dijagnostikovanja „luđaka" i „marginalnih grupa". celina. složenost. a drugu medicinska ili klinički metod. U tom viđenju se uvek ističe važnost psiholoških testova. uloge. Činjenica je daje došlo do krupnih promena u naučnom i društvenom ugledu čitavog niza profesija koje se bave pružanjem pomoći ljudima (helping professions) kao što su: psihijatrija. profil. Psihodijagnostika je termin novijeg datuma koji se u kliničkoj psihologiji i neuropsihijatriji pojavio posle drugog svetskog rata. Dok su ranijih godina psiholozi na klinikama isključivo obavljali poslove psihodijagnostikovanja. instrument. 1963). da je proglašeno za subverzivnu. zanimanje. merenje. događaji i svest ili odgovornost. uticaji. stigmatizaciji i manipulacijama vladajućih institucija društva. odgovor. znak.. Istraživanja koja su vođena na univerzitetima i koja su publikovana u časopisima i knjigama završavala su se osudom psihodijagnostike ili pojedinih tehnika. mada indirektno. Robert Holt (1968) analizira takvo stanje. kao kapitalnog dela psihodijagnostike. Tri decenije kasnije na Zapadu dolazi do plime levičarskih ideja koje se uglavnom ispoljavaju kao kritička teorija. koji nisu ni . Nastaju vrlo krupne promene u organizaciji zaštite. a postoje i sada. usvojivši hiperkritičan stav prema rezultatima svojih kliničkih iskustava. na osnovu kojih će izvesti dijagnostički sud ili dati procenu. zbrinjavanja. sudije i specijalne pedagoge. psihodijagnostika je više nego zbir opisa prakse koja se obavlja u različitim zdravstvenim institucijama. psihodijagnostika označava zbir postupaka koje psiholog obavlja da bi došao do potrebnih podataka i saznanja. gde se i obrazuju kadrovi. Psihologija u celini. Ti su problemi povezani sa teorijskim pitanjima saznavanja čoveka od strane čoveka. na štetu socijalno deprimiranih. kliničke metode i psihodijagnostike je ideološka kritika sa levice. psihoterapija i drugim. i taj proizvod je dobio naziv psihodijagnostika. Moguće su mnogobrojne varijacije u vrsti klijentele koja se ispituje. lekare. istraživačke projekte. To je. na prvom mestu. savetodavni dispanzerski rad. značenje i interpretacija. Ovi profesori i njihovi asistenti. U širem značenju. među kojima je mehaničnost i pristrasnost.omirisali" praksu. Oni dolaze do zaključka da u društvu koje je zasnovano na nejednakosti. u toj svetlosti. Snažan katalizator tih promena bio je antipsihijatrijski pokret koji je doveo u sumnju osnovne operativne premise tih struka. Podse-ćamo daje psihološko testiranje u Sovjetskom Savezu bilo oštro kritikovano još tridesetih godina. Glavne reci koje se najčešće pojavljuju u terminologiji psihodijagnostike i testologije jesu: eksperiment. sada su uključeni u vođenje psihoterapije. Sa druge strane. koji obično i ubiru „svu slavu" i koji se rado dekorišu atributima nauke. došlo je do naglog porasta nepoverenja u rad i javnu reč psihijatara. Međutim. instrument koji služi etiketiranju. koja je i sama hibrid eksperimenta i statistike. norma. Na univerzitetima su nove kolege dočekane kritički od strane psihologa eksperimentalista. kao i drugi psihološki instrumenti. pritisnuti prethodnim razlozima psiholozi su našli načina da u okviri- . najviše se i kritikuju i osporavaju zbog različitih nedostataka. dijagnoze i kliničke problematike. porodica. Ona je. u vrsti zadataka koji se rešavaju. eksploataciji i nepravdi psihodijagnostika. kliničkih psihologa i socijalnih radnika. a posebno klinička psihologija. U užem smislu pod tim nazivom se opisuju poslovi koje klinički psiholozi obavljaju izvršavajući dijagnostičke zadatke primenom psiholoških instrumenata. u poslove rehabilitacije. draž. kurseve su vodili mladi nastavnici bez ikakvog praktičnog iskustva. socijalni rad. Kao četvrtu važnu okolnost koja je imala uticaja na stanje u psihodijagnos-tici Korchin navodi otvaranje novih mogućnosti rada kliničkih psihologa mimo psihodijagnostike. prošek. mogle su biti presudne ili bar značajne po svom doprinosu. Treća okolnost koja je takođe doprinela „eroziji statusa" kliničke psihologije. po mišljenju Holta. za prave poznavaoce problemi psihodijagnostike su daleko širi od testova. I druge okolnosti koje su postojale u vreme početka krize. Za neposredne saradnike kliničkih psihologa. socijalne radnike. Kritičari podvrgavaju kritici društvenu funkciju psihologije i psihodijagnostike. stavka. statistika. Kao rezultat tih globalnih uticaja. Prema tome. za neuropsihijatre. koji su zahvatili i javnost i nauku. ti isti testovi. a tamo gde takvih nije bilo. Mnogi praktičari su svoj problem resili kompromisom na štetu prakse. Važna je odlika psi-hodijagnostike da se u njoj stapaju dve tradicije: jednu čini testološka tradicija.postupak iz socijalno humanističke tradicije. Te su promene išle na štetu tih zanimanja. psihologija. nenaučnu delatnost i da je stavljeno na indeks. Po njegovom mišljenju po sredi je kriza poverenja koja je najpre stvorena na univerzitetima. učenje. sredina. prenosili su studentima jednu negativnu sliku stanja i postignuća. U tom susretu oba pristupa prolaze kroz delimični preobražaj. presudno uticalo na kliničke psihologe koji su studirali u takvoj klimi. a da i ne govorimo o etičkim pretpostavkama. a takođe i u broju i vrsti instrumenata koji se upotrebljavaju. 10 nostičko psihološko testiranje. mentalno higijenske projekte i evaluiranje toka i ishoda različitih formi tretmana. uz psihijatriju dolazi pod udar te kritike (From. vreme reakcije. operiše terminima: osoba.

psihijatrije. Činjenica je da se odi-. Ako položaj psihodijagnostike analiziramo sa stanovišta ova dva bazična aksioma. biologiju. naučnu procenu celog poduhvata po celoj dužini trajanja. kao i naučnim disciplinama koje fragmentarno prate ove makroprocese. a izneli smo neke motive njihovih autora. pacijenta i terapeuta. Ni u kom slučaju nije ubedljivo objašnja. Ostaje doduše sumnja u psihološku opravdanost uključivanja „trećih lica" u neposredni odnos koji se uspostavlja između terapeuta i pacijenta. Što se tiče psihijatrije ovaj aksiom je sasvim specifičan i ne može se poistovetiti sa stanjem u drugim granama medicine. Međutim. ali da je terapijski izbor neodgovarajući. psihoterapije i celog područja a rehabilitacije pronađu nove zadatke i nove uloge. herniju. Tu je sumnju u potpunosti cenila psihoanaliza i zbog toga je isključivala svaku vrstu posrednika kao opasnost za razvoj psihoterapijskog odnosa. Rogers je bio prvi koji je ponudio jedno posebno rešenje ove zamršene problematike. Drugi važan argument za uspostavljanje posredničkih odnosa u procesu dijagnostikovanja bolesti glasi da je dobra odnosno tačna dijagnoza bitan uslov dobro odabrane terapije. u instrumentima. Međutim. teško da bi mogli proizvesti takav efekat kao što . U slučaju psihijatrije ulogu naučne metodologije je preuzela psihologija. onda se suočavamo sa mnogim nedoumicama. Ovako povezivanje. Prećutna pretpostavka u ovom odnosu je da diferencijacija na jednoj strani ima veze sa diferencijacijom na drugoj strani. da se dešavaju značajna pomeranja i promene u ukupnom odnosu između društva i psihijatrije. i uže specijalističke discipline tih bazičnih nauka. u stvaranje jednog trougla ili četvorougla i tako dalje. o tome se danas veoma mnogo piše i raspravlja. čija je vrednost mnogostruko proverena u praksi i dokazana mnogim iskustvima i naučnim rezultatima. s Postavlja se pitanje da li možemo na osnovu ovih činjenica i analiza prosuditi da li zaista postoji kriza psihodijagnostike. Saznanja putem posrednika Psihodijagnostika je. U odnosu na prvi aksiom psihodijagnostika je potrebna čak nužna kao uslov ispunjenja osnovnih zadataka psihijatrije. Ova misao je takode aksiomatska i opšte važeća u medicini. Glavni argument za konstruisanje ovog trougla je ocena da kliničar uz pomoć nauke i adekvatne tehnologije može sigurnije i pouzdanije da ustanovi bolest. Da nije bilo prethodnog neumerenog i nekritičnog veličanja moći kliničara i njegovih „psihorentgenskih pomagala". vati nastalu situaciju samo negativnim ili nepovoljnim ishodom validacionih studija psihodijagnostičke procene ili pojedinih tehnika. U stvarnosti je moguće da u jednoj oblasti medicine postoji veoma razvijeni sistem klasifikacije bolesti. Može se opravdano postaviti pitanje da li su validacioni kriterijumi pravilno odabrani. Nije dakle stvar u metodu. Međutim. u epistemološkim postulatima i tradiciji. je „kriza psihodijagnostike" u sadašnjim razmerama. eto. Ovaj socijalni položaj i njegove implikacije potpuno su ignorisani u raspravama ranijih godina. Iz tog odnosa sledi daje i dalji razvoj psihodijagnostike i sa stanovišta medicine i deontologije pozitivan i konstruktivan. ali su danas manje stvarna. uglavnom sa stanovišta pacijenta i dijag-nostičara. po socijalnoj funkciji. u i svim povezanim faktorima. ni dobijeni rezultati ne bi bili doživljeni kao poraz. Opreznost i skepsa prema rezultatima kliničke procene nije sama po sebi loša stvar. Takođe smatramo daje kriza možda prejaka reč. Sami ti rezultati. ako uzmemo u obzir i druge faktore onda se pitanje i odnosi na to da li znamo koji je najvažniji izvor krize? Da li je to stanje na univerzitetima. posrednik između dva direktno ' angažovana partnera. neurologije. nego u „potrošačima" koji su se razočarali. . Medicina je slične odnose tradicionalno negovala u odnosu na fiziku. gravaju krupne stvari. U tom pogledu psihijatrija je samo sledila tradicionalne uzore. a daje lokalizacija na psihodijagjiostičku praksu subjektivno. Diskusija o tim pitanjima ni sa naučne tačke gledišta nije završena. govori o pozitivnom i optimističkom stavu prema laboratorijama i dopri47 nosima posrednika. i ovakav isključiv terapijski stav je kritikovan jer ometa objektivnu. ili je po sredi kriza profesionalnog i identiteta kliničkih psihologa. poplava kritičke literature. ideološke agitacije ili demoralizacija psihologa usled statusa u instituciji? Smatram daje u pitanju kriza u ćelom sistemu. Pojednostavljena gledišta su doduše uvek i dopadljivija. ili možda svih sektora službi i nauka za pomoć 3 čoveku? Stvoren je utisak da je kriza lokalnog karaktera i da je ograničena na psii hodijagnostiku i psihodijagnostičare koji su se. siromašan. da li je smisaono suditi o kliničkom metodu na osnovu rezultata predviđanja događaja u vankliničkim uslovima i sa dužim vremenskim intervalima i tako dalje. igrom sudbine našli na i pogrešnom poslu.46 [t ma kliničke psihologije.

Dok je uvođenje psihodijagnostike i njen razvoj nužnost. koje smo izveli iz prvog aksioma. Pitanje koje se nalazi u naslovu ovog dela teksta ukazuje na to da nas interesuje uloga nauke u psihijatriji. odnosno. kao i obrnuto. kao i obrnuto. Takvo stanje stvari dovodi u pitanje zaključke o psihodijagnostici. i ovakav isključiv terapijski stav je kritikovan jer ometa objektivnu. Takvo stanje stvari dovodi u pitanje zaključke o psihodijagnostici. koje smo izveli iz prvog aksioma. Aksiom po kome je uspeh terapije direktna funkcija pouzdane i tačne dijagnoze nepotpuno je pri-menljiv na stanje u psihijatriji. No. Međutim. psihodijagnostika u celini predstavlja naučno saznajnu intervenciju i realizaciju principa posredništva. Prećutna pretpostavka u ovom odnosu je da diferencijacija na jednoj strani ima veze sa diferencijacijom na drugoj strani. u stvaranje jednog trougla ili četvorougla i tako dalje. U toj šemi sporno 48 nosima posrednika. relativno bogata terapijska ponuda. postaje simbol apsurdnog perfekcionizma koji nema odgovarajuću protivtežu u terapiji. No. na popularizaciju medicine. U toj šemi sporno 48 je da li ima mesta za nauku i u toku samog susreta terapeuta i pacijenta. mi za sada ne znamo ni kada će to stanje da se stvori ni kako će tada da izgleda dijagnostički sistem ili terapijski arsenal. Opisana situacija u psihijatriji može i da se izmeni i da specifična terapija postane uslovljena specifičnom dijagnozom. ali da je terapijski izbor neodgovarajući. TV reportaže i dnevnike lekara. Rogers je bio prvi koji je ponudio jedno posebno rešenje ove zamršene problematike. da lije opravdano dopustiti nauci da utiče na taj odnos i da dovede u pitanje deon-tološki princip lekara? Ako se osvrnemo na to što se danas masovno dešava. ali i realnom situacijom u psihijatriji. koja može da poveća dijagnostičku moć psihijatra i sledstveno da poveća tačnost dijagnoze. Tu je sumnju u potpunosti cenila psihoanaliza i zbog toga je isključivala svaku vrstu posrednika kao opasnost za razvoj psihoterapijskog odnosa. ali i realnom situacijom u psihijatriji. psihodijagnostika u celini predstavlja naučno saznajnu intervenciju i realizaciju principa posredništva. Nauku u ovom slučaju možemo da koristimo u izučavanju svega što se odigrava pre susreta terapeuta i pacijenta. Ova misao je takođe aksiomatska i opšte važeća u medicini. jer su oba u stalnim promenama. relativno bogata terapijska ponuda. siromašan. filmove. u kliničkoj psihologiji i psihodijagnostici. posle tog susreta i eventualno u toku samog susreta. Tu je moguće postaviti tačnu dijagnozu. No. Da lije nauka potrebna u psihijatriji Nauka je u ovom veku izuzetno respektovana institucija i praksa koja danas predstavlja potporni sistem pogleda na svet velikog dela covecanstva. Smisao ovog problema neminovno nas dovodi u vezu sa drugim aksiomom. Aksiom po kome je uspeh terapije direktna funkcija pouzdane i tačne dijagnoze nepotpuno je pri-menljiv na stanje u psihijatriji. Tu situaciju karakteriše klasifikacioni sistem sa puno nedostataka. posle tog susreta i eventualno u toku samog susreta. u kliničkoj psihologiji i psihodijagnostici. Tu situaciju karakteriše klasifikacioni sistem sa puno nedostataka. Iz tog odnosa sledi daje i dalji razvoj psihodijagnostike i sa stanovišta medicine i deontologije pozitivan i konstruktivan.No. Što se tiče psihijatrije ovaj aksiom je sasvim specifičan i ne može se poistovetiti sa stanjem u drugim granama medicine. sa gledišta prvog aksioma. U odnosu na prvi aksiom psihodijagnostika je potrebna čak nužna kao uslov ispunjenja osnovnih zadataka psihijatrije. a ne moći izlečiti bolesnika. ova ista psihodijagnostika. ali sa malo sigurnih sredstava i enigmatičan odnos između dijagnostike i terapije. mi za sada ne znamo ni kada će to stanje da se stvori ni kako će tada da izgleda dijagnostički sistem ili terapijski arsenal. Nauku u ovom slučaju možemo da koristimo u izučavanju svega što se odigrava pre susreta terapeuta i pacijenta. onda se suočavamo sa mnogim nedoumicama. jer su oba u stalnim promenama. postaje simbol apsurdnog perfekcionizma koji nema odgovarajuću protivtežu u terapiji. onda nam zvuči patetično i neuverljivo uveravanje nekih . sa gledišta prvog aksioma. U stvarnosti je moguće da u jednoj oblasti medicine postoji veoma razvijeni sistem klasifikacije bolesti. Ostaje doduše sumnja u psihološku opravdanost uključivanja „trećih lica" u neposredni odnos koji se uspostavlja između terapeuta i pacijenta. a ne moći izlečiti bolesnika. ali sa malo sigurnih sredstava i enigmatičan odnos između dijagnostike i terapije. koja može da poveća dijagnostičku moć psihijatra i sledstveno da poveća tačnost dijagnoze. Da lije nauka potrebna u psihijatriji Nauka je u ovom veku izuzetno respektovana institucija i praksa koja danas predstavlja potporni sistem pogleda na svet velikog dela čovečanstva. ova ista psihodijagnostika. Drugi važan argument za uspostavljanje posredničkih odnosa u procesu dijagnostikovanja bolesti glasi da je dobra odnosno tačna dijagnoza bitan uslov dobro odabrane terapije. Pitanje koje se nalazi u naslovu ovog dela teksta ukazuje na to da nas interesuje uloga nauke u psihijatriji. Ako položaj psihodijagnostike analiziramo sa stanovišta ova dva bazična aksioma. na razne fotografije. Smisao ovog problema neminovno nas dovodi u vezu sa drugim aksiomom. Dok je uvođenje psihodijagnostike i njen razvoj nužnost. naučnu procenu celog poduhvata po celoj dužini trajanja. Opisana situacija u psihijatriji može i da se izmeni i da specifična terapija postane uslovljena specifičnom dijagnozom. Tu je moguće postaviti tačnu dijagnozu.

terapeuta da ne mogu dozvoliti da . klasifikacija i analiza ovih instrumenata predstavljaju klinički metod kao dijagnostičku praksu u jednom periodu razvoja. Tako u jednoj ustanovi „glavna" terapija su psihofarmaci. Međutim. razumno je tvrditi da psihodijagnostika i naučna analiza u ovoj fazi mogu doprineti poboljšanju izbora najpodesnijeg tretmana iz spiska raspoloživih ponuda konkretne institucije i konkretnog osoblja. Jedna od tih je da kliničari u svom radu koriste po nekoliko instrumenata u seriji. Tehnike opisane u ovoj knjizi predstavljaju primer univerzalnog agregata. U osnovi takvog pristupa je stav da „najpre treba sagledati čitavu situaciju". 4 Psihodijagnostika 49 III. Danas već razlikujemo tri tipa skupina: univerzalne. u prošeku. specijalne i skraćene. Takav način rada je u potpunosti potisnuo iz kliničke psihologije testiranje sa jednim instrumentom. Ova usmerenost ka optimalnoj informisanosti o slučaju proistekla je iz praktične mudrosti i ima mnogostruke posledice. koji se decenijama koristi u psihijatriji.bilo ko i bilo čime" omete terapijski odnos i terapijsku situaciju. pa se danas u psihodijagnostici većinom i radi sa „baterijom testova". tehnikama ili skalama . Skraćeni agregati mogu i da se improvizuju prema potrebi slučaja ili posebnog zadatka. ali ništa što je za tu situaciju. Doprinos psihodijagnostike se prema tome ograničava na fazu planiranja tretmana. METODOLOŠKA NAČELA PSIHODIJAGNOST1KE Klinički psiholozi obavljaju dijagnostičke poslove koristeći određeni broj i određenu vrstu instrumenata na neki specifičan način. primeniti elektrošok-terapiju. Traženje sigurnosti u principu velikog broja dovela je do pravila da se instrumenti koriste u serijama. Činjenica je daje u psihijatriji daleko manje urađeno na razvijanju objektivnih kri-terijuma za izbor specifičnih tretmana nego u nekim drugim granama medicine. dok je terapija u toku. između pet i osam psihodijagnostičkih instrumenata. pa i sredstvima nauke i tehnologije dijagnostikovanja. U toj fazi je još neizvesno da li pacijenta treba lečiti prevashodno psihofarmacima. a u drugoj „analitički orijentisana" individualna psihoterapija. Za terapeuta-čistunca njegov odnos sa pacijentom u toku terapijskog rada je apsolutna svetinja. kada se još razmišlja o najboljem načinu njegovog zbrinjavanja i lečenja. Psihodijagnostika nije nikada imala direktne pretenzije na uplitanje u tok psihoterapije. tehnika i skala. U svom programu psihodijagnostika vidi svoj deo posla u pripremnoj fazi kliničkog ispitivanja pacijenata. Zaključak koji iz ovoga sledi je da za pravu stvar u psihijatriji. „Triling" sastavljen od Wechslerove skale inteligencije. na prisustvo koterapeuta ili posmatrača ili na psihološko testiranje pacijenta. ili ga treba lečiti kombinacijom individualne psihoterapije i autogenog treninga. Opis. nauka nema pristupa. za psihoterapiju. neposredno vezano i što bi moglo uticati na taj tok. njegovih životnih uslova. njegovih tegoba. U toku te faze ima potrebe za raznolikim informacijama i sagledavanjima problematike pacijenta. No. Tako ustaljene serije instrumenata stekle su renome metodske norme. u mrežu načela na kojima počiva izbor. razlog tome nije u slabosti naučnih potencijala nego u nepoverenju prema „mehaničkim izborima" ili tačnije u nepoverenju u snagu i pouzdanost postojećih kategorija tretmana. držati ga u izolaciji od sredine. najed-nosmerno prozirno ogledalo. Da li se pri tome misli na kasetofonski snimak. Naš pokušaj da odredimo i analiziramo klinički metod kao psihodijagnostičku praksu vodi nas u pozadinu instrumentarijuma. preporučiti bračnu terapiju.. Otvorenost ili protočnost agregata Klinički metod i psihodijagnostička skupina predstavljaju metodološke okvire formalnog karaktera. Skupina ili baterija Kliničko psihodijagnostičko ispitivanje podrazumeva u načelu prikupljanje velikog broja psihološki relevantnih podataka iz naturalističkih i psihotehničkih izvora. Ko želi može da proučava sve što je van te situacije. sasvim je sporedno. Bilo bi preterano tvrditi da je korišćenje psihodijagnostike tada nužno ili daje rezultat izbora tretmana direktno uslovljen udelom nauke. svedoci smo pojave da se u pojedinim psihijatrijskim ustanovama spisak tretmana nudi samo formalno dok se u stvari najveći procenat bolesnika upućuje na jednu ili dve favorizovane vrste lečenja. Proučavanje pacijenta. a uticati na izmenu stavova porodice. u skupinama ili kao baterije testova. u tradiciji Maria i Rapa-porta. Rorschachove tehnike i Mahover tehnike ili slična manja serija predstavlja skraćeni agregat. Zapravo. konstrukcija i specifičan način primene kliničkog metoda ili pristupa. njegove ličnosti. Tu nemaniko pristupa. pa ni nauka. izgleda na prevazila/enje krize i održavanja jednog kursa dobrog funkcionisanja predstavlja bitne preduslove racionalnog izbora mera koje će biti razmotrene i pod nazivom terapije sprovedene. odnosno do njenog kraja. na videorekorder. Skupina tehnika za ispitivanje pacijenata dečjeg i razvojnog doba ili skupine za ispitivanje moždanih oštećenja su primer specijalnih agregata. Svojstvo je svakog instrumentarijuma da zastareva dok je metod relativno trajna suština prakse. Sadržaj tih okvira sačinjavaju formalizovani i standardni postupci koje nazivamo instrumentima: testovima. Sandberg navodi da klinički psiholozi koriste.

osobenost je psihodijagnostike da se i pri biranju instrumenata za drugu. tehnike i skale umesto jednodimenzionalnih. Ovaj princip je nedvosmisleno evidentan u naturalističkom delu kliničkog pristupa koji je široko eksplorativan. naturalistička faza ispitivanja. Upitamo li se da li su to tipični instrumenti „uskog proveravanja" pomoću kojih temeljno i ciljano proveravamo jednu određenu osobinu. U kliničkom žargonu to označavamo izrazom kvalitativne analize. Ako pretpostavimo daje psiho tehničkim sredstvima pripao zadatak da provere i potvrde utiske iz prethodne faze. Ta varijacija može da se odnosi na razlike između pojedinih dijagnostičara ili na promenu veličine skupine TTS u zavisnosti od slučaja ili zadatka koji se rešava. U toj skupini najčešće nailazimo na Wechslerovu skalu inteligencije. Bitno je da se suština baterijskog načela primene psiholoških instrumenata ne menja uprkos promenama pojedinačnih sredstava. To znači daje testiranje takva situacija u kojoj je sve predviđeno osim konkretnih reakcija ispitanika. ali je nešto širi u otkrivanju. Naime. Princip protočnosti ima međutim i drugo značenje. možemo reći da je prihvaćena strategija u stvari dovela do neplanirane konfrontacije naturalističkog i psihotehničkog pristupa. kao što su intervju. Paradoks je u tome što su odabrani oni psihološki instrumenti.50 procene (TTS). to jest proširiće područje eksploracije.široko (psihotehničko) proveravanje".usko (ciljano) proveravanje". Postavlja se pitanje da li je izbor testova. Ovaj termin je preuzet iz teorije informacija i označava registar informacija koje instrument može da primi. Navedeni princip dovodi do ponavljanja iste favorizacije i kod svakog drugog instrumenta koji se priključuje agregatu i postaje „klinički". Na ovaj način organizatori skupina TTS su realizovali sledeću formulu: „široko (naturalističko) osmatranje . Međutim. iz faze eksploracije i faze verifikacije. imaju širok radijus prijema podataka. dok je druga faza primene instrumenata povezana sa testološkom tradicijom u psihologiji. Svaki od tih načina omogućava 51 nam da istovremeno registrujemo. tehnike i skale (TTS). Suština ove operacije biće u tome što će dijagnostičar pored ispitivanja definisanog „intencionalnog predmeta merenja" vrlo dosledno vršiti i „kvalitativnu analizu". znači ta kvalifikacija. koji su imali relativno najširi dijapazon. Rorschachovu tehniku. onda bi psihodijagnostička sredstva morala biti „uska i precizna". tehnološku fazu pridržavala istog načela. kao i razmišljanju na temelju profila. poligrafskom osmatranju i procenjivanju. Kontrola je predviđena kao bitan uslov . Prva. pratimo i povezujemo niz podataka o osobi koju proučavamo. Neki su instrumenti „nezamenljivi" dok se drugi upotrebljavaju i priključuju skupini samo u posebnim slučajevima. tehnika i skala za psihodijagnostičku bateriju sproveden prema sekvencijalnoj formuli „široko osmatranje . Evidentno je da se u psihodijagnostičkom ispitivanju prednost daje multifaznom. Princip individualizacije ispitivanja Psihodijagnostika spaja dve vrste tradicija. medicinsku i testološku. „klinički test inteligencije"? To u stvari znači da je ovaj instrument manje usko verifikativan nego ostali testovi inteligencije i da je u velikoj meri široko eksplorativan. Šta. bliža je tradiciji medicinskog metoda i studije slučaja. Intervju. nezavisno od toga da li je građa prikupljena naturalističkim ili psihotehničkim sredstvima. Odgovor ćemo lako naći ako pogledamo koje su instrumente psiholozi uključili u klasičnu bateriju. Dovoljno je i površno poznavanje osnovnih karakteristika nabrojanih instrumenata da shvatimo da su psihodijagnostičari izabrali multidimenzionalne testove. Prema testološkoj tradiciji psihološko ispitivanje treba obaviti po uzoru na klasični eksperiment. TAT. posmatranje i praćenje. pojedini instrumenti zastarevaju ili gube opravdanost upotrebe bilo zato što nisu dovoljno valjani ili zato što se pojavljuje drugi koji više obećava. dok se u drugoj fazi koriste psihološki instrumenti: testovi. Taj je zahtev donekle i poštovan tako što se u prvoj fazi koriste naturalistička sredstva širokog dijapazona. međutim. Ta se „pristrasnost" jasno vidi na primeru Wechslerove skale inteligencije. odgovor će biti odrečan. krivulja ili sindroma. Ne ulazeći sada u pitanje zašto je tako kao što jeste. Pravi „klinički" test je nešto manje jak u dokazivanju od istog kada je „neklinički". Možemo reći daje klinički metod i psihodijagnostika metodska konstanta unutar koje pojedinačni sadržaji mogu da se menjaju. Takav je naime raspored između kliničke metode i laboratorijskih ispitivanja u medicini. Prednost multidimenzionalnih instrumenata Naturalistička sredstva ispitivanja. Ove razlike svedoče o tome da se obim skupine reguliše principom otvorenosti ili protočnosti. Iz informacije Sandberga je evidentno da broj instrumenata u psihodijagnostičkom agregatu varira. posmatranje i praćenje su postupci sa izuzetno širokim dijapazonom. Logično bi bilo da je psihodijagnostika sastavljena iz dve komplementarne faze. koji svi smatramo primerom „kliničkog testa inteligencije". iz raspoloživog mnoštva. TNR i MMPI. i zašto se provera ne vrši sa nekoliko nepovezanih „usko ciljanih" sredstava. stoje drugi naziv za široki prijemni dijapazon. Favorizacija širokog dijapazona Jedan od implicitnih kriterijuma izbora instrumenata za psihodijagnostičku skupinu je merilo „širine dijapazona".

Individualizacija se može prihvatiti kao opšte načelo psihodijagnostike. . jer „baterijska" skupina i nije standardizovana. To je pravi izbor kada se prove-rava mentalno oštećenje koje je verovatno u sklopu psihoorganskog sindroma. Međutim. Međutim. koji dopušta maksimalna odstupanja od propisane procedure predviđene za ulogu ispitanika. ali mogu pružiti značajne doprinose u sklopu jedne opsežne studije ličnosti. Ako imamo na umu da mnogi psihijatrijski slučajevi nisu u stanju da se smire i da ostanu u ulozi po nekoliko časova. utoliko više ukoliko ispitivač više nastoji da ispitaniku nametne disciplinovanu ulogu „ispitanika" a ovaj se opire takvom redu svojim poremećenim ponašanjem. Situacija treba daje ista za sve. Uostalom i statistika ide u prilog praktičnoj mudrosti. primena kompletne „baterije" može da potraje i dvadesetak časova. Ono se sastoji u tolerantnijoj primeni testovne procedure. 53 Promene u trajanju ispitivanja je takođe odavno korišćeno pravilo individualizacije u psihodijagnostici. pod tim uslovima ispitivanje će potrajati možda danima. U trećem slučaju se „baterija" proširuje tehnikama koje se rutinski ne koriste. a da sa druge strane. U pojedinim slučajevima testiranje se svodi na primenu samo jedne tehnike. Pramena redosleda TFS je jedna od često praktikovanih mera individualizacije psihodijagnostike u kliničkim uslovima. Na drugoj strani. Obe krajnosti koje smo naveli praktično diskvalifikuju pri-menu psihotehnike. Izlaz iz situacije je najčešće tražen uvođenjem pauza. Ove krute postavke testologije lako je sprovesti sa vankliničkom populacijom. obično nastavlja sa takvom „slobodom" i u fazi ocenjivanja dobijenih odgovora. U zavisnosti od zadatka. U takvim slučajevima se ne može znati šta je ostalo od testiranja kao standardne procedure i od testovnih normi kao standardi-zovanih merila učinka. Ovo se najčešće dešava kada je zadatak ograničen na procenu inteligencije. Na taj način se stiče neformalna norma reakcija i ponašanja ispitanika i olakšava praćena u pogledu individualnih razlika. suviše tolerantni ispitivač. Zato što je kliničarima vrlo brzo postalo jasno da u proceduri testiranja psihijatrijskih slučajeva nešto treba menjati. U drugim slučajevima se ispitivanje sužava na skupinu neuropsiholoških instrumenata.uspešnog sprovođenja testiranja kao „eksperimentalnog merenja". sredstva ispitivanja standardna. onda ćemo lako razumeti ovaj problem. Pramena sastava skupine ili veličine skupine je jedna od najčešće preduzi-manih mera u psihodijagnostičkoj praksi. ali time rizikuje da iznuđeni odgovori postanu neuporedivi sa standardnim normama. ima i takvih slučajeva koji ne prihvataju duže anga-žovanje ni sa uvođenjem pauza. ako dakle nađe meru između zahteva norme. Ova mera ne ugrožava nijedno konkretno testološko načelo. a praktično se ostvaruje putem sledećih modifikacija. obično je moguće postići visok stepen jednoobraznosti. što predstavlja zamenu uobičajene „baterije" drugom koja je specijalizovana i fokusirana. Čak i onda kada je cilj ispitivanja kompleksna pojava. pa je potrebno primeniti više tehnika i testova u seriji. od svrhe. ljudske osetljivosti i integralnog razuma. Formalna „pobeda" prouzrokuje „suštinski" promašaj. rutine i bezličnosti. raspoloživog vremena i ličnih osobina ispitanika standardna serija instrumenata („baterija") se primenjuje u celosti ili skraćeno. pa se ispitivanje vrši radi ekspertize i važnosti ličnih osobina ispitanika u proceni njegove sudske odgovornosti. što je manje ekstremno rešenje. povećanju pristupačnosti i poverenju ispitanika u kliničara ili obezbeđivanju pravilnosti primene metodoloških principa kao uslova valjane i pouzdane psihometrijske procene. čemu dati prednost. U ispitivanju kliničkih slučajeva testološka načela su vrlo često ozbiljna smetnja. Kod nekih ispitanika je na taj način moguće obaviti celokupno ispitivanje. Doduše. obrada i ocenjivanje provereno i jednoobrazno. Najpotpunije ostvarenje tih metodskih zahteva srećemo u uslovima grupnih testiranja. Svakako da se izmene u testovnoj proceduri moraju ozbiljno odmeravati jer postoji opasnost da ispitivanje izgubi smisao. načelno je povoljnije zadržati isti redosled instrumenata u procesu ispitivanja svih slučajeva. pri čemu ispitivač sa osećanjem mere vodi ispitivanje bez zastranjenja ujedan ili drugi ekstrem. a ponašanje ispitanika je „zavisna varijabla". I u slučaju ove modifikacije kliničar će najbolje postupiti ako se pridržava duha kliničke metode. verovatnoća pogrešaka biće manja. Ovo pravilo je nekada prosta posledica promena u veličini sastava skupine. ponašanje ispitivača standardno i rutinsko. Međutim. Suviše krut ispitivač može naterati ispitanika na poslušnost. jer su proizašli iz jedne potpuno atipične konstelacije ličnosti. Ishod 52 može biti neprijatan za obe strane. Ovo se dešava kada je ispitanik sudski slučaj. Neki ispitanici nisu u stanju i nisu spremni da izdrže ekstenzivnu eksploraciju čitavom „baterijom" psihodijagnostike. kod ispitivanja grupa normalnih ispitanika. kod nekih slučajeva je primarno samo vremensko trajanje. rešenje je i nađeno. Jedino rešenje koje se mora i može prihvatiti jeste pravo na individualizaciju psiho-tehničkog ispitivanja u granicama poštovanja dva osnovna načela: načela kliničkog metoda i načela psihološkog testiranja. i ovom prilikom se pojavljuje ista dilema. Moglo bi se reći da ispitivač i ispitanik jedni drugima smetaju. Doduše.

pre svega njegovih predubeđenja.U krajnjoj liniji ispitanik se mora poštovati i on ima prednost nad važnošću metodoloških zahteva. klinički metod je opšti. i to u psihijatriji i psihologiji. u celosti ili prevashodno. pristrasan i po pravilu usredsređen na satistički apsurd. 1956. Prvo. podela učesnika na dve kategorije i tradicionalna aktivnost dijag-nostičara. sva tri metoda spadaju u opšte priznati i zajednički arsenal empirijske nauke bila ona medicina. prema kojoj postoje tri osnovna metoda psihologije: eksperimentalni. da se vratimo trodelnoj klasifikaciji psiholoških metoda (Brown). 1962). Ona se zasniva na pretpostavljenoj vezi između različitih oblika ponašanja iste osobe u dvema različitim situacijama: a) testovnoj i b) kriterijumskoj situaciji. manje kontrolisan i podložniji uticaju kliničara. U okviru ovog metodskog termina ponegde srećemo samo dijagnostiku. Metod je u ovom slučaju ono kako lekar vrši ispitivanje i kako dolazi do saznanja o bolesti i izbora svrsishodne lekovite mere. nazološku klasifikaciju. Najzad. Prema onome što je važno za kliničku psihologiju. kliničar može da skrati ispitivanje sa „baterijom" i da ga završi za kraće vreme. a drugu klasu tehnološkim. već se smatra da kliničko iskustvo. Ispravnije je ako ih upotrebljavamo nekim redom da bismo najveću uverljivost pridali onim pojavama i zakonitostima koje su potvrđene na sva tri načina ili bar na dva. Uostalom. Analizirajući metodu procene ličnosti Taft (1962) deli postojeću strategiju u sledeće tri kategorije: Naivno empirijska strategija je najstariji oblik procene ličnosti. klinički metod je manje naučan. Jednu klasu načela nazivamo naturalističkim. Takvo uverenje imalo je mnogostruke posledice. predstavlja ono što pametan čovek čini kada rešava neki praktičan problem. Međutim. jer se klinički način istraživanja može uvesti kao uvod u statističko ili eksperimentalno dokazivanje. U opštem značenju klinički metod predstavlja profesionalno ispitivanje tegoba. Tehnološki način predstavlja ono što stručnjak mora uraditi da bi odgovarajuća sredstva na propisani način racionalno primenio i postigao sa njima optimalni učinak. Bez obzira na to da li se naivno empirijska strategija koristi za dinamičku procenu ličnosti. Naime. ostaje kao osnovno postavka da se test-ponašanje i kritičko ponašanje mogu dovesti u 54 Klinički metod je pojam koji ima više značenja. Kod ovakvog pristupa nadalje se pretpostavlja da primenjene metode zahtevaju upravo one segmente koji su bitni za kriterijumsko ponašanje i da je procenjivač ili kliničar u stanju da to uoči. koji obuhvata različite tradicije i koji koristi više profesija. operativni okvir koji manje utiče na to šta će se saznati i proceniti. Zato izgleda da je presudno sa kojim ćemo se metodom. Za razliku od statističke metode. U ovom tekstu usredsredićemo se na opis i analizu kliničke metode kao procedu-ralnog okvira dijagnostike. Kao suština ovog određenja ističe se pragmatički cilj. klinički metod je nereprezentativan. takvo skraćenje može da proistekne samo iz smanjenja broja korišćenih tehnika. To je uslovilo mnoge promašaje i mnoge oštre kritike (Evsenck. to je usporilo i sagledavanje činjenice da klinička metoda nije samo zbir pojedinih testova već i nešto više od toga. kada koristi svoj razum. U krajnjoj liniji ova tri načina istraživanja i dokazivanja nema smisla postavljati u konkurentski odnos. Naturalistički način. a u drugim enciklopedijskim definicijama i terapiju. U slučaju kliničke metode kliničari su veoma mnogo napora i vremena uložili u menjanje pojedinih naučnih tehnika u uverenju da će to dovesti do poboljšanja kliničke metode u celini. to se može tvrditi i povratno. jednostavno rečeno. psihologija ili sociologija. Cattell. kao što to pokazuju rezultati provere metode procene ličnosti. nivo aspiracija kliničara pre-vazišao je stvarne mogućnosti. oštećenja i bolesti koje omogućava lekaru da pruži pomoć bolesniku. sposobnost i kreativnost procenjivača pružaju dovoljnu garanciju za uspeh. U SUSRETU TRI TRADICIJE Klinički metod je naziv kojim označavamo opšti proceduralni okvir dijagnostičkog ispitivanja u medicini. Najzad. ali nikako iz proizvoljne izmene vremenskih normi koje važe za konkretne testove i tehnike. Ova se veza najčešće ne proverava sistematski i empirijski. Veza između test-ponašanja i kriterijskog ponašanja obezbeđuje se dakle odgovarajućim izborom metoda i stručnih procenjivača. Za razliku od eksperimenta. traganja i dolaženja do rešenja. pa i da „obuhvati" i statističke i eksperimentalne postupke. precenjenih ideja i ličnih projekcija. statistički i klinički metod. snalažljivost i inventivnost. EKSPLORATIVNOST I DRUGA NAČELA Mnogi klinički psiholozi smatrali su i smatraju da uvođenje pojedinačnih standardizovanih testova u okviru kliničke metode predstavlja dovoljnu osnovu za prekvalifikaciju ove metode sa eksplorativnog na verifikacioni nivo. a više na to kako će saznanje nastati. Međutim. Na ovom mestu je opravdano i jedno upozorenje. selekciju kandidata za određene zadatke. Načela pomoću kojih lekar povezuje medicinsko znanje kao opštu teoriju sa konkretnim bolesnikom i njegovim simptomima i znacima bolesti mogu da se svrstaju u dve klase. Ova podela je neosnovana iz tog razloga što klinički metod može da koristi. poistovetiti i koji ćemo upotrebiti kao ubedljiv dokaz. Klinički metod u psihijatriji predstavlja jednu posebnu varijantu koja nastaje ukrštanjem medicinske . na pojedinačni slučaj. njegov način razmišljanja.

Na kraju bismo mogli konstatovati da sve do pojave metode procene ličnosti odnosno vankliničke ekspanzije kliničke metode kliničari nisu uviđali ni postavljali problem kombinacije pojedinačnih metoda u skupove. međutim to da procenjivač da svoj sud i bez unapred određenih dimenzija ličnosti ili kategorija ponašanja. dakle testiranjem inteligencije. I u ovom slučaju se test-ponašanje ispitanika neposredno vezuje za kriterijsko ponašanje. prvi je razvoj i grananje instrumentarijuma. Ako na razvoj instrumentarijuma gledamo sa stanovišta primene. i obrnuto (Taft. Ukoliko su procenjivači bolje upoznati sa metodama koje koriste. Psihijatar dolazi do dijagnoze tako što vrši 11 vezu aprioristički ili procenom iskusnih kliničara. Početnik dolazi u neku ustanovu u kojoj se jedan ustaljeni oblik kliničke metode već koristi i on prihvata taj oblik. Kriteri-jumi po kojima se biraju ili prihvataju pojedine metode ili čitava skupina mogu biti sledeći: a) Pogodnost metode da se interpretira sa određenog teorijskog stanovišta (psihoanalitičkog. Mada je organizo-vanje skupova kombinacija metoda i testova izgledala najprihvatljivija forma rešavanja kompleksnih dijagnostičkih zadataka. Bez obzira na selekcioni princip. fiziologija. Klinička psihologija je počela kao „psihijatrijska psihologija". sa opštim osobinama grupe koju procenjuju. utoliko su efekti procene bolji. 55 c) Zatečeno stanje. Naime. te se pojedinačni rezultati ne mogu upoređivati. Zbog toga skup klinički korišćenih metoda ne predstavlja bateriju već samo agregat. da pomenemo samo najvažnije. rehabilitacija itd. nisu zajednički ni standardizovane ni validirane. ali se danas klinički psiholozi ne sreću samo u psihijatrijskim ustanovama nego i u drugim granama medicine (neurologija. Strategija globalne procene ličnosti predstavlja samo podvrstu „naivno empirijske" strategije. najčešće stručne literature. za klinički metod je karakteristično da obuhvaćeni testovi nemaju međusobno utvrđeni psihometrijski odnos. I sama klinička psihologija više nije tako odredljiva. nepreciznim. Sve je počelo prime-nom Bineove skale. što je sasvim opravdano. b) Preporuka iz autoritativnog izvora. globalnim pojmovima što praktične rezultate kao i korisnost čini krajnje zavisnim od procenjivača.). Drugim recima. Postoje i takva mišljenja da razlika između naivne i analitičke strategije nije apsolutna. 1964). skupina i pristupa dijagnostičkoj eksploraciji ili parcijalnoj proceni. traumatologija. tehnika i skala (TTS) koje se na razne načine grupišu i primenjuju u kliničkoj praksi za rešavanje veoma heterogenih zadataka. KLASIFIKACIJA PSIHODIJAGNOSTIČKIH PRISTUPA Psihodijagnostika je skupni naziv za niz dosta različitih tehnika. ove metode nemaju zajedničku psihometrijsku osnovu.tradicije sa tradicijama psihologije. faktorskog i dr. Varijable posredstvom kojih se donosi procena ostaju neeksplicirane (Prelinger i Zimet. Globalna strategija se izuzetno često koristi u onim prilikama i uslovima gde je kriterijsko ponašanje veoma složeno i specifično. Osnovna razlika između analitičke i naivno empirijske strategije je to što se zaključivanje vrši posredstvom serije unapred pripremljenih međuvarijabli (Prelinger i Zimet. PSIHOMETRIJSKA OSNOVA PSIHODIJAGNOSTIKE Uobičajena skupina psihodijagnostičkih metoda koja se obično koristi kao klinička metoda sastavljena je na osnovu raznolikih kriterijuma selekcije. nedefinisane i variraju od ispitivača do ispitivača. jer se područje primene veoma razgranalo. U svakoj oblasti klinička psihologija rešava delom specifične zadatke na poseban način pa i posebnim sredstvima dijagnostike i terapije. 1962). Analitička strategija zahteva da praktičnoj primeni kliničke metode prethodi izbor međuvarijabli na osnovu empirijskih istraživanja povezanosti testovnih pokazatelja sa kriterijskim ponašanjem ili na osnovu neke teorije ličnosti. Iz ove slike nameću se dva toka. 1964). Analitička strategija procene je najbliža „usavršenoj kliničkoj metodi" Holta. Danas imamo na stotine raznih testova. Bitno je.) ili potrebe za testovnom procenom neke varijable koja je za ustanovu u kojoj kliničar radi ili sa kojom sarađuje važna. testologije i sociologije. onda treba istaći trend sve veće diferencijacije. Neke se metode prihvataju i priključuju skupini na osnovu čuvenja ili čitanja nekog autoritativnog izvora. a drugi je razvoj i grananje oblasti akcije kliničke psihologije. proučavanje tako stvorenih metodoloških problema tek je nedavno započelo u kliničkoj psihologiji. zaključivanje u okviru naivne strategije takođe se odvija posredstvom međuvarijabli (empirijskih ili teorijskih) samo su one neeksplicirane. Ova strategija ne isključuje to da procenjivač izvrši propisanu analitičku obradu testova i ostalih metoda ispitivanja. Usled takvog tretiranja međuvarijabli naivnu i globalnu kliničku metodu teško je kontrolisati i usavršavati (Sarbin. a naročito sa kritičkim zahtevima. 1962). Sam zaključak ili opis formulisan je uopštenim. Klasifikacija instrumentarijuma i oblasti akcije zajedno ima više smisla nego izolovana klasifikacija .

Ono što nije rešeno na nivou pojedinačnog testa ili skale. Ad hoc baterije pripremljene za istraživanje kliničkih problema.instrumenata. nedostatak zajedničke teorijske osnove uslovljava mnogobrojne teškoće. skale procene. naravno. Tu možemo pra56 viti razliku između ponašanja i psihodinamičke orijentacije. dok je većina empirijskog porekla. Baterija TTS za adolescenciju i odrasle. Baterija TTS za dijagnostiku razvoja. posmatranje i biografija. na primer baterija za otkrivanje minimalne moždane patologije. odnosno koja je izvedena iz određene teorije (na primer MPI iz Evsenckove teorije ličnosti). karakteriše empirizam i eklektizam. Ovakve skupine se najčešće formiraju za potrebe nekog istraživanja ili nekog užeg. I pored veoma ekstenzivne analize tih metoda. sposobnosti i ponašanja predškolskog i školskog uzrasta. Možemo slobodno konstatovati da u teorijskom pogledu većinu formi kliničkih metoda. U ovoj knjizi su prikazana i razmatrana neka načela primene i tehnike. nastavili tamo gde su Rapaport i saradnici stali. To naravno ne znači da instrumente ne treba deliti. Prime-njujući ovakve skupine kliničari se suočavaju sa nerešenim problemom interpretacije velikog broja teorijski nepovezanih podataka. U ovoj knjizi se uglavnom prikazuje i raspravlja o ovoj bateriji i njenoj primeni. 5. Ova oblast je. otvorenosti i zatvorenosti. Smatramo da su ad hoc baterije forma koja dopušta da se poveže zadatak sa sredstvima saznanja na jedan funkcionalniji način. Drugi sličan pokušaj. i u ovom pokušaju kliničar je taj koji povezuje teorijsku varijablu sa testovnim indikatorima. oni nisu odmakli dalje od nivoa dokazivanja mogućnosti interpretacije Ego psihologijom kao okvirom. TEORIJSKA OSNOVA PSIHODIJAGNOSTIKE Sastav psihodijagnostičkih skupina sa kojima se kliničari u svom radu koriste je takav da obuhvata i po neku metodu koja je vezana. Takav pokušaj predstavlja i rad Rapaporta.). na naturalističke. Baterija TTS za procenu terapijskog potencijala kao i za procenu toka psihoterapije i evaluaciju efekta psihoterapije. ali novijeg datuma. To je u stvari klasični klinički metod. psihoanalitičku. 57 Doduše. 4. kao što su intervju. Sa praktičnog stanovišta. Oni su pokušali da jednu skupinu klinički korišćenih metoda uklope u već postojeću Ego psihološku teoriju. Bilo je pokušaja da se stvorena disonanca između teorije i metodologije resi post hoc. kao što se već čini. sa jednim oblikom kliničke metodologije koji je široko prihvaćen u SAD. 2. i napsihotehničke.od svega pomalo. podsetiti i na Catellovu shemu klasifikacije. Sa gledišta odnosa teorije i metodologije ovaj pokušaj može da posluži samo kao demonstracija elastičnih mogućnosti Ego psihologije u interpretaciji heterogenih agregata kliničkih metoda. odnosno psihodijagnostičkih skupina. U stvari. nije rešeno ni na nivou skupine kao celine. određenijeg sektora. Tako se i u akciji služi naturalističkim tehnikama koje reprezentuju princip eksplorativnosti i TTS psihotehnikom koja reprezentuje princip konfirmacije. Zbog toga je pogrešna njihova konfrontacija kao i ambicija da se eksplorativne tehnike eliminišu sa obrazloženjem da su subjektivne i zato . U kliničkoj psihodijagnostici ima manje opravdanja za klasifikaciju pojedinačnih TTS nego skupina ili baterija. inventari i upitnici. U ovoj knjizi takva baterija nije prikazana. kao što su testovi. Oni su. koji nije jasno eksplicirao varijable koje posreduju između teorije i metoda. ona je i dalje eklektička i u labavoj vezi sa teorijama ličnosti. Tako je i znanje kliničara kompozit toga što on sluti i što predstavlja ozvaničeno znanje o pojavama koje prati. univerzalna baterija nudi . onda je na mestu sledeća podela. Oba ova principa imaju svoje prednosti i nedostatke ali su i pored razlika u suštini komplementarna. ovakve baterije s užom namenom predstavljaju budućnost psihodijagnostike. Ova je baterija dosta specifična kao što su i zahtevi primene specifični. Međutim. 3. Na kraju možemo konstatovati da i pored izvesnih pokušaja da se najšire prihvaćena forma kliničke metodologije poveže sa teorijom. ako damo prednost stvarno postojećem. egzistencijalna. Ono što je već ranije činjeno sa pojedinačnim metodama oni su ponovili obuhvatajući čitavu skupinu heterogenih testova i skala. i pored veoma duge tradicije psihoterapije. Klasična. Klinički metod predstavlja kombinaciju dva principa saznanja. jer je već sada jasno da napredak vodi ka progresivnoj konkretizaciji ili specifikaciji zadataka. u stvari. u raščišćavanju odnosa teorije i metodologije u kliničkoj psihologiji izveli su Prelinger i Zimet (1964). Možemo se. tek sada „stasala". Prelinger i Zimet su nastojali da tačno definišu elemente teorije kao varijable procene. Baterija TTS za utvrđivanje mentalnog propadanja i moždanih oštećenja. Neke novije terapijske pravce za sada dijagnostika ne „kontroliše" (primalna terapija. Za razliku od Rapaporta. a ni od čega dovoljno". I oni su pokušali post hoc da povezu jednu teoriju ličnosti. Neuropsihološka dijagnostika je srazmerno nova oblast kliničke psihologije.. Gilla i Schafera (1945). To proizilazi iz praktične definicije kliničke metode. logoterapija itd. 1.

Psihotehnička ispitivanja. Međutim. istori-ografiji ili pisanju biografije istaknutih osoba. Jedan susret većinom nije dovoljan. . niži stepen „intenziteta" ima susret ili deo susreta koji se odnosi na prošlost. takav susret ima veliki značaj za orijentaciju kliničara i utiče jače na njegov sud nego indirektni podaci. Ipak. simptoma. kada ispitanik prepričava svoju biografiju ili oživljava stara. Po nepisanim pravilima tradicije. sindroma i kliničke slike bolesti). koji se obično naziva intervju. kliničkoj psihologiji. Ovaj susret nije conditio sine qua non studije slučaja. Nije svako psihološko ispitivanje pacijenata studija slučaja. Obaveštenje o slučaju preko treće osobe. koja se odnose na bližu prošlost. kao i povezanosti tegoba sa specifičnim psihološkim i socijalnim faktorima. Studija slučaja ima široku primenu u različitim disciplinama. pokušava da rekonstruiše ličnost pojedinca kao celine. primena više tehnika. Tradicionalni pristup bolesniku. na prirner razgovorom i proučavanjem ličnih dokumenata. Najveći „intenzitet" ima ako je usredsređen na „sada i ovde". ovakvu eksploraciju obično obavljaju psihijatri. nasuprot nekim ranijim očekivanjima koja su im davala prioritet (Rapaport. na neposredno viđeno. 2. Treba podvući da između kliničke metode i studije slučaja postoji veza. Najniži stepen „intenziteta" ima onaj susret u kome kliničar primenom određenih tehnika. Ovu drugu vrstu eksploracije obavljaju socijalni radnici. U kliničkoj psihologiji primena baterije tehnika služi da kliničar proveri pretpostavke o razvoju. Jednokratni razgovor i primena testa inteligencije ili nekog inventara ličnosti. dinamici i strukturi ličnosti i njene povezanosti sa bitnim osobinama životne sredine. Upoređenjem tih podataka sa onim koje nam daje neposredno sam ispitanik možemo otkriti traumatske epizode i područja odbrambenog falsifikovanja. nedostatak kapaciteta i smisaonost zadatka. 1945). Sledeći. Ličnost ni sama nije nešto konačno. bez obzira na kvalifikaciju ispitivača ili status ustanove u kojoj se to ispitivanje obavlja. razgovor o tegobama. I u tom pristupu razlikujemo stupnjeve ili podvrste. Tačno je to da u kliničkoj praksi studija slučaja podrazumeva multimetod-sku eksploraciju. Ova metoda u praksi kliničkog psihologa namenjena je otkrivanju onoga što je u individui bolesno i stoje u bolesti individualno. ali nikako istovetnost. fonnalizacijom pravila i orijentacijom svesti oba učesnika na zadatke. Mada i tu postoji komunikacija. Ukratko. To takođe ne znači da ona nema i neku relativno trajnu strukturu i da naše znanje o ličnosti ne možemo podvrgavati proveri i potvrđivanju. U kliničkoj psihologiji studija slučaja iziskuje susretanje kliničara sa slučajem. U praksi postoje mnoga ograničenja koja utiču na trajanje i investicije u studije slučaja. Neposredni kontakt kliničara i slučaja. Te pretpostavke su rezultat njegovih praćena naturali-stičkih izvora podataka. vodi u rasparčavanje i poplavu rezultata. uz pomoć tih podataka. brigama i potrebama klijenta. možda potisnuta sećanja.„nenaučne". Studija slučaja je metoda koja se koristi za proučavanje tegoba (znakova. pet ili deset. Informacije o razvoju ličnosti najčešće dobijamo od roditelja ili staratelja. 58 Studija slučaja je kompleksan postupak proučavanja pojedinaca u njegovom razvoju. Gill i Schafer. dobijamo iz razgovora sa bračnim partnerima. opservacija ili praćenje. predstavljaju samo poseban oblik proveravanja. ona je veoma oposredovana podelom uloga. jer je ona moguća i indirektno. provere i potvrđivanja. Ovaj indirektan oblik eksplo-racije je. Savremena klinička dijagnostika. 1. najčešći i srećemo ga u sudstvu (svedoci). dok se u drugim koristimo obaveštenjima sa radnog mesta. Nasuprot tome. na „tamo i tada". DIJAGNOSTIČKA STUDIJA SLUČAJA Savremeni klinički način ispitivanja predstavlja svojevrsnu kombinaciju tradicionalnog medicinskog pristupa dijagnostikovanju bolesti i psiholoških tehnika koje su oformljene po uzoru na fizikalne opite i aparate. Neposredni kontakt može da se javi u tri „intenziteta". U prvom redu to je visoka cena. u ispitivanju ličnosti još nije garancija da se vrši studija slučaja. studija slučaja je metodski okvir u medicini. u onim slučajevima gde je to potrebno i moguće. Sa izvesnim modifikacijama. dakle zatvoreni sistem. Studija slučaja se može obavljati i sa malim brojem tehnika. Drugu vrstu indirektnih obaveštenja. nije studija slučaja. U kliničkoj praksi se oba-veštenja iz druge ruke prikazuju kao „heteroanamneza". zauvek određeno. već i zbog razvoja metodologije pojedinih disciplina i tehnološke ekspanzije. čini okvir u kome se prepliću naturalističke metode intervjua i posmatranja sa kvantifikovanim skalama procene. kriminalistici ili istoriografiji. klinički metod je jedinstvo eksplorativnosti. verovatno. kao i primenu niza eksplorativnih tehnika. otkrića. U okvirima studije slučaja srećemo se sa sledećim vrstama podataka i pristupa. sva ta ispitivanja postaju samo elementi studije koju vodi nadležni kliničar koji. On se ponavlja sve dok kliničar ne stekne uverenje daje proučio slučaj do te mere da može o njemu dati svoje mišljenje i određenu procenu. skala ili testova ispituje klijenta. Tu je intenzitet kontakta sa kliničarem oslabljen a sa sobom pojačan. testovima sposobnosti i projek-tivnim tehnikama. rečeno i doživljeno sa obe strane.

ocena relevantnih drugih (ko je on ili ona) i serija određenih učinaka ili ostvarenja (objektivni testovi). Studija slučaja se nametnula snagom iskustvene provere. postoji i psihotehnički način. U stvarnosti „totalna biografija" je nedostižna. U praksi. a posebno njihova kvalitativna specifičnost. kao što su nepodesni uslovi učenja. da više obrate pažnju na dečaka i da će se sve. Posle razgovora sa dečakom i njegovim roditeljima kliničar dolazi do zaključka da „spoljne faktore". rezultati tehničke eksploracije ne mogu se slobodno interpretirati. traže znatnu snalažljivost kliničara. slike ili pesme takođe prenose poruke koje doprinose razumevanju slučaja u određenim fazama života. Ranije je ovaj učenik postizao vrlo dobar uspeh u školi. da uvede kontrolne postupke ukoliko posumnja u ispravnost iskaza. ko je informator i da li je forma prikupljanja podataka naturalistička ili psihotehnička. Studija slučaja obuhvata i ispitivanje ličnih dokumenata. Glavni nedostatak pravila za 60 vođenje studije slučaja jeste uopštenost. Njemu je 12 godina. ili je bio zaveden netačnim prikazivanjem stvari. Postavlja se pitanje kako može da bude suma negativna (slab uspeh u školi) kada su elementi pozitivni? Najpre ćemo pomisliti daje kliničar negde pogrešio. Sličnost sa prethodnim izvorima je u tome što su to proizvodi jedne iste osobe. koji se većinom sastoji iz socio-metrijskog ispitivanja ili faktorizovanih skala procene. Ona se ponavlja u raznim varijacijama svuda gde rade savetovališta i slični psihološki centri. jer se ne zna ko je autor plana. Za svaki konkretni slučaj ova opšta pravila moraju iznova da se prilagođavaju. razvojne promene i motivaciju. Ovo. Za studiju slučaja. da ostanu u kontaktu. Pošto je kliničar izveo zaključak da među uobičajenim spoljnim faktorima nema ni jednog kojeg bi mogao izdvojiti i povezati se neuspehom. psiholozi ili socijalni radnici ne vide. Iz školskog svedočanstva i razgovora kliničara saznaje se daje neuspeh skorašnjeg datuma. pa i ova okolnost izlazi iz programa traganja. Crteži. Roditelji su zainteresovani za dečaka i njegov uspeh u školi. On je bio uveren da može verovati svojim ispitanicima. Ovi dirigovani i najčešće kvantifikovani učinci i sami po sebi mogu imati presudan značaj za ocenjivanje pojedinih aspekata ličnosti. istoriografskoj ili sudskoj praksi. uglavnom naturalistička vida obaveštavanja o ponašanju ispitanika. jer „čeprkanje" po ljudima uvek daje nešto što se isprva skriva. 3. a to je otkrivanje istine 0 pojedincu. U idealnom vidu studija slučaja je „totalna biografija" istraživanog. Treću vrstu indirektnih obave-štenja dobijamo od kliničkog osoblja koje prati ponašanje pacijenata i kada ih lekari. Ovakve umetničke tvorevine se. To je sasvim moguće. U celini gledano. Pored ova tri. Posle letimičnog pregleda tih rezultata i podataka. Njena raširenost i primena u različitim disciplinama. To je projekt koji je Cattell identifikovao kao kliničku metodu istraživanja pojedinca. što bi moglo imati neki značaj ali ne a priori. literarnoj. Najzad. u radu sa pojedincima. ipak. u uslovima hospitalnog posmatranja. koji su zajednički. kojima je zajednički interes spoznaja izabrane osobe. Ovaj program traganja ima tri stavke: intelektualne sposobnosti. završiti dobro. U mnogim slučajevima pisma koja je ispitanik napisao ili dnevnik otkrivaju vrlo značajne momente bez kojih bi tumačenje ostalo manjkavo ili bilo pogrešno. To se često dešava. STUDIJA SLUČAJA IINDIVUDUALNE RAZLIKE Voditi studiju slučaja na takav način da ništa što je nužno ne bude propušteno a sve stoje prikupljeno bude upotrebljeno i korisno. psiholog dolazi do zaključka da je . Na testu inteligencije dečak je postigao IQ 103. posebno u medicini. jer kliničar nije daleko odmakao u rekonstruisanju „totalne biografije" ispitanika. umetničkih proizvoda i rezultate merenja učinaka. predstavlja najširi okvir za aproksimiranje jednog neostvarljivog cilja. oposredovano ispitivanje je bitan element studije slučaja nezavisno od toga da li je sadržaj iz prošlosti ili sadašnjosti.59 koji su pokretni i odlaze na „lice mesta".sve u redu" i savetuje roditeljima da ovaj događaj prime bez dramatizacije. Ipak. on prelazi na proveru liste „unutrašnjih faktora". iziskuje umešnost 1 veštinu. . Ovakva priča je dobro poznata. Lorove skale ili Viten-bornove skale procene.. vrlo verovatno. Za razliku od spontanih proizvoda. već zahtevaju određeno znanje i eksperte. Individualne razlike medu ispitanicima. Studija slučaja. udaljenost od škole. Ovaj se pokušaj završava gomilanjem podataka i nekom rekonstrukcijom toga kako je istraživač shvatio istraživanog ili kako gaje uklopio u usvojenu teoriju i filozofiju. zadovoljavamo se jednostavnijim projektom čije su okosnice biografija (ko sam ja). i „naručuju" putem aktivnosti u radnoj terapiji. veoma su važni rezultati laboratorijskih ili psihotehničkih ispitivanja. Suviše nepoverljiv ispitivač biće na kraju u pravu. on je imao mogućnosti da proširuje svoju eksploraciju. može elimimsati. sudstvu i kliničkoj psihologiji. Uzmimo za primer slučaj dečaka koji ima slab uspeh u školi i koga roditelji dovode kod psihologa. potvrđuje daje u pitanju dobar izum. pa i u naučnom radu. ne može biti načelo primene studije slučaja. dečak je zainteresovan za školu i prihvata planove daljeg školovanja. Opšta pravila vođenja studije slučaja nije teško naučiti. jer je neekonomična i stvarno nepotrebna. a za to ne postoje pravila. promena škole i stana. bez obzira da lije pri-menjena u psihološkoj. Problemi uvek iskrsavaju u konkretizaciji.

jer je izražen brojčano. Odgovore na ta pitanja kliničar ocenjuje takođe prema opštim metilima. on je prekinuo traganje i odlučio da umiri klijente i pričeka dalji razvoj događaja. U stvari. Psihijatrijska misao se nije posebno udublji-vala u ovaj problem. Ovde je bio analiziran jedan srazmerno jednostavan plan dijagnostičkog traganja. Smisao ovog podatka je u tome da redosled učinaka na subtestovima takođe može da bude važan pokazatelj osobina ličnosti ili poremećaja. da li je slaganje između učenika i nastavnika poremećeno. Daleko najbolju analizu formalno logičkog aspekta kliničke metode dao je Sarbin u svojoj silogističko-probabilističkoj teoriji kliničkog suđenja. poznato je da se do IQ dolazi jednom standardnom tehnikom putem uniformno sprovedenih postupaka. Ovakav način vođenja dijagnostičke pretrage ne samo da je široko rasprostranjen u kliničkoj praksi nego je i zadovoljavajući u većini slučajeva. da li se roditelji slažu. IQ 100. Branioci klasične pozicije ističu da je to tako samo u pogledu sporednih osobina. imaginarnog upitnika. sa većim brojem rubrika u šemi traganja. U prikupljanju podataka kliničar je imao jednu teorijsku šemu sa niz pitanja. Šema traganja je u ovom slučaju analogna inventaru sa dihotomnim izborom odgovora (da ili ne. Kliničar traži odgovor na pitanja: koliko je ispitanik postigao na testu inteligencije. Evsenck i dr. on prevodi konkretne. ako je neko van kategorije. da li je sigurno da bismo njihovu motivaciju zaista mogli da izjednačimo? Vrlo verovatno da ne. Ova su se pitanja odnosila na kritične komponente jednog modela „dečka sa 12 godina i neuspeha u školi". Ona predstavlja jedno kategorisanje niza konkretnih informacija u jednu rubriku. Ipak. u ovom slučaju negativnim odgovorima. i IQ kao mera ili pokazatelj inteligencije krije čitav niz pitanja i neodređenosti. Mada je ova formulacija sasvim adekvatna i uglavnom jasna. U praksi se studija slučaja često koristi da bi se razrešio neki diferencijalno dijagnostički problem. ako ne spada u „većinu slučajeva". Diferencijalno dijagnostički zadatak se praktično svodi na kategorizaciju individualnog ispitanika. Ovaj formalno logički aspekt studije slučaja pomaže nam da shvatimo koliko proizvoljnosti ima u uprošćenom odgovoru za svaku rubriku. Psihologija individualnih razlika (Galton. i to ne samo u „sporednim" nego i u „bitnim" osobinama. Uprkos ovome. Zbog toga se zadatak komplikuje i progresivno otežava.jer ona nije instrument strukom kodifikovanog voajerizma. Kako? Imaginarni upitnik koji je poslužio kao šema traganja sastoji se od pitanja koja se mogu postaviti svakom potencijalnom ispitaniku. Anastasi. Korak po korak. međutim. na primer shizofrenija ili opsesivno kompulzivna neuroza. Ako bismo razgovarali sa 20 dečaka od 12 godina koji su svi procenjeni kao „motivisani za učenje". niti je našao potvrdu daje u pitanju neki teži poremećaj. Nezavisno od toga da li je dijagnostička kategorija krepelinovski deskriptivna ili psihodinamski analitična. ona je tipološka. međusobno podosta razlikuju. dobijen je negativan zbir od pozitivnih elemenata. Šta. kliničar je popunio taj imaginarni upitnik. da li je motivisan za 61 školu. mogli bi se razvrstati u veliki broj podgrupa prema kombinaciji rezultata na sub-testovima. niti je njena metodologija imala načina da taj problem resi. da li je ispitanik zapao u adolescentnu krizu identiteta i slična. Dobro je poznato da se stvarni ljudi koji su dobili zajedničku dijagnozu. To je zadatak koji su kliničari-psiholozi pomno rešavali do sredine šezdesetih godina. Postupak ovakvog vođenja studije slučaja može da se uporedi sa načinom popunjavanja nekog upitnika. kao što se vidi. Između svih njih našli bismo manje ili veće razlike u nizu značajnih momenata koji se odnose na motivisanost za učenje. ima deset subtestova. usled zanemarivanja individualnih razlika. u ovom slučaju VISK. Iza jednoobraznog zbira stoji krajnja raznolikost odnosa među sub-testovima. ona ima niz nedostataka. Pođimo od činjenice da primenjeni test inteligencije. Pošto nije potvrdio da je ovaj ispitanik „tipičan slučaj". recimo. U svakodnevnoj praksi vrlo su česti složeni problemi. svi oni koji postižu. ima ili nema). Kada se tako postupi. onda se individualne razlike . specifične odgovore u opšte kategorije i tako popunjava rubrike tog eksplorativnog. razlika veoma smanjuje. dok se u pogledu bitnih. Međutim. Kliničar je registrovao daje ispitanik „motivisan za učenje". Među podacima ove eksploracije rezultat testa inteligencije izgleda naj-određeniji. U okviru ove teorije prikazani su i analizirani neki oblici učešća procene individualnih razlika u ukupnom procesu suđenja. Drugim recima. da li bi se svi predstavili na isti način. Tome treba dodati da je većina rubrika u šemi dijagnostičkog traganja međuzavisna. Svaki kategorisan odgovor u ovoj eksploraciji predstavlja jednu vrstu generalizacije. u mentalnoj ili fenomenološkoj sferi i u biografiji. Za tipološku klasifikaciju je osnovno identifikovanje kritične osobine u 62 ponašanju. Osim toga. Definicija kategorije ili tipa određuje koje osobine treba eksplorisati. Psihološka ispitivanja vršena različitim mernim instrumentima uvek iznova potvrđuju da se unutar svake dijagnostičke klase javljaju razlike. između tog zadatka i potencijala studije slučaja postoji bitna razlika. odnosno atributima klase. Jedan određeni zbirni učinak može da se dobije na mnogo načina.) razrešava pro-tivurečnost tipologije na taj način što atribute pretvara u dimenzije.

u punom zamahu studija slučaja je idiografski metod koji vodi ka saznanju o pojedincu preko granica nomotetike i tipologije. Međutim. dnevnici. Međutim. mogao da stvori bilo koji drugi istraživač pod uslovom da ponovi isti postupak prikupljanja građe. Šta u tom slučaju predstavlja studija slučaja? Za psihijatrijsku praksu. izveštaj socijalnog radnika i čitav niz dokumenata ili radova ispitanika (pisma. a to je totalna biografija. Za ovaj način studije slučaja može se reći da je pseudoidiografski. Potencijal studije slučaja je daleko veći nego što su potrebe klasične diskontinuirane ili savremeno kontinuirane tipologije patološkog ponašanja. ocenjivanja i interpretacije. može ostvarivati. Naturalistički način ispitivanja je uvek prisutan u medicinskoj dijagnostici. teorijski. kliničko-psihološki postupak ne može biti toliko podređen individualnosti opisivača kao što je slučaj u biografskom romanu. Takođe se može reći da je studija slučaja manje formalizovana. Diskontinuirani model tipova može da se brani zahtevima nauke koja po prirodi stvari istražuje opšte zakonitosti. dimenzionalnim modelima. 64 neposredno. Jez-grovna struktura je ograničena na ispitivača. U odnosu na taj primer ipak treba istaći da u psihološkoj studiji ima dosta mesta za kreativne inovacije. Zajedničko za ta dva načina proučavanja jedne osobe jeste uključenje empatičke spoznaje. Mada na ovaj način ispitivač biva zasut obiljem podataka. kakva je za sada u nas i u mnogim zemljama sveta. ličnog iskustva i biografije pojedinaca teško odredljive. suštinski. Ona obuhvata kontakte sa osobama van dijade. Od psihološke studije se očekuje da pruži autentičan utisak koji bi. koji prema potrebi može da obuhvati i nomotetičke tehnike i postulacije. Međutim.ugrađuju u definiciju preko skala intenziteta koje nazivamo dimenzijama. ispitanika. podelu uloga i deskriptivnu primenu naturalističke eksploracije intervjua i posmatranja. Ona je uslovljena praktičnim razlozima. Najzad. naturalističke eksploracije. psihološki izveštaj (zasnovan na užoj studiji ili samo bateriji). Ne postoji pravilo koje bi unapred određivalo koje se tehnike i postupci moraju dodati naturalističkom instrumentarijumu. U poredenju sa psihodijagnostičkom baterijom studija slučaja ima veću širinu i znatno manju određenost. koja vodi poreklo iz humanističke tradicije i daje specifičnost psihijatriji u okviru medicine. Za psihološku studiju nije dovoljno da slučaj bude verno i dokumentovano opisan. koji je diskontinuirani model tipova zamenio kontinuiranim. Kada se ovakva proučavanja vrše sa unapred definisanim zadatkom. tehnika i skala. Ovaj metodološki problem je elegantno razrešen i demonstriran u postupku Evsencka. ali je udeo različit u . naturalističko ispitivanje osobe koja je u ulozi pacijenta. To što posebno odlikuje psihološki način vođenja studije slučaja jeste metodološka pretenzija. Najvažniji razlog za uvođenje ovakve neekonomične forme istraživanja je taj što su pojave ponašanja. onda je razlika veća. malo je verovatno da se puni potencijal studije slučaja. klasifikacije. on nije dovoljno siguran daje tačno prepoznao i rasporedio kritične informacije u nozološke rubrike. da je izbegao grešku pogrešnog prepoznavanja i da su kategorizacije bitnih informacija tačnije. 63 Studija slučaja je metodološki okvir sa malim stepenom strukturiranosti. proizvodi iz razne terapije). Sve ostalo što se koristi u studiji slučaja je specifičan dodatak koji zavisi od područja primene. STUDIJA SLUČAJA KAO METODOLOŠKI OKVIR Studija slučaja je takav istraživački pristup gde je jasnije šta se istražuje nego kako se to čini. od kojih je većina irelevantna za odabrani zadatak. ako je eksploracija otvorena („pretraži i izvesti"). Naravno. jedan dobar biografski roman stvara najjači utisak autentičnosti i životnosti. jer je najviše formalizovana i ritualizovana. već kao primerka klase. To ispitivanje sa zatim zaokružuje primenom kraće ili duže istorijske studije slučaja. U tom pogledu je sudska studija slučaja izuzetak. pre svega hijerarhijskom podelom uloga u zdravstvenim institucijama. I pored toga mogu da se analiziraju karakteristike studije slučaja u kliničkoj psihologiji ili psihijatriji. Na suprotnom kraju bi bilo mesto biografskom romanu ili studiji. Uprkos tome što dijagnostičar zna sve oblike oboljenja koji su opisani u psihopatologiji. Ova razlika u širini i u obuhvatnosti ne proizilazi iz suštinskih odredbi ove dve discipline. već je isto toliko važno da i uslovi i postupci proučavanja budu prikazani. Psihijatrijska studija slučaja je šira. onda je sličnost znatna. dijagnostičko ispitivanje se prenosi na niz laboratorijskih proveravanja bolesti i bolesnika što predstavlja indirektni put. klasifikaciona dijagnostika i dalje ima vrednost i postoji potreba da se ona procenjuje što vernije psihome-trijskim načelima. Sudska studija slučaja je slična kliničko-psihološkoj samo u pojedinim slučajevima. Laboratorijska ispitivanja daju svoj sopstveni pečat kliničkoj metodi i unose tradiciju nauke i tehnologije u kontekst ove. Visoki stepen neodređenosti posmatranih pojava pokušava se redukovati jednim kompletnim pristupom koji je istovremeno i ekstenzivan i vrlo intenzivan. Studija slučaja je široki okvir eksploracije. U kliničkoj psihologiji ovaj specifičan dodatak predstavlja baterija testova. U tom pogledu studija slučaja je otvoren sistem u punom značenju. Imajući u vidu ograničenja potreba i mogućnosti prakse. ili da i nije stvarno studija pojedinca kao autentične osobe. on je uveren da je smanjio stepen neizvesnosti.

bar u istorijskom pogledu. neuroradiologu ili na EEG spada u rutinske postupke dopune psihijatrijske eksploracije. Druga je specifičnost u tome što su obe strane uverene da ocenjuju „suštinu" i da interpretiraju „celinu". Ne zalazeći u detaljnu analizu ovih istraživanja. U psihijatriji naturalističko ispitivanje još uvek ima prevagu nad laboratorijskim pristupom. Iako se tu pominje bolest. u ambulantnim uslovima. na psihološko testiranje ili. Psihološka „laboratorija" ili. psihijatri su prvi uveli psihologiju u medicinu. Međutim. konsultativna usluga. možemo konstatovati da se bez specifikacije uslova ne može potvrditi ni odrediti udeo i uticaj iskustva u formiranju validnih dijagnostičkih procena. U sastavljanju studije slučaja određenu ulogu ima i socijalni radnik. esejisti ili oni koji su mudri". Sa psihijatrijske tačke gledišta. profesionalne i zakonske odgovornosti. u poziciji arbitra koji interpretira i odlučuje o tome šta objektivni. Chace. dobro i temeljno napisana istorija bolesti je biografska studija slučaja kao osobe u kontekstu porodice i života u celini. laboratorijski nalaz predstavlja. neurooftalmologu. Do suštinski identičnih zaključaka došli su i neki drugi istraživači (Soskin. Ova procedura je takođe opštemedi-cinska. 12 IV. Do suštinski identičnih zaključaka došli su i drugi istraživači (Taft. Upućivanje pacijenata na dopunsko specijalističko ispitivanje neurologu. Studija slučaja je bitna komponenta psihijatrijske varijante kliničke metode.zavisnosti od razvoja objektivnosti dijagnostike konkretne specijalističke grane. odnosno klinička. Međutim. Lehman). Treći stepen u sprovođenju kliničke metode u psihijatriji čini upućivanje pacijenta na specifične laboratorijske probe. psihijatar. Subjektivnost u ovom slučaju znači daje lekar. Svaki od tih psihologa dao je dijagnostičku procenu desetorice kliničkih slučajeva. dobijeni rezultati su takve prirode daje njihova interpretacija subjektivna. kao i indoktriniranjem daje poziv lekara misionarski („da spašava život ljudi"). Ovaj postupak obično izostaje kada se psihijatrijsko ispitivanje obavlja po skraćenom postupku. Wolf i Murrav (1938) su utvrdili da iskustvo u zajedničkom radu veoma mnogo poboljšava validnost i to zato što se tako stvaraju i uče zajedničke. „na psihogram". upućivanje pacijenata psihologu. tu se neprestano stvara napetost oko „autorstva" i priznavanja važnosti doprinosa. Ovaj potez je bio logičan i nužan jer se pokazalo da je udeo kliničara u validnosti kliničke metode presudan. Ona vodi poreklo iz literature. Naime. Čak i kada se koristi laboratorijski način provere. Takvo shvatanje ima i potvrdu u nizu istraživanja. slučaj se smatra temeljno ispitanim u psihijatriji tek kada je napisana istorija bolesti. dužina kliničkog staža odnosno kliničko iskustvo je pozitivan i značajan faktor validnosti dijagnostičke procene. Međutim. kako je jedan psihijatar govorio. UDEO DIJAGNOSTICARA Podvrgavanje samog kliničara svim proveravanjima koja su uobičajena za dijagnostičke metode jedna je od specifičnosti psihologije kakva je ona danas. kao i po mišljenju koje je široko prihvaćeno medu kliničarima. Ograničenje te subjektivnosti se postiže studiranjem. koji obično ispituje društvene uslove u kojima klijent živi i radi. Farber (1964) dolazi do istog zaključka ali pod uslovom da su ti laici „umetnici. konsenzualne norme valjanosti. Silver je podelio trideset kliničkih psihologa u tri grupe prema dužini kliničkog iskustva. Mahrer. treba istaći i izvesne razlike. Kriterijumski opis ličnosti dali su psihoterapeuti koji su sve ove slučajeve tretirali minimalno 35 časova. Ono stoje istraživače od samog početka posebno zanimalo bio je odgovor na pitanje: Na koji način i u zavisnosti od kojih faktora obavlja kliničar obradu. istoriografije. samo je nastavak istog niza mera radi kompletiranja istorije bolesti. dugom praksom pod nadzorom iskusnijih lekara. pri čemu je upravo on bio najmanje ispitana „metoda" u kliničkoj bateriji. Sa istim pitanjima je u vezi jedno drugo koje je važnije od prvog i glasi: Da li se uči i kako se uči kliničko procenji-vanje? UČENJE DIJAGNOSTIKOVANJA U svakodnevnom razmišljanju kao i u empirijskim istraživanjima iskustvo se meri dužinom . nametanjem etičke. u izvesnom broju istraživanja rezultati nisu potvrdili pozitivnu vezu između dužine kliničkog iskustva i dijagnostičke validnosti. na primer. Allport je tvrdio da su laici često bolji poznavaoci ljudi nego iskusni klinički psiholozi. a to znači da ih uklapaju kao delove mozaika u celinu koju oni smatraju suštinskom. Rezultati su pokazali da dužina kliničkog iskustva nije značajno uticala na validnost kliničke procene ličnosti. specifičnost je psihijatrijskog tipa kliničke metode. kombinaciju i integraciju podataka? KLINIČKO ISKUSTVO Sa stanovišta zdravog razuma. Ovaj metodski pristup stavlja u prvi plan bolesnika. Pošto psihijatri postupaju sa rezultatima psihološkog ispitivanja kao i sa ostalim laboratorijskim (ipsofacto dopunskim) analizama. Smatra se da su iskusniji bolji a manje iskusni slabiji dijagnostičari. kako psiholozi vole da kažu. psihoanalize i biografskih studija ličnosti. uvežbavanjem pravilnog mišljenja. U više dobro kontrolisanih istraživanja dobijeni su takode negativni rezultati. Goldberg). Razlika je samo u tome što se u psihijatriji koriste takve vrste laboratorija koje su za njen predmet specifične. a bolest se prati u kontekstu razvoja i formiranja ličnosti.

a eventualno ga saznaje kasnije (o čemu retko izveštava psihologa). Moos (1962) je pratio efekat dva paralelna seminara za kliničke psihologe: seminar o primeni MMPI i seminar o Rorschachovoj tehnici. Allport).profesionalnog rada. u krajnjoj liniji Rotter je skeptičan. 66 LIČNOST PSIHODIJAGNOSTIČARA Rezultati dijagnostičke eksploracije treba da predstavljaju odraz ličnosti pacijenta. U takvoj sredini nema sistemski raspoređenih dejstava nagrade i kazne. Najzad treba spomenuti i mišljenje prema kome o pozitivnoj korelaciji trajanja profesionalnog iskustva i validnosti procena može biti govora samo ako se iskustvo odnosilo na sasvim određeno kriterijsko ponašanje. 1967). Taft. Mada se individualne razlike u svakodnevnom životu kao i u psihološkim istraživanjima stalno potvrđuju. Verovatno da se ne može mnogo očekivati od uvođenja automatske informacije o uspehu i promašaju u proces učenja ukoliko feedback ostane globalan (Rotter. Nekim istraživanjima je potvrđeno da učenje može da poboljša validnost procenjivača ako su pravila jasno formulisana. Provera efekata pokazala je da je seminar o MMPI bio uspešniji. validnost kliničke procene može se povećati učenjem rešavanja kompleksnih problema. Pokazalo se da se tačnost procene povećava kada procenjivači nauče da uočavaju više od jednog indikatora. U najvećem broju slučajeva psiholozi završavaju svoje izveštaje kada ujedno i prestaju da viđaju slučaj koji su ispitali. sama dužina staža nam ne dokazuje da su kliničari za određeno vreme i stekli neku određenu meru kliničke veštine i znanja. Gallimore i Hersch. koji smatra da postoje četiri nivoa kliničke dijagnostičke efikasnosti. Takođe postoji povezanost uspeha u proceni osobina ličnosti sa umetničkim interesima. Interakcija sa tehnikama je neutralna a takva bi trebalo da bude i sa dijagnostičarem. Još je ekstremniji Estes. Među osobine od kojih zavisi dijagnostički uspeh spada pre svega inteligencija procenjivača. jer učenje postaje beznadežno usled toga što je kliničar suočen sa ogromnim brojem podataka. Ovaj autor smatra daje neophodno da kliničar uči uz obavezno praćenje slučaja. koja se zbog toga lakše mogu naučiti nego nedovoljno jasno eksplicirana pravila Rorschachove tehnike. Još u vreme Wundta bio je poznat fenomen „individualne jednačine" odnosno individualnih razlika koje se ispoljavaju u ocenjivanju fizičkih pojava. o kojoj je mnogo pisano i što je dosta istraživano. Globalni feedback ne može mnogo doprineti efektu učenja jer nije dovoljno da kliničar sazna da li je njegova procena u celini bila tačna ili ne. O uspehu ili neuspehu svoje procene oni zaključuju na osnovu toga da li je psihijatar bio zadovoljan izveštajem ili nije bio. jer jedino tako može stvarno da napreduje. od kojih kliničar nikakvim učenjem ne može da dostigne četvrti nivo zato što ne može da ovlada svim informacijama koje mu stoje na raspolaganju. Međutim. Po svemu stoje danas o tome poznato izgleda dosta sporno . u vreme prijema nalaza najčešće ni sam psihijatar još ne zna pravi odgovor. Klinički staž može da bude pogodan indikator pomoću kojeg operacionaliziramo „kliničku kompetentnost". Sechrest. što je dokazano prosečno većim slaganjem kandidata i kriterijumskog opisa kontrolnih slučajeva. ipak su autori ovaj efekat pripisali poboljšanoj motivaciji. Kasnija istraživanja pokazala su da se individualne razlike u još većoj meri javljaju prilikom percepcije osobina ličnosti. odnosno predstavlja samo uslov za specijalizaciju iskustva. Takođe. Ima izvesnih potvrda i za mogućnost učenja uočavanja dijagnostičkih indikatora. Za nas je naročito relevantna „psihološka sposobnost". Mada su u sva tri eksperimenta bolji uspeh postigli oni koji su bili u povratnom spregu. Kliničar mora da uči u uslovima specifičnog feedbacka. već je naprotiv živi učesnik koji u susretu sa pacijentom ispoljava sebe i više nego što to sam shvata i želi. a na sve ne može da obrati dovoljnu pažnju. ne bi se moglo reći da su one takvih razmera da onemogućavaju bilo kakvu saglasnost u ocenjivanju ili predviđanjima. trajanje nekog rada predstavlja samo 5 Psihodijagnostika 65 indirektnu meru ostvarenog učenja. Po mišljenju autora ova superiornost zasnovana je na postojanju eksplicitnih pravila o interpretaciji MMPI. Utvrđeno je da su izvesne osobine sistematski u visokoj korelaciji sa uspešnim procenjivanjem (Bruner i Taguiri. Međutim. Po ovom modelu ličnost dijagnostičara nimalo ili tek vrlo malo utiče na rezultate eksploracije. Uopšte posmatrano. Polazeći između ostalog i od ove pojave. Guilford). koji je u svojoj ulozi ravan instrumentima. samo visoka inteligencija nije dovoljna za uspešno procenjivanje osobina ličnosti i ponašanja. Polazeći od mišljenja Holta. Nasuprot ovome veći broj autora zauzima pesimističan stav u odnosu na postojanje uslova za učenje dijagnostičke veštine. izveli su tri eksperimenta na studentima u kojima je varirana varijabla povratnog sprega u učenju. Tipična klinička sredina ne omogućava sistematsko učenje. Međutim. Međutim. koji je smatrao da neuspesi kliničkih psihologa potiču otuda što su pokušavali da predviđaju ponašanje za šta nisu bili pripremljeni. Međutim. „kliničku veštinu" ili slično. može se konstatovati da su bolji proce-njivači inteligentniji (Holingworth. Međutim. Schafer smatra da dijagnostičar često nije dovoljno izolovan u svojoj profesionalnoj ulozi. Mili (l 856) je smatrao daje nauka o ličnosti nemoguća.

Halpern navodi da procenjivači najviše greše u oceni onih crta ličnosti u pogledu kojih su sami sa sobom najnezadovoljniji. Iz svega ovoga je manje-više jasno da prihvatanje određene teorije. 1955).ekscentrični. „faktor agresivnosti" i „faktor efikasnosti". d) konsenzualno validni . koju su istraživali Leventhal i drugi.distancirani. koji očigledno ne nude rešenja. Mada je ispitivanje svakog kandidata trajalo danima. Oni su konstatovali da se obrasci kojima su se procenjivači koristili mogu objasniti sa tri šira faktora koje su nazvali „opšti evaluativni faktor". 1955).filantropski. Poslednjih godina uspešno procenjivanje osobina ličnosti proučavano je i sa gledišta konvencionalnih konstrukata. Prvo u pravcu prevazilaženja faktografskog i empiricističkog pristupa. Da li nam to što znamo o dobrim i lošim procenjivačima omogućava da preporučimo i odaberemo najpogodnije osobe za kliničke psihologe ili psihijatre? Kelly i Fiske (1946. zanimljivo je da su oni otkrili tendencije ka sistematskim razlikama u opažanju osobina ličnosti i u razrešavanju kontradiktornih podataka između „kognitivno kompleksnih" i „kognitivno jednostavnih" procenjivača. Rigidni procenjivači ne mogu da tolerišu kontradiktornosti i teže izvođenju preranih zaključaka. Ličnost procenjivača je referentni okvir pri donošenju suda o drugima. 1960). konačni rezultat procene. praktična vrednost svega toga je neproporcionalna uloženom trudu. Izvesnu potvrdu da procenjivanje drugih zavisi od autopercepcije samog procenjivača nalazimo u nizu radova. ili su uzete iz autoritativnih izvora. Distanciranost u odnosu na sebe i distanciranost u odnosu na posmatranika predstavljaju nužan preduslov tačnog suđenja. svaki procenjivač ima sopstvene standarde po kojima određuje dimenzije posmatranih osobina ličnosti i ponašanja. Iz ovoga se postavlja potreba formulisanja teorijskog okvira za područje procene ličnosti. na primer psihoanalitičke. koji 68 je u vezi sa četiri vrste kriterijuma. Po svemu sudeći. c) mehanički . veoma je skroman.humanistički.postojanje neke opšte psihološke sposobnosti koja bi bila nezavisna od objekata procene i uslova procenji-vanja (Taft. Ništa bolji rezultat nisu ostvarili u srodnom ispitivanju ni Holt i Luborsky. Na kraju (ovaj „kraj" je sasvim proizvoljno određen. teorije. Postoje znatne individualne razlike u spremnosti i sposobnosti kliničara da neprestano procenjuju ispitanika (Taft. a pri obradi podataka su uzeli učešća veoma eminentni kliničari. 1949. što je inače u procesu dijagnostičkog informisanja česta pojava. Takođe je konstatovano da se procenjivači sa sličnim faktorskim strukturama međusobno više slažu u ocenama. dok rigidni procenjivači ne mogu da razreše protivurečnost. b) mizantropski . Daleko je manje jasno zašto se iz iste teorije izvode različiti zaključci odnosno zašto određeni procenjivač bira određeni postulat. Eventualne dimenzije koje određuju selekciju mogle bi prema njemu da budu: a) pro-jektivni . gde je selekcija bila usmerena na psihijatre. Oni su vrlo temeljno ispitali 137 psihologa koji su započeli staž kao budući kliničari. Rigiditet u mišljenju se navodi kao negativan faktor uspešne procene (Sarbin. Procenjivači osobina ličnosti polaze od radnih hipoteza koje vode poreklo iz iskustva. i to u dva pravca. Čitav ovaj rad ipak nije ostao bez ikakvog efekta. Prilikom ocenjivanja tona boje u jednoj grupi crnaca procenjivači su donosili sudove zavisno od toga kako su procenili svoju sopstvenu kožu (Marks). To isto se zapaža i kod prete-rano samouverenih dijagnostičara. Iz ovoga sledi zaključak da uprkos impozantnoj kolekciji podataka o procenjivačima. podvrgavanjem psihoterapiji uslovljava i prihvatanje sistema i normi te teorije što utiče na procenu. 1951) izvršili su jedno veoma ambiciozno ispitivanje. Wolf i Murray (1938) konstatovali su da su procenjivači pri ocenjivanju „dijagnostičke sposobnosti" članova grupe najviše ocene davali onima koje su smatrali sličnim sebi. Gunderson i Kapfer (1966) ispitivali su individualne razlike među kliniča-rima polazeći od mišljenja Gronbacha da svaki procenjivač ima neku vrstu sopstvene „implicitne teorije ličnosti". Drugi pravac u kome je usmerena akcija odnosi se na dalja proučavanja faktora i procesa suđenja i . Utvrđeno je da se procenjivači međusobno raz67 likuju po i/boru radnih hipoteza. a najniže onima za koje su smatrali da se najviše razlikuju. Cronbach je još skeptičniji i smatra daje efikasnost u procenji-vanju moguće svesti na izbor kriterijuma i izvesna artefakta procenjivanja („response set"). a razlikuju se i po izvođenju postulata prosuđivanja čak i onda kada prihvataju istu teoriju (Sarbin. 1960). Mada njihovi rezultati nisu sasvim saglasni ni sa teorijom od koje polaze ni između sebe. u cilju predviđanja uspeha u kliničkoj psihologiji. Uspešni procenjivači se koriste multiplom kategorizacijom i pokazuju znatno veću toleranciju prema protivurečnim podacima. Među takve spada i faktor „kognitivna kompleksnost". Autori su izvršili faktorsku analizu „latentnih obrazaca procene" jedne grupe kliničara koji su vršili selekciju članova za jednu polarnu ekspediciju. iako su svi oni iz istog teorijskog sistema? Sarbin smatra da se naklonost prema određenoj vrsti postulata može empirijski istraživati. a ne neki drugi. U sklopu toga shvatanje i doživljavanje sopstvenog Ja ima aktivnu ulogu. jer bi nabrajanje radova i mišljenja moglo još veoma dugo da traje) može se postaviti pitanje kakva je empirijska vrednost svih proučavanja procenjivača. po ugledu na poznati OSS program. On je nastavio da stimuliše istraživanja.

koja već odavno zahteva da i dijagnostičar. osim toga biće stalni izvor sistematskih pogrešaka. ne znamo da li su tretirani postali stvarno bolji ili samo sličniji jedan drugom u stručnim stavovima. proce-njivač. Ovaj rezultat je protumačen i objašnjen tune što su obojica primenili isti teorijski sistem u interpretaciji. ovaj poslednji nevažan ako nije i suvišan. očigledno nije doveo do eliminacije procenjivača. Silverman (1959) je uporedio dijagnostičku validnost grupe od 15 psihoanalitički tretiranih kliničara sa istim brojem netretiranih. Drugim recima. Kliničar mora prvo da se oduči psihoterapijom od svojih loših osobina da bi mogao da kao zrela i integrisana ličnost uspostavi takve odnose sa pacijentima koji omogućavaju dobru procenu ličnosti. i pored početnih pretenzija. mora prethodno biti otvoren prema sebi. naravno. kao uostalom i psihoterapeut treba da bude posebno osposobljen za taj posao. INTEGRACIJA PODATAKA . Spoljni kri-terijum validnosti predstavljao je opis ličnosti pacijenta koji je dao psihoterapeut. Da bi mogao tako otvoreno i bez ličnih artefekata da vidi druge. i sami prošli kroz psihoterapiju. Zatim je formulisano holističke shvatanje o neodvojivosti kliničara od metoda koje koristi i interpretira (Kelly). U novoj formulaciji problem više nije u tome da se kliničar eliminiše da bi metodologija po svaku cenu postala objektivna. prisustvovao ispitivanju jednog pacijenta tom metodom. Bez takve pripreme dijagnostičar neće biti u stanju da iskoristi svoje sposobnosti i metodološke mogućnosti. Lako je uočiti da se kao kriterijum validnosti u radovima koriste kriterijumski opisi psihijatra i psihoterapeuta koji su. Pošto većina psihodijagnostičara pre ili posle u ovoj ili onoj men deluje i kao psihoterapeut. I najzad. metode. Da bi bio otvoren prema sebi treba da bude oslobođen onih unutrašnjih zastoja u ličnosti koji ometaju uvid u sebe. On je najpre „unapređen". uoči. Pošto osnovnu teškoću ne predstavlja dijagnostička metodologija ili sistem nastave i obuke. verovatno usled usvojenih i zajedničkih shvatanja. Izgleda daje bar privremeno napušteno shvatanje da je u trijadi osnovnih elemenata: teorija. Zbog ovoga je teško prihvatiti saglasnost u opisu između analiziranih dijagnostičara i terapeuta kao čistu meru validnosti. Nađene su značajne razlike u procenama između analitički tretiranih i netretiranih kliničara Zapaženo je da psihoanalitički tretirani kliničari.otkrivanja novih relevantnih činjenica. to je zahtev da prođe kroz psihoterapeutsku pripremu opravdaniji. već ličnost kliničara neophodno je da tu počne prava priprema. Ukratko. koji nije poznavao Rorschachov metod. jedino rešenje takvog zahteva pruža psihoterapija. kliničkih psihologa i socijalnih radnika) opišu interpersonalne doživljaje nekog pacijenta na osnovu dva zapisnika sa psihoterapije. socijalni radnik opšte podatke i ono što je zapazio u toku testiranja. Ovo tim pre što i navedeni radovi pokazuju da terapeutski tretirani homogenije opisuju slučajeve nego netre-tirani. beznačajan. već kakav treba da bude i kako postići da bude dobar. Takođe je utvrđeno da su opisi analiziranih kliničara bili medu sobom sličniji nego opisi ličnosti u neanali-ziranoj grupi. U opštem okviru pitanja koliko je kliničar va-lidan dijagnostičar postavlja se i uže pitanje koliko su ove tvrdnje dokazane. 70 V. Takođe. pošto su ga proglasili za ravnopravnog člana baterije i nazvali „dijagnostičkim instrumentom" (Hunt). U nas je broj kliničkih psihologa koji su tretirani nekom formom psihoterapije. Takođe nije novo ni stanovište psihoanalize. Utvrđeno je da su oni dali visoko podudarne opise iako su se služili drugačijim podacima i prilazom. dok je kod neanaliziranih utvrđena suprotna tendencija. ako takvih uopšte i ima. stavova i normi. Rezultati ovog istraživanja pokazali su da su analitički tretirani i orijentisani kliničari dali validnije opise ličnosti od neanaliziranih. što im je staž duži. Chance i Arnold tražili su da 533 kliničara (psihijatara. naprotiv. Uprkos svemu moramo priznati da argumenti koji se navode u korist potrebe psihoterapeutske pripreme kliničara imaju veliku teorijsku uverljivost. bez iskrivljenja i skotoma. pogotovu u cilju osposobljavanja za klinički rad. da bi kliničar postao dobar dijagnostičar i proce-njivač ljudi. O tome koliko psihoterapija stvarno povećava validnost psihodijag-nostičara nije jednostavno doneti sud i zbog vrste pristupa kontrolnim istraživanjima. sve više nalaze i ističu „pozitivne i pasivne odnose". on mora biti osposobljen da sve. Problem efikasne i racionalne obuke kliničara nije uopšte nov. Na kraju testiranja psiholog i socijalni radnik dali su svoje opise ličnosti testiranog pacijenta koristeći svaki svoje podatke. 69 U nekim istraživanjima upoređena je validnost psihoterapeutski tretiranih i netretiranih kliničara. DA LI JE PSIHOTERAPIJA DIJAGNOSTIČARA NUŽNA Razvoj testovne metode. Heinman i Cooper opisali su daje u jednoj psihoanalitički orijenti-sanoj ustanovi socijalni radnik. Poslednjih deset godina u kliničkoj psihologiji počinje da se sve više ističe značaj kliničara. nije jasno da li je to posledica promena u ličnosti ili samo u znanju i shvatanjima. psiholog testovne. U vezi sa ovim poslednjim naročiti značaj imaju ona otkrića koja bolje objašnjavaju procese pomoću kojih procenjivači rešavaju problem obrade i integracije podataka dobijenih kliničkim metodom. nije ni u tome da se jednostavno zadrži.

Rezimirajući rezultate izvedenog istraživanja Luborski (1954) je napisao: „Analizirajući neka naša neuspešna predviđanja mi smo bili iznenađeni uspehom u proceni mnogih pojedinačnih osobina i našom ne-sposobnošću da te pojedinačne ocene zajednički obuhvatimo". 3. pogotovu ako se nađe pogodno rešenje za ključni metodološki problem -integraciju podataka. Budući daje metoda integracije podataka u kliničkoj metodi „ugrađena" u kliničara. 5. Ponderi koji se daju relevantnim varijablama imaju za sve slučajeve istu vrednost. DVA NAČINA INTEGRACIJE PODATAKA Klinička metoda se tradicionalno određuje kao kvalitativna. pa se u interpretaciji sa teorijama koriste eklektički. Statistički metod je sa logičkog stanovišta induktivan. 4. a mogućnosti daljeg njenog razvijanja nisu iscrpljene. Kliničar izvodi svoje zaključke na osnovu konstruisanih modela i teorija i svojih zapažanja. Na osnovu tako različitih podataka kao što su Rorschachov test. Klinički način integracije podataka slikovito opisuje Meehl(1954): 71 „Rad kliničara sastoji se u tome da. Prema onome kako stvari izgledaju. a nastaju na način koji je srodan umetničkoj kreaciji. kao što su Cattellova i Evsenckova teorija ličnosti. iznalazi hipoteze o stanju nekih međuvarijabli.Istorijski posmatrano. 4. Ove činjenice tumačimo time da su rezultati procena daleko zavisniji od kliničara nego što bi mogle biti da su empirijske i teorijske relacije metode nedefinisane. nebitne. 3. Klinički pristup 1. razumljivo je daje kliničar ne samo najznačajniji dijagnostički „instrument" kliničke metode nego je i njen mozak. Subjektivnom suđenju nema mesta u procesu statističke obrade i svođenja podataka. Rešenje metodološkog problema traženo je dakle na nivou skupova a ne više pojedinačne metode. U vreme pojave Binet-Simonove skale i u periodu neposredno posle nje osnovni problem je bio da se konstruiše „dobar test" po mogućnosti za sve relevantne aspekte ponašanja koji su interesovali kliničara. dubinska i holistička. otkrivanje te metode zahteva istraživanje i analizu kliničara. odnosno od intuicije i po prirodi su idiografski. odnosno njegovog kognitivnog ponašanja. Rezultat do kojeg se dolazi primenom ove metode je specifikovan nekim zbivanjem. U takvom slučaju integracija podataka je relativno jednostavna. „privatan". osnovni problemi kliničke psihodijagnostike smenji-vali su se izvesnim redom. Bitnu razliku između te dve metode nalazimo tek u fazi kombinacije i integracije podataka. profil na MMPI omaške u toku intervjua i izveštaj socijalnog radnika o omašci ispitanika. faktografska i analitička. Ove karakterizacije su utoliko uverljivije ukoliko se ove razlike više podvlače. koristeći raspoložive činjenice i grubo formulisane zakonitosti. U trećoj fazi čvorni problem metodologije postaje sledeće: kako iz dobijenog uzorka izdvojiti bitno i na koji način integrisati ono što je izdvojeno? Ovaj problem koji predstavlja pravu moru za većinu kliničara-praktičara rešen je u okvirima nekih teorija ličnosti. kliničar dolazi do zaključka kao što je recimo ovaj: Pacijent ima jake oralno zavisne potrebe zbog kojih je izgradio jedan agresivan i dominantan stav kao reaktivnu formaciju. Konstatacija ove vrste predstavlja krajnji efekat jednog procesa formiranja pojma o ličnosti ispitanika. rešenje metodološkog problema traženo je na nivou pojedinačne tehnike. Većina pondera određuje se statističkom analizom i proverava se na isti način. kao što smo videli. Prema tome. u fazi prikupljanja i obrade podataka razlike između ove dve metode su veoma male i. 6. Pod uslovom da je statistički metod dokazano bolji od kliničke metode u pogledu svake vrste zadataka. jer su operacije neeksplicirane i zato nedostupne proveravanju. 2. Nevolja je. lako se možemo složiti sa mišljenjem Cronbacha (1960) daje klinička 72 . U stvari. u tome što većina kliničara nije prihvatila metodologiju ovih autora. prednost statističke metode je uslovna. Metod obrade i interpretacije podataka u okviru kliničke metode je individualan. Jedna od osnovnih postavki ove metode je i ta da je svaki podatak ili rezultat samo aproksimativno tačan. a statistička metoda kao kvantitativna. Statistički pristup 1. odnosno hipotetičnih konstrukata u vezi sa pacijentom. već se koristi empirijski komponovanim skupovima metoda koji nemaju unapred određenu teorijsku osnovu. U narednoj fazi pojavljuje se novi problem: kako oformiti najbolju skupinu metoda koja će osigurati uzorak najvažnijih podataka o dijagnostički značajnim aspektima ličnosti. Pošto je to tako. sposobnostima i načinom uspostavljanja kontakta. Ovim je načeto pitanje strategije psi-hodijagnostičkog ispitivanja. Međutim. Ovi autori su uspeli da razviju paralelno i povezano teoriju i metodologiju ispitivanja. Kliničar se slobodno služi svojini iskustvom. a greške su u nekoj meri neizbežne. Rezultati kliničke metode zavisni su od kliničara. 2. odnosno nosilac programa integracije i interpretacije. svako dalje bavljenje kliničarem i kliničkom metodom bilo bi gubljenje vremena." Jedno potpunije poređenje između ove dve metode vidi se iz sledećeg. međutim.

Pre nego što se izvede sud o relativnoj validnosti statističke i kliničke metode. U vezi sa ovim mogu se ipak postaviti dva pitanja: 1. zaključio daje statistička metoda. U pitanju je samo logički nastavak ekspanzije kliničke metode i u vankliničkim uslovima. Kliničar obavlja mnoge dijagnostičke operacije koje prelaze preko razlika koje se povlače između dijagnostičke klasifikacije. bar jednaka po vrednosti ako nije i bolja nego klinička. neizvesno". dinamičke dijagnoze. Obe metode dostižu jednake rezultate 50% Statistički metod je bolji 45% Klinički metod je bolji 5% Iz Meehlove monografije se vidi daje on vršio kontrolna izračunavanja pub-likovanih rezultata. manje-više.praćena „kvazi umetnička sinteza" raznorodnih podataka skupljenih tokom ekstenzivne eksploracije pojedinaca. Da li i „kvazi umetnička sinteza" ili kvalitativno esejsko zaključivanje ima svoje pravilnosti? 2. Meehlova analiza izvršena je na dvadeset jednom istraživanju koje je. ali samo onda kada je komentar autora išao u prilog kliničkoj metodi a nijednom obrnuto. naime. Najzad razlika između kliničkog opisa ličnosti i predviđanja može biti čisto kvantitativna. Po prvi put je klinička metodologija kao celina. kvantitativnim. b) sistematskim. Već na prvi pogled ovi kriterijumi izgledaju veoma heterogeni. objektivnim postupcima statističke metode?" Meehl je na ovo pitanje odgovorio tako što je prikupio i sistematski analizirao dvadeset empirijskih istraživanja koja su odabrana na osnovu sledećih zahteva: a) predikcija je prihvaćena kao kriterijum istraživanja. METODOLOŠKI PROBLEMI VEZANI ZA PREDIKCIJU Oštro povlačenje razlike između pojedinih kriterijuma validnosti izgleda preterano ako se posmatra iz empirijskog ugla svakodnevne prakse kliničara. odnosno primene u predviđanju ponašanja. Kliničar opisuje one segmente ponašanja koji posredno ili neposredno imaju neku trajnost. a generalizacija je delimično i predikcija. Usled svega ovoga. sigurno je daje klinička metoda imala pretenziju da dokaže svoju validnost i prema kriteri-jumu predviđanja (Kelly i Fiske. kvalitativnom. koja je komplikovanija i. Možda bismo dobili . Naime. obe tabele pokazuju suštinski iste rezultate pa se Meehlov zaključak može okarakterisati kao oprezan i umeren. b) u okviru istog istraživanja paralelno su primenjeni klinički i statistički način kombinovanja i integracije podataka i. opis nije samo prevod posmatranog sadržaja na verbalne simbole već je istovremeno i selekcija. i kliničar kao i statističar stalno vrše predviđanja iako između njihovih operacija. U svakom slučaju. Jedan od problema koji je iz tog sklopa iskrsao prvi je formulisao Lundberg: „Jedino smisaono pitanje koje se može postaviti u vezi sa relativnom vrednošću kliničke metode je ovo: Da li klasifikacija podataka i generalizacija treba da se vrši: a) neformalnom. Neizvesna prednost 52% Obe metode dostižu jednake rezultate 10% 73 Statistički metod je bolji 33% Klinički metod je bolji 5% Kao što se vidi. Rezultati ove analize pokazuju sledeće. Holt i Luborskv. ispravljao je zaključke autora i upuštao se u polemiku. On je. Da li je kliničko mišljenje istovetno sa bilo kojim kvalitativnim načinom zaključivanja ili ima nečeg specifičnog? RIVALITET KLINIČKE I STATISTIČKE METODE Oštrina polemike i oprečni stavovi koji su zauzeti u odnosu na predikciju. podvrgnuta verifikaciji i kritičkoj analizi. kliničar u opisu generališe. a posebno zato što nijednom nije upotrebio kategoriju . naravno. kao kriterijum validnosti podstakla je kliničare da preduzmu čitav niz istraživanja u kojima su vršili predviđanje na osnovu kliničke metode. (2) recidivizam zatvorenika. stoje prema rezultatima izgledalo nužno. ne po odvojenim metodama. subjektivnom metodom ili. pada na kliničku metodu. Opis bi bio besmislen ako bi zahvatao samo usko specifične reakcije vezane za usko specifičnu situaciju. 1958). Upravo ta ekspanzija i veoma kritički prijem rezultata i osnovnih metodoloških postavki kliničke psihologije uslovili su potrebu temeljnog preispitivanja čitave kliničke metodologije. Zbog težnje da opisom zahvati trajne osobine ili dispozicije. predikcije ili opisa ličnosti. skuplja. davao je svoje procene bez navođenja originalnih rezultata. a uz istovetni opšti termin. U istraživanjima koja je sakupio Meehl korišćeni su sledeći prediktivni kri-terijumi: (1) uspeh neke obuke ili školovanja.. trebalo bi dokazati da su ovi kriterijumski zadaci jednako prihvatljivi kao mera vrednosti za obe ove metode.neodređeno. (3) oporavak ili zalečenje posle psihoze i (4) efekat psihoterapije neurotičara. izvršili smo rekategorizaciju rezultata iz njegove monografije i dobili sledeću tabelu. c) informacijska osnova za obe metode bila je ista. Prema tome. teret dokazivanja svoga postojanja. u celini gledano. 1950. postoje značajne razlike. udovoljavalo postavljenim zahtevima. Prema tome.

dok se u psihijatriji kao tehnološka avangarda javlja farmakologija i neurobiologija. da li on označava način rada jedne profesije ili jedan specifičan naučni metod. u stvari. koje ćemo u nastavku razmotriti. niko i ne pomišlja da se odrekne kliničke metode. Prvu komponentu koja se odnosila na meru tačnosti predviđanja izraženu prosečnom ocenom oni su nazvali „tačnost prema stereotipu".više informacija daje upoređivanje izvršeno kriterijum po kri-terijum umesto prema „opštem kriterijumu predviđanja". strukture i procesa kliničkog dijagnostičkog suđenja. slabija ili jednaka kliničkoj metodi spadaju po tri rada. a kliničkom predikcijom u odnosu na „interpersonalnu tačnost". Wallen. testove. Pri tome je on podvukao razlike između ove dve metode i nastojao da dokaže da izvesne aktivnosti kliničara ne mogu da se rešavaju statističkom. u udžbenicima i u stručnoj literaturi odomaćio i termin. statističke i kliničke. Izgleda da je „kriza". psihodijagnostika. a za to ima i povremenih opravdanja. Uprkos optimizmu koji obično vezujemo za „kasniji razvitak". sve do danas je ostala nedoumica oko pravog značenja termina. Međutim. Dok se u medicini veoma mnogo očekuje od naučno-tehnološkog razvoja.. upotrebljava klinički metod kao definisani termin (Shaffer. u Psihološkom rečniku (Chaplin. Time je. Opis instrumentarijuma Primer izjednačavanja termina klinički metod sa nabrajanjem radnih postupaka i instrumentarijuma nalazimo u definiciji koju je dao Čaplin (Chaplin). ako prihvatimo izjednačavanje kliničke metode sa 13 U nameri da proverimo kasniji razvoj kontroverze prikupili smo iz literature još devet istraživanja koja su inspirisana Lundberg-Meehlovom dilemom. a rađena su kasnije. iz mnogih drugih razloga. Prema njemu ove dve metode stoje jedna naspram druge kao da se međusobno isključuju. Lazarus. Šta je klinički metod u psihologiji? Danas preovladava stanovište da je klinički metod način rada kliničkih psihologa. Zaključak koji iz ovoga sledi ne može biti različit od onoga koji je izveo Meehl. . Tako. Ovo usko shvatanje kliničke metode vrlo je pogodno za parcelisanje predmeta na fakultetima i pojedinih grana primenjene psihologije. Međutim. Pennington. Pregledom zaključaka autora utvrdili smo da u svaku kategoriju -statistička metoda je bolja. dao inicijativu za čitav niz kasnijih istraživanja posvećenih analizi uslova. INTERPRETACIJA MEEHLOVE KONTROVERZE Problem koji je postavio Meehl i način kako gaje postavio samo delimično obuhvata moguće odnose kliničke i statističke metode. Drugu komponentu koja se odnosila na rang pojedinih osobina neke osobe u nekoj socijalnoj interakciji oni su nazvali „interpersonalna tačnost". ona je svoj način rada ozvaničila pod nazivom klinički metod. Kada je klinička psihologija postala priznata kao profesija i kao naučna disciplina. Zaplet je postigao vrhunac kada se javio poveći broj tekstova u kojima se govori o krizi psihodijagnostike. Veliki broj autora. Cline i Richards (1962) preduzeli su istraživanja u vezi sa kontroverzom statističke i kliničke metode polazeći od pretpostavke da postoje dve a ne samo jedna komponenta predikcije. pisaca literature iz kliničke psihologije. Ipak. A klinički metod je „zbir tehnika. projektivne tehnike i dijagnostičku opservaciju. Meehl i drugi). U literaturi nalazimo četiri vrste razloga sa kojima se opravdava suženi ili profesionalni koncept kliničke metode u psihologiji: opis instrumentarijuma. ova nedoumica se još više pojačala kada se u opticaju našao još jedan metodski naziv. vezana za tehnološku stranu ili „fazu verifikacije".kvalitativnu" ili prednaučnu fazu upoznavanja složenih psiholoških pojava. 1975) piše daje „klinička psihologija grana psihologije koja je specijalizovana u primeni kliničke metode na osobe koje imaju poremećaje ponašanja". Tako se u univerzitetskoj nastavi. Da li je to trebalo shvatiti kao oproštaj psihologije od kliničke metode? Ovakva dramatizacija je tim čudnija što u medicini. Obe . kao što je implicirano u radovima koje je analizirao Meehl. To je neka vrsta operacionalne definicije prema kojoj je klinički metod zbir sredstava ili instrumenata. pa čak i o „napuštanju psihodijagnostike". na primer. o kojoj psiholozi pišu. Pijažet (Piaget) je svoj postupak ispitivanja razvojnih osobina dečijeg mišljenja nazvao klinički metod. dotle se u kliničkoj psihologiji stvorilo nepoverenje u naučno-tehnički razvoj (!) To se zove obrt. odnosno po jedna trećina. 74 Klinički metod u psihologiji Klinički metod je u psihologiji odavno stekao legalitet tim pre što je tu najčešće shvaćen kao drugi naziv za eksplorativnu. mesto gde se koristi. poreklo radnih sredstava i namena. upitnike. pa i u psihijatriji. odnosno jedna opšta. ovo shvatanje se teško može održati. Berg. Na osnovu dobijenih rezultata on je konstatovao da klinička metoda nije bolja ako nije i gora i da je prema tome statistički metod perspektivniji od kliničkog. uključujući intervju. već samo kliničkom metodom. Svrha kliničke metode je praktična i podrazumeva dijagnoziranje uzroka poremećaja i preporuku tretmana". Braun (1949) deli sve metode psihologije u tri grupe: eksperimentalne. Pretpostavljalo se da se statističkom predikcijom postižu superiorni rezultati u odnosu na stereotip.

već da se stvore kriterijumi koji će omogućiti da se odredi pod kojim uslovima i u kojoj oblasti koja metoda može da obezbedi optimalne efekte. štaviše. Statistička predikcija daje se kao izbor među unapred postavljenim alternativama. recidi-vizam zatvorenika. Meehl je pogrešno postavio čitavu stvar već nazivom svoje monografije („Statistical versus Clinical Prediction").. Kliničari vrše kratkoročna predviđanja kao što su predviđanja reagovanja pacijenta na određeni tretman ili na interpretaciju u toku psihoterapije. Maslow. Takođe nam izgleda lišen osnove ekstremno idiografski stav koji apriorno odbacuje statističku verifikaciju kao sistem kriteri-jumske arbitraže (Stephenson. pa su u tom smislu obe metode „kliničke". a kliničko na osnovu većeg broja klasa sa manjom frekvencijom uključenih pojava. Kao što se moglo očekivati a što je i dokazano. klinička i statistička metoda imaju specifičnu prediktivnu validnost koja je zavisna od sadržaja predviđanja. ali se takva dugoročna predviđanja redovno vrše statističkim metodama. efekat psihoterapije neuro-tičara). Predviđanje kliničkom metodom ne predstavlja jedno bezuslovno „da" ili bezuslovno „ne". Predviđanja na tako duge rokove ne spadaju u uobičajenu praksu kliničara. (1) Rok predviđanja. razlike između te dve metode postoje i veoma su značajne ne samo zbog diferencijalne definicije već mnogo više zbog implikacije za dalji razvoj istraživanja i kliničke metodologije u celini. Oni ističu da klinička metoda nije jednostavna i da se može posmatrati kao postupak na više nivoa ili kao rad koji se razvija od nižih ka višim fazama. Predikcija je moguća samo pod uslovom da se pojava koja se predviđa javlja više nego jedanput i da su te pojave uključene u jednu zajedničku kategoriju.hipoteze su dokazane. U navedenim istraživanjima predviđanja su se odnosila na određene socijalne efekte i socijalne ocene ponašanja. Kliničari retko kad formulišu ceo repertoar mogućih alternativa. Statistička metoda je 75 podesnija za predviđanje opštijih kategorija ponašanja. a klinička metoda za specifičnije. ali nikako oni široki. (2) Sadržaj predikcije. I u tom pogledu postoje razlike između statističkog i kliničkog predviđanja. Međutim. Između kliničkog i statističkog predviđanja postoje značajne razlike. individualizirane reakcije (Meehl. Nama se čini da su neki zaključci mogući. Izvesni i očigledni nedostaci nacrta i izbora kri-terijuma u analiziranim radovima ne dozvoljavaju. (3) Učestalost događaja. Rešenje nije u tome da se klinička i statistička metoda što oštrije suprotstave i rivališu. Osnovna razlika je u vrsti podataka kojima se ove dve metode koriste. 1. Statističko predviđanje se vrši na osnovu manjeg broja klasa ali sa većom frekvencijom. zbog toga bi i naslov trebalo da glasi: Od kliničkog do statističkog predviđanja. prih-vatanje ekstremnog stava prema kome je klinička metoda definitivno i dokazano nevalidna i da je jedino rešenje u potpunom prihvatanju statističke metode kao jedine alternative (Sarbin. Vremenski raspon između ispitivanja i kriterijumskog efekta varirao je od nekoliko meseci do više godina. Ove dve metode se razlikuju i po strukturi iskazivanja predviđanja. U navedenim radovima predviđanje se odnosilo na vremenski veoma udaljene efekte (uspeh obuke ili školovanja. Takvi kliničari ne zaobilaze i ne negiraju Meehlovu argumentaciju u celini. univerzalni. Allport). KOMPARACIJA KLINIČKE I STATISTIČKE PREDIKCIJE Istraživanja koja su preduzeta da bi se dokazala prediktivna validnost kliničke metode ne mogu u potpunosti da reprezentuju način i vrstu predviđanja kojima se kliničari u svakodnevnoj praksi bave. Mogu se navesti mnoge razlike i sličnosti. Ceo problem treba reformulisati tako da se obe ove metode upotpune umesto da se negiraju. Sarbin i sar. 76 U kliničkoj praksi i istraživanjima upotrebljavaju se i jedna i druga. ona i ne postoji (Cattell. a ne na konkretne reakcije ličnosti. Već po prirodi istraživanja klinička metoda je u analiziranim radovima korišćena pod uslovima koji nisu tipični za svakodnevni rad. bar se nama tako čini. . DIFERENCIJALNA DEFINICIJA KLINIČKE METODE Razlika između statističke i kliničke metode je samo relativna. ali se dve karakteristike izdvajaju kao kapitalni diferencijalni znaci. Cline i Richards. Daleko su prihvatljiviji stavovi onih koji respektuju činjenice i onda kad nisu u skladu sa našim željama i teorijama. 1960). Slabi rezultati postignuti kliničkom metodom u dugoročnom predviđanju ne dokazuju prema tome da je klinička metoda loša a statistički metod dobar. ishod lečenja psihoza. kliničari se koriste i kategorijama sa svega jednom pojavom. (4) Strukturiranost predviđanja. već je obično sekven-cionalno i sastoji se iz serije kratkoročnih predviđanja uslovljenih neposredno prethodnim ishodom. Iako je to apsurdno. U stvari bi se moglo reći daje izbor kriterijuma u ovim istraživanjima bio pristrasan i nepovoljan za kliničku metodu. u osiguravajućim zavodima. već samo dokazuju da klinička metoda nije podesna za dugoročna predviđanja. Na kraju ove analize logično se nameće pitanje da li se može izvesti neki zaključak o vrednosti kliničke metode. 1960). po nekim ekstremnim mišljenjima. 1963). 1959. Neke od tih faza ili nivoa mogu se mehanizovati i ti nivoi se mogu obavljati efikasnije i bolje statističkim metodama nego kliničkim.

