You are on page 1of 22

Волите ли поезију Б. Миљковића? Коју бисте његову песму/збирку издвојили?

Да ли се чаролија
коју је створио икада поновила?
Сам Бранко, коме је скромност била посве страна, говорио је да је "Узалуд је будим" његова песма
над песмама, сумњајући у то да ће икада написати лепшу од ње...
Ana_lepotica
13.10.2003., 14:06
Po meni "Uzalud je budim" jeste njegova pesma nad pesmama, ali jedna koja je isto tako ostavila uzasno
jak utisak na mene je, naravno, "Poeziju ce svi pisati" ( o epitafu "Ubi me prejaka rech" da ne govorim).
"Dok su obale u svadji vode ce mirno proticati."
SoBlue
14.10.2003., 21:21
Apsolutno podrzavam,Poeziju ce svi pisati je nesto najbolje sto sam ja procitala kada je poezija u
pitanju.Skoro sam radila rad na temu Ubi me prejaka rec..
Tia
16.10.2003., 23:06
Ovi su nezaboravni:"Da li će sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj?"Tako nežno,a opet višestruko simbolično...Divno,stvarno!
Justina
11.03.2004., 14:21
... pamtim stihove koje prozivim. Ove stihove iz Tiptihona za Euridiku volim ("gorki sam ukusss tvoga
odsustva osetio ..."), mozda i zbog toga shto se govori o jednom od najlepshih mitova svih vremena,
mitu o Orfeju ...

Triptihon za Euridiku

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji


svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne


u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.

***

I Sunce ... koje zvuchi kao propovedanje neke zaboravljene religije, ili je to mozda ono u shta BM zeli da
veruje. Malo me seca isto tako sugestivne rechenice koju Crnjanski kucka o stablo drveta u Parizu (1921)
i shalje je nazad, kuci, a koja kaze "setite se vechnosti ... " ... Kao da je Miljkoviceva "negativna
ontologija", zatim vera u neki vishi smisao koji ne mora biti zasnovan na hrishcanstvu, veza izmedju
nashih velikih pesnika 20. veka ... i mit o Orfeju, i zapitanost nad smislom poezije ... a i sve to samo po
sebi moze biti u vezi ... Evo ga Sunce! :)

Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti


suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.


A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. to trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.


Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu
izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!


Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne
progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

***
pipi duga carapa
12.03.2004., 14:38
eh, sta bi bilo da nije umro mlad, stalno se to pitam.
mnogo njegovih pesama volim, stihove sam nekad, dok sam bila klinka, ispisivala po zidu.
isto je pevati u umirati.
bundeva
13.03.2004., 13:14
..umro mlad..sve u vezi njegove smrti je jos uvek misterija..
mamaVesna
13.03.2004., 13:25
Ja jos nisam nasla takvu caroliju ni kod jednog pesnika. Mozda ih ima negde u svetu, ali to sto mi se
desilo kada sam prvi put citala Branka Miljkovica nikad kasnije se nije ponovilo.

Ono sto mene fascinira kod njega jeste ta neka tajnovitost u njegovim pesmama. Kod drugih velikih
pesnika nikad nisam nasla to nesto sto me je teralo da ih citam iznova i iznova i svaki put drugacije. Kao
da je uspeo da zaviri u moje srce i isprica sve ono sto nisam ni znala da postoji unutra.
mamaVesna
13.03.2004., 13:28
Ako kazemo
rekli smo sto nismo hteli reci.
Ako cutimo nismo nista rekli
ali smo mnogo precutali.

Svaka rec znaci ono


sto znaci njeno cutanje.
Milena_9
19.03.2004., 21:25
" Budan ja kradem ono što oni sanjaju."
divlja-u-srcu
17.05.2004., 17:33
Hitno mi treba spisak kritika za B.M., nemam vremena da idem kod profesora , a i sve vase analize bi mi
bile od inspiracije, pa ko hoce da nastavimo sa ovom temom, brzo nek odgovara!Unapred zahvalna! :D
dusica_gou
17.05.2004., 20:16
Hitno mi treba spisak kritika za B.M., nemam vremena da idem kod profesora , a i sve vase analize bi mi
bile od inspiracije, pa ko hoce da nastavimo sa ovom temom, brzo nek odgovara!Unapred zahvalna! :D
Petar Dzadzic Branko Miljkovic ili neukrotiva rec, Sabrana dela, knj.10
Aleksandar Jovanovic Poezija spskog neosimbolizma
Poezija i poetika Branka Miljkovica - zbornik
Instituta za knjizevnost i umetnost, posebno vidi tekstove Novice Petkovica i Jelene Novakovic.
Predpostavljam da ti treba za ispit, toplo preporucujem tekstove Novice Petkovica i Aleksandra
Jovanovica, ukoliko ne pronadjes bas ova izdanja njihovi tekstovi su cesti kao predgovori u mnogim
zbornicima njegovih pesama. Ne znam ko ti je ispitivac ali od toga ti zavisi i izbor kritika.Mislim da je i
Radivoje Mikic pisao o njemu.Srecno!!!
divlja-u-srcu
17.05.2004., 20:48
Hvala ti, srce si! :D :D
Cmok! :wink:
savo
17.05.2004., 23:09
Волите ли поезију Б. Миљковића? Коју бисте његову песму/збирку издвојили? Да ли се чаролија
коју је створио икада поновила?
Сам Бранко, коме је скромност била посве страна, говорио је да је "Узалуд је будим" његова песма
над песмама, сумњајући у то да ће икада написати лепшу од ње...
- Tamo gde je bilo srce stajace sunce i nece biti reci kojih ce se pesma odreci, poeziju ce svi pisati -, tako
da bi on, Lilit, sigurno napisao bolju pesmu
stivlim
17.05.2004., 23:10
..umro mlad..sve u vezi njegove smrti je jos uvek misterija..

Pa mom razredu je pricao profesor srpskog da su coveka u stvari ubili(postoji dve verzije ubistva, po
jednoj su ga ubile ustase, bio je u vezi sa nekom devojkom ciji su rodjaci ustase, a po drugoj da ga je
ubila Udba). Nadjen je obesen o vrbu. U trenutku smrti je imao oko 100 kg. Vrba bi bila slomljena pod
takvim teretom, ali nije bila. Pismo napisano Petru Dzadzicu nekoliko nedelja pre smrti u kojem
najavljuje je u stvari napisao u stanju tesko alkoholizma. Navodno da je bio veoma tezak covek, a znao
je da kaze da je ustasa i nesto sl. kad je bio pijan.

U svakom slucaju ubila ga je prejaka rec.


bundeva
18.05.2004., 01:11
..umro mlad..sve u vezi njegove smrti je jos uvek misterija..

Pa mom razredu je pricao profesor srpskog da su coveka u stvari ubili(postoji dve verzije ubistva, po
jednoj su ga ubile ustase, bio je u vezi sa nekom devojkom ciji su rodjaci ustase, a po drugoj da ga je
ubila Udba). Nadjen je obesen o vrbu. U trenutku smrti je imao oko 100 kg. Vrba bi bila slomljena pod
takvim teretom, ali nije bila. Pismo napisano Petru Dzadzicu nekoliko nedelja pre smrti u kojem
najavljuje je u stvari napisao u stanju tesko alkoholizma. Navodno da je bio veoma tezak covek, a znao
je da kaze da je ustasa i nesto sl. kad je bio pijan.

U svakom slucaju ubila ga je prejaka rec.

da,to "umro mlad" sam napisao zbog posta pipi duge carape..i ja znam dve verzije:po jednoj je izvrsio
samoubistvo,a druga je ta koju ti pominjes...samo da dodam da je branko tog dana bio sa devojkom u
kafani kada su dosli ti neki i odveli ga...ili,bolje,odvukli ga...jer dan je bio zimski i ostali su tragovi u
snegu po kojima se lepo vidi da je branko odvucen do tog drveta...ta zena(zaboravio sam kako se zove i
ne znam da li je jos uvek ziva)se zarekla da ce istinu isterati na cistac i citavog zivota je dokazivala da je
branko ubijen,ali bez uspeha..
divlja-u-srcu
30.03.2005., 15:16
Jedva nadjoh temu! :)
Spremite se, ima da vam postujem celog Ariljskog andjela ( tacno 304 stihova)! Ko nece da ga procita
celog, sram ga bilo i bolje da ulazio nije. E tako , imate vremena da se pripremite! :lol:
Inace, do sada sam jedva odolevala da ga ne ispostujem celog! :) Rekoh da ne budem smor, al' sad sam
resila da cu opasno da smaram! :P
diretore
30.03.2005., 17:16
Jedva nadjoh temu! :)
Spremite se, ima da vam postujem celog Ariljskog andjela ( tacno 304 stihova)! Ko nece da ga procita
celog, sram ga bilo i bolje da ulazio nije. E tako , imate vremena da se pripremite! :lol:
Inace, do sada sam jedva odolevala da ga ne ispostujem celog! :) Rekoh da ne budem smor, al' sad sam
resila da cu opasno da smaram! :P
pa da te preduhitrim

Ariljski anđeo

Anđele gorki praznine i snage,


Kad ukaza se sunce kakav nije
Svet, gde nevoljan jače ću voleti drage,
Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije
Ako namere dobre srcu voću
Podari, kakvom vatrom vođeni idu,
Dok pčela stavlja žaoku u slatkoću
Za smisao leta na iskusnom zidu.

O, opija me vatra tako trezna


Oko tvoje glave ko proleće!
Ko tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe ne vide taj neće
Nikuda stići, jer beskrajan je put.
Gle mesec bliski iznad rujnog cveta
Dobi oblik srpa: lepota je smrt
Gde vrlina otkri mogućnost uzleta.

Nepomičan si, zato te ne mogu stići;


Tako blizu mene drugi vazduh dišeš
Dok silazak u dubinu obećava sve više
Zvezda na koju treba se tek navići.
Divno praznoverje što izmišljaš krila
Oslepljenom vazduhu u toj sažetosti,
Tvoja je mladost pre svih mladosti bila
I ostala na zidu ko slika milosti.

O sretna mladost koja proći neće!


Da bi bio razumljiv srcu osta
Mlad u izdvojenom danu koji posta
Svetlost što me miri sa večitim prolećem.

Prah ružama taknut do mirisa se vinu


Na zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinu
Vatru, vatru, slepo to obožavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Budućnost i sunce pretvori u senu
Nebeskoga bilja pred mračno svitanje.

Ti me zgušnjavaš na mestu gde padoh,


Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja čula sebe osluškuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;
Tvoja praznina svet i zvezde krenu
U čudno poimanje tvog duha u Broju.

Sričem fosil tvoga imena u suši


Vere i lažnog rasta lažnoj duši,
Jer i da te nema, praznina u kojoj
Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srži mojoj.

Da nisi anđeo koga strah moj krotki


Čudovište bi bio u svojoj lepoti
Čije poreklo u mojoj je želji
Da uništen budem tamo gde postaje
Moja nemoć moja snaga koja daje
Istinu rečima u lažnoj povelji.

Zbog tvoje nadmoći ostah pust i sam,


Što snih zaboravih, pa me prože plam,
Dok na kraju tvog imena butki baršun
Ptice što prelete svet unazad varav
Do mirisa ruže u kamenu. Bar šum
Naslikane grane da pomeri narav

Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih


Misli u meni, dok bivam sve luđi,
Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika,
Čiji je rast odjek budućnosti prazne,
Što podatno traži načine prolazne
Da bujalost svoju neprolazno slika.

Još malo i zaćutaću pred tobom,


Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,
Anđele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde mir i zrelost pesmu zamenila,
I mramor gde mrmor večne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila.
Sve što postoji teži nejasnosti,
Galeb oponaša litice plahosti,
Što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;
Ima li dokaza lepote pomerene
Čulom u nebiće koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost što se skriva?

Oh naše srce kog dostojni nismo


Ni onda kada najmudriji mi smo,
Dok budni pred onim što nas snom prevlada
Ne zavapimo: milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog čije ime posta nada.

O anđele blagi uprkos svojoj moći,


Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći,
Kako se zbi divno da biće ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo,
Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne.

Naše ime neće berbu doživeti


Svega što može sebe da seti
Pojedinačno nas, joj, unerazumi;
Opšte nas zaslepi. Zabuna je sličnost.
Moje lice tone u čudnu bezličnost
Koja mermerom svoje oči umi.

Ah, nado koju vrisak zna izreći,


Teskoba i griža, pre no mir u sreći,
Slabi smo i lomni kao list liskuna
I ne usuđujemo se da budemo drukčiji.
Preselili smo cveće pod rep zmiji.
A ipak nam je duša nade puna.

Daj lobanju za preživale laži;


Neizbežni dodir sna i praha traži
Imena posna trostrukih odraža.
Vlastito me srce porazi. O, krah.
Kad krv svoju buri podmećem, i plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza.

Vratiće te vreme. Klečaće i vlati


Ko u Matejči, na gori što pati,
Dok te u dubini preuređuju zvezde,
Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost
Presvislu u vodi bez čari što zanos
Tvog srca troši za hridine trezne.

Moja te ljubav pretvori u nešto


Što se ne može voleti. Al vešto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvežđe.
Ko će preživeti Plod, ako ga bude,
Sićušan ispod drveta, kog lude
Pokušaše tresti u zore sve bleđe.

Tu vrsta tla progovori sa grane


Zavedena od sunca u nepojamne dane,
Kada znam šta mi okružava vid,
Al ne znam sunce što ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajući trule lobanje i zid.

Prazno je dublje. Jao vreme, gde te


Plamen preseca. Osporeni svete!
Nije li strašan let koji je dokaz
Praznine u stvarima. Cvet umesto oka
Isto sunce vide. Slepo slepim samo
Videti možeš. Zaleđeni plam
Ogledalo posta onome što sanja.
Oblik je vrline strela ugledanja
Što svetlost raskopča orlu ispod grla:
Zapamćena zimo bit je neumrla.
Jao, vreme, ustah, al se ne probudih:
Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,
Asketska ružo, seni oplođena
Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.
Tu nema sunca, jer sve sobom zrači
Mesto uzalud pokušano. Jači
Postaje koji svoju slabost spozna,
Cvet šupljom rukom otkinut. O grozna
Sviralo koja presađuješ vlati
Iz pitome doline na liticu što plamti!
Gluv da čuje nemoć kako vešto svira
Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira
Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu
Prepriča rosu i nevericu usnu
Mameći sene iz svirale prazne
Iščezlim danom. Jao, reči razne
Isto znače. Nikad cvet ne mogu reći
Ako ne mirisah necvet mnogo veći.
Najbliži dan je koji prođe davno,
Smirenost seni primaknuta slavno.
Jao, vreme strmo izraslo iza lažnog
Susreta čula u umu. Nevažno
Sprema u svemu viđenom poraze
Oku i uhu dok sazvežđa silaze
Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo
Štivo korenju. Tu sam iznemogo,
I višak vatre posta suncem zlobe,
Zlatni početak otrova i teskobe.

Sve je nestvarno dok traje i diše;


Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
I cveta, a cveta već odavno nema:
Bespućem do nade pesmu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
Uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presađenog otrova dan raste i sprema
Početak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi,
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta čije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najslađi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošću, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, o žestino daha
Onog čega nema, primedbo mog praha,
Što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojača prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
Gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo - nema nas, već gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima;
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvećene ruke
Sjajem nove zvezde za prastare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zločinačkom srcu i na gori.

Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vode


Kažnjenu blatom, blago prezri cvetom.
Al pristani na svet koji zvezde vode
Izlasku mutnom s bezbožnim poletom.

Srce rodi ponoć glave, al izbavi


Sebe anđelom kada vreme stade.
I oplođen prahom mutni cvet objavi
Pomeranje porekla, dan veći od nade.

Biljka te misli; moj um se iseli


Smelo u cvet koji ironično gleda
Lobanju praznu. Ko pticom isceli
Ponor proleću bezazlenost preda.

Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,


Proleće prođe i niko se ne stidi da preostale dane kao budućnost vidi,
Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.

Preporađanjem ispiraj sjaj svetu


I zvezdi koja ponore zataji;
Neka se trulež otrezni u cvetu
Nepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.

Držiš u ruci vatru kao da je


To nešto stvarno, anđele sa zida.
Na ulasku u zavičaj koji daje
Lobanju trulu za zlato mog vida.

Primi i cvet koga preziru ljiljani


Zapamćene mudrosti u susret mom prahu.
Istinske su reči tužne; pravi dani
Prazni. U prašini trag nađi uzdahu!

Kao oni što se oslobodiše ljubavi


Ljubeći silno, sići ću jednom prazan
U svet polutame, gde zaborav plavi
Polja, a zvezde tamani zaraza.

Trešnjo neverice bez oblika srca


Ljudskog, zvezdane padavice vruće,
U poljupcu se ništavnost koprca,
A put je samo upoznato bespuće.
Iz srca mi slavuje izmami gora,
Pa prazan klečim pred onim što pade,
Sred nepokretnih vetrova i mora
Praznih: pakao - predeo bez nade!

Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,


Prazno što traje; ne čuje se što jeste.
Dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice
Vatrom se zveri i zvezde pričeste.

Čista reč koja kaže sebe manom


Izbeže tvom biću, ali upozna zoru;
Dovrši ti nebo u neiskazanom,
da ti ime čeznu ostrva u moru.

Da umesto mene pati, pesme eto!


Ispražnjeno srce još je uvek živo.
Za veliko sunce u kamenu sažeto
Kristal isturi prozirnost ko sečivo.

Kamen je potčinjen govoru i zimi.


O reči koje rečeno potkupi!
Zvezdo, moj pakao i moje srce primi
Ugašenom rukom što beskraj iscrpi.

Oslepljenom rosom u nadanje i veče


Vara me azur poklonom tebi sličnim
I strah stvarniji od onih što kleče
U strahu od promena pred zlom nepomičnim.

Ogovaraju vode odraženo


I dan pronađen pre nego što sine;
Početak sveta vide poraženo
Ime svetlosti koja svetom mine.

A tvoja milost puteve odvodi


U ružičnjake jasne, sestro krina.
Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi
Nad kojom lebdi njezina dubina.

Pjan od udaraca srca još teturam


Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,
Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura
Na moru kog nema, a huči i đipa.

Zvonke ruke pružam gradu koji spava


Pometenih jezika, sa suncem u bari,
Uzidanih majki u zid muških glava,
S anđelom u voću i oku što stražari

Lukavstvo pozajmljenih događaja,


Neizrecivo a naučeno ko vreme,
Varko, u tebi udes i slučaj spaja,
Gde preraste sliku i sjaj uspomene.

Nek ti ime čeznu ostrva u plimi,


Anđele, i pesma koja mesto mene
Pati, jer pakao i moje srce primi,
Da bela iznutra crnim tragom krene.

Pomeranje porekla dan veći od nade


U kalemljenom plodu reči slutim,
Ponor u ruci anđela što stade
S vatrom na ulasku u zavičaj mutni,

Da dan pronađe pre nego što sine,


U oku i voću tamni obris raja,
Nestvarnost punu volje i žestine
Koja u nama kob i slučaj spaja.

Glavo sve dalja od srca mom prahu


Trulež u cvetu otrezni i celu
Noć kroz predele bez nade, u strahu,
Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.
divlja-u-srcu
30.03.2005., 17:54
Pa sta si to uradio? :(
Pa rekoh da je meni bila zelja da postujem.
I slovca treba da su krv crvena, bre! :(
diretore
30.03.2005., 18:04
evo jedna sa crvenom bojom

Kula lobanja

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale


Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale


Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme


Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.
kojote
30.03.2005., 18:08
"Ево цвета довољно смелог да мирише
На празном месту и у успомени"
divlja-u-srcu
30.03.2005., 18:56
evo jedna sa crvenom bojom

Nije to ta crvena! :P
Bas me briga, ja cu Andjela da postujem ponovo u svom aranzmanu! Tacka! 8)
maliPrinc
30.03.2005., 19:09
PISMO BRANKA MILJKOVICA

Dragi prijatelju,
ne znam zasto, ali zelim da ti objasnim sustinu svog poraza od koga se nikada vise necu oporaviti. Pre
svega moras da znas da moja nesreca nije puki ljubavni jad. Ili, tacnije receno, jeste to, ako se ta moja
ljubav shvati kao eros u spinozistickom smislu.
Ta Zena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja
duhovna zastita i zaklon. Ona je bila za mene zastitni omotac od metafizicke studeni. Bez nje ja sam
potpuno i direktno izlozen kosmickoj besmislici i noci. Moja je usamljenost sada apsolutna. Za mene ne
postoji oblast cistog vazenja i pevanja. Sada moje pesme traze moju glavu. Vise nema ko da me sa
njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.
Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i
besomucno kidise na mene. Kada bih samo mogao pobeci od onog sta sam rekao! Zivim u uzasnom
strahu. Bojim se da govorim, da disem. Svaka me rec moze ubiti.
Ja sam najveci deo svojih pesama napisao pre nego sto sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao
pesnik tj. onaj koji nije ugrozen onim o cemu peva, koji ima jedan povlascen polozaj u odnosu na ono
sto kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najzesceg neprijatelja. Mozda bih
ja postao pravi pesnik da je ta Zena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo.
Poraz ne moze biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivsi Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja
vise ne umem da pisem. Ostala je samo nesreca od koje se nista drugo ne moze napraviti osim nove
nesrece. Secas li se dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: “Jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik.”
Tek sada vidim koliko je to tacno. Ja cu pokusati da zivim dalje mada sam vise mrtav od svih mrtvaca
zajedno. Ali ova uzasna patnja je poslednji ostatak onoga sto je u meni ljudsko. Ako nju nadzivim ne
ocekujte od mene nista dobro. Ali ja ne verujem da cu je nadziveti.

P.S.
Ako zelis da mi pises, pisi mi o Njoj. Bilo sta. Ne u vezi samnom. Sta jede, kako spava, da li ima nazeb
itd.; ti sve to mozes znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako
prestanem da mislim o njoj, pocecu da mislim o smrti.
diretore
03.05.2005., 10:27
Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamena


i bude zenica neba oslepelog,
malo života zbilja poletelog
s naših beskrilnih pognutih ramena.
O čudna ptica čija namena
da bude let zemlje i pesma opustelog
neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo
udvaranje vetra toj ptici od plamena.
Ptico uzidana u mozak i zid
koju nikad nije upoznao vid
koju je sluh našo u prostorima šumnim,
u našem uhu tvoja se smrt zače.
O kamena ptico nek te noć oplače
zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.
Buntovnik_Bez_Razloga
22.05.2005., 13:23
Rani ljubavni jadi Pisma, sa petnaest pesama, koja je Miljkovic kao petnaestogodišnjak slao lepoj Nišlijki,
s kojom se nikada nije upoznao, otkrivaju zanimljivu skicu za portret pesnika u mladosti. - Pisma, pisana
na listovima svezaka, stara više od pedeset godina.

Branko Miljkovic Ljiljana Ilic

Naime, Narodni muzej u Nišu je za Spomen-sobu Branka Miljkovica dobio neobican poklon: Nišlijka
Ljiljana Ilic je posle pedeset tri godine otkrila da joj je kao šesnaestogodišnjoj ucenici niške Trgovacke
akademije Miljkovic, ucenik petog razreda tadašnje osmorazredne gimnazije, poslao, od jula do
septembra 1949. godine, dvanaest pisama i u njima verovatno svoje najranije radove, dvadeset jednu
pesmu, racunajuci tu i venac sa šest soneta.

Iako pesme imaju nezaobilazne pocetnicke osobine, nesporno pokazuju, narocito pojedine, da je
Miljkoviceva obdarenost vec tada pocela da se iskazuje. U njima je pubertetski ljubavni zanos opevan uz
mnogo podražavanja stalno menjanih uzora i punom patetikom tog uzrasta, ali tu ljubav buduci pesnik
racionalizuje, promišlja, i to ne samo da bi u nju što dublje proniknuo da bi je objasnio, vec i da bi -što je
karakteristicno i za najvece domete ovog pesnika - svestrano razmatrao kako sve ljubav može biti motiv
i moguci pokretac moci pesnika da izrazi ono što nosi i što ima da kaže. (Na primer, u jednoj od pesama
iz ove prepiske Miljkovic, vec kao petnaestogodišnjak, reci imenuje šiframa stvari!)

Kao Danteova Beatrice i Petrarkina Laura

A sve što je otkriveno skidanjem velova s ove tajne ljubavi, mnogo je slicno vec slavnim ljubavnim
pricama iz istorije književnosti.

Kao što je Dante svoju opevanu Beatrice sreo na mostu preko reke Arno, tako je Branko Miljkovic
devojku Ljiljanu Ilic prvi put video u nekom niškom bioskopu, i nikad se nisu upoznali, niti mu je ona -
kako priznaje - na sva njegova pisma ijednom recju odgovorila.

Kad su pisma krajem jula-pocetkom avgusta 1949. pocela da stižu na njenu adresu u Cupicevoj ulici broj
41 u centru Niša, priznaje da je najpre bila zbunjena. Utoliko pre što se pismopisac potpisivao
pseudonimom Damerti, i svoje pravo i puno ime, na pesnicki nacin - u akrostihu - otkrio tek u cetvrtom
pismu. Devojci je Branka Miljkovica pokazao njegov književni sadrug, Nikola Meljanicki, jedne veceri na
niškom korzu. Ali, prema njenom priznanju, nije joj bio zanimljiv. A ubrzo je upoznala mladica koji joj se
dopao, za koga se udala i s kojim je pola veka proživela. Za sve to vreme skrivajuci tajnu, koju je,
izgleda, zapecatila kad je odlucila da zaljubljenom piscu ne vrati pisma, iako ih je on tražio u poslednjem
pismu od 15. septembra 1949. godine.
Ni kada je Branko posle završene gimnazije otišao iz Niša na studije u Beograd, nikada se nisu sreli.
Ljiljana Ilic samo još spominje uzbudenje kad je saznala za preranu pesnikovu smrt. A svih dvanaest
pesama - tacnije, devet pisama i tri dopisnice - daju svojevrsnu skicu portreta umetnika u mladosti, i
bacaju na Branka Miljkovica, narocito na njegov razvojni put, mada je o tome vec dosta pisano, nova
svetla i, bar delimicno, osvetljavaju delove mozaika koji mogu doprineti razumevanju njegove poezije i
poetike.

Akademsko obrazovanje petnaestogodišnjaka

Pisma, najpre, nespornom cine cinjenicu koju iznose svi koji su, narocito u ranoj mladosti, poznavali
Branka Miljkovica: da je on vec kao srednjoškolac bio, ako se tako može reci, akademski nacitan. To
impresivno poznavanje velikog broja pisaca i njihovih dela manje je uocljivo kroz podražavanje u
pesmama, mnogo je vidljivije u pokušajima da se dokazanim "književnim iskustvom", najcešce citatima,
razumeju i protumace covek, svet, život i, posebno, stvaralacki cin.

U prvom pismu Miljkovic najpre prica kako je prvi put video lepu devojku, pa opisujuci cime ga je ona
tada zanela, piše: "Kad bi je video Rafaelo, on bi zacelo pomislio da je to neka njegova mlada madona,
koja se iskrala s platna. Ali, kad bi se u to razuverio, pohlepno bi požurio da je ukrade i zatvori u neki
ram. Da ju je video Platon, on bi se odrekao svoje misli da je sve na ovome svetu bleda senka nebeske
lepote, morao bi da uzvikne: Nemoguce je da ovo divno stvorenje bude samo nepotpuna senka nebeske
lepote! Da to ucini, njega bi naterala ista ona lepota, "potpuna lepota koja je ucinila da se pobožni
sveštenik odrekne Boga"...

"Ljubav je tajna, ona živi samo na dnu srca, i sve je svršeno kad covek kaže, cak i svom prijatelju: Ovu
volim!" (Balzak) - citira Branko, pa zakljucuje: "Kada lepota, dakle, može da ushiti Rafaela da je izrazi,
Platona da nade istinu - "u lepoti je istina" (A. Frans) - a odrekne se zablude, i sveštenika-pustinjaka
nagna da se odrekne svog glupog života, onda znaci da je u ljubavi velika moc. Ta moc je uticala i na
mene", piše petnaestogodišnji mladic i priznaje da ga je ta moc nagnala da napiše svoju prvu pesmu.
(Kasnije ce je, po prvom stihu, naslovljavati Lutam nocu.)

Pesma je u akrostihu, a plod je mladiceve zablude - kako u pismu priznaje - da se devojka koju je
zavoleo zove Lila Pavlovic, pa prva slova stihova kazuju to ime i prezime. Na primer, u prvoj strofi:

Lutam nocu...
I kraj tvog prozora prolazim.
Lutam nocu...
Ali tebe ne nalazim.

A posebno su, zato što se u njima najjasnije najavljuje veliki pesnik, zanimljiva tri stiha strofe koja je
akrostihu dodata:

Cutim. Govoriti ne smem.


Jer recima - šiframa stvari
Ljubav iskazati ne umem.

Branko nije ostvario nameru da svoju prvu pesmu spali, zato što, kako piše, "citajuci Bomaršea pronadoh
"Što vam padne na pamet bice izvrsno. Zaljubljeno srce nije strogo prema tvorevinama duha". I pesmu
vam poslah. Premda je ime pogrešno, pesma je vaša, jer sam pišuci je mislio na vas". Potpis: Damerti.

Razum i srce

A vec u sledecem pismu vidljivo je pesnicko napredovanje. Šalje dve pesme, po ugledu na renesansno i
klasicisticko pesništvo, u kojima se kao "metafore" koriste anticki junaci i bogovi. U prvoj, zaljubljeni
mladic poziva Feba da mu osvetli put, a u drugoj, cini se uspelijoj, Branko poredi sebe s Enejom u klancu
Scile i Haribde, pa završava:

Scila - prema meni nehajnost tvoja,


Haribda - moja u nadu sumnja,
Sada ce progutati volju koja
Jace, brže, silnije no munja

Htede da te obgrli svu.


Vec me izgubljene nade smrznu mrak,
Vec grabljivice druge zovu...
Placem: u nesreci teško je biti jak.
"Ljiljo, možda ceš primetiti kolika je razlika izmedu proze i poezije u pismu, proza je hladna (nju piše
razum), poezija je topla (nju piše srce). Od sada cu ti pisati samo pesme. Ali sumnjam da ceš ti to
shvatiti, jer "shvatiti znaci voleti" (Balzak) - proklamuje petnaestogodišnji Branko Miljkovic.

U sledecim pismima sa sve vecim brojem pesama kazuje svoju zaljubljenost, govoreci više o ljubavi kao
temi.
Ernesto_Che
26.05.2005., 18:12
nikad nisam volela poeziju, nju je mnogo teze pisati nego prozu...
al miljkovic...e to je nesto drugo...ne secam se kad me je nesto toliko duboko potreslo kao njegove
pesme...
izdvojila bih tamni vilajet...
nikolaalokin
09.08.2005., 13:59
Волите ли поезију Б. Миљковића? Коју бисте његову песму/збирку издвојили? Да ли се чаролија
коју је створио икада поновила?
Сам Бранко, коме је скромност била посве страна, говорио је да је "Узалуд је будим" његова песма
над песмама, сумњајући у то да ће икада написати лепшу од ње...

kritika metafore
Trinley
04.02.2007., 20:37
Koja je njegova prica,kako su nastale njegove najbolje pesme,kome su posvecenje,kako je zavrsio
zivot,sta se sve izdesavalo ?!!!
Арион Дали
04.02.2007., 22:58
Тужна је прича његова, тужне су му песме, ни трачка наде.
Не зна се да ли је убијен од стране Хрватских усташа, пошто је те ноћи у једној кафани у Загребу
певао српске националистичке песме, или се обесио због неузвраћене љубави. иначе, мој омиљени
песник ....

''Уби ме прејака реч''


Trinley
05.02.2007., 23:43
Ovaj moj jucerasnji post je ustvari tema jer nisam videla ovu vec postojecu,tako da je posle svih vasih
postova moj bio sasvim nepotreban! Slazem se da su njegove pesme VRH!Jedno sam vreme bila gotovo
bolesno opsednuta njegovom poezjom,a posle svake pesme u glavi mi je ista slika: noc,kafana,jedva
cujna muzika,tragovi u snegu.......i nista vise.....seta
Demmetra
06.02.2007., 21:47
Neke teme se bas vade iz naftalina... :)

''Budan ja kradem ono sto oni sanjaju...''

''Ti čekaš trenutak da se prilagodiš rečima


Al nema takvog pesnika
Ni imena potpuno slobodnog
O gorko o slepo more
Zaljubljeno u brodolom''
Demetra
06.02.2007., 21:50
E, da, zaboravila sam....

''Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti


gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.''
Lanfear
07.02.2007., 13:43
Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne


u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.

...zaljubih se davno u ovu pjesmu...


...previshe nostalgije, previshe prozivljenog...
Kao da je oduvijek znao...
Mah...
moonja
12.02.2007., 14:30
aaaaaaa ....mi imamo samo reči i divno smo se snašli u toj nemaštini... ponosnooo je biti ništa.......kad
sanjaš, noć je tvoja sluškinja..... svrš.... ovih dana je bila godišnjica ubistva......eee..snimljen je nedavno
i dokumentarac......o ubistvu...gledaću
limunada
12.02.2007., 20:43
PISMO BRANKA MILJKOVICA

Dragi prijatelju,
ne znam zasto, ali zelim da ti objasnim sustinu svog poraza od koga se nikada vise necu oporaviti. Pre
svega moras da znas da moja nesreca nije puki ljubavni jad. Ili, tacnije receno, jeste to, ako se ta moja
ljubav shvati kao eros u spinozistickom smislu.
Ta Zena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja
duhovna zastita i zaklon. Ona je bila za mene zastitni omotac od metafizicke studeni. Bez nje ja sam
potpuno i direktno izlozen kosmickoj besmislici i noci. Moja je usamljenost sada apsolutna. Za mene ne
postoji oblast cistog vazenja i pevanja. Sada moje pesme traze moju glavu. Vise nema ko da me sa
njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.
Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i
besomucno kidise na mene. Kada bih samo mogao pobeci od onog sta sam rekao! Zivim u uzasnom
strahu. Bojim se da govorim, da disem. Svaka me rec moze ubiti.
Ja sam najveci deo svojih pesama napisao pre nego sto sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao
pesnik tj. onaj koji nije ugrozen onim o cemu peva, koji ima jedan povlascen polozaj u odnosu na ono
sto kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najzesceg neprijatelja. Mozda bih
ja postao pravi pesnik da je ta Zena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj koji se igrao vatrom i izgoreo.
Poraz ne moze biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivsi Nju ja sam izgubio i svoju snagu i svoj dar. Ja
vise ne umem da pisem. Ostala je samo nesreca od koje se nista drugo ne moze napraviti osim nove
nesrece. Secas li se dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: “Jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik.”
Tek sada vidim koliko je to tacno. Ja cu pokusati da zivim dalje mada sam vise mrtav od svih mrtvaca
zajedno. Ali ova uzasna patnja je poslednji ostatak onoga sto je u meni ljudsko. Ako nju nadzivim ne
ocekujte od mene nista dobro. Ali ja ne verujem da cu je nadziveti.

P.S.
Ako zelis da mi pises, pisi mi o Njoj. Bilo sta. Ne u vezi samnom. Sta jede, kako spava, da li ima nazeb
itd.; ti sve to mozes znati. Svaka sitnica koja se na nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako
prestanem da mislim o njoj, pocecu da mislim o smrti.

Koliko tuge...
libera
13.02.2007., 19:17
.....isto je pevati i umirati...
kako_hocu
15.02.2007., 11:53
Branko Miljković, rođen 1934. godine u Nišu, živio je u Beogradu sve do 1960. g. kad seli u Zagreb. U
noći između 12. i 13. veljače 1961. pronađen je obješen o vrbu u centru Zagreba. Život je okončao u
svojoj dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno odredio i obilježio recepciju svoje poezije.
U srpskim književnim (i drugim) krugovima postoje ozbiljne teorije da je Miljković ubijen, da su ga ubili
hrvatski nacionalisti, te da je zagrebačka policija namjerno ignorirala dokaze o tome, zaključivši da se
radi o samoubojstvu. Miljković je patio od depresije i sklonosti alkoholu, često je sudjelovao u kafanskim
tučnjavama.
Ostavio je iza sebe zbirke "Uzalud je budim" (1957), "Izvor nade" i "Vatra i ništa" (obje 1960), i knjigu
rodoljubnih pesama "Smrću protiv smrti" (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom
Blažom Šćepanovićem. Pisao je takođe eseje i kritike, i prevodio poeziju s ruskog i francuskog jezika.
U svojoj zbirci pjesama Izvor nade, napisao je Epitaf - ubi me prejaka reč. Taj je epitaf urezan i na
njegov beogradski grob.

IZMEĐU MENE I NJE


Sklapaš oči da sakriješ svoje telo
i ostaješ
ko tuga u senci kamena
dete bez senke ko usne koje se skupljaju i drhte
i prolaze
ljudi i njihovi osmesi
cveće se smeje nakarminisanim usnama
životinja plače ogolelim očima
čovek govori
i to liči i na jedno i na drugo
otvori oči i pogledaj se
ti si njiva ljubavi
mi smo mladi da bi bili srećni
između mene i tebe
peva ptica
IPAK.

POEZIJU ĆE SVI PISATI


San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne ume da proveri
Sada tuđina peva ko more i zabrinutost
Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
Cvet između pepela i mirisa
Oni koji odbijaju da prežive ljubav
I ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
I zemlja koja ostaje verna smrti
Jer svet ovaj suncu nije jedina briga
Ali jednoga dana
Tamo gde je bilo srce stajaće sunce
I neće biti u ljudskom govoru takvih reči
Kojih će se pesma odreći
Poeziju će svi pisati
Istina će prisustvovati u svim rečima
Na mestima gdje je pesma nalepša
Onaj koji je prvi zapevao povući će se
Prepuštajući pesmu drugima
Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
Jedan nesretan čovek ne može biti pesnik
Ja primam na sebe osudu propevale gomile:
Ko ne ume da sluša pjesmu slušaće oluju
ali:
hoće li sloboda umeti da pjeva
kao što su sužnji pevali o njoj

ZAMORENA PESMA
Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca, bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je preboljela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nereč kaže
kasno je
Necvet kaže
noć je
Neptica kaže
plam je
A je kažem nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže, to je pakao
Prava reč se još rodila nije.

UZALUD JE BUDIM
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog između prstiju
Budim je zbog reči koje peku grlo
Volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
Zbog anonimnih reči trgova budim je
Zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete koja će možda
Biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
Kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim
Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud
Je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim
Jer njena usta neće moći da joj kažu
Uzalud je budim
Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
Uzalud je budim
Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
Ognjena Mala...
22.06.2007., 01:09
"Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja
duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam
potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći..."
Odlomak iz Brankovog pisma Petru Dzadziću...

Nastavak sledi...a vi pišite vaša mišljenja...


OOOJ Dimitrije
01.07.2007., 14:37
"Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim
uslijed stalnog konzumiranja alkohola, umio je pokazati i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom
stanju, zbog čega je stalno ulazio u tuče, koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često
dovodilo u neprilike s režimom koji nije želio da toleriše takve ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja,
pisaca, koji su u to vrijeme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Kao rezultat
ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvijek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati.
1958. godine njegova druga kolekcija pjesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958.
godine Jean-Paul Sartre posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima
posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posjete ubrzo sprijateljili."
hedon29
03.07.2007., 23:24
Grob prijatelja

Lezish u tamnoj i dubokoj


pukotini u vremenu

Prstima uzimam obalu


(nema te medju prstima)

Drvo i njegova noc


chekaju te na obali dve zelene vechnosti

Tvoj glas sanja neshto teshko


u dnu kamena

Lezish u tamnoj i dubokoj


pukotini u vremenu
Ognjena Mala...
12.07.2007., 14:03
Nežnost

Izgaramo iza spuštenih trepavica


Sa srcem raspuklim na usnama
Istočimo sebe u mlaz pogleda
Da zvezde posrču tamu oka....
hedon29
12.07.2007., 20:09
Stvarno je veliki pesnik, rechi deluju chudesno kako ih je on sastavio.
Ognjena Mala...
13.07.2007., 03:04
Čudesno... a ipak, tako istinito da boli... Pa nije za Dž Princ Poezije...
OOOJ Dimitrije
13.07.2007., 14:34
DANTE

To je bila šuma koja je pojela nebo


šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao da su me zveri pojele
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam
video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh
iz te šume što je zelenim čeljustima
pojela svoje staze i izgubila se u sebi
postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna
Beatriča
ali su tri čeljusti tri makaze i tri noža
da voleo bih povratak
išao sam ispred sebe po isplakanom
putu i pesak je ujedao za stopala
ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju
videh grešnike kako ih vitla zli vetar
nebo što laje i kišu prokletstva tešku
i večitu

...
hedon29
13.07.2007., 21:19
# Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim


U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim


dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.
Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.
Buntovnik_Bez_Razloga
17.07.2007., 03:57
UZALUD JE BUDIM
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog između prstiju
Budim je zbog reči koje peku grlo
Volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
Zbog anonimnih reči trgova budim je
Zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete koja će možda
Biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
Kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim
Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud
Je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim
Jer njena usta neće moći da joj kažu
Uzalud je budim
Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
Uzalud je budim
Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku

Mrzim ovu *ebenu pesmu poslednjih nekoliko dana, a citam je opet, slusam je opet, i opet...i opet...
hedon29
17.07.2007., 21:05
U zbirci koju sam chitao pesma Uzalud je budim malo drugachija. Chini mi se, ako me secanje ne vara,
da je to Brankova konachna verzija.

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama


zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego
aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije nego li dozivati pticu
zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u
kamen
*kiki*
22.07.2007., 13:12
""Tesko je ziveti bez stalne zelje za necim". Da, to je tacno. Ja sam ziveo bez zelje
nemajuci kuda da uperim zrake svoje volje. Duh mi je lutao u dokolici i gubio se u nistavilu.

Morao sam se odatle izvuci. Kako? Poceo sam zeleti, za tobom. Ali nadjoh kod Dodea
pretnju na ovaj moj postupak: "Ceznja je opasna stvar". Mislio sam: valjda Dode ne
misli na one ceznje bozanskog porekla, ljubavne ceznje; jer tu i ako ima prljavih ceznji,
to je samo zlo koje naivnost smatra za dobro, ili ono svesno zlo "da bi dobar bio".
Dakle, ove afekcije u ljubavi, koje mudraci smatraju stetnim i izvorom svih zala, jesu
samo primarno dobro, zlo o kome je Balzak rekao: "Zlo je, bez sumnje, dobro cije se
posledice ne pokazuju".
Ovim mojim zakljuckom sam se otresao predrasude; uzviknuo: Ako je ceznja opasna
stvar, onda je jos opasnije biti ziv, a ne ziveti! I produzio sam da te zelim. Samo da te
zelim, jer "cesto se desava da posedovanje ubije i najlepse zelje..."".

(iz pisama Branka Miljkovica)


*kiki*
22.07.2007., 13:23
~~~
Agon

Dok su obale u svadji


vode ce mirno proticati

~~~

Voda

Ona je tako jednostavna i krotka


a ozivljuje nemirom sve sto se nad nju nadnese

~~~

Kraj putovanja

O sve sto prodje vecnost jedna biva.


Sen koja bese drvo, traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv sto sebe okova.
Zavrsice se putovanje ostace tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.
To cemu se molite je Zalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije zavrsena.
Cega ima ljudskog u patnji? O cuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.

~~~
OOOJ Dimitrije
02.08.2007., 00:38
Nizvodno

Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka


gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen
ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči
pošao sam negde a udaljavam se o vodo

Ti si glas ptice posle ponoći vremena


anđeo s dvostrukim licem i potaja
daleko iza svetlosti daleko iza časova
kada je smrt velika maska sunca

Izmenih se pevajući kasnim te reko


u noći zasađenoj najlepšim baštama
duh mi valovlju sličan al istrošen na bizarne
cvetove
što cvetaju u našem oskudnom znanju

Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći


veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi
snuješ
u sluhu kad mi prostore pomešaš
reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš
Možda bi trebalo da pevam tako
da se ne razlikujem od drugih koji silaze po
vodu
ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest
smeštena između sunca i meseca
OOOJ Dimitrije
02.08.2007., 00:40
Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna


Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike


I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće


Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti


Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
Ušumi negoli u telu
OOOJ Dimitrije
03.08.2007., 17:57
.......

U vatri - noć
Izaći iz sna
Al poneti i blago
Kad sanjaš noć je tvoja sluškinja

I govorim ti kao što ptica leti kroz


lišenost
Ko ljubi opasnost ljubi izgubljeno vreme i
plamen
Slučaj živi u nedostatku strasti
Ja preplivavam da i ne mora uzaludnog
Treba ljubavi moja
Objasniti miris
Definisati vatru
Malo dublje malo visočije zemlja je
nekorisna

Vreme prošlo je vreme stvarnije


Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila
u zemlju
Treba sve ponovo i drugačije reći
Život još nije završen iako je prošao
samouka
20.08.2007., 03:37
" NAJLEPŠE PEVAJU ZABLUDE " (nekada sam, mislila, da znam zašto)

" Noć suviše velika za moje zvezdano čelo


u nekim šumama crnim nepoznatim
I drvo je reklo nemoj Jutro moje belo
Ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se
vratim..."

..kada se ozgubim, jednog dana isčekivanog.


samouka
*pustinjakinja
23.08.2007., 12:34
libera.....isto je pevati i umirati...

.....
*pustinjakinja
23.08.2007., 12:39
Jedan epitaf..

"Ono sam sto vi mislite da sam,


i ne zelim i necu da poricem..
Plakao sam,vi niste videli
smesim se-ni to necete videti."

Pitam se u cemu je tajna velikih pjesnika,pa i njihova smrt biva tajna...?Da li je to zato sto u stvari nisu
ni umrli..?Jer,oni zive u svojim stihovima...vjecno.
moonja
24.08.2007., 12:08
[[IMG]QUOTE=kako_hocu]Branko Miljković, rođen 1934. godine u Nišu, živio je u Beogradu sve do 1960.
g. kad seli u Zagreb. U noći između 12. i 13. veljače 1961. pronađen je obješen o vrbu u centru Zagreba

(sa 13 godina je čitao hegelovu dijalektiku).......u beograd je došao na stoodije, dakle sa 18


godina......... studirao je čistu filozofiju jer je o književnosti, kako je rekao ..znao sve...........i u njemu
proveo oko 7 godina.... kao student, urednik književnih časopisa.....dobitnik okt. nagrade...itd. na
periferiji zagreba, ne u centru....... je nadjen obešen o vrbu...u klečećem položaju na obodu ksaverske
šume........
Ognjena Mala...
27.08.2007., 01:01
"БУДИМ ЈЕ... МАДА ЈЕ ТО УЗАЛУДНИЈЕ НЕГО ЛИ ДОЗИВАТИ ПТИЦУ ЗАУВЕК СЛЕТЕЛУ!"

Ипак је будим па и ако се пробуди друкчија и нова... Важно је само да се пробуди!


bundeva
01.09.2007., 01:18
Svi koji su ga bolje poznavali opraštali su Branku sve uvrede izrečene na njihov račun, a pri piću znao je
da bude veoma nezgodne naravi, da poziva na tuču ili "dvoboj" jače od sebe. Ti pozivi na ogledanju
snage pesnika bili su često i bez nekog naročitog povoda i jednom prilikom kad smo u Prešernovoj kleti
popili malo više, Branko će odjednom ustati od stola i reći našem prijatelju, ondašnjem studentu
medicine Bobanu Zogoviću:

- Bre, bre, što se praviš važan, ***** te u debeli burag! Oćeš da se bijemo!... Čim to izreče zaljulja se i
tresnu na stolicu.
Svi u kafani trgnuti od njegovog poziva gledali su Branka u čudu jer je izazivao visokog, kršnog, što se
kaže "ko od brega odvaljenog" momka Zogovića, a on sušta suprotnost: debeo i onizak... Pomislivši da
se njegov prijatelj pesnik šali, Boban samo odmahnu rukom i odgovori:

- 'Oćeš još jedno piće! Ja, častim za položeni ispit...

- Budalo, častiću ja tebe batinama, kaže ljutitog glasa Branko, jedva ustajući od kafanskog stola. -
Volino, pozivam te na megdan!

Okupljeno društvo uzaludno je pokušalo da Branka primiri skrećući razgovor na drugu stranu, ali pesnik
ne odustaje i pita Rajka Čukića:

- Burazeru, Čule, kad su ovi kukavice 'oćeš da mi budeš sekundant na dvoboju? I ti da pomažeš - obrati
se meni.

Pesnik Rajko Čukić zbunjen, ali šta će nego da potvrdi glavom, poput mene, da pristajemo, a onda
Branko pokazuje Bobanu u pravcu vrata od taoleta i kaže:
- Idemo tamo da se obračunamo!...

Kako više nije bilo odstupanja posle ove provokacije, Boban drmnu do kraja čašu ljute rakije, pa krenu
za nama na "dvoboj". Nađemo se tako sve u uskom toaletu obloženom šarenim keramičkim pločicama,
Boban kraj ve-ce šolje stoji uspravan kao bor ispruženih ruku i stisnutih pesnica. A Rajko taman da im
poput pravog bokserskog susreta ukrsti pesnice i da znak za početak, kad Branko reče:
- Uh, izvinite, nešto sam zaboravio! - pa izađe...

U nedoumici čekamo nekoliko minuta, a Branko se vraća, samo bez uobičajenog crnog šešira širokog
oboda, koji je u međuvremenu skinuo i obesio na kafansku vešalicu. U uglu toaleta, kao da je u
bokserskom ringu, isturenih pesnica i dalje čeka Boban, a sekundant Rajko pljesnu dlanovima i taman da
izreče "počinjite", a Branko se udari po čelu i reče:

- Imam novo odelo, gospodo! Pošto će to biti tuča do krvi, dozvoljavate mi da skinem sako.

Pita Rajko već pomalo nervoznog Bobana ima li što protiv, a kada on odmahnu glavom, Branko napusti
prostoriju. Nije prošlo ni pola minuta, a Branko se vratio u košulji, stao u drugi, suprotan ćošak,
podignutih, stisnutih pesnica kao i njegov protivnik. Ali, taman Rajko da dadne uobičajeni znak za
početak, Branko opet reče:

- Uh, izvinite, treba da za trenutak skinem kravatu i podavijem manžetne na košulji...

Smatrajući, valjda, te Brankove postupke kao namerno zafrkavanje, namrgođeni gorštak Boban nije se
više obazirao na pesnikova izvinjavanja, a ni pitao njegovog sekundanta za početak "dvoboja", nego
izazivača raspali pesnicom po nosu, tako da se on za tren prostre po mermernom podu, umalo ne
udarivši glavom o ve-ce šolju.

Međutim, iako mu je iz nosa tekla krv, Branko se podiže sa poda, i kao da ništa nije bilo, skide kravatu i
poče otkopčavati i zavrtati manžetne bele košulje. Tim Brankovim gestom Boban je bio još razdraženiji i
baš u kritičnom trenutku, kada je hteo novim udarcem da opet pesnika sastavi sa podom, Rajko se
isprečio između protivnika rekavši, poput pravog sudije, oštrim glasom:
- E, sad Bobane, dosta, inače ćeš imati posla sa mnom! Pa, zar ne vidiš u kakvom je stanju naš Branko?
Ne može čestito ni da stoji...

To je trglo Bobana, tako da on promrmljavši nešto kroz zube poput psovke, izađe iz toaleta zalupivši
vrata. Ali, đavo ni tada nije Branku dao mira. On je, sav okrvavljen, teturajući se krenuo za Bobanom i
dalje ga izazivajući:
- Kukavica! Vidi ti njega, slabića! Ne sme da se bije, da mu ja pokažem kako se boksuje!...

S mukom smo odvukli Branka do našeg stola, a tada namignuvši društvu koje je jedva suzdržavalo
smeh, Rajko reče:
- Dragi naš prijatelju Branko, u čast tvoje velike pobede popićemo još jedno pićence. Kao uspešni sudija
meča ja ovu turu plaćam. Da li prihvatate?

Svi prisutni s oduševljenjem prihvatiše ponuđenu čast, a tada Branko okrećući se još uvek smrknutom
Bobanu, reče:
- Ovu turu ja plaćam, a posle, Bobane, ću te prebijem ko mačku! jesi l' razumeo...

Videvši da ne vredi da protivureči Branku na Rajkov i moj znak Boban prvi podiže čašu pa nazdravi
velikoj pesnikovoj pobedi. I nastavljajući veselu pijanku Branko je zaboravio na raniju prepirku, nego je
nazdravio Bobanu kao dobrom i snažnom momku pominjući Durantovu pouku "Snaga klade valja, a um
caruje".
divlja
01.09.2007., 05:50
Branko ludak, ljubav moja.

Bundevo jedna, hvala ti na ovom tekstu ulepsao si mi jutro. :-)


cuburac
22.06.2008., 17:52
Dosta puta je moj otac u ovom tekstu naveden kao Boban Zogovic skidao Miljkovica sa bandera i
odvracao ga od toga, ali na kraju kraju se ispostavilo uzaludno.