ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO – uvodno predavanje

Pojam istraživačkog novinarstva

Svako novinarstvo je u većoj ili manjoj meri istraživačko

- čak i najjednostavnija vest sadrži elemente istraživanja

Istraživačko novinarstvo se u većoj meri nego drugi vidovi novinarstva bavi

istraživanjem istine o nekome ili nečemu i pri tom najčešće ukazuje na kršenje moralnih
ili zakonskih normi – ili i jednih i drugih.

Istraživačko novinarstvo je, po pravilu, “angažovano” novinarstvo

- zastupa jedan određeni sistem vrednosti
- često ima snažno izraženu etičku dimenziju
- nastoji da mobiliše na akciju u cilju odbrane određenog sistema vrednosti

Predmet istraživanja

Istraživačko novinarstvo:
- dovodi u sumnju činjenice na kojima se zasnivaju značajne tvrdnje
- iznosi prikrivene radnje na videlo
- otkriva zloupotrebe vlasti
- ukazuje na korupciju
- pokazuje na koji način može da se “zaobiđe” zakon...
Predmet istraživanja mogu da budu teme iz, praktično, svih oblasti života, ali se pri tom
vodi računa da one budu aktualne, od što većeg javnog interesa i zanimljive.

Metode i tehnike istraživanja

Sinopsis novinarske priče

- lista pitanja danskog novinara Larsa Milera

Istraživačko novinarstvo ima sopstvene metode i tehnike istraživanja

- intervjui
- izjave
- ankete
- prikupljanje podataka u javnim arhivama, registrima, medijskim dokumentacijama...
- prikupljanje podataka uz pomoć Interneta
- korišćenje redakcijske i lične dokumentacije novinara

Novinari istraživači mogu da koriste rezultate pojedinih naučnih, policijskih ili nekih
drugih istraživanja, ali samo kao građu u okviru sopstvenih metoda i tehnika istraživanja.

Nedozvoljene metode istraživačkog novinarstva

- lažno predstavljanje, provociranje, tajno snimanje...
- izmišljanje i “montiranje“ činjenica
- korišćenje neproverenih i nepouzdanih izvora informisanja

Etički kodeksi

- etičke granice istraživanja, zaštita izvora i zabrana maltretiranja

Ostale teme ( predavanja prof. Dubravke Valić i Dimitrija Boarova ):

- istorijat istraživačkog novinarstva

- najčešće teme koje zahtevaju istraživanje
- anketa u istraživačkom novinarstvu
- intervjui i izjave u istraživačkom novinarstvu
- dubinski intervju
- Zakon o dostupnosti informacija
- Pravna zaštita novinara i medijske kuće
- Kako se koriste rezultati novinarskih istraživanja
- Zloupotrebe istraživačkog novinarstva
- Novinarska istraživanja i medijska utakmica

Literatura:

1. Bešker, N. ( 2004 ) Istraživačko novinarstvo, Zagreb, Pressdata

2. Burgh, H. ( 2000 ) Investigative Journalism, Context and Practice, London, Routledge
3. Kovačević, Ž. ( 2004 ) Međunarodno pregovaranje, Beograd, FilipVišnjić
4. Todorović, N. ( 2002 ) Interpretativno i istraživačko novinarstvo, Beograd, Fakultet
političkih nauka, Čigoja štampa
5. De Berg, Hugo ( 2007 ), Istraživačko novinarstvo, Beograd, Clio
6. www.netnovinar.org ...... istraživačko novinarstvo.... sinopsis

Na ivici morala i zakona

Lažno predstavljanje
Privatnost i povreda privatnosti
Tajno snimanje
Kupovina informacija
Novinar i policijske i sudske istrage

Lažno predstavljanje
Lažno predstavljanje kao krivično delo
Lažno predstavljanje kao metod u istraživaškom novinarstvu
Laž i obmana kao novinarski metodi u otkrivanju istine od javnog interesa

Privatnost i povreda privatnosti

Pravo na privatnost kao jedno od osnovnih ljudskih prava
Razlika između tajnosti i privatnosti

Zaštita privatnosti
Javne ličnosti i zaštita privatnosti
Obični građani i zaštita privatnosti

Provociranje sagovornika
Verbalna provokacija

Tajno snimanje
Snimanje teleobjektivom
Upotreba prislušnih uređaja

Kupovina informacija

Cheque book novinarstvo

Kupovina informacija i zakon:
- primer Velike Britanije
- primer SAD

Novinar i policijske i sudske istrage

Razlika između novinarske i policijske i sudske istrage
Kako novinar koristi rezultate policijske i sudske istrage

Literatura:

Hugo de Berg, Istraživačko novinarstvo, Clio, Beograd, 2007. (str.213-241)

Istraživačko novinarstvo i etika ( četvrto predavanje )

Uvod

Svako novinarsko izveštavanje je, manje ili više, skopčano sa istraživačkim poslom.