Buchwald je predložio jednu formulu po kojoj se može proceniti ekonomski efekat primene testova. Sve do zaoštravanja kontraverze statističke i kliničke metode. idiografskih. Meehl i Rosen (1955) načeli su problem opravdanosti primene testova zavisno od uslova i zadatka. pod uslovom da kliničku metodu primenjuju kliničari izuzetne vrednosti (Holt i Luborski. Svaka ocena je kom-pozit n testova i n pondera. ako ne i nemoguće (a možda i nepotrebno).2. na bazi četiri objektivna testa. Stav je naravno drugačiji kada je u pitanju konstruisanje testova ili istraživanje. Nasuprot stanju u kliničkoj metodi. Klinička metoda je danas gotovo nepromenjena u odnosu na stanje od pre dvadeset godina. Nasuprot njoj klinička metoda može da se definiše kao kvalitativni. Kliničar kao dijagnostički instrument u stvari je nosilac. Sve novotarije u tom razdoblju učinjene su ili na poboljšanju pojedinih testova i drugih metoda ili pak u oblasti statističke metode integracije. što ne isključuje mogućnost pojave graničnih slučajeva. Nama se čini da nam izloženi podaci daju pravo da zaključimo da u kliničkoj metodi kombinacije i integracije podataka u poslednjih dvadeset godina nije postignuto ništa izuzetno vredno. validaciju interpretacije. u stvari. bar na sadašnjem nivou razvoja kliničke metode. implicitnih i neformalizovanih pravila procenjivanja. Zahvaljujući tome svaki ispitanik se ocenjuje sa više nezavisnih ocena. Nasuprot tome shvatanju stoji drugo prema kome je suština razlike između statističke i kliničke metode u načinu obrade i kombinovanju. U rešavanju tog problema teorija odluke može da pomogne. Kanonička analiza je namenjena diskriminaciji dveju ili više grupa veličina u linearnom odnosu. Zbog svega toga je. izvršilac nestandardizovane kliničke procene. a) Kanonička analiza Za ovu statističku metodu multivarijantne analize naročito se zalagao Evsenck (1957). Najjači argumenti kliničke metode su u suštini konzervativni i svode se na to da statistička metoda nije svuda primenljiva i da se kliničkom metodom mogu ostvariti bolji rezultati od rezultata prosečne statističke metode. način njihove kliničke integracije nije se izmenio. Osnovna razlika je u načinu obrade i kombinovanju podataka. predložen je dakle jedan statistički metod odlučivanja. Nakon jedne vrste analize varijanse. Njih je zanimalo da li se može na neki način odrediti kriterijum za takvu odluku. Mada se broj podataka povećao a njihova psihometrijska vrednost i 77 parametri porasli. nestandardizovani način obrade podataka koji obavlja ekspert na osnovu iskustvenih. Možda se za to vreme poboljšao sistem obuke kliničara. pri čemu se u obzir uzima verovatnoća uspeha ili promašaja koja se može očekivati prema postojećoj bazičnoj proporciji svih kritičkih kategorija ponašanja u datoj populaciji. STATISTIČKE METODE INTEGRACIJE Još i danas izvestan deo kliničkih psihologa ima negativan stav u odnosu na primenu statističkih metoda u integraciji kliničkih podataka. nesvesnih i si. Pri tome jedna kategorija obično preteže. 1958). vrlo teško. izolovanje metode i kliničara. vladalo je mišljenje da osnovnu odliku kliničke metode predstavlja korišćenje naročitih podataka o ličnosti (idiosinkretskih. pristupa se traženju serije najboljih pondera koji će omogućiti da se iz primenjenih testova dobije kompozitni skor za svakog ispitanika. Taj skor omogućava zatim maksimalnu diferencijaciju između faktora. pri čemu je vrsta podataka sekundarna. Argumenti koji su sakupljeni i izloženi u Meehlovoj monografiji uverljivo potvrđuju neosnovanost takvog stava. a ne neke izolo-vane metode. Za svaku varijansu izračunava se posebna serija pondera. Izračunavanje kanoničke analize je veoma dugotrajno. Moglo bi se reći daje u okviru baterije testova relativno najvažniji „dijagnostički instrument" sam kliničar. . Ono što ostaje kao bitna odlika kliničke metode jeste velika zavisnost valid-nosti rezultata od samog procenjivača ili kliničara. Statistička metoda se odlikuje statističkom mehaničkom obradom podataka prema ekspliciranim formulama. pošto taj problem ima i svoj ekonomski aspekt. što omogućava konačno raspoređivanje ispitanika. ali o vrednosti tog aspekta napretka nema kontrolisanih podataka. omogućila je 79% tačnih odluka između nozoloških grupa neuroze i psihoze. statističke metode kombinovanja i integracije podataka razvijaju se intenzivno i zahvataju sve više različitih područja procene. Ovaj problem može da se razmatra i sa gledišta razvoja kliničke psihologije i da se postavi pitanje kakva je njena dalja perspektiva? Najbolje je ako pitanje postavimo uporedo i jednoj i drugoj metodi ili ako se upitamo staje u okviru tih metoda postignuto u poslednjih dvadeset godina. Diferencijalno dijagnostička klasifikacija pomoću kanoničke analize. Sve ili većina validacija kliničke metode predstavljale su. predstavlja stepen verovatnoće pripadanja ispitanika svim kategorijama koje su uključene u formulu. b) Teorija odluke Pitanje primene statističke teorije odluke u kliničkoj psihodijagnostici više puta je razmatrano. Iz ovoga sledi logičan zaključak da nema potpune analize kliničke metode bez analize funkcije i parametara kliničara kao dijagnostičkog instrumenta. u stvari.). Ocena. Umesto subjektivnog izbora.

Posebno je značajan u ovom istraživanju nalaz da konfiguralni modeli nisu potvrdili očekivanu superiornost u odnosu na jednostavne i linearne modele. U obradi i integraciji podataka ova potencijalna prednost se dokazuje tako što kliničar koristi sistem pondera. polazna postavka je bila da diferencijalno dijagnostička validnost MMPI raste uporedo sa složenošću konfiguracije. na primer takozvana „neurotska trijada" koja označava povišen rezultat na tri subskale MMPI. Takođe je činjenica da je broj tih obrazaca veoma veliki. MMPI ima nekoliko desetina profil-obrazaca koji omogućavaju nezavisnu procenu specifičnih aspekata ponašanja i ličnosti. nadmašili diferencijalno dijagnostičku validnost i neiskusnih i iskusnih kliničara. Štaviše. onda je jasno da dijagnoza nije najpodesniji način da se to ostvari. Na osnovu takvih činjenica Artur (1966) preporučuje uvođenje statističke metode odlučivanja u kliničku praksu. kompozitnim. Da bi se stvarni problemi bolesnika mogli uspešno rešavati. Fulkerson je analizirao projektivne metode sa stanovišta teorije odlučivanja i došao je do zaključka da ova teorija pruža bolje mogućnosti za jasno definisanje stimulusa prijektivnih testova nego kliničke metode. jer je za njihovu verifikaciju potreban izuzetno veliki uzorak ispitanika zbog velikog broja ćelija. i b) vrednost svakog mogućeg ishoda.psihoza na MMPI. Rapaport). odnosno međuodnosa rezultata na subskalama. Dijagnostička klasifikacija psihijatrijskih bolesnika još je jedno područje potencijalne primene teorije 78 zdano rasporediti u jednu od mogućih nozoloških kategorija. 1960). koji je varijabilan a ne mehanički jednoobrazan. PRIMENA ELEKTRONSKIH RAČUNARA . Meehl je dokazivao da potencijalna superiornost kliničke metode dolazi otud što može da se koristi „konfiguralnim modelima". U pogledu složenosti Goldberg je ove obrasce rasporedio u četiri grupe: 1) skorovi pojedinačnih skala MMPI. smeštaja i prognoze psihijatrijskih bolesnika ne mogu uspešno rešavati na osnovu podataka koje daje dijagnoza. linearnim obrascima. Banister je svojim radom dokazao da se iz same klasifikativne dijagnoze samo mali broj podataka može koristiti za donošenje bilo kakve odluke. Meehl (1959) je specifikovao šest situacionih faktora koji bi mogli omogućiti realizaciju potencijalne superiornosti kliničke metode. mehanički kom-pozitnih skorova.stažera i iskusnih psihologa. Rezultati su pokazali da su linearni kompozitni skorovi (2). odnosno kombinacije pojedinih subskala MMPI. kao što je slučaj sa statističkom metodom. i pored za kliničku metodu nepovoljnih podataka o njenoj relativnoj prediktivnoj validnosti. Povrh toga teorija odluke daje osnov za izgrađivanje jedne efikasnije interpretativne taktike. odnosno kombinacije indikatora. Na kraju se ipak mora konstatovati da je testiranje konfiguralnih modela u ovom radu izvršeno u ©dn®su na kriterijum dijagnostičke klasifikacije. Taj stav se najčešće brani argumentom da je klinička metoda elastična i prilagodljiva specifičnostima pojedinačnog slučaja. Ova tvrdnja ima teorijsku osnovanost. Ako se na zadatak kliničara gleda kao na donošenje relevantnih i specifičnih odluka u interesu bolesnika. što predstavlja jedan od razloga nezadovoljstva postojećim klasifikacionim sistemom kao i razlog čestih modifikacija nozološkog sistema. kliničari se nisu odrekli uverenja daje klinička metoda „potencijalno" bolja od statističke metode.Ekonomski aspekt nije jedino područje gde se može primeniti teorija odluke. c) Linearne i konfiguralne statističke metode U konfrontaciji kliničke i statističke metode. Nepodesnost konfiguralnih modela naročito je očigledna sa statističkog stanovišta. Činjenica je da kliničari u procesu analize podataka psihodijagnostičkih baterija koriste skater-analizu (Wechsler. On je sakupio 65 formula ili obrazaca koji se koriste kao dijagnostički kriterijumi za diferencijalnu dijagnozu psihoneuroza . gde bi možda bilo više prilike da ispolji očekivane potencijalne prednosti nad mehaničkim. Oni složeniji se interpretiraju bez svođenja takve vrste. potreban je drugačiji prilaz od klasičnog. a ne samo mehaničkim i linearnim. Jednu veoma temeljitu uporednu analizu validnosti linearnih i konfiguralnih metoda preduzeo je Gold79 berg (1965). svoje procene je dao i izvestan broj kliničara . a upravo tome i odgovara statistička teorija odluke. Suština te metode je u tome da odredi: a) verovatnoću svakog mogućeg ishoda izraženu u kvantitativnoj formi. Ovakvi složeni konfiguralni obrasci predstavljaju osnovu interpretacije projektivnih metoda ili podataka čitave psihodijagnostičke baterije. 2) linearne kombinacije pojedinih skala. Payne je takođe dokazao da se stvarni problemi lečenja. jer pretpostavka o linearnosti medu psihološkim pojavama i podacima merenja nije u potpunosti korektna (Sarbin. Oni obrasci koji su jednostavniji obrađuju se i procenjuju na osnovu linearnih. jer svaki multi-dimenzionalni test ličnosti pruža priliku da se dijagnoza i diferencijalna dijagnoza procenjuju primenom određene vrste analize profila. a ne opisa ličnosti. U krajnjoj analizi pri-mena ove metode predstavlja racionalizaciju odlučivanja putem prikupljanja specifičnih podataka namesto tradicionalnih koji su neadekvatni. Naravno. pokazalo se da su rezultati konfiguralne analize manje stabilni prilikom kontrole validacije. profil-analizu i druge složene obrasce. 3) konfiguralne kombinacije i 4) veoma kompleksne konfiguralne kombinacije. Uporedo sa analizom ovih formalizovanih sistema.

Međutim. rešenje treba tražiti u otkrivanju „programa" mišljenja najboljih kliničara koji svojim rezultatima nadmašuju validnost statističkih metoda. pita se Holtzman i odgovara: delimično. izvedeno je više eksperimentalnih provera simulatora i u kliničkoj psihologiji. Elektronski računari sami po sebi predstavljaju samo tehničku bazu velikih potencijala. Psiholozi kao dijagnostičari rešavaju mnoge i raznovrsne zadatke. 1964). Od njega je traženo da analizu testova vrši naglas kako bi se njegovo razmišljanje moglo snimiti na magnetofonskoj traci. Da se elektronski računari mogu primeniti i u izučavanju interpersonalnih odnosa potvrđuje eksperimenat koji je izvršio Leohlin (1967). Dok prosečni procenjivač može da operiše simultano sa manje od deset podataka. kombinacije i integracije podataka. odnosno elektronskih računara. težište problema je na programima. dotle računar može da ukrsti i hiljade podataka. što se tiče interpretacijskog suđenja u celini. Moseley i Gorham primenili su elektronski računar za ocenji-vanje odgovora na Holtzmanovim projektivnim mrljama. validirati i razvijati. Iz nekih istraživanja validnosti kliničke metode dobijeni su podaci koji ukazuju na to da potencijalna vred-nost kliničke metode najviše zavisi od kvaliteta kliničara.Razvitak kibernetičke psihologije omogućio je. Međutim. Piotrowski smatra daje sa odgovarajućom teorijom kao osnovom moguće prevesti iskustvo i intuiciju kliničara na jezik elektronskih računara. kako je rekao. Ovaj ovako snimljeni „program" dijagnostičkog prosuđivanja analizirali su kliničari. B) Ogroman kapacitet informacija („pamćenja") koji prevazilazi kapacitet pamćenja prosečnog procenjivača. klasifikacije. Polazeći od tih osobina računara. a to je moguće izraditi tek na osnovu eksplikacije načina rada kliničara. postoje preporuke kako interpretirati određeni znak (Rorschach. inače ekspert za MMPI. Nakon nekoliko provera računar je pomoću izrađenog programa na dva nova uzorka postigao veću tačnost dijagnostičke klasifikacije nego sam ekspert. Naime. poslednjih godina. Da bi elektronski računari mogli da simuliraju rad kliničara. Sarbin je kritikovao kliničku metodu ne samo zbog skromnih parametara validnosti već i zbog. FORME KLINIČKOG INTEGRALNOG SUĐENJA Po završetku priinene baterije kliničar pristupa obradi podataka i. Piotrowski. sa izuzetkom pojedinih etapa. Tako. Pošto su oni naizmenično bili stimulusi došlo je do serije interakcionih efekata. odnosno da se pravila analize i integracije ekspliciraju da bi se mogli analizirati. započeo je seriju istraživanja u vezi sa mogućnošću korišćenja elektronskih računara u interpretaciji test-odgovora. da se na eksperimentalnom nivou u kliničkoj psihologiji izvrši primena dijagnostičara-si-mulatora. Elektronski računari se sve više prime-njuju u medicinskoj dijagnostici. U stvari. prihvatio je zadatak da MMPI profile 126 studenata rasporedi u dve kategorije: adaptirane u neadaptirane. kliničari koriste neeksplicirana pravila ponderisanja. Sistematska manipulacija stavova. kao obrađivač tih podataka računar daleko prevazilazi mogućnosti čoveka. neophodno je da imaju program rada. da se klinička metoda demistifikuje. i interpretaciji. Na taj način izrađeni programi daju više mogućnosti za objektivnu validaciju Rorschachove tehnike. Cattell (1965) je saopštio da su torizovanim upitnicima za ispitivanje ličnosti 16 PF. veli Sarbin. Smatra se da elektronski mozgovi imaju sledeće prednosti nad prosečnim procenjivačima: A) Imaju veći kapacitet podataka sa kojima mogu simultano da operišu. uporedo sa tim. Jedan poznati kliničar. uloga i situacionih varijabli omogućila je precizno praćenje efekata. Autori ističu da je rezultat znatno bolji nego što se postiže uobičajenim načinom. C) Elektronski računar je neuporedivo dosledniji i manje greši u izvođenju operacija po nekom modelu nego prosečni procenjivač. U sklopu takvih razmišljanja izveo je Kleinmuntz (1963) jedan veoma interesantan eksperiment. D) Zahvaljujući velikoj brzini izvođenja operacija. elektronski računar može da primeni i veoma složen obrazac analize i kombinovanja u kratkom vremenu. Izvesni eksperimenti su pokazali da se računari mogu koristiti i u obradi pro-jektivnih metoda. na primer. Sasvim je verovatno da interprelacijsko suđenje započinje sa kontaktnim intervjuom. Proces interpretacije ili kliničkog suđenja nije do sadaforma-lizovan. naravno pod uslovom da gaje ovaj snabdeo kodiranim podacima i programom. zatim iskustava u drugim granama nauke o čoveku i najzad od iznetih slabosti kliničke metode. Kao prikupljač podataka računar nije bolji od prosečnog kliničara. Prema tome. Upotreba računara omogućava efikasno testiranje dijagnostičkih i terapeutskih hipoteza. moramo se složiti sa Meehlom da je neformalan. „mistifikacija rada kliničara". Može li računar da zameni kliničara. logičari i proračunara. koji se ubraja u vodeće „roršahovce" u SAD. U izračunavanju veoma kompleksnih predikcionih jednačina elektronski računari su u pogledu tačnosti i efikasnosti daleko nadmašili prosečne kliničare. Machover) ili kako oceniti određenu međuvarijablu izvedenu iz teorije ličnosti (Prelinger i Zimet. Jedan računar je programiran za dva modela ličnosti s tim da ovi modeli stupe u interakciju. u toku kojeg . Potrebno je.

Pravi problemi u ovom poslu potiču. od baterije TTS (testova. Tako. Međutim. a u seriji kliničkih tehnika Wechslerove skale.kliničar stiče određena saznanja i određeni doživljaj svog sabesednika. Po pravilu. Načelo „krunskog svedoka" Svaka primenjena tehnika. Prema tome. ja i nad ja. Ne postoje kriterijumi na osnovu kojih bi se kliničar odlučivao zajedno ili za drugo načelo. rezultati parcijalnih interpretacija rezultata na TTS. kliničar pravi selekciju kao da mu je postavljen zadatak da rasporedi pokazatelje po dimenziji patološko . Naprotiv. Olport i dr. dakle stručno i naučno oruđe. već kao formulacije o praksi dijagnostičara. Kritika je bila usmerena na arbitrarnost koja proizilazi iz neraščišćenog odnosa između kliničara kao čoveka koji misli. nezavisno od tehnike od koje potiču. Popularnija varijanta je „prevođenje" u termine „objektnih odnosa" u primarnoj porodici. to je važnije". dakle individualne osobe i tog istog načina mišljenja koje se prezentira kao kliničko suđenje. međutim. većina kliničara primeniće sva ova načela. Načelo . Sva ta načela kliničar može da primeni ili zaobiđe. tehnika i skala) od koje kliničar upravo očekuje „naučno rešenje". Međutim. dakle izuzetan. a nastala se celina proglasi za pravu. nisu konvergentni sa naturalističkim saznanjem. Kliničar je stekao određeni utisak o ispitaniku i sada proučava njegov protokol.iivot (biografija) je merilo " Poznato je da su od svih dijagnostičkih instrumenata objektivno naj-validniji testovi inteligencije.. Dovoljno je da sve podatke koje je prikupio prevede u termine izabrane teorije. 4. Na koji način razrešava dijagnostičar kontradiktorne slučajeve? Mada je svaki slučaj slučaj za sebe.).normalno. stići do opštih formulacija sa neizvesnim implikacijama. Ovo rešenje vrlo često zastupaju psihijatri. na osnovu slobodne ocene stručnjaka. određen je načelom „što je bolesnije. mehanizme odbrane i dinamiku ono. Takva arbitrarnost kliničkog suđenja kritikovana je kao metodama. Parcijalne interpretacije pojedinih TTS povezuju se terminima psihodi-namičke teorije. Nije retkost da pored kontradikcije naturalističke i testovne eksploracije imamo posla i sa kontradiktornim parcijalnim interpretacijama unutar baterije TTS. 5. bazičnu ličnost. on bira suprotni put.. ono je sačuvalo puno mesta za . kojima psiholog dostavlja nalaz testovne eksploracije. onda kliničar poziva na svedočenje „krunskog svedoka" i odlučuje se za onu 3. Načelo terminološkog rešenja Kliničar koji je prihvatio psihoanalizu kao svoje teorijsko opredeljenje. odnosno da je jedna od tehnika apriori magistralna. od podataka. Bitno je daje njegovo poverenje nejednako poredano. Načelo . oslobodio se mnogih nedaća. Red važnosti koji se pridaje pojedinim indikatorima. U takvom slučaju i intervju. odnosno za socijalnu fasadu ličnosti.. U mnogim slučajevima primum inter pares je Rorschachova tehnika.što je gore. 6. Vrlo je verovatno da je taj koncept formiran na principima geštalta i kliničke klasifikacije. test ili skala ima neku svoju apriornu meru valjanosti koju dati kliničar priznaje. objektivnih odnosa. Načelo . to je važnije " Indikatori iz TTS i parcijalne interpretacije automatski se rasporede u niz po težini patologije koja je njima implicirana. ako se pojavi kontradikcija u nizu parcijalnih interpretacija. impresija i parcijalne interpretacije baterije postaju samo drugorazredni sve-doci koji se podređuju „biografskoj istini". očekujući testovnu potvrdu stečene impresije. Ovaj naturalistički metod daje mu osnovu da formira impresiju o ličnosti klijenta. okosnicu za integraciju svih parcijalnih interpretacija čini uvek ona parcijalna interpretacija ili tehnika koja je po sadržaju najmorbidnija. Uprkos univerzalnom priznanju koje su ove skale stekle.dva Janusova lica " Po tom načelu koncept ličnosti koji je formiran u naturalističkom kontaktu proglašava se za „personu". vrlo se često dešava da je impresija o slučaju u koliziji sa bete-rijskim rezultatima. odnosno svih parcijalnih interpretacija TTS podataka. Načelo suda stručnjaka Sva do sada nabrojana načela nisu međusobno isključiva. Ova načela ne stoje kao obaveza i zakon. Umesto da svaki put kad završi testiranje razmišlja kako će induktivnim putem. ipak pojedini aspekti se uvek mogu svrstati u opšte ili univerzalne kategorije. Baterijski nalaz se svodi na dokumentaciju aktuelnog ponašanja „sada i ovde". a ponekad i više od jednog u istom nalazu. Pošto je kliničko suđenje sve do sada ostalo van domašaja želja da se transformiše u striktno naučno mišljenje. U takvom slučaju kliničar mora da izabere neko načelo rešavanja. Idealni slučaj je onaj u kome se stiče potpuni sklad između naturalističke impresije ličnosti i baterije. Haotično šarenilo podataka pretvara se tako u termine i pojmove psiho-seksualnog razvoja. njihov autor je javno deklarisao načelo da u slučaju divergencije ocena između uspeha u životu i uspeha na skali prednost ima prva. Posle toga interpretacija je dobro došla ali nije neophodna. Ovo načelo je više puta kri-tikovano (Soskin. već prema slučaju. 2. U mnogim slučajevima kliničari razrešavaju kontroverzu parcijalnih interpretacija TTS opredeljenjem za „život kao merilo". Evo nekih načela: 1. Nevolja sa idealnim slučajem je u tome što se suviše retko javlja.

Klinički metod je s vremenom izgubio profesionalnu isključivost. koja podrazumeva daje arbitar prvog reda važnosti u oceni podataka i parcijalnih interpretacija sam kliničar. Takođe je problematično kako održati ovaj način konceptualizacije kliničke metode kada u praksi psiholozi koriste različite serije instrumenata. Posle Meehlove kritike ovaj trend je pojačan pozivima da se poveća raznolikost i specifičnost instrumentarijuma. Poreklo metode Ima opravdanja za to da se klinički metod poveže sa medicinom i načinom rada lekara. skupom instrumenata koji su trenutno u upotrebi. pored psihijatrije i kliničke psihologije pojavio se i naziv medicinska psihologija. Zaključak glasi da nije bitan spisak instrumenata nego organizacija osnovnih kategorija. U kliničkoj psihologiji je preovladavala svest da se unapređenju saznanja o psihopatologiji mora prići povećanom produkcijom raznovrsnih tehnika. Međutim. skeptično. Veoma je važno imati na umu daje pridev „klinički" izgubio značenje „medicinski". mada ne sasvim identičan sa onim koji koriste psiholozi. Isti metod se koristi i u ustanovama koje ne spadaju u tip klinike. kliničari su se okrenuli ka sebi. Na primer. Zbunjeni Meehlovim zaključcima jedni su reagovali „agresivno". Takođe. nema opravdanja da se klinički metod povezuje sa medicinskim ustanovama i klinikama kakve su one danas. ostaće nejasno značenje pojma kada se instrumenti zamene. psiholog. nije sasvim bez osnove. Očigledno je da zabuna nastaje zato što oznaku .klinički" poistovećujemo sa značenjem „zdravstveni" ili možda „psihijatrijski". Na takvoj situaciji je utemeljena intuitivna interpretacija.laboratorijske provere . pa i specijalisti iz medicinske psihologije. To je traženo uprkos očiglednoj istini da povećanje obima baterije i kliničko dijagnostičkih informacija povlači za sobom sekundarni problem inflacije informacija. Takvo povezivanje. U savremenom značenju koje ima u psihologiji. . subjektivno. Medicinska psihologija je nastavni predmet.individualno. tu više nije akcenat na tome ko tako radi (lekar. ka svom načinu suđenja. uzvraćajući napad kritikom same studije. najperspektivnijim pravcem daljeg razvoja kliničke psihodijagnostike premestilo se sa instrumenta (objekta) na kliničara kao instrumenta (subjekta). razumevanja i procene „celokupne ličnosti". treba imati u vidu da se u medicini ove dve komponente pojavljuju na sledeći način raspoređene: naturalističkoeksplorativna . sve ove odredbe su periferne po značaju. u prilog lokalizacijskog određenja sadržine i suštine kliničke metode ide i činjenica da se najviše kliničkih psihologa sreće u takvim centrima i da baš oni obavljaju dijagnostičku praksu koja se podvodi pod pojam klinički metod.klinička integrativna dijagnoza. Vanklinički prodor kliničke metode je potvrda da mesto rada ne može biti suština tipa metode. Tradicija je bila podrška ovim drugima. na koje je Meehl ukazao. jer se klinički metod može koristiti i u ispitivanju normalnih osoba kao najobuhvatniji način ispitivanja. bez primene složenih aparata procene staje po sredi i šta treba učiniti. intuitivno i slobodno konstruisanje. iako je prevashodno etimološke. udžbenici iz medicinske psihologije. Težište traganja za najboljim. U potrazi za razlozima dokumentovanih promašaja. To je pogrešno. a vrlo često i kratak kurs iz psihologije i dinamičke psihijatrije za 14 VI. ukratko opšti metodski koncept. u tim se institucijama koristi klinički metod. a koriste se i u školskim. po tome je bitno da klinički metod ima dve osnovne komponente: naturalističko-eksplorativnu i tehnološko-verifikacionu.. njihov sled. mišljenja i razumevanja pacijenata. antropolog ili islednik) nego kako radi. Međutim. Deo zabune nastaje i zbog mnogih novih termina u kojima se pojavljuje psihologija i medicina. Kao što je već pomenuto. koji su reagovali „konstruktivno". Postoje čak i katedre za medicinsku psihologiju. Drugi. socijalnim ili naučno istraživačkim centrima. klinički metod je više epistemološka kategorija nego medicinska praksa. Drugo krilo „konstruktivnih" je u Meehlovom pristupu videlo nešto bitno novo. Klinički metod je naziv vekovne prakse lekara da odlaze bolesniku i da „na licu mesta". PROCESI DIJAGNOSTIČKE SPOZNAJE Meehlova studija je duboko potresla tehnocentričnu samouverenost kliničara koji su sebe smatrali najboljim poznavaocima ljudske duše. Mesto gde se radi Oznaka „klinički" sasvim određeno ukazuje na mesto ili tip institucije gde se takav metod praktikuje. Umesto da se dalje bave pitanjima koja su već odavno u registru psihometrije i statistike. To je bio problem procesa mišljenja kojim se stvara sud jedne osobe o drugoj. Slično tome i klinički psiholog pa i klinička psihologija se vezuju za kliničku instituciju. podelili su se na „problemski orijentisane" i „tehnocentrične". Ipak. kliničari su obnovili interes i za najšire epistemološke probleme: kako se stvara spoznaja? U tom novom (i najstarijem) svetlu odnos kliničara prema pacijentu posmatran je kao odnos subjekta (mišljenja) prema objektu. On je isto što i svaki apsolutista jer implicitno zastupa stav „pravo je što ja mislim". Ovaj kriterijum bi trebalo modifikovati u skladu sa značenjem koje smo već prethodno sreli u ovoj knjizi. jer je istorijski iz medicine i potekao.

odnosno moguća je neposredna spoznaja među osobama. kao i u vrsti informacija i tehnika prikupljanja informacija. Spinoza. holističkoj teoriji ličnosti (Goldstein) i u savremenim humanističkim teorijama ličnosti (Rogers. broj onih koji su sproveli takve pokušaje nije baš impozantan. motivisano strašću za kontra-stiranjima i debatom. Nije isključeno daje ovakvo postavljanje pitanja isforsirani akademizam. makar i u apstraktnom smislu. Racionalisti (Descart. u vrsti kategorija spoznaje i u normama procene. Lakši deo posla bio je u otkrivanju uzroka grešaka. Ukratko. Na žalost. ili je ona nešto sasvim različito. pa i teoriju. Epistemologija. odnosno celokupne ličnosti. Allport. logika i semantika obiluju pravilima ispravnog i neispravnog mišljenja. Neki su vrlo brzo reagovali ukazujući na to da nije mnogo mudro izjednačiti pacijente i objekte. Osim toga. Operacije koje zatim kliničar preduzima služe za to da dođe do nekog odgovora. opredeljeni funkcionalisti. sav sadržaj „intelekta". a i malo se o njima raspravlja ili piše u kliničkoj literaturi. Za našu praksu. koja je istovetna sa naturalističkom spoznajom jedne osobe od strane druge. Ako postoji neka razlika. Elementarizam je vrlo blizak asocijacionizmu stupljena u učenju o lokalizaciji moždanih i mentalnih funkcija i u teoriji o specifičnoj nervnoj energiji. kao što je prikazano u teorijama suđenja? To je jedno od bitnih pitanja spoznaje ličnosti pa zato i kliničkog . Spoznaja sveta uopšte. Do sada još niko nije dokazao da ovladavanje ovim pravilima dobrog mišljenja može popraviti uspeh kliničkih praćena o ličnosti i poremećajima. ali je rezultat unapred omeđen mogućnostima i nemogućnostima. Poduhvat kliničara se zatim odvija po određenom programu. Upravo zato ćemo se potruditi da malo detaljnije prikažemo njihova EPISTEMOLOŠKI ASPEKT SPOZNAJE LIČNOSTI Klinička ili dijagnostička procena ličnosti zasniva se na spoznaji. koju je najviše uobličio Locke. pa prema tome i osoba (ličnosti). Međutim. što veoma otežava prostu primenu starih paradigmi i podela. Maslow). može se objasniti individualnim iskustvom. Sa manje takvog žara mogli bismo se zadovoljiti umerenijom formulacijom: Da li spoznaja ljudi ima neke specifičnosti. kritička pozicija je bila lakša. elementarizma ili holizma. Kant) zastupali su gledište da se saznanje ne može svesti na čulna iskustva i njihove kombinacije. Sasvim je sigurno da dijagnostička spoznaja nije suštinski različita od vankliničke. Druga epistemološka kontroverza odnosi se na rivalitet elementarizma i holizma. polazi od postavke daje čovek rođen kao prazan sistem. kao što se navodi u teorijama intuicije. Empiristička pozicija. Četvrta kontroverza je znatno aktuel-nija. Mada je ovaj filo-zofsko-epistemološki spor pomalo „zastareo". koju je zastupao i Herbari (aper-cepcija). koje su? U proceni slučaja kliničar uvek polazi od pitanja: Kakva je osoba ovaj pacijent. Spreg mogućnosti i nemogućnosti ove spoznajne operacije nije ograničen samo na pitanja kojima se bavi praksa. Postoji određena veza ove dileme sa kontroverzom empirizma i racionalizma. U sporu je zaoštreno pitanje primarnosti forme saznanja. u sukobu biologističke i sociologističke pozicije. Ni psihologija mnogo ne oskudeva u saznanjima o vrsti i prirodi grešaka u mišljenju i suđenju. koja su primarno čulna (nihil est in inte-lectu quod non facit in sensu). već daje nužno pretpostaviti postojanje urođenih ideja. Prema tome. Sa ove ili one tačke gledišta analitičari su sa malo truda uspeli da pronađu greške. ili je posredno. U njoj se postavlja pitanje primata posrednog ili neposrednog saznanja. svakodnevne. Holistička pozicija. ako ima. otvoreno je pitanje da li spoznaja ličnosti predstavlja samo poseban slučaj opšte spoznaje sveta. važniji su oni istraživači koji su bar pokušali da prevaziđu zastoj. ali se i brže završavala u skepsi ili didaktiziranju. da i ne spominjemo praktičare. Treća dilema je izgubila svaku relevantnost zbog toga što je shvatanje o spoznaji kao aktivnom procesu u potpunosti nadvladalo suprotnu poziciju o pasivnoj spoznaji.Psihodijagno-stika se time svela na poseban slučaj univerzalnog načina spoznaje sveta. prepoznaje se u geštalt-psihologiji. onda je ona u sadržaju. Da li je saznanje o drugoj osobi neposredno. stvara se isključivo na osnovu iskustvom stečenih znanja (empirizam) ili posredstvom urođenih kategorija i ideja (racionalizam). psihometrija i teorije ličnosti nego i pitanjima sa kojima se bavi epistemologija. Sa epistemološkog stanovišta spoznaja ličnosti je zavisna od rešenja četiri osnovne kontroverze dihotomnih parova: empirizma ili racionalizma. aktivne ili pasivne spoznaje i posredne ili neposredne spoznaje. Mada ova pitanja nisu jednako važna. u tumačenju moralnih i regionalnih i religioznih osećanja i u geštalt--teoriji. jungijanske psihoanalize i humanističke psihologije prema SR teorijama. bez začetaka znanja o sebi i svetu. ili kakva je osoba koja se prema meni nalazi u ulozi pacijenta. vredi da ih ukratko prikažemo. Tragovi racionalističkih shvatanja naziru se i u savremenim teorijama intuicije. Zahvaljujući takvom ustrojstvu ljudskih bića moguće je neposredno razumevanje i među osobama koje nemaju nikakvih zajedničkih iskustava. klinička ili dijagnostička spoznaja se odvija u jednom veoma složenom spletu interakcija. Možemo reći da su svi savremeni teoretičari. Funkcionalizam je u psihologiji naslednik gledišta o saznanju kao aktivnosti. Ova dilema nije potpuno nezavisna od prethodne. Sva znanja jedinke potiču iz neposrednih iskustava. slične dileme nalazimo i danas u sporovima o ljudskoj prirodi.

klinička psihologija ima jasan predmet proučavanja. Iz epistemološke perspektive u vezi sa kliničkom metodom spoznaje ličnosti može se uputiti pitanje da li je ona specifična? Naš odgovor glasi daje klinička studija slučaja specifična metoda koja se ne može svesti ni na jednu drugu. Po teoriji obogaćivanja produbljivanje saznanja nastaje usled obogaćivanja posredujućih kognitivnih struktura. hemijskog i biološkog reda. skoro neposrednu spoznaju. I jedna i druga teorija pretenduju na to da u potpunosti objasne proces spoznaje. dok drugi misle daje saznanje jedin- . jer nije moguća direktna supstitucija. Povećana diskriminativnost opažanja omogućava neposrednije znanje o objektu. odnosno objekata koristimo se načinom koji je prikladno prikazan u teoriji diskriminativnog učenja. onda se razlike povezuju. Mada između ove dve teorije spoznajnog procesa ima razlike u tome da li saznanje u procesu učenja postaje više neposredno ili više posredno. Mit o kliničaru kao superznalcu ljudske prirode izgrađen je na uverenju da je nesvesno bit ličnosti. dakle na neki način saznanje nastaje neposredno. Po teoriji diskriminativnog učenja (Tolman. Među praktičarima ima veoma mnogo zastupnika sVrvatanja o neposrednoj spoznaji ili u popularnom terminu pristalica tumačenja intuicijom. U određenom smislu obogaćivanje kognitivnih struktura povećava distancu između objekta i posmatrača. jer je ličnost kvalitativno različita pojava od fizičkih i hemijskih pojava. stabilne po karakteristikama i koje su relativno ustaljene strukture. Povećanje diskriminativne sposobnosti opažanja nije dovoljno da bi upoznavanje pojave poraslo. Nasuprot tome. U slučaju kliničke procene ovo bi bilo tačno pod uslovom da je shvatanje između osoba isključiva funkcija znanja. Za pravog znalca i manja količina podataka o ličnosti može da bude dovoljna za adekvatnu procenu. onda se proces spoznaje prikladnije objašnjava teorijom obogaćivanja. Sarbin je mišljenja da su suprotnosti između ovih teorija veštačke. Za upoznavanje pojava fizičkog. uzmemo u obzir nesumnjive razlike u onome šta spoznajemo. zato što su pojmovi postali potpuniji a fond informacija veći. Ostale teorije spoznaje mogu da se podele na one koje saznanje tumače povećanjem diskriminativnosti i one koje to isto tumače „obogaćivanjem" znanja. Kada proučavamo i upoznajemo pojave koje su opredmećene. To može da znači da nije bitna količina podataka koju imamo o nekoj osobi. Jasno je da spoznaja koju prikazuje teorija diskriminativnog učenja ne može da se poistoveti sa spoznajom osoba. Srećom. Usled toga opažanje postaje sve adekvatnije u odnosu na kvalitete objekta. Po teoriji obogaćivanja pak (Gibson i Gibson) u procesu saznanja. nedovoljno struktuirane i veoma nestalne pojave. još uvek. Međutim. Kada smo se kroz neuspehe uverili da sa tim pogledima i tehnikama otkrivanja nesvesnog ne stižemo do cilja. na primer prirodne pojave i ljudsko ponašanje. a to je osoba u svojoj konkretnoj egzistenciji. a u kliničkoj dijagnostici bi bili simptomi. a ne diferencijacija u čulnom prijemu. Usled te dvojnosti pitanje bi moralo takođe da bude udvojeno i da glasi: Da li je spoznaja osoba specifična forma spoznaja? Mišljenja o tom pitanju oštro su konfrontirana. Ako. čije su jedinice podaci. Geštalt teorija tumači spoznaju kao primarno celoviti akt. a veština tumačenja nesvesnog je suština poznavanja čoveka. odnosno učenja opažaj objekta postaje adekvatniji zato što je sećanje bogatije. povećanjem diferencijacije opažanja.suđenja. smatra Sarbin. Kliničar psiholog u praksi primenjuje kliničku metodu da bi ispitao i upoznao ličnost drugog čoveka. Pošto se to uvek dešava kada je učenje uspešno. međutim. ne može se izbeći utisku da se u njima razlike ne odnose na iste faktore. Uostalom. onda se spoznaja poboljšava povećanjem količine različitih osobina koje zapažamo na toj pojavi ili predmetu. Primarne su posredujuće strukture. Ovim povratkom psihologija neće postati primenjena filozofija koja će u praksi prepoznavati i rešavati filozofska pitanja. Jedni smatraju da je spoznaja osoba specifična vrsta saznanja. signali ili znaci. većina ostalih teorija razvija tumačenje spoznaje kao višestepenog procesa u kojem niz povezanih komponenti ili faza igraju ulogu „posrednika". a daje razlog tome što nije uzet u obzir karakter predmeta ili objekta spoznaje. već je bitno da li procenjivač ima znanja ili nema. Za onog koji malo zna ni velika količina podataka neće biti korisna. spoznajni procesi kliničara u suštini su isti kao i svakog drugog čoveka koji melodično otkriva i upoznaje ličnost druge osobe. testovni pokazatelji dovode do porasta diskriminativnosti sve do one tačke kada se pojava skoro u potpunosti prepoznaje. SPECIFIČNOST SPOZNAJE LIČNOSTI Rušenje mita o sveznajućem kliničaru i svemoćnoj kliničkoj metodi navelo nas je da učinimo jedan korak nazad ka filozofiji i klasičnim epistemološkim pitanjima. Sa stanovišta ove teorije povećanje količine informacija. aktivno sadejstvo kliničara kao osobe koja se u zadatak uključuje svojim spoznajnim aktivnostima. Kada upoznajemo veoma složene. logičan je zaključak da opažaj stvari postaje sve posredniji. Rekli smo da je klinička metoda kao takva specifična ali ovome treba dodati daje ona nedovoljna i da iziskuje. shvatili smo da još uvek ponavljamo stare zaplete. relacijama i razvoju. ovaj korak ka filozofiji ili epistemologiji otkrio je dani filozofija nije više ona ista od koje se psihologija sa velikim naporom odvojila. Miler i Dolard) spoznaja se razvija postepeno. odnosno kognitivnih struktura.

Istraživanja analizom informacija empirijski potvrđuju specifičnost opažanja ličnosti čak i u odnosu na vrlo kompleksne fizičke pojave (Bieri.ispitanik (objekt) nije uspeo zato što je stvarnost odnosa između osoba drugačija. osobe koje su kao ličnosti najbliže idealu objektivnog. Ovo je mišljenje jednih (Murray. Specifičnost spoznaje osoba je zasnovana na argumentima svrstanim u tri grupe. Najzad. Osoba koja posmatra drugu osobu sa namerom da je upozna i shvati ne pretvara tom namerom i aktivnošću sebe u „subjekat". Kabinetska razmišljanja o načinima shvatanja osoba sasvim su sterilna i racionalno reduktivna. spor je u tome da li je saznanje jedinstveno. postaje predmet koji mora da bude pomno proučen. neutralnog i hladnog posmatrača. empatije i recipatije. Prema tome je implicirana relacija u šemi subjekt . ipak se time naša opšta znanja ne unapređuju. Ako pokušamo da neku osobu procenimo i shvatimo ograničavajući se na opažanje i intelektualnu analizu. čak kapriciozna (Krech i Crutchfield). Mora se priznati razlika između načina spoznaje osoba i ostalih pojava. već samo na osnovu bitne rekonstrukcije prošlosti (Freud) odnosno prema kretanju ka budućnosti (Adler. da se stvori empatija. ličnost se i ne može opaziti i proceniti na osnovu aktuelne pojavnosti. Međutim. više štetno nego korisno. Uostalom. Iza toga nazire se druga dimenzija na kojoj se sukobljavaju ocene o prioritetima intelektualne i neintelektualne interakcije u dijadi. One osobe koje imaju razvijene empatičke i recipatičke sposobnosti verovatno su bolji procenji-vači od onih koje nemaju tu vrstu osetljivosti. determinisana . Da bismo postigli dublje razumevanje (verstehen) druge osobe moramo se i sami dublje uključiti. odnosno sa pitanjem da li je socijalna inteligencija posebna sposobnost. Ličnost je specifičan fenomen. Sarbin).. Maslow). Atkins i Briar. Laing). univerzalno ili dvostruko. Ta činjenica nema značaja za unapređenje nauke o spoznaji osoba sve dotle dok se proces spoznaje talentovanih ne prikaže i uopšti. što je ostvarljivo samo specifičnim pristupom.čisti" kognitivni procesi. Prva vrsta argumenata ističe da je ličnost nešto sasvim izuzetno. Isključivanje individualnosti testera. svesna nesvesna. Nasuprot ovakvom mišljenju stoji monističko racionalno shvatanje (Vemon. nepredvidljiva. ličnost je pojava bez premca među ostalim fenomenima i zato je neprihvatljivo mišljenje da se može spoznati i dokučiti na principijelno isti način kao i ostale pojave. Udeo afektivnih i interaktivnih procesa u spoznaji osoba je nesumnjivo realan. na primer umetnici (Allport). koje je neprihvatljivo i pogrešno po oceni drugih (Vernon. Do izvesne mere uzvraćanje tendencije upoznavanja među osobama je reaktivno i simultano. u individualnom odnosu naročito. po mišljenju Murrava. neujednačena. Međutim. iako se na taj način postiže dublje razumevanje osoba u individualnom slučaju. Ovaj spor ima više dimenzija. Odnos između procenjivača i procenjenog ne svodi se na relaciju subjekta i objekta. u sukobu su monistički i dualistički koncept spoznaje sveta. Opažanje. koji je kompleksan. pa i protivrečna pojava na više planova (manifestna . Allport. Iz tih razloga sama relacija i interakcija posmatrača i posmatranog. svelo se na suzbijanje intuicije. Po svom sklopu složenija je od ostalih poznatih pojava (Sarbin. Čini nam se da ova epistemološka pitanja imaju sličnosti sa problemom posebnosti psihološke sposobnosti. emotivni i lično angažovani pos-matrači. Spoznaja ličnosti ne može se shvatiti ako se zanemari interakcioni kontekst koji se upravo u kliničkoj dijadi razvija do optimuma.objekt nestvarna ali korisna za nastavu. interaktivan i progresivan (dinamičan). Ličnost je vrlo kompleksna. Ona je promenljiva. Sarbin smatra da proces kliničke spoznaje osoba treba proučavati upravo na . Poznato je da pokušaj objektivizacije psihologije nametanjem šeme tester (subjekt) . Treća vrsta argumenata dokazuje da je sam proces spoznaje osobe kao „objekta" od strane druge osobe nešto svojevrsno. a što znači dopustiti da se javi doživljaj. Taft i Bailev). sigurno je da ćemo ostati na „površini". Bieri. drugu osobu u „objekat" i ceo odnos u klasičan model poznat iz fizike. U kliničkoj situaciji taj odnos ima posebne karakteristike koje ni na koji način ne mogu biti zanemarene. Formalno.latentna. U ovim tezama doživljajni procesi imaju bar istu vrednost a u stvari i veću nego . Druga vrsta argumenata stavlja u prvi plan relaciju između posmatrača i „objekta" koja je sasvim specifična. 1966). recipatija i intuitivno obuhvatanje te osobe. i nekognitivni procesi predstavljaju pojave koje se mogu analizirati ili bar registrovati kao pojave. U krajnjoj liniji. Takav način spoznaje mogao bi se uslovno prihvatiti kao specifičan za spoznaju osoba nasuprot spoznaji bezlične stvarnosti. nešto što nije objekat ali je predmet izučavanja. pojmovno uopštavanje.). koje su samo provizorne uloge a ne programi ponašanja ćele ličnosti. na primer tehno-stručnjaci.slobodna itd. što je. elementi ili znaci u jednom složenom procesu. Sarbin). dakle različito od procesa saznanja u kojem objekat nije osoba (ličnost). znatno su slabiji pro-cenjivači ljudi nego njima suprotni subjektivni. Isto tako i testovni odnos koji je nasilno oblikovan stvarni odnos između osoba. procenji-vanje i shvatanje jedinke kao ličnosti predstavlja posebnu vrstu saznanja koje je različito od saznanja drugih pojava. Dakle. daje nećemo razumeti. Proces spoznaje ličnosti drugačiji je od procesa spoznaje bezličnih pojava i događaja. Prema tome.Spoznaja ličnosti se ne može poistovetiti sa spoznajom ostalih pojava. za pre-vazilaženje redukcionističkih modela neophodno je izmeniti i osnovnu filozofsku poziciju.

Razlika se svodi na sadržaj svesti što ne dokazuje da nisu primljene informacije niti daje izostalo suđenje. Allport (1937) zauzima dualistički stav u pogledu procesa koji omogućavaju spoznaju ličnosti. koje su nedovoljno precizne i konkretne. Westcott na kraju izvodi zaključak da je tendencija ka intuitivnom mišljenju posebna dimenzija kognitivne strukture. 1956. On naime prihvata i posredno racionalnu i neposrednu intuitivnu formu tih procesa: „Propust da se koristi intuicija ograničava psihologa. Intuitivno se ovde poistovećuje sa kreativnim aktom. Kognitivne teorije spoznaje ličnosti Model dijagnostičkih elemenata (indikatora) Kognitivne teorije spoznaje ličnosti polaze od šeme koja ima sledeće elemente: a) podatak. Drugim recima. senzitivnim procenjivačima. Međutim. koji je sasvim konkretan.verifikacija određuje bliže jednom ili drugom kraju ili negde između njih. znak. ali ne tvrdimo da su talenti najveći naučnici. Bez toga psiholog započinje analizom a završava formiranjem određenog pojma žrtvujući priliku da razume žive ljude. KLASIFIKACIJA TEORIJE SPOZNAJE LIČNOSTI Skoro svaka teorija ličnosti nudi neku svoju interpretaciju načina i procesa kojim se odvija spoznaja ličnosti. . Ovakva transformacija je mogućnost koja unapređuje opšte znanje. Subjekat ne može da objasni na osnovu kojih podataka je došao do određenog suda ili shvatanja. dakle analitički i racionalno. Mišljenje kliničara je usmereno na otkrivanje međuvarijabli. intuicija je samo jedna izlišna hipoteza. Doduše. Eksperimenti koje je Westcott vodio. Sarbin. niti je kliničar svestan procesa nastanka hipoteze dok b) Sadržaj kliničkih hipoteza je često nov. Westcott (1961) je definisao intuitivno mišljenje kao specijalan slučaj zaključivanja ili indukcije kada je jaz između podataka i zaključaka neobično veliki. Intuicija je neposredna svest o nekoj pojavi koja je nastala bez posredovanja čula ili razmišljanja. možemo zaključiti da u okviru tako slojevitog shvatanja kliničke metode i intuitivno mišljenje može da ima izvesnu ulogu. Pri ovome informacijska baza je jasna. stavljajući subjektima na raspolaganje različite količine podataka za rešavanje problema. Meehl (1956) smatra da se kliničari obavezno oslanjaju na intuitivne procese. Za Sarbina. smatra Sarbin." Wild (1938) je proučavajući intuiciju našao u literaturi 31 definiciju intuicije. od kojih su neke bliže eksploraciji i otkriću a druge proveri i dokazivanju. Intuicija označava metodu ili proces stvaranja neočekivanih i novih hipoteza. kao izrazitog predstavnika analitičkog tumačenja procesa saznanja ličnosti.talentovanim. u tim ponudama više je obrađen sadržaj posmatranja nego metoda spoznaje. Intuicija je pojam kojim se tumači saznanje za koje ne znamo kako je nastalo jer nismo svesni ni primljenih podataka ni misaone aktivnosti. Među te posebne sposobnosti dobrih kliničkih kao i drugih izuzetno dobrih procenjivača ubraja se i intuitivni oblik spoznaje. Za sve nauke je zajedničko to što ne postoji pravilnik o formiranju hipoteza za otkrića. kognitivne teorije i teorije Intuitivna spoznaja ličnosti Izuzetni uspesi pojedinih kliničara u ocenjivanju ličnosti pored faktora specifičnog iskustva vrlo se često tumače i posebnim sposobnostima. U krajnjoj liniji takvom generalizacijom dokazujemo da se spoznaja ličnosti može približiti ili čak i poistovetiti sa opštim spoznajnim procesima. na rekonstrukciju i na postavljanje hipoteza koje povezuju raspoložive konkretne podatke sa uopštenom teorijom. ali se talenat mora prikazati kao metoda. Kliničar je taj koji posreduje između opštih teorija ponašanja. sa čisto psihološkog stanovišta nema razlike ni između hipoteza i otkrića koja su u realnim relacijama originalna i nova i onih koja su nova samo za onog koji ih je smislio. i individualnog slučaja. ali je nejasan put kojim je subjekat došao do shvatanja. ali to ne mora da znači da se u stvarnosti tako i odvija. Međutim. racionalnom analizom i uopštavanjem rada talenta pretvaramo kliničku psihologiju u nauku. originalan i odgovara otkriću. Imajući u vidu da klinička metoda obuhvata dijagnostičke ili spoznajne operacije različitog nivoa i vrednosti. Ovakvo saznanje u biti nije različito od saznanja posredstvom suđenja. 2. 1960): 1. Po njegovoj klasifikaciji teorije saznanja osoba svrstavaju se u tri grupe: teorije intuicije. U ovom smislu značenje intuicije je blisko telepatskom. mišljenja o udelu intuitivnog procesa i kreativnosti mogu da se polari-zuju u zavisnosti od toga da li se položaj kliničke metode u celini na dimenziji eksploracija . Niti se danas tačno zna kako hipoteze nastaju. c) Stvaranje hipoteza i otkrića sa psihološkog stanovišta skoro je istovetno u različitim oblastima nauke. pokazuju da se kod pojedinaca javljaju dosledne razlike u pogledu dužih ili kraćih intuitivnih skokova. a ne mora da negira realnost uspeha i funkcionisanje talenta. Zbog toga je prihvatljiva trodelna podela teorija spoznaje osoba koju je dao Allport. Kliničar ne stvara te hipoteze po nekom opštem pravilu zaključivanja i hipoteziranja i ništa do sada nije ni učinjeno da se napisu takva pravila. što dokazuju sledeći argumenti: a) Hipoteze kojima se kliničar koristi u razmišljanju o individualnom ispitaniku nastaju često intuitivno. ekstrasenzorijalnom saznanju. Sva ta raznolika značenja mogu da se svedu na dva osnovna shvatanja intuicije (Meehl.

kliničar. Sa tog stanovišta osnovne komponente kliničkog suđenja su sledeće: a) stimulus ili podatak. Izdvajajući određene znake.). on selektivno posmatra objekat kao „znakovno izdiferenciranu celinu" (Tagiuri. c) situacione varijable i d) odgovor. a merena je njegovom tehnikom REP (Kelly. Primena teorije informacija kao modela u analizi procesa kliničkog suženja vezana je za uslov da se proučavanje vrši u zatvorenom sistemu. onda je validnost procena kognitivno jednostavnih veća od validnosti kognitivno kompleksnih. Idealni uslov je ispunjen kada se svi stimulusi bez gubitaka i greške prenesu do pravog odgovora. odnosno klasifikujući ih kao dijagnostički značajne. 1966). u stvari. koji je izveden iz kognitivne teorije ličnosti Kellvja. potencijalnih odgovora i svih potencijalnih veza između prethodna dva člana. Empirijska proučavanja kliničkog suđenja ovom metodom pokazala su da se procena fizičkih sitmulusa razlikuje od procene ličnosti kao stimulusa. 1960). b) klasifikaciju i kombinaciju podataka odnosno sud i zaključak i. koje nemaju sve istu relevantnost.indikator ili simptom. pa čak i opada kada su eksplorirani podaci ujednačeni ili komplementarni. Težište proučavanja ovom metodom je na merenju količine informacija (bit) koje se prenose od stimulusa preko procenjivača (kanala) do odgovora. Otud oni pronalaze u ličnosti ispitanika više konflikata. gde se pojave posmatraju kao diskontinuirane i kvalitativno odvojene. Dimenzionalni pristup polazi od postavke da su pojave unutar kategorije kontinuirane. Svaka posmatrana pojava se dovodi u vezu sa nekim idealnim tipom po principu najveće podudarnosti i tu se uvrštava (the best fit. Po svemu sudeći selekcija i određivanje relevantnosti zavisi od konceptualnog sistema koji kliničar usvaja. Mada je sa aspekta kognitivnih teorija proces spoznaje nezamisliv bez određenih elemenata koji imaju perceptivnu osnovu. Kategorijalno svođenje je osnova nozološke kategorizacije.). Osnovna odlika zatvorene situacije jeste stroga određenost potencijalnih stimulusa. primenjuje jedan sistem pondera koji može biti neformalan. Istovremeno oni pokazuju više uverenosti u procenjivanju kontradiktornih informacija. Pošto geštalt teorija . kompleksnosti i neujednačenosti u prezentiranim podacima (stimulusu). Polazeći od takve kognitivne šeme pretpostavlja se da se kliničar usred-sređuje u prvoj fazi na analizu relevantnih podataka ili indikatora. što bi išlo u prilog postavci da je spoznaja ljudskog ponašanja različita od spoznaje ostalih pojava. Geštalt model Geštaltističko shvatanje percepcije kao neposredno date celine može da izgleda veoma pogodan teorijski okvir kognitivnom tumačenju kliničko-impre-sionističke metode. b) procenjivač. Proces kliničkog suđenja (a ne samo kliničkog) može da se predstavi na sledeći šematski način: Stimulus (osoba) Posredujuća struktura Odgovor (procena (procenjivač) ili sud) Situacione varijabilc Bieri i saradnici (1966) izdvojili su sledeće tri varijante kliničkog suđenja. b) preferenciju određene alternative odgovora i c) odnos između stimulusa i odgovora. primenjujući kod svake drugi matematički model: a) kombinaciju stimulusa. ipak se o ekspresivnim aspektima ličnosti relativno malo piše. Objekat koji on proučava može da se spozna tek pošto se prikupe određene informacije iz čitave populacije podataka. 1955). dok su varijacije izražene intenzitetom. Presudno je proučiti i upoznati principe po kojima se ti znaci kombinuju i organizuju kao dijagnostički sud o određenoj osobi. a kada je sekvenca podataka kontradiktorna. onda je obrnuto (Bieri. Kao parametar strukture procenjivača Bieri uvodi konstrukt „kognitivna kompleksnost". Utvrđeno je da kognitivno kompleksni procenjivači imaju naklonost ka traženju protivurečnosti. c) konstrukte o ličnosti koje dati procenjivač primenjuje u dijagnostici. Kognitivno jednostavni procenjivači orijentisani su na traženje uniformnosti među podacima i negiranju zaključaka koji baziraju na postavci da su podaci u Kada su podaci koji pritiču raspoređeni u istoznačne ili komplementarne sekvence. klinički ili formalno određen i proveren (statistički). Selektivnost podrazumeva različite strategije posmatranja (Sarbin i sar. Dijagnostičar je aktivan. Razlog je to što se u savremenoj psihodi-jagnostici kao elementi suđenja više koriste podaci testova nego neposredni eleModel teorije informacija Dijagnostičkom suđenju se može prići kao posebnoj vrsti informacijskog procesa. Rezultati su nadalje pokazali da je odnos između stimulusa i odgovora kompleksan i zavisi od strukture procenjivača. Primena teorije informacije na analizu procesa kliničke procene omogućava rešenja mnogih problema. među kojima i problem kategorijalnog i dimenzionalnog svođenja. Uprkos takvoj orijentisanosti dijagnostička validnost ne raste. Dijagnostički znaci na kojima procenjivači zasnivaju svoje sudove o ličnosti imaju ili mogu imati validnost.

crta inteligencije nije u svim kombinacijama ista. konkretnosti. imamo osećanje da smo shvatili ćelu ličnost. neke su više a druge manje važne. suđenja i dispozicionih konstrukata pro-cenjivača (Sarbin. oni mogu biti „pravi doktori" nauka. a ponajviše u oblast neuropsihijatrije. u definiciji kliničke metode. Podređivanje kliničke metode nekoj praktičnoj medicinskoj nameni. nego klinički metod. Međutim. nema velikog značaja. Neprihvatljivo je svesti ličnost na prosti zbir pojedinačnih kvaliteta. kada još traje antipsihijatrijska opsada psihijatrije. namenjen tome da njihovi kontakti sa pacijentima budu u skladu sa mentalnom higijenom. ni medicinski tehničari nego psiholozi koji. jer ličnost predstavlja sistem individualnih osobina. dolazimo do uverenja da su njihovi ciljevi srodni. ni medicinske sestre. Doduše. Čim dve crte pripadaju istoj osobi one samim tim dobijaju posebno značenje. u kulturalnoj antropologiji. oni medicinske sestre i lekare. šira i apstraktnija. kao što je sledeća: „Cilj kliničke psihologije (i psihijatrije) je da pomogne ljudima koji imaju teškoće u prilagođava-nju". „medikalizacije" ličnih i društvenih problema i kada je sumnja u medicinsku suštinu niza tradicionalnih psihijatrijskih kategorija ponašanja i reakcija još prisutna. Rorschachova tehnika. Moramo imati u vidu da je uključivanjem psihologa u zdravstvenu delatnost. Apsurd je u tome što specijalisti iz medicinske psihologije nisu ni lekari. Jungov „test" asocijacija. Asch (1962) je izložio takvu teoriju spoznaje. ovi instrumenti su i namenjeni ispitivanju osobina koje su relevantne za psihijatriju. Tek kada shvatimo najvažnije komponente. Luchins i Boyle kritikovali su Aschovu teoriju formiranja impresije o ličnosti. Eksperimenti koje je radio Asch pokazali su da promena samo jednog elementa može da izmeni impresiju o celoj ličnosti. Primeri za ovo su Wechslerova skala inteligencije. na primer. ali je i dalje veoma velika. odnosno instrumentarijum. ali metod je stalan.isključuje potrebu analize elemenata koje je u vezi sa ličnošću veoma teško odrediti. S druge strane. razlika između medicine i psihologije smanjena. Ponavljajući njegove eksperimente i uvodeći nove kontrolne varijable. Aschov geštalt model je nesumnjivo veoma dopadljiv i veoma je ekonomičan. oceniti i analizirati. Asch smatra da mi uvek težimo celovitim utiscima čak i kada su podaci oskudni. Ako posmatramo međusobne relacije medicine. Stare formulacije. promenjeno i sada je i značenje termina i namena metode drugačija. psihijatrije i kliničke psihologije. tehnika i skala čiji su autori klinički psiholozi ili psihijatri. Svaka komponenta ima drugu vrednost. Same crte obrazuju dinamičku interakciju. 1966). Ličnost opažamo kao celinu. Naravno. poreklo metode u celini i tehnika. TAT. Razume se. Geštalt model izgleda malo primenljiv u proceni na osnovu mnoštva psihodijagnostičkih metoda koje se redom moraju obraditi. koju ćemo kasnije odrediti. Impresija o ličnosti je celina u kojoj se značajnije komponente menjaju zavisno od kombinacije u kojoj se nalaze. sarađuju i pojačavaju međusobno. koji inače ne postoji. naravno. To je u stvari psihologija za lekare i medicinske sestre. jer čini izlišnim analizu i suđenje kao faze procesa procene ličnosti. Međutim. MMPI. Aschov geštalt model je podesan za tumačenje procena koje nastaju na osnovu neposrednih kontakata: intervjua i opservacija. Mahover tehnika. Svaka osobina je reprezentativna za ćelu strukturu. Impresija o ličnosti ima od samog početka svoju strukturu. Bender geštalt test i drugi. Pojedini kvaliteti ličnosti opažaju se u svojoj međusobnoj uslovljenosti kao geštalt. Činjenica je da se klinički metod u praksi psihologa često izjednačava sa pri-menom određenih testova. Ovo izvorno značenje je. danas izaziva ironičan osmeh. kao što smo već objašnjavali. I All-port (1937) je kritikovao objašnjenje spoznaje ličnosti suđenjem navodeći kao dokaz da introspekcija to ne potvrđuje. još je teže konkretno i ubedljivo definisati namenu kliničke metode u okvirima psihijatrije i kliničke psihologije. Argumenti onih koji smatraju da proces kliničke procene ne može da se objasni bez analize i suđenja uverljiviji su u odnosu na baterijsku dijagnostiku. Svaka crta je deo celine. I sama psihijatrija ima poseban status u medicini i često se čuju šale o tome da psihijatri nisu „pravi doktori". ovom šalom bi još više bili pogođeni klinički psiholozi koji su se uživeli u ulogu „malih psihijatara". Namena metode Prvi i najvažniji razlog postojanja kliničkog metoda je da posluži lekaru u nalaženju najcelishodnije pomoći bolesniku. jedinstvo. a druge se sukobljavaju ili isključuju. neki smatraju da eksperimentalni dokazi zahtevaju formiranje takve teorije koja bi pružila objašnjenje spoznaje ličnosti u terminima znaka ili podataka. na primer. Danas. Za procenu ličnosti na takvoj osnovi prihvatljivije je objašnjenje koje uključuje i proces suđenja. i kojima godi da ih pacijenti oslovljavaju sa „doktore". Ti isti instrumenti se koriste u svim oblastima primenjene psihologije. 1960. bar u oblasti psihologije. ali da se veoma razlikuju u pogledu opipljivosti. Neke se upotpunjuju. ona se uzima kao dokaz mogućnosti neposrednog shvatanja ličnosti kao celine. Da li je to sad dokaz daje klinički metod u stvari „psihijatrijski metod" ili „medicinski metod"? Naravno da nije. instrumentarijum i tehnologija su prolazne stvari. a izolovane crte ličnosti su apstrakcija. a ponekad se koriste i za izvođenje eksperimenata. koriste se i van psihologije i psihijatrije. Bieri i saradnici. Tako. Konačno. potpuno . u svom dijagnostičkom radu ne koriste „metod medicinske psihologije".

opštu klasu. eksplicitno. Rezultati kontrolnih ispitivanja nisu potvrdili da procenjivači stvaraju impresije o ličnosti. kliničko ispitivanje je povezano sa statističkom teorijom. Njegov pristup predstavlja pokušaj sinteze logičkog obrasca silogizma („Barbara") i teorije verovatnoće. većina. Pre svega ne možemo više zamenjivati analogije i činjenice. Dok se sa kliničkog i perso-naloškog stanovišta uvek podvlači izuzetnost. Dok jedni insistiraju na specifičnosti. Tačnost ili netačnost svakog kliničkog zaključivanja ima svoju verovatnoću javljanja. po mišljenju Sarbina. izražava i izvesno kvantitativno određenje: „Ljudi su. Ukoliko je konkretna pojava odnosno ceo uzorak podataka tačnije klasifikovan. dotle se sa statističkog stanovišta podvlači ono što je u pojedinačnom opšte (nomotetički stav). Nužnost klasifikacije pojedinačnog posmatranja. postoje i razlike. složeni registrovani podaci se tretiraju kao uzorak obeležja.. probabilističko. Svaki sud. Pored ove sličnosti između jednog i drugog suda. Silogističko-probabilistički model Sarbin (1960) je formulisao svoju teoriju kliničkog suđenja oslanjajući se na Brunsvikov probabilistički funkcionalizam. Ova činjenica predstavlja most koji povezuje klinički i statistički sud. pravila i pretpostavke. Nijedno kliničko ispitivanje nije totalno. To se odnosi i na metod u celini i na njen tehnološki dodatak. Izvori sistema postulata. mišljenja nekog autoriteta. Po njemu se proces kliničkog suđenja odvija po sledećoj sekvenci. b) premisu minor. neka teorija ličnosti." (neki. uverenja. Naime. Silogizam kao model. 4. bilo daje sadržaj toga neki događaj. Pojedinačni podatak koji čini sadržaj premise minor nastaje iz posmatranja ili testiranja neke osobe. aksioma. Proces klasifikacije pojedinačnog. utoliko je verovatnoća tačnosti dijagnoze veća. analogije koje kliničar koristi kao modele. odnosno suđenje. Prema tome. Pojedinačno ima značenja samo u toj meri ukoliko se može na neki način klasifikovati (Read). Povezanost kliničkog i statističkog suđenja.je neopravdano. Sadržaj sistema postulata. Usled toga je zaključivanje posredstvom uzoraka po nuždi statističko. generalizacija sopstvenih iskustava. raspoređivanja pojedinačnog u neku zajedničku. b) Uključivanje uočene pojave u neku kategoriju koja ima svojstvo kognitivne dimenzije. U statističkom sudu kvantitativna odrednica je jasno određena. Umesto odrednice „neki" stoji 14% ili umesto „većina" stoji 80%. nikada se ne sakupe svi podaci već samo jedan deo ili uzorak. Sistem postulata može da se formira na više načina. a) Percepcija nekog objekta odnosno fiziološki prijem draži. koja se izvodi iz neke teorije. d) Povezivanjem klase u koju je sortirana opažena pojava sa jednim sistemom kategorija izvodi se zaključak o posmatranoj pojavi. Kao i svaki sud tako i dijagnosticiranje mora da ima sledeća dva osnovna elementa: a) premisu major. Značenje pojedinačnog. na dijagnostičke instrumente. Jedna od osnovnih razlika između statističkog i kliničkog pristupa izražena je u tretiranju pojedinačnog. „semantički prostor" (Osgood). reakcija ili ličnost. Sa formalno logičkog stanovišta dijagnoza predstavlja zaključivanje. uopštenog iskustva ili je rezultat lične teorije određenog kliničara. 2. eksplicitan i dokazano 15 kvaliteta crta „toplo" i „hladno". drugi insistiraju na opštem aspektu. Najčešći izvori sistema postulata. Dijagnostička aktivnost kliničara može se prikazati sintezom silogističke forme zaključivanja i postavki teorije verovatnoće. Kliničar može da usvoji neki već postojeći sistem teorijskih postavki ili može da kreira sam takav sistem. c) Procenjuje se verovatnoća javljanja date pojave u odnosu na prethodne slučajeve iz iste klase. Uočena karakteristika se nadalje tretira kao pojedinačni slučaj neke klase pojava. „nomološka mreža" (Cronbach i Meehl). Osnovni stav. Poznato je da između dijagnoze u psihijatriji i kliničkoj psihologiji i izabranog tretmana ne postoji jasan. Sa logičkog stanovišta sistem postulata obuhvata sisteme kategorija. specifičnost i neponovljivost pojedinačnog (idiografski stav). „hipotetički svet" (Cantril). Sistem postulata je osnovni okvir iz kojeg kliničar izvodi glavnu premisu suda. koja je komplement premise major i predstavlja zapažanje nekog zbivanja ili pojedinačnog slučaja. grupisanje crta ličnosti koju sprovode procenjivači pokazuje tendenciju da se orijentiše prema ovim osobinama a ne prema centralnim osobinama.. 3. obično). S obzirom na to da je objekt kliničkog ispitivanja multidimenzionalan. Klasifikacija pojedinačnog posmatranja podataka ili osobina ličnosti . U psihološkim istraživanjima umesto logičkog termina „sistem postulata" upotrebljavaju se drugi izrazi sa sličnim značenjem: „kognitivna mapa" (Tolman). Sarbin kao i većina statistički orijentisanih kliničara insistira na opštem aspektu i podvlači nužnost klasifikacije. su sledeći: 1.

To je opšta osobina psihološke i socijalne taksonomije. B. Procenjivač može da bude tačno upoznat sa interkorelacijama između tih kategorija. c) REP metodom koja je namenjena proučavanju konstrukta uloge (Kelly) i d) metodom Q sortiranja (Stephenson). Premisa major a) Većinu shizofrenih bolesnika karakteriše A. b) regresionom jednačinom. Klinička dijagnostička procena zahteva da istu pojavu. „implicitna teorija ličnosti" po Cronbachu. Forma kliničkog suđenja odgovara silogizmu. Pri tome svaka parcijalna kategorizacija ima svoj red verovatnoće. a zamišljeni su kao tačke ili oblasti u jednom multidimenzionalnom prostoru čije dimenzije odgovaraju karakteristikama objekta. Pouzdanost i stepen kategorizacije. pa je usled toga i klasifikacija samo verovatno tačna ili netačna. Na osnovu tih uzoraka podataka vrši se kategorizacija slučaja. B. Međutim. b) semantičkim diferencijalom (Osgood i Luria). Razlike u stepenima verovatnoće javljanja neke pojave ili posmatrane osobine ličnosti obeležavaju se nekim sistemom pondera. D. Psihološke i socijalne kategorije određene su atributima koji nemaju strogo fiksiran značaj. Logičke forme kliničke klasifikacije i suđenja. Drugim recima. B. Karakter kliničke kategorizacije. Modul je „bazična jedinica" spoznaje. Moduli su kognitivni reprezentanti objekata iz ekologije. kombinuju. Zaključak. C. Spoznaja ličnosti se odvija kao proces interakcije osobina posmatranih objekata ili ličnosti i kognitivnog sistema posmatrača. Tako na primer . C. tu podrazumevamo da ista osoba istovremeno pripada i nekim drugim kategorijama. „modularna organizacija" po Sarbinu. klasifikacija psiholoških i socijalnih pojava odvija se po zakonima verovatnoće. Sarbin.. Organizacija sistema postulata. Usled nemogućnosti da se slučajevi uvrste samo u jednu kategoriju zaključivanje se kompllkuje. Modul treba da predstavlja zamenu za „nepodesne" termine kao što su slike.otac" sa nekom verovatnoćom pripada istovremeno i kategorijama „muškarac". Socijalne i psihološke pojave su najčešće podataka ali gotovo nikad ne sakupimo sve podatke.predstavlja proces čiji rezultat nije apsolutan već relativan i u nekoj određenoj meri verovatan. predstavlja sud o najboljoj podudarnosti ili uklopljenosti (. Kada kliničar izvrši psihodijagnostičko ispitivanje bolesnika. Kod kompleksnih socijalnih i psiholoških pojava kategorizacija se izvodi parcijalno i sukcesivno.. teorija i izvefikuju. odnosno dolazi do proširivanja silogizma uključivanjem većeg broja premisa minor. među njima takođe postoji određen stepen povezanosti. kliničar ipak koristi ovakav sistem kategorija i ponaša se kao da je upoznat..the bestfit"). Taft i Bailey postavljaju pitanje kako se pojave iskustva reflektuju na mišljenje. U procesu kliničkog suđenja zbog neodređenosti i . ako i nije upoznat sa tim odnosom. Kada nekog kategorišemo kao .oca". Između ovih kategorija postoji u određenoj sredini izvestan odnos i povezanost.: „Da li je ovo shizofrenija ili je u pitanju shizoidna ličnost bez psihoze?" U logičnoj formi taj problem može se prikazati na sledeći način. b) Većinu shizoidnih ličnosti karakteriše A. ponderiraju i dovode u vezu sa određenim postulatima i teorijama ponašanja. Za obuhvatno ispitivanje čitave modularne organizacije preporučuje se faktorska analiza. Kliničko suđenje podrazumeva multiplo sortiranje. Sličan je slučaj i sa nekim drugim kategorijama koje ulaze u repertoar kliničkog suđenja. Efekat te kategorizacije je u nekoj meri tačan. U svakom slučaju ovakva organizacija kategorija. Objedinjavanje serija parcijalnih kategorizacija može da se izvrši na dva načina: a) tabelom frekvencije događaja. Kada su u pitanju osobine ličnosti. utiče na dijagnostičko proce-njivanje. Unutrašnja reprezentacija i pojava data je posredstvom konstrukta koji oni nazivaju „modul". Ona pojava koja ima veću verovatnoću ili veći značaj za kategorizaciju ima veću pondersku vrednost. ideje ili šeme. Premisa minor Vrši se sortiranje odnosno klasifikacija pojedinačnih podataka i posmatranja u kategoriji A. on tada postavlja diferencijalno-dijagnostički problem. reakciju ili ličnost razvrstamo simultano u više različitih kategorija. Kognitivni sistem kliničara može se prikazati kao sistem iskustva. Logički obrazac kliničkog suđenja. Moduli su dostupni empirijskom proučavanju posredstvom sledećih metoda: a) metodom analize sličnosti između crta (Tolman). u stvari. npr. Zaključak Upoređivanjem kategorija posmatranog ponašanja (premise minor) sa odgovarajućim sindromima (postulati premise major) dolazimo do zaključka kome je postulatu premisa minor bliža. „muž" i „odrastao čovek". Pripadanje nekog podatka ili objekta kategorijama uvek je probabilistički određeno. Unutar „kognitivnog prostora" moduli se nalaze u interakciji i povezanosti i zajedno čine modularni sistem pojedinačnog procen-jivača. D.

. Edip i slično. 2. odnosno posmatranja.složenosti pojava sortiranje ili klasifikacija pojedinačnog posmatranja ili podataka predstavlja jedan od ključnih problema. To je uverenje o „uni-formisanosti prirode". 5. 1960). Povezivanje nekog podatka o ličnosti sa modularnim sistemom kliničari vrše i analogijom u odnosu na neke protivtipove: Don Žuan.glava) i b) izvlačenje iz bubnja. Koristeći takve postavke kao da su dokazane. značilo da između prošlosti i budućnosti nema kvalitativne razlike..B". Neprekidno pušenje je povezano sa oralnim erotizmom. za „kontekst konfirma-cije".. NN ima osobine X/10 X/10 se najčešće javlja kod grupa „A" i . Takve analogije mogu da budu i tačne ali je povezanost fiktivna sve dok se na neki drugi način to ne dokaže. njihova primena u istraživanju kliničkog suđenja nailazi na teškoće. Takav način zaključivanja. Zbog tih teškoća sortiranje se izvodi na više načina. Probabilistički pristup je podesan za istraživanje i proveravanje hipoteza uopšte. Taft i Bailey uviđaju nategnutost ove postavke. Kritika probabilističke teorije kliničkog suđenja Meehl je smatrao da probabilistička teorija ima samo ograničenu primen-Ijivost u proučavanju kliničke metode integracije podataka. kliničar izvodi zaključke i o osobinama koje faktički nije imao prilike da opservira. Iz takvog iskustva na primer znamo daje pojava X povezana sa još tri pojave i to sa: . ili se upušta u dalekosežne generalizacije. u stvari ukazuje na to da se procenjivač koristio jednom „internaliziranom tabelom frekvencije u svojoj glavi" (Sarbin). Zajednička odlika oba ova modela jeste ta da imaju ograničeni broj mogućnosti i usled toga ograničavaju i izbor. Bailey. „ C" u 25% slučajeva. u stvari. Osnovne karakteristike probabilističkog modela. pogotovu u . Sarbin navodi sledeći primer: NN neprekidno puši.A" NN nema karakteristiku Y NN nije slučaj iz grupe . 1955). Pošto je jedan od uslova za primenu ovih modela ograničenost broja kategorija ili odgovora koji se mogu birati. Ljudsko ponašanje ne može da ova oblast zahteva otvorenu mogućnost.A" u 75% slučajeva. Pošto se ovako zaključivanje defacto svodi na zaključivanje po verovatnoći. To bi. Substitucijom. alternativnih kategorija u koje posmatranu psihološku pojavu može da rasporedi. Redukcijom. 3. Bez obzira na poreklo te „subjektivne korelacijske matrice". Shvatanje o tome koje su crte u međusobnoj vezi predstavlja sadržaj „implicitne teorije ličnosti" svakog pojedinog pro-cenjivača. Razrešavanje diferencijalnog dijagnostičkog problema predstavlja primer redukcije kao fonne logičke operacije. koji je dosta čest među kliničarima. Induktivno. Taj princip pretpostavlja „identičnost između prošlih i budućih događaja". Povezanost među „modulima" može da se uspostavi i preko nedokazanih. Kada se klasifikacija vrši na ovaj način lako dolazi do „semantičke generalizacije" ili jedne vrste halo efekta. Prvobitna široka lista mogućih kategorija kroz diskusiju parova mogućnosti postepeno se redukuje. Dva najpoznatija probabi-listička modela jesu: a) bacanje novčića (pismo .B" u 50% slučajeva. kliničar ima u vidu jedan niz alternativnih mogućnosti.. Sarbin. Dijagnostičke procene se daju na način koji odgovara redukciji. prolaze od postavke da su neke osobine ličnosti u visokoj interko-relaciji (Asch. Takva vrsta povezivanja može se ilusModul l U našem dobu neuroze su u porastu Modul II U našem dobu sve se odvija brže nego ranije Neuroze su posledica brzine i promena.B" Y je bitna karakteristika grupe . Povezanost se postavlja kao tretiranje ili verovatnoća koja može biti različitog stepena.A" = NN je slučaj iz grupe . Imajući podatak samo o pojavi X mi izvodimo zaključke i o nekim drugim pojavama na osnovu toga što je takva povezanost više puta utvrđena po iskustvu. ono se može svesti na statističko zaključivanje (Sarbin. Analogijom. Međutim nepodesnost probabilističkog modela koja izvire iz njegove zatvorenosti i nemogućnosti da prihvati novinu čine ga neprihvatljivim.. pa je na osnovu toga i moguće predviđanje i unapred i „unazad". Ova se teorija bazira najednom uverenju koje se ne može dokazati. ona utiče na klasifikaciju pojava i na kliničko suđenje.. Konstrukcijom. sukcesivno i stupnjevito. primena tih modela moguća je samo u istraživanju određenih problema a ne kliničkog mišljenja u celini. = NN je oralno fiksirana ličnost. Kliničko iskustvo procenjivača je u suštini identično sa takvom tabelom pojave određenih zbivanja. 1. U procesu procenjivanja osobina ličnosti kliničari. odnosno. Taft. Polazeći od jedne izuzetno značajne crte (kojoj kliničar pridaje najveći dijagnostički ponder) sve se ostale crte posmatraju pristrasno odnosno uklopljeno satom crtom. Oralni erotizam je odlika oralne fiksacije. kao i svi drugi. 4.. konstruisanih veza koje mogu imati veliku uverljivost ali su često neubedljivo dokazane. Kada je pred takvim problemom.

Ovakav distancirani odnos treba da omogući spontanost emocionalnih reakcija. implicitno postuliraju da je proces spoznaje jed-nosmeran kao i to da je repertoar obe strane već prethodno unapred određen. Murrav smatra da se mogu procenjivači osposobiti za to da kontrolišu projekciju i da to ne može biti principijelni razlog da se procena svede isključivo na kognitivne procese. ali uopšte ne objašnjava ono što smo istakli kao osnovni problem. kada se prema nekoj situaciji postavljamo onako kako bismo se mi u njoj osećali ili postupali. Spoznaja ljudi kao objekata moguća je samo u socijalnoj interakciji. Freud je empatiju smatrao derivacijom mehanizma identifikacije. Oni koji se tako ponašaju i prepuštaju strogo racionalnim oblicima spoznaje. interak-cioni izvor hipoteza." i b) projektivnu. koja uVek uključuje i određene emocionalne procese. Takođe. To je po Sarbinu projektivna empatija. manje ili više. Recipatija označava doživljaje procenjivača koji se javljaju u toku spoznajne komunikacije sa objektom. taj model objašnjava samo jedan deo eksplorativne faze u radu. Kritička empatija predstavlja svesno prepuštanje procenjivača procesu empatičke identifikacije. Projekcija je nesvesna i zbog toga se teško kontroliše. Empatija predstavlja delimično nesvestan emocionalni proces identifikacije situaciju. Ovakva slika ujedno odgovara radikalnoj podeli na dijagnostiku i terapiju.. prema ispitaniku i prema samom sebi. Što se pak tiče modela silogizma. U dijagnostičkoj situaciji procenjivač ima različita osećanja koja možemo shvatiti kao nesvesne emocionalne reakcije izazvane držanjem ispitanika. umesto da se emocionalni procesi isključe kao štetni po validnost kliničke procene. To je po Sarbinu imitativna empatija. u skladu sa onim što je u njemu „unutra". N. Sarbin smatra da treba razlikovati dve vrste empatije: a) imitativnu. dok posmatraniku ne ostaje drugo nego da sebe. Netacno je mišljenje. naprotiv. Posmatrač zamišlja sebe da to isto čini i na osnovu toga interpretira motive akcije. koji se povode za svojim osećanjima i utiscima. Dakle.snima". Prema tome. pri čemu se istovremeno javlja i distancirano kritički odnos prema oba objekta u interakciji. Projekcija dovodi do izvesnog gubitka granice između projektora i njegovog objekta percepcije i sledstveno do iskrivljavanja realnosti. svojih pristalica. u najboljem slučaju. naročito među kliničarima. empatija. Empatička spoznaja ličnosti Shvatanje da se ličnost druge osobe može bolje razumeti osećanjem nego racionalno veoma je staro i još uvek ima. i posmatranik je analiziran kao Ja i . slabiji su procenjivači od umetnika. recipatija i kritička empatija. ništa ne dokazuje da se klinički proces suđenja zaista odvija u takvoj formi. kako. Sarbin ističe da se zatvorenost kao osnovni nedostatak probabilističkih modela ipak može prevazići ukoliko se pribegne aposteriornom uzimanju uzorka umesto da se modeli koriste za predikciju. posmatraču ostaje samo da . Već i zbog toga on ima praktični značaj za psihodijagnostičara. Osnovni oblici emocionalnih procesa koji učestvuju u spoznaji jesu: projekcija. Murrav (1938) je dao empatiji veliki značaj u okviru svoje personološke teorije. dok je u stvarnosti iedno i prostog razloga što je pozicija posmatrača analizirana iz tačke njegovog Ja ili njegovog nesvesnog. kao na primer naučnici. na koji način dolazi do integracije svih podataka koji su sakupljeni o slučaju. dakle da saznaje. To što se dešava između njih je ili program ispitivanja ili irelevantno neka vrsta „situacione specifičnosti". dok je u realnosti svaka od tih pozicija istovremeno dvostruka. Druga strana nije bitno menjala sliku jer. Takav način „potpune spoznaje" može se postići samo sa kliničarima koji su preko psihoterapije osposobljeni da kontrolišu projekciju i druge nesvesne mehanizme.. ali i kontrolu projekcije..odnosu na pojave psihološkog reda. oni ističu da za sada nema boljih postavki koje bi omogućile operacionalizaciju u psihološkim istraživanjima. Uzimanjem određenih uzoraka kliničar je u mogućnosti da proučava zakonitosti pojava koje su se odigrale i da na osnovu toga određuje svoja buduća očekivanja. Kritička empatija je u neku ruku ključni pojam u Murravevom modelu empatičke spoznaje. međutim. ove teorije.". teorije empatije i teorije intuicije. Empatija se može odnositi na oblik ponašanja posmatranika. mogu da doprinesu boljem shvatanju ličnosti osobe koja se posmatra. Ti doživljaji takođe ne moraju biti smetnja već. „ja bih na njegovom mestu. To što ometa validnu procenu ličnosti nisu emocije već neumešnost da se one pravilno iskoriste. INTERAKCIONE TEORIJE SPOZNAJE Klasične teorije spoznaje osoba polaze od postavke koja radikalno deli pos-matrača od posmatranog. oni se koriste kao važan indikator vrlo značajnih aspekata ličnosti posmatranika. da se emocionalni procesi moraju isključiti iz dijagnostičke spoznaje. „šta bih uradio da sam na mestu N. pokaže ili prikrije. dinamičkim aspektima ličnosti ili specifičnim problemima. Međutim. Allport (1937) je podelio teorije spoznaje na tri grupe: kognitivne teorije. Empatički model može da objasni izvesne oblike spoznaje i da posluži kao izvor hipoteza o emocionalnim. Pored toga. piše Murrav. Po njegovom shvatanju identifikacija imitacijom vodi do empatije ili uživljavanja. Projekcija se aktivira sa procesom identifikacije i javlja se uporedo sa einpatijom.

Dijagnostičar kroz svoju ulogu ostvaruje niz konstruktivnih zadataka koji treba da pomognu psihijatru da tačnije odredi dijagnozu pacijenta. Isto tako i uloga u koju se dijagnostičar uživljava i po kojoj se ponaša manje je statična nego što na prvi pogled izgleda. ako ispitanik ne ispuni očekivanja kliničara? Naravno. To naravno ne znači da po rezultatima mora da prevaziđe svaku spoznaju osoba u bilo kom odnosu. već je to Ja i Ti susret. Na primer. a maskira interpersonalni kontakt u kome se ova tehnologija sprovodi. Naravno. Psihoanalitički gledano. Postoji jedan diskretan niz varijacija u „tumačenju" preuzete uloge dijagnostičara koje će zavisiti od ličnosti. Sve ove operacije spadaju u „ego aparat" i sledstveno tome zavisiće od toga koliko je ego kliničara opterećen anksioznošću i kojim se mehanizmima od nje brani. integralna interpretacija ličnosti ispitanika. demonstracije i igranja igre. Ovakav opis podvlači instrumente i program obrade. da bismo shvatili razloge stepena efikasnosti kliničke metode u praksi. parcijalna evaluacija i. Ispitujući sa određenim zahtevima dijagnostičar samo sprovodi jedan program koji je unapred i jednoobrazno određen za testovnu situaciju. uglavnom indirektno. U središtu kliničke metode je primena baterije testova. Ovakvo ponašanje. Instrumentarijumom prikupljeni podaci o ličnosti ispitanika vrede onoliko koliko je kliničar u stanju da ih proceni. psihodijagnostičar može da bude prihvaćen ambivalentno i sa spregom prihvatanja i odbacivanja. mada za konkretnog dijagnostičara sasvim karakteristični odbrambeni aranžmani. ego kliničara. Šta će se desiti. Pre svega profesionalni status psihodijagnostičara je takav da može pojačati individualno osećanje izolovanosti i nesigurnosti. Ponašanje jedne i druge strane u test-situaciji odvija se i menja interaktivno. instrumentima. kliničar može preduzeti niz manevara koji utiču na ispitanika.nesvesno. psihoterapeutu da brže sagleda probleme i usmeri svoju aktivnost na to i najzad da pomogne i samom pacijentu. Iz ovakvih interakcija mogu se dalje razvijati sasvim neočekivani. Neposredni. uglavnom imaginarno. pospan ili netolerantan. Filozofska osnova više nije u radikalnoj podeli na subjekte i objekte. Ispitanik je u poziciji trostruke isprovociranosti. Pošto je istovremeno i podcenjen. dijagnostičar istupa sa nerealno visokim zahtevima. ljudi imaju primat. svaka varijacija u tumačenju uloge ima svoju posebnu unutrašnju i interaktivnu psihodinamičku vrednost. Interpersonalnu dinamiku testovne situacije Schafer (1954) je analizirao sa ego psihološkog stanovišta. Dijagnostičar zahteva od ispitanika da daje odgovore u potrebnoj količini i zadovoljavajućeg kvaliteta. najzad. po pravilu. pred kojima se ispitanik počinje osećati isto tako bespomoćan kao i njegov dijagnostičar prema „velikom ocu" i rivalu psihijatru. smatra Schafer. prošlo je veoma mnogo vremena dok se nije našao neko ko bi dao jednu smisaonu psihoanalitičku interpretaciju situacije kliničkog testiranja. kao „pomoćna profesija". u tom odnosu ima puno rivalizovanja. Međutim. zatim obrada. daje pravo ispitanika da pruži koliko može i šta može. na svesnom planu svaki će dijagnostičar reći daje to u redu. kao nosilac superiorne dijagnostičke tehnologije. Psihoanalitička interpretacija kliničara Klinička metoda studije slučaja je po metodičnosti. Prikazaćemo tri interpretacije interaktivne spoznaje osoba: psihoanalitičku. tehnika i skala (TTS) na individualni slučaj. Prelomni trenutak nastao je uvođenjem koncepta dijade i interakcije Ja i Ti u smislu ljudskog susreta. Kontekst individualne analize zamenjen je kontekstom interpersonalne analize. Interakcija više nije mogla da se ignoriše već je naprotiv postala primarna. živi ljudi koji stoje na dva kraja ove eksplorativne mašinerije prikazuju se kao isprogramirane siluete. transakcionu i fenomenološku. obuhvatnosti i intenzitetu za sada najpotpuniji naučni pristup spoznaji ličnosti. On zbog toga može da postane napet. profesionalnom ulogom dijag-nostičara i nesvesnom dinamikom. pravilno klasifikuje i evaluira. na samu situaciju testiranja i na rezultate. treba da znamo daje pozicija kliničara u instituciji psihijatrijskog tipa kompleksna. Pod pritiskom osećanja inferiornosti dijagnostičar može da nastupi sa demonstracijom svoje moći ili u prikrivenom vidu demonstracijom zahteva prema ispitaniku. U ovakvoj perspektiv u jednoj inscenaciji koja je nametnuta. izaziva napetost. Već na tom nivou mogu da se ispolje interaktivne sekvence sa različitim psihodinamičkim implikacijama. Da bi razrešio ovakvu konfliktnu i anksiozno izazivajuću situaciju. Schafer najpre analizira ponašanje kliničara sa stanovišta ego odbrambenih i ego potkrepljujućih manevara. Dijagnostičar zahteva od ispitanika iskaze koji se mogu doslovno zapisati. Međutim. izveštačenu suzdržanost i lažnu ljubaznost kliničara. uglavnom nesvesno. Od strane psihijatara. koji su vodeća profesija u zdravstvenoj instituciji. Prema tome. Neki ispitanici o tome ne vode računa i opiru se korektivnim intervencijama. i precenjen. Pa ipak. Ukratko. kliničar se povlači iz prethodne pozicije ambicioznog perfekcionizma koji bi ga profesionalno afirmisao u poziciju laissez-fair stava koji ga štiti od nove frustracije i opasnosti da se obruka jer je pokazao agresivnost. u kliničkoj stvarnosti redosled je suprotan. pa je sam susret postao „objekat". ceo taj niz konstruktivnih zadataka realizuje čovek koji je ipak samo običan smrtnik. a „mašinerija" je sekundarna. pita Schafer. ne ispunjavanja tih zahteva implicitno ugrožavaju. koji se plaši da bude energičan smatrajući to za agresivnost (koja je za njegovu ulogu tabu). Međutim. . pošto je usled „nekooperativnog" ponašanja ispitanika u odnosu na „pravilne zahteve testiranja" bio frustriran i ljut.

blagonaklono osmehnut i opremljen mnoštvom testova dijagnostičar poziva pacijenta na svojevrstan striptiz. fantazije i konflikte u ličnosti dijagnostičara. ali i da zapitkuje gde ovaj i ne očekuje. Provokacije dominantne uloge nisu jednake za sve. Međutim. takođe može da isprovocira nesvesne potrebe. sledstveno tome i osećanje krivice. da se pretvori u personifikaciju znanja i dalekovidosti. Neki kliničari se upliću u taj tok sankcionisanog voajerizma insertima fantazije i manevrima isforsirane objektivnosti ili Ijubopitljivosti koja je neopravdana. s druge strane je uzdignut. Samim tim što pacijenti dolaze kod psihodijagnostičara po uputu lekara ili psihoterapeuta. odnosno težnja da se umanji vrednost psihodijagnostike i sop-stvenog doprinosa. distancirano. Uprkos drugorazrednoj ulozi koju psihodijagnostičar većinom ima u okviru zdravstvene ustanove. ali za neke mogu biti izvor sistematskih grešaka u primeni metode i ocenjivanju ljudi. On mora da prihvati slučaj takav kakav jeste. Po prirodi posla on treba da sasluša klijenta. Dijagnostičar se prema pacijentu postavlja kroz svoju ulogu ali u nju prodiru i iracionalne težnje koje su potkrepljene baš onom funkcijom koju kliničar ima u datoj poziciji prema pacijentu.teško. ništa ne kazuje samom klijentu. U ekstremnom slučaju baš takav kliničar. Dijagnostičar je moćna figura dijagnostičke dijade. on se u svom kabinetu oseća i prema pacijentu postavlja kao viša instanca. na tok i obim prikupljanja podataka ili nekada i na tok zaključivanja. a uplitanje nesvesnog uticaće na impresiju o ispitaniku. Taj posao zahteva požrtvovanost i spremnost da se i najtežem slučaju pomogne. Ta se uključenost nekad ispoljava u spremnosti dijag-nostičara da „sve primeti" ili još gore. u načelu. Ako su te potrebe praćene osećanjem krivice. 103 Obučen u beli mantil. s jedne strane. U toj igri 104 najvažnije je to. primećuje Schafer. da sve interpretira. taj je odnos pun izazova za nesvesnog dijagnostičara. Kod njih se može javiti obrtanje. njegovo razotkrivanje. terapeutu direktno a pacijentu indirektno. Nju podržava on sam. terapeut. diskretno preodevena u demokratsku odoru. sa svojim instru-mentarijumom i dugom eksploracijom . registruje. U svakom slučaju. Bez sumnje je psihodijagnostičar stručnjak koji pomaže. Ljubaznost i demonstracija tolerantnosti ili topline samo su instrumenti koji treba da potkrepe otvaranje pacijenta. fantazija i distorzija realnosti i ponašanja. iznalazi ali. Čak i kada je izazvan afektivnim . proročanski i svetački aspekt. čemu onda duga eksploracija osobe koja je već „dala istorijat bolesti" i koja se dugo leci. kada analiziramo interakciju dijagnostičara sa pacijentom. Ova autokratska pozicija. autokratski. fantazijom ili osećanjem krivice kada iznenada uvidi šta se dešava. ali to su izuzeci. ističe Schafer. Sa tim treba računati. koga konsultuju i koji je u bitnim i stručnim stvarima superioran. Ovakva slika dijagnostičara nije samo njegova fantazija nego je kolektivna iluzija. ali to ne znači da se on ne uključuje i lično svojim nesvesnim željama. ova će mu pozicija psiho-dijagnostičara omogućiti indirektnu satisfakciju ali možda i preterivanja. Iracionalni uticaji mogu dobiti veće razmere zavisno od toga šta će pacijent izazvati ili potkrepiti u ponašanju dijagnostičara. odvojen pisaćim stolom. ali psihodijagnostičar. Nekad se to izražava jasno. Važno je da ima onih koji u ulozi dijagnostičara i opisanih okolnosti bivaju isprovocirani uključujući se. ta toplina i taj osmeh samo prividno daju nešto klijentu.dijagnostičar nije bez iracionalnih impulsa. on je osoba koja raspolaže najmoćnijom tehnikom za detekciju ljudskih slabosti. a nekad indirektno. Svi mogu da budu obmanuti. na primer nalazi koje daje neupotrebljivi su. onda tester može da postane popustljiv i da time oslabi vrednost dijagnostičkog poduhvata. Čak i u ovim slučajevima vlast ne prelazi na njih. Dok se. da ga ljudski podrži i pažljivo ispita. Pokušaji pacijenta da uzme kontrolu u svoje ruke ili da suviše bukvalno shvati interpretaciju kliničara daje u ovoj situaciji „slobodan sve da kaže" ipak se slamaju na rampama pravila koje kliničar spušta i podiže. Nekada klijent uspeva da isprovocira dijagnostičara. Dijagnostičar samo posmatra. U stvari. čak i da ga teroriše neko vreme. Ima i takvih koji usled loše kombinacije profesionalne inferiornosti i latentne ommpotencije podležu provokaciji ali imaju nekog uvida u to i. oni ostaju buntovnici koje će kliničar ipak „srediti" svojim interpretacijama i predlozima. Ako to ne bi bilo tačno. drži podalje od moći i pomalo pod-cenjen. čak mistifikovan kao daje „vidovnjak". Schafer razlikuje četiri konstante preko kojih se nesvesno upliće u ulogu dijagnostičara: voajerski. Ako ima potrebu za dominacijom i manipulacijom. Oni dijagnostičari koji imaju distancu prema sebi i svojoj ulozi obično odolevaju provokaciji. otvoreno. Kliničar naravno to sve čini profesionalno. što se psiholog u nju uključuje svojim nesve-snim željama i fantazijama. a tu sliku konačno prihvata i sam pacijent. prema potrebi. jer on je taj koji treba da pruži. on je taj koji kontroliše situaciju. U ovome i leži jedan od razloga ambivalentnog odnosa psihijatara prema njemu. a da toga nije svestan i potiskuje je. koji ima osećanje krivice zbog jakih potreba za dominacijom koju delom prepoznaje u svojoj ulozi. njegove jače braće u kolektivu. nisu svi dijagnostičari jednako podložni da upadnu u ovakvu megalomansku igru i postanu karikature svojih fantazija ommpotencije. dopušta da mu kontrola izmakne i da ga slučajevi „muče".

on će na „šamar" reagovati „podmetanjem drugog obraza". Međutim. empatije i suđenja. koju terapeut visoko ceni i koja se služi najsavremenijim naučnim postupcima. na „kaloričnost" njegove topline i korektnost držanja. Ni taj uvid ga ne . kada je napadan ili osporen. zauzimajući pozicije sveca. Takvo doživljavanje relacije može navesti ispitanika da se bori za „ljubav" ispitivača putem prenaglašeno pozitivnog ponašanja. zatvoren. koja se dešava u terapiji ili pri konfrontacijama sa onim koji ga dobro znaju ali čije interpretacije bar može diskvalifikovati kao pristrasne i nestručne.loše. treće ili četvrte vrste.svest o sebi.ispadom. naravno. Na primer. Jedino što mu preostaje jeste da pruža izvestan otpor uspehu eksploracije. bez obzira na to što je uveren da je ono što čini i govori ispitivač dobro. nada se ali i strahuje da će mu se sručiti na glavu najteži teret i njegov najintimniji neprijatelj . S druge strane. Ove konstante po kojima varira ponašanje psihologa u ulozi psihodijagno-stičara ne treba shvatiti kao jake i neizbežne determinacije. Ipak. ali istovremeno ovaj „objekat" treba da ispolji sve svoje ljudske kvalitete. Koju odbranu može bespomoćni ispitanik da suprotstavi otkriću do kojeg može doći u situaciji testiranja koje obavlja nepristrasna osoba. dolaskom na testiranje ne može izbeći demaskiranje. Zbog toga je za razumevanje njega kao dijagnostičkog instrumenta bilo bitno razumeti i situaciju i ego-dinamiku. stoje za mnoge još opasnije. čovek koji je usled skleroze počeo da gubi sposobnosti. ispolji ili kaže što ne bi hteo ili ne bi sebi hteo da dozvoli. Niz predradnji. Ta situacija je bliska preranom razotkrivanju. svi su oni izloženi pritiscima i provokacijama koje se u dijagnostičkoj interakciji na određen način strukturi su. zbog toga što je moć u ispitivaču. kaže Schafer. O ispitaniku se u psi105 ^ . Psihoanalitička interpretacija pozicije ispitanika Ispitanik je ono zagonetno biće koje treba da se dolaskom na psihološko ispitivanje transformiše u objekat da bi dijagnostički eksperiment mogao da se odvija lege artis. On će to postići ako se uživi u ulogu ispitanika. „pročitan" od strane veoma moćnog voajera. fantazijama i konfliktima. jer želi (intaktni ego koji racionalno prosuđuje) i zato što mu ova situacija budi nadu bez koje bi postao depresivan. svojih potreba. dijagnostičar mora da bude odmeren. U životu mnogi ljudi biraju situacije u koje će ući i na taj način kontrolišu sebe i izbegavaju sopstvene neželjene ispade. usred te situacije. ispunjavanja svih zahteva pa i onih koji su u fantaziji ispitanika. hvali ili kudi. što je za ispitivača poželjan a za ispitanika nepoželjan efekat. Ukratko. jer je veoma opasan. Iz istih razloga može da se desi da ispitanik dođe u sukob sa ispitivačem. kada ga zavode ili mu pripisuju „niske pobude". stavljanjem ispitanika u testsituaciju postiže se izvesno ogoljenje i gubitak odbrana. da ga stavlja u poziciju da se ispoveda i. ostaje činjenica da on manipuliše sa ispitanikom. Bez obzira na dobronamernost ispitivača. a što povremeno čini i govori on sam . prenoseći u test-situaciju svoju taktiku borbe za ljubav roditelja ili straha od gubitka te ljubavi. ako je kliničar pod pritiskom sadomazohističkih impulsa. U tom „vektorskom polju sila" ego dijagnostičar trpi mnogo i to trpljenje može da ošteti njegovu efikasnost opažanja. ali isto tako i opasnosti i ugrožavanja. No njegova ugroženost nije ništa manja i od sopstvenog sagledavanja sebe. Taj put je.o pri\ag°denost \s:s^^%--r^ saućestustvo u P se p0ve iena & » *£ trait da isp^ na osećanja i ne uzvraća ništa lično. koji pod pritiskom bivaju isprovocirani. upravo takvo ponašanje ostavlja utisak daje sve dosta sigurno. međutim. Već smo naveli opasnost da bude otkriven. uključuju se u tu provokaciju. Kliničarima sa dobrim uvidom uloga sveca neće biti velika provokacija. da razume pacijenta i da se ispolji kao personifikacija dobre namere i ljudskog. ulazeći u psihodijagnostički odnos. da nešto učini. jedva može da izbegne saznanju da postoji opasnost da nešto o sebi sazna. Ispitanik ulazi u testsituaciju jer mora. Doživljaj gubitka kontrole kod ispitanika u test-situaciji nije neosnovan. Tu. Dolaskom na testiranje oni zaista gube situacioni oslonac svoje odbrambene strategije. Svakako da takvi zahtevi nisu jednako laki za sve. na primer „nestašna veselost" devojke koja skriva svoje zastrašujuće agresivne fantazije. druge. ukazuju mu na to da rešenje treba da traži u sebi. ova relacija navodi na asocijacije odnosa prema roditelju. koji uz to može da vrednuje. Nisu svi dijagnostičari nužno karikature prve. ispitanik stoji ogoljen. Neki kliničari potpadaju pod jak uticaj ove uloge. priželjkivanja i nedostataka. Njihova svetačka postavlje-nost čini ih neranjivim u odnosu na pritiske i iživljavanja pacijenta. Na sličan način su ugroženi i drugi maska -aranžmani. On. daje ispitanik zaštićen profesionalnošću ispitivača. koja najviše odgovara komplementarnoj ulozi u kojoj se nalazi (bez)lični ispitivač. veoma stručna. Međutim. Testiranje predstavlja za ispitanika višestruko dramatičnu situaciju koja ima aspekte obećanja i nadanja. Ispitivač izgleda kao neki roditelj koji sve vidi ili koji može da otkrije tajne. bili oni stvarni ili fantazmatični. kao što su uzimanje istorije bolesti i terapeutski susreti koje je imao. to što pod uticajem isprovociranih nesvesnih potreba kliničar još više pojačava već dosta izveštačenu ulogu i čitavu situaciju eksploracije. Loša strana svega je. ali ih ujedno i uključuje sa nesvesnim željama. a izmislio je neki način maskiranja. tolerantan.

. Ova teorija je derivat psihoanalize. Psihoanalitička interpretacija je sledstveno tome ograničena u svom dometu i u slučaju dijagnostičke situacije. Dijagnostičar i eksplorativna situacija su vrlo blizu fantazmatičnom događaju spasenja i zato je ispitaniku teško da se odupre iskušenju i snazi svojih potreba. prenosi se i na odnos prema dijagnostičaru. Ukoliko više uspeva da manipuliše. nudeći se kao bespomoćna. Psihoanaliza je vrlo podesna za otkrivanje i interpretaciju pojedinačne. Pojmovi kojim se pojave klasifikuju i tumače nepodesni su za tumačenje totalne interakcije u dijadi. ambivalencija se produžava. Međutim.ego-stanja". pošto je aktom predaje priznao poraz i gubitak obraza.dete" i tumači strukturom nagonskih regiona mozga ili „arhepsihom". utoliko više sigurnosti ima da prepusti sebe da bude manipulisan . samopoštovanja. Ova igra regresivnih i kontraregresivnih poteza reflektuje se na odnose u testsituaciji kao jedno produženo „hoću-neću". prepuštanje brige o sebi je svojevrsna predaja. Drugim recima. Zbog ovakvih razloga već odavno je uočena potreba da se dijadni odnos u test-situaciji teorijski adekvatnije prikaže (Rotter. ili kroz čitavo vreme testiranja sprovode svoje testiranje testera. Međutim. živost. ali one socijalno orijentisane. zaštićeni i spašeni. stičući postepeno poverenje i postajući otvoreniji. dakle dve posebne ličnosti. To ego-stanje Berne naziva „roditelj" i smatra daje ispunjeno . koje je ugroženo mogućom predajom. Samo izuzetno se dešava da do toga dođe i to samo kod ispitanika koji su jače regradirali. Od postojećih teorija dijadne interakcije posebno se izdvaja transakciona analiza Erika Bernea (Berne. podrži i izvuče iz nesavladivih teškoća i oslobodi teskobe. ili može da se pretvori u jednu proveru ispitivača ili proveru nade čija je suština fantazmatična. Upravo taj položaj inspiriše zavisne potrebe i nadanja koja su vrlo česta među klijentelom psihodijagnostičara. Sa ovim se. Pojmovi kao što su identifikacija. ispitanici veoma priželjkuju susret sa nekim ko će da ih prihvati. Ova ambivalencija može ostati od početka do kraja ista. oduševljenje. veoma jaka i isključiva odlika odnosa. Konflikt u sebi. Ispitanici su češće u sukobu sa sobom nego što se opuštaju i bez rezerve predaju pasivno. Drugu vrstu iskustava ili ego-stanja predstavlja ponašanje kroz koje se iskazuje kritika. strepnjom od mogućeg povređivanja. Priroda spoljašnjeg otpora je u tome što dijagnostičar ne prihvata ulogu apsolutnog oslonca. 1962). Isto tako se kontraregresivna tendencija javlja i zbog ponosa i očuvanog samopoštovanja. Ona zbog toga posebno pogađa osobe koje preživljavaju aktuelne životne krize. naivnost.. zatim njihovih uloga (pacijent. nadu da će biti branjeni. usled ambivalentnih osećanja. Mada je ponegde potreba pacijenta da se sasvim prepusti „svemoćnom kliničaru" koji će se maksimalno posvetiti brizi i pomoći.čini srećnijim ni samopouzdanijim. koja je veoma bremenita opasnostima koje se očekuju spolja. 1961). Dijagnostička situacija je jak izazov za regresivne potrebe. projekcija i introjekcija odgovaraju dužim. ne iscrpljuje suština njihove pozicije. potrebno je da se poveže eksploracijska situacija sa socijalnom psihologijom. mada ponekada srećemo pojave i ove vrste. kao i od samog sebe. pasivna žrtva koja traži svog spasitelja.za svoje dobro". Kada se govori o tome da li u test-situaciji ima transfera. koja su povezana u tri . dok je priroda unutrašnjeg otpora dvojaka. od strane spasioca. ugroženi i unesrećeni ulogom slabije strane. razvojnim segmentima života ali ne i takvim kao što je dijagnostički susret. testiranje je vremenski suviše kratko da bi se ova ambivalencija razrešila do one mere koja bi se nedvosmisleno priznala za transfer. Ostali se predaju sukcesivno. pošto te manipulacije nailaze na otpor i „nekooperativnog" dijagnosticara i sopstvenih kontraregresivnih potreba. kao stvar. Predaja je otežana strahom od predaje. kao ispoljavanje deteta koje iskušava roditelja. kliničar) kao i uklapanja njihovih ličnosti u uloge. Dolaskom na isto mesto i učešćem u istom zadatku sa dva komplementarna stanovišta oni ispunjavaju dve uloge. da bi se ličnost individualnog ispitanika mogla bolje sagledati. Predaju u jednom dahu srećemo samo kod sasvim regresivnih osoba. 107 Bilo bi pogrešno tvrditi da ispitanici pristupaju testiranju obavezno preplašeni. izolo-vane ličnosti. Transakciona interpretacija Dijagnostičar i ispitanik u test-situaciji jesu ono što i inače jesu van te situacije. Naravno. Na poziv test-situacije da se prepusti ispitanik uzvraća zavođenjem dijagnosticara. 108 međutim. u većini slučajeva preovladava vidljiva ambivalencija. razume. onda se ovaj obrazac navodi kao potvrda. vrednovanje. ostaviće nas sa puno pitanja bez odgovora. Ličnost je u svakom trenutku svoje svesne aktivnosti pod kontrolom ličnih iskustava. moralisanje i patetika. Kroz reakcije ispitivača ispitanik saznaje koliko je uspeo da manipuliše svojim potencijalnim spasiocem.. Pošto su pod udarom krize. Ni koncepti kao što su transfer i kontratrans-fer nisu podesni za analizu ovakvih susreta. Psihoanaliza je stala kod pojedinaca i nije uspela da to prevazide. To ego-stanje Berne naziva . Jednu vrstu ego--stanja čine iskustva koja imaju karakter doživljaja deteta: neposrednost. Pre svega kliničar i slučaj predstavljaju jednu posebnu vrstu dijade čija je interakcija vrlo zanimljiva po sebi a ponekad i vrlo značajna stimulacija promena i učenja. Pedantna analiza njihovih ličnosti ponaosob.

