FEBRUAR 2011

-

PRAVE OMLADINSKE NOVINE

-

B E S P L AT N O I Z D A N J E

10/

Z

EKLAMA) EJEDNO (ANTIRvima: SV 12/ NIJE
15/

m mortalitet natalitet, drugo dnom ! 4/ Dok je tor. Šta, kako? rumpiraniji sek dravstvo najko

18/

O protestima u

ia e)konstrukEcipjtu (D ui g
Tunis

Dodatak o ljud

skim pra

S2

Celuloidni šamar kapitalizmu
(recenzija filma: Zeitgeist - Korak Dalje)
„Duh vremena 3“- treći film iz istoimene kultne serije njujorškog nezavisnog sineaste i političkog aktiviste Pitera Džozefa je i u ovom, najnovijem nastavku, inteligentno, argumentovano, upečatljivo, uz pomoć argumenata nauke, u intelektualnim rukavicama, dokazao poraz savremenog kapitalističkog društva, odnosno njegove nadnacionalne, globalne implementacije Treći filmski nastavak sa sve većim oduševljenjem u svetu i brojnijim pristalicama dočekanim socijalno-političkim pokretom nazvanim „Duh vremena“ („Zeitgeist“), dobio je do sada najveću podršku širom sveta. I to ne samo kada je reč o filmovima iz ovog bezmalo kultnog serijala, već i o distribuciji nezavisnih ostvarenja uopšte u čitavoj istoriji dokumentarnog kinematografskog stvaralaštva. „Duh vremena 3: kretanje napred“ je 15. januara ove godine doživeo precizno koordinisanu simultanu svetsku premijeru u šezdeset zemalja, među kojima je i Srbija. KRAH „IDEALNIH“ IDEJA Gledala ga je publika na trista četrdeset istovremenih projekcija širom sveta, na preko trideset jezika. Pošto je, kao i prethodna dva nastavka, zatim besplatno distribuiran preko interneta, postao je planetarna atrakcija kojoj ne odoleva preko trista hiljada ljudi svakoga dana. Toliko njih, naime, preuzima ovaj film za potonju ličnu upotrebu ili ga jednostavno gleda na odgovarajućim sajtovima. I svi su listom izrazili povoljne komentare i dali mu vrhunske ocene. „Duh vremena“ je, tako, postao svojevrsna alternativna sila koja je daleko premašila inicijalno brendiranje protivnika koji su filmove i pokret pokrenut njima označavali kao patetično ludilo zaluđenika teorijama zavere ili jadnim posthipi gubitnicima kivnim na lične neuspehe i propuste u karijerama. Ali ta „idealna“ globalistička ideja o dokazivanju kroz imetak, besmisleno trošenje i imperativ profita, koju „cajtgajsteri“ uporno, metodično i uvek vrhunski argumentovano kritikuju, dovodi do sve masovnije „kolateralne štete“, odnosno do jedinog produkta koji stvarno, masovno i u neprestano rastućem trendu proizvodi – armije očajnika odbačenih kao višak. Oni su sada kritična masa koja sve više i opasnije pritiska opresivni kapitalistički sistem, uspostavljen od strane manjine supermoćnika. Dolazi vreme kada će promene biti neminovne i sve brojniji, opasniji, krvaviji i komplikovaniji nemiri na raznim stranama sveta to upravo

dokazuju. „Duh vremena 3“ to iz drugog plana ne samo da najavljuje, nego suštinski i poziva na „ustanak“ potlačenih, na bunt protiv opresije i nepravde, baš kao što su nekada na revoluciju pozivali predstavnici levih političkih opcija od strane kapitalizma, u međuvremenu brutalnom silom gurnutih u drugi plan. Ali „Duh vremena 3“ nije politički bojni poklič koji bi od strane njegovih protivnika mogao da bude označen kao marksistički ili komunistički, a što da ne i teroristički, pamflet. Njegov autor, njujorški nezavisni sineasta i politički aktivista Piter Džozef, nije upao u tu zamku. On je i u svom trećem filmu vrlo inteligentno, argumentovano, upečatljivo, uz pomoć nauke i struke, u intelektualnim rukavicama, dokazao poraz savremenog kapitalističkog društva, odnosno njegove nadnacionalne, globalne implementacije uz pomoć koje šačica gramzivih moćnika uništava resurse sveta zarad ličnih interesa. NADE ZA PLANETU – IMA Džozefu su kao i ranije u tom argumentovanju, uz pomoć kojih je naučno seciran naš svet, pomogli brojni stručnjaci, najpre profesori ekonomije, ali i razni sociolozi i futuristi. On nije ni ovoga puta dao samo sumornu sliku savremenog sveta koji samo što nije kolabirao pod teretom nepravde, promašaja, pljački i besomučnog trošenja resursa, već je ponudio i vrlo pozitivnu viziju budućnosti. Njegova ideja o svetu koji moramo što pre da izgradimo, utopistička vizija ekonomije bazirane na resursima, a ne, kao sada, na profitu, preuzeta od futurističkog naučnika i aktiviste, osnivača takozvanog „Projekta Venera“, Žaka Freskoa, poenta je ovog filma čija je većina kadrova strašnija od najužasnijeg horora, ali sa optimističnim završetkom. Planeta Zemlja i oni koji žele da budu u skladu sa njenim zakonima i potrebama, ima nade. Ali samo ukoliko se svi što pre promenimo. Resursi, tvrde

i Fresko i Džozef i njihovi brojni drugi učeni saradnici, i te kako postoje. Postoji i tehnologija izgradnje potpuno samostalnih, kompjuterizovanih, ekonomičnih i čistih gradova za čiju se hitnu izgradnju zalažu u ovom filmu. Ali, pre njih, pre ekonomije zasnovane na resursima, nužno je ukloniti štetni, brutalni i besmisleno neekonomični kapitalistički sistem koji trenutno uništava našu planetu dozvoljavajući, recimo, da u svetu svakoga dana od gladi umre dvadesetak hiljada ljudi, odnosno da preko pola ukupnog stanovništva čovečanstva poseduje samo jedan procenat od ukupne vrednosti materijalnih dobara planete, kao i da ta naša planeta sve rapidnije i bespovratnije biva devastirana. U „Duhu vremena 3“, kroz četiri veoma zanimljiva poglavlja u trajanju od preko dva i po sata, posmatramo prezentaciju manijakalne ekonomije zasnovane na profitu, demistifikaciju „elite“ koja je podržava i od nje profitira, istorijski sled odluka i poteza koji su doveli do njene globalne instalacije, dakle mogućnost spoznaje uzroka neminovne nadolazeće propasti kapitalizma, ali i detaljno opisani izlaz u pravičan svet u kojem više neće biti sebičluka, nepravde, kapitalističkih interesa i profita kojem je podređeno sve, čak neće biti ni privatne svojine! Na kraju filma Džozef je poručio ljudima neverovatnu stvar. Bacite novac! Kakva jeres! Nije čudno, zato, da su ideje o novom svetu za koji se zalažu u pokretu „Duh vremena“ njihovi protivnici zajedljivo, mada i evidentno paranoično, nazvali „lenonskim marksizmom“. U svakom slučaju, skoro da je potpuno izvesno da će baš takva nekakva opcija morati da bude izlaz iz ponora gde svet sve brže propada. Strašno je, međutim, da će i ovoga puta cena biti visoka. I da će sigurno većini još jednom biti mnogo, mnogo gore, da bi im zatim možda konačno bilo bolje.

VLADISLAV PANOV

S3

Baba
IZDVOJILA: JOVANA JANKOVIĆ

- Džabe od nebo zboriš na pticu u kavez, bolje je od kavez vrata da otvoriš, nebo će si ona svoje sama nađe. - Sinko nemoj da se zaje..š nebo neje gore, al neje ni dole. - Sinko Neško što tuj stenu uz breg guraš ne se ič pituj jel će te t’d u isti taj momenat ista taj stena smrvi. - Sinko koj je na nebo neje na zemlju, koj je na zemlju neje na nebo, al sinko upamti samo budala pravi razliku između nebo i zemlju. - Sinko džabe se trudiš da si u poklopenu čašu vodu sipeš. Sinko budala si je budala ali samo mudar čovek može da bude budala. - Sinko Neško tvoje je bunari da kopaš, a kuj će iz tija bunari vodu da pije toj tvoja briga neje. - Sinko Neško ako čekaš da ti krila porastu pa da poletiš, nikad nebo neće ti dot’kneš. - Sinko tek kad ti ispod noge put izm’knu t’d ćeš po svoj put da proodiš. - Sinko koj u ljubav ne veruje ni Bog ne mož’ da mu pomogne.

Milevini zapisi

- Znam ja da ubavo je pored toplu furunu da se greješ al sinko neje lošo i ponekad da si neko drvo u njuma ubaciš. - I krila da ti sama izrastu, džaba ti taj krila ako si nemaš veru u sopstveni let. - Sinko sve dok ljubav možeš makar i da nanjušiš ljubav postoji. - Sinko onoj što ti duša vidi i žmurećki će nađeš. - Sinko pticu možeš da si voliš i da gu u kavez ne turaš.

(SATATATIRA) Nobel kandidat za Ćosića
NATURE PURE BEOGRAD, 2011 – Alfred Nobel, poznati švedski pronalazač, hemičar i inženjer, zvanično je danas predložen za kandidata za Ćosićevu nagradu za mir. U obrazloženju kandidature navodi se da je dinamit, Nobelovo najveće dostignuće, dovelo je do mira kod svih ribolovaca u Srbiji i regionu. Iza Nobelove kandidature još uvek nije stala Srpska akademija nauka i umetnosti, čije će Odeljenje za pisanje memoranduma podržati njegovu kandidaturu kada, kako se tvrdi u SANU, uđe u krug ozbiljnih kandidata. Dobrica Ćosić, istaknuti pisac i političar, osnovao je fond iz kojeg će se svake godine dodeljivati nagrada za mir najzalužnijima po oceni SANU. Bivši predsednik bio je nezadovoljan načinom na koji je svet primenio njegove ideje, tako da je odlučio da oformi nagradu koja će se dodeljivati kao priznanje ljudima koji svojim sposobnostima najviše doprinose u njemu najomiljenijoj oblasti, miru. Prva svečanost dodele Ćosićeve nagrade za mir biće održana 12. decembra 2011. godine u Beogradu u Dom sindikata, uz direktan prenos na TV Happy, uz prisustvo državnog vrha i diplomatskog kora iz okoline i regiona. Nobelovu kandidaturu već su podržali: Matija Bećković, Dragan Nedeljković, Emir Kusturica, Mateja Kežman, Zorana Pavić i druge javne ličnosti.

