P. 1
Herman-Hese-Narcis-i-Zlatousti

Herman-Hese-Narcis-i-Zlatousti

|Views: 1,963|Likes:
Published by bobanza

More info:

Published by: bobanza on Feb 06, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

09/06/2013

pdf

text

original

BIBLIOTEKA

DOBITNIKA

NOBELOVE

NAGRADE

KNJIGA

PRVA

preveo BRANIMIR ZlVOJINOVIĆ

Herman Hese

NARCIS I ZLATOUSTI
roman

KRAJ CIKLON STRUGARA ZA MERMER VALTER KEMPF U BIVŠOJ KRČMI „KOD SUNCA"
pripovetke
MLADO POKOI.ENJE 1 » 6 1

NARCIS I ZLATOUSTI

I Pred dvostrukim stubićima koji su nosili polukružni svod na glavnoj kapiji manastira Marijabrona, kraj samog puta, rastao je jedan kesten, usamljeno čedo juga, ko zna kada donesen ovamo sa nekog hadžiluka u Rim, pitomi kesten snažnog stabla; njegova okrugla krošnja nežno se nadnosila nad put, ispršeno disala na vetru, u proleće je — kad bi se sve unaokolo već zelenelo, pa se čak i manastirski orasi zaodeli crvenkastim mladim lišćem — još dugo oklevala da razvije pupoljke, Pa bi onda, u vreme kad su noći najkraće, iz lisnatih bokora poterala bledunjave, beličasto-zelene zrake svojih neobičnih cvetova, što mirišu tako opominjući, tako obespokojavajući oporo i snažno; a u oktobru, kad su voće i grožđe već pobrani, jesenji vetar bi iz zazutele krošnje obarao bodljikave plodove, — koji nekih godina nisu ni stizali da sazru —, pa bi se oko njih otimali manastirski đaci, a subprior Gregor, poreklom iz Italije, pekao bi ih u svojoj sobi na vatri u kaminu. Krošnja lepoga drveta je neobično i nežno šumorila nad ulazom u manastir, kao osetljiv i Pomalo zimljiv gost iz nekog drugog predela, potajno srodan sa vitkim Peščarskim dvostrukim stubićima na portalu i sa kamenim nakitom Prozorskih lukova, pervaza i stubova, i ljudi iz romanskih i latinskih strana su ga voleli, a domaći zijali u njega kao u tuđinca. Ispod tog stranog drveta prošli su već mnogi naraštaji manastir­ skih, đaka; sa tablicama za pisanje pod miškom, u čavrljanju, smehu,

3

Među mnogom braćom koja su u rojevima plavila spavaonice. zbog izuzetne darovitosti. svaki na svoj način. patili na svoj način. pobožne i svetovne. uvek se među mnogima što su tu dolazili. živeli i umirali. bio je savršen. mnogi su bili zaljubljeni u njega. Narcise«. dovodili bi sinove fratrima da ih uče. i možda sam ti time nanosio nepravdu. Opata je većina volela. Voleo bih da se pone­ kad ponašaš neuljudno. podučavalo. osim naučnika. opat i iskušenik. ali povoda nema. a mladi pitomac Narcis. reče mu opat jednom posle ispovesti. bezazlenost i prepredenost. što je toliko vladao sobom i što je imao tako učtivo ponašanje. i ostali su im se divili. od svega je ovde uspevalo ponešto. ti si usamljen. svakih nekoliko godina su lica bila druga. Ti si veoma sam. ali njegovo znanje latinskog bilo je oskudno. to su kod njega voleli skoro svi. Što je bio toliko miran. nikad se nije ljutio. Stari je bio opat Danijel. sa mirnim. — u viteške zamkove. bilo je mesta za usamljeništvo i pokoru kao i za druževnost i blagovanje. pun jednostavnosti. ponekad bi se kao odrasli ljudi vraćali da posete manastir. gazdovalo. ipak nisu osećali toplinu jedan kraj drugog. nežnog. neko vreme zbog nekog svetog oca koji je isceljivao i činio čuda. samo što ga je njegova otmenost okružavala kao leden vazduh. bio je pun do­ brote. jasne i mutne. različite umetnosti i nauke ovde su se negovale i primale u nasleđe s jednog naraštaja na drugi. lepo i strogo ocrtanim usnama. nosili mantiju potpasanu konopcem. Učenost i pobožnost. možda prerano sazrelog. Neki bi se zadržali u ma­ nastiru. čudom od d e čaka. sa orahom između zuba ili sa snežnom grudvom u ruci. već uzeli za učitelja. nikad nije protivrečio. negovana je vera u narodu. među okruglim teškim prozorskim lukovima i snažnim dvostrukim stubovima od crvenog kamena. kad bi im prošle đačke godine. izazi­ vali su radoznalost. ispošćenih i gojaznih. stareli. snosili su sudbinu izabra­ nika. umirali. u svako vreme zbog ponečeg. od ličnosti ovog ili onog opata i od ove ili one vladajuće struje vremena zavisilo je da li će pretezati i preovlađivati jedno ili drugo. lepim mladićem koji je elegantno govorio grčki. neko koga su svi voleli ili ga se svi bojali. pa ipak se nisu približili jedan drugom. Mladić je svaku zapovest. pa i onda kad su mu već pozaboravljali savremenike. nalazio i poneko izdvojen i naročit. zavideli im. a grčki uopšte nije znao. svaku pohvalu opatovu primao sa savr­ šenim držanjem. to su mu neki zamerali. 4 5 . vladalo. na koje je svako pazio. mladi brate. I sada su se u manastiru Marijabronu nalazila dva izdvojena i naročita čoveka. nalazila su se dvojica za koje je svako znao. možda ugroženog brata. svaki savet. U ćelijama i dvoranama manastira. pobožnih i labavih. Jedino su manastirski uče­ njaci u svoju ljubav uplitali i malo snishodljivosti. pa bi se tako raspršili po svetu i bavili se svojim igrama i zanatima. nije bilo mnogo onih koji su mu postali istinski prijatelji. bili su važne ličnosti u manastiru. živelo se. Obojica su osećali da su međusobno bliži i da ih onaj drugi više privlači od svih ostalih m a ­ nastirskih žitelja. jedan stari i jedan mladi. učili dečake. uprkos svim običajima. ali prijatelja nemaš. Što je tako divno znao grčki. »priznajem da sam kriv zbog jednog oštrog suda o tebi. studiralo. I opat i iskušenik. sa cvetom u ustima. ismevana vera naroda. jer opat Danijel je možda bio i svetac. sve je nadmašivao. neko o kome su ljudi potom dugo pričali. Druge su. Ali ti nikad nisi neuljudan. postajali iskušenici. pa opet iščezavali. izmišljani sistemi. Njih dvojica. a krišom ih i ogovarali. postajali kaluđeri. neko vreme zbog svojih čorbi od štuke i pašteta od jelenske džigerice.igri. veći­ nom slična međusobno: plava i čupave kose. Opat je prema mladiću postupao sa najvećom brižljivošću. bela i crna magija. onda je čudesno znao da skriva taj porok. Cesto sam te smatrao oholim. ali naučnik ipak nije bio. imaš obožavalaca. neko ko je izgledao izabran. Katkada me pomalo obuzme briga zbog tebe. i ako je opatov sud o njemu bio tačan i ako je njegov jedini porok bila oholost. već prema godišnjem dobu bosonogi ili obuveni. to su kod njega voleli naučnici. A uvek se među go­ milom kaluđera i đaka. sa najvećim obzirom. čitali knjige. brinuo se za njega kao za retkog. Nekolicina onih koji su se katkad pomalo potsmevali opatovoj priprostoj prirodi bili su utoliko više očarani Narcisom. bojeni rukopisi sa slikama. Pisane su i tumačene knjige. Njemu je bilo svojstveno ono priprosto ponašanje koje nije ništa drugo do mudrost. prvenstveno grčkog jezika. skupljani spisi starih pisaca. prodornim mislilačkim pogledom i tankim. za trenutak bi nasmešeni i zamišljeni dizali pogled ka kestenovom drvetu. neko vreme zbog svoje izvrsne muzike. koji je tek nedavno počeo svoje iskušeništvo. što mladići u tvoje doba inače lako čine. pun skrušenosti. odvodili roditelji. mladićem sa besprekomim viteškim ponašanjem. na njih se motrilo. Neko vreme bi manastir bio čuven i posećen zbog svojih isterivača đavola i znalaca zlih duhova. vladali na svoj način. Voleo bih da imam povoda da te katkad prekorim. ali su ga. u trgovačke i zanatliske domove. mudrost jevanđelja i mudrost Grka. Mladić diže svoje crne oči prema starcu. Nepre­ stano su dolazili novi. prepirci. on nije imao neprijatelja. Što je bio tako plemenit i otmen. za sve je bilo mesta. »Narcise«. crkve i školske učionice. postrigli bi kosu. Protiv njega se ništa nije moglo reći. Samo što.

oče. naročito u mladosti. »Zašto to veruješ?« upita starac oklevajući. »Ti si zanesenjak i javljaju ti se priviđenja«. za šta si ti predodređen?« Narcis napola sklopi svoje tamne oči. da vi o tome mislite veoma blagonaklono. Uvek ću uživati u naukama. oče. Ali ta zvanja će mi biti stav­ ljena u dužnost«. ti si u visokom stepenu vičan jezicima i mišljenju. Znam da ste božji sluga i da bi vam bilo milije da ču­ vate koze ili da u nekoj usamljenoj isposničkoj ćeliji udarate u malo zvono i da slušate ispovesti seljaka no da upravljate velikim manasti­ rom. ne veruj u njih. Očitaćeš jedne brojanice. već i u pogledu ostalih. i obrnuto. Pa ipak to činim. Narcis diže kapke i pogleda opatu u oči. i to ćeš ih očitati skrušeno i predano. mladi brate. Molim vas da me kaznite zbog toga. »Da li si spreman da mi navedeš neki primer?« »Spreman sam«. zatim sveštenik. da proviđenje zamenjujemo sa željama. Ja ću. dragi brate«. koju reč o tome. Vi mislite ovako: 'Ovaj mladi učenik je pomalo ugrožen. da sam pre svega predodređen za manastirski život. zar bi i moglo drukčije biti? Ali ne verujem da će nauke ostati moje jedino područje. bićete uslišeni i blago ćete počinuti«. osećanje ne samo u pogledu sebe. svi smo mi pomalo skloni.»Veoma bih želeo. Zar to i sam ne želiš?« »Oprostite. »Dobro. Ta ne moraju uvek želje biti ono što određuje sudbinu i poslanje nekog čoveka. ili mi naredite da obavljam grube poslove«. Da nisam rođen za manastirski život. Ponekad se molite da grčke i ostale nauke koje se neguju u ovom manastiru ne nanesu pometnju i opasnost dušama vaših štićenika. U opatovom sobičku za razgovor zavlada tišina. »Govori. opomenu ga opat posle dugog čekanja. reče opat klimnuvši glavom. b r a t e zanesenjače. Ova osobina primorava me da ostalima služim na taj način što ću vladati njima. »Kakva li je to oso­ bina u tebi. reče blagonaklono sedi duhovnik. sutra po jutrenju. Sasvim je mogućno da sam ohol. »Teško mi je da o tome govorim. A sad da se manemo toga. Ne verujem to stoga što tako želim. da te nateram da govoriš.. Pretpostavimo da je taj stari čovek za t r e ­ nutak sa zadovoljstvom slušao to obećanje. reče opat. a ne samo da imamo priviđenja. Narcise. Pošto ne bih želeo da zalazim u tajne naše braće bez njihovog znanja. možda je odviše razmišljao. pa osmehujući se dade iskušeniku rukom znak da se oprosti. Moja želja ne stremi za zvanjima. morao bih postati sudija ili državnik«. »Sem toga. kad bih ti naložio da vršiš grube poslove. dosta sad«. 1 verujem. Mogao bih mu možda odrediti po­ koru. pošto veruješ da unapred znaš svoje određenje. mladi brate. Idi sad. — Možeš li videti. Znam da naročitu ljubav gajite prema svetoj Bogorodici i da se njoj ponajviše molite. reče Narcis polako. milostivi oče. Narcis poče da govori. milostivi oče?« »Zapovest«. »I pobožna i prijatna priviđenja mogu obmanuti. rekao je. Ti ćeš verovatno postati učitelj i naučnik. da vam ne zadajem brigu. Ponekad se molite da vas ne izda strpljenje prema subprioru Gregoru. osim učenosti. Ali reci mi. Najzad starac poče da govori. Ćutao je. milostivi oče. »Da li je to zapovest. koja progovara kroz to verovanje?« »To je osobina«.kao što ni ja u njih ne verujem. »da imam izvesno osećanje za vrstu i za namenu ljudi. oče«. »I meni je teško. zatim subprior a možda i opat. Dugo su obojica ćutala. te iščezoše pod dugini ornim trepavicama. Meni i samom s vremena na vreme dođe želja da se kaznim. to bi značilo traćenje ovih božjih darova. nego nešto drugo. »Može biti«. tako verujem. P o ­ šaljite me u neku isposničku ćeliju u divljini. Sta misliš. oče. dosta je bilo pričanja«. »Verujem da znam. 0 tvom opatu Danijelu«. a ne površno. Tihim glasom i oborenih očiju. štovani oče. — Eto to vi mislite u ovom času«. No ipak mu se na sta­ rom licu vide osmeh kad je rekao: »Koliko sam ja upoznao ljude. Govori!« Narcis obori glavu i šapćući poče: »Ja o vama ne znam mnogo. Pretpostavimo da si jednom starom čoveku laskao obećavajući mu laku smrt. možda bi mi mogao reći šta se tebi čini da znaš o meni. Ponekad se molite da vam samrtni čas bude blag. sine moj. ja ne umem baš tačno da kažem koje su moje želje. predodređeno«. Opat s pažnjom stade slušati i uozbilji se. milostivi oče. »Da li si na kom primeru prokušao svoju sposobnost da sagledavaš ljude i njihove sudbine?« »Prokušao sam je«. »Ne uzimaj svoja priviđenja odveć ozbiljno. sine moj«. »Dobro. to mu ne bi škodilo. bog od nas zahteva i druge stvari. postati kaluđer. a i ja ću to isto učiniti. dolaze mu privi­ đenja. Opat ustade. šta ja u duši' mislim o ovoj stvari?« »Mogu videti. »I za jedno i za drugo si suviše mlad. Ali i sam ću primiti na sebe pokoru koju mu odredim'. 6 7 .

Većina spočetka malčice tuguje za zavičajem. i pošto sam ja nad tobom samo po činu. Pošto su obojica iscrpno prikazali i obrazložili svoja mišljenja. ne bi iznova podenuo stvar. A vama dvojici mladih naučnika želim da nikad ne oskudevate u pretpostavljenima koji su gluplji od vas. Tako i učiniše. »No. Došljake je najpre primio. samo dođi k meni«. za roditeljima. koji je toliko lica video kako dolaze i odlaze. starac ih veselo pogleda. i koji je stigao jednog prolećnog dana. »nikad još nisam video. molim vas. Ali on je zamolio da se gostinskim pravom koristi samo jednu noć. Narcise. »Oh. usled izvesne surevnjivosti nije hteo da pristane na to. Mladić i njegov otac vezaše konja za kesten. »nemoj tugovati. pruži mu ruku i reče: »Ja se zovem Zlatousti i treba ovde da idem u školu«. Oca su sutradan bez žaljenja pustili da ode. Razgovor sa duhovnicima tekao je učtivo i hladno. »Mladi gospodičiću«. neobično drvo! Baš me zanima kako li se zove«. i opat Danijel strpljivo i ljubazno sasluša pre­ pirku dvojice naučnika o njihovim shvatanjima gramatičke nastave. izjavljujući da će sutra morati da otputuje natrag. i to ne loše«. protiv oholosti nema ničeg boljeg«. upravnik škole. Otac. obojici pretstavi svoga sina Zlatoustog. na dugim plavim trepavicama visila mu je suza. odgovori mu i obavesti ga. Krasno. ne obrati pažnju na dečakove reci.Drugom prilikom opat Danijel imao je da raspravi spor između najmlađeg fratra nastavnika i Narcisa. Pošto su ga pretstavili učiteljima. Kad se okrenuo. kome se dečak odmah sviđeo. Ako baš želite da me nečim obrađujete. dok Narcis. uskoro poka­ žite gde se nalazi naš konjić koga je moj otac ovde ostavio. a oni ga pozvaše da neko vreme bude gost njihovog doma. međutim. Mladić mu ljubazno zahvali. no to novo lice nije spadalo u ona koja se ne primećuju i koja se brzo zaboravljaju. brate ključaru«. i muziku i nove igre za koje još ne znaš. otac Loranc. i posle svakog njihovog razgovora nastu­ pali bi dani ozlojeđenog ćutanja i durenja. da prekratimo našu prepirku. Pohvalno je od Narcisa što mu je škola toliko na srcu i što teži da poboljša nastavni plan. zavrte malo sedom glavom i reče: »Draga braćo. dodelili su mu krevet u đačkoj spavaonici. osećajući da je u pravu. s namerom da uči u manastirskoj školi. a sina su zadržali sa zadovoljstvom. Tamo se. no utom ga je već i ključar srdačno potapšao po ramenu. postariji gospodin zabrinuta i pomalo iskrivljena lica. i on miu obvi šake oko vrata. ali ne i po znanju i po darovitosti. koji je smemo ćutao. Ali ključar. Bio je to mladić koga je otac već odavno prijavio. Odmah im se svideo taj lepuškasti nežni dečak. »Hvala. ali i opat i upravnik škole su sa radošću gledali na Zlatoustog. Zlatousti mu se osmehnu. a predveče i sam opat. to ne želim da donesem od­ luku sam. reče. pomalo uvređeno: »E pa. koji se nisu mogli složiti oko jedne tačke u nastavnom planu: Narcis je sa velikim žarom navaljivao da se uvedu izvesne izmene u nastavi. a nikakvo poboljšanje nastave ne bi vredelo kad bi se zbog njega u ovom domu poremetili red i poslušnost. Zlato­ usti se s poštovanjem i tužna lica oprostio sa svojim ocem. Konj ga je već bio poznao i isteglio glavu prema njemu. »Ovakvo drvo«. Dečak diže pogled uz još neprolistalo drvo. i nauku. 8 9 . ti nisi moj kolega već moj pomoćnik i dužan si da mi se potčiniš. Ali ako je njegov pretpostavljeni drugog mišljenja. »Ja nemam ni braće ni sestara. Ključar mu se blagonaklono osmehnu. imam samo oca«. Ali nipošto nije zaboravio da sledećih dana motri da li između oba učitelja opet vlada sloga. a i potkrepljivao je to ubedIjivim razlozima. Najzad otac Lorenc reče. i Zlatousti u jednoj pregradi vide rnrkova koji ga je doneo ovamo. a onda pođe ispred pridošlica kroz portal. prisloni obraz uz A onda se pojavilo jedno novo lice u manastiru. carski činovnik. videćeš već. i kaluđeri primiše taj dar. a ni majke. sa osećanjem da je na ovom mestu sreo već dva bića kojima može biti prijatelj: drvo i ključara. onda mi. Ali pošto ta stvar tebi izgleda toliko važna. a potom je stajao i gledao ga kako odmiče na konju. pa uz široke kamene stepenice. reče dečak. A ako ti zatreba neko ko ti želi dobra. Tebi je dobro poznato da je na meni da odlučujem a ne na tebi. onda Narcis ima da ćuti i da sluša. nego ćemo sve ovo izneti našem ocu opatu i prepustiti njemu da odluči«. Ključar ga odmah povede sa sobom i odvede ga u konj usnicu Pored ambara. veoma vam zahvaljujem. ovde ćeš naći drugove. sve dok između ambara i vodenice nije nestao kroz usku zasvedenu kapiju spoljašnjeg m a n a ­ stirskog dvorišta. a kroz portal im ključar iziđe u susret. vi svakako ni jedan ni drugi ne verujete da se ja u te stvari razumem koliko i vi. u toplom polumraku. Otac. Sa tom dobroćudnom šalom otpustio ih je. Zeleo bih da ga pozdravim i da vidim da li je i njemu dobro«. Ali brzo ćeš videti: i ovde se može živeti. za braćom i sestrama. i razne druge stvari. Korim Narcisa što nije umeo da popusti. osećao oštar zadah na konje. reče on tešeći ga. i Zlatousti stuipi u manastir bez strepnje. na balegu i na ječam. Kao poklon je ponudio mana­ stiru jednoga od svoja dva konja.

mada su mu to juče pokazali. lepo si počeo. no onda primeti da se više ne seća kuda treba da krene do učionice. hladno presijavanje njegovih očiju.njegovo široko čelo. »novi učenik«. Narcis ga pozdravi kratko. »Postaće divno svetlilo crkve od njega! Na prvom času pa začmavao!« »Odnesite švrću u krevet«. Jedan se borio sa mnom«. Zlatousti sede. i uživao je posmatrajući njegov mišićav. i začudio se i bio duboko obra­ dovan što je video da je ovaj mladi učitelj tako lep. tako ozbiljan. pošto se pro­ budio. »Ti bese Zlatousti. Dugo i neprestano se zagledao u mladog učitelja. Došao je dobrim ljudima. cimajući ga i gurajući sa svih strana. što ovaj rado učini. mladiću moj. Zlatousti već steče prijatelje među drugovima. i samo ga je još jedan držao za nogu. i oni ga sa smehom zgrabiše za ruke i noge da ga ponesu. bio je zadovoljan. nasmeja se malčice i pocrvene. i stade pred Zlatoustog. koje su jasno i čvrsto oblikovale slogove. Ali sada je sve dobro. preko u konjušnici nalazi se Zvezdan. Zvezdane. pa sam se naljutio«. »Tako? Je li on počeo?« »Ne znam. »S kim to?« »Ne znam. kao deo zavičaja. Potom se oprostio sa njim i krenuo za ključarem preko dvorišta. dok je otac Martin gledao za njim i osmehivao se. »Krasan đak!« rugao se drugi. prilično utučeno je otišao da traži svoje drugove. još pre no što je ijednog među njima znao po imenu. nisu«. A sad požuri da stigneš na večeru. kako si«. i pošto je neko­ liko puta dobro zakačio pesnicom onog snažnog dečaka. hladnim. Tek što je mladi učitelj izašao iz učionice. i samo što su se izgubili kad uđe otac Martin. ozbiljnog kao da je kakav naučnik i otmenog kao da je princ. Zlatousti je i sam smatrao da je njegov prvi postupak u ovom manastirskom životu veoma neuljudan i budalast. »izašao sam s njim na kraj«. baš je dobro što si ostao. i stade ga nežno milo­ vati i šaputati mu na uvo: »Pomozi bog. On se silovito ote ovome i baci se na prvoga koji mu je bio na putu i za tili čas se upusti u žestoku borbu s njim. koji je ostao sam. a i bio je još umoran od dugog putovanja. junačino moja. Ali kad se čas završi i kad učenici bučno poustajaše. drugovi opkoliše Zlatoustog. i našao ih je za večerom. Zlatousti se naljuti. »Ja sam Zlatousti«. čije su plave oči zbunjeno gledale. Pošto nije podlegao. tako otmen. iako mu u prvo vreme nije bilo jasno o čemu je reč. »E pa. šta je to s tobom?« upita on. koji zaslužuju da ih čovek voli. utuvi dobro: ako još jednom ovde u učionici zapodeneš tuču. njegov nadahnuti. ubedljivim glasom! Zahvalno je slušao. Ključar je bio pažljiv prema njemu. kazna ti ne gine. Ali najednom svi jurnuše kao bez glave. Ovako trgnut i poplašen. Ali oni su ga dočekali s pažnjom i blagonaklono. često ću dolaziti da vidim. a pritom deluje tako dopadljivo i ljupko. osećao se potištenim. Pred ulazom u sam manastir zahvalio je ključaru i pružio mu ruku. trudeći se da se oslobodi. opat ga je primio tako ljubazno. Ismevali su me. Ne. vitak stas. i od toga časa je osetio da je dobro primljen u ovome krugu 10 11 . pa nije mogao zadržati suze dok se opraštao sa ocem. trezvenim. Pa iz zarukavlja izvuče parče hleba koje je sačuvao od doručka. Dakle. Protivnik mu je bio snažan. Začudio se što je video tako mladog učitelja. bez osmeha. usput se trudeći da prstima raspravi razbarušenu svetloplavu kosu. koje je bilo prostrano kao tržnica u nekom veli­ kom gradu i delom obraslo lipama. i on je bio spreman da ih voli i da se trudi da stekne njihovu naklonost. njegove zategnute usne. Osećao se prijatno. jesi li dobro? Voliš li me još? Daju li ti da jedeš? Misliš li još na našu kuću? Zvezdane. a oni su ga ćuškali i najzad pustili da padne. i učiteljski pomoćnik Narcis se okrete. tek nekoliko godina starijeg od sebe. nego su to videli i njegovi susedi u klupi i šapatom javili ostalima. Nijednog još ne poznajem. gde je dvanaestak dečaka i mladića sedelo u klupama. A zatirn je stupio u učionicu. poprskano belim pegama. pa zamoli ključara da ga odvede. zar ne? Da ti oni okačenjaci nisu učinili nešto nažao?« »O. rekao je. pokaza mu jedno mesto u zadnjoj klupi i odmah nastavi predavanje. Začuđeno je pogledao dečaka. čini mi se da sam ja prvi navalio. pa se viteški pomirio sa svojim neprijateljem. »Ehej. reče dečak. »Jesi 1' se naspavao?« upita jedan i isceri se. Jutros u postelji. konjiću moj. Zlatousti se preplašeno trže i pomalo postiđeno primeti da je neko vreme spavao. A nije samo on to primetio. konjče moje drago. hajdac!« Zlatousti postiđeno pohita iz učionice. a evo sad ovde zatiče ovog začudo mladog učitelja. neumorni glas. predloži neko. i svi užagrenih očiju stadoše posmatrati dvoboj. poče da se praćaka. upravitelj škole. pa još sa ovim uzdržanim. dok mu je lice bilo zajapureno i pomalo izubijano. stade ga lomiti i davati konju da jede.

I nije ga samo snebivljivost zadržavala. plemeni­ tom. sklopljenih očiju i mrtvački bled. plakao pored njega. to je bila želja i zapovest njegova oca. On. Ali te suprotnosti natkriljavalo je nešto zajedničko: obojica su bili otmeni. prislanjao glavu uz njegov vrat. Ali Zlatousti je bio snefoivljiv. izgleda. Oni su se. Onda bi pošao u konjušnicu do konja Zvezdana. sve redi je bio njegov smeh koji su svi voleli. njegovi dobri tihi pokreti. stalno nalazi oko njega. verovao je da sve njegove sile i sposobnosti streme ka tom pobožnom blagom cilju. Zlatousti se sa žarom divio svom lepom. Onaj drugi čovek koji je probudio Zlatoustovu ljubav video je oštrije i slutio više. kao da se prećutkivalo nešto što zahteva okajavanje. opiranje i nenaklonost prema učitelju latinskog. Koliko je Narcis izgledao mislilac. Opata je gotovo smatrao za sveca. Njegova iskrena želja i namera bila je da bude dobar učenik. Nije mu ideal i uzor u isti mah mogao biti i dobri. da ga brzo prime za iskušenika. ljubio ga. sanjarenje i maštanje ili pospanost na časovima. Zeleo je da postane lični sluga ovog pobožnog čoveka. tajna n a menjenost kajanju i žrtvovanju. pa je njegovim recima i ćelom njegovom pomalo uobraženom ponašanju suprotstavio učtivu hladnoću i nije pridao veliki značaj njegovim nagoveštajima. svetačkom životu. Na Zlatoustovom rođenju kao da je ležala neka potajna ljaga. onaj koji raščlanjava stvari. oštroumni Nar­ cis. učeni. usamljen u svojoj otmenosti. da mu svoj dečački nagon za odanošću i potčinjavanjem prinosi kao trajnu žrtvu. ako je moguće.II Međutim. ipak je na njemu ležao teret. o drugim stremljenjima ništa nije znao. pa onda da postane pobožan. Obrazi su mu se izdužili. o njima je stalno razmišljao i prema njima osećao divljenje. pravoga prijatelja ipak nije tako brzo našao. međutim. Narcis je sasvim jasno video kakva mu je divna zlatna ptica doletela. razdražljivost i jarosno nestrpljenje prema drugo­ vima. čije je osobine i sudbinu brzo sagledao. Iako. da se. njegov način da zapoveda i vlada skrušeno kao da obavlja kakvu službu. Narcisove misli su se bavile dečakom mnogo više no što je °vaj pretpostavljao. Ali otac se nije naročito svideo opatu. odmah je u Zlatoustom naslutio srodno stvorenje. tih sabrat ostalih kaluđera. Često je patio zbog toga. i premudri. On sam nije bio svestan onoga što se događa u njemu. brižan pogled. iako je ovaj po svemu izgledao suprotan njemu. Narcis se vatreno zanimao za ovu mladu dušu. mili mladić 12 13 . koga su bili skloni da smatraju za dopadljivog kavgadžiju. začudili kad su u okretnom pesničaru. zbog bilo kakvog beznačajnog zadirkivan]a ili đačke drskosti odjednom toliko rasplamsali jarost i ljutina da je samo sa krajnjim naporom uspevao da se uzdrži i da se ćutke okrene. i da sasvim i zauvek ostane u manastiru i svoj život posveti bogu. dva čoveka su mu se sviđala. njegov jasan. teret porekla. otkrili veoma miroljubivog kolegu. On je želeo da mu ovaj lepi. to je bila njegova volja. dobroćudnom inače. ali on se držao povučeno. skrušeni opat. Pa ipak je svim duševnim silama svoje mladosti težio za oba ide­ ala. iako mu je Zla­ toustov otac ponešto nagovestio i jasno izrazio želju da njegov sin zauvek ostane u manastiru. A najviše ga je zbunjivalo to što njegova ljubav prema Narcisu nikako nije htela da se uskladi sa njegovom ljubavlju prema opatu Danijelu. Pritom je ponekad verovao kako s najprisnijom izvesnošću oseća da i Narcis njega voli. Prvih meseci svoga đakovanja Zlatousti se ponekad osećao tako pometen u srcu i rastrgnut na razne strane da ga je hvatalo snažno iskušenje da pobegne ili da u ophođenju sa drugovima iskali svoju muku i svoj unutrašnji bes. iako se sa svima sprijateljio. učeći se od njega čistom. nad­ moćno pametnom učitelju. J e r Zlatoustov naum je bio ne samo da završi manastirsku školu nego. Patnja mu se tako poste­ peno pojačala i postala primetna. ljubav i strahopoštovanje: opat Danijel i učiteljski pomoćnik Narcis. Često bi se u njemu. Ni opat to nije video. a tako je svakako i sam bog odredio i zahtevao. koji je kanda pre težio za slavom uzor­ nog đaka. obojicu su vidne sposobnosti i obeležja izdvajali od ostalih. vedri. sve ga je to snažno privlačilo. ozarenom dečaku. koji su bili nespojivi. pogled ugasio. da se zanima za njega i da ga očekuja. njegova jedno­ stavnost i dobrota. toliko je Zlatousti bio svetao i bujan. Kako je obeshrabreno i s nevericom ponekad kod sebe opažao sklonosti i stanja koji su bili za osudu: rasejanost i bezvoljnost prilikom učenja. među njegovim školskim drugovima nije bilo nijednoga prema kome bi osećao neku naročitu bliskost ili čak n a ­ klonost. Kako se stoga začudio i rastužio kad je bio prinuđen da uvidi da je ovaj jednostavni i lepi cilj tako teško postići. jedini način kojim se služio da stekne Narcisovu naklonost bio je taj što se do premora trudio da bude pažljiv i vređan učenik. Koliko je Narcis bio mrkoput i mršav. Dva su čoveka u manastiru privlačila Zlatoustovo srce. to niko nije primećivao na lepom. Zadržavalo ga je i izvesno osećanje da Nar­ cis za njega pretstavlja opasnost. i obojicu je sudbina sa posebnom opomenom ispratila na put. tolikoi je Zlatousti izgle­ dao sanjalica i detinja duša. slušajući i služeći.

za vreme slobodnog sata. zabava i pustolovina koju nijedan pristojan čovek ne izbegava. dok ga je Adolf nagovarao. ali nepisani zakoni su. da ga povede. koji je zau­ zimao položaj učitelja a ipak nije imao njegovo zvanje ni ugled. Ali on to ne bi nikad učinio. Adolf ga šapućući izvede kroz portal. jurio za loptom. nekoliko dobrih smelih drugova. »Zlatousti«. dok je učenik. Tada mu se jedne večeri obrati Adolf. i da pret•tavlja izvesno priznanje biti pozvan na tu pustolovinu. i jedino je potajno. Ali pomalo se stideo pred Adolfom. On se uplaši. onaj učenik sa kojim se tukao pesnicama kad ga je prvi put sreo. nema 14 gumnje. nešto usled čega će moći da zaboravi glavobolju i otupelost i sve nevolje. A onda su se našli napolju. reče on. to je bio greh. Sve je ovo bilo uzbudljivo i tajanstveno i jako se svidelo dečafau 15 . »Ali onda je kapija zaključana«. Ali on se uzdržavao. da prisiljava sebe da bude izuzetno pra­ vičan i brižljiv prema svakom učeniku koji mu se nije sviđao. Drug ga odvede u manastirsku vodenicu. igrao se razbojnika. Godinu dana i duže je već Zlatousti bio manastirski đak u Marijabronu. i oni su od ranijih generacija preuzeli običaj da se s vremena na vreme sete da nisu kaluđeri i da ponekad uveoe napuste manastir i odu u selo. a tokom noći će se vratiti. to je bilo zabranjeno. razvije i dovede do cvetanja. ne bi usprotivio da se pokori zakonima i shvatanjima časti đačke zajednice. govorio je. odakle su jednu morali da izvuku i prebace preko potoka da bi mogli preći. glava ga je bolela ćelo popodne. »Ići u selo«. Činio je to iz mnogih razloga. Ima ovde. stotinu puta se već pod lipama u dvorištu i pod lepim kestenovim drvetom igrao sa drugovima đačkih igara. Njegova služba je bila služba duhu. on se kao učiteljski pomoćnik. bili su u tihom. među koje i on spada. To je. ali Zlatousti je bio umoran i osećao se bolešljiv. po su­ mraku i uz stalnu lupu točkova. Kroz jedan prozor dospeli su. ono je pretstavljalo opasnost. na drumu koji se nejasno belasao i gubio u crnoj Sumi. Navikao se da se sa onima koji su svega nekoliko godina bili mlađi od njega ophodi kao da je dvadeset godina stariji. vukući ga za sobom niza stepenice. već po mrklom mraku. pod tim su se podrazumevali noćni izleti pitomaca na razna potajna uživanja i pustolovine. u tome što nešto bolje zna i štc je pametniji. možda će tamo napolju. A ko zna. Zlatousti se priseti. Ali oni znaju da tajnim putem neprimeceno uđu u manastir. Najviše je želeo da odbije. često je imao glavobolju. i te dve časti su se ponekad sukobljavale. neki doživljaj. reče Adolf: pa to baš i jeste najzabavnije u celoj stvari. na neku vlažnu i klizavu gomilu dasaka. To je izlet u svet. u toj pustolovini. Sad ih je bolje shvatao — i za njega je bilo primamljivo da voli lepuskastog Zlatoustog. dozvo­ ljavao sebi da uživa u sujeti. nije im to prvi put. i u školi ga je stajalo napora da ostane budan i pažljiv. Ali ti si uzoran dečak i želiš. Ne. i to je manastirski zakon zabranjivao pod pretnjom teške kazne. pa pod drveće. lične koristi lišenom vođenju njegovih đaka — i ne samo nje­ govih đaka — ka uzvišenim duhovnim ciljevima. kada je bilo dozvoljeno igranje po hodnicima. Srž i smisao njegovog života bili su u služenju duhu. slutio je u njemu svoju suprotnost i svoju dopunu. znao je on to. želeo je da ga prigrli. nadmoć­ nom. prosvetli. nešto veselo. i on se nikada. »hteo bih da ti ispričam nešto. u trenucima kad ga niko nije mogao videti. kao i svuda. razume se da je zaključana. služenju reci. Zlatousti mu smesta dade reč. Ali dobro je shvatao da je u očima »pristojnih ljudi« taj opasni postupak upravo stoga mogao spadati u đačku čast. Bio je strašno umoran i osećao se vrlo jadno. i on nije smeo dozvoliti da to prijateljstvo dotakne srž njegovog života. Sem toga. ali koji će možda ipak doneti neko izbavljenje. utrkivao se. nikada. čija je spoljna kapija u to vreme već bila zatvorena. pa da pohita natrag i legne u postelju. da ga rukom nežno miluje po svetloplavoj kosi. Cesto je i sam sa gađenjem osećao kako na njemu požudno počivaju oči starijih muškaraca. To je bilo posle večere. ćaskanje u đačkim sobama a i šetanje po spoljašnjem manastirskom dvorištu. lako pošlo za rukom da ih niko ne vidi i ne čuje dok su se provlačili. doduše potajan i zabranjen. da izaziva njegov mili smeh. a tu im je. biti nečeg lepog i novog. bili jači od pisanih. navikao se da sebi strogo zabranjuje svako povlašćivanje nekog đaka. da jednom postaneš biskup — zato mi prvo daj reč da ćeš biti drug i da me nećeš odati učiteljima«. Naravno.postane prijatelj. sad je bilo proleće. bio navikao na osobitu opreznost i budnost. i najednom se nasmejao i pristao. učestvovao u grudvanju. pričao je. često je s nemim protivljenjem presretao njihove ljubaznosti i laskavo ulagi­ vanje. Imao je već prilike da čuje izraz »ići u selo«. a sa kojim je ove zime počeo da izučava Euklida. a skoro svih je bio svestan. Neprimeceno se sa Adolfom iskrao pored lipa i nestao u prostra­ nom. primeti Zlatousti. makar prijateljstvo sa Zlatoustim bilo još mnogo pri­ mamljivije. Postojala je manastirska čast i po­ stojala je đačka čast. izlet kojim se neće moći naročito dičiti. njoj je bio posvećen njegov strogi život. već mračnom dvorištu. Stajao je oklevajući. iPre svega ga je vezivala i sputavala odvratnost koju je osećao prema onim ne retkim učiteljima i kaluđerima što su se zaljubljivali u učenike ili iskušenike.

puno strepnje. mislio je Zlatousti. Za ostale je možda i to bio samo mali nestašluk. međutim. i on na slepoočnicama oseti njene tople sitne šake. Govorili. No kad god bi mu volja popustila i kad bi mu pogled zalutao ka tihom milom devojačkom licu. ili voska od sveca ili nešto slično. ponekad bi se i ostali nasmejali. kapak se otvori i oni jedan za drugim uđoše unutra. ne da­ jući ni glasa od sebe. i pružala ruku pridošlicama. oskudno obasjani plamenom svetiljke. »Sutra opet!« pošao za ostalima kroz malu baštu. tajanstveno a ipak nimalo opasno. svoj trojici bila naklonjena. dugački Eberhard. Adolf pođe napred. ali upravo to je zabranjivao sebi. Na ognjištu je stajala mala uljana svetiljka. nakon nepunog sata. Brzo je udišući miris žbun. a ova lepuškasta mala gazdina ćerka. To je. ova noćna poseta devojkama. verovatno služavka. Zlatousti zavrte glavom. Ali srce mu je snažno i plašljivo tuklo u polumraku siromašne kuhinje. • Herman Hese 17 . pipajući po mraku prođe kroz vrata. ali ne i za njega. Zlatousti poslednji. vlažne zemlje i đubreta. »Zlatousti!« šapnu ona. oseti kako ga neka ruka zadržava za rame. Adolf zakuca na prozorski kapak. Nije se mogao zaustaviti.su šapućući. izgleda. Njegovi drugovi su pred devojkama izigravali junačine i pravili se važni uplićući u razgovor latinske rečenice. ali prekršavanje zabrane nije odveć tištalo savest. svi pružiše ruku sluškinji. Adolf izvadi poklone. i iznutra se začu kretanje. Zatim Konrad prvi pređe preko prozora. sasvim mlada. bilo zabranjeno. i oni su joj se s vremena na vreme približavali i kratko je i nespretno milovali. te svi otpise pomalo. Ona ispruži obe ruke. s vre­ mena na vreme pili jabukovaču. Međutim. Eberhard poče da zeva. sve dok joj se tamne oči ne nađoše tik pred njegovima. To je uosta­ lom bilo svejedno i ništa ga se nije ticalo. Duboko se nagnula. Potom svi pružiše ruku mladoj devojci. grcajući je preklinjalo njegovo srce. preskočiše preko jedne ograde i upadoše u neku baštu. niski zabati su se belasali. U kuhinji se nalazila jedna devojka. idući u svojoj nežnosti najviše do po­ nekog plašljivog poljupca. Prošao je možda jedan sat — nikada Zlatousti nije doživeo tako dugačak sat — i onda se reci i nežnosti učenika iscrpeše. dotapka još jedan. i svi su sedeli pomalo zbunjeno. ovo je bilo ne samo zabranjeno već i nešto više. Njen bojažljivi glas činio se kao puki dašak. koji je bio svestan da je namenjen monaškom životu i isposnistvu. okrenuo se oklevajući. nikada više neće poći s njima. to je bilo neobično. neminovno bi zatekao njene tamne oči prikovane za njegovo lice. čiji je tanak fitilj goreo slabim. za njim Eberhard i Adolf. to je bilo lepo.Na ivici šume nalazio se već jedan njihov drug. pa šunjajući se ćutke obiđoše nekoliko kuća. sa dugim crnim kikama. on je osećao da je to greh. Svi poustajaše. On se zaustavi. Po izlasku iz šume. a svetlosti nigde nije bilo. a pošto su poduže čekali. dospeše u selo. uhvati ga za glavu. između tihih oblaka treptalo je nekoliko zvezda blistavo-vlažnim sjajem. doduše. devojke na male tvrde tronošce a đaci oko njih po tlu. Kroz prozor se naginjala mlada devojka s kikama. nije 16 bilo dozvoljeno da se igra sa devojkama. njemu. A pošto se ceo razgovor morao voditi šapatom. a onda pođoše po mekoj zemlji leja. Potajno iskradanje i noćna šetnja kroz šumu. zavlada tišina. Mladići pođoše učetvoro kroz šumu. ali Zlatousti nije tako osećao. a ubrzo potom zatrepta i svetlost. i usne joj detinjskim poljupcem dodirnuše njegove. neka mršava seoska sluškinja. bila je to jaka jabukovača. i srca su im brže kucala. promrežani tamnim kosturima greda. On je tiho sedeo šćućuren na tlu i nepomično gledao u plamičak svetiljke. Tad ih slu­ škinja opomenu da pođu. još jednom zakuca. tek kad je napolju stao na zemlju. Ukočeno je gledao preda se. i dade ga Konradu. »Hoćeš li doći ponovo?« upita ona. uzbudljivo. sačeka. najradije ne bi posmatrao ništa drugo do onu malu s kikama. u tom prizoru je zapravo bilo nečeg smešnog. uzverao se ka šumi. Kon­ rad je brbljao i zbijao šale. Ovo ovde. piljila je u njega kao opčinjena. Zlatousti poslednji. u neku kuhinju sa crnom badžom i zemljanim podom. malu nisu dirali. Ona mlada sa kikama pođe napolje. U njemu su. Ona visoka je. jer je resio da nikad više ne dolazi ovamo. Ovaj se napi pa ga pruži dalje. Zlatousti je pretpostavljao da je to malčice ukradenog tamjana. Služavka je. ogrebao je ruku o jedan ružin se preko ograde i trčeći za ostalima izišao iz sela i uputio »Nikad više!« govorila je zapovednički njegova volja. Konrad. spotakoše se o stepenice i zaustaviše se pred zidom jedne kuće. Katkad bi neko ustao i pomilovao onu mršavu po kosi i potiljku i šaputao joj na uvo. Izgleda da su tačno znali šta im je ovde do­ zvoljeno. Ponekad bi pomalo čežnjivim pogledom ispod oka umotrio ponešto od onog međusobnog milovanja. posrćući preko leja. izgleda. a Adolf i Konrad su vodili glavnu reč. svi spavali. dugo se zadrža i najzad se vrati noseći jedan siv glineni krčag na kome je bio naslikan plav cvet. polovinu belog manastirskog hleba i još nešto u kesi od hartije. »Dođi opet!« prošapta ona. više njihovih glava lepršale su noćne ptice. Onda posedaše. a iza nje se iz mraka pojavila i druga. ali nad svima je ipak lebdelo neko svečano noćno osećanje. Ne. lelujavim plamičkom. Kad i Zlatousti kroči preko prozora.

Narcis ga nije ispuštao iz vida. uobičajena u manastiru. ali Zlatousti je loše izgledao. Posle nepunog sata ušao je jedan fratar poslu­ žitelj. stisak njenih ruku. pa je tek onda uhvatio i pridigao dečaka koji je grcao. grčkim. ne budalasto i lepo izlaženje iz zatvorenog manastira. ne hodanje po šumi. uskoro će ti biti bolje. neće biti potrebno da mu sutra šalje vina. obilazeći đačke odaje. Po završetku časa pozvao ga je k sebi. No za vreme časa grčkog. Ali ona velika napetost našla je oduške u plaču. Dugo je čekao na odgovor. nov doživ­ ljaj. niti kli­ zavu dasku nad crnim vodeničkim potokom ili šunjanje preko plotova. usne su mu podrhtavale. A on. ne treba da govoriš. Možda si bolestan. junački si se trudio u tome. Još pre jednog časa bi još možda bio kadar da sebi objasni šta ga je to danas tako neizrecivo umorilo. Odveo ga je. plači samo. ova dva predovoljstva. Danas ti glava nije prijemčiva za grčki«. Narcis ga voli. duhov­ nim junaštvom i dostojanstvenim stoicizmom. pred podne. isprazni tanjir dopola pa ga skloni i opet poče da razmišlja. doneo tanjir brašnjenice i parče bela hleba. pametni čovek tankih. to je najbolje što možeš učiniti. toliko je čvrsto spavao. napor da zaboravi prošlu noć — tačnije ne noć. »mogu li ti pomoći? Vidim da si u nevolji. Ujutru su dugačkog Eberharda morali buditi ćuškama. među dve male anđeoske glave od orahovine koje su uokviravale nalonj. sa ispitivačkom radoznalošću a i sa nešto zavisti. A i naručio je za njega u kujni. u kojoj su se nalazila dva prazna kreveta. »da. rekao mu da legne u jedan i onda. Narcis se zauzeo za njega. na doručak i u učio­ nicu. otmeni. Hodi samo«. neometano su se vratili u Marijabron. Pa je krenuo onamo za njim. A od ovog dečaka će moći da to primi. Nećeš? Već si prestao? Već si digao glavu? E pa onda hajdemo u bolesničku sobu. Najednom je klonuo na jednu stranu. A kad se malo kasnije vrata polako otvoriše i kad uđe Narcis da vidi kako je bolesniku. toliko loše da ga je otac Martin upitao da nije bolestan. Adolf ga opomenu pogledom. Narcis se potrudio oko njega. i čašu vina. a usto malu kupu crna vina. on se nije uzdržao pred njim. da. u jednu sobu za bolesnike. Da ne bi svratio pažnju ostalih učenika. stajao je pred njim postiđen i zamuckujući. — on. i on reče da mu nije ništa. izašao da ga upra­ vitelju prijavi kao bolesnog. a odatle su tajnim putevima. i doveče će ti biti već mnogo bolje. onda ponovo primače tanjir i posrka još nekoliko kašika čorbe. koje učenici inače dobijaju samo o praznicima. i očajanje je izgubilo više od polovine svoje snage. Video je: Zlatousti nije bolestan. nikada mu neće moći pogledati u oči bez stida. sedi. s lju­ bavlju. preko potoka. Plači sad samo. da«. kakav li mu je to smrtonosni duševni napor ispraznio glavu i pekao oči. koji je toliko nad­ moćan. videlo se da hoće da govori a ne može. »Zlatousti«. Vidim da ti je prevršilo. Bledi dečak ga je gledao unezverenim očima. kroz prozore i hodnike. pridobije najplemenitijim oružjem. ovaj je ležao i spavao i obrazi su mu opet bili rumeni. oborio je glavu pa je opet digao. Zlatousti je ležao u bolesničkoj postelji i trudio se da se povrati 'iz svoje pometnje. Ali znao je da je probijen volšebni zid koji ih je delio i da će oni postati Prijatelji. Ali sada se tome pridružilo još nešto. i Zlatousti stade jesti i piti. kao što je obećao. kad je Zlatousti poslušno počeo da se svlači. kroz vodenicu. i grunuo u takav plač da se Narcis zbunio i neko vreme odvraćao pogled. poslao ga je s nekim nalogom u biblioteku. lako podrugljivih usana. Svi su na vreme stigli na jutrenje. Onda ćemo te staviti u postelju i poslaćemo ti tanjir čorbe kakva se sprema za bolesnike. i najzad kukajući! Mesto da Narcisa. Danas je on potreban Zlatoustom i može mu biti na usluzi. bila su veoma omiljena kod većine lakih bolesnika. ne dozvoljavajući da se išta primeti. po strejama i kroz prozore izdeljene stubovima sti­ gli u sam manastir i u spavaonicu. tiho samovanje u sobi i dobra postelja prijali su mu. amice. on se slab i kukavan skljokao pred njim! Nikada neće to sebi oprostiti. 18 19 . rekao je. da legneš u postelju. I on je video da je Zlatousti bolestan. taj fini. Drugi put će možda njega samoga spopasti slabost. Tako. Narcis ga je dugo posmatrao. preko dvorišta sa lipama. pa će mu zatrebati Pomoć i ljubav.Niko nije sreo ove noćne ptice. nov jedan strah. ako jednom dotle dođe. Bio je to nasilan napor. rekao je ljubaznije no što ga je Zlatousti ikada čuo da govori. spustio glavu na nalonj za čitanje. verovatno si se već ćelo jutro upinjao da se držiš uspravno. »Da. tanjir čorbe i čašu bolesničkog vina. poljubac njenih usana. koji se svakog minuta obnavljao i svakog miniuta završavao n e uspehom. ali bez uspeha. nego jedino onaj trenutak pod tamnim kuhinj­ skim prozorima. devojčin dah i reci. ali ćutao je i oštro ga posmatrao. filozofijom.

on nije smeo toj ljubavi dozvoliti da se makar i za trenutak zadrži na čulnome. usred najveće nevolje. međutim. zna­ jući da će mu prijatelj tek onda stvarno pripasti kada ga on bude doveo do saznanja. sve u šta je varovao. ali nikada nije izgledao baš sasvim zadovoljan i saglasan sa prijateljem. što slepac o sopstves 20 21 . čitao je sa utoliko većom jasnoćom. teologije. uprkos svemu prijateljstvu. a na nevinu ljubav da odgovori logikom. Dugo vremena je ostao usamljen usred ljubavi. On se nije smeo zaljublji­ vati. Narcis je vrlo dobro znao šta je s njegovim prijateljem. jer ljubav za njega nije bila prirodno stanje. brigu za Zlatoustog kad je ovaj izgledao bolestan. da mu vrati njegovu pravu prirodu. Zlatousti je. čak počesto kao da mu se potsmevao i kao da ga nije uzimao ozbiljno. predrasudama. logike. i verno ga savetovao u svim pitanjima koja su se ticala škole i učenosti. on je odveć voleo plavokosog mladića. Usled toga što je video i poljubio jednu lepu devojku. nego čudo. a najteže u tome bilo je što će možda na taj način izgubiti prijatelja. izgubljena polovina njegove sopstvene prirode. njemu nije bilo dato da se ne misleći preda nečemu što ga privlači. i to je za njega pretstavljalo opasnost. Za njega se sve sastojalo od duha. nije trpeo. sve za šta je mislio da je određen i pozvan. Jer. za njegovu životnu snagu blisku prirodi. misliocu. On nipošto nije bio ogra­ ničen učitelj koji bi želeo da plamenu mladu dušu nahrani grčkim. na neočekivanu. Beskrajno polako približavao se cilju. obim i smisao tog prijateljstva. on je pri prvom ovlašnom susretu. da se razlike izbrišu a protivnosti izglade. uživati u ugodnom posmatranju ovih lepih očiju i u blizini ovog rascvetalog svetlog plavetnila. jedan dalekosežan razgovor između njih dvojice. pa da postane mogućan prvi ozbiljan napad. °ili razdvojeni. On je u ovom prijateljstvu bio vodeći duh. prihvatajući to određenje svom svojom vo­ ljom. Trebalo je da prođu meeci. bilo mu je dopušteno da se pređa bez greha. Narcisu. a u isti mah se i beznadežno zastrašila i ustuknula. istina. da svoje srce pokloni starijem. Video je tu prirodu oklopljenu tvrdom ljuskom. osećao da ovo nije puko popovanje. malo ih je bilo kojima se ono sviđalo. zagonetnu hladnoću. predavao se Zlatousti novome životu. sad mu je sudbina pružala spasenje. a ponekad je izgledalo kao da se ne sviđa čak ni njima dvojici. ovo je isprva teže padalo. pri prvom pozivu života njegovim čulima. doduše.III Neobično je bilo to prijateljstvo što se počelo razvijati između Narcisa i Zlatoustog. njegova mlada­ lačka potreba za ljubavlju se upravo bila snažno probudila. i dugo vremena samo je on svesno uviđao sudbinu. Njegov zadatak bio mu je jasan: da tu tajnu otkri­ je njenom vlasniku. *šli su jedan pored drugog kao vidovnjak i slepac. objašnjavao mu je teška mesta u knjigama. Za Zlatoustog to je najpre značilo izbavljenje i ozdravljenje. gde je voleo. koju je uprkos suprotnosti najprisnije razumevao. da produhovi u plemenite žrtvene vatre. zahvalno zaje­ dničko koračanje kroz zemlju prijateljstva. kako je jasan i neumoljiv bio ovaj Narcis! Bezazleno predavanje sebe. Pokazao je. da ga oslobodi ljuske. J e r u d n u duše je osećao da onaj poljubac na prozoru. On je jasnije od drugih umeo da čita ljude. ni za njegovo cvetno obilje. Biće to teško. on nije bio šlep za njegovu bujnu lepotu. Svom dušom. Naprotiv. Tu mu je bilo dopušteno da voli. da je žena opasnost za njega. a ovde. jer ona je bila druga. Očevim zahtevom određen za monaški život. nešto dublje. pa ga je tako njegovo prijateljstvo često činilo tužnim i bespomoćnim. sve to njemu kao da je bilo nepoznato i nepoželjno. da nije posređi samo onaj slučaj kad se stariji i pa­ metniji pravi važan. žarko. Njemu je ljubav bila dozvoljena samo u jednom jedinom. kao u igri i ne polažući računa pred sobom. susretalo ovo prijateljstvo i njegovoj žudnji nudilo cvetan vrt. pa da se od dvoga načini jedno. Činilo mu se da je potrebna jedino ljubav. pomagao mu je. i odavno je dokraja naslućivao ne tako složenu tajnu ovog mladog života. toliko je dugačak bio luk što se razapinjao između njih. najvišem obliku. a Narcis je svesno i odgovorno prihvatao uzvišenu sudbinu. pri prvom pozdravu ženskosti pouzdano osetio da se tu nalazi njegov neprijatelj i demon. pa i ljubav. sad ga je. J e r bilo je daleko od njega da svog prijatelja zamišlja kao suprotnog i oprečnog sebi. Ali već u prvom proleću ovog prijateljstva naišao je na čudne prepreke. sa žarom prve mladićke strasti obraćen pobožnom i asketskojunačkom idealu. Puteve bez cilja. U Zlatoustovu namenjenost asketskom životu Narcis. Ali kako je opor i samopouzdan. opasne plamsaje čula da preobrazi. greškama u vfaspitanju. na zastrašujuće zahteve. Ali nije mogao da sagleda šta je to dublje. I evo. nije verovao. Ustvari. jedino iskreno predavanje. otvarao mu je vidike u carstvo grama­ tike. mudrijem prijatelju kome se divio. sanjalačko tumaranje on izgleda nije poznavao. značajnije. da pogled onih crnih očiju do samoga korena ugrožava sav njegov dotadašnji životni san. nego da se iza toga krije nešto drugo. istina. očevim recima. njegovom strahopoštovanju nov oltar. Toliko su. ako se Zlatousti osećao namenjen monaškom i asketskom životu i doživotnom stremljenju ka svetaštvu — Narcis je odista bio namenjen takvom životu. Video je Zlatoustovu prirodu.

kao gotovo svaki v đak. one su samo njegov najmanji deo. »Ljubav prema bogu«. »Svakako da te razumem. Prvi prodor je načinio Narcis kada je počeo da istražuje onaj doživljaj koji mu je onda doveo potresenog dečaka u jednom njegovom slabom trenutku. u polu. ali ja sam onda bio veoma bespomoćan«. ili može to ispovediti. ali osim opata nije bilo nikoga prema kome je osećao dovoljno poverenja. Da me vidiš onako kukavno slaboga!« Narcis produži da pipajući krči put. da si biskup ili sveštenik ili makar samo neki mali običan kaluđer. Ali ti to nisi. rekao je. ostavi se toga!« usprotivi se Zlatousti. Pa oborene glave ispriča prijatelju šta se zbilo one noći. No. »Ti se sećaš«. I kad Narcis. priča o Evi i zmiji zaista nije dokona bajka. »nije uvek istovetna sa ljubavlju prema onom što je dobro. Bilo je to nešto drugo. ipak se još nisi zavetovao. »što ti je to bilo neprijatno. »onoga jutra kad si izgledao bolestan. »Razumem«. Često sam bio primoran da mislim na onaj čas. prijatelju. »Pa zar me ne razumeš?« jeknu Zlatousti. Ali čovek može činiti puno zabranjenih stvari. jer onda smo postali prijatelji. 'odlaženje u selo' je uistinu zabranjeno. to stoji u zapovestima bo­ žjim. pa se posle smejati tome. zato što te je nešto savladalo. to tebi odista nije priličilo. Narcis na to reče smešeći se: »E pa jest. Ti se baš toliko i ne varaš. Za sve ostale grehove. iako ni to baš ne spada u pripremna vežbanja za manastirski život«. pa je skinuto s vrata i i š e g a se ništa ne tiče. ja ne vidim nekakav veliki greh u tome što sam jedanput izigrao kućna pravila i što sam učestvovao u jednom đačkom podvigu. ovaj reče bez okolišenja: »Šteta je što ti još nisi posvećen i što još ne možeš saslušati ispoved. upravo tako osećam«. a opat nije bio njegov ispovednik. ili te oni. i da ih počiniš. i to još pred učiteljem. Narcis klimnu glavom. pa ako i želiš da zauvek ostaneš u Manastiru. mislio sam da ti nikad više neću moći izaći na oči. jer bi se mogli ispovediti i popraviti. »Stoj!« uzviknu Narcis oštro. reče on polako. ja te razumem. Ah. to je jedino za njega samoga pretstavljalo olakšanje. Pa. bog se ne nalazi jedino u zapovestima. dragi moj. Bilo je to neko osećanje koje nisam kadar da ti opišem! Osećanje da neću više moći natrag ako popustim tom iskušenju. Ali svom ispovedniku nisam je mogao reći«. još i danas se stidim toga časa. Bila je to ona devojka. tako ti izgleda. pa onda polako reče: »Da. »Hteo sam reći: nije to malo neposlušnosti bilo ono što mi je pritislo savest. ja sam onda smatrao da si bolestan. da se nije desilo nešto naročito?« Zlatousti malo poćuta. Tako čvrst i hrabar momak kao što si ti. zar ne? Ti si se stideo zato što si podlegao nečemu drugom. ti ili nisi kadar. svakoj vrlini. veoma zamišljen. ipak ne bi toliko tištali. kad bi to bilo tako jednostavno! Mi znamo šta je dobro. Ti si učenik. Samo taj jedan greh ne!« »Dabome. Možda ti to nisi primećivao. Ali ti onda uopšte nisi bio bolestan! To uopšte nije bila groznica! I zbog toga si se ti stideo! Niko se ne stidi ako ga obori groznica. a najzad sam počeo da plačem kao dete! Fuj. poče on da ispituje. osećaš oličenje svega što nazivaš 'svetom' i 'grehom'. i ništa drugo. i Aristotel se može čudno ponašati. da su mnogim pobožnim očima upravo takva pripremna vežbanja bila neop­ hodna? Zar ne znaš da jedan od najkraćih puteva do svetačkog života može biti život razvratnika?« »Ah. Kad ga trese groznica. »Ti bespomoćan!?« uzviknu njegov prijatelj sa nevericom. Kad bi te danas ili sutra zavela neka lepa devojka.noj slepoći nije ništa znao. J°š nisi posvećen. »Zar ne znaš. činio te male ludosti? Zar je to tako loše?« Na to Zlatoustog prođe ustezanje i na usta mu navreše ljutite reci: »Ti zbilja govoriš kao neki učitelj! Pa tačno znaš šta je posredi! Razume se. »Ali bespomoćan sam bio ja! Ta stajao sam ukočeno i gutao i nisam bio kadar ni rečce da prosiovim. ako samo ispružim ruku da dotaknem devojku. A ipak nisi u pravu. »Vidiš li. Bio bi u pravu da si opat Danijel ili svetac po kome si dobio ime. oklevajući. pošto je naišao na trag. a biti daleko od boga«. rado bih se na ispovesti oslobodio one stvari i rado bih to okajao kaznom. pa da plače pred stranim čovekom. desilo se nešto naročito. tražeći reci. Ti se možeš pridržavati zapovesti. jednom se to ipak mora reći«. svakoj ljubavi prema bogu i prema svemu što je dobro«. Istraživanje nije bilo toliko teško koliko je on mislio. da nikad više neću moći natrag i da će me greh onda progutati kao pakleno ždrelo i da me nikad više neće pustiti napolje. Zlatoustog je odavno tištala potreba da ispovedi doživljaj iz one noći. Da će onda doći kraj svim lepim snovima. A zašto i ti jednom ne bi. sveti Hrizostom. u jednom času koji mu se učinio povoljan. Narcis je oprezno i lukavo produžio da kopka. ili ako tvoj otac to želi mesto tebe. Dozvoli da pretpostavim da si mi ti ispo­ vednik. nisi ga zaboravio. i 22 23 . potseti prijatelja na onaj prvi početak njihove družbe i blago se dotače tajne. Ti u ženi. Ali čuj me.

tu si u pravu. optužbe. možda malčice presmelo poznavanje ljudi. pa će onda biti moguće i savladati ga. Narcis je govorio sa takvim pogledom i tonom da mu se nije moglo opirati. Opatu Danijelu stizala su do ušiju razna govorkanja o njima dvojici. On je za više od četrdeset godina manastirskog života posmatrao mnoga prijateljstva između mladića. a to su činili pre svega oni koji su sami bili zaljubljeni u jednog ili drugog mladića. Da Narcis nije zauzimao izuzetan položaj između đaka i učitelja. koga su svi učitelji smatrali u duhovnom pogledu za ravnog sebi. opat. više bi voleo da je Narcis drukčije obdaren. kao običan učenik i gost. nije kod Zlatoustog. Ouj me: naše prijateljstvo i nema nikakve druge svrhe niti ikakvog drugog smisla do ovog: da ti pokažem koliko si ti potpuno različit od mene!« Zlatousti zastade. Ali nije bilo ničega što bi svedočilo protiv njega. Zlatousti. koji u njiho- vim očima valjda nisu dovoljno dostojni. ti ne bi prekršio nikakvu zakletvu. Iza te tajne se nalazila Eva. uočio ništa drugo do izvesnu preranu. izvanredno darovitog mladića. osim dopadljive ljupkosti njegovog bića. On nije precenjivao takve sposobnosti. nije želeo da bude nezahvalan zbog toga što su mu poverena d va izuzetna čoveka. tako zdravom. Kad bi razmišljao o tome koliko je za svakog starešinu jednostavnije. Ne. Osim toga. što se Zlatoustog tiče. Pakosnici su ih nabeđivali da su u protivprirodnom odnosu. neki potajni neprijatelj kome je pošlo za ru­ kom da stvori rascep u duši tog krasnog čoveka i da ga zavadi sa njegovim pranagonima. pustio je da se stvar sama razvija. ali iz­ gledalo mu je da ta opasnost upravo za ovog učenika nije velika. kojima je bilo jasno da se ovde ne može podozrevati nikakav porok. gledao je budnim okom. Svakako. Ali i drugi. Za Zlatoustog nije dobro što se uklanja od svojih drugova i što se prisno druži jedino sa čovekom koji je stariji od njega i koji je učitelj. i besumnje nije bilo bezopasno. i zar ne osećaš da si se njome zauvek obavezao? Zar ti nisi sličan meni?« »Ne. čak i nadmoćnog — da omete u njegovoj povlašćenoj karijeri i da mu uskrati nastavničku delatnost? Da se Narcis nije dobro pokazao kao učitelj. nije bilo manastirski. Da će Narcis ići naruku toj dirljivoj ali nezreloj rev­ nosti i da će je još više potsticati. treba ga pri­ zvati i učiniti vidljivim. i ja se pridržavam neizrečenog zaveta. Pre bi se trebalo. to nije bilo kolegijalno. bojati da ga njegov prijatelj n e zarazi izvesnom duhovnom sujetom i učenjačkom ohološću. opat ne bi oklevao da izda neku naredbu koja bi njih dvojicu rastavila. ali nije sumnjao da je Narcis kod učenika Zlatoustog opazio nešto naročito i da ga poznaje kudikamo bolje nego on sam ili bilo ko drugi. svakojake priče. da ga je njegovo prijateljstvo zavelo da postane nemaran i pristrasan. Čutao je. panjkanja. a katkada opasnost. oseća kao pripadnik manastira i bezmalo već kao sabrat. darnut u dušu. ničega osim govorkanja. bar ne u onom smislu u kom veruješ da jesam. Ali. a ipak ne bi sebi nikad dozvolio da dotakneš neku ženu! Ili se varam u tome? Možda ti nisi takav? Možda ti nisi onaj za koga sam te smatrao? Zar nisi i ti u srcu odavno izrekao zakletvu. ali se nije uplitao. Nikome nije bilo pravo što su se ta dva čoveka zbližila. koju još nisi izrekao recima i pred starešinama. Niko nije rado gledao njegovo prijateljstvo sa Nar­ cisom. »Pisan zavet ne bih!« uzviknu Zlatousti silno uzbuđen. možda u njemu vidi samo dete? I ponovo počeše pometnje i tuge ovog neobičnog pri­ jateljstva. on nije želeo da se zarazi nepovere njem. Ali nipošto nisam sličan tebi. on bi ga odmah smenio.kad bi podlegao tom iskušenju. još se nisi zavetovao. Ovako žestoko i isključivo prijateljstvo viđalo se retko. On se držao postrani. ona su spadala u opštu sliku manastira. »Ali bih svakako povredio nepisan zavet. i pretstavljala su katkada razonodu. nalazila se pramajka. On lično. mislio je. svima se činilo da su se oni svojim drugovanjem oholo kao kakvi plemići izdvojili od ostalih. čak pomalo starmalu revnost kojom je pokazivao da se već sada. Zar ti zbilja ne možeš videti da za mene ne važi ono što možda važi za mnoge druge? Pa i ti sam još nisi posvećen. Reći ću ti danas nešto čega ćeš se sećati. vrteli su glavom. ^ogao se osloniti na to. U pogledu prirode Zlatoustove tajne Narcis više nije bio u nedo­ umici. Ali zašto je Narcis govorio takve reci? Zašto bi Narcisov neizrečen zavet bio svetiji od njegovog? A možda ga on uopšte ne shvata ozbiljno. toga se nije morao bojati. ono najsvetije što nosim u sebi. ali pošto ni za trenutak nije posumnjao u njegovu čistotu. U međuvremenu su drugovi sve više izbegavali Zlatoustog i ostav­ ljali ga na cedilu. Pa lepo. bolje reći osećali su da on njih ostavlja na cedilu i u neku ruku izdaje. tako bujnom mladiću buđenje pola naiđe na tako ogorčeno neprijateljstvo? Mora da je u to upleo svoje prste neki demon. ne bi povredio nikakav zavet«. mirnije i ugodnije da mesto značajnim i sna­ žnim prirodama zapoveda prosečnim ljudima. 24 25 . bio bi prinuđen da u isti m a h i uzdahne i da se osmehne. zar srne Narcisa — neobičnog. za njegovo neobično prodorno. tog demona treba naći. opat je znao za Narcisovu izuzetnu darovitost. ničega osim surevnjivog nepoverenja ostalih. ja nisam sličan tebi. nije bilo hrišćanski. bila su prijatan dodatak. Ali kako je moguće da u tako lepom.

Ali da li je mogao i da je iza­ zove? Kakvim li je to čarolijama omađijao sina da ovaj po veru je u takvu sudbinu i dužnost? Kakav li je čovek taj otac? Iako je namerno vrlo često navodio razgovor na njega. U dnu svog srca nije voleo učenost. dostojan­ stveni svetiteljski kipovi. punim zvučnim samoglasnicima. prema tom cveću i prema bujno ižđikalom lišću što je nicalo iz kamenih stubova i tako se rečito i usrdno razrastalo. potrudio bi se sat ili dva. nema priroda koju su načinili ljudi. — zašto li mu je samo toliko stalo da bude čovek duha i asketa? Narcis je mnogo razmišljao o tome. slušao lepi. zaboravljajući na smisao. ipak mu je preticalo vremena da se koji sat posvećuje svojim starim navikama i radostima. naročito kod vodeničara. Zlatoustom dani nisu prolazili samo u ovom razmišlja­ nju. Pa zašto je tom čoveku ljubavi. Činilo mu se dragocenom. kad bi pričao o nekom drugu. koje je Zlatousti zatvorenih očiju. recimo kao besmrtni i sveznajući kumovi. on mu se nije sviđao. Narcis ipak nije mogao da zamisli toga oca. Njegova izuzetna sposobnost da proniče u ljudske prirode i njihove sudbine. Osećao je kako ga ti likovi privlače. što postoje ti ljudi. neko"ko srca. Ma koliko bio siguran da ga njegov prijatelj od srca voli. voleo je da peva u đačkom horu. ponašao se ljubazno. ili su pekli lepinje od najfinijeg brašna. i mada je Zlatousti dosta pričao o njemu. Sve ono živahno i blistavo na tom mladicu govorilo je tako jasno: on je imao sva obeležja snažnog čoveka bogato obdarenih čula i duše. On je bio prazan idol. Ali odakle mu ta moć? Kako je mogao ispuniti Zlatoustovu dušu snovima koji su tako strani jezgru te duše? I Zlatousti je mnogo razmišljao. Voleo je čvrst i strog tok ovih pesama. njihova neprestana preklinja­ nja i veličanja. Ljutilo ga je i bilo m u je dosadno da trajno bude okružen odbijanjem i hladnoćom. životinje i biljke od kamena i drveta. raspoznavao među svim drugim vrstama brašna. Znao je da pun obožavanja prati njihov dostojanstveni smisao. zaštitnici i usmerači njegovog života. Znao je da je Zlatoustov otac potsticao tu težnju. mutmelja. nekoliko lica. umeo bi da dočara druge slike o njemu! Narcis nije imao visoko mišljenje o tom ocu. Vrlo često bi moljakanjem ili lukavstvom ugrabio priliku da sat ili dva projaše na konju Zvezdanu. o nekom psu ili o nekom prosjaku. onda bi se nešto videlo. životinjske glave i bo­ kore lišća. muziku.Narcis je mnogo razmišljao o svom prijatelju. nije se videlo ništa. u Pmjao se da stekne tuđu naklonost. naročito pesme Bogorodici. njenih biljaka i živo­ tinja. Sem toga. prema ornamentima na oltarima. izlazak sunca. I šta znači to što mu prijatelj svaki čas stavlja do znanja da nije jednak njemu? Međutim. odavno mu je otkrila Zlatoustovu dušu. svečani latin­ ski jezik bogosluženja. Zar to nije čudno i podozrivo? Kad bi Zlatousti pripovedao o nekoj pastrmci koju je ulovio kao dečak. onda bi se javljale slike. više je voleo svet slika i zvukova na liturgiji. njihovim otegnutim dubokim tonovima. Veoma je voleo i crkveno pojanje. gledao kako se kroz oblak tamjana presijava zlato na posudama i ukrasima i kako na stubovima stoje tihi. da ih saznaje osećanjem. no u svakom slučaju čoveka velike snage ljubavi. ni gramatiku ni logiku. Jakov sa šeširom i hodočasničkom vrećom. postoji i ova druga. a znao je i da. pobožnim ponav­ ljanjima. s njim je vrlo dobro stajao. prema svim tim lepo izvajanim štapićima i vencima. ljudska lica. čak je ponekad sumnjao da li je on zbilja Zlatoustov otac. Iako je dobar deo dana provodio sa Narcisom. Dvaput je takvim pokušajima približavanja postigao. Ne. a ponekad je pokušavao da crta i stvarne cvetove. možda umetnika. nije mogao da ga vidi. čija se sudbina i sreća sastoje u tome da bude zapaljiv i da bude kadar da se dokraja daje. presudna figura u Zlatoustovom životu. I službe božje su mu većinom pričinjavale radost. sasvim 26 27 . Bilo je i drugog posla tokom celog dugačkog dana. bogatih čula. tom čoveku tananih. Često bi se nalazio kod brata ključara. prisnom tajnom što osim prirode. nekog ^tljivog suseda u spavaonici da proćaska. voli samo svečani ritam ovih stihova i da se sav prožme njima. i bio je vrlo omiljen kod ono nekoliko manastirskih komšija. iako i one imaju svoje lepote. moćna. Isto tako je osećao ljubav i potajan blažen odnos prema stubovima i kapitelima na prozorima i vratima. često je za koji trenutak prekidao otuđenost koja je nastala između njega i njegovih školskih dnugova. voleo je da zamišlja kako ti kameni i drveni kipovi stoje u nekom tajanstvenom odnosu prema njegovoj ličnosti. jevanđelisti sa životinjama. on bi umeo da ga drukčije opiše. samo po mirisu. ipak ga je neprestano morilo neugodno osećanje da ga on ne shvata dovoljno ozbiljno i da se prema njemu uvek pomalo odnosi kao prema detetu. ptičji let. podražavao pesmu neke ptice. rado je čitao brojanice pred nekim omiljenim oltarom. konje. On nije bio kadar da dugo mozga. Ne retko je provodio slobodne časove crtajući te kipove. često je sa njegovim slugom vrebao vidre. često "i nekog mrzovoljnog suseda u skamiji naterao da se nasrne je. kad bi taj otac zaista bio tako važna. konje. Kad bi govorio o svom ocu. i izvesno vreme bi opet pridobio za sebe nekoliko očiju. koji ume tako duboko da doživljava i voli miris cveća. kad bi opisivao nekog leptira.

postoji između nas dvojice. došlo u biblioteci do sledećeg razgovora između pri­ jatelja. Ne. Može se i bez ikakve nauke biti veoma pametan«. koji su pod pritiskom neke nevolje ili opčinjenosti bili prinuđeni da zaborave jedan deo svoje prošlosti. da se ti po svojoj predodređenosti razlikuješ °đ mene? I ti si hrišćanin kao što sam i ja. drugi nosi krunu i kralj je. nema sumnje. Zlatousti: »Ni nauka«. ali to nije pružalo jasnu sliku. kao ni navika da dugo i često budu zajedno. jednog dana kad škola nije radila. 28 29 . Teško bi se njena suština mogla bolje označiti. Pričali su o astrologiji. Zašto. Ali se oba puta uplašio. i sve nadaleko obasjao novom svetlošću. Postojao je tu neki upola nestvaran. Polako su. da navedem tvoje reci. između njih se postepeno razvio jedan jezik duše i znakova. vičan u čitanju duša. Ona nije mudrija od deteta. kojom se u manastiru nisu bavili i koja je bila zabranjena. bezobli­ čan. dok meni one izgledaju kao ono što je jedino važno. Tu upade Zlatousti: »Ti uvek govoriš o različitostima — poste­ peno sam uvideo da je to tvoja najizrazitija osobina. ali pored njega nastaje još mnoštvo malih. Naše predcdređenje je isto: povra­ tak bogu«. i ti si se odlučio na mana­ stirski život kao i ja. Narcis: »Nauka će možda ipak znati. Prijatelj mu je ponešto ispričao o svom poreklu i zavičaju. okolišnih. predodređenja. Postepeno je Narcis. ali strpljivija je. jedva primetne putanje psa i mačke. Naprimer: kod svakog čoveka naći obeležja koja ga razlikuju od dru­ gih. Ja samo kažem: ti si drukčiji«. IV Narcisovi opsadni pokušaji dugo nisu uspevali da prodru u tajnu Zlatoustoga. sudbina i opredeljenja unesu red i sistem. Dugo se on naizgled uzalud trudio da ga razbudi. da nikad više ne pomisli na nju. ona ne primećuje samo najgrublja obeležja«. i zaista mu je pošlo za rukom da zaboravi devojku s kikama. I kratko rečeno: vi učenjaci ste oholi. A nauka nije ništa drugo nego. Ta ja i ne kažem: ti si pametniji ili gluplji. Za nas ljude od nauke nije važno ništa osim ustanovljavanja različitosti. i od koje se sačuvalo samo još izbledelo ime. zadrhtao i brzo se povukao. A ubrzo ćeš uvideti i da ja ne mislim tek onako kad govorim o razlici između tebe i mene. nauka. meni se uvek čini da ta razlika nije ni u čemu drugom sem upravo u tvojoj neobič­ noj maniji da pronalaziš razlike!« Narcis: »Svakako. Postepeno se Zlatoustova nadahnuta uobrazilja nekim magičnim putevima uvukla u pri­ jateljeve misli i njihov jezik. Tako je. skrovitih puteva: dejčji puteljci. to valja priznati. i Narcis reče da je astrologija pokušaj da se u mnogobrojne različite vrste ljudi. bez ikakve nauke«. da ga nauči jeziku kojim bi se ova tajna mogla saopštiti. baš kao što se između dva doma može nalaziti put kojim se voze kola i jašu konjanici. to znači veština razlikovanja. Ali ti ne govoriš samo o razlikama obeležja. znači saznati ga«. a zatim predanje o majci koja je već davno nestala ili poginula. da ga ponovo pozovu da s njima »pođe u selo«. Ali njih vide i đeca. oni su obojica mnogo naučili jedan od drugog. I moj i tvoj cilj je isti: večno blaženstvo. ti često govoriš i o razlikama sudbine. Ono će poznati kralja po pogledu ili po držanju. upravo 'manija da se pronalaze razlike'. neočekivano za obojicu. sporednih. Jedan ima opanke i seljak je. staze zaljubljenih. pored jezika razuma. naprimer. bolji ili gori. vi vazda smatrate da smo mi ostali gluplji. naprimer. Zlatousti: »Pa jeste. Kad govoriš o velikoj razlici koja. Shva­ tio je da od pukog ispitivanja i poučavanja ovde nema koristi. ali štovan otac. sazrevale nove spone od duše k duši. Uprkos svoj dubokoj razli­ čitosti njihovih bića. time si pogodio upravo kud treba. a ovaj je opet naučio da bez reci prilično razume i oseča Zlatoustova nastrojenja i njegovo biće. Zlatousti: »To čini i svako pametno dete. on neće više ići u selo. reci su tek naknadno dolazile. To su razlike. — do razgovora koji ih je doveo do samog jezgra. Zlatousti: »To nije teško razumeti. Ja sam po svom biću naučnik. obasjane ljubavlju. Narcis: »Ali ako i seljak i kralj obuku iste haljine. Narcis: »Radujem se što počinješ to da uviđaš. a video je i da je preterano verovao u moć razuma i da je potrošio puno nekori­ snih reci.protiv svoje namere. Ali nije nekorisna ostala ljubav koja ga je vezivala za prijatelja. predodređen sam za nauku. do najskrive­ nijeg smisla njihovog prijateljstva. Uistinu: za tebe razlike nisu naročito važne. ili bar gotovo nikad više. onda dete više neće znati ko je ko«. i ti si kao i ja čedo dobnoga oca na nebu. uvideo da njegov prijatelj spada u ljude koji su izgubili deo svog života.

