1

elektronsko izdanje-digitariaoaza-ordotempliorientis-šabac-´07.

duše rastresene čeţnjom za nekom neizrecivom nulom u svojoj najskrivenijoj kripti – nisam li spreman da te iskusim? Opasan oko bradavica na prsima zlatnim pojasom slave. a dubina noći proseda je! Ti čija su usta plamen jedan što sa svojim mačem od sedam oštrica istupa. u biserno čistom paviljonu zorinom. Marstonu] Bled poput noći što bledi. kao što vuk vreba zalutalo belo jagnje? Lanac zvezda praska. dok moje golublje grudi drhću. tvoja munja udara. Da li ti me čekaš. tvoj grom divlja poput mlade što cvili u perjem ukrašenom mladoţenjinom paviljonu! 2 . ja tebe čekam. čiji ja sam rob. stenjući izgovaram tvoje mistično ime dok mi se jezik ne izdere i ne prokrvari! Nisam li ukrasio svoje nokte i obojio usne rumenilom? Da! Ti jesi ja.Ave Adonai [Posvećeno G. M. doĎi! Grčim se u očaju poput zmije uhvaćene u zamku. delo se budi. bog jedan njihov gorki gost – nisam li ukrasio svoje nokte i obojio usne rumenilom? Nisu li sa mene potpuno svučena dela i misli koja te zaklanjaju? Čekam te.

Moj ţivot gorak je i jalov. cveće što ne nosi seme. otvaram srce čovekovo. za svakoga ljubavi vaše. burnom Bahanalijskom obredu! Stenje i drveće vaše je. Jer ja sam od sile da uništim tu košuljicu što skriva – Pan! Vaše će ljubavi rado prihvatiti krvoproliće. mi smo jedno. mi smo divlji. Vodim te. kosa vaša kao komete rep. Vi ćete plesati po brdima i dolinama. iz bačvi čuvenog sunca. . i natopljena rumenima krvi svaka će očajna mila kćer plivati u gorućem jezeru. uprkos prkosu što danu pripada mi smo venčani. njegov je plamen zvezda lutajuća Vi proći ćete u zadovoljstvu i pogibelji preko mistične barijere što je postavljena zbog gneva i plača protiv zemaljske dece.Dionis Donosim vam vino odozgo. gospodaru lavirinta. poljupce što pene i krvare. u tamu slobodnu od sunca. 3 . U Šigara Baltistana. Donosim vam smeh i suze. vi videćete stvari onako kako jesu! Odiţem masku materije. svetog neba volje! potpaljujem plamen kao bujica da leti od zvezde do zvezde. Ali vi što pevate i spavate proći ćete u plesu i veselju! Podiţem svoj štapić i vitlam te s brda na brdo oduševljenja: moje ruţičaste reke ispiraju te u najunutrašnjijem ispirajućem svetlu . i vode pod brdom. moćju toga što opstajava. radosti od milion godina. i ţivot za svakoga. vi ćete pevati u dubinama i visinama u svečanoj mističnoj gozbi.

sunčeve duše Lucifer prohuja kroz zoru gorostasan. ljubavi u duhu. neznani ţivot nema ni izvora. jedino ga zanima Na koliko muke beše spreman da pojmi sebe! Dalje. ovaj naš plemeniti element vatre u prirodi. udahnu ţivot sterilnoj vasioni. Telo njegovo krvavocrveno blista plemenitom strašću. smrti. tačna on korača jednom ispraznom i besciljnom stazom da zasiti beslovesne apetite. Blagoslovi nepostojanje svima kletvama i začini tugom tupu dušu razuma. 4 . ni ose. Ljubavlju i Znanjem protera nevinost Ključ radosti je neposlušnost.Himna Luciferu Čuvaj se. kakvu draţ ima ţivot? Besprekorna jedna mašina. nagnut nakratko nad imbecilnim obodom Edena. kakvu svrhu ima čin? Bez svog vrhunca. ni kraja. ni od dobra ni od zla.