ČIJI JE VEĆI?
MARKO SELAKOVIĆ SVEDOCI SMO SVEOPŠTEG RAZMETANJA U JAVNOSTI I NEUMESNOG LICITIRANJA KOLIKO JE KO POMOGAO KRALJEVU I KRALJEVČANIMA NAKON NESREĆE KOJA IH JE ZADESILA. Pera dao ovoliko, Žika dao onoliko, Mika više od Žike, Laza dao, ali nedovoljno, Sveta, sram ga bilo, se nije oglasio uopšte (ko zna da li je uopšte pomogao). Naravno, pozitivne primere treba isticati, ali su se primeri pretvorili u besmisleno nadmetanje ko će dati više. Prosto, narodski rečeno, mere se „čiji je veći“. Proces obnove neće biti završen za par dana, on će potrajati. Država ima obavezu da pomogne. Živo me interesuje hoće li se sa reči preći na dela. Iskreno se nadam da Vitanovac, Sirča, Šumarice, samo Kraljevo neće doživeti sudbinu Mionice u kojoj šteta, i pored pompeznih reči i gomile obećanja, do danas nije do kraja sanirana. Da zaključim: tuđa nesreća nije i ne sme da bude prostor za lični ili politički marketing. Pomažite koliko možete, ali nemojte razmetljivo govoriti da pomažete ovoliko ili onoliko i da je to više od drugih. Ovo se posebno odnosi na jednu estradnu ....... (ne znam kako da je nazovem, pošto nisam baš uveren da je ono što ona izvodi umetnost), jednu političku partiju (za koju sam potpuno ubeđen da je njena konverzija u evropejstvo umetnost) i par istaknutih društvenopolitičkih „radnika” (za koje sam takođe ubeđen da je njihovo višegodišnje održanje na visokim pozicijama čista umetnost). Pomažite, treba pomagati i treba biti solidaran, ali ne zloupotrebljavajte pomoć koju uputite za sopstvenu promociju i obračune sa drugima.

MLADI REPORTER - Prva prava omladinska novina južne Srbije - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o. - Tiraž: 2000 - Štampa: Štamparija Grafika, Leskovac - Novina je publikovana kao deo projekta “Širenje aktivizma u južnoj Srbiji - promocija konstruktivne kritike i angažovanje mladih” - Podrška: Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija - Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - office@rcleskovac.rs - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). ///

S4

Dok jednom Natalitet, drugom Mortalitet
jednika i gazda uvijek je bila ista, samo je radnička odlučnost mogla da se izbori za veće nadnice. Mladi kadrovi su prinuđeni da čame po stanovima sa ostarelim roditeljima. Roditelji, stasali u socijalizmu, bez ikakvog sluha za potrebe djece i neumitne tržišne mehanizme, sebični i bandoglavi, uz dužnu čast rijetkim izuzecima, ni ne pomišljaju da zamjene stan za dva manja, misleći da je sada isto kao nekada. Djeca, bez para da žive sami, stiješnjeni pod roditeljskim krovom, prvo potajno, a onda i naglas priželjkuju da im roditelji umru što prije, ne bi li najzad postali domaćini. Ta perverzna simbioza, u kojoj roditelji sladostrasno uživaju u činjenici da njihova djeca „ne mogu da se snađu”, dok djeca, zapravo već ostareli ljudi, čuče kod roditelja jer jednostavno nemaju dovoljno para, dubinski ruinira društvo i direktno proizvodi pad nataliteta. Rijetki se odvaže da se ožene i dovedu „snaju” kući na milost i nemilost „svekrve”. Djeca se u tom ambijentu nerado rađaju. A i kad se rode, atmosfera u kući nije ružičasta. Beograd je pun četrdesetogodišnjaka koji još misle da su djeca jer žive sa roditeljima. Sjede kući, gledaju u oca i staramajku, mjerkajući kvadrate preželjkuju im skoru smrt. Ali, ne lezi vraže, starine su živjele u bezbrižnom socijalizmu, bez stresa i jurnjave za parama, ne bi me čudilo da u svojoj sebičnosti nadžive sopstvenu djecu. „Djeca” koja su malo ambicioznija, svjesnija, samostalnija, bježe u inostranstvo. Jasno im je da bilo gdje, ako rade bilo šta, mogu da plaćaju sebi stan i prežive. Možda je rješenje da se za tržište počnu praviti garsonjere, mali stančići koji bi bili jeftini za iznajmljivanje, uz naravno neophodno povećanje plata, da bi finansijska konstrukcija mogla nekako da se zatvori. Ipak, novopečeni kapitalisti, zbog činjenice da ne postoji nikakva sindikalna svijest i sposobnost organizovanja u cilju zaštite radničkih interesa, dijeli radničkoj klasi sitniš i naravno, skuplja kajmak. Šta mislite, kako je moguće da neko postane toliko bogat za tako kratko vrijeme? Sposobnost? Ma ajte molim vas. Država proganja burekdžinice, obućarske i bravarske radnje za neizdat fiskalni račun, ali najveći teškaši, teški stotine miliona eura, nikom ne polažu račune, njihovo carstvo je neprikosnoveno, a blago se gomila bez blama i straha. Da li je država svjesna da se upravo u slamaricama najbogatijih krije novac namjenjen socijalnim programima? U suprotnom, mi nismo društvo socijalne pravde, mi smo nemilosrdna tržišna džungla južnoameričkog tipa. Socijalne razlike su među najvećim u svijetu. Brutalnost se prelila u porodicu. Djeca roditeljima žele smrt, ne bi li se dokopali krova nad glavom. Roditelji djeci žele da se nikada ne snađu, ne bi li ih imali kao sluge do kraja života. Cvjeta samo industrija abortusa.

Zašto odavde najposobniji i najpošteniji kadrovi bježe? Zašto 90 posto mladih mašta da ode u inostranstvo? Zašto odbijaju da ovdje rade u struci, a tamo negđe hoće da rade bilo šta? Jednostavno. Završiš faks i zaposliš se ovđe, ali od tih para ne možeš da plaćaš najam stana i da preživiš. Plata je premala. Ako je najam garsonjere mjesečno 250 eura, i treba ti za golo preživljavanje još 400 eura, dakle, minimalna plata bi morala biti 650 eura. A da li je? Cijene su evropske, troškovi života evropski, plata jednostavno ne pokriva. Škrtost veleposRAMBOAMADEUS.COM

… Coulda, woulda, shoulda …
Zvrrrr… „Halo”… Mali burazer… „E, ja sam... Imam neku temu za domaći, šta bi Sveti Sava uradio da ponovo dođe na zemlji… Napiši nešto pls, smaraće me profesorka..“ ...AAAAA jkdfsnh.. „Nažvrljaću nešto” … Daaj, svake godine Sveti Sava, zar nije sve već hiljadu puta napisano, nacrtano, izrecitovano… Mada gledam još jednom onaj papir… 1, 3 , 8, 13 trenutaka kasnije skontam da ovo i nije nimalo glupo pitanje, a ni tema… Možda čak i jedno od retkih ispravnih koja se postavljaju deci tog uzrasta. I tad počinjem sa premotavanjem istorije sveta u glavi. Adam, Eva, Mojsije, Aristotel, Pitagora, pa Jovanka Orleanka, Mocart, Šekspir, Dostojevski, Tesla... Nebrojeno mnogo ličnosti mi pada na pamet da ne znam ni koga pre da pomenem, a svi su podjednako zaslužni što ovaj svet možemo videti i koristiti u ovom, današnjem obliku. A onda pogledam u uključeni facebook, setim se današnjih vesti, i porazmislim o tome da li smo ikada pružili trunku zahvalnosti tim ljudima, ili brže bolje želimo da iskrivimo, uništimo i obezvredimo sve što su za nas stvorili. I postavim sebi to već pomenuto pitanje; kako bi reagovali i šta bi uradili da se ponovo nađu na Zemlji. Da li bi Jovanka Orleanka žrtvovala svoj život i istrpela spaljivanje na lomači zbog naroda koji je spreman da odbaci sve moralne vrednosti zarad: novca, bogatstva, luksuza… ? Da li bi taj Kolumbo želeo ponovo pronaći tu Ameriku kada bi shvatio da će par vekova kasnije biti nastanjena ljudima koji će bacati atomske bombe, i svesno uništiti i zagorčati živote generacijama koje nadolaze ? Da li bi Adam i Eva bili ponosni na sebe što su bili seme za nastanak ljudi koji su spremni da ubiju, prevare svoje najbliže zarad ličnih koristi ? Možda bi svi oni, došli, videli i vratili se, i završili sa svojim posetama Zemlji. A opet, možda bi chatovali sa nama na facebooku, izlazili po kaficima, možda bi ih baš ta nemogućnost da bilo šta promene učinila jednim od nas. Nadajmo se da smo još uvek vredni borbe kad već ne možemo odgovoriti na ova pitanja. Negde bi nam takvo čudo otvorilo oči i iščupalo nas iz moralne i intelektualne učmalosti u koju smo zapali. Tada bi valjda svi mi osetili nekakvu krivicu, jer kada bi videli njihova lica, shvatili bi koliko smo izneverili njihova očekivanja i koliko smo pljuvali po njihovoj životnoj svrsi. Završavam poslednje rečenice sastava… Gasim sijalicu... Razvučem kez, ponovo je upalim i kažem.. Hvala Tesla :) JOVANA BOŽIĆ

S5

Zid (arsko)
ANA VUČKOVIĆ
Pre nekoliko dana, kada sam išla da ispratim dečka na autobus, vrlo sam se iznenadila novim izgledom beogradske autobuske stanice. Kao i železnička i autobuska je i dalje bila musava i otužna spolja. Da sam ja gradska vlast uzela bih i barem bih okrečila dronjavu opeku inače prelepog zdanja Železničke stanice. Krečenje valjda barem nije skupo, ili sam ja u zabludi. Ali to nije bilo ono što me je iznenadilo, već novotarije unutar autobuske stanice. Više nije bilo šipki koje dele poligon sa autobusima i onaj deo gde se čeka, pije kafa ili kupuju novine. Šipke su bile tu do pre samo dva meseca i kroz njih sam se i ja, kao i milion drugih ljudi ljubila sa osobom koja putuje, a već je otišla sa druge strane. To su bili oni poslednji poljupci pre ulaska u autobus. Umesto šipki naišli smo na paravane. Od stakla ili pleksiglasa, ne razumem se baš u materijale. Ali tu su bili veliki paravani, celom dužinom, visoki, neprovidni, mat. Znači, oni koji putuju ne mogu kao do sad da vide da li je došao njihov autobus, oni koji prate ne mogu da vide onog koga prate kad uđe u autobus, da mu mahnu. Moj omiljeni deo praćenja uvek je bio kad moj dečko uđe u autobus, a ja sam ’iza rešetaka’ , pa se dopisujemo i komentarišemo smešne stvari koje se na autobuskoj stanici uvek događaju. Pošalje mi triviju kako je devojka koja sedi pored njega, a koju mogu da vidim neko iz srednje školem (a zatim sledi i podrobniji opis dotične persone koji uključuje s kim je bila, šta studira i nekoliko klasičnih blamova) ili me obavesti o muzici koja ide, zbog koje je vozač tako razdragan i đipa na svom sedištu. Toga više neće biti nego ćemo morati da se kompletno pozdravimo već pre nego što moj dragi ubaci žeton u mašinu. Još nešto, zidovi koji dele ova dva sveta su toliko visoki da više neće biti moguća situacija da neko prebaci preko njega kacu kupusa, lonac sarme, sobnu biljku, poveći paket i zamoli vozača da uz određenu novčanu nadoknadu ponese to bratu, devojci, prijatelju u dalekom gradu. Čak i ako neko hoće da pošalje knjigu ili kovertu, moraće da je baci preko zida. Dakle, ukinuli su nam ljubljenje i slanje pošiljki. Ni rastanci nisu što su nekad bili... od sad pa nadalje. A ako neko želi da nešto pošalje moraće da nabavi telefon vozača, da ga sačeka na nekom trećem mestu, čime se stvari ne samo komplikuju, već postaju verovatno i skuplje. Lepo je što se paravani slažu sa novim kioscima koji više nisu montažna gvožđurija, nego više liče na majušne srebrnaste spejs šatlove, ali nisam srećna zbog toga. Ne potpuno. Sve mi se čini da se kod nas uvek ide od repa, a ne glave. Da bi autobuska stanica izgledala čisto i moderno, hajde da u potpunosti pregradimo svet koji putuje i svet koji ne putuje, da bi naša omladina manje pila, hajde da zabranimo i starijim građanima, kao u doba prohibicije da u 22 h kupe flašu vina ili pivo, iako ovo nisu samo alkoholna pića, već se ubrajaju u hranu. Zidovi bi mogli da budu malo niži, a prodavci bi mogli da proveravaju lične karte. Trebalo bi da nikom ne smetam ako u sred leta u parku sedim sa prijateljima i pijem pivo. No, izgleda da će me u tome sprečiti komunalna policija. Skrećem s teme možda i pred kraj teksta idem u novu krajnost, ali okrečite Železničku da bude lepa, povećajte standard i dajte nam posao, pa onda verovatno nećemo izlaziti svaki dan i u parkovima i kafićima praviti gužvu. To ćemo raditi samo vikendom. Tada ćemo, nadam se, više i putovati, pa nam dozvolite i da šaljemo poljupce i mašemo, a da to neko koga pratimo vidi. Onda zidovi neće biti tako visoki.