Ja kod tebe uzimam ozbiljno ono što smatram da je bitno i neophodno. kad imaš toliko drugih darova?« Zlatousti se gorko osmehnu. »postoji samo jedna jedina tačka u kojoj te ja nadmašujem: ja sam budan. ono te priziva iz dubina tvoje duše. A ovog puta Narcisu pođe za rukom da mu razliku njihovih priroda prikaže na način prihvatljiviji za njega. uvek tako ponašaš kao da su sva moja pobožnost. vama v r t jubavi. I patićeš zbog njega sve dokle ga ne uslišiš. vama je data snaga ljubavi i sposobnosti doživljavanja. Pa onda zvonkim. tek da nešto kaže. često sklapao oči ili zurio ispred sebe. nadahnuti ljudi. Ja ništa drugo ne bih želeo nego da ti sasvim postaneš Zlatousti. čak i uvređen. »Svakako«. Taj uspeh ga zavede da kaže više nego što je nameravao. Meni šija sunce. Ti nisi naučnik. produži Narcis. — Dosta o tome! U budnosti. O. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim. tu te nadmašujem i mogu ti stoga biti od kori­ sti. Narcis: »Nema puta kojim bismo se nas dvojica mogli približiti«. u udžbeniku dogmatike jedan je čovek potpuno isti kao i drugi. Zlatousti je sa čuđenjem slušao. »Nadmašujem te — ja tebe!« promuca Zlatousti. Zlatousti: »Ne govori tako!« Narcis: »Govorim to ozbiljno. mili. moji napori oko napretka u učenju i moja želja za monaštvom puka detinjarija!« Narcis ga ozbiljno pogleda: »Ja te uzimam ozbiljno onda kad si ti Zlatousti. izgledao je kao da se skamenio. naprimer. na čijim je grudima počivao. . Ti si umetnik. osećao je da Zlatousti danas pri­ jemčivi je i sa više volje sluša njegove reci. ali u mojim očima ti si premalo svoj«. Nas dvojica smo. Moraš se navići na to. Ti si zaboravio svoje detinjstvo. ili more i kopno. ja sam mislilac. Zlatousti žestoko uzviknu: »I kad ne govorimo o nauci. iako često izgleda da upravljamo vama ostalima i da vas vodimo. lepa zemlja umetnosti. gotovo uvek nadmašuju nas ostale. maločas smo govorili o tome da neko pamet­ no dete ne mora biti nimalo gluplje od nekog naučnika. i ume da računa s njima. Ali tvoje misli ne uzimam tako ozbiljno. moji o dečacima . Ali ako dete zaželi da i ono govori o nauci. Vi živite u obilju. ali kad ču one reci: »Ti si zaboravio svoje detinjstvo«. Ti spavaš na grudima majke. Vama pripada izobilje života. Vaš zavičaj je zemlja. nagone i slabosti. Mi ljudi od duha. Veruj mi. Vi vodite poreklo od majke. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom. ali Narcis to nije primetio. premalo logičar. kao što" rekoh. U svemu drugome. reče on. ja sam jači od tebe.Narcis: »Vrlo dobro. Zlatousti dragi. dok je govorio. On nije video kako je Zlatoustovo lice najednom zadrhtalo i počelo da vene. on potskoči kao da ga je strela probola. u veoma velikom raskoraku. koji ga je izdao?« Zlatousti: »Ti si sofist. j a bdim u pustinji. snažnih i n e znih čula. ljubavnici. mi živimo u Pustoši. ja uzimam ozbiljno svaki preliv tvoga glasa. « 30 31 . dok si ti samo upola budan a ponekad sasvim spavaš. ne. Ti veruješ da si u mojim očima premalo učen. ne odgovori odmah. i onaj drugi učenik. svaki osmeh. naučnik to neće uzeti ozbiljno«. ti mi se potsmevaš! Ti se. ti nadmašuješ mene — tačnije. Najzad je rekao: »Da li zbog toga tako često ne uzimaš ozbiljno moje misli?« Narcis. »Prirode tvoga kova. po svom običaju. Rekao bih: ipak valjda nisu imali isto predodređenje i onaj Spasiteljev najmiliji učenik. Budnim nazivam onog ko razumno i svesno poznaje sebe samog. lice mu se rastuži. Ali ti nisi uvek Zlatousti. tebi sijaju mesec i zvezde„ v °ji snovi su o devojkama. Seti se. . Svakako. n a d m a šićeš me čim budeš našao sebe sama«. »Jedan deo tvojih misli smatram za detinjaste misli. j aša opasnost je davljenje u čulnom svetu. svest i svet snova su kod tebe. Narcis se zagrejao pričajući. već da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i po­ štujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna«. prijatelju dragi. naša gušenje u bezvazdusn ° m prostoru. nisi kaluđer — naučnik ili kaluđer mogu se istesati od goreg drveta. da se nalazi u njegovoj vlasti. jer je. pesnici. Zlatousti potreseno obori glavu. ne živimo u obilju. kao da tako bolje nalazi reci. svaki tvoj pokret. ili pre­ malo pobožan. svoje naj suštinski je nerazumne sile. »Nisam li rekao. ti si uvek smatrao da sam ja dete i ništa više!« Narcis se ne pokoleba. ali u životu nije. kao što se ne sastaju ni sunce i mesec. sunce i mesec. Zašto bi želeo da se upravo tvo­ jim mislima obraća naročita pažnja. oklevajući. ponesoše ga sopstvene reci. sanjalice. mi smo more i kopno. I smisao koji susret sa mnom može imati za tebe jeste da to naučiš. »Pazi«. da ja uzimam ozbiljno jedino tebe samog. oštrim glasom reče: »Zbog toga. Narcise! Tim putem se nećemo približiti jedan drugom«. Zlatousti. naš ideja. vama sok plodova. ipak je već posle nekoliko dana sam pokazao želju da se razgovor nastavi. nas ljude od duha. Duh i priroda. Iako se Zlatousti posle ovog razgovora povukao potišten.

uzbuđeni. i uplašio se kad je primetio koliko je bledo i ugaslo to inače tako lepo i mlado lice. sad će me proždrati životinjske gubice«. šta li je to samo bilo? Zar se nešto dogodilo? Jesu li ga ubili? Da li je on ubio nekoga? Kakve su to strahovite reci maločas pale? Soptao je kao čovek koga su otrovali. behu ga posetila dva starija kaluđera. kroz hodnike. Ovoga puta se prekomerna napetost u Zlatoustovoj duši nije pretočila u suze. i najzad ih je strogo otpustio. Ali ovog puta nije bilo spasonosnog grcanja koje bi mu pomoglo da podnese nevolju. osećao je sa sve jačom je­ zom. i ustao je ipak nerazgaljen. a kad Narcis to prtmeti i uplašeno ga upita šta mu je. najpustije delove manastira. Samrtni strah mu je stezao grlo i želudac. on još malo postoj a. povukao se u kapelu donje crkve. da se nađiše vazduha. Herman Hese oq 32 . a posla onamo i oca Anselma. samo pojačan za nekoliko stepeni. koji je kao i ostali u nizu delio hodnik od malog dvorišta. jer on je tvoj najprisniji drug. Mašući kao da pliva jurnuo je iz sobe. no u srcu mu je ostalo osećanje da je sve što je učinio bilo nekorisno. nečem prosto nepodnošljivom. Rana je strahovito rila po njemu. opet ga je spopalo davljenje u duši. To se ne srne ponovo desiti. kamene glave pasa ili vukova. Duboko uzdišući. Mahinalno digavši pogled uvis. ali ga nigde nije našao. Obujmi ga nesvestica. Sa osećanjem najdublje i beznadežne ranjenosti. A onda je. koji kao da je dolazio iz hladnih podruma od kamena. pa sad još i ovo! Pokušao je da podigne mladića. u dvorište uokvireno hodnikom. Iscrpen. nesvesno je potrčao u najtiše. Istovremeno je poslao i po Narcisa. sikćući. »Ovog časa ću morati da umrem«. u željeno nepostojanje. Danas je ionako bio loš dan. A odmah potom. Govori«. gde ustvari nije imao šta da traži. optužujući jedan drugog. Čini mi se da ti imaš neke veze s tim. »Za Zlatoustog? Da. no Zlatoustovo namršteno čelo ga opomenu. privučen mirisom ruža što je lagano dolelujao do crkve. ne bih to nikad sebi oprostio — a ni tebi! Odlazi sad brzo i ostavi me samog. Dugo je Narcis lutao kroz manastir i tražio svog prijatelja. izrekavši i jednom i drugom prilično oštru kaznu. izazvao ga je. »Jesi li već saznao?« upita ga on. Zato San i te pozvao. koji se razumevao u vidarstvo. a kroz vazduh. i duže no što je trebalo. »Da. milostivi oče. rekao si mi strahovite reci«. Narcis se veoma zbuni. pri poslednjim recima promenio je boju i sklopio oči. i on se žurno i pometeno udalji i ostavi prijatelja u samoći koja je ovome toliko bila potrebna. gde se iznad nekoliko zelenih leja videlo jasno i sunčano nebo. i ovaj se ubrzo Pojavi pred njim. Neke njegove reci pogodile su ga kao mačevi. za trenutak izišao u hodnik što opasuje unutra­ šnje dvorište. i on iščile. Narcis je ne sluteći učinio toga časa ono što mu je već odavno bio željeni cilj: pozvao je po imenu demona koji je obuzeo njegovog prijatelja. Srušio se kraj postolja stuba. Dospeo je u središnje utočište manastira. na vazduh. trzajući se. video je nad sobom jedan kapitel i tri životinjske glave. bol koji je osećao bio je suviše velik i dostigao je krajnju granicu. lij bar da nešto znaš o tome. upravo sam čuo da je bole­ stan ili da je nastradao i da su ga odneli gore«. ja sam ga našao kako leži u hodniku kraj unutrašnjeg dvorišta. opomenuo ih. Za opata Danijela taj dan je bio prilično neprijatan. buljeći i lajući. osećanje da je prinuđen da pogleda u oči nečem užasnom. Neka među njegovim recima dodimula je tajnu u Zlatoustovom srcu i ona se propela u besomučnom bolu. Teško mu je padalo da ga u tom času ostavi samog. Nije nastradao.Sirom otvorenih očiju Zlatousti je slušao kako Narcis govori sa izvesnom besedničkom samoopijenošcu. i namah mu se učinilo da se te tri divljačne glave. ne nalazeći puta ka razumu. To mi se ne sviđa. Sveta majko božja. pomolio se bogu. drhteći od straha. oklevao je nekoliko trenutaka. kao da mu je prijatelj iznenada zario nož posred grudi. On ih je saslušao. Reci su ga zanele. bio je do prskan ja pun osećanja da se mora osloboditi nečeg smrtonosnog što se nalazi du­ boko u njemu. Sada je sa zaprepašćenjem video da je neka među tim recima duboko potresla njegovog prijatelja. Tamo je zatekao učenika Zla­ toustog kako onesvešćen leži na kamenim pločama. imao je osećanje da govori bolje no inače. a sa stubova luka buljile su na njega po tri životinjske glave. sopćući. ali nije bio dorastao tom teretu. nalaze u njegovoj utrobi. Tužno ga je pogledao izbliza. preko stepenica. pa napolje. klonula lica. ne nalazeći puta ka svetlosti. ali bez uspeha. Opet ga je spopao ondašnji jad. lebdeo u slatkim pramenovima što su oklevajući nailazili. po ko zna koji put strahovito pozavađani oko sitnica na kojima su jedan drugom večito zavideli. da je pogodio negde u živo tkivo. on duboko prebledeo i utrnulim glasom reče: »Jednom mi se desilo da sam se skrhao pred tobom i bio prinuđen da zaplačem — sećaš se toga. smrtno zgrčenog srca. starac ode i pozva dvojicu mlađih kaluđera da ga odnesu gore. lebdeo je miris ruža. onesvestio se. Zlatousti je stajao pod jednim povijenim teškim lukom od ka­ mena. osetio je: »Sada ću izgubiti razum. bled kao vosak. sa utrnulim rukama.

»Ne. već o tvom postupku. Nadajmo se da time nisi pro­ uzrokovao ništa loše. »Osamnaesta. »Videćemo posleđice. to je. rekao je. — A da li je Zlatousti bolestan? Mislim. Njemu je sedamnaesta?« »Osamnaesta«. »Mi još ne poznajemo posleđice. radi okajanja onoga što je majka zgrešila. da li mu bilo šta nedostaje? Nije li slabunjav? Spava li loše? Možda malo jede? Tuži li se na bilo kakve bolove?« »Ne. Izgledao je kao gromom pogođen. Ti uopšte nisi dusebriznik. Šta te je navelo da vodiš takve razgovore sa Zlatoustim?« »Kao što znate. Ali te borbe su nešto prirodno. Sve ovo mi nije poznato iz njegovog pričanja. on pati zbog toga što je zaboravio jedan deo svoje prošlosti«. Setio se Zlatoustovog oca.Narcis. Zla­ tousti. mnogostruko obdarenog i izuzetnog sina. Zbog toga ipak nije moguć­ no reći da mu je duša bolesna«. Pa otkud onda da sa jednim učenikom. u to ne sumnjam«. ali čvrsto. da nije istinski budan. mislio je. kroz njih svako mora da prođe. đušebrižnički razgovor. Telesno zdrav«. ali nje- 34 . i kako je to na ovoga neočekivano žestoko uticalo. reče Narcis blagim tonom. uzimajući ulogu savetodavca. starac je blagona­ klono posmatrao mladića. A ti nisi Zlatoustov dusebriznik. podnese kratak izveštaj o svom današnjem razgovoru sa Zlatoustim. Ali Zlato­ ustom je duša već ranije bila bolesna. to je tvoja specijalnost. Opat. i on se trudio da u sinčiću potisne uspomenu na majku i poroke koje bi mogao naslediti od nje. »Znam. Neka među mojim recima mora da ga je pogodila i prodrla u tminu protiv koje se već toliko vremena borim. pojeo nešto što nije Za jelo. a iznenada se setio. ovaj ne izgleda kao čovek koji bi mogao imati tako lepog. Ja nisam prisvojio nikakav duhovni autoritet. »Znam. znam samo da tu mora biti izvor njegove bolesti. besumnje. i onih nekoliko reci koje mu je ovaj rekao o Zlatoustovoj majci. da je zaboravio svoje detinjstvo i svoju majku. Nije mu izgledalo Preporučljivo da ga nasilnim sredstvima trgne i vrati svesti. kako je. Pa ipak — kako je dobro pogađao ovaj zamišljeni mladić. Dovoljno je star. pogledao me je kao da više ne poznaje ni mene ni sebe samog. milostivi oče. i stoga su te borbe za njega opasnije nego za druge. samo sam verovao da ga poznajem malo bolje no što on sam sebe poznaje«. Nanela mu je sramotu i pobegla od njega. A ipak mora biti da je od nje nasledio većinu svojih sposobnosti. još nisi posvećen. i dečak je voljan. Osećam prema njemu naro­ čitu naklonost. Kako mi se čini. i kome je ćela ta stvar bila dosadna i naporna. Za prvi mah mu je samo opipao bilo i oslušnuo srce. Mladić J e izgledao odveć loše. ne bez zlo­ volje. »To što si mi ispričao jeste razgovor koji bi se mogao nazvati zadiranjem u tuđu dušu. i sad je sedeo kraj njega. Svakako je momak. samo zbog toga svakako nije. bez ukora. Međutim. naime. po svemu sudeći. on odaje utisak kao da se stidi zbog nje. on je moj prijatelj. Ja sada ne govorim o njima. i pošlo za rukom. da svoj život posveti bogu. uistinu dobro poznavao Zlatoustog! Pošto ga opat na kraju još jednom upita za ono što se danas dogodilo. govoriš o onome što se tiče samo dušobrižnika? Posledice su bile loše. onog pomalo usiljenog i zatvorenog čoveka. no tako zaključujem po znacima i nagoveštajima«. po onome što priča o svome ocu. Nikada se Narcis nije tako malo sviđao opatu kao danas. koji se spočetka pomalo u sebi potsmevao ovim recima kao starmalim i uobraženim. Narcis reče: »Ja nisam nameravao da dovedem Zlatoustog do žestokog potresa koji ga je danas snašao. Ja sam mu često govorio da on spava. Voleo je Zlatoustog. do danas je bio zdrav. Opat sleže ramenima. kao što vidiš«. poče da razmišlja. i verujem da ga izuzetno dobro razumem. U međuvremenu je otac Anselmo naredio da se onesvešćeni Zlatousti stavi u postelju. ali sa privremenom zabranom da posećuje bolesnika. kao i uvek obuzdanog držanja i govora. reče on i natera sebe da ostane mi­ ran. o svojoj majci navodno ne zna ništa sem da ju je rano izgubio. Naboranog i dobrog lica. gužvu zečje deteline ili neku sličnu glupost. Ali ja o tome ništa ne znam. milostivi oče«. »Čudni su to razgovori«. Sada je probuđen. već odavno. ali ja ne sumnjam da će posleđice našeg razgovora biti dobre po Zla­ toustog«. »A inače?« »Duša mu je svakako bolesna. bivalo je takvih slučajeva. Jezik mu nije mogao videti. Pa da. »Tako? A kakav je to deo?« »To je njegova majka i sve što je u vezi s njom. Vi znate da se on nalazi u dobu kad počinju borbe sa polnim nagonom«. Potsetio sam ga na to da on sam sebe ne poznaje. Vi moje ponašanje prema njemu nazivate dušebriznickim. To mu je. Opat zavrte glavom. pošto je bio napregao pamćenje. rekao bih. Opat ga otpusti. »Malo me je uplašila žestina dejstva. jer.

Eto šta je sad ispalo. Onesvešćen je. javila bi se groznica. to mu je podozrenje sve više dobijalo jedan drugi. Otac Anselmo je imao iskustva. Kad se Zlatousti povrati svesti. Ali što je duže posmatrao to zelenkasto-bledo. ako je ovaj jadni mladić zaista omađijan. U isti mah mu se učinilo da čuje neki glas: »Zaboravio si svoje detinjstvo«. Molim vas da ostanete kraj njega °dok se ne probudi. Video je. iz koje daleke zemlje doživljaja? Bio je negde jako daleko odavde. »Ima li opasnosti?« »Ne verujem. ni traga od udara ili pada. dobroćudno lice. O. i taj se neće lepo provesti. sjajne ikose. spominjao se njegovog oca i spominjao se onog dana kad su mu doveli ovog lepuškastog i vedrog plavojka i kako su ga svi odmah zavoleli. Ali. evo. tako ogromno. mora zaborava rasturiše se. pozovite me. majko. Zar je i bilo potrebno ovako bodrom mladiću vedra pogleda. on će se probuditi i ostaće živ«. Nigde ozleda. Čekaće i posmatraće. otac Anselmo je još sedeo i netremice gledao u lice onesveslog mladića. ali i strahovito i nezaboravno — a ipak je zaboravio šta je to. Probudi se. ne brini. progledao je. Srce je zdravo. nije mogao da trpi. iščezoše. a verovatno neće moći. mladog. gotovo nepri­ jateljsko? Bog jedini zna da li se i prema Narcisu već odavno pogrešno ne postupa! Bog jedini zna da li on iza obrazine poslušnosti ne krije nešto zlo. davno izgubljena. O. da nije možda neznabožac? A on sam. Blistavu. »Ja bih još pričekao. Video je Nju. Pa Pažljivo ustade. Video je svoju majku. došlo mu je saznanje. koliko je nemoćno sve naše delanje! Da nije možda nešto propustio u pogledu ovog jadnog dečaka? Da li je imao dobrog ispovednika? Da li je u redu što niko u manastiru ne poznaje ovog učenika tako dobro kao Narcis? A zar je ovaj mogao da mu pomogne kad je još jskušenik. nije ni mislio o tome. kome je njegov grčki važniji od svega živoga na ovome svetu! Kad se posle dugog vremena vrata otvoriše i uđe opat. Tokom svog dugog života više puta je video besomučnike. O. zamisli se i otkri. tako blaženo. udisao je miris ruža. čiji sjaj obli njegovo naborano. Bio je to Narcis.govog prijatelja. snosi odgovornost za sve što će jednom postati od ta dva mlada čoveka. i dok je svet snova hitro klizeći već nesta­ jao i čileo. i on. sedi kraj njega. svetloplavim očima. s tim sujetnim gramatičarem. video je pseće glave. nešto pre­ krasno. »Ima li nekog u sobi?« upita Zlatousti. začu ga kako diše. Osećao je da leži u postelji. bilo mu je svejedno. i iskrivljeno lice. onamo gde se danas nešto prenulo. Upaliću svetlost«. vladao je mrak. koliko briga na sve strane. P r e odlaska starac se još jednom naže nad bolesnika. tri pseće glave. Pobrinite se da niko ne ulazi k njemu. Ali tu je Narcis zbilja bio u pravu: ovaj dečak ni po čemu ne potseća na svoga oca! Ah. onda besumnje neće biti potrebno ići daleko da se nađe krivac. uz jedan jedini nagli trzaj. kad nije ni fratar niti je posvećen. i on će prepisati kuvanog vina. bezazlenog lica. nešto desilo — šta li je to bilo? Stadoše se pomaljati bez­ oblični spletovi slika. Začu kako se bolesnik meškolji. Da li je nešto poznato? Da se nije možda silno uplašio zbog nečega? Zbog vesti o nečijoj smrti? Zbog neke žestoke svađe. bujnih usana. Kakvog li milog. Ponovo se probudio. 36 37 . video je nešto. pa onda opet iščezlo? On sluhom duboko zaroni u sebe. majko! Brda nanosa. opat. opet pronađe onaj lik i strese se kao od bolne slasti. ovako milom čedu prirode da se združi baš s tim oholim naučnikom. Video je onu Veliku. »Ne znamo. Ustručavao se da makar i pred samim sobom izrekne to svoje podozrenje. i kad se u svim njegovim mislima i shvatanjima oseća nešto neprijatno nadmoćno. »Ja sam. Čiji li je to glas bio? On oslušnu. Gde je to bilo? Šta je to bilo iskrslo pred njim. kakav bol ga je bio obuzeo! On sklopi oči. Ne. Opat priđe. Da je bilo trovanje. Otac Anselmo. neizrecivo voljena. neka srdobolja bi mogla biti uzrok. neke uvrede? Onda bi sve bilo objašnjeno«. Svakako. Ne smemo nikog puštati k njemu«. Ali gde je pre toga bio? Odakle dolazi. nešto izuzetno. makar i usred noći«. opet je gledala na njega svojim kraljevskim. P r i vrlo jakim bolovima čovek gubi svest. koji je bio zaspao u naslonjači pored postelje. ozbiljniji pravac. on ugleda ono što je tražio. mislio je jarosno. I njemu je bilo prijatno da ga gleda. onog prerano zrelog i odveć mladog učitelja. Narcis? I za cigli trenutak. ali nije znao gde je. »A da li je mogućno da uzrok bude duševne prirode?« »Ne bih to osporio. »Je li mogućno probuditi ga?« upita on. kakav strašan bol ga je bio obuzeo! Pa opet zaspa. osmotri bolesnika i pažljivo mu malo zadiže jedan očni kapak. tako bolno. °na. trebalo bi da pomogne. Pa zapali kandilo. možda je kolika bila posredi. sve se opet ukazalo: setio se. možda raveda. Pogorša li mu se stanje. Osećao je u glavi prazninu i nesvesticu.

Biće još po pola pehara sva­ kome ako pošteno podelimo. I sad se taj lik. O. kakva je već oirko godina izgledala i mome ocu^ i meni«. Ali ona se. No. i još jednom mu se u duši pojavila ona plava. nije to. koga je ucveljenost načinila bogomoljcem. a iz dubina su mu ponovo navirale slike. Ona je bila igračica. ponešto znao o svojoj majci. izveo iz bede i sramote. Daj da vidim da li je još nešto ostalo. Pa šta ćeš. Bog zna kako Je bilo moguće da taj blistavi lik u mojoj duši potamni i da se pošte­ do od nje stvori ona zla. »Znaš. samo sam umoran«. njenu sliku više nije imao. »Ne«. majko! O. »Neshvatljivo je kako sam to mogao zaboraviti«. počela je praviti bruku i zavoditi muškarce. Majka je pretstavljala nešto o čemu se ne srne govoriti. pošto nije znao da li je hrišćanka. »Naravno. govorio je svome prijatelju. nešto što je sramota pomenuti. sramote i večitih iznenađenja koje mu je priređivala. ali ni dobrog ni hrišćanskog porekla. Dakle. Zatim ga starac napusti i ode da legne. bleda. pošto ju je muž nekoliko puta pronalazio i opet primao u svoj dom. potpuno je zaboravio i izgu­ bio stvarni lik majke. a od ono malo stvari koje je verovao da zna o njoj. i najzad je. zvezda njegovih najranijih godina. venčao se s njome i stvorio od nje uglednu ženu. Daj mi ruku da opipamo bilo. umoran si. poslao ju je da se krsti i da se poučava u religiji. Zaboravio je svoju sopstvenu. niti od mutnih. stekla je glas da je veštica. kako je bilo moguće da je on zaboravi! V Dotle je Zlatousti. ali samo na osnovu pričanja drugih ljudi. blistava žena. njegov otac. A sad da gucnemo malo od ovog čarobnog napitka. ona je za mene bila i sunce i mesec. i on nikada dotle nije okusio nešto slično. Ispraznićemo zajednički po pehar. »Zavija li te u trbuhu?« upita starac. zauvek iščezla. straha. Mnogo mu se ovo sviđalo. 38 39 . divljih pogovaranja. mislio sam da sigurno imaš koliku. a ja ću onda doći i pregledaću te. pomislićeš. topline. doživljenu uspomenu n a majku. veći deo je prećutao Narcisu. a onda se ugasio. On je brižljivo držao u pripravnosti krčažić kuvanog vina i stavio ga u jedan sud sa vrelom vodom. nežnosti i usrdnog opominjanja. Zlatousti je još neko vreme ležao budan. vaspitavao je sad svog sinčića. nasmeja se lekar. kako bi okajao grehe svoje majke. Sutra ćeš lepo ostati u krevetu. zao glas. posle nekoliko godina pripitomljenosti i sređenog života. Zlatousti! Ležiš nasred hodnika kao dečji leš. doduše. a Zlatousti ga je zahvalno i veselo gledao očima koje su se ponovo razbistrile. Kako se osećaš?« »Dobro. danima i nedeljama nije dolazila kući. onaj drugi. dobro je. Međutim. mali moj. »Obojica smo. Zlatoustov otac ju je. Pokaži mi jezik. kao oblak života. znači. mladiću. bezoblična veštica. koji se nije sasto­ jao od priča koje su pričali otac i sluge. A s vinom si već gotov? Tako i treba. stvarnu. živeli!« Zlatousti se nasmeja. Zbilja te ne zavija u trbuhu?« Nasmejaše se. nema ničeg lepšeg od ovakve potajne male pijanke po noći. negovao je sad u Zlatoustom verovanje da život mora posvetiti bogu. Uskoro ćeš opet spavati. nefc ti je nazdravlje. sasvim drugi lik. Njen muž se polako oporavljao od godina nemira. Zlatousti. Toplo vino je bilo začinjeno cimetom i karanfilićima i zaslađeno šećerom. ohko bezuslovno i žarko. bilo je izvanredno prijatno i neobično ležati ovde obasjan svetiljkom. tako je pričao. majka. Ništa mi više nije. kucnu se s njim i otpi. evo ima spremljenog. ponovo setila svojih starih veština i navika. pa pošteno podeliše ostatak bolesničkog vina. vaš matori Anselmo opet nije ništa pogodio. koji je po stasu i liku bio veoma nalik na majku. ponovo Pojavio. sinko. Glas o njoj je još neko vreme ostavljao trag za sobom. To je otprilike bilo ono što je Zlatoustov otac obično pričao o svojoj izgubljenoj ženi. lepa i divlja žena. — Dobro si nas uplašio. kaluđer stade da zbija šale. u ime čvrstog prijateljstva«. Tad mu pade na um da je već jednom bio bolestan i da se onda Narcis brinuo oko njega. iako nije rado govorio o tome. Elem. a sve to je. poprilično otspavali«. »Krasan bolničar.»Zar sam bolestan?« upita mladić. kao užasno predanje. Ovog puta je otac Anselmo bio ljubazan prema njemu. a nešto od toga nagovestio je i opatu kad je doveo Zlatoustog u manastir. ponovo se rasplamsavale reci njegovog prija­ telja. vrlo ste ljubazni. Uzmi prethodno gutljaj toplog vina. Hvala vam. nikad nikoga nisam toliko poštovao niti se _ °me toliko divio. ljudi smo. kad ne može da ostane budan. bilo poznato i sinu. oče Anselmo. »Onesvestio si se. i usred noći piti sa starim kaluđerom po pehar slatkog toplog vina. mesto pokvarene žene. »Nikad u životu nikoga nisam toliko voleo kao majku. njen lik je strujao kroz njega kao južni vetar. iako je naučio da to poti­ skuje ustranu i gotovo zaboravi. otmenog. plamsav kao kometin rep.

možda u smrt. ma 40 41 . Madona i dragana slivali u jedno biće. bezbednom. sve rađanje. sav strah. ono verovanje da je obavezan da služi bogu nekako sasvim izuzetno. blistavo zlatno jutro života. sa upola budnim čulima. Radosno je gledao kako se prijatelj oslobađa nje­ govog vodstva. video je da se bliži kraj ovom prijateljstvu. njen poziv nema ništa zajedničko sa onim očevim zapovestima koje je on toliko vremena zamenjivao sa svojim sopstvenim željama. zurio je u njega život. bila je to velika sreća. kako je tačno odgonetamo njegovu životnu tajnu. Prošla ga je i volja da se prepire dok je pričao s prijateljem. veći deo noći mu nije davala da zaspi. blagom. u kojima su sva čula sudelovala. iz beskrajnih dubina i izgubljenosti rascvetavalo se bezbroj m alih cvetova uspomena što su zlatno treptali i tajanstveno mirisali. Tim osećanjem. vod i l e k njoj. milovanje što teši. Video je kako se Zlatousti iz tajnih izvora krepi silama koje su njemu samom bile strane. bese probudila potreba za povučenošću. imao ukus na slatko i na slano. sklonost prema postu i dugim molitvama. U Narcisu se međutim odnedavno. u zamke. Duboko je tonuo mladić u ove snove. sva požuda. postiđeno se sećao nekih njihovih nekadašnjih razgovora. koje je za njega toliko značilo. koje je često bilo snažno i puno strepnje i koje je peklo kao neki žestoki t e lesni osećaj. obećanja. Za sve to imao je Narcisu da zahvali. i sve što je strahovito i mračno. ponovo našao svoju dušu i bio je spreman da krene za njenim pozi­ vom. Ponovo mu je došla majka. kasnije iz­ gledali kao užasna zločinstva i bogohuljenja. divnim snovima koje je sada tako često doživljavao: snovima po danu. dobrovoljnim pokajničkim vežbama. dok mu se ovaj toliko divio. u k o ­ jima su se majka. svekoliku harmoniju. kako ga je mudro izlečio! J e r mladić je izgledao izlečen. ukočena bodljikava šuma puna basno­ slovnih opasnosti — ali to su bile majčine tajne. primamljivosti i opasnosti. Ka nečem mirnom. Narcis se međutim otpre nekog vremena prema svom prijatelju odnosio neobično obazrivo. bilo sa okončanjem njegovog iskušeništva ili usled onih do­ življaja sa Zlatoustim. Ne samo što je ona nesvestica prošla bez loših posledica. treperila je u njima i budućnost. negde ispod ljupkih koprena. Njegovo ponašanje prema Zlatoustom se čudno promenilo. jer Zlatousti je. sav greh. Mnogo zaboravljenog detinjstva iskrsavalo je u tim snovima o Jci. sno­ vima o njoj. doduše. Nije u majci bila samo sva milokrvnost. Ponekad su mu ti snovi. ka monaškoj ćeliji i do­ životnoj zajednici u manastiru ona ne vođi. Zlatousti je posle onog velikog doživljaja bio obuzet čuđe­ njem i divljenjem prema mudrosti svog prijatelja. Često mu je ta slutnja ulivala bla­ ženstvo. on je mogao da im ubrza razvitak. šumorio duboko kao more i kao raj. tamno ga gledao zagonetnim očima punim lju­ bavi. kako je duboko zagledao u njega taj stravični čovek. bilo je u njoj. mračan i nedokučiv svet. kao smrtni grehovi koji se nikad više ne mogu okajati. prema čestom ispovedanju. P r e p u n tajni. Ali kuda vodi njen primamljivi poziv? U nepoznato.Narcis je pre kratkog vremena okončao svoje iskušeništvo i odenuo je mantiju. mazno mu tepao besmi­ slene. Koliko se njegovih reći obistinilo kao neko proročanstvo. ali još nije slutio kuda će ga ona odvesti. da je prošlo doba nevinosti i mira koje ga je na neki način štedelo. neistinito u Zlatoustovom biću kao da se istopilo. dolazile su od nje. iako još ni pojma nije imao o svojim budućim ciljevima. ipak je sa snažnom i često za­ strašujućom jasnoćom osećao da se njegova sudbina priprema. i da je sve u njemu napeto i spremno. drugi put je u njima nalazio sveko­ liko izbavljenje. U njima ga je mirisavo obujimao majčin svet. nego i ono izvesno glumljenje. čak gotovo i sam da je oseća. Osećao je sebe kao pre­ đeni stepenik. askezom i duhovnim vežbama. Još i sad je on o Zlato­ ustom znao više nego što je ovaj sam znao. a ipak je katkada bio tužan. put njegovog ljubimca vodio je u krajeve u koje on sam nikad neće kročiti. sve neumitno umiranje. ono starmalo. hranila se Zlatoustova pobožnost. Otkako je ozdravio. Otkako se vratio sebi samom. njegovu skrivenu ranu. Ponavljajući duge mo­ litve svetoj majci božjoj. odavno izgubljena. on ga je gle­ dao veoma skromno. bile maleni tamni krug. puštao je da iz njega ističe preobilje osećanja koje ga je vuklo ka sopstvenoj majci. instinkt mu se bese veoma izoštrio. kao neka slatka za­ ljubljenost. ali u njima nije imao učešća. mladić kao da se u isti mah i podmladio i postao stariji. Naime. u ta snoviđenja koja su okrilaćena čula tkala bezbrojnim nitima. sav čemer. Narcis je to slutio i bio je nemoćan. dok je Narcisove nagoveštaje i opomene ranije često odbijao kao dosadno naturanje od strane čoveka koji misli da sve bolje zna. puna pretnje. u nevolju. Zlatoustova požuda za naukama veoma je opala. mali preteći ponor u njenom svetlom oku. a ipak krcate smislom glasove. ne samo sladak plav ljubavni pogled. svilastom kosom bi mu milovao žedne usne i oči. kao odbačenu ljusku. više nimalo nadmoćno ili sa željom da ga pouči. a često je bila i mutna i stezala mu srce. i tu sklonost je Zlatousti bio kadar da razume. ono pomalo prerano zrelo monaštvo. A često su mu se molitve ipak završavale u onim neobičnim. mio osmejak što obriče sreću. U njima nije samo čarobno vaskrsavala voljena prošlost: detinjstvo i majčina ljubav.

Samo su. ali nije mu pošlo za rukom da rarruT" t U ? n ° l i C e S V ° S a P " ^ 3 * 6 ^ 3 . ili su imale oči i kre­ tale se čežnjivo i lukavo. i za trenutak potseća na sve potoke i reke na svetu. manastirsko dvorište. »Mene više nimalo ne kida težnja za vašim duhom«. nije me više veselio 1 Postao mi je gotovo odvratan. svaka je. — stvarni svet je bio samo ono što je na površini. svakom je upravljao kao svojim dahom. Ponekad napišem neko grčko slovo. reče Narcis tužno. Neki latinski inicijal se pretvarao u mirisavo lice majke. Slovima i recima se ništa ne može reći. Jednom je sanjao: kao veliki je i odrastao. ti besumnje ne držiš mnogo do takvih slova? Ali ja ti velim: njima je bog napisao svet«. mesto poruka donevši nove tajne. oblikovano. rekao je jednom. pogled na neku kamenu lisnatu rašljiku koja je visoko gore bujala iz stuba nekog' prozorskog luka — takvi maleni nadražaji su već bili dovoljni da probiju onu pokožicu i da iza mirne. »da cvetna latica ili neki sićušan crv na putu mnogo više kažu i sadrže no svekolike knjige iz biblio­ teke. u snu mu se to činilo vrlo duhovito. Strahovito velike. U prirodi d u h ne može živeti. Mešenje ga je zabavljalo. Onda se umorio od igre i pošao dalje. uplivavale u njega. i svaka riba ili ptica bila je njegova tvorevina. kad je osetio iza sebe nešto živo. »Ja mnogo držim do njih«. Zlatousti. ne ono što je mogućno. Stvarni svet: učionica. možda na snove. prolazile kroz njega. kao nematerinsko i neprijateljsko °Jmu majke. izvirala iz njega i opet mu se vra­ ćala. »Sa duhom i sa učenošću stekao sam slično iskus vo kao sa svojim ocem: verovao sam da ga veoma volim i da sam m u sličan. svakako. i one su tad. a reci su bile male lepršave ptice i odletale su u lelujavim rojevima. U tom svetu snova živeo je više nego u stvarnome. kao nemi džinovi. uz granje su klizile glatke žilave zmije. i gledao i dodirivao kovrdže zamršenih gu­ stih dlaka što su se ugnezdile između debla i grane kao vlasi pod pazuhom. Jednom je sanjao p sebi samom ili o svom svecu imenjaku. diže rep.N a r c i s g a J e ćutke gledao. tetu ili omegu. video svoje male figure od ilovače kako su porasle i oživele. Hrizostomu. pa da tek onda shvatim šta je ljubav. jedino p r o t i v nje. Katkada je sanjao o ribama. katkad se pipajući naslanjao na koje drvo. jedino kao njen suparnik. hladne i glatke. odleti. iščezavale vijugajući repovima i. jednu sićušnu ženu. on voli ono sto postoji a ne ono što postaje. slovo počne da vijuga i pretvara se u neku ribu. nekog čovečuljka. mašao se za neku granu. drhtava pokožica preko nestvarnog sveta slika. Narcise. On ne trpi da se kakva omega pretvara u zmiju ili pticu. samo tanušna. u svet. »Verujem«. I sklon sam sada da sve što je dusm °vno P ° a t r a m kao očinsko. Pored njega lika očev se najednom smanjio. na Homerov okean i na vodu po kojoj je koračao Petar. biblioteka. i kad pero samo malčice zavrnem. Ali trebalo je da Se samo pojavi moja majka. bika. pred njim je ilovača i on kao neko dete mesi likove od blata: konjića. spavaonica i kapela. možda na doživljaje. jednu volšebnu baštu sa drvećem iz bajke. on traži da se može pouzdati u svoje znanje. o čokotima i žbun ovima visile su dži­ novske bobice. Zatim je rekao: »Dobro te razumem. i začas bi njeno mesto ponovo zauzela nepomična stranica gramatike. i osvrnuo se. ispunjenog snovima. — No. i pravio je životinjama i muškarcima smešno velike polne udove. koja bi onda tiho odvijugala kroz cveće. nasmejavši se malo. koji je imao usta od zlata i zlat­ nim ustima govorio reci. pomirio se s tim. pli­ vale prema njemu. koračale su figure pored njega. nešto nečujno i ogromno kako se približava. a pogled Je ličio na milovanje. na sve što je hladno i vlažno. ali sedi na zemlji poput deteta. svega nekoliko puta je nagovestio Narcisu ponešto iz tog sveta snova. Sad 42 43 . crne i srebrne. no koji nije bio lišen radosti. i sa dubokim čuđenjem i sa ogromnim strahom.-uspomena na osećanja iz detinjstva. ogromnim cvetovima. nepodesna za onog ko se bavi naukom. visoke kao kule. voli ono što je stvarno. zaklikće. Duh voli ono što je čvrsto. Retko je govorio o tome. zračeći kao pogled i kao misao. ili se slovo pretvara u neku pticu. I ništavna sitnica je bila dovoljna da probije otvor kroz ovu tanku skramu: ne­ što tajanstveno u zvuku neke grčke reci usred suvoparne lekcije. G zv °vorio J e šaljivim glasom. Cesto je sanjao ribe kako plivaju i ptice kako lete. zaklinjao sam se na sve što bi on rekao. val mirisa iz torbe u kojoj je otac Anselmo skupljao bilje. neprestano rastući. i da ga donekle omalovažavam«. Veruješ li mi sada. Zlatousti je to odavno verovao. »To su čarobna slova. dubokim tamnomodrim pećinama. kroz travu su provirivale sjaktave oči nepoznatih životinja. vlažno se prelivajući. dolazile kao vesnici s milim porukama sreće iz neke lepše stvarnosti. kočoperi se. bila je zavisna od njega. nestajale. neko grčko slovo u zahuktalog konja. pa su prilikom branja bubrele u njegovoj ruci i prolivale topao sok kao krv. valja priznati. kostreši perje. reče on. da nikad nećeš postati naučnik?« O. oskudne stvarnosti probude bučne ponore. nalik na senke. njima se mogu prizvati svi demoni. bujice i Mlečne Puteve onoga sveta slika u duši. ogromne i neme odlazile su dalje. u pro­ petu zmiju. neki otegnuti ton iz Zdrave Marije u rajska vrata. sanjao je o Zlatoustom. Često je sanjao jednu baštu.

jer ti si spavao. ti si se razbudio. pa zastade svojim prijateljem. slušaj šta ona kaže! Moj cilj. Narcise. Tvoj je neizvestan. pa ni sa tobom«.. koji je na taj način hteo da očisti od greha uspomenu na tvoju majku. Ja sam. Možda bi to bilo najbolje. jednostavno kao slova u čitanci. ja te tu ne mogu ni voditi ni pratiti. Rekao si mi o sebi i o meni izvesne reći koje uopšte nisam razumeo u trenutku kad sam ih slušao. »O. ili već i sada. Ne. jako bolelo. A kad završiš 44 45 . On je počeo da te vraća tvojoj majci i još više će te približiti njoj. Pitaj svoju majku. A i za­ što bi? Tebi to nije potrebno. Ranije je sve bilo jednostavno. ne miluj me po kosi! Nemoj. »Zaista ne znam. Ali možda si i tu u pravu. već više od tri godine ovde u manastirskoj školi. Pa se u nedoumici zagleda u prijatelja. Ti imaš drukčije darove. pomalo oklevajućim glasom koji se dugo zadržavao na svakom slogu. učinilo je da se probudiš. u manastiru. čak ni slova. Zlatousti! Naše prijateljstvo je bilo dobro. nije uvek bilo lako. koliko stroge toliko i nežne. i meni je najednom postalo jasno da to ne želim. ali ti ne spadaš među njih. on me poziva svakog trenutka. ne želim da se vra­ tim ocu. Ti pomalo strogo sudiš o mom ocu. položio sam zavet. ne«. A što se tvoga oca tiče. pogleda prikovana za tle. a onda ponovo stade pred Zlatoustim. Kako ti to postižeš? Ti kao da sve znaš. dragi moj. pošto već neću postati naučnik. razliku između majčinskog i očinskog porekla. bogatiji si od mene. našli su te kako u hodniku ležiš kao mrtav.više nije potrebno da se prepiremo. »Pokazaće se već kuda vodi tvoj put. »nismo mi radi toga postali prijatelji! Kakvo li je to prijateljstvo koje posle kratkog puta stiže do svog cilja i jednostavno prestaje! Zar ti više nije stalo do mene? Zar sam ti postao mrzak?« pred Narcis se žustro ushoda. — Ne.. Ja sam kaluđer. imalo je cilj pred sobom i postiglo ga je. i to je isprva bolelo. to smo već iscrpli«. i upravi na njega čvrst pogled. ja ne mogu ništa naučiti? Večito ću ostati glup. Ti nikad nećeš biti čovek koji uči. često si se opirao kao kakvo ždrebe. Nadam se da se ono nije okončalo. ne mogu sad misliti na takve stvari«. a i slabiji si. »Ne znam«. dete?« »Znači. Sve je dobilo mnoga značenja i mnoga lica. Pre no što budem posvećen zatražiću otsustvo iz škole i povući ću se da se tokom mnogih nedelja posvetim Postu i duhovnim vežbama. Ali danas ne znam više šta ustvari hoću ni šta želim. ja o njemu ne sudim odveć strogo. ali čvrsto i oštro. oštra i mršava lica. Zar bi hteo da mu se vratiš?« »Ne. između duše i duha. ali ne smem da budem zaljubljen. Ja smern da ti budem prijatelj. Trenutno nema nikakvog cilja. i ti si otkrio da sam bio opčinjen i da sam zaboravio svoje detinjstvo! Otkud tebi tako dobro poznavanje ljudi? Zar ne mogu i ja da to naučim?« Narcis smešeći se zavrte glavom. dete moje. reče on pevuckavim. Njemu nije bilo lako. ja sam to i sam uvek želeo. izum tvoga oca. ne možeš. Ti si darovi ti j i od mene. a koji je stekao otpre nekog vremena. Što si mogao naučiti od mene. te otmene. međutim. zatim nastavi da korača tamo-amo.« Zamišljeno je pogledao preda se i najednom uzviknuo: »Ali kako to tebi samo polazi za rukom da mi stalno govoriš reci ili po­ stavljaš pitanja koja mi obasjavaju dušu i rasvetle me u mojim sopstvenim očima? Pa evo i sada: samo što si me upitao želim li da se vratim ocu. dakle. Moralo je tako biti. Ponekad nisi želeo da me razumeš. a sad si uvideo i razliku između sebe i mene. a koje su mi potom postale toliko važne! Ti si moje poreklo nazvao majčin­ skim. a možda je i prosto hteo da joj se osveti. Za to vrerne neću govoriti ni o čemu što Je svetovno. Inače bih to učinio čim završim školu. Jer. Pa i kad sam te potsetio na tvoju majku. Nada se da ću zauvek ostati ovde. uzviknu Zlatousti. pitaj njen lik. reče Narcis. »Ostavi se toga«. svakako ne bih. bl Zlatousti shvati i tužno reče: »Ti ćeš. ostavi! Ne mogu to da trpim«. Ili još i sad veruješ kako si predodređen da celog svog života ostaneš u manastiru?« Zlatousti je zamišljeno posmatrao šake svoga prijatelja. ustvari sam dovoljno učio i latinski i grčki i matematiku. »I ne treba«. a on me još nijednom nije posetio. evo. nadam se da će se ponovo i neprestano obnavljati i voditi ka novim ciljevima. Ne znam šta će postati od mene. A uskoro ćeš besumnje još uvideti i da su tvoj život u manastiru i tvoja težnja za monaškim životom bili zabluda. večito »Biće drugih od kojih ćeš učiti. Niko ne bi mogao ni posumnjati da to nisu šake isposnika i naučnika. imaćeš lepši i teži put nego ja. Sada ništa više nije jednostavno. Morao sam da te razbudim. mršave i bele šake. nije neizvestan. »Ne. Tihim glasom. a često sam morao i da ti nanesem bol. reče: »Slušaj me. on se nalazi ovde. sad činiti ono što h i ja činio da sam zauvek stupio među kaluđere. Ima ljudi koji mogu mnogo naučiti. »ti dobro znaš da mi nisi postao mrzak«. reče blago.

ali nije bilo moguće doći do njega. Ja želim da u okviru onoga što je meni mogućno služim duhu. imati s njim bilo kakve ve ze. vodio me i oslobodio i izlečio moju dušu — zar si time zaista služio duhu? Time si verovatno oduzeo ma­ nastiru jednog revnosnog i dobronamernog iskušenika. uvećaćeš biblioteku^ Možda ćeš i sam pisati knjige. kao da je iz­ nenada postao nevidljiv. Zar to nije cilj?« Zlatousti je dugo mislio šta će odgovoriti. da posti i da triput noću ustaje da se moli. pa da. ciljeva ima napretek. mogli su ga ponekad spaziti kako prolazi hodnikom oko u n u ­ trašnjeg dvorišta. Dok je razmišljao o tome. Nema drugog cilja«. moje osobine i talenti naći najbolje tle. »No. međutim. To je zvučalo kao rastajanje. pri­ lično retko. Za kaluđera može biti cilj da nauči jevrejski. i zaista je u tome bilo navešćivanja rastanka. Drugi učitelj je držao njegove časove. studije i ""• Njegov primer ga je mamio da postane kao što je on. Cilj je ovo: da se uvek nađem onde gde ću najbolje moći da služim. Još je bio tu. ti me još i sad tako malo poznaješ! Ja sam u tebi verovatno pokvario bu­ dućeg kaluđera. ali sam zato u tebi otvorio put za jednu sudbinu koja neće biti obična. Zlatousti. Tako je nekad bilo i sa njegovom majkom. Ona je napustila dom i ognjište. najšire polje delovanja. mogli su ga katkada čuti kako se nerazgovetno moli u nekoj kapeli. duha. kad se budeš dovoljno napostio i namolio i nabdeo — koji ćeš onda imati cilj?« »Ti znaš«. ponovo šesti na svoju stolicu u tr Pezariji. Svejedno. koliko je bio u pravu! Već ubrzo po tom danu Narcis kao da je iščezao. Zlatousti ga prekide i reče pola u šali: »Čudesno si ih savladao! Ali reci mi: ako si mi pomogao. gramatiku i logiku. dužnost i čast. govoriti s njim. da komentariše Aristotela. ali ja nisam neprijatelj teškoća. »Da li sam te veoma ometao na putu ka tvome cilju?« »Ometao? O. reče. klečeći na kamenom podu. mo­ žda već i upravitelj škole. Svakako. vrlog i izuzetnog čoveka a da ne budem kadar da ga razumem. »U pravu si«. nekoga ko će činiti i verovati i želeti nešto što je upravo suprotno onome što ti smatraš dobrim!« »Zašto ne?« reče Narcis veoma ozbiljno. Učio sam na njima. i možda si odgajio protivnika duha. Nećeš? Pa dobro onda. Cak i da sutra spališ čitav ovaj naš lepi manastir ili da staneš propovedati po svetu bilo kakvo ludo i zabludno učenje. »Cilj? Ja ću možda umreti kao upra­ vitelj škole ili kao opat ili biskup. gde će moja narav. nije bio sasvim nevid­ ljiv. Dok je Zlatousti stajao pred svojim prijateljem i p o smatrao ga. i otišla je u neizvesnost i besumnje već odavno propala u njoj. Ovaj ovde što je stajao pred njim nije sanjalica i ne očekuje nekakav poziv sudbine. ili da čini trista drugih stvari. kao što ga ni on nema. i njega 46 47 . tu je bio još i opat. on je kaluđer. ispovednik ili što mu drago. nećeš. P r i činjavao si mi teškoće. to je bia Je £°v ideal. Ali gde će se nalaziti cilj?« Narcis se slabo osmehnu. on je sluga i vojnik svog monaškog reda. nepogrešivo je osetio da njih dvojica sad nisu više braća i drugovi i jednaki. moguće je bilo videti ga. Imati ciljeve — to je dato drugima.je jedino Narcisova zasluga što je ozbiljno v atio i zavoleo manastir i monaštvo. reče Narcis. Pa blagonaklono položi obe ruke na ramena svoga prijatelja. ili da ukrasi mana­ stirsku crkvu. crkve. kako je N a r ­ cis sve to već odavno lepo video. delom sam ih savladao«. on je bez zavičaja. za­ jednicu i poredak.svoja vežbanja. i njega je poštovao. Ja ne želim ni da uvećam manastirska bogatstvo ni da reformišem naš duhovnički red ili crkvu. znali su da je otpočeo v e ­ liko vežbanje. Zlatousti: »Nema drugog cilja za kaluđera?« Narcis: »Još kako. On sam. Nikada«. Zlatousti je znao: Narcis će se opet pojaviti. u moj cilj spada i ovo: postao učitelj ili opat. njegov nalonj u biblioteci bio je prazan. onako kako ga ja shvatam. Ponovo će stati za svoj radni pult. To nisu ciljevi za mene. ja nikad ne bih želeo da dođem u položaj da sretnem nekog snažnog. ništa drugo. on pripada čvrstom poretku i dužnosti. ja se ni trenutka ne bih kajao što sam ti pomogao da kreneš tirft putem«. O. a ipak je prešao u neki drugi svet. odgonetnem i da mu pomognem. »Prijatelju moj. »Pazi. ponovo će govoriti — ali od onoga što je bilo ništa se neće vratiti. Za nekoliko godina ćeš postati prvi učitelj. mali moj. ne njemu. da su se njihove staze već razdvojile. zavetovao se. nikada se neće desiti da te hladno i odbojno dočekam u trenutku kad me ozbiljno pozoveš i kad nađeš da sam ti potreban. Ona nije imala cilja. posmatrao to odlučno lice i oči upravljene ka ciljevima. niko me nije više potsticao od tebe. Zlatousti. njega očekuje jedan nepoznat svet. ili da se zatvori i razmišlja. — to mu je danas postalo jasno — ne spada tu. I kažem ti: postalo od tebe i mene bilo šta. Još je bio tu. po­ stalo mu je jasno i da. muža i dete. ispao n a m život bilo kakav. Narcis mu više neće pripadati. Poboljšaćeš nastavu.

kao i pred lepim duborezom na klupama u pevnici. samo kao gost. Onde je ispod jednog senovitog jasena privezao konja. mislio je. »Dobićeš za to jedno slobodno popodne. Zlatoustov život u to doba bio je još samo oklevanje i opra­ štanje. dok je još bio okružen svim tim stvarima. Ali sve ostalo. čitav manastir — sve ga se to bez Narcisa više nije ticalo. vežbanja. da gube stvarnost. Čudno. hodao i živeo. Kao što je preko u crkvenom polu­ mraku i u pokajničkoj ćeliji njegov prijatelj Narcis. No teže će mu biti da se rastane sa velikom kame­ nom Madonom u kapeli. a pre svega u ja­ hanju. ali ipak nije žeieo da se toliko udaljava od biljaka i od svog konja. i reče mu gde one naj­ radije rastu. Već sada. naslanjao se na lipe u dvorištu. u nekoliko gomila nabačenog kamenja između njiva obitavali su gušteri. i Zlatousti poče da bere. pred stubom sa tri životinjske glave. a možda još i ljubazni ključar i živahni i bodri sused vodeničar — ali i oni su već postali gotovo nestvarni. Da radost bude potpuna. koji je voleo njegovo društvo. kao najtananiji vez. Starog kaluđera zadovoljiše odgovori njegovog mladog prijatelja. sasvim se Pritajivši. bučno pozdravljen njegovom njiskom. Dugo je stajao pred njima. odlazio je da skuplja bilje. Sve to će jednom za njega postati uspomena. okružen školskim drugovima. spavaonica. mi­ risao je gospinu travu i potom digao njene listiće prema svetlosti da Posmatra bezbroj majušnih. znao je da utone u sebe i da na sve zaboravi. dragi otac Anselmo. pa zatim krenuo da traži biljke. proćaskao s njim. Zlatousti odgovori da može. da se avetinjski preobražavaju u nešto mi­ nulo. u svoj lepi sobičak što je krasno mirisao na lekovito bilje. čije su bezbrojne oči bile kao maj­ čine oči. Posećivao je sva mesta koja su mu postala draga ili značajna. službe božje. školski drugovi. bolne žaoke čežnje. Stvarno i živo nije bilo više ništa sem njegovog unutarnjeg ži­ vota. pa mu naloži da po­ podne sakupi čitav naramak takvih biljaka. i reče da se biljka zove gospina trava. Kad je skupio već dobru rukovet. Otac Anselmo mu pokaza jednu sasušenu biljku. na kestenovo stablo. stajao je pod manastirskim krovom kao što neki neodlučni putnik po kiši zastane pod bilo kojim krovom ili drvetom. samo zato da sačeka.je voleo i smatrao uzvišenim uzorom. Jahao je sat ili više. trpezarija. pred če­ smom u unutrašnjem dvorištu. ali je za njega postao sanka. učitelji. ali sve je već bilo tuđa i upola kao uspomena. kod manastirskog vodeničara posmatrao je momke kako rade i ponekad je prihvatao poziv na vino i pržene ribe. prekriveno silnim korovom. dragi moj. samo usled straha od negostoljubivosti tuđine. Među njima se nalazio Narcis i stari opat Danijel i dobri. uživao u vazduhu i u poljskom mirisu. sa apostolima na portalu. Bilo je veoma toplo. osećalo se na jesen i na prolaznost. i upita ga da li tu biljku poznaje i da li može tačno opisati kako ona izgleda u polju. i on je čežnjivo gledao ka senovitom mraku dalekog ruba šume. punim semena. Nekoliko njiva je tu ležalo neobrađeno. a tu su se već nalazili i prvi žuto rascvetani bokori gospine trave. sem plašljivog lupanja srca. sem radosti i strahovanja njegovih snova. a ne samo vaša glupa gramatika«. koga je odavde još TOogao videti. a oko njih uvenule rašljike. seo Je na kamenje da se odmori. vodopija sa nebeski plavim cvetovima i ubledeli lisac. one su počele da čile ispred njega. kao iglom izbockanih tačkica po njima. doduše. Sa čudnom nevericom ustanovio je da ima tako malo ljudi i lica zbog kojih će mu rastanak teško pasti. dao mu hleba. Sa ocem Anselmom. Kakva on još posla ima ovde? Čekao je. predan samo bujicama i glasovima sa dna duše koji su ga odvlačili u duboke kladence što bruje tamnom melodijom. čiji su svi zvuči zvučali kao glas majke. konjušar mu na njegovu molbu dade Zvezdana. onda se setio svog zadatka i potražio jedno od mesta koja mu je opisao otac Anselmo. Kako je sve čuKernian Hese 48 49 . Zlatousti zahvau za i te kako dobrodošli nalog da nekoliko sati skuplja cveće mesto da sedi u školi. J e r i poznavanje prirode je nauka. ne bi li opet video razbegle guštere kako se pomaljaju. nećeš ništa imati protiv toga a nećeš ništa ni izgubiti. škola. Ostao je sedeći na toplom poljskom šljunku. Ovde je Zlatoustom sve bilo dobro poznato. Njima je pripadao i njima se predavao. pažljivo očuvanu između dva lista hartije. gle kako je svaki od hiljade listića urezao u sebe ovo sićušno zvezdano nebo. vinu se na njega i silno zadovoljan odjaha kroz topao i blistav dan. vi Jednog dana otac Anselmo pozva Zlatoustog u svoju apoteku. Jasno je morao da opiše sva njena obeležja. i Zlatousti odmah po ručku izvede konja iz staje. rasle su tu male zakržljale bulke sa poslednjim bledunjavim cvetovima i već mnogim zrelim čaurama. tako je sve oko njega stajalo lišeno stvarnosti. Usred čitanja ili učenja. mala slikovnica u njegovom srcu. u šarene ambise pune basnoslovnih doživljaja.

puštajući ga da traži i da nađe. pa se pozdraviše nežnim poljupcem. slabo je zazveckala po kamenju i bila sasvim topla od sunca. Onda naiđe neko iz udaljene šume. lepi zaspali mladić nije izgledao opasno. neka mlada žena u izbledeloj plavoj suknji. Otac Anselmo. Na njegove nasmešene usne spustiše se njena usta. sve je nerazumljivo i u suštini tužno. mrkog lica opaljenog letajim suncem. opipavao mu je oblike mi­ lujući ih. »Oh«. videla je da spava. produžiše da se igraju. u njegove snene začuđene oči gledale su izbliza neke nepoznate oči. ocu Anselmu«. sa crvenim maramčetom kojim je povezala crnu kosu. gušteri. sa malim jarko crvenim cvetom među usnama. opasnosti nije bilo.desno i neshvatljivo. »Slušaj«. »A kuda?« »U manastir. Milo kratkotrajno blaženstvo ljubavi razape se nad njim kao luk. preko polja pa u nebo. Ležao je sklopljenih očiju. ali starog fratra više neće biti. neki plavi zvončić. raspaljujući ga i toleći mu žar. nežno ga poučavajući. i dalje jednako čekaš i osluškuješ. a sa njim samim. a njegova vidarska veština ne može to da izleči. zapade i ugasnu. Napokon on otvori oči. pa se oprezno približila. zasija zlatno i žarko. mila«. Nadvivši glavu nad bilje. radoznalo i ne- poverljivo. oči nekog čoveka ili neke krave. prazan otvor. mislio je sanjalački. uzbudiše mu krv i prenuše je do u poslednji damar. tople i smeđe. klizeći po njima. jedna od loših strana škole i učenosti: među težnjama duha postoji. iako je i lepo. urezanu spirali^. i polako i on poče da se osmehuje. ne smem. čiji su se zidovi sedefasto prelivali. »Liza«. pa će i tada još imati istu onu sedu proređenu kosu i iste smešne pregršti bora oko očiju. na­ protiv. ali nije uspeo da zadrži tu misao. »Živiš li u manastiru?« 4* 50 51 . ali onda to prolazi. pa i kamenje. uživajući u zvuku tog imena. ćudljivo sužavanje krunice. Nepoverenje joj tad iščeznu. i u dugoj nemoj igri. da sam bere svoju gospinu travu. vraćajući se iz dubrava sna. a možda ni tada još ništa ne znaš. i na koncu ostariš i izgledaš prevejan kao otac Anselmo ili mudar kao opat Danijel. osmehnu se veoma pri­ jateljski. i zagonetka se ne rešava. Ženska usta ostadoše na njegovim. pri čemu se Zlatousti odmah seti one večeri u selu i male devojke sa kikama. Zaneto je posmatrao vijuge kućice. »sunce se već sasvim spustilo. tople smeđe ženice su prijateljski sijale odozgo. Zlatoustim. Potom se najednom uspravi i pogleda oko sebe. zaustavila se pred samim Zlatoustim i stala ga gledati. Moram natrag«. A možda će žive ti još dugo. više ne može. izgleda. Ništa se ne zna. koji ga toliko voli. koje je sve jače mirisalo kako je venulo. Preko cipela mu počeše trčkarati gušteri. ležala na krilu neke žene. »Lizo. To je. Možda nije dalek dan kad će on umreti. Videla je Zlatoustog gde sedi. uopšte sve. uhvatilo ga je u nogama i često je ležao nepomičan. osećao se umoran i sanjiv. je li to bilo prvi Put? Jesi li pre mene već voleo neku ženu?« On zavrte glavom. primetila je sa osmehom. i ponekad se čini kao da se istog trenutka mora desiti nešto dotle neviđeno. svideo joj se — kako li je samo dospeo ovamo na ove zaparložene njive? Brao je cveće. sa zave­ žljajem u ruci. na kolenima mu je venulo bilje. zadirkujući ga i mameći. — to mu je bila davnašnja navika i igra. tako bude čežnju: neka zvezda uveče. tiho mu milovala kosu. Glava mu je ležala na mekome. A moram i još ovog bilja da naberem«. Okrećući puža među rastavljenim prstima. ili se jaše kroz šume. zbog čarolije telesnoga. Žena se približavala. i najzad mu snažno i požudno obujmiše usne. kao da sa svega mora spasti koprena. a poneke stvari gledaju čoveka sa tolikim očeki­ vanjem i obećavanjem. »U Marijabron? Odande si? A zar nećeš još da ostaneš kraj mene?« »Voleo bih«. i trave u sobičku mirisace i dalje. pod javorom je čekao Zvezdan i postajao nestrpljiv. možda još deset ili dvade­ set godina. eto. mrkih bosih nogu. šta li će sa njim biti za dvadeset godina? Ah. Nije se uplašio. i ništa se ne zbiva. Ni reci nisu bili rekli. niti iskrsava tajna čarolija. »Slušaj! Ko si ti?« »Ja sam Liza«. Žena se pritajila. Nekako mu se činilo da to obeležava izvestan nedo­ statak i nevrednost svekolikog umovanja. već je uvelo. što si ti Ona mu prisloni usne na uvo i prošaputa: »čuj. s licem na ženinim grudima. neko jezero zeleno od ševara. Živi se tako i ide po zemlji. za­ spao je pod suncem. reče ona. uzviknu on. blažen zbog čuda obli­ kovanja. Tad se žena osmehnu njegovom začuđenom pogledu. i ta da se sve vidi i pretstavlja kao da je u ravni i kao da ima svega dve dimenzije. ponovi on. mrkoputa žena se podade dečaku. Zlatousti otvori oči. puštala ga da se polako povrati. ali ne pritiskujući. »Pa ostani!« »Ne. On diže jednu praznu puževu kućicu. dugo ga posmatrala iz daljine. reče on. Ali poljubac je još trajao. puž mu je iskliznuo iz prstiju. Zatvorio je oči da bi osetio oblike samo pipanjem prstiju. bilje. a ipak odavno priželjkivano.

čuj me. bila je to poruka od nje. Onda tiho uđe unutra. A sviđam li ti se. bez prekora. bio je to njen poziv. Probudila se sva čežnja koju sam ikada osećao. koji su. Ali ovog puta nisi dobro rekao. Zlatousti pohita. s tobom u šumi ili na senu. upoznao si neku ženu«. Njegov prijatelj je za vreme dugih vežbanja u pobožnosti spavao u jednoj pokajničkoj ćeliji u unutrašnjem delu manastira. Sad nije bilo važno što je to strogo zabranjeno. već pri njenom prvom poljupcu osetio sam kako se u meni nešto topi i kako me nešto na čudesan način boli. pa onda možeš da kreneš«. Narcis stade razmišljati. onako tanki. Ah. Narcis neće doći na večeru. kao da se trudi da se rasani. ali učini to ipak. Zlatoustiću. Bio se pridigao i sad je sedeo. On upita jednog kaluđera koji je sa ostalima posluživao u trpezariji. Narcis obori pogled na svoje dugačke blede prste. Neki fratar se bosonog brčkao u potoku i pritom stao nogom na parče stakla. Kao da je došla iz snova mog sopstvenog srca. Ne obaziri se na mene. sedi kraj mene. Nemo je pogledao Zlatoustog. usiljena lica. Ne na njegovom strogom. nisi tačno rekao. mršav. o amice. učenik sam. a kad sam se probudio. On otrča tamo bez razmišljanja. a onda počinje prvo bdenije«. »Ti si već sve rekao. Hoćeš li doći večeras?« »O. On pokuša. ja ću biti u blizini. sav san. oprosti. izgledala je sasvim drukčije. Došao mi je sam život. Oslušnu pred vratima. Narcis je počivao na uzanom ležaju od dasaka. njegov upola otsutan pogled. postalo 52 53 . zlato moje. Imamo vremena još četvrt sata. »Narcise! Oprosti. Dolazim da se oprostim od tebe«. sve mu je to jasno pokazivalo koliko on ovde smeta. Zlatousti sede pored njega. teško izmorenom licu. Ona se nasmeja i pokaza da je zadovoljna. Ne. gde ti je dom?« »Ja nigde nemam doma. sva slatka strepnja. bez dozvole. nisam kadar da ti to ispričam! Sve se najednom odlučilo«. nije to iz obesti. pobeći ću odavde«. Lizo? Gde ti živiš. on danas posti i sad verovatno spava. zoveš se Zlatousti? Poljubi me još jednom. dragi moj. mali moj?« »Ah. »Da. bez obzira na oca. a moja majka je bila plava kao i ja. »Nemam zbog čega da ti opraštam. Ali ipak je °na to bila. preda rnnom se stvorila neka lepa nepoznata žena. Ali sad govori. znači?« »Odlazim još danas. i reci to kratko i jasno. glava mi je ležala na kolenima jedne lepe žene. Hoćeš da se oprostiš. dečko mali. Nemoj misliti da sam tu ženu smatrao za svoju majku. »Otkud ti to znaš!« »Pa ti si mi sam pomogao. srećan što oca Anselma zatiče u velikom poslu. ništa. »Onda je neophodno. Narcise. Na konju koji se pušio od znoja Zlatousti se u suton vratio u manastir. na goloj dasci za spavanje. — Ili da ja tebi kažem šta ti se desilo?« »Kaži«. Naneću ti sramotu. ruku prekrštenih na grudima. toliko duhom u nekom drugom vremenu i svetu. Narcisovo lice iznureno od prekomernih bdenja i napora. »Probaj«. i ja sam odmah osetio da je to došla moja majka da me povede k sebi. »Da nije došao tvoj otac ili neka poruka od njega?« »Ne. Znam da sad ustvari ne smeš razgovarati sa mnom. »Nigde nemaš doma? A gde spavaš?« »Ako hoćeš. goli ležaj. Mogu li doći tebi. Ćelija. osmehnula mi se kao kakav cvet i milo prionula uza me. sa mnom je sve kako treba. Ali zar nećeš da mi kažeš svoje ime? — Tako. Odlazim. stavila mi glavu na krilo. Bio sam napolju na njivama i za­ spao sam na pripeci. »Onda izađi noćas iz manastira i zakukaj kao ćuk. molim te«.»Da. Doći ću. sad moram da idem«. Lizo. Nisi došao uzalud! Hodi. što ti smetam. ima sva obeležja one vrste pijanstva koja se naziva zaljubljenošću. ali ne pomerajući se i očigledno tako potonuo nekuda. ličio je na mrtvaca. sve se preobrazilo. Zbogom. A gde? Gde ću te naći?« »Umeš li da kukaš kao ćuk?« »Nisam nikad probao«. hoću. Zlatousti sa snebivanjem stavi ruku na prijateljevo rame. neophodno je. pošto noću drži bdenija. bleda. jako trepćući nekoliko trenutaka. kažeš? Odlaziš. Zlatoustiću. — ništa se nije čulo. Sad je valjalo pronaći Narcisa. molim te!« reče on svestan krivice. da je sa naporom prepoznao prijatelja i shvatio njegove reci. veoma mi se sviđaš. ona je imala tamne kestenjaste oči i crnu kosu. »Oprosti mi. rekoše mu i on i drugi. avetinjski štrcali iz širokih rukava na mantiji. Ali neću više tamo ostati. sva tajna koja je u meni spavala. veoma te molim«. ali u glasu mu se primećivao osmeh kad je rekao: »Imamo vrlo malo vremena. Reci mi samo ono što je neophodno. »Ti si zaljubljen. zamoli ga Zlatousti. »Je li to neophodno?« upitao je utrnulim glasom. i kako je u po­ lumraku ukočeno ležao na leđima. Ali oči su mu bile otvorene i nije spa­ vao. mili. Sasvim je drukčije. Tvoje stanje.

svoja čula. ali ne zbog nje. zahvaljujem ti«. bez za­ vičaja. Narcis sad na umornim kolenima kleči pred oltarom. Otići ću zato što moram. sasvim produhovljena. Nedostajaćeš mi. dođi k meni ili me pozovi. Noć se spuštala. Njegova jedina 54 55 . nije ga poljubio. oslonjeni jedan o dru­ gog. kako je sve beskrajno neobično i zbrkano! Kako je neobično i zastrašujuće bilo i ovo: da on. Ni ta žena. nadam se. »iako dosad nisam na to mislio. O. dragi moj. nesebična. I za to što me danas slušaš. Ona je neka tuđinka. za tvoje strpljenje. a ipak je odmah probuđeno i ljubazno dočekao prijatelja i saslušao ga. »Znam to«. bog te čuvao!« S tim recima je ustao. . Njegova dužnost nije bila da odgoneta ove lepe i stravične za­ gonetke i pometnje i da o njima iskazuje nešto važno. Međutim. On i ti«. po­ moli se kadgod za mene! I . dođe svome prijatelju upravo u času kada ovaj. rekao bih. . Otići ću k njoj. sve dok je tmina crkvenih vratnica nije progutala. Ali pazi: voleti neku ženu. Teško mi je da odem od tebe. Ali reci mi. I za to što nisi pokušao da me zadržiš«. očekujem to. a sad je Narcis iščeznuo za njega. Ona možda ima rođake. kako je sve ču­ desno. — Zbogom. Toliko je lepo pripadati nekoj ženi. u svom nabujalom ljubavnom pijanstvu. ko zna kako će te tamo primiti«. sve dok na kraju hodnika nije iščezla kao senka. Mnogo ću misliti na tebe. Zlatousti. sve je dobilo smisao. koja je bila toliko mila prema meni. smrtno umoran i ugaslih čula. dok on. Da li ti još nešto leži na srcu?« »Da. predati joj se. pribija na krst i prinosi na žrtvenik svoju mladost. samo mu je po­ milovao ruke. beži odavde da bi negde pod drvećem našao SV °JU Ližu i ponovio sa njom onu slatku životinjsku igru! Narcis bi umeo da kaže značajne stvari o tome. zato što osećam da to mora biti. izgleda. Zlatousti očima punim ljubavi otprati njegovu mršavu priliku. možda Ciganka«. Zlatousti se osloni na prijatelja. — Ali. Rado ću poći. sa svojim raskliktalim srcem. zato što me nešto zove«. i zahva­ ljujem ti što si mi danas žrtvovao malčice sna. Narcise. » Z n a m . sasvim je obujmiti sobom i osećati da si obujmljen njome. molim te za to. To je za mene put ka životu i put ka smislu ži­ vota. reče. i zato što sam danas doživeo nešto tako divno. i podvrgava se najstrožoj školi poslušnosti. Zatim Zlatousti nastavi: »Nemoj misliti da sam ja potpuno zaslepljen i nespo­ soban da gledam u budućnost. »To je najednom došlo«. nije bio Narcis. kuda li ćeš poći. pripremljen i očišćen za noć ispunjenu molitvom i razmišlja­ njem. moram te napustiti! Volim te. znaš li ti da će tvoje puto­ vanje sa njom možda biti vrlo kratko? Ne bi trebalo da se odveć po­ uzdaš u nju. — Ah. noć u kojoj mu nije bilo dozvoljeno više od dva sata odmora i sna. . reče on. možda i muža. imao bih jednu molbu. Poći ću čim se smrkne«. bleda lica i smršalih ruku. kad me se budeš sećao. Koliko se ona razlikuje od one današnje ljubavi na sunčanom polju. Zlatousti? Imaš li neki cilj? Hoćeš li otići onoj ženi?« »Poći ću sa njom. pa su tako sedeli. Narcise. A sasvim iznenada sam saznao i da više ne mogu ostati u ovom domu. dok su mu sandale lupkale po kamenim pločama. iako ti je to teško. za sve. reci koju reč našem opatu da me sasvim ne prokune. i žrtvovao mu svoj oskudni počinak između dve pokajničke vežbe! Čudno je to bilo. sav joj se predati! Nemoj me ismejati ako ono što ću reći zazvuči budalasto. Mogu li nešto učiniti za tebe?« »Ako ti je moguće. tako. Zaćutao je i uzdahnuo. Narcis zatvori ćeliju za sobom i pođe ka crkvi. Cilja nemam. to nije istovetno S a onim što ti nazivaš zaljubljenošću i čemu se pomalo podruguješ. Ako te kad­ god snađe nevolja. »A kako bih mogao želeti da te zadržim? Ti znaš šta ja mislim o tome. Nisam. Ali ne zamišljam da ću uleteti u samu sreću i zadovoljstvo. To nije za podrugivanje. tužni a ipak srećni sa osećanja nerazorivog prijateljstva. udubljen u razmišljanje. dok je vežbe. On je osim tebe jedini u ovom domu za koga mi nije svejedno šta će misliti o meni. Za pola časa me je načinila mnogo godina starijim. Kasnije. i čudesno lepo je bilo što postoji i ova vrsta ljubavi.začarano. »ali to je otprilike ono što sam očekivao. »Za šta. ni jedan jedini dan. Zlatousti. Ah. Rekao sam ti već: cilja nemam. Zamišljam da će put biti težak. Zlatousti. da. Zlatousti ga zagrli. pošto mu je u tom poslednjem času još jednom tako jasno pokazao koliko su oni u svemu različiti i neslični jedan drugom. amice. Znajući koliko se nje­ gov prijatelj ustručava od nežnosti. »Tako. nalik na mrtvaca. svoje srce. Ti ćeš ponovo doći. . ispijen od posta i bdenja. Zlatousti?« »Za tvoje prijateljstvo. kako bi služio jedino duhu i sasvim postao minister verbi divini! Ležao je tamo. Je li da me nećeš zaboraviti?« »Nemoj da rastužuješ ni svoje ni moje srce! Ja te neću nikad zaboraviti. njega koji je još mirisao na ženu. Znam sad mnogo. A ipak će biti i lep. Narcis ga sasluša i klimnu glavom. on. zalju­ bljenog. dužnosti i vrline nisu zaiskale i upile. Ona me je naučila šta je žena i kakvu tajnu krije. nije moj cilj. one pijane i neuračunljive igre čula! A ipak je i jedno i drugo ljubav.

