You are on page 1of 769

Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Војислав Ђурић

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ
ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не
преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста.
Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање
дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.

Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Војислав Ђурић

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ
ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Садржај
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА..........................................................2
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА..........................................................1
ПОСТАНАК, РАЗВОЈ И КАРАКТЕР ЕПСКЕ ПОЕЗИЈЕ.....................................................................2
ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ И ЕПСКА ПОЕЗИЈА У НАШОЈ ЗЕМЉИ....................................................6
ПЕСМЕ ДУГОГ И КРАТКОГ СТИХА..........................................................................11
ПЕСМЕ СТАРИЈИХ ВРЕМЕНА....................................................................................................115
1 ЖЕНИДБА ДУШАНОВА.......................................................................................................116
2 ЖЕНИДБА КРАЉА ВУКАШИНА..........................................................................................145
3 ЗИДАЊЕ СКАДРА...............................................................................................................158
4 ЖЕНИДБА КНЕЗА ЛАЗАРА.................................................................................................169
5 УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ...................................................................................................177
6 ЗИДАЊЕ РАВАНИЦЕ..........................................................................................................188
7 МИЛОШ У ЛАТИНИМА........................................................................................................194
8 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА................................................................................................199
10 ДЕВОЈКА НАДМУДРИЛА МАРКА........................................................................................211
11 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВУЧА ЏЕНЕРАЛ.............................................................................216
12 БАНОВИЋ СТРАХИЊА.......................................................................................................229
13 КЛЕТВА КНЕЖЕВА (ОДЛОМАК).......................................................................................263
14 ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА.......................................................................................265
15 КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА............................................................................................................271
16 КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ (ОДЛОМАК).................................................................274
17 ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА.......................................................................................277
18 ТРИ ДОБРА ЈУНАКА..........................................................................................................282
19 МУСИЋ СТЕВАН.................................................................................................................283

20 ЦАРИЦА МИЛИЦА И ВЛАДЕТА ВОЈВОДА..........................................................................291
21 СЛУГА МИЛУТИН..............................................................................................................294
22 СМРТ МИЛОША ДРАГИЛОВИЋА (ОБИЛИЋА)..................................................................298
23 КОСОВКА ДЕВОЈКА..........................................................................................................302
24 СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА....................................................................................................308
25 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ОРАО.............................................................................................312
26 МАРКО КРАЉЕВИЋ ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ..................................................................315
27 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АЛИЛ-АГА.....................................................................................322
28 МАРКО КРАЉЕВИЋ И МИНА ОД КОСТУРА......................................................................329
29 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АРАПИН........................................................................................344
30 МАРКО ПИЈЕ УЗ РАМАЗАН ВИНО....................................................................................363
31 МАРКО КРАЉЕВИЋ И МУСА КЕСЕЏИЈА...........................................................................368
32 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЂЕМО БРЂАНИН............................................................................380
33 МАРКО КРАЉЕВИЋ И БЕГ КОСТАДИН............................................................................390
35 МАРКО КРАЉЕВИЋ УКИДА СВАДБАРИНУ.......................................................................397
36 ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА...........................................................................................408
37 СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА..............................................................................................410
38 СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ................................................................................................418
39 БОЛАНИ ДОЈЧИН..............................................................................................................423
40 СМРТ ВОЈВОДЕ КАЈИЦЕ....................................................................................................436
41 ОБЛАК РАДОСАВ.............................................................................................................448
42 БАНОВИЋ СЕКУЛА И ЈОВАН КОСОВАЦ.............................................................................452
43 СЕКУЛА СЕ У ЗМИЈУ ПРЕТВОРИО.....................................................................................458
44 ВОЈВОДА ЈАНКО БЈЕЖИ ПРЕД ТУРЦИМА.........................................................................463
45 ПОПИЈЕВКА ОЛ СВИЛОЈЕВИЋА........................................................................................466
46 ПОРЧА ОД АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК...........................................................................470
47 ДИОБА ЈАКШИЋА.............................................................................................................477
48 ЈАКШИЋИ КУШАЈУ ЉУБЕ.................................................................................................482
49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ......................................................................................487
52 СМРТ ЈОВА ДЕСПОТОВИЋА..............................................................................................551
ПЕСМЕ СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА.................................................................................557
53 СТАРИНА НОВАК И КНЕЗ БОГОСАВ................................................................................558
54 НОВАК И РАДИВОЈЕ ПРОДАЈУ ГРУЈИЦУ...........................................................................563
55 СТАРИНА НОВАК И ДЕЛИ-РАДИВОЈЕ...............................................................................572
56 ГРУЈИЦА И ПАША СА ЗАГОРЈА.........................................................................................577
57 ЖЕНИДБА ГРУЈИЦЕ НОВАКОВИЋА..................................................................................586
59 ИВО СЕНКОВИЋ И АГА ОД РИБНИКА..............................................................................608
60 ЛОВ НА БОЖИЋ................................................................................................................625
62 ЈАНКО ОД КОТАРА И МУЈИН АЛИЛ..................................................................................657

63 СМРТ СЕЊАНИНА ИВА.....................................................................................................670
64 СЕСТРА ЂУРКОВИЋ-СЕРДАРА..........................................................................................674
66 ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА....................................................................................696
66 ЖЕНИДБА СТОЈАНА ЈАНКОВИЋА.....................................................................................709
67 РОПСТВО ЈАНКОВИЋА СТОЈАНА......................................................................................725
68 ЧОВЈЕК ПАША И МИХАТ ЧОБАНИН..................................................................................732
69 ВИДЕ ДАНИЧИЋ...............................................................................................................736
70 ЉУБА ХАЈДУК-ВУКОСАВА................................................................................................743
71 УДАЈА СЕСТРЕ ЉУБОВИЋА..............................................................................................751
72 БАЈО ПИВЉАНИН И БЕГ ЉУБОВИЋ.................................................................................757
73 КОСТРЕШ ХАРАМБАША...................................................................................................766
74 СТАРИ ВУЈАДИН...............................................................................................................773
75 МАЛИ РАДОЈИЦА..............................................................................................................776
76 ЈАНКО ОД КОЊИЦА И АЛИ-БЕГ.......................................................................................784
77 ВУК АНЂЕЛИЋ И БАН ЗАДРАНИН....................................................................................793
78 ПРЕДРАГ И НЕНАД...........................................................................................................800
79 ХАСАНАГИНИЦА..............................................................................................................809
80 ЈЕТРВИЦА АДАМСКО КОЛЕНО.........................................................................................814
ПЕСМЕ НОВИЈИХ ВРЕМЕНА..................................................................................820
81 ПЕРОВИЋ БАТРИЋ...........................................................................................................821
82 ТРИ СУЖЊА.....................................................................................................................827
83 ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА.....................................................................................833
84 БОЈ НА ЧОКЕШИНИ..........................................................................................................860
85 КНЕЗ ИВАН КНЕЖЕВИЋ...................................................................................................874
БЕЛЕШКЕ...........................................................................................................890
О ЗНАЧАЈУ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ...................................................................................891
О ИЗУЧАВАЊУ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ............................................................................893
О ПЕВАЧИМА...........................................................................................................................898
О ЗАПИСИВАЊУ И ПРЕВОЂЕЊУ.............................................................................................903
О ЈЕЗИКУ.................................................................................................................................906
УЗ ПОЈЕДИНЕ ПЕСМЕ У ОВОЈ КЊИЗИ.....................................................................................908
РЕЧНИК мање познатих речи и историјских и географских имена...................................942

РЕЧНИК мање познатих речи и историјских и географских имена

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ
ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

1

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

1

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ПОСТАНАК, РАЗВОЈ И КАРАКТЕР ЕПСКЕ ПОЕЗИЈЕ

K

лицу епске поезије треба тражити у најдубљој старини, већ у периоду

дивљаштва. Јасне њене елементе (причање о разним догађајима итд.) садрже, на
пример, тужбалице и нарочито ратничке песме, које иду међу најраније људске
творевине. Из тих елемената упоредо са развитком култа предака, са развитком мита,
са општим развитком друштва, и под огромним утицајем бајке (која се по садржини
умногоме подудара са епском песмом) постепено је настала посебна епска песма. То се,
свакако, догодило већ у варварству. У томе периоду епска поезија судећи по томе каква
је била код Вавилоњана, старих Индијаца и, у првом реду, код старих Грка достигла је
веома висок степен развитка.
Њен задатак је био већ у најстарије време да чува спомен на заслужне претке, на
значајне људе и догађаје уопште, на храбре ратнике особито, јер је рат веома дуго био
једак од основних видова привреде, и да васпитава млађе нараштаје у ратничком,
херојском духу. Ту тежњу недвосмислено изражавају или личности о којима се пева
или сами певачи. У вавилонском Епу о Гилгамешу Енгиду — после победе над не
беским звером — каже Гилгамешу: „Пријатељу мој, победили смо небеског звера, зар
нас потомство неће славити?“ У Илијади лепа Хелена зна да ће о њој и Александру
бити песме „међу потомцима“, а Ахил вели Агамемнону: „Ахејци дуго ће памтит,
мислим, и твоју свађу и моју“. У Махабхарати стари Бхишма упућује овакве речи
Дурјодхану: „Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће
причати људи док земља стоји“. У нашим народним песмама сретамо стихове ове
врсте: „Он остави спомен роду српском, да се прича и приповиједа док је људи и док је
Косова“.
Али за настанак епске поезије, поред ове тежње (и за саму ову тежњу), неопходни су и
одређени социјални услови, без којих она не може да се појави или се гаси. Поводом
тога, мислећи пре свега на старогрчку епску поезију, Маркс каже:
„Што се тиче уметности, познато је да одређени периоди њеног лроцвата не стоје ни у
каквој сразмери с општим развитком друштва, па према томе ни с материјалном
основом друштва, као са скелетом његове организације. На пример, Грци у поређењу с
модерним народима, или пак Шекспир. У погледу облика уметности, као што је, на
пример, еп, чак је признато да у свом класичном виду, који ствара епоху у историји,
никад не могу бити произведени чим наступи уметничка производња као таква; у
области саме уметности извесни њени значајни видови могу да се појаве једино на
неразвијеном ступњу развитка уметности. Ако се то односи на разне родове у области
саме уметности, још ће мање зачудити да то важи за однос читаве области уметности
према општем развитку друштва. Тешкоћа се састоји само у општој формулацији тих
противречности. Чим се оне спецификују, већ су објашњене.
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

3

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Узмимо, на пример, однос грчке уметности, а потом Шекспира, према садашњици.
Познато је да грчка митологија није само арсенал него и родно тле грчке уметности. Је
ли онај поглед на природу и на друштвене односе на коме се заснива грчка фантазија,
па према томе и грчка уметност, могућан при аутоматским разбојима, железницама,
локомотивама и електричним телеграфима?... Свака митологија савлађује, надвладава
и обликује природне силе у уобразиљи и помоћу уобразиље; она, према томе,
ишчезава са стварним господарењем над тим силама... Грчка уметност претпоставља
грчку митологију, тј. саму природу и друштвене облике већ прерађене у народној
фантазији на несвесно уметнички начин. То је њен метеријал. Али не ма коју
митологију, тј. не коју му драго несвесно уметничку прераду природе (укључивши ту и
све предмете, тј. и друштво). Египатска митологија никад није могла постати тле или
материнско крило грчке уметности. Али у сваком случају једна митологија. Дакле, ни у
којем случају то не може бити такав друштвени развитак који искључује сваки
митолошки однос према природи, свако митологизирање природе, који, дакле, од
уметника захтева фантазију независну од митологије.
Са друге стране, је ли Ахил могућан уз постојање барута и олова? Или уопште Илијада
уз штампарску пресу или чак и штампарску машину? И зар певање и казивање и музе
не престају нужно с појавом штампарске тезге, и зар с тим не ишчезавају нужни
услови епске поезије?“
У прво време, и кад се издвојила у посебан род, епска песма је по начину казивања
била хорска; тек током времена она је постала индивидуална песма, а на крају
родовског и на почетку класног друштва појавили су се и професионални певачи (као
и професионални приповедачи, па чак и професионалне нарикаче). У прво време, и
као посебна песма, она је била неодвојива од музичке пратње, а касније је казивана и
без тога.
У развитку епске поезије уочене су три етапе. Прву етапу карактерише широка,
слободна импровизација у народној маси; тада „нема никаквих постојаних форми,
песме се непрекидно мењају“. Другу етапу карактерише постојање појединих песама
које се понављају, углавном, у одређеном облику. Трећу етапу карактерише „сливање
песама око једне фабуле“, постанак великог епа. Између прве и друге етапе — сматра
се — није велики временски размак, јер се врло рано јавља потреба да се песмом
сачува успомена на подвиге хероја; зато се из слободне импровизације издвајају
поједине песме које се понављају, углавном, у непромењеном облику. Али између
друге и треће етапе постоји врло велики временски размак. Наша епска поезија, која је
крајњу тачку свога развитка достигла у циклусима, налази се на граници између друге
и треће етапе. Сличан развитак имала је и епика огромне већине народа. Велики
епови су, у ствари, изузетне појаве. Они су стварани под нарочито повољним
околностима, несумњиво на једном таквом ступњу развитка који многи народи нису
имали. У сваком случају, био је то такав ступањ на коме су изузетно обдарени
појединци — познати или легендарни песници, али свакако појединци — из богате
песничке традиције и традиционалним стилским средствима створили у потпуности
или, бар, највећим делом „националну“ епопеју. Судећи према познатим епопејама. то
се догађало при крају високо развијеног родовског друштва (Илијада и Одисеја) и у
раном класном друштву (Еп о Гилгамешу, Махабхарата, Рамајана, Нибелуншка
песма, Еда, Беовулф, Песма о Роланду).
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

5

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У развитку епске поезије карактеристична је и улога певача. У периоду цветања,
уопште у периоду стварања епике, главни су фактори певачи ствараоци, какви су код
Грка били аеди, код Француза трувери, код нас гуслари слични Вишњићу, а у периоду
одржавања већ створене епике — кад је стварање већ завршено — главну улогу имају
певачи распрострањивачи, који чувају наслеђе из прошлости, као што су код старих
Грка чинили рапсоди, код Француза жонглери, код нас многи певачи из познијих
времена.
Постоји мишљење да је епика поезија господских класа, насупрот лирици, која је —
углавном — народна. То мишљење, наравно, није тачно. Истина, у многим
случајевима епски песници — не само они који су стварали епопеје него и они који су
певали краће епске песме — живели су на краљевским и уопште великашким
дворовима. Живот у таквој средини, несумњиво, утицао је и на њихово стварање и
тенденције господских класа у епској поезији често су сасвим очигледне. Али те
тенденције су очигледне и у лирској поезији и у прози. Оне су у књижевност могле
долазити и посредним путем, из народних маса које су владајућу идеологију — бар
делимично — усвајале и изражавале је као своју. Али упоредо с тим тенденцијама увек
иду и тенденције самих народних маса, и оне су најпретежнији, најважнији део усмене
књижевности (укључујући ту и епику). друкчије то није ни могло бити, кад се има на
уму да је епска поезија бујала у народним дубинама много векова пре појаве властеле,
да је у тим дубинама створена и да је отуда дошла и у властелинске дворове. На њима
она је, свакако, добијала нове, властелинске црте, али су зато и песме придворних
певача имале судбину поточића који падају у широку реку. Епска поезија радних маса
развијала се и после појаве властеле, у робовласничкој и феудалној епохи, добијајући
различне подстицаје, испуњавајући се различном садржином, узимајући различне
видове, али не губећи своје основно обележје — обележје народне поезије.
Да је епска поезија народна исто толико колико и лирска, потврђује и то што су оне по
свом општем карактеру — како је тачно запазио Хегел — веома блиске. Лирској
поезији (наравно, усменој), као и епској, вели Хегел, недостаје субјект, личност
ствараоца. Тај субјект, уместо да испољава своју личност, губи се у своме делу. То није
изолована индивидуа са својим изразом, него индивидуа која зна добро да прикаже
народни начин осећања, индивидуа која још није достигла ступањ духовне и моралне
независности који допушта да се мисли и осећања црпу из једног личног фонда.
Индивидуа је још нераздвојно уједињена са својим народом, и ово јединство
представља стање у коме је индивидуа, још неспособна за рефлексију, сва утонула у
духовну средину свога народа, као субјект само орган помоћу кога се изражава
лиризам националног живота.
У епској поезији певач само изузетно говори о себи; у лирској поезији он то. напротив,
врло често чини; али то је само формална разлика: и у једном и у другом случају пред
нама је индивидуа која је сва утонула у духовну средину свога народа. Но то не значи
да у народној поезији, у народној књижевности уопште, нема ничег субјективног.
Откуд би онда проистицали они страсни тонови бола и радости, онај ватрени однос
према људима и догађајима, према животу уопште? То би било немогуће ако певач у
своје дело не би уносио сву своју душу, самога себе. Сва је ствар у томе што јединка
мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се
слаже са колективом, која има колективну свест. На крају родовског и у раном или
неразвијеном класном друштву, кад је епска поезија достигла врхунац, подела рада
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
7

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

била је већ одавно извршена, индивидуа се већ била у знатној мери осамосталила, али
између ње и колектива постојале су још безбројне присне везе, она је у много чему
била у пуном складу са колективом. Тај склад и ништи разлику између субјективног и
објективног, између индивидуалног и колективног.
Битна разлика између лирике и епике је у томе што су у првој претежне емоције, а у
другој догађаји. Но епска песма никад није лишена лиризма, и обрнуто: у лирској
песми увек има и епских елемената. С друге стране, од лирских и епских нераздвојни
су драмски елементи. У почетку они се сви јављају у исти мах и скоро у подједнакој
мери, а неке песме су до краја остале лирско-епско-драмског карактера (на пример,
тужбалице и сватовске песме). Током времена, постепено, упоредо са читавим
развитком људског друштва, све више се издвајају три основна књижевна рода:
лирика, епика и драма.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

8

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ И ЕПСКА ПОЕЗИЈА У НАШОЈ
ЗЕМЉИ

K

ад је започето стварање наших епских песама не може се тачно знати, јер прве

јасније вести о њима имамо тек од XVI века, али је природно претпоставити да су оне
— као и код других народа — певане много раније, пре појаве феудалаца, у вези са
другим личностима и догађајима. Вук Караџић тако нешто и претпоставља. „Ја
мислим“ каже он „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине,
но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили
што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати.“ На
жалост, ми не знамо, и по свој прилици нећемо никад сазнати, ни то какве су
изгледале епске песме које су се певале у доба пропадања старе државе, у XIV и XV
веку, док су домаћи феудалци још били у животу, и да ли су те песме и у којој мери
носиле печат њиховог утицаја. Песме које су до нас дошле, Вукове и старије, кратког и
дугог стиха, о ранијим и познијим временима, све су добиле свој коначни облик и
смисао у доба турске владавине, у доба кад је хришћанска раја била јединствена у
односу према турским феудалцима, и зато су све у основи прожете једним истим,
ослободилачким, народним духом и чине једну целину не само садржином него и
формом (изузимајући само разлике између дугог и кратког стиха).
Отуда је дубље откривање друштвених односа под Турцима необично важно за
разумевање наше епике. Али овде можемо да укажемо само на неколико значајних
чињеница које је истакао Бранислав Ђурђев. Пре свега, треба имати у виду да је турска
владавина од почетка стално била праћена бунама. Велики сељачки устанак избио је
већ у првој четвртини XV века. Од тога времена до краја хуј века дешавале су се само
изоловане буне. У то доба организовање већег отпора онемогућавала је чврста
централна власт, повратак на чисто натуралну привреду на селу (што се одразило у
издвајању веома малих територијалних јединица међусобно неповезаних), постојање
домаћег слоја који се везао за турску управу и био њено упориште (кнезови, слободни
сељаци и Власи-сточари, који су били и турски војници) и непостојање све до 1557.
године домаће црквене организације (која је после одиграла крупну улогу у
уједињавању народа разбијеног на мале територијалне јединице). Од краја XVI века
почињу стални покрети против турске власти упоредо са све већим дажбинама које су
проузроковане све већим потребама османске државе, ратовима итд., и упоредо са
испољавањем нивелизаторске улоге турског феудализма, са његовом тежњом да
претвори у рају и домаћи привилеговани слој. Од тога тренутка кнезови и слободни
сењаци, којима је запретила опасност да постану раја, почели су улазити у борбу
против турског феудализма и уносити у њу војничко искуство (као хајдуци, ускоци и
организатори устанака). Заједно с овим слојем ступила је у борбу против турског
феудализма и црквена организација, јер се она на тај слој ослањала, јер су високи
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

9

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

представници цркве излазили из тога слоја. Од тада па све до укидања Пећке
патријаршије 1766. године мада су се и у томе периоду поједини виши свештеници
држали опортунистички црквена организација је имала мобилизаторску улогу. Она је
поред осталог утицала на одржавања немањићке традиције у племенској и за дружној
традицији, а неки њени високи представници (патријарси и епископи) организовали
су и водили устанке. С друге стране, насељавање сточара у опустеле земљорадничке
крајеве, започето одмах по доласку Турака, јако је утицало на ојачавање родовске
организације и имало као и касније миграције (изазване устанцима и ратовима)
огроман значај у правцу све тешњег повезивања народних маса. У томе правцу веома
снажно је утицао и расцеп између града и села. Градови су били средишта турске
државне управе и занатске привреде (која је служила, углавном. војним потребама),
насељени претежно муслиманима. Народ је живео у селима, у натуралним односима,
кроз патријархалну породичну задругу (која је била једина чврста друштвена и
економска јединица). Такво село чинило је потпуну супротност граду и нарочито
после читлучења које је обухватило све сељаке хришћане било је јединствено у односу
према турским феудалцима. Тако се захваљујући понајвише нивелизаторској улози
турског феудализма стварано и створило јединство целокупног нашег народа под
Турцима, које се изразило у јединству наше епике.
У доба турске владавине, сем тога, стекли су се и многи од оних услова које је Маркс
споменуо као карактеристичне за процват старогрчке епске поезије. Тада је наша
земља била далеко од аутоматских разбоја, железница, локомотива, електричних
телеграфа, муњовода, штампарске тезге и пресе. Митолошком односу према природи
ништа није сметало. У томе погледу наш човек с краја XVIII и с почетка XIX века мало
се разликовао од својих врло далеких предака. И да је то доиста био нужан услов и за
нашу епску поезију најјасније се види из тога што се она касније, у XIX веку, упоредо
са продирањем капитализма и технике, врло брзо гасила и напослетку се (ако
одбацимо разне фалсификате) и угасила.
Разуме се, наша народна епика не представља такву целину какву представљају,
рецимо, Илијада, Одисеја, Песма о Роланду. Чак нема ни једног јединог циклуса који
би представљао такву целину. Али је она једна целина по томе што има једну основну,
главну, централну тему: однос нашега народа према поробљивачима према турским
феудалцима у првом реду (Латини, Мађари и др. имају споредан значај), и што је та
тема, уза све противречности, увек схватана и развијана у једном правцу: у правцу
борбе за одбрану и ослобођење од поробљивача.
Јединство наше народне епике потврђује, између осталог, нарочито оцена старе
државе, државе домаћих феудалаца. Углавном, та држава је позитивно оцењена у
народним песмама. Веома ретко помиње се она као терет народу. И кад се помиње као
таква, оптужују се за то поједине личности, међу којима понајвише и скоро једина
проклета Јерина. Успомене на патње од домаћих феудалаца могу се још назрети и у
извесним негативним особинама које народни певач приписује неким великашима
(на пример, Душан хоће да се ожени сестром, итд.). Скоро увек стара држава се велича
у односу према туђим државама, нарочито према турској. Она је културнија и моћнија
него што су тадашње суседне државе (на пример, у песмама: Милош у Латинима и
Смрт војводе Кајице), она пружа јуначки отпор турским завојевачима. Народни певач
се поноси том државом као сопственом. Борбу домаће властеле против Турака певач
не одваја од народне борбе. За њега је то једна иста борба. Он у самој чињеници да је
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
10

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

некад постојала моћна домаћа држава налази оправдање народној борби, изгледе за
њен успех. Он ту чињеницу увек истиче да охрабри, да одушеви, да покрене на борбу.
Он као да говори: ето, имали смо моћну државу, моћнију и од турске и од латинске,
зашто не бисмо могли опет да је имамо? Та држава по народном певачу никад не би
пропала да није било тако „суђено“, и да није било разбијача и издајника. Од тога
народни певач не одступа. Он гледа са симпатијама на крала Вукашина као на
учесника у боју на Марици, али га без милости оптужује као разбијача Душановог
царства. Он страшно проклиње Вука Бранковића за издају, коју овај није починио, али
коју носи у име свих оних феудалних господара што су, држећи се више или мање
пасивно, потпадали под Турке и губили се међу њима. Народни певач као да говори:
имали смо некад моћну државу, њеној пропасти највише су допринели великаши
издајници; ако сад сви сложно прегнемо, ако међу нама не буде издајника, ми ћемо
опет створити своју државу. Како то да се разуме? Пре доласка Турака, па и у прво
време турске владавине, однос народа, однос кмета према домаћој држави, свакако,
морао је бити много друкчији него после — у току турске владавине. Пре доласка
Турака кмет је имао према себи као експлоататора домаћег феудалца, кмет је државу
домаћег феудалца осећао као непријатељску силу. Тешко да је кмет према тој држави
могао имати симпатија. По свој прилици, слично мишљење о тој држави он је имао и у
доба доласка Турака, утолико вре што је његов положај тада у нечем био чак и
побољшан. По свој прилици, он се тада налазио у ситуацији сличној оној у којој је
приказан Старина Новак у песми Старина Новак и кнез Богосав: тамо
неподношљиви захтеви проклете Јерине, овамо обесни турски младожења, није добро
ни једно ни друго. Али, кад су Турци завршили освајање наше земље, кад су
посмицали или потурчили домаће феудалце, и кад су након тога учврстили свој
систем намета, данака, харача и свакојаких зулума, тада је кмет, сиротиња раја,
осетивши сву величину смртне опасности у којој се нашао, постепено почео да мења и
свој суд о старој држави, о држави домаћих феудалаца. Постепено из његове свести
ишчезавале су рђаве стране те државе, утолико лакше што их више није подносио, и
уступале су место представи о домаћој држави као снази способној да се супротстави
турској најезди. Постепено, упоредо са турским зулумима, и великим делом под
утицајем обновљене црквене организације, код раје се формирало мишљење да је
стара држава њена држава. Постепено је раја почела осећати отпор који је стара
држава дала Турцима као свој рођени отпор. Принуђена турским неделима да тражи
излаз у очајничкој борби, раја је у самој чињеници да је некад постојала моћна држава
видела јемство свога успеха или бар оправдање својих напора. Плануо је један устанак,
други, трећи, низ устанака; заподенуло се дуготрајно хајдучко и ускочко војевање;
настале су заједно са борбом сеобе из једног краја земље у други; вршило се све тешње
повезивање целокупне сиротиње раје. Из заједничког страдања рађала се свест о
нужности заједничког отпора угњетачу. А уколико је заједнички отпор растао утолико
се све јасније и смелије истицао коначни циљ сукоба: ослобођење целокупне раје од
турских експлоататора, стварање независне домаће државе. При свему томе чињеница
да је некад постојала домаћа држава имала је огроман утицај.
Огромним, највећим делом наша народна епика у ствари је један бескрајни
револуционарни поклич за борбу против насиља, против ропства, против нечовештва.
У песмама свих циклуса одјекује један исти непомирљиви, бескомпромисни, борбени
зов на жртве, на погибију ради бољег, праведнијег, достојнијег живота. Човек има
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

11

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

утисак да то нису речи, него ватрене птице које лете од нараштаја нараштају
обасјавајући путеве кроз таму векова:
Немој, сине, говорити криво,
ни по бабу ни по стричевима.
Страхин-бане, ти соколе српски,
твоме ђогу и твоме јунаштву
свуд су броди ђе гођ дођеш води.
Волим с тобом часно погинути
нег' љубити на срамоту Турке.
Нек су живе све јуначке главе
које дижу чете на крајину!
Рани сина, пак шаљи на војску:
Србија се умирит не може!
Али револуционарност наше епике није само у покличима, у појединим речима. Ње
много више има у садржини, у ликовима и поступцима јунака. Ми смо већ обележили
садржину, видели смо главну тему. У потпуном складу са таквом садржином, са
таквом темом, стоје ликови и подвизи јунака наше народне епике. У њима је
оваплоћена вековна борба. Они су носиоци најдубљих народних мисли и осећања. Сав
хероизам, сва страдања, све жеље уткани су у те ликове. Између многобројних подвига
у току деценија и столећа народ је издвајао најзначајније, између небројених патњи
најтипичније, између најразличитијих херојских црта најкарактеристичније и затим
их уопштавао у ликовима омиљених јунака. При том уопштавању народ је обилно
уносио и своје револуционарне тежње покаткад изражене у фантастичним одликама.
Понека личност добила је горостасну фигуру, нека крила, нека оца и мајку у змају и
вили, нека изузетну издржљивост на мукама, нека изузетну хитрину и окретност, нека
изванредну сналажљивост у свакој ситуацији итд. А свака од тих личности започињала
је свој велики живот управо у тренутку кад је на овај начин створена, кад је песма о њој
проговорила, и свака је од тога тренутка била не измишљени лик, него први,
најактивнији борац који буди револуционарни однос према мучној стварности.
Распиривању револуционарних расположења служи све, па чак и религија. Битка се
бије „за крст часни и слободу златну“, против полумесеца, а то значи: против
туђинаца, харачлија и убица. Јунак је дужан да помене бога, а бог обавезан да помогне
јунаку. Ако се бог окрене против јунака, онда је он стари крвник. У битку се уводе
мртви свеци са задатком да разним чудима уништавају непријатеља. Под златним
барјаком на кубету спава црни змај, који је окренуо главу Стамболу те прождире живе
Турке. Из облака пада крваво камење и бије по таборима Турке. Планине се клањају
земљи и полазе на Стамбол. Издајник домовине одлази у пакао:
Опадô је своју браћу красну
код Турчина, силе пексијанске;
зато гори лице под очима.
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

12

без савезника. немоћан према природи. Оне су ту више као некакав украс. Том свешћу и увереношћу одређена је садржина и јединство целокупне наше јуначке поезије. народ је напрезао све своје физичке и духовне снаге да се одржи и испуњавао таму свога живота јарким фантастичним сликама жуђене победе. кад је победа у питању. окружен леденом равнодушношћу „културне“ Европе чији је мир бранио. лицем у лице са једном мрачном силом која га је држала за гушу и давила. У томе је и изузетна снага реализма наше народне епике. Горки је казао да је колективу „својствена свест о бесмртности и увереност у победу над свим непријатељским силама“. Но. Мало се полаже. змајева итд. без пријатеља. Цела вера у победу заснива се на људском хероизму. У тим сликама има и паганских и хришћанских елемената. али више паганских. на помоћ од бога. религиозне представе у нашој епици имају веома мало места. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 13 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Остављен самом себи вековима. уопште узевши. вила.

Прве су у десетерцу (кратком стиху). вокатив место номинатива. назив бугарштица је мутан: по једнима. него га само раширује“). Гусларске песме певале су се на много ширем подручју и одржале су се до најновијих времена. и често са „припевом иза сваког. Југовиће и друге косовске јунаке и познату катастрофу од 1389. да би стих био десетерац.. Милоша Обилића. Та појава се не може друкчије објаснити него утицајем десетерачких песама на бугарштице. тј. реч бугарштица значи тужна песма (од бугарити тужно певати). предмет њихов познат је већ по гусларским песмама. с цезуром после четвртог слога. Међутим. каткада са више нежности. мада често певају исте догађаје н јунаке које и те друге песме. коју је Хекторовић забележио.. с цезуром после седмог или осмог слога (а ако је стих краћи од петнаестерца или дужи Од шеснаестерца. да „кликује“ Андријаша не би ли се разбегли од његовог страшног имена „клети гусари“ горски. деминутив и удвојени предлог. Оне певају и деспота Стефана (1389—1427). Судећи по томе што су бугарштице раније записане и што су раније изишле из употребе (угасиле се у току XVII века). Оне певају и Краљевића Марка“. Али судећи по другим особинама. од петнаест и шеснаест или од више и мање слогова. и у којој Марко смртно рани Андријаша. то је carmen vulgare. Гусларске песме добиле су назив по томе што се певају уз гусле. растегљивог стиха. и овај му на самрти поручује да не казује матери о томе кад се кући врати. или сваког другог. по другима. ређе од пет слогова. Важне су још песме о Марку и Арапци девојци. употребљава се генитив место акузатива. онда са цезуром иза петог или шестог и иза деветог или десетог слога).АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ ДУГОГ И КРАТКОГ СТИХА E пске песме. па ипак се и тај стих њима одликује. Бугарштице су се певале у XVI и XVII веку у Дубровнику. и „понајвише не додаје стиху иза кога се налази ништа ново. Друге су у дугом стиху. пучка песма. и без припева. а кад кроз гору пролази. Нежнија је само песма о њему и брату Андријашу. номинатив место других падежа. и АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 15 . деле се на две групе: гусларске и бугарштице. Те особине су следеће: у гусларским песмама. о Марку н страшном Мини од Костура. Те особине не захтева природа дугог. или сваких неколико стихова“ (припев је од шест. Сем тога. иако не историјски верно него по легендарним мотивима. врло често. оне то чине са многим детаљима и мотивима који се налазе и у поезији краткога стиха и певају то каткада сувље. и тада су и забележене. али врло укратко и фрагментарно. „али доста суво. или се нека реч из претходног стиха понавља у наредном. Далмацији и западној Хрватској. она из XVI века. најчешће од петнаест или шеснаест слогова. рекло би се да су оне и старије. изгледа да је старији краћи стих. према стиху у коме су испеване. кнеза Лазара. Не зна се које су старије. на пример. бугарштице „не опевају онолико историјских догађаја колико песме краткога стиха. Оне певају.

. хајдучки. „историјског карактера ове су песме потпуно лишене“. нашу епику чине песме старијих времена (тј. све то легендарно н епизодично. о хајдуцима и ускоцима) и песме новијих времена (тј. родитељем Сибињанин-Јанка. која потиче од Вука Караџића. изабраног на пет година (Свилојевића у песмама). краља Владислава и Матију. Гусларских песама има много више и о већем броју тема. од којих ћемо већину поменути у току даљег излагања. који су заједно с Бранковићима војевали против Турака.... бојеве и односе с Мађарима. Оне још певају мађарске бојеве с Турцима. Зрињскога на пример. којем је последњем граду посвећена нарочито лепа песма Мајка Маргарита из почетка XVII века. Оне нарочито и највише певају Змај-деспота Вука (1471—1485). Марка Краљевића. по целом Приморју од Котора до Задра. јунаке српске с краја XV века. Бранковића и Јакшића. Најпосле певају и догађаје локалне. његову женидбу. нпр. унука Ђурђева. често са много историјског смисла.. битке на Варни (1444) и Косову (1448) нарочито“. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 16 . ослобођења Црне Горе. Поред хрватских. косовски. Угричића и јунака Хрваћана. ослобођења Србије. У исто доба.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ легендарно у исто доба. разне авантуре његове. док је са песмама средњих времена и још више са песмама новијих времена друкчији случај. и представљају их нежно као идеалну браћу чију љубав њихове жене или виле кваре. муслимански. Јанка Хуњадија и Михаила Силађија.. преткосовски. нежности и осећаја. бојеве с Турцима и несреће и авантуре по Боки Которској и северној далмацији. углавном са пуно топлоте. више легендарног него историјског карактера. Оне певају н браћу Јакшиће. Црнојевића. песме средњих времена (тј. вишегодишњег управника Београда и од 1458. зато што су настале дуго после догађаја о којима говоре. губернатора Угарске. о ослобођењу Црне Горе и Србије). о догађајима пре хајдучког и ускочког војевања). којем је последњем посвећена и врло лепа песма XVII века Попивка од Свилојевића. и његове бојеве с Турцима. чинећи га. а овде истичемо само једно: да су песме старијих времена. и то симпатично. Према њима извршена је подела епских песама на циклусе (кругове): неисторијски. По једној другој подели. и мађарске краљеве и јунаке. његове односе с Мађарима и његове личне незгоде. оне певају. која описује његово легендарно јунаштво. каткад са нешто легендарног увеличавања.. Између ових трију група постоје многе разлике и сличности. Оне Певају и деспота Ђурђа Бранковића (1427—1456). ускочки. оне певају и хрватске јунаке и догађаје.

али су неисторијске њему потпуно посвећене. он је како казује једна песма поморио деветоро браће. на пример. поморио их без разлога. са болештинама. Бог је пуштао морију и уништавао читаве породице. које се као какво огромно стабло гранало у безбројне предрасуде. болест и здравље. неисторијске песме помажу нам исто толико колико и историјске да упознамо прошлост нашега народа. немоћни. земљотреси. Помрачење сунца или месеца. бог је излагао људе небројеним патњама. Очевидно. добро и зло. различна веровања и обичаје. Особито велико место у неисторијским песмама дато је религији и тешком положају жене. а онда се ипак сажалио. Али. Ти људи вису умели да уреде како треба ни своје односе у породици и ван ње. породичне и друштвене односе итд. подигао најмлађег брата из гроба и послао га сестри у походе. тј. А та воња је најчешће била зла. додуше дирљивих примера међусобне љубави. Тако су попови тумачили злочиначку воњу измишљеног бога. зато што су људи нешто скривили.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1 Неисторијске песме N азив неисторијске песме тачан је само утолико уколико се мисли да те песме не говоре о личностима и догађајима који су познати историји. богатство и сиромаштво. Неписмени. бог је допуштао ужасне злочине. није могла да пође тамо куд би хтела. Људи су били притиснути тешким незнањем. тзв. у првом реду с Турцима. тако ју је схватао и сам народ. свакидашњи живот. бог је радост изненада претварао у жалост. зато што је њихов праотац Адам окусио од некаквог забрањеног плода. Тај део живота наших предака описују донекле и понеке историјске песме. песма је истовремено осудила и читав ондашњи живот који је био препун муке и туге. његову историју. Ето. богом се није ништа објашњавало. него куд би била воња њених АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 17 . падање звезда. Али они су морали да се хватају укоштац и са разним другим недаћама: са неродним годинама. Али тај бог говорили су попови и народ је веровао може да буде и милостив. Има. зато што сликају обичан. али има и примера тешког неразумевања и нечовечног поступања и према најближима. У прошлости живот је био веома мучан. они су осећали сујеверни страх како пред појавама у природи тако и пред појавама у друштву. Нарочито је истакнут тежак положај у коме се налазила жена у прошлости. претерана суша или киша. Зашто? Зато што је таква његова воња. њиме се само обележавало постојеће стање мучан живот људи који су били лишени многих средстава за борбу са разним невољама. Ако је била дорасла за удају.. Осуђујући те негативне примере. незаштићени. све је то за њих било дело божје воље. О томе говоре историјске песме. са безбројним несрећама које су одасвуд навирале. Наши преци су морали да издрже страшну борбу са многим завојевачима.

песма је сачувала дивне. Махом. А после удаје њен је живот потпуно зависио од мужевље ћуди: могао ју је злостављати на разне начине. жена је најчешће била стуб породице. која брижно бди над драгим створењима и која је способна да се потпуно жртвује не жалећи себе. На њу се често гледало као на некакво ниже биће. И поред предрасуда о женској злоћи. с друге стране. скоро увек неисторијске песме су тужне. О тешком положају жене у прошлости сведочи и чињеница да су њој приписивани најстрашнији злочини који се могу замислити. А ако би јој умро муж. Иако у потчињеном положају. дубоко људске женске ликове. које је кадро да без разлога измишља и чини свакојако зло. мора да наслика саму стварност. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 18 . Но. испуњене страдањем и умирењем (и зато с много лирских елемената). она личност која постоји не себе ради него других ради. мученичке. она би с великом муком подизала децу. могао ју је чак и отерати. иако злостављана. таква жена је морала добити своје место у песми по снази закона да права песма. ма колико се у њој измишљало. или би се преудавала против своје воље и умирала од жалости за остављеним породом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ родитеља и браће. „на преслицу и десницу руку“. који су скоро увек били руковођени неком коришћу.

Налазећи се на челу српске државе од 1331. и зато што је то био Турци су му спалили тело. представа о снази Душановог царства у песмама је врло магловита.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 2 Преткосовске песме U преткосовски циклус спадају. Урошу) и Мрњавчевићима (Вукашину. Уместо свега тога. Сави. Песме га највише и помињу у вези са његовим задужбинама. Поред осталих области. Други Немањићи све до Душана (изузимајући само Дечанског) и не помињу се у песмама. активни учесник у многим политичким догађајима.). Додуше. Тада је највиши степен достигао и Савин култ. Култ Немањин нарочито су ширили његови синови Сава и Стефан Немањић. Урош је постао владар после Душанове смрти. освојио је и Зету. и ускоро после тога проглашен за свеца. кад се закалуђерио. душану. Немања им је додељивао простране поседе. организатор цркве. зато што су оне настале у времену које је било врло далеко од Душановог) и неке његове углавном негативне особине: подложан је рђавим утицајима. Он је био вишеструко значајна личност: први српски књижевник. пре свега. О Сави има више песама и много приповедака. Као архиепископ. „Ослањајући се на цркву и подижући нове манастире. За његове владавине процес феудализације у Србији прилично је одмакао. у песмама о Душану налазе се разни легендарни мотиви (свакако. У првом реду његова је заслуга што је Србија добила 1219. за неких петнаестак година (умро 1235). Стефан Немања прогласио се за великог жупана око 1170. Душан је освојио многе нове територије (јужна граница његовог царства ишла је „од Волоса до улаза у Коринтски залив“). подигао архиепископију на степен патријаршије. он лично је много допринео да се та организација учврсти (оснивањем епископија итд. Угљеши и Гојку). он је у низу ратова успео да знатно прошири српску државу и да је учини независном од Византије. а под Урошем се распала. 1355. окружен лошом околином. готов на тешке грехе.“ Умро је у Хиландару 1200. А „оснивање самосталне цркве убрзало је њено укључивање у феудални поредак и омогућило јој да се развија у све моћнији фактор феудалног друштва и државе“. застава отпора турским поробљивачима. самосталну црквену организацију. песме о Немањићима (Немањи. С разлогом се сматра да је таква представа о Душану последица проклетства којим је праћено проглашење српске патријаршије: у доба турске владавине поменуто проклетство могло се сматрати као један од узрока пропасти домаће државе. Од тога времена па до 1196. То је разумљиво кад се има на уму да је стара држава под Душаном дошла до највеће снаге. Но још већу улогу имала је самостална црква после пропасти старе државе. за време турског господства у нашим земљама. дао Законик и спремао се да заузме Цариград. до 1355. У очима сиротиње раје Сава је тада био симбол националне независности. О душану и његовом сину Урошу има више песама. За петнаестак година његове владавине (умро 1371) распало се Душаново царство: неки су се великаши одметнули АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 19 .

деспот Угљеша се залагао да се против Турака. у коју би ушла нарочито Византија. године до битке. Вукашин и Угљеша кренули су са својом војском према Адријанопољу. у почетку са ликом цара и краља. дошло је 26. и доцније само са ликом краља. Он је такав кад задрема на кулашу. прогласио се за краља изгледа 1365.. а стојећи им први на удару. на десној обали Марице.)..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ од Уроша (стриц му Симеон и Ар. Иако није постигао у свему позитиван резултат. Мрњавчевић Јован Угљеша „био се учврстио у источном делу Македоније са главним градом Сером. вршио припреме за борбу против Турака. 1371. војводи Момчилу. племић. познаје по браћи Роксанду. Угљеша је од пролећа 1371. Обојица су изгубили живот. а као први корак ка нормализовању односа са Грцима прихватио је измирење са цариградском патријаршијом и признање њених ранијих права на својој територији. убија на мегдану краљевог заточника.. Угљеша и Гојко. створи коалиција свих угрожених земаља. стреља кроз прстен јабуку. То је једина историјска истина која је сачувана у песмама о Урошу. младој Гојковици. У песми он није војни старешина. Његовом позиву одазвао се Вукашин и прекинуо припремани поход против Николе Алтомановића. него човек из народа. У вези са том политиком је и његова осуда душановог проглашења царства и патријаршије.). У свим овим акцијама Вукашин се понашао као потпуно самосталан владар. У заједници са Ђурђем Балшићем припремио је поход против њега и са својом војском је дошао до Скадра. у чијој су се близини срели са Турцима. али се на позив свога брата Угљеше повратио натраг како би припремио поход против Турака“. Вукашин. био жупан у Прилепу. све остало тамо је легенда (смрт Урошева од Вукашинове руке итд. који је око 1350. јер је „злу науку“ да поспава свагда око подне АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 20 . У непријатељском односу био је са Николом Алтомановићем. побеђује троглавог Балачка војводу и уништава латинске катане. У песмама у вези с маричком битком помиње се само Вукашин. Своју власт учврстио је „у западном делу Македоније над територијом која се ширила од Призрена до испод Костура и од Вардара до албанских планина. године он употребљава титулу деспот. и Вукашин и Угљеша представљени су као негативни ликови (вероватно. чобанин не само по оделу (до онога тренутка кад скида бугар-кабаницу да би својим сјајним рухом збунио и преварио Роксанду) него и свим својим понашањем и читавим својим духом. али се у неким повељама назива и самодршцем. Он је ковао и свој новац. који нимало не зависи од цара Уроша. а неки су се врло осамосталили. Последњи је непознат историји. а велики део њихове војске настрадао је у борби“. септ. у циљу њиховог протеривања са Балканског полуострва. С великим симпатијама у овим песмама говори се само о неколицини личности: о Милошу Војиновићу.. нарочито учешћем Дубровника. Он је предлагао Цариграду савез против Турака и нудио му и новчану помоћ. Код места Черномена. прескаче три коња и на њима три пламена мача. У једној својој повељи из 1368. иначе. Милош Војиновић о коме историја зна само то да је био ставилац код цара Душана у песми се показује као велики јунак: кажњава шићарџије. Уочавајући опасност од Турака. Урошеви такмаци за царски престо како песма каже били су Мрњавчевићи: Вукашин. због тога што су се држали као самостални владари за Урошева живота). у којој су Вукашин и Угљеша катастрофално поражени. У његовим областима одржала се у знатној мери трговина која се развила у ранијем периоду.

који је „чекајући на мегдану да га противник нападне“. оставио је мирно у чибучницу. Многим својим поступцима он подсећа на хајдуке и ускоке. Тај догађај описао је сам Кантакузин. Он је такав кад води онај духовити шаљиви разговор са трима шићарџијама који му нуде коња још бољега и још прида стотину дуката и сувише рало и волове. који је и навео турску војску на Момчила. Који је го до појаса и у као крв црвеним чакширама пролазио кроз средину турске војске и одовуд и одонуд. набавља зоб за свога коња. Војвода Момчило живео је у XIV веку. упути по коју пошалицу: „Толики ти родили гроздови“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ научио по планини овце чувајући. бугарским и византијским земљама“. Кантакузин приповеда како се у том тренутку Момчило са својим људима десио при граду Перитеорију. Он је такав кад сам. али му грађани затворише врата. Својим презирањем противника он подсећа на Хајдук-Вељка. како му је лакше потегнути је“. идући од једне те до друге зобнице. као што се носи. Милошева јунаштва су производ народног поноса и народне вере у сопствене снаге. „Толике ти јабуке родиле“. пошто свакога од њих „куцне“ шестоперцем. Пловдивом и Самоковом). „добит није тражио за се. „обично седео на коњу и пушио“. кад је жеља за стварањем независне домаће државе налазила упориште у чињеници да је таква држава некада постојала. Момчило навали да уђе у град. и ту му је жена седела. као представник радних маса. а он све то одбија изговарајући се да не може да умири ни свога „лошијег“ коња. кад с копљем наопако окренутим полази на мегдан краљевом заточнику. и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје“. лагано би истресао лулу. Погинуо је 7. и своје хајдуке прометнуо је у најамнике. и „тек кад му противник приђе близу. каква се физичка и умна снага крије у њима. да не зна шта би са ралом и воловима јер му није ни отац орао (зато што је био чобанин). „Повали се међу ђевојкама“. Касније је постао деспот и севастократор. Смотривши силну савезничку војску. Својим необичним руковањем оружјем он подсећа на Јована Курсулу. него као сењак. „Чудећи се смелости Момчиловој“ каже Стојан Новаковић „с којом је са својих 4000 луди примио битку с далеко надмоћнијим непријатељем. У свакој од тих ситуација он је обележен не као племић. него за своју дружину“. Био је „у почетку прост хајдучки четобаша у горама родопским (мећу Драмом. као чобанин од оваца. под градом Перитеоријем. Он је такав кад каже да ће Роксанду познати по браћи као што је у Шари од триста јагањаца свако по овци познавао. кад не скинувши тешку кабаницу полази да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача говорећи: „Којој овци своје руно смета. који није носио сабљу „о бедрима. Био је велики јунак. лукав. показујући му турску војску која се примицала и напомињући да треба најпре с њоме да се бије. Он је такав кад разговара с царем. јуна 1345. Милош је имао да покаже Латинима „старим варалицама“ и уображеним господичићима и свима другима за шта су све кадри презрени балкански чобани. Имао је кућу у Ксантији. на ондашњој тромеђи мећу српским. Да га не би сувише срдили. Овакав Милошев лик створила је сиротиња раја у доба турске владавине. онђе није ни овце ни руна“. неустрашиво безбрижан и помало шерет као они познати и омиљени народни типови из народних приповедака. домишљан. пусте у АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 21 . Он је хитар. Он је такав кад на рачун шићарџија. Својим немарним ставом према непријатељу он подсећа на Михаила Глувца. него затурену на раме. савезничком грчко-турском војском. Јов. Чак и кад отвара највећа јунаштва. да дукате не зна ни на кантар мерити ни бројем бројити. он показује изванредну сличност са потоњим јунацима који су изишли из самих народних дубина.

уреди војску за бој. И у песми он је велики јунак. И кад су се војници примакли једни другима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ град. кад је видео да су браћа изгинула. Кантакузин је с турским поглаваром Умур-бегом ишао тек иза те војске. него да бој треба тек да настане. него сваколика или изгибе или у ропство паде. његови сви. него од краља Вукашина. али не у родопском. на лево крило метне Јована Асена. многи његови изгибоше. као лакше оружане. али не зато што су врата затворили грађани Перитеорија. Кад је Вукашин обукао његово одело. према лакше оружаним непријатељима. Али тај џин био је безазлено поверљив као дете и способан за изванредно нежна осећања. борећи се живо и одупирући се јуначки. а затим као пешака. али се не налази на челу једне велике и одане хајдучке дружине. И у песми он је окружен љубављу. И одмах стану кликовати да су победили и растурати се у пљачку. нити се хоћаше предати.“ У песми се од свега тога сачувало веома мало. него љубављу своје браће и сестре Јевросиме. који чак има крилатог коња и сабљу са очима. И пошто му остатак војске би прибијен уз градске зидове. колико их је било претекло. него зато што је то учинила неверна куја Видосава. и видео је да тим првим сукобом није ништа свршено. И од те војске не беше бегунца. па пешице ударише на непријатеља. али под сасвим другим околностима и од сасвим других непријатеља: не од Кантакузина и Умур-бега и њихове војске. с Грцима оклопницима. предадоше оружје. надајући се да ће се моћи одржати ако успе да га заузме. И у песми он је изненађен нападом. а не кукавица и злочинац као што је Вукашин и Видосава. први Момчило сјаха с коња. с намером да поседне опкоп испред вароши. Подвалом доведена у положај да буде жртва једног свирепог обичаја. У томе многи изгибоше. не мало и помогло. А кад је Момчило у борби пао. Кад је срео девет братских коња без јахача. на које ће стрелама ударити. као у знак верности. Оно што у песми нарочито одликује Момчила јесте његова огромна физичка и морална снага. И у песми видимо га прво на коњу. Тако и Момчило са своје стране прими борбу. него у дурмиторском. И у песми он живи у горском крају. И у песми он је ожењен. па се нису бојали да могу бити опкољени. о којој историја ништа не зна. И тако Момчило немајући куд. И докле се год на ногама држао Момчило. свога шурака. И у песми он не може да уђе у град. изгледао је као кепец према џину. синовца Момчилова Рајка. Али је ипак на самртном часу имао снаге да своме убици препоручи своју сестру Јевросиму уместо невернице Видосаве у жељи да се роди јунак и човек сличан њему. али се повукла у потпуном реду и без колебања. што би. По људској лепоти за Момчилом не заостаје млада Гојковица из песме Зидање Скадра. а не бејаше прилике да ће их примити у град. судар је био страховит. да буде АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 22 . Момчило не могаше одолети. Али Турци стигну раније и Момчилову војску узбију. једно по властитој храбрости. И у песми он се храбро бори пред своју погибију: сам удара „војсци по сриједи“ и сабљом „крчи друма низ планину“. који се боре изблиза. са пет стотина војника. овде је постала пресудна: куја Видосава је организатор читаве трагедије. тога тренутка су му малаксале руке „од жалости за браћом рођеном“ и више није био у стању да се бори. уистину. а друго и зато што им је за леђима био град. својих првобратучеда и четрдесет од града левера. јер је војска Момчилова само устукла испред силе. На десно крило стави Умур-бега и Турке стрелце. Стога Кантакузин распореди војску у три правца. и већ се не имаше где борба на коњима водити. нико од његових нити јунаштвом попусти. али док је у историји та чињеница потпуно безначајна. него на челу своје браће. а по средини смисли да пође сам с одабраним Грцима и Турцима. али не љубављу хајдука.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ жива узидана да би се град одржао. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 23 . она би хтела да утиче на живот и после своје смрти. да мртвим дојкама храни и мртвим очима гледа свог нејаког сина.

Лазар је.1 на чијој се територији бој и одиграо. био у Душановој служби (као што је код овога био угледна личност и Лазарев отац Прибац). тј. За владе цара Уроша Лазарева моћ је стално расла. Европске трупе налазиле су се на десном крилу под Бајазидом. О борбеном поретку имамо само доцније вести које се не могу проверити савременим изворима. мада саме по себи изгледају доста вероватне. „Са Босанцима је дошао. наредио да се погуби и његов брат Јакуб и извојевао победу. Центром турске војске.).. потомка Немањиног сина Вукана“. Сам ток битке мало је познат.. и код Плочника 1386. ћерком војводе Вратка.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 3 Косовске песме P риродан прелаз од преткосовског ка косовском циклусу представљају оне песме које приказују Лазара у служби Душановој и као наследника Душановог царства. и један одред Хрвата под баном Иванишем Палижном. Али Бајазид је одмах енергично преузео султанску власт и команду у своје руке. избио је Мурат на Косово у област Вука Бранковића“. Није познато да ли је и други његов зет Ђурађ Страцимировић Балшић суделовао у боју. У почетку су Срби имали извесног успеха користећи забуну која је настала код Турака када је „неко веома благородан“ то је по доцнијим вестима Милош Кобилић (Обилић) „кога облагаше завидљивци своме господару и осумњичише као неверна. Сасвим су фантастичне доцније турске вести по којима су кнеза Лазара помагали и Бугари. азијске на левом под Јакубом. Арбанаси. а лево Влатко Вуковић са Босанцима (према Бајазиду). и у два маха били су потучени: код Параћина 1381. одиста. Лазару је послао у помоћ босански бан Твртко своју војску под војводом Влатком Вуковићем.1 који се и сам са својим одредом морао прикључити Турцима. заповедао је сам султан. он је ставио под своју власт „читаво Поморавље и северозападну Србију до Дрине и Саве“. који се налазио свакако онде где је Муратово тулбе. претварајући се да као пребеглица прелази на турску страну. у близини Приштине. коју је предводио сам султан Мурат. Балабан и др. г. као и многе прослављене војсковође из ранијих ратова (Евренос. Према Мурату налазио се кнез Лазар са главнином своје војске. Уз Лазара су били и његови сестрићи Стефан и Лазар Мусићи. Јакуб и Бајазид. Мађари. као самосталан владар покоривши Николу Алтомановића (чија се област простирала од Рудника до Дубровника) и још неке великаше. До судара је дошло на Видовдан 15. Од српских феудалаца који су помогли Лазара најважнији је био Вук Бранковић. У њима се налази и један од елемената косовске легенде. Кнез Лазар је пао у турско ропство и погубљен је по Бајазидовом наређењу. Душан је Лазара „поставио за ставиоца и оженио Милицом. Немци и Чеси: требало је приказати турску победу што тежом и значајнијом. Српско десно крило држао је Вук Бранковић (према Јакубу). Познато је и то да су неки босански АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 25 . Власи. убио султана Мурата. а после Урошеве смрти. Преко области Константина Дејановића. Неколико година после ових пораза Турци су пошли на Србију с великом војском. да ће српска држава пропасти по божјој вољи. Сариџе. јуна 1389. „а са њиме су била и оба његова сина. У то време почели су и Турци да упадају у Србију. како изгледа.

а кад је био близу. и победа се приви на њихову страну. избере згодно време и залети се на самог великог начелника (турскога). наиме. тако прича и византијски историк Јован Дука. и он је брзо постао предмет легенде. према томе. Како је настала косовска легенда и какав је њен смисао? „Чим је“ каже Стојан Новаковић „догађај мало уступио у прошлост. највише центар српске војске. године. И шта је било потом? Блажени се оконча сечењем главе. чије је стварање било олакшано и драматичним појединостима самога сукоба. заметак је и језгро целе косовске епопеје. и аутентична колико год може бити. Та српска прича стављена на Хартију око 1431. Пут му се отвори. залети се и сатера мач у тога самог охолог и страшног самодршца (султана). за њих се тек после ангорске битке сазнало да су у животу. Већ XV века. њега је обухватила поезија. у остале важније његове градове. исто тако и војвода Влатко Вуковић: страдао је. И он. нарочито у Звечан. а тако и дубровчанин Цријевић (Церва. Већ су савременици осетили значај боја на Косову. Ту и он сам падне од Турака. зависти и неслоге неваљалих и неверних људи била изгубљена косовска битка“.“ Косовска битка значи крај самосталне српске државе. него да су неки „гледали кроз прсте“. Бој се догоди на месту које се зове Косово. а Вук над свима владао није. одговорити би се могло да се косовски бој певао још онда по свим српским земљама. Константин Филозоф. Значајно је да у њој нема спомена о издаји Вука Бранковића. а може бити и раније. Али не беше то време избављења. Али АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 26 . А беше неки веома одличан племић (Милош) којега су завидљивци били опали господару као да ће неверу учинити. Одмах се почело певати да је побуда тога дела у томе што је Милош од некога своме господару опаднут. И у Први мах покажу се јачи они што су били с Лазаром. прича углавноме овако исто. кнез Лазар и пође на Турке. молећи му се што су могли лепше да они сврше пре њега. да би посведочио и верност и јунаштво. само 42 године после боја косовскога у положају да добро буде извештен. Војни људи су наступали један против другога са својим заставама. те да је „због те невере. само додаје да се на Косову с кнезом Лазаром нису борили сви подједнако. сместили су своје посаде. Централна област Балканског полуострва била је на тај начин чврсто у њиховим рукама. јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким. који је писао после 1463. Изгледа ипак да Турци нису потпуно сатрли српскобосанску војску. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијеног цара. Српски писац са самог краја XV века. пише о косовском боју: „Уста. Убрзо после тога Турци су ставили под своју контролу земље Вука Бранковића: „Скопље су му одузели и од њега начинили своју војну базу према Србији. подвигом Милоша Кобилића и погибијом оба владаоца“. писаној 1431 дакле. а његови мили другови примише смрт истим начином пре њега. Осим тога. У њој су и све главне побуде њезине. Омиљени научник с двора деспота Стефана. у биографији деспотовој. Туберо 1455—1527) по изворима из народа који су у његово време били на расположењу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ великаши били заробљени и одведени у Малу Азију. начинивши се као да је бегунац. постале су песме у којима се певало чудно дело Милошево. те да његову смрт очима не гледају“. Зети и Босни. Вук Бранковић је успео да се спасе. и би овако. којега су Турци при узећу Новога Брда (1454) као младића заробили и у јаничаре одвели. Ако би се рекло да је то зато што је тада у Србији владао његов син Ђурађ.

Издаја је. занимљиво би питање искрсло: откуда баш у XVI веку. Он већ зна за издајника. Издаја је. и то лагано. утврдио ту суревњивост међу Вуком Бранковићем и Милошем Обилићем. Италијански преводник Дуке. најшира и најразгранатија Није могућно данас прокљувити каквим је начином и како уз косовску епопеју прирасла мисао о издаји Вука Бранковића на Косову. него излаже косовску причу на талијанском сасвим другојачије него Дука на грчком. Од XVI века унапредак развио се косовски еп с тим уметком о издаји. Италијански преводник Дуке. Ми смо некада помишљали на династичку борбу међу Бранковићима и Лазаревићима на крају XIV и у почетку XV века (до 1413). као нов додатак. не преводи о косовском боју Дукиних речи. Тако су се до краја XVI века развили сви елементи косовске епопеје. издано на свет 1601. Константиновић. Орбинија. тако позно. као нов додатак. И пошто је издаји повод био у суревњивости коју овлашно напомиње и најстарија прича Константина Филозофа. Но ни томе нема ни трага ни потврде у писаним изворима. не помиње Вука Бранковића као издајника. XVI је век. и говори да се од свога господара кнеза Лазара одметнуо и оружје окренуо против своје браће хришћана. у које се време хватају њени спомени у изворима. Последњи прираштај косовском епу биће онај о узроку те суревњивости у размирици двеју кћери Лазаревих. тако позно. Пошто причање М. Ако је та мисао прионула уз епопеју истом од XVI века. другојачија и мање сређена. и пошто је извесно по горе поменутим писаним споменима да је иста епопеја у XV веку била ужа. незнано по каквим узроцима. Он већ зна за издајника. да се истакне баш то име и никоје друго? Излазило би да су свакојако неки узроци још у XV веку уврзли име Бранковића као издајника у ту причу. а о њему говори одмах затим. И пошто је издаји повод био у суревњивости коју овлашно напомиње и најстарија прича Константина Филозофа. али који не може бити старији од XV века. XVI је век. могли бисмо с доста сигурности тврдити да је главна. за којега се не зна када је радио свој превод. утврдио ту суревњивост АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 27 . за којега се не зна када је радио свој превод. назива га Драгосаво Пробисцио (Драгослав Пробић или Пробиш). Ако је та мисао прионула уз епопеју истом од XVI века. и мало по мало. да се истакне баш то име и никоје друго? Излазило би да су свакојако неки узроци још у XV веку уврзли име Бранковића као издајника у ту причу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ни М. Није могућно данас прокљувити каквим је начином и како уз косовску епопеју прирасла мисао о издаји Вука Бранковића на Косову. и говори да се од свога господара кнеза Лазара одметнуо и оружје окренуо против своје браће хришћана. Од XVI века унапредак развио се косовски еп с тим уметком о издаји. коначно прионула уз име Вука Бранковића. Вуковице и Милошевице. Но ни томе нема ни трага ни потврде у писаним изворима. без икаква знака сумње. незнано по каквим узроцима. који је ово стављао на хартију негде око 1499. али који не може бити старији од XV века. не преводи о косовском боју Дукиних речи. коначно прионула уз име Вука Бранковића. назива га Драгосаво Пробисцио (Драгослав Пробић или Пробиш). у које се време хватају њени спомени у изворима. напослетку. Ми смо некада помишљали на династичку борбу међу Бранковићима и Лазаревићима на крају XIV и у почетку XV века (до 1413). напослетку. него излаже косовску причу на талијанском сасвим другојачије него Дука на грчком. Довољно да XVI век уноси у косовску епопеју и тај елеменат. Довољно да XVI век уноси у косовску епопеју и тај елеменат. године. занимљиво би питање искрсло: откуда баш у XVI веку. закорачује у XVI век с пуним обликом косовске епопеје.

јер у томе и јесте суштина косовске легенде. народни карактер. много старија од хришћанства. Мисао о небеском царству које задобијају храбри ратници веома је стара. Да бог није тако хтео. са друге стране. да Вук није издао. Орбинија. Лазар и његови ратници задобили су „небеско царство“ по божјој вољи и кроз борбу. а за часног човека срамота је гора од смрти. задобићеш рај. не треба да се плашиш. учинили га једним општим појмом под који може да се подведе сваки преступ према отаџбини и. Благо витезу коме долази таква борба нетражена. пресудан узрок поразу није у томе. него због тога што тако мора да мрзи невера Веру. стога устани. уживаћеш земаљске радости. господин сељака. издајник родољуба. То је било у пуном складу са захтевима завршне фазе борбе против Турака. Али не беше то време избављења. Али погледајмо редом све узроке пораза на Косову. „Сви ми да се у со прометнемо. Први узрок је јако наглашен у неколико песама. шта има болније од овог? Ако будеш убијен. Они пак који ти желе зло говориће с подсмехом о теби и кудити те због слабости. а нарочито у песмама: Бановић Страхиња и Косанчић Иван уходи Турке. јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким“. ниђе не би на земљицу пала. насупрот судбини осталих покојника која је представљена мрачним бојама судбина погинулих у боју насликана је као угодна: Ко је у боју погинуо је ли виде то? Да. ако победиш. заколичних разлога. не би Турком ручка осолили“. издано на свет 1601. године. и мало по мало. турска бројност би била чинилац који не одлучује. Њу не узима у обзир ни Константин Филозоф. као отворена рајска врата. с једне стране. видех: његови отац и мајка држе му главу и његова жена (клечи) поред њега. пренебрегнућеш своју сопствену дарму (врлину) и своју част и пасти у грех. већ на добре коње и јунаке“. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијенога цара. Последњи прираштај косовском епу биће онај о узроку те суревњивости у размирици двеју кћери Лазаревих. таквим и сличним хиперболама описана је турска сила. У томе је „логика и укус“ певача XIX века. И сви ће причати вечито о твојој срамоти. божју воњу и издају Вука Бранковића. о сине Притин! А ако нећеш да предузмеш ову закониту борбу. Па ипак. која је завршена најдаље у IV веку нове ере. дали хероизму косовске епопеје одређенији. Као што је познато. божја воња је једини узрок трагедији: „И у први мах покажу се јачи они што су били с Лазаром. „да ти имаш крила соколова. певачи XIX века. Турска војска је кажу ове песме небројена. и победа се приви на њихову страну. у песмама косовског циклуса налазимо три узрока поразу: надмоћност турске Војске. тако је говорио Кршна јунаку Арџуни јер за једног витеза не постоји ништа више од праведне битке. и то лагано. који најмање две хиљаде година претходи хришћанству. пак да паднеш из неба ведрога. Одбацујући свађу. У сумерско-вавилонском Епу о Гилгамешу. Тако су се до краја XVI века развили сви елементи косовске епопеје. налазимо веома занимљиво схватање о небеском и земаљском царству: „Ако мислиш на своју дужност. дакле. „да из неба плаха киша падне. перје меса не би изнијело“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ међу Вуком Бранковићем и Милошем Обилићем. По њему. Према Константину Филозофу. Пошто причање М. лишили су издајство сваког оправдања. Вуковице и Милошевице. У Махабхарати древних Индијаца. Воће убојних кола мислиће да си устукнуо од борбе из страха и тако они који су те ценили презираће те. о АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 28 .

баш као да се бори за земаљско царство. али та је одлука остала мртво слово све до последњег (двадесет четвртог) певања. изгледа. и одлучи се за борбу“. и у једно и у друго пут води кроз борбу. које су настале већ у VIII веку старе ере. А кад је Одисеј испричао како је Неоптолем неустрашив. Али наш народни певач био је. То се лепо види и из једне старе мексиканске песме: „Шта је наш земаљски живот? Зар има мртваца међу нама? Не. они су још могли да се надају. у другом делу песме. творца живота. он улази у жестоку борбу. има више примера за ово. тј. Код Константина Филозофа одлуку о „нашем“ поразу донео је „наш“ бог у складу са хришћанским учењем да се за страдања на земљи добијају награде на небу. они живе далеко на небу. у складу са својим светачким карактером. Но најизразитији је у овоме смислу однос између Ахила и његовог сина Неоптолема. али кроз борбу која мора да се заврши поразом. на пример. Мисао о небеском царству служила је првобитно томе да се подстакну људи на борбу. Хришћанско небеско царство он није умео и није ни могао да усклади са паганским земаљским царством. као и пре ње једни богови помагали Ахејцима а други Тројанцима. бира друго. у много већој мери паганин него хришћанин.“ Код Константина Филозофа до небеског царства такође се долази кроз борбу.. Ако у том погледу упоредимо нашу косовску епопеју са Илијадом. Лазар. док је међутим борба Срба на Косову постала апсурдна онога тренутка кад је једини бог попустио. Овакво схватање небеског и земаљског царства настало је у свом првобитном облику још у родовском друштву. кад је једини бог донео АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 29 . Напротив. он их је приказао у потпуној противречности. владара над мртвим јунацима. Кад је Одисеј дошао у доњи свет и срео Ахила. у Махабхарати и Рамајани. Али одмах затим. тамо где се диже дим ратне ватре. налази се тамо где певају војници. У Илијади и Одисеји старих Грка. Како ствар стоји са божјом одлуком о поразу? У Илијади и Одисеји. Откуда та противречност? Прво. овај му је упутио прво питање о томе да ли је Неоптолем храбар. У Илијади богови су одлучили да Троја буде разорена. Ахилова душа је отишла широко корачајући весела што има одличног сина. разуме се. земаљско царство) или пораз (тј. да ли предњачи у боју. пре много хиљада година. Отац је био дужан да јуначком смрћу прослави сина. за њега се може рећи оно што је Коцјубински рекао Горкоме о Хуцулу: „Хришћанство је он искористио само за то да улепша своју незнабожачку веру“. али су и даље једни помагали Тројанцима а други Грцима. Задовољство господа. То се најбоље види из песме Пропаст царства српскога. а син да ратничким подвизима оправда херојску очеву успомену. кад је рат био један од основних видова привреде. и био би победник да није било Вукове издаје. борба Тројанаца није била бесмислена. Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу. у таквој ситуацији. како каже Константин Филозоф. јер су и даље и после одлуке. тамо где су утеха и наслада. Бити храбар у борби против непријатеља значило је тада испуњавати обавезу не само према живим саплеменицима него и према мртвим прецима. небеско царство). њу је изазвала околност да је одлуку о поразу донео један бог.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кунтин сине. богови не само да одлучују о исходу рата него и сами учествују као помагачи овога или онога јунака. небеско и земаљско царство не искључује једно друго. Управо. Дакле.. уочићемо следеће: овде су богови пропаст Троје одлучили у четвртом певању. Дазар каже ова песма може да бира борбу и победу (тј.