Možemo. nije moguće i oni ostaju pogrešno uključeni. onda je taj odnos u opasnosti da se pretvori ujedan od mnogobrojnih sukoba i nesporazuma koje tako dobro poznajemo. M. uključuje ego-stanje „deteta" ili „roditelja". Na primer: Kliničar: „Kako se zovete?" Ispitanica: „Pa ovaj. dakle.. U susretu dve osobe do transakcije dolazi između njihovih ego-stanja. na poslu ili koje se igraju između psihoanalitičara i pacijenta (Shepard i Lee. Ako je transakcija između dve osobe uspostavljena na nivou istih egostanja: odrasli . na koju pacijent i uzvraća iz ego-stanja deteta. odnosno „zgražanje": A („roditelj"): . Sličnost između trijade id." B („roditelj"): „Ma pusti. sa kojim takođe stupaju u transakcije tipa igre. one stupaju u transakciju koja može biti trojaka. ističe Berne. Igra je po definiciji neproduktivna transakcija 110 koja ne zbližava i ne razvija ličnost. ego i superego. Kliničar upućuje poruku iz ego-stanja odraslog. Međutim. umesto da se uključi „odrasli". shodno situaciji i prisutnim ljudima. podvlači Berne. 1970). Na primer. Dve ili više osoba. Transakciona analiza pokušava teorijski da prevaziđe tradicionalno individualnu orijentaciju kliničkog pristupa. što nije isto što i uloga odraslog. da ima skrivenu motivaciju i da se održava zato što uvek donosi dobit. pričanje zgoda i viceva i slično. Svako ima." Ego-stanje se može verifikovati i po doživljaju i po ponašanju. Međutim. Ego-stanje se doživljava kao stvarno Ja. Na primer. kada su zajedno. više je nego nametljiva. to je moj oštar super-ego. Najzad. i dete. s jedne strane.. Svaka osoba ima sve tri vrste ego-stanja. he. igraju igre ili iskreno i stvarno komuniciraju. realistično i planersko ponašanje je vezano uz doživljaj jednog egostanja koje Berne naziva „odrasli". držanjem i interpersonalnim orijentacijama. Tragovi tih doživljaja su takođe stvarni i „depono-vani" u „neopsihi". kaže Berne. Međutim. razlike nisu ništa manje. i sami nesporazumi imaju neku svoju logiku i svoja pravila. posebno u hijerarhiziranim odnosima daje transakcija ukrštena. odrasli i dete. s druge. da prođe vreme. dva ili tri načina govora. a praćeno je i odgovarajućim pokretima. Između dijagnostičara i pacijenta može da se odvija i ovakav dijalog („transakcija"). Kada se dve osobe sretnu. dešava se. zatvoren prema dijagnostičaru i odvratio je pokazujući da i on poznaje . U prvom slučaju dva sago-vornika izražavaju svoju zabrinutost. Između njih postoji permeabilna granica koja nekad može da bude patološki kruta ili patološki propustljiva ili čak probijena. koja podra-zumeva ćaskanja. To je ukrštena transakcija. pa čak i po načinu govora.sadržinom doživljaja i sećanja roditelja.. ali su neki toliko okoreli igrači da se zapliću do te mere da moraju tražiti pomoć od stručnjaka. racionalno. Kliničar upućuje pitanje kao odrastao ka pacijentkinom odraslom ali dobija odgovor iz njenog egostanja deteta. he. a dolaskom kući prema svojoj deci nastupa kao adekvatan otac. Prazninu susreta najčešće popunjavamo transakcijom tipa DPV (da prođe vreme).Da. To znači da dijada funkcioniše transakcijom dva puta po tri ego-stanja. Milena" (otegnuto). čak ni u dobrim porodicama decu ne uče redu!" Igre su univerzalna forma dijadne i grupne transakcije. očekivati da će ispitanici u transakciji sa kliničarem prikazati deo repertoara svojih igara.roditelj onda je interakcija komplementarna." I jedna i druga strana ostaju na istim pozicijama i ništa se bitno nije desilo. U transakciji DPV interakcija se odvija između roditelja partnera ili između odraslih. On se poziva na klasične eksperimente Penfilda. roditelj. češće sekundarnu ili tercijarnu. Za neke ljude prelazak iz jednog ego-stanja u drugo. neko se među svojim prijateljima šali i igra („smejali smo se kao deca"). Osnovna odlika igre je ta da se odvija na dva nivoa. Svako ego-stanje osobe A može da stimuliše transakciju sa bilo kojim ego-stanjem partnera B. a poruka je namenjena ego-stanju roditelj kod kliničara. na poslu vrlo realistično i dalekovidno rešava zadatke." F („odrasli"): . mogu da stupe u raznolike interakcije ili „transakcije". Ti 109 doživljaji su bili vrlo upadljivi ne samo po neočekivanosti izazvanih slika sećanja. Ovakva vrsta transakcije je događaj koji se obično kvalifikuje kao transferni odnos. Svi ljudi igraju „igre". To nisu samo uloge. već po povezanosti tih slika jednim objedinjavajućim doživljajem uzrasta: „Sada imam šest godina. Postoje mnogobrojne igre koje se javljaju u braku. Ukoliko kliničar prihvati poruku iz ego-stanja koje je aktivirano transakcijom i odgovori kao roditelj. već je svaki od ta tri ponašanja uključio ličnost sa svim što ona jeste u svom kontinuitetu i bez podvajanja. Ego-stanja su realna dok je psihoanalitička trijada aspektacija. koji je pri otvaranju lobanje pacijenta dodirivanjem pojedinih tačaka korteksa izazvao vrlo žive doživljaje kod pacijenta. dete . D („odrasli"): „Vi ste u sukobu sa sobom i imate osećanje krivice. Pacijent je dočekao interpretaciju spremno.dete ili roditelj . umesto svog odraslog koji je isključen. odrasli i roditelj..Da nije toliko razbijenih porodica ne bi ni delikvenata bilo tako puno.odrasli. Prvo je pravilo da ljudi koji se pojavljuju u ulozi pacijenta ili ispitanika ponavljaju svoje transakcije na način koji Berne naziva igrom.

u dijagnostičaru i između njih). Opažaj. a u svakoj interpretaciji ima udela fantazija (Isaacs). Koncept identiteta je nužno vezan za dijadu ili grupu. Transakciona teorija dijadnih i grupnih odnosa bavi se komunikacijom . kako bi se reklo „podelih poene". Pozicija dijagnostičara je najbolje određena definicijom Sulivana. Poenta je u tome da saznanje ne možemo apstrahovati od transakcije. On je izučavao odnose u porodicama shizofreničara. U stvari. Da bismo drugu osobu shvatili. koji može biti na različite načine pobuđen susretom sa ispitanikom ili ispitanicom. Transakcija je završena neproduktivno. ali verovatno sa drugim sadržajem. pojačavaju samo ego stanje „odraslog". analitičkim posmatranjem. uključena. u interpretaciji Bernea dete igra „žandara i lopova" ili „uhvati me ako možeš".ego--stanja" unutar ličnosti i između dve i više osoba. pri čemu je posebno važno kakva očekivanja ima ispitanik. To što opažam uvek je i interpretacija. dijagnostička situacija nije bilateralno simetrična. Iz ove teorije nedvosmisleno sledi da je opažaj pacijenta od strane dijagnostičara takode meta-opažaj. Oni su. Kognitivna interakcija se ne može svesti na model akcije i reakcije. ipak. moramo umeti da odgovorimo na ispoljavanja i drugih ego-stanja. ali istovremeno interpretira: Ja mislim da on misli da ja mislim. jer svi ti kvaliteti ulaze u samo jedan nivo. U prvoj igri. obe strane imaju određena očekivanja u odnosu na suprotnu ulogu. ponavljanje ovakvih segmenata u toku produžene dijagnostičke transakcije pokazuje da P (pacijent) ponavlja stav. sebe i transakcije. kojeg simbolizuje kompjuter.. koje sad „pokazuje" dijagnostičaru da ga ne može nadmudriti. vidi osobu A i istovremeno ima svoj doživljaj koji određuje momentalni identitet. Moje Ja i Ja dragog se međusobno određuju. a prati i shvata celinu situacije. To je moguće delimično i racionalnim. očigledno ne uzimajući u obzir pogodnost momenta. da igra i da u tu igru uključuje i „dete". Pre svega. dok dijagnostičar ispunjava zadatak samo ako učestvuje. ali samo donekle. To znači daje zapažanje kliničara pod uticajem dijadne pozicije: Ja . vrednost svog posla i instituciju u kojoj radi. On je prepoznao igru i zaigrao postigavši poen. javlja se dvostruka i ukrštena transakcija. Buber. Otkrivanjem brojnih pravila po kojima se odvijaju kraći (igre) i duži (životni scenario) segmenti saobraćaja među osobama. da mu samo pokazuje svoju pozicionu superiornost i uključio se u tu igru na način koji je već usvojio. a iz tog odnosa određeni doživljaj Ja naziva metaidentitet. Međutim. Ti kvaliteti su primarne vrednosti odraslog. doduše ni brakovi nisu uvek takvi. U pristupu je pošao od koncepta dijade (Feuerbach. Pitanje na koji način dijagnostičar može da shvati ličnost ispitanika nije direktno razrešeno u okvira ove teorije. po kome je procenjivač uključen u transakciju koja se u eksplorativnoj situaciji odigrava. Kao i psihoanaliza tako i tran-sakciona teorija postavlja određene uslove bez čijih ispunjenja razumevanje druge osobe ne može biti uspešno. Analitički interpretirano on je u otporu. Odnos je prema tome bilateralno simetričan. visoko inteligentan i dobro motivisan. ali pored toga on je i posmatrač pacijenta. što na neki način određuje trenutni identitet osobe A. jer pored odraslog uključuje i dete. ne ometa igre. Sa transakcionog stanovišta on igra. ukoliko je interakcija uspostavljena i svesna. kao izdvojenog aspekta transakcije. On se opire nastojanjima dijagnostičara da produbi eksploraciju iako se pacijent deklarisao kao osoba koja traži pomoć i dublje razumevanje svojih teškoća. Dijagnostičar je „rekao svoje". klasična dijagnostička situacija nije pogodna za kompletnu procenu repertoara osoba. Pokušaji da se formulišu fenomenološke teorije mimo odnosa susretanja osuđeni su da budu nestvarne apstrakcije. Fenomenološko-metaperceptivna interpretacija U razjašnjavanju kognitivne interakcije u dijadi značajan doprinos je dao Laing (1966). da mu ne preti. ta su pitanja. Pacijent može da učestvuje u transakciji ali ne mora da shvati smisao dešavanja u celini (dešavanja u sebi. Međutim.psihoanalizu. a posebno spo-razumevanje. da osetimo poruke deteta i roditelja. Međutim. Ovaj lanac opažanja Laing naziva meta-opažaj. ona je olakšala razumevanje parova uključujući i dijagnostički i terapijski par. Time je data mogućnost da odnose u dijagnostičkoj dijadi ne pretvaramo u nešto drugo da 111 bismo ih razumeli. U odnosu na psihoanalizu transakciona teorija je otišla korak dalje tune što je razvila koncepte pogodne za klasifikaciju i tumačenje parova i grupa. Naravno. Osetivši to pacijent je shvatio da dijagnostičar igra. već je pravilnije prikazati tu interakciju kao odraz. Odnosi u dijadi jesu odnosi između Ja i Ja drugog za koga je prvo Ja takode Ja dragog. Jaje određeno kroz sebe i kroz sam odnos. Naravno. U prethodnom pnmeru manifestna sadržina razmenjena je na nivou odraslih. koja nije samo DPV ili društveni ritual. Heider) i opažaja u dijadi. U svakom trenutku i u svakom dijadnom odnosu. interpretacija i fantazija stapaju se u ličnosti i doživljaj. Procenjivač ne može biti samo vrsni znalac teorije. Pretpostavljamo da dijagnostičar svoja očekivanja i svoj identitet uspešno sinhronizuje sa ulogom i zadatkom koji mu nalaže profesija. U susretu Ja sa drugim osobama moje Ja određeno je onim je što je bilo i doživljajem koji imam sada u konkretnom susretu. On može da idealizuje svoju ulogu. Osoba A vidi osobu B. osoba B na isti način. donekle u svemu tome ima udela i njegov „koeficijent fantazije". Mada se ova teorija ne bavi posebno pitanjima saznanja.

ali ga ne isključuje u potpunosti. Meehl zastupa gledište da je kliničko procenjivanje po nuždi kreativno i navodi sledeće argumente: a) Kliničko procenjivanje često dovodi do otkrića koja su značajna za pojedinačnu ličnost. samo polovina prepreke. kao nužnih zahteva kliničke metode. Problem nije samo u tome što je naša svest. Psihoanalitička teorija je ovu neadekvatnu poziciju podvodila pod koncept projekcije. on još uvek nije garancija za dobre i pouzdane kliničke procene. Pošto ova pravila nisu otkrivena. Navedene interpretacije pozicije kliničara. Koncept dijade je neophodan. nije ni svaki kliničar jednako sposoban za kreativnost. Takođe je teško prihvatiti takvu teoriju koja ispitanika svodi na objekat a kliničara izvlači iz interakcione matrice. Kliničar mora sam da pronalazi ova pravila. Taft i Bailey ističu da svako ko vrši neku procenu ljudi polazi od izvesnih postavki koje se. mišljenje i sistematizacija pod uticajem nesvesnog ili fantazija.Kliničar (biće dobro da ostanem miran i da samo slušam) . ako prihvatimo intuitivno i kreativno mišljenje kao osnovne atribute kliničke metode. Za razumevanje spoznaje osoba nama je potrebna mnogo bolje proučena dijagnostička situacija i zbivanja u toj dijadi. Opažajući kliničara. Takva otkrića su nužna jer opšte teorije ponašanja nisu resile dovoljno precizno odnos opštih hipoteza i konkretne. ukratko klinička metoda. komplementarnost i komunikacija u dijadi. on sadistički uživa). sa dobrim uvidom. izgleda. u raskoraku sa meta-opažajem kliničara. ona se ne mogu ni svesti na logička pravila. On mora da pronađe način kako će povezati teoriju sa konkretnim pojavama od slučaja do slučaja. 8 Psihodijagnustika 113 Kao i u slučaju intuicije tako i u vezi kreativnosti rasprave se vode uopšteno i ne vode dovoljno računa o diferencijaciji kliničke metode. Razvrstavanje teorija spoznaje na intuitivnu. Evo jedne metaperceptivne sekvence koja ilus-truje nesporazum uprkos dobrim namerama: Pacijent (ja sam uznemirena) .Kliničar: To je projekcija! Ovakav put zaključivanja Laing radije predstavlja spiralom nego dijalogom. pacijenta i dijagnostičkog odnosa pokazuju da teorija kliničke spoznaje ličnosti ne može da se postavi van konteksta interakcije. indukcijom ili dedukcijom. može i verifikovati validnost na osnovu takvog načina rešavanja problema.Kliničar (ona je uznemirena) . ne smemo zaboraviti da i kliničari imaju predrasuda i da u nedostatku dobrih metoda provere mogu da greše.Pacijent (nemoguće je da doktor ne zna da me njegovo ponašanje pogađa i uznemirava. Laing odbacuje postavku da ispitanika možemo posmatrati kao identitet po sebi. Najpre zbog toga što se može empirijski proučavati informacijska osnova intuitivnog mišljenja. Ovo se ne može ostvariti jednostavnom klasifikacijom. Odgovarajući na zamerku da se intuitivno saznanje izjednačuje sa iracionalnim Meehl odgovara da je takva tvrdnja neosnovana. a često to i čine. koji u celini nazivamo projekcijom.Pacijent (da mu je makar malo stalo do mene i da mi pomogne. Laing je izgleda bio u pravu kada je kritikovao i filozofiju i psihologiju koje su sazdane na poziciji izdvojene individue.u susretu sa Ti i meta-identitetom. jer se u njima zaobilazi transakcija. a ona su mnogobrojna i veoma promenljiva. DA LI JE PSIHODIJAGNOSTIČKA PROCENA KREACIJA Klinički način procene i integracije podataka. Ta ograničenja su. odnosno otkrića. što ga možda sprečava da bude izuzetno dobar kliničar. Intuitivno mišljenje se takođe povezuje sa kreativnim.Pacijent (doktor je vrlo miran i ne reaguje) .Pacijent (nemoguće je da doktor ne zna da me njegova hladnoća u/ne-mirava) . empatičku i kongnitivnu je čista didaktička pedanterija. birajući težu interpretaciju. postoje suprotna gledišta. a međusobno viđenje para „recipročnom perspektivom". U svakom slučaju. Ni sve metode koje su uključene u bateriju. onda je objektiviziranje ove metode praktično nemoguće sve dok se ne pronađe zamena za kreativnost. sa . ispitanik je verovatno pod jačim uslovom „koeficijenta fantazije". moram biti još mirniji) . Kako ispitanik vidi kliničara i kako vidi sebe veoma su povezane pojave. Sarbin. kva-lifikuje se i kao kreativna. Postupajući tako dolazimo do naziva pogrešno uklopljenih očekivanja. Čak i ako je kliničar veoma zrela ličnost. ne zahte-vaju po svaku cenu i u istoj meri originalna rešenja.Kliničar (ona me optužuje daje povređujem) . ispoljio bi neko osećanje) — Kliničar (sad je još više uznemirena. Očigledno. Jedna od pozitivnih kon-sekvencija ovakvog pristupa može biti obazrivija upotreba „teških reci" i dalekosežnih zaključaka. Najzad. pa je njegovo Ja i doživljaj kliničara kao osobe. b) Pravila kliničkog suđenja i formiranja hipoteza nisu jasno eksplicirana. kao i zamisao o tome kako kliničar njega vidi. kao što se. najzad. niti svi zadaci koji se rešavaju kliničkom metodom. Metaperceptivna teorija se zalaže za metod analize sekvenci procesa. što stoji u vezi sa individualnim specifičnostima slučajeva. Taj 112 metod je možda pogodniji za proučavanje nesporazuma medu bračnim parovima nego u dijagnostičkoj dijadi. U pogledu kreativnosti i u pogledu specijalnih sposobnosti kliničara. Međutim. ni u kliničkoj psihologiji niti u kojoj drugoj disciplini sličnoga reda. pojedinačne ličnosti.

Zaključak koji je kliničar izveo ukazuje da se koristio analogijom između mrlje i tela. Psihoterapeut u interpretaciji polazi od poeme E. . Tako mnogobrojne komponente omogućavaju naravno i različite klasifikacije metoda i kriterijuma validnosti. njena je logika veoma jednostavna. Kao ilustraciju takvog mišljenja Sarbin navodi primer kliničara koji na osnovu analize Rorschachovom metodom zaključuje da ispitanik pati od kastracionog kompleksa. kongruentna validnost. Merila validnosti mogu biti pragmatična i teorijska. Nasuprot ogromnoj važnosti koju validnost ima. 2. Sarbin to ilustruje ponovnom analizom primera koji je naveo Meehl. konstruktna validnost. Pripreme. Prema tome.svoje strane. 4. daje svaka konstrukcija netačna sve dok se ne venfikuje. 115 VII. I izuzetne pojave imaju neku relaciju „prethodno . on tu vrednost mora da dokaže posredstvom procesa niže vrednosti . Sa metodološkog stanovišta problem validnosti se deli prema izboru kriteri-juma i prema izboru metoda verifikacije. Probabilistički model pretenduje i na to da objasni i neke aspekte originalnih interpretacija. A. VALIDACIJA KLINIČKE METODE Validnost predstavlja presudno pitanje svake metode pa tako i kliničke metode procene. Nivo invencije i nivo konfirmacije ne mogu se posmatrati potpuno odvojeno. prediktivna validnost. analogijom. Sarbin odbija prigovor daje besmisleno stvarati tabele verovatnoča za razne retke pojave za koje navodno klinički metod vise odgovara. kliničar ih je procenio kao dijagnostički indikativne i uzeo kao osnov za interpretaciju. Cronbach i Meehl (1955) su validacione metode razvrstali u sledeće kategorije: 1. da li induktivno. Sarbin i sam priznaje da proces invencije nije dostupan silogističko-probabilističkom modelu. konkurentna ili uporedna validnost. činjenica je daje takvo povezivanje imalo određenu verovatnoću. konsenzualna validnost. Budući da se klinička psihodijagnostika koristi simultano sa više različitih vrsta metoda. prediktivna validnost. i sam sadržaj testa koji se validira može da bude značajan kada je kriterijum teorijska varijabla ili konstrukt. Taft i Bailey (1960) ističu daje za kliničke metode podesnija sledeća klasifikacija (metoda) validacije: 1. konačno merilo vrednosti i polazne postavke i kreativnosti predstavlja „kontekst konfirmacije". provera i sve ostale operacije koje prethode stvaranju jedne metode vrede ili se obezvređuju zavisno od validacionih rezultata. 114 piše Sarbin. Bolesnica koja je na psihoterapiji iznosi halucinantni doživljaj viđenja gavrana nad uzglavljem muževog kreveta. U ovom slučaju polazna postavka (premisa major) je sledeća: „Osobe koje odbacuju delove vizuelnog stimulusa plaše se odse-canja delova sopstvenog tela". Sa svakog takvog stanovišta svako novatorstvo i svako otkriće ima svoje poreklo. pa tako ni kliničko suđenje ne nastaje iz ničega. Sarbin se pita: Zbog čega je terapeut u interpretaciji povezao haluciniranog gavrana sa poemom Poa. konstrukcija. 3. izgledi za tačan zaključak se povećavaju. po sadržaju. opet. Nevolja je u tome što se u izvesnom broju slučajeva kreativnost kliničara svodi na to da povezuje iskonstru-isane polazne postavke (premisa minor).naknadno". Sarbin. Takva kreativnost svakako ne znači potvrdu visokih kvaliteta kliničkog procenjivanja. moramo poći od toga. Najzad. U stvari. Međutim. dolazimo do zaključka da preterano naglašavanje jednog dovodi do negiranja drugog. Pošto je ispitanik davao nepotpune (čut off) globalne odgovore. A. kada je postojala mogućnost i za mnoge druge asocijacije? Bez obzira na konkretan razlog. dok proces konfirmacije jeste. Ako problem posmatramo sa stanovišta dimenzije invencija konfirmacija. To što činjenice koje su posredi nisu poznate ne znači da one zbog toga ne postoje.verifikacijom i validacijom. mogu uporediti sa premisom major u si-logističkom modelu. Prema shvatanju silogističkoprobabilističke teorije problem je u tome kako kliničar dolazi do svojih polaznih postavki. Pri tome je sasvim sporedno kako su te osnovne postavke nastale. Mada je otkriće proces veće vrednosti. Ukoliko su te postavke bliže činjenicama. Tvrđenje da je to nerentabilno ne negira mogućnost da se to ipak ostvari. stoje već dovoljno da se obuhvate teorijom verovatnoće. konstrukcijom ili prihvatanjem mišljenja nekog autora. 3. 2. Nemajući druge osnove kliničari tretiraju svoje postavke o ličnosti kao da su verifikovane i tačne. Poa. potrebno je imati u vidu činjenicu da se različite metode validiraju na različite načine. ni sam proces otkrića nije u potpunosti van mogućnosti tumačenja silogističkoprobabilističkim modelom. sve što postoji ima svoju verovatnoću javljanja.

dakle putem kriterijuma kongruencije. Predikcija je najprihvatljiviji način potvrde hipoteze. Sarbin odriče mogućnost da ti konstrukti budu išta drugo do fikcije. nije dovoljna korelacija. Ovakvo zaključivanje moramo primiti sa rezervom. Posle kraće ili duže diskusije. Kongruentna validnost. Da bi neki testovni indikator ili događaj mogao da se validira u odnosu na određeni konstrukt. Konsenzualni način provere valjanosti je tradicionalan. između ostalog. šef grupe daje interpretaciju slučaja. Ukoliko je u pitanju neka osobina koja se može registrovati na više načina. Ukoliko je prikaz naišao na podeljena mišljenja. Ako se delovi nalaza podudaraju sa podacima i događajima koji su regi-strovani drugačijim sredstvima od onih koje je psiholog koristio u eksploraciji. ona se može verifikovati paralelnom primenom pogodnih tehnika. kongruencije ili predikcije. Provera mišljenja koja se odnose na konkretne manifestacije ponašanja (događaja) može se ostvariti kriterijumom predikcije. Za predikciju je potrebno raspolagati sa „dva klasifikovana događaja povezana zaključkom". To je ona vrsta verifikacije kojom utvrđujemo logičku ili empirijsku podudarnost između nekih efekata merenja i nekog konstrukta ili teorijskog modela. koji je sada okarakterisan i protumačen na izvestan način. koje su povezane prediktivnim sudom. validni. Osnovni nedostatak konsenzusa kao kriterijuma je arbitrarnost. Najčešće se koristi spreg u dve varijante. može da se nađe u povoljnoj ili nepovoljnoj situaciji. Međutim. Najpogodniji način provere valjanosti primene složenih konstrukata jeste pozivanje na svedočenje valjanih poznavalaca. na primer. našao se neko ko je osporio prikaz kao valjan. Postdikcija je samo poseban slučaj predikcije. dok taj isti rad druga grupa može odbaciti kao bezvredan. Osnovne komponente kongruentne validnosti jesu: a) događaj. Mišljenje jednog ili više stručnjaka postaje kriterijum za ocenjivanje valjanosti kliničara koji se proverava. Slaganje među ljudima o složenim dispozicionim konstruktima ili drugim apstrakcijskim konceptima ne kazuje ništa više od same činjenice da oni imaju isti stav. To znači da dalji razvoj ponašanja slučaja treba da potvrdi i demantuje teze spornih strana. Ovo mišljenje je merodavno i služi. U drugoj varijanti konzilijum čini grupa supereksperata koji nezavisno jedan od drugog oce-njuju prvi izveštaj i donose o njemu svoj „višestepeni" sud. Nevolja je u tome što različite grupe autoriteta mogu imati čak i suprotne stavove. Prediktivna validnost. jedna grupa autoriteta može dati vrlo visoku ocenu o jednom radu. testovni indikator. odnosno stručnjaka. jer se ne mogu direktno validirati. Klinički tip procene ličnosti u tesnoj je vezi sa konsenzualnom formom validacije. neki delovi psihološke karakterizacije ličnosti koji čine sadržaj nalaza i mišljenja o slučaju predstavljaju apstrakciju. Na čelu konzilijuma nalazi se superekspert. Veza između konstrukta i nekog događaja 117 ili test-indikatora određena je većinom proizvoljno. Da li je obavljeni posao vredan ili ne. Kliničar koji je završio prikaz ispitanog slučaja. sud o složenim konstruktima koji su upotrebljeni u interpretaciji podataka ne može se validirati jednostavnom primenom kriterijuma kongruencije i predikcije. On se veoma mnogo primenjuje i u kliničkim i u vankliničkim uslovima. na poslu. U kliničkoj praksi jedan od ta dva događaja najčešće je rezultat nekog testa ili skale procene. Ako iz takve odluke proističe neki rezultat koji potvrđuje njihovu povezanost. škole ili učenja. a drugi je neko buduće ponašanje ispitanika u školi. odlukom ispitivača. onda se spor može resiti sa stanovišta „neka budućnost pokaže koje u pravu". i kao kriterijum valjanosti izveštaja dijagnostičara. Tafta i Baileya prediktivna validnost predstavlja najpouzdaniji dokaz znanja. zavisno od toga kako će ovaj prikaz biti oce-njen. Tako. 116 Međutim. da li je karakterizacija tačna ili nije utvrdiće se prema kriterijumima konsenzusa. b) konstrukt ili teorijski model. onda je ova podudarnost jedna vrsta dokaza validnosti. moraju biti vidljive i dostupne javnoj proveri. Prema shvatanju Sarbina. Bitno je da obe pojave.TIPOVI VALIDACIJE KLINIČKE METODE Konsenzualna validnost. u braku ili njegovo reagovanje na izabrani . Sarbin prigovara ovoj vrsti validnosti da je de facto providna. Snaga njihovog mišljenja zasnovana je na autoritetu koji oni uživaju. Organizacija sudova je primer ovakvog sistema validacije kliničkog suđenja pojedinačnog sudije o pojedinačnom slučaju. Samim tim oni ne mogu poslužiti kao potvrda prave validnosti nekih događaja ili indikatora. pogotovu ako je utvrđena više puta na pouzdan način. već je nužno pre svega da sam taj konstrukt bude istinit. onda to može da znači samo to da su ti konstrukti korisni ali ne znači da su tačni. Konsenzualno validirana procena garantuje da je nalaz kongruentan sa stavovima određene institucije. u kojoj mogu učestvovati svi članovi ekipe. Kongruentna validnost se poklapa sa onim što Cronbach naziva konstrukt validnosti. ekonomičan i praktičan. Eksploracija slučaja se završava i ispitivač sastavlja izveštaj koji iznosi pred konzilijum.

Međutim. strategija validacije se svodi na pravilo da se svaka pojedina metoda validira posebno i prema različitim kriterijumima i različitim postupcima. Dijagnostička klasifikacija i klinička predikcija predstavljaju samo završne efekte jednog procesa zaključivanja. neprihvatljiv je jer ne uzima u obzir neke važne činjenice. nisu uvek u visokoj korelaciji. to su i metode validacije specifične i različite. Formiranje impresije o ličnosti ili korišćenje određenih međuvarijabli u procesu procene predstavlja primarnu odliku kliničke metode (Meehl. Taj proces zaključivanja polazi od izvesnih podataka. pa tek na osnovu njih izvodi zaključke o dijagnozi ili predikciji. i obrnuto. Činjenica da su tako različite metode validirane na različite načine i prema različitim kriterijumima spojene u jednu celinu postavlja nov problem: Kakva je validnost čitave skupine ili kakav je odnos između validnosti pojedinačnih metoda u tom skupu? Shvatanje po kome je jednom validirani metod uvek validan naivno je i pogrešno. na primer neurotičnosti ili anksioznosti. 1966). to ne mora da znači da uključivanje te metode u kliničku bateriju obavezno poboljšava validnost procene. Prelinger i Zimet. obuhvata od 4 -10 različitih testova i skala. 1956. Ovakva analitička strategija posledica je činjenice daje klinička baterija eklektički skup koji je sastavljen po unapred pripremljenom planu.terapijski tretman. VALIDACIJA OPISA LIČNOSTI Analiza i opis ličnosti ubrajaju se u prvorazredne zadatke kliničke psihodi-jagnostike. biografskih. koja se primenjuje u ispitivanju ličnosti. Polazeći od takvih premisa Sechrest (1963) je došao i do zaključka da se u kliničkoj situaciji korisnost i opravdanost uključivanja neke tehnike u postojeći skup mora proceniti zavisno od toga koliko ona povećava tačnost dijagnoze koja se postiže bez nje na osnovu postojećeg agregata. Neka druga metoda možda čak sa manjim validacionim koeficijentom može da poboljša opštu validnost baterije. Cronbach (1960) navodi da predikcija može biti tačna iako je opis i shvatanje ispitanika netačno. Jedna dijagnostička metoda može da ima. Iz svega toga stiče se utisak da precenjivanje značaja prediktivnog suđenja predstavlja simplifikaciju psihodi-jagnostike. Međutim. Dodatna ili diferencijalna validnost predstavlja primarni parametar. Tipičan primer globalne validacije predstavlja metoda parovanja (matching). S obzirom na značaj koji opis ličnosti ima u sklopu kliničke metode. Za primenu ove metode naročito se zalagao Vernon (1963). Za razliku od njega. onda se vrednost pojedinačnih metoda u tom skupu mora utvrđivati relacijski. Za razliku od Eysencka. VAL1DAC1JA KLINIČKE BATERIJE Klinička baterija. upitnici. potreban je neki osnov ili referentna vrednost. Zaključak bi mogao da glasi da se problem validnosti kliničke metode (multidi118 menzionalnog i multimetodskog eklektičnog skupa) ne može resiti izolovanim postupkom pojedinačne validacije. Kao primer analitičke validacije može poslužiti metoda Q sortiranja. Sarbin. pro-jektivne metode i metode Ja-koncepta. Goldberg i Werts (1966) utvrdili su da se kliničari koji vrše analizu jedne vrste metoda ne slažu sa zaključcima kliničara koji vrše analizu druge vrste metoda. koji takođe zastupa gledište da je predikcija najpouzdaniji kriterijum validnosti. odnosno po recima Sechresta kao „dodatna validnost^. U principu svaka pojedinačna metoda treba da bude validirana. Fachner (1967) je izvršio istraživanja čiji rezultati pokazuju da uspeh u opisivanju ličnosti i uspeh u predviđanju imaju nisku korelaciju. 1960. Brojna istraživanja pokazuju da različite metode namenjene ispitivanju iste varijable. izbor metode validacije predstavlja krupan problem. Taft i Bailev. da bi dodatna validnost mogla da se odredi. od kojih jedan predstavlja kriterijski opis. Suština metode se sastoji u tome da se dva uzorka opisa ličnosti. b) jednostavni biografski podaci i c) kratki intervju. Cronbach ističe da osnova prema kojoj se određuje diferencijalna ili dodatna validnost treba da predstavlja neku jednostavnu dimenziju. U stvari. testovnih. izolovano posmatrano. a drugi opis na . Sarbin i njegovi saradnici se ograničavaju samo na validaciju „događaja" a isključuju validaciju „konstrukata". Ako nekom složenom i neekonomičnom metodom ne postižemo ništa više ili bolje nego što možemo postići nekim jednostavnim metodama. Validacija kliničkog opisa ličnosti može da se vrši na dva načina: globalno i analitički. Kao jednostavan osnov za procenu dodatne validnosti kliničkih metoda može da posluži: a) kratka istorija slučaja. testovi inteligencije. Statističar koji raspolaže gotovom formulom može iz podataka da izvodi neposredne zaključke o dijagnostičkoj kategoriji ili nekom budućem ponašanju. iako i jedni i drugi procenjuju istu osobinu ličnosti kod istih pacijenata. i pored velike logičke uverljivosti. opservacionih. Ako se dakle klinička metoda definiše kao multimetodski skup. odnosno psihološku teoriju. crta ličnosti ili konstrukata. Pošto u sklop baterije ulaze intervju. vrlo značajnu validnost. ali se zaključci iz njih ne izvode neposredno. Metoda parovanja (svrstavanja po sličnosti). onda nema razloga i pravdanja da se skuplje metode uključe u skupinu. Ovaj empiricistički objektivizam. kliničar podatke na određeni način prvo klasifikuje kao indikatore određenih varijabli.

u nešto drugačijem obliku. na primer metoda Q sortiranja. ali samo u prvoj aproksimaciji. Tehnika Q sortiranja se sastoji iz određenog broja tvrdnji o ličnosti koja se oce-njuje u jednoj dimenziji „tačno . 1966).^ije. Primena Q metode u istraživanjima Ja koncepta omogućila je da se uporedo proučavaju različiti aspekti selfa kod pojedinaca u različitim grupama. u proučavanjima dijagnostičkih stereotipova. impresionističkih i srodnih tehnika. TEHNIKA Q SORTIRANJA Tehniku Q sortiranja konstruisao je Stephenson (1953) mada je ona bila poznata. drugim recima ne dopušta zadiranje u proces kliničkog suđenja niti u strukturu. međusobno upoređuju. Ova se tehnika održala i do danas i razvila se tako da nalazi dosta široku primenu u psihološkim istraživanjima. Nadalje se ističe da uspeh može da zavisi od sporednih. uključujući i faktorsku analizu. a nije dostigla ono što i druge metode. a nije dostigla ono što i druge metode. preko Burta. ne ide dalje od konstatacije o slaganju. trivijalnih detalja u opisima. s tim što je unapred određeno koliko stavki srne da bude raspoređeno u svaki razdel skale. u validaciji kliničkog opisa ličnosti. Naime.\j&^^VXwxa\\matada. Međutim. „privatnu teoriju ličnosti" kliničara. parovi se teže pronalaze u homogenom uzorku. trivijalnih detalja u opisima. time je ona prestala da bude ono što je prvobitno bila. Danas se Q metoda najčešće koristi u sledeće svrhe: 1. a lakše u heterogenom. Ova se tehnika održala i do danas i razvila se tako da nalazi dosta široku primenu u psihološkim istraživanjima. Ova dimenzija je izdeljena na izvestan neparan broj razdela. Međutim. Zapaženo je da se tokom terapije velika razlika između ove dve vrste opisa svoga JA kod 120 osnovu interpretacije neke psihološke metode. Nadalje se ističe da uspeh može da zavisi od sporednih. Rezultati su veoma zavisni od kvaliteta sudija kao i od heterogenosti ispitanika. metoda kvalitativne i globalne validacije.netačno". 3. Stephenson je vrednost Q metode video u tome što ona omogućava faktorsku analizu i pojedinca. već samo daje neku grubu meru završnog efekta. time je ona prestala da bude ono što je prvobitno bila. Stephenson je vrednost Q metode video u tome što ona . što omogućava da se primene svi parametrijski postupci u obradi rezultata. Međutim. U istraživanjima promena. ali samo u prvoj aproksimaciji. drugim recima ne dopušta zadiranje u proces kliničkog suđenja niti u strukturu. Pomoću nje ne možemo otkriti faktore uspeha kao ni faktore neuspeha. Najzad ova validaciona metoda. Raspored je uvek normalno distribuiran. Naime. pošto je globalna. Ova dimenzija je izdeljena na izvestan neparan broj razdela. Raspored je uvek normalno distribuiran. usled sprovedenog psihoterapijskog tretmana. Metoda upoređivanja nije u stanju da zahvati intervenirajuće varijable. kao što je Stephenson predlagao. s tim što je unapred određeno koliko stavki srne da bude raspoređeno u svaki razdel skale. ne ide dalje od konstatacije o slaganju. Ova je metoda više puta komćena za validaciju mXeipTeiac. Više puta je isticano da ovaj način ^eri-t-iu-. što omogućava da se primene svi parametrijski postupci u obradi rezultata. Ova je metoda više puta korišćena za validaciju interpretacije projektivnih metoda. ima.119 osnovu interpretacije neke psihološke metode. Više puta je isticano da ovaj način verifikacije ima mnogo nedostataka. Izabrani sudija ili grupa procenjivača utvrđuje parove opisa koji se odnose na istu osobu. međusobno upoređuju. uključujući i faktorsku analizu. Rezultati su veoma zavisni od kvaliteta sudija kao i od heterogenosti ispitanika. a lakše u heterogenom. Metoda upoređivanja nije u stanju da zahvati intervenirajuće varijable. u nešto drugačijem obliku.netačno". „privatnu teoriju ličnosti" kliničara. u istraživanjima JA koncepta. Rogers i Dymond (1954) primenili su Q tehniku u cilju praćenja promena koje nastaju kao posledica nedirektivne psihoterapije. Usled svega toga Cronbach je predložio da se ova metoda modifikuje i prilagodi analitičkim postupcima. Od tada naovamo Q tehnika se uvrstila u standardne metode ispitivanja JA koncepta (Byrne. parovi se teže pronalaze u homogenom uzorku. Iz sličnog istraživanja je potekao i čikaški Q komplet (Butler i Haigh). metoda kvalitativne i globalne validacije. preko Burta. Trvnogo nedostataka. pošto je globalna. na primer metoda Q sortiranja. Izabrani sudija ilv grupa procenjivača utvrđuje parove opisa koji se odnose na istu osobu. TEHNIKA Q SORTIRANJA Tehniku Q sortiranja konstruisao je Stephenson (1953) mada je ona bila poznata. obično se vrši upoređivanje između Q opisa „realnog JA" i „idealnog JA". Usled svega toga Cronbach je predložio da se ova metoda modifikuje i prilagodi analitičkim postupcima. Pomoću nje ne možemo otkriti faktore uspeha kao ni faktore neuspeha. Najzad ova validaciona metoda. Metoda parovanja može da posluži u validaciji kvalitativnih. 2. impresionističkih i srodnih tehnika. Tehnika Q sortiranja se sastoji iz određenog broja tvrdnji o ličnosti koja se oce-njuje u jednoj dimenziji „tačno . ova tehnika ne mora da se koristi u tu svrhu niti u svrhu istraživanja tipova ličnosti. koji se često pominje u literaturi. Metoda parovanja može da posluzi u vaUdaciji kvalitativnih. već samo daje neku grubu meru završnog efekta.

odnosno koji imatačne „dijagnostičke stereotipe". u proučavanjima dijagnostičkih stereotipova. Među kognitivnim faktorima posebno je proučavan udeo pojmova i pojmovnog sistema kliničara („moduli".omogućava faktorsku analizu i pojedinca. i odnos između njihovih stereotipova (Shontz. obično se vrši upoređivanje između Q opisa „realnog JA" i „idealnog JA". 3. u istraživanjima JA koncepta. Od tada naovamo Q tehnika se uvrstila u standardne metode ispitivanja JA koncepta (Byrne. 1956. Prema tome. psihijatara. Primena Q metode u istraživanjima Ja koncepta omogućila je da se uporedo proučavaju različiti aspekti selfa kod pojedinaca u različitim grupama. 2. Q tehnika omogućava da se kvalitativni aspekti ponašanja. Berger i Miladi-nović. Mada se kliničari orijentišu na prikupljanje podataka o individualnim razlikama i individualnim specifičnostima. 2. dokazivanje poboljšanja na osnovu povećanog slaganja između realnog i idealnog aspekta Ja je problematično iz razloga što se ta dva Q opisa smatraju nezavisnim. konstruiše ili prilagođava sadržaj stavki Q kompleta a da pri tome ne mora da prelazi mučni put baždarenja metoda. kliničar koji poznaje opšte karakteristike. u stanju je da u nekoj meri tačno proceni i pojedince iz tih kategorija čak i sa vrlo oskudnim individualiziranim podacima. 1955). Svaki ispitivač može da bira. Q metod je više puta primenjen kao sistem mtervenirajućih varijabli u validaciji kliničkog opisa ličnosti (Little i Shneidman. što nije dokazano. Sines. Zapaženo je da se tokom terapije velika razlika između ove dve vrste opisa svoga JA kod 120 neurotičara smanjuje (Rogers i Dymond. Ispitujući funkciju dijagnostičkih stereotipova u kliničkom suđenju Rubin i Shontz (1960) su utvrdili da se stereotipi javljaju na samom početku dijagnostičkog procesa i da služe kao usmeravajuće hipoteze u odnosu na koje se traže potvrdni ili negativni dokazi. Berger. mogu se klasifikovati na sledeći način: 1. 3. Kao podesne metode za izučavanje tih pojava navode se REP metod (Kelly. 1953). a ne samo u „realnom" kao što se uvek pretpostavlja. 121 1960. . Koristeći se tim načinom Sines (1959) je utvrdio da stereotipi kliničara omogućavaju tačnu procenu ličnosti. Philips i saradnici (1956) smatraju da se razlike mogu smanjivati ili povećavati zbog promena kako u „realnom" tako i u „idealnom" Q opisu Ja. a da individualizirani podaci iz intervjua ili psiholoških testova povećavaju tačnost opisa. Međutim. 1966). 1970). Iz sličnog istraživanja je potekao i čikaški Q komplet (Butler i Haigh). Primena Q tehnike u validaciji opisa ličnosti Zbog izvesnih svojih osobina Q tehnika je veoma podesna za opis ličnosti kao i za validaciju takvih opisa. Q tehnika omogućava da se izraze kvalitativni aspekti ličnosti kao i međusobni odnos komponenata. 1957) i tehnika Q sortiranja (Stephenson. pokazalo se da i opšta znanja o pojavama koje se ispituju mogu doprineti tačnosti procene. U istraživanjima promena. manifestni i latentni. 1954). pored ovih opšte teorijskih koje smo već naveli. Metoda Q sortiranja je korišćena za testiranje značaja i uloge dijagnostičkog stereotipa. 1959. 1959. Međutim. dok Vernon (1966) smatra da Q tehnika omogućava prikazivanje obrazaca ili struktura ličnosti kroz odnos komponenata. Jednu posebnu grupu istraživanja dijagnostičkih stereotipova pomoću Q tehnike predstavljaju ona u kojima su analizirani stereotipovi kliničkih psihologa. Povećano interesovanje za kliničara kao „dijagnostičkog instrumenta" bilo je praćeno i traženjem pogodnih metoda za istraživanje kognitivne strukture i dijagnostičkog procesa. 1968). u validaciji kliničkog opisa ličnosti. Block (1961) piše da Q tehnika omogućava kvan-tifikaciju idiografskog shvatanja ličnosti. usled sprovedenog psihoterapijskog tretmana. posredstvom sudija eksperata kvantifikuju i pripreme za statističku obradu. onda u Q tehnici nalazimo jednu podesnu sintezu između nomotetičkog i idiografskog pristupa. Ako je to tako. ova tehnika ne mora da se koristi u tu svrhu niti u svrhu istraživanja tipova ličnosti. Primena tehnike u proučavanju dijagnostičkog stereotipa je takođe novijeg datuma. odnosno jednu izvanrednu mogućnost naučnog proučavanja (nomotetički prilaz) kliničkog shvatanja i opisivanja ličnosti (idiografski prilaz). Razlozi za ovako široko prihvatanje. odnosno struktura. semantički diferencijal (Osgood. Rogers i Dvmond (1954) primenili su Q tehniku u cilju praćenja promena koje nastaju kao posledica nedirektivne psihoterapije. koji se često pominje u literaturi. „skemate"). Danas se Q metoda najčešće koristi u sledeće svrhe: 1. Podaci dobijeni Q tehnikom mogu da se obrađuju parametri]skim statističkim metodama čak i kada je uzorak ispitanika veoma mali. Silverman. kao što je Stephenson predlagao.

Retestiranjem četiri ispitanika Hilden je utvrdio da korelacija iznosi . nama se ipak čini da je ovo nedovoljno za definiciju kliničke metode. težište proučavanja kliničke metode treba da budu kognitivni procesi. 123 PSIHODIJAGNOSTIKA OPERATIVNI DEO VIII. kriminalistici. Podaci ovakve eksploracije se obrađuju. Pošto je to tako. Predmet ispitivanja Kliničkom metodom se uvek ispituje pojedinačni slučaj bez obzira na problem ili primenjeni test. Kritika Q tehnike U stvari Q sortiranje nije jedinstvena metoda već grupa labavo povezanih postupaka. koji se u tome oslanja na svoje iskustvo. prinuda da se u svaki razdeo skale svrsta tačno određeni broj kartica sa stavkama izaziva znatno veći otpor kod ispitanika nego što izazivaju upitnici. ciljeva. a zatim ih kombinuje i izvlači iz njih zaključke na način koji smatra pogodnim. istoriografiji i u umetnosti. Ona zahvata crte ličnosti i druge dispozicione konstrukte polazeći od pretpostavke o postojanju izvesnog sistema među konstruktima: višeslojnog i hijerarhijskog. Postupci prikupljanja informacija. Ona se koristi u psihologiji. Iz ove konstatacije je izveden dalje zaključak da osnovnu odluku kliničke metode predstavlja subjektivni način povezivanja podataka i predikcije. oce-njuje kao relevantne. Uopšte uzev. Na deset retestiranih ispitanika Frank je utvrdio daje r=. Na kraju da sažmemo: Klinička metoda predstavlja multimetodsku i multidi-menzionalnu ekstenzivnu eksploracijli pojedinaca pomoću eklektičke i heterogene psihodijagnostičke skupine metoda. Opisivanje se može ponavljati bez obzira na to da li ispitanik opisuje samog sebe ili služi kao sudija koji opisuje druge osobe. b) metodologijom prikupljanja informacija i c) metodologijom obrade i integracije informacije. Ove pojedinačne metode nemaju zajedničku teorijsku osnovu.93. I pored široke primene dostaje malo urađeno u pogledu provere pouzdanosti Q tehnike. prema svojim kriterijumima. Klinička metoda. antropologiji. Najzad može da se stavi prigovor daje malo verovatno da su procenjivači motivisani i sposobni da ispituju međusobni odnos stotinu stavki nekog Q kompleta i da te stavke međusobno ukrste prilikom svakog opisivanja ličnosti. Globalni rezultat koji se dobija Q sortiranjem predstavlja efekat interakcije ispitivača. Provere su uglavnom vršene na veoma malim uzorcima. .94. Sadržaji Q kompleta su veoma različiti a i kompozicija je često neizbalansirana. Prema tome. deskriptivna definicija. Ova metoda podrazumeva intenzivno istraživanje pojedinačne ličnosti. Klinička metoda je samo okvirni naziv za grupu labavo povezanih psihodi-jagnostičkih metoda. mora da bude određena bar komponentama: a) predmetom ispitivanja. Međutim. INTEGRALNA DEFINICIJA KLINIČKE METODE Meehl i Sarbin su došli komparativnim proučavanjem i upoređivanjem do zaključka da osnovnu razliku između kliničke i statističke metode predstavlja posredovanje kliničara. Eksploracija se najčešće preduzima u cilju klasifikacije. ispitanika i sadržaja Q kompleta. gledišta pristupnosti ocenjivanju nije ista. Stavke u vezi sa latentnim osobinama se manje pouzdano ocenjuju nego stavke u vezi sa manifestnim osobinama. Ovaj agregat je složen tako da obuhvati što više i što raznolikije podatke o ličnosti. Za kliničku metodu karakterističan je poseban način obrade i objedinjavanja prikupljenih podataka. Između prikupljenih informacija kliničar selekcijom izdvaja one podatke koje. Ne osporavajući smisaonost takvog pristupa. nisu zajednički baždarene i ne predstavljaju bateriju već samo skup ili agregat. ali su rezultati zadovoljavajući. iako je obrada Q tehnike komplikovanija. odnosno da suštinu predstavlja način suđenja kliničara. kao što je nedovoljno i da se predikcija 122 odredi kao isključivi kriterijum validnosti. Razlika između Q tehnike i običnih upitnika je neznatna i svodi se na to da su stavke u okviru Q tehnike kvantitativno nešto preciznije određene (Evsenck. pokazuje da se ove dve tehnike mogu smatrati praktično ekvivalentnim. sposobnost i kreativni potencijal. zaključuje Evsenck. može da se konstatuje da ni težina stavki sa . DIJAGNOSTIČKI DOSIJE SLUČAJA VOĐENJE DOSIJEA SLUČAJA Ova metoda ima široku primenu. U pogledu određenosti klinička metoda je uglavnom eksplorativna i više služi istraživanju nego dokazivanju. Postupci integracije. Q tehnika je izveštačeniji način ispitivanja od upitnika. medicini. Takva razgranatost primene praćena je raznolikošću pristupa. procene određenih varijabli ili ličnosti u celini i predikcije. klasifikuju i integrišu od strane kliničara. čak i ako se izbegava opširna. U tom pogledu pravi kontrast kliničkoj metodi nije statistička nego grupna metoda. pri čemu se sigurnost traži u dupliranju i prepokrivanju iste vrste informacija različitim metodama. Upoređenje rezultata dobijenih paralelno Q tehnikom i pridevskim spiskom (check list).4. 1959). testova i skala. U teorijskom pogledu klinička metoda je najčešće eklektička ili empiricistička.

Najlakši. Ko je taj koji će napisati studiju slučaja u kojoj sudeluju tolike specijalnosti i toliki raznoliki pristupi i tehnike? Postoji opasnost da sama ova složena eksplorativna mašinerija donese niz internih problema koji će neutralisati pozitivan doprinos rešavanju problema proučavanog pojedinca. Neće biti problema ni oko toga šta predstavlja jezgrovne tehnike ovakvog pristupa. sadašnjost (intervju i opservacija). analizu i razumevanje slučaja. Laing). Po potrebi aktuelno ponašanje se može registrovati i na psihološkim instrumentima. od institucije u kojoj je ona rađena i od sentimenta. razumske pozicije) i druga ego-stanja. Psihološka obrada takođe obuhvata jedan prikaz aktuelnog ponašanja u intervalu testiranja. Ovakav progres donosi i posebne probleme. određivanje vremena i uslova pojave prvih ispoljavanja i beleška o toku i promenama koje su se javile takođe spadaju u studiju 127 . sve ove sagla-snosti nisu garancija daje studija slučaja validna. koristimo se podacima o razvoju ispitanika. To precenjivanje ličnog utiska je štetno sa stanovišta psihologije kao objektivne nauke. saznanje se stvara preko posrednika. ponovljenim ispitivanjem radi praćenja promena. ali se ne može očekivati da svi pacijenti prođu kroz psihoanalitičku ili neku drugu vrstu (na primer primarnu) terapiju. 3. kao što je i pitanje autorstva. pored ego-stanja O („odraslog". Zbog raznolikih i složenih činilaca koji mogu uticati na sadržaj eksploracije i aktuelno ponašanje je samo jedna rubrika. Posebnu karakteristiku savremene prakse u psihijatrijskoj dijagnostici. 2. Ovo vodi ka povećanju raznolikosti i specifičnosti. Zato ćemo se svaki put kada je potrebno temeljno proučavanje jedne osobe. ienomenološka pozicija (Rogers. Sve ove činioce je vrlo teško. Opis bolesti. „kompjutera". pouzdana i objektivna metoda. Primera radi navodimo jednu takvu shemu koja pristaje uz psihijatrijske slučajeve. Opis aktuelnog ponašanja. doživljavanja i životne pozicije. 126 1. intelektualne. Štaviše. iz iskustva znamo da sadržaj do kojeg dolazimo studijom slučaj a u velikoj meri zavisi od autora studije. Sasvim je verovatno da će sastav ekipe. Svi ćemo se složiti daje potrebno proučiti prošlost (biografija. U psihijatrijskoj obradi taj se postupak određuje kao status psychicus. Biografski deo studije ima fundamentalni značaj za opis. radni terapeuti i drugi. teorije i ideoloških pogleda onoga ko vodi studiju. predstavlja učešće više stručnjaka različitih profesija u proučavanju jedne određene osobe. ali je korisno sa gledišta stvarne dobiti. sa gledišta egzaktne nauke. Doprinos svake struke nužno je parcijalan ali pozitivan sa stanovišta kompletiranja opisa i analize pojedinca. što je veoma pogodno za upoređenje sa nekim drugim. utvrdi i proceni ličnost pojedinca. ili kada kliničar osmatra rezultate na različitim instrumentima. Načelno je lako saglasiti se sa mišljenjem daje studija slučaja najbolji način da se ispita. ubuduće biti još bogatiji. Ovaj aspekt „sada i ovde" je izuzetno značajan. stavova. način da uvedemo izvesnu kontrolu predstavlja iznošenje sheme po kojoj se studija slučaja odvija. vrlo mala. U svim ovim disciplinama studija slučaja je način da se pojedinačni ispitanik najpotpunije i najdublje upozna i prikaže. a pogotovu koju dovode. Govoreći jezikom transakcione teorije. Mada svaki kliničar iz iskustva zna da su iskazi klijenta odbram-beni a ponašanje namešteno. jer po tome određujemo zadatak studije slučaja. stručnjaci za EEG. Pored njih. ili je igra (Berne). izgleda da u kliničkoj psihologiji počinje da hvata korena. Podaci koji se u nju unose proističu iz intervjua i opservacije. opredeliti za studiju. Međutim. dobijenim od roditelja ili drugih pogodnih izvestilaca. mada ne i najsigurniji. klinički psiholozi i socijalni radnici. Naravno. U nemogućnosti da to postignemo. kliničar može osetiti šta se u njemu zbiva makar i da nema potvrdu na eksteroperceptivnom nivou. Tu je možda više onoga što terapijski nije važno. U oblikovanju dijagnostičke rekonstrukcije zadovoljavamo se onim što nam ispitanik pod datim uslovima može dati. Kada pacijent govori o biografiji. mogli bismo reći da se između klijenta i kliničara uspostavlja specifična transakcija u koju su uključena. ako ne i nemoguće kontrolisati. ima očuvana sećanja. auto i hetero). u eksploraciji mogu učestvovati i internisti. kao i objektivne podatke i svedočenja. Ova dobit se javlja usled toga što psiholog i klijent stupaju u složenu transakciju u kojoj se intuicija i logičko rasuđivanje prepliću. Mada je vrednost neposrednog iskustva iz susreta dve osobe.tehničkih pravila i ovlašćenja ispitivača. Aktuelno ponašanje je pojava od izuzetnog značaja zbog toga što je to jedini neposredni susret i jedina prilika da kliničar vidi i oseti ispitanika. Ovaj ekipni ili timski pristup u psihijatriji predstavlja zajednički nastup tri specifične discipline čiji su predstavnici psihijatri. Za eksploraciju aktuelnog ponašanja imamo na raspolaganju naturalistička i psihotehnička sredstva. usled neprekidnog grananja discipline. Sa razvojem svake od ovih disciplina menja se i usavršava i način vođenja i interpretacije studije slučaja. To je pojava koju je Murray nazvao recipatijom. u odnosu na psihologa i u toku rešavanja psiholoških testova. a donekle i u sudstvu. Ne može se ni očekivati da osoba koja traži psihijatrijsku pomoć. Rekonstrukcija biografije je više psihoterapijski nego dijagnostički posao. ili kada socijalni radnik izveštava o tome staje doznao od drugih osoba o ispitaniku. ipak većina kliničara do kraja ostaje pod uticajem svog utiska ili ličnog susreta sa pacijentima.

Taj izveštaj zasniva se na obilasku porodice ili radnog mesta i intervjuisanju ljudi sa kojima posmatranik živi ili radi. Shodno tome. Prednost ovakvih formulara je što omogućavaju statističku obradu i korišćenje kliničkog materijala za istraživačke radove. Ova vrsta eksploracije na neki način vraća probleme klijenta u interpersonalne i socijalne odnose iz kojih je tradicionalnom kliničkom egzaminacijom istisnut. Prvi deo se odnosi na vernu zabelešku o izgledu. uobičajena psihijatrijska i psihološka proučavanja biće dopunjena. Rezultati laboratorijskih pregleda takođe spadaju u osnovnu građu studije slučaja. Popunjavanje tih skala vrše odeljenjske sestre. 7. ocena atmosfere i pronicljivo raspitivanje o klijentu može da postane najznačajniji oslonac celokupnom timu za ocenu ličnosti. doprineo višestranom sagledavanju problema osobe koja je u poziciji tražioca pomoći. Retke su . 128 Pod uslovom da se studija slučaja odvija u zdravstvenoj ustanovi. u kojima je ovaj izražavao sebe (crtežima). U svakom slučaju. Mada se u praksi opis bolesti vrši slobodnom stilizacijom. ona medicinska i laboratorijska dokumentacija koja stoji u vezi sa problemom zbog kojih se studija slučaja vrši treba da bude osmotrena. Zbog toga je formalno analitička deskripcija samo jedan od oblika opisa bolesti. Po potrebi specifičnim pitanjima vezanim za posmatranika pridružuju se i EEG. Međutim. pored ostalih pomagača. Opravdano se ističe da je odlazak u porodicu. EKG snimak i drugo. 4. strategija i instrumentarijuma. U izuzetnim prilikama sistematsko pos-matranje može biti dopunjeno faktoriziranim skalama procene. sve je više izraženo nastojanje da se uvedu standardni formulari sa sistematizovanim rubrikama. stan ili radno mesto posmatranika prilika da se sazna i to što razgovor sa izvestiocima u bolnici ne može dati. Međutim. Mada je kontakt sa osobama iz neposredne okoline posmatranika ponekad preloman u razumevanju problema. Po obimu prikupljenog materijala psihološki dosije je često najveći i sadrži najviše različitih tehnika. Najzad. prema potrebi i programu ustanove. za planiranje tretmana i za dijagnostičku klasifikaciju. treba izdvojiti bitno. Psihodijagnostička eksploracija predstavlja danas uobičajeni vid udela kliničkog psihologa u ispitivanju osoba koje se obraćaju psihijatru ili instituciji za pomoć. mogu biti dragoceni materijal studije slučaja (Berger. Kompletna studija slučaja podrazumeva da su psihijatar. klinički psiholog i socijalni radnik. Ovaj način sistematskog praćenja izgleda. usled čega mnogi bolesnici imaju hrpe papira te vrste. da bi se očuvali od upliva. U načelu je sav pisani materijal koji sadrži podatke ili neposredan izraz ličnosti ispitanika. 6. Pravi opis je jezgrovit. psiholog i psihijatar. To se obično dešava ako klijent grubo prikriva svoje ponašanje ili je netaktičan. od interesa za studiju slučaja. ponašanju i iskazima pos-matranika u situaciji prvog susreta. U mnogim slučajevima je odvajanje biografije i opisa nastanka i toka bolesti proizvoljno i sporno. taj kontakt ima takode i svojih nedostataka. čak i najbolji odnosno najsistematičniji formulari rasparčavaju jedinstvenu i osobenu sliku poremećaja ili nastranosti konkretne osobe. s obzirom na manir savremene medicine da rasparčava pregled na mnoštvo laboratorijskih ispitivanja.slučaja. Takav hermetizam je više ritualan nego dokazano valjan. Ova rubrika ima dva dela. Ovaj opis (decursus morbi) zahteva poznavanje psihopatologije kao i lično iskustvo sa takvim ljudima. prema tome po „medicinskom modelu". Umešno i taktično izvedena eksploracija životnog ambijenta. Izveštaj socijalnog radnika je izuzetno važan za proučavanje i razu-mevanje pojedinih osoba. U studiji slučaja kad je počinjeno teško krivično delo poželjno je upoznavanje sa sudskim spisima. Nisu samo sudski spisi oni koji utiču ili mogu uticati na stavove eksperta. registrovana i po potrebi i proučena. 1967). u mnogim slučajevima ti ljudi nisu dostupni kliničaru. ukoliko je klijent bio hospitalizovan zbog istih ili srodnih tegoba.. Ponavljanje ovog postupka u određenim intervalima ili povodom incidenta daje u konačnom bilansu sliku kretanja ili dinamiku slučaja. Pismena dokumentacija je posebno važna kategorija informacija o klijentu. primenom svojih koncepata. 5. serijom medicinskih pregleda. združeno ispitivali slučaj i da je svaki od njih. korisno je upoznati se sa pismima. Usled toga će dokumentacija studije obuhvatiti analizu krvne slike. Ova dokumentacija o stanju tela više je prikupljena kao eliminatorna kontrola nego kao pozitivna građa za analizu ličnosti. koje najviše vremena provode u kontaktu sa bolesnicima. Jednu vrstu tih dokumenata predstavljaju lekarski nalazi i istorije bolesti. pneumoencefalografsko snimanje. ne treba da budu upoznati sa nalazima istrage. Dolazak . ponašanja i iskaza omogućava sagledavanje koje je više od sume pojedinačnih posmatranja. Ovu delikatnu ulogu istraživača neposrednog životnog ambijenta obavljaju socijalni radnici. zabeleškama i dnevnicima. U izuzetnim prilikama čak i sveske đaka. internistički pregled. ginekološki pregled i drugo. Ima doduše i takvih mišljenja da sudski eksperti. To je potrebno radi toga što je za ovakav opis neophodan kriterijum bez kojeg je teško odrediti individualne osobenosti. slikovit i ljudski stimulativan. Somatotipija (Sheldon) i drugi oblici antropometrije nisu danas uobičajeni u okvirima studije ličnosti. potpuna uzdržanost eksperta od upliva je neizvodljiva.na noge" tim ljudima predstavlja jedinu mogućnost da se tražene informacije dobiju. Mada studija slučaja u psihijatriji i kliničkoj psihologiji podrazumeva korisnim davaoce informacija.

U zdravstvenim ustanovama to je po pravilu šef odeljenja ili. Ovaj materijal takođe podleže konzilijarnom ocenji-vanju. jer je klijent već otpušten. prepoznaju i protumače bitne poruke ličnosti izražene na specifičan način u mnoštvu baterijskih indikatora. Zbog nemogućnosti da pribavimo sve potrebne podatke i izvršimo potpunu studiju. Postoji mišljenje da je konzilijarna procena bolja i pouzdanija od procene pojedinaca. u praksi se nije ispunilo ono što se očekivalo. uz učešće svih koji su doprineli ispitivanju. na primer o EEG. 10. izjednačuje sa baterijskom. Konzilijarna procena nije pravi zbir znanja i iskustava. Radom ove grupe rukovodi najstariji. Sve što nam baterijska eksploracija otkriva nužno je dato u jednoj dobroj i ekstenzivnoj studiji slučaja. već je izraz mišljenja vođe grupe. Kliničar koji je zadužen za vođenje slučaja i operacije ispitivanja započinje izlaganjem medicinskog dosijea. Ima takvih studija u kojima je demonstrirana mogućnost vrlo duboke i obuhvatne baterijske eksploracije pojedinog slučaja. svaki sa po jednom tehnikom. kao stoje rađeno u harvardskoj studiji Murraya (1938). u optimalnom stepenu primene. Međutim. Na osnovu ovih izveštaja i stečenog pregleda nastaje diskusija. postavlja se pitanje odnosa studije slučaja i baterijske eksplo-racije ličnosti. Jedan od njih počinje redovnim radnim sastankom stručnog tima na kome se određuje ko će da učestvuje u ispitivanju novog slučaja. Nijedan od njih nije apriori superioran. onda su zapažanja o ispitaniku i eventualnim promenama obavezno uključena u studiju ponašanja. To uostalom nije stvarno ni potrebno. ukoliko ga ima u vreme održavanja konzilijuma. Iza tog uverenja stoji neproverena pretpostavka da je znanje i iskustvo sabirljivo. Puna studija slučaja se može prihvatiti kao jedna vrsta istine o određenoj osobi. u punom obimu. onda je njegova ocena o napredovanju odlučujuća. već je zamena za onu razliku koja postoji između idealne i praktično izvedene studije slučaja. slučaj prolazi kroz „špalir". Praksa je takva da po završetku lečenja u ustanovi klijenta preuzima terapeut koji vodi terapiju. eventualno. Zbog toga se ona i uzima kao nadređeni kriterijum individualnom procenjivanju. kao što je slučaj sa medicinskim institucijama. to ne dokazuje da se studija slučaja. ili kao nužne ali nepotpune zamene. Sa stanovišta terapijskog programa najvažniji su oni podaci koji se odnose na klijenta posle završetka tretmana. Baterijski pristup je i sam organizovan po uzoru na studiju slučaja. Ovaj period vremena kada se ispitanik vraća iz zaštićene situacije u svoj život je presudan za ocenu vrednosti preduzetih mera i terapijskog sistema. Nakon toga. baterijski pristup ne ponavlja rezultat pune studije slučaja. koju završava vođa grupe iznošenjem svoje procene. Takve demonstracije su dokaz da izuzetni eksperti mogu da vide. Psihijatrijski. Konzilijama diskusija slučaja. Veoma je stimulativan pristup u okviru kojeg se svaka psihološka tehnika primenjuje odvojeno. sastaje se grupa svih stručnjaka da bi razmotrila konkretni slučaj. Uz regularne preglede koje je sam obavio. tražeći zajednički najbolju formulaciju i najkorisniju preporuku. Na kraju se ekipa sastaje i diskutuje slučaj. Vredniju vrstu predstavlja grupna diskusija u kojoj se težište stavlja na doprinos pojedinih tehnika i grana specijalnosti. Savremene ustanove imaju u svom programu rada više različitih tipova korektivnih i terapijskih mera. Zbog toga se ona vrši kada je produbljeno individualno ispitivanje zaista potrebno. Na žalost. tako da se sreće sa više psihologa koji ga odvojeno testiraju. Međutim. Psihološki instrumenti i baterija kao celina ponuđeni su i prihvaćeni kao zamena za punu istoričnost studije slučaja. na klinikama. on iznosi i druge podatke. koja specijalnost je neophodna. glavna sestra. Nakon što je svaki od njih obavio svoj deo zadatka i pripremio izveštaj. odnosno kao zamena za ono što je praksi nedostupno. socijalni radnik i. Taj rad i materijal rada obično ne dospeva na konzilijarni sastanak. One takode potvrđuju da pojedini eksperti imaju izvanrednu sposobnost konstruisanja likova. Psihodijagnostička obrada zahteva dosta vremena. Postoje različiti načini pripremanja slučaja za završnu ekipnu ocenu. pneumoence-f alografskom ili internističkom ispitivanju bolesnika. dok je rezultat baterijske studije samo sklop pretpostavki i indirektnih dokaza posredstvom empirijskih normi i nomotetskih konstrukata. Baterijska eksploracija je potrebna upravo zato što je kompletna studija u praksi neostvarljiva. za sve slučajeve. psihodijagno-stičkom eksploracijom. U nekim je težište na ulozi autoriteta. psihološki i socioeksplorativni pristupi stoje u komplementarnom odnosu. može da opstane bez baterijske eksploracije. dijagnostičara i terapeuta žali se na to da se osećaju uskraćeni zbog toga što ne znaju šta se desilo sa . Ukoliko je ispitanik upućen na terapiju određenom terapeutu. profesor. 130 Postoje različite varijante konzilijarne procene. Ukoliko se sprovodi neki korektivni ili terapijski tretman. koja se graniči sa umetničkim darom. koja se u kliničkoj praksi nikada ne ostvaruje. Većina kliničkih psihologa. svojih preporuka i naloga za dalji rad.takve ustanove koje mogu da obezbede kompletnu obradu. 9. Jedna zaista kompletna studija slučaja. primorani smo da potražimo najbolju zamenu. svoje izveštaje podnose ostali: psiholog. predstavlja završnu operaciju kliničke procene ličnosti. O njihovom odnosu se može govoriti kao odnosu celine i dela. 9 Psihudijagnustika 129 Pošto se ova knjiga upravo bavi dometom i karakteristikama psihodijag-nostike.

Optimizam koji pobuđuje biografski metod dosta je zatamnjen činjenicom da iz istih biografskih opisa različiti procenjivači izvode različite ocene. onda se pristupa drugoj fazi biografske eksploracije ili produbljivanju koje ima zaseban naziv: „istorija bolesti". političko opredeljenje ili držanje u iznenadnom katastrofalnom događaju. u čemu odlučujuću selektivnu ulogu ima znanje kliničara.. bliska je i uverljiva i laicima i psiholozima. u okviru kliničke studije slučaja. Predviđajući na toj osnovi mi kažemo: „Ovaj neće dobro proći u vojsci". „Ona će biti dobra supruga" ili „On se neće snaći na tom poslu". mada poželjan sa stanovišta saznanja. Ova iskustvena postavka dobila je i teorijsko objašnjenje u dva najpoznatija učenja savremene psihologije. Kao i u životu tako i u kontaktu sa tim delima ova povezivanja stvaraju utisak da smo razumeli čoveka. Čak i kada se grupa teorijskih istomišljenika složi u nekoj predvidnoj oceni. Osim toga. sagledavaju svoj neuspeh ili neuspeh kolega iz ustanove u kojoj je klijent prethodno lečen. onda je klinički period pretvoren u deo izveštaja o ponašanju . ni najdublji prodor u 132 prošlost ne može u potpunosti da zameni činjenice o sredini. ako su orijentisani na iste teoretičare. daje prepoznavanje tih sudbinskih determinanti iz prošlosti moguće upoznavanjem čitavog razvojnog puta. pojave teških životnih kriza i vrsta psihijatrijskih poremećaja se lakše predviđaju nego izbor zanimanja. Podaci o posthospitalnom ponašanju obično se prikupljaju ukoliko se sprovodi određeni istraživački rad pa su motivacija i sredstva izuzetno povećani. Pravi cilj biografskog pristupa ili anamneze. otvorenost prema teorijama i smenama tehničkog napretka kao i sveobuhvatnost prema „predmetu". Ukoliko klijent nije uspeo da stekne snagu za život u postojećim uslovima i vraća se u istu ili drugu ustanovu. u takvoj inflaciji podataka nisu sve informacije od istog značaja. praktičniji. U literaturi. faktori rizika i skretanja koja potencijalno ugrožavaju adaptaciju i dalji razvoj ličnosti. studija slučaja je neutralna. Upravo je ova osobina najspornija. U praksi se većinom koristi u mimformatu. biografska metoda u sklopu kliničke prakse je dvofazna. a pogotovu pri rekonstrukciji biografije moramo poći od nekih znanja o pojavi koju istražujemo. Naime. ali studija slučaja ostaje. Ta uverenost da prošlost određuje sadašnjost. onda je ujednačenost predviđanja na osnovu biografskog izvora veća nego kod nasumce uzetih procenjivača. skoro simbolično. Ako su procenjivači prihvatili određeno učenje. nije isključeno da iza toga slaganja stoje različiti elementi biografije koji su izdvojeni kao presudni.pacijentima posle završetka ispitivanja ili terapije. dramaturgiji i filmu takođe se pribegava pove/ivanju epizoda prošlosti sa aktuelnim ponašanjem protagoniste. tako da se u toj slici ipak mogu raspoznati upadljivi momenti. preko klijenata koji se vraćaju. Prema tome. To je otvoreni metodološki sistem. Takav povratak. izgleda da i teorijska homogenost ima svojih granica jer se neki događaji lakše a drugi nesigurnije predviđaju. što znači da i pri skupljanju. Ovakve opšte refleksije o biografskoj metodi studije slučaja ne smemo shvatiti kao potvrdu daje mogućnost dubokog upoznavanja jedne ličnosti direktno proporcionalna količini prikupljenih podataka iz njene prošlosti. Kada se u sklopu biografske građe ispitanika otkriju faktori rizika. na temelju istog biografskog materijala. opštija. Dijagnostička studija slučaja je poseban pristup izučavanja ličnosti. daje nje-gevo ponašanje u sadašnjosti. prva je faza šira. odluka ili epizoda u ponašanju jedne osobe. Iz toga sledi da kliničari. Jedan određeni broj se povremeno vraća svojim terapeutima. Činjenica je da većina klijenata prekida vezu sa dijagnosti-čarem zauvek. to još uvek ne bi garantovalo da sada znamo sve o njegovoj ličnosti. Čak i kada bi bilo praktično izvodljivo sakupiti sve podatke o prošlosti ispitanika. dok je druga uža i . U manjoj meri to se odnosi i na pojedine metode i tehnike. karakteru ljudi sa kojima je ispitanik u doticaju i pritiscima kojima je izložen. Međutim. nije rekonstrukcija „totalne biografije" ličnosti. U odnosu na teoriju. To bi bio neostvarljiv cilj koji bi angažovao ogroman broj stručnjaka u nepotrebnom rasipanju snage i vremena. BIOGRAFSKI PRISTUP EKSPLORACIJI LIČNOSTI Poznavanje prošlosti olakšava razumevanje aktuelnih postupaka. u stvari takvo kakvo i treba da bude. da pojedine epizode u prošlosti imaju izuzetnu i trajnu detenninirajuću snagu. mada na prvi pogled deluje kao vrlina studije slučaja. Svrha studije slučaja je prvenstveno određena interesima klijenta i služi kao sredstvo 131 najboljeg izbora terapijskog postupka.pre hospitalizacije" (ove poslednje po redu). čak i ako je nerazumno i alegorično. bez obzira na potrebno vreme i trud. sa kojima su uspostavili transferne veze. vrlo je dubiozan sa gledišta vrednosti uloženog truda. koji traži da se prikupe podaci koji će omogućiti rekonstrukciju razvoja i biografije opštim crtama. Određeni neuspesi. Osnovne crte ovog pristupa jesu pragmatičnost. i kada bismo na osnovu njih rekonstruisali „totalnu biografiju" tog čoveka. pa se može reći da testovi zastarevaju i prolaze. vrlo prilagodljiv i zbog toga univerzalan. Namesto ovako širokog zadatka prihvata se uži. skraćeno. Ravnajući se prema ponašanju iz prošlosti mi često donosimo sud o tome šta će se ubuduće desiti.

jedno bez drugog. jesu teorije ličnosti. ukoliko se ova primenjuje u datom slučaju. zaista ne mogu biti dijagnostičari ni u smislu Meverove izreke. Citirana izreka psihijatra Mevera. obrazovnih. biografija stvara utisak da smo onog koji se 133 opisuje shvatili i razumeli. Ovakvi selekcioni i direkcioni kriterijumi. taj opšti ljudski emotivni odziv. pozitivne ili negativne stavove i identifikaciju. srazmemo najveću dijagnostičku relativnost za rešavanje problema konkretnog slučaja ili grupe slučajeva. Ona nije isto što i snimak vazdušnog izviđanja putem koga otkrivamo „sumnjive tačke". koji veruju da su zbog takve svoje osetljivosti „odlični psiholozi". Iz ovoga se nameću dva pitanja: Šta može da se uradi da se popravi pouzdanost biografskih podataka? Šta može da se uradi da se popravi dijagnostička valjanost procenjivača ličnosti koji se koristi i biografijom slučaja? Biografija na koju mislimo kao sastavni deo studije slučaja koju vodi psiholog ili psihijatar svakako je različita od biografije koju o sebi piše osoba koja traži zaposlenje ili se kandiduje u neku organizaciju. odnosno njihove istorije bolesti. užu vrstu biografske rekonstrukcije razvoja ličnosti i karakterističnih obrazaca ponašanja obavlja se prema određenim pravilima. treba imati u vidu da se bez izvesne unificiranosti. komplement njihovom teorijskom i iskustvenom znanju. koji su unutar tih kategorija ljudi kao ličnosti skloni psihološkoj opservaciji . krajnje lične aspekte života i razvoja. može da stvori zabunu kod laika. neobična. kako bi se reklo. Iz ovoga se vidi da između znanja. uža i ekonomičnija.. Ova „psihološka" biografija se odnosi na intimne doživljaje. nastrana ili su naprosto „nenormalna". S druge strane posmatrano. znači da bi svaka naučna generalizacija bila unapred onemogućena. nedovoljni su za valjano tumačenje ličnosti posredstvom njene biografije. barem u fazi prikupljanja i beleženja podataka. Rekonstrukcija ovih zamagljenih mesta u biografiji jeste zadatak druge faze. . pogotovu iskreno pisanu biografiju nedovoljno je i za eksperte kliničare. Usled svojstva da produbljuje osećanja. i za drugu. Ta pravila nisu stroga i kruta. Ni najbogatije zemlje ne bi mogle finansirati psihijatrijsku službu koja bi svakog pacijenta do tančina ispitala o svemu što se zbilo „od rođenja do danas". ma koliko bili razvijeni. dijagnoza je nepotrebna" ne može se razumeti ako se izgubi iz vida daje njen autor psihijatar. međutim. Ono je doduše od velike važnosti kao dopuna. kao i dinamički orijen-tisane psihoterapije. Osnovna je namena ovih metodoloških pravila da služe kliničaru kao podsetnik i da ga usmere na što veću sistematičnost u jednom poslu koji. da se biografski iskazi ne mogu primiti zdravo za gotovo. Skupljanje podataka i za prvu. postavljeni su na osnovu širih i užih sistema znanja o pojavama koje se posredstvom biografije istražuju ili dijagnostikuju. dvofazna biografska metoda ima tu prednost nad „totalnom biografskom metodom" što je praktično izvodljiva i primenljiva u uslovima rada operativnih ustanova. onome što je već napisano moramo priključiti još dve faze. koji. Nekada je utisak 0 celovitoj ličnosti. Skraćeni biografski metod je suštinski omogućen uvođenjem selekcionih kriterijuma. Biografski podaci kao „životni roman" jedne osobe imaju ijedno. biografska eksploatacija je usmerenija. psihološki senzibilni laici u stanju su da identifikuju određena mesta u biografiji koja su „sumnjiva". izveštavanje o tome veoma zavisi od kulturalnih. Praktična prednost skraćenog načina ne bi imala smisla ako dobijeni podaci ne bi omogućili pravilno dijagnostikovanje. širu. prirodno. U prvom redu. koju smo već načeli. teorije o pojedinim vrstama oboljenja. Ali laici. uzrasnih i intelektualnih činilaca. teorije poremećaja ponašanja. koji imaju samo tu osetljivost. Takvi sistemi znanja. nastranosti ili defekta.produbljenija. Draga. prema kojima se kliničar ravna pri anamnestičko-biografskoj eksploraciji ličnosti. od kojih se i u svakodnevnoj praksi polazi. Deca. istorije bolesti. koji se stvori čitanjem „između redova" biografskog teksta dovoljan da se odrede hipoteze o tome šta se krije iza „neautentičnih" delova ili šta je moglo da navede ispitanika na zamagljivanje slike o sebi. U interesu potpunosti teksta. biografija slučaja predstavlja nešto više od uzorka dijagnostički značajnih i beznačajnih informacija. teorije i načina primene biografske metode postoji određeni odnos. glasi da psihološka osetljivost i psihološko znanje. opšte ljudsko značenje i nose poruku jedne sudbine koja lako nalazi odziv u onome koji to sluša ili čita. Osetljivi čitalac može da nazre u biografiji mnogo toga što u njoj i ne piše. „neautentična". da nasluti ono što je ispušteno. prikupljaju se samo oni koji imaju. To je jedno od bitnih svojstava biografske grade. Ukoliko je teorijska osnova od koje se polazi razvijenija. Iskusni kliničari i inteligentni. Međutim. obiluje iskušenjima da se odbaci svako opšte metodološko ograničenje. Razumevanje i doživljaj bliskosti koji se stvara u nama kada čitamo neku. što u stvari. ili mogu da imaju. utoliko više što o takvim pitanjima nikada ranije nisu razmišljali. ne mogu uporediti ispitanici. Kraća. neobrazovani i nedovoljno inteligentni slučajevi ne mogu dati zadovoljavajuća obaveštenja o intimnoj biografiji. Prva glasi. Čak i kada se naiđe na retke pojedince. Umesto da se prikupe „svi" podaci.Mi razumemo ovaj slučaj.

velike teškoće u biografskom samootknvanju. koja je praćena od nastanka funkcionisanja u različitim uslovima do eventualnog izlečenja. onda bi ta dva spisa zajedno predstavljala „maksimalnu biografsku eksploraciju ličnosti. onda to u još većoj men vredi za doživljajnu stranu tih togađaja. Nije previše težak zadatak dokazati da su sečanja čoveka koja on iznosi na insistiranje druge osobe dosta nesigurna i često iskrivljena. intimnu. sa prikazom istih događaja koje daju njegovi roditelji. Čak i vrlo malo neurotične osobe imaju. odnosno kada uporedimo prikaze događaja koje daje bolesnik. makar i za kraće vreme nalaze u stanju uzbuđenja ili strepnje. Štaviše može se reći. koji je kod istih ljudi uglavnom nesvestan. Naravno. a ovi su obavezno morali biti obrazovani. koja je oko tri godine uz stručnu asistenciju kliničara sistematski eksplorisala svoj „biografski univerzum". te je u tu svrhu razvila i usavršila posebnu psihološku tehniku slobodnih asocijacija. Sve ono što čini unutrašnju. To je naročito upadljivo kod neuravnoteženih osoba ili onih koje se. kao što su ljudi protiv kojih se vodi sudski postupak a kliničko ispitivanje je deo sistema koji takvu osobu ispituje. čvrsto brani upravo suprotno stanovište: najvažniji formativni momenti u biografiji jedne osobe su oni kojih se ova ne može seliti. Paradoksalnost biografske studije slučaja u kliničkoj psihologiji je u tome stoje najmanje primenljiva tamo gde je najviše potrebna. bilo bi besmisleno tako bogatu kliničku opservaciju nepravilnosti ponašanja. što znači. Međutim. daleko značajniji faktor koji otežava i smanjuje upotrebljivost biografskih iskaza jeste psihološka cenzura. to je još uvek samo jedna strana „biografskog univerzuma". materijal koji je ovako prikupljen mogli bismo sa puno opravdanja nazvati „optimalnom biografskom eksploracijom ličnosti". još uvek nam stoje veoma krupne prepreke na putu prikupljanja biografske građe. ako bismo uz ovakvu izuzetnu biografiju raspolagali i komplementarnom. Ako izuzmemo slučajeve koji se svesno opiru eksploraciji. Sa sigurnošću se može tvrditi daje ličnost. koju bi o istoj osobi sistematski i objektivno vodio neko ko je njemu blizak i koji ga dobro zna. Biografska metoda. psihološku pozadinu događaja i ponašanja još više podleže cenzuri i izvitoperavanju od strane ego odbrambenih mehanizama nego sami događaji. napisao „totalnu biografiju". pa čak i neuravnotežene ljude. Daje tako. dala dovoljno podataka za jednu valjanu i pouzdanu procenu ili eventualno dijagnozu. potrebno oko tri godine u prošeku da bi izneli svoju intimnu biografiju i da bi naučili da zapažaju i iznose sadržaje svojih prošlih iskustava. može da posluži u terapijske ili naučno-istraživačke svrhe. Ako su sećanja na događaje selektivna.1 samoposmatranju. ona bi obavezno zahvatala dva nivoa unutrašnje realnosti. Pisci biografija su spremni da tvrde da je u njihovom životu bilo najvažnije baš ono čega su se setili i što su opisali. pri-strasna ili podložna deformacijama. način rada i trajanje eksploracije. do sada. daje ono što je ispripovedano ili napisano rezultat selekcije iz svega što je bilo. braća i sestre ili žena i deca. Autobiografije zdravih i zrelih ljudi uvek su u ponečemu navijačke i svoga autora prikazuju kao oživotvorenje načela koje ovaj ceni i zastupa. Međutim. A upravo ta unutrašnja strana „biografskog filma" je ona koja se ne može heterobiografski prikupiti. Kulturno uslovljeni idiomi kao i lični stil kojim se ljudi služe u opisivanju intimnog ponašanja takođe doprinose nejasnoći i 134 stvaranju pogrešnih procena. saopšti. Iz ovde rečenog se može zaključiti da je biografska građa do koje se dolazi u procesu studije kliničkih slučajeva. javljaju se znatne teškoće u sporazumevanju koje proističu iz neizdiferenciranog načina izražavanja i skučenog rečnika. No. da je nepotpunost biografske građe slučaja utoliko izraženija ukoliko je poremećaj ličnosti dublji. Čak je i slučajevima koji su odabrani za psihoanalitičku terapiju. ili mogu da imaju. Naravno. koje su bez daljeg izuzetno velike. da prati svoje asocijacije i imenuje svoje doživljaje i da pri tom bez zazora to sve razotkrije. pod određenim uslovima koji se odnose na izbor pogodnih slučajeva. psihoanalitička teorija. svojim primerom najbolje ilustruje koliko je takav poduhvat dug. čak i psihoanalitički tretirana osoba ne uspeva da iznese „totalnu biografiju" već samo onaj uzorak „biografskog univerzuma" koji je sa stanovišta psihoanalize relevantan. najbolje se vidi kada se uporede iskazi autobiografskog kazivanja sa heterobiografskim. koja je doduše zasnovana na kliničkoj praksi sa neuravnoteženim osobama. Psihoanalitička terapija. Zabeleška o njenom kazivanju zahtevala bi priličan napor stručnjaka da „prevede" opis i da ga učini razumljivim. koja je od svih najvažnija i koja insistira na „totalnoj biografiji" ličnosti. onaj koji je kod većine ljudi uglavnom svestan i onaj drugi. Naravno. Međutim. masovno neprimenljiv i ekskluzivan. inteligentni i vrlo spremni na saradnju sa terapeutom. Doduše. onda lako dolazimo do odgovora . Iz svega ovoga može se izvesti zaključak da se potenci135 jalna vrednost biografskog pristupa u praksi i na masovnoj osnovi ne može reali-zovati. koja je naučila da sebe posmatra. Gotovo se sa sigurnošću može tvrditi da su sve biografije pristrasne. i tu važi pravilo da niko nije. u mnogo čemu nekompletna. koji su nesvesni. skup. Situacija je analogna pokušaju umno zaostale osobe da razumljivo opiše mehanizam složenog časovnika. U svakom slučaju. svesti na jednu opštu dijagnostičku kategoriju." Ako apstrahujemo praktične teškoće u ostvarivanju programa jedne takve maksimalne biografske studije slučaja.

da li nalazi da ono što čini i u čemu učestvuje predstavlja odricanje. Prva tehnika u bateriji: list osnovnih biografskih informacija Klinička metoda je specifična kombinacija naturalističkog pristupa. prema muškarcima. u prvom redu onih koji se tiču roditelja a zatim i drugih: prema ženama. Dakako. eksperti mogli uspešno da predvide ponašanje ispitane osobe u određenim uslovima ili na određenim zadacima. i eksperimentalno-statističkog. d) Vitalni intelektualni kapaciteti ličnosti. starijim i mlađim istopolnim i heteropolnim vršnjacima itd. posebno psihodijagnostika kliničkih psihologa. prijateljima. grupom ili problemima većih grupa. Namesto biografske metode u maksimalnom obimu primenjuje se znatno kraća anamnestička i hetero-anamnestička eksploracija. j) Kako je tekao njegov razvoj „bića koje voli i traži da bude voljeno". da li je u tim relacijama prevalio put od pasivnog narcizma do stepena punog kapaciteta zrele seksualnosti i odnosa emotivne osetljivosti i reciprociteta. Opšta karakterizacija ličnosti koja je bila podvrgnuta maksimalnoj biografskoj eksploraciji predstavljala bi generalizaciju svega što je registrovano. i) U kojoj meri nalazi zadovoljstva u onom što čini.na pitanje: Šta se može dobiti od takve analize ličnosti? Iz zapisa koji sadrži „maksimalnu biografsku eksploraciju ličnosti" mogle bi se izvesti karakteristike i pravilnosti razvoja i ponašanja date osobe u nizu tipičnih životnih situacija. c) Formiranje i odlike interpersonalnih obrazaca. nepotrebnim sitnicama. porodicom. obim svesti o sebi. i pored formalne suprotnosti. da li je fiksiran za prošlost. umnogome nadoknađuju ono stoje ispušteno nemogućnošću da se maksimalna biografska eksploracija ličnosti koristi. starijim i mlađim. h) Ocena životne energije i rasporeda „investicija". odnosno tolerancije i sposobnosti da savlada razvojne i traumatske konflikte. biografska. b) Karakteristike odnosa između ispitanika i roditelja kao i drugih ličnosti počev od ranog detinjstva i kasnije. 136 f) Razvoj osetljivosti za unutarnja i interpersonalna zbivanja. pojava anksioznosti. sputavanje ili produktivno ostvarenje i samoostvarenje. Osnovna pretpostavka studije slučaja je da aktuelna i istorijska dimenzija traganja za „kliničkom istorijom". Pored opšte karakterizacije mogle bi se proceniti i neke specifičnosti aspekata koji nisu naročito naglašeni u planu eksploracije. sat sa sekundarom. da li je zaokupljen sobom. psihijatrijsko posmatranje. međutim. To je uzdužni presek. To je poprečni presek. Gubitak koji ovako nastaje kompenzuje se uključivanjem čitavog arsenala pomoćnih dijagnostičkih tehnika i više kliničkih specijalnosti. studija slučaja uvek ima dve osnovne dimenzije prema kojima usmerava traganje. Studija slučaja u psihijatriji razlikuje se od opšte medicinskog uzora po tome što je psihijatrijski instrumentarijum oskudan. veoma je verovatno da bi na osnovu takvog materijala. predstavljaju komplemente. kao i slabe i jake strane njene individualnosti. Druga je dimenzija aktuelna. infantilne i traumatske recidive razvoja. svojim poslom. koja predstavlja okvir za naturalističku eksploraciju razgovorom. Metoda dijagnostikovanja medicinara takođe je kombinacija studije slučaja. Prva je dimenzija istorijska. Bez obzira na podvrstu. Zajednička odlika medicinske i kliničko-psihološke metode je široki naturalistički okvir (studija slučaja) i uključenje memog instrumentarijuma kao „dokaznog postupka". kao i svih promena koje bi se neminovno odigrale u toku same autoanalize. U procesu dijagnostikovanja klmičar najpre nastoji da grubo uokviri tegobe ili poremećaj. unutrašnja i interpersonalna dinamika vezana za te forme ponašanja ličnosti. svojim snovima. To. U tom postupku on istovremeno ustanovljuje i opisuje aktuelno stanje. tolerancija na anksioznost i mehanizmi odbrane ega od ugrožavanja. u stvari. maksimalna biografska eksploracija ličnosti u praksi nije izvod-Ijiva. čekić i igla) i sve složenijih laboratorijskih opita i aparata. Pojedine rubrike tog bilansa o ličnosti mogle bi biti sledeće: a) Razvojne osobenosti od rođenja i najranijih sećanja. da potvrđuje sebe kroz rašćenje i pozitivne interpersonalne odnose. da li se oseća prihvaćen. pojava interesa i orijentisanosti kao izraz repertoara motiva. posmatranjem i ispitivanjem pomoću jednostavnih sprava (slušalica. e) Regresivna ispoljavanja u pojedinim fazama sazrevanja. da formira i održi sistem ideala o sebi i svetu. koja ima relativno razvijenu metodologiju merenja i proce137 njivanja. Da lije u tom razvoju bilo težih regresija. da formira i održi celovitu sliku o sebi. savlađivanjem „greho-va". Neke od tih tehnika. Kada se bolesnik obrati lekaru i traži pomoć. g) Ocena ego-snage. predstavlja inventarisanje . Zbog toga se psihijatri oslanjaju na kliničku psihologiju. poznatog iz medicine pod nazivom studija slučaja. fiksacija i staje za njega u tom pogledu karakteristično. koji se u savremenoj psihologiji primenjuje pod nazivom testovni pristup. Najzad. ne znači da se ništa ne može uraditi. kao i periodično ponavljani dijagnostički i terapijski intervjui. To. ovaj će pre svega nastojati da postavi dijagnozu.

znači da granicu između normalnog i patološkog odnosno trijažiranje pojedinaca koji su tu granicu prekoračili praktično obavlja sredina. odnosno šta je dovelo do poremećaja. Takva osoba kojaje došla do uverenja da mora potražiti pomoć kliničara postavila je samoj sebi „dijagnozu". I u odnosu na socijalno ponašanje relativizacija se sprovodi argumentovano. ne znači da „zbir" ova dva kriteriju-ma predstavlja merilo „težine poremećaja". Iz ovoga proizilazi da u većini slučajeva transformacija građanina tog i tog u pacijenta počinje tako što ga sredina izdvaja kao vannormalnog. Ona obuhvataju sledeća područja: identifika-cione podatke. shvatili su da sa njima „nešto nije u redu" i da treba da potraže pomoć. Međutim. može se zapaziti da sva pitanja nisu takva da mogu otkriti dublje karakteristike ličnosti. u nastojanju da nađe objašnjenje za datu ličnost. mnogi koji dolaze do uverenja da im je potrebna pomoć kliničara nisu za svoju sredinu posebno upadljivi. Kliničar će od slučaja do slučaja analizirati sve podatke. druženju i socijalnim aktivnostima. štaviše sasvim su periferna. Pitanja koja postavljamo ispitaniku imaju karakter usmene ankete. izboru poziva i profesionalnom ponašanju. Nastavljajući tim putem neizbežno stižemo do konfrontacije stavova o „suštini ličnosti". znakova) i opisivanje opšteg stanja organizma. Bez obzira na takvu mogućnost. u svakom konkretnom slučaju on se suočava sa problemom: Staje određenu osobu dovelo do toga da zatraži pomoć. To. okolina u kojoj on živi. ali znači da svoju procenu donosi na temelju kompletnih eksploracija. Ima nekoliko argumenata pomoću kojih psiholozi na izvestan način relativiziraju (a ponegde i obezbeđuju) događaje. naturalistički. verovatno je da će ta osoba postati „pacijent". Savremena klinička psihologija ne traži dobrovoljno odricanje od naturali-stičkih metoda i šlepu odanost psihologa laboratorijskom pristupu. mogu se čuti izjave da dijagnozu mentalnog poremećaja pojedinca postavlja okolina. Mnogi psihijatrijski slučajevi. seksualnom ponašanju i braku.tegoba (simptoma. Isto je tako izvesno da će „periferisti". Bitan uslov njegove transformacije u socijalnu i institucionalnu ulogu pacijenta je samo-procena. Supstancijalisti će ostati dosledni u odbrani učenja daje ponašanje samo realizacija „unutrašnjih struktura". Odgovor na to glasi da eksploracija zahteva poznavanje okolnosti i izvesnih događaja u razvoju. Najzad. Na primer. veća je verovatnoća da će ta osoba postati pacijent. znači na izvestan način ga obeležava. međutim. To ne znači da je klinički psiholog u stanju da sam postavlja psihijatrijske dijagnoze. dosta često. niti se to od njega traži. I obrnuto. Psihološka klinička metoda je kompletno analogna medicinskom uzoru. međutim. Ako za nekog sredina smatra daje „skrenuo". u uslovima u kojima konačni dokazi nisu izvedeni. Samo u izuzetnim slučajevima je klimčar taj koji sprovodi primarnu trijažu. daleko ranije nego što su došli kod lekara. Argument glasi da je opažanje događaja bitno a ne sam događaj. ukoliko je u pitanju psihijatrijska obrada. Apriorističko opredeljenje za jedno ili drugo učenje. U mnogim slučajevima već je i toliko dovoljno da se preduzmu određene mere i postavi dijagnostička pretpostavka ili čak puna dijagnoza. efekte ponašanja. u stvari. a to znači rekonstrukcijom toka ili razvoja bolesti. Danas. da su promene koje ne zadiru u srž 138 ličnosti kratkotrajne ili prividne („substitucija simptoma"). makar tradicionalno. U trećoj fazi posmatranik prolazi kroz „aleju aparata" i laboratorijskog ispitivanja. aktuelnim tegobama i kratkom izveštavanju o „toku bolesti". U našoj bateriji anamnestičke podatke skupljamo prema Listu osnovnih biografskih informacija (LOBI). psihologa ili socijalnog radnika. teško psihotične osobe nemaju uvida u sebe i dospevaju do kliničara samo na osnovu ocene i . podatke o detinjstvu i porodici. podatke o školovanju. i „substancijalne" i periferijske. markiranje u sredini još ne vodi obavezno susretu potencijalnog pacijenta i kliničara. Ako se obe ocene podudare. Kliničar praktičar ne može da razreši ove teorijske protivurečnosti. Od laboratorijskog ispitivanja se očekuje provera specifičnih radnih pretpostavki i dokaza. To. bihejvioristi i oni koji u socijalnim i kulturnim uslovima vide primarne faktore ostati pri svome. Prva tehnika koju klinički psiholog primenjuje u ispitivanju njemu upućenih slučajeva je anamneza. temeljnija eksploracija zahteva da se „status psvhicus" potvrdi. kao što je testiranje regruta. Međutim. „klijent")? Donedavno medicinska profesija ljubomorno je bdila nad svojini isključivim pravom da „postavlja dijagnozu". Naprotiv. LOBI ima odeljak o opisu fizičkog izgleda i somatsko ekspresivnom aspektu ponašanja. odnosno ličnosti. a ne samo doživljaja i nesvesne dinamike. U psihijatriji ovaj postupak predstavlja jednu vrstu kratke biografije odnosno „anamneze". i suprotno. to se dešava u masovnim ispitivanjima uz pomoć određenih tehnika. Pođimo od najjednostavnijeg pitanja: Kako građanin taj i taj postaje pacijent („slučaj" ili „ispitanik". znači dogmatizam. Posmatrajući LOBI kritički. Svakako da svi oni koji su markirani od sredine kao negativni izuzeci ne misle obavezno tako i sami. Najzad. u ovoj fazi eksplora-cije mnogi ispitanici nisu spremni za „duboko ronjenje". da aktivizovano ponašanje ne samo da ne mora odgovarati pravim htenjima i naravi osobe nego im je. Drugi prigovor koji se može uputiti LOBI je da većina osvetljava socijalnu stranu biografije.

trijažnu dijagnozu postavlja svako sam ili njegova sredina. postupci (znaci). Osnovni biografski podaci kao što su klasifikovani u LOBI pružaju mogućnost kliničaru da izvrši izviđanje. Suština usmeravanja je u tome što iz mnoštva kategorija i potkategorija klasifikacije poremećaja (nozografija) možemo izdvojiti. U toku analize ostalih tehnika. Takva osoba je možda i suštinski disponirana da patološki reaguje. nijedni ni drugi nemaju zasad sigurno objašnjenje uzročnika i mehanizma nastajanja aberantnosti. koja je koncipirana kao kombinacija studije slučaja i TTS . nisu ubedljivo pristupačniji kliničarima nego nemedicinskim disciplinama. ne može se prihvatiti apriorna superiornost individualno dubinskih pristupa u definisanju opštih pojava kao što je mentalni poremećaj. Uprkos tome za prvu trijažno-dijagnostičku operaciju putem ovih znakova možemo postići osnovni cilj. on će odrediti uže okvire. koristeći se „najdubljom od dubinskih tehnika". da li se ikada zaista pojavio u ulozi pacijenta pred psihologom? Ova tri pitanja ne možemo prihvatiti kao kompletan kriterijum normalnosti. a kliničari diferenciraju podvrste nenormalnosti. obrasci ponašanja (sindromi) i razvojni put (etiologija). Taft i Bailey. da spremi „mapu problema" na kojoj će biti označene zone aktuelnog ili potencijalnog rizika. promeniti ili potvrditi. nisu nepoznata istraživačima iz društvenih nauka. Osnovni elementi klasifikacije su žalbe (simptomi). Za okolinu kao što je naša čovek koji je jednom imao nervni slom markiran je. može se odbaciti. odnosno ako je već zatražio pomoć psihologa ili psihijatra. već posle analize LOBI. Mogu se navesti mnogi slučajevi koji bi pobijali vrednost tih pitanja. Pošto smo u prvom slučaju odredili slabe pojedince u grupi. Usmeravanje olakšava i ubrzava dijagnostiku. možemo zaključiti da prvu dijagnozu nenormalnosti obično postavlja sredina ili sam pacijent. Prema tome. 1960). Nastavljajući započeto kliničar 139 će pristupiti definisanju poremećaja i njegovom specifikovanju. Prema tome. razlika u terminologiji nije dokaz superiornosti stručnjaka Lokalni kritenjumi nor-malnosti . dok se kliničar usredsre-đuje na određivanje diferencijalne dijagnoze i planiranje tretmana. saznanja do kojih su došla ova dva psihoanalitičara. Prvu. Time smo nesumnjivo krenuli dalje od tačke do koje smo stigli socijalnom dijagnozom.intervencije sredine. širokim zahvatom u nepoznato. Do izbora najpogodnije klase dolazimo kombinacijom formalno logičkog i statističkog suđenja (Sarbin. u drugoj fazi pokušavamo da odredimo slabe strane u samom pojedincu. U stvari. kao predmet proučavanja. U čitavoj psihodijagnostičkoj bateriji. Konačno. ali je skoro neverovatno da će ova biti odbačena. Nije li po sredi pojava koja se može i srne prihvatiti samo na temelju izučavanja dubinskih pojava? Moramo priznati da je čitava psihijatrijska klasifikacija fenomenološka i bihejvi-oralna. Pojave koje su bitne za psihijatre nisu nepoznate ni laicima. Oni su do tih istih ili vrlo sličnih saznanja došli proučavajući crnačku populaciju juga SAD sociološkim i socijalnopsihološkim metodama. suština dijagnostikovanja je klasifikacija. najzad. dve ili tri potkategorije koje aproksimiraju „dijagnostičkoj istini". koje uključujemo postepeno. Na kraju odrediće se vrsta tretmana („terapija"). Prema tome. List osnovnih biografskih podataka (LOBI) između ostalih pitanja obuhvata i ova tri kritenjuma normalnosti: da li je ispitanik smatrao u toku svoga života da ne može da resi svoja pitanja bez pomoći kliničara. Allport navodi studiju dva psihoanalitičara koji su godinama tretirali crne pacijente sa juga SAD. Šta onda preostaje kliničaru? Kliničaru preostaje da proveri tu laičku i socijalnu dijagnozu. Podaci prikupljeni putem LOBI omogućavaju da ostale dijagnostičke operacije odnosno tehnike analiziramo usmereno. Takođe stoji da će sredina izvršiti pritisak na ljude sa „predistorijom nervnog sloma" da rešenje potraže po zdravstvenoj liniji. ali i nezavisno od toga sredina ga obeležava i tumači kao manje vrednu ličnost koja ima „slabe živce". Čak i substancijalni aspekti ličnosti. Oni su o tome napisali knjigu koja je trebalo da osvetli substancijalne aspekte ličnosti crnog čoveka. Međutim.nenormalnosti deluju u oba pravca. Ne samo što ljudi u jednoj sredini mogu biti više ili manje „skotomizirani" za određenu vrstu nastranosti već to mogu biti i kliničari. 140 Sa gledišta logike. Iz sadržaja pitanja na LOBI jasno proizlazi da se još uvek bavimo eksploracijom. Međutim. mada je terminologija različita. da li je možda njegova okolina preporučivala da se obrati psihologu ih psihijatru i. Može se postaviti pitanje da lije „dozvoljeno" da se dijagnoza „poremećaja na nervnoj bazi" određuje na osnovu socijalnih kriterijuma. s tim što laici diferenciraju normalno od nenormalnog. klasifikaciona pretpostavka data prema proceni LOBI. onda je verovatnoća veća da će i kod sledece teškoće kojaje „nesavladiva" ponoviti posetu kliničaru. Ako je neko jednom već stavljen u okvir uloge pacijenta. izdiferenciraće odgovarajuću klasu između nekoliko drugih koje su isprva dolazile u obzir („diferencijalna dijagnoza"). sa psihološkog stanovišta suština dijagnostikovanja je otkrivanje puta kojim je ličnost postala aberantna kao i procesa kojim patološki fenomeni postaju manifestni. kako piše Allport. Obe strane se bave prepoznavanjem aberantnosti.

razvoj. Otac: starost. odnosno uzdužni presek ličnosti (biografiju). Predikcija ponašanja nije samo metodološki kriterijum prema kojem odmeravamo valjanost pojedinih tehnika ili baterije u celini već je i značajan teorijski problem. kako je tekao porođaj. po potrebi. odvajanje od porodice i slično. teškoće u učenju. Shema koju ovde navodimo predstavlja. dopuniti heteroanamnezom. skraćena metoda treba da bude prosta. Objašnjavanje prošlosti i objašnjavanje sadašnjosti ponašanja ličnosti ostaće ograničene vrednosti ako iz toga ne možemo izvesti pouzdane prediktivne pretpostavke. nijedna tehnika u sklopu naše baterije ne pruža sistematsku mogućnost prognoze. LOBI je tehnika koja otvara studiju slučaja i omogućava da inventarišemo njegove probleme. Promene u svemu tokom godina. Međutim. možemo pomenuti još jedan paradoks. Porodična struktura i odnosi: kratka istorija porodice i braka roditelja. karakteristike odnosa sa ispitanikom i prema drugim osobama. u grubim crtama. u detinjstvu i kasnije. dakle uslovljeno budućim ponašanjem. zanimanje. a ipak da omogući sve što bi pružila maksimalna biografska eksploracija. sa izuzetkom psihoanalize. da li je njegova porodica menjala društvenu poziciju ili je pak on menjao ili nije. finansijski. razvoj u prvim godinama života. posebno u odnosu na ispitanika. 2. Tretman u celini. školska sprema. Posebno ispitivati karakter odnosa sa ispitanikom i prema roditeljima. da li je opravdano zadržati takvu neravnotežu između načina eksplorisanja biografije i eksplorisanja aktuelne strukture i dinamike? Teorijski ova disproporcija nije opravdana.(testova. Uprkos tome. Sasvim je sigurno da takvi kompromisi ne mogu uvek da budu plodni. dalji planovi za . Promene u svemu tokom godina. socijalni i vrednosni sistem porodične grupe. b. kakav je njegov položaj u njoj. mnoge odluke donose se zavisno od očekivanih efekata. poreklo. 1. Pre svega postavljamo pitanje da li je to dovoljno. Interesi i planovi. skraćenim postupkom. Suprug ili supruga: starost. Najzad priznajmo i to daje LOBI instrument iz kojeg različiti majstori izvlače različitu muziku. a terapija posebno. Istorija školovanja: polazak u školu. Naprotiv. deci i drugim osobama. Posebna iskustva iz odnosa sa majkom. Mada se prognozi posvećuje veliki značaj. dnevnicima i drugim dokumentima biografskog karaktera. disciplini ili kontaktima sa decom. orijentisani su na „danas i sutra" a manje na prošlost. dobije onoliko informacija koliko je neophodno da se ličnost pacijenta može ocrtati. možda je i važniji od prošlog i sadašnjeg. da li je sa sela ili iz grada. sadržaj većine istorija slučajeva raspoređen po rubrikama. Međutim. u okviru primene mape kritičnih zona LOBI može odigrati ulogu orijentira za jednu detaljniju biografsku eksploraciju. Izbor smera daljeg školovanja. školska sprema i poreklo. Osobine ličnosti. a. ovaj manjak može se. Ova baterija zahvata podatke o prošlosti i testira ponašanje ličnosti u sadašnjosti. d. odnos prema suprugu. ciljevi i planovi u odnosu na ispitanika. Kada već govorimo o dijagnozi i disproporcijama između tehnika koje zah-vataju uzroke sadašnjeg i prošlog ponašanja. Majka: starost. Rezultati niza kliničkih metodoloških istraživanja. c. Reagovanja na rođenje brata ili sestre. opšti utisak o slučaju i da uspostavimo kontakt između dve osobe sa dijametralno različitim ulogama (koje bi trebalo da se dopunjuju). uzduž i popreko. Osobine ponašanja u detinjstvu. pojava straha ili drugih oblika poremećaja. Socio-kulturalna pripadnost: odakle je pacijent poreklom. školska sprema. Interesi. Od svih tehnika u bateriji LOBI je jedna jedina koja izričito eksploriše biografsku prošlost. zanimanje. 141 Shema sadržaja biografske eksploracije Zadatak metode prikupljanja anamnestičke i heteroanamnestičke grade sastoji se dakle u tome da se i u relativno kratkom vremenskom intervalu od kliničkih slučajeva. osnovne biografske informacije su jedine koje sistematski eksplorišu prošlost. uspeh tokom školovanja. Uostalom. odnos prema supruzi. 4. rodbinski. Braća i sestre: sve kao i u prethodnim rubrikama. kojoj grupi ili podgrupi iz te sredine pripada. tehnika i skala). pokazuju da je i takva skraćena biografska metoda jedna od najboljih u dijagnostičkom arsenalu savremene kliničke psihologije. Naravno. Posebna iskustva iz odnosa sa ocem. i da na osnovu njih postavimo mapu problema. Drugim recima. vanredni događaji u porodici. LOBI nije tehnika koja daje odgovore na probleme. LOBI nam omogućava da odredimo prvi. zanimanje. nečeg stoje u trenutku eksploracije samo apstrakcija. deci i drugim osobama. odlazak ili smrt bliskih. Problem budućeg ponašanja. ambicije i ciljevi. opšti uslovi života porodice. koji su pretežno loši samoprocenjivači. Osobine ličnosti. Detinjstvo: odnosi u porodici u vreme rođenja. 3. Interesovanje. bolesti u detinjstvu. Osobine ličnosti. uprkos svemu. mada nedovoljno. poreklo. sa praktičnog stanovišta važnije je ono što aktuelno može da se konstatuje i šta se predviđa. stambeni. Na kraju da konstatujemo: LOBI je eksplorativni postupak koji postavlja jedan okvir u kojem ćemo produbiti analizu slučaja.

sukobi. Popis bolesti od kojih je ispitanik bolovao. Mnoge od njih potiču od socio-ekonomske pripadnosti ili etno-kulturalnog porekla. vrstu i smer promena koje će kasnije uslediti pod uticajem terapije i ostalih činilaca. Svaka od tih pojedinačnih mera prikazuje nam poneki aspekt ili poneku grupu funkcija celovite ličnosti. treba očekivati da će u nastupajućem procesu eksploracije ličnosti biti uporedo primenjene i istorijsko-longitudinalne metode. kako i kada su se one pojavile. Metode poprečnog preseka. Pasivne faze posmatranja su one u kojima ispitanik ne kontaktira sa članovima ekipe. PROCENA LIČNOSTI U VREME EKSPLORACIJE Čim određena osoba postane subjekt psihološko-psihijatrijskog proučavanja. već spontano nalazi svoj program u granicama formalnih pravila ustanove i strukture grupe u koju je uključen. socijalnim radnikom. Istorija bolesti: bolesti u detinjstvu. momačke odnosno devojačke godine. promene zaposlenja. dok se druga. ljudski odnos ili vrstu pri-menjenog instrumenta. I ovde se ispitanik podvrgava. Sve razlike koje se javljaju nisu. 5. na koje se sada tegobe žali. Kako je podneo život u armiji za vreme služenja roka. vreme. Ovaj period posma143 tranja ima aktivne i pasivne faze. ambicije. sa gledišta studije slučaja. Može se boravak ograničiti na pola dana. mogu ponoviti dva i više puta. prema ukazanoj potrebi i mogućnostima. kako ocenjuje svoje slabosti i vrednosti i čemu se neposredno nada. da se razlike po definisanim varijablama ličnosti i ponašanja i kvalitativno i kvantitativno registruju i prikažu. uspesi i teškoće na poslu. telesne deformacije. 8. invaliditet. posmatranjima i testiranjima. 7. gotovo sinhronizovanim višestrukim ispitivanjima. krajnje je različit od slučaja do slučaja. Već ovo poslednje otkriva da metode poprečnog preseka nisu strogo statične niti apsolutno različite od biografske metode (koja kao bitni oblik ima dimenziju vremena i promena u vremenu). dakle podvrgnuta studiji slučaja. Bitno je daje boravak u kliničkoj sredini. u relaciji svojih interesa i planova i kada je napet. Zainteresovanost za posao. Doduše. smeštena u kliničku ili bolničku sredinu. Ovamo spada i učešće posmatranika u organizo-vanim aktivnostima grupe bolesnika. kakve obrasce sledi u međuljudskim odnosima. vrsta posla kojim se bavi. međutim. Klinički eksperimenti i kontrolisana posmatranja omogućena su upravo zahvaljujući opisanim svojstvima metode poprečnog preseka. kliničkim psihologom. u određenom smislu programiran. kako ocenjuje sopstveno zdravstveno stanje. S druge strane. Posma-tranje u kliničkim uslovima može se uporediti sa radom nekog velikog poligrafa (tzv. Neka od tih ispitivanja i merenja obavljaju se samo jednom. Ta vrsta razlika za kliničku praksu nema pozitivne vrednosti. dečje igre. kako uža okolina to ocenjuje. Istorija zaposlenja: radni staž. u relativno kratkom vremenskom intervalu. profesionalno i neprofesionalno. od kojih ga svaki pojedinačno zahvata i odslikava onakvog kakav se zatekao u datom momentu. radnim terapeutom. . zadovoljstvo poslom. uslovljene istom vrstom razloga. kao što je biografska. odnosno metode koje se mogu ponovljeno primenjivati služe i kao tehnike praćenja spontanih i forsiranih promena jer omogućavaju. osoba ne mora spavati u bolnici već je tamo samo za vreme dok je klinički tim na okupu (dnevna bolnica). iznerviran i bolestan. upravo to stanje u kome se nalazi u trenutku prikupljanja biografske građe ima veliki dijagnostički značaj i zbog toga mora biti registrovano. Nezadovoljstva i teškoće. na određeno vreme. te se sa njima ne može uspostaviti ni minimalni kontakt koji bi doveo do željenog cilja. Kod ne malog broja kliničkih slučajeva gotovo je nemoguće obaviti anamnestičko anketni intervju zbog toga što su oni nekomunikativni. Materijal koji se ovakvom vrstom usmene ankete sakupi. 142 6. i pored jednoobra-zovnosti primene sheme. po savremenim shvatanjima više nije bezuslovno potrebno da ispitanik u toj sredini provede sva 24 časa dnevno. nasuprot nepreciznosti biografskih kazivanja. predbračni moral i lični pogledi. Seksualno ponašanje i brak: seksualni interesi u pojedinim fazama života i razvoja.učenje. staje preduzimano. Takva registracija obezbeđuje nam „nultu tačku" u odnosu na koju procenjujemo pouzdanost iskaza a takođe i obim. Interesi i sklonosti: čime se rado bavi. To je zapravo i suština metoda „poprečnog preseka". Istorija braka i karakteristike braka. i metode poprečnog preseka. Ovi izdvojeni uzorci ponašanja i ličnosti predstavljaju složaj toga što je u toj ličnosti opšte i trajno i onog drugog što je trenutno i specifično vezano za trenutak biografije. „detektor laži"). Studija slučaja pod optimalno povoljnim uslovima podrazumeva timsko proučavanje ličnosti koja je. Za dijagnostiku su od većeg značaja one razlike u odgovorima koje su uslovljene individualnim specifičnostima kao i vrstom poremećaja. lekarima užih specijalnosti koji dopunjuju svojim nalazima istoriju bolesti. mesto. šta sada očekuje. veoma razdraženi ili se nalaze u stanju pomućenosti. Pod aktivnim fazama se podrazumeva direktan kontakt ispitanika sa članovima ekipe: psihijatrom. Kako vidi sebe u aktuel-noj situaciji. Zapravo se može reći da društveno stanje i ponašanje ispitanika mora biti bezuslovno utvrđeno u trenutku započinjanja biografske eksploracije. Procena aktuelnog duševnog stanja spada u ove poslednje. Izbor objekata i specijalne naklonosti.

Da li su reci adekvatno korišćene ili ne (ponavlja istu reč uzastopno. u daljoj prošlosti: kada je završio školu. adrese ili boje kojih treba da se seti nakon tri do pet minuta. Ispitivanje mišljenja. ubrzane. Pre svega teži slučajevi. oči. u prostoru: kakva je to zgrada (u kojoj se nalazimo). Ovamo se unose sve vidljive karakteristike autonomne nervne aktivnosti: bledilo. iziskuju sistematičnu proveru mentalnog stanja. država. Procena očuvanosti svesti zasniva se na celokupnom materijalu koji dobijamo ispitivanjem mentalnog stanja. imena. Artikulacija izgovora reci testira se tako što se od ispitanika traži da izgovori neku tešku rečenicu (Prva srpska artiljerijska brigada). a4. upotrebljava nepoznate kovanice). dok se kod ostalih. ramena. Ispitivanje mentalnog statusa. godini ispitivanja. U tom sklopu se posebno proverava: a) orijentisanost al. Razlozi za to su brojni i uglavnom u sklopu psihijatrijske eksploracije. kada se oženio. Isto tako procenjivanju podleže stav prema ispitivaču (koji može biti: prijateljski. u vremenu: datumu. Analiza govora i verbalizacija može da obuhvati i proveru rukopisa. b) orijentisanost u prošlosti bi. . u neposrednoj prošlosti: zadaju se kratke serije brojeva (oko sedam). a) Forme mišljenja. neutralan. a3. Međutim. bio u armiji. kada su mu umrli roditelji. usporene. Apstraktno mišljenje. Kakvo ima držanje i ekspresiju motorike (neupadljivo. ubrzan ili usporen. Posebno je važno da se registruju sve promene u ekspresivnom ponašanju u vezi sa temama razgovora ili drugim činiocima. mada se njeno sprovodenje obično prilagodava duševnom stanju pacijenta. a2. Kliničar će doslovno zabeležiti pojedine iskaze da bi imao dokumentaciju o dijagnostičkoj ili personalnoj autentičnosti. prostoru i prema ljudima Osnovni uslov svake produbljene psihološke eksploracije ličnosti je očuvani kapacitet ispitanika da komunicira i da ima svestan kontakt sa okolinom. mesecu. prema osobama: ko su ispitivači. kao psihodijagnostička tehnika. a2. drugi bolesnici. b3. blokirane. kao što su psihoze i demencije. neadekvatno za nove ali adekvatno za stare sadržaje. a5. Ukoliko postoji poremećaj svesti. postoje i posebne grupe zadataka koji su i namenjeni upravo tome. veoma brze i površne (bez ideja) ili skokovite i bizarne. koje mogu biti adekvatne. posmatranja i primene nestandardizovanih testova. lakših oblika poremećaja i nastranosti koristi i znatno skraćeni oblik. koja može biti očuvana. crvenilo. Rubrike u koje se podaci posmatranja i razgovora unose po nazivima podsećaju na asocijacionističku psihologiju. onda je sasvim logično da ona treba da započne od ispitivanja najosnovnijih „mentalnih funkcija" kao preduslova za ostala ispitivanja. držanje i opSta karakteristika ponašanja Najpre se registruje opšti izgled pacijenta. pravilnost. izmenjena pod uticajem autističkih i halucinatomih sadržaja ili pod uticajem mehanizma projekcije. „dopunjavano" izmišljotina (konfabulacije).Ako kliničku studiju slučaja odredimo kao racionalnu pripremu serije različitih eksplorativnih i drugih postupaka. koje može biti razvijeno i očuvano. Pažnje. Sam proces ispitivanja predstavlja kombinaciju razgovora. mada tehnika ispitivanja mentalnog statusa nema teorijsku osnovu. motorno hipoaktivan). znojenje. formalne i sadržinske aspekte funkcionisanja ili disfunkcija i poremećaja mišljenja. očešljan ili posebno obeležen. a3. spada u domen psihijatara. Registruje se da li je govor adekvatan. republika. kako je odeven. ruke. Uporedo sa ovim proverava se prevaga konkretnog ili apstraktnog mišljenja. Izgled. Percepcija. b2. aktivnosti u kojima je učestvovao ili susreti (važniji) koje je imao. U okviru ispitivanja mentalnog stanja spada i verbalno ponašanje: jasnoća. Ovamo se ubrajaju nepravilnosti i poremećaji sledećih funkcija mišljenja: 10 Psihodijagnostika 145 al. osoblje. vidljive somatske odlike i izrazitost sek144 sualnih obeležja. Govor i verbalne karakteristike. onda je recipročni kontakt isključen. koje može biti adekvatno. od blagog pomućenja preko teških delirantnih izmena do zamračenja i gubitka. Psihijatrijsko ispitivanje mišljenja obuhvata dve povezane podgrupe. ili razvijeno i oštećeno. položaj tela i promene koje se na njemu očituju. Kakve je fizičke građe. neprijateljski i mešovit ili promenljiv). ženice. upadljivo izoštrena prema određenoj vrsti stimulusa. Orijentacija u vremenu. motorno hiperaktivan. u bližoj prošlosti: ispituje se sećanje imena lekara koji su ga lečili. ukočena ili nezadrživa. Pamćenja. otupljena. koje mesto. ova može biti adekvatna. Asocijacije. funkcionalnost i adekvatnost forme u odnosu na sadržaj i na situaciju. Ispitivanje mentalnih funkcija obično sprovodi lekar ili psihijatar. Izrazne karakteristike delova tela koje su nosioci neverbalne komunikacije sa sredinom: mimika lica. nepotpuno očuvano.