s vremena na vreme je uzvraćao milovanje njenih ruku i blaženo osećao kako ona pored n Jega postepeno počinje da se žari i kako se tiska sve bliže njemu. Kako je uzbuđen i potajno uplašen krenuo on onda na taj mali zabranjeni izlet. Sasvim polako je puštao da ga privlače 1 opčinjavaju miris i toplota njegove dragane. Sedoše oboje u seno. odgovori mu sličan sovin krik. duboko uvlačeći vazduh udisao je noć i miris sena i nije mislio ni 0 Prošlosti ni o budućnosti. veoma raštrkane borove. Tvoji snovi su o devojkama. čas bi između proređenih visokih krošanja videli nad sobom jasno nebo. kročio u jednu zemlju u kojoj će sam nalaziti puteve. pomisli on i seti se p r e podnevnog ljubavnog časa. Pred jednim velikim plastom sena Liza se zaustavi. Kad je prešao stotinak koraka od manastirskih zidina. Izvanredno jasno ponovo je video onog umnog. jer išla je ne udarajući ni u šta. nemim prianjanjem i uranjanjem. Ovog puta nije bilo dasaka kraj potoka. slepim. »Ovde ćemo ostati«. Liza je bila tu. a danas odlazi zauvek. Nije imao ništa protiv toga. ipak je bio pri­ nuđen da se osmehne kad se najednom setio one večeri u kojoj je ne­ kada sa Konradom ovim istim tajnim putem izašao iz manastira da bi otišao »u selo«. Veoma jasno i postiđeno video je sada da u ovom trenutku ne čini ništa drugo do ono što je Narcis unapred znao i ka čemu ga je vodio. da mu išta znači! A sada zadugo. kupinove rašljike su se zakačinjale za njegovo odelo. tek sad mu dopre do svesti da su on i Liza tek sasvim nakraju. a i onda tek nekoliko i to beznačajnih! Kolike li je razgovore on vodio sa Nar­ cisom! Ali sada je. tako je osećao. retko je zastajala. ja bdim u pustinji. Radovao se što je postao svestan toga. gde jedno drugo namamljuje kricima sove. Iz daljine. te nije mogao da napravi most. Dok se. ovde napolju bilo je još tiše no u šumi: nije više bilo šuštavog žbunja. pa nag zagazio kroz duboki i brzi potok. retko oklevala. ni na učitelja. pruće ga je udaralo po licu. kosu. Nemo su neko vreme išli kroz t a m n u šumu. Pa ipak — kako je rastanak teško padao! Biti svestan kako on tamo preko kleči u crkvi. pa vitko telo i jedre bokove. čas po mekoj. 56 57 . nizvodno. kreće mnogo zabranjenijim i opasnijim putem. jedino za Lizom. ona je. °boje pomalo zamoreni. ne slušati više njegov glas. Pregaziše jedan mali potok koji je nečujno tekao. ne govoreći. ne gledati više njegove plemenite oči! On se otrže i pođe po kamenitom puteljku. pomalo podrugljivog Narcisa. šakama što su nežno milovale obujmi joj glavu. igrajući se skupljao je kolena i opet ih opružao. tištalo ga je i ispunjavalo stidom što se tako osvrće na doba svoje zavisnosti. tek sad odišući i uživajući u počinku. krenuo je sa njom dalje. udahnuo vazduh i kriknuo kao sova. da mu ičim pomogne. dok je on s velikim naporom koračao pored nje. Zlatousti se šćućurio obuzet pri­ jatnim umorom. Svukao je odelo i bacio ga na drugu obalu. za onim rastapanjem praćenim uzdasima. Jasno je sada ponovo čuo neke reci koje mu je Narcis tada rekao: »Ti spavaš na grudima majke. On pusti da ga ona vodi. tako i lepu i toplu ženu što čeka na njega. kročio u jedan svet u kome se ne govori. Nije više mislio. čas po tvrdim rebrima koren ja. Iza njega se nalazio manastir.dužnost bila je da dalje kreće svojim neizvesnim. nema misli. ne pitajući: kuda? Ona je pouzdano išla u mračnu šumu. izgleda. Obgrlivši je jednom rukom. noćne životinje se nisu preplašeno trzale i bežale. Danas je. možda zauvek biti razdvojen od njega. videla u mraku kao lisica ili kuna. i ne oseća pritom strah. vrat i potiljak. Ne. Dok se preko oblačio. misli mu se opet vratiše na Narcisa. šuma se završi i primi ih dolina pod livadama u kojoj se osećao sladak miris sena. u šumu. što je bolje umeo. izgleda. gde reci nemaju značaja. osluškujući tišinu. Njegova jedina dužnost bila je da se preda i da voli. ne saplićući se. samo prividan za­ vičaj. u noć. pri završetku milovanja. Sada je progledao i nije više bio dete ni učenik. Posle prilično vremena naiđoše među usamljene. ne biti u mogućnosti da mu išta da. u šlepu tajanstvenu zemlju gde nema reci. Opružiše se. danas nije više osećao potrebe za recima ili mislima. osećajući kako ta se čela suše a lica polako hlade. jedino za onim ćutljivim. kako prijatelja koji se noću moli u crkvi. kroz koju ga Narcis više neće moći voditi. On ispruži ruke da je oseti dodirom. Prijalo mu je ovo saznanje. ćilimastoj mahovini. čak ni na Narcisa. koji je čuo toliko njegovih budalaština i koji mu je u jednom značajnom trenutku bolno otvorio oči. osetio se strahovito usamljen usred noći. Ali u isti m a h osetio je i nešto drugo: da Narcis sada nije više njegov vodič i budilac koji ga opominje i koji sve bolje zna od njega. ništa ne znati o njemu. do grudi u hladnoj vodi. Za trenutak mu se srce steglo od studeni. šunjao pod lipama u dvorištu i dok je tražio izlaz iz vodenice. ali ipak zavičaj koji je voleo i na koji se odavno navikao. izmenjali reci. već mu je prilazila iz šumarka. »Kao životinje dozivamo jedno drugo«. čas bi bilo sa­ svim mračno. budalastim stazama. čak ni na manastir koji je ostavio. nije krčkalo suvo granje. zastao je. moji o mladićima«. srca uzbuđena od stotinu protivrečnih osećanja. bledo noćno nebo se širom otvori nad njima. ni na opata. reče. ne misli ni na ključara. Ona se svuda snalazila i probijala.

naravno. a ona tad udari u plač. kao da im je to poslednji put. u oboma je uskrsavala golema tuga. Poći ću s tobom. Ali on. zajedno padajući u san i spavajući. on joj pusti ruku. ja sam sa­ svim sam i nemam nikakvog cilja. Ali nisam htela da i od tebe dobijem batine«. kad te on bije?« Ona žestoko trže ruku ne bi li je oslobodila. »Lizo«. Gledao je kako joj bela. ona se bila pritajila kao opčinjena.potišteno i zbunjeno. Zalio Ju i 6 . to se razume«. nije tu imao sreće. Kad se probudio. da ovog puta ne želi da ga zavede i pouči. Zar ti nije milije da pođeš sa mnom mesto sa svojim mužem. spavali požudno. »Meni nije više mesto u manastiru. Međutim. ni danas niti ikada. ^amotno i pomalo glupo. a prenuo se kad je sunce visoko otskočilo i počelo ga peći. Toga trenutka Zlatousti se seti da mu je Narcis ovo pretskazao. oborena pogleda i svečana izraza lica. Zlato­ usti je ležao na leđima. reći ću. to je obična stvar. čak i njoj samoj. »ja te neću tući. Moram sada svome mužu. svlačeći je. reče l i z a . Ona pogleda ustranu. No u isti mah je i potrčala. Posmatrao ju je neko v r a n e . »Ja jesam«. kao da se njena lepota ovog trenutka prvi put. Očima i usnama je zaneto pratio nežne senke. blaga svetlost čudesno teče preko čela i obraza. razvučenih šuma rađao se mesec. mladalačku snagu i jednostavnu zdravu lepotu ženskog tela. Onda je shvatio i okrenuo se: nad ivicom crnih. reče ona. nikada još nije bio toliko iscrpen. I istog trenutka je zaspao. povika plačnim glasom. iznenada je spazio kako joj oči i čelo zatreperise pod blagom svetlošću. »Ali tebi je mesto u manastiru«.tu nisu nužne ni reći ni misli. ne. Liza se zavukla duboko u seno i bolno disala. budan sam sad. njegovo zagrejavanje i požudu. pomalo . Jasno je osećao sve što je bilo važno i lepo. Spavali su duboko i očajno. izgleda. bežala je od njega. ne rekavši više ni reci. Nakon poslednjeg zagrljaja ležali su iscrpeni. kao da su osuđeni na večito bdenje. dok s e tako udaljavala preko pokošenih livada. Kad se nadneo nad Lizino lice i kad je u mraku počeo da joj ljubi usne. blaženo osećajući nečujno naviranje plamena koji je titrao u njima oboma i koji je od njihovog malenog počivališta stvorio ustreptalo i žarko središte ćele ove ćutljive noći. — Ali. pomislila sam. ja sam kao i ti. »Zlatousti. izmlatiće me što sam ćele noći ostala van kuće. gledajući i ljubeći. i dugo zurio u nebo bledo od mesečine. eto. »Pa evo. to je u redu. Zlatousti ugleda Ližu kako češlja svoju crnu kosu. »Pogrešno sam računao«. »Već si se probudila?« upita on najzad. a jasno je osećao i da ona ovoga puta želi da je on voli drukčije nego prvi put. pri buđenju se ponovo obraćajući jedno drugom i uzajamno raspirujući svoj plamen. utonuli u igru. Pa ustade $ pruži joj ruku. osećao se i dalje ^ o r n i m i žudnim sna. VII Dok je na poljima postajalo sve svežije. otkriva i obelodanjuje. ponovo spleteni. neće poverovati«. Zar već moramo da krenemo? Ta mi smo beskućnici«. a i sebe je pomalo žalio. i on je upola pridiže. naljutićeš se. od koje su našli spasa u snu. dakle. dok ju je zvala i vukla ne « a sila. reče on. neka nepoznata sila koja ga je nagnala da se zamisli. i možda ćeš me istući. napušten. rasejan i tek upola budan. Zalutala sam. ponovo roneći u san. nego očekuje njegovo navaljivanje d njegovu strast. preko oblog svetlog vrata. pa sad u ovim časovima što su im još ostali moraju da upiju u sebe sav san ovoga sveta. On mirno pusti da te bujice prostruje kroz njega. ti ne možeš poći sa mnom. »mislio sam da ćemo nas dvoje ostati zajedno. 58 59 . sedeo je. On je steže za ruku. reče. Zalio ju je. Ona se prestrašeno trže i okrete se prema njemu. nepomičan. vidiš. sve dok ramena i grudi ne zabelasaše goli pod hladnom mesečinom. Biće ^asnije još vremena da tuguje. ljubavnici su počivali na svom blago obasjanom ležaju. Tako li je to. I pošto je jasno osetio da njeno srce želi da ode od njega i da ona više voli muževljeve udarce nego njegove dobre reci. pa je sa čuđenjem digao pogled i video kako taj sjaj raste i brzo se pojačava. On je gledao za njom. zar si me doista htela ostaviti da spavam i pobeći bez oproštaja?« »Ah. Sto me moj muž tuče. Krijući šakama vlažne oči. ne«. odbijen. a mesec se iz časa u čas sve više dizao. »Nisam htela da te budim«. i rekao tiho i ushićeno: »Kako sd lepa!« Ona se osmehnu kao da je primila poklon. »Sad moram da pođem«. »Ne. razgrnu joj haljinu sa vrata i pomože joj da iziđe iz nje.

neprestano berući novo klasje i trpajući ga u džepove. koliko radozna­ losti i čežnje utolila i koliko opet probudila! A pred njim su ležale njive i ledine. kako bi mu bilo drago da je sretne! Ili kad bi počem naišao na isposničku ćeliju u šumi. po kojoj su se revnosno i kao sumanuti vrteli dugonogi Pauci. Možda i ćumurdžije borave u ovoj . Šteta što nije moguće govoriti nemuštim jezikom! Lepo bi bilo pozvati detlića i reći mu nešto ljubazno i možda saznati nešto o njegovom životu u drveću. koji bi naglo sunuli iz šipražja kad bi se on približio. lisičji rep ili obrva na čovečjem licu. kao što su onda bile one ćudljive linije na njegovoj tablici! Zlatousti bi tako voleo da postane detlić. jedva vidljivu životinju kako sa strašnom silinom juri kroz cestar i lomi ga. pohitao do potoka. i tu on otpočinu. kao buba. Među tankom krutom šumskom travom rasli su plavi zvončići. najede se i rashladi. klasje je bilo poluzrelo. da govori detlićkim jezikom i izvlači slatke stvari iz kore. Tu nikakvo zvono nije pozivalo na ustajanje. povlačio je linije i čekao da se sam iznenadi onim što će nastati iz započetog obličja: list sa drveta. njemu sigurno ne bi ništa nažao učinili. i danas. kako je pisaljkom izvlačio figure po tablici. Lepo bi bilo sresti ljude. činija mleka. Ali on je dobro znao: možda će morati još dugo da ide kroz šumu. hitro je ustao. pa ga je neko vreme posmatrao kako se usamljen pripio uz deblo i kljuje. možda 61 . i on je uze i razgleda. kad bi se čovek mogao preobražavati! Pade mu na pamet kako je u časovima dokolice ponekad crtao. tako bi ih rado pozdravio. dok je nad barom letelo neko­ liko vilin-konjica zagasitoplavih krila. šumi. da snažnim kljunom kucka po kori i odupire se repnim perima. Često se tako dugo igrao. i ponekad je kao neki mali bog po svojoj volji stvarao bića. Na jednom mestu u šumi nalazila se jedna jama. jedna barica puna zelene. na drveće je stavljao glave. Suste vode. cveće. u njemu je počivala njegova sudbina. spreman da ga primi. još sasvim zelene. da skakuće visoko uz glatka debla. drveće. koji su ukočeno gledali iz uzanih proreza svojih crnih bojažljivih loptastih očiju i bežali nisko leteći nad samom zemljom. i sunce je sijalo kroz nju. belasajući se ispod repa. njegove nepogode i Zlatoustove. u kojoj je bilo tusta i trna borovnica. O. i čuo je kako se lomi granje i šljapka vlažna zemlja. upiljili se u njega. on ga izljuska prstima i zubima i požudno stade da melje sitno klizavo zrnevlje. Slatko i jedro orilo se detlićevo kuckanje po zvonkom drvetu. Misli su mu išle njihovim tragom dok je krepko počinjao da korača. i od lešnika je poneo izvesnu zalihu. — možda je to bio neki jelen. da mu nanese dobro i zlo. predani nekoj nerazumljivoj igri. Koliko snova mu je ispunila ova ne­ znana mrkoputa žena. lišće. po svoj prilici. Sad je opet počinjala šuma. kako je bio gladan! Pola ječmenog hleba. možda za jedan dan. o čijem životu je oduvek voleo da sluša. pa se okrenuli i odmaglili opuštenih ušiju. prošarana hrašćem i jasenjem. i to mu najzad ipak pođe za rukom. ljudske glave. nalazili salaši i vodenice. umeo je da izvodi čarolije. Oh. hitao je kroz njegovu plavu i zelenu beskonačnost malen kao zec. umio se i napio. riblja glava. o tome šta radi i čemu se veseli. ležali suvi ugari i tamna šuma. bila je tanka kao paučina. jer to nije bila živa zmija. brašnena čorba — što su to bile čarobne uspomene! Kao da mu se vuk prenuo u utrobi. koliko pupoljaka razvila u cvet. neko selo. Zlatousti je bio jedan njegov deo. često je po čitav sat bio blažen i opčinjen. On nije više bio učenik koji gleda svet kroz prozor. pa pokuša da mu se prikrade. Viđao je crne kosove sa žutim kljunovima. no ona nije pobegla. Mnoge životinje je Zlatousti sreo usput u šumi. smeđi veseli leptiri uzletali su i nestajali. bilo kakve. iz ljubavnih časova ove noći kao nepoznato cveće zamirisa mnoštvo slika. već predveče. cvetnim čašicama je ucrtavao oči i usta. I s tim se mora pomiriti ako mu je tako suđeno. sve je još jednom i još jednom kušao. A jednom. A zatim je našao lešnike. raskriljeno čekajući. duž leđa joj se protezala lepa siva i smeđa šara. na podnevni obed. Trebalo bi da je čovek tako sposoban da se preobražava. živo­ tinje. Na jednom malom proplanku zatekao je opruženu dugačku zmiju. Covek ne sme mnogo da razmišlja. U takvoj šumi živela je sveta Genoveva. no mora biti naredan svemu što naiđe. a iza toga su se. Igrajući se tako. mirisao i pipao. Pa makar bili i razbojnici. O. pa da boravi u krošnjama. Prolazio je kraj jednog pšeničnog polja. samo njena Prazna košuljica. a da nikoga ne sretne. U duši mu počeše navirati mnoge uspomene. sa nekim bradatim kaluđerom u pećini ili kolibi-lubari. i sa uživanjem počeo da krčka ljuske. neki grad. ćudljivo ševrdajući. Crvendaća i čvoraka bilo je mnogo. na čas. njegovo koračanje nije više pretstavljalo šetnju. Cuo je kako neki detlić kuca. Ovaj veliki svet je sad postao stvaran. Prvi put je svet ležao otvoren pred njim. i sutra i još koji dan. a vredna glava mu poskakuje tamo-amo. video Je nešto — bolje reći nije video ništa do komešanje lišća kroz koje se nešto probijalo. oblikovao je u figure lišće što se bokorilo iz granja. 1 nazirao je neku veliku. njegovo nebo je bilo i Zlatoustovo. mislio je sada.Sad se dobro odmorio. Nailazio je na zečeve. koja se neminovno završava povratkom. i sve je još jednom osećao. Sićušan je bio u tom velikom svetu. dugo se uzalud trudio da ga ugleda. na odlazak u crkvu. smrekova šuma. mnoštvo malih nežnih osećanja. možda za mesec dana.

valjao od njega loptice. zagonetne šumske zvukove što su dopirali kroz noć. Nije uspeo da iziđe iz šume. pri­ bliži se. a šuma se sastojala od samih jela. ovas. s njima očekivati dan. Biti medved i voleti neku mečku. besumnje bi mu pošlo za rukom da sagradi kakvu kolibu. pa makar se morao lišiti večnog blaženstva. i on kleče pred njim i očita molitvu. spočetka ništa nije video. ali je stalno išao dalje upravljajući se po suncu. slu­ šao je. neki medved ili jelen. Ustao je. A onda je strah od šume počeo da popušta. Ležeći na prostirci od mahovine. »A šta hoćeš?« upitala je nesigurno. pa se još i bradom pomagao dok je mesio blato i davao mu oblik. rado­ znalo i bojažljivo slušao je mnoge nerazumljive. sem toga. takmičiti se s njima i živeti s njima u slozi. zaboravio je gde se nalazi. Za svaki slučaj pobožno je pozdravio. Ubrzo će dospeti do ljudi. bio je u snu medved i proždrao je Ližu milujući je. to ne bi bilo loše. oni počeše da ga potsećaju na stubove u velikoj manastirskoj crkvi. stavi šaku nad oči i diže pogled ka gostu. s njima je morao živeti. a i spavati na mahovini. među jele i smrče. kraj njega se nalazila glinena činija puna vode. on bi pokušao da postane neka životinja. duboko uzbuđen osluškivao je kako se životinja udaljuje. čija je voda isticala iz drvene cevi i padala u dugačko korito od drveta. koje mu već bese prekrilo gole ruke. posle dugotrajne šumske divljine sve mu je izgledalo čovečno i druževno. Jače od svih tih milih znakova dimulo ga je mukanje neke krave. ne posmatrati više devojke i žene. i kad se sve već odavno smirilo. pa s tim životariti usamljen i tužan i nevoljen. ona je bila tako mračna da on. sa njima je morao živeti. Oni su sad bili njegovi drugovi. sa malo šipražja. napio se krasne ledene vode i s radošću spazio kako nekoliko slamnatih krovova strci nad zovama. Zatim je zaspao i sanjao o životinjama i ljudima. iskrivi debeljušno lice i udari u dreku. obrađena zemlja mu se prijateljski ukazivala oku. uzviknu Zlatousti. širom otvori ustašca. ima tri dana kako nisam video ijudsko lice«. Ne viđati ljude. s njima gladovati. Dok je tražio mesto na kome će prenoćiti i pravio ležaj od mahovine. nikome ne kazivati »dobar dan« ni »laku noć«. kroz viku zaplašenog dečaka postepeno se čuo neki tanak starački glas. Zlatousti joj pruži ruku i ovlaš pomilova njenu. najednom se našao pred senovitom lipom i ushićeno je začuo melodiju česme. pošto je neko vreme išao između tih stubova. Konačno. ne moći više gledati ni u čije lice ni oči. i on se s novom radošću predao šumskom životu. Ali za sva vremena ostati sam i boraviti među tihim usnulim stablima i živeti među životinjama koje beže od čoveka i sa kojima se ne može govoriti. moguće bi bilo živeti od bobica. Pred pragom je u prašini seđeo neki švrća riđe kose i svetloplavih očiju. Obišavši oko jedne brdske izbočine. možda čak i da naloži vatru. *°ji je tešio mališana. s njima deliti vazduh i sunce. starih i pravih. gledao kako mu navire između prstiju. to bi bilo nepodnošljivo tužno. ne osećati više poljupce. mali«. a u svakom slučaju bilo bi mnogo bolje no zadržati svoj razum i jezik i sve ostalo. Najzad iz tmine ustade neka sitna starica. morao je da prenoći u njoj. i dugo je pometeno razmišljao o tome. »Pomozi bog. Starica ga je plašljivo gledala daleko vidim očima. navići se na njih. i on je od prašine i vode pravio testo. čije su bobice bile već potamnele. trudio se da zamisli kako će to biti ako nikad više ne nađe put iz šuma i bude primoran da zauvek ostane u njima. upravo onoj crkvi lo-oz čiji je crni portal nedavno iščezao njegov prijatelj Narcis — a kada to? Zar je to zbilja bilo pre svega dva dana? Tek posle dve noći i dva dana izišao je iz šume. pa na sve četiri umače kroz vrata. Oprezno se obazirući. Blaženo i ozbiljno gnječio je šakama blato. pruge njiva zasejanih raži i ovsom. p r e cvetali i ufoledeli različak. Setio se da je preksinoć i sinoć legao da spava ne pomolivši se. kleknuo pored svog ležaja i dvaput očitao molitvu pred spavanje. Zlatousti stade da bere raž i da je žvaće. to se ne bi moglo ni zamisliti! Ako bi ga snašla takva sudbina. Radosno je ugledao znakove ljudske blizine: obrađenu zemlju. puteljak. osetio je kako mu je srce puno beskrajne strepnje. I zaključio je da bi to bila velika nesreća. Usred noći probudio se obuzet dubokim užasom. približio se kolibi iz koje se čulo kravlje mukanje. Ali mališan. ušavši sa jarkog podnevnog sunca. reče Zlatousti vrlo ljubazno. »Pomozi bog. on je spadao među lisice i srne. majko«. za prošlu i za ovu noć. Posle nepunog časa prošao je pored jedne njive na čijoj ivici se uzdizalo raspeće. vrlo debelih. povraćajući se od straha. Zlatousti pođe za njim i uđe u kuhinju. pre nego što je zaspao. Ujutru se začuđeno osvrnuo po šumi. kad diže pogled i vide nepoznatog čoveka. zazvučalo mu je prijatno. mislio je. Ubrzo je opet zaspao. ne igrati više potajnu milu igru usana i udova. — o. toplo i zavičajno. kao pozdrav i dobro­ došlica. 62 63 . Jednom je naišao na deo šume koji je bio potpuno ravan. »i svi predragi sveti­ telji neka blagoslove tvoje dobro lice. Dugo je još stajao. ne znajući zašto. međutim.divlja krmača. ali niiko nije odgovarao. on to nije znao. livade kroz koje se tu i tamo ukazivala uska uga­ žena putanja. kod njih biti gost. uzburkanog srca.

i ona primače na vatru veliki crni kotao koji je o počađavelim verigama visio ispod badže. nek umre. lepo osušenu kraj ognjišta. Zlatousti upita može li ostati do sutra i prenoćiti pod njihovim krovom. no onda se nasmeja. plamsanje vatre pod kotlom. iz manastira«. Možda«.Pa joj se osmehnu i klimnu glavom. što domaćin ispi. doneću ti nešto za jelo. Uto seljanka izađe iz kuće sa vedrom u ruci. a onda je sa dotadanjem uočila i njegov lepi beli vrat. Hoćeš li još biti tu?« joj pogleda u lice osuto pegama. znači?« »Ne. Zlatousti bese izišao iz kuće. pa nepoverljivo povuče mladića za ruku do vrata da mu osmotri lice pri dnevnoj svetlosti. pa je seo na nju. i nož. sve je to bilo lepo i dobro. Učenik sam. reče on. s vremena na vreme je ulazio i nije više plakao. blagonaklono ga potapša po ramenu i pozva ga na obed. uži d i . U nogama ga nešto muči. Njegove kovrdže i njegov pogled odmah su načinili utisak na nju. sa otvorenog ognjišta jarko zasija plamen. »Je 1' ti prazan trbuh?« upita ga baba. veema zadovoljan. njegove otmene glatke ruke i njihove slobodne i lepe pokrete. i da je starica seljakova baba. kravin® dahtanje i rskanje prilikom žvakanja i njeni potmuli udarci o pre- gradu. Kakav naočit i otmen stranac. »E pa onda jedi! Odakle si?« »Iz Marijabrona. ali još spreman da svakog trenutka zaplače i pobegne. A njemu prigušenim glasom reče: »Cuj. Ona ga pogleda. pun je borovnica«. poslovanje male sede žene. a zatim sede. Sta­ rica otseče još jedno parče hleba i pruži ga Zlatoustom. i svako stade da umače svoje parče hleba u zajedničku činiju s mlekom. i zavrte malo glavom na mršavom zboranom vratu. rado­ znala. Zlatousti po njenoj naredbi donese vode sa česme. Sve m« se to jako sviđalo. podmetnu ga pod mlaz i ostavi ga da se napuni. »Ne baš.' pa još tako mlad! A što ju je najviše privuklo i pro­ budilo ljubav u njoj. »Bog ti platio«. »Hoće li umreti?« »Ne znam. ovaj potajno raspevani mladi muški glas koji je zračio toplinom. Naiđoše seljak i njegova žena i jako se začudiše što u kući zatiču nepoznatog čoveka. I dve koze su se tu nalazile. to ti ne bih odbio. čuo je kako iza daščane pregrade krava rije i udara po lesi. Lipa. Kraj zida je video klupu. Ovaj se zvao Kuno. polumračna odaja sa stolom i klupom.»Hoću da ti nazovem boga. reče seljak. Ne može da ide kako treba«. a od starice je saznao da pozadi imaju i obor za svinje. Pomozi mi da nadeIjem cepke«. »Pop si. »Hvala lepo«. Posedaše. Seljak htede već da ospe grdnju. Malo smje uđe u kuću. nije ovde više imao šta da traži. mirisalo je na hranu i na mir. Ja moram da skuvam čorbu. zurio u stranca. Sedeo je neodlučan. Seljanka je držala mališana kraj sebe i nije učestvovala u razgo­ voru. ali je ćutao kao zaliven i gledao pomalo bojažljivo. potraži 'domaćina. pa stade gle­ dati kako ih ona stavlja u pepeo. uživa­ jući u svežini i slušajući vodu. Poznaješ li oca Anselma?« »Ne. Posle jela domaćin ode da posluje po staji. česma. petlja i duva dok se nisu raspalile. gledajući kako kroz zadimljeni polu­ mrak poigravaju plameni jezičci i kako se nad njima. ali za vreme jela oči su joj radoznalo posmatrale mladoga stranca. saginje se. On zahvalno da se . to je bio strančev glas. i zapitala: »Znaš li za kakve novosti?« »Ne znam ništa naročito. Tamo preko. upola podrugljivo. On joj nadelja cepki koliko joj je bilo potrebno. na zavičaj. ali bilo mu je žao što već treba da pođe. na ljude i na toplo tu. ali nije nikakva preša«. Još dugo je želela da ga sluša. Ako bi htela da mi daš parče hleba. ali napolju svuda još ima dovoljno sena. oprao ruke pod česmom i seo na njenu nisku ogradu. ostavili su ga da stoji do sutra. za njega nema mesta u kući. a prababa maloga dečaka. dok je starica otsecala parče hleba mališanu. »Pa. Na putu«. Ona onda po nekom strogom. i da se malčice odmorim i da ti pomognem da naložiš vatru. skide skorup sa ml'eka u čanku. pa će lako naći gde da prespava. vide kako njene snažne ^e uzimaju vedro i kako je topao pogled njenih svetlih krupnih 'JU. javlja i nestaje staričino koščato i naborano lice. iza dugačkog ječmišta. pruži ruku njemu i baki i za5 0 1 1 64 Serman Hese 65 . Pustila ga je da sažvaće nekoliko zalogaja i izvela mališana napolje na sunce. obasjano crve­ nim svetlucanjem. koji je sada napeto i radoznalo. tajnom redu naslaga jelove i bukove cepanice. sve dok mleka ne ostade samo još malo pri dnu. ako večeras još budeš u blizini. l m a sen a . »Bolestan? Hoće li uimreti?« »Ne znam. slušajući vodu kako teče. upola plašljivo. Dala mu je jednu jelovu cepanicu. Šta je s njim?« »Bolestan je«. a ona istog trenutka e sa punim vedrom i prošavši kroz vrata iščeze u tmini. bakice. nežno se udvarao i zvučao kao milovanje. Potom se vratila. Ne.

veoma ga je zanimalo kakva li će biti ova visoka plava žena. snažne žedne usne. Ona dođe sa lanenom maramom u koju je uvezala veliki komad hleba i režanj slanine. plemenito i umno delo bilo kad bi neki čovek bio kadar da stvori jedan jedini takav cvet! Ali niko to nije kadar. reče on. gladan sam tebe. njima uistinu nisu potrebne reci. poluotvorene. Lepi su Vergilijevi stihovi. kao što je on danas našao novu ženu? Kako se brzo sve to zbiva. ali telo joj je ispod vrata i naniže bilo belo i nežno. razmišlja. kakvo bi to divno. prinese ga očima i zagleda se u malene uzane čašice po kojima se pružale žilice i živeli sićušni organi tanani kao vlas. sve ostalo nije rekla recima. sa svojom crnom pravom kosom. a u njenoj blizini na lep šumarak obrastao starim snažnim hrastovima i niskom travom. za to je potreban tek neki srećan slučaj. zašto čovek toliko malo zna? Zašto nije moguće govoriti sa ovim cvetom? Ali čak ni dva čoveka ne mogu doista razgo­ varati. koje su bile opaljene suncem. kakvi li će joj biti pogled i glas. Oudno je to. tihim zračenjem kože po kome žene i muškarci odmah mogu poznati kad žele jedno drugo.hvali im. O. ni upola tako lepi i krcati smislom kao što je spiralni poredak ovih sićušnih listića duž stabljike. a on je taj jezik tako brzo naučio! Silno se radovao dolasku večeri. Kad se sunce spusti sasvim nisko. Ovoj ženi je bila dovoljna samo jedna reč da mu označi mesto sastanka. o z a joj se naježi. razmišljao je. ah. i izvesnim zvukom pomalo prigušenog glasa. Bilo je to osećanje neke krivice koju nije počinio nego sa sobom doneo na svet. čemu nije mogao naći imena. podrhtavalo j e tu uživanje. svojim kratkim uzdasima? Da li ju je muž istukao? Misli li još na njega? Da li je već našla novog ljubavnika. Ne. kao neki tanani tajni jezik. večit nagon da misli! Posmatrao je kako je lišće male biljke tako ljupko. On ih pozdravi i iziđe. stez a l a je svoga dragoga kao da hoće da mu skrha vrat. snažne blistave zube. ipak je sreća što ljubavi nisu potrebne reci. ništa nije moguće izreći. Tamo je čekao. Detinjasta i P°zudn a joj je bila ljubav. Liza. i kad je na sebi osetila njegove ruke. pokazujući samo još belu prugu kroz prorez uzdrhtalih kapaka — to se ne bi moglo izraziti ni sa deset tisuća učenih ili pesničkih reci! Ništa. ali nisu preljuba i sladostrašće bili uzrok što mu se savest ponekad uznemiravala i što ju je tištalo neko breme. jeste. Zlatousti je bio veoma srećan s njom. U kolibi je mirisalo na vatru. nekim nežnim. Nije bila vična mnogim igrama kao Liza. Pokaži mi šta si ml sve lepo donela!« Donela mu je puno lepoga. Kakvo bi to uživanje. Odreši je i stavi pred njega. kakva sreća. kao u krilu su neke žene ili u mozgu nekog mislioca treptao je tu život. Ah. nema tog pape ni sveca. bio pri­ nuđen da negde u dubini duše oseća tu krivicu? Zar on nije srećan? Zar nije mlad i zdrav. Da. inače bi u nju ušlo toliko nesporazuma i budalaština. šetkajući tamo-amo između debelih stabala. O. kako sreća leži svuda kraj puta. čas je ona za njega značila krov nad glavom i zavičaj. primamljivi zvuk. i savest mu je hladna i mirna. Do malo. neko naročito prija­ teljstvo i gotovost. kako je sve to lepo i usplamtelo i tako neobično prolazno! To je bio greh. a kraj sve snage ipak i stidJiva. niti ikako zamisliti — a čovek ipak nepre­ stano oseća u sebi neodoljivu potrebu da govori. Nije umela mnogo da govori. kako su Lizine oči. Lepo je bilo ovako čekati i znati da dolazi neka žena i donosi suštu ljubav. kakvi udovi. on ih je voleo. A čime onda? Očima. sve to sa ženama i sa ljubavlju. snažne ruke. jednostavna. možda ipak nije bila mirna. 9« 66 67 . Bilo je to nešto drugo. nekim mirisom možda. u preobilju naslade izgledale kao utrnule. ali je bila čudesno snažna. Tojest. i on bi još do nedavno pre dozvolio da ga ubiju no da počini takav greh. ali iz a ^ Joj je navirao neki mili. meke i utančane ruke kakve nikad nije osetila. A sada evo očekuje već drugu udatu ženu. Iza koliba je naišao na jednu kapelu. bilo je brakolomstvo. On Ubra u travi jedan mali ljubičast cvet. iako je dobro znao da nije mislilac? No. rekla je. on ustade i krenu do mesta za koje mu je rekla seljanka. i još nečim. Možda je to ono što u teologiji nazivaju naslednim grehom? Besumnje će tako biti. a sad se već opet pretvorila u tuđinu. tako neo­ bično pametno složeno oko stabljičice. ova tužbalica zbog pro­ laznosti? Zašto je bio prinuđen da ponekad ovako mozga. »nisam gladan hleba. Zlatousti. Ostao je tu u senci. a grlo joj zazvuča kao u mačke kad prede. Čudno je. ipak je bilo lepo živeti. »Jedi!« »Kasnije«. »Ovo je za tebe«. sam život nosi u sebi nešto nalik na greh — zašto bi se inače čovek tako čist i tako pun znanja kao što je Narcis podvrgavao pokajničkim vežbama kao kakav osuđenik? Ili zašto bi on sam. A gde li je sad ona. nežne. svojom preplanulom kožom. ali bilo je kod Vergilija mnogo stihova koji nisu bili ni upola tako jasni i pametni. po­ kreti i poljupci — začelo sasvim drukčiji nego Lizini. ovaj potajni strah. nije li slobodan kao ptica u zraku? Zar ga ne vole žene? Zar nije lepa svest o tome da ženi može kao ljubavnik pružiti isto ono duboko uživanje koje i sam oseća? Pa zašto onda nije potpuno i dokraja srećan? Zašto je bilo moguće da u njegovu mladu sreću baš kao i u Narcisovu vrlinu i mudrost s vremena na vrerne prodire ovaj neobični bol. nema tog junaka ni cara. na čađ i na mleko.

koje još nisu imale muškarce i ništa nisu znale. ova potpuna spremnost na sve što bi neka žena poželela od njega. više su ga privlačile devojke. jer zimi je putovanje teško. to nije znao. Bila je rana jesen. za igru sa ženama on je to bio. od kojih većinom mogu da se nadaju batinama?« Nijedna ga nije ozbiljno molila da ostane. upravo pred ono doba kad noći postaju sve21 Je. sa svakom draganom bio upravo onakav kakvog ga je ona želela i snivala. ćutljive. Ne samo što je za kratko vreme naučio razne načine ljubavi i ljubavne veštine i nakupio iskustva od mnogih lju­ bavnica. kad bi zapitao svoje srce. jednom umešan i poučen. sa jednom nežan i strpljiv. do toga što je on možda tako stvoren da ga žene. usamljen. nijednoj ženi nije činio ništa što ona sama ne bi želela. doduše. On je pak učio. počeo da jede. pipa. sve raznolikije i dublje izučio i izvežbao ovu sposobnost poznavanja i razlikovanja. jednu vrstu kože i malja od druge. neke sa suzama u očima. retko je dvaput noćio u istom mestu. neki pokret. a od pešačenja i oskudne hrane omršaveo. za stid i za bestidnost. Doduše. prošle jeseni i zime on je to okušao. Zlatousti Je prispeo na imanje jednog bogatog viteza koji je imao dve lepe mlade *ceri. pošto je na putu već proveo godinu ili dve. u njih je umeo da se čežnjivo zaljubi. To je bilo ono što bi svaka žena mudrih čula brzo u njemu nanjušila. sa vazda novim ushićenjem posmatrao je beskrajno različite načine na koje glava može da stoji na vratu. Kad se najzad setio hleba i slanine. On. samo je osećao da se nalazi na tom putu. sklopljenih očiju. Naučio je da u mraku. jednom detinjast kao dečak koji se prvi put u to posvećuje. one sasvim mlade. doduše. tu su se iskustva gomilala i sređivala sama od sebe. što se ona isto tako brzo zasiti kao što se i rasplamsa. čelo da se pomalja iz kose. — za ljubav. neki naročiti način podavanja ili pjranja. teško se otrgla od njega. 0 VIII Poduže je već Zlatousti putovao. Zlatousti ostade sam. u senu ili na mahovini? Da nije to bilo zbog toga što on živi kao lutalica i što oni koji imaju stalan dom osećaju užas od života beskućnika? Ili je krivica bila samo do njega. i on je ponekad mislio: »Zašto nijedna ne ostaje sa mnom? Zašto. nijednoj nije pomenuo tu misao. nije smela više da ostane. ni jedna jedina ga nikad nije molila da je povede sa sobom. sposoban.prolazna. to ga je činilo njihovim ljubimcem.Potom je krenula. ova radoznala nevinost požude. i k a d je. Zlatousti se u sve upuštao. tu je učio bez po muke. žele i nalaze da je lep. većinom su bile nedostižne. No i od žena rado je učio. ova prijemčivost. Bio je spreman za igranje i za borbu. ali ne i na poseban. tu nije ništa zaboravljao. ništa što ona sama ne bi izmamila iz njega. prstima što nežno pipaju razlikuje jednu vrstu ženske kose od druge. za uzdisanje i za smeh. od sunca je preplanuo. Mnoge žene su se u cik zore rastajale od njega i odlazile. Sama njegova lepota ne bi bila dovoljna da mu tako privodi žene. On je. da se možda u tome krije smisao njegovog putovanja. a potom sve hitale natrag svojim muževima. Možda je on za to bio predodređen: da u hiljadu oblika i u hiljadu različitosti do savršenstva upozna žene i ljubav. čemu to vodi. Ako je za latinski i logiku bio. i ljubav žena i njegova sopstvena. i nije se mogao setiti da ga čežnja za nekom draganom makar jedan jedini put nije ostavljala čim bi se našao u naručju neke druge. doduše. neku naročitu igru. nego je tu još bila ova detinjastost. sa drugom brz i nagao. redak način obdaren. pla­ šljive i dobro čuvane. četiri. da ga možda od jedne žene ka drugoj nešto vuče zato da bi sve tananije. kao što neki muzičari umeju da sviraju ne samo na jednom instrumentu već na tri. Da li je to tačno? Da li je to tako uvek i svuda? Ili je tu krivica bila do njega samog. prijemčiv za svako zavođenje: jedino zahvaljujući tome bio je i sam tako zavodljiv. kad me već vole i kad zbog jedne ljubavne noći krše brak — zašto se sve odmah vraćaju svojim muževima. niti je bila spremna da iz ljubavi podeli s njim radosti i nevolje lutanja. što su ga žene želele kao neku lepu lutku i pritiskale uza se. miriše i oseća u njihovoj ra­ znolikosti: stekao je tanan sluh za svaku vrstu glasa i naučio je da kod mnogih žena već po njegovom zvuku nepogrešno pogodi kakve su i kolika im je sposobnost za ljubav. bio je nezasit i povitljiv kao dete. Počeo je da primećuje. na mnogima. čašica na kolenu da se pokreće. srećan a i tužan. kakva je svrha tome. video bi da mu je sloboda draga. nijednu nije pozvao da to učini. neki poseban način ljubljenja. pa nije bez brige mislio na me s e c e što dolaze. Svaka mu je nešto ostavila u spomen. Naučio je i da žene vidi. uzdišući. voljene. bilo se već sasvim smrklo. rano već. Zamolio je za hranu 68 69 . makar ih tamo očekivale i batine? On to nije znao. Istina. svuda su ga žene želele i usrećavale. ali devojke. do njegove ličnosti. Nije se umorio da uči od žena. ali ne traže druge zajednice s njim do one kratke. Ali ipak mu je bilo čudno i pomalo tužno što je ljubav svuda izgledala toliko . zadivljujući. Jednom. a da ni sam toga nije bio svestan.

pa Zlatoustovu Postelju odmah prenesoše iz gostinske sobe u radnu i urediše sobu za Primanje. sa Julijom kao sa nekom malom kaluđericom. raspitivala se o životu u ma­ nastiru. zaklaše nekoliko kokošaka i poslaše u vodenicu po ribe. ali i jedna i druga su njegovu blizinu osećale kao neprestano udvaranje. Kad je na svečanoj večeri damina noga počela pod stolom da traži Zlatoustovu. i ako bude voljan da mu i ubuduće pomaže. koja mu je vrlo lepo pristajala prema licu. No pre svega se mladiću svidela moguć­ nost da poduže ostane pod istim krovom sa dve lepe sestre. Starija. već mnogo više mračna i ćutljiva napetost s kojom je tu igru posmatrala Lidija. sa solidnim konstrukcijama i pazeći na consecutio temporum. oženio se. po njenom glasu i po nečem u njenom pogledu. pola paževska pola lovačka. ali tako nepristupačna da mu je jedva upućivala pokoju reč. dok ga u teškoj bolesti bo­ žanska opomena nije potstakla da pođe na hadžiluk i okaje svoju gre­ šnu mladost. Bila je jesen. Mlađa se sasvim povukla u sebe. po­ mišljao na crnu boju i na neku vrstu učiteljske odeće. Svakog dana sit bar dva sata provodili u tom poslu. Mlađa je bila lepša. blagi dan ih je namamio da krenu na neuobičajeno dug izlet. prkosna iz plašijivosti. Primiše ih vrlo ljubazno. ili sa psarovim pomoćnikom. nastanio se tu. I dovršio je nekoliko poglavlja. kako postaje tiha i zatvorena i počinje da posmatra njega i da m u . Tad jednog dana dođe poseta. Zlatousti je u zamku — to je ustvari bio donekle utvrđen pro­ stran salaš —• našao dosta razonode za sebe. Sa vodeničarevom ženom. ali njegov latinski — kao što je priznao mladiću — veoma je oskudan i svaki čas ga sputava. Starac stade skromno pričati mladiću o svojoj ljubavi prema učenosti i knjigama. od koje dadoše da se za Zlatoustog skroje odelo i kapa. Najzad on namerno obori nož na zemlju. izgubio ženu. Zlatousti je znao šta to znači za lutalicu. Nova odeća je takođe bila poželjna. upola podrugljivo. po povratku je zatekao oca mrtvog. mlađoj nepunih šesnaest godina. Ovaj pobožni vitez je. ili sa ključarkom Leom. sprijateljio se sa psima. Već posle nekoliko dana ključarki bi naređeno da otvori orman sa suknom. ali on je bio uzdržan i pravio se neiskusnim. takođe sa pojačanom napetošću. ili bi pričao nekom psu ili konju. Pristao je bez razmišljanja. pokaza mu pult za pisanje koji je naručio za sebe. Stigao je do Rima. njega nije ushićavala samo ta igra. on bi bio zadovoljan i osećao bi napredak. i mogao je jahati kad god je hteo. i tako je sad nastala lepa odora. ophodeći se prema njemu upola sa poštova­ njem. bilo bi lako održavati ljubavnu vezu. i tu se nađe neka lepa mrka čoja. ali se potom sa­ svim odao vojničkom i svetovnom životu. ali njegov gost nije za to hteo ni da čuje i uspeo je da ga odvrati od toga. On se prema obema odnosio sa velikim obzirom i učtivošću. kao što je Zlatousti kasnije postepeno saznao. pokaza mu jedan kovčeg pun spisa koje je skupio. Lidija. starijoj je bilo osamnaest. a kad vitez ču da je stranac učio školu i da zna grčki. Vitez je. i tako su se našli ovde i zamolili za prenoćište. kao i zalihu najlepše hartije i pergamenta. sa Lidijom se ponašao kao sa damom. on ga sa stola za poslugu pozva za svoj sopstveni i poče se ophoditi s njim bezmalo kao sa sebi ravnim. rado^ a l i h i usplamtelih očiju. debelom staricom koja je govorila muškim glasom i bila veoma raspoložena za šalu i smeh. a kuću pustu. i sada je na početku starosti seo i dao se na posao da napiše opširan izveštaj o svom nekadašnjem hodočašću.i konaćiste. primetio je. Sutradan Zlatousti htede da produži put. Dvema vitezovim kćerima bio je veoma ushićen. 70 71 . Nije za njega bilo ni­ kakve nade da dobije jednu od ovih dveju lepih plavokosih gospođica. dojahao je neki sused sa svojom ženom i konjušarem. Retko su ga viđali samog. I tek što je. zvale su se Lidija i Julija. postavljala mu je razna radoznala pitanja. Ni sa latinskim nije išlo loše. našla je za njega poseban ton. ili sa pastirom. dugo je još u bašti bilo hrizantema i ruža. u neposrednom susedstvu. Obe kćeri gledale su u krilo. Dugo se te jeseni zadržalo lišće na visokim jasenovima u dvorištu. i Zlatousti ne samo što je popravio mnoge netačne i manjkave reci nego je i ovde-onde vitezove kratke nespretne rečenice pretvarao u lepe latinske periode. ili kad bi mu se u dvorištu ili u bašti Lidija ponekad obratila i dozvolila sebi da ga zadirkuje. i kad bi mu pošlo za rukom da posle večere svojim pričanjem zadrži devojke za stolom duže no obično. P n m i š e ga uljudno. Vitezu je to pričinjavalo mnogo zadovoljstva. i kako se Lidija me n j a . No posle do­ ručka vitez ga pozva i odvede u jednu sobu koju je uredio za posebnu svrhu. doduše. primetio da joj se sviđa i da ga ona želi. pa čak i do Carigrada. nije štedeo pohvale. On je sve to mirno primao. Učestvovao je u lovu i naučio je od lovca Hinriha da gađa samostrelom. Zajednički su prošli ono što je dotle bilo napisano. a nije bilo drugih žena zbog kojih bi poželeo da ostane. u mladosti posećivao škole. Zlatousti je sa zadovoljstvom učestvovao u svečanom uzbuđenju i od­ mah je osetio da je privukao gošćinu pažnju. ili bi razgovarao sa Hinrihom. Zato je ponudio Zlato­ ustom novo odelo i besplatan stan i hranu ako mu ovaj ispravi i pre­ piše načisto ono što je dotle sročio. podigao kćeri. ali stalno mu je davala da oseti izvesnu podrugljivost i damsku nadmoćnost. kao sa nekom čudesnom naučničkom zverkom.

provela u osluškivanju. ona. ali i on dirnut plamenom koji je goreo u mladiću. a svaki je bio krcat značenjem. sva su joj čula bila sabrana u pogledu kojim je posmatrala kako vitezova žena prilikom uzjahivanja stavlja nogu u Zlatoustove pružene šake i kako njegova raširena desnica čvrsto obuhvata cipelu i za tre­ nutak snažno steže žensko stopalo. Zlatoustov gospodar priđe prozoru i pogleda naniže. videla ih je kako se grle. osećajući da gošća svim bićem sluša. slatka mreža od primanja i uzvraćanja. i kad bi videla ili naslutila kako Zlatoustovo koleno pod stolom dodiruje gošćino. Zlatousti pođe u sobu za pisanje da radi. vitezova žena zračeći od zadovoljstva. mala Julija sa žestokim opiranjem i od­ bijanjem. srce mu je igralo od veselja. razbluda je treperila vazduhom. kratkim nežnim uzvicima obodravao je konja. duvao je vlažan vetar. jošike. ali i životinje i jahači behu zagrejani od trke. vodeći konja. koliko strepeći toliko i želeći da pre­ vareni vitez iznenadi ljubavnike i odvratnom Zlatoustom zarije nož u srce. Ona ne odgovori. Nije se okretala za goniocem. razvijorene kose. I drugi su ga slušali. pa pojaha ususret prohladno-vlažnom jesenjem vetru. od pogleda. Lidija je bila prisutna kad su gosti uzj anali na konje. On se nadade za njom kao za plenom. o caru i o biskupu. preklinjala ljubav. bio se sav rascvao. rukom dodirnu i omilova damino stopalo i nogu. njegov gospodar ga ljubazno otpusti. Danas su manje no obično napredovali u svom latinskom spisateljstvu. ti mora da si "morna. stezala im je ruke i glasno se opraštala. Tek onda kad si pokušala da pobegneš °d mene. Zlatousti je bio rasejan. obode konja i pobeže. oni su se vraćali i zapljuskivali ga kao potajni odgovori na njegovo udvaranje. On je pažljivo povede nekoliko 72 73 . daj da sjašemo!« Pa brzo skoči sa konja i istog trena zgrabi njen dizgin. Na jednom visokom vencu brežuljaka primetio je Lidijinu pri­ liku oštro ocrtanu prema svetlosivom oblačnom nebu. Jahao je preko strnjišta i ugara. koje su se preda vale. čuo kako izvode konja. Lidija se okani bežanja i pusti konja da ide korakom. osetila bi taj dodir na sopstvenom telu i sva bi uzdrhtala. no između čijih se labavih niti plela gusta. koje se sastojalo od duboke čežnje. to se ostvarivalo u njenoj mašti. Ostali su sedeli još čitav sat. ali gost je. Još malo pa će je stići. veselim očima je u mimoletu opažao obeležja predela. Kad oseti da je on blizu. »Lidija!« Ona ostade nema. Lidija. Kasnije nije zaspala i pola noći je. On pritera konja uz njenog. no svega toga nije bila svesna. Jahala je nemamo. tihog otpora i najže­ šće ljubomore. i koje joj je dužilo lice i palilo oči. »Kako je lepo bilo. Nad sobom je video njeno snežnobelo lice. a više njegov udvarački glas. Lidija je zažarena slušala kako se između Zlatoustog i dame ispreda nehajno ćaskanje ni o čemu. uzburkana srca. pa opet preko zagasite gole ledine. i dok su ona dvo­ jica razgovarala o žetvi. u glasu mu je pevala sreća. blatnjave obale bara. kao da je sama. kroz memljive jelike. protivile i borile jedna s drugom. navaljivao da se odmah krene. kroz ubledelu k r a ­ jinu. usijan od topline. Kako je to bilo lepo! Ah. Sve te talase osećao je Zlatousti. Nisam to znao. kroz jošje po udoljicama. od naglašavanja. preko ledina i preko močvara obraslih rastavićem i oštrikom. Zlatousti se neprimećen iskrade iz dvorišta. ona zaplaka. ubeđena da će se ono dvoje sastati. kao ptice su ga obletale ljubavne misli.saže se pod sto da ga dohvati. pa su oba mirno stupala jedan pored drugog. od majušnih pokreta. da mu P^ovo ne bi urnakla. ja sam to najednom shvatio. gordo. gost sa nepomičnim licem. a pritom je i sama drhtala od uzbuđenja. hladna kao neka mala monahinja. Sve tri žene su to osećale. čim opazi da je goni. Nikada ga Lidija nije čula da tako govori. vide kako Lidija preblede i ugrize se za usnice. prividno ravnodušno. kosa « se lepršala kao zlatna munja. osećajući kako se konj pod njim zagreva u sve bržem kasu i kako se njegova sopstvena krv sve više raspaljuje. a potom su obojica gledali za Lidijom kako izjahuje iz dvorišta. »Lidija!« zovnu je on tiho. gledati te izdaleka kako jašeš. čula im poljupce. čas se ponovo pojav­ ljivala. sa olakšanjem je jurio kroz suri dan. — noć se već davno bila spustila — izašla je iz dvorane noseći svecu u glinenom čiraku. ranije no inače. kao da se ništa nije desilo. osmehujući se i vrteći glavom. lepoj begunici. odbijajući sve pozive da još ostane. Posle neko pola sata čuo je Liđijin zapovednički glas. njegov gospodar sa blagonaklonošću. svaka drukčije. grupe javorova. Lepa moja. Čas je nestajala. još sinoć sam sumnjao. pa produži da priča manastirske anegdote. a kad Ju Je skinuo s konja. Sutra ujutru nebo bese prekriveno oblacima. no pogled mu se nepre­ stano vraćao njegovoj meti. ali manje priču. Devojka je upijala tu atmosferu sa pohotom a i sa gađenjem. Posle ofoeda Julija se povukla. Sto je njima bilo uskraćeno. kako je divno sto si pobegla od mene! Tek tad sam video da me pomalo voliš. sedela je ispr­ žena na konju koji je polako kasao. oči su mu se caklile. On pojuri ka njoj. šćućurene njive. mila. Gosti odjahaše. Lidija sa bolnim tala­ sanjem srca.

ali kazivao je ljubav. »Veruj mi. Ko­ liko pometenosti. svakako ga imam. potiljkom i obra­ zima osećao je njenu šaku. Mila ruka. kad su već bili sjahali sa konja i dok im je u susret trčao momak iz konjušnice. Zlatousti?« »O. Srećan sam kad volim — kuda će to odvesti. To je moja krivica. pod našim stolom! Pređa mnom. Sedela je i gorko pućila usta gle­ dajući nekud u daljinu kao da je sasvim sama. Često je već pažljivo posmatrao njenu ruku i divio joj se. Ali ja te volim. Jahali su brzo. Lice mu je sklopljenih očiju ležalo na njenom kolemu. Lidija još opori je stište usne. Zahvalno se privijao uz koleno. popeše se na konje. »Pa što si se onda igrao s njom.koračaja. Ali uprkos svemu što je rekla. On blago položi lice na njeno koleno. »treba da pođemo kući«. pogleda ga pomalo zaplakanim očima i ponovi: »Zar ti zbilja nemaš stida?« »Oprosti«. Zlatousti. »A da li je to istina?« strasno upita ona još s vrata. tebi ne priliči da tako govoriš sa mnom. bile su to besramne reci. onako odvratno. a ljubav ništa ne zna o stidu. oprosti mi! Pitaš me imam li stida. ko­ liko detinjski čista i nežna! Nije je još ni poljubio. nije ga odbijalo. kad joj otac izađe iz kuće. ustani«. Njihov jezik je bio detinjast i bojažljiv. ona se uplaši i reče: »Nije trebalo da oboje dođemo u isti mah. »mi tu govorimo o stvarima o ko­ jima ne bi trebalo govoriti. duguljasti oblik. reci su u ljubavi izli­ šne. Zlatoustovo srce treptalo je srećom. Reći su joj jedva prelazile preko usana. »Molim te. evo te gde juriš za mnom! Ti zaista ne znaš šta je stid«. On odmah posluša. njen jad pređe na njega. čuj me. Da. polako je upijalo u sebe njegov pleme­ niti. na moje oči! A sad. Nikada se on nije na­ lazio u sličnom položaju. i od toga dodira mu odmah bi dobro. pa ustadoše. koliko tuge! Ali koleno je blagonaklono prihvatalo pripijanje njegovog obraza. reče on. i sam je osetio da tu za nečim treba žaliti. pred samim ulazom u dvorište. e 74 75 . Biću radostan ako budem smeo da te poljubim«. pa joj blago poljubi vitke prste. a ipak ga je toliko darovala i toliko svega obuzela. »Zar sam toliko pokvaren?« »Ti si zavodnik. i kad mi tvoji prsti miluju os u . hiljadu puta radije bih milovao tvoju nogu nego njenu. Popodne. On diže glavu i nežno je pogleda. i tek kad su se pribli­ žili kući. što si ti pokvaren!« poče ona kad joj se povrati govor. Zahvalno je priljubio glavu uz njenu ruku. pusti je da sedne u sasušenu travu i kleče pored nje. pod stolom. lepim. No ipak je bio pomalo bespomoćan i tužan. ružičastim ispupčenjima nokata. mislio je i osećao kako ga polako i đetinjasto miluje po kosi. da«. reče ona. puštao obraz i usta da govore s njim. Zatim je osetio njenu r u k u kako se bojažljiva i laka kao ptica spušta na njegovu kosu. a on je od­ mah znao na šta misli. ona mu brzo i žarko šapnu na uvo: »Reci mi da li si noćas bio kod one žene!« On zavrte glavom. ne laži tako. Kako možeš verovati da te ja volim? Daj da to zaboravimo! Ali kako da zaboravim ono što sam sinoć bila prinuđena da gledam?« »Sinoć? Šta li si to sinoć videla?« »Ah. i kada ti slušam glas. Klečao je pored nje. Ne ljuti se!« Ona kao da ga je jedva slušala. hrabro se borila i odolela im. Kako je to bilo glupo. Radostan sam kad e gledam kako jašeš. i pošto ga je gledala tako divno i tako nesrećno. pa poče da rasedlava konja. A i ne brinem se zbog toga. lepo zasvođenim. na to ne mislim. Ona je sedela i borila se sa suzama. Verovao je njenom oku više no njenim recima. više puta. reče on pokorno. oštro srezanim noktima na ruci. Ona tad reče: »Vreme je. a i bol na njenim drhtavim usnama bio je ljubav. Što smo nepromišljeni!« A u poslednjem trenutku. Ali nijednom mi se pod stolom nije približila tvoja noga da me zapita da li te volim«. »Ah. i naterao je da se zaljubi?« »To je tebi bilo namenjeno«. »Da li me zbilja voliš. ona se pojavi u sobi za pisanje. trebalo je da ćuti. Lidija. Tome su reći bile krive. ne pretvaraj se tako. zaboga! Grozno je bilo i bestidno kako si se na moje oči udvarao onoj ženi! Zar ti nemaš stida? Cak si joj i nogu milovao. Ništa više nije rekao. Pošto on ne dođe. Pusti me da zaboravim ono što si mi maločas rekao. pojahaše. Sad su dugi nežni prsti plašljivo razgovarali sa nje­ govim uvojcima. poznavao je te duge vitke prste sa duguljastim. Ona je međutim očekivala odgovor. »Ali kuda će to odvesti?« »Ne znam. Kako je lepa Lidija. Zlatousti je sa radošću i ganutošću mislio o tome leoliko ovo koleno svojim otmenim i mladalačkim oblikom odgovara njenim dugačkim. on je u njenim očima ipak video ljubav. poznavao ju je bezmalo kao svoju rođenu. kad je ona otišla. Zlatousti se već odavno pokajao zbog reći koje joj kazao pre no što ju je skinuo s konja. a i ona je još izgledala tužna. moramo poći«. ćutala i gledala u daljinu. sedela je nepomično.

hteo da mi daješ časove. sa željom da Sa veoma obraduje. i milovala si me. Pa pošto ti ne možeš postati moj muž i zauvek ostati kraj mene. mnogo lepša i finija od nje«. čvrst i veoma vitak oblik? Jesi li to primetila?« »Kako samo govoriš! Nisam to ustvari nikad primetila. i dok se ona. Ali sada mi ne pružaš ništa od onoga što ljubav zahteva«. Zar ni­ kada nisi na to mislio?« »Ne. ozbiljne i krupne su »Pusti me da pođem. Zlatousti. ipak je iza njenog pomalo žestokog i nameštenog mudrijašenja mogao da oseti kako je njeno devojaštvo obuzeto pohotom i kako joj se bo­ jažljivo opire. stade učiti primanju i davanju poljubaca. Zar si verovao da me možeš zavesti?« »Nisam ništa ni verovao ni mislio. »Tako je. omađijanu i lišenu otpora. »Da li si u njemu kadgod videla svoje čelo. Blago joj je dotakao usne. Ali ti nećeš. ali sad. otvoriše kao da se bolno nečemu čude. Ti želiš da voliš samo onog kome postaneš nevesta. iz kolike već daljine sve to svetluca ka njemu. Osmehivao joj se. dragi moj!« Svakoga dana su se potajno sastajali. Ponekad ga je ona po čitav sat samo držala za ruke. svojim snovima i igrama. gospo­ dine učo?« On joj se osmehnu. Lidija. A i razgo­ varali su. pa onda kolena? I jesi li primetila kako to sve liči jedno na drugo i kako jedno drugom odgovara. mili moj. ali to je istina. sve dok ona iscr­ pena ne privi glavu uz njegovo rame. Nije joj ništa odgovorio. izgleda. baš kao i ja. znači. Kako joj je crna bila kosa. čak ni da ljubiš«. a bez njih bih ti mogao reći hiljadu puta bolje. predavala opčinjenosti. ja uopšte mislim mnogo manje no što ti pretpostavljaš. duguljast. i ti od mene. blaženo mirišući njenu gustu plavu kosu. »Ja nisam onakva kakva je žena čiju si nogu sinoć milovao. Zatim je moja glava ležala na tvome kolenu. kad je on klečeći poljubi. preobražena lica. č u j . joj bile oči. On je ostavi da počiva. svikao na takve žene«. pa je. »Jutros si mi kazao suprotno«. izmišljali su jedno drugom imena odmila. i dalje rumena sve do niz vrat. Jednom. Zlatousti«. ne bez otpora. kako je sunce peklo i mirfsala uvela gospina tiava! I kako je sve to već davno prošlo. Jedino što želim to je da me jednom poljubiš. reče ona. Cesto je govorila i o tom da njihova 'JUbav nije na mestu. a ove mu odgovoriše slabim detinjim poljupcem. kad ih on ne ostavi. »Oh. Lidija? Pa onda ramena. »Ne. pa onda nokte. iz ljubljenja bi. ti si ipak zavodnik. 0n a je opet brižljivo pokri. bezazlenog đaka. »Ne mislim to«. kako sve ima isti oblik. Drugi put bi ga ljubila predano i nezasito. snebi­ vajući se izvadila je iz haljine mali beli plod. Ciganka Liza nekad posvećivala u tajnu. na to nikada nisam mislio. a onda se opraštala detinjim poljupcem. ti si. On će se nasmejati kad vidi da ništa nisi naučila. ali na nov način. pa se. sad pokušavaš da me načiniš sujetnom«. ipak mi je jasno na šta misliš. čudesno ga je prožimala srećom i dirala ova devojačka ljubav. »Tako. ne mogu da ti ugodim. Nežno istući on se naže ka njenim ustima što su uzmi­ cala.»Čovek sme da poljubi samo svoju verenicu. Oh. Rekao bih da ti mene ne voliš«. dozvolila mu je da joj vidi jednu dojku. »A ti si učinila suprotno!« »Ja? Kako to misliš?« »Najpre si pobegla kad si videla da dolazim. ispružen. i ja bih hteo da ti pokažem kako sam ti zahva­ lan zbog toga. a koža tamna. Tada sam poverovao da me voliš. tužno i 76 77 . njegovo lice se polako bližilo njenom. Oni koji se vole to ne čine. Ti si. Znaš li ti uopšte koliko si lepa?« »Imam ogledalo«. očima joj prikivao i sputavao pogled. da ne možeš postati moja verenica«. Makar mu se njene reci i ne sviđale. Lidija. a ni ti od mene«»A šta to da naučim od tebe?« »Ja od tebe. postupio si veoma naopako što si mi govorio o ljubavi. »Šteta. a ja sam mislio da je to od ljubavi. dok im se usne ne dodirnuše. Recima ti ništa ne mogu dati! Baš kao što pomoću reci ne mogu ništa naučiti od tebe. ona mu je rado pričala o svom detinjstvu. No zašto bih želeo da te načinim sujetnom? Ti si lepa. pošto on ne može da se oženi njome. ne više onako kao prvog dana. ali nije dopuštala da je °n miluje. i Zlatousti sasvim prepu­ sti 'dragani da ga vodi. gledala mu u oči. Potom te je nešto nateralo da zaplačeš. dok ga opet nisu oklevajući srela. Mi tako mnogo govorimo. jako pocrvenevši i savlađujući se. hvala bogu. pošto si to rekao. Zašto bih? Ti dobro znaš. pune ljubavi. a ja sam mislio da je to zato što me voliš. »toliko sam se zadr­ žala kod tebe. Primoravaš me da ti to recima kažem. mrmljajući joj nežne i umirujuće zvuke u uvo i sećajući se u tom času kako ga je. Tako brzo je svenulo sve što je tek procvetalo! Lidija polako ustade.

crn bi dan osvanuo tvojoj Lidiji. Ona ga pusti da je ljubi. šta to činiš?« »Dolazim k tebi«. A tad se prenu. kao i prošli put. jedna prilika u dugoj beloj košulji uđe po mraku. zaneto gledajući. On ju je puštao da govori. bolje beži i zaboravi me. o šumi. bosonoga. jeseni. Tiho je. u potkrovlju je vetar zvečao i navaljivao. Hoću jednom da pogledam kako moj Zlatousti leži u svom krevetiću. Lidija? Pobeći ćemo zajedno. u njima je sama tuga. o životu beskućnika. Jednom prilikom mu je Lidija govorila: »Ti si tako lep i izgledaš tako vedar. naša mala tajna. Pa leže uz njega. na neki sladak bolan način. pažljivo zatvori vrata i sede na njegovu postelju. mala moja zlatna ptico. ali mu nešto više od toga nije dozvoljavala. prepuno tuge i bespomoćnosti. Mislio je na Lidiju i mislio na Narcisa 0 i na svoju majku. Zlatkiću. moje srce zlatno«. istina. a isti m a h je napolju pevao vetar. Ali duboko u tvojim očima nema vedrine. i jednom ćeš opet otići i spavati na mahovini i lutati. kakve dadilje pevuše da uteše decu kad plaču. poljubi ga u oči. puno obećanja. »tako je tužno što nikad neću smeti da ti pripadnem. Vrata zaškripaše. Ne bih mogla da gledam kako tebe vešaju. samo da 1 Ptice ne iskljuju plave oči! Ali ne. Nećeš ti imati ni običan ni lak život. a srca su im bila otežala i uzburkana. kako bih želela da te ipak sreća prati! Ponekad mislim da ćeš postati pesnik. reče ona. teško i jako mu je udaralo u grudima. Ja mislim da je to zato što nemaš zavičaja. i ležala četvrt sata pored njega. nečujno koračajući po kamenini pločama. da otac n e naredi da te vežu i obese. nečujno ustade i iščeznu. nekog lopova. i tako su mirno počivali. Čuo je kako novembarski vetar udara o krov. uđe Lidija. jedan od onih koji imaju priviđenja i snove i kadri su da ih lepo iskažu. »samo za trenutak. ni šta čini. Kad se iz nemirnog sna opet probudio. Zlatousti nije znao ni šta misli. ja ću. Jednom je Zlatousti ležao u svojoj sobi u postelji i čekao da mu dođe san. Sapćući mu je govorila u uvo. Tako je umela da govori. Bolje se vrati u manastir. beli moj cvete! Lidija. Srce mu se stezalo. Tu laetitia Israel. »košutice moja. obgrljena njegovim rukama. puno strepnje. Ah. svet j e veliki!« 78 79 . šta li će postati od tebe. čuj. Ah. često razmišljam o tome. puno pretnje. kao i svake večeri. tik uz njegov obraz. »Zlatoustiću«. Došao si k meni iz šuma. Videla sam već kako vešaju jednog coveka. svome prija­ telju o kome mi toliko pričaš! Ja ću se moliti za tebe da jednom ne umreš usamljen u šumi«. a ipak ćeš ostati sam. Neće još dugo potrajati ova naša mala sreća. Maria. Ili će otac primetiti. bese mu već prešlo u naviku da pre spavanja poduže tako leži čekajući da ga uhvati san. Recima je nikad nije tešio. ali zavičaja neću više imati«. Ti imaš najlepše oči što se mogu zamisliti. i imaću sobu i prozor kraj koga ću moći da sedim i da mislim na tebe. rekla je sasvim prigušenim glasom. zlato moje. bolje sad odmah beži. — Ali. Ah. uspravi i s nevericom zagleda u tminu: sobna vrata se behu otvorila. prošaputa on. samo da ne umreš. u Posle nekoliko dana opet je došla. »Lidija«. duboko ozbiljna. ne smeš otići • • ah. Prvi put je Zlatousti osetio da ga jedna žena ne samo želi nego i voli. i sve će te žene voleti. privijajući joj glavu na grudi i pevušeći tihe besmislene čarobne zvuke. mila bela utvara. pevao o nemiru i lutanju. Sve je bilo začarano. po navici šaputao jednu pesmu Mariji: Tota pulchra es. ponekad se osmehivao na njene reci. slušaj. Kad bi me on zatekao kraj tebe u postelji. najlepše i najtužnije. Ležala je na njegovoj levoj ruci. Posle kratkog vremena ona blago skloni njegove ruke. Zlatousti. a on ju je nežno slušao i desnom rukom milovao joj koleno. ti ćeš proputovati ceo svet. uskoro će me naterati da joj kažem. kao da ti oči znaju da nema sreće i da sve što je lepp i što volimo ne ostaje dugo uz nas. Jednom Lidija reče: »Tako bih želela da znam. ponekad se žalostio. gušilo ga je i tištalo njegovo nemirno srce. puno tajne. jastuk mu je bio vlažan od suza. Julija već podozreva nešto. bolje beži. još imati i oca i sestru. imala je mnogo da mu priča i da mu se izjada. prepuno ljubavi. pusti njegove ruke da se igraju po njenim udovima i dive im se. gde je m o j zavičaj? Kad odeš. Tu advocata peccatorum! Pesma je svojom nežnom melodijom tonula u njegovu dušu. stajala bi uplakanih očiju i gledala uvis na drveće i videla svog najdražeg kako gore visi 1 njiše se na vetru.predano govorila je o tome i kitila svoju ljubav tajnom ove tuge kao kakvim crnim velom. — s t a ću ja činiti ako me ostaviš samu?« »Zar ne bi htela da pođeš sa mnom. Ali potom bi opet umela da nasmejana jaše s njim u pozne jesenje dane ili da mu zadaje šaljive zagonetke i baca na njega uvelo lišće i beličaste žirove. et macula originalis non est in te. no jedino blagim milovanjem.

koje je vrlo brižljivo skrivao. Prema Zlatoustom je pokazi­ vala ipreteranu hladnoću i nenaklonost. pa bi onda sa skrivenom požudom disala u zoni ljubavi i pola. Ne mogu ni da ocu nanesem tu sramotu. ja sam loša de­ vojka. Spočetka je podjednako gledao obe sestre. ponekad bi joj došla i u postelju. ljudima u toplim sobama? Isao 6 80 Herman Hese g i .Nije bilo lako živeti ovako kao što je on sada živeo: voljen. ma šta učinila. čas je izigravalo bezazlenost. A onda bi opet na skoro uvredljiv način nagoveštavala da joj je poznat Lidijin tajni prestup i da ga prezire. Ja postupam naopako. Zanimljivo je bilo njegovo iskustvo s tom Julijom. Ponekad se Zlatousti čudio što se već odavno nije pokupio i . bez ljutnje. a sva­ kako je i bilo neophodno ostati u dobrom odnosu sa ovom važnom osobom i obmanjivati je koliko je to mogućno. zamolio: »Cvetiću. neki nagoveštaj. koji je malu. ipak ću na kraju morati da gledam kako te vešaju. svakog dana i svakog časa se m °gla otkriti tajna njene ljubavi i mogao je doći kraj njenoj tegob­ noj i uznemirenoj sreći. na koje su njegove ljubavne želje dotle bile navikle. Upoznao je i zavoleo njenu dušu. njenu ruku. celoj kući nanosim sramotu. Ciganine mali. zajedno sa njenom pomalo starmalom detinjskom nevinošću. a potom poslati u neki manastir. Ponekad se sa smišljenom ljubaznošću udvarao maloj Juliji. često su u Zlatoustom budili želju da na hartiji uhvati i ponovi nešto od toga lika. »ah. ona je bila lepša od Lidije. liniju njenih obrva. idi. Ah. možda užasan kraj. ma šta rekla. bez nade i u dozvoljenu i trajnu sreću i u lako osva­ n e . on je često bio silno zaljubljen u Juliju. ah. A sada je Lidija stekla oveliku moć nad njim! Sada ju je toliko voleo da se iz ljubavi odrekao čak i toga da je potpuno ima. To mi je zabranjeno. i čula su joj se. sem za obedom. Ti to možda ne razumeš.»To bi bilo vrlo lepo«. bila je neobično lepa. mene će zatvo­ riti. ne govori. Dražeći i smetajući lelujalo je to lepo i ćud­ ljivo dete između dvoje zaljubljenih. to nije predrasuda. — Ne. obuzeta radoznalošću i požudom. nas dvoje smo rođeni za patnju. On se nipošto ne bi usudio da ne poštuje neku njenu zabranu. nalazio je da su obe privlačne. pritom u stalJ opasnosti. a ipak je u trenucima zabo­ rava znala da ga posmatra sa divljenjem i pohotljivom radoznalošću. a to je. čas nagoveštavalo opa­ snu posvećenost. ona mu je. tamo niko ne srne da stupi. Ne bih to mogla baš kao što ne bih mogla ni da jedem iz prljavog tanjira ili da spavam u krevetu sa gubavkn. svu tu zamršenost Pob r k a n a osećanja? Nisu li to doživljaji. Ah. brzo se iz deteta razvila u silu. Prema Lidiji je često bila veoma nežna. to ne smeš. moraš me napustiti i moraš opet spavati sa Cigankama i seljankama. sve tako puno opasnosti. onako detinjasta i nežna i sklona tuzi. 1 bez nade. Ponekad se trudio da se oslobodi toga. kako bi lepo bilo s tobom prolaziti kroz ceo svet! Ali ne mogu. reče ona žalosno. pret-stavljalo veliku draž za Zlato­ ustog. Lidija je od toga trpela više no Zlatousti. inače nikad više neću moći da dođem u tvoj sobičak«. Nije smela ništa da kaže. koja se često ponašala tako detinjasto. pa je na nekoliko listova. udvarao se obema i ni jednu ni drugu nije ispuštao iz vida. I sam se čudio koliku moć ona ima nad njim. mogli bismo biti tako srećni! Zar ne smem?« Ona ukloni njegovu ruku. A Lidiji nije moglo ostati skriveno ni da Zlatousti nije bio neosetljiv prema Julijinoj dražesnosti. poku­ šavao da potezima pera po sećanju nacrta oblik njene glave. da nemam doma ni ognjišta i da mi se kosa puni slamom. zakonitim ljudima. On joj je blago milovao kolena pa je onda. Upravo po toj jakoj draži kojom je sestra privlačila njegova čula. okretala tome raju. njeno koleno. mada njen jogunasti razum to nije hteo da prizna. »ne. Ona je očigledno slutila talas ljubavi sred koga je plivala njena starija sestra. A mene. i srce mu se često žestoko opiralo toj zavisnosti. Ne mogu da spavam u šumi. retko viđao. idi pre no što te uhvate i svezu! Mi nikada nećemo biti srećni. pošto joj je sasvim nežno dodirnuo stidni predeo. ma šta pomislila ili zaklju­ čila. osećanja i duševna stanja k Ja priliče nastanjenim. Zlatkiću. a pogotovo nije smela da ozlovolji i uvredi Juliju. Ne mogu. Najdraži. izgledala slična njegovoj sopstvenoj duši. često se duboko čudio i ushićavao kad bi video koliko ta duša odgovara njenom telu. nama je zabranjeno sve što bi bilo dobro i lepo. ponekad bi primećivala kako na njoj Počiva njegov pogled pun divljenja i uživanja. i malo se odmače od njega. neku želju. kako duša tako i telo. nikada«. sve je bilo toliko teško. obesno dotičući zabranjenu i željenu tajnu. Nema sumnje. To ne smeš da diraš. reče. njene reci i stav njene duše bili bi sasvim istovetni sa krojem njenih očiju i oblikom njenih prstiju! Ti trenuci u kojima je verovao da vidi osnovne oblike i zakone po kojima je bilo satkano njeno biće. ali snažno. ja to ne mogu. Ćula su mu ostala neutoljena. nijednom utoljenim nagonima. s večno az draženim i gladnim. »Ne«. u žednim snovima je štrpkalo njihovu tajnu. ali da je Julija lepša i vrednija da se zavede. Sa Julijom su iskrsle izvesne teškoće. on je često sa čuđe­ njem uviđao razliku između požude i ljubavi. Zašto on ostaje ovde i podnosi sve to. Ali negde u dnu svoje duše sam ipak još gorda. a često imala izgled kao da sve zna. Ali patio je. siroti moj mali dečko.

na svoj uobičajeni način. njena ludost i beznadežnost. oh. Vitez je pričao o južnim zemljama u kojima nema snega. Ili ćete me primiti k sebi. kiši. kao kad se miluje cka i a ona se ćutke i radoznalo predavala pipanju njegove ruke. ili ću otići i probuditi oca«. i budala je što ovde traži nešto nalik na zavičaj i što to plaća tolikim bolovima. Nije više bio dečak. Lidija dođe k njemu. a ono ipak iskusniji. A i Zlatousti se ne malo uplašio kad je video kako se sobna vrata otvaraju i kako ulazi neka prilika koju od straha nije odmah poznao. počeo da gaća po snegu i da ga pipa rukama. ja sam te rastužila. kao i zaneti. Sanjao je o svojoj majci i o Narcisu. predani zvuk njenog glasa kad bi govorila o svojoj ljubavi i zabrinutosti. Ta patnička crta je za svega nekoliko nedelja nastala i odomaćila se na Lidijinom mladom licu — čije je linije želeo da nacrta perom i to smatrao tako lepim i tako važnim zadat­ kom — i on je osećao: za ovo nekoliko nedelja i on se sam promenio i veoma ostareo. postao je ako ne pametniji. da bi čula kako mu srce kuca i da bi se utešila njegovom blizinom. no ipak se nije mogla odlučiti da sa svojim dragim govori o tome i da ga baci u brigu. kako lepo i s blagom patnjom javor i jasen podnose svoje zimsko breme! Zar čovek ne može postati takav kakvi su oni.Zar on nema pravo beskućnika. kako se dirljivo i skrušeno njiva i šuma. krov konjušnice. pravo čoveka koji je š malim zado­ voljan. zar ne može ništa naučiti od njih? Zamišljeno J e izišao u dvorište. Uveče. kad se probudim. I tako je tiho ležala na njegovom srcu. svi su govorili o prvom snegu. a ipak potajno uhićen. ćutke leže kraj njega i stavi glavu na njegove grudi. reče Zlatousti. ali on je još tu!« Jednog jutra se Zlatousti prenuo u postelji ubrzo po svitanju i neko vreme je zamišljen produžio da leži. koju moja sestra tako rado posećuje«. lepo i prekrasno je bilo sve to. Bila je rastužena i bojažljiva. tolikom pometenošću. i preko ograde. Ali iznenada — nije prošlo dugo otkako je tako ležala — stra­ hovito se uplašila i širom otvorenih očiju se pridigla. o čemu Zlatousti ništa nije znao. su 6» 82 83 . jauknuvši kao da su je nožem proboli. svi su — i devojke — bili već napolju. toliko ogromnu i mračnu da se ne može iskazati. Svojim blagim. ako ne srećniji. i grčevito steže Zlatoustog. patio rado. Tek kad ta pojava stade uza samu postelju i nadnese se nad nju. Divna je bila lepa zagasita seta ove ljubavi. Bilo je glupo i mučno. Sneg je ove godine doš^ao kasno. i znam da sam te izgubila i da ću večito. slike iz nekog sna su se još nalazile oko njega. ali ipak nesigurnim glasom. osećao je Julijino bedro kraj sebe. da bi je smirio. i on se za trenutak ne mogade odbra­ ni od misli koliko bi još do pre kratkog vremena ovaj »položaj odgoarao svim njegovim željama. Dve sestre su se tog dana bile posvađale. on ima to pravo. ali je bilo divno. pogledao ražino grmlje povij eno od snega. on vide da je to Julija i srce mu se steže. ne zbog mene. poče ona opet. Za doručak su jeli brašnjenicu. Ali ono što je taj prvi zimski dan učinilo neza­ boravnim za Zlatoustoga dogodilo se tak pošto se već odavno smrklo. A ipak je to činio i patio zbog toga. predanog zimskog sveta: kako se mirno. suši. kako je divno što je on još tu i što ću ga viđati. možda još koju nedelju ili još koji dan. sa obe strane zlatoustoga po jedna devojka. prešao j e u baštu. Zlatousti. pa ja bih jedino i htela da te razve­ selim i da te vidim srećnog. pa hajde onda. kad su kućom zavladali mrak i tišina. kako je dobro. stade polako da joj obrazom tare i da joj rukom nežno gladi bedra i kolena. zarazila sam te svojim strahom i ojađenošću. Sa čudnom strepnjom. Kad se oslobodio ođ niti sna. mislim: oh. da se ukloni od tih nežnosti i zapletenosti i da im se smeje? Da. i zadiže pokrivač. palo mu je u oči neko naročito osvetljenje. Božić je već bio blizu. plašila se da je Juli ja ne izda. slušala kako joj on s vremena na vreme tepa i osećala mu ruku u svojoj kosi. A onda. Julija reče: »Ne mogu da ležim tako sama u sobi. Oprosti. Najzad se sve troje smestiše. na koju je sneg već bio visoko navejao. i idem i idem i tražim te. Skočio je i pohitao prozoru. Pa da ležimo utroje. i odande je video kako se prozorski pervaz. ali nepovezane. ulazi«. ali tebe nema. tako sama. »Smrznuće ti se noge«. oba ta lika je još mogao jasno da vidi. a ono ipak mnogo zreliji i bogatiji u duši. snegu. večito morati tako da idem. Tonom poruge i zluradosti. Noću sanjam tako čudne snove: neprestano kao da idem kroz neku pustinju. pokriveni prvim snegom ove zime. vetru. Ona se uvuče. Zl »Morala sam i ja jednom da vidim«. zanetim glasom Lidija mu je govorila: »Ne treba da tuguješ. neka posebna vrsta svetlosti što je danas ulazila kroz malo okno. kao i patnička crta oko Lidijinih usana. »kako se u tvojoj postelji. breg i ledina predaju suncu. ispunjene razmišljanjem. »No. Lidija klonu u postelju. dvorišna kapija i čitav predeo iza nje svetlucaju plavičasto-belirti sjajem. Ona se oslobodi ogrtača koji je prebacila preko košulje i pusti ga da padne na tle. i pritom bio potajno srećan. složeno i naporno voleti na takav način. svejedno. lepe su bile ove noći bez sna. jer Lidija bese zarila lice u jastuk 1 ležala je nepomično. a on se stade truditi da joj na uzanom ležaju načini malo mesta. Porazila ga je suprotnost između nemira u njegovom srcu i tihog.

reče on napuklim glasom. Nečujno joj je ljubio usta i oči. Pojaviš li se ikada u blizini moga doma. sutra!« Lidija je stajala u košulji i bosa. a ovoj je toliko prijala njegova ruka da je odgovorila otegnutim drhtavim uzdahom punim strasti. dozvoli da učinimo ono što nam krv zahteva!« Pošto se ona s jezom odmače. Odavno mu je bila prisna misao o iznenadnom odlasku. nego i koliko je smešna. Naj­ zad vitez stade. brzo zagrli Juliju dok je ustajala. koji ih je sve mogao. Gorko ga je razdirao ovaj rastanak. hajdemo!« Julija se uplašeno trže. sa znači. međutim. Izgledalo je da je u kući zavladao neki duh nesreće i protivrečja.ošamućeno i zaneto osećajući čar svega toga. pošto su dospele u svoju spavaću sobu. No ipak nije verovao u to. Odmah je ustala. na nebu se još videlo jutarnje rumenilo. Zlatousti poče da misli o svojoj sudbini. Julijino učešće u događaju prećutala je. »patimo se bez potrebe. Ona diže Julijin ogrtač sa tla i ogrnu je njime. Kada Lidija ču ovaj uzdah. šapnu on Lidiji na uvo. Neću da ti se sv etim. i ona ćutke ustade. tiho joj pevušio na uvo prisne ljubavne zvuke i polako ju je naterao da bar digne lice i da ga okrene prema njemu. Julija. poljubi joj obe dojke i vrelo joj prošaputa na uho: »Sutra. Zlatousti. Nikada više neće videti taj krov i te prozore. klekla pred malo drveno raspeće i dugo se molila. Vitez je ćutke išao napred. u grudnjaku. jednim patničkim i skrušenim pokretom. i starac će sa svojim mačem biti bespo­ moćan. Sestre tiho prhnuše iz sobe i nestadoše. nikada više dve sestre. nisu našle snage za razgovor. Kako bismo sve troje sad mogli biti srećni! Dozvoli. »Srce moje«. ne pružajući otpor. Čitav sat su tako išli. koji Juliji ni u mraku ne izmače i koji je ganu i učini pomirljivom. Odlazi sada. njegova požuda se okrenu ka drugoj sestri. strže pokrivač sa postelje. platićeš glavom. reče mu vitez. odati. Vitez je bio naoru­ žan. možda će ga ubiti. sve u istom pravcu. jer i dve sestre. dok mu je s druge strane ruka opčinjavala sestru i dok je posta­ jao svestan nepodnošljive mučnosti i izopačenosti celog tog položaja. izašla je i zamolila ga za razgo­ vor. tek pred zoru Julija. bićeš ubijen. I ne pokušavajući da pravi razliku između svoje brige za Julijinu devojačku vrlinu i svoje ljubomore. dok se ona upoznavala sa Julijinim lepim telom koje je mirno iščekivalo. Levom rukom je učio. Voleti je a ipak je se odricati — to je bilo besmi­ sleno i naopako. čiji su svi nagoni bili uvređeni i prevareni. gospodar napred. Tek posle ponoći je zaspao Zlatousti. već i nepromišljena žestina ovog uzvika. Donovi su im resko škripali po tankoj snežnoj pokorici. Ali usudiš li se da se vratiš. on je prvi put osetio ne samo koliko je njegova ljubav prema Lidiji lepa i duboko beznadežna. I Zlatousti i Julija su još spavali kada je vitez već saznao sve što je Lidija smatrala potrebnim da mu saopšti. preko dvorišta i kroz kapiju. Zlatousti stade da osluškuje za njima. Lidija je ležala budna i na mukama sve dok se nad snegom nije javio bledi dan. njegov život nije u opasnosti. Zlatousti obično pojavljivao u papu­ čizmama. prema prozoru svog sobička. sve dok to ne potonu i dok se sasvim ne izgubi iz vida. neki demon besmislice. dok su mu usne bile uz Lidiju a ruka uz Juliju. na kamenom podu grčili su joj se prsti od hladnoće. ovo nerno odvođenje mu je iz koraka u korak postajalo sve mučnije. »Sada ćeš«. ljubomora joj steže srce kao da je neko kanuo otrov u njega. Sada. »sam poći dalje. Opasnost nije bila velika. Zlatousti skide kapu sa klina i pođe za svojim gospodarem niza stepenice. nikada više pisarnicu i sobičak u kom je spavao. činilo mu se da je ili morao naterati Lidiju da mu se poda ili krenuti dalje svojim putem. i ni jedan ni drugi nisu govorili. ovo koračanje iza tog uvređenog čoveka svečanog ponašanja. Ali ovo hodanje i ćutanje. pa odahnu kad se uveri da ništa nije poremetilo mrtvu tišinu u kući. no ipak mu se srce bolno stezalo. odlučila je da okonča ćelu tu stvar. prema strmom krovu pokrivenom snegom. Ona se neočekivano priđiže. a čim je na stepenicama začula korake svoga oca. i odmah shvati šta to sobu za pisanje. ćutke i tvrdoglavo ležale budne svaka u svojoj postelji. počešće se obazirući prema dvorištu. osamljenja i duševne pometnje. Tako je ovo troje mladih ljudi iz neobične i neprirodne zajednice bilo gurnuto u samoću i razmišljanje. a mladić za njim. bog neka ti oprosti!« 84 85 . treba samo da potrči. »Stavi kapu na glavu«. trebalo je da budem pametniji i da tako mladog čoveka ne dovodim u blizinu svojih kćeri. Kad u uobičajeno vreme dođe u ugleda viteza. i vodieeš svoj skitnički život onako kako si navikao. koji se inače za tu priliku čama i pustenom ogrtaču^ kako stoji u pripasanim mačem. »treba da pođem s tobom na jedno mesto«. nego su usamlje­ no. Ne. ukazala joj je na opasnost. obukla se. skoči na noge i uzviknu: »Julija. No za vreme tog kroćenja on se u isti mah trudio i oko Lidije. Obuzet oprečnim osećanjima.