moja skerletna konkubino što iskapljuješ do dna iz srca krv. sa skerletnim sjajem Meseca sa Sirijusom. plešimo kroz zlatne galaksije Ritmičko nadolaţenje okolnosti široke laĎe strast što nose: ekstaza s lakoćom obuhvaćen. moje ogledalo savršene strasti što dospeše miru. plešimo. draga moja. zemaljska radost što prevazilazi trans! Ti.Lirska pesma u ljubav Lei DoĎi. na mermernim terasama urezanim u bledim vezovima za vestalinski veo Ljubavi. Pakao budi svoj ushit U našim srcima tajanstveno venčanje azurnog prostranstva. DoĎi. Raj se budi da nas obuhvati. Kadifeni sprudovi naši gipki udovi tromo što ih zapljuskuje nebo i more duša kroz razum i duh pliva kroz rodonosni porfir palatu lapisa lazulija:Srce tišine. lisnik njen što lisnik snubi nad mirnoćom okeanskog tog dijamanta svetlucajući pod nebom iza očaranosti našeg psalma. moja draga. utišaj naše himne. zaplešimo pod mesecom što nas poziva da rastvorimo našu ljubav u transu neobzirni prema gnusnoj vrelini i mrţnji Sirijusa – kloni se njegove pogubne blistavosti! Zaplešimo pod palmom što se njiše pod mesečinom. da usne te boţanske obojiš purpurom ţivog sladostrašća ţivot nesnosan da umiriš sušu što nezasita je vina! 5 . Plešimo. moje blago naĎeno.

Afrička pustinja nas opčinjava. razuzdana i svetlosna noć gleda našu dušu popreko! DoĎi. ljubavi moja. moj golube. Afrička prostranstva i nebesa ushićuju Kadifena. DoĎi. ljubavi moja. očiju što vide kako serafimska uglaĎena pohota opčinjava obestan svet. Uzmi ţar moje biserne suštine što moja pleća traţe da pojačaju zavijenu pravičnost tih očiju krivih. i sipaj iz svog pehara to zmijsko vino do vrha puno i bez daha – tajna riznica moje grimizne konkubine Prezasićen duh u oltaru – Đavo – Boginja – Devica – Kurva. i plešimo pod Mesecom i Sirijusom! 6 .Tunis u strahovitom transu odmara se od današnjeg rodoskrvnog opštenja sa zračnim sjajem njenog oca – i nad nama sja opojni pogled Meseca i Sirijusa.

sedamdeset svetlosnih godina bliţe kako teram neprestano svoje srce kroz bezdan nepoznati. Tvoja reč. predskazatelj zore izvorni! 7 . sistola i dijastola krtog zlata. Počuj! Tvoj je to glas.Logos Iz noći zasvetle jedna zvezda – moja vlastita! Sad. toplina strasti razliva se dok noćna crna kadifa ne preplane do grimiza. njen hladan bledi sjaj počinje da pulsira. tajno seme zanesenja što opominje tamu. Hitro! Nuţdom najpravedniji privučeni. Sedamdeset svetlosnih godina! Dok se pribliţavam tim vratima svetlosti što ih ljudi zovu smrt. čiji oreol moj je jedini vodič dok se prostor uzburkava oko mene. jedna sfera što lupa. novi ţivot besmrtni. Hermes.