Standardno izveštavanje je u osnovi reaktivno. Ono dnevno prati događaje u društvu.

Istraživački elementi koje sadrži nisu dominantni u takvoj vrsti novinarstva.

Istraživačko novinarstvo dugotrajno i temeljno prati neku pojavu i obično se bavi

zloupotrebom vlasti, nepoštovanjem zakona, korupcijom, ugrožavanjem ljudskih prava i
nekim drugim patološkim pojavama u društvu. Osvetljavanje iz raznih uglova neke takve
pojave je osnova istraživačkog novinarstva.

Poštovanje profesionalnih i moralnih principa je važno u svakoj vrsti novinarstva.

Novinari su obavezni da se drže moralnih i profesionalnih ograničenja. Međutim, u
istraživačkom novinarstvu, za razliku od standardnog, zauzimanje određene moralne
pozicije je pravilo, a ne izuzetak.

Moralni principi

Moralni principi su skup pravila ponašanja u jednom društvu. Ogrešenje o moralne

principe sankcioniše javno mnenje.

Moralni principi nisu univerzalni. Ne važe isti principi u svakom društvu i u svakom
istorijskom periodu.

Zakonske norme vode poreklo u moralnim, ali se između prava i morala ne može da stavi
znak jednakosti.

Nešto što je nemoralno, ne mora uvek da bude nezakonito.

Moralni podstrek

Novinari istraživači obično se pozivaju na postojeće moralne norme. U tom smislu, oni
su »čuvari granice« između poštovanja i kršenja tih normi. Međutim, predstava o
novinaru istraživaču kao o nekome ko neustrašivo i po svaku cenu brani temeljne
moralne principe i optužuje društvo u čijem okruženju radi, često je romantična. Oni to
retko čine.

Postupanje mimo poželjnog obrasca u sredini u kojoj radi i pozivanje na više moralne
zakone ne događa se često. Potrebna je velika moralna i lična hrabrost da bi novinar,
pozivajući se na moralne zakone, osudio ksenofobiju ili ratne zločine svojih sunarodnika.
Kada on to ipak učini, obično to čini u veri da je poštovanje viših moralnih normi za
njegove sunarodnike važnije od aktualne ksenofobije ili zalaganja za »našu stvar«, »više
nacionalne interese« itd.

Svrha ograničenja

Ubistvo je smrtni greh. Ali, ubistvo u samoodbrani ili odbrani nemoćnih može da bude
herojski čin. Slično je i sa istraživačkim novinarstvom. Na primer, obmana ili povreda
privatnosti su nedozvoljeni, ali mogu da se opravdaju ako su bili neophodni da bi se
pribavili dokazi o nekom zločinu, prevari, korupciji ili nemoralu koji ozbiljno ugrožavaju
druge.

Etičke norme postoje nezavisno od zakonskih zabrana. Ovo objašnjava potrebu za

etičkim regulativama u novinarstvu. One razjašnjavaju kada je moralno opravdano da se
novinar ponaša na način kada bi se, u normalnim okolnostima, smatrao nemoralnim.

Kodeks koji propisuje BBC, ITC ( Komisija nezavisnih televizija u Velikoj Britaniji )

Etički kodeksi u srpskom novinarstvu

Obmana prilikom istrage

Primeri:

»Nameštaljka« prilikom istraživanja o korupciji u Donjem domu

Istraživanje o korupciji – kupovanju ispita i diploma – na Univerzitetu u Kragujevcu

Etički delikatne teme:

Poštovanje etičkih principa je od posebne važnosti prilikom:

- zaštite identiteta dece,

- zaštite dece-žrtava zlostavljanja,

- zaštite porodice,

- i prilikom poštovanja principa medicinske etike.

Literatura:

De Berg, Hugo ( 2007 ), Istraživačko novinarstvo, Beograd, Clio ( str. 27. i 213-222 )

ISTRAŽIVAČKO NOVINARSTVO - ČUVENI SLUČAJI

(Istorijski pregled)

- Ako je suština istraživačkog novinarstva otkrivanje

činjenica koje se svesno kriju od javnosti, a te informacije su
od javnog interesa (Modrić, 2004), onda se u istorijskom
smislu počeci istraživačkog novinarstva mogu povezati sa
pojavom „kritičke štampe“ u Engleskoj, početkom 18. veka.