Među onim ljudima koji se obraćaju za pomoć psihijatrima i psiholozima veliki broj je zaokupljen idejama koje ukazuju na prirodu njihovog poremećaja. neobjašnjivim mržnjama. htenja. One se nekad otkrivaju direktno. Sadržaji mišljenja su često veoma karakteristični za pojedine grupe bolesnika i zbog toga je lako razumeti zašto su klasifikacioni sistemi „patoloških ideja" toliko izdiferencirani. strahovanjima. praćenja od strane specijalnih službi. vežbanja. samosažaljenjem. da mu je „sluh postao oštriji". Nagoni. koju prate krajnje čudne ideje. Patološki sadržaji mišljenja nekada su tesno vezani za ekstremna raspoloženja i afekte. klub i slično. potvrditi. nije na odmet da o istoj stvari postoji još jedno stručno svedočenje. Zbog toga je ona izložena neverovatnim pritiscima. Ova vrsta sadržaja nekada se neprimetno utapa u jednu težu formu takozvanih sumanutih ideja. Naime. Dajapazon klasifikacionih sistema veoma je veliki. krivice. hipohondrijskim tegobama. Ovaj doživljaj preobražaja ličnosti ili depersonalizacije može da primi veoma bizarne oblike. i na ovaj način se obavlja. Posebna pažnja pri proceni mentalnog statusa i poremećaja mišljenja pridaje se otkrivanju halucinacije. proganjanja. makar ono bilo naknadno i napušteno. i pored svoje psihome-trijske nedoteranosti. da pojedini delovi tela menjaju volumen ili oblik. Na drugom kraju dimenzije afek146 tiviteta mogu se javiti ideje daje sve „prosto ko pasulj". a i one koji se gotovo nikad ne nalaze drugde sem kod teško rastrojenih bolesnika. Osoba sa takvim idejama saopštiće. da može da uradi sve što hoće. proističe iz potrebe metodološkog sistema. upražnjavanjaneke aktivnosti. bezizlaznosti ili čak neposredne totalne katastrofe sveta. Drugi deo takvog ispitivanja je prilično sličan verbalnim testovima inteligencije i sastoji se u zadavanju nestandardizovanih zadataka kojima se ispituje obim informisanosti. Sam način ispitivanja inteligencije se sastoji iz dva međusobno povezana dela. rešavanje matematičkih zadataka. da ima osećaj kao da se svet menja ili da „ja nisam ja". izgledom ili ličnošću.b) Sadržaj mišljenja. koji govore o socijalnoj kompetenciji pre početka bolesti ili posmatranja. u toku ispitivanja mentalnog statusa. Ovakvi i slični sistemi se odlikuju jednom centralnom idejom. Značenje ovog termina približno se poklapa sa onim što se danas obeležava izrazom . koje uz to mogu da budu iskazane nepovezano i neshvatljivo. Tako bolesnik saopštava da ima „neobične doživljaje". ideja o izuzetnoj istorijskoj vrednosti i misiji sopstvene ličnosti. U izvesnom smislu su svi rezultati ocene ličnosti ispitivanjem mentalnog stanja samo preliminarni. nesvesne psihike i bračnih i drugih odnosa. odbaciti ili prihvatiti kao epizode promena kroz koje ispitanik prolazi. Poremećaj sadržaja mišljenja može se izraziti kao zaokupljenost brigama. svojim telom. Zasebnu grupu poremećaja sadržaja mišljenja čine one ideje koje su nastrane a pri tome čvrsto povezane u neki sistem. Njihova izolacija. obuhvata sadržaje koji mogu biti prisutni i kod normalnih ljudi. nalaženje razlika medu pojmovima. profesiji i kvalifikacijama. Poremećaj sadržaja mišljenja može da se izrazi i kroz diskretne ali uznemirenjem praćene iskaze da se „nešto neobično dešava". ali su neki oblici češći: ideja ljubomore. ipak. smicalicama i ucenama. na primer. Kod izvesnog broja ljudi unutrašnji i spoljašnji sukobi idu zajedno sa jednom posebnom orijentacijom svesti i mišljenja koja se ogleda u precenjivanju značaja neke ideje. pojačani i sputavaju ga u radu i životu. stremljenja. da je naprosto svemoguć. Ovakav dvoslojni način ispitivanja inteligencije. za šta je on kriv ili može da veruje daje sasvim „iznutra istruleo". i vrlo logično nadovezanim a dramatičnim zgodama koje se unedogled razvijaju. Takve precenjene ideje mogu biti krajnje raznolike i vezuju se za vred-nost sopstvene ličnosti. omogućava da iskusni kliničar proceni pored nivoa inteligencije i ispade ili znake propadanja ove sposobnosti. interesa. Mada se danas više ne prihvata slobodna klinička pro-cena inteligencije kao valjana i pouzdana. već preko eufemizma. idejom da ga mrze ili odbacuju. shvatanje situacije. Takvi sadržaji su manje-više poznati svakom ali su oni kod nekih ljudi. iako se može prihvatiti da je procena inteligencije na osnovu psiholoških testova inteligencije relativno superiorna. uspesima ili neuspesima kao i pojedinim životnim potezima koji su u pogledu ishoda zavisili od inteligencije ispitanika. Svakako da u velikoj većini slučajeva određeni sadržaji mišljenja nisu statični i nisu izdvojeni iz dinamičkog konteksta životne pozicije. koje će kasnija ispitivanja. Nekada je to samo uvid u jednu fazu izrazitog rastrojstva ličnosti. Praćena inteligencije. Najčešće je slobodna procena inteligencije samo preliminarna mera koja pored toga ima i svoje opravdanje. unutrašnjih sukoba. Sadržaj sumanutih ideja takođe može biti veoma različit. delom zbog tradicije a delom zbog potreba prakse. daje ona u posedu nekih tajni koje mogu da kompromituju neku organizaciju ili rukovodioca. za duže ili kraće vreme. školskoj spremi i uspehu. da u utrobi ima „nešto" ili daje hrana promenila ukus. Bolesnik može da bude zaokupljen idejama manje vrednosti. Prvi deo se sastoji iz procene preko biografskih podataka. a upadljivi su samo ako su previše intenzivni ili trajni. koja je manje-više čudna ili proizvoljna.

i za sadašnjost a orijentisani su ipak na budućnost. bez povoda ili motiva ono se menja. Ispitivanje emocionalnog stanja nije izdvojeno iz čitavog konteksta eksploatacije koja se vodi. analiza je usmerena ka tome da se postigne valjana procena sledeća tri aspekta emocionalnog ponašanja: aktuelnog raspoloženja. Afektivni ton ili raspoloženje psihijatrijskih slučajeva može da bude veoma upadljivo zbog ekstremnog intenziteta: ispitanik je u stanju straha. bolesnik se čas smeje. Emocionalno stanje i emocionalno ponašanje imaju vanredno značenje pokazatelja zdravlja i bolesti. Ubacivanje nekih intimnih tema u tok razgovora izaziva kod sabesed-nika i neku emocionalnu reakciju. Iz svega što je eksploracijom dobijeno kliničar nastoji da proceni na koji način pacijent shvata odnose oko sebe i na kakav način ih tumači i povezuje. uravnotežena ili inteligentna. intelektualno. Kod 148 mnogih pacijenata. čas plače. Raspon individualnih razlika u pogledu kritičnosti veoma je veliki. posmatra na koji način se osećanja iznose i kakvim su ekspresivnim ponašanjem propraćeni ti iskazi i. Planovi za budućnost. sumanutim idejama ili halucinacijama. ugašen ili patološki dqminantan). svesti i inteligencije. ali ipak. „neumoljivi objektivizam" je isto toliko vredan da se zabeleži kao i manjkava kritičnost ili odsustvo svake kritičnosti kod osoba koje spoljni svet interpretiraju u skladu sa svojim precenjenim idejama. U okviru mentalnog statusa registruju se grublje izmene ili odstupanja od uzrastom. da se literarno izrazimo. imaju po pravilu neku emocionalno doživljajnu vrednost. u krajnjoj liniji „ljudski shvatljiva". odgovara njihovom intenzitetu (adekvatan. Sposobnost uviđaje tesno skopčana sa čitavom ličnošću. b) Oscilacije ilipromene raspoloženja. Međutim. Raspoloženje postaje nepristupačno za spoljne promene i uticaje. Neki bolesnici smešteni na psihijatrijsku kliniku. Nedostatak uviđaje češće mnogo blaži i izražen je daleko suptilnije. Za psihijatrijsku procenu ličnosti veoma je važno da se ustanovi kakav je intelektualni kontakt bolesnika sa sredinom. uporedo sa tim i lako uočljivo. da predvidi izvesne opasnosti ili akcije i da preduzme 147 potrebne mere. ali on može biti i vedar. neraspoloženja. pozitivna ili negativna. U prvom redu se registruju osobenosti sledećih motiva: ishrane. najzad. Hiperkritičnost. opšte aktivnosti i želje za životom. pojačan. upitani zašto se tu nalaze. koja istina može biti vrlo osobena. Zbog toga se kliničar pri ispitivanju emocionalnog stanja (afektiviteta) istovremeno oslanja na tri vrste pokazatelja: on uzima u obzir to što ispitanik saopštava o svojim osećanjima. oni omogućavaju kliničaru da poboljša svoje shvatanje prirode poremećaja. Kod neuravnoteženih ljudi poremećaj može da se manifestuje u poremećaju emocionalne „ravnoteže".motivacija. nezavisno od njihove inteligencije. c) Adekvatnost emocionalnog izraza i ponašanja. sete. U pogledu te orijentacije mogu da nastupe. Svaka osoba ima svoju psihološku realnost i vremensku dimenziju u toj realnosti. Integritet ličnosti: kritičnost i uvid. seksualnog motiva. raspoloženje može biti i krajnje labilno. kao i unutrašnji sadržaji. odgovoriće ozbiljnim glasom: „da se malo odmorim". uzima u obzir i sebe kao „prijemnika" odnosno analizira osećanje koje u njemu pobuđuje iskaz pacijenta. niti su u skladu sa nekom teorijskom pode-lom i klasifikacijom. neprikladne i čudne emocionalne odgovore. zdravo-razumsko shvatanje događaja i odnosa u spoljnjem svetu je narušeno ili defektno. odnosno sa tim koliko je ona zrela. Bolesnik čije je emocionalno ponašanje paradoksalno i neprikladno pobuđuje u sabesedniku osećanje zbunjenosti ili ga uopšte ne dotiče. Emocije ne moraju biti ekstremno izražene niti statične ili labilne pa da ipak ukazu na duboke patološke promene ličnosti. Nekritičnost je patološka pojava koja tesno prati teže oblike poremećaja ličnosti. prelazi iz jednog kvaliteta u drugi. veseo ili razdragan. Međutim. zavisno od njegovih i od spoljnih i unutrašnjih faktora. Mada oya četiri motiva ne iscrpljuju ceo repertoar čovekovih potreba. očajan.ispoljavanja i izboru adekvatnih ili neadekvatnih objekata. Neko može svoje psihološke tegobe i da poveže sa određenom situacijom u porodici a da tu vezu ipak pogrešno protumači. Mnogi su vezani i za svoju prošlost. Kod uravnoteženih osoba raspoloženje je relativno trajno ali isto tako i podložno motivisanim prilagođava-njima i promenama. Mada je u mnogim kliničkim slučajevima emocionalno stanje drastično izmenjeno. osLabljep. ravnodušan ili razdragan bez obzira na sve što se oko njega zbiva. Kod nekih oblika težeg poremećaja ličnosti uobičajene stimulacije mogu potpuno da omanu ili pak izazivaju paradoksalne. Emocionalna stanša ili afektivitet. No uporedo sa tim javlja se i problem pravilne procene. potištenosti ili krajnjeg očajanja. a) Aktuelno raspoloženje. uznemirenosti. nije mali broj ni onih drugih čije su prave emocije. „radi bolova u nozi" ili slično. polom ili kulturom uslovljenih izražavanja motiva. Nedostatak uvida može da bude potpun ili parcijalan. bolesnik je zaplašen. Spoljne pojave ili događaji. ostavlja ga hladnim i praznim. načinu. Procena ovih motiva. trajnosti i adekvatnosti. u odnosu na koju može da bude različito orijentisana. apatije. Pod uvidom se podrazumeva sposobnost čoveka da shvati i poveže svoje ponašanje i doživljaje sa situacijom u celini. kod nekih . zagonetne.

onda je to bez sumnje intervju. analize i generalizacije. Uporedo sa ovim dijagnostičkim pretpostavkama. jedna ili čitava grupa osobina ličnosti bez uključivanja intervjua u taj proces. Iz svega ovoga dolazimo do sledećeg odgovora na postavljeno pitanje: u sklopu studije slučaja intervju je nezamenjiv zbog toga što je naučna i stručna vrednost dijagnostičkih zaključaka zavisna od ljudske komponente kliničara. ocenjivanja rizika i izbor programa terapijskih mera. a bez neposrednog prethodnog kontakta sa procenjivačem. Što se pak tiče slepe metode. da su imali neki kontakt. i pored velikog napretka u metodologiji ispitivanja i obrade podataka. Najzad. ili preciznije u vezi sa njima. bude glasila da nema potrebe za uključivanjem i ostalih članova tima u dijagnostičku obradu. I ovo kao i dijagnoza podleže modifikacijama i promenama ukoliko se pokaže daje to potrebno. U mnogo čemu intervju je jedinstvena metoda među svim ostalim sa kojima nauka danas raspolaže. Radna dijagnoza kao i hipoteza o dinamici ponašanja mogu kasnije da budu doterane ili čak izmenjene. Čak i ako preporuka. Na čemu se bazira ograđivanje eksperata od slepe metode? Pre svega u ličnom kontaktu svaki kliničar dolazi. To bi bili argumenti koji dokazuju da intervju nije potreban a još manje neophodan. DIJAGNOSTIČKI INTERVJU Ako se uopšte može reći da u okviru studije slučaja postoji nezamenjiva metoda. sasvim je verovatno da će psihijatar svoje ispitivanje dopuniti primenom još jedne metode koja se naziva intervju. Osim toga. na osnovu prethodnih ispitivanja slučaja. „žive u uspomenama". do određenih zapažanja i ocena do kojih ne može doći posredstvom ne-intervju tehnika. Najzad. sa svojim mnogobrojnim instrumentima i tehnikama. dok su treći već sada potpuno uživljeni u svoje planove o budućnosti. a oni uvek podvlače da bi rezultat bio bolji (a ne slabiji ili isti) da su razgovarali sa svojim ispitanicima. takođe nadmašuju tačnost intervjua. na osnovu analize mentalnog statusa i biografske eksploracije donosi se odluka o tome da li je potrebno proširiti i usmeriti dijagnostičku eksplo-raciju ličnosti u određenom pravcu i koga treba konsultovati da bi se takav široki program analize ponašanja dovršio. sigurnije i iskazuje veći stepen uverenosti u svoj sud. Pre svega nema nijedne oblasti ili discipline koja se bavi ovom ili onom vrstom ponašanja čoveka ili malih grupa a da ne koristi intervju. kliničar koji je imao kontakte preko intervjua sa slučajem dolazi do svojih zaključaka brže. za orijentaciju ili kao sredstvo delovanja. na primer. staje suština intervjua? U arsenalu instrumenata savremene psihologije postoji znatan broj takvih koji omogućavaju da se ispita i oceni. koja predstavlja i početnu hipotezu i orijentacioni okvir daljeg praćenja. nudi mogućnost za takvu proširenu eksplo-raciju ličnosti i njene sposobnosti. ili kako se kaže „žive od danas do sutra". Međutim. a veza kriterijuma i rezultata tehnike je prethodno rigorozno proverena.ljudi. vrše se i potrebna predviđanja. jer raspolaže nečim čega nema u pismenoj dokumentaciji. Štaviše. ali ona nema istu oštrinu i uverljivost za procenjivača. Jedni su potpuno orijentisani na prošlost. Opšta impresija se stvara takođe i na početku analize dokumentacije studije slučaja šlepom metodom. Iz ovde rečenog nameću se dva pitanja: prvo. superiornost navedenih ne--intervju tehnika strogo je ograničena na uslove u kojima se javlja samo određena vrsta ispitanika. Klinička metoda. Pedagogija. još uvek nema zamenu za eksperta. Procena ove dimenzije ponašanja može da doprinese boljem razumevanju ponašanja a takode i diferencijalnoj dijagnozi nekih psiholoških poremećaja Eksploracija mentalnog statusa daje prvu sliku ili prvi presek ličnosti i aktuelnog ponašanja u vremenu kada je kontakt obavljen. ranije opisane metode. ako intervju definišemo kao „profesionalnim ciljem usmereni razgovor dve osobe koje imaju međusobno komplementarne uloge". na neki svoj način. drugi su sasvim predani sadašnjosti. i trajne disproporcije. . koja predstavlja procenu neke osobe samo na osnovu dokumentacije. i drugo. ljudski faktor integracije. Objektivni ili polu-objektivni testovi mogu da budu veoma dobro baždarem i tako podešeni da njihovi rezultati prevazilaze taČnost procene zasnovane na intervjuu. Ovakvi su uslovi dijametralno različiti od onih u kojima rade kliničari koji se sreću sa krajnje različitim osobinama. može kliničar da izvrši analizu i da valjanu dijagnostičku procenu iako intervju nije vodio niti je imao ličnog kontakta sa ispitanikom. kvalitativno ili numerički. zastupljen. Jer činjenica je da se intenzivno psihološko proučavanje pojedinaca ne može ni zamisliti bez primene nekog oblika intervjua. u odnosu na specifičan kriterijum. Tako. neposredni kontakt u intervjuu omogućuje kliničaru da stvori jednu opštu impresiju o ličnosti posmatranika. ovo ispitivanje se završava izborom radne dijagnoze i preliminarnim formulacijama o dinamici ličnosti i njene interakcije sa sredinom. zašto je intervju nezamenjiv. tj. 149 IX. Psihološka psihodijagnostika. 150 Najzad. čak i kada je u pitanju kompleksni rezultat dobijen ispitivanjem određene osobe putem ćele skupine psihodijagnostičkih tehnika. biografsko-razvojna i ispitivanje mentalnog statusa. u nekoj meri i obliku. Takođe postoje i testovi ličnosti koji. Formalno. takođe ulaze u okvir šire definicije intervjua. sociologija. onda skoro da i nema značajnije metode eksploracije ličnosti u kojoj intervju nije. treba dodati da je ona uspešna samo ako se njome koriste najvrsniji stručnjaci. gde se ispituje jasno definisana osobina.

verniji a ceo razgovor prirodniji. individualni rad sveštenika kao i međuljudski odnosi uopšte. već kao postupke koji u različitim fazama dugog procesa traganja za pravim slikama ličnosti imaju svoje vreme i mesto. Intervjuer i intervjuisani se nalaze u jednom posebnom odnosu. onda ne smemo ispustiti udeo jednoobraznosti. O prednostima i relativnim nedostacima oba tipa kliničkog intervjua dosta se raspravljalo. i da se zbog dugo akumuliranog. međutim. 5) podaci dobijeni ovim tipom intervjua mogu se lakše i bolje kvantifikovati. 3) u toku takvog intervjua može da dođe do razjašnjavanja nekih teškoća a razlozi koji se navode su toliko lični da ih nema u spisku pitanja standardnog intervjua. velikog iskustva o njemu vrlo mnogo zna. Sve u svemu. koji je određen i spoljnim i unutrašnjim činiocima. Kada već govorimo o činiocima koji utiču na raznolikost intervjua. Taj postupak je unapred isplaniran i mi ćemo ga sprovoditi kod svih ispitanika sa ono151 liko odstupanja i individualnog taktiziranja koliko je najnužnije. nailazi na dva različita odgovora. kao što smo već rekli. intervjuu je cilj usmereni razgovor. naime. što je takodeprednost sa stanovišta istraživanja i naučnog uopštavanja. Kada se. zbog čega je njihov klinički sadržaj često bogatiji i značajniji. Međutim. i koji obuhvata tri načina komunikacije: verbalni. Ove osobine se ne mogu olako zanemariti i zbog njih će standardni intervju uvek imati prednost kada se studija slučaja koristi u svrhu istraživanja i generalizacija. opservaciju ponašanja i empatičku interakciju. Kako stvari danas izgledaju moglo bi se reći da je nesumnjivo tačno samo ono prvo. ako se radi o dijagnozi. U izvesnom smislu se može reći da je nedostatak ovog tipa intervjua je to što iziskuje vrsnog i iskusnog stručnjaka koji će umeti da neprimetno i dosledno usmerava razgovor da ga ne bi pretvorio u proces sakupljanja gomile irelevancija umesto duboko ličnih iskaza i otkrića. Početni ili kontaktni intervju koristi se u prvom susretu sa slučajem. Završni intervju je usmeren na dirigovano bilansiranje ocena i stavova slučaja od strane kliničara i na planiranje programa života u periodu rekonvalescencije. Nestandardni klinički intervju takode ima više pozitivnih vrednosti. Međutim. Pozitivne osobine standardizovanog intervjua su sledeće: 1) važno je da intervjuer osigura saradnju slučaja i da bude istrajan a nije od presudne važnosti da li ima kliničkog dara i iskustva. psihoterapija. pitanje kako doći do određenog cilja. Čak i u psihijatriji i kliničkoj psihologiji postoji više vrsta intervjua. Intervju se u svakoj oblasti primenjuje na poseban način.sudstvo. U mnogim pojedinostima on je srodan tehnici usmene ankete. Pošto je takav način dijagnostičkog intervjua u osnovnim crtama unapred određen i uniformno primenjivan naziva se „standardizovani intervju". 2) odgovori koji su dobijeni manje su kontrolisani. klinički intervju podrazumeva jedan širok repertoar posebnih oblika u kojima se praktikuje. usmeravanje. zbog čega su odgovori spontaniji. Kliničar nije obavezan da kao merilo uspešnosti intervjua uzima do koje je mere dobio odgovor na „sva pitanja". intervju je najelastičnija dijagnostička tehnika od svih poznatih. . treba da otkrije i klasifikuje sve simptome i znake poremećaja. govori ili piše o intervjuu kao metodi eksploracije ličnosti. Znanje o intervjuu na naučnom nivou nije proporcionalno širini njegove primenjivosti i broju onih koji o njemu ponešto znaju. Do cilja se može doći tako što ćemo se pridržavati jedne određene sheme problema koje ćemo zahvatiti ispitivanjem. a vodi se sa ciljem da se kliničar i ispitanik upoznaju. što će reći sa posebnom strategijom i sa drugim ciljevima. na davanje podrške i produbljivanje saznanja o pacijentu odnosno na njegov uvid. istraživanje tržišta. na poslu) nezamislive su bez verbalne komunikacije koju uopšteno nazivamo intervjuom. Kliničar u praksi koristi i jedan i drugi. približe i da se orijentišu na nastupajući program. manje obavezan i rastegljiv. iako mnogi znaju ponešto o intervjuu. Prateći intervju je periodičan serijski susret čiji ciljevi variraju: davanje podrške. 3) trajanje standardnih intervjua je vremenski kraće pa se može smatrati ekonomičnijim. Iz toga bi se moglo zaključiti da je intervju veoma elastičan kao metoda. obogaćivanje saznanja i uvida. 2) obezbeđen je da sva pitanja koja su odabrana kao značajna za naslućivani problem budu pokrivena odgovorom. Terapijski intervju je po definiciji usmeren na modifikaciju ponašanja ličnosti. psihijatrija i druge (žurnalistika. U stvari se može reći da oba tipa intervjua imaju svoju određenu vrednost koja će se pokazati u pogodnim uslovima. INTERVJU KAO SISTEM KOMUNIKACIJE Razgovor je važan ali ne i jedini način komunikacije među učesnicima intervjua. Kao razgovor određene vrste (ne može se svaki razgovor izjednačiti sa intervjuom) on ima izvanredno široku primenu. to ne znači da je naučno saznanje o njemu daleko odmaklo. u porodici. 4) standardni intervju zbog karaktera jednoobraznosti omogućava upoređivanje pojedinaca ili grupa pa je pogodniji za istraživanja. Ovaj tip intervjua se naziva nestandardi-zovanim i on je u bitnim osobinama sličan terapijskom intervjuu. uobičajeno je da se on deli na dve osnovne vrste: dijagnostički i terapijski intervju. Naime. Program tema koje se eksplorišu je elastičan. koji. ne kao rivalske metode. Ovamo ubrajamo: 1) tok takvog intervjua prilagođen je trenutnim raspoloženjima i preokupacijama slučaja. Drugi tip dijagnostičkog intervjua je suprotan prethodnom po tome što je otvoren prema onome što nameće trenutak i individualnost slučaja.

Pored razmene sadržaja. Neki od njih smatraju da dobar intervjuer mora imati poseban dar. stavovi. Uopšte uzev. spada u osnovne elemente veštine intervjuisanja. Razlozi mogu da budu u vrsti interesovanja. koristeći elastičnost govora. Menjajući sistematski dužinu pitanja u toku tridesetminutnog intervjua. jesu obrazovanje i uvid. tehnički orijentlsani imaju manje prilagođen rečnik za opis svojih samoposmatranja. No pre svega govor u intervjuu služi da prenese poruke o onome što se ne može drugačije doznati nego direktnim kazivanjem. ili je razlog u strukturi ličnosti. izdiferenciranost rečnika i nijansiranje rečenica. drhtanje glasa) moraju biti uočene i na pogodan način registrovane u kontekstu javljanja. Ako bi takva pravila bila sastavljena. Praćenje tog sklada. Agresivni kliničar nailazi na više nesigurnih ljudi nego prijatan i predusretljiv. uz dobru volju. U jednoj grupi su bili oni koji su najednom testu ličnosti ocenjeni kao osobe „male egosnage". još uvek ostaje problem onih koji imaju poverenja u kliničara. dok su u drugoj grupi bili oni sa „velikom ego-snagom". naravno pod uslovom da je ispitanik spreman i sposoban da sarađuje. Eksperimentator je želeo da proveri da li dužina teksta koji izgovara intervjuisana osoba zavisi od dužine pitanja koja inter-vjuer postavlja. kao i svaka 152 druga veština. govor ima i jednu drugu stranu koja indirektno izražava veoma mnogo o trenutnom stanju govornika. nemogućnost izgovora slova ili nekih reci. između sadržaja govora i modulacije kazivanja. Dva posebno uticajna faktora. Neiskusni aspiranti su uvereni da se veština intervjua može formulisati kao serija pravila kojima se nalaže šta valja činiti u toku intervjuisanja. govor postaje prirodan. Verovatno da zbog siromaštva rečnika takvi ljudi. ali kasnije. obrazovani su a ipak su njihovi iskazi siromašni. siguran ili otvoren. osećanja. Govor je izvanredno složena funkcija organizma i ličnosti i već zbog toga on je i sadržajem i izraznim karakteristikama bogato šaržiran informacijama od najveće dijagnostičke važnosti. kada se ispitanik oseti manje neprijatno i shvati da nije sve tako strašno kao što je mislio. U procesu psihoterapije kod takvih pojedinaca može se razviti osetljivost za samoposmatranje i shodno tome i njihova verbalizacija tokom ponovljenih seansi intervjua postaće bogatija i prilagođenija unutrašnjoj sceni. ona bi se odnosila samo na prva dva. Intervjuer može. 153 Među obrazovanim ljudima postoje izrazite razlike u sposobnosti da unutrašnje sadržaje uoče. Dobro je poznato da poruku govora primamo i oce-njujemo i po tome šta se kazuje i kako se kazuje. omaške. a to su mišljenje. snova i asocijacija. priseban. eksperimentator je ustanovio da . Ma koliko da je kontakt kliničara sa slučajem dobar. čak i ako su u stanju da osete nijanse u svojim doživljajima. Sve što pripada unutrašnjem svetu i što je dostupno isključivo samoposmatranju ispitanika doznajemo govorom. Možemo reći da je verbalna komunikacija prirodan način razmenjivanja psiholoških sadržaja među ljudima. drugi veruju da se. zapetljavanje. uz to su svi bili muškarci. glas podrhtava. slobodan i bliži trajnom načinu verbalnog ponašanja. Govor se menja i zavisno od vremenskog toka intervjua. Govorno ponašanje ljudi u intervju-situaciji uslovljeno je sa toliko puno faktora da mu nije uvek lako otkriti razloge. izdiferencirano posmatraju i verbalno opišu. tako. i eto vam dobar intervju. na primer. bez koga se ni oni sa najrazvijenijim sposobnostima samoposmatranja neće ispoljiti. o tome da li je uznemiren. tipa komunikacije u intervjuu: na verbalnu komunikaciju i listu aspekata ponašanja koje treba opservirati. Koliko je verbalno ponašanje u toku intervjua osetljivo na različite uticaje pokazuje sledeći eksperiment. takvi pojedinci se „otpisuju" i kod njih se neka dublja eksploracija kao i dubinska psihoterapija (za koju je obrazovanost i izdiferenciran rečnik conditio sine qua non) po pravilu ne primenjuju. Ima takvih pojedinaca koji nezavisno od psihičkih poremećaja ne umeju da se samoposmatraju. vriskanje. i intervju može naučiti. To umnogome ograničava domet i vrednost ove tehnike studije slučaja. Pošto se na nivo obrazovanja ne može brzo uticati sa uspehom. ne zapažaju unutrašnja zbivanja i ne pridaju im veći značaj. Sve nepravilnosti u načinu govora. Sastavljene su dve grupe ispitanika približno istih godina i iste inteligencije. da ispita i vrlo složene psihološke sadržaje. inače će uvek ostati samo anketar. verbalni sadržaji intervjua biće oskudni ako je obrazovanje ispitanika nisko i nedovoljno. i one trajne (mucanje. Ako izuzmemo pitanje poverenja. osećanjima i stavovima. nisu u stanju da kažu. Naime. ocene. nazovimo ga „psihološka osetljivost". pa i toga kako je ispitanik prihvaćen od intervjuera. ponavljanje reci) i one povremene (zamuckivanje. pred kojim se ispitanici osećaju bezbedno i zaštićeno. koja određuju govorno ponašanje u intervju--situaciji. govor je u tesnoj vezi sa ličnošću ali istovremeno je pod uticajem trenutnih misaonih sadržaja. od ukupno tri. Poznavanje tih pravila i nešto iskustva. sadržine nekih osećanja.Među onima koji se bave podučavanjem kliničara mišljenja su podeljena u pogledu toga da li se intervju odnosno intervjuisanje može naučiti. u početku može biti nesiguran. jedna od bitnih komponenata neobrazovanosti jeste oskudan rečnik.

na primer: 1. Mada takav pristup može impresionirati metodičnošću. Tako imamo sa jedne strane moć i odgovornost. Intervju se može deliti i prema vrsti zadataka koji se postavljaju za reša-vanje. Čak i ovako dopunjena odredba ne bi mogla zadovoljiti i prikazati šta. od kojih je jedna starija i davalac a druga mlađa i molilac. Osnovno je da se klinički intervju vodi između dve osobe u različitim ulogama. počev od stavova. Za takozvani klinički intervju specifičan je pre svega dijadni model a zatim i spisak pravila koja obuhvataju pojedinačne momente. posredni ili sekundarni intervju mnogo otvoreniji. Možemo pokušati sa nabrajanjem „kanala komuniciranja". pa ćemo reći da intervju podrazumeva: razgovor. kako vođenja intervjua tako i koordiniranja i evaluacije procesa ili odgovora. Bitno je da u datom dijadnom odnosu jedna osoba „ima određene probleme" zbog kojih nastupa u ulozi tražitelja pomoći. bliži pravim problemima nego naturalistički. KLASIFIKACIJA KLINIČKOG INTERVJUA Klinički intervju je termin kojim se označava verbalni aspekt susreta između kliničara i pacijenta. Intervju kliničkog tipa je specifična socijalna situacija koju karakteriše određeni raspored uloga. koje su hijerarhijski postavljene. tekući i završni. Ove i sve druge podele polaze od po nekog manje ili više značajnog aspekta verbalne interakcije kliničara i pacijenta. Naravno. nego u podgrupi sa „velikom jačinom ega". što je približno isto što i psihoneuroza. psiholozi imaju mogućnost da nakon primene određenih testova ličnosti. komunicira se i pokretima. susret deteta i roditelja itd. držanjem. Naime. ukratko telom. vođenja.je njegovo očekivanje bilo ispravno. jer je previše neodređeno. produbljeni. Veza između dužine teksta koji su izgovorili intervjuer i intervjuisani bila je mnogo jača u podgrupi sa „malom jačinom ega". Razgovor je samo oblik interakcije koja se odigrava kroz najmanje tri „kanala": verbalni. 2. Zbog toga moramo ovom opisu dodati da klinički intervju podrazumeva daje 155 „davalac" autoritet po svojoj stručnosti. Matarazzo (1965) je prikazao jednu klasifikaciju intervjua koja se zasniva na podeli koju je dao . neverbalno izrazno ponašanje. Ova podela se oslanja na jednu višeslojnu shemu. U pitanju je dakle susret dveju komplementarnih uloga koje karakteriše određeni raspored traženja i davanja. Takvo određenje je nepotpuno. on je takođe nepotpun. Pogrešno je uverenje daje intervju prvenstveno svojina psihologije ili psihijatrije. Zbog toga je jedan od osnovnih problema vezanih za intervju pitanje: staje kriterijum dobrog intervjua i kako se postaje dobar intervjuer? DIJAGNOSTIČKI I TERAPIJSKI INTERVJU U potrazi za jednostavnom definicijom intervjua brzo iskrsava formulacija daje to verbalna komunikacija između dve osobe. ali je ona istovremeno opterećena odgovornošću koju je molilac preneo na davaoca. pitanja. dobrim delom i intervjueri nisu svesni na koji sve način utiču na svoje sabesednike i kako menjaju njegovo ponašanje. a sa druge slabost i redukovanu odgovornost. Intervju je univerzalni oblik komuniciranja a pojedine profesije imaju i posebna pravila. To što je ispušteno vrlo je značajno. u prvom redu projektivnih. znanje ili moć koja može „resiti problem". 154 Klinički intervju se može prikazati na različite načine. 3. što odgovara normalnom. i na „nedirektni". pokazalo se daje verbalno ponašanje ispitanika zavisno od verbalnog ponašanja intervjuera. jer komunikacija nije samo verbalna. Prema tome. u stvari. intervju može da bude: trijažni ili dijagnostički i saveto-davni ili psihoterapijski. koji odgovara onome što se obično i podrazumeva pod ovim terminom. Zavisno od stava koji kliničar usvaja tokom dijadne interakcije u odnosu na pacijenta intervju se može deliti na „direktivni". Tako. Tako se intervju pojavljuje pod nazivima: kontaktni. 4. Ova analiza mogla bi se pokazati dovoljno elastična u pogledu ponuđenog okvira pa da obuhvati niz susreta neinsti-tucionalne vrste: dva prijatelja od kojih je jedan u nevolji. Nekada je taj drugi. moramo priznati da pored njih i uporedo sa njima sve vrste intervjua možemo deliti na dobre i loše. Intervju se deli na neposredni ili primarni (naturalistički). do sadržine koja se eksploriše. povedu razgovor sa ispitanicima o odgovorima koje su dali na testovima. znači intervju. permisivni ili klijentocentrični. uticaja ili manipulacija. Intervju se deli prema fazama eksploracije i lečenja. U tom odnosu se jedna strana koristi snagom koju na nju prenosi druga strana. Međutim. Nekada je to jedina razlika od susreta u kojima ljudi raspravljaju o svojim problemima. empatičku transakciju i međusobnu opservaciju učesnika. autoritativni ili klinikocentrični. i na posredni ili sekundarni intervju. Dva vozača koja se međusobno grde i psuju takođe „verbalno komuniciraju". Isto je toliko bitno da druga osoba ima ulogu koja podrazumeva neku veštinu. neverbalni ili bihejvioralni i empatički ili projekcioni. pri čemu intervjuisani i ne mora biti svestan tog uticaja. U oba slučaja definicija je nepotpuna. Taj model veoma podseća na odnos roditelja i deteta.

To isto može da se kaže i za profesora i donekle sveštenika. Nezavisno od toga da li se on odvija u posebnoj instituciji ili ne kliničar je apriori „zvanično lice". Šta bi za vas značilo dobiti neku pomoć? P.. K. bez obzira da li je direktivan ili nedirektivan. Da li mislite na nekog konkretno? P. To je sasvim tačno. klinički intervju je „zvanični susret". rekao je da sam stalno neraspoložen. Prijatelj vas je nagovorio da dođete ovamo? P. Ko još u vašoj porodici brine o vama? P. nije privatan razgovor. K. Iako je spisak korisnih saveta poznat većini praktičara redovno dolazi do zatajivanja. Moja majka mnogo brine o meni. Vaš otac? P. Mada izgleda da smo sada bliže definiciji. Bitna razlika koja se može povući između te dve situacije i dijade uloga je u tome da klinički intervju podrazumeva pružanje pomoći pacijentu. da li ima za cilj da pruži pomoć pacijentu. P. U mnogim slučajevima uostalom moglo bi se osporiti daje svrha intervjua. koju kliničar vodi sa pacijentom. sudu ili psihoterapeutu. Ja sam nesrećan. kontrole i odlučivanja u dijadnoj relaciji kliničkog intervjua apriori reguliše ponašanje obe strane. a to svakako nije klinički intervju. a znamo da „svi ljudi greše". Zašto mislite da ne raspravljam sa vama? . Ovom depersonalizacijom kliničar je aktivan sudeonik u jednoj misteriji. Recite mi nešto više o vašoj porodici. ukratko silu koja je nadpersonalna. Ako zatajivanje prihvatimo kao neizbežno. medicinu. Prema tome. 156 Programirani kompjuter kao intervjuer P. K. P. K. Moj otac. Niste agresivni. Neosporno je da pitanje autoriteta. jer garantuje određene standarde ponašanja. da se pomogne prvenstveno samom pacijentu. Ne raspravljate sa mnom. Ova zamena je bitan preduslov. Kakvu sličnost nalazite? P. ali će indeks efikasnosti njihove primene biti negativan i sve veći. pri čemu ima vlast i vrlo jaku kontrolu nad okrivljenim. ne može postići stvaran progres. K. To ipak ne znači da je hijerarhijska podela na starijeg i mlađeg suština. Žao mi je što čujem da ste neraspoloženi. Pošto je program rada kompjutera tran-splantat pozitivnih znanja i kopija stila najboljih kliničara. K. Kako to mislite? P. Po svemu sudeći ovakva transformacija je neophodna kako bi osoba u drugoj ulozi mogla da se transformiše i postavi u poziciji „osobe koja moli". K. (kompjuter). Da.. Ostaje nam da se pomirimo sa tim da su kliničari „samo ljudi". apsolutni porast broja otkrića i racionalizacija u dijagnostičkom radu može da dovede do povećanja obima metodoloških znanja. Šta vas navodi na pomisao da nisam agresivan? P. On tako može da personifikuje nauku. ali mislim da ne želite da to primetim. Ova njegova prednost pruža mogućnosti za ispitivanje vrednosti metodoloških pravila koje kliničari moraju da nauče. Kompjuter je maksimalno racionalan.. Mnogobrojne slabosti koje iskrsavaju prilikom primene kliničkih metoda predstavljaju trajnu provokaciju za iznalaženje poboljšanja. U okviru ovih razmišljanja došlo je do ekspe-rimentisanja sa kompjuterskim strojevima. Vi ste na neki način slični mom ocu! K. I islednik vodi intervju. njegovoj rodbini. to je sasvim sigurno. U nekim stvarima su dosadni kao stenice. razgovor koji takav stroj vodi vrlo je sličan intervjuu sa pravim stručnjakom. Drugim recima. Bez obzira na atmosferu odnosa. Klinički intervju. Prijatelj me je nagovorio da dođem ovamo. Postavka da je criteria specifica kliničkog intervjua odnos pružanja pomoći osobe u ulozi autoriteta osobi u ulozi tražioca pomoći ne stoji. stručnost.. K. onda se povećanjem broja patenata koji treba da poboljšaju neke česte greške u radu. odnosno njegova je uloga u prvom planu a ličnost u drugom.Rogers. Da li mislite da će vam pomoći da ne budete nesrećni to što ste došli ovamo? P. Potrebna mi je pomoć. K. K. mudrost. (pacijent). Možda mogu naučiti da budem bolji sa majkom. odnos pružanja pomoći je bitna karakteristika kliničkog intervjua ali nije criteria specifica. Evo jedne takve sekvence. Sasvim je razumljivo da jedno rešenje može biti samo jedan superdijagnostičar koji će biti u stanju da efikasno koristi sva znanja i otkrića. još uvek nedostaju neki bitni momenti. Advokat koji razgovara sa svojim klijentom takođe je autoritet i takođe nastoji da pruži pomoć. Ma svi su ljudi isti! K.

nenametljivo i smirujuće. Prema tome. Psihoterapijom se može smatrati svaki program. manipulativni 157 ili kombinovani. što ćemo nazvati ulogom. u istoj ulozi i koje je izlagao istim ili sličnim pitanjima. metodološka prednost je na strani intervjuera jer on upravlja razgovorom. Šta vam još pada na um kad mislite na oca? P. Već danas u nekim kliničkim centrima koriste kompjutere kao pomoćna sredstva u psi-hodijagnostici. zauzimanja stava. Sa gledišta psihodinamske doktrine uvid pacijenta je bitan a uvid terapeuta je samo poželjan jer to omogućava razvoj struke. Posmatranje kao psihodijagnostička tehnika primenjena u uslovima studije slučaja intervjuom ne može se strogo odvojiti od sadržinske i formalne strane razgovora. Po logici stvari. Sa praktičnog stanovišta bitno je da terapijski program dovodi do pozitivnih izmena. ova se superiornost ograničava samo na verbalnu komunikaciju. Ipak. Zadovoljimo se najkraćom formulacijom. ali istovremeno i sam biva posmatran. . K. Obe strane koje se opserviraju na neki način su pripremljene da vide onu drugu osobu na određeni način. Međutim. to jest posmatranje treba da pruži određene informacije o ponašanju i ličnosti. Moj otac se plaši svega. Zbog toga možemo reći da intervju nije samo razgovor. a uz to on može da uporedi ponašanje ispitanika sa ponašanjem mnogih drugih koje je posmatrao na istom mestu. Da li to ima veze sa činjenicom da vas je prijatelj nagovorio da dođete ovamo? Ovaj primer ilustruje tezu da se. fizikalni uslovi treba da deluju jednostavno. Da li vam pričinjava zadovoljstvo da verujete da vas se plašim? P. verbalni. 158 l Veoma je pogrešno govoriti da kliničar posmatra slučaj. koje mogu biti i same po sebi važne. sporazumevanja ili odbacivanja. sasvim je sporedno da li je pri tome i terapeut povećao uvid. međutim. U svemu tome. čini kompjuter superiornim. i ispitanik opservira kliničara. bitno je da se intervju uvek odvija na istom mestu. Prepiranje. Psihoterapijski intervju je. shematski svedeno. može programirati razgovor i prema tome simulirati dijagnostički intervju. Ovi spoljni. suprotan dijagnostičkom. da mu ne veruju. Tako. klinički intervju većinom se odvija u četiri oka između slučaja i kliničara dok se nalaze u određenoj i pogodnoj prostoriji. Savršeno efikasna primena svih pravila. verbalno ili neverbalno. ali istovremeno traži i povezanost govornog i negovornog ponašanja. a istovremeno ulaze u tu situaciju sa nekim repertoarom onoga što će pokazati. Vi me se plašite! K. već više od toga. K. ispitivanja. učestvuje s obe strane ono što je kod oba partnera relativno trajno i uslovljeno njihovom prethodnom biografijom i razvojem. Ipak treba odati priznanje ovakvim eksperimentima koji svedoče o tome da između upitnika i kliničkog intervjua ima mesta za robote. da ga omalovažavaju u toku intervjua. Pošto se promene očekuju u ponašanju i menjanju doživljaja pacijenta. Iz ovoga proizilazi da je neposredna namena dijagnostičkog intervjua da osmisli izbor i planiranje kliničara sticanjem uvida u problem pacijenta. Realno gledano. manipuliše situacijom. No bez obzira na izvesne razlike u fizičkim pogodnostima u kojima se razgovor vodi. obe strane „razmenjuju" poruke i njihovo ponašanje (što je „predmet" posmatranja ove druge) je dobrim delom određeno onim što su zapazile kod druge. On to čini. koja nadmašuje racionalnost prosečnog kliničara. Naprotiv. ako ispitanik oseća daje loše primljen. opiranja. koji dovodi do promena i odučavanja od nepoželjnih obrazaca ponašanja i doživljaja. njihovo ponašanje postaje međusobno uslovljeno i ono mora da prođe kroz određene stupnjeve procesa upoznavanja. kao što je pogrešno kada se tvrdi da profesor posmatra učenika. dakle kroz jedan dinamičan proces međuljudske interakcije. Zbog toga. Cilj terapijskog intervjua je da pacijent stekne ili poveća uvid u sebe. pod relativno sličnim uslovima i da ih vodi kliničar sa iskustvom. intervjuer i uslovi ostaju isti a slučajevi se menjaju. dijagnostički intervju je neophodan da bi se utvrdila vrsta „nepoželjnih obrazaca i doživljaja". u praksi se traži i jedno i drugo. za specifičnu vrstu pacijenata. svojim držanjem. što je pak logički preduslov i/bora specifičnog tretmana. Naravno. Posmatranje polazi od pitanja: šta će učiniti posmatranik tokom intervjua koji je zapravo susret dve osobe koje imaju različite uloge i oprečne pozicije u toj situaciji? Svakako. dakle ličnosti i njihova pripremljenost za tu vrstu profesionalnog susreta. INTERVJU I DIJAGNOSTIČKO POSMATRANJE Profesionalni. u neku ruku. to je kompleksna međuljudska relacija koja dopušta sistematsku opservaciju u standardnim uslovima. može da se desi da kliničar posmatra ono što je svojim stavom izazvao kod ispitanika.P. on će odgovoriti na to. Postavlja se pitanje da li je moguće povući jasnu razliku između dijagnostičkog i psihoterapijskog intervjua? Bilo bi na svom mestu kada bismo i ovom •prilikom prvo razjasnili šta je psihoterapija. polazna pozicija sa koje se vrši posmatranje u načelu je nešto posebno.

Već samim tim što je izrazna komunikacija mnogostruka. U jednom eksperimentu prikazan je nemi film o ponašanju nekolicine osoba grupi studenata psihologije. pri čemu je neverbalno ili ekspresivno ponašanje jedan od najvažnijih kanala. ali zato neprekidno nešto saopštava. Ilustracije radi može se navesti značaj odevanja i frizure. skoro uvek ima karakteristike koje govore o ličnosti ili o vrsti poremećaja. Odeća nije samo ambalaža. daće svom izgledu nekomformističku formu. tako da i oni koji spadaju u dobre procenjivače na temelju vizuelnog posmatranja ponašanja nisu u stanju da objasne kako to čine. Međutim. ispitanik deluje uredno i vrlo sabrano. način sedenja. Kako mi u svakodnevnom životu povezujemo te znake u smisaone celine? Izgleda da to činimo iskustveno i nesvesno. širenje ženice. ili je u pitanju nešto što predstavlja relativno trajno obeležje ponašanja. ova druga grupa studenata prethodno je slušala jedan kurs o ekspresivnim karakteristikama i značenju mimike i gestova. zapazi da osoba sa kojom razgovara ima držanje uplašene. zapustiće svoju spoljašnost. Doduše. ili revoltirane individue. Jedan deo „snopa signala" kliničar prima vizuelno. na primer. pogrešno protumačiti ponašanje kliničara. nesvesni pokreti. Preobražaj koji se doživljava promenom garderobe ukazuje na to da naš izgled menja u nekoj meri i telesnu shemu. Osoba koja demonstrativno odbacuje svoj „identitet prošeka". mi ipak možemo razumeti taj opšti govor tela. ili će se odevati ekscentrično. Nekada se desi da samo jedan signal prelazi granicu nonnale. pokreti usana ili ramena govore svojim posebnim. mimika. Druga je premisa daje čovek u permanentnoj komunikaciji sa sredinom. Prva se odnosi na to da se posmatranje odvija u standardnim uslovima. gledajući u njemu pretnju. Posmatranje u okviru studije slučajeva može da se uporedi sa položajem pilota ispred table sa instrumentima sa mnoštvom dugmadi. Odećom se manifestuje kome sloju društva želi neko da pripada i koliko važnosti pridaje pitanju svog statusa u toj grupi. Analogija načina korišćenja podataka dobijenih opservacijom između kliničara i drugih procenjivača . verovatno bez osnova. Kada su upoređeni rezultati. dok prva grupa nije. odevanjem se može izraziti i kakvi ne želimo biti. promene pod različitim uslovima i najzad usklađenost ili opšti kvalitet. i pored svoje uslovljenosti situacijom. Postavka o tome da je čovek u permanentnoj komunikaciji sa sredinom izgleda veoma verovatna. Govor i neverbalna ekspresija nemaju isti stepen razgovet-nosti. Može se reći da čovek samo povremeno govori. posmatra njihovo javljanje. svoju pripadnost većini društva.Neuravnoteženi i bolesni pojedinci skloni su pogrešnim procenama. čiji je razlog u neposrednoj situaciji. obuhvataju i našu odeću. intenzitet. ali s vremena na vreme ponavlja jedan isti pokret: skida naočare i vraća ih. držanje tela. broj kombinacija je vrlo veliki. Nije dovoljno reći da odeća pokriva naše intimne delove (ili ih bolje ističe). Na današnjem nivou psihološke i psihijatrijske nauke nisu sve moguće kombinacije vizuelnih izraza ličnosti proučene. poluga i još više raznih pokazivača. on može da izvrši određen manevar da bi proverio da li se radi o prolaznom nesporazumu. Ponašanje ispitanika praćeno je kretanjem mnoštva signala preko kojih je on u kontaktu sa okolinom i samim kliničarem. što je po ekspere-sivnosti povezano. pokazalo se da su oni posmatrači koji su dobro poznavali mentalitet i obličje i običaje kraja iz koga su poticali posmatranici imali više uspeha nego oni drugi koji nisu poznavali mentalitet već uopšteno značenje izolovanih znakova. nesvesnim procesima. O tome daje jedna od osnovnih metodoloških pretpostavki na kojoj bazira vrednost kliničke opservacije ta da se odvija u standardnim uslovima i na relativno ustaljen način. koji ne služi samo zato da se statično registruju određeni aspekti ponašanja ispitanika već i kao pomoćna metoda malih eksperimenata sa psihološkim odnosima. Opservacija je dinamičan proces. U drugom slučaju nijedan pojedinačni pokazivač ne odstupa mnogo od nor-male. možda. a druga nije. krivom shvatanju. igra prstiju. ali je sve skupa lošeg kvaliteta. Čak i ako ne umemo da objasnimo na koji znak ili kombinaciju znakova neverbalnog izraza mislimo. Mnogobrojne studije pokazuju da odevanje. Treća je premisa da neverbalno. Ocenjivanje ljudi po 159 odeći može biti konvencionalno i izraz nedostatka dubljih merila. Naime. Studenti su dobili zadatak da na osnovu posmatranja ocene osobine ličnosti sa filma. Jedna grupa je pripadala istom staležu i kulturi kao i filmovani likovi. ekspresivno ponašanje. posebno međuljudskih odnosa. koji se relativno uniformno ponaša prema svim pacijentima. već tome valja dodati da naša intimna osećanja. i zbog toga će oni. ako kliničar. ali se svaki od tih „kanala komunikacije" mogu razumeti. usled čega je uočavanje odstupanja u ponašanju olakšano. čije vrednosti prezire. Moglo bi se reći da kliničko posmatranje ima tri bitne premise. Posma-trači studenti bili su podcijeni u dve grupe. ali odevanje ima i nesumnjivu dublju psihološku osnovu koja ulazi u domen socijalne komunikacije. nemuštim jezikom. ona je i simbol statusa sa kojim se identifiku-jemo. ili ugrožene. klasifikovane i rastumačene. disanje. već smo govorili. S druge strane. Odevanje ne služi samo kao zaštita tela već je ono i svojevrstan izraz stava i potreba ličnosti iskazan drugim ljudima. odevanje ne iskazuje jasno da li je ono što vidimo ličnost kakva jeste ili kakva bi želela daje drugi vide.

no ipak je kliničar obično taj koji ima vodeću ulogu i koji. odnosno osobenosti emocionalnog ponašanja slučaja. prijatelje ili susede. tj. utiče na govor. često za obe strane. Razlike koje pak postoje proističu iz sistema klasifikacija kojima se služe kliničari. na primer. osoblje.može da se protegne dosta daleko. Ovakav kvalitet ove svojevrsne ljudske situacije. intervju kao socijalna situacija. manipulišući različitim emocionalnim stimulansima. već naprotiv određena. ćaskanjem poznanika. iz različitih razloga. kao neke vrste „svedoka". Pojedine faze kliničkog intervjua imaju sličnost sa pomenutim oblicima dijadnog odnosa. emocije se vrlo često i prigušuju. emocije koje prate razgovorom izazvane sadržaje kao i asocijacije. nije uvek isti za obe strane učesnice. bolesnik se može posmatrati pennanentno celog dana. dakle dostupno posmatranju. . Dovoljno je ako se podsetimo da ono što je u ponašanju vidljivo. Iz ovoga se vidi daje broj posmatrača čije se ocene mogu uzeti u obzir. Bilansna ocena bi bila nepotpuna ako bismo izgubili iz vida da kod 160 mnogih bolesnika psihijatar mora pokloniti veće poverenje onome što slučaj govori. Takode je važno znati da nema psihopatološkog poremećaja koji nije propraćen. ali je po pravilu provokativan. Dovoljno je da uoči samo nekoliko najvažnijih osobina. Njihovo suočavanje se ne svodi na razgovor (verbalnu komunikaciju) i međusobno posmatranje (vizuelnu komunikaciju). predstavlja prvorazredni zadatak kliničara. vidljiva strana ponašanja. metodologiji. Tu nije bitno da u konkretnom slučaju kliničar uoči sve izrazne karakteristike „tipično neurotičnog" ili „tipično shizofrenog" ponašanja. posmatranje može da obuhvati. neutralna. što s jedne strane stvara različite smetnje u sporazumevanju. može da stvori pogrešan utisak da je intervju situacija. a s druge zahteva od kliničara posebnu veštinu i osetljivost da mu ne izmaknu ovakve cenzurisane sekvence emocionalnog ponašanja. Razlozi nisu samo u kvalitetu emocija. Najzad. ili možda i izazvan. ponašaju se i veoma emotivno. ali stalno nešto oseća". doduše. mada sve ove situacije takođe imaju svoje „kanale komunikacije". druge bolesnike. Ima mnogo različitih razloga zbog kojih situacija intervjua ima emotivnu atmosferu na mahove blisku „visokom naponu". Naravno. kao i raznolikost situacija i uglova posmatranja tako veliki i raznovrstan da po tim potencijalima ovoj tehnici nema ravne u kliničkoj psihologiji. iz ovog ili onog razloga. može da se postavi pitanje o opštoj vrednosti posmatranja u sklopu studije slučaja. može biti izraz odbrane ličnosti i maska kojom se pokrivaju neprihvatljiva htenja i osobine. Na kraju. rodbinu. Naime. upravo zbog svog komunikacionog karaktera i okrenutosti prema socijalnoj sredini. posmatranje je tehnika koja može da uključi daleko veći broj neprofesionalnih saradnika u proces praćenja bolesnika nego bilo koji drugi pojedinačni način. a za koje ne znamo kakvim su emocijama bili praćeni imaju manju uverljivost i pouzdanost od onih za koje to znamo. Doduše. merimo stepen pouzdanosti različitih pokazatelja individualnosti ispitanika. Na ovaj aspekt intervjua kao trenutka susreta dva čoveka možemo gledati i sa pozicije čuvene izreke: „čovek ponekad razmišlja. Štaviše. Naime. Poznato je naime da mnoge grupe psihijatrijskih bolesnika imaju svoj specifičan način ponašanja dostupan vizuelnom posmatranju. iako svrsishodno i usmereno. može da ubrza ili isforsira neke procene i reakcije. Tokom intervjua oba učesnika. morao da se pojavi u ulozi slučaja i da se suoči sa drugim čovekom koji ima neka izuzetna prava i mogućnosti da deluje. EMOCIONALNA INTERAKCIJA U DIJADNOM SISTEMU Jedna racionalna analiza kliničkog intervjua. Takođe. situacija intervjua izaziva napetost i druga uzbuđenja. već se razvija u punom obimu ljudskog susreta. sa neizbežno šematskim razdvajanjem elemenata kao što su. opservacija kliničara više nije „raštrkana". ali to ne znači da su isti. stoje nezamisliv zahtev za bilo koju drugu metodu. Iz ovih razloga posmatranje može biti više nego jedna od najvažnijih pomoćnih tehnika u sklopu studije slučaja. ima svoju atmosferu i afektivni kvalitet koji. osećanje i celovitu ličnost sabesednika. U vezi sa ovim mogu da iskrsnu mnoga pitanja: Kako možemo kon-trolisati ovu situaciju? Da li možemo usmeravati provokativnu stimulaciju stvorene atmosfere? Da li takva klima intervjua ima terapijsku vrednost ili je čak 11 Psihudijagnostika 161 štetna? Kako se mogu pratiti emocionalne promene u jednoj tako dinamičnoj situaciji? Otkrivanje emocija. ponašanje. isleđivanjem ili ispovedanjem. iznutra gledana očima slučaja. to ne znači da tehnika posmatranja nema i nedostataka. a to je za dijagnostiku ponekad veoma poželjno dostignuće. ako je pod razumnom kontrolom intervjuera. Ovakvo uverenje treba odmah odbaciti kao pogrešno. mišljenje. oni podaci o ponašanju koji su registrovani za vreme intervjua. pri čemu one jedna drugu podstiču. Razume se. Polazeći od tih znanja. „kanali komunikacije". značaj emocija u psihodijagnostici ličnosti i poremećaja ne svodi se samo na to da preko njih. Klinički intervju ne smemo izjednačiti sa debatovanjem. koji je retko kad lišen emocija s obe strane. ne mora biti bezuslovno najvažnije sa gledišta dijagnostičke ili naučne procene ličnosti. usmerena na otkrivanje poznatih grupa znakova. Osim toga. Za čoveka koji je. U pitanju mogu biti raspoloženja. možemo reći da je situacija kliničkog intervjua afektivno provokativna. kao i promena koje se javljaju u toku intervjua.

uostalom. stiče određene kriterijume staje za njega dobro a šta loše. njegova samoposmatranja. čvrstu predstavu koja dozvoljava da odgovori na neku anketu sa naslovom: „Ko sam ja"? „Kako me ljudi vide"? „Kakav sam čovek za svoju majku"? „Kakav ću biti za deset godina"? Za razliku od većine takozvanih normalnih ljudi. pa prema tome i emocionalno ponašanje. opise i analize toga što oseća ili što je. mogu se osećanja u ponašanju ispoljiti iako ih slučaj u sebi ne doživljava. To znači da emocije možemo registrovati na više načina. Ovo je takode jedan od krupnih razloga zbog kojih niti možemo da se oslanjamo na iskaz slučaja o njegovim pravim osećanjima. Šta će se desiti ako se dve osobe sretnu u jednoj posebnoj situaciji koju karakteriše atmosfera afektivne stimulacije. Takav nesklad je mogućan. kako je nešto rečeno. Kada bismo intervju uporedili sa ostalim psihodijagnostičkim tehnikama. Naučno proučavanje emocija takode se temelji na podacima dobijenim preko iskaza. doživljavao. ali i suprotan. Tu se može napraviti poredenje sa tonskim filmom. prolazeći kroz drugi formativni period. On o sebi ima. Posmatranik može da glumi nešto što nije proživeo ili da prikrije pravi kvalitet svojih doživljaja. Dosta je slična stvar i sa posmatra-njem. osećanjima i impulsima. mada tonska traka beleži i jednu važnu stranu govora. i sve to dovodi u vezu sa kriterijumima vrednosti i ciljevima svoga ponašanja u budućnosti. Ova vrsta indirektnog ispitivanja emocija može da bude i vrlo plodonosna kada je ispitanik obrazovan. kada prođe početna . i takozvana ambivalentna osećanja. sklon samoposma-tranju. Posle nekog vremena. niti možemo steći jasan sud posmatrajući ga ili ispitujući ga u veslačkim uslovima. a pogotovu ako rizikuje da ide i dalje od onog. koja nisu retkost u kliničkoj populaciji. spontano o tim osećanjima ne može ništa reći. ali ne prihvata drugi deo svog afektivnog stava prema istoj osobi (ja mrzim svoju majku). odvija se na jedan manje-više ustaljen način. što već zna i što je prihvatio kao sliku o sebi. među njima ima vrlo mnogo neobrazovanih ljudi sa vrlo lošim uvidom u sebe i koji neće da sarađuju. iako time smanjuje izglede uspešne intervencije. manje ili više. a ne samo šta. koja je rezervisana za emocionalno ponašanje. Iskazima i opisima se ne može pokloniti dovoljno poverenja. što se vidljivo desilo („registar vidljivog ponašanja") i najzad. testova i drugih indirektnih načina. Naše celokupno ponašanje. S druge strane. među kojima su mnoge samo specijalizovani i usavršeni intervju. kako i kada javila. i koristi kao sredstvo re-gistrovanja ponašanja u naučnim eksperimentima. On takode upoznaje i svoje unutrašnje i spoljašnje. Najteže je identifikovati takozvana nesvesna osećanja. Registrovanje osećanja i promena ili dinamike osećanja ne može se osloniti samo na indirektne načine. dešava se da ispitanik prihvata samo jedan deo (ja volim svoju majku). neuravnoteženi. posmatra i intelektualno prati ispitanika nego da ga i oseti. jer potpunije i neuporedivo vernije beleži ponašanje. o kojima smo maločas pisali. Međutim. u određenoj situaciji u prošlosti. Naravno. naprotiv. Takva narušavanja „čiste komunikacije" posebno su česta kada su u pitanju osećanja. On sebe iznutra doživljava kao da se takvo „nesvesno osećanje" u njemu i ne javlja. Iz tih razloga možemo zaključiti da zapisnik o intervjuu mora da obuhvati ono što je rečeno („dijaloški registar"). Razlika između uobičajenog zapisnika o intervjuu i tonske filmske trake ima. orijentišu se kroz život takvim predstavama o sebi koje ne odgovaraju njihovim stvarnim htenjima. Takva stanja karakteriše „smanjeni uvid" u sebe. od kojih je jedna uznemirena i emocionalno rastresena. Nevolja je u tome što indirektni pristup otkrivanja i proučavanja emocionalnog ponašanja ima mnogo nedostataka. a takve „diverzije" ne moraju biti sasvim svesne. pogotovu kada treba da posluže dubinskom proučavanju emocija ljudi koji su upravo u tome poremećeni. ljudima okrenuto ponašanje. osećajna ali ipak distancirana i staložena? Ako taj odnos posmatramo samo sa gledišta emocionalnog ponašanja. Kod ambivalentnih osećanja. U registraciji vizuelno dostupnih zbivanja takode je prednost na strani filmskog snimka. koja su se osećanja. dok je druga tolerantna. koje se. I to je ona bitna prednost snimanja interakcije preko intervjuera. Pojedinac. U pogledu rečenog razlika nije velika. Ispitanik može da nastoji da onemogući kliničara da ga „pročita". hoće da sarađuje. U indirektne načine ubrajamo i procene na osnovu govornih iskaza slučaja. iskren i spreman da „kaže sve". ne postoji aparat koji bi bio u stanju da izvrši snimanje na „trećoj traci". ali se to većinom čini indirektno. oni manje srećni. što ispitanik iznosi ili čini dok opisuje svoja osećanja. Kako govor tako i ponašanje nekada vrlo uverljivo i uspešno otkrivaju emocionalne promene i individualne razlike. različitim tehničkim posrednicima ili testovnim pokazateljima.emocionalnim smetnjama. došli bismo do zaključka da je intervju najbolji poznati način direktnog dijagnostikovanja emocija. U oba slučaja se obično dešava da ispitanik sam. sa istim značenjem: ispitanik iskazuje osećanje koje spolja uopšte ne može da zapazi. nisu svi klinički slučajevi takvi. u otkrivanju sebe. konstatovaćemo da će kliničar nastojati ne samo da razgovara. staje prihvatljivo a šta neprihvatljivo. 162 U indirektne načine eksploracije emocionalnog ponašanja spada sve ono što možemo da posmatramo. u kom slučaju je intervjuer „aparat za snimanje emocija".

i pored veće slobode i spontanosti koju pacijent u psihoanalitičkom odnosu ima u poređe-nju sa pacijentom u rutinskom kliničkom susretu. „pacijent". između uloga učesnika u situaciji intervjua postoji oštra hijerarhijska podeljenost. Tako. obrazovanje. znojenja i eventualno moždane električne aktivnosti) beleženi su znaci emocionalnog ponašanja kliničara i ispitanika u procesu intervjua. Ovakva bazična postavka o odnosima učesnika u intervjuu donekle je mo-difikovana okvirom psihoanalitičkog pristupa. onog koji pita i onog koji odgovara. što znači da ono što intervjuer oseća nije uvek srazmerno tome šta zaista oseća posmatranik. U ovome nam pomaže to što u njemu. čini ili oseća.163 napetost i faza neusklađenosti. nešto što se prihvata kao conditio sine qua non. mi proživljavamo ulogu za koju tekst i režiju daje naš sabesednik. kliničara ili doktora. vrlo brzo stupaju u empatički odnos. Iz naučnih i didaktičkih razloga prisiljeni smo da se opredelimo za razbijanje i analizu celovitih procesa. srčanog ritma. a drugi manje. Tako je utvrđeno da nakon jednog kraćeg početnog perioda nesklada nastupa jedan drugi period u kome su fiziološke promene sabesednika gotovo jednake i sinhronizovane. prepoznajemo nešto svoje. na primer. dok je kod drugih obrnuto. u onom što govori. a donekle i u traženju razloga svojim smetnjama. uloge učesnika intervjua su dosta određene i međusobno razgraničene. kroz sve te promene provlači se nekoliko konstanti koje omogućavaju da o kliničkom intervjuu razmišljamo i sudimo. Osim toga ima ljudi koji se vrlo spremno uživljavaju. a drugom na dugi rok. Razlika između njih je u tome što je autoritet kliničara nametnuo zavisnost i uskraćenu slobodu jednom na kratki rok. on je manje slobodan od „običnog slučaja". Američki psiholog Murrav je dokazivao daje najneposredniji način otkrivanja osecanja neke osobe uživljavanje ili empatija. nekada je to vrlo lako ostvarljivo do kraja. a da se izgubi značaj celine. AUTORITET I VODSTVO U DIJADNOM SISTEMU: DIREKTIVNII NEDIREKTIVNI INTERVJU Intervju je vrlo živa. Usled tih razlika jedni će više insistirati na svom autoritetu. šta se zbiva u onoj drugoj osobi. U tom praćenju mi se više ne oslanjamo na ono što čujemo ili vidimo. Drugim recima. Empatičko praćenje pojave i dinamike emocija u situaciji intervjua najbliže je direktnom dijagnostikovanju emocija. čak i kada je ovladao tehnikom slobodnih asocijacija i spontanog usmeravanja sopstvene ideacije. dakle prihvata jednu ulogu koja je po definiciji podređena i zavisna od uloge intervjuera. U relaciji tih uloga postoji apriorna podela na starije i mlađe. Ovo pokazuje da između učesnika intervjua dolazi do emocionalno organizmičke rezonanse. htenja ili asociramo prošlost. Međutim. U toj fazi kao da dolazi do poistovećenja. Međutim. što nije bez uti-caja na njihovo ponašanje u okviru uloga. To isto se odnosi i na toleranciju i druge osobine koje određuju kvalitet socijalnih i emocionalnih odnosa između . onog koji traži i onog koji daje ili nagrađuje. Podela uloga je pravilo kliničkog intervjua o kojem se ne diskutuje. Naime. inteligenciju ili druge vrednosti. Povećani uvid omogućuje mu da bolje kontroliše svoje sklonosti i projekcije i time da se koristi empatijom sa više poverenja. kao ličnosti veoma različiti. u izboru teme. U jednom istraživanju preko poligrafa (elektronskog aparata koji istovremeno beleži fiziološke osobenosti disanja. Ukoliko je kliničar otvoren. To se dešava bez neke precizne svesne odluke. elementi procesa postanu jasniji. Najzad. mi u tome ne učestvujemo po sistemu čulo po čulo već kao celovite ličnosti. jer je postao zavisan od svog terapeuta. utoliko ima više šanse da oseti drugu stranu oslanjajući se samo na svoje emocionalne reakcije. osetljiv i uviđavan. Ukratko. u toku psihoanalitičkog intervjua pacijent dobija sukcesivno sve veću samostalnost u usmeravanju razgovora. emocionalne reakcije kliničara počinju da odgovaraju emocionalnim izrazima slučaja. Slučaj koji se nalazi na psihoanalitičkom tretmanu ima više slobode. Mi dopuštamo da nas kazivanje i ponašanje te osobe ponese. tako da će efekat biti donekle projekcija osecanja i ličnosti intervjuera. Kada smo suočeni sa nekom osobom u jednom procesu ljudskog komuniciranja. želje. gledano iz okvira date seanse. Bez obzira na socijalni položaj. dinamična i zato promenljiva forma komunikacije za koju bi se moglo reći da je onoliko raznolika koliko ima intervjuera i slučajeva. koji raspolaže pravom arbitraže i tumačenja ili interpretacije. Psiholozi i psihijatri su kao ljudi. čovek koji dolazi kod kliničara na intervju postaje „ispitanik". taje sloboda dirigovana. No s druge strane. a nekada opet ne možemo da pratimo. Razume se. uživljavanjem. Svakako da i empatija ima svoje granice i nedostatke što je razlog da ona ne može biti sama dovoljna. „slučaj". pacijent ostaje podređen autoritetu psihoanalitičara. moćne i slabe. onaj koji pokušava da neposredno oseti doživljaje druge osobe pomešaće svoje i njegovo. već na ono što osećamo. bez obzira na svu 164 raznolikost. Pri tome može da se desi da delovi. Izlaz iz ove opasnosti može da se nađe ako se kliničar podvrgne nekoj vrsti obuke ili psihoterapije koja će povećati njegov uvid u sebe. mi se uživljavamo u njen položaj. na vođenju i usmeravanju ili na pojačavanju zavisnosti slučaja prema njima (sputavanje na dugi rok). Pre svega neko ko dobro glumi može da izazove empatičko ponašanje druge strane.

Dok klijent govori. Ovakvo strateško načelo podele uloga u okviru kliničkog intervjua naziva se direktivnim. ovaj . što po svoj prilici neće ostati bez odjeka u odnosima kliničar . a da se razume-vanje ne postiže posmatranjem već praćenjem doživljaja klijenta. čak i ako je kliničar veoma neformalan. direktivni intervju vodi se tako da kliničar što lakše. i druge. već kao jedna naročita vrsta psihoterapije ili. terapijske faze rada. on bi zadržao karakterističan ocenjivački stav prema slučaju. on doprinosi da klijent rekonstruiše celovitu sliku svoje ličnosti i identiteta. Ovaj stav je tipičan za direktivnu orijentaciju i autoritativnu ulogu. po Rodžersovoj terminologiji. Praksa je pokazala da nedirektivni intervju može korisno da se primeni u sklopu studije slučaja. Kliničar. Treća važna postavka nedirektivnog pristupa zadire u pitanje staje cilj intervjua. Klasični. Zahvaljujući ovakvom prilazu može se očekivati da stav kliničara postane tolerantmji. dijagnostičar oseća daje nešto postigao. Možda bi se ovakvom pomeranju pozicije kliničara moglo prigovoriti da vodi u subjektivnost. dijagnostičke. prvobitne namere autora nisu neizmenljivi zakoni. koju mnogi vrlo rado prihvataju. Naravno. Pošto je uspeo da „ugura" pacijenta u neku nozološku kategoriju. to nastojanje iziskuje naročitu tehniku rada. savetovanja. tako se i kod nedirektivnog nekima ovaj sistem podele uloga odmah učini prihvatljivim. To vraćanje emocionalnog značenja iskaza naziva se odslikavanje ili odražavanje. dakle i u dijagnostičke svrhe. Pa čak i ako bi otišao toliko daleko. a drugima treba izvesno vreme da se na to naviknu i počnu da koriste njegove prednosti. čak i kada je komunikacija samo dijagnostička. Pre svega. Kao posledica toga već od prvog susreta klijent se stavlja na prvo mesto. potrebno je razumeti slučaj. on može da 166 primeni nedirektivni način intervjuisanja. pomaže mu da sastavi ceo lanac svojih doživljaja.pacijent. Povremeno kliničar prepoznaje to osećanje i glasno ga izgovara. naučnosti i nepristranosti. Pošto i jedan i drugi pokušavaju da iznutra spoznaju doživljaje klijenta. bitno je da pomogne da se ličnost izmeni a ne da se spolja fiksira jedan trenutak u njegovoj biografiji. rekao mu je da treba da govori o svojim problemima. Smisao te operacije je višestruk. zamagljuje oštrinu dijagnostičkih kriterijuma i udaljuje ga od naučne objektivnosti. pri ovome se njegovo interesovanje ne zadržava na logičko-racionalnom značenju iskaza. u terapijskoj fazi kliničar će koristiti dijagnozu. Stav suđenja takode donosi kratkoročnu dobit za kliničara. Čak i kada kliničar ne namerava da preduzme klijento-centričnu terapiju. već na onim osećanjima koja su iza njih. Upravo bolje razumevanje unutrašnjeg stava pacijenta povećava objektivnost i naučnost i u psihologiji i u psihijatriji. posmatrajući ga sa pozicije autoriteta koji je pozvan da svog sabesednika ocenjuje. dok je slučaj tu da pomogne. Drugim recima. on ne može da odbaci princip hijerarhijske podele uloga ako ne želi da prekine intervju i pretvori ga u debatni sastanak. i to sa puno razloga. takvi su prigovori neosnovani. oslanjajući se na bolje ili slabije izražene sklopove simptoma i znakova. a ne klasi-fikovati ga na osnovu delića njegovog tekućeg ponašanja. Američki psiholog Rogers razvio je strateško načelo nazvano nedi-rektivni ili pacijentocentrični pristup. Nedirektivni način intervjuisanja nalaže da kliničar ne koristi svoj autoritet. A da bi se promena potpomogla. razume i doživi svoje pacijente na poseban način koji je suštinski jedinstven i komplementaran u odnosu na sve druge dijagnostičke metode kojima je zajednički imenitelj pozicija posma-tranja spolja. Nedirektivni pristup nije stvoren kao alternativa uobičajenom. Kliničar nastoji da razume doživljaje klijenta a istovremeno preduzirna određene mere da i ovaj što celovitije uvidi šta zapravo oseća i doživljava. zauzima posle toga položaj zainteresovanog slusaoca. klasifikuje i dijagnostikuje. Međutim. da ih sagleda.uloga kliničara i slučaja tokom intervjua. da ne vodi i ne diriguje. Pored tih ciljeva klijento-centrični način intervjua omogućava kliničaru da shvati. tačnije i pouzdanije spozna teškoće i karakter problema. a ne negiranje toga. kratko i tako for-mulisano da ne odstupa mnogo od stila klijenta. Kao što je slučaj sa direktivnim načinom. da bolje razume pacijenta i da mu ovaj postane prihvatljiviji. autoritativnom načinu kliničkog intervjua. kliničar pokušava da ga prati. Ovako poistovećivanje uloga i isticanje slučaja u prvi plan važna je strateška odlika ovog pristupa koji je zbog toga i nazvan klijentocentričan. Kao što često biva. Time kliničar pokazuje da prati i razume klijenta. Najzad. On je istakao da hijerarhijska podela uloga može da predstavlja kratkoročnu korist ali i dugoročnu smetnju u procesu osamostaljivanja pacijenata. 165 Druga važna karakteristika nedirektivnog pristupa je odbacivanje prava da se slučaj posmatra spolja kao objekt o kome se sudi. ubacujući „karike koje nedostaju". Međutim. koji je u nizu bitnih momenata suprotan klasičnom. pošto je upoznao klijenta sa procedurom. okarakteriše. Međutim. Dijagnostička tehnika kojom se kliničar služi u nedirektivnom intervjuu zasniva se na prepoznavanju osećanja klijenta. Nedirektivni pristup ne pravi razlike između prve. otvoren i tolerantan. nedi-rektivni pristup ističe načelo da je razumevanje važnije od opisa. jer sada on pomaže pacijentu. već da se ograniči da svojim prisustvom i prijateljskim držanjem ohrabruje klijenta da sam režira izlaganje svojih problema. treba imati u vidu da direktivistički stav ne mora i ne može da se poistoveti sa stavom objektivnosti.

ili će lako doznati sve što mu je potrebno. poverenja i međusobnog infonnisanja. On vrlo često. On zamišlja da je dovoljno ako „umilostivi" kliničara skrušenim ili sličnim držanjem. ako mu povlađuje ili ga sluša. ukoliko se nameće bez obzira na sve. može da bude doživljen kao nerazumevanje i odbacivanje. Odmah zatim ispitanik prelazi na drugu fazu i počinje da analizira i tumači svoje probleme sa stanovišta neke pročitane knjige. očekivanja i predubeđenja zato što oni daju tipične efekte. gube poverenje ili nadu da ih kliničar uopšte i može razumeti budući daje „previše fin". Čak i najplemenitiji ali unapred programirani stav može da izazove neočekivano negativan odraz. atmosfera i tok jednog intervjua formiraju se pod uticajem vrlo velikog broja faktora. kako će se snaći. odnosno koliko će kliničar biti elastičan i svojim držanjem adekvatan u odnosu na problem. Sasvim je sigurno da će njihovi stavovi biti uočeni i da će se na određen način odraziti na kvalitet kontakta sa pacijentima. da li će uspeti da bude prihvaćen. ovaj drugi tip pacijenta aktivno nastoji da osvoji kliničara. drugi srdačan. Stavovi i očekivanja intervjuera isto tako mogu da utiču na intervju kao i stavovi ispitanika. STA POVEZUJE ELEMENTE: STAVOVI. Bez obzira na razlike između ova tri tipa uloga. Za jednu vrstu ispitanika kliničar je osoba sa neobičnim osobinama i moćima. U tom cilju on dramatizuje svoje tegobe i nemoć. uz vidan napor da upotrebi stručne termine. koje je relativno lako uočiti. samo ako se potrudi. Pošto je prihvatio ideju o kliničaru kao „čudotvorcu". oštrouman i hladan. čvrsto se držeći nje. da sprovede tokom kontakta. recimo. jer veruje da kliničar sve zna. oni će tu mentalnu pripremu izvršiti sa manje realnih elemenata. bučan i optimističan a treći distanciran. shvatićemo da nesigurni kliničar izaziva nesigurnost i sputanost i kod pacijenta. Niko do sada nije ni pokušao da ih sve popiše i klasifikuje. vođena određenim nesvesnim pobunama. Naime. naglašava svoje „beskrajno poverenje" u stručnost. Uporedo sa tim pomalja se i treća faza pacijent pokušava da zapodene diskusiju o svom slučaju sa kliničarem i uvlači ga u stručnu polemiku. dakle nediskrimina-tivno. Ta se mana zove predubeđenje da postoji „apsolutno dobar" stav koji će uvek i bez obzira na svu raznolikost situacija doprineti uspešnom okončanju intervjua. Polazeći od takvog predubeđenja ili. Ukoliko pak ne naiđe na prihvatanje. Kliničari početnici i priručnici za vođenje dijagnostičkog intervjua imaju jednu zajedničku manu. . svoje postupke i efekte nego što prati šta se zbiva u doživljajima slučaja i kako se odvija ceo kontakt. PREDUBEĐENJA I OČEKIVANJA Sadržaj. više pazi na sebe. Jedan od presudnih činilaca u ovakvom planiranju je predstava koju slučaj ima o kliničaru. Ukoliko kliničar pokaže razumevanje i prihvatanje. neće sprečiti pojavu neuspeha. navodeći daje to najbolji način i stav. Izdvojili smo stavove. ni ova uloga. On dolazi kliničaru. one mogu izazvati i pozitivne i negativne odnose i zavisno od toga koliko će se od njih odstupati. Mnogi autori koji pišu priručnike za kliničare bez iskustva preporučuju im da budu „predusretljivi. 167 najpovoljnija uloga koju kliničar može da usvoji kako bi imao što više uspeha. Za razliku od prvog tipa. pacijent prilazi intervjuu sa odgovarajućim očekivanjima. zbog opisane nesigurnosti i načina obezbeđenja. jedan će kliničar uvek i prema svakom biti pažljiv i fin. mada to nije uvek tako. Ako imamo u vidu šta se dešava sa jakim emocijama koje nastaju u jednom od učesnika intervjua. brigu i staranje koje kliničar kao čovek i stručnjak može da pruži. ima takvih ispitanika koji manje-više nesvesno provociraju okolinu i hoće da isforsiraju određene reakcije prema sebi. i to bez ispitanikove aktivne saradnje. ne uviđa značaj prave saradnje. pristupa intervjuu sa očekivanjem da pridobije svu pažnju. Druga vrsta slučajeva. javiće se osećanje odbačenosti tegoba i potražiće drugog lekara. da li će sačuvati autoritet i slično. Treća vrsta ispitanika najviše se sreće među obrazovanim ljudima. pažljivi i topli". Ono što nas može zaista impresionirati kod tih „učenih bolesnika" to je pojava veoma oštrih i dubokih uvida koja se mestimično ističe u njihovoj bujici. pa je zato razumljivo da se ispitanici na izvestan način za to pripremaju. On. Ukoliko nisu ranije bili intervjuisani.odeljak treba zaokružiti konstatacijom da se u savremenom kliničkom intervjuu obično kombinuju oba pristupa. Ukoliko druga strana ne reaguje na njih prirodno. na dugom iskustvu baziranog ubeđenja. Međutim. U tom pogledu treba izdvojiti novopečene i nedovoljno iskusne kliničare čija se veština sastoji u spregu strepnje i zebnje kako će voditi slučaj. kratko mu opiše svoje tegobe. Drugi član toga sprega je obično neki stav ili predstava o ulozi koju kliničar početnik unapred usvaja i pokušava. ispitanik će uzvratiti pokušajem vezivanja i formiranjem jake zavisnosti. mudrost i čovečnost lekara ili mu pak poverava detalje svoje biografije koje nikome ranije nije saopštio. Dolazak kliničaru nije nešto što se ljudima dešava svakodnevno. Takvim držanjem ispitanik nastoji magijski da navede kliničara da svoju moć upotrebi za rešavanje njegove boljke i problema. psihijatrije ili psihološke teorije. međutim. a osim toga se stavovi srazmerno lako mogu modi-fikovati tokom ponovljenih intervjua. atmosferu i ličnost konkretnog ispitanika.

tako i klinički intervju može da ima veoma različite tokove. Manje-više je pravilo da intervju počinje u atmosferi neodređene napetosti. Ne postoji čvrsta shema po kojoj bi se mogao sa sigurnošću odrediti početak i kraj ovog dramskog jezgra. Isprepletenost ove dve. najzad. menjanja. ali to približno nastaje kada kliničar prelazi sa taktike prikupljanja podataka ili nedirek-tivnog praćenja na proveru i proširenje eksploracije. Istovremeno kliničar nastoji da bolesniku nametne ulogu „dobrog slučaja". koji će mu maksimalno pomagati u dijagnozi i terapiji. Osobe kod kojih su navedene vrste stavova veoma jake dovode kliničara pred dilemu: da li da raščisti zablude slučaja.Četvrta vrsta stava najčešća je među onim pacijentima koji se obraćaju kliničaru zbog nekog problema koji ima sasvim određene porodične. nastaju u najvećoj meri svi oni fenomeni kojima su se istraživači ove vrste ljudskog odnosa najviše i bavili: pojava anksioznosti. FAZE INTERVJUA Kao i kod običnih. nazovimo ga srednji deo intervjua. Ukoliko znamo kako. može da ima i obostrano korisne efekte. nepoverljiv. Najzad. onda već prilično znamo i o nesvesnoj dinamici onog dela biografije pacijenta koji je intervjuom tematski eksplorisan. Sasvim je jasno. dok je u drugom slučaju intervju događaj koji donosi nešto novo. Jer. Ova ambivalencija uglavnom se negativno odražava na tok i atmosferu prvog intervjua. Anksioznost može da se javi u bilo kojoj fazi susreta. jedna od čestih kategorija stavova sreće se medu onim ispitanicima koji osećaju da njihovi. Ova početna napetost zatim polako nestaje. rukovodstvu preduzeća ili sudu potvrditi da je on. promeni sebe. pa čak i da ga iskoristi kao svedoka u razrešavanju problema. U ovoj. ali oni istovremeno imaju i drugačije uloge. pacijent može da ima daleko raznovrsnije aspiracije. kada i gde su se pojavili anksioznost. i predviđanja koja se na to odnose. Takav slučaj pristupa intervjuu sa jasnom namerom da pridobije kliničara za svoj stav. S druge strane. da pomoć potraže od profesionalaca: psihijatra. ćutanje. valjan. Ukoliko je slučaj ambivalentan. Uloga kliničara je da na čovečan način sasluša bolesnika i da mu pruži pomoć bez štetnih posledica. odmah na početku intervjua. Ovaj. utoliko učesnici dobijaju jasniju predstavu o tome šta mogu očekivati od sebe i od onog drugog. najbliži je onome što se u literaturi naziva dramski zaplet. taj se konflikt razrešava već pri prvom susretu. atmosferu i završetak. Iz prethodnih primera vidimo da sprovodenje eksploracije ponekad iziskuje menjanje stavova. koliko je teško kruto primenjivati pravilo: prvo dijagnoza pa terapija. Upravo ovo poslednje pokazuje koliko je u praksi tanka nit koja razdvaja dijagnostički intervju od terapijskog. utoliko više može da strepi od ambicije kliničara da ga razobliči. „pročita" ili da otkrije u njemu nešto čega se pribojava. Kliničar i slučaj su potpuno stranci. otpora i agresivnosti. Sa svoje strane. Međutim. tašti. proces menjanja i procenjeni kapacitet menjanja ličnosti predstavlja dragoceni dijagnostički podatak. tako da pacijent postaje smireniji i može. On u kliničaru vidi čoveka od autoriteta koji će suparničkoj strani: njegovoj ženi. ćutanja. U jednom slučaju je dovoljno da kliničar ograniči svoju kompetenciju pa da ispitanik odustane. ispitanik i ne namerava da leci sebe. već da nametne svoje rešenje drugima. Ukoliko se intervju više udaljava od početka. ili da pokuša uprkos njima da završi dijagnostičku eksploraciju. Stavovi. ne može pretendovati na visoku ocenu. u saradnji sa kliničarem. budući daje 168 problem oštro formulisan već daleko pre nego što je do intervjua došlo. ili lekara. Oblici manifestacije takođe mogu . dijagnoze i terapije. da isplanira jedan terapijski program koji će razrešiti one dublje probleme. pa sve do želje da ga ovaj ostavi na miru. psihologa. ispravan ili čist kao suza. Intervju nosi sa sobom izvesne opasnosti psihološke prirode. a menja-nje stavova je već terapijska akcija. svakodnevnih susreta između dva nepoznata čoveka koje može da sastavi slučajnost ili zajednički interes. jer ga usmeravaju prema unapred postavljenim ciljevima. šematičan način a da učesnici i ne osete da se nešto desilo. otpor ili agresivnost. nekada već na početku. Nesvesna dinamika intervjua uvek se manifestuje u ovim oblicima i zbog toga im kliničari i pridaju poseban značaj. kada su već ocrtani obrisi problema. predubedenja i očekivanja predstavljaju akcione faktore intervju ponašanja. ali istovremeno im vrlo teško pada. ukoliko je kliničar taktičan i umešan. srednjoj fazi intervjua. već ranije preldoženi i preduzeti napori nisu uspeli da razmrse konflikt i donesu olakšanje. koje se protežu od toga da navode psihologa da prihvati 169 ulogu „dobrog kliničara". dobar. susret sa kliničarem ne može da donese očekivani rezultat. administrativne ili pravne implikacije. zapravo. koje nagoveštavaju događaje koji će slediti. zbog osećanja samopoštovanja. Nekada takav susret prolazi na jedan bezličan. Odluka će svakako zavisiti od individualne konstelacije pacijenta. potraži „boljeg doktora" ili razmisli o drugom rešenju. dijagnostička procena ličnosti koja ne obuhvata i kapacitet učenja. slučaj. U drugom slučaju razjašnjenje će biti potrebno da bi pacijent izmenio svoj stav i omogućio zajedničko traganje za prvim problemima i izvorima teškoća.

za kojim je očito izgovarao tekst koji nije bio onaj pravi. onda pod tim izrazom kritičari misle na intervju i opservaciju. kao daje sve stalo. da sumnja u njegovu iskrenost ili mu se učini da psiholog pokušava da mu nametne svoj stav. u stvari. Ovakvo gledište se zasniva na činjenici da u svakodnevnom radu ove različite tehnike služe rešavanju zajedničkog cilja: uspostavljanju dijagnoze poremećaja ili proceni ličnosti slučaja. koji počinje bilo iscrpljivanjem teme koja je bila određena za taj susret. neravnomerna osetljivost tog „instrumenta". To. Njeno javljanje govori nam da smo „napipali" neki konflikt ličnosti koji je nerazrešen i po tome predstavlja izvor smetnji. bilo najavom kliničara da je vreme isteklo. pacijent ubrzano prelazi na „ono glavno" i otvara se. Štaviše. Relativnu vrednost intervjua treba tražiti i odrediti u takvom sastavu. Izvestan broj psiholoških testova i drugih tipova instrumenata stvoren je sa ambicijom da ukloni „starog grešnika". Otpor pacijenta nije retka pojava u toku intervjua. nepouzdanost. emocionalnih i psihopatoloških strana ličnosti prednost psihometrijskih instrumenata nad intervjuom. Međutim. Ova istorijska prednost gubi nešto od svog sjaja ako se podsetimo da su metode koje su kasnije nastale stvorene upravo zato da bi direktno ili indirektno. sjedne strane. intervju. Međutim. svedoči o povezanosti savremenih psihodijagnostičkih skupina i intervjua. jeste kontrola situacije i samog kliničara kao potencijalnog izazivača agresije ispitanika. jeste jedan širok. psihijatrijska ili psihološka. Subjektivnost. Idući od te vrste ćutanja ka suprotnom kraju možemo izdvojiti veoma veliki broj stupnjeva ili kvaliteta ćutanja kojim se nešto ipak saopštava. Ne može se poreći da su konstruktori novih vrsta psihodijagnostičkih instrumenata stvorenim tehnikama. opservacija i intervju su bez premca najstarije tehnike u čitavoj grupi. U ocenjivanju motivacionih. Bez obzira na vrlo velike individualne razlike u uspostavljanju interpersonalnog komuniciranja sa kliničarem i toka te komunikacije. Pacijent može da začuti jer neće da iskaže svoju asocijaciju ili iznese svoj stav. Do pojave otpora može da dođe kada pacijent oseti da ga kliničar ne podržava. u ponečem doista nadmašili intervju. nagoveštaj kraja može da izazove primetno olakšanje u držanju pacijenta. ova superiornost gotovo nikada nije bila ista za kognitivnu i konotivnu stranu ličnosti. Mada je već ustao od stola. dok s druge strane broj tih dopunskih tehnika kao da odražava sumu slabosti najstarije medu njima. INTERVJU U SASTAVU STUDIJE SLUČAJA Studija slučaja. Daleko je teže. Međutim. načina primene. Na jednom kraju se nalazi prazno ćutanje. neki pacijenti mogu biti toliko preplavljeni srdžbom da se razgovor sa njima zapravo svodi na terapiju rasterećivanja. Ovo. zbunjen ili sasvim nemoćan i čeka. sam završetak nalaže da idući korak mora biti definisan. koje se javlja kod teških bolesnika čije su asocijacije iznenada blokirane i pri tome imaju doživljaj praznine. psiholoških i medicinsko dijagnostičkih tehnika. Jedan od osnovnih problema sa kojim se ovde susrećemo. Praćenje i analiza verbalne agresije u razgovoru sa kliničarem može da nam rasvetli mnoge važne pojedinosti o specifičnosti emocionalnog ponašanja slučaja. uslova rada i drugih faktora. Istorijski gledano. 171 Zbog veoma velikog broja modifikacija. Pojava verbalne agresivnosti u situaciji kliničkog intervjua zaista nije neka retkost. Treba imati u vidu da kada se u psihologiji napada metodološki subjektivizam. a u svakom slučaju će reći u čemu se sastoji. nemoguće je dati uopštenu ocenu relativne vrednosti intervjua u odnosu na ostale . mestimično ili mimo uvida ispitanika. U slučaju kada je intervju bio tegoban i neprijatan. svrhe korišćenja. obično provocira promenu stava ispitanika. teškoće da se dobijeni podaci i rezultati kvantifikuju i objektivno analiziraju samo je deo nedostataka o kojima govorimo.biti veoma raznoliki i individualno specifični. dopunile i ispravile slabosti intervjua. Ćutanje je fenomen koji može imati veoma različito značenje. 170 Završetak intervjua. komentar ili protivljenje kliničaru. takve slučajeve lako ćemo poznati po ekstremnom ponašanju bez neke naročite stručnosti i veštine. Pojava opuštenosti i zadovoljstva u momentu prelaska na završnu fazu predstavlja poruku pacijenta o tome šta je osećao tokom razgovora. Nije potrebno previše tražiti argumente i dokaze o nedostacima intervjua. Nekada opet nagoveštaj kraja može kod ispitanika da pokrene osećanje neispunjenosti ili straha da će propustiti šansu i tada može nastupiti pojava poznata kao „ispovest na vratima". eksplorativni metodološki okvir koji povezuje mnoštvo različitih socijalnih. posmatrati agresivno-verbalno ponašanje tamo gde nema sirovu jednostavnost već se ispoljava indirektno. tokom kojih se neki nejasni uvidi postepeno kristalizuju i priprema se pozitivan obrt u stavu ispitanika. po njegovom mišljenju. negde se javlja a negde i gubi. Testovi sposobnosti su zaista i objektivniji. oblika i sadržaja. ako je to potrebno zakazaće naredni. postoje i produktivna ćutanja. i da posluži kao preciznije naučno merilo ponašanja. ali i zanimljivije. idući korak. valjaniji i pouzdaniji načini procene inteligencije i drugih mentalnih sposobnosti od slobodne procene istih osobina. On će da ćuti kada je ljut. znači da će kliničar u datom momentu završiti intervju. Zbog toga je kliničar u delikatnoj situaciji kada treba da odabere način na koji će reagovati na tišinu. dok je u celini taj odnos vrednosti drugačiji.

klasifikaciju osuđenika za upućivanje na posebne vrste tretmana. Izdvajanje i suprotstavljanje intervjua drugim tehnikama u izvesnim slučajevima predstavlja način da se odgovori na pitanje: Da li je instrument X vredan napora i vremena i da li ga treba priključivati postojećoj grupi dijagnostičkih postupaka? Da li on može dodati nešto onome što je već dostupno i tako opštim postupcima kao što su intervju. među svim postojećim psihodijagnostičkim tehnikama. Takva vera ili uverenost.. Doduše. daje intervjuu funkciju kriterijuma. Američki psiholog Rapaport je opisao rezultate svojih istraživanja koja su vođena na takvoj osnovi. najjednostavnije i najbolje se postiže u psihološkim disciplinama neposrednim kontaktom sa čovekom. automobil ili avion. opiše. koji ima punu opravdanost. ovde nije ni moguće ni potrebno utvrditi opštu hijerarhiju vrednosti. Suština tako shvaćenog zadatka kliničkog psihologa mogla bi se svesti na sledeće: a) obaviti naučnu špijunažu u korist naručioca. rano otkrivanje shizofrenije i mnogih drugih.psihodijagnostičke instrumente. pored obavezne jezgrovne trijade kao opšteg elementa studije slučaja. traktor. pored jezgra. smetnji u savlađivanju čitanja ili pisanja. potrošnja itd. i po deset ili čak petnaest testova i tehnika. U tom intervalu. klasifikuje i tumači čovekovo ponašanje na potpuno objektivan način. Zadaci koji se postavljaju psihodijagnostici i ostalim pristupima procene ličnosti mogu da se podvedu pod predviđanje i odlučivanje. Pro-cenjivači i kliničari. kada na prvom mestu ne stoji potreba da se pomogne pacijentu. već naučno-istraživački zadatak. Ovakva tendencija razvoja metodologije pokazuje da ona prati kretanje naučnih saznanja o ponašanju i poremećajima ličnosti koja se sve više diferenciraju. Sve dok razvoj psihologije i srodnih disciplina ne bude stvorio naučni sistem koji će biti sposoban da zahvati. možemo zaključiti daje on prvi među jednakima. To bi bilo isto kao kada bismo odgovarali na pitanje: staje bolje. koja je bitan faktor sigurnosti u sop-stveni sud i odluku. treba tražiti empirijski opravdane forme komplementarnosti. Budući daje intervju. Mada su ti rezultati predstavljali doprinos nauci u celini gledano. a u tehničkim disciplinama takozvanim „izlaskom na lice mesta". gde i kako treba kombinovati ove tehnike da bi zajednički efekti bili optimalni. ali svako određivanje njihove relativne vrednosti mimo činjenice da sva tri tipa prevoznih sredstava imaju specifičnu namenu i svrhu bilo bi nepotpuno i donekle besmisleno. intervjuu i 172 biografiji. moždanih oštećenja. spremnije daju svoja predviđanja i lakše se odlučuju ako veruju podacima na osnovu kojih treba da donesu svoj sud. Ispitivanje je zbog toga dugo trajalo. biografski podaci ili socijalni podaci? Takvo postavljanje problema. pa zbog toga i daje najveći stepen poverenja u podatke. promenljivi elementi biraju se među instrumentima koji su posebno osetljivi i pogodni za dijagnostikovanje određene vrste problema: razvojnih teškoća. Namesto toga korisnije je da se odnosi medu psihodijagnostičkim tehnikama razmatraju tako što ćemo nastojati da utvrdimo kada. zaostajanja u psihomotornom razvoju. Drugim recima. kada ciljevi rada nisu rutinski. čija je vred-nost proverena u odnosu na znatno uže. onda je odvajanje intervjua od ostalih vrsta tehnika i instrumenata svakako korisno. Savremeno kom-binovane dijagnostičke baterije imaju. struke i raznih naručioca usluga. Ovakav trend doveo je. protekao je u znaku pasivnog prilagođavanja psihologa zahtevima radnog mesta. i ljudi u drugim ulogama. cena. kao uostalom. Jedan relativno dug period. prisustvo procenjivača ili kliničara biće nužno. Sa današnje tačke gledišta nepojmljivo je da su sredinom četrdesetih godina neki psiholozi u psihodijagnostici koristili bateriju tehnika bez intervjua. a sve to bilo je veoma skupo. kontrolna istraživanja su pokazala da rezultati makrobaterije nisu bolji od rezultata manjih ali cilju usmerenih minibaterija. Pored svih pozitivnih strana intervjua njegove negativne strane se moraju savlađivati pronalaženjem posebnih psihotehnika i udruživanjem . Uprkos svemu ovome. koji je za mnoge još uvek u sadašnjosti i budućnosti. To je usmerilo istraživače ka formiranju baterija sa malim brojem probnih tehnika. pedesetih godina ovog veka. najvišu osvedoče-nost. klinički psiholog je razvio svoj posao na pretpostavci daje dobro što potpunije demaskirati ispitanika i zatim prikazati ga naručiocu u krepelijanskoj i psihodinamičkoj terminologiji. Namesto veslačkog rivaliteta među njima. Doduše. poređenje nije sasvim nemoguće zbog ni/a zajedničkih elemenata kao što su brzina. do stvaranja predimenzioniranih baterija testova i tehnika koje su psiholozi rutinski primenjivali ispitujući veoma različite vrste slučajeva na isti ekstenzivan način. . najpodesniji za uspostavljanje neposrednog kontakta. potencijala ličnosti za psihoterapiju. Mesto i ulogu intervjua u sastavu psihološke studije slučaja razumećemo sledećim razmatranjem. takva je praksa napuštena. Takva džinovska baterija obuhvatala je. specifične grupe problema. Ovi nestalni. i po nekoliko tehnika i testova.kombinovane skupine. obrada i zaključivanje je bilo veoma naporno i iziskivalo je veliku sposobnost. koji je obuhvatao sam početak nastajanja kliničke psihologije kod nas. Nedostaci stvorenih psihotehnika rešavani su traženjem novih oblika koji su takođe priključivani osnovnom jezgru studije slučaja: posmatranju.

1 u tom pogledu ima značajnih razlika. koje koriste laici i stručnjaci. Šta čini posmatrač da bi ocenio i upoznao posmatranika? Posmatrač se sreće sa nepoznatim. Kako treba shvatiti ovu činjenicu svakako da zaslužuje temeljno razmatranje. verovatno bi se pokazalo da to čine na sličan način kao i kvalifikovani stručnjaci. Ako ovo pitanje posmatramo kao statične i polanzovane kategorije. Ako sada uporedimo načine i postupke putem kojih se spoznaja ličnosti nepoznate osobe postiže. postoje i određene razlike i u pojedinim metodama i u celini. „narodnu varijantu" studije slučaja. višim nivoom izdiferenciranosti upotrebljenih tehnika i sistematičnijim načinom zaključivanja. doznaje ponešto o „programu ponašanja" i prošlosti partnera dok se u jednom momentu ne javi utisak „sada ga znam". onda i principe koji trajno karakterišu kretanja pojedinaca ili grupe. i određivanju suštine zadatka. Ovu ćemo tezu podupreti na još jedan način. pristaliji.b) prihvatiti da je naručilac dobar. iako je osnovni način spoznaje ličnosti nepoznatih vrlo sličan i odgovara opisu metode studije slučaja. I jedni i drugi koriste se razgovorom. Izučavanjem procesa kojim se odvija upoznavanje nepoznate ličnosti bavi se i jedna posebna grana psihologije . a naručilac je čekao „psihogram". uostalom. bio zaključak do kojeg je došao Murray (1938). Sledeću fazu razvoja kliničke psihologije kod nas obeležava pojava otpora ovakvoj orijentaciji odnosno prevazilaženje faze pasivnog prilagođavanja. onda nam se nameće zaključak daje naučna metodologija u psihologiji nedorasla zadatku i da su naturalistički pristupi koji imaju neupore-divo dužu istoriju i iskustvenu osnovu. prema tome. svodi se na „vidi i poraz-govaraj" metod. c) treba voleti slučaj. posma-tranje i prošlost posmatranika. c i d. ili još više. Smisao malopređašnjeg poređenja nije u banalnom pokazivanju superiornosti naučnog pristupa. na poslu ili u psihološkom radu. Taj program je bio obostrano ocenjen kao potvrda samostalnosti psihologa. Ova podela odgovornosti je kriterijum više faze saradnje medu profesijama. Umesto odgovornosti tipa . dolaze do saznanja. pogotovu u tumačenju podataka o prošlosti. itd. Da bismo se mogli orijentisati u društvu. Naravno. prema tome. 174 X. ali na različitim nivoima tehničke doteranosti. OPSERVACIJA IPROCENA PONAŠANJA Posmatranje ponašanja je jedan od osnovnih oblika i laičkog i naučnog upoznavanja ličnosti drugih osoba. pametan itd.personologija.ja. tehnika i skala procene. Zauzet je stav da 173 bez jasno određenog zadatka nema jasnog odgovora. mogli bismo reći i to da su i strategije takođe vrlo slične. I posle sedam decenija intenzivnog istraživanja i razvoja dijagnostičke metodologije koja je dala mnoštvo različitih testova. nama nepoznatog. d) slučaj treba demaskirati i kategorisati.. U toj fazi javlja se zahtev da naručilac bude aktivniji u rešavanju zadataka koji je u nadležnosti kliničkog psihologa. Pogledajmo sada u . doživljava atmosferu susreta. Kada bismo pristupili ispitivanju problema kako ljudi. u svakodnevnom životu. do uverenja da su upoznali određenu osobu. To je. pa dakle i na spoznaje onog drugog. stupa u komunikaciju simultanog razgovora i posmatranja. i psihologiju kao nauku. I jedni i drugi pokušavaju da doznaju nešto 0 biografiji posmatranika. potrebno je da ocenimo ponašanje drugih ljudi. a stručnjak tehnički rafinirani oblik iste trijade. Cilj je bio da se pokaže koliko je u oblasti ljudskog ponašanja laičko-iskustvena praksa bila i ostala osnova naučne metodologije. Štaviše. krivica za nejasne odgovore. pa ti. No u tom pogledu laici i stručnjaci se veoma razlikuju. Relativno najveća sličnost između laika i stručnjaka je u načinu posmatranja i u tumačenju značaja vidljivih karakteristika. Najopštije životno pravilo koje nas upućuje kako da ocenimo i upoznamo nekog. Prema tome. razumeti ga. ne može biti samo do psihologa i psihologije. uticalo je i na korišćenje naturalističkih načina komuniciranja. Stručne i naučne metode se odlikuju jasnim programom traganja. Psiholog je ljubomorno čuvao svoje tehnike. Bez obzira koje će objašnjenje biti prihvaćeno. zatim bi pristupao rešavanju po tačkama: a. ostaje činjenica da razvoj naučnih psihodijagnostičkih metoda nije učinio izlišnim naturalističke metode. u oba slučaja se koristi studija pojedinca. adekvatniji. b. Naime. suverenost intervjua jedva daje okrnjena. Iz personoloških proučavanja znamo da su procesi putem kojih se stvara znanje o posmatraniku kvalitativno isti bez obzira na kvalifikacije posmatrača. kao i o interakciji među ljudima. Laik koristi. Recimo daje opšte pravilo da se čovek -posmatrač upoznaje sa nepoznatom osobom metodom trijade: razgovor. Kasnije se javlja zahtev da i naručilac učestvuje u postavljanju problema. stav da je vrednost intervjua u proteklih sedam decenija takođe porasla. Psiholog bi primio neodređeno formulisani zadatak od naručioca. Do tada je psiholog bio tu navodno zato da pomogne naručiocu. Isto tako bi mogao da se brani. onih koji su ne-ja. Sve što smo saznali o ponašanju i mehanizmima unutrašnjeg iskustva. a ako će naši kontakti duže potrajati. naći ćemo da i pored opšte sličnosti postoje i razlike. pa ja" nazire se prava podela odgovornosti. Teškoće koje su otkrivene u toku sprovođenja psihodijagnostičkog programa svaljivane su na razvoj kliničke psihologije.

u prvom redu. od kojeg ne odustaju ako se predmet traganja odmah ne otkrije. Ipak u izuzetnim slučajevima može biti korisna i takva tehnika. po shvatanju psihoanalitičke grane.) i intervala u kome se očekuje efekat takve terapije. koji uključuju: „plan traganja". poboljšati. Ima bezbroj prilika u kojima treba da se posmatraju ispitanici. Osnovna metoda psihoanalize je rekonstrukcija doživljajne biografije pojedinca. oni ne posmatraju i ne ocenjuju iste pojave na isti način. klasifikuje i tumači pojedine vidove ponašanja i ličnosti čoveka nego laička . pogotovu ako postoji i neka vrsta sheme ili for-mulara sa popisom dijagnostičkih pokazatelja. Za sada nije nađeno rešenje pomoću kojeg možemo integrisati odvojena dostignuća u teoriji i metodologiji. psihologija treba da se bavi izučavanjem neposrednih sadržaja i zbivanja u svesti (ova definicija podrazumeva zanemarivanje spoljašnjeg ponašanja i prošlosti ispitanika). stručnjaci se koriste sistematizovanim postupcima. ona se u kliničkoj praksi. ispitivačem. „Čisto" posmatranje. d) Tokom izlaganja terapijskom tretmanu. Mada se u svakodnevnom kliničkom radu jezgrovna trijada ne vezuje za određeni teorijski pravac (posmatranje za bihejviorizam. „spisak pokazatelja" pomoću kojih identifikuju i skriveno prisutne činioce. Da vidimo pre svega kakva je razlika između laičkog posmatranja i stručnjaka? Mi smo već spomenuli da se na nivou psiholoških. psihofarmakološkog itd. razgovor za fenomenologiju. u okviru studije slučaja. simptoma i znakova. U ovoj shemi dijagnostičkih strategija. Pošto su teorije povezane sa metodologijom. ciljem susreta i ostalim nestandardnim faktorima. Pa ipak. Posmatranje te vrste je kombinacija situacije intervjua i svojevrsnog eksperimenta.175 kom se pravcu razvijala naučna psihologija u poslednjih sto godina? Razvitak naučne psihologije doveo je do diferencijacije i podele na tri međusobno dosta oprečne struje: fenomenološku. koje bi isključivalo i druge načine komunikacije i interakcije. Najzad. odnosno na osnovu njegovih iskaza koji se odnose na „sada i ovde". Ovakvo posmatranje obuhvata dnevnu i noćnu aktivnost. pogotovo ako su negde stacionirani. Za relativno kratko vreme možemo i neupućenog posmatrača informisati o tome šta treba da posmatra i ocenjuje. prilagođava mnogobrojnim promenljivim uslovima. Problem koji se najlakše može resiti jeste određivanje predmeta posmatranja. bihejvioralnu i psihoanalitičku.. „sistem proba" pomoću kojih provociraju pokazatelje. ona zbivanja iz de-tinjstva koja su nepristupačna svesnom poimanju (ova definicija potcenjuje značaj neposrednih sadržaja svesti i spoljašnjeg ponašanja). Ovakvo posmatranje obuhvata ponašanje ispitanika u situaciji primene određene vrste tretmana (socijalnog. Osnovna metoda bihejvioralne psihologije je posmatranje. klinički pristup eksploraciji ličnosti oscilira između jednostrane teorijske opredeljenosti i zdravorazumske sredine koja simuli-še rešenje. U celini posmatrano. zahtevima i ciljevima. preostaje eklektizam koji i ne skriva svoje nedostatke. psihološkog. b) Tokom boravka u ustanovi. Svaka pojedina grana ovako izdiferencirane naučne psihologije kudikamo potpunije. Po shvatanju bihejvioralne grane predmet izučavanja naučne psihologije treba da bude spoljašnje ponašanje čoveka (ova definicija podrazumeva ignorisanje neposrednih sadržaja svesti kao i istorije svih doživljaja u toku života). takvo stanje neposredno pogađa i kliničku psihodijagnostičku praksu. nije teško otkriti jezgrovnu trijadu studije slučaja. odgovor glasi: putem ispitanikovog samoposma-tranja i razgovorom. Elastičnost i univerzalnost svakako ne znače da je svako posmatranje iste vrednosti ili da se rezultati posmatranja ne mogu. mada. saznajnih procesa na kojima počiva posmatranje ne pojavljuju razlike između laika i stručnjaka. Ovakvo posmatranje obuhvata ponašanje u vezi sa situacijom. Osnovnu razliku među njima nalazimo u definiciji šta predstavlja suštinu predmeta izučavanja psihologije i kako treba tu suštinu otkriti. Hospitalizovani klinički slučajevi obično se posmatraju: a) Tokom intervjua.psihodijagnostika". na žalost i jednostranije. dublje i preciznije registruje. Po shvatanju fenomenološke grane. u praksi se retko koristi. neophodna tehnika za upoznavanje nepoznatih osoba ili praćenje i registrovanje ponašanja. prigodan. a biografija za psihoanalizu). Za razliku od takvog načina posmatranja. predmet psihologije čine. Opservacija je. kao i drugde. ceo niz programiranih situacija i veći broj osoba koje mogu posmatrati ispitanika. . U svakodnevnom životu naš sistem posmatranja je uzgredan. METODOLOŠKI OPLEMENJENA OPSERVACIJA Nema dijagnostičke tehnike koja u nekom vidu ne uključuje i posmatranje. Jedna od bitnih karakteristika sadašnjeg stepena razvoja psiholoških teorija jeste divergencija osnovnih pravaca. Razlika je metodološke prirode. 176 c) Tokom psihološkog testiranja i drugih pregleda. S obzirom na to da je posmatranje pomoćna tehnika koja se izvodi prema opštim i specifičnim pravilima. Na pitanje kako i na koji način treba vršiti izučavanje predmeta. najzad sistematizovano posmatranje uvek podrazumeva daje procenjivač ekspert i da poznaje kriterijume prema kojima će oceniti vrednost dobijenog nalaza. otvoren i eksplorativan. određenim merama.

ako bismo posmatranje iz nekih razloga nameravali da favorizujemo u sastavu studije slučaja. „referent" koji ne traži pomoć. koje je toliko drastično da se izgled pacijenta izmeni. osoba čiji se uticaj na ponašanje. Stiče se utisak daje potpuno zaokupljen svojim tegobama i sobom. želja i stavova prema drugim ljudima. ponekad i ne čeka da se ova dovrši. racionalizacijom „programa traganja". Jedan od načina da se odmeri nastala promena jeste upoređivanje prve impresije sa utiscima o izgledu i ponašanju slučaja kasnije. difuzne vrste. Bez mnogo okolišenja prelazi na izlaganje svojih tegoba. odnosno određivanjem domena posmatranja i elemenata ponašanja koji su relevantni. podršku i ohrabrivanje da se otvori. davanjem jasnih instrukcija procenjivačima kao i tačnih definicija predmeta posmatranja. boljim tehnikama registrovanja podataka posmatranja i uvođenjem podesnih i doteranih skala za procenu. Ne primećuje se teskobnost. terapiju. Ne pokazuje nikakvu toplinu u govoru ili odnosu prema ispitivaču. je visok. izrazitog neuspeha na studijama. Spoljni izgled čoveka je u većoj ili manjoj meri odraz ne samo fizikoso-matskih datosti već i potreba. ŠTA POSMATRA KLINIČAR Uopšte rečeno. povećanjem reprezentativnosti podataka. ne oseća se posebno upadljiva napetost ili nemir sa njegove strane. uprkos dobroj inteligenciji. rehabilitaciju. Dok rešava zadatke. nemaju svi kliničari uvek . skladno građen mladić prijatnog lica. U sklopu rutinske studije slučaja posmatranje se sprovodi znatno ležernije. Smisao prikazivanja te prve impresije je višestruk. stavove i čitavu ličnost slučaja ne može mimoići. i pored navedenih vrednosti. mada prema potrebi može da zadovolji i najviše zahteve. analitički detaljno. situacija posmatranja ili broja posmatrača: 4. Pada u oči da se veoma mnogo zadržava na opisivanju različitih senzacija. kliničar se postavlja u ulogu onih. Njemu je savršeno jasno gde se nalazi. direktno neprisutnih. 178 Jedini pokazatelj afektivne napetosti i promena jeste povremeno mucanje. a i sam priznaje da u tome uživa. Jedino se smeška kada je ironičan. što je ostvarljivo povećanjem broja vremenskih uzoraka. smeštaj u posebnu instituciju ili predviđanje. dok za druge ljude (ili barem ispitivača) nema dubljeg interesovanja. Treći razlog zbog kojeg je utisak iz prvog susreta važan je taj što iz opisanog držanja kliničar može da prosudi spremnost za saradnju. To čini pomalo rutinirano. Uopšte u/ev. vitak. morali bismo prihvatiti iste one zahteve za poboljšanje koji se postavljaju u naučnom istraživanju. 6. sistematskom manipulacijom čoveka i situacije. manje-više iz ugla inteligentnog laika i da svoje zapažanje prikaže jednim portretom. On je učtiv. na ljude koje sreće i sa kojima komunicira. izborom visokostručnih procenjivača koji osim znanja uopšte posebno poznaju ljude koje procenjuju i kriterijume. Poboljšanje vrednosti posmatranja može se postići pri-menom sledećih zahteva: 1. 3. Ovakav. Već na prvi pogled je jasno da su ovi zahtevi diktirani potrebama naučnog rada. ima i očigledne nedostatke. lice mu izgleda grčevito. 2. Pre svega. već pristupa rešavanju. Početnik može da ima puno teškoća oko identifikovanja i razgraničavanja elemenata ponašanja koje treba ili ne treba registrovati kao značajne. 12 Psihudijagnostika 177 5. I spoljni izgled i ponašanje ljudi često se radikalno menjaju pod uticajem prime-njene terapije. lako ironičan i distanciran. žalbi na seksualne smetnje koje datiraju iz vremena kada je krenuo u osnovnu školu. Kao primer navodimo jedan zaključak: Opšti utisak: Pacijent je upućen na psihodijagnostičku eksploraciju ličnosti zbog veoma povučenog ponašanja. kliničar posmatra ponašanje ispitanika i sistematski traga za direktnim i indirektnim informacijama koje su relevantne za konkretni slučaj i konkretni cilj: dijagnozu. Ta ista neodređenost može da oteža rad i iskusnom posmatraču. iznosi svoje nevolje duboko usredsređeno.To je međutim tek prvi korak. ali hladno i „intelektualno". ne štedeći previše sebe. V. U toku prvog susreta kliničar će nastojati da zapazi opšte odlike ponašanja posmatranika. On je vrlo aktivan. U prvom redu je potrebno da raspolažemo informacijom o tome kakav utisak može da ostavi posmatranik na svoju okolinu. C. što vodi povezivanju posmatranja sa eksperimentom. Njegov odnos prema psihodijagnostičkom ispitivanju je aktivan i zaintereso-van. on se dobro snalazi u svojoj ulozi ispitanika. V. Naloge odmah prihvata i vrlo lako shvata instrukcije. intelektualni zadaci mogu da ga stimulišu. Fiksirajući dakle tu spoljašnju sliku. Kontakt se uspostavlja lako. verovatno jer mu to nije baš prvi put u ovoj ustanovi. C. deluje sređeno i zalaže se da postigne visok rezultat gde god može. sa kim razgovara i zbog čega je ovaj susret nastao. Dok govori o majci i iznosi svoja mešovita osećanja. pomalo literarni način opisivanja utisaka o prvom susretu sa pacijentom kao nepoznatom osobom. bar ne ona opšta. manje sistematično nego što ovi zahtevi iziskuju.

. Evo jednog takvog spiska aspekata ponašanja koje treba uneti u . a ako reaguje na način Y. Takvi spiskovi imaju pre svega didaktičku vrednost. moguće je da ispitivanje pacijenta vodi kliničar uz asistenciju još jednog kliničara. karakterističan je detaljan program traganja i inventarski tip proveravanja. međutim. neodvojiva od dijagnostičkog intervjua. Za drugu fazu posmatranja. Doduše. Njegov asistent. ruke i druge osobenosti 3. druge upadljive osobine 11.u čemu je stvar" ili na šta treba da usredsredi dijagnostičku eksploraciju u nastavku. 3. na kojoj strani se ulaganje više isplati? Svakako da će odgovor zavisiti od toga da li je moguće. Ovaj „inventarski" pristup vodi ka raščlanja-vanju osobina celokupne konkretne ličnosti. u ovoj drugoj fazi rada. izolovane prostorije. po mogućnosti iz iste socio-kulturalne sredine. Pošto je kliničar iz prethodne dve faze shvatio . Sistematska. zapaža kako se akcije i reakcije jedna na drugu nadovezuju. kvalitet kontakta 6. orijentisanost prema vremenu. Sistem udvojenih posmatrača najviše se korisii u sklopu obuke kliničara. i na -taj način u izvesnom smislu dobija potpuniji pregled čitave situacije. Kliničar A vodi razgovor sa pacijentom i pri tome vodi zabeleške na standardan način. druge ili obe strane. iz druge. Usmereno posmatranje namenjeno je prikupljanju informacija o ponašanju ispitanika u vezi sa njegovim „ključnim problemom". N. razlog upućivanja na psihodijagnostičko ispitivanje 2. dalje usavršavanje jedne. pos-matra i pacijenta i svog kolegu. ograničava se samo na ulogu posmatrača. ljudima i svrsi ispitivanja 5. raspoloženje i emocionalne promene tokom kontakta 9. za koje se unapred pretpostavlja da mogu imati dijagnostičku vrednost. postoje izvan direktnog verbalnog kontakta. Usmereno posmatranje nema više pred sobom „potpuno nepoznatu osobu" ili nebulozni problem. POSMATRANJE U FAZAMA Kada u studiji slučaja govorimo o tehnici posmatranja i ne pomišljamo na jednokratno posmatranje. spisak osobina koje se pos-matraju i procenjuju. kliničar B. Sticanje globalnog utiska o čoveku i njegovim manifestno markantnim ili nastranim karakteristikama. mestu. No s druge strane. već na čitavu seriju opservacija. mnogo određeniji. zadatkom „staje tu sve od dijagnostičkog značaja". Ovakva pomoćna sredstva u suštihi ipak malo rešavaju. Taj proces upoznavanja prolazi kroz sledeće faze: 1. Sam sadržaj ili spisak osobina koje se posmatraju unapred je određen za sve individualne slučajeve. On. Akcija posmatranja nije više vođena. on nije strogo fiksiran. utisak o odevanju. ili po čemu je sličan „grupi neurotičara"? U rutinskim uslovima studije slučaja posmatranje se ne primenjuje samostalno. Usled toga druga faza posmatranja i inventarsko proveravanje ne mogu odgovoriti na pitanje staje suština individualnosti posmatranika N. mogućnost rutinerskog popunjavanja i nužnost da se spisak stalno prilagođava osobenostima individualnog slučaja ostaju ovim spiskom bez rešenja. izlaz iz ove teškoće može se naći popisom rubrika koje treba slobodnom. pristupa se ostalim ispitivanjima. jer mogu da orijentišu kliničara početnika i da mu olakšaju posao. Najčešće. Ova podudarnost u programu traganja sasvim je razumljiva jer je opservacija. međutim.. i kako. u uslovima rutinskog rada. unoseći delove razgovora i svoja zapažanja. opšta impresija kliničara o pacijentu i atmosferi seanse. 2. analitička eksploracija svih detalja (varijabli. ali se može dobiti odgovor na pitanje: Po čemu se posmatranik razlikuje od „grupe normalnih". sposobnost i druge odlike načina izlaganja problema 7. aspekata) ponašanja ispitanika. neki problemi kao što su plastičnost opisa. lice. osobama o kojima govori i prema ispitivaču 10. kao uostalom ni jedna druga tehnika. .. emocionalni odnos prema sebi. u okviru studije slučaja. onda je. već drugim koji ima formu alternative: „Ako reaguje na način X. istovetan je sa sadržajem „aktuelnog duševnog stanja" pacijenta ili status psjchicusa. kvalitativnom deskripcijom popuniti.".. kao u prvoj fazi. on sada menja definiciju zadatka. Idući tim putem kritičkog razmišljanja dolazimo do jednog od ključnih pitanja psihodijagnostike: šta zapravo treba poboljšavati. Nakon posmatranja globalnog ponašanja i izgleda ispitanika.prvi utisak": 1. posmatranje nam omogućava da sukcesivno upoznamo isprva nepoznatu ličnost. onda je . Što se tiče sadržaja programa traganja. pa se takvi opisi svode na šture šablone. jer ne treba puno vremena pa da ih inteligentni početnik usvoji. Ponekada se čitava grupa kliničara na obuci vežba u opservaciji posmatrajući intervju kroz jednosmemo prozirno ogledalo. držanju i prihvatanju uloge pacijenta u datoj situaciji 4.. telesni izgled. instrumente ili stručnjake ili.dovoljno naglašenu „umetničku žicu".. Ocenjivačka pozicija odgovara gledanju inteligentnog laika. odnos prema sadržaju svog izlaganja 8.. U 179 stvari. Na primer. koji usled toga postaje uži.

Sistematsko posmatranje treba da se shvati kao odgovor nauke na pitanje: Da li može da se poboljša obično posmatranje i da se približi naučnoj metodi? Sistematsko posmatranje nameće ispitivaču seriju pravila koja regulišu način kontrole velikog broja činilaca od kojih. Razvijanjem tehničke strane metode procene bavi se psihometrija i ona je u tome. Primera radi navodimo neke od razloga pogrešnog posmatranja i ocenjivanja: procenjivači prave greške zbog toga što ne posmatraju ljude u istovetnoj situaciji. Naravno. osim ako ne poseduju u znatnoj meri i posebnu psihološku osetljivost. Sve to ne znači da su oni dobri proce-njivači i izvan svog radnog mesta. postigla veoma mnogo. lekari. Zato je sasvim razumljivo da oni relativno sposobniji mogu da povećaju vrednost tehnike posmatranja. moguće. Ova pravila obuhvataju: vreme i mesto posmatranja. Pravila dobrog posmatranja daju recepturu rešenja za dve grupe problema: jedna se odnosi na same tehnike registracije. niz istraživanja u kojima se dokazuje da ne postoje univerzalno superiorni posmatrači. i sistematskog. van sumnje. od njega se traži da se pretvori u što osetljiviji instrument za registraciju određene pojave u ponašanju posmatramka. inteligentnih skeptičara. I oni najbolji svoju vrednost potvrđuju u jednoj određenoj grani ili oblasti rada. tačnost ocenjivanja nekih pozitivnih osobina zavisi od toga da li sam posmatrač ima takvu osobinu. Koliko je poznavanje posla tesno vezano za uspešno posma-tranje pokazuje i ovaj primer. profesionalci kliničari. nesistematskog posmatranja. međutim. oni su u stanju da uoče. Neosporno je da između spontanog. ljudi koje obično smatraju mudrim i. Jer svaki čovek u ulozi posmatrača može da greši iz nekog svog posebnog razloga. u nekom pogrešnom obliku. na primer da umeju dobro da procene i ponašanje u svojoj porodici. Zanimljivo je da veliko profesionalno iskustvo u radu sa ljudima. koje nije lako izravnati. definiciju toga što se posmatra. profesionalnog posmatranja postoji kontinuitet kvaliteta. psiholozi su našli da je njihov broj veliki. Psihološka proučavanja ponašanja samih procenjivača pokazala su da je čovek vrlo nepouzdan instrument. No. Istražujući izvore grešaka koje potiču od procenjivača. kao stoje ono svakodnevno i neprofesionalno. desilo se suprotno. a druga na procenjivača. Prvo. međutim. Medu dobre posmatrače ljudskog ponašanja ubrajaju se osobe sa umetničkim sklonostima. Vrednost procene najviše zavisi od procenjivača. različite promene u držanju posmatranika. Sistematska procena tehnički i psihometrijski gledana ubedljivo nadmašuje vrednost laičkog. Nijedan susret sa nekim ne može da prođe bez posmatranja. sistematsko posmatranje nameće posmatraču dva paralelna zahteva. Međutim. Očekivalo se da će klinički psiholozi kao eksperti za probleme ličnosti biti superiorni nad amaterima eks-pilotima. 181 najbolje je ako je i jedno i drugo. naivnog posmatranja. Imajući u vidu to da i u životu a i u psihološkoj nauci često svrstavamo veoma različite . situaciju i atmosferu. isključivo opservacijom. a nezavisno od njih i grupa starih letača. zainteresovani posmatrači daju tačniju procenu od ravnodušnih. Sve kandidate za avijatičarsku školu sistematski su pregledali vrlo iskusni klinički psiholozi. psihijatri. U okviru većine profesija u kojima se dolazi u dodir sa ljudima postoji neka vrsta klasifikacije ponašanja klijenata. Zato i svaki drugi instrument čije funkcionisa-nje zavisi od posmatrača već od početka rizikuje da ostvari veći procenat grešaka. Svaki na svoj način ocenili su potencijalnu vrednost kandidata i njihovu nepodobnost kao ličnosti. Štaviše. Takav stav vrlo često srećemo kod laika. vrlo inteligentne osobe sa dobrim uvidom i stabilnom ličnošću. najzad. Stari. ocenjivanja i izvođenja rezultata. kako se beleže zapažanja i na koji način se procena iskazuje. nastavnici ili sudije. naravno. Drugo. i kod samih kliničara. zavisnost od procenjivača i dalje je vrlo značajna. Postoji. Posebnim pravilima je određeno držanje procenjivača i program akcije. I unutar svake profesije koja se na neki način bavi posmatranjem i procenom ponašanja klijenata postoje dosledne razlike u sposobnostima pojedinaca. kakvo imaju psiholozi. Profesori. ini to radimo spontano po ceo dan.180 PRAVILA DOBROG POSMATRANJA Ništa nije lakše nego vršiti posmatranje. No u svakom slučaju može se zaključiti da je učenje posmatranja ponašanja. iskusni letači umeli su bolje da predvide ko će biti dobar a ko loš letač među neiskusnim kandidatima. Dobro posmatranje pretpostavlja da je posmatrač izvanredno osetljiv u odnosu na vrstu pojava koju treba da registruje ili daje izvrstan znalac. makar u vezi samo sa određenom klasom ljudi. kako se posmatranje vrši. zapravo daje onoliki koliko ima ljudi. Zadatak je procenjivača da registruje samo ono što je „stvarno bilo". milicioneri ili kelneri brzo prepoznaju i „sortiraju" svoju klijentelu na klase. studenata psihologije. najčešće. ali. različiti procenjivači pri ocenjivanju iste osobine imaju različite kriterijume itd. međutim. ne povećava njihovu sposobnost procenjivanja i izvan struke. zavisi rezultat opservacije. od njega se traži da se ograniči na registraciju i ocenu a da ne ulazi u tumačenje ili razmišljanje o nevidljivim uzrocima onoga što je zapazio.