u utrobi neke neformulisane misli. ošinuti na ograničenja ove smrtne noći koja me svija za znak smrti i greha – O. neobični aureoli stoje nad mojom glavom.Neofit Večeras stupam na nesupstancijalni put što se ukazuje preda mnom. ipak. i pomoliti se Jedna kratka molitva. ovo je moja Volja. kao da će neki svetlosni mač. napola automat. te sam zato čudan: dušu moju sagoreva pustoš zaslepljujućeg dana iz kojeg doĎoh: da. neka strahota jezu stvara izmeĎ duha moje volje i njene ţelje. dok hodam napred umotan u oblak jedan crnila kao pakao dubokog. to bar. dozivah tigra vihornim kricima ponosa. svetlosti! spusti se! Stopala moja u nejasnom hodu nastavljaju u ovoj zapanjujućoj tami. Moj dah nesigurni 8 . Ďavo jedan hladan kao led negde diše. a grlo moje dah hvata kao da gušim se. ova smrt moţda je ţivot: moj duhovni vid to naposletku zna. ovo je moj mač. a tada – kakva to gorka borba plamti na kraju iza tog tamnog cilja? Ovo su moje strasti što stopala moja moraju izmeriti. osluškujući neku napola zaboravljenu pesmu iz daljine što potiče od rascepa. Neko opravdano opiranje Velikom NeviĎenome što uvija svoje neopisive uţase. to stravično svetlo ne beše Sunce: ţivot moj beše smrt. odaslat kao same zore zrak. u toj tmini što je mogu dotaći uzdrhtalim osećanjem. jer osećam kako drhtaj njegov probada moje ţile: neka smrtonosna guja ili petlozmija migolji u mojoj svesti: napola budan sam. kruna na mojoj glavi. ţar moje duše. Blistaše nekad u mom maglovitom sećanju. izazivah divljeg zmaja. put tmine. plamen i dim moćnih stubova. a moje gvoţĎe probi svoj sjaj kroz vrata smrti Moja hrabrost ne posrnu: sad osećam kako mi srce kuca poput talasa. a opet um moj biva zamračen strahotom ove iste staze mudrih: jer moja duša slepa je još: a dušmane kojih se nikad ne bojah ne mogah videti (ako takav trebaše da naiĎe). i svoj grozan strah oko moga srca. naĎoh grob gde se vampiri što vrebaju naslaĎivaše. pogledaj! tama domahuje: Otidoh pred ovaj strašni čas. dok gromovita noć na okean pada: zastati moram. Jer.

Da. Znam. Došao jesam u ovu tamu da dosegnem svetlo: Da svoj glas zadobijem pravim se da sam nem: Da bih videti mogao zatvaram svoj spoljašnji vid: Dakle. iza cilja. tamo gde najmanje očekivah. uprkos ovome. došao jesam. ovu strahotu velike tame. okrutnu kao smrt. Tamo. do dubokog svetilišta: nadu crpim iz izvora dubljih od samog mora. I sad znam koje me to duhovno svetlo uspravlja do svog povijenog sjaja. znam to duboko u svojoj duši. ovde sam. U duši svojoj osećam proleće. u zamahu sa mojim Granućem. sveproţdiruću Zoru. Veo se cepa! Da: nek se veo navuče.udiše jedan plemenitiji vazduh. 9 . tu tamu što zadeva to Nekada Davno. VeĎe moje povijaju se u molitvi: ja već klečim pred Vratima Zore. i bliţu od poljupca. u samo Prisustvo Triju što stoje iza svih Bogova. i došao jesam. premda nesvesno.

neizmenljiv. 10 . Sad unazad. i usklikuje i oţivljava. um moj mora tragom neopipljivog i slepog ići. Poput rose trostruka kraljica zasja kad se praznina razotkri: Tišina dubokog uzvišja navučena je Veo preko srebrne zore na svetim krilima što lebdeše. i ja promatram prizor koji nije viĎenje. i razumeva s one strane prvog Amena. što je beli jedan plamen. pobeda. neviĎen. veličanstvenost. Noć se zadrţava. i gubi sebe u svetim zemljama. Kraljevstvo se proširuje. pravda. Moj um još istraţuje. i dostiţe putem mnogo dana i mnogo boli To što Jeste i što Beše i vlada osenčen u četiri i deset. koja nadilazi stid. i neobične nove oblike i lica. zasigurno naći će skrivene u svetim mestima sveţe gozbe za svaku dušu koja stremi. pre no i sam beše. kad god moja Ţelja pred ţeljom utihnjava. sveti izvor što biva uzvrtloţen iz dubina iza tog starijeg sveta novi jedan svet da porodi. Glazba triju misli postade lepota. postade. novi ţivot za mnoge mistične ţivote. premda često njegovoj vatri najsvetijoj ulja ponestaje. no svetlo što se potajno pali. bivajući.Potraga Deo jedan. unutra pritom još. i tragajući. Vidim tu tanku mreţu kako veţe me trinaestima uţadima jedinstva za mirno središte mora (o ti nebesna majko!) Trostruko svetlo moju stazu deli na dve i pedeset slučajnih strana Svaka savršena kao ona druga.