- U tom smislu za očeve engleskog istraživačkog

novinarstva mogli bi se proglasiti i danas čuveni
 književnici Danijel Defo (pisac famoznog „Robinzona
Krusoa“) i Džonatan Svift (pisac isto toliko famoznih
„Guliverovih putovanja“). Defo je praksu kritičkog
novinarstva (koja pretpostavlja istraživanje) počeo kao
osnivač i urednik londonskog periodičnog lista The
Weekly Review (1704. godine), a Svift kao urednik
londonskog nedeljnika Examiner (1710. godine). Neki
autori smatraju da je kritičko pisanje ovih komentatora i,
po ugledu na njih, pojava niza drugih listova koji „ispituju
stvarnost“ - prvocirala engleski parlament da donese
Zakon o taksama (1714. godine) koji je poreskim
nametom na svaki primerak novina pokušao da suzi
političku slobodu štampe i tretira je kao robu (Gocini,
2001). Međutim, pokazaće se da istraživačko, kritičko
novinarstvo nije ni u kakvom sukobu sa štampom kao
ekonomskom delatnošću, već naprotiv, da ono od novina
pravi veoma profitabilnu robu. U tom pravcu prvi
istorijski odgovor na Zakon o taksama dali su liberali
Džon Trenčar i Tomas Gordon, koji su svoje napise pod
pseudonimom Kato (Cato) objavljivali u listu London
Journal (1720). Kasnije, u drugoj polovini 18. veka, u
Engleskoj će po kritičkom novinarstvu postaviti slavan i
liberalni poslanik Džon Vilks.

- U Americi, nakon građanskog rata, krajem 19. veka, u

istoriju štampe, pa i istraživačke štampe, ulaze dva čuvena
izdavača Jozef Pulicer i Randolf Herst. Pulicer je uvodeći
za okosnicu svog lista World životnu hroniku, a reportera
na terenu kao autorski instrument za prikupljanje
informacija, prvi pokrenuo i klasičan obilik novinarskog
istraživanja kada je Elizabet Kokrin, pod pseudonimom
Neli Blaj ispitivala stanje u njujorškim duševnim
bolnicama. Sličan metod istraživanja „na vlastitoj koži“,
sa „prerušavanjem“ po bolnicama San Franciska sprovešće
u Herstovom The Examineru Viniferd Blek, pod
pseudonimom Eni Lori. Novinar, kod Hersta, „učestvuje“
u događaju, prikrivajući svoju profesiju. Kasnije će Herst
beskrupulozno isntrumentalizujući vesti, praktično, preko
svojih novina, pokrenuti rat SAD protiv Španije na Kubi
(1989. godine).

- Najčuveniji slučaj svojevrsnog istraživačkog novinarstva

u Francuskoj vezan je za aferu osude kapetana Drajfusa
1897. godine. Poznati književnik Emil Zola u pariskom
Figarou objavljuje članke u kojima se obelodanjuju
dokumenti koji otkrivaju da je suđenje za izdaju ovom
francuskom oficiru Jevrejinu montirano. Zatim Zola
objavljuje čuveni članak J accuse (Ž akiz), to jest
Optužujem, kojim okrivljuje vojnu kamarilu za spomenutu
aferu , koji će oboriti vladu i dovesti do rehabilitacije
Drajfusa (1899. godine).

- Mit o moći istraživačkog novinarstva definitivno je

utvrđen tokom afere Votergejt 1972. godine u SAD, kada
je Vašington post, istražujući pokušaj postavljanja
prislušnih uređaja u sedište Demokratske stranke, doveo
do impičmenta republikanskog predsednika Ričarda
Niksona u Senatu (procesa ispitivanja odgovornosti
predsednika SAD) i njegove ostavke 1974. godine.
Reporteri Bob Vudvord i Karl Bernštajnu, koji su
vodili priču o Votergejtu, ističu da su se pridržavali tri
noseća stuba istraživačkog novinarstva. Oslanjali su se na
tradiciju „militantnog novinarstva“ (kako Gocini naziva
kritičko novinartsvo), na političku podršku vlasnika lista,
koji je u tom trenutku bio na strani opozicione
Demokratske stranke, kao i na svest štampe da može
postati samostalna društvena sila u okviru demokratskog
pravnog poretka. Prevedeno na univerzalni jezik, to bi
moglo da znači da istraživačko novinarstvo mora imati
 visoko samopoštovanje, značajnu političku podršku nekog
od centara moći i da mora imati kritički stav prema
postojećem odnosa snaga u društvu.

- U srpskom novinarstvu može se govoriti o počecima

istraživačkog novinarstva u drugoj polovinu 19. veka, još
u vreme otvaranja spora između građanske klase u
Vojvodini i klerikalnih krugova Karlovačke mitropolije
(koji je zapravo počeo nametanjem mitropolita Germana
Anđelića od strane Ugarske vlade, 1879. godine). Tada
Svetozar Miletić u novosadskoj Zastavi raskinkava ceo
mehanizam narušavanja srpske crkvene autonomije.