поникла баш у главама тих људи који су до пред крај XVI века покретали безизгледне. Сем тога. Тај домаћи слој (кнезови. могла је да буде сасвим довољна за приписивање издајства Вуку. Неких педесетак година затим већ се говори о људима који су „гледали кроз прсте“. углавном. ако остане жив у земаљске радости. Раја је у косовском боју гледала почетак своје несреће. влада његовог сина Ђурђа Бранковића. он се речју определио за небеско царство у које се улази без борбе. У вези с тим важно је и оно што је напоменуо Маретић: „Из старих и вјеродостојних извора излази да је Вук са својом војском био на Косову и борио се с Турцима вјерно помажући кнезу Лазару: највише што се може допустити јест то да је прије потпунога свршетка битке оставио с остацима своје војске АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 30 . и зашто тек у XVI веку. Ти људи су се борили не само против Турака него и против повлашћеног домаћег слоја који је подржавао турску управу. У истом. Било је различитих нагађања. била заборавила. пораз по божјој вољи у косовској легенди патио је у народној песми од ове противречности већ од самог почетка. Најчешће се признавала потпуна немоћ да се то питање реши. према томе издајнику раја је могла да створи лик издајника у прошлости. па до краја XVI века против турске владавине јављале су се само изоловане буне. чак је и природно . најзад. и постојање домаћег слоја који се везао за турску управу и био њено упориште. Чије би име везала за тај лик? Мећу свим личностима у прошлости Вук је за то имао највише услова. те муке биле су неупоредиво мање него оне под Турцима. кад је турска владавина већ постала тешка. питање је на које не умемо тачно да одговоримо. а стварно је пошао путем који је Кршна показивао Арџуни путем рвања са непријатељем. А на Косову погинули су кнез Лазар и велики јунак Милом. организовање већег отпора онемогућавала је чврста централна власт. слободни сењаци. зависти и неслози неверних И неваљалих људи“. У клици га налазимо већ код Константина Филозофа: опадати тако великог јунака и родољуба какав се показао Милош. И могуће је . судећи према изворима. Па ипак. У то доба — као што показују најновија истраживања наших историчара . формирао се постепено. а није погинуо у косовском боју. Ето у којој мери је положај хришћанина био безнадежнији од положаја паганца. погинули су и незнатнији људи док је Вук остао жив. Своје муке у домаћој феудалној држави (пре Ђурђа Бранковића) она је већ. издаја. уосталом. Сасвим природно. повратак на чисто натуралну привреду на селу . а то се може и без борбе довољно је за то причестити се и наредити се. то у ствари значи издајнички поступати. што се одразило у издвајању веома малих територијалних јединица међусобно неповезаних . за владе Бранковића српска држава коначно је пропала. ХУ веку помиње се и један одређени издајник: Пробисцио. очајничке буне. свакојаких комбинација. Он је владао на самом Косову и није погинуо! Та чињеница.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ одлуку о поразу. И по свој прилици. вреди нагласити неке околности због којих је народ могао да припише издајство баш Вуку Бранковићу: он је владао на Косову. била је изузетно тешка народу. Трећи узрок поразу. Зашто је баш Вук добио то срамно име. Власи-сточари. са разних разлога. негде између XV и XVI века. путем који је паганца водио и у једно и у друго царство: ако умре у рај. да је мисао о Вуковој издаји. од прве четвртине XV века. у вези с поменутим околностима. Њега у XVI веку заувек замењује Вук Бранковић. Зашто се борити кад бог хоће пораз? Треба умрети. Али то је друга околност која је изазвала противречност у певачу хришћанину куцало је борбено паганско срце. који су били и турски војници) у очима раје морао је представљати мрског издајника. о „невери. кад е избио велики сењачки устанак. после сто година.

Црногорци! А ко чиња бити ће најбољи. на пример. Осим тога треба знати да је Вук Бранковић послије косовскога боја живио у непријатељству с кнегињом Милицом и с њезиним синовима Стефаном и Вуком радећи им о злу као и они њему. и од српске крви и колена. Да ли је то случајно што две најомрзнутије личности припадају једној истој породици? Не. И Јерина је у ствари издајник: она. Отуд је народ могао помало развити потпуну издају. кад је видио да је и онако већ све пропало. мислило се да то непријатељство потјече из издаје Вукове“. свака му се сатвар скаменила! Бог велики и његова сила у њиву му сјеме скаменио. тј. запамтио по злу н проклео је у причама и песмама о Јерини. од руке му ништа не родило: рујно вино. То непријатељство могло је утврдити у народу мишљење о издаји Вуковој. ни шеница бела! Не имао пољског берићета. убија најбоље војводе. разлегао се по целој нашој земљи као немилосрдна порука.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ бојиште. предаван од века веку. и у устаничким логорима као и у хајдучким и ускочким дружинама. Поврх тога. оне се међусобно условљавају као проклети типови. већ створени лик издајника служио је као моћно оружје у борби против свих опих који су ма у чему и ма како подржавали Турке. ни у дому од срца порода! Рђом капô док му је колена! Тај поклич. а не дошô на бој на Косово. од колена колену. то не може да буде случајно. уништавајуће Његошеве речи: У памет се добро. Као такво оружје служио је овај лик и у XVI веку. кад су због све тежих дажбина отпочели стални покрети против турске власти и кад су се против турског феудализма због његове тежње да привилеговани домаћи слој претвори у рају почели борити и сами кнезови. ломи крила крајини. растао и гранао се и најзад био изливен у гвоздене. а ко изда онога те почне. треба имати на уму и то да је народ владавину Бурђа Бранковића. као и раније. као издајници. у песми Облак Радосав. Вуковог сина. кроз болне звуке гусала и као нож оштре и звонке десетерце одјекивао је кроз кнежеву клетву неумољиви поклич отаџбине: Ко је Србин и српскога рода. И тада. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 31 . уништава заштиту отаџбине. А од краја XVI века. њега је пратила убитачна клетва: Проклет био и ко га родио! Проклето му племе и кољено! И у XIX веку као и у ранијим вековима. као страшна опомена. а све зато јер је Вук Бранковић хтио послије смрти кнеза Лазара да постане господар читаве земље којом је Лазар владао.

гроб се његов пропâ на та свијет! Ко издао. спопада га брука Бранковића. Читајући песму Цар Лазар и царица АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 33 . него пасју вјеру вјеровао! Крвљу му се прелили бадњаци. браћо. крвљу крсно име ославио. а у лик се манит обратио! Ко издао. код Мусића Стевана и. те јунаке. Црте тога лика налазимо код Југовића. код Бановић Страхиње. како што је шареним коњима! У кућу му пушке не висило. Он је пример човека који се поистоветио са отаџбином. браћо. код Милоша Обилића. браћо. довијек лагале! Насупрот издајнику — то је такође једна од битних особина косовске епопеје — дата је јарка слика хероја родољуба.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ у жене му ђецу скаменио! Од њега се излегли губавци. и зато му је народ дао највише право: да разлучи веру од невере. Милош Обилић и речју и делом учи како треба мрзети издајника и како треба бити веран домовини чак и онда кад се у њој доживи увреда. Он је најизразитији представник народа у судару са Турцима и издајничком домаћом господом. не предавâ пуње ни проскуре. да их народ по прсту кажује! Траг се грдни његов ископао. рђа му се на дом распртила. код Срђе Злопоглеђе. жељела му кућа мушке главе! Ко издао. за његовим трагом покајнице све кукале. часне посте за пса испостио. те јунаке. те јунаке који почну на наше крвнике. патриотизам од издајства. понајвише. своју ђецу на њ печену ио! У помамни вјетар ударио. главе мушке не копâ од пушке. У Југовићима. како су представљени у песмама о самом косовском боју (у онима које говоре о догађајима пре боја нису симпатични)1 — нашло је узбудљив израз херојско помирење са смрћу у борби против непријатеља.

А тада. На замагљено поље слетала је смрт. Какав замах и откос! Тако је могла да коси само сабља коју су у вековима ропства. Он би да их све истреби. не осрамотити се пред дружином — пред отаџбином. бритком сабљом и десницом руком. он набија на АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 34 . светло. како је Филиповић насликао сложну браћу. лепршале се заставе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милица. стезале хиљаде руку сиротиње раје. ђе брат брата издати не шћеде — докле гође један тецијаше. не бити издајник. на дрвећу. Сијали су калпаци и челенке. копља и сабље. то је била једина мисао. девет тешких копља коштуница спустише се“. крсташ му се по Косову вија. Поље око Крушевца било је покривено зеленом травом. На родну земљу навалиле су многе штеточине и наљутиле га. С том мишљу и с тим осећањем Југовићи су стигли на Косово. остављен од пријатеља. кад год је изговарао стихове: „крсташ му се по Косову вија. на младим јуначким лицима дрхтала је јасна сунчана светлост. сестро. Милица је девет пута хватала за узду братовљег коња и девет пута склапала брату руке око врата. А у боју он је био онај „добар јунак“ „што једанпут бритком сабљом мане. скакавцима. да сваку клицу затре. мајка сина. да их потпуно уништи. И човек не може да се отме утиску да је народни певач — у XVI. човек не може да се отме утиску да је јутро поласка у бој било ведро. На њој. преко себе у Ситницу тура“. његову пламену заставу и његову неуморну руку и сабљу. и у XVIII. као да будаком крчи трње. Срђа Злопоглећа је такође „добар јунак“ „што два и два на копље набија. Он поступа као добар домаћин усталац који се одупире поплави. Тако Милутин и извештава Милицу: Погибе ти осам Југовића. одмереним покретима. Бановић Страхиња је онај јунак коме је турски дервиш упутио ласкаве речи: Твоме ђогу и твоме јунаштву свуд су броди ђе гођ дођеш води. на бијелу кулу. и у XVII. још разгони Турке на буљуке“ увек видео живог Бошка. на кућама. Он је био први наш човек коме су Турци учинили неправду и који је осетио горчину издаје.. И девет пута поносне речи јуначке вере испуниле су град и поље: Иди.. а ја ти се не бих повратио. истрајно. напуштен чак и од своје жене. Пре боја. Пажљиво. Он је срдит и злих погледа. пак двадесет одсијече глава“. Само смрт могла је да растави верну браћу. једино осећање. сам у непрегледној турској војсци. у осветничкој жудњи. он је нашао у себи довољно снаге да савлада грдосију Влах-Алију и да опрости неверној љуби. крвљу су плинули и Лаб и Ситница. Љуба је испраћала војна. „девет белих повише се пера. Али није клонуо. гусеницама. Он више личи ва вредног посленика него на гневног ратника. још разгони Турке на буљуке. сестра брата. У сусрет том пуном животу јурила је наказна смрт. пуно жубора. Још остаде Бошко Југовићу. Не бити страшљивац. и у XIX веку.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 35 . Низ херојских косовских ликова снажно завршавају стара Југовићка и Косовка девојка: херојска мајка „тврдога срца“. Њега је љуба испратила с чедом у наручју — као у Илијади Андромаха Хектора. него два и два освајача и баца их у реку — нека вода однесе нечистоћу и заразу. Бојао се кнежеве клетве. У једној песми са Новог Зеланда речено је ратницима: „Ако желите да увећате своју храброст. који је такође касно стигао на Косово. али он се није бојао смрти. Тај неуморни усталац кроз векове је загревао рају и звао је на подвиге. и опет задоцнио. Али тај призор није га поколебао. него од издајства. живота ради кога треба умрети. која преврће по крви јунаке и залаже их хлебом и запаја вином. ако желите да укрепите своју мужевност. покушала је да га задржи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ копље не по једнога. Мусић Стеван је јунак који је касно стигао на Косово. која је видела „зао санак“. напротив. — То је била једина мисао и Васојевића Стеве. дао му је снаге да намах и потпуно прегори живот. у прави час. приближите свој нос носу своје деце“ (тј. Његова љуба. Као и Мусић. и јуначка вереница. онда ћу ти са Косова доћи. његова једина мисао је била да погине на време. И зато је Васојевић Стева могао онако одлучно и убедљиво да каже сестри на растанку: Кад се роди од запада сунце. заједно са осталом браћом. реците им: збогом). био је дубоко несрећан што је то морао да учини касније него други. На Косову он се бранио не од смрти. спремао се. будућности. Погинуо је чим је њега победио. журио. која умире без сузе у оку. деца су најузбудљивије оличење отаџбине.

до 1395. Марко је пред своју погибију рекао: „Ја кажем и молим АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 37 . онда га купи у кириџија. па Марко онда пружио руку к небу и рекао: „Боже. у којој и сад обојица живе: он. Ја сам у дјетињству гледао у Сријему у крчми манастира Крушедола гдје је Марко намолован како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима идући управо.. у крајини Неготинској приповиједа се да је то било у једној бари ондје близу Неготина испод извора Царичине: ондје има и сад бара и зидине од старе цркве. онда ће се и он пробудити и опет на свијет изићи. Трећи кажу да је у такоме боју толико луди изгинуло да су по крви попливали коњи и људи. године. кад су се Турци били с Каравласима. пред Шарцем стоји мало маховине од које помало једе. што ћу ја сад?“ На то се бог смиловао и некакијем чуднијем начином пренио и њега и Шарца у некаку пећину. У Српском рјечнику Вук Стефановић Караџић каже: „Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића. морао је да учествује и у турским војним походима.. други казују да му се у таквоме боју заглибио Шарац у некакој бари код дунава и да су ондје обојица пропали. Престоница му је била у Прилепу. а после косовске битке. у боју ва Ровинама против влашког војводе Мирче. него се приповиједа. забодавши своју сабљу под греду или је ударивши у камен. а сабља све помало излази испод греде или камена. Приповиједа се да је Марко био много јачи од осталијех садашњијех а јамачно и ондашњијех људи. па кад Шарац маховину поједе и сабља испод греде или камена испадне. па га ниједан није могао носити. излијечи га од губе и научи вино пити. па онда рекао: „Сад не помаже јунаштво. од Душановог до хајдучког времена. легао те заспао. па једнако спава. а једни опет да га је купио у некакијех кирипија: прије Шарца веле да је мијењао много коња.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 4 Песме о Марку Краљевићу P есме о Марку Краљевићу обухватају веома дуг период. За смрт Марка Краљевића различно се приповиједа: једни веле да га негдје у селу Ровинама убио некакав каравлашки војвода Мирчета златном стријелом у уста. У таквом једном походу је и погинуо 1395. кад у некакијех кириџија види шарено губаво мушко ждријебе. јер најгора рђа може убити најбољега јунака““. Према Константину Филозофу. али се оно не дадне ни с мјеста помаћи.. за коју говоре да је била начињена на гробу Маркову. за владе цара Бајазида. и узме га за реп да омахне око себе као што је остале коње огледао. Једни говоре да је он у ту Пећину побјегао кад је први пут видио пушку и пошавши да је огледа (да ли је истина да је онака као што се приповиједа) пробио из ње сам себи длан.1 Ја ћу овдје назначити о њему оно што се слабо у пјесмама налази. За његова Шарца једни приповиједају да му га је поклонила некака вила. Краљ Марко владао је од 1371. За све време своје владавине признавао је турску врховну власт.. учини му се да ће од њега добар коњ бити.

Његова је сабља увек била жедна турске и насилничке крви. Али ту лежи и велика противречност. Марко помаже цару. стварност за коју се морао везати песнички лик Марка Краљевића карактерише несменљиво Турско господство. ако је њихова власт хтело се то или не — била неизменљива чињеница. Марко Краљевић и Муса Кесеџија. ниједном другом Турчину. као посинак према поочиму. Марко. Марко Краљевић и Мина од Костура. народни певач био је принуђен да постави Марка Краљевића у Основи историјски верно — као турског вазала. Познато је да су се песме о Марку Краљевићу певале већ у XVI веку. не једанпут. Може бити да је за време његове владе народ био поштеђен разних тешких намета и да је касније. задрхтао од Маркова гнева. али и све остале — ма колико биле испуњене догађајима непознатим историји — верно одражавају стање нашега народа пре и за време турске владавине. Од њих одређенију историјску подлогу имају само две-три. Зашто је то тако — не може се поуздано рећи. Марко убија на хиљаде верних царевих поданика. Цар држи годинама Марка у тамници. успомена на такво стање имала пресудан значај за стварање јуначког лика Марка Краљевића. С једне стране. онакав какав је у песмама. а код њега не мислим другога док је моја на рамену глава. који је био притиснут турским неделима. у песмама и причама он је највећи јунак. Међутим. Према томе. и уопште ниједном човеку. за дуго време на промену тога стања није се могло ни мислити. Све што историја зна о Марку своди се на то да је он био незнатан владар. горела је пламена жудња за осветом. а ја нека будем први међу мртвима у овом рату“. њихове главе ипак могла је да сече АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 38 . Турци су били у земљи. и најчешће у исти мах он му наноси огромну штету. под теретом турских насиља. и кад би се из свих песама сабрале турске главе које је он посекао — испала би грдно велика гомила. Марко је — не једанпут — догнао цара до дувара. Ако се Турци нису могли протерати из земље.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ господа да буде хришћанима помоћник. Очевидно. нити дворим кога. Из те жудње се родио пркосни и ратоборни лик Марка Краљевића. Цар је. никад се није покорио. однос је дубоко непријатељски. Тешко је рећи да ли је то више покорност или непокорност. Али то је више на речи него на делу. то није никакво пријатељство. У ствари. Марко пије уз рамазан вино — сачувана је историјска истина да је Марко признавао власт турског цара и да је ратовао за његов рачун. У доба када је живео Марко. И. то је ван спора. У једној песми он то сам изриком каже: Нисам слуга. турска сила је била у напону и није било те снаге која би могла да је сруши. но у Стамбол цара честитога. Дакле. Али у народном певачу. Марко је тобоже у некаквом рођачком односу према цару. одиста. Како све то да се разуме? Можда би се могло примити следеће објашњење. до нас су дошле песме из каснијег времена. Но и Маркова покорност самом турском цару је веома чудновата. њихове снаге су биле неизмерне. са друге стране. У неким песмама — као што су Марко Краљевић познаје очину сабљу.

који је дорастао сваком подвигу. који су у народној песми оцењени као старе варалице. У извесним тренуцима он је спреман да без колебања кидише на читаву војску. Краљевићу Марко. а Турци нам неће разумјети. да кажњава насилнике. плах и нагао као ретко ко. опростити. пушти врага. Он улази у двор Мине од Костура прерушен као калуђер и игра „ситно калуђерски“. у ствари. Али у другим тренуцима он је јунак по својој мудрости. султан мора да моли Марка. превеликој физичкој снази него и у јачини и бистрини његовог ума. па и самог Мусу Кесеџију. сви који су је глобили и пустошили — Турци. вешана на ченгеле. У тамним вековима ропства народ је стварао полетну слику ненадмашног јунака у кога је „оштра сабља. нек му није трага. Остављена на милост и немилост Турцима. У једној прилици мајка Јевросима саветује Марка да поступи по турској жељи: И бог ће нам. али је исто тако кадар и да АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 39 . По народној песми. јер је мудрији и јуначнији од свих душмана. по способности да превари непријатеља. Ретки су тренуци кад се у песми признаје турска надмоћност. да ослобађа робље.“ Тад се Марко у све мисли снађе. да загази у најопасније сукобе. као што је познато. да нас Турци не би погазили. пушти нама агу Бећир-агу. Арапи. стрпљив и опрезан. Латини и остали — нашли су се лицем у лице са срдитим и страшним Марком Краљевићем. Он може да буде прек. да заступа човечност. моле га они које је ага злостављао: „Богом брате. господство и надмоћност претварали су се у прах. изражена је не само у његовој. пљачкана и срамоћена. Сви који су насртали на нашу земљу. Он мудрошћу. синко. набијана на коње. Тешко Србљем ђе им није Марка! Надмоћност Маркова над Турцима. У другој прилици. Он је — у песми — извршавао казну коју је изрицао и свим срцем желео својим непријатељима подјармљени и понижени народ. рука самовољна“. султан и његова царевина зависе од Маркове снаге. да штити правду. сиротиња раја је кроз песму и звуке гусала изливала срџбу увређених и слала свог непобедивог јунака да дели мегдане „од истока паке до запада“. Ту сабљу и топузину дао је народни певач у руке Марку Кра љевићу. и над свим другим непријатељима. Многобројне противнике Марко уништава не само својом тешком руком него и својом великом памећу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ сабља. јер је то одиста најбољи начин да без муке савлада разбојника који му је разорио кућу и заробио жену. Пред тим неукротивим џином — а такав је хтео да буде сам народ — турска власт. чак и без оружја. Он је био неумитни судија који је стизао свакога злочинца. њихова ребра могла је да пребија топузина. Марко је кадар да направи чудо од јунаштва. кад је Марко хтео да казни крвника Бећир-агу. сиротињу нашу цвијелили. побеђује и џина Латинина. али као ретко ко он уме да буде и лукав. То је само у два-три случаја. У Латинима.

Марко се одвојио Од другова. Милош је једва померио калпак. ма не бјеше коња Јанковога. кâ да бјеше Старина Новаче. А онда су се договорили да побегну. па ко га дигне и метне на главу томе ће бити жена а остале ће побити. који је познат као „тешка пијаница“. обукао калуђерско рухо и сео крај шарене чесме — не би ли ту зауставио девојку. Момчило више колена. И. свилени барјак. дете Грујица до појаса. кâ да бјеху два Подреновића. али би их сваког једанпут ударила. да би обмануо турске уходе. Док сви сватови пију. и тако су и учинили. војвода Јанко га дигао до колена. а онда бацила на земљу свој калпак и наредила да га дигну. Девојка се наљутила. С њиме је и Милош. као што га у српској песми Урош и АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 40 . волујску камџију и самур-калпак. ма не бјеше коња Новакова. она га је запитала да ли су туда прошли такви и такви људи. и приметио да она јаше коња и држи сабљу не као јунак него као жена. Тако је потрајало три године. И ова — „хала халетина“ — дала јој је коња ластавицу. На то је он одговорио да су прошли јуче рано. где је везла на златном ђерђеву. Но она је то опазила и почела да их гони на коњу ластавици. Или. Марко. Кад је то видео. ма не бјеше коња Марковога. А кад се дохватио коња и сабље. а Марка и два и три пута. ма немаше коњâ њиховијех. и — дабоме — понудио се да покаже како то треба радити. Одмах је затражила од мајке бојну опрему. ма немаше коња Грујичина. Но девојка их је све скупила камџијом. он учи сватове да измењају коње. Тако. и Момчило. Сиромаси момци моле Марка да их спасе беде невиђене. мислећи да је прави калуђер. буздован. Кад су били близу двора опаке девојке. одиста. не окуша ни вино ни ракију. али га није на главу метнуо. а Марко га најбоље подигао. кâ да бјеше војевода Јанко. и тако доводи шпијуне у смешну недоумицу: Ми смо свате уходили дивно: кâ да бјеше Краљевића Марка. и дете Грујица. Реља Шестокрили до „белог грла“. кâ да бјеше Бановић Секула. Коњ ластавица је полетео. сабљу. у једној македонској песми прича се како је нека чудновата девојка забранила женидбе и удадбе док се сама не уда. са девојке је полетела глава. и саветује своје друштво да седи под оружјем. и Реља Шестокрили. И он пође. Иста ова особина Маркова снажно је наглашена и у песмама других балканских народа. О празницима би им додала нешто боље. трезно размишља о латинским замкама. и војвода Јанко. други пут. испитала их ко су и откуда. она их је угледала са чардака. кâ да бјеше дијете Грујица.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ надмудри латинске варалице. а наши јунаци су се разбегли куд који. бацила их у тамницу и давала им само „сува хлеба и студене воде“. ма немаше коња Секулова. не познавши га. Мртва глава је проклела Марка да му се за гроб не зна.

Прво. н најзад. Најчешће. надмоћност Маркова над Турцима. за које се бори Марко. но му стоје бакрачлије празне. поставља Секули веома тешке задатке и излаже га највећим опасностима. Мада ово траје веома дуго. и надахнут је гневом због насиља и свакојаког нечовештва. и над другим непријатељима. ојађене сиротиње. унесрећене девојке. боље ми је погинути овђе но срамотно дома долазити. да уђе у усијану пећ. У једној другој македонској песми — о Секули и латинском краљу — особито је истакнута изванредна Маркова стрпљивост. лажљивац и подлац као и у српскохрватском песништву. моја стара мајко. О томе сведочи велики број песама. а тако ми бога праведнога. У једној између осталих — где прича мајци како се препао од страшног Турчина отмичара — Марко сам каже да му је жалост за несрећном снахом улила потребну храброст: Ја погледах на ђевојку. То је надмоћност правде. да не виђу кад ћу погинути. кад ђевојка грозне сузе пушта. нарочито за то храњеног. све мараме сузам' поквасила. затим. он тражи од њега да се бори против Арапина. не би ли тако избегао удају своје кћери. морала. који одиста веома паметно и храбро налази излазе из свих тешкоћа. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 41 . кад ту аге Белил-аге нема. Најчешће. за херојски подухват Марко је надахнут тугом због утамниченог друга. а зажмурих очи обадвије. њом ударих Белил-агу страга по рамену и по десној руци. стара моја мајко. Марко остаје потпуно миран и — што је веома занимљиво — у свакој од поменутих ситуација тражи савет и помоћ од Шарца. поштења. све ми срце пуче за ђевојком. Сем тога. Кад погледах на Турчина. недељама и недељама. Латински владар. мајко. да преплива Црно море и да с оне друге обале донесе три златне јабуке.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Мрњавчевићи куне отац Вукашин. стакају се ђогу низ копита. — а то је надмоћност ка којој је тежио сам народ у вековима ропства — изражена је у српскохрватским песмама и на други начин. Кад ја виђех. мајко. незаслужене патње. Марково јунаштво извире из дубоке љубави према човеку који је у невољи. па помислих. па потегох даровницу ђорду. На крају ослобођени момци и девојке доносе своме заштитнику разне дарове.

— а то је надмоћност коју је народ себи желео — огледа се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ на лабуду нема господара. У песми Марко Краљевић избавља бега Константина налазимо и ове стихове: Сагнула се Јевросима мајка. У оно доба кад су људи стојали збуњени и ужаснути пред неиспитаним и неукроћеним силама природе. Марко је горостас коме је земља тесна. сагнула се доле по трпези. Такав је Марко кога прати ватрени народни благослов: Десна ти се посветила рука! Душмани ти под ногама били АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 43 . тако ми те камен не убио. те искупи бега!“ Маркова надмоћност над Турцима и другим непријатељима. Марко пије уз рамазан вино и у другим песмама. То што Марко натерује на послушност опаке виле и што је помаган од вила посестрима. поред осталог. Тако он поступа у песмама: Прво јунаштво Марко Краљевић и Вуча џенерал. жеља да се те силе савладају и учине савезником изражавала се у наивном веровању да постоје зла и добра божанства. Такав је Марко о коме песма каже: Ни бољега коња од Шарина. моје чедо драго. као игре. Марко Краљевић укида свадбарину. која клетвом гони сина да суди „ни по бабу ни по стричевима“ и да по цену живота спасе невољника. па удара камен по камену и заклиње Краљевића Марка: „Сине Марко. У стварању оваквог Марковог лика народни певач нарочити удео приписује мајци Јевросими. снага којој судара није доста. ни од Марка бољега јунака. извадила беле дојке своје. Марко је за Турке као кобац за преплашене врапце. у његову способност да овлада небом и земљом и да стане у први ред као умни и дивни градитељ света. Та народна тежња достиже врхунац у оним песмама у којима су опеване Маркове победе над злим вилама и над другим страшилима или у којима се пева како виле помажу Марку. то је — у ствари — вера у бескрајну моћ човекову. иди. и тако ти ране материне. Марко је отелотворена тежња притиснутог народа да се опаше неодољивом силом и да поломи ропске оквире живота. и узима два мермер-камена. Марко често тера шегу са својим противницима. Марко. Орање Марка Краљевића. него двије поле око коња. и у томе што он многе тешке окршаје узима као некакве лаке забаве.

слободних људи који имају смелости да се успротиве цару и божанству. Зато Марка. осуђена на доживотну беду. вуче. под сабљом и копитом. чак ни овакву каква је у песми. сиротиња раја је чезнула за хлебом „бешкотом“. Маркова похлепа за благом је и похлепа сиротиње раје. Кад му је сестра Леке капетана рекла то у очи. и она је најтврђи доказ да народ ни своме јунаку — ни себи — није праштао покорност поробљивачу. У песми о Марку она је то злато примала и из султанове руке. Наш народ је вековима био сужањ. он је кавгаџија. Међутим. Јест. Дабоме. вуче. Из њиховог огњеног сна израсла је горостасна фигура Марка Краљевића. то је. Народ није заборавио да у песмама о Марку изрази и своје тешке слабости. И уопште. Наши преди су вековима размишљали о томе како гавран и вук разликују људску од животињске крви: Ласно ти је крвцу познавати: ак' удара ђетелином травом. за чабровима вина и ракије. Али осуда је остала. за жеженим златом. Гладна и жедна. нестална и незнатна била — лежи најдубља срамота. несавитљив. с краја на крај. ак' удара јечмом и сијеном. ак' удара вином и дуваном. од љељена крвца. да је — АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 45 . Наши преци су изабрали друго. самовољан. и чистили је од уљеза. Марко ју је свирепо казнио. или се оштрити за борбу и сањати о победи. непокоран. Марко више воли благо него „афериме празне“. У тој покорности цару — ма како она ограничена. за дебелим овнујским месом. Кроз песму о њему престајали су да буду робље. наша земља је вековима била непрегледно крваво разбојиште. од Душановог до хајдучког времена. празне похвале. пљачкаша и крвопија. Кроз песму о њему кретали су се слободно широм рођене земље. убојица. то је. У таквим приликама остајало је само двоје: или се помирити са ропством и пропасти. али — на жалост — увек се спасавао тога гнева машивши се руком у џепове и бацивши Марку коју стотину дуката. Не узимају се у обзир околности и задаци који одређују његов карактер и онда се извесне његове особине оцењују као рђаве. и поред свих његових херојских подвига. да другује са свима јунацима и да им буде старешина. и тако срамотила свој поносити сан о надмоћности над душманима. Кроз песму о њему дизали су се до гордих. то је. прати убитачни прекор да је „турска придворица“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ како Шарцу под копита чавли! Такав је јунак коме је народ дао да живи неколико векова. Али то није све. Али зар би могао да буде друкчији према улози која Му је дата у песми? Зар би могао да представља осветничке и ослободилачке народне тежње. гола и боса. покадшто се Марку чине и неоправдани приговори. вуче. од парипа крвца. Народни певач је свестан тога. годинама бацана чак и на горки хлеб од храстове коре. јер Марко је „зао при укору“. од јунака крвца. Маркова слабост према дукатима је и рајина слабост. народ је свестан тога. султан је дрхтао од Маркова гнева.

добар султанов поданик. Народни певач — с правом — води рачуна о тој сразмери. али која су била сасвим природна пре неколико столећа. Грђе нису поступали ни Турци. изгледа. Марко је најизразитија личност у нашој народној поезији. У песми Урош и Мрњавчевићи Марко иступа у улози чувара Душановог царства. Уосталом. Јело и пиће су извор његове огромне снаге. Исто тако стоји ствар са приговором да је Марко пијаница — разуме се. ни Сигурд. Али зар је мање фантастично оно што направе у биткама? Према томе. То није ни Ахил. схватања о држави и цркви. ни Беовулф. у стању је да омахује око себе коње држећи их за реп. тобожње Маркове слабости не само да нису никакве слабости него су основни и најприроднији елементи из којих је сачињена његова херојска личност. Оно што наједанпут поједу и попију Хомерови јунаци из Илијаде изгледа просто фантастично. Можда је то случајно? У доба кад су стваране песме о Марку било је много нечовечних казни. од најнижих до највиших? То ће. Можда је народни певач случајно неку од ових казни везао за Марка.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ рецимо — миран. То је сасвим природно. Марко нипошто не спада међу обичне пијанице. па и у поезији неких других балканских народа који су вековима живели у сличним приликама као наш народ. То је био једини пут да се сачува снажна држава. која би била у стању да се одупре најездама. Чињеница је да Марка у већини песама одликује висока човечност. као свака друга пијаница. нити икоји други јунак. Није јасно зашто је народни певач придодао Марку ову злочиначку особину. послушан. поседне Шарина као „ала на бијеса“. дакле. Очевидно. Зар би могао то да чини а да не прекорачи обичан јеловник? Очигледно. ни Иња Муромец. сви јунаци на свету много једу и пију. Са таквим „врлинама“ он би таман био добар роб. Чудовишни су његови поступци према сестри Леке капетана и. на Маркову „жећцу“ за вином не може се и не сме гледати као на обичну слабост према алкохолу. То су. према човеку чаша и погача. Кад Марко „угаси жећцу“. и тешко томе ко му на пут стане! Но Марко има и једну веома ружну црту у свом карактеру. ни Одисеј. Или је народни певач хтео да у једној личности прикаже све људске особине и расположења. И Његош с разлогом оптужује разбијаче државе: Великаши — проклете им душе! — АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 46 . ни Сигфрид. мада са њима може имати ову или Ону заједничку црту. Он пресуђује да царство остане Урошу. другим речима: јер је то јемство да се држава неће распасти. према Златанића Мајци. бити пре свега. ни Роланд. увучене главе у рамена. јер „ђетету је од кољена царство“. тих. И због сломљеног соколовог крила он је готов да заметне кавгу са насилницима. А суров је у веома малом броју песама. Он је у стању да љуљне топузину од шездесет и шест ока. Слична варварства он чини и у бугарској песми. бојажљив? Разуме се да не би могао. Узета у целини. Из неколико песама види се да је он спреман и на то да учини безразложан злочин. углавном. и тако даље. о коме песма не би имала шта да каже. или тачније речено: који комадају државу. ова личност представља нешто потпуно ново у светском песништву. То је нешто друго. У песмама о Марку дошла су до израза и таква схватања народног певача која су данас застарела и назадна. нарочито. Међутим. било како било. Но. Он с огорчењем устаје против својих најближих рођака који се отимају о царство.

људи су били тако немоћни према природним И друштвеним силама да су оне у њиховим главама добивале облик надземаљских сила. код нас. а и много касније. И то је потпуно разумљиво. Из исте ове песме и из неких других песама видимо и то да народни певач — с очигледном побожношћу — истиче црквене личности. Као што је из историје познато. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 47 . Најзад. Наравно. црква је имала н извесну напредну улогу. него га је — напротив — бацало у још теже ропство. а било је и таквих случајева да су поједини високи представници цркве активно учествовали у борби против освајача и подстицали ослободилачке тежње. ко би данас делио царство по томе коме је оно „од кољена“ — тај би заступао идеал правде из XIV века. цркву и њено учење. у доба кад су ове песме настале. Скоро читаво ниже свештенство било је чврсто повезано с народом. за време турске владавине. а на другој страни експлоатисана хришћанска раја. комадање Душанове државе није доносило народу избављење. у неким случајевима. Сем тога. новим и још бездушнијим експлоататорима. српске силе грдно сатријеше.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ на комате раздробише царство. Пре свега. како је говорио Светозар Марковић. Она је створила прву писменост код народа који су пре примања хришћанства живели у варварству и тиме је знатно допринела одржавању и даљем развијању културних тековина. угледу цркве доприносила је и чињеница да су се класне разлике подударале са верским: на једној страни били су експлоататори турски феудалци. доносило му још несносније обавезе према домаћим господарима и отварало широм врата турским освајачима.

Сем тога.. а његов наследник Ђурађ Бранковић у Смедереву. реч о пропадању старе државе. године Турци су опустошили Ђурђеву област — да би му се осветили што су пред Смедеревом претрпели пораз од мађарске војске. Једну своју кћер. 1435. деспот Ђурађ тражио је помоћ у Угарској. Мађари су одузели Београд. ну онде се никако није могла опремити велика војска. јер је властела тежила да ограничи краљеву моћ. Они су били у потчињеном положају не само према турском двору него чак н према мађарском. Идуће. први пут се назива Црном Гором). град у коме се одигравају догађаји описани у песми Болани Дојчин. (За Дојчина историја не зна. али то им није пошло за руком. син кнеза Лазара. Црнојевићима. Црнојевићима. шурак деспотов. године Ђурађ је склопио уговор с Млечићима (у томе уговору Зета. Али главни напад извршен је тек године 1439. Сем тога. Изгубивши утврђени град Београд. Српску престоницу енергично су бранили Гргур. Он је морао да призна и мађарску и турску врховну власт. Она је била завршена 1430. И у њима је. пре свега. Угричићима и хрватским бановима P есме које говоре о Бранковићима и Јакшићима.. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 49 . остаци државе померили су се на север: деспот Стефан Лазаревић. 1438. имао је престоницу у Београду. чим је постао владар (1472). а Турци Крушевац и Голубац.) Саградивши тврђаву у Смедереву (у облику троугла са двадесет и четири куле). удао је за грофа Улриха Цељског. Али већ 1437. која је била у саставу Ђурђеве државе. „Док је турски вазал Стјепан Вукчић пустошио западне крајеве деспотове земље. После битке на Марици (1371) н после битке на Косову (1389) наше јужне области потпале су под Турке. који је имао велика имања у Штајерској и Хрватској и био веома моћан човек (1433). године Турци су освојили манастир Раваницу и градове Борач на Гружи и Острвицу код Рудника. а другу — Мару удао је за турског султана Мурата II (1435). пошто је издржало тромесечну опсаду и бомбардовање из великих топова. Ђурађ се дао на посао да изгради нову тврђаву у Смедереву. Катарину..АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 5 Песме о Бранковићима и Јакшићима. Ђурђу Бранковићу. августа). Ђурађ је предузео низ мера да обезбеди своју државу. Угричићима (Јанку и Секули) и хрватским бановима најближе су по своме духу косовским песмама. Исте године Турци су освојили Солун. почео је султан лично опсаду Смедерева. И један и други покушавали су да оснаже државу. и Тома Кантакузин.. најстарији син деспотов. а Турцима је морао још да плаћа и годишњи данак од 50000 дуката и да им даје за њихове војне походе 2000 коњаника. били су узнемиравани и од Млечића (у Приморју) и од разних великаша. Тако се онда Смедерево морало предати (18. али догађаји о којима је реч иду свакако у доба после освојења Солуна.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 50 .. Ђурађ. историја не познаје никаква њена дела по којима би она заслуживала тај назив. Идуће. сем тога. турски војсковођа Исак.“ Идућих година освојили су Турци Ново Брдо. Зета је била поштеђена од ратовања. доспе у турске руке. зато што је била странкиња (Гркиња из породице морејских деспота. под заповедништвом Ј. ступили у угарску Војску И продужили ратовање против Турака. те је њихова коњица из Врхбосне долазила до Јајца. Турци су. У Смедереву је био постављен за заповедника син Евреноса. Али ратовање с Млечићима непрекидно је трајало. потомака византијског цара и писца Јована Кантакузина). Турцима су сада отворени били путеви за Босну. синови Ђурђевог војводе Јакше.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Деспотова земља. Са Хуњадијем деспот се измирио 1451. 1459. Јован је постао деспот. раније намесник у Скопљу. После рата који се завршио примирјем у Сегедину (1444) Турци су вратили Ђурђу читаву његову област (и градове Голубац и Крушевац) и ослепљене синове. Умро је у Срему 1485. 1456. Он је последњи потомак старога деспота Ђурђа. У ратовима против Турака он се истакао као веома храбар човек.. али то му није пошло за руком. на позив угарског краља. одвели Ђурђеве синове. дошао у Угарску са мајком Ангелином и братом Јованом. године Турци су узели Смедерево без борбе. Неколико година затим дошло је опет до рата између Мађара и Турака. Вук Гргуровић. Уз деспота Бурђа често се у песми спомиње његова жена Јерина. Сланкамен. у ропство у Малу Азију и тамо их ослепили (1441). Као некакви владари над тим Србима били су потомци деспота Ђурђа. добили су од краља Купиник (сада Купиново). други је био син слепога Стефана. У једној прилици опседао је чак и Смедерево. а од 1454. Они су и сами носили назив деспота. Стјепан Вукчић планине Црне Горе. У току тих напада. После пада Смедерева многи Срби иселили су се у Угарску. Њоме је управљао војвода Комнен. па и у Угарску. намесник деспотов у Бару. Стефан и дмитар. све тешкоће под Ђурђевом владавином. Мађарска војска. који је такође убрзо умро (1458). Умро је 1502. коју је још једино штитио Београд. Беркасово и Костајницу. Храбро је војевао против Турака и намеравао да поново освоји Србију. У то време Ђурађ је после пута у Зету и после бављења у Дубровнику отишао у Угарску да тражи помоћ од тамошњег краља. Деспот Ђурађ је ухватио Хуњадија при повлачењу и није га пустио све док није добио накнаду за штету коју је причинила мађарска војска. Једино се одржала покрајина Ново Брдо. и Турци су почели све жешће да наваљују на Србију. а Млечићи Приморје. У песмама она се назива „проклета“. умро је деспот Ђурађ. Наследио га је син Лазар. али без успеха. међутим. продрла је преко Србије до Косова и ту била страховито потучена (1448). Мисли се да је народ приписао њој. Хуњадија (који је у песмама познат као Сибињанин Јанко). скупа са Сребрницом западно од Дрине. Он је. А кад се Ђурађ закалуђерио (као калуђер звао се Максим). у песмама познат под називом Змајогњени или Змај-деспот. Међу тим Србима велики углед су имали браћа Јакшићи. Успомена на тај пораз и данас се чува у изреци: „Страдао као Јанко на Косову“. Први је био син слепога Гргура. Гргура и Стефана.

Али су на њих почели жестоко наваљивати тек после пада Србије (1459) и Босне (1463). У XV и XVI веку. „десним крилом од српске крајине“ и другим нежним именима. народ тугује за њима називајући их „пернатим од сунашца штитом“. Године 1566. Гину најбољи јунаци. Поменути догађаји и личности нешто су друкчији у песмама него у историји. Смрт долази са свих страна: од Турака. Мађара. Снажан отпор најезди Турака пружен је и у Хрватској и Славонији. ни размирице домаћих великаша. борба против Турака била је заједничка ствар Срба и Хрвата. почев од пораза на Косову (1389). Али у песмама народ не смеће с ума турску силу. Из сваке речи бије тешка збиља. У току XV века Турци су непрекидно наваљивали. Године 1496. остаје само „худа срећа“. као и касније. Ђурађ. који је иначе толико драг нашем народном певачу. а Јерина да је уништавала главне јунаке итд. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 51 . протеран од Скендер-бега из Црне Горе. а затим битку на Мохачу (1526). — то је основно обележје песама о времену Бранковића и хрватских банова као и песама О косовском боју. коју су населили као слободни војници људи пребегли са турске територије. где је неко време био затворен. свака је песма једна велика трагедија. нема ведрих тонова. ради успешније одбране од Турака. побегао је у Млетке. Песма вели да је Вук на Косову пребегао Турцима. али се пропаст није могла избећи — она је из деценије у деценију бивала све неминовнија. али је то увек једна иста очајничка борба без изгледа на успех. У песмама народ за то окривљује Вука Бранковића и Ђурћеву жену Јерину. које је добила Венеција још у првој половини XV века. Тако раде и стара Гандхари и њених сто снаха на једном сличном разбојишту у Старој Индији: преврћу ратнике покиданих руку и ногу — оне с једне стране. а затим на Цетињу. Тих година. који је признавао млетачку врховну власт. осим градова у Приморју. У ту тишину вереница и мајка уносе немир свога срца и мере њиме величину губитка. Латина. у којој је погинуо хрватски војсковођа Никола Шубић-Зрињски. сестра седи болесном брату више главе и освешћује га сузама — да је заштити од насиља и срамоте. основана је дуж турске границе (између Драве и Куле и између Купе и мора) такозвана Војна крајина. Већ крајем XIV века прикучили су се Турци границама ових земаља. Истом трагиком обојене су и песме о времену Бранковића и хрватских банова. Та трагедија достиже врхунац у појави Косовке девојке и мајке Југовића. а затим отишао у Цариград и добио пашалук у Малој Азији. Један његов син (коме историја не зна имена а песма га зове Максимом) потурчио се и као потурчењак звао се Скендер-бег и пашовао у Скадру. јунаштво и неминовна несрећа. све песме укупно чине непреболну трагедију читавог народа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Зетом од половине XV века владао је Стефан Црнојевић. У песмама о косовском боју нема хумора. била је велика битка код Сигета. остаци старе српске државе пружали су снажан отпор завојевачу. Борба без изгледа на успех. дакле. Други Иванов син (који се у песми погрешно сматра као његов брат) био је Ђурађ. Више од једног века. Турци су убрзо заузели западну Славонију с Пожегом и читаву јужну Хрватску. Његов син Иван Црнојевић (1465—1490) у почетку је имао седиште у Жабњаку. Све је изгубљено. Поле је покривено мртвим јунацима. ни освајачке прохтеве мађарске и млетачке. а шакали и птице грабљивице с друге. Добивши битку на Крбавском пољу (1493). Ропство је већ почело.

Нека и нема изгледа за победу. Али немају његове веселости. одмирати“. његовог замаха и ширине. и потле ћу. са копљем у руци. умирући. дуготрајног посматрање и чврсте уверености да има само један начин за обрачун с тиранијом. он је шиба троструком камџијом. То троје он схвата као саставни део своје слободе. Истог је мишљења и Пријездина љуба. У светској књижевности нема таквог лика као што је Дојчинов. А кад не може неправду да отклони речју. без страха. на бесном дорату испод чијих копита искаче камење и збуњује солунске трговце. И тај бедни и наказни живот тиранин би најзад узео. бабо“. ненадмашни су у витешким играма. као пуноћу свога достојанства.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То су неустрашиви људи. Тиранин се не задовољава само делом. Он је лукави старац. Уме да се преруши у слаботињу: да се згури као АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 53 . Али је безазлен. Ако су ти драги слобода и достојанство. Као и он. који више воле да умру стојећи него да живе клечећи. који хода по свету да кажњава неправду. он је отелотворена жудња за осветом угњетених и понижених маса. Зато му Јанко лако на превару задаје смртоносну рану. Њега је могао да створи само народ који је столећима војевао против намета. плах. експанзиван. Кајица је постављен насупрот Јанку и његовим Мађарима и Каравласима као Милош Латинима. свеједно — они се боре. нема крава да умре док на свету постоји такав крвник као што је Усо Арапин и такав нитков као што је Петар налбантин. остао би крњ. чувар Косова. Мејо. иако узима део по део. Његове су речи: „Једном ми је земан умријети. ружан. Он је створен да надјуначи и надмудри. коња и љубу. нек Морава вода и сарани. нека је противник безброј пута надмоћнији. Кајица жали што одлази без јуначког огледања и моли да буде освећен: „Ако можеш. Само на основу огромног искуства. — Облачић Раде је више смео. Болани Дојчин је један од најоригиналнијих и најреволуционарнијих ликова читаве наше народне епике. Он не може да умре. Ако би њих изгубио. Изможден деветогодишњом болешћу. Јован Косовац је један од неколицине јунака (поред Облачића Рада и Змај-деспота Вука) који уносе оптимизам у трагичне песме о времену пропадања старе државе. која једноставним речима — као нешто што се по себи разуме. она је или потпуна или не постоји. Песма учи: нема крње слободе. што је једино природно и могуће — изражава најплеменитији хероизам: Волим с тобом часно погинути нег' љубити на срамоту Турке Морава нас вода одранила. Кајица Радоња и Облачић Раде у нечем личе на Милоша Војиновића. без задње мисли. увреда и бешчашћења. баца у лице владару истину о његовој нечовечној владавини. одупри се чим пружи руку на тебе. строгог и правичног. освети ме. утегнут платном од бедара до витих ребара да му се не размину кости мимо кости. неопрезан. ништаван. могли су да се створе овакви ликови какви су Пријездин и Јеличин. поверљив. Он се одликује не само јунаштвом него и чудесном лепотом. Он. поносита Јелица госпођа. По свему личи на неумитног судију. Војвода Пријезда (у песми Смрт војводе Пријезде) умире да се не би осрамотио уступајући тиранину сабљу.

Он намешта заседе подлом поробљивачу и бије га из преваре. напрашена. заручница га није познала: „Душо моја. са знатним местом Удбином“. још би живе стине попуцале. Доротејин вереник. упрљаног крвљу. Вратио се из боја — захваљујући добром коњу и ноћи — само кнез Перазовић. Бан Деренчић и његова сестра Доротеја из песме о боју на Крбавском пољу иду међу најтрагичније личности овога доба. драго твоје. што посмиди прахом и оловом? Ја сам. У исправљеном Косовцу изражена је ослободилачка тежња сиротиње раје. млада Доротејо. „У њој је изгинуо цвет хрватског племства и 10000 војника (од 15000). пао је у турско ропство. од Удбине да ти кажем гласе! Да су живе од горице стине. лила селе Деренчића бана. која не може да се помири с ропством. „основани лички турски санџак. Ал' не лудуј. Тутањ његовог коња уз поље Врачара и његова сабља над Порчином главом. припознат не мореш ради лица потна.“ Убрзо после ове битке (1528) Турци су. ал' ме. ЂерзелезАлијом. драга душо моја. И историјски посматрана. у мене је сарце од јунака. Погинуо је због своје дуге косе коју му је у милошти однеговала сестра Доротеја. Према песми. и са Турчином који седи на Авали — са Порчом од Авале. прахом и знојем. Погинуо је и његов син Павлић. драго твоје. при ће пукнут у горици стине АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 54 . као и хајдуци и ускоци. Сам заповедник хрватске војске. А као мамац носи на глави златно перо. битка на Крбавском пољу (1493) представља један од тежих пораза које су наши преци претрпели. старац би се исправио и страховито подвикнуо. Доре драга. Он дели мегдане са највећим турским јунаком. душо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ кукавица и да натера ђогата да рамље у три ноге. бан Мирко Деренчин. Перазовић кнеже. Змај-деспот Вук добио је змајевиту снагу и крила у огњеном сну потлаченог народа о победи над угњетачима. поробљеног Косова. освојивши Крбаву и Лику. ма да не би сарце дивојачко!“ Говорила млада Доротеја: „Ал' не лудуј. Зар може насилник да прође поред таквог јадника и да га не опљачка? Но у томе случају ђогат би престао да рамље. Али. и зулумћара би стизала немилосрдна казна. У згуреном Косовцу одражена је стварност „јадног и крвавог“. — то је бунтовничко куцање срца и гневни сјај очију осветничке раје. Перазовић-кнеже! Ја сам селе Деренчића бана. од Турака понуђено му при јатељство уз услов да пусти њихову војску преко своје земље бан Деренчић је гордо одбио и прихватио борбу под Удбином.

Као што се види. веће ни око шта“. У каснија времена. Њој је Дмитар — гневан зато што му је повређено достојанство — кратко наредио: „Отруј мени мог брата Богдана“. Али несрећу нису доносили само странци. усељавали се у нова поколења и кроз њих настављали велику борбу за слободу. Све њих однела је турска поплава. а како ли робље остависте? Робље ваше све турско подножје. Насула је рујна вина у „молитвену чашу“. Против те заповести побунило се цело њено биће. веће сам те с братом помирила“. Како такву браћу да помири Анђелија? Она је себичност и нечовештво тукла широкогрудошћу и човештвом. Пријезда. из деценије у деценију. српске војеводе. после поуке коју је чуо од рањеног сокола: „Мени јесте без крила мојега кано брату једном без другога“ — Анђелија га је стварно исцелила простом и надмоћном људском речју: „Нијесам ти брата отровала. ал' је јунак мејдан задобио?“ А кад јој је кнез рекао шта се догодило. Богдан није могао то да јој одбије. Тако је задобила победу над Богданом и над Дмитром. — ти ми кажи од Удбине гласе: ал' је мени братац погинуо. Али како да помири несрећну браћу која су се љуто завадила „око врана коња и сокола“? Они су лако поделили очевину. у њиховој закрвљености. Облачић Раде. кад би се у неком крају хајдучка борба утишала и турски зулуми повећали. како бисте. Она је лежала и у нашим људима. У светлости десетерца они су ишли из места у место. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 55 . а посвађали су се „да око шта. И то у доба које није било лако. то су ситуације врло сличне онима које налазимо у неким песмама о косовском боју. Како се ту могла искоренити? На то питање одговара народни певач описујући поступак љубе Анђелије у песми Диоба Јакшића. Кајица. у доба кад је турска сила све рушила на своме путу. жалост за јунацима као што су Дојчин. пружила је Богдану и заискала: „Поклони ми коња и сокола“. од жалости чарној земји паде“. лако поделили државу. — тако их оптужује народни певач кроз говор звезде Данице Месецу. Змај-деспот изливала се кроз речи Маргите девојке: Браћо моја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ нег' у мене сарце дивојачко. „од туге јој сарце распукнуло. Кад се Дмитар увече вратио кући — после свега што му се у лову догодило. од нараштаја нараштају. Али раја је нагонила чак и звезде да о њима говоре. како преминусте.

отимали жене и децу и продавали их као робље. Наши преци одлазили су у хајдуке зато што нису могли да се помире са ропским животом. на пример. Херцеговином и Црном Гором. почев од половине XVI века. Они су вековима тражили и очекивали помоћ од непоробљених европских земаља. кад је Турска била на врхунцу својих снага. то су били хајдуци. Босном. Али увек Аустрија и Млечићи закључивали су мир с Турцима не водећи много рачуна о судбини нашег народа. Они су на силу одговарали силом. ускочили су на аустријску и млетачку територију и образовали зид Од Лике до мора који је дуго одолевао турским насртајима. узимали од наших људи храну. заробљавали их или убијали. Тако је то ишло од почетка XVI века до краја турске владавине. Године 1526. и својим грудима спречили даље турско надирање у Европу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 6 Песме о хајдуцима P есме средњих времена (циклуси хајдучки и ускочки) обухватају раздобље од XVI до XVIII века. дакле. Појавили су се нови ратници у земљи и ван ње. у првом реду Од Аустрије и Млетачке Републике. Носиоци те непрекидне борбе били су хајдуци. нису могли у њој мирно да владају. У току тога времена — како се види из бележака страних путника кроз нашу земљу — хајдуци су држали у својој власти огромна пространства и представљали су велику опасност не само за обичне путнике него и за читаве војске. одело. Неколико година касније у пределу горњег дела Дрине и Лима било је тако много хајдука да су Турци морали сталним стражама на путевима да обезбеђују путнике. А кад су је најзад заузели. Године 1532. одмах после мохачке битке. А између оних који су остали у крајевима под турском влашћу многи су се борили на тај начин што су сачекивали Турке на друмовима или упадали у њихове градове и убијали их. босански хајдуци под харамбашом Делирадићем нападали су комору Хусревбегове војске при њеном повратку из победничког похода. који су живели — углавном — на поробљеној територији (само каткад на суседној аустријској или млетачкој). постепено населили аустријско-турску границу од Лике до Баната. хајдуци су у заседама на друмовима сачекивали турске путнике и војнике (па и трговце који су с Турцима били у пословним везама). они су освајали дуже од једног века. Једни. Србијом. хајдуци су АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 57 . то су били ускоци. такозвану Војну границу. из западних наших области које су пале под Турке. Турци су пљачкали. стоку. и кад год би те земље заратиле против Турака. храбри браниоци мора и читаве Далмације и њеног залеђа. У XIV и XV веку Турци су завладали Македонијом. лети по шумама а зими код јатака. други су. и њему није остајало ништа друго него да у непрекидној борби сам осваја и брани своје право на живот. одузимали им упљачкано благо. новац. они су листом устајали и нештедимице проливали крв. Нашу земљу.

При крају XVI века хајдуци су — заједно са устаницима које су предводили — пустошили чак и градове: Вршац. а ван њих — на друмовима који су. у Топлици (која је око 1623. дигли су народ на устанак и направили безброј витешких подвига. Сурови. најчешће. у садашњој Војводини (где су се крили у трскама и високој трави) и у Србији свуда од Београда до Пирота. на Карадагу. Са једним босанским пашом. Баточини и другим местима. подигли су поред путева низ утврђења у којима су седела војничка одељења са задатком да штите путнике од нападача. Пирота. У XVIII веку велики значај имале су хајдучке борбе у Србији. започели борбу за ослобођење Црне Горе. они су се просто играли: убијали стражаре пред његовим шатором и најзад му одвели све коње из логора. који се спустио до Боке. Путеви су били прекривени лешевима. и сваког часа могли су да се претворе у устанике. У страху од њих живели су чак и сарајевски Турци. Ражњу. Они су. Опустелу земљу населили су у току тога века Црногорци. Нису били сигурни ни у својим градовима. Јагодини. Белој Паланци. У Србији било их је свуда: у околини Београда. Рушчук и др. То су Црногорци и Херцеговци који су дошли у Боку да заједно са Млечићима ратују против Турака. водили кроз непрегледне шуме — били су у смртној опасности од хајдука. Ови хајдуци пљачкали су и робили не само Турке него и хришћанске сељаке који нису били расположени за борбу. у доба дуготрајног млетачко-турског рата. често су се и сами одметали у хајдуке. Тако су се Турци за све време своје владавине осећали у нашој земљи као незвани гости. на Косову. али жењени циљ нису постигли: народ је морао да се сели са потученом аустријском војском преко Саве и дунава и Србија је скоро пуста морала да дочека почетак XVIII века. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 58 . у ствари. Турци су се усуђивали да путују само у великим групама и са добро наоружаним пратњама. Санџаклије. Зато су Турци — да би застрашили народ — вршили многе и тешке одмазде. храбри и вешти ратници. Да би се заштитили од њих. Бока је постала хајдучко гнездо у другој половини XVII века. Параћина. Никопољ. године сва била у њиховој власти). а он је у накнаду за то био дужан да обезбеђује пролазак кроз шуме. на Куновици и Јежевици. и на самом почетку XIX века. код Ваљева итд. Хајдуци Србије при крају XVIII века. Ухваћене хајдуке и устанике набијали су на коње поред путева и на другим истакнутим местима. При крају XVII века хајдуци Србије. Нишу. представљали су веома озбиљну снагу и одиграли су необично важну улогу у припремању народа на устанак. Херцеговци. Но ови наоружани људи често су ишли наруку хајдуцима. у доба Кочине крајине. код Новог Пазара. пошто су Турци претрпели неуспех у опсади Беча. Они су показали изванредну храброст у бојевима на мору и на суву. Алексинцу. Године 1555. Параћину. Али то није било довољно. Таква утврђења била су у Пироту. У XVII веку нарочито много хајдука било је у Србији и у Боки. хајдуци који су живели на левој обали дунава прешли су реку и у близини Београда потукли 150 јаничара. Баточине. Босанци н наставили дело својих претходника из XVII и хуј века. они су припремили народ овога краја за крупне устаничке акције на измаку XVII века. Ниша.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ у близини Јагодине нападали војску Сулејмана Величанственог која је ишла на Беч. Око половине XVI века примећени су многобројни хајдуци на југоистоку Босне. те су Турци били принуђени да дају повластице нашем живљу који је становао поред друмова: ослободили су га разних дажбина и дали му оружје.

и зато је међу хајдуцима бивало кадшто најпоштенијих људи. гласнија је моја хајдучина. све беше тада пуно мртвих телеса.: дођу коме на вечеру па им онај да што те понесу у торбама што ће јести до сјутра навече. И зато што је тај однос такав муслиманске песме у којима се опевају хајдучки порази звуче као песме у којима се прослављају експлоататори и насилници. осветничка хајдучка рука враћала им је жао за срамоту. да се наноси хаљина и оружја по својој вољи. Беше тада горко ридање и плач.. Занимљиву белешку о хајдуцима оставио је Вук Стефановић Караџић у Српском рјечнику: „Народ наш мисли и пјева“ — каже Вук између осталог — „да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. ја сам хајдук те гоним хајдуке. али је и то цијела истина да што је год влада турска боља и човјечнија. Ови бише сасечени. а кадшто их јатак намјести гдје у шуми па им носи и ручак и ужину. јер су имали посла са бездушним непријатељем. али најприје уговоре кад ће се на прољеће и гдје састати. а ноћу се часте и пјевају уз гусле. У сталној борби на живот и смрт хајдуци су често били врло окрутни. сина од оца. свезане за опаше коњске. то не значи да није било и ружних хајдучких поступака. Турци су палили. вртови. а гдјекоји преобучени у АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 59 . да су се хајдуци држали „витешког“ начина борбе. Наравно. довољно речито сведочи један запис с краја XVI века: „У љуто зимње време свлачише и наге на земљи бијаху. угрожавани од домаћих издајица. они се растану и отиду сваки своме каком пријатељу на зимовник. брата од брата.. са друге стране. Али. Хајдуци љети живе по шуми и долазе јатацима те се хране. а друге наге. Живећи под врло тешким условима у шуми или код јатака. а што је гора и неправеднија. то их је више. А друге одводише у туђу земљу и растављаху. Ту страшну слику видели су у разна времена турске владавине многи људи који су пролазили кроз нашу земљу. Али друкчији нису ни могли бити. били би онемогућени на самом почетку свога постојања и у томе случају не би било ни устанака и Турци би мирно владали над мирном рајом. И не беше места где мртви не лежаху: брда. нпр.). пустошили. или коме да се освети. други пострељани. прогоњени чак и од аустријских и млетачких власти (оне су за њима слале потере. ван себе од беса. Кад дође зима. Према насилницима они су морали бити насилници. Али за одмазду Турци су добијали одмазду. то је и хајдука у земљи мање. робили и убијали све што би им под руку дошло. Како је то изгледало. долине. Свој сурови однос према Турчину сваки хајдук могао је да оправда речима којима је Вук Мићуновић у Негошеву Горском вијенцу направио разлику између везира и себе: Он је хајдук робља свезанога. А с времена на време. аге и бегови. он је бољи е више уграби.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а главама побијених китили су своје градове. а у почетку владе турске јамачно их је било и од прве господе и племића. да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље. вуцијаху. Одводили су друга од друга. На зимовницима гдјекоји леже дању по подрумима или по другијем зградама. уцењивале њихове главе итд. мајку од сина“. поља. они су у извесној мери морали постати дивљачни И отуд је разумљиво што су се мећу њима могли наћи и такви људи као што је у песми онај Плетикоса Павле који убија недужне сватове.

па чак и личности. али су истинито приказана турска недела и отпор који је народ пружао преко својих најборбенијих представника. напад из бусије итд. то сваки хајдуци гледају да освете макар и послије педесет година. и кад кога поведу да набију на колац.. али кадшто и они ударе на чудо гдје се не надају. врло су радо носили на прсима сребрне токе. зато у хајдуке слабо смије и отићи онај који се у се не може поуздати. Не мање истинито приказао је народни певач различне тренутке из хајдучког живота: одметање у гору. гдјекоји и доламу зелену или плаветну. Поједини догађаји. од оружја имали су дугу пушку и по двије мале и велики нож. они су мјесто њих пришивали сребрне крупне новце. Хајдуци држе свој закон. Хајдуци у наше вријеме у Србији носили су највише чохане плаветне чакшире.). организацију дружине. Народни певач је сачувао истину о томе како су Турци скупљали харач. доње на ногама чарапе и опанке. а који их нијесу могли набавити. А кад ни потјера не може ништа да им учини. начин борбе (ухођење. не да на се никоме. измишљени су. на глави или ћелепоше или фесове или свилене капе кићенке. они су морали да се боре и памећу. друштво иде те га тражи. па затвором. ране. и свак га се прибојава. није нико дирао.. па га Турци понуде да се потурчи — да му опросте живот. улогу харамбаше. У Србији је за владе турске готово у свакој кнежини био по један буљубаша (Турчин) са неколико пандура (међу којима је било и Срба и Турака) који су гонили хајдуке. показујући да не маре за живот. понајвише пјевају иза гласа. Кадшто по два и по три хајдука повежу и похарају много више људи. бојем и глобама нагони кметове и родбину хајдучку да се траже хајдучки јатаци и да се хватају хајдуци (а осим тефтиша у хајдукову родбину и у жену и дјецу. онога набију на колац. од којијех су свилене ките висиле с једне стране низ прси. Кад кога ухвате и поведу да набију на колац. глад. Тефтиши су особито бивали послије ратова. жеђ. али изнад свега морали су биги храбри и издржљиви. па ако би се догодило да јатак хајдука на зимовнику изда или убије.. да буду опрезни. и које је осим њих слабо ко носио. како су људима отимали имовину. кад многи људи од страха турскога побјегну у хајдуке. како су ударали на женски образ. опет се кадшто догађало да су их хватали и убијали: кога убију. кад би се хајдука много појавило и стали би често убијати и отимати. него су код својијех кућа живљели на миру).“ У песмама хајдучки живот је — углавном — верно представљен. онда Турци изиђу на тефтиш. он псује Мухамеда додајући: „Па зар послије нећу умријети?“ Хајдуци се сви држе за велике јунаке. те се на коцу метне на беден. како су измишљали свакојаке страшне муке да би рају натерали на послушност. И предани је хајдук свагда слободнији н отресенији од другијех људи. лукави.. састајање у пролеће („Ђурђев данак — хајдучки саставак“) и растајање у јесен („Митров данак — хајдучки растанак“). ономе пандури одсијеку главу и однесу је у град. тј. подизали су Турци и народ сав у потјеру. и премда су их гдјекоји људи у друштву тјерали и тражили а код куће их по зградама и по шумама крили. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 60 . победе и поразе. а поврх свега куповни гуњ. ако их има. а кога Турци жива у руке докопају. спремни да ведро подносе умор. горе чохане ђечерме и копоран. Ако који у одређено вријеме на рочиште не би дошао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ просте хаљине чувају стоку као слуге. Малобројни према турској сили. а кадшто. Оно што нарочито карактерише хајдуке јесте изванредна отпорност у свим приликама. да се сналазе и довијају на најразличније начине. посте и моле се богу као и остали људи. какав велики старјешина турски изиђе с подоста момака у народ.

одјаха га граду дубровнику. У извесним случајевима узимали су откуп за заробљене Турке и пуштали их. поред себе уплашити друга. Зато се у песмама тако често и наглашава да хајдук може бити само човек нарочитог кова. Рањеног друга нису остављали на бојишту. Такво једно јуначко дете је нејаки Стеван. пасох траву каконо и срна. кој' се рани мачем по крајини као соко крил'ма по облаку. пасох траву за петнаест дана. Глад. На превару убијеног друга светили су кад-тад.. Хајдучка песма помиње као борце не само мушкарце него и жене. него су га износили и видали му ране. нека вуче по мору галије. за меке рушпије. Непријатеља се нису плашили. Хајдуке је — како казују многе песме — красила најлешпа другарска љубав. За непријатеља нису имали милости. а понекад су их продавали Латинима. и не виђех леба залогаја. или су их мењали за своје другове који су запали у турско ропство. ћутке су подносили најсвирепије муке. па га узја како и парипа. И није било муке коју такви људи не би поднели радије него ропство. који је био довољно храбар да украде ножеве.. Ако би му пали шака. човек ком је кућа диван-кабаница. Једна жена. све је било лакше него служење Турчину. човек који је кадар „стићи и утећи и на страшну мјесту постајати“. прореза му зелену доламу. па продаде њега у Латине. два пиштоља — два брата рођена.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ најтежа мучења. Издајника је увек стизала осветничка рука. па чак и децу. Али се дешавало и то да су понеком Турчину поклањали живот — да прича како су Турци изгинули. али није био довољно снажан да њима лако пресече везе на рукама свога оца Грујице Новаковића. кој' од ране јаокнути неће. мач и пушка — и отац и мајка. као што је учинио Ватрица Стјепан са пашом Подгорицом. хладноћа. у Латине. као Мали Радојица н стари Вујадин. жеђ. који му је био оборио кулу и заробио жену: Кад он виђе пашу Подгорицу. која се одметнула због турског насиља. овако описује своје мучење у шуми: Ходих млада по гори зеленој. кога су Турци свезали: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 61 .

посеко ти руку!“ А беседи Новаковић Груја: „А не бој се. која је живела читав век раније. чедо моје! Крв не иде из бабине руке. Дебелић Новак је сасвим друга личност. из руке му црна крвца пође. свуда присутан. нарочито по својој надмоћности. Грујица Новаковић. Писну дете кано гуја љута: „Јао бабо. а дете нејако. па повуче ноже по конопцу. Костреш харамбаша. Он је свемоћан. него иде крвца из конопца“. Мали Радојица. и не боји се „никога до бога“. по богатству црта. Надимак Старина.“ Од силине његовог гласа отпада лишће с горе. што пропусти дијете Грујица. Многобројни су и разнолики хајдучки ликови који су сачувани у народној песми. те пресече на руку конопце. посеч' Грују по десници руци. „Очи су му двије купе вина. У песмама он је кадар да стигне и престигне. Он је један од наших најведријих јунака. једва ноже довуче до бабе. међутим. Стево. дочекује дијете Грујица. скоро непобедив. Четрдесет година чува „друма кроз планину“ и отима отето благо. У песмама он каткад има презиме Дебелић. он делује као божанство освете. то дочека Старина Новаче. лаке руке. Они имају много заједничких црта са јунацима из старијих времена. На царском друму. дочекује млади Татомире: што утече младу Татомиру. Старина Новак је историјска личност. Најизразитији хајдучки ликови су: Старина Новак. љуба хајдук-Вукосава. оберучке једва подигнуо. како се мисли. чији су извори не само у физичкој снази него и у бистрини ума — највише се приближује Марку Краљевићу. Грујица Новаковић — по потпуности свога лика. али имају и неке потпуно нове особине које су у складу са друкчијим условима и начином борбе. трепавице од утине крило. познати хајдучки харамбаша из друге половине XVI века. стари Вујадин. у вези је с тим што су га његови хајдуци као свога старешину звали бабо У изворима он се помиње и као Баба Новак. са сабљом која никог не пропушта. Народни оптимизам АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 63 . Његовој сабљи не измиче нико: Што пропушћа дели-Радивоје.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' детету невоља голема: ножи тешки.

Нежна срца према јагњету које је остало без мајке. А кад је то постигао. из облака тиха роса на'ђе. ведрија и стварнија. на путу код куће. Његове речи упућене турској потери опоре су и одсечне као ударац ножем. Мијат Томић (познати хајдучки поглавица из XVII века) у песми је онај човек који је „од глади црну земљу јео. а много је виталнији. он се подсмева Турцима који би му за признање оставили очи. али сваки на свој начин. Иако је ропство било дуготрајно и тешко. не утече друга никаквога. један од највиталнијих типова у нашој епици. са поколења на поколење. Освајачу се много пута морало учинити да ударци на њега падају и из нашег неба. кад је усамљен и кад је у друштву. Та вера се преносила од оца на сина. Она је живи пример женског јунаштва у мучној историји наше земље. Он с поносом цео умире да би цео остао човек пред друговима и пријатељима. Не зна се да ли је мрачнија гора која му је дала уточиште или он који чува шумску слободу. Из ње пада студено камење. Дубоко у планини „седи на друму широку“ И држи пушку преко крила. Устави се на истоку сунце. на полу. Љуба хајдук-Вукосава је ведра јунакиња. Личи на кип освете који оживљује само у тренутку када се приближе Турци. да се и наше планине крећу против њега. оно бије по таборах Турке. а од жеђи с листа воду пио. по мраку и по дану. а и сјајан мјесец на западу: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 64 . Смрт га је вребала са сваке стране: у гори. Стари Вујадин и Мали Радојица имају улогу победника на мукама. народ је упорно веровао у ослобођење и борио се за њега. — У време борбе с Турцима и један и други служили су као узори и као опомена како треба да се држе часни људи. она је оваплоћена жеља народна да све што живи и што је у живљењу угрожено ступи у борбу за слободу. ни да каже како с' погинули. жив и слободан. Она не тугује. свакако. прожет безграничном вером да може и да мора остати жив. баш онако као што песма говори: Ведро беше. Он пљачкашима удара срамотно обележје — да се издалека виде и свуда познају. Само његово име испуњава турска срца самртним страхом. он је био бездушан према насилницима. Песме о њему за време турске владавине имале су. док је јунак дружбу сакупио“. наоружана оружјем и љубављу и мржњом. Пребијених ногу и руку. једину у току векова. Освајач је све немирније живео у нашој отаџбини. озбиљан.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ достигао је у њему највиши степен. Сакривених коса испод калпака и недара испод доламе. Костреш харамбаша је најизразитији тип неумољивог судије. непоколебљиво решен. те се наоблачи. него се бори и побеђује. и из века у век бивала све снажнија. надмоћна и умом и срцем. изванредну подстицајну моћ. — Мали Радојица није мање храбар. почело је турско благо да силази у његове џепове и ватра да прождире зулумћарске чардаке. Вујадин је миран.

устави се Шарац. вода ладна. године. У тим борбама расла је народна вера у победу над вековним душманима. у први и други устанак.. у битке на Иванковцу и на Мишару. У хајдучким — и ускочким — борбама прекаљивале су се народне снаге. Све се црној земљи поклонише и пођоше на Стамбола града. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 65 .. а потресе земља по Стамболу. којима су заувек раскинути турски окови. а стресоше четири планине. Из тих борби сиротиња раја ушла је у велику буну из 1804. бијеле се задркташе куле.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ пресушише воде шедрвани.

У Сењу њихов број су увећали вентурини (бегунци из млетачке Далмације). син Петра Смиљанића). Она су достигла врхунац крајем XVI и почетком XVII века. То су људи који су из Босне и Херцеговине — због тешког живота под Турцима — ускочили на млетачко земљиште и узели видно учешће у два млетачко-турска рата: у кандијском (1645—1669) и морејском (1684—1699). до 1683. Удбине (где је. „У том рату“ — каже Прелог — „допрли су ускоци до самих Млетака. Неколике наредне године биле су испуњене ситнијим чаркама. погинуо Илија Смиљанић. Ускоци су више година храбро одолевали заједничком млетачко-аустријском притиску: били насилно исељавани из Сења и опет се враћали у њега. Ту их је скоро нестало међу осталим становништвом. Од 1653. настала су дуготрајна непријатељства између ускока и Млечића. Тада је настала и изрека: „Бог вас чувао сењске руке!“ Сами Млечићи нису били у стању да изићу на крај с ускоцима. код Брибирског Потока. године ускоцима је врло тешко пао јер су били жељни сукоба с Турцима.“ дело сењских ускока наставили су у средини и на крају XVII века котарски и приморски ускоци. секиру. Млетачка Република „што није дозвољавала Аустрији — чинила је сама“. До половине XVI века у својим походима на Турке били су помагани од Млечића. а барке њихове да се спале“. 1654. Миром у Мадриду (септембра 1617) обвезао се надвојвода Фердинанд да ће ускоке уклонити из Сења у унутрашњост. него су пребегли у Хрватску и Славонију. 1647. Нарочито су се истакли они који су под капетаном Петром Кружићем бранили Клис од Турака. На њен позив. те су затражили од аустријског двора да се ускоци „уклоне из Приморја. Идуће. они су се преселили у Сењ и „понели тамо и име ускока“. а главно бојиште било је око Горице и Градишке на Сочи. Гламоча. У почетку они су се звали пребези и чинили су посаду пограничних тврђава. код Рибника (где Су погинули поп Шорић и Петар Смиљанић). већ 1646. Најпосле су се непријатељства претворила у ускочки рат (1615—1617). И пре него што је избио нови млетачко-турски рат. а у Сењ сместити немачку посаду. неки од ових неукротивих бунтовника (међу којима се највише истакао Илија Митровић. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 67 . Борили су се храбро на мору и на суву1. Од оружја су имали пушку.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 7 Песме о ускоцима N азив ускоци добили су они људи који после пада Босне (1463) и Херцеговине (1482) нису хтели да остану под турском влашћу. Године 1648. лађе им спалити. године прешла је на њено земљиште прва група Влаха. котарски ускоци имали су читав низ окршаја са Турцима: код Удбине. брат Стојана Јанковића) обновили су непрекидне борбе с Турцима (1683). Од тога времена. ханџар. после турско-млетачког измирења. године прешле су нове групе и убрзо учествовале у одбрани Шибеника од турског напада. Ао краја кандијског рата одиграле су се многе жестоке борбе: код Книна. Период мира од 1671. на Зечеву (где је погинуо Вук Мандушић). И доиста су ускоци били размештени у крајеве око Оточца и по Жумберку. Кад је Клис пао (1537).

но само дужи. Ножеви су били дугачки и прави. братимили се. као и с кала и чибука. Између тока био је извезен крст. У млетачкој служби ускоцима је било боље него у аустријској: добијали су разна одликовања и високе месечне плате. са предње стране. њихови одреди најчешће су били бројнији него хајдучки и чешће него ови борили су се на коњима и ван бусије — као права војска. као и с ликом свеца-заштитника. — У XVIII веку „јењава и престаје рад котарских ускока“. године). у тим борбама учествовали су сви котарски ускоци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од 1684. И пушке и сабље су украшаване. више него што би требало да се добије епски колорит“. припојити је не Аустрији.“ Али. Ороз на пушци се високо кочоперио гледајући другарицу на другом крају цеви. која је некад могла. Од правих хајдука разликовали су се поглавито по томе што нису живели у шуми или код јатака. седеф и мерџани. млетачка држава — кад год јој је то било потребно — спутавала је ускочке акције. ослобођавајући далмацију. жене су преносиле вез на одела. Сабље и мачеви били су широки. а мачеви прави. жиг с иницијалима мајстора-ковача или оног коме сабља припада. не додајући. мегдане су делили. Сабље су имале „мухур“. Они су и сами били — како је у једној прилици тачно речено — „хајдуци нарочите врсте“. него код својих кућа. ваљда зато да би их се мужеви стално сећали. Шаку је чувала накрсница. или. као и песме о хајдуцима. и праву чалму. Гламоча. ханџари. са врхом који је укосо усечен на једну страну и са дршком као кука. и 1660. сабље криве. забрањивала им је чак и појединачне мегдане с Турцима (1651. у основи. У средини прсника. један другом сестре и кћери отимали па турчили или АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 68 . Кубуре су изгледале као велики пиштољи или мале пушке с лепо заобљеним дршкама. готово као и кубуре. Многе кубуре и пушке имале су окове и везове од злата и сребра. зубима се клали. до краја овог рата ОНИ су имали низ сукоба са Турцима: код Книна. него Венецији. испреплетена. Ниже прсника широки кожни појас. На прсник се облачило суро јапунџе или кабаница са широким оковратником и широким рукавима опшивеним кожом. погинуо Стојан Јанковић) и на другим местима. „Одело њихово и њихових жена било је богато и кићено. Ливна. Сем тога. покриваче и јастуке. зенице тих очију понекад су биле драги каменови“. Балчак и корице при балчаку били су често од сребра. кад је почео морејски рат. обрнуто. и тако продужити већ полумртвој млетачкој држави господство на Јадрану више од једног века. у ствари су „хроника у стиху“. Дувна (где је. А као и хајдуци много су пазили на рухо и на оружје. Народни песник опевао је ускоке и њихове противнике „какви су били. С оружја. кубуре и ножеви. у чету ходили. у које је уметано драго камење. Кад је њој ишао у рачун мир с Турцима. Котарски сердари — каже Храбак — носили су на глави „високу шубару у облику чалме или. Пушке су имале дугу цев и танак кундак. како се у песми описује. како су хтели Сењани. — Оружје су одлагали само кад су улазили у цркву. упркос оваквим ускочким заслугама. спавали на дому или се бријали. тражила је и од ускока да буду мирни. ћемери. А затим беневреке од домаћег сукна или штофа. Некад би на балчак ђорде изрезали око као амајлију против урока од злих очију. У храбрости ускоци нису заостајали за хајдуцима. Сиња. у кругу својих породица (у Сењу. можда. изгледати као права корпа. Изнад беле ланене кошуље облачио се прсник од две разнобојне тканине. налазила су се два реда тока. Иза појаса су увек претиле кубуре. На ногама опанци. „Зато ће котарски сердари. Задру и другде). 1687. наџак и ножеви. одакле су предузимали даље или ближе походе на Турке. Песме о ускоцима. сребрних и обично елипсастог облика.

ставља у једно исто време и Сењане и Котаране. од душманске руке заклонио. а противник му је на гласу мегданџија. он се“ — каже В. за најтеже дело. „У време аустро-турског рата 1593—1606. још није ни видео мегдан. Али је већ идуће године „одведен у Карловац. И да је он узету храну „све сиромашним војницима поделио и узајмио“. пошô у добри час! Тамо. Иван је убрзо пао у затвор (заједно са Јуришом). Али схватајући борбу против Турака „као једну целину“. грдне ране и руке душманске! И крепка ти десна рука била! И оштра ти бритка сабља била! Слободне ти очи на Турчина! АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 69 . 1610. И године 1612. опљачкали су и попалили турски Скрадин. Од свих ових оптужаба Иван је успео да се одбрани. добре среће био! Бог те здраво и мирно носио. — И у песмама Иван је приказан као човек који — каткад с више. аустријског изванредног комесара. Између осталог. који се — потплаћен од Млечића — „трудио не да укроти. био је један од вођа побуне против Јосифа Рабате. него да растера ускоке“. После Рабатине смрти Иван и Јуриша су још жешће четовали на суву и гусарили на мору. Али кад су се измириле Аустрија и Турска.. поглавица сењских ускока. најчешће. Стојан Јанковић — личности које су познате и историји. „сиромашни затворени хрватски ратних“. како је то у песми опевано“. Ништа му није помогло што и сама истрага признаје да је у то време била глад у Сењу и околици. окован у гвожђе и стављен пред војни суд. али је успео да побегне. То га је стало главе. Стари. народни песник — како је то већ истакао В. запленио неку вуну и кордован. Затим се. Иронија судбине је хтела да за неколико десетина мерица жита изгуби главу човек који је.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ покрштавали. Чубриловић — „рад котарских и приморских сердара у XVII веку узима као наставак акције сењских ускока“ и. измирио с аустријским властима обавезавши се да неће четовати и гусарити. онемоћали отац испраћа га са стрепњом и тугом. Последњих година XVI века Иван је један од највећих сењских војвода. Он је — каже ова песма — млад. и Петриње 1597.1 Иво Сенковић (или Иво Сењанин) је историјски Иван Влатковић. Сењанин Тадија. нема ни шеснаест година.“ Године 1602. Чубриловић — „надалеко прочуо са својим другом Јуришом. да је суделовао у нападу на државне лађе и стоваришта са храном“. Одликовао се приликом освајања Клиса 1596. са благословом који представља једно од најузбудљивијих места у целој нашој јуначкој поезији: Пођи.. аустријске власти су — нарочито подстицане турским и млетачким тужбама — почеле све више да стежу ускоке. 1606. и узимали за жене. сине. „само од једне није могао: да је самовласно узимао храну из царских лађа и стоваришта. Међу највише опеване ускочке јунаке спадају: Иво Сенковић. Био је оптужен за више дела: да је опљачкао габелске Турке. осуђен је од аустријског војног суда на смрт и погубљен Иван Влатковић. сине. његови „јунаци“ да су починили насиља у Хрватском приморју и. као мало ко у његово време. задао јада Турцима“. каткад с мање храбрости — непрекидно ратује. Како је приказан у песми Иво Сенковић и ага од Рибника он иде међу два или три најсугестивнија лика нашег херојског песништва.

Стојан Јанковић је — како се види из историјских докумената — један од двојице или тројице најзнаменитијих вођа котарских ускока. рекао је просто и скромно: „То се срела срећа и несрећа“. сталожен. на борбу за одбрану људског достојанства. Он је своје срце слободио речима: Што си ми се. с успехом је предводио котарске ускоке и одликовао се у низу сукоба с АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 71 . Зато је једно време — кад се његов брат Илија Митровић одметнуо од млетачких власти и почео на своју руку да ратује против Турака — био интерниран у Млецима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад ти дођеш под Рибника бела. оштро агу на мејдан зазивај! То је оно Његошево младо жито коме је вековима долазила жетва пре рока. Иво Сенковић представља нашу младост кроз векове. срце. У шеснаестој години он није задрхтао од страха. срце. Одликовао се у многим борбама против Турака за време дуготрајног кандијског рата. У периоду мира између кандијског и морејског рата имао је задатак да као најистакнутији ускочки старешина спречава нападе ускока на Турке. као у накнаду за то што га историја недовољно познаје. За ратне заслуге млетачке власти дале су му високо одликовање и имање у Котарима.све хајдуке и злочинце без разлике“. уплашило? Једном си се од мајке родило. и успео је да надвлада агу од Рибника и да надмудри два пашина сина. Он је наредио да се живи одеру ован и јарац — да би показао разлику између јуначког и кукавичког држања на мукама. ти се немој поплашити. Али. По избијању морејског рата. сине! Оштро гледај. Његово младалачко јунаштво је кроз векове позивало људе на херојске подухвате. Ко то не може. савременик Сењанина Ива. О Сењанину Тадији историја не зна много. 1666) пао је у турско ропство и провео у Цариграду четрнаест месеци. Он је неустрашив и страшан Турцима. Способан је да сам удари на читаву војску. а другом ћеш. Сувишно је истицати како је овакав јунак деловао на борбено расположење народа. Више воли неколико добрих другова него непоуздану чету. песме га представљају као једног од највећих наших јунака. Кад су се зачудиле Сењанке девојке како је са два друга похватао многе Турке. повучен. Свакако је то био Тадија Петровић. а оштро беседи. с тим неће да другује. која је дорастала до коња и до бојна копља — за непрестану борбу. Осветио је на тај начин не само свога оца него и све друге људе који су трпели увреде од Турака. умријети.. мудар. а постоји и претпоставка да је то могао бити и неки котарски јунак — Мандушићев сестрић Тадија или који други — с обзиром на то да су Турци називали Сењанима не само људе из Сења него . чак и онда кад му се друштво уплаши и одустане од боја. Он зна какве су „муке у Турака“ и решен је да их свакога часа поднесе. Он је рекао своме ујаку: Но ја с тобом друговати нећу кад си тако страшљив међу друштвом. И није се разметао својим подвизима. У једној од тих борби (код Обровца.

Његови повремени савезници (Аустрија и Млетачка Република) били су му то само ради својих интереса. У току неколико столећа неравне борбе са Турцима. народ је могао да се поузда само у сопствену храброст. па се онда населио у Книну. тамница — уме себи да нађе пута. Погинуо је четујући по Котарима и оставио три нејачка сина: Муја. Халила и Омера. он је кадар да седморицу непријатеља растави с душом. Хурем-ага као даиџа (ујак) узе сирочад у заштиту. У туцачким хаљинама. уз Халила пао је и Тале Личанин. увек и у свакој прилици — између стража. Први се прочуо као јунак Мујо Хрњица. а крвава ока. У таквом положају наши су преци морали постати свесни тога да само својим хероизмом и самопрегором могу одбранити своје право на живот. Куна Хасан-ага је био заповедник у Книну. отимао дјевојке. историја познаје и њихове главне противнике. „необичан јунак погледати“. Можда су и ови људи стварно постојали — под овим или под неким другим именом. син прослављеног Јанка од Котара. — како га сами Турци називају — љута под каменом гуја. тј.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Турцима. Босански беглербег Сархош Ибрахим-паша Мемибеговић саградио му. као што су му често због својих себичних циљева умели бити и љути непријатељи. А можда их је народ и измислио — у жељи да прослави што већи број бораца за слободу. гдје се оженио сестром Хурем-аге Козлића. у бихаћку Крајину. Од његове руке гине знаменити турски јунак Тале од Орашца. а кад су одрасли. Мустај-бег Лички (Хуракаловић) управљао је Ликом и имао седиште у Удбини у другој половини XVII века. слична надошлој реци. Комнен је јунак необичних размера. Мујо је био буљубаша. — и у песмама Стојан је веома велики јунак. чинио затрке. дигли против Вуча-паше. привлачи се „од трна до трна“ и „од грма до грма“ нечујан и незадржив као ваздух. па били од њега потучени. који је „додијао цару и ћесару. Муја Хрњицу убио је из засједе у Петровој гори побратим му потурица Мехо Катарица. Од његовог даха „уз јелу се узвијају гране“. неки историјски неодређени ускочки јунаци добили су значајно место у песмама. заволевши га. иако је он један од најзанимљивијих јунака муслиманске народне епике. „Отац Муја Хрњице“ — каже Водник — „дошао је с Фадилпашом у Босну. Негде у то исто време Бојичић Алија био је заповедник тврђаве Задварја (у клисури код доње Цетине). оцрњени пред султаном. непобедив. он ниче свуда као из земље и шири страх и трепет. са дреновом батином на рамену и искрпљеном торбом о батини. камену кулу у Великој Кладуши. и привеза уза то агалук да стражи на Крајини и да сузбија провале хрватских крајишника. заседа. Омер је изгубио главу панувши крај врела Коренице у бусију Стојан-харамбаше. Комнен барјактар и Вук Анђелић. који су били и бројнији и боље наоружани. хватао робље. те му се име прочуло по свој хрватској и турској Крајини. Под раскошним рухом и оружјем. куд погледа оком расијече — као муња из мутна облака“. Он оличава ону необуздану народну снагу која. стари мегданџија. у Латинској краљу латинскоме“. Везаних руку. пресели их у Велику Кладушу. Као и главне ускочке јунаке. Хрња Мустаф-ага (Мујо од Кладуше. дијелио мејдане. Погинуо је у нападу на Дувно 1687. Он иде „од града до града“. такви су. свестан да ће се рђаво провести сваки онај који се „сретне ил' сустигне с њиме“.“ Са друге стране. између осталих. неустрашив. те кћер Ајкуну. а Халил пао је под Бањалуком у чети крајишника што су се. смеђих до рамена брка. о коме иначе поуздано мало што знамо. Он је са својом браћом и Кладушанима четовао. Вук Анђелић је — како га песма приказује — „мрка брка. где је и погинуо 1653. главар стража у Кладуши. У стварању такве свести ускочке АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 72 . Мустафа Хрњица) и његова браћа такође су историјске личности.

њојзи хвала“. У тами робовања раја је замишљала и измишљала своје јунаке у сјајном руху. под блиставим оружјем. падајући и опет се дижући — ка једном једином и неизрециво драгом и огромном циљу: животу слободних људи. И зато су ове песме слободним људима драге исто толико колико и њихова слобода. у крв обесправљених. и ишла за тим светлим узорима — из окршаја у окршај. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 73 . и у свакој својој речи садрже опомену да нема напора који не би требало уложити и трпљења која не би требало поднети ради очувања стечене слободе. у срца утучених. у уџерице. у бедна станишта гладних и неодевених. Није случајно то што је на нашем језику испевана крилатица: „Песма нас је одржала. У вековима ропства слободан живот био је могућ само у ускочким и хајдучким дружинама и у песми. као слободне и пуне луде. на бесним коњима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ песме — као и хајдучке. као и песме о старијим јунацима. кроз огањ свакојаких мука. Отуда је — као зраци мађијског сунца — продирао у земунице. преко својих и непријатељских лешева. стварним и измишљеним — одиграле су необично важну улогу. и преображавао робове у хероје.

који нам је познат из ранијег циклуса. Та ће борба да траје читаво једно столеће. Тада оживљава и традиција о старој државној независности итд. „Ослободилачка борба у Црној Гори“ — каже Б. Затим се износи бој на Цареву лазу (1712). смрт и освета јунака. као и о јунацима тога догађаја и времена.. „У црногорским пјесмама више је АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 75 . ова типична сељачка буна имала је форму ослободилачког рата. и браћи Мартиновићима. Друкчије речено. Он према Павлу Поповићу — обухвата песме „о познатој истрази потурица (1707) коју је Његош прославио у Горском вијенцу. рушења племенске изолованости и свих оних манифестација које су потипале из такве изолованости (крвна освета. — Овај циклус различан је умногом од ранијих. који је у том боју погинуо. од тренутка кад владика буде заробљен па све док не „погибоше црногорски Турци“. Најпосле се износе ситни бојеви. који су главни учиниоци догађаја од 1707. општа правна несигурност итд. који је „славни јунак црногорски“. Спремност сељачких маса да се боре противу феудализма удвостручавала је чињеница што је тај феудализам био „иновјерни“. Улазећи у XVIII вијеку у фазу борбе за независност.). појачане феудалне дажбине над становништвом. утицај Млетака. Ту се пева о владици Данилу († 1735). тј. пева се баш догађај. о Лазару Пецирепу. који је представљен као највећи јунак тога времена (има песама које и његову смрт описују). сердари. овде га песме сматрају као Црногорца исто као и друге. околних санџакбегова да узимају данак од Црне Горе. тежња многих. војводе. На челу те борбе стајали су кнезови. тада.). Павићевић — „започета црногорским устанком у току морејског рата (1684—1699) ушла је на почетку XVIII вијека у фазу борбе за политичку еманципацију од турске власти и за независност Црне Горе. „удари на овце“. упади турски у села црногорска. јунаци његови јесу по песми: Вук Мићуновић. Јанко Ђурашиновић. Та чудна подударност интереса сиромашних и угњетених сељачких маса и интереса остатака некадашње домаће властеле може се објаснити низом унутрашњих друштвено-економских чинилаца и особитим међународним околностима у којима се тада нашла Црна Гора (напад на самоуправу Црне Горе испољен средином XVII столећа. касније утицај Русије итд.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 8 Песме о ослобођењу Црне Горе и Србије U песме „новијих времена о војевању за слободу“ спадају циклуси ослобођења Црне Горе и ослобођења Србије. да би почетком XIX вијека ушла у фазу рушења племенске самосталности и стварања државних и јавних институција у Црној Гори. Батрићу Перовићу (Освета Батрића Перовића је извор сцени покајница у Горском вијенцу) и другим јунацима и четовођама црногорским. Занимљиво је да многе песме певају и о Вуку Мандушићу.. ту се пева о Вуку Томановићу. управо свих. ослободилачки покрет Црногораца морао је појачати нужност стварања јачег јединства Црне Горе.“ О овој борби говори циклус ослобођења Црне Горе. да би се успјешно могла водити борба против Турака.

глобљавали.. Више је песама о великим догађајима под владиком Петром (1782—1830). Има песама и о Шћепану Малом (1767—1774). и друго што им се год допало. где су та стада једнако била отимана. као „син Обилића“. нимало реторски. на Рудинама.. најпослије стану силовати жене и дјевојке: изгонили су их у коло. тако данас једну.. Песме су у њему умногом истините. јаничари са четворицом дахија на челу завели су несношљив режим у београдском пашалуку. Удар на овце кнеза Вујадина“. у њима је само известан трезвен реализам у опису. оне реално певају бојеве црногорске с Турцима. где се лила и крв и млеко у исто доба. детаљне. организовале целу полицију. рекао је још Вук и овај је циклус одиста такав. У неким од њих има нарочите живописне боје. кнеза Данила (1851 —1860). Непосредно су је изазвала јаничарска насиља на почетку XIX века. мало у којој кнежини није био по један харамбаша најмање с десетак друга. кадшто по једну. где су била многа стада. људе били и убијали. највећи јунак тога времена је по песми син Вука Томановића Никац од Ровина. скоро сасвим без мотива о вилама и гавранима. градиле куле и стражаре због тога. о многим и срећним бојевима против Махмут-паше Бушатлије и иначе. Не изостају ни песме из времена владике Рада (1830—1851). њихов су предмет срећни бојеви Црногораца кад су Турци и Млечићи на њих напали. Кратке и просте. где су власти турске (спушки капетан. Оне су често испеване у славу једног јунака. убио босанског пашу под шатором. Обично су ситни бојеви ту описани.“ Зато се у Србији похајдучила „десетина народа. да играју пред њиховијем хановима и чардацима. пластичности сликања. него су само зазирали од Турака и крили се по шуми АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 76 . гдје се који налазио. интимне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ историје него поезије“. имају каткад слике тог живота сасвим реалне. Да се она распламти у победоносни устанак. а сјутра другу. — Можемо сматрати да се овај циклус проширује песмама које певају доба после владике Данила. године доброг Хаци-Мустајпашу. Примери: Овце Никца од Ровина. и све до данашњих дала. све торина до торине. језик је у њих прост и крепак. а и кадија. Излагање је њихово просто и збијено. отимали (или узимали као своје) коње и оружје. који је. па које су им се допадале. као што нема ни хумора. никшићки чувени капетан Хамза) имале вазда посла. без дугих беседа. на Грахову и другде. углавном без поетичних описа. Они су људ'ма судили и пресуђивали по својој вољи. У њима жене и љубав не играју никакву улогу.. није смио од њих ни помолити свога ћитапа. „Сад већ“ — каже Вук Караџић — „ни судија другијех није било у земљи осим дахија и њиховијех кабадахија и субаша: кнезови су послије ХаџиМустајпашине смрти одмах изгубили власт у народу. наставак вековног хајдучког војевања и низа већих и мањих устанака. Борба за ослобођење Србије вођена је против истог непријатеља и са истим циљем: да се створи независна домаћа држава. Убивши 1801. У њима нема маште. са стране турске као и с црногорске. Све ове песме су по карактеру исте као и оне о времену владике Данила. оне су узимали к себи. славе само реалне личности и кад најмање личности помињу. допринели су несумњиво много револуционарни догађаји у Европи крајем XVIII и почетком XIX века (после француске револуције) и слабљење турске империје (због ратова с Русијом и иначе). по негдашњој граници Црне Горе. То важи за оне у којима се износи специјални пастирски живот. или пред чадорима. Има песама о догађајима за владике Саве и Василија (1735—1767). као што смо то већ рекли. одржавају топографију радње увек тачно и доследно. Та борба је у ствари. а кадшто и по двије и по три уједанпут. Песме које описују тај живот идиличан и крвав. а осим тога било је пет пута по толико људи који се нијесу били сасвијем одвргли у хајдуке.

једно момче из нахије шабачке највише смо зато држали у служби (као кувара) што је врло лепо знало уз гусле певати“. показале многе битке. „јер је ја“ — каже Вук Караџић — „ни од кога тако по реду нисам могао чути као од њега. у Лозници 1807. који — како је Вук рекао — „почевши одмах господарски судити и заловиједати. Кнезови који су избегли сечу и хајдуци одмах су почели дизати народ на устанак. Од самога Филипа Вишњића. тако су нам капетани избирали и доводили најбоље певаче из њихових кумпанија). песме „новијих времена о војевању за слободу“ драгоцени су докуменат и — кадшто — знатно уметничко достигнуће. без промена које уносе други певачи. Бој на Чокешини. „једнако је живео по српским логорима око Дрине“. упутио је почетком 1803. потиче читав низ песама: Почетак буне против дахија. И у једнима и у другима основни мотив је борба за ослобођење од турских насилника. У суштини. Покушај дахија за измирење морао је пропасти. који је један од најдаровитијих народних песника. Ухвативши Алексино писмо и добивши од султана ферман који им је наређивао да престану са зулумима. тежњу за победом. Старац Рашко. То је борба без одмора. Алекса Ненадовић. Сем тога. Постоје. подстакли су је на буну. Лазар Мутан и Арапин. Скоро све песме о овом времену испевали су борци. Ао 1813. од 1804. Убрзо је за вођу устанка изабран Карађорђе. Ову одлуку Турци су остварили почетком 1804. други веома даровит народни песник. жудњу за осветом. — по свој прилици — испевао је песму Бој на Делиграду. развијенијих. А Филип Вишњић. махом бележене на првом извору. Убрзо раја се претворила у војску кадру да се мери са царском војском. од 1809. И једне и друге испуњене су јуначким подвизима и херојском љубављу према отаџбини. разлике у ситуацијама. и у њој луди могу осећати само гнев због насиља. осим различних војника који су ми певали. године — каже опет Вук Караџић — „слабо се кад ручало или вечерало без певача (и будући да је и г. и умјесто пријетње из пиштоља гађати. Станић Станојло. То су показали и бојеви у другом устанку (1815).АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и по другијем селима код својијех пријатеља и познаника“. у песмама новијих времена сва пажња је усредсређена на витешке подухвате и у њих је сабијена читава физичка и духовна активност описиваних људи. То су у првом устанку. године једно писмо у Земун тражећи џебану за устанак против дахија. по своме духу. Милош Стојићевић и Мехо Оругџић. уместо да умире рају. а у Кладову и Брзој Паланци имао сам гусле у кући. недотеране и каткад недовршене. Бјелић Игњатије. а и они од којих сам је слушао — сви су ми казивали да су је на Делиграду чули од њега и да ју је он онде често певао Петру Добрњцу“. дахије — да би онемогућиле устанак и уклониле сведоке својих насиља — одлуче да посеку кнезове и да на њихово место поставе своје људе. у песмама средњих и старијих времена има разнороднијих. оне се не разликују од песама средњих и старијих времена. Луко Лазаревић и Пејзо. по главној теми. највиђенији Србин тога времена. године. али главна је разлика у емоцијама и изразу. наравно. условима и начину борбе. учесници у ратним догађајима или очевици тих догађаја. Бој на Мишару. Али. Хвала Чупићева. године. радост победника. лепших поетских слика. и. без предаха. огласи старјешинство своје по Србији“. Кнез Иван Кнежевић. прота Ненадовић радо слушао јуначке песме. нарочито код људи који су се и раније — уз аустријску војску — дизали на Турке. мржњу према кукавичлуку и АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 77 . Настале непосредно после догађаја о којима говоре. У таквој ситуацији сасвим природно јавила се мисао о буни. до 1813. Бој на Салашу. свестранијег и подробнијег описивања унутрашњег живота појединих личности. Бој на Лозници.

а бркове под калпаком држи. коме није жао погинути“. Клонућа су ретка. да с њим бијеш у оба рамена“. У тренутку опште малодушности и попуштања непријатељу одјекнуо је прекорно и честито његов мушки глас: Боље нам је свима изгинути но у Турке давати ђевојке.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ издајству. тамо пашче бац'те ђе му гавран кости наћи неће!“ А кад нама порезу донесе. Својом гвозденом вољом он општу малодушност преобраћа у општи пркос који се слива у дрску поруку паши: „Не дамо ти ништа до камена. јунак песме Три сужња. све кр'ата јаше. оптимизам дубљи. И Пејо зове у борбу за одбрану људског достојанства. И на оштру ударити ђорду. Мрчарић Пејо је будна савест народна. Мрчарић Пејо. слуге. у његовим речима осећа се потмули тутањ велике буне. Он изговара оне речи које имају дубок смисао: Ако тамо куд напријед немам. а кад Турчин стане умирати. ни љубу. топузом му ребра испребија. другим осећањима нема места. Он познаје границу на којој се губи част и оправдање живота. Живот је звао напред и Вуксана од Роваца и читав народ. Таквог човека представљају — између осталих — Вуксан од Роваца. у две-три речи наговештена. јер је тамо била тамница. Милош Поцерац. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 78 . бољи је гроб од срамоте. Он уме да доскочи подмуклом Турчину и да избегне смрт. ни натраг се немам куд вратити. Бирати се не може. Илија Бирчанин. а другога у поводу води. Из њега бије мрак незадовољства. него жали што ће умрети „без замене“. што су њини стари зазидали од велика страха и зулума“. он буздован о ункашу носи. зове у „планине и кршеве љуте“ и у „пећине. за рањена прихватити друга. а он виче на своје хајдуке: „Море. Али пустимо да о њему говори Вишњић кроз уста Фочића Мемед-аге: Куд гођ иде. Натраг се није могло. смрт. Вуксан од Роваца. куће зазидане. Илија Бирчанин има у себи нешто од чега се диже коса на глави. ни имање. мучење. У тренутку кад треба да погине он не жали ки мајку. нежна расположења угушена или веома оскудно. као да је саливен од вековног гнева и туге целог народа. Идеалан човек био је само онај „који може стићи и утећи. одликује се не само јунаштвом него и ретком памећу. он Турчину не да у кнежину: кад Турчина у кнежини нађе. ни сестру. на тијесну мјесту причекати. Петар Добрњац.

у тебе се по соко излеже. Милошева мајко. све једнако Милош с'јече Турке. сиротиња те је поздравила: више теби давати не може“. Његова рука је рада да се игра с Турцима. ето ти порезе. Петар Добрњац има неустрашиво срце. Он често шета „по бедему и по метеризу и слободи сву дружину редом“. Весели се. Ја порезу започнем бројити. Поцерац-Милошу! десна ти се посветила рука која знаде погубити Меха. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 79 . Погођен непријатељским зрном. ти која си Милоша родила! Весели се. па изгони дора на капију. и земљу која га је дала. Милош Поцерац је јуначка песма за себе. зар ћеш је бројити? Та ја сам је једном избројио!“ А ја више бројити не смијем. десну руку на јатаган метне. Више него рана пеку га страдања Србије. ђога сјаше. дората узјаше. јер зна да ће Турци. „А кад ђогат под њиме сустане. он се онда ев' у град поврати.“ Зато и њега. Али он је кадар да на тамна лица баци светлост борбеног заноса. којено си гн'јездо соколово! Кад Србину буде за невољу. те Србину буде у помоћи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ под оружјем на диван изиђе. ако освоје Делиград. Његова војска је тешко изгинула. његовим војницима је „лице потамнело од проклета топа и кумбаре од брзога праха и олова“. испуњава срца ратника поуздањем у сопствене снаге. а он на ме очима стријеља: „Мемед-ага. под Цером Поцерје. већ порезу украј себе бацим. а лијевом порезу додаје: „Мемед-ага. освојити „сву нашу Србију“. — једва чекам да се скине б'једа. и мајку која га је родила. На ђогату он излеће на горњу капију лозничку и сече Турке око града. а сабља му је жедна турске крви. клонуле руке низ чохану доламу. јер не могу да гледам у њега. мудру памет и несаломљиву вољу великог војсковође. он се држи тако као да се ништа није догодило — „да не тура страве у дружину“. прати ватрени народни благослов: Весели се.

она је хтела „сваки своје да покаје старе“. На мунаре је падала паучина. раскопаше куле и чардаке. одјавише из планине овце. пале и сијеку Турке. а Турака нигде бити неће“. Турске куће остајале су пусте. она је знала да је „крвца из земље проврела“. напрезала се целокупна раја. Где су били турски друмови и калдрме. слушала кобне звуке и опажала несрећне боје. докле текло сунца и мјесеца! Очигледно. него јуначко срце. Остваривало се зло пророчанство турских мудраца: „Друмови ће пожељет Турака. а Србима свима душманина! Весели се. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 81 . Гаврани су слетали на турске куле и доносили зле гласе. ови ликови имају много заједничког са јунацима из средњих и старијих времена. Турчин се јадао: Робе. она је осећала да је „земан дошô“ кад „ваља војевати“. разбијају по друму трговце. Она је храброшћу на смрт решених сјајно доказала да бој не бије светло оружје. Било је дошло време да престане турско господство и да „друга постане судија“. Да надмаши јунаке из песме. Госпођа Туркиња у страшном сну гледала је под својим грлом устаничку руку која јој кида ђердан. у душе насилника усељавао се самртни страх. похараше господске дворове. Поцерац-Милошу! дуго ти се име спомињало.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ свим Турцима храброг Поглавара. Она је била рада кавзи. из клина је проницала трава. Из таме вековног робовања она се помолила као сунце из мутне ноћи и плахо заискала своје право на живот човека. Наша земља постала је за Турке ненасита гробница. „и куда су Турци пролазили и коњскијем плочам' задирали“. Залуд су Турци у војску узимали „све бекрију горег од горега“. С тим моралом раја је ишла из победе у победу. одагнаше коње и волове.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 83 .

Од њих умногоме зависи не само одржавање него и настајање песама. ма колико патио од општих места. Оно му је омогућило да гавранове стихове: „а од Срба што је и остало. — у најбољим случајевима бар — има изванредну снагу. Општа места су неизбежна последица усменог стварања. почетке и завршетке.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЛЕПОТА ИЗРАЗА У НАШОЈ ЕПСКОЈ ПОЕЗИЈИ V елике витешке и моралне вредности које су изражене у нашој јуначкој поезији несумњиво су њена највећа лепота. поређења. Сем тога. смењује тешко рањени Милутин. Тешко је не осетити монотонију. песама које су засноване на разговору између неког лица и гаврана који доноси вест о боју и погибији. а то значи да су општа места и за ствараоце и за слушаоце имала посебне чари и да су понављана и због тога. који Милицу обавештавају укратко и уопште о српском поразу. који потанко описује јуначко држање и погибију познатих косовских личности и Вукову издају. мада у мањој мери. али ипак песма због тога пије ништа изгубила од своје лепоте. и по таквом обрасцу одличан песник могао је дати изванредну песму. је постигао већу природност. зато што је заснована на контрасту: на главна питања каде Кулинове гаврани дају супротан. умивен и запојен. него тек пошто је скинут с коња. Тим смењивањем песник. раде и веома даровити песници. растући једно из другога — све брже и силније уколико се олиже крају. или песама у којима се овај или онај догађај описује као испуњавање ружног сна. Такве су. ту гаврани одговарају на сва питања. разне устаљене изразе. на пример. за њу неочекиван одговор. и питања и одговори теку врло живо. Али. него рањеног учесника. Али и сам израз. Када своја питања завршава овако: Је ли Ђорђа цару оправио? Је л' Јакова на колац набио? АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 85 . А то је дало прилике Милици да постави једно од најважнијих питања: „Зар издаде цара на Косову?“ Ово питање је истакнуто и тиме што рањеник не одговара на њега одмах. и пошто му је милица поставила низ нових питања. Зашто? Пре свега. са друге стране. У првој гавране. У тренутку кад ствара нову песму народни песник — утолико више уколико има мање дара — узима из старијих песама готове епитете. описе. рецимо. Али то исто. па чак и ред излагања. Његови одговори после тога одишу топлом непосредношћу не очевица (какав може бити гавран). све рањено и искрвављено“ одмах илуструје Милутином који „носи десну у лијевој руку“ и коме је „коњиц у крв огрезнуо“. По себи се разуме да од свих општих места исти ред излагања сличних или истоветних догађаја највише умањује вредност поетског израза. — У другој песми образац није поремећен никаквим смањивањем. песме: Цар Лазар и царица Милица и Бој на Мишару.

пак шаљи на војску: Србија се умирит не може! То је прави двобој речима. Али. нити иде. Те речи делују као мачеви. Најбољи доказ за то је Смрт Сењанина Ива. изведен изванредно вешто и снажно. хоће л' скоро доћи? Не гони ли мачванскијех крава? Не води ли српскијех робиња. нити ће ти доћи. и оживљују боју оних патријархалних времена кад се у херојској борби против надмоћног непријатеља тражио и налазио савезник и у птицама. Погибе ти Кулин капетане. И по другом обрасцу могла се испевати песма великих квалитета. да се њему надам? А гаврани одговор завршавају речима: Српска војска турску надвладала. нити га погледај. погуби га Петровићу Ђорђе С њим погибе тридест хиљад' Турак'. не само да не умањују него увећавају песничку драж. које би ме вјерно послужиле? Каж'те мене кад ће Кулин доћи? Кад ће доћи. и у оваквој јачини поетског изражавања. Мајка је уснила необичан сан. каква се поезија прелила преко тога калупа! Сан је АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 87 . нит' се надај. И док би гавранова црна крила и грактање људским гласом у другој ситуацији савременом човеку изгледали наивни и отужни. од најлепших наших песама. једна. овде — над главом поносите каде која је уверена у победу мучитеља и жељна туђих мука као гласници победе сиротиње раје. рани сина. — то је калуп по коме је израђена ова песма. и убрзо предсказања су се обистинила. изгибоше турске поглавице.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Је ли Луку жива огулио? Је л' Цинцара на ватри испекô? Је л' Чупића сабљом посјекао? Је л' Милоша с коњма истргао? Је л' Србију земљу умирио? Иде ли ми Кулин капетане? Води л' војску од Босне поносне? Иде ли ми. прота га протолковао. Нити иде Кулин капетане. по избору бољи од бољега од честите Босне камените.

вино пије. дојка (м. описи карактеристичних и честих у епској поезији ситуација. кучка. бога моли. такви су: „Још зорица није забелила“. коње јашу. санак снила. Ове слике су поређане по јачини: у ноћи бело изгледа сабласније од црнога. у доколеницама ватрене боје) делују импресивније него и једно и друго — као жарки симболи паликућа. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 88 .. већ пуцају на граду топови. а неки су чак и веома лепи. седам. епска понављања. Ружица (црква или жена). славу слави. црни коњи). затим они који почињу речима: књигу пише. имена. Исто то може да се каже и за стајаће бројеве (који најчешће значе: неколико или много): три. нит' се земља тресе. двори. Несрећа због смрти једног јунака није се могла казати рељефније него овом наивном и ипак веома поетском сликом коју је створила узнемирена машта материна. Они могу бити двојаки. петнаест. Ови примери довољно јасно показују да чак и један утврђени образац по коме се ствара цела песма није у стању да угуши праву поезију. три стотине. друга сва у белом.. словенска антитеза. Хајкуна. Јован. и најзад тзв. Даница крвава. на цркви кука кукавица.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ страшан као смак света. звезде прибегле крају. кличе вила. протужио. и неке међу њима (љуба. Стереотипни почеци су веома чести. небо се проломило. Други имају везе са садржином. па тврдоме граду Варадину: шенлук чини Вуча џенерале. море. Једна је потера сва у црном (црни јунаци. употребљавају и које — мада употпуњавају реалистичку слику ранијих времена — не одликују се лепотом. Словенска антитеза. копиле. Мара или Јања (крчмарица). четири. куја. И због свега тога песма Смрт Сењанина Ива далеко превазилази границе једног локалног догађаја и осећа се као монументална слика читаве наше земље у периодима кад су по њој лутале чете разних поробљивача. сиса). девет. Златија. „Честе књиге иду за књигама“. хиљада. поређења. чуда великога!“ „ Мили боже. Али то није једина таква слика. Али има и таквих речи које се веома често. двори или кула (м. а прегореле ноге до колена (тј. црне чалме. дванаест. почеци и завршеци. Многи од оваквих почетака нису непријатни кад се понављају. стајаће речи. кућа). ил' се земља тресе? Нити грми. рано рани. величанствен и језиво леп: Сење је притисла тама. Неке стајаће речи су особина песничког језика: господар (м. Веома су снажне и оне три о потерама. дугачке пушке и прегореле ноге до колена. на пример) свакако су лепше од речи истог значења које се употребљавају у обичном говору. чедо (м. тридесет. бабо (м. дете). стајаћа имена по правилу пријатно звуче: Недељко (прота). Једни немају веза са садржином песме: „Боже мили. Међутим. стални епитети. отац). кад се жени. не уступа ни пред таквим оригиналним почетком као што је: „Нетко бјеше Страхинићу бане!“ Уосталом. муж). жена). Анђелија. Природно је онда претпоставити да то још мање могу учинити општа места која су само детаљи или мањи делови разних песама: тзв. на пример. бројеви. храни мајка. она није ни честа ни увек иста: Или грми. трећа има црне струке. курва. такве су речи: бре. Павле. сто. Јелица. љуба (м. на свему ти хвала!“ и за њих — мада и они на свој начин истичу значај онога о чему песма говори — не може се рећи да су лепи. месец пао на земљу. разболе се.

нити гуја љута.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ (Марко Краљевић и Вуча џенерал) Полетио соко тица сива од светиње — од Јерусалима. већ пуцају на Задру топови: шенлук чини ага Бећир-ага.. и он носи тицу ластавицу. да ли гуја љута? да је вила. нит' су лабудови. лабудови већ би полетјели. То не био соко тица сива. (Пропаст царства српскога) Мили боже. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 89 . Нит' је вила.. чуда големога! Јали грми. он не носи тице ластавице. већ то цвили Перовић Батрићу у рупама Ћоровић-Османа. веће био светитељ Илија. (Перовић Батрић) Шта се б'јели у гори зеленој? Ал' је снијег. (Мали Радојица) Што процвиље у Бањане Горње? да л' је вила. (Хасанагиннца) Два су бора напоредо расла. него шатор аге Хасан-аге... на више би била. ни се бију на Попина виле.. да је гуја. јал' се земља тресе? Ја се бије море о мраморје? Ја се бију на Попина виле? Нити грми. веће књигу од Богородице. ни се бије море о мраморје.. под камен би била.. нит' се земља тресе. већ би окопнио. Нит' је снијег.. ал' су лабудови? Да је снијег.

и он би се зелен осушио! (Косовка девојка) Град–Сталаћу. и миломе богу приступачно. јадна. која може да стоји сама. а не водим него пет стотина. (Бог ником дужан не остаје) Свака од ових словенских антитеза у пуној је хармонији са садржином песме коју отвара: прва и трећа наговештавају јуначку борбу. да те бог убије! Довео сам три иљаде војске. Такви су. (Пропаст царства српскога) Спомиње се Краљевићу Марко као добар данак у години. на пример. две последње — изливе јаких емоција.. (Марко Краљевић и орао) Да се. А и међу онима које су врло сродне опет постоје знатне разлике — између прве и треће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ међу њима танковрха јела. И свака од ових антитеза — то треба нарочито нагласити — представља једну целину за себе. у највише случајева добре песме имају своје. ови: Тешко свуда своме без својега! (Женидба Душанова) Помало је такијех јунака кâ што бјеше Страхинићу бане. међу њима сестрица Јелица. то не била два бора зелена. (Смрт војводе Пријезде) Како таде. друга — тако необичан догађај као што је приволевање небеском царству. тако и данаске: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 91 . на пример. а друго Радуле. који су у потпуном складу са садржином и међу којима има веома лепих.. ни међ' њима танковрха јела. као песма лирског карактера. већ то била два брата рођена: једно Павле. Стереотипни завршеци много су ређи. за зелен бор ватим. четврта — мучење. оригиналне завршетке. (Бановић Страхиња) Све је свето и честито било.

и честиту Босну полазити! (Почетак буне против дахија) Насупрот оваквим завршецима — у којима је сажето казан смисао читаве песме или. брез промене докле је крајине! (Смрт војводе Кајице) Све ти вриме за врименом прође. и кад. на пример. покрсти је и вјенча је за се“. земан гради. „Бог му дао у рају насеље. а душу испусти“. но и данас ту просипљу крвцу. бар. здравље и весеље“. нити могу крвцу да умире. (Женидба Максима Црнојевића) Јô Кајица. следећи: „То изусти. земан куле по Котарим' гради. моје чедо драго! Дико моја свагда на дивану! Сабљо бритка свагда на мајдану! И крепости међу војводама! Сува злата смедеревски кључи! Десно крило од српске крајине! Како ће те преболети баба? Како ће те оставити сама. Нек с' окреће коло наоколо! (Ђерзелез Алија) Дрино.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ нијесу се нигда умирили. су и кад нису у вези са садржином. једна мисао или осећање или слика који складно и снажно завршавају песму — стереотипни завршеци. племенита међо измеђ' Босне и измеђ' Србије! Наскоро ће и то време доћи када ћу ја и тебека прећи. нама. земан разграђује. у највећем броју случајева су без икакве поетске јачине. да ми чуваш на Бељацу стражу. „Одведе је у бијелу цркву. „Нас лагали. браћо. и стереотипни завршетак није лишен извесног дубљег смисла и праве лепоте: Тешко оном свакоме јунаку што не слуша свога старијега! АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 93 . покадшто. водо. Али. Такви су. ми полагујемо“.

које се нису употребљавале у обичном говору: ружопрста (зора). јер по томе знаду да је нестало зиме И дошло мило прољеће. јал' је коси. Као што има сталних епитета. вешто убачена у причу да својим сјајем прекине монотонију. то су више или мање обичне речи. Код Хомера су то — махом — сложене речи. Дабоме. костоловка (копље). да АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 95 . кад запросиш лијепу ђевојку. неношено злато! О ти бане. Наравно. песничких наивности — стављају и тамо где су неприродни (нпр. И код нас и код Хомера стални епитети се покадшто — то је једна од тзв. тако има и сталних компарација. тако закукаше мати и кћи“. Овакве компарације. Таква су и ова: Моја руко. староковка (сабља). У Хомера имају сталне епитете веома многа људска н географска имена. ја другоме даји. и оваква наша поређења веома се разликују од Хомерових. мада никако не чине њену јачу страну. само по изузетку. зелена јабуко! Снахо јело. Мали Радојица. У нашем песништву епитети су веома ретко. копља „као чарна гора“. једна увек нова и потпуно довршена слика. „кратке и једноставне“. овчару. људомора (Хектор) итд. по свијету и по жарку сунцу! Кад забраниш у пољу ливаду. која је у ствари песма за себе. Косово (равно). Костреш харамбаша. стереотипни почеци и завршеци немају битног утицаја на лепоту песама. чак и врло ретких. Женидба од Задра Тодора. и т. много лепших и несумњиво лепих поређења. Биоград (стојни). ма какви били. у једном или два стиха. — и утолико пре што се често понављају — у највећем броју случајева веома мало обогаћују поетску слику. белогрла (вила). очи обадвије. Реља (крилатица). јал' је води. јали је не проси. Стални епитети још мање одређују лепоту наше епске поезије. код нас бело грло у црног Арапина). с којим мајка иде по свијету. Упоређени с Хомеровим епитетима. скоро по правилу. да не бију слане ни шњегови по ливади цвијет расцавтио. то још није Хомерова компарација. Смрт Сењанина Ива. брзоноги (Ахил).АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Али. То најбоље потврђује чињеница да имају стереотипне и почетке и завршетке такве песме као што су: Болани Дојчин. очигледно. сложене речи: танковрха (јела). Коњ је „као горска вила“. Дунав (тихи). чадори „као и сњегови“. Таква су она у Ђурђевој тужбалици за Кајицом у песми Смрт војводе Кајице: „пернати од сунашца штит“. у огромној већини. сл. наши изгледају прилично сиромашни. Оне су — најчешће — обичне. Алил (гојени). Али има и ређих. и казују „чему је што слично без икаквог. даљег описивања“. а код нас само неколико таквих имена: Југ Богдан (стари).. „сува злата смедеревски кључи“ итд. Маретић је духовито приметио да би уобичајену у нашим песмама компарацију: „Закукаше кано кукавице“ Хомер овако развио: „Као кад кукавица у прољеће закука у шуми на зеленој грани и кукањем својим развесели срце ратару и.

девет Југовића.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ успори радњу и подстакне пажњу и интересовање. Колико ретка и лепа. напићу је старом Југ–Богдану. проведоше бијела лабуда и пронеше под крилима благо. Посебан. и често изванредно лепо. младожења старац и младић у Удаји сестре Љубовића. ако ћу је напит по господству. напићу је војводи Милошу. На тај начин се пореде наши и латински манастири у песми Милош у Латинима. Много је чешће у нашим песмама. напићу је Топлици Милану. То нарочито вреди за словенску антитезу (о којој смо већ говорили) и за алегорију. алегорија је у нашем песништву толико и природна. девет шура. издајник и бранилац отаџбине у Кнежевој вечери. свезани Радивоје (у песми Старина Новак и дели–Радивоје) употребљава је да би обавестио Новака о своме положају: Бог т' убио. напићу је мојим девет шура. На пример. По правилу. ако ћу је напит по висини. напићу је Косанчић–Ивану. честити и безазлени Гојко и његова лукава браћа у Зидању Скадра. какво је оно у Кнежевој вечера где је јунаштво стављено изнад свих других одлика: Ако ћу је напит по старјештву. На тај начин пореде се многе личности: жура Вукашин и јуначина Момчило у Женидби краља Вукашина. горо Романијо! Не раниш ли у себе сокола? Пролећеше јато голубова и пред њима тица головране. ако ћу је напит по милости. редак и ванредно леп пример представља поређење у облику градације. Марко и неки његови противници у низу песама. У њиховој краткоћи и једноставности има — каткад — посебних чари и снаге. и некадашњи радосни дани и садашњи тужни у песмама: Косовка девојка и Смрт мајке Југовића. поређење по супротности — контраст. Урош који ћутећи чека правду и три брата Мрњавчевића који се безобзирно залажу за себе у песми Урош и Мрњавчевићи. она се јавља онда кад неки јунак због околности у којима се налази не сме отворено да говори. добра и зла снаха у песми Јакшићи кушају љубе. Али ипак зато не треба потцењивати сва наша поређења. и због тога су АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 96 . напићу је Вуку Бранковићу. ако ћу је напит по љепоти. херој Страхинић бан и његова кукавна тазбина у песми Бановић Страхиња. ако ћу је напит по јунаштву. слуга Лазар и господа Југовићи у Женидби кнеза Лазара.

те га љуто куне и проклиње: „Сине Марко. да је тазе једеш. да те бог убије! Ти немао гроба ни порода! И да би ти душа не испала док турскога цара не дворио!“ Краљ. — кад гођ хоћеш. бог ти помогао! Твоје лице св'јетло на дивану! АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 97 . То може бити клетва и благослов који карактеришу једну тако сложену личност као што је Марко Краљевић (на крају песме Урош и Мрњавчевићи): На Марка је врло жао краљу. кроз њу тече зелена Бојана. окићено ледом и снијегом усред љета као усред зиме. кад погледаш стрмо испод града. већ бијело брдо Дурмитора. ал' узрасла шеница бјелица. То може да буде опис дивљег и питомог предела (у песми Женидба краља Вукашина): Кад погледаш с града изнад себе. Они су смешни или озбиљни. а око ње зелена ливада. мутна тече Тара валовита. кад погледаш стрмо испод града. све порасле смокве и маслине и још они грозни виногради. она ваља дрвље и камење. а око ње борје и мраморје. цар га благосиља: „Куме Марко. А какав је Скадар на Бојани! Кад погледаш брду изнад града. по њој плива риба свакојака. на њој нема брода ни ћуприје. А још је већи број дужих или краћих делова песама који су дати у таквом облику. многобројни и разнолики... га куне.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ читаве песме испеване у облику контраста. ништа немаш лијепо виђети.

не замећи кавге. одранила медом и шећером. Марко. То може бити детаљ о различитом пореклу (у песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија): Прођи. Вукашину на рамена пада. ту Вукашин обје ноге меће. што Момчилу таман чизма била. а мене је љута Арнаутка код оваца на плочи студеној. а ја ти се уклонити нећу ако т' и јест родила краљица на чардаку. То може да буде и подсмешљива сцена која показује какав изгледа жгољав човек под рухом и оружјем великог јунака (у песми Женидба краља Вукашина): Што Момчилу било до кољена. у чисту те свилу завијала. и још ме је често заклињала да се ником не уклањам с пута. ту Вукашин три прста завлачи. одранила скробом овсенијем. што Момчилу таман сабља била. што Момчилу таман калпак био. на меку душеку. док је сунца и док је мјесеца!“ Што су рекли. Вукашину по земљи се вуче. а злаћаном жицом повијала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Твоја сабља сјекла на мејдану! Нада те се не нашло јунака! Име ти се свуда спомињало. ил' одјаши да лијемо вино. што Момчилу златан прстен био. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 99 . а купином лозом повијала. што Момчилу таман џеба била. у црну ме струку завијала. Вукашину с' аршин земљом вуче. тако му се стекло.

други се грде). „Све мислио. тако да сваком детаљу из првог низа одговара супротни детаљ из другога: госпођи краљици љута Арнаутка. У трећем примеру. низу стихова о томе како је Марко рођен И негован супротстављен је низ стихова о Мусином пореклу. замрзнуо језик у вилице.. Смрзло ми се срце у њедарца. истим речима. „Ни земља га жива не дочека“ итд. непосредно уза сваку појединост о Момчиловој горостасности стављен је детаљ о Вукашиновој сићушности (да би се ова што рељефније истакла и учинила што смешнијом). а могу бити и од два и више стихова. Сличних окамењених формула има и код Хомера. Токе разби. мегдана. итд.. одсече му главу“. — један општи облик који се одликује не само најшаренијом. оригиналан. пушци огањ даде“. меду и шећеру овсени скроб. ако је за поређење умео да пронађе разнолике форме. али у неким детаљима ипак различити. у ствари.. „Ману сабљом. „Топузину баца у облаке. „На зло га је место ударио“. То све значи да је контраст опште место. меку душеку студена плоча. чистој свили црна струка. лепоте. дочекује у бијеле руке“. на пример: „Зазор ми је у те погледати. сваки стих благосиљања једну позитивну Маркову особину. и то у тако снажној градацији. на једно смислио“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ краљ се под њом ни дигнут не може. описе јуначког руха и оружја у АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 101 . У то се може свако лако уверити ако упореди. а водама замутит бродове. али без ичег шаблонског. „Земљи паде. али јасно — приказују целог Марка. затим у много случајева опис сусрета пријатеља и непријатеља (први се грле. Но ипак зато — то треба нарочито истаћи — не само код Хомера него и код нас — неупоредиво је већи број ситуација за које је нађен посебан. често врло снажан израз. тако брзом смењивању све јачих и јачих слика. а сви укупно — укратко. Турски коњи ноге искидаше шетајући јутром и вечером. и врло оригиналне поред стереотипних. нов. бојева. У првом сваки стих клетве казује једну негативну. оружја. садржином него и врло разноврсним уметничким изразом. Оне могу бити од једнога стиха: „Кад ујутру јутро освануло“. окамењене формуле које се понављају из песме у песму — као и стални почеци и поређења. У општа места иду и описи одела. Погледајте само три последња примера. То довољно јасно илуструју следећи примери: Кад је јутром зора прокасала. на пример: „Кад раноранка зора ружопрста освану веће“ (стих који одговара нашем „Када свану и ограну сунце“). опис поробљених дворова итд. Земљама ћу друме запрашити. Али. златној жици купина. на пример. наш народни песник — и то је његов најкрупнији недостатак — многе и многе ситуације изражава увек на исти начин. Они су у много чему веома слични. „Проли сузе низ господско лице“. а камоли с тобом беседити“. опремања коња. срце му расече. То су. У другом примеру. а умрле руке до рамена. да се има утисак да стихови падају на Вукашина као ударци.

ни описи мегдана такође. Женидба Стојана Јанковића. о руху и оружју војводе Кајице. ни опис Лекинога двора. кратка. Марко и Арапин. Овакви списи. о лепоти цуре Љепосаве и сестре Љубовића. у њедрима сахат закуцао. У првоме (из песме Јанковић Стојан и Смиљанић Илија) дат је у слици пуној полета и жубора Стојан у тренутку кад је видео лепу и бесну Туркињу: Живо му је срце поиграло. у четвртих бело рухо. то утолико више вреди за описе који нису општа места. То. алатасти коњи и риђи брци у једних јунака. Али у описивања природе и многих других призора Хомер је далеко изнад нашег народног песника. Бан Зрињанин и Бегзада дјевојка. зацело. ни они из Женидбе од Задра Тодора. Овамо долази и онај јединствени опис Лекинога двора (у песми Сестра Леке капетана) који може да се пореди са описом Алкинојевог двора у Одисеји и. између осталог. Такви су многи описи мегдана у песмама о Марку и у песмама о другим Јунацима (на пример. описе девојачког одела и лепоте у песмама: Бан Зрињанин н Бегзада дјевојка. неки од ових описа се радо поново читају — рецимо. нарочито. описе мегдана у песмама: Бановић Страхиња и Марко Краљевић и Муса Кесеџија. зелени коњи и смеђи брци. на прсима токе закуцале. описе битке у песмама: Женидба Максима Црнојевића. Код нас. Такви су они изврсни описи у Женидби од Задра Тодора у којима је народни песник показао редак смисао за склад боја: црвено рухо. па је токе рукам' устављао. и којих има у великом броју. која се често срета и код нас и код Хомера. а жуборе пуца на прсима. Удаја сестре Љубовића. на калпаку трепеће му перје. Од свих ових описа овде можемо да наведемо само два. Наравно. Женидба од Задра Тодора. који илуструју последњу поменуту врсту. Бајо и Љубовић). Бојичић Алија и Глумац Осман–ага. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 102 . бели коњи и плави брци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ песмама: Женидба Душанова. Но иако слични. Новак и Радивоје продају Грујицу. Од Хорвата Мато. коњ му поиграва. у других зелено рухо. у трећих црно рухо. описе опремања коња у разним песмама о Марку. Смрт војводе Кајице. а звекеће сабља о бедрици. описи узбуђења према спољним знацима — описи који су права мала ремек–дела. не заостају за Хомеровима. коња јаше. а за појас свијетло оружје. показује и слика умирања. Женидба Милића барјактара. У другоме (из песме Женидба Милића барјактара) — рекли бисмо — у још снажнијој слици приказан је Милић у тренутку кад је добио лепотицу Љепосаву и раскошне дарове: А кад Милић дара приватио. врани коњи и црни брци. не само због различитих детаља које садрже и који их увек чине свежим него и због тога што су често у целини успели. о мегдану између Страхинића и Алије и између Марка и Мусе.

Код Хомера у Одисеји сличан призор. не разликује се од Хомера. из ноздрва дебео млаз му тргне јуначке крви. кад год то може. и рт стријеле одмах кроз мекани кроз врат му прође. Хомер. поступа и наш народни песник. под гр'оцем од три литре злата. могу се — као и Хомерови — поделити у две групе: или су то слике радње (тј. углавном. Хомер. по долами токе и ђечерме. она никад не достиже снагу описа с којима смо се малочас упознали: На лоше га место ударила: међу пуца. на пример. слика тело описујући радњу и зато га је веома хвалио Лесинг у Лаокоону (полазећи са становишта да су тела предмет сликарства. и облачи дијете Грујицу: на плећи му удара кошуљу до појаса од чистога злата. захваљујући неколиким одлично запаженим појединостима. онога што је једно поред другога у простору).. и бијеле комад џигерице. тако је жив као да се одиграва пред нашим очима: У грло управо њега Одисеј погоди стр'јелом. и јуначко срце изнијело. мада у мањој мери. Сви наши описи. и оно се на бурму отвора.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и кад је развијенија. били ошпта места или не. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 103 . На исти начин наш народни песник приказује Грујичино одело и оружје (у песми Новак и Радивоје продају Грујицу): Уранила Џафербеговица. да страну клоне Антиној. по кошуљи зелену доламу. ђе му срце куца. те се носи за јутра ракија. а не поезије). онога што једно другоме следи у времену) или слике тела (тј. Но по методу описивања наш народни песник. слика (у Илијади) Парисову опрему приказујући његово опремање. те износи дивно одијело. на којој је тридесет путаца: свако пуце од по литру злата. на плећи му зрно излазило. из руку му испадне купа када га згоди Одисеј. по столу ногама лупи те га одгурне брзо и на земљу јествине спадну.. Тако исто. од појаса од бијеле свиле.

кад се шеће — као пауница. а покрај њих ножа пламенита. што куцају Груја по плећима. зуби су јој два низа бисера. на којој су три балчака златна: на свакоме алем. Али. и за појас двије даницкиње. кад се смије — кâ да бисер сије. кад погледа — како соко сиви. а висока стаса. обрвице с мора пијавице. опис цуре Љепосаве: Чудо људи за ђевојку кажу: танка струка. драги камен. кад говори — кâ да голуб гуче. и десето крило оковано. — ваља крило хиљаду дуката.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ златне токе од четири оке. обадвије у чистоме злату. очи су јој два драга камена. драги камен. — вања сабља три царева града. по себи се разуме. жуте му се ноге до кољена. један калпак. побратиме. даде њему сабљу оковану. уста су јој кутија шећера. а на ноге ковче и чакшире. — међ' камзама алем. као у сокола. девет челенака. а на главу калпак н челенке. има и таквих ситуација у којима се предмети морају описивати тако како се налазе један поред другога у простору. Такав је код нас. између осталих. коса јој је кита ибришима. донесе му свилена појаса. сред образа румена ружица. а из њега до три пера златна. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 105 .

на пример. моје драго д'јете! Јест слободно. Тако ће се темељ обдржати. упорност. у Женидби од Задра Тодора писмо пет пута поновљено. Отуда сва епска понављања нису исте вредности: нека стварају — већу или мању — мотонију. или кад се ма која ситуација истим речима више пута казује. двије четобаше!“ Тако се осећа у песми Сестра Ђурковић–сердара девојчин исти одговор тројици Турака. двије аге драге!“ „Ето књига. у песми Почетак буне против дахија стално се понавља само „док погубим“ и „он је паша. и те промене — дате у лепој поступности довољне су да разбију монотонију. два израза који највише истичу једно исто осећање и намеру Фочића Мемед–аге према многим и врло различитим лицима). АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 107 . Тако се осећа. трећи пут „за јунака Смиланић–Илију“. Примера за то има у читавом низу песама. Али највећу вредност имају она понављања — увек истих или нешто измењених речи — која служе томе да истакну један тренутак. трећи ће је узети за „верну љубовцу“). или такво писмо које једна личност добија од већег броја људи. а нека су једна од највећих лепота уметничког изражавања. други девер. краље. или писмо једне те исте садржине које се упућује већем броју лица. двије аге старе!“ „Ето књига. жртву: Не мо'ш. и има се утисак да се три побратима — спремна за борбу и погибију. Али и ова понављања — утолико пре кад су освежена по неком новом речју — осећају се и као природна и као пријатна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Између разних општих места посебан значај има тзв. У прву врсту би ишли један те исти говор који се више пута понавља. или кад неко на један те исти начин дочекује више лица (обично оних које је писмима позвао). Оно епском песнику — не само нашем него и сваком другом — служи или као готова формула помоћу које прави песму. али четири пута са нешто друкчијим почетком: „Ето књига. или за то да прошири песму. епско понављање. а ја сам субаша“. млађано Бугарче! Јест слободно. мој рођени синко! У Зидању Скадра понављају се стихови који изражавају основне моменте — тешкоће. Сличан је случај и у песми Косовка девојка: један те исти опис тројице јунака увек има друкчији завршетак. У Женидби Душановој понављају се речи које означавају најважније тренутке: клеветничке речи латинског краља о Војиновићима (важне зато што обележавају основни заплет у песми). али увек са нешто друкчијим последњим стихом: девојка први пут каже да је испрошена „за ђидију Смиљанић-Илију“. други пут „за сокола СмиљанићИлију“. а камоли саградити града. или за то да предахне или — врло често — и за то да нагласи оно што он сматра најважнијим. одлику. темељ подигнути. а у једне те исте речи којима се они обраћају девојци унесене су природне промене — оне које обележавају њихов различит однос према њој (један ће јој бити кум. два брата рођена!“ „Ето књига. А у понеким случајевима промене су тако знатне да има више новог него поновљеног (на пример. претећа вика Латинчета са града (које позива на савлађивање све тежих и тежих препрека) и на Милошева питања да ли је слободно да учини ово или оно — у градацији која изврсно илуструје пораст цареве наклоности према непознатом сестрићу — Душанови одговори: Јест слободно. ситуацију. уједињена најдубљим пријатељством — само утолико и разликују.

да од срца сузе не пустила. Турци. У песми Јакшићи кушају љубе оба брата постављају женама једно исто питање. Оборише до триста мајстора. У песми Урош и Мрњавчевићи поновљени стихови. „сва изгиба војска“. злаћенима да пободу ножи. Он ће казат на мене је царство. „бити започеше“. Зидаће те кули у темеља. драги побратиме! АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 109 . Каде дође мој нејаки Јово. У песми Смрт мајке Југовића понављају се стихови који изражавају материно одупирање болу: И ту мајка тврда срца била. У Женидби од Задра Тодора понављање описа наших јунака делује као наговештај турске несреће. међу се се хоће да поморе. оборише дрвље и камење. не ори друмова!“ и „Море. а на њему и почива ова песма. „погибе“. Шути Марко. а то и јесте најважније у овим песмама. такође. на шатора не окреће главу. који открива гледање на јуначко и кукавичко држање — гледање које је у основи ове песме: Нека бјеже. У Женидби Грујице Новаковића и Ђерзелезу Алији понављају се речи којима Грчић и Ђерзелез изражавају своју надмоћност над Новаком и његовом дружином. а више пута поповљени стих „Марко веже за јеле зелене“ појачава — несумњиво — слику турског пораза. У Орању Марка Краљевића понављају се стихови који — духовито и снажно — изражавају најбитнији моменат: „Море. а не знаду на коме је царство. У песми Мусић Стеван понавља се кнежева клетва. означавају неке најважније тренутке: Цареви се отимљу о царство. „погибоше“. У песми Пропаст царства српскога понављају се речи које изражавају сав хероизам и трагедију косовских јунака: „бише и убише“. Марко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ тако ћете саградити града. У Бану Зрињанину и Бегзади дјевојци више пута се понављају речи којима млада Туркиња исказује стрепњу — основно своје расположење — да ли се допада бану. које је — свакако — у средишту песме. У песми Сењанин Тадија понавља се питање Тадији што је уплашио дружину и Тадијин одговор. на којој је ова песма и саграђена. Мало л' ти је.. ништа не бесједи. — остала ти пуста! — већ с' о туђе отимате царство? У песми Цар Лазар и царица Милица највише се по навља стих који најјаче изражава сестринску љубав — „да имадем брата од заклетве“. не газ'те орања!“ У Боланом Дојчину понавља се опис Арапиновог намета..

на бесједи! Кад ме питаш. Са исто толико смисла понављају се Османове речи у Женидби бега Љубовића. Вукове речи у песми Вук Анђелић и бан Задранин. побратиме. да ли има траве око Саве итд. крајишника како ватре живе? У Женидби Милића барјактара понављају се невестине речи о томе како јој је омрзнуло сунце. а ја ти се удворит не могох. право да ти кажем: није мене коњиц олошао. нити ми је рухо остарило. стих „што ме. овуд потерало“ у Предрагу и Ненаду. понекад се понавља обрнутим редом (на пример. царе. царе. што је последњи стих наредбе „да с' не игра колом уз кадуне“ поновљен као први стих о њеном гажењу: „Марко игра колом уз кадуне“. све се тебе слуге удворише. у трећем случају Марково кршење царске наредбе представљено је врло ефектно баш тиме што се она понавља обрнутим редом. тужан. царе. у песми Марко пије уз рамазан вино).АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Када су се они уплашили од живога одерана јарца. И сваки од ових начина дубоко је оправдан: у првом случају и у питањима и у одговорима о томе да ли је време да хајдуци иду у шуму — сасвим природно — истиче се на крају „јање за заклање“. Хасан–агу Куну и његових тридест крајишника. свега доста у двору твојему. у песми Јанко од Коњица и Али– бег у Савиним одговорима на Павлова питања да ли се зелене лугови посавски. понекад је ред поремећен (на пример. речи Бећирагинице у Малом Радојици. Вољан буди. у кнежевој клетви у Мусићу Стевану). такви су у Женидби кнеза Лазара ови поновљени стихови којима се боље него на икоји други начин изражава колико је Лазару тешко да помене цару за женидбу: Вољан буди. а то је тренутак кад почиње трагедија. Између других. има много потеза који су одиста мајсторски. у другом случају стих „не имао од срца порода“ преноси се с почетка на крај — зато што се понавља пред женом која тим делом клетве треба да буде највише дирнута. мене. иженио. право да ти кажем: које слуге послије дођоше. нит' је мало голијемна блага. ја како ће сјутра дочекати.). не кће оженити АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 111 . на бесједи! Кад ме питаш. стих „нек изиђе пред тавницу клету“ и „опет џелат са тавнице виче“ у песми Три сужња. све си слуге. Али то није све. И колико резноликости у начину понављања! Понекад се у понављању чува исти ред (на пример. царе.

У првој двапут поновљеним у Марковом одсуству: „Сад навали. Од њих. љута Арапијо!“ У другој Иво каже поводом сукоба са првом потером: Од њих нико не остаде. Краљевићу Марко. а поводом сукоба са трећом потером. Смрт војводе пријезде. очигледно. Узгред смо досад већ више пута дотакли и градацију — поступно ређање све јачих и јачих слика. Марко Краљевић и Мина од Костура. мајко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ за младости и љепоте моје. Смрт мајке Југовића. Није мање снажан ни стих који ага и Иво (у песми Иво Сенковић и ага од Рибника). у градацији су испеване песме: Женидба Душанова. Делимично или у целини. мајко. налазећи се брзо један за другим у истом повољном положају. а на тај начин — а и промењеним редом речи (та промена је. Предраг и Ненад. господа хришћанска трипут моле Ђема: Богом брате. неће родит вино ни шеница. Косовка девојка. Зидање Скадра. нико не погибе. ево тебе три товара блага! Изванредно је као уметнички израз и понављање коме је циљ. По себи се разуме да такво ређање оставља најдубљи утисак и представља велику лепоту уметничког израза. Смрт војводе Кајице. Марко Краљевић и бег Костадин. упућују — као да се лоптају — један другоме: „Што сад мислиш. Такво понављање налазимо у песмама: Марко Краљевић и Мина од Костура и Смрт Сењанина Ива. поводом сукоба са другом потером: Од нас нико не погибе. мајко. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 113 . Марко Краљевић и Алил–ага. објеси нам Ђема Брђанина. од нас. лута Арапијо!“ снажно је истакнут страх који је изазвала Маркова појава и који је изражен речима: „Сад уступи. ту нам немој објесити Марка. ево тебе три товара блага! а затим трипут моле Марка: Богом брате. мајко. Смрт Сењанина Ива. нико не остаде. Лов на Божић. Три сужња и др. Сењанин Тадија. од нас нико не погибе. Од њих нико не остаде. Ђемо Брђанине. да истакне не само ситуацију о којој је реч него и ону која ће наступити и која је — обично — супротна првој или је далеко значајнија од ње. мајко. врло вешто изведена) — одлично је наглашен несрећни обрт догађаја. чему ли се надаш?“ Изврсна је комбинација двају супротних понављања у песми Марко Краљевић и Ђемо Брђанин. мајко. Пропаст царства српскога. Марко Краљевић и Арапин.

потоња н е в ј е р о! И тебе ћу сјутра објесити са у н у к о м Змај–деспотом В у к о м. Примаче се царица Милица. драж давно протеклих времена кад су људи били с природом у детињским и чврстим везама. Он је важна црта не само епскога стила него и усменог стваралаштва уопште. врло брзо прелази на директно изражавање.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Велики уметнички значај има и директни говор. па чак н мртве људске главе. Сликовитост приказивања и разноликост тона нарочито појачава рима. живљи. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 115 . ударат га сабљам' у балчаке и кадама у златно прстење. Говоре соколи. у јадном стиху на разним местима. довољно је сетити се Ахилове и Агамемнонове свађе у Илијади и. Диоба Јакшића Старина Новак и кнез Богосав. Прва в ј е р о. коњи. на крају или на почетку два и више стихова. а душу испусти“). Но то је само један мали део садржине коју обухвата директни говор у јуначким песмама. Због директног говора ти односи и ситуације су сликовитији. рељефнији. Та њена нередовност и несистематичност. Какви су ти дијалози. искоришћен је у највећој мери: читава певања у ствари су дијалози. Има и таквих епских песама које су целе у дијалогу: Марко Краљевић и бег Костадин. односно природност. или као музичко освежење. Наравно. вила му отпева. руке склопи брату око врата. то не вреди за риму која представља опште место (на пример. Наш народни песник. у Одисеји вечере пред одлазак Телемахов из Спарте. у ствари је њена највећа лепота. То је наивност. између многих других. пак му поче тихо говорити. а ликови појединих јунака у њима непосреднији. с времена на време. на пример. најчешће. у стиху „то изусти. Отуда у нашој епици — и не само у њој — воде се разговори не само међу људима него и међу људима и животињама и стварима. гаврани. па ухвати за узду алата. једну ситуацију. и кад започне — а то се ретко дешава — излагање у индиректном говору. него за ону која после дужег или краћег низа једноличних стихова избије као каква варница из судара истоветних звукова и обасја и издвоји један тренутак. али која и за савременог човека има несумњиву поетску драж. на пример. Такве су. Она се јавља у једном и у више слогова. било коју појединост. У истој мери употребљен је директни говор и у нашој народној књижевности уопште и у епској поезији посебно. следеће риме: Повадиће то драго камење. У Илијади и Одисеји. Она се у усменој поезији (мање у епској него у лирској) — за разлику од писане — употребљава нередовно. То је остатак из прастарих времена кад је човек свему око себе приписивао своје особине и моћи. или као и једно и друго у исти мах. да се нешто нагласи. Милош пева. Маргита дјевојка и Рајко војвода и др. све остало су чисто људски односи и ситуације. њихове индивидуалности пуније и конкретније. у различитим видовима.

Турци Лијевњани! Кад не казах за те хитре ноге. нарочито. старим и великим песничким узором. срце му расече. којено су копља преламале и на голе сабље ударале. и не казах за јуначке руке. на пример. које су ме на зло наводиле гледајући с највише планине. а каткад му је раван или га чак и превазилази. у добрим песмама). од мудрости тешке“. Такво је.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад се дигне к у к а и мотика. Турци и трговци) осећа се као бескрајно продужен одјек Вујадиновог не.“ Много пута поновљено и виртуозно истурено е (изостављено на крају стиха само у два случаја. Сцена са Терситом у Илијади. Највећим делом. израз је у пуном складу са садржином. Сличну улогу имају и многобројне асонанце и алитерације и. којено су коњма утјецале. или она — одлична као психолошко запажање (изврсна слика кукавичких карактера који тлаче слабијег и теменају пред јачим) — кад скидају кале и смерно се клањају пред Марком они исти чауши који су у цркву коње нагонили и бичевали протопоп–Недељка. или она врло духовито изведена — кад је сирота девојка надмудрила Марка окумивши га. хумор или трагика. кад су се морали другим гласом истаћи очи. куд пролазе Турци и трговци. може се рећи: по правилу (наравно. у стиху: Токе разби. Он уме не само да види и одени него и да каже. мелодичан распоред гласова у многим и многим стиховима — као што је. или она кад Марко игра ситно калуђерски. Била то лепота или ругоба живота. па чак и Хомерови смешни призори са боговима не могу се ставити испред таквих сцена као што је она кад Марко гледа Богдана и Богдан Марка. на пример. А често је — у ненадмашном игрању звуком — и основа целе песме саздана од једног гласа. гледајући доње на друмове. — ја не казах за лажљиве очи. одјек у коме ово не добија сву своју огромну снагу. најпознатије хумористично место из Хомера. а у Смрти мајке Југовића. р Смрти Марка Краљевића. У хумору. е у Старом Вујадину. којим се боље него ичим другим оваплоћује главна идеја. или она кад АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 117 . Погледајте само завршне стихове ове последње песме: „Не лудујте. наш песник испољава изванредан посматрачки дар и изванредан смисао за уметничко обликовање. на пример. свакако да не заостаје за њим. или она кад се Марко „болан учинио без болести. или она кад Марко оре друмове. У том погледу каткад заостаје за Хомером. „а не смије један на другога“. биће Турком по Медији м у к а. који пева и слика у исти мах.

Све је то и добро уочено и прикладно речено. У Хомеровој и нашој поезији такође није многобројна. али је — уколико је има — најчешће изврсног квалитета. из лађе скачући брзе. или она врло оригинална — кад се Косовац направио слаботиња и преварио Секулу. Поче Мехо дремат на ђогату. па кад заспи. Уз хумор вања поменути иронију. враг догоди. је л' ти мало пића? Млогога сам тако напојио. колико лако се ваља! Да тај на рибљиву камо заблуди пучину морску. имаде ево ронаца! Истог је квалитета хумор у следећим стиховима наше песме Милош Стојићевић и Мехо Оругџић: Пуче пушка. Хектора сад опипават је дакако лакше неголи кад је лађе запалио жаркијем огњем!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 118 . Оно што нашем — као и Хомеровом — хумору даје високу цену јесте чињеница да се он не заснива толико на комици речи колико на комици ситуација и поступака појединих личности. те Меха погоди. јер је за њу потребан јадан виши духовни развитак. на пример. У народном стваралаштву ње нема много. Ахил убио Хектора и почео да скида оружје с њега. а Милош му стаде говорити: „Море. са друге стране. када се с кола зна да лако по пољу ваља. многе би људе он нахранио оштриге тражећ. дакле. запјева Милошу. веома је брз. иако је немирно море. али без ударца којег ниједан не приступи к њему. на пример. Патрокле упућује овакве речи убијеном противнику који је налик на ронца пао с борних кола: Ај. или она — пуна младалачког полета — кад Грујица и његових тридесет хајдука прерушени у девојке дочекују пашу са Загорја и његових тридесет делија. Оругџићу на жалост одјекну.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милош Војиновић даје шићарџијама коња „на размјену“. У шеснаестом певању Илијаде. И међу Тројцима. или она — набрекла од обести — кад Новак и Радивоје продају Грујицу. или она — врло занимљива и као психолошки проблем — кад исти јунак познаје Роксанду. у двадесет другом певању Илијаде иронија упућена на рачун оних који су „јуначки“ задавали ударце мртвом непријатељу: кад је. Таква је. Тада је гдјекоји к другу окренув се реко овако: „Ао. и у нашој и у Хомеровој поезији има и грубих шала. Али. дотрчали су Ахејци и стали да гледају његово дивно лице и узраст. Мехо. Наведени примери то довољно јасно показују. или она кад исти јунак чобанском мудрошћу збуњује цара. више се не диже“. наиме.

тада је осећање немоћи нестало као да је руком однесено.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Од ове Хомерове нису мање снажне наше ироније садржане у већ поменутим речима које је Милош Војиновић упутио трима шићарџијама. јер је наш народни АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 119 . у песми Јанко од Котара и Мујин Алил иронија коју изговара Вук Мандушић предајући Јанку заробљеног Турчина: „Ето. ове ироније се јављају у више песама: кад год неки наш јунак говори потученом противнику да иде у своју земљу и да се похвали шта је задобио. да се не може ни коња држати. Код нас су такве читаве песме: Зидање Скадра. Женидба Милића барјактара. оно остаје такво чак и онда кад син јединац полази у неравни бој. Ни стрепња за сином не враћа старцу снагу. Предраг и Ненад. Али у нас има и иронија друге врсте које су исто тако пуне духа. Смрт војводе Пријезде. И ту је често ненадмашан. Одиста. Одисејев сусрет с мајком у подземном свету. посео голу бедевију и као на крилима полетео да освети синовљу смрт. Маргита и Рајко — то је цео народ у вековима туђинског господства. ваљда зато што је живео у земљи која је имала једну од најтрагичнијих судбина у историји света. Војвода Кајица — то су сви јунаци који су убијани на превару. Помамљен од бола. Сестра Леке капетана. Сестра Деренчића бана — то су све сестре које су остајале без браће. Пријамов долазак у Ахилов чадор. Мусић Стеван. Пријезда и Јелица — то су сви људи који су страдали од надмоћне силе. одјурио на чаире. Ахилова туга за Патроклом. од злата јабуке!“ Али сву своју снагу запажања и приказивања показао је наш народни песник не у хумору. нити икоји други епски песник — није опевао толико тужних догађаја колико он. Болани Дојчин. Марко Краљевић и кћи краља арапскога). Јанко. старац је приписао зелени мач. Нико — ни стари грчки. Иво Сенковић и ага од Рибника. туга у овим песмама осећа се као немерљиво дубока. али које заједно чине трагедију читавог народа у његовој вековној борби не само против надмоћних туђинаца освајача него и против надмоћне природе. кад се Ђурђу учинило да то долази Турчин који је убио Иву. него у трагици. Смрт војводе Кајице. Ропство Јанковића Стојана. а догађаји и личности у њима имају општенародне (и општељудске) размере. У нешто друкчијем виду. а тешко му је да под седу главу служи Турчину. Таква је. А такво надолажење снаге. Бановић Страхиња. Љуба Мусићева — то су све жене које су са стрепњом испраћале мужеве у бој. Смрт мајке Југовића. Косовка девојка — то су све веренице којима је насилна смрт односила заручнике. Али кад се после добијеног мегдана вратио Иво у турском оделу. то херојско превазилажење људских моћи ради победе човештва над нечовештвом. Битка на Крбавском пољу. И сви су приказани тако да изгледају као извајани. Са каквом је само вештином и прецизношћу насликан стари Ђурађ у песми Иво Сенковић и ага од Рибника! Старац добија позив за мегдан и плаче: осећа да је врло стар. Женидба Максима Црнојевића. Сасвим тако може се рећи за неколике друге наше песме (на пример. и јесте најдубља суштина и највиша лепота наше јуначке поезије. И баш зато што су делови такве трагедије. Мајка Југовића — то су све мајке које су у току многих векова скупљале мртву децу по пољима битке. Различите трагедије. Код Хомера има само неколико изузетно јаких места ове врсте: растанак Хекторов са Андромахом. Секула се у змију претворио. Косовка девојка. управо. Гете је рекао да је трагична песма Зидање Скадра пример „варварских осећања“. Његово осећање немоћи је потпуно. Маргита дјевојка и Рајко војвода. Смрт Сењанина Ива. сликовитије се не може исказати надолажење снаге из жалости и гнева. између осталих. Брата жељни Ненад — то су сва браћа која су туговала за браћом.

То је оданост у љубави и пријатељству. То је човечност и праведност у људским односима. То је јунаштво у сукобу са насилницима. То је. јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ песник — у свирепим условима живота — умео. моју невјерннцу. у ствари. Јевросиму. и у највишој мери. Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву. непосредном и слободном народном речју. да се одушевљава и свирепим поступцима својих јунака. А Зидање Скадра је. Иста побуда изражена је и у Секулиним самртничким речима: Укопај ме на друму широку. она ће ти свагда вјерна бити. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 120 . да га упија мртвим очима и да га напаја мртвим дојкама. а сјутра ће тебе у другога. већ ти узму моју милу сеју. јунака. Иста побуда гонила је смртно рањеног Момчила да своме убици упути оне надмоћне. сваки племенити поступак у тој борби у ствари је превазилажење смрти. Јер сваки велики. Видосаву. да га гони напред. сама смрт коју захтева лепота живота. да с' наслушам трупка од коњица и јаука од добри јунака. покадшто (само покадшто). топлом. наш епски песник је подигао величанствени споменик величини људског срца — нашу јуначку поезију. најзад. људске и јуначке речи: Аманет ти. сеју моју милу. најжешћа осуда варварских осећања и сјајна афирмација најплеменитијих побуда: да човек утиче на живот и после своје смрти. родиће ти. Изражавајући све то живом. И та побуда — ма како наивна изгледала у појединим случајевима — најјаснији је знак оне херојске тежње за превазилажењем људских моћи у борби за лепоту живота. кô и ја.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 121 .

историчност. и баш јуначки еп. Он је настао у кнежевско–властелинском кругу. тумачене су од представника разних школа и теорија како у иностранству тако и код нас. биле су предмет широког интересовања: превођене су на разне језике. Кравцов каже: „Све те одлике епа као жанра одређују његово место у историјској поетици. То о епској поезији уопште. народ. откако их је Вук на свет издао. Он је настајао. Набројивши одлике епа као жанра (устаљене норме. с постојаним сижеима. Он је створен тим социјално–историјским условима који су захтевали јуначку поезију. развијао се и изумирао паралелно са развићем.. процватом и распадањем феудализма. треба да се предаду у архив. религијом итд. развитак и распадање овога жанра. Неки испитивачи истакли су и питање порекла наше епике.). Еп. жилавост његове традиције условљени су степеном очуваности елемената феудализма у другим историјским формацијама и психичких и идеолошких елемената периода натуралне привреде у другим социјалним слојевима. епске песме. његове идеје су идеје националне. отисак идеологије и начина живота виших слојева феудалног друштва. Тим историјским и културним оквиром ограничен је постанак. наиме. Еп као поезија феудалне војне аристократије стваран је за оне чији су преци (стварни или измишиљени) опевани у песмама“. могао је да никне само на земљишту средњовековне културе. тј. он је поетска форма засебног сталешког гледања на свет. као и све друге народне умотворине. а посебно о нашој: „Језгро српског епа (старе песме) носи у себи и одређени отисак средине у којој је постао. а чешће локалне независности. која је изишла 1933. које заступа већина. створио је сам народ. Целокупна његова садржина и форма објашњиве су само у том случају ако се на њега гледа као на поезију врха феудалног друштва“. а од ње их је наследило сељаштво. Различити испитивачи обрађивали су различита питања у вези с историјом. Мишљење о феудалном пореклу наше јуначке епике најпотпунике је развио Кравцов у студији Сербский эпос. идеализацију догађаја и јунака. етнографијом. Према једноме мишљењу. Српски еп је поезија војне аристократије. Још Гете је говорио да „народна поезија није створена од народа и не за народ“. Његово даље одржавање. реализам. Према другоме мишљењу. он је поезија феудализма. Ето зашто се еп утврђује у трајним нормама поетике. Стари појмови о епу као „народној поезији“. условним типовима лепоте и идеалима хероизма. стил понављања и варијација итд. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 123 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ТЕОРИЈЕ О ФЕУДАЛНОМ ПОРЕКЛУ ЈУНАЧКЕ ЕПИКЕ N аше епске песме. Он живи у одређеним историјским и социјалним условима. епске песме је створила господска класа у епохи феудализма..

Он се одмах лаћа како сам каже „тако званог метода историјско–културне реконструкције“. лако одстрањује све додатке и наслаге каснијих времена. поход. то је по Кравцову оно чиме се одликовала епска поезија кад је живела искључиво у врху феудалног друштва. треће. шесто. а утврђује првобитне. да се ставе у службу новим задацима. верност жене итд. Ево тих првобитних. величину и законитост садашњости. преувеличавање историјске улоге личности. четврто. типичне за оно време кад је она припадала искључиво војној аристократији.). које је заједно са силом услов за стицање богатства. објашњавајући паганске елементе у феудалном епу. локални патриотизам који укључује у себе верност сизерену. Све то и историјска идеализација. устаљеност форме. и прослављање прошлости. рат као занимање феудалца (феудалац презире земљорадњу). друго. за преобраћење прозаичне стварности у привлачну слику која ће агитовати за чврстину и не поколебљивост феудалног система. који је био знатног рода човек. узоран верни слуга као одраз зависности ситније властеле од крупније. „светских сижеа“. победа. чисто феудалне њене ознаке. откад је епска поезија сишла мећу сељаке. било је могуће да се они прилагоде новим потребама. постојаност стилских средстава као израз властелинске тенденције за одржањем феудализма. да се тиме прослави династија или род и из опште слике историје изведе закључак о неизменљивости светског поретка. чинило је разумљивом и као својом“. које је садржало слике огромне уметничке кондензације. у устима придворног певача. На једном месту Кравцов се пита „зашто су били нужни историја и псеудоисторија у епу“ и сам одговара: „Само зато да се створи око хероја легендарни песнички ореол.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Разуме се. да им се припишу славни преци. еп војна историја војне аристократије (на основу сведочанстава из прошлости која помињу опевање хероја. богатству и племенитости (у песмама се пре свега истиче племенитост „благородство“. утврђивању господства једне социјалне групе војног сталежа и у првом реду војне аристократије“. породични и друштвени односи типични за живот виших слојева феудалног друштва (добар бојни коњ. лов помоћу сокола. прослављање славног рода феудалаца. као идеали племића ратника). Ето ту је било корисно „паганско“. херојска прошлост у епу идеал реакционарне војне аристократије. ратова). оружје. На другом месту. и морал неизменљивости светског поретка све је то служило једном циљу: утврђивању постојећих друштвених односа феудализма. пето. за пљачку и експлоатацију). који најпотпуније изражавају феудално гледање на свет и најбоље агитују за одржање феудалног поретка (муж на свадби своје жене. била су потребна снажна средства за поетизацију. Кравцов не тражи да му се верује на реч. подвига. чисто феудалних ознака: прво. идеал живота изражен у сили. мегдани. тј. седмо. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 125 . он је историјски оправдавао садашњост. идеализација и прослављање феудалаца. Кравцов каже: „Феудалном епу. поређењем које је нехотице чинио сам слушалац. сусрет. у складу с његовим хиперболичним стилом. Углавном. сижее из архива тзв. типични сижеи. врху феудалног друштва. певач је приморавао слушаоца да верује у грандиозност. Замаскираном аналогијом прошлости и садашњости. и историјска аналогија. и веома. „Паганско“ је користило и зато што је помагало продирању феудалне поезије у масу. симболе велике песничке снаге.

цар је желео да има одану властелу. и непоколебљиво одан не Лазару као сизерену. ни од једног вазала не би се могло нешто више захтевати. као резултат прераде пошто су песме сишле у народ. па и као јасно сведочанство о верности вазала сизерену за коју је агитовао придворни певач. војна аристократија је разбијена. Несумњиво. он је хтео–не хтео морао да одражава читаву епоху у свој њеној сложености и противречностима утолико више што нам је представљен као реалист. Да војна аристократија није пропала. па чак нека је и царског рода овај придворни певач. Саме за себе. А где је ту логика? Црте народног живота који је продро у песме нису историјски млађе. Све што песме садрже из живота радних маса узима се као познији слој. човек знатног рода. Али он није творац народне поезије. па им се десило да су једно хтели а друго написали. него Лазару који стоји на челу судбоносне борбе. То је позната црта феудализма. о сасвим другим личностима. целокупног лика личности која их је изговорила. само зато да би се за творца прогласио придворни певач. Али речи се не смеју одвајати од поступака. — ето на шта се логично своди ова наивна хипотеза. Милошеве речи могу да се узму како се коме свиде. Колико је он неспретно постављен тамо где му није место. он каже: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 127 . на пример. он је велики народни јунак. а неке су чак и старије од феудализма. све служи агитацији за одржање феудализма! По себи се разуме. уошпте узевши. Чувши од Косанчића страшне вести о турској сили. неправедно увређен. па ако је чак и желео да песмом агитује за феудализам. он задаје реч да ће убити турског цара. придворни певачи силазе међу сељаке. Долазе Турци. Узоран верни слуга. зато и јесте тако неприродан. моћан властелин је тежио за тим да му властеличићи буду верни. Тешко оклеветан од самог Лазара. може да буде одраз зависности ситније властеле од крупније. Ако је стварно био песник. карактера. Патријархална породична задруга.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Према свему томе. С којим се правом онда све то узима као познији слој? Очевидно. чисто феудалне ознаке наше епске поезије. Све је прорачунато. А та личност је Милош Обилић. сељаци примају феудалну поезију. ипак његово стварање не може бити ван општих закона стваралачког процеса. Нису били макар ко ни Балзак и Гогољ. види се по још једној крупној нелогичности. овај придворни певач да тако кажемо уноси у песме само феудално–корисне елементе и описује их само феудално–корисним стилским средствима. забринут не за себе — него за исход битке. на пример. у ком смислу је тамо оцртана његова верност? Пошто је навео стихове из бугарштице који садрже Милошеву изјаву о томе да ће бити Лазару слуга и у гробу као и за живота. И још једна крупна нелогичност у замишљању прелаза са врха феудалног друштва на његово дно. као творца њега су измислили људи који не верују у стваралачке способности радних маса. Кравцов изводи овакав закључак: „То је најјасније место такозваног „Vassalepen““. какав је тамо идеал вернога слуге. Али он није обичан вазал. Нешто као силазак светога духа. постојала је и пре феудализма. Лазару који у том тренутку оличава земљу и народ. И то је читав темељ на коме се подиже ова чудовишна претпоставка. показују способност да је преудесе и сувише — певају затим потпуно нове песме. Али како се та црта јавља у песмама. Али да прегледамо редом оне тобоже првобитне. сељаци би и дале живели без поезије. по песми човек простога рода. Заиста. ма како знатног рода био.

Њихова верност се оцењује у борби против туђина освајача — у првом реду као верност према земљи и народу. То је и природно. Пажљивом анализом песама старијих циклуса може да се открије велики број таквих момената. они руководе борбом против Турака или прилазе Турцима. Такву представу могао је да има само народ. на светлости су феудални господари. и ласно их придобит можемо. ал' с' можемо с њима ударити. па чак и у песмама новијих времена. уносио и различне моменте из свога живота. Најзад. и то касније. и то у много већој мери него што на први поглед изгледа. већ овако нашем кнезу кажи: има доста војске у Турака. јера није војска од мајдана. тамо има много детаља из њихова живота. Народни певач. није био стран ни радним масама (баш зато што су и саме имале такав идеал — каже Кравцов оне су могле прихватити феудалну епику). Томе идеалу потчињено је све друго. па и сам живот. богатство и „благородство“. Вук Бранковић је и силан и богат и господског рода. Као такав доказ не може се узети ни такозвани идеал живота изражен у сили. Такав идеал. а представља највиши идеал живота. па и сила. Такав постанак не потврђују ни породични и друштвени односи на које се Кравцов позива. па ипак нипошто не спада у идеал живота. Таква је та епоха: народ је у мраку. Уосталом. који оставља спомен роду српском.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Немој тако кнезу казивати. Да ли су ти односи типични за више слојеве друштва? Да. тај идеал налазимо и у ускочким и хајдучким песмама. а каткад и у борби против домаће тираније. чувајући слободу и достојанство човека. Према томе. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 129 . Према томе. тај идеал није ни једини ни најглавнији идеал живота у нашој епици. они владају. тамо су јунаци племићи. Али представа о таквом Милошу. Ми ћемо поменути само неке. Милош Обилић има само херојско срце. Такав Милош. И у старијим и у млађим песмама подједнако — главни идеал живота јесте јуначка слобода изражена у првом реду у борби против туђинског поробљавања. из народног живота. Војвода Пријезда. Али је он. није могао да их одагна са њиховог места. није могао да их мимоиђе. није могла да се роди у глави придворног певача. Сем тога. као што лепо примећује сам Кравцов. кад је вековна борба с Турцима већ била у току. Сличних примера има на стотине. сликајући њихов живот. жртвује све што има. и овај Кравцовљев идеал не потврђује тезу о постанку епске поезије у врху феудалног друштва. и сва ће се војска поплашити. у пуном складу са свим својим поступцима. могао је да изјави и то да ће бити и у гробу веран Лазару — борцу погинулом од освајача земље. идеал вернога слуге у нашој епској поезији не може се узети као доказ о њеном постанку у врху феудалнога друштва. такву представу народ је имао и о слузи Голубану и о Мусићевом слузи Ваистини и другима. који је у основи реалист. богатству и „благородству“. и најважније. јер ће нам се кнеже забринути.

типични домаћин чврсте и цватуће породичне задруге. такав слуга који служи вино и готови вечеру. Југовићи су велика господа. стреља кроз прстен јабуку. није се обратио за помоћ Југовићима. Што је до женидбе најзад дошло. Неоспорно. ћерком Југовом а сестром Југовића. Али погледајмо и Југовиће. а Југовићи су ћутали. познаје по браћи Роксанду. царев сестрић. ипак зато. Такав је ред у патријархалној породичној задрузи. По своме друштвеном положају он не може да се ожени сестром племенитих Југовића. Југовићи су потргли ноже да на комаде кују искидају тек кад је то Југ изриком заповедио. Јетрве (краљица. У тој песми заједница Југа и Југовића појављује се са свим карактеристичним цртама патријархалне задруге. он остаје и човек из народа не само по оделу (до онога тренутка кад скида бугар– кабаницу да би својим сјајним рухом збунио и преварио Роксанду) него и свим својим понашањем и читавим својим духом. — као што је обичај у свакој патријархалној породичној заједници. али који живи у планини као чобанин. погледали у земљу и покорили се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Узмимо. песму Женидба Душанова. деспотица и војвоткиња) носе саме мајсторима ручак. други деспот и трећи војвода) су ожењена и живе заједно. Али. и то по реду: данас једна. Народни певач то скоро увек подвлачи. — дакле. Југовићи замало што нису посекли цара у столици. вреди се посебно осврнути и на ону изванредну песму у којој је опевана њихова мајка. Или погледајмо најистакнутије личности у песмама о косовском боју. сутра друга. Југ је не само отац него и старешина. нема сумње. побеђује троглавог Балачка војводу и уништава латинске катане. прекосутра трећа. Милоша Обилића. дочекан је да лепше бити не може — сасвим по обичају који влада у патријархалној породичној заједници. као и сењаци који су ову песму створили. и кад им је саопштио да је рану задобио не од Турчина — него од жене. Кад је Страхинић добио писмо и решио се да у турском табору потражи крвника који му је разорио кућу и заробио љубу. Или узмимо песму Зидање Скадра. Зет је седео са тастом Југом и са шурацима Југовићима. То се јасно види из песме Бановић Страхиња. Но кад је већ реч о Југовићима. које су предсказивале „пошљедње вријеме“ и у том времену Лазарево царовање. Кад се Страхинић вратио из Турака са неверном љубом. прескаче три коња витеза и на њима три пламена мача. прати подсмех велике господе: „Милоша је кобила родила“. Лазар је слуга код цара Душана. у задрузи. Те личности су кнез Лазар и Милош Обилић. Југ је то одбио. него Југу. а девет његових шурњаја — двориле су упоредо. две најважније личности из овога циклуса по своме пореклу — како их приказују неке народне песме — не спадају у велику господу. убија на мегдану краљевог заточника. Ту је главна личност Милош Војиновић. Тај ред је унесен и у господски двор Југа и Југовића. Кад је Душан ипак посредовао за такву женидбу. за то треба захвалити „књигама старославним“. који су — уз Лазара и Милоша — најизразитији представници косовског циклуса. видећемо да су она у много чему обични сељаци. Но кад поближе осмотримо ту господу. Браћа (један краљ. у самом Леђану и на повратку из Леђана његови подвизи су витешки.1 Кад је зет Бановић Страхиња дошао у госте. Југовићки гаврани бацају у крило АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 131 . Њега је замолио да пусти синове да пођу заједно с њиме мећу Турке. На путу за Леђан. због његова сењачког порекла. он кажњава шићарџије. Пре свега. као домаћину задруге. Између осталог. на пример.

са Иваном. довољно је помислити на Илијаду и америчке Индијанце. од Турака глава доносили! Сад сам. Добар бојни коњ. а цела Илијада испуњена је најразноврснијим мегданима. оружје. подвизи. бацање колута. врло добро моје! Доста ли смо. У читавом једном певању Илијаде описују се разне витешке игре: трке на двоколицама и пешице. стрељање грлице. Трулим концем сашивена је цела теорија о богоданом стваралачком дару врха феудалнога друштва. ни мегдани не потврђују да је нашу епику створила војна аристократија. са јединим сином: Ива ј'. оружје и мегдани на истој су цени и код ускока и код српских устаника на почетку деветнаестог века. Али. глава неразумна. чувај. како седи на ниској троножној столичици или на трави. Кад нема тврђих доказа. не заостају за ђогатом Страхинића бана. Михаило Глувац и Лазар Мутап — да и не помињемо хајдуке и ускоке — као мегданџије и љубитељи мегдана нимало не заостају за феудалцима. онда се приводи добар бојни коњ. Не постоје ту никакви слојеви који се могу — на Кравцовљев начин — експлоатисати као млађи и старији. војевали. А ван наше земље. Народни певач је ту појединост прећутао. Сличних примера продирања народног живота у старије циклусе има много. доро. Но шта с тим? Ни добар бојни коњ. по свему судећи. Стари Ђурађ. оружје и мегдани нису чисто феудалне ознаке. Ниједан од старих писаца не потврђује АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 132 . доро. на пример. доро. он је Југовићку у томе тренутку видео ван двора. ратови. остарио врло. моје чедо Иву!“ Јован Курсула. Закључак да је еп био војна историја војне аристократије донесен је сасвим произвољно на основу потпуно неодређених сведочанстава из прошлости да су у песмама прослављани јунаци. из Турака робље изводили. песничење. па бити начисто с тим да бојни коњ. Одузмите овим личностима њихова народна обележја. јер иначе не би могла да јој падне у крило синовља рука. У песми није речено у каквом је положају она тада била. Дакле. доро.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ руку Дамјанову. рвање. Ивин дорат је један од два или три најпаметнија и најјуначнија коња у читавом нашем песништву. у дворишту. Ти примери најречитије демантују мишљење о феудалном пореклу наше епске поезије. ја не могу више војевати. и оне ће бити потпуно уништене. испод гриве љуби: „Ао доро. обраћа му се као што би се обратио човеку пријатељу: Дору седла. мегдани итд. ни бојни коњ. нису идеали само феудалаца. борбе копљем. сад те шиљем с главом неразумном. ни оружје. указује се на оружје и на мегдане. Дорат Иве Сенковића н Хајдук–Вељков Кушља. забринут за живот свога јединца.

и преувеличавање историјске улоге личности изражено у идеализацији и прослављању феудалаца. па устанци. Сасвим се могу одбацити такве чисто феудалне ознаке наше епике као што су: локални патриотизам који укључује у себе верност сизерену. — закључивао је народ певајући овакве песме — наши људи су били јунаци. погубио је чак и троглавог Балачка војводу. Историјска аналогија прошлости и садашњости подржавала је живот епа. Али та општа истина овде је рђаво употребљена. — то је тачно. „Сукоб српског и турског феудализма“ — каже Кравцов — „турска колонизација Балканског полуострва. макар и измишљен — обилато је хранио клице будућности у тешкој садашњости. Свака јуначка поезија говори о јунацима. оне су прожете патриотизмом који је најбоље одређен познатим стиховима из косовских песама: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 133 . Ето. Тај смисао има херојска прошлост у нашој епској поезији. јер у прошлости није било излаза. покретачку улогу. за подвиге. и то све с пројекцијом на савременост. који су припадали прошлости. Кад су пропале старе државице. Један Кајица Радоња вредео је више него три стотине Мађара и шездесет Каравлаха. А народ је тражио излаз не у прошлости. Прошлост је била идеал. Ово је — чини нам се — време кад је домаћа војна аристократија већ покојна. подвизима. ограничен само на њихову област. славна дела предака. Милош Војиновић у латинском граду Леђану правио је чуда од јунаштва. ратовима — како она за време феудализма тако и она пре и после њега. У борби су расле клице будућности. ми можемо да победимо. Јуначка прошлост била је моћно упориште и јемство да се снаге наше земље могу мерити са снагама туђинаца и победити их. нити пориче творачку улогу радних маса. То су били идеали реакционарне војне аристократије. видиш. Прошлост је надахњивала. Потпуно је погрешно мишљење да је херојска прошлост у епу — идеал реакционарне војне ари стократије. били су статични и конзервативни. Милош Обилић је као од шале пребацивао буздованом латинске цркве. к њима се није могло вратити зато што су у савремености већ биле клице будућности која је имала да уништи садашњост“. позитивну. Марко Краљевић је разгонио Турке као врапце и чак самог султана догонио до дувара. Њен победнички хероизам — макар и сувише идеализован. па ускоци. хвалио се пред туђинцима бројем и лепотом манастира у нашој земљи. Еп је опевао херојску старину. Дакле. Друштвени облици и начин живота. Њој више нису потребни ни идеали ни излази из ситуације. одмах су се јавиле хајдучке дружине. а на Косову је убио Мурата. Нема сумње да је патриотизам феудалних господара био узак. у томе погледу нема разлике између Илијаде и наших песама с почетка деветнаестог века. А то што су песме биле о јунацима нимало не одређује творца. прослављање славног рода феудалаца или друкчије речено: династички карактер наше епике. У мучним вековима туђинске најезде сама чињеница да је у нашој земљи некад постајала снажна домаћа држава одиграла је крупну. Наде су замењивале будућност. али наше песме с тим патриотизмом немају везе. извор витешког духа и моралне чврстине самог народа. него у борби. клице будућности су у савремености. херојска прошлост не само да није идеал реакционарне војне аристократије него је извор снага. идеали и култура. то је познато из сваког уџбеника. Уопште узевши. Према томе. наши људи су побеђивали туђинце. у прошлости нема излаза. А јуначка прошлост је инспирисала за борбу. вековна борба Србије и Турске стварали су услове за култивисање јуначког епа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ творачку улогу војне аристократије.

стихови из песме Смрт Јова Деспотовића: „Сријем земља стећ ће господара — ил' бољега или ће горега“ преведени су на руски као да гласе: „Сријем земља стећ ће господара — биће бољи. на пример. А Марко је ратник и сачекује на друму Турке пљачкаше. Војвода Пријезда не брани сам Сталаћ. А Кравцов је један од најважнијих закључака донео. То је патриотизам самога народа који се поноси не само својом борбом у датоме моменту него и борбом предака. па чак и у неким песмама о устанку у Србији. углавном. Да ли ћеш орати или ратовати док јаничари друмом терају благо. подвизи појединаца. ето у томе је прави смисао ове песме. Преувеличана је и историјска улога личности из устанка од 1804. Појединац може да буде. Дванаест хиљада оклопника које је Вук Бранковић одвео Турцима сматрају се као озбиљан узрок пораза. Прослављање славног рода феудалаца као првобитна ознака наше епске поезије — са циљем агитације за одређену династију — може да се „утврди“ само помоћу „такозваног метода историјско–културне реконструкције“. између осталог. израз масе. неки тобоже типични за феудализам сижеи и тобожња феудална тенденциозност постојаних стилских средстава. а бојно поље притиснуто је хиљадама бораца и по свршеном боју хиљадама лешева. Наиме. ни у дому од срца порода! Рђом капô док му је колена! Патриотизам у нашим песмама — у старијим као и у млађим — садржи широку. од руке му ништа не родило: рујно вино ви шеница бела! Не имао пољског берићета. а не дошô на бој на Косово. Да је у нашој старој епици рат одражен као професија феудалаца. Преувеличавања историјске улоге личности има у нашим песмама. Није реч овде просто о пљачки. у песмама о косовском боју заборављена маса. агитујући на тај начин за учвршћење династије. Тако ова песма може да се тумачи само у том случају ако се посматра ван наше историје. узима се за пример песма Орање Марка Краљевића. и у нашој епици веома често јесте. борбену мржњу према освајачима и издајницима. Као чисто феудалне ознаке наше епске поезије исто се тако слабо држе: професионално војевање. Вели се да је то скроз феудална песма: Марко презире тежак сељачки посао. него о борби и о миру. али то није никаква њихова чисто феудална ознака. Не би се могло рећи да је. и на основу погрешног превода. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 135 . биће и храбрији“. замеће кавгу и лако долази до блага. Из ове погрешке Кравцов закључује да владар на самрти препоручује свога наследника као бољег од себе. и од српске крви и колена. И у хајдучким и ускочким песмама опевају се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ко је Србин и српскога рода. А у читавој нашој поезији — од најстаријих до најмађих песама — нема личности од које би зависили догађаји и људи ма и приближно у тој мери у којој зависи у Илијади ток рата и читава ахејска војска од Ахила. без везе са стварним животом нашега народа. активну љубав према родној груди и јасну.

у џепове све жуте дукате. ту ће бити мука за хајдуке. па обуци бугарске хаљине. истом пошли да се љебом ране. сине. занатлије и младе ћарџије. већ чували краве по Сријему. један пржибабо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ отима отето благо. па ти иди у Софију равну. ако л' бере љуте мартолозе. Као доказ да је рат професија феудалаца Кравцов наводи ове речи Милоша Обилића: Има доста војске у Турака. те уводи Гркове сватове. и ласно их придобит можемо. који носе свилу н кадиву. Исто презирање према лошим ратницима налазимо код Старине Новака и Јакова Ненадовића. у улози хајдука који гони хајдуке — како би рекао Вук Мићуновић. а касније и професија читавог народа. Занимљиво је како Кравцов није приметио да Марко овде ради исто оно што и толики хајдуци и ускоци. и понеси будак на рамену. и терзије. већ све старе хоџе и хаџије. своје руветлије. него и професија хајдука и ускока. који боја ни виђели нису. господске хаљине. ту ће бити шићар за хајдуке. ни стари ти четовали нису. и џепове с обадвије стране. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 136 . каке свате Грчићу сабира. Ако бере Грке и Бугаре. јера није војска од мајдана. Старина Новак каже Грујици: Свуци. ал' с' можемо с њима ударити. Рат није био само професија феудалаца. о појасу маче оковане. Ретко је кад Марко лепши у улози народног осветника. који носе струке на рамену. А Јаков Ненадовић овако грди Ћурчију харамбашу: Ти Ћурчија.

рецимо. најсветлији лик верне жене у читавој светској књижевности: својом верношћу она побеђује чак и смрт свога мужа. Исто тако непотребно је задржавати се на најчудноватијем од свих Кравцовљевих закључака — на закључку да се у постојаности стилских средстава епике крије феудална тенденциозност. те тако одбија просце и чека мужа. између осталог. друго. строго сам пазио у читавом овом раду да говорим само о нашем средњем веку француском и да закључујем о јуначким песмама према самим јуначким песмама. то је. Од западних научника имао сам на уму. чак и веома револуционарна. напоменуо сам (на страни XXXV): „Године 1948. Песма о Роланду. Он је обрађен и у тако старим делима као што су. да траје само ако је чврсто везана за једно место. налазимо и ово: „Еп као облик народног стваралаштва почео је да се формира онда кад се јавила потреба за казивањем о историјским догађајима и социјално–политичкој борби: он је усмена историја народа“. Убеђен да је Грим погрешио што је прерано саставио општу теорију о епопеји и што је подвргао истом принципу објашњавања тако различита дела као што су Илијада. на пример. између осталих. ако сам с правом рекао да свака легенда с историјском основом претпоставља учешће духовника. у часопису „Совјетска етнографија“ (бр. Жозефа Бедјеа. У првом издању Антологије народних јуначких песама. вашара. у напису Јуначке пјесме и властела („Зборник Матице српске за књижевност и језик“.. И осталим за феудализам типичним сижеима могли би се направити слични приговори. Од оних који су на нашем језику вулгаризовали теорију о феудалном пореклу епске поезије имао сам на уму пре свих Радована Зоговића. Већ на првој страници тога чланка. Одисејева Пенелопа годинама дању тка а ноћу растура. Зоговић овако спомиње своју вулгаризацију из времена пре рата: „. Рамајана. З) изишао је Кравцовљев чланак „Сербский эпос и исторния“. није никакав специјалитет феудализма. Још су жешће у својој верности Дамајанти и Савитри из Махабхарате. једно. 1954. с правом истакао улогу светилишта. Што смо се ми на њој тако опширно задржали. значи: напустио је стару теорију. због тога што је она преко неколико домаћих чланака из времена пре рата продрла у наше школе и. и за Кравцова епска поезија је облик народног стваралаштва. Одисеја и Махабхарата. из чије је младићке студије о српском епосу и писац АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 137 .. свакако. Савитри је. Тај мотив онакав какав је у феудализму — стар је колико и патријархат (а у другом виду јавља се и раније). могуће је да понекад значај ових запажања изиђе из оквира проблема наших романа и у извесној мери послужи разумевању епске поезије неких других народа“. због тога што је она у исти мах и теорија неких научника на Западу“. јер је општепознато да је тим постојаним стилским средствима изражена најразличитија садржина. Дакле. али би се тиме отишло само у непотребну опширност.. 308—363). Па ипак. Н. уз критику Кравцовљеве теорије. ради оцене епских легенада Француске.. стр. великих верских празника. који је у Les Légendes épiques (1908) и ово рекао о јуначким песмама (les chansons de geste): „Јуначке песме су настале тек у XI веку. Године 1966.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Као што ратовање није само професија феудалаца. да је у суштини ученога порекла. хаџилука. Шахнаме итд. Кравцов.. тако ни мотив о верној жени. дуго после догађаја о којима говоре. ако сам.

за Зоговића. можда на неки начин професионалаца“. није дуго остала“. с њом. што значи да је. али за Зоговића она је таква само до оног тренутка кад су на смену домаћим феудалцима дошли турски и кад се пучина — ваљда под благотворним дејством турских феудалаца! — наједанпут показала способном да прими и јунаштво и јуначку песму из руку феудалних витезова. на сваки начин. властела или народ. бар ретко имала своје ствараоце и на другој страни. поезија која је критиковала великаше морала је. очито. „пучина је стока једна грдна“. као и за турског феудалца из Горског вијенца. резимеу у коме има низ неочекиваних ограда. преливајући се од једних другима“. противречећи сам себи. на неки начин привилегованих или боље обезбијеђених. прешла у дворце и замкове“. иако наводи разлог више да су феудалци песници. посматрајући живот јуначке поезије у широком распону од гентилног друштва до краја феудализма. „отуђивши се од народних традиција“. имати ослонца и заштите у земаљском племству и нижем свештенству. Али одмах затим. настајале савремено или бар скоро савремено1 догађајима и јунацима који су послужили као материјал и прототип њихових сижеа и књижевних(!)2 ликова“. јуначка пјесма је. сећајући се утицаја писане књижевности на усмену и заборављајући да се песнички таленти не рађају само међу богатима. Прву тезу Зоговић истиче у више махова.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ових редака. него је „остала да живи као поезија мјесне властеле и с њом повезаног народа. 2) кад се војна „аристократија. издвојила у дворце. 3) „на дворовима владара и највиших великодостојника она. све на истој страни (318). до крајности доведених социолошких ставова“. очевидно. чак(!) у замкове. кад су истакнуту улогу играли „врховни и нижи војни заповједници“. који се не би могли доводити ни у какву везу „с неписменим. долазећи. и зато Зоговић. без ограде и са оградом. иако двадесет година после њега — напустио своје круте ставове и да је прихватио оно што су други пре њега одавно открили: да се на основу „неких најбољих и најкарактеристичнијих пјесама“ може претпостављати „да су наше старе јуначке пјесме.. Прво пресуђује кратко и одсечно (на страни 309): „Јунаштво и јуначка пјесма прелазе од феудалних витезова — хајдуцима“. И према резимеу написа из 1966. из свега овога није јасно ко је стварао јуначку епику. Зоговић утврђује следеће фазе преливања песама: 1) у гентилном друштву. мало по мало. епске песме још за живота и за снаге феудалних витезова. барем у својим првобитним варијантама. Али резиме — то само Зоговић може знати зашто — не одговара ни наслову његова написа ни његовим двема основним тезама: 1) да је порекло наших старијих јуначких песама феудално и 2) да је везано за „брдовите и теже приступачне западне области“. вероватно. Мало даље (на страни 318). дакле: признао је народу способност да ствара. вјероватно. Ова властела ваљда је и раније била у народним традицијама. често имала и своје ствараоце“. неспособна не само за јунаштво него и за јуначку песму. страховито придављеним и експлоатисаним сељаштвом“. усвојио и разрађивао низ крутих. И то је највећи уступак који је Зоговић АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 138 .. Међутим. могло би се закључити да је Зоговић као и његов узор Кравцов. Према тој пресуди. или бар преиначује. такође у младости. јуначке песме су „великим дијелом биле пјесме уз њих и у њихову славу“ (није јасно да ли уз њих значи и од њих). хита са тврдњом да је јуначку епику „стварао ужи круг људи. потпали под византијски утицај. Зоговић је знатно резервисанији: „. У њима је. Неколико страна иза тога (на страни 316) Зоговић је пронашао начин постанка епских песама „у њихову преливању с племићких и владарских двораца у народ и из народа у те дворце“. пошто су владари и највиши великодостојници.

Ова „поставка“ заснована је на уверењу да су наше најстарије песме „тачно уочиле и умјетнички изразиле многе битне црте и непоновљиве детаље из живота феудалнога друштва“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ направио могућим песницима ван реда „привилегованих или боље обезбијеђених“! Овај уступак попео се (на страни 352) до „поставке да су те пјесме. Пипери. одиграли догађаји најсудбоноснији и за историју и за поезију: велике битке.“ Насиље над разлозима у истицању прве тезе Зоговић је извршио ради своје друге тезе. Насупрот свим разлозима. антагонизам старог (племенског) и новог (државног) племства. постојање племенске организације на северу Хрватског приморја и у Босни до XV века. Ни речју не помиње сремске деспоте. скоро непрестани отпор турским завојевачима“. у саобраћају између те властеле и братстава. барем главне од њих и барем у првобитним варијантама. као да неверне љубе није било и пре феудализма (види Фрезерову Златну грану) и после феудализма (види Вукову песму Невјера љубе Грујичине). јачег и слабијег није вечна категорија и као да није опеван пре феудализма (на пример. нису вршиле посредно. Ћеклићи. ношња. без везе са јунаштвом и јуначком поезијом. жупа. као што су могли и из првобитне песме. Дробњаци. Зупци. Озри(х)нићи. Бањани. Он само помиње. или скоро једног. и идеализује ту властелу чак до ове мере (на страни 335): „У племенском поретку. Он наглашава одсуство племенске организације у средишту немањићке државе (заборављајући чак и задругу). па је према томе овде — може се слободно додати — било највише услова и за јуначку поезију. као да о ношњи домаћих феудалних витезова никакво сведочанство није остало (види фреске и рад Светозара Радојчића О неким заједничким мотивима наше народне песме и нашег старог сликарства у књизи Текстови и фреске).1 као да народ није вековима гледао лов турских феудалаца помоћу сокола. крила спаљују великаши. наравно. црте и детаље као што су: бојни коњ (о коме је већ било речи у вези с Кравцовом). позајмице из писане књижевности. Васојевићи и где се племенска организација „одржала до пред крај XIX вијека“) даван „најжилавији. Паштровићи. велики устанци и велике сеобе. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 139 . ући у знатно измењену познију песму. ни на ум не пада да су све те црте и детаљи могли живети дуго само у предању и отуда бити унесени у песму. неверна љуба. као да на неки волшебан начин располаже свим првобитним варијантама. чак око племенског племства све је још крилато. по којој је (на страни 314) „у брдовитим и теже приступачним западним областима“ (где живе Кричани. устаника и турских феудалаца). у Вишњићевим песмама). Зрињске. као да је бојни коњ нестао заједно са домаћим феудалним витезовима (као да га није било код ускока. којих уосталом нема много. Зоговић говори тако као да је био на бабинама. у оквиру отпора турским завојевачима. племена. и као да антагонизам новог и старог. Његуши. Зоговић проглашава „племенску и жупску властелу“ за јединог. у Хомеровим еповима) и после феудализма (на пример. У протурању своје друге тезе Зоговић је још безобзирнији него у истицању прве. Зоговићу. на тај начин што би неписмени људи запамтили и — више или мање измењено — преносили оно што су прочитали и испричали ретки писмени људи. творца најстаријих јуначких песама. „савремене догађајима“. Бјелопавлићи. као да се позајмице из писане књижевности. а ни речју не помиње да су се у томе средишту. ничући и битишући на дворцима племенске и жупске властеле и око њих. — настале у доба јунака и догађаја о којима говоре“. лов помоћу сокола.

Женидба Максима Црнојевића. брзо поравнали као раја. о косовском боју.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Војну границу. о Марку Краљевићу. И ни у једној од ових песама — ако се и спомиње — властелински антагонизам нема оно место и онај смисао који му је дао Зоговић. Травунија и Захумље права (ако не и једина) постојбина паше јуначке поезије уошпте. вероватно због тога што противречи његовој идеализацији: „чак око племенског племства све је још крилато“ (тако крилато да одлеће право у ислам и у крваву истрагу потурица да и не помињемо многобројне дивљачке крвне освете). да би њихова племена једно против другога довека ратовала: Нијесу се нигда умирили. а остале три: Женидба Душанова. али у процепу између Млетака и Цариграда. док су се у другим крајевима сви. „дао тако много епских пјесама и тако много самим тим пјесмама“. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 140 . Међутим нема „тако много“ песама о алтагонизму великаша и племенске властеле. нити могу крвцу да умире. Сестра Леке капетана и Бановић Страхиња везане су за средиште немањићке државе (Призрен. скоро непрекидне хајдучке борбе у Србији и Босни — велика жаришта отпора и поезије. Женидба Душанова. или антагонизам великаша и племенске аристократије „у брдовитим и теже приступачним западним областима“ (дакле. Косово. а преко половине тих песама опева антагонизам наших јунака и страних завојевача (Турака у првом реду). осим хајдука и ускока. о Бранковићима и Јакшићима. сам Зоговић — и то у оваквој стисци — могао је да именује (на страни 312) свега пет песама: Женидба краља Вукашина. Тамо пре и потпуније спада песма коју Зоговић не наводи. и она има непресушни извор у самом срцу немањићке државе. сењске ускоке. Прилеп. Од песама које Зоговић наводи само је Женидба краља Вукашина везана за брдовите (односно песничке) области (Дурмитор и Скадар). Сестра Леке капетана (ко ли је ту жупски властелин. и неодвојива је од култа те државе као снаге вољне да се супротстави поробљивачу. Али ову песму Зоговић не узима у обзир. добрих девет делова песама о времену прекосовском. пошто се у тим крајевима најдуже одржала. песма Марко Краљевић и Бег Костадин је географски неодређена. Крушевац). ни оних пет песама које Зоговић наводи не може се сабити у тесне границе Дукље. Бановић Страхиња. како сам каже. Црнојевићима. Марко Краљевић и бег Костадин. једини песнички обдарени. некаква племенска аристократија и уз њу људи „привилеговани или боље обезбијеђени“ — по Зоговићу. То није ни десети део наших бољих најстаријих јуначких песама. Марко или Лека?). и потпуно је супротна сепаратизму периферије. Травуније и Захумља. у којој је некадашња периферија немањићке државе средиште за себе. Сувише. А то ће рећи да су Дукља. То је главна тема. дуго и после пропасти немањићке државе. Али зато тврди (на страни 316—317) да је „сепаратистичан дух Дукљана. Травуњана и Захумљана“ (дакле. како се изразио цитирани Јиричек. Црне Горе и њене околине). но и данас ту просипљу крвцу. опет Црне Горе и њене околине). и присиљено да тражи излаз у турчењу: турчи се један Црнојевић и један Обренбеговић. Угричићима и хрватским бановима казује нешто друго.

борби за мијењањем(!) природе. који је међу својима исто толико усамљен и несрећан. јер песму је срочио Грујо Меанџић из Сентомаша. кога убија и чијом се сестром Јевросимом жени краљ Вукашин. изазвана иностраном сплетком и унесена у песму ради неопходног заплета: да се доведе у питање главна мисао — о тријумфу над Латинима и да се покажу искушења која може да издржи крвно сродство). али облик у којем имамо ову песму и који је чврсто везан за Марка Краљевића (Марко се умеће на ујака војводу Момчила. него Петар Павлу) истиче поступак према „новим господарима“ (које Зоговић производи у властелу немањићке државе) и према „старим господарима“ (које Зоговић производи у племенску властелу) само као један од три нечовечна поступка. супротна хришћанском моралу и без иједне једине чисто властелинске црте. који — у одсудном часу. Женидба Душанова је у првом реду химна националном поносу (главна мисао је: да надмудримо и надјуначимо Латине). Марков отац) морао је бити редигован упоредо са другим песмама о Марку. Песма Марко Краљевић и бег Костадин је етичка оцена коју један већи великаш. па тек сасвим напослетку може бити — и то само с обзиром на Милошеву чобанску улогу — (како каже Зоговић на страни 326) „химна спасоносној. морале бити забрањиване отмице жена. а само је узгред ова песма историја властелинског АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 141 . господара „све призренске земље“). ова етичка оцена (коју је било ко било коме у различна времена могао изрећи — не Марко Костадину. господину Константину Дејановићу. коју је Зоговић својом тврдом анализом намучио више него иједну другу. Песма Бановић Страхиња. и у првобитној варијанти. из Бачке. кад су у Србији. да је „Милоша кобила родила“ и да је „Реља пазарско копиле“. па ће бити да су поменути стари и нови господари (уколико баш нису трговчићи) неодређени колико и сиротице. у псу и у једном припаднику турске војске. изриче једноме мањем великашу. колико захтевају национални понос И крвно сродство. краљ Марко. могла настати тек у периоду борбе са Турцима. која (!) мијења и развија1 оне који мијењају“. и. пред саму пропаст државе. па је тек у трећем реду. где — како је Вук у Српском рјечнику записао — „зову и најмањег трговчића господаром“. него у коњу. али је структура ове песме одређена оценом да је „Марко турска придворица“. а прима раскошно обучене сиротице и ставља у горњу трпезу богате нове господаре у новом скерлету) и што не поштује оца и мајку (не држи их за столом и не даје им прву чашу вина). усред устанка. историја властелинског антагонизма (уколико се тако може назвати срџба цара Душана на његове сестриће. кад је турска војска оклопила са свих страна — не налази пријатеља ни у тазбини ни у љуби коју спасава из турског ропства. оваква. стваралачкој сили рада.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Женидба краља Вукашина је много више љубавна историја него историја антагонизма једног краља и једног жупског племића и као таква могла би да се веже за сваки крај и за свако време откако је отета лепа Хелена па све до XIX века. па је у другом реду химна крвном сродству (што наглашава и завршни стих: „Тешко свуда своме без својега!“). тј. јесте песма о усамљеном српском јунаку. замерајући му што људе цени по благу и оделу (те зато одбија лоше обучене сиротице и ставља у доњу трпезу небогате старе господаре у старом скерлету. свом некадашњем робу. а то значи — с обзиром на централну улогу „турске придворице“ — да је ова песма. у доба турске владавине. Сестра Леке капетана не садржи никакав антагонизам државне и жупске властеле (јер се краљ Марко зачудио и застидео пред госпоштином Леке капетана.

3оговићу ништа не казује ни мишљење истакнутог совјетског научника Соколова да је вулгарно–социолошка интерпретација историје фолклора довела до апсурдног закључка да је јуначка поезија творевина „не народа. Зоговић се нашао у најсмешнијем од свих положаја: да брани Кравцова кога се одрекао сам Кравцов и да прави догму од једног дела необавезног и веома гипког закључка Жозефа Бедјеа. Женидби Максима Црнојевића. Натежући своје тезе. Зоговић истиче да је ову песму испевао „старац Милија из старог Колашина“. да би могли „пријатељи бити довијека“. Зоговић налази да је ова песма по уметничкој експресији блиска Подруговићевој Женидби Душановој (која је ретка оптимистичка визија у нашој јуначкој поезији). и сва крушевачка господа наваљује да му укаже пошту. нуди му чак то да га ожени другом љубом. и то антагонизма равноправних рођака. па само оданде почели наново приповиједати и пјевати“. но будући да је она премјена тако силно ударила у народ. јер колико се Страхинић поноси Југовићима толико се они поносе њиме: њега дворе не само слуге и слушкиње него га и „шурњаје дворе упоредо“ (баш као у домаћинској сењачкој кући).АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ антагонизма. иако се ове две визије тако снажно допуњују. таст његов. него господске класе у епохи феудализма“. а не види колико је она — као песимистичка визија — блиска другој стравичној песимистичкој визији самога старца Милије. иако и Милијина бар нешто мора дуговати устаничкој Србији. буржоаског историчара књижевности. али не истиче да је старац Милија живео и певао у ослобођеној Србији. не радних маса. а Југ Богдан. бар толико колико је ова била негација феудалног поретка и ипак наследница (и утолико афирмација) немањићке државе. да су готово све заборавили што је било донде. Зоговићу ни на ум не пада да упореди Вишњићеву визију победничке устаничке Србије и Милијину визију пропасти домаће феудалне државе. 3оговићу ништа не казује ни Вукова мисао: „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине. кога је млади Кравцов преобразио у догматичара! АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 142 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 143 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПЕСМЕ СТАРИЈИХ ВРЕМЕНА АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 145 .

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 147 .

Цар испроси по књигам' ђевојку. лијепо га краљу дочекао: вино пише неђељицу дана. пак дозива Тодора везира: „Слуго моја. граду латинскоме. није мене царе оправио да ја пијем по Леђану вино. Тодоре везире. да ми идеш бијелу Леђану. царе. драги господине“. у латинског краља Мијаила. Када дође бијелу Леђану. да ми видиш Роксанду ђевојку: може л' бити за цара царица. моме тасту. Мијаило краљу. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 149 . Вели њему Тодоре везире: „Хоћу. да ми с њиме свадбу уговориш: када ћемо поћи по ђевојку. колико ли повести сватова. у Леђану. може л' бити свој земљи госпођа: да је видиш и да прстенујеш“. краљу Мијаилу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1 ЖЕНИДБА ДУШАНОВА K ад се жени српски цар Стјепане. по имену Роксанду ђевојку. надалеко запроси ђевојку. цар је проси. Тада рече Тодоре везире: „Пријатељу. оде у Латине. и краљ му је даје. пак с' опреми.

и да видим Роксанду ђевојку. колико л' ће повести сватова. и ђевојку браћа одведоше. што ме царе за сватове пита. прстенова Роксанду ђевојку и даде јој хиљаду дуката. а у кавзи љуте кавгаџије. у које ли доба од године. заметнуће кавгу. — така му се учини ђевојка да је љепша од бијеле виле. Вукашина и с њим Петрашина. не доносе воштане свијеће. већ по мраку изводе ђевојку. по ђевојку када њему драго. у пићу су тешке пијанице. Тодоре везире. Тада рече Мијаило краљу: „Пријатељу. па је тешко џевап дати кавзи у нашему бијелу Леђану. нека купи колико му драго. него ћеш ми цара поздравити: нек не води своја два сестрића. он извади од злата прстење са бисером и драгим камењем: разасја се соба од камења. два Војиновића. А када је тавна ноћца дошла. Кад то виђе Тодоре везире. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 151 . да је видим и да прстенујем“. опиће се. А ђевојку сада ћеш виђети и прстен јој дати по закону“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ већ да с тобом свадбу уговорим: кад ће царе доћи по ђевојку. два сестрића.

граду латинскоме“. Да каква је Роксанда ђевојка. само те је краљу поздравио: да не водиш два сестрића твоја. удари се руком по кољену: „Јао мене до бога милога! дотле ли се зулум огласио од сестрића од Војиновића! А тако ми моје вјере тврде. Тодоре везире. заметнуће кавгу. онакове у Србина нема! Добро збори краљу Мијаило: по ђевојку када тебе драго. пита њега српски цар Стјепане: „Слуго моја. опреми се Тодоре везире. обојицу хоћу објесити о вратима града Вучитрна. докле мене то весеље прође. царе. пак отиде бијелу Призрену. у лићу су тешке пијанице. виђе ли ми Роксанду ђевојку? Виђе ли је и прстенова ли? Што говори краљу Мијаило?“ Тодор њему све по реду каже: „Виђех. два Војиновића. два сестрића.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад ујутру јутро освануло. и прстеновах је. Кад то зачу српски цар Стјепане. свата купи колико ти драго. пак је тешко џевап дати кавзи у Леђану. по свијету да ме не срамоте!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 153 . а у кавзи љуте кавгаџије: опиће се. Када дође бијелу Призрену.

Вели њима остарјела мајка: „Ђецо моја. ви имате брата у планини — код оваца Милош-чобанина. с њега жива месо отпадало! Цар отиде у земљу латинску. ујака ће нашег погубити. а јунака са собом не има ниједнога од рода својега. скупи свата дванаест хиљада. ако би му било за невољу. а најбољи јунак. не би л' живу застануо мајку!““ То су браћа мајку Послушала. а незвани ићи не смијемо“. пак подиже низ Косово равно. међу собом млади говорили: „Што л' се ујак на нас расрдио. Пошљите му лист књиге бијеле нека дође граду Вучитрну. два Војиновића. него брже ходи б'јелу двору. који би му био у невољи. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 155 . да на тебе клетва не остане. те нас не шће звати у сватове? Нетко нас је њему опаднуо. најмлађи је. гледала их два Војиновића. пак те зове да те благосови. Кад су били испод Вучитрна. а за њега царе и не знаде. Латини су старе варалице. не пиш'те му што је и како је. брже пишу књигу на кољену.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стаде царе купити сватове. већ пишите: „Мајка је на смрти.

брате. наш рођени брате. док ја одем и натраг се Оде Милош граду Вучитрну. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 157 . наша поглавице. а сузе прољева. два су брата пред њег ишетала а за њима остарјела мајка. Милош-чобанину: „Ој Милошу. има и невоље“. па говори својим чобанима: „Ој чобани. ви чувајте по планине овце. своме брату. да на тебе клетва не остане“. Милош мајку у бијелу руку. Када Милош ситну књигу прими. ако бога знате! Без невоље јер градит невољу?“ Веле њему до два мила брата: „Ходи.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ те је шаљу у Шару планину. књигу гледа. ова књига јест од двора мога: стара ми је на умору мајка. да на мене клетва не остане. пак ме зове да ме благосови. Пита њега тридесет чобана: „О Милошу. пак те зове да те благосови. Вели њима Милош чобанине: „Зашто. и досад су књиге долазиле. ал' се нису са сузам' училе! Откуд књига. ако бога знадеш!“ Скочи Милош на ноге лагане. браћо. У б'јела се лица изљубише. моја браћо драга. Кад је био близу б'јела двора. брже да си граду Вучитрну! Стара нам је мајка на умору.

богме. То је Милош једва дочекао: „Хоћу. по долами токе саковане. од појаса од бијеле свиле. а не зове својијех сестрића: „Већ. кад ујаку нећу. Петрашин му изведе кулаша међедином свега опшивена. у земљу латинску. пак доламу са тридест путаца. дадоше му копље убојито и мач зелен старога Војина. оде Петар опремат кулаша. да коме ћу?“ Тад га браћа опремат стадоше. ни браћа га познати не могу. моја браћо драга.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Стадоше му редом казивати како царе оде по ђевојку надалеко. незван за ујаком у сватове пођи назорице? Ако њему буде до невоље. по кошуљи три танке ђечерме. хоћеш. наш рођени брате. златне токе од четири оке. и на главу бугарску шубару: начини се црни Бугарине. брате. до појаса од чистога злата. а сврх свега бугар–кабаницу. можеш доћи да се не казујеш“. да кулаша царе не познаде. а на ноге ковче и чакшире. да се њему у невољи нађеш. а Вукашин опрема Милоша: на њег меће танану кошуљу. ако ли му не буде невоље. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 159 . Милошу.

Тада Милош окрену кулаша. пак ја пођох у свијет бијели. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 161 . кô што су га браћа научила. и пристô сам незван за сватови рад' комада љеба бијелога и рад' чаше црвенога вина“. достигнеш сватове. пак за царем оде у сватове. да ђегођи боље службе тражим. Лијепо га свати дочекаше: „Добро дошô. — злу науку Милош научио код оваца у Шари планини: поспавати свагда око подне — он задрема на коњу кулашу. млађано Бугарче?“ Милош им се из далека каже. оде кроз сватове. Милошу. Како дизген ослаби кулашу. диже главу. пак сам чуо за свате цареве. млађано Бугарче! Нек је један више у дружини!“ Кад су били путем путујући. На Загорју сустиже сватове. јер се кулаш јесте научио путовати с коњма царевијем“. не шће мене службу да исплати. обаљује коње и јунаке.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Л'јепо су га браћа сјетовала: „Кад. ти се кажи земље Каравлашке: „Служио сам бега Радул-бега. Литају га кићени сватови: „Откуд идеш. Чувај добро дизген од кулаша. докле дође коњма царевијем. питаће те тко си и откуд си.

он покупи дизгене кулашу. један бјеше у зета царева. а лоша јунака! Још такога ни виђели нисмо. а из носа модар пламен суче. по четири небу у висине. а друго је Нестопољче Јанко. Гледале га још три шићарџије: једно јесте Ђаковица Вуче. те сагледа цару очи чарне. млађано Бугарче! Бог ти стару не убио мајку. већ га пробудите“. унапредак ни броја се не зна. Буде њега лале и војводе: „Устан' море. с њима у ред стаде. чуда великога! Добра коња. удара га оштром бакрачлијом: по три копља упријеко скаче. па ишћера њега из сватова. Лале шћаху бити Бугарина. не удрите. а сами се чуде: „Боже мили. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 163 . Стаде свата дванаест хиљада те гледају коња у Бугара. из уста му живи огањ сипа. која те је такога родила и у свате цару опремиле!“ Кад се прену Милош Војиновић. и сада је у Војиновића“. ал' не даде српски цар Стјепане: „Не удрите млађано Бугарче. коња гледе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ како дође. Бугарче се спават научило по планини овце чувајући. кулаш иде с коњма царевијем.

Што ће мене стотина дуката? На кантар их мјерити не знадем. па говоре Милош–чобанину: „Чујеш море. гледали га. и још прида стотину дуката. млађано Бугарче! Ако не даш коња на размјену. до три шићарџије! Бољег коња од овог не тражим. ми ћемо га на силу отети!“ Ал' говори Милош Војиновић: „Сила отме земљу и градове. пак ти ори те се љебом рани“. не би ли га како измамили“. Тад говоре до три шићарџије: „Чујеш море. а бројем их бројити не ум'јем. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 165 . камол' мене коња отет неће! Волим дати коња на размјену. Што ће мене рало и волови? Мене није ни отац орао. ни овога умирит не могу. изосташе до три шићарџије. хајде мало да изостанемо. Кад су били до клисуре близу. та нема га ни у цара нашег. Вели њима Милош Војиновић: „Прођ'те ме се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а треће је момче Пријепољче. и сувише рало и волове. пак су говорили: „Добра коња младог Бугарина! Баш га овђе у сватов'ма нема. пак је мене љебом одранио“. млађано Бугарче! Хоћеш дати коња на размјену? даћемо ти коња још бољега.

стиже њега Милош на кулашу. они мисле бакрачлију скида. Зоб изиђе коњма царевијем. ал' он скида златна шестоперца. три пута се Вуче преметнуо. Кад дођоше бијелу Леђану. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 167 . пружи руку испод међедине. седам се је лута преметнуло: „Држ' се добро. момче Пријепољче! Па кад дођеш Пријепољу твоме. од зобнице једне те до друге. удари га међу плећи живе. те и њега куцну шестоперцем. нема ништа коњу Милошеву. Кад то виђе Милош Војиновић. Па устави својега кулајша. достиже га Милош на кулашу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ јер не могу пјешке путовати“. четири се пута преметнуо: „Држ' се добро. повали се међу ђевојкама ђе с' отео коња од Бугара!“ Па окрену коња за сватови. узе торбу на лијеву руку. Нестопољче Јанко! Толике ти јабуке родиле у питому Нестопољу твоме!“ Бјежи јадно момче Пријепољче. те удара Ђаковицу Вука: колико га лако ударио. Вели њему Милош Војиновић: „Толики ти родили гроздови у питомој твојој Ђаковици!“ Побјеже му Нестопољче Јанко. разапеше по полу шаторе.

па он оде тражит механџију: „Механџија. ал' повика са града Латинче: „Ој. дај да пијем вина!“ Механџија њему одговара: „Ид' одатле. за те нису чаше позлаћене!“ Погледа га Милош попријеко. чујеш ли. ваља ићи мајдан дијелити. Бугарине! Биће тебе вина изобила. утом свану и ограну сунце. он телала пусти у сватове. ни извести свата ниједнога. ако бих ти и усуо вина. већ сам узе пак се напи вина. црни Бугарине! Да с' донио бугарску копању. зове тебе на мајдан јуначки. и у свате цару опремила. Милош више не шће ни искати. Док се Милош мало поначини. а камоли Роксанду ђевојку!“ Кад то зачу српски цар Стјепане. ако цару неће ни достати“. удари га руком уз образе: колико га лако ударио. српски цар-Стјепане! Ето доље под градом Леђаном изишô је краљев заточниче. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 169 . три му зуба у грло сасуо. телал виче и тамо и амо: „Није л' мајка родила јунака. или нећеш одавде изићи. Моли му се млади механџија: „Не удри ме више.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ док је своју пуну напунио.

ал' није прилике! Ако згубиш млада заточника. гледале га. Па отиде низ поље леђанско. Милош иде. царе господине. заметнувши копље наопако. царе. донети га могу и овако“. пак су говориле: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 171 . сад би они на мајдан изишли“. Истом царе у бесједи бјеше. јер ће ти се смијати Латини“. јест слободно. копље наопако. синко. два сестрића. ти господства твога! Ако мене до невоље буде. честита ћу тебе учинити“. већ окрени копље унапредак. Говори му српски цар Стјепане: „Не нос'. млађано Бугарче. Вели њему Милош Војиновић: „Чувај. ако ли ми не буде невоље. ја ћу ласно копље окренути. два Војиновића. а кулаша води Ао пред шатор српског цар-Стјепана: „Је л' слободно. Ал' се нитко наћи не могаше. па окрену од б'јела шатора. Узја Милош помамна кулаша. да ја идем на мејдан у поље?“ Вели њему српски цар Стјепане: „Јест слободно. Цар с' удари руком по кољену: „Јао мене до бога милога! Сад да су ми два сестрића моја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да за цара на мајдан изиђе? Честита би њега учинио“. Гледале га Латинке ђевојке.

док отидем да копље пром'јеним“. с тебе ћу их на себе обући“. Вели њему бијело Латинче: „Чекај мало. Тад Латинче на ноте поскочи. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 173 . Пак побјеже преко поља равна. Ражљути се Милош Војиновић: „Устан' море. пак посједе помамна дората. за копље је свезао дората. чуда великога! Каква је то царева замјена?! Та на њему ни хаљина нема! Весели се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Боже мили. Вели њему Милош Војиновић: „Устан' море. У то доба дође до шатора. одмах оде пољем разиграват. кад на тебе ни хаљина нема“. пребио га на три половине. Баци копље бијело Латинче на Милоша у прси јуначке. бијело Латинче! На тебе су побоље хаљине. нит' је имаш о што крвавити“. на њега је копље дочекао. Милош њему стаде на биљези. црни Бугарине! Немам о што сабље поганити. бијело Латинче. Милош држи златна шестоперца. црни Бугарине. да јуначки мајдан дијелимо!“ Ал' говори бијело Латинче: „Ид' одатле. лоше су ми копље подметнули. ђе заточник сједи под шатором. краљев заточниче! Немаш на што сабље извадити.

да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача?“ Тај се јунак наћи не могаше.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ал' повика Милош Војиновић: „Стани мало. бијело Латинче! Мило би ти било побјегнути!“ Пак поћера по пољу Латинче. кулашу је баци у зобницу. ал' леђанска врата затворена. одведе га цару честитоме: „Ето. царе. врхови им небу окренути: да прескочиш три коња витеза! Ако ли их прескочити нећеш. царе. под Леђаном градом на ливади три коња витеза. па увати његова дората. те прикова бијело Латинче. Ал' ето ти млада Бугарина АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 175 . честита ћу тебе учинити!“ Тек што Милош сједе пити вино. и у свате цару опремила. доћера га до леђанских врата. синко. ал' повика са града Латинче: „Ето. прикова га за леђанска врата. Пусти копље Милош Војиновић. заточника главе!“ Цар му даде благо небројено: „Иди. нећеш изић ни извест ђевојке“. под седлима и под ратовима. Опет викну телал по сватов'ма: „Није л' мајка родила јунака. и на њима три пламена мача. пак му русу одсијече главу. те се напиј вина.

на копљу је од злата јабука: Ти стријељај кроз прстен јабуку!“ Милош више не шће ни чекати. па он узе три коња витеза.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ пред шатора српског цар–Стјепана: „Је л' слободно. бог убио онога терзију који ти је толику срезао!“ Говори му Милош Војиновић: „Сједи. он проводи својега кулаша. заигра се преко поља равна. царе господине. Када дође до добријех коња. Мало време затим постајало. одведе их српском цар-Стјепану. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 177 . пак пиј рујно вино. и прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача. царе Србљанине. под највишу кулу у Леђану. да прескочим три коња витеза?“ „Јест слободно. ал' повика са града Латинче: „Хајде сада. устави се на својем кулашу. кабаница неће ништа смести: којој овци своје руно смета. па кулашу своме проговара: „Чекај мене у седло. онђе није ни овце ни руна!“ Па он оде у поље леђанско. моје драго д'јете! Него скини бугар–кабаницу. не брини се мојом кабаницом! Ако буде срце у јунаку. царе. на кули је копље ударено. кулашу!“ А он прође с оне друге стране.

јер су ми је по мраку извели када сам је ја прстеновао“. да стријељам кроз прстен јабуку?“ „Јест слободно. мој рођени синко!“ Оде Милош под бијелу кулу. нећеш изић ни изнијет главе. ако ли се које друге машиш. запе стр'јелу за златну тетиву. извели су три л'јепе ђевојке. Цар с' удари руком по колену: „Јаој мене до бога милога! Надмудрисмо и надјуначисмо. слуго. пак је узе у бијеле руке. он дозива Тодора везира: „Иди. лијепо га царе обдарио. устријели кроз прстен јабуку. пак нам оста цура на срамоту!“ Кад то зачу Милош Војиновић. а камоли извести ђевојке! Кад је царе р'јечи разумио. однесе је цару честитоме. Мало време затим постајало. ни виђео. царе. све три једнолике.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ већ он пита цара честитога: „Је л' слободно. он отиде цару честитоме: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 179 . те познај ђевојку!“ Тодор му се право кунијаше: „Нијесам је. под бијелом кулом изишла су два краљева сина. царе. и на њима рухо једнолико: или познај које је Роксанда. царе господине. три ђевојке. ал' повика са града Латинче: „Ето.

ал' је јадно у те поуздање: како ћеш ти познати ђевојку. даћу тебе земљу Скендерију у државу за живота твога“. Када дође ђе стоје ђевојке. за ноћ буде по триста јањаца. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 181 . моје драго д'јете. Вели њему српски цар Стјепане: „Иди. царе господине! Кад ја бијах у Шари планини код оваца дванаест хиљада. — засија се скерлет и кадифа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Је л' слободно. иди. скиде с леђа бугар–кабаницу. ја сам свако по овци познавô: Роксанду ћу по браћи познати“. просу по њој бурме и прстење. Тад извади мача зеленога. царе господине. Оде Милош низ поље широко. збаци с главе бугарску шубару. па говори трима ђевојкама: „Која је ту Роксанда ђевојка. ситан бисер и драго камење. да ја познам Роксанду ђевојку?“ „Јест слободно. кад је нигда ни виђео ниси!“ Ал' говори Милош Војиновић: „Не брини се. нек савије скуте и рукаве. засјаше се токе на прсима и злаћене ковче на ногама: сину Милош у пољу зелену као јарко иза горе сунце — пак је простре по зеленој трави. моје драго д'јете! Ако бог да те познаш Роксанду.

Цар Милоша међу очи љуби. вјера моја тако ми помогла. обје крајње средњу погледаше. кићени сватови. ал' још не зна тко је и откуд је. ако ли се која друга маши. и даде му једну уз Роксанду. а Роксанда у зелену траву. а ђевојке двије побјегоше. сави скуте и свил'не рукаве. Повикаше кићени чауши: „Спремајте се. има један Балачко војвода. пак покупи бурме и прстење. овђе има у Леђану граду. цару даде Роксанду ђевојку. вријеме је двору путовати!“ Спремише се кита и сватови.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ нека купи бурме и прстење. веће обје увати за руке. српски цар–Стјепане. ситан бисер и драго камење. осјећ ћу јој руке до лаката!“ Кад то чуше три л'јепе ђевојке. ал' говори Милош Војиновић: „Господине. све три води пред цара Стјепана. Кад су били мало иза града. Али Милош утећ им не даде. поведоше Роксанду ђевојку. а трећу је себе уставио. Краљ га рани седам годин' дана да рашћера кићене сватове и да отме Роксанду ђевојку: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 183 . Ја га знадем и он ме познаје. ситан бисер и драго камење.

краљ дозива Балачка војводу: „О Балачко. оста Милош у гори зеленој и са њиме три стотине друга. Ал' говори Балачко војвода: „Није оно црни Бугарине. ту не има ниједног јунака. На Балачку јесу до три главе: из једне му модар пламен бије. осим једног црна Бугарина. Већ ви ид'те. одведоше лијепу ђевојку. Балачка је ласно погубити. ни цар Стјепан њега не познаје. још голобрадасто“. ја ћу овђе чекати Балачка. ал' ја њега одавна познајем“. већ је оно Милош Војиновић.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ сад ће њега за нама послати. не бих ли га како уставио“. водите ђевојку. Вели њему леђанска краљица: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 185 . какав бјеше јунак у сватов'ма што највеће отвори јунаштво?“ Вели њему леђанска краљица: „Слуго наша. а из друге ладан вјетар дува. можеш ли се у се поуздати да рашћераш цареве сватове и да отмеш Роксанду ђевојку?“ Лита њега Балачко војвода: „Господине. Балачко војвода. моја вјерна слуго. кад два вјетра из глава изиђу. и то младо. Отидоше кићени сватови. од Леђана краљу. Кад одоше свати из Леђани.

пред њег баци Балачкове главе. кулаш стоји на друму широку. ал' Милошу ништа не досади. опали му црну мећедину. па одоше друмом за сватови. онда пусти вјетра студенога: три пута се кулаш преметнуо. Викну њега Балачко војвода: „О Милошу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Или. Кад стигоше цара и сватове. прибоде га у зелену траву. а за њиме Милош Војиновић. Балачко војвода. те ми отми цуру од Србаља. па одоше бијелу Призрену. зар се мене надаш?“ Па он пусти један пламен модар. Тад Балачко спреми бедевију. а ја ћу је тебе поклонити“. кулашу их баци у зобницу. Кад су били у гори зеленој. Викну Милош из грла бијела: „Ето тебе од шта се не надаш!“ Па он пусти златна шестоперца: колико га лако ударио. Тад учини јуриш у катане са својијех три стотине друга: одсјекоше три стотине глава. пак му све три одсијече главе. цар му даде хиљаду дуката. а кад виђе да му не науди. из бојна га седла избацио. па отрча друмом за сватови са шест стотин' латинских катана. Слуго. пак потеже копље убојито. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 187 .

мој мили ујаче. Милош хоће граду Вучитрну. мој ујаче. мој мили нећаче! Благо мајци која те родила и ујаку који те имаде! Зашто ми се отприје не кажеш. и жеђу?“ Тешко свуда своме без својега! АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 189 . него сам те путем намучио: и конаком. и глади.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад су били кроз поље Косово. па говори српском цар-Стјепану: „Збогом остај. па говори својему нећаку: „Та ти ли си. српски цар–Стјепане!“ Тада се је царе осјетио да је оно Милош Војиновић. дијете Милошу! Та ти ли си.

узећу те за вјерну љубовцу. кад погледаш стрмо испод града.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 2 ЖЕНИДБА КРАЉА ВУКАШИНА K њигу пише жура Вукашине у бијелу Скадру на Бојани. па ћеш бити госпођа краљица. љуби Момчиловој. а тајно јој шаље. већ бијело брдо Дурмитора. ходи к мени у приморје равно. ил' га отруј. прести свилу на златно вретено. свилу прести. Момчилова љубо. већ ти отруј војводу Момчила. на свили сједити. или ми га издај. Пирлитору према Дурмитору. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 191 . а око ње борје и мраморје. шта ћеш у том леду и снијегу? Кад погледаш с града изнад себе. Видосави. у књизи јој овако бесједи: „Видосава. ништа немаш лијепо виђети. на њој нема брода ни ћуприје. тајно пише. те је шаље на Херцеговину бијеломе граду Пирлитору. она ваља дрвље и камење. мутна тече Тара валовита. бијеломе Скадру на Бојану. окићено ледом и снијегом усред љета као усред зиме.

другу ситну пише: . прије њега јело огледује. по њој плива риба свакојака: кад гођ хоћеш. коња крилатога: куд гођ хоће. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 193 . кад погледаш стрмо испод града. нити отровати: у Момчила сестра Јевросима. пак засједни у гори зеленој. краљу Вукашине! Ти подигни млогу силну војску. Већ ме чу ли. они њему рујно вино служе. да је тазе једеш“. ону гледа. у Момчила сабља са очима. готови му то господско јело. Дође књига љуби Момчиловој.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а носити диву и кадиву и још оно све жежено злато. све порасле смокве и маслине и још они грозни виногради. краљу Вукашине. ни издати. књигу гледа љуба Момчилова. у Момчила девет миле браће и дванаест првобратучеда. изведи је на Језера равна. ал' узрасла шеница бјелица. не боји се никога до бога. није ласно издати Момчила. прије њега сваку чашу лију.Господине. А какав је Скадар на Бојани! Кад погледаш брду изнад града. кроз њу тече зелена Бојана. прелећети може. Момчил' има коња Јабучила. а око ње зелена ливада.. Јабучила.

кака ти је голема невоља те ми рониш сузе више главе?“ Ал' говори млада Видосава: „Господару. то је њему врло мило било. Кад је било уочи неђеље. па он леже у меке душеке. и љуба му дође. затопити оном сланом крвљу. ја ћу спалит крила Јабучилу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У Момчила чудан наук има: свако јутро у свету неђељу рано рани у лов на Језера. бритку ћу му сабљу затопити. али неће у меке душеке. Момчило војвода. оде с војском на Херцеговину. изведе је на Језера равна. већ му рони сузе више главе. Момчил' оде у своју ложницу. па он диже млогу силну војску. с собом води девет миле браће и дванаест првобратучеда и четр'ест од града левера. мени није никаке невоље. да се не да извадит из кора. што му књига каже. ал' нисам виђела — АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 195 . Мало прође. пак засједе у гори зеленој. те он виђе. моја вјерна љубо. Када краљу така књига дође. већ сам чула једно чудно чудо — чула јесам. Тако ћеш ти погубит Момчила“. Када буде уочи неђеље. а њу пита војвода Момчило: „Видосава.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да ти имаш коња Јабучила. попуштио крила до копита. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 197 . Јабучило крила попуштио. скочи млада из мека душека. Мудар бјеше војвода Момчило. ал' се преварио. љуба му не спава. ја не виђех твоме коњу крила. а кад први п'јевци запјеваше. за то ћу те ласно утјешити. Момчил' спава. ти отиди у нове ахаре: тад ће чиле попуштити крила. оде право у нове ахаре. Онда млада оде у ризницу. те не могу млада вјеровати. већ се бојим хоћеш погинути“. па узима лоја и катрана. што Момчило каже. Тада она крила намазала. Јабучила. намаза их лојем и катраном. вјерна моја љубо. ти ћеш ласно виђет чилу крила: када први залјевају п'јевци. својој њуби тако бесједио: „Видосава. то под колан притегнула тврдо. тад му можеш крила сагледати“. мудар бјеше. коња крилатога. Пак он леже санак боравити. те сапали крила Јабучилу. веће слуша млада у душеку кад ће први п'јевци запјевати. па свијећом крила запалила. што не могла ватром сагорети. Ал' истина. запалила фењер и свијећу.

па он сиђе низ бијелу кулу.“ Опреми се војвода Момчило. добра бити неће“. мили господару! Добар јунак добар сан уснио. ја ударих кроз тај прамен магле са мојијех девет миле браће и с дванаест првобратучеда и четр'ест од града левера. растадосмо. пак се не састасмо. нека бог зна. оптече их она силна војска. а љуба му изведе чилаша. поранио војвода Момчило. пак се врну у меке душеке. он потеже сабљу од бедрице. моја вјерна љубо. те је сланом затопила крвљу. сан је лажа. ја сам ноћас чудан сан уснио: ђе се пови један прамен магле од проклете земље Васојеве. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 199 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ доватила сабљу Момчилову. Кад су били надомак Језера. дочека га девет миле браће и дванаест првобратучеда и четр'ест од града левера. добријех се коња доватише. а бог је истина. растадосмо. Вели њему љуба Видосава: „Не бој ми се. пак се сави око Дурмитора. Кад ујутру зора заб'јелила. па говори љуби Видосави: „Видосава. отидоше у лов на Језера. у магли се. љубо. Кад Момчило опазио војску.

изјели те вуци! Из шале смо одавде лећели. но дајте ми сабљу понајбољу“. ал' га лоша срећа сусретнула: кад изиђе према Пирлитору. Хитро су га браћа послушала. па је Момчил' браћи бесједио: „Чујете ли. моја браћо драга! Ви удрите војсци по крајима. већ удара коња Јабучила. бијеле му малаксаше руке. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 201 . а на њима брата ни једнога! То кад виђе војвода Момчило. чуда великога! Да је коме погледати било како с'јече војвода Момчило. ја ћ' ударит војсци по сриједи“. како крчи друма низ планину! Више тлачи коњиц Јабучило нег' што Момчил' бритком сабљом с'јече. моја браћо драга! Издаде ме куја Видосава. у јунаку срце препукнуло од жалости за браћом рођеном. као да је за коре прирасла. сусрете га девет враних коња. дадоше му сабљу понајбољу. Куне њега војвода Момчило: „Јабучило.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ал' се пуста не да извадити. удара га чизмом и мамузом. те не може више да сијече. Онда рече војвода Момчило: „Чујете ли. Мили боже. да полети граду Пирлитору. ал' му коњиц полећет не може.

оставила косе на диреку. тек од обијести. трипут скочи. проли сузе низ јуначко лице. жао јој је брата рођенога. Сеја брату кроз плач одговара: „А мој брате. нити ме нагони. то под колан притегнула тврдо. а данас ми полећети нећеш!“ Ал' му коњиц њиском одговара: „Господару. Кад то зачу војвода Момчило. па одскочи од коња чилаша. моја мила сејо. моја снаха. бог убио твоју Видосаву! Она ми је сапалила крила. како ћу ти пуштит крпу платна. нит' ме куни. она цикну како љута гуја. он дозивље сестру Јевросиму: „Јевросима. савезала косе за диреке?“ Ал' је сестра срца жалостива. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 203 . војвода Момчило. данас теби полећет не могу. ману главом и осталом снагом. војвода Момчило. што не могла ватром сагорети.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ без невоље. затворена и замандаљена! Кад се Момчил' виђе на невољи. до града доскочи. не бих ли ти у град утекао“. пушти мени једну крпу платна. али граду врата затворена. из главе је косе ишчупала. твоја невјерница. кад је мени снаха Видосава. веће бјежи куда теби драго“.

пак изиђе куја Видосава те дочека краља Вукашина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ па довати једну крпу платна. на наџаке и на буздоване. а сјутра ће тебе у другога. а граду се отворише врата. па се пење граду уз бедене. оштру сабљу носи у рукама. лаку душу пусти. Кад погибе Момчило војвода. а с душом се бори. претури је граду низ бедене. То говори војвода Момчило. јунака“. прес'јече му платно више руку. то изусти. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 205 . ал' долеће љуба невјерница. а допаде краљу Вукашине. родиће ти. кô и ја. Ал' говори војвода Момчило: „Аманет ти. Момчил' вати ону крпу платна. удари га оним бојним копљем. већ ти узми моју милу сеју. удари га посред срца жива. готов бјеше у град ускочити. моју невјерницу. Вукашине краљу: ти не узми моју Видосаву. сеју моју милу. краљеве га дочекаше слуге на мачеве и на копља бојна. Момчил' паде граду низ бедене. она ће ти свагда вјерна бити. то говори. јер ћ' и твоју изгубити главу: данас мене у тебе издала. Јевросиму. Видосаву. одведе га на бијелу кулу.

по имену дилбер-Јевросиму. ту Вукашин обје ноге меће. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 207 . Вукашину на рамена пада. што Момчилу таман сабља била. Момчилово рухо и оружје. краљ се под њом ни дигнут не може! Тад говори крале Вукашине: „Авај мени до бога милога! Нуто курве младе Видосаве! Кад издаде оваког јунака. па отиде у ризницу млада. уватише кују Видосаву. што Момчилу таман џеба била. угости га вином и ракијом и господском сваком ђаконијом. кога данас у свијету нема. Вукашину с' аршин земљом вуче. свезаше је коњма за репове. те је коњи живу растргоше. Краљ похара дворе Момчилове. па он узе сестру Момчилову. што Момчилу таман чизма била. Ал' да видиш чуда великога: што Момчилу било до кољена. ту Вукашин три прста завлачи. Вукашину по земљи се вуче. што Момчилу таман калпак био.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ посади га у столове златне. изнесе му рухо Момчилово. што Момчилу златан прстен био. одбише их испод Пирлитора. то ли мене сјутра издат неће!“ Па повикну своје вјерне слуге. одведе је Скадру на Бојану.

породио Марка и Андрију. војводу Момчила.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и вјенча је себи за љубовцу. С њом лијепи пород изродио. а Марко се тури на ујака. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 209 . на ујака.

Кад то зачу Вукашине краље. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 211 . треће бјеше Мрљавчевић Гојко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 3 ЗИДАЊЕ СКАДРА G рад градила три брата рођена. док не нађеш два слична имена. темељ подигнути. краље. три Мрљавчевића: једно бјеше Вукашине краље. град градили три године дана. до три брата. а обоје брата и сестрицу. не могоше темељ подигнути. Кад настала година четврта. три године са триста мајстора. Вукашине краље. он дозива слугу Десимира: „Десимире. док не нађеш Стоју и Стојана. то све вила за ноћ обаљује. а камоли саградити града. не мучи се и не харчи блага! Не мож. друго бјеше Угљеша војвода. моје чедо драго! Досад си ми био вјерна слуга. и тако ћеш саградити града“. град градили Скадар на Бојани. а камоли саградити града: што мајстори за дан га саграде. тада виче са планине вила: „Не мучи се. да зазиђеш кули у темеља: тако ће се темељ обдржати.

не би л' нам се темељ обдржао. не да вила темељ подигнути. преко б'јела св'јета. даде краљу коње и интове. ватај. оде тражит два слична имена. те ти тражи два слична имена. сине. краље гради. Кад то зачу Вукашине краљу. тражи. јали отми. а обоје брата и сестрицу. краље. и понесе шест товара блага. доведи их Скадру на Бојану. сине. ал' не нађе Стоје и Стојана. коњи и интови. Раде викну три стотин' мајстора: гради краље Скадар на Бојани. он подвикну Рада неимара. Кад то зачу слуга Десимире. ја не нађох Стоје и Стојана“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а одсаде моје чедо драго. коње у интове. и даде му шест товара блага: „Ето. он увати коње у интове. ја не нађох два слична имена. сине. па се врну Скадру на Бојану. ал' не нађе два слична имена. јал' за благо купи. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 213 . вила обаљује. и не би ли саградили града“. Стоју и Стојана. Тражи слуга Стоју и Стојана. и понеси шест товара блага: иди. тражи слуга три године дана. и ето ти шест товара блага. да зиђемо кули у темеља. оде слуга преко б'јела св'јета.

браћо. зиђите је кули у темеља: тако ће се темељ обдржати. чу ли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а камоли саградити града! Па дозивље из планине вила: „Море. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 215 . није вајде што харчимо благо. моја браћо драга! Ето вила са планине виче. која сјутра на Бојану дође?“ И ту божју вјеру зададоше да ниједан љуби не докаже. Но је л'. не да вила темељ подигнути. божја вјера тврда да ниједан љуби не докаже. а камоли саградити града! Још говори са планине вила: ев' ми јесмо три брата рођена. не мож. а камоли саградити града! Но ето сте три брата рођена. да ј' у темељ кули узидамо: тако ће се темељ обдржати. у свакога има вјерна љуба: чија сјутра на Бојану дође и донесе мајсторима ручак. темељ подигнути. Кад то зачу Вукашине краљу. већ на срећу да им оставимо. он дозива два брата рођена: „Чујете ли. тако ћемо саградити града. у свакога има вјерна љуба: чија сјутра на Бојану дође и донесе мајсторима ручак. краље. тако ћете саградити града“. Вукашине краљу! Не мучи се и не харчи блага.

Ал' да видиш чуда великога! Краљ Вукашин вјеру погазио. зидаће те кули у темеља“. поранише три Мрљавчевића. моја вјерна љубо! Немој сјутра на Бојану доћи. Земан дође да се носи ручак. вечераше господску вечеру. — тебе здравље! — пребољет не могу. вјерна моја љубо! Немој сјутра на Бојану доћи. отидоше на град на Бојану. И Угљеша вјеру погазио. но понеси мајсторима ручак“. моја јетрвице! Нешто ме је забољела глава. она оде својој јетрвици. оде сваки с љубом у ложницу. а редак је госпођи краљици. јетрвици. те он први својој љуби каза: „Да се чуваш. Говорила љуба Угљешина: „О јетрво. и он својој љуби не доказа. и он каза својој вјерној љуби: „Не превар' се. зидаће те кули у темеља“. јера хоћеш млада погинути. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 217 . госпођо краљице. Кад ујутро јутро освануло. љуби Угљешиној: „Чу ли мене.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Утом их је ноћца застанула. ни донијет мајсторима ручак. отидоше у бијеле дворе. Млади Гојко вјеру не погази. ни донијет ручак мајсторима. јер ћеш своју изгубити главу.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ нешто мене забољела рука. а јетрва чедо окупати“. а бијело платно неиспрато“. Ал' говори Гојковица млада: „Чу ли. нешто ме је забољела глава. госпођо краљице! Ја сам рада тебе послушати. но понеси мајсторима ручак“. већ понесе мајсторима ручак. већ ти збори млађој јетрвици“. Нема шта ће Гојковица млада. ђе остаде од мјесеца дана. Кад је била на воду Бојану. кротко ходи. жао му је чеда у кол'јевци. док до њега приђе. Угледа га танана невјеста. Она оде млађој јетрвици: „Јетрвице. угледа је Мрљавчевић Гојко. те ти рониш сузе од образа?“ Ал' говори Мрљавчевић Гојко: „Зло је. те однеси мајсторима ручак. ја ћу твоје изапрати платно. — тебе здравље! — пребољет не могу. нано. тихо бесјеђаше: „Што је тебе. млада Гојковице. јунаку се срце ражалило. — тебе здравље! — пребољет не могу. добри господару. каже. моја вијернице љубо! АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 219 . кротко ходи. моја јетрвице. Вели њојзи госпођа краљица: „Иди. па од лица сузе просипаше. но ми лудо чедо некупато. жао му је љубе вијернице.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Имао сам од злата јабуку. узидати младу и зелену!“ То се моли. Тад отежа дрвље и камење. па ми данас паде у Бојану. оборише дрвље и камење. поведоше у град да уграде. не шће више ни гледати љубу. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 221 . ал' се смије танана невјеста. узидаше дори до колена. те је жалим. Турише је у град уграђиват: оборише до триста мајстора. ако бога знате. љуто писну како љута гуја. Раде викну до триста мајстора. узидаше дори до појаса. она мисли да је шале ради. подвикнуше Рада неимара. па на страну одвратио главу. Не сјећа се танана невјеста. а дођоше два Мрљавчевића. Оборише до триста мајстора. па замоли два мила ђевера: „Не дајте ме. онда виђе шта је јадну нађе. два ђевера Гојковице младе. ал' јој не помаже. Тад јунаку грђе жао било. оборише дрвље н камење. прегорет не могу“. још се нада да је шале ради. узеше је за бијеле руке. но бесједи своме господару: „Моли бога ти за твоје здравље. још се смије танана невјеста. а салићеш и бољу јабуку“.

Раде неимаре. да ме младу у град узидају! Но ти прати мојој старој мајци — моја мајка има доста блага — нек ти купи роба ил' робињу. те зидајте кули у темеља“. добри господару. Раде неимаре. — остави јој прозор на дојкама. каде дође. каде дође. А кад виђе танана невјеста да јој молба више не помаже. но јој не помаже. тад се моли Раду неимару: „Богом брате. То се моли. да подоји дојке. остави ми прозор на дојкама. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 223 . па јој дојке упоље истури: каде дође нејаки Јоване. паке моли свога господара: „Не дај мене. остави ми прозор на очима. да подоји дојке!“ То је Раде за братство примио. да ја гледам ка бијелу двору кад ће мене Јова доносити и ка двору опет односити“. остави јој прозор на очима. те да гледа ка бијелу двору каде ће јој Јова доносити и ка двору опет односити.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ јер ђевери у њу и не гледе. истури ми моје б'јеле дојке: каде дође мој нејаки Јово. Тад се прође срама и зазора. И то Раде за братство примио. Опет тужна Рада дозивала: „Богом брате.

те га доји за неђељу дана. по неђељи изгубила гласа. која жена не има млијека. тако и остаде. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 225 . ал' ђетету онђе иде рана: дојише га за годину дана. Како таде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И тако је у град па доносе чедо у кол'јевци. да и данас онђе иде рана: зарад чуда и зарад лијека.

вино служи вјеран слуга Лазо. право да ми кажеш! Што ти мене чашу преслужујеш? Што л' на мене криво погледујеш? Али ти је коњиц олошао? Али ти је рухо остарило? Ал' т' је мало голијемна блага? Шта т' је мало у двору мојему?“ Њему вели вјеран слуга Лазо: „Вољан буди. Царе пита вјерна слугу Лаза: „Ој. што те питам. све се тебе слуге удворише. свега доста у двору твојему.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 4 ЖЕНИДБА КНЕЗА ЛАЗАРА V ино пије силан цар Стјепане у Призрену. иженио. царе. на бесједи! Кад ме питаш. не кће оженити АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 227 . а на цара криво погледује. царе. па све цару чашу преслужује. вјеран слуго Лазо. нити ми је рухо остарило. мене. нит' је мало голијемна блага. бога ти. царе. право да ти кажем: није мене коњиц олошао. царе. право да ти кажем: које слуге послије дођоше. на бесједи! Кад ме питаш. Вољан буди. а ја ти се удворит не могох. све си слуге. граду бијеломе.

у онога стара Југ-Богдана. па донеси црвенику вино. јер је Богдан рода господскога. Лазо. Бесједи му силан цар Стјепане: „Ој. ја не могу тебе оженити свињарицом ни говедарицом. прекосјутра свијетла неђеља. неће дати за слугу ђевојку. који ће ми сјести уз кољено. поћи ћемо у лов у планину. а ти свраћај девет Југовића. с њим ће поћи девет Југовића. те готови господску вечеру. ти не иди у планину. вјеран слуго Лазо. баш Милицу. вјеран слуго Лазо! Данас петак. са којим ћу ладно пити вино. милу сеју девет Југовића. вјеран слуго Лазо! Ја сам за те нашао ђевојку.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ за младости и љепоте моје“. милу мљезиницу. Но чу ли ме. бога ми. и за мене добра пријатеља. позваћемо стара Југ-Богдана. Но чу ли ме. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 229 . није ласно њему поменути. ја ћу свраћат Југа на вечеру. за те тражим госпођу ђевојку. и за мене добра пријатеља. а сјутра субота. Кад дођемо из лова планине. но остани код бијела двора. но се Југу поменут не смије. ти навали шећер н ракију. Кад сједемо за столове златне.

ћерцу мљезиницу“. с Југом пође девет Југовића. како који добар јунак јесте. а до Југа девет Југовића. преда њих је ишетао Лазо. ни шта изгубише. ни добише. Лов ловише по гори зеленој. но се своме повратише двору. даривати. а ти трчи на танану кулу. отидоше у лов у планину. те ћу њему онда поменути за Милицу. ти кад чујеш. штоно сам је скоро куповао у бијелу Варадину граду од ђевојке младе кујунџинке. вјерна слуго Лазо. о свачем ће Јуже бесједити. те донеси ону чашу златну. Прође петак и прође субота. за њу дао товар и по блага. а до њега стари Југ Богдане. Таде ће се Богдан замислити чим ће тебе. наслужи је црвенијем вином. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 231 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад се ладна напијемо вина. царе пође у лов у планину. рано дође свијетла неђеља. поклони је стару Југ-Богдану. и позваше стара Југ–Богдана. изнијеће књиге старославне — да казује пошљедње вријеме. Лазо свраћа девет Југовића. царе свраћа Југа на вечеру. Кад сједоше за столове златне: уврх совре силан цар Сјепане. Лазо.

девет Југовића.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ њима служи вјеран слуга Лазо. те казује пошљедње вријеме: „Видите ли. мисли Богдан шта је и како је. нестануће овце и пшенице и у пољу челе и цвијета. штоно ти је поклонио Лазо?“ Вели њима стари Југ Богдане: „Ђецо моја. чиме ли ће даривати Лаза. него мислим. што не пијеш златну купу вина. Он навали шећер и ракију. а пити је неће. Кад се ладна напојише вина. те донесе ону чашу златну. стари Југ-Богдане. купу прими. наслужи је црвенијем вином. а брат брата звати по мегдану!“ Кад то зачу вјеран слуга Лазо. о свачему сташе бесједити. кум ће кума по суду ћерати. па донесе црвенику вино. Богдан прими златну купу вина. чиме ћу ја даривати Лаза“. он отрча на танану кулу. Југ изваде књиге старославне. моја ђецо драга. поклони је стару Југ-Богдану. како који добар јунак јесте. моја браћо красна! Видите ли како књига каже: настануће пошљедње вријеме. Југу вели девет Југовића: „О наш бабо. ја ћу ласно пити купу вина. Југу веле девет Југовића: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 233 .

док извадим књиге старославне. Лазо има пера и калпака. синци. са њоме ће царовати Лазо у Крушевцу код воде Мораве“. у јабуци трн камена драга. и извади од злата јабуку. синци. милу сеју девет Југовића“. Књиге учи стари Југ Богдане. у нас доста пера и калпака“. на вама ће останути клетва. у књигама је л' Милица Лазу суђеница“. обиљежје Милици ћевојци. поскочише на ноге лагане.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Ласно ћеш га даривати. те извади хиљаду дуката. синци. да ја гледам. Лазо хоће Милицу ђевојку. Лазо тога неће ни јаднога. баш Милицу. Кад то зачу силан цар Стјепане. Кад зачуше девет Југовића. потегоше маче коврдине — да погубе цара у столици. ако бога знате! Милица је Лазу суђеница. Моли им се стари Југ Богдане: „Нете. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 235 . бабо: у нас доста коња и сокола. на њему ће останути царство. он се маши руком у џепове. Тад говори силан цар Стјепане: „Има Лазо коња и сокола. књиге учи. милу мљезиницу. грозне сузе рони: „Нете. ако бога знате! Ако данас цара погубите.

нека дође на Косово равно. братијенца. причестио и исповједио. јер не смије од три братијенца. а не знаду на коме је царство. друго табор деспота Угљеше. ништа не бесједи. Цареви се отимљу о царство. три Мрњавчевића. Пише књигу деспоте Угљеша. града бијелога. да он каже на коме је царство: он је св'јетла цара причестио. код бијеле Самодреже цркве: једно табор Вукашина краља.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 5 УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ S астала се четири табора на убаву на пољу Косову. злаћенима да пободу ножи. а четврто царевић-Уроша. нег' на мене!“ Ћути нејак царевић Урошу. међу се се хоће да поморе. Пише књигу Вукашине краљу. у њега су књиге староставне. Краљ Вукашин вели: „На мене је!“ Деспот Углеш': „Није. пише књигу и шиље чауша до Призрена. ћути д'јете. до онога лротопоп-Недељка. нег' на мене!“ Војвод' Гојко: „Није. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 237 . треће табор војеводе Гојка.

а четврту царевић Урошу. силни од силнијех. у тебе су књиге староставне. док у цркви закон савршимо. ти си св'јетла цара причестио. пише књигу и шиље чауша. до онога протопоп-Недељка. града бијелога. и он шиље огњена чауша. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 239 . потегоше плетене канџије. Састаше се четири чауша у Призрену. но у цркву коње нагонише. јал' ћеш сада изгубити главу!“ Сузе рони протопоп Недељко. али прота дома не бијаше. причестио и исповједио.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ пише књигу и шиље чауша до Призрена. колико су силни од силнијех. те не кћеше коње одјахати. сузе рони. но у цркви бјеше на јутрењи. брже хајде на Косово равно. код дворова протопоп-Недењка. Сва четири ситне књиге пишу и пошиљу огњене чауше. све потајно један од другога. ударају протопоп-Недељка: „Брже хајде. па њима говори: „Одбијте се. да ти кажеш на коме је царство. граду бијеломе. Кол'ко с' силни огњени чауши. Трећу пише војевода Гојко. знати ће се на коме је царство“. на јутрењи и на летурђији. протопоп-Недељко.

разма једног бога истинога“. причестио и исповједио. тко удара звекиром на врата? Баш кâ да су бабови чауши“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Тако су се они узмакнули. до мојега ђака. у њега су књиге староставне. четири чауша. ал' га нисам питао за царство. јер се Марко не боји никога. већ за грије' што је сагр'јешио. и он знаде на коме је царство. до дворова Краљевића Марка. Ви зовите на Косово Марка. Уста Марко те отвори врата. господару Марко!“ А Марко их омилова руком: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 241 . Отидоше четири чауша. но идите у Прилипа града. чауши се поклонише Марку: „Божја т' помоћ. моје чедо драго. тад говори протопоп Недељко: „Ђецо моја. ударише звекиром на врата. отидоше ка Прилипу граду. Кад су били пред бијеле дворе. изљегоше пред бијелу цркву. а до Марка. хоће Марко право казивати. ја сам св'јетла цара причестио. б'јелу двору Краљевића Марка. па дозива свога сина Марка: „Сине Марко. То зачула Јевросима мајка. А кад закон божји савршише. код цара је Марко писар био. код мене је књигу научио.

Краљевићу Марко. и они се отимљу о царство. да им кажем на коме је царство“. пак дозива Јевросиму мајку: „Јевросима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Добро дошли. мећу се се хоће да поморе. тол'ко моли Јевросима мајка: „Марко сине. и они се отимљу о царство. Кол'ко Марко тежио на правду. мене зову на поље Косово. злаћенима да пободу ножи. и честити цареви и краљи?“ Чауши се смјерно поклонише: „Господару. немој. да им кажеш на коме је царство“. моја мила мајко. а не знаду на коме је царство. ни по бабу ни по стричевима. сине. већ по правди бога истинога! АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 243 . моја ђецо драга! Јесу л' здраво Србљи витезови. код бијеле Самодреже цркве. међу се се хоће да поморе. говорити криво. а не знаду на коме је царство. не била ти моја рана клета. али није мирно: господа се тешко завадила на Косову пољу широкоме. код бијеле Самодреже цркве. све је здраво. тебе зову на Косово равно. Оде Марко у господске дворе. злаћенима да пободу ножи. господа се јесу завадила на Косову пољу широкоме. једини у мајке.

ето ми синовца! Он ће казат на мене је царство. рече таде Вукашине краље: . тад Угљеша ријеч говорио: „Благо мене. Марко. Марко. Кажи. све сам Марка са собом водио. ја сам Марка врло миловао. сине. Шарину се на рамена баци. куд сам гође на коњу ходио. отидоше у Косово равно. ништа не говори. кано красну од злата јабуку. Кад га виђе Угљеша војвода. Кажи. Марко слуша. па опреми себе и Шарина. Кад су били краљеву шатору. ето ми синовца! Он ће казат на мене је царство. на мене је царство. Узе Марко књиге староставне. на шатора не окреће главу. таде Гојко ријеч говорио: „Благо мене. изгубити душе! Боље ти је изгубити главу него своју огр'јешити душу“. на мене је царство.Благо мене до бога милога! Ето мене мога сина Марка: Он ће казат на мене је царство.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Немој. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 245 . на шатора не окреће главу. ништа не бесједи. Кад је Марко још нејачак био. Од оца ће останути сину“. у свилена њедра увијао. Кад га виђе војевода Гојко. оба ћемо братски царовати!“ Шути Марко..

догна Шарца цару до шатора. данак прође. а ракију пију. лако скочи са свил'на душека.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ти ћеш. а ја ћу ти бити до кољена!“ Шути Марко. Кад га виђе нејаки Урошу. Марко узе књиге староставне. У цркви су службу савршили. ништа не говори. у грла се грле. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 247 . Краљевића Марка! Он ће казат на коме је царство. ето кума. Тако мало време постајало. за јуначко питају се здравље.“ Руке шире. књиге гледа. Право оде бијелу шатору. лако скочи. Марко. у столове пред цркву сједнули. први царовати. деспоте Угљеша. па сједоше на свил'на душека. — остала ти пуста! — већ с' о туђе отимате царство? А ти стриче. шећер ију. на шатора не окреће главу. а говори Марко: „А мој бабо. Кад ујутру јутро освануло и пред црквом звона ударише. паке проговори: „Благо мене. мало л' ти је твоје краљевине? Мало л' ти је. у бијело цјеливају лице. сва господа дошла на јутрење. тавна ноћца дође. ето мога кума. изљегоше из бијеле цркве. Вукашине краљу. онђе Марко Шарца одсједнуо. ка шатору нејака Уроша.

— остало ти пусто! — већ с' о туђе отимате царство? А ти стриче. — остало ти пусто! — већ с' о туђе отимате царство? Видите ли. око б'јеле цркве Самодреже. док су трипут коло саставили око б'јеле Самодреже цркве. па потрже злаћена ханџара. бјежи Марко. кад је починио“. ђетету је од кољена царство. мало л' ти је војводства твојега? Мало л' ти је. јер се њему. а за правду бога истинога!“ Црквена се отворише врата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ мало л' ти је деспотства твојега? Мало л' ти је. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 249 . не пристоји са својим се бити родитељем. ал' из цркве нешто проговара: „Бјеж' у цркву. бог вас не видио! Књига каже: на Урошу царство! Од оца је остануло сину. брате. погинути од свог родитеља. Краљевићу Марко! Видиш ђе ћеш данас погинути. војевода Гојко. Кад то зачу Вукашине краљу. а ћера га краљу. Бјежи Марко испред родитеља. Марко бјежи у бијелу цркву. скочи краљу од земље на ноге. Готово га бјеше сустигао. за њиме се врата затворила. да убоде свога сина Марка. Бјежи Марко око б'јеле цркве. њему царство царе наручио на самрти.

већ посјече божјега анђела“. цар га благосиља: „Куме Марко. те га љуто куне и проклиње: „Сине Марко. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 251 . Тад се краље био покајао. док је сунца и док је мјесеца!“ Што су рекли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Краљ допаде на црквена врата. ђе погубих свога сина Марка!“ Ал' из цркве нешто проговара: „А чујеш ли. тако му се стекло. по диреку удари ханџаром. да те бог убије! Ти немао гроба ни порода! И да би ти душа не испала — док турскога цара не дворио!“ Краљ га куне. Вукашине краље! Ти нијеси посјекао Марка. из дирека крвца покапала. Те је ријеч био говорио: „Леле мене до бога једнога. бог ти помогао! Твоје лице св'јетло на дивану! Твоја сабља сјекла на мајдану! Нада те се не нашло јунака! Име ти се свуда спомињало. На Марка је врло жао краљу.

па бесједи славноме Лазару: „Господине. Сву господу зове на светога са књигама и са здравицама. славни кнез-Лазаре. бит не може. и о сваком добру бесјеђеху. испод грла до девет ђердана. Скупи му се сва српска господа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 6 ЗИДАЊЕ РАВАНИЦЕ S лужбу служи славни кнез Лазаре у Крушевцу. а камоли с тобом говорити. уврх совре славни кнез Лазаре. шанцу шареноме. а на глави девет перишана. не трпаше на гомиле благо. па је редом у соври посади по госпоству и по старјешинству. Ту сједоше пити вино ладно. ал' пошета госпођа Милица. зазор мене у те погледати. говорити хоћу: што бијаху Немањићи стари. лако шета по царском дивану. па и преминуше. — на њојзи је до девет ћемера. службу служи светог Амосија. поврх тога круна позлаћена. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 253 . а у њојзи три камена драга: сјаје ноћом како дањом сунце. цароваше. Таман бише вина највишега.

а не гради нигђе задужбине. саградићу од сребра бијела. а ни нама. у Дреници бијела Девича. и Павлицу испод Јадовника. Грачаницу у Косову равном. сва српска господо. јер не градим нигђе задужбине? Хоћу градит цркву Раваницу у Ресави крај воде Равана. имам блага колико ми драго. Све то јесу њине задужбине! Ти остаде у столу њиноме и потрпа на гомиле благо. и Петрову цркву под Пазаром. саградише млоге намастире: саградише Високе Дечане. у Призрену цркву Свету Петку. и Тројицу у Херцеговини. ни коме нашему“. па ћу цркви саградити платна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ но градише с њиме задужбине. цркву Јању у Староме Влаху. Сопоћане наврх Рашке ладне. баш Дечане више Ђаковице. покрићу је жеженијем златом. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 255 . Студеницу испод Брвеника. цркву Жичу више Карановца. шта говори госпођа Милица. ни за нашу душу. ударићу темељ од олова. ето нама неће пристат благо ни за здравље. мало више Ђурђеве Ступове. Паћаршију више Пећи равне. Тад говори славни кнез Лазаре: „Чујете ли.

биће ти за душу. не пије је. Скочи Милош од земље на ноге. сједи Милош доље удно совре.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ поднизати дробнијем бисером. и за здравље Високом Стевану“. Сва господа на ноге устала. те ти гледај што нам књиге кажу: настало је пошљедње вријеме. па је часно кнеза подворио. Ал' то виђе славни кнез Лазаре ђе му Милош ништа не бесједи. хоће Турци царство преузети. обориће наше намастире. попуњати драгијем камењем“. кнеже. војвода Милошу! Па ми и ти штогођ проговори. узми. хоће Турци брзо царовати. наздрави му златну купу вина: „Здрав да си ми. прими Милош златну купу вина. кнеже. нити може бити. поче бесједити: „Вала. додаше му златну купу вина. скиде с главе самур и челенке. и часно се кнезу поклонила: „Гради. на бесједи твојој! Што ти хоћеш задужбину градит: време није. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 257 . Но ту сједи Обилић Милошу. — ископаће темељ од олова. Милош сједи. обориће наше задужбине. књиге староставне. кнеже. ништа не бесједи. јера хоћу задужбину градит“. слијеваће у топе ђулове. обориће цркву Раваницу.

кадунама ковати ђердане. војвода Милошу! Вала тебе на твојој бесједи. и Турци ће царство преузети и наше ће задужбине служит од вијека до суда божјега: од камена ником ни камена“. истина је како што говориш“. са цркве ће бисер разлизати. славни кнез-Лазаре! Да копамо мермера камена. кадунама поднизат ђердане. тад Милошу био говорио: „Вала тебе. и цркви ће растурити платна. повадиће то драго камење. Кад то зачу славни кнез Лазаре. ударат га сабљам' у балчаке и кадама у златно прстење.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ те ће наше разбијат градове. слијеваће на ате ратове. хоће цркви покров растурити. Већ ме чу ли. да градимо цркву од камена. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 259 .

Вели њима војвода Милошу: „Ви сте мудри. задужбине цара Симеуна. какова је и колика ли је? Ви нејмате таковијех цркви“. јесте мудри. наших славних цара задужбине. чуда великога! Када славни српски кнез Лазаре посла зета Милош-Обилића у Латине да купи хараче. какови су и колики ли су! да видите лавру Студеничку недалеко од Новог Пазара. пред бијелу цркву Димитрију. војвода Милошу! Видиш нашу цркву Димитрију. видиш ли. задужбину Саве светитеља и његова оца Симеуна. б'јел Вилиндар усред горе Свете. ал' зборите лудо: да ви знате наше намастире. и госпоском части угостише. старијех дворова. Латини га дивно дочекаше. пак се вале латинска господа: „Гле. па га воде пред бијелу цркву. да видите Ђурђеве Ступове код Дежеве. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 261 . да видите чудо невиђено. господо латинска.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 7 МИЛОШ У ЛАТИНИМА B оже мили.

задужбину Вукана жупана. да видите славну Раваницу у Ресави. и остале српске намастире. господара славног кнез-Лазара. српског краља Првовјенчанога. задужбину браће Југовића. да видите лијепу Троношу код Лознице. на студеној р'јеци Раваници. на р'јеци Троноши. да видите Папраћу велику виш' Зворника. града бијелога. да видите. пак да се дивите какови су и колики ли су! Шта је ваша црква Димитрија? Ја ћу вам је сада претурити а из руке тешким буздованом!“ Ал' Латини то не вјероваше. ниже Параћина. пак се моли богу истиноме: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 263 . под високом гором Бороговом. Спречи на извору. задужбину краља Дечанскога. да видите Високе Дечане код Призрена. задужбине светога Стевана. задужбину нашег господара. Сопоћане Рашки на извору.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да видите Жичу код Мораве и код Ибра више Карановца. да видите Рачу пребијелу код Сокола. Узе Милош перна буздована и засука бијеле рукаве. но с Милошем они с' опкладише у хиљаду жутијех дуката. украј воде Дрине.

Кад се врати перни буздоване изнад б'јеле цркве из облака. и ту уби два банова сина. све му каза што је и како је. не пише је чим се књиге пишу. те полупа срчали-чардаке. и четири морска џенерала. То је Коста за бога примио. српском кнез-Лазару. Пак потеже парним буздованом. већ је пише крви од образа. донесе му један лист хартије. бацише га на дно у тамницу. да се једном бацим преко тебе: нећу на те. лист хартије. боже. Милош сједе ситну књигу писат своме тасту. ал' угледа Косту Циганина. не би л' могô кога угледати. буздован се земче у облаке. Једни веле: „Јесте претурио“. него преко тебе“. ево теби три дуката жута. донеси ми један лист хартије. лист хартије. Коста Циганине. Други веле: „Није претурио“. Трећи веле: „Јесте. он удари у банове дворе. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 265 . и бијела цркво. и дванаест великих властела.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Прости. те високо“. књиге без јазије. Кад то виђе господа латинска. уватише војводу Милоша. па га поче богом братимити: „Богом брате. књиге без јазије“. Често Милош кроз прозор погледа.

ако ли га одмах не пустите. подајте му од земље хараче. и опкладе хиљаду дуката. и он виђе што му књига каже. Кад Латини књигу проучише. брже-боље пустише Милоша. другу ситну пише. у књизи им овако бесједи: „Чујете ли. похарати. огњем попалити“. и опкладе хиљаду дуката. господо латинска! Пустите ми мог зета Милоша. дић ћу на вас Србље и Маџаре. те је шаље господи латинској. ону гледа. сву ћу вашу земљу похарати.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад Лазару ситна књига дође. дадоше му од земље хараче. вјера моја тако ми помогла. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 267 .

а друго је војвода Милошу. ти се не бој виле док је мене. певај. Напоредо језде добре коње. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 269 . и мој ега шестопера златна Онда Милош поче да попева. оће мене она устрелити и у грло и у срце живо“. ал' сам синоћ млого пио вино у планини с вилом Равијојлом. Ал' беседи Краљевићу Марко: „Певај. паке Марко на Шарцу задрема. један другом бело лице љуби — од милоште до два побратима. ја би тебе. брате. напоредо носе копља бојна. тешко ме је санак обрвао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 8 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА P ојездише до два побратима преко красна Мироча планине: та једно је Краљевићу Марко. Краљевића Марка. војвода Милошу. брате. брате. попевао. те ме разговарај!“ Ал' беседи војвода Милошу: „А мој брате. пак је мене запретила вила: ако мене чује да попевам. Краљевићу Марко. и мојега видовита Шарца. пак беседи побратиму своме: „А мој брате.

од колена ките до копита. па одскочи с коња шаренога. вила му отпева. како ј̓ који држô краљевину по честитој по Маћедонији. а Марку је песма омилила. Расрди се вила Равијојла.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а красну је песму започео од сви наши боли и старији. запе лука и две беле стреле: једна уд'ри у грло Милоша. наслони се седлу на облучје. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 271 . Зачула га вила Равијојла. Рече Милош: „Јао моја мајко! Јао Марко. добро Шарцу колане потеже. богом побратиме! Јао брате. покрићу те свилом до колена. моје десно крило! достигни ми вилу Равијојлу. гриву ћу ти измешати златом. пак одскочи у Мироч планину. јесте лепше него је у виле. вила ме устрели! А нисам ли тебе беседио да не певам кроз Мироч планину?“ А Марко се трже иза санка. па Милошу поче да отпева: Милош пева. Марко спава. Милош попијева. лепше грло у Милоша царско. Шарца коња и грли и љуби: „Јао Шаро. како себе има задужбину. друга уд'ри у срце јуначко. чистим сребром и жеженим златом. чистим ћу те сребром потковати.

пак је стаде бити буздованом: преврће је с десне на лијеву. Довати се Шарцу на рамена. да наберем по Мирочу биља. пак је бије шестопером златним: „Зашто. јер се нећеш наносити главе“. пак потрча кроз Мироч планину.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а поткитит ситнијем бисером. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 273 . кô ја. па ћу т' овде тако оставити. брзо Шарац достигао вилу. Ако ли ми не достигнеш виле. прну. јадна. Кад се вила виде на невољи. по с три копља у висину скаче. Марко. небу под облаке. дај ме поштај у планину живу. те се туци од јеле до јеле. потеже се буздованом Марко пустимице. вило. нештедице. обори је на земљицу чарну. да те бог убије! Зашт' устрели побратима мога? Дај ти биље ономе јунаку. белу вилу међ' плећи удари. без мог побратима“. вишњим богом и светим Јованом. оба ћу ти ока извадити. Шарац језди по среди планине: нигде виле чути ни видети. Вила лети по вр'у планине. све четири ноге подломити. Краљевићу Марко. добро. Кад је Шарац сагледао вилу. по с четири добре унапредак. Ста га вила богом братимити: „Богом брате.

и Тимок су воду пребродили на Брегову. и његова шестопера златна! Што сам. чујете. отидоше Поречкој крајини. јесте лепше него што је било. биље бере. од њег претрпила. често се одазива: „Сад ћу доћи. баш здравије него што је било. али вила међ' вилама каже: „О. оде Марко с побратимом својим. Ал' је Марко милостив на бога. и загаси ране на јунаку: лепше грло у Милоша царско. богом побратиме!“ Набра вила по Мирочу биља. Оде вила у Мироч планину. Биле бере по Мирочу вила. па одоше крајини Видинској. и његова видовита Шарца. селу великоме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да загасим ране на јунаку“. и једва сам и жива остала!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 275 . а жалостив на срцу јуначком: пусти вилу у планину живу. јадна. а здравије срце у јунаку. виле другарице! Не стрељајте по гори јунака док је гласа Краљевића Марка.

па он ломи грозна винограда. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 277 . нагони га преко винограда. већ ми Шарац стаде одмицати. Кад то виђе Љутица Богдане.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 9 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЉУТИЦА БОГДАН P ораниле три српске војводе од Косова уз кршно приморје: једно бјеше од Прилипа Марко. Реља. треће бјеше Милош од Поцерја. доиста ме уватити шћаше. припази ме Љутица Богдане на кобили танкој бедевији. винограда Љутице Богдана. друго бјеше Реља од Пазара. грозна винограда! Да ти знадеш чиј' су виногради. Игра коња Реља од Пазара. далеко би коња обгонио: виноград је Љутице Богдана! Ја сам једном овуда прошао и ломио грозна винограда. вели њему од Прилипа Марко: „Прођ' се. а кобила поче остајати. ја не смједох шчекати Богдана. Поћера ме Љутица Богдане на његовој танкој бедевији: да ми не би Шарца од мејдана. већ побјегох уз кршно приморје. ударише покрај винограда.

шћера мене за уши Шарину. данас мисле и говоре људи да три бола не има јунака од нас ове три српске војводе. довати ме по свилену пасу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ он потеже тешку топузину. он бесједи Рели и Милошу: „Чујете ли. боле нам је сва три погинути нег' срамотно данас побјегути“. Истом они у бесједи бјеху. сапом од топуза. Погледаше три српске војводе. ил' његових дванаест војвода?“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 279 . Има отад седам годиница. Кад то зачу Краљевићу Марко. једва му се у седло повратих и утекох уз кршно приморје. побратиме. већ овуда нијесам прошао“. док се прамен запођеде таме винограду уз равно приморје. Краљевићу Марко. ал' ето ти Љутице Богдана и са њиме дванаест војвода! Кад то виђе Краљевићу Марко. он им онда другу проговара: „Чујете ли. пушћа за мном уз кршно приморје. већ ходите да ми побјегнемо!“ Ал' говори Милош од Поцерја: „Побратиме. до два побратима! А ви ход'те да их дијелимо: ил' волите на сама Богдана. до два побратима! Ето нама Љутице Богдана. сва три ћемо изгубити главе.

те састави самур и обрве. али њему одмах на ум паде ће су с' један другом завјерили: ђе се један у невољи нађе. и какав је на очима Марко. препаде се како никад није. да му други у помоћи буде. ђе он гони Рељу и Милоша. Доцкан рече Љутица Богдане: „Ходи. Богдан гледа Краљевића Марка. пак потеже дизгене Шарину. на Богдана погледа попреко. под Богданом ноге обумреше Гледа Марко Љутицу Богдана. самур-калпак на чело намаче. То је Марко једва дочекао. поћера их око винограда. Стаде Богдан украј винограда: кад сагледа црне очи Марку. свих дванаест од коња растави и бијеле савеза им руке. да се помиримо: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 281 . а не смије један на другога. Трже Марко тешку топузину. а потеже сабљу оковану. пак ста гледат куд ће побјегнути. Ал' ето ти Љутице Богдана. У то доба и Богдан допаде. пак поћера дванаест војвода: док с' окрену неколико пута.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Вели њему и Милош и Реља: „Ми волимо на сама Богдана“. обојици савезао руке. Кад то виђе Краљевићу Марко. Марко.

рече Марко Љутици Богдану: „Збогом остај. пусти њему дванаест војвода. добријех се коња доватише. Љутица Богдане! Да с' у здрављу опет састанемо и црвена вина напијемо!“ Вели њему Љутица Богдане: „Збогом пошô. Скиде Марко мјешину са Шарца. То је Марко једва дочекао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ пусти мене дванаест војвода. устадоше три Војводе српске. никада те пожелети нећу!“ Оде Марко уз кршно приморје. А када се вина накитише. Богдан пусти Рељу и Милоша. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 283 . мезете га грозним виноградом. Краљевићу Марко! Већ те моје очи не виђеле! Како си ме данас препануо. да ти пустим Рељу и Милоша“. пак сједоше пити рујно вино. оста Богдан украј винограда.

а препроси војевода Јанко. и толике коње поморио. ништа не говори. па беседи војеводи Јанку: „Куд си ми се подигао. већ за мене. Осврте се Краљевићу Марко. ал' је зато добре среће била: испроси је Краљевићу Марко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 10 ДЕВОЈКА НАДМУДРИЛА МАРКА S иротује сирота девојка: каде руча. већ с' окрену к Уступчићу Павлу. Јанко? Што с' толике свате потрудио. већ сокола Краљевића Марка!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 285 . а за Јанком Уступчићу Павле. Павле? Што с' толике свате потрудио и толике коње поморио? Нит' је твоја. прстен дао Уступчићу Павле. сваки води иљаду сватова. она не вечера. а за Марком Јанко. Дигоше се сва три младожење. онда јој је руа недостало. кад то није за тебе девојка. кад састави ручак и вечеру. ни моја девојка. па је њему тијо беседио: „Куд си ми се подигао. Краљевића Марка?“ Јанко ћути. право иду двору девојачком: напред Марко.

положише три златна прстена. по тројицу у двор уводила: сади кума једног до другога. положимо три златна прстена. па је метну себи на колена. Кад су били близу бела двора. и ти с њиме Уступчићу Павле! Извадимо три златне јабуке. далеко и угледала мајка. војеводо Јанко. ништа не говори. изволите. старог свата једног до другога. весела је пред њи ишетала и господско коло изводила. изведоше лепоту девојку. па говори Краљевићу Марко: „Чујеш ли ме. нека бира чију ће јабуку. веће језди напред пред сватови. па се онда сватом окренула: „Ви остали кићени сватови. па је њему тијо говорио: „Чујеш ли ме. и Јанку се онда окренуо. ил' јабуку. подиже се Краљевићу Марко. лепото девојко! Саде бирај чију ћеш јабуку. младожењу једног до другога. добри пријатељи!“ Кад се свати мало одморише. онога је лепота девојка“. Ту су Марка ома послушали: извадише три златне јабуке. или прстен златан! Машила се за коју јој драго. нек изведу лепоту девојку. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 287 . па извади сабљу димишћију.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Павле ћути.

твоја ме је сабља научила!“ Тад се Марко на њу насмејао. добри пријатељи! Јабука је дечина забава. вера моја тако ми помогла. ил' јабуке. ни на глави зеленога венца!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 289 . ал' је мудра била.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ил' јабуку. Краљевићу Марко. ил' прстена златна. ја ћу поћи за Уступчић-Павла!“ Кад је Марко речи разабрао. удари се руком по колену. сирота је. беседила Краљевићу Марку: „Богом куме. веће казуј ко те научио?“ Одговара сирота девојка: „Мили куме. или прстен златан!“ Кад девојка речи разабрала. сирота девојко! Морô те је когод научити. нити би се наносила главе. па беседи сироти девојки: „Кучко једна. па је њојзи тијо беседио: „Срећа твоја. цикну Марко као горско звере. што се ниси јабуке машила. војеводо Јанко! И остали кићени сватови. Краљевићу Марко! Стари свате. лепото девојко. а прстен је јуначка белега. обе би ти одсекао руке. богом браћо.

То је пошта за бога примио. цвили Милош како љута гуја. ал' прилази пошту књигоношу. не би л' кога знана опазио. ил' се земља тресе? Нити грми. а треће је Косанчић Иване. привлачи се на пенџер таваници. јер је Вуча шићар задобио. нит' се земља тресе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 11 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВУЧА ЏЕНЕРАЛ I ли грми. па дозивље Милош од Поцерја: „Богом брате. те он гледа јунак по сокаци. три војводе српске уватио: једно јесте Милош од Поцерја. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 291 . а јуначке кости до рамена. донесе му један лист хартије. пошта књигоноша. бацио их на дно у тавницу. цвили Милош како лута гуја. да ти градим једну ситну књигу“. шенлук чини Вуча џенерале. јер се Милош није научио подносити муку и невољу. донеси ми један лист хартије. Цвили јунак Милош од Поцерја. на тврдоме граду Варадину. ђено лежи вода до кољена. друго јесте Топлица Милане. већ пуцају на граду топови.

а јуначке кости до рамена. побратиме. од образа крви наточио. Оде пошта бијелу Прилипу. па је пошти Милош говорио: „Носи књигу бијелу Прилипу. три бијела дана. поклања се до земљице Марку. докле Марко изиђе из цркве. у маџарске руке. још три дана. пошта капу под мишицу баци. па је даде пошти књигоноши. Увати ме Вуча џенерале и још моја оба побратима. ил' не хајеш за ме? Тешке сам ти муке допануо. побратиме Марко. брате. у њег стиже у свету неђељу. бацио нас на дно у таваницу. никада ме више виђет нећеш: избављај ме. брате. у бијела града. на кољено Краљевићу Марку“. па му даде лист књиге танане. и даде му дванаест дуката. ил' не чујеш. стаде пошта пред бијелом црквом. своме побру Краљевићу Марку: „Богом брате. када Србљи у цркви бијаху. ако будем. Краљевићу Марко. Кад изиђе Краљевићу Марко. ђено лежи вода до кољена. јали на јунаштво!“ Па у лице пером ударио. Лежим.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Сједе Милош ситну књигу писат у Прилипа. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 293 . с крви њему књигу запечати. јал' за благо.

уд'рише му сузе од очију. а на главу калу од курјака. сједе мало те се напи вина. драги побратиме! Ту ли си ми. болан. тако ми моје вјере тврде. јали на јунаштво!“ Па он оде својој танкој кули. те опреми Шарца од мејдана: притеже му седморе колане.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Када Марко ситну књигу прими. за дунавом скела догоди се: двапут Марко скелеџију викну. привеза је мрком јеменијом. с десне стране тешку топузину. допануо! Ал'. да не крива ни тамо ни амо. па га више ни чекати не шће. па наточи тулумину вина. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 295 . и пригрну ћурак од курјака. хоће тебе побро избавити јал' за благо. стојећи је књигу проучио. па се Шарцу на рамена баци. па одатле поклопи Шарина. окрену га од Прилипа града. па је онда Марко бесједио: „Авај мене. па припаса сабљу оковану. па се спушта у подруме Шарцу. уврати се те се напи вина. Кад је био покрај Биограда. Када виђе што му књига каже. објеси је о ункаш Шарину. заузда га уздом позлаћеном. оде право стојну Биограду. па узимље копље убојито.

пола пије. Кад угледа Краљевића Марка. не пије га чим се вино пије. трољетна је увати грозница. Ту устави Шарца од мејдана. пола пије. коњ му није каквино су коњи. Кад ујутру јутро освануло. за копље је привезô Шарина. по бедену града Варадина. моја снахо драга? Казује му Велимировица: „О мој свекре. она гледа низ поље зелено. па побјеже у бијеле дворе. мила снаха Вуче џенерала. не пије га чим се пије вино.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ већ нашера Шарца на Дунаво. под Варадин у поле зелено. тулумину скиде са ункаша и врже је у зелену траву. Њу ми пита Вуча џенерале: „Што је тебе. веће шарен како и говече. Вуча џенерале. пола Шарцу даје. оде право граду Варадину. па он сједе пити мрко вино. па удари копље у ледину. у пољу је опазила Марка. већ леђеном од дванаест ока. пошетала Велимировица. а пред њиме стоји тулум вина. сједи јунак у пољу широку. пола коњу даје. у ледину копље ударио. за копље је коња привезао. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 297 . већ лађеном од дванаест ока.

како соко међу голубове: што погуби сабљом окованом. доведи ми онога јунака!“ Велимир је на ноге скочио. пије мрко вино. нешто црно држи у зубима колик' јагње од пола године!“ Вели њојзи Вуча џенерале: „Не плаши се. Па дозива сила Велимира: „Велимире. поче ногам' о земљицу тући. привезô је мрком јеменијом. а катане на њег ударише. Кад погледа Краљевићу Марко. попи Марко леђенину вина. ал' катане Шарац опазио. узми. примиче се своме господару. и њега ћу сада добавити“. па узима триста катаније. Марко сједи. на глави му капа од курјака. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 299 . моје чедо драго.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ јунак није какви су јунаци: на плећима ћурак од курјака. моја снахо драга! Ја онаких имам у тавници. па се тури на рамена Шарцу. сколи Марка са четири стране. ал' катане њега опколиле. баци леђен у зелену траву. сине. иди доље у поље широко. за триста катана. да је коме погледати било: кад удари у катане Марко. он усједе вранца помамнога и изиђе граду на капију.

моја снахо драга! Сад ћеш виђет. па ено га пије рујно вино. паде дите у зелену траву. три хиљаде састави катана. Велимиру јунак свеза руке. па посједе своју бедевију. савеза му и ноге и руке. Побјеже му Велимир дијете. и изиђе граду на капију. Вуча џенерале! Зло ти вино. па г' објеси Шарцу о ункашу. довати га мало топузином. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 301 . а он опет сједе пити вино. достиже га у пољу широку.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ што погази Шарцем од мејдана. Одја Марко од коња Шарина. што подави у тихом дунаву. а то ништа и не види Марко. ал' припази Шарац од мејдана. док се старац крене!“ Па он дрмну на граду топове. То гледала Велимировица. опколише са четири стране. а горе ти било! Све катане тебе изгибоше. Он нареди низ поље катане. па отиде Вучи џенералу: „Зло ти вино. баци дите у зелену траву. а Велимир у травици лежи“. Проговара Вуча џенерале: „Не бој ми се. ћера њега на Шарину Марко. па он оде својој тулумини. па ногама о земљицу туче. савеза му и ноге и руке.

ал' катане њега опколиле. савеза му и ноге и руке. по двојицу од једног грађаше. шћаше утећ граду Варадину. и увати танку бедевију. у зубима дизген од Шарина: кога Марко сабљом удараше. паде Вуча у зелену траву. љуљну Марко тешком топузином. бедевију свеза за Шарина. Кад погледа Краљевићу Марко. Побјеже му Вуча џенерале на његовој танкој бедевији. у лијевој копље убојито. па је пушта за њим преко поља.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ примиче се своме господару. удари га сапом од топуза. Да је коме сјести те виђети кад поћера по пољу катане! Сабља му је у десници руци. Тад допаде од Прилипа Марко. привеза их једног за другога. па се маши Шарцу на рамена. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 303 . преко себе њега претураше. објеси га Шарцу о ункашу. док с' окрену неколико пута. поћера га на Шарину Марко. он поскочи на ноге лагане. оде к врагу млада катанија. па пребаци преко бедевије. кога Марко коппљем удараше. па он оде сину Велимиру. Брза му је пуста бедевија. свеза Вучи руке наопако.

када дође џенераловици. иза тога. што је тебе драго!“ Дође књига Краљевићу Марку. и извади три војводе младе и са њима старога Топлицу. а трећи им нокте сарезују. те отвори проклету тавницу. џенераловице. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 305 . и пусти ми старога Топлицу. Оде књига граду Варадину. јер је јунак млого дангубио. када виђе што му књига каже. шаље благо од Прилипа Марку. па бербере хитре добавила: једни мију. Марко. пусти мене до три побратима. и дај мене три товара блага. Краљевићу Марко. Књигу пише џенераловица. и подај им три товара блага. не губи ми Вуче џенерала и мојега сина Велимира. па их води на бијелу кулу. те је шаље бијелу Прилипу: „Богом брате. ето тамо Милош од Поцерја. ишти. и подај му три товара блага.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ оде право бијелу Прилипу. онда Марко другу књигу пише: „Вјерна љубо Вуче џенерала. други косу брију. па узима од тавнице кључе. што сам мога мучио Шарина. па ви с њиме како начините“. обојицу баци у тавницу. књигу гледа ценераловица.

па говори Милошу војводи: „Богом брате. и свакоме хиљаду дуката. и у њима дванаест вранаца. да поиграм преко Њемадије. показа им што учини Марко. Лијепо их дочекао Марко. Све му даде џенераловица. што ће пити вино до Прилипа. и даде му млоге пратиоце до његова града Варадина. што их преже Вуча џенерале када иде од Беча ћесару. пустите ми мога господара и мојега сина Велимира!“ Њој говори Милош од Поцерја: „Не бој ми се. када иде у Текију цркви. Пусти Марко Вучу џенерала и његова сина Велимира. џенераловице! Дај ми вранца Вуче џенерала. и дај мене од злата каруце. да м' однесу старога Топлицу. па се рујна накитише вина. дај ми рухо Вуче џенерала. па одоше бијелу Прилипу. и у б'јело изљубише лице. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 307 . што га носи о Васкрсенију. опреми га како г' Вуча спрема. војвода Милошу. А војводе дијелише благо. да обучем мојега Топлицу“. што га јаше једном у години.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ донесе им вина и ракије и лијепе сваке ђаконије.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ сваки Марка у бијелу руку. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 309 . па одоше сваки своме двору.

окити се један српски соко. тазбина ме та жељкује моја“. одлазити. у тазбину дође. у тазбину. што од воде чоха црвенија. ка шурева девет Југовића. ђецо. Једно јутро бане подранио. опашите што тврђе можете. зове слуге и к себе призивље: „Слуге моје. — одмах пође. мислим ђога коња уморити и у гости. у била Крушевца. к милу тасту старцу Југ-Богдану. те сокола ђога оседлаше. ђецо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 12 БАНОВИЋ СТРАХИЊА N етко бјеше Страхинићу бане! Бјеше бане у маленој Бањској. па посједе ђога од мегдана. у маленој Бањској крај Косова. поноситу чоху сајалију. а од сунца чоха руменија. да такога не има сокола. окитите што љепше можете. хитро похитајте. седлајте ми од мегдана ђога. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 311 . мислим путовати: хоћу Бањску оставити града. Господара слуге послушаше. опреми се Страхинићу бане: уд'ри на се дибу и кадифу. јел ја.

у наруче зета загрлише. млоге госпоштине — како. зета воде на френђију кулу. позадуго бане зачамао. но шурњаје дворе упоредо. Но бијаше до девет шурњаја. вјерне слуге коња прифатише. брате. а највише зета поносита. ђе одскоро царство постануло. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 313 . ко л' је млаћи. и виђе га девет милих шура. соколова девет Југовића: мила зета једва дочекаше. двори господаре. ћаконије. ће је царевина! Позадуго бане гостовао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ у тазбину. служи вино једном купом златном. и двораху своје господаре. у била Крушевца. и ту сједе девет Југовића. Код готове совре засједоше. а виђе га старац Југ Богдане. Што бијаше ришћанске господе. ја да видиш друге ћаконије. низа совру остала господа. златна купа девет бере литар'. а слуга им једна вино служи. с десне стране уза рамо своје сједе зета Страхинића бана. те господску ријеч бесјеђаху. неко вино служи. навалише слуге и слушкиње: неко двори. дворе свекра силна Југ-Богдана. посједаше те пијаху вино: уврх совре стари Југ Богдане.

нечувених јада! Изубаха једна паде сила: турски. а цар паде. Доке тако изредили били. несретне већиле. — бану књига на кољено паде. силан Југ-Богдане. сине. а везире. дуго било и вријеме прође. Госпоштине што је у Крушевцу. од његове остарјеле мајке. од малена града. и поведи мила зета твога. ну потруди чудо и господство. доведе везире. Сваком Јуже хатар навршује. да ми неку пошту учинимо“. досадише јутром и вечером молећи се силну Југ-Богдану: „Господару. Кад разгледа и проучи књигу. несретна тазбина! Виђи књигу. љубимо ти свиленога скута и десницу твоју билу руку. ну доведи Страхинића бана у дворове и у куће наше. мезил стиже и бијела књига баш од Бањске. Но да видиш јада изненада! Једно јутро. и задуго бане зачамао. сине. Страхинићу бане? Зло ти било у Крушевцу вино! Зло ти вино. кад оргија сунце. ал' му књига доста грдно каже. а цар паде у поље Косово. књига каже ђе га куне мајка: „Ђе си. од Једрене царе. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 315 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ поноси се бане у тазбини.

а што грдно туче. што не носе по млого оружа. што имају по земљи тимаре и што једу љеба царевога и што јашу коње од мегдана. Притискао све поље Косово. кажу. на тефтере кажу но у цара сто хиљада војске некаквога царева спахије. уватио воде обадвије: покрај Лаба и воде Ситнице све Косово сила притиснула. Под број. кућу билу. сине. од ћуприје. сине. сине. у Косово поље искупио. од Јавора. У Турчина. сто хиљада. кажу. Кажу. а што хуче. кажу. и говоре људи у Турчина трећу војску силну — некакога Туку и Манџуку. сине.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Што је земље те облада царе. сине. до по једну о појасу сабљу. од Чечана врху до планине турска сила притисла Косово. сине. У Турчина војске свакојаке. од Звечана. до Чечана. јањичара. у турскога цара. сву је турску силу подигао. и причају људи: од Мрамора до сува Јавора. до Звечана. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 317 . што Једрене држе. Кажу. до Сазлије на ћемер-ћуприје. У Турчина једну кажу силу. другу војску силну — огњевите јањичаре Турке. до Сазлије.

те на нашу Бањску ударио. стару мајку твоју ојадио. бог ми с тобом био! АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 319 . те не слуша цара честитога. за везире никад и не мисли. сине. на Косово. мрки брци пали на рамена. са коњем јој кости изломио. у образ се љуто намрдио. мука му је и жао је било: у образ је сјетно. за цареву сву осталу војску а колико мраве по земљици: таку силу у Турчина кажу. мрке брке ниско објесио. ојадио: и живијем огњем попалио. кукам на гариљту. плану Јуже како огањ живи. вјерну твоју љубу заробио.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ самовољна Турчин-Влах-Алију. А виђе га старац Југ Богдане. сине. те ти Бањску. готове му сузе ударити. а ја. одвео је у поље Косово. окренуо друмом лијевијем. проћи не шће. — љуби твоју љубу под чадором. Страхинићу зету проговара: „О мој зете. вјерне твоје слуге разагнао. сине. невесело. Он беза зла. а ти вино лијеш у Крушевцу! Зло ти вино напокње било!“ Ја кад бане књигу проучио. виђе зета јутру на уранку. сине. не шће с царем. и најдоњи камен растурио.

да ја. старац Југ-Богдане. Но да видиш што сам невесео: стиже књига од малене Бањске. ђецу твоју. стари Југ-Богдане! Ја сам с шурам био у лијепо. ражљутио? Ал' се шуре тебе насмијаше. како ли је мајка прегажена. господске госпође дивно зборе. иако је моја данас љуба. па му проговара: „Прођ' се. тој тазбини мојој мане нема. пожали ме док сам у животу. зете. у Косово пођем. да даш мене ђеце деветоро. како ли је љуба заробљена: „Но мој тасте. шта је и како је?“ Плану бане. мислиш ли ме мртва пожалити. баш од моје остарјеле мајек“. и љубим ти руку. стари Југ-Богдане. а дивно ме дворе. јутрос подранио? А у образ сјетно. зете. тасте. а шурњаје. невесело? Од шта си се. љуба моја. тасте.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Што си. Молим ти се. зете. у јеглени ружно говорише? Ал' шурњаје тебе не дворише? Ал' махану тој тазбини нађе? Кажи. ал̓ је шћера твоја: срамота је и мене и тебе. но мој тасте. како су му слуге разагнате. раздертио? На кога си с'. а шуреве моје. Каже јаде тасту на уранку: како су ми двори похарани. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 321 . зете.

тврдо опасују. призват слуге и казаћу јунак нека слуге коње оседлају. а царева грдна хаинина. а на плећи зелене доламе. а Турчина силна Влах-Алију. Проводићу ђецу кроз Косово. а на ноге меневиш-чакшире. Ја ћу ћецу шуре сјетовати: каде са мном биду кроз Косово. нек пригрћу мрким мећединам': учинићу ћецу јањичаре. а кроз војску цара на Косову. док ја нађем душманина мога. оседлају. Ја ћу ђеци. сву ћу војску турску уводити. ко гођ стане с нама говорити. хоћу њима рухо пром'јенити. могу турски. окрене мановски. о појасу сабље пламените. — пред њима ћу бити делибаша — нек се стиде и нек се препану. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 323 . ја с Турцима могу проговорит. Ко гођ стане у царевој војски. и могу мановски. стане турски. и накрпат ситно арнаутски. и арапски језик разумијем. А немој се. који ми је робље заробио. тасте.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да потражим душманина мога. препанути ни за твоју ђецу убринути. нек се свога боје старјешине. мојим шуревима. а у турско рухо облачити: око главе бијеле кауке.

једну ноћцу с њиме под чадором. — не дам ђеце водит у Косово.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ који ми је робље поробио. Страхин-бану зету проговара: „Страхин-бане. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 325 . тасте. да ми ђецу водиш у Косово. у Косово. сине: нека иде. биђех јутрос да памети немаш. могу погинути. — не знали те људи! — ал' ако је једну ноћ ноћила. зете. да их кољу Турци. но сам оде к ђогу у ахаре. зете. воли њему него тебе. враг је однесао! Бољом ћу те оженити љубом. с тобом хоћу ладно пити вино. ел сам. у иједу и тој муци љутој не шће викнут ни призвати слугу. више проговарат. макар шћери нигда не видио! Мио зете. па је то проклето. пријатељи бити довијека. Нек шуреви биду у невољи. рашта си се тако раздертио? Знаш ли. дели-Страхин-бане. код шурева нећу погинути. а не дам ти ђецу у Косово“. јали ране ласно допанути“. плану Јуже како огањ живи. Кад то зачу стари Југ Богдане. немој. Што ми ђеце иштеш деветоро. не може ти више мила бити: бог ј' убио. ти мој зете мили. Плану бане како огањ живи. за сеиза ни хабера нема.

Погледује девет својих шура. паде на ум. фале с' зету и богом се куну: „Волимо те. сви се фале за добре јунаке. како ли га тврдо опасао! Па заузда ђемом од челика. а Немањић гледа у земљицу. обзире се ка Крушевцу б'јелу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ја како га бане оседлао. некакога млада Немањића. хитро потрчало док у пољу пристиже ђогина. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 327 . а кад виђе јутрос на невољи ђе му нема главна пријатеља. сам отиде пољем крушевачким. Виђе бане ће му друга нема. неће ли се њима ражалити. пред дворе га води у авлију к бињекташу бијелу камену. Бан погледну пашенога свога. Ја кад био низ широко поље. Зачу гласа. неће ли се шуре присјетити. те привикну из бијела грла (остало је хрче у ахару). Страхинићу бане. па се досјетио за његова хрта Карамана. Кад пијаху вино и ракију. кога воли него добра ђога. а шуреви у земљицу црну. па се ђогу фати на рамена. но сву земљу нашу царевину“. Ал' да видиш јада на невољи! Бану јутрос нема пријатеља: није ласно у Косово поћи.

Спушти с' бане ка води Ситници. те ђогина коња пригоњаше. Иде бане по пољу Косову. Кад то виђе Страхинићу бане. кад сагледа по Косову силу. а златан му литар позвекује. иде бане на четири стране. разговори с' бане. прохесапи и умом премисли: баш је чадор силна Влах-Алије.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ покрај ђога хрче поскакује. те чадору врата отворио а да види ко је под чадором. пред чадором побијено копље. на једно је чудо нагазио: на обали до воде Ситнице један зелен ту бијаше чадор. ал' се бане мало препануо. Оде бане на коњу ђогину. широк чадор поле притиснуо. она сија како јарко сунце. бије ногом десном и лијевом. на глави му маха стамболија. на чадору од злата јабука. тражи бане силна Влах-Алију. а за копље вранац коњиц свезан. Не бијаше силан Влах-Алија. но бијаше један стари дервиш: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 329 . Ја кад дође у поље Косово. па помену бога истинога. Мило било. у ордију турску угазио. те пријеђе поља и планине. копље јунак скиде са рамена. ал' не може бане да га нађе.

стари. те му селам турски називаше. пије Турчин вино кондијером. те у пићу грдно проговараш и Турчина зовеш каурином? Шта помињеш некакога бана? Ово није Страхинићу бане. ако кажем цару. но ја јесам цареви делија: једеци се царски покидаше. да сам саде на Голеч-планини.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ бијела му прошла појас брада. познао бих тебе и ђогина. но сам чашу пије. дервишу. несретна ти мајка! Рашта пијеш. с њиме нема нитко под чадором. но сам лије. Страхинићу бане! Знаш ли. у ордију турску побјегоше. бекрија је тај несрећан дервиш. крвав дервиш бјеше до очију. препаде се љуто. делијо. све делије хитро потрчаше да једеке цару пофатамо. коју си ми ријеч бесједио. бане. па му мучну ријеч проговара: „Да си здраво. ја везиру. јада допанути“. рашта се опијаш. да те видим у царевој војсци. не знали те јади. Грохотом се дервиш осмјенуо: „Ти. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 331 . дели-Страхин-бане од малене Бањске крај Косова!“ Плану бане. пијан дервиш оком разгледаше. те дервишу турски одговара: „Бре. Кад га биђе Страхинићу бане. хоћеш.

те робовах и тамницу трпљех и зачамах за девет година. те ти зовну Рада тамничара. млоге лаве и млоге тимаре. ражалило. — пандури ме твоји ухитише у Сухари врху на планини. а тебе се. ја право казујем: „Могао бих живот откупити. Знаш ли. очевине и пак постојбине. и познајем оба мрка брка. робе. змијо од Турака. бане. у руке ме твоје додадоше — ти ме баци на дно од тамнице. бане. ал' ми. кад запита и мене улита: „Ропче моје. бане. јунак откупити?“ Ти ме питаш. Страхинићу. и под челом очи обадвије. кад западох ропства у вијеку. вјеровати нећеш да ме пустиш двору бијеломе: тврда ћу ти јамца оставити. не знало те чудо. могао бих откуп саставити. а стиже десета. тек да ми се двора доватити. ће пропаде у тамници мојој! Мож' ли с'. имао сам нешто мало блага. кога волиш него добра ђога? Знаш ли. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 333 . изведе ме к тебе у авлију? Знаш ли.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и твојега хрта Карамана. бане. знаш ли. девет прође. бане од малене Бањске? Познајем ти чело како ти је. твој тамничар на тамничка врата.

појагмили Турци на миразе. у дворове куга ударила. постојбину моју. те отидох граду Једренету. цар ми даде од мегдана вранца. ни динара немам! АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 335 . па су опанули. очевини и тој постојбини. но ти моји двори пропанули. па доказа цару ја какав сам јунак за мегдана. одох к цару и одох к везиру. А кад дођох грдној постојбини. потписа ме цареви везире да сам војник цару довијека. и даде ми свијетло оруже. бане. па на једно смислих: мезилских се ја дофатих коња. бане. ођеде ме цареви везире. пропанули. поморила и мушко и женско. на оџаку нико не остао. и пушти ме двору бијеломе. И ти. другог јамца — божу вјеру тврду. нешто мислих. како ћу ти откуп донијети“. тамо су ме јади забушили: у дворове. Виђе везир. бане. Кад ја виђех дворе затворене: неста блага. из дувара зовке проникнуле. ођеде ме и чадор ми даде. А ти. што су били лави и тимари. данас к мене дође да ти узмеш твоје дуговање. неста пријатеља. повјерова мене.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ тврда јамца — бога истинога. а ја.

од мене се немој побојати. ни ја тражим твоје дуговање. познаде дервиша. Страхинићу бане. који ми је љубу заробио. соколе. а често се сунца огријао. на поклон ти моје дуговање! Ја не тражим. пуштио си мене вересијом. Но се дервиш богом проклињаше: „Ти. А што питаш и разбираш. бане. да ме војска турска не опколи“. невјере ти учинити нећу. ели немах откуд. ни динара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Страхинићу. ни твојега љеба погазити: иако сам био у тамници. кажи мене мога душманина! Братимим те и јоште једанпут. брате. који ми је дворе растурио. не свјеровах. — јада допануо! — ће ти дође да погинеш лудо у Косову у војсци царевој?!“ Виђе бане. тврђа ми је вјера од камена. кажи мене. Да ћеш саде сабљу повадити. немој мене војсци проказати. пак загрли стариша дервиша: „Богом брате. да ћеш пола војске погубити. не издадох ни додадох тебе. старишу дервишу. бијелијем љебом наранио. старишу дервишу. доста си ме вином напојио. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 337 . но ја тражим силна Влах-Алију. од ђогата коња одсједаше.

невјере ти учинити нећу. живу ће ти очи извадити“. обраћа се са коња Ћогина: „О мој брате. тек ме војсци турској не прокажи“. ни Турцима проказати тебе“. високој планини. од једнога. ал' ћеш грдно проћи: код оружа и код коња твога жива ће те у руке фатити. бјежи из Косова. бане. дели-Страхин-бане! Тврђа ми је Вјера од камена: да ћеш саде ђога наљутити. Збори бане. ни у твоје копље отровано. он је бијел чадор разапео на Голечу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ за Турчина силна Влах-Алију. ел ћеш. погинути лудо. ни у бритку сабљу. Насмија се Страхинићу бане: „Богом брате. ну увјеџбај и право ми кажи ђе су броди на тој води ладној. А Турчин му ријеч проговара: „Чујеш ли ме. да ћеш саде сабљу повадити. не жали ме. Турчину ћеш на планину доћи. У себе се поуздати немој. па подрани отлен. да ћеш сатрт пола цару војске. старишу дервишу. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 339 . бане. проговорит: јаши ђога. појиш коња на води Ситници. хоћеш доћи. ни у руку. брате. појиш коња јутром и вечером. тек ти хоћу. хоће твоје саломити руке. старишу дервишу.

ти соколе српски. па му проговара: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 341 . он је оздо. прими с' бане уз Голеч планину. воду пребродио. За јад јој се очи откинуше. на уранку. и обасја сву цареву војску. те огрија све поле Косово. прегледује коње и јунаке. твоме ђогу и твоме јунаштву свуд су броди ђе гођ дођеш води“. она држи силна Влах-Алију. Бан удари. пануо јој главом на криоце. У Турчина грдан адет бјеше: каил сваки заспат на уранку. па чадору отворила врата. ошину га по десном образу. те ти турску силу разгледаје. очи склопи. Како виђе и оком разгледа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да ја мога коња не углибим?“ А дервиш му право одговара: „Страхин-бане. Турчина је дланом ошинула. она гледа у поље Косово. Ал' да видиш силна Влах-Алије! Сву ноћ љуби Страхинову љубу на планини Турчин под чадором. те борави санак. и прими се на коњу ђогину. а сунашце озго. прегледаје каки су чадори. Колико је њему мила била та робиња љуба Страхинова. виђе оком коња и јунака. ошину га. кад огр'јева сунце. те погледну низ Голеч планину.

Страхинова љубо. главу не дигао! Ну опасуј мукадем-појаса. сад ће твоју главу укинути.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Господаре. те ошинем цар'ва делибашу. јал' Мемед везире. да ја војску цару не растурам: препали се цареви везири да им почем сабљу не ударим. и припацуј свијетло оруже. душо. да ме царе зове на Предају. Плану Турчин како огањ живи. к мене га је царе оправио. Но да можеш оком погледати. ну се дигни. сад ће мене очи извадити“. нека другог већ не шиље к мене“. плану Турчин и оком погледну. та л' не видиш? испале ти очи! Оно није цареви делија. јал' је царе. ја познајем чело како му је. — мој господар Страхинићу бане. силан Влах-Алија. па се Турчин гротом насмијао: „Душо моја. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 343 . бан ће ти се и онђе призират! Оно није Страхинићу бане. већ је оно царев делибаша. немој препанути кад потегнем моју бритку сабљу. силан Влах-Алија. чудно ли те Влашче препануло! Од њега си џаца задобила: кад т' одведем граду Једренету. ето к нама Страхинића бана. Страхинова проговара љуба: „Господаре. ти се.

царев хаинине! Чије ли си дворе похарао? Чије ли си робље поробио? Чију л' љубиш под чадором љубу? Излази ми на мегдан јуначки!“ Скочи Турчин кâ да се придрну. Удари се јунак на јунака. у руку му копље уфатио. не шали се главом. Мудар бане. Пружи руке силан Влах-Алија. но на њега ђога нагоњаше. другом крочи — коња појахао. Ал' не чека Страхинићу бане.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и под челом очи обадвије. те поскочи на лагане ноге. пак је иштетио: на јутру му не зва добро јутро. и његова оба мрка брка. опасује мукадем-појаса. и под њиме пуљата ђогата. а све врана коња погледује. једном крочи — до коња докрочи. па на њега бојно копље пушти. копилане. један копилане. и ту бритку сабљу припасује. а пињале остре за појаса. притегну му обадва дизђена. како ли се Туре придрнуло. но му грдну ријеч проговара: „А ту ли си. па ти бану ријеч проговара: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 345 . и жутога хрта Карамана. господару!“ Ја кад зачу Туре Влах-Алија. У то доба бане пристасао. нити турски селам називаше.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 347 . бог поможе Страхинићу бану. има ђога коња од мегдана: како копље на планини звизну.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Копилане. бог поможе Страхинићу бану. чини ми се сва царева војска као мрави по зеленој трави. што га данас у Србина нема. Влашче. а ти. из седла га коњу изгоњаше. Страхинићу бане. море. потегоше перне буздохане. узмахује и главом и снагом. а на уши ђогу нагоњаше. премислило? Нијес' ово бабе шумадинске. мегдан да дијелиш!“ То му рече. а шта ли си. Док сатрше она копља бојна. Кад удара Страхињићу бане мучну алу силна Влах-Алију. изнад њега копље прелетио. натроје се копље саломило: до јабуке и до десне руке. нити у Турчина. има ђога коња од мегдана. но је ово силан Влах-Алија. бојно копље пушти. ударило о камен студени. Кад удара силан Влах-Алија. те у седло баца господара. од прве га обранити шћаше. што с' не боји цара ни везира: што ј' у цара војске државине. у Србина. кад удара Страхинића бана. соко ђого паде на кољена. да разгониш и да набрекујеш.

тону вранцу коњу до кољена у земљицу ноге све четири. Не да Турчин главу укинути. од челика сабљу претопили. Но да видиш Страхинића бана. Удари се јунак на јунака. за била се грла доватише. све откида по комат и комат. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 349 . и својега врата заклоњаше. не да своје руке иштетити. побацише њине одломчине. но се брани с оном половином: половину на врат натураше. Буздохане перне поломише. Турчин ману. па су бритке сабље повадили — да јуначки мегдан подијеле. љуто сави и отуд и отуд. од хитријех коња одскочише. Виђе бане. еда би му главу осјекао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ из седла га маћи не могаше. каку има сабљу о појасу: ковала су сабљу два ковача. у острицу сабљу угодили. два ковача и три помагача. поломише и пера просуше. на сабљу му сабљу дочекао. по поли му сабљу пресјекао. до балчака сабље догонише. Обадвије сабље исјекоше. јал' Турчину руке обранио. од неђеље опет до неђеље. па се разрадова. и банову сабљу оштрпкује. а дочека бане.

зави комат у везени јаглук АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 351 . на равној планини. ја Турчина: мисли. одвешћу те Једренету граду. љубо. окитити тебе дукатима саврх главе до зелене траве. она нађе један комат сабље. Али Турчин љуто проговара: „Душо моја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ те се двије але понијеше на Голечу. но удри Страхина: нигда њему мила бити нећеш. мене. тада бане ријеч проговара: „Љубо моја. мене бити мила довијека. док Турчина пјене попануше — бијеле се како горски снијег. кориће те јутром и вечером ђе си била са мном под чадором. Страхинова љубо. ранићу те медом и шећером. — тебе бог убио! — које јаде гледаш на планини? Но ти подби један комат сабље. кога тебе драго“. љубо. А кад бану мука досадила. немој мене. искрвави чизме обадвије. па крваве: искрвави низ прси хаљине. удри саде Страхинића бана!“ Женску страну ласно преварити: лако скочи кâ да се помами. Страхин–бана б'јеле. удри. пријекорна бити довијека. Носише се љетни дан до подне. наредићу тридест слушкињица нек ти држе скуте и рукаве.

Али бану друга снага дође. мало рани главу на јунаку: поли крвца низ јуначко лице. а нешто се бане домислио. чува главу Турчин-Влах-Алије. Ал' је женска страна страшивица. љуто врисну. Препаде се Страхинићу бане ђе погибе лудо и безумно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да јој билу руку не обрани. што је хрче на лов научио. викну бане и опет привикну. те се с њиме коље низ планину. те оману тамо и овамо. баци комат у зелену траву. те он гледа што се чини с њоме. господара Страхинића бана. друга снага и срце јуначко. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 353 . пресјече му златали-челенку. и пресјече бијела каука. а ошину господара свога. жута хрта за уши подбила. колико му нешто жао бјеше. шћаше залит очи обадвије. викну бане из бијела грла некакога хрта Карамана. далеко се чује. док Турчина с ногу укинуо. а Турчину очи испадоше. па облеће и отуд и отуд. те банову љубу доватило. страшивица свака од пашчади. скочи хрче и одмах дотрча. поврх главе по чекрк-челенци и по њег'ву бијелу кауку.

кога данас у далеко нема“. који зета обранише мога. у Крушевац. он не тражи ништа од оружа. те набрекну оног хрта жута. Скочи бане па из грла викну. доке своју курталиса љубу. Шуреви се њему препадоше. руке шире. а срете га девет милих шура. Запе љуба бјежат низ планину. па се ђогу фати на рамена. у лица се љубе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Колико се бане уострио. просу сузе низ господско лице: „Весела ти наша царевина! Међер има у цара Турака. а кад виђе стари Југ Богдане обрањена зета и челенку. упријеко. у тазбину своју. тури љубу за се на ђогина. али попријеко. Отклони се од те силе турске. а под грлом зубом доваташе: закла њега како вуче јагње. па побјеже бане упријеко. те долази у равна Крушевца. Виђе њега старац Југ Богдане. Проговара Страхинићу бане: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 355 . не даде јој Страхинићу бане. за лако се упиташе здравље. он шћаше бјежат у Турака. за десну је руку ухитио. међер има силнијех јунака. приведе је к куљату ђогату. но му грлом бане запињаше.

на комате кују искидајте!“ Силна ђеца баба послушаше. ал' је не да Страхинићу бане. моје шуре. љуба моја. Да ви кажем ко ме обранио. тасте. да чините с Турцима јунаштво. камо ножи. препанути. браћо. у цара се не нађе јунака да дохака мене и обрани. немам с киме ладно пити вино. браћо. ни ви.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Немој ми се. Плану Јуже како огањ живи. раскарити. — без вас бих је могао стопити. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 357 . ви таки јунаци. данас обрукасте! На кога сте ноже потргнули? Кад сте. што се. камо ваше сабље. девет Југовића. поможе Турчину“. стари Југ-Богдане. викну Јуже ђеце деветоро: „Повадите ноже деветоре. о мој тасте. од кога сам ране допануо: кад дијелих мегдан са Турчином. но сам љуби мојој поклонио“. шуревима ријеч говораше: „Шуре моје. те не бисте са мном на Косову. ал' ћу стопит сву тазбину моју. Помало је такијех јунака кâ што бјеше Страхинићу бане. онда мене љуба обранила. мила шћера твоја. те на своју сестру кидисаше. десите се мене у невољи? Не дам вашу сестру похарчити. — не шће мене.

те је шале ка Крушевцу граду. од Србије главо. ни у брду винова лозица!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 359 . нити може бити: једна земља. Царовати оба не можемо. већ ми пошљи кључе и хараче. на кољено српском кнез-Лазару: „Ој Лазаре. књигу гледа. како паде. Кад Лазару ситна књига дође.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 13 КЛЕТВА КНЕЖЕВА (ОДЛОМАК) C ар Мурате у Косово паде... једна раја. нит је било. ситну књигу пише. грозне сузе рони. златне кључе од свијех градова и хараче од седам година. а два господара. а ти хајде у поље Косово — да сабљама земљу дијелимо“. Да је коме послушати било како љуто кнеже проклињаше: „Ко не дође на бој на Косово — од руке му ништа не родило: ни у пољу бјелица пшеница. два харача даје. ако ли ми то послати нећеш.

кога би ти брата највољела да т' оставим у бијелу двору?“ „Остави ми Бошка Југовића. царице Милице. од мушкијех глава. покрај њега царица Милица. српска круно златна. девет браће. ти ишетај граду на капију. дан осване и огране сунце. туд ће проћи војска на алаје: све коњици под бојним копљима. када сјутра бијел дан осване. одводиш ми девет миле браће. и врата се отворе на граду. царе Лазо. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 361 . да ти може књигу однијети у Косово и натраг вратити. царице Милице. ти полазиш сјутра у Косово.“ Тада рече српски кнез Лазаре: „Госпо моја. девет Југовића: остави ми брата бар једнога. а код двора никог не остављаш. с собом водиш слуге и војводе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 14 ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА C ар Лазаре сједе за вечеру. једног брата сестри од заклетве“. пред њима је Бошко Југовићу. Њој говори српски кнез Лазаре: „Госпо моја. вели њему царица Милица: „Цар-Лазаре.

а ја ти се не бих повратио. тад ишета царица Милица. она стаде граду код капије. да не идеш на бој на Косово. па увати за узду алата. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 363 . пак му поче тихо говорити: „О мој брате. Бошко Југовићу. до коња алата. Кад ујутру јутро освануло и градска се отворише врата. и тебе је благосов казао: да даш барјак коме тебе драго. па нек с тобом код двора остане“. вас у чистом злату. Примаче се царица Милица. Ал' говори Бошко Југовићу: „Иди. од крстова златне ките висе. кажи њему од мене благосов: нек да барјак коме њему драго. на барјаку од злата јабука. пред њима је Бошко Југовићу на алату. побратиме. сестро. ни из руке крсташ барјак дао. крсташ га је барјак поклопио. те куцкају Бошка по плећима. ал' ето ти војске на алаје: све коњици под бојним копљима.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и он носи крсташа барјака. да имадем брата од заклетве“. из јабуке од злата крстови. да останеш са мном у Крушевцу. да ми царе поклони Крушевац. руке склопи брату око врата. цар је тебе мене поклонио. на бијелу кулу.

покривене са сувијем златом. Кад то виђе царица Милица. да имадем брата од заклетве“. Пак поћера коња на капију. Вели њојзи Југовић Војине: „Иди. да останеш са мном у Крушевцу. у Косово равно за крст часни крвцу прољевати и за вјеру с браћом умријети“. па и њему стаде говорити: „О мој брате. све је седам устављала редом. Ал' ето ти старог Југ-Богдана и за њиме седам Југовића. и склопи му руке око врата. на бијелу кулу. ал' ниједан ни гледати неће. не бих ти се јунак повратио. цар је тебе мене поклонио.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да ми рече дружина остала: гле страшивца Бошка Југовића! Он не смједе поћи у Косово за крст часни крвцу прољевати и за своју вјеру умријети“. ни цареве једеке пустио. Она под њим увати кулаша. сестро. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 365 . она паде на камен студени. и он води цареве једеке. Пак проћера коња на капију. Југовић-Војине. ал' ето ти Југовић-Војина. Мало време затим постајало. да бих знао да бих погинуо! Идем. и тебе је благосов казао: да даш једек' коме тебе драго. сејо.

Ти одјаши од коња лабуда. однесе је на танану кулу. узе госпу на бијеле руке. он с' обзире здесна налијево. па одсједе од коња лабуда. немој ићи на бој на Косово. проли сузе низ бијело лице. оде у Косово. Ал' ето ти славнога Лазара: када виђе госпођу Милицу. већ остани у бијелу двору“. уд'рише му сузе низ образе. Кад то зачу слуга Голубане. пак се обезнани. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 367 . моја вјерна слуго.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ она паде. узми госпу на бијеле руке. посједе га. ал' свом срцу одољет не може да не иде на бој на Косово. те дозивље слугу Голубана: „Голубане. пак је носи на танану кулу. од мене ти богом просто било. већ се врати до коња лабуда.

налићу је Косанчић-Ивану. налићу је војводи Милошу. налићу је старом Југ-Богдану. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 369 . сву господу И господичиће: с десне стране старог Југ-Богдана. и осталу сву господу редом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 15 КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА S лаву слави српски кнез Лазаре у Крушевцу. ако ћу је напит по милости. ако ћу је напит по јунаштву. и до њега девет Југовића. ако ћу је напит по госпоству. напићу је Вуку Бранковићу. девет шура. ако ћу је напит по љепоти. мјесту скровитоме. у заставу војводу Милоша. девет Југовића. па говори свој господи српској: „Коме ћ' ову чашу наздравити? Ако ћу је напит по старјештву. Цар узима златан пехар вина. а с лијеве Вука Бранковића. напићу је мојим девет шура. напићу је Топлици Милану. Сву господу за софру сједао. и до њега дв'је српске војводе: једно ми је Косанчић Иване. а друго је Топлица Милане. ако ћу је напит по висини.

него сјутра мислим у Косову за ришћанску вјеру погинути! Невјера ти сједи уз кољено. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 371 . везаћу га уз то бојно копље — као жена куђељ' уз преслицу. ко ли је невјера! А тако ми бога великога. виђећемо у пољу Косову ко је вјера. ја ћу отић сјутра у Косово. а на част ти пехар!“ Скочи Милош на ноге лагане. Милошу. ал' не вала на таквој бесједи! Јер. славни кнез-Лазара! Вала тебе на твојој здравици. и заклаћу турског цар-Мурата. и одбјећи турском цар-Мурату! Здрав ми буди. нити ћу кад бити. испод скута пије ладно вино: а проклети Вуче Бранковићу! Сјутра јесте лијеп Видов данак. и здравицу попиј. вино попиј. тако ме вјера не убила. већ у здравља Милош-Обилића! Здрав. уватићу Вука Бранковића. потоња невјеро! Сјутра ћеш ме издат на Косову. и стаћу му ногом под тр'оце! Ако ли ми бог и срећа даде те се здраво у Крушевац вратим. на здравици и на дару твоме. пак се клања до земљице црне: „Вала тебе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Та ником је другом напит нећу. нит' сам био. ја невјера никад био нисам. вјеро и невјеро! Прва вјеро.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ носићу га у поље Косово!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 373 .

све барјаци као и облаци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 16 КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ (ОДЛОМАК) P „ обратиме. побро. побро. јунак до јунака. Косанчић-Иване. ниђе не би на земљицу пала. Милош-Обилићу. до Сазлије. јеси л' турску уводио војску? Је ли млого војске у Турака? Можемо ли с Турци бојак бити? Можемо ли Турке придобити?“ Вели њему Косанчић Иване: „О мој брате. да из неба плаха киша падне. не би Турком ручка осолили! Ево пуно петнаест данака ја све ходах по турској ордији. од Јавора. од ћуприје до града Звечана. до Чечана. ја сам турску војску уводио. јесте силна војска у Турака: сви ми да се у со прометнемо. од Чечана врху до планине. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 375 . већ на добре коње и јунаке. а чадори као и сњегови. — све је турска војска притиснула: коњ до коња. до Сазлије на ћемер-ћуприје. од Звечана. и не наћох краја ни хесапа: од Мрамора до сува Јавора. бојна копља као чарна гора.

уватио и Лаб и Ситницу“. усред турског силна таобора. ал' с' можемо с њима ударити. мио побратиме! Ђе је чадор силног цар-Мурата. а добри се коњи побољели АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 377 . да му станем ногом под гр'оце“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Мурат пао на Мазгит на поље. Тада Милош заклиње Ивана: „О Иване. Још га пита Милош Обилићу: „Ја Иване. војска им се јесте побољела од болести тешке срдобоље. пак да паднеш из неба ведрога. ђе је чадор силног цар-Мурата? Ја сам ти се кнезу затекао да закољем турског цар-Мурата. који боја ни виђели нису. перје меса не би изнијело“. јер ће нам се кнеже забринути. Ал' говори Косанчић Иване: „Да луд ти си. јера није војска од мајдана. занатлије и младе ћарџије. и сва се војска поплашити. и ласно их придобит можемо. мио побратиме. да ти имаш крила соколова. да мој мили брате. истом пошли да се љебом ране. већ све старе хоџе и хаџије. нерођени као и рођени! Немој тако кнезу казивати. већ овако нашем кнезу кажи: има доста војске у Турака. а и што је војске у Турака.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 379 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ од болести коњске сакагије“.

сабље припасујте. спушта књигу цару на колено. па у Турке јуриш учините: сва ће турска изгинути војска! Ако л' волиш царству небескоме. честито колено. мисли царе мисли свакојаке: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 381 . То не био соко тица сива. веће био светитељ Илија. с њоме погинути!“ А кад царе саслушао речи. — однесе је цару на Косово. ти ћеш. већ од чисте свиле и скерлета. па причести и нареди војску: сва ће твоја изгинути војска. седлај коње.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 17 ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА P олетио соко тица сива од светиње — од Јерусалима. а ти сакрој на Косову цркву. коме ћеш се приволети царству? Или волиш царству небескоме? Или волиш царству земаљскоме? Ако волиш царству земаљскоме. притежи колане! Витезови. веће књигу Од Богородице. кнеже. он не носи тице ластавице. не води јој темељ од мермера. и он носи тицу ластавицу. сама књига цару беседила: „Царе Лазо.

ал' погибе Богдан Јуже стари. већ од чисте свиле и скерлета. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 383 . а у Југа дванаест иљада. како девет сиви соколова: у сваког је девет иљад' војске. и њиова сва изгибе војска. Истом кнеже наредио војску. приволети царству земаљскоме. земаљско је замалено царство. и изгибе девет Југовића. што ћу икако ћу? Коме ћу се приволети царству? Да или ћу царству небескоме? Да или ћу царству земаљскоме? Ако ћу се приволети царству. Цар воледе царству небескоме а неголи царству земаљскоме. а небеско увек и довека“. па дозива српског патријара и дванаест велики владика. како девет сиви соколова. па сакроји на Косову цркву. Маче војску Богдан Јуже стари с девет сина. седам паша бише и убише. на Косово ударише Турци. па се бише и секоше с Турци. те причести и нареди војску. девет Југовића. Макош' војску три Мрњавчевића: бан Угљеша и војвода Гојко и са њима Вукашине краље: у свакога триест иљад' војске. кад осмога бити започеше. — не води јој темељ од мермера.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Мили боже.

ал' погибе ерцеже Степане. па разгоне по Косову Турке. млога. погибоше два Мрњавчевића. седамдесет и седам иљада. и његова сва изгиба војска. и његова сва изгибе војска. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 385 . девет паша бише и убише. војска. бан Угљеша и војвода Гојко. Вукашин је грдни рана допô. и њиова сва изгибе војске. шездесет иљада. — бог убио Вука Бранковића. десетога бити започеше. седамдесет и седам иљада! Све је свето и честито било.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ па се бише и секоше с Турци. он издаде таста на Косову! Тада Лазу надвладаше Турци. и погибе српски кнез Лазаре. деветога бити започеше. њега Турци с коњма прегазише. осам паша бише и убише. да камоли бојак бити с Турци! Тад би Лаза надвладао Турке. те се бише и секоше с Турци. Маче војску ерцеже Степане: у ерцега млога силна војска. и миломе богу приступачно. Маче војску српски кнез Лазаре: у Лазе је силни Србањ био. не даду се ни гледати Турком.

што сагони Турке у буљуке и нагони на воду Ситницу?“ „Оно јесте Бошко Југовићу.“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 387 . бритком сабљом и десницом руком. са крсташем у руци барјаком.“ „Који оно добар јунак бјеше што два и два на копље набија. пак двадесет одсијече глава?“ „Оно јесте Бановић Страхиња. преко себе у Ситницу тура?“ „Оно јесте Срђа Злопоглеђа.“ „Који оно добар јунак бјеше на алату коњу великоме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 18 ТРИ ДОБРА ЈУНАКА „ K оји оно добар јунак бјеше што једанпут бритком сабљом мане.

је ли нама путовати време на Косово. кад оно смо на заклетви били. заклињао. лепо поље равно. је л' Даница на истоку звезда. моје чедо драго. на рочиште честитоме кнезу. и од српске крви и колена. како нас је заклињао кнеже. ја ћу лећи санак боравити. не имао од срца порода. вино служи Ваистина слуга. па пошетај пред господског двора. ти вечерај. ал' беседи Мусићу Стеване: „Ваистино.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 19 МУСИЋ СТЕВАН V ино лије Мусићу Стеване у Мајдану чисто сребрноме. моје чедо драго. у свом красном двору господскоме. Јер знадеш ли. проклињао љуто: „Ко је Србин и српскога рода. па погледај чистом ведром небу: је ли јасан месец на заоду. а не дошô на бој на Косово. ни мушкога ни девојачкога! Од руке му ништа не родило: рујно вино ни шеница бела! Рђом капô док му је колена!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 389 . Кад се ладна поднапише вина. па се налиј вина.

једног себи. и изнесе крстат свилен барјак. Ваистино слуго. крсно име Мусића Стевана. јесте њима путовати време на Косово. и икона светога Јована. па га и пољуби: „Богом брате. оседла и и оправи лепо. немој будит господара мога. вишњим богом и светим Јованом! Досад си ми верна слуга био. прислони га уз господског двора. на коме је дванаест крстова. одјако си богом побратиме. повечера Ваистина слуга. јадна. зао санак вид'ла: гди полети јато голубова. сви дванаест од чистога злата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Леже Стева у меке душеке. повечера и нали се вина. коб га коби Стеванова љуба. да пробуди господара свога. па се шеће горе на чардаке. па се шеће у господске дворе. лепо поље равно. па ишета пред господског двора и погледа чистом ведром небу: јесте јасан месец на заоду. другог господару. Кад је био чардаку на врати. јер сам. па се шеће коњма у ахаре. па изведе два коња витеза. на рочиште честитоме кнезу. загрли га. и пред њима два сокола сива. јест даница на истоку звезда. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 391 .

заклињао. већ се не дигоше. од руке му ништа не родило: рујно вино ни шеница бела! Не имао пољског берићета. јер ти ниси на заклетви била. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 393 . па припаса сабљу оковану. је браћо. а не дошô на бој на Косово. те напија красну славу божју. нећу. ни у дому од срца порода! Рђом капô док му је колена!“ Па ја не смем невере чинити господару и моме и твоме. Стеванова љубо. невере чинити господару и моме и твоме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ испред нашег двора господскога. па узима кондир вина рујна. секо. И од српске крви и колена. Ал' беседи Ваистина слуга: „Драга секо. ваше зламеније. јесте нама путовати време“. како нас је заклињао кнеже. одлетише на Косово равно и падоше међ' Муратов табор. драги господару. Уста Стева на ноге јуначке. и умива своје лице бело. проклињао љуто: „Ко је Србин и српскога рода. и облачи господско одело.“ Већ ушета у чардаке горње. сретна пута и крста часнога. — гди падоше. То. па пробуди господара свога: „Устаните. бојати се да не изгинете“.

за столом својијем. за клобуком бела кита перја: у дну перје сребром заливено. под пазуом клобук свиле беле. кнежева војводо! Нисам нигди на ограшју била. турске кале и бијеле чалме. невере ти учинити нећу!“ Ал' беседи Косовка девојка: „Здраво да си. да га познам кога је војводе. Бела и је зора забелила на Косову. ал' Ситница мутна и поводна. — ми ранимо те воду грабимо: кад ја дођо на воду Ситницу. коње и јунаке. и по вр'у бисером кићено. ударише бубњи и свирале.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ у свом двору. Сусрете и Косовка девојка. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 395 . У руку јој два кондира златна. дигоше се богом путовати. на ограшју била? Откуда ти клобук свиле беле? Дај ми. брате. оба златна. ал' обадва празна. војводи је то и пре и после. секо. носи. разавише крстате барјаке. моја секо драга! Гди си. а по среди златом преплетено. рано ме је пробудила мајка. красном пољу равном. душо. клобук свиле беле. Па ишета пред господске дворе: уседоше два коња витеза. Ал' беседи Мусићу Стеване: „Божја помоћ. а тако ми сретна пута мога.

носим клобук брату рођеноме. а ја идем на бој на Косово у пресвето име Исусово. па се маши у џепове руком. Ударише коње мамузама. ту погибе Мусићу Стеване. па Ситницу воду пребродише. просу сузе низ господско лице. златна копча на десном рукаву: „Тешко мени и до бога мога! На мени је останула клетва од мојега честитога кнеза!“ Клобук даде Косовски девојки. ја погибо амо. лепшим ћу те даривати даром. секо. те јој даде три дуката жута: „Нај ти. ако л'. три је паше био и убио. ударише у цареви табор. чим га виде. удари се по колену руком. — ја сам млада. тим га и познаде. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 397 . помени ме по пешкешу моме“. секо. Клобук даде кнежевој војводи. ја загази у воду Ситницу и увати клобук свиле беле: брата имам од мене млађега. Ако бог да те се натраг вратим. Косовка девојко. Како дође Мусићу Стеване. овај клобук близу краја беше. Чим га виде Мусићу Стеване.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ красне српске бијеле клобуке. мило ми је перје“. чисти скерлет на колену пуче. Кад започе бити четвртога.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и са њиме Ваистина слуга. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 399 . и војске му дванаест иљада. Ту су Србљи изгубили царство честитога цара земаљскога. И ту нам је и кнез погинуо.

бога ми. Кад то зачу царица Милица. ћерају га по Косову Турци. царице Милице. што си тако коња ознојио? Не идеш ли са поља Косова? Не виђе ли честитога кнеза. господара и мога и твога?“ Ал' бесједи Владета војвода: „Ој. на коњу доброме. та ја идем са поља Косова. Пита њега царица Милица: „Ој. већ ја виђех кнежева зеленка. пак још пита Владету војводу: „Још ми кажи. кнежева војводо. К њима језди Владета војвода на дорату. ал' не виђех честитога кнеза. проли сузе низ бијело лице. а кнез мислим да је погинуо“. Владета је коња ознојио и у б'јелу пјену обукао. бога ти. кнежева војводо. кад си био на Косову равну. не виђе ли девет Југовића и десетог старог Југ–Богдана?“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 401 . с њоме шећу двије миле кћери: Вукосава и лијепа Мара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 20 ЦАРИЦА МИЛИЦА И ВЛАДЕТА ВОЈВОДА P ошетала царица Милица испод града бијела Крушевца.

крваве им руке до рамена и зелени мачи до балчака. господара и мога и твога“. бојно му се копље преломило. досад мислим да је погинуо. почекај.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' бесједи Владета војвода: „Та ја прођох кроз Косово равно. на бојно се копље наслонио. Милош-Обилића?“ Ал' бесједи Владета војвода: „Та ја прођох кроз Косово равно. не вид'ло га сунце! Он издаде честитога кнеза. Још му рече царица Милица: „Стан'. али су им малаксале руке сијекући по Косову Турке“. ал' не виђех Вука Бранковића. и ја виђех Милош-Обилића: он стајаше у пољу Косову. и ја виђех девет Југовића и десетог старог Југ-Богдана: они бјеху у пола Косова. кнежева војводо! Не виђе ли још два зета моја: Бранковића. пак на њега Турци навалише. не виђех га. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 403 .

војске су се јуче удариле. све рањено и искривљено“. бога нам.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 21 СЛУГА МИЛУТИН D олећеше два врана гаврана од Косова поља широкога. два врана гаврана. а од Срба и што је остало. већ то чула царица Милица. други проговара: „Да л' је кула славног кнез-Лазара? Ил' у кули нигђе никог нема?“ То из куле нитко не чујаше. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 405 . виђели смо двије силне војске. од Турака нешто и остало. бога вам. откуда сте јутрос полећели? Нијесте ли од поља Косова? Виђесте ли двије силне војске? Јесу ли се војске удариле? Чија ли је војска задобила?“ Ал' говоре два врана гаврана: „Ој. обадва су цара погинула. ал' ето ти слуге Милутина. царице Милице. баш на кулу славнога Лазара. Истом они тако бесјеђаху. она пита два врана гаврана: „Ој. и падоше на бијелу кулу. ми смо јутрос од Косова равна. један гракће. па излази пред бијелу кулу.

болан. госпо. Скиде њега госпођа Милица. свога господара. Ђе погибе славни кнез Лазаре. са коња витеза. у боју првоме. госпо. Погибе ти осам Југовића. вас му коњиц у крв огрезнуо. госпо. погинуо у почетку. ту су млога копља изломљена. тешке су ме ране освојиле“. вели њему госпођа Милица: „Што је. у пољу Косову? Ђе погибе славни кнеже Лазо? Ђе погибе стари Југ Богдане? Ђе погибе девет Југовића? Ђе погибе Милош војевода? Ђе погибе Вуче Бранковићу? Ђе погибе Бановић Страхиња?“ Тада слуга поче казивати: „Сви осташе. и уми га студеном водицом. славног кнез-Лазара. и зали га црвенијем вином. и залиј ме црвенијем вином.. у Косову. на њему је рана седамнаест. умиј мене студеном водицом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ носи десну у лијевој руку. господара. Кад се слуга мало повратио. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 407 .Што би. бранећ. али више српска него турска. госпо. пита њега госпођа Милица: . А Југ ти је. изломљена и турска и српска. Слуго Милутине? Зар издаде цара на Косову?“ Ал' говори слуга Милутине: „Скин' ме. слуго.

Ту погибе Бановић Страхиња. љутог оклопника“. да се прича н приповиједа док је људи и док је Косова. А што питаш за проклетог Вука. бог да прости ко га је родио! Он остави спомен роду српском. још остаде Бошко Југовићу. госпо. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 409 . погинуо код Ситнице.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ђе брат брата издати не шћеде — докле гође један тецијаше. још разгони Турке на буљуке. Ђе огрезну крвца до кољена. Милош ти је. проклет био и ко га родио! Проклето му племе и кољено! Он издаде цара на Косову и одведе дванаест хиљада. крсташ му се по Косову вија. ђено млоги Турци изгинули: Милош згуби турског цар-Мурата и Турака дванаест хиљада. госпо моја. као соко тице голубове. код воде студене.

оздравити.“ Али рањен јуначе Милици одговараше. И овако шеташе. љуби Лазаровој: „А давори. знаш ли мени штогоди за л'јепу господу. Милице Лазаровица. исред поља од Косова. кога си отправила. ма ме немој дон̓јети на јунака израњана. кадно ми си. разбојниче. боже. веће нећеш причекати. вишњега бога мољаше. љуби Лазарова. У језеру находи гиздава господичића љуби Лазарова. љуби Лазаровој: „Коју ми си господу у Косово отправиле?“ „И ово сам отправила Лазара господара. срећа ти је донесе на један језер црне крви. љуте ране додијале. разбојниче добар?“ Али рањен јуначе госпоћи одговараше. и ово сам отправила и Милоша зета мога. вишњега бога мољаше: „Ти ме. боже. донеси на сваке на невољне среће. Ал' га иде Милица тврдом клетвом заклињати: „А тако од рана. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 411 . и она ми шеташе. љуби Лазарову. делијо. давори. Милици. туђинине један. љуби Лазаровој“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 22 СМРТ МИЛОША ДРАГИЛОВИЋА (ОБИЛИЋА) L јепу шету пошетала Милица Лазаровица. ер су мени.

од мене је поздрави. од тебе јој драго реци. как̓ оно пуницу моју. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 413 . осам дана. ти ми пусти коњица л̓јепом зеленом планином. а кад ми се изврши. а она се вратила к своме двору бијелому. Милице. а пунице моја? Ово ти сам утекô са Косова рањен поља. Милице. вјеренице. стотину златн̓јех дуката. а сад му је од рана и болести потамњело. госпоће. и л̓јепо те поздрављам Милошу Драгиловићу. да ми руке ти метнеш у свилене шпаге моје. и још тебе ја молим како драгу вјереницу: ти ми имаш у двору пуста коња великога. моја вјеренице. Још хтијаше Милошу с пуницом говорити. — ко пјешице узиде нека се на коња врже. мојој вјереници: Л̓јепо те поздравља Милошу Драгиловићу. дукате ми понеси ти милосној ћери својој. осми данак. храни ми га у двору. у махрами. Драгиловић јунак. и нека бога моли за душу за Милошеву“. — хоћ ми наћи у шпагу л̓јепу од свиле махраму. који је млада дјевојка својом руком накитила). дјевојко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ пунице моја! А то ли ме не познаш Милоша Драгиловића? Не познаш ли. кад му лице с̓јеваше како цв̓јеће мјенделово. а ончас се бјеше с душоме раздијелио. Ма те л̓јепо ја молим. послах ти напокоње поздраве и рогатију (и још ми јој понеси мој пус̓ клобук камилови. л̓јепо лице. дјевојко. ку је везла махраму јединица ћерца твоја. и њега ми ти покри̓ чистом свилом до копита.

Кад је млада дјевојка своју мајку разумјела. Тужне гласе донесе јединици ћерци својој. и још га покрила чистом свилом до копита. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 415 . коња бјеше пустила планиноме зеленоме. пуста коња хранила на пуно на осам данак̓.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ љуби Лазарова.

Измиче га из те млоге крвце. на плећима носи леба бела. умива га лађаном водицом. виде му се џигерице беле. причешћује вином црвенијем и залаже лебом бијелијем. па се шеће по разбоју млада. те преврће по крви јунаке. десна му је рука осечена и лијева нога до колена. засукала бијеле рукаве.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 23 КОСОВКА ДЕВОЈКА U ранила Косовка девојка. Ког јунака у животу нађе. И њега је нашла у животу. Она иде на Косово равно. у недељу прије јарка сунца. вита су му ребра изломљена. уранила рано у неделу. засукала до бели лаката. причешћује вином црвенијем АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 417 . Намера је намрила била на јунака Орловића Павла. по разбоју честитога кнеза. умива га лађаном водицом. у другоме руменога вина. у рукама два кондира златна: у једноме лађане водице. на кнежева млада барјактара.

проговара Орловићу Павле: „Сестро драга. кад кнез Лаза причешћива војску код прекрасне Самодреже цркве три недеље тридест калуђера? Сва се српска причестила војска. ни по греку стара родитеља. сабља му се по калдрми вуче. делијо незнана. на јунаку коласта аздија. делијо незнана. Мож̓ ли знати. или братучеда. девојко коласту аздију. с себе скиде коласту аздију. ја од рода никога не тражим: нити брата. оковано перје. нити братучеда. обазре се и погледа на ме. па је мени даде: „На.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и залаже лебом бијелијем. Косовко девојко. најпослије три војводе бојне: једно јесте Милошу војвода. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 419 . с себе скиде. свилен калпак. која ти је голема невоља. те преврћеш по крви јунаке? Кога тражиш по разбоју млада: или брата. Кад јунаку срце заиграло. Ја се онде деси на вратима кад се шета војвода Милошу: красан јунак на овоме свету. а друго је Косанчић Иване. ал̓ по греку стара родитеља?“ Проговара Косовка девојка: „Драги брато. око врата свилена марама. а треће је Топлица Милане.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 421 . душо. по имену моме: ево т̓ идем погинути. на руци му бурма позлаћена. оковано перје. моја душо драга. а и тебе добра срећа нађе. ја ћу теби кум венчани бити“. око врата свилена марама. сабља му се по калдрми вуче. моли бога. моли бога. обазре се и погледа на ме. девојко. с руке скиде. а по бурми. вишњим богом и светим Јованом. богом побратима. на јунаку коласта аздија. по аздији. да ти с̓ здраво из табора вратим. с руке скиде бурму позлаћену. по чему ћеш мене споменути. душо. кој је мене богом побратио. по имену моме: ево т' идем погинути. а и тебе добра срећа нађе. вишњим богом и светим Јованом.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ по чему ћеш мене споменути. у табору честитога кнеза. драга душо моја. За њим иде Косанчић Иване: красан јунак на овоме свету. богом побратима. па је мени даде: „На. за Милана. свилен калпак. кој̓ је мене богом побратио. у табору честитога кнеза. узећу те за Милана мога. да ти с' здраво из табора вратим. бурму позлаћену. за Милана. узеђу те за Милана мога.

Кад девојка саслушала речи. обазре се и погледа на ме. моли бога. па је мени даде: „На. по чему ћеш мене споменути.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ја ћу теби ручни девер бити“ За њим иде Топлица Милане: красан јунак на овоме свету. Косовко девојко. копрену од злата. по имену моме: ево т' идем погинути. девојко. проли сузе низ бијело лице. не крвави скута и рукава“. добра срећа нађе: узећу те за верну љубовцу“. око врата свилена марама. она копља бојна. душо. с руке скиде копрену од злата. да ти с' здраво из табора вратим. на јунаку коласта аздија. — онде су ти сва три погинула! Већ ти иди двору бијеломе. душо. понајвише а и понајгушћа? Онде ј' пала крвца од јунака та доброме коњу до стремена. у табору честитога кнеза. тебе. сабља му се по калдрми вуче. Ал' бесједи Орловићу Павле: „Сестро драга. душо. видиш. по копрени. моја душо драга. с руке скиде. И одоше три војводе бојне: њи ја данас по разбоју тражим“. свилен калпак. на руци му копрена од злата. оковано перје. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 423 . до стремена и Ао узенђије. а јунаку до свилена паса.

уде ти сам среће! Да се.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ она оде свом бијелу двору кукајући из бијела грла: „Јао. и он би се зелен осушио!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 425 . јадна. јадна. за зелен бор ватим.

Тад завришта девет добри коња.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 24 СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА M или боже. на копљима девет соколова. бога домолила. бога моли Југовића мајка: да јој бог да очи соколове и бијела крила лабудова. чуда великога! Кад се слеже на Косово војска. она лети над Косово равно. и да види девет Југовића и десетог стар-Југа Богдана. око копља девет добри коња. да од срца сузе не пустила. и узима девет соколова. већ узима девет добри коња. да одлети над Косово равно. и ту мајка тврда срца била. и узима девет љути лава. Што молила. мртви нађе девет Југовића и десетог стар-Југа Богдана. и више њи девет бојни копља. и закликта девет соколова. и залаја девет љути лава. бог јој дао очи соколове и бијела крила лабудова. у тој војсци девет Југовића и десети стар Јуже Богдане. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 427 . а поред њи девет љути лава.

пак он жали свога господара што га није на себи донио“. Кад ујутру данак освануо. залајало девет љути лава. већ је њега Дамјан научио до поноћи ситну зоб зобати. и ту мајка тврда срца била. закликтало девет соколова. да од срца сузе не пустила. што нам вришти Дамјанов зеленко? Ал' је гладан шенице бјелице. заплакало девет сиротица. пита мајка Дамјанове љубе: „Снао моја.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ пак се врати двору бијеломе. завриштало девет добри коња. И ту мајка тврда срца била. мало ближе пред њу ишетале: закукало девет удовица. мајко Дамјанова. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 429 . али лете два врана гаврана: крвава им крила до рамена. нити жедан воде са Звечана. ал' завришта Дамјанов зеленко. они носе руку од јунака (и на руци бурма позлаћена). нит' је гладан шенице бјелице. на кљунове б'јела пјена тргла. љубо Дамјанова. Далеко је снае угледале. али жедан воде са Звечана?“ Проговара љуба дамјанова: „Свекрвице. да од срца сузе не пустила. Кад је било ноћи у поноћи. од поноћи на друм путовати.

— бурма са мном на вјенчању била“. зелена јабуко. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 431 . би л' познала чија ј' ово рука?“ Проговара љуба Дамјанова: „Свекрвице. Узе руку Југовића мајка. јера бурму ја познајем. гдје си расла. ово ј' рука нашега Дамјана. превртала с њоме. љубо дамјанова. Узе мајка руку Дамјанову. окретала. препуче јој срце од жалости за својије девет Југовића и десетим стар-Југом Богданом. гдје л' си устргнута! А расла си на криоцу моме. устргнута на Косову равном!“ Ал' ту мајка одољет не могла. па дозивље љубу Дамјанову: „Снао моја. окретала. мајко Дамјанова. пак је руци тијо бесједила: „Моја руко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ бацају је у криоце мајци. мајко. превртала с њоме.

и у кљуну носиш воде ладне. на копљу је сура тица орле: шири крила. учинио Краљевићу Марко: шириш крила. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 433 . по образу срмајли-марамом. што је теби добра учинио. цар Мурате и кнеже Лазаре. Марку чини лада. чело главе копље ударио.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 25 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ОРАО L ежи Марко крај друма царева. те запајаш рањена јунака?“ Ал' беседи сура тица орле: „Мучи. покрио се зеленом доламом. јунак до јунака. те залаја рањена јунака. — по њој плове коњи и јунаци: коњ до коња. бога ти. те му чиниш лада. учинио Краљевићу Марко? Можеш знати и паметовати: кад изгибе војска на Косову и обадва цара погинуше. вило. а у кљуну носи воде ладне. за копље је Шарац коњиц свезан. Ал' беседи из горице вила: „О. паде крвца коњу до стрмашца и јунаку до свил'на појаса. муком се замукла! Како м̓ није добра учинио. сура тицо орле.

узе мене из крви јуначке. однесе и двору бијеломе. можеш знати и паметовати: кад изгоре варош на Косову и изгоре кула Аџагина. Друго ми је добро учинио. а моје је друштво одлетило. и ја мого с крил'ма полетити. читав месец и недељу више. те ме газе коњи и јунаци. из небеса ситан дажд удари. те се моја крила поопраше. долетисмо и гладне и жедне. састадо се с мојом дружбиницом. љуцкога се наранисмо меса и крви се љуцке напојисмо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а ми тице долетисмо гладне. — састадо се с моји орлушићи. па и скупи Краљевићу Марко. он и скупи у свил'на недарца. Бог донесе Краљевића Марка. па и рани читав месец дана. учинио Краљевићу Марко. па ме метну за себе на Шарца. па и пусти у гору зелену. те се моја крила окореше: ја не мого с крил'ма полетити. полетити по гори зеленој. однесе ме у гору зелену. онде били моји орлушићи. па ме метну на јалову грану. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 435 . ја остадо насред поља равна. а моја се крила закавасише плану сунце из неба ведрога.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 437 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То је мени учинио Марко!“ Спомиње се Краљевићу Марко као добар данак у години.

па проноси коње и калпаке. узела га вода на матицу. о бедри му сабља окована. Вели јунак Туркињи ђевојци: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 439 . у балчацим' три камена драга. па је поче богом сестримити: „Богом сестро. испред подне рањене јунаке. лијепа ђевојко. извади га води на обалу. честиту ћу тебе оставити“. на Марицу бијелити платно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 26 МАРКО КРАЉЕВИЋ ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ R ано рани Туркиња ђевојка. Ђевојка је за бога примила: баци њему један крај од платна. — ваља сабља три царева града. ударила мутна и крвава. извади ме из воде Марице. окреће се низ воду Марицу. па нанесе једнога јунака. на јунаку чудно одијело. од сунца се вода замутила. До сунца јој бистра вода била. На јунаку рана седамнаест. баци мене једну крпу платна. Виђе јунак код воде ђевојку. прије зоре и бијела дала. на сабљи су три балчака златна.

код мене су три ћемера блага. и имадем брата Мустаф'-агу“. Туркиња ђевојко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Сестро моја. да ја видам моје грдне ране. Оде Туре на воду Марицу. добила сам рањена јунака на Марици. те казује брату Мустаф'-аги: „О мој брате. да он вида своје грдне ране. иди кажи брату Мустаф'-аги да ме носи двору бијеломе. други твоме брату Мустаф'-аги. Оде цура двору бијеломе. а кад виђе рањена јунака. на води студеној. кога имаш код бијела двора?“ Рече њему Туркиња ћевојка: „Имам једну остарјелу мајку. у свакоме по триста дуката: један хоће мене поклонити. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 441 . донеси га двору бијеломе“. Ако бог да те ране извидам. код њега су три ћемера блага. а трећи ћу себе оставити. Туркиња ћевојко. брате. а трећи ће себе оставити. преварити да погубиш рањена јунака. Немој ми се. Мустаф'-ага. у свакоме по триста дуката: ја ћу један тебе поклонити. Проговара добар рањен јунак: „Сестро моја. а други ће тебе. ага Мустаф'-ага. честиту ћу тебе оставити и твојега брата Мустаф'-агу“.

одсјече му главу. дођ' у руке Краљевићу Марку.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ узе гледат сабљу оковану: ману њоме. треће слово Краљевића Марка. а кад дође у цареву војску. Пред њега је сестра излазила. припасао сабљу оковану. па он оде двору бијеломе. болан. она рече брату Мустаф'-аги: „Зашто. преварио? А на једну сабљу оковану! Еда бог да: одсјекла ти главу!“ То му рече. а кад виђе шта је учинио. — сама му се сабља извадила! Кад је Марко сабљу загледао. бога ти. брате. гледа сабљу мало и велико: никоме се извадити не да! Оде сабља од руке до руке. скиде с њега дивно одијело. друго СЛОВО Вукашина крала. уз кулу утече. Оде Мујо на цареву војску. да од бога нађеш! Зато згуби мога побратима? На што си се. ал' на сабљи три слова ришћанска: једно слово Новака ковача. Пита Марко Туре Мустаф'-агу: „Ој. турско момче младо. откуд тебе ова бритка сабља? Или си је за благо купио? Или си је у боју добио? АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 443 . Мало време затим постајало. дође ферман од цара турскога Мустаф'-аги да иде на војску.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Или ти је од баба остала? Или ти је љуба донијела. па отиде цару под чадора. Како који Марку долазаше. у чизмама сједе на серџаду. Колико се ражљутио Марко. право ћу ти казат“. скиде главу Турчин-Мустаф'-аги. бога ми. не лудуј. Вели њему Краљевићу Марко: „Зашто. пије мрко вино. Све му каза каконо је било. Отидоше цару казивати. каурине Марко! да ти можеш добит агалуке. он пригрну ћурак наопако. каурине Марко. Кад је царе сагледао Марка и пред њиме тешку топузину. Марко не говори. већ он сједи. Кад се Марку веће досадило. Вели њему Туре Мустаф'-ага: „Бе. Туре. кад ме питаш. најприје би себе извадио. Марка зове. цар по Марка оправио слуге. донијела љуба од мираза?“ Вели њему Туре Мустаф'-ага: „Ој. — да од бога нађеш! — нијеси му ране извидао? Данас бих ти дао агалуке код нашега цара честитога“. а узима тешку топузину. крваве му сузе из очију. већ дај амо сабљу оковану!“ Ману сабљом од Прилипа Марко. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 445 . па погледа цара попријеко.

цар се маши у џепове руком.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ цар с' одмиче. што су ми те тако ражљутили?“ „Не питај ме. да сам бог дô у твојим рукама.“ Па он уста и оде чадору. и ти би ме 'вако ражљутио. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 447 . док доћера цара до дувара. те извади стотину дуката. напиј ми се вина. па их даје Краљевићу Марку: „Иди. Марко. а Марко примиче. царе поочиме! Познао сам сабљу баба мога.

ја ћу с' тешко болан учинити од зла бола тешке срдобоље“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 27 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АЛИЛ-АГА P ојездише до два побратима преко красна места Цариграда: једно јесте Краљевићу Марко. ајд' на мејдан. и у двори моје достојање. тева м' која сукобити беда. Кралевићу Марко. тако иде преко Цариграда. на седло се срцем наслонио. сукоби га царев Алил-ага и за агом тридест јањичара. на част тебе моји бели двори. ако ли те данаске надстрелим. а друго је беже Костадине. Добра колца сукобила Марка. да с' надстрељујемо. од мудрости тешке. беже Костадине. Алил-ага беседио Марку: „О јуначе. по добру се Шарцу положио. Пак се Марко болан учинио без болести. сад ја идем преко Цариграда. Та и поче беседити Марко: „Побратиме. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 449 . и кадуна моја верна љуба. те ме тева на мејдан зазвати. па ако ти бог и срећа даде те ти мене данаске надстрелиш.

трже Марко ноже од појаса. бедо. већ увати леви скут доламе. већ ево ме тешка болест нашла. десном руком за вођеце Шарца. и прескаче коње и јунаке. — игра Шарац како и помаман. брате.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ не тражим ти ни двора ни љубе. исправи се на Шарцу витезу. Турчине проклети! Мене није до стрељања твога. донеси ми стрелу татаранку. иди. а камоли да се надстељујем!“ Ал' се Турчин останути неће. аратос те било!“ Ал' се Турчин останути неће. ни коња се држати не могу. безистену моме. пак дозива бега Костадина: „Побратиме. витеза ти освојити Шарца“. те одсече десни скут доламе: „Иди. 'вати Марку десни скут доламе. левом руком Марка за недарца. у којој је стрели татаранки АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 451 . те и лева одсијече скута: „Иди. тешка болест срдобоља љута. да те бог убије!“ Ал' се Турчин останути неће. Марко трже ноже од појаса. добро Шарцу дизген потегао. теке што ћу тебе обесити. већ увати Шарца за вођице. Плану Марко како ватра жива. беже Костадине. бедо. А беседи Краљевићу Марко: „Остан' ме се.

на мешећеми да нам синџилати да међ' нама после није кавге“. те кадији меће под колено: „Ефендијо. ајде мећи стреле! Ти се валиш да си добар јунак. а ја идем с агом на кадију. седе код кадије. мешћему ћеш и заборавити. а у Марка не има дуката. већ буздован меће преко крила: „Чујеш ли ме. а дркћу му руке. не дај Марку правог синџилата“. а за Марком не има никога. а дукате ни видети нећеш!“ Ефендију попаде грозница гледајући шестопер позлаћен: синџилати. Кад пођоше на мејдан јуначки. па извади дванаест дуката. за агом је тридест јањичара. јер видиш ли шестопер позлаћен: ако т' одем ударати њиме. и валиш се цару на дивану АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 453 . до некол'ко Грка и Бугара. папуч' скиде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ девет бели соколови пера. ето ти дуката. оде Марко с агом на кадију. неће тебе мелем требовати. Како иде царев Алил-ага. а беседи царев Алил-ага: „Делибаша. Кад дођоше на мејдан јуначки. Тад се беже безистену врати. Али Марко турски разабрао. ефенди-кадија! Дај ти мене правог синџилата.

крсташ' орла што води облаке“. Турчине. али ти си од мене старији. Беседи му Краљевићу Марко: „Ја. Метну Турчин другу белу стрелу. метну Марко прву белу стрелу. Метну Марку стрелу татаранку. престријели две стотин' аршина. ја сам добар јунак. стаде Марка богом братимити: „Богом брате. стрелу метну. оде стрела у пра и у маглу. у којој је стрели татаранки девет бели соколови пера. метну Марко другу белу стрелу. престријели пет стотин' аршина. престријели сто двадест аршина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да застрелиш орла крстатога. пак мере аршином. а камоли премерит аршином! Стаде Турчин сузе просипати. вишњим богом и светим Јованом по убаву закону вашему! На част тебе моји бели двори АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 455 . Метну Турчин трећу белу стрелу. јер је ваше господство и царство. Утом Марку и Костадин дође и донесе стрелу татаранку. ајде мећи стреле!“ Метну Турчин прву белу стрелу. јер си мене на мејдан зазвао: већ. престријели три стотин' аршина. твој је мејдан старији од мога. Краљевићу Марко. очима се не да прегледати. престријели шест стотин' аршина. Турчине.

брате... ја на дому имам љубу верну.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и кадуна моја верна љуба. у нас није кано у Турака. љуби Краљевића Марка. још му даде триста пратилаца. грли. отпрати га двору господскоме. племениту Јелицу госпођу. брате. даде њему три товара блага. а све би ти. те га части за три бела дана. већ дај мене три товара блага. опростио. жив' те бог убио! Буд ме братиш. — снашица је кано и сестрица. што ми жену дајеш! Мене твоја жена не требује. одведе га двору господскоме. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 457 . али си ми издр'о доламу. снаа када кошуљу са златом. обесити!“ А беседи Краљевићу Марко: „О Турчине. тек ме немој. да искрпим на долами скуте“. Скочи Турчин радо и весело. уз кошуљу срмајли-мараму.

краљ га у њој у сватове зове. на арапску љуту покрајину. да му крсти два нејака сина. Јанко у њој на кумство зазива. да му крстим два нејака сина?“ Вели мајка Краљевиђу Марку: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 459 . од војводе Сибињанин-Јанка. која књига од Будима града. да га вјенчам с госпођом краљицом. куда ми је сад ићи најпрече: ил' ћу ићи на цареву војску. али Марку три књиге дођоше: једна књига од Стамбола града. моја стара мајко. Која књига од Стамбола града. Марко пита своју стару мајку: „Сјетуј мене. да га вјенча с госпођом краљицом. трећа књига од Сибиња града. цар га у њој на војску позива. која књига од Сибиња града. од онога крала будимскога.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 28 МАРКО КРАЉЕВИЋ И МИНА ОД КОСТУРА S једе Марко с мајком вечерати сува љеба и црвена вина. у сватове на кумство вјенчано. ил' ћу ићи Сибињанин-Јанку. од онога цара Појазета. ил' ћу ићи краљу у сватове. друга књига од Будима града.

у завади с проклетијем Мином од Костура. Кад су били на трећем конаку. па се спрема на цареву војску. на цареву војску. ни из руке чашу испуштао!“ А Марко се трже иза санка. То је Марко послушао мајку. јера сам ти. у сан се занесе. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 461 . Оде Марко на цареву војску са својијем слугом Голубаном. вино се не просу. Голубан му рујно вино служи: узе чашу Краљевићу Марко. и испусти чашу на трпезу. да ми б'јеле не похара дворе“. Буди њега слуга Голубане: „Господару. на походу мајци наручује: „Чу ли мене. сједе Марко вечер' вечерати. моја стара мајко! Граду врата раво затворајте. на војску се иде од невоље: иди. на кумство се иде по закону. ал' нијеси тако дријемао. моја стара мајко. Краљевићу Марко. опростити. а ујутру доцкан отворајте. па се бојим.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „О мој синко. и бог ће нам. с собом води слугу Голубана. чаша паде. чашу узе. синко. мајко. моја вјерно слуго. и досад си на војску ишао. Краљевићу Марко. а Турци нам неће разумјети“. синко. у свате се иде на весеље. па говори слуги Голубану: „Голубане.

Кад дођоше граду Цариграду. чудан санак а у чудан часак. у тој магли Мина од Костура. пак се сави около Прилипа. сан је лажа. те узимљу по мору градове. Краљевићу Марко! добар јунак добар сан уснио. Марко није јунак николико. одведе ми коње из арова. све похара и огњем попали. он похара моје б'јеле дворе. Вели њему слуга Голубане: „А не бој се. Окан бише три године дана. а цар Марку бакшише поклања. Кад дођоше под Кара-Окана. и однесе из ризнице благо“. веће мртве одсијеца главе и пред тебе на бакшиш доноси“. узет не могоше. ђе се прамен магле запођеде од Костура. а бог је истина“. Марко с'јече арапске јунаке. диже царе силовиту војску. зароби ми моју вјерну љубу. стару мајку с коњма прегазио. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 463 . па говоре цару честитоме: „Господине. чудан санак усних. града бијелога.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ мало тренух. отидоше преко мора сињег на арапску љуту покрајину. Окан бише. То Турцима врло мучно било. па све главе пред цара износи. четрдесет и четири града. царе Појазете.

и дај мене побра Алил-агу. па повика стража од Арапа: „Сад навали. Онда царе Марку књигу пише: „Брже ходи. Оде Марко у гору зелену подалеко од војске цареве. Кад ујутру јутро освануло. веће посла Краљевића Марка да он слави своје крсно име. Од ина се цару не могаше. и даде му побра Алил-агу. царе поочиме! Још се нисам вина напојио. под њим сједе лити мрко вино са својијем побром Алил-агом. царе поочиме. царе поочиме. мој посинко Марко! Пропаде ми триест хиљад' војске!“ Али Марко цару одговара: „Када брже. оде цару триест хиљад' војске. да се с миром понапијем вина“. крсно име лијеп данак Ђурђев.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То зачуо Краљевићу Марко. па се моли цару честитоме: „Господине. па разапе бијела шатора. већ ме пусти. Тад навали љута Арапија. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 465 . љута Арапијо! Нема оног страшнога јунака на шарену коњу великоме“. одмах позна стража од Арапа да у војсци не имаде Марка. мене јесте сутра крсно име. да прославим моје крсно име по закону и по обичају.

опази га стража од Арапа. мој посинко Марко! Брже да си. опет виче стража од Арапа: „Навалите. љута Арапијо! Ето оног страшнога јунака АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 467 . Онда царе Марку књигу пише: „Брже да си. љута Арапијо! Нема оног страшнога јунака на шарену коњу великоме“. пак он оде у цареву војску.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а камоли у славу устао!“ Кад је друго јутро освануло. мој посинко Марко! Пропаде ми шесет хиљад' војске!“ Али Марко цару одговара: „Чекај мало. опет виче стража од Арапа: „Навалите. мој по богу синко! Арапи ми шатор оборише!“ Онда Марко усједе на Шарца. Кад је треће јутро освануло. љута Арапијо! Нема оног доброга јунака на шарену коњу великоме“. А Арапи јуриш учинише. оде цару сто хиљада војске. и двије се ударише војске. А Арапи јуриш учинише. царе поочиме! Још се нисам добро почастио с кумовима и с пријатељима”. Опет царе Марку књигу пише: „Ходи брже. пак повика из грла бијела: „Сад уступи. оде цару шесет хиљад' војске. Кад ујутро бијел дан освану.

нијесу ми ране од самрти. огњем попаљени. пита њега царе господине: „Мој посинко. те он тражи ђе је боље вино Тек се Марко вина понапио. стара мајка с коњма прегажена и вјерна му љуба заробљена. за њим посла двије вјерне слуге — да гледају да не умре Марко. да ти тражим мелем и ећиме?“ Вели њему Краљевићу Марко: „Господине. јесу ли ти ране од самрти? Можеш ли ми. синко. Краљевићу Марко. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 469 . чини ми се могу пребољети“. већ он иде из крчме у крчму. али њему ситна књига дође да су њему двори похарани. пак он цару паде преко крила. Цар се маши руком у џепове. трећу војску пред цара догнао. седамдесет рана од Арапа. похарани. царе поочиме. пребољети.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ на шарену коњу великоме!“ Онда Марко удри међ' Арапе. те му даје хиљаду дуката да он иде грдне ране видат. на три стране војску рашђерао: једну војску сабљом исјекао. и грдне му ране зарастоше. другу војску Шарцем погазио. ал' се Марко љуто изранио: седамдесет рана допануо. али Марко не тражи ећима.

стара мајка с коњма прегажена. мој посинко Марко! Ако су ти двори изгорели. а ови му пусти останули!“ Да м' учиниш агом харачлинским. кô и моји што су. царе поочиме. па ће мене сиротиња клети: „Гле курвића Краљевића Марка! Оно му је благо однешено. из ризнице однешено благо.. да т' учиним агом харачлинским. царе поочиме! Кад ти станеш мене дворе градит. ако ти је љуба одведена. Њега тјеши царе господине: „Не бој ми се. б'јели су ми двори похарани. мене хоће сиротиња клети: „Гле курвића Краљевића Марка! Они су му двори изгорели. Ал' говори Краљевићу Марко: „Фала тебе. однио га Мина од Костура“. бољом ћу те љубом оженити“.Господине. пак ћеш више блага сакупити. а ово му остануло пусто!“ А што ђеш ме женит другом љубом кад је моја љуба у животу? АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 471 .АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Тад потужи Краљевићу Марко уз кољено цару поочиму: . ако ти је благо однешено. ја харача покупит не могу док не свежем ништа и убога. вјерна ми је љуба заробљена. љепше ћу ти дворе начинити — поред мојих.

ал' он сједи. причести се и исповједи се. и даде им лагане мотике. отидоше бијелу Костуру. оде право бијелу Костуру. триста јаничара. браћо моја драга. ево нам аргата! Јефтино ће радит винограде“. пијте вино и бистру ракију. ја ћу ићи бијелу Костуру. а Маркова служи му га љуба. већ падните под Костуром градом. Отидоше триста јаничара. покуј њима криве косијере. па обуче рухо калуђерско. Јаничаре сјетовао Марко: „Браћо моја. а на главу капу камилавку.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Већ дај мене триста јаничара. Када дође Мини од Костура. ви идите бијелу Костуру. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 473 . јер је многу крвцу учинио. Марко оде Светој гори славној. не би л' своју повратио љубу“. Цар му даде триста јаничара. бога ти. Кад дођете ка Костуру граду. докле и ја у Костур не дођем“. па се баци Шарцу на рамена. Ви немојте. покова им криве косијере. и дај њима лагане мотике. рујно пије вино. пусти црну браду до појаса. црни калуђере. Пита њега Мина од Костура: „Ој. вама ће се Грци радовати: „Благо нама.

душо. дадоше ми коња од подушја“. — да са киме. бога ми. у ризнице доње. те донеси три купе дуката. и срце и душо! досад си се Марковица звала. књигу узе. Узе књигу Краљевићу Марко. Кад то зачу Мина од Костура. па говори Краљевићу Марку: „Бе аферим. Мина господару. црни калуђере! Ево има девет годин' дана како чекам ја такове гласе: Маркове сам похарао дворе. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 475 . још је за се нијесам вјенчао. похарао. а одсад си Минина госпођа. ја сам био у царевој војсци на арапској љутој покрајини. тамо бјеше једна будалина. ал' говори Мина од Костура: „Чујеш. а сад ћеш ме ти вјенчати с њоме“. те Мину вјенчава. од радости на ноге скочио. све сам чекô док погине Марко. огњем попалио.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ откуд тебе тај шарени коњиц?“ Вели њему Крашевићу Марко: „Ој. Иди. и он тамо јесте погинуо: и ја њега јесам саранио по закону и по обичају. Јело. вјерну сам љубу заробио. већ са својом љубом! Па сједоше рујно пити вино. вино пити и веселити се. по имену Краљевићу Марко.

сабљу узе. па потеже сабљу зарђалу. обрну се и два и три пута. од подушаја краљевићу Марку“. огњем попалише. па је загледује. па говори Мини од Костура: „Господару. бијеле му дворе похараше. сав се чардак из темеља тресе. моја аргатијо! Нема вама Мине од Костура!“ Навалише триста јаничара у дворове Мине од Костура. те донесе три купе дуката. па отиде бијелу Прилипу АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 477 . па је даје црном калуђеру: „На ти и то. не носи их од Минина блага. црни калуђере. Марко узе своју вјерну љубу. Узе сабљу Краљевићу Марко. и донесе сабљу зарђалу. па повика из грла бијела: „Сад навал'те. већ их носи од Маркова блага. Оде Јела у ризнице доње. црни калуђере. ману сабљом здесна налијево.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да дарујем црна калуђера“. је л' слободно на весељу твоме поиграти ситно калуђерски?“ Вели њему Мина од Костура: „Јест слободно. зашто не би било?“ Скочи Марко на ноге лагане. похараше. те он Мини одсијече главу. и Минино он покупи благо. јест слободно. Мина од Костура.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ пјевајући и поп'јевајући. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 479 .

јали ће ми на мејдан изићи!“ То је Арап кули изрекао. код мора сам кулу начинио. кад по тебе нитко шетат нема? Мајке немам. а ти хајде на мејдан јуначки!“ Дође књига цару честитоме. ударио стакла у пенџере. а јоште се оженио нисам: поклони ми шћерцу за љубовцу. па он одмах ситну књигу пише. царе од Стамбола. а јоште се оженио нисам. запросићу у цара ђевојку: јал' ће ми је царе поклонити. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 481 . већ кобила која бедевију. куло. па је онда кули говорио: „Што ћеш пуста у приморју. по њојзи ми нитко шетат нема. ал' тако ме не родила мајка. а сестрице немам.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 29 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АРАПИН K улу гради црни Арапине. украј сињег мора дебелога. да по тебе љуба моја шеће. простр'о је свилом и кадифом. кулу гради од двадест тавана. те је шаље цару у Стамбола: „Господине. Кад је Арап кулу начинио. ако л' ми је поклонити нећеш.

стаде царе тражит мејданџије. па привеза чадор у теркију. заузда је уздом позлаћеном. те му служи црвенику вино. а ноћу јој б'јело лице љуби. и по једну лијепу ђевојку. Нуто цару велике невоље! Веће њему неста мејданџија. Мејданџије млоге одлазише. а за копље свезô бедевију. пред вратима копље ударио. оде право бијелу Стамболу. све погуби црни Арапине. ко погуби црног Арапина. и на Стамбол он наметну намет: све на ноћцу по јалову овцу и фуруну леба бијелога. пак разапе бијела чадора. ал' Стамболу ниједан не дође. па опреми сиву бедевију: потеже јој седмере колане. обећава благо небројено. а припаса сабљу оковану. Кад је дошô пред стамболска врата. па упрти копље убојито. ал' с' опреми црни Арапине из приморје са бијеле куле: он с' обуче у рухо господско. један чабар жежене ракије. кобили се на рамена баци.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Када виђе што му књига каже. Ни ту није големе невоље. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 483 . по два чабра црвенога вина. и са стране тешку топузину.

даде њему цуру на срамоту. док отидем у приморје равно и сакупим киту и сватове“. Арап узја танку бедевију. Кад се царе виђе на невољи. Сан уснила госпођа царица.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ дневи даје у земљу Талију. цвили јадна како љута гуја: „Јаох мене до бога милога! За кога сам лице одгајила? Да га љуби црни Арапине!“ У то доба и ноћ омркнула. Кад то зачу царева ђевојка. Сједе Арап свадбу уговарат: „До петнаест бијелијех дана. Пак посједе танку бедевију и отиде у приморје равно да он купи кићене сватове. госпо. Тако држа три мјесеца дана. виче цара из грла бијела: „Море царе. наћера је кроз Стамбол бијели. Ни ту није голема зулума. њоме лупа цареве дворове. ђе јој на сну чоек говорио: „Има. те узима небројено благо. у држави вашој равно поље широко Косово. изводи ђевојку!“ Па потеже тешку топузину. дође право под цареве дворе. и град Прилип у пољу Косову. вале Марка да је добар јунак. сасу њему стакла у пенџере. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 485 . у Прилипу Краљевићу Марко.

Ферман оде Краљевићу Марку. он говори царском татарину: „Иди збогом. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 487 . нек ти отме шћерцу од Арапа“. те га шаље бијелу Прилипоу. Кад ујутру јутро освануло. погуби ми црног Арапина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ пошљи књигу Марку Краљевићу. Кад је царе р'јечи разумио. ево тебе пет товара блага“. посини га богом истинијем. ходи мене бијелу Стамболу. она трчи цару господару. царев татарине! Поздрави ми цара поочима: ја не смијем на Арапа доћи. те казује што је рекô Марко. брже пише сићана фермана. кад ми узме са рамена главу. да ми Арап не води ђевојку. Када Марко сићан ферман прими. те казује шта је у сну снила. она гради другу ситну књигу. обреци му благо небројено. што ће мене Три товара блага?“ Оде татар цару честитоме. не дај мене шћерцу Арапину. те је шаље Краљевићу Марку: „Богом синко. Краљевићу Марко. Арапин је јунак на мејдану. Кад то чула царица госпођа. на кољено Краљевићу Марку: „Богом синко. Краљевићу Марко. даћу тебе три товара блага“. и кад виђе шта с' у њему пише.

братимим те богом истинијем. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 489 . царев татарине! Иди кажи мојој поматери: ја не смијем на Арапа доћи. он говори царском татарину: „Иди натраг.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Књигу прими Краљевићу Марко. ево тебе седам товар' блага. Кад то зачу царева ђевојка. у лице је пером ударила. не дај мене црну Арапину. ни у ситно брдо увођени. и кумим те богом истинијем и вашијем светијем Јованом. Арапин је јунак на мејдану. већ од чиста злата саљевани. повисоко главу издигнула. — на синији оплетена гуја. и ево ти седам бошчалука: нит' су ткани. скинуће ми главу са рамена. нити су предени. Краљевићу Марко. скочи млада на ноге лагане. у зубима држи драги камен. поред ког се види вечерати у по ноћи као у по дана. од образа крви отворила. и даћу ти од злата синију. Оде татар и каза царици што је рекô Краљевићу Марко. Када виђе што се у њој пише. Марку ситну књигу написала: „Богом брате. пак довати перо и хартију. а ја волим моју русу главу нег' све благо цара честитога“.

а на главу калу од курјака. тад се баци Шарцу на рамена. нит' му рече доћи. још ћу царев печат ударити: да те везир погубит не може док честитог цара не запита“. те облачи на се одијело: а на плећи ћурак од курјака. јоште узе копље убојито. на којој су три балчака златна и у њима три драга камена. ја се бојим бога и Јована. Он опреми натраг татарина. — ваља сабља три царева града. а с лијеве тешку топузину. моја посестримо! Зло је поћи. а горе не поћи: да с' не бојим цара и царице. оде право бијелу Стамболу. ни не доћи. баш ћу поћи. па наточи један мијех вина. објеси га Шарцу с десне стране. и он сиђе у подруме Шарцу. он не иде цару ни везиру. а он оде на танаку кулу. те он виђе што му књига каже.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и даћу ти сабљу оковану. да нећу ни доћи“. да не крива ни тамо ни амо. па припаса сабљу оковану. Посла Марку књигу по татару. Када Марку ситна књига дође. Када дође бијелу Стамболу. онда стаде Марко говорити: „Јаох мене. потеже му седмере колане. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 491 .

зелено језеро! Божја помоћ. покрила се злаћеном марамом. моја кућо вјечна! У тебе ћу вијек вјековати. и даре му млоге обрицала: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 493 . волим за те него за Арапа!“ Јави јој се Краљевићу Марко: „Ој госпођо. поклони се зелену језеру.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ веће иде у Новога хана. од шта млада бјежи у језеро: „Најпослије казаше ми Марка у Прилипу. Туркињо ђевојко. удаћу се за тебе. већ погледа често око себе. да га ладне напоји водице. ја сам њега богом братимила. што нагони тебе у језеро? Зашто л' ћеш се удат за језеро? Каква ти је голема невоља?“ Проговори Туркиња ђевојка: „Прођи ме се. језеро. у хану је конак учинио. пак језеру стаде бесједити: „Божје помоћ. Кад је било испред тавне ноћи. ал' ето ти Туркиње ђевојке. и казаше да је јунак Марко. да би могô Арапа згубити. Како дође на језеро млада. ал' му Шарац воде пити неће. он поведе Шарца на језеро. гола дервишино! Што ме питаш кад помоћ не можеш?“ Све му каза од краја до конца. граду бијеломе. и кумила светијем Јованом.

не дошао мајци!“ Ал' говори Краљевићу Марко: „Не куни ме. а ја знадем ће ћу те отети. Краљевићу Марко. и нек тебе даду Арапину. не дај мене црну Арапину!“ Рече њојзи Краљевићу Марко: „Посестримо. Сједе Марко пити рујно вино. и послаше у Новога хана. и спремише црвенога вина. не дам тебе црном Арапину! Немој другом казивати за ме. Оде Марко у хана Новога.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ но залуду. Кад то зачу лијепа ђевојка. објеси се Марку око врата: „Богом брате. спремише му господску вечеру. Кад то зачу царе и царица. а ђевојка у цареве дворе. ако бог да и срећа јуначка“. не шће доћи Марко. да у двору не замеће кавге. док је мене и на мене главе. ал' нека ми вина не омале. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 495 . а Стамбол се стаде затворати. веће кажи цару и царици нек ми штогођ за вечеру спреме. па казује цару и царици да је дошô Краљевићу Марко. кад Арапин са сватови дође. нека њега л'јепо дочекају. не шће доћи. нек ми пошљу у Новога хана. Туркињо ђевојко. моја посестримо! Ја сам главом Краљевићу Марко“.

онда Арап сам себе говори: „Боже мили. бога ми. које јоште за мој страх не знаде?“ Оде Арап пред цареве дворе. пет стотина црнијех Арапа: Арап ђевер. од његова страха великога ми се тако рано затворамо“. а Арапин црни младожења. и за њиме пет стотина свата. пита њега Краљевићу Марко: „Што се тако рано затворате?“ Ханџија му право казиваше: „Ој.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ дођ' ханџија да затвори врата. Кад су били испред Новог хана. Не да Марко затворити врата. те разбија хане и дућане. чуда великога! Цијел Стамбол јесте позатворан од мојега страха великога. скаче пуста под њим бедевија. незнани јуначе. и ту тавну ноћцу преноћише. већ он стаде да види Арапа и његове кићене сватове. вечерас ће доћи по ђевојку. стари сват Арапин. осим врата од Новога хана! Да л' у њему ниђе никог нема? Да л' је како лудо и манито. ал' ето ти црна Арапина на кобили танкој бедевији. Арапин је шћерецу испросио на срамоту у цара нашега. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 497 . испод ногу камен излијеће. Стаде јека бијела Стамбола.

ишћера га на Стамбол-чаршију. Арап нагна танку бедевију. и изврати калу од курјака. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 499 . па објеси мјешину са вином. па одоше низ Стамбол-чаршију. да погледа тко има у хану: Марко сједи насред Новог хана.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад ујутру јутро освануло. он изврати ћурак од курјака. Арапин се у сватове врати. одмах стаде заметати кавгу и прогонит стражње мимо прве. већ кобилу бије по ребрима. опет ханска врата отворена. не даде му унутра уићи. пак се скаче Шарцу на рамена. цар изведе Арапу ђевојку. не пије га чим се вино пије. своме Шарцу потеже колане. већ леђеном од дванаест ока. Када стиже арапске сватове. и опреми рухо ђевојачко: натовари дванаест товара. те он пије црвенику вино. пола Шарцу даје. Тада уста Краљевићу Марко. пола пије. он узима копље убојито. да не крива ни тамо ни амо. али Шарац свезан на вратима. Кад су били испред Нова хана. с друге стране тешку топузину. Пође Арап кроз Стамбол бијели са ђевојком и са сватовима. Шћаше Арап да заметне кавгу.

он погуби кума и ђевера. седам ћу те пута прескочити. а седам одовуд. црни Арапине! Стиже јунак у твоје сватове. црни Арапине! Ако бог да и срећа јуначка. да погубиш кума и ђевера? Или си луд и ништа не знадеш? Ил' си силан. нешто му се у зубима црни као јагње од пола године. нит' је јунак кô што су јунаци: на њему је ћурак од курјака. он заметну кавгу. коњ му није коњи каквино су. потегнућу дизген бедевији. па говори Крањљевићу Марку: „Зла ти срећа. пак ћу онда тебе одсјећ главу“. Глас допаде црном Арапину: „Зла ти срећа. погуби ти кума и ђевера“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ кад доћера Шарца до ђевојке. како стиже. не лажи. веће шарен како и говече. ти до мене ни доскочит нећеш. незнани јуначе! Који те је ђаво навратио да ти дођеш у моје сватове. Врати Арап сиву бедевију. а камоли мене прескочити!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 501 . седам отуд. на глави му кала од курјака. Ал' говори Краљевићу Марко: „Бре. пак си полудио? Или ти је живот омрзнуо? А тако ми моје вјере тврде. и прогони стражење мимо прве.

и кобилу на предње дочека. сама стоји лијепа ђевојка. стоји звека бриткијех сабља. Паде Марку на ум топузина. већ се пропе он на ноге стражње. те јој уво десно одадрије. он окрену танку бедевију. и мало је довати зубима. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 503 . пак заљуља покрај себе њоме. па побјеже кроз Стамбол-чаршију. ал' од свата нигђе никог нема. стиж' Арапа међу плећи живе. сва кобила у крви огрезну. и увати танку бедевију. ћераше се четири сахата. Он се врати кроз Стамбол-чаршију. Да је коме стати те виђети кад удари јунак на јунака: црни Арап на Краљића Марка! Нити може погубити Марка. одсијече од Арапа главу. Арап паде. нит' се даде Арап погубити. Када виђе црни Арапине да ће њега освојити Марко. пак је уд'ри оштром бакрачалијом. доиста га прескочити шћаше. и тијаше да утече Шарцу. а Марко допаде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' да видиш црног Арапина! Кад покупи дизген бедевији. ал' не даде Шарац од мејдана. брза му је као горска вила. ал' је брза пуста бедевија. За њиме се натурио Марко.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 505 . а ето ти од Арапа главе. у зубима држи драги камен. ни у ситно брдо увођени. Врати Марко лијепу ђевојку. што с' спремио руха уз ђевојку“. опет дођи поочиму твоме“. а ђевојка седам бошчалука: нит' су ткани. царе. спрема царе седам товар' блага. па говори цару честитоме: „Ето. Па он врати својега Шарина. оде право бијелу Прилипу. одведе је у цареве дворе. и у њима три драга камена. — на синији исплетена гуја. послаше му од злата синију.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и око ње дванаест товара лијепога руха ђевојачког. и међ' њима царев печат Стоји: да га везир погубит не може док честитог цара не запита. блага неколико. лијепе ђевојке. Марко. Кад ујутру јутро освануло. а ето ти дванаест товара. код кога се види вечерати у по ноћи као у по дана. нити су предени. ако л' тебе понестане блага. на којој су три балчака златна. све послаше Краљевићу Марку: „Ето. послаше му сабљу оковану. повисоко главу издигнула. већ од чиста злата саљевани.

Марко паше сабљу оковану. да с' не игра колом уз кадуне. већ нагони оџе и аџије да и они с њиме пију вино!“ Кад је царе разумео речи. Марко пије уз рамазан вино. да с' не носе зелене доламе. Марко паше сабљу оковану.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 30 МАРКО ПИЈЕ УЗ РАМАЗАН ВИНО C ар Сулеман јасак учинио: да с 'не пије уз рамазан вино. па му просто да сам пије вино. Марко игра колом уз кадуне. и отац и мајко! Нијеси ли јасак учинио: да с' не пије уз рамазан вино. он пошиље два своја чауша: „Отидите. да с' не носе зелене доламе. Марко пије уз рамазан вино. два чауша млада. да с' не пашу сабље оковане. Иду Турци цару на парницу: „Цар-Сулеман'. Марко носи зелену доламу. да с' не игра колом уз кадуне? Марко игра колом уз кадуне. — још нагони оџе и аџије да и они с њиме пију вино. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 507 . да с' не пашу сабље оковане. Марко носи зелену доламу.

да с' не пашу сабље оковане. да с' не игра колом уз кадуне. Отидоше два чауша млада. да с' не носе зелене доламе. Расрди се Краљевићу Марко. беседе му два чауша млада: „Да чујеш ли. пред њим кула од дванаест ока. па довати ону кулу с вином. Беседи му царе Сулемане: „Мој посинко. да ти пашеш сабљу оковану. Краљевићу Марко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ пак кажите Краљевићу Марку да га царе на диван зазива“. па удара царева чауша: прште купа а прште и глава. Оде Марко цару на дивана. бритку сабљу на крило намиче. и проли се и крвца и вино. али Марко под шатором пије. седе цару до десна колена. Кад дођеше Краљевићу Марку. самур-калпак на очи намиче. Краљевићу Марко! Тебе царе на диван зазива. добри људи о злу говорише: на јаднога Марка потворише: да ти играш колом уз кадуне. та ја јесам јасак учинио: да с' не пије уз рамазан вино. а буздован уза се привлачи. да ти пијеш уз рамазан вино. да ти идеш цару на дивана“. још нагониш оџе и аџије АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 509 . да ти носиш зелену доламу.

царе Сулемане. млад сам јунак и доликује ми. — и ти с'. Што буздован уза се привлачим и што сабљу на крило намичем. царе. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 511 . већ најближе царе Сулемане. био неожењен. царе. он извади стотину дуката. не има ли тко ближе до Марка: ал' код Марка нигди никог нема. — нек не иду мени у меану. тешко оном тко ј' најближе Марка!“ Гледи царе на четири стране. ја се. Ак' нагоним оџе и аџије. Ако играм колом уз кадуне. ја сам сабљу за благо купио. Ако л' носим зелену доламу. с царем се говори. нисам оженио. вера ми доноси. Ако калпак на очи намичем. Марко се примиче. док дотера цара до дувара: цар се маша руком у џепове. они да гледају. ако би се заметнула кавга. чело гори. ако пијем уз рамазан вино. ако лијем. Цар с' одмиче. ја се бојим да не буде кавге. Ако л' пашем сабљу оковану. не може ми та образ поднети да ја пијем.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да и они с тобом пију вино! Зашто калпак на очи намичеш? Што л' буздован уза се привлачиш? Што ли сабљу на крило намичеш?“ Ал' беседи Краљевићу Марко: „Поочиме.

те се налиј вина!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 513 . Марко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ па и даје Краљевићу Марку: „Иди.

вјеша цару хоџе и хаџије. ни издворих коња ни оружја. то тријезно бјеше учинило: одврже се у приморје равно. Што гођ Туре пјано говорило. посла на њга Ћуприлић-везира АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 515 . вјешаћу му хоџе и хаџије“. онда поче пијан бесједити: „Ево има девет годиница како дворим цара у Стамболу. око куле гвоздене ченгеле. око куле гвоздене ченгеле. Кад се Муса накитио вина. у приморју кулу начинио. затворићу скеле око мора и друмове около приморја. куд пролази царевина благо. ал' тако ми моје вјере тврде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 31 МАРКО КРАЉЕВИЋ И МУСА КЕСЕЏИЈА V ино пије Муса Арбанаса у Стамболу у крчми бијелој. начинићу кулу у приморју. на годину по триста товара. Када цару тужбе додијаше. ни доламе нове ни половне. све је Муса себе уставио. одврћ ћу се у равно приморје. позатвора скеле око мора и друмове около приморја.

да је сада Краљевићу Марко. Вели њему хоџа Ћуприлићу: „На милости. савеза му руке наопако. а свеза му ноге испод коња. ал' му вели хоџа Ћуприлићу: „Господине. Скочи хоџа на ноге лагане. Стаде царе мејданџије тражит. нијесам је више отворио“. па он проли сузе од очију: „Прођи ме се. да не тражим паре ни динара“. Како који тамо одлазаше. Кад дођоше у равно приморје. хоџа Ћуприлићу! Јер помињеш Краљевића Марка? И кости су њему иструнуле: има пуно три године дана како сам га вргô у тавницу. све поломи Муса по приморју и ухвати Ћуприлић-везира. царе од Стамбола.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и са њиме три хиљаде војске. обећава небројено благо. Погледа га царе попријеко. згубио би Мусу Кесеџију“. већ Стамболу он не долазаше. царе господине! Шта би дао ономе јунаку који би ти жива казô Марка?“ Вели њему царе господине: „Дао бих му на Босни везирство без промјене за девет година. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 517 . па га посла цару у Стамбола. тко погуби Мусу Кесеџију. То се царе љуто забринуо.

богме. Вели царе Краљевићу Марку: „Јеси л’ ђегођ у животу. казаћу ти кад сам за мејдана“. Марко. а трећи му нокте сарезује. и дебела меса овнујскога. нокти су му — орати би могô. Цар добави три бербера млада: један мије. али у рђаву. да посједим неколико дана. Марко?“ „Јесам. примакни ми вина и ракије. поцрнио као камен сињи. царе господине! Убила ме мемла од камена. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 519 . царе. камол’ с Мусом мејдан дијелити! Намјести ме ђегођ у механу. па он пита Краљевића Марка: „Можеш ли се. други Марка брије. и изведе Крањевића Марка.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ те отвори на тавници врата. полом се покрива.“ Сједе царе казивати Марку што је њему Муса починио. намјести га у нову механу. примаче му вина и ракије. да погубиш Мусу Кесеџију? Даћу блага колико ти драго“. — полу стере. и бешкота леба бијелога. убила га мемла од камена. Вели њему Краљевићу Марко: „Аја. ја не могу ни очима гледат. поуздати да отидеш у приморје равно. изведе га пред цара честитог: коса му је до земљице црне.

пак дошета опет до Новака: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 521 . прште дрво надвоје. Па он оде Новаку ковачу: „Куј ми сабљу. ал’ из њега вода не удари: „Богме. натроје. Тако стаде јоште мјесец дана. пита царе Краљевића Марка: „Можеш ли се веће поуздати? Досади ми љута сиротиња све тужећи на Мусу проклетог“. и бешкота леба бијелога. да огледам може ли што бити“. Вели Марко цару честитоме: „Донеси ми суве дреновине са тавана од девет година.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и дебела меса овнујскога. Када виђе да је за мајдана. од мејдана“. док се Марко мало поначини. натроје. Донеше му суву дреновину. Сједе Марко три мјесеца дана. Донесоше дреновину Марку. кад је стеже у десницу руку. царе. јоште није време“. Тада Марко цару проговара: „Прилика је. стеже Марко у десницу руку. Новаче ковачу. царе. онда иште суву дреновину. прште пуста надвоје. пије вино три-четири дана. док је живот мало повратио. па он оде у нову механу. и дв’је капље воде искочише. какву ниси прије саковао!“ Даде њему тридесет дуката.

Даде њему стотину дуката. Новаче ковачу. Краљевићу Марко. јеси л’ икад бољу саковао?“ „Ој. ману сабљом Краљевићу Марко. а бољем јунаку: кад с’ одврже Муса у приморје. уједе га гуја. Ману сабљом и десницом руком и удари по наковњу Марко.“ Ражљути се Краљевићу Марко. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 523 . одс’јече му руку до рамена: „Ето сада. Ново. наковња је пола пресјекао. што сам њему сабљу саковао. а ето наковња. превари се. бољу сабљу. па говори Новаку ковачу: „Пружи руку.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Јеси л’. те се рани за живота твога“. Новаче ковачу. па он пита Новака ковача: „Ој. Новаче ковачу. па посједе Шарца од мејдана. да не кујеш ни боље ни горе. кад удари њоме по наковњу. ни трупина здрава не остаде. Вели њему Краљевићу Марко: „Је ли добра. а нај тебе стотину дуката. бога ти. јесам једну бољу саковао. Новаче Ковачу?“ Новак Марку тихо говорио: „Ето сабље. пружи десну руку. бога ми. пружи руку — да ти сабљу платим!“ Превари се. ти огледај сабљу каква ти је“. сабљу саковао?“ Изнесе му сабљу саковану.

и још ме је често заклињала да се ником не уклањам с пута“. дочекује у бијеле руке. Марко. рече Марко Муси Кесеџији: „Дели-Муса. ал’ ето ти Мусе Кесеџије. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 525 . све се скита. топузину баца у облаке. на топуз га Муса дочекао. не замећи кавге. одранила скробом овсенијем. а купином лозом повијала. а ја ти се уклонити нећу ако т’ и јест родила краљица на чардаку. ил’ ми се поклони!“ Ал’ говори Муса Арбанаса: „Прођи. ил’ одјаши да пијемо вино.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ оде право у приморје равно. а злаћеном жицом повијала. Кад то зачу од Прилепа Марко. а мене је љута Арнаутка код оваца на плочи студеној. а за Мусу пита. Кад се један другом прикучише. Једно јутро бјеше поранио уз клисуру тврда Качаника. преко себе копље претурио. ил’ с’ уклони. уклон’ ми се с пута. на вранчићу ноге прекрстио. одранила медом и шећером. у црну ме струку завијала. он тад пушћа своје бојно копље своме Шарцу између ушију дели-Муси у прси јуначке. на меку душеку. у чисту те свилу завијала.

тад оману Муса Кесеџија.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ пак потеже своје бојно копље да удари Краљевића Марка. Краљевића б’јела и крвава. пребио га на три половине. Потегоше перне буздоване. дели-Муса буздован подбаци. дели-Муса на Краљића Марка. и изби му сабљу из балчака. бацише их у зелену траву. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 527 . јали да оманем!“ Омахује Краљевићу Марко. Проговара Муса Кесеџија: „Мани. шчепаше се у кости јуначке и погнаше по зеленој трави. нит’ се даде Муса оборити. Потегоше сабље оковане. преби му је у три половине. стадоше се њима ударати. удри Марка у зелену траву. Носише се љетни дан до подне. пак потеже своју сабљу нагло да удари Марка Краљевића. Мусу б’јела пјена попанула. пак му сједе на прси јуначке. буздован’ма пера обломише. један другом јуриш учинише: ману сабљом Краљевићу Марко. ал’ не може ништа да учини. нити може да обори Марка. Марко. од добријех коња одскочише. на топуз га Марко дочекао. Намјери се јунак на јунака. ал’ подбаци топузину Марко.

те распори Мусу Кесеџију од учкура до бијела грла. на трећему љута гуја спава. Краљевићу Марко. болан. посестримо вило? Ђе си данас? ниђе те не било! Еда си се криво заклињала: ђе гођ мене до невоље буде. А кад стаде Марко преметати. ал’ у Муси три срца јуначка.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал’ процвиље Краљевићу Марко: „Ђе си данас. од тебе би триста јада било!“ Кад то виђе Краљевићу Марко. да ћеш мене бити у невољи?“ Јави му се из облака вила: „Зашто. ђе се нисам пробудила била док је Муса у животу био. Краљевићу Марко! Јесам ли ти. мртав Муса притиснуо Марка. а друго се јако разиграло. брате. и једва се ископао Марко. троја ребра једна по другијем. још је Марку гуја говорила: „Моли бога. откуд оно вила проговара. ђе су тебе гује из потаје?“ Гледну Муса брду и облаку. Када се је гуја пробудила. проли сузе низ бијело лице: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 529 . једно му се срце уморило. маче Марко ноже из потаје. говорила да не чиниш у неђељу кавге? Срамота је двоме на једнога. мртав Муса по ледини скаче.

однесе је бијелу Стамболу. „Не бој ми се. царе господине! Како би га жива дочекао кад од мртве главе поиграваш?“ Цар му даде три товара блага. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 531 . оста Муса уврх Качаника.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Јаох мене до бога милога. ђе погубих од себе бољега!“ Па он Муси одсијече главу и баци је Шарцу у зобницу. цар је од стрâ на ноге скочио. вели њему Краљевићу Марко. Кад је баци пред цара честитог. Оде Марко бијелу Прилипу.

Нуто Марку велике невоље! Мучно му је ићи без оружја. додаје му чашу и матару: „Точи вино. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 533 . Краљевићу Марко! Свега имаш у бијелу двору. те опрема Шарца од мејдана. немој носит ништа од оружја! Ти се јеси крви научио. У Марка су млоге узавнице: двјеста попа. још да имаш рибе од Орида!“ Мучно бјеше Краљевићу Марку. За њим стара пристанула мајка. од осталог ни броја не има. ал’ говори стари калуђере: „Вала тебе. Богосаве слуго! Редом чаше око совре даји. Свему доста пива и јестива. Краљевићу Марко. триста калуђера. па дозива слугу Богосава. слуго!“ Па он оде низ бијелу кулу. и дванаест српскијех владика. па је Марку тихо бесједила: „Ја мој синко. и четири старе патријаре. немој кога прескочити. славу слави светога Ђорђија.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 32 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЂЕМО БРЂАНИН S лаву слави Краљевићу Марко. учинићеш крвцу о празнику“.

нијеси ли отуд од Прилипа. слави Марко свога светитеља. совра ће му у крв огрезнути.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а још горе не послушат мајке: не шће узет ништа од оружја. погубио Мусу Кесеџију“. Кад је био води на ћуприју. божју помоћ називаше Марку. незнана делијо. дочекује у бијеле руке. бога ми ћу њега објесити баш о вратим’ бијела Прилипа: давно ми је брата погубио. бога ти. од оџака Краљевића Марка? Је ли Марко код бијела двора? Има л’ Марко доста узавница?“ Вели њему Краљевићу Марко: „Ој. ја сам јутрос од Прилипа била. оде право бијелу Ориду. незнана делијо. лијепо му Марко приватио. има Марко доста узавница“. Вели јунак од Прилипа Марку: „Ој. код двора је Краљевићу Марко. Па окрену коња доратаста. топузину баца у облаке. ако бог да и срећа јуначка. ал’ ето ти једнога јунака. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 535 . већ посједе Шарца од мајдана. окрену га низ поље зелено. незнани јуначе. Вели њему незнан добар јунак: „Нека има. оста јадан Марко гледајући. бога ми. на дорату ноге прекрстио.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 537 . свеза Марку наопако руке. а Ђемо допаде. Све мислио. па извади синџир из егбета.. ал’ потеже Ђемо топузину.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Свакојако мисли и премишља: да би му се казивао Марко. паде Марко у зелену траву. а дората води у поводу. утећи му шћаше. да га пусти бијелу Прилипу. хоће њега Туре погубити. па заљуља покрај себе њоме — јадна Марка међу плећи живе. Марко паде. па он викну из грла бијела: „Куд ћеш тамо. па посједе његова Шарина. јер не има ништа од оружја. под Оридом вјешала огради да објеси Краљевића Марка. окова га све у гвожђе љуто: а на ноге двоје букагије. Брз је Шарац. оде право бијелу Ориду. а на грло синџир-вожђе тешко. Ђемо Брђанине? Ево. па побјеже пољем широкијем. за њиме се Ђемо натурио. Краљевића Марка!“ Поврати се Ђемо Брђанине. Поузда се Краљевићу Марко да ће утећ на своме Шарину. привезао Марка за дората. хоће исјећ млоге узавнице а тражећи по оџаку Марка. на једно смислио. море. а на руке двоје белензуке.

Моли му се господа звечанска: „Богом брате. Вели њему Краљевићу Марко: „Тако. ево тебе три товара блага!“ Узе Ђемо три товара блага. ево тебе три товара блага! Узе Ђемо три товара блага. ево тебе три товара блага!“ Узе Ђемо три товара блага. гони Марка бијелу Звечану. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 539 . неће родит вино ни шеница.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Моли му се господа ришћанска: „Богом брате. не раде јунаци. већ закољу коња ја сокола. Ђемо Брђанине. и ту Ђемо вјешала огради да објеси Краљевића Марка. па под градом вјешала огради. Ђемо Брђанине. налију се крви од гр’оца“. ту нам немој објесити Марка. воде ја механе? Тешко ме је освојила жеђа“. Моли му се господа ришћанска: „Богом брате. Отале се Ђемо подигао кроз некакву Јањину планину. ту нам немој објесити Марка. Марко. Ђемо. води Марка граду Вучитрну. неће родит вино ни шеница. дели-Марку тихо говораше: „Знаш ли. Тешко Ђемо ожедњео бјеше. хоће Ђемо да објеси Марка. Ту нам немој објесити Марка. неће родит вино ни шеница. Ђемо Брђанине.

сад ће ми се осветити Јања: доста сам јој вина потрошио. а нијесам дао ни динара“. а испаде крчмарица Јања. То је Ђемо једва дочекао. и проклета крчмарица Јања. донесе му вина и ракије. донесе му крчмарица Јања рујна вина од седам година. Па потеже сабљу оковану да закоље Краљевића Марка. Кад се Ђемо накитио вина. па се напит крви од гр’оца“. Па под Ђемом коња уватила. јунак од јунака! Боже мили. Ђемо. Брђанине Ђемо. без бијеле паре и динара.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Вели њему Ђемо Брђанине: „Нит’ ћу клати коња ни сокола. У то доба пали пред механу. већ ћу заклат тебе Краљевића. меће у њег биље свакојако. а наздравља Краљевићу Марку. али му не даје. Марко на њу очим’ преваљује. одведе га у механу билу. баш ак’ хоћеш три бијела дана“. бијела механа. наздравља му. насмеја се крчмарица Јања: „Бе аферим. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 541 . Кад сагледа савезана Марка. Вели њему Краљевићу Марко: „Има. Пије вино Брђанине Ђемо. на свему ти вала кад ја виђех савезана Марка! Појићу те.

Ђемо. Кад удари синџир-гвожђе тешко. удари га чизмом и мамузом: „Устан’. па он оде бијелу Звечану. а на врату синџир-гвожђе тешко. Ту господа српска излазила: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 543 . синџир-гвожђе земљи притезаше. а на Ђема Марко удараше. објеси нам Ђема Брђанина. да пијемо вино!“ Кад погледа Ђемо Брђанине више себе Марка Краљевића. Изилази господа ришћанска: „Богом брате. па свом побру гвожђе отвораше. што су дали Ђему Брђанину. попуцују ноге из колена. а за Шарца Ђема Брђанина. али му не даје. он потеже рукам’ и ногама. онда Шарца свеза за дората. ево тебе три товара блага!“ Марко њима три товара врати. а наздравља Ђему Брђанину. наздравља му.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Паде Ђемо главом без узглавља. Кад се Марко накитио вина. ал’ је тврдо гвожђе уватило. скочи Јања на ноге лагане. па усједе Ђемова дората. Марко сједе лити мрко вино. — попуцују руке из рамена. скочи Ђемо на ноге лагане. па засједе пити рујно вино. Краљевићу Марко. Сједе Ђемо на земљицу црну. оде право граду Вучитрну.

оде Марко бијелу Ориду. што су дали Ђему Брђанину. Ту излази господа ришћанска: „Богом брате. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 545 . ево тебе три товара блага!“ Марко неће да узима блага.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Богом брате. објеси нам Ђема Брђанина. ево тебе три товара блага!“ Марко њима три товара врати. Краљевићу Марко. оде право бијелу Прилипу те он слави свога светитеља. и објеси Ђема Брђанина. Краљевићу Марко. објеси нам Ђема Брђанина. Код Орида начини вјешала. већ он њима три товара врати. што су дали Ђему Брђанину. па он узе рибе са Орида.

ја се деси у двору твојему о јесени. о јесени. а и лепа. брате. а ти велиш двема сиротама: „Ид’т’ одатле. бег Костадин беседио Марку: „Побратиме. један људски гаде! АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 547 . па да видиш части и поштења. Ал’ беседи беже Костадине: „Побратиме. о Дмитрову данку. Ал’ беседи Краљевићу Марко: „Не вали се. с дочекањем! Кад ја тражи брата Андријаша. — видио сам твоје дочекање. и види ти до три нечовештва“. беже. а о моме крсноме имену. и господске ђаконије редом“. дочекања. да ти мени о јесени доћеш.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 33 МАРКО КРАЉЕВИЋ И БЕГ КОСТАДИН K оње јашу до два побратима: бег Костадин и Краљевић Марко. а о твоме крсноме имену. брате. нечовештво: дођоше ти до две сиротице да ј’ нараниш леба бијелога и напојиш вина црвенога. та каква ми нечовештва кажеш?“ Вели њему Краљевићу Марко: „Прво ти је. Краљевићу Марко. Краљевићу Марко. о Дмитрову данку.

и одскора азну заметнули. ниједнога у асталу нема. нечовештво: што су били стари господари. па ја узе до две сиротице. оне мећеш у доњу трпезу. па и онда посла двору твоме. узе њега на лијеву руку. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 549 . па покроји на њи чисти скерлет. нарани и леба бијелога и напоји вина црвенога. а који су нови господари. и на њима стари скерлет беше. пијте. беже. било. оне мећеш у горњу трпезу. пред њи носиш вино и ракију и господску ђаконију редом. однесе и у дворе за столе: „Јед’те. чисти скерлет и зелену свилу. беже. жао било двеју сиротица. одведо и доле на чаршију. па су своју азну изгубили. а ја. беже. да ти пије прву чашу вина“. нечовештво: ти имадеш и оца и мајку. господски синови!“ Друго ти је.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Не гад’те ми пред господом вина!“ А мени је жао. а ти узе једно сирочади. беже. друго узе на десницу руку. и на њима нови скерлет беше. гледим из прикрајка како ћеш и онда дочекати. Треће ти је.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 34 ЛОВ МАРКОВ С ТУРЦИМА L ов ловио Мурате везире. соко паде на јелу зелену. и увати утву златокрилу. по ком плове утве златокриле. он одлеће небу под облаке. она му се не да ни гледати. Кад то соко угледа везирев. да ја пустим мојега сокола да увати утву златокрилу?“ Вели њему Мурате везире: „Јесте тестир. пусти везир својега сокола да увати утву златокрилу. Мурате везире. зашто није. а наваду лошу научио: отимати ловак од другога. пак с њом паде под зелену јелу. лов ловио по гори зеленој са својијех дванаест делија и с трин’естим Краљевићем Марком: лов ловили три бијела дана. и не могли ништа уловити. већ се диже небу под облаке. Тад говори Краљевићу Марко: „Је ли тестир. Намјера их нанијела била на зелено у гори језеро. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 551 . врло му се тешко учинило. Марко!“ Пусти Марко својега сокола.

дванаест делија. као љуте у камену гује. далеко одмиче. па обрну кроз гору зелену са својијех дванаест делија. и углаше у пољу везира и његових дванаест делија. већ сокола шчепа везирева. па му просу оно сиво перје. пак поћера преко горе чарне. пак му стаде завијати крило и с љутитим гласом говорити: „Тешко мене и тебе. криво дијелећи!“ Кад соколу он завио крило. лов ловећи с Турци без Србаља. Марко узе својега сокола. па кад виђе Краљевића Марка. Кад то виђе Мурате везире. лов ловећи. он говори својим делијама: „Ђецо моја. брзо иде. врло му се жао учинило. Стаде писка Маркова сокола.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ залеће се к Маркову соколу да му отме утву златокрилу. соколе. пак он узе Маркова сокола те га уд’ри о јелу зелену и преби му оно десно крило. Шарац иде као горска вила. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 553 . као што је и његов господар: он не даде утве златокриле. Обазре се Мурате везире. тада скочи Шарцу на рамена. али Марков соко јогуница. одмах бише накрај горе чарне.

— гле како је наљутио Шарца! Нека бог зна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ видите ли онај прамен магле. прамен магле испод горе чарне? У магли је Краљевићу Марко. Утом стиже Краљевићу Марко. пак потрже сабљу од бедрице. а од младих дванаест делија он начини двадест и четири. добра бити неће“.. као врапци од копца по трњу. стиже Марко Мурата везира и русу му одсијече главу. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 555 .. и окупи Мурата везира: побјегоше по пољу делије.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 557 . Косовко девојко!“ Девојка се до земље поклања: „Здраво да си. па говори Краљевићу Марку: „Драги брато. ни са себе. божју помоћ назива јој Марко: „Божја помоћ. лепа ти си. секо. коса покварила. ни са свога стара родитеља. секо. делијо незнана!“ Ал’ јој Марко поче беседити: „Драга сестро. поранио низ Косово равно. оседила? С ког си млада срећу изгубила? Ил’ са себе. господска погледа! Ал’ те. ил’ са своје мајке. ни са своје мајке. Кад је био на води Сервани.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 35 МАРКО КРАЉЕВИЋ УКИДА СВАДБАРИНУ P оранио Краљевићу Марко. с себе срећу изгубила нисам. делијо незнана. већ сам јадна срећу изгубила: ево има девет годин’ дана како дође Арап прекоморац. па од цара Косово закупи. јер си тако. или са свог стара родитеља?“ Проли сузе Косовка девојка. секо. Косовко девојко. млађа била! Красна ти си стаса и узраста. сукоби га Косовка девојка. руменила.

Косовко девојко. још је већи зулум наметнуо: на ноћ иште младу и девојку. изгубити главу нег’ љубити свој земљи душмана“. Па још за то не би ни жалила. па ја мислим и размишљам мисли: мили боже. или ћу се млада обесити. а невесту слуге Арапове. Обреди се све Косово редом: даваше му младе и девојке. ево мени тужној редак дође да довече идем Арапину. да му ноћас. па девојку Арапине љуби. који има те толико даде. нема блага да Арапу даду: у томе сам јадна заостала. што нам с’ не да младим удавати и јунаком младим оженити. будем љуба.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и наметну зулум на Косово: Косово га и поји и рани. тај се јунак може оженити и девојка млада удомити. те се нисам млада удомила. ко се жени — тридест и четири. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 559 . па је други зулум наметнуо: ко с’ удаје — тридесет дуката. брате. волим. што ћу и како ћу? Ил’ ћу јадна у воду скочити. са тога сам срећу изгубила. а у мене браћа сиромашна. јадна. него ево и веће невоље. Ал’ беседи Краљевићу Марко: „Драга сестро.

око њега зелена авлија. немој себи смрти учинити. само кажи Арапове дворе. па ћеш. Погледајде доле низ Косово: гди се онај свилен барјак вије. незнана делијо. брате. секо. тамо погинути. сва авлија главам’ накићена: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 561 . камол’ не би за се свадбарину?“ Девојка му поче беседити: „Нису двори. онде ј’ шатор црног Арапина. доста блага. па и даје Косовки девојки: „На ти. ја ћу платит свадбарину за те. у воду не скачи. душе огрешити! Већ ми кажи Арапове дворе. а што питаш Арапове дворе? Што и питаш? остали му пусти! Може да си нашао девојку. а можда си јединац у мајке. пак се рани док ти с’ срећа јави. Девојка му поче беседити: „Драги брато. па што ће ти саморана мајка?“ Марко с’ маши руком у џепове. немој. те извади тридесет дуката.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ не шали се. носиш свадбарину. — могô б’ платит све Косово равно. већ шатори пусти. гди су двори Арапина црна? Имам речи беседити с њиме“. тридесет дуката. Зашто би ме Арап погубио кад ја имам. пак му идеш. сестро. пак ти иди своме белом двору. секо.

срдит Марко језди низ Косово. Арап-прекоморче. Арап има четрдесет слугу. ни жалости велике трпити. А кад Марко саслушао речи. браћо. чудан јунак језди низ Косово на витезу коњу шареноме. да Арапи сад по теби суде! Ја срамоте поднети не могу. из ноздрва модар пламен лиже. из ноздрва модар пламен лиже. Оде Марко право пред шаторе. угледа га Арапова стража. оће јунак на нас ударити!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 563 . па казује црну Арапину: „Господине. осветити. шта си данас дочекало тужно. осветити. крену Шарца.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ево нема још недеља дана како ј’ проклет Арап исекао седамдесет и седам јунака. што чувају стражу око њега“. добра коња врло расрдио: из копита жива ватра сева. ти Косово равно. Косоваца тужни ђувегија. Данас ћу вас. а кроз сузе гњевно проговара: „Ој давори. добра Шарца врло расрдио: из копита жива ватра сева. да Арапи таки зулум чине и да љубе младе и девојке. оде низ Косово. или погинути“. после нашег кнеза честитога. рони сузе низ јуначко лице.

па нам иде.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал’ беседи Арапине црни: „Децо моја. пије вино ладно. И сам Марко у авлију уђе. пред шатором одседнуо Шарца. под њим добра коња приватите. четрдесет слугу. беже слуге под шатор Арапу. а кад близу угледаше Марка. па се крију за Арапа слуге. узећу му главу. не сме јунак на нас ударити. покривају сабље јапунџети — да им Марко не види сабаља. носи свадбарину. пустите га мени под шаторе. Испадоше Арапове слуге да под Марком добра коња приме. примите му коња и оружје. са тога се врло расрдио. — жао му је што ће дати благо. Пак се Марко под шатора шеће: Арап седи. а ја идем под шатор Арапу. Шаро. па јунака дочекајте лепо. пред њиме се смерно поклоните. не смедоше пред Марка изићи. Већ изид’те пред нашу авлију. своме Шарцу тако беседио: „Одај. служи му га млада и девојка. ваљаде је нашао девојку. и сам по авлији. да добијем коња према себе“. нећу блага. наоди се шатору на врати — ако б’ мени до невоље било“. божју помоћ називао Марко: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 565 .

јуначе. пред Арапа три дуката баци: „Веруј мени. а мени девојка“. боље бит не може: ја испроси лепоту девојку. делијо незнана! Од’. све ћу теби поклонити даре. тамо ће ме даривати лепо. са мном се подсмеваш!“ Па потрже тешка буздована. те удара Краљевића Марка. драги господине!“ Арап њему лепше одговара: „Здрав.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Божја помоћ. већ кад би ме тео причекати док се вратим с лепотом девојком. ко се жени — тридест и четири. па ми кажи што си ми дошао“. није квара да стотину дадеш!“ Марко с’ маши руком у џепове. више немам блага. да пијемо вина. а добро сам до тебе дошао. дошао сам. донô свадбарину. вересије нема! Не даш блага. Ал’ беседи Краљевићу Марко: „Немам каде с тобом пити вина. кажи мени што је свадбарине?“ Арап лепо Марку проговара: „Та ти за то и одавно знадеш: ко с’ удаје — тридесет дуката. осташе ми на друму сватови. теби даре. курво. врло добро. да дам благо. да ми нико на пута не стане. Цикну Арап као змија љута: „У мен’. да водим девојку. ти се видиш јунак од мејдана. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 567 . јуначе.

а четири не кте погубити. ти од збиље бијеш. па ћем’ онда на поље изићи и изнова мејдан започети“. и ја имам нешто буздована. толико ћу тебе ударити. да ј’ не кљују орли и гаврани. већ и Марко остави за правду. Арапине црни. на свем теби вала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ удари га три-четири пута. па авлију пусту накитио. Али Марко поче беседити: „А ја мислим да се шалиш. насмеја се Краљевићу Марко: „Ој јуначе. Све с авлије поскидао главе. Трже Марко буздована свога. пак зареди Арапове слуге: исече му четрдесет слугу. да те куцнем три-четири пута. искиде му из рамена главу! Насмеја се Краљевићу Марко: „Боже мили. ил’ се шалиш. тужан! А кад. ил’ од збиље бијеш?“ Цичи Арап као змија љута: „Не шалим се. море. већ од збиље бијем“. кој’ ће сваком право казивати како ј’ било Арапу и Марку. пак удари Арапина црна: како га је лако ударио. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 569 . па је главе саранио лепо. кад брж’ оде са јунака глава! Кан’ да није на њему ни била!“ Трже Марко сабљу од појаса. колико си мене ударио.

нек се жени. а четири слуге Арапове. Арапово благо покупио. нек с’удаје док је за младости. оправи и на четири стране. нека тражи себи господара. одсад више нема свадбарине. који сатр земљи зулумћара! Проста м’ била и душа и тело!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 571 . оправи и по Косову Марко. а гди јунак има за женидбу. нека љубу тражи. Све повика мало и велико: „Бог да живи Краљевића Марка. који земљу од зла избавио. које није тео погубити. Марко за све свадбарину плати“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ накити је арапским главама. те телале по Косову слуге: „Гди девојка има за удају.

пак узима три товара блага. пак ти ори брда и долине. Краљевићу Марко. Марко. јер зло добра донијети неће. те он поби Турке јањичаре. Отуд иду Турци јањичари. Турци. већ он оре цареве друмове.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 36 ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА V ино пије Краљевићу Марко са старицом Јевросимом мајком. Турци. синко. Марко. шеницу бјелицу. они носе три товара блага. синко. те сиј. мајка Марку стаде бесједити: „О мој синко. а старој се досадило мајци све перући крваве хаљине. па говоре Краљевићу Марку: „Море. те ти рани и мене и себе“. не газ’те орања!“ „Море. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 573 . а кад су се напојили вина. већ ти узми рало и волове. четовања. не ори друмова!“ „Море. ал’ не оре брда и долине. То је Марко послушао мајку: он узима рало и волове. диже Марко рало и волове. не газ’те орања!“ А када се Марку досадило. не ори друмова!“ „Море. остави се.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ однесе их својој старој мајци: „То сам тебе данас изорао!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 575 .

јали према твојој!“ То је Марко у ријечи био. поче њему Шарац посртати. Краљевићу Марко. добро бити неће! Хоће једном бити према глави. а данас ми поче посртати. посртати и сузе ронити: нека бог зна. кличе вила с Урвине планине. јали мојој. па је Марко Шарцу говорио. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 577 . „Давор’ Шаро. посртати и сузе ронити. давор’ добро моје! Ево има сто и шесет лета како сам се с тобом састануо. јер ћете се брзо растанути“. Када Марко био уз Урвину.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 37 СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА P оранио Краљевићу Марко у неђељу прије јарког сунца покрај мора Урвином планином. знадеш. брате. што ти коњ посрће? Жали Шарац тебе господара. још ми нигда посрнуо ниси. грло те болело! Како бих се са Шарцем растао — кад сам прошô земљу и градове. те дозива Краљевића Марка: „Побратиме. Али Марко вили проговара: „Б’јела вило. То је Марку врло мучно било.

То је Марко послушао виле: кад је био вису на планину. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 579 . — сву су гору врхом надвисиле. с коња сјаши. па ћеш виђет кад ћеш умријети“. за јелу га свежи. Краљевићу Марко. погледаћеш здесна налијево. нит’ нада мном бољега јунака! Не мислим се са Шарцем растати Док је моје на рамену главе“. тебе нитко Шарца отет неће. за јелу га свезô. ја од бога. опазио двије танке јеле. већ ћеш. међу њима бунар вода има. — ти с’ не бојиш на земљи јунака. та од Шарца бољег коња нема. над воду. болан. када будеш вису на планину. Марко. онђе Марко окренуо Шарца. нит’ ти можеш умријети. од јунака ни од оштре сабље. Ал’ му б’јела одговара вила: „Побратиме. те ћеш своје огледати лице. наднеси се над бунар. од топуза ни од бојна копља. онђе хоћеш Шарца окренути. Ако л’ ми се вјеровати нећеш. умријети. опазићеш двије танке јеле. погледао здесна налијево. од старог крвника. зеленијем листом зачиниле. — сву су гору врхом надвисиле. зеленијем листом зачиниле.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и обишô исток до запада. с њега сјао. Марко.

та замало. Шарца коња свога укопао. па га баци с Урвине планине а у сиње. над воду. ја замало ходах.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ наднесе се над бунар. над водом је лице огледао. бојно копље сломи наседмеро. па повади сабљу од појаса. А кад Марко бритку преби сабљу. виђе Марко кад ће умријети. онда ’ваки ђетић постануо!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 581 . па га баци у јелове гране. и он дође до коња Шарина. мој лијепи цв’јете! Л’јеп ти бјеше. што је њима остало од Марка. а кад Марко лице огледао. а кад Марко посијече Шарца. Узе Марко перна буздована. Бритку сабљу преби начетверо: да му сабља Турком не допадне. па топузу Марко бесједио: „Кад мој топуз из мора изишô. да ришћанлук Марка не прокуне. сабљом Шарцу осијече главу: да му Шарац Турком не допадне. да Турцима не чини измета. да не носи воде и ђугума. да се Турци њоме не поносе. у дебело море. узе њега у десницу руку. сузе проли. па је говорио: „Лажив св’јете. три стотин’ година! Земан дође да св’јетом пром’јеним“. боље Шарца нег’ брата Андрију. Па повади Краљевићу Марко.

прекрсти се. откуда је с пута на погледу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Када Марко сактиса оружје. ту је и несрећа. трећи ћемер кљасту и слијепу: нек силјепи по свијету ходе. нек пјевају и спомињу Марка“. Ђе је срећа. те опази Краљевића Марка. Како Марко књигу накитио. а из џепа књиге без јазије. нека знаде да је мртав Марко. каква блага? све жута дуката! Један ћу му ћемер халалити што ће моје т’јело укопати. ту и среће има. јер се боји да га не пробуди. горе не устаде. око њега далеко облази. књигу врже на јелову грану. самур-каллак на очи намаче. доље леже. ђе несрећа. сједе на доламу. свако мисли да ту спава Марко. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 583 . златан дивит у бунар бацио. те затече онђе дели-Марка. Мртав Марко крај бунара био од дан' до дан' неђељицу дана: ко гођ прође друмом широкијем. књигу пише Краљевићу Марко: „Ко гођ дође Урвином планином међу јеле студену бунару. други ћемер нек се цркве красе. просторије је под јелом по трави. скиде Марко зелену доламу. онда трже дивит од појаса. Код Марка су три ћемера блага.

све на једно смисли: мртва Марка на свог коња врже. одвезе га право Светој гори. ла привати за делију Марка. Онда кале коња одсједнуо. отпасује. више Марка књигу опазио. онђе старац укопао Марка. синко. да га не пробудиш! Јер је Марко иза сна зловољан. насред б'јеле цркве Вилиндара. Проли сузе проигуман Васо. јер је њему врло жао Марка. према себе књигу проучио. — књига каже да је мртав Марко. унесе га у Вилиндар цркву. Мисли мисли проигуман Васо ђе би мртва саранио Марка. на ђалпма десном руком маше: „Лакше. ал' се Марко давно преставио. извезе га под Вилиндар цркву. па га снесе мору на јалију. Гледећ кале како Марко спава. мисли мисли. на земљи му т'јело опојао.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а сва добра срећа изнијела игумана Светогорца Васа од бијеле цркве Вилиндара са својијем ђаком Исаијом. себе припасује. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 585 . кад игуман опазио Марка. отпаса му три ћемера блага. с мртвим Марком сједе на галију. па нас може оба погубити“. чати Марку што самртну треба. биљеге му никакве не врже.

да се њему душмани не свете.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ да се Марку за гроб не разнаде. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 587 .

удри Сталаћ како ти је драго. другу ситну пише: „Цар-Мемеде. а ждрала сам за себе ранио. дрво. која сече дрвље и камење. ону гледи. камен и студено гвожђе. есте књиге иду за књигама. друго добро — ждрала коња твога. пошљи мени до три добра твоја: прво добро — сабљу навалију. а љубу сам за себе довео. Гледи књигу војвода Пријезда. па ти не дам добра ни једнога“. ја ти добра не дам ни једнога: ја сам сабљу за себе ковао. војводе сталаћке: „О Пријезда. Диже војску турски цар Мемеде. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 589 . од кога ли. турски господару. купи војске колико ти драго.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 38 СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ . диже војску. оде под Сталаћа. коме ли долазе? Од Мемеда. који коњиц може прелетити засобице и по два бедена. војводо сталаћка. од цара турскога. био Сталаћ три године дана. треће добро — твоју љубу верну“. до Пријезде. под Сталаћа кад је теби драго. а долазе до Сталаћа града.

да на граду врата отворимо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ нит' му одби дрва ни камена. крила моја. ал' Морава мутна испод града. драги господару. с вама ћу летити. љубо. Ал' беседи војвода Пријезда: „Мучи. да ручамо. нит' га како може освојити. Кад госпођа пред пивницу дошла. Једно јутро уочи недеље попела се Пријездина љуба на бедена малена Сталаћа. па беседи Пријездина љуба: „О Пријезда. па што нама бог и срећа даде!“ Па Пријезда љубу дозиваше: „Иди. драги господару. моја десна крила. тад беседи војвода Пријезда: „О војводе. те донеси вина и ракије“. и божју су службу остајали. у пивнице доње. кад господа изишла из цркве. муком се замукла! Гди ће бити лагум под Моравом?“ Потом дошла та недеља прва. љубо. ал' пивница пуна јаничара: папучама пију вино ладно АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 591 . Узе Јела два кондира златна па отиде у пивнице доње. па с бедена у Мораву гледи. ни пак како може оставити. ја се бојим. нас ће Турци лагумом дигнути“. и господа отишла у цркву. да на Турке јуриш учинимо. да се напијемо.

Онда скочи војвода Пријезда. па на Турке јуриш учинише. или волиш са мном погинути. па потрже сабљу навалију. па потрча у господске дворе: „Зло ти вино. њи шездесет. госпођо разумна. моје добро драго! Та нека те турски цар не јаше!“ Преби бритку сабљу навалију: „Навалија.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а у здравље Јелице госпође. ил' Турчину бити љуба верна?“ Сузе рони Јелица госпођа: „Волим с тобом часно погинути АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 593 . па госпођу привати за руку: „О Јелице. моја десна руко! Та нека те турски цар не паше!“ Па отиде госпођи у дворе. ждралу коњу одсијече главу: „Јао ждрале. Кад то виде Јелица госпођа. а тебека жива сарањују. а за моје здравље намењују. драги господару! Зло ти вино. па за собом затвори капију. сарањују. иљада Турака. та кондиром о камен удари. Тад се врати војвода Пријезда. а гора ракија! Пивница ти пуна јаничара: папучама пију вино ладно. те на граду отвори капију. с покој душе Пријезде војводе. за душу ти пију“. те се бише и секоше с Турци. док погибе шездесет војвода.

па одоше на беден Сталаћа. па беседи Јелица госпођа: „О Пријезда. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 595 . Морава нас вода одранила. а не водим него пет стотина“. нек Морава вода и сарани!“ Па скочише у воду Мораву. Љуто куне турски цар Мемеде: „Град-Сталаћу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ нег' љубити на срамоту Турке. нећу своју веру изгубити и часнога крста погазити“. Цар је Мемед Сталаћ освојио. не освоји добра ни једнога. драги господару. да те бог убије! довео сам три иљаде војске. Узеше се обоје за руке.

Усред поља шатор разапео. под Солуна у поле широко. граду бијеломе. ал' му не да остарила мајка: „Не. од Солуна иште заточника да изиђе њему на мејдана. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 597 . право иде ка Солуну граду. То се чудо на далеко чуло. јест Илија. једнак седла вранца. луда аџамија: оно боја није ни биђело. па се разболео. — боловао за девет година. те он паде под Солуна града. а камоли с киме учинило. та ако би оно и изишло.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 39 БОЛАНИ ДОЈЧИН R азбоље се војвода Дојчине у Солуну. чак далеко у земљу арапску. по Солуна не зна за Дојчина. да јуначки мејдан подијеле. луда аџамијо! Тебе хоће Арап преварити. те ће ми те луда погубити. зачуо је Усо Арапине. Илија. био Дука. једнак чуо. У Солуну не има јунака да изиђе њему на мејдана: Дојчин био. па га боли рука. они мисле да је преминуо.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 599 . редак дође двору Дојчинову. и по двадест жутијех дуката. и по једну лијепу ђевојку. доведена. Кад то виђе црни Арапине. сједе Јела брату више главе. те је брату лице покалала. до имаде љубу вијерницу и Јелицу.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ оставити саморану мајку“. лијепе ђевојке. по фуруну љеба бијелога. Сав је Солун порез изредио. ал' га нико да однесе нема. ја ђевојку. — огњем сагорели! — а каде ми брже прокапасте? Да ми није умријети с миром“. Оне су се јадне узмучиле. ђе јунака у Солуну нема да изиђе њему на мејдана. и по товар вина црвенога. па бесједи болани Дојчине: „Двори моји. оне јадне порез састављале. јоште нељубљена. своју милу сеју. јер га Арап приватити неће без Јелице. Тад се јадан Дојчин разабрао. на Солун је порез ударио: све на двора по јалова овна. и по кондир жежене ракије. Проговара Јелица ђевојка: „О мој брате. ја невјесту младу. којано је скоро доведена. болестан дојчине. рони сузе низ бијело лице. али Дојчин никога не има.

селе. ал' да видиш и друге невоље! Јест дошао Усо Арапине под Солуна у поље широко. Тад говори болестан Дојчине: „Што је. али љеба. ал' црвена вина? Али злата. ал' немаш по чему?“ Проговара Јелица ђевојка: „О мој брате. редак дође на твоје дворове: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 601 . и по једну лијепу ђевојку. Сав је Солун порез изредио. у Солуну не има јунака да изиђе њему на мејдана. ја невјесту младу. ја ђевојку. и по кондир жежене ракије. од Солуна иште заточника да изиђе њему на мејдана. доста злата и бијела платна. имам чиме и имам по чему. он удари порез на Солуна: све на двора по дебела овна. но су сузе Јелице сестрице“. болани Дојчине. немаш чиме. по фуруну љеба бијелога. и по товар црвенике вина.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ нису твоји двори прокапали. и по двадест жутијех дуката. А кад виђе црни Арапине. а још више вина црвенога. доста има љеба бијелога. ал' бијела платна: немаш чиме на ђерђефу вести. имам чиме на ђерђефу вести. ако бога знадеш! Ал' је вама љеба нестануло.

да ми кује вересијом дора: хоћу исти Арапу на мејдан. но ми не би умријети с миром“. баш твоје сестрице. јер га Арап приватити неће без Јелице. И Добро сам угојила дора“. огњем сагорео! Ђе у тебе не има јунака да изиђе Арапу на мејдан. Тад бесједи болани Дојчине: „Анђелија. моја вјерна љубо. побратиму Петру налбантину. је л' ми јоште у животу доро?“ Проговара љуба Анђелија: „Господару. Кад је виђе Перо налбантине. Једнак њега љуба послушала. одведе га Петру налбантину.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ти не имаш брата никаквога да саставља порез Арапину. за живота твога!“ Тада рече болани Дојчине: „Хеј. моја вјерна љубо. а чу ли ме. Па дозива љубу Анђелију: „Анђелија. болестан Дојчине. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 603 . она узе дора дебелога. хоћу исти — ако доћи нећу“. иди узми дора дебелога. и ми јесмо порез саставиле. чу ли. болестан Дојчине. ал' га нико однијети нема. те га води моме побратиму. Солуне. но смо јадне саме састављале. брате. ја не могу љубит Арапина. јесте тебе доро у животу.

кад се врати. зар је мене побро преминуо. Анђелија лута и проклета. моја снахо мила. Дојчнне. па одведе некована дора.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ још је њојзи био говорио: „Снахо моја. он говори вијерници љуби: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 605 . те ти водиш дора на продају“ Ја говори дилбер Анђелија: „Мој ђевере. ја не кујем коње вересијом. бог убио твога побратима! Он не кује коња вересијом. но се тебе побро поздравио да му кујеш вересијом дора — да он иде Арапу на мејдан. за живота твога!“ Кад то чуо болестан Дојчине. танка Анђелија. да ти потков плати“. моја вјерна љубо. да ми дадеш твоје оке чарне — да их љубим док се побро врати и док мене потковицу плати”. ја не могу налбанте љубити та. није тебе побро преминуо. но он иште моје очи црне — да их љуби док му потков платиш. она плану како ватра жива. те доведе болесну Дојчину. налбантине Перо. Вели њојзи болани Дојчине: „Анђелија. Проговара налбантине Перо: „Анђелија. је л' ми побро дора потковао?“ Писну Анђа како лута гуја: „Господару. болани Дојчине.

приведоше дора од мејдана. није бољи јунак проишао кроз Солуна. дадоше му копље убојито. селе. колико му силан подиграва. па му оде силан поиграват. утегни ме. утегоше болана Дојчина од бедара до витих ребара. Хитро су га обје послушале: љуба седла дебела дората и износи копље убојито. изнеси ми попље убојито“. донеси ми једну крпу платна. града бијелога. Па дозивље сестрицу Јелицу: „О Јелице. Познаде га доро од мејдана. вала јединоме! Откако је Дојчин преминуо. турише га дору на рамена. оседлај ми дора дебелога. Оде Дојчин у поље широко ка шатору црна Арапина. а сеја је доносила платно. припасаше сабљу аламанску. од бедара. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 607 . Кад га виђе црни Арапине. из калдрме искаче камење. ни бољега коња пројахао“. не размину кости мимо кости“. моја мила сејо. да се моје кости не размину. Окрену га дојчин низ чаршију. од бедара до витих ребара. Ал' говоре солунски трговци: „Вала богу. моја вјерна љубо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Анђелија.

џаба тебе порез од Солуна и џаба ти солунске ђевојке. он нагони дебела дорина на његова бијела шатора. Ал' говори болани Дојчине: „Изиђ'. јолдаш. џаба тебе порез од Солуна“. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 609 . ти се прођи кавге и ђавола. изиђоше у поље широко. а у руку копље убојито. црни Арапине! Изиђи ми на мејдан јуначки. но одјаши — да пијемо вино. курво. на копљу му шатор претурио. кунем ти се богом истинијем да ти овђе никад доћи неђу“ Кад то виђе болестан Дојчине. па говори црни Арапине: „Ој Дојчине. Вели њему црни Арапине: „Богом брате. да јуначки мејдан дијелимо. а ласно је лити рујно вино и љубити солунске ђевојке“. Ја кад виђе црни Арапине ће га с' дојчин оканити неће.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ од страха је на ноге скочио. ђе му Арап изићи не смије. у животу? Ходи. војвода Дојчине. море. међу њима црни Арапине. он се вати вранцу на рамена. а прођи се кавге и ђавола. Кад да видиш чуда под шатором: под шатором триест ђевојака. да лијемо вино. да те бог убије! Јоште ли си.

плећи даде. ал' се доро боју научио. клече доро до зелене траве: високо га копље претурило. очи зави у танка јаглука. па повади сабљу аламанку. те Арапу одсијече главу. Таман Арап на врата солунска. па потеже копље убојито. право бјежи к бијелу Солуну. да ти потков платим. — пола копља у земљу нагнао. а за њиме болани Дојчине. Кад је био побратиму своме. те удара у земљицу црну. потковао вересијом дора!“ Проговара Перо налбантине: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 611 . па на сабљи главу дохитио. Проговара болестан Дојчине: „Удри. Арапове очи извадио. а пола се одломило било. што си мене коња потковао. бијежати стаде. прикова га Солуну за врата. он дозивље свога побратима: „Изиђ'. а стиже га болани Дојчине. побратиму Петру налбантину. црни Арапине. удри прије да ти жао није!“ Баци копље црни Арапине да удари болесна Дојчина. курво.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ наљутише коње од мејдана. баци главу у зелену траву. побро. Кад то виђе црни Арапине. Па он оде тамо уз чаршију.

Пред двором је дора одсједнуо. нека знадеш да их љубит нећеш. за живота мога!“ Па извади очи налбантове. па он сједе на меку ложницу. љубо моја. нека знадеш да их љубит нећеш. те их баци својој милој сеји: „Ево. па одведе некована дора“. очи Арапове. очи налбантове. те их даје љуби Анђелији: „Нај ти. ману сабљом болани Дојчине. нијесам ти дора потковао: ја се. да ти потков платим!“ Он изиђе пред свога дуђана. болани Дојчине. очи зави у јаглука танка. она плану како ватра жива. Анђелија љута и проклета. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 613 . главу баци на мермер-чаршију. па извади очи Арапове. налбантину одсијече главу. Анђо. па на сабљи главу дохитио. селе. извадио очи налбантину. мало нашалио. а душу испусти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Побратиме. за живота мога!“ То изусти. селе моја. Њему вели болестан Дојчине: „Изиђ' амо. право оде двору бијеломе. брате.

Краљ му божју помоћ називао: „Божја помоћ. земље равне. лов ловио летњи дан до подне. ки кошуте брзе. сукоби га војвода сибињска. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 615 . подиже се итар лов ловити. Тако краљу бог и срећа дала те од лова ништа не улови: ни јелена. На Ковину Дунав пребродио. Добар краља кобак сукобио. с собом води дванаест војвода. златна круно под небом на земљи. јасна звездо на Маћедонији! Звао би те да се напијемо. нити каква од ситна звериња. немам овде вина ни ракије. док с' доити Вршачке планине. — с собом води три стотин' Маџара и шездесет деце Каравлаа. краљу. војводо сибињска!“ Војвода му боље одазива: „Здраво. па се маши Влашке. од својега двора честитога. Лов ловио Вршачком планином. а да си ме затекао. краљу од Маћедоније.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 40 СМРТ ВОЈВОДЕ КАЈИЦЕ P одиже се господине краљу од прекрасне од Мађедоније из питома места Смедерева.

а до Рада Кајицу Радоњу. тринаеста јабука од злата. па до Павла Радо-бег-Мијајла. до Манојла Шајновић-Дамњана. будаласта главо! За нас није вика ни скакање. оди. на њем златни дванаест крстова. да господујемо. у мен' има и млађи војвода. посађује Ао десна колена елчибашу Дојчетића Вука. па Стојана. своме краљу образ осветлати“. да се поиграмо“. па до Буре Орловића Павла. зелен шатор од зелене свиле. до Мијајла Грчића Манојла. до Дамњана Облачића Рада. и господство. Кајицом је совру зачелио АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 617 . па до њега Големовић-Ђуру. који би се ради поиграти. лепе воде ладне. па до Вука Бошка Рајчевића. мудра памет. па до њега Јовицу Ресавца. Под шатором седе пити вино. бана вршачкога. Степојева сина. већ је за нас вино и ракија. кучајинска бојна копљеника од Ресаве. Ал' беседи господине краљу: „Брате Јанко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ код Немеша. — у њој сјаји бесцен камен драги. Распе краљу свилена шатора. може бити да би се напили: већ сам с децом игру заметнуо. краљу. да паметујемо.

црни наусница. о њој златни триста трепетљика. за појасом две убојне стреле. танак у појасу. на војводи калпак свиле беле. свака ваља два дуката златна: у челенки два камена драга: војводи се види путовати. сва од сребра и од чиста злата. а чакшире од плаве кадиве. преко крила гола сабља бритка. црн му перчин појас премашио. покрај чизме буздован позлаћен. — свако му је од по литре злата. висок јунак. кроз крајину водити војводе. чизме су му сребром потковане. око врата колајна од злата. преко голе сабље пије вино. Кајица ти на ноге устаде. бела лица. извезена златом. Каква ј' красна Кајца војвода! У каквом ли господском оделу! На плећи му зелена долама од кадиве. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 619 . по долами коласта аздија. на војводи чизме и чакшире. Кад се трипут обредише вином. у поноћи кано и у подне. на долами токе сува злата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ спроћ' честитог лица краљевога. за каллаком од сребра челенка. а под грлом литра и по злата које му се на бурму одвија. а покрај њи тридесет путаца. те војвода њиме лије вино.

сине. кад потрча Облачићу Раде. бабо. заметати кавге! Нас је мало. бабо. обе љуте змије од крајине. већ с њим посла Облачића Рада. дико моја свагда на дивану. заметати кавге. сине. ал' тако ти улеве од краља и тако ти леба царевога. нећу. трка пешачкога. да се мало поиграм с Маџари!“ А краљ Ђурађ заче беседити: „О Кајица. моје чедо драго. а крепости међу војводама! Пустићу те међ' Маџаре. а тако ми улеве краљеве. он надтрча три стотин' Маџара и шездесет деце Каравлаа. А Маџари игру започеше. мој пернати од сунашца штите. немој. пусти мене међ' Маџаре. Маџар-Јанка од Ердељ-крајине.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ па се своме он поклања краљу: „Крању Ћурђу. прву игру. Војводе се међ' Маџаре шећу. родитељу красни. родитељу красни. сабљо бритка свагда на мејдану. и тако ми леба царевога!“ Краљ га не сме отправити сама. а Маџари игру започеше. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 621 . а млого Маџара: што нас има? дванаест војвода! Није шала три стотин' Маџара и шездесет деце Каравлаа!“ Ал' Кајица беседио краљу: „Краљу Ђурђу.

краљу. Расрди се војвода сибињска. кола маџараскога. па припаса сабљу оковану. у кошуљи танкој. да се променимо: дај ти мени дванаест војвода. Маџар-Јанка од Ердељ-крајине. камену предаде“. ја ћу теби три стотин' Маџара АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 623 . А Маџари игру започеше. кад се баци Кајица војвода. Маџар-Јанка од Ердељ-крајине. скока јуначкога. босе. да луда каура! Што би снаге. а кад скочи Облачићу Раде. он отима камен од Маџара да белегу своју посведочи. он надскочи три стотин' Маџара и шездесет деце Каравлаа. трећу игру. оди. па се краљу под шатора шеће: „Краљу Ђурђу од Маћедоније. он надигра три стотин' Маџара и шездесет деце Каравлаа.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ другу игру. започеше камена с рамена. А Маџари игру започеше. камен дође Кајици војводи: кад се баци Кајица војвода. Кад Кајица разумео речи. он надбаци три стотин' Маџара и шездесет деце Каравлаа. Ал' беседи војвода сибињска: „Мили боже. голе. од белега даље одбацио. Маџар-Јанка од Ердељ-крајине. кад заигра Кајица Радоња.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 625 . токе разби. баш под сису леву. бана тителскога. и даћу ти шесет Каравлаа. јуначе. за то не дам војводе Кајице. да с' надстрељујемо. да ли запамтио да је била проја за шеницу? Да ли Маџар за Маћедонију? Да ли Србин за Ердељ-Крајину? Не дам саме Кајице војводе за четири на крајини бана: за Немеша. да бијемо нишан за облаком!“ Гди је Маџар оком погледао. ту Кајица стрелом ударио. будаласта главо! Јеси л' чуо. срце му расече. бана сланкаменска. све од Вршца па до Варадина. и за Петра. за сву земљу и четири бана. за Гецију. већ он гледа нишан за облаком: запе стреле од Сибиња Јанко. а камоли остали војвода!“ Расрди се војвода сибињска. те не гледа стреле у Маџара. па ишета пред шатора свил'на па дозива војводу Кајицу: „Од'. и устрели војводу Кајицу на зло место. за Иштвана. Зла Кајици срећа приступила. бана вршачкога. Славан Ђурађ заче беседити: „Брате Јанко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ све на коњма. и даћу ти на сваку годину за живота три товара блага“. бана варадинског. под оружјем светлим.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ земљи паде војвода Кајица. бабо!“ То изрече. бабо. бритка сабљо свагда на мејдану. дико моја свагда на дивану. уби мене Маџар изненада. мој соколе сиви! Ал' ти баби крила одломише и обадва ока извадише! Како ће те преболети баба? На Бељацу оставити сама. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 627 . Краљ закука кано кукавица: „Јô Кајица. на змијину једу накаљене. брез јуначког мога огледања. родитељу красни. моје сабље и деснице руке!“ Скочи краљу на ноге лагале. па Кајицу узима на крило. па се с душом раста. родитељу красни. па се добри доитише коња. а војводе један на другога. да ми чуваш без промене стражу?“ Па погледа оком на војводе. сине. ако можеш. јер су стреле пусте отроване. преболети нећу. освети ме. за бритке се сабља преватише. врисну јунак као соко сиви: „Краљу Ђурђу. ја ти. па Кајицу и грли и љуби: „Мој пернати од сунашца штите. да те баба на лекаре даде?“ А Кајица једва изговара: „Краљу Ђурђу. а крепости међу војводама! Можеш ли ми преболети. бојна копља земљи положише.

на копље му сокола метнуше. Кука краљу кано кукавица: „Јô Кајица.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ међ' Маџаре јуриш учинише. за копље му коња привезаше. по гробу му оружје простреше. од Маџара унку начинише. од Маџара нико не остаде. чело главе копље ударише. и он бежи Вршцу на крајини. разма главом од Сибиња Јанко. брез промене докле је крајине?“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 629 . саранише војводу Кајицу. погнаше се по пољу Бељацу. да ми чуваш на Бељацу стражу. разма главом Кајица Радоња. моје чедо драго! Дико моја свагда на дивану! Сабљо бритка свагда на мејдану! И крепости међу војводама! Сува злата смедеревски кључи! Десно крило од српске крајине! Како ће те преболети баба? Како ће те оставити сама. обградише гроба Кајичина. А војводе. да му мртву не претресу тело. браћа милостива. са сабљама сандук отесаше. Да је коме стати погледати шта војводе од Маџара раде! Тако краљу бог и срећа даде: од војвода нико не погибе. да Маџари к њему де долазе.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 41 ОБЛАК РАДОСАВ P оранио Облак Радосаве низ широко поље Годоминско. па их хоће младе да погуби. у таваници госпође Јерине. а друго је Златокосић-Павла. сретоше га дв'је госпође младе: једно љуба Бијелић-војводе. Ал' говори Облак Радосаве: „Чујете л' ме. па одоше смјерно говорити: „Богом куме. Облак-Радосаве. па ти иди Смедереву граду. Кад је био насред Годомина. Кад сретоше Ђурђеву војводу. о скуту му обискоше младе. двије моје куме! Ви узмите двоје ђеце лудо. па идите двору бијеломе а ја одох Смедереву граду молити се Ђурђу и Јерини нека пусте ваше господаре АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 631 . но се моли госпођи Јерини нек их пусти из тавнице клете“. носе младе двоје ђеце лудо. богом куме и светим Јованом! Крсти нама двоје ђеце лудо. љубе Рада у скут и у руку. тамо су ни наши господари: Бијелићу и Златокосићу.

они пију црвенику вино. на горња вјешала. и са њиме Тодор од Сталаћа и Појезда од Голупца града. Но кад дође Облак Радосаве. Облачићу Раде. одвели су двије војеводе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ из тавнице. допустио те погуби толике војводе и поломи крила од крајине! Но ти с̓ молим. оде брзо на горња вјешала. он окрену дебела ђогина. али сједи Смедеревац Ђурђе. но се моли госпођи Јерини — неће л̓ ти их она поклонити“. те привикну на катане младе: „Не вјешајте двије војеводе. а он њима божју помоћ даде. Ђурђе. јазук тебе и господству твоме што с̓ Јерини. Смедеревац-Ђурђе. мене их је Ђурђе поклонио!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 633 . а кад дође ка Ђурђевој кули. поклони ми двије војеводе: Бијелића и Златокосића. Ал̓ му вели Смедеревац Ђурђе: „Слуго моја. па срдито оде говорити: „Господару. слуго. Кад то зачу Облачићу Раде. те их пусти са дна из тавнице“. хоће ти их данас објесити. иди. оде Смедереву. да је бог убије!“ То изрече. драги господару. отишло је тридесет катана. ево сједи пред бијелом кулом.

Облачићу Раде! И тебе ћу сјутра објесити са унуком Змај-деспотом Вуком“. та срдито на катане викну: „Шта стојите. Кад то чуо Облачићу Раде. те их не вјешате?“ А припаде Облак Радосаве молити се госпођи Јерини: „О госпођо. с њоме иде дванаест дворкиња. Како клета на вјешала дође. он потрже троструку камџију. Ђурђева Јерино. те јој носе скуте и рукаве. поклони ми двије војеводе. те удари Ђурђеву Јерину: колико је лако ударио.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ То катане једва дочекаше. та немој их младе погубити!“ Ал̓ говори госпођа Јерина: „Нос̓ те ђаво. Ал̓ ето ти Јерине проклете. па он узе двије војеводе. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 635 . одведе их двору бијеломе. угости их у бијелу двору. па их здраво дома отпустио. са црном је земљом саставио. пустише му двије војеводе. и бјеше их Раде научио да не држе вјере у Јерини.

откако си јунак постануо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 42 БАНОВИЋ СЕКУЛА И ЈОВАН КОСОВАЦ V ино пију два добра јунака у Сибињу. те ти пашеш сабљу бријеткињу и ти јашеш бијесна малина. — нит̓ с̓ умио ни богу молио — оћерах га у поље Косово. очињег ти вида!“ Тад Секула тихо бесјеђаше: „Нисам. па се турих њему на рамена. прије зоре и бијела дана. а друго је Бановић Секула. ја опремих бијесна малина. јеси ли се икад препануо? Право кажи. онда рече од Сибиња Јанко: „Мој сестрићу. дајко. граду бијеломе. јуначкијем дозивала гласом. једно ми је од Сибиња Јанко. после једном у вијеку своме: добро бијах једном уранио. Бановић-Секула. Кад се хладног напојише вина. а задуго ни сванути неће. мушкијем те опасала пасом. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 637 . очињег ми вида. те им винце огријало лице. јеси ли се икад препануо? Откако те мати одгојила на чистому крилу без кол̓јевке.

не види се сунце од облака. Док повика остарјели ђедо: „О делијо. а тако те не одбјегло друштво јутрос рано у пољу Косову!“ Ја не чујем. Опет ђедо јаче подвикује: „О делијо. Не дадоше врази мировати: ја не велим: добро јутро. за шубаром крило позлаћено. и ја одох уз поље Косово. тако теби малин не хронуо и тако ти не озебле руке као мени јутрос у Косову!“ Ја не чујем. живота ти твога! Не носи ми крило позлаћено. већ прићерах бијесна малина. прекрстио обадвије руке. мајке не желио! Не носи ми крило позлаћено. скидох њему крило позлаћено. нити хајем за њга. нити хајем за то АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 639 . ђедо. већ ја носим крило позлаћено. — на њему је остарјели ђедо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад ја дођох у поље Косово. бегенисах крило позлаћено. метнуо их себи у њедарца. јако свану и ограну сунце. црна тама све поље застрла. у Косову ниђе никог нема. остале му пусте! На глави му проклета шубара. а из таме јунак излазио на ђогату коњу виловиту. а ђогат му у три ноге храмље. озебле му.

па потеже златна шестоперца: колико ме лако ударио. курво. болан. састави ме са зеленом травом. Косово је јадно и крваво. Ражљути се остарјели ђедо. па кад викну. на пољу делијо!“ Па ђогату покупи дизгине. озебле му обадвије руке. удари му казан-бакрачлију. растави ме од коња малина. од три скока мени доскочио. не замећи кавге у Косову. као да гром рикну: „Стани. бога ти. од кога си града и племена? Како ли се по имену кажеш? АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 641 . незнана делијо. — док повиках из грла бијела: „Ђе си. згурио се као кукавица. већ ја носим крило позлаћено. па је своју узапатио руку. кад му ђогат у три ноге храмље. обадва ти св̓јета! Не носи ми крило позлаћено. А ја сам се гротом насмијао: какве кавге тражи у Косову. лако ћемо један погинути“. већ ја носим крило позлаћено.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ што стар ђедо по пољу се дере. од Сибиња Јанко? Погибох ти данас изненада!“ Па ме јунак јесте упитао: „О. Док повика остарјели ђедо: „О делијо. па потеже сабљу бријеткињу. ражљути се бијесан ђогате.

Па ме диже из зелене траве. од враштва му ђогат охронуо. Мол' се богу за даиџу свога. Док завика остарјели ђедо: „А ти ли си. болан. Тадај сам се. ти би јунак јутрос погинуо“. дајко. од срамоте и од јада мога.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Нека знадем ког сам погубио“. мио сестрић од Сибиња Јанка. много их је тако преварио. и теби је поздрав опремио. баци мене на коња малина. луд ти си. дијете Секула! Умало ти јунак не погину. Насмија се од Сибиња Јанко: „О. препануо и у страху њему казивао да сам главом Бановић Секула. Прије теби нисам казивао. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 643 . како ме је ђедо препануо. говорио да не идеш на стара јунака? Оно није остарјели ђедо. већ моли се богу истиноме да је теби живот поклонио“. већ је главом Косовац Јоване. не знајући ко је ни како је“. на Косову бојном погубио. И он чува све Косово равно. па ме спреми бијелу Сибињу. дијете Секула! Јесам ли ти. ђедо је се кастил начинио.

код Кучева и код Браничева. ти не слушај моје миле сеје. оправља се на Косово равно. да Секула не изгуби главу: Секула је јединац у мајке“. немерено благо. бога вам. да окрпим белога шатора. Кучевкиње и Браничевкиње. Ал' беседе Кучевкиње младе. Кучевкиње младе. љутито је Јанку говорио: „Ујко Јанко. већ ме води на Косово равно“. Кучевкиње и Браничевкиње: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 645 . и он води Секулу нећака. Секула је јошт нејако дете. ал' беседе сестре Секулине: „Ујко Јанко. Кад су били код Кучева града. ти не води Секулу нећака. дајте мени три аршина плана. немерено благо. беседи им војевода Јанко: „Ој. Оде Јанко на Косово равно и одведе Секулу нећака.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 43 СЕКУЛА СЕ У ЗМИЈУ ПРЕТВОРИО O правља се војевода Јанко. даћу вама три дуката жута“. Кучевкиње и Браничевкиње. Кучевкиње бело платно беле. Кад Секула речи разабрао.

моји соколови. немерено благо. очи пију. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 647 . Оде Јанко на Косово равно. па беседе војеводи Јанку: „Кад нам не даш Секуле нећака. дај ти нама Секулу нећака. Беседи им војевода Јанко: „Не дам вама Секуле нећака за Кучево ни за Браничево!“ Кад то рече војевода Јанко. те чувајте страже од Турака. ујко.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Војевода Сибињанин-Јанко. пак беседи војевода Јанко: „Сад на ноге. донећу ти цара честитога у зубима кано и сокола. а ја идем у тај турски табор. немој дати умље за безумље: ти не стрељај змију шестокрилу. а ја идем санак боравити“. даћемо ти три шатора платна“. нек му они црне очи пију. разапеше те беле шаторе. бело лице грде“. не дамо ти три аршина платна. кад устанеш. већ ти стрељај сивога сокола“. иза санка. сад ти идеш санак боравити. па га подај црним гавранов'ма. Кучевкиње и Браничевкиње. већ га води на Косово равно. Секула је Јанку беседио: „Ујко Јанко. створићу се змијом шестокрилом. расрде се Кучевкиње младе. Кад стигоше на Косово равно.

можеш ли ми ране преболети?“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 649 . писну змија. од љутине цикну као гуја. Секула нећаче. па одлете у тај турски табор.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Оде Јанко санак боравити. па он узе ту злаћену стрелу. немерено благо. а горе устао! Какво чудо на шатору твоме!“ Ђипи Јанко на ноге јуначке. на једно се смисли: „Зашт' да стрељам сивога сокола. па он стреља змију шестокрилу. већ да стрељаш сивога сокола?“ Пита њега војевода Јанко: „Слатко дете. Кад то виде војевода Јанко. ал' беседи Секула нећаче: „Ујко Јанко. Зале стрелу за златну тетиву. с њиме паде Јанку на шатора. па он мисли. змија паде на зелену траву. а Секула у тај турски табор. кад си пошô санак боравити. да не дајеш умље за безумље. нисам ли ти лепо говорио. сви јунаци виком повикаше: „Зло си легô. а соко се диже под облаке. да не стрељаш змију шестокрилу. упусти сокола. створио се змијом шестокрилом и донео цара честитога у зубима кано и сокола. војевода Јанко! Зло си легô. кад сам и сам рода соколова? Волим стрељат змију шестокрилу“.

немерено благо. па душу испусти. То изусти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Ујко Јанко. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 651 . већ кад мени судни часак дође. не могу ти ране преболети. укопај ме на друму широку. да с' наслушам трупка од коњица и јаука од добри јунака“.

цара бана Михаила жива га су уфатили. невољан добар јунак. невољна јунака. на прешу ти стануо слузи својој говорити Угрин. нег' му поче овако невољан јунак говорити: „Ево теби носим тужне гласе и пригласе. око себе угледао често јато клет'јех Турци. моја св'јетла круно. него бр'јеме већ не чека — ако ћ' главу сахранити. слуго. своме господару. Још не бјеше рањен јунак ове р'јечи изговорио. кê овако вишњи хоће. добар јунак: „Узми. ту Јанкову добру типницу. како ти су клети Турци све државе запл'јенили. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 653 . мој драги господару. боже. — невјера их убила. тужне гласе и пригласе. моја слуго. — а храбрен'јех витезовах много у војсци погубили. јунак рањен допаде испод турске бритке сабље. јасна дзора! а сунашце тад из мора св'јетла кола промаљаше. Од невоље му не могаше божју помоћ називати. Секула ти сестричића смртно га су изранили.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 44 ВОЈВОДА ЈАНКО БЈЕЖИ ПРЕД ТУРЦИМА U истоку јасна дзора лице румењаше. небог рањен јунак. под шатора упаде Угрин-Јанка војводе. тере стани по путу дробну спендзу просипати. ере ће те клети Турци у небријеме застанути“.

сињу маглу у планини. тиху росу у равнини. слуго. Тамо бјеше. еда ти се клети Турци спендзици облакоме. наше главе сахранили.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ моју дробну спендзу. докле бисмо ми јунаци наше главе сахранили. Угрини банови. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 655 . равно поље. тиху росу у равнини. Бјегу ми ти бјегаше. добар јунак. тој му се је и умолио: бог му бјеше допустио тиху росу у равнини. докле бисмо ми. вишњега бога мољаше: „Допуст. низ Косово. мој видовни боже. невољни јунаци“. брже од вјетра одјездио витез. на здравље ти дојездише низ Косово. невољну јунаку. тиху росу у равнини. мој боже. моја вјерна слуго!“ Пак се бјеше усадио добру коњу (у) сед'ошце. Јанко бјеше на дворове слугом свој'јем одшетао. Што ти је бога молио. сињу маглу у планини. мени.

Али наста Свилојевић силну цару говорити. јеси видил в Цариграду мога млада Свилојевића. заручници млади: „Јесам видил пред вчером у липоме Цариграду. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 657 . цар силени турски. гиздава дивојко! Тако ми се не мрчати како истину казивати: цар је чинил преда се нут' јунака дозивати. липи мисец кој' доходиш с истока. што те хоћу зможан цар. цару честитому: „Тако ми се гвожђа мога и невоље опростити. а да су га изгубили?“ Али сиде јасан мисец то дивојки говорити. казивати. хоћу ти ја истину.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 45 ПОПИЈЕВКА ОЛ СВИЛОЈЕВИЋА A ли сиде дивојка мисецу говорити. мој сужњу невољни. сужњу мој невољни. заручника мога? Је ли и сад у животу. и нитко мур супрот сташе. нут' дивојка. казивати. господине. тере војску побијаше. казивати. Свилојевић. ја садахна опитати“. тере сиде говорити младому Свилојевићу: „Да имаш ми истину. небога дивојка: „Кажи мени. кој' Турака побијаше буздоханом шестопером. мој силвени царе!“ Али наста силени цар сужњу свому говорити: „Који оно јунак био сиде браде до појаса. и хоћу ти истину.

Краљевићу витез Марко“. „А он јунак гдо бише младо момче голом сабљом на дуратом једном. „А он јунак кој' бише кој' копијем обараше витезове моје. сиде браде до појаса. мој честити царе! У рукух ти бритка сабља. једно младо момче. јунак један врли. табор мој прогарио и брки му до рамена?“ „Оно јунак бијаше Секула сестричићу. копјем Турке прометивал“. прик' табора мога прошал сикућ љуто мојих Турак'. и још јесам конопце код шатора просикао. мене господина?“ Али сиде Свилојевић цару свому говорити: „Оно сам ти главом мојом на медану.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ каурину једну?“ Али наста Свилојевић цару зможну говорити: „Оно бише делија који Турака убијаше с својим буздоханом. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 659 . бил би тебе ја расикал пред твојим делијами“. сужњу невољному: „Којоум смртјом хоћеш гинут? Избери си најволењу!“ Тере иде Свилојевић цару зможену говорити. мој честити царе. Али сиде цар силени сужњу свому говорити. — оно сам ја Свилојевић голом сабљом проходио прик' табора твога. брке имал до рамена. и да би се не бил макнул испод бритке сабље моје. а на земљи глава моја. бил дошал до шатора на витешким коњем. код шатора расикао конопце шаторове и ја сам се кумај макнул да ни ме је посикао.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ цару честитому: „Сабљом сам се хранио. Турком витезовом. од сабље ћу и умрити. једно младо момче. Тере јунак доведе на бусију Краљевића. тер ме чини с јаничари на меданак изводити. мој честити царе. рањена јунака. Заповидал цар делијам'. много Турак' посиче. Три стотине јаничаром. Бритку сабљу измаче. а наопак' руке звежу. нут' цареве делије. младу Свилојевићу. али наста један Турчин нут' осталим говорити: „Што хоћемо завезава каурина погубити. млада Свилојевића? Што би нам се шпотовали и остали витезови!“ Али сиду проста чинит и руке му одвезати. да јунаци међу собом завезана да ме губе“. који к цару глас односи как' су сужња кзгубили!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 661 . мој силени царе. И кад Турци водјаху завезана сужња млада. коњица потходи. сабљу моју да припашу. Вси Турци ми изгиноху. јаничаре Турке. чини мене посадити на мојега добра коња. да имају јунака под оружјем погубити. нег' једнога пропушћаху.

док ја одем стојну Биограду. Мучно бјеше Порчи од Авале. побратиме драги! Залуду ти вино и ракија. Њему вели Ђерзелез Алија: „Залуду ти. ти се налиј вина изобила. ја ђевојку.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 46 ПОРЧА ОД АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК V ино пију до два побратима у Авали више Биограда: једно бјеше Порча од Авале. Кад се ладна напојише вина и јуначки ћеив задобише. кад не имаш крчмарице младе да нам служи вино и ракију. ал' говори Порча од Авале: „Побратиме. а друго је Ђерзелез Алија. бојиш ли се још кога до бога? Бојиш ли се два Јакшића млада?“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 663 . ти се напиј вина. имам доста вина и ракије“. ја невјесту младу“. имам доста у подруму вина. те немамо шале ни маскаре“. па говори Ђерзелез-Алији: „Побратиме. А пита га Ђерзелез Алија: „Када одеш стојну Биограду. виноград је нама до чардака. довешћу ти крчмарицу младу. Ђерзелез-Алија.

ту се Вуче ни десити неће”. ја с' не бојим никога до бога. па се Порча покрај Саве фула. побро. а пространа Сријем-земља равна.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' му вели Порча од Авале: „Ој. дотле слуге изведоше ђога: довати се ђогу на рамена. побратиме драги. тури очи уз ту воду Саву. па говори Змај од огња Вуче: „Видите ли. далеко је село Купиново. Па повика Порча од Авале: „Слуге моје. ал' се мало. прибојавам Змајогњанин-Вука из простране Сријем-земље равне. па говоре Змајогњанин-Вуку „Побратиме. бога ми. из онога села Купинова. док угледа Порчу од Авале. два Јакшића млада. не бојим се два Јакшића млада. ко се оно низа Саву фула?“ Погледаше два Јакшића млада. прибојавам. познадоше од Авале Порчу. А да видиш два Јакшића млада! Пију вино на кули Небојши и с њима је Змајогњанин Вуче. оно ј' курва од Авале Порча: дана нема кад се не привлачи АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 665 . Тури очи Змај од огња Вуче. право оде низ поле Врачара докле дође тихој води Сави. извед'те ми ђога!“ Докле Порча седло опремио. Змајогњанин-Вуче.

нађидерте сироту ђевојку. на свем' тебе фала! Ево има девет годин' дана како с' молим тебе истиноме не би ли се с Порчом удесио. незнани јуначе. док ето ти од Авале Порче. А да рече Змајогњанин Вуче: „Мили боже. пољите је Сави на обалу. ја по мртву не односи главу“. да с' налијем студене водице!“ Говори му лијепа ђевојка: „Одјаш' коња. ти ми даде данас га десити“. обуц'те јој свилу и кадифу. не би ли се мало забавило. одјаш 'коња. дадоше јој злаћену маштраву. божју помоћ цури називао. а Јакшићи нареде ђевојку. два Јакшића млада. лијепа ђевојко. Таман цура на обалу дође. Па још рече Змајогњанин Вуче: „Поскочите. Скочи Вуче опремат кулаша. она њему помоћ приватила. ођеше је што се љепше може. она стаде воду заватати. доват'дер ми воде у маштрави. подајте јој злаћену маштараву. па је цури Порча говорио: „Ој. послаше је Сави на обалу. не би ли се Туре преварило. док опремим себе и кулаша“. бога ти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и по једног роба не одводи. па се напиј воде!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 667 .

А ђевојка њега послушала. Догнаше се Авали планини: угледа их Ђерзелез Алија. па је баци за се на ђогата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ал' јој вели Порча од Авале: „Ој. пружи њему воду и маштраву: не шће Порча воде. бога ми. ни маштраве. стићи га не море. притеже је свиленијем пасом. кад је мало Порчу сустигао. па је слуге своје сазивао: „Слуге моје. Све то гледа Змај од огња Вуче. већ ђевојку за бијелу руку. потурио у траву ђевојку. лијепа ђевојко. кљусина је моја дурновита: кад одјашем. за њим трчи Змајогњанин Вуче. па је онда Порчи говорио: „Стани. од Авале Порча! Стани мало. узјати се не да. па полеће уз поље Врачара. да се огледамо!” Кад га Порча виђе и познаде. затвор'дете врата на кулама и на капијама! Ето одзо два добра јунака ђе с' ђерају уз гору зелену и сад ће се туна догонити: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 669 . курво. ја сам јунак врло ожеднио“. већ ми додај воде у маштрави. за њим трчи. завати му воде у маштрави. па с' довати на свога кулаша. па он бјежи уз поље Врачара. па побјеже уз поље Врачара.

Трипут га је опћерао Вуче. а све виче: „Отвор'те ми врата!“ Нико њему отворит не смије. Све то гледа Ђерзелез Алија: па говори Ђерзелез Алија: „Мили боже. не би л' Порча погубио Вука“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ кад не нађу отворена врата. па увати дебела ђогата. Одмах њега слуге послушаше па капије хитро затворише. те му јунак одсијече главу. Кад с' догнаше два добра јунака. на свему ти фала кад с' десише затворена врата на кулама и на капијама. неће ли се Порча повратити. и тури му у зобницу главу. па га стиже граду на капији. оде право стојну Биограду. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 671 . бјежи Порча око своје куле. више б' Вуче јада учинио!“ Па побјеже своме Сарајеву.

Сријем земљу и равно Посавље. ђе си дангубила. Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане. да око шта.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 47 ДИОБА ЈАКШИЋА M јесец кара звијезду даницу: „Ђе си била. земљу равну. и сав Банат до воде Дунава. врана коња и сива сокола. Дмитар узе доњи крај од града и Небојшу. ђе дијеле браћа очевину. Богдан њему не да ни једнога. Каравлашку и Карабогданску. Богдан узе Сријем. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 673 . О мало се браћа завадише. на Дунаву кулу. веће ни око шта: око врана коња и сокола. ја сам дангубила више б'јела града Биограда. звијездо Данице? Ђе си била. дангубила три бијела дана?“ Даница се њему одговара: „Ја сам била. гледајући чуда великога. Богдан узе горњи крај од града и Ружицу цркву насред града. очевину своју под'јелише: Дмитар узе земљу Каравлашку. Лијепо се браћа погодише. Дмитар иште коња старјешинство. и Србију до Ужица града.

те узима чашу молитвену. и он узе сивога сокола. а од људи покор и срамота. Дмитар узја вранца великога. поклони ми коња и сокола“. мој мили ђевере! На част теби и чаша и вино. пак полази у лов у планину. сама мисли. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 675 . Све мислила. и пред њим се до земљице клања: „На част теби. а сама говори: „Што ће ова сиња кукавица! Да отрујем мојега ђевера. на једно смислила: она оде у подруме доње. пуну рујна наточила вина. Богдану се на то ражалило. што је она од оца донела. љуби њега у скут и у руку. ако ли га отровати нећу. не см'јем војна у двору чекати“. од бога је велика гријота. саковану од сувога злата. она сједе брижна. па је носи својему ђеверу. а дозива љубу Анђелију: „Анђелија. моја вјерна љубо. отруј мени мог брата Богдана! Ако ли га отровати нећеш.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Кад ујутру јутро освануло. невесела. рећи ће ми мало и велико: видите ли оне несретнице ђе отрова својега ђевера. не чекај ме у бијелу двору!“ Кад то зачу љуба Анђелија.

АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 677 . Пусти Дмитар сивога сокола да увати утву златокрилу. она му се не да ни гледати. Кад се Дмитар виђе на невољи. него шчепа сивога сокола и сломи му оно десно крило. брже свлачи господско од'јело. Намјера га предвече нанесе на зелено у гори језеро.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ поклони јој коња и сокола. пропадоше ноге у ћуприју. те извади сивога сокола. пак заврже на буздован перни. сломи вранац обје ноге прве. како ти је без крила твојега?“ Соко њему писком одговара: „Мени јесте без крила мојега као брату једном без другога“. брже дође граду Биограду. нагна вранца да преко ње пређе. пак заплива у тихо језеро. и не може ништа уловити. па он узја вранца великога. па он пита сивога сокола: „Како ти је. мој сиви соколе. брже трчи граду Биограду — не би л' брата жива затекао. скиде седло с вранца великога. Тад се Дмитар бјеше осјетио ђе ће љуба брата отровати. У језеру утва златокрила. Кад то виђе Јакшић Димитрије. Дмитар лови цијел дан по гори. Кад је био на Чекмек-ћуприју.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Како дође. да ми ниси брата отровала?“ Анђелија њему одговара: „Нијесам ти брата отровала. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 679 . он љубу дозива: „Анђелија. веће сам те с братом помирила“. моја вјерна љубо.

походише сријемски кнезови. да видимо: ил' је с моје љубе. брате. да од бога нађе!“ То Богдану врло мучно било. и љубе нам двори управљају. ил' је моје. ил' је. брате. пак је Митру тихо бесједио: „Јакшић-Митре. а како се. тако наши двори потавњаше. брате. не походе сријемски кнезови. с Вукосаве. брате. растадосмо. та с кога је? да од бога нађе!“ Јакшић Митар брату бесједио: „Јакшић-Богдан'. то је. и гости нас. нит' сам главом српски цар Стјепане. брате. мој мио брајане. и гости нас често походише. и сам главом српски цар Стјепане. с твоје“. а кад су се понапили вина. мој мио брајане. да кушамо љубе. брате.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 48 ЈАКШИЋИ КУШАЈУ ЉУБЕ P ију вино два Јакшића млада: Јакшић Митар и Јакшић Богдане. мој мио брајне. с твоје вјерне љубе. скупа пребивасмо и мајка нам двори управљаше. Јакшић Богдан Митру бесједио: „Јакшић-Митре. ходи. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 681 . тад се наши двори бијељеше. док ми. оставише.

душо. ја ћу дати твоју абајлију. а ни сад ти покварити нећу“. моја вјерна љубо. јер је нисам била испунила. и он иште седло оковано: хоћу л' дати. и подај му турско одијело. један ђердан од жутих дуката. Богдан оде к љуби у тимаре.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Што рекоше. душо. краљ будимски свога жени сина. брата Митра зове у сватове. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 683 . ја бих теби нешто бесједио. да он слуша што ће бесједити. Јакшићу Богдане. али не знам је ли твоја воља!“ Љуба њему тихо одговара: „Господару. а и наше турско одијело. и даћу му ћердан испод врата. још к отому седло оковано. Митар иште коња н оружје. моја душо драга?“ Љуба њему тихо одговара: „Подај. говор'. то и учинише: отидоше Богданову двору. што год ти је драго. Јакшић Богдан љуби бесједио: „Вукосава. пак ти нисам за њу казивала. а сад сам је испунила златом. Јакшићу Богдане! Подај брату коња и оружје. Јакшић Богдан љуби бесједио: „Вукосава. моја вјерно љубо. што сам теби код бабајка везла. још ти нисам воље покварила. Митар оста двору на пенџеру.

душо. Јакшић Митар њуби бесједио: „О Милице. а и наше турско одијело. моја душо драга?“ Ал’ бесједи Милица госпођа: „Кам’ му коњи? поклали их вуци! Кам’ оружје? однели га Турци! Кам’ одјело? остало му пусто!“ Кад је Митар р’јечи разумио. Митар иде двору у тимаре. пак бесједи својој вјерној њуби: „О Милице. и он иште седло оковано.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а други је од б'јелог бисера. што год ти је драго“. пак одоше до његова двора. пак Богдана зове у сватове. Богдан иште коња и оружје. Митар слуша двору на пенџеру што говори госпођа снашица. ја бих теби нешто бесједио. увати је за грло бијело: како ју је лако уватио. те он Митра за руку увати: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 685 . обје очи надвор искочише. ал’ прискочи Јакшићу Богдане. вјерна љубо моја. од милина сузе прољевао. нека диче краљеве сватове“. али не знам је ли твоја воља!“ Љуба њему тихо одговара: „Говор’. краљ будимски свога жени сина. хоћу л’ дати. плести ћу му коњу усред гриве. драга госпођице. Богдан слуша двору на пенџеру што ће Митар с љубом бесједити.

а ми смо се већ растали. брате!“ АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 687 . не крвави твоју десну руку.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Што ћеш. али њима никад нећеш мајке. Митре? да од бога нађеш! Ти погледај твоје соколиће: ти ћеш себи бољу наћи љубу.

Кад то зачу млада Павловица. завидила својој заовици. сваку су јој милост доносила. па говори своме господару: „На зло. Кад то вид’ла млада Павловица. позлаћене. то не била два бора зелена. Павле. па дозива љубу Радулову: „Јетрвице. међу њима танковрха јела. Браћа сеју врло миловала. бога ми. да омразим брата и сестрицу?“ Ал’ говори луба Радулова: „О. она оде коњма на ливаду. већ то била два брата рођена: једно Павле. међу њима сестрица Јелица. а друго Радуле. не знаш кака била од омразе. сеју миловао. а и да знам. по богу сестрице. ни међ’ њима танковрха јела. оковане сребром. ја не знадем биља од омразе. моја јетрвице. и милост ми сваку доносила“.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ D ва су бора напоредо расла. не бих ти казала: и мене су браћа миловала. најпослије ноже оковане. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 689 . те убоде вранца на ливади.

да од бога нађеш?“ Сестрица се брату кунијаше: „Нисам. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 691 . сејо. брате.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ на горе јој милост доносио: убола ти вранца на ливади!“ Павле пита сестрицу Јелицу: „Зашто. живота ми и мога и твога!“ И то братац сеји вјеровао. извади јој ноже од појаса“. Павле. сеју миловао. сејо. она трчи своме господару кукајући и лице грдећи: „На зло. сеју миловао. да од бога нађеш?“ Сестрица се брату кунијаше: „Нисам. на горе јој милост доносио: заклала ти сивога сокола!“ Павле пита сестрицу Јелицу: „Зашто. брате. па говори своме господару: „На зло. те заклала сивога сокола. живота ми и мога и твога!“ То је братац сеји вјеровао. Павле. Кад то виђе млада Павловица. Скочи Павле канда се помами. Кад то виђе млада Павловица. она оде ноћу у градину. живота ми мога. она оде вече по вечери те украде ноже заовине. њима закла чедо у колевци. на горе јој милост доносио: заклала ти чедо у колевци! Ако ли се мене не вјерујеш. живота ми мога. Кад ујутру јутро освануло.

живота ми и мога и твога! Ако ли ми не вјерујеш клетви. па их одби низ поље широко. изведе је у поље широко. разболе се млада Павловица. па ме свежи коњма за репове. да те бог убије! Буд ми закла коња на ливади и сокола у зеленој башчи. у трави се љуте змије легу. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 693 . онђе расте смиље и босиље. изведи ме у поље широко. па их вади из сребрних кора. зашт’ ми закла чедо у колевци?“ Сестрица се брату кунијаше: „Нисам. — ал’ још сестра у душеку спава. Мало време затим постајало. брате. очи пију. ђе је она сама собом пала. већ је узе за бијелу руку. боловала девет годин’ дана: кроз кости јој трава проницала. — али ножи у крви огрезли! Кад то виђе Павле господару. Павле узе злаћене ножеве. трже сестру за бијелу руку: „Сејо моја. Ђе је од ње капља крви пала.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ па он трчи на горње чардаке. под главом јој злаћени ножеви. у траву се крију. Ал’ то братац сеји не вјерова. растргни ме на четири стране“. онђе се је црква саградила. живота ми мога. привеза је коњма за репове.

чујеш ли. поведе је заовиној цркви. Павле господару. а у руци теткини ножеви. она моли свога господара: „Ој.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љуто тужи млада Павловица. већ ме свежи коњма за репове. на колевци соко. води мене заовиној цркви. па ме одби низ поље широко. црква тебе опростити неће!“ Кад то зачу млада Павловица. језеро се онђе провалило: по језеру вранац коњиц плива. нек ме живу коњи растргају!“ То је Павле љубу послушао: привеза је коњма за репове. Павле господару. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 695 . па је одби низ поље широко. млада Павловице. ђе је она сама собом пала. Ђе је од ње капља крви пала. онђе расте трње и коприве. не води ме двору бијеломе. бога ти. Кад су били близу б’јеле цркве. у колевци оно мушко чедо. — под грлом му рука материна. тица сива. ал’ из цркве нешто проговара: „Не ид’ амо. а за њиме злаћена колевка. па говори своме господару: „Ој. Кад то чуо Павле господару. не би ли ме црква опростила“.

и дадоше лијепу ђевојку. младожењи коња и сокола. он сакупи три стотине свата.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 50 ЖЕНИДБА ВЛАШИЋА РАДУЛА K ад се жени Влашићу Радуле. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 697 . Чауш виче. свадбу уговара: „Ова свадба до петнаест дана. све сватове редом пропустио. на бојно се копље наслонио. отидоше двору бијеломе. два мила ђевера. и хазур ђевојка! Већ хоћемо дома путовати“. дабулана риче: „Хазур. док ја одем двору бијеломе и сакупим господу сватове“. Он отиде двору бијеломе и сакупи силу и сватове. а два брата. ал’ у гори дињар Бањанине. у сватове неће. Дигоше се кићени сватови. кићени сватови! Хазур свати. хазур. свога коња под ђевојку шиље. и он шиље два брата рођена. прстен даје. сваком свату по бошчалук дали. свате купи. па одоше свати по ђевојку. Тамо су их л’јепо дочекали. Кад су били насред горе чарне. запросио лијепу ђевојку.

ал’ говори госпођа ђевојка: „О. не би ли их како избавила!“ Па се маши у свил’не џепове. док чујемо шта ће говорити. Изишла је мајка Радулова. да дињару одсијеку главу. лијепа ђевојко! Ти ћеш бити љуба Радулова. бога ви. два мила ђевера. на синију змију оплетену. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 699 . на њојзи је алем. изнијела од злата синију.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а кад дође лијепа ђевојка. драги камен. за оштре се сабље дохитише. сви сватови коње одјахаше. па говори мајка Радулова: „Одјаш’ коња. мила снахо моја! На част тебе од злата синија. Па одоше двору бијеломе. на синији змија оплетена. Преклања се дињар Бањанине. ви немојте њега погубити. Кад виђеше Ава мила ђевера. ласно ћете њега погубити“. оплетену од сребра и злата. тамо су ми два нејака брата у тавници Влашића Радула. те извади дванаест дуката и дарива богом посестриму. а ђевојка неће да одјаше. Кад су били пред бијеле дворе. она њему свилену кошуљу. пред ђевојком црну земљу љуби: „Богом сестро. под ђевојком коња уватио.

ал’ од коња неће да одјаше. Наљути се Влашићу Радуле. не имаш се зашто. и на њојзи алем. неће снаха коња да одјаше док не види за кога је дошла“. Влашићу Радуле. даде њојзи кључе од тавнице. Влашићу Радуле. Говори му госпођа ђевојка: „Господару. већ си мога коња уморила“. па је онда коња одсједнула. не љути се. мила снахо наша! На част тебе злаћено прстење. те ми вези полуноћи. Она им се смјерно преклањаше. Изишле су сеје Радулове. Љутите се у двор повратише. изнијеле злаћено прстење: „Одјаш’ коња. снахо. па дозивље два мила ђевера: „Ви хајдете. ал’ им коња неће да одјаше. кучко. не ђевојко! Одјаш’ коња. два мила ђевера: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 701 . Она јој се смјерно поклањаше. Грохотом се Радул насмијао. драги камен. голу сабљу у рукама носи: „Одјаш’ коња. нећу тебе коња одјахати док ми не даш кључе од тавнице“. а оштро говоре: „О наш брате. полуноћи као у по подне“. те ти носи докле си нам млада“. одсјећ ћу ти главу! Ниси коња од баба довела. оштро ходе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ оплетена од сребра и злата.

одведе их у бијеле дворе.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ кажите ми врата на тавници“. побратима Дињар-Бањанина. изишла су на тавничка врата: коса им је — њом би се покрили. дала им је б’јеле бошчалуке. нокти су им — укопали би се. пусти и нас данас из тавнице!“ Ал’ говори лијепа ђевојка: „Хајте. робље. вели њему лијепа ђевојка: „Бјеж’те. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 703 . па дозива два бербера млада: један мије. куда које знаде!“ Па узима до два побратима. и даде им од злата јабуку: „Поздрав’те ми богом побратима. подајте му од злата јабуку“. хајте амо на тавничка врата!“ Изишла су два нејака брата. Отидоше с њоме на тавницу. лијепа ђевојко. па их спреми двору бијеломе. на тавничка врата!“ Па изиђе робље из тавнице. други косу брије и погане нокте сарезује. Још пропишта тридесет робова: „Богом сестро. и на њих је рухо порезала. робље. па говори лијепа ђевојка: „Ко су браћа Дињар-Бањанина.

но се Иво оканити неће. Ја кад Иван благо похарчио. рече дужду. нову пријатељу: „Пријатељу. Но иштети Иван на походу: иде мудро. снаху проси три пуне године. Пријатељи свадбу устоваше: свадбу кажу у години првој. ђевојачки прстен прифатише. милу шћерцу дужда од Млетака.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ 51 ЖЕНИДБА МАКСИМА ЦРНОЈЕВИЋА P одиже се Црнојевић Иво. снаху проси. Латини му дадоше ђевојку. проговори лудо. те отиде преко мора сиња. дужде од Млетака. и понесе три товара блага да он проси лијепу ђевојку за Максима. и роди му вино и вшеница. Иво проси. дужде се поноси. земан дође те ти дому пође. за сина својега. и прати га стотину Латина. док отиде здраво до Жабњака. и прате га два дуждева сина. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 705 . и сакупи хиљаду сватова. пријатељу дужде од Млетака. а просипље благо. а прати га нови пријатељу. Ја кад тако свадбу уредише.

на бесједи такој! Кад ја стекох мила зета свога ком љепоте у хиљади нема. од мојега сина. из ћемија њега истурише. сина мога. Мило било дужду од Млетака. пријо. приправљати коње и соколе. ал’ ћеш грдно проћи“. ти истури хиљаду Латина нек ми срету у пољу сватове: неће бити љепшега јунака у мојијех хиљаду сватова ни у твојих хиљаду Латина од Максима. виђе Иван своје б’јеле дворе: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 707 . и ковати чекркли-челенке. два сокола. чини ми се хоће бити више. хоћеш доћи. ако л’ тако то не буде. пријо. два дуждева сина. те г’ у лице љуби: „Фала. оде Иван здраво и весело. нека носи. кад пријеђем море у то поље. — од хиљаде мање бити неће. вољећу га него око једно.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ чекај мене с хиљаду сватова. ја ћу њему даре приправљати. вољећу га нег’ једнога сина. нека се поноси. и слушаше стотина Латина. Отале ми Ива испратише и на море воду натурише. руке шири. мила зета твога!“ А то слуша дужде од Млетака. Ја кад био под бијели Жабљак. и резати коласте аздије.

вјерне слуге коње прифатише. но му ждрале ситно подиграва. јаше коња сјетно и весело. господара мога. а Ивану љуба потрчала. Како виђе. сине. отпаса му свијетло оруже. те у пољу сретош’ господара. ето. угледа га вијерна љубовца с биле куле на срчали-пенџер. на ћошета сићани чардаци. сребрн столак носи у наруче. бришите авлије! А ђе ми је дијете Максиме? Ну похитај пред капију нашу. а сјају му срчали-пенџери. а из грла викну. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 709 . па се ужелио. па оруже грли у наруче. те сретите пољем господара! Бре. па потрча. Нитко први њега не угледа. баба твога. пољу похитајте. слуге. Но Ивану слуге похитале. набрекну слушкиње: „А ви. слушкиње. викну слуге. у наручу носи на чардаке. па потрча низ високу кулу. цјелива га у скут и у руку. виђе Иван. позна господара и под њиме од мегдана ждрала. Ал’ ето ти дијете-Максима. мила баба твога. и притегну ђемом од челика.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ бијели се у висину кула. ждрала коња фати бакрачлијом. чини ми се снаху ј’ испросио“.

ни с ким Иво ријеч не бесједи. па се досјетила. брате. виђе љуба. како тамо кажу. да љепшега од Максима нема. кунем ти се. поцрњело и одрпавило. да с’ одмори. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 711 . Та да видиш јада изненада! давно Иван дворе оставио просит снаху три године дана. иза њега болест ударила у Жабљака. на Максима красте напануле. Како сједе у сребрна стола. подви скуте и подви рукаве. оне красте веље. те му б’јело лице нагрдиле. да му чизме скину. иза краста лице поцрњено. јутрос. мрки брци пали на рамена. мучна болест. грднијега у хиљади нема од Максима. веће гледа у земљицу црну. Колико се јунак раздертио. у постојбину му. нема грднијега! Те се Иво био раскарио: мрке брке ниско објесио. Паде на ум Црнојевић-Иву ја какву је ријеч оставио код његова нова пријатеља: да одведе хиљаду јунака. те Максима погледује сина. у образ се љуто намрдио. очи му се одмах отимаше.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ у сто сједе Црнојевић Иво. бијело му лице нашарале. сина Иванова.

да те бог убије! Ја сам нама снаху испросио. да љепшега од Максима нема. нема грднијега! Ја се бојим кавге преко мора. ко ј’ видио вилу на планини. што с’ у образ сјетно. ни без јада доведеш ђевојку. нит’ онаког стаса ни образа. јутрос. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 713 . а код твоје земље државине. белћи. у Жабљаку пуна кула блага.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ цјелива му руку и кољено: „Господару. онакога ока у ђевојке. ја се молим тебе. Но да видиш једне женске стране. да од бога нађеш! Куд те сила сломи преко мора надалеко четр’ест конака. да не видиш дома. Бара и Улћина. невесело? Ал’ нијеси снаху испросио? Ал’ ти није по ћуди ђевојка? Али жалиш три товара блага?“ Ал’ је Иво љуби бесједио: „Ну одаље. ни вила јој. на благу се ни познало није. земље твоје. друга није! Ја не жалим три товара блага. преко мора. љепоте јој у сву земљу нема. како грдно рече господару: „Господаре. а по ћуди Латинка ђевојка: што је земље на четири стране. кад Максима сагледају мога“. но сам дужду ријеч оставио: да доведем хиљаду сватова. љубо.

ја другоме даји. пак је постарио. давно ј’ било то девет година! Књига Иву на кољено паде. ни сам је просио: ко ми дође да ми је честита. и зачула сва господа српска. и да нађеш за сина ђевојку. то зачуше мали и велики. проћу себе главна пријатеља. нов је био. пријатеља дужда од Млетака. Тако стаде од године једне. те о томе нитко не бесједи. кад запросиш лијепу ђевојку. плану Иво како огањ живи: „Ни сам био. да не бију слане ни шњегови по ливади цвијет расцавтио. од године за девет пунијех: не помиње нитко за ђевојку. ал’ му књига доста грдно каже: „Пријатељу. и око Жабљака: да ожениш јединога сина. ломна Куча и Братоножића. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 715 . и Жабљака. и лијепе варош-Подгорице.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Црне Горе и Бјелопавлића. Црнојевић-Иво. но те сила сломи преко мора!“ Кад то зачу Црнојевић Иво. јал’ је коси. твоје постојбине. живу ћу му очи извадити!“ Хабер оде од уста до уста. кад забраниш у пољу ливаду. У десетој мезил-књига стиже од његова нова пријатеља. и Жабљака.

а ти рђу тражи према тебе“. нити има тебе. и ти каза до прве године. с дугом косом. Црнојевић-Иво. ево прође и девет година. ког су љубе досле сјетовале. јали је не проси: ти ми проси милу шћеру моју. а памећу кратком? Ал’ ти хоћу ријеч проговорит: од бога је велика гријота. али слати нећу?“ Женска страна мудро проговара: „Господару. шћери мојој. Код њега се нитко не придеси. кога ли ћ’ одселе. и сакупиш хиљаду сватова. да ми слику тражи према себе. да се наша снаха преудаје.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ јал’ је води. ђевојачку срећу затомити АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 717 . а љуто се мучи. ни сватова. и ми онда свадбу устовасмо. док ти роди вино и вшеница. Брже пиши лист књиге бијеле. ну ме сјетуј саде: ал’ ћу снаси књигу оправити. да се твоја снаха преудаје. кога досле. ком би своје дерте исказао. не придеси мудрога јунака. ти је проси. ал’ ћу слати. а од људи зазор и срамота. Ја кад виђе Црнојевић Иво. књигу учи. прати књигу милој шћери мојој. а тој снаси твојој. и ја ти је дадох. но од дерта погледује љубу: „Љубо моја.

у амбаре бијеле вшенице. још бесједим тебе: ако с’ кавге преко мора бојиш. господаре. те је прати дужду од Млетака: „Пријатељу. да ми сретеш на мору сватове“. Господару. да је Максим слијепо дијете. дужде од Млетака. данас купи и хиљаде двије. у подруме троњетнога вина. Купи свате. за то ријеч проговорит неће: свак се боји муке и невоље. ја кад виде тамо у Латина. те води ђевојку. даде татарину. прегледају силу и сватове. часа не почаси. пријатељу. нека оде јека под облаке. ако бидну главни пријатељи. имаш данас пуну кулу блага. по избору коње и јунаке. не смију ти кавгу заметнути. имаш на што свате покупити: рекао си хиљаду сватова. више не премишљај!“ Грохотом се Иван насмијао. драги господаре! Од шта си се данас препануо? Ако су га красте иштетиле. књигу пише. ну ослушкуј и ноћи и дневи: запалићу на граду топове. Послушај ме.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ и у њену роду узаптити. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 719 . запалићу тридесет топова. па запалит Крња и Зеленка. но ми прати низ море ђемије.

позивљем те у моје сватове. сестрићу. нека биде барем пет стотина. ти. прати књигу Бару и Улћину на Милоша Обренбеговића: „О Милошу Обренбеговићу. Но ми немој инокосан поћи. сестрићу. Кад сакупиш кићене сватове. Гору Црну и Бјелопавлиће. Јован-капетане. да си ђевер уз танку Латинку. пет стотина ђеверскијех свата. да си под Жабљака. купи свате ломну Гору Црну. другу књигу Иван оправио покрај мора ломној Гори Црној на сестрића Јован-капетана: „Бре. Трећу Иван ситну књигу пише ломну Кучу и Братоножићу АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 721 . купи свата што гођ можеш веће — нек се знаду свати старосватски“. искидаше књигу на комате. он призивље к себе јазиџију. стари свате да си пред сватове. нек је фала и мене и тебе. Јован-калетане. па пустише по књизи јазију. часа не почаси. виђи књигу. но ми немој инокосан поћи. ти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ А кад Иво књигу оправио. сестрићу. под Жабљака у поље широко“. те позивље кићене сватове. па довати један табак књиге. позивље те ујак у сватове. Прву књигу Иван оправио.

скупи браћу све Подгоричане. виђи књигу. па ођени коње и јунаке: удри коњма седла османлије. а од сунца чоха руменија. Брдској земљи главо. нек с’ јуначки коњи окићени. војводо. А четврту књигу оправио. не пођ’ инокосан. соколе. прати књигу у Дрекаловиће на Милића Шереметовића: „Бре. на сокола Кујунџића Бура: „Ти. Подгорици. поведи ми листом Брђанију“. војводо.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ на војводу Ликовић-Илију: „О Илија. Милићу Шереметовићу. виђи књигу. прати књигу варош-Подгорици. то је боље за те“. а на прси сјајна силембета. не почаси часа. но ти купи кићене сватове. бутун-породици. да си у сватове под Жабљака у широко поље. и злаћене рате до копита. купи свате све Дрекаловиће. а на главе калпак и челенке. на јунаке дибу и кадифу и црвену чоху сајалију. ти. Пету Иван књигу оправио. викни ђецу све Васојевиће. Буро Кујунџићу. крени ђецу до зелена Лима. но. што је веће. што од воде чоха црвенија. на рођака главнога јунака. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 723 . не почаси часа.

нек су наша ђеца ођевена са онијем рухом господскијем. потурише рала и волове: све се на јад сломи у сватове у широко поље под Жабљака. да љепоте ни тог руха нема. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 725 . а на ноге ковче и чакшире.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ на јунаке меневиш-доламе. Ја да можеш оком погледати и ушима јеку послушати кад се ситне књиге растурише од тог мора до зелена Лима. и по књигам’ позвао сватове. а Жабљака и без књиге зовну. и делије. они могу сребро поковати. поковати и сребро и злато. што су ђеца ти Подгоричани“. те пођоше српске поглавице и војводе. да сватове моје зачините. Латини се хоће зачудити а ономе српском одијелу: у Латина свашта на свијету. што су за сватове. све главни јунаци! Кад виђеше старци и тежаци. Пету књигу Буру оправио. сајалију чоху порезати. и Жабљака и око Жабљака. не могу се довити Латини господскоме на образу лицу и господском оку јуначкоме. — нек су наша ђеца окићена. да им нема лица ни облика у сву српску земљу и латинску.

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ а чобани стада оставише. по имену Јован капетане. но је чело грдно намрдио. Но да видиш јутру на уранку: прије данка и јаснога сунца подранила једна поглавица. дан данише. поље оставио. пак и заноћише. Нико с њиме није полазио. прегледује своју госпоштину. Од Жабљака до воде Цетиње све широко поље притискоше: коњ до коња. под чадоре красне поглавице. и у пољу кићене сватове. што бијаше ђевер уз ђевојку. девет стада оста на једноме: све се сломи у широко поље господару јутрос на весеље. брате. јунак до јунака. прегледује. а барјаци како и облаци. подранио. двије слуге иду назорице. а господар с њима не бесједи. што је једној земљи старјешина. Он ми шета граду по бедену. мрки брци пали на рамена. царевину. а дошао граду на бедене. прегледује на граду топове. највише се очи отимаху на кићене у пољу сватове: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 727 . бојна копља како чарна гора. а пониско брке објесио. разапе се чадор до чадора. с господаром цигле двије слуге.

па Ивану врло мучно било. јунак до јунака. а виђе га Црнојевић Иво. није шуркулија. ти ми ријеч послушати нећеш: а кад би ме. и у пољу кићене сватове? Што ли си се. сине. сестрићу. а барјаци како и облаци. невесело: каж’ ујаку јутрос на уранку?“ Проговара Јован капетане: „Прођи ме се. мој ујаче. сломила се земља у сватове. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 729 . мој ујаче Иво! Коју бих ти ријеч бесједио. ујо. Ну растури то весеље твоје. послушао. те он шета граду по бедену.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ није шала. па да пустиш те хитре телале. нек телали кроз сватове викну. да напојиш у пољу сватове. на јутру му назва добро јутро: „Добро јутро. намрдио? У образ си сјетно. коњ до коња. нек сватови сваки дому иде. да даш доста издобила вина. јутрос уранио? Што с’ у пољу чадор оставио. да отвориш те подруме твоје. Тако Јован бјеше уранио. Црнојевић-Иво! Е смо нашу земљу опустили. бојна копља како гора чарна. од Жабљака до Цетиње воде ударен је чадор до чадора. Јован-капетане! Што с’. оста земља пуста на крајини.

а далеко кости занијети браћи нашој преко мора сиња. Црнојевић-Иво. и прије су вођене ђевојке. да ја тебе једне јаде кажем: синоћ пољу легох под чадором. земља жедна. Мој ујаче. облак дође баш више Жабљака. и прије су весела бивала у свој земљи. може јада бити на весељу. више твога поносита града. па кад виде преко мора сиња. нит’ имамо красна пријатеља. но је нама. наоблачи. ја се бојим кавге међу браћом. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 731 . белћи. твога јада ниђе није било: да подигнеш земљу у сватове. Црнојевић-Иво. гром удари тебе у Жабљака. допадоше двије моје слуге. од Турака преко воде сиње. — грдан санак. преко мора четр’ест конака. ђе нам тамо своје вјере нема. у свој краљевини. очи склопих.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ земља наша страшна од Турака. па се облак небом окреташе. да га бог убије! — ђе у сану гледам на небеса: на небу се. Мој ујаче. ујо. и прије су момци ожењени. када виде све српске јунаке. грдан санак виђех. на перо ме ћурком покриваше и господски лице завијаше. од облака пукоше громови.

да од бога нађеш! Ако мене штогођ биде тамо. под барјаке ђеце пет стотина: ђе јаокнем. те он кара сестрића Јована. Прођ’ с’ ђевојке. Мој ујаче. јал’ погинем. онда јаде грдне. не смијем ти санак исказати. Мој ујаче. а љубим ти руку. сви ће погинути. плану Иво како огањ живи. погинути у твоје сватове. каква мука у весељу твоме. јал’ погинут. јал’ допаднем рана. хоћу погинути. тек ако је сану вјеровати. вјеровати сану и биљези. Црнојевић-Иво. ујо. у дворове. ћошак паде на Максима твога. чекај. Но ти с’ молим јутрос на подранку. што бијаше један ћошак бијел. да растуриш у пољу сватове. нек сватови сваки дому иде. молим ти се. ја ти.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ баш у твоју красну краљевину. њега кара и љуто га куне: АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 733 . ел ја водим ђеце под барјаке породице љута Црногорца. испод ћошка здраво изишао. јали рана допаст. ујо. сви ће јаокнути. — под ћошком му ништа не бијаше. ђе погинем. твоју постојбину: Жабљака ти огањ оборио и најдоњи камен растурио. да је бог убије!“ Кад то чуо Црнојевић Иво.

нек напуне тридесет топова. ну набрекни на камену граду. сестрићу Јоване! Бог годио и бог догодио. што му б’јела прошла појас брада. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 735 . ружно си се главом наслонио. ну набрекни. а шапатом збори сиротиња. не знали те људи! да ћу тамо јунак погинути. Знаш.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ „Зао санак. сан је лажа. сестрићу. сестрићу. призови тобџије. чува топе Крња и Зеленка. нећу моју снаху оставити. оповиђе јутрос на подранку. не знали те људи! Доста ми је и муке и руге: насмија се сва господа наша. Јован-капетане. кад сватови мисле да полазе? Мој сестрићу. нека топе пуне и напуне. ни весеље јутрос растурити. Но како си мене старјешина и пошао ђевер уз ђевојку. који чува топе баљемезе. а ђе сједи за девет година. па призови старца Недијељка. Знаш. у турскога Отмановић-цара. рашта оповиђе. а којијех у свој земљи није: у влашкијех седам краљевина. ђе ми сједи снаха испрошена и код баба и код старе мајке. а мучно си нешто помислио. на тебе се таки санак збио! Кад га виђе. а бог је истина.

па им живи огањ продадоше. ја кад пуче тридесет топова. па кад пуче Крњо и Зеленко. Да се можеш. нека пукну стари баљемези. АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 737 . нека топе пуни. нека крену из поља сватове. ну објави и свој браћи кажи ђе ће пући тридесет топова. хабер подај пољу у сватове: нек се наша браћа ослободе. брате. нек подигне небу под облаке. те привикну на граду тобџије. браћу нашу кићене сватове изубаха ватити грозница. продадоше праха и олова. придесити. па их препунише. и ушима јеку послушати. нека прида праха и олова. напунише Крња и Зеленка. мој мили сестрићу. е се могу коњи покидати. нек одмакну коње од обале. хоће пући Крњо и Зеленко. ево ћемо преко мора сиња“. нек чауши у то поље викну. Послуша га Јован капетане. дигоше их небу под облаке. напунише. у Цетињу воду поскакати.АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ну призови старца Недијељка. од студене од воде Цетиње. и призива стара Недијељка: напунише тридесет топова. па препуни. Па закажи. и очима сеир погледати.

попијева сватске поскочице. Сватови се рахат учинише у широку пољу покрај мора: ко им