našavši te. Svi su izgledi da izgubiću te ili zaboraviti. stojim ovde. sve pioniri smrti upisani u sluţbu po roĎenju.Slabi Izgledi Koliko miliona galaksija postoji ko zna? I svaka u sebi nosi bezbroj zvezda. ili Volje? Da li Nijednome ili Svemu ili Jednome treba na ovome zahvaliti? Neće biti vaţno ako zahvaljivanje ispuni beskrajnog empiričara poljupcem. sve suĎene za neslućene ciljeve. na vrhuncu. Večnost – a ipak ruku pod ruku mi idemo. more koliko neizmernih zvezdanih dubina Ko zna!? I kako ovih hiljadu miliona duša i pola hiljade miliona duša zemaljskih što se roje. Desi li se to slučajno? Kakav sam onda ulog. mi smo jedno. je li ovo dete Slučaja. dušom i duhom i telom. i uprkos kojim šansama. zanesenost što rascepljuje umni svod. Kako su one počišćene pred mojim pogledom. da bih mogao stati na trn usamljeni beskonačnog prostora i vremena isto tako beskonačnog ko zna? Ipak. ne bi li sav ovaj prostor protumarao trebalo je da pronaĎem ovaj trun koji se vrti oko se i juri u koliko neopisivom sjaju sunčevom. osvojio! Beše li to odreĎeno Boţjim ukazom? Onda čudesna ljubav i saţaljenje za Njegovog sina! Ili to beše delo nekog večnog zakona? Onda kako neiskazno milostivo! Svaka misao pobuĎuje ekstazu strahopoštovanja. i svaka se vrti kroz večnosti daleke pod pragom Beskonačnog. ali. Kako to da. ili Zakona. 11 . Beskonačnost – a ipak ti ja se sretosmo.

neţno. Dato mu Obeleţje ovih Devet: Jednom da besni. neţno. Bejaše naučio vilenjaka znak. kroz goleme proplanke tise gde njen zrak padaše lagano poput rose osvetljavajući svetlucavi veo devičanski čist i vazdušasto loman što paukovi istkaše da sakriju rumenilo šumske neveste Zemlje.The Wizard way [Posvećeno generalu J. što drhtaše oduševljeno usled muškog milovanja Noći. Neţno poput kadife čarobnjak hodiše na Sabat svog Gospoda. jednom da jarca pakla poljubi. baš kad je uvojenog meseca opadajući zrak ukraden od Kralja Dana. jednom da krešti. Stopalima svojim bosim on načiniše zvezdane cvati po proplanku. a jednom da se veseli. Bejaše otkinuo leske prut od sirovog i jarčjeg boga. Još ranije njegova duša došla beše na Brdo Mučeništva. med i jed 12 . a jednom da peva. Fulleru] Neţno poput kadife noćna zvezda sjaše nad neutrvenim putem. jednom da se pred Ďavolom pokloni. nikad ocrnelu i nikad osušenu srca krv od samoubistva. gde se ugljenisan i svinut kolac poput crne otrovne zmije krvnikovom rukom gura kroza vlaţnu i vijugavu prašinu. jednom da jasikovu igru pleše. Oh. F. jednom da ulji sočna bedra veštice modrozelenih očiju melemima magijskim. jednom da njiše kadilo. dok iĎaše ka setnoj pričesti nečujno prilazeći ugovorenom mestu u svojoj odeţdi od ametista.