OTUPITE SA STILOM (MTV)
STEVAN STANČEVIĆ U poslednje vreme prosto se divim crnoj kutiji koja nam plasira sadržaj kakav nam je potreban. Tu su dvorovi, tu su farme, tu su crne hronike i još sijaset veoma interesantnih emisija. Ali, znamo svi da je čovek veoma znatiželjan, pa mu domaći sadržaj obično neodgovara. Šta ima „preko“? Discovery je posebna priča, ima veoma kvalitetnog sadržaja, ali ima i teškog trasha. Ima tu i raznih planet programa koji objašnjavaju sve i svašta, i onaj, kako se zove... MTV. Kralj među programima, glavni kuvar debilizama koji može da gleda samo određena sorta ljudi. Mnogo bogat čovek ima kuću. Kamerman dođe u kuću i biva nahranjen fekalijama zato što je dotičnog buržuja prekinuo u glancanju svog četrnaestog poršea, ali ga on ipak pusti uz neodobravanje. I onda reši da mu pokaže svoje carstvo. Koja je poenta ovoga? Jasno je meni da ljudi vole da vide šta se dešava u tuđem dvorištu, takođe mi je kristalno čista informacija da treba s vremena na vreme „napariti“ oči kojekakvim luksuzima, ali sve ima svoju meru. Skoro sam primetio da neki Američki celebrity ima desetak televizora u svom toaletu. To objašnjava tako što, kad vrši veliku nuždu gde god da se okrene može da vidi svoje spotove, emisije, ili šta već. Svaka čast, bravo za tebe. Vlasnik jednog poznatog časopisa narodu šalje poruku da je sasvim ok živeti sa četiri četrdeset godina mlađe devojke u vili na pola miliona hektara, sa zoološkim vrtom, pećinom sa đakuzijem i voznim parkom od ko zna koliko ljutih mašina. „Omladino, ugledajte se na mene i budite kao ja“. Jasno kao dan. Da se razumemo, svi mi želimo bogatstvo, moć i slavu. Ali da li je neko bivšeg dilera droge koji sada ima hotel umesto svoje kuće pitao kako je on do toga došao? Jok. Da li je neko pitao gore pomenutog čiku kakav način života on vodi? Ne baš. Bitno je da svi oni imaju bazene para i trude se da to prikažu kad god stignu. Ja verujem da je većina tih osoba kvalitetna u smislu nekog obrazovanja i odnosa prema životu, ali to nije ono što može da se zaključi iz emisije koju sam pomenuo. Znači, MTV Cribs je još jedna u nizu emisija koje služe isključivo za ispiranje glave. Po meni, TV je jedna veoma zeznuta naprava. Imamo tu sreću (?) da ne živimo u blagostanju pa nam mozgovi još uvek nisu isprani ovakvim sadržajem, mada je bilo sličnih pokušaja koliko se sećam. Ali zaboga, ne može kuća Mileta Kitića da se poredi sa placem omanje države koju poseduje 50 cent. Kada bude došlo do toga (za jedno stotinak godina) onda će neka lokalna šimpanza da se hvali svojim dostignućima pred milionskim auditorijumom. Šta da se radi, i to je pusta moda. Ne moram da navodim ostale morbidluke koji se daju na muzičkoj televiziji, a koji nemaju veze sa muzikom. Šta je sa onom selekcijom od tri frajera (ili ribe), skeniranjem njihove posteljine ultra-ljubičastom svetlošću u potragom za raznim izlučevinama... šta je sa praćenjem života porodice jednog jako poznatog pevača i „gegovima“ koji bi nasmejali samo blago zaostalu osobu? To je sadržaj koji Amerima savršeno odgovara. Skoro sam gledao film „Idiocracy“ koji vreoma lepo objašnjava šta bi se dešavalo kada bi ovako nastavili za nekih 500 godina. Umesto da teži da povećava svoj IQ, čoveg ga uporno smanjuje i povlađuje crnoj kutiji postavljenoj na centar dnevne sobe, dozvoljavajući joj da polako ispira glavu širokih narodnih masa plasirajući degutantne sadržaje. Ranije je muzička televizija bila posvećena muzici, sada je posvećena trećerazrednim budalaštinama. Ali avaj, sve je to show-biznis.

S6

Texas, by God
DANIJELA PETKOVIĆ
Strip serijal Propovednik (Preacher) Garta Enisa može da bude izvor sreće iz nekoliko razloga, ali su najvažniji mitologizacija Teksasa i crtež Stiva Dilona, o kome treba PEVATI. Propovednik iz naslova ima inicijale kao Isus Hrist, i vrlo američko ime, koje budi gomilu lepih asocijacija: Džesi Kaster (Jesse Custer). Dok propoveda u svojoj (neprijateljski raspoloženoj) parohiji u Envilu, država Teksas, u njega uleti plod ljubavi demonice i anđela (indikativno nazvan Geneza tj. Postanje), koga, baš kao i Pulmanov Prah, privlači razvijena ljudska svest. I tako se desi da prođe da Džesi lično otelotvori mogućnost ponižtenja tradicionalnog hrišćanskog dualizma (dobro/zlo, duh/ telo, anđeo/demon) te postaje opasan po samog Boga, i naročito njegovu sluđinčad, koja sa odlaskom Upravnika ima najviše da izgubi. Bog, naravno, u svom dobrom starom maniru nestaje u trenutku kad mu se pojavi pretnja, a Džesi postaje wanted man. (Ima jedna upečatljiva slika na kojoj Svetac ubica (Saint of Killers) pokazuje pravu staromodnu poternicu - iz 1887., otprilike, sa Džesijevim likom.) Jure ga svi: militantni ludaci (Herr Starr), taj jezivi Svetac, koga anđeli bude da im obavi prljavi posao - jer, hej, zašto bi se anđeli prljali? Ali Džesija juri i njegova familija - e, to je pravi užas. Kako se episode raspliću, sazanjemo da je Džesijeva baba (nimalo slučajno podseća na skelet), kad je ovaj bio mali kao disciplinsku meru koristila kovčeg na dnu močvare, pa kad Džesi nije dobar, ajde u kovčeg, pa u mulj. Diši vazduh koji ti doturaju kroz cevčice i probaj da ne poludiš. I tako nedelju dana. A šta su tek uradili njegovim roditeljima, primoravši ga da gleda! Da li mislite da nije poludeo? Pre no što odgovorite, uzmite ovo u obzir: Džesi Kaster je čovek koji u trenucima krize - a ima ih - priča sa Džon Vejnom. Šeta sa Vojvodom. (Veza sa Vejnom je dodatno pojačana Džesijevim povezom preko oka.) I kako da ga ne volite? Još da je umesto Vejna, bar ponekad, Dud iz filma Rio Bravo, ahhh… ali to bi verovatno odvelo priču ko zna gde. Elem, Džesi, kao autentični ludak, Teksašanin i, ne zaboravimo, lik iz stripa, odlučuje da se lično obračuna sa Gospodom. Čim ga nađe. Veći deo serijala se fokusira upravo na Džesijevu potragu za Bogom, koja ga vodi od Envila do Nju Orleansa, Njujorka, Doline spomenika, pa do gradića sa moćnim imenom Spasenje, da bi se sve završilo u mestu po imenu Alamo. E, sad, kao da Alamo nije dovoljan da probudi vestern asocijacije, tu je Džesijeva devojka Tulip: hard-core verzija Grejs Keli iz filma Tačno u podne, sa mnogo boljim smislom za oružje; jaka kao Džoen Dru u čudesnoj sceni iz filma Crvena reka kad mirno razgovara sa Monti Kliftom dok joj strela viri iz ramena. A pošto je svaki dobar vestern (uglavnom) i bromance, tu je i prevrtljivi irski vampir po imenu Kesidi. Kesidijev karakter je savršeno jasno ocrtan onog trenutka kada, na ponudu da se pridruži ovom lepom paru u samoubilačkoj misiji, odgovara rečima „I could do with some crazy shit in my life“. (Kako bi samo ga odglumio Din Vinters, Rajan O’Rajli iz Oza!) Prođe neko vreme, pročitate još par epizoda, pa shvatite da je ovo u stvari priča o ljubavi i prijateljstvu, i pomalo o umiranju. I da su to najveće teme na svetu, koje Enis - uprkos evidentno velikoj mašti kad je reč o ljudskoj izopačenosti - tretira na krajnje tradicionalan, čak konzervativan način. Kakav Bog, kakvi anđeli i/ili paravojne formacije: poenta je da sebični Irac nauči šta je prijateljstvo, i da malo Teksašanin nauči da plače. Da, da, čist vestern. Kad kažem mačo, ne preterujem, i ne laskam, nego sam precizna: Džesi Kaster je mačo do bola. čovek koji izgovara rečenice poput „I owe you pissant white trash cocksucking sons of bitches all the hurt in the world” ne trepnuvši. Na temu porodice: „My mother was Christina L’Angelle, the only good woman to come out of a family of scum. My father was private John Custer, United States Marine Corps, and the only thing ran in his veins was iron. You say one more word to dishonor their memory, you worthless son of bitch…and I will kill you no matter what the cost.” Pa onda inspirativno bulažnjenje o ponosu i tome kako uzvraća osmeh Džonu Vejnu. A uz sve to, valja reći, Džesi je i lep. Lep kao neobrijani Džef Bakli. Muževan, duboko poremećen, sa žestokim osećajem za pravdu. Još samo da počne da plače. How good it feels to be headin’ South again Filozofija je, Enisu, s druge strane, slaba tačka. Za nekoga ko ima elementarno znanje o Vilijemu Blejku, teško je da doživi Enisovu tezu kao nešto revolucionarno: Bog se plaši ljudi jer oni spajaju u sebi kategorije za koje tradicionalno hrišćanstvo tvrdi da su nespojive - dobro i zlo, tamu i svetlo, demonsko i anđeosko… ma shvatate. Dalje, anđeli su kukavice i birokrate, a Zemljom bi da zavladaju gorepomenuti militantni ludaci, kao da veš nisu. (Dobro, ovo je već i Filip Pulman i Njegova mračna tkanja.) Znači, Propovednik se čita, proždire, nosi u autobus, krevet, srce - ne zbog po(r)uka. Iste smo dobili, poodavno, od nekih boljih umova. Ali, ljudi, kakav crtež. Kakve lepe boje! I hrabrost, tako potrebna strip scenaristima, da se pretera do granica neukusa, pa i da se iste pređu s vremena na vreme. Drugim rečima, Gart Enis je jedan od retkih pisaca koji će vam reći ono što već znate, a zarad elementarne pristojnosti ne smete da priznate - na primer, da postoji lepota u ‘sečivima u uličici, krvi na mesečini.’ Au. A tek reference, sve do jedne srceparajuće kako drugačije da odreagujete kad pročitate da je naslov jedne od epizoda „Freedom’s just another word for nothing left to lose”? Ili da prva epizoda počinje uz zvuke - dobro, uz tekst, zvuk je u mojoj glavi - pesme Time of the Preacher? (Vili Nelson, naravno, a ne Džoni Keš. U duhu stripa.) Ili da Džesi, u jednom trenutku, peva Streets of Laredo? Lepota Propovednika, dakle, je upravo u kreiranju mitske Nedođije za malo veću, problematičniju dečicu, da se (po)igraju oružjem, lepim ženama, (ne tako) vernim prijateljima, i velikim, starim idejama. Jug, zemlja čuda. I, pošto je mitski Teksas centar ovog stripa, nije nimalo čudno da se Džesijeva potraga razrešava baš u Alamu. Epizoda jednostavno nazvana „Alamo” je potresna skoro kao i poglavlje „Klanac Alamo” u gorepomenutoj Pulmanovoj trilogiji. Ali neću da otkrivam previše. Samo ću reći da, kad sve prođe, Džesi Kaster dobija završetak kakav se samo može poželeti. Savršeno.

