Kad sudbina umeša prste

Anabela Basalo

Sneg je vejao kao da nikada neće prestati. Anita je stajala u debelom, preširokom bademantilu pored prozora i gledala kako se automobili polako probijaju kroz mećavu, pazeći da se ne zanesu. Telefon je zazvonio, ali se ona nije ni pokrenula, kao da nije ni čula zvono. Za nju je sve u tom stanu na neki način bilo zabranjeno, jer nije bilo njeno. Osećala se kao zločinac koji je pronašao privremeno utočište iz kojeg ne može da mrdne dok jatak ne dođe i ne da odobrenje. Pitala se šta ona traži tu. Kad je prvi put prespavala kod Mome, nakon noći pijanstva i seksa, rekla je sebi da joj se to neće ponoviti. Suviše je malo poznavala njega, a previše dobro sebe da bi mogla da slaže kako će ta veza trajati, kako ima perspektive. Moma je mogao da ima sve, a činilo se i da ima, osim stabilne ljubavne veze. Ženskaroš na glasu, jedan od političara koji prisvaja ženske glasove za svoju stranku, ozbiljan samo pred kamerama, a luckast i neozbiljan u stvarnom životu, Moma nije mogao niti hteo da bilo koga prihvati uz reč ''zauvek''. Cenila je to što je iskren, što joj nikad nije obećavao kule i gradove, brak i sve one divne stvari koje burma na ruci može da donese jednoj ženi. Ali ni Anita nije želela da se veže. Dve godine je provela u paklu s muškarcem koji ju je tukao zbog ljubomore i rešila je da više nikada ne bude dobra samo jednom čoveku, bar ne na duže vreme. Kad se na jednom prijemu na koji je otišla s drugaricom novinarkom susrela s Mominim očima, bilo je jasno da će vrlo brzo završiti u krevetu. Momi se dopalo to što ona nije želela da stavlja omču oko vrata ni njemu a ni sebi. Shvatili su jedno drugo kao lepotu koja će proći i u kojoj, bar dok traje, treba maksimalno da uživaju. Pogledala je na veliki zidni sat. Prošlo je osam sati a njega još nije bilo. Htela je da mu ostavi poruku i ode, željna da se vrati u svoj stan, majci koja je samo ćutke pratila kakav život živi i koja je znala kako je biti pored nasilnika i kako je kad ga se oslobodiš. Anitin otac je bio alkoholičar, a uz to i kockar, tako da je njena majka na svojoj koži osetila svaki njegov gubitak i svako pijanstvo. Kad je umro, za ženu s petogodišnjom ćerkom bilo je kasno da ponovo poveruje u ljubav. Zato je ostala sama verujući da će njena lepa plavokosa kći biti srećnija u izboru muškaraca. Kad je Anita dobila prve batine od bivšeg momka policajca, u kojeg se smrtno zaljubila i s kojim je nameravala da ima decu i budućnost, majka nije imala snage da reaguje. Činilo joj se da se njena priča ponavlja. Na svu sreću, Anita je uzela život u svoje ruke i pobegla iz potlačenosti u jedan drugi način života, koji nije bio baš najbolji, ali je majka znala da je daleko srećniji od onog kojim je ona živela. Taman što je obukla crnu haljinu u kojoj se prethodne večeri pojavila pred Momom, čula je kako se vrata otvaraju i visok, smeđ muškarac gustih obrva i dečjeg osmeha ušao je u stan. -Stigao sam, srećo! Iako nije bila raspoložena da mu na isti način odgovori, s osmehom ga je dočekala na vratima spavaće sobe. -Ti si se obukla? -Da. Mislila sam da ti ostavim poruku i odem kući. Već je kasno. Zagrlio ju je oko struka i počeo da joj ljubi vrat. Znala je da mu je opet probudila želju, bio je nezasit kao mužjak i očito je bilo da je ona na njega delovala moćno u fizičkom smislu. No, ovaj put on nije delovao na nju. Odgurnula ga je dovoljno snažno da se na lepom licu muškarca pojavi izraz začuđenosti. -Šta ti je? Nešto nije u redu?

2

-Sve je u redu, ali moram da idem. Radim sutra, a ovaj dan provela sam beskorisno, čekajući tebe da se vratiš. Bolje bi bilo da više ne noćim kod tebe, ti si ionako svaki dan zauzet i ja se dosađujem. -Izvini, lutko, ali znaš da nikad ne mogu da planiram koliko će me zadržati obaveze. -Znam i ne prebacujem ti. Ali je besmisleno da ja čučim ovde sama. -Mogla bi bar još... malo. Osetila je njegove ruke na svojim kukovima, prosto su je stezale pune želje, ali se izmakla. -Nemoj, idem. -Odbijaš me? -Moram, vidiš kako je napolju. Pitanje je da li će i taksista doći po ovakvom kijametu. -Odvešću te ja. -Nemoj, nema potrebe. -Insistiram! Pokupio je ključeve sa stola i uputio se ka vratima sačekavši je da navuče kaput. -Žao mi je što cele ove nedelje nismo samo ležali, ljubili se, vodili ljubav i uživali. Ali biće još dana za nas. -Biće, da... Izašla je za njim razmišljajući da li će ijedna Momina nedelja proći onako kako on govori posle svake koja se tako ne završi. -Mama, da li me je neko tražio? -Olga je zvala. Kaže da joj se nisi javila na mobilni. -Zvala je u ranu zoru, ona kao da nikad ne spava. Šta si ti radila danas? -Ništa, spremala malo kuću, brisala prašinu i tako. A ti? Bila si s onim političarem? -Da, s njim. Ostala su nedorečena neka majčina pitanja, ali na njih Anita ionako ne bi odgovorila. Otišla je u svoju malu sobu u kojoj je odrasla, nepromenjenu od ranih tinejdžerskih dana, obojenu u svetloroze, s gomilom plišanih medvedića okačenih po zidovima. Tu se osećala najzaštićenijom, kao da bi svaki put kad bi zakoračila u svoju sobu ponovo bila devojčica koja ne zna da ljubav ume da donese i bol. Nazvala je Olgu, koleginicu s kojom je radila u robnoj kući na odeljenju muških stvari. Olga je bila Anitina vršnjakinja, ali je imala staračku ozbiljnost u svakom postupku. Za nju je glavni cilj života bila udaja, a kako se bližila dvadeset petoj, tako je i Anitu opterećivala svojim strahom da se nikada neće udomiti. Nije imala momka, a i kad bi joj se neko udvarao, morao je da prolazi kroz neverovatne testove i da odgovara na pitanja zbog kojih bi svaki muškarac pobegao glavom bez obzira. Olga bi na to uvek odgovarala kako su u pitanju nezreli klinci. -Gde si ti? Što mi se ne javljaš ceo dan? -Izvini, nisam bila kod kuće. -Nije valjda da si bila s onim ljigavim ženskarošem što se na prvom sastanku odmah ograđuje od obaveza? Olga je imala potrebu da svakom čoveku, u svakom razgovoru, istakne njegove najgore mane. Ovo je bio ko zna koji put da se Anita pokajala što se poverila koleginici i prijateljici, ali je znala da će joj se poveriti još hiljadu puta, jer je u toj ozbiljnoj udavači bilo nečeg istinski dobrog, razumnog, ženstvenog što Anita kod sebe nije uvek pronalazila.

3

-Nećemo o njemu, molim te. Znaš u kakvoj sam kombinaciji s njim, znaš da je i meni potrebno samo malo telesnog zadovoljstva i to je sve. Reci mi, radimo li sutra pre podne ili je šefica nešto promenila? -Ne, pre podne radimo. Zvala me je da te obavestim. Neke su dobile otkaz, ali, sva sreća, ti i ja ostajemo. Dugo se pričalo kako će robna kuća u kojoj su radile morati da smanji broj prodavačica, a Anita je strahovala za sebe, nesigurna u to koliko je zaista dobra u svom poslu. Za Olgu su svi znali da je najvrednija, da nikad ne kasni na posao i da svakog meseca dobija pohvale, ali ostale devojke mogle su lako da budu na spisku za otpuštanje. -Žao mi je zbog onih žena što su otpuštene, ali sad mi je pao kamen sa srca što to nisam ja. -E, moja Anita, imamo posao, a još smo same, bez muškaraca. Da li smo proklete ili šta li je, ne znam. I što je najgore, radimo već godinu dana na tom muškom odeljenju, a nijednog da sretnemo. Strašno! -Ne kukaj mi, molim te. Videćemo se sutra, a ko zna, možda dođe neki slobodni dasa da kupi kravatu, pa te vidi i smrtno se zaljubi. -Iz tvojih usta u Božije uši! Idem na spavanje, a mogla bi i ti da se odmoriš, nadam se da nisi i večeras planirala da ideš kod onog bez obaveza. -Nisam, ne brini. Ljubim te, videćemo se sutra. -Važi. Iako te noći stvarno nije imala nameru da nekuda ide, kad je legla u krevet, san joj nije lako došao na oči, pa je poželela da je Momina ruka uspava onako kako samo on to ume. Dan je obećavao poboljšanje vremena i prestanak padavina. Sunce je od samog jutra obasjalo grad, pa je i Anita bila u garderobi pastelnih boja kako bi privukla lepo vreme. Radni dan je prolazio sporo, kako samo može prolaziti dan u robnoj kući na muškom odeljenju gde i inače ima manje mušterija. Na prvom spratu, na ženskom odeljenju, bilo je gužve, ali su ona i Olga više od tri sata provele bez ijedne ozbiljne mušterije kojoj bi se posvetile. Negde pred dolazak druge smene na sprat se popeo jedan mršavi muškarac, tvrdih crta lica, s ožiljkom na desnoj strani usne. Anita je taman krenula prema njemu kako bi mu pomogla u izboru košulja koje je pažljivo razgledao, kad ju je Olga uhvatila za ruku i očima pokazala da će ona uslužiti nepoznatog gospodina. Slegnula je ramenima i pustila koleginicu. Posmatrala je tu ozbiljnu devojku s punđom kako polako, spretno i samouvereno prilazi mušteriji. Zadržali su se nekoliko minuta u ćaskanju, a onda je muškarac izabrao jednu klasičnu sivu košulju i s njom prišao Aniti koja je čekala na kasi. Nasmešila mu se svesna da šefica negde iza kamera posmatra ponašanje prodavačica, otkucala račun, stavila košulju u kesu i pružila je mušteriji. -Izvolite i hvala. -Nema na čemu. Nadam se da nemate ništa protiv što sam vašu koleginicu zadržao u razgovoru. Anita se zbunila ne shvatajući šta ovaj čovek s ožiljkom želi da joj kaže. -Ne, naravno, pa vidite da nema posla, a verujem da je i njoj bilo prijatno u ćaskanju s vama. -Siguran sam u to jer sam je pozvao na piće, a ona je pristala. Mada, iskreno, sad sam siguran da sam pogrešio, mislim da bih više voleo da sam izašao s vama, ali bojim se da

4

ste zauzeti, jer tako lepa žena teško da je sama. Anita je pogledala iza njegovih leđa. Tamo, na nekoliko metara od njih, stajala je Olga i smešila se, pokazujući rukama nešto što je trebalo da znači da se zaljubila. No, bila je dovoljno daleko da ne čuje ono što je muškarac rekao. Anita se namrštila. Očito je ovaj mršavi čovek mislio da može da vuče nekog za nos i da se nabacuje svakoj prodavačici koja mu se ljubazno nasmeši. -Gospodine, mislim da niste pogrešili u izboru, ja bih vas svakako odbila. Ali je očigledno da je Olga pogrešila u svom izboru. Nadam se da ću uspeti da je ubedim da ne ode s vama na piće. Očekivala je neku promenu na njemu, ali ništa se nije desilo. Njegove tamne oči smejale su se onako kako usne nisu mogle, pa je samo izazivački dobacio: -Pokušajte da je odgovorite. Možda vam i uspe. Na stepenicama je poslao poljubac Olgi. Čim je nestao, ona je dotrčala do kase, sva ustreptala. -Jesi videla kakav je! K'o neki američki glumac. Pozvao me je na piće posle posla. -Znam, Olga. -Kako znaš? -Rekao mi je. Pohvalio se time. -Je li? I šta ti je još rekao o meni? Anita nije znala kako da objasni prijateljici da je muškarac koji je upravo otišao pokušao i nju da muva, činilo joj se da bi time mogla da uvredi Olgu koja je bila svesna koliko je Anita privlačnija od nje. Zato nije mogla da kaže istinu, već je pokušala da primeni drugu taktiku. -Olga, on se meni nimalo ne sviđa. Otkud to da uđe u robnu kuću, popriča malo s tobom i odmah te pozove ne piće? -A što da ne? Je l' mi fali nešto? Možda sam mu se dopala na prvi pogled. Da, da, znam, ti misliš da samo te tvoje plave oči i duge trepavice mogu nekome da se dopadnu na prvi pogled, a da ja s ovim svojim krivim nosem i bezveznim smeđim očima ne mogu da privučem muškarca tako lako. -Nisam to mislila, ali je prosto nevaspitano od njega da nakon nekoliko reči bude siguran u to da će izaći s tobom. -Rekao je da me je video i ranije. -Gde? -Ne znam. Verovatno ovde. -Taj je prvi put u robnoj kući, bar u našoj smeni. Ja ga nikad nisam videla. -Pa ne pamtiš ti sve mušterije koje prođu. -Ovaj je specifičan. Ima vrlo upečatljivo lice. -Znala sam! I tebi se svideo pa ti je sad malo krivo što je mene pozvao a ne tebe. Imaš ti onog svog neženju političara, nemoj da si sebična. A nećeš ni brak ni vezivanje, tako da bi mogla da budeš širokog srca pa da se raduješ što me je ovakav tip primetio. Anita je bila očajna što je Olga ne razume. Stvarno je u tom muškarcu bilo nečeg privlačnog, imao je specifičan stav koji se sigurno primećivao gde god bi se pojavio, ali njegove tvrde crte lica i licemerno ponašanje koje je pokazao pred njom činilo ga je u Anitinim očima lošim i opasnim po naivnu Olgu. -Molim te, nemoj da odeš s njim na piće. Sigurna sam da je ženskaroš i da će te povrediti. -Otkud ti to? Šta lupaš, kako si mogla da provališ da je ženskaroš?

5

-Mogla sam, zato što je i meni... Nije uspela da završi rečenicu jer su tri muškarca ušla na odeljenje. S njima su provele desetak minuta, ali nisu uspele ništa da prodaju. Izgledalo je da su samo obilazili radnje u potrazi za nečim što nigde neće naći. Olga se prva vratila do kase, a za njom i Anita. -Joj, mrzim kad su muškarci kao žene pa razgledaju izloge. Nego, šta si ono počela da mi pričaš za Vladu? Anita se zbunila. -Kojeg Vladu? -Ma, za ovog mog što idem posle s njim na piće. Rekla si nešto kako znaš da je ženskaroš jer ti je... Ovaj put nisu ih prekinule mušterije već momak koji je upao u pocepanim farmerkama s ogromnim buketom ruža. Devojke su bile zatečene. -Izvinjavam se, je li ovo muško odeljenje? Olga je prva preuzela kontrolu nad situacijom. Ljutito je pogledala momka i krenula prema njemu u nameri da ga otera. -Ovo jeste muško odeljenje, ali ti izgleda tražiš cvećaru. -Ne, ja tražim neku prodavačicu Olgu. Imam isporuku za nju. Olga je stala kao ukopana. Jedva je progovorila. -Kakvu isporuku? -Cveća. Ovo je naručeno za nju. Tek tad je i Anita skopčala o čemu je reč. Olga je već uzimala cveće od momka i otvarala malu kovertu koja je visila o jednom cvetu. Kad joj je Anita prišla, Olga je poruku već pročitala. -Od njega je. Ne mogu da verujem, ti si mi sinoć rekla da se može desiti da uđe neki idealan muškarac i da se zaljubi u mene, i meni se to desilo. -Od koga si dobila cveće? -Od Vlade! Od onog za kojeg ti kažeš da je ženskaroš! Eto ti, vidiš da nije, onda bi celoj robnoj kući poslao cveće a ne samo meni. Idem ovo da odnesem u kancelariju i da popravim šminku. Sad će kraj radnog vremena, a on će me čekati u kafiću preko puta. Anita više ništa nije mogla da kaže. Bila je zbunjena i začuđena, ali nije htela da pokvari prijateljičinu sreću. No, i dalje je verovala da je Vlada neki vrlo čudan i ne tako dobar tip. S Momom se nije čula već tri dana. Po nekom neizrečenom dogovoru Anita nikad nije njega zvala. Znala je da će je pozvati čim bude imao vremena i volje za nju. U međuvremenu, kad se njoj ništa nije dešavalo, Olga je cvetala od ljubavi. Ne samo da je onog dana izašla s Vladom na piće, već su nastavili da se viđaju i izgledalo je da sve to postaje ozbiljno. Anita je pomno slušala prijateljicu koja je svog novog dečka opisivala najlepšim mogućim rečima. -On je predivan. Pažljiv je, uvek mi pridržava kaput, na svaki sastanak donese mi cvet. Juče smo bili u bioskopu i on je sve vreme držao moju ruku, stiskao je, kao da ga samo interesujem ja, a ne film. Rekao mi je da mnogo voli decu i da bi voleo da ih ima bar petoro, ali da dosad nije sreo ženu s kojom bi mogao da ostvari taj san. I nada se da sam to ja. Mada je bilo lepo videti Olgu toliko srećnu, Anita nije odolela a da joj ne postavi neka važna pitanja, kojima je htela da se uveri da je bila suviše stroga prema tom muškarcu. -Šta si još saznala o njemu? Gde živi?

