You are on page 1of 2

PERITONEALNA DIJALIZA I ŠEĆERNA BOLEST

Peritonealna dijaliza je takodje način lečenja terminalnog stadijuma hronične
bubrežne insuficijencije kod šećernih bolesnika i u našoj zemlji predstavlja metodu
izbora kod ove populacije bolesnika. Za bolesnike sa šećernom bolešću važi pravilo da
dijalizu moraju započeti ranije u odnosu na druge bubrežne bolesnike. Razlog je u bržem
propadanju preostale bubrežne funkcije i potrebi da se pravovremenim započinjanjem
dijalize ona sačuva što je duže moguće. Ovim načinom dijalize trbušna maramica ima
ulogu filtera, gde procesima osmoze i difuzije ( razmene materija preko trbušne
maramice ) dolazi do otklanjanja štetnih materija iz organizma. Ugradnjom peritonealnog
katetera preko prednjeg trbušnog zida ostvaruje se stalni pristup za dijalizu. Preko
navedenog katetera u trbušnu duplju se, prosečno u toku 24 sata, četiri puta uliva
dijalizna tečnost koja je pripremljena u odgovarajućim, sterilnim kesama ( 2 l ). Po
završetku ulivanja sistem za dijalizu se zatvori i bolesnik je do naredne izmene slobodan.
Pri narednoj izmeni bolesnik ponovo spaja novi sterilni sistem i izliva tečnost iz trbuha,
nakon čega uliva novu tečnost. Sama procedura izlivanja i ulivanja dijalizne tečnosti traje
oko 30 min. Od izuzetne važnosti je da se sam postupak dijalize obavlja u čistim
uslovima. Za nevedeni postupak bolesnici se obučavaju u bolnici do potpunog
osamostavljivanja u radu, kada to dalje obavaljaju u kućnim uslovima.
Lečenje peritonealnom dijalizom kod bolesnika sa šećernom bolešću ima
odredjene prednosti u odnosu na hemodijalizu, a one se ogledaju u :

- jednostavnosti formiranja stalnog pristupa za dijalizu,
- boljem i dugotrajnijem očuvanju funkcije bubrega, tako da mnogi bolesnici mokre
i po više godina,
- boljoj kontroli krvnog pritiska i količine tečnosti u organizmu, a samim tim i
funkcionisanja kardiovaskularnog sistema,
- insulin se primenjuje preko kesa sa rastvorom za dijalizu, čime se izbegava
potkožna primena i omogućava fiziološki put njegovog delovanja,
- manjem broju hipoglikemijskih reakcija,
- odsustvu potrebe za primenom heparina, što umanjuje mogućnost krvarenja u
oku,
- boljoj kontroli malokrvnosti, redjim potrebama za transfuzijama krvi i manjoj
potrebi za eritropoetinom,
- manjoj izloženosti hepatitisu B i C,
- boljoj psihosocijalnoj i radnoj rehabilitaciji.

Peritonitis predstavlja glavnu komplikaciju ovog načina lečenja. Broj
epizoda peritonitisa kod bolesnika sa šećernom bolešću nije češći u odnosu na
druge bolesnike na peritonealnoj dijalizi. Trajanje infekcije, njena težina i potreba
za zamenom katetera, nije značajno različita u odnosu na bolesnike koji ne boluju

. pogoršanje autonomne neuropatije i mogućnost pojave ortostatske hipotenzije. Ostali nedostaci ove metode kod dijabetesnih bolesnika je dobijanje na telesnoj masi. primenom insulina preko kesa za dijalizu ( intraperitonealno ) ili redje subkutano.od šećerne bolesti. Dobra kontrola koncentracije šećera u krvi. uz dobru kontrolu povišenog krvnog pritiska i ostvarenje adekvatne dijalize. poremećaj metabolizma masti. predstavljaju glavne faktore uspešnog lečenja i dugotrajnog preživljavanja bolesnika sa šećernom bolešću na ovoj dijalizi.