S7

Jakna
VLADISLAV STOJIČIĆ Obukla je jaknu. Jaknu od aluminijuma. To verovatno nije bio čist aluminijum; već ojačan, sa nekom legurom. Umesto rajfešlusa imala je šavove koji su radi sigurnosti bili zavareni. Veoma mali broj ljudi je znao da ona ima takvu jaknu, jer za svakog običnog prolaznika, površnog prijatelja, rođaka, ta jakna je podsećala na sve ostale jakne koje devojke nose. Ispod jakne je krila sve: iskustva, predrasude, emocije, ožiljke, patnje, sreću, godine… Na početku razgovora pričali smo o sasvim običnim stvarima, o stvarima koje nikog stvarno ne zanimaju. Kako je odmicao razgovor, primetio sam da se nešto čudno dešava sa njenom jaknom. Naime, što je bivala otvorenija, tako se je jakna skupljala i širila, dok najzad u jednom trenutku sa nje nije izleteo jedan šav. Od silnog zanosa u svojoj priči nije ni primetila da je ispao jedan, a potom i drugi. Na tom mestu, gde se napravila pukotina ili mali otvor, tačno se je mogla videti unutrašnjost jakne. Ona polako spusta pogled ka mojoj ruci, vidi da u njoj držim šavove, zbunjeno me zatim pogleda, pocrvene, zgrabi jaknu rukama, zateže je čvrsto, ustade sa stolice i ode do toaleta. Bio sam navodno ravnodušan. Valjda zato što mi je u zadnje vreme sve postalo patetično. Polako sam otključao svoju jaknu od čelika. I ona je bila ispunjena gotovo istim stvarima kao i njena, s’tim što je kod mene sve bilo uredno složeno po džepovima. Pa dobro, vidi se da je devojka neiskusna, mislim, jakna od aluminijuma? Iz džepa sa emocijama izvadio sam šal. Zaključao jaknu, stavio šal oko vrata i ugledao nju pored i njen zbunjeni osmeh. Osmeh je valjda bio zbog mog šala, tačnije zbog praha koji je pokupio kada je stajao u unutrašnjem džepu. Još jedan pogled. Pogled koji traži odgovore, usmerenje, sujetu. Moraću sutra da zategnem zavrtnje, šrafove i šavove na svojoj jakni. I naravno, da otresem prah sa šala, ljudi vole da zloupotrebe taj prah, ili da ga pogrešno shvate.

U duhu vremena
ZEITGEISTSRBIJA.ORG

Monopol
Moja baka je bila divna osoba, naučila me je da igram Monopol. Razumela je da je poenta igre u sticanju. Kupovala bi sve što može i ubrzo bi postala nepobediva. I uvek isto, pogledala bi me i rekla: „Jednom ćeš da naučiš ovu igru”. Jednog leta igrao sam Monopol po ceo dan i tada sam naučio da igram. Jedini način da pobediš je da kupuješ sve što možeš. Shvatio sam da su novac i vlasništvo jedini način da sačuvaš rezultat. Krajem tog leta bio sam suroviji od bake, spreman i da zaobiđem pravila da bih pobedio. Na jesen smo seli da igramo. Uzeo sam joj sve. Gledao sam kako gubi i poslednji dolar i predaje se. Tada me je naučila još nečemu. Rekla mi je: „Vraćamo sve u kutiju. Kuće, hotele, železnice i komunalna preduzeća. Sva imovina i sav divni novac idu nazad u kutiju. Ništa nije bilo zaista tvoje. Prijalo ti je da ih poseduješ, ali to je postojalo i pre tebe, a postojaće i posle tebe - igrači dolaze i odlaze. Kuće i kola, titule i odeća, čak i tvoje telo.” Činjenica je da se sve što sam dobio vraća u kutiju i da ću sve to da izgubim. Razmislite o tome kada dobijete najbolji posao, kupite najbolju stvar, najbolju kuću, kada se materijalno obezbedite i popnete

na lestvici uspeha do najvišeg nivoa koji možete da dostignete. Kada oduševljenje splasne, a splasnuće, šta onda? Koliko daleko morate da odete da biste videli gde to vodi? Sigurno razumete da nikada neće biti dosta. Zbog toga morate da se zapitate šta je zaista važno.

Jacque Fresco
Dok sam bio momak i odrastao, odbio sam da položim zakletvu zastavi. Poslali su me kod direktora. „Zašto nećeš da položiš zakletvu kao ostali?” Rekao sam da su svi verovali da je Zemlja ravna, a nije bila. Objasnio sam da želim da položim zakletvu Zemlji i svim ljudima na njoj. Uskoro sam napustio školu i napravio laboratoriju u sobi.

Počeo sam da izučavam nauku i prirodu. Shvatio sam da u univerzumu vladaju zakoni kojima i pojedinac i društvo moraju da se pokoravaju. 1929-te došlo je do kraha koji danas zovemo Velika depresija. Nisam razumeo zašto su milioni ljudi gladni, bez posla i krova nad glavom, a sve fabrike zjape prazne. Resursi su i dalje postojali. Tada sam shvatio da su pravila ekonomske igre potpuno pogrešna. Ubrzo je počeo Drugi svetski rat u kome su se narodi sistematski međusobno uništavali. Izračunao sam da bi resursi uništeni i protraćeni u ratu mogli da zadovolje potrebe svih ljudskih bića na planeti. Od tada posmatram kako čovečanstvo ide ka sopstvenom istrebljenju, kako se dragoceni ograničeni resursi neprestano zloupotrebljavaju i uništavaju zbog profita i slobodnog tržišta, kako se društvene vrednosti gube i svode na izveštačeni materijalizam i bezumnu potrošnju i kako moć monetarnog sistema kontroliše političke strukture u prividno slobodnim društvima. Imam 94 godine i moja otuđenost je ista kakva je bila i pre 75 godina. Ovo sra.. mora da prestane.

S8

Različitost na dohvat ruke
Program se sastoji od nekoliko različitih celina: - Dva jednodnevna treninga na sledeće teme: promocija i vrednosti tolerancije, nenasilne komunikacije, prevenciji koflikata, volonterizma kao i prevazilaženju stereotipa i predrasuda; - Radionice, volontiranje, akcije u saradnji sa volonterima/kama iz zemalja Evropske unije/ Saveta Evrope; - Sedmodnevni pozorišni kamp za 26 učesnika koji će osmisliti i prezentovati performans na temu promocije multikulturalnosti i interetničkog dijaloga, pritom ne koristeći reči kao sredstvo sporazumevanja - Sedmodnevni trening na temu „Uloga omladinskih organizacija u promociji prevazilaženja predrasuda i promociji dijaloga u multietničkim sredinama“ za 26 učesnika - Organizacija Putujućeg festivala tolerancije koji će biti održan u Leskovcu, Boru i Bujanovcu. Kroz muziku, teatar, film, lokalnu hranu/piće biće predstavljene različite zemlje i kulture. - Priprema Rečnika multikulturalizmavišejezični poduhvat približavanja mladih različitih nacionalnosti i kultura Učesnici ovog programa mogu biti mladi između 15-19 godina starosti koji žive na teritoriji Jablaničkog (Leskovac, Vlasotince, Lebane, Bojnik i Crna Trava), Bor-

-promocija interkulturalnog dijaloga, tolerancije i razumevanja na jugu i istoku Srbije

Poštovani prijatelji/ce, Resurs centar Leskovac sa svojim partnerima Resurs centrom Bor i Civilnim resurs centrom iz Bujanovca kreće s realizacijom četrnaestomesečnog programa pod nazivom „Različitost na dohvat ruke – promocija interkulturalnog dijaloga, tolerancije i razumevanja u južnoj i istočnoj Srbiji”. Ovim programom želimo da mladi ljudi unaprede svoja znanja u pogledu zaštite i promocije ljudskih prava, poštovanju različitosti i tolerancije kroz metode neformalnog obrazovanja, aktivnog učešća i jednakih mogućnosti za opštu dobrobit. Ovaj program se sastoji iz nekoliko celina kroz koje će mladi naučiti kako da poboljšaju svoj položaj u društvu i lokalnoj zajednici, nudeći im informacije, iskustva i edukaciju.

skog (Bor, Kladovo, Majdanpek i Negotin), i Pčinjskog okruga (Vranje, Surdulica, Bosilegrad, Trgovište, Vladičin Han, Bujanovac i Preševo), koji su: - Zainteresovani za aktivno učešće na programu i javnom životu u mestu gde žive - Motivisani za dalje napredovanje i željni da stečena znanja prenesu u svojoj lokalnoj sredini - U mogućnosti da učestvuju u celokupnom programu Ukoliko ispunjavate sve uslove i spremni ste da zejedno s nama dobijete nova znanja, upoznate zanimljive ljude i steknete nova iskustva, prijavite se na: - E-mail: vlada@rcleskovac.rs ili 016/232 – 811, 016/ 232 – 812 za učesnike iz Jablaničkog okruga - E-mail: office@rcbor.rs ili 030/456-640 za učesnike iz Borskog okruga - E-mail: crcbuj@verat.net ili putem telefona 017/654-309 za učesnike iz Pčinjskog okruga Prijavu možete preuzeti sa sajta Resurs centra: www.rcleskovac.rs Očekujemo vaše prijave, Resurs centar Leskovac /Resurs centar Bor/Civilni resurs centar Bujanovac Projekat je podržan od strane Delegacije Evropske Unije u Srbiji.