Dobro. Jer nesporazum može da rezultira iz činjenice da ova dva kliničara nisu koristila definiciju agresije na isti način ili u istoj meri. 183 SKALE PROCENE PONAŠANJA Posmatranje kao tehnika proučavanja ličnosti ne bi bila lišena nedostataka čak ni pod pretpostavkom da su ostvareni uslovi za kontrolu grešaka koje izviru iz individualnosti posmatrača ili same situacije posmatranja. problemsku orijentaciju. Doduše. Međutim. sa vrlo dobrim uvidom u sebe mogu da se mimoiđu u oceni psihološkog aspekta ponašanja. Treniranje posmatrača ima za cilj da usavrši sve te pojedinačne funkcije i da poveća vrednost rezultata. Mogućnost pojave grešaka ove vrste pri posmatranju i proceni ličnosti vrlo je velika. upadljivim odstupanjem od grupe u oceni pojedinih osobina. daje osetljiv za određene pojave. drugi je video i ocenio kao nepodeljenu i neizdiferenciranu pojavu „napetosti". To je potrebno da bi se oslobodio „slepih mrlja" u posmatranju sebe i stekao uvid u mehanizme odbrane koji ga štite iskrivljavanjem ili zataškavanjem unutrašnjih činjenica. Greške posmatrača nastaju iz više razloga. Gotovo svaka psihijatrijska ili psihološka institucija ima svoju lokalno specifičnu klijentelu. eventualno će biti potrebno da prođe i kroz neku formu psihoterapije. Ono što je prvi video i shvatio kao izraz dve različite klase pojava i shodno tome razvrstao ih u rubriku „nepetost" i „agresivnost". niti daje posmatranje naivna tehnika. da suzbija izvore grešaka i. kliničar B takode je posmatrao istog pacijenta i zabeležio je „veoma naglašenu napetost i strepnju". koji su takođe nerešeni. Pretpostavimo da su napetost. Razlozi za takvo stanje proističu iz ukrštanja posmatranja. još su veće i češće se javljaju. kako to da jedan zapaža kod pacijenta agresivnost a drugi ne? Da bismo primer doveli do kraja. iako to svi drugi mogu da zapaze. ali je mogućnost postizanja doslednih ocena jedan od važnih preduslova. dok drugi možda nikad neće uočiti „osećanje odbačenosti". onda nije tačno daje posmatrati laka stvar. pri-hvatanjem određene uloge. kao načina upoznavanja ćoveka. Kao zajednička odlika tih nemuštih stabilizatora izvora nepouzdanosti posmatranja jeste njihova lokalna specifičnost. možemo reći da pravila dobrog posmatračkog ponašanja zahtevaju ne samo spoljnu kontrolu. provincijalizam i nedostupnost naučnoj kontroli. tačna procena se ne poklapa uvek sa mišljenjem većine. Drugom prilikom.oblike ponašanja u iste kategorije i nazive. ne može postići samo „hraneći" ga sve većim dozama pravila „dobrog posmatračkog ponašanja". Prema tome. u ovom našem primeru. N. uvežbavajući ga da bude što savršeniji instrument. već i unutrašnju kontrolu nad ličnim izvorima subjektivnosti percepcije. i ujednačuju efekat rada i ostavljaju ga otvorenim za svakovrsne lične deformacije. sisteme kriterijuma i pravila. kao što je „veoma naglašena napetost" i prosto „napetost". Ponovljena posmatranja koja vrši grupa studenata na više različitih posmatranika mogu da otkriju naročite sklonosti pojedinaca. motivacije i drugih izvora grešaka i nedosled-nosti. što se. U većini slučajeva kroz takav proces rada nastaje jedan sistem vrlo sličan onom koji srećemo u priručnicima za upotrebu psiholoških instrumenata. Prvi od tih . Njegovo usavršavanje kao instrumenta iziskuje da se poveća njegova osetljivost za sve ono što se u njemu samom zbiva a što može da utiče na percepciju i ocenu druge osobe. takvi sistemi ostaju nenapisani. No ako je to uslov za dobro kliničko posmatranje ličnosti. Zapravo. Lek za ove nedostatke može da se traži u poboljšavanju posmatrača. mogli bismo reći. Čak i veoma inteligentni. Kliničar A posmatrao je pacijenta N. moramo pretpostaviti da se ponašanje pacijenta objektivno nije menjalo. Razlike u određivanju intenziteta ispoljene pojave. najviše „seksualnih problema" ili „depresivnosti". Dobro posmatranje pretpostavlja da onaj koji vrši opservaciju ima osobine valjanih instrumenata. a ne samo zbog interperso-nalnog nesklada i manjkavog uvida u svoju ličnost. naglašenu strepnju i agresivnost". uporedo. strepnja i agresivnost vrlo značajne osobine koje moraju biti obuhvaćene kliničkim posmatranjem ličnosti. iskusni i zreli posmatrači. U vezi sa ovim postavlja se pitanje: Da li se ova slabost posmatranja i procene ponašanja može otkloniti? Nepouzdanost posmatranja daleko je više izražena kada se uporede procene nasumce uzetih procenjivača nego onih koji su zajednički radili na istim poslovima. No s druge strane. sprovođenje tog zahteva sapliće se na činjenici individualnih razlika. oni su postigli 66% saglasnost. taj zahtev za objektivnošću posmatrača nije nimalo lako ostvarljiv. Ovaj put usavršavanja posmatrača pretpostavlja da on ima dobar kapacitet uvida i da će dosta dugo i sistematski biti pripreman za viši nivo funkcionisanja. međutim. najzad. neeksplicirani i zbog toga oni. sa dva fundamentalna problema psihologije kao nauke. daje u stanju da identi-fikuje pojavu koja se traži. neujednačenih kriterijuma. Razlog nedoslednosti možemo naravno da tražimo i u ličnostima kliničara. Izoštravanje unutrašnje osetljivosti 182 čoveka predstavlja način da se stekne kontrola nad nesvesnim uticajima koji mogu da ometaju razlikovanje sebe i sveta izvan sebe. Tako će neko uvek videti. i zapazio u njegovom ponašanju „napetost. ali ne mora biti da ćemo ga tu i naći. Rad u takvim ustanovama i grupama u kojima se odvija intenzivna stručna komunikacija dovodi do usaglašavanja kriterijuma i ujednačavanja ocena. u svim posmatranicima. to nije tako ni loše. da diskriminira te pojave po vrsti i intenzitetu.

Praktično. opštu inteligenciju. što je za razumevanje. pogotovu ako je sistematska i selektivna. Elementarni oblik te vrste psiholoških instrumenata jesu nominalne skale. čisto kvalitativno ili je ocenjivao i intenzitet. To znači da nominalnom skalom kontrolišemo određene kvalitete ponašanja. bilo pojedinih elemenata bilo samih klasa. doduše racionalno nužna. Drugi osnovni problem povezan je sa prvim. stavove. ili je bio i kvantitativan. poremećaj svesti. kliničar zapravo koristi skalu nominalne procene koja je u njegovoj glavi. jer se pretpostavlja da su tu pokretači i odrednice ponašanja. doduše. Inventari osobina ponašanja prema kojima se vrši opservacija i ocenjivanje nazivaju se skalama procene. ako se i slože u svemu prethodnom. Neosporno je da se posmatra-njem ponašanja može postići određen stepen podudaranja između posmatrača i iskaza posmatranika ili između procene nekolicine posmatrača. uspevamo da identifiku-jemo određena duševna stanja. to što su primili kao informaciju o ponašanju neće rasporediti u iste klase. imaju ili nemaju potvrdu u opserviranom ponašanju. No s druge strane. bez namere da vrši naučna uopštavanja. Osnovna razlika između nominalnih skala procene i drugih. kao spoljašnje manifestacije ličnosti. Opservacija ponašanja. problem klasifikacije nije zadovoljavajuće rešen u naukama o ponašanju. psihopatologiji i sociologiji. odnosno. tačnije. prema onome stoje iza toga. skale procene. „hoće da mi pomogne". imaju veoma ograničeno područje primene. Oblik izabranog instrumenta takođe kazuje da li je sud o posmatraniin pojavama bio samo kvalitativan. motive ili konflikte i kakav je odnos elemenata i celine. ukoliko namere kliničara premašuju nivo dnevne rutine. varijable posmatranja nam kazuju staje kliničara interesovalo. tako jedni smatraju da se manifestacije inteligencije mogu povezati u jednu široku klasu. razvijenih tipova je u tome što se sud izriče samo u odnosu na to da li određene pojave. Ako se radi neformalno. Iz kratkog kontakta sa nekom osobom izvodimo brzopoteznu dijagnozu: „ovaj je narogušen". U pitanju je: kako i po čemu prepoznajemo osećanja. Sistematsko posmatranje pretpostavlja da mi znamo šta tražimo i da znamo kako ćemo dobijene informacije klasifikovati. izvodeći taj deo ispitivanja. pretenzije psihološkog posmatranja idu više ka unutrašnjem. istraživač će morati da prekvalifikuje svoju metodu rada u naučni sistem. odnosno u koje je kategorije uvrštavao opservirane manifestacije ponašanja. procenat grešaka nije mali. Primer za to naveli smo pomi-njući kliničare A i B. da u svakodnevnoj komunikaciji. One mogu poslužiti za veoma grubu trijažu ekstremnih oblika poremećaja kod kojih je i minimalni intenzitet dijagnostički alarmantan. posmatranje bi trebalo da se ograniči na ono što je dostupno čulnom opažanju. dokle treba ići u uopštavanju onog što je registrovano opservacijom? Tačno je. a drugi te iste pojave raspoređuju u više nezavisnih klasa ili grupa faktora. onda mora da formali/uje sistem posma-tranja. Kada se analiziraju razlozi neuspeha. a naučni pristup mora biti dostupan kontroli i proveri od strane drugih. daje . kao što je slučaj u svakodnevnoj psihodijagnostičkoj praksi. istim klasama dati iste nazive i. onda se pojmovi. o kojoj može suditi samo preko njenih efekata odnosno opservacionog ponašanja. ispita ili da proveri. gubitak svesti. psihologiji.problema je odnos ponašanja. kao forma iskazivanja suda u opserviranom ponašanju. Moglo bi se reći da čak i onda kada ne postoji takav instrument u obliku fonnulara. pa je i pouzdanost takvih sudova dosta skromna. Nominalne skale procene. nepotpuno razrešen i zbog toga praktična primena posmatranja ne može da mimoiđe određene teškoće. „ima toga ili nema toga". pored informacija o kvalitetima. Strogo uzeto. Zato nije ni čudo što otvoreni terminološki i semantički problemi sputavaju razvoj psihodi-jagnostike. „vrlo je čudan". menjanje i predviđanje bitno. dolazimo do zaključaka da posmatrači ne regi-struju činjenice jednako već selektivno. Taj makro-problem psihologije je veoma složen. najzad. Nadalje. Međutim. i to dosta brzo. kako je definisao klase i kako je iskazao procenu. a suđenje ili procena je druga. dezorijentisanost ili halucinacije. S druge strane. Pošto svako ozbiljnije istraživanje zahteva naučni pristup metodologiji. a zajedničko im je da ograničavaju posmatranje. Najjednostavniji oblik takvog instrumenta predstavlja spisak simptoma ili drugih karakteristika izmenjenog ponašanja koje kliničar selektivno opservira kod pacijenta a zatim registruje na predviđeni način. Iz toga zaključujemo da je posmatranje samo prva faza primene instrumenta. mora da izloži šta je posmatrao. ako želi nešto 184 određeno da prati. „ovome je stalo samo do seksa" i slične. takve skale procene koriste se na početku trijažnog intervjua slučajeva kod kojih se sumnja na teško oboljenje. U nauci se analogno tome tumačenja o inteligenciji razilaze. to što je iza manifestnog ponašanja za posmatrača postoji samo kao zamisao. Formalizovano sistematsko posmatranje dovodi do toga da se između pos-matrača i posmatranika uvodi posrednik u vidu instrumenta ili. gde svaki kliničar vodi protokol ili zabeleške o tekućim zapažanjima manje-više za sebe. Međutim. Najkraće rečeno. Međutim. Sadržaj toga spiska ne govori nam ništa o tome kako i na koji način je kliničar ispitivao i opservirao svoje slučajeve. termini i sistem registracije ne iznose formalno. mogu znatno da se mimoiđu u određivanju važnosti. koje je aspekte smatrao bitnim za ocenu pojave koju je proučavao. podataka i klase.

.. spremnost na saradnju i druge osobine.... pouzdanost ispitivanja je smanjena 7. preplavljen energijom -apatičan... Prema tome..... Psihološke osobine koje se u drugoj fazi kliničke eksploracije opserviraju spadaju u red opštih crta.. ali ponegde pruža otpor . Umerena pažnja . koje su zajedničke svim ljudima a ne samo jednoj određenoj osobi.. na primer. Pažnja lako skreće zbog spoljnih smetnji ili preokupacija ..... U celini je dobar..depresivan. sposobnosti ili sklonosti u vreme posmatranja... Nije nimalo svejedno da li je neko vrlo malo ili jako uznemiren. Pažnja je čvrsto fiksirana uprkos ometanjima .. Pažnja: ..... Kod svih ljudi možemo posmatrati pokretljivost.. Interval: .. u stvari... Krajnje samouveren.. Potpuno pogrešno tumači situaciju 4... Spremno saraduje.... Saraduje sa oduševljenjem. Neće da saraduje i negativističan je... život mimike. To.dovoljno osnova i za procenu relativnog intenziteta... Zapažanja bi se izražavala izborom stepena koji najviše odgovara markantnosti date osobine. genijalan ... 185 mada u nejednakom stepenu. vrlo je važno da ova karakterizacija bude dopunjena i odredbom intenziteta ili učestalosti te vrste ponašanja.. U potpunosti shvata vrstu i svrhu ispitivanja .. Dobra . Očuvanost čula i motorike: upadljivo defektna. Primetno je neuravnotežen i strašljiv .. Zadovoljavajuća ___Slaba 8.. Potpuno je nezainteresovan za ispitivanje 186 6. Tako.malouman i slično. izvršava sve naloge ... Ima izvestan uvid u svrhu ispitivanja . Orijentisanost prema ispitivaču: . kontakt je dobar ...... Potpuno je zaokupljen ispitivanjem i oduševljen je .. Sposobnost govornog izražavanja: . posmatranjem određene osobe zapazićemo daje ona uznemirena ili psihomotorno sputana..... Gotovo potpuna nemogućnost održavanja pažnje 9. maničan . znači da svaku osobinu možemo zamisliti u dva ekstremna stanja suprotnih intenziteta. Samopouzdanje: . Povremeno ispoljava nastrane ideje ... Javlja se teskoba ali je kontroliše .. prosečna ...... Samopouzdan u kontaktu iznad prošeka . Jedan logički prihvatljiv način povezivanja kvaliteta i kvantiteta i iskazivanja takve ocene polazi od postavke da su osobine ponašanja bimodalne.. Kao ilustraciju takve vrste instrumenata navodimo sledeći primer: Skala posmatranja i procene ponašanja 1. istrajnost.. izražajnost. Prihvata dato objašnjenje svrhe ispitivanja . Saradljivost: . kao što nije sporedno ni to da li je pojava veoma jake uznemirenosti veoma retka ili vrlo dugo traje. Opšta aktivnost: a) ekstremno ubrzana b) ekstremno usporena c) brza . odnosno karakteristika. Pokazuje sasvim adekvatan interes .... prosečna vid sluh motorika 2.. Pažnju održava relativno dobro uprkos ometanjima ...... Pokazuje krajnju nelagodnost i zebnju Na kraju 5. Prilagođenost: Na početku . Ponešto je negativističan .... Međutim.. ne pruža nikakav otpor . Izvrsna . Prilično je samouveren i siguran .. na sve ima siguran odgovor . spora 3. Pokazuje nezainteresovanost . oslabljena....... na primer... moglo bi se opserviranjem neke osobe na podesan način doći do procene njenih osobina. Potpuno je prirodan....

Prvo...... preuveličava važnost . Prihvata poraz čim naiđe na teškoće .... fizikalnog ili socijalnog tretmana... Naravno.. ako je pravilno primenjena..... površan je ___Potpuno opušten. Već i letimičan pogled je dovoljan da ocenimo da li ponašanje slučaja garantuje pouzdanost rezultata ili naprotiv ukazuje na to da ispitivanje treba ponoviti.. Motivacija: ... Ulaže trud za rešavanje svih zadataka . Motivacija je dovoljna da se odgovori prime sa poverenjem .. Prilično je pogođen neuspehom........... Misaoni sadržaji su nestabilni i izmiču...... Dovoljno je fleksibilan . razumljivo........ Javlja se kratkotrajno poboljšanje ...... preslaba ili prejaka 11. skale proverimo pouzdanost posmatranja određenog kliničara.. Ne trudi se..... Ovakva forma procene opserviranog ponašanja pogoduje zahtevima sistematskog praćenja promena do kojih bi moglo doći pod uticajem nekih mera koje su planski preduzete: terapije. Ne reaguje. Teži ka uspehu... Reagovanje na neuspeh: .. Krajnje je nesiguran i kolebljiv 10. Vrlo motivisan .. Istrajan je i kada je zadatak pretežak . pouzdanost opažanja koje je višestruko istovetno svakako je veća od . ali se ne zalaže dovoljno . Pouzdanost podataka je promenljiva. Povećava mu zalaganje . Ima samouverenosti.. Nekritičan je ili naivan 17. Manje je uzbuđen nego što bi se očekivalo ...... Rezultati ne odgovaraju stvarnim mogućnostima .. Reakcija je jaka.... nepažljiv... Istrajava razumno dugo vreme . Ona je zbog toga veoma podesna za ocenu ponašanja slučaja tokom psihodi-jagnostičkog testiranja. Samo kritičnost: . nema vidljivih reakcija 16.. Preterano je samokritičan .... ideje perseveriraju .... odbija i da pokuša 13.. Ne pokazuje nikakvu reakciju 15. Napori trud: . ili slične. teško dovršava zadatke . Fleksibilnost mišljenja: ... Svoj rad i ponašanje ocenjuje realno. Motivacija je nesrazmerna. Podaci se mogu prihvatiti kao pouzdan uzorak potencijala ispitanika Ova slika procene. Pojačava mu samopouzdanje ali ne gubi kritičnost . Krajnje je rigidan........ Posmatranje može da vrši i više kliničara simultano. neki su reprezentativni a drugi nisu .... Ima teškoće pri prelazu sa ideje na ideju . Ima izrazito nepoverenje u svoje sposobnosti . Prebacuje se previše brzo. Prilično je nezamteresovan za rad .. Tvrdoglavo istrajan. Unapred očekuje neuspeh. Reagovanje na pohvalu: . Velika potreba za uspehom ..... Ulaže maksimalni napor da postigne uspeh ... javlja se afekat... Pokazuje sklonost ka precenjivanju svog rada .. Samokritičnost je pojačana . Razočaranje ali prima realistično ..... ništa nas ne sprečava da pomoću ove... Takvim ispitivanjima možemo ostvariti više ciljeva istovremeno.. Prima sa rezervom ili bez uticaja na izvršenje zadataka .... tačno ... ali ima i sumnje . Njihove opservacije i procene mogu da se unesu u ovakav formular i da se nakon toga međusobno uporede.. može da pruži jednu vrstu odgovora na pitanje kakvo je bilo držanje posmatranika u situaciji u kojoj je ispi188 tivan..... Istrajnost: . nesposoban je da se drži određene teme 14. opravdava se ...... Pouzdanost i prihvatljivost podataka: . ne popušta iako je promašaj jasan .. indiferentan 187 12..

sistematičnosti. ali još nije ni strogo zatvoreno i ciljano. Ovu skalu. Isto tako morali bismo pretpostaviti da kliničari dobro poznaju taj sistem znanja (da dobri kliničari dobro poznaju. i uska. medicinske sestre i drugi. opservaciji dostupnog ponašanja sa dinamikom i strukturom ličnosti. No i tada za njih veću važnost ima ono što stoji iza posmatranja dostupnog ponašanja. Pitanje pouzdanosti posmatranja rešeno je uvođenjem više procenjivača. afekti. Osim toga. šta nam kazuju o poremećaju ili o ličnosti? Nije li. a ne formular sa skalom procene. uoče svoje pristrasnosti i nauče da izbegavaju greške. stručnjak se po tome i razlikuje od laika što ume da izdvoji ono što je važno. Ako sad prihvatimo tvrdnju da su aspekti ponašanja koji se opserviraju i unose u skalu procene odabrani baš zbog toga što de facto stoje u vezi sa „unutrašnjom" stranom 189 ličnosti. Wit-tenborn je pokušao da stvori takav sistem posmatranja hospitalizovanih psihijatrijskih bolesnika koji će omogućiti pouzdano i valjano posmatranje i isto takvo zaključivanje. samo je donekle specifičan. Najteži problem dijagnostičke opservacije nije registracija pojava već izvođenje tačnih i relevantnih zaključaka iz dobijenih podataka. Ovim procenjivači mogu da baždare svoje kriterijume. jasnosti. Iz ove kratke polemike proizlazi da je pravi instrument koji posmatra ponašanje ispitanika zapravo kliničar. Jedna od poznatijih skala za procenu ponašanja psihijatrijskih bolesnika je Wittenbornova (1964). Ako sada to sumiramo. još i po nekoliko drugih članova osoblja koje je u svakodnevnom kontaktu sa bolesnikom. ali pitamo se šta oni znače. omogućavaju da „zavirimo" u onu nedostupnu stranu ponašanja za koju smatramo da je središte dinamike. i obrnuto) koji nije ništa drugo nego teorija ponašanja. jer najzad nisu svi momenti manifestnog ponašanja u istoj meri relevantni odnosno irelevantni za naučno ili dijagnostičko zaključivanje. preciznosti. Svrha posmatranja može da bude u najmanju ruku dvojaka: skoka. Malopređašnje tvrdnje ne vode dovoljno računa o svrsi posma-tranja. onda bismo morali pretpostaviti da postoji priznati sistem znanja o tim vezama. ili je izvršen delikt. planiranja i menjanja biografske putanje? Mogli bismo reći da smo zadovoljni time koliko nam posmatranje daje. za sekundarno i nebitno? Ova pitanja mogu da se dedramatizuju tvrdnjom daje naučna i dijagnostička inferiornost konkretnih vidova ponašanja stvar shvatanja. eksplorativno. U drugoj fazi posmatranje ima karakter neke sredine. ijedan nedostatak a to je nesigurnost procene i dijagnostičkog zaključivanja. popunjava. teorija ličnosti ili teorija o psihološkim poremećajima. za svakog posmatranika. ni psihologe ni psihijatre zapravo ne interesuje taj konkretno vidljiv životni segment. Bihejvioralni pravac u psihologiji odnose posmatra i ocenjuje na drugi način. KVANTIFIKACIJA POSMATRANJA. onda dolazimo do ovog: zaključivanja o bitnim stranama ličnosti na osnovu prividno perifernih pojava omogućeno je postojanjem čvrsto dokazanih teorija ličnosti. međutim. motivacija. Najzad. ovakav način rada može da pokaže koliko su neki pojmovi i termini složeni i nejasni a postupci ocenjivanja neadekvatni. Međutim.zapažanja koje niko nije potvrdio. stručnjak. pouzdanosti. radni terapeut. konkretnu situaciju i određeno vremensko trajanje. da sistematski i objektivno fiksiramo jedan ili više relativno kratkotrajnih intervala života. praćena vezivanjem opservacije za površinu. direktno nedostupna posmatranju. naravno. već po definiciji. Veća otvorenost tih skala prati. cena formalne naučnosti. regulacije. Ono više nije sasvim otvoreno. simptom nekog poremećaja. To omogućava da se koriste i takvi sistemi skala procene koje nemaju čvrstu naučnu osnovu.FAKTORIZIRANE SKALE PROCENE Posmatranje je po samoj definiciji vezano za konkretnu pojavu. Pomoću ove naučne metode za otkrivanje latentnog grupisanja otkriveno je čemu služi svaki pojedini detalj koji se opisuje ovom skalom. osim lekara. Na kraju. jer se isti simptom može pojaviti kod više različitih poremećaja. treba da raspolaže znanjem o tome kako i u kojoj meri su povezani pojedini aspekti spoljašnjeg. gde traganje ide za tim da utvrdi sve što može služiti oktriću. koja je. Problem pouzdanosti posmatranja resio je na taj način što je namesto širokih i nedovoljno određenih pojmova kao što su pažnja. u stvari. odabrao takve aspekte koji se mogu lakše oceniti prema akciji ili ponašanju posmatranika. namalopređašnjoj skali. osim ako se nešto dramatično odigralo. to što gaje iznutra uslovilo ili pratilo. Da bi omogućio zaključivanje uprkos nepostojanosti značenja podataka Wittenborn je prethodno podvrgao faktorskoj analizi sve stavke koje su služile za ocenu opservacije. odnosno koje nisu vezane za neku teoriju ličnosti ili psihopatologije. Wittenborn je utvrdio da sa 72 skale koje kliničari ovim instrumentom procenjuju može da se oceni relativni intenzitet sledećih vrsta psihopatoloških poremećaja kod svakog posmatranika ponaosob: I anksioznost II histerična konverzija III manično stanje . određena. kao dijagnostički podatak. Wittenborn je morao da resi još i ovaj problem. gde traganje predstavlja proveru gotovih očekivanja. Pitanje je sada da li nam rezultati. nerazumno je tvrditi da takozvani spoljašnji aspekt i takozvani unutrašnji aspekt nisu u vezi. U krajnjoj liniji.

2 3. u najmanju ruku. Razumno saradljiv.prirodan. Skala broj i n 111 iv v vi vn vm ix x xi xn 0. Polazeći od podataka dobijenih posmatranjem. Pred zadatkom. ne po tome da li imaju ili nemaju takvu crtu već u kojoj meri. Način govora je nadmen i pokroviteljski 3 Pacrijalne sume: 3 33 Cattell je (1964) sasvim uveren da je našao rešenje za oba problema. razmetljiv . koje su grupisane po četiri u svakoj skali i raspoređene stepenasto od najmanje do najveće patološke implikacije. Reci prema tome obuhvataju. moguće je sistematski opisati. Naravno. na sličnoj metodološkoj osnovi kao u prethodnom slučaju. za koji smo se koncept odlučili. Sistematskom selekcijom.skroman. U novoj situaciji ili pred zadatkom ne ispoljava ose-ćanje teskobe. 3 0.mračan. Univerzum prideva i imenica kojima se izražavaju ili obeležavaju ponašanja ili osobine ličnosti može da posluži. Pridržava se opštih pravila odeljenja. Pre svega njegovi procenjivači su odreda bili inteligentni. dobro motivisani ljudi provereno sposobni . 2 3. u kom intenzitetu je imaju. Cattell je izdvojio oko 200 koje su se odnosile na osobine koje su međusobno relativno nezavisne. O 1. Sabiranjem brojeva u svih 12 stubaca dobija se intenzitet 12 patoloških tendencija. l 4 2. Sledeća skala ilustruje izgled faktorizovane skale procene. Nije preopširan i pedantan u govoru.IV depresivno stanje V shizofrena uznemirenost VI psihotična agresivnost VII paranoja VIII hebefrenija 190 IX kompulzivno opsesivno stanje X intelektualna dominacija XI homoseksualna dominacija XII ideje veličine. On je smatrao da tih 200 bipolarnih obeležja mogu da obuhvate površinu ponašanja ličnosti. Da bi izbegao tipične greške koje se javljaju kod opservacije on se osigurao na više načina. No ono što je njega zanimalo to je skrivena. 1. Drugim recima on je napravio skale za posmatranje i procenu ličnosti. kao polazna osnova.flegmatičan. Svaki par obeležavao je neku osobinu po kojoj se pojedinci razlikuju. nameće svoje uslove. Vrednost označenog indeksa prenosi se u bela polja na desnoj strani formulara. 2 l 3. 3. 2. nego i nonnalnu ličnost. Tih 200 termina rasporedio je po parovima: izveštačen . doći do zaključka o opštim i trajnim crtama i tendencijama ličnosti. nekoliko hiljada termina. U svakoj skali i za svaki stepen fiksirani su brojčani indeksi. Odlika mu je da pruža otpor. sveukupnost poznatih osobina ličnosti. Ignoriše konkretne zahteve osoblja. a s tim u vezi naravno i to kako je moguće posmatranjem periferije proceniti izvorna svojstva. l 3 2. izvorna strana ličnosti. vedar . ne samo bolesnu. Često se opire. registrovanom u kratkom vremenskom intervalu.2. Kao i Wittenborn i Cattell je uveren da se faktorskom analizom mogu otkriti latentne kategorije u ovom slučaju takozvana „izvorna svojstva". U tim uslovima kaže da oseća teskobu. Saraduje ali bez volje i želje. Govor je obično preopširan. i za naučnu deskripciju i klasifikaciju. ometa planove drugih ili krši red. obrazovani. 1. u novoj situaciji oseća se ugroženim. 3 191 0. Pruža aktivan otpor osoblju. 0. prethodno je potrebno da se resi kako ćemo iz podataka o konkretnom ponašanju. Takođe potrebno je resiti pitanje šta predstavlja ličnost. Govor je pompezan i krajnje pedantan. O 1. Izvršava samo konkretne zahteve osoblja. senzibilan . O 1. Posmatrač ima zadatak da svoja zapažanja uporedi sa kratkim karakterizaci-jama ponašanja. On je krenuo od postavke da je kulturno nasleđe i ljudsko iskustvo vezano za ocenu ponašanja i drugih manifestacija ličnosti deponovano u rečniku bogato razvijenih jezika. l 2. javlja se neuspeh i blok. U tim uslovima kaže da oseća teskobu a kvalitet izvedbe je pogoršan. svaka po deo.

mogu da obuhvate svu raznolikost ličnosti u ljudskom univerzumu i to su one bazične dimenzije koje određuju spolja vidljivo ponašanje. prodoran (pronicljivost) strašljiv. „nema cile-mile" (harria) I) poverljiv. nezavisan. proračunat. ima . u stvari. usmeravan realnošću. skroman. samostalan. tvrdoglav (dominantan) vetropirast. kritičan. materijalista. na koje su individualni kliničari. da bi se izbeglo nagađanje pri oceni. da ni usavršavanje nije bez određenih rizika. Cattell je od njih tražio da njegovu skalu primene samo na posmatranicima koje dobro poznaju. ima viši školski uspeh emocionalno stabilan. realističan. na oprezi (pro-tension) maštovit. boem (autia) promišljen. najeden (visoka ergička tenzija) P) opušten. i primenom opservacije. prirodan. osetljiv (premsia) sumnjičav. kompulzi-van. uznemiren (sklon osećanju krivice) slobodouman. TIPIČNE GREŠKE POSMATRANJA IPROCENE Svako posmatranje i svaka procena. ispravan (praxernia) K) neposredan. Pokazalo se. analitičan (radikalizam) nezavisan. neuznemiren (niska ergička tenzija) Oba prikazana primera udruživanja opservacije sa visoko formalizovanim skalama procene ilustruju tendenciju ka disciplinovanju rada posmatrača. neizveštačen. Sada nam preostaje da se malo bolje upoznamo sa nekim tipičnim greškama koje se često pojavljuju u oce-nama posmatrača. Tih šesnaest faktora po mišljenju Cattella. Usavrša13 Psihodijagnostika 193 vanje opservacije kao istraživačke i dijagnostičke tehnike ovde se pokušava resiti eliminacijom „privatnih sistema". siguran. . kritičan. hladan (shizotimia) B) manje inteligentan C) podložan osećanjima. emocionalno manje stabilan. Ovo nepoverenje u „psihološki talenat" utoliko je jače ukoliko je tehnički nivo instrumenata viši a povezanost sa zatvorenim teorijskim i nozografskim sistemima čvršća. način korišćenja opservacije u praksi. odnosno da se unapred može računati na određeni procenat grešaka. Povrh toga. nesputan. Otići predaleko u suzbijanju izvora grešaka u procenjivaču znači. sputan. osoba koja uvek „pripada" nekome. potišten. miran (viša snaga ega) sklon isticanju. oduševljen savestan. smiren (nepomućena adekvatnost) M) konzervativan. nije ljubomoran. unošenje sistematičnosti i drugih mera kontrole sprovedena su zato da bi se proporcija pogodaka i pogrešaka popravila. bezbrižan. ćutljiv FJ snalažljiv. psiholozi. brižljiv. posebne vrste. a to se odnosi i na merenje u psihologiji i van nje. razborit. postojan. koja je pokazala da se prvobitnih 200 dimenzija mogu svesti na svega šesnaest. pedagozi i drugi bili uvek vrlo ponosni. samopouzdan. smiren. blag. zabrinut. prihvata realnost. iz navedenih razloga. veran pratilac (pripadnost grupi) O) nemaran. Profil neke ličnosti na tim osnovnim dimenzijama možemo da dobijemo. toleriše tradicionalne teškoće (konzervatizam) N) zavisan od grupe. međutim. konvencionalan. prezaštićen. zaokupljen unutrašnjim potrebama. neposredan. prilagodljiv. predstavlja samo aproksimaciju „istine". lako se uznemiri (niža snaga ega) D) ponizan. Pošto je prikupio dovoljan broj ovakvih opisa izvršio je faktorsku analizu. izbegava obaveze (slabija snaga super-ega) G) stidljiv. spontan (parmia) mek. disciplinovan (jača super-ego snaga) preduzimljiv. plašljiv (threctia) H) krut. respektuje manire (visoka kontrola koncepata) napet.. poštuje ustaljene . ume apstraktno da misli. Cattellovih 16 faktora ili bazičnih dimenzija ličnosti su sledeće: A) rezrvisan. (neizveštačenost) L) spokojan. neuredan. samodisciplinovan. u stvari. hrabar u društvu. nezainteresovan za formu. topao (ciklotimia) više inteligentan. snalažljiv (samodovoljnost) kontrolisan. nepristupačan. Iako je sa njim (alaxia) J) praktičan. nezainteresovan za praktičnu stranu života. To znači da su i dijagnostički sudovi samo verovatno tačni. u nemiru. kon-formiše se (pokoran) E) trezven. ozbiljan.za psihološku opservaciju. agresivan. zavisan. Metodološka usavršavanja opservacije. njegovo sputavanje. između 192 ostalog. Tako.. nametanje pravila koja mogu onemogućiti da se ljudski senzibilitet zaista iskoristi za registraciju zbivanja koja su nedostupna drugim instrumentima. veseo. razdražen. voli da bude svoj gazda. spreman da eksperimentiše. živi po svom ćefu (niska integrisanost) otvoren. ideje. poslušan. sam sebi zakon. otupljen.

Pojedina značenja termina su zajednička. iako bi trebalo da budu nezavisne. impresiomstičku formu. Namesto pojma i termina „agresija". inventarsku formu. i drugo. izabrati srednju. od pro-cenjivača se traži da opservira i registruje određene i uske. ali su isto tako izložene različitim mogućnostima shvatanja značenja kao i verbalni termini. Stvari se prilično komplikuju zbog toga što sadržaji pojmova nisu sastavljeni samo od činjenica. sistematsku i usmerenu formu opservacije. termini za obeležavanje određene osobine takođe nemaju za sve isto značenje ili istovetni sadržaj. U svim onim slučajevima kada je morao da odgovori na konkretno pitanje o nekoj izdvojenoj osobini koju nije uspeo da sigurno proceni. Drugi način je upravo suprotan. otvorenu. može se reći daje dobar deo opštih tipova grešaka procenjivača relativno poznat. na primer „agresija". ponekad. a drugim različit. bolestan ili zdrav i slično. Postoji. na jednoj skali intenziteta koja ima raspon od nule do sto. on se ne koristi. da izdvojeno posmatra i oceni različite vrste i kvalitete ponašanja. većina skala zahteva da posmatrač svoj sud iskaže par-cijalizovano. detalji ponašanja relativno istog kvaliteta. ne spadaju u istu klasu. agresija. onda se pokazuje da je sadržaj jednim delom sličan. efekat neodređenosti neće zaobići ni kvantifiko-vane skale. Ovaj nedostatak strukturiranosti terminologije znatno umanjuje potencijalnu vrednost svake verbalno iskazane procene ličnosti. Ovaj potez je usmeren na ujednačavanje sadržaja pojmova. doduše. Kada se analiziraju ti odgovori. „ponekad"? 195 Istraživanja o ponašanju procenjivača pokazala su da brojčani nazivi ne moraju bezuslovno da imaju i . Druge su naprotiv karakteristične za veći broj procenjivača. Greške u posmatranju i proceni ličnosti što potiču od posmatrača nisu sve iste. Naravno. određenu ocenu i oslonac. koja treba da važi za sve koji određenu skalu koriste ili procenjuju konkretnu grupu posmatranika. koja zapravo stavlja kliničara u situaciju da precizno odgovori na niz pitanja o kojima nema dovoljno informacija. on se ravnao prema tom opštem merilu. Efekat opšte impresije ili „halo efekat". mogućnost statističke obrade. To opet dovodi do toga da nazivi tih pojmova. ili zatvorenu. više načina da se doskoči ovom nedostatku verbalnih tehnika. od procenjivača se traži da proceni „agresivnost" posmatranika. sistematsku. umereno. Ako se analiziraju pojmovi. To bi ukazivalo na to da procenjivač mora da „strukturiše" zadatak. Rezultati nekih istraživanja pokazuju da ni kliničari nisu imuni od sažimanja činjeničnih i vrednosnih sudova. u nekontrolisanim uslovima dnevnog rutinskog rada unapred se ne može znati kako će koji konkretni procenjivač da shvati i za sebe prevede sadržaj termina kojim je određen njegov zadatak odnosno predmet posma-tranja. Ova vrsta grešaka nastaje zbog toga stoje sud o ličnosti nepoznate osobe najčešće globalan i dosta neprecizan u detaljima. Tako. da svede složeni zadatak na nešto jednostavniji. Ako je on svoju procenu izrazio brojem 60. Kao posle-dica svega pojavljuje se netačna slika u kojoj su procene u međusobnoj vezi. onda se često vidi daje procenjivač. Namesto da se termin pojmovno određuje. a rezultati su uvek iznova potvrđivani novijim proučavanjima. ili onoga što nam izgleda kao činjenica. dominantnost i druge logički posmatrano jedva da su nešto više od rubrika u kojima su skupljeni opisi. da diskriminiše stepene intenziteta koji se traže za svaki kvalitet. da opširna pojmovna definicija. osobine kao što su introverzija. Prisutnost kvantitativnih elemenata asocira nas na određenost i preciznost. indeks valjanosti rezultata zavisiće i od toga da li koristimo nesistematsku. na primer na trodelnu skalu. S druge strane. međutim. Na primer. Neke su greške sasvim lične i svojstvene samo konkretnoj osobi.daleko nepovoljniju proporciju pogodaka i pogrešaka nego što bi se moglo postići realizacijom maksimalnih potencijala metode opservacije. odnosno individualne definicije pojedinih termina. Međutim. dolazi do toga da on odgovara dosta proizvoljno. Opservacija i procena ličnosti u fazi popunjavanja odgovarajućih formulara iziskuju da procenjivač uradi dve stvari: prvo. na primer „ispitanik cepka hartiju". šta to znači? Vrlo je verovatno da procenjivači u takvoj situaciji najpre traže neki orijentir. rascepkano. o nizu aspekata posmatrane ličnosti. »n se držao toga da li je posmatranik dobar ili loš. Pojava ove vrste grešaka može da se fiksira. Skale učestalosti (uvek. Za ovako usmereni zadatak nije od tolike važnosti koliko su pojmovi pojedinih procenjivača međusobno slični. Kliničar će između tri mogućnosti: često. konkretne manifestacije. Najzad. konstruktivan ili destruktivan. koji se sastoji u diskriminisanju stupnjeva. „posmatranik vraća pitanja". mada će problem biti nešto drugačiji. nikad) i skale intenziteta (veoma jako. ili „maltretira druge bolesnike". idući korak. U oba slučaja struktura značenja nema jasne granice. anksioznost. pribegao nekim opštim dimenzijama. opšte prihvaćena. To se isto dešava i kada je u pitanju diskriminacija stupnjeva učestalosti. ponekad i nikad. u nedostatku boljeg. odnosno kao što su date kod konkretnog posma194 tranika. Jedan od načina se sastoji u tome da se namesto pukog spominjanja termina. Usled ove neusklađenosti. Takav orijentir većina nalazi na krajevima skale i u sredini. Na primer. Pošto je ovaj aspekt problema vrednosti opservacije poodavno istraživan. Staje. slabo) pružaju doduše. već se u to upliće i vrednovanje. dok su druga nestalna i divergentna. već je pro-izvoljniji i manje pouzdan. Međutim. na pnmer.

u krajnjoj liniji. Uporedo sa tim povećava se i broj otkrića i teorija koje sve te vidove ponašanja i ličnosti objašnjavaju. priključuje jedna nova metodologija. Razvitak psihološke teorije i psihometrije. 196 XI. Po jednom shvatanju psihološko biće čoveka već hiljadama godina egzistira suštinski nepromenjeno pošto je dostiglo određeni stepen potencijala i diferencijacije. pokazalo se da izbor odgovara nevzavisi samo od objektivnih manifestacija ponašanja već i od nekih ustaljenih ocenjivačkih navika ili stavova procenjivača. registruju i na izvestan način mere. Uprošćeno govoreći. Rani pobornici psihometrije i psihološke profesije. Razmišljanje o tim problemima. obavljaju multidisciplinamo. Njima suprotni procenjivači. Naime. Na jednoj strani se fetišizira nauka i statistika ili . nametnuli su psihodi-jagnostiku kao nadmoćnu alternativu slabo kontrolisanom subjektivizmu i impre-sionizmu u ocenjivanju psiholoških osobina. na primer. sada se dijagnostika. bez obzira na uslove i ispitanike. razbuktavaju žustre polemike o njihovoj opravdanosti i smisaonosti. Broj naučnih disciplina i institucija koje se bave proučavanjem raznih vidova složenog čovekovog ponašanja stalno se povećava. Prva se sastoji u realizaciji principa ekipnog rada. pomoću kojih je izvela svoj prvi i trajni prodor u praksu. objedinjenim naporom specijalista iz nekoliko različitih disciplina. Psihološki instrumenti postali su privlačni za rešavanje školskih i kliničkih problema početkom ovoga veka. spekulativna i u krajnjoj liniji čisti luksuz bogatih. pristrasnom pokazivanju i fetišizaciji vrednosti i moći testova. a to su psihološki testovi. mnogo su doprineli preterivanji-ma.jasniju strukturu. Analiza oruđa i umetničkih tvorevina i najstarijih poznatih kultura dokazuje da su intelektualni kapaciteti. Suprotno shvatanje poteže drugu vrstu argumenata i dokazuje nam koliko se čovekova priroda menja i u kojoj meri odražava ili povratno oblikuje dominantne karakteristike sredine. Most preko kojeg su psiholozi ušli u klinike „sagrađen" je psihodijagnosti-čkim testovima. emocionalna svojstva i međuljudske komunikacije pojedinaca iz tadašnjih vremena vrlo slični onima koje i danas srećemo medu našim savremenicima. takode sistematski biraju srednju kategoriju skale bez obzira na to da li je ona verbalna ili kvantitativna. STUDIJA SLUČAJA IPSIHODIJAGNOSTIČKI TESTOVI O takozvanoj prirodi čoveka postoje relativno oprečna shvatanja. ali su imali mnoge slabosti. Iako je od pojave prvih punovrednih psiholoških testova prošlo gotovo sedamdeset godina. na primer. sistematski naginju ekstremnim ocenama. koja su na poseban način demonstrirala potencijale psiholoških testova. koja je ostala veliki dužnik testovima. mada samo povremeno. ugrožava duhovno dostojanstvo i strogo privatni karakter individualnosti čoveka. Osim toga. po važnosti. kliničkog psihologa i socijalnog radnika. u najužem sastavu. Ova modifikacija predstavlja veoma razumno rešenje za mnogobrojne. još se uvek. mada ne samo u njoj. skale i druge tehnike. Stariji čisto kvalitativni pristup „upoznavanja nepoznate osobe" sada je dopunjen kvantitativnim. Druga novina u primeni studije slučaja sastoji se u tome da se jezgrovnoj trijadi. statičkim i psihometrijskim postupcima. socio-ekonomskim nivoima i klasama. intervjuu. od mnogih je shvaćena kao prepotentna agresija koja. Ova ekspanzija i diferencijacija posebno je osetna u psihologiji. ili čak delovima istog grada. Pod uticajem duha vremena studija slučaja je usvojila niz novina. u tim polemikama se iznova zagrevaju međusobno isključivi stavovi. bez mogućnosti naučne provere ostalo bi čisto spekulativno. a delimično i tretman. uključuju psihijatra. Metode koje su psiholozi doneli u „miraz" izmenile su studiju slučaja i kvalitativno i kvantitativno. takozvani „umerenjaci". formalno slični oblici ipitivanja i procene primenjivani su u tim ustanovama i ranije. podvlače razlike među pojedinim kulturama. Tu nije u pitanju samo mehaničko povećanje broja dijagnostičko-eksplorativnih postupaka. Ovim proširenjem jezgrovne trijade studija slučaja je dobila sasvim novi kvalitet. Razumljivo je da sve to prati stvaranje velikog broja različitih instrumenata. Namesto ranije usko medicinske platforme. Do prihvatanja udružene strategije u psihijatrijskoj dijagnostici došlo je zahvaljujući tome što je svaka od ove tri osnovne discipline razvila komplementarnu metodologiju rada. Nove tehnike nametnule su i nove princi197 pe. Ovakva pregre-jana autoreklama jedne mlade nauke i profesije koja se borila za svoje mesto pod suncem (ili za stolom koji su već zauzele ranije odrasle nauke i profesije). U psihijatrijskim ustanovama takve dijagnostičke ekipe. tehnika i metoda kojima se podaci prikupljaju. Tako se. ophrvana teretom predrasuda daje nepraktična. medu kojima se. bar kada je u pitanju procena psiholoških osobina. izdvajaju dve. između života u selu i gradu. neki ocenjivači. Plima nauke i pozitivističke orijentacije na poseban način se odrazila i na kliničke metode odnosno i na studiju slučaja. Tako. posma-tranju i biografskoj analizi. praktično nesavladive teškoće na koje bi naišla svaka od ove tri discipline ako bi pokušala da samostalno rešava problem psihodijagnoziranja. u koje su ovi novi tipovi instrumenata uklopljeni kao i srazmemo dobro kontrolisana naučna istraživanja.

Ova vrsta podele rada postoji i danas. ukoliko se problemi praktične prirode izostave i zadrže samo oni lični. niti se to može postići sa dva-tri dodatna intervjua (sa opservacijom) onda takav „složeni slučaj" odlazi na produženo posmatranje. Pogledajmo sada kako u kliničkoj praksi teče. Naime. na primer. razlike između „psihijatrijskog" i „psihološkog" intervjua sasvim će nestati. Međutim. Što se intervjua tiče. Oni treba da se tobož odluče između kvantitavnog i kvalitativnog pristupa posmatranju i ocenjivanju psiholoških. bili su potcenjem i postojala je tendencija da se izbegavaju.. Konačna ocena će predstavljati odgovor na radnu hipotezu. OSNOVNE ODLIKE PSIHODIJAGNOSTIČKIH TESTOVA . Tako. U svim onim slučajevima kada psihijatri nisu u mogućnosti da sa sigurnošću zaključe o kakvom se poremećaju radi. lekari se doista služe samo naturalističkim metodama. bolovanje. uz praktično zanemarivanje drugih izvora podataka. pribeći će produžnoj opservaciji. odnosno ponašanja u institucionalnim uslovima. Istina. tehnika i skala nad naturalističkim metodama je napušten. Ukoliko jednokratno longitudinalno i transverzalno ispitivanje ne dovedu do zadovoljavajućih rezultata. U toku posmatranja. psihopatoloških i socio-psiholoških pojava. kao subjektivne metode. a te varijacije prevazilaze granicu profesije. međutim. lako se uočava da tu protivurečnosti nema. Intervju je jedan od vidova komunikacije pacijenta i kliničara i kao takav neophodan. Vrhunski domet tako 198 shvaćene psihodijagnostike bila je uspešna šlepa analiza. psiholozi koji rade u okviru tima ili u tesnoj saradnji sa lekarem ne vode tu vrstu eksploracije. pri posmatranju se uvek ima u 199 vidu šta bolesnik čini i kako.kvantitativni pristup. I tu se može postaviti pitanje kakav doprinos mogu dati procene ličnosti na temelju TTS u odnosu na prolongirano posmatranje". a argumenti oponenata trezveno odmere. Anamnestički i hetereoanamnestički (biografski orijentisani) intervju je nužan deo eksploracije. U vezi ovoga može se postaviti pitanje kakav doprinos možemo očekivati od TTS u odnosu na naturalističku trijadu? Logika naturalističke strategije je jednostavna. putem izveštaja psihologa. primenjuju naturalističke metode a psiholozi TTS. objedinjenih studijom slučaja kao okvirom. Dogmatska stanovišta o superiornosti objektivnih metoda znatno su oslabljena. Produženo posmatranje podrazumeva veći broj intervjua i prikupljanje uzoraka ponašanja iz 24 časovnog dnevnog ciklusa u toku više nedelja. Kada se. izvesne teme su specifične. U mnogim svojim bitnim elementima intervju varira. Naturalistička trijada. penzionisanje i upućivanje na pregled drugim specijalistima. pored anamneze i intervjua. Isključivost u tim sporovima je pravo samo poluznalaca i dogmatičnih teoretičara. primena dijagnostičke baterije. Posmatrati ova dva pristupa kao protivurečna kosi se sa praktičnim interesima onih kojima kliničke metode treba da pomognu. Upućivanje slučajeva u zatvorenu instituciju sa zadatkom da se postavi sigurna dijagnoza naziva se „upućivanje na posmatranje". NA PRELAZU OD NATURALISTIČKOG KA PSIHOTEHNIČKOM ISPITIVANJU Savremena psihodijagnostika koristi se u kliničkom ispitivanju kombinacijom naturalističkih i psiho tehničkih sredstava. o nizu administrativnih problema vezanih za lečenje. lekar razgovara sa pacijentom o lekovima. Sa metodološke pozicije gledano. Prva dijagnostička veština bila je ona koja je do dijagnoze i procene stizala isključivo na temelju testova. obuhvata i posmatranje. Naime. biografsku) i transverzalnu („intervju sa pratećom opservacijom") eksploraciju. o bolovanju. anamneza i intervju. već je to relacija komplementarnosti.na posmatranju". upućuje se na psihodijagnostičku eksploraciju. dok psiholozi pribegavaju njima po potrebi. Ovo je rezultat prećutnog sporazuma po kome lekari. psihijatri. kliničar i istraživač ljudskog ponašanja stavljeni su pred u suštini lažnu dilemu. ali i mišljenje o njemu na početku praćenja. Intervjui koje vodi bilo koji kliničar toliko su različiti daje podela na „psihijatrijski" i „psihološki" intervju sasvim proizvoljna. Što se tiče TTS. već se samo upoznaju sa nalazom do kojeg je došao lekar. U vreme ekspanzije mernih tehnika vladalo je uverenje da samo objektivne metode imaju mesta u arsenalu kliničkog psihologa. ili virtuozna interpretacija jedne ili dve tehnike. mada se o njoj može govoriti više načelno. To su pitanja koja pacijenti ne mogu da rasprave sa psiholozima zbog toga što su njihove nadležnosti drugačije. tehnika i skala. Posebnu vrednost prolongiranog posmatranja predstavlja orijentisanost i standardnost. Bolesnik ili sudski slučaj koji je psihijatrijski upadljiv provode u zatvorenoj instituciji mesec ili više dana . Za kliničare--praktičare između ta dva pristupa odnos je komplementaran. tu nema razgraničenja u profesijama. lekari se njima koriste indirektno. mada su obavili longitudinalnu (anamnestičku. temperatura tih sukoba spusti na nor-malu. bolesnik se prati „dan i noć". a na drugoj se fetišizira i mistifikuje individualnost i kvalitativni pristup. Mit o superiornosti testova. Međutim. manipuliše se njime na razne načine. U određenim intervalima on biva intervjuisan. Sledstveno tome. Odnos između te dve vrste pristupa eksploraciji ličnosti nije odnos superiornog i inferiornog. boljeg i slabijeg.

donose važne odluke koje se tiču obe strane. interesa za studije. sve to što protkano ličnim posmatranjima predstavlja onaj fond i kvalitet znanja o nekoj osobi koji stvara jednu specifičnu uverenost: „Znam ga". ponašanja u nekim kritičnim situacijama ili odnosa prema određenim osobama. osporavanje objektivnosti i potpunosti ili pouzdanosti rezultata. Na jednoj strani grupiše se skepsa. nije isključiva i specifična. ne poznaju ih ili ih poznaju površno i nedovoljno. ali nije pobliže upoznat sa njihovom inteligencijom. profesori. ono što se može doznati iz susreta. Ova je izazvana time što o tim pojedincima o kojima treba da donose odluke nemaju dovoljno sigurnih znanja. Psihološki poremećaji ispitanika na specifičan i selektivan način utiču na njegove testovne rezultate 5. surogat za dužetrajni profesionalni kontakt sa ispitanikom. i projektivno. Odgovori ispitanika predstavljaju valjani uzorak određene i specifične aktivnosti 2. U takvoj situaciji kliničar. najbolju odluku. psihološki testovi su mnogo više od jednog tehničkog izuma. Među ovima su relativno najznačajniji sledeći: 1. kada procenjivač raspolaže samo opštim znanjem o ličnosti kandidata. ili samo ograničenim ali specifičnim u odnosu na kriterijum izbora. možda nigde nije toliko lična kao kada se radi o psihodi-jagnostičkim testovima. kliničar koji se prvi put sreće sa pacijentom traži takvu pomoć. mogu da pribegnu studiji slučaja. No ova ista sumnjičavost gotovo neprimetno se stapa sa sasvim suprotnim nekritičnim prihvatanjem ocena i dijagnoza koje se. U svakom slučaju. nalaze se u vrlo neprijatnoj dilemi. a da bi učinio. Rezultati ispitivanja mogu da se obrade i interpretiraju i psihometrijski. Međutim. pogotovu mlađeg uzrasta. Savremeni psihodijagnostički testovi zasnovani su na nizu naučnih principa. Moglo bi se reći daje smisao ove ambivalencije u tome što čovek želi da se pokaže. sudija. što je neminovno u toj metodi. Ova neverica čoveka u instrument. Najzad. ograničenog aspekta te ličnosti. su aproksimacije položaja kliničara koji se sreće prvi put sa njemu nepoznatim slučajem. eksplo-rativnu psihodijagnostičku intervenciju psihologa. dakle. Taj informacijski vakum koji stoji između onog koji mora da donosi odluke i onog drugog koga ta odluka pogađa traži neko ekonomično. u mehaniku koja imitira deo neke njegove mistificirane aktivnosti. Kada bi i to znanje imao onda bi odluku vrlo lako doneo. nazovi testovima publikovanim u popularnim magazinima. odlučivanje o najboljem rešenju u odnosu na nepoznatu osobu pretpostavlja da se za srazmerno kratko vreme dođe do takvih podataka koji će omogućiti najbolji izbor. ako nije praćeno i posebno prostudiranim poznavanjem izdvojene kritične osobine koja u datom momentu predstavlja presudni faktor za odlučivanje. on mora da se odluči između više mogućnosti. onaj koji odlučuje poznaje u opštim crtama kandidate. i na osnovu vrlo skromnog ličnog poznanstva sa pojedincima. Iscrpno ali opšte poznavanje osobe. a strepi od loše ocene. TESTIRANJE KAO UZIMANJE UZORAKA LIČNOSTI Kliničar koji izvrsno i dugo poznaje svog pacijenta retko traži široku. No u velikoj većini slučajeva profesionalci različitih vrsta: kliničari. nema ni opravdanja da se ide u širinu. Procedura testiranja principijelno je istovetna sa procedurom eksperimenta 4. Drugim recima. Šta bi sada moglo da se učini da bi se olakšao položaj ova dva čoveka koje povezuje zadatak odlučivanja? Najpre je potrebno razdvojiti potrebu za obuhvat-nim razumevanjem slučaja „Petra već dugo i odlično znam". kada se već zna koje . i to sa puno poverenja u svoj sud. Iz ta dva primera moglo bi se zaključiti da je testiranje. Oba ova primera. sudije. Naime. na primer inteligencije. povremenih obaveštenja o važnijim detaljima iz života. Naravno. Ispitivanje je uvek indirektno jer se potencijali ne mogu neposredno zahvatiti 3. za koju treba nešto da učini. neće mnogo pomoći.Primena psiholoških. kao i sumnja u ispravnost interpretacije i zaključaka koji se iz odgovora izvlače.-teškoća u sporazumevanju sa pretpostavljenima ili pojave neobjašnjivih nastupa bezvoljnosti i želje za samoubistvom. Nasuprot njemu. u tom susretu kliničar ima pred sobom sasvim nepoznatu osobu. razumno i ljudski prihvatljivo rešenje. postavlja se pitanje da lije to dovoljno dobro rešenje? Slaba strana studije slučaja je u tome što ona ne daje ekonomičnu i usmerenu procenu i da dugo traje. komandanti i drugi koji su dužni da u relativno kratkom roku. već bi se pre reklo daje opšta. a i plaši se toga. oni su danas potrebni i onima koji ih pripremaju i onima koji bivaju ispitivani. razgo200 vora. koji nije nekom prilikom testiran. pedagoških i drugih testova toliko je danas široka da u nekim zemljama bukvalno nema čoveka. dakle psihodinamički. a u stvari treba da izabere upravo onog koji je najsposobniji. bar jednim delom. statistički. Doduše. od poznavanja nekog određenog. a da se pri tome ima u vidu šta može da proistekne iz svake alternative. on želi da odmeri sebe u odnosu na druge ljude. komandant ili bilo ko drugi koji se nalazi u ulozi onog koji treba da odlučuje o pojedincu na osnovu njegovih psiholoških osobina. Na primer. dobijaju mehaničkim obračunavanjem. Odnos ljudi prema testovima znatno je složeniji nego prema fizikalnim instrumentima i mogao bi se odrediti kao ambivalentan.

Kada psihološkim ispitivanjem nastojimo da otkrijemo i procenimo inteligenciju. TESTIRANJE I ZAKLJUČIVANJE PREKO KORELATA Ima puno polušaljivih definicja šta je ekspert. ili neku drugu osobinu. pojava koje se obično svrstavaju zajedno pod određeni naziv i uzročnika ili pozadine tih pojava. treba 201 istaći da se ocene o određenoj osobi ili njenim pojedinim osobinama donose na osnovu dovoljne količine podataka odnosno uzoraka. Nasuprot laicima. Kada bi svi oni bili naši dugogodišnji poznanici. Inteligencija je osobina koju svi posmatraju kod svakog i svi se bavimo njenom procenom. zahvaljujući razvoju psihologije konstruisani su testovi pomoću kojih je moguće jednoobrazno. Iz ovog zaključujemo daje sud o psihološkim osobinama drugih ljudi po pravilu zasnovan na parcijalnim dokazima. Ove razlike su drastično izražene upravo u onoj oblasti psihologije koja se bavi proučavanjem procene ljudskih osobina. nijednima on ne bi predstavljao nešto sasvim novo. zadatak bi bio dosta jednostavan. Psihološki testovi se mogu posmatrati i kao odgovor na pitanje da li postoji i neki drugi način valjanog i pouzdanog procenjivanja psiholoških osobina pojedinca osim studije slučaja. verovatno bi se pokazalo da među njima ima znatnih razlika u shvatanju šta spada u okvir tog pojma ili koja vrsta odgovora treba da se prihvati kao najbolja manifestacija ove sposobnosti. postavlja se pitanje koliki treba da bude najmanji uzorak na osnovu kojeg možemo doneti siguran sud o nekoj osobini. postojeće i sigurno. Ono što je stvarni cilj psihodijagnostike. Psihološki testovi u prvom redu omogućavaju sistematsko prikupljanje takvih uzoraka ponašanja koji provereno reprezentuju onu osobinu koja je u tom testu i definisana kao „predmet merenja". jer smo te osobine imali prilike da zapazimo i procenimo u više navrata. Uprkos takvoj nepotpunosti. Za njih nazivi tih osobina jesu jedna vrsta jemstva da je to nešto realno. u različitim situacijama i kroz više vidova manifestacije. možemo postaviti sledeće pitanje: Kakve su sličnosti i razlike između te dve metode? Pre svega. smatrajući daje ono što znamo. nismo mogli da registrujemo apsolutno sve pojave ove vrste tokom celog života tih osoba. stručnjaci prave oštre razlike između termina kojima se osobine obeležavaju. to je mogućnost sigurnog predviđanja ili procene „unazad". da upravlja komplikovanom mašinom ili da li je prema svojim sposobnostima u stanju da predvidi opasnost koju „svako pametan" može da očekuje? Prema tome. mi ipak donosimo sud o inteligenciji i neurotičnosti. Pretpostavimo da je naš zadatak da procenimo inteligenciju i neurotičnost jedne grupe ispitanika. terminima statističke nauke. jer jedan isti motiv može da se ispolji bezbrojnim načinima ponašanja kao što isti oblik ponašanja ne mora biti izazvan identičnim motivima. i šta treba da obuhvati taj uzorak? To su upravo pitanja na koje psihološki testovi pružaju konkretne odgovore svojim obimom. na uzorcima manifestacija tih osobina. To znači da ovaj termin neće biti ispunjen istim sadržajem i da neće obuhvatiti istu vrstu posmatranja dostupnog ponašanja. ambicija i slično. odnosno. nepoznato. na primer. onda se zapravo pripremamo da damo odgovor na pitanje: Da li će ovaj čovek uspeti da se snađe na poslu. bilo na koji način da se ono ostvaruje. čak i kod nama najbližih među njima. Međutim. Tako. iznad prosečna. Iz tog razloga samo jedan vid ponašanja jedva da može biti dovoljan za sud. Oni će određene pojave u ponašanju ljudi sa kojima su u kontaktu obeležiti odgovarajućim termi202 nom: inteligencija. Vrlo je verovatno da. iskrenost. prosečna ili ispod prosečna. ako bismo ove iste procenjivače upitali kako su i na osnovu čega došli do datih ocena. Ako već znamo koju osobinu treba da procenimo onda je mnogo bolje da usredsredimo ispitivanje na to. Iako je vrlo verovatno da bi zadatku pristupili sa nejednakih pozicija. da bude dobar saradnik. ekspert shvata da zna suviše malo. formom i sadržajem. Jedna od njih kaže da je ekspert čovek koji ima vrlo veliko znanje o vrlo malom broju stvari. Za razliku od laika koji često misli da puno zna. Međutim. To omogućava da ovaj termin ima standardno značenje i doslednu naučnu upotrebljivost. Ponašanje čoveka je vrlo složeno. To znači da su naše informacije ipak ograničene. Pošto je procena moguća samo na osnovu uzoraka. Psihološki testovi uglavnom se sastoje od zadataka koji omogućavaju i takvu prediktivnu ili postdik-tivnu procenu. iako je psiholozima pošlo za rukom . uzorak odgovora ispitanika. oni bi to mogli dosta lako uraditi. Ako bi izvesnoj grupi stručnjaka i nestručnjaka bio dat zadatak da ocene inteligenciju nekolicine posmatranika i da svoju procenu izraze sa tri ocene. većini nestručnjaka izgleda sasvim normalno da oce-njuje psihološke osobine i da veruje u istinitost svojih sudova. o čemu smo se lično osvedočili tipično i reprezentativno. Pošto je odgovor očigledno potvrdan. druželjubivost. Doduše. pouzdano i valjano odrediti individualne razlike među ljudima u pogledu inteligencije.osobine treba da budu procenjene. treba da bude reprezentativan za njegovo ponašanje u nizu mogućih situacija koje bi mogle iskrsnuti nakon završenog ispitivanja. na ovaj ili onaj način. mada vrlo dobro shvata koje su sve barijere većem znanju.

zaključivanje na osnovu testovnih podataka ima nekoliko nesumnjivih prednosti. u vidu pokazatelja. površinski i zdra-vorazumski posmatrano. dok je njihova suština dostupna samo teorisanju i zamišljanju. na primer elastičnost. Međutim. kriterijuma valjanosti. i obrnuto. ili još uže. za razliku od intervjua. Svakodnevni kontakti među ljudima. Psihološki test inteligencije može da posluži za dijagnostikovanje aktuelnog nivoa inteligencije. To. Na primer. pa se on ipak i proizvodi. mi ipak uspevamo da ostvarimo i sporazume-vanje i predviđanje. i meri. onda je veoma lako odrediti kakav je položaj tog pojedinca u odnosu na prošek njegove grupe. oba tipa instrumenata zahvataju neke aspekte ili funkcije pojave o kojima eksperti. posmatranja ili biografskih podataka. Velika je zasluga psiholoških testova i njima sličnih instrumenata što su demonstrirali mogućnost naučnog pristupa u oblasti psihologije. karakteristične za studiju slučaja. Laički posmatrano. Kada raspolažemo testovnim rezultatom nekog ispitanika. ispitivanjem na ovaj način ponešto je i žrtvovano. iako se zapravo i ne zna šta je suština inteligencije. u svakom pojedinačnom slučaju ne mora biti tako. Jednostavno stvar stoji tako da u masi obrazovanog stanovništva veći obim rečnika ide sa većom inteligencijom. Drugim recima. širina i individualisanost. i. Testovi nam dopuštaju dakle da srazmerno objektivno procenimo da li je poje- . na osnovu tih aparata. Svaka takva pravilnost može da se upotrebi kao norma. Bez daljeg se može povući paralela između psiholoških testova. ukoliko drugi pokazatelji ili podaci to ne budu demantovali. Elektroencefalograf može korisno da posluži u dijagno-stikovanju epilepsije. ali on ne meri epilepsiju kao takvu. s druge strane postignuta jasnija definicija šta se ispituje. naprotiv. prilagodavanje pojedincima i grupi izvodljivo je zahvaljujući nekoj vrsti praktične psihologije odnosno psihognozije. Zadaci koji predstavljaju elemente testova često nemaju.formiranje pojmova) kada se zna daje kapacitet inteligencije dobrim delom urođen. Zahtevi koji se danas postavljaju psihološkim testovima veoma su visoki 1 retko koji postojeći test može da se pohvali daje po svim kriterijumima psihome-trije odličan. kao druge vrste.da definišu značenje termina inteligencija. u sklopu jednog poznatog testa inteligencije jedan od pojedinačno najboljih podtestova (kojih ukupno ima deset) registruje obim rečnika ili fond reci. Kao što se i moglo razumno očekivati. testovnim mere-njem. to još ne znači daje naučno rešeno pitanje staje zapravo inteligencija. testovni rezultati mogu da posluže za utvrđivanje individualnih razlika na objektivnoj osnovi. Moramo priznati da 0 tim pojavama možemo suditi samo na osnovu određenih efekata koji su dostupni našem iskustvu. donose svoj sud. ali i sličnosti su velike. oni se u mnogo čemu razlikuju. ne zna se tačno ni šta je suština elektriciteta. Oba instrumenta služe za dijagnostikovanje najviših funkcija centralnog nervnog sistema. Ne poznavajući skrivene mehanizme procesa pomoću kojih se odvija praćenje i upoznavanje. najzad. zahvaljujući njima. a taj je test u prethodnom stručnom postupku ispitan na odgovarajućim uzorcima stanovništva kojem i naš ispitanik pripada i baždaren prema njihovim osobenostima. nije ni jasno ni logično zašto bi rečnik morao biti merilo inteligencije (i to relativno bolje nego računanje ili. Kao odgovor na to pitanje navodi se da nije posredi zakonitost i nužnost već statistička pravilnost. naravno. već niz oblika verbalne. i tako se može ustanoviti pravilnost u pogledu zastupljenosti. efekat rešavanja određenih zadataka. umnogome olakšano donošenje mnogih dijagnostičkih odluka. ali je. ali on ne meri samu inteligenciju. Uvođenje psiholoških testova u kliničku psihodijagnostiku nije u svemu ispunilo očekivanja koja su gajili psiholozi. Američki psiholog Wechsler je u predgovoru svom poznatom testu inteligencije napisao da su testovi inteligencije korisni jer se pomoću njih mogu izraziti individualne razlike. naučnog poznavanja suštine pojava koje su uključene u akciju. počev od kvalitativnih pa do numeričkih skala ili sistema. To znači da se praktični efekti mogu ostvariti i bez potpunog. elek-troencefalografa. i dokazane su pozitivne veze između rezultata testiranja i empirijskih ili teorijskih. pa prema tome nije u pitanju nešto što je usko specifično za testove. Oni nam nisu razotkrili suštinu pojava 203 koje pomoću njih ispitujemo ali je zato. i recimo. fond reci sa kojim ljudi raspolažu tešnje vezan za obrazovno-kulturne odlike sredine u kojoj se pojedinac formira i živi. U prvom redu testovni podaci mogu da se provere u masi stanovništva ili uzorcima određenog uzrasta ili obrazovnog nivoa. kao jedne vrste instrumenata. koji mogu biti veoma različiti. orijentacija u društvu. Uostalom. Indirektan način zaključivanja predstavlja u psihologiji neminovnost. relativno nezavisan od faktora sredine. već samo električnu aktivnost mozga ili nekih delova čitave moždane strukture. jasnu vezu sa onim što se određenim testom meri. kao orijentir prema kojem se meri položaj pojedinca. Naravno. dok je. ali ipak kada dobijemo visok rezultat na podtestu obima rečnika očekivaćemo i viši nivo inteligencije. i jedan i drugi primljene podatke iskazuju sistemom signala ili pokazatelja koji sami po sebi ništa ne znače. vizuomotome i perceptivne aktivnosti. konkretnog ispitanika. Po pravilu se zaključivanje na osnovu testova odvija indirektno. i koristi.

Ukoliko jedan test istovremeno zahteva nekoliko relativno zasebnih osobina. radne pretpostavke o prirodi teškoća. Prema tome. sposobnosti ili aspekata ličnosti. Prva faza je široko eksplorativna i sprovodi se primenom jezgrovne trijade. Sve je podešeno tako da se svi potencijalni uticaji neutrališu. možemo li mi da se u potpunosti oslonimo na njihove rezultate a da mišljenje stručnjaka ignorišemo? Odgovor na ovo pitanje i samo će se nametnuti nakon analize razlika između ta dva pristupa. koja se jednoobrazno daje svakom bez razlike. psihološki testovi su tako konstruisani da sami po sebi predstavljaju neku vrstu eksperimenta u malom.204 dinac u nivou prošeka njegove uzrasne grupe. devi-jantne ili ugašene. TESTIRANJE KAO DIJAGNOSTIČKI EKSPERIMENT Primena psiholoških testova je najsvrsishodnija po završetku prve faze eksploracije. izolovanih. Ona se završava analizom i postavljanjem hipoteza. diskriminativniji u odnosu na individualne razlike. Prema tome. Ovakva procena može da se izvrši. Ako tako posmatrarno redosled i mesto pojedinih operacija. tačnu instrukciju o ponašanju ispitanika. to jest testova i tehnika. o mogućem poreklu poremećaja i alternativnim mogućnostima interpretacije i terapije. Na kraju se dolazi do dijagnostičkog ili prognostičkog zaključka. uz strogo regulisan stav ispitivača. celinama. Pošto su pretpostavke upotrebom podesnih instrumenata testirane. jednoobrazno i planirano. može da se kaže da je psihodijagnostička eksploracija u kliničkim uslovima organizovana po ugledu na naučni eksperiment. Takav sud se pomoću jezgrovne trijade studije slučaja ne može izvesti ni sa približnom pouzdanošću. obrade i zaključivanja ne smeju biti drugačiji nego što je predviđeno. sa zadacima koji su i sadržinski i formalno identični za sve. Psihološki testovi se mogu uporediti sa dijagnostičkim eksperimentima i pojedinačno. variranje kvaliteta i kombinovane podsticaje. kao što je rečeno. Iz velikog broja istraživanja koja su do sada obavljena poznato je da su rezultati dobijeni primenom testova inteligencije objektivniji. Šta zapravo znači takva razlika može se shvatiti iz sledećeg primera. Iz nekih razloga javlja se potreba da procenimo inteligenciju svih učenika u jednom razredu. ili pak da se pojavljuju u nekim specifičnim kombinacijama. a može i na osnovu stručne ocene učitelja. od ovih prvih. dakle nezavisno od prikazanog organizacionog modela. pouzdaniji. Program testa predviđa variranje intenziteta podsticaja (zadataka). Treća faza obuhvata analizu svih rezultata i interpretaciju slučaja. po svemu sudeći. ima znatno veću vrednost nego dijagnostikovanje na osnovu izdvojenih. Druga faza počinje izborom instrumenata koji su najpogodniji za procenu onih psiholoških i psihopatoloških osobina za koje se očekuje da su jače ili slabije izražene. Zbog toga testiranje mora da se obavlja na predviđenom mestu. Iako među njima ima puno razlika. ili konkretno testova inteligencije. parcijalnih rezultata. primenom određenih standardizovanih psiholoških instrumenata. širokih zahvata u ponašanje i ličnost očekuju se i prve. Ova dva načina ocenjivanja osobina ličnosti razlikuju se u mnogo čemu. pribeći ćemo upotrebi nekog proverenog i pristupačnog testa. proverenih i kvantifikovanih instrumenata. Naravno. Ova pravila se odnose na fizičke i psihološke uslove u kojima se ispitivanje vrši. pomoću psihonietrijskih. kvalitativnom kliničkom ili stručnom ocenom ili. TESTOVNE NORME I DIJAGNOSTIČKA PROCENA U načelu psihološke osobine pojedinaca ili grupa mogu se procenjivati na dva načina: prvo. drugo. u određeno vreme. a koriste se numeričke skale pomoću kojih se izražava ocena datih . a podsticanje predmeta merenja se vrši sistematski. ispod ili iznad tog prošeka. Naime. jer se i u okviru tog pristupa može koristiti. odnosno posle analize intervjua i biografskih podataka. to je osnovni razlog zbog čega kompozicija testa. onda i međusobni raspored pojedinačnih rezultata ili „konfiguracija skorova" može poslužiti kao vrlo značajan dopunski izvor dijagnostičkih informacija. ipak valja imati na umu da testovi inteligencije predstavljaju samo usavršenu formali-zaciju načina ispitivanja koji je proistekao iz stručne prakse. Naime. Ovakva konfiguralna analiza pokazatelja. Ovakva procedura predstavlja rezultat unapred smišljenog eksperimentalnog plana koji je uprogramiran u konstrukciju 205 svakog testa. Sada bi se moglo postaviti pitanje da li je polarizacija na ova dva načina ocenjivanja osobina ličnosti nužna i da li ona vodi eliminaciji „slabije strane"? U ovom slučaju. predviđeni uslovi i načini primene. lekara ili psihologa. dakle bolji nego rezultati do kojih se dolazi instrumentalnom pro-cenoin stručnjaka. kvan-tifikacija parcijalnih ili zbirnih ocena nije tuđa ni metodi procene. dolazi do svođenja rezultata. kada se nađemo pred zadatkom koji je naveden u našem primeru. Pre svega psihološki test iziskuje vrlo rigorozno poštovanje pravila primene. ali je posebno važna razlika u pogledu standardizacije i eksplicitnih normi. onda testovima pripada uloga instrumenata pomoću kojih se proveravaju alternativne hipoteze i izvode dokazi. pošto je preimućstvo psiholoških instrumenata dokazano mnogo puta. po tačno određenom redosledu i sa standardizovanim sistemom ocenjivanja učenika. Nadalje. a to je skoro pravilo kada su u pitanju testovi koji se primenjuju za kliničku eksploraciju. Cilj tih pravila jeste kontrola svih onih uticaja (varijabli) koji bi mogli delovati na rezultat odnosno na varijablu koja je predmet merenja. tačnošču i ekonomičnošću kao pomoću testova.

mogao bi biti procenjen ili testiran u odnosu na istu psihološku osobinu. Drugim recima. Preimućstvo normi standardizovanih tehnika nad ostalim vrstama je u tome što omogućavaju pouzdaniju diskriminaciju u populacijskim razmerama i usled toga je prediktivna vrednost dijagnoza na osnovu takvih testova veća. Standardizovani psihološki testovi imaju to veliko preimućstvo nad stručnom procenom koja se daje bez pomoći ovih instrumenata što su provereni u odnosu na izabranu dimenziju celokupne populacije. Mada ispunjavanje tog uslova nije sasvim jednostavan zadatak.našem" razredu. koje bi omogućile normativno ocenjivanje i uporedivanje pojedinaca u najširim razmerama. učenici iz ispitanog razreda predstavljaju samo mnogo hiljada grupa dece istog uzrasta u jednoj republici ili državi. To ne treba poricati. neurotičnost i . Usled toga rezultat pojedinaca na tom instrumentu nema samo lokalno nego i široko. a i pomoću testova ili skala. pouzdano. U današnje vreme najjednostavniji i najpogodniji način ocenjivanja pojedinačnih psiholoških osobina omogućavaju psihološki merni instrumenti. takozvane „dimenzije ličnosti". ukoliko je zadovoljila propisane kritenjume. što je lakši deo zadatka.. možemo zaključiti na osnovu naših „merenja". i ne možemo znati. Ako se sad vratimo našem primeru. zbog ovih i drugih sličnosti stručnjaci se često stavljaju u istu klasu sa testovima. ekstrovertnost i druge opšte dimenzije ličnosti. pomoću kojih se vrši raspored pojedinaca u kategorije. Prvi uslov koji treba da zadovolji psihološka procena jeste uspeh u diskriminaciji individualnih razlika. u kome su uporedo primenjena oba načina ocenjivanja inteligencije. onda i nije toliko važno da li su naši instrumenti bili standar-dizovane psihološke skale ili su rezultati dobijeni na osnovu procene stručnjaka. neurotičnost. što predstavlja složeniji deo zadatka. ako to ne znamo. i to da rezultati. opšte intelektualne sposobnosti. Većina tih instrumenata. i na osnovu dobijenih rezultata raspoređen negde na lestvici rasporeda inteligencije. Naime. individualne razlike možemo izraziti i pomoću stručne procene. Štaviše vrlo je verovatno da svaki stručnjak ima neki sistem normi na koje se oslanja prilikom psihodijagnostičkih 207 procena. Za sada je broj populacijskih dimenzija srazmerno malobrojni i obuhvata opštu intelektualnu sposobnost. ali u tom slučaju mi ne znamo. specifičnost interesa pojedinaca. Uostalom. bez pomoći formalnih instrumenata. omogućava da se relativno ekonomično. viši ili niži od prošeka u svim razredima u toj republici. mi ne možemo donositi nikakav sud o inteligenciji van okvira tog jednog razreda. skeptik može da zapita šta mi. tehnike i skale procene. konkretnog razreda. U procesu standardizacije psiholoških mernih instrumenata postiže se. Najzad. Pa sad i taj razred.odgovora ili individualnih razlika među ispitanicima. Pomoću njih se mogu proceniti inteligencija. bivaju utvrđene i time dobijaju funkciju normi. Polazeći od tih saznanja ulažu se krupni napori u to da se identifikuju „sve" opšte psihološke osobine ličnosti u populacijskim razmerama. utvrdićemo da rezultati pokazuju da se učenici međusobno razlikuju u pogledu inteligencije. ovo je tek prvi korak. u stvari. oscilacije raspoloženja i inventivnosti prilikom postavljanja zadatka itd. objektivno i valjano registruju individualne razlike među ispitanicima.naš" najinteligentniji đak u nekoj drugoj školi ili grupi. Ako je naš cilj bio ograničen samo na to da upoznamo individualne razlike u inteligenciji samo jednog. a istovremeno da neutrališemo uticaj nekih faktora kao što su socio-ekonomski položaj porodice. populacijsko značenje koje omogućava i određeno predviđanje a ne samo unutargrupnu karakterizaciju. Na osnovu tih rezultata svi učenici u razredu mogu se rasporediti po uzlaznoj ili silaznoj lestvici veličine sposobnosti. onda možemo s ozbiljnim ograničenjem poverovati u korisnost rezultata do kojih smo došli. Naravno. a posebno granične vrednosti. posmatran u celini. Pošto ne raspolažemo zajedničkim merilom koje dopušta upoređivanje sve dece u populaciji. Osim toga. testovi. da li je prosečno inteligentan učenik „našeg" razreda isti. moglo bi se reći daje neka norma morala postojati i prilikom lokalnog ispitivanja u . a osim toga može se odrediti kvalitativno i kvantitativno značenje rezultata. iako instrumenti dopuštaju finiju i pouzdaniju diskriminaciju pojedinačnih dimenzija ličnosti. Na tom nivou razlike između ovih pristupa nisu principijelne prirode. koja su strogo lokalna i izražavaju distance u okviru jedne izdvojene grupe.. Jer nećemo moći da odredimo ili predvidimo kakav će uspeh imati ili moći da ima . to ne mora da bude nešto što je već urađeno. Nadalje. Neki skeptik može da postavi pitanje da li smo mi sasvim sigurni da prilikom stručne procene inteligencije uspevamo da obuhvatimo sve bitne komponente. Naravno. Argumentacija u prilog potrebi da se procena psiholoških osobina obavi pomoću standardizovanih mernih instrumenata i proverenih populacijskih normi već je odavno klasična i u opštim crtama vrlo ubedljiva. između ostalog. nego što je to moguće primenom kliničke procene. pa se i govori o „dijagnostičaru kao instrumentu". posle završenog ispitivanja i obrade podataka dobićemo odgovor na pitanje ko je relativno najviše a ko najmanje inteligentan u razredu. jer pretpostavlja stabilne knterijume i selektivan zahvat u predmet 206 merenja.

sa naučno psihološkog stanovišta takva je ocena u suprotnosti sa postavkom daje distribucija inteligencije. od lestvice ekonomsko-obrazovanih formativnih uslova. onda se razlike među grupama ne bi mogle objasniti faktorom Y. ili bar različit. dok je direktna mera kombinacija kapaciteta X i formativnih uslova. onda će i rezultat tih grupa na testu inteligencije biti u potpunom skladu sa rangom ekonom-skoobrazovnih razlika. na primer socijalni stavovi. osim u nekim ekstremnim slučajevima. Ne prepoznavajući svesku i tekst. I neke druge osobine se gotovo približavaju ovoj prvoj kategoriji. Formativne uslove možemo. Tako. ako bi rang-rezultat na testu bio potpuno suprotan. kako ga prikazuju neki instrumenti. Dvojni sistem normi može se oceniti kao teorijski i praktično potrebna mera koja će omogućiti pouzdaniju. te se ove razlike mogu prikazati lestvicom koja se podudara sa lestvicom razvijenosti ekonomskih i obrazovnih uslova. i najzad c) da opšte populacijske nonne mogu da daju i artefakta u merenju ako se ne dopune i normama drugog reda utvrđenim za subpopulacije. Među takve spada i jednostrana orijentacija da se normiraju samo šire populacijske razlike. PSIHOMETRIJSKI KRITERIJUMI Svakako je mnogima poznata anegdota o profesoru kome su poturili na ocenjivanje jedan pismeni zadatak sa kojeg je pažljivo izbrisana ocena. u sklopu Wech-slerovih skala inteligencije pored opštih normi postoje i posebne nonne za čitavu seriju uzrasnih grupa. onakav kakav najčešće i jeste. mi inteligenciju procenjujemo na osnovu određenih učinaka. etničkih grupa i drugih manjih kulturnih celina. rezultati na testu inteligencije kojima su ispitani pripadnici naroda iz naših republika razlikuju se tačno onako kako se razlikuju u pogledu faktora Y odnosi ekonomsko--formativnih uslova.ekstrovertnost. Drugim recima. da povežemo sa ekonomskim uslovima i obrazovnim nivoom upoređemh grupa. a svakako i mnogi drugi kulturni činioci. došlo i do nekih neželjenih posledica. onda dolazimo do sledeće pretpostavke: ako su intelektualni kapaciteti u šest grupa jedne populacije približno isti. a pre svega njihovu manifestnu stranu koja je dostupna merenju.liberalizam. vremenom je postalo jasno da opšte norme. koja će morati da počne od najopštijih osobina. b) da je postavka o jednakoj distribuciji tačna. primenjeni na uzorcima čitave naše populacije. na primer. Pošto ne možemo direktno meriti kapacitet inteligencije. Stiče se utisak daje zbog potrebe da se savlada otpor i forsiraju argumenti u prilog dimenzionalno-normativnog pristupa procenjivanju ličnosti. Svakako da će se jednog dana psihodijagnostika onjentisati na višeslojnu procenu. pa do onih usko ličnih i vrlo specifičnih za koje se norme. Nepravilnost te distribucije možemo primiti kao dokaz neta208 čnosti postavke o rasporedu inteligencije u posmatranim grupama. a drugi manje inteligentni. dimenzija ličnosti. Zbog polemičkog žara. ne mogu same po sebi garantovati naučnost pristupa. Wechsler je i sam u svojim istraživanjima utvrdio da je najpogodnije da se mere sposobnosti iskazuju ne samo u opštim. U stvari. daju rezultate koji sistematski diskriminišu subkulture iz kojih ispitanici potiču. na primer. postojeći načini merenja inteligencije su u odnosu na kapacitet indirektni. u smislu potencijala. došlo je do preforsiranja argumenata koji su opravdavali potrebu utvrđivanja opštih. a ne mono-dimenzionalni ili samo dvodimenzionalni. kao i opšte vrednosti koje zanemaruju specifičnost sastavnih elemenata. Suština psihološke procene mora da bude multidimenzio-nalni čovek. ti rezultati govore da su pripadnici etničkih grupa međusobno sistematski različiti. neurotičnosti ili ekstrovertnosti. to jest da su jedni više. u velikoj meri utiču na razvijenost psiholoških populacijskih dimenzija. na primer. na primer u inteligenciji. objektivniju procenu psiholoških osobina. Pošto mi nismo u stanju da procenjujemo potencijal inteligencije. Ova „tragična nedoslednost" čoveka kao ocenjivača naširoko je poznata. Naime. Imajući upravo Wech-slerov primer pred očima možemo reći da je to što je do sada urađeno veoma korisno ali nedovoljno. Takav sistem sproveden je u nekim psihološkim testovima. u većim ljudskim grupacijama približno ista. profesor je hladnokrvno napisao ocenu koja je bila drugačija nego prva. Ignonšući političke implikacije. štaviše. uzimajući te učinke za funkciju kapaciteta i formativnih uslova. Međutim. gradske ili seoske sredine. Iz ove analize bi proizlazilo: a) da ekonomskoobrazovni faktori. lako. a formativni uslovi različiti. užu grupnu dimenziju. već danas sagledavamo izvesne nedostatke tipova normi koje postoje. ali su empirijski dokazi nešto manje čvrsti nego za prethodnu. mogu da dođu u sukob sa naučnom teorijom. iz prostog razloga što ne postoje fizikalistički . i ne mogu odrediti. odnosno sa obrazovnim nivoom porodica iz kojih potiču. manjeviše. neki testovi inteligencije. Iako proces identifikovanja optimalnog broja populacijskih dimenzija ličnosti za sada nije ni približno završen. Ako sada uzmemo u obzir oba elementa. u pomenutom smislu. mi možemo da ga procenjujemo indirektno na razne načine. Bukvalno. možemo pretpostaviti da će se kapacitet inteligencije u svim većim grupacijama rasporediti po intenzitetu dajući nešto slično normalnoj distribuciji ili Gausovoj krivulji. standardnih psiholoških merila i odgovarajućih opštih normi. a koju je godinu dana ranije napisao isti profesor. Na žalost mnoge pojave u životu i dalje moraju da se ocenjuju na ovakav način. populacijskim razmerama nego i u odnosu na pojedine uzrasne prošeke. konzerva-tizam . Naravno. a da se zanemare posebnosti subpopulacija.

a u prvom redu one humanističke. „tvrdoglavo dosledno". iz rezultata ćemo zaključiti da je instrument pouzdan.instrumenti koji bi preuzeli taj nosao i obavili ga objektivno. inicijative i čitave uloge na jednu užu funkciju koja je unapred programom određena. ali je pitanje u kojoj se razmeri ona javlja. improvizacije ili boemskog nehata. opada upravo navedenim redosledom. procedura. bar jednim delom. Drugim recima. Standardizacija toka ispitivanja najviše se respektuje u grupnom ispitivanju. Na koji način se proverava pouzdanost određene tehnike? Postoji više načina utvrđivanja pouzdanosti. ovakvo pravolinijsko zaključivanje moguće je kod fizikalnih merenja. pre nego što se puste u praktičnu eksploataciju. Da bi se to izbeglo. Naravno. Ako neko merilo. Pre svega ispitivanje ne može da se obavi ukoliko nije postignut odgovarajući stepen saradnje i otvorenosti između ispitivača i ispitanika. Psihološki testovi i njima srodni instrumenti moraju biti. Potpuna istovetnost i ne postoji. Razlozi neobjašnjivim promenama rezultata mogu biti u ispitaniku koji. ne može biti negativno motivisan ukoliko želimo da dobijemo pouzdane podatke. Razlog je očigledan. nje se pridržavaju i svi korisnici psihometrijskih tehnika u individualnom radu. uključujući tu psihologiju i psihijatriju. može da se toleriše. ispitani i pro-vereni s obzirom na prosečnu pouzdanost. Ova standardizacija svih postupaka u testiranju jedna je od osnovnih odlika psihometrijskih intnunenata. tako da ono ne reprezentuje njegove sposobnosti. U prvom slučaju. potiču iz ove labilne ravnoteže. U instrument čiji se rezultati menjaju iz nepoznatih razloga ne možemo imati poverenja. zato je svako merenje greška. upravo proporcionalan stabilnosti instrumenata pomoću kojih one registruju i mere pojave. onda se mogu desiti dve stvari: ili će rezultati ponovljenih merenja biti istovetni (ili gotovo istovetni) ili će naprotiv biti različiti. I što je možda još gore. i ostalih humanističkih disciplina. Svakako da je naučni prestiž tih disciplina. U masi posmatrano ljudi su nepouzdani procenjivači i sebe i drugih. pa se i računa na to. Tester je utoliko bolji ukoliko je njegovo ponašanje vernije propisanom. Pouzdanost rezultata testiranja. iako je uloga ispitivača kruta. niti je realno negiranje daje svaki individualni kontakt sa ispitanicima uvek i nešto novo. doduše. a instrumenti mogu da regi-struju samo ono što može spoljnje posmatranje. Neutralizacija te vrste izvora grešaka postiže se redukcijom njegove aktivnosti. A ovaj program je stroži od bilo kojeg scenarija. Kompromis je nađen u psihološkim testovima koji. u nekom vremenskom intervalu. interese ili šta je već predmet ispitivanja. dok istovremeno poseduju neka svojstva fizikalnih instrumenata. rešenje je uzalud traženo u potpunoj eliminaciji čoveka i oslanjanju na fizikalne instrumente. Ispitivač ne sme da odstupa od programa koji je za njega propisan. Ovaj izvor nepouzdanosti. sve su to elementi koji mogu veoma mnogo da utiču na ishod rezultata nezavisno od predmeta merenja. Pouzdanost kao kriterijum vrednosti. kontrolišu mnoge slabosti čoveka. podešava svoje ponašanje. za šta imamo puno razloga da verujemo daje ostalo nepromenjeno. ispitanik mora biti pozitivno motivisan ili tačnije rečeno. Prvi načn je sličan postupku „Nevernog Tome" koji sve proverava i zato sve meri dva puta. a on je motivisan da postiže dobre rezultate u svom psiho-dijagnostičkom radu. dakle stvarno ponašanje u testovnoj situaciji. Prvi način utvrđivanja pouzdanosti pruža informaciju o tome koliko su rezultati merenja određenim . instrukcija. intervencija. Uzalud je bilo pozivanje na pojedinačne primere visoke doslednosti ili dostojanstvo profesionalnog iskustva. redosled postupaka. 14 Psihodijagnostika 209 Jedan od prvih uslova pravog naučnog proučavanja ponašanja i ličnosti je to da raspolažemo pouzdanim podacima ili pouzdanim načinom prikupljanja i oce-njivanja podataka. Kada je jedan psihološki instrument pouzdan? On je pouzdan ako se rezultati koje daje ne menjaju nezavisno od pro-mena u samom predmetu merenja. Naravno. Mnoge naučne discipline. postoji bezbroj razloga zbog kojih su oni takvi. svesno ili nesvesno. Mnogi metodološki problemi savremene psihologije. studija slučaja ne može da postigne svoj cilj jednostrano pribegavajući samoposmatranju. Na kraju i rezultat merenja temperature zavisi od stava ispitanika prema ispitivaču i svrsi ispitivanja! Ispitivač ili kliničar isto tako može da bude izvor nepouzdanosti. registracija. Izvođenje ispitivanja. i danas zavise od čoveka kao jedino mogućeg instrumenta merenja. Ublažavanje ovakvih nedostataka vrši se na više načina. ali po analogiji i u bihejvioralnim disciplinama. U tradicionalnim okvirima rešenja nije bilo. njegov uobičajeni način reagovanja. a u drugom daje nepouzdan. S druge strane. u prošeku posmatrano. u ograničenoj meri. nemoguće je u potpunosti neutralisati ni uticaj njegove ličnosti na tu ulogu. Svoju ulogu ispitivač mora da odigra bez unošenja lične note. pribeglo se kontroli tih faktora strogo disciplinovanim zahtevom da se jednom propisani način ispiti210 vanja jednoobrazno primenjuje. ali ih ne eliminišu u potpunosti. dok je postupak testiranja najfleksibilniji prilikom primene projektivnih tehnika. dva ili više puta primenimo za merenje nečega.

sa kratkim vremenskim intervalom. od toga da nema merenja bez određenih jedinica. Ako izmerimo dužinu nekog puta pomoću metra.80. rezultat mora biti isti iako je uloženi rad drugi put nešto veći. na određenom uzorku ispitanika. Ako je koeficijent ekvivalentnosti između paralelnih formi visok. Iskustvo pokazuje da se upravo to i dešava. odnosno uzroka. koji se označavaju tehničkim izrazom koeficijenti stabilnosti. pri čemu je vremenski interval kratak. ne samo od njega. neki ispitanik ili grupa ispitanika podvrgava se delovanju nekog leka ili drugog tretmana pod pretpostavkom da će taj uticaj izmeniti posmatranu osobinu. Osnovno pravilo je ipak potvrđeno: bilo koji deo metra mora da da isti rezultat kao i ceo metar. . I ovo očekivanje se može lako dokazati empirijskim putem. uticati na rezultate. premašuje vrednost . pri oceni koeficijenta stabilnosti treba da vodimo računa ne samo o veličini nego i o smeru razlike između rezultata prvog i naknadnog testiranja. Ova unutrašnja konzistentnost predstavlja jedan od kriterijuma pouzdanosti mere odnosno merila. istim instrumentom. Zatvorski psiholog može da očekuje da će određene izmene u organizovanju slobodnog vremena ili rad u terapijskim grupama izmeniti i svesne i nesvesne stavove osuđenika prema autoritetu i socijalnim normama itd. Bitna pretpostavka ovakve vrste kontrole pouzdanosti psiholoških instrumenata je ta da je ispitivanje u oba slučaja. takozvane paralelne forme. Najbolji način da se ovaj problem resi je formiranje dva potpuno istovetna testa. između ostalog. specifičnim dijapazonom zahvata u određeni predmet merenja. Iskustvo stečeno tokom prvog ispitivanja. Ako se obavi ponovljeno ispitivanje testom 211 inteligencije ili putem drugih sposobnosti. koji najčešće ostaju do kraja nerazjašnjeni. može se zaključiti da pouzdanost psiholoških instrumenata dobrim delom zavisi od predmeta merenja. naravno. Iz određenih razloga nekada je potrebno da se određena osobina intenzivnije posmatra ili da se testiranje ponovi. još i kvantifikovane psihodijag-nostičke tehnike sa užim. Koeficijenti korelacije između prvog i drugog testiranja. jer se interesi za kraće vreme više menjaju nego sposobnosti. osim ako u međuvremenu nije došlo do promena u ispitanicima ili u užem predmetu merenja. odnosno možemo primenjivati oba testa u istu svrhu nezavisno od toga koji je oblik instrumenata prvi upotrebljen. što svakako nije bez određenog uticaja na pokazatelje pouzdanosti testova. S tim u vezi se mogu postaviti mnoga i veoma opravdana pitanja. na primer. bilo istovetno. u svakom pogledu. Pre svega psihološki uslovi. da se ona i menja.instrumentom nepromenjeni ili stabilni tokom vremena. sposobnosti i druge osobine koje se najčešće ispituju psihološkim instrumentima imaju različitu stabilnost u dimenziji vremena. Ako je taj uslov zadovoljen. onda bi i rezultati oba ispitivanja morali biti identični. tako da je identitet samo relativan i aproksimiran. ni spoljašnji ni unutrašnji. razume se. možemo dodati još jednu pravilnost. a zatim merenje ponovimo. Međutim. Iz ovih razloga može se očekivati da testovi sposobnosti imaju srazmerno veće koeficijente stabilnosti nego testovi interesa. Razultat nakog psihološkog merenja je samo posledica čitavog niza aktivnosti. onda možemo imati poverenje u dobijene rezultate. a jedinice. Iz postavke da je ličnost relativno ustaljena organizacija određenih tendencija ponašanja proizlazi. Počnimo. Najpre se izvrši regularno testiranje izabranim instrumentom. Dalje. rezultati drugog testiranja biće viši od prvog. Pošto je verovatno tako. Stepen podudarnosti izračunava se poput korelacija i naziva se „koeficijent ekvivalentnosti". Prema tome. Provera se obavlja u više faza. svi su delovi metra proporcionalni i striktno uporedljivi. Drugim recima. zbog čega stručnjaci uvek vode računa o njoj kada procenjuju vrednost određenog instrumenta. to bi bilo moguće samo ako bismo znali kako će samo ponavljanje. pomoću oba instrumenta. uz sistematsko posmatranje i intervju. Ali kako ćamo saznati da li su dva instrumenta doista „paralelne forme". moraju biti potpuno jednake. odnosno manji od šest meseci. Ovakva provera pouzdanosti ili unutrašnje konzistentnosti ne može se koristiti kod testova kod kojih je vreme rešavanja zadataka ograničeno. biće korisno upotrebljeno u drugom ispitivanju. opadaju dosta pravilno i utoliko više ukoliko je vremenska pauza bila duža. Psihološki merni instrumenti mogu da se provere i da se uporede rezultati dobijeni po istom postupku i na istoj grupi pomoću dve polovine istog testa. ili samo simuliraju istovetnost? Provera pouzdanosti paralelnih formi vrši se uzastopnim ispitivanjem istog uzorka ispitanika. Najčešće se testovi polove tako što se zadaci sa neparnim brojem grupišu u formu A. Na primer. mada. lekar može da očekuje da će prime-njeni lek sniziti depresivnost ili uznemirenost kod bolesnika. pa se nakon nekog vremenskog intervala ponavlja pod identičnim uslovima kao i prvi put. Za ovakve i slične zadatke najbolje je upotrebiti. ovoga puta sa prepolovljenim metrom. ukoliko u međuvremenu nije bilo drastičnih smetnji. Tako. Prema tome. a zadaci sa parnim rednim brojem u formu B. može se očekivati da će promene biti utoliko veće i uočljive ukoliko je vremenski interval između uzastopnih posmatranja ili testiranja bio duži. Jer bez toga ne bismo bili u stanju da izdvojimo efekat eksperimentalno uvedenog agensa. ne mogu se u potpunosti ponoviti. Najzad. koja takođe nije bez uticaja na koeficijente stabilnosti.

Važnost ovih pitanja najbolje ćemo prikazati ako uporedimo tri načina oce-njivanja ličnosti. najpre bi trebalo prikupiti dokaze o tome staje hladnokrvnost. Sastavljač kvazi-testa ipak pretpostavlja da njegov instrument meri nešto „realno". recimo. Da pogledamo sada kako će se pokazati ovaj test na ispitu sa malopre navedena tri pitanja. 213 nakon pažljive analize. na primer emocionalne stabilnosti. laičkoempirijski način. oni su zapravo iste vrednosti kao i laičko-impresionistička procena ponašanja. to je nestabilnost čiji razlozi nisu jasni. onda se zaključci moraju donositi sa velikom opreznošću. šta predstavlja „mnogo". po njihovom mišljenju. kakva je faktorska struktura testa. za razliku od njih. Kakva je povezanost instrumenata. a tek posle toga bi vredelo pristupiti konstruisanju instrumenata za njeno merenje ili procenjivanje. jer ni sam ne zna na njih da odgovori. kako se može identifiko-vati i definisati. ako je pouzdanost subtestova mala. a po mogućnosti i baždaren na reprezentativnom uzorku populacije na kojoj će kasnije biti primenjivan. kakvu ima strukturu. Odlike takvog procenjivanja dobro su poznate i zbog toga je dovoljno da se istaknu samo one najvažnije. Kakve je konstrukcije instrument merenja. Primeri za kvazi-testove mogu se lako pronaći na zabavnoj strani novina. u sistemu odbrane skale. Kvazi-testovi najčešće polaze od zablude da je predmet merenja realan i dokazan kao naučna činjenica. a šta „taman koliko treba". a pre svega po proizvoljnosti. Psihološki testovi predstavljaju praktičnu formu primene naučnog pristupa u ocenjivanju individualnih razlika među ljudima a vrednost svakog takvog instrumenta zavisi od toga kako su rešena neka ključna pitanja valjanosti. Mada su kvazi-testovi po formi slični pravima. naravno. S druge strane. Šta je to hladnokrvnost. sa naučnog stanovišta ta činjenica ne predstavlja dovoljan dokaz daje hladnokrvnost neko posebno. To je reč koja je i u dnevnoj upotrebi i u literaturi. Ovi improvizovani kvazi-testovi nude brz. psihodijagnostičko-instrumentalni i pseudo-testovni. tj. po svim ostalim bitnim odlikama. Pretpostavimo da smo naišli na kvazi-test koji nam omogućava da proce-nimo da li smo hladnokrvni. Od tih pitanja se po značaju posebno izdvajaju sledeća. konfiguralne interpretacije nekih testova kod kojih se rezultati iskazuju simultano na više skala. Sastavljači kvazi-testova površno i lakovemo zamišljaju da će. najčešće pod naslovom „Ispitajte i upoznajte sebe". bez raščišćenog teorijskog stava u vezi s predmetom merenja nema opravdanja za pravljenje instrumenata. Naime. „moraju" da isprovociraju reprezentativne i valjane odgovore. To znatno ograničava mogućnost kliničke. udoban i pseudotičan odgovor na pitanja da li ste dobar vozač. neke vrlo značajne psihološke pojave nemaju pogodan i konvencionalan naziv u jeziku.Pouzdanost psiholoških mernih instrumenata predstavlja neophodan osnovni podatak prema kojem se korisnik mora orijentisati pri donošenju odluka. ne pružaju prihvatljivi odgovor na tri gore navedene grupe pitanja. nereprezentativnost i nedokazanost pretpostavki i zaključaka. Formiranje tehnički korektnog psihološkog memog instrumenta je složen posao. Bez poznavanja rezultata reprezentativnog uzorka na testu nemoguće je odrediti nultu tačku i nemoguće je precizirati. bilo da se 212 radi o izboru testa između više alternativnih. međutim. da li ste simpatični u društvu. može se otkriti veza koja pokazuje da su to samo oznake različitih manifestacija jedne dublje osobine ličnosti. stoje dosta čest slučaj kada je test sastavljen od malog broja zadataka. kakvu ima strukturu. ili o tumačenju dobijenih rezultata. Možda je u pitanju samo jedno sporedno obeležje jedne dublje crte. koji zahteva solidno poznavanje psihometrije i statistike. osim profe-sionalno-psihološkim. kako je baždaren i koju vrstu skale predstavlja. a nikako obrnutim redom. računa na to da potrošač neće ni postavljati takva nezgodna pitanja. pošto je pridev hladnokrvan dobro poznat. Između mnogih prideva i imenica koje u jeziku obeležavaju psihološka stanja. subjektivnost. bez kojeg je test bezvredan. ova sličnost je sasvim površna. šta predstavlja „malo". 2. Počnimo od predmeta merenja. 1. lako obuhvatiti „hladnokrvnost" ako samo formulišu seriju pitanja koja. Bez . Bezuslovno je potrebno da takav instrument bude proveren. samostalno obeležje ponašanja ili ličnosti. Međutim. Laičko-empirijski način odgovara svakodnevnoj praksi ljudi. da li imate seksepila? Po formi pseudo-testovi simuliraju naučnost. 3. Zbog svega ovoga. Prema tome. odnosno ocenjivanju ponašanja partnera u svim mogućim relacijama. Ukoliko je pouzdanost testa niska. U isti nivo lakovernosti spada i uverenje da se sabiranjem odgovora dobija stepen izraženosti ispitivane pojave. Sastavljač takve skupine pitanja nije svestan da time krši pravilo naučnog pristupa. Valjanost kao kriterijum vrednosti. Pseudo-testovni način se odnosi na pokušaj procene ličnosti nekom vrstom instrumenata koji su po izgledu i načinu primene skoro identični prvim testovima. kako se može identifikovati i definisati? Pseudo-test. da li je to jedna jedinstvena i relativno nezavisna crta ili kompozit. ili da se tako mogu meriti individualne razlike. Šta je predmet merenja. nesistematičnost. kao i niza drugih razloga. onda ne postoji mogućnost da se razgraniči da li su razlike između rezultata posledice uticaja patoloških činilaca ili slučaja. ali.

Naivno je i nestručno ako se povedemo za magijom reci i poverujemo da je reč. pa da se prekorači granica koja odvaja pravi test od „testa". i u „tipičnim" školama ima nastavnika sa atipičnim kriterijumima. recimo. onda je. Iz navedene analize proizlazi da određeni psihološki test može da bude i va-lidan i nevalidan. odredio i dokazao njegovu valjanost. ne postoji. bliski (pripadaju istoj „populaciji kriterijuma"). teorijskom i jednom empirijskom kriterijumu. naziv isto što i realnost. znati da su rezultati na velikoj većini psiholoških instrumenata kompleksni. ili. a onaj nije. koji je „dobar" za sve bolesti? Analogno tome i testovi imaju svoj određeni dijapazon optimalnog dejstva. To može biti teorijski ili empirijski kriterijum. lek koji sve leci. na primer. On. prećutno izjednačuje pretpostavku sa dokazanom činjenicom. pri čemu je visina koeficijenta validnosti bila zadovoljavajuća. Jedna od prihvaćenih definicija valjanosti glasi: test je valjan ako dokazano obuhvata i meri to što smatramo da meri. Ako je konstruktor uspeo da usaglasi svoj instrument sa nekim naučno prihvatljivim kriterijumom. Takav test. Aktuelno dijagnostikovanje pomoću psihodijagnostičkih instrumenata mora da ima dve faze. reprezentativan i za svoju vrstu. On se prećutno izjednačuje sa nečim što je validirano ne u odnosu na dva nego u odnosu na sve potencijalno moguće kriterijume. Druga jedna zabluda u vezi sa ocenom i podelom testova na validne i nevalidne jeste u neopravdanom uopštavanju. naime. Uzalud je naziv takvog testa fiksiran kada su sklopovi predmeta merenja više ili manje promenljivi. kojima upravo takav instrument treba. Jedino rešenje koje bi približilo valjanost testa nekoj „univerzalnosti" bila bi validacija prema uzorcima svih potencijalno mogućih kriterijuma. kao što empirijska istraživanja potvrđuju. Wechslerovoj skali inteligencije odraslih može da varira zavisno od uzrasta ili zdravstvenog stanja ispitanika. Najzad. Ali. već samo konkretna ili parcijalna Veliko je pitanje i to koliko je izabrani kriterijum. naravno. naime. Naime. Takvo ocenjivanje će ostati neprecizno i onda ako na ovakav komentar nadovežemo konkretan koeficijent validnosti koji je ustanovljen prema određenom kriterijumu. što je štaviše daleko verovatnije nego da će biti univerzalno valjan.ovakve pripreme kvazi--test daje pseudo-rezultate. ako u priručniku za upotrebu nekog testa ima podataka o tome da je taj validiran prema jednom. prema kojem je validnost ustanovljena. i u odnosu na procene koje su nastavnici dali o inteligenciji svojih učenika. No uporedo sa ovima. u stvari. Pri tome termin valjan dobija opšti. što je takode moguće. Da li postoji panacea. drugim recima. Ukoliko takvih dokaza nema. nisu tipični. faktorski sklop koji uslovljava rezultat na. Uostalom. recimo. valjani test inteligencije je onaj na kome su rezultati velike većine ispitanika utoliko viši ukoliko su oni zaista inteligentniji. Na primer Wechsler Bellevue (Vek-sler Belvju) skala inteligencije validirana je. odnosno da su izabrani kriterijumski procenjivači bili u velikoj meri reprezentativni za profesorsku populaciju i njihove kriterijume inteligencije. iako . uzmimo samo 215 kao primer neki lek. Mnogobrojna kasnija ispitivanja potvrdila su visok stepen slaganja između IQ na WB skali i školskog uspeha. između ostalih. Praktično korišćenje instru214 menata u dijagnostičke svrhe dolazi u obzir tek pošto je u prvoj fazi do kraja dovedeno dokazivanje i ispitivanje stepena i načina povezanosti instrumenata sa krite-rijumom. Ovom definicijom se prvenstveno naglašava podudarnost između pretpostavljenog i stvarnog sadržaja merenja. iz ovih ili onih razloga. Sastavljač kvazi-testa. ukoliko postoje samo pretpostavke. zapravo mere koju pojedinac postiže. Mada je ispunjenjem zahteva za validacijom pravi psihološki test umnogome nadmašio laičkoempirijski i kvazi-testovni način procene ponašanja. biće skloni da ovaj test proglase valjanim. korisnici. Treba. recimo inteligencije. sa centralnom zonom i opadajućim efektima izvan te zone. pretpostavlja da su rezultati na „testu" u vezi sa naučno dokazanim predmetom merenja. o čemu odlučuje konstruktor. to još uvek ne znači da su sve teškoće prebrođene. među kojima određeni faktor može biti dominantan. zapravo osobine ličnosti. ali ni to nije uvek tako. univerzalni značaj. Samo po sebi se razume da će testovni rezultat biti dobar prediktor uspeha u školi pod uslovom da su validacioni kriterijum i kriterijum sredine u koju ispitanik stupa srodni. stižemo i do problema odnosa između instrumenta. uslovljeni spletom različitih faktora. U fazi konstruisanja i proveravanja testa moramo imati neku meru ili kriteri-jum „stvarnog predmeta merenja" nezavisno od samog testa. onda takav psihodijagnostički postupak nije valjan i sledstveno tome nije za upotrebu. To bi bio treći korak koji bi valjalo učiniti. Vrlo se često o testovima izriču uopšteni sudovi kao: ovaj je test valjan. ali nedostaju empirijski. daje. Jedna od tih teškoća uslovljena je površnim razumevanjem značenja reci valjanost. Da li je to neka protivrečnost? To bi bila protivrečnost ako bi valjanost shvatili kao neki kvalitet sa univerzalnim dimenzijama. i predmeta merenja. u nekim školama kriterijumi nisu standardni. U stvarnosti univerzalna valjanost ne postoji. statistički ili eksperimentalni dokazi o povezanosti instrumenta sa kriterijskom pojavom. „test" valjan ili validan. i obrnuto. Zašto ponekad nije? Verovatno daje izabrani kriterijum. Tako.

kratak ali brižljivo izveden eksperiment. određen je pretpostavkom da je moguće na osnovu rezultata jednog relativno kratkog i ekonomičnog (testovnog) ispitivanja predvideti ponašanje ili uspeh ispitanika u nizu budućih vantestovnih situacija. ne može se tvrditi da je on generalno validan. Valjanost prema sadržaju označava podudarnost između dva uzorka ponašanja istih ispitanika. Naime. kažu oni. konstruisan je novi grupni test inteligencije koji će. služiti i u kliničke svrhe. prema sadržaju. Ova vrsta valjanosti je komplementarna sa ostalima. Ako tako konstruisani test daje rezultate koji su visokopodudarni sa sadržajima koje ispitanici iznose u drugim prilikama. njihovo zadiranje „pod kožu" i u pozadinu manifestnog ponašanja ili datih iskaza. Najzad. prema paralelnom instrumentu. koje će se odigrati nakon dužeg ili kraćeg intervala u budućnosti. razrešavanje te zagonetke zahteva postavljanje hipoteze. Samo na osnovu proverenih predik-tivnih. Ovaj instrument zatim podvrgavamo kontroli da bismo utvrdili da li se rezultati na njemu. Na primer. 216 Teorijska validnost ili valjanost prema konstruktu označava meni podudarnosti između pokazatelja nekog psihodijagnostičkog instrumenta i definicije neke psihološke osobine. U odbrani ove pozicije navodi se i postavka daje predviđanje najsigurniji kriterijum praktične vrednosti znanja. jer nam omogućava da odgovorimo na pitanje kakvo psihološko značenje imaju zadaci ili rezultati nekog testa. Svako uverljivo i verodostojno tumačenje latentnih varijabli testovnog ponašanja i njene veze sa vantestovnim ponašanjem. testovnih ili netestovnih pomagala možemo donositi valjane odluke koje su neophodne u procesu dijagnostikovanja i lečenja ljudi koji od nas traže pomoć. U stvari. upore-đuju sa rentgenom. a posebno oni koji smatraju da je statistički način svođenja podataka i zaključivanja superioran nad neformalnim. Konkretna valjanost označava dovoljno visoku korelaciju između jednog psihološkog instrumenta čija je validnost već ispitana i dokazana i jednog drugog koji je na proveravanju. Na isti način može da se proveri stepen slaganja između testovnih rezultata jednog novog „testa organskog oštećenja inteligencije" i rezultata elektroencefalografskih ispitivanja. u stvari. To čak može da se desi i pod uslovom da nikome ne bude jasno zašto je taj test dobar. U stvari. U literaturi se povremeno nailazi na pokušaje prikazivanja suštine psiholoških testova literarnim analogijama. kliničke situacije. Testovi se. Najbolji način da utvrdimo vrednost tog preparata je duže iskustvo ili. dijagnostička vrednost testova utvrđuje se parcijalno. kliničkim načinom. umesto toga. Praktični smisao psihološkog testiranja. prema konkretnim validacionim kriteriju-mima. njihova moć da sagledavanjem i najsitnijih detalja ponašanja omoguće rekonstrukciju celine ponašanja i ličnosti. Znanje koje ne omogućava uspešno predviđanje nema praktične . čime se ističe njihova razotkrivajuća snaga. tehnike i skale. onda zaključujemo da taj instrument ima validnost po sadržaju. Takvo je poređenje napravljeno u nameri da se istakne činjenica da psihološki testovi omogućavaju predviđanje kasnijih postupaka ispitanika znatno bolje nego golo iskustvo. testiranje hipoteze istraživanjem ili eksperimentom. treba da proverimo jedan novi psihofannakološki preparat koji umanjuje autizam. između ostalog. Na primer. Važan momenat u vođenju eksperimenta predstavlja instrument kojim ćemo meriti autizam bolesnika. iz koje su neki „beočuzi" nepoznati ili su potisnuti. Korelacija između ta dva testa biće mera konkretne valjanosti grupnog testa inteligencije. Činjenica je da neke grupe zadataka mogu da izazovu merljive odgovore ispitanika i da rezultat tih mera pokaže neku vrstu empirijske valjanosti. čime se podvlači njihova osetljivost. u ovoj seriji analogija sa različitim optičkim instrumentima red je došao i na teleskop. Izraz konstrukt je opera-cionalna formulacija koju je izmislio istraživač da objasni pozadinu pojava koje je istraživanjem i eksperimentom ustanovio. Zbog toga konstruktor hoće da utvrdi kakvo je slaganje tog grupnog testa inteligencije sa rezultatima na već poznatom individualnom testu iste sposobnosti. u pogledu sadržaja autističkih verbalizacija. prediktivna valjanost podrazumeva da se pomoću testa može obaviti uspešno predviđanje ponašanja u nekoj budućoj situaciji. Pri sastavljanju pitanja ili zadataka za ovaj instrument biramo one sadržaje koji ulaze u okvir opisa ili definicije autizma. prema pojmu ili konstruktoru i prema događaju koji se predviđa. slažu sa zapažanjima iz van-testovne. Mnogi psiholozi. kvalitativnim. Bez obzira na visinu validacionog koeficijenta koji test pokazuje u odnosu na izabrani kriterijum. Oni se upoređuju i sa mikroskopom. Do rešenja problema koje su psihološke osobine presudne za nastanak određene vrste testovnog odgovora ne može se stići ni lako ni brzo. Vrste valjanosti. analizu rezultata i obnavljanje ove procedure sve dok teorijska analiza ne potvrdi identitet konstrukta. Cronbach (1960) je izneo autoritativno mišljenje da se tipovi valjanosti mogu rasporediti u četiri grupe. Prediktivna validnost označava stepen podudarnosti pokazatelja ponašanja i vantestovnog ponašanja. ovako globalno tumačenje vrednosti psihodijagnostičkih instrumenata ne doprinosi mnogo shvatanju njihovih potencijala. a drugi se manifestuje u vantestovskoj situaciji. od kojih se prvi zahvata određenim instrumentom. stoje na stanovištu da je predviđanje najvažniji kriterijum vrednosti svakog psihološkog testa.bi teorijski mogao biti stvoren. predstavlja fazu permanentnog procesa teorijske validacije. Kratko rečeno. na primer.

eksperimentalna. čime se zanemaruju kvalitativni skokovi. što će reći da jedne pogađa. kažu oponenti. Zbog ovakvog. Kraepelinova postavka nije imala posebnog odjeka na one koji su psihodi-jagnostičku praksu sveli na tradicionalnu trijadu studije slučaja. Cilj dijagnostike i terapije nije samo predikcija nego i razumevanje ličnosti. veoma podseća na bušenje kartona kojima se obeležavaju informacije elektronskih računara. Kao merilo učinka ispitanika koristi se sistem dvojnih skala. a značenje svakog izbora unapred je provereno i određeno. snižena ili neupadljiva. pa se i oni mogu podeliti u te dve klase. prediktivna. kojih ima više različitih vrsta. poput testova inteligencije. Multidimenzionalna skala sposobnosti (naprimer Wechslerove skale inteligencije) ili tendencija ličnosti (na primer Minesota multi-dimenzionalni inventar ličnosti) može da iskaže. tehnike ili skale. što obavezno mora biti potvrđeno i dokumentovano. Testovi inteligencije i drugih sposobnosti. 218 KOMPLEMENTI ILI ANTAGONISTI. sukobljavaju dve oprečne tradicije u sistemu vrednovanja i orijentacije. Zajednička odlika ovih jeste respekt prema psihometrijskim pravilima i kriteriju-mima. za razliku od kliničke psihologije. zatim mnogi upitnici i inventari ličnosti spadaju u kategoriju psihometrijskih instrumenata.vrednosti i u tom smislu nije „pravo znanje". ovaj način slobodnog posmatranja nije u stanju da pouzdano registruje one manje drastične nepravilnosti u konfiguraciji sposobnosti i osobina ličnosti koje su dostupne standardizovanim psihodijagnostičkim tehnikama. posebno oni grupni. U krajnjoj liniji. predstavlja merilo vrednosti teorijske postavke na kojoj je taj instrument zasnovan. Taj princip je u 217 suprotnosti sa psihološkom teorijom i kliničkim iskustvom. svoje dijagnostičko traganje vodili multidimenzionalno. ohrabrio je nadanje mnogih da se mogu konstruisati i takvi testovi koji će. karaktera ili psihopatološka stanja. već je selektivan. dakle ne pogađa sve osobine u istoj meri i na isti način. jer se o budućnosti sudi kao linearnoj kon-sekvenciji prošlosti. on je ipak omogućio da se psihodijagnostička istraživanja usmere ka pronalaženju profila karakterističnih za određene tipove psiholoških poremećaja. testa. personološka i humanistička. da li je ona u odnosu na normativni uzorak povišena. Činjenica je. i pre i posle iznošenja ove hipoteze. Zadaci na tim testovima takvi su da ispitanik bira jedno od nekoliko ponuđenih rešenja. Mnogi testovi i drugi tipovi psiholoških instrumenata izrađeni su u takvoj nameri. kao i nekih drugih koji su kasnije konstruisani. ali su pružala više dijagnostičkih informacija nego monodimenzionalni instrumenti. usledili su pokušaji da se to isto. Ovakvo visoko mišljenje o predviđanju kao empirijskom i naučnom kriteri-jumu vrednosti ne dele svi kliničari-psiholozi. daje prediktivna valjanost i instrumenata i teorija veoma poželjna. s jedne strane. a kasnije Bleuler izneli su shvatanja da psihološki poremećaji. To je i razumljivo. predikcija je usko vezana za statistiku i teoriju velikih brojeva. pokazali veću dijagnostičku korisnost od monodimenzionalnih. Nemački psihijatar Kraepelin. barem što se tiče dijagnostike i terapije ličnosti. statistička. s druge. Međutim. Ovakva podeljenost nije mimoišla ni same instrumente. složenijih ili multidimenzionalnih instrumenata ispoljili su u radu izvesna svojstva koja nisu sasvim odgovarala najvišim nadama. na specifičan način pogađaju sposobnosti i druge osobine. Osim toga. klinička. ocenjuju prema jednostavnim skalama ili . Najzad. ali uspešnije. Posle početnih neuspeha onih jednostavnijih. Neki od ovih drugih. čiji se rezultati iskazuju na većem broju uporednih kanala. koje se bave pojedinačnim osobama. Prema tome predviđanje može biti korisno ali ne može pretendovati na to da predstavlja vrhunski kri-terijum u pitanjima ličnosti. Po pravilu takvi instrumenti polaze od postavke da se njima ispituje neka sasvim određena psihološka osobina. Međutim. u svojoj logičkoj osnovi predviđanje se oslanja na princip nepromenljivosti prirode. kao jednu dimenziju. Mada Kraepelin nije izveo do kraja teoriju o razlozima i formiranju selektivnog oštećenja. grafički zamišljeno. moći sa uspe-hom da procene i osobinu ličnosti. „golim okom" gledana „nisu upadljiva". mogu se otkriti i takvi pojedinci koji aproksimiraju stanjima opisanim u psihopatologiji iako ona. za svaku skalu ponaosob. tačnost koja se postiže primenom nekog psihološkog instrumenta. jer su kliničari. Najpre se odgovori saberu po kategorijama. predikcija nije i ne može biti vrhunski kriterijum. srazmerno pouzdanog kriterijuma. objektivistička i. postigne instrumentima koji su bili sastavljeni od više relativno samostalnih delova. pojačana. Ovo objašnjava zbog čega su psihodijagnostički instrumenti koji su konstruisani po sistemu agregata od više zasebnih skala. a druge ostavlja relativno netaknutim. to su. SELEKTIVNO DEJSTVO BOLESTI I POREMEĆAJA NA TESTOVE Uspeh koji je postignut Binet-Simonovom skalom kao testom inteligencije. prateći sva obeležja ponašanja i ličnosti koja su bila upadljiva. ugašena ili devijantna. na različitim nivoima. koji su složene pojave pokušavali da mere globalno. i teoriju dinamike ličnosti. PSIHOMETRIJSKII PROJEKTIVNO-DINAMIČKI PRISTUP U savreinenoj psihologiji se. Uticaj psiholoških poremećaja nije globalan. Ova hipoteza o selektivnom dejstvu psiholoških poremećaja.