dok on maše svojom palicom u krugu jednom na utrini izbija smaragd čedan i čist iz zagasitijeg bleĎeg zelenila. Sursum cor! Vilinsko brdo. iz sveta što rida ispod crnog grla i bezusnih zuba smrti. Veća. i veća. i veća. Eto. konačno taj čovek stigao je slučajno do svoje svetinje. gde vetar duva ledeno hladno. mošusom vola iz Mongolskog krčaga. svo to logorište u prstenu utrkuje se sa beskrajnim galaksijama. Bejaše ocrtao zmijski sigil u svom uţasnom devičanskom bdeniju. postaje statura gospodara. pomešanih salom mnogih devica što pogubiše ih čini hladne veštica divljih i starih. Bejaše raspeo krastaču u baziliska boravištu. mrmljajući Rune naopako mahnit od mnogih podrugljivih kletvi. Dakako. dok oštrica što podrhtavaše poput treperenja Smrti ne potonu pred njegovim suptilnim bedemima u lišenog zvezda more razuma. 13 . cibetom iz kutije od ţada. i veća. Dakako u krugu milioni besprekornih paviljona blistaju po drhtavom tresetu poput zvezda morskih u peni talasa – milioni draguljima okićenih šatora za ratničke sakramente.usana tog crnog opsenara. dok pevuši pomračenju mešajući te najsilnije čini golemih bogova pakla sa četiri sastojka zlih elemenata. U sred jednog kockastog kamena sedi Đavo. Tamo bejaše stajao – golih grudi – iscrtavajući Ţivot po Vazduhu sa štapom i sa mlatilom šibajući po povetarcu. Ambrom iz zlatnog spara.

ima lasice trup. zgazi Krst i ruţino jezgro. Pogledaj. ima krvavocrveno lice i palicu boginje jedne i boga! Bajalica po bajalica i korak po korak! Mistične iskre odnjihavaju i ocrtavaju poput kadife neţno sigile što po njima ide srebrne zvezde adept. duša i telo njišu se i teku u vrtoglavom milovanju do nemerljivih dubina.ima jagnjeta devičansko grlo. polomi gromovno oruĎe Tora. prošaran zlatnim iskricama vatre kao devica ţudnjom. i vilinski veo ne rascepi što beše Sled. sve dok konačno bajalica se ne istka. 14 . pokoran i sveti pomoćnik svešteničkih paklova prkosa. Izrezbaren sićušan i čist. sa neba sunu i pade jedno zadivljujuće čudo. „Podaj svoje telo zverima! Podaj svoj duh sveštenicima! Nadvoje polomi leske prut na devičanskim usnama Boţjim! Raspoluti Ruţin Krst! Skrši crnu munju gromovnu! Posisaj mrki krvavocrveni poljubac postojanog bezdana!“ Čudom protkan čarobnjak čuše ovu nepodnošljivu reč. kraci! Poput paprati neţni lisnici čudesnih dijamanata. Slomi razorni leskin prut na skerletnim usnama Boţjim. ima jarca straţnjicu. njenim zmijama mučiteljskim). uglaĎeni i bestidni milosnik zverima što krstare po noći! Poput zvezde što teče od neba kroza devičanske atmosfere svetlom odeljene. Prostor i Stres dušo-čeţnjive svesti. za mrtvog Boga poljupcem što nikada se ne budi. ključ jedan od čistog lazurnog kamena plavljeg no slepo nebo što čezne (omotan zvezdama. Napred-nazad i tamo-amo.