Povezuje nas NIT
Šta povezuje Crnkinju, Šumadince, Gangstera, Vojnika, Hipika, Kuvara, Indijanku, Balerinu, Meksikanca, Havajku, Fudbalera, Japanca, Damu Herc, Flamenko igračicu, Šumsku vilu, Gusara, Košarkaša, Princezu, Mumiju, Folk pevačicu, Doktora, Džejms Bonda, Repera, Pipi Dugu Čarapu i mnoge druge? Povezuje ih NIT!!! Projekat „Povezuje nas NIT (Nenasilje, Interkulturalnost, Tolerancija)” sprovodi UG „Volonterski centar” iz Niša uz finansijsku podršku Ministarstva omladine i sporta, Republike Srbije. Partnerske organizacije koje učestvuju u realizaciji projekta su Kancelarija za mlade Kragujevac, Kancelarija za mlade Grdelica, Organizacija kreativnog okupljanja „OKO“ Beograd, Asocijacija mladih Kruševac i Denizen Centar za građanski aktivizam Svrljig. Projekat se bavi podsticanjem aktivnog učešća madih u rešavanju problema putem nenasilne komunikacije i alternativnog rešavanja konflikta, tolerancije, mirnog suživota mladih i antidiskriminacije.

(Nenasilje, Interkulturalnost, Tolerancija)
U Nišu je održan maskembal pod nazivom „Budi ono što želiš” kao lokalna volonterska akcija. Učesnici maskembala bili su, osim članova Volonterskog centra, mladi iz Udruženja samohranih majki i deca i mladi iz Doma „Duško Radović“. U kostimima predstavnika različitih naroda, kultura, zanimanja, pa i junaka iz bajki i crtanih filmova, promovisana je tolerancija, nenasilje među mladima i interkulturalnost. U ostalim gradovima su, takođe, održane akcije. U Kragujevcu su učesnici projekta na gradskom trgu odigrali „Ne ljuti se čoveče“, a svaki od timova je predstavljao jednu državu iz regiona. U Kruševcu je održan koncert bendova u Domu kulture, prostoru koji je oživeo zajedno sa mladima i organizovanjem muzičkog događaja. U Beogradu je u Knez Mihajlovoj ulici odigran flesh mob uz učešće i podršku prolaznika, a nakon toga je u Petoj beogradskoj gimnaziji održana predstava „Zakorači u sebe“, Hemijskoprehrambrene tehnološke škole iz Beograda koja se bavi problemom vršnjačkog nasilja, kao i pronalaženja rešenja suzbijanja njihovih uzroka. Sa druge strane, predstava poziva na traganje za lepšim i plemenitim načinom življenja. U Svrljigu je održan kviz iz oblasti interkulturalnosti, a potom i karaoke. U Grdelici je realizovana izložba likovnih radova na temu „Šta nas povezuje?“ i muzički performans koji su osmislili i izveli učesnici projekta pod nazivom „Povezuje nas to!” U okviru projekta, pored završnih akcija, realizovane su i mnoge druge atktivnosti: tening za mlade na kome su učestvovali predstavnici svih organizacija, radionice u svim gradovima, tribine u srednjim školama u Nišu, okrugli stolovi u svim gradovima na temu nenasilne komunikacije i antidiskriminacije, kao i aktivizma mladih. U toku je montiranje filma i izrada brošure. A ostvareni rezultati biće prezentovani na završnoj konferenciji u Nišu krajem februara. Sve nas koji smo učestvovali u ovom projektu je zaista povezala NIT, stekli smo nova znanja, veštine, iskustva, nove pijatelje i sjajno se družili. Želimo da i vas povežu NITi i pozitivna energija koju ćete širiti u svom okruženju.

S9

Intervju - Brainsick Spawns
VERICA CVETKOVIĆ I Was” (koja je inače prva stvar koju smo uradili). Tek s pesmama „Train Of Pellet Thrill” , „We’re livin’ in hell” i „Guardian Demon” počinjemo da ulazimo u štos. Sada smo rešili da budemo dosta žestoki i da zađemo u malo psihodeličniji zvuk metal muzike. Šta bi trebalo promeniti/učiniti u Leskovcu kako bi bendovi sa strane više dolazili ? Leskovac sam po sebi ne može mnogo da utiče na to, iz prostog razloga što ima malo publike. Ipak, trenutna kultura nameće da veoma mali procenat ljudi slusa rok/metal i slično. Da bi kvalitetan bend sa strane došao, mora da bude plaćen, takođe bi trebalo da postoji i klub namenjen toj tematici. A i na nama je da budemo zainteresovaniji. Ljudi moraju da prestanu sa skepticizmom. Trebalo bi da se oformi organizacija ili da neka postojeća počne da učlanjuje ljude i da održava sastanke tipa „Hoćemo li da taj i taj bend dođe? Ko je za?” i onda se unapred dogovori to sa bendom, prodaju se karte i posle nekog vremena neće više ni morati da se održavaju takvi sastanci, jer bi to postala navika da se ide na te svirke koje ta organizacija pravi, jer bi se znalo da sve što organizuju valja i vredi platiti. To je recimo jedna ideja. Poruka za sve čitaoce ? Hvala vam što postojite. Momke u virtuelnom svetu možete naći na facebook-u, naravno. Možete i na myspace-u: www.myspace.com/brain6pawns Poslušajte ih, zaslužuju pažnju !

Još jedan bend iz Leskovca itekako vredan pažnje je Brainsick spawns. Bend čine Vlada (gitara/vokal), Džoni (bubnjevi), Miško (bas), Aca (gitara) i Ivan (vokal). Utrošite pametno vreme i pročitajte sledeće retke do kojih dođoh u razgovoru sa Vladom (možda upravo njegove reči probude u vama odlučnu želju za promenom na bolje, shvatićete zašto i to kažem, tj.pišem). Karakterističan opis svakog člana benda? Priča za sebe. Podeljeni smo na dve strane. Ja i Aca imamo uvek ozbiljan pristup radu, s tim što sam ja uvek bio taj partibrejker koji se dere na probama i nikad nije zadovoljan. Sa druge strane, tu su Miško i Džoni koji su uvek bili optimisti i minirali probe komičnim scenama i Ivan koji je između i dođe kao libela. To je ono što nam je falilo u prvoj postavi i na prvom demo albumu. Ultraagresivni vokal i tip koji će biti veza između „suprostavljenih” strana. Kako biste u nekoliko reči opisali bend, vašu muziku čoveku koji vas nikad nije slušao ? Šta je važno znati o vama ? Kad god pomislim na celu ideju o bendu, prva misao koja mi se javi je „umetnost buke” - kontrolisani bes izražen kroz rifove i ritmove sa ciljem da slušaocu dâ osećaj nepobedivosti i želju da pravi konstruktivne promene u ličnom životu i društvu. Kako ste se okupili, kako je nastala ideja o bendu ? Okupljanje je isprepletana i predugačka priča. U suštini, u našem malom gradu se znalo uvek po generacijama ko svira i šta svira. Cela ideja je pokrenuta od strane Miška, Džonija i mene. Mi smo snimili sve

pesme na prvom demo albumu „We’re living in hell”. Acu smo znali iz društva, znalo se da je lik manijak što se tiče gitare i da svira nenormalno brzo i precizno. Ivana sam upoznao preko interneta. On je iz Niša i zapravo je bio jedan od retkih iskrenih fanova benda. Kad sam čuo jednu njegovu obradu, bilo mi je jasno da je on to što je falilo u zvuku benda. Tematika vaših pesama ? Tematika naših pesama je šarolika ako pogledamo prve demo snimke i ono što radimo sada. Prvi demo snimci su bili neiskvareni i naivni doživljaj života, ljubavi i društva. S obzirom da sam do sada ja pisao tekstove uglavnom, mogu da kažem da prvi album prati moje formiranje licnosti (s tim što je sve sagledano sa realne i teške strane). Sada počevši od pesme „Hram za sram”, već idemo u druge vode i tematika je nepobedivost i snaga celog hardcore pokreta, jak cinizam (u smislu prezrenja društvenih normi) i borba. Da citiram jednog od najboljih repera Nas-a: „War is necessary, war brings pain, but war is necessary, war brings peace.” Vaši muzički uzori ? Što se tiče muzičkih uzora, svako ima ono na šta se ugleda, ali generalno bih mogao da izdvojim: SlipKnot, Hatebreed, Biohazard i Machine Head, s obzirom da u tom pravcu ide i naše stvaralaštvo. Imate li album, koliko dosada snimili pesama ...? Planovi za dalje ? Na prvom demo snimku je pravo šarenilo žanrova. S obzirom da tad i nismo funkcionisali kao bend već kao projekat, pravili smo šta nam je padalo na pamet. To se vidi iz razlike u pesmama „Lifetime” i “Who

S 10

Zdravstvo najkorumpiraniji sektor.

Šta, kako?!
zahtevaju novac od porodica bolesnika, a ukoliko taj novac ne dobiju, onda ništa; „potražite pomoć u nekoj drugoj bolnici, ovde nema uslova za vaše lečenje, a niste ni dobrodošli...“ I šta onda taj jadni čovek da radi? Da ih prijavi policiji, isto tako korumpiranoj? A uostalom, odakle mu dokazi za to... I tako u krug... Ko nema novca da plati doktoru, nek se sam leči... Doktori... Šta bi sa onim polaganjem Hipokratove zakletve, u kojoj se na čast pozivaju da će im ljudski životi biti najvažniji i slično... Koju čast? Osoba, sposobna da kao uslov za nečiji život traži vrednosni papir, ne može da se nazove čovekom, i poziva na nekakvu nazovi čast (jer očigledno je ne poseduje). I može najslobodnije da se diči svojom titulom doktora, i da se iza nje krije, jer titulu, mnogo važniju, titulu pravog čoveka, on ne poseduje. Šta mi onda možemo da očekujemo od ove zemlje, kad je zdravstvo najkorumpiraniji sektor? Žalosno je kad jedna takva oblast, zadužena za pomoć ljudima stavlja novac ispred svega, naplaćujući tu istu pomoć. I to se naziva humanošću..? A ako je to stvarno humano, pitam se da li je onda nešto istinski dobro, neiskvareno i čovečno ostalo u ovoj našoj zatrovanoj državi? Naravno, ne mogu reći da nije. Nađe se poneka stvar. Ali kada pogledam koliko je toga bilo, i sve je uništeno, isčezlo... onda se pitam, da li ce te neke do-

Dok živimo u državi koja se nalazi na ivici ponora, (samo je pitanje trenutka kad ćemo upasti u njega) suočeni smo sa svakakvim dešavanjima, nedešavanjima, čudnim, nerazumnim zakonima, situacijama, ljudskim postupcima... Ali očigledno da ovakvo stanje određenim licima odgovara, pa se stoga, svim snagama trude da ga očuvaju iako time ugrožavaju tuđe živote. I onda, ogorčen na državu u kojoj si rođen, pročitaš u novinama članak sa naslovom „Zdravstvo najkorumpiraniji sektor“ . Čitaš članak u kome tamo neki novinar govori o hapšenju dva lekara, optužena za primanje mita.. i o gomili sličnih slučajeva, kada su zdravstvena lica tražila dodatni novac kao uslov za bilo kakvu pomoć. Čovek stane i zapita se; Šta?! Šta, nisu im dovoljne džinovske plate koje redovno(!) dobijaju (za razliku od polovine stanovništva koja nema ni to)... Nego im je potrebno još. I to im je toliko potrebno, da su u stanju da

bre stvari da opstanu, ili će i one jednom biti razorene? To ćemo još videti, ali se nadam da nećemo sedeti i čekati da se to desi, i pustati svakojake doktore (ne bitno iz koje oblasti) da odlučuju o tome šta je bitno a šta ne, šta narodu sada treba... Da donose zakone, koji su toliko apsurdni, da se čovek uvredi koliko su ponižavajući. Da se nazivaju dobrotvorima, koji humano, davajući sve od sebe, pokušavaju da sačuvaju ono što je ostalo da se sačuva, i da razvijaju ovu zemlju što više. Jer oni to ne rade, niti im je to cilj. Kriju se iza lažne demokratije, vodeći računa jedino o opasnostima koje njima prete. I onda tako jednom godišnje objave neki mini članak o korupciji u zdravstvu (npr.).. eto čisto da pokažu da oni to rešavaju, pokušavaju da iskorene. Prosto rečeno, da narodu zamažu oči. Predugo to već rade, i svima je to jasno. Zapanjujuće je koliko mi to trpimo. Tačno se vidi koliko smo žilav narod, i koliko smo naviknuti na loše, i ispraksovani kako da ga preživljavamo. Ali opet takvi smo vekovima unazad. I uvek je bilo potrebno nešto, što će nas do kostiju izmučiti i izmrcvariti, i tek tada bi popucalo to strpljenje i otpočela borba za bolje. I na kraju svake te borbe, izašli smo kao pobednici, samo je šteta, što ponovo dopustimo da nas loše snađe. Predugo već trpimo, valjda će nam se uskoro upaliti lampica, i skontaćemo da je konačno došlo vreme za promene, koje će nas odvesti u neki... pa... bolji život. JELENA BEGENIŠIĆ

Moja zemlja Ili nečija druga !?
MILOŠ BOJOVIĆ Dokle će svi da navijaju protiv moje zemlje? Do kada ćemo morati da slušamo kako nam zvižde, da gledamo kako podržavaju našeg protivnika, ma ko on bio? Još koliko će trajati ismevanja na stranim kanalima na račun mog naroda? Šta je to moj narod uradio? Odmah na početku želim da se ogradim od svih mogućih i nemogućih srpskih podela, svih istorijskih grešaka ili podviga, bilo čega što ima veze sa onim što je nekad bilo. Govorim o sadašnjosti. A kakva nam je sadašnjost? Treba da stavimo prst na čelo i dobro da porazmislimo o svemu. Ima li svrhe da ponavljam prvi pasus? Ko ga je razumeo, dovoljno mu je i jedno čitanje. Otvaram Youtube i među preporučenim snimcima sa početne strane zapade mi za oko jedan. Dvoje voditelja neke emisije gleda čoveka obučenog u crnu majicu sa aplikacijom Jolly Roger-a, tj. mrtvačke glave sa ukrštenim kostima, i popularnom „fantomkom“ na glavi. Odmah shvatam. Ispod naslov: „Italijani zezaju Ivana Bogdanova, Kosovo, Srbiju“. Pogledam. Humoristička emisija-trtljaonica (talk-show). Svi se smeju. Meni ni najmanje smešno. Možda zato što je predmet sprdnje građanin moje zemlje? Možda. Sigurno. Šta više, osećao sam se loše. Jako loše. Takve me stvari uvek bace u razmišljanje. Ne kažem da Italijani nisu u pravu (ne kažem ni da jesu). Na kraju, šta bismo li mi smislili da je nama neko to uradio? I mi uvek imamo spremnu karakteristiku za bilo koji narod. Treba li da spominjem? Znamo svi. Ali da se vratim na dotičnog Bogdanova. Ko je on? Otkud on? I kako neko može onako da se ponaša? Da li takav zaslužuje da bude građanin ove zemlje? Moje zemlje? Da li takav zaslužuje da bude građanin bilo koje zemlje? I ko su svi oni ljudi koji su stojali iza njega na tribini tog tužnog dvanaestog oktobra? Zar se nije našao niti jedan ko bi doveo u pitanje taj „poduhvat“? Ako nije, onda treba da se zapitamo šta se dešava sa nama kao nacijom. Da li je čovek prestao da razmišlja i samo sluša vođe? Je li tako lakše? I ako je to slučaj, zašto ja moram da budem deo toga? Jer, hteo to ili ne, i ja sam obeležen istim žigom kao i oni koji su onu

sramotu počinili. I svi vi koji ovo čitate. Ne verujete? Pređite granicu, pa ćete videti. Ako je, ipak, bilo tada na toj tribini ljudi koji nisu želeli da rade ono što je urađeno, onda smo još u većem problemu. Jer, kako stari mislilac reče, sve što je potrebno da zlo pobedi jeste da dobri ljudi ne urade ništa. Ravnodušnost se polako uvlači u nas. A nemati stav je gore nego misliti pogrešno. Ljutimo se kada nas nazivaju životinjama. A ne shvatamo da gubimo ono što nas od životinja razdvaja. Svest! Svest o postojanju. O svrsi. Ljutim se i ja. Ali smatram da imam pravo. Jer sam svestan. I jer se borim protiv besvesti. Možda i grešim. Ali se držim svog stava. Ljuti se i ti. To bih najviše voleo. Ljuti se! I dokaži da imaš pravo. Izađi. „Izađi i bori se!“ Bori se svojim metodama protiv besvesti iz svoje okoline. Iste one besvesti koja je svuda oko nas. Šta je to moj narod uradio? Postavite sebi ovo pitanje i pokušajte da odgovorite. A i ja ću. I ponovo ću se zapitati nakon godinu dana. Da proverim dokle smo dospeli. I jesmo li uopšte krenuli...

S 11

Dokumentarci
BRANKO RADAKOVIĆ Pored raznoraznih učešća na igranim ostvarenjima, o nekim našim najpoznatijim rok grupama i pojedincima snimljeni su dokumentarni filmovi. Nekada je retko ko mogao od pevača da ima dokumentarac ali je zato velika zvezda Zdravko Čolić imao svoj pod nazivom „Pevam danju, pevam noću’’. Ovaj film snimljen je 1979. i Zdravko je tada zaista bio pravi kvalitetan pop izvođač. 1988. Goran Gajić režirao je dokumentarni muzički film „Lajbah: Pobeda pod Suncem’’ o kontraverznom sastavu iz malog gradića u centru Slovenije koji je polako gradio planetarnu karijeru. Veoma zanimljiv dokumentarac sa igranim elementima je „Geto’’ iz 1996. Glavni junak Goran Čavajda – Čavke bolno govori o jednom vremenu koje je nestalo, a čiji je on aktivni svedok bio. Novotalasni heroj suočava se sa realnošću i to ga iscrpljuje jer se ne uklapa u model novog vremena koje je nastupilo početkom devedesetih godina prošloga veka. To novo vreme uništilo je estetiku kreativnog doba osamdesetih. U glavnom gradu Srbije i dalje postoje rok grupe ali one su skrivene po podrumima i kafićima, dok kič ideologija vlada u ogromnim halama, po najmoćnijim medijima i u širokim narodnim masama. Čavke nije čak ni dočekao premijeru filma u kome je bio glavni glumac. Teško bolestan otišao je u Tasmaniju, gde je i želeo da umre. Preminuo je tamo 16. februara 1997. U XXI veku muzički dokumenatarci kao da postaju sticajem okolnosti pomodni hit, naročito u drugoj polovini prve decenije XXI veka. Zanimljivo je da na samom početku novog veka Kusturičin prvi film govori o njegovoj rok grupi „No smoking orkestar’’. Dokumentarac je nazvan „Priče super osmice’’ i kao da je najavio talas muzičkih dokumetarnih filmova. Kratki film „Kad se neko nečem dobro nada’’ iz 2001. nepotpun je biografski film o novosadskoj rok grupi „Obojeni program’’ ali s’ obzirom da je do tada ovakva vrsta dokumetaraca bila retka, ovo ostvarenje je bilo pomak u tom domenu i zbog toga ga možemo smatrati važnim dokumentom. Autor ovog dokumentaraca Brankica Drašković, 2005. odala je još jednom počast „Obojenom programu’’ i snimila dokumentarac „Da li je to čovek ili je mašina?’’ o snimanju istoimenog albuma grupe u Holandiji. Kamere prate ovaj bend od Novog Sada do Holandije, studijski rad i povratak u Srbiju. Brankica je 2009. napravila i film o još jednom bendu iz Novog Sada koji se po stilu i stavu apsolutno podudarao sa „Obojenim programom’’. Uostalom oni su nastali gotovo u isto vreme i bili predstavnici novog talasa u glavnom gradu Vojvodine početkom osamdesetih

muzici i muzičarima u Srbiji i državama bivše SFRJ
iskrenu skromnost, te da je zaista u tom poslu i dalje svim srcem, bez obzira što svoj rad nikada nije mogao adekvatno da naplati. 2006. snimljen je dokumentarac „Bilo jednom...’’ u kome se pojavljuju novosadski muzičari koji govore o devedesetim godinama kao o godinama koje su bile znatno inspirativnije od vremena posle Miloševića. Te 2006. snimljen je i dugometražni film „Nevidljiva nacija’’ koji između ostalog govori o dolasku panka u Suboticu krajem sedamdesetih godina prošloga veka i bendovima koji su funkcionisali i imali problema sa tadašnjim lokalnim vlastima. Pored toga film obrađuje i vreme posle pank revolucije sve do 2006. Reditelj „Nevidljive nacije’’ Darko Kovačević snimio je 2008. još jedan dokumentarac pod imenom „Napred u prošlost – Banatski trougao’’. 2006. u Sloveniji je snimljen srednjemetražni dokumentarac „Dolgcajt’’ koji govori o nastanku debi albuma čuvenih pankera „Pankrta’’. Zanimljiv je i kratki film „Sloboda ili ništa’’ iz 2007. koji govori o „Partibrejkersima’’. Ovo nije biografski dokumentarac, već samo jedan kratki osvrt na trenutni rad ove legendarne rok grupe. 2008. konačno je snimljen i film o „EKVu’’ pod nazivom „Kao da je bilo nekad’’ ali za prave obožavaoce „EKV-a’’, ovaj dokumentarac ništa posebno novo nije doneo. Dušan Kojić – Koja je uvidevši da više niko ne daje ni pet para na rok i da na nikoga ne može da se osloni odlučio da sam uradi dokumentarac u sopstvenoj produkciji koji je sam montirao i režirao. Materijal za „Fank-ilastiš Crnog Zuba’’ počeo je da snima 2004, a film je završio 2009. 2009. snimljen je i odličan dokumentarac pod nazivom „Muzika na struju’’ koji govori o 25 godina dugoj karijeri Momčila Bajagića – Bajage i njegovom bendu. Dokumentarni film o Dušanu Preleviću „U redu, pobedio sam’’ koji je dugo najavljivan, definitivno je ugledao svetlo dana 2010. Diplomski rad reditelja Vladimira Petrovića zanimljivo je svedočanstvo za one koji su voleli poznatog beogradskog boema Preleta.