Njegova specifičnost nije samo u detaljima. U drugoj fazi se ovi rezultati upoređuju sa distribucijom rezultata normativne grupe i tako se dobija standardna ocena učinka na testu. kao što su mnoge vrste i podvrste sposobnosti. Ovde se polazi od toga da svaki pojedinac ima svoj poseban unutrašnji svet koji ga čini posebnim i različitim od svih ostalih ljudi. Ukoliko je ispitivanje obavljeno multidimen-zionalnom skalom. očekuje se da odgovori ispitanika odražavaju kvalitativne karakteristike njegove celovite ličnosti u kojoj su osobine raspoređene onako kako stvarno jesu. predmet ispitivanja u okviru psihometrijskog pristupa treba da bude neki relativno jasno definisani segment. Takva se odluka ne donosi lako. Suprotno tome. i među-individualne razlike kao i unutar-individualne razlike u procenjenim osobinama biti reprezentovane intenzitetom ili frekvencijom. Zastupnici ovakvog pristupa smatraju daje bolje izgubiti ono što je pojedinačno nego ono što je opšte. interesa.kvantifikuju na drugi sličan način. Kada bi se to postiglo. Mada ovakva pozicija i metodologija dijagnostikevanja unapred gube mogućnost da obuhvate individualno specifične kvalitete ponašanja i ličnosti. obrazovanje. Uz pomoć ovakve metodologije nađeni su načini pomoću kojih su. Projektivistički orijentisani psiholozi ne odlikuju se samo po tome koju vrstu tehnika primenjuju već i po tome što imaju više afiniteta prema umetnosti i drugim humanističkim vrednostima. Oni pri-hvataju argument daje predviđanje važna odlika naučnosti. razlikom u odnosu na prošek. navike. mada i u tome postoji. razlikama između više dimenzija unutar ličnosti i konfiguracijom intenziteta tih dimenzija. jer bez ovog drugog nema nauke. Prvo. onda bi i merenje bilo isto tako moguće u principu 219 kao i bilo koje druge prirodne pojave. očekuje se da će ovakva neometana i nekonvencionalna atmosfera i stimulacija povući za sobom odgovore koji ne odražavaju samo manifestne osobine ispitanika. već i nešto dragocenije. Drugo. grafičke ili kategorijalne procene položaja ispitanika za svaku pojedinu osobinu koja se na datoj skali ili testu meri u odnosu na prošek standardizacionog uzorka ili norme. onda ne bi bilo neizvodljivo da se konstraišu odgovarajući testovi i skale pomoću kojih bismo mogli ispitati i naučno opisati svakog pojedinca ili grupu pojedinaca. inteligenciju. to ništa ne menja na stvari. Zatim. projektivne tehnike ne nameću unapred koji će segment. piše američki psiholog Cattell. srazmerno uspešno izolovane optimalno homogene. „čiste" i relativno nezavisne pojave. na osnovu prethodnog. Prvi presek daje nam mogućnost da ocenimo položaj ispitanika na nekoj dimenziji u odnosu na adekvatnu normu. Omogućava se dobijanje numeričke. Osim toga. a još više po nekoj vrsti teorijske osnove. sa svim njenim kon-sekvencijama. Kao treće. očekuje se da će ispitanik biti i nehotice iskreniji već i zbog toga što mu nije jasno šta zapravo kliničar vidi u njegovim odgovorima koji su „neozbiljni". Sa svega deset različitih opštih osobina ili dimenzija ličnosti koje obuhvataju sve slojeve njene građe. Ovakav. a individualnost pojedinca može da se izrazi samo kvantitativno. Ukoliko bi on u psihologiji mogao biti uspešno ostvaren. onda se opisanim načinom obrade postiže dvostruki efekat. crta ličnosti ili psihopatoloških tendencija. dosta mehanizovani način u stanju je daneutrališe slabosti subjektivnog ocenjivanja. Po mnogim konstrukcijskim svojstvima. Da bi tako shvaćeni predmet ispitivanja mogao doći do izražaja. Pošto je za ovaj pristup kvantifikacija osnovni uslov. logično. jer je svakome poznato da kvantifikacija ne prijanja lako uz psihološke pojave. nije tačno da se individualnost pojedinca svodi na pitanje kvaliteta i daje nepristupačno opisivanju na drugi način. U psihodijagnostičkom arsenalu savremene psihologije već četrdesetak godina izdvaja se i razvija jedna posebna grupa instrumenata koja nosi zajednički naziv projektivne tehnike. Drugi presek nam omogućava da uporedimo ispitanikove osobine u uzajamnom odnosu ili unutar ličnosti. Namera ovako angažiranog ispitivanja je višestruka. Krajnji cilj ovako orijentisane psihologije ličnosti je da postigne uspešnu identifikaciju i izolaciju onoliko velikog broja opštih svojstava koliko je potrebno da se obuhvate svi slojevi strukture ličnosti. od kojeg nisu imuni ni iskusni kliničari. odnosno izraziti profil svih ispitanih sposobnosti. ispitanik se stimuliše vrlo nekonvencionalnim zadacima. Naprimer. crtu ili aspekt ispitanik izraziti u ispitivanju. crte ličnosti i slično. stavova i crta ličnosti. aspekt ili sloj ličnosti koji je unapred predviđen a ispitaniku ostaje samo da ispolji koliko toga ima u svom ponašanju. iz kompleksne celovitosti ponašanja. Dimenzije ili odlike sposobnosti i ličnosti po prirodi su obavezno opšte. pri čemu svaka dimenzija ima samo deset stepena intenziteta. Psihometrijski orijentisani psiholozi svesno su se opredelili za to da neguju i razvijaju objektivističku i kvantitativno naučnu metodologiju. Taj i takav cilj je u okviru tradicionalnih egzaktnih nauka. nesvesnu dinamiku i mehanizam odbrane. a ne kako je konstruktor testa to unapred predstavio. interesa. već pre svega u kvalitetu celine. ali ipak smatraju daje za . može se uporediti relativna zastupljenost svake pojedine osobine. projektivne tehnike predstavljaju neku vrstu antipoda psihometrijskim instrumentima. mogu se kombinacijom brojeva prikazati „individualnost" svih stanovnika zemljine kugle. onda će. oni ipak prednost daju konkretnom slučaju. Mada im nije strana ambicija psihologije da se afirmiše kao egzaktna nauka. na koje on takođe treba da odgovori nekonvencionalno i uz punu slobodu spontane ekspresije.

Što se tiče projektivističkog i psihometrijskog statističkog pristupa i njihovog rivaliziranja. sloboda ličnosti. Intervju i TTS su dve relativno samostalne vrste puteva eksploracije i procene ličnosti.. Što se tiče samih tehnika.kliničara važnije da razume slučaj nego da sigurno predviđa šta će se desiti. razmatranje o odnosu projektivnih i psihometrijskih tehnika može da se poveže sa razlikama unutar jezgrovne trijade studije slučaja. Praktičari su. izgleda. Jer. Osoblje. praktičari veoma često svrstavaju u istu bateriju i jednu i drugu vrstu tehnika. pod uticajem tih . na njima je demonstrirano da razlike i suprotnosti nema u oblasti tehnike i prakse već u oblasti teorija i pristupa.subjektivističkim" osnovama zasnovani intervju sa bihejviorističko „objektivističkim" posmatranjem? Takav apsurdni separatizam nema odziva među praktičarima. 220 Važna je odlika projektivistički orijentisanih kliničara da pokazuju izraziti interes za psihologiju nesvesnog i za vrednosti koje su zastupljene u umetnosti. U oba slučaja ispitanik je suočen sa uslovima ponašanja koji su principijelno egalitarni (jednaki za sve). ali ipak dovoljno pruža. Polazeći od takve definicije ambijenta (u testovnim uslovima zadataka. onda ne bismo mogli paralelno koristiti ni jezgrovitu trijadu. može da se postavi pitanje kakav je odnos između projektivnih i neprojektivnih. ako bismo morali zasnivati kliničku psihodijagnostiku na dogmatskim osnovama. I pored toga stoje o intervjuu kao tehnici i kompleksnoj komunikaciji saznato u razmaku od pedeset godina unazad. postoji mogućnost upoređivanja i odmeravanja pokazanog u odnosu na uobičajeno (u testovnim uslovima poređenje sa normama). Uprkos tome razlike među njima se ne smeju apsolutizovati. klasični projektivni instrumenti. mogu se doterati tako da se nimalo ne razlikuju od serijskih psihometrijskih tehnika. s druge strane. nefor-malnost. opisivanje biografije od strane druge osobe. obrazovne i biografske razlike. ni jednog tipa instrumenta. ili slučajne provokacije. Najzad. koju po pravilu obavlja kvalifikovani klinički psiholog. Sad iz toga nastaju mnogi nesporazumi. S obzirom na relativno dugi rok boravka i relativno različite pojave u ambijentu. Najzad. Ima mnogo primera iz kojih se vidi da se posebnom vrstom analiza i obrade iz psihometrijskih tehnika mogu izvesti takve procene ličnosti koje se ne razlikuju od interpretacija projektivnih tehnika. intuicija. Psihometrijske tehnike po mnogo čemu imaju sličan odnos prema posmatranju. Projektivne tehnike su vrlo slične i srodne sa intervjuom i u izvesnom smislu predstavljaju tehnički višu formu intervjua. optuživanja za eklektizam i površnost. onda ona spada u klasu sa intervjuom i projektivnim pristupom. ona je očigledno. Budući daje svaki ispitanik samo poseban slučaj ponašanja koje se svakodnevno javlja u datoj sredini ili u odnosu na neku „izuzetnu" provokaciju. možemo govoriti o nekoj analogiji takvog ispitivanja sa testovnim ispitivanjem. dvostruka. Khničar-projektivista sabira informacije i daje interpretaciju bez nekih gotovih recepata i formula koji bi definisali obavezni proces. Najzad. Što se pak tiče biografske metode. Iz respekta prema teorijama i mnogi udžbenici didaktički prikazuju taj odnos kao oštru razliku. Kako bismo mogli pomiriti inače na introspektivnim. pruža se mogućnost upoznavanja „repertoara" obrazaca i uloga ličnosti (u testovnim uslovima odgovora i testovnog ponašanja). traži se i u onim slučajevima kada je pacijent hospitalizovan i podvrgnut sistematskom. svi psihijatrijski opservirani pacijenti smestaju se u specijalizovanu ustanovu na određeno vreme. kao što su kreativnost. mogli bismo zaključiti da je podela psiholoških tehnika namenjenih proceni ličnosti na projektivne i psihometrijske dobrim delom opravdana. socioekonomske. onda je ona u klasi sa posmatranjem i psihometrijskim pristupom. u očekivanju da će tako poboljšati svoju dijagnostičku efikasnost. vrlo je malo verovatno da se klinički intervju. instrukcije i ponašanja ispitivača) odvija se život odnosno ponašanje posmatranika. U krajnjoj liniji. produženom posmatranju. Uslovi života. nasuprot statističkom zaključivanju. Ukoliko je u pitanju autobiografija. daleko elastičnije. dnevni red i životna rutina u tim ustanovama manje-više su jednoobrazni za sve pacijente. njihovi individualni stilovi kao i kriterijumi procenjivanja takođe su manje-više ustaljeni i ujednačeni. Razlozi nisu u argumentaciji već u činjenici da nijedan od njih ne zadovoljava. čija je osnovna odlika. Međutim. To znači da posmatrana osoba ulazi u jednu sredinu koja se svakom pacijentu nameće kao „standardni ambijent". 221 PSIHOTEHNICKA PROCENA I PROLONGIRANA OPSERVACIJA Psihodijagnostička procena ličnosti. kao što je na primer Rorschachova tehnika. . Tu odlučuje empirijska dokazanost vrednosti ovog ili onog instrumenta. psihometrijskih testova? Sa pozicija dogmatskog teorisanja ove dve grupe testova obično se prikazuju ne samo kao različite već kao suprotne. projek-tivistička orijentacija se često identifikuje sa takozvanim kliničkim načinom zaključivanja. i etape procesa izvođenja sudova. manje isključive od teorijske osnove. u pravu kada se ne odriču. Bez obzira na individualne. iz nekih dogmatskih razloga. za sada nema izgleda da ijedan pretegne i monopolizira praksu. one su izgleda. spontanost. Nadalje. individualnost. ako je pak u pitanju heterobi-ografija. Sasvim je razumljivo da se prolongirana opservacija i intervju primenjuju povezano. Njegovo ponašanje je niz spontanih i provociranih obrazaca. sa stanovišta ove naše dihotomne klasifikacije. Prema tome. Uzimajući ove argumente u obzir.

Za razliku od prethodnih načina. da stvorimo mentalnu „mapu ličnih problema". kratkotrijažni intervju sa regrutima koji služi za prepoznavanje. komunikacijom u formi intervjua. bez obzira na to da li razgovor ide pretežno razvojno ili transverzalno. Na primer. opšta. Konzilijum i vodeći autoritet u grupi predstavljaju garante za tačnost hipoteza i sudova datih u proceni. U mnogim slučajevima. Da traži proveru svojih pretpostavki i sudova na transsubjektivnom planu pomoću psihotehnickih postupaka. Hipoteze i alternative koje su iskrsle u prvom intervjuu tokom sledećih sastanaka bivaju potvrđene ili zamenjene adekvatnijim. bolji poznavalac problema ili naprosto poznat stručnjak. ako je dobar. terapijski intervju je . jedno razgranavanje u kome odlučujuću ulogu imaju raznoliki ciljevi profesije i zadataka intervjuera. Osnovni nedostatak jednokratnog intervjua. Psihotehnička procena je prihvaćeni supstitut intervju-procene jer je stepen kontrole grešaka veći. Prelaskom jednokratnog intervjua u nekoliko intervjua ili seriju dolazi do pojačavanja komponenata provere i dokazivanja. pri čemu je razvitak TTS složeniji i upečatljiviji. TTS su fakultativne. normativni i mehanički postupci ocenjivanja prihvataju se kao arbitraža. dokazanosti i prema tome možemo pomoću intervjua da završimo procenu ličnosti. pogotovu koji su sporni. utoliko je subjektivna uverljivost saznanja veća. To znači da se započeta eksploracija pri novom susretu može proširivati. Ako se serijom intervjua može postići povećanje otvorenosti i spremnosti za iznenađenja. metodološke i tehničke novine znatno su izmenile sastav. Da traži produženo posmatranje pod pretpostavkom da celodnevna opservacija u dužem intervalu pruža mogućnost za pouzdaniju procenu. taj intervju je nezamisliv bez iznenađenja i. svojih utisaka i suda. i najzad.saznanja. To je raznolikost u širini. je taj da njime dobijamo „od svega pomalo. 222 objektivno posmatrano. 3. 2. bez varijacija. odnosno koji su doveli do podeljenih mišljenja. konsenzualna) je manja. a naturalističke metode obavezne. Da traži ponavljanje intervjua pred konzilijumom stručnjaka. Ponavljanje intervjua kao potpuno natura-lističke metode ne može da prevaziđe njegov prevashodno lični (subjektivni) kvalitet. On može da bira između sledećih mogućnosti: 1. psiho tehničke metode reprezentuju parcijalne. podložan je svim slabostima impresionističkih. Ukoliko je njegov susret sa slučajem bio ličniji. koji su različito procenjeni. To je u većini kliničkih jednokratnih intervjua tako. otvoren ili zatvoren sistem zavisno od slučaja ili problema koji se istražuje. Klinički intervju je. Da bi mogao da se osloni na podatke i sudove u koje apriori veruje ili je najspremniji da veruje. umesno je pitanje zbog čega je dijagnostički intervju. ali se barem zna smer i veličina tih greški. opšte i objektivne kriterijume. a transsubjektivna (naučna. Intenzitet ovog osećanja u neposrednoj je vezi sa uverenošću u tačnost naše zamisli o ispitaniku kao ličnosti. Da traži ponavljanje intervju-procene koju bi dao jedan drugi nezavisni procenjivač. Istina. kao što se i alternative sukcesivno razrešavaju ili menjaju. Vrednost ovog postupka je utoliko veća ukoliko je drugi procenjivač bolji ekspert. kao što se utvrđeni problemi mogu produbljivati. pomoću intervjua i ličnog kontakta dolazimo do jedne neverbalizovane orijentisanosti. „osećanja slučaja". odnosno da odredimo hipotezu i zadatak. kliničar mora da potraži potvrdu na transsubjektivnom nivou. Kliničar ima na raspolaganju više načina da proveri svoju procenu datu na osnovu intervjua. onaj „pravi klinički intervju". ostao konzervativan. praksu i primenu TTS. koja nije bez grešaka. Uobičajeno je da se provera prepusti renomiranom autoritetu (tj. Drugim recima. naturalistički naivan? Za razliku od dijagnostičkog intervjua. slabo kontrolisanih istraživačkih postupaka. To znači da serijom intervjua možemo pojačati komponentu zatvorenosti. Međutim. metodološki neoplemenjen. šefu). posebno sa kliničareve strane. Psihodijagnostikovanje počinje kontaktom. 223 4. za razliku od terapijskog. a ni od čega dovoljno". ili male serije intervjua. U mnogim slučajevima intervju ima funkciju dokaznog postupka. taj intervju je otvoren. da postavimo prioritet medu problemima. postoje specijalizovani intervjui u raznim granama prime-njene psihologije. onda je opravdano pitanje kakva je svrha priključivanja psihotehničkih metoda TTS tipa? Dijagnostički intervju. za otkrivanje. sa stanovišta dokazivanja. on je istovremeno nesiguran u konsenzualnu i objektivnu (naučnu) vrednost registrovanih podataka. Intervju nam omogućava da stvorimo opšti utisak o sagovorniku. intervju može biti odličan za eksplorativnu fazu. nedovoljan za dokazivanje. Kada se već raspravlja o odnosu dijagnostičkog intervjua i psihotehničkog dela baterije. ali ova raznolikost ne utiče na strukturu i dinamiku svake posebno. S druge strane. otkrivanje bliže nespecifikovanih neadaptiranih osoba. ali je. vankontekstualne. Uprkos različitim smerovima razvoja ove dve grupe pristupa eksploraciji ličnosti. koji su za njega neposredno i emotivno uverljivi (autentični). bitno izmenio. Klinički intervju se po potrebi može ponavljati. Bez obzira što kliničar oseća veliko po-verenje prema podacima i svom doživljaju susreta sa slučajem. koji klinički psiholozi navode kao naturalističku tehniku primum inter pares. pod kojim podrazumevamo profesionalni susret i razgovor kliničara sa slučajem.

odnosno intervjuu u prvom redu. Možda je ispravnije reći da predstavljaju poboljšani komplement neinstrumentalne stručne procene. Sada je pitanje zašto je taj most ostao neizgrađen u dijagnostičkom intervjuu? Interaktivni i drugi procesi dijagnostičkog intervjua ni izbliza nisu tako pažljivo analizovani kao procesi terapijskog intervjua. Na kraju sastavljanje baterije. Neusklađene ili suprotne procene inteligencije kandidata za neko mesto ili kliničkog slučaja većinom se razrešavaju na osnovu rezultata na testovima inteligencije. Polazeći od poznatih slabosti intervjua i drugih subjektivnih. superiorni u odnosu na druge psihološke tehnike. agresivnost. standardizovani testovi. naravno. dok je čitav napor usmeren na analizu i proveru psihotehnickih. kao i uvođenju elektronske registracije zvuka i slike postignut je značajan napredak u kontroli zbivanja u toku terapije. mučno sticanje njene primene i cena njenog korišćenja u zdravstvu ne bi se mogli opravdati ako taj način rada ne bi davao tačniju. TTS metoda. ili o načelima metodologije na kojima su formirane. Drugim recima. 1965). impresionističkih (naturalističkih) postupaka. i primena testova inteligencije ima tendenciju ekspanzije. kao merni instrumenti. prema stručnoj proceni i ostalim psihološkim tehnikama procene. Ovakav tok stvari opravdano nameće pitanje da li je pouzdano dokazana strategijska postavka da priključivanje TTS naturalističkim eksplorativnim postupcima. I u kliničkoj psihologiji dijagnostički instrumenti se mnogo koriste i imaju veliki značaj. tehnike i skale proce-ne spadaju medu najpoznatije tekovine savremene primenjene psihologije. Posmatrajući istraživački rad u psihodijagnostici stiče se utisak da su naturalističke metode u senci. Smatra se da je osnovni razlog u sadržaju koji se ispituje. manje sposobni ili da se otkriju talentovani. očekivalo bi se da se na njima zasnovana procena ličnosti može poboljšati eksperimentalno statističkim metodama TTS. inteligencija je teorijski bolje definisana a definicija čvršće potkrepljena i bolje povezana sa empirijskim nalazima nego druga svojstva ličnosti. Pored toga. Zahvaljujući povezivanju terapijskog intervjua sa teorijskim pitanjima komunikacije i ekspresije. Testovi inteligencije predstavljaju pouzdanu i valjanu zamenu za natura-lističku procenu. Ni jedan drugi oblik operacija nije pronađen koji bi mogao da ga zameni. Inteligencija pokazuje daleko veću postojanost u različitim situacijama i u dužim vremenskim intervalima nego konativne osobine ličnosti. još jedan dokaz u nizu za ili protiv. Pošto je udeo složenih zanimanja u opštoj strukturi poslova tehnološke civilizacije u porastu. za sricanje znanja i veština i za prevladavanje zastoja u razvoju ličnosti.znatno bolje proučen (Rogers. U tom arsenalu vrhunsko mesto suvereno drže testovi opšte intelektualne sposobnosti ili inteligencije. nesvesni psihološki procesi ili stav. 15 Psihodijagnostika 225 Postavlja se pitanje: Zašto se testiranju inteligencije poklanja veće poverenje nego slobodnoj (neinstrumentalnoj) proceni stručnjaka? Klasičan odgovor glasi da su stručnjaci nepouzdani i to na dva načina. Čak i kada je skepsa prema testovima jača nego obično. Međutim. sa izuzetkom terapije ponašanja i lečenja psihofannacima. Oni će predstavljati samo „svedoke". Već i zbog ove dve relacije superiornosti. u toj zemlji samo u toku jedne godine obavi se oko milion individualnih testiranja. odnosi na dinamičku i klasično sugestivnu terapiju. takođe bi očekivali da njihovo priključivanje u bateriju mora da rezultira porastom pouzdanosti i valjanosti procene. ne postoji terapijska baterija u sklopu koje bi intervju imao istu funkciju. Oni zapadaju u protivurečnost sa sobom kada procenjuju isti materijal u različitim vremenima ili konstelacijama. 1949). Terapijski intervju je do danas ostao primarni oblik sprovo-đenja psihoterapije. Može se postaviti pitanje zašto su testovi inteligencije. Primena psiholoških mernih instrumenata u prvom redu zavisi od važnosti koja se pridaje određenoj osobini. rezultat na testu inteligencije se prihvata kao primum inter pares. Među svim postojećim instrumentima najviše se primenjuju testovi inteligencije. bolju dijagnostičku procenu. Ono što znamo o samim TTS. ako sporna osobina nije inteligencija već. onda rezultati na odgovarajućim testovima više neće imati autoritet arbitra. recimo. U velikoj većini slučajeva testovi inteligencije služe za pozitivnu i negativnu selekciju. povećava pouzdanost i vrednost dijagnostičke procene? Ovo je ključno pitanje strateške koncepcije dijagnostičke baterije. To znači daje u slučaju terapijskog intervjua postignut izvestan stepen sinteze natu-ralističkog i metodološko-instrumentalnog pristupa. U kliničkoj psihologiji mnoge važne odluke o pojedincu donose se na osnovu procene inteligencije koja se temelji na testiranju. Relativna brzina i ekonomičnost postupka dozvoljava da se identifikuju mentalno zaostali. Različiti stručnjaci daju različite procene o istoj osobi. mada je ponešto i tu rađeno (Matarazzo. PSIHODIJAGNOSTICKA PROCENA INTELIGENCIJE Psihološki merni instrumenti. To se. Inteligencija je bitna sposobnost za vršenje složenih aktivnosti. testovi inteligencije se često prihvataju kao arbitri u sporovima. Prema podacima Britanskog udruženja za psihologiju. što se svakodnevno dešava . odnosno u kojoj bi neke druge terapijske metode imale analognu ulogu TTS. 224 XII.

Sprovođenje tog plana zavisilo je i od uspeha otkrivanja dece ometene u razvoju koja su usporavala ritam nastave koji je odgovarao normalnoj većini. Ta vrsta „instrumenata" ispoljila je klasične slabosti koje su imale teške moralne i psihološke posledice za pojedince. odnosno do koje je mentalne godine stigao. Binet je u vreme ove reforme već bio daleko odmakao u svojim istraživanjima razvoja sposobnosti. testiranje bez eksperta ili ekspert bez standardizovanog instrumenta. celokupno ispitivanje. prema kriterijumu dobnih grupa i sposobnosti učenika određenih godina da u većini (preko pedeset posto) rese ili ne rese zadatak. Instrument i dijagnostičar upotpunjavaju se i istovremeno kontrolišu jedan drugog. on je pretpostavio da se inteligencija dece razvija postepeno. Početna forma testa pretvara se u grupe zadataka koje zajedno čine lestvicu. uopšte nema ni govora o nekoj antitezi stručnjaka prema mehaničkom instrumentu. Klinički test inteligencije primenjuju stručnjaci koji dobro poznaju i kliničku problematiku i teoriju i karakteristike instrumenata koje primenjuju. Prema tome. Takav test kao sistem bezuslovno je superioran nad improvizo-vanim zadacima kojima se služe eksperti nepsiholozi. U neinstrumentalnoj kliničkoj proceni ekspert je instrument i arbitar. Pitanje koje smo postavili sasvim je irelevantno za masovne trijaže koje se više i ne rade drugačije nego testiranjem. da je razvoj stupnjevit i da svakom uzrastu odgovara po jedan stepen. kao što su Binetova i Wechslerova skala. masovnom ispitivanju test je apsolutizovan. Testovi inteligencije koji se primenjuju u kliničkom radu. U to vreme je procena usporenog i zaostalog mentalnog razvoja obavljana sasvim nestandardizovano.kome dati prednost u oceni inteligencije individualnog slučaja: iskusnom kliničaru bez testova ili iskusnom kliničaru sa testovima? Klinički metod ispitivanja inteligencije predstavlja za sada najsigurniji način procene. odnosno od metoda dijag226 noziranja mentalnog razvoja. U procesu konstrukcije skale sprovedeni su važni metodološki principi. kao i u dometu koji ostvari na kraju razvoja. ono je već pre-vaziđeno praksom. najdiskriminativniji za dati uzrast. on je pristupio razradi jedne standardizovane skale. na temelju iskustva i profesionalne savesti lekara i učitelja. koji je prvi sastavio jedan upotrebljivi instrument podesan za klasifikaciju i procenu inteligencije dece. dok je u drugom primeru kontrola eksperata problematična. drugog. Tako je omogućeno da se odredi u kojoj je meri ispitanik savladao određeni razvojni stupanj. u tom spregu ima prostora za bolje i slabije. Određena je težina svakog zadatka. Suština pitanja je: kome dati prednost u oceni inteligencije individualnog slučaja? Kome verovati: iskusnom kliničaru ili mehanizovanom instrumentu? Mada je u tom pitanju prisutan izvestan ton romantične poetike.kod sudskih veštaka. imaju posebna svojstva i takvom radu prilagođene zahteve. Čak i kada dva testa nisu u savršenom skladu. Sve . ocena učinka i interpretacija nalaza odvija se pod kritičkom kontrolom ispitivača eksperta. Naravno. Neka zaostala deca zadržana su u redovnim odeljenjima (falš negativ) a druga. Psihodijagnostičar prime-njuje individualni test inteligencije i pri tome koristi sve pogodnosti ove metode. Osnivanje posebnih odeljenja za zaostalu decu takode je zavisilo od uspeha selekcije. Međutim. dok je ekspert eliminisan kao bitan činilac procene. U prvom slučaju kontrola testova je nedovoljna ili mehanička. Ove pretpostavke omogućile su Binetu da pristupi konstrukciji jedne opšte skale mentalne sposobnosti i da uz pomoć te skale empirijski odredi norme razvoja. U pojedinačnom slučaju razgraničenje je bilo utoliko teže ukoliko je dete bilo diskretnije zaostalo. Na taj način je svakom zadatku nađena težina. dok je procena eksperata teorijski nejasna. Drugi argument u prilog testovima inteligencije je veza sa teorijom. nonnalno razvijena deklarisana su kao intelektualno zaostala (falš pozitiv). Kliničko ispitivanje inteligencije pomoću psiholoških testova vezano je za ime francuskog istraživača Bineta (1905). Suprotno od eksperata testovi inteligencije imaju visoku pouzdanost. Koristeći poboljšane varijante ranije korišćenih testova (Blin-Damaye) Binet i Simon pristupaju standardizaciji i empirijskom određivanju težine zadataka i njihove diskriminativnosti u odnosu na uzrasne nivoe. Tek sa uvođenjem individualnih testova inteligencije posebne konstrukcije. Zbog neujednačenih merila i pogrešnih kriterijuma bilo je puno lažnih kategorizacija. da se individualne razlike ispoljavaju u brzini sa kojom dete savlađuje stupnjeve. U grupnom. Početkom ovog veka u Francuskoj je usvojen plan reforme u osnovnim školama. i sa formiranjem posebnih stručnjaka kliničkih psi-hologa-dijagnostičara nađeno je uravnoteženo rešenje. a razlike medu njima nisu nepoznate. Razvijajući teorijski koncept i tehniku uporedo. oni su uvek dobro povezani. tako da se na osnovu njih mogu razlikovati tipični učinci đaka prvog. Svaki zadatak i svaka grupa je empirijski proverena. Pošto mu je povereno da resi na najbolji način ovaj problem. Upravo ova kategorija graničnih slučajeva najdrastičnije je pokazala nemoć klasičnog „golorukog" stručnjačkog procenjivanja mentalnog razvoja. Formirane su grupe zadataka u koje su uključeni oni zadaci koji su se pokazali kao najspecifičniji. ali u prošeku takav način rada je sigurniji i daje bolje rezultate nego polovičan način. a ništa manje teške za sistem u celini. za ispitivanje individualnih slučajeva. Testovi inteligencije imaju definisanu teorijsku osnovu. Pitanje bi moralo da glasi . trećeg i četvrtog razreda.

generička. omogućeno je klasifikovanje i prevođenje u numeričku meni. Binet se našao pred izborom dve mogućnosti: da odabere godine. Mentalni uzrast (testovni učinak) je na taj način mogao da se upoređuje sa jednim sistemom koji je poznatiji i jasniji. Ipak. jer znaju da ima puno izuzetaka. Malo-pomalo inteligencija postaje ključna osobina čija se praćena traži. formule koeficijenta inteligencije i nekih bazičnih pretpostavki QI. postignu po Binetovoj skali isti rezultat. pretpostavku o konstantnosti QI i samu formulu koeficijenta. Nađeno rešenje moglo je da se prihvati kao jedna aproksimacija koja se oslanja na izvesne argumente i na opšti uspeh koji je Binetovu skalu pratio. Načelno. ili da odabere kao merilo testovni učinak i distribuciju ocena svakog pojedinog uzrasta. mnoge analize. Deca u starijem uzrastu skoro uvek su lako rešavala testove za niži uzrast.skupine zadataka raspoređene su tako da obrazuju jedinstvenu skalu. koeficijent inteligencije ostaje stabilan. koja su danas već standardna. različiti testovi u okviru skale pružaju nejednake mogućnosti za praćenje razvoja mentalnog uzrasta. koji je odgovarao zadatku. Konstantnost QI je pojava u koju se psiholozi ne zaklinju. Međutim. Po logici stvari. Jedan od krupnih problema bio je izbor nulte vred-nosti. Mera po kalendaru i mera po testu jesu dve mere razvoja deteta. a druga individualna. dok je drugog viši. bilo je neophodno da se odrede opšte granice za kategorije mentalnog razvoja i približi sistem skale starijem sistemu kategorija koji je usvojen u medicini. Kritika je sve jačim argumentima pobijala koncept i operacionalizaciju mentalnog uzrasta. Merenje inteligencije pretvorilo se iz fantastike u stvarnost. mada. ona je služila za graduisanu procenu mentalnog razvoja ili zastoja u razvoju. gotovo genijalan. Medutun. U nekim testovima je plafon suviše nizak i oni zato nisu pogodna merila. 1944). prosečni i natprosečni. ispodprosečni. Imajući teorijske ambicije. individualne razlike su utvrđene u odnosu na opšte pravilo. može prikazati razvoj inteligencije i da se na taj način mogu registrovati individualne razlike u inteligenciji dece. jer se oslanja na kalendarski uzrast. Praktičari prihvataju kon-stantnost QI kao nešto relativno i zavisno od uzrasta. deca mlađeg uzrasta nisu bila sposobna da rešavaju zadatke za stariji uzrast. a naročito tehničko rešenje izračunavanja koeficijenta inteligencije. Mnogi su verovali da je izabrani način povezivanja mentalnog uzrasta sa kalendarskim. sama ta relacija o individualnim razlikama nije dovoljna. a koeficijent inteligencije objektivna i naučno zasnovana mera. Takva shvatanja su dosta uzdrmana i kliničkim primerima i istraživanjima. INTELIGENCIJA I MERNI SISTEMI Primena Binetove skale u školskoj i kliničkoj praksi bila je uspešna. Uz pomoć uzoraka odgovora na svaki zadatak. deli sa kalendarskim uzrastom transformisanim u sumu meseci. idući postepeno od grupe testova za najmlađi uzrast do najtežih zadataka za najstariji uzrast. dok obrnuto. onda je jednog koeficijent mentalnog razvoja niži. Ovim je postignuto povezivanje dva položaja od kojih je jedan na skali mentalnog a drugi na skali kalendarskog uzrasta. u celini gledano. Mentalni uzrast je vrlo pogodan koncept i dobro pristaje uz Binetova istraživanja. Binetov instrument je potvrdio da se kvan-tifikacijom odgovora na standardizovane zadatke. koncept mentalnog uzrasta je nepodesan 228 kao sinonim inteligencije za ispitivanje ljudi starijih od 16 godina. Binet je stvorio koncept mentalnog uzrasta kao mere 227 intelektualnog razvoja. Mera uspeha isprva je iskazivana u jedinicama skale mentalnog uzrasta. Osnovna namena Binet-Simonove skale ipak je bila praktična. Naime. Nizom tehničkih rešenja. Izmišljeni su argumenti kojim je opravdavana ona pretpostavka koja je laskala instrumentu. Ma koliko da se ritam prirodnih promena razvoja inteligencije menja. U izmenjenoj verziji usvojeno je rešenje po kome se testovni rezultat. sem onih kod kojih je učinak objektivno merljiv. a istovremeno pružao mogućnosti za neka teorijska uopstavanja. QI zastareva posle šest do osam ineseci. U toj formuli se jedna vrsta sume . Uopšte uzeto. što je kasnije izmenjeno. nije nikada sasvim odbačena. Način ocenjivanja učinka ispitanika po Binet-Simonovoj skali je kvantitativan. Ovo se posebno odnosi na Binetov tip QI. odnosno hronološki uzrast. i pored tih razlika. Ako dva ispitanika. jer oba deteta mogu biti. istraživanja i skeptična zapitkivanja počinju da „skidaju lak" sa Binetove skale. od kojih je jedan stariji godinu dana. koji se oslanja na slabo definisan kalendarski uzrast. To su pravilnosti razvoja uopšte. Međutim. Iz ovih razloga. kao i zbrajanjem tih ocena. Formulu izračunavanja QI za Binetovu skalu kritikovao je Wechsler. odnosno polaznog kriterijuma u merenju. Binet je svoju skalu promovisao u empirijski proveren kriterijum. utoliko lakše ukoliko je razlika bila veća. koji je bio koristan. Prema tome i sistem Binetove skale ima razvojno ograničene mogućnosti (Wechsler. Konstrukcija skale može da se poveže sa konstruktom mentalni uzrast. od kojih je prva opšta. odnosno zbir poena koji je ispitanik svojim odgovorima stekao. Povezivanje mentalnog uzrasta sa koncepcijom inteligencije i uvođenje formule za izračunavanje koeficijenta inteligencije još je više povećao rastući prestiž skale. vrlo brzo se proširila po svetu i dala je podstreka za dalji razvoj. govorilo se daje QI stabilna mera inteligencije pojedinca.

Jednom rečju. Ova shema je postala klasična osnova za sve ostale testove koji su operisali sa QI jedinicama. trebalo je ustanoviti granične vrednosti i rasponima QI definisati kategorije idiotije. koji traži kombinaciju naturalističke otvorenosti i širine sa uskim. Individualni način ispitivanja podrazumeva da se kontaktu ispitivača sa detetom poklanja značajna pažnja i da se rezultat ispitivanja dovodi u vezu sa kvalitetom interakcije. ali što ne ukida potrebu za širom (kliničkom). BINETOVA SKALA PROCENE YNTEUGENC\yE Po konstrukciji i po nameni Binetova skala je klinički dijagnostički instrument. Ovi dodatni testovi inteligencije odomaćeni su i kod . Mnogim proverama izvršenim u toku nacionalnih standardizacija. Taje pozicija danas napuštena i opet se vraćamo poziciji Bineta. ali za praktičnu realizaciju neophodna je eksplikacija pretpostavke. gluvi. ovaj problem ima i svoju drugu stranu. možemo reći da su ispunjeni uslovi za praktičan rad. Međutim. ali su njihovi doprinosi bili daleko uži i uglavnom ograničeni na konstrukciju nešto izmenjenog testa inteligencije. nagluvi. Međutim. niska 70-80 tupost 70 i ispod izrazita slaboumnost Osnova Termanove klasifikacione sheme je statistička. nešto što daje vredne podatke. mnoge činjenice podsećaju na to daje ova shema samo konstrukcija jednolično zaokrugljenih vrednosti u svim rasponima. Argument za tu operaciju je da su obe vrednosti mere uzrasta. deca sa cerebralnom paralizom. slepi. već se uvek uzimaju u obzir i kvalitativne karakteristike kako procesa dobijanja odgovora tako i samog odgovora. Za konkretno upoređenje neophodno je da se ispita distribucija na obe skale. Završni klasifika-cioni sud o nivou inteligencije izvodi se mehanički. ona se uvek potvrđivala. Ideja o upoređenju je dobra. Koeficijent inteligencije. Termanova klasifikaciona shema Raspon QI Nivoi inteligencije 140 i iznad vrhunska 120-140 visoko natprosečna 229 110-120 visoka 90-110 prosečna. naturalističkom eksploaracijom deteta. taj sud podleže kritičkoj analizi procenjivača i oslobađa se skepse srazmerno kvalitativnim argumentima kojima se nalaz podržava. Na taj način poverenje u rezultat ne zavisi samo od instrumenata nego i od veštine i stručnih osobina ispitivača. Oni nisu apsolutizovali numerički indeks i nisu smatrali da je u tom indeksu sve. i dubljih implikacija tog uspeha. Binetova skala je klinički instrument i po tome što numerički izraženi učinak ili QI nije i ne može biti jedina i dovoljna mera. to je klasifikacija normalne. Međutim. Jedini razuman način da se to postigne je izrada posebne distribucije sko-rova testa za svaki uzrast ili za raspone od nekoliko godina zajedno. U toku više decenija internacionalne primene Binetove skale smanjivale su se orijentacije u pristupu. Tek kada se obuhvati distribucija u celini. u sledećim decenijama neki psiholozi poistovećuju Binetovu skalu sa fizikalnim instrumentima i apsolu-tizuju QI kao „meru inteligencije" (Godard). po sebi je nedovoljan za praksu. onda je formula slaba. da i ne pominjemo teoriju. ona se primenjuje individualno. U opštoj euforiji zbog potvrđene vrednosti skale. imbecilnosti i debilnosti. Ravenove progresivne matrice i Gudinaf tehnika procene inteligencije putem crteža ljudske figure. 1937). Međutim. normalna 80-90 ispodprosečna. što je prva osnovna odrednica kliničkog pristupa. Ovi se testovi uglavnom primenjuju kao kom-plementi Binetovog sistema na posebnim populacijama. visoke i natprosečne inteligencije. utvrde sve individualne razlike i varijeteti jednim merilom i jednim sistemom. Ukoliko je to jedini argument. Američki psiholog Terman (1916) razradio je klasifikacionu šemu koja vezuje kontinuiranu dimenziju inteligencije merenu Binetovim QI za kategorije ili nivoe inteligencije definisane kvalitativno. standardizovanim i zatvorenim sistemima merenja (Matarazzo. gluvonemi.u vidu skale izraženih vrednosti upoređuje sa drugom sumom na osnovu slobodne pretpostavke da su one uporedljive i srazmerne. Bineta su dalje dorađivali mnogi autori. Time bismo dobili stvarno relativnu meru pojedinca u odnosu na određenu dobnu grupu. na skali mentalnog uzrasta i na skali kalendarskog uzrasta. Pre svega. pa je tesno povezivanje sa tradicionalnom nozografskom kategorizacijom postalo skoro nepotrebno. Mnogi instrumenti druge generacije urađeni su vrlo brižljivo i u nekim aspektima bolje nego klasična Binetova skala. definisanim. a rezultati nisu pouzdani. Binet i Simon su skalu tretirali kao metod razvoja. kao relativna mera mentalnog razvoja dece. a pre svega retardacije i zastoja. u vreme pojave Binetove skale namena ovog instrumenta je trebalo da bude objektivna i pouzdana mera klasifikacije mentalnog razvoja. Danas je QI poznat i široj javnosti. kao što je urađeno i kod nas (Ste-vanović. 1972). Među testovima druge generacije posebno se ističu neverbalni testovi inteligencije: Kosov mozaik. da je kalendarski uzrast skor na jednoj skali.

ali ga nije ne prihvatio sa datim tumačenjima. Naime. kada je Wech-sler objavio svoju skalu inteligencije dece (engleski WISC). TESTIRANJE INTELIGENCIJE ODRASLIH: WECHSLEROVE SKALE Individualno. po nazivu bolnice u New Yorku. Doduše. smeškaju se ili podsmehuju. prevođenje i ujednačavanje značenja različitih sistema jedinica i mera nije rešeno. uspon posle 16. Nedostaci ovakve procene bili su očigledni. Upravo zbog toga. da se raspršava. Svi ovi testovi 230 primenjuju se kao klinički metod. gde je radio kao klinički psiholog).univerzalno prihvaćeni. Ta okolnost je dovoljna da dovede u sumnju sve rezultate dobijene ispitivanjem odraslih. Drugi razlog nepodobnosti Binetove skale je što ona nije standardizovana na odraslima već isključivo na uzorcima dece. primenom grupnih testova inteligencije na individualni način ili pomoću Binetove skale. 231 Teorijska inspiracija VVechslera bila je Spearmanovo delo. a zatim. Njegova prva skala poznata kao VB vrlo brzo je potisnula sve ostale testove za individualno ispitivanje i procenu inteligencije odraslih i postala je za taj period života isto što je Binetova skala za dečji uzrast . stvara se neugodna situacija u kojoj se ispitanici ponašaju različito: izveštačeno se prave da ne primećuju. jednostavna. formu I i paralelnu formu II. 1972). ali u različitim sistemima. Binetov test je počeo da se primenjuje i u kliničkom ispitivanju odraslih. daje krivulja subtestova od kojih je VB skala sastavljena nejednaka. Jedini razlog zbog kojeg je takva praksa mogla da se održi bio je nedostatak adekvatnijeg instrumenta. neke i vrlo duhovite. David Wechsler je poput Bineta bio istraživač praktičar koji je spregom svog talenta i ambicije uspeo da formuliše jedan teorijski koncept inteligencije i da stvori četiri testa inteligencije: WechslerBellevuevu skalu (1939. Binetova skala je kao i aspirin. godine do 24. Ovo proširenje područja primene samo je ubrzalo kristalizaciju kritike bitnih postulata Binetove skale i dalo je podstreka za jedan nov krupan poduhvat. Mada Wechsler nije nastavljač Binetovih shvatanja inteligencije. može da smanji pouzdanost rezultata. jer smatraju da psiholog tera šegu sa njima. Binetova skala je bila jedini individualni test inteligencije. Wechsler je konstruisanju VB skale. ali je on prema Spearmanovoj teoriji bio isto toliko kritičan koliko i prema Binetovoj metodi. pa je samim tim standardizacija na uzorcima starijih izlišna. Wechsler-skalu inteligencije odraslih (VAIS. ali nijedna tako čvrsta. godine najblaži je na celoj krivulji razvoja inteligencije ali. 1949). Kada se ovi zadaci postavljaju odraslima. na nepodesan način. Praktično to znači da se testovi inteligencije mogu standardizovati na deci a primenjivati kod svih uzrasta. Ovo je nesumnjivo vrlo jak argument koji VVechsler nije mogao da pobije. on je svoja shvatanja izgradio sa istih pozicija naučnika praktičara (Matarazzo. Najpre. ali su VVechslerovi ispitanici bili većinom odrasli ljudi. ah ne važi za sve sposobnosti i za sve pojedince. Ovaj neplanirani uticaj zadataka. godine. što znači da se na nekim učinak završava rano. Protivargument ove teze je poznat. pri tome treba voditi računa o dvema stvarima. sa takozvanim „malim testom inteligencije". prve iz serije testova inteligencije. kod koga je jedno vreme i proveo. Od pojave Binet-Simonove skale proteklo je gotovo pedeset godina a njen primat nije ozbiljnije ugrožen.nas. Ova okolnost deluje tako što odvraća psihologe od neumerene i mehaničke primene svih testova kod svih ispitanika. u različitim nacionalnim standardizacijama i manjim izmenama. ali se neki i ljute. ističe Wechsler. do četrdesetih godina ovog veka. Postavka da inteligencija posle 16 godina prestaje da se razvija je uglavnom tačna. kliničko ispitivanje inteligencije odraslih obavljano je. standardni test inteligencije. već oko . Prvi put je Binetova skala dobila instrument ravan sebi 1949. psihijatrijskim ispitivanjem. Ona je reprezentant jedne serije teorijskih i metodoloških postavki koje se mogu meriti sa Binetovim. Inteligencija se razvija samo do 16. prišao podstaknut neodrživom pozicijom praktičara koji jedan važan zadatak mora da obavlja tehnikom koja ne odgovara. Rezultati dobijeni obradom standardizovanog uzorka VB skale ubedlji-vo pokazuju da prosečni učinak na VB skali nastavlja da se penje i posle 16. kao i zbog nedostatka valjane individualne skale. sa izuzetkom Ravenovih matrica koje su dvostruko primenljive (individualno i grupno) i zahtevaju kvalifikovanog ispitivača. U kliničkoj praksi se danas primenjuju podjednako dva instrumenta uporedljivih vrednosti: Binetova skala. Oni zahvataju inteligenciju odnosno mentalni razvoj dece i daju kvantlfiko-vani indeks učinka. U tom intervalu stvorene su mnoge skale. To bi značilo daje plafon prenisko postavljan. Prvi razlog je sadržaj zadataka koji je prilagođen interesovanju i znanjima školske dece. zbog njihovog neprilagođenog sadržaja. i Wech-slerova skala inteligencije dece koja je u suštini samo produžetak Wechslerovih skala inteligencije odraslih VB i VAIS. Ova sličnost nije ni izbliza slučajna. godine. za konstrukciju Wechslerovih skala inteligencije. Nova skala nije bila samo tehnički drugačija i bolja. efikasna i večna. Sa te neodržive pozicije Wechsler je najpre formulisao razloge koji diskvalifikuju upotrebu Binetove skale za ispitivanje odraslih. mada je i iz oba ova izvora dosta usvojio. Procena je vršena bez standardi-zovanih instrumenata. 1955) i Wechsler-skalu inteligencije dece (WISC.

16. godine, dok se učinak na drugim završava kasnije, oko 24. godine, mada ima i takvih, na primer informacije, na kojima se učinak penje i posle 24 godine. Očigledno je da inteligencija nije baš sasvim homogena. Nezavisno od toga pitanja, ipak je jasno da argument o granici inteligencije na uzrastu od 16 godina ne može biti dokaz da su testovi inteligencije kasnije nezavisni od uzrasta. Postoji i treći razlog neprihvatljivosti Binetove skale za ispitivanje odraslih. Wechsler navodi postavku o linearnoj vezi mentalnog i kalendarskog uzrasta. Ako je na nekom uzrastu takva relacija stvarna, to ne znači daje to uopšte tako. Bliža je istini konstatacija daje intelektualni razvoj neujednačenog intenziteta; možda nije skokovit, ah nije ni ujednačeno linearan. Baš zbog te nepravilnosti moramo voditi računa o uzrastu, bar u najgrubljim crtama, kako kod dečijeg doba tako i odraslih. U svakom slučaju, sistem kvantifikacije koji je primenjen u izračunavanju QI na Binetovoj skali ne odgovara odraslima. Pro-cena inteligencije odraslih ne može se zasnivati na poređenju test-učinka pojedinca sa jednom konstantom, makar tu konstantu smatrali apsolutnom granicom razvoja inteligencije. Ako baš hoćemo da sprovedemo dosledno suštinu ideje o QI kao relativnoj meri inteligencije, onda i odrasle treba procenjivati kao i decu, to jest 232 prema meri koja se menja sa uzrastom umesto sa nekom konstantom. Takvo rešenje je najbolje, ali je za njegovo ostvarenje bilo potrebno konstruisati sasvim novi test. To je i osnovna ideja Wechslerovih skala inteligencije. WECHSLEROVA TEORIJA INTELIGENCIJE Wechsler je bio uveren da ne može napraviti dobar test ako nema raščišćene pojmove o tome šta će instrument zahvatiti. Osnova od koje je pošao je Spear-manovo učenje o inteligenciji. On je prihvatao dokaze o G i S faktorima, faktorski postupak i, delimično, interpretaciju koju je Spearman dao. Međutim, Wechsler nije prihvatio stanovište da se inteligencija može svesti na kombinaciju G i S faktora, ni definiciju čiste inteligencije, kao što nije usvojio ni stav da su najbolje mere inteligencije one koje su najzasićenije G faktorom. U najopštijem vidu, razlika između ova dva mislioca je u tome što je Wechsler shvatao inteligenciju kao posledicu, kao efekat ponašanja, a ne kao njen uzrok. Spearman je bio teoretičar, akademski orijentisan, dok je Wechsler bio više kliničar sa naturalističkom orijentacijom. Racionalno ponašanje je u tesnoj vezi sa testovnim rezultatima, ali je nesvodljivo na faktore. Spearman je produbio shvatanje o prirodi inteligencije u klasičnom maniru analitičke nauke, putem sužavanja, izolacije i apstrahovanja. On inteligenciju zamišlja kao sposobnost mišljenja i otkrivanja na osnovu poznate relacije ili, obrnuto, otkrivanja relacije na osnovu poznate pojave. Opredeljeni sup-stancijalista, Spearman teži da odredi suštinu prirode inteligencije. Wechsler odbija taj put, jer smatra da se zanemaruje značaj životnih oblika manifestacije inteligencije. U supstancijalizmu Spearmana on vidi negaciju adaptivne funkcije koju inteligencija ima i što ona jeste. Za svrsishodan izbor testova i za konstruisanje jedne baterije potrebno je imati valjane testove ali i određenu teoriju inteligencije. Iz ove duplo vezane uslovljenosti Wechsler je našao izlaz tako što je prihvatio jednu seriju empirijski validnih testova, od kojih je sastavio bateriju i odredio teorijsku poziciju, bez pretenzija da ona određuje suštinu inteligencije. Treba priznati, piše Wechsler, da mi možemo meriti neke pojave i ako ne znamo staje njihova suština. Pojave možemo meriti po efektima i sve te efekte povezujemo tumačenjem koje polazi od određenog shvatanja suštine. Što se tiče inteligencije, mi poznajemo bezbrojne efekte. U nauci, umetnosti, struci i svakodnevnom životu, svuda se ispoljava inteligencija ljudi. U načinu kako postupamo, govorimo ili kako se međusobno odnosimo nižu se efekti inteligencije različite snage. Ako se pođe od realnosti, mogu se određivati mere tih različitih efekata, tumačiti inteligencijom i razmišljati o inteligenciji, ali nije bitno da shvatimo i suštinu u smislu mogućeg merenja. Slično je i sa elektricitetom, piše Wechsler, jer iako ne znamo tačno staje suština elektriciteta, mi vrlo uspešno koristimo i merimo elektricitet. Za razliku od filozofije, koja ima pretenziju da pođe od istine, nauka se postepeno i sporo primiče istini kroz sukcesivne formulacije, provere i ispravke. 233 Pošto se ogradio od Spearmanove teorije i metode, Wechsler je potražio neki prihvatljiv naturalistički uzor za svoju definiciju. Njega je našao u trodelnoj klasifikaciji inteligencije koju je dao Thorndvke (1927). Inteligencija se ispoljava u tri osnovna oblika, kao: a) verbalna, simbolička ili apstraktna; b) operacijska, manipulativna ili praktična i c) komunikacijska ili socijalna inteligencija. Svoju definiciju inteligencije zasniva na funkcionalnom jedinstvu ova tri oblika: „Inteligencija je agregat ili globalni kapacitet pojedinca koji se manifestuje u racionalnom mišljenju, svrsishodnoj delatnosti i uspešnom odnosu prema sredini". Wechslerovo shvatanje inteligencije je funkcionalističko i, za razliku od Spearmanovog supstancijalizma, više biologističko. On smatra da se snaga inteligencije

pojedinca ne može adekvatno prikazati globalnim numeričkim indeksom. Čak i kada bismo umesto jednog globalnog pokazatelja uveli više parcijalnih, razlika bi ostala. Ova ograda od QI proizilazi iz postavke da se inteligencija ne može svesti na zbir komponenata, niti se može odvojiti od ličnosti. Jedini prihvatljivi način prikazivanja inteligencije je kombinacija pokazatelja nivoa, konfiguracije pojedinačnih učinaka po subtestovima i kvalitativna analiza koja obuhvata i ličnost. INTELIGENCIJA I LIČNOST Faktorski metod je izvršio snažan uticaj na teoretičare i umnogome odredio granice traganja. Pošto su faktori, po definiciji, nešto što postoji samim tim što je izdvojivo odnosno nezavisno, i definicija inteligencije putem faktora nameće njenu nezavisnost od motivacije i ličnosti. Doduše, kao poseban kuriozum stoji faktorističko istraživanje Alexandera (1935), koji je utvrdio da se u matrici interkorelacija nalazi i jedan „neintelektualni faktor" koji verovatno odgovara motivaciji, pa ipak je i taj nalaz atomistički. Akademska psihologija je podržavala podelu inteligencije i ličnosti, što je i danas slučaj. Psihoanaliza je na svoj način takođe poduprla tu podelu iako je u osnovi kontraatomistička. Njen udeo u tome je određen iracionalističkom orijentacijom, obezvređivanjem ili ignorisanjem intelektualnih sposobnosti. Ovakva situacija u teoriji zbunjivala je praktičare, koji su, pretežno nesvesno, bili na poziciji naturalizma. U eksploraciji ličnosti ispitanika kliničar je nailazio na prisnu povezanost motivacije, sposobnosti, nesvesne dinamike i ciljeva. Praksom stečena znanja bila su na jednoj strani, a teorijska, struktu-ralističko-faktorska i psihodinamička, na drugoj. Prihvaćenost Wechslerove metode i teorije može se delimično protumačiti i njegovim doprinosom razrešenju ove protivrečnosti. On je povratio ugled iskustvu zauzimajući se za naturalističku poziciju. Tačno je da rezultat na faktoriziranom testu pokazuje snagu inteligencije, ali je isto tako tačno daje i način života, uspeh u životu i određenim aktivnostima merilo inteligencije. Dilema je stara, a razlika je u tome što bi mnogi psiholozi, u slučaju suprotnih dokaza o inteligenciji neke osobe na testu i u životu, branili testovni kriterijum, dok je Wechsler mišljenja da je život superiorno merilo inteligencije. Iz ovoga sledi i pravilo za praksu. Ako je rezultat na testu inteligencije 234 sasvim različit od uspeha u životu, onda se u arbitraži prednost daje uspehu u životu. Holističke shvatanje o povezanosti inteligencije i ličnosti Wechsler više razrađuje na primerima. Kao dokaz u užem smislu navodi se istraživanje Alexandera u kojem je proveravana Spearmanova teorija G faktora. Alexander je i potvrdio da su svi testovi sposobnosti u vezi sa jednim opštim faktorom, ali i posle ekstrakcije faktora sposobnosti još uvek ostaju neki drugi koje je on nazvao X i Z, a koji se mogu protumačiti kao motivacija, istrajnost, zainteresovanost. Prema tome, i fak-torskom metodom se može dokazati, ako je istraživanje vođeno nedogmatski, da je inteligencija samo u psihometrijskom smislu nezavisna od ličnosti. EGO - PSIHOLOŠKI ASPEKT INTELIGENCIJE Za razliku od rane psihoanalize, njen kasniji izdanak, ego-psihologija, pokazuje mnogo veću zainteresovanost za pojave mišljenja. Rabin (1965) navodi da su klinički testovi inteligencije u svom razvoju prošli nekoliko faza: 1. zaokupljenost testom kao instrumentom, 2. otkriće značaja konativnih faktora i 3. otkriće da su ličnost i inteligencija jedinstvena celina. Veliki podstrek holističkom pogledu na ovo pitanje dao je Rapaport (1945) u svojoj klasičnoj studiji kliničkih grupa. Polazeći od Hartmanove koncepcije ega, Rapaport je razvio teoriju o mišljenju kao ego-aparatu. Mišljenje je jedinstveni adaptivni proces koji se odvija između ličnosti i realnosti a u okvirima funkcio-nisanja ega. Ukoliko je ego dovoljno čvrstih granica i relativno neanksiozan, misaoni luk, koji polazi od opažaja, završava se reprodukcijom ili kreacijom pojma, dakle apstrakcijom. Ukoliko je granica ega narušena, ili je ego pod jakim uticajem anksioznosti, onda će doći do narušavanja misaonog luka u nekom delu procesa, opažaju, asocijacijama, sećanju ili konceptualizaciji. Prema tome, dinamičke promene ličnosti odražavaju se u mišljenju, pa, prema tome, i u efektivnoj inteligenciji, kako u užem smislu tako i širem, vekselovskom. Obratno, na osnovu promena u mišljenju registrovanih kliničkim tehnikama, mogu se proceniti izvesni aspekti dinamike ličnosti. Slično mišljenje se može naći i u spisima mnogih ego-psihologa. Erika Fromm (1955) smatra da testovi inteligencije ispituju svest o realnosti i kontrolu realnosti, dakle osnovne ego-funkcije. Rezultati do kojih dolazimo praćenjem inteligencije i njenog razvoja i rezultati praćenja razvoja ega gotovo su podudarni. Na osnovu tih činjenica i postavke o bazičnom jedinstvu ličnosti, Frommova je odredila 40 indikatora na testovima inteligencije preko kojih se može proceniti struktura ličnosti. Od novijih doprinosa ovom pitanju vredi istaći rad Gittingera (1961). WECHSLEROV KONCEPT KOEFICIJENTA INTELIGENCIJE Termin ,,koeficijenat inteligencije" postao je sinonim za jedinicu merenja opšte intelektualne sposobnosti. Nasuprot ovom jedinstvenom terminu stoje razli-

235 čiti testovi inteligencije na kojima se rezultat iskazuje na QI skali. Mada je termin isti, vrednosti nisu stvarno ekvivalentne. Osnovni razlog neujednačenosti je zavisnost QI od konkretnih standardizacionih uzoraka koji su, od testa do testa, donekle različiti. Pored ove razlike postoji i druga, principijelna. Razlikujemo dve vrste QI, prva je QI Binetovog tipa, a druga vrsta je QI Wechslerovog tipa. Binetov tip QI je mera odnosa između zbira poena testovnih učinaka i sume kalendarskih meseci starosti ispitanika. Rezultat je proizvod dva položaja ispitanika na dve skale. Postavlja se pitanje šta, u stvari, znači suma kalendarskih meseci? U stvari, kalendarski meseci u osnovnoj formuli zamenjuju normu testovnog učinka vršnjaka ispitanika. Ta norma je, međutim, apriorna, ona nije stvarno utvrđena i ispitana. No ipak QI Binetovog tipa je validan empirijski, što opravdava dalju upotrebu formule. Ova formula i Binetov tip QI u slučaju odraslih ispitanika nema daljeg opravdanja. Po Wechslerovom shvatanju testom procenjena inteligencija je relativna mera koja se dobija iz odnosa testovnog učinka pojedinca prema testovnom učinku kriterijumske grupe. Ova postavka je u principu ista kao u Binet-Sternovoj formuli, ali postoje i razlike. Za sve ispitanike starije od 16 godina zbir kalendarskih meseci, u Binetovoj formuli jeste fiksirana konstanta. To je određeno na osnovu nalaza da se inteligencija razvija do 16 godina. Prema tome, nezavisno od faktičke starosti ispitanika starijeg od 16 godina, testovni učinak će biti podeljen sa konstantnom sumom. Ako bismo zadržali Binetov tip QI, kao i način određivanja, morali bismo ćutke prihvatiti sledeće pretpostavke: 1. da se inteligencija razvija do 16. godine a dalje ne; 2. daje starost irelevantan faktor inteligencije posle 16. godine; 3. da se inteligencija na najbolji način procenjuje iz odnosa testovnog učinka pojedinca prema normi maksimalnog dometa u razvoju; 4. da je kalendarski uzrast u formuli zapravo prosečni testovni učinak vršnjaka; 5. da se prosečni testovni učinak vršnjaka može određivati apriori, tj. da nije potrebna empirijska standardizacija. Po Wechslerovoj oceni ove pretpostavke su neprihvatljive jer se kose sa činjenicama. Gornja granica razvoja inteligencije prenisko je određena. Wechsler je prilikom standardizacije ustanovio daje bruto učinak na njegovoj skali rastao do 24. godine. Ne ulazeći u raspravu o ovom pitanju, koje je neosporno vrlo provokativno, konstatujemo da je Wechsler smatrao da se uspon održava i posle 16. godine, iako je manje strni. Mnogo kategoričnije je odbačena pretpostavka da je uzrast irelevantan faktor inteligencije posle 16. godine. Naprotiv, inteligencija je u prisnoj vezi sa dobom, kao i mnoge druge biološke funkcije. Time nisu negirane individualne razlike, već je samo data mogućnost da se one adekvatno, dakle prema dobnim normama relativno određuju. Velika je greška ignorisati dobni faktor u razmatranju inteligencije i pri proceni pojedinca. Wechsler je takođe odbacio kriterijsko načelo po kome se inteligencija procenjuje u odnosu na maksimalni domet. Binetov QI je mera koja je utemeljena na odnosu jedne skale stvarnih i jedne skale apriornih vrednosti. Procena inteligencije treba da ostane na utvrđenim 236 načelima relativne mere, prema učinku vršnjaka. Međutim, Wechsler priznaje da ima opravdanja i za procene prema maksimumu. Kod pojedinaca starijih od 65 godina prošek učinka je dosta nizak. Starac normalne inteligencije je ipak manje inteligentan od tridesetogodišnjaka normalne inteligencije, po kriterijumima VB skale. Ukoliko oni treba da obavljaju isti posao, srazmemo složen, onda će testovni nalaz biti demantovan stvarnim učinkom i snalaženjem ove dve osobe. Iz tih razloga Wechsler je u svoju skalu uveo i drugi način određivanja snage sposobnosti preko maksimalne tačke razvoja koju je dostigla grupa od 24 godine starosti. Taj pokazatelj je dobio naziv koeficijent efikasnosti. Najzad, Wechsler je argu-mentovano odbacio pretpostavku da je opravdano postavljanje apriorne norme umesto empirijski utvrđenih. Standardizacija instrumenata mora se sprovesti, jer samo tako dobijamo stvarne uzorke učinaka i samo na taj način možemo odrediti distribuciju dobnih grupa. Ne može se prihvatiti mišljenje da se inteligencija odraslih može proceniti na osnovu fiktivne konstante ili apriorne norme. Da bi inera bila stvarna, moramo raspolagati sa dve vrednosti. Prva je učinak pojedinca na skali, a druga je distribucija učinaka dobnog uzorka kojoj ispitanik pripada. Ako sa tim raspolažemo, onda možemo uporediti dva učinka na istom instrumentu, učinak pojedinca i učinak normativne grupe. Ta dva učinka svedena na istu skalu daju meru distance ispitanika u odnosu na prošek. Osnovu je skale Wechsler odredio prema distribuciji učinaka dobnih grupa na platou gde su promene sa godinama relativno najmanje a parametri najstabilniji. Kao referentna, standardna distribucija uzeta je distribucija grupa između 24 i 34 godine. Pretvaranjem učinaka ostalih grupa na učinak ove normativne grupe dobijena je zajednička standardna vrednost. Wechslerov tip QI je različit od QI na Binetovoj skali mada su u osnovi za oba koeficijenta principi isti. Praktično, oni se ne mogu neposredno upoređivati. Wechsler je smatrao daje Binetov tip QI prevaziđen, pa je svoju varijantu uveo i u Wechslerovu skalu inteligencije dece (VISK).

STANDARDIZACIJA WECHSLEROVE SKALE Standardizacija predstavlja proveru ponašanja psihološkog mernog instrumenta i put utvrđivanja relativno stabilnih kriterijumskih osobina. Psihološki instrument može postati kriterijumska mera sposobnosti ili osobine ličnosti pod uslovom da su njegova merna svojstva proverena i dokazana na populaciji kojoj pripada svaki budući ispitanik. Od psiholoških instrumenata, po tradiciji, najbolje su baždareni testovi inteligencije. Wechslerova skala inteligencije (forma 1) standardizovana je 1938. godine u SAD na uzorku koji je posle pročišćavanja brojao l 080 ispitanika. Uzorak je bio ograničen i biran samo u Njujorku umesto na celoj teritoriji SAD. Dobni raspon se kretao od 17 do 70 godina. U pojedinim dobnim uzorcima broj ispitanika bio je proporcionalan procentu tih starosnih grupa u populaciji. Vodilo se računa o tome da procenat ženskih i muških u uzorku bude srazmeran odnosu polova u populaciji. Očekivalo se da će pol uticati na testovni učinak bilo posredno bilo neposredno. Naime, žene su imale često niže obrazovanje i znatno slabiji profe237 sionalni status od muškaraca u populaciji. Rezultati su, međutim, opovrgli bojazan istraživača, jer se pokazalo da su na nekim testovima žene imale prosečno veći učinak nego muškarci, mada je na drugim testovima učinak muškaraca bio bolji. Mada su rezultati žena, u celini i dosledno, bili nešto viši od rezultata muškaraca, razlika je bila previše mala da bi opravdala formiranje zasebnih normi. Standardizacioni uzorak VB skale (forme 1) bio je sastavljen isključivo od gradskog stanovništva. Ova okolnost je mogla uticati na pristrasno normiranje i, sledstveno tome, na pojavu sistematskih grešaka pri testiranju ispitanika sa sela. Naša iskustva pokazuju daje VB skala neprilagođena razlikama sela i grada i daje pristrasna. Obrada podataka standardizacije VAIS pokazala je da učinak seoskog stanovništva dosledno zaostaje za učinkom gradskog stanovništva, na oba dela skale, za oko 1/2 standardne devijacije. Smatramo da ova činjenica opravdava pripremu posebnih tabela za ocenjivanje seoskog i gradskog stanovništva, mada to nije urađeno ni u jednoj Wechslerovoj skali. U sastavljanju uzoraka respektovana je zastupljenost pojedinih zanimanja u populaciji, pa je i uzorak bio proporcionalno određen. Zanimanje i školska sprema su dosta tesno povezane karakteristike. Međutim, isto tako čestu vezu nalazimo i između profesije i školske spreme, -s jedne strane, i učinka na testu inteligencije, s druge strane. Tu činjenicu potvrđuju rezultati obrade standardizacionih uzoraka i VB skale (forme 1) i nove forme VAIS. Više puta je postavljeno pitanje zašto Wechsler nije omogućio diferencijalno ocenjivanje učinaka zavisno od obrazovanja i profesije, mada je taj princip prihvatio u odnosu na dobne razlike? On je ostao dosledan biologističkom gledanju i branio je stav da je razlika u učinku na lestvici obrazovanosti i profesije uslovljena primamim razlikama u sposobnosti pojedinaca koji ulaze u te grupe. Wechsler ne negira i povratni, pozitivni uticaj obrazovanja i profesije na razvoj inteligencije, ali daje primat hipotezi da kapacitet određuje stepen aspiracije. Smatramo da bi VB skala bila bolji instrument da je formirana na principu diferencijalnog ponderiranja. Prednost izbora koji je učinio Wechsler je u tome stoje izbegnuto rasparčavanje kriterijuma inteligencije. Usvajanjem unitarnog kriterijuma postignuta je ušteda sredstava ali je naneta šteta skali i značenju rezultata. Apsurdno je razlike između sela i grada na VB skali tumačiti primarnim kapacitetom. Wechslerova skala VB (forma 1) standardizovana je bez uključivanja crnaca u uzorak. On je smatrao da crnci predstavljaju poseban segment populacije SAD. Njihovu posebnost čini ispodprosečno obrazovanje i niska kvalifikaciona struktura. Crnci su specifični i u pogledu kulture. Zbog svega toga, odlučeno je da se crnci isključe sa argumentom da test inteligencije koji pokušava da pomiri suviše velike razlike u populaciji gubi smisao. Ovo rezonovanje ne može sasvim da bude prihvaćeno. Pre svega, u populaciji uvek nalazimo specifične grupacije ili supkul-ture. Sporno je da se od svih njih crnačka može najmanje uklopiti. Sigurno je da se i kod nas mogu naći regioni koji su obrazovno, ekonomski i kulturalno daleko iza nivoa populacije u celini. Slažemo se da je pogrešno populaciju prikazati kao homogenu kada ona nije, ali ne možemo se složiti sa tim da se problem razlika u populaciji jednom rešava negiranjem razlika, kao što je učinjeno sa faktorom obrazovanja, a drugi put negiranjem i izostavljanjem ćele grupe. Srećom, Wechsler je 238 GRAFIKON 1. As štand, skorova Krivulja intelektualnog razvoja od 16 do 74 godine Uzorci poprečnog preseka EQ VB Fl 100 80 60 40 ^ 20 Koeficijenti efikasnosti

Standardne devijacije i i i J----L. 10 20 30 40 50 60 godine uvideo i ispravio grešku, pa je prilikom standardizacije VAIS, 1955. godine, uzorkom obuhvaćena i crnačka populacija SAD. Standardizacija VB skale u našoj zemlji nije izvršena. Takav poduhvat je veoma potreban i mada je skup, zaslužuje da bude ostvaren. Začudo, i ovakva VB skala dosta dobro služi i rezultati nisu neprihvatljivi, mada su sigurno neprecizni. Iskustvo do kojeg je došao Wechsler pokazuje daje pitanje normi stvar izbora i da, prema tome, dopušta različita rešenja. Standardizacija koja treba da se izvrši i kod GRAFIKON 2. Krivulja intelektualnog razvoja od 16 do 75 godine Uzorci poprečnog preseka EQ VAIS As štand, skorova 120 100 80 60 40 20 Koeficijenti efikasnosti Standardne devijacije 10 20 30 40 50 60 godine Obe krivulje razvoja inteligencije zasnovane su na podacima standardizacionih uzoraka. Mada su VB i VAIS veoma slični testovi, način biranja uzoraka i sastav uzoraka dosta se razlikuje (Matarazzo: Wechsler's Measurement and Appraisal of Adult Intelligence, 1972, str. 220-227.) 239 nas naići će na težak problem, da li je opravdano nametati jedinstvenu normu populaciji koja je, pored dobnih razlika, veoma heterogena, odnosno u kojoj postoje ogromne obrazovne, kulturne i kvalifikacione razlike? Možda je ispravnije uvesti dvojne norme, jednu koja je jedinstvena i drugu koja je primerena obrazovnom segmentu ili regionalnom prošeku. TESTOVNA PROCENA INTELIGENCIJE Praktičare uvek zanima pitanje šta se može izvući iz podataka dobijenih pri-menom određenog instrumenta. U tom pogledu ni VB skala nije izuzetak. Prema tome, treba upoznati dobre i loše strane instrumenta i granice do kojih možemo ići u tumačenju. Najpre treba znati statističke karakteristike, jer je klasifikacija inteligencije zasnovana na principu velikog broja. Do pojave testova inteligencije razlike u sposobnostima razmatrane su u medicini, psihologiji i pravu, kao diskretne kategorije. Kategorije kao što su idio-tija, imbecilnost, debilnost, nonnalnost ili genijalnost imale su opisni sadržaj koji je obuhvatao celokupno ponašanje koje se smatralo tipičnim. U medicini je posebna pažnja posvećena iznalaženju specifičnih odlika svake klase, kojih obično ima po nekoliko i koje se javljaju udruženo. Na osnovu takvih sindromskih definicija lekari su utvrđivali vrstu mentalne zaostalosti. Zadatak je bio utoliko lakši što je zaostalost bila izrazitija. Međutim, slaba strana sindromske i holističke kategorizacije je ista kao i tipologije u celini. Naime, sve je dobro dok su slučajevi izraziti i gde pojedinac nije nešto posebno, na primer debil koji je odrastao u vrlo stimulativnoj sredini ili intelektualno ispodprosečna osoba koja je odrasla u vrlo nestimulativnoj, zaostaloj porodici. Ukratko, prelazni, granični slučajevi su vrlo težak ispit za tipološku holističku dijagnostiku. Koncept inteligencije koji je u sadašnjoj formi delo ovog veka skrojen je kao dimenzija a ne kao kategorija. To je omogućilo da se prevaziđe barijera pred kojom se našla kategorijalna definicija i klasifikacija. Međutim, treba imati na umu da se u kliničkoj praksi ne odričemo ni jednog od ta dva pristupa, već nastojimo da ih koristimo udruženo. Mada je klinički metod u suštini sintetičan, dešava se da poneki kliničar podlegne „testovnom zavođenju" koje vuče na isključivu dimenzionalnu procenu ljudi. U principu, slično je i sa pitanjem superiorne inteligencije. Stručna a pogotovo esejistička literatura obiluje lucidnim prikazima i analizama genijalnih ljudi i, uopšte, fenomena genijalnosti. Međutim, takva razmišljanja nisu mnogo doprinela kliničkom shvatanju i dijagnostici. To je i razumljivo ako imamo u vidu da nat-prosečnost nije klinički problem. Osim toga, natprosečnost je skoro nemoguće sin-dromski odrediti pošto su osobe superiorne inteligencije visoko individualizirane, pa bi tip imao više izuzetaka nego potvrdnih pojedinaca. Ni dimenzionalni, testovni pristup utvrđivanja visoke natprosečnosti ili genijalnosti nije sasvim podesan metod, što se posebno odnosi na Wechslerove skale.

Na savremena shvatanja o ovim pitanjima veliki uticaj je imao Galton (1833). On je prvi koji je dao statističku definiciju genijalnosti i ostalih kategorija inteligencije. Po oceni Gal-tona genije je osoba koja je svojim dostignućima „zauzela poziciju jednog u milion slučajeva". Po istom načinu definicija „istaknuta osoba" ili osoba nat-prosečne inteligencije ima poziciju koja se javlja „jednom u 4 000 slučajeva". 240 Princip statističke definicije, kakvu je zastupao Galton, prihvatio je i Wech-sler. Taj je princip praktično primenljiv pri konstruisanju testa inteligencije kao i pri definisanju kategorija. Najzad, taj princip se sasvim dobro slaže sa činjenicom da se inteligencija u masi raspoređuje normalno. Osnovica krivulje, ukoliko je ova pravilna, može da se izdeli na simetrične segmente podjednako udaljene od centralne linije, tako da svaki segment obuhvata određeni procenat populacije odnosno uzorka. Zahvaljujući toj konstrukciji mi znamo koliko procenata populacije spada u svaku kategoriju inteligencije. Taj sistem uspešno sintetizuje karakteristike tipologije i dimenzionalnog pristupa. Ovim je nađeno zadovoljavajuće rešenje za problem osoba sa mešanim karakteristikama tipova, jer, na osnovu testiranja, „svako negde pripada". Doduše, ima slučajeva gde se dimenzionalna klasifikacija podudara sa opservacijom globalnog ponašanja. Međutim, broj takvih slučajeva je srazmerno mali i oni se mogu rešavati brižljivo vođenom kliničkom studijom. Klinički test inteligencije je, po pravilu, instrument za individualnu primenu. Takva tehnika mora imati kombinovane odlike, to znači da je psihometrijski korektna i da omogućava prikupljanje značajnih podataka za kvalitativnu analizu. Klinički test inteligencije ne mora biti podjednako osetljiv i diskriminativan za ćelo područje rasporeda inteligencije. Po prirodi stvari, od kliničkog testa se očekuje pouzdana diskriminativnost na nivou normalnosti i nižih kategorija. Mnogo je važnije da klinički test što je moguće potpunije izrazi razlike između normalnog i subnormalnog nivoa, kao i između susednih subnormalnih nivoa, nego razlike na pozitivnom kraju distribucije inteligencije. Međutim, ispunjenje tih zahteva ne zavisi isključivo od instrumenata već i od odluka konstruktora u pogledu kriterijuma subnormalnosti. Uticaj shvatanja konstruktora u pogledu definicija subnormalnosti na sam instrument očigledan je iz sledećih primera: granična vrednost QI za subnormalnost je zavisna od konkretnog testa inteligencije. Po Termanu granični QI je 70, po Kulmanu granični QI je 75, dok je na Wechslerovim skalama granični QI 65 za VB, a 69 za VAIS. Jasno je da nema smisla govoriti o nekoj opštoj graničnoj vrednosti koeficijenata inteligencije. Razlike u određivanju granične vrednosti QI između normalne i subnor-malne inteligencije gotovo su nužne s obzirom da svaki konstruktor procenjuje postotak mentalno zaostalih u populaciji. Izgleda neverovatno da 70 godina mentalnog testiranja, pored sveg ostalog što je učinjeno, nije bilo dovoljno da se postigne sporazum o takvom pitanju kao što je incidencija mentalne zaostalosti. Da takav sporazum nije postignut, dobro ilustruje podatak daje postotak mentalne zaostalosti u SAD, prema Wechslerovoj proceni, 2,2%, a u Jugoslaviji, po proceni Stojiljkovića (1965) svega 0,5% i pored ogromne razlike u opštem standardu i pismenosti. Razlika je više nego četverostruka. Diferencijalna klasifikacija ispitanika po nivoima inteligencije, ukoliko je urađeno testiranje VB skalom, obavlja se statistički. To znači daje ispitivač obavio propisno testiranje, da je završio obradu podataka, da je testovne ocene pretvorio u standardne ekvivalente prema datoj tabeli, daje sumu poena transformisao u QI, a globalni QI svrstao u odgovarajući raspon prema sledećoj tabeli: 16 Psihodijagnostika 241 Klasifikacija nivoa inteligencije za VB skalu Nivo Granični Ql % populacije 1. izuzetno inteligentni 128 i iznad 2,2 2. visoko inteligentni 120-127 6,7 3. bistri normalni 111-119 16,1 4. prosečan 91-110 50,0 5. tupi normalni 80-90 16,1 6. granični slučajevi 66-79 6,7 7. mentalno zaostali 65 i ispod 2,2 Mada je ovaj način dijagnostikovanja znatno pouzdaniji od procene bez instrumenata, ne treba se zanositi time daje klinička procena, stručnost ispitivača i kritička interpretacija postala izlišna. Naprotiv, udeo procenjivača je drugačiji u smislu znanja sa kojim treba da raspolaže, ali nipošto nije manji po značaju. Štaviše, upravo testovna tehnika je najviše doprinela da se timski rad nametne kao nužna mera za prevazilaženje razvojem tehnika stvorene uske stručnosti. To znači da psiholog, u razmatranju složenih slučajeva, neće ostati sam sa svojim instrumentima, već će morati da prenese svoje znanje, svoju procenu i svoje razloge drugim članovima stručnog tima. Jednu od najisticanijih prednosti testiranja u odnosu na samu stručnu procenu inteligencije sastoji se u

jasnoći kriterijuma. Nejasni slučajevi nisu izmišljotina kojima oni sa testovima plaše one koji testove nemaju. Granični, nejasni slučajevi su deo kliničke realnosti. Prema tome, imali ili nemali testove, takvi slučajevi postoje. Dobar deo tih slučajeva može se srazmerno uspešno kategorisati na osnovu kvalifikativnog testovnog ispitivanja i procene. Međutim, kao i sa mnogim drugim izumima tako je i sa testovima. Naime, i sami testovi imaju svoje slepe uglove i diplopije. Uzmimo slučaj koji je na VB skali dobio globalni QI66. Automatski ovaj slučaj se razvrstava u nivo graničnih slučajeva. Ipak, znamo da to ne mora biti tačno. Zamislimo samo da u jednoj velikoj grupi ispitanika ima deset ispitanika sa globalnim QI 66. Da li ćemo se apriori složiti da su svih 10 ispitanika sa QI66 sasvim iste inteligencije i da svih 10 spadaju u nivo graničnih slučajeva? Vrlo je malo verovatno da ćemo se složiti sa ovakvim mišljenjem. Pre svega, sam naziv nivoa nas upozorava da su u pitanju osobe čiji je intelektualni razvoj dostigao nivo koji nije sasvim određen, ali koji bi, od slučaja do slučaja, mogao biti malo više normalan ili malo više subnormalan. Jasno je da samo na osnovu globalnog QI nećemo uspeti da resimo dijagnostički problem, mada, držeći se čvrsto instrumenata, možemo reći da je pitanje dalje specifikacije stvar obuhvatne kliničke procene. To je potpuno tačno. Međutim, namera je bila da istaknemo kako mehaničko dijagnostikovanje ima svojih granica. U ovom slučaju možemo nastaviti traganje, jer nismo još iscrpli sve mogućnosti koje sama VB skala pruža. Tako, između ostalog, za potrebe dalje diferencijalne klasifikacije konsultovaćemo ostala dva QI, neverbalni i verbalni, da bismo ocenili da li oni vuku na neku stranu. Ova dva QI mogu biti jednaka (razlika je manja od deset poena), ali mogu biti i asimetrična. Taj podatak već može da se upotrebi za analizu slučaja. Ukoliko ni to ne pomogne, možemo se ispomoći konfiguralnom analizom i, na kraju, što može 242 biti presudno ali je van granica mehaničkog, statističkog suđenja - kvalitativnom analizom. Naravno, klinička eksploracija se ne zaustavlja na ovome, ali mi namerno svodimo ovaj primer na granice koje zatvaraju VB skalu. TESTIRANJE INTELIGENCIJE: ŠTA ZAPRAVO MERIMO? Testiranje inteligencije i primena upitnika predstavljaju dve najčešće i najbanalnije psihodijagnostičke operacije. Postoje mnogobrojne vrste tehnika koje se mogu koristiti u cilju laičkog samoproveravanja (Evsenck, 1962: Know your own IQ). Štaviše, konstruisanje testa inteligencije danas više ne predstavlja nikakav naučni poduhvat, jer su postupci rutinski. Ove činjenice na neki način ilustruju „dozrelost" ovog područja psihodijagnostike. One čak sugerišu da smo dostigli neke ciljeve koji su dugo priželjkivani i koji su smatrani potvrdom da je objektivnost u psihologiji moguća, a to je eliminacija ispitivača i merenje u kome učestvuju samo objekat (ispitanik) i instrument. Međutim, ta vrsta objektivnosti u kliničkoj psihologiji, za sada, nije naročito poželjna, mada bi instrumenti koji su u fazi prijema informacija izolovani od uticaja ispitivača bili potrebni. Binetova skala je prva prokrčila put i omogućila praktičarima da „izmere pamet" ispitaniku, i to valjano, pouzdano, brzo i ekonomično. Uprkos masovnoj neverici, potvrdilo se da se inteligencija može, na relativno jednostavan način ispitati i oceniti, pri čemu numerički i klasifikacioni rezultat ima ne samo kratkoročnu nego i dugoročnu, prediktivnu valjanost. Inteligencija je po definiciji trajno svojstvo ličnosti. I u detinjstvu, kada su promene stalne, inteligencija pojedinca se razvija tempom koji je karakterističan za uzrast i usled toga relativni položaj jedinke u odnosu na vršnjake ostaje isti. Pod uslovom da instrument zahvata u bitne efekte inteligencije, rezultat, utvrđen testiranjem u bilo kom momentu života, treba da bude indikativan i za budućnost. Suština ovakvog rasuđivanja je u tome da se relativni položaj jedinke u odnosu na vršnjake u toku celog života srazmemo malo menja. Ova pretpostavka je inspirisala poznatu tezu o konstantnom QI, kao i tezu o prediktivnoj validnosti testova inteligencije. Pitanje predikcije, kome se danas posvećuje znatna pažnja, isprva se uopšte nije postavljalo. Najpre je o tom pitanju raspravljano u vezi sa tezom o konstant-nosti QI. Kasnije, sa ekspanzijom kliničke metode u rešavanju vankliničkih problema, nametnut je zahtev da i kliničke tehnike i uopšte kliničko suđenje moraju biti prediktivno valjani. Pokušaji predikcije inteligencije dece, posebno na ranim uzrastima, naišli su na velike teškoće. Prikupljeni podaci su pokazali da je domet predviđanja bio utoliko kraći ukoliko je uzrast ispitanika bio mlađi. U praksi je prihvaćeno da se rezultati ispitivanja inteligencije dece do sedme godine ne koriste prediktivno. Oprezniji su preporučivali da se prediktivne interpretacije odlože do pune 13. godine, ili čak do 16. godine. Razlozi koji su navedeni dvojaki su. Predviđanje može da zataji i zbog toga što ispitanici nemaju dovoljno iskustva u rešavanju testova. Usled toga je njihov učinak smanjen odnosno „preplavljen" situacionom anksioznošću. Preporučeno je da se ispitanici za koje je potrebno dati predviđanje pripreme za testiranje i na taj način olakšaju reprezentovanje stvarnih sposobnosti kroz testovni učinak. Iz ovog proizilazi da testiranje inteligencije kod 243 dece, ne mlade od 13 godina, može ali ne mora imati prediktivnu vrednost. Drugi razlog koji je istican

verbalni QI. Gornja granica sposobnosti je nešto neodređeno. godine. globalne mere. U stvari. pa samim tim iskazuju jednu vrstu raspona. nalazimo i koncept potencije ili kapaciteta. Postavlja se pitanje koliko su globalna sposobnost i „struktura sposobnosti" stabilni u određenim vremenskim intervalima? Pretpostavimo da proučavamo jednu grupu ljudi u periodu od godinu dana. na primer „struktura sposobnosti" ili „profil efikasnosti"? 244 Testovi inteligencije sa kojima danas raspolažemo ne dozvoljavaju nam da procenimo intelektualni kapacitet u punom opsegu. Nesumnjivo da VB skala pruža mogućnost registrovanja različitih aspekata inteligencije i da se ti različiti aspekti. bilo da tu granicu predviđamo na osnovu nekog nižeg. Pod kapacitetom podrazumevamo neku granicu ili domet učinka. među kojima izdvajamo dva relativno suprotna. U ovom drugom slučaju vredno je znati u kom rasponu variraju nivoi inteligencije. smatramo da bi ovakvo ispitivanje pokazalo u kom se rasponu kreće mera globalnog kapaciteta kao i „strukture sposobnosti". Međutim. U Wechslerovoj definiciji inteligencije uključen je koncept „globalni kapacitet". pojavljuju kao kvantifikovani rasponi. godinu. koji je izabran zbog toga što je Wechsler prihvatio dokaze o G faktoru. Za to vreme oni su opservirani i testirani više puta. Prema tome. ovakva vrsta procene nema izgleda da se ostvari. jedan period učenja. standardnim skorom obeležen rezultat. Ovo pravilo se smatra izlišnim kada je u pitanju testiranje inteligencije. Da bi jedna osoba mogla da pokaže svoje sposobnosti u normalnim (van-testovnim) uslovima. Ova tri pokazatelja mogu da budu identična. postavlja se pitanje da li na VB skali postoji neka mogućnost procene „globalnog kapaciteta" i na koji se način to ostvaruje. na dva načina. bilo da na osnovu podataka o takvom postignuću predviđamo šta će ubuduće ispitanik moći da čini. već gornja granica. Mogu se naći izvesna opravdanja za taktiku iznenađenja. Suština ovog argumenta je u tome da predviđanje nije moguće dok je osobina u razvoju. uz najveće napore i vežbanje. zahvaljujući jednoobraznosti upotrebljenih skala. Drugi je način prikazivanja nezavisnih rezultata za više različitih sposobnosti bez zajedničke. Raspon u ovom smislu ima krupan klinički značaj. pa su čak i pisane knjige u kojima se nude saveti kako izbeći zamke testiranja i izboriti se za korektan tretman. prema postojećim normama prakse. predstavlja jednu mogućnost. Klasična pitanja odnosila bi se na to da li su rezultati testiranja pouzdani i da li pokazuju određeni trend? Međutim. Predviđanje nije moguće sve dok razvoj inteligencije nije završen. neverbalni Ql. generacije učenika koje danas pohađaju škole stiču prednost u odnosu na starije generacije.u vezi sa ograničenjem predviđanja polazi od nalaza da se inteligencija razvija do 16. U definiciji inteligencije. Pre svega. potrebno je izvesno vreme. Na žalost. To je vrlo ozbiljan problem. Izražavanje rezultata ispitivanja inteligencije jednim pokazateljem. Drugi način na koji se raspon učinka na VB skali može sagledati je učinak na deset subtestova od kojih svaki ima svoj nezavisan. što je rede slučaj. Prema tome. varira između 95 i 126. Recimo da raspon za globalni QI neke osobe na VB skali. Na izvestan način to nas navodi da koncept kapaciteta ne primenjujemo u prediktivne svrhe. globalna mera i „struktura sposobnosti" mogli bi da se dopune još nekim pokazateljima koji bi olakšali procenu. Ova je teza u najmanju ruku sumnjiva i sve je manje opravdana. može stići. kao što je na primer globalni QI na VB skali. Globalna mera. To obično nazivamo strukturom sposobnosti. danas se testovi sve više primenjuju u školama. Prema tome. Umesto toga možemo proce-niti prosečni učinak i razlike pojedinih aspekata inteligencije. Zbog toga je problematično izvođenje procene kapaciteta iz jedne mere. ili različita. na Binetovoj skali. na primer. ne preostaje nam drugo nego da operacije predviđanja obavljamo na osnovu koncepta prosečnog učinka. Pri tome nas ne zanima donja granica (koliko se neko može glupo poneti ili dati besmisleno rešenje). Argument sa kojim se odbacuje potreba pripremnog učenja glasi da svi koji se testiraju imaju podjednako iskustvo u testiranju. kao mehaničke sinteze. U konstrukciji testova inteligencije srećemo različita rešenja. međutim. i takvog istog na per-formans-skali. Između ostalog ponavljamo i testiranje inteligencije svake druge nedelje. Pitanje je. Za kliničku procenu jedne osobe može biti važnije da znamo da li je nivo inteligencije relativno konstantan ili je varijabilan. pored koncepta moći ili sposobnosti. Takvo je rešenje dao Thurstone za svoju bateriju. Međutim. ali ona ne mogu da se generalizuju i sasvim su deplasirana kada je cilj ispitivanja procena „globalnog kapaciteta". Pod tim možemo misliti na maksimum do kojeg neko. u intervalu od mesec dana. bez obzira na teorijsku vezu sa G faktorom. kao što je slučaj sa sportistima. Kapacitet je za sada apstrakcija koja je van domašaja empirije. Gornja granica kapaciteta je nepodesna za prediktivne operacije. prihvatanje . da li možemo poistovetiti raspon sa merom kapaciteta ili bi tome više odgovarao drugi koncept. Wechsler je pokušao da prevaziđe ograničenost globalnog QI. Time je stvorena mogućnost da učinak na deset subtestova međusobno upoređujemo kao da vršimo inspekciju Thurstonove baterije. Prvi je uvođenje zasebnih pokazatelja globalnog učinka na verbalnoj skali. kao što je globalni QI. optimalnog učinka. rezultati testova inteligencije mogu da se koriste i interpretiraju prediktivno ukoliko je ispitanik napunio 16. uvek predstavlja neutralizaciju ekstremnih učinaka i zamagljivanje granica stapanjem u prošek.

Test inteligencije je svakako najvažniji u okviru psihološke eksploracije. Ta definicija i ne pokušava da pre-tenduje na obuhvatanje kapaciteta. posebno mentalne zaostalosti. Ukoliko je globalni QI na VB skali 65 ili niži. U svakom slučaju. Tim je sastavljen od psihologa. Psihološka eksploracija je dugo vremena bila ograničena na primenu testa inteligencije i određivanje klasifikacione dijagnoze preko QI. tj. On je konstruisao i standardizovao jednu skalu socijalne zrelosti i ponudio je kao komplement testu inteligencije. predstave kao vrhovnu arbitražu u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti.takvog načela još zadržava mogućnost utvrđivanja individualnih razlika među ispitanicima. onda je takav slučaj po testovno-statističkom kriterijumu mentalno zaostao. ali nas lišava stvarne mogućnosti da makar aproksimativno procenimo kapacitet. što bi neminovno poskupelo ovaj posao. školovanje i osposobljavanje za rad kao i zakonodavne mere znatno su se razvile.da sve od sebe". Bitna razlika je u instrukciji koja poziva 245 ispitanika da izvuče pouku iz prvog ispitivanja i da . socijalni i pravni problem. po prihvaćenom kriterijumu oko 400 hiljada građana spadalo bi u mentalno zaostale. pedagoški metod. a posebno QI. Rezultat na toj skali izražava se takođe u terminima . na prirodu testa inteligencije globalnog QI tipa. genetički. Sa proširenjem primene ove metode od školskih problema i trijaže na sve slučajeve mentalne zaostalosti dece i odraslih pojavili su se neki problemi na koje se nije računalo. na prirodu mentalne zaostalosti. ako bismo hteli da testiranje inteligencije pretvorimo u testiranje kapaciteta. 1959). morali bismo znatno izmeniti program ispitivanja. koji može biti pedijatar ili neuropsihijatar. mada ne u apstraktnom nego u efektivnom smislu. Prvo upotrebljivo rešenje je poteklo od Dolla. To je ogroman teret za svaku zemlju i zato je neophodno stvoriti program zaštite. Mentalna zaostalost je krupan medicinski. merenje stepena inteligencije. Binet je u pogledu dijagnostike mentalne zaostalosti zauzimao jedan izbalansiran klinički stav. Problem onih psihologa koji su se protivili usko testovnom prilazu. na ličnost ispitanika i na samu kliničku metodu. Samo sa medicinske tačke gledišta može se razlikovati osam vrsta mentalne zaostalosti (Heber. Po njegovoj oceni mentalna zaostalost može da se ustanovi na osnovu eksploracije ličnosti koja treba da obuhvati medicinski metod. fiziološke i patološke znake inferiorne inteligencije. jer traži da imamo nekoliko paralelnih testova inteligencije. To zahteva da se izvrši nekoliko testiranja. Ovakav način ispitivanja vrlo je komplikovan. U stvari. DIJAGNOSTIČKA PROCENA MENTALNE ZAOSTALOSTI Binet-Simonova skala je epohalno unapredila dijagnostiku inteligencije. trijaža. približni ili su sasvim nepodudarni. a interpretacija je stručna i kvalitativna. sama testovno-statistička klasifikacija zasnovana na QI nije dovoljna. onda oko 2% populacije spada u mentalno zaostale. bez kojih je procena inteligencije kao kapaciteta neizvodljiva. Psihološki pristup dijagnostici mentalne zaostalosti u načelu je isti kao i kod ostalih oblika devijacije i patologije. Postoji mogućnost mini procene ili „jeftine" procene kapaciteta inteligencije. to jest anatomske. to jest procenu znanja i školske podobnosti učenika i psihološki metod. ona se ograničava na procenu individualnih razlika. Ako prihvatimo Wechslerovu procenu kao tačnu. pedagoga i socijalnog radnika. Superiornost ovog instrumenta nad slobodnom stručnom procenom podstakla je neke psihologe da apsolutizuju psihometrijsku stranu skale i da ovaj instrument. lekara. Nikakvo uprošćavanje ovog problema ne može se održati već i zbog toga što je tim terminom obuhvaćeno mnoštvo različitih vrsta mentalne zaostalosti. psihološki. Po svoj prilici moraćemo sačekati krupnije promene u teoriji i metodologiji. upoređenjem 246 rezultata sa učinkom na ostalim tehnikama i rešavanjem slučaja timskim radom. to znači daje ispitivanje baterijsko. pri čemu se mesto i vreme menja. Dalja provera se vrši kvalitativnom analizom test-ponašanja i rezultata. Dobijena razlika ili raspon uzimaju se kao indikatori „kapaciteta". posebno pomoći i zbrinjavanja takvih ljudi. kao i svođenju sopstvene uloge na testiranje bio je nedostatak jasne ideje šta je pored inteligencije još neophodno ispitati i kojom tehnikom to sprovesti. koji je istakao važnost procene socijalno adaptivne zrelosti. bio-genetička izučavanja. U tom okviru dijagnostika ima izuzetan i kompleksan značaj. Šta je dalje potrebno preduzeti zavisi od toga da li su drugi podaci podudarni sa testovnom klasifikacijom.. Klasifikaciona dijagnoza daje se na način kako je priručnikom za taj test standardno predviđeno. Zbog toga ne treba da nas čudi što je Wechsler izjednačio smisao testiranja inteligencije sa utvrđivanjem distance između učinka ispitanika prema prosečnom učinku grupe. Zbog toga se može pribeći uprošćavanju sa svega dva testiranja. Takva zastranjenja nisu bila u skladu ni sa stavovima Bineta i Simona. Prvo se testiranje obavlja na standardan način. Skala je poznata pod nazivom Vinelend skala socijalne zrelosti (1965). Osnovni problem u primeni predložene modifikacije je taj što ne znamo kako treba interpretirati ovakve dvojne rezultate. a ni sa priznatim činjenicama. Drugo testiranje može da se sprovede posle jednog ili više dana. Od tog vremena naovamo procena mentalne zaostalosti. Takvo sužavanje je pogrešno jednako u odnosu na Binetov pristup. Pod pretpostavkom da je broj stanovništva u Jugoslaviji 20 miliona.

U ovom zakonu. množi sa 100 i na kraju dobijamo vrednost SQ. Dok je merenje inteligencije daleko odmaklo. emocionalnih i drugih posledica. Karakteristika ove sheme je da su stari medicinski termini. komunikacijama. bilo da radi kao generalista (opšte prakse). Američko društvo za mentalnu zaostalost izradilo je tabelu koja omogućava kategorizaciju mentalne zaostalosti na temelju testovne inteligencije. stvarno izjednačenje ta dva aspekta je otežano. Tim više psiholog mora biti dobro pripremljen za to. utvrđen je QI koji . odnosno širim životnim (vantestovnim i vanškolskim) uslovima. Opravdanje za to nije samo tehničke prirode nego i moralno pravne. U analizi socijalno adaptivnog ponašanja u obzir uzimamo njegove potencijale koji se mogu razviti i zahteve koji se mogu postaviti u pogledu prihvatanja osnovnih normi života u društvu. već je nužno da se prikupi iz više kvalifikovanih izvora. Osim toga. Wechslerova skala predstavlja vrlo grubu meru mentalne zaostalosti. Ipak. klasifikacioni sistem Wechslerove skale nema podeoka za QI niži od 65. kao i u zakonima nekih drugih zemalja. Pošto je ova skala najviše korišćena i psiholozi zasnivaju svoje procene na njoj. pravnih. u profesiji ili na poslu. Utvrđivanje stvarne mentalne zaostalosti ne može se ograničiti samo na test inteligencije i QI. Dijagnoza mentalne zaostalosti je težak sud koji povlači za sobom čitav niz socijalnih. Poeni se zbrajaju i daju sumu (socijalni uzrast) koja se deli sa kalendarskim uzrastom. Tabela testovne klasifikacije mentalne zaostalosti Stepen granični blag umeren visok vrlo visok Raspon SQ -l . pa je čak pridao veću snagu vantestovnom kriterijumu. udeo psihološke procene u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti je presudan. zamenjeni graduiranim opisnim terminima. upravljanju sobom.01 do -3 -3. jedna za snalaženje u interpersonalnim odnosima i za senzori-motornu spretnost. Osnovni problem sa kojim se kliničar sukobljava po završetku ispitivanja je kako objediniti rezultate testiranja inteligencije i adaptivnog ponašanja u slučaju javljanja većih razlika. Osnovni razlog je u nejednakom stepenu razvijenosti merenja ovih aspekata. Na Binetovoj skali može se izvršiti raspored ispitanika na osnovu QI i odgovarajuće klase Tennanove klasifikacije. Rezultatu na ovoj skali obično se priključuju još dve vrste ocena. Mada je na ovom području dijagnostike najviše postignuto u primeni naučnih principa. već mora uzeti u obzir i uspešnost snalaženja i u socijalnim. samostalnost u ishrani. ova tabela daje mogućnost klasifikacije stupnjeva mentalne zaostalosti preko različitih memih sistema: standardnih devijacija ili QI. ili kao specijalista za oblast mentalne retardacije. Međutim. koji je priznavao mogućnost nepodudarnosti između testovne ocene i nivoa snalaženja u životnim uslovima. Činjenica je da još nemamo instrument koji omogućava procenu socijalno adaptivnog ponašanja na nivou vrednosti rezultata testiranja inteligencije.01 do -5 ispod -5 Binet QI 68-83 52-67 36-51 20-35 ispod 20 Wechsler QI 70-84 55-69 40-54 25-39 ispod 25 247 Mada je procena adaptivnog ponašanja u dijagnostikovanju mentalne zaostalosti isto toliko važna kao i merenje inteligencije.00 do -2 -2. To je razlog da se i dalje ostane na timskom načinu procene mentalne zaostalosti. kao što su debilnost. nedostatak subklasifikacije mentalne zaostalosti veoma otežava određivanje stepena retardacije. Takav pogled na procenu mentalne zaostalosti ne razlikuje se od Wechslerovog. što znači da se i drugi testovi pored Bineta i Wechslera mogu koristiti. Prvu procenu adaptivnog ponašanja mentalno zaostalih osoba izraženu skalom razvio je Doli. kretanju i socijalizaciji.koeficijenta kao SQ. takva procena za sada ne može da bude prepuštena samo psiholozima. dotle je merenje adaptivnog ponašanja tek u povoju. Procena se temelji na intervjuu sa jednim roditeljem i pokriva životni tok ispitanika do momenta testiranja. U našoj zemlji postoji zakon koji nameće obavezu da se mentalno zaostala deca identifikuju i pripreme za posebno školovanje. Dakle sve kao na Binetovoj skali. imbecilnost i idiotija. i suviše je očigledno daje mnogo ostalo da se uradi. koji je realistički najbliži podobnosti za školski tip učenja. Skalom su obuhvaćene sledeće kategorije adaptivnog ponašanja: opšta samostalnost.01 do -4 -4. oblačenju. Vine-landova skala socijalne zrelosti je namenjena ispitanicima do 25 godina starosti. Prihvatanje Dollove skale označilo je uvođenje dvostrukog kriterijuma mentalne zaostalosti: intelektualnog i soci-jalnoadaptivnog. Međutim. Ova dva aspekta ponašanja predstavljaju nužni minimum za jednu obuhvatnu kliničko-psihološku procenu mentalno zaostale osobe. to jest „socijalni koeficijent". Osnovna ideja za koju se zalagao Doli je bliska ljudima koji se bave mentalno zaostalim osobama.

neobrazovan. dobar i cenjen domaćin (njegova ocena). nije se isticao ni na koji način. proverava. Vrlo se teško snalazi na subtestu informisanosti kao i drugim zadacima koji iziskuju poznavanje podataka i vrste rešenja višeg kulturnog nivoa. On je došao na pregled. Najzad. Daje klasifikacija zasnovana na razlici od samo jednog QI poena. verbalnu i neverbalnu. koji se zbog svoje subordiniranosti celoj skali nazivaju i sub-testovi. ali je nemoćan da ih ispravi. predstavljaju posebne skale. Te dve grupe testova imaju neku vrstu autonomije. Upućivanje na ispitivanje kao i situaciju testiranja prihvata jer smatra da je to „doktorska stvar". Daje ispitanik sa sela. Ova podela je više puta potvrđivana faktorskim analizama sa dva odvojena faktora: verbalnim i neverbalnim. svrstani su u dve grupe po pet. fonnulisane iskaze teško ispravlja. Nivo inteligencije D. Ovaj slučaj pokazuje da VB skala znatno poboljšava valjanost kliničkog suđenja i da otklanja pristrasnost pojedinačnih dijagnostičara. jer eksploracijom nisu nađeni sigurni dokazi mentalne retardacije. Podela VB skale na dve grupe testova predstavlja posebnu odliku koja ima teorijsko opravdanje i praktične konsekvence. u suštini je obrnuto. S. star 43 godine. One zadatke koji su srodni njegovom iskustvu i znanjima uspešno je resio. Živi na selu u okolini Negotma. završio je dva razreda osnovne škole (školuje prekinuo jer je morao da čuva stoku). Ovih deset testova. U razgovoru deluje neupadljivo. 4. nisam ja naučen"). uvek se iznova „povampire" u rešavanju individualnih slučajeva. potpuno van tokova opšte kulture. D. odgovara kratko i nejasno. u kojoj se govori o tri vida jedinstvene sposobnosti. Kao i sve ostale tako i prva po redu VB skala forma l. Očigledno je daje Wechsler odstupio od konstrukcijskog modela Bineta. Na VB skali globalni QI je 64. Tu dijagnozu ne potvrđuju sledeće činjenice: 1. Međutim. Položaj psihologa prema podacima koje je dobio najsličniji je položaju sudije. Daje socijalno i poslovno samostalan i kompetentan. pritup. a drugu testovi čiji zadaci ili rešenja nisu verbalni. preko kliničke empirije potvrdilo se da je podela i . mada se izražava veoma nepravilno. S. S. Pred takvim zadacima postaje nesiguran i brani se („pa. mentalno zaostao ide klasifikaciona dijagnoza na osnovu globalnog QI. Da kvalitativna analiza načina rešavanja problema i uopšte ponašanja u problemskoj situaciji ne daje potvrdu za mišljenje daje ispitanik mentalno zaostala osoba. sastavljena je od 10 kraćih ili dužih testova. Navodimo sledeći primer kliničko psihološke procene inteligencije. podvrgavajući klasifikaciju jednoobraznom standardu ocenjivanja. a on mora takav da bude jer testovni rezultat ne pokriva sve kriterijske osobine mentalne zaostalosti. 3. u stvari. Kao što sudija ispituje. Upravo zato što su tehnike elementi kliničke metode. tako i psiholog arbitrira. Na psihološko testiranje upućen je jer se lekaru učinilo daje D. 5. praktično polupismen. Iako na prvi pogled to predstavlja potvrdu vrednosti psihologije. s druge strane. nedostaci skale. analizira i na kraju prihvata ili odbacuje svedočenje i dokaze. Međutim.granično određuje mentalnu zaostalost. Osrednjeg imovnog stanja. zemljoradnik. čak ni test inteligencije. Ispitanik D. No. 249 kao što je zaobilaženje rešenja za kulturalne razlike i obrazovni faktor. a sad lekarevo je da odredi šta će i kuda će biti upućen. Na osnovu toga klasifikaciona dijagnoza je podudarna sa radnom dijagnozom lekara koji gaje uputio. Vojsku je služio. Jednu grupu čine testovi pretežno verbalne vrste. neophodna je dopuna. Mada je ovaj kvalitet ispitanika veoma izražen. S. Daje neverbalni QI viši od verbalnog i od globalnog. najverovatnije. Zadaci koji po sadržini ili tipu problema nemaju nikakve sličnosti sa njegovim znanjima (krajnje oskudnim i seosko specifičnim) uvek donose neuspeh. orijentiri kliničke procene. oženjen i otac četvoro dece. u nivo pritupih. da po ponašanju nije upadljiv za svoju sredinu i da je sposoban da nastavi život na istom nivou adaptivne kompetencije. Kliničar ne može da prihvati statističku klasifikaciju bez kritičke rezerve. na osnovu pojedinih rezultata ne mogu se dati bezrezervne ocene. Svaki test je različit i primenjuje se i ocenjuje na svoj poseban način. Ona se nadovezuje na Wechslerovu definiciju inteligencije. OPIS WECHSLER-BELLEVUE SKALE INTELIGENCIJE Sve skale koje je konstruisao Wechsler je komponovao na isti način. Zaključak kliničke procene ne potvrđuje radnu dijagnozu. a ponekad mu je polazilo za rukom i da ispravi prvobitno pogrešno rešenje. 2. Prema klasifikacionoj šemi on spada. što znači da prelazi u kategoriju graničnog nivoa. i imaju zasebnu zbirnu ocenu rezultata. Nijedan postojeći klinički instrument (svedok ili dokaz) ne može da zaobiđe arbitražni sud kliničara. zbog toga što je sa sela i što je jedva pismen. U prilog pretpostavci daje D. nije vičan rešavanju problema testovnog tipa. je nesumnjivo ispod prošeka. S. koji je primenio mešani tip testova grupisan po uzrasnom kriterijumu. to pravo psihologa na arbitražu. je obaveza koja se može 248 ispuniti samo ako je arbitar mudar. primećuje se da je on kritičan prema svojim odgovorima i da primećuje greške. Druga važna odlika je variranje rezultata zavisno od iskustva.

aritmetičko rezonovanje i 6. U pogledu mentalnih operacija nema razlike između zadataka u Binetovoj i Wechslerovoj skali. Ovo uostalom nije usamljeni slučaj. umesto da sam konstruiše i proverava nove testove. decenijama sakupljani podaci testovnih istraživanja pokazuju daje opšta informisanost više u vezi sa kompleksnim kriterijumom inteligencije nego mnogi testovi rezonovanja koje smatramo „pravim" testovima inteligencije: testovi aritmetičkog rezonovanja. stoji primedba da ovaj test neposredno zahvata jednu osobinu. Testovi koje je Wechsler odabrao i uključio u VB skalu predstavljaju naj-proverenije i najuspešnije tehnike određene vrste. interesovanje za svet i kulturu veća kod osoba više inteligencije. Wechsler je pribegao žetvi bez setve. Za neupućene ovaj subtest je vrlo uverljiva provera inteligencije. 5.71. Neosporno je da ima izuzetaka kod kojih inteligencija i fond informacija nije savršeno proporcionalan. Verbalna skala se sastoji iz pet subtestova. Verbalni deo VB skale je faktorski homogeniji. ali je u konačnoj obradi morao da ostane fakultativan. Rezultati studija praćenja pokazuju da se prosečni učinak povećava do 36. nalaženje sličnosti. psihijatrijskoj eks-ploraciji. Verbalna skala se sastoji iz sledećih subtestova: 1. Obe vrste zadataka iziskuju razumevanje verbalne instrukcije.67. No ipak. opšte shvatanje. Najzad. Konačno. jer je snalaženje i inteligencija za njih isto. Ova je činjenica takođe saglasna sa teorijskom definicijom u kojoj se razlike označavaju kao „vidovi" jedinstvene inteligencije. 4. mada se neverbalni testovi mogu primeniti i uz pomoć jezika gluvone-mih. verbalne ili neverbalne. popularnoj štampi i TV kviz-emisijama. Obuhvatna ocena inteligencije zahteva primenu obe skale. Veza obe skale je potvrđena i faktorskom analizom u kojoj je identifikovan faktor višeg reda koji je u vezi sa oba nezavisna faktora nižeg reda. ponavljanje brojeva (napred i unazad). 2. U nastavku standardizacije upotrebljen je i rečnik. 3. Fakultativni šesti subtest je rečnik. i pored toga što nas poznati pojedinačni slučajevi veoma impresivno razuveravaju u smisaonost ovog testa. Subtest informisanosti korelira sa globanim QI. Odgovori na pitanja mogu imati posebno otkrivajuće vrednosti za kvalitativnu analizu u odnosu na karakterološke oblike. U svim kasnije konstruisanim Wechslerovim skalama VB forma 2. mada je aproksimativna procena moguća i na osnovu rezultata jedne skale. Verovatno da to nije i granica simetričnog povećanja starosti i informisanosti.heuristički umesna jer je doprinela diferencijalno-klasifikativnoj snazi testa i opisu test-ponašanja različitih kliničkih grupa. godine To je najstarija dobna grupa koja je u konkretnom istraživanju ispitana. ne možemo poreći da je Ijubopitljivost. ispostavilo se daje rečnik najbolji subtest u bateriji. a po potrebi i šest. stoje shvatljivo s obzirom na izvestan udeo razume-vanja verbalne instrukcije i formulisanja odgovora govorom. pod uslovom da su pitanja reprezentativna u odnosu na određenu kulturu i daje test standardizovan. Tek kada su podaci pre standardizacije 250 analizirani. mada je sadržaj na VB skali prilagođen odraslima. Subtest opšte informisanosti ima 25 pitanja koja obuhvataju raznovrsne podatke o značajnim pojavama i osobama zapadne opšte kulture. vreme odnosno uspeh VB skale je potvrdio da je eklekticizam Wechslera bio umesan i opravdan. testovi nesređenih rečenica i testovi analogija. To je moglo da se uradi jer je produkcija testova sposobnosti bila pozamašna i što je diferencijacija unutar pojedinih vrsta bila. Pored toga. a starijih (35 do 49 godina) jednako . i obrnuto. Drugim recima. Razlika između verbalnih i neverbalnih testova unutar VB skale je relativna. opšta informisanost. Neobavezno testiranje rečnika dolazi otud što ovaj subtest nije od početka korišćen u standardizaciji. Još iz tog vremena se zna da ova vrsta testa predstavlja pouzdanu meru opšte inteligencije. zadaci su raspoređeni po redosledu stepena složenosti. bogatstvo rečnika (po nahođenju ispitivača). sprovedena. VISK i VAIS subtest rečnik je integralni deo instrumenta. Isto tako renomirana klinička skala MMPI konstru-isana je na isti način. dugom primenom i brojnim valida-cionim i drugim istraživanjima. godine trijažirani regruti za armiju SAD. Jedna od važnih osobenosti testa opšte informisanosti je porast učinka koji prati dobnu progresiju. a odgovori nisu neizostavno vezani za verbalne simbole. koja sa gledišta fonnalnih operacija nije bitna za inteligenciju. za dobni raspon mladih (20 do 34 godine) jednako . Uspešno rešavanje zadataka zahteva određena znanja iz svakodnevnog 251 . Sam način i sadržaj ispitivanja je poznat javnosti i praktikovan je u školama. Kao i kod prethodnog testa. Takav test znanja primenjen je i proveren još u sastavu poznatog armijskog Alfa-testa pomoću kojeg su 1917. Subtest opšteg shvatanja sastoji se iz 10 problemskih zadataka koji po sadržaju podsećaju na zadatke iz Binetove skale tipa testa snalaženja.

On je visoko diskriminativan u odnosu na mentalnu zaostalost. a .64 i . Kombinacija ova dva testa dovoljna je mera uspešnosti učenika i bez uvida u ocene (Matarazzo. samo je sadržaj problema promenjen i prilagođen interesovanju odraslih. uključujući i Binetovu. Usled toga osobe sa opozicionim i kontrakonformističkim stavovima mogu da omanu. Neverbalna skala ili performans-skala sastoji se od sledećih pet subtestova: 1. pogotovu ako je test kliničke namene. kako navodi Matarazzo. Zanimljivo je. a sasvim prosečni dobijaju visoku ocenu na subtestu aritmetičkog rezonovanja. Naravno. francusku i druge) nije bilo potrebno menjati i prilagođavati sadržaj. što nije nevažno u individualnom ispitivanju. što podrazumeva da je visoko selektivan prema sub-normalnosti. postoji niz značajnih razlika medu njima. dopuna nepotpunih slika.63 za mlađi dobni raspon (24 do 34 godine) i . Njihova povezanost je višestruka i različita sa stanovišta konkretno-apstraktne dimenzije. kocka mozaik (Kosov test). 67 za stariji (35 do 49 godina). svrstavanje slika (strip). Posebnu vrednost ovaj test ima u kvalitativnoj analizi odgovora sa gledišta karakterološke i nozološke dijagnostike. da pri prevođenju ovih zadataka za različite nacionalne standardizacije (nemačku. Utvrđeno je da rezultati na ovom subtestu. Takve tehnike i materijal strani su svakodnevnom iskustvu što drugim recima znači da se . 1972).80. dok je sa jednim zadatkom više na VAIS korelacija . Sa gledišta mentalnih operacija putem kojih se dolazi do resenja subtest-sličnosti je jasan i jednostavan. Korelacije sličnosti sa punom skalom iznose. Međutim. jer velika većina defektnih omane u rešavanju. U prilogu priključenju VB skali navodi se argument da je ponavljanje brojeva veoma diskriminativan test u odnosu na mentalnu zaostalost. Retko ko. 4. Iz ovih razloga. Slični testovi su korišćeni i ranije. sklapanje figura i 5. Koriste ga i u psihijatrijskoj proceni inteligencije („mali test inteligencije"). a manje prema natprosečnom delu lepeze. On korelira sa ukupnim rezultatom između .67. Ovaj je test ipak osoben. Odgovori mogu biti vrlo značajni za kvalitativnu analizu mišljenja kod psihijatrijskih slučajeva. Vrednost ovog subtesta je osrednja. Svaki se zadatak sastoji iz jednog para pojmova. U psihijatrijskoj eksploraciji koristi se test razlika.Zadaci se sastoje iz dvostruke serije brojeva poredanih slučajno. kao i na subtestu opšte infor-misanosti. 3. šifriranje. Rezultati koreliraju ujednačeno sa uzrastom u odnosu na globalni QI u visini . On korelira sa opštim skorom u visini .81 za stariji. koji nije sasvim uporedljiv sa ovim. odlično diferenciraju ispitanike u pogledu uspeha u školskom učenju. Subtest nalaženja sličnosti se sastoji od dvanaest zadataka poredanih progresivno po proverenoj težini. ako je zapitan kako će ispitati inteligenciju. kao i prema efikasnosti korišćenja sposobnosti. 2. Nije neophodno da jedan test bude diskriminativan u čitavom opsegu javljanja sposobnosti. na normalnom i natprosečnom nivou diskriminativnost nije ista. U celosti.52 na VB skali a . dok je broj cifara najmanji kod prvog zadatka.iskustva. Nalazi se u sastavu najrazličitijih skala. Verovatno da je Rapaport u pravu kada tvrdi da je učinak uslovljen i respektom prema kulturalno sankcionisanim standardima. za mlađi uzrast . a najveći kod poslednjeg. Test aritmetičkog rezonovanja je vrlo uverljiv i za laike. Ovu vrstu testa nalazimo i u Binetovoj skali. Rezultat na ovom subtestu je često nepodudaran sa ostalim rezultatima na VB skali. šeme iz prošlog iskustva i jednu zdravorazumsku orijentisanost. Nizak učinak može da posluži kao upozorenje daje ispitivanje nevalidno jer je ispitanik bio u nepodobnom stanju.73. isticano je mišljenje da ovom subtestu nije mesto u sastavu opšteg testa inteligencije kao što je Wechslerova skala. U pogledu kliničkih svojstava subtest aritmetičkog rezonovanja je diskriminativan prema motivaciji za ispitivanje. među kojima ispitanik pronalazi vezu.51 i .73 za mlađi dobni raspon. Ponavljanje brojeva je slabašan test inteligencije. a ima ih i u Binetovoj skali. I kao vrsta instrumenta ovaj test je jedan od najboljih među testovima verbalne skale. Ima osnova da uspeh na ovom testu tumačimo jednim autonomnim faktorom koji objašnjava zašto veoma inteligentni ponekad slabo prolaze. U odnosu na ostale testove subtest aritmetičkog rezonovanja je sasvim osrednji. kao i opšte usvojenog mišljenja da učinak zavisi više od pamćenja nego od inteligencije. Subtest aritmetičkog rezonovanja sastoji se od 10 zadataka raspoređenih u red po težini. Kao klinički test vrlo je osetljiv na anksioznost (Rapaport. 1945). da neće navesti računske zadatke kao vrstu probe. testovi iz sastava neverbalne skale manje su poznati kao testovi inteligencije.68 na VAIS. Mada su verbalna i performans-skala u okviru VB baterije formalno jednake. Korelacija na VAlS-u je poboljšana i iznosi . Subtest ponavljanja brojeva je verovatno najpopularniji test inteligencije. test je jednostavan za primenu kao i 252 za ocenjivanje uspeha. Operacije koje uslovljavaju uspeh na ovim zadacima jasne su i faktorski homogene. U psihijatrijskim i naturalističkim eksploracijama inteligencije ne koriste se perfonnanstehnike.