ţurno. neumorno. kao da drijade čednosti mesečeve sa satirima se grle. Kad on hoće. neroĎene. šireći se. Ima pet pupkova ruţičastocrvenih od pet rana Boga što krvariše. Smaragdna sva teče bujica njena. Ona je vilinske krvi. ona je poput reke krvi što se prolomi sa usana kopilastog boga. Ima gole grudi ćilibarske u mlazu vino izbacuje u svojoj spavaćoj odaji. a tom krvlju njena čeda se hrane. Sijajući u nebu boje ćilibara do opčinjenog porfira Oči su joj blistave pahulje poput hladno sive voden-zmije. i napredno.što svetlucaju eteričnom plaveti u svakom izvanrednom podlučju. sloviše tajnu ključa: Sic pervenias. kada vide svete majke osmeh na ibisu što leteše nad morem Nila noseći udove neblagoslovene. tegobni svet čula blisko uvojenih poput zmije oko njegovoga srca otresa se i odvaja. praveći ruţu sveta obasjanog glazbom iz blede mesečine! O. Na drţalu slova ukrašena. svaka rana što negovaše nju koja još krvariše. Tako srca krv plamti. što vrebajuća zver Nila bejaše rastrgla! 15 . koje ko se god sagne da popije rešava zagonetku Sfinge. a ključ otvara vrata iza kojih njegova ljubav za svagda ţivi. Ima gole udove ćilibarske po kojima se njena deca veru. I on nastavi čarobnjakovim putem svojim. Oh! poput pelikana ruţičastih krila ona izrodi blagoslovenu decu Panu! Oh! poput slavuja lavlje boje ona razderaše svoje grudi na trnju da iskoristi jalovo ruţino drvo da obnovi svoj ţivot tom pogubnom rosom. ispreda snove o stvarima nevrovatnim.

čista od vilinskog. brišući vilenjačke snove. Prema tome. ako idem. i ruţu što nije zemaljskog kalema. bilo da hoće ili neće. ne marim gde idem. silnom ţestinom poput zverinjeg fauna blaţenost. Jer u meni ima tračka vilinske krvi. da nema Perjane device. u dubine. zver. ja sam taj što se vijuga uz trzaj vilinske krvi. vodi me neţno za ruku. Gde on hoće. slabunjavi dečaci i grube devojčice što odrastoše u nemarne ţene i brutalne prostake. Uzimam račvastu leske palicu. i lampu bez maslinovog ulja sa srca krvlju što jedina moţe da ključa. Gde god on da vodi moja stopala prate. preko mora. kroza vatre. šapuće mi da bih razumeo. Preko visina. Sad (kad kroza svet plača svetlo konačno kao zvezda uspinjuća 16 . gore do pećina čistog hladnog daha. Ďavo. Kraljice Morgan kći od netelesnog demona što doĎaše u Orkni jednom da pomoli se Bubi. Jako. jako njena smaragdna bujica vri u meni. Mogao bih moţda da budem uplašen. i čarobnjakovog svrbeţa da dostignem jednu stvar koja se ne moţe iskazati RaĎe no da tonem u masno cvrčanje Britanaca što mljaskaju svoj hleb i puter. Ţrtvujem ovu nečistu obuću hladnom zraku opadajućeg meseca. ja odoh s palicom u ruci put beskrajnog svetla bezimene zemlje. zmija i satir. čarobnjak. Stoga. U meni vilinska krvi teče snaţno: Očevi moji behu jedni druid. Golih prsa i stopala neobuvenih ja sledim čarobnjakov put do Boga. bard. Jer – štono moja majka reče – šta mari? Ona beše mala vila. pored palate ţudnji. Tama rasprostire svoje tmaste tokove.Zato (jer svet je tegoban) ja ove grozne duše razuma polaţem. dole do dubina odvratne vrele smrti.

Pokajanje. Samo. Dok njegov dah uzvišeno mreška ruţine latice njenih bradavica. slaĎi od pčelinje-slatkih tučkova u čašicama cvetnim. sav se svet ispunjava Ehom. moje dete. . Mir i Čistota i Zadovoljstvo. opojniji no svo purpurno groţĎe Pana. dok se od mene ne rodi dete što tiše od mene je. i Bol traţe ponovo majčinu utrobu svoju. njene medne grudi. Jer njegov neartikulisan krik utihnjava kad se njegova usta priviju uz biser taj. Strast. i raĎaju se kao trostruko blago. svetlo – O svetlo što nije svetlo!) Na ustima mojim usne njene poput kamena na mome grobu zapečaćuju moj govor zanosom. i poĎi gore gde zvezde su poput kadife neţne! 17 .Tihuj.se ušunjava u moj novoroĎen pogled. što se preliva kao med iz deteline. Ah! usne moje vlastite mirne su. te mlaz mleka koji sisa iz neţne ukusne kašice.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful