P. 1
Čovek i njegov indentitet

Čovek i njegov indentitet

Views: 29|Likes:
Published by lana005
psihološko psihijatrijski problemi
psihološko psihijatrijski problemi

More info:

Published by: lana005 on Feb 19, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

08/26/2015

pdf

text

original

Фригидност жене, као и импотенција мушкарца, најчешћи су
поремећаји у сексуалном животу мушког, односно женског пола.
Истини за вољу, треба одмах рећи да и један и други поремећај нису

никакви изоловани феномени који би се односили на неко тобожње
оштећење само сексуалног, дакле гениталног апарата мушкарца или
жене. Проценат тзв. органског узрока импотенције или
фригидности, дакле узрока који би се односио на неко стварно
физичко обољење или оштећење полних органа, изванредно је
мали. У свим осталим случајевима импотенције или фригидности,
ови сексуални поремећаји искључиво су психичке или душевне
природе, чији је узрок у неуротичном поремећају не само сексуалног
живота јединке већ и читаве личности.
Фригидност жене је много раширенија појава него импотенција
мушкарца. Мада је и сам појам фригидности споран, јер под њим
различити аутори не подразумевају увек један исти феномен
(разликују се, на пример, потпуна од делимичне фригидности),
мишљења већине се слажу у томе да се проценат фригидних жена
креће негде између 35-50%. Наравно да развој друштва, као и
степен образовања значајно утичу на варирање поменутог процента
који је још увек, очевидно, релативан. Због тога је вероватно да ће
се у земљама са ниским стандардом, односно претежно
примитивном структуром заједнице овај проценат померати према
горњем просеку. Патријархално друштво је уопште склоно, нарочито
тамо где постоји тежња да се овековече његове форме и ригидно
задржи све "старо и проверено", да од жена, у току васпитања,
ствара асексуални тип који ће и сексуални акт, као и много шта
друго у свакодневном животу стрпљиво да подноси и прима као део
устаљене и једном заувек успостављене неминовности. Тако је, на
пример, познато и утврђено да је међу женама старијих генерација,
готово у свим земљама, углавном оних рођених до 1900. године,

проценат фригидности био не само врло велики већ су оне у око
84% знале само за један коитални положај, а више од 1/3 се није
свлачио.
С друге стране, међутим, занимљиво је напоменути да ако је у
цивилизованим земљама са високим стандардом пуцање окошталих
оквира патријархалног друштва, еманципација жена и слабљење
улоге догматске религиозности довело до несумњивог опадања
укупног процента фригидности код жена, оно је ипак, наизглед
парадоксално, повећало неуротичност жене и то у смислу њене
психолошке, па и физиолошке маскулинизације, веће слободе у
испољавању агресивности према мушкарцу, што опет ствара
несумњиве сметње у нормалном доживљавању полног односа,
стварајући тако услове за повремену или делимичну фригидност.
Мада је фригидност у несумњивој зависности од поменутих
социолошких фактора, чији је прави значај и удео у појављивању
разноликих типова фригидности ипак тешко објективно проценити
(пошто неки психолошки механизми, о којима ће бити речи, погодују
појави фригидности и изгледа да су стално присутни у свим
условима примитивног и цивилизованог живота), ми ћемо се у
даљем излагању задржати на три најчешћа типа фригидних жена,
за које се може с правом претпоставити да су постојали у
прошлости, сигурно постоје у садашњости и бар за два од ова три
типа може се поверовати да ће их бити и у будућности.
Пођимо најпре од онога типа жене у чијем је формирању можда
највећег удела имало патријархално друштво са непромењеним
представама о сексуалном моралу и његовим практичним применама
у породичном васпитању. Реч је о оном типу фригидне жене која, у

телесној градњи често инфантилна и недовољно отпорна према
разним болестима и траумама, у своме психолошком профилу
показује изразиту стидљивост, повученост, затвореност у односу на
спољни свет или још и хроничну уплашеност. У оваквих жена, у
чијој анамнези често налазимо да су имале сурове очеве који су их и
физички мучили, а у чијим је фантазијама откривено да силовање
има главну улогу, мазохистичке склоности биле су обично знатно
изражене. Претерано строго морално васпитање у кући, и тамо где
није било физичке грубости, ствара низ моралних препрека за
доживљавање оргазма уз присутност јаког осећања кривице, све до
свесног прихватања фригидитета као казне, испаштања и жртве за
неки други стварно учињени или умишљени грех. Такве жене
једноставно осећају да немају право на задовољство. Штавише,
доживљавање оргазма код њих се понекад изједначава са
предавањем проституцији.
Други, најчешћи тип фригидне жене је онај са тзв. комплексом
Амазонке (по X. Ј. фон Шуману). Овај тип жене, који показује
несвесну тежњу да егзистира независно од мушкарца, или да га
само користи као полног партнера ради стварања деце,
карактерише се јаком идентификацијом кћерке са мајком. Слично
кћеркама митских Амазонки, ове жене су одрасле у породицама у
којима је отац или потпуно недостајао или се врло мало, или
никако, није бринуо о породици. Пошто се дете у нормалним
условима свога развоја идентификује најпре са мајком, али онда
постепено и све више и са оцем, стварајући тако, из онога што је
наслеђем донело на свет и онога што је идентификацијом примило
од родитеља, језгро свога сопственог Ја, природно је очекивати

неуротички поремећај овог развоја (који налази готово увек свој
одраз и у полном животу јединке), када нису испуњени услови за
нормалан развој личности.
Конфликт код ових жена са амазонским комплексом је у дубоком
унутрашњем сукобу између жеље за љубављу и материнством (да
буде као мајка) и непријатељске агресије која се пење често до
мржње према мушкарцу (да не буде као отац). Овакав амбивалентан
став принуђава је да изабере мушкарца кога ће приморати да буде
само инструмент оплођења са изразитом жељом да њиме влада
(отуд склоност према фемининим мушкарцима), коју жељу може да
пренесе и на сина кога није желела да роди (јер је очекивала
кћерку). У сталном сукобу између агресије и потребе за љубављу,
овакав тип жене не може сексуални акт да обави са задовољством.
Трећи тип фригидне жене оптерећен је тзв. Палас-Атина
комплексом (такође по X. Ј. фон Шуману). Овај тип реши да води
више или мање читав живот по угледу на мушкарца, да остане, по
могућности, целог живота девица, и да се тако одрекне и рађања
деце. Као што је Палас-Атина, у грчкој митологији, изашла директно
из мудре главе свога оца Зевса, у пуној ратној опреми, са ратним
покликом на уснама, тако се овај тип жене, за разлику од
претходног, карактерише јаком идентификацијом са оцем. У оваквим
породицама, у којима мајка представља слабу страну, недовољно се
и рђаво брине за децу, услед незнања или, често, неуротичне
неспремности за улогу мајке, а отац представља интелектуално и
морално доминантну фигуру (мајка са мало школске спреме, отац
натпросечни интелектуалац) кћерка ће рано развити конкурентску
љубомору у односу на мајку. Презираће је и потцењивати,

презирући и потцењујући истовремено све што је женско, у првом
реду своју сексуалност. Сматрајући једино мушки начин живота за
вредан и достојан живљења човека, таква женска особа рано ће
показивати страх помешан са гађењем како према сексуалној тако и
према материнској улози жене, компензујући се, често врло
успешно, у интелектуалној области и на овај начин успешно се
приближавајући и све више изједначавајући са оцем. Од оваквих
жена, често са мушкобањастим цртама, могу касније да произиђу
вредни интелектуални ствараоци који ће увек тражити друштво само
мушкарца, наравно не да би се са њима упуштале у љубавне игре,
пошто су, због свог јаког нарцизма, неспособне за било какво
љубавно предавање, већ да би кроз интелектуалне разговоре
ојачале своје мушке црте.
Описали смо три најчешћа типа фригидних жена не узимајући у
обзир и неке друге типове фригидитета као што су: осветољубива
жена која несвесно тежи да учини мушкарца импотентним, или жена
превише еротски везана уз оца која је фригидна услед страха да ће
сексуалним уживањем да задовољи инцестуозну, дакле забрањену
жељу, итд.
Фригидних жена, као и импотентних мушкараца било је увек, без
обзира на социолошку структуру друштва, која, као што смо видели,
није ипак без значаја. И један и други поремећај израз су не само
дубоког поремећаја читаве личности услед неповољних спољних
чинилаца већ и егзистенцијални израз човекове недовршености,
несавршености као и његовог, увек присутног, напора да
целовитошћу своје личности постигне онај степен зрелости на коме
љубав као најефикаснији лек ослобађа човека и таквих поремећаја.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->