Prema tome je dijagnostički značajnija informacija neuspeh nego uspeh na ovom testu. Wechsler nije pošao od takvog merila. To su bitne činjenice za kliničko prosuđivanje. već je važno koliko si postigao". jer ne mogu da se odluče među više mogućnosti i. Prva se sastoji iz konstatacije da školski uspeh nije u savršenom skladu sa vanškolskim „životnim" merilima uspeha. Kod VAIS verzije to „zavođenje" je otklonjeno. međutim. Sam učinak nije presudan kao što je kod izbora zanimanja ili ocene podobnosti za prijem ili napredovanje zato što je interpretacijski model drugačiji. Tako. i utvrdi da li je mišljenje (ego) poremećeno. To je potpuno u skladu sa orijentacijom nastave i načinom provere znanja u školama. koji nameće pre254 poznavanje irelevantnih nedostataka. Nizak rezultat u sklopu protokola koji ukazuje na normalni ili čak natpro-sečni nivo predstavlja ozbiljno upozorenje i mogućnost poremećaja osnovnih operacija mišljenja. možda je uznemiren ili zbunjen. ili ga nije primenio isključivo. U individualnom slučaju nailazimo na vrlo izrazite primere jednostranosti. ali ostavljaju ispitivača u neizvesnosti u pogledu procesa mišljenja. a pomažu u postizanju merljivog učinka. Slični zadaci su korišćeni u sastavu Binetove skale i Beta-serije. manje konvencionalan materijal postavlja veće zahteve u odnosu na stvarnu sposobnost i zbog 253 toga je prikrivanje teže. Suština zadatka ovog testa je razlikovanje bitnog i nebitnog. Slike su svrstane po principu stepenastog otežavanja. S druge strane. dok je govorni tip zadataka verbalne skale blizak dnevnom iskustvu. odnosno da diskriminišu bitno i nebitno. Takvih je testova napravljeno mnogo. Tu se. Njegova je efikasnost smanjena iz nekih razloga. odnosno koji su najbolji. njegov manevar može da bude manje prepoznatljiv na verbalnom delu skale. U slučaju blagog oštećenja inteligencije koje ispitanik prikriva. međutim. To je delimično otežano i stilom crtanja. sasvim opravdano. kao u vantestovnim uslovima. što još više ističe potrebu za obuhvatnim instrumentom koji ne daje prednost verbalnom aspektu ali ni neverbalnom. Usled toga što je izbor materijala sa kojima se vrši neverbalno testiranje nekonvencionalan i artificijelan. ili koliko može. Nekada ispitanik zataji. Performans-testovi imaju srazmerno dugu tradiciju u psihološkim istraživanjima inteligencije. dolazi do nekih vrlo značajnih razlika na ove dve skale. štaviše neki su zasićeniji G faktorom od verbalnih testova. ili ima prekide sekundarnog procesa usled proboja primarnog. Kao merila inteligencije neverbalni testovi nisu inferiorni u odnosu na verbalne. verbalni testovi imaju višu korelaciju sa školskim uspehom nego performans-testovi. Taj način je u osnovi različit od kliničkog pristupa. Pre svega. I u patološkim kao i normalnim slučajevima učinak na per-formans-skali je u većoj korelaciji sa efektom snalaženja u životnim situacijama i uspehom. neophodno da se ispita pored učinka i sam proces. dakle negativno selekcionisane populacije. Kliničko ispitivanje inteligencije mora da obuhvati i registruje proces mišljenja kao i učinak. Opsesivne osobe otkrivaju više nedostataka nego što se traži. U kliničkom ispitivanju inteligencije učinak ne prihvatamo kao neposrednu funkciju nivoa sposobnosti. Psihotičari pod uticajem svojih preokupacija i prekida sa realnošću nisu u stanju da uoče bitno. koja može biti direktna ili posredna. Grupni tip perfonnans--testa je skrojen po načelu: „Nije važno kako si došao do rešenja. kada postoji i najmanja sumnja. Ravenove progresivne matrice objektivno i selektivno registruju učinak inteligencije. daje niži učinak nego što očekujemo. pa se može . Subtest dopune nedovršenih slika sastoji se iz serije od 15 crteža kojima je zajedničko to daje na svakoj izostavljen po jedan bitan detalj. U direktnoj interpretaciji učinak procenjujemo kao neposrednu funkciju nivoa sposobnosti. od najlakšeg do najtežeg zadatka na kraju serije. Posledica toga nije sasvim neočekivana. u konkretnom slučaju ne znamo da li je efekat direktno prihvatljiv ili nije. Poznati su drastični primeri suprotnosti. Subtest dopune nije podložan korekciji usled ponavljanja. pa je zbog toga izbor bio dosta lak. tako da ne predstavlja teškoću za ispitanike sa prosečnom inteligencijom. izjednačava pretežno verbalne i pretežno operativne (neverbalne) učinke mereći ih zajedničkom dimenzijom inteligencije. na primer. koji je individualan. U posrednoj (psiho-dinamičkoj) interpretaciji učinak procenjujemo kao rezultantnu funkciju stepena i vrste ometajućih procesa i nivoa sposobnosti. Prema tome. neki od najboljih perfor-mans-testova uključeni su u instrumente za grupna ispitivanja. irelevantne detalje. mada je učinak potpuno jasan. Kod kliničke. Zbog toga je uvek. opsesivno kompulzivnim i psihotičnim. Moglo se očekivati da će Wechsler odabrati one performans-testove koji su najviše zasićeni G faktorom. On je odabran zato što je diskriminativan prema subnormalnim nivoima. Ovaj subtest je srazmemo lak. Kod kliničke populacije sniženje na ovom subtestu je najčešće među mentalno zaostalim. inteligenciju ne bismo ni mogli u potpunosti proceniti ukoliko bismo mimoišli njene neverbalne efekte. Ima više razloga zbog kojih se taj zahtev postavlja. Tek posle ovakve kontrole pristupamo interpretaciji učinka. Druga stvar je definicija inteligencije koju je dao Wechsler i koja. posebno na VB forma l.verbalni pristup obično favorizuje. učinak je često snižen. To je zbog toga što verbalni šabloni ostaju netaknuti. javljaju dve zapreke. biraju pogrešne. Međutim. koje moraju imati uticaj na konstrukciju kliničkih testova inteligencije. Ovo su bitne razlike.

kada deluju sasvim bezumno. Doduše. a za starije . Sa rezultatom čitave VB skale (bez Kohsa) korelacija za mlađi dobni raspon iznosi . Rezultati su diskriminativni u ćelom opsegu distribucije inteligencije.. kao što su sumanute ideje i halucinacije. rezultat je skoro uvek među najvišim na neverbalnoj skali. a . Zato se dešava da shizofreni bolesnici u akutnoj psihotič-noj fazi. na šta vrlo često nailazimo pri ispitivanju kliničkih slučajeva. On je dosta težak i neselektivan od prosečne inteligencije nadole. dok mlađi delikventi ili klinički verifikovane 255 psihopate pokazuju dobar učinak na strip-testu. strip-test ima i dobre strane. nezavisno od individualnih razlika. dok neki ispitanici sa moždanim oštećenjem koji deluju vrlo očuvano veoma pod-bacuju. progresivno sve složenijih zadataka. Umesto Soglowljeve serije . Isto tako mlađi ispitanici nadmašuju starije.71. ne dovodi do upadljivog sniženja rezultata. Međutim. Ovako složena uslovljenost rezultata navodi na zaključak da izbor ovog dela VB skale nije bio valjan.76 i . Korelacija na VAIS-u je i za ovaj test veća i iznosi . koji su mahom veoma osetljivi na dekoncentrisanost i anksioznost. Čak i pojava težih poremećaja mišljenja. u vrsti viceva koji su izabrani. U čemu je suština vica i koji raspored najbolje odslikava tu suštinu? Kao kriterijum najboljeg rasporeda usvojen je original koji je dao karikaturista. Naime. operativni i socijalni ili interpersonalni. Sa psihometrijskog stanovišta slaba strana testa je skučen raspon distribucije individualnih razlika. Međutim. ukoliko je naravno inteligencija očuvana. Sadržaj je uvek vezan za određenu međuljudsku situaciju. onda posve sigurno imamo pred sobom osobu nat-prosečne inteligencije. koji se rešavaju sastavljanjem šarenih kocki u sklop mozaika prema datim predlošcima. otpor se retko javlja. Korelacija sa ukupnim rezultatom baterije iznosi . ali nije sasvim netačno daje strip-test „tipično američki" (Matarazzo. koji je ispoljio odlična svojstva. Ovaj subtest je skraćena verzija Kohsovog testa (1914). postoje brojne alternative koje ne moraju apriori biti inferiorne. Seoska populacija je znatno slabija od gradske u rešavanju tih zadataka. a izvođenje takode ne zahteva ni jednu izgovorenu reč. kao što je navedeno. Možda je malo preterano. serija „Mali kralj"). Iz toga razloga kao i skraćivanja naziva kod nas se naziva kratko subtest--strip. stoje Wechsleru dalo povoda da zaključi daje strip pogodan test za „socijalnu inteligenciju". kocka-mozaik subtest vrlo jasno registruje prava oštećenja inteligencije. Pre svega strip kao forma. verbalni. jer se instrukcija može dati bez govora.51 za mlađi dobni raspon. Ovaj test je atraktivan za većinu ispitanika. Prema tome. onaj ko ne čita The New Yorker i ne poznaje Soglowljev humor. ovaj test ima najvišu korelaciju sa globalnim kriterijumom od svih performanstestova. nekog kome su stripovi i određen tip humora bliski. a za stariji dobni raspon (35 do 49 godina) punih . Od sedam zadataka tri potiču iz Grupnog armijskog testa.80. kao test inteligencije zbog toga što proverava snalažljivost. mnogi socijalno vrlo uspešni ali stariji ispitanici omanjuju na stripu. 1972). kada je rezultat u nivou ostalih. dok je korelacija za VAIS . Prema tome. ova vrsta medijuma se sve više širi i prihvata. Ovaj test je veoma kontroverzan. dok je korelacija u okviru VAIS mnogo veća. Očigledno je daje udeo ličnosti u postizanju učinka na ovom testu znatan i da može nadmašiti udeo inteligencije. . mora biti u slabijoj poziciji.Mali kralj" uzete su tri serije iz VB forme 2 koje su manje isključive i lakše shvatljive širem sloju ljudi.koristiti za retest i sa kraćim intervalima. ali sigurno nisu u duhu Soglowa.78 za odgovarajuće grupe. Korelacija učinka na subtest-stripu sa ukupnim učinkom VB skale iznosi . a ništa nisu manje razlike ni među pojedinim nacionalnim grupacijama. subtest-strip i shvatanje na verbalnom delu namenjeni su da reprezentuju aspekt „socijalne inteligencije". Sastoji se iz kraće serije od sedam. I među normalno inteligentnim rezultat u subtest-stripu je redovno najniži na neverbalnoj skali.62 za stariji. U našem prevodu i modifikaciji VB skale uneli smo izvesne izmene u sastavu subtest-stripa. Druga je prepreka u sadržaju. Već u prvom priručniku Wechsler je naveo da izvesne činjenice ne podupiru ovu vezu. učinak se može lako i objektivno registrovati. kao testovni materijal nailazi na barijeru socio-kulturalne selektivnosti. Treća bitna slabost načinjenog izbora je u tome što strip-test treba da bude merilo socijalne inteligencije.73.77 i . subtest kocka-mozaik je rezistentan. dok je mogućnost opserviranja procesa rešavanja zadatka veoma dobra. ili. tako da se može očekivati brisanje oštrih granica upoznatosti sa tom vrstom grafičke komunikacije. Izgleda da je uticaj socio--kulturnih i drugih demografskih faktora neznatan. a ujedno i najnepogodniji deo baterije u slučaju direktne primene na neameričku populaciju.60. Za dobni raspon mlađih (24 do 34 godine) iznosi . Uprkos prividnoj lakoći. Zadaci se sastoje u nalaženju ispravnog redosleda koji ilustruje neki vic. Kocka-mozaik predstavlja pravi neverbalni test. Njemu je takav test u bateriji bio potreban da bi mogao obuhvatiti sva tri osnovna vida inteligencije.76 za odgovarajuće dobne raspone. demonstracijom načina rada. Međutim. Na prvi pogled strip deluje uverljivo. Pa ipak. ili kada je viši.78. Faktorskom analizom je utvrđeno daje ovaj test nešto sasvim posebno u odnosu na ostalih devet u bateriji VB. Wechsler je prevideo nekoliko važnih činjenica koje pobuđuju sumnju u ispravnost načinjenog izbora. postižu na Kohsu srazmerno visok učinak. a četiri iz jednog dosta intelektualno isključivog njujorškog časopisa (autor je Soglow. Za razliku od ostalih performans-testova VB baterije. Subtest svrstavanja slika prema skrivenom smislu sastoji se od crteža poput stripa. Međutim.

ti uzgredni dijagnostički pabirci ne opravdavaju u dovoljnoj meri uključivanje upravo ovog testa u bateriju. podložnost uticaju vežbanja. Začudo. Najbolja strana ovog testa je pogodnost koju pruža za opservaciju načina rešavanja zadatka. Tu vrstu testa Wechsler je preuzeo iz armijskog Beta-testa.71. Štaviše. .58 i . Zadatak se sastoji u brzom i tačnom zamenjivanju brojeva određenim znacima. Slični testovi su korišćeni i ranije. Možemo posmatrati kako ispitanik prilazi zadatku. Subtest šifriranja je jedinstven u VB bateriji kao predstavnik klasičnog tipa „papir i olovka" testa. učinak se ekonomično i objektivno meri. dok su korelacije na VAIS-u nešto više. Iz istog razloga rezultati se prilikom retestiranja veoma menjaju i baš ta činjenica. prateća istraživanja i validacije u kojima je i sam kriterijum pažljivo analiziran. Svi zadaci su istog karaktera. sličnosti i informacije). Ni Wechsler ni kasnije Matarazzo ne nalaze bolje opravdanje nego daje u svojoj vrsti šifriranje najpogodniji test. . Subtest rečnik je sa zakašnjenjem priključen grupi testova koji su zajednički standardizovani. prospektivna. Međutim. Korelacija učinka na rečniku sa ukupnim rezultatom VB nije saopštena.73 za odgovarajući dobni raspon. U tom pogledu se naročito istakao svojim radom Cohen (1952. da li istraje ili ne i uopšte kakav je kvalitet procesa mišljenja. VB i VAIS. što se može pripisati i kratkoći. Wechslerove skale su proveravane decenijama na različite načine faktorskim analizama. odnosno da otkrije ideju celine. Sastoji se svega od tri zadatka. Kao i drugi performans-testovi tako je i ovaj veoma osetljiv na dekoncentrisanost.86 za mlađi i . 2. nego je izborom respektovan i opservacioni potencijal. kao i karakterne crte. nasuprot rasprostranjenom uverenju izvrstan test inteligencije. Odgovori se lako ocenjuju. Korelacija na VAIS-u je slična i iznosi . faktor verbalnog razumevanja (rečnik. šta preduzima kad pogreši. rečnik pruža mogućnost i za kvalitativnu analizu. Broj reci koje osoba zna odnosno prepoznaje i može da definiše sigurno da zavisi od socio-demografskih. Posle svega ovoga ne treba očekivati da korelacija sa globanim pokazateljem inteligencije bude visoka. podvrgavane su ponovljenim faktorskim analizama. grafički znaci koje ispitanik crta mogu dobrom stručnjaku da otkriju mnoge psihomotorne i grafomotorne osobenosti i poremećaje. na primer u Pintner i Patersonovoj skali (1917). Međutim. Zbog ovih osobina Wechsler je rečnik priključio u sve kasnije konstru-isane skale inteligencije kao integralni deo baterije. fond reci je vrlo diskriminativan i u međuindividualnom poređenju.Subtest sklapanja figura je takode čist operativni ili performans-test. 1959). Korelacija sa ukupnim rezultatom na VB iznosi . 1957. Ispitanik treba da sastavi određenu figuru iz delova koji su dati. Validiranje takvog sprega nije jednokratna operacija.65 za mlađi i stariji dobni raspon. Za razliku od ostalih performans-testova. U okviru VB skale rečnik se sastoji od 40 reci koje su izdvojene iz jednog većeg spiska po kriterijumu diferencijalne vrednosti u odnosu na nivoe inteligencije. Ova osobina ne dozvoljava da rezultat neposredno dovodimo u vezu sa inteligencijom. Učinak predstavlja broj uspešno supstituisanih cifara. ovaj ne daje velike mogućnosti za kvalitativno opserviranje procesa. korelacija sa ukupnim rezultatom na VB (bez šifrova-nja) iznosi . Samo ispitivanje traje samo devedeset sekundi.72 za dve dobne grupe. opsesivnost ili sklonost bizarnosti. impulzivnost. faktor perceptivne organizacije (sklapanje figura. Ipak. Među ovim istraživanjima posebnu vrednost imaju dugročna. već produženi proces koji traje decenijama kroz različite faze naučnog potvrđivanja. Međutim. a posebno obrazovnih faktora. shvatanje. Test je prihvatljiv za ispitanike. Me-trijska vrednost ovog subtesta je dosta skromna. Verbalizacija odgovora može da otkrije značajne karakterološke i psihopatološke specifičnosti ispitanika.41 i . zavisno od uzrasne grupe. 51. depre256 sivnost i anksioznost ispitanika. visokom korelacijom učinka sa nekim merilom inteligencije. ne traje dugo. Obe Wechslerove skale za merenje inteligencije odraslih. prema empirijskim kriterijumima i predikcijom. što znači da kod kliničkih slučajeva često dobi-jamo sniženi učinak. kocka-mozaik. a ne samo za ocenu inteligencije na bazi učinka. Između rečnika i integralne ocene VAIS-a korelacija iznosi . Uzorak reci je zasnovan na Websterovom rečniku engleskog jezika i ne može se prevoditi na druge jezike. I kod ovog testa se potvrđuje da izbor za VB bateriju nije bio određen isključivo zasićenjem G faktorom. validiranje jednog instrumenta je uvek validiranje i konstrukta koji taj instrument meri. Subtest rečnik postoji i u Binetovoj skali i takođe je odličan indikatar nivoa inteligencije.87 za stariji dobni raspon. odnosno .76 i . Test rečnik je jednostavan. 17 Psihodij agnostika 257 VALIDNOST WECHSLEROVIH SKALA INTELIGENCIJE Među svim tehnikama koje se koriste u savremenoj kliničkoj dijagnostici testovi inteligencije su nesumnjivo najbolje standardizovani i validirani instrumenti. Wechsler i njegovi saradnici su sa iznenađenjem primili podatak koji je govorio da je rečnik. ekonomičan i pouzdan instrument. Koristeći podatke standardizovanog uzorka VB i VAIS-a za faktorsku analizu Cohen je utvrdio da se iz matrice inter-korelacija uvek izvode sledeći faktori: 1. veoma smanjuje pouzdanost rezultata.

Dobar klinički test inteligencije treba da zadovolji tri osnovna uslova: 1. KVALITATIVNA ANALIZA VB SKALE Test inteligencije treba pre svega da omogući pouzdanu i valjanu procenu inteligencije. ipak ne možemo mimoići pitanje: šta određuje inteligenciju. ali i u tom pogledu postoji problem. intrauterinim uslovima pre rađanja. Cohen i saradnici su utvrdili još dve značajne činjenice. ali je njihova dokazna snaga ograničena. Wechslerove skale su validirane i prema kriterijumu mentalne zaostalosti. Naime. Tako. treba očekivati da je inteligencija u vezi sa nasleđem. Najzad. Međutim. Klinički test inteligencije.20 Ovi podaci potvrđuju daje testovna mera na jedan smisaoni način u vezi sa čitavim nizom kriterijuma adaptivnog ponašanja.95 QI: školska sprema roditelja . U stvari.70 QI: školski uspeh . faktor pamćenja ili sloboda od distrakcije (aritmetičko rezonovanje i ponavljanje brojeva).dopunjavanje slika i sređivanje slika u niz). Te korelacije su sasvim zadovoljavajuće. Sledeća tabela sadrži podatke o povezanosti ukupnog QI Wechslerove skale sa nizom empirijskih kriterijuma: 258 Validacioni koeficijenti QI Kriterijum Koeficijent korelacije QI: mentalna zaostalost . mada ne možemo smetnuti s uma da je taj kriterijum kritikovan kao nepouzdan upravo na osnovu proveravanja putem testova inteligencije. koje su ohrabrile istraživače da priđu složenom problemu istraživanja inteligencije u svojoj složenoj suštini i manifestacijama. da se struktura inteligencije od detinjstva do starosti ne menja. Faktorska analiza može dati jednu vrstu potvrde valjanosti. koliko. nasleđe ili sredinski faktori? Možda to isto: koji činioci biološkog i psihosocijalnog reda utiču. sa zdravljem.50 QI: socio-ekonomski položaj . jer smatramo da bez toga nismo u stanju da razlikujemo podbačaj usled nedovoljne sposobnosti od podbačaja usled poremećaja opažanja i mišljenja. specifikuje šta je osnova povezanosti i zatim iznova proveri testovni rezultat sa bitnim komponentama kriterijuma. ali taj metod nije imun od uticaja primenjivača. Nasuprot toj tendenciji. otvoreno pitanje da lije testovno merenje povezano i sa drugim činjenicama za koje se može pretpostaviti da stoje u vezi sa jednim kompleksnim shvatanjem inteligencije. Prema tome. Ni ovo nije konačna potvrda. da je struktura inteligencije nezavisna od psihopatologije. da omogućava opservaciju i proučavanje procesa rešavanja problema i 3. Ostaje. Sva tri grupna faktora podređena su jednom opstem faktoru koji je identi-fikovan kao G i obuhvata 50% ukupne varijanse. Validacija je vršena nadalje u odnosu na krivulju razvoja. Operacionalizacija i instrumentalizacija psihologije vodi ka rasparčavanju i definisanju segmenta. pored toga. Taj zaključak je naravno zasnovan na Wechslerovim skalama. Druga.50 QI: školska kvalifikacija . Dobijena krivulja predstavlja značajan prilog genetičkoj psihologiji. međutim. Prva. ali je sigurno da se naše znanje o tim pitanjima proširuje zahvaljujući jednim delom i Wech-slerovim skalama. 3. ma kako pokušavali da izbegnemo zamku starih sporova. a taje procena donekle arbitrirana. Normalni i patološki slučajevi imaju istu strukturu sposobnosti. kao i sama krivulja. Među prvim dokazima validnosti koje je Wechsler naveo je korelacija QI VB skale sa procenom inteligencije učenika datih od strane nastavnika. Wechslerove skale nisu samo koristan dijagnostički instrument već i sredstva za unapređenje nauke o čoveku. daje pouzdan i valjan instrument klasifikacije inteligencije. treba da pruži uvid u posredni proces rešavanja problema. sa ishranom u ranom detinjstvu i drugim faktorima. Već danas možemo ponešto reći. što predstavlja bitan uslov jedne vrste pristupa i unapređivanja naučnog znanja. sa težinom mozga. 2. već samo prilog u spirali validacionog dokazivanja. na primer. To ide u prilog Wechslerovim skalama jer dokazuje njihovu korisnost. ona može da bude znatno veća ukoliko se bolje prouči sam kriterijum. kada i na koji način na razvoj inteligencije čoveka? Ta su pitanja i vrlo značajna i vrlo provokativna.90 QI: broj završenih razreda .40 QI: prestiž zanimanja . VVechslerove skale su verifikovane i prema drugim kriterijumima koji su uobičajeni za empirijsku validaciju testova inteligencije. Svi ovi empirijski kriterijumi potvrđuju valjanost Wechslerovih skala. Zbog toga nije svaki dobar test inteligencije podesan za kliničku namenu.50 QI: uspeh na poslu . pa zato ne može da se prihvati kao nepobitan dokaz. klinički pristup je primarno 259 . podložan kritičkom ispitivanju. ali je taj nalaz. Znamo da VB i VAIS dosta pouzdano diskri-minišu mentalnu zaostalost. daje pogodan za kvalitativnu analizu odnosno za razmišljanje i povezivanje inteligencije i ličnosti. određivanje granice mentalne zaostalosti zavisi od praćene incidencije mentalne zaostalosti u populaciji.

Samim tim oni imaju velike teškoće da se opredele. Usled toga oni spretno primenjuju stereotipne šablone u rešavanju socijalnih relacija. Svaki pojedini subtest se posebno analizira sa dva stanovišta.holistički. Međutim. Za razliku od normativne procene populacijskog tipa. dakle ličnosti kao celine. Nasuprot ovoj grupi stoji grupa opsesivno kompulzivnih osoba. pri čemu se svaki rezultat procenjuje sa gledišta efikasnosti. Posebnu pažnju kliničar poklanja onim subtestovima kao i zadacima u okviru subtestova na kojima je otkriven podbačaj u efikasnosti ili devijantnost u stilu rešavanja problema ili verbalizacije. Analiza rastura je ekstenzija kvalitativne obrade VB skale. Analiza verbalizacije je vrlo pogodan način dijagnostičke procene ličnosti na osnovu testa ponašanja na verbalnoj skali. On je. Taj odnos je vezan za osnovnu ego-poziciju da opsesivni ne pribegavaju odbrani potiskivanjem već izolacijom afekata i intelektualizacijom. relativno najviši od svih subtestova verbalne skale. Potiskujući seksualne impulse oni potiskuju i druge i sprečavaju razvoj širih interesa. Skater-analiza. pomalo otkočeno i manipulativno. takozvanu analizu verbalizacije. Ovaj metodski postupak je dvojak i obuhvata: a) analizu rastura (skater) i b) analizu verbalizacije. koji je tu pojavu prvi zapazio i doveo u vezu sa Kraepelinovim sistemom nozološke klasifikacije psihopatologije. To isto može da se kaže i za kvalitativnu analizu učinaka. Rapaport je pošao ka dubinskoj psihologiji. 260 Bilo je više pokušaja da se razvije analiza verbalizacije. već rastur standardnih skorova i međusobni odnos subtestova. Wechslerove skale su posebno podstakle pronalazaštvo u tom domenu. pre svega. Ona ne uzima u obzir QI. U socijalnim relacijama histerici se ponašaju hiposo-cijalizovano. Opservacija ispitanika u toku rešavanja testova sposobnosti nije nikakva novina niti je vezana za Wechslerove skale. Analiza rastura ili skater-analiza je dopunski postupak obrade Wechslerovih skala koji je uveo sam Wechsler. a taj bilans može biti. Međutim. koja je u kliničkom pristupu uvek korišćena i sa Binetovom i drugim skalama. Ma koliko daje Wechsler bio uspešan u usavršavanju svog instrumenta u skladu sa prvim zahtevom. Uz ovo se mogu javiti naivne elaboracije takozvane fabulacije. Standardni skor informacija skoro je uvek niži od skora shvatanja. Svaki instrument u kliničkoj psihologiji mora da nosi pečat tog bazičnog stava daje čovek suštinski nedeljiva celina. stvarnog opravdanja nije imala. Histerične ličnosti se odlikuju posebnim skaterom i posebnim stilom verbalizacije. Usled toga su njihovi interesi kulturalno diferencirani i fond informacija o kulturi je bogat. decenijama je predstavljala suštinu „kliničke" obrade VB skale. Opsesivni imaju viši standardni skor informacija nego shvatanja. posle objavljivanja stotinak istraživanja. U tom pogledu najviše dugujemo Rapaportu i saradnicima (1945). njegove skale ne bi nikada postale to što jesu da nisu istovremeno odgovorile i zahtevima 2 i 3. divno). Međutim. Zahvaljujući Rapaportu kvalitativna analiza više nije naivni natu-ralistički postupak koji svaki kliničar obavlja po svojoj ličnoj meri i ukusu. u pojedinim slučajevima. Opservacija načina rada i kvalitativna analiza učinka primenjivana je za test ponašanja na neverbalnom delu skale. sa stanovišta relativnog učinka i sa stanovišta karakteristika procesa rešavanja zadataka. dijagnostička klasifikacija krepelinovske vrste nepouzdana. snalaženje i rasuđivanje o socijalnim relacijama može biti otežano. Otud je infonnisanost histerika niža.ego aparata". Mada je skater-analiza bila zaista vrlo široko prihvaćena i praktikovana. Tako je utvrdio da postoji određena veza između tipa patologije i vrste devijantne verbalizacije. odnosno načelu holizma. znamo da je skater-analiza nepouzdana. dopunjena analizom verbalizacije i stila rešavanja neverbalnih zadataka. dovodeći rastur i verbalizaciju u vezu sa funkcionisanjem ega. Zbog toga je skor histerika na shvatanjima visok. Danas. za razliku od Wechslera. Na taj način se analiza sužava i sprovodi segmentirano. da razluče jači i slabiji argument i da izaberu najbolje rešenje.. Verbalizacija . da klasifikuje inteligenciju ispitanika na temelju učinka a u odnosu na opšti kriterijum populacije. Rapaport je verba-lizaciju posmatrao u vezi sa funkcijom ega i . jao. a zatim je te kategorije doveo u vezu sa dijagnostičkom podelom. Skučenost interesa čini ih egocentričnim i relativno izolovanim od duhovne kulture. kvalitativna analiza nastoji da istakne individualna i specifična svojstva strukture i funkcionisanja ličnosti u skladu sa psihoanalitičkim učenjem. kliničari uspevaju da procene ličnost analizom rastura po profilu VB ili VAIS. Verbalizacijahisteričnih odlikuje se naivnim moralisanjem ili usklicima (uh. što predstavlja osnovni uslov uspeha na subtestu shvatanja. Razlog niske efikasnosti opsesivnih u socijalnim relacijama je u tome što prisilno intelektualiziraju. izbor odstupa od konvencionalnog koji se na ovom subtestu favorizuje. koji su razvili sistem analize procesa rešavanja problema na verbalnoj skali. Tu je pojavu Rapaport protumačio time što histerici pribegavaju potiskivanju na drugi način. Rapaportov sistem je pokušaj povezivanja metodoloških pogodnosti VB skale sa egopsihologijom i klasičnom psihijatrijskom klasifikacijom. da nema statističku osnovanost i da je i sam kriterijum. I pored toga. svrstao upadljive verbalizacije u pojedine kategorije. Kvalitativna analiza VB skale po Rapaportu je klinička dopuna osnovne namene ovog instrumenta. poduži. zbog njihovog perfekcionizma. što moraju da uzmu u obzir „sve razloge" i one za i one protiv. Čak i kad im to pođe za rukom. od subtesta do subtesta.

ipak je ćela 261 skala kombinacija izuzetnih odgovora. PROMENE I NOVINE WB skala inteligencije (1939) Davida Wechslera za individualno procenji-vanje adolescenata i odraslih. Način mišljenja histeričnih je na nivou koji je blizak konkretnom. oba su sastavljena od molekula (superširok pojam). Evo jednog primera kategorizacije odgovora na subtestu sličnosti (pas i lav): 1. namene. Posebna prednost Rapaportovog sistema kvalitativne analize je u tome što je primenljiva na više različitih tehnika u okviru kliničke baterije na VB skalu. Rorschachovu tehniku i Jungovu asocijacionu tehniku. 4. Među testove inteligencije koji su se tokom dužeg perioda održali i proširili u međunarodnim okvirima spadaju skale inteligencije koje je konstruisao David Wechsler. Tako su Hunt i Arnoff (1955) konstru-isali jednu skalu „shizofreničnosti". Do početka ovog (XXI) veka konstruisano je i ponuđeno praksi i istraživanjima više desetina testova inteligencije. segmentarni aspekt obuhvaćen konkretnim testom ili skalom za ličnost ispitanika u celini. Sve Wechslerove skale su sastavljene od dva skupa testova i svaka omogućuje da se odredi verbalni. U tom nastojanju oni koriste retke i strane reci. zatim WISC verzija za decu školskog uzrasta (1949). (cipele) Jer se koža nesumnjivo potvrdila kao najizdržljivija od svih poznatih materijala upotrebljavanih za zaštitu noge i što zadovoljava one koji se i dalje opredeljuju za nošenje cipela 5 7. Evo primera ocene odgovora po skali „shizofreničnosti": Subtest . Većina tih instrumenata je završila kao lokalni izum. ili je naprosto zaboravljena što ne mora da znači da su oni bili bezvredni. Prva skala u tom nizu bila je Wechsler-Bellevue skala forma I. obrade podataka s testa. pas može da bude miljenče (idiosinkretično) i 5. važno je navesti o kojoj se modifikaciji govori ili piše. a procena se vrši kvantitativno. Ovaj način analize takode doprinosi utvrđivanju eventualnog razloga podbačaja učinka. tehničkih karakteristika ispitivanja. koji služi za određivanje nivoa inteligencije. U tom smislu kvalitativna analiza je nužan komplement svake tehnike koja se primenjuje na klinički način. često su pretenciozni i nastoje da intelektualizacijom ostave jak utisak. Ispitivač bi dati odgovor uporedio sa uzorom i ocenjivao u pogledu kvaliteta „shizofreničnosti".opsesivno kompulzivnih je specifična.shvatanja" Ocena \. neverbalni i zbirni IQ.. 3. Postupak je onaj isti koji je Wechsler koristio u sastavljanju primera za ocenjivanje odgovora shvatanja. obeležena sukcesivnim doterivanjima standardizacionog uzorka. u svetu i kod nas. Kvalitativna analiza je postupak koji vezuje izdvojeni. oba imaju dlake (super konkretno). bizarnosti i statističkog kriterijuma. kao tip instrumenta. Ona se temeljila na kategorizaciji odgovora (verbalizacije) na tri subtesta verbalne skale. Kvalitativna analiza protokola ispitivanja VB skalom zahteva da se prouče radovi onih koji su ovu vrstu pristupa razvili (Rapaport. rečnika. WB forma II za adolescente i odrasle (1946). Zbrajanjem ocena sa tri subtesta dobijen je ukupni skor za taj konstrukt. ali je malo njih opstalo u procesu pragmatičke selekcije. (brak) U naučne svrhe i radi utvrđivanja braće i sestara. klasifikaciono i kvalitativno. kao što je verbalizacija histerika često karikatura deteta koje se prenemaže. ili se izražavaju na izveštačen način. zadržala se i očuvala svoj značaj u psihološkoj praksi sve do danas. Iza nje sledi serija modifikacija istog testa. Do sada su objavljene sledeće verzije Wechslerovih skala inteligencije: WB forma I (1939). filozofa i si. dva oblika života (super apstraktno). Mada su uzori u stupnjevima skale sakupljeni iz aktuelno postignutih odgovora slučajeva sa proverenom dijagnozom. Sve ove varijante se primenjuju individualno. 2. 262 Kad je reč o Wechslerovoj skali inteligencije. Oni su skloni da paradiraju svojim znanjem. Ponekad izgube meru i njihov stil se pretvara u karikaturu ljudi vrhunskog statusa (naučnika. dobnog opsega. 7 Kvalitativna analiza verbalizacije na sličnostima je veoma pogodna za utvrđivanje kognitivnog stila i pretežnog načina osmišljavanja.). WPPSI za predškolski uzrast od 4 . shvatanja i sličnosti. dok je način mišljenja opsesivnih bliži apstraktnom u smislu Goldštajnove dihotomije. Bilo je više pokušaja da se Rapaportov sistem usavrši i kvalitativna analiza transformiše u najbolje kontrolisane skale. Schneidman. Schafer. objavljena 1939 godine. (koverat) Staviti u sanduče l 5. kao i manjim izmenama definicije predmeta ispitivanja. dece udruženih roditelja. zavise od nasleđa (bizarno). Git-tinger i ostali).

ali su zadržale i osetljivost na odstupanja koja su dijagnostički relevantna. a doprinosi pragmatičkoj valjanosti. Berger. radne memorije i brzine obrade podataka. Ako razmišljamo o Wechslerovim skalama. Ove skale imaju širok opseg i prate razvojne razlike inteligencije. Prilikom primene ovih instrumenata treba slediti preporuke iz odgovarajućeg priručnika u pogledu načina primene. Opšta odlika Wechslerovih skala inteligencije je otvorenost za promene.). Razlike među modifikacijama su značajne i zato se preporučuje da u izveštaju o nalazu bude naveden pun naziv verzije.za adolescente i odrasle (1945. Pre-ostaje nam da koristimo dve nama prilagođene fonne: VITI . Sve infonnacije o standardizaciji. ili ponegde forma II. To je svakako doprinelo dugovečnosti i internacionalnoj prihvaćenosti ovog klasičnog individualnog testa inteligencije. one su zadržale mešoviti tip zadataka na račun snižene objektivnosti ocenjivanja i visoke kvantifikacije. Wech-slerova skala zahteva veoma dugo ispitivanje. Marković i Mitić). ali i dece. pored dugovečnosti. u istraživanjima se ove skale malo koriste. aprimerenjeuzrastuod 16do64godine. neki nedostaci nisu otklonjeni. ocenjivanja i interpretacije treba potražiti u revidiranim priručnicima. moramo znati da uprkos unetim poboljšanjima. Zbog toga je urađeno nekoliko skraćenih formi koje imaju zadovoljavajuće korelacije sa ćelom skalom. kao uslov za poboljšanje pouzdanosti. obračunavanja i interpretacije za konkretan oblik testa. jeste proverena robustna pragmatička valjanost u internacionalnim uslovima. Slede revizije WAIS (1955). M. M. Po sadržaju nekih verbalnih subtestova VITI je prilagođen našim uslovima i kulturi. Wechslerove skale su ne-ekonomične. Dobni opseg u kojem se VITI može koristiti je od 16 do 54 godine. koji je decenijama pri-menjivan na osnovu neujednačenih prevoda i bez naših normi. Uprkos poboljšanjima. ni taj instrument ne možemo ovde primeniti bez prilagođavanja i baždarenja. One imaju širu primenu u okviru kliničke individualne procene.). valjanosti i pragmatičnosti. u meri koja je za nas bila moguća. pored procene IQ.5 godina (1967). Standardizacija spada u osnovni uslov primene Wechslerovih skala. U psihometrijskom pogledu Wechslerove skale nisu superiorne. tako da rezultati na skalama predstavljaju samo aproksimativnu meru sposobnosti koju ispitanici demonstriraju i poseduju. Poznato ograničenje ovih instrumenata čini kulturalna pristrasnost. koji je kao i prethodne verzije modifikovan. One slede tradiciju Binetove skale inteligencije i Spearmanovog koncepta. Između te dve forme WAIS postoje razlike u proceduri ispitivanja. 1993). u individualnom ispitivanju adolescenata i odraslih. za decu uzrasta od 5 do 16 godina (1998. daje instrument sukcesivno ispravljan i inoviran. daje konstruktor istrajao u usavršavanju svog izuma. i procenu verbalnog razumevanja. revizija WPPSI-R (1989) i poslednja verzija WAIS III (Kaufman. Wechslerove skale su prihvaćene u mnogim zemljama. Ono što izdvaja Wechslerove skale od drugih testova sposobnosti. pa je dobni opseg WAIS-R proširen do 74 godine starosti. Osnovna struktura i sadržaj subtestova Wechsler-ovih skala su određeni formom WB tip I. To je i razlog postojanja mnogobrojnih varijanata Wechslerovih skala inteligencije. ovi testovi. dokjeWAIS-R (1981) njegova modifikacija. Sve do tada je korišćen Wechslerov test WB forma I. Kod nas je urađena standardizacija pod nazivom VITI. određena sadržajem i tipom zadataka. Ovde spada i privrženost konstruktora povremenim poboljšanjima i otklanjanju nedostataka utvrđenih na prethodnoj formi testa. perceptivne organizacije. uključujući i poslednje generacije kao što je WAIS III (1999).do 6. nude mogućnost povezivanja inteligencije i ličnosti. koji je akronim za Vekslerov individualni test inteligencije (Berger. Skale su donekle preuređene. ali je taj nedostatak kompenzovan sledećim prednostima. više od drugih. Pored kvantitativnih IQ merila nivoa sposobnosti. VITI je forma u kojoj je sadržaj preuzet iz WAIS. Zahvaljujući toj odlici Wechslerove skale ulaze u najuži izbor dijagnostičkih alatki kliničkih psihologa. 1999). gde je važan širi kontekst ličnosti. Ova forma omogućuje. Dugovečnost i status Wechslerovih skala objašnjava više bitnih činilaca. Najzad. i REVISK (1998. psi-hometrijskim svojstvima i pravilima primene. WAIS-R (1981). Međutim. a način primene iz WAIS-R. ali slabe sa njenim delovima. Marković i Mitić. Među najvažnije odlike Wechslerove skale inteligencije spada osetljivost na poremećaje mišljenja. Biro. WAIS (1955) predstavlja reviziju WB skalefonnel (1939). Sve ostale forme su modifikacije tog izvornog oblika testa. Biro. To uslovljava nejednakost šansi za uspeh ispitanika iz manjinske i marginalne kulture naspram ispitanika većinske . a uvedeni su i novi subtestovi. procenjuje se i kvalitet mišljenja. Pored toga. dakle u ćelom rasponu dobnih grupa. što svedoči o uvažavanju empirijskih činjenica. Inteligencija i ličnost se posmatraju u funkcionalnoj povezanosti. Wechslerove skale su zadržale privilegovan položaj u okvirima kliničke procene inteligencije i mišljenja kao individualni oblik ispitivanju inteligencije zbog širokog opsega moguće procene. Saznanja o inteligenciji nisu pratila razvoj tehnike ispitivanja. WISCR (1974). na primer daje početna ideja preuzeta od Bineta i dopunjena Spearmanovim modelom strukture inteligencije. VITI (1995) nastao 263 je kombinacijom dve forme: WA1S i WAIS-R. Najnovija verzija Wechslerove skale inteligencije je WAIS III. Usmerene su „klinički" za individualni način ispitivanja i procene. a ne samo skraćenica. nego u usko fokusiranoj profesionalnoj orijentaciji ili nomotetskim istraživanjima.

svejedno koji. psiholozi „naivci" mogu poprilično dapogreše. Međutim. U ispitivanju inteligencije normalnih osoba putem individualnog testa poput Wechslerovih skala opravdano je direktno interpretiranje rezultata sa konstruktom inteligencije. Pri tome ne pretpostavljamo da su neki činioci. odajući pri tome puno poverenje opštim pretpostavkama povezanosti testovnog pokazatelja i aktuelne sposobnosti konkretnog ispitanika. moramo voditi računa i o ograničenjima i nedostacima. Kada takvu osobu testiramo skalom inteligencije kao što je Wechslerova. normocentrični instrumenti imaju tu istu manu. postavlja se pitanje da li je numerički indeks adekvatna zamena za trodelni pristup ili predstavlja zamenu samo za jedan deo tog plana? Drugim recima. adaptivnog ponašanja. ignorišu kvalitativne razlike među bolesnicima i njihovim defektima i zadovoljavaju se jednostavnom klasifikacionom ocenom prema Ter-manovoj shemi. greška je ako se nazivi razvojnih kategorija bukvalno primene na slučajeve sa regresivnim. S obzirom na to daje ova shema zasnovana na kriterijumu inteligencije a ne propadanja. Za nas je test proveren instrument koji je u skladu sa opštim principima. Ispitanici imaju "u većoj ili manjoj meri velike teškoće u zadržavanju pažnje na zadacima.. Ova činjenica daje povoda za dva pogrešna mišljenja. ocenom očuvanosti mišljenja i c. involutivnim i oštećenim sposobnostima. Treba utvrditi dali je mišljenje očuvano ili nije. da li je u uslovima kliničke eksploracije dovoljno da se inteligencija proceni samo na osnovu globalnog pokazatelja ili su potrebni i drugi dopunski podaci? Nema nikakve sumnje da individualna procena inteligencije ne može da se prihvati ako je isključivo zasnovana na globalnom pokazatelju. etničke i kulturalne (jezičke) varijacije u populaciji. Uostalom. koji dovoljno dobro poznaju razlike između pojedinih oblika mentalne deficijencije. obavezni smo da . 265 Klasifikaciona dijagnoza mora da se analizira i oceni sa stanovišta očuvanosti mišljenja i vantestovnog. Novijim modifikacijama Wechslerove skale nastoji se da ispravi ovaj nedostatak tako što se uvode stratifikovani normativni uzorci kao korekcije za uzrasne. Razlike između ovih kategorija ne mogu se uočiti u globalnom efektu testa inteligencije. manifestne inteligencije. Na kliničkoj populaciji testovi inteligencije mogu dati globalne indekse čije je značenje zamršeno a jednostrana interpretacija neminovno vodi u grešku. značajno deformisali odnos testovnog efekta i inteligencije. u pravilnom opažanju. 264 XIII. U tom slučaju pribegavamo kategorisanju i određivanju nivoa inteligencije. globalni indeks QI ili drugi opšti pokazatelj inteligencije nije ni dovoljan ni prihvatljiv kao mera sposobnosti kod kliničkih slučajeva. Više puta je isticano daje numerički indikator bolji ko-relat stvarne inteligencije nego stručna procena bez korišćenja testova. Iz kliničke prakse je poznato da se kod pojedinih grupa bolesnika vrlo često nailazi na poremećaj mišljenja. a konkretni pojedinac je tipičan za populaciju. Ovakav rezultat ne dostiže nivo naučno objektivne mere kapaciteta opšte inteligencije. PROCENA INTELEKTUALNE EFIKASNOSTI Testovi inteligencije predstavljaju pronalazak koji je znatno unapredio psi-hodijagnostiku. Međutim. koja je bolja od slobodne procene. Wechsler je zauzeo stav da je inteligencija pre „efekat" nego . Sve što je postignuto manje dokazuje da je testovna mera finalna mera inteligencije. mentalnog deficita usled moždanog oštećenja i mentalnog propadanja kod shizofrenije. Ovaj pokazatelj se mora interpretirati u vezi sa procenom načina.uzrok" određenog načina ponašanja. Međutim. smatraju da je test inteligencije grublji nego što jeste i nemoćniji nego što izgleda. Efekat koji je nonnalna osoba postigla na skali inteligencije uzimamo kao izraz snage sposobnosti ili „globalnog kapaciteta" ili G faktora. Klasifikaciona dijagnoza se mora najpre proveriti procenom kvaliteta i procesa mišljenja. Taj stav je načelan i ne može se bukvalno primeniti i u interpretaciji psihijatrijskih slučajeva. toka rešavanja zadataka. ocenom aktuelne.nonnativne kulture. a više vodi zaključku da je ona samo komparativno ekonomičnija aproksimacija. Argument je: sve vrste mentalnog deficita izjednačene su na testovnom ispitivanju. Ukratko. Već i minimalno poznavanje kliničke populacije je dovoljno da se razume da je nedozvoljeno brkanje mentalne zaostalosti. globalni pokazatelj mora da se izračuna i mora da se prevede u kategorije „nivoa inteligencije". Pre pojave Binetove skale i ostalih individualnih testova inteligencija je procenjivana od strane psihijatara kroz sledeće aspekte: a. Nesumnjivo. Testovi inteligencije u prvom redu Binetove i Wechslerove skale daju globalni indeks inteligencije. Međutim. koji je pomogao kliničarima u jednom zaista delikatnom poslu i koji je za mnoge ispitanike dao tačnu i pravičnu dijagnozu. u usmeravanju mišljenja na rešenje zadataka i u kritičkom izboru i određivanju odgovora. To je sve u skladu sa načelom daje svaki čovek „kao svi ljudi". ocenom vankliničkog i vantestovnog adaptivnog ponašanja. b. testovi inteligencije imaju mnogo pozitivnih osobina. Psihijatri. Nedovoljno stručni psiholozi smatraju da je testovni učinak bitan. Oni prenebregavaju nivelišući efekat globalnog pokazatelja. To znači napuštanje ideje o jedinstvenoj i univerzalnoj normi.

koje potvrđuje da takve osobe posle izvesnog vremena. onda je procena inteligencije aktuelnija i. Ako je naš ispitanik normalna ličnost. fakultetski obrazovan i premorbidno inteligentan. sukobićemo se sa nizom protivrečnosti u samom testovnom ponašanju ispitanika. kvalitativna analiza za koju svi veru-jemo daje conditio sine qua non. što je preduslov da rezultate tumačimo normativno. G faktorom ili inteligencijom. i u formalnodijagnostičkom i u stvarnom smislu. što je ostalo van domašaja teorijske i metodske strukturacije. ako je ispitanik klinički slučaj.kao svi ljudi" nego i kao „neki ljudi". Iz tog razloga je diferencijacija opšteg postupka interpretacije neophodna mera. ali je njima nedostajalo iskustvo i znanje da bi određenije formulisali svoj stav. koja je ostala van domašaja QI ili drugih tipova globalnih pokazatelja. Osim toga. mora biti ponovljena. Pretpostavljamo da su neki drugi. Razlog za ovu treću vrstu postupaka je pre svega potreba da se otkloni mehaničnost i formalističke greške u dijagnostici. Prema tome. a više „kao neki ljudi". Po završetku klasične obrade testa inteligencije i nalaženja klasifikacione dijagnoze „nivoa inteligencije". poremećaj mišljenja je previše jasan. Takvo „izjednačavanje" je dvostruko neprihvatljivo. Klinički i logički je besmisleno izjednačiti primarno nizak nivo inteligencije sa sniženim nivoom. Zbog toga se kliničarima nameće pitanje da li je umesno zadržati jednoobraznost ispitivanja i jednoobraznost tumačenja učinka. Wechsler je uspeo da pomeri granicu kvantifikacije. ispitanik sa poremećajem mišljenja koji je. Naime. takođe potentni činioci. osobu koja je uvek bila i ostala na nivou intelektualne tuposti sa osobom koja u fazi akutnog poremećaja mišljenja gubi efikasnost i pada do nivoa „tuposti". moraju se respektovati karakteristike tih grupa u skladu sa postavkom da su ti pojedinci ne samo . Oni su morali da se zadovolje iznošenjem opšte preporuke da testove treba analizirati kvantitativno i kvalitativno. postoji potreba da se pored globalnih pokazatelja inteligencije i kvalitativne analize uvede i jedna treća međukategorija. U slučaju da prihvatimo princip jednoobraznosti. ona misli na jedan organizovani način i ne može se izjednačiti sa osobom koja je dezorgani-zovana i zbog toga pokazuje nizak efekat globalnog test-učinka. Nije ubedljivo. Binet i Simon su bili svesni te činjenice. onda je procena inteligencije plauzibilna i validna u retro-spektivnom i prospektivnom smislu. da standardni postupak ispitivanja 266 pretpostavlja da je mišljenje ispitanika očuvano. pogotovu ako su pravilno lečene. izračunavanja globalnih pokazatelja i klasifikacije inteligencije kao i kod normalnih osoba koje nemaju takve poremećaje u mišljenju. nameće se pitanje interpretacije. Njihovo aktuelno ponašanje je čak izuzetnije. emocionalnih poremećaja i regresije ličnosti. ponovo uspevaju da se uključe u život i sa uspehom nastavljaju svoje poslove.. onda je još manje prihvatljivo da se aktuelni testovni efekat zaista poistoveti sa pravom merom „globalnog kapaciteta" inteligencije ili G faktora. manje univerzalno. obrazovanje i motivacija.primenimo isti postupak ocenjivanja. kao npr. U psihijatrijskoj 267 eksploraciji koristi se komplementarna procena inteligencije i mišljenja. svrstaće se u isti nivo kao i normalni ispitanici očuvanog mišljenja. pretpostavimo. ili je samo formalno nonnalna osoba. Idući njegovim tragom i drugi su dali svoje doprinose dopunskoj analizi test-ponašanja. Normalna tupa osoba nije „luda". Proučavanje karakteristika kliničke populacije uvek navodi na proučavanje. ili je samo prolazna mera formirana pod destruktivnim dejstvom poremećaja mišljenja. ako je mišljenje poremećeno. onda je naš prvi zadatak da ustanovimo da li je testovni rezultat ostvaren bez posredovanja negativnih uslova kao što su poremećaj mišljenja. Staje. u stvari. Ako uz to znamo da su ti poremećaji mišljenja prolazni. U interpretaciji test-ponašanja i efekata. To nisu jedini činioci koji mogu da se sistematski odraze na globalnom pokazatelju. Iz ovoga zaključujemo da poremećaji mišljenja dovode do snižavanja globalnih efekata na testovima inteligencije. Suprotno tome. Te dve osobe zaista nisu jednake. verovatno. U izvesnom smislu to je sve što nije oteto natu-ralizmu. ali su za praksu najrelevantniji. Ukoliko je mišljenje očuvano. posebno opštih prošeka. da su interpretacijska pravila testova zasnovana na ponašanju „normalne populacije" i da u kliničkoj populaciji koja je x-ti deo opšte populacije sreću grupe sa različitim stepenoin i vrstom poremećaja mišljenja. onda je rezerva u odnosu na primenljivost opštih načela o relaciji kapaciteta i test-učinka još opravdanija. onda u interpretaciji rezultata biramo postavku o neposrednoj vezi test-učinka i inteligencije. uzrast. bar u nekim slučajevima. to stoje na Binetovoj skali „kvantifikovano" isto je stoje pre Binetove skale još bilo pod nadležnošću kvalitativne analize. već na izvestan način kontrolisani i procenjeni. U stvari. To je opšta i osnovna pretpostavka svakog testa inteligencije pa i Wechslerovih skala. Ako ovome dodamo iskustvo. „kliničkih entiteta" ili „vrste bolesti". emocionalni poremećaji i moždano oštećenje. da je bolesnik zaista toliko niske inteligencije kao što testovni učinak iskazuje zato što mnoga rešenja premašuju globalni prošek učinaka. da otme nešto tla „kvalitativnom pristupu". Očekujemo da nam testovno ponašanje pruži podatke na osnovu kojih možemo oceniti da li je globalni pokazatelj direktno u vezi sa „kapacitetom". . Obrnuto.

Razlika verbalnog i neverbalnog QI. kao što se statistički tumači. 4. onda se ova prva u nizu kontrola efikasnosti završava prelaskom na sledeću fazu. verbalnog i neverbalnog. analiza verbalizacije i 5. Najpoznatiji dopunski postupci za analizu efikasnosti mišljenja jesu: 1. Doduše. a standardno odstupanje je 15. Sve ovo ne bi zasluživalo neku naročitu pažnju da nije u vezi sa idejom da je varijabilnost povezana za ličnost i da nije. Svakako da se sa tim u vezi postavlja pitanje kriteri-juma. slučajna. Prema naknadno objavljenim podacima korelacija između verbalnog i neverbalnog QI. a ne potvrđuje na drugim uzorcima.71. Ukoliko su razlike među subtestovima veće. procenjivač inspekcijom utvrđuje povezanost i razlike između tri QI: globalnog. veliki. QI razlike između verbalne i neverbalne skale. intrasubtestovne razlike. Wechsleru se učinilo daje u mogućnosti da operacionalizira Kraepelinov konstrukt „diferencijalnog oštećenja". SKATER-ANALIZA Prihvatljivost i uverljivost globalnog rezultata na VB skali proveravamo između ostalog. 1972). sa namerom da utvrdimo da li je rastur na pojedinim testovima mali ili je. razmatranje i utvrđivanje najverovatnijeg razloga ovakvom odstupanju. Kraepelin je smatrao da svaka duševna bolest na jedan poseban način oštećuje sposobnosti i mišljenje. i na taj način što upoređujemo međusobno rezultate subtestova. 2. a . RAZLIKE IZMEĐU VERBALNOG I NEVERBALNOG QI Pridržavajući se date definicije inteligencije Wechsler je predvideo da se pored globalnog QI izračunava zaseban QI za verbalnu i za neverbalnu skalu. Međutim. ili se kreću u okviru dopustivih razlika. Imajući test inteligencije kliničkog tipa koji daje pored tri globalna pokazatelja još i 10 specifičnijih. Uobičajena granica čije prekoračenje upozorava na opreznost iznosi 15 poena. Po završenoj obradi podataka i izračunavanju QI. intersubtestovne razlike (skater-analiza). primećeno je da su veće razlike češće među veoma inteligentnim osobama. Pojedinci sa takvim ekstremnim razlikama ne čine neku određenu. Ukoliko su razlike male. a standardno odstupanje na 3. Ova inspekcija se vrši na svakoj skali posebno. mada je kod velike većine ispitanika razlika između njih mala. Na ovaj način rezultati kazuju koliko je dati ispitanik sposoban da „racionalno misli" i da „svrsishodno dela". onda je to tako samo u slučaju akutnih povreda a ne i hroničnih (Matarazzo. utoliko je globalna mera više mehanička. Umesto toga razvijene su mnoge druge tehnike koje daju kvantifikovane testovne pokazatelje ali je name-ra srodna. Kod moždano oštećenih. zavisno od strane koja je oštećena (Klove i Reitan). U razmatranju stečenih iskustava sa VB skalom Wechsler je podržao ideju Kraepelina o specifičnom diferencijalnom oštećenju sposobnosti kod svake duševne bolesti. Ukoliko je moždano oštećenje ipak specifičan činilac pojave razlika verbalne i neverbalne skale. a šta mala varijabilnost? Iz stan-dardizacionih podataka se vidi daje aritmetička sredina za VB skalu 100. koliko iznosi dopustiva razlika verbalnog i neverbalnog QI? Ukoliko se pokaže da je razlika V QI i NV QI veća od dopuštene. Interpretacija 268 je u prilog snage jedne vrste sposobnosti a ne slabosti druge. ova sistematska razlika izgubila se u standardizacionoin uzorku VAIS-a. Ovaj podatak kazuje da i pored visoke povezanosti ova dva QI mogu da se razmimoilaze čak i kada se po-smatraju u masi normalne populacije. naprotiv. Jedan od mogućih razloga je i gubitak efikasnosti (poremećaj mišljenja. čak i kada je vrlo velika. razlika od 15 poena u 18%.U psihološko-testovnoj eksploraciji inteligencije nema procene mišljenja u onoj formi u kojoj se to odvija u psihijatrijskoj eksploraciji. aktualizovani emocionalni poremećaj ili regresija). Razlika od 10 poena može se očekivati u 30% slučajeva. Naravno. nezavisnost verbalnog i neverbalnog QI podra-zumeva da njihova vrednost može „slobodno" da varira. dok se razlika od 20 i više poena može očekivati kod svega 4% slučajeva. ni ovaj nalaz nije sasvim siguran (Smith) jer se potvrđuje na jednim. Naravno. Ove statističke mere nam omogućavaju da jednoobrazno utvrđujemo postojanje i stepen varijabilnosti učinaka po subtestovima obe skale ili čitave skale. mogu se javiti sistematske razlike u prilog jednoj skali. Karakteristika psihoza je pad neverbalnog QI u odnosu na verbalni QI i u odnosu na očekivani neverbalni QI. i tu se postavlja pitanje šta znači velika. za VB skalu iznosi . Već u priručniku . za procenu varijabilnosti subtestova važniji je podatak daje Wechsler ujednačio sve subtestove pogodnom transformacijom i fiksirao zajedničku aritmetičku sredinu na 10. Velike razlike između QI verbalne i neverbalne skale mogu da se jave i kod psihoza. Inspekcijom rezultata subtestova dobijamo jednu brzu procenu reprezentativnosti globalne mere. Prosečna razlika između ova dva QI u stan-dardizacionom uzorku VB skale iznosila je 10 poena. Ipak. 3. onda je to znak da je potrebna dalja provera. Međutim. kada su grupe homogene u pogledu lateralizacije fokusa povrede. MEĐUTESTOVNE RAZLIKE. homogenu celinu. To se tumači visoko razvijenim verbalno apstraktnim sposobnostima koje „ostavljaju u senci" učinak na neverbalnoj skali. indeks deterioracije.81 za VAIS. ima neodređeno značenje.

Razlog za isključivanje subtestova. Ova dva subtesta VB baterije najnepostojanija su u čitavoj skali i najčešće sniženi u psihopatološkoj populaciji. odnosno na profil. Uvedeno je trostruko obračunavanje odstupanja svakog subtesta od utvrđene vrednosti. koji je empirijski. Druga referentna vrednost je aritmetička sredina svih subtestova. pogodnije tumačenje povezanosti varijabilnosti na subtestovima Wechslerove baterije i ličnosti ispitanika. Pošto je potreba praktičara za takvim brzim i spektakularnim dijagnostičkim pomagalima bila vrlo velika. Mada je izbegao sva pitanja vezana za sadržaj nesvesnog i mehanizme odbrane. za razliku od Wech-slerovog postupka profil-analize. obuhvatna istraživanja tih radova vezana za Binetovu skalu. ponavljanje brojeva i aritmetičko rezonovanje. on je pitanje mišljenja razmatrao sa pozicije psihoanalize. Tehničko usavršavanje obračuna rastura ne može naravno da resi osnovno pitanje. Ukoliko je profil manje tipičan. osetno je da dinamički orijentisani zeitgeist i kre-pelinovski pristup nisu usklađeni. . ipak je malo šta ostvareno. počev od Presseva i Colea (1918). psihoneurozu. psi-hopatije. Međutim. vremenom se interesovanje kliničara prenelo sa intenziteta neujednačenosti na kvalitet. Izračunavanje odstupanja i broj postupaka izračunavanja različiti su. UNUTARTESTOVNA NEUJEDNAČENOST (INTRATEST SKATER) Skater-analiza je isprva bila ograničena na registraciju neujednačenosti učinka subtestova u sastavu baterije. Treća referentna vrednost je aritmetička sredina subtestova od kojih se izuzimaju brojevi i aritmetičko rezonovanje i. U postupku koji 270 je razvio Rapaport predviđeno je da se svaki subtest detaljno analizira. subtest pod proverom. je suprotan argumentu za rečnik. Po njima referentne vrednosti mogu da budu ocena li standardni skor subtesta „rečnik" zato što je ovaj test od svih najpostojaniji. Zbog toga se traži neko drugo. Wechslerova skala je ipak dala novu nadu ovoj staroj ideji zbog toga što je zaista postojala mogućnost da je pretpostavka o selektivnom oštećenju ostala bez potvrde zbog nepogodnog instrumenta. Intenzitet ili izrazitost postali su drugorazredne odlike. moždano oštećenje i adolescentnu psihopatiju. naravno. on je minucioznom kliničkom analizom dokazivao da je uticaj destruktivnog dejstva anksioznosti na rešavanje problema u vezi sa određenom strukturom ličnosti i sa vrstom poremećaja. tako je i Rapaport dugi niz godina pre nego što je započeo svoju klasičnu studiju na Menindžer klinici bio veoma predan istraživač mišljenja. koji je navodno specifičan za svaku psihopatološku grupu. kao što je rad Shakowa. diskriminativnosti i novim formulama za profil analizu i „konfigu269 ralnu dijagnostiku". Bitno je bilo da se utvrdi „pravi" profil i da se na osnovu takvih uzora prepoznaju u masi ispitanika oni koji pripadaju određenim vrstama. više maskiran.VB skale VVechsler je dao šemu „diferencijalnog oštećenja" za četiri široke kategorije duševnih oboljenja. utoliko je i uspeh metode dijagnostičara veći. Najzad. Međutim. Treba imati u vidu da je pojava neujednačenosti ili nepravilnosti rasporeda učinaka na testu uočena odavno i da je bilo pokušaja da se ta pojava psihološki osmisli. Ideju o skateru oživili su Rapaport saradnici koristeći VB skalu formu 1. Ta ocena nije daleko od klasične statističke mere varijabiliteta ili standardne devijacije. istraživači su se bacili na posao da utvrde koji je „pravi" profil. Rapaportov postupak ima neke karakteristike eksplanacije prema konstruktima. U celini Rapaportov pristup se može oceniti kao razvijeniji oblik profil-analize. utiče afekat na mišljenje. na koji način. Pod uslovom da je ovo otkriće opravdano. odnosno na utvrđivanje intenziteta. imali bismo odgovor na pitanje kakvo je značenje međutestovne varijabilnosti a ne samo da li je ona velika ili ne. Međutim. Osnovno pitanje koje je Rapaport postavio je kako. Već od pedesetih godina stručni časopisi su zasuti istraživačkim izveštajima o valjanosti. Takođe ima razlika u broju patoloških grupa ili „entiteta" čiji je profil na VB skali defmisan i koje se mogu diferencijalno dijagnostički identifikovati. I dalje ostaje otvoreno pitanje da lije neujednačenost u nivou učinaka pojedinih subtestova uslovljena poremećajem ili oštećenjem mišljenja ili ličnosti? Baš u tom pitanju je Rapaport dao najveći doprinos ideji skater-analize. Ove sheme VVechsler je nazvao profilima. Rapaport je skater-analizi prišao na nov način. Upravo ova formulacija je najpogodnija za razmatranje test-pona-šanja kliničkih slučajeva. posebno Hartmanovih doprinosa egopsihologije. U daljem traganju to se pitanje postavilo kao odnos anksioznosti i procesa rešava-nja problema. Za razliku od pomenute dvojice prethodnika. shizofreniju. mentalna nezrelost ili dezorgani-zacija. sa izuzetkom subtesta koji se proverava. kao što ne može da ga resi ni pogodnija konstrukcija i standardizacija VB skale. Dajući prednost dijagnostičkoj vrednosti profila. Pretpostavke o uzroku rastura od samog početka bile su psihopatološke vrste. Rapaport je identifikovao dva puta više dijagnostičkih profila nego Wechsler. Wechslerova ideja je naišla na veliki odziv i praktičara i istraživača. Umesto Wechslerovog predloga Rapaport je izneo i obrazložio svoje predloge. završena su odbacivanjem ove pretpostavke. a kvalitativna analiza je u nužnoj vezi sa profil-analizom. na primer psihoneuroze. Kao i Binet i Wechsler. početne shizofrenije ili moždanog oštećenja. Mada je uložen znatan napor u taj poduhvat. Rapaportov pristup skater-analizi razlikuje se od Wechslerovog na više načina.

je sasvim neformalizovana. dok je zadatak koji je rešen sa najmanjim procentom uspeha na kraju. Zadaci koji su u najvećem procentu rešavani uspešno. Intratestovna neujednačenost i njena analiza korisna je dopunska kvalitativna tehnika. već za simboličku stranu i segmente u kojima „progovara nesvesno". Očigledno je da govor nije neka jednoobrazna navika. To je samo jedan aspekt govora. Tu vrstu nepravilnosti relativno najčešće je sretao kod početne shizofrenije. Međutim. za koji se pretpostavlja daje u vezi sa shizofrenim poremećajem mišljenja. To se posebno 271 odnosi na kliničku populaciju. traženi su dodatni postupci koji bi mogli da pojačaju efekat profil-analize. opsesije. Nedostatak ove dopunske obrade je u tome što. psihoze i moždanih oštećenja). Moglo bi se reći da je Rapaport u neku ruku samo proširio klasičnu psihopatološku (patografsku) analizu govora s područja psihoza i na ostale oblike mentalne patologije. Poznato je da su zadaci na subtestovima Wechslerovih skala svrstani po kriterijumu „težine". dok je sam govor propraćen verbalnim dramatizacijama (oh. On je preporučivao da se pažljivo analizira raspored uspeha i promašaja zavisno od vrste subtesta. nikad nisam išao tim putem" (adolescentna psihopatija). Najviše što se nudi to je mogućnost da se vrši opservacija i neka vrsta dinamičke interpretacije. Verbalizacija je onaj govor koji ostaje zabeležen u dijagnostičkom protokolu. psihopatije. da je fonnalno u vezi sa vrstom psihopatološke devijacije i daje ta veza uslovljena načinom mišljenja. u standardizacionom uzorku. ANALIZA VERBALIZACIJE Proširenje namene testa inteligencije od instrumenta za klasifikaciju ka postupku koji omogućava praćenje. hebefrenije i paranoidnih shizofrenija). Rapaport je uočio da se u pojedinim grupama (kategorijama) poremećaja akumuliraju slične verbalne karakteristike. QI95). koji je zaista pripremljen za takav prošireni poduhvat. pretenduje na ogroman značaj. vidi sad). to je provera ujednačenosti (neujednačenosti) uspeha unutar subtestova. sjedne strane. lakšim zadacima. Podvrgavajući pažljivoj analizi svaki pojedini subtest. uključujući i individualne poput Wechslerovih skala. analizu i interpretaciju mišljenja jeste zahvat koji je nametnut samom prirodom kliničkog pristupa. onda je preporučljivo ispitati razloge zatajivanju. shvatanju i sličnostima. medu kojima posebno poglavlje predstavlja shizofrenija. Psihoanalitičari su takode pokazivali interesovanje za govor. Nalazi različitih autora nisu se slagali. „Šta izaziva nadimanje testa? Nešto se dešava u bakteriološkom kontekstu. u neku vrstu „umet-nosti u zanatu". može se očekivati da će individualni ispitanik koji ne može da resi sve već samo jedan deo zadatka subtesta postići ravnomeran uspeh na početnim. neproverena i u potpunosti privatnog karaktera i možemo reći spada u veštinu. sintaksu a posebno izbor pojedinih reci. ali i ne samo kod nje. jao. Evo nekoliko primera: „Koliko je rastojanje od Pariza do Njujorka? Pojma nemam. Nema ni jednog testa inteligencije. Ostali su raspoređeni po istom kriterijumu. kod koje se te pojave najviše i sreću. „Koliko ima stanovnika SAD? Broj stanovnika je deset hiljada" (involutivna depresija. Analiza verbalizacije obuhvata stil. što se skupa naziva kvalitativna analiza. Rapaport je pri tome ukazao na velike mogućnosti koje doslovno vo272 đeni protokol ispitivanja pniža dijaguostičaru. Prema tome. vrste zadatka i kvaliteta odgovora (verbalizacija). Rapaport je pronalazio karakteristične primere verbalizacije koje su kliničari lako prepoznavali kao reprezentativne za pojedine kategorije kliničke populacije. stoje posebno vidljivo u odgovorima na informacijama. Govor kao sredstvo izražavanja mišljenja proučavan je u psihopatologiji u vezi sa različitim oboljenjima. Rapaport je zapazio daje ovaj „logičan" raspored učinaka u pojedinim slučajevima zaobiđen. Kad se zagreju. sklapanje figura) ili slabom kontrolom obrazovanja. hospitalizma ili hroniciteta. Jedna od velikih zasluga koje je Rapaport stekao je u tome što je iz velike i amorfne mase kvalitativne analize" uspeo da izdvoji verbalizaciju i da je dokumentovano ponudi kao medijum pogodan za dijagnostičku procenu. a mnogo je otišlo i na otkrića profila užih klasa (histerije. narcističkih karaktera. a s druge strane. Histerične osobe imaju veomakon-vencionalan rečnik. sukcesivno. Idući tim putem Rapaport je uveo jedan dodatni postupak analize rastura. Analizirajući pažljivo doslovno vođene zapisnike ispitivanja sa VB skalom. histerici naginju moraliziranju. . ali i on je sasvim pogodan za „mikroanalizu". ali ne toliko za formalni aspekt niti za stil. U tom poletu profil-analiza VB skale zauzimala je počasno mesto uz „kralja" dijagnostičkih tehnika: Rorschachov test.To je era kada je psihodijagnostika sticala svoj ugled i kada je veština dijagnostikovanja bravurozno afinnisana. Ukoliko se pojavi intrasubtestovni rastur koji nema specifičan testerasti (cik-cak) kvalitet. Pošto ambicija nije splašnjavala. nalaze se na početku subtesta. Pored toga. Nesklad je tumačen razlikama u uzorku ili nepouzdanošću kraćih subtestova (ponavljanje brojeva. molekuli postaju aktivni i izazivaju na rastenje" (shizofrenija). cilj nikako nije mogao da se dosegne. Ma koliko daje napora ulagano u otkriće „pravog" profila najširih kategorija poremećaja (neuroze. a da će omanuti na težim.

No. Od takozvanih psihopatija obrađena je samo grupa narcističkog karaktera. kao mere inteligencije i kao mere efikasnosti. Međutim. kao što je na Binetovoj skali kalendarski uzrast. Grupne razlike QI. ili referentna grupa maksimalnog dometa na Wechslerovoj skali. Drugi je kriterijum jedna konstanta. histerici su bez dvoumljenja odlučni. bar kod psihopatološki izmenjenih osoba sporan. kao što je na Binetovoj skali kalendarski uzrast 16 godina. Nasuprot njima. Za razliku od moralizatorskog stava histerika. opsesivni uzdržavaju svoja osećanja pri zauzimanju stava. analiza verbalizacije može da pruži podatke koji će pomoći donošenje odluke. U razmatranju ove dvostrukosti Wechsler je stao na stanovište daje varijabilni kriterijum odrednica inteligencije a . Na sličan način Rapaport je uopštio karakteristike verbalizacije i drugih kliničkih grupa kao što su shizofrena grupa (simpleks. U iznošenju mišljenja ili stava. pieMuioltena grupa i\\ u našoj terminologiji granični slučajevi sa dve podgrupe. Osim toga. nemaju prethodnu procenu koja je obavljena pod „optimalno povoljnim uslovima". dakle gornja granica razvoja. zato što se tolerišu krajnje proizvoljni kriterijumi. Analiza verbalizacije bi mogla da se svrsta u ekspresivne metode. međutim. ukoliko su dokazane. tim pre što su razlike u QI vrlo velike unutar svake grupe. inhibirana i hiperideaciona. kata-tonija i paranoidna kao i Y\\CWA mU). a bez tog podatka je i sam QI. onda im ih ne možemo ni stvoriti u situaciji kada su primorani da traže psihološku ili psihijatrijsku pomoć. hebefrenija. analizom verbalizacije može se odrediti način mišljenja. i paranoidna stanja (epizodične paranoidne dekompenzacije i paranoidni karakteri). Bitno je daje Rapaport demonstrirao mogućnost primene takvog postupka u obradi podataka sakupljenih regularnom primenom VB skale inteligencije. a kod Wechslera dobni prošek. što vodi ka procenjivanju postojanja ili nepostojanja gubitka efikasnosti. a to je pravilo. zato što ova ima paralelnu seriju (VB forma l i forma 2). to ipak ne možemo smatrati dovoljno praktičnom tehnikom. Vrednost ovih zapažanja. Razlog je taj što ispitanici koji dolaze na psihodijagnostičku eksploraciju. Ovaj način je poznat kao skater ili profil-analiza i ima nesumnjive vred-nosti. ali to je sporedno. Kada su ostali podaci nespecifični i ostavljaju dijagnostičara u neizvesnosti. statistički dokazane obrasce koji su sigurno diskriminativni. iz QI se ne može saznati da li je mišljenje očuvano ili nije. iz prostog razloga što nemamo tehniku koja bi adekvatno izmerila kapacitet. spekulativni projekt. Ako je nemaju ISPsihodijagnoslika 273 od ranije. ako je ispitanik iz dobro proučene kliničkonozološke grupe i ako je procenjivač vrstan stručnjak sa notom umetničke kreativnosti. Samim tim je sporno čemu služi kvantifikacija profil-analize. radije se izjašnjavaju intelektualizirano. individualizovaniji rečnik koji upotrebljavaju brižljivo. depresivna grupa (neurotična i psihotična podgrupa). PATOLOŠKI I NORMALNI GUBITAK EFIKASNOSTI Pad efikasnosti može se odrediti ako su ispunjeni određeni uslovi. a često i neodlučna. Druga je mogućnost da se aktuelni učinak upoređuje sa učinkom koji je ostvaren pod optimalno povoljnim uslovima. Osim toga. Načelno je najbolje određivati efikasnost upoređenjem aktuelnog učinka na testu inteligencije sa merom kapaciteta. kao i tehnike analize verbalizacije. instrumente i norme. Jedan je kriterijum promenljiv. znaju i pokazuju više nego što se zadatkom od njih traži. ne doprinose razjašnjavanju pojedinačnog slučaja. Nema osnove pretpostavka da se u individualnom slučaju mogu razlikovati normalni ispitanici od poremećenih i bolesnih na osnovu intertestovnih varijacija. Globalni testovni učinak dobija značenje zavisno od izbora kriterijuma. Ovaj pristup se opravdava argumentom da OI ne pomaže kliničaru u produbljivanju dijagnostičkog zahvata. pa se sve završava iznošenjem dve ih više alternative.Opsesivno kompulzivni imaju bogatiji. Njihova ocena je uzdržana. Treći način procene intelektualne efikasnosti zasniva se na unakrsnom uporedivanju učinaka između subtestova iste skale (VB ili VAIS) ili između raznih testova primenjenih baterijski u eksploraciji jedne osobe. na šta ih pojedini zadaci stimuliraju. profil-analiza je na klizavom terenu jer ne može da se osloni na čvršće. nikako ne možemo zameniti idio-grafski i nomotetički pristup i ne možemo eliminisati jedan hipertrofiranjem drugog. Velika snaga uverljivosti u odnosu na dinamiku individualnog slučaja oslanja se na „rahitičnu nogu" nomotetske verifikacije. pogotovo ako je dopunjen određenim oblicima kvalitativne analize. koja automatski pripada svakom ispitaniku starijem od 16 godina. odnosno procena inteligencije i procena efikasnosti putem uzorka različitih tehnika ne može biti dovoljno pouzdan postupak. Opsesivni podvlače svoju obaveštenost. mada je za većinu kliničara taj put uverljiv i predstavlja metod izbora. opsesivni su pretenciozni ili patetični. Unakrsno upoređe-nje različitih testova. Kako god da krenemo. Prema tome je ideja u celini samo jedan. u tome je što olakšavaju dijagnostičku kategorizaciju. ako nemamo jasne opšte konstrukte i ako nismo verifikovali konstrukte. Takav način je za sada neostvarljiv. Uzalud produbljivanje ipsativnih i kvalitativnih postupaka za očuvanost intelektualne efikasnosti ako nemamo pouzdanih normi. Takav postupak je tehnički izvodljiv čak i sa Wech-slerovom skalom. a često neznatne između grupa. Wechsler je povukao oštru granicu između dva moguća značenja testovnog učinka.

bez razlike na godine. pa i izvesne propadanje. ili je ispod ili iznad prošeka. mora se zasnivati na devijacionom skoru prema oba kriterijuma. To rešenje je ipak odbacio kao artificijelno. Rešenje koje je Wechsler našao postaje besmisleno u slučaju veoma starih ljudi. ta procena nezavisno od toga da li je iskazana kvantitativno. Ova „neizvesnost" prati testovnu dijagnozu zbog toga što je ona spoj protivurečnosti. Zbirni učinak na Wechslerovim skalama kazuje nam da li je ispitanik proseč-ne inteligencije. po kojoj kao kriterijum koristimo dobnu grupu sa najvišim dometom inteligencije. Umesto toga on je „podmetnuo" efikasnost kao termin koji označava deterioracioni efekat starenja. nemogućnost. je samo ako se prihvati dobni prošek kao kriterijum. 2. Ostvarenje jedne. tokom života. koliko iznosi odstupanje od prošeka i dozvoljava pretpostavku daje „tako bilo i biće". Teorijski inteligencija ostaje relativno stalna. Daje inteligencija pojedinca. Kvalitativna. Isti zbir učinka na skali ocenjuje se kao nedovoljan ako je ispitanik mlađi. Međutim. makar i relativno konstantne mere moguće. Pitanje je koliko smo . odnosno od prošeka njegove dobne grupe kao kriterijuma. Usled toga što je suština kvalifikacije normalnosti u oba slučaja statistička. relativno stalna veličina. Iz tog razloga testovna procena inteligencije starijih ispitanika. Binetov QI pretpostavlja daje odnos između inteligencije i sazrevanja konstantan. a definicija devijacionog skora zadržava. VVechsler je uspeo da izbegne zaključak koji mu se nametao da inteligencija opada sa godinama. U standardizacionom uzorku VB skale najviši testovni učinak postigle su dobne grupe između 20 i 24 godine. Doduše. bez obzira na Wechslerovu diho-tomiju „inteligencije" i „efikasnosti". QI. na ispitanike starije od 150 godina? Pošto se testovni učinak starijih neprekidno smanjuje. Krivulja standardizacionog uzorka VB skale i VAIS nije istovetna. Devijacioni skor je individualna mera inteligencije i zato je odlučujuće da zaista bude konstanta što je ostvarljivo samo ako se usvoji dobni prošek kao kriterijum. Kada se prošek testovnih učinaka svih dobnih grupa. preko racionalnog mišljenja. osoba normalne inteligencije je ona koja zadržava tokom celog života istu distancu prema prošeku svoje dobne grupe. kao QI ili kvalitativno. ostavlja bez odgovora pitanje: šta je ispitanik stvarno u stanju da razume. prema kojem bi se odmeravala „apsolutna" inteligencija. dok Wechslerov QI samo odražava empirijski verifikovan odnos. 274 Pošto je QI mera te relacije ili odstupanja od prošeka. ali je to za koncept QI nebitno. Da se sa godinama inteligencija menja po jednoj zvonastoj putanji. ali u oba slučaja „normalnost" podrazumeva daje to u „odnosu na vršnjake". a efikasnost neprekidno opada sa godinama. šta bi se desilo kad bismo standardizaciju protegli do maksimalne granice ljudskog života. a dovoljan ako je stariji. svrsishodnog delanja i pravilne socijalne orijentacije. Mada je pitanje konstantnosti inteligencije dosta sporno. pre svega u pogledu količine učinka. ono je ipak prihvaćeno uz priznavanje mogućnosti skokova. između dobne grupe od 24 i 34 godine. Prva pretpostavka je obuhvaćena i definicijom koeficijenta inteligencije.konstantni mera neke vrste „intelektualne radne sposobnosti" odnosno efikasnosti. odnosno klasifikaciona dijagnoza puteni Wechslerove skale je isto tako relativna kao što je relativna i medicinska dijagnoza. Koeficijent inteligencije ne kazuje nam ništa izvan dobnih granica. Čovek u šestoj deceniji života prema dostignuću na skali ocenjen je kao osoba normalne inteligencije. ili QE. Opredeljenost za varijabilni kriterijum proizilazi iz definicije po kojoj je inteligencija pojedinca merljiva prema prošeku učinka vršnjaka na istom testu. Devijacioni skor pojedinca u odnosu na ovaj fiksirani kriterijum Wechsler je nazvao koeficijent efikasnosti. ali bi sa istim učinkom kao dvadesetogodišnjak bio razvrstan kao ispodprosečno inteligentan. kao klasifikacioni sud. onda se dobija krivulja sa profilom oblog talasa koja ima kratak i relativno strm uspon. Wechslerov QI je devijacioni skor. Prema tome. isti zbirni učinak na Wech-slerovim skalama ima različito dijagnostičko određenje zavisno od starosti ispitanika. Druga postavka je da se sa godinama inteligencija menja. Naime. Wechsler je pomišljao da ovu ograničenost prevaziđe određivanjem jednog opšteg prošeka za 275 sve. ©soba stara 70 godina može da ima normalnu inteligenciju i normalne ečuvane srce. od 16 do 70 godina. te da svaki dobni uzorak ima različiti prošek. Umesto njega je uveo jednu modifikaciju Binetove ideje. poreda. Razmišljajući o Wechslerovom izboru. ona je prihvatljiva kao individualna konstanta. Nedostatak koeficijenta efikasnosti je u tome što je sam naziv ostao nejasan. Ova definicija traži da prihvatimo sledeće dve pretpostavke: 1. za razliku od koeficijenta inteligencije. možemo postaviti pitanje. Starost se bonificira. nešto dužu oblu zaravan i dugu opadajuću stranu. uradi ili uvidi u socijalnim relacijama. U standardizacionom uzorku za VAIS vrhunski prosečni testovni učinak raspoređen je šire. onda bi vrlo stari ljudi sa svega nekoliko tačnih odgovora bili svrstani kao pojedinci „normalne inteligencije". a QI je u opsegu jedne standardne devijacije. ona podrazumeva da normalnost uključuje i ograničenja. Wechslerov postupak sankcioniše u merenju inteligencije relativizam. mera učinka na testu određena biološkim shvatanjem inteligencije i proveren sa tri aspekta.

Iz toga Wechsler izvodi zaključak da njegova skala meri nešto što je blisko biološkoj inteligenciji i da inteligencija počinje da opada već posle 24. Takođe se dokazuje da ritam opadanja sposobnosti nije ravnomeran. Ono što ne možemo saznati ovim putem jeste procena efikasnosti u odnosu na sopstveni kapacitet. Samim tim je posao kliničara rizičniji. bar kod izvesnog broja ljudi. Prva je činjenica da je granica porasta odnosno početak opadanja inteligencije na novom uzorku za VAIS pomerena ka starijim dobnim grupama. već naprotiv. kao što je nalaz o brzom dostizanju plafona razvoja inteligencije i nalaz o relativno ranom početku opadanja inteligencije. a koliki je udeo normalnog opadanja sposobnosti nije moguće zasad tačno odmeriti ni načelno ni u individualnom slučaju. Na uzorku iz 1939. Te dve krivulje su skoro paralelne. Fluidna inteligencija je ona prava. Ima činjenica kojima se može dokazivati da se neke sposobnosti. na istoj dobnoj skali. prirodna opšta sposobnost koja se u pogledu razvoja relativno brzo penje do maksimuma. Kao jak argument u prilog testovnim dokazima Wechsler navodi krivulju prosečne težine moždane mase. mogu uticati na učinak i testovne pokazatelje mišljenja i inteligencije. Pitanje razvoja inteligencije ne može se resiti do kraja merenjem uzoraka raznih dobnih grupa. kao što je starenje. Ona se razvija sporije. Još od Termanovih longitudinalnih istraživanja javljaju se radovi u kojima isti istraživač. Ove protivurečnosti se pokušavaju razrešiti uvođenjem dvostrukog koncepta inteligencije. doduše. onda nam se nameće jedan robustan faktor koji je VVechsler zanemario. Na toj krivulji prikazane su paralelno. Sa longitudinalnim studijama „kroz ceo život" dobijamo jednoznačnije rezultate. prosečne težine moždane mase i prosečni testovni učinci. Međutim. Koliki je udeo emocionalnih poremećaja. u kliničkom radu za nas je daleko važnije da odredimo očuvanost ili efikasnost u odnosu na sopstvenu inteligenciju nego u odnosu na kriterijum „najpametnijeg godišta". zaobilaženje udela obrazovanja u testovnom učinku pogotovo na skali koja ne diferencira „fluidnu" i „kristaliziranu" inteligenciju. Ovakvo razmišljanje olakšava teorijsko objedinjavanje nepodudarnih podataka. isprva jedva primet-no. ali u formi kakva je danas ova dualistička teorija ne skida teret sa pleća kliničara. Možda ćemo više saznati longitudinalnim (prospektivnim) studijama. Opadanje je. da zavisi od angažovanosti. daleko robustniji opštiji činioci. godine života. to je i koeficijent efikasnosti viši. godine. a na uzorku iz 1955. Iz toga sledi da su osobe veće inteligencije uvek efikasnije. nije moguće. samo razlika u „efikasnosti". Ova otkrića o razvoju inteligencije vrlo su značajna. stoje inteligencija starije osobe viša. Od savremenih istraživanja ove vrste rađene Wechslerovim skalama. Na ovaj način je moguće izbeći nekontrolisano uplitanje niza poznatih i nepoznatih činilaca koji karakterišu različite ljude u različitim uzorcima dobnih grupa.zaista uvereni u to daje razlika između inteligencije 24-godišnjeg čoveka i 65-godišnjaka. retestira-njem istih ljudi u sukcesivnim fazama života. motivacije. Ona je pratila intelektualni razvoj pedeset osoba od rođenja do 36. Stojimo pred problemom da omnibus-testovima unitarneg koncepta inteligencije određujemo očuvanost ili pad jedne mešavine. Druga je činjenica da su u oba uzorka mlađi školovaniji nego stariji. a niže inteligencije neefika-snije od prošeka. Drugim recima. To znači da su nam potrebni drugi. Prihvatanje takvog zaključka nije lako. bolje kon-trolisani naučni pristup je zaslužan i za neke ispravke i neprijatna otkrića. godine. jer se moramo suočiti sa dve važne činjenice. Naime. a to je obrazovanje. godine posle 29. pogodniji podaci i drugačiji metodološki pristup. nesvesni konflikti i poremećaji ega na mišljenje i inteligenciju. ali duže nego fluidna inteligencija. godine opadanje počinje posle 24. pa i profesije. Međutim. motivacijom i profesijom. godine. Nema logičkog opravdanja da se sve razlike redukuju na godine života. određenom vrstom instrumenata ispituje iste osobe kroz period od deset do četrdeset godina. ističe se studija Bayleyeve (1955). Drugi nedostatak VVechslerovog rešenja je taj što njegova mera efikasnosti zavisi od inteligencije umesto daje nezavisna. nonnalno opadanje inteligencije? Wechsler se poziva na rezultate standardizacionih uzoraka putem čijih prosečnih testovnih učinaka zaključuje da već posle 24 godine krivulja počinje da se spušta. Ako povežemo te dve činjenice. Takvih studija ima popriličan broj. veštine i snalaženja postepeno povećavaju i posle dostizanja kritičnih dobnih granica. Kristalizovana inteligencija se realizuje u skladu sa kulturom. Bilo bi dobro da imamo podesne instrumente za procenu „fluidne" ili „biološke inteligencije" (Halstead) ali nemamo. Na temelju dobijenih podataka Bayleyeva je osporila . a procena više kvalitativna. u stvari. NORMALNI TOK PROPADANJA SPOSOBNOSTI U individualnom kliničkom radu problem se često javlja u formi pitanja: na koji način se odražavaju anksioznost. Istraživanja razvoja inteligencije od prvih godina života do kasne starosti uglavnom potvrđuju razumsku predstavu o životnom ciklusu. učenjem. ali se kasnije ubrzava. Pri tome se gubi iz vida da i drugi. Nesporazumi o značenju krivulje dobnih prošeka na testu inteligencije ne mogu se razrešiti debatom i potezanjem boljih argumenata. ali po svemu sudeći nisu baš „čista kao suza". i obrnuto. To je otprilike 16 godina. Jedno od ključnih pitanja odnosi se na to kada počinje prirodno. Cattell i Horn (1963) razvi276 li su teoriju o „fluidnoj" i „kristaliziranoj" inteligenciji.

dve bazične postavke o razvoju inteligencije. da je tempo propadanja progresivan i da je najvažniji činilac razvoja inteligencije biološki. Ostajući na samoj konstataciji stanja. iz čega je izveden zaključak da inteligencija počinje da se gubi čim je dostigla najviši 278 domet. kod jednih je spuštanje ranije. Bayleyeva je takode osporila postavku o inteligenciji kao individualnoj konstanti. To izjednačenje. Krivulja intelektualnog razvoja iste osobe Uzdužni preseci u 19. Sve to zajedno ukazuje na to da se generacijske razlike u inteligenciji ne svode samo na količinu. poništava vrednost čitavog otkrića iz tog razloga što su asimetrični rezultati na ove dve skale normalni. Slaba strana ideje o merenju propadanja inteligencije preko koeficijenta deterioracije je u tome što je performans-grupa testova u celini bila podložnija gubicima. struktura inteligencije se takođe menja sa godinama. Ona smatra da to nije tačno i da se relativni položaj može promeniti i da se faktički i menja. Po tom shvatanju individua zadržava tokom celog života isti relativni položaj medu svojim vršnjacima. testovni učinak njene 277 grupe ispitanika nije se smanjivao ni u 36. a kod drugih kasnije. statički način. pogotovo u silaznoj fazi. skorova Uzdužni presek (studija praćenja) 60 55 50 45 30 10 50 60 70 30 40 50 60 70 Ispitivanje je obavljeno baterijom primarnih mentalnih sposobnosti. Ona je osporila postavku o opadanju inteligencije posle dvadesete godine. faktor rezonovanja (crtice) i verbalni faktor (tačkice). na otporne (sporo propadajuće) i na neotporne (brzo propadajuće). Na taj način se podela na otporne i neotporne praktično izjednačila sa podelom subtestova na verbalnu i neverbalnu skalu. u stvari. Nije sasvim jasno zašto neki testovi odolevaju. Ove svoje zaključke Wechsler je dopunio posmatranjem krivulje svih pojedinačnih subtestova svojih skala. Naime. a uz to na jedan mehanički (objektivan). Usled diferencijalnog uticaja dete-rioracije. S obzirom na to da se ova mera može odrediti na osnovu standardnih skorova subtestova po određenoj fonnuli i da se dobija kao nusprodukt testiranja. Wechsler je utvrdio da postoji određena granica do koje se razlike između otpornih i neotpornih moraju prihvatiti kao normalne ili neindikativne. zavisno od aspekta koji zahtevaju. a drugi podležu tim uticajima. Ova pojava je navela Wech-slera da zaključi daje propadanje inteligencije diferencijalno i da se testovi mogu podeliti. Razlike koje su veće od te empirijski utvrđene kriterijske vrednosti već ukazuju na prisutnost destruktivnih dejstava na mišljenje i na inteligenciju. Naravno. Osnovna odlika nekih testova uključenih u Wechslerove skale je neotpornost prema bliže neodređenim destruktivnim dejstvima. misli se na poboljšanje jer su pojave pogoršanja i pada već odavno poznate u psihopatologiji. Krivulja intelektualnog razvoja u komparaciji dve vrste studija Poprečni presek 60 55 50 As štand. metoda izračunavanja „koeficijenta deterioracije" je naišla na široku pri-menu u psihodijagnostici. kraći ili duži plato i faza opadanja. Razlika između Wechslera i Bayleyeve najbolje se vidi na sledećim grafikonima: GRAFIKON 3. godini Armijski alfa test As standardnih skorova 1919 1950 1961 GRAFIKON 4. Krivulje predstavljaju skorove za prostorni faktor (puna linija). Ovaj metod utvrđivanja gubitka sposobnosti (ako je pad trajan) ili gubitka efikasnosti (ako je pad prolazan) naziva se diferencijalni učinak. Tempo razvoja subtestova je neujednačen. godini. bila ona vezana za starenje ili patološke pojave kao što su moždana oštećenja ili psihoze. KOEFICIJENT DETERIORACIJE Prosečni učinak dobnih grupa sve više opada na Wechslerovim skalama.i 61. Osnovna karakteristika upored-nih putanja subtestova jeste pojava rasipanja. 50. Kod ljudi sa prevagom performans-skale pojava deterioracije ne bi se mogla prepoznati jer bi . Mada se kod svih zapaža faza uspona.

moždano oštećenje Testovna procena očuvana inteligencija očuvana inteligencija oštećena inteligencija oštećena inteligencija Valjanost T FP FN T 280 Svaki test ili skala apriori se podešava na takav način koji predstavlja optimalno rešenje između dva međusobno isključiva zahteva da se obuhvate svi slučajevi sa određenim osobinama. Složićemo se dakle da je poželjno ispitati i proceniti i očuvanost i gubitak efikasnosti ili inteligencije. Na primer. tako i ovu možemo popraviti u tom smislu da zahvati više sumnjivih ili da identifikujemo deteriorirane sa većom sigurnošću.se. u nedostatku teorijskog objašnjenja ove korekcije povećavaju rizik. Svi u praksi korišćeni instrumenti. pod uticajem destruktivnog procesa. a da se ne obuhvati nijedan slučaj koji nema kritične osobine. Problem se javlja u vezi sa realizacijom. normalan 2. kao i svaku drugu meru. procenat koji se dobija sumiranjem standardnih skorova u grupi otpornih i neotpornih i obračunavanjem po sledećoj formuli: (otporni) . može biti i tačna i netačna. ma koliko intenzitet osobina bio slab. Suprotno ovome. nijedno od ta dva stanja. svaka takva interpretacija. daju podatke koji se mogu interpretirati kao potvrda očuvanosti ili opadanja efikasnosti. Izlaz iz tog ćorsokaka nađen je u izjednačavanju broja verbalnih i neverbalnih testova u grupi otpornih i neotpornih. VVechsler je do kraja ostao uveren u praktičnu vrednost procene diferencijalnog učinka. nije nađeno zadovoljavajuće objašnjenje za negativne indekse deterioracije. I ovde smo se bavili pitanjem procene gubitka efikasnosti mada je pitanje moglo da se formuliše i pozitivno. Greške u dijagnostičkoj proceni mogu biti dvojake: greške tipa netačne potvrde stanja koje istražujemo („falš pozitiv") ili greške tipa netačne negacije („falš negativ"). uprkos velikoj privlačnosti ideje i jednostavnosti postupka. u psihodijagnostičkoj proceni podobnosti za psihoterapiju potrebno je oceniti baš pozitivne potencijale. Pored toga.(neotporni) _ (otporni) Gubitak od 20 i više procenata ukazuje na opadanje ili oštećenje inteligencije bez specifikacije uzroka. Klinička dijagnoza 1. bez obzira na vrstu testa. . nameće se zaključak. Grupa otpornih testova: VB FORMA l VAIS informacije (ili rečnik) rečnik shvatanje informacije sklapanje figura sklapanje figura nedostaci na slikama nedostaci na slikama 279 Grupa neotpornih testova: ponavljanje brojeva sličnosti šifre Kohsov mozaik ponavljanje brojeva aritmetika šifre Kohsov mozaik Koeficijent deterioracije je. obe skale izjednačile ili zamenile prevagu uz malu razliku. automatski bi se svrstale u sumnjive na intelektualno oštećenje. PROCENA PROPADANJA JE IZBOR Klinička procena je uopšte uzev pristrasna u tom smislu što je orijentisana na otkrivanje i „merenje" gubitka ili rastrojstva. Za primer uzimamo četiri slučaja koja su testirana VB skalom. one osobe koje iz čitavog niza razloga imaju viši učinak na verbalnoj skali. ova mera nije izdržala test realnosti. uprkos pretežno negativnim rezultatima valida-cionih istraživanja. Naravno. normalan 4. Međutim. neki više neki manje. Međutim. što je čest slučaj kod veoma inteligentnih. Ukratko. moždano oštećenje 3. Korelacija ovog indeksa sa drugim većinom je niska. Netačno je da u kliničkoj praksi nema potrebe za ocenom pozitivnih potencijala. Zbog svega toga. jer nijedan psihološki test ne dokazuje jasno i nedvosmisleno. u stvari.

Posebno konstruisani testovi sa specifičnom namenom podešavaju se da obuhvate sve slučajeve sa određenim karakteristikama. dok teži test daje više grešaka tipa „falš pozitiv". PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI NEUROTIČARA Grupno testiranje je nesumnjivo daleko ekonomičnije od individualnog. Sa druge strane. Osnovni razlog kojim se takva neekonomična eksploracija opravdava je taj da „klinički slučajevi" ne mogu biti dovoljno efikasni ako nemaju dovoljno kontakta sa ispitivačem. nauke i dijagnostike. onda je korišćenje testova za klasifikaciju slučajeva skoro izlišno. samo na osnovu psihodijagnostičkog instrumenta. Ovaj potez daje nam najviše mogućnosti da „niko ne promakne" i smanjenje grešaka „falš negativa". Drugi razlog je taj što individualno ispitivanje omogućava bolje poznavanje promašaja. ako je populacija bolesnika homogena. zavisi takođe i od populacije bolesnika. Međutim. Daleko je jači argument da test koji postiže 80 posto tačnih klasifikacija ili čak 90 posto. od „običnog" promašaja. Dijagnostičko utvrđivanje neefikasnosti omogućava nam ispravku mehaničke testovne ocene. Neuspeh validacionih istraživanja objašnjen je nejasnoćom dijagnoze psihoneu-roza. dok je dijagnostička klasifikacija smatrana za važnu predfazu terapije. daje više grešaka tipa „falš negativ" kada se primenjuje u ispitivanju ispodprosečnih po inteligenciji. u njegovu skalu i u validnost profil-analize. Ako je. a više grešaka na drugom kraju. Teorije o neurozama takode prihvataju žalbe neurotičara kao činjenice i daju određena tumačenja porekla i mehanizma. . Automatska dijagnoza bila bi tačna u 98 posto slučajeva. VB skala je „lak" test inteligencije. sve slučajeve sa moždanim oštećenjem. ovi su pokušaji nastavljeni uprkos krajnje kontradiktornim rezultatima validacionih studija. Ima institucija čija je populacija veoma heterogena. što ukazuje da su podešene da daju više tačnih klasifikacija na jednom kraju dihotomije. Iskustva psihodijagnostičara u radu sa neurotičarima takode se slažu sa opštom ocenom da neurotičan imaju veće ili manje smetnje i da ove mogu da dovedu do privremenih ili ponovljenih neuspeha na testovima. dok Domino-test razvrstava više osoba u niži nivo nego što je opravdano. Svaki standard-izovani instrument se podešava da greši na strani koja je manje važna za datu svrhu. i srazmerno prenaprezanju kriterijuma povećavamo opasnost da našom „dijagnostičkom racijom" pohvatamo i krive i prave. dajući time podršku profilanalizi. jer su skoro svi pacijenti alkoholičari. U priručniku za VB skalu Wechsler je opisao tipičan profil neurotičara. onda je besmisleno pri-menjivati neki test za identifikovanje alkoholičara na toj populaciji. a testovna samo u 90 posto. divergencijom kriterijuma i razlikama uzoraka u mnogim bitnim parametrima. Na njoj je klasifikacija nižih nivoa tačnija. emocionalne napetosti i pojačana anksioznost uslovljavaju parcijalno sniženje učinka na testovima inteligencije. onda ćemo primeniti jedan veoma širok program indikatora. što je i bio uslov da budu upućeni i primljeni u tu ustanovu. kao što je slučaj u mnogim specijalizovanim i super specijalizovanim ustanovama. I skale inteligencije mogu biti „lake" ili „teške". onda je primena psihodijagnostičkih tehnika i kliničke baterije potpuno opravdana. kliničari su decenijama pokušavali da opravdaju svoju veru u Wechslera. kao i donošenje klasifika-cione pretpostavke. jer one su neizbežne na sadašnjem nivou razvoja.instrumenti su podešeni da ostvare najpovoljniji razmer između širine obuhvata i čistoće obuhvata. Svi naši instrumenti su jednostrani i zavise od izabranih kriterijuma. a viših nivoa nepouzdanija. ali je kliničko ispitivanje. pretpostavimo. Kliničke činjenice nedvosmisleno ukazuju na to da se neurotičan žale na raznolike i mnogobrojne smetnje u rešavanju problema. To znači daje cena izbora „niko neće promaći" plaćena velikim udelom greške tipa „falš pozitiva" u ukupnom bilansu. Skoro sve skale inteligencije daju više netačnih klasifikacija moždano oštećenih nego tačnih klasifikacija. populacija jedne specijalizovane institucije za lečenje alkoholičara homogena u 98 posto slučajeva. Oslanjajući se na ovaj autoritativan izvor. Na takvoj populaciji VB skala će znatan broj mentalno zaostalih razvrstati u nešto viši nivo inteligencije. Sve do polovine pedesetih godina. Izbor povoljnije greške. po definiciji individualno. Ako nam je cilj da identifikujemo u kliničkoj populaciji. Kod Domino-testa je obrnut slučaj. Iz svega ovoga nameće se zaključak da nesvesni konflikti. Na taj način povećavamo mogućnost da identifikujemo sve moždano oštećene osobe koje ispoljavaju makar i najmanji broj indikatora i najređu vrstu simptoma. kao što je VB skala. zbog pada efikasnosti. što je već izvanredan uspeh ne može povećati procenat tačnih klasifikacija 281 u populaciji koja je 98 posto homogena. Ako su „uzorci" odnosno kategorije bolesnika u toj populaciji relativno ravnomeme. a po svoj prilici i na ostalim testovima (na primer projektivnim). Pri izboru kriterijuma unapred se određuje koja je greška nepovoljnija. Kada bi svakog ko je upućen u tu ustanovu na osnovu uobičajenih prethodnih provera putem istih kanala automatski dijagnozirali kao alkoholičara. Lak test. uspeh bi bio veći nego što može da postigne vrlo dobar test. Razlog nije samo to što bi takva primena instrumenata bila praktično validaciona studija. Pri tome se posebna pažnja obraća na to da indikatori budu što „čistiji" ili što reprezentativniji.

koji se ogledaju u intelektualnoj Ijubopitljivosti. opsesivni se pokazuju kao karikatura mislioca i zaglibljuju se u sam proces mišljenja. profil-analiza je veoma branjena među kliničarima i zbog toga je napravljen nov pokušaj ali sa drugim ciljem. Pitanje je zastoje to tako? VVechsler se nije upuštao u tumače282 nja. po pravilu. dok je kod opsesivnih obrnut odnos. 2. opsesivno kompulzivnih. Taj specifičan deficit neurotičara dao je povoda da se oba ova subtesta nazovu testovima efikasnosti. Nasuprot njemu. odnosno crta anksioznosti. dok se kao mera crte anksioznosti koristi skala manifestne anksioznosti (Tavlor. Međutim. pouzdano je utvrđeno da je subtest ponavljanja brojeva osetljiv na pojavu situacione anksioznosti. koja je veoma neodređena kategorija. Ukoliko se konformističke rezonovanje više ponderira. i druga kategorija pod nazivom „crta anksioznosti". Oni se pomalo i razmeću. Potiskujući seksualne impulse histerici grubo potiskuju i druge „infantilne" impulse kao što su Ijubopitljivost. Neuspeh vezivanja neurotičnosti kao opšte kategorije za konfigu-ralnu analizu Wechslerovih skala najverovatnije pada na teret neujednačenosti kri-terijuma dijagnoziranja neuroze u složenom sastavu izabranih grupa. Skoro svi neurotičan.sada i ovde". 4. u vezivanju za kulturu. koji na ovom subtestu donosi obilatu nagradu. u skladu sa ustaljenim običajima i vrednovanjem.. Oba ova subtesta dovode se u vezu sa uključenošću u situaciju. Somatizovana anksioznost odnosno zabrinutost za rad telesnih organa ispoljava se u otežanom rešavanju subtesta sklapanja figura. histerici imaju niži standardni skor na infonnacijama nego na shvatanju. u izlaganje različitih mogućnosti. To daje suprotne efekte. Diferencijalni učinak pod stresom je jedina pouzdano utvrđena karakteristika anksioznih ličnosti na Wechslerovim skalama. Pokazalo se da profil na VB skali nije diskriminativan u odnosu na opštu anksioznost (Shoben. Bez obzira na bogatu informisanost. na primer. bez obzira na podvrstu. . anksioznost. Veza opšte anksioznosti i inteligencije. Uvodi se kategorija „anksioznog stanja". ukratko. dok opsesivni daju više nego što od njih možemo očekivati. koja odgovara trajnom svojstvu koje je relativno nezavisno od situacije ili provokacije. Wamer. utoliko je histerik uspešniji.Rapaport (1945) razvija profil-analizu na drugačijim osnovama povezujući je sa ego-psihologijom. opsesivni ispoljavaju klasičnu sliku pada efikasnosti upravo na onom subtestu koji najviše provocira njihove mehanizme odbrane intelektualizaciju. 3. on je opisivao profile histerije. Iz mnogobrojnih studija posvećenih empirijskom istraživanju ove veoma provokativne teme mogu se izvesti sledeći zaključci: 283 1. podbacuju na onim testovima na kojima se učinak demonstrativno ocenjuje. postignuti rezultati potvrđuju vezu između ličnosti i inteligencije. merena Wechslerovim skalama. opsesivni se upušta u intelektualizaciju. U skoro svim istraživanjima ovih konstrukata kao mera situacije anksioznosti uziman je iskaz subjekta o tome kako se oseća. koji ukazuju da se histerici i opsesivno kompulzivni u mnogo čemu suprotno ponašaju. kao što je. 1950). opsesivni se slabo snalaze u shvatanjima. dok je kod opsesivnih obrnuto. Nije utvrđen specifičan profil anksioznih ličnosti. U celini gledano. Svi pokušaji da se pouzdano identifikuju neurotičari na osnovu konfiguracije rezultata na Wechslerovim skalama ostali su bez efekta. Oni probleme rešavaju jednostavno. Prvi pokušaji nisu bili osobito ohrabrujući zato što su se kontrolne studije završavale bez potvrde. Međutim. Njima su po indikativnosti slični subtest sklapanja figura na performans-delu skale. Međutim. Diferencijalni pristup Rapaporta je ispravniji. u . mada su i jedni i drugi svrstani u psihoneuroze. Nije nađen određeni profil koji odgovara anksioznosti. Umesto da se određuje neurotičnost. u sakupljanju znanja. anksioznih i mešovitih neurotičnih stanja. odabrana je jedna od bitnih dinamičkih konstituenti neuroze. Oni ostaju egocentrično uski. Histerici daju daleko manje odgovora na informacijama nego što priliči njihovom stepenu obrazovanja. Umesto da rešavaju problem u racionalnom smislu. Pokazalo se da takve osobe. Rapaport smatra daje ovaj flagrantan pad efikasnosti uslovljen bazičnom ambivalencijom opsesivne strukture. aktiviranje štoperice. ne vezuju se za kulturu i ne angažuju se u širinu. u zadatak i u cilj ispitivanja. Na subtestu shvatanja histerici ispoljavaju iznenađujuće snalaženje s obzirom na demonstraciju oskudne informisanosti. 1950. korelacija je negativna za grupe sa ispodproseč-nim nivoima inteligencije. jer znaju da znaju. Rapaport je uočio da histerici imaju niži verbalni QI nego neverbalni. 1953). koja odgovara reaktivnoj ili situacionoj anksioznosti. imaju slab učinak na subtestovima ponavljanja brojeva i aritmetičkog rezonovanja. dok Rapaport smatra daje u razlozima suština razlika. To se nameće iz njegovih nalaza. opsesivni se zaštićuju izolacijom afekta i intelektualizacijom. U empirijskoj studiji u kojoj je proverio svoje ideje on je psihoneurotičare podelio u više podgrupa. Informacije su snižene kod histerije zbog toga što je potiskivanje dominantni mehanizam odbrane. depresivnih. Zatim. a toga u shvatanju ima dosta. Umesto da proverava Wechslerovu ideju opšteg neurotičnog test-profila. Sledeći pokušaji usmereni su na dokazivanje povezanosti profila na VB skali sa dve vrste anksioznosti. Umesto prizemnog prakticizma histerika. Nasuprot niima. neznatna je. gubeći se u alternativama.

što obuhvata veoma različite kliničke slike bolesti i što mnogi slučajevi ne odgovaraju definiciji. pri čemu se često smenjuju čisti tipski oblici ponašanja. I ovaj promašaj potvrđuje da je besmisleno tražiti potvrdu između test-profila Wechslerovih skala i širokih. ima i takvih shvatanja da shizofrenija i nije bolest već samo reakcija na ponašanje ljudi prema jedinki koja je „naprosto sasvim drugačija". s obzirom na to nisu ispunjeni osnovni uslovi za pronalaženje jedinstvenog i specifičnog test-profila shizofrenije na Wechslerovim skalama inteligencije. Na kraju. sociopatski karakter. Nevolja sa shizofrenijom nije samo u tome što je naziv širok. Za Wechslera je ostala zagonetka zašto je rezultat na stripu povišen kod sociopata kada je po njegovom shvatanju sređivanje slika u niz test socijalnog aspekta inteligencije? Ovu protivurečnost Wechsler je pokušao da prevaziđe interpretacijom da je sociopatija defekt u akcionom a ne u perceptivnom aspektu socijalne inteligencije. ali je zadržao ranije implikacije. da poučava i da tumači ovakvo ponašanje takođe je podeljena kriterijumima. shizofrenija je grupa oboljenja u kojoj su poremećaji mišljenja raznovrsni. U praksi nije izuzetak da bolesnik dobije dijagnozu shizofrenije u jednoj ustanovi ili od jednog psihijatra. Podela shizofrenije na hebefreniju. O shizofreniji je mnogo pisano. samo po sebi veći performans QI ne dokazuje. jer se prepoznavanje tih bolesnika.iz knjige izašli". dok neki drugi koji bi odgovarali definiciji nisu tako raspoređeni. vrlo impresivni i ubedljivi. katatonu i paranoidnu formu ima opravdanja samo u vrlo malom broju slučajeva koji. koja je pozvana da leci. Tvrđenje da se shizofreni pore285 mećaj mišljenja odslikava na bateriji testova kao što su Wechslerove skale ima razumsku opravdanost. u drugoj ustanovi ili od drugog psihijatra.. Sve to navodi na zaključak daje termin nejasan. do kraja šezdesetih godina. ali faktički nije. Naravno. deluju kao da su . Neuspeh u ovom pitanju ne predstavlja veliko iznenađenje. Uostalom. praktičari su i sami mogli da se osvedoče da shizofreni bolesnici na različite načine „kvare" . on je zamenio taj izraz oznakom „sociopatija". Postoje velike razlike medu shvatanjima. Kao rezultat tih napora može se navesti daje shizofrenija detaljno opisana i daje prihvaćena jedna uprošćena kategorizacija koja je više teorijska nego faktička. muških sociopata jesu sniženi rezultati na informacijama (kao kod histerija) i relativno povišenje na sređivanju slika (strip). Pre svega. PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI SOCIOPATA Sa današnjeg stanovišta je začuđujuće koliko je klinička psihologija uložila napora da afirmiše krepelinovski klasifikacioni sistem. kao i u stručnoj literaturi do šezdesetih godina. iznosi se „tipičan skater-profil" za shizofrenije. ona je istraživana više nego bilo koja druga grupa mentalnih oboljenja.da je psihopata osoba koja mi se ne dopada". To je činjeno uprkos mnogim negativnim ocenama i intimnim uverenjima koja su dolazila do izražaja u verbalnoj komunikaciji i podrugljivim dosetkama kao što je definicija . Zatim. kriterijumima za dijagnostiku. Jedino je nađeno da je performans-skala iznad verbalne češće nego kod većine kontrolnih grupa. on je svoju tezu ograničio na ado-lescentni uzrast i na muške ispitanike. on je morao da prizna da to nije uvek tako.. slabo definisanih kategorija. svaki doprinos dijagnostifikovanju shizofrenije bio je dobrodošao. Veći deo validacionih eksperimenata i istraživanja. ovaj nalaz ima ograničenu praktičnu vrednost zbog velikih individualnih varijacija. simpleks. Naravno. u priručniku za VAIS. kao i normalne osobe. predstavlja davanje podrške tom sistemu. Među one grupe devijantnih osoba koje se mogu identifikovati i pomoću profila VB skale Wechsler je ubrojao i adolescentnu psihopatiju. Kasnije. i naročito u interpretaciji etiologije i suštine ove bolesti. iz neobjašnjivih razloga. a kroz neko vreme. Svi ostali. Treća karakteristika sociopata je veći učinak na performans--delu nego na verbalnom delu skale (takođe svojstveno histeričnim ličnostima). 284 Dugo traganje za specifičnim test-profilom sociopatije završilo se bez rezultata. preširok i daje dijagnoza nepouzdana. Međutim. Iznošenje takvog profila naišlo je isprva na dobar prijem među praktičarima. U priručniku VB skale. suočeni smo sa jednom širokom kategorijom koja je nominalno jedinstvena. pogotovo ako su bili u početnoj fazi oboljenja ili sa nejasnom kliničkom slikom koja je zbunjivala psihijatre. Druga strana. Sociopati sasvim dobro uviđaju karakter i značenje socijalnih relacija. Međutim. Najupadljivije odlike test-profila adolescentnih. ali ih iskorišćavaju bez skrupula manipulišući ljudima. smatralo potvrdom stručne umešnosti. a to znači većina takvih bolesnika pripada „mešanom" tipu. da ima psihopata i sa defektnim socijalnim percepcijama. PROCENA GUBITKA EFIKASNOSTI SHIZOFRENIČARA Shizofrenija je oboljenje koje uporno izaziva gotovo sve kliničke discipline. Razlozi poverenja praktičara bili su višestruki. u istom stanju ili u novoj fazi pogoršanja dobije drugu dijagnozu. Definicija sociopatije je nezadovoljavajuća i uz to preširoka. pa čak ni ne nagoveštava. Prema tome. Naravno. načinom lečenja i teorijskim tumačenjem etiologije i suštine shizofrenije. uključujući i kliničku psihologiju.Određeniji konstrukti o ličnosti imaju više izgleda da se potvrde. i podstiče ih.

Hunt i Arnoff su odustali od traganja za mitskim test-profilom shizofrenije. Iz dosadašnjeg razma286 tranja proizilazi da nismo u mogućnosti da procenimo efikasnost sa pozicije intelektualnog kapaciteta. Odgovori su podcijeni u sedam stupnjevito poredanih klasa. Posebno je bio impresivan napor i način na koji je Rapaport pokušao da obrazloži i prikaže test-profil shizofrenije. Deca su isprva testirana svakih mesec dana sve do 15 meseci života. on je već pošao od postavke da shizofrenija nije jedinstvena kategorija. Gotovo je obrnut slučaj kod muške dece. Rapaport je uočio da se kod mnogih shi-zofrenih bolesnika javljaju sledeće karakteristike: 1. biće ostvaren osnovni preduslov za praktičnu. pa je zbog nezadovoljavajuće validnosti ispravljan. Zatim su testirana tromesečno do treće godine života. Ova skala je zadovoljavajućih osobina. U tom okviru je posebno mesto pripalo jednom. Izgleda da je ključno pitanje u ovoj stvari izbor adekvatnog konstrukta ili sistema konstrukata. Poslednjim testiranjem obuhvaćeno je 54 ispitanika. testirano je šezdeset ijedno dete. INTELEKTUALNA EFIKASNOST I LIČNOST Neko je jednom napisao da su svi eksperimenti koji su izvedeni u fizici ili u psihologiji predstavljali samo proveravanje određenih ideja. takvih istraživanja nema mnogo. meren primenjenim testovima. Iz ovih istraživanja proistekla je Hunt-Arnoffova skala (1955) zapro-cenu shizofrene dezorganizacije mišljenja. na oko beznačajnom. Wechsler je medu prvima opisao „tipičan skater-profil" shizofreničara u priručniku za VB skalu (1939). Najzad. VVechsler se pozvao na Kraepelina i na njegovu postavku da se svako mentalno oboljenje na jedan poseban način ispoljava u mišljenju. sniženje u aritmetici i sklapanju figura i. To ne dokazuje daje ideja pogrešna. Kada to bude postignuto. nastojeći da nađe za nju specifičnu konfiguraciju sko-rova na VB skali. U tom pogledu Bayleyeva je konstatovala da postoje izvesne razlike u efektima ponašanja majki zavisno od pola deteta. iz jednostavnog razloga što ne postoji praktično pri-menljiva mera kapaciteta. kod koje toplina majke. Povrh toga Honzik je našao da je intelektualni razvoj . u najkraćim crtama. Veliki rastur u rezultatima. Razmišljanjem o VB skali. subtestu. Umesto toga oni su sastavili skalu koja se zasniva na odgovorima koji su dati na subtestovima verbalne skale: rečniku. Odabrani su odgovori koji imaju kvalitet dezorganizovanog mišljenja ili bizarne verbalizacije.odgovore i daju jedan svojstven „stil mišljenja" koji se. Izveštaj o ovoj studiji dala je Bayleyeva (1968). češće kvalitativno nego kvantitativno ispoljava. Na žalost. devijacija i oboljenja zapala u ćorsokak. Osnovne karakteristike profila jesu prevaga verbalne skale nad neverbalnom. doduše. Kod ženske dece veći učinak su imale one ispitanice čije su majke razvijale samostalnost i koje nisu suviše mazile svoju žensku decu.. od klase sa najslabije izraženom dezorganizacijom do klase (sedmi stepen) sa najviše izraženom patološkom verbalizacijom. Jasno je da je ideja koju su sledili Hunt i Arnoff pri-menljivija od ideje diferencijalnog skatera. relativno povišenje u informacijama. pa je svaku podgrupu zasebno izučavao. ali uglavnom bez trajnih efekata. Shizofreni bolesnici imaju upadljivo povišen unutarnji i među-testovni rastur. kada je testiranje skalom Wechslerovog tipa već izvodljivo. Testiranje u detinjstvu vršeno je razvojnim skalama. a od adolescencije sa Wechslerovim skalama. Ovaj test-profil je više puta empirijski proveravan. Prema onome stoje danas otkriveno. u školskim godinama sa Binetovom skalom. god. Sasvim je verovatno da će razvoj psiho-dijagnostike u skoroj budućnosti omogućiti da procenjujemo relaciju kapaciteta i aktuelne efikasnosti. Ova je teza predstavljena kao preteča skaterprofila. izgleda daje struktura ličnosti najpogodniji konstrukt pomoću kojega možemo razumeti promene u konfiguraciji Wechslerovih skala. 2. pojava očuvanosti ili relativnog povišenja na Kohsovom mozaik-testu. bilo da se posmatra baterija ili subtest po sub-test. Metod diferencijalnog skatera nije se mogao potvrditi kao validan ni u odnosu na dijagnozu shizofrenije. ponavljanju brojeva. pozitivan stav i atmosfera ravnopravnih odnosa pozitivno utiču na intelektualni razvoj. u vezi sa odnosom majki prema deci. Pad efikasnosti uz očuvanu bazičnu inteligenciju uočavamo na osnovu paradoksalno „povišenih" učinaka na subtestu ponavljanje brojeva i Kohs-mozaiku. shvata-njima i sličnosti. dopunjavan. Ovaj neuspeh ne predstavlja dokaz koji bi negirao pojavu promenljive efikasnosti ili princip merenja te pojave. ali je nešto ipak rađeno. pa do starosti? Jedno longitudinalno ispitivanje između razvojnih promena ličnosti i testovnih diferencijalnih učinaka. 3. Ova studija je. Doduše. kliničku primenu postupka. nailazimo na pitanje šta bismo dobili kada bismo testiranje ponavljali kod istih osoba od najmlađeg doba. U jednom istraživanju u Berkli centru za razvoj. Takođe smo konstatovali da je ideja o povezanosti diferencijalnog test-učinka sa krepelinovskom klasifikacijom mentalnih retardacija. što je svojevrsno iznenađenje. koje je započeto 1929. kada su ispitanici imali 36 godina. Verbalizacija mišljenja shizofrenih bolesnika je vrlo osobena i tipična. U jednoj drugoj longitudinalnoj studiji (Honzik) potvrđene su mnoge konstatacije do kojih je došla Bayleyeva. pokazala daje intelektualni razvoj. niti daje metod loš.

Osnovna mera . Treći stupanj razvoja ličnosti naziva se fazom „modifikacije". u fazi „kompenzacije" dobija svojstva internalizera. Do sada on nije ništa publikovao i sve što je uradio kruži u formi šapirografisanih skripata. Promene kroz koje ličnost prolazi u toku razvoja odražavaju se na učinku sledeća tri subtesta VB skale: ponavljanju brojeva.R.52). bar koliko se indirektno može oceniti. „Primitivni" stupanj se završava približno oko pete godine života deteta. Treća dimenzija je . istraživanje „nonnalnog nivoa" je kod Gittingera drugačije. Položaj svake individue se različito menja na ovim dimenzijama. Gittinger je prihvatio stanovište da svaki subtest na VB ili VAIS-u (VB fonna 2 ne dolazi u obzir) ima specifično mesto u izražavanju strukture ličnosti. Honzik je morao da zaključi da prevelika bliskost majke i ćerke ometa razvoj verbalnih sposobnosti.E-I" dimenzije ličnosti je devijacioni skor. Tu transfonnaciju Gittinger naziva „kompenzacijom". Međutim. što je prava retkost medu njegovim saple-menicima po profesiji. odnosno do adaptivne „kompenzacije".. učinio korak dalje odande dokle su stigli Wechsler. dete koje je u „primitivnoj" fazi bilo krajnje eksternalizujuće sada. koji se približno proteže do početka adolescencije. koja ga primorava da promeni stil izražavanja i aktivnosti. Dok je u drugoj fazi izmena primarnog ponašanja iznuđena pritiskom porodice.dečaka u vezi i sa stavom majke prema očevom zanimanju kao i sa očevim zadovoljstvom sopstvenim zanimanjem. zapaženo je da je bliskost odnosa majke i deteta u posebnoj vezi sa rezultatima na subtestu ponavljanja brojeva r =. individua menja primitivne dispozicije i usvaja nove. izložićemo interpretaciju promene na E-I dimenziji ličnosti. Druga dimenzija je . Drugi stupanj razvoja dobio je naziv prema osnovnoj transfonnaciji koja se odigrava između osobe sa „primitivnim" dispozicijama i oblicima aktualizacije i sredine..52. Ključni pojam u ovom delu sistema je „nonnalni nivo". Postoji veza između „nonnalnog nivoa" i različitih načina obračunavanja prošeka ili referentne mere kod Rapaporta. moguće je da roditelji prihvate dete i ponašanje koje je spontano razvilo na osnovu urođenih kapaciteta u prvoj „primitivnoj" fazi razvoja. Bazičnu ili „primitivnu" poziciju određujemo na osnovu devijacionog skora između . prema kome određujemo tri bazične dimenzije strukture ličnosti u odnosu na „nonnalni nivo" može se izračunati samo na osnovu posebnih empirijskih tabela i nonni koje su izgradili Gittinger i njegovi saradnici. Osnovna mera . odnosno da bude 288 prihvaćen od vanporodične sredine. on je. Svoje tridesetogodišnje kliničko iskustvo u dijagnostici Gittinger je postepeno pretvarao u jedan sistem mini-teorije ličnosti zasnovane na relacijama između subtestovnih učinaka Wechslerovih skala.R-F" ili regulisan odnosno fleksibilan. R-F i A-U. jer do sada Gittinger nije objavio svoje delo. za sada su ograničeni na nekoliko zanimljivih zapažanja.A-U" ili adaptivna odnosno unifonnna uloga. karakter te veze je teorijski neodređen. Na primer. Međutim. Rezultati ovih studija. Sa teorijske strane „nonnalni nivo" je blizak značenju pojma intelektualnog kapaciteta ili fluidne inteligencije (Cattell i Horn) ili „biološke inteligencije" (Hal-stead).E-I" ili ekstemalizer odnosno internalizer. Prva dimenzija je . za tu individuu. Prvi stupanj karakteriše ispoljavanje urođenih tendencija na. U cilju ilustracije postupka. Promene ponašanja u ove tri razvojne faze odvijaju se na tri autonomne dimenzije: E-I. U svom razvoju ličnost prolazi kroz tri stupnja. adolescent „modifikuje" ranije ponašanje koje je bilo oblikovano u porodici.A-U" dimenzije je devijacioni skor između učinka na subtestu strip i „normalnog nivoa".. aritmetičkom rezonovanju i informacijama. ODRAZ PROMENE LIČNOSTI NA E-I DIMENZIJI O Gittingerovoj metodi analize i interpretacije test-profila ništa se ne zna iz prve ruke. koji se dobija iz odnosa učinaka na subtestu ponavljanja brojeva prema „normalnom nivou". preko Mataraz-zove studije Wechslerovih skala može se steći određeniji utisak o Gittingerovoj profil-analizi. Ovaj istraživač nije naklonjen senzacionalizmu i samoreklamiranju. U periodu „kompenzacije". u trećoj fazi se izmena ponašanja odvija pod utica-jem vanporodične sredine. Ovaj „primitivni" stupanj razvoja postepeno nailazi na otpor sredine. Ideja o vezi konfiguracije test-učinka sa ličnošću ponovo je oživljena zahvaljujući jednom koliko upornom toliko i inventivnom praktičaru iz SAD. Uprkos ovoj skromnosti.. koje obiluju provokativnim podacima. takav blizak odnos majke i ćerke doveo je do negativne korelacije na ovim subtestovima. karakterističan način. Devijacioni skor.F" dimenzije je devijacioni skor između učinka na subtestu Kohsovog mozaika i „nonnalnog nivoa". Osnovna mera .. U tom slučaju primarna („primitivna") orijentacija biva potkrepljena i usled toga ne dolazi do promene. Što se tiče subtestova. U nastojanju da bude u društvu. Međutim. Međutim.. informacijama i rečniku (oba . Rapaport i drugi pregaoci na razvoju ideje o „diferencijalnom profilu" Gittinger je dao jednu skicu strukture ličnosti koja obuhvata tri polarizovane dimenzije. Mada se može prihvatiti da je potvrđena veza razvoja ličnosti i inteligencije. Git287 tingeru. a efekat tih promena kroz sve tri etape razvoja je suština skater-profila na Wechslerovim skalama. često suprotne prvobitnoj nastrojenosti.

Da li je ličnost u svom razvoju uspostavila kontakt sa društvom. Internalizer doživljava brojeve kao svoj sopstveni sadržaj. Osobe sa ekstemalizirajućim osobinama imaju nizak učinak odnosno podbačaj u odnosu na „normalni nivo". što nemaju verbalnu memoriju i apstraktna interesovanja kao internalizeri. negde u prostoru. doći će i do povećanog učinka na informacijama koje. operacije sa apstrakcijama. koja je primarno okrenuta ka sebi i koja brže razvija apstraktno mišljenje. ili bar jednako veliki učinak. Ukoliko do takve izmene u ličnosti. Osobe sa internalizirajućim tendencijama imaju visok učinak na subtestu ponavljanja brojeva. onda će uspeti da ovlada veštinom aritmetičkog rezonovanja i rada i. u tom smislu. Iz ovih razloga eksternalizer. u stavovima i usvojenim vrednostima ne dođe. koji je postao umereniji. onda će naučiti da „interna-lizira". on mora da ublaži svoje crte i da se prilagodi zahtevima društva. „primitivna struktura" intemalizera nije izmenila. To su ličnosti koje se u svakoj situaciji spontano okreću od sebe ka drugima. ostaće „primitivni eksternalizer". U tom slučaju zaključujemo da se primarni ili kompenzovani eksternalizer nije dalje razvijao i nije se „modi- . eksternalizer ima teži zadatak da nauči aritmetiku kao veštinu kroz školu jer teže uči i teže se koncentriše na jednoličnost školskog tipa učenja.učinka na ponavljanju brojeva i „normalnog nivoa". da se disciplinuje. Kakva je sudbina zadesila primarnu („primitivnu") strukturu deteta saznajemo. brojeva. Pitanje. Na isti način devijacioni skor između učinaka na informacijama i „normalnog nivoa" predstavlja indikator intenziteta i karaktera promena u fazi „modifikacije". Osećajući se neadekvatnim pred takvim zadatkom. stoje izvan njih. što. jer mu apstraktne manipulacije sa simbolima nisu strane. tj. Odlučujući činilac ostaje pritisak vaspitanja koje je uticalo na to da se „primitivna" struktura intemalizera zadrži ili izmeni. predstavljaju pitanja koja Gittinger razmatra u okviru termina „modifikacija". saznajemo na osnovu devijacionog skora između učinka na aritmetičkom rezonovanju i „normalnog nivoa". Za takvu ličnost. internalizer sa lakoćom nadmašuje učinak eksternalizera. dakle posredstvom konkretnog. Radeći nešto što mu nije strano. odražavaju „modifikaciju" bazične eksternalizerske orijentacije. a ne po slobodnoj oceni) od učinka na subtestu ponavljanja brojeva. naučiće da uči i savladaće veštinu baratanja brojevima. onda je ispitanik kompenzovani intemalizer. On ima znatne prednosti. po Gittingerovoj teoriji. ako je bio prisiljen da obuzda svoje „primitivne ideacione tendencije". ne znači da je savlađivanje veštine računanja time automatski obezbe-đeno. Promene strukture ličnosti u fazi adolescencije ogledaju se u rezultatu na subtestu informisanosti. Prema tome. U protivnom. da li je do nje došlo i u kojoj meri. Relativan porast učinka na subtestu aritmetičkog rezonovanja u slučaju obe strukture ličnosti ukazuje na to daje kompenzacija postignuta. Primarni intemalizer se nalazi pred istom raskrsnicom mogućnosti. Ukoliko se u periodu od pete godine do početka adolescencije. ponavljanje brojeva je sasvim prihvatljiva. oni su za eksternalizera nešto sasvim strano. on će to stanje odraziti na VVechslerovim skalama nižim ili niskim učinkom na subtestu aritmetičkog rezonovanja. eksternalizer postaje anksiozan. Pošto su brojevi apstraktni. međutim. Međutim. Učinak na ponavljanju brojeva je odraz primarne strukture ličnosti. onda i učinak na informacijama ostaje nizak. ako je iznuđena njegova promena ili „kompenzacija". Zadatak ponavljanja brojeva za njih postaje savlađivanje nečeg. čak bliska operacija. baratajući sa nečim što je postalo njegova sopstvenost i neometen uplitanjem druge osobe. imaće veći učinak na aritmetičkom rezono-vanju nego sa brojevima. Ako je učinak na aritmetičkom rezonovanju iznad „normalnog nivoa" (po Gittingerovim normama i formulama). Kompenzovani eksternalizer se prepoznaje po tome što je njegov učinak na subtestu aritmetičkog rezonovanja relativno viši (po normama i po formuli računanja Gittingera. Eksternalizer je po prirodi upućen na događaje izvan sebe i na ljude. Osim toga. jer je veoma zavisan od odobravanja ili prebacivanja ljudi. Ukoliko to postigne. u stvari. Sve ove teškoće su posebno dramatično izražene u delu zadatka koji zahteva ponavljanje brojeva unazad. „kompenzira". To znači da internalizer nije zavisan od odobravanja ispitivača i da može da prione poslu neometan i spokojan. ukoliko nije bio naveden na to da se izmeni i pomeri na E-I dimenziji ka intemalizerima. glasi da li je primarna struktura ličnosti prihvaćena i u narednoj fazi ili je izmenjena u smislu „kompenzacije"? Eksternalizer ima znatne teškoće u 19Psihodijagnostika 289 savlađivanju aritmetike koje potiču otud što ima manje razvijene apstraktne sposobnosti. odnosno. situaciju ili interpersonalni kontakt sa konkretnom osobom koja je ispituje. da bi eksternalizer bio uspešan na informacijama. Šta se desilo u fazi „kompenzacije". dakle u godinama osnovne škole. koji se poznaje po slabom učinku na subtestu aritmetičkog rezonovanja. što znači intemalizer koji se pod uticajem sredine pomerio ka suprotnom kraju biopolarne dimenzije. da li je razvila svojstva koja joj omogućavaju da ispuni svoje prestiž--ambicije i stekne poštovanje. U suprotnom. eksternalizeri imaju teži zadatak zbog toga što je njihova ideaciona aktivnost slabije razvijena. iz rezultata na subtestu aritmetičkog rezonovanja. On u rad ne uključuje spoljni prostor. Eksternalizer se služi povezivanjem tih brojeva sa nečim što je takođe izvan njega da bi brojeve zapamtio. sledstveno tome.

Dijagnostičar se zato usredsreduje da pronađe patološke ispade i defekte i da ih prepozna kao tak-sonomsku celinu. na bolest. neko više. NEUROPSIHOLOSKA PROCENA Procena oštećenja i propadanja sposobnosti Prve generacije kliničkih psihologa držale su se na distanci prema neurološkim disfunkcijama i oboljenjima. U tom pristupu i klasifikacionom stanovištu. što podrazumeva izvesno menjanje primarne strukture. on mora da se prilagodi. psihijatrija na psihopatološke pojave. Tako se razlaže tabu. 291 XIV. Najpre je iskrsnuo problem normalnog opadanja mentalnih sposobnosti. Da bi mogli da odgovore izazovu prakse. psiholozi u svojoj praksi. u zavisnosti od tipa bolesti i oštećenja. sreću slučajeve koji su delom ili prvenstveno žrtve disfunkcija i oštećenja mozga. Neurologija je bila za njih terra incognita. Međutim. Taj efekat. a razotkriva oskudno poznavanje odnosa ponašanja i mozga. pa se takva znanja dugo i dobro pamte. u ovom pitanju. mentalnom sklopu i funkcionisanju i poremećajima u ovim sistemima u jednu sistematizovanu celinu. a neurološka problematika tabu tema. Kao deo toga se nameće problem nerazvijene metodologije. Taj empiristički imperativ je veoma očigledno uticao i na povezivanje kliničke psihologije sa neurologijom. nervni sistem i mozak mogu imati određeni broj tipičnih kvarova. Međutim. Među kliničkim psiholozima je preovladavalo uverenje da uloga posrednika pripada psihijatriji. Za razliku od teorijske misli. on tu svoju uključenost postiže preko svojih najjačih potencijala. da stekne jedan socijalizovan stav i pozitivan odnos. Na dubljem nivou. dolazi do sučeljavanja holističkog i analitičkog shvatanja čoveka i nauke o čoveku. Ubrzo 292 se. da mogu ostati po strani. Odnos između psihologije i neurologije je bio hladan. Treba imati u vidu da je klinička psihologija od svog osnivanja do danas ostala prvenstveno metodska disciplina. Dilema pred kojom se nalazi intemalizer je druge vrste. Prema tome. pokazalo da medicina i psihologija polaze od različitih stanovišta u konceptualizovanju ponašanja. Ovo nesumnjivo ima didaktičku i praktičnu vrednost za medicinsku praksu. njen je uticaj na teorijsku misao kliničke psihologije neznatan. Zabluda prvih generacija kliničkih psihologa. Za mnoge mislioce i praktičare postavilo se pitanje povezivanja znanja o čovekovom nervnom sistemu. intemalizer je slabo reaktivan prema sredini. za simbolizaciju i 290 verbalnu memoriju. Akumulacija takvih iskustava budi i veće interesovanje za tu problematiku i takve bolesnike. a obe zajedno na predmet tradicionalne medicine. Proučavanje odnosa ponašanje . Danas se u mnogim zemljama ove discipline praktikuju kao zasebne specijalističke delatnosti. kao i one delove psihijatrije u kojima se obrađuju odnos mozga i ponašanja. Oni su počeli da izučavaju neurologiju.fikovao". Moramo priznati da je u psihologiji nervni sistem uglavnom ostao „nužna pretpostavka" sa nespecifikovanim vezama prema psihološkim pojavama. Mada je fiziološka psihologija disciplina sa dugom tradicijom. postala je veoma očigledna. odraziće se na povećanje učinka na subtestu informisanosti. klinički psiholozi su učinili ono što je izgledalo najbolje kao trenutno rešenje. ukoliko se uključi u društvo. kako razlikovati ovu normalnu pojavu u čove-kovom životu od oštećenja ili propadanja kao patoloških pojava. Taj je broj ustanovljen i opisan u stručnim i naučnim knjigama i . Neurologija je u svojim proučavanjima stavljala težište na nervni sistem. da bi inter-nalizer mogao upotrebiti svoje kapacitete. Medicinski pristup je zasnovan na modelu tipičnog slučaja ili kategorija. U to vreme neurologija i psihijatrija su bile dve discipline objedinjene u formi jedinstvene specijalizacije i profesije. tako i neurološka gubi svoju ubedljivost zbog individualnih razlika kao prirodne antiteze tipološkoj tezi. gubi svoje funkcije ili ih zamenjuje patološkim i da se tako ispoljava kao entitet ili sindrom bolesti. Odnosno. To znači da je povećani rezultat na informacijama u slučaju oba tipa ličnosti pokazatelj uključenosti u kulturu i potvrda kontinuiranog razvoja ličnosti. a neko manje. kao i svaka tipologija čoveko-vih reakcija i ponašanja. Međutim. Za nju je pitanje instrumenata i načina pristupanja problemu ostao preduslov angažovanja na bilo kom području i na bilo kom problemu. Sve je to od bitne važnosti za uključivanje u informatiku socijalne nadgradnje. neuropsihijatrije. koji Gittinger naziva „modifikacijom". međutim. bez značajnih teorijskih. psihijatriji i psihologiji. Ukoliko u tome uspe. metodskih ili praktičnih komunikacija. U pogledu sposobnosti on je u velikoj prednosti jer ima potencijal za apstraktno. S vremenom smo postali svesni da radimo na izgradnji jedne konceptualne šeme čoveka u kojoj nema mesta za nervni sistem i mozak. preko intelektualizacije i usvojenih saznanja. on je pod jakim uticajem svojih doživljaja i autističke isključenosti. Poznato je da se ovim načinom postiže impresivna plastičnost opisa. Neurološka procena polazi od stanovišta da oboleli i oštećeni nervni sistem. tok razvoja neurologije i psihijatrije kretao se divergentno. odnosno diskontinuiranih pojava.mozak teklo je donekle različito u neurologiji.

Mada se u psihološkim laboratorijama koriste mnogobrojni elektronski instrumenti za ispitivanje jednostavnih čulnih. Ovakvo ispoljavanje može da bude praćeno i opadanjem inteligencije. koja je celina. a posmatraće kvantitativne i kvalitativne osobenosti testovnih učinaka. Ipak. u shvatanju zadatka. jedna vrsta „detektivskog" posla u kome „detektiv" nekako oseti bolest. Psi-hodijagnostičar će pak primeniti psihološke instrumente. kao neurološki ili psihijatrijski slučajevi. pa tek posle toga klinički psiholog. On ništa ne kazuje o vrsti i prirodi bolesti ili defekta već samo konstatuje deficit inteligencije. Neurolog pristupa ispitivanju refleksa. zatim je prati. Psihološko ispitivanje ne ponavlja ovu proveru već se usredsreduje na više funkcije i oslanja na psihotehnički metod. motorike. To je. stoje i bitno. i neurolog i klinički psiholog u susretu sa pacijentom razgovaraju. Korektno je priznati da pored tri nabrojana postoji i četvrti način mogućeg ishoda psihodijagnostičkog ispitivanja. takve se sprave u kliničkoj praksi ne koriste. Ta se razlika ogleda u instrumentarijumu. može da bude ili suviše neugodno za pacijenta ili vrlo skupo ili i jedno i drugo. Na psihološkim instrumentima nije se javilo ništa karakteristično za oštećenje inteligencije ili drugih mentalnih sposobnosti. pa je zato neophodno poznavanje karakteristika i jednih i drugih da bi dijagnostički sud bio pravilan. ako nema drugih upozorenja. To znači da njih najpre pregleda neurolog ili psihijatar. suština nije u redosledu već u tradicionalnoj podeli poslova između neurologije i kliničke psihologije. motorike i koordinacije označavajući odgovore pacijenta kao funkcije nervnog sistema. posmatraju i procenjuju pacijenta sa naturalističke pozicije. Analitički. memorijskih i mentalnih funkcija. Pojava ometenosti u toku rešavanja testovnih problema mora biti pažljivo razmotrena. kod jednog broja slučajeva. psihodijagnostički pristup ispitivanju neuroloških poremećaja i bolesti je indirektan u tom smislu što se prednost daje „jeziku instrumenata". pre svega po tome stoje indirektna. proučava i najzad „hvata". brojnije nego sami entiteti. Pri označavanju odgovora on će koristiti mentalističke termine i pojmove. koordinacije. ispitivanje osoba sa moždanim disfunkcijama i oboljenjima završavalo se na tri moguća načina. pasivnog i aktivnog.sistematizovan u klasifikaciji neuroloških mana i bolesti. Doduše. Takvi su nalazi dosta česti kod moždanih oštećenja. naravno. ni rutinski neurološki pregled nije neki siguran kriterijum za ocenu stanja i funkcionisanja mozga. kao da je data lažna uzbuna. a ponekad mešane. Naime. Mada i jedan i drugi stručnjak ispituju istu osobu i registruju njene reakcije i ponašanja. može se dogoditi da se kod jednog broja ispitanika na testovima jave znaci koji ukazuju na organicitet. da tako kažemo. Psihološka procena se razlikuje od neurološke. takve pojave se javljaju i kod psihoza i moždano oštećenih. Praktično. To je dakle pozitivan ali nespecifičan nalaz. 294 Teorije o mozgu i mentalnim sposobnostima . neurološki pregled ima za cilj da ispita očuvanost osnovnih nervno moždanih funkcija: funkcije čula. laboratorijski testovi su samo pomoćna sredstva koja ne odslikavaju bit bolesti. treći način na koji se psihodijagnostičko ispitivanje moždano oštećenih završava. U velikom broju slučajeva se ne zna šta ovi znaci predstavljaju jer naknadno izvršena neurološka ispitivanja ne daju potvrdu nalaza psihodijagno-stičara. govora. motornih. Druga je mogućnost da se psihodijagnostičko ispitivanje završi sa nalazom daje inteligencija pacijenta snižena ili oštećena. Međutim. entitet. iz različitih razloga. Psihodijagnostički pristup je bitno različit i od psihološko-laboratorijskog i od neurološkog. dok se naturalistička sredstva relativno zane293 maniju. takav neurološki nalaz se uzima kao diskvalifikacija kojom se dijagnoza organiciteta svrstava u lažne pozitive. Pre svega. Međutim. orijentacionih. Broj tipičnih kvarova je ograničen mada su forme. Po nekim procenama oko 20 do 25 posto psihodijagnostičkih ispitivanja osoba sa moždanim disfunkcijama je pogrešan. Ovaj treći način ispoljavanja pacijenata na psihodijagnostičkim instrumentima povlači za sobom dijagnozu „organiciteta". jeste ispoljavanje znakova ometenosti mentalnih operacija u toku rešavanja testovnih problema. klinička stvarnost. u pojmovima i u terminima opisa i analize. Naime. Naime. Pod nazivom organicitet u kliničkoj psihologiji se podra-zumeva stanje koje je povezano sa moždanim oštećenjem uopšte. iz praktičnih razloga većinom se na tome ostaje jer dalje traganje. oni svoja zapažanja i nalaze izražavaju različitim terminima u različitim pojmovnim sistemima. i pamćenja. može i obrnuti redosled. onda se oni prethodno podvrgavaju medicinskom ispitivanju. Na taj način oni postavljaju okvir za svoju trijažnu senzitivnost koja pronalazi upadljive odlike ponašanja i samoopisnih saopštenja. Takav je rezultat ispitivanja. koje se mogu neposredno dovesti u vezu sa funkcijama nervnog sistema. čulnog funkcionisanja. ali se može javiti i bez toga. Međutim. psihodijagnostičari postupaju tako što registruju ovaj rezultat u psihološkom nalazu. tipičan kvar nervnog sistema ili mozga. u drugoj fazi razlika je već vrlo velika. Ovo bi bio slučaj lažnog negativnog nalaza. Kad god se to dešava. Za psihodijagnostiku koja se formirala pretežno u okvirima psihijatrijskih institucija. Najzad. U kliničkoj praksi psihološko ispitivanje je koncipirano bitno drugačije. konstruk-cionih. stanje svesti. Kada su u pitanju pacijenti. ponekad maskirane.

ispitali jednog pacijenta sa moždanim oštećenjem. opažaj. što takođe potvrđuje organicitet. Ovim istim pojavama. dok se prava pitanja zaobilaze. Biološke i medicinske nauke proučavajući nervni sistem i mozak stvaraju zatvorene sisteme. ali sa stanovišta poremećaja i bolesti. skeptici smatraju da mi danas znamo odgovor na sve veći broj pitanja koja su sporedna. citološkog. odnosno lokalizovano oštećenje najverovatnije \\frontalnom režnju. knjiga i kongresa. recimo. a teorije o ponašanju psihološke. bave se mnoge biološke discipline. a daje ličnost izmenjena u tom i tom smislu. otkrile su mnoge bitne osobine ovog složenog biološkog sistema sa evolucionog. klijenti ili ispitanici veruju da stručnjak zna kako mozak proizvodi bolest i patnju. neurolozi. znajući koliko se danas naučnih institucija. To je možda i dobar znak. onda je jasno da naši pacijenti. planiranje. imamo sve više razumevanja za mentalizam Sigmunda Freuda. svaka od tih nauka faktički zatvoreni sistem. inteligencija. sastoji se iz niza simptoma i znakova koji u celini ukazuju na moždano oštećenje određene vrste a sve zajedno predstavlja sindrom bolesti kao entiteta. uprkos svesnim željama naučnika iz obe nauke. patoanatomskog i fiziološkog stanovišta. To je. Kada psiholozi pišu i govore o onome što se pretpostavlja daje rezultat moždane aktivnosti oni upotrebljavaju pojmove i termine koji takođe predstavljaju dosta zatvoren mentalistički sistem. Možda je još tačnije ako kažemo daje. Nažalost. biokemijskog. kao i birokratija. funkcija i mogućnosti nervnog sistema. psiholozi. Čak i kada su naši ispitanici osobe kod kojih se opravdano pretpostavlja da trpe moždane disfunkcije ili je potvrđeno da imaju moždane povrede. Na takvim temeljima je veoma teško izgraditi neku nauku o ljudskom ponašanju. Kao naučnici. bave se neke grane medicine. psihijatri i fiziolozi se deklarišu kao monisti i odbacuju dualizam tela i duše. bavi poslovima koji je drže u punom pogonu dok se proizvod svodi na inflaciju irelevancija. putem kompjuterizovanog skenera. anatomskog. daje inteligencija na nivou tom i tom. To je oštećenje potvrđeno preko trećeg partnera. Stanje stvari karakteriše monizam u ličnim uverenjima i dualizam u ostvarenjima. Osnovni problem u rešavanju zagonetnog odnosa mozga i ponašanja jeste u tome što su teorije o mozgu biološke. učenje ili konkretno i apstraktno ponašanje su tipični psi295 hološki termini kojima se opisuje ponašanje. treba priznati činjenicu da postoji upadljiv nesklad između filozofskih stavova i praktičnog učinka nauke i naučnika. tumor na levoj strani frontalno g režnja. sastava. u obostranom odnosu. odnosno neurolozi. Primer refleksološke psihologije pokazuje nam ograničenja koja postoje u neuro-biološkim konceptima mozga za naučnu psihologiju. a o ličnosti u celini ni pomena. refleksi. nezavisno jedan od drugog i svaki na svoj način. sa toliko mnogo uloženih sredstava i sa tako jakom tehnologijom nastojalo da odgovori na vrlo stara pitanja. upotrebiće pri posmatranju i opisivanju konceptualni sistem patologije i terminologiju simptoma i sindroma. neurofiziološkeg. Međutim. ili ako kažemo da nikad u istoriji nije toliko pametnih ljudi toliko stručnih glava. kada proučimo njihove radove onda nailazimo na suprotno. Sve one zajedno. Međutim. za sada nije poznato da je psihobiološki pristup bio uspešniji u nalaženju odgovora od „čisto" bioloških i medicinskih. intenzivno bavi rešavanjem „zagonetke mozga". naša su očekivanja veoma velika. da te greške najverovatnije ukazuju na moždano oštećenje. Oni će reći da se zvanična nauka. časopisa. Puno se zna o procesima u nervnom tkivu ali je za psihologiju veoma važno da dobije objašnjenje o „proizvodima" koji bi mogli poslužiti u objašnjenju ponašanja ljudi. uzbuđenja i povratni spregovi. a posebno mozga. To što je pacijent ispoljio pri neurološkom pregledu. sposobnost. Međutim. navešće u svom psihodijag-nostičkom ispitivanju da pacijent pravi takve i takve greške.Izučavanjem razvoja. naučnika. ulože napor i kroz timski . Ti složeni proizvodi se danas označavaju pojmovima: funkcije. sa trenutno najuverljivijim dokazom. impulsi. Biološke i medicinske discipline koje izučavaju nervni sistem i mozak imaju danas više otvorenih pitanja nego ponuđenih odgovora. ali sam most nije izgrađen. Za ilustraciju iznetog stava navešćemo ovaj primer. Svetla strana problema je ponekad sama klinička praksa u kojoj se stručnjaci. Činjenica je da fiziološka psihologija postavlja kao svoj legitimni zadatak da otkrije veze nervnog sistema-i mozga sa ponašanjem. i što je za neurologa bilo dijagnostički značajno. Psihologija u celini zaslužuje ocenu koju je jedan neurolog izrekao. Upravo iz ovih razloga. Prateći ove tokove i do današnjih dana. u opisivanju i tumačenju njihovog ponašanja mi se koristimo navedenim konceptima i terminima. Psiholog koji je izvršio ispitivanje ovog pacijenta sa psihološkim instrumentima. Ijubopitljivošću ili željom da pomognu pacijentu. bar po formalnim pokazateljima izuzetno ubrzan. Neurolog i psiholog su. Pojmovi sa kojima se operiše i termini sa kojima se pojave i pojmovi opisuju su zatvoreni za priključivanje psihologije. Medicinari. podstaknuti natprofesionalnom vizijom.bez mozga". Osećaj. potvrda dubine prodora u nepoznato. Ako ovome dodamo daje razvoj nauke u poslednjih sto godina. Želja za mostom postoji. rekavši da je „psihologija i psihijatrija nauka o ljudima .

hipotetičnog „centra". pa se javlja teorija moždane lokalizacije moći (frenologija). Svaki je centar bio. pre bi se moglo reći da su rezultat nedo296 kazanih preterivanja. Teorija moći. U tom sistemu deluje mnoštvo funkcionalno autonomnih subsistema ali. Međutim. Svaki je centar razvijao i upravljao čovekovim sposobnostima. Wer-nicke je utvrdio da lokalizacija povrede na gornjoj trećini. prve prednaučne i naučne teorije su nastojale da konceptua-lizuju jednu anatomsku šemu ponašanja. čitav niz činjenica naveo je neurologe da izmene prvobitnu pretpostavku i da regulaciju disanja dovedu u vezu sa grupom centara ili čak sistemom raspoređenim i nagore. ka kori mozga i nadole. ka kičmenoj moždini od prvog. od kojih su neke imale za posledicu veoma dramatične i tragične događaje. Prvo su bili duhovi ili demoni (demonologija). Začetnik naučne teorije lokalizovanih centara je Broka (1861). motivima. Naime. mozak je naveo mnoge mislioce da potraže objašnjenje njegovog funkcionisanja. Lokalizacionistička teorija funkcionalne strukturiranosti mozga promašena je u odnosu na psihologiju. Mozak je zamišljen kao orkestar sastavljen iz mnoštva funkcionalno specifičnih centara ili organa. pojedini delovi mozga već danas mogu da se relativno pouzdano označe kao „centri" određenih aspekata aktivnosti i ponašanja. a i one regulišu relativno jednostavne funkcije organizma. stoje u vezi sa motornom afazijom (izgovaranjem reci). .organi. reguliše sistem sa policentričnom šemom. Mada je traganje za centrima koji upravljaju ponašanjem i danas aktuelno. Fiziolozi Fritsch i Hitzig konstatuju da stimulaciju određenih površina kore mozga prate pokreti istih delova tela. takvih pojava ima. kasnije se „centar moći" premešta u čoveka. bliže bazi. Lokalizacionističke teorije su dominirale u medicini devetnaestog veka. Polazeći od spiska važnih karakteristika čovekovog ponašanja i ličnosti. Novija istraživanja mozga navode nas na zaključak da je klasična lokalizacionistička teorija pogrešna. Teorija ekvipotencijalnosti mozga je teorijski antipod lokalizacionizma. To svakako nije kraj.rad traže i nalaze integralna rešenja. Znatno kasnije javljaju se teorije koje su funkcionalitičke i koje zastupaju gledište daje mozak jedan integralni. prema zamisli. Mozak je. nema dokaza da su to centri u strogo topološko-strukturalnom smislu. u suštini jedinstveni sistem. Po analogiji sa telom. On je ustanovio da povrede mozga koje se nalaze na levoj strani (kod dešnjaka) čeono slepoočnog režnja. Međutim. Ti su uzročnici uvek odgovarali duhu vremena. autonomnih centara nije mogla da se održi pred nalazima po kojima poremećaj neke složene funkcije može biti izazvan povredama različitih delova korteksa. dakle. sposobnostima ili crtama ličnosti. Teorija lokalizovanih. Centralni argument teorije ekvipotencijalnosti je pojava reverzibilnosti izgubljenih sposobnosti. Po ovoj teoriji postoji samo mali broj urođenih. a uporedo sa tim i „mapom moći". u traganju za objašnjenjima karakteristika ljudskog ponašanja. dok sve ostale. a posebno složene funkcije. zatim su to bili bogovi (mitologija). Prema tome mozak se može prikazati anatomskom mapom koja daje sliku njene makroanatomske strukture. izaziva gubitak sposobnosti razumevanja govora (senzorna afazija). Nije slučajno daje ovakva teorija okarakterisana kao „moždana mitologija". Duh epohe je veoma pogodovao mehanicističkim konstrukcijama. odnosno sa relacijom: organizam . Pokazalo se da je ona nemoćna da objasni čak i tako elementarne funkcije kao što je disanje. Samo neke jednostavne funkcije organizma mogu se dokazano dovesti u vezu sa nekim izolovanim centrom. Pretežnu većinu moždane 297 mase čine ćelije koje mogu da imaju više namena. Lokalizacionistička shvatanja nisu potpuno neosnovana. osećanjima i karakteristikama ili crtama ličnosti. Proučavajući oštećenja delova leve slepoočne brazde (kod dešnjaka). naučnici i danas pronalaze „uzroke" u motivima. opštih i pojedinačnih sposobnosti. Međutim. Ovakva polarizacija naučnih gledišta nije nepoznata psiholozima. dinamički sistem. Mapa moći je jedna konstrukcija koja svaku značajnu sposobnost i karakteristiku ljudi lokalizuje i vezuje za hipotetične moždane centre. Razvoj medicine i otkriće funkcija različitih telesnih organa uticao je i na shvatanje o mozgu. čovek je pronalazio veoma različite „uzročnike". Teorije o mozgu Mozak je organ koji preko nervnog sistema povezuje organizam sa spoljnom sredinom i kontroliše i organizuje ponašanje. autonomnih centara ili zona mozga. odnosno strogo lokalizacionistička hipoteza je naučna fantastika. Najpre se verovalo daje disanje kontrolisano iz nekog centra u produženoj moždini. Svedoci smo toga da se ova opčinjavajuća igra traganja za uzrocima nastavlja. strogo lokalizovan tako daje ćela površina ličila na geografsku kartu sa granicama malih država. I u izučavanju prirode ljudskih sposobnosti javlja se sličan problem odnosa celine i delova. Kao centralni organ čiji je značaj već vekovima priznat. vodstvo se prenelo sa neurohirurga na laboratorijska istraživanja. ali i u odnosu na neurologiju.

pa da ga oceni kao zdravog. čitanja i računanja. sposobnosti. koji je uz to grubo kategorijalan (bolestan ili zdrav) drugi se koristi relativnim i visokim kriterijumima procenjivanja. koje se iz ovog primera nameće. korifej holističko-organizmičke teorije ličnosti. pisanja. Osim toga. koje su istovremeno i oslonac terapijskog optimizma i rehabilitacije moždano oštećenih. Princip moždane mase kazuje daje oštećenje i gubitak sposobnosti. što bi se moglo protumačiti kao potvrda lokalizacionističke teorije. on ima veliku moć premeštanja i preuzimanja funkcija „centara". imamo u vidu model aktivnog ljudskog mozga a kada govorimo u terminima sposobnosti u vidu imamo model ljudskog intelekta ili inteligencije. Razlika je samo u tome što. Njene osnovne postavke formulisao je Flourans. modela aktivnog mozga i modela inteligencije. koji je branio lokalizacionističku teoriju. a drugi je bio Goldstein (1941). makar privremeno. Sve to zajedno neurolog tumači kao proveru funkcionisanja centralnog nervnog sistema. pisanje. Objašnjenje da neurolog ispituje niže funkcije CNS. kod kojeg je došlo do povrede mozga. teorija ekvipotencijalnosti gradi svoje pretpostavke o funkcionalnoj organizaciji mozga i o principima „rada mozga". Isto tako i psiholog. neposrednog i odloženog. neki upečatljivi signal disfunkcije. U nekim slučajevima gubitak sposobnosti je trajan (ireverzibilno propadanje). Dok je mozak nedirnut. motorici i koordinaciji. Tako možemo reći da se psi-hodijagnostičkim postupcima proveravaju niže i više „funkcije" ili niže i više „sposobnosti". Moramo priznati da kliničari imaju pred sobom herojski zadatak koji pokušavaju da rese kliničkom metodom. izgubljena sposobnost vraća. U ovom veku najistaknutiji pobornici holističke teorije mozga su Lashlev. a psiholog više funkcije je više prividno nego stvarno jasno. Sve to zajedno psiholog tumači kao proveru očuvanosti pacijentovih sposobnosti. što nikako ne spada u jednostavne funkcije. stanju čulnih funkcija. Počeci holističke. Princip zamenljivosti kazuje daje mozak takav sistem koji omogućava ponašanje bez rigidne specijalizacije zona. vizuo-motomu koordinaciju i budnost. Neurolog je lekar i on svojim proverama utvrđuje da li pacijent ispoljava simptom ili znak bolesti. pitanja učenja i motivacije. Procena očuvanosti mozga u psihodijagnostičkom postupku zasniva se na rezultatima provere funkcija i sposobnosti. pažnju. postoje i takvi slučajevi kod kojih se. Smatra se da zdrava moždana masa može da preuzme funkciju razorenih „centara". Ove pojave reverzibilnog toka propadanja pobijaju postavke lokalizacionističke teorije. pri čemu je veza između tih modela nerazjašnjena. Međutim. Tako ćemo razmišljati dalje o odnosu mozga i ponašanja sa stanovišta razvoja i sposobnosti. Glavne postavke ove teorije su princip zamenljivosti funkcija i princip mase. Paradoks ove situacije je u tome što valjano razgraničenje nije moguće zato što nije nađena dobra integralna teorija. Teorije sposobnosti i mozak Pošto je svaki obavio svoj deo ispitivanja pacijenta. učenja i motivacije. Ništa se bitno ne menja ako umesto ta dva pojma upotrebimo jedan sa dodatkom „više" i „niže". pamćenje i rezonovanje. jer procenjuje i motoriku. dok jedan stručnjak procenjuje prema nekom niskom. kakav je odnos 298 između onoga što ova dva stručnjaka ispituju kod iste osobe. neurolog i psiholog odlaze na referisanje pred skupom stručnjaka. Prema tome. ekvipotencijalističke teorije su još u prošlom veku. o nekim refleksima. koja je pouzdano utvrđena. posle izvesnog vremena. Taj se zadatak sastoji u tome da povezu kliničku sliku sa stvarnim mozgom preko dva teorijska modela. spontano ili posle rehabilitacionog tretmana. Posmatranja takođe pokazuju da se spontani oporavak javlja pre svega na mlađem uzrastu dok se kod starijih reverzibilnost postiže vežbanjem. Za psihologa je međutim važno da odredi koliko je postignuće pacijenta. sa kojim je oko ovih pitanja žustro polemisao Pavlov. „niže funkcije CNS" koje ispituje neurolog obuhvataju i govor. odgovaramo da su to niže i više funkcije centralnog nervnog sistema. U svom izveštaju psiholog pominje različite testove. Za njegov način provere je dovoljno da pacijent nema znake oštećenja. minimalnom kriterijumu. Neurolog tom prilikom iznosi nalaz u kome govori o stanju svesti pacijenta. Zato smatramo da je problem uporedivanja nalaza neurologa i psihologa složen jer svaki polazi od svojih konceptualnih i mernih referenci. dobro u odnosu na neku meru nor-malnosti. koje se razlikuju. Funkcija „centara" u regulaciji ponašanja se može prenositi. vrši „prekoračenje". Mozak koji je izgubio masu gubi srazmerno i ekvipotencijalnost. o očuvanosti govora. kada govorimo u terminima funkcija. Na pitanje. S obzirom na temu možemo da apstrahujemo. koji po ovoj podeli ispituje „više funkcije CNS". i elementarnog suđenja. javlja gubitak jedne ili više sposobnosti. dok raspolaže sa svojom masom. pasivnog i aktivnog.Klinička posmatranja potvrđuju da ima slučajeva kod kojih se nakon moždane povrede. rezultat veličine izgubljene mase. Granica između značenja funkcije i značenja sposobnosti je stvar definicije. u krajnjoj liniji. na nekim testovima. U takvoj situaciji veći teret nosi . numeričke rezultate i kvalitativne opaske o ponašanju pacijenta. Polazeći od takvih pojava. o očuvanosti pamćenja. Psihološke teorije polaze od pragmatičkog aksioma daje izvedba poslova ili zadataka rezultanta razvoja.

Sto se tiče prakse izgleda opravdana podela rada na psihodijagnostiku dečjeg i razvojnog doba i psihodijagnostiku odraslih. znači osam godina kasnije. U tom smislu su od izuzetne važnosti saznanja o razvoju 299 svih sposobnosti od rođenja do starosti. No. zahvaljujući svemu nabrojanom. postao prvi temeljni pojam kliničke psihologije za koji je vezan i istorijski početak ove discipline. Spearmana. Guilforda. jednakih dobnih grupa. javlja se na početku života. konkretnim instrumentom. Veza tih srednjih ili međuteorija sa „velikim" teorijama može biti i dobra i loša. Psi-hodijagnostičko ocenjivanje moždane aktivnosti i disfunkcionalnosti polazi od ispitivanja inteligencije. Kristalizovana . Doduše. u vezi sa odnosom mozak . godini. Ona se ispoljava u načinu mišljenja. I psihodijagnostički instrumenti koji se konstruišu raspoređeni su prema takvoj demarkacionoj liniji. Sa njim se može meriti samo pojam ličnosti koji je postao zaštitni znak druge epohe u istoriji kliničke psihologije. intelektualnim interesima sticanju znanja i veštinama. Oni su na osnovu svojih istraživanja izveli zaključak da postoje dve vrste inteligencije. kao što je slučaj sa Spearmanom. a posebno Wechslerom. Takva je podela već izvršena i ozakonjena specijalizacijama stručnjaka. Ono zahteva da procenjivač dobro poznaje teoriju. Tu vrstu inteligencije Katel i Horn nazivaju kristalizo-vana. Rast i razvoj su bitne činjenice. Tema koju su postavili je izuzetno provokativna. Procenjivanje disfunkcionalnosti mozga i moždanih oštećenja istorijski je vezano za kliničku psihologiju i za psihodijagnostiku. što njegovim dokazima daje nešto veću uverljivost i pouzdanost. Uporedo sa njom razvija se i jedna druga vrsta inteligencije koja ima dugoročniju uzlaznu putanju. na uzrastu do 16 godine. posebno neurologiju i teorije sposobnosti. no njega ćemo izdvojeno prikazati zbog izuzetne važnosti njegovih doprinosa. Prvi tip inteligencije. kao razvojni testovi i kao testovi inteligencije. kliničku ili međuteoriju i dijagnostički instrument. no teško je naći neoborive dokaze za oprečna stanovišta. da ima odgovarajući asortiman instrumenata koji ume da koristi i da radi na takvom mestu gde se vrši ispitivanje i tretman moždano oštećenih osoba. Radovi Bineta a posebno Pijažea razrađuju pitanja vezana za rast i formiranje inteligencije. lako može izazvati veoma različita mišljenja..među"-teo-rije daju vrlo korisne oslonce ili premise za interpretaciju rezultata konkretnog ispitanika sa tim. koja se formira pod uticajem životnih uslova i karakteristika specifičnih kultura. neka su pitanja ostala i dalje otvorena. uz niz drugih. Naime. da garantuju dobre rezultate psihodijagnostičke procene. koje nijedna teorija inteligencije. Nameće se zaključak da su te dve pojave tesno povezane. i koji je zahvaljujući spretnim operacionalizacijama postigao najveći stepen praktične upotrebljivosti. U stvari oni su na nov način izložili staro shvatanje po kome postoji prirodna ili „čista" inteligencija i ona druga. Iz svojih istraživanja Bine je izveo zaključak daje 16 godina gornja dobna granica. koje ima za dijagnostičku praksu veliki značaj. dopunjeni su nizom praktičnih pravila ili čak inini-teorijama svojih konstruktora. Wechsler je ispitao više ispitanika i imao uzorke starijih dobnih grupa. U ovu grupu svakako spada i Lunja. zatim Katelom i Hornom. Sve psihološke teorije inteligencije uključuju i dimenziju razvoja. i koji su uspeli da se trajno zadrže u rutinskom arsenalu instrumentarijuma psihologa. pitanje je gornje dobne granice razvoja inteligencije. njegov drugi dokaz je za ovo poglavlje od posebnog značaja.psiholog jer je njegov teorijski model vrlo posredno povezan sa stanjem aktivnog mozga konkretnog ispitanika. Prvi je dokaz delimično isti kao i Binetov i zasniva se na testovno statističkim rezultatima. Goldsteinom. a posle opada. delimično sa Guilfordom. Inteligencija je naučni pojam koji u psihologiji ima dugu tradiciju.ponašanje. I pored mnoštva značajnih istraživačkih i teorijskih rezultata. Inteligencija je. onda imamo u jednom nizu opštu teoriju. koji su oni nazvali fluidna. ali je sigurno da su one potrebne. Cattella i Horna. Odgovori koje su dali Bine i Wechsler se veoma razlikuju. a pre svega i iznad svega nijedna klinička (među)-teorija i metoda ne mogu da zaobiđu. i prosečnih težina mozga. Za dijagnostičku praksu od posebnog značaja su one teorije inteligencije koje su operaciono dobro povezane sa odgovarajućim mernim instrumentom. Wechsler je dokazivao da između prosečnih rezultata njegovih uzoraka dobnih grupa. Važno je da praktičar poznaje teoriju Piageta. Ovo su minimalni zahtevi koji mogu. Ove mini-teorije ili . Svoju tezu Wechsler je branio sa dva dokaza. Wechslera i niza drugih. postoji gotovo potpuna paralela. mada im ne poklanjaju i najveću pažnju. na osnovu sličnih proučavanja Wechsler je zaključio daje gornja dobna granica u 24. Međutim. Međutim. Iz dobi-jenih krivulja Wechsler je našao potvrdu za to da je 24 godina gornja dobna granica razvoja inteligencije. izračunatih na osnovu postignuća na skali 300 inteligencije. Jedno od njih. koji je srazmerno dobro teorijski izučen. Razlog je taj da psihološke teorije inteligencije ne razrađuju vezu sa dezintegracijama. svi psihodijagnostički instrumenti koji su preživeli oštru selekciju borbe za opstanak. Kada je to postignuto. Značajan doprinos razumevanju prirode inteligencije i njenom razvoju dali su Katel i Horn (1963).

Delinkventi su imali niži učinak od normalnih. što se tiče kliničke psihologije Gilfordov je uticaj beznačajan. predstavlja jedan komplikovani interaktivni sistem. u vezi sa odnosom mozga i ponašanja. 1959). Lurija je svoje učenje razvijao preko tri decenije teorijskog. odnosno neurologije i psihologije. Inteligencija je sama interakcija između pojedinih sposobnosti i svih skupa. Takođe je paradoksalno daje ovaj klasifikacioni sistem i teorija sposobnosti nepovezana sa neurologijom. nemoguća. Porteus nije prihvatio ove nalaze jer je smatrao da su nerealni. mada samo u parcijalnom smislu. bavi i razvojem rehabilitacionih postupaka. a posebno procenjivanja inteligencije. Sa praktične strane neuropsihologija razvija jedan specifičan metod topološke dijagnostike lokalnih moždanih oštećenja. Objašnjenje koje Porteus nudi je da njegov test pokazuje deficit sposobnosti predviđanja i planiranja. Dobijem su rezultati koji pokazuju daje test inteligencije bio nediskriminativan kod obe grupe. a metod ispitivanja statistički i eksperimentalni. i svoj lavirint test. Porteus predlaže da se uz testiranje inteligencije koristi i test „predviđanja i planiranja". po mišljenju Wechslera. sen-zomotorne funkcije i sposobnosti. „biološke" (Halstead) inteligencije. Međutim. Nad njima je izvršena leukotomia (presecanje veza frontalnog režnja i podkore). pre operacije. Zamerka je u tome da se previđa značaj predviđanja i planiranja kao bitne komponente inteligencije. On polazi od jedne opšte kritike psiholoških teorija inteligencije i skala merenja. Na Porteus lavirint testu kod oba uzorka došlo je do pojave razlika i to u očekivanom smeru. sličnost je vrlo velika. produkti i sadržaj. Izuzetak od ovog pravila je Stanlev Porteus (1959). Međutim. Za sadašnji trenutak kliničke teorije sposobnosti stanja prakse opravdano je završiti ovaj kratak pregled sa Wechslerovim doprinosima. Mozak. Pošao je od refleksološke tradicije koja je u Pavlovu imala izuzetno snažnog pobornika. U ovom nizu psiholoških teorija o inteligenciji sasvim je opravdano spomenuti Gilforda (Guilford. U oba sistema najšire su reprezentovane najstarije. ima dvojni karakter. U celini Porteus nije dao „veliku" teoriju niti je ponudio neki nov i moćan instrument za procenu inteligencije. To je ujedno i cilj teorijskog dela neuropsihologije. on je primenio Wechslerovu 301 skalu inteligencije. odnosno njihovih ideja o mozgu. dok se na vrhu piramide. Lokalizacija inteligencije je. Wechsler je od svih teoretičara inteligencije imao najviše interesa za to da nade načina da poveže psihologiju sa neurologijom. sa hijerarhijskom vertikalom. aktivan mozak u svojoj funkciji integralan. istraživačkog i kliničkog rada. „fluidne". pored navedenih problema. Već i zbog toga mogli bismo očekivati da Gilford-ova teorija utiče na praksu ispitivanja. Mozak. Kod operisanih pacijenata rezultat na VB skali bio je isti posle operacije kao i pre. U ovom nizu teorija Porteus je zanimljiv zato što smatra da je sposobnost predviđanja i planiranja funkcija čeonog režnja. a operisani pacijenti niži učinak od samih sebe. Glavni oslonac za svoja uverenja Porteus nalazi u svojim istraživanjima koje je vršio komparirajući delinkvente i neurohirurške slučajeve sa odgovarajućim kontrolnim grupama. kao i u ponudi jednog upotrebljivog dopunskog instrumenta neuropsihološke procene. Operisani pacijenti su u stvari bili psihijatrijski bolesnici koji su bili rezistentni na psihijatrijski tretman. Možda je baš Gilfordova teorija najbolja ilustracija mišljenja da psihologija pravi teorije i modele inteligencije „bez mozga". VB formu l. Tako je i zdrav. na testu inteligencije postignuće delinkvenata je bilo isto kao i postignuće normalnih. To je najviši domet analitičko strukturalne konceptualizacije sposobnosti u savremenoj psihologiji. dobijenih ukrštanjem opštih dimenzija. kao najmlađe funkcije. U ovom modelu ima mesta za 120 različitih sposobnosti. Lurija nije bio . U oba slučaja.inteligencija je prilagodenija životnim uslovima i kulturi. kao i model sposobnosti. Teorijski doprinos Porteusa svodi se na ispravku pre svega Wech-slerove definicije. iskrivljuje realnost i otežava rad praktičara. Međutim. Sam naziv navodi na pomisao da se ova nova naučna oblast bavi neurološkim osnovama psihologije. Glavnu prepreku predstavlja neuspeh u konstruisanju ubedljivog instrumenta za procenu „čiste". Oni koji se za to zalažu čine to oprezno. stvorile su prostor na kome je nikla neuropsihologija. Ona se. Njegov je doprinos više teorijski. Teorija o dve inteligencije nudi neke mogućnosti pomirenja između nesu-glasnih stavova i istraživačkih nalaza. Medu psiholozima nema pobornika lokalizacijske teorije. Između teorije inteligencije Wechslera i teoretičara neurologa. Vrednost njegovog doprinosa je u vezivanju teorije inteligencije za mozak. Mnoge nedorečenosti biologije. praktična vrednost teorije dve inteligencije je veoma ograničena. Neuropsihološka teorija Neuropsihologija je novi naziv za naučnu disciplinu koju je uveo sovjetski psiholog Lurija (1965). Metodski doprinos je istog kalibra. Strukturalna šema moždanih funkcija i sposobnosti je u obliku piramide. Između njegovih teorijskih formulacija i poznatih činjenica o mozgu postoje paralele. nalaze najsloženiji procesi i opšta inteligencija. Time se osiromašuje definicija. U pogledu teorije inteligencije on je ponudio jedan „kocka-model" sa tri bazične dimenzije: operacije. kao i inteligencija. koji je karakterističan i za impulzivne delinkvente i za stanje koje se razvija posle leuko-tomije. kao što su Jackson i Goldstein. U stvari.

ili 303 da li je moguće lokalizovati u mozgu nešto slično centru. a ne njihov uslov. Ako se u vezi sa ovim tumačenjem postavi pitanje ko je u pravu ekvipotencijalisti ili lokalizacionisti. On se pri tome koristio i postavkama Pavlova o nižim i višim nervnim funkcijama i sa postavkama Vigotskog o razvoju govora i kulturi. Lurija zagovara dinamičku povezanost razvoja mozga sa realnim „društvenim uslovima". ali je uz njih. Po neuropsihološkoj teoriji Lurije razvoj je „paralelan" na relaciji mozak. Pri svakom novom učenju ponavlja se sličan sled koji počinje „ekvipotencijalno". Lurija je došao do važnih saznanja. izdvajaju se pojedini delovi koji postaju „centri". Međutim. koji zajedno čine sistem. Prema psihološkim teorijama dispozicije u mozgu su pretežno urođene i one određuju vrstu. Rast i učenje su procesi koji imaju dvojne efekte koji se ogledaju u menjanju i mozga i ponašanja. odnosno nekim svojstvima koji su već dati u mozgu. Sposobnost nastaje. lokalizacija funkcija u mozgu je razuđena. U tom se sklopu neki specifični ispadi mogu jače nametnuti. Poremećaj se može javiti u vidu smanjene osetljivosti čula. Lurija kaže da su sposobnosti posledice učenja. sa neuropsihološkog stanovišta. o građi i funkciji mozga sa ponašanjem. Obe teorije prenaglašavaju jednu stranu ukupnih procesa u mozgu. Obrćući klasičnu psihološku tezu o sposobnostima. Za razliku od lokalizacionističke teorije. Prvo od njih se odnosi na klasičan problem koji je. najpre kroz masovnu akciju i učešće celog mozga. a završava se „lokalizacionistički". kaže Lurija. neuropsiholog će izvršiti odgovarajuće ispitivanje na sistematski način. Postepeno. Istovremeno sa ovim izmenama centralnog receptora javlja se niz sekundarnih poremećaja u svim funkcionalnim zonama. Delatnost. To ispitivanje prilično nas podseća na postupak koji neurolozi već praktikuju kao neurološki pregled. kada je izvođenje određenih veština dovedeno do zadovoljavajućeg nivoa. Na kraju ispitivanja. odgovor neuropsi-hologije biće sledeći: nijedna od dve teorije nije ispravna. oba učenja su u suštini pogrešna. više vrsta azbuke i više vrsta brojeva. Međutim. Takva ograničena moždana ozleda odraziće se u poremećaju jednog ili više čulnih kanala („analizatora"). I moždane aktivnosti i ponašanje prolaze slične sekvence koje počinju sa opštim. U suštini Lurija odriče mogućnost da se ponašanje čoveka u stvarnosti objasni svođenjem na neurologiju. u mozgu se formira jedan dinamičan i ekonomičan sistem koji može da zahvata i topološki udaljene delove. govor. nediferenciranim procesima i aktivnostima do izdiferenciranih i specijalizovanih. U svojim delima Lurija je sistematski nastojao da prouči i poveže neurološka saznanja. menja se i učešće mozga. Da bi se objasnila njegova delatnost. redukovane stabilnosti ili oslabljene fleksibilnosti. sposobnostima i delatnošću. Mozak je izvanredno kompleksan sistem sa visoko izdiferenciranom ćelijskom i anatomskom strukturom.zadovoljan refleksologijom i usme-rio se ka proučavanju mozga u celini preko neuroanatomije i neurofiziologije. a uticaji su dvo-smemi. a koje mi najčešće tumačimo kao kvalitet uslovljen sposobnostima. kvalitet. neuropsihologija zastupa gledište da se oštećenja mozga manifestuju kao multisimptomska celina. Princip odraza oštećenog i disfunkcionalnog žarišta na ponašanje je sindromski.ponašanje. Utvrđivanje žarišta moždanih povreda. ona predstavlja dinamički sistem koji aktivno uključuje i udaljene delove mozga. neuspeha i poznatih pokazatelja oštećenja. neophodno je da čovek dostigne određeni rast i da u toku tog rasta bude aktivan. Međutim. postoji više načina pisanja. Sa praktične tačke gledišta neuropsihologija nudi odgovarajuća rešenja koja mogu koristiti neurolozima i neurohirurzima. pisanje slova brojeva. Ako je kod nekog pacijenta utvrđen tumor. Po završetku procesa učenja. zaokupljao lokalizacioniste i gene-raliste. Rezultat će biti jedan sindromski sklop. U 302 nastojanju da kroz upoznavanje grade i procesa u aktivnom mozgu dođe do osnova ponašanja i psihičkog života. . domet i opseg delatnosti. i na osnovu te analize on će stvoriti dijagnostički sud. po pravilu. Za svaku odvojenu vrstu ponašanja ili veštine postoji i odgovarajući sistem ili kombinacija zona u mozgu. Zato je važna funkcionalna analiza interakcija u mozgu. shvatimo na drugi način. neuropsiholog će analizirati mnoge znakove slabosti. moguće je ali pretpostavlja izvežbano razlikovanje odnosno „čitanje" sindroma. i niz pratećih simptoma druge vrste. To još uvek ne znači daje takva datost budnog mozga i podloga čovekove delatno-sti. Na primeru učenja pisanja možemo upoznati neuropsihološko tumačenje. traženje osnove psihičkog života u celulamoj i anatomskoj strukturi ne vodi ka rešenju. Tome odgovara i pojava pisanja đaka prvaka „celim telom". Kada je veština pisanja već savladana i ustaljena. Mozak prestaje da učestvuje celovito. sposobnost za određene operacije se uči. i to neodvojivo od društveno-istorijskog konteksta. uz odgovarajuće posredovanje govora i drugih simbola („sekundarni signalni sistem"). Na početku učenja mozak je aktivan u celini i učestvuje masovnim uzbuđenjem. a ne „jedan prema jedan". u mozgu je opšte uzbuđenje zamenjeno aktivnošću pojedinih zona. Poenta ovakvog tumačenja je u tome da operacije koje ljudi vrše. od ranije. Po shvatanju Lurije. postepeno. Ta se interakcija odvija putem složenih refleksa i kibernetski interpretiranih spregova.

specijali-zovanoj ustanovi dijagnostička oznaka „organicitet". Zato se i govori o tim načinima kao invazionim ili agresivnim. U okviru rutinskog rada koji obavlja u školi. Neuropsihologija je vezna disciplina između psihologije i neurologije. veoma su skupa i kada se kupuju i kada se koriste. specijalnoj rehabilitaciji. kompjuterizova-ni skener. najveća šteta koju psihološki metod može da nanese pacijentu jeste da ga umori i blaže frustrira. manje-više potvrđenu dijagnozu „organiciteta". najnovija i najbolja fizička sredstva. Dijagnostika koja se praktikuje u ustanovama opšteg tipa. Doduše. odgovor je pozitivan. Strateški položaj neuropsihologije u okvirima specijalizovanih ustanova. Zahvaljujući savremenoj tehnologiji danas je moguće dosta sigurno ustanoviti promene na mozgu i odrediti mesto. psiholozi. Pre svega tu se stiču pacijenti koji već imaju. Kod nas je o neuropsihologiji razvojnog doba pisao Bojanin (1979). Klinička psihologija je postala vezna disciplina između psihologije i psihijatrije. psiholog se ograničava na opštu. Pacijent koji je tu upućen već je prošao kroz trijažni postupak i sada se podvrgava proverama sa osetljivijom dijagnostičkom 304 tehnologijom. a kasnije proverena pouzdanim načinima. Postavlja se u vezi sa tim pitanje: da li je potrebno razvijati neuropsihološki metod ako već postoje sigurnija fizička sredstva dijagnostiko-vanja patoloških promena mozga? Načelno. neurohirurge i druge medicinske specijaliste takva „dijagnoza" znači isto toliko kao i dijagnoza „pacijent". radiolozi. Ta kategorija je samo rubrika bez bliže određene sadržine. i psihičkih promena. pa se tako javlja i neu-rolingvistika i neuropsihologija anksioznosti. pa je zadatak psihologa da tu pretpostavku veri-fikuje. kao što su neurološke ili neurohirurške klinike je drugačiji. a o ©državanju da i ne govorimo. eksperti za elektroencefalografiju i drugi. ali se mogu dopunjavati. neobaveznu dijagnostičku oznaku „organiciteta". Neurološka ili neurohirurška ispitivanja u mnogim slučajevima nisu dovoljna. data na osnovu psihološkog testa. Jasno je da u takvoj. i mogle su. Naime. Neuporedivo je ekonomičnije primeniti psihološki metod od skenera. operacijom. koja je sve dostupnija savremenoj biofizičkoj tehnologiji. Na drugoj strani. razvoj moderne dijagnostičke tehnologije u . Poseban značaj neuropsihologije je u tome što pomaže u ranom otkrivanju moždanih disfunkcija u razvojnom dobu. on se zadržava na opštoj kategoriji „organiciteta". Iz takvog izveštaja dobar neurolog može da stekne bolji uvid u prirodu oštećenja ili da usmeri dalje ispitivanje. kao što je. iskazima ili rezultatima pobuđuju sumnju na intelektualni deficit ili moždano oštećenje. valjana diferencijalna dijagnoza. psiholog povremeno nailazi na slučajeve koji prema opservaciji. u radu sa takvom populacijom moguće je postići i „fiktivnu validnost" (Barnum efekat). kao što je škola ili dom zdravlja. Bez obzira na način utvrđivanja moguće dijagnoze. Njega će ispitivati stručnjaci više specijalnosti: neurolozi. pa je potrebno dopuniti ispitivanje laboratorijskim metodama koje obećavaju veću sigurnost i preciznost u lokalizaciji. Dovoljno je svakog pacijenta označiti kao „organičara" Zbog koncentracije takve patologije u toj ustanovi čist „pogodak" može iznositi i preko 90 posto. za neurologe. Prednost skenera prema tome nije sporna. Realnije je imati jedan skener. ali je cena te prednosti za većinu sveta danas nedostižna. Sada je u procesu ekspanzija neuropsihologije. Drugi razlog u prilog psiholoških metoda je ekonomičnost. a više neurologa i neuropsihologa 20 Psihodij agnostika 305 nego obrnuto. Klasifikacija metoda neuropsihološke procene Neuropsihološka procena je kompleksan poduhvat koji se najčešće sprovodi u specijalizovanim zdravstvenim ustanovama koje raspolažu visoko stručnim osobljem i potrebnim aparatima. Kod dece koja imaju moždane dis-funkcije manjeg stepena. Ijedna i druga su vezne naučne discipline koje su stvorene na mestu gde je dve starije nauke trebalo da sarađuju. ali nisu. otkrivanje koje je blagovremeno može biti prvi korak ka organizovanoj. Čak i daje takvu patologiju prvi otkrio neko drugi. veličinu i prirodu patoloških promena.Pojava neuropsihologije je donekle slična pojavi kliničke psihologije. na primer. pre svega. To između ostalih znači da se ovi načini ispitivanja ne mogu uzajamno zameniti. Razlog za takav odgovor je u tome da mnogi tradicionalni načini dijagnostike imaju ili mogu imati štetne posledice. Uverljivi doprinos neuropsihološke procene u specijalizovanim ustanovama može da predstavlja. Naime. neurooftalmolozi. Prema tome. u domu zdravlja ili psihijatrijskom odeljenju. ne može poslužiti kao dokaz vrednosti testa. psiholog može učiniti mnogo više ako pažljivo opiše ponašanje pacijenta. na primer. Treći razlog koji govori u prilog neuropsihologije je činjenica da između fizičke promene mozga. Naravno. njegove iskaze i priloži nalaz psihološkog ispitivanja. odnos može da bude nejasan ili paradoksalan. dok se u teorijsko-sadržinskom smislu oslanjaju na naučna znanja već formiranih nauka. u mnogo čemu bitnom je različita od dijagnostičke strategije jedne neurološke ili neurohirurške klinike. Obe ove discipline su prevashodno metodske.

kompjuterske tomografije. Najzad. I u jednom i u drugom slučaju postoji mogućnost da psiholog doprinese nivou dijagnostičke ekspertize. treći ili četvrti ekspert u nizu onih koji su bolesnika već pregledali. Ima specijalizovanih klinika. elektron-istagmografije. trauma glave i oboljenja. U drugim ustanovama koje nisu toliko specijalizovane. Pored ovoga valja naglasiti da psiholozi u ove dve „suprotne" vrste ustanova imaju različite mogućnosti sticanja znanja o moždanim povredama i različite uslove sticanja veštine poznavanja i diferenciranja podgrupa. Držeći u fokusu svojih obaveza individualnog pacijenta. Uprkos tome što su svi na izgled jednaki. Naravno. klinički psiholozi neće svesno igrati takvu dijagnostičku igru. Kliničar koji ima precenjeno uverenje da su svi psihijatrijski slučajevi u suštini encefalopati verovatno da će naći više slučajeva sa „larviranim traumama glave" nego drugi koji nema predrasuda. OPŠTE EKSPLORATIVNE TEHNIKE I MOŽDANE DISFUNKCIJE U kliničkoj praksi se moždana oštećenja javljaju sa različitom učestalošću zavisno od vrste ustanove. radioizotopskih snimanja. u različitoj meri. Tačno je suprotno. ali. razgovor i opservaciju stekne utisak o slučaju. u ove tri vrste ustanova. psiholog se sreće sa već trijažiranim slučajevima kao drugi. psiholog će pokušati da doprinese svojim ispitivanjem povećanju tačnih klasifikacija preko nivoa koji bi postigao držeći se utvrđene proporcije traumatskih slučajeva u populaciji ustanove. kao što su. Imajući u vidu ovakvu distribuciju kortikalne patologije. individualni testovi inteligencije. ali se potpuno razlikuju u pogledu interpretacije rezultata. Informacija o povredi glave koja je bila praćena gubitkom svesti i kasnije ošamućenošću može biti upozorenje koje ne treba primiti olako. cerebralne angio-grafije. u koje se slivaju već trijažirani slučajevi sa više nego jasnom povredom glave. usled čega je najsigurnija taktika „dijag-nostikovati" svakog bolesnika kao moždano oštećenog. nalaze se pred različitim 306 problemima. neurotičara i drugih sličnih psihijatrijskih kategorija bolesnika među kojima je procenat moždano oštećenih obično mali. Veći stepen razvitka na jednoj strani dobija svoj smisao u jednakom razvoju na drugoj strani. na primer. nego da analizira karakteristike pojedinca i da registruje specifične ispade. testovi „organiciteta" i neuropsihološke baterije. a u drugom slučaju testovno ponašanje se dovodi u vezu sa funkcionalnim stanjem mozga. Što je za jednu ustanovu nedovoljno. na primer. U specijalizovanoj ustanovi sa visokom koncentracijom kritične vrste patologije. Na neurotičarskom ode-Ijenju. onda se izlažemo riziku da uopštavamo. za izdvajanje potencijalno pozitivnih slučajeva. nimalo ili veoma malo se razlikuju u pogledu primenjenih instrumenata. da se uoče upadljive . nije u koliziji sa razvojem neuropsihologije. najsigurnija taktika je da se izbegne dijagnosticiranje moždanog oštećenja kod ispitanika. mada je po statističkoj logici ona najsigurnija. ima i takvih odeljenja koja su prevashodno specijali-zovana za dijagnozu i tretman alkoholičara. posmatrano u masi i na duži rok. Usled toga anamnestički intervju ne može imati snagu dokaza. neuropsihijatrijska odeljenja ili opšta neurološka odeljenja. jer je to već učinjeno pre. sa svim naučnim i praktičnim doprinosima koje ima. Ovome treba dodati jedno upozorenje. ignorišući bitne razlike u uslovima i uti-cajima koji deluju na rezultat dijagnoze. Njegov doprinos može da bude realan ako svojim ispitivanjem poboljša tačnost lokalizacije. u skladu sa psihijatrijskom tradicijom. Na drugom kraju lestvice ustanova. U jednom slučaju se testovno ponašanje dovodi u vezu sa konceptom ličnosti. Međutim. pneumoencefalografije i ventrikulografije. kao što su. svi oni pokušavaju da psihološkim sredstvima doprinesu prepoznavanju slučajeva sa moždanom povredom ili oboljenjem.neurologiji. Analizirati metode van realnih uslova je osnovačka greška koja se nažalost suviše često ponavlja. Anamnestički intervju je vrlo pogodan za trijažiranje. Opservacioni intervju je od velike koristi u eksploraciji ovih kliničkih slučajeva. kao što smo videli. Psihološka sredstva neuropsihološkog pristupa mogu da se podele u četiri kategorije: Opšte eksplorativne tehnike. gde je proporcija moždano obolelih i povređenih minimalna. i svih drugih. tako da slučaj stiže kod psihologa kada je upozorenje već registrovano. neu-rohirurška ili traumatološka. S obzirom na bitne razlike u bazičnoj proporciji incidencije kritičnih slučajeva. ali ipak manji nego na neurohirurškim. karakter sindroma i preporuči pogodan rehabilitacioni plan. psiholozidijagnostičari. Naime. Ako se problem neuropsihološke dijagnostike istrgne iz ovog konteksta realiteta. U tom kontekstu njegov zadatak nije toliko da pozna i postavi ispitanika u kategoriju moždano oštećenih. takođe je procenat bolesnika sa moždanim oštećenjima veliki. ali je istovremeno i veoma podložan uticajima intervjuera. psihodijagnostičko ispitivanje i neuropsihološka procena nimalo se ne razlikuju u pogledu opšte procedure ispitivanja. ehoencefalografije. Anamnestički intervju ima nesumnjivu važnost u otkrivanju poremećaja. jasno je da se ne može govoriti o jedinstvenoj situaciji psihologa-dijagnostičara. već samo upozorenja. u skladu sa neurološkom tradicijom. anamnestički intervju je postupak koji primenjuju i lekari. Na neurohirurgiji je koncentracija povređenih maksimalna. psiholog u psihijatrijkoj klinici daje realan doprinos dijagnozi ako pozna pacijenta koji ima moždano oštećenje koje je ostalo neotkriveno. On pruža mogućnost da se kroz interakciju. za drugu može biti dovoljno zbog toga što se kao posledica otkrivanja organiciteta može pokrenuti dalji dijagnostički postupak.

Međutim. da se uoče upadljive karakteristike u ponašanju. Što se tiče psihologa koji radi u okviru neuropsihijatrijske ili neurohirurške institucije na dijagnostikovanju pacijenata određene vrste. on je jedan od stručnjaka koji pomoću opservacionog intervjua stiče utisak o pacijentu. Usled toga anamnestički intervju ne može imati snagu dokaza. Međutim. specijalno iskustvo i lucidnost može da pozna određenu vrstu patološkog ponašanja bez ikakvih drugih dodatnih ili prethodnih informacija. Uprkos tome što su svi na izgled jednaki. stavovima i doživljajnim kvalitetima. Ako se problem neuropsihološke dijagnostike istrgne iz ovog konteksta realiteta. Psiholog koji ima navedene kvalitete (ili psihijatar. svi oni pokušavaju da psihološkim sredstvima doprinesu prepoznavanju slučajeva sa moždanom povredom ili oboljenjem. tako da slučaj stiže kod psihologa kada je upozorenje već registrovano. Analizirati metode van realnih uslova je osnovačka greška koja se nažalost suviše često ponavlja. mišljenju. Pored ovoga valja naglasiti da psiholozi u ove dve „suprotne" vrste ustanova imaju različite mogućnosti sricanja znanja o moždanim povredama i različite uslove sricanja veštine poznavanja i diferenciranja podgrupa. Međutim. Njegov doprinos može da bude realan ako svojim ispitivanjem poboljša tačnost lokalizacije. Informacija o povredi glave koja je bila praćena gubitkom svesti i kasnije ošamućenošću može biti upozorenje koje ne treba primiti olako. Rapaportov stav da intervju treba izbegavati a dijagnostičku procenu zasnivati isključivo na testovnim podacima niko više ne prihvata. stavovima i doživljajnim kvalitetima. ali je istovremeno i veoma podložan uticajima intervjuera. I u jednom i u drugom slučaju postoji mogućnost da psiholog doprinese nivou dijagnostičke ekspertize. psihopatija. neurolog ili socijalni radnik) i koji je uvežban da pozna podvrste neuroza. Na drugom kraju lestvice ustanova. Što je za jednu ustanovu nedovoljno. razgovor i opservaciju stekne utisak o slučaju. jer je radio u ustanovi u koju se slivaju takvi slučajevi. psiholog u psihijatrijkoj klinici daje realan doprinos dijagnozi ako pozna pacijenta koji ima moždano oštećenje koje je ostalo neotkriveno. psihoza ili encefalopatija. načelno ni on nije dovoljan da bi se dijagnoza moždanog oštećenja potvrdila. on nije prvi. On pruža mogućnost da se kroz interakciju. jer je radio u ustanovi u koju se slivaju takvi slučajevi. laboratorijska ispitivanja. Psiholog koji ima navedene kvalitete (ili psihijatar. Mada je za sve nas od velike koristi ono što je ovakvim naučnim pristupom postignuto. U specijalizovanoj ustanovi sa visokom koncentracijom kritične vrste patologije. ignorišući bitne razlike u uslovima i uti-cajima koji deluju na rezultat dijagnoze.karakteristike u ponašanju. trauma glave i oboljenja. Završnu dijagnostičku ocenu slučaja donosi najkompetentniji lekar. U tom kontekstu njegov zadatak nije toliko da pozna i postavi ispitanika u kategoriju moždano oštećenih. neurolog ili socijalni radnik) i koji je uvežban da pozna podvrste neuroza. mišljenju. Opservacioni intervju je od velike koristi u eksploraciji ovih kliničkih slučajeva. nepotrebno je u praksi negovati veru samo u testove. Razlozi koje je Rapaport naveo u odbranu eliminacije intervjua dobri su u okvirima jedne istraživačke studije koja ima za cilj da dokaže autonomni doprinos testova kliničkoj dijagnozi. Halstead (1947) kao osnivač prve neuropsihološke laboratorije u SAD osećao je sličnu potrebu kao i Rapaport da dokaže nezavisan doprinos psiholoških testova. Ima znatnih razlika u oceni potrebe korišćenja intervjua u neuropsihološkoj dijagnostici. psihoza ili encefalopatija. Kliničar koji ima precenjeno uverenje da su svi psihijatrijski slučajevi u suštini encefalopati verovatno da će naći više slučajeva sa „larviranim traumama glave" nego drugi koji nema predrasuda. Anamnestički intervju ima nesumnjivu važnost u otkrivanju poremećaja. Kroz ovu interakciju kliničar koji ima potrebnu osetljivost. I ova opservaciona procena je samo početak jednog dužeg 307 problemima. neuropsi-hološku procenu. ali. Anamnestički intervju je vrlo pogodan za trijažiranje. za izdvajanje potencijalno pozitivnih slučajeva. psiholog se sreće sa već trijažiranim slučajevima kao drugi. jer je to već učinjeno pre. i sam je dijagnostički instrument velike vrednosti. Iz tih razloga je i on isključio intervju. Međutim. za drugu može biti dovoljno zbog toga što se kao posledica otkrivanja organiciteta može pokrenuti dalji dijagnostički postupak. eventualno. specijalno iskustvo i lucidnost može da pozna određenu vrstu patološkog ponašanja bez ikakvih drugih dodatnih ili prethodnih informacija. i sam je dijagnostički instrument velike vrednosti. treći ili četvrti ekspert u nizu onih koji su bolesnika već pregledali. u različitoj meri. anamnestički i opservacioni. radiografska snimanja i. već samo upozorenja. . i usredsredio se na razvijanje metode analize rezultata testa. načelno ni on nije dovoljan da bi se dijagnoza moždanog oštećenja potvrdila. nego da analizira karakteristike pojedinca i da registruje specifične ispade. Kroz ovu interakciju kliničar koji ima potrebnu osetljivost. I ova opservaciona procena je samo početak jednog dužeg 307 procesa složene kliničke eksploracije koja uključuje kompletan neurološki pregled. anamnestički intervju je postupak koji primenjuju i lekari. onda se izlažemo riziku da uopštavamo. nema potrebe da to dokazujem permanentno. Po pravilu. kao što smo videli. karakter sindroma i preporuči pogodan rehabilitacioni plan. psihopatija. većinom posle konsultacije sa celim timom i na osnovu svih raspoloživih svedočenja.

Većina istraživanja dala je takve rezultate koji se mogu prihvatiti kao podrška korišćenju VB skale u neuropsihologiji. na primer). Ni kod MMPI kategorija nije dovoljno izdiferencirana. impulzivnim. WECHSLEROVE SKALE I MOŽDANE DISFUNKCIJE Gde god se praktikuje psihodijagnostika kao klinička metoda gotovo je sigurno da se koriste i Wechslerove skale. pre svega u ustanovama srednjeg ste-pena specijalizacije (neuropsihijatrija. U tom pogledu je razlika između intervjua Rorschacha svedena na nulu. mnoga posebna pitanja više puta su istraživana i proveravana. Sve dok EEG nije počeo da se rutinski koristi i dok nije razvijena EEG dijagnostika. Tehnika nije dopuštala finiju diferencijaciju. tako da nikako dublje razumevanje prirode poremećaja nije moguće. a urađeno je dosta i u pogledu formiranja posebnih ključeva za identifikovanje moždano oštećenih. sakupljeno je puno iskustava u radu sa veoma različitim grupama bolesnika. suprotna vrsta je skučena (koartirana). Delay i Pichot (1955) razvijaju dalje Stauderova istraživanja i utvrđuju da se na osnovu Rorschachovog nalaza mogu razlikovati dve vrste epileptične ličnosti. Na osnovu Rorschachovih klasičnih analiza Stauder (1938) proširuje primenu na karaktero-loške aspekte epilepsije. usled čega je bliže neodređena kategorija epilepsije izgubila kliničku vrednost. ili dva-tri teža znaka. na primer. Piotrowski (1947) je na temelju svog kliničkog iskustva i istraživanja dao jednu seriju od deset testovnih znakova organiciteta pomoću kojih je olakšana trijaža. tako daje vremenom Rorschach postao pomoćni trijažni instrument za identifiko-vanje slučajeva kod kojih postoji verovatnoća kortikalne patologije. U prvom redu dijagnostički koncepti su zastareli i magloviti. Nedostaci dijagnoziranja moždanih oštećenja putem Rorschachove tehnike brojni su i sasvim evidentni. Protokol koji je imao po neku karakteristiku encefalopata interpretiran je kao dokaz „organiciteta". On potvrđuje da se pomoću ove tehnike mogu prepoznati slučajevi „grand mal" epilepsije. Sam izraz je krajnje rogobatan. Indirektno MMPI može da pripomogne karakterizaciji ličnosti sa moždanim oštećenjem. Epileptična ličnost ima bitne odlike epileptičara ali nema epileptične napade. . Rorschach je služio kao najpogodniji trijažni instrument za epilepsije. U takvom slučaju kliničar bi u nalazu konstatovao da „ispitanik pokazuje znake organiciteta". Osnova veze MMPI-a moždane patologije je statistička i empiristička. u sklopu svih ostalih indikatora. Pošto se MMPI već primenjuje u eksplo-raciji većine psihologu upućenih pacijenata. Za rad u superspecijalističkim ustanovama ove tehnike nisu od velike koristi. Eksplorativne tehnike su nespecifični postupci koji mogu imati praktičan značaj u dijagnostici moždane patologije. Ekstratenzivna epileptična izmena ličnosti odlikuje se eksplozivnim. osmotri i indikator organiciteta. Koncept epileptične izmene je modi-fikovan utoliko što su karakteristike ličnosti debiologizirane. ispitana je veza između rezultata na VB i lateralizacije moždane traume. Ovakva istraživanja su bila posebno česta pre masovnog uvođenja EEG-a u kliničku praksu. što je dosta važno. lokalizaciji i eventualno o vrsti. uticaj hirurških zahvata na mozgu na QI. Sugestije koje je Wechsler dao u priručniku VB skale ohrabrile su praktičare da se upuste u neuropsihološku trijažu i diferencijalnu dijagnostiku. onda je slučaj identifikovan kao organski. Ovaj instrument je prime-njivan jednako ekstenzivno. Tako. osiromašena. u eksploraciji se koriste još i druge tehnike. nema nikakvih posebnih teškoća da se. ali i takozvane epileptične ličnosti. Rorschachova tehnika je od samog početka prikazivana kao potencijalno valjan instrument u kategorizaciji epileptičara. Danas je u ovoj oblasti stanje sasvim izmenjeno. To je moglo da znači da ima difuznu atrofiju. Za takve prilike od psihologa se traže specifičnije infonnacije. jer je Rorschachova tehnika bila prva violina u bateriji. stoje u skladu sa njihovim uverenjem daje epileptična izmena karaktera „bipolarna abnormalnost". kao i veza između veličine operativno 309 uklonjene moždane mase i QI. Psihometrijski komplement Rorschacha je MMPI.Pored intervjua kao naturalističkog postupka. fokalnu kortikalnu traumu. organsku demenciju ili nešto neodređeno. jer su bolesnici već apriori sortirani kao encefalopati. Kasnije se razrađuje sistem analize indikatora moždanih oštećenja. Mada je Piotrowski olakšao trijažiranje. uključujući i moždano oštećenje. Usled toga sabrano je ne samo veliko nego i specifično iskustvo u raspoznavanju karakteristika pojedinih grupa ispitanika. medu kojima su dve od posebnog značaja. Druga. ipak je vrednost tehnike ostala krajnje zavisna od kvaliteta stručnosti dijagno( stičara. usporena i povučena u sebe. Ako je u protokolu nađeno pet ili više tih znakova. ali je bio prihvaćen od praktičara. Epilepsija je vrlo sistematično istraživana uz pomoć Rorschacha. antisocijalnim i agresivnim ponašanjem. Pored toga. pre svega o težini oštećenja. mnoge homogene kliničke grupe su intenzivno proučavane sa MMPI. Sam entitet epilepsije pokazao se krajnje kompleksan i heterogen. Ovaj entitet je klinički bio prihvaćen. 308 U toku duge i ekstenzivne kliničke primene. Ove ideje su imale znatan uticaj na praksu sudske psihijatrijske ekspertize. U tom smislu MMPI može da bude samo dopunski trijažni instrument koji upozorava na prisustvo korelata određene kategorije.

3. po teoriji ekvipotencije gubitak inteligencije bi morao biti znatan jer je ekstirpirana masa bila velika. diferencijalni učinak na verbalnoj i neverbalnoj skali povezan je sa lokalizacijom moždane povrede. 2. na poslednjem mestu medu dijagnostičkim klasama u pogledu totalnog QI. dok je kod drugih QI posle operacije porastao. Ima dosta dokaza zasnovanih na istraživanjima da VB skala može da diferencira moždano oštećenje od neoštećenih. U jednom istraživanju (Klove. Takođe ima dovoljno kliničkih dokaza da se VB skalom registruju mnoge karakteristične kognitivne disfunkcije i ispadi. koji radi isti posao u psihijatrijskoj instituciji. kao i planiranju rehabilitacije. odnos verbalnog i neverbalnog QI. oštećenja različite težine kao i lateralizaciju traume. a povrede desne hemisfere neverbalne skale. Po svemu sudeći. sasvim jasno pitanje da li se na VB skali pouzdano registruju znaci ili korelati odnosa mozga i ponašanja? Dokaza ima dovoljno da VB skala može korisno da posluži za procenu nivoa inteligencije. Još je u istraživanju takva simplifikacija i moguća. Porast inteligencije kod pojedinaca objašnjen je pozitivnim dejstvom eliminacije bolesne strane koja je izazivala trpljenje zdrave strane. Takođe ima dokaza da VB skala daje doprinos opisu i razumevanju individualnih bolesnika. Analogno tome i drugi psiholog. Interpretacija ne proizilazi nužno iz podataka. a da je operacijom odstranjena desna hemisfera. 1963). najviše zasićena sa dva faktora. U pojedinim slučajevima je zabeleženo lako sniženje. Atipičnosti će biti interpretirane u terminima kognitivnog i praktičkog deficita kortikalne etiologije. Međutim. Jedini način da se izbegne automatska. Kod bolesnika sa bilateralnim abnormalnostima i onim sa . na primer od shizofrenije. kvalitativne karakteristike test-ponašanja. pored opšteg faktora. Postavlja se. To se odnosi i na psihijatrijske i na neurološke slučajeve. 1955. ali u praksi ima mnogo slučajeva kod kojih je i jedna i druga vrsta patologije prisutna. međutim. Međutim. Napominjemo da su bolesnici bili dešnjaci. U literaturi ima izveštaja o pacijentima kod kojih je izvršeno operativno uklanjanje polovine kor-tikalne hemisfere. Svi ispitanici su bili sa encefalopatijom ali različitim EEG nalazom. Mensh (1952) navodi daje inteligencija u celini ostala nepromenjena. Za psihologa u specijalizo-vanoj neurološkoj ili neurohirurškoj instituciji gde su pacijenti još više selek-cionisani pojava atipičnih rezultata na VB skali (ili bilo kom drugom instrumentu) nailazi na automatski okvir interpretacije. U interpretaciji totalnog QI treba biti oprezan. za shizofrenije ili za primitivne psihopatske ličnosti sa jakim rentnim tendencijama. totalni Q je vrlo pogodna mera za praćenje promena koje se očekuju usled dejstva lečenja rehabilitacije. Grupa sa žarištem oštećenja na levoj hemisferi imala je niži verbalni nego neverbalni QI. Reitan. 310 Koeficijent inteligencije nema specifične vrednosti za neurohiruršku proce-nu. Nema nikakve sumnje u to da VB skala može korisno da posluži u analizi kliničkih slučajeva. može učiniti isti izbor i interpretirati atipičan nalaz u terminima ličnosti. raspored standardnih skorova na subtestovima i 4. VB skala može da posluži kao pomoćno psihodijagnostičko sredstvo u proceni ličnosti sa moždanim oštećenjima. varijabilnost je velika. Ova pojava je više puta istraživana i potvrđena (Anderson. Ipak. Međutim. pitanje je da li se mogu raspoznati. verbalnim i manipulativnim. 1950. Pošto su i psihijatrijska i neuropsihološka dijagnostika vrlo složene. Iznimak predstavljaju teški i akutni slučajevi.. To je dosta razumljivo s obzirom na trenutno stanje utvrđenih činjenica. 1959) kao kriterijum lokalizacije povrede uzet je EEG. već se značenje podataka interpretira zavisno od konteksta. zaključivanje o značenju indikatora na ovoj skali zasniva se na principu konteksta. po svemu sudeći.pre-posle" bilo prema testovnim rezultatima bilo prema procenjenom nivou inteligencije pre traume ili oboljenja. zbog ekspanzivnog tumora. Kod dešnjaka su povrede leve hemisfere praćene sniženjem verbalne skale. teško se može postaviti prosta dihotomija: slučaj sa moždanim oštećenjem odnosno psihijatrijski slučaj bez moždanog oštećenja. pouzdano izdvojiti oni znaci kognitivnih poremećaja koji su pretežno kortikalne etiologije od poremećaja svih ostalih vrsta? Većina autora izbegava da postavlja suviše stroga pitanja. Iz te činjenice ništa određeno ne proizilazi što bi pomoglo u prepoznavanju moždano oštećene osobe u masi ispitanih. Klove. shematska interpretacija i dostigne stvarno individualna procena pacijenata je da se zna staje na VB skali specifično za moždano oštećenje. I pored relativne neosetljivosti. QI i klasifikaciona dijagnoza. kao i više puta potvrđeni nalaz daje VB skala. to se ipak može razumeti pošto je dominantna hemisfera ostala intaktna. odnosno kako diferencirati ovu od drugih vrsta patologije. Od podataka koje na skali dobijamo može da se koristi: 1. No. kao grupa. To je neminovno zbog toga što su dokazi uglavnom statistički. što podrazumeva nužnost izuzetaka. Mada su moždano oštećeni. grupa sa žarištem na desnoj hemisferi imala je sniženi neverbalni u odnosu na verbalni QI. Verovatno je da u osnovi te činjenice leži ukrštanje strana telo mozak. Kod svih je bio primenjen VVechslerov test inteligencije forma prva. nesvesnih odbrana i psihijatrijskih sindroma.Osnovni problem praktičara u nespecijalizovanoj ustanovi je kako poznati na VB skali moždanu patologiju. totalni QI može koristiti pod uslovom da pravimo poređenje .

predavalo se na fakultetima. Indeks asimetrije je podatak koji se rutinski dobija primenom i obradom VB skale. VVechsler je zapazio da se kod adolescentnih psihopata. Vrlo slični rezultati dobijeni su i kod bolesnika sa čulno perceptivnim anomalijama. Već u priručniku prvom izdanju VB skale Wechsler je izložio argumente i principe profilne analize. Klove navodi da diferencijalni učinak na VB skali nije indikativan ako je lokalizacija ispred centralne brazde prema frontalnom režnju. Obe skale podjednako registruju lateralizaciju. Pacijenti koji nisu opažali draži na desnoj strani. Tu je relativna nepouzdanost kratkih subtestova. U grupi je bilo sa tumorom na levoj strani 48 pacijenata. O tome su pisane studije. profilna analiza je prešla u praksu i određivala interpretacije. Da je opreznost umesna. Razloga za promašenost ima više. Tu. izgleda da se to ne odnosi na njihovu osetljivost prema lateralizaciji. na desnoj strani 51 i bilateralnim 21. Zahvaljujući istraživanjima došlo je do opšteg odbacivanja profilne analize. shizofrenija. Profil ili raspored standardnih skorova po subskalama je klasičan indikator kognitivnog poremećaja ili atipičnosti. Osim toga mnoge činjenice socijalno--demografskog sadržaja utiču na ovu asimetriju. Prema tome. veoma velike razlike između subtestova povezane su sa poremećajima mišljenja ili čitavog ponašanja. Rezultati nisu potvrdili pretpostavku da je diferencijalni učinak verbalne i neverbalne skale funkcija lateralizacije. a bila je podosta i istraživana. Ovo istraživanje je zadalo mnogo muka neuropsiholozima što se pokazalo kao dosta korisno. iskrsava jedno krupno pitanje vezano za učestalost asimetrije u populaciji. međutim. Procenat slučajeva sa prevagom verbalne skale Lezija desno Reitan (1955) VB Fl 88% Klove(1959)VBFl 78% Klove(1965)VAlS 84% Fields(1969) VAIS 78% Lezija levo 1% 19% 35% 39% Ova tabela ilustruje opravdanost generalizacije koja je već formulisana. dok je izrazita ako je iza. jer su rezultati bili izrazito nepovoljni. Proveravanja su pokazala da se razlika od 10 poena javlja u 30% slučajeva. Na sledećoj tabeli prikazan je odnos verbalnog prema neverbalnom delu skale zavisno od lateralizacije lezije. Na osnovu ovih podataka razliku od 15 i više poena možemo smatrati relativno sigurnom merom patološke asimetrije. Ujedno vidimo da uz statističku uverljivost moramo računati i sa određenim procentom izuzetaka. Klove (1959) je ustanovio da unilateralne i bilateralne anomalije u opažaju čulnih draži sistematski utiču na razliku verbalne i neverbalne subskale. jer je primenljivost principa ukrštanja precizirana i ukazano je na uslove pod kojima procena nije moguća. sama njihova pojava pokazuje nam da VB skala nije savršeni instrument za detekciju lateralizacije. u kome su upoređeni sumarni standardni skorovi i QI verbalne i neverbalne skale osoba sa tumorom mozga. imali su sniženi verbalni QI u odnosu na neverbalni. Mada u literaturi srećemo dosta upozorenja u pogledu izjednačavanja VB i VAIS. Idući za tom idejom on je ponudio jedan 3L2 kvazi statistički testovni („objektivni") ekvivalent sindroma moždanog oštećenja. još bolje i impresivnije potvrđuje oprečni nalaz (Smith. Međutim. onda smo u stanju dosta da učinimo kao praktičari. Kod pacijenata sa anomalijom opažaja na suprotnoj strani snižen je bio neverbalni deo skale. Mada procentualno izuzeci nisu preterani. Čitavih dvadeset godina klinička psihologija je bila indukovana tom idejom. a bili su bilateralno stimulisani. a razlika od 20 poena u svega 4% slučajeva. Prema tome je jasno da bilo kakvu prevagu ne možemo uzeti kao sigurnu osnovu za donošenje tako krupnih odluka. U svim slučajevima tumor i lokalizacija tumora bila je verifikovana autopsijom. Akutne ozlede pojačavaju diferencijalni učinak. Ako je ova asimetrija zaista povezana sa lateralizacijom. Osnovna ideja profilne analize nadovezuje se na Kraepelinova zapažanja da kod svakog utvrđenog psihijatrijskog oboljenja nalazimo karakterističan sindrom poremećaja mišljenja kao i ostalih funkcija. Poznato je daje izvesna razlika ver311 balne i neverbalne skale normalna pojava. . Na osetljivost diferencijalnog indikatora VB utiče takođe da li je ozleda akutna ili je stara. demencija i moždanih oštećenja javljaju prilično tipični profili na subskalama. lokalizacija traume utiče na diferencijalni učinak u zavisnosti od lateralizacije i od mesta na osovini anteriorposterior.normalnim EEG nije bilo razlike između subskala. razlika od 15 poena u 18%. 1966) istraživanja. Varijabilnost standardnih skorova subtestova je normalna u statičkom značenju.

Fiziološki zasnovani razvoj motornih i čulnih funkcija deteta prolazi kroz određene faze. Na to je uticala i veza sa geštalt teorijom. Specijalizovano iskustvo u primeni ovog . U oba slučaja putanja je ista. Ona može da nastane iz više različitih razloga. iz iskustva znamo daje ovaj subtest pretežak. sam konstrukt je previše nejasno određen. Ispitanik precrtava na list hartije crtež. Tu mogućnost pružaju pojedini subtestovi. karakteristične za moždano oštećenje. U regresiji. Reitan navodi i sređivanje slika (strip). dijagnostikovati ili istraživati „moždano oboljenje" ili „moždanu povredu" je neshvatljivo razmetljiv zadatak. Regresija identifikovana ovim instrumentom nije etiološki specifična. vrši se razgradnja višeg geštalta i vraćanje na geštalt nižeg reda. Koji bi to test. Usled toga svaki patološki slučaj može da se definiše stepenom regresije. Zatim kriterijumi po kojima su birane grupe bolesnika toliko su različiti daje poništavanje trendova skoro nužno. jer je takav globalni indeks odgovarao mogućnostima koje su bile skromne. Treći princip je formulacija odnosa između normalnog razvoja percepcije i vizuomotome koordinacije. koja. jedan po jedan. takođe ima 10 subtestova. Wechslerova skala je namenjena testiranju inteligencije u normalnoj populaciji. Najzad. što podrazumeva i involuciju. Tako je klasična klinička baterija dopunjena još jednim instrumentom koji se primenjivao od slučaja do slučaja zavisno od toga da li je organicitet očekivan ili ne. Instrukcija je štura i poziva ispitanika da nacrta istu sliku kakvu mu ispitivač pokazuje. prema patološkoj regresiji. Obrada je kvalitativna. Vreme nije ograničeno. Sa promenom uzrasta menja se i geštalt sheme-tela. kao svoju uzgrednu vrednost. što je verovatno najvažnije. Kod odraslih kliničkih slučajeva analiza grešaka koristi se za određivanje postojanja regresije. Kao jedna od prvih modernih tehnika koja je osetljiva na dis-funkcije oštećenog korteksa bila je vrlo popularna u kliničkoj psihologiji. Ljude sa ozledama mozga ne možemo lako izdvojiti kao specifičan subuzorak na osnovu univerzalnih subtestova. ima ili nema potvrde o tome. usko selektivan i prema tome je nepouzdan kao superindikator kognitivnog deficita kortikalne etiologije. Očekivani kvalitet reprodukcije određuje se slobodnom procenom zavisno od godina ispitanika. za procenu stepena regresije i za kvalitativnu analizu srodnosti nekom kliničkom sindromu. Izbor je veoma jednostavan. da su delovi celine hijerarhijski podređeni konfiguraciji i daje odnos figure i pozadine takođe određen istim principima. uzgred napominjemo. neodređen i logički besmislen. Druga teorijska premisa je Schilderova (1942) postavka o senzomotomom razvoju. što jasno potvrđuje uspeh Hal-steadove baterije. mogao da zahvati generalnu dimenziju disfunkcije mozga? Ideja o jednom generalnom indeksu moždanog oštećenja nije do kraja odbačena (Halstead). obrazovanja i zanimanja. Nalaz koji se dobija nema snagu dokaza. Sporo i oprezno psiholozi proširuju repertoar usluga i prihvataju se da signališu ako naiđu u toku analize slučaja na pojedince koji imaju „organsku komponentu". Princip razvoja je od neizdiferenciranog ka sve većoj diferencijaciji i sve većoj organizaciji celine. normalnoj ili patološkoj. Prvi je opšti princip geštalt-psihologije daje opažaj primarno celovit. Standardizacija Bender geštalta nije sprovedena. Bender geštalt-test se sastoji iz serije od devet geometrijskih crteža. VB skala ima dodatne mogućnosti za doprinos dijagnoziranju moždanih oštećenja. Kada su psiholozi konačno prihvatili ovaj „prodor u neurologiju". Najviši stepen razvoja senzomotornih iskustava predstavlja formiranje geštalta „sheme-tela". dobra ideja i loš izbor instrumenata jednako je neuspehu. Neuropsi-hologija se nije ni nazirala kao zasebna disciplina. U pitanju je Kohsov mozaik i ponavljanje brojeva. Konstrukt „organska komponenta" ili „organicitet" je nezgrapan. Precrtane figure i zabeleške o opservaciji predstavljaju podatke testiranja. Nije lako na osnovu izolovanih testovnih informacija diferencirati najverovatniji razlog regresije. POJEDINAČNE TEHNIKE OTKRIVANJA „ORGANICITETA" Uverenje da psiholozi ne treba da se bave biološkim i neurološkim pitanjima odavno je napušteno u kliničkoj praksi. Govoriti. koji su diferencijalno osetljivi na greške u rešavanju. međutim. on se zadržao. ali se upliće jedna bitna okolnost. Stečena lična iskustva uverila su i psihologe i neuropsihijatre da psihodijagnostički klinički metod može da doprinese otkrivanju i organske komponente u kliničkom sindromu. a od instrumenata jedino je Bender vizuomotorni geštalt-test bio publikovan. Za taj zadatak potrebni su drugačiji testovi. koji je pred njim. Prema tome. daje ta celina određena zakonima geštalta. pojavila se potreba za posebnim tehnikama koje bi pouzdanije diferencirale ispitanike po trijažnoj dihotomiji: ima ili nema odlike „organskog slučaja". Ipak. Pro-cenjivač registruje odstupanja i greške u odnosu na original i u odnosu na očekivani nivo. tako da dopušta sva moguća tumačenja i sve moguće izbore unapred opravdava. U odnosu na nju Wechslerov sindromski pristup je metodski perspektivan. primena u istraživanju i ekonomičnost tehnike u pogledu vremena koje je potrebno za rad i obradu podataka. Ipak. U teorijskom delu Benderova razrađuje tri osnovna principa na kojima je istraživanje vođeno. 313 Bender vizuomotorni geštalt-test je konstruisala Laureta Bender (1938) za svoja istraživanja. Ovi crteži su preuzeti iz monografije Wertheimera (1923).pogotovu neverbalnog dela VB skale. Crteži se eksponiraju ispitaniku određenim redosledom.

" To je druga faza. Grassijev test supstitucije kocki je hibridna tvorevina koja povezuje teorijske elemente Goldsteina sa psihometrijski zrelim testovnim materijalom tipa Kohso-vih kocki. ovakve dileme neće ni dotaći. stavlja ga pred ispitanika i kaže: „Složite vaše kocke tačno kao što ovaj uzor izgleda. Isti postupak variranja složenosti i konkretnog i apstraktnog ponavlja se na pet zadataka odnosno predložaka. Najzad. za uzrasne norme i za globalni indeks memorije poput koeficijenta inteligencije. Načelno on se opredelio za bateriju tipa omnibus. To je igra u kojoj se ništa ne dobija što se na drugi način ne gubi. Najznačajnija novina Grassijeve tehnike je u stepenastoj varijaciji instrukcije prema dihotomiji jednostavno-složeno i konkretno-apstraktno. U kliničkom radu česta su suočavanja sa slučajevima koji se žale na zaboravnost ili nemogućnost učenja. Grassijev potez je problematičan. Psihijatri u svojim opisima sindroma i u svojim poluimprovizovanim ispitivanjima zahvataju ove pojave i tumače ih kao smetnje ili oštećenja pamćenja. Polazeći od takve situacije Wechsler je pristupio konstruisanju posebnog instrumenta. To je prva faza." To je četvrta faza a zadatak je tipa složeno-apstraktno. ali će račun platiti porastom procenta falšpozitiva. ekonomična. Grassi (1953) je u tom pogledu već imao donekle utrven put pošto je Goldsteinov saradnik Weigl izvršio neka prilagođavanja Kohsa karakteristikama 314 Goldsteinove baterije. na žalost. Za njega je bitno da ima upotrebljivo sredstvo. na jednom trijažnom nivou. dobija sledeću instrukciju: „Složite vaše kocke kao na ovom uzoru. ali od drugih boja. Materijal je skoro istove-tan kao Kohsove kocke u sklopu VB skale. Praktičar se. dobija sledeću instrukciju: „Složite vaše kocke tačno kao što izgleda uzor. Međutim. Pazite da sve strane budu iste." To je treća faza a zadatak je tipa složeno-konkretno. U novoj modifikovanoj verziji Grassi zadržava staro ali proširuje jednim novim segmentom testponašanja dijapazon ispitivanja. a zadatak je tipa jednostavno-konkretno. što. Konačni rezultat je kombinacija oba elementa. uvode kvantifikaciju procene i daju odgovarajuće norme. već poznatu valjanost Kohsovih kocki ili spretni. Međutim. Na završetku rada sledi četvrta po redu instrukcija: „Složite vaše kocke da sa svih strana budu kao uzor a nađite druge boje. Testovni bodovi se sumiraju i učinak odmerava prema trodelnoj skali verovatnoce moždanog oštećenja. Istovremeno tehnika je postala osetljivija na pogreške u kvalitetu i načinu rešavanja zadataka. prebrojava i kvan-tifikuje. namenjenog ispitivanju pamćenja. a zadatak je tipajedno-stavno-apstraktno. Wechslerova skala pamćenja je još jedan izdanak iz istog korena sa nešto užom namenom. Povećanje osetljivosti instrumenata je razumno pod uslovom daje ispitivanjem zahvaćena „prava stvar". sa minimumom primesa. Wechsler je hteo da ponovi uspeh koji je već postigao sa VB Fl a smatrao je da su konstrukcijska načela njegovih skala sasvim primenljiva i u testiranju pamćenja. Svakako daje instrumenata sa takvom namenom bilo podosta. Što je ranije pripadalo opservaciji i kvalitativnom procenjivanju. takvo znanje se teško može prenositi na druge. a teorijskih radova o tome još više. u tom prilagodavanju Kohs je „dekvantifikovan". Kada ispitanik završi rad. Instrument se primenjuje individualno kao dodatak kliničkoj bateriji kod slučajeva kod kojih se sumnja na kortikalnu patologiju. Grassijeva tehnika i obezbeduje. odgore posmatran". slično Weiglovim i Grassijeve kocke su samo dvobojne. ali. Grassi je Kohsa „rekvantifikovao" na taj način stoje ocenjivanje uklopio u dimenziju konkretno-apstraktno. Kada ispitanik i to završi. objektivna u ocenjivanju i brzo se uči. . naravno. Ova tehnika je u svakom slučaju održala u životu Goldsteinove ideje. Tim potezom je Grassi mehanizovao ponderiranje TSK. Ispitivač uzima predložak broj jedan (ima ih ukupno pet). psihometrijski empirizam kon315 struktora. Takode ne znamo da li ova tehnika svojim pozitivnim procenama potvrđuje organizmičku teoriju Goldštajna. Izuzetak je trenažni primer koji se radi sa svega dve kocke. nezavisno od uspeha izvođenja. Razlike su sledeće: uzori koje treba reprodukovati nisu štampani nego su trodimenzionalni i sastoje se iz istih kocki kao i manipulativni materijal. Bilo je pokušaja da se poboljšaju mema svojstva ove tehnike. odnosno tipova grešaka. usled čega će sigurno identifikovati veći broj moždano oštećenih. Ispitanik ima pred sobom četiri kocke. Uprkos ovom naporu tehnika Benderove se sve manje koristi pogotovu danas kada se nazire prava neuropsihološka baterija. Suštinski ne znamo da li je Grassi dobra mera dimenzije razvoja konkretno prema apstraktnom. sada se registruje. Pascal i Suttell sprovode standardizaciju. Pošto je takav zahtev teško ostvarljiv.instrumenta sa specifičnom populacijom može da nauči kliničara da dijag-nostikuje bravurozno. nagrađuje se uspeh (snaga) i efikasnost (vre-me). od koga je očekivao da će biti pouzdaniji i objektivniji od klasične procene. Kvalitativna analiza je nedovoljno kontrolisana i ne zna se da li ona vredi najviše ako je izvedena iz organizmičke teorije ili neke druge. Na taj način numerički indeks je kompozirni test učinaka i načina izvođenja. Ova tehnika je lako primenljiva. Broj kocki sa kojima se ispitivanje obavlja neprome-njen je i iznosi četiri komada. Ocenjivanje učinka je dvojako.

do . Dijagnostička procena vizuoretencionog deficita zasniva se na sumi. Učinak broja grešaka na Bentonovoj tehnici je u visokoj korelaciji sa inteligencijom . Oni su izabrani tako da pokriju sposobnost neposrednog pamćenja i pamćenja sa odloženom reprodukcijom.70. ime grada). a starijima se priznaje dobna korekcija. Wechslerova skala pamćenja je konstruisana za vreme II svetskog rata za rad vojnih psihologa. Sa njim se neposredno ispituje figuralni opažaj i pamćenje. jer nam dijagnostički problem nameće testiranje pamćenja kao preči zadatak. Greške nisu iste dijagnostičke težine: 1. Osnovicu uzorka činili su ispitanici od 25 godina (jasno zašto). Standardizacija je izvedena po skraćenom postupku na uzorku od 200 ljudi. Dužina eksponiranja varira. Od četrdesete i dalje nastupa opadanje. Broj grešaka u grafičkoj reprodukciji geometrijskih figura. Iz normativnih uzoraka eliminisani su mentalno zaostali. zavisno od frekvencije.80. Pada u oči sličnost sa VB skalom inteligencije i po nekim subtestovima. perseveracije. Testovni materijal se sastoji od tri serije od deset slika geometrijskih figura različite složenosti i položaja. Zadatak ispitanika je da pažljivo osmotri svaku sliku i daje verno i u celosti precrta na poseban list hartije. Standardizacione norme su određene za sumu svih grešaka i za broj pojedinih vrsta grešaka (teških). Bentonova tehnika je standardizovana u SAD.70. uprkos tome što je konstruktor renomiran a ispitivanje dosta jednostavno. Umesto faktorističkog dokazivanja njihove stvarne veze on je pribegao već oprobanom rešenju da različite mere transformiše u standardni skor i preko toga u opšti koeficijent memorije ili QM. godine. Međutim. U priručniku se izričito podvlači da se mogu uporediti te dve vrste pamćenja prema standardnim skorovima koji su postignuti učinkom na testu. osobe sa psihozama. Od ispitanika se traži da broji od dvadeset unazad. on se opredelio za uzorak instrumenata koji su teorijski i praktično već bili priznati kao valjani. Posle učenja (tri čitanja) on treba da ponovi.U teorijskom pogledu Wechsler je prihvatio model agregata kao adekvatnu reprezentaciju pamćenja. 2. nakon eksponaže prve. a inteligencija je opala. koji je isti kao u skali inteligencije. Peti subtest je logičko pamćenje. namenjen proveri snalaženja u vremenu (datumi) i prostoru (gde je trenutno. pa je pamćenje relativno očuvano. psihometrijski i terminološki. Kod slučajeva kod kojih postoji neujednačenost propadanja. a za ostale dve serije deset sekundi. U neuropsihološkom ispitivanju Wechslerova skala pamćenja koristi se od slučaja do slučaja. prema neposrednom sećanju ili kratkom . sporna je suština ispitivanja. ili obrnuto. Sem toga. ili zaobilazeći ga. Treći subtest je mentalna kontrola. izostavljanja ili netačnih relacija). Ispitaniku čitamo 10 pari reci. Četvrti je subtest pamćenje brojeva. Ova činjenica u najmanju ruku osporava smisao primene oba instrumenta. Zapadnoj Nemačkoj i deli-mično u Holandiji. 5. povezuju se sa kortikalnim disfunkcijama. Ne ulazeći u pitanje faktorske strukture pamćenja. korelacija se kreće u rasponu od . Odavde do sredine tridesete godine nastaje relativna ravan. obrtanja oko ose. Rezultat na VSP-u vrlo visoko korelira sa rezultatom na Wechslerovoj skali inteligencije. Dodatno opterećenje predstavlja pauza od 15 sekundi koja se uvodi u trećoj seriji između uklanjanja slike i početka reprodukcije. iskrivljavanja prema originalu. Greške u ovim operacijama. 4. i vrsta memog sistema koja je izabrana doprinosi popularnosti VSP. vrsti i rasporedu grešaka u reprodukciji. Ovaj efekat je naveo konstruktora da ublažuje norme za starije ispitanike. da kaže azbuku i slično. Čak i ako primenimo samo VSP. koje se postepeno ubrzava. vrste i rasporeda. kao i grafomotoma reprodukcija. Suma pozitivnih reprodukcija na osovini dobnih grupa daje krivulju koja je približno paralelna krivulji na Wech-slerovoj skali inteligencije. Prvi subtest je informisanost. Bentonov vizuoretencioni test je jedan od najviše primenjivanih tehnika za ispitivanje moždane povrede. premeštanja i zamene i 6. a takođe i sa godinama ispitanika. Šesti subtest je asocijativno pamćenje. Eksponuju se kratke priče koje ispitanik sluša i ponavlja. Od osme godine krivulja uspeha na Bentonovoj VRT penje se od 15. ekonomično a rezultat uverljiv. greške u veličini i proporciji. izostavljanja i dodavanja. Drugi je orijentisanost. 316 naći ćemo se pred teškoćama interpretacije značenja QM. Zasad izgleda daje najveća prednost VSP što nema sličnog ili boljeg instrumenta. moždanim oštećenjem ili značajno oštećenim CNS. Prema ovoj skali mnogi kliničari se drže rezervisano. Standardizacioni uzorci su nešto manji nego za Wechslerove skale. drugu. komparacija rezultata postaje veći problem nego što je sam slučaj testiranja. Za prvu seriju iznosi pet. Njegovu upotrebu uveliko podupire i autoritet konstruktora. neeksponiranu reč. Baterija je sastavljena od sedam različith testova. bar u našoj zemlji. 3. Benton je katalogizovao i proučio 63 vrste grešaka (deformacija.

7. a neuropsihološka topografija je nedovoljno ispitana u odnosu na rezultate. ko sakupi više težih grešaka verovatnije je da jeste nego da nije moždano oštećen). Teorijska ograničenost ovih tehnika potiče od nedovoljno ispitane veze funkcije mozga i testiranog uzorka ponašanja. pamćenja (kratkoročnog vizuelnog) i motorike. stručno povezan i interpretiran u kontekstu ostalih neuropsi-holoških podataka. 6. Možemo čak zaključiti da su ove trijažne tehnike odstupile od osnovne ori318 jentacije kliničke metode jer su govorile samo o kategorijama. temeno ili bočno). Koncept mentalnih sposobnosti je suviše širok. NEUROPSIHOLOŠKE BATERIJE Ocenjujući stepen razvijenosti kliničke psihologije u svim njenim vidovima. 2. dominantne strane (dešnjak ili levak) i 9.ima znake moždane povrede"? Stvarna dijagnoza te vrste je rezultanta spleta bar sledećih dimenzija: 1. već ostvareni. 5. Primenom globalnih tehnika i davanjem uopštenih kategorizacija. odnosno koordinacije. Zapravo. neadekvatna relativna veličina. . neuropsihologiju.. rotacije i „odraz u ogledalu" i 3. i uspostaviti relacije test-pokazatelja sa relevantnim dimenzijama ponašanja. empirijski (znamo iz iskustva da se na takvim zadacima moždano oštećeni mogu prepoznati) i statistički (moždano oštećeni učestalije greše. uzročnika povrede. Po teorijskoj analizi uspeh na Bentonovom VRT je najvećim delom zavisan od očuvanosti sledećih sposobnosti. Dok su neke vrste grešaka veoma nespecifične. Takode se ne mogu odvojeno proceniti ove tri vrste sposobnosti. teorijskom. po svoj prilici. regiona unutar hemisfere (napred ili nazad. onda takav pacijent treba bezuslovno da prođe kroz jednu temeljnu kliničku i laboratorijsku eksploraciju. 2. One su pored toga vrlo ograničene i u teorijskom i u praktičnom pogledu. sreću se kod ispitanika neobrazovanih. premorbidne ličnosti. Sledeće greške su „patognomonične": 317 1. Praktična ograničenost je u tome što su rezultati krajnje neodređeni. nije mogao da se obavi pojedinačno. vizuelne percepcije. starosti u vreme povrede. a drugačije nije ni moglo da bude. 3. Negativan nalaz. stanja ispitanika u vreme eksploracije. anksioznih ili agravirajućih. a ne i o pojedinom čoveku. Formulacija rezultata eksploracije bila je uvek krajnje nespecifična u odnosu na ispitanika. Zadaci su suviše laki. Ako je pozitivan nalaz adekvatno analiziran. dodati instrument je. Zbog toga je Benton pribegao klasifikovanju grešaka po vrstama. Uprkos tome uspeha je bilo. hemisfere (levo ili desno). Zadatak trijaže. druge su vrste zastupljene samo u crtežima moždano oštećenih. 8. Trebalo je stvoriti specifične instrumente. Osnovno pitanje. nije se mogla razviti valjana praksa. Razlog zaostajanja je u tome što je samo nekolicina talentovanih i radenih pojedinaca entuzijasta stvarala osnove za to (Halstead i Lunja). Individualne tehnike koje smo prikazali svaka za sebe je preuska u mogućnostima zahvata onih informacija koje kortikalna disfunkcija odaje u procesu ponašanja. metodološkom. loše motivisanih. na koju se jedino moglo pretendovati. dosta je gruba mera oštećenih sposobnosti. U krajnjoj liniji i sam neuspeh je teško interpretirati. U interpretaciji se kombinuju sledeći kriterijumi: teorijski (konstrukt sposobnosti). zaključujemo da su uslovi za novu subdisciplinu. 4. već i zbog homogenosti zadataka. bio preuzak u dijapazonu osetljivosti. i to vrlo verovatno više zbog iskustva praktičara nego zbog valjanosti tehnike.odlaganju. Goldstein (1941) je prvi uveo kompletnu bateriju kao sredstvo dijagnostiko-vanja moždane ozlede. pa je samo slučajno moglo da se desi da povreda na mozgu ispitanika bude u rezonanci sa instrumentom. Preostaje dakle okvir trijažnog instrumenta. Sta znači . kakva je veza između mozga i test ponašanja nema /a sada pravog odgovora. ponovljeno izostavljanje perifernih figura. Iz tih razloga pozitivan nalaz predstavlja upozorenje koje ne treba uzeti olako. U prelaznom periodu klinički psiholozi su rešavali neuropsihološke probleme u klasičnom maniru baterijskog dijagno-stikovanja uz dodavanje po jedne posebne tehnike eksploracije „organiciteta". steći znanje i iskustvo o relaciji mozak . težine i obima povrede. uz vrlo skromno znanje neurologije. Zaključivanje o toj relaciji je indirektno. tako da se ne mogu smatrati merilom snage određene sposobnosti. intervala između povrede i eksploracije. Goldsteinova baterija apstraktnog i konkretnog stava sastoji se od pet različitih testova: testa štapića. Od takvog pristupa nije se moglo očekivati ni toliko koliko je postignuto.ponašanje. prakseološkom i kadrovskom. ima manje određeno značenje.

za čulno. nemačkim vojnicima iz I svetskog rata. Od testova u bateriji najviše i najduže je korišćen test klasifikacije predmeta. Goldstein je st