- U štampi Srbije neka vrsta prvog velikog, zaokruženog

novinarskog istraživanja (kritičkog ispitivanja) bio je
slučaj suđenja grupi hajduka (razbojnika i ubica) 1896.
godine u Čačku, o čemu je „istraživački“ svakodnevno
izveštavao Pera Todorović u svom dnevniku Male Novine
(kasnije su svi napisi objedinjeni u brošuri „Hajdučija“).
Istraživački karakter ovoj seriji napisa daju kritički ton,
pokušaj analize uzroka raširenog razbojništva u tadašnjoj
Srbiji i prateće ankete o fenomenu hajdučije.

STUDIJA SLUČAJA

Studija slučaja je analitički metod koji polazeći od temeljnog

istraživanja jednog primera dolazi do generalnih zaključaka o
uzročno posledičnim vezama koje karakterišu fenomene iste vrste.
Ako istražujete kriminalnu aktivnost u nekom preduzeću,
potrebno je da prostudirate sve detalje, da uočite sve interaktivne
veze, celu konkretnu kriminalnu tehnologiju, portrete glavnih
aktera, da objasnite greške u sistemu kontrole i unutrašnje i
spoljne, itd. Čak i ako slučaj ima neke sasvim posebne
karakteristike, obično se iz svih ostalih karakteristika, ako se tačno
uoče, može izvući generalni zaključak o tome zašto se i taj slučaj
dogodio, i zašto se može pretpostaviti da će se u sličnim
situacijama događati nešto u suštini slično, čak i kada je spolja
gledano sasvim različito.
Ako neka vlada falsifikuje razloge za jednu konkretnu vojnu
intervenciju – onda možemo zaključiti da će ona to učiniti sa
relevantnim podacima i kada smanjuje budžet za zaštitu starih ili
dece, itd.
Ako se opredelimo za studiju slučaja, veoma često je
potrebno ići sporo i strpljivo i uzeti na desetine intervjua, tražiti
vrlo preciznu hronoliguju i postavljati svima isto test pitanje
(razlike vas mogu usmeriti na pukotine).
Evo jedne nedovršene studije slučaja iz moje prakse. U Našoj
Borbi 1997. godine, šest meseci pre nego što je objavljeno da je
Telekom Srbija prodata Italijanima i Grcima nanjušili smo da se ta
prodaja priprema i počeli „nabadanje“ – pa sam napisao:

Privatizacija pošte

MOBILNI MILOŠEVIĆ

Čovek koji je uključen u brojne aranžmane sa stranim

investitorima, poput već razrešenog generalnog direktora Javnog
preduzeća PTT Miodraga Jakšića, ne otpušta se olako - sem kad
predsednik Milošević proceni da da italijanska mobilna veza može
doneti najviše

Još u ponedeljak, 27. januara, Miodrag Jakšić, u svojstvu

generalnog direktora Javnog preduzeća PTT saobraćaja "Srbija",
prisustvovao je prijatnoj "familijarnoj" zabavi u tek stvorenom
Akcionarskom društvu "Politika" i tom prilikom je sa domaćinom,
direktorom Hadži Draganom Antićem, potpisao ugovor kojim su
(uglavnom) neplaćeni telefonski računi pretvoreni u 10 odsto
vlasnički akcija pošte nad "nacionalnom novinskom kućom" (ova
finansijska investicija koštala je korisnike poštanskih usluga svega
5,1 milion maraka). Tog trenutka, čini se, ni glavni poštar Srbije,
ni moćni šef "Politike" g. H. D. A. nisu znali da će već sutradan
Vlada Srbije, bez ikakvog javnog obrazloženja, Miodraga Jakšića
"razrešiti dužnosti" i na njegovo mesto postaviti Aleksu Jokića,
nekadašnjeg ministra saobraćaja Srbije, koga je premijer
Marjanović morao da zameni prilikom prošlogodišnje
rekonstrukcije svog kabineta.
Utisak da je Jakšić smenjen naprasno i po naredbi sa
najvišeg mesta nameće okolnost da je on na ovoj privatizacionoj
"svečanosti" (jednoj u nizu koje Antić priređuje u procesu
faktičkog vlasničkog podržavljenja "Politike" - preko javnih
preduzeća kupaca akcija), govorio o razvoju PTT saobraćaja i
novinskog izdavaštva, te o lepim perspektivama koje će se otvoriti
obema kompanijama "u okviru ukupne transformacije", te rada "na
tržišnom principu", kroz "demonopolizaciju i veću konkurenciju".
Usput je, naravno, naglasio da je taj pravac akcije odredio
predsednik