6

-Ne znam, nisam ga pitala. -A čime se bavi? -Ne znam. Nije mi rekao. -Pa jesi li ga pitala? -Jesam, ali je on nežno rekao da ne opterećujemo naše vreme takvim svakodnevnim stvarima jer, kad je sa mnom, on zaboravi i šta je i ko je, toliko mu je lepo. Mislim da radi u policiji, tako nekako. -Odakle ti to? -Pa možda zato što je tako tajanstven. Aniti je bilo vremenom sve očiglednije da se taj idealni Olgin muškarac ne otkriva sasvim, mada nije mogla da nasluti razlog. No, on je toliko opčinio uvek ozbiljnu i racionalnu Olgu, da joj je bilo teško bilo šta savetovati ili je upozoravati. Zato ni Anita nije mogla mnogo toga da promeni i na kraju je odlučila da pusti da stvari idu svojim tokom. Moma ju je nazvao u četvrtak iz Rima. -Vraćam se sutra ujutru pa bih voleo da te vidim. -U redu, videćeš me. -Poželeo sam te, da znaš. Nije odgovarala na takve rečenice, jer je osećala da ih on izgovara mehanički, znajući da ženama to prija. -Javi se kad dođeš. Momin i njen odnos mogao je da se nazove vezom, znala je da ih je seks povezivao i da su jedno drugom odgovarali jer nisu tražili previše slobode. No, nju to nije ispunjavalo. Htela je da ima nešto više, ali se plašila to da zatraži. Zato je ostala u takvoj vezi, mireći se s tim da neće trajati duže nego što je potrebno. Baš kad je završila razgovor s njim, majka joj je pokucala na vrata sobe. Večera je bila gotova i postavljena. Anita je imala sreću da je njena majka bila brižna žena, dobra domaćica, a uz to se nije mnogo mešala u Anitinu intimu. Kad su sele za sto, postavila joj je vrlo neuobičajeno pitanje. -Već nekoliko dana ne izlaziš. Da li je sve u redu s onim tvojim muškarcem? -Otkud to da tebe zanima moja veza? -Pobogu, naravno da me zanima! To što te ništa ne pitam ne znači da mi je svejedno šta ti se dešava. Ali očekujem ponekad da mi i sama nešto kažeš kako ne bi ispalo da guram nos gde mu nije mesto. -Videću se s njim sutra. Bila je sigurna da je zadovoljila majčinu radoznalost. Ali nije bilo tako. -Jesi li srećna s njim? -Mama, iznenađuješ me. -Izvini što pitam, ali došlo mi je. Nekako deluješ kao da ti je sve svejedno, kao da si ravnodušna na to hoćeš li večeras nekud otići ili nećeš. -Pa tako i jeste, otprilike. Moma i ja nemamo vezu koja bi davala prostora za neka dublja osećanja. -Znači, nije trajnijeg karaktera? -Nije. -A želiš li da upoznaš nekog s kim ćeš imati ta dublja osećanja? -Ne znam, mama. Posle onog što sam proživela u vezi za koju sam mislila da će trajati do

7

kraja života, nisam sigurna da ću ponovo voleti. Ali nikad se ne zna. Možda mi se, kao Olgi, desi da sretnem nekog i da se svet promeni za pet minuta. Gorko se nasmejala svesna s koliko je ironije ovo poslednje izgovorila. Anita ne bi pala na kratko udvaranje neke mušterije, niti bi se ikad zaljubila u čoveka koji krije podatke o sebi. Ona nije bila zaljubljena u Momu, znala je to. Samo je Moma u tom trenutku bio najadekvatniji muškarac s kojim je zavaravala samoću. -Ja mislim da ćeš sresti jednog kojeg ćeš voleti. Majčin glas je bio pun samopouzdanja, tačnije, zazvučao je kao glas proročice preko TVa koja pokušava da utiče na ljude. -Ma, nije ni važno. Mama, ajde da večeramo, pusti te gluposti. Ali žena nije nastavila da jede. Gledajući u ćerku, istim tonom je ponovila: -Naći ćeš ti nekog koga ćeš voleti, Anita. Samo sam sigurna da ćeš se pre toga mnogo namučiti dok to ne shvatiš ili dok ne zaslužiš ljubav. -Hoćeš da kažeš da ja ne zaslužujem ljubav? Ako je neko zaslužuje, mama, onda sam to ja, provela sam dve godine s čovekom koji je moje srce čuvao batinama. Bar tebi ne moram da pričam kako to izgleda. I ti si takvog imala u svojoj kući. Ali vidiš, nisi ni ti dobila ljubav posle toga. Zašto onda tako sigurno govoriš da ću je ja naći? -Zato što si ti željna ljubavi muškarca. Kad je tvoj otac umro, meni je pao kamen sa srca, jer sam mogla mirno da spavam a da ne razmišljam u koliko sati će se vratiti, u kakvom će stanju biti i gde će me prvo udariti. Ja nisam ni pomislila da ponovo imam nekog, bilo mi je dosta za ovaj život. Ali ti, ti si željna da te neko voli. I zato imaš muškarce, zato si i s tim političarem iako znaš da neće trajati. Prosto ne možeš da se pomiriš s tim da nema srećnih ljubavi. Zato sam sigurna da ćeš je naći, ali prvo ćeš morati da naučiš šta su nesrećne ljubavi da bi svoju cenila. -Mama, pričaš gluposti. Vrlo dobro sam osetila šta je nesrećna ljubav i to na svojoj koži. Dobila sam dovoljno batina da mi se utuvi u glavu kako je kad si nesrećan pored osobe koju voliš. -Ali nisi shvatila kako je kad si nesrećan pored osobe koju ne voliš. -Samo mi to fali. Tu i nema reči o ljubavi kad si s nekim koga ne voliš, zar ne? -Možda ima neke druge vrste ljubavi... -Mnogo si danas nekako filozofski nastrojena, mama. -Možda, ali to je zato što sam noćas sanjala čudan san, kad sam se probudila, sve ove rečenice koje sam ti rekla bile su mi na usnama. -Kakav san? -Ne sećam se dobro, ali znam da sam u snu videla tebe kako sediš pod jednim hrastom, držiš nekog u krilu i boriš se da ne zaplačeš. Taj neko se smeje i gleda te pun nade, ali tvoj pogled je usmeren u daljinu, gledaš nekog drugog, nekog ko stoji na dalekom bregu i čeka te. -Svašta! Taj san je potpuno nebulozan. -Možda jeste, Anita. Ali ja sam osećala ono što si ti osećala u snu. Patila si jer nisi mogla da ostaviš tog nekog ko ti je ležao u krilu, a srce ti se kidalo zbog onog koji te je čekao. -Šta sam na kraju uradila? -Ne znam... Samo se sećam da sam te bodrila da ustaneš i da kreneš za svojim srcem. -Mama, mama, nemoj toliko da se vezuješ za snove. Nastavile su u tišini da jedu i ni reč nisu razmenila do pred spavanje, kad su jedna drugoj poželele laku noć.

8

Smejala se Mominoj frizuri, ali nije prestajala da trči. Krenuli su u šetnju po bloku oko Momine zgrade i tu ih je zatekla kiša koja je lila kao iz kabla. Ubrzo su bili mokri do gole kože pa su se bacili u trk, no usput Momina uvek doterana frizura postala je zabava za Anitu. -Izgledaš kao da si izgubio periku. Kad su došli pred ulazna vrata njegove zgrade, Moma ju je obgrlio i počeo da je golica znajući koliko to ona ne voli i koliko će se nervirati. Uzalud mu je govorila da je pusti, nije vredelo. -Vraćam ti za zezanje o mojoj frizuri. Na kraju ju je ipak pustio, jer su na njenu vrisku počeli da se osvetljavaju prozori susedne zgrade. -Vidi šta si uradio, sada će svi da znaju da političar koji stanuje preko puta njih maltretira jadne devojke i muči ih golicanjem. Dok je čekala da on pronađe pravi ključ od onih desetak što su bili na svežnju, okrenula se ka ulici u trenutku kad su kola hitne pomoći s upaljenom sirenom jurila u južni deo grada. U tom momentu ulicom su polako prolazila tamna kola i kao da su na trenutak stala pored nje. Ulično osvetljenje nije bilo dovoljno jako da bi videla vozača, ali je srce počelo ubrzano da joj lupa. No, kola su se polako udaljila i Anita je povratila mir. Kad su nešto kasnije pili čaj i grejali se kraj kamina na koji je Moma bio naročito ponosan, Aniti se vratio taj trenutak pretrpljenog straha. -Kako to da ti nemaš obezbeđenje? Moma se nasmejao. -Šta će meni obezbeđenje? -Ne znam, ali političar si i poznat si. Sigurno imaš neprijatelje i onih koji bi voleli da te nema. -Verovatno postoje takvi koji me ne vole, ali čisto sumnjam da bi mi naudili. A i kad bi neko odlučio da mi naudi, ne bi mi pomogla ni četa vojnika kao obezbeđenje. Anita se ućutala. Nekako je njegova sigurnost bila suviše jaka za posao kojim se bavi i položaj na kojem se nalazi. -A što ti je to sad palo na pamet? -Ne znam. Učinilo mi se nešto malopre na ulici. -Šta? -Da nas neko posmatra, da je namerno prošao pored nas sporo kako bi nas bolje osmotrio. -I ti si umislila da je to neko ko mi je neprijatelj? Zar ne misliš da bi bilo glupo od njega da uspori tako da ga mi primetimo. -Ti ga nisi primetio, otključavao si vrata i, da nije bilo mene, mogao je da te napadne s leđa. -Lutkice moja, ne misli o glupostima. Možda je to bio tvoj ljubomorni dečko koji te je pratio i sad se uverio da si ga prevarila. Iako je ovo bila šala, Aniti nije bila nimalo zanimljiva. Setila se kako je nekada zaista imala od koga da strahuje, ali se i nervirala što je Moma njenu zabrinutost za njegovu sigurnost shvatio neozbiljno. Ali kad ju je nešto kasnije zagrlio, više nije mogla da misli ni o čemu drugom osim o strasti. Nekoliko dana kasnije Mominim kolima su otišli do prodavnice da kupe vino i sladoled

9

koji im se jeo iako je napolju bilo jako hladno. I dok je ona birala sladoled, Moma je otišao da izabere vino na drugi kraj prodavnice. Podigla je glavu jer joj se učinilo da je neko posmatra. Na vratima prodavnice stajao je visoki muškarac, njegovo lice, iako sakriveno u senci, učinilo joj se poznatim. Taman kad se setila ko bi to mogao da bude, krenula je prema njemu, međutim, on je šmugnuo. Izašla je iz prodavnice nesvesna da u ruci drži korpu sa sladoledom koji nije platila. Prodavačica je izletela za njom i dok je Anita objašnjavala da nije imala nameru da pobegne s korpom, u čemu joj je pripomogao Moma kojeg je prodavačica prepoznala i, naravno, poverovala mu, tajanstveni muškarac više nije bio u blizini. Kad su seli u kola, Moma je pokušao da sazna šta se dogodilo s njom. -Objasni mi, što si istrčala iz prodavnice? -Videla sam nekog koga poznajem. -A ko je to bio toliko važan da ti izgubiš pojam o tome da si s korpom u rukama i da bi bi moglo da izgleda kako kradeš? -Ma, nisam sigurna. To je neko sumnjiv. Neko ko mi se uopšte ne dopada i ne znam šta je tražio na vratima prodavnice. -Možda je došao nešto da kupi. -Što onda nije ušao u prodavnicu nego je pobegao kad je video da sam ga primetila? Moma je zabrinuto zavrteo glavom. -Anita, ne znam šta se događa s tobom, neću da sumnjam u to da koristiš lekove ili drogu, ali postaješ paranoična. -Molim? -Ozbiljan sam. Prvo ti se učinilo da nas neko iz kola posmatra, a sad vidiš i sumnjivo lice na ulazu u prodavnicu i još juriš da ga stigneš. -Nisam luda, Momo! -Nadam se da nisi. Uzdahnuo je i pokrenuo kola. Aniti je ostalo samo da se ljuti. Jedva je dočekala sledećeg dana da vidi Olgu. -Moram da te pitam nešto. Jesi li bila sinoć oko devet sati s Vladom? -Ne, nismo se sinoć videli. On je juče ujutru otputovao i vratiće se danas po podne, pa ćemo se videti večeras. -A gde je otputovao? -Kod brata u Mladenovac. A što pitaš? -Olga, ja mislim da on nije otputovao. Mislim da te je slagao. Ja sam ga sinoć videla u prodavnici. -Molim? -Da, skoro sto posto sam sigurna da je to bio on. -Čekaj, jesi li ti njega videla, jesi li pričala s njim ili ti se učinilo? -Nisam ga dobro videla, ali znam da je bio on. -Znaš, nije lepo što se tako ponašaš, Anita. Ako nisi sigurna, što mi govoriš? Hoćeš da se posvađam s njim? Što ti toliko smeta što je meni lepo, nije mi jasno? Olga je potrčala sa suzama u očima do WC-a, a Anita je nemoćno gledala za prijateljicom. U narednih mesec dana još dva puta je imala neobične događaje koje nije mogla da podeli s Momom, jer se plašila da će se zaista uveriti da je poludela. Jednom je došla taksijem kod njega, a preko puta zgrade bio je parkiran onaj isti crni automobil koji je

10

videla i prvi put na kiši. Kad je izašla iz taksija, automobil se pokrenuo i velikom brzinom nestao. Sledeći put je Moma došao po nju, ali dok ga je čekala, videla je kako neki momak pretrčava ulicu, nestaje u jednoj zgradi, a onda potpuno drugačije obučen izlazi napolje i prelazi ulicu baš u trenutku kad je ulazila u Momina kola. Na svu sreću, Moma je odmah pritisnuo gas i momak nije uspeo da im se približi. Anitu je hvatao strah. Nije mogla da se poveri Olgi zbog onoga što se dešavalo oko nje, jer Olga nije htela da razgovara s njom od trenutka kad je Anita tvrdila da Vlada nije otišao na put, već da ga je videla u prodavnici. Više puta je Anita pokušavala da izgladi odnose, pa i da se izvini prijateljici, ali Olga više nije htela da kontaktira s osobom koja joj truje vezu. Anita je bila sigurna da je ona sve ispričala Vladi i da je on uticao na Olgu da se promeni prema drugarici. Aniti je bilo žao zbog svega toga, ali je više osećala strah jer je naslućivala da će se jako brzo nešto ružno desiti. Zato je više vremena provodila s Momom, nije tražila da dolazi po nju već je ona odlazila kod njega, odbijala je njegove predloge za šetnju i držala ga u krevetu gde joj se činilo da je mnogo sigurniji nego na ulici. -Znaš, da nismo oboje ovako slobodnog duha, da nismo slobodni strelci koji ne veruju u brak i priču o ljubavi do kraja života, sigurno je da bismo se venčali. Ti si idealna žena za mene. U poslednje vreme osećam da mi je mnogo lepo kad se vratim u tvoj zagrljaj, kao da mi je to najlepši odmor. Ali imam osećaj i da se u tebi nešto promenilo. Više vremena provodiš sa mnom, a i nekako si brižna, manja je ona distanca koju si na početku postavila. Privila se uz njega i samo ga jače zagrlila. Znala je da to nije ljubav, ali je bilo neke emocije koja ju je terala da brine zbog njega i da ga štiti, mada nije tačno znala od čega. Olgino ponašanje polako je počelo da se menja. Od gorde osobe koja pokazuje da je uvređena postupcima drugarice, prvo se pretvorila u tihu devojku čije je tužne poglede Anita nekoliko puta uspevala da uhvati, da bi se nakon dva meseca otkad je Vlada postao centar njenog života Olga pojavila na poslu sva naduvena od plača. Iako je Anita rešila da više ne pokušava da promeni Olgino mišljenje, naročito kad je u pitanju neki muškarac, ovaj put se sažalila kad je videla podbulo i natečeno lice prijateljice i odmah ju je povukla u malu kancelariju gde su se skupljali pušači u vreme pauze ili radne dokolice. -Ako te vidi šefica, otići ćeš kući. Daj da ti šminkom to malo popravim. Olga se prepustila Anitinim spretnim rukama. Nakon pet minuta već je izgledala daleko bolje, samo bi iskusno oko moglo da primeti kako je previše korektora na delovima gde bi trebalo da budu podočnjaci. -Da, mnogo je bolje. Hvala ti, Anita. Gde li si samo naučila ovako dobro da prekrivaš podočnjake! Anita se gorko nasmejala i odmahnula rukom kao da taj odgovor nije naročito važan. Mnogo puta je sama sebi prekrivala modrice i posekotine u one dve godine pakla, tako da je to dobro naučila. -Reci mi šta se desilo? -Vlada... Vlada me je ostavio. Anita je htela da kaže "jesam li ti rekla", ali se predomislila. To ne bi bilo tešenje u ovom trenutku. Njenoj prijateljici bile su potrebne nada i uteha, a ne pridika. -Jeste li se posvađali? -Nismo, u tome je najgora stvar. Sve je bilo divno. Dovela sam ga kod mene, upoznala s

11

mojima, prespavao je dve večeri u mojoj sobi. -Upoznala si ga s roditeljima? Anita je bila šokirana. Znala je da bi Olga dovela samo budućeg muža u svoju kuću, bar je tako oduvek govorila. -Jesam. Toliko sam bila sigurna u njega. On je na sve načine pokazivao da me voli, govorio mi je da ćemo biti zauvek zajedno. I moji su se oduševili njim, bio je pravi gospodin i pred njima je rekao da ćemo nas dvoje imati porodicu. -Bože! -Posle toga je nestao. Jednostavno je nestao. Kad je trećeg dana ustao, mama mu je postavila doručak, a on je rekao da ide na posao i da će se vratiti po podne. To je bilo pre pet dana. Više se nije pojavio. Verovatno je dobio šta je hteo. -Šta je to dobio? -Kako šta? Mene, moje telo. Spavala sam s njim bez imalo straha da će sutradan nešto loše da se desi. Sad mi moji sede na glavi. A ja ne znam kako ću da preživim sve ovo. Teško mi je, baš sam se zaljubila. Kako je mogao tek tako da nestane?! -Jesi li ga zvala? -Mobilni mu je isključen. Samo taj broj imam. -Imaš li bilo kakav kontakt s nekim iz njegovog života? Da li ste bili u nekom lokalu gde si videla da zna konobara ili gazdu? -Ne, nismo sretali njegove poznanike. Misliš da bi trebalo da ga potražim? -Trebalo bi, bar da budeš sigurna da mu se ništa loše nije desilo. Olga je zapanjeno gledala u Anitu, kao da vidi sablast. -Meni to nije ni palo na pamet, grozna sam. U pravu si, možda mu se nešto loše desilo, to je jedino objašnjenje zašto me je tako ostavio bez reči. Kako sam glupa, pravo sam žensko, odmah mislim na to da ima drugu, da me ne voli, da sam mu dosadila, a nisam se zapravo ni zabrinula da li je s njim sve u redu, da li je živ i zdrav. Hvala ti, Anita, otvorila si mi oči i mogu ti reći da si me podigla na noge. Ako se ne javi u naredna dva dana, otići ću u policiju. Olga je puna nade krenula na odeljenje, a Anita nije mogla a da je ne zaustavi, makar da popravi to što je svojim nepažljivim pitanjima ponovo probudila Olgino poverenje u onog sumnjivog muškarca. -Olga! A šta ćeš da kažeš policiji? Devojka s punđom je zastala i okrenula se. -Kako misliš šta ću reći? Da mi je nestao mladić bez reči. -A kad te pitaju kako se preziva taj mladić, gde stanuje, ko su mu roditelji i čime se bavi? Mislim da neće moći da traže samo Vladu. Olga je shvatila šta drugarica ovim želi da joj kaže. Namrštila se i odmahnula glavom. -Lepo je meni Vlada rekao da ti nisi baš neka prijateljica, jer si prepuna sebe zato što se viđaš s političarem, a vučeš komplekse jer si imala loše detinjstvo i lošu ljubavnu vezu. -Pričala si s njim o meni? -Pričala sam ja o svemu s Vladom, pa i o tebi. -Šta si mu rekla o meni? Zašto si morala da mu kažeš za Momu, znaš da to ne bi trebalo tako da se priča okolo? -Ja pred njim nisam imala tajne. Olga je podigla glavu i ubrzala korak, željna da prekine taj razgovor. Ali je mogla da čuje

12

kad je Anita prilično besno dobacila: -Ti pred njim nisi imala tajne, ali on očigledno jeste pred tobom! Mučilo ju je to što se desilo Olgi, mada ju je još više mučilo to što je imala neobičan i neobjašnjiv utisak da je misteriozni Vlada u neku ruku izgledao kao opasnost. Povezivala ga je sa svim onim čudnim stvarima koje su se dešavale dok je bila s Momom, i da je malo bila iskrenija prema svojim sumnjama, priznala bi sebi da je Vlada u stvari preko Olge želeo da sazna neke podatke o njoj, a možda i o Momi. Na trenutak bi se prenula iz takvih razmišljanja, svesna da ne živi u nekom trileru već u stvarnom životu, gde se mnoge stvari uobražavaju, ali bi se ponovo koji minut kasnije zapitala ko je u stvari taj čovek s ožiljkom. Nije verovala da je on samo jedan bezopasni nestali ljubavnik. Te večeri Moma ju je vodio u bioskop. Iako su izbegavali javna mesta, ovaj put je on zahtevao da malo razbiju monotoniju skrivanja u kući, siguran da će paparaci pre biti na nekim drugim javnim skupovima, nego što će tražiti političare pred velikim ekranima kako jedu kokice u društvu nepoznatih devojaka. Obukla je crne farmerke i crnu kratku jaknu, pokušavajući da svom izgledu da malo sportskog duha, ali ne suviše, jer je znala da će Moma biti obučen dovoljno elegantno da ne pokvari svoj imidž čak ni u bioskopu. Došao je po nju pola sata pre projekcije filma. Bio je vidno raspoložen. -Danas sam imao uspešan dan, neke ljude koji su se predstavljali kao veliki biznismeni najzad sam uhvatio u zamku. Za koji dan će svi oni da budu iza rešetaka, tamo gde im je i mesto. Mada je u njegovim rečima bilo puno ponosa i optimizma, Anita nije reagovala onako kako bi se od nje očekivalo. Samo je klimnula glavom i nastavila da posmatra prolaznike koji su izašli na ulice da uživaju u lepoj prolećnoj noći. -Anita? Slušaš li ti mene? -Slušam te. Rekao si da si imao uspešan dan u hvatanju nekih ljudi. -Da, baš to. Ali očekivao sam da kažeš makar "bravo, majstore''. -Znaš da ne volim politiku i te prljave stvari. Bolje da ne pričamo o njima. Reći ću ti ''bravo, majstore'' kasnije, kad se nađemo u krevetu. Moma se nasmešio zadovoljan onim što je čuo, kao pravi muškarac kojem žena pokazuje da će i noćas rado da mu pripadne. Pred bioskopom nije bilo mesta za parkiranje, tako da su skrenuli u jednu sporednu uličicu kako bi tamo našli parking za Momin veliki automobil. Sasvim nehotice Anita je bacila pogled u retrovizor i ugledala crni automobil koji je za njima ulazio u slepu uličicu. Srce je počelo ubrzano da joj kuca. Osećala je strah koji nije znala da pretoči u reči. -Evo jednog mesta, kao da je mene čekalo. Tek što je Moma parkirao automobil, začula se neka čudna buka. Odjednom se nešto poput čelične kiše sasulo na njih, čuli su se udarci metala u metal, a za tren oka ona je ležala na sedištu ispod Mominog tela. Nije mogla da diše, pokušala je da se podigne, ali on je bio težak i nije mogla da ga pomeri. Crni automobil je ubrzo nestao. -Momo, ustani s mene, molim te. Ali ništa se nije pomerilo. Neki ljudi su počeli da dotrčavaju, vrata suvozača su se otvorila i čula je snažan muški glas koji je dobacio ostalima: -Ovde ima povređenih!

13

A onda je na licu osetila nešto toplo, kapalo je odnekud, kao s krova. I mirisalo je na krv. Izgubila je svest. Probudila se u bolnici. Mislila je da neće moći da se pomeri, sigurna da je tu iz nekog lošeg razloga. A onda je svest počela da joj funkcioniše i shvatila je da se njoj i Momi nešto dogodilo. Prisećala se automobila koji ih je pratio i buke koja je trajala samo nekoliko desetina sekundi, a onda je bila pod Momom koji ju je zaštitio svojim telom, imala je miris krvi u nosu. Sad je već shvatala celu priču. Da li je povređena? Gde? Šta je s Momom? Pogledala je svoje telo. Nije bilo previjeno, samo je jedno ćebe bilo prebačeno preko nje. Kao da je neko ostavio mladu devojku da odspava. U tom momentu u prostoriju je ušla starija medicinska sestra retke kose. Kad je videla Anitu budnu, nasmešila se anđeoskim osmehom. - Kako si, draga? Anita je slegla ramenima. - Ne plaši se, nije ti ništa. Imala si sreće jer te je muškarac s kojim si bila, gospodin Vasić, zaštitio svojim telom. Aniti je pao kamen sa srca. Pomerila je levu ruku, a onda i desnu, da bi potom pomerila obe noge. Stvarno je bila čitava, mogla je sve da pomera. Tek kad ju je prošla mala euforija sreće zbog svog dobrog stanja, palo joj je na pamet da čovek koji je skočio na nju može biti samo Moma. Da, Momčilo Vasić... Mozak joj je sporo funkcionisao, još ne prihvatajući činjenicu da se nešto strašno dogodilo. - Moma? Gospodin Vasić? Kako je on? Medicinska sestra je sela na ivicu kreveta i napravila izraz kojim bi mogla da saopšti i najgoru presudu kažnjeniku a da joj on ne zameri. - On nije prošao tako dobro kao ti. Sad je bilo jasno - nešto se dogodilo Momi. Anita se u sekundi preznojila. Htela je da pita šta mu je, ali se plašila odgovora. - Da li... da li je... - Živ je, živ. Ali je još na operacionom stolu. Noge su mu sasvim izrešetane. Ako bude sreće, bar će mu jedna ostati u funkciji. Ti kreteni koji su pucali na vas kao da nisu ni hteli da ga ubiju, već da ga osakate. I uspelo im je. Mnogo je metaka u njegovim nogama. Mnogo. Anita je zatvorila oči. Pokušavala je da shvati, ali nikako nije mogla. Momine noge, meci, pucnjava, jedna će funkcionisati, operacija... Sve joj se mešalo, a ona nije imala snage da razdeli misli i reči i da ih zaista shvati. -Vidim da si još u šoku. Odmaraj se još malo, kasnije će ionako policija da te gnjavi, a verovatno i novinari. To nije lako izdržati. Ako ti nešto bude bilo potrebno, sestre su treća vrata levo. Nemoj ustajati na noge dok ne budeš potpuno svesna postupaka. Čula je kako se vrata zatvaraju i poželela da opet padne u nesvest. Ali nije mogla. Strahovala je za Mominu sudbinu. Dva sata kasnije sedela je s dvojicom inspektora u maloj bolničkoj kancelariji. Gledala ih je belo dok su joj govorili kako se taj zločin nad jednim političarem mora kazniti. Postavljali su joj razna pitanja, ali je ona jedva mogla da se seti šta su radili u toj uličici. Prosto kao da je njen razum hteo da zaboravi prethodnih nekoliko sati. -Gospođice, niste nam mnogo od koristi. Znamo da je ovo bio šok za vas, ali vas molimo da se setite bilo čega što bi nam pomoglo. Momčilo će ostati bez nogu, a neko je to

14

planirao. Na toj udaljenosti odakle su pucali mogli su da ga ubiju da su to želeli, no očito je da su samo hteli da ga uplaše, da mu naprave nešto što će ga zauvek sećati na njih. -Crni automobil... Pogledali su je sa zanimanjem. -Kakav crni automobil? -Pratio nas je. I večeras i ranije. Prepoznala sam ga. Razvezao joj se jezik. Rekla im je sve što je znala, videla, osećala. Rekla im je i za Vladu. Nije mogla da preskoči nijedan detalj. Samo joj je u glavi bilo to da je mogla nešto da spreči, samo da je obratila pažnju na detalje. Inspektori su joj očigledno verovali. Da, verovao bi joj sad i Moma, ali kasno. Pre svega ovoga mislio je da je paranoična, a i sama je u to sumnjala. Sad je sve već jasnije. -Taj Vlada, kako ga zovete, imate li još neki podatak pomoću kojeg možemo doći do njega? -Ne, nemam. Nema ni Olga. Zapisali su Olgine podatke. Anita je pevala o svemu, kao da je ona krivac i sad odaje saučesnike. Morala je to da izbaci iz sebe, jer se zaista osećala krivom. Kad su inspektori krenuli, zahvalili su joj se. -Kako je on? Nisu znali šta da joj kažu. -Ne znamo. Morate da pitate lekare. Za vas je najbolje da odete kući i da se odmorite. Kad budemo nešto znali više, pozvaćemo vas. Izašli su iz sobe, a ona je za njima krenula u potragu za onom starijom sestrom. Nije je našla, ali je naletela na lekara koji je užurbano išao hodnikom. -Oprostite, ja sam dev... prijateljica gospodina Vasića. Samo mi recite kako je on? Doktor ju je odmerio preko naočara. -Gospođice, idite kući, iscrpljeni ste. -Ali moram znati kako mu je. -To još niko ne može da zna, pa ni mi lekari. Borimo se. Ali do jutra nećemo imati nikakvu prognozu. Čak i da je imamo, zbog istrage koja se vodi sigurno ne bismo smeli da vam je saopštimo. Sve će vas obavestiti policajci. A vi idite da se odmorite. Bićete potrebni gospodinu Vasiću, budite sigurni u to. -Kako mislite da ću mu biti potrebna? U doktorovim rečima osećala se neka blaga pretnja. Zato je morala da ga pita da joj objasni, da bar nešto zna o Mominoj budućnosti. A doktor je pognuo glavu i koliko god je mogao smireno odgovorio: - Biće teško takvom čoveku, zdravom, pravom i snažnom kad ne bude mogao da hoda. Samo prave osobe će moći da izdrže ono kroz šta on i njegovi bližnji moraju da prođu. Sad je sve postalo mnogo jasnije. Sutradan su sve novine na naslovnim stranama imale udarnu vest o ranjavanju Momčila Vasića. Anita se plašila da će i njeno ime biti u tim člancima, ali je odahnula kad ga nije našla. Pisalo je samo da je u trenutku pucnjave s Vasićem bila i nepoznata devojka. Ono što ju je najviše šokiralo bili su pojedini članci, naročito u novinama koje su više spadale u žutu štampu, u kojima su bile izmišljene pojedine činjenice. Zapitala se kako je moguće da se tako olako spekuliše istinom. Njena majka je bila jako uznemirena kad je čula šta se desilo. Uplašena za svoju jedinicu,

15

obletala je oko nje i samo uzdisala. A kad su se sutradan pojavili i inspektori na vratima, žena je bila bleda kao krpa. Jedva je Anita uspela da je smiri i da je nekako izgura iz sobe kako ne bi bila još više uzbuđena zbog onoga što bi inspektori imali da kažu ili da pitaju. Dva krupna čoveka, veoma slična po konstituciji i ponašanju, delovala su prilično mračno i ozbiljno. -Ne znam zašto ste došli, juče sam rekla sve što sam imala. -Gospođice, potražili smo vašu koleginicu. -Olgu? Anita se pitala kako li je samo njena drugarica reagovala kad je čula zbog čega dolaze. -Da. Porazgovarali smo s njom o tom Vladi kojeg ste spominjali juče. Ali nam ona nije ništa preciznije rekla o njemu. Naravno, ukoliko nas ne laže, jako će biti teško identifikovati to sumnjivo lice. -Ne laže vas, sigurno. Mislim da ju je samo iskoristio da sazna nešto o mojoj vezi s Momom... ovaj, s gospodinom Vasićem. Pocrvenela je, ali inspektori kao da su već hiljadu puta bili u situaciji kad nezvanična devojka ili ljubavnica jednog političara zbunjeno izgovara njegovo ime. -Da, to je jedno od prihvatljivih objašnjenja. U svakom slučaju, molimo vas da ubuduće prijavite svaki događaj koji vam se učini sumnjivim. Ne znamo da li će biti još nekog pokušaja da se ugrozi život gospodinu Vasiću. Naježila se. Nije joj bilo jasno šta je to Moma učinio što bi nekog navelo da ga ubije. -I još nešto. Policija se zdušno potrudila da sakrije vaš identitet, baš zato što ste jedini svedok napada. Nijednom novinaru nije otkriveno ko ste. -Da, videla sam u novinama da sam nazvana nepoznatom ženskom osobom. -Verujte, tako je bolje za vas, mada nije isključeno da će negde procuriti i ta informacija, ali u svakom slučaju, ako vas novinari budu opsedali, nemojte da dajete nikakve izjave. Tu smo i mi da vas zaštitimo u slučaju da vas bilo šta u vezi s ovim slučajem optereti ili da vam, ne daj bože, neko postane pretnja. Dali su joj dve vizitkarte koje je ona drhtavom rukom stavila u džep. Nije imala pojma šta su oni hteli da joj kažu, ali je znala da bi svako pitanje bilo suvišno. Ustali su i klimnuli glavom kao da ih mrzi da je pozdrave i kao da su sve rekli što su imali. -Kako je on? Zastali su i popreko je pogledali. -Nije dobro. Ali najbolje je da to saznate od lekara. -Smem li da ga posetim? -Naravno, ali nemojte danas jer je bolnica prepuna novinara. Sutra uveče možete doći, pustiće vas policajci koji budu kod sobe gospodina Vasića. -Hvala. Kad su otišli, majka se pojavila odnekud s pitanjima u očima. Ali je Aniti bio haos u glavi da bi bilo šta objašnjavala majci u tom trenutku. -Mama, ne pitaj me ništa. Ne znam ni sama šta da mislim. -Ali ja se bojim za tebe, možda bi bilo najbolje da nakon ovog više ne budeš ni u kakvoj vezi s tim čovekom. Ako pokušaju ponovo da pucaju u njega, ja ne smem ni da mislim šta će biti ako i ti budeš tu... Anita je razumela majčinski strah za dete, ali je ipak ovo što je upravo čula nekako zazvučalo sebično. -Ne misliš valjda da bih sad trebalo da ga napustim? Sad kad je u ovakvom stanju i kad se

16

ne zna hoće li ikada prohodati? -Neka mi oprosti Bog, drago moje dete, ali ja mislim trenutno samo na tvoj život i tvoju sreću. Ti si ovde nedužna, a plaši me da bi sve ovo što se desilo moglo da ti donese mnogo bola. Anita je umorno odmahnula glavom i otišla u svoju sobu. Iako je odmah ugasila svetlo, san joj nije dolazio na oči. Priznala je sebi da oseća veliki strah, ali je znala da sada ne može okrenuti leđa Momi. Čim se popela na sprat muškog odeljenja, dočekala ju je uspaničena i usplahirena Olga. U prvom momentu Anita je očekivala da će joj koleginica sasuti najgore uvrede jer joj je poslala policiju na vrata, ali se prevarila. Olga joj je poletela u zagrljaj. -Bože, Anita, kako sam bila preplašena za tebe! Kad su došli oni policajci, ja još nisam imala pojma šta se desilo. I samo sam ih ispitivala kako si ti, da li si čitava, da li si povređena, a oni, magarci, nisu hteli ništa da mi kažu sve dok me nisu ispitali. Jesi li dobro? -Jesam, ne brini. Na sreću, meni se ništa nije desilo, ali Moma... Uostalom, znaš. -Znam. Čitala sam novine. Dođi, čeka te kafa. Imale su još desetak minuta do početka radnog vremena, tako da su sele u malu kancelariju i nastavile razgovor. -Izvini, molim te, što sam ti poslala policiju na vrata. Znam da se ljutiš što sam pomislila da bi Vlada mogao da ima neke veze s ovim što se desilo, ali tako mi se činilo... -Ma, nema veze. Ko zna, možda je to istina. Anita je iznenađeno pogledala koleginicu i videla njen zamišljeni pogled koji je odlutao negde kroz prljavo staklo. -Kako to misliš da je to možda istina? Olga, ti znaš nešto? -Ne, ne znam, kunem ti se. Ali ono što su mi inspektori rekli, da sumnjaju da me je Vlada iskoristio da sazna nešto više o tvom i Mominom kretanju, moglo bi da ima smisla. Time mogu da objasnim zašto je bio tako tajanstven. I zašto je tako često postavljao pitanja o tebi i Momi. Ali ja sam im sve rekla što sam znala. -Ali možda i nije tako. Možda je Vlada imao neke druge razloge da bude tajanstven. -Možda... ali koje? Anita nije odgovorila jer nije mogla da se seti nijednog adekvatnog rešenja misterije kojom bi se objasnilo ponašanje neobičnog muškarca prema njenoj dragoj koleginici. -Nadam se da smo sad opet u dobrim odnosima? Ovo Olgino pitanje bilo je propraćeno tužnim, pokajničkim izrazom lica. Ma koliko da je Aniti bilo teško da se nasmeje, usne su joj se rastegle i pružila joj je ruku. -Nikad nismo bile u lošim, samo smo imale mali odmor u druženju. I Olga se nasmešila, tužno i pomirljivo, pa je prihvatila Anitinu ruku. Nakon završetka posla, Anita je krenula kući umorna od svega što je doživela i pod pritiskom toga da će uveče ići kod Mome u posetu. Pitala se kako će se ponašati kad ga bude videla, da li će on biti uopšte raspoložen za nju. Najviše ju je mučilo to kako će reagovati ako zaista ne bude mogao više da hoda. Osećala je sažaljenje, a bila je sigurna da bi joj Moma zamerio ako bi prepoznao to osećanje u njenom ponašanju. Baš pred ulazom u zgradu učinilo joj se da je odnekud sevnuo blic. Okrenula se u smeru odakle je stigao blesak, ali nije videla nikog sa fotoaparatom. Prolaznici su bili retki i svi su izgledali kao da su odlutali u svojim mislima. Odmahnula je glavom pitajući se da li je

17

počela da uobražava stvari samo zbog onog što su joj rekli inspektori. Na tren se dvoumila da li da im javi šta joj se pričinilo, ali već u sledećem trenutku od toga je odustala, ne želeći da bude paranoična. Krenula je oko sedam sati u bolnicu puna straha i čudne nervoze. Nekoliko puta se presvlačila. Prvi put je obukla plavi komplet, ali se onda pogledala u ogledalo i shvatila da bi njenu pojavu u veseloj boji Moma mogao da protumači kao neukusan način da mu pokaže kako njen život ide dalje, a njegov se menja nagore. Onda je obukla crne pantalone i crnu pamučnu bluzu, no i to je odbacila, jer je izgledalo kao da nekoga žali. Jedva se na kraju odlučila za neutralnu smeđu haljinu koja je delovala prilično staromodno na njenom mladom, jedrom telu. Kosu je pokupila u punđu i time sebi dala još više ozbiljnosti. Na ulazu u bolnicu stajao je jedan policajac. Na spratu gde je ležao Moma bila su još dvojica. Predstavila se, ali su joj oni tražili ličnu kartu radi identifikacije, nakon toga je mogla da uđe u bolesničku sobu. Ruka joj je drhtala dok je otvarala vrata. Moma je ležao pokriven do pasa, gledao je televizor. Dva kreveta pored njegovog bila su prazna. Kad ju je ugledao, nasmešio se umornim osmehom. Na licu mu se videlo da je iscrpljen, ali ipak nije delovao kao neko ko je svestan da možda više neće moći da hoda. -Anita! Baš mi je drago što si došla. Ti si danas prvo lice koje je kročilo u ovu sobu a da me je obradovalo. Prišla mu je i spustila lagan poljubac na njegove usne kao da se plašila da bi ga mogla povrediti i poljupcem. Zato se iznenadila kad je on uzvratio strasno, kao da će svakog trenutka da je privuče kraj sebe u krevet i s njom vodi ljubav. Ali, naravno, to se nije desilo. Sela je na slobodni krevet i pažljivo započela razgovor. -Kako se osećaš? -Onako. Umoran sam, ali ne mogu da spavam. Mislim da još nisam svestan šta se izdešavalo. Kad sam se osvestio, samo sam se pitao kako si ti. Veruj mi da mi je bilo strašno kad sam shvatio da je tebi moglo nešto da se desi. -Nije mi ništa, osim što sam se strahovito uplašila. -Izvini, lutko moja... Znam da ja nisam kriv, bar nisam imao ideju da bi to moglo da se meni desi. Ali nemaš pojma koliko se osećam užasno što si to morala da doživiš pored mene. U neku ruku se osećam odgovornim što ti je život bio u opasnosti. -Nemoj, Momo, nemoj tako da pričaš. Krivi su oni koji su pucali. Ti nisi. -To ti je politika... Misliš da si siguran i da ima krupnijih zverki od tebe koje neko želi da lovi, a onda se uveriš da je drugačije. Politika je takva, ma kakav da si, nekome se moraš zameriti. Anita ga je slušala samo jednim delom, jer je njen razum postavljao druga pitanja. Nije smela da pogleda u njegov donji deo tela. Mada ne bi imala šta ni da vidi, opet je bila radoznala da sazna šta mu je s nogama, da li ih oseća, da li zna u kakvom stanju ga je doktor video i kakve su prognoze. Moma kao da joj je pročitao misli. -Znaš li da ću od sada biti invalid? Trgla se zatečena ovim pitanjem. Nije mogla da veruje da je njegovo lice bilo tako bezazleno, da se nije namrštio, da nije zakukao. Pitao ju je tako nešto kao da je pitao da li će sutra padati kiša. Zanemela je. Jednostavno nije mogla da pronađe reč ili frazu kojom bi izbegla odgovor. Samo ga je gledala, nema i zbunjena. -Da, biću invalid. Imaću kolica. Moje noge su tako povređene da neće moći više da se

18

mangupiraju i šetkaju. Ti koji su mi ovo uradili nisu mogli preciznije da me unište. Ali ne dam se ja. Neće me tek tako lako savladati. Tek sad ću da nastavim sa svim onim što me je i dovelo u bolesnički krevet. Njegov borbeni moral Aniti je bio sasvim nejasan. Sve je očekivala - i da ga zatekne kako plače, i da bude nervozan, svadljiv, da traži od nje da ga ne gleda takvog, samo nije očekivala da će Moma tako brzo da se pomiri sa sudbinom i to na ovako hrabar način. -Anita, progovori nešto? Sabrala se u roku od nekoliko sekundi, svesna da može da mu deluje kao da ga ne podržava u tom životnom inatu. -Divim ti se. Zato ćutim. Nasmejao se onim karakterističnim dečjim osmehom. -Anđele moj, divim se ja tebi što još sediš ovde a znaš i sama da više nisam onaj čovek koji sam bio juče. Slušaj, biću prema tebi otvoren i želim da ti budeš takva prema meni. Obećavaš da ćeš biti sasvim iskrena? -Naravno da hoću. -Onda ti mogu reći da si slobodna da odeš i da me nikad više ne vidiš ako to želiš. Neću se naljutiti, neću misliti da si loša, da si me ostavila na cedilu ili neke slične gluposti. Mlada si, zdrava, lepa, potpuno je iluzorno da budeš i dalje pored nekog ko ti ionako nije nikad nudio ništa stabilno i trajno, pogotovo sad kad je invalid. Ne bih želeo da ostaneš ovde iz sažaljenja. To bi me uvredilo. Anitino srce je lupalo kao da će iskočiti iz grudi. A u grlu joj je stajala knedla. Jedva je zadržavala suze. Znala je da Moma zaista misli ono što govori. Bukvalno ju je puštao da ode, da se izvuče iz zamke sažaljenja i simpatije koju joj je sudbina na ovakav način nametnula. Nije imala obaveze prema Momi, znali su to oboje. Ali nešto joj nije dalo da ustane i ode. U njoj je bilo suviše čovečnosti da bi otišla u tom trenutku a da se ne pokaje. Zato je ostala da sedi, tupo gledajuću u njega. -Anita? O čemu sad misliš? Morala je nešto da mu odgovori, ali nije znala šta. Kopala je po mislima tražeći neku rečenicu koja bi skrenula taj razgovor u nekom drugom pravcu. Njoj je trebalo vremena da razmisli šta da radi, a Moma kao da je sve želeo da reši odmah. -Anita, molim te, dogovorili smo se da ćemo biti jedno prema drugom iskreni. Reci mi šta sad misliš, šta ti je na pameti. Iz njenih usta su potekle reči kojih ni sama nije bila svesna sve dok ih nije čula kako ih izgovara. Kao da je iz nje govorilo neko drugo biće, a ona je bila s Momom slušalac. -Ja ne želim da odem. Ni sad, a ni kasnije. To nema veze sa sažaljenjem. Nisam ja bila s tvojim nogama, bila sam s čovekom. A ti to ostaješ i u invalidskim kolicima. Nemam od čega da bežim. Znala je da ove reči zvuče jako ohrabrujuće i pomalo ganutljivo. Ali Moma se nasmejao kao da mu je ispričala dobar vic. -Pa ti si zaista pravi anđeo, Anita. No ima u tome što govoriš jedna stvar koja me zbunjuje. Rekla si da nisi bila s mojim nogama već sa mnom kao s čovekom. Ali činjenica je da ti i ja nikad nismo imali neku jaku vezu, bili smo povezani hemijom, strašću, telesno. Ti si ipak više bila u vezi s mojim telom nego s mojim duhom. Dobro, u poslednje vreme smo se malo češće viđali, ali opet i sama znaš da smo nas dvoje bili više ljubavnici nego nešto drugo. I pričali smo više puta o tome kako je lepo što nismo opterećeni dubokim emocijama i što se prepuštamo fizičkim potrebama. Kako, ako smo

19

imali telesnu vezu, možeš da kažeš kako ti moje noge nisu važne, kako to što sam sad nepokretan može da ti bude isto kao kad sam bio telesno zdrav? Znala je na šta cilja ovom pričom. I osećala je da je on u pravu, da je njena priča bila laž, pokušaj da sakrije od invalida sažaljenje. Ali nije ponovo mogla da kaže nešto što bi Momu uverilo kako će ona lako otići. On je bio hrabar, a zato ni ona nije želela da bude kukavica, pa makar se kasnije kajala zbog toga. -Hoćeš istinu? -Da. Samo istinu, Anita. Sad bi me laži dotukle više nego ove moje zavijene noge. -Ako i jeste bila samo fizička veza među nama, onda tvoje noge nisu bitne. Važniji je jedan drugi deo tela, a i ruke, usne, jezik... Zvučalo je perverzno što ovako govori, ali to je bila jedina odbrana koju je imala. Moma ju je par sekundi začuđeno gledao, a onda je prstom pozvao k sebi. Premestila se na ivicu njegovog kreveta i pružila mu poljubac koji je tražio. A onda joj je šapnuo: -Znaš li da te obožavam? Mogao bih da se zaljubim u tebe, ali sad bi to bilo apsurdno. Iako su je ove reči čudnovato uplašile, Anita nije to pokazala. -Zašto bi bilo apsurdno? -Zato što bih onda želeo da si uvek pored mene. Zatvorila je oči, a iz njenog mraka došle su i njene reči: -Volela bih da to poželiš. Poljupci su se nizali, ali reči više nije bilo. Anita je shvatala kako se plete u mrežu nekih čudnih osećanja koja nisu bila ljubavna već humana. No, nije smela da misli o posledicama. Znala je samo da su na njenim usnama usne čoveka kome je potrebna, ma koliko on bio siguran u sebe i bez nje. Dolazila mu je u posetu svakodnevno. Urađene su mu dve operacije i sad je bilo sigurno da Moma neće moći nikada više da hoda. Doktori su ga ubeđivali da bi pomoću proteza mogao nekako da se vrati na noge, ali je on govorio kako je još rano da o tome misli i kako će ipak prvo da se u invalidskim kolicima navikava na svoje novo stanje. Bio je strahovito jak, a Anita mu se divila. Njihov odnos je postajao sve dublji. U vreme kad bi sedela kraj njega u bolničkoj sobi, Moma joj je otvarao dušu, govorio je o sebi sve ono što je ranije prećutkivao. Znala je kompletno njegovo detinjstvo, njegove snove, njegove ljubavi i ljubavnice, njegove prijateljske odnose i neprijatelje s kojima se borio verbalno. Što joj se on više otvarao kao ljudsko biće, to je Anita osećala veći teret u svom srcu za koji čak ni samoj sebi nije htela da prizna kako joj je težak. Nije volela Momu. Bio joj je drag. Nekad ju je strašno fizički privlačio, ali u ovoj situaciji i to je nestalo, jer je bilo apsurdno misliti na vođenje ljubavi s čovekom koji se još nije pridigao iz bolesničke postelje. Moma joj je ponekad šaputao kako jedva čeka da se vrati kući i da je podseti kakva strast među njima postoji, ali ona nije mogla da mu kaže da je to u njoj umrlo i da nema želju da spava s njim. Bio je u pravu, nju jeste za njega vezivala samo fizička ljubav, ali kako priznati da je ona umrla samo zato jer je doživeo takvu strahotu. S majkom je imala neku vrstu hladnog rata. Jednom joj je zabrinuta žena rekla kako zna da toliko vremena provodi s Momom zbog sažaljenja i kako će je to unesrećiti, jer nije iskrena ni prema njemu, a ni prema sebi, na šta se Anita osetila strahovito uvređenom. -Ti si bez duše! Kako možeš da očekuješ da sad okrenem leđa čoveku koji se tako snažno bori s onim što mu se desilo?

20

-Nisam ja bez duše, ja samo mislim na tebe. Ne možeš mi reći da ga voliš jer ti neću verovati. -To nije tvoja stvar! -Nemoj, dete, to sebi da radiš. Znam da si dobra osoba, znam da imaš veliko srce, ali nemoj da dozvoliš da se vežeš za nekog samo zato jer ti je žao i jer se smatraš obaveznom da mu budeš pri ruci. Razumeće on to ako je zaista čovek kakav kažeš da jeste. -Neću više da čujem ni reč od tebe o Momi i meni! To je moja stvar! Zalupila je vrata za sobom. Od tog dana majka i ćerka jedva da su progovarale poneku reč. Bilo je neke gorčine među njima koja nije mogla da nestane tako lako, jer je Anita počela da se inati i sve je više vremena poklanjala Momi. Lekari su rekli da će Moma ležati u bolnici još desetak dana. Došla je da ga obiđe, a on joj je radosno saopštio tu vest. I Anita se tome obradovala. Počela je da ga gleda kao neko veliko dete kome je potrebna podrška. -Hteo sam nešto da te zamolim, anđele. -Kaži? -Voleo bih da odeš do mog stana. Tamo je moj brat Milan, pričao sam ti o njemu. Klimnula je glavom setivši se priče o Mominom tri godine starijem bratu koji je bio slikar, čudak i pomalo ekscentrik, i koji je s dvadeset godina otišao na Primorje, otvorio kafanu i jako retko dolazio kod brata. -Doputovao je juče, što me je jako začudilo, jer sam bio siguran da ga ništa sem moje sahrane ne bi pokrenulo iz njegovog čudnog sveta. Ali izgleda da je u njemu proradila krv, nešto mu je kvrcnulo da je bratovljevo ranjavanje ipak dovoljan razlog da se pojavi. Rekao mi je da je došao samo zato da bi bio uz mene, jer misli da bi neko mogao da pokuša ponovo da me ubije. Nije vredelo to što sam mu rekao da je s tim gotovo i da sam siguran da su moji neprijatelji uradili šta su hteli. Ne verujem da će pokušati nešto slično, bar ne meni. -Ja ga razumem, brat ti je. Želi da te zaštiti. Moma se nasmejao i odmahnuo glavom. -Ne znaš ti Milana. Čudan je on. Nestalan je kao vetar, sutra mu može dunuti da ode jer se ne slaže s nekim mojim političkim stavom i da ga bude baš briga za moju sigurnost. Ne znam, ne poznajem ga iako mi je jedini brat. Kao da smo dva različita sveta. Ali molim te, otiđi tamo. Rekao sam mu da postojiš, da si mi devojka. Anita je za trenutak osetila neku nelagodnost. Nije se osećala kao Momina devojka, a i to je bilo prvi put da je on tako zvanično nazvao njenu ulogu u njegovom životu. -Otići ću, samo mi kaži šta treba da radim? -Pomozi mu da se snađe. Izađite na večeru. Pobrini se malo za njega. Ne bih voleo da bude sam. On mrzi velike gradove, a ja bih želeo da ipak ostane ovde neko vreme. Brat mi je i nedostaje mi njegovo društvo. Tek sad kad sam prošao kroz nešto što je bilo blizu smrti, počinjem da razmišljam koliko su neki ljudi važni. I bilo bi mi žao da sam umro a da sam tako malo u životu bio s njim. Shvatala je šta joj govori. Uhvatila ga je nežno za ruku. -Ne brini. Potrudiću se da i on shvati to isto. -Anita, neće biti lako. Moram da te upozorim da on... nije baš prijatan. Nije ljubazan, nije džentlmen. Prilično je sirov. -Ništa se ne sekiraj. -Izdrži ovih desetak dana. To mi puno znači.

21

Nasmešila mu se. Imala je još jednu obavezu više, ali polako je počela da se navikava na to da je u ovom trenutku Moma prioritet u njenom životu. Sutradan je posle posla otišla pravo u Momin stan. Pred zgradom joj se učinilo da neki čovek sedi u kolima i u ruci drži fotografski aparat uperen pravo u nju. Ali nije mogla da se okreće i zaviruje, nije imala više snage da se susreće sa svojim paranoičnim utvarama. Zazvonila je. Iz Mominog stana nije se čulo ništa što bi odalo da nekoga ima. Zazvonila je još jednom. Kroz nekoliko sekundi čula se buka, kao da je neko udario u komad nameštaja, a onda su doletele i psovke, sve sočnije i sočnije. Kad su se vrata otvorila, Anita je morala da podigne pogled kako bi videla lice s čijih su usana i dalje letele vrlo ružne reči upućene ''dosadi'' koja se ''navalila'' na zvonce. Da, to je definitivno bio Momin brat. Imali su iste oči, okrugle i prodorne, isti nos, pomalo bokserski, i usne od kojih se očekivalo da naprave rupice kad se rastegnu. Ali ovaj muškarac nije bio glatko obrijan. Njegova brada od dva dana davala mu je izgled muškarca kojeg ne zanima šta ko misli o njemu, dok je malo duža kosa, tamnija od Momine, dodavala prvom utisku pečat nonšalantnosti prema celom svetu. Na sebi je imao samo donji deo trenerke, tako da je Anita morala da prizna da bolje građene ruke i zategnutiji muški stomak odavno nije videla. Kad je on ugledao nepoznatu devojku na vratima, prestao je da psuje. Ali i dalje mu se na licu videlo da nije oduševljen nezvanom gostu. -Izvinite ako sam vas prekinula u nečemu. Ja sam Anita. Pružila mu je ruku, ali on to kao da nije ni primetio. -A šta ti hoćeš, Anita? Zbunila se. Njegov dubok glas i prekor u očima činili su da se oseća detinjasto, nezrelo i nedoraslo bilo kakvom pametnom odgovoru. -Mene je... Moma me je poslao. Ja sam... -Ti si ona koja se viđa s njim? -Da. Njegova devojka. Ni sama nije bila svesna kako je ovo izgovorila a da ne zamuckuje. Odmerio ju je od glave do pete zaustavljajući pogled na njenim jedrim grudima, stisnutim u usku zelenu majicu. Pocrvenela je. Taj pogled ju je podsećao na Momin u nekim najintimnijim momentima. -Tačno sam mogao i da te nacrtam. -Ne razumem... -Pravi Momin ukus! Plava, sisata, mlada manekenka. Uvredila se. Izgovorio je ovaj sažet opis kao da joj daje do znanja da je tipična i da samo takve mogu biti ljubavnice političarima. -Nisam ja nikakva manekenka! Odmakao se od vrata i krenuo ka dnevnoj sobi. Ona je stajala i dalje ne znajući šta da učini. Ostavio joj je otvorena vrata tako da je mogla i da uđe, ali se nije usuđivala bez njegove dozvole i poziva. -Hajde, ulazi, nemoj da mi hladiš kuću. Bilo je neverovatno koliko ju je Momin brat nervirao, a tek što ga je upoznala. Ušla je i zatvorila vrata, a onda ga zatekla u dnevnoj sobi kako leži na kožnom trosedu i jede kokice iz činije, dok se na velikom plazma ekranu odvijalo neko atletsko takmičenje. -Sedi, nemoj da stojiš na vratima kao strašilo. Slobodno se ponašaj u ovom stanu, siguran

22

sam da si nekad umela i gola ovuda da se šetaš. Njegova neprijatnost je bila sve veća. Ponašao se kao da je u kuću ušetala neka opajdara. Sela je na fotelju, pitajući se šta ona traži tu. Očito da s njim neće moći da nađe zajednički jezik i da će morati Momi da saopšti kako je neuspešno prošla u misiji pripitomljavanja njegovog starijeg brata. -Ne znam što ste vi tako grozni prema meni, a možda ste uvek i prema svima takvi, samo želim da razjasnim da me je ovde poslao Moma, jer je želeo da ja budem vama pri ruci ako... -Ajde, ne seri! Pobelela je. Milan nije pomerio pogled s televizora kad joj se tako ružno obratio. -Stvarno preteruješ pa da si još hiljadu puta Momin brat! Očekivala je još neku ružnu reč nakon njene ovako oštre reakcije, ali je dobila nešto neočekivano - osmeh od srca. -Tako je već bolje, nemoj da mi persiraš i da biraš reči, jer ja nisam došao iz Pariza već iz jednog malog primorskog mesta u kome čak ni stranci leti ne donose manire da persiraju i da se tako upoznaju kako si ti krenula sa mnom. Hoćeš nešto da popiješ? Iako joj nije bilo do pića a ni do sedenja s ovim muškarcem, rešila je da zakopa ratnu sekiru zbog Mome i da pokaže i ona dobru volju da krenu s normalnim upoznavanjem. -Mogla bih neki sok. -Imaš u frižideru "koka-kolu" i neki gusti sok. Idi uzmi. I donesi meni jedno pivo. Da je neko mogao da uđe u Anitine misli saznao bi da je u tom trenutku bila na ivici da ubije nekog. Ali je ipak ustala i otišla do frižidera. Sebi nije sipala sok, samo je donela pivo i spustila ga pred Milana. Mislila je da će on primetiti da njenog piće nema i da će shvatiti da je preterao u svom ponašanju, ali on se čak nije ni zahvalio za pivo. Ostala je da stoji, razmišljajući da li da mu uopšte nešto kaže pre nego što napusti stan. A onda je pomislila kako je on ne bi primetio ni da izađe bez reči. Zato se okrenula i pošla prema ulaznim vratima. -A gde ćeš sad? Zastala je, okrenula se i pogledala ga. Bio je lep, bio je prokleto lep i zgodan. Mada je ličio na Momu, Anita je morala da prizna da svi nedostaci koje je imao mlađi brat na Milanu nisu postojali. Gledao ju je tako otvorenim pogledom, prijateljski, da joj se učinilo glupo što je htela besno da ode. Zbunjivao ju je, toliko da nije znala šta da učini ili da kaže, da je mislila kako nikad nije delovala gluplje u životu. -Bio sam jutros kod Mome u poseti, rekao je da ćeš da me obiđeš. Vratila se u fotelju, ali nije rekla ni reč. -Jesi li ti nema ili gluva? Ili si gluvonema? -Nisam ni jedno ni drugo, a ni treće. Samo sam prilično zbunjena tvojim ponašanjem. -Zbunjena? Zar ti Moma nije rekao da sam grozan, sirov i da je sa mnom teško komunicirati? Koliko se sećam, meni je danas rekao kako te je upozorio na moje mane. -Jeste, upozorio me je. Ali sam ipak mislila da preteruje. Sad vidim da je, u stvari, ublažio te tvoje osobine. Milan se ponovo nasmejao od srca. Kao da se zabavljao njenim rečima. -Izgleda da je sklon tome da ublažava. Eto, čak je ublažio i kad je govorio o tome koliko si lepa. Nenadani kompliment praćen vrlo bezobraznim pogledom Anitu je doveo do toga da joj obrazi buknu. Ovaj sirovi, nevaspitani muškarac bio je prokleto privlačan, celo telo je

23

reagovalo na njega iako se njen razum bunio protiv misli koje su joj prolazile kroz glavu. -Reci ti meni iskreno, šta ti radiš s mojim bratom? -Kako to misliš? -Znaš ti dobro šta ja mislim. Nisam ti postavio pitanje da mi kažeš šta radite kad ste sami ili kako se vi to seksate, nego zašto si sad tako bliska s njim. Koliko sam upoznat u istoriju vaše "ljubavi", pre pucnjave ste bili samo u kombinaciji čistoj kao suza. Nije tu bilo ničeg sem seksa. Za trenutak Anita je bila besna na Momu što je tako nešto spominjao ovom muškarcu, ali onda je ipak shvatila da su oni braća i da je normalno da se među njima odvija takva priča. -Ovo što se desilo povezalo nas je, otkrili smo da ipak to nije bio samo seks. Možda smo se oboje krili iza kombinacije, jer nismo želeli da se vezujemo. -Bla, bla, bla... Pogledala ga je kao da gubi strpljenje zbog njegovih komentara i reakcija. -Šta to znači? -Znači da pričaš gluposti, da mi izbacuješ fraze i da si neiskrena. -Kako ti to možeš da tvrdiš? -Mogu jer znam. -Da, ti sve znaš. Kao da si ti bio prisutan svaki put kad smo Moma i ja bili zajedno! -Nisam morao da budem prisutan. Poznajem dobro žensku psihologiju. -Ma nemoj! -Da, imao sam vas mnogo, znam vas k'o svoj džep. Niste vi tako komplikovane kao što knjige pišu. Ovo je sad vređalo i Anitin ponos. -Imao si njih, a ne nas. Koliko mi je poznato, mene nisi imao. -Ali bih mogao da to želim. Opet ju je gledao kao da je skida. Iako joj je telo drhtalo a vrelina se širila od stomaka na sve strane, odgovorila je: -Samo ti sanjaj! U samo jednom deliću sekunde on je skočio s kauča, povukao je za ruku tako snažno da se našla u njegovom zagrljaju i ljubila se s njim. Njegove ruke su šetale po njoj, kao da nema granica dokle će se otići. Onda se osvestila, shvatila je šta radi, da se ljubi s rođenim bratom čoveka koji leži nepokretan i smatra je svojom devojkom. Poslednjim atomom snage i volje odgurnula je Milana. On se samo nasmejao, ovaj put kao zadovoljeni mužjak i vratio se na kauč. Njene noge su klecale, srušila se nazad na fotelju. Usne su joj gorele od poljubaca. - Ti si lud! Gledao ju je pravo u oči, analitički, ozbiljno. -Ja sam lud? Zašto? Zato što sam ti pokazao da lažeš i Momu i sebe. Misliš li da je on glup, da on ne zna da si s njim iz sažaljenje, a ne zato što ga voliš? Nemoj da si naivna. Valjda sam te sad uverio da zavaravaš sve pričom kako su se javila neka osećanja prema mom bratu. Anita je osetila bes. Ovaj muškarac je bio toliko samouveren da je u njoj budio i ljutnju i potrebu da mu na svaki način dokaže da nije u pravu. Ustala je i krenula ka vratima, ali pre nego što je napustila dnevnu sobu, okrenula se i rekla: -Ne zanima me šta ti misliš. Moma je rekao da je čudno da si došao ovde, jer je mislio da

24

bi te samo njegova sahrana naterala da shvatiš koliko je snažna i važna bratska ljubav. Sad vidim da je bio u pravu, mada mislim da tebe čak ni njegova sahrana ne bi opametila. Ako ti ne umeš da osećaš duboko i da voliš, to ne znači da su svi kao ti. Ja umem da volim. Ali o tome ne treba da pričam s tobom, to nije tvoja stvar. Ostaviću te lepe reči i izjavu ljubavi za onog ko to zaslužuje. Za Momu. Izašla je iz stana tako da nije mogla da vidi strahovit efekat svojih reči. Iz Mominog stana otišla je pravo u bolnicu. Ali pred vratima bolesničke sobe morala je da zastane kako bi sredila haos u telu i u glavi. Sve je u njoj bilo napeto, probuđeno, nemirno. Pred očima joj je bilo Milanovo lice, ali i njegovo snažno telo, u ušima joj je odzvanjao njegov glas. Htela je da ga mrzi, da ga prezire, da joj bude muka od pomisli na tog muškarca, ali nije mogla tek tako da zaboravi poljubac kojim joj je zatrovao usne i one dodire koji su probudili svaki mišić u njenom telu. Mislila je da je s Momom osetila vrhunsku strast i da od toga ne može biti jače, ali prevarila se. Ono što joj je Milan učinio bilo je prosto neopisivo. Kad je najzad sredila koliko god je mogla svoje psihičko stanje, ušla je u sobu. Moma je bio malo manje raspoložen nego prethodnih dana, ali joj se obradovao. -Anđele, jesi li bila kod Milana? -Jesam, malopre. -Kako ti se čini moj brat? Već je pripremila ravnodušan izraz lica želeći da maksimalno sakrije od Mome kako je njen susret s njegovim bratom bio sve samo ne ravnodušan. -Nije toliko loš kao što sam mislila. Jeste da nije baš nešto ljubazan, ali je savim u redu. Moma nije mogao da sakrije koliko je iznenađen onim što čuje. Pridigao se i pogledao je s nevericom. -Čekaj, jesi li ti sigurna da nisi otišla u pogrešan stan i našla brata nekog sasvim drugog čoveka? -Ne verujem, jer ti i Milan baš ličite. -Ne mogu da verujem da tako govoriš o njemu. Nikada niko nije tako odreagovao na Milana. On na svakog čoveka ostavi jak utisak. Ili su besni zbog njegovog ponašanja ili su oduševljeni. Žene se odmah zaljubljuju u njega. Anita se samo molila da ne pocrveni zbog ove poslednje rečenice. -Ne znam, on se meni čini kao fin čovek, samo malo voli da bude čudak. Možda grešim. Nego, kako si mi ti, ljubavi, danas? Moma je i dalje bio zbunjen, ali ga je Anita vešto skrenula u neke druge vode. Ubrzo je Moma zaboravio na Milana, ali Anita se samo pravila da je i ona potisnula tog muškarca iz misli. No, bila je svesna da posmatra Momu tražeći u njemu zajedničke crte lica. Odahnula je kad je došla kući i legla u krevet. Sad je na miru mogla da misli o Milanu, da trezveno postavi sebi pitanje šta joj se zaista dogodilo pri tom susretu. Analizirala je svaki trenutak, ali bi jednako zadrhtala kada bi joj misli dotakle momenat kad ju je povukao u zagrljaj. Mrzela je sebe što ne može da otera sećanja i što joj je na pameti to koliko je zgodan Momin brat. Nakon dva dana ušla je u Mominu sobu i zatekla braću kako igraju karte. Bila je šokirana, susret s Milanovim podsmešljivim pogledom nakratko ju je zadržao na vratima. Ali Moma se nasmejao široko, ne znajući šta se događa u Anitinoj glavi.

25

-Uđi, slobodno. Došla si u pravi čas. Već sam dužan Milanu više od trista evra, pa bar sad imam dobro opravdanje da prekinem pre nego što mi na kartama uzme sve što imam. Prišla je krevetu svesna da Milan i dalje ne odvaja pogled od nje. Moma je pokazao da očekuje poljubac, i dok ga je ljubila, bila je užasno postiđena i nekako se gadila samoj sebi. Nije mogla da potisne misao kako bi volela da se ljubi s onim drugim bratom. Usred dugog poljupca, Milan je ustao. - Vidim ja da sam ovde suvišan. Ostavljam dva goluba bela da razmenjuju nežnosti, nisam baš toliki voajer. Moma se glasno nasmejao, ali Aniti nije bilo nimalo do smeha. Sela je na ivicu kreveta i pognula glavu, kao da je nešto skrivila. -Nadam se da ćeš se sažaliti na mlađeg brata i da ćeš mi oprostiti ovaj dug. -Ne pada mi na pamet. To što si sad invalid ne znači da ne treba da plaćaš svoje dugove. Eventualno mogu da ti pružim revanš. Anita je pomislila kako je ovo bilo grubo i neosetljivo s Milanove strane, nazvao je brata invalidom kao da je to nešto što ne boli. Ali Moma očigledno nije imao iste emocije kao ona, jer je uzvratio: -Mislio sam da te uhvatim na svoju nesreću, ali sam zaboravio da si tvrda srca. Videćemo se, brate. Na vratima se stariji brat okrenuo ka Aniti. -Da li bi se mlada gospođica ljutila ako bih je pozvao sutra u pozorište? Daje se jedan komad koji me zanima, a kako nisam baš društven a ni blesav da idem sam, mogla bi ti, Anita, da se žrtvuješ i da mi praviš društvo. Opet ju je šokirao. Pogledala ga je zaprepašćeno. Činilo joj se da je sasvim neukusno da nakon svega što se desilo među njima on nju poziva da ide s njim u pozorište, i to još pred Momom. Milan je video šta se dešava s devojkom i zato se brzo obratio Momi. -Naravno, ako te tvoj dečko pusti da ideš sa mnom? -Obećaj mi da nećeš da hrčeš za vreme predstave i da nećeš da pričaš Aniti masne viceve na povratku kući. -Pa valjda me znaš... Braća su se smejala, a Anita je htela da propadne u zemlju. -Ja je rado puštam, ali mora ona da pristane. Pokušala je da otvori usta, ali kako nije znala šta da kaže, ostala je nema. -Pa? Ideš li sa mnom? -Ne znam... Sutra sam mislila da dođem ovde ranije i da duže ostanem. Pogledala je nemoćno u Momu, očekujući da će se on predomisliti i da će reći Milanu da to otpada. Ali ovaj ju je uzeo za ruku i odlučno rekao: -Stvarno je nepotrebno da dolaziš ovde svaki dan. Možeš jednom da napraviš pauzu, a ja ionako brzo izlazim. Idi s Milanom, neko mora i na njega da pazi. -Dobro... Ići ću. Milanove oči su se smešile pobednički, bar se tako Aniti činilo. -Onda ću doći po tebe u sedam sati. Momo, ti ćeš mi sutra reći njenu adresu. -Hoću, samo ti nemoj da je brukaš. Kad je Milan otišao, Anita je morala da postavi pitanje Momi: -Nisam baš sigurna da treba sutra da idem s njim, zar nije lepše da budem ovde s tobom? -Nemoj da si blesava. Naravno da nije lepše da čamiš u ovoj sobi ako ja to već moram. A i sama znaš koliko bi mi značilo da odeš s njim. Pričali smo već o tome, zar ne?

26

Klimnula je glavom, ali se videlo da je nesigurna i da se dvoumi. -Znam ja, anđele moj, da on baš nije prijatan za društvo i da nisi oduševljena što ćeš provesti pored njega nekoliko sati. Ali idete u pozorište, pa nećeš morati mnogo da razgovaraš s njim. Pokušala je da se nasmeši, ali je to ispao neki jadan osmeh. -Ali učini to za mene, ljubim te. Hoćeš? Ovaj put je odlučnije klimnula glavom, ali Moma nije mogao da zna kako joj je bilo teško da prelomi u sebi da se njena agonija nastavlja. Spremala se dobrih sat vremena. Majka je sedela i šila, krišom posmatrajući kako se Anita nekoliko puta presvlači i kako nikako nije bila zadovoljna onim što vidi u ogledalu. Na kraju, kad se pojavila u crvenoj haljini do kolena, s malom damskom crvenom tašnom i kosom začešljanom pozadi, majka nije odolela a da je ne pita kuda ide. -U pozorište. Neću dugo. -A s kim? Anita je osetila u majčinom pitanju radoznalost. Iako je još bila ljuta na nju što joj je prebacivala za Momu, poželela je da kao nekada bude drugarica s majkom i da joj se poveri, bar da na neki način skine teret sa srca koji je osećala. -Izlazim s Mominim rođenim bratom. Moma me je zamolio. -A da li te je zamolio i da izgledaš što bolje? Zbunila je ćerku. -Ne znam što me to pitaš, mama? -Nikad se toliko nisi spremala, čak ni kad si išla na prve sastanke kao tinejdžerka. Čovek bi pomislio da si se zatreskala u nekog čim ti je toliko stalo da izgledaš što bolje. -Ne mogu u pozorište bilo kakva. -Anita, znam da si ljuta na mene, ali nema potrebe da mi bilo šta kriješ. Majka sam ti i sve ću razumeti. Sviđa ti se taj Momin brat, zar ne? Anita nije mogla a da sebi ne prizna kako je majka odlično poznaje. -Ne znam, mama. Nešto se svalilo na mene. Sve je tako malerozno u poslednje vreme. Prvo se posvađam s Olgom zbog nekog tipa koji je možda umešan u pucnjavu. Onda se dogodi to s Momom, što me je obavezalo u neku ruku da poštujem našu vezu više nego što sam je poštovala ranije. A povrh svega, pojavi se muškarac koji je na mene odmah delovao demonski. I to baš Momin rođeni brat. Majka se zamislila. -Da li se sećaš onog mog sna? -Kojeg? -Onog o tome kako si ispod drveta i držiš nekog u krilu, a gledaš u drugog muškarca i nemoćna si da odeš do njega? Anita je klimnula glavom. -Zar ti taj san, dete, ništa ne govori? -Mama, nemoj da od snova praviš predskazanja. Nema to veze s ovim što mi se stvarno dešava. -Jesi li sigurna? Anita je poljubila majku u obraz i time završila razgovor. Ali kad je izašla iz stana, morala je da prizna da je majčin san mogao da liči na ono što joj se dešavalo.

27

Milan ju je već čekao u crvenim sportskim kolima. Izgledao je neverovatno dobro u sivom odelu i crnoj majici. Kosa mu je bila i dalje nemirna, ali je bio glatko obrijan. I lepo je mirisao. -Anita, izgledaš fantastično. -Hvala. Nisu progovorili ni reč do pozorišta. Tek kad su se smestili na svoja sedišta, Milan joj je šapnuo: -Šteta što te ja nisam prvi upoznao. Naježila se. Njegov dah ju je golicao po vratu, a njegove reči su je zbunjivale. Ali odlučila je da mu se suprotstavlja, da ne dozvoljava da se tako lako poigrava njenim osećanjima, a posredno i Mominim. -Ne verujem da bi Moma bio srećan da zna šta mi govoriš. Milan se nasmejao. -Što? Da nećeš da mu kažeš? -Ako budeš i dalje drzak i nastaviš da se ponašaš kao da je Momina i moja veza nešto beznačajno i prolazno, možda ću mu i reći. Makar samo da zna da više ne insistira na tome da se ti i ja viđamo. -Znači i dalje tvrdiš da s tvoje strane postoji iskrena ljubav prema njemu? -Da, naravno. -Ne verujem ti, Anita. -Znaš, baš me boli uvo da li mi ti veruješ. To mi nimalo ne znači. -A da li ti ja nešto značim? Bio je usnama opasno blizu njenih. Drhtala je, ali je imala snage da mu se suprotstavi. -Ti? Značiš mi isto koliko mi znači kakvo je vreme sada u Njujorku. -Mislim da lažeš, mislim da ti ja mnogo više značim od vremenske prognoze u Njujorku. -Samo ti sanjaj! Njegove ruke su se našle na njenim obrazima, snažno joj je okrenuo glavu prema sebi. U sledećem trenutku osetila je njegove usne na svojima. Pokušala je da se odupre, ali to je bio poljubac koji oduzima dah. Kad ju je pustio, svetla su se već ugasila. Čula je samo kako joj je šapnuo: -Izgleda da je u Njujorku vreo letnji dan. Predstavu nije ni odgledala. Nije mogla da se koncentriše ni na jednu jedinu scenu. Sve vreme je bila svesna da pored nje sedi neko u koga se zaljubljuje i ko ne sme ni po koju cenu biti njen. -Pa? Kako ti se svidela predstava? Bili su već u kolima i udaljavali se od pozorišta. -Dobra je. Svidela mi se. Nije joj bilo do priče. Samo je želela što pre da stigne kući, da se uvuče u krevet i da se pokrije preko glave pa da tu sakrivena od sveta misli do mile volje o Milanu. -Hoćeš da odemo negde na piće? Ili na večeru ako si gladna? -Ne, neću. -Nisi gladna ili se plašiš da budeš sa mnom? Pogledala ga je puna gorčine zbog te njegove samouverenosti. -U pitanju je nešto treće - ne provodi mi se vreme s tobom. -Zvučiš kao da si besna.

28

-I jesam. Dosta mi te je. Dosta mi je tog tvog groznog ponašanja prema devojci svog brata. Kako ne shvataš da ja hoću da budem samo s Momom i da tvoje provokacije neće tu ništa da izmene? Naglo je ukočio. Okrenuo se prema njoj licem, a u očima mu je bila neka čudna ozbiljnost i rešenost. -Zašto si me onda dva puta onako ljubila? Zašto me nisi odgurnula, lupila mi šamar, žalila se Momi kako sam napadan i odvratan? Pocrvenela je, ali sva sreća da se to u mraku automobila nije moglo videti. -Zato što mi je žao da Momi u ovoj situaciji kad mu je teško kažem kako je njegov brat jedno obično govno i kako mu radi iza leđa. -Stvarno misliš da mu ja nešto radim iza leđa? -Kako da se drugačije nazove to što mene muvaš? Uzdahnuo je i skrenuo pogled s njenog lica na ulicu ispred sebe. -Može da se nazove različitim imenima, ali ni ja nisam siguran koje je pravo. Nije razumela šta je ovim hteo da kaže, ali se nije ni usudila da pita za objašnjenje. Ponovo su kola krenula. Nakon nekoliko minuta ćutanja, Milan je tonom koji je zvučao kao da se miri s nekim odlukama rekao: -Dobro. Ako je to tvoje mišljenje, onda neka ti bude. Možda jednom vreme pokaže da ja nisam baš takav kako izgleda ljudima na prvi pogled. Obećavam ti da ću te se klanjati. Ionako ću ostati samo dok Moma ne izađe iz bolnice, a posle se vraćam u svoj mir, kraj mora, da slikam, pijem u svojoj kafani i da čekam leto kako bih mogao da se zabavim s devojkama u letnjim haljinicama. To je moj život, ne znam zašto sam uopšte dužan da se bilo kome pokazujem u nekom drugom svetlu. Anita je ćutala jer nije bila sigurna da li je ovo bilo pričanje naglas ili obraćanje njoj. Kad su stigli ispred njene zgrade, samo joj je rekao laku noć, a onda odjurio kao da beži od svega što joj je učinio. Nije mogla da zaspi, a čak ni prekrivanje preko glave nije moglo da otera strahovitu tugu koja joj je legla na srce. Dan pre nego što je Moma trebalo da izađe iz bolnice uhapšena su dva mladića koja su bila odmah osumnjičena za pucnjavu. Inspektori su poslali patrolu koja je Anitu odvela na prepoznavanje. Bila je sigurna da će tamo videti Vladu kako stoji pognute glave, s onim ožiljkom na usnama. Ali se prevarila. -Da li vam je neko od njih poznat? Odmahnula je glavom. -Ne. Nijedan. -Znači, nijedan od njih nije takozvani Vlada? -Ne. -A da li liči ijedan na onog momka koji vam se jednom učinio da se približava kolima? Pogledala je pomno, ali lica koja je videla potpuno su joj bila strana. -Ne, žao mi je. -U redu. Slobodni ste. -Da li ste sigurni da su oni pucali? -Jesmo. Pronađeno je oružje koje odgovara oružju iz kojeg je te noći pucano. Ne samo da su priznali već su nam rekli i vrlo logičan motiv zločina. -Zašto su pucali u Momu? Rekli su vam?

29

Inspektor je klimnuo glavom. -Recite i meni. Bar da znam koliko je važna ta stvar koja ih je naterala da ga naprave invalidom za ceo život. Inspektor se na trenutak dvoumio. -Znate, gospođice, to je još poverljiva informacija i ne bi trebalo da vam je govorim. -Molim vas, recite mi. Ja nemam kome da prenesem. Ionako ću saznati sutra, prekosutra iz novina kad sve to objavite. Ali pošto je ipak reč i o meni i o čoveku s kojim sam, trebalo bi da mi verujete. Samo želim da saznam razlog. Čovek je uzdahnuo kao da se predaje. -U redu, ali vas upozoravam da to nikome ne smete reći dok ne bude objavljeno. Nikome, čak ni najbližima. -Jasno mi je. -U njega je pucano iz političkih razloga. Gospodin Vasić je pokrenuo postupak i digao prašinu protiv jednog moćnog čoveka iz unutrašnjosti. Naime, došao je do dokaza da je taj čovek davao mito određenim ljudima iz stranke gospodina Vasića kako bi oni iskoristili svoje položaje i dozvolili mu uvoz velike količine robe bez plaćanja poreza. Gospodin Vasić, na njegovu žalost, nije hteo te ljude koje je dobro poznavao javno da kompromituje. Ipak su bili stranački partneri i on ih je gledao kao ozbiljne, oženjene ljude koji su u jednom trenutku samo posrnuli zbog pohlepe. Zato je on pozvao te ljude koji su uzeli mito na jedan diskretan sastanak i tražio od njih da otkriju sve što znaju, kako god umeju, da jednostavno prestanu s tim malverzacijama. Ti ljudi, svesni da bi izgubili mnogo novca u budućnosti budu li ocinkarili jednog jakog biznismena kome su pomagali, i svesni da je Vasić opasan igrač i da će, ukoliko ga ne poslušaju, sve izneti javno, obratili su se tom moćnom čoveku, inače kriminalcu, koji je svoj nepošteno stečeni novac uložio u polulegalan posao. E, tu je Moma nastradao. Taj čovek je platio ove momke da pucaju u Vasića, ali tako da ga ne ubiju, jer bi ubistvo podiglo veliku prašinu koja bi mogla da ga oda. Naredio im je samo da ga dobro opomenu. Učinili su ono što su učinili. -Kako ste, inspektore, sve to saznali? Kako ste povezali? -Nije bilo lako, ali imali smo neverovatnu sreću da je jedan od ljudi koji su bili potkupljeni osetio grižu savesti ili strah, pa je došao kod nas i ispričao nam za Vasićeva saznanja. On je tvrdio da je sve to naručeno od biznismena koji je i njemu platio da u Požarevcu ilegalno bez problema drži necarinjenu robu na jednom privatnom placu. E, onda smo se raspitali o tom biznismenu i došli do momaka koji rade za njega takve poslove. I evo ih. -Hvala što ste mi rekli. Da li Moma zna sve ovo što ste mi rekli? -Zna. Bili smo kod njega sat vremena pre nego što smo poslali ljude po vas. -Šta je rekao? Kako je odreagovao? -On je i mislio da je to u pitanju, samo nije znao ko je naručio da ga tako izrešetaju. Sad zna. -Hvala vam, inspektore. Još samo jedno pitanje. -Recite? -Da li se tu uklapa negde onaj Vlada? -Nažalost, ne. Kažu da su radili samo njih dvojica. -Dobro. Još jednom hvala.

30

-Nema na čemu. Iz stanice je izašla puna neverice koliko ljudi umeju da budu zli i pohlepni. Pokušala je da se probije do Momine sobe, ali nije joj uspelo. Ponovo su novinari okupirali kompletan bolnički krug, željni svežih vesti oko otkrića počinioca atentata. Stajala je nemoćna u dvorištu bolničke zgrade, ne znajući da li da javi Momi na mobilni kako će se vratiti kući ili da sačeka da se gužva raščisti. Počela je da pada sitna kiša, a ona nije imala kišobran. Za čas je bila mokre kose, pomalo besna što je uopšte tu, što čini neke stvari radi muškarca koji je pre nesreće od nje samo očekivao telo, a sad kao da očekuje i usluge. Nije bila sigurna šta Moma hoće da učini u vezi s njih dvoje, ali je znala da se u poslednje vreme oslanjao na njene dolaske i u neku ruku joj pokazivao da se navikao na nju. Nije mogla baš sasvim da ga krivi što je tako, sama je potencirala tu vezu, sama je pristala na to da mu bude devojka kad nije mogla da mu bude više čista kombinacija. -Ne znam da li si mazohista, ali svakako ćeš da se prehladiš budeš li nastavila da stojiš na kiši tako kao da su ti sve lađe potonule, pa bi i ti za njima. Trgla se i okrenula. Poznala mu je glas, ali je morala i da se uveri. Milan je stajao u dugom kaputu s rukama u džepovima. -Ne brini za mene, ja sam sasvim dobro. Malo kiše može samo da mi osveži kosu. Htela je da on ode, da ostane sama, jer je Milanovo prisustvo uvek delovalo na nju uznemirujuće, toliko da ne bi znala šta da radi s rukama. -Bio sam gore u Mominoj sobi. Video sam te da stojiš i rekao mu. Zamolio me je da te odvezem kući, jer je danas nemoguće doći do njega. -Mislim da me lažeš. Ovo je izgovorila sasvim sigurna u to što priča. Prosto se svaka Milanova reč pretvarala u njenim ušima u neki vid prevare, zamke ili laži. -Slušaj me, tvrdoglava devojko, nisam ja baš tolika budala da te molim da sad sa svojim pokislim dupetom ulaziš u moj automobil, da mi kvasiš sedišta i da te kao princezu vozim kući. Brat me je to zamolio, jer mu je bilo žao da stojiš u dvorištu kao neki prosjak. Uostalom, neko može da te vidi, a baš me zanima kako bi reagovala da taj neko bude novinar ili paparaco. Anita se prenula. Milan je ovaj put bio više nego ozbiljan, čak je zvučao kao da mu je muka od svega što se desilo među njima i što im stoji na putu da zbog Mome ostvare normalnu komunikaciju. Zato je bez reči krenula za njim. Kad su seli u automobil, izvinila se što mu kvasi sedište. -Nema veze, to sam ionako rekao samo da bih u tebi probudio tvoj inat. -Kako to misliš? -Primetio sam da neke stvari radiš samo ako ti ljudi kažu da im to smeta ili da to nije dobro. Nije želela da joj dalje objašnjava, jer je bila sigurna da je mislio i na njen inat da ostane u vezi s Momom. Kad su stigli ispred njene zgrade, objasnio joj je da će sutradan izvesti brata oko podneva iz bolnice i da ona dođe u stan tek uveče. -A zašto tad? -Zato što će u međuvremenu da ga posećuju rođaci, prijatelji i oni ljigavi neprijatelji, a verujem i novinari. Tako da je bolje da ti budeš uveče s njim nakon stresa koji će mu sutra doneti izlazak iz bolnice. Sad je svima najinteresantnije da ga vide u kolicima.

31

-Dobro. Ako ti kažeš da je tako, onda ću doći uveče. Iznenađeno se nasmejao. -Ne mogu da verujem da si se ti u nečemu složila sa mnom! Pogledala ga je, pomalo slomljena onom lepotom koju je videla na njegovom licu. Bio joj je zabranjen, a i nije bio za nju, samo se igrao njenim osećanjima u pokušaju da joj dokaže da zna kako ona ne voli Momu. Svakako da bi svakoj ženi doneo bol. Prosto je bio takav, i bila je sigurna da se nikad neće izmeniti, bar ne zbog neke žene. Ne zbog nje. -Laku noć, Milane. Izašla je iz kola ravnodušna prema kiši i prema celom svetu. Ovaj put on nije pritisnuo gas pre nego što je ušla u zgradu. Imala je osećaj kako je posmatra dok korača, ali nije imala snage da se okrene i uveri se u to. Majka ju je dočekala prilično uznemirena. -Zvao je neki čovek, predstavio se kao novinar. Tražio je da priča s tobom. Anita se namrštila. -Je li rekao u vezi s čim? -Ne, ali sam ja sigurna da je u vezi s Momom. Možda su saznali da ste u vezi. Iako joj se nije dopadalo da se tako nešto sazna, slegla je ramenima. -Ionako bi se kad-tad saznalo. -Anita, moram ozbiljno da te pitam. Stvarno ćeš ostati s tim muškarcem u vezi? -Da, mama. Ostaću s Momom u vezi. -A onaj drugi? Njegov brat? Šta ćeš s njim? Nije bilo odgovora. Samo je tišina stajala između dve žene, kao da govori umesto Anite da odgovor nije lak, nije jednostavan i ne može da se nađe. A onda je zazvonio telefon i Anita je dala znak majci da će se ona javiti. - Halo! - Dobro veče. Da li je to Anita Marković? Nepoznat muški glas je bio s druge strane žice. Ipak joj se činilo da ga je već negde čula. -Da, ja sam. Ko je to? -Ovde novinar nedeljnog tabloida. Mi znamo za vašu vezu s gospodinom Vasićem, pa nas zanima da li bismo mogli da dobijemo ekskluzivnu priču o onoj večeri kada se atentat desio, kao i neke podatke o vašoj vezi. -Ne možete da dobijete nikakav intervju. -Zašto? Nimalo joj se nije dopadao ovaj poziv, suviše je bilo samouverenosti u glasu s druge strane žice, ali i doze drskosti koja ju je posebno nervirala. -Zato što to nije vaša stvar. -Gospodin Vasić je političar, a to je javni posao, tako da to svakako jeste novinarska stvar, gospođice. -Ali ja sam prodavačica, a to nije javan posao, tako da nije ni novinarska stvar. S druge strane žice se čuo smeh. -Zanimljiv odgovor. Ali ja moram da vas upozorim da mi imamo fotografije na kojima ste vi i Vasić pre nesreće kako ulazite u njegovu zgradu i kako ulazite u kola zajedno. Nismo to hteli da objavljujemo dok nisu uhvaćeni počinioci atentata i dok on nije izašao iz bolnice. Ali sad je svakako vreme. -Vi to meni pretite?

32

-Ne, nikako, što bih vam pretio? A i čime? Pa fotografije su istinite, ne lažu. Ne vidim što biste sada krili svoju vezu. Osim ako ne želite da ga ostavite jer je invalid. Anita je poludela. Sa svih strana je pritisnuta zamkom Momine sudbine, a sad je još i ovaj novinar dodavao svoje okove, odnosno okove javnosti. -Bedo jedna ljudska, ostavite mene i njega na miru. Ako nemate o čemu pametnijem da pišete, nađite sebi drugi posao. Ja vam neću reći ni reč. -Nemojte da se vređamo, gospođice. Taman je htela da tresne slušalicu kad je čula: -A imate li da kažete neku reč o tajnoj vezi s njegovim bratom? Pretrnula je. Prosto se ukopala. -Halo? Jeste li tu? -Odakle... odakle vam takva glupost? -Glupost? Ne bih rekao. Video sam fotografiju iz nekog bioskopa ili pozorišta. Ljubite se tako da ja ne bih smeo da se zakunem da je u pitanju glupost. Prošlo joj je kroz glavu da su slikali nju i Milana dok su se ljubili one večeri u pozorištu. Suze su joj navrle na oči. -Vi ste... svinja! -Opet me vređate! A niste u pravu, gospođice Marković. Ja sam vam prijatelj, simpatični ste mi i nekako je lepo to što se žrtvujete zbog jadnog Momčila Vasića. Ali pošto mi ne verujete da vam želim dobro, kako bi bilo da vam ponudim jedan dogovor. -Kakav dogovor? -Da vi meni ispričate vašu priču o vezi s Vasićem i o onome što se desilo u noći atentata, a ja ću da stopiram priču o tome kako ste u vezi s njegovim zgodnim bratom. Razmišljala je, ali sve do čega je razumom mogla da dođe bio je strah kako će je Moma gledati ako fotke s njenim i Milanovim poljupcem budu izašle u javnost. -Halo? Jesmo li se dogovorili? -Kad? -Da li vam odgovara sutra negde u centru na kafici? -Ponećete fotografije? -Naravno. U dogovoreno vreme sedela je u kafiću i nervozno mešala šećer u kafi. Gledala je okolo, očekujući tog groznog novinara koji je uspeo da je ubedi da mu da intervju. Ali morala je da pristane na to, jer ako bi se objavile slike iz pozorišta, to bi bilo nešto najužasnije s čim bi Moma morao da se suoči, ali i ona. Jedino je za Milana bila sigurna da ga to uopšte ne bi pogodilo. On bi se povukao u svoje primorsko mesto i tamo brzo zaboravio na velegradske skandale. Vrata kafića su se otvorila i Anita je iskolačila oči. Nije mogla da veruje koga vidi. Tamo je stajao Vlada, muškarac tvrdih crta lica, Olgin nestali ljubavnik, sumnjivo lice. Instinktivno se spustila u stolicu ne želeći da je on primeti, a razmišljajući da li da odmah pozove inspektore iako je slučaj završen. U tom momentu Vlada se okrenuo prema njoj i nasmešio se. Ovo ju je još više iznenadilo, jer bi neko poput njega morao da beži od Anite, a ne da joj se smeši. Što je najgore, uputio se pravo ka njenom stolu. -Zdravo, Anita. Neću da ti persiram, preko telefona sam morao jer nisi znala da se znamo. -Ko si... ko si ti?

33

-Zaboravila si me? Ih, ja sam mislio da ti je bar drugarica više pričala o meni i da ćeš se zbog nje setiti. Kako mi je moja Olga? Tako je nonšalantno pričao, kao da su prijatelji koji se dugo nisu videli pa sad se podsećaju nekih starih dana. -Olga je dobro. Ali nisam shvatila, otkud ti ovde? -Ne mogu da verujem da ti još nije jasno. Ali razumem, ipak si doživela stres i šok ovih dana i nije ti sigurno lako da razmišljaš. Ja sam Vlada, bio sam s tvojom koleginicom u vezi, a upoznao sam je kad sam došao kod tebe u robnu kuću... -Znam sve, sećam se ko si. Ali mi nije jasno kakve veze ti imaš s novinarskim pozivom? -Vidiš, ja se zapravo ne zovem Vlada već Sreten, ali to nije važno, možeš me zvati i Vlada, ne smeta mi. Ja sam novinar. Imao sam zadatak da saznam što više o tajnoj vezi između tebe i Momčila. Tačnije, ja sam zadužen da razotkrivam političke ljubavne afere. Saznali smo da se neka prodavačica iz robne kuće viđa s Vasićem, ja sam došao da vidim koja bi to mogla da bude. Prvo sam naleteo na simpatičnu Olgu koja mi je odmah dala do znanja da bih mogao da je iskoristim ne samo za priču i informacije. A kad sam tebe ugledao, shvatio sam da si ti ona koju tražim, a Olga mi je poslužila kao savršen izvor informacija. -Ti si takvo đubre! -Hej, hej, nemoj tako. Izvadio je nekoliko fotografija i okrenuo ih prema njoj. Anita je prepoznala pozorište, slikana je kako joj Milan nešto šapuće, kako se ljube i kako ulaze u kola nakon predstave. -Nadam se da shvataš da je ovo posao paparaca. On od toga živi. Zasuzile su joj oči, osećala se grozno. Nije mogla da veruje dokle je došla. -Ti si nas pratio? -Tebe i Vasića? Jesam, mada nisam samo ja. Ima tu još jedan kolega koji mi je povremeno pomagao. Znaš, imamo preko dvadesetak fotki tebe i Momčila pre nesreće. Čak i da mi ne ispričaš svoju priču, ja bih to dao da se objavi i sve bi bilo jasno. Eto, tvoja priča mi služi samo da bih potkrepio fotke nečim konkretnim, ali više je to moja usluga tebi da se ne objave ove mnogo gore fotke. Zamahnuo je kovertom. Mrzela ga je kao najgoreg neprijatelja, ali je znala da je jači i da je drži u šaci. -U redu, pitaj me šta hoćeš, ali mi daj te slike. Nasmešio se, otvorio beležnicu i preko stola joj polako doturio kovertu. Sutradan uveče policajac ju je legitimisao na ulazu u Mominu zgradu. Zatekla ga je samog, sedeo je u fotelji s ćebetom preko nogu. Pored njega su bila kolica. Pustio je opersku ariju i zatvorenih očiju uživao u zvucima. -Sam si? -Anđele moj! Jesam. Svi su prošli kroz ovu kuću i ostavili me samog. A Milan je otišao da odveze jednu moju staru prijateljicu kući. Mogu ti reći da sam siguran da će ga ona malo duže zadržati. Opasna je. Kad ta namiriše dobar plen, ne pušta ga. A mislim da je otkačila na mog brata. Anita je osetila ubod ljubomore, no znala je da tome sad nije ni vreme ni mesto. -Kako si mi ti? Umoran si? -Prilično. Sedi pored mene.

34

Pažljivo je sela na naslon fotelje. On je spustio glavu na njene grudi. -Ovako mi je lepo. Znaš, tek sad kad sam ovde u stanu, počinjem da mislim o svemu što mi se desilo. Nisam baš više onako hrabar kao što sam bio u bolnici. Možda nisam bio dovoljno svestan šta mi se dogodilo i šta me tek čeka. Anita je osećala tugu. Sad je bio kao malo, bespomoćno dete. Pomazila ga je po glavi. -Hrabar si ti, Momo. Znam ja. -Anđele, potrebna si mi. Hvala ti što si uz mene u ovim momentima. Nemaš pojma koliko mi to znači. Sva sreća da nije mogao da vidi njeno lice koje se zgrčilo u grimasu bola. Došla je s namerom da mu sve ispriča, jer se nakon intervjua kajala zbog toga što je uradila, pa je rešila da bude iskrena i da Momi kaže i za fotografije iz pozorišta i za svoja osećanja koja je gajila prema Milanu. Sada, kad je on rekao da mu je potrebna, znala je da neće moći to da prevali preko usta. Ostala je s njim dva sata. Milan se nije vratio. Kad je napustila Momin stan, imala je dve tuge na srcu. Jedna je bila nesreća mlađeg brata, a druga sreća starijeg. Otključala je vrata stana i primetila cedulju na maloj komodi u hodniku. Majka joj je napisala da je otišla kod svoje sestre i da će tamo prespavati. Uzdahnula je svesna koliko je u poslednje vreme imala malo strpljenja za svoju tihu, dobru majku. Tek što je stavila kafu, čula je zvono na vratima. Potrčala je da otvori. Ispred je stajao Milan. Držao je novine u ruci i mahnuo njima ispred njenog nosa. -Šta je ovo? Sve joj je bilo jasno u trenutku. Novine su izašle, a članak je bio najavljen krupnim fotkama na naslovnoj strani. Bacila je pogled na naslov. Pisalo je: ''Bila sam mu ljubavnica''. Očito je Vlada ili Sreten, kako god da se zove, dao sebi punu novinarsku slobodu. -Pitao sam te šta ovo znači? -Milane, moram ti objasniti... -Onda požuri dok te nisam udavio golim rukama. Pričala je kao navijena, a onda otrčala u svoju sobu i vratila se s fotkama u rukama. Kad ih je Milan pogledao, namrštio se, ali nije imala utisak da je manje ljut na nju. -Što mi nisi rekla? Što me nisi zvala kad te je taj novinar ucenjivao? -Nisam mogla. Nisam znala šta da radim. Samo sam razmišljala o tome kako bi Moma prihvatio da vidi ovo. On bi sve pogrešno povezao, naljutio bi se. Bolelo bi ga. -Jesi li sama? Klimnula je glavom. Ušao je u stan i zatvorio vrata. -Ovo je najveća glupost koju si mogla da uradiš. Jesi li svesna da oni imaju negative, da samo čekaju da prođe vreme i da ponovo izvuku neku vest o svemu ovome. Zar si tako naivna da veruješ kako su ti učinili uslugu jer si im simpatična? Novinari su to, oni samo žele da prodaju novine, a bolje im je da imaju dve priče koje će prodati dva broja nego jednu koja će prodati samo jedan. Bio je u pravu, ali ona o tome nije mislila. Samo je želela da spreči katastrofu. -Bože, ne znam, ne znam... Nisam više pametna. Počela je da plače. -Ne vredi sad da plačeš. To ništa ne menja. Moma nije ljut na tebe, rekao mi je da si verovatno podlegla pritisku novinara, a svestan je da oni i te kako menjaju reči

35

sagovornika. Ali meni nije jasno da si sve tako sama uradila, da nisi nikog pitala, zvala. Pa i ja sam umešan u ovo. -Jesi, umešan si. Ti si kriv! Ti si me ljubio, ti si činio te ružne stvari i dao im šansu da me slikaju. -Dok sam te ljubio, nisam ni pomišljao na to da nas neko slika. A nemoj mi reći da si se mnogo opirala, jer i sama znaš da to nije istina. Nadvio se nad nju i opet joj oduzimao dah. -Milane, hoću da me ostaviš na miru. Ne mogu ovo da podnesem, nisam toliko jaka. Samo sam htela da Moma ne pati. Da mu ne zadam bol tim slikama sada kad je u ovom stanju. -Bol? Milan se nasmejao izveštačeno. -Kažeš bol? Ti si zaista naivnija nego što izgledaš. Ti stvarno misliš da je Moma tako zaljubljive prirode i da ga njegova nesreća učinila većim emotivcem nego što je bio pre. Ne budi blesava. On prema tebi oseća isto što je osećao i dok je hodao. Sad je možda počeo više da te ceni, ali to ne znači da je zaljubljen u tebe. On ne oseća prema tebi ono što osećam ja... Zagrlio ju je. Gledali su se pravo u oči. -I siguran sam da ni ti ne osećaš prema njemu ono što osećaš prema meni. Sve se u njoj bunilo protiv ogromne želje da ga poljubi. -Nemoj... Milane, pusti me... -Ne želiš da te pustim, osećam kako drhtiš, znam da me želiš, prokleto me želiš... -Ne, ne želim te... neću... -Opireš se, a to nema smisla. Nemaš zašto da me guraš od sebe. Rekao sam ti da Moma ne oseća prema tebi to što ti misliš. -Ja prema njemu osećam... I neću da ga varam s njegovim rođenim bratom. -Otkud znaš da on upravo ne želi baš to? -Pusti me, pričaš laži. -Možda on navija za mene, možda mi je rekao da te odvučem od njega. -Ne verujem ti. -Nije važno da li mi veruješ. Važno je samo da me želiš... Poljubio ju je, a onda se sve desilo brzo, strasno. Nije mogla da se odupre, a više to nije ni htela. Vodili su ljubav divlje, kao da su se dugo, dugo uzdržavali od toga. Mislila je da je vreme stalo, da se sve ukočilo, da su van vremena i prostora. Osećala se tako da je mogla da umre od lepote. -Ne znam zašto si ovo uradio? Ležali su na njenom krevetu goli i iscrpljeni. Anitina glava je počivala na njegovom ramenu. -Iz istog razloga zbog kojeg si ti dozvolila da ovako nešto uradim. Oboje smo u ovome. -Zar je ovo jače od onoga što osećaš prema bratu? -To nema veze jedno s drugim. Ja brata volim, a tebe... Ti si nešto novo, drugačije u mom životu. Nisam znao da ćeš mi se desiti. Nisam očekivao da će se onaj dan na vratima pojaviti zaista anđeo. -Šta sad? Kako sad da izađem Momi na oči? -Anita, rekao sam ti. Između tebe i njega nije baš onako kako izgleda.

36

-Ali stalno mi govori da sam mu potrebna. -Da, potrebna si mu, ali to nije ljubav. Reci mi, da li ga ti voliš? Bilo je smešno i tužno u isto vreme što je poželela da kaže da ne voli Momu već njega. Ali to nije mogla da izgovori. -Na neki način da. Volim ga kao čoveka. -Nisam te to pitao. Da li si zaljubljena u njega? -Ne znam, nisam. Ali možda mogu da budem. -Ne shvatam zašto ti je toliko stalo da se zaljubiš u njega i da celom svetu dokažeš kako nisi neka tamo devojka koja ostavlja muškarca na cedilu? Nije znala šta da kaže. Umesto toga, postavila mu je pitanje: -Da li je tebi Moma rekao nešto za mene? Da li ti je priznao da me ne voli i da se kod njega ništa nije promenilo od nesreće? -Ne, nije mi rekao. Ali ja ga poznajem. On će da nastavi da bude ženskaroš samo kad se malo navikne da više nije kompletan kao nekad. A ima moć i neće mu faliti žena koje će padati u njegov krevet. Aniti je tad prošlo kroz glavu da je Milan one noći bio s Mominom prijateljicom. -Vas dvojica imate prećutni dogovor da sve žene obojica probate! -O čemu pričaš? -O Mominoj prijateljici s kojom si bio jedne noći, onda kad je izašao iz bolnice. Vozio si je kući. -Nisam bio s njom, mada ti moram reći da joj je bilo teško odoleti. -Ma nemoj? Ja sam bila kod Mome, ali ti se nisi vratio do mog odlaska. Jedino ako je nisi vozio nekoliko stotina kilometara daleko. -Ljubomorna si? To mi se sviđa. -Nisam! Nasmejao se. A Anita se postidela. -Neka si, prija mi što ti smeta da me deliš s nekim. I ja sam ljubomoran. A u tvom slučaju čak sam ljubomoran i zbog rođenog brata što te je imao pre mene. A veruj mi da Momina prijateljica nije baš mogla tako lako da me dobije. Popili smo piće kod nje, čak se i skinula gola, ali ja sam mislio o tebi. Možda izgledam sirov i bez emocija, ali to je maska. Kad bi videla moje slike, znala bi da sam samo muškarac koji to želi i da ostane. Bio sam povređen davno od jedne žene. Voleo sam je kao boginju, a ona nije umela da deli moje snove. Htela je velegradski život, izlaske, provod, sve ono što meni nije bilo potrebno pored nje. Ostavila me je na vrlo ružan način. Prevarila me je s najboljim prijateljem. Ja sam se odselio odavde i rešio da budem svoj i da ne dozvolim nekoj ženi da mi ponovo nanese takvu bol. I tako je i bilo. Sve dok nisam sreo tebe... -Ja ne želim da ti nanesem bol. -Znam. Ali mi ga nanosiš. -Kako? -Zato što tvrdoglavo želiš da ostaneš pored Mome kojeg ne voliš. Umišljaš da je to tvoja humana dužnost i da ti je sudbina odredila da tako bude. Ali to je glupost, to je propast. -Ne mogu da ga ostavim. Kad bi bar on ostavio mene... -Neće te Moma ostaviti, nema zašto to da uradi. Pored njega si, daješ mu motiva da veruje kako je i dalje muškarčina. S tobom će verovatno opet da se vrati u seksualnu formu. Ne mogu o tome ni da mislim... -Ne, nije on takav!

37

-Anita, ja ne mogu da pričam protiv brata i to je ono najgore u svemu tome. Zbog toga ću te i izgubiti. Stisla se uz njega i zatvorila oči. Nije ništa razumela. Samo je htela da se taj momenat produži u beskonačnost. Milan je otišao kasno uveče. Nazvala je Momu i rekla mu da se ne oseća najbolje pa će ostati kod kuće. Brižno joj je rekao da nema nikakvih problema. Cele noći je razmišljala o onome što se desilo. Priznala je da je zaljubljena u Milana i da ne bi mogla više da vodi ljubav s Momom. Razdirala su je pitanja kako da reši ovu situaciju. Nije mogla tek tako da ode od Mome, a nije više mogla ni da laže samu sebe. Negde pred zoru rešila je da kaže istinu, pa makar povredila i druge i sebe. Kad je došla kod Mome, osetila je da se u stanu nešto promenilo. Kao da su neke stvari nestale, ali nije mogla da se seti koje. Moma je gledao televizor. -Anđele, jesi li ozdravila? -Da, dobro mi je. Sela je na fotelju, ali Moma joj je pokazao rukom da sedne pored njega na trosed. Teškom mukom je to i učinila. Zagrlio ju je oko struka, a njegova ruka je počela polako da klizi preko njenog tela. Ljubili su se, a Moma je sve teže disao. Znala je da je želi. -Poželeo sam te se. Doktor mi je bio danas i rekao mi da mogu da imam seks. Nemaš pojma koliko me je to obradovalo. Osetila je kad joj je otkopčao grudnjak. Tad se i trgla. -Čekaj! -Šta ti je, anđele? -Ništa, nešto mi nije... -Sami smo, ne brini. Milan se jutros vratio na svoje plavo more, među svoje slike. Ovo je bio pravi šamar posred Anitinog lica. Nije mogla da veruje da joj nije javio da odlazi. Momina ruka je ponovo počela da šeta po njenom telu. -Nemoj, Momo! -Šta je? Znam da se osećaš nezgodno, ovo će biti malo neuobičajen seks. Ali oboje smo maštoviti, ne sumnjam da će biti dobro kao što je uvek bilo. Ustala je kad je osetila njegovu šaku na svojim grudima. -Ne! Ne shvataš! Ne mogu. Zaljubljena sam u drugog muškarca. Moma se namrštio. -Da, zaljubljena sam i ne mogu. Oprosti, mislila sam da... -Sažaljevala si me? -Ne, nije to! Stvarno sam htela da budem s tobom. Ali onda se pojavio on... Sve se poremetilo. -Ko? Nije mogla da izgovori Milanovo ime, ne pred njegovim rođenim bratom. -Momo, nije važno ko je. Oprosti mi... -Zaljubila si se u Milana, zar ne? Ovo je već bilo pravo iznenađenje. -Odakle ti to? -Jesi li u Milana? -Stvarno je glupo što me to...

38

-Nisam ja baš toliko naivan. Ako sam ostao bez nogu, nisam i bez očiju. Rekao mi je da je juče bio kod tebe. -Rekao ti je? -Da, pa smo se malo pokačili i izbacio sam ga iz kuće. Anita nije mogla da veruje šta čuje. Iako je Moma znao da je još juče spavala s njegovim bratom, pokušao je da je odvuče u krevet. Osećala se užasno, kao lutka iz seks šopa koju braća pozajmljuju jedan drugome. -Napričao mi je neke nebuloze, kako ste vas dvoje stvoreni jedno za drugo, kako bi trebalo da te ostavim na miru, kako će on da učini sve da bude s tobom. Aniti je ovo donelo malčice sunca u mračne misli. -Šta si mu ti rekao? -Da je budala. Ti si moja, a on može da te ima samo kad ja to odlučim. -Ja nisam tvoja. -Koliko znam, ti si mi devojka? -Nikad to nisam bila, Momo. Ali sam mislila da to želiš od mene i počela sam da pristajem na to. Sad mi je jasno kako sam se zavaravala, nisi ti mene počeo da voliš posle nesreće. Samo si bio malo ljubazniji nego inače. -Otkad ti pričaš o ljubavi? Pa nas dvoje smo se i našli zato što smatramo da su to prazne priče. -Ja ne smatram. Možda jedno vreme nisam verovala u ljubav, ali sad... sad je osećam. Moma se ironično smejao. -Ih, moj brat te je kao naučio ljubavi? -Možda. -Anđele, da ti Moma kaže nešto. Ne zavaravaj se. Znam ja zašto se Milan zainatio da te osvoji i otme od mene. A budi uverena da to više ima veze s mržnjom nego s ljubavlju. -Sad si sujetan i govoriš svašta. Okrenula se da izađe iz stana. Moma ju je nervirao, bio je prokleto zao. Ali sustigla ju je rečenica: -On mi preko tebe samo vraća što sam mu jednom davno skinuo devojku za kojom je bio lud. Anita je zastala. -Pričao mi je o toj devojci, ali mi je rekao da ga je prevarila s prijateljem. -Naravno da ti je to rekao. Nije lud da prizna da ga je šutnula zbog mene, pa da ti u svojoj glavici složiš kockice i shvatiš kako je bio s tobom da bi mi se osvetio. Izletela je iz stana. Ovo je već bilo previše. Ako je sudbina i rešila da se igra s njom, mogla je da smisli neku manje komplikovanu i bolnu igru. Prošla su dva meseca pre nego što je izašao članak s fotografijama na kojima se Anita ljubi s Milanom. Pored fotografija bio je i Momin komentar u kojem je rekao da on ne zna šta je s tom devojkom koja mu je bila prolazna avantura, a da ga seksualni život njegovog brata ne zanima. Bila je uvređena. I dalje je snažno mislila na Milana, ali ga nije mrzela što je otišao bez pozdrava. Prosto se pomirila da je bila lik u jednom trileru i da je sada svemu tome kraj. Olga je saznala ko je Vlada, pa se jadna devojka užasno kajala zbog svega što je njena naivnost i brbljivost učinila Anitinom životu. Ali ni njoj Anita nije zamerala. Više nije mogla da mrzi, previše je volela nekog ko je bio daleko od nje.

39

Nakon tog članka opsedali su je novinari, ali ona nikome nije dala izjavu. Ćutala je kao zalivena, svesna da bi svaka njena reč mogla da bude samo jedan nož više koji će joj ljudi zariti u ranjeno srce. Živela je povučeno, samo je s majkom delila bol. -Mama, sad sam svesna šta je značio onaj tvoj san. Ja sam bila opsednuta humanošću i ljubav mi je promakla ispred nosa. Možda me Milan nije voleo, ali mogla sam bar s manje kajanja da uživam u onim retkim trenucima kad je bio pored mene. Majka ju je samo tešila ćutanjem i nežnim osmesima. Obe su znale koliko je sve to bilo teško za Anitino srce. Došla je zima. Bila je previše snežna, a to je devojku činilo depresivnom. Odlazila je na posao i tamo provodila sate pokušavajući da što manje misli na Milana. Jednog četvrtka slagala je garderobu koja je upravo stigla kad joj je pritrčala Olga. -Joj, mislim da bi trebalo da popiješ nešto za smirenje! Anita ju je začuđeno pogledala. -Zašto? -Neko je tu, nemoj mi zameriti, pažljivo sam gledala one fotografije što su izašle o Mominom bratu. I mislim da je tu onaj. -Koji? -Onaj sa slika. Aniti je srce počelo da lupa kao pred infarkt. No nije verovala Olginim rečima. -Ne uobražavaj, molim te. Taj muškarac je daleko odavde i teško da bi se sudbina baš tako odvratno poigrala da ga pošalje ovde. Olga je i dalje skakutala, sva uplašena za prijateljicu. -Pogledaj sama. Eno ga tamo, gleda kravate. Anita se propela na prste. Zaista, kod kravata je stajao neki krupan čovek, leđima okrenut, ali to nije bio Milan. S priličnim razočaranjem popreko je pogledala Olgu. -Nije to on. -Kako nije? -Ovaj ima kratku kosu. Nastavila je da slaže košulje i da lepi cene. U glavi joj je bio haos. Nakratko se osetila kao da je sve moguće, ali sad, posle razočaranja koje je doživela videvši drugog čoveka, shvatila je da se čuda ne događaju tako lako, bar ne njoj. -Oprostite, da li biste mogli da mi pokažete košulje? Taj glas je odjeknuo u njenim ušima, ali nije smela da podigne glavu. Plašila se da će videti neko drugo lice čoveka koji ima isti glas kao muškarac kojeg voli. -Pozvaću koleginicu. -Ne, ja želim baš vas. Sada je morala da ga pogleda. Ispred nje je stajao Milan. Ali više nije bilo nemirne duže kose. Sad je bio uredno, skoro vojnički ošišan. Sudarila se s njegovim pogledom. -Ti? -Zdravo, Anita. -Otkud ti? -Ne znam. Srce me je povuklo da uđem u ovu robnu kuću. -Ne mogu da verujem... Naslonila se na raf koji se nakratko zaljuljao.

40

-Kako si? -Nemoj da me to pitaš. Pojaviš se tako odjednom, kao duh, i pitaš me kako sam. -Izvini što ovo nisam uradio ranije. Ali plašio sam se da si još s mojim bratom. -Nisam odavno s njim, od onog dana kad si otišao bez reči. -Morao sam. Pokušao sam da Momi kažem za nas. Ali on je bio onakav kakav je bio i pre mnogo godina kad sam ga pitao zašto je bio s mojom devojkom. Bio je pun sebe i nekako me ubedio da treba da se povučem. Ali sad znam da niste zajedno. To mi je dalo snage da se vratim i potražim te. Jesi li... još slobodna? Bacio je pogled na njenu ruku, kao da traži burmu. -Jesam. Slobodna sam. Osim što mi je srce zauzeto. I slomljeno. -Zbog koga? -Zbog tebe. I sama se čudila kako joj istina lako klizi preko usana. - I meni je slomljeno, Anita. Pognula je glavu. Ove reči su bile suviše jake za jednu robnu kuću i muško odeljenje. U tom trenutku naišla je šefica i ispod oka odmerila situaciju. -Izvini, ali moram da radim. Tu mi je šefica. -U redu. Daj mi neku košulju. -Kakvu? -Bilo kakvu samo da je moj broj. Dohvatila je prvu i krenula prema kasi. On je išao za njom. Osećala je vreo pogled na svojim leđima. Drhtale su joj ruke dok je kucala račun. -Mogu li da te vidim kasnije? -Pet hiljada dvesta trideset dinara. Vadio je novac. -Anita, stvarno bih voleo da te vidim. -Ne znam, ne mogu ništa da kažem, potpuno sam luda u ovom trenutku. Izvoli. Uzeo je kesu, ali se nije maknuo od kase. -Kad mogu da dođem po tebe? -Milane, šta želiš od mene? -Da te volim. Samo to. Verovala mu je jer su njegove oči govorile istinu. -Dođi po mene u sedam. -Još si na istoj adresi? -Jesam. Majka joj je pomogla da zakopča belu haljinu jer su njoj drhtale ruke. -Smiri se, dete. -Ne mogu, ne znam da li uopšte treba da se vidim s njim. -Naravno da ćeš se videti s njim. -Mama, plašim se. -Samo hrabro. U sedam sati je ušla u njegov auto. Poljubio joj je ruku. - Kuda želiš da idemo?

41

Ali Anita je rešila da ipak to veče počne drugim rečima. -Slušaj me, Milane. Ja neću da idem nikud s tobom. Hoću da znam šta tražiš ovde. -Rekao sam ti, tražim tebe. -Zašto? -Jer mi je stalo. Mislio sam na tebe sve ovo vreme. -Da si mislio, potražio bi me. -Jesi li ti mislila na mene? -Nemaš pojma koliko. -Zašto ti onda nisi potražila mene? Ćutala je. -Vidiš, oboje smo kukavice. -Ja nisam znala šta osećaš. Možda si zaista hteo da me imaš samo da bi se osvetio Momi. -Rekao ti je istinu? Tako sam i mislio. Ali on je to izvrnuo u svoju korist. Nikad mi nije palo na pamet da mu se preko tebe svetim. Čak mi je i činjenica da bi to moglo tako da se shvati strašno smetala. -Šta sad želiš? -Iskreno, samo da te poljubim. Za početak. Njegove usne su bile na njenim. Prepustila se, kao da je to nešto sasvim normalno. U tom momentu prošlo joj je kroz glavu kako nije ni bila svesna koliko joj je nedostajao. Kad je poljubac prošao, Milan je pokrenuo automobil. -Kuda idemo? -Nekud daleko. Samo nemoj ništa da me pitaš. I nije pitala, plašeći se da rečima ne pokvari sve što je osećala. Bilo je oko dva sata posle ponoći kada su ugledali more. Već je znala da je vodi u svoju kuću. Koliko god da je delovalo ludo što su stigli čak na Primorje, Anita je u tome videla neku neobičnu romantiku i nije joj padalo na pamet da sve pokvari. U jednom momentu je shvatila da se neće ujutru pojaviti na poslu, ali i to ju je bilo baš briga. Parkirao je automobil ispred dvospratne kuće na samoj obali. U prizemlju je bila svetleća reklama. -Ovde živim. Ovo je moja kafana, a na prvom spratu su tri sobe za iznajmljivanje. Ja sam na vrhu. Tu su i moje slike. Tu je sve što volim. Tačnije, tu je sve što sam voleo, a kad ti uđeš, biće tu sve ono što mi je potrebno u životu. Uhvatili su se za ruke i ušli u kuću. San joj nije dolazio na oči. Znala je da je Milan zaspao jer je čula njegovo duboko disanje. Posmatrala je kroz vrata terase tamno more. U daljini se video svetionik. Sunce samo što nije izašlo, a na nebu su počele da se prelivaju čudne boje. Bila je srećna, ali ju je ta sreća plašila, jer u nju nije mogla tek tako lako da poveruje. Ustala je iz kreveta i iz tašne izvadila mobilni telefon pa okrenula kućni broj. Majka se javila posle petog zvona. -Mama, ja sam. Šaputala je plašeći se da ne probudi Milana. -Gde si, dete? -Na moru. Za trenutak je s druge strane bila tišina, ali kad je majka progovorila, glas joj je bio smiren i spokojan.

42

-Nadam se da si srećna. -Jesam. Toliko sam srećna da me boli. -Ne brini, javiću tvojoj šefici da si bolesna. -Hvala ti, mama. Samo da znaš da te mnogo volim. -I ja tebe, Anita. Vratila se u krevet i pokušala tiho da se ušunja pored svog muškarca. Uplašio ju je njegov glas. -Šta kaže mama? -Ne spavaš? -Probudio sam se. -Izvini, ali morala sam da joj se javim i zbog posla. Ujutru bi trebalo da radim. -Jesi li joj rekla da kaže da daješ otkaz? -Nisam. Javiće da sam bolesna. -Dobro. Onda ćeš sutra da javiš da ne radiš više. -O čemu pričaš, Milane? Okrenuo se ka njoj i zagledao joj se u lice. -Ti još ništa ne shvataš? -A šta da shvatim, reci mi! -Da si sad moja. Želim da ovde ostaneš sa mnom. Neću te pustiti da odeš. Anita je uzdahnula. -To je velika odluka. A ti i ja se ne poznajemo toliko da bismo tako naglo ušli u zajednički život. -Ne poznajemo se, ali se volimo. A meni je to dovoljno. Nije znala šta da kaže. Sve se odigralo suviše brzo da bi prihvatila kao realnost to što se nalazi nekoliko stotina kilometara daleko od svoje kuće, od kreveta u kome je često mislila kako bi izgledalo kada bi bila pored njega. -Anita, nemoj da razmišljaš. Budi sa mnom koliko god je potrebno da bez razmišljanja doneseš odluku. Poljubili su se i strast se ponovo probudila zajedno s prvim jutarnjim zracima. Olga je bila u ružičastom i nikada nije izgledala lepše. -Joj, kako sam uzbuđena! Anita se smejala. -Kumo, pa ti ćeš se onesvestiti na mojoj svadbi. -Da znaš da hoću. Bila je spremna za trenutak kada će mladoženju ugledati na vratima. Bio je divan dan, more se penušalo na povetarcu, a cela kuća je bila okićena. Njeni novi i Milanovi stari prijatelji čekali su da mladoženja povede mladu u obližnju crkvu. -Presrećna sam, Olga. -Znam, vidi ti se na licu. A Moma? Anita se prenula kad je čula ovo ime. -Šta s njim? -On neće doći na svadbu? -Pozvan je, ali ne verujem da će doći. Javio je Milanu da ima neke važne obaveze. -Možda je tako bolje. Anita je klimnula glavom. Još su ružne stvari imale trag, mada su polako sećanja na loše

43

dane zamenjivali ovi sadašnji u kojima je zaista bila presrećna. Radila je malo s Milanom u kafani, ali taman toliko da imaju vremena da se voze na njegovom gliseru, da se druže s veselim Primorcima i da uživaju u svojoj ljubavi. Bila je sigurna da nije mogla da živi na lepšem mestu. U srcu joj je bio mir, a cela je bila obuzeta ljubavlju. Kad ju je Milan zaprosio, uopšte nije razmišljala pre nego što je rekla DA. Neko je pokucao na vrata. Anita je panično bacila pogled u ogledalo. -Ovo mora da je on! Otvori, molim te. Olga je potrčala i otvorila vrata sva u strahu, kao da očekuje da će se umesto mladoženje pojaviti vukodlak. Ali na vrata je ušla Anitina majka. -Došla sam da vidim da li si spremna. -Jesam, mama. Imam tremu, ali sam više nego spremna. -Izgledaš sjajno. Nikad nisam videla lepšu mladu. -To govoriš zato što sam tvoja ćerka. -Ne, nije to. Govorim jer si stvarno prelepa. Ali ja sam videla i mladoženju, mogu ti reći da je on dasa i po. Sve tri žene su se nasmejale. Anita je znala da je izabrala pravog. Pre nego što je Milan došao po nju, na trenutak se zagledala u plavo nebo koje je s prozora izgledalo kao i more, duboko i puno tajni. U sebi se obratila Bogu: ''Znam da si me namučio, ali sad vidim da si imao dobre razloge za to. Bila je to gruba igra sudbine, ali da se sad vrati vreme, pristala bih opet da prođem kroz sve to, samo ako bi mi nagrada ponovo bio Milan.''

-KRAJ-

O PISCU Već nekoliko godina ime Anabele Basalo je dobro poznato u javnosti. Puritance je šokirala kada je javno priznala da je radila za sajt hot lajna, a posebno kada je objavila svoj prvi roman "Žena sa greškom". Potom se slikala i za srpsko izdanje "Playboya" i preko noći stekla ogromnu popularnost. Zatim je napisala i drugi roman "Peta ljubav” i polako, ali sigurno ušla je u rang sprskih književnica 21.veka. Rođena 1972. godine u Zenici. Završila je Treću beogradsku gimnaziju i započela studije biologije koje nije završila. Njene knjige govore o svetu muške dominacije, svetu novca, moći, urbanog Beograda. Iako se na izgled govori o seksu, priča je o večitim temama: traženju identiteta, o samoći, o okolini, o tome šta se nekom događa kad odluči da bude drugačiji. Otvoreno i iskreno govori o muško-ženskim odnosima.

44