Uzimaj. IX Zlatoustom je ovaj predeo bio poznat. »Hleba? Biće valjda još koja krajika«. bi 1' mogao da mi Pokloniš svoju kamu? Moj nož je mali. dakle!« On mu pruži jedan mali zavežljaj. Ali Hans ne htede ni da čuje za to. pa da ga za­ boli sveta Genoveva glavom. Stajao je kao avet i nije se makao s mesta sve dok Zlatousti ne iščeze iza grebena prvoga brežuljka. postepeno uspevajući da korača bez zastajkivanja. »A šta radi gospođica?« upita Zlatousti. vala. Zar je moguće da mali lovački nož u džepu i razlabavi jahača i izdaleka poznade konja iz se uporno približavao. mla­ dog konj užarskog momka Hansa. Nepogoda je u kući. skočanjenih nogu. pa ni u zamenu. raduj u c i se jakom kaišu od teleće kože kojim je bio zavezan. gospodar juri tamo-amo kao car Saul. Umorio se od hodanja. Hanse. od koga se neko' vreme bio odvikao. Iako gospodar ne sme primetiti da sam otišao i nosio poruku. nasmeja se momak otkrivajući blistave zube. prostrani svete! Sneg je oretko promicao. Začuđeno se osvrnuo kad mu se konjskih potkovica. očigledno ručni s 86 87 . Crvenkasti otsevi na oblačnom nebu benu se izgubili. mislio je. ako e učitelju Zlatoustom što desi. Najzad ga potera hladnoća. »Lepo. on se nasmeja. pa ustade. Utom ugleda ' vitezove konjušnice. i ceo svet bi bio moj!« Ali kad poznade jahača. pa ubiti ovog milog i čestitog mla­ dića. negostoljubivi svet i spasti se nekako od prevremenog skončavanja na otvo­ renom polju. Video sam je samo za trenutak. O ostalom će sutra odlučiti. Sad nije valjalo misliti ili gajiti osećanja. Zlatousti je gledao za njim neobično tužna srca. da nemaš možda parče hleba u džepu? Ako imaš. pa momak odjaha. sred pustoga rita. rekao je. Prodrmaše jedan drugom ruke. Ljubazno je pozdravio Hansa. a ipak su njeno prostranstvo. Sta li je sad sa Lidijom. bez stvarnog straha. ne bi. pa ni za novac. ništa više. »Od koga da me pozdraviš?« »Od gospođice Lidije. samo još trenutak. njena veličina i surova neumo­ ljivost zvučali njegovom razmaženom i zbunjenom srcu umirujuće i gotovo utešno. imao bih konja. Tokom dugoga posrtanja preko pustih polja prođoše ga misli. koji TGH ne bi bilo koristi. Hanse?« upitao je. ali vrlo napeto i radoznalo.Stajao je nepomično. sedeo i odmarao se pod usamljenim golim jasenom. Hanse. uokvireno sedom bradom. Zatim je otvorio zamotuljak. i pogladio ga po toplom i vlažnom vratu. učitelju Zlatousti. jer lepo bih se proveo. . Biće mu žao. ili nešto slično — bilo bi kudikamo bolje kad bih u ruci imao štogod valjano«. imam samo da te pozdravim i da ti predam ovo«. Moram natrag«. Sa jahanjem je sad svršeno. još toliko lepa. Elem. ne. »Kud si krenuo. do kraja sveta. gadan si nam dan zakuvao. daj mi«. makar bila još toliko nežna. pod bledunjavom svetlošću snežnoga jutra lice mu je. u daljini su se venci šuma i oblaci slivali u sivilo. sve drugo nije bilo važno. na glad i nevolju. dok je oskudna svetlost mutnoga dana izgleda već jenjavala. jer je tuda često jahao. Po­ lako ga je opet obuzimalo osećanje slobode i tuđine. za vremena stići do konačišta. Od bežanja mu učinilo da izdaleka čuje topot ga progone? On se maši & drvene kanije. sneg poče polako i oklevajući da praminja tanušnim pahuljicama. treba da ti predam ovaj zavežljaj. a još dalje i jedan salaš gde su ga poznavali. srećan sam što sam mogao malo da kidnem. »Je li. Za trenutak mu žestoko prođe kroz glavu: »Što ci dobro bilo kad bi mi pošlo za rukom da ubijem tog konjanika. Pa poče da rije po džepovima i izvadi parče crna hleba. i on stade da sačeka. dok mu je srce ubrzano tuklo. O. a sad mora da hita. valjalo se kao kuna i lisica probijati kroz ovaj hladni. i žao m u je. Ali svoju kamu. znaš već. tišina se prostirala u beskonačnost. znao je da se s one strane zaleđenog rita nalazi jedan vitezov ambar. »K tebi«. i želi mu sre­ tan put. sa njegovim svetloplavim vodnji­ kavim očima i dobrim zbunjenim dečačkim licem. a nežno je pozdravio i konja Hani­ bala. nežno je mislio o njoj dok je. i Zlatousti ga uze. Toliko. »Već si dobro parče prepešačio! Elem. izgledalo sasvim utrnulo. valjalo je čuvati se od zime. Slušaj. trebalo bi imati srce od kamena. sa tim sirotim bojažljivim srcem? Gorko ju je žalio. nju on nikad ne bi d ao iz ruku. koji ga odmah poznade. »Zar ti ništa nije nalo­ žila? Nemaš neko pisamce?« »Ništa. Ako naiđu vuci. sunce se nije pojavljivalo. na jednom od tih mesta moći će da se odmori i da zakonači. Odmah potom htede da odjaše. odveć je ona mirisala na muku. Ovog ledenog i namrgođenog zimskog dana ukus tuđine nije bio prijatan. Unutra Je našao jedan pleteni grudnjak od debele sive vune. No. ne smem da se zadržavam.

i u tom zarezu se nalazio blistav zlatan dukat. iako je odavno preturio đačke godine preko glave. dok je sa velikom radoznalošću zurio u lice žene. a profesija mi je da mlade žene učim latinski i da kobasice čarolijom selim iz badže u svoj stomak. a ako me pre toga ne pokljuju vrane. zaljubljenosti koje su ga dražile a onda razočaravale. malo pribojavao tog dugačkog cupavog neotesanka. neodlučan. preporučivao je babama sredstva protiv koobolje i ispadanja zuba. Još nedovoljno upoznat sa crnim humorom i lutalačkim latin­ skim ovoga soja. pri svetlosti luča. teško da ću biti pošteđen toga da se posvetim dosadnom nadbi­ skupskom pozivu. a o metafizici džigernjače retko je ko n a ­ pisao nešto sadržajnije no što sam to ja učinio u svojoj disertaciji u Lajdenu. amice. lutam kroz nemačko carstvo kao jadna propa­ lica. zažarene oči nije Skidao s porodiljinog lica. Seljanka čiji je gost bio rodila je te noći dete. Mada nije znao zašto. hteo da me zloupotrebi za to da spasem život jednom vuku skoro k r e palom od gladi. zasečeno na jednom mestu. nego je išao od kolibe do kolibe. i otac sviju nas hrani i njega kao i mene. dobro zavijeno. koji je pri­ jatno grejao. našao je jedne večeri prenoćište. Cilj mi je postelja gradonačelnikove žene. Bolje je. gurao nos u svaku staju i svaku kuhinju i 'Je pokazivao nameru da napusti zaselak sve dok mu svaka kuća ne 1 Platila danak. a na kraju krajeva. zečje pečenje se još nikad nije tako lepo osećalo kao u mom jadnom stomaku. nazvali su me se­ ljačkim strahom i trepetom. izvukli su ga iz slame da pomogne. In saecula saeculorum. Njemu se bar činilo veoma zna­ čajnim ono što je tu opažao na licu porodilje. bilo je to parče šunke. ono je bilo krivo što je sutradan u istom tom selu sreo jednog druga. Ali P r e no što krenuše dalje brat Viktor htede da sa seljacima porazgovara latinski. kao i ne naročito prijatnog smeha kojim je pratio svoje sopstvene šale. Noćima i noćima sanjao je o vitezu i njegovom maču i o dvama sestrama. ujutru je rano po mrazu i oštrom vetru pošao dalje. Da nisam ubio tu zverku. Prenoćio je u ambaru. živeti od danas do sutra no nikako. zakopčao kaiš i požurio dalje kroz polja. Zbog susetke. Pisma nije bilo. nalazilo još nešto tvrdo. Ali nije hteo da ode seljaku. bilo ono sa ubijenim vukom izmišljeno ili ne. potom je svukao zubun i navukao grudnjak. Otada. palo mu je u oči nešto neočekivano: linije na izo­ bličenom licu žene koja je ječala nisu se mnogo razlikovale od onih koje je u trenutku ljubavne opijenosti viđao na drugim ženskim licima! Izraz velikog bola na licu bio je doduše" žešći i više je izobličavao no izraz silnog uživanja — ali u osnovi se nije razlikovao od njega. nekog drskog dugajliju. kolega mali. Viktora po imenu. Prvi put je gledao porođaj. koju je ugledao ujutru posle porođajne noći i koja je odmah odgovorila na pitanje njegovih zaljubljenih očiju. i koji ga je pozdravio štrbecajući latinski i pretstavio se kao đak-lutalica. iako se nakraju za njega nije našao nikakav drugi posao do da drži svetiljku dok je babica poslovala. A ovo zadržavanje dovelo je do jednog novog doživljaja. Pričao je seljacima o r a t u u Italiji i uz ognjište pevao esmu o bici kod Pavije. koji je upola izgledao kao pop a upola kao aramija. jer.rad. a prekjuče je. pa začuđene. sakrio zlatnik u najsigurniji džep. Tu su ga očekivali novi doživljaji. već samo čorbe od prosa. tvrda srca kao svaki otac. danima su mu usamljenost i seta tištale srce. koja je jaukala obuzeta bolovima. amin«. a hladnoća ga je terala da prevaljuje velika rastojanja. tebi nikad ne bi pala u deo čast da sklopiš ovo prijatno poznanstvo sa mnom. Češki kralj je moj brat. neobični bratac odeklamova: »Naposećivao sam se visokih škola. °šulj a mu se više pojasa sva nadula od poklonjenih parčadi hleba 88 89 . u svakom slučaju je čovek u društvu jači i ne mora se toliko bojati. čudno ga je iznenadilo to ot­ kriće da bol i uživanje mogu ličiti jedno na drugo kao brat i sestra. izgledalo je da sve zna i da je svuda bio. ali nešto na ovom ovejanom skitnici ipak mu se sviđalo. No °n nije postupio onako kako je Zlatousti dotle činio kad bi na svom lu­ t n j u posetio koji majur ili selo. koji je Lidija isplela i njemu namenila. nije želeo da ćaska i da ga ispituju. samo što mene pušta da u tome sam obavim najveći deo posla. pa nađe prenoćište kod jednog seljaka. U jednom selu. Naime. bilo je to isto ono pomalo nacereno skupljanje. a u grudnjaku se. ostao je i druge noći u selu i veoma usrećio susedovu ženu. kako je on to zvao. iako bi tamo bilo toplije. gospodine kolega. a besumnje bi se našlo i mleka. bilo je vreme da potraži mesto za počinak. iznenada obogaćen jednim novim doživljajem. tako mi moje jadne duše. strahovito se umorio. Ovaj šiljobradi prijaško pozdravio je Zlatoustog sa izvesnom srdačnošću i skitničkom duhovitošću kojom je brzo pridobio svog mladog druga. Zlatousti se. p r o caskao sa svakom ženom. jer posle dugog vremena i posle svih zalju­ bljenosti ovih poslednjih nedelja. isto proplamsavanje i gašenje. ovo je bio prvi put što se njegov nagon opet utolio. i nije se mnogo protivio kad ga ovaj stade nagovarati da za­ jedno produže put. Stajao je tako u snegu s Lidijinim poklonima u rukama. bio sam u Kelnu i u Parizu. Još nešto je doživeo u tom selu. kod nekih siromašnih seljaka koji nisu imali hleba. Brzo se opet obukao. Na njegovo pitanje gde je bio učenik i kuda se to upu­ tio. doduše. a dragu mi dušu muče neizmerna glad i žeđ. i Zlatousti je prisustvovao tome.

I tad dođe do prve prepirke među drugovima. mladiću. sve se više udaljujući. zbog divljih zveri. pa ćeš se na konju vratiti u svoj zamak i oženiti se gospođicom! Mladiću. 1 Zlatousti uze da prvi stražari. i za tili čas postaneš ružan i nemio gost. ala ti je glava puna plemenitih gluposti! Pa. Hoće li on sam jednom postati takav? Sutradan su krenuli dalje. hajde. čovek stari. ovaj je bezazlen.i od oraha i krušaka koje je trpao unutra. to je dobra preporuka za prenoćište. već prešla u instinkt. posle toliko godina skitanja. jednako se smejući. ili da pri stupanju u neku sobu za tren oka nanjuši stepen imućnosti ili bede vlasnika. a Zlatousti se. J e r je osetio hladnoću. on će se već potruditi za to. kao i stepen njegove dobrodušnosti. Da po najneprimetnijim znacima uoči blizinu ljudskih domova. ne smeju videti. na njegovu ljubaznu molbu ipak svega nekoliko puta uskratili gostoprimstvo. mnogo gladovao i mrznuo se. ovaj nikom neće učiniti nešto nažao. »nemoj da polomiš zube od žestine! Samo ti kažem: dozvoljavaš da nam tu izmakne dobra lo­ vina. Video je da je to ovejani beskućnik. ili da najtemeljnije ispita koliko je koji kutak u šumi ili u polju pogodan za po­ činak ili za spavanje. ili bojazni — sve su to bile veštine u kojima je Viktor doterao do savršenstva. i to zapravo nije naročito lepo ni kolegijalno od tebe. nek ti bude. što se mene tiče. Ovoga je. bože. ti si tako mlad i lepuškast i izgledaš tako nevino. dakle. Ispričao je o svom boravku kod viteza i kako je pisanjem na latinskom zaradio to lepo odelo. ali pošto toga dana nisu naišli ni na kakvu naseobinu ni na tragove ljudi. Posetiće zamak. pa ćeš se već opet zavući negde gde se može lakše živeti. naravno. gde Zlatoustog. prošao kroz sito i rešeto. inače će se začas naći na bunjištu. s tim pismom otići u zamak i neće. svaku činiju i svaki hleb. kad ga vide tako ozlojeđena. i čakšire stiču rupe. svako otvaranje fioke od stola. protivio se da ijednu reč više čuje o toj stvari ili da mu oda vi­ tezovo ime i put k njemu. rekao je. Takvi dakle postaju oni koji dugo žive lutalačkim životom. on sa zahvalnošću pusti Viktora da potraži neko mesto gde će prenoćiti. Ali ti nećeš. Ženama se sviđaš. Zlatousti mali. gledao Je šiljate vrhove jela kako strče put bledoga neba. iako ne poznaje sve te veštine. ti si plemenit gospodin. dogovorili su se da naizmenično čuvaju stražu. nenaviknut na laganje. tebi to može poći za rukom. Pa stade. ili u neki zgodan boga' manastirčić. Zlatousti je dugo stajao oslonjen o jedno smrčevo stablo. i Zlatousti je naučio dosta stvari od Viktora. sve dok nam od zime ne pootpadaju prsti na nogama«. a njegov drug leže na jelovo granje. kad može tako prosto da ode i božjoj volji da prepusti zamak i devojke u njemu. imaš odveć le* puškaste kovrdže. ali neka on samo pusti njega da se stara o svemu. mogao bi čovek pomisliti da si neki plemić«. da između dva stabla na ivici šume digne leđobran i da načini ležaj od debelo naslaganih jelovih grančica. samo ti još glad viri iz očiju. Viktor je smatrao da je Zlatousti magarac kome nema ravna. Viktor. kako se izmotava i nagoni ljude da mu se dive. i noću. a ovaj oseti kako mu ta ruka istražuje i pipa sve džepove i ša­ vove. Tri dana su već proveli zajedno na putu. i detinjsko lice dobija bradu i dobija bore. ili radoznalosti. Ali pazi. a čas ostavlja snažan utisak živopisno drskim šatrovačkim jezikom. Viktor. pa će on. — dugački Viktor se nasmeja i reče dobroćudno: »E pa jest. a da su mu. Kad mu je Zlatousti jednom odvratio da on nije kadar da se ljudima približava sa takvom namernom promišljenošću. da nastavimo putovanje. Moraće da napiše pisamce Lidiji. znači. rukom prelaziti preko Zlatoustove odeće. brajko. čovek koji je mnogo video i doživeo. da sve svodi na tri velike potrebe beskućnika: na obezbeđenje od svega što ugrožava život. pritajivši se. tako mu Spasiteljevih rana. Zatim je počeo da seta gore-dole. To se mora ispraviti. ili u neku dobro zagrejanu pisarnicu. a ljudi misle: ah. mnogo čemu naučila navika. I tako dalje. da ne bi Viktoru smetao da zaspi. Hodao je tamo-amo. ti imaš odveć fine ruke. Svome mladom drugu ispričao je mnoge poučne stvari. »De. te se otrže. mladiću. izići iz njega sve dok ne iznese podosta novca i dragocenosti. u neku zgodnu toplu bračnu postelju. i koji je u ogor­ čenoj borbi za oskudan i ugrožen život postao mudar i drzak. Zlatousti ga je začuđeno posmatrao kako neumorno sprovodi svoj pohod. kako čas zastrašuje ljude a čas ih pridobija laskanjem. kako cas natuca latinski i izigrava naučnika. duboki mir zimske 90 91 . Pa i odelo ti je tako krasno. postiđen zbog svoje jarosti. a mesto mladosti i nevinosti. pokazivao ljubazan i uslužan i ponudio je drugu za spavanje svoj vuneni grud­ njak. pa i zimi. na pronalaženje konačišta i na nabavku hrane. ispriča mu po­ nešto o dvema vitezovim kćerima. kako usred pričanja ili učevnog govora oštrim i budnim očima opaža svako lice. tada je čoveku nužno da je otvrdnuo i da je nešto naučio o svetu. i Zlatousti. Jeli su hleba i sira iz Viktorovih Punih džepova. Zlatousti se stade opirati i najzad se ražesti. tako i tako. Zlatousti sve do večeri ostade neraspoložen i ćutljiv. misleći na svoj dukat. uze ponovo da se smeje i da izigrava dobroćudnost. i Zlatousti prvi put okuša putovanje udvoje. Ali Viktor htede da sazna zašto je on onda usred surove zime napustio tako toplo gnezdo. i psi će mokriti na njega. de«. Ali ja bih rekao da ti ionako nećeš dugo ovako kaskati po svetu.

On se napravi da spava. mislio je. neprestano će morati da osluškuje ovu tišinu. i Viktor se povuče. Onda pokuša da se uspravi. rahovita jačina golog životnog nagona. »Bogorodice blaga. pokušavajući da ustane. °ajno i požudno hitao je da spase život. promeškolji se tobož u snu. no ona opet klonu na zemlju. ruka mu upade u samu krv. disanje svoga zaspalog druga. pa duboko i divlje udišući stade da se gali spašenim ži­ votom. u to nema sumnje. Najednom oseti kako ne bi mogao podneti da još ostane na tom mestu. Možda je taj pametni drski čovek u pravu. lopov navali i čvrsto šakama obujmi Zlatoustov vrat. klečeći na njemu. nekoliko puta je iscrpen legao asred polja. Tek sad Zlatoustom pođe za rukom da ustane. Već posle jednog trenutka Viktorove šake olabaviše i popustiše. koji napušten i sam hita kroz neshvatljivi. a kad mu ne pođe za rukom da se oslobodi. nikada se neće osećati doista zaštićen i bezbedan. i to je neprestano mislio dok je klečao nad samrtnikom i gledao kako mu se licem širi Medilo. U jednom džepu nalazio mu se nož. koje su mu oprezno opipa­ vale odelo. nikada sasvim skit­ nica. teška i meka kao vreća. Iz njegovih grudi i iz vrata k r v je i dalje kapala. iz usta mu je u suludim. uzviknuo je. on nikad neće postati takav kakav je Viktor. ali u visini su oblaci izgledali uzburkani. Ali najzad ga je telesna Potrebitost prenula i okončala njegovo uplašeno kajanje. Zlatousti se ohladi od besa. osećanje strepnje i nepoverenja koje se odnosilo na njegovog druga. i usred najgorče nevolje toe s u ga i opijale besmislena snaga i divljina nemirenja sa smrću. ovde nemaš šta da s ukradeš«. između strpljivog postojanog drveća. no ipak nije zaspao. sklopio oči i predavao se. i dalje davio — pa ga iznenada i nasumce nekoliko puta zari u njega. »Hodi«. lišen hrane i bezmalo lišen sna. ako ih nađe. Sa žbuna venje pokrivenog Pu 92 93 . pomisli Zlatousti. jer uplašio se i iznena­ dio kad je na sebi osetio Vilktorove šake. tiho se vraćajući. poče da se otima i da se žestoko trza celim telom. i slušao je. mače rukama. misli su ga držale budnog. Sad mu je bilo neshvatljivo kako je tom grubom čoveku što se naglas smeje. s jezom je sprao snegom sa sebe svu krv koju je prolio. u drugom dukat. podrugljivih zvezda. Zlatousti se veoma naljuti na njega i odluči da se sutra rastane s njim. Viktor ga još jace steže a u isti mah mu kleče na grudi. Posle dugog vremena Viktor se rasani — on nije hteo da ga probudi — i pozva ga. a osim misli i izvesno osećanje koje nije priznavao pred sobom. a koji su Lidijine ruke oplele za njenog dragana. tom šaljivčini i drskom prosjaku mogao pričati o Lidiji! Ljutio se na njega i na samog sebe. bez t e . ovo brbljivo a stravično šaljakanje tog razmetljivca. On zavuče ruku u džep. evo sad i ubih«. Viktor će i jedno i drugo ukrasti. večito će ga svet okružavati zagonetnom lepotom i zago­ netnom stravicnošcu. Ali svaki put ga je nešto nateralo da ustane. a njegov dugački drug se uto opu­ šteno i mekano sruči preko njega. i brižno je mozgao o najboljem načinu i prilici da se odvoji od njega. Jače no ikad proželo ga je osećanje beskućnika koji zna da između njega i velikog straha ne stoje čvrsti zidovi doma ili zamka ili manastira. drsku vrstu buđalaštva. najednom ga proze samrtan strah i načini ga mudrim i oštroumnim. sam između hladnih. Ali bez za­ vičaja i bez cilja će ipak ostati. i još čitav dan i noć zastrašen i bez cilja lutao tamo-amo. Zlatousti dođe do vazduha. glad m t l Je kao divlja zver urlala u telu. Videla se tek pokoja zvezda. a ni ovu bučnu. Ne. »Sad sam. između zveri koje vre­ baju. Diže nož i obrisa ga o vuneni grudnjak koji je nosio ubijeni. Viktor ponovo naže nad njega i poče da pretražuje. i njegova krv obli Zlatoustove lice. Zlatousti. zapao je u veliku nevolju. bez krova nad glavom. inače sutra ni za šta nećeš valjati«. Zalutao u pustom zavejanom predelu. već sve sla­ bijim uzdasima oticao život. čuo je sebe kako govori.noći obuzimao ga je svečanim raspoloženjem i izvesnom strepnjom osećao je kako njegovo toplo. Pod surom noćnom svetlošću video je dugonju zgrčenog na tlu. spusti se na ležaj i sklopi oči. ubio čoveka«. pa makar lutao celog svog života. ne želeći ništa drugo do da ^ s Pi i d a . On mu pridiže glavu. niti ovo lukavo lopovsko probijanje kroz život. pa skoči i odjuri što su ga noge nosile. strahovito ječeći. osećajući da gubi dah. otprilike posle jednog časa. kad se sagao k njemu. Preplašen ovim obraćanjem. neprijateljski svet. vetra nije bilo. Smrt veselog lutalice mu je strašno tištala dušu. izvadi mali lovački nož — dok ga je napadač. »sad moraš da spavaš. živo srce samotno bije sred hladne tišine bez odgovora. evo. Kad ovaj poče da se brani. i jednog će se dana zavući natrag među neke zidine. možda Zlatousti nikad neće postati ravan njemu. usred koje su otkucaji srca tako puni strepnje i tako prolazni. zavuče nož u drvene kanije i vrati ga u džep. Zlatousti ga posluša. kad se razda­ nilo. Bio je pri­ lično umoran. u m r e u snegu. Ne pomerajući e on otvori oči i reče prezrivo: »Odlazi sada. No kad se. On nikad neće moći da nauči tu vrstu odbrane od strave. Ali mora da je ipak upola utonuo u san.

a? Hteo si da ukradeš moj dukat. grdio je pokojnika. dok je ukočenih nogu posrćući jurio kroz zavejani suvi vres. cupkaju li te lisice za uši? Ubio si vuka. Kako je samo nedavno vikala ona porodilja i krivila 94 95 . a ipak u poslednjoj očajničkoj borbi sa mr ć u osećati u sebi ovu lepu. To je s brujalo. Padao je preko žbunja. Ostao je na zemlji. Nije mnogo prošlo a Zlatousti je već stao na noge i bio kadar da krene na put. gde je noću držao luč nad ženom koja se porađala. nešto neizrecivo. pijan od bola. od sna i od kozjeg mleka koje mu je žena davala da pije. čas nečujno. ona čuči na svakoj živici. neko iskustvo. pa je progutao nekoliko šaka snega da ugasi žeđ. trudio se da je sumanutim bestidnim nežnostima zavede. »Plašiš li se. da svuče svoju košuljicu. još koji časak pre smrti. trčao. neprestano ga je otrzao. u padu se hvatao za sneg i trnje. biti svestan svoje sićusnosti i bede i ugroženosti. lišiće te on svega sem kostiju. svakog među vama u glavu poznaje. i on ih ljutito otprati pogledom. bratac. i on poče sumanuto da govori. onakvu kakva ga je napustila one noći. je 1' da. matori. da li si nešto primetio? Da. tikvan. hladna stravična zimska noć pod onim jelama. matora secikeso! Ali je 1' da. osluškivan je sume i zverinja. svet je pun smrti. Zadihan. šta govori. lepu malu Juliju. kao da je otada prošlo mnogo vremena. samo minulo. Obraćao se Viktoru. brajko prepredeni. još koji tren p r e kukavnog skončanja. Sad je pred sobom video Juliju. no sada je razgovarao sa Narcisom i saopštavao mu svoje nove dosetke. Narcise«. s njenim nogama. neki obruč oko srca. a od svega je na JJače i najneobičnije bilo boriti se sa smrću. čemernu smrtnu nevolju. na drvetu čuče vrane. a u groznici iscrpenosti i krajnjeg napora njime ovladaše neobične misli. ah. sažali se. mudrosti i šale. strašnu snagu i žilavost života. prijatelju? Lišavaš li se sna? Prijaško s kosom će ti p o ­ moći. Ne. požudno se osvrćući na sve strane. lutalačku nevernu ljubav. neki ukus na jeziku. Lutajući tamo-amo. ubijenom. no on ništa više nije čuo. trči i dobro pritegni kosti. čas glasno. pomešane sa jelovim iglicama. likujući od rasplamsale požude za životom. i ništa vam ne vredi što gradite zidove. ona stoji iza svakog drveta. A. kažeš? Jesi 1' ga ugrizao za grkljan ili si mu iščupao rep. već samo pretureno preko glave. ali nije se videlo ništa sem pustare i šume. i spavaonice. duvajući u ukočene ruke. izgrdi svoga muža i odvuče polumrtvog Zlato­ ustog u staju. Putovanje sa Viktorom. da je nagna da dođe k njemu. da se vaznese s njim na deveto nebo. ah. udarao u drveće. govorio mu je. Opet se povratio i dobio snagu od stajske toplote. našao se u istom onom seocetu u kome je pre nekoliko dana sreo putujućeg đaka. neće sve dok mu u nogama bude makar i malčice snage a u krvi makar i iskrica toplote. Za nepune dve godine on je valjda do dna iskusio uživanja i bolove bezavičajnog života: sam ovan je. samo što su se svi nedavni doživljaji veoma odmakli. Nešto je zaostalo. Pevajte samo svoje psalme i lepo palite svece pred oltarom. gladovanja i zalutalosti. glupo hvalisalo! Ali potom njegove misli i reci prestadoše da se vrte oko sirotog dugačkog Viktora. pun smrti. obraćao mu se osorno i podrugljivo: »No. kao naprimer pokreti /zrazi čulne naslade koji su toliko slični pokretima i izrazima poroUja i samrtnika. njihova ljutina ga je palila. dražajši. neprestano ga je terao da nastavi svoje slepo bekstvo. ona viri kroz prozor. one bi da se razlete. ismevao ga što je dozvolio da bude ucmekan. gde se nalazi. sa plavim kovrdžavim vlasima pod njenom miškom. Pa ustade i opet započe neumoljivo utrkivanje sa smrću. ali to ipak nije bilo zaboravljeno. zagolicao te je po rebrima! A još su ti svi džepovi bili puni hleba i kobasica i sira. opet poče da šapće. brzo trči. slobodu. to malo našeg jadnog mozga pod lobanjom! Sve teži da se odvoji. i kapele i crkve. a ljudi dotrčaše i okružiše ga žamoreći. dani i noći smrzavanja. Preklinjući i zazivajući govorio je s njenim ispršenim. tepao joj je bezbroj umilnih reci. Danima je bio gost letnje krajine. sve teži k đavolu. danima Po snegu. ne brigaj. koju je gotovo zaboravio. ali ipak nešto sto se nikad ne može zaboraviti. Žena čiju je ljubav onda okušao poznade ga i uplaši se kad vide kako izgleda. nešto potonulo. jadne naše kosti. srneje se. neće on dozvoliti da ga pokljuju.snegom rukama pomodrelim od zime nabrao je male sasušene bobice i počeo da žvaće te opore i gorke plodove. Trčao je. Trči. danima i nedeljama u šumi. malenim dojkama. užasno umiranje njegovog druga. one neće ostati uz nas. zatim. Ah. nigde ni traga od ljudi. Nad njim prelete nekoliko vrana. kašljući i sikćući. jadan trbuh. i gomilajte trave u laboratoriji. i čitajte svoja večernja i jutrenja. usred noći je čujete kako se smeje pred vašim prozorima i kazuje vaša imena. leži li ili stoji. sve je to postalo prošlost. tamo u polju se vrti ludo kolo. žderonjo!« Ovakve i slične šaljive reci govorio je sebi u bradu. veleštovani. danima u samrtnom strahu i u blizini smrti. maleoki Zlatoustić te je iznenadio. Ali nagon u njemu bio je snažan. crni popovi«. i gomilajte knjige u biblio­ teci! Postiš li. kako je? Je 1' ti šija mesec kroz utrobu. to mu je ostalo zapisano u srcu. on već odavno nije znao kuda hita. »ježiš li se. svinjo jedna. likovao nad njim. strahovita borba na ležaju. nešto strašno ali i dragoceno. seo je za trenutak na jednu humku da se odmori. Kad se poslednji put srušio i ostao na zemlji. jadno naše ždrelo.

I tako je i biloKad je krenuo. zbog nje se borio sa Viktorom. sve se vraćalo a ipak svaki put bilo drukčije: dugo pešačenje preko polja i pustara ili po kamenitom drumu. jesi li primetio?« upita ga ona sa neobično srdačnim. kroz predele pu­ stara. vazduh je bio težak od vlagfe' u visini se čulo jecanje južnog vetra. doduše. mrznuo! I kako se borio. Neprestano se vraćalo sve ono što je mislio da već dobro poznaje. jer vuneni grudnjak je ležao sa Vikto­ rom u šumi i bio je natopljen njegovom krvlju. Bio je to jedini Lidijin poklon koji mu je ostao. ona ga zadrža. a onda mu pokaza mesto na njegovom kaputu gde ga je čvrsto ušila. ski­ tanje po selima. taj je danima i nedeljama mogao putovati po tom drumu. iznenadio u ovaj podnevni čas. ali njenu ljubaznost i onaj lukavo-dobroćudni osmeh njenog seljačkog lica nije zaboravio nikada. a sad ga više nema«. bregove i oblake. S Narcisom bi možda mogao govoriti o tome. reče ona nežno. zbog nje ga je u nevolji ubio. Onamo dole moćno je tekla reka. Behu već mnoge kiše i snegovi napadali na Zlatoustog kada se jednog dana peo uzbrdo kroz neki bukvik. »Hristina«. Ako je dukat sad izgubljen. ponovo je pod trulim lišćem zamirisalo na ljubičice. ponovo je Zlatousti krenuo kroz šaroliku smenu godišnjih doba. a usto tako glup! Pa zar čovek sme da luta po svetu sa slobodnim du­ katom u otvorenom džepu? O. Kad je Zlatousti na svojoj slamnoj prostirci u staji prvi put stvarno došao k sebi. koji mu je obveselio oči a u duši mu pobudio čitavu plimu slutnji. upola nesvesnog teturanja? Dugo je razmišljao o tome.onda on sam. I znao je da je sad zadugo došao kraj potucanju kroz bespuće. Dolazilo je lasto novo. prvi opaki mrazevi — sve je opet dolazilo. po reci su plovili splavovi i čamci. i ko je samo hteo. lutao od salaša do salaša. a u isti mah lukavim i prepredenim osmehom. ovih dana nastupiti mesečeva mena pa će se vreme svakako prolepšati. prostirala se bogata i plodna zemlja. manastirima i bogatim grado­ vima. či­ jom sredinom se plavičasto-staklasto svetlucala široka reka. nezasitim očima upijao šume. kako je nedavno njegov drug Viktor klonuo. a drum Je vodio ka lepim selima. pošto će. »imao sam u džepu jedan zlatnik. Kroz siva stabla i blago zanjihano granje gledao je u smeđu i zelenu dolinu. A zatim. za njega malo značio. ali on ga je. Novac je. bez bojazni da će se on kao kakav jadan seljački puteljak iznenada izgubiti negde u nekoj šumi ili u vlažnom ritu. kako je dao smrti po nosu. jedva da je i poznavao njegovu vrednost. prilikom onog užasnog. slatka ludice! Našla sam ja tvoj zlatnik. nasmeja se ona i zaista ga pusti da traži neko vreme. niz reku je vijugao jedan od najlepših i najčuvenijih drumova u carstvu.lice. i koliko se mrznuo. šuma i samoće. koliko je bolela glad. čije su gole grane već bile osute svetlozelenim pupoljcima. na kućama sa zabatima ukrštene grede bile su prijatno °t>ojene u crveno. vraćale kući sa prevrtanja sena ili sa berbe hmelja. a kad je ubrzo opet postao kadar da korača i kad je htec da nastavi put. sneg je ležao siv i načet. zamkovima. poverio se seljanci. drugi put. evo. između reke i crvenkastih padina pod vi°§radima. nije želeo da se pomiri s njegovim gubitkom. još kad sam te stavljala na slamu«. Pošto je dugo razmišljao. u kojima se sasvim retko može naići na neki salaš ili kakav ubogi zaselak. koji ga je toliko ushitio da je uprkos svojoj slabosti obavio ruke oko nje. i ne jednom u prohladne večeri. »tako si pametan i fin. Ali ovaj zlatnik je iz dva razloga postao važan za njega. stresanje od prvih jesenjih slana. »Našla si ga? A gde je sada?« »Traži ga«. Na to je nadovezala mnoštvo valjanih materinskih saveta. i kad je odozgo sa grebena brda video pred sobom jedan nov predeo. »Zbilja. i on se radovao tome. i ono što mu je prilikom ovog prvog susreta pru­ žio očima potvrđivalo je i potkrepljivalo njegova očekivanja. X Ponovo je led krenuo niz reke. Da ga nije izgubio poslednjeg dana gladovanja. sedeo ispod nekog prozora za kojim je gorela svetlost i iz čijeg su mu crvenkastog sjaja milo i nedosežno zračili sva sreća. Potrudio se da joj iskaže svoju zahvalnost. Već istog dana uveče stigao je u jedno lepo selo. od sela do sela. potišten i s bolom u srcu. požuda i nada. s ko­ likim samrtnim strahom i s kolikom jarosnom strašću se branio! Činilo mu se da zapravo i ne postoji još puno stvari koje bi se mogle doživeti. koje je ležalo °be strane velikog druma. onda je ceo doživljaj one stravične noći u neku ruku besmislen i lišen vrednosti. a krv mu tako tiho i brzo istekla! Oh. »Što si ti čudan momak«. koje je brzo zaboravio. upravo je ta zlatna para bila ona stvar koju nije dopustio da mu Viktor otme. od žene do žene. Već danima je znao da je blizu toga predela i očekivao ga je. za redovima mladih devo jaka što su se. držeći se za ruke. kako li je u danima gladovanja osećao da smrt vreba svud oko njega. sav zavičaj i sav mir što ih zemlja može dati. i u beskonačnost se pružala ta šarena traka pred nje­ govim očima. detinjasto momče. u leto spavanje u šumi. rekla trnu je. Taj dukat mu je bio drag. viđale su se zasvođene kapije i stepenaste uličice Re 96 nnan Hese 97 . šapnuo joj je. primetio je da mu nema dukata u džepu. pa. jedan­ put. inače ni s kim drugim.

U jednom selu je. no najzad je ipak izašao na kraj s njim. protekle noći je mnogo sanjao. pomilova joj ruku. uteši je malo. najednom osetivši umor. i što su bliže bili biskupskome gradu. uz dobro jelo i vino. prolećni dani su izmicali brzo. Osetio je želju da se nekako oslobodi svoje prošlosti. ispovednik kao da je poznavao život skitnica. pošao da seta pored vode. pogodniju za spa­ vanje. osvetlj avaj ući reku i praveći senke pod drvećem. kad kroz jedan Prozor zasija sunčev zrak. Kad se misa završila i kad se u manastirskoj crkvi sve smirilo. Zvala se Franciska. pogledao je crkvu i groblje. stade joj pričati o šumi i o srnama. a nije zaboravio ni da se obazre za kakvim zgodnim ambarom u koji bi se za nevolju mogao uvući i provesti noć. ne verujući miru. a isto tako mu je zvučalo i lupkanje sandala po hodnicima popločanim kamenom. Reka je tekla mirno i snažno. zajapuren paroh. mnogo malih poroka. 0 puno raznih stvari. međutim. Ali utom se njen momak vrati. Oh. U nekoj vodenici mu se jedna mlada sluškinja toliko svide da je dva dana ostao u tom kraju i obilazio je. bio je spreman da ih okaje zamašnom kaznom. Vi­ đao je splavove i dereglije kako plove. a nije znao zašto. odrekao prenoćišta i pola noći je propešačio pod mesečinom. koji je umro od njegove ruke. i ona ga odvede u jednu šupu. on. Ali. pa ga još natera da s njim u dugom razgovoru provede ćelo veče. to je drum postajao prometniji i veseliji. on pođe pogledom za njim. pa je on otišao i ostavio je samu. sve dok mu rosa nije oprala belu prašinu sa cipela i dok se. srce mu je bilo čudno uzbuđeno. Sutradan je nastavio put po drumu što se protezao uz reku. no uskoro ga isto to golicanje ponovo probudi. bio se smirio i pokajao zbog svađe. Nešto ga je teralo da se ispovedi i da se očisti. ona se smejala i rado ćeretala s njim. Zlatousti ostade klečeći. hladni vazduh pod kamenim svodovima mu je po­ tresno zamirisao na zavičaj. veoma zadovo­ ljan. posvađala se sa svojim draganom. po kaluđerovom uputstvu očita °litvu pred oltarom. nije se užasnuo. sela i varošice su mu pružali utočišta. nad (brežuljcima se javio mesec. a kraj rečne obale svež vazduh koji se osećao na vodu i ribe. ovaj ga na to ljubazno primi. plavi ogrtač joj je padao m 7* 98 99 . Kad zateče Zlatoustog gde sedi kraj nje. otre­ sajući to s lica. te mo­ mak psujući otrča u selo. valjalo je priznati mnogo malih grehova. on se smesta baci na njega i poče ga udarati pesnicama. a onda ona istrča i vrati se sa vedricom punom mleka. i ona na kraju dozvoli da je on poljubi. devojke su večerom pevale po seoskim sokacima. još toplog posle muže. mirno ga je slušao. a ujutru je prisustvovao bogosluženju. On pokloni devojci jednu plavu traku za kosu. a devojka je već odavno bila pobegla. pa sa osmehom klimnuše gla­ vom jedno drugom. nežno i blago povijena. a ovi su mu za uzvrat davali hleba i mesa i dozvoljavali-mu da se poveze. pomagao kiridžijama oko polaganja hrane stoci i oko timarenja. uz nešto prećutkivanja i nešto dometanja. posle dugog mozganja vedrina među razgovornim i zadovoljnim ljudima. posle duge oskudice svako­ dnevna zasićenost obilnim jelima — sve mu je to prijalo i on je rado puštao da ga nosi taj veseli talas. i njemu se činilo da bi najviše voleo da je vodeničarski momak pa da tu zauvek ostane. Došljak je rado­ znalo tumarao po svim sokacima i kutovima. koji načini toliki utisak na njega i to*° ga privuče da mu se približio sa očima punim ljubavi i stao ga P°srnatrati. Ali prethodno je hteo da u parohiskom domu zamoli za večeru. možda ga je to uzbuđivalo samo sećanje na Marijabron i na njegovu pobožnu mladost. pa se poljubiše još jednom pre nego što on ode. Zlato- usti se. da nekako promeni svoj život. Tu je zatekao jednu devojku gde sedi i plače. jedno uz drugo. ispod već olistalog drveća. Spavali su tamo neko vreme. koji ga uze ispitivati i kome je. Našao je jednog kaluđera i ispovedio mu se. koju je nedavno našao na ulici i strpao u džep. kraj podrumskih vrat­ nica udisao miris buradi i vina. prepuni novih slika. natera je da se malo zasmeje. nije prućio pod prvo drvo i zaspao. ali naročito o ubodima nožem u vrat i leđa jadnog Viktora. srce mu se čudno uzburkalo od hi­ ljadu uspomena. otkad se nije ispovedio! Broj i težina njegovih grehova ci nili su mu se znatni. u sam suton. Istog dana uveče našao je prenoćište u jednom manastiru. Zlatousti je imao muke da se odbrani. ozbiljno i prijateljski ga je prekorio i opomenuo. i bilo mu je žao što je napušta. poče nasumce da pipa rukom. On se bunovno uspravi. pa opet zaspa. no teže od svega pritiskivala ga je smrt Viktora. Zlatousti ustade sa olakšanjem. obuzet pobožnošću i duboko uzbuđen. iz neke kovačnice je po ulici padao rumen otsjaj vatre i čulo se zvonko udaranje po nakovnju. žene su se osmehivale iza baštenskih ograda ili su klečale na mrkoj zemlji i sadile biljke.popločane kamenom. poneka bi ga povezla delić puta. kroz srebrni ćutljivi svet. Odavno se već razdanilo kad ga je probudilo golicanje po licu. Sedeo je sa alasima. prestizao je kola. Dočekao ga je neki gojazan. i upravo htede da izađe iz crkve. tražeći je. Zlatousti sede kraj nje i sasluša njeno jadikovanje. I on ga je nosio. Posle dugog samovanja ovaj druželjubivi svet sa puta. ispričao svoj život. pred njim je stajala neka seoska devojka i golicala ga vrhom vrbovog pruta. Bila je to jedna °§orodica od drveta. pa vide gde u Pobočnoj kapeli stoji jedan kip. pijan od sna. 1 ne pomišljajući da ga prokune. uživajući u svojim snažnim nogama. pod korenjem drveća vodena struja je šumela i stenjala.

sa uzanih ramena, pružala je nežnu devojačku ruku, nad usnama py. nim bola gledale su oči i izvijalo se milo čelo, i sve je to bilo tako živo, tako lepo i prisno i oduhovljeno da se njemu činilo da nikad nije video nešto slično. Nezasito je posmatrao ta usta, taj mili, prisni pokret vrata. Činilo mu se da tu pred njim stoji nešto što je u sno­ vima i slutnjama već toliko puta video, za čim je često čeznuo. Više puta se okretao da pođe, i uvek ga je nešto povuklo natrag. Kad se najzad ipak resio da krene, ugleda pred sobom fratra kome se maločas ispovedio. »Lepa je, je 1' da?« upita on ljubazno. »Neizrecivo lepa«, reče Zlatousti. »Mnogi tako kažu«, reče sveštenik. »A drugi opet kažu da to nije prava Bogorodica, da je suviše pomodna i svetovna, i da je sve preterano i neistinito. Često se vode prepirke o tome. Tebi se, dakle, ona sviđa, to mi je milo. Ona se tek godinu dana nalazi u našoj crkvi, zaveštao ju je jedan dobrotvor našega doma. Načinio ju je majstor Niklaus«. »Majstor Niklaus? Ko je to, gde je on? Poznajete li ga? O, molim vas, recite mi nešto o njemu! To mora da je divan i blagosloven čovek kad je kadar da ovako nešto stvori«. »Ne znam mnogo o njemu. On je dufoorezac u našem biskupskom gradu, dan puta odavde, i uživa veliki glas kao umetnik. Umetnici obično nisu sveci, pa ni on to, besumnje, nije, ali darovit i uzvišenih osećanja svakako jeste. Video sam ga nekoliko p u t a . . . « »Oh, videli ste ga! Pa, kako izgleda?« »Sine moj, on te je Izgleda sasvim opčinio. No, pa potraži ga i isporuči mu pozdrav od oca Bonifacija«. Zlatousti mu stade silno zahvaljivati. F r a t a r ode osmehujući se, a on još dugo ostade pred tim tajanstvenim kipom, čije grudi kao da su disale i u čijem se licu skupilo jedno uz drugo toliko bola i toliko slasti da se njemu stezalo srce. Preobražen je izišao iz crkve, koraci su ga poneli kroz potpuno promenjen svet. Od onog trenutka pred milim, svetim kipom od drveta Zlatousti je stekao nešto što još nikad nije imao, zbog čega se drugima tako često potsmevao ili im zavideo: cilj! Imao je cilj, i možda će ga postići, i možda će tad ceo njegov rasplinuti život steći neki uzvišen smisao i vrednost. Ovo novo osećanje proželo ga je radošću i strepnjm i okrilatilo mu korake. Ovaj lepi veseli drum po kome je išao nije više bio ono što je bio juče, svečano zborište i ugodno boravište, sad on nije bio ništa do drum, put u grad, put ka majstoru. Nestrpljivo je hitao. Još pre večeri je prispeo, ugledao kako iza zidina strče kule,

video uklesane grbove i naslikane štitove nad kapijom, prošao kroz nju uzburkana srca, i jedva je obraćao pažnju na buku i na veselu tišmu po sokacima, na vitezove na konjima, na kola i kočije. Ni vitezi, ni kola, ni grad ni biskup nisu bili važni za njega. Prvog čoveka koga je sreo pod kapijom upitao je gde stanuje majstor Niklaus, i silno se razočarao što ovaj o njemu ništa nije znao. Došao je na jedan trg pun velelepnih kuća, među kojima su mnoge bile islikane ili ukrašene kipovima. Nad jednim kućnim vratima nalazio se veliki kip nekog rašepurenog najamnika, obojen jarkim i ve­ selim bojama. Nije bio tako lep kao kip u onoj manastirskoj crkvi, ali tako je stajao i isturao listove i pružao bradatu vilicu put sveta da je Zlatousti pomislio da je i ovaj lik možda načinio isti majstor. Ušao je u tu kuću, zakucao na razna vrata, popeo se uz stepenice, i najzad sreo nekog građanina u kadiienom kaputu obrubljenom krznom, i upi­ tao ga gde može naći majstora Niklausa. A šta hoće od njega, odvrati mu ovaj na pitanje, i Zlatousti se sa mukom savlada i samo reče da ima poruku za njega. Građanin mu tad kaza ulicu u kojoj majstor sta­ nuje, i dok ju je Zlatousti našao, raspitujući se, već je pala i noć. Sa strepnjom u srcu, a ipak veoma srećan, stajao je pred majstorovom kućom, gledao uvis ka prozorima, i zamalo što nije uleteo unutra. No prisetio se da je već kasno i da je znojav i prašnjav od dnevnog puta, pa se uzdržao i odlučio da čeka do sutra. Ali još dugo je stajao pred kućom. Video je kako se iza jednog prozora upalila svetlost, a upravo kad se okretao da pođe, spazio je kako neka prilika staje pred prozor, neka veoma lepa plava devojka, kroz čiju kosu se pozadi lio blagi sjaj svetiljke. Sutra ujutru, kad se grad ponovo probudio i opet postao bučan, Zlatousti je u manastiru, čiji je gost bio preko noći, umio lice i ruke, otresao prašinu sa haljina i cipela, pronašao opet onu ulicu i zakucao na kapiju. Otvorila mu je jedna služavka, koja ne htede da ga odmah odvede majstoru, ali njemu pođe za rukom da omekša staricu i ona ga 'Pak pusti unutra. U jednoj maloj dvorani, koja mu je služila kao r a ­ dionica, stajao je majstor opasan keeeljom, bradat i krupan čovek od svojih četrdeset ili pedeset godina, kako se Zlatoustom činilo. SvetloPlavim oštrim očima je pogledao neznanca i kratko ga upitao šta želi. Zlatousti isporuči pozdrav oca Bonifacija. »Ništa drugo?« »Majstore«, reče Zlatousti stegnuta grla, »ja sam tamo u mana­ stiru video vašu Bogorodicu. Ah, ne gledajte me tako neljubazno, vama su me doveli jedino ljubav i poštovanje. Ja nisam bojažljiv, u So sam proveo putujući i iskusio sam i šumu, i sneg i glad, nema

100

101

čoveka od koga bih se mogao plašiti. Ali pred vama osećam strah. Oh, imam jednu jedinu, veliku želju, a srce mi je tako prepuno nje da me boli«. »A kakva je to želja?« »Hteo bih da postanem vaš učenik i da učim kod vas«. »Ti nisi jedini, mladi čoveče, koji ima tu želju. Ali meni učenici ne trebaju, i imam već dva pomoćnika. A odakle dolaziš, i ko su ti roditelji?« »Ja nemam roditelje i ne dolazim niotkuda. Bio sam đak u jed­ nom manastiru, tamo sam učio latinski i grčki, a onda sam pobegao, i godinama već lutam, sve do danas«. »A zašto misliš da treba da postaneš dutoorezac? Da li si već po­ kušavao nešto slično? Imaš li crteža?« »Načinio sam mnogo crteža, ali nemam ih više. Međutim, mogu vam reći zašto ibih želeo da izučavam tu umetnost. Mnoge su mi misli prolazile kroz glavu, i video sam mnoga lica i obličja i razmišljao sam o njima, a neke od tih misli su me neprestano morile i nisu mi davale mira. Palo mi je u oči da se u ljudskoj prilici svuda ponavlja izvestan oblik, izvesna linija, da čelo odgovara kolenu, rame bedru, i da je sve to u suštini jednako i istovetno sa bićem i naravi onog čoveka koji ima takvo koleno, takvo rame i čelo. A palo mi je u oči i ono što sam video jedne noći kad sam morao da pomažem nekoj porodilji: da najjači bol i najveće uživanje imaju sasvim sličan izraz«. Majstor prodorno pogleda nepoznatog. »Znaš li ti šta si sad rekao?« »Da, majstore, tako je. Upravo to je bilo ono što sam na svoje najveće ushićenje i zaprepašćenje našao izraženo u vašoj Bogorodici, zato sam i došao. Oh, na onom lepom milom licu ima toliko patnje, a kao da se sva patnja u isti mah pretvorila u suštu sreću i osmejak. Kad sam to video, kao da mi se oganj spustio u dušu, sve moje dugogodišnje misli i snovi izgledali su mi potvrđeni i najednom su prestali da budu nekorisni, i odmah sam znao šta treba da činim i kuda mi valja poći. Dragi majstore Niklause, od srca vas molim, dozvolite ,mi da učim kod vas!« Mada mu izraz lica nije postao ljubazniji, Niklaus je pažljivo slušao. »Mladi čoveče«, rekao je, »ti začudo lepo umeš da . govoriš o umetnosti, a čudno mi je, s obzirom na tvoje godine, i to što toliko znaš o uživanju i bolu. Sa zadovoljstvom bih jednom uveče uz čašu vina proćaskao s tobom o toj stvari. Ali pazi: ugodno i mudro razgo­ varati nije isto što i zajedno živeti i raditi tokom nekoliko godina.

Ovo ovde je radionica, i ovde se radi, a ne ćaska, i ovde se ne traži ono što je neko možda izmislio i što zna da ispriča, nego jedino ono što neko ume da napravi svojim rukama. Izgleda da je tebi ozbiljno stalo do toga, zato te neću tek tako pustiti da odeš. Videćemo umeš li štogod. Da li si već pravio nešto od ilovače ili od voska?« Zlatousti odmah pomisli na jedan san koji je nekad davno sa­ njao, i u kom je mesio male prilike od ilovače, pa su one ustale i pretvorile se u džinove. Ali prećutao je to i rekao da se još nikad nije okušao u takvim radovima. »Dobro. Onda ćeš, znači, nešto sto, vidiš li, i hartija i ugljen. Sedi možeš ostati do ručka, a i do večere. za šta valjaš. Tako, a sad smo dosta a ti pristupi svome«. nacrtati. Eno tamo se tamo i crtaj, nemoj se Možda ću onda moći da pričali, ja odoh na svoj nalazi žuriti, vidim posao;

Tako je sad Zlatousti sedeo za crtaćim stolom, na stolici koju mu je pokazao Niklaus. Nije žurio s tim poslom, isprva je sedeo oče­ kujući i mirno kao kakav bojažljiv učenik i radoznalo i s puno ljubavi piljio prema majstoru, koji mu bese upola okrenuo leđa, nastavljajući rad na jednoj maloj figuri od ilovače. Pažljivo je motrio toga čoveka, u čijoj strogoj i već malo osedeloj glavi i u čijim grubim ali plemenitim i produhovljenim zanatliskim rukama borave takve divne čarobne sile. Izgledao je drukčije no što ga je Zlatousti zami­ šljao: stariji, skromniji, trezveniji, mnogo manje blistav i dopadljiv, i nimalo srećan. Neumoljiva oštrina njegovog ispitivačkog pogleda okrenula se sad onome što je radio, i Zlatousti je, oslobođen od nje, brižljivo hvatao okom svaku majstorovu crtu i svaki pokret. Ovaj čovek, mislio je, mogao bi biti recimo i naučnik, neki miran i strog istraživač koji se posvetio jednom delu koje su mnogi prethodnici započinjali pre njega i koje će on jednom morati da ostavi svojim naslednicima, žilavom i dugovečnom delu kome nikad nema kraja, i u kome se sabira trud i predanost mnogih pokolenja. To je bilo ono što J 6 posmatrač pročitao sa majstorove glave; na njoj se čitalo mnogo strpljenja, mnogo naučenosti i razmišljanja, mnogo skromnosti i svesti 0 sumnjivoj vrednosti svakog ljudskog delanja, ali videla se i vera u Prihvaćeni zadatak. Drukčiji je, međutim, bio jezik njegovih ruku, ^među njih i glave postojalo je izvesno protivrečje. Ove ruke su čvrstim ali veoma osetljivim prstima grabile ilovaču koju su oblikovale , postupale su sa ilovačom kao ruke ljubavnika sa predanom dra­ ganom: zaljubljeno, prožete nežnim ustalasanim osećanjem, požudno, ali ne praveći razliku između uzimanja i davanja, pohotno i pobožno u Is ti mah, i pouzdano i majstorski kao po nekom drevnom dubokom

102

103

iskustvu. Ushićeno i sa divljenjem je Zlatousti posmatrao ove ruke obdarene milošću. Vrlo rado bi nacrtao majstora, samo da nije bilo onoga protivrečja između lica i ruku, koje ga je sputavalo. Pošto je valjda čitav sat posmatrao umetnika, koji je zaneto radio, posmatrao obuzet mislima što su kružile oko tajne tog čoveka, poče u njegovim grudima da se oblikuje i da mu se javlja duši drugi jedan lik, lik čoveka koga je znao bolje od svih ostalih, koga je veoma voleo i kome se usrdno divio; a taj lik je bio bez naprslina i protiv­ rečja, iako je i ova prilika nosila mnogostruke crte i potsećala na mnoge borbe. Bio je to lik njegovog prijatelja Narcisa. On se slivao u sve gušće jedinstvo i celinu, sve jasnije se u njegovom liku obelodanjivao unutrašnji zakon tog voljenog čoveka, plemenita glava uobli­ čena duhom, lepa uzdržana usta, zategnuta i oplemenjena od služenja duhu, kao i pomalo tužne oči, mršava ramena na koja je utisnula pečat borba za produhovljen je, izdužen vrat, nežne otmene ruke. Ot­ kako se rastao sa manastirom, nijednom nije tako jasno video svog prijatelja, nijednom mu njegov lik nije tako potpuno iskrsao u duši. Kao u snu, lišen volje a ipak obuzet spremnošću i neodoljivo­ šću, Zlatousti poče obazrivo da crta, zaljubljenim prstima sa straho­ poštovanjem obigravajući oko prilike koja je boravila u njegovom srcu, i zaboravivši na majstora, na sebe sama i na to gde se nalazi. Nije video da je svetlost u odaji polako menjala pravac, da je majstor nekoliko puta pogledao prema njemu. Kao neki žrtveni obred obav­ ljao je zadatak koji mu je pao u deo, koji mu je postavilo njegovo srce: da izmami iz sećanja prijateljev lik i da ga prikaže čuvajući mu onakav oblik kakav je danas živeo u njegovoj duši. Ne razmišljajući o tome, osećao je svoje delanje kao vraćanje duga, kao zahvalnost. Niklaus priđe stolu za crtanje i reče: »Podne je; ja idem na ručak, a i ti možeš poći sa mnom. Daj da vidim — nacrtao si ne­ što, je li?« Pa stade iza Zlatoustog i pogleda veliki list hartije, a zatim gurnu Zlatoustog ustranu i pažljivo uze list u svoje spretne rukeZlatousti se prenu iz snova pa sa bojažljivim očekivanjem pogleda u majstora. Ovaj je držao crtež obema rukama i vrlo pažljivo ga posma­ trao, pomalo oštro gledajući svojim strogim svetloplavim očima. »Koga si to nacrtao?« upita Niklaus posle nekog vremena. »To je moj prijatelj, jedan mladi kaluđer i naučnik«. »Dobro. Operi ruke, onamo u dvorištu ima česma. Zatim ćem" na ručak. Moji pomoćnici nisu tu, imaju posla izvan radionice«. Zlatousti poslušno pođe, nađe dvorište i česmu i opra ruke! dao bi ne znam šta samo da sazna majstorove misli. Kad se vratio.

ovoga nije bilo u radionici, ali Zlatousti ga je čuo kako posluje u susednoj odaji; malo potom se pojavio, i sam umiven, a mesto kecelje nosio je lep kaput od čoje u kome je izgledao gospodstveno i svečano. Pošao je napred, uz stepenice sa ogradom od orahovine, čiji su stubovi nosili male izrezbarene anđeoske glave, pa kroz pretsoblje koje je bilo puno starih i novih kipova, a onda u jednu lepu sobu sa patosom, zidovima i tavanicom od tvrda drveta, gde se u jednom uglu, kraj prozora, nalazio postavljen sto. U sobu hitro uđe neka devojka; Zlatousti ju je poznao, bila je to ona lepa devojka od sinoć. »Lizbeta«, reče majstor, »moraš postaviti još za jednoga, doveo sam gosta. Ovo je — pazi, pa ustvari još ne znam njegovo ime«. Zlatousti reče kako se zove. »Zlatousti, dakle. Možemo li ručati?« »Za trenutak, oče«. Ona donese jedan tanjir, žurno izađe i ubrzo se vrati sa slu­ žavkom, koja stavi na sto jelo: svinjetinu, sočivo i beli hleb. Za vreme jela otac je razgovarao sa devojkom o raznim stvarima, a Zlatousti je sedeo ćutke, jeo malo i osećao se veoma nesigurnim i potištenim. Devojka mu se jako svidela, bila je kršna i lepog stasa, rastom je skoro dostizala oca, ali sedela je smerno i sasvim nepristupačno kao iza stakla i nije se obraćala strancu ni rečju ni pogledom. Kad završiše sa jelom, majstor reče: »Ja ću još da se odmorim pola sata. Ti idi u radionicu ili se malo prošetaj napolju, kasnije ćemo razgovarati o onoj stvari«. Zlatousti ga pozdravi i izađe. Prošao je već sat i više otkako je majstor video njegov crtež, i ni jednom rečju ga nije pomenuo. A sad da čeka još pola sata! No, to se nije moglo izmeniti, morao je da sačeka. U radionicu nije otišao, jer nije želeo da ponovo vidi svoj crtež. Izašao je u dvorište, seo na česmensko korito i stao posmatrati vodenu nit koja je neprekidno tekla iz lule, stropoštavala se u du­ boku kamenu školjku, padajući dizala sićušne talase i neprestano Povlačila sa sobom u dubinu malčice vazduha, koji je neprestano u obliku belih bisernih mehura težio natrag, uvis. U tamnom vodenom ogledalu video je svoj lik i razmišljao je o tom kako ovaj Zlatousti Koji ga gleda iz vode već odavno nije više Zlatousti iz manastira ili ^'dijin Zlatousti, a nije već ni Zlatousti iz šuma. Razmišljao je o tom Kako i on i svaki čovek otiče i neprestano se preobražava i najzad >e raspada, dok njegov lik koji je stvorio umetnik uvek ostaje neprome nlJivo isti.
a

Možda se, mislio je, koren sve umetnosti a možda i sveg duha lazi u strahu od smrti. Mi je se bojimo, jeza nas obuzima od p r o -

104

105

da bismo ostavili nešto što će biti trajnije od nas samih. u tihoj manastirskoj crkvi će se belasati još i iposle stotinu godina i mnogo duže. Ali niti sam ja običan učitelj. pa ako se pokaže da nisi duborezac. uzviknuo je. »Ah. da me primite za učenika?« Majstor nepokolebljivo produži na svoj stari način: »Ja sam o tvojoj stvari razmišljao ceo sat. Tad začu majstora kako silazi niz stepenice. Shvatam da vi ne želite da snosite brigu i odgovornost za . tako ga i ovaj novi život dočeka s veseJjem i mnogim obećanjima. Spolja mu je dolazio u susret bogati biskupski grad. Od sveg srca vam hvala što ste pristali da mi to učinite«. sa bojama. možeš dolaziti k meni i ponešto učiti. ipak mu se na površini život prelivao u svim bojama. pa je i kod majstora i kod pozlatara stao učiti kako se Postupa sa drvetom i gipsom. Jesi li zadovo­ ljan time?« Zlatousti ga je postiđeno i ganuto saslušao. Pa ako kao umetnici stvaramo kipove ili kao mislioci tražimo zakone i formulišerno misli. ali za ispoljavanje te darovitosti nikad ne nalaze Va sredstva. Kao što su ga ova zemlja i ovaj grad bili dočekali s vedri­ nom. niti si ti običan šegrt. e °fna daroviti. i umeću da se snađem ovde u gradu baš kao i napolju u šumama. »Ja nemam zavi­ čaja. i u sopstvenom srcu osećamo izvesnost da smo i mi prolazni 5 da ćemo uskoro uvenuti. Šegrta sa bradom još niko nije video u našem esnafu. Majstor Niklaus pođe gore-dole. zadrži svoj novac. A ti si već odrastao momak i po svom uzrastu bi već odavno mogao biti kalfa. prsnu u smeh. XI Novi prizori okružiše Zlatoustog ovde u gradu> i za njega poče nov život. Uz majstorovu pomoć našao je smeštaj u kući jednog pozlatara na Ribljoj pijaci. tako li si mislio?« smejao se. a uskoro će i on umreti. maj­ storove lagane i odmerene reci stavljale su ga na muke i izgledale mu odvratno dosadne i muđrijaške. zaustavi se najzad kraj prozora i reče na svoj pomalo oklevajući i suv način: »Kod nas je običaj da šegrt uči najmanje četiri godine i da njegov otac plaća majstoru za učenje«. morati da se latiš nečega drugog. Sern toga. Naime. Toliko unapred da znaš. sa svim umetnostima. i polovinu svog roka moraju da provedu poslužujući i izvlačeći deblji kraj. Rekao sam ti kakav je u našem esnafu običaj k a d su u pitanju šegrti. otpustio bih te i zaboravio. Smatram velikom srećom što ste mi dozvolili da učim kod vas. šegrti obično počinju da uče sa trinaest. raspara šav oko skrivenog dukata i iščeprka ga. plemenite slike. ja bih ti poklonio pola zlatnika. sa ženama. i večno će se osmjehivati istim ustima. pa pohita u radi­ onicu. ne možeš više postati. Ako i nije bio načet razlog tuge i saznanja u njegovoj duši. Zeleo bih da ti pomognem da postaneš umetnik. drugi će stanovati u njegovom domu.laznosti. ali je ipak lepKad ne bi to bio. pa čak i majstor. »Zahvaljujem vam od sveg srca«. mi to činimo da bismo ipak makar nešto spasli iz velikog mrtvačkog kola. zavodljivošću i obiljem. Bude li ti mogućno da neko vreme ostaneš ovde u gradu. možda si za to predodređen. J e r ima ljudi kojima je dato da duboko i snažno 6c aju lepotu sveta i da u svojoj duši nose uzvišene. kad mu Zlatousti pruži zlatnik. s tugom gledamo kako cveće neprestano vene i kako lišće opada. doduše. Zlatousti pomisli da se majstor boji da od njega neće dobiti nagradu za poučavanje. To će biti bez obaveze i ugovora. 1 koji ne nalaze puta da se tih slika liše i da ih na radost ostalima 106 107 . A ko nije bio šegrt i nije otslužio svoj rok. onda ćeš. sa stotinom prijatnih igara i prizora. Žena po kojoj je majstor oblikovao svoju lepu Madonu možda je već uvela ili mrtva. Moći ćeš da slomiš nekoliko mojih rezbarskih noževa i da pokvariš nekoliko drvenih trupaca. nekoliko puta pogleda Zlatoustov crtež. Ali šegrt.. koliko bujno rascvalim toliko i setnim. A i rekao sam ti već da u svom domu ne želim da držim šegrte. a onda. Ali mogao bi nešto da pokušaš. dabome. četrnaest ili najviše petnaest godina. lakom i zlatom u listovima. u svako doba možeš otići. Zato munjevitom brzinom izvadi nož iz džepa. Niklaus ga stade začuđeno gledati. »Ne. To je sada počinjalo najveselije i najlakše doba u Zlatoustovom životu. taj u našem esnafu ne može postati ni kalfa i maj­ stor. Pošto on tu zastade. Slušaj me sad. ti i ne izgledaš kao neko ko bi dozvolio da mu naređuju i pristao da bude nečiji potrčko«. drugi će jesti za njegovim stolom — ali njegovo delo će ostati. kao što vidiš. iznutra ga Je njegovo probuđeno umetništvo obdarivalo novim osećanjima i isku­ stvima. Ima grešaka. Video sam tvoj crtež. Više ništa ne želim da kažem o crtežu. i ostaće večno lepo.mene kao za nekog šegrta. pa sad i ti moraš imati strpljenja da me saslušaš. mladi čoveče. Zlatoustovo nestrpljenje bese poraslo do krajnjih granica. Žestoko je uzviknuo: »Zašto mi govo­ rite sve to kad uopšte i ne pomišljate. Zlatousti nije spadao u one zlosrećne umetnike koji su.

Učio je lako. putovanje. čovek koji se žestoko opirao Zlatoustovim najjačim nagonima. doduše. i Zlatousti ih je ćutke slušao. umeo tom prilikom da se po nekoliko dana čudesno preobrazi Podmladi. Ali brzo se oslobađao početništva i sticao je spretnost. Video je kako ni šegrti ni kalfe ne stanuju u njegovom domu. Iako je Zlatousti poštovao svoga majstora. pored vidovnjaka i mudraca. zakoračio je novim putem i opet se ustalio. bar oni najbolji među njima. ne pokušavajući da se pravda. težnja za nezavisnošću. Lako mu je padalo i zabavljalo ga je da se služi rukama i da se uči vičnim potezima i veštinama zanata.iznesu na svetlost dana i saopšte. stalno ga je kopkalo da nešto otkrije o njemu. To je izgleda bilo u vezi sa dvojstvom u majstorovom biću. morao je da upropasti pokoji lep komad drveta i da više puta dobro poseče prste. I sam se ponekad tome čudio. I sam je znao da nije ni pouzdan ni vredan. baš kao što mu je lako padalo i da večerom kod nekoliko drugova uči sviranje na lauti. umerenom. sa vazda budnom radoznalošću prodirao u skro vi tosti njegovog bića i njegovog života. A jednom je čak video i da je Niklaus. video je kako on retko izlazi nekuda. veoma divi majstoru Niklausu. No potom je video onaj majstorov kip Marije. Dobro je što znamo: ti dolaziš sa druma i iz šuma. Zlatousti. da se ponekad raduje kad bi ga razočarao i naljutio. U ono doba je za jedan jedini pohvalan pogled voljenog učitelja umeo da se satima i nedeIjama trudi. Juče si u dvorskoj radionici. u nekoj varošici e s u postavljali propovedaonicu u duborezu. pa je potom danima bio nemiran i Raspoložen. ipak je posle godinu dana saznao do u najmanju sitnicu sve što se moglo saznati o Niklausu. njegovo učenje nije bilo ništa drugo do uporno zalaganje da stekne Naroisovu ljubav. koje mu sad nedostaje. morao je da prolazi kroz teškoće i razočaranja. Kipovi koje je Niklaus stvorio. njime su zagospo­ darili snažni pranagoni njegovog bića: pol. Zašto li je onda imao onoliko strpljenja. i začudo je upravo učeni Narcis bio onaj koji mu je pokazao njegovu nepodobnost za naučnika i koji mu je dočarao lik izgubljene majke. 108 109 . poslovi kakvih u tom zanatu mnogo ima i koji traže da se obave sa odanošću i strpljenjem. Narcis mu je postao prijatelj. čije su ruke bile kadre da duboka iskustva i slutnje prečaraju u vidljivo uobličenje. prespavao pola dana«. on je radio revnosno. gde je inače bilo dosta mesta. noću krišom posetio jednu ženu koja se daje za novac. Zar je nekoliko godina lutanja bilo dovoljno da ga načine lenjim i nepouzdanim? Da li je to u njemu jačalo i preovlađivalo nasleđe stečeno od majke? Ili je krivica do nečega drugog? Odlično se sećao svojih prvih godina u manastiru. ali sam majstor nije pretstavljao uzor za njega. Zatim je postigao željeni cilj. Posmatrao je kako dirljivo i ljubomorno voli svoju lepu kćer i kako se trudi da je od svih sakrije. udovac koji je sa ćerkom i jednom ružnom sluškinjom vodio miran i donekle učauren život u svom tihom domu. Onda je bila ljubav posredi. što ti nisi moj šegrt ili kalfa. a isto toliko retko poziva goste u kuću. kada je onako dobro i revnosno učio. Kad ti ćud dozvoli. ona ga je to čeličila i davala mu krila. monaškog života i vrline. ti si sasvim dobar radnik. prema ko­ jima je u dubini duše ipak bio sasvim ravnodušan? Ponekad je razbi­ jao glavu takvim mislima. i tako je učenik s lju­ bavlju i sa nepoverenjem. koju je bilo moguć« zadobiti jedino putem cenjenja i priznanja. Ali prošle nedelje si čitava dva dana prodangubio u skitnji. Doduše. iako nikada ne bi dozvolio sebi da druge ispituje o njemu ili da svoje mišljenje o njemu iznosi pred drugima. u maj­ storu Niklausu boravio je još jedan čovek: pomalo strog i bojažljiv otac porodice i esnaflija. i jednog dana ćeš im se opet vratiti! Ko ne bi znao da ti nisi građanin ni zanatlija već beskućnik i skitnica. zašto mu je pošlo za rukom da se onako neumorno posveti latinskoj sintaksi i da nauči sve one grčke aoriste. taj bi lako mogao doći u iskušenje da od tebe zaište ovo ili ono što svaki majstor zahteva od svojih mlađih. ali da ga nipošto ne voli onako kao što je nekada voleo Narcisa. ipak je morao da se ozbiljno trudi oko duboreza. bili su za Zlatoustog cenjeni uzori. Dokle god ga je neki posao prikivao. Znao je i da iza strog© i Privremene uzdržljivosti udovca još poigravaju živi nagoni. ljubav prema ženama. a oni poslovi koji nisu bili tegobni ali su iziskivali vremena i marljivosti. Pored umetnika koji je izrezbario onu Bogorodicu pretužnih i prelepih usana. No majstor je ipak često bio nezadovoljan njime i govorio mu je otprilike ovako: »Dobro je. postavljao mu teške zadatke ili mu pružao priliku da uviđa svoju veštinu i da uživa u njoj. otkrio je umetnika u sebi. Uspeo je samo ovo da uvidi: da se. i da je on. koji se prilagodio mirnom. Za njega je ovaj majstor postao veoma važna ličnost. Mesto učenosti. kad bi ga kakva porudžbina sa strane s vremena na vrame naterala na Put. Zlatousti nije patio od ovog nedo­ statka. a nedeljom igranje na seoskim igralištima. štaviše. često su mu bili sasvim nepodnošljivi. veoma sređenom i pristojnom životu. Pa na čemu je sad? Kuda ga vodi put? Odakle dolaze smetnje? Isprva nije bio kadar da to otkrije. Težak ručni rad obavljao je nerado. gde je trebalo da ispoliraš dva anđela. to je išlo samo od sebe. Njegovi prekori bili su na mestu. on ga je podjednako i voleo i mrzeo.

lice koje je čežnjivo želeo da jednom uhvati i prikaže kao umetnik. svako iskustvo i svaki doživljaj oblikovali i davali mu svoje crte. postajalo je dublje i raznolikije. neka vaspitanost i čistota. što se nije retko dešavalo: ljubavne veze. ali da je prikaže ne onakvu kakva je sada.S vremenom je osim te radoznalosti i nešto drugo počelo zadr­ žavati Zlatoustog u majstorovom domu i obuzimati mu pažnju. i on nije mogao dokučiti da li je njoj otac nametnuo nepristupačnost i zaziranje od muškaraca. njemu je ta figura izgledala odveć nečedna i svetovna da bi joj on mogao kumovati. nastao je lik Eve. Njegovom pogledu nije izmi­ calo ni da ga majstor nikako više ne poziva k sebi na ručak i da gleda da mu oteža svaki susret s njom. pokazalo iz izgubljenih dubina sećanja. koju Zlatousti poče da radi u drvetu. stvoriti lik svetske majke. i ne samo što su sva lica voljenih žena dalje stvarala taj lik nego su ga i svaki potres. neprekidno se menjao i razvijao. i mnoga druga ženska lica. Tokom jedne godine Zlatousti je mnogo naučio. kad god bi ispao iz koloseka. koja je pretstavljala slatki zavodljivi stas male Julije. te ga njena čednost nije dirala i sputavala (on nikad ne bi mogao zavesti dete). pre se može 110 111 . Majstor pohvali ovaj rad. nekada samo od uspomena načinjen lik njegove sopstvene majke i njegove ljubavi prema njoj. i o onome što bi trebalo da izražava. Ali taj unutrašnji lik. u srce mu se vraćalo ono osećanje r ahopoštovanja. čak i ljutilo: neka velika spokojnost i nevinost. Retko ju je viđao. nije znao ni za z 'votna uživanja ni za prolaznost. nego se iza sve njene učtivosti i smernog ponašanja krila neka hladnoća. ali koje mu je neprestano izmicalo i skrivalo se. ako mu kasnije jednom pođe za rukom da ga načini vidljivim. a i onaj ko bi hteo da se oženi njome morao bi biti sin valjanih roditelja i član nekog uglednijeg esnafa. Kao što je majstor Niklaus u nekoliko Madona prikazao lik napaćene Bogorodice. crte vitezove kćeri Lidije. a osim duboreza Niklaus mu je povre­ meno davao da se okuša i u modelisanju ilovače. Na kipu Narcisa Zlatousti je radio sa dubokom ljubavlju. ono svetio i čisto ustrojeno osećanje s kojim je e «ada bio predan prijatelju i radovao se njegovom vodstvu. radio je samo u časovima pripravnosti. Bilo je sem toga još jedno lice koje je boravilo u njegovoj duši a ipak mu nije sasvim pripadalo. što ga je žestoko privlačilo. u tome radu je ponovo nalazio sebe samog. A na svom a Postolu Jovanu. a po mogućstvu trebalo bi još da ima novaca i kuću. već sa probuđenim čulnim i patničkim crtama. već kao Magdalenu. visoka dobra dva pedlja. toliko različita od lepote devojaka sa druma i seljačkih žena. a ipak nije imala ničeg detinjastog. privukla je Zlatoustove oči još onog prvog dana. Video je da Lizbetu čuvaju kao kakvu dragocenost i da je beznadežno očekivati od nje ljubav pre venčanja. jer ona nikad nije ulazila u radionicu. Njegovo prvo uspelo delo bila je jedna figura od gline. ako uspe. i to kao apostola Jovana. a kojoj su oba pomoćnika već poodavno po ceo dan posvećivala sve svoje vrenie. Ovo lice već odavno nije bilo isto ono koje mu se nekada. Često je verovao da ga vidi. već život sam kao pramajku. Bila je to lepa kći. ponekad mu se pojavljivao u snu. Bilo je to lice majke. nego je od crta i boja tog lika malo-pomalo nastao jedan lik majke koji više nije bio ličan. već je osetio želju da po njoj jednom stvori kip. lik ljudske majke. koju je izvodio po narudžbini. ne kao neku malu devicu. Tek što je njen lik njegovom unutrašnjem oku postao malo prisniji. Nije on stajao na tom mestu. čija mu se voljena zamišljena prilika sve čistije Pomaljala iz drveta. svoje umetništvo i svoju oušu. majke Eve. tako se i on sam nadao da će jednom. iij to odgovara i njenoj sopstvenoj prirodi. ali ne ispuni Zlatoustovu želju da se kip odlije u metalu. a ipak u isti mah činilo nepoverljivim. koja mu se veoma dopadala. sve Sa je to žestoko odvlačilo. U crtanju je brzo stekao veliku sigurnost. u ljubavnim noćima* u časovima čežnje. te bi po ceo dan ili po nekoliko dana izbegavao radionicu ili bi na poslu bio pometen i mrzovoljan. U tim časovima nije bio ni veseo ni tužan. vidi jednom kako se izobličava i razlistava i Obelodanjuje svoju tajnu. lepo i nepomično lice. jer Niklaus je hteo. kad bude zreU1 i sigurniji u svoju veštinu. kockanje a često i tuča. igranke. pri' kazao ga sa savršenstvom i snagom izraza koji su se Zlatoustom činil' nenadmašnim. niti je od svoje volje stvarao kip. Lizbetina lepota. predano i _ r u šeno. časovima opasnosti po život i blizine smrti. nešto osobito. nije znao reći ništa drugo sem da on treba da pokazuje životno uživanje i strast u njihovom prisnom rođaštvu sa bolom i smrću. U onaj prvobitni lik ušle su crte Ciganke Liže. nije ni trebalo da pretstavlja neku određenu ženu. da je stavi u jednu grupu oko raspeća. Bilo je u njoj nešto što on još nije poznavao. to više nije bio lik njegove sopstvene majke. bilo u sladostrašću ili u bolovima. Ali o tom liku Eve. neka oholost. A onda dođe red na figuru Narcisa. bančenje sa drugovima. Lizbeta. maj­ čino lice se postepeno preobražavalo i bogatilo. Lidijine sestre. da potom doradu i završni posao Prepuste majstoru. Jer ovaj lik. Često je čeznuo za tim da ovo mirno. posle razgovora sa Narcisom. U danima pešačenja. onakav kakav boravi u njegovom srcu kao najstarija i najvoljenija svetinja. nego ga je dra­ žila i izazivala.

gledao je majstor kako ovaj Ciganin. dva bedna razloga: zato što mu je bilo stalo do toga da bude slavan umetnik. samo sićušnu sreću. to nije bio posao za njega. iz uživanja u sopstvenoj veštini. već zbog apostola Jovana. ako su donosili samo lagodnost. Ze ne su mu otvorile oči. Moguće je stva­ rati i drukčije likove. On je znao ne samo neka takva dela koja su poticala od Niklausa i drugih majstora i koja su uza svu ljupkost zamisli i uza svu brižljivost u izradi ipak bila samo puke igračke. zbog kojih se Zlatousti ranije tolikima sviđao. na svoj stid i tugu. nekog prijaška kome se ne može verovati. među muškarcima nije bio naročito omiljen. već novca za svoju kćer. nužni likovi. ne prave likove iz duše. onaj jedinstveni. ma koliko bio često kivan na njega — o Jovanu mu nikad nije rekao ni reci. služio njegovim rukama umetnika da bi izišao iz prolaznosti i. Prijatelja nije 'fnao. One se nisu morale truditi da ga Pridobiju. German Hese 112 113 . pun skupoće!)" pokrivača i lanenih čaršava! Kao da ova lepa devojka nije mogla isto tako dobro iskusiti ljubav na bilo kom senjaku! Dok je ovako razmišljao. nastali najbolji modu onim starim kipo­ vima koje je majstor čuvao gore u pretsoblju. Kad je prvi put došao do tog saznanja. uprkos svim ćudima i prekidima jednom biti gotov. zanatlijama. koju je odonda često nedeljom posećivao. postaju istinska dela. Postao je lep i snažan čovek. Tako je nastala majstorova nezaboravna Madona u manastiru. Ostatak mladićke ljupkosti i dečačke bezazlenosti. čiji je kip nastajao pred njegovim očima. na osnovu onog tako dirljivog. Njemu nije bilo alc ° da odoli nekoj ženi. koji je dolutao k njemu iz šuma. osećao je Zlatousti ponekad sa jezom. Tako će jednom nastati i onaj lik. prema kome je osećao još više strahopoštovanja. ponos i prezren je beskućnika prema okućenima i imućnima. o njegovom rasipni­ štvu. smrtno se rastužio. samo prijatnost. ljupke i zanosne stvari. kad bi iz ljudskih ruku mogla izlaziti jedino takva umetnička dela. načinjene s velikim majstorstvom. Da blistavim zlatom u listovima lepo pozlati kakvu Bogorodičinu krunu. svima milog. Mada je bilo mnogo čega što se m a j ­ storu nije sviđalo kod njegovog učenika. lik ljudske majke. koje nije pred sobom pot­ puno pr^navao. dovoljan je bio već i pogled koji ište. promenljivosti života i prikazao čist lik svoga bića. uzeo je k sebi. razume se. blagog. A promenila se i njegova narav. često zamalo što nije pobegao. Na taj način. iz zabave. Ah. neumrljani nikakvim htenjem i nika­ kvom sujetom! Ali nije tako. na taj tajanstveni i sveti način. Narcis ga je probudio. izrađenu tanano kao čipka. njegov unutarnji lik. sve ga to. besumnje. koji je njegovo strpljenje često stavljao na teška iskušenja. satima sluša te većnike ili priore kad naručuju kod njega neki portal ili predikaonicu? On je to činio iz dva razloga. nekog Ciganina. na radost ljubitelja umetnosti. Sa osećanjem ljubavi i duševnog srodstva. takvi sveti. on je to odavno znao. On je tražio drugo nešto. malo-pomalo se izgubio ovih posledn Jih godina. Zašto majstor Niklaus prihvata sve te porudžbine? Zašto drži dva pomoćnika? Zašto. °d lepuškastog. Možda se to drugima isplaćuje. ali žilavo i nepogrešivo stvara svoj drveni kip apostola. u svojim sopstvenim rukama je osetio kako umetnik može iznositi u svet takve lepuškaste stvari.reći da se to onaj drugi. Tako su. ma koliko ga prekoravao. njegovim čestim tučama. Za njega su umetnost i umetništvo bili bezvredni ako nisu palili kao sunce i bili silni kao bura. nije vredelo biti umetnik samo zato da bi se pravili dopadljivi kipovi anđela ili kakve druge tričarije. njegovo srce je pripadalo ženama. ne za velike podu­ hvate ili za uživanja. u to majstor nije sumnjao. koji mu je bio još tajanstveniji. pobožnog i uslužnog manastir­ skog đaka odavno je postao sasvim drugi čovek. Narcis. on to nije činio iz osećanja dužnosti ili iz bojažljivosti. duboko u Zlatoustom komešala se krv majke. Taj kip će. mirnim zadovoljnim dušama. nije moglo odobrovoljiti. tako lepog a ipak tako nespretnog crteža zbog koga ga je onda zadržao kod sebe. makar bio i dobro plaćen. eto. I majstor se već nekoliko puta ljutito kajao što je primio ovog nezgodnog i nepouzdanog momka. već i sopstvenim srcem znao. iz častoljublja. putovanje ga je lišilo paperja. o njegovoj ravnodušnosti prema novcu i imetku. Pa ako je i pored toga bio prema njemu strpljiviji no što mu je bilo drago. otkako ga je Narcis probudio iz milog sn a njegovih manastirskih godina. žene su ga veoma želele. zatrpan porudžbinama. A nije mu izmaklo ni kakvim očima ta skitnica posmatra njegovu kćer Lizbetu. i zato što je hteo da nakupi novca. građanima. Katkada su mu se zanat i majstor gadili kao ma tora končasta boranija. na ukras crkvama i većničkim dvoranama — lepe stvari. sa aršinom u ruci. pa ne znam koliko ljupke bile. otkako su ga izvajali svet i lutanje. i tada će to biti delo kakvo nijedan njegov kalfa nikad neće moći da napravi. za čipkaste okovratniW 1 i brokatne haljine i za bračni krevet od orahovine.. On je. njegovim mnogobrojnim ljubavnim vezama. sada polako i ćudljivo. Ah. odazivao se i jedva primetnom udvaranju. onaj drugi. Ono što je saznao o Zlatoustovom životu. kakvo ni velikim majsto­ rima često ne polazi za rukom. novca za njenu spremu. ali njemu ne. ali ne svete. koja je već odavno bila bogata devojka.

Znao je. opi0s t beskonačnim prostranstvom. Majka je Eva. onda bi se davao potpuno. ilovača. svoje povremene divlje mržnje prema njoj. to ga je više smatrao uzvišenim primerom i svetim znamenjem. svoje usrdne ljubavi prema umetnosti. Nije ° n bio primoran da se potčinjava majstoru. Istina. Ali bilo je žena koje bi ga posle tri ili posle deset ljubavnih noći još jače vezale za sebe. tumaranje koje ne zna za međe. ona večno rađa. ili bar veličanstvenog. a to je i oblikovao i učinio vidljivim u kipu Jovana. Kao što ljubavna naslada u trenutku svoje najviše. oporu slast opasnosti. ona može početi u najvećoj čulnosti i odvesti u najveću apstrak­ ciju. da svaka žena ima svoju tajnu i svoju čar. Očinska strana života. ta prividno toliko duhovna ^ n j a . a bilo je opet drugih koje bi već nakon prvoga puta bile iscrpene i zaboravljene. U raznolikim vidovima je slutio. nasmešeno dvostruko lice. i tek sada je Zlatousti potpuno pronikao u reci svoga prijatelja. nepokoran i samovlastan. boje. Čim bi on počeo da se predaje nekoj ženi — trajalo to nedeljama ili samo nekoliko časova — ona bi bila lepa za njega. U umetnosti i u umetnikovanju nalazila se za Zlatoustog moguć­ nost izmirenja njegovih najdubljih suprotnosti. ka čulnoj nasladi i ka smrti. ali dostići ga. to muško-žensko. Ljubav i čulna naslada su u njegovim očima jedine bile kadre da život odista zagreju i ispune vrednošću. to suobitavanje nagonskoga i čiste duhovnosti. iziskivala j r a d i strpljenje. koji je imao veoma tanano osećanje za lepotu. Duže od tri godine je Zlatousti njoj prinosio na žrtvu °no što mu je uz ljubavnu strast bilo najvažnije i najneophodnije: slo­ bodu. zlato. koje ga je često ogorčavalo do nepodnošljivosti. već samo osećanjima: umetnost je spoj očinskog i materinskog sveta. ili može imati začetak u čistom svetu ideja. Sva ona umetnička dela koja su uistinu uzvišena i koja nisu tek valjane opsenarije nego su prožeta večitom tajnom. to je za njega bilo najvažnije. duh. u njoj su ljubav i stravičnost spojeni u jedno. da su i najneuglednije. Makar drugi nalazili da je on prilično ćudljiv. naprimer ona majstorova Bogorodica. a okončati se u n a j ­ krvavijoj puti. vazda novog simbola za razdor njegove prirode. da njegov put vodi ka majci. i ona je bila čulna slast. Nesputanost. sticanje i imovina takođe nisu mogli da ga prikuju. bili su joj potrebni alat. Smrt i čulna naslada su jedno isto. i ne samo sažaljenju nego i izvesnoj večno budnoj radoznalosti. novo predavanje svetioj strani života. a moguće je nazvati je i grobom i truljenjem. postati onakav kakav je on — to nije moguće. ona se nikako ne može dobiti besplatno. samovanje i nezavisnost. i jezgro njegove česte sklonosti ka seti i mrzovolji stvaralo se iz iskustva o letimičnosti i prolaznosti čulne na­ slade. On prema najmlađoj i najlepšoj nije pokazivao ni trunke više ljubavi ili zahvalnosti no prema nekoj koja nije bila lepa. to mu je postalo znamenje svekolike slasti i svekolike patnje života. ona staje veoma mnogo. da neka precvetala žena može biti više no materinski. sve je to odbacio. rastuženo i slatko nežna. koje čoveku pružaju blaženstvo kad uđe u njih. nikad im ne bi prineo ni najmanju žrtvu. najblaženije napetosti pouzdano zna da će sa sledećim dahom morati da iščili i da umre. No majka Eva će ovo dvo­ struko lice najbolje pokazati. Umetnost. niti nema­ rni -_ n e g 0 umetnosti samoj. igra polova. Ali umetnost nije čist Poklon. očaravajuće proplamsavanje ljubavne stra­ sti. bilo mu je svejedno hoće li biti biskup ili prosjak. volja. i to ne mislima. večno ubija. on koji je oduvek najviše voleo sasvim mlade devojke u njihovom prvom proleću. sva ona prava i nesumnjiva umetnička dela imaju to opasno. niti budućnosti. zahteva žrtve. U tome su sve žene jednake. on nikad nije polovično voleo.I on. njen kratki čežnjivi požar. makar po­ nekad jarosno zanemarivao radionicu i posao — za njega samog je taj lv °t bio ropstvo. koji je s vremena na vreme obilno zarađivao. Njoj je on žrtvovao divlju slobodu u šumama. on je ipak dozvoljavao da ga uzbude i zavedu žene koje nisu bile ni naro­ čito lepe a ni mlade. Hitro. nije svaka bila kadra da ga podjednako dugo priveže za sebe. Svaki nedostatak u pogledu mladosti ili lepote nadoknađivala je neka naročita crta. moguće je čudesno sanjati o njemu. — sve to nije bilo njegov zavičaj. prezirao ih je. ali onim dubljim znanjem krvi. njeno brzo gašenje — eto u tome je on video jezgro svega doživljavanja. i ta seta je takođe bila ljubav. i što je duže nosio u grudima njen lik. Na igrankama bi se ponekad približio nekoj po­ starijoj i obeshrabrenoj devojci. duha i krvi. Majku života je moguće nazvati ljubavlju ili uživanjem. Tamo se Narcis osećao kao kod kuće. koju niko nije želeo. Castoljublje mu je bilo ne­ poznato. tako i najdublja osamlje* nost i predavanje seti pouzdano znaju da će ih iznenada progutati po­ žuda. ona je izvor sreće i izvor smrti. sposobne za nečuven žar i pre­ davanje. zahtevala je tolike ništavne stvari! Njoj je bio potreban krov glavom. Moguće je do suza čeznuti za Narcisom. kratkotrajno. ako mu jednom pođe za rukom da je oblikuje. Onoj tuzi i onoj jezi od prolaznosti umeo je da se prepusti sa istom predanošću kao i ljubavi. Ljubav žena. proizvoljnost lutaačkog života. ne recima niti svešću. drvo. i koja bi ga pri­ dobila zahvaljujući njegovom sažaljenju. i bezbrižno je rasipao novac. i one koje muškarci nimalo ne cene. ponositost 114 115 . A iskustvo ga je naučilo da je svaka žena lepa i da je kadra da usreći. razumeo ih i video u njemu svoju suprotnost. Nekim tajnim čulom Zlatousti je slutio i tajnu svog umetništva.

evo odmah«. Pokazaću tvoj kip ljudima u esnafu 1 zahtevaću da ti za to daju majstorsko pismo. želeli da pređete preko i da ga pogledate«. duboku ozbiljnost a u isti mah već i pota­ jan strah od trenutka kada će i sve ovo što je sad uzvišeno i jedin­ stveno biti doživljeno i minulo i stavljeno na svoje mesto. ni izdaleka dostižan. On ovde nije više imao nikakva posla. kako stoji podignuta lica kao da osluškuje. u duši mu nije postojao nijedan lik koji bi mogao oteloviti. ostavivši Zlatoustog da radi neometan. kada će sve ovo progutati uobičajen tok dana. sada si izučio. reče Niklaus. »Tajna je na koji način nastaju vakvi kipovi. koji ga je napravio. Nisam naročito skroman. Da na putu ka nekoj devojci ili prilikom povratka sa igranke iznenada bude napadnut u mračnoj uličici. Posmatranje mu je počelo predanim zanosom pred spomenikom njegove rane mladosti i prvog prijateljstva. predanosti i pobožnosti koji je izgledao kao pupoljak osmeha. sa gradom i sa umetnošću. nisam ja sam načinio ovaj kip. »Veoma je dobro. Zlatousti?« »Moj kip je završen. Dođe i jutarnji čas kada je kip bio završen. i Zlatousti vide kako se njegove stroge plave oči pune radošću. tu sad stoji njegovo delo. odeven u haljine lepog omiljenog učenika. a i žena posle prvog porođaja: neko uzvišeno posvećenje. Sada je ćutke i pažljivo stao da posmatra delo. Sve ovo mu je bogato ispunjavalo dane. koji će u njegovom životu možda moći da se još jedanput ponovi. svečano obuzet osećanjem retkog i velikog doživljaja. prelazeći iz odbrane u napad. Covek na dan svoje svadbe ili na dan proizvođenja za viteza oseća kako mu nešto slično nadima grudi. ali puna sreće i mira. i lepi apostol će ostati. ali završilo se pravom burom briga i teških misli. »Mogućno je to«. A on. nered i pobuna. da ga povlači po zemlji držeći ga za kosu ili da mu valjano stegne grlo i počne ga daviti — sve mu je to veoma prijalo i za neko vreme bi izviđalo njegove mračne ćudi. Ovo je tvoj kalfenski rad. ali nepoznati su im bili očajanje. da zadihan pritisne uza se zadihanog neprijatelja. vodiča njegovih mla­ dićkih godina. činilo mu se. četkicom nežno istera i poslednje ostatke drvenog trunja iz kose svoga Jovana. ovim ljupkim i smerno uzdignutim. pa se onda dugo zadrža pred njim. prilika ljudske majke. Jedan deo onoga što je žrtvovao opet je nalazio. Možda biste. da se danas ne rastane samo sa svojim Jovanom nego u isti mah i sa maj­ storom. još mu nije bio do­ stižan. uteha i smisao života. Niklaus uzdahnuvši reče: »Ova prilika je prožeta pobožnošću i jasnoćom. »Šta je. brižljivo počisti šupu. i bio je prinuđen da stalno iznova prinosi žrtvu. Niklaus već poodavno nije video kip. Zlatousti je esnafu pridavao malo važnosti. neće za njega više biti utočište. Ušao je tiho i stajao kraj vrata sve dok ga Niklaus ne primeti i ne oslovi. Ustvari. »Rado ću doći. ne ja. reče majstor. I on će ostati usamljen i prazan. nego mi ga je on stavio u dušu«. pobožnom i produhovljenom licu. Ustao je i pogledao svog prijatelja Narcisa. smrknuto lice mu se poče prolepšavati i vedriti. ali moram ti reći: ja sam 116 117 . Ovom lepom. iako su bili prožeti mladošću i unutarnjom muzikom. da dobije nekoliko udaraca toljagom. sva pritešnjena snaga njegovog bića kuljala je na ovu pomoćnu odušku. ozbiljna je. U jednoj maloj šupi za drva iza kalfenske radionice dovršavao je rad. »Vi znate da u ovom kipu nisam prikazao sebe već svog najdraZe 8 Prijatelja. sat i duže. Zato će biti najbolje. ono već sutra neće pripadati njemu. Bila duša iza tih plemenitih crta vesela ili tužna. Da sad opet glača figurice anđela i da rezbari šare? On se otrže iz svojih misli i pređe u majstorovu radionicu. neće više očekivati njegove ruke. neće više pod njima rasti i cvetati. Oni zajedno odoše preko i ostaviše vrata otvorena da bude svetlije. i on je postao poznat kavgadzija koga su se pribojavali. Zlatousti. Pomislio bi čovek da ju je načinio neko u čijem srcu je veoma svetio i vedro«. a možda će ostati i usamljen i jedini. dugu­ ljastim rukama nisu bili nepoznati bol i smrt. sa svitkom hartije u ruci. On je u kip un'eo jasnoću i mir. ali znao je koliko Priznanje pretstavljaju ove majstorove reci. pri čemu se da­ vio i škrgutao zubima. A i ženama se to sviđalo. i sa izra­ zom stišanosti. da ga opali pesnicom po bradi. pa se zaradova. Onaj željeni lik nad likovima.bede. a sve je imalo i smisla dokle god je trajao rad na apostolu Jovanu. da se munjevito okrene i navali. ovoj vitkoj > bezmalo lelujavoj prilici. zaslužio si ga«. Zlatousti je stajao i posmatrao svoje delo. u tučnjavama sa suparnicima. moraće sada da se rastane sa svojim delom. Evo. Zlatousti se osmehnu. pre no što krenete na ručak. ropskom poretku i ustaljenosti svog sadašnjeg života svetio se pomalo u izvesnim pusto­ lovinama koje su bile u vezi s ljubavlju. i on je poslednje tanano oblikovanje lica i ruku obavio sa svečanom i strpljivom duhovnom pribranošću. »Dobro je«. Zlatousti donese . Taj rad se bio otegao. svejedno^ bila je čisto nastrojena i nije trpela nikakav nesklad. Pošto je još jednom polako obišao oko Jovanovog kipa. i njegovo nežno cvetanje nikada se neće okončati.metlu. Sva utamničena divljina.

zadržao se malčice pred duborezom u pretsoblju. Zlatoustove oči su bile marljive. i to delo ga je i danas ushitilo i porazilo svojom snagom. nešto što nije samo doživljeno i uočeno i začeto u ljubavi. sa jednostavnošću i žarom vizije. takvo delo nije moguće ponoviti. mrtve. Oboje su mu se obraćali. naročito se zadržao kraj česme na Ribljoj pijaci i posmatrao trgovce ribom i njihove grube žene kako nude i hvale robu. majstore. Ali danas ćeš se odmoriti. Posle obeda je zahvalio. ugašene. kada im poslednji slab drhtaj progmiže po koži koja umire. tamo je pojeo nešto hleba i popio vina. i njegove oči nisu skrivale koliko mu se sviđa. bile ništa u poređenju sa celinom. samo da bi se jednom stvorilo nešto ovako lepo. zašto ne vide ova usta. obuzet patnjama. Zašto ga to ne veseli? Zašto se zbog sve te počasti ne oseća nimalo svečano? Slučajno mu pade na pamet da iznajmi konja. ali ga je razočaralo što nije rumenela niti se zagrejala. srce mu ni izdaleka nije bilo obuzeto strahopoštovanjem i plašljivom radošću kao onda kada je uzburkana srca prvi put stupao u ove lepe i tihe odaje. na premorenom konju. ni ribari. ni kupci što se cenkaju. Ona se prema njemu ponašala učtivo. po cenu slobode. ti besumnje i sam to znaš. ništa ne znaju i ne primećuju. Zlatousti se vratio u grad kasno u noć. i bile su čak i za bogodanog uimetnika mogućne samo ako do tančina poznaje zanat. a nadmašivalo ga je umetnošću. Ono je tajna«. nekorisnu očajničku borbu. tumarao je po gradu. oči mu opet dobiše strog izraz. očešljan i umiven. Ovog puta nije sedeo nem dok su otac i kći razgovarali. ove samrtno uplašene oči i repove što besno tuku oko sebe. ni ovo nepodnošljivo preobraze n j e tajanstvenih. Možda je. ne po umetnosti i brižljivosti. I zato verujem. pa odjaha do manastira gde je prvi put video neko majstorovo delo i čuo njegovo ime. po cenu velikih do­ življaja. Kao i toliko puta ranije. U manastirskoj crkvi je stao pred Bogorodicu i P°" smatrao je. No. dok se peo uz stepenice ka pretsoblju prepunom kipova. da ću uskoro opet krenuti na put«. U podne se Zlatousti pojavi u prazničnom ruhu. u kome su se nalazila dva zlatnika. doduše. nego po istinitosti. »Razgovaraćemo još o tome. zašto su oni tako tupi i sirovi i neizrecivo glupi i nedotupavni. pomislio sam: nešto slično nećeš moći ponovo da stvoriš. čudesno lepih životinja. a i kucao se s njima. Niklaus ga pogleda začuđeno i ljutito. I Lizbeta se bila doterala i oko vrata je nosila lanac sa dragim kamenjem. mimo svakog očekivanja. svu pleme119 . čovek ne samo što mora da nosi slike u svojoj duši nego mu i oči i ruke moraju biti neverovatno iškolovane i izvežbane. ali su ipak i one postojale. Da bi mogao tako nešto napraviti. kako se ribe sa bolno otvorenim ustima i prestravljeno ukočenim zlat­ nim očima mirno predaju smrti ili se besno i očajnički brane od nje. kako iz kaca vade i pokazuju hladne srebrne ribe. ni njihove žene. utančano korišćenje slučajnosti u sklopu drveta — sve te lepote nisu. smelosti u uobličenju izduženih šaka i prstiju. njega obuze sažaljenje prema tim životinjama i tužno neraspoloženje prema ljudima. »kad je figura bila gotova i kad sam je pogledao. dakle. slobodnim. a u podne ćeš mi biti gost na ručku«. reče Zlatousti. Gledao je žene i sluškinje kako idu na pijacu. nagrada Zlatoustome za završeni kip. Ovog puta je znao šta to znači i koliko je retka počast to što ga majstor poziva za svoj sto. To je bilo pre nekoliko godina. pa se onda opruže. bilo je lepše od njegovog Jovana. »Da«. Kao i ranije već za neveselih dana.stvorio mnoga dela koja daleko zaostaju za tvojim. Za tebe bi tek trebalo da počne pravi rad. bilo mu je jednako po strasti i tajanstvenosti. Sad je na tom radu video pojedinosti koje samo umetnik 118 vidi. ni ovu jezivu. a ipak je bilo toliko davno da se nije moglo ni zamisliti. bestežinskim lebdenjem. kao dokon čovek koji ne zna kuda će. a zatim se popeo u svoj sobičak na Ribljoj pijaci. razdrte duše. a za ručkom je osim šarana i vina bilo još jedno iznenađenje: majstor mu je poklonio kožni čemer. i bile su vrlo lepe. tihe nežne pokrete odeće. obuzet sumnjama. iskoristio je priliku da pažljivo osmotri tu lepu devojku otmena i pomalo ohola lica. nego je i do poslednjeg vlakna uobličeno s velikim majstorstvom? Ovo je veliko pitanje. Majstor ga je veoma počastvovao. a zatim je ćelo popodne neodlučno švrljao po gradu. ipak vredno napora ceo svoj život staviti u službu umetnosti. žalosna parčad mesa za trpezu zadovoljnih proždrljivaca? Ništa ne vide " ljudi. Jedna krčma je još bila otvorena. No ipak. Opet je žarko zaželeo da to lepo nepomično lice navede da govori i da ga natera da otkrije svoju tajnu. zašto niko od njih ništa ne vidi. sad zbilja nije trenutak da bežiš. XII Sutradan se Zlatousti nije mogao odlučiti da pođe u radionicu. ništa ne razabiraju! Svejedno da u tu pred njihovim očima skapava neka jadna mila životinja ili ne k i majstor u licu kakvog svetitelja obelodanjuje svu nadu.

ili bi mu se. setni i zamišljeni Zlatousti bio joj je drag koliko i šaran koji skončava na pločniku Riblje pijace. dok se igrao » nekom mačkom. — šta li je od njega ostalo? Da li. Možda su ga našli i sahranili? A ako se tako desilo — da li je sada već otpalo sve meso s njegovih kostiju. često namah kao nekom čarolijom. smeju se ili podriguju jedan pred drugim. on se i sam često i pre­ često nalazio u njihovoj sredini. stalno su užurbani. neizvesnosti svekolikog postojanja. pun požude za umetnošću. ka zurenju u provaliju.. Ne. pa je osećao da ga nešto vuče u samoću i u razmišljanje. Uvek je u takvim časovima bio prinuđen da sa bolnom radoznalošću. samozadovoljstvo. ostavljali i radost i mir. želja da otpeva kakvu lepu pesmu ili da crta. Dok je razmišljao o tome. ponosita i hladna devica Lizbeta draga koliko i po šumi rasute kosti onog Viktora koji je nekada tako želeo da mu ukrade dukat. a vi ** Jedini koji će to možda razurneti. bilo je podne. ponovo vraćala detinjasta pomirenost sa životom. nad svime je kao mesec visio njen stravični osmejak. I tako je sa svim i svačim. kome je onda zario nož među rebra i koga je ostavio da obliven krvlju leži na jelo­ vom granju. na umiranja. kako se osmehuje na umetnost. Bio je to samo trenutak. bilo podjednako vredno. tajanstveno lice majke iščeznu. A kosti — šta će s njima biti? Koliko li će još trajati. tuga.U takvom sam stanju da moram govoriti s nekim čovekom. osećao se veseo među njima sličnim. koji ipak nije spadao u one sasvim obične? Živi li još neki Viktor u snovima žena koje je nekada voleo? Ah. Neka sve njih đavo nosi. Ali duboko u Zlatoustovoj duši treperilo je i dalje njegovo bledo svetlucanje. Usta su mi žedna istine. koji je bio prepun pustolovina i zgoda i fantastične igre njegovih čudesnih šala i lakrdija. ona krupna zrela miholjska usta. kupaca ribe. »Dozvolite mi da vam kažem nekoliko reci. n e. može i sad dok perete r u k e i oblačite kaput. ništa ih ne potresa! Svi su oni za­ dovoljni ili zaposleni. čežnje koja guši. Ali njega su toliko puta. sutra ili prekosutra. on bi verovao da u rukama drži svu sreću ovoga sveta. na putovanje. zapomažu zbog dva-tri groša. srce mu je uzburkavao talas života. šaljakaju se. i svet će opet biti dobar i prekrasan. poslovnih ljudi. viču. Onda uđe k njemu. da čoveka jeza obuzme — ništa oni ne vide. kao kad munja zapalaca: video je lice pramajke. nadimaju se od važnosti. uobraženost i gnjili duševni mir. nadneseno nad provalijom života. pa je zatim razmišljao i mozgao o tome šta li je sad ustvari postalo od toga Viktora. video ga je kako se osmehuje na rađanja. dižu buku. neka žestoka zaljubljenost. postoji još bilo šta od ovog ljudskog života. koje je sačuvao njegov ubica. toliko puta je sa njega spadala ova masna gojazna zaslepljenost. da li su sve pojeli crvi? Ima li još kose na njegovoj lobanji i obrva nad njegovim očnim dupljama? A od Viktorovog života. A sad nije ništa drugo do p r e cvali cvet. danas. svu patnju i sav tamni i ljuti strah ljudskog života. jurio je za devojkama. sve se brzo rascveta i brzo povene. Da mu je onda neko rekao kako će doći dan kada će ga Niklaus priznati za ravnog sebi i od esnafa tražiti za njega majstorsko pismo. mnogo gori i raspusniji od svinja! Istina je. verovatno su ostale kosti i možda koja pregršt kose. srca prepunog bojažljive sete i ogorčenog neprijatelj­ stva prema svetu i prema sebi samom. Zlatoustom se iznenada ukaza privi­ đenje. Šta sve u njemu samom nije cvetalo kada je pre nekoliko godina došao u ovaj grad. da li su ga zveri sasvim pojele ili je bar nešto ostalo od njega. svi se osećaju kako valja i vanredno su zadovoljni sobom i svetom. Ne govorim čoveku koji ima ču^u radionicu i koji od gradova i manastira dobija narudžbine što 120 121 . No munja se začas ugasila. Svinje su oni. b e sumnje je sve umrlo i ugaslo. ah. i svima je dobro. preko čijih je otežalih usana preletao °naj bezimeni osmeh smrti kao vetar i mesečina! Zlatousti pođe ka majstorovoj kući. dok je mirisao neki cvet. na šuštavo jesenje lišće. razmišljanje. ka posmatranju patnje. pramajku. sa mučnim stezanjem srca misli na putujućeg đaka Viktora. a potom sve prekrije sneg. sem nekoliko nepovezanih uspomena na njega. koji de­ setak ili samo nekoliko godina. dok je sa sažaljenjem posmatrao ribe a s gađenjem ljude na tržnici. cveću koje vene. nešto sasušeno i lišeno radosti. građana. želeo bih aa vam kažem nešto što vam mogu reći možda upravo sada i nikad lse . I sada će se to vratiti. on ne želi sreću i sitost drugih. dok ne dođe užas zbog ljudskog tupog krmačkog životarenja i zijanja i neviđenja. Ah. Da. majstore. bola. pun plašljivog dubokog poštovanja prema majstoru Niklausu! Da li je nešto od toga ostalo u životu? Ništa više nego od dugačke razbojničke prilike jadnog Viktora. kako sa zanetim osmehom divno i grozno gleda. tištanje beznadežne ljubavi prema ribama na umoru. Sve dok ne dođe ono drugo. da li je sve istrulelo. Ponekad bi se tako. sa smehom i bez groze jeo pečene ribe sa tanjira. i on sačeka dok ne ču kako Niklaus unutra ostavlja posao i pere ruke. ono bledo lice što podrhtava. u njemu iznenada rascvala neka radost.nitost. Sve je za nju. dok i one ne izgube svoj oblik i pret­ vore se u zemlju? Ah. smrti. danas je bio prinuđen da misli na Viktora. osmehuje na truljenje. dok se beznadežno predavao gledanju besmislenosti i stravičnosti.

kako je u njima gledao čuda preobraženja. za nekoliko dana. a ti dotle provodi vreme kako hoćeš. Vidiš. a tekla je nad dnom punim starudije i otpadaka. slutio kraljevske krune i svetla ženska ramena. zašto pružaju blaženstvo. Hteo bih i ja da jedinom napravim nešto onako lepo. i da zarađujem novac i da postanem onakav kakve su sve zanatlije. magičnog prediva istkani su noćni snovi: ništavnost koja u sebi sadrži sve slike sveta. Govorim majstoru koji je izradio Bogorodicu u onom manastiru. Napravio sam sada jedan kip. a možda i nikad neću moći. nemaju oblika. veruj mi«. jedan daleki sveti lik. on je takav kakav je. Nema drugog kipa koji bih mogao načiniti. možda neka stara rbina od tanjira. svak voda ga je privlačila. ne želim da se bavim zanatom. Jer dok je lep °ta onih neizrecivih stvari bez ikakva obličja i sastoji se samo od tajne. Da sad ostavimo to. Opet se udubio u tu igru. videlo bi se kako tu i tamo nešto zasvetli prigušenim zlatnim sjajem i pri­ mamljivo se presijava. nego želim da živim i da putujem. i da lakujem kipove. pa se sad okrenuo i pogle­ dao Zlatoustog. pokri­ vene su koprenom i nose bezbroj značenja. ali razumem i tebe i ono što hoćeš da kažeš. ove senke i slutnje. Jovana. i štošta sam iskusio. istinite slike duše su kao ova mala vodena tajna. to ne želim«. nešto što tako duboko potresa srce kao što je vaša Bogorodica — ali da postanem takav kakav ste vi i da živim kao što vi živite.mu mogu služiti na čast. da čuje n Jegov mirni pametni glas. Sećao se kako su mu nekada u Marijabronu latinska i grčka slova bila povod za slična sanjarenja o obli­ cima. neka beznačajnost. tako i zaneti profil nekog čoveka. majstore. ona su oblik od po­ v i k a do kraja. kad su one upravo suprotne onoj lepoti koju bi umetnik mogao da stvori. ali ne ljutito. sa uimetničkim delima je upravo obrnuto. Narcis! Rado bi dao svoja dva zlatna dukata samo da ga Vl di. gledan iskosa otpozadi. voda u čijem kristalu kao vazda budne mogućnosti borave oblici svih ljudi. Nije li onda s Nar­ cisom jednom govorio o tome? Ah. moram još kudikamo više iskusiti i doživeti. tebi je potrebna sloboda. Činilo mu se. i koji ima dva pomoćnika i lepu i bogatu kuiću. Majstor mu je želeo dobra. postoji jedan. najlepši kip koji poznajem. I zašto li su ove stvari tako lepe. to ne želim. reče on. ali danas još ne mogu. ili pak: kad noću pod kolima visi fenjer i baca na zidove ogromne senke paoka koji se vrte. Tamo je olišao. ili neki svetao gladak kamen ili gleđosana opeka. »i ja sam te saslušao. Bolje reći. imam raznorazne pla­ nove. iako ima mnogo posla. Da bih ga mogao načiniti. ili neki bačeni iskrivljeni srp. a ipak puna najblaženijih obe­ ćanja. sve ove nestvarne i vilinske pojave — zašto 1 su tako neizrecivo lepe. životinja. Proći će ona. ali šta ću. sve istinske tajne. Govorićemo o tvojoj budućnosti. zaneto je zurio u reku što je proticala. pre koliko stotina godina? Ah. Zeleo bih o mnogo čemu da razgovaram s tobom. Želim da patim od gladi i žeđi i da zaboravim i otresem se svega što sam ovde kod vas proživeo i naučio. činilo mi se najvišim ciljem na zemlji da postanem ravan njemu. Ja ne gledam na tebe kao na pomoćnika. da gledam svet i da kušam njegovu lepotu i njegovu stravu. a katkad je to možda bila i neka riba u mulju. one nemaju obrise. Tog čoveka sam voleo i poštovao. Ja mislim drukčije no ti. da ga drži za ruku. i da živim zanatliskim životom u radionici. poznajem tu prazninu. ne. anđela i demona. da s njim porazgovara jedan sat. se u vodu. jer su iz kuća ribar­ skog predgrađa tu bacali svakojako smeće u reku. i nisam ga mogao stvoriti onako savršenog kao što je vaša Bogorodica. može ponekad nagovestiti nešto beskrajno lepo ili nečuveno tužno. Ne očekujem te U radionici. ili za deset godina ili kasnije. da osećam leto i zimu. ne postoji nijedan koji me traži i koji me nagoni da ga stvorim. i da rezfoarim propovedaonice. koji ću jednom morati da načinim. A dotle se strpi! Ja dobro znam kako je to k a d se završi neko delo koje je čoveku ležalo na srcu. gledao kako na dnu treperi bezoblično svetlucanje. Od istog tog nestvarnog. Lice mu je bilo strogo. Ništa nije neumoljivije 122 123 . ona govore savršeno jasno. Kao što bi iz polumraka zelene rečne dubine za uzdrhtao trenutak sevnulo nešto neizrecivo zlatno ili srebrno. ja sam mnogo stariji od tebe. Ali dotle. Zlatousti ode nezadovoljan. A kad se odavde kroz žuborava kristalna vlakanca vode pogleda dole put tamnog dna što se nejasno nazire. »Kazao si šta imaš«. neki gojazni manić ili neka crvenperka što se tamo dole okreće pa joj se za trenutak zrak svetlosti odbleskuje od svetlog trbušnog peraja i od krljušti — nikad se nije moglo tačno videti šta je to ustvari. ta igra senki može za časak biti bogata prizo­ rima. Vodu je mnogo voleo. sve stvarne. 3 seo na obalski zid i zagledao. moguće je samo ih slutiti kao neku daleku lepu mogućnost. Možda ga mogu stvoriti za tri-četiri godine. Zlatousti dragi. zbivanjima i zgodama koliko i sav Vergilije. Majstor bese oprao i obrisao ruke. Za nekoliko dana pozvaću te. ne sada. ali šta mu je mogao pomoći? Znao je jedno mesto kraj obale gde voda nije bila duboka. ovo zlatno problistavanje pod vodom. ali je uvek bilo čarobno lepo i primamljivo to kratko prigušeno prosijavanje potonulog zlatnog blaga sa vlažnog crnog dna. kada je to bilo. neke stvari što se nisu mogle razaznati.

to je život. I on jasno i s puno dosade vide u isti mah sve što će se dogoditi u sledećirn trenucima: kako će ona shvatiti njegov znak i kako će se povući. Možda. dok je najzad neka ne proguta. komad po četiri talira. mogao bih uvideti njen nedostatak i zaboraviti je. već jedino za pozivom majke. ka raznim bogatim oltarima i propovedaonicama. Ona su tako teško razočaravala zato što su budila žudnju za najvišim a ipak je nisu tolila. Nije mu bilo jasno kako je moguće da ono što je najodređenije i najoblikovanije deluje na dušu sasvim slično kao i ono najneuhvatljivije i najbezobličnije. gledao je kako svetla loptica tone u m u t n u vodu i gledao je kako se oko nje jate i tiskaju hitre riblje glave. čija je crvena masna zemlja tako snažno blistala pod sočnim vinovim lišćem. pretstavim i nateram da progovori. na jednom od brežuljaka Pod vinogradima. Ali jedna stvar mu je tokom tog misaonog vežbanja ipak postala jasna. Unietnost je letpa. jer im je nedostajalo ono glavno: tajna. bar za njega nije. Možda on nikada neće moći da oblikuje njen lik. ono što sam nekoliko puta video kako je zasjalo i što bih želeo da kao umetnik. sa dva prsta iščupa nešto sredine i napravi od nje malene lopte. Zlatousti je zaneto razmišljao o tome. nauman da zatraži nešto namirnica. Možda se tamo nalazi cilj. Neki dečak je pevajući silazio niz ulicu pored obale. nalazi se u njemu kao koštica u trešnji. slutnja. grubosti ili krhkosti. jednu za drugom. On. držao luč nad po­ steljom seljanke koja se porađala: onda je taj lik počeo da živi u meni. Lik moje sopstvene majke. Često je dalek i izgubljen. zlato u oku nekog šarana i mala tanana srebrna vlakanca na ivici nekog laptirovog krila beskrajno su lepši. pramajke. Možda će jednom od majke nastati svima vidljiv. Ali danas je izgleda bio dan odluka i uviđanja. naime. Kad se Katarina Pojavila na prozoru i k a d joj se na čvrstom. putovati k njoj. jer ja je nisam izmislio. kako će se uskoro pojaviti na sporednim vratima. duboko zadovoljan. nešto ga iznenada natera da se seti kako je u ranijim prilikama isto ovako sta­ jao ovde i čekao. Nalazio se. mije mu dužnost bila da kreće za umetnošću. ali ona nije boginja i nije cilj. koji tako nežno mirišu na voće. i njena se tajna ne sastoji. dobrota i okrutnost. možda će ona zauvek ostati san. To je ono što je zajedničko i snu i najvišem umetničkom delu: tajna. Šta bi vredelo da svoje prste načini još spretnijima? Po maj­ storu Niklausu se moglo videti kuda to vodi. strepnju pred odlukom. Zlatousti ga spazi i zamoli ga za komadić hleba. krasniji od čitave dvorane prepune takvih umetničkih dela. i to zadugo. tu nije bilo ničeg neodre­ đenog. življi. i gde su u proleće cvetali mali plavi zumbuli. u zimsku noć. A sad je odluka bila već nadomak ruke. on to nije znao. dužan da joj poveri svoju sudbinu.. inače ne­ spojive. To je prilika velike roditeljke. kad je već ispružio ruku da joj da uobičajeni znak. a s vremena na vreme bi prekinuo pesmu i zagrizao u veliko parče bela hleba koje je nosio u ruci. u dlaku tačno nacrta donju usnu ili očne kapke na Niklausovom kipu Marije. ljupkosti ili snazi. kao kod drugih figura. s one strane reke. svetim Sebastijanima i ljupko nakovrdžanim glavicama anđela. do novca i ustaljenog života.položaj. crkve i palate bile su pune takvih nesrećnih umetničkih dela. Jasno je sad osećao svoj trenutni . primamljivanje. sve je postalo jasno. ničeg što obmanjuje. nego su mu uprkos izvesnoj lepoti dosadna i gotovo mrska. osećati kako ona privlači i doziva. ako mi jednom bude mogućno. u naročitoj punoći ili mršavosti. koja je bila sluškinja u kući nekog mesara i koju je on zvao »gospo­ daricom kobasica i šunki«. da ih stavi u džep i da ih pojede van grada. na jednom važnom putu: na putu ka majci. čemu sam na tragu. kako loptica za lopticom tone i nestaje. Ali pramajka nije puka misao. neprestano me je susretala. To vodi do slave i imena. u ovom liku sklopile mir i borave jedna uz drugu: rađanje i smrt. pomalo grubom licu poja­ vio osmeh. što se rasplinjava. nekada najdraži za mene. Radionice. Da sam ja izmislio tu fi­ guru. Prvi put sam je naslutio kad sam u onom selu. Ali jedno je znao: ići za majkom. Dalje je Zlatousti razmišljao: tajna je ono što ja volim. život i uništenje. ali iznenada zatreperi i pojavi se. — to je dobro. delo njegovih ruku. oblikovan kip. To vodi ka izradi lepuškastih skupocenih igračaka. Uobičajenim zviždukom pozvao ju je na ku­ hinjski prozor. Nagnuvši se preko zida. zlatno probleskivanje svete tajne. možda se tamo krije smisao njegovog života. a i sam je učestvovao u izradi nekih među njima. kako će on to uzeti i pri tom J e malo pomilovati i priviti uza se. u ovoj ili onoj poje­ dinosti. On bi bio kadar da tačno. postalo mu je jasno zašto mu se tolika besprekonna i dobro načinjena umetnička dela nimalo ne sviđaju. Potoni je osetio glad i potražio jednu svoju draganu. kao što je i očekivala — i najednom 124 125 . kao što je i danas.jasno i određeno od neke nacrtane ili u drvetu urezane linije glave ilf usta. stao je polako bacati loptice hleba u vodu. ništa manje no onda prilikom rastanka sa Narcisom i ma­ nastirom. ona je bila njegova zvezda. nego je u tome što su najveće suprotnosti na svetu. nego video! Ona živi u meni. potpuno se preobrazio u ovaj novi lik. k a d bi ona bila samo igra mojih misli ili častoljubiva umetnička želja. Posmatrao je. Tek. i do sušenja i kržljanja onih unutarnjih čula kojima je tajna jedino dostupna. s nešto pastrme ili suvih kobasica u ruci. on je u svakom slučaju bio dužan da ide za njom. onda za nju ne bi bilo šteta.

možda želiš da prvo razmisliš 0 tome. da u njenom ljubaznom osmejku vidi nešto što je odveć često viđao. očet­ kan i očešljan. Žestokim talasom ga zapljusnu osećanje prolaznosti. nešto ostaje: večna majka. odjednom. koje je često znalo da ga tako duboko muči i tako duboko opija. opet se kucao sa majstorom i majstorovom ćerkom. o slobodo. bio je podnošljiv dok je radio na svome Jovanu. Tako je sve lepo bilo udešeno i ptičici je mamac bio lepo okačen iza zamke. kolike maze. i to kao saradnika. O putovanje. pljuje on na to. na licu mu se zamrznu osmeh. On je zapravo očekivao da će ga Niklaus malo izgrditi što dane provodi u neradu i skitnji. onda ona pristaje na njega. dok je on n sam sve stariji i siromašniji zamislima i stvaralačkom snagom. niti savio toplo gnezdašce. brzo se iscrpe svako uživanje. nešto mehaničko i lišeno tajne. Pri- voleo je esnaf da Zlatoustom izda majstorsko pismo i kovao je plan da ga trajno veže za sebe. neočekivanog za Zlatoustog. da prima kobasicu. Opet ju je video na dva-tri trena: džinovskog rasta. sa tužnim i groznim ljubavnim osmehom. Pa ipak. zaneto se igrala berući cvet za cvetom. Tih dana. Što je još juče bio kadar da učini bez razmišljanja. Nije odmah smislio šta da odgovori. koliki probirači ovi tusti građani. to mu danas najednom nije više bilo moguće. Brzo sve precvetava. »i nije potrebno da ti govorim kako valjda nijedan mlad čovek.pogleda svoga majstora. nije tako brzo n a p r e ­ dovao do majstora. da se s njim dogovara o svim većim porudžbinama.. ali morao je da se odvaži na to. život za životom. i lagano ih puštajući da padaju u bezdan. da oseća kako se devojčine snažne grudi tiskaju uz njega i da ih kao za uzdarje malo prištine. neka suva šljiva ili stara korica hleba prijali su slađe no ovde u blagostanju čitav esnafski ručak. da ih izvodi za­ jedno s njim. kod okućenih ljudi. ponovo ga pozva na ručak. i ništa ne preostaje sem kostiju i praha. a on se već okrenuo i nestao iz sokaka. rešen da se tu nikad više ne pojavi. majstor Niklaus se silno trudio da se pobrine za nje­ govu budućnost i da ovog nemirnog gosta zauvek ustali i skrasi. Lizbeti će to već sasvim poći za rukom. opet je sedeo u lepoj. Zlatousti sa čuđenjem i nelagodnošću . sve dok se ova ne udalji. Ako se taj momak ustali i ako. i on opet dođe. pa i u pogledu Lizbete. I gle. i da će mu onda predložiti da ostane kod njega kao kalfa. a ne kao potčinjenog. Sad je tome došao kraj. koji se odonda više nije pojavljivao. Lizbeta nije bila protiv.mu se učini beskrajno glupo i ružno da opet pokreće čitav ovaj m e ­ hanički tok često doživljenih postupaka i da u tome igra ulogu. To me pomalo boli. sanjalački je sedela na ivici sveta. dok je Zlatousti gledao kako iza njega bledi jedan precvetali deo života. Majstor. a nije hteo da njegova čuvena radionica spadne na običnu zanatlisku radnju. Zlatousti«. Sreća ti je u džepu. pa °dgurnu od sebe pehar koji je još upola pun stajao pred njim. postane majstor. Oprezno je ispitao i šta misli Lizibeta. sa zvezdama u kosi. Nije dokraja opisao uobičajeni znak rukom. kako je odvratno postao sličan ovim gojaznim građanima! Na putovanju. to je kost bez srži. donekle odveć svečanoj sobi. nešto što je njega nedostojno. Iznenada mu se učinilo da u njenom dobrom grubom licu vidi izvesnu crtu beživotne navike. Nek drugi neko miluje te grudi! Nek drugi neko jede one ukusne kobasice! Uopšte. šta se sve u ovom sitom i zadovoljnom gradu iz dana u dan ne poždere i ne straći! Koliki su lenjivci. Pa ako majstor Niklaus i zanat sve dosad i nisu uspeli da potpuno ukrote ovog Ciganina. lepo odelo. Služavka je još stajala i gledala. Smišljao je da za Zlatoustog izgradi i proširi dvorišnu radionicu i da mu ustupi sobu u potkrovlju. promisli neko vreme. m °j predlog ti je došao neočekivano. mislio sam da ću ti prirediti veliku radosti "^ l dobro. I jednog dana majstor posla po Zlatoustog. prečesto je viđao ovaj večno isti osmejak i uzvraćao ga bez strasti što izvire iz srca. ne otsluživši čak ni propisan šegrtski rok. mirisni dašak je iščileo. va 126 127 . »Ti si me shvatio«. već pomalo zgrčena i razočarana lica kad njegova laskaPonuda ne bi smesta radosno i ponizno primljena. ustade i reče: »No. To je možda suviše smelo. ovaj će mladi čovek onda ubrzo postati njegov zet. a i da mu za njegov prijem u esnaf pokloni novo. o pustaro pod mesečinom i oprezno praćeni životinjski tragu po sivoj i vlažnoj travi u praskozorje! Ovde u gradu. A sad je ovako ispalo. prastara i večito mlada. Bilo mu je dosta toga. da li je još ozbiljno želi? Ne. koja je posle onog ručka i očekivala tako nešto. već je previše često bio ovde. čak i ljubav. Ovaj život ovde izgubio je smisao. Bio je lep i imao je smisla dok je majstor bio uzor i Lizbeta princeza. i dok je tužno opijen rastajanjem tumarao pri­ snim predelom. dodade on nakon svog izlaganja. i da mu ponudi učešće u dobiti. Voli li on nju još. e bi nikad bio kadar da načini kip kao što je kip Jovana. Ali ni najbolji pomoćnik koga je Niklaus ikad imao. Biće teško sa ovim Zlatoustim. zbog kojih se svakoga dana kolje toliko svinja i teladi i toliko lepih nesrećnih riba izvlači iz reke! Pa i on sam — koliko li se i sam razmazio i pokvario. Rastužilo ga je i zbunilo što je prinuđen da tako sedi pred ovim čovekom. jer. posle čega Niklaus ispovrte svoj veliki plan i ponudu. Tako je majstor brižno računao. Ni tu nije bilo smetnji. nemam ništa protiv«. sve je bilo tako lako i stajalo tako malo. cvetić je svanuo. razume se. na zavejanom polju.

»Majstore«, reče Zlatousti, s mukom pronalazeći reći, »ne ljutite se na mene! Od svega srca vam zahvaljujem za vašu blagonaklonost, a još vige vam zahvaljujem za strpljenje s kojim ste postupali sa mnom dok sam bio učenik. Nikada neću zaboraviti koliko ste me zadužili. Ali rok za razmišljanje mi nije potreban, ja sam se odavno odlučio«. »Na šta si se odlučio?« »Doneo sam odluku još p r s no što sam se odazvao vašem pozivu i pre no što sam mogao i slutiti za vaše laskave ponude. Neću više ostati ovde, krenuću na put«. Niklaus poblede i smrknuto ga pogleda. »Majstore«, stade ga Zlatousti preklinjati, »verujte mi da ne že­ lim da vas uvredim! Rekao sam vam šta sam odlučio. Tu se više ništa ne može izmeniti. Moram da idem, moram na put, moram u slobodu. Dopustite da vam još jednom od sveg srca zahvalim, i dopustite da se prijateljski rastanemo«. Pa mu pruži ruku, osećajući da će zaplakati. Niklaus ne prihvati njegovu ruku; lice mu je pobelelo i počeo je sve brže da hoda goredole po sobi, a koraci su mu tutnjili od besa. Nikada ga Zlatousti nije takvog video. Onda se majstor najednom zaustavi, sa strahovitim naporom se savlada i procedi kroza zube, ne pogledavši Zlatoustog: »Dobro, onda idi! Ali idi odmah! Da ne budem prinuđen da te još jednom vidim! Da ne učinim i ne kažem nešto zbog čega bih se jednom mogao kajati. Odlazi!« Zlatousti još jednom pruži ruku prema njemu. Majstor napravi izraz kao da će pljunuti na ponuđenu ruku. Tad se Zlatousti, koji je na to i sam pobledeo, okrete, tiho iziđe iz sobe, napolju stavi kapu na glavu, otšunja se niza stepenice, prelazeći rukom-preko izrezbarenih glava na štabovima, uđe u malu dvorišnu radionicu i postaja malo pred svojim Jovanom, opraštajući se, pa napusti kuću sa silnim bolom u srcu, jačim no što ga je osećao nekada kad je napuštao vitezov zamak i sirotu Lidiju. Bar se sve brzo svršilo! Bar se nisu uzalud prosipale reci! To mu je bila jedina utešna pomisao dok je prelazio preko praga i kad mu se ulica i grad iznenada ukazaše oku sa onim preobraženim, tuđim likom koji uobičajene stvari dobijaju kad se naše srce rastane s njima. Osvrnuo se i pogledao kućnu kapiju — bila je to sad kapija jedne tuđe, za njega zatvorene kuće. Prispevši u svoj sobičak, Zlatousti stade da se sprema za odlazak' Istina, nije bilo bogzna šta da se sprema; jedini mu je posao bio da se oprosti. Na zidu je visila slika koju je sam naslikao, jedna nežna

jladona, a visile su i ležale unaokolo i druge stvari koje su njemu p r i ­ padale: praznični šešir, par cipela za igranke, smotuljak crteža, jedna mala lauta, izvestan broj figurica koje je izvajao od ilovače, nekoliko poklona od ljubavnica: venac od veštačkog cveća, čaša crvena kao rubin, stari stvrdnuti lecederski kolač u obliku srca i slične drangulije, čije je svako parče imalo svoj značaj i svoju povest i bilo mu drago, a što je sad sve bilo dosadna starudija jer ništa od toga nije mogao poneti. Bar je nešto učinio: sa svojim gazdom trampio je rubinsku čašu za jedan jak i valjan lovački nož, koji je naoštrio na tocilu u dvorištu, izmrvio je kolač i nahranio njime kokoške u susednoj avliji, sliku Mađone poklonio je svojoj gazdarici, i za to dobio ko­ risno uzdarje — jedan stari putnički telećak i dosta hrane za put. U telećak je strpao nekoliko svojih košulja i nekoliko manjih crteža, omotanih oko parčeta drške od metle, i namirnice. Ostale tričarije mo­ rao je da ostavi. U gradu je bilo nekoliko žena od kojih bi bio red da se oprosti; kod jedne je još koliko sinoć spavao, ne rekavši joj šta je naumio. Da, tako se čoveku, kad hoće da otputuje, kace za noge razne stvari. Samo, to se ne srne ozbiljno uzeti. Nije nikom rekao zbogom, jedino svojim domaćinima. To je učinio uveče, da bi u cik zore mogao da krene. Uprkos tome, ujutru je neko ustao i, baš kad je on hteo da tiho napusti kuću, pozvao ga da uđe u kujnu i popije mleko. Bila je to kći njegovih domaćina, devojčica od petnaest godina, tiho i bolešljivo stvo­ renje lepih očiju, ali sa manom u kuku, zbog čega je ćopala. Zvala se Marija. Neispavana lica, bleda, ali brižljivo odevena i očešljana, po­ služila ga je u kujni toplim mlekom i hlebom i izgledala je veoma oža­ lošćena što on odlazi. On joj zahvali i za rastanak je sažaljivo poljubi u tanka usta. Ona pobožno, sklopljenih očiju, primi njegov poljubac.

XIII U prvo vreme svog novog putovanja, u prvoj požudnoj vrtoglai od ponovo stečene slobode, Zlatousti je bio prinuđen da iznova uči kako se živi bezavičajnim i bezvremenim životom lutalice. Nepotčinjeni n Uednom čoveku, zavisni samo od vremena i godišnjih doba, bez cilja Pre d sobom, bez krova nad glavom, bez ikakva imetka i izloženi svakoj ^ d i slučaja, ljudi bez zavičaja žive detinjastim i hrabrim, siromaškim 1 l a ž n i m životom. Oni su sinovi Adama, prognanika iz raja, i braća 811 životinja, čistih i nevinih. Iz ruke neba oni redom, čas za časom,
Vlc

128

German Hese

i nn

uzimaju ono što im se daje: sunce, kišu, maglu, sneg, toplotu i hlad­ noću, blagostanje i nevolju; za njih ne postoji vreme, ne postoji istorija, ne postoji stremljenje niti onaj neobični idol razvitka i napretka, u koji vlasnici kuća tako očajnički veruju. Lutalica može biti nežan ili surov, umešan ili budalast, hrabar ili bojažljiv, ali vazda je on u srcu dete, vazda živi kao u prvi dan, pre početka vascele svetske po­ vesti, vazda će nekoliko jednostavnih nagona i potreba voditi njegov život. On može biti pametan ili glup; može duboko u duši biti svestan koliko je trošan i prolazan sav život i koliko sirotinjski i bojažljivo sve živo pronosi malčice svoje tople krvi kroz led svetskih prostran­ stava, ili može samo detinjasto i požudno slušati zapovesti svog jadnog trbuha — ali uvek će on biti protivnik i smrtni neprijatelj imućnog i okućenog, koji ga mrzi, prezire i boji ga se, jer ne želi da se potseća na sve to: na letimičnost svakog postojanja, na stalno venjenje sveg života, na neumoljivu ledenu smrt, koja svud oko nas ispunjava svemir. Detinjastost lutalačkog života, njegovo poreklo od majke, njegovo odvraćanje od zakona i duha, njegova napuštenost i potajna neprestana blizina smrti, sve je to odavno već snažno obuzelo Zlatoustovu dužu i utisnulo joj svoj žig. Što su ipak u njemu boravili duh i volja, što je ipak bio umetnik, to mu je činilo život bogatim i teškim. Ta svaki život tek od rascepa i protivrečja postaje bogat i cvetan. Šta bi zna­ čili razum i trezvenost bez saznanja o opijenosti, šta bi značila naslada čula kad se iza nje ne bi nalazila smrt, i šta bi značila ljubav bez večitog smrtnog neprijateljstva polova? Leto i jesen minuse, Zlatousti se s mukom probijao kroz oskudne mesece, opijeno je išao kroz slatko mirisavo proleće, godišnja doba su tako žurno promicala, tako brzo se nanovo spuštalo visoko letnje sunce. Prolazila je godina za godinom, i izgledalo je da je Zlatousti zaboravio da na zemlji postoji išta drugo sem gladi i ljubavi i ovog tihog stra­ vičnog hitanja godišnjih doba; izgledalo je da je on potpuno potonuo u materinski, nagonski, praiskonski svet. Ali u svakom snu i pri sva­ kom zamišljenom počinku, pogleda uprtog ka cvetnim ili uvelim doli­ nama, bio je obuzet gledanjem, bio je umetnik, patio je od bolne čežnje da to milo i besmisleno proticanje života ukroti duhom i preobrati u smisao. Jednom je — a od one krvave pustolovine sa Viktorom putovao je isključivo sam — sreo jednog druga, koji mu se neprimetno priklju­ čio i koga se dugo nije mogao otarasiti. Ali ovaj nije bio od Viktorova soja, nego je bio hodočasnik u Rim, još mlad čovek u mantiji i sa hadžiskim klobukom na glavi, a zvao se Robert i poticao sa Bodenskol jezera. Ovaj čovek, zanatliski sin i neko vreme vaspitavan u školi kod

Jcaluđera Svetoga Gala, još kao dečak uvrteo je sebi u glavu hodočašće Rim, stalno se predavao ovoj omiljenoj misli i iskoristio prvu priliku u da je ostvari. A ta prilika bila je smrt njegovog oca, u čijoj je radio­ nici on radio kao stolar. Tek što starca sahraniše, Robert saopšti svojoj majci i sestri da ga ništa ne može sprečiti da smesta krene na hodočašće u Rim, kako bi utolio svoju čežnju i iskajao svoje i očeve grehe. Uzalud su one dve žene kukale, uzalud ga grdile, on ostade tvrdoglav i mesto da brine o njima dvema, krenu na put, bez majčinog blagoslova i uz ljutite sestrine grdnje. Gonila ga je pre svega strast za putovanjem, a njoj se pridružila izvesna površna pobožnost, to jest izvesna sklonost ka boravku u blizini crkvenih mesta i duhovnih obreda, uživanje u službi božjoj, u krštenju, pogrebima, misama, tamjanu i plamenu sveca. Znao je nešto malo latinski, ali njegova detinjasta duša nije težila za učenošću, nego za sanjarenjem i tihom zanesenošću u senci crkvenih svo­ dova. Kao dečak je strasno bio predan bogosluženju kao crkvenjakov pomoćnik. Zlatousti ga nije shvatao naročito ozbiljno a ipak ga je rado trpeo, jer u nagonskoj predanosti putovanju i tuđini osećao se pomalo srodan s njim. Robert je, dakle, onda zadovoljno krenuo i zaista stigao čak do Rima, koristio se gostoprimstvom bezbrojnih manastira i paro­ hija, nagledao se planina i juga, u Rimu se među svim onim crkvama i pobožnim priredbama divno osećao, otslušao je stotine misa i molio se na najčuvenijim i najsvetijim mestima, naprimao se pričešća i n a uđisao' tamjana više no što je bilo potrebno za njegove neznatne mla­ dalačke grehove i za grehove njegova oca. Zadržao se godinu i nešto više dana, a kad se najzad vratio i ponovo stupio u očevu kućicu, nisu ga dočekali kao izgubljenog sina, nego je sestra u međuvremenu pre­ uzela domaće dužnosti i prava, najmila jednog valjanog stolarskog kalfu, a potom se i udala za njega, i tako savršeno upravljala kućom i radionicom da je povratnik posle kratkog boravka uvideo da je izli­ šan, i nifco ga nije ni savetovao da ostane kad je ubrzo opet pomenuo odlazak i putovanje. Njemu to nije teško palo, primio je od majke ne­ koliko ušteđenih groševa, opet je navukao hadžiske haljine i krenuo n a novo hodočašće, bez cilja, pravo kroz carstvo, kao polusveštena skitnica. Niz mantiju su mu zveckale posvećene brojanice i spomennovčići iz poznatih mesta hodočašća. Tako je naišao na Zlatoustog, pešačio pored njega jedan dan, ^enjujući s njim lutalačka iskustva, izgubio se u prvoj varošici, tu tamo ga opet sretao, i najzad sasvim ostao uz njega, kao podnošljiv uslužan saputnik. Zlatousti mu se veoma sviđao, sitnim uslugama se 'udio da stekne njegovu naklonost, divio se njegovom znanju, njegovoj rn elosti i duhu, i voleo je njegovo zdravlje, snagu i iskrenost. Svikli
9*

130

131

su jedan na drugog, jer i Zlatousti je bio trpeljiv. Samo jedno nije trpeo: kad bi ga spopala njegova tuga ili zamišljenost, tvrdoglavo je ćutao i gledao mimo svog druga kao da ovaj i ne postoji, i tad se nije smelo ni brbljati, ni pitati ni tešiti, nego ga je čovek morao ostaviti na miru i pustiti da ćuti. To je Robert brzo naučio. Otkako je primetio da Zlatousti zna napamet svu silu latinskih stihova i pesama, otkako ga je pred portalom jedne katedrale čuo kako objašnjava kamene ki­ pove, otkako ga je video da po jednom golom zidu, kraj koga su se od­ marali, hitrim i krupnim potezima crvene krede crta likove u prirodnoj veličini, on je svoga druga počeo smatrati za božjeg ljubimca i bez­ malo za čarobnjaka. Da je on i miljenik žena i da je mnoge osvojio jednim jedinim pogledom i osmehom, to je Robert takođe video; ovo mu se manje sviđalo, ali i tome se ipak morao diviti. Njihovo putovanje se jedanput prekide na neočekivan način. Jednog dana, kad dođoše u blizinu nekog sela, dočeka ih omanja go­ mila seljaka, naoružanih batinama, vrljikama i mlatilima, i njihov vođa im izdaleka doviknu da se smesta okrenu i izgube, da se tornjaju dođavola i da se nikad više ne pojavljuju, inače će ih ubiti. Tek što je Zlatousti zastao, želeći da sazna šta se to desilo, kad ga već pogodi ka­ menica posred grudi. Robert, za kojim se osvrnuo, bese odmaglio kao sumanut. Seljaci preteći počeše da se približuju, i Zlatoustom ne ostade ništa drugo no da nešto sporije požuri za svojim pobeglim drugom. Robert ga je drhteći čekao pod jednim raspećem koje je stajalo nasred polja. »Junački si trčao«, nasmeja se Zlatousti. »Nego šta li su ti štrokavci uvrteli u svoje tvrde glavurde? Da nije rat? Stavljaju naoružanu stražu pred svoje gnezdo i neće nikog da puste unutra! Baš me zanima šta li se krije iza toga«. Ni jedan ni drugi nisu imali pojma o tome. Tek sutradan ujutru na jednom usamljenom majuru stekoše izvesna iskustva i počeše da odgonetaju tajnu. Ovaj majur, koji se sastojao od kolibe, staje i ambara, okružen zelenom okućnicom po kojoj su rasli visoka trava i mnoge voćke, ležao je neobično miran i usnuo: nisu se čuli ljudski glasovi, ni koraci, ni dečja vika, ni klepanje kose; u dvorištu je sred trave sta­ jala jedna krava i mukala, i videlo se da je bilo vreme da je neko po­ muze. Oni dođoše pred kuću, zakucaše na vrata, ne dobiše odgovor; odoše do staje, a ona je bila otvorena i prazna; odoše do ambara, na čijem se slamnom krovu prelivala pod suncem svetlozelena mahovina, pa ni tu ne nađoše žive duše. Vratiše se do kuće, začuđeni i potišten' zbog opustelosti ove naseobine, još jednom zalupaše pesnicama u vrata. ali odgovora opet nije bilo.. Zlatousti pokuša da otvori vrata i na svoje

čuđenje vide da nisu zaključana, gurnu ih u n u t r a i uđe u mračnu sobu. »pomozi bog«, uzviknu on, »ima li koga u kući?« — ali sve ostade mirno. Robert ostade pred vratima. Zlatousti radoznalo pođe dalje. U kolibi je vazduh bio loš, osećao se neobičan i otužan zadah. Na ognji­ štu je bilo puno pepela, on dunu i na dnu zatinjaše žiške po ugljenisanim panjevima. I on tad kroz polumrak vide kako neko sedi iza ognjišta; neko je tamo sedeo na stolici i spavao, izgleda neka stara žena. Ništa mu nije vredelo da viče, kuća kao da je bila začarana. On ljubazno potapša zaspalu ženu po ramenu, ali ona se ne pomače, i on tek tad primeti da ona sedi usred paukove mreže, čije su niti delom bile pričvršćene za njenu kosu i kolena. »Mrtva je«, pomisli on lako je naježivši, pa da bi se uverio, priđe ognjištu, poče da džara i duva dok nije buknuo plamen na kome je mogao da zapali jedan poduži iver. Njime je osvetlio lice žene na stolici. Pod sedom kosom video je modro-crnkasto lice lesa, jedno oko je zurilo otvoreno i caklilo se pra­ zno i olovno. Žena je umrla tu, sedeći na stolici. No, sad joj više ne može pomoći. Sa zapaljenim iverom u ruci Zlatousti produži da cunja i u istoj odaji, na pragu od vrata koja su vodila u zadnji sobičak, pronađe još jedan leš, nekog dečaka od svojih osam ili devet godina, sa natečenim, izobličenim licem, odevenog samo u košulju. Ležao je potrbuške na pragu načinjenom od grede, a obe šake je čvrsto i jarosno stisnuo u pesnice. Ovo je drugi, pomisli Zlatousti; kao u nekom ružnom snu po­ šao je dalje, u zadnju sobu, čiji su prozorski kapci stajali otvoreni pa je dnevna svetlost sve jarko obasjavala. On pažljivo ugasi svoju svetiljku i izgazi varnice na podu. U zadnjoj sobi nalazile su se t r i postelje. Prva je bila prazna, ispod grubog sivog čaršava virila je slama. U drugoj je opet neko le­ žao, neki bradati muškarac, ukočeno je ležao na leđima, zavaljene glave i isturene vilice i brade; to je svakako bio domaćin. Njegovo upalo lice se bledunjavo presijavalo pod novom i neobičnom bojom smrti, jedna ruka mu je visila do poda, a tamo je preturen i prazan l e ­ žao glinen krčag, i tle još nije bilo upilo prosutu vodu koja se stekla u jedno ulegnuće gde se još videla malena bara. A u drugoj postelji, sa­ svim uvijena i zatrpana čaršavom i ponjavama, ležala je neka snažna, krupna žena, lica zarivena u postelju, gruba kosa boje slame prelivala J°j se pod dnevnom svetlošću. Pored nje i spletena s njom, kao da ju Je zarobio i udavio izgužvani čaršav, ležala je jedna poluodrasla devojka, ona slameno-plave kose, sa sivkasto-modrim pegama po mrtvačkom licu.

132

133

Njegov drug ga bojažljivo pogleda. Ta govori!« . Zlato­ usti je sve pažljivo posmatrao. Ali da te Pustim da bežiš. Robert je užasnuto zurio u njega. zapravo sićušan i mali u poređenju sa mrtvacima. I već se okrenu da beži. »Ti si veliki junak. Zlatousti. njegovo lice nije ništa govorilo. a jedan mrtav dečak leži na samom pragu. a i ženu koja je sedela. bože. Naročito se neukrotiva kosa nikako nije htela pomiriti sa smrću. može pogoditi i tebe i mene. ali ga prijateljeva ruka uhvati za mantiju. No dirljiv je bio mali leš dečaka koji je potrbuške ležao preko praga. to je kuga. osmotrio im je glave. pa iziđe Sta je?« upita on tiho. bradato lice mu je okomito i uko­ čeno štrcalo u vazduhu kao lice nekog ratnika opruženog na razboj ištu. Ova koliba je besumnje prilično gadno izgledala. bespomoćno branjenje od nečuvenih bolova. Na devojčinom liou. Najzad mu dosadi Robertovo vikanje pred napolje.. iako je već bilo veoma izobličeno. ono poslednje i najkukavnije. bestidno. srce mi je odveć meko. Zlatousti je voleo Roberta. koja se tako duboko i divlje zarila u postelju. Roberte. Svi su mrtvi. neću to ponavljati: nas dvojica se nalazimo u ^toj opasnosti. »ti si pametniji no što bi čovek rekao. Ono što drugi ljudi čine u sanduku i u grobu. pa ipak je sve to za Zlatoustog imalo duboko privlačnu snagu. ali moram da odem. a pacovi će im pojesti prste. nešto je u tome pridobilo njegovu ljubav i prodrlo mu u dušu. vratima. Po svoj prilici kuga vlada °vim krajem. pa ipak je u ovom trenutku pomi­ slio koliko je živ čovek sa svojim strahom. bože. u kome još tinja ostatak vatre na ognjištu. ali muževno. Zao mi je. Sva­ kako. Videćemo hoćemo li se čitave kože izvući. Žurno se vratio. Napred!« Robert neodlučno stupi u kolibu. Šta je to? Zašto nikoga nema kraj nje? Zašto je ne sahranjuju? O. već se i zadah oseća«. Nije odgovorio Robertu. on je. ali odveć brzo si se vratio. možeš videti i mnogo neobičniji prizor. sada shvatam i one seljake koji nas juče nisu hteli pustiti u selo. pomalo uzdržani stav bio je lep. tako nenamešteno. i kad primeti da je mrtva. ne prilazi mi. to je neka čudna seljačka kuća. ja sam milosrdan čovek. potpuno ispunjen i prožet smrću! Uskoro će ovim tihim prili­ kama otpasti meso sa obraza. sa celim svojim detinjskim ponašanjem. ali još nikada nije naišao na ovakav prizor neumo­ ljivog delanja smrti. No. Zlatousti je već viđao mrtvace. Duboko je to upijao u sebe. »Uđi i pogledaj. avetinjski i tužan. ali ako pođeš još koji korak dalje. i neumo­ ljivo čvrsto ga držao. Kako je tiho u ovoj začaranoj kolibi! Kako neobično i strašno miriše! Kako je ovaj mali ljudski zavičaj. još su se nalazili tra­ govi bespomoćne samrtne strave. i ti negde nasred polja le gneš da umreš. to ne mogu. tako istinito. pokret usred koga su se ukočili. gušim se od tuge kad pomislim tako nešto. a ja te pustim da pobegneš. ne mogu ostati s tobom«. O. ruke. nezaštićeno. Zlatoustov pogled prelazio je sa jednog mrtvaca na drugog. Ima ih petoro. i zadah na lešine je bio odvratan. raspadanje i truljenje. i nigde nikog nema da ti sklopi °ci i nikoga da ti iskopa grob i baci nešto zemlje na tebe — ne. Pazi. Ćela porodica leži i mrtva je. činilo se. tako sam samcat. Zlatousti! A ti si se toliko zadržao unutra. Dakle. svojom radoznalošću. strah i strasna želja za bekstvom. a onda je najednom uzviknuo glasom koji se gušio: »Oh. Sa potiljka i kose majke. to ovo petoro čini ovde kod kuće. za­ jedno i obojica ćemo zajedno ili crći ili pobeći od ove proklete kuge. prestrašenim glasom. kuća je izumrla. dakle. reče Zlatousti ljubazno-podrugljivim tonom. Kraj same njegove glave bila je u vratima urezana rupa za mačku. nestrpljiv i bo­ jažljiv. Ovaj mirno i prkosno protegnuti. nastanjen leševima. razrogačenih očiju. Roberte. umro teško. Zlatousti ga odmeri hladnim pogledom. čovek koji je tako dočekao smrt besumnje nije bio ni neznatan ni bojažljiv. sa onom osobitom mešavinom iskrenog saosećanja i hladnog opažanja kakva je svojstvena umetnicima. dok se on otimao i opirao. u svojim sobama. 134 135 . neobično je videti neku mrtvu staricu da tako sedi na stolici. pođe prema ognjištu. kriknu na sav glas. pa si možda i dirao mrtvace! Dalje od mene. To je kuga! Tako mi jadne duše. ti si sigurno zaražen. U međuvremenu Robert poče napolju da viče. ali njegov položaj na pragu i njegove čvrsto stegnute deeje pesnice odavali su mnogo: nemoćnu patnju. prija­ telju dragi. opazi onu staricu gde sedi. iza nezaključanih vrata. i kako to gledaš. sasvim se predao gledanju mrtvaca. Ostaćemo. U posteljama leže troje. sad mi je sve jasno. i kad pomislim da si se možda zarazio tamo unutra. »Momčiću moj«. Potom ćemo pomusti onu lepu kravu preko. bezbrižno. Podrobno je osmotrio one što su ležali. u sigurnom skrovištu i nevid­ ljivi. mali Roberte. i verovatno si u pravu. sve je bilo puno veličine i sudbine. čitali su se bes. Na seljakovom licu bilo je prkosa i uzdržanog bola. Zlatousti ga je gledao strogo. »Za ime božje! Onde sedi neka mrtva žena uz ognjište. pri dnevnoj svetlosti. Zlatousti se osmehnu. sa nemim prekorom. pazi i dobro zapamti što ću reći. to ćemo saznati u prvom salašu ili selu. Zato niko nije ni pomuzao kravu«. »Zar nikog nema u kući? Oh.

pošto je prešao nekoliko stotina koraka. Mnogi salaši su ležali napušteni. Zlatousti ga je često grdio. prebledela lica. On nije osećao njegov strah. U taj m a h začuše neko zvono. begni. Samo je. ja ću te sahraniti. dajem ti reč. kako sveštenik mrmljajući mahnu krstom nad njima i udalji se. kroz kapiju izađe jedan sveštekrst u ruci. i to sva troja do vrha puna leševa. s du­ šom punom goleme jeseni. svaki čas je mislio da je zaražen. Zlato­ usti ode sam u grad. Mislio sam da si navukao kugu. prijatna lupa čekića po zvonkim nakovnjima. Robert je živeo u nepre­ stanom strahu od zaraze. Iza jednog otvorenog Prozora video se neki pekar sred svojih taina i somuna. rek'ao: »Za trenutak sam se uplašio od tebe. i često je bio sasvim unezveren od straha. dražajši. sahrani me ili po. A ako j a budem morao da umrem. ali na bedemu uopšte nije bilo stražara. ako i nije kuga posredi. igra mališana. ti čini kako ti je volja. i pekar ga oprezno pruži kroz prozor na dugačkom loparu. trčalo je sa strane i teralo životinje. niko se nije smejao. a mnogi su bili nagi. i ne pomišljajući da priđu i zatrpaju jamu. onu obraćenost ka užasnome. bačenih jedni na druge. pa ni u širom otvorenoj kapiji. na ivici šume klali i pekli jariće i prasiće i pili vino i jabukovaču iz podruma koji su ostali bez vlasnika. često mu se i rugao. a jedna s parom volova. strahovito privučen prizorom velikog umiranja. svuda je vla­ dalo izobilje. U stajama su mukale krave. za njim naiđoše troja teretna kola. Zar je ono što si video unutra bilo toliko strašno?« »Nije bilo strašno«. A i imao je zbog čega da preklinje. Robert se izgubi. reče Zlatousti oklevajući. Nekoliko slugu u neobičnim ogrtačima. obznanjivalo raznolikost ljudskog rada. »Nisam unutra video ništa sem onoga što čeka i mene i tebe i sve nas. utuvi to! Bićemo potrebni jedan drugome. zastali su. A ovde. Ali to im je prijalo samo upola. srca otežala od pesme kose koja je obarala naviljke. Neka sela nisu puštala strance da uđu. od kapije je išao bedem u visini kuća oko celoga grada. nego potraži u staji kakvo vedro da najzad pomuzemo kravu«. čije je komešanje. Robert ga skoro na kolenima poče preklinjati da što pre krenu. jer je u Zlatoustovom otsutnom pogledu video onu potonulost i ukočenost koje su mu bile već suviše poznate. a poljima je lutala zadivi jala stoka. a Zlatousti na malom otstojanju pođe za mrtvačkim kolima. kao bledo džinovsko lice s očima Meduze. štrcala je tu i tamo po koja ruka ili noga u vazduhu. svađa žena. kloparanje kola i mnogi drugi zvuči. ne želim ništa da čujem. Došli su jednom do nekog malog grada. Robert nije više pokušavao da pobegne. I sad jezik za zube. nego je usred gole ledine bila iskopana jama. meni je svejedno. Zlatousti ostade. niko nije vikao. noseći konjskom zapregom. tvoje se lice promenilo. na rukama i pod pazuhom počele rasti guke. s olovnim osmehom punim patnje i smrti. a ni njegovo gađenje. pa se sećao kako su ga onda do­ čekivali dečja cika. On pogleda unutra: ležalo ih je tamo možda pedeset ili više. Kad se vratio. Nije mi se svidelo tvoje lice kad si izlazio iz te kuće smrti. Nije mu pošlo za rukom da zadrži svog prijatelja. Robert se stade opirati da uđe u grad. Ponekad mu se opet ukazivao lik večite majke. Ukočeno i optužujući. dvoja sa n ik. Dobro su živeli. druževnosti i obavljanja dužnosti. Oni su muzli i hranili krave i koze.Ako se ti razboliš i umreš. bio je jako utvrđen. a uze preklinjali i svoga druga da to ne učini. stade čekati da mu Zlatousti ostavi novac. tanani i grubi šumovi. sve je ležalo ukočeno u Mrtvačkom ćutanju. pa Iju— "to ali bez vike zatvori prozorče kad stranac zagrize u hleb i ode ne Plativši. ništa nije zvučalo. Tako je i bilo. gadilo mu se kad bi pogledao leševe. Putujući dalje ubrzo su svuda počeli nailaziti na Crnu smrt. posmatrajući kako sluge motkama i čakijama počeše vući mrtvace iz kola i gurati ih na gomilu u veliku jamu. Na prozorima neke lepe kuće nalazio se čitav niz glinenih 136 137 . nema vrdanja. u drugima su neometano mogli da idu kroz sve sokake. No dotle. Zlatousti poa z a prstom na jedan hleb. želeći da odobrovolji Zlatoustog. koja je vladala zemljom. kao spleteno u mrežu. a kad bi na konačištu zapalili vatru. pod ovom praznom kapijom i na ovoj pustoj ulici. dugo je držao glavu i ruke nad dimom (to je važilo kao lekovito). sred kojeg se brbljava melodija neke žuborave česme isticala suviše glasno i gotovo bučno. kako sluge sa sve četiri strane plitkoga groba zapališe velike vatre i ćutke pohitaše u grad. u pamćenju mu uskrsnuše mnogi gradići i mnoge kapije kroz koje je ovako prolazio. duboka svega tri asova. nepomuzene ili gladne. ali velika kao neka dvorana. i od tog trenutka je Zlatousti zapovedao a Ro­ bert slušao. Ali. Ušao je kroz nečuvanu kapiju. pa se čak i u snu svud redom pipao da vidi nisu li mu na nogama. mnogi nesahranjeni mrtvaci su trunuli napolju ili po sobama. išao je napet i natmuren kroz zemlju smrti. lica duboko zavu­ čenih u kapuljače. onu strahovitu radoznalost. i obojici je tako bilo dobro. no tu se nije nalazilo groblje. veselja. jedna košulja je polako lepršala na vetru. i kad je čuo kako mu koraci od­ jekuju po kaldrmi. makar i ne dobili kugu«.

Robert se od sveg srca slagao. dakle. »Ne premišljaj se dugo. reče Zlatousti. »to niko neće tražiti od tebe. Njihova pesma je zvučala po taktu koraka. protumara kroz jednu bezljudnu ulicu. . i nije stav­ ljao nikakve primedbe. a zatim devojka malo-pomalo poče da govori koliko se raduje što opet vidi nebo i drveće i livade i kako nema reci da opiše kako je grozno bilo unutra u kužnom gradu. naravno da sam danas zadovoljan. Leno. sa crvenom maramom oko glave. terali razvrat i kurvali se. niko je nije prekidao. i u mnogim kućama leže mrtvaci i trunu jer ih niko ne iznosi. Od dvojice lekara jedan je umro. svi umiru. daleko iza pustare dizale su se crne šume. a iza njih niska plava brda koja kao da su sama od sebe Postajala sve plavlja. otići ćemo u šumu i lepo ćemo živeti«. on neće dalje Ići s njim. Samo dalje odavde. čas veselo čas svečano. začuđena. i po­ lako se vrati. crnokosa. »E. tad i preko njenog porumenelog lica. On polako po­ đe dalje. mi smo mladi i zdravi i želimo da još neko vreme lepo prozivimo. »Hoćeš li se skoro očešljati?« doviknu joj on. i obradovala se što se on vraća. i razrogačio oči kad je spazio devojku. Bližilo se veče. Onda hodi. I Lena već pri drugoj pesmi poče tiho pevušeći da ga prati. govorim u zbilji«. Sve ume ovaj Zlatousti. njegovom strpljenju je sad došao kraj. »Jesi li kod oca i majke. »Danas si tako zadovoljan«. Poći ću s tobom. puštajući da sve te grozote nađu oduške. Ali u sledećoj ulici Zlatousti vide kako gore iza jednog prozora stoji neka lepa devojka i češlja kosu. »Još se nisi razbolela?« upita on. čudesan čovek! Pevao je vesto i čisto. Mnoge strahote je pričala. . Ali evo da i tebe obrađujem. tako«. »a sad prestani da nas pozdravljaš tom pesmom. Sad ćemo malčice živeti lepo i prijatno. a sad je preko golih ivica visilo samo sparušeno lišće. ili ćemo je sami sagraditi) i tamo ćemo ja i Lena biti domaćin i domaćica. Roberte. pređe osmejak. ovde u gradu je tako strašno. Iz neke druge kuće dopiralo je grcanje i jadikovanje dečjih glasova. Ovog puta se nije odmah pokorio. slušaj: sad ćemo neko vreme živeti na miru i u dobrom zdravlju i sklonićemo se kugi s puta. Devojka je još stajala onde na prozoru. dobro je što su te grobarski momci ostavili meni. ali prigušenim glasom. strašnih događaja. to je kušanje boga. draga moja. Ona s osmehom naže svetio lice kroz otvor prozora. »Ne«. kolibom. Ispričala je nekoliko događaja. ili kod tuđih ljudi u službi? — Kod tuđina. reče Robert. Ona ga pogleda ispitivački. a u drugim kućama su grobarski momci krali. »Lena. Robert je slušao užasnuto i pohotno. Oh. samo dalje!« U blizini kapije Robert se bio neraspoloženo šćućurio na zemljiSkočio je kad naiđe Zlatousti. A šta bi i mogao da primeti? Najzad se Lena umori. Zlatousti ga pusti da psuje i kuka dok se nije malo utišao. uzviknu Zlatousti. polako i slabo. oklevajući. Evo sad ide i peva. a sa svakom strofom glas mu je postajao sve zvučniji.saksija u kojima je inače cvetalo cveće. Slažeš li se?« Kako da ne. najpre ćutke. rekao je. Čak ti je naj­ strože zabranjeno da Lenu makar i prstom dodirneš. vikao je. dok je Robert slušao blaženo i sa dubokim čuđenjem — nikada dotle nije čuo Zlatoustog da peva. »Kako se zoveš?« upita je on. pa kroz drugu. dosta je. a ti ćeš biti naš prija­ telj i živećeš s nama. Lena poče da se osmehuje. bujica presuši. »Onda kreni sa mnom iz ovog mrtvačkog grada. on polako krete dalje. taj mali grad mora da je bio pakao. Ona mu mahnu. Sad ćeš lepo poći s nama i veselićeš se što smo dobili ovako lepo društvo. Potražićemo kakvo lepo mesto s nekom napuštenom. a drugi odlazi samo bogatašima. očekuje da trpi njeno društvo. pa našao >m ovako lepu draganu. »Da. r 6 1 1 0 ' da li si već kadgod ujesen videla u šumi one krupne pečurke °Je puževi toliko vole i koje su dobre za jelo?« S£ 138 139 . Ona se zove Lena i ostaće sa mnom. Roberta. Da neko iz te proklete kužne jame izvodi neku osobu i da od njega. a ona ubrzo iziđe za njim i stiže ga još p r e kapije. Dobro pazi da ti to ne padne na pamet!« Nastaviše put utroje. ponestade joj reci. i često su sa leševima izvlačili iz postelja još žive bolesnike i trpali ih na strvoderske dvokolice i zajedno sa mrtvacima ih bacali u jame. spazila ga i zacrvenela se. Samo ako ne zahtevaju od njega da pruži Leni ruku ili da joj dotakne h a l j i n u . Tad Zlatousti poče sporije da ide i sasvim tiho zapeva jednu pesmu sa mnogo strofa. Sutra ćemo naći neki zavičajčić gde će nam biti lepo i Sde ćemo se radovati što nam se meso još nije odvojilo od kostiju. zadovoljan sam. Ona ga upitno pogleda. Ah. počeo je da jadikuje i da pravi scene. sa malim zave­ žljajem u ruci. Hodi. nagnuta. pusti matore ljude nek umiru. a Zlatousti je ostao mi­ ran i ravnodušan. a ona zavrte glavom. posmat r a o ju je dok ona to nije osetila i pogledala naniže. a kad joj se on ljubazno osmehnu. I poče da priča i da oslobađa dušu od tužnih i gadnih prizora koje je morala da gleda. to je ludo da ne može luđe biti. ozbiljno mislim«. i on se protivi. a ubrzo mu se sa­ svim glasno pridruži.

koju su možda po­ digle drvoseče ili lovci. Zlatousti i Lena pođoše da nađu pa­ prat i mahovinu koju bi prostrti kao ležaj. zaposliti se i zarađivati za život. Lena polako da niko nije ozbiljno nameravao da ovaj zavičaj nije zavičaj. Ti. 140 141 . pa uveče ode da spava napolju. »A potom?« uzviknu Lena žestoko. a Zlatousti je krstario u blizini ' ispitivao okolinu. Lena iznenada reče sanjalačkim glasom: »A kako će biti kad dođe zima?« Niko ne odgovori. A i miriše isto tako prijatno. Svi odmah pristupiše poslu.i brzo vene mladost. niko nije mislio na zimu. se nalazi među lutalicama. Potok nije bio daleko. ali punu ljubavi. Iako sve to nije bilo bogzna šta. Lep je život. e treba zatvoriti opletom od žutilovke. da toliko dugo ostane na istom mestu. »Tvoja kosa je upravo njihove kestenjaste boje. Na to treba da misliš. a to je Robertu bilo naročito po volji. »često sam ih viđala«. Ostaćemo ovde. »No. Leno. Ali to nije mogao završiti za jedan dan. lepa i prolazna je sreća. Sutradan nađoše što su tražili. Da otpevamo još jednu? Ili si možda gladna? U mora telećaku će se naći još ponešto ukusno«. kako bismo dobili dve odaje. kraće ili duže. Jednoga dana. ali loša strana je bila u tome što se za jelo nije moglo naći gotovo ni- šta. nasmeja se ona. a nas dvoje ćemo pripremiti ležaj e za sve. Usput su nailazili na koze koje su tumarale bez pastira. da glavu. se nasmeja. a u isti mah mislio na veliku plitku jamu u koju su zakukuljeni đavoli pobacali sve one leševe sa kola. Zlatousti se neobično za­ primeti da. nerado gle­ dajući kako Zlatousti ulazi u pustu kuću. i veliku jamu pred kapijom. Sutra ću pak u potragu za hranom«. Pošto nije imao ništa sem noža i ruku. moramo se danas zadovoljiti kozjim mlekom. ali J bilo veselo i lepo. Robert je hteo da pokaže šta ume. ili ćeš ponovo otići u grad. ipak si ne­ kada bio stolar. dakle. U međuvremenu je Lena išla da trafl šumske plodove i brinula se o kozi. a sve troje je uživalo u tome da izgrađuje svoj maleni zavičaj i da ga svakog dana malčice ulepša. U blizini se nalazila jedna napuštena seljačka koliba. »zar si već zaboravila ukop­ n e . gde gore vatre? Treba <*a budeš radosna što ne ležiš onde u jami i što ti kiša ne kvasi košulju. voda je bila bistra i pitka. Onda ćeš otići svojim roditeljima ili rođacima. pa izabraše jednu lepšu i povedoše je sa sobom. U jednom malom brezovom šu­ marku nalazila se koliba od grubo istesanih brvana. jednu za Lenu i mene. A međuprostore. nekoliko komada glinenog posuđa. zadovoljio se time što je nasekao tuce mladih brezovih stabala i što je od njih opleo čvrstu i grubu ogradu. Kako su dani prolazili. bojažljivu i neiskusnu. Lena je bila zaljubljena i srećna. tako su oni završili prvo pregradu od pletera. »Zar će potom svemu doći kraj? i ti ćeš otići? A ja?« Zlatousti zgrabi njenu kiku i blago je povuče. Mirisao je njenu kestenjastu kosu i privijao se uz njeno telo. i svuda u okolini vlada smrt. neće ona večito trajati. No nju ne umiriše te reci. jednu vedricu za mleko. jer tako su bili sigurni i od zaraze i od napada. Ne plaši se. drugu za tebe i kozu. rekao je. Pregrada u kolibi je vrlo lepo polazila za rukom. pa brineš i o dalekoj budućnosti. a i sam Robert nađe da je ovo dobra koliba i u zdravom kraju. a našli su i jednu njivicu s repom. svejedno hoće li n a m biti dosta ili neće. Pa obori Tad Zlatousti reče. a jednog dana uhvatio je u polju i dve zalutale kokoške. Nežno ju je privio na grudi i dok je ona. tragao za hranom. Hleba je nedostajalo. Nadaleko i naširoko nije bilo ljudi. jednu sekiru. Zlatousti je ipak našao dva tronošca. dok su zajedno pili mleko i hvalili svoj domaći život. šaleći se i hrabreći je. odlučio je. pobodenu u pod kolibe. na to da si umakla. Robert gleda ispred sebe. a zatim popravili ležaje i sazidali ognjište. da ti slatki život još struji *elom i da si još kadra da se smejež i da pevaš«. a ti ćeš u našem zamku podići pre­ gradni zid. treba da digneš zid. a onda su svaki predmet koji je Zlatousti izneo iz nje morali prvo okaditi i oprati pre no što ga je Robert dotakao. i izumrle kuće. no zato su uhvatili još jednu kozu. odavno već spavala. na kraju su je sve troje pravili. A sada je još leto. već kako nam se svidi«. jesam«. pronaći ćeš ti opet svoju kuću kad prođe ova zaraza. ovog puta bez ijednog mrtvaca. lepa je. Za jelo nam nije još mnogo ostalo. vrata popustiše pod pritiskom. svi su pomagali. »ako 1 nisi dunđerin. To je zahtevalo vremena. zamorena i zasićena. kao da govori detetu: »Ti si seljačka kći. tako da Zlatousti predloži da je izaberu za stan mesto njihove brvnare. i vatreno je govo­ rio o tome šta bi sve sagradio kad bi imao tezgu i alat i železni ugaonih i eksere. ali Robert se naježeno usprotivi. Leno.»On. Cesto su pevali za vreme rada. reče Zlatousti. »Mala glupa devojčice«. on je još dugo ostao budan i slušao kako joj bije srce. a Robert stade oštriti nož o komad šljunka da bi nasekao mlada stabla za zid. Roberte«. Bila je prazna. Zlatousti otkri u Leni milu drugaricu u igri. Zato ćemo i ostati ovde. izviđao susedstvo i donosio sa so­ bom razne stvari. dok je ovde prijatno i živimo lepo.

jos pomalo ljutit. žilavo i obraslo vunastom bradicom. i ona je kao u nekoj velikoj nevolji uzvikivala njegovo ime. Otiđi onamo i potrudi se da skloniš leš. Zatim je bacio telo. upola nežno. i pozdravim Narcisa. potom je produžio da švrlja i neko vreme je nije video. ona je sedela ili klečala na ledini. ali odmah se uspravila i sa zanesenim pogledom punim strasti i divljenja posmatrala kako njen snažni lju­ bavnik odvlači uljeza. i ona iscrpeno klonu u žbunje borovnica. Da bi se otresao Roberta. u Marijabron. i još je drhtala celim telom i s mukom disala. mada je ovaj bio težak. Neki neuobičajen krik prenu ga iz misli. bile su izgrebane. xrv Još pre no što leto bese sasvim minulo. pa ćemo krenuti svako na svoju stranu. Moram ga ponovo videti. potpuno razderane košulje. Ali uskoro je bila kadra da Pođe sa Zlatoustim do kolibe. rekao je: »A sad bi i ti mogao nešto da učin >š. Zlatousti joj opra grudi. Nema sreće koja dugo traje. strah joj je još prožimao svaku kost. onemoćalog i polumrtvog. i kako joj se čini da je zatrudnela. iako mu nije bilo drago što ga zove. i dalje ga daveći. ali najednom poblede. Lena ga je ozareno gledala. Iznenadio ga je baš kad je ovaj hteo da Lenu sasvim obori na zemlju. Jednoga dana je Zlatousti. smuči joj se. oskudnom kosom jadno je visilo za­ valjeno unazad. Lenice. a na jednoj dojci se videla rana od zuba onoga gada. dugo tumarao po okolini. jadala se. i mislio kako je ovo drugi čovek koji je umro od njegove ruke. Ali ako ti ovo što sad imamo nije dovoljno dobro i ne raduje te više. i sva Ijutina. upola ljutito. a jarost mu se još nije bila utolila. onaj uplašeni glas se ponovi. ali na njenu radost pade senka. drukčiji no što su oni zamišljali. ja ću još ovog časa zapaliti kolibu. neznanac ju je bio požudno ščepao. Tu je dva-tri puta digao pobeđenoga. Pa na­ pregnuto oslušnu.»Ali ja ne želim da odlazim«. Na tome i ostade. Sa uživanjem je pritiskao. Zlatousti ga stade vući po tlu do nekoliko sivih golih stena koje su štrcale iz zemlje. ostaviću i Roberta. slomljenog vrata. 142 143 . jer ni kod jednog se ne zna da li se u "lemu slučajno ne krije kužni otrov. ali sa pritajenim zvu­ kom pretnje u glasu: »O tome su. njemu se učini da pre­ poznaje Lenin glas. Sad će se to ubrzo okončati. koje je bilo mršavo. to je bio Lenin glas. »i ne želim da tebe pu­ stim da odeš. u njemu p r e ovladaše sažaljenje i zabrinutost. te pođe u tom pravcu. želeo je da ga još zlostavlja. i da ga neće pustiti da ode od nje. Ali Zlatousti nije želeo da nastavi razgovor o tome. ne. i tresnuo mu glavu o oštre kamene ivice. Robert se veoma uzbudio zbog tog događaja. sa praćkom u ruci. i potrudiću se da negde do zime ponovo stignem u veliki grad i dođem majstoru Niklausu. ljubazno. od tebe čovek valja da se pribojava«. Lena se nalazila u blizini i brala šumske plodove. Leno. a dok se udaljavao od mrtvaca. On požuri. ali kad ču kako se njeno vikanje ponavlja. već svi mudraci i svetitelji razbijali glavu. nemir i tuga što se u njemu benu nakupili izliše se sada u pomahnitali bes prema nepoznatom n a ­ padaču. No Robert odbi ovaj predlog. mislio je on. video preko žbunja njenu glavu i njen mrki vrat uokviren lanenom košuljom. a idućeg proleća kupicu nove jake cipele i onda ću krenuti i nekako se probijati dok ne dođem u naš manastir. sve dok onaj ne ostavi devojku i dok mu se ne opusti u rukama. veliš? Divno! Zlatousti. on bi ponekad prošao blizu nje. Zlatousti pristiže u n e ­ koliko dugačkih skokova. životu u kolibi dođe kraj. Zlatousti se baci na njega i besnim rukama mu steže grlo. zimu ću tamo provesti. ili bi je čuo kako peva. i zapomagala rvući se sa nekim čovekom koji je hteo da je siluje. dosta smo pričali«. njene gole grudi krvarile su. kako ga davi. u nadi da uhvati koju jarebicu ili bilo kakvu drugu divljač. pa ću produžiti pešačenje sam. biće valjda već de­ set godina što ga nisam video. mlitav i iščašen. Ako je suviše teško da se iskopa jama za njega. Ta čovek ne može biti radostan kad zna da uskoro sve mora da se svrši i da prođe!« Zlatousti joj ponovo odgovori. jednom je došao do nje i pojeo ne­ koliko bobica. i ona se pomiri s tim. setio se onog jadnog secikese Viktora. njegovo sivo lice sa čupavom bradom i retkom. moraš ga preneti do močvare ili dobro prekriti kamenjem i zemljom«. uskoro će mi svega biti dosta. jer je hrana postala prilično oskudna. Uskoro se dovoljno približio — da. Grudi su joj krvarile. Okani se toga. Mrtvac je ležao kao ubijena zmija. jer opet je pričala o jeseni i o budućnosti. ohladio se sada. vatreno se raspi­ tivao o pojedinostima borbe. Mislio je na nju. makar samo na dan ili dva. Lena kličući ustade i polete Zlatoustom oko vrata. kako mu lomi vrat i baca njegov leš. on nije želeo da "Ha ikakva posla sa leševima. Kad ju je najzad ugledao. »Vrat si mu slomio. i on odjednom postade svestan koliko se svim mislima i željama već udaljio odavde.

da i ti ne dobiješ bolest. bilo mu je žao onoga koga je danas ubio. od kuge. on je za ovo vreme čuvao ovcu. »Čuvaj se. Pošto nije mogao da zaspi. Sada. bez koze. bilo je već sasvim uvelo i trošno. jasno je video skoru smrt na njenom licu. Valjalo je opraštati se. ležao opružen na le­ đima i zurio u blede noćne oblake. Bilo je sveže. Zlatousti ga je bio sit. ne smeš mi više prila­ ziti toliko blizu. A on je bio ćutljiv i mračan. ali Roberta obuze podozrenje kad ču da je Lena još bolesna. Uhvatio je pogled s kojim ga je Lena posmatrala kad je drmusao i bacio onog mrtvog čoveka. užasnutih i ushićenih očiju sinula neka gordost. Bilo mu je žao Viktora. mislio je na Viktora. zaboga. opet osetio kako je ova želja uzdrhtala u njemu. Ujed na grudima ju je boleo. a u međuvremenu bi koji časak prospa­ vao. Makar taj Robert i bio dobroćudan. seo zatim na jedan kamen. izbrecnu se Zlatousti besno na njega. »Onda se tornjaj dođavola«. Kad je ponovo ušao k Leni. Zlatousti je pregleda i opipa. bila je veoma raspoložena. ne ljuti na njega. »Čisti se u pakao zajedno s tvojom ovcom!« doviknu mu Zlato­ usti. Zavalio se. ponovo je ustala. osećao strepnju i na­ gon za putovanjem. sasvim loše je pristajao u ovo doba ispunjeno sudbinom i potresima. i od dugog gledanja rasturiše mu se misli. on će ostati. Mesecima već njegove oči nisu doživele ništa što bi ga zapalilo željom: »Ovo se mora nacrtati!« Pri onom pogledu je. Na časak je izišao iz kolibe da se nadiše vazduha i da pogleda kakvo je nebo. Zar je zato otišao iz manastira. ostavio Narcisa. neko likovanje. ona je ležala i spavala. nije znao gleda li u oblake na nebu ili u sumorni svet sopstvene duše. udaljeni brežuljci još se nisu videli od jutarnje magle. straha od usamlje­ nosti i noći. »ne želim da te vidim više«. koje odmah pobegoše od njega. bih su veoma umorni kad su se predveče vratili sa ulovljenom životinjom. i ne ostade u kolibi. Uskoro će ponovo otpočeti lutanje. protežući umorno telo i duboko udišući va­ zduh. a povešće i kozu. mislio je. Zlato­ usti kasno u noć pođe da legne. sa godinama. Nekoliko krivih crven­ kastih borovih stabala na ivici šume blistalo je već od sunca. sred oblaka sevnu kao daleka munja nečije bledo. Ćutao je o tome. Svet je bio lep ovoga tužnog jutra. Ja moram umreti. kakvo nikad nije ni video ni slutio u nekom ženskom licu. i saže se ka Leni. Utom ga Robert pozva iz šume. Ona zavrte glavom. ali ubrzo se osećala bolje. lice Eve. ne brini. Robert se izgubi i ne pojavi se više. Išao je gore-dole po mraku. slutio je da je došao kraj igranju zavičaja. On pozva Zlatoustog. Lena se vrlo loše ©sećala. onog trenutka kad je zaspao na kamenu. Ali taj pogled je njeno lice seljačke devojke načinio veličan­ stvenim. i pronađe kužne guke. no iznenada je širom otvorilo oči. neka se Zlatousti. potstakla vatru i skuvala mleko za večeru. i da bi tamo među kamenjem ubio onog nesrećnika? Zar to sve ima smisla. Ostaviše je da leži. on bi možda kasnije. i u snu vide svog starog konja Zvezdana i lepo keste­ novo drvo pred manastirom. Najednom. mili. ogromno lice. Svakog jutra sam mislila o tome i strepela. Ona posluša kao jagnjesce. Ovo drugo je slagao. Da nije bilo tog pogleda. dok je svitalo. Robert je ujutru u šumarku zatekao dve ovce. jer su imali puno posla. otežala. On se osećao nemirnim. toliko se divila Zlatoustom. najzad se digao i izišao iz kolibe. bilo mu je na duši kao da iz beskrajne ualjine i pustinje okreće pogled ka nekom izgubljenom. potražiće napolju mesto za spavanje. znao je da ga nikad neće zaboraviti: to je iz ši­ rom otvorenih. milom zaviSerman Hese 144 145 . lepim i strašnim. a i ja sam zaražen«. sa izvesnim užasom. pa su lovili duže od pola dana i najzad jednu uhvatili. Robert je to poznavao i ostavio ga je na miru. rekao mu je to da ga se otrese. Ujutru joj je već bilo veoma zlo. I on još J e dnom zaspa. vazduh je bio svež i sladak. uvredio majstora Niklausa i od­ rekao se lepe Lizbete — da bi sad noćivao sred pustare. Robert se izgubi nečujno. osluškujući. slab vetar je ćarlijao kroz breze. straha od Zlatoustog. i zaboravio Lenino lice. Zgrabio je kozu i smestio je kod sebe. Ne. Zlatousti reče Leni: »Ja ću biti pored tebe. Zlatousti joj je s vremena na vreme davao po gutljaj vode. bilo mu je žao izgubljene nevinosti i detinjstva njegove duše. više volim da umrem«. Ali jedno ga je naročito teralo da se zamisli. bio mu je odveć kuka­ vica i odveć sićušan. i milije mi je da umrem nego da jednoga dana vidim da je tvoje mesto prazno i d& si me ostavio. Bio je to neobičan pogled. ali je Zlatousti rano posla da spava. Da li je bolje? Ako to nije kuga. iza pregrade. Spavala je. zastrvena pogleda. krupne oči pune pohote i strasti za ubijanjem. neko duboko strasno sauživanje u osveti i ubijanju. vrebao zalutalu stoku. Sutradan se Lena razbolela. On pođe još malo. bilo mu se smučilo od straha. Ne trudi se da me tešiš. Legao je na zemlju nedaleko od kolibe. i ona bi se mogla zaraziti.Lena je ležala u kolibi. »Lena je na umoru. Sunce jarko granu. reče. zar je bilo vredno da se proživi? Srce mu se steglo od besmisla i od preziranja samog sebe. sedeo tako i tonuo u misli i u duboku tugu. Zlatousti je spavao dok ga rosa nije ovlažila. Ozdravićeš ti brzo«.

pa još jednom uđe u kolibu i izvede životinju. putovati. i oči mu sa gorkom radoznalošću stadoše ići za linijama što su se pod vrelim dahom smrti tako jadno krivile i mrsile. zatim se disanje zaustavi. ukoliko ga ne bi opomenuli i ako ne bi uspeo da po^gne. leže na zemlja On leže pored nje. na taj način što iz leševa onih koji su umrli od kuge v ade zarazni otrov i premazuju njime zidove i kvake. SuV iđ od žutilovke za tren oka se jarko rasplamsa. sumanutih očiju. Svuda je putnik imao prilike da vidi i čuje čudne i jezovite stvari. deca što su prosjačila. tugujući ili bogohuleći. još pre no što bi izdahnuli. I kozu je nekoliko puta izveo napolje da se napase. njemu zacepta srce kad to vide. a čas bi izvlačili samrtnike iz postelja. pogrdne reći. Ona je bila pri svesti. i padoše mu na um ribe na umoru koje je na Ribljoj pijaci tako često gledao i sažaljevao: upravo tako su se i one gasile. Na koga bi se posumnjalo da čini te gnusobe. Ali nije mogao. Ljudi koji su nosili leševe i bolnički momci vladali su kao dželati. mrmljao joj nežne reci. Onda je poslednji put ušao u kolibu. koja. * je unaokolo stajao narod i podvriskivao. i tako je spavao dok se nije razdanilo. mrtvaci koji su ležali nesahranjeni. naže se nad njeno već izobličeno lice. to bi možda ublažilo njegovu duboku potištenost. Napolju je zastao 1 z posmatrao. ali ona nikom nije govorila. Iz kolibe nije poneo ništa sem kresiva. Zaplašeni begunci su usamljeni lutali unaokolo. straha i' duševnog pomračenja. užasnutom strašću za životom. kazala bi »Zlatousti« ili »dragi« i trudila se da jezikom ovlazi natekle plavičaste usne.čaju. sa trzajem i tihim bolnim žmarcima koji bi im promileli kožom i odnosili sa sobom sjaj i život. Sve do šume ga je pratio n dim sa zgarišta. oterao je kozu na ledinu i otišao. a kad se probudio. Otišao je i nakupi" nekoliko naramaka suvaraka i svelih šibljika. Pošto Lena nije više htela da uzima mleka. stao iza ople* tene pregrade i poslednji put pogledao Lenino jadno mrtvačko liceNije mu se dalo da pokojnicu tu ostavi da leži. Roditelji su napuštali deou i muževi žene kad bi ih uhvatila bolest. pričalo se. Drugi su se skupljali obuzeti razjarenom. samo je tepala reci preda se. sa glavom na njenom boku. za jauka njegovo srce. zadivljali. Sem toga. živi koji pod teretom užasa i straha od smrti kao da su pogubili i oči i duše. priređivali pijanke i slavili praznike igre i ljubavi. Umrla je bez kukanja. umarati se. stalno ga pratilo i postajalo sve strasnije što je dalje išao. i trpali ih na mrtvačka kola. pod velom groze. Draga Leno. kaznili bi ga smrću ili sudovi ili svetina. da bi skupio snagu za putovanje. bogataši su pri Pisivali siromasima krivicu i obrnuto. Čitav kraj. na svežem mladom vratu nalazilo se lice starice koje je brzo venulo. i polako se opet smirila. dobro dete. Iduće noći je umrla. Retko bi rekla koju reč. učinilo mu se da ga zove. U ludilu straha i ogorčenja na sve IM 146 147 . a ono najgore nisu bile izumrle kuće. psi čuvari koji su od gladi krepavali na lancu i raspadali se. Onda bi joj on dao nekoliko kapi vode. a preko kože kao da joj promile lak drhtaj. a raskukane begunce te1 su oružjem natrag u vatru. lica užarena od vatre. samo je kratak trzaj prošao kroz nju. Koza stade plašljivo da skače i da žalosno vreći. bilo mu je nemogućno da ovo dete ostavi da tu usamljeno leži i umre. ili na lekare. Jos je neko vreme klečao pored Lene. samo je još upola otvarala oči. zar i ti već hoćeš da me napustiš? Zar si me već sita? Silno je želeo da pobegne. Pakleni ljudi. gonjeni strahom od smrti. on ga se sam sit napio. niz obraze obrasle plavom bradom tekle su mu suze. čitava prostrana pokrajina nalazila se pod oblakom smrti. Putovati. taj bi 10 izgubljen. napije vode i prožeta. svako je tvrdio da poznaje zločince koji su krivi za zarazu i koji su n Jeni zlonamerni začetnici. drago. pa ih bacio u kolib* ukresao vatru i zapalio. na kojima je smrt svirala u gajde. druge hrane nije ni bilo. čučali su drugi pred grobljima ili pred svojim opustelim kućama. a kad bi se probudila. Nikada nije tako neutešno kretao na putovanje. a potom je izišao napolje i seo u žbunje vresa. malo se nasmejala. U jednom gradu je Zlatousti rosna srca gledao kako čitava Jevrejska ulica gori. Živi su bili ono najgore. ili na Italijane. Lice mlade devojke oko očiju i nosa je iz časa u čas izgledalo starije. zlurado brinu o sirenju umiranja. gledati nove slike. i truju njime bunare i stoku. Ali to nikako ije mogao. udisati vazduh. pošto je malo njuškala unaokolo. sve kuće redom. katkada bi zaspala. masovne grobnice pred gradovima. Zapušteni. Pade mu na pamet koza. pa se pridigao i uspravio na svom ležaj u. netremice joj gledao u lice i neutešno ali pažljivo posmatrao njeno umiranje. ili bi se krivica svaljivala na ev reje. A ipak je ono što ga je očekivalo bilo još gore no što je on mi­ slio. Potom bi opet stao uz Lenin ležaj. izbegavajući svaki dodir sa ljudima. odmah potom počela teško da uzdiše i da se zagrcava. Počelo je to već u prvim salašima i selima. pljačkali po praznim izumrlim kućama. koračati. Zlatousti ustade. Čuo je kako Lena slabim glasom nešto govori. Trebalo je zapravo da je zakolje i da ispeče i pojede parče mesa. I najgore od svega: svako je tražio nekog krivca za nepodnošljivu bedu. reci odmila. čas bi po svojoj volji ostavljali leševe nesahranjene. Jedva se usuđi­ vao da svakih nekoliko sati za trenutak iziđe napolje i nadiše se čistog vazduha. sve dok plamen nije zahvatio čitav Krov i dok prve grede ne počeše da se ruše. kapci su joj bili umorni i klonuli. to bi mu prijalo.

o pokvarenosti ljudi. o grudima i bedrima jedne mlade plemićke kćeri. onde ne zvuči samo ovako resko i ratnički. Zlatoustove radoznale oči su duboko upiJ8. nepoznati kolega nije loše video i nacrtao tu stvar. Ali sa ovom kužnom smrti nije bilo moguće boriti se. one zim­ ske noći pod jelama. po čitavo pola sata bi zamišljeno pričao živo­ tinji. koju je pozna­ vao nekad u mladosti. Međutim. Čitava tri dana je s njime bio neki mali kenjkavi seoski dečak. tokom svog putovanja kroz smrt malčice poremetio umom. koja ga prisili da je dugo posmatra. koja je bila veoma lepa. Ali svuda je morao da proboravi. po koji dan. pevao je i bančio uz vino na luđačkim pirovima. Julije po imenu. no ona se sad vratila. Cilj mu je bio grad majstora Niklausa. onamo ga je vukao gl38 u srcu. koji mu je zadao mnogo nevolje i koga je s mukom uspeo da se oslobodi. Svet se zamračio i zadivljao je. viteza. svuda ga je obuzimala vazda ista tiha strast da bude prisutan i da budnih očiju prolazi kroz pakao. Bilo mu je žao. voleo očajne grozničave žene. Bojazan nije osećao. neka ogromna radoznalost gonila ga je i potsticala mu budnost. Našao ju je u polju pred nekim malim gradom gde kleči i zapeva J jedne pocrnele ugljenisane lomače. Smrt može u očima ostalih biti ratnik. upola presvisnuo od gladi. a skeleti muzikanata su to pra^ sviranjem u šuplje kosti. koga . brzo je upoznao njihov zvuk. kada su ga Viktorovi prsti čvrsto stegli oko vrata. svuda su sažaljenje ili radoznalost zahtevali od njega po koji sat. činilo se da na zemlji nema više ni traga od radosti. To je bila smrt sa kojom se moglo boriti. koga je satima nosio na leđima.prinuđen da se preda i da je pusti da se istutnji. i prodorno je vikao ljudima u uši gorku propoved o neminovnosti umiranja. Zlatousti je gledao to s besom i gađenjem. sa razbuktalom strašću. i čupa svoju Cr nu kosu. u sebe tu sliku. svi ljudi u kužnoj oblasti su pomalo Poremetili. ni traga od ljubavi. gledao u ukočene pijane oči žena. lepa crna devojka zapaljenih očiju. Na njoj je neki nepoznati kolega izvukao nauk onoga što je video od Crne smrti. Zlatousti. Danima ga je pratio neki pas beskućnik. P u t je bio dugačak. nigde nije uzmicao. slušao pesmu prolaznosti. prepun venjenja ' umiranja. bila je to valjana propoved. opata. grofa. često je na njima svirao na lauti ili bi tokom grozničavih noći igrao pod sjajem buktinja. i tu je bleda koštunjava smrt igrom izvodila ljude » života. Neumorno je posmatrao kosca. za tanjir čorbe pomagao da se iznose mrtvaci. Najzad mu je neka ćumurdžika primila mališana: muž joj bese umro. Na zidu je bilo naslikan1' mrtvačko kolo. prirodno.strane su ubijani. dok su njoj dozvolili da pobegne. pa ščepa n Jene pobesnele ruke i zaustavi ih. svuda su se orile gajde smrti. ustreptalih nozdrva je udisao vazduh smrti. kad se patio zbog snega i gladi. izvodila kralja. Ali ipak to nije bilo isto ono što je on sam. materinski. brao cvet uživanja koji je brzo venuo. udara se u lice. smrt je zavijajući pevala svoju pesmu. Jeo je plesniv hleb u zamrlim kućama. izgle­ dalo je da mu više nimalo nije stalo do života otkako je ostavio Lenu u zapaljenoj kolibi. i Zlatousti se već odavno predao. kra 148 149 . gledao kako se gase oči samrtnika. Dabra je bila ta slika. zvuči i duboko i s puno ljubavi. Nije se bojao. pobedio i umakao. zvuči na jesen i na zasićenost. lekara. nego pre slatko i zavodljivo. mameći put zavičaja. drhtavih r u k u i nogu. razjapljena stomaka. za dva groša pomagao da se goli leševi zatrpaju zemljom. s kojom se zadržao dva dana. pa je želela da kraj sebe opet ima neko živo biće. Malčice je možda poremetila umom i iilada Jevrejka Rebeka. čovek je bio. Ovde je bila naslikana neminovnost umiranja. često je učestvovao u očajničkim pirovima. Nekada je iskusio strah od smrti. branio se. ne koštano i strogo. jeo mu iz ruke. Gde smrt pruža svoju ruku u život. od koje se moglo braniti. biskupa. svuda su se pružale nove slike i doživljaji. s novom snagom ga je nešto povuklo ka majstoru i ka stvaranju. u pepeo. širom otvorenih čul* U jednom manastiru je video jednu nedavno načinjenu sliku n» zidu. neki švrća od svojih pet ili šest godina. poče da govori devojci i pritom °Pazi da su joj i lice i stas izvanredno lepi. opijen pesmom smrti. strogi otac — za njega je smrt bila i majka i dragana. video i doživeo. i u blizini smrti kandilo života utoliko jače i prisnije šija. Tužno je putovao. J e r Zlatousti je. divlja pesma smrti zvučala je u njemu sasvim drukčije. a mnogi i sasvim.su sa još četrnaest drugih Jevreja po naređenju vlasti spaIl. a i ponekih surovih dana na putu. svet je izgledao razoren i zatrovan. i bio je prepun smrti. Kad se Zlatousti nagledao naslikanog mrtvačkog kola i kad je pošao dalje. iscrpenih udova. i on Se branio. Jadikovala je za svojim °cem. o umetnosti. Njemu dođe žao kose. sve je vodila sa sobom. no jednog jutra se nekud izgubio. o postojanju boga. grejao ga dok je spavao. ni traga od nevinosti. njen poziv ljubavno mamljenje. seljak*: najamnika. tužan a ipak prožet žarom. spaljivani. iz njegove divlje slike zvučale su kosti i strava. mučeni nevini ljudi. i od njenog dodira bi ga prošli žmarci kao od ljubavi. navikao se da razgovara sa psom. sudija ili dželat. otkako je iz dana u dan prolazio kroz zemlju opustošenu smrću. stroga i neumoljiva. predan patnji sve» što je naglas kukala. Zlatousti je međutim želeo drukčiju sliku. gledao u ukočene tupe oči pijanih ljudi. Zlatousti ju je slušao načuljenih ušiju. Često je nalazio utočišta u plahovitim svetkovinama onih koji su bili željni života.

koja je izgle­ dala namenjena sreći i cvetanju. i nikad neće dozvoliti da te mile i mudre očne kapke i ta ljupka ramena prožderu zveri ili da sagore na lomači. On je strpljivo stezao njene ruke koje su se trzale i nežno joj govorio. želi da čini samo ono što će je boleti. međutim. Ona ga zamoli da joj pomogne da sahrani oca. Ja nisam dobar čovek. pusti ga da teče i preobrazi ga u trajne likove! Sve žarče i požudnije hitao je dalje. Kod mene ćeš moći da budeš po volji tužna ili radosna. »možda si u pravu. Ali otkud bi i mogao biti dobar! Ah. a ipak već bila predana umiranju. ne želiš sada ni da čuješ za ljubav. Ali njemu se neko vreme činilo da nikad nije voleo nijednu osim ove dve. morao ju je pustiti da propadne. za radionicom i stvaranjem. Budi tužna dokle god je to potrebno. Bila je to jesen isena veselja. i veoma joj je naklonjen. Ti si ožalošćena. i što je pre vuk proždere. koga su ubili tvoji sunarodnici i čiji mali nokat više vredi od tebe celog. obeća joj da će čuvati stražu. skoči i poče bežati. pa onda nastavi. i nisi to čestito ni obavio. samo ću te gledati i brinuti za tebe«. Pa skide kapu i duboko se poklonivši pozdravi je kao kakvu kneginju. rekao je. jer mu je žao nje. činićeš uvek samo ono u čemu ćeš uživati«. Neka on sad ide. Potom i on malo prospava. za ilo­ vačom i drvetom. ali obuzet žestokom čežnjom za hartijom i olovkom. On će je. reče on tiho. utoliko bolje po nju. »Cuj«.. Ali sve je to govorio u vetar. Tek sada sam to razumeo«. već su suviše govorili. neću te doticati. pripravnost na umiranje. Zaćutao je i tužno J u je pogledao. a ujutru poče da joj se udvara. reče on. jednako otvorenih očiju i radozna­ lih čula. pa je najednom i sam osetio koliko je nekorisno recima i razlozima pridobijati nečiju naklonost. Mnogi su tvrdili da će sa jesenjim danima ' u najgorem slučaju s početkom zime zaraza prestati. Pa hajde da dotle još živimo i da volimo jedno drug"' Ah. a dotle ću te štititi i donosiću ti hranu i neću te ni pipnuti. povesti sa sobom i zaštitiće je i ođ vukova i od ljudi. ali ne neumitno umiranje. ima takve čarolije: da oni dalje žive u njegovoj duši i da ih on oblikuje i sačuva. iako sam prema tebi imao dobre namere. »Rebeka«. ili će je razuzdane skitnice silovati. na 1 150 151 . sažaljivo j zaštitnički brundao i nudio joj pomoć. pođi sa mnom. reče ona najzad glasom punim mržnje i prezira. Leto je bilo na izmaku. »Rebeka«. pa iz još vrelog pepela pokupiše sve kosti. On bi prinuđen da pojuri za njom i da je uhvati. kolika bi šteta bila za tvoj beli vrat i za tvoje malo stopalo! Mila. Još mnoge dane mislio je na crnu razjarenu devojku i mnogu noć je sanjao o vitkoj rasplamsaloj lepoti njena tela. nego želju za umiranjem. Sa strahom i ushićenjem je osećao koliko mu je duša puna slika. i s našim kostima će se igrati krtice. lepa devojko. rekla je jetko i besno. Ona ga smrknuto sasluša. kako je ovo obilje u njegovoj duši težilo za oduškom. sirotu plašljivu Lidiju i bojažljivu ogorčenu Jevrejku.očajna. Voleti takve žene nanosi patnje. Kad samo pomisli da će te usne i grudi postati plen »svinja« i istrunuti nasred polja! Zar nema nikakve sile. uskoro će i nas odneti smrt. odnese ih preko polja na jedno skrovito mesto i zatrpaše ih zemljom. Oprosti mi. pošto ima oči u glavi i zna šta je lepota. Utom je pao mrak. kako je silno čeznuo da na miru utone mišlju u njega. te je padalo sa drveća i trulelo u travi. nikada više neće ni pomisliti na nešto nalik na uživanje. te Zlatousti potraži mesto za spavanje i u jednom hrastovom šumarku načini devojci ležaj. Zlatousti je prolazio kroz krajeve u kojima nije bilo Vl «e nikoga da obere voće. Pazi. Dugo je ostao ožalošćen i nije ni s kim mogao da razgovara. Dok je govorila. a u šumi se nalaze vuci i Cigani. Ma koliko malo ličile jedna na drugu. a devojka već treba da ti pripadne i da pođe da se kurva s tobom. Ne želi ona da čini ništa u čemu će uživati. kako je ovo dugo putovanje kroz zemlju smrti utisnulo u njega bezbroj likova. ova ponosita i nesrećna jevrejska devojka ipak ga je nekako potsećala na Lidiju. svinje«. Njeno gordo vladarsko lice bilo je ukočeno od odbijanja- »Takvi ste vi«. Video je u njenim očima smrt. a onda se teška srca udalji. sve to ništa ne vredi. dok najzad nije zaspala. i istrulećemo negde usred polja. nikakve čarolije da spase ove skupocene cvetove? Da. svinje ste vi. tihi odazov i preda­ vanje pozivu zemaljske majke. »takvi ste vi hrišćani! Prvo pomažeš kćeri da sahrani oca. »pa zar ne vidiš da svuda vlada smrt. Takvi ste vi! Isprva sam mislila da si ti možda dobar čovek. Rekao joj je da ona ne može ostati tako sama. vitezovu kćer. da po svim kućama i gradovima ljudi umiru i da je sve prepuno jada? Pa i razbesnelost glupih ljudi koji su spalili tvoga oca nije ništa drugo do jad i nevolja. Zlatousti je u njenim očima video kako kroz mržnju prosijava nešto što ga je dirnulo i postidelo i duboko mu se kosnulo srca. da će je poznati kao Jevrejku i ubiti. Ali sutra ili prekosutra ili još kasnije ja ću te opet upitati. ona dolazi samo od prevelike patnje. »pa vidiš da ti ne želim nikakvo zlo. O. misliš na svoga oca. pa stade slušati kako ona ležeći nastavi da plače i da grca. i optuživala sebe što nije pustila da i nju spale. Dugo je još molio.

i uđe u željeni grad kroz istu °nu kapiju kroz koju je nekada. nedostižni. pretstavljali beskonačnu utehu. obuzet bolnom čežnjom za pribiranjem misli i za novim stvaranjem. on ih je posmatrao rado. nalazio je da su ti starinski svečani kipovi od kamena odveć glomazni. iako se u crkvi nalazilo nekoliko ispovedaonica.drugim mestima su ga raznosile i tamanile zadivljale rulje koje su dolazile iz gradova u surovim pljačkaškim povorkama. stojeći ovako u svom dostojanstvu i lepoti i nadživljujući jedno prolazno ljudsko pokolenje za drugim. skitao dokon i jeo tuđ hleb. prisniju. loše si stvorio ovaj svet. prkosili prolaznosti. krao. Jednom je prošao pored neke crkve na čijem su se portalu. a ipak su. kako se bližio. nadljudski. ukočeni i njemu strani. a ipak stvoreni od ljudske ruke i iz ljudskog duha. loše održavaš poredak u njemu. kad bi ovde stajali i jadna lepa Jevrejka Rebeka i sirota Lena spaljena sa kolibom i mala Lidija i majstor Niklaus! Ali oni će jednom stajati i vekovati. Sad nije više želeo da umre. Kasnije. u kojima je i dalje kucalo srce jednog davno minulog doba i u kojima su strahovanja i ushićenja davno iščezlih naraštaja posle mnogo vekova. Međutim. dok se vraćao iz sveta prepun slika. ali donekle odveć svečani i pomalo ukočeni i staromodni. znao je da je i tamo bila kuga. nepomični. bilo je kipova nalik na ove. XV Najzad Zlatousti stiže do cilja. strahom i strašću. zašto si nas tako stvorio. proćerdao sam svoje mlade godine kao ra­ sipnik. on će ih stvoriti. želiš li da nas sve pustiš da propadnemo?« S uzdahom je izišao kroz visoki portal. kao mladić. U njegovom zadivljalom srcu. bojeći se zaraze. ali bez zanosa. Prvi put u životu činilo mu se da je svet odveć prostran i nemačko carstvo suviše veliko. On kleče pred jednom praznom ispovedaonicom. Poneka vest iz biskupskog grada dolazila je do n Jega već usput. vidi šta je postalo od mene. Za sve te vesti naš putnik se nije mnogo zani­ mao. i u to poslednje vreme često ga je spopadao strah da na samom kraju ne zakači kugu i ne umre u nekoj staji. danas ga ove pradrevne stroge figure iznenada sa neodoljivom snagom takoše u srce. i nije mi mnogo ostalo. kako mršavi i visoki stoje u svojim ukočeno nabranim odeždama. ni u jednoj nije bilo sveštenika. Nijedan lep gradić nije ga mogao primamiti da otpočine. kakve je već često viđao. posmatrao ih je sa izvesnom nadmenošću i u novom načinu svoga majstora video je mnogo življu. Pobožno je stajao pred tim dostojanstvenim kipovima. Pa zar si nas sasvim zaboravio. Ah. u dubokim nišama koje su podupirali ukrasni stubići. ćutljiva znamenja ljudskog života. i kako su siromasi ostavljali svoju braću nesahranjenu. međutim. kao tiha. pretstavljali likovanje i pobedu nad smrću i očajanjem. gledajući ćutljive kamene kipove. kurvao se. Samo da grad još stoji na svom mestu. Bože dragi. Zlatousti se sporo bližio svom cilju. zar ti je toliko dozlogrdilo ono što si stvorio. Ranije. i njihovi likovi. grad i radionica u kojoj 152 153 . ni­ jedna lepa seoska devojka nije ga vezala za sebe duže od jedne noći. prvi put prošao kad Je tražio svog majstora. Ubijao sam. kako su sumnji­ čili jedan drugoga i kako su ubijali Jevreje kao stoku. pred budućim ljudima će stajati bez imena i svoje povesti. ne pre no što doživi sreću da se još jednom nađe u nekoj radionici i preda se stvaranju. Strogi i gluvi su stajali onde gore na svom uzanom postolju. anđele i svetitelje. kipovi anđela. J e r biskup bese napustio grad °dmah po izbijanju zaraze i sad je stolovao daleko u jednom svom 2at nku u unutrašnjosti. Danas. Crkva je bila pusta. i u njegovom manastiru. koji njega danas obuzimaju ljubavlju i patnjom. apostola i muče­ nika. Vraćam se iz sveta i postao sam loš i nekoristan čovek. Zlatoustovi koraci su potmulo odzvanjali među kamenim svodovima. ležali su u bolnici. oče. pošto ga je pri završetku njegovog prvog velikog putovanja onoliko potresla i ushitila ona mila i tužna Bogorodica majstora Niklausa. kako bi pri­ znao svoje grehe i primio kaznu. očvrsli u kamen. da izda vanredne zakone i zaštiti imovinu i život građana. duše obeležene brazgotinama i tragovima žestokih pustolovina i doživljaja. sklopi oči i poče da šapuće kroz rešetku na otvoru: »Premili bože. nabujaše osećanje strahopoštovanja i groženje od vlastitog straćenog i sažeženog života. Učinio je ono što beskonačno dugo nije činio: osvrnuo se da nađe neku ispovedaonicu. video sam kako su se bogataši zagradili u svojim kućama ili se razbežali. nalazili mnogi kameni kipovi iz veoma davnog doba. bili su pomrli. nadahnutiju umetnost. razbežali se. prestravljeno i skrušeno. nepristupačni i molbama i pitanjima. u Marijabronu. a mo2 đa i sad još vlada. Video sam kako toliki nevini trpe i propadaju i kako toliki zlikovci plivaju u blago­ stanju. pričali su mu o nemirima i narodnim ustancima. zašto nas vodiš takvim stazama? Zar mi nismo tvoja deca? Zar tvoj sin nije umro za as? Zar nema svetitelja i anđela da nas povedu kuda treba? Ili su sve n to lepe izmišljene priče koje se pričaju deci i kojima se i sami popovi smeju? Razočarao sam se u tebe. pre toliko godina. i 0 tome da je stigao carski namesnik da zavede red. izgledali su mu lepi i dostojanstveni. Video sam kuće i ulice pune mrtvaca.

u crnoj haljini bez ukrasa. izrezbarena vrata i saksije sa cvećem. dade svom licu neobično strog izgled. poznajući kuću po kuću. hladna. kao da nije bilo ni bede ni smrti. i Lizbeta se pojavi. on tu sedi i ushićuje se ponovnim viđe­ njem. odlazite. bolešljivim licem. Kako sve brzo prolazi! Još donedavno gorele su ovde vatre protiv kuge i vladali odvratni bolnički momci. delom razoreno i u ruševinama. Žurno. napola ugaslih očiju ne zasvetluca dobrodošlica. na njihovim lepim sigur­ nim kućama. nesigurna pogleda i bojažljiva držanja. čoveče. okrenute prema struji. nikom nije dopušteno da uđe«. i na prisojnoj strani ulice sunce je grejalo kuće. i nije poznala Zlatoustog. Ma koliko već sve u ovoj kući. reče ona negostaprimljivo. lepe česme. Kad Zlatousti ponovo ugleda grad. ne mogu ja ovde stajati i brbljati«. delom drukčije usled novih građevina i čudnih nemilih obeležja? Došlo mu je da zaplače dok je išao ulicama. Pošao je brže. još više poružnjala. namigu­ jući i veselo dobacujući nekoj sluškinji koja je više njih u jednoj baštenskoj kućici skupljala rublje. ili su stajale nepomično. kao da bi u poslednji čas mogao nešto propustiti. on ustrča uz stepenice. za ime božje! Ja sam Zlatousti. tekla je bistra reka. njen izgled mu steže srce. i on da bi se savladao. Vrata od sobe se otvoriše. on će to pregoreti. počev od onog tren^ kad je na svoj užas zatekao vrata zaključana. Od lepe gorde Lizbete postala je neka plašljiva. hteo je da još koliko danas razgovara sa maj" storom i da se o svemu obavesti. Bila je zaključana. on i radionica. veliki blistavi trg! O. Zar "te ne poznajete? Pa ja sam Zlatousti. Zar na kraju ipak ne treba zavideti stalno nastanjenima. sve se još nalazilo na svom starom mestu: kapije. činilo bi mu se sasvim nemogućno da pričeka do sutra. poznade. Iziđe ista ona stara sluškinja koja ga je nekada dočekala prili­ kom njegovog prvog ulaska u ovu kuću. ali je ostarela i postala neljubaznija. Samo ako je majstor još tu. njemu sada kad je ugledao Lizbetu zaista prođoše žmarci niz kičmu. svetlozelena i svetloplava. bilo avetinjsko i začarano i kao u nekom mučnom snu. Najednom mu se srce veoma steglo. Ustao je osmehujući se i krenuo dalje. »Majstor? Nema ovde nikakvog majstora. Zlatousti neko vreme posede na kamenoj ogradi pored reke. i tek kad se približio sokaku majstora Niklausa i kad je ponovo zakoračio putem kojim je pre toliko vremena godinama svakog dana išao na posao. i u poznatoj odaji. još je tu i tamo iz sutona dubine dopiralo ono prigušeno zlatno svetlucanje što toliko obećava i toliko potstiče na sanjarenje. a ako je ipak tako. da im je dom u sobi i radionici. poslugom i susedima? Bilo je kasno popodne. »Umro je. koja vičući potrča za njim. Oh. recite mi: zar je istina da J e vaš otac umro?« 154 155 . Dok je starica išla za njim kukajući i grdeći. istina. a sad život opet teče dalje. kuga se bese ugasila. srce poče da mu biva potišten" i nemirno. na njihovom spokojnom građanskom životu. Da nije majstor počem još ljut na njega? To je bilo tako davno. među ženom i detetom. ljudi se smeju i šaljakaju. On pusti zvekir da padne sa treskom. Pod svodovima mosta. i drugi mostovi i gradovi lepo su izgledali. sa žutim. vide kipove koje je sakupio Niklaus. i ništa nije potsećalo na to da su i u ovom gradu vladali razbesnela smrt i sumanuti ljudski strah. uzburka mu srce dotle nedo­ življen talas pokrenut novim viđenjem i zavičajnim osećanjem. nije više moglo imati nikakva značaja. Dva nasmejana kasapska momka prođoše terajući tele. stari nezgrapni toranj na katedrali i vitki novi na Marijinoj crkvi. ni Lene ni jevrejske princeze. reče on. no kad je on. još su dole u zelenom kristalu klizile tamne ribe kao senke. tek Pošto ju je po drugi put pogledao. oseća se zahvalnim i oseća naklonost čak i prema okućenima. natpise na gostionicama i zanatskim radnjama. zar me ne poznaješ? Moram do majstora Niklausa«. »Nema ovde više nikakvog majstora Niklausa«. on priđe dobro poznatoj kući. Kad je stigao. očekivao se biskupov povratak i ljudi su se radovali odlasku namesnika i vraćanju uobičajenog mirnog života. Nije. I u drugim vodama bilo je toga. Glasom punim strepnje on upita za majstora. Odlazite. pa kroz mračni hodnik pohita prema radionici. no on je uhvati za ruku i po­ vika: »Ta govori. »Oprostite«. niti osećao nešto slično. gurnu ustranu staricu. jasna zvonjava sa Svetog Lorenca. maši se za kvaku i žestoko se uplaši kad vide da su vrata zaključana. Zlatousti. na njihovom umirujućem i okrepljujućem osećanju da imaju zavičaj. ne bi mogao podneti nikakvo odlaga­ nje. Iz dalekovidih. Pa htede da ga izgura iz kapije. i stade čekati. u polumraku. gde je sve odjekivalo. kako je dobro što je sve to čekalo na njega! Nije li on jednom na putu sanjao kako dolazi ovamo i sve zatiče tuđe i promenjeno.je hteo da dela! Sve ostalo mu nije bilo važno. A onda glasno pozva gospođicu Lizbetu. u kome se sve rušilo. Hajde. Ona ga pogleda plašljivo i nepoverljivo. Margrita. »Margrita nije htela da me pusti unutra. Može li to značiti nešto loše? Ranije se nikad nije dešavalo da ova vrata budu zaključana usred bela dana. a njemu se ipak činilo da već ko zna otkada nije gledao ovako nešto. po­ srbljena stara devojka. Ah. pa ni s njim samim nije bilo drukčije: eto. onda je sve dobro.

dubina je ležala u mraku. rekla je oklevajući. ponovo se setio kako je često osećao sažaljenje prema ribama. Plakao je za mrtvim majstorom. Bio je veoma tužan. Prođe jedan sat. biće mi drago. hladan je bio kamen na kome je sedeo. pomalo nežnu i bolešljivu. morate krenuti do nekog drugog«. On joj Pruži ruku. Oh. baš kao i radosti. a pozvaše ga i da ostane nekoliko dana kod njih. prominu. Ništa nije postojano. kađ bih sad pao preko zida i nestao u reci! Svet je opet bio prepun smrti. »Njemu više ne možete učiniti ni­ kakvu uslugu. Nikada više nije mislio na nju. gde se nalazila kuća ti kojoj je nekada imao sobičak. »Otkad si opet u gradu? Zar me više ne poznaješ? Pa ja sam Marija«. hteo sam samo da vas pozdravim. i da mu je nekada. proćerdanom mladošću. »Gospođice Lizbeta«. Ako vam kao zahva­ lan učenik vašega oca mogu učiniti bilo kakvu uslugu. od vode je bila hladnoća. srce mi se kida što vas zatičera tako — tako slomljenu bolom«. a video je u isti mah i da ovde nije ostao u dobroj uspomeni. »Radionica? Zatvorena je. i što je za njega zatvorena radionica u kojoj bi mogao da okuša sreću stvaranja i da svali sa duše teret slika? Da. ublede. »ja ne tražim posla. bilo je to ono mršavo dete sa bolesnim ku­ kom koje se onda onako milo i bojažljivo postaralo za njega. Sedeo je i plakao. majstora i vas. čuo je neki tihi glas kako prijateljski izgovara njegovo ime. Ona se povuče dublje u sobna vrata. »Tako. za svo­ jom svenulom. i najzad dođe vreme kad se čovek više ne može setiti šta je to bilo što ga je nekada toliko bolelo. a on se nije mnogo opirao. u sobi u kojoj je još visila njegova slika i gde je njegova crvena rubinska čaša stajala na pervazu iznad kamina. Radovao se što ga ipak još neko u ovom gradu poznaje i voli. Cuo je još kako obe reze oštro zveknuše. za Robertom. a ni meni. rekao je ljubazno. ali još je ćopala i izgledala pomalo zapušteno. Sunce bese zašlo. i njih će on zaboraviti. Cesto je to ranije gledao. govoreći 156 157 . plakao je za Lizbetinom izgubljenom lepotom. besumnje će i ovaj bol. nije više bilo zlatnog svetlucanja da probleskuje odozdo. on je zamoli za parče hleba i ona mu dade. skuvala mleko u kuhinji. ali zbog čega je bio toliko tužan — to više nije znao. Sada je porasla i imala veoma lepe oči. pa ni patnja. Ulica uz obalu se smirila. i on stade da zuri u lepe blistave životinje u čabricama. »Uzalud ste se potrudili da dođete. Kasno uveče otišao je u jednu krčmu. Krčmarica ga poznade. Tako je to: prolazi i ono što je tužno. Da. rečna struja se sumorno propinjala uz stub mosta. Tako sam žalostan što moram ovo da čujem! Vidim da vam je bilo teško. Zarumenela se dok je to pričala. Moj otac je umro«. Marija ga povede sa sobom. i starica odmah zalupi kućna vrata za njim i namače reze. ali sa lepim tamnim očima. i ovaj gorki jad ostareti i umoriti se. rekao je neko snebivljivo. gde je nekada često ban­ čio sa drugovima. i još mu ljubazno dade i pehar vina. izgube dubinu i vrednost. U sledećem trenutku je već sišao dole. toga se još dobro spominjao. »A radionica?« omače mu se pitanje. Hoće li njegov današnji bol jednom svenuti i izgubiti vrednost. Kraj česme je nekoliko ribarki prodavalo svoju živu robu. plakao za Lenom. I bolovi precvetavaju i venu.Po njenom pogledu video je da ga je sad poznala. vi ste Zlatousti?« reče ona. Ali on je nije poznao. a otada je prošlo mnogo vremena i mnogo je vode pro­ teklo niz reku. oterala bi ga uz pogrde. mislio je. Onda je još bila dete. i kad se osvrnu. Dok je zurio ka ribama. potonuo u ove misli. bila je to Marija. Prespavao je noć u krčmi na jednoj klupiKrčmarica ga ujutru probudi. skuvala mu je mleko i on ju je poljubio. i bolovi i očajanja prolaze. Ona mu ispriča da je kći njegovih neka­ dašnjih domaćina. Morao Je da ruča kod njenih roditelja. Najzad je mogao da zaplače. upola zlo. Ah. »Hvala«. preko ruku i kolena tekle su mu vrele suze. On je nije poznavao. divio se ribama i sažaljevao ih i bio veoma tužan. on vide pred sobom onoga ko ga je pozvao: jednu mladu devojku. i on joj u glasu oseti nešto od pređašnje oholosti. »Zlatousti! Pa ti si to. Setio se kako je jednog davnog jutra isto ovako tumarao ovuda. njegovo očajanje što je majstor mrtav i što je umro ljutit na njega. upola bojažljivo. Setio se sad svega: ona je u hladno jutro čekala na njega i bila je toliko tužna zbog njegovog odlaska. onog ranog jutra pred njegov odlazak. On pokuša da se pribere. Glas joj je zvučao neprijatno. a bio besan na žene i na kupce. a usput je pojeo ono parče hleba. gospođice Lizbeta. »Zlatousti«. on zahvali i iziđe. zar ne?« reče snebivljivi glas. i suton se pretvori u noć. i to mu zazvuča kao kad se zakiva poklopac na mrtvačkom sanduku. a ona je njegov poljubac primila mirno i svečano kao svetu tajnu. samo recite. Ako tražite posla. Osećao je: da je imala hrabrosti. za jevrejskom devojkom. Polako se vratio do zida pored obale i ponovo seo na staro mesto više reke. Otišao je do Riblje pijace. Margrita će vas izvesti napolje«. Ni hleb ni vino nisu mu hteli niz grlo.

saznao je da je rulja najpre zapalila jednu bolnicu. čvrstih. nije znao gde se nalazio. Zatim upitaše i gosta o njegovim doživljajima. Kad ju je Zlatousti video. uskoro će oni otići. ali njeno tiho. izvlačio oholo i čvrsto lice gospođice Lizbete. Držala se na svom mrkovu pomalo zapovednički i oholo. neka visoka žena svetloplave kose. Nacrtao je malog seoskog dečaka koga je jednom video kako stisnutih pesničica leži mrtav na pragu pored svojih roditelja. prekrivao velike tabake čas žurno našaranim. on je oštar gospodar. Agnesa. »Radionica stoji prazna«. poslao jednog namesnika. njena uzana gorda usta. prenoseći na hartiju prebogatu sli­ kovnicu svoje duše. i neko vreme. zaljubljeno i ubilački smešilo. radoznalih. Marija mu je nabavila hartiju i pero. bele hartije. Iz- 158 159 . kad se već vraćalo zemlji. vitku crnooku jevrejsku devojku. a potom prodrla u neke bogataške kuće i opljačkala ih. Tu je saznao i šta se desilo u kući njegovog majstora. ali nije izgledala zatvorena ili odbojna. Niklaus nije umro od kuge. Razmisli o tome. »i valjan duborezac tu bi našao lep dom i dosta para. Pomalo hladnih plavih očiju. nego su joj ispod Pomalo hladnih očiju ustreptale nozdrve bile prijemčive za sve mirise sveta. Osećanje težine. Ja sam ostao živ. samo je njena lepota propala. ovo gospodarenje licima. kad se već topilo prelazeći u bezobličje. Sad sam se evo vratio. »o tome se ne govori. makar i bez radionice. »Ah«. ležala je smrtno bolesna. njenu milu mladalačku priliku koja je izgledala toliko stvorena za ljubav. slutećim potezima nazna­ čivao jednu veliku žensku priliku. sa svojih nekoliko konjanika i vojnika zaveo je red u gradu. kao ljubavnika. koje su s mukom vukle. a moj majstor je mrtav! Dozvolite mi da ostanem nekoliko dana i da se odmorim. setio se nedavnih doživljaja. a njen otac ju je toliko negovao da je umro još pre no što je ona sasvim ozdravila. svikla oa naređuje. Crtao je sebe samog. i kraj njih strvoderske momke koji su nosili duge motke. ceo svet mu se sastojao jedino od stola. Dokle god je crtao. Prilikom jedne takve šetnje sreo je ženu čiji je lik najednom Postao novo središte svih njegovih rasutih osećanja. zajaženosti i prepunjenosti u njegovoj duši našlo je u crtanju oduške i olakšanja. To joj je poklonio. ružno lice stare sluškinje Margrite. a oči su im mračno škiljile kroz proreze crnih obrazina. Za nju više nema izbora«. zato što je voleo taj grad zbog uspomena na srećnija vre­ mena i zato što mu je godila ljubav jadne Marije. očekuje se biskupov povratak. njeno lice prepuno bola i prepuno ogorčenja. reče domaćin. Predano je sedeo pognut nad belom hartijom. Od poslednjeg tabaka isekao je jedno parče i na njemu škrtim potezima nacrtao Marijino lice. opštinskom veću je odavno već dojadilo da mesto dobroga biskupa ima na vratu takvog jednog dvoranina i ratnika. Stalno iznova je crtao Rebeku. sa tri kljusine pred njima. onakvo kakvo je ranije znao. Bila je to neka Plemkinja na konju. zemaljsku majku. njene lepe oči. Za nekoliko dana ispunio je crtežima sve tabake koje mu je Marija nabavila. puna samopouzdanja i slutljive čulne rado^alosti. kao putnika. i Lenino lice kakvo je postalo u njenoj poslednjoj noći. pa je sedeo u svojoj sobi i sa­ tima crtao.kako se raduju što ga ponovo vide. koja je već zrela za đavolov ražanj. Ali sad je svakako vreme da prestane njegova vlada. Mnogo puta je nacrtao Lenino lice. njena usta puna odricanja. koje je vo­ leo i od koga je strepeo. a krupna opuštena usta izgledala su u najvećem stepenu kadra Za Primanje i davanje. nije joj mogao ništa pružiti sem prijateljstva i saža­ ljenja. makar se za nevolju poma­ gao oskudnim i nepodesnim alatom. pa ću onda produžiti put«. koji je carev miljenik i stalno prima poslanstva i delegacije kao neki knez. Valja priznati. video kako ga neumoljivo čeka novo putovanje. i uveče od svece. Pešačio sam i pešačio. Beskrajno mu je prijalo ovo strujanje. Nije ostao odmaranja radi. jedrih udova i rascvala lica puna 2 elje za uživanjem i moći. ponizno obožavanje ipak ga je zagrevalo. i možda ću sve to jednom uspeti da zaboravim. njena ohola čemerna usta. lice majstora Niklausa. čas nežnirn figurama nacrtanim s puno ljubavi. kako sedi ruku skrštenih na krilu. No više od svega toga zadržavala ga je u tome mestu žarka potreba da jednom opet bude umetnik. kao igrača na orgijama koje su usred kuge priređivali ljudi gladni života. u gradu nije bilo ni reda ni bezbednosti. a na licu joj se pod setnim očima vidi dašak osmeha. Sad se prenuo. koji se upravo nalazio u blizini. pošto je biskup pobegao. reče on tužno. Grof je pomalo preterano cedio građanstvo. onakvo kakvo je bilo kad mu se posle smrti onog skitnice prezadovoljno. i svuda je vladala zaraza. kao begunca od smrti što kosi. nego je kugu dobila lepa Lizbeta. grofa Hajnriha. No. istog trenutka se krenuo i osetio silnu žudnju da se ogleda sa ovom gordom ženom. svuda su mrtvaci ležali na sve strane. ovaj osećaj u ruci koja je crtala. Onda je car. Ona se spasla. A češće je i tankim. i svuda su ljudi bili pomahnitali i zli od straha. Ostao je zato što je bio razočaran i neodlučan. a do­ zlogrdila je i njegova naloznica. Zlatousti! Ona ne bi odbila. Nekoliko dana se Zlatousti nije bavio ničim drugim do crtanjem. Nacrtao je jedna kola puna leševa. Saznao je i razne druge događaje iz doba kuge. pa je počeo da tumara po gradu sa čudno podeljenim osećanjem ponovnog viđenja i rastajanja. On tu ljubav nije mogao uzvratiti.

pristupačna svim burama. Ona je bila. Pa mu pruži ruku. ovaj je bio kršan i smeo muškarac. Potom stavi lanac u džep i uputi se niz­ brdo prema reci i gradu. Samo pre ne­ koliko dana bio je još toliko tužan. a on je otprati pogledom. Ova dva dana su ga prožela srećom. zastala je da ga sačeka. ona mu jednim osmehom uputi izazov. i lepim recima ga na­ veo da mu potkrati i lepo očešlja kosu i bradu. Ako se neko.'Videla je kako. kad je izjahala i videla da je on opet spremno čeka. odlebdele kao zlatno lišće sa granja. gde je u to vreme bilo sasvim pusto. reci. I zaista. Zeleo bih da ti sebe ponudim kao poklon. Još istog časa otišao je do jednog berberina. Odmah je saznao da ona živi u dvorcu i da je to Agnesa. privezala konja. a plavo­ kosi stranac se već našao kraj kapije i sa divljenjem joj se zagledao u oči. i kad iziđe iz radionice. Zeleo je da taj vrat obujmi svojom šakom i da joj iz očiju izmami plavičastu hladnu tajnu. videću šta se može učiniti s tobom. nije se začudio. Ovaj zastade. bogata čulima i dušom. evo. Samo jednom se osvrnula. To te može stati glave«. Dobro me slu­ šaj: pred veće ćeš u zamku pokazati ovaj lanac i reći ćeš da si ga na­ šao. Ona je bila sjahala. budi na oprezu. neka te smatraju za prosjaka. možda želela da ga pri­ mim lično od tebe. svog poznanika. zbilja već prošle. jer neznanac je išao polako. Moraš pronaći jedno od to dvoje i reći im da te povedu k meni. i ne bi mu se činilo strašnom smrću da odlazeći k njoj slomi vrat. pa preko mosta. čiji su ga visoki stas i plavo nasmejano z >votno obilje potsetili na lik njegove majke kakav je nosio u srcu ne kada davno kao dečak u Marijabronu. On tom prilikom vide i grofa. da će biti kadar da još jednom oseti kako mu buJ lc a života. Ali ako si mislio da ćeš ovde napolju moći da bez opasnosti ubereš cvetić. i sve tako polako projaha kroz donju kapiju. »Lepo. između zamršene plave kose i okovratnika od modre kadije video je kako se pomalja njen čvrsti vrat. reče on. Prema svima ostalima u dvorcu.gledao mu je plemenit cilj da osvoji ovu ženu. Činilo mu se da ljubav na njega još nikad nije tako zračila kao iz ove žene. Još koliko prekjuče on ne bi sr natrao mogućnim da će mu se svet još jednom javiti očima tako ra­ dostan i nasmejan. »A kako se zoveš?« »Zlatousti«. Opomenula sam te. a ipak zaodeven najnežnijom detinjom kožom. onda si se pre­ vario. sa drveća je opadao jedan po jedan žut list. valjalo ga je uzeti ozbiljno. Vinogradi su bili već goli. snažan i ponosan. Agnesa svrati kod kujundžije. Agnesa projaha oko bedema. Ko je ona. Lepo je bilo pokloniti svoju slobodu ovoj lepotici. Oči joj se. namesnikova ljubavnica. tužan čak i zbog toga što su i ne­ volja i patnja prolazne. bio je već tu. Odmah je osetio da je ta plava lavica srodna njemu. a stranac iskrsnu iza jošja. vična strastima po iskustvu krvi nasleđenom od pradavnina. Dva dana ju je progonio. »mnogo više bih želeo da ti nešto poklonim no da nešto primim od tebe. Stigao je svež i osmehnut. ali u kosi su mu se već videle sede vlasi i sa lica su mu se čitale brige. Nećeš ga davati iz ruku. što ga je smrt poštedela tokom ovih stravičnih meseci! Herman Hese 160 161 . Ona posla slugu s nekim nalogom. koliko divlja toliko i nažna. najlepša žena koju je ikada video. jer bih ja. sav je zračio nanovo steče­ nom mladošću. to nije bilo teško raspitati se. i život da stave na kocku«. srete nepoznatog. Ja mogu da volim samo muškarce koji umeju. »Šta želiš od mene?« »Oh«.Kakve li sreće što je još živ. pa onda čini sa mnom što god hoćeš«.od posluge izbrecne na tebe. pa se oslonila na bršljanom obrasli strmi potporni zid i gledala ususret svom progonitelju. u pratnji jednog sluge na konju. pa je Zlatousti osetio svoju nadmoćnost nad njim. »Dobro. Kraj puta za pokloničku crkvu Svetoga Vida. Zlatousti.neznanac ide za njom. ako zatreba. samo što je bio veoma zadivljao. Morala je da čeka čitavo pola sata. Sutradan ujutru. činilo mu se. ostani miran. Doći ćeš takav kakav si. namesnika. nežno je poljubi i blago protrlja obraz o nju. sa grančicom jarkocrvenog šipka u zubima. veselja i mladosti ovako snažno i neodoljivo struji kroz rv . mogla je biti i sama carica. a on je uze osmehujući se. Tek što Agnesa iziđe iz dvorca. A sad su. Lepo je bilo i duboko ga je dražilo osećanje da svoj život stavlja na ovu jedinu kocku. Trećeg dana ujutru Agnesa izjaha iz dvorske kapije. oni su neprijatelji. i skide kapu. pa sama produži polako da jaše. orne za borbu i pomalo nemirne. a nozdrve su joj jako podrhtavale. Moraš znati da u dvorcu imam samo dvoje u koje se mogu pouzdati: konjušara Maksa i sobaricu Bertu. Zlatousti osmehujući se zavrte glavom kad Pogleda na grad i kad mu se ovaj učini prijazan i mio. ne želeći da se zaduva. Ona polako skide sa vrata tanak zlatan lanac i pruži mu ga. »Tvoje je da mi naređuješ«. odmah stadoše osvrtati da ugledaju njenog progonitelja. »Zašto trčiš za mnom?« upita ona. Ošinula ga je za trenutak zapovedničkim pogledom. gledajući je u oči. lepa gospo. Lepo je bilo pokazati se ovoj ženi i ponuditi joj borbu. Lik mu se bratski slagao s likom plave žene. okusiću koliko su ti zlatna usta. uključujući i grofa. Zastao je kraj jednog česmenog korita i ogledao se u vodi. Ona projaha.

ili si samo sirota skitnica?« »Ja sam sve što zaželiš«. već Agnesa glavom. ja nisam došao da jedem tvoje lepe đakoni je ni da pijem tvoje belo vino. »Inače bi zatekao kuću zaključanu«. Tamo je gorela svetlost. Tako je kasno. Pa joj polako skide belo krzno s vrata i uz tepanje joj smače ha­ ljine s tela. upita ga ona. začućemo anđeoski poj. sednice sa sveštenicima uvek dugo traju. gaseći se kao srebrni žmarci po koži ribe na umoru. što si čekala. On uđe u jednu malu sobu. Počeše jesti. njene požudne usne približiše se nje­ govima. Hodi> srce moje. dođi sutra opet!« Pa povuče za gajtan od zvona. u jednom otvorenom kovčegu nalazila se sva sila cipela. Ne ljuti se na 162 n» 163 . što si ti ča­ robnjak! Od tebe. ubij me!« Duboko u njegovom grlu zabruja zvuk sreće kad vide kako se tvrd izraz njenih hladnih očiju topi i postaje sve slabiji. mutnozlatne boje kao otsev onog čarobnog svetlueanja duboko u reci. Zlatousti htede da pođe za njima. Odrediše jednog slugu da ga prati. u svetloplavoj haljini. gledali su kako se svetlucaju njegove bele cvetne tajne. rasedlavali su konje. oko vrata optočenoj belim kr­ znom. Ne bih hteo da umrem. ne bih hteo da me grof ubije. istopi me. »oh. a tanak mesečev srp se sasvim zagnjurio iza drveća. A još više bih volela da umrem od tebe. reče ona. Kad on uđe. dragi. i kad ti oba­ vijem prste oko vrata i zasviram na tebi. visoku i jarko obasjanu svećama. ali ne iziđe sobarica. no vratar ga zadrža. Potom ćutke iščeze kroz jedna vrata. reče ona. Ona polako. ili svirač. Dobro došao. došao sam jedino tebe radi«. prođe kraj njega. nasmeja se on tiho. »Marija. Tako je želeo da joj pokloni zlatnik. posedaše. Do njegove sobe išlo *e kroz kuhinju. On joj lagano obavi ruku oko vrata. želela bih da dobijem! dete. ispitujući se uzajamno. On onda blago prebaci pokrivač preko nje i poljubi je u oči. »Lepa ptičice moja«. Ispij me. ona se trže i preplašeno skoči. Uzdahnuvši. Na svoje čuđenje zatekao je kapiju otvorenu. »Verujem da smo sad bezbedni. U dvorištu zamka bilo je vrlo živo. tiho ga upita: »Jeste li vi Zlatousti?« i dade mu rukom znak da pođe za njom. »Zlatousti«. Svirač sam. Na vratima sobe za odeću dočeka ga sobarica i izvede ga iz zamka. Na stolu je stajala pripremljena večera. nikada još lauta nije zvučala pod ovako snažnim i vičnim prstima. na drvenim klinovima visili su ženski šeširi. Pre toga bih želeo da tebe i sebe još jednom načinim ovako srećnim kao što smo danas bili. dok su ga njene hladne plave oči ozbiljno posmatrale.Uveče je otišao u zamak. šaputala mu je ona žarko na uho. besumnje niko nije više budan. Najzad se pojavi jedna lepuškasta živahna žena. Bilo je kasno. reče ona tiho. »ja sam potpuno tvoj. Zlatousti«. korak po korak. Najzad se unutrašnja vrata otvoriše. On izvadi zlatni lanac i reče da mu je naloženo da ga ne predaje nikom drugom do lično milostivoj gospođi ili njenoj sobarici. rekao joj je na uvo: »Zlato moje lepo. i ona ga brižljivo posluži hlebom i maslacem i parčetom mesa i nasu mu bela vina u lepu plavičastu čašu. »Morao si da čekaš«. nežnim i zahvalnim rukama su brali njegove željene plodove. Njemu se činilo da se u ovom trenutku stekla sva sreća koju čovek uopšte može doživeti. Ona ga povede kroz vrata. »odakle si mi doletela? Jesi li ratnik. pijući oboje iz istog plavičastog pehara. gladeći rukom krzna i radoznalo se osmehujući silnoj lepoj odeći što je visila oko njega. kroz unutrašnju kapiju i uz stepenice sluge su uvodile jednu malu povorku svestenika i crkvenih velikodostojnika. Dođi opet. a potom je morao dugo da čeka u hodnicima. Kao nežni drhtaj i zamiranje proleprša jeza dubinom njenih očiju. verovatno će morati da Provede noć napolju. sluge su tiho promicale. Ona se naže prema njemu. glasonoše su hitale. Pošto je čekala nekoliko sati. još mnogo puta!« Ona je ćutala i ležala dok se on oblačio. slatka ribo zlatna. ako to želiš. Upravo je bila zadremala. Odmah potom. Pred ponoć je stigao na Riblju pijacu i bacio pogled na kuću. Njima je cvetao raj. zar si još budna?« »Jesam«. ćutke pozdraviše jedno drugo sjedinjeni u prvom poljupcu. a posle izvesnog vremena se opet pojavi i mahnu mu da uđe. »Oh«. Tiho se uvukao unutra i zatvorio vrata za sobom. dok je ona ležala uzdrhtala i sklopljenih očiju. u ložnicu. moj a slatka lauta. »Zlatousti«. on se polako diže i poče da navlači odelo. Napolju su dvorski ljudi i popovi većali. privučeni jedno dru­ gom i spleteni izgubili su se u njegovoj mirisnoj noći. Nikada još nije svirač svirao na ovakvoj lauti. Marija je sedela za kuhinj­ skim stolom pored malene uljane svetiljke. koja je snažno mirisala na krzno i na sladunjav parfem i bila prepuna okačenih haljina i ogrtača. ljubav­ nici o tome ništa nisu znali. reče on. udišući miris haljina. Ovaj čas pripada tebi i meni. Još jednom. »oh. »Zao mi je. Kod grofa se nalaze svešteni izaslanici. Marija. sad idem. ja ću te opomenuti. zašto moraš da ideš? Dođi sutra opet! Bude li opasnosti. a ti si. za trenutak se zastideo svoje siromaštine. dok su kn se ruke igrale. priđe čoveku koji ju je čekao. on sad večera u njiho­ vom društvu i besumnje će još dugo pregovarati s njima. Tu je stajao i čekao neko pola sata.

prepešačile su njegove noge. luta sirota i proganjana nesrećna Rebeka. bodar i umoran. ako ga kuga nije odnela. sve donde gde su se planine i nebo susretali u plavičastoj igri. Ovde gore nalazili su se mali travom obrasli bedemi i humke iz starog neznabožačkog doba. onde je bio veseo i tužan. naiđe pokoje silno uži­ vanje. Onda bi svakako jednom ostao i sa mnom i malo i mene milovao«. najviši greben. koliko bolne toliko i lepe prepunjenosti srca? Bedno je to kako život vuče čoveka za nos. tako puna žena i ljubavi. ovaj lepi i bolni svet slika iz uspomena. a daleko dole tekla je reka u plavom luku i video se grad. napuni mu džep hlebom i jabukama. Oprezno joj je rukom dodirnuo glavu i pomilovao je po kosi. silno ju je žalio. malo je otplakala. — možda nekadašnja utvrđenja« a možda i grobovi. a i činilo mu se da je noćas sa­ njao majstora Niklausa. pun blaženog nestrpljenja. pod drvećem i oblacima. malen kao igračka. jeo je bobice. i pusti ga da ode. za­ tvaraš se u neku radionicu i gledaš da sazdaš spomenik prolaznom ži­ votu — onda moraš da se odrekneš života. nove žene. kasnije će on to nadoknaditi. doduše. nove slike. i nije smeo da od nje išta propusti. ili je već umrla. Od ovog života. pređe četkom preko njegovog starog kaputa. pre svega Jovan.»Ja se na tebe nikad ne ljutim. sit se podojiš n a grudima stare majke Eve — onda. Da li će mu poći za rukom da spase nešto od ovog unutrašnjeg sveta i da ga obelodani? Ili će večito biti kao i dosad: stalno novi gradovi. Rekao je Mariji da je naumio da prošeta po okolini i da će se verovatno veoma kasno vratiti. Spustio se na jednu od tih humki. te se nisu više mogli razlikovati. od ovih putovanja. a i još veću daljinu no što oko može videti. nadaleko razbacana mesta. kosovi su pred njegovim koracima bežali u žbunje. Nikakva nada nije zvučala u njenom blagom glasu. pa neka mu da oveće parče hleba. onda si samo još oruđe. i svi ti ljudi. Onda ne bi morao noću da ideš u tuđe kuće i da voliš druge žene. a uveče neka nipošto ne čeka zbog njega. novi doživ­ ljaji. Onde je sunce mlako sijalo kroz splet golog granja. u njegovom sećanju.u šumi i ne prestade da se penje sve dok nije izbio na poslednji. pa se onda ispravila i bojažljivo rekla: »Idi sad da spavaš. onda si kao pečurka u šumi. U onim šumama je stotinu puta spavao. Sav taj prostrani predeo. ti gradovi i sela. koje mu na put ne daju ništa sem ove nemirne. nalazili su se duboko u njemu i bili povezani jedni s drugima. plašljivo čučali i crnim blistavim očima virili iz cestara. sve će se to raspasti i ugasiti. a zatim još ova slikovnica. da se zaceniš od snaeha i da ridaš od plača! Ili živiš. pa kroz puste vinograde uzbrdo po strmim stepenastim stazama. Da je imao konja. a pogled se pružao na čitavu prostranu dolinu i na brežuljke i brda s one strane reke. od svih ovih godina otkako je krenuo u svet — do danas je ostalo malo ploda. On je zbunjeno stajao kraj nje. onda 164 165 . i možda vodila zlu ishodu — danas se ona širom rascvetala. a negde. gore se izgubi. čije je rupe već prvog dana bila zakrpila. Laku noć!« XVI Zlatousti je proveo dan na brežuljcima. »Ne treba da budeš tužna. ovaj nestvarni svet unutra u njegovoj glavi. jedino tuga. te pustare i šume. a ona je stajala i ćutala. odjahao bi u manastir do lepe Madone svoga maj­ stora. uzdiže se zamak viteza s lepim ćerkama. bila sam tako sa­ njiva. Pričala sam gluposti. da nešto stvori i ostavi za sobom. Samo sam malčice tužna«. Makar i ova ljubavna sreća sa Agnesom bila kratkog veka. Zlatousti. zamci i manastiri. svejedno da li su živi ili mrtvi. preko onih planinskih grebena i onih pustara je pešačio. njegovoj čežnji. Zlatousti. na venac za vencem. Ona ništa ne reče na to. Danas nije želeo da viđa ljude ni da mu štogod odvraća pažnju. Oh. negde tamo napolju leži mrtvi Viktor. dalek i začaran. a sutra trune. došlo je vreme da još nešto učini. za granicom vidljivog. hteo je da blagi jesenji dan provede napolju. Zlatousti. nalazi se i manastir njegove mladosti. letnjih jutara i zimskih noći. u njegovoj ljubavi. Ili uzmeš da se braniš. ali nema zaštite od prolaznosti. Zbog čega si tužna?« »Ah. ležale su spaljene kosti dobre Lene. Znao je: sva ta bezbrojna. novi predeli. Ostalo je nekoliko kipova koje je nekad načinio u radionici. svi oni krajevi koji su sada daljina i sećanje — nekada su bili bliskost i sadašnjost. ćela ova slikovnica. On pođe preko reke. tamo negde njegov drug Robert valjda i sad još pešači. a nije znao šta da kaže. tako bih volela da sam zdrava i lepa i snažna. No. s jezom osećajući njegovu ruku na svojoj kosi. koja se danas preliva lepim bojama. Negde u toj daljini. niti gorčina. puštaš čula da igraju. A kad sutra i njega smrt odnese. želeo je da je vidi još jednom. gladovao i mrznuo se. naslagane jedna preko druge. gde se moglo sedeti na suvom sred pucketave jesenje trave. nešto što će ga nadživeti. otuda se više nijedan zvuk nije čuo osim zvona što pozivaju na molitvu. njegovom kajanju.

i jedno je vazda isto onako važno i poželjno kao i ono drugo! Ženama je tu možda lakše. Mala maskarada donese sa sobom miris zime. sišao je opet u grad i približio se dvorcu. u koje su bila urezana lica i stavljene zapaljene svece. ili razuman ili osećajan — nikad ne možeš istovremeno doživeti udisanje i izdisanje. tako nežno-tužno. Ali kroz njegovu tvorevinu prolazi naprslina. drvećem. Ceo dan je proveo na tim uzvišicama jesenjeg izgleda. On se morao veoma potruditi da je malo razvedri. sa takvom ljubavlju i strepnjom. reče ona zahvalno. »Ti umeš da budeš tako mio«. Ah. da bi ovu čude­ snu ženu toliko mogao u~rećiti. Opet se sakrio u ostavi za haljine. jedući hleb. godišnja doba. Ah. nežno ali nimalo veselo. obuzeta ljubavlju i obuzeta strahom. odmarajući se. i Zlatousti je gledao za njom osmehujući se. sve putovanje i nevolja. Popovsko poslanstvo se još nalazilo unutra. ali nije se razvedrila. Nežno ga dočeka njeno lepo lice. Kod njih je priroda tako udesila da uži­ vanje samo od sebe donosi ploda i da od ljubavne sreće nastaje dete. Izgledalo je da sav život počiva na dvojstvu. Pod onim kulama i dugačkim krovovima boravi Agnesa. potrebna je bila bezavičajnost. obuzeta brigama. potreban vasceli onaj svet slika koji se tokom mnogih godina gomilao u njegovoj duši. vo­ dom. Polako je pod njegovim poljupcima i ljubavnim recima sticala nešto pouzdanja. A onamo se dizao i dvorac. Dokle god je njegov život bašta u kojoj cveta takvo čarobno cveće kao što je Agnesa. ali pritom se sušiš i gubiš slobodu. Šta bi ljubav bila bez prikrivanja! Šta bi ljubav bila bez opasnosti! Blago je privukao Agnesu k sebi. U sećanju mu iskrsnuše poluzaboravljeni zvuči — zar nije već jednom davno čuo tu pesmu? Tako mu je Lidija nekad govorila. »to je grof. kad si nežan i gučeš i brbljaš. ribe i ptice. ljubio joj obrve. leptirima. on ne može biti zao kad je stvorio srne i jelene. Volim te. misleći na Agnesu i na veće. Radosno je mislio na nju. ribama.se. Ovako je bilo i sa majstorom Niklausom. Dugo je tumarao pred dvorcem. bilo zato što bog možda sa tom pukotinom i čežnjom ljudskoga života ima neke naročite namere. ionako će brzo doći kraj našem bavljenju ovde. dok se Agnesa nije pojavila i nežno ga povela u svoju sobu. držao je za ruku. ili si žena ili čovek. Pa da li je bog. »Za ime božje. uskoro će se vratiti onaj glupi biskup. muškost i ženskost. Tako se plašim za tebe«. ptico moja. bilo zato što je to seme vraga. ako život nije rascepljen ovim suvim ili — ili! Stvarati. Kod muškaraca mesto te jednostavne plodnosti postoji večita čežnja. Ona je zahvalno primala njegova milovanja. Postalo je sveže. gotovo i n e r n o . cvećem. na suprotnostima. da li se zlurado potsmeva svojoj sopsrvenoj tvorevini? Ne. bilo zato što je neuspela i nesavršena. zao ili neprijateljski nastrojen. koji je sve tako stvorio. upravio je pogled na grad. to je on!« povika ona očajno. sve učenje kod žena. obilje i slast života. bila je tužna. koja izgleda tako ohola. boravi njegova lepa kraljevska dragana. nagon i duh. ugledao trg i Riblju pijacu. Brzo! Ne odaj me!« 166 167 . mostove. većnicu. Možda ima supruga i otaca porodice koji uprkos vemosti nisu izgubili čulno uživanje? Možda ima okućenih kojima nedostatak slobode i opasnosti nije saaušio srce? Možda. hodajući. I najednom se žestoko trgla: u blizini se zalupiše neka vrata. tu i tamo se video neki duhovnik kako stoji iza prozora. radosno i zahvalno se spominjao protekle noći. uvek moraš jedno platiti gubitkom drugog. Diralo ga je 1 ushićavalo što je ona zbog njega tako bojažljiva i zabrinuta. privi jala se uz ijega obuzeta ljubavlju. Grof je danas ljut. cveće. u susret mu naiđe mala povorka dečaka koji su pevali i na štapovima visoko nosili izdubljene repe. nagnjavili su ga popovi. milovao je. bila boja­ žljiva. Za to su bila potrebna čula izoštrena u nasladi i u opasnosti. Da bi doživeo sreću te noći. gorda bi­ skupova palata. a ne plaćati to svojim životom! Ziveti. Oh. obuzeta strašnim slikama bojazni. Zlatousti. Ali zašto bi ta čežnja i nezadovoljenost bila greh? Zar iz nje ne niče sve lepo i sveto što je čovek stvorio i što vraća bogu kao žrtvu zahvalnicu? Pritisnut mislima. nasledni greh. ili lutalica ili ćilta. šumu. brinula se. slobodu i poredak. samo da te ne vidi! Ubio bi te istog trena. kad bismo bili daleko odavde! Ovde mi se više ne sviđa. a sobi se stadoše približavati brzi koraci. sve propešačene snežne noći i sve prijateljstvo i prisnost sa životinjama. u kojoj sad vlada grof Hajnrih. a ipak se u ljubavi može toliko za­ boraviti i predavati. Brzo. Njemu najzad pođe za rukom da se ušunja unutra i da pro­ nađe sobaricu Bertu. doduše. on ne sme da se požali. a ne odreći se plem­ stva stvaralaštva! Zar to nije mogućno? Možda postoje ljudi kojima je to mogućno. •Hožeš pobeći kroz sobičak. Kad se smrklo. mili. Tako je ona noću do­ lazila u njegov sobičak. Pevušio joj na uvo tihe reci udvaranja. grof je opozvan. crkve. nalaziš u službi neprolaznoga. Video nije još nijednoga. za to su bili potrebni sav njegov život. »Iz grla ti iz­ laze tako duboki tonovi. kuće su ga gledale mirnim crvenkastim očima prozora. ali sav ovaj život ipak ima samo onda smisla ako se i jedno i drugo može izvojštiti. On je voleo da sluša tu nežno-plašljivu pesmu.

Zatvorenika ođvedoše u jednu zasvođenu prostoriju u podrumu i on spotičući se i teturajući siđe niz neko­ liko stepenika. Neka je taj čovek i lopov. a veze oko ručnih zglobova nano. Kad je čuo da je taj čovek osuđen na smrt i da je lopov. •^e mu jedan najamnik. »Ko si ti? Šta činiš ovde? Odgovaraj. bilo je to predvorje nekog podruma za vino. koji se nije branio. ili ću te probosti«. možda je to izlaz. Upao je u klopku. Isprva 16 samo sedeo. odgovoriše mu. i tiho pokušao da ih otvori. gospodaru. a jedan sluga je išao napred i nosio fenjer. Zlatousti nije primećivao ni sveštenike niti je gledao svoje ču­ vare. Pa se poče polako približavati. »Onda ću ja«. Laku noć!« I tako je ostao sam u mraku. Sta­ jao je ukočenih očiju i ništa nije ni video ni čuo. To će mu doći glave. Onaj sa fenjerom radoznalo osvetli lice uhapšeniku. krao je ovde. dolazili su od dvorske kapele. sedeći na tronošcu. video je još nešto. druže«. »ja sam siromah. reče sveštenik. zamoli Zlatousti. sputaše ruke. Mogao je biti nesrećan slučaj što je neko zaključao ova vrata otkako je on prošao kroz njih. ja nemam zavičaja. gvožđem okovanim vratima koja su vodila u podrum. a sutra ujutru obesite hulju o vešala«. smrt. te mu je. neće je odati. nešto bezoblično. Zastali su pred nekim polu­ kružnim. »Tako. A iza svetiljke. Sve se to desilo za nekoliko časaka. Stajao je drhteći u mraku. »To je neka skitnica. bio je izgubljen. »Oprostite«. Najzad stiže sluga s ključem i otključa vrata. Poznavali su tog duhov­ nika. Neka ga smatraju za lopova. on upita da li je imao ispovednika. uplaši se i on. glave oslonjene a sto. ali ga je ta odluka činila čvrstim. Biće i ovako dobro. Ja sam siromah. koju su držali pred sa­ mim njegovim licem. prošaputa Zlatousti. kad je otkrio da su vrata spolja zaključana. u nekom sumraku punom strave. U tom t r e ­ nutku pored njih prođoše dvojica od onih sveštenika koji su bili u go­ stima kod grofa. »Sutra će zorom doći jedan pop. Zlatoustom. Krađa je dovoljna«. on ostade sam i poče oklevajući da pipa po mraku. A koliko i može goreti ovakva svetiljka? Za jedan sat bi se ionako ugasila. i u tom trenutku se setio Agnesinih oproštajnih reci: »Ne odaj me!« Ne. Nije mogao videti ništa sem svetiljke. pa zastadoše pred ovom grupom i obojica pažljivo stadoše posmatrati taj noćni prizor: tri n a ­ jamnika i vezanog čoveka kako stoje i čekaju. Najzad se našao kraj vrata koja vode u hodnik. A onda se otvoriše vrata prekoputa. zaslepljivala oči. ali ipak kao i svaki hrišćanin ima pravo na ispovednika i pričešće«. Pa žestoko zakuca na zatvorena vrata i povika: »Jeste li tu? Otvarajte!« Vrata se otvoriše spolja. Tako su stajali. Vi mi jamčite da ga pre toga ne odvedu. te jedan najamnik uze fenjer a sluga se trčeći vrati da uzme ključ. Budi pametan i pomiri se sa sudbinom. Istog trena Zlatousti žurnim pokretom zgrabi nekoliko haljina i ogrtača koji su visili oko njega i prebaci ih preko ruke. Ali pošto ćeš ionako biti obešen. pa preko unutrašnjeg dvorišta. pa su počeli da se dogovaraju i da grde. sažalite se — « »Dosta! Baš bih hteo znati da nisi bio toliko drzak da uznemiravaš i milostivu gospođu. »Ostavi mi tu svetiljku. nekoliko puta su ga videli kako jede za grof ovim stolom. Tu je oko stola stajalo nekoliko tronožaca bez naslona. svršetak. I tek u tom trenutku. pa ćeš još moći da se ispovediš«. avetinjsko: provaliju. i čekali pred ka­ pijom. l e s u mu bol. Najamnici se ne usudiše da protivreče.I istoga časa ga ugura u sobičak u kom su stajale haljine. a neki 168 169 . »Ne. dakle? Nije bilo mudro od tebe što si radi starih ogrtača stavio život na kocku. a vi ste tako bogati! Vratiću sve što sam uzeo. naslonivši glavu na sto kao na dželatski panj. evo!« I prostre ogrtače po tlu. tri naoružana čoveka i jedan vezani. Sa gospodinom grofom razgovaraću još danas. Oni mu privukoše jedan tronožac do stola i rekoše mu da sedne. »Dobro ga svežite«. bratac. Zlatousti je stajao i zurio. Začuo je kako grof n sobi glasno govori sa Agnesom. lagano trepereći. Potom odoše i brižljivo zatvoriše teška vrata. tek što je uhvaćen na delu. »sutra ujutru pre jutrenja doći k njemu sa pričešćem i saslušati njegovu ispovest. Zatvorite ga. gospodaru. Pa poče da se pipajući između haljina probija ka izlaznim vratima. nečujno stupajući nogu pred nogu. nije potre­ bno da to istražujemo. prkosno je stiskao zube. držeći svećnjak u levoj a isu­ kani mač u desnoj ruci. no ti osećaji su mu tek kasnije doprli do svesti. i srce poče da mu divlje i bolno tuče. jer nije bilo ključa da otvore vrata. mogao bi njome da počiniš neko zlo. Grof ga odmah ugleda. a pred njima su pripravno stajala tri najamnika sa isukanim mačevima. Tako je bilo neugodno sedeti. Jedan od sveštenika poče sa živim učešćem da šapće s najamnicima. Ne. Srce mu je čekićalo. Jesi li ovdašnji građanin?« »Ne. i iz Agnesine sobe uđe grof. neko ga je morao videti kad se uvlačio ovamo. ogromno. uzviknu grof glasom koji je škripao od ru­ ganja i oholosti. pripadao je gospodi iz poslanstva. A zašto i da uskrate ispovest onoj sirotoj skitnici? Gospoda se udaljiše. Tako ga ođvedoše dugačkim hodnikom niz stepenice. krao si. Ali on u to nije verovao.

Nije verovao da će njegove svete tajne moći mnogo da mu pomognu. sedi i čeka u kuhinji. kakav još od manastirskih dana nije više video. a on je neće više čuti kako peva. Morao se oprostiti od lepe Agnese: nikada više neće videti njenu visoku priliku. pokušavajući da primi na sebe ono što mu je naloženo. i nadanje u sve one figure koje je još želeo da načini! Sve je to propalo. Čitavu večnost je tako prosedeo. spustiće se prvi sneg na daleka brda — i sve će dalje ići svojim tokom. sirota Marija sa dobrim zaljubljenim očima i ćopavom nogom. nikada više mile zlatne malje na njenoj mirisavoj koži. zbogom. Postojalo je isuviše stvari sa kojima se još nije rastao. Nije to bila prilika majke iz njegovih misli i umetničkih snova. tonući i opra­ štajući se svekoliki lepi i zamršeni život još jednom je zasjao kroz sva njegova čula. Prospavao je sat-dva. njoj se predavao. od putovanja. Iz ucveljenosti njegovog srca navre uzdah i žalosno zapomaganje: »O majko. nije želeo ništa sem da živi. duvace vetar i nosiće žuto lišće po zemlji. Zglobovi su ga ljuto Pekli. Oh. noći na mostovima obasjanim mesečinom. krave će mukati u seoskim stajama. od kojih se još nije oprostio. od sviranja na lauti. od smene dana i noći i godi­ šnjih doba. biće ono što je majstor Niklaus. Bilo je upravo nemo­ guće uvideti to. ovo osećanje a s e nalazi u svojoj koži. i on se sav skupi od šiknulog bola i oseti kako mu suza za suzom navire iz očiju. Časovi ove noći bili su mu dati da to učini. kukavno povijen. i sve to bez njega. o. To je morao pokušati da shvati. vraćao joj je čitavo svoje biće i svoj život. kao neutešno dete. postojala večnost ili ne: on nije žudeo za njom. daljine i šumoviti brežuljci. Oh. njenu svetlu blistavu kosu. oči. tako mu iz dubine sećanja odgo­ vori jedan lik. od plavog neba prošaranog belim oblacima. od gladi i žeđi. i kraj te noći će i njemu doneti kraj. nije znao koliko mu časova još ostaje da živi. osetio je žestoke bolove. i suđenja i večnosti. sa anilini apostolom Jovanom. da se potčini neizbežnom umiranju. Nije bilo lako to uvideti i prožeti se time. kroz potišteno srce mu je kao uspomena proleteo proplamsali otsjaj vascelog raznobojnog sveta. od svega će biti otrgnut. jela i pića. da to udahne. njoj je vraćao šumu. lep i živ. od spavanja i buđenja. svako drvo će bacati svoju senku ispred sebe. sijače sunce i zvezdano nebo. Zbogom. osećao ukus slatkog mladog vina i mladih čvrstih oraha. mislio na nju. propalo! A morao se okaniti i nade u ponovno viđenje sa Narcisom. pa hartija i pisaljka. Nije bio siguran da li će i najpotpunije razrešenje i °Proštaj grehova moći da ga uvedu u nebo. zagrcavši. Ali. Kad se probudio. leđa i vrat su mu sevali od bolova. ovo disanje. stavljao ih u materinske ruke. pribrao se i ponovo postao svestan svoga položaja. od ljubavi. I tad se setio da su mu obećali sveštenika. Sada je veće. mladi ljudi će kretati na igranku. Možda će već u sledećem trenutku doći i povesti ga na pogubljenje. čeznuo za njom! Ali morao se oprostiti i od bre­ žuljaka. nikada više slabljenje i podrhtavanje oholosti u tim očima. biće stvar na koju sleću ptice da je kljuju. potoci opervaženi zelenim jošjem. Sutra neće više živeti. prolazni život. devojke. lik majke. Visiće. Sutra će vazduhom leteti neka ptica. što je Lena u spaljenoj kolibi. o majko!« I kako izreče to čarobno ime. reći koju reč za njega i omogućiti u °dlaganje ili bekstvo? Strasno se udubljivao u te misli i neprestano s 170 171 . suze mu žestoko linuše. plave oči. Pomahnitalo se 'Sao. hvata je san i opet se budi. naslonio se i počeo da razmišlja. pripadao joj. koliko je još danas na onim brežuljcima. pod poznim jesenjim suncem. ti lepi blistavi svete pre­ pun slika. ali Zlatoustog više nema da se vrati kući. od sunca. Njoj je uputio svoju jadikovku. od svega. sve m u to više neće pripadati. uvidi i da se prožme njime. a Zlatousti je neće više videti. možda s e on uveriti u njegovu nevinost. počinje noć. njene hladne plave oči. sunce. uzdrhtala usta! Nadao se da će ih još često ljubiti. pevaće neka devojka na prozoru. Udisao je jutarnji miris pustare. Predao se tome talasu. njoj obraćen plakao je zbog nepodnošljive patnje koju nanosi neumitno umiranje. Nije bio siguran da li Uo Pšte ima neba. psi c e lajati. On je u tim stva"ma već odavno izgubio svaku izvesnost. kako da te ostavim! Rasplakan je ležao preko stola. Ah. ruke. i boga oca. Usred plakanja zaspao je. Pa k mora postojati neki spas! Možda će sveštenik značiti spas. isečeni konopcem. bio je to lik njegove sopstvene majke. oteturao po mraku do zida. iscrpenost i san ga materinski privinuše u naručje. teći će reka i nemo će plivati tamne ribe. vlažna. Oko njega je vladala potpuna tmina. i on nije znao koliko je spavao. S mukom se uspravio. opro­ stiti se od drveća i šuma. on nije Kao ništa do ovaj nesigurni. od sopstvenih očiju. Pa se morao oprostiti od sopstvenih ruku. — i te nade se morao lišiti. svi ljudi će veselo ili tužno gledati svojim živim očima. i za to vreme bio daleko od svoje nevolje.nagon ga je terao da i telom i čulima učini ono što je sad bilo naloženo njegovom srcu: da se preda neumitnosti. i on se sav skrhan pređade beskonačnom bolu. što su svi oni koje je gledao kako leže po izumrlim kućama i na pretrpanim mrtvačkim kolima. Sad Marija možda još sedi budna.

Bilo je to teško. da trči! Marija će ga pustiti u kuću i sakriti. U svakom slu­ čaju. trojicu ili koliko ih već naiđe. Besno se naprežući. Po dvorišnom pločniku odjeknuše koraci. Bio je rešen da živi. svim silama će se upeti da ga očara. Najzad se napolju svet probudi. i možda će ipak nešto moći da učini. želeo ga. za to nije osećao dovoljno snage u šakama i rukama. sve ostale mogućnosti su bile puki snovi. Unutra uđe jedan sveštenik. Nozdrve su mu podrhtavale od požude za slobodom i životom. Najpre će. do poslednjeg trenutka će svakom kapi krvi braniti svoj život. zavičajnu 172 173 . Konopac je bio prestrugan. i iza koga su nevidljive ruke opet zatvorile vrata. Zlatousti se opirao umiranju. dok će drugi ovde isprva biti sasvim slepi. Sada je strasno želeo da dođe trenutak koga se pre nekoliko časova toliko bojao. onda će on izvesti svoj plan. kako bi krv opet zastrujala kroz njih. bez stražara. počeo je da se pipajući kreće pored zida. Kad se između vrata i praga već ukaza majušna tanka pruga sive jutarnje svetlosti. igra još ne mora biti izgubljena. a možda ni hra­ brost. jurnuće na dželata i oboriće ga. jer time je morao da počne. začu se kako neko stavlja ključ u bravu i okreće ga. da mu se dodvori laskanjem. možda će mu neko spolja priteći u pomoć? Agnesa je žena. po svaku cenu. vešala bi se mogla slomiti. Pripremiće se za odbranu i boriti se svim silama.se vraćao na njih. podmetnuće stražaru nogu. Dakle. I najzad se teška vrata polako malčice otvoriše i zaškripaše u arkama. A ko zna. U isti mah je sa žudnjom posmatrao oskud­ no jačanje svetlosti u procepu. Pa ipak. pažljivo premišljajući šta treba da kaže svešteniku pa da ga pridobije za svog pomagača. A ako od toga ništa ne bude. Vratio se do stola i stao se vežbati u tome da sedi na tronošcu tako držeći ruke između kolena da se odmah ne primeti kako nije vezan. ovako ga iščekivao. Ušao je sam. no. Ne bude li već postigao da mu onaj pop pomogne. — Oh. dakle. uzalud je pokušao da prihvati takvu sudbinu i da se pomiri s njom: nije mu pošlo za rukom. Onda kleče i pokuša. pokušati da pridobije sveštenika za sebe. Stajao je dašćući sred zatvorske noći. da ga ubedi. Otkako su mu ruke bile slobodne nije više verovao u smrt. noseći čirak sa dve svece. Kad je povratio dah. mesto konopca stalno su mu čukljevi udarali o kamen. postoje razne slučajnosti i sticaji okolnosti. Stražar će morati brzo da dovede sveštenika. a ipak ga se bojao kao toga časa. i moć joj ne dopire daleko. osećao je kako teče krv. kakvog li neobičnog i potresnog slučaja: sveštenik koji ušao. Da ga udavi nije mogao. Sveštenik je pretstavljao jedinu vrednu kartu u njegovoj igri. Grozničavo je sad sedeo za stolom. naterao ih je da se kreću. Bilo izvodljivo. A onda. Ne pođe li mu on za ru­ kom. mogao je da ga odreši. Možda se napolju šunja sobarica Berta — a zar nije postojao i jedan konjušar za koga je rekla da se u njega mogu pouzdati? A ako se niko ne pojavi i ako mu niko ne đa znak. dobro poznatu. mogla seukazati neka dotle neslućena mogućnost za bekstvo. nosio je redovničku odeću manastira Marijabrona. to ga je palilo kao oganj. J e r skovao je sad jedan plan koji mu je izgledao dobar. ova odlučna volja za spasenjem. moć odlučivanja i budnost moraće postepeno da popuste. dvojicu. gotovo nije više imao strp­ ljenja da ga sačeka. da trlja konopac o kamenu ivicu jednog stepenika. ubiti ga. Moraće to da pokuša. Stade da traži i nađe ih. natekle ruke i šake jako su ga bolele. tu strahovitu napetost nije više bilo moguće dugo podnositi. Bio je prinuđen da ih vežba. njegova pažljivost. Jednog preimućstva bio je svestan: oči su mu se privikle na mračnu prostoriju. sad je u polumraku razaznavao i naslućivao sve oblike i razmere. kad bi samo mogao privoleti tog popa da mu odveže ruke! Time bi već beskrajno mnogo bilo postignuto! U međuvremenu je pokušavao. pa makar se pritom ceo svet skrhao. ne obazirući se na bolove. on će morati da se izvuče iz zamka. biti prinuđen da ga ubije Jedna od ovih stolica poslužiće u tu svrhu. onda će. ruke su mu bile slobodne! Ali potom jedva da je i prst mogao da pokrene. posle strahovito dugog vremena on postiže toliko da mu se konopac učini malo razlabavljen. moguće je da će ga ostaviti njegovoj sudbini. šake su mu bile natekle i utrnule a ruke sve do ramena ukočeno zgrčene. pobiće stolicom stražare. Bio je rešen da umakne. on ipak neće dići ruke. a svaki taj zvuk se posle duge mrtve tišine razlegao kao grmljavina. a onda da trči. Tad mu padoše na um stepenice niz koje je doteturao u ovaj podrum. Sve je sad ispalo drukčije no što je zatočenik zamišljao. Još nikada u svom životu Zlatousti nije ovako motrio svitanje. Ali ona ga voli. on postiže što je želeo. najzad neprijatelj poče da se pri­ bližava. dok je još u punom cvetu ova napregnuta priprav­ nost. bez pratnje. Ali nije popuštao. sve dalje. brzo se preobući u njegovu mantiju i u njoj pobeći! Dok ostali Pronađu ubijenoga. dželat bi mogao dobiti srdobolju. da ga zagreje. Sav uzdrhtao od napetosti i odlučnosti motrio je očima lovca kako ona kukavna svetlost kroz procep ispod vrata polako postaje sve jača. ispitujući korak po korak vlažni podrumski zid da nađe kakvu oštru izbočinu. A i njegova snaga. ako ovoga ma i na časak ostave nasamo s njim. da zubima razveže konopac.

rekao je hladno i pomalo namešteno umorno. u njemu uskrsnu nešto što ga stade opominjati: nH kada. napustićemo. Zlatousti. Bilo bi mu vrlo teško da ubije ovog redovnika. sav se tresao. onakvu kakvu su nekad nosili opat Danijel. Ali. Zagrcati i klonuti. Dečačko-prkosnim i pomalo podruglji­ vim tonom. ali *ako to izgledaju tvoje ruke! Za ime božje. ovo ne naročito časno uto­ čište. mogu te umiriti što se tiče vešala. Vide ih. pa onda drhtavom rukom vrati čirak na mesto. Eto. »Da. A kako? Na konjima? Izvrsno. ukrotio stomak. otac Anselmo otac Martin! To što je video čudesno mu se kosnulo srca. Otkako sam se zamonašio zovem se Jovan«. reče on. vrlo tankih usana. ne samo što je nosio odeću fratara iz Marijabrona. Nije smeo da to ponovo čini. i taj iznenadni slom njegove natčovečanske napetosti pretio je da ga uguši. ali sam to ime još vrlo davno ostavio. kao avet.nesvesticu iz glave. Narcise«. Dobio sam nalog da ti to saopštim i da te povedem sa sobom. Čitav svet se odjednom promenio. Sem toga. koje je Narcisova pojava pri­ zvala i dočarala. Stajao je čekajući i ćutao. Pojava ove manastirske odeće obećava možda nešto prijatno. pred ovim tai»" 174 175 . Ne srne da pokaže slabost. jest«. Narcise. da 1 z a mene dobiješ konja«. diže ga i prinese tuđem licu da bi mogao videti oči. Jer vidiš. Putuješ li natrag u Marijabron? Da? Divno. i ja ću se pridružiti tvojoj pratnji. i za jedan sat. J e r ovde u gradu ne smeš ostati. »Izvini. Zlatousti. Bilo je to mršavo lice. verovatno zato da mu spase život — a on zar da ponovo grune pred njim u plač ili da padne u nesvest? Ne. Oh. ti si to svakako zaboravio. Zlatousti ničim drugim ne bi mogao da mu brže pridobije srce. pa je bio prinu­ đen da odvrati pogled. Obuzdao se. ne. ne uspevši da se uzdrži. dakle. Trebaće. a od nesvestice mu se glava činila kao prazan mehur. sve odrano i nateklo i obli­ veno krvlju. nažalost neće smeti dugo da potraje. kako je sad video na svoju pometnju. kako su to postupali s tobom!« XVII »Hvaljen Isus«. »Uostalom. Bilo je to lice koje je on poznavao. ne. Sve oko njega poče da se vrti u krug. Uspeo je da veštački pribranim glasom kaže: »Moraš mi dozvo­ liti da te i dalje zovem Narcisom«. dakle. Ovo malo đečaštva i hvalisavosti u prijateljevom držanju silno ga je zabavljalo i u isti mah i diralo. amice. ma koliko da ga želim. ja sam nekada bio Narcis. šta je bilo: hoćeš li mi sad dati ruku?« Oni tad pružiše ruke jedan drugom. utroba mu se stezala. pa su ih dugo čvrsto držali i stiskali i osećali duboko uzbuđenje. u najčudesnijem trenutku njegovog života Nar­ cis se opet pojavljuje. Ovaj čovek. baš kao ponekad u đačke dane. Pomilovan si. Uistinu. Zlatousti je bio potresen do dna duše. oterao. koje kao da su oblikovali isključivo duh i volja. kao dečak. Imaćemo. dakle. on je pred ovim lepim strogim licem. ti si postao o p a t A ja sam i dan-danji skitnica. on izusti odgovor na pitanje. takođe glumeći ravnodušnost. ja sam osuđen na vešala. »Dobićemo ga. naš razgovor. O. Sputao je srce. predati se su­ zama. ali se svim srcem saglašavao sa ovom malom komedijom. i otputovaćemo već za dva sata. »Kao što vidim. ali u recima im još dugo potraJaše uzdržavanje i lakrdija. možda je to dobar znak. zureći preda se u zemlju. nesvesti — eto za čim je u ovom trenutku sve u njemu čeznuloAli iz dubina mladićkih uspomena. ili i ranije. »Narcise!« prošaputa on jedva čujno. nego je nosio i oznake opatskog dostojanstva. Narcise. A zar ne želiš da mi pružiš ruku?« Zlatousti se opet savlada. Ali ponos koji se krio iza toga i koji je Zlatoustom zabranjivao da mu se plačući obisne o vrat. i on je drukčije zamišljao ponovni susret. On steže zube. reče sveštenik i stavi čirak na sto. Zlatousti pro­ mrmlja odgovor. dovoljno vremena da se o svemu napričamo. Kažem ti to samo koliko da ti objasnim situaciju«. sve dok se Zlato­ usti ne uznemiri i dok ispitivački ne podiže pogled ka čoveku što je stajao pred njim. A onda pogleda opatu u lice.odeću. »Zovi me tako. Kao opčinjen je Zlatousti gledao u to lice. Ali možda ipak neće biti drugog izlaza sem ubistva. Sveštenik je ćutao. On se nesigurnom rukom maši za čirak. Iza očnih jabučica ga je zapeklo nešto nalik na pritisak bujice suza. nim sveznajućim očima zaplakao. »Jest. čvrsto i jasno srezano. Narcis ni obrvom ne mrdnu. dragi moj. — taj ponos je on shvatao i odobravao ga u duši. »Dobro. verovatno će me već obesiti.

i unutra proviri bledunjavo jutroNišta više nisu rekli. pre svega o našem opatu Danijelu. Kad uzjahaše. No verovanje može obmanuti. ja sam ga veoma poštovao. a i zbog kuge. evo. »Dakle«. Obojici je bilo mučno na duši. A reci mi i da li su fratri Anselmo i Martin još živi. Rekli su mi da će doći neki sveštenik. Ustvari sam hteo da pitam o nečem sasvim drugom. da znaš. obeća da će se jednom vratiti i odjaha. koji ni­ kad nije vodio brigu o životinjama. »Pa ipak«. Zlatousti. Ima nekih sedam ili osam godina otkako smo morali da ga ubijemo«. nikad n 'sam mislio da bi ti mogao umreti. polako se vratila u kuću. ne. Narcise. n i oca Anselma više nema. pretstavlja tvoj lik. stalno«. čvrsto sam verovao u naše po­ novno viđenje. Jahali su učetvoro: Narcis. »Začas ćeš sve čuti«. naime to da sam te ja jednom već nazvao Jovanom«.»Ostavi to. jer ti si njegov naslednik. Pojahaše. sa nepunih sedamdeset godina. Veoma se radovao tome. da. Njega je nasledio otac Martin. Onda ustade i pođe prema vratima. To je apostol Jovan pod krstom«. opraše mu ruke i malo ih previše Ubrzo potom izvedoše konje. sećam se«. zahvali im bezbroj puta. opat sam . znači. Ja nisam njegov naslednik. nisam mogao zamisliti mrtva. Obradovao se što je Narcis tako dobro znao šta se desilo sa Zvezdanom. a jednom ionako mora biti reci o tome. iskusio. reče Narcis oklevajući. »Opat Danijel je umro još pre am godina. od Jebe je bilo veoma hrabro što si ušao k meni tako. Narcise! Palo mi je nešto na pamet. e. Narcis ga povede sa sobom u svoju gostinsku sobu. bez bolesti i bolova. moga majstora Niklausa. A ipak je bio mrtav kad sam došao«. »Ne razumem te«. reče Narcis. Ispričaj mi kada je 1 kako umro opat Danijel. A da ćeš upravo ti biti taj sveštenik. Nije išlo lako. a možda ni ma koga od tvojih kaluđera. veruj što ti kažem«. često je još govorio o tebi. otpre godinu dana. Dobar plan«. jedan mladić od drveta. Najednom mu se glas rastuži i potamne. zbog ove protekle noći. naravno da me ne razumeš. Sti­ goše na Riblju pijacu. i ono će ti zauvek ostati. Zlatousti reče: »Imam još jednu molbu. Zaćutaše. . »Ne. Još pre mnogo godina sam ti jednom dao ime Jovan. duboresca. Možeš mi se jednom ispovediti ako hoćeš. »Još si. on. »to je zapravo bio vrlo ružan plan. u prirodnoj veličini. Ali mogao sam i sam znati da je umro. Ili mi i inače možeš pričati o svom životu. ako bi nosili marijabronsku mantiju. »Sećaš li se još mog konjčića Zvezdana koji se nalazio u vašoj manastirskoj konjušnici?« upita Zlatousti. Ra­ dujem se tome. poče on opet. nisi hteo da umreš? Hteo si da se odupreš tome?« »Razume se da sam to hteo. to sam. Ali bilo kog drugog sveštenika mogao bih i te kako. bavio se tamo spremanjem prtljaga. »što je taj siroti konjić prvo biće u vašem manastiru za koje pitam. Ćopajući. to već pomenuli. Pouzdano sam računao s tim da ću ga opet zateći i da ću ponovo raditi °d njega. On te je voleo. I ja tebi imam puno da pričam. Zlatoustom dadoše da jede. koje sam se i odviše nagledao. s He 176 r m a n Hese 177 . A hteo sam u prvi mah da izbegnem pričanje o samim smrtnim slučajevima. »Zašto hrabro? Pa nije bilo opasnosti«. mladi kaluđer i jedan nao­ ružani konjušar. Marija ostade na kapiji dok se konja­ nici ne izgubiše iz vida. ali ne zove se Narcis nego Jovan. Ja sam. »I ti se sećaš toga!« »O da. Ja bih ga onda ubio i pobegao bih u njegovim haljinama. njegov pratilac. A najbolja figura koju sam onda načinio. On se oprosti od nje i njenih roditelja. naime. Trenutno ne govorim rado o smrti. —• Da pođemo?« »Još trenutak. »Ismejaćeš me«. Uostalom. Spreman sam da čujem sve n a j Sore. mislio sam na tebe. No sad smo. mislio na mene?« upita Narcis tiho. Marija se bila jako zabrinula za njega. imam tamo da obavim još neka posla«. reče Narcis hladnim glasom. Ali nije je više video. Pa žestoko otvori teška vrata. koji je umro lane. Naime. i Zlatousti pređe pogledom preko svih prozora na dvorcu. a nisi to valjda ni očekivao. niti je po svoj prilici ikada znao po imenu nekog drugog manastirskog konja. postojala je samo ta mala opasnost da te ubijem.Jedan mlad kaluđer. Zar bi zaista mogao ubiti nekog sveštenika koji ti dolazi kao ispovednik?« »Tebe ne. »Oh. razume se. Pa ti još ništa ne znaš. Doduše. Stalno. Dozvoli da krenemo preko Riblje pijace. u nadi da na nekom opazi Agnesu. nažalost. ranije bio kipar i duborezac i nameravam da to opet postanem. »To ne bi bio prvi čovek koga bih ubio«. to svakako nisam mogao slutiti«. bez pratnje«. Zlatousti se nije rastužio zbog Zvezdanove smrti. Narcise. Ali zadovoljan sam što je kuga bar tebe poštedela. Zlatousti isto tako tiho odgovori: »Oh. tako sam bio smislio ćelu stvar. Nije to bilo lepo od mene. »o tim stvarima razgovaraćemo kasnije. naš nekadašnji olski upravitelj. Narcise. »Svakako. Sam sam sebi ovako udesio ruke. »Znači. Nećeš ga više zateći. Pa bio sam vezan i morao sam se osloboditi.

Otkad već nije jahao! Živnuo je. Narcis mu je spokojnoi a ipak radosno izlazio u susret. vrlo mnogo. voliš da sve ispremećeš. Rekao si da to piše kod Aristotela. Jako se čudim što me je ipak pustio da umaknem«. i mi svakog dana vidimo kako se to potvrđuje«. mnogi su umrli. biskupi i ostali vlastodršci izdavali takve zapovesti«. Namesnik je carev miljenik i njegov punomoćnik u nekim pitanjima. život je zao. Ali reci: da li bi bio kadar da spaljuješ Jevreje? Mol® li zamisliti da je takav slučaj moguć?« »Ne. Zlatousti je ubrzo osetio umor. još nijedan Pravi mislilac nije tvrdio. zar se sve u čoveku ne buni na to?« »Svakako. — to. ili bar pristao na to? Pa toliki su hercozi. »Da te pitam.z» 178 179 . n a Prirner. Nađoše konačište u jednom selu. Jahali su. odvedoše ga u postelju. dragi moj. u vašim mislima i udžbenicima. a kuga j e } nas posetila. zašto bih to činio? Smatraš li me za fanatika?« »Shvati me. Ne govorimo o tome! Imaš li još šta da pitaš?« »Svakako. samo s '° se niko njima ne služi«. pa se s naporom držao u sedlu. pa je i sutradan ostao da leži. tako detinjasta pitanja. da ono što postoji jeste dobro. Dakle. zaista je izgledalo da sam lopov. Zlato-j usti je bio suviše iscrpen. trpeo?« »Besumnje. a ležanje je z a njega bilo veliko mučenje. pritom ga obuzeše to­ plina i strast. i njega tu uhvati groznica. i bila bi ti dosadna. besumnje. ja sam opat. Naprotiv. to Vl priznajete. a kad bi ga obuzimala želja za razgovorom. Ali negde iza toga. umro je od vodene bolesti. »U tebi se nakupilo mnogo jeda protiv nas teologa. ruke mu nisu više mogle držati uzde. Međutim. kad je Narcis molio grofa za Zlatoustov život. One postoje. i dužnost mi je da vodim manastir. »Tako!« uzviknu Zlatousti ljutito. jesi li ga sprečio? — Nisi? — Vidiš«. Da. »Ne bih izdao zapovest takve vrste. — Ti si po svoj prilici gledao neko spaljivanje Jevreja. A kad mu ubrzo ruke ozdraviše. i tako dalje. No zašto kažeš da se mi ne služimo idejom pravičn °sti? Mi to činimo svakog dana i svakog sata. Red me je dodelio jednom izaslanstvu koje je imalo da pregovara sa grofom. imao sam sastanak sa grofovom ljubavnicom. Nisu uspeli da prevale rastojanje predviđeno za taj dan. moguće je dokazati ih. Evo. »Pa. P r e svega: otkud ti ovde u biskupskom gradu i kod namesnika?« »To je duga priča. taj život morao biti plaćen nekolikim ustupcima nepopustljivom grofu. Sad konačno vidim kako vi učenjaci to shvatate. nala ze se pravda i savršenost. jesam«. a Zlatousti nije više pitao. Narcise: da li ste i vi kadgod spaljivali Jevreje»Spaljivali Jevreje? Pa kako bismo? Kod nas nema Jevreja«. Narcis se nasmeja. a trenutno ima nekih stvari koje treba raspraviti između cara i našega duhovničkog reda. opet je veoma uživao u putovanju na konju.U poslednje vreme uopšte više nije mogao da hoda. politika je posredi. »kakav je to svet u kome smo prinuđeni da živimo? Zar to nije pakao? Zar to nije odvratno. No potoni je bio k a d a r da pro­ duži jahanje. »Tvoje pamćenje je čudesno. »Vrlo dobro. bio je pristupačan razlozima«. gradonačelnici. ako mi ne bi bila data moć da to sprečim. Zlatousti?« »Ah. Uspeh nije bio veliki«. ali nikada i njegovu tvore­ vinu. Ja nikad nisam poricao zlo u svetu. i da trpim takvu groznu stvar«. dakle. »Ti bi to. ili kod svetoga Tome. Čeznem da čujem tvoje objašnjenje te protivrečnosti«. Narcise! Mislim: možeš li zamisliti da bi u izvesnom slučaju izdao zapovest da se ubijaju Jevreji. utrkivao se usput sa konjušarem. »I. koja su bila tako puna bezgraničnog poverenja u dun i mudrost njegovog prijatelja. i život na zemlji je pun prostaštva i svinjarija. Zlatousti se nasmeja. ponovo je bio očaran Zlatoustim. Moraćeš još Ponešto da doučiš. sasvim je moguće zamisliti da bih bio prinuđen da gledam. voleo je njegova tako plaha. podmladio se i postao čio. Zlatousti opširno ispriča Rebekinu povest. a ipak te je malčice izneverilo. Ja sam tvorca uvek štovao kao savršenog. u Svetom pismu izrikom stoji da ljudsko srce o zlu snuje. Pa . Posle dužeg vremena Narcis upita: »Zar je istina da su te zatvo­ rili zbog krađe? Grof je tvrdio da si se ušunjao u dvorac i u unutra­ šnje odaje i da si tamo krao«. »Da. Svet je takav«. dragi prlja­ viju! Ali još nisi postao mislilac. i da je čovek dobar. završi on žestoko. i u ovom manastiru je 'vot isto tako malo savršen i bezgrešan kao i u spoljašnjem svetu. »Pa. Da je život na zemlji har­ moničan i pravedan. Nije ni bilo potrebno đa sazna da je sinoć. saletao je svogi prijatelja Narcisa stotinom nestrp* ljivih pitanja. da je on velika harmonija krugova u čijoj sredini stoluje tvorac. I »Tačno. Me­ đutim. Zaćutao je. dakle«. on je to znao. »A koliko puta si ti pre tvrdio da je svet božanski.

on je duhovan. Ali recis mi šta je to bilo što ti je umetnost donela i po čemu je bila značajna za tebe?« »To je bilo preođolevanje prolaznosti. i nadam se da ćeš dugo biti moj gost u Marijabronu i da ćeš mi do­ zvoliti da ti opremim radionicu. se da je uzmemo za meru svoga nesavršenoga života. moje poverenje u tvoju snagu je veliko. Međutim. Mada ona zbog toga nije ništa manje prisutna«. da. jednom propadnu. ja ne­ prestano gledam da utešim svoje srce i da poberem lepo cveće koje se nalazi usred ovog pakla. žive takvi likovi. i to skoro ćelo vreme putujući. i za časak zaboravljam na stravu. ti vidiš da si u svetu okru­ žen smrću i stravom. srce mi se steže od bola i čini mi se da su nas naše majke donele na neki beznadežno jeziv i paklen svet. »Veoma mi se sviđa to što si rekao. i ni sve kužne kuće. To je lik čiji je za­ vičaj u umetnikovoj duši. ono te opet ostavlja usred pustinje«. Ja i ne mislim na tebe. Pralik nije od mesa i krvi. ugledao sam u nekoj manastirskoj crkvi jednu Bogo­ rodicu od drveta. reci mi sve. Narcis blagonaklono klimnu glavom svom prijatelju. i nadam se da ću ih jednom pretstaviti i da ću ti ih pokazati«. Dakle. no koje je moguće ostvariti u materiji i uprizoriti ih. »O tome ćeš mi kasnije još pričati. »Potsmevaš mi se«. I ona. u našem manastiru već odavno nije bilo nijednog umetnika. niti. dragi moj. I u meni. na masovne . A to su osećanja! To su osećanja čoveka kome stravič­ nost života ne da mira. Ja sam video mnoga umetnička dela. i da bi bolje bilo da nisu to učinile i da bog nije stvorio ovaj užasni svet i da Spasitelj nije dozvolio da ga radi toga sveta nekorisno razapnu na krst«. i trudimo se da popravimo zlo i da svoj život neprestano rav­ n a m o prema bogu«. ni svi spaljeni Jevreji na svetu ne mogu te sprečiti da pođeš za svojim uživanjem. Zlatousti. Ali uživanje je kratko­ trajno. reče on toplo. na veliko umiranje. »Ah.grobnice. na zadivljalu decu koja su ostala sama. »Da. Pokušao sam da se bavim umetnošću. verujem da svojom definicijom još nisi iscrpao čudesnost umetnosti. i ne znajući zašao usred filozofije i izrekao jednu njenu tajnu«. Nije li tako?« »Svakako. na svu tu stravičnu pustoš. »O.ipak mi postojano i neprestano suprotstavljamo naslednom grehu ideju pravičnosti i trudimo. i malo njih je obuzeto potrebom da postanu svesni tih osećanja. Jednoga dana. Video sam da od budalaste igre i mrtvačkog kola ljudskog života nešto preostaje i produžava da traje: umetnička dela. da sam se počeo raspitivati i tražiti majstora koji ju je stvorio. na spaljene Jevreje. tako je«. i toliko sam bio potresen kad sam je video. t 180 181 . sagore ili istrunu ili ih razbiju. Ti si govorio o 'pralikovima'. »To je slučaj sa većinom ljudi. recimo. onda ti svet izgleda sasvim drukčiji. ne. svečeri uvlačiš u zamak da se udvaraš grofovoj ljubavnici. Pošto je svet toliko pun smrti i strave. Još mnogo pre no što postane vidljiva i stekne stvarnost. dakle o likovima koji ne Postoje nigde do u tvoračkom duhu. »Vrlo dobro si to formulisao. tako je. lakomislen kakvog te je bog dao. mada ono može biti povod za to. jer to je bezmalo ovekovečenje prolaznosti«. oprečna ovim tužnim i očajnim! Kad se osećaš pri­ jatno na konju i kad jašeš kroz neki lep predeo. pošto sam već neke tri godine proveo po svetu. »nikad ne bih po­ mislio da se ti tako dobro razumeš u umetnost! Pralik dobrih umetničkih dela nije neko stvarno. drvetom i bojama nešto postojeće ali prolazno otrže od smrti i privodi dužem trajanju. ovaj 'pralik' u dlaku se poklapa sa onim što stari filozofi b i v a j u 'idejom'«. Pa rekao sam ti već da sam između ostalog postao i umetnik. Nadam se da ćeš stvoriti još mnoga lepa dela. I čini mi se dobrim i utešnim da sarađujem u tome. »Tu si u pravu«. osim tog njihanja između na­ slađivanja životom i osećanja smrti. Nalazim uživanje. toliko je bila lepa. Narcise. Ali ipak nadžive mnogi ljudski vek i s one strane nepo­ stojanog magnovenja tvore mirno carstvo slika i svetinja. na pse što su na lancu skapali od gladi — i kad pomislim na sve to i kad vidim te slike pred sobom. »Divno! A sad si. Ali reci mi: zar nisi osim tog očajnič­ kog trčkaranja između uživanja i strave. uzviknu Zlatousti sa žarom. Ali u nečemu se veoma varaš: to što govoriš ti sma­ traš za misli. da ti nisi dobar opat. »samo kazuj što ti je na srcu. Međutim. »Sasvim si u pravu«. živo obličje.' postao sam njegov uče­ nik i radio sam nekoliko godina kod njega«. jesam. mnoge svece i mnoge Madone za koje ne verujem da su samo verni portreti nekog određenog čoveka koji je nekad živeo i čije je oblike ili boje umetnik sačuvao«. doduše. Ali mislim na Rebeku. Našao sam ga. Verujem da se umetnost ne sastoji samo u tome što se kamenom. razume se. nemoj zaboraviti da postoje sasvim drukčija osećanja. Narcise. — zar nisi pokušao da pođes ' kojim drugim putem?« »O. i od njih toežiš u uživanje. samo ima ih malo koji to osećaju sa takvom snagom i žestinom kao ti. ili kad se. umetnička tvorevina već postoji kao lik u umetnikovoj duši! A ovaj lik. na ulice i sobe po kojima su ležali i za­ udarali kužni leševi. bio je to jedan čuven majstor.

čovek koji snosi odgovornost. prepoznao je brežuljke preko kojih je nekada jahao s vitezovom ćerkom Lidijom.»Da. ali čovek pun pouzdanosti i hrabrosti. uz svoga suPruga. svojim delima. a linije otegnutog niza brežuljaka su čudno potsećale na nešto davno poznato. Kad budeš to pokazao. O. poče srce bolno da se steže u radosnoj strepnji. veoma lepa i pomalo zla. Pazi. želeo je sada da uobliči svojim rukama. posle tebe ja snosim za to glavnu odgovornost. Sad ponovo možemo biti prijatelji«. pa potok. Posle obeda on se po sutonu iskrade do bašte. a u kući je živela i njome upravljala Jedna veoma lepa. a te vrline ne iz­ gledaju mi ni naročito muževne. »Izgleda da si postao neznabožac. Od tebe bi začelo postao vrlo loš kaluđer. pa vodenica. prijatelji i neprijatelji. jer tad s je jasno video šta je postao Narcis: postao je čovek. živi i mrtvi. ne više odnos zavisnosti. životom. otac Anselmo. Ovaj čovek. čuvao si svinje kao izgubljeni sin. kad ga ugleda. on je želeo da stvara dela. to zvuči sasvim verovatno«. Ja nisam kaluđer. ja ću biti prvi a leoji će te zamoliti da opet odeš iz njega«. jedino što je još ostalo nekoliko lovaca i slugu. Meni su poznata tri velika zaveta. odlazio pod praminjanjem retkih snežnih pahulja. Videću šta je postalo od tebe. usred ovog beskonačnog i besmislenog mrtvačkog kola telesnog bitisanja postoji tvoracki duh. U zamku nije više bilo ni starog viteza ni Lidije. i prožimalo ga je srećom što će nekadašnji zavičaj njegove mladosti biti zavičaj ovih dela. godinama se već nisam ni ispovedao. Tokom ovog putovanja sa sve većom čežnjom se radovao što će mu se pokazati. i on će ti pokazati put iz mutne zbrke čulnoga sveta. i priznaj eš da usred zamr­ šenog i bolnog ograšja života. pošto je Narcis u njemu video čoveka ravnog sebi. »I tako. Sada je bez poniženja mogao biti gost njegovog nadmoć­ nog duha. Zlatousti zamoli opata da ovde ne pominje njegovo "ne i da ga pusti da kao i konjušar obeduje sa poslugom. toga dana su zašli preko jednog va­ lovitog prostranog predela sa pustim crvenkastim močvarnim sklado­ vima. otšunja se do stajskih vratnica i baci pogled na konje. ponosita i stroga plemkinja. kad god bi istupao kao opat. pa zamak. pogleda preko ograde na leje. ^Pavao je na slami s konjušarem. Još je izgledala čudesno lepa. i tog novog Narcisa. Taj d u h kod tebe nije duh mislioca nego duh umetnika. niti želim da to postanem. Nije potrebno da se i dalje dičiš svojim silnim grehovima. i gde je morao da ispravlja njegove latinske rečenice. Ta vizija se izgubi. njen ishod — doba slobode i lutanja —• i povratak. u mladosti koja je sad izgledala kao iz bajke. Tako i učiniše. već odnos slobode i uzajamnosti. svaki čas se budio. i lco potom nađem da naš dom nije mesto za tebe. Bilo da je od tebe postalo nešto dobro. vođa. jer zamak je spadao u određene postaje na njiho­ vom putovanju. Ali mi se toga nimalo ne bojimo. Ali ponekad su ga obuzimale i sumnje. on nije želeo da postane redovnik. Mnoge figure su ga očekivale: Narcis. izjašnjavajući se za ideje i za pralikove. i ledinu preko koje je nekada. Julija. sa mirnom pouzdanošću i lakim potsmehom u odnosu na svetovne ljude i svetski život. početak zrelosti i žetve. lepa Agnesa i još mnogi drugi. recima. prognan i duboko ojađen. Iskrsnuše grupe jošja. ni pobožni ni učeni. muževnog i viteškog. Ne. majstor Niklaus. i jednog jutra ugledaše golo drveće pokriveno gustom slanom. srećan sam što sam od tebe čuo to priznanje. a teret uspomena pritiskivao mu je gru d i . »Narcise«. pa jedan stari ambar. sa čude­ snim bolom je prepoznao prozor pisarnice u kojoj je u ono vreme. Toga časa se Zlatoustom učini da mu je život stekao smisao. koje su već izgledale * a o U zimu. Zlatoustog je obuzimalo divljenje kad god bi njegov prijatelj tako govorio. ovome duhu u tebi ja sam se stalno obraćao otkako si kao dečak došao k meni. ti stupaš u duhovni svet. i Zlatoustom. Ah. nežnih ruku i učenjačkog lica. ali ne volim ni nevinost ni poslušnost. obraćanje. Narcis ostade spokojan. Ti si živeo uobičajenim svetskim životom. ja te samo pozivam da budeš naš gost i da kod nas urediš radionicu. Zlato­ r o g ne poznaše ni ona ni posluga. I još nešto: ne zaboravi da sam onda u naše mladićko doba ja bio onaj koji te je probudio i naveo da kreneš u svetovni život. naiđe zatim jedna visoka jasenova šuma. slušao viteza kako priča o svom hadžiluku. ni molio ni pričešćivao«. opat Danijel. Doduše čovek duha i crkve. Ujahaše u dvorište. ovaj Nar­ cis. »bojim se da ti ne znaš koga to ustvari dovodiš u svoj manastir. Jahali su kroz svezu poznu jesen. nije više nekadašnji mladić i nije više blagi produhovljeni apostol Jovan. Od pobožnosti pak nije više kod mene ostalo ni traga. kako raskomadan i neplodan leži iza 182 183 . lepa Rebeka. iz večnoga njihanja između uživanja i očajanja. što će mu u kipovima obelodaniti svoj unutrašnji svet. u svet nas filozofa i teologa. dragi moj. stvara­ oca. bilo nešto loše. Ali svejedno je duh. ne znaš više šta je zakon i poredak. Očekivao sam ga — još odonda otkako si napustio svog učitelja Narcisa i našao hrabrosti da budeš svoj. da ga gleda sa velike visine i jasno vidi njegova tri velika stupnja: zavi­ snost od Narcisa. i protiv siromaštva nemam ništa protiv. Ali prema Narcisu našao je sad jedan odnos koji mu je odgovarao. Ali ja te uopšte i ne pozivam da stupiš u naš red. pokazaćeš mi to. opomenu ga on.

on je ipak tek sada sagledao lepotu ovih stvari i duh koji ih je stvorio. a ni Julija se više nije pojavila. Video je i osećao srazmere ovih zdanja. dobroćudno priprostog opata Danijela. Tako se nedavno u dvorištu biskupove rezidencije osvrtao u nadi da će se Agnesa još jednom pojaviti. dobijalo sve veću važnost. opate Jovane«. A onda projahaše kroz marijabronsku kapiju i pod južnjačkim kestenom sjahaše sa.: ljubav ga je gonila da sve ponovo osmotri. konja. mislilo i učilo. Moram ti reći da mi 184 185 . Koji trenutak pre no što su ugledali manastirski toranj i krovove.njega sav njegov život. živeli su u čvrstom poretku i bili su zaposleni. niti je bila slučajna. i bratija i svetovnjaci. u jednoj gostinskoj ćeliji. dok su uzjahivali i spremali se da pođu. svoga prijatelja Narcisa. I usred ovoga sveta. Makar postojala i mnogo veća razlika u ličnostima učenog. u nadi da će još jednom videti Juliju. od jednog duha. i video je da je ona čudesno delo. bežanje. ovog tihog snažnog jedinstva. nije govorio ni reći. toliko siromašan ljubavlju! Ujutru. u koje se slivala lušnica sa krova laičke trpezarije. plašljivo je bacao pogled ka prozorima. prejahali su preko onih kamenitih zaparloženih njiva na ko­ jima je nekada — o. Pored kamenih oluka. Jer. je ostavio. iako se ovde nije pojavilo ništa novo. koje on ni najboljim i najuspelijim radom nikad neće nadmašiti. stare slike. i vrlo polako se spajalo sa dobro poznatim. pre koliko vremena! — tražio gospinu travu za oca Anselma i gde ga je Ciganka Liza načinila muškarcem. na miru. zatekao ga je i jedan gotovo nepoznati. bogat prekrasnim slikama. crkvene svodove. ali tek sada ju je gledao probuđenim očima. nego je svaka poticala iz istog duha i stajala je između starih zidova. tankousnog opata Jovana. »polako ću. No sad su se već približavali cilju. padanje u zaborav. tako nespretan. Zlatousti se osećao veoma malen. bio sav njegov život: rastajanje. on to ipak nije gledao očima đaka. Usred ovog svog manastira Narcis je u Zlatoustovim očima stra­ vično porastao. vodenica i njen točak. kamene ploče hodnika. ali razbijen na tolike krhotine. prinosili im svoju ličnost na žrtvu.ipak su i jedan i drugi služili istom jedinstvu. rodina gnezda na ambaru i na trpezariji. Kako su mlada i glupa i lepa njihova dečačka lica — zar je zbilja i on nekada bio tako mlad. a nikada se nije osećao manji no kad bi video opata Jovana. ispod koga su. 'Pak morati da se naviknem na tvoje novo ime. pa se saže da uzme jedan sa tla. Potom mu na njegovu molbu urediše sobu prekoputa kovačnice u jednoj od pomoćnih zgrada koje su okružavale veliko dvorište kao kakav trg. uvenuli bokori ruža u unutrašnjem dvorištu. Niko ga ovde nije znao izuzev opata. kako vlada i upravlja ovim golemim a ipak tihim i prisnim poretkom. živelo. klesalo. još su bujale one iste malene biljke. slikalo. huku tamnog vodeničnog potoka između tesnih. Ali znalo ga je drveće u dvorištu. kad bi brat vratar odlazio da zaključa. a dugačke grane stare jabuke u bašti kovačnice još su bile isto povijene. već prvih dana mu je to bolo oči. izgleda. kamene i drvene figure na oltarima. i nijedna nije stajala za sebe. XVIII Zlatousti je prvih dana stanovao u samom manastiru. Zlatousti nežno dotače stablo. iako je sve stojalo onako kao u njegovo đačko doba i pre toga stotinu i više godina. Celog dana ga je to pratilo. da sve zvuke ponovo čuje. Video je u gornjoj kapeli staru kamenu Bogorodicu. istom poretku. Sve što se ovde tokom nekoliko stotina godina zidalo. Ali jače od svega drugog vazda ga je diralo kad bi se začulo malo školsko zvono i kad bi za vreme odmora svi mana­ stirski đaci zatopotali niz stepenice i po dvorištu. znali su ga portali i prozori. niko nije znao ko je on. Ubrzo se Zlatousti jedva usuđivao da ga oslov­ ljava sa »ti« i da ga naziva Narcisom. te su ga ostavljali na miru. »Slušaj. i jedno­ stavnog. mračno se opustio na sedlu. činilo mu se. Ponovni susret ga je tako žestoko opčinio da se i on sam pone­ kad tome čudio. Takav je. tako lep i detinjast? Ali sem ovog dobro poznatog manastira. mrki i uveli. mahovinom obraslih zidova. pa iako nije video ništa što se već i onda nije nalazilo na istom mestu. u portalima. iako se prema njemu nije ophodio drukčije no kao ljubazan drug i domaćin. večernje zveckanje svežnja sa ključevima. i posle nekoliko dana stigli su do njega. toliko siromašan vrednošću. stubova i svodova kao u svom prirodnom zavičaju. primali od njih svoje dostojanstvo. A takvih divnih stvari bilo je mnogo. tupkanje sandala po kame­ nim pločama. rekao mu je jednom. njegovo prvo mladićko doba iz svakog mu je kuta slatko i dirljivo mirisalo u susret. zdravac i žilovlak. zvono za večernje i nedeljnu zvonjavu. i slagalo se jedno s drugim kao što se slažu grane nekog đrveta. ovdašnji ljudi. Njegova prošlost. To ih je činilo slič­ nima isto onoliko koliko i manastirska nošnja. Nje nije bilo. sve je bilo od jednog soja. istoj misli. ležali raspukli bodljikavi plodovi. bitisanje praznih ruku i ozebla srca. . Narcis ga. koju je još i kao dečak voleo i crtao.

postao bi mističar. anastir nije nebo. pošto si u naknadu za to vlada­ lac na području slika. logika. I ti si mogao da postaneš takav. najviši je pojam: savršeno biće. »Radujem se tome«. ipak i sami nisu pretstave. Gotovo me hvata želja da ti dođem na generalnu ispovest. Govori samo«. na jednom mestu i na jednoj užnosti koji mojoj prirodi donekle olakšavaju da se ostvari. ukratko i pomalo grubo rečeno. nema potpunoga bića. Zlatousti ga prekide. i u jeziku si naročito voleo reci i zvukove kojima su svojstveni čuuio-pesnički kvaliteti. trudi se da samog sebe ostvariš!« »Tek donekle te razumem. »O. Pa ipak. pa po obavljenoj pokori da zamolim da me primite k a o laičkog brata. sastavi spisak. Mističari su. dakle uopšte nisu mislioci. za mene od pojmova. sastoji se od mogućnosti. »Eazumeo sam«. postajemo za jedan stepen sličniji savr­ šenom i božanskom. Savršeno biće je bog. može se misliti bez pretstava! Mišljenje nema ni najmanje veze sa pretstavama. Među njima ima veoma darovitih i plemenitih duhova. niti smeju drukčije. Pazi. mesto da se kao mislilac zaglibiš u onome što nije za tebe«. Pa ako ti je neki takav kip zaista pošao za rukom. pa poče da kazuje svoje reci još preciznije i bolje formulisane no inače. ali pristojno vođen manastir1 život ipak beskrajno više potstiče ljude moga soja no svetovni 186 187 . gde možeš biti stvaralac i gospodar. već u pojmovima i formulama. »Možeš u svako doba početi đa uređuješ svoju radionicu. To znači: ostvariti se. trudeći se da se ostvari daro­ vima koje je dobio od prirode. za nas nema savršenstva. time slobodno raapolaži! Za ono što se mora naručiti sa strane. ali oni su svi bez izuzetka nesrećni ljudi. svaki na svoj način. čini ono što jedino ima smisla. »da nikad neću uspeti da steknem neki pojam o tvom misaonom svetu. u kome se misli bez pretstava«. Ono se ne ostvaruje u slikama. čovek čini ono najviše što je kadar. ali zar pojmovi i apstrakcije. k ao umetnik. Što od materijala za rad možeš naći ovde. odmah ću dati nalog kovaču i tesaru da ti se stave na raspolaganje. Bog. i jedan i drugi to pokušavaju. Onda mi se činilo da bi od tebe mogao postati pesnik. mogao si da počiniš veliko zlo. Ti svakako iz sopstvenog iskustva poznaješ taj proces. A mi smo prolazni. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova. učenike Aristotela i svetoga Tome. hoćeš. kao što si ranijih godina često tako strpljivo činio«. Naime. slike? Ili ti zbilja voliš i upotrebljavaš u mišljenju samo one reci pri kojima čovek sebi ništa ne može pretstaviti? Zar se može misliti a da se pritom ništa ne zamišlja?« »Dobro je što si to upitao! Pa naravno. dakle. nego je potpuno i do kraja stvarnost. slikari bez kičice. i mislilac i umetnik. postao umetnik i zavladao si svetom slika. Ja sam ti uvek govorio da ti nisi podoban za mislioca. preko iriridžija. Vidiš me jj* živim okružen zajednicom i tradicijom koje mi odgovaraju i pomažu.se veoma dopada kod vas. Sve drugo što postoji samo je polovično. a sam da ne budem i ne postanem ništa. a ja laički brat. nesavršeni instrumenti — kao što i pametan umetnik vrlo dobro zna da njegova kičica ili dleto nikad neće moći da savršeno izraze blistavo biće nekog anđela ili svetitelja. mešovito je. Da ti onda nisi pobegao u svet. nije mešovit. on nema mogućnosti. A sad čuj kako mislim o tebi i o tvojim namerama! Moraš mi dati malo vremena da se izrazim: ja sam naučnik i hteo bih da pokušam da ti ćelu stvar pretstavim na osnovu svog načina mišljenja. »Ti me vidiš. reče Zlatousti. On zna da su naš razum i njegovo oruđe. ne mogu to drukčije izraziti. Ali šta to ustvari znači: ostvariti sebe?« »To je filozofski pojam. među­ tim. nego postao mislilac. Još jednom me. Međutim. »Bojim se«. »Pokušaću da te pratim. a govorio sam ti i da to nije nedostatak. »Seti se kako sam ti još u našim đačkim danima ponekad govo­ rio da te smatram umetnikom. kako bi video da li se isplatilo što si me svojom molbom spasao od vešala«. od mogućnosti ka ostvarenju. Slušaj: mislilac pokušava da suštinu sveta sazna i pretstavi logikom. Mesto toga si. Ti si umetnik. ja ne raspolažem drugim jezikom do ovim. ti bi bio opat. Za nas. Ali. Stoga sam ti ja ranije tako često govorio: ne pokušavaj da podražavaš mislioca ili asketu. oni mislio 01 koji ne mogu da se oslobode pretstava. »Oprosti. i izradio si dosta «Pova. ostvario taj ljudski lik«. Oni niti mogu. bogu hvala. vidiš li. prijatelju Zlatousti. muzičari bez tonova. ne mogu više podneti da ovako samo živim pored tebe i da posmatram tvoj rad. delimično. evo odmah ćeš to uspeti. ako si sliku nekog čoveka očistio od slučajnosti i sveo na čistu formu — onda si. tamo učestvujemo u pravome biću. reče Narcis. dakle reci pri kojima se može nešto zamisliti«. ko­ jima ti daješ prednost. on je jedan. I ja bih voleo da radim i da ti pokažem ko sam i šta umem. Tamo pak gde »i prelazimo od potencije k delu. objasniću ti to. mi nastajemo. onda bi našem prijateljstvu došao kraj. Jer. mi smo moguć­ nosti. pažljivo prati. tek nastaje. pun je nesavršenosti. zar ne. prilikom čitanja i pisanja ti si pokazivao izvesnu nesklo­ nost prema pojmovnom i apstraktnom. Filozofija počinje upravo tamo gde prestaju slike! Baš smo se o tome mi nekad tako često prepirali kao mladići: za tebe se svet sastojao od slika. nego budi svoj.

Zlatousti nije želeo ništa bolje. uistinu mi takođe ne izgleda kao predmet na koji bi neki čovek trebalo da straći svoj rad i svoje godine. a i od radosti. Ti ne možeš odbacivati mišljenje kao takvo. Ali jedno još nikako neće da mi uđe u glavu: ono što ti nazivaš 'čistim mišljenjem'. sasvim opčinio i pridobio za sebe. Ti si sad nemiran i razdražen. a bila je pogodna za radionicu. jednačina? Nikakve! Kad rešavaš neki aritmetički ili alge­ barski zadatak. kraj nakovnja. i čini to svakog časa. tome se veoma divim. A imao je mnogo posla i kod kovača. Ali kako bi mogao nešto 'primeniti' ako to prethodno nije naučio i uvežbao? Pa i umetnik nepre­ stano vežba svoje oko i svoju maštu. niti je vredna ijedne misli dokle god pritom ne zamislim neto stvarni prostor. Zlatousti porumene od zbunjenosti zbog pohvale. evo. koji mu je tačno nacrtao. »Tako je. besumnje. jedan primer ti to može objasniti. no samo do primene mišljenja n a praktičan i vidljiv svet. dugačak spisak. sve što mu je bilo potrebno za obradu drveta. a odobravati nje­ govu 'primenu'! Protivreonost je jasna. Ako se Zlatousti u manastiru i kraj Narcisa katkad osećao veoma ne­ korisnim i potištenim. dakle. ti pretpostavljaš da taj vređni račundžija stalno rešava nove školske zadatke koje mu postavlja učitelj Ali on i sam sebi može postavljati pitanja. ovde u našem domu bilo mnogo lakše da se ostvarujem no što je tebi bilo. on prekide svog prijatelja: »Najveći deo onoga što si mi hteo reći mogao sam da razumem. koje sam dužan da upražnjavam i da predajem. Sastavio je spisak predmeta koje su manastirske kiridžije imale postepeno da mu donesu iz najbližih gradova. Osmehujući se Narcis mu upade u reč: »Ti zapravo hoćeš d a kažeš da nimalo ne držiš do mišljenja. Kovačev sin Erih. baš kao što ću i ja o tvom umetništvu suditi na osnovu tvojih dela. Narcise. nego u okviru naučenih formi mišljenja obavljaš jedan formalan zadatak«. Ali ne polazi mi za rukom da zamislim da vršenje takvih formalnih zadataka ima neku drugu vrednost sem kao misaono vežbanje za đake. i mogu resiti zadatak. Našao je jednu prostoriju kraj dvorišnih vratnica koja je tre­ nutno stajala prazna. a sad već odavno ne bih mogao. sedi ovde i kao neki starac priča 0 Putovanjima i delima iz prošlosti. u tome ti ne pomažu nikakve pretstave. pa makar došlo do izraza samo u malobrojnim istinskim delima. Pre no što se čovek kao mislilac usudi da načne problem prostora. što je on silno želeo. Kod dunđerina i u šumi je razgledao sve zalihe posečenog drveta. to mi. dakle tvoje takozvano mišljenje bez slika i operisanje recima pri kojima se ništa ne može zamisliti«. Mislilac Narcis je. a °nda bi se iznenada začudio što. »Varaš se. Naučiti računanje sasvim je dobra stvar. jednog mladog sanjalicu. ona mogu iskrsnuti u njemu kao sile koje su jače od njega. Sa njim bi sad po pola dana prestajao kraj vignja. i tu su izrađivali razne krive i prave rezbar­ ske noževe. recimo zvezdani prostor. Kod dunđerina je poručio crtaći sto i drugi pribor. Vidiš. Zlatousti mu je obećao da će ga učiti da svira na lauti. svakako. i sudi o mome mišljenju po njegovim rezultatima. bušilice i renda. Ali smatrao bih da je detinjasto i besmisleno kad bi neki čovek čitav svoj život proveo sedeći nad takvim računskim zadacima i kad bi večito prekrivao hartiju nizovima brojeva«. potraži ili sam sagradi radionicu i pređi na stvaranje svojih dela! Mnoga pitanja će se pritom resiti sama od sebe«. spri­ jateljio se sa Zlatoustim. »No. niti nam nedostaje volja za to. Mogu ti odgovoriti: mi nimalo ne oskudevamo u prilikama za primenu svoga mišljenja. koji ga je bojažljivo voleo i bezmerno poštovao. Neću govoriti o moralnoj strani. Reč 'prostor' nije za mene ništa. ne izgleda nedostojan zadatak«. i mi odajemo priznanje njegovom vežbanju. gde ih je naslagao da se osuše i svojim rukama sklepao nastrešnicu nad njima. Ali problem prostora. svuda je pomagao i bio obuzet vatrenim uče­ šćem i radoznalošću. 188 189 . Ako mi napišeš neki niz brojeva i znakova. kraj kvasilice i kraj točila. Ukloni ih.život. a smeće kod njega da oproba i rezbarenje. Dakle. zagrade i tako dalje. svakako. Da bi skrenuo razgovor. dleta. čijeg je sina. Zlatousti. zato što se između tebe i tvojih dela još nalaze prepreke. Cesto ga je molio da mu priča o majstoru Niklausu i o biskupskom gradu. kao čist problem mišlje­ nja. Zlatousti je to ponekad rado činio. a ovamo tek zapravo treba da za­ počne stvarni život. kvadrati. mirno me pusti da mislim. rezultate svoga mišljenja stotinu puta primenjivao kako na svog prijatelja • Zlatoustog tako i na svakog svog kaluđera. mogu pustiti da me vode plusovi i minusi. A što si ti uprkos tome našao put i postao umetnik. »Tako je. Tojest — mogao sam nekada. mogao se razgaliti uz Eriha. Jer tebi je bilo neuporedivo teže«. već iz sasvim praktičnih razloga zahteva izvesnu zastićenost od sveta. odabrao mnoge komade za sebe i naredio da se jedan za drugim prenesu u travom obraslu baštu iza njegove radionice. posmatrati i meriti taj pro­ stor. naprimer. Seti se samo matematike! Kakve pretstave sadrže brojevi? Ili. Meni je. ja se bez ikakvih pretstava mogu probiti kroz njih. mladić od svojih dvadeset godina. ali čisto mišljenje. potrebno je da matematički izračuna i izmeri mnoge stvarne i mnoge fiktivne prostore«. znakovi plus i minus? Kakve slike sadrži neka.

a zatim su ga kužna zaraza sa svojini silnim užasima. zaboravio na manastir. nije šetao hodnikom oko unutrašnjeg dvorišta. No zato ga je jednog dana Zlatousti iznenadio molbom da sasluša njegovu ispovest. želeo bih da se potčinim pravilima«. da svake zore sasluša prvo jutrenje i da svako veče očita tri očenaša i jedan hvalospev Mariji. Na Zlatoustovo čuđenje. predan bezvoljnosti i ravnodušnosti. Za pokoru mu je naložio da četiri nedelje pre pričešćivanja živi umereno i nevino. nakon dugog razmišljanja skovao je sledeći plan: jedan njegov deo će prikazivati svet a draž 1 božansku reč. njegov osvrt na raniji život stekao je izvesnu sre­ đenost i jasnoću. ali ga je opomenuo i bez po­ štede kaznio zbog njegovog zanemarivanja molitava. sad imam svoj posao i nisam više niko i ništa. a u kipu jevanđeliste Luke hteo je da ovekoveči svog majstora Niklausa. Ovaj ga je p o setio nekoliko puta. pa najzad i suzan jstvo kod grofa i ona grozna noć u dvorskom podrumu. Zatim mu je rekao: »Opominjem te da ne shvatiš olako ovu po­ koru. to nije niko mogao primetiti. video je koliko je ovaj bio potresan i obuziman strahom i koliko se blizu propasti ponekad nalazio. neka klonulost požude i radoznalosti. uzvišenje za čitača. predavanju ponovnom viđenju i uspomenama iz mladosti. ispovednik nije odveć ozbiljno uzimao njegove stvarne grehove. osećam bolje. priznao je. ispovedanja i p r i c ešća. a ravnodušno je saslušao i onaj deo ispovesti u kome je Zlatousti priznao gubljenje svoje vere u božju praved­ nost i dobrotu. A pošto već živim s vama u manastiru. nije više po završetku časova sačekivao buljuk đaka. ili i po čitave sate. živnuo bi i podmladio se. on bi se raskravio. »iz­ gledao sam sebi odviše sićušan. nije više švrljao po šumi. Sad. jer oni ga dotle i nisu poznavali. slike iz pri' rode i iz jednostavnog života praotaca. povremeno loš san i katkad na dnu srca izvestan zamor. dok je poslovao kod ko­ vača i dunđerina. Prvo delo koje je nameravao da ovde načini. Veoma značajno je za njega bilo pitanje odakle da počne svoj posao. a Božić bese već prošao — Zlatoustov život dobi drukčiji izgled. umoran. tanušne bore na licu. čak i razočaranje. Sad se. nešto što se tek tako postavi negde da izaziva radoznalost. U radionicu pak nije puštao nikoga sem svoga pomoćnika Eriha. niko ga više nije viđao. osećao sam da sam se već dovoljno ponižavao pred tobom. osmehnut i sanjarski zanesen. ali u međuvremenu bi ne retko sedeo po pola sata. Bio je kao iščezao za manastir. svaki otpor ga je poučavao i oštrio mu osećanja. Najradije bi napravio neki oltar ili propovedaonicu. nije smelo biti nešto slučajno. nego je poput starih dela u ovome domu trebalo potpuno da pripada zgradi i životu manastira i da postane jedan njegov deo. A za­ hvaljujući zamišljenosti koja ga je obuzela prvih nedelja. pa ni ovaj ponekih dana nije ni reci čuo od njega. Nepomičnog lica. U fratarskoj trpezariji nalazilo se jedno uzvišeno udubljen je gde je uvek za vreme obeda neki mlađi brat čitao žitija. »Nisam se dosad mogao prelomiti da to učinim«. One su mu zadavale brige. Obedovao je sad kod vodeničara — a taj nije više bio isti onaj koga je nekada kao đak često posećivao. za šta ga je Erih stalno molio. drugome lik pokojnog oca Martina. On saopšti taj plan opatui koji ga pohvali i usrdno odobri. Gornji deo. a i pričanju. ogorčeno i nežno se borio s njim. neko sivo mlako osećanje zadovoljenosti i zasićenosti. zaboravio bezmalo i na Narcisa. ali ni za jedno ni za drugo nije bilo ni potrebe ni mesta. Donji deo. Zaboravio je na sve ostalo. pat­ njama i grehovima svoga prijatelja. Narcis ga je bez ikakvih ceremonija primio na ispovest. Ne znam da li se još dobro sećaš teksta službe božje. i od toga je ostala poneka posledica: sede vlasi u plavoj bradi. nosiće kipove četiri jevanđelista. sa figurama od kojih bi neke bile upola reljefne a neke se skoro sasvim odvajale od podloge. kao što se pecač bori sa nekom velikom štukom. To udubljenje je bilo neukrašeno. međutim. Za svoje prvo delo. Jednom jevanđelisti hteo je da da izgled pokojnog opata Danijela. ali to su bile slatke brige. Treba da 190 191 . A potom bi se opet nasmešio i bio ga­ nut što mu je prijatelj ostao nevino detinjast. i kojim je hteo da se oduži za manastirsku gostoprimljivost. potresli do dna duše. Trajala je blizu dva sata. dok je razgovarao sa Erihom. opat je slušao o pustolovinama. kada je rad konačno mogao da počne. ali nije video ništa osim crteža.Da se u poslednje vreme jako promenio i da je izgledao mnogo stariji no što je bio. veće no što je pretpostavljao. — napolju je ležao sneg. Zato je pronašao nešto drugo. postavljao poneko pitanje i nije prekidao njegove odgovore. ograda. Dok je obavljao pripreme za svoj posao. Zlatousti od­ luči da pristup do nalonja i sam nalonj ukrasi drvenom oblogom. Bio je duboko dirnut mnogim ispovedačevim priznanjima. stepenice što izrastaju iz snažnog hrastovog stabla i uvijaju se. jer ovaj se brinuo i kajao zbog bezbožnih misli koje su u poređenju sa njegovim sopstvenim sum­ njama i misaonim bezdanima bile bezazlene. ushićeno i očajno se t r u ­ dio oko tog dela kao oko neke nepristupačne žene. Naišao je na velike teškoće. svi su mu se divili i voleli ga. Osećao je da je sad dorastao tome i nije hteo više da čeka. Nevolje lutanja i nestalnog života besumnje su ga već i ra­ nije ispijale. trebalo je da pokazuje božju tvorevinu. nalik na propovedaonicu. njegovog naslednika.

mislio Je > »ako sad jedan od nas dvojice ne bude dorastao ovom trenutku. Nije tvoje da razmišljaš da li bog čuje tvoju molitvu ili da li bog kakvog ga ti zamišljaš uopšte postoji. Svete reci ne treba da govoriš i da slušaš onako kako se govore i slušaju ljudske reci. Ostale delove duboreza zastro je čaršavima i samo ovu jednu fi­ guru izložio svetlosti. Ipak Je trebalo da još pričekam«. isto onako kao što. s njenog lica su zračile nevinost i dobrota. Drugih pak dana Zlatousti se bavio oko njega. uveo prija­ telja u svoju radionicu i doveo ga pred kip.ga pratiš reč po reč i da se predaš njegovom smislu. ličilo je to na neku slikovnicu. sa naučničkom Pažnjom i brižljivošću posmatrao je priliku u drvetu. Potužio se zbog toga svome prijatelju. Na kipovima jevanđelista radio je u svoje najbolje dane. životinja i ljudi. Ponekad uveče posle grozni­ čavih časova rada nije mogao da se smiri i pribere. počni spočetka i reci kazuj i unosi ih u srce onako kako ću ti pokazati«. nego se trudiš da što čistije i savršenije izvede s jedan ton za drugim. U poređenju sa onim kome se obraćaju naše mo­ litve — sve naše delanje je detinjasto. ni prilikom pevanja ili sviranja na lauti ne juriš za nekakvim mudrim mislima niti umuješ. ti se seti ovoga časa i moje opomene. dok se trudio da se usretsredi. polazila za rukom figura kojoj je dao crte opata Da­ nijela. Kad god uhvatiš sebe da samo nižeš reci. a u njegovoj sredini otac Noje između vinova lišća i grožđa. Izvesnih dana ni on nije smeo ući u radionicu. jedan treptaj žice za drugim. stvoren u slobodnoj igri. naredio je Erihu da počisti radio­ nicu. Herman Hese 192 193 . nekoliko puta je zaboravio na vežbe. ali vođen potajnim poretkom i zakonom. brigama i zadovoljstvima. a u isti mah puna očajničke svesti o ništavnosti stvaralaštva. pa da ga on vaspitava kao stalnog pomoćnika. činilo mu se. poučavao ga i puštao da štogod pokuša. »obećao si i ne treba to da prekršiš. Bilo da je posredi bio lep slučaj ili da je opatovo poznavanje duša bilo toliko duboko. tek ova ispovest i pokora donese Zlatoustom jedno vreme utoljenosti i mira koje ga je ispunjavalo dubokom srećom. Isto tak° i ti treba da se moliš«. Za to vreme je njegovo delo napredovalo. Ako moje delo nije dovoljno dobro ili ako on ne bude mogao da sa razume. pošto je ovaj bio zauzet. na hvalospev svemu sazdanome i njegovoj lepoti. A tad je oko podne. puna tuge za izgubljenim jedinstvom i nevinošću. strpljivo sačekao do sutradan. koja je spirala sa njega kako oholost oduševljenja tako i oholost očajanja. I on opet postade kadar da se moli. Dok peva. Kad završi delo. radujući se tome što ima vernika i učenika. po isteku vremena određenog za pokoru i posle uzimanja pričešća. Najbolje mu je. a to će se dešavati češće no što misliš. Očenaš i nekoliko hvalospeva ću ja lično još danas očitati s tobom i daću ti uputstva na koje reci i značajna mesta treba naročito da obratiš pažnju. Nipošto ne bi trebalo da se za vreme vežbanja baviš ovim budalastim mislima koje priliče maloj deciTreba da govoriš svoj očenaš i svoju himnu Mariji i treba da se udu­ biš u njihove reci i da se prožmeš njima. Sa velikim zadovoljstvom je opat video da Zlatousti. nameravao je da zamoli njegovog oca da ga pusti. biće lQ še. recimo. Dok se za vreme rada često pušio od besa i nestrpljenja ili se ushićavao do sladostrašća. kad bi sve bilo u skladu i kad ga nikakve sumnje ne bi senčile. Kipom majstora Niklausa bio je manje zadovoljan. Stajao je i nije žurio. To mu nije uvek polazilo za rukom. nedeljama i mesecima. izgledala je puna uzvišenih stvaralačkih planova. a počešće ga je. iako se Erih najviše divio baš ovome. Ako je borbu za svoje delo morao vo­ diti isključivo kao usamljenik i posvetiti mu svu strast svojih čula i svoje duše. ometala i mučila pomisao da je čitanje molitava na kraju krajeva detinjasto paštenje oko jednog boga koji uopšte ne postoji ili mu bar ne može pomoći. čas molitve ga je ipak neprestano vraćao nevinosti. Opet se njegovo napregnuto i požudno Ja gasilo natkriljeno bezmernim poretkom. i trudio se da ukroti buru u svom srcu. Iz debelog stuba oko koga su se uvijale stepenice rastao je i navirao čitav jedan mali svet obličja. Tokom svih tih meseci delo nije video niko izuzev Eriha. Zlatousti je stajao ^ a njega. reče Narcis. i ako mu ono srećno ispadne za rukom. Onda je otišao Narcisu. »Oh«. mnogo ju je voleo. Kad je završio opata Danijela. kome je pritom bilo dozvoljeno da poslužuje i koji se sada bavio jednom jedinom mišlju: da postane umetnik. »Produži«. Narcis je stajao i gledao. čovek n e razmišlja o tome da li je pevanje korisno ili nije. ćuteći. Nije tvoje ni da razmišljaš da li su tvoja nastojanja detinjasta. Ova prilika je pokazivala duševni razdor i tugu. Usred rada bogatog napetostima. on je svako jutro i veče osećao da mu lake ali savesno obavljane duhovne vežbe donose spas od dnevnih uzbuđenja i da čitavo njegovo biće priključuju jednom višem poretku koji ga otrže iz opasne usamljenosti stvaraoca i uvodi ga u božje carstvo poput deteta. biljaka. nego peva. u pobožne vežbe je ronio kao u neku duboku hladnu vodu. pa je. opet su dostojan­ stvene reci proletale preko njega i kroz njega kao zvezde. i dalje obavlja svakodnevne vežbe. onda je sav moj ovdašnji rad izgubio svoju vrednost.

»Da«. Ali dopusti mi da ti jedno ka­ žem: na prvi pogled sam u ovom jevanđelisti poznao našeg opata Danijela. neku talasastu bradu. kako bi uzvisio svoj život i dao mu smisao. Retko bi naišao neki dan kad mu ne bi bilo moguće da radi. opet stoji preda mnom. to on treba da stremi od čula ka duhovnome. i zahvaljujući tvom predavanju. Naše mišljenje je stalno apstrahovanje. Tvrdio sam doduše. ja ću ostati na njemu. s pticama u granju. reče Zlatousti. ono se uzdiže _° najvišega. tako. peške ili na konju. pun drveća. O. nešto što na njemu nije cvetalo još od dečačkih godina: osmeh. A ti privij'aš srcu upravo ono najnepostojanije i najsmrtm Je i otkrivaš smisao sveta upravo u prolaznome. Zlatousti. grama­ tikom i teologijom. »Shvataš li sada«. od napetosti je stiskao ukrštene šake. rekao je kratko. potpuno otvorio dušu preda mnom.Minuti su mu ličili na sate. To je moj put. Mislio sam otprilike ovako: pošto je čovek podozriva smesa duha i ma­ terije. odlazio i u lov. Video je kako na prijateljevom uzanom licu nešto cveta. Usred te pradrevne gradine što je mirno bujala prikazao je nekoliko prizora i z 194 195 . oprezno i nežno bi iz drveta izdvajao ljudske glave. Ali vidim kako ti na suprotnom putu. reče Narcis sasvim tiho. Ja to nisam. ti to znaš. Počinjem da razumevam šta je umetnost. i ne samo što si mi opet poklonio našega opata Dani­ jela. i satima ležao sred zelenila. Potom bi sa no­ vom strašću pristupao poslu. samo je Narcis poznavao njegovo delo. Posmatrao je sa radošću i čuđenjem. svakako. »da ja ne mogu razumeti šta "tože biti mišljenje bez pretstava?« »Odavno sam to shvatio. Kao što je pokojni otac Danijel stajao pred našim mladalačkim strahopoštovanjem. video je neko svetlucanje kao da su usamljenost i gordost ovog lica za trenutak probijene. sa uživanjem je oblikovao jedan ljupki divlji predeo. kakav smo trenutak dočekali!« U velikoj odaji zavlada tišina. neko oko. Osim Eriha. prkosnom i detinjskom srcu. To se sad rascvetava ono što je njegov p r i ­ jatelj nosio u svom nemirnom. ali začelo ne lošija od igre sa logikom. Jednom je zamišljeno rekao: »Mnogo učim od tebe. a s njim sve što nam je onda bilo sveto i zbog čega nam je ono doba nezaboravno. evo. °dvraćanje pogleda od čulnosti. »radujem se zbog toga. Banije mi se činilo da se ona ne može uzeti sasvim ozbiljno kad se uporedi sa mišljenjem i naukom. Zlatousti. nego si i sam. prijatelju moj. Ti ne sklanjaš pogled °đ toga. Narcis se okrete prema njemu. Mi mislioci gledamo da se pribli­ žilo bogu na taj način što odvajamo svet od njega. kad bi mu nemir ili zasićenost ogadili delo. Sada znam ko si. on je često dolazio. Ovaj vredni život retko je nešto pre­ kidalo. Nikada nije bio otsutan duže od jednog ili dva dana. pošto mu duh otvara saznanje večnoga. dok ga materija vuče dole i vezuje za ono što je prolazno. osećam da ne smem. i on se odmah oseti izbavljen. do znamenja večnosti. pokušaj sazdavanja jednog čisto du­ hovnog sveta. ti mu se daješ. i to prvi put. da cenim umetnost. »ti svakako ne očekuješ od mene da ja najednom postanem znalac umetnosti. u šumi se nadisao opominjućeg mirisa slobode i lutalačkog života. »Zlatousti«. vlažne od znoja. snažnim potezima bi srezao neka usta. na putu kroz čula. a počev od druge godine sasvim mu dođeliše Eriha kao učenika. jednostavnost. pa iz njega ne prosijava ništa drugo doli srce puno ljubavi. Ali sad će biti vreme da pođeš na ručak«. u čitav jedan mali nabujali svet: možda puka igra. iz navike. Pa mu od zbunjenosti ponestade daha. Nemoj da više govorimo o tome. s nasladom je dubao biljke što divlje đikaju. ali ustvari sam bio ohol i gledao n a nju s visine. pa pohitao u okolinu. Tad bi naložio učeniku šta će raditi. osmeh ljubavi i predanosti. zureći u široke svodove šumskih krošanja i u bujni gustiš paprati i žutilovki. u tvorevinu. Ti mu se približaij* XIX Dve godine je Zlatousti radio na ovom delu. isto toliko duboko poimaš tajnu postojanja i izražavaš je ^nogo življe no što je to kadra većina mislilaca«. i ra­ dionica mu je ponekad bila najmilija prostorija u manastiru. života starozavetnih patrijarha. Tek sada vidim koliko ima puteva do saznanja i da Put duha nije jedini a možda ni najbolji. O tvojoj umetnosti ne mogu ti reći ništa što tebi ne bi izgledalo smešno. dobrotu. i ne samo njega nego i sve što smo mi onda videli u njemu: dostojanstvo. čak i sada odmeravajući reci. tu je to raslo i razvijalo se u cvet. tu ili tamo posetio bi neku seljačku kćer. dok su se svud redom pojavljivala životinjska tela i glave. gotovo snebivljiv osmeh na tom licu punom duha i volje. U rezbariju na stepeni­ cama uned je čitav jedan mali raj. Bogato si me obdario ovim što sam video. lišća i korova. spominjao se onog časa kad j e ' m a j ­ stor Niklaus držao u rukama njegov prvi crtež. Zlatousti primeti kako njegovom prijatelju podrhtava srce od uzbuđenja.

uspomenu na svoje nekadašnje lutanje. »Možda je tako«. .Marije. ali to nije zaboravio. blaženo se smejala njegovim dosetkama. izgleda. slavili su Zlatoustog i ukazivali mu počast. i to više kao novo putovanje i novu slobodu. Ali to je borba. i reći će mi nekoliko pohvala. postao je lišen slobode. Ali svim ljudima dobre volje zajed­ ničko je ovo: da se na kraju stidimo svojih dela. Narcise. Sada je mnogo mislio na majstora Niklausa. Nije više bio slobodan. »Ne bi trebalo da mi zavidiš. nedelju dana je radio na kipu Lidije. krenuće na put i još jednom će pokušati da živi lu'alačkim životom. ocenjivali. i on nije više znao da li je delo bilo vredno žrtve. ali umetnost je nevinija«. hvalili. Za ovaj oltar Zlatousti je hteo da načini kip Marije. pa se i opat malo uplaši da Zlatousti nije zauvek otišao. tražio je to čežnjivo i nepoverljivo kao što kakav pas traži neki trag koji je nanjušio pa izgubio. I jedno i drugo je ljudskih ruku delo i nedovoljno je. Postoji samo jedan mir. a u njemu je želeo da ovekoveči jedan od nezaboravnih likova iz svoje mladosti. Prilikom svog tumaranja naišao je na neku mladu seljačku devojku. A kad bi dan ili dva proveo napolju. Za jedno novo delo. Uznemirila bi mu se savest. Ali izaći na kraj sa životom. Za kaluđere je to možda dobro. ali ni slobodan ni mlad.vaš time što voliš i još jednom stvaraš njegovu tvorevinu. Na dan otkrivanja kaluđeri su ga pozvali za svoju trpezu i priredili m u gozbu. ali ne i za njega. Ponovilo se ono što je već odavno doživeo: njegovo delo postalo je vlasništvo drugih. ali ti zavidim zbog tvog spokojstva. ali mu se činila pogodnom da Erih na njoj izvede svoj kalfenski rad. otkako je završio onaj veliki posao. zalivenu najstarijim manastirskim vinom. svakako. Ako se Erih pokaže kako treba. mislio je da li će uskoro i on sam postati onakav kakav je bio Niklaus. vredan i. to vama misliocima i teolozima. pa je opet počeo da tumara. Francisku po imenu. prijatelju. ti ne znaš ni za moje borbe prilikom stu­ diranja. da se žrtva mora vazda nanovo prinositi«. jednom prilikom. ali ne onog koji stalno u nama boravi i ne napušta nas više. 196 197 . Franciska je bila u pravu. jer je ponovo počeo da luta i da dugo seta po šumama. kad bi se malo naskitao i nasvetkovao. Ova mu porudžbina inače nije bila naročito važna. koji se stiče stalno iznova u neprekidnoj borbi i koji se iz dana u dan ponovo mora izvojštiti. reče Narcis. on je postao drukčiji. ali njegovo udvaranje je odbijala. i onda ću se vratiti u golu praznu radionicu. tražio je miris prošlosti. osećao se odgovornim za započeti oltar. i on prvi put oseti da izgleda star u očima jedne mlade žene. Posle nekoliko nedelja Zlatoustovo veliko delo bese završeno i postavljeno. ne postoji. lepu bojažljivu vitezovu kćer Lidiju. Nije više išao k njoj. u nastrojenju. to je borba i žrtvovanje kao i svaki valjani život. te se potrudio da je očara. zbog tvoje ravnodušnosti. »i ni ti ni ja u tome ne možemo potpuno razumeti jedan drugoga. nalazio je da je po­ stao stravično sličan majstoru Niklausu. i to smatraš mirom. Zlatousti. Mučile su ga brige. osećao je to i sam. Ti me ne vidiš kako vojujem. Devojka je rado slušala njegovo ćaska­ nje. odbraniti se od očajanja. kakav ti zamišljaš. Dok je švrljao izvan manastira. Dobro je što ne znaš za njih. bio je duboko nemi­ ran i nezadovoljan. Ni ti ne vidiš sve moje borbe. za pripremljeno drvo. niti znaš za moje borbe u ćeliji za molitvu. koje je opat želeo i naručio. Nedavno ga je jedan mali doživljaj naterao da se zamisli.čestit i vičan zanatu. propuštao je jutarnju misu. osećao je da ga radionica očekuje. on će u njemu zauvek dobiti dobrog saradnika koji će moći da ga zameni i da ga oslobodi za one radove koji su mu jedino još ležali na srcu. za pomoćnika Eriha. Često ga je Zlatousti ostavljao samog. nije više bio mlad. Zlatousti je gutao ukusnu ribu i divljač. nego više zbog nečeg u biću. razgledali su ga. Onda će ga odneti i postaviti negde. Sada je sa Erihom birao drvo za oltar i davao mu da ga pripremi za obradu. nešto ga je opet neodoljivo vuklo natrag. Ja ti već odavno više ne zavidim zbog tvoje nauke. život mu je proticao neuredno. a jače od starog vina zagrejali su ga učešće i radost sa kojima je Narcis pozdravio njegovo delo i priznanje koje su mu odavali. I ne znam da li možeš razumeti kako je meni na srcu kad pomislim da će ovo delo ovde uskoro biti gotovo.»Nećemo se prepirati oko toga. da neprestano moramo počinjati iznova. nije više bio ni orao ni zec. zbog tvog mira«. ni zbog nekoliko bora oko očiju. primenjujući sve svoje nekadašnje udvaračke veštine. Čvrsto je odlučio: čim završi kip Lidije . kao i tvoj«. Mir. nalazio je da je star. Ima mira. usta­ lio se. ali njegovo srce i njegova radio­ nica zjapili su prazni. Neraspoloženo je posmatrao sebe sama i slegao ramenima nad sobom. Nije dobro ovako dugo živeti u manastiru i među s amim muškarcima. Erih to javi opatu. nacrt je već bi" gotov. i duša će mi biti prazna i poharana kao i radionica«. postao je domaća životinja. On se međutim vratio. i to ne zbog nekoliko pre vremena osedelih vlasi. koja je pripadala manastiru i u kojoj je jedan fratar iz Marijabrona činodejstvovao kao sveštenik. ipak bolje polazi za rukom. koja mu se mnogo svidela. Ti vidiš jedino da sam ja manje podložan ćudima od tebe. ražalošćen svim onim što mi u mom delu nije pošlo za ru­ kom i što vi ostali uopšte ne možete videti. pošto se nekoliko dana nije vraćao. bio je to oltar za Marijinu kapelu u Nojcelu. »Ne znam.

Ah. Ti znaš. odlepršala Ptica. dragi moj. i Erih je posmatrao kip. radovao sam se. Odlučio se preko noći. milovanje. a gleda 198 199 . moje udvaranje tolikim že­ nama. Zlatousti je naručio jednostavnu konjaničku odoru i čizme. dajem ti reč. Pomisao na putovanje mu je donosila utehu. sad opet požudno i rado­ znalo krstari kroz svet. i sada ću je prihvatiti. da bi se što pre oslobodio. uživanje lišeno misli — sve to ne uspeva među muškarcima. Bila je prava sreća vajati njen povijeni vrat. na njegovu mladost. možda će se opet uplesti U neko ubistvo. i nikada nisam tražio platu za svoj rad ovde . drukčije ne može ni biti. Završiću ovu Mariju. Nemoj ništa reći. neka se vrati živ i zdrav. »Oh. ćeretanje. pa da otputujem«. I da mi niko nije dirao kip! On će ostati u mojoj sobi. dok se leto približavalo. a Zlatousti se pravio čvršći i ravnodušniji no što je bio u duši. Ne zaboravi da obraćaš pažnju na Eriha. lepo. lepo zasvođene nokte. plahovit i nezasit. i to ga je zarazilo. To mu je kao neka bolest. Kladenac će se ubrzo iscrpsti. Moram ti priznati da sam se ovih poslednjih meseci neko­ liko puta brinuo za tebe. bila je potrebna čitava moja mla­ dost.. sa njegovim najnežnijim uspomenama. zamoliću te za konja i za nekoliko talira. Možeš li to shvatiti? — No. sa divljenjem i sa ljubavlju punom strahopo­ štovanja. obazrivo i s puno lju­ bavi davao je krajnje. reče Zlatousti. ako mi tvoja krasna raga ne slomi vrat. dosta je bilo brbljanja o glupostima! Blagoslovi me. ali nimalo lako se ne rastajem. uvuklo mu se u krv. pa ću opet potražiti svoju mladost i sve ono što mi je nekada bilo tako drago. No onda ga Zlatousti ipak iznenadi jednog dana. setna zaljubljenost u kip. Kad god je mogao. a onda ću uzeti duže otsustvo. igranje. Da li će mu se zbilja vratiti. »Raduješ li se putovanju?« Zlatousti zatrepta očima.. za to su potrebne žene i putovanje i tumaranje i neprestano nove slike. i ne žalosti se. i onda ću odjahati u svet. U novom odelu. licu. završavao kip Marije. i ne smeš davati ključ iz ruke«. i oni imaju razumevanja za rad umetnika. osećam da mi se srce suši. i to tako kao da mu je to poslednje delo. Pa inače ne bi imao nikoga ko bi te nazivao Nar­ cisom i zadavao ti brige. »Jesi. moje putovanje. Narcise. ne znam za koje vreme. savršeno uobličenje rukama. dugačke prste. Narcis se u mislima mnogo bavio svojim prijateljem. kao veliko dete. i tako izgubiti život. sad kad treba da krenem. »Hoću li te videti opet?« upita Narcis. vođen svojim snažnim mutnim nagonima. sad si načinio ovaj pre­ krasni kip! Radujem se zbog tebe i ponosim se tobom!« »Da«. dragi moj. njene ljubazno-tužne usne. koji se tuži da stari. a kad bude sašiveno. sad će ponovo grešiti. u uspomenu na ondašnje dane. pomalo nezgrapno i muževno. moja zaljubljenost. svakako ćeš me opet videti. I dok se iz drveta postepeno poma­ ljala Lidijina prilika. dospeti u opasnost i u zatvor. bojažljivu devojačku priliku. zavoditi žene. Narcis reče: »Ovo je tvoje najlepše delo. A evo. ja sam ponekad brižno mislio: možda se on neće više vratiti. sa novom kapom na glavi. »Pa. a on je i dalje uređivao ovo i ono. Iako je Nar­ cisu teško padao pretstojeći rastanak. Drugo je posredi.« »Ja sam ti je često nudio«. na njegova prva putovanja. kao što sam rekao. i. i ta privrženost mi se ne sviđa. u lepu. osećao je da je taj kip istovetan sa svim što je najbolje u njegovoj duši. dabome. Kad ga je gotovo završio. Vratiću se. Poručiću novo odelo. na njegovu prvu ljubav. Ko­ liko briga zadaje drugima taj plavi dečak. vredno je prianjao na posao. »kip je ispao sasvim lepo. podavati se svojim prohtevima. došao je Narcisu da se pozdravi s njim. brinuo se za njega i čeznuo za njim. dragi vetropir? Sad taj čudesni i dragi čovek opet ide svojom zamršenom putanjom nad kojom nema vlasti. da mu je milo što ga ovi poslednji nežni radovi na kipu neprestano pomalo zadržavaju. Ali sad me čuj. dok je uobličavao stroge nabore na haljini koji su joj se spuštali sa plemenitih kolena. Pobožno je radio na nežnom kipu. Sada je došao da kaže zbogom i da dobije blagoslov za put. a kad bise izgubio i otsustvovao duže od jednog dana. to mi ipak izgleda manje veselo no što bi se pomi­ slilo. jer nigde mi ne bi moglo biti tako dobro kao ovde. sa njegovom mladošću. Obojici je rastanak padao teško. Video sam da si nemiran i da patiš. Čak je moglo izgledati da on odugovlači sa polaskom. Hoćeš li mi uslišiti želju?« Nisu više mnogo pričali o tome. mladi i zdravi ljudi ne znaju za to. Bog neka ga čuva. obuzimala ga je duboka i bolna radost. Smejaćeš mi se. primeti Narcis.Sa muškarcima se može lepo i pametno razgovarati. ljubav. pokazao ga je opatu. njene otmene ruke. Narcise! Da ovaj kip ispadne lepo. kao leptir. neočekivano došavši da se oprosti. Pro­ lazio je dan za danom. mi u ćelom manastiru nemamo ništa tome ravno. on se ponekad pomalo smeškao Zlatoustovoj zaljubljenosti i tome što nije kadar da se odvoji od kipa Marije. kosi. To je kladenac iz koga sam ja zahvatao. ja sam bio tvoj gost. I odjaha. Maločas se već ispovedio i primio pričešće. Nije to zbog toga što mi se ovde ne bi više sviđalo. Ovde je sve oko njega pomalo suro i ozbiljno. Sada će opet lepršati tamo-amo. Ali evo. I majstor Niklaus je bio takav. ali sve ostalo.

svojom dijalektikom! To su bila pitanja oko kojih su kružile njegove misli. a otkada je video kako se iz Zlatoustovih umrljanih ruku pomaljaju ove čudesne. zar nisu stvarniji. Nedelje su prolazile. da njegovoj strastvenosti suprotstavi svoju uzdržanost i misaonu sređenost. Njemu se u suštini veoma sviđalo što se to tvrdoglavo dete tako teško moglo ukrotiti. kesten je odavno precvetao. njegovu učenost. da očajava? Oko tih pitanja kružile su opatove misli kad bi se bavile njegovim pri­ jateljem. Kao štoon nekada. a da ipak ne postane sićušan i prost i da ne zatre u sebi ono što je božansko. podnositi sunce i kišu. Svakog dana su se. to je život poretka i stroge službe. U svakom slučaju. Bio mu Je ravnopravan. svaka rašljika i bora na haljini ne znače mnogo više. ne bi li u njima našli utehe. osiromašio i oslabio. da uživa. najtiše što može biti. sređeniji i uzorniji. povučenost u filozofiju i pobožnost. trajno žrtvovanje. nje­ govu lepo raspoređenu misaonu tvorevinu. opatove misli vraćale njego­ vom prijatelju. u razne časove. njegov manastirski život. sad naterao njega da se zamisli. držanje postrani od prljavštine i krvi. čije je srce tako puno protivrečja i patnje. podići lep vrt misli. neprestana težnja za jasnoćom i pravičnošću. ovi prisni likovi koji zrače dušom. ustaljeniji. hrabrije i plemenitije pocepanih cipela pešačiti kroz šume i po drumovima. Zlatousti mu je pokazao da čovek namenjen uzvišenim stvarima može veoma duboko zaroniti u krvavu. svojim strogim manastirskim vaspitanjem. pokazao dela rođena iz oluja 1 Patnji svog obilato šibanog života: ne reci.takvim detinjim očima! Kako li zbog njega čovek mora strepeti! A ipak se Narcis od sveg srca radovao zbog njega. to je višestruko primio ka ° uzdarje. Se 200 201 . ove ruke što preklinju ili blagosloveno počivaju u krilu. sa ljubavlju i čežnjom. i bezgrešno šetati među njegovim dobro čuvanim lejama. potvrde i okrepljenja? Nasmešen i tužan. sa strane razuma i morala. pre mnogo godina. ne opomene. na kraju. — sve mu je to prijatelj često snažno potresao i stavljao pod pitanje. uzvišeni život. Prijatelj mu je svojim odlaskom dao vremena da se posveti ra zrnišljanju. krvave tmine. O. nego pravi. životniji i nezamenljiviji od svega što bi mogao stvoriti neki mislilac? Zar ovaj umetnik. on je mnogo čistiji i bolji od života ovakvog umetnika. kad se pogleda sa božje strane — da li je onda poredak i zapt jednog primernog života. da zna grčki. a ponekad i sa sumnjama i samoprekorima. Potresao ga. obličja kojima se mogu obratiti pobožnost i strahopoštovanje. da li je onda sve to zaista bolje od Zlatoustovog života? Da li je čovek doista stvoren za to da izučava Aristotela i Tomu Akvinskog. svako oko. odricanje od sveta i čulne sreće. a da u svetilištu njegove duše ne u t m u božanska svetlost i tvoračka snaga. da može bluditi kroz duboke tmine. Ali zar svaki sićušan potez neke Zlatoustove figure. što ga hvataju takve ćudi. opranih ruku. Da nije možda trebalo da svome pri­ jatelju malo više otkrije koliko ga voli. neprestano je priznavao njegovu nadmoćnost i vodstvo. negoli postrance od sveta. svi ovi smeli i blagi. pun sklada. A zatim je. ustrojio znamenja njihove patnje i njihovog stremljenja. primorao da počne da sumnja i da ispituje sebe. On ga je i osiromašio. n e . sadašnjim i budućim. i možda nije samo bezazlenije i ljudski je voditi život kao Zlatousti. i začelo je dobro što Narcis to nije pokazao svome prijatelju. kad ga je stvorio. gordi ili sveti pokreti. što je opet krenuo na put i što će se istutnjiti. mlečasto. njegovu dužnost. Možda je teže. Ali kad se pogleda odozgo. Da. ne pouke. zahvalno i brižno. nije nebrojenim ljudima. potresajući i opominjući upleo u Zlatoustovu mladost i postavio njegov život u nov prostor. počev od rane mladosti. da umrtvljuje čula i da beži iz sveta? Zar mu bog. glad i nevolje. i da se može zaprljati silnom prašinom i krvlju. svaka usta. besummje i hrabrije i veličanstveni je prepu­ stiti se jezivoj bujici i darmaru. strepnja i čežnja bez­ brojnih ljudi. Nema sumnje: kad se pogleda iz manastirskog ugla. Kako je u poređenju s tim on sam siromašan sa svojim znanjem. Svet u kome je Narcis živeo i gde mu je bio zavičaj. što god mu je Narcis poklonio. Njemu je bilo lako da prilikom razgovora sa prijateljem izgleda nadmoćan. sposobnost da greši. Duboko je Narcis zagledao u pometen život svoga prijatelja. njegov svet. lutalice i zavodnika žena. činiti grehove i uzimati na sebe nji­ hove gorke posledice. možda suviše malo — ko zna da li ne bi bio k a d a r da ga zadrži? Ali nije njega Zlatousti samo obogatio. već je. ovo nevino bilje i cveće. unutarnjim oblikom i poretkom ozarene tvorevine. otkako se vratio. koliko su ga on i njegova umetnost obogatili? Malo mu je ispričao o svemu tome. — otada je dobro znao da u tom nestalnom zavodničkom srcu boravi preobilje svetlosti i božje milosti. ne objašnjenja. nije dao čula i nagone. smireno-žive. voditi čist život. Ovaj je to Primao sa zahvalnošću. a ni njegova ljubav niti poštovanje prema njemu nisu se umanjili. njegov sopstveni život je bolji. ispravniji je. Narcis se sećao svih onih prilika. tako je n Jegov prijatelj. igrati se čulnim radostima i plaćati za njih patnjom. koliko malo želi da on bude drukčiji. u kojima je vodio i poučavao svog prijatelja. pijanu životnu pometnju.

pošto ni­ kako nije mogao da zaspi.svetlozeleno bukvino lišće odavno je potamnelo. i nije ulazio u mana­ stir. Poznao ga je. nije u svom strogom služenju ništa zanemarivao. Poslao je Eriha napolje i otišao u svoj sobičak pored radionice. gde se nalazila Marija. Zlatousti mu nikad nije ispričao događaj sa Lidijom. ponašao se kao da samo dolazi iz sporedne odaje i kao da se još pre neki čas tu nalazio. privrženo ovom prijatelja Stigao je jednog popodneva. Ali patio je zbog tog gubitka i patio je od saznanja koliko je njegovo srce. a ipak ustvari vedar i čio. koje bi trebalo da pripada samo njegovoj dužnosti i bogu. spazio napolju zbunjenoga Eriha kako čeka i doviknuo mu: »Erih. klimnuo joj je glavom. stariji za mnogo godina. bezavičajnog i nevernog čoveka. neki neugledan čovek. Potom obučen leže na postelju. bulke i različak. Kako je tajanstven ovaj život. jednog znalca Platona. i izgledao je strahovito umoran. Brižljivo je čitao to lice u ogledalu. možda pošto je mnogo godina nije video. vukao se. tromo priđe zidu. bez konja. Pažljivo je posmatrao Zlatoustog koji ga je gledao iz ogledala: jednog umornog Zlatoustog. a rode stadoše leteti visoko i spre' m a t i se za rastanak. Zagospodario je time. n a starog bradatog svetog Jakova koji je pod svojim hadžiskim šeširom Ogledao tako prastar i posiveo. ne treba nikom da kazuješ da sam došao. nije izneverio svoju stazu. divljenje i čežnju zaljubljenog čoveka. I u likovima na trpezariskom nalonju pročitao je pokoju stvar iz povesti svog prijatelja. Potsećalo ga je na ovo ili ono lice koje je poznavao. Unutra je skinuo kapu i pustio je da padne. jednog odličnog gramaticara. njene ruke uneo svu nežnost. ali mu je sad postalo tuđe. Došao je bio peške. jednog ili dvojicu suptilnih teologa. On je u manastiru imao nekoliko učenih fratara. a kako je plemenit i jasan njegov plod koji se tu nalazi! Narcis se borio. jednog čoveka koji je posustao i ostareo. ali sve što je ovde od toga ostalo bilo je dobro i verno. I tada se Zlatousti opet pojavi! 202 H 203 . već pre neki osmeh. i u njeno lice. mutne površine ogledala posmatrao ga je jedan star. ni priče. upalih crta. pomalo i na svetog Jakova u crkvi. po tihoj kiši. patničkih crta. jako osedele brade. pokrivenu platnom. Išao je s napo­ rom. Pomalo na majstora Niklausa. i najzad je. a ipak taj čovek što se vratio kao da je postao sasvim drukčiji: neki lažan Zlatousti. neko lice koje mu je bilo dobro poznato. i kao da ga se n e tiče naročito. Imao je među monasima nekoliko vernih. i pogleda u njega. nagonskog. Posle nekog vremena. na prvi pogled. koje su se ozbiljno trudile. Ima vremena do sutra«. Čudno je ovaj promenjeni. Iz malene. čestitih duša. vernije od najboljeg muža. doduše. Ali on je sve osetio. kao da sasvim i ne postoji. nego se pravo sa kapije uputio svojoj radionici. možda prevario i napustio. bolesnih. očvrslo i ohrapavilo rode su na kuli iznad kapije odavno izlegle mlade i počele ih učiti letenju. kojim se niko ne bi mogao podičiti. Pružio je ruku i nije ništa rekao. Bila je to povest skitnice. žabe u ribnjaku zaćutaše. a on 'Pak nije imao ništa protiv njega i ipak mu se sviđao: nalazilo mu se XX Leto je prolazilo. njen stav. davnašnji. koji je nastavio rad na oltaru i veoma čeznuo da se njegov majstor vrati. Pozadi u sobi video je svoju Madonu. Vratio se to s puta neki veoma umoran i pomalo otupeo starac. ali u kojima se ipak nije čitao bol. Klimnuo mu je glavom i opet ga Poznao: da. i izgledao je bolestan i veoma umoran. na kome je visilo jedno malo ogledalo. Mesto toga odvukao se do prozorčeta. Jako sam umoran. Tu nenadoknadivost pružao mu je samo Zlatousti. pažljivo skinuo platno sa kipa i zadržao se pred njim. Nije pridavao važnosti svome povratku. Ali poneo ju je sa sobom i sačuvao u svojoj duši. kako su mutno i divlje tekle njegove bujice. Ali nije imao nijednog ravnog sebi. i srce mu je zakucalo u pozdrav. dobroćudan. Često je odlazio do radionice. video je da je ta devojačka prilika dugo živela u srcu njegovog prijatelja. Možda ju je zaveo. pomalo zapušten čovek. sokolio pomoćnika Eriha. strani Zlatousti pogledao u oči svome mladom pomoćniku. kao da mu je bilo stalo da sazna nešto o tom stranom čoveku. sivim licem. Samo je kazao: »Moram da spavam«. stvorio ovaj lepi i dirljivi kip devojke. prašnjavim. Po­ nekad bi opat otključao Zlatoustov sobičak. on ustade. ni pitanja. koji je uvenuo. ali nije otišao da skloni prekrivač i da je pozdravi. Erih se uplaši kad ga vide da ulazi. to je odgovaralo osećanju koje je imao o se bi samom. sa napola ugaslim. to je Narcis više uviđao šta je on značio za njega. to je bio on sam. Sa čežnjom je mislio na dalekog prijatelja. ni pozdrava. strpljivi osmeh. bilo je prepuno žive ljubavi. pomalo na starog viteza koji je nekad naredio da mu sašiju paževsko odelo. Teško mu je padalo da se opet toga liši. izuo cipele i prišao postelji. nijednog s kojim bi se ozbiljno mogao meriti. Što se Zlatousti duže zadržavao. On nije ništa znao o njegovom poreklu. kukolj i lepa kata povenuše nestadoše.

da nisi nešto pitao? Kao da sam omađijan. Narcis ga pogleda u oči. još godinama. Ali ono s mojom majkom. — poderan i prazne kese. Razboleo sam se već na početku svog puto­ vanja. bolovi su sasvim dobri. nešto je ostavljao da nagađaju. Veoma J e bolelo. Ovaj mu se ljubazno osmehivao. i on odmah zaćuta i osmehujući se sklopi oči. i zatim sam dugo ležao u jednoj bolnici. Sad mi je opet dobro«. a Zlatousti ostavi svoju hartiju. Bile su mi oči veće od trbuha. No. stideo sam se što ffl' putovanje nije uspelo. Opat prestrašeno pohita i dovede manastir­ skog lekara. Izvini što te još nisam posetio«. rumenilo na licu i snaga u pogledu. Nešto je ispričao.. slabi čovek u ogledalu bio mu je miliji od onog Zlatoustog kakav je on tako dugo bio. Vičan čitanju ljudskih lica. Kad videh da te nema. Nema iše pomena o putovanju. evo. došao. Jahao sam kroz šumu i preturio sam se zajedno s konjem. Zastao je na vratima i rekao: »Kazali su mi da si se vratio. pao sam u potok i ćelu noć preležao u hladnoj vodi. Onda ga prenese u jednu bolesničku sobu. toliko tuđ i promenjen. jadniji. a kad zbog bolova nisam više mogao jahati. čak i ravnodušnosti. inače bih ostao još dugo. koji je ostao pored njega. a ponekad bi mu se duh razbistrio. oni su me urazumili. Zdravo. Hvala bogu. ali nisam hteo da se vratim. To je sad sasvim prošlo«. za koga su ti poslednji razgovori sa Zlatoustim postali neobično važni. kad si me posetio u zatvoru da mi spaseš život. ali mislio sam da bi to izgledalo smešno. nije više sasvim prisutan. Ali sad sam. negovaćemo te i imaćeš sve što zaželiš. vidiš i sam da to nisam mogao. Narcisu se srce preseče od straha kad vide kako izgleda njegov prijatelj. lakše se s njim moglo izići na kraj. Vi biste me slatko ismejali da sam se tako brzo opet poja­ vio i da sam izuo jahaće čizme. i bolestan sam. Ali kad sam video da tamo Napolju nema više radosti za mene. Nasmejao se i spustio jedan naborani očni kapak. a neke pomoćnik. da se njegova duša ili već silno udaljila od stvarnosti i ide putevima sna. Sledećeg dana je sedeo u svom sobičku nagnut nad stolom i pokušavao da malo crta. veoma se radujem. Nema više pomena o igrankama i o ženama. već prvih dana. čak ni pred tobom. pomislio sam: pre no što mi kucne v 204 205 . nego se lišio i još ponečeg. bilo je to detinjasto. Produžio sam put i još sam malčice tumarao okolo. Zlatousti. onu čudesno prijatnu crtu bezbrižnosti.na licu nešto što raniji lepuškasti Zlatousti nije imao. Ali kako to da se nisi odmah vratio kad si počeo da se loše osećaš! Pa ti zaista ne treba da se stidiš pred nama. Trebalo je da se smesta vratiš«. kad dođe Narcis da ga poseti. nema više pomena o jahanju. da pregleda bolesnika.. Pa ipak mu se taj lik sviđao: ovaj ostareli. Sad se više ne stidim. »Da. prodao sam konjića. ono ti je bilo dobro. Jednom rećjft stideo sam se. »Jesi li bolestan?« upita on obazrivo.« Mrmljanje mu se ugasilo u osmehu. jer sam se stideo od tebe. ili se već nalazi pred vratnicama koje vode u onaj svet. zatekli su Zlatoustog kako spava za crtaćim stolom. oca Antona. utvrdi da je beznadežno bolestan. kraj sveg umora i trošnosti videla se izvesna crta zadovoljstva ili bar ravnodušnosti. slabiji. Ali shvatićeš da se nisam mogao vratiti tek što sam krenuo. Ah. i onda su uvek zvali Narcisa. »Da. Izvini. samouverenost. Bila bi to sramota. i dadoše mu Eriha da stalno bdi nad njim. Bio je stariji. Smetam li ti u poslu?« On priđe bliže. Ali pazi. pa ti ćeš to shvatiti. On je takođe video ne samo ugaslost i jadnu svelost ovoga lica. Zato sam nastavio da jašem. i ne samo što je izgubio konja i bisage i talire. morao sam silno da se ugrizam za usne. Iako ga je Erih pripremio. zadovolj­ niji. sad mi je to jasno! Nisam se usudio da se tako jednostavno vratim. bolove prilično osećam. Narcis ga uhvati za mišicu. predavanja i dobrog staračkog raspoloženja. evo me opet. zdravlje. video je i ono drugo. Otada osećam bolove 'u unutra gde sam slomio rebra. ustade i pruži mu ruku. Cesto je ležao sasvim ravnodušan. reših da ja dođem k tebi. »Kada su počeli bolovi? Bilo je to još na početku mog putovanja. Onda. video je i da ovaj Zlatousti. još ponešto ga je napustilo: mladost. poprilično se nismo videli. Čitav tok njegovog poslednjeg putovanja nikada se nije obelodanio. Kad su ušli u sobu. Neke odlomke iz Zlatoustovog pričanja i ispovedanja saopštio je Narcis. ti si tako pametan. »Da. ali. Onda se još nisam mnogo udaljio odavide. Narcise. Narcise. stalno zaboravljam o čemu J e zapravo reč. Potom je opet legao na postelju i najzad zaspao. Ne. »Da li si osećao jake bolove?« »Bolove? Da. Odmah ga odnesoše u postelju. Zlatousti se nasmeja. Mirno je zaspao. Sad ću ostati ovde. Tiho se nasmejao i video lik u ogledalu kako se smeje zajedno s njim: baš je pravog lepotana doveo kući sa svog puta! Krasno se to vratio sa svog malog izleta na konju. »Ozdravićeš ti kod nas. ali je bio bezbrižniji. ponekad je imao groznicu i govorio smušeno. a lekar.

Rekao je tihim mirnim glasom koji je imao u svojim jasnim časovima: »Kad si me ono onda spasao vešala. i onda učini nešto što za tolike godine njihovog prijateljstva nikad nije učinio: dodirnu usnama Zlatoustovo čelo i kosu. da ih tako mirno podnosiš? Čini mi se da si sa da stekao mir«. upitao sam te za svoga konja Zvezdana. Nema drugoga sveta. tebe jedinog među ljudima. Ti si svikao na ljubav. koji si tako gord. polako se naže k njemu. Ali nipošto ne bih želeo da prezrivo govorim o njima. Ali sada su se oba ta plamena ugasila. To za tebe neće biti od naročite važnosti. u ovom času kad mi ništa više nije ostalo. pa dok smo jahali ka manastiru. što je u meni ostalo jedno mesto koje milost može dosegnuti«. nedostajalo mi je ono što najviše vredi. Naš opat Danijel mi je jednom rekao da me smatra oholim i verovatno je bio u pravu. Narcis. Odatle se rađa umetnost. nikad mi se nije desilo da n'. Sad vidim da je zbilja tako bilo i da me zaista voliš. koliko si uvek značio za mene. i ne verujem više u to. Napustila me je životinjska sreća pohote — a ne bih je osećao ni kad bi žene i danas još trčale za mnom. Možda ga se još neko vreme sećaju pošto ode. ili bilo kojom drugom prilikom. A sad si mi rekao. Ali zaista sam rado­ znao kako će to biti. »oprosti što ti to nisam mogao ranije reći. I ja sam tebe uvek voleo. Kao mladić. mesto smrti s kosom. gubitak ne bi bio veliki«. rado­ znalo očekujem umiranje samo stoga što se još držim verovanja ili sna da putujem ka svojoj majci. ali nikad se ne bih nadao da ćeš mi to jednom reći. želeo sam da postanem čovek duha kakav si ti. A bio sam i te sreće da iskusim kako čulnost može biti produhovljena. Dozvoli mi da ti danas kažem koliko te volim. mislim o tome. onda kad sam te posetio u zatvoru. ti. nakon što Zlatousti nekoliko dana nije ništa govorio. Primam tvoje reci i zahvalan sam ti zbog njih«. Sa mnom je drukčije. svet i žene ostavili na cedilu. koliko si mi obogatio život. a isto tako ni čovek kad umre. i nije važno hoće li biti koji više ili manje. sreću ogromnu kao što je ona kad prvi put saznamo ljubav. Ali sa bolovima u grudima sklopio sa tn mir. »Zlatousti«. »Zašto radoznao?« upita Narcis. besumnje. potresen. Narcise. »Ti večito misliš o umiranju?« upita ga Narcis. Tu radoznalost ne izaziva onaj svet. moja majka ponovo primiti k sebi i vratiti me u nepostojanje i u nevinost«. mi nedostajao. Sasušeno drvo je zauvek mrtvo. tebe su tolike žene volele i razmazile. Zlatousti zavrte glavom: »No. onda je to zbog tebe. Ja nisam nepravičan prema ljudima. Narcise. Zlatousti se osmehnu radosno i pomalo zbunjeno. Od dva naučnika u manastiru miliji mi je onaj koji je učeniji. Narcis mu reče: »Tako se radujem što si se vratio. Ne mogu se odvojiti od misli da će me. i o tome šta je postalo od moga života. nije mnogo stalo da li ću ga ja veličati ili n *ću. Ti si mi pokazao da nisam za to pozvan. Loše je on sazdao ovaj svet. često sam bio veoma srećan. a d je to trebalo da postane zbilja. A ako i pored toga znam šta je ljubav. Nadam se da će smrt pretstavljati veliku sreću. Kako ti Polazi za rukom. to je ipak bila zabluda. Onda sam se bacio na drugu stranu života.. Narcis ga opet zateče bodrijeg i razgovornog. ali voleo ih nisam nikada. Toliko si. Ne želim se mirim s njim.suđen čas. Želim to. »Misliš li na mir s bogom? Ne. o tome ja ne razmišljam mnogo. to je tačno. one su tako podatne i požudne. Ti ne možeš oceniti šta to znači. ona za tebe nije ništa retko. Najpre začuđen. On je loše sazdao svet i nemamo zbog čega da ga sl avimo. Da stvaram pak umetnićka dela. na čula. taj mir nisam: stekao. zatim. kad su me putovanja i slo­ boda. to je svakako pomalo glupo od mene. i ti si me obavestio. Shvatio sam da si to činio zbog mene. čoveku je ipak potrebno nešto što će ga veseliti«. one noći u zatvoru grofa Hajnriha. Zlatousti. i veoma sam se obradovao tome. »Otac Anton smatra da ti često trpiš žestoke bolove.-kog slabog naučnika volim uprkos njegovoj slabosti. ali ni to ne traje dugo. smrznuta ptica se nikad više ne vraća u život. a ni o čulnom uživanju. Onda sam video da si ti. Ne. voleo bih da još malo crtam i da napravim nekoliko figura. »Da. Trebalo je da ti to kažem. rascvetalo drvo u divljini. brinuo o konjiću Zvezdanu. Zlatousti primeti šta se desilo. i mada sam P°nekad mislio da će mi umiranje lako pasti. i žene su mi pomogle da tamo nađem zadovoljstvo. Prilikom jedne od svojih poslednjih poseta. zašapta mu prijatelj u uvo. Moj je život bio siromašan ljubavlju. trudim se da s njima budem pravedan i strpljiv. Tebe sam mogao da volim. Tebi jedino zahvaljujem što mi srce nije usahlo. ili kad sam video tvoje prve figure. a ako ćeš iskreno. a i njemu. načinio sam dosta kipova. i često sam se plašio da nikad više nećeš ushteti da se vratiš«. i radoznao sam kako će to biti«. svakog dana sam mislio na tebe. Bogorodica-Lidija stajala je u sobi i gledala ih. polovina mog života bila Je posvećena pridobijanju tvoje naklonosti. Stoga je za mene došlo vreme da umrem. Ranije nisam lako podnosio bolove. đa 206 207 . Znao sam da i ti mene voliš. dok sam još bio tvoj učenik. ti koji inače teško i da razlikuješ konje. kome su bol i ljubav palili srce. to takođe više ne želim. u (biskupovoj rezidenciji. To znači izvor u pustinji. »Eh.

a sa mnom umire i moj san. onoga časa. zamoli ga Narcis. kao priliku prepunu ljubavi i prepunu tajne. nije više ništa očekivala od mene. i to slamanje me je veselilo. Ali ona to ne želi. Herman Hese 208 209 . A gle sad kakva mi se čudna stvar desila s njom: mesto da moje ruke nju stvaraju i oblikuju. nisam to učinio naslepo. pun strasti i ljubavi.odmah se pokazalo: ja prosto nisam mogao da umrem. Ima već dosta godina kako mi je najdraži i najtajanstveniji san da stvorim figuru majke. ali sve je bilo sasvim drukčije no onda u zatvoru. kad sam ono onda seo na svog konja i odjahao odavde. kad se ti bolovi vrate. umiranje mi više nije izgle­ dalo strašno. želeo sam da još jednom budem s njom. »ne mogu da čekam do sutra. 2 avela me je da umrem. ona je bila život. kroz oblake joj vidim lice. Još ga vidim. našao sam je i našao sam priliku da joj se pokažem i da razgovaram s njom. Draže joj je da umrem. »hoću da ti ispričam. »Ne govori suviše. i da imam snage u rukama mogao "ih da ga ovaplotim. i glas mu oslabi. kojima mi vadi srce- Revnosno ona to čiiii. Rado umirem. Cuo sam gde se priča da se grof Hajnrih vratio i da je njegova ljubavnica Agnesa opet s njim. Time se moje putovanje ustvari i okončalo. Ali onda me je ta vest silno pekla. Kad sam to video \ shvatio. Tamo. neprestano sam je nosio u duši. Naime. lepa figura. »pričekaj do sutra«. koje sam otada često imao. već gore na nebu. ona mi to olakšava«. »Ne«. bolelo me je kao da mi životinjske gubice proždiru utrobu. bio sam zadovoljan zbog toga. i dok sam tako jahao. Obuhvatila mi je šakama srce i odvaja ga i prazni me. Ponekad pritiskuje i ječi kao u sladostrašću. rado sam ga osluškivao. ona ne želi da obelodanim njenu tajnu. Pa i sada. To je. No sada je drukčije«. Neprestano je govorio o njoj. Zlatousti mu sa osmehom pogleda u oči. sa onim novim osmehom koji je doneo sa svog putovanja. nisam želeo da vam se vratim tako razočaran i smešan. to su majčini prsti. dubok ženski glas. Slušaj me još jedan trenutak. »Sećaš li se još?« upitao je jednom poslednjih dana. prsti su joj u mojim grudima«. Narcis ga zamoli da se štedi. da je to majka uza me i da me drži na krilu i da mi je otvorila grudi i duboko zavukla prste između rebara da mi izvadi srce. Ponekad se ne nalazi kraj mene. ali ti si je opet prizvao. Moram se oprostiti s tobom. prošaputao je. i kako su mi srce stegli njeni prsti. već su me sasvim na­ pustili i snaga i mladost i pamet. Govorenje ga je zamaralo. to nisu bolovi. I zamisli. nisam joj više bio dovoljno lep i veseo. morali bi svaki deo na meni po dvaput da ubiju. Još do nedavno bi mi sasvim nepodnošljiva bila pomisao da bih mogao umreti a da nisam načinio njen kip. nazovi to kako hoćeš. Našao sam. nagon. Ranije sam se stideo da ti to kažem. Nisam imao ništa protiv toga. i ja sam morao poći za njom. ona je bila lepa Madona majstora Niklausa. Ali još onda me je majka pozvala. Sada je ona smrt. i posle nedelju dana sam je našao. o majci. zbila se promena u meni. ali najednom sam čuo neki glas kako se smeje — neki glas koji nisam čuo još od detinjstva. ogromno kao oblak. Jahao sam sve dalje. i opirao sam se i vikao. i ona tamo lebdi i tužno se smeši. Onda sam prvi put upoznao prave bolove. Smejaćeš se. bili smo lepuškasti mladi dečaci. Ona je bila Ciganka Liza. Bio je to glas moje majke. Ona je svuda. dakle. Lepo. i koji ponekad kao da je bio pomalo slabouman. i njen tužni osmeh me isisava i iz­ vlači ini srce iz grudi«. čulna naslada. a ponekad kao da je treptao suštom dobrotom i mudrošću. život bi mi izgledao nekoristan. ona je bila najlepša žena koju sam poznavao i voleo. tebi to ne izgleda važno. Već prilikom samog pada osetio sam kako mi se unutra u grudima nešto slomilo. bio sam još suviše snažan i divalj. Ležao sam u vodi i video da moram umreti. I onda sam video da je to ona. stvara i oblikuje 0n a mene. i grudi su me pekle od bolova. lik v elike majke Eve. »Dragi moj«. a na rastanku ti još moram sve reći. »Neko vreme sam zaboravio majku. i onda veoma bolelo. a uz to me je pohodio neki san ili neko priviđenje. nije me više bolelo. Osećao sam te žestoke bolove. dragi moj«. a danas to ne izgleda važno ni meni. reče on. ni na šta više nisam mislio sem na Agnesu. jer sam zajedno s konjem pao niz strminu u potok i slomio rebra i ostao da ležim u vodi. i bila je i strah. glad. ona mi je bila najsvetlija među svim likovima. Narcise: nije više htela ni da čuje za mene! Bio sam joj odveć star. Onda smo bili još mladići. P o ­ nekad se smeje i pevucka nežne tonove. Ali ja sam nastavio da jašem. čija se lepota ništa nije umanjila. to nisu neprijatelji. i koji je izgledao toliko star i toliko loman. Ležao sam. hteo sam da je opet vidim. Hteo sam da ti pričam o majci. Agnesu. ljubav.

morao se duboko nagnuti na<l lice svog prijatelja da bi ga mogao razumeti. Oba poslednja dana Narcis je presedeo na njegovoj postelji.Potreseno je slušao Narcis te reci. kad nemaš majke? Bez majke se ne može voleti. Zlatoustove poslednje reci pekle su mu srce kao živi oganj. Očima se opraštao od njega. Poneke reci je čuo tek. Narcise. Sta je kasnije još mrmljao. pokrenuvši se malo. i danju i noću. ali njihov smisao ostao mu je skriven. Bez majke se ne može umreti«. poneke je dobro čuo. kao da je pokušao da zavrti glavom: »Ali kako ćeš ti jednom umreti.. Pa prošaputa. A onda bolesnik još jednom otvori oči i zagleda se u lice svog prijatelja. . nejasno.' i gledao ga kako se gasi. to se više nije moglo razumeti.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->