o

rok

godina prošloga veka. Dugometražni film o originalnom bendu „Boje’’ nazvan je „Prvi pravi ženski zvuk’’. Inače, grupa „Obojeni program’’ se pojavljivala u filmovima Želimira Žilnika: dokumentarnoj drami „Prvo tromesečje Pavla Hromiša’’ iz1983. i igranom filmu „Tako se kalio čelik’’ iz 1988. 2003. Igor Mirković je snimio dokumentarac „Sretno dijete’’ koji je usredsređen na novotalasnu muzičku scenu SFRJ ali informativno govori i o bendovima pre pank revolucije. Pažnju u ovom filmu dobio je i Branimir Štulić, a 2005. o Štulićevim glavnim junacima iz pesama urađen je i TV dokumentarac pod nazivom „Tko su junaci Džonijevih pjesama?’’. Januara 2003. započeto je snimanje kratkog dokumetarnog filma o nastanku albuma „Harmonajzer’’ grupe „Električni orgazam’’. Aprila iste te godine film je i završen. Režirao ga je Ivan Markov i ostvarenje je jednostavno nazvano „Harmonajzer’’ po albumu grupe. Sonja Savić odala je počast alternativnim umetnicima Slovenije, Zagreba i Beograda kroz multimedijalni dokumentarac „Šarlo te gleda’’ koji je završen 2003. Iste te godine snimljen je i biografski dokumentarac o pank grupi „KBO!’’ pod nazivom „KBO! – Dvadeset i jedna godina’’ koji govori o bendu od samih početaka, njihovim problemima koji su ih pratili kroz celu karijeru u Srbiji ali i o uspesima koje su postigli u inostranstvu. Dokumentarac „Kad muzičari šokiraju’’ iz 2005. govori o grupama i autorima koji su na razne načine, nekada svesno, a nekada neplanski šokirali javnost. 2005. urađen je i film o vlasniku nezavisne etikete „Slušaj najglasnije!’’ Zdenku Franjiću i pojedincima i bendovima koji su sarađivali sa njim. Ovde u potpunosti upoznajemo Franjića koji je pokazao svoju veliku i

S 12

NIJE SVEJEDNO (ANTIREKLAMA)
JOKER U Srbiji u prethodnoj godiini bez posla ostalo 270 000 ljudi Građani najviše daju mito saobraćajcima i lekarima Zlostavljali dečaka i pretili da će mu ubiti majku Pad potrošnje domaćinstva Požarevac: Štrajk zbog plata zatvara vrtiće Građani mole za hranu, lekove, posao, novac… Tadića čeka operacija noge koju je povredio na košarci PAROVI: Prva rijaliti tuča – Gru nasrnuo na Sašu Ćurčića Pucnjava u školi uznemirila Valjevce Narod zarobljen u klopci kamata Starac ubio komšiju koji je maskiran hteo da mu otme novac Sve više spavamo na tabletama U trgovinama nestašica šećera i ulja Nataša Bekvalac i Danilo Ikodinović: KONAČNO RAZVOD! Beogradjanka sa četvrtog sprata skočila u smrt Loznica: Nastavnik bludničio nad učenikom Izraelski satelit pojeo novac za 15 obdaništa Mira Karanović: Ukinuti smo kao ljudi Naš minimalac među najnižima u Evropi Škorpioni od ratnog plena kupovali kuće Ministarstvo poljoprivrede dozvolilo američkom „Monsantu” eksperimente sa genetski modifikovanim kukuruzom Milena Ćeranić: Miloš Bojanić je skot, a Maja nimfomanka Svaki drugi član RIK prima dve ili više plata Svaka treća žena u Srbiji trpi zlostavljanje partnera Među čelnicima Kruševca i ljudi sa sudskim dosijeom Prosvetari nastavljaju štrajk, propuštena nastava nenadoknadiva Povrće i voće na tezgama naglo poskupelo DVOR: Bebi Dol ostavila ucrvljalu hranu u kuhinji Invalide muči siromaštvo Beograd: Grupa navijača demolirala kiosk u Slovenskoj ulici Jagoš Marković: Mladima smo ostavili srušene ideale U organizovanoj grupi pljačkaša uhapšen i maloletnik U zatvoru se droga može nabaviti lakše nego boks cigareta Za godinu dana standard prepolovljen Jelena Karleuša: Srbija se deli na one koji me vole i na budale Smederevo: Škole ostale bez vode za piće Valjevo: Serija štrajkova radnika bez ikakvog efekta Kokan Mladenović: Jedino što smo dobili je zamena političkih elita U Kolubari mašine radile po 25 sati dnevno DVOR: Ivan Fece Firči gađao flašom i povredio Miloša Bojanića Kumić kresnuo kuma, pa ga ucenjivao Vladan Matijević, dobitnik nagrade „Meša Selimović”: Živimo Orvelovsku fantastiku, „Proces” je naša svakodnevica Mirko Cvetković: Ovo što mi radimo možda nije idealno, ali jeste nešto najbolje što ova država ima Aforizam dana, Ninus Nestorović: Ulepšajte istinu! Nećete je valjda takvu izvesti pred narod Ovo nisu moje reči niti podaci koje sam ja izmislio. Ovo je samo deo vesti i informacija koje se mogu uhvatiti između dve reklame pod sloganom NIJE SVEJEDNO, a koje sam samo nasumično isprepisivao iz par dnevnih i nedeljnih listova koje sam trenutno našao kod kuće. Isto tako, sve ovo i jeste razlog zašto smo umesto vesele i duhovite tra-lala reklamice za konkurs, snimili tvrdu, ljutu i realnu pesmu za ljude. Ne za 10 000 evra, već za 10 000 ljudi. Za ljude koji umeju da misle. Za ljude koji umeju da osećaju. Za ljude koji ne žele da saviju kičmu i gledaju u sopstvene noge koje stoje u mestu, već imaju snagu, volju i želju za životom i svesni su sopstvenih krila. Isto tako, ovo je i za milione uspavanih glava koje apatično levitiraju nad sopstvenim životima, koji im prolaze ispred nosa, a ne umeju da se trgnu i kažu: NEĆU TAKO! Ova pesma je za sve one kojima ZAISTA NIJE SVEJEDNO!!!

Lekari uzimali mito i za lečenje dece Parlament tokom 2010. zasedao jedva sto dana i usvojio samo 35 novih zakona Slobodan Milosavljević: U Izraelu nisam bio privatno, javno, niti službeno, u smislu službenog puta za državu, nego privatno poslovno Ucene trgovaca nad hladnjačarima obaraju cenu maline Novo poskupljenje hleba Bileća: Maturant pretukao profesora Bora Čorba piše za Cecu Leskovačko pozorište duguje sedam miliona

Zatvor logičkog uma
Zatvorenici smo sopstvenih umova, društava i normi. Vrste i mesta na kojima gradimo kuće. Dekoracija. Moda je pod moranje. Određeni način oblačenja neophodan za posao. Ah, da, i kad idete na operu ne možete da nosite patike. I još mnogo gluposti tog tipa. Zapadna civilizacija je zasnovana na suvoj logici najvećim delom, i odbijanju bilo čega što se ne može materijalno dokazati. Možda ne baš odbijanju, ali je naglasak i vrednost stavljen na stvari koje su logične i koje „imaju dokaz“. Ali, logika su samo jedna vrata u podsvesno. Obična vrata. Podsvesno je prava srž. Ispada kao da najvećim delom živimo na koricama knjige, ne shvatajući da ima cela gomila strana koje treba da pročitamo... Toliko toga da uhvatimo i razumemo... Čovečanstvo, nezrelo i uplašeno, nema odgovor na ključna pitanja (zašto, kako, gde), stoga pokušava da osmisli život poštujući tuđa pravila, zakonitosti postavljene na temeljima tuđe logike ili „nečeg višeg”. Ograničenje. Ljudi posmatraju svet iz onog ugla koji je većina nametnula. A većina je prosek. Treba se malo pomeriti. I svet će dobiti nove dimenzije. Spoznaju se nove logičnosti, novi zakoni, prirodniji i jednostavniji... Sopstveni. Prostor gubi smisao, shvataš da je sve povezano... Probudiš u sebi ono šesto čulo, za spoznaju prirodnih zakona, pratiš ih, a oni te vode do konačnog smisla tvog postojanja... Sve što ima da se spozna je u nama. Ljudski život jeste neizvestan eksperiment. Posmatran za sebe, život je tako prolazan, tako nedovoljan, da je, doslovno, pravo čudo da bilo šta uopšte može da postoji i da se razvija. Život oduvek podseća na biljku koja crpe život iz svog rizoma. Njen pravi život je nevidljiv, skriven u rizomu. Deo koji se nalazi iznad zemlje traje jedno leto.Tada uvene, i kao da nikada nije ni postojao, poput prolaznog priviđenja. Kada razmišljamo o neprekidnom razvitku i propadanju života i civilizacija, ne možemo da izbegnemo utisak krajnje ništavnosti. Pa ipak, nikada ne gubimo da nešto živi i traje ispod večnog toka. Ono što možemo da vidimo samo je prolazni cvet. Rizom je ono što ostaje! DRAGANA STOJIČIĆ

S 13

I dokle onda tako... ?
Uzmimo samo jedan naš običan dan... I danas, kao i obično, radimo sve one stvari koje inače čine naš dan, i koje su deo one svakodnevice tj. onog dana koji se ni po čemu ne izdvaja od ostalih, osim možda po nekom usputnom pogledu, ukradenom osmehu ili još jednoj dozi razočaranja koja vas svakim danom tera da manje verujete u ljude... Ne to nije ironija, ni pesimizam, budite objektivni i videćete da jeste tako... U tom sasvim običnom danu naiđete na nekoliko nepravdi koje vam smetaju, koje vas demotivišu, koje vas bole, koje vam ne daju da ostvarite baš ono za šta se sigurni da sa dovoljnom dozom upornosti i možete dostići. U početku na takve stvari reagujemo buntom, ne dozvoljavamo tako na sebe, orni smo da se borimo... A šta se onda desi za dve, tri, pet ili deset godina? To postane upravo sastavni deo ovog našeg običnog dana.... Vremenom, umorni od tih nepravdi, ili umorni od toga što nismo dovoljno brojni ili dovoljno jaki da to ispravimo, postajemo gotovo ravnodušni prema takvim stvarima i posmatramo ih kao nešto što sasvim normalno čini deo našeg postojanja.. E onda tek nastaje problem... Onda kad naredni put naiđemo na nepravdu ona nas manje boli (ili je to samo prevelika doza nepravde sa kojom smo se suočili učinila da postajemo manje „osetljivi“ na sve to), ili jednostano kažemo: „to je jednostavno tako“, „ne mogu ja ništa protiv toga“, „samo se pomiri sa tim i manje će boleti“, ili „pokušaj da gledaš na stvari malo drugačije“. A onda svaki naredni put, to čak više i nije nepravda, to je nešto s čim se živi... I tako živimo s tim... I tako živimo s tim, u skladu „s tim“ se određujemo prema poslu, prema životu ponašamo prema ljudima, gradimo mišljenja i stavove, zavidimo onima sa „druge strane“ nepravde ili i sami težimo da jednog dana postanemo baš ti ljudi, verovatno nam tada nepravda neće smetati? A onda ćemo težiti da budemo još okrutniji (manje pravični) prema svima onima kod kojih nam se jednostavno može, jer nekad nam toliko ljudi zadade patnje jer bejahu nepravedni prema nama.... I onda tako u krug, i samo više i više, i tako u nedogled... Dokle onda tako? Sami ne možemo ništa da uradimo, svesni smo toga... Ako i pokušamo nešto, zamrzeće nas još više, pa nam se niko i ne pridružuje.... Zamerićemo se onima kojima se jednostvno dalo, i koji sada na nama leče svoje frustracije zbog svega onoga što su oni preživeli (jer mi moramo to da osetimo tri puta jače, inače se ne računa)… Sve ovo shvatite još u školi, još onda kada vidite situacije koje se dešavaju vašim roditeljima, onda kada čekate u redu, kada volite, kada pokušate da pomognete, kada želite da pokažete koliko možete ili znate... I šta onda nama ostaje? Samo da trpimo, ćutimo i čekamo dan kada ćemo mi biti oni sa „druge strane nepravde“! Da, sve ovo nas je navelo na to... A kada tako dugo zatvarate oči ispred tako očiglednih stvari koje vas tako nerviraju i bole, onda će i najmanja sitnica da vas izvede iz takta, nešto što je ranije bila glupost koja nije mogla da poremeti vaš dan... I onda govorimo o omladini koja treba da bude stimulisana da postiže što više i bolje? Ali postoji problem gospodo, u čitavom ovom sistemu našeg delovanja, života i rada, ne nagrađuju se samo učinci i oni realni efekti koji postižemo već jedan ogroman deo svega toga oduzima upravo ovo dominantno prisustvo gomile nepravdi... Loše je, i biće samo gore... Ponovo govorim samo o stvarnim činjenicama koje se odnose na jednu ovakvu temu... Razmislite, i pogledajte stvari onako „realno“. Ako većina ljudi razmišlja upravo onako kako sam već pomenula (a u gomili situacija to i jeste slučaj) onda jedino čemu možemo da se „nadamo“ jeste „milo za drago“ što nikad ne dovodi do napretka u društvu, a to je baš ono čemu vodi jedno ovakvo stanje u okviru običnog dana pojedinaca.... MILICA JOVIĆ

TOP LISTE

POP MAŠINA
RADIO B92 - sredom od 20h

FEBRUAR 2011.

Provera mikrofona 016
februar 2011.
1. Don Dada – Rođen Za Mic

1. ŽENEKESE – Bordžija /Samostalno izdanje/ 2. EVA BRAUN– Okreni moj broj /B92/ 3. S.A.R.S. – Mir i ljubav /Samostalno izdanje/ 4. HORNSMAN COYOTE – On The Mission /Ammonite/ 4. ZEMLJA GRUVA – Nisam znala da sam ovo htela /Samostalno izdanje/ 5. ELEKTRIČNI ORGAZAM – Mister ministar /Dallas/ 6. VENTOLIN – St Valentine’s /Samostalno izdanje/ 7. VROOM – Privremeno stanje /Samostalno izdanje/ 8. AUTOPARK – Autookean /Samostalno izdanje/ 9. LUTKE – Beograd gori /Samostalno izdanje/ 9. SAJSI MC – Roze tašnica /Samostalno izdanje 10. SVI NA POD & VLADA DIVLJAN – Zvuk ulice /B92/

2. SARS – To rade 3. Škabo i F4 – Mare Batice 3. Jwlz (VTO) – Biser 4. Fil Tilen – 93 5. Joker & I.Bee – Nije svejedno 6. M.A.X. feat. Tolja & Kole – Sjećanja 7. Stilness - Digni glas 7. MC Sajsi - Roze tašnica (Damjan Eltech Mix) 8. I.Bee feat. Naopak i Marconiero – Kako to?! 8. Panča i Flip Flop – Stare stanice. 9. Marchelo i Filteri – Pismo vanzemaljcu 10. I.R.S. – Minut buke 10. Kandžija - Kriza proveramikrofona.com

S 14

Amorove otrovne strele
STEFAN MARKOVIĆ Izgleda da Amorova strela putuje sporije od brzine vremena u kome živimo. Možda je jednostavno debeljuškasti Amor digao ruke od natezanja luka, a možda je i otišao u penziju. Kako bilo, čini se da se ranije, ako ne lepše, a ono sigurno romantičnije živelo. Vir modernog doba je ljubavna pisma zamenio kratkim telefonskim porukama i mejlovima; ludo kamenje, izglačanim, bezemocijalnim asfaltom; višemesečno udvaranje, petnaestominutnim ćaskanjem u klubu; a let do sedmog neba, kratkom vožnjom do njegovog stana. Sa druge strane, živimo u vremenu u kome se čak previše priča o ljubavi (što u pesmama, što u medijima, što na ulici), ali se biraju tako prazne reči koje je opisuju, da samo osećanje gubi težinu. Ipak, ljubav je prisutna i danas, i biće prisutna dok je sveta i veka. Koliki je značaj ljubavi i treba li je podcenjivati? Može se reći da je umetnost građena na temelju ljubavi i da su mnogi ljudi postajali umetnici, tek onda kada su postali ljubavnici. Da li bi umetnost bila ista da Kafka nije imao Milenu, iz čije ljubavi su prositekla možda najlepša i najdirljivija ljubavna pisma; da Jovan Dučić nije imao Magdalinu, ili Petrarka Lauru De Noves? Zanimljivo je to, da je prva zabeležena ljubavna poruka, poznata ljudima, delo romantičnog Vavilonca, staro čak 4500 godina. On je na glinenoj cigli urezao ljubavnu poruku, koju je posvetio mladoj Mesopotamki. Nema živog čoveka, koji zbog ljubavi nije propatio. Gogolj, samospustavajući svoju seksualnost i pokušavajući da ubedi sebe da nije homoseksualac, padao je pod jak uticaj svog ispovednika, oca Mateja, koji ga je ubedio da batali pisanje i posveti se Bogu. Padajući u očajanje, Gogolj je spalio nastavak Mrtvih duša, a ubrzo i umire u najgorim mukama samokažnjavanja. Branko Miljković, princ pesnika, zbog svoje ljubavi odlazi u Zagreb gde je i stradao. Američki esejista i satiričar H. L. Mencken je rekao: „Ljubav je pobeda mašte nad inteligencijom“. Ja se sa ovim ne bih složio, jer smatram da glup ne može maštati, i da je ljubav odveć osobina inteligentnih osoba. Ljubav je kao alhemija; ni iz čega stvara zlato, ali se to isto zlato, spokoj i sreća, lako može pretvoriti u nemir, patnju i nesreću. No, čovek koji se usudi da voli, svojevoljno prihvata rizik da bude nesrećan. Zaljubljeni zanemaruju čulo sluha i vida i potpuno se prepuštaju čulima mirisa i dodira. A gde ljubav naći? Mnogi je traže u kartama, u prevrnutim šoljicama za kafu, a neki boga mi i po socijalnim mrežama. No ljubav ne možeš pronaći. Ljubav je svuda i nigde. Dolazi iznenada, bez ikakve najave; a dolazi kod svih; a isto tako i odlazi. Ljubav je jedini slučaj gde grom, ipak udara u koprivu. Ljubav je bezgranična i isto tako veoma ograničena. Kod nje ne važe nikakva pravila i zakoni poznati čoveku. Vrlo često se za ljubav vezuje i osećaj ljubomore. Dučić kaže: „Ljubav napravi više nesrećnih nego srećnih i više bede nego radosti. Najveći deo sveta kada najvećma voli najvećma je ljubomoran i zato je nespokojan i često potpuno nesrećan; jer nema sreće bez spokojstva.“ Ljubomora je složena reakcija gde primarna emocija strah u percepciji događaja s percepcijom sopstvene reakcije na njega, poprima dimenziju složenog odgovara na povređivanje. Psihoanalitičar Oto Fenihel, otkriva da su najljubomorniji oni ‘’koji ne mogu voleti ali koji moraju osećati da su voljeni.’’ Sentimentalne osobe ne znaju za ljubomoru, jer je to osobina seksualaca. Ljubomora je afektivna reakcija koja nastaje iz straha da će voljeni objekat biti izgubljen. Reakcija na ljubomoru javlja se u četiri osnovna sklopa osećanja i ponašanja: • ljutnja-napad, • mržnja-uništenje, • tuga-povlačenje, • strah-ugađanje. A šta nauka kaže o ljubavi? Psihologija ljubav opisuje kao kognitivni i socijalni fenomen. Psiholog Robert Sternberg fomulisao je ljubav, razloživši je na tri komponente: Intimnost, predanost i strast. Naučnici su utvrdili da je fenomen, poznat kao „leptirići u stomaku”, zapravo isto što i trema, međutim zaljubljenim osobama se aktiviraju i četiri posebne regije mozga. Poznato je da požuda inicira seksualnu želju kako bi došlo do parenja, i podrazumeva povećano oslobađanje hemikalija kao što su testosteroni i estrogeni. Ovi efekti retko traju više od nekoliko nedelja. Nedavne studije su pokazale da kod zaljubljenih ljudi, mozak konzistentno oslobađa određeni set hemikalija uključujući i feromone, dopamin, noradrenalin i serotonin, koji deluju slično kao amfetamini, stimulišući osećaj zadovoljstva i sa pojavom neželjenih dejstva, kao što su ubrzani rad srca, gubitak apetita i sna, kao i intezivan osećaj uzbuđenja. Istraživanja su pokazala da ova faza traje od jedne i po do tri godine. Kako bilo i koliko god trajalo, mi, romantičari, sa zadovoljstvom punimo kašike ovom ljubavnom čorbicom, koja se krčka u našim glavama i isto tako stojički podnosimo prodiranje Amorove otrovne strele, koja se retko ispaljuje ovih dana. Živi bili, voli te se i srećan Dan zaljubljenih!

Revolucionari iz fotelje
Sve progresivnija tehnologija u vidu elektronskih komunikacija doprineo je stvaranju novog sociološkog fenomena - „revolucionare iz fotelje”. Subjekti ceo dan provode na globalnim socijalnim mrežama, u udobnosti i toplini svog doma, vođeni doktrinarnim stavovima iznose preko „status” -a vatrene kritike o društvenoj strukturi i društvenim odnosima, često postmarksističkim diskursom, i još vatrenije što istaknu sa nekoliko znakova uzvičnika, kako bi iskazali svoju predanost ideologiji/doktrini zagovaraju nerede, nasilne proteste, i najčešće, s’obzirom da je to toliko kul, revoluciju. Drk... na Staljina, ali to nerado priznaju. Na ove teze nadovezuju se sledbenici i simpatizeri određenih subjekata/ideologija, najčešće pokazu odobravanje jednim „like”om, a u „comment”-u izražavaju svoju ličnu percepciju stvari, koja ne odmiče mnogo od simbioze laičkih predstava marksizma sa uplivima neoliberalizma iako to nerado priznaju, ali u svakom slučaju podrže radikalnu promenu i smatraju je potrebnom i legitimnom (čak i hvale subjekta zbog iznošenja takvih stavova putem statusa). Karakteristično za ove tipove revolucionara jeste i slušanje prorevolucionarne muzike i masovno postavljanje youtube snimaka sa pesmama slične tematike na njihovu ličnu stranicu bilo koje socijale mreže. Još jedan dokaz o njihovoj pasivnosti jeste virtuelno prisustvovanje na „event”-ovima kao što su „Marš solidarnosti sa _______ (popuniti naziv napaćenog naroda) narodom”. Njihov praxis je ograničen na upotrebu interneta i bednih protesta koje koriste da bi bili viđeni i okarakterisani u očima javnosti kao marksista/anarhista. Za pravog „revolucionara iz fotelje”, najbitnija pitanja su: da li ga je kamera snimila, u kom trenutku ga je snimila, gde je kamera, i kad ce doći snimatelji... sa kamerama. Rađanje ovakvog tipa revolucionara prouzrokovao je, paradoksalno, internet, tzv. „opijum za mase”, kapitalističko sredstvo za odvraćanje proleterijata od kritičkog mišljenja, kao i narastajući trend o pripadanju prolevičarskim političkim organizacijama. S’obzirom na to da većina mladih političkih aktivista nema sredstva/ harizmu/ iskustva da mobiliše mase ili pak nema dovoljno hrabrosti da samostalno uradi nešto konkretno u vezi sa bilo kojim gorećim socijalno-političkim pitanjem, oni prelaze na širenje propagande preko interneta, dok sede u svojim toplim domovima, cirkaju Koka kolu i čekaju da im majka donese Bigmek obrok iz šoping centra „Ušće”. SANJA DOJKIĆ

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful