VRT

Mišel Fuko

SEKSUALNOST I TIHOVANJE
(predavanje) U delu posvećenom moralnom tretiranju ludila, publikovanom 1840. godine, francuski psihijatar Lere (Leuret), govori o načinu na koji je lečio svog pacijenta, lečio i naravno, kao što pretpostavljate, izlečio.1 Jednog jutra postavio je svog pacijenta, gospodina A., u prostoriju sa tuševima. Tražio je od njega da u detalje priča o svom delirijumu. „To nije ništa drugo“, kaže doktor, „nego ludilo. Obećaj mi da u to nećeš više verovati“. Pacijent okleva, a onda obećava. „To nije dovoljno“, doktor odgovara. „Već si mi slično obećao i nisi se držao obećanja.“ A onda pušta hladan tuš nad pacijentovom glavom. „Da, da, ja sam lud!“ viče pacijent. Tuš se zavrće; ispitivanje se nastavlja. „Da, priznajem da sam lud“, pacijent ponavlja. „Ali to“, dodaje, „priznajem jer me Vi na to prisiljavate.“ Još jedan tuš. „Dobro, dobro,“ kaže gospodin A., „prihvatam. Ja sam lud, i to nije bilo ništa drugo do ludilo“. Navesti nekog ko pati od mentalne bolesti da prizna da je lud jeste stari postupak u tradicionalnoj terapiji. U delima iz XVII i XVIII veka postoji mnogo primera za ono što bi se moglo nazvati „terapija istine“. Ali tehnika koju je Lere koristio sasvim je drugačija. Lere ne pokušava da ubedi svog pacijenta da su njegove ideje pogrešne ili nerazumne. Za ono što se događa u glavi gospodina A., Lere je savršeno nezainteresovan. Doktor želi da dobije precizan čin, eksplicitnu potvrdu: „Ja sam lud“. Kada sam prvi put čitao ovaj odlomak iz Lerea, pre otprilike 20 godina, imao sam na umu projekt analiziranja forme i istorije takve bizarne prakse. Lere je zadovoljan onda, i samo onda, kada njegov pacijent kaže: „Ja sam lud“ ili: „To je bilo ludilo“. Lereova pretpostavka jeste da ludilo kao realnost iščezava onda kada pacijent potvrdi istinu i kaže da je lud. Imamo, dakle, naličje performativnog govornog čina. Potvrđivanje uništava kod govornog subjekta realnost koju je isto potvrđivanje učinilo istinitom. Kakva se koncepcija istine diskursa i subjektivnosti uzima zdravo za gotovo u ovoj čudnoj, a ipak široko rasprostranjenoj praksi? Kako bih opravdao pažnju koju pridajem ovome što je, kako se čini, krajnje specijalizovana tema, dozvolite mi da se na trenutak vratim korak unazad. Neposredno pre Drugog svetskog rata, i još više nakon njega, filozofijom u kontinentalnoj Evropi i u Francuskoj dominirala je filozofija subjekta. Pod tim podrazumevam da je filozofija kao svoj zadatak par excellence izabrala utemeljivanje celokupnog znanja i principa svakog označavanja na označavajućem subjektu. Važnost koja se pripisivala tom pitanju pripisuje se Huserlovom uticaju, ali je centralno mesto koje je subjekt zadobio takođe bilo povezano sa institucionalnim kontekstom, budući da je francuski univerzitet, od vremena Dekarta, mogao napredovati samo na kartezijanski način. Ali moramo uzeti u obzir i politički sticaj okolnosti. Zbog apsurdnosti ratova, pokolja i despotizma, činilo se da je na pojedinačnom
1

F. Leuret, Du traitement moral de la folie, Paris: Baillière, 1840, str. 197-198.

64

Na taj način sam pokušao da analiziram teorije subjekta kao govornog. naravno. čistoće. Želeo sam da izučavam one forme razumevanja koje subjekt stvara o sebi. da kažem da ja nisam strukturalista. Ali vremenom sam sve više postajao svestan da u svim društvima postoji još jedan tip tehnike: tehnike koje dopuštaju pojedincima da deluju vlastitim sredstvima. transformiše. da se mogu razlikovati tri glavna tipa tehnika: tehnike koje dopuštaju nekom da proizvodi. Što će reći. Ako neko želi da analizira genealogiju subjekta u Zapadnoj civilizaciji. Ali pitanju subjekata se takođe može pristupiti na mnogo praktičniji način. dušama. na sopstvenim mislima. Ali želeo sam da istražim drugi pravac. da primenjuju izvestan broj operacija na vlastitom telu. uzimajući tehnike dominacije kao 2 Izraz iz američkog fudbala. shodno nekim sugestijama Jirgena Habermasa (Jürgen Habermas). nije uspela da utemelji filozofiju znanja. da nameće izvesne ciljeve i svrhe. Ono što zovemo „disciplina“ izuzetno je važno u ovoj vrsti institucija. (Prim. politički važno. i konačno. Prvi od njih je bila teorija objektivnog znanja kao analiza sistema značenja. Dozvolite mi izvesnu samokritiku. ovaj naglasak na filozofiji subjekta više se nije činio tako samoočiglednim. može se postupiti na dva načina. Kada sam studirao ludnice. putem genealogije modernog subjekta kao istorijske i kulturne realnosti – što znači kao nečega što se na kraju krajeva može promeniti. S blagostanjem i distancom koji su došli nakon rata. bio sam prinuđen da promenim mišljenje o nekoliko tačaka. možda sam isuviše insistirao na tehnikama dominacije. škola psihoanalize i antropologije – koje su sve bile grupisane pod rubrikom – strukturalizam. natprirodne moći. Pokušao sam da se odmaknem od filozofije subjekta. Uz svu onu naknadnu pamet „generala nakon bitke“. kao semiologija. tehnike označavanja ili komunikacije i tehnike dominacije. Čini mi se. nego i tehnike sopstva. Polazeći od ovog opšteg projekta. To je. tehnike proizvodnje. Dopustite mi još jednom. kao filozofija značenja. zatvore itd. radnog bića u XVII i XVIII veku. Ali čim sam počeo s tim poslednjim tipom problema. sreće. ponašanju. Mora da pokaže interakciju između dva tipa tehnika. jeste bavljenje modernim teorijskim konstrukcijama. živog. prev. da na taj način preobražavaju i promene. i naročito naučnog znanja. i da dostignu izvesno stanje savršenstva. To nisu bili pravci koje sam preduzeo. tehnike koje nekom dopuštaju da koristi sistem znakova. Jedan način pristupa subjektu u opštem smislu. mora da uzme u obzir ne samo tehnike dominacije. i to polazeći od izučavanja onih institucija koje su izvesne subjekte učinile objektima znanja i dominacije: ludnice. Niko nije savršen. manipuliše stvarima. zatvori itd.) 65 . tehnike koje nekom dopuštaju da određuje ponašanje pojedinaca. ili kako to Amerikanci zovu: „Monday-morning quarterback“2 – dopustite mi da kažem da su postojala dva moguća puta koja su vodila korak dalje od ove filozofije subjekta.subjektu da dâ smisao svojim egzistencijalnim izborima. Budući da sam izučavao polje relacija moći. Drugi je bio onaj izvesnih lingvističkih škola. da ja nisam analitički filozof. Ova filozofija svesti. Nazovimo te tehnike „tehnologijama sopstva“. sa izvesnom tugom. Do tada skriveni teorijski paradoksi više se nisu mogli zaobići. i za svagda. Takođe. paradoksalno. ona nije uspela da uzme u obzir mehanizme koji su odgovorni za formiranje značenja i strukture sistema značenja. i da izjavim. To je bio put logičkog pozitivizma.

Budista. šta se dešava u njemu. mora se osloboditi od svih vezivanja za sebe. i to tajno da se nikad ne vidi prilikom čina. i suprotno. i one koje se odnose na sopstvo. primera radi. Činjenica je. otkrivate da je vaše sopstvo bilo samo iluzija. Mislim da u svakoj kulturi ova tehnologija sopstva podrazumeva niz obavezivanja na istinu: pronalaženja istine. Ta dva skupa obaveza – one koje se odnose na veru. takođe. Svako u hrišćanstvu ima obavezu da ispituje ko je. Ono postavlja zadatak koji je neodređen. dogmu. hrišćanstvo karakteriše ispovedanje. i prva stvar koju čini jeste da ide pravo u neku reku i spira telo. iskušenja kojima je izložen. obaveza da se drži istinitim niz stavova koji čine dogmu. želim da podvučem. svako je obavezan da kaže ove stvari drugima i na taj način svedoči protiv sebe. Taj zadatak ima dva cilja. želeo bih da u narednim godinama izučavam relacije moći polazeći od tehnika sopstva. Bivala je sve važnija i važnija. i srce – povezani su. Hrišćansko otkrivanje sopstva. Postoji. da se kaže istina. obaveza da se izvesne knjige drže kao stalni izvor istine i obaveze da se prihvate odluke određenih autoriteta u stvarima istine. Profesor Piter Braun (Peter Brown) nedavno mi je rekao da ono što moramo da razumemo jeste zašto je seksualnost u hrišćanskoj kulturi postala seizmograf naše subjektivnosti. ali odnos između ove dve obaveze je prilično različit u hrišćanstvu i budizmu. Slon nikad ne menja saputnicu. Navodimo tekst sa početka XVII veka: „Ispričaću vam priču o iskrenosti slona. greške koje je možda počinio. obaveza da se bude prosvetljen istinom. Zar nisu to dobre i časne osobine kod zveri kojima ona uči venčane ljude da se ne podaju odviše telesnim i čulnim zadovoljstvima?“ 66 . knjigu. mora da osvetli i otkrije istinu o sebi. Sve se to smatra važnim bilo za konstituisanje ili preobražavanje sopstva. misteriozna činjenica. Štaviše. Kao što svako zna. da je u ovoj beskrajnoj spirali istine i realnosti sopstva. nego stoga što je sopstvo isuviše realno. i otkrivanja realnosti onoga što se odvija unutar nas. dušu. Naša polazna tačka na ovom seminaru je odlomak iz Fransoa de Salea (François de Sales). ponovo se pojavljuje. šta je sa istinom kao obavezom u našim hrišćanskim društvima. ne zato što je sopstvo iluzija. Ali šesti dan. to moramo više poricati sebe. I tada samo na pet dana. Prvo. seksualnost bila od izuzetne važnosti počev od prvih vekova naše ere. njegov pristup istini ne može se pojmiti bez očišćenja duše. U budizmu je reč o istovetnoj vrsti prosvetljenja koja vas vodi ka otkrivanju onog što jesi i onoga šta je istina. I što više moramo da poričemo sebe. S njom se sparuje tek svake treće godine. To znači da hrišćanstvo pripada vrlo specifičnom tipu religije – onom koji nameću obavezu ispovedanja istine svojim pripadnicima. On je nežno voli. To je ono što bismo nazvali spiralom formulisanja istine i negiranja što je u srcu hrišćanske tehnike sopstva. to je nužnije da iznesemo na svetlost realnost u nama samima. Zašto postoji tako fundamentalna veza između seksualnosti. Takve obaveze su u hrišćanstvu brojne. Što više otkrivamo istinu o nama. Ali hrišćanstvo zahteva još jednu formu obavezivanja na istinu. Drugo.polaznu tačku. Hrišćaninu je potrebna svetlost vere kada želi da ispita sebe. subjektivnosti i obaveza na istinu? To je tačka u kojoj sam se susreo sa delom Ričarda Seneta (Richard Sennett). ne otkriva sopstvo kao iluziju. iskušenja i zavođenja koji se mogu odigravati u umu. postoji zadatak očišćenja od svih iluzija. ne želeći da se vrati krdu dok se ne očisti. Sada. U tom istovremenom prosvetljenju ličnosti i istine.

iste reči. Nalaze se iste ideje. pošto je tvoja majka očigledno simbol tvog grada ili zemlje. Avgustin daje prilično zastrašujuće 67 . Naravno. Tri poglavlja ove knjige su posvećena seksualnim snovima. Činjenica je da su paganski filozofi u vekovima pre i nakon Hristove smrti predložili seksualnu etiku koja je bila slična ovoj navodno hrišćanskoj etici. da ovaj obrazac pripiše bilo hrišćanstvu. to znači da ćeš uspeti kao magistrat. i konačno isti primer sa slonom. ako ne u samom seksualnom kodu. ili takozvanog buržoaskog morala. suštinski nečisti. vernost i prokreativnost kao glavno. mislim. stvarne monogamije. i kasnije u Contra Julianum. razvoj birokratije u imperiji. Ukoliko su ove pretpostavke tačne. i drugi. Rekao bih da je za Artemidora seksualnost relaciona i da se seksualne relacije ne mogu odvojiti od društvenih odnosa. onda barem u odnosu svakog prema vlastitoj seksualnoj aktivnosti. poznati četrnaestotomni Grad Božji Avgustina. Hrišćanstvo ga je prihvatilo i dalo mu mnogo veću i rasprostranjeniju snagu nego što je imalo ranije. rob ili slobodan. društvenih odnosa. Ali takozvana hrišćanska moralnost nije ništa drugo do deo paganske etike unesene u hrišćanstvo. Artemidor je napisao knjigu o tumačenju snova u III veku nakon Hristove smrti. moramo priznati da hrišćanstvo nije izumelo ovaj kôd seksualnog ponašanja. Treba li onda da kažemo da hrišćanstvo nije promenilo stanje stvari? Rani hrišćani su uveli važne promene. Vratimo se na Avgustinov tekst čije značenje je tačka do koje želim da dođemo u našoj analizi. Problem koji treba znati jeste da li je partner bogat ili siromašan. Za njega penetracija nije samo seksualni akt. Filozofska kampanja u prilog obrasca slonova bila je kako posledica tako i pomoć ovoj transformaciji. ili čak helenističkoj književnosti. Za Artemidora. ako sanjaš da si imao odnos sa svojom majkom. nadmetao se sa nekoliko drugih. čak i u tim uslovima. jeste činjenica da ga neko može takođe naći u latinskoj. ili možda jedino. nije bio u to vreme jedini poznati i jedini koji se navodio. uspeha i neuspeha u političkom i svakodnevnom životu. Da bismo to bolje razjasnili. nije važno u vašem snu da li ste imali seks sa devojkom ili mladićem. Tokom ovog perioda uočavamo evoluiranje u pravcu nuklearne porodice. Na našem seminaru se ubedljivo naglašavalo da ovaj filozofski obrazac seksualnog ponašanja. Šta je značenje ili. uporediću dva teksta – jedan koji je pisao Artemidor. Na primer. Ali ono što me je iznenadilo kada sam počeo da izučavam taj obrazac. primera radi.Svako ovde može prepoznati obrasce pristojnog seksualnog ponašanja: monogamiju. nego deo društvene uloge muškarca u gradu. U Gradu Božjem. šta je prognostička vrednost seksualnih snova? Ono što je važno jeste da Artemidor tumači snove na način suprotan Frojdu i daje tumačenja seksualnih snova u okviru ekonomskih. Hrišćanstvo je predložilo novi način brige o sebi kao seksualnom biću. bilo modernom hrišćanskom društvu kako se ono razvilo pod uticajem kapitalističkog. i pojačan uticaj srednje klase iz provincije. ali bio je paganin. preciznije. nego uglavnom od društvenog statusa partnera. opravdanje seksualnih činova – seksualnih činova koji ostaju. Važno je takođe da društvene vrednosti snova ne zavise od prirode seksualnog čina. Ipak taj obrazac je uskoro postao preovlađujući jer je bio u vezi sa društvenom transformacijom koja je uključivala dezintegraciju grada-države. ovaj primer slona. on uzima u obzir pitanje seksualnog čina. mlad ili star. paganski filozof iz III veka. Većina nas je sklona. Jedini čin koji zna ili prepoznaje kao seksualni jeste penetracija. ali ga gleda samo iz ugla muškarca. vernosti između venčanih supružnika i zabrinutost u vezi sa seksualnim činovima. oženjen ili ne.

nego zbog toga što su se njegovi seksualni ograni pokretali sami od sebe. prema Avgustinu. kaže Avgustin. priznaje da je moglo biti seksualnih odnosa u raju pre pada. Arogancija polnog organa je kazna i posledica arogancije muškarca. kao što je mogao. Čitavo se telo. ustali su protiv njega. ne prosto zbog činjenice da se Adam postideo jer su se one videle. Ono što iznenađuje nije to što Avgustin daje ovakav klasičan opis seksualnog čina. kako fizički tako i emotivno. „Seksualni čin potpuno i strasno zaposeda čitavog čoveka. Ako je Adam želeo da začne u raju. Prema tome. I nije manifestacija sitnih želja. problem je odnos između nečije volje i nevoljnog izraza. svaki deo njegovog tela. Pre pada. Princip autonomnog pokreta seksualnih organa kod Avgustina zove se – libido. on je deo. da posadi seme na polju.opise seksualnog čina. kao što je bilo kod Artemidora. unutrašnja komponenta volje. kontrola nad sobom se potpuno gubi. značenje duhovne borbe protiv libida nije. i delovi njegovog tela. Problem libida. bilo je savršeno poslušno duši i volji. On nije poznavao nevoljno uzbuđenje. Zašto sam tako mnogo insistirao na onom što bi moglo biti samo jedna od onih egzegetskih fantazija u kojima je hrišćanska književnost bila tako izdašna? Mislim da taj tekst svedoči o novom tipu odnosa koje je hrišćanstvo uspostavilo između seksa i subjektivnosti. u upiranju naših očiju ka gore i prisećanju realnosti koju smo jednom upoznali. bez njegovog odobrenja. problem penetracije – nego problem erekcije. Seks je bio vrsta ruke koja nežno seje seme. još preciznije. Seksualni čin vidi kao vrstu grča. Avgustinovim konceptom i dalje dominira tema i muški vid seksualnosti. on je to mogao na isti način i sa istom kontrolom. Svaki deo njegovog tela je bio kao što su prsti. Kao kazna za tu pobunu i kao posledica ove želje za nezavisnom voljom. njegove snage. i seksualni delovi tela su bili prvi koji su ustali u ovoj neposlušnosti. Želeo je da stekne autonomnu volju. budući da ga je tako zastrašujuće opisivao. Ali glavno pitanje nije. Štaviše. ignorišući činjenicu da postojanje sopstvene volje zavisi u potpunosti od božje volje.“ Valja pomenuti da ovaj opis nije Avgustinov: isti takav se može naći u medicinskoj i paganskoj književnosti prethodnog veka. Pokušao je da izbegne božju volju i da stekne sopstvenu volju. tako da ono što rezultira jeste najpožudnije od svih zadovoljstava na nivou čulnosti. Ali šta se desilo nakon pada? On se usprotivio Bogu prvorodnim grehom. pošto je Avgustin jedan od prvih hrišćanskih otaca koji je priznao ovakvu mogućnost. Polni organ u erekciji je slika muškarca koji se pobunio protiv Boga. postaje otuda glavno pitanje nečije volje. nego činjenica da. kao kod Platona. Libido je rezultat nečije volje kada ona nadilazi granice koje je Bog iskonski odredio za njih. Njegovo telo. Libido nije neka spoljna prepreka volji. Naravno. prestali su da se pokoravaju njegovim zapovestima. To još više privlači pažnju. Jer su se onda s tom voljom pomešali nevoljni pokreti. trese užasnim trzajima. Problem nije u odnosu sa drugim ljudima nego je problem u odnosu prema sebi samom ili. Njegov nekontrolisani organ je isto ono što je i on sam bio prema Bogu – pobuna. a izgubio je ontološku podršku zbog volje za tim. porekla i posledica. i ovo slabljenje Adamove volje imalo je razarajuće posledice. koje neko može kontrolisati u svim njihovim pokretima. a 68 . Adam je izgubio kontrolu nad sobom. i na vrhu uzbuđenja on praktično parališe svaku moć voljne misli. Čuveni Adamov gest pokrivanja genitalija listom smokve desio se. Avgustinov tekst je skoro tačan prepis odlomka koji je napisao paganski filozof Ciceron u Hortensius-u. Adamovo telo. na primer. seks u raju ne bi mogao imati epileptičnu formu koju mi danas nažalost poznajemo.

(Sa engleskog preveo Dejan Aničić) 69 . seksualna etika podrazumeva veoma stroga obavezivanja na istinu. neko bi trebalo da se ponaša prema sebi kao menjač novca koji mora da ispituje kovanice koje dobija. u Avgustinovoj analizi. svedoci istinske libidizacije seksa. 1997. Ovako posmatrana. nakon Avgustina. da li one nisu prenosile nešto drugo nego ono što se primarno pojavilo. do izvesnog stepena. Izvornik: Michel Foucault. Ovakve datosti bi trebalo uvek posmatrati sa sumnjičavošću: one iziskuju ispitivanje i proveru. Kada neko čita asketsku i monašku literaturu IV i V veka. Prema Kasijanu. njihovom ispitivanju kako bi se videlo da li su bile čiste. čak i tokom noći. ne može a da se ne iznenadi činjenicom da se te tehnike ne tiču neposredno efektivne kontrole seksualnog ponašanja. tom III. ”Sexuality and Solitude”. koje remete svojom brojnošću nužno jedinstvo kontemplacije i subjektu prenose slike ili kušnje koje potiču od Satane. br. i dalje usamljenog. Koliko god da su različite. Homoseksualni odnosi se malo pominju. koji su masturbaciju smatrali nečim što se tiče robova i satira. da li su bile forma iluzije ili zavođenja. 1981. Realna čistoća se ne stiče kad neko leži pored lepog mladića i ne dotiče ga. seksualno doživljavamo u glavi? Recimo barem da smo. Njegova moralna teologija je. Ovo je. među pokretima duše. kao što je to Sokrat činio sa Alkibijadom. na primer. Ethics: Subjectivity and Truth. To je osovina prema kojoj se određuje duhovna borba protiv nečistoće. takođe u: Michel Foucault. Čistoća se sastoji u otkrivanju istine po sebi. tom I. London i New York: Penguin. one koji dolaze od libida. Paul Rabinow. pa ni u prisustvu najpoželjnijih osoba. Pitanje seksualne etike se pomerilo od odnosa sa ljudima. pošto se libido i volja nikad ne mogu suštinski odvojiti jedno od drugog. i od modela penetracije. Zadatak se čini na početku beskrajnim. religiozni okvir u kom se problem masturbacije – koji je bio skoro potpuno ignorisan ili barem zanemaren kod Grka. nasuprot tome. ali ne i građana – pojavljuje kao jedno od glavnih pitanja seksualnog života. kako bismo razotkrili. 175-184. Tehnike su se uglavnom bavile tokovima misli koje prodiru u svest. ur. u neprestanom okretanju naših očiju ka dole. polucije. subjektivnost i istina su međusobno bile snažno povezane. osujećivanju iluzija koje se javljaju. 9. mislim. ove pojave su ipak imale zajednički efekt: seksualnost. Ona se ne sastoji samo u učenju pravila moralnog seksualnog ponašanja. uprkos činjenici da je većina asketa živela u stalnim i brojnim zajednicama. On zahteva neprestanu hermeneutiku sopstva. ili ka unutra. Essential Works of Foucault 1954-1984. čak ni u snovima. I ovaj zadak nije samo pitanje gospodarenja. Da li je potrebno reći da.onda zaboravili. Kriterijum čistoće ne sastoji se u uzdržavanju. u potiskivanju slika i misli koje um neprestano stvara. čak kontradiktorne. On je u bio neprekidnoj kontroli misli. ali ona takođe nudi skup duhovnih tehnika. str. duhovna borba se sastoji. Zadatak monaha nije bio kao onaj filozofa: steći vlast nad sobom konačnom pobedom volje. nego i u neprestanom preispitivanju sebe kao libidinoznog bića. u: London Review of Books. ka odnosu prema sebi i na problem erekcije: pod tim mislim na skup unutrašnjih pokreta koji se razvijaju od prve i skoro neopazive misli do krajnjeg fenomena. da li se nešto opasno krilo u njima ili iza njih. Monah je uistinu čedan onda kada se nikakva nečista slika ne odvija u njegovom umu. nego takođe pitanje dijagnostike istine i iluzije. sistematizacija većine prethodnih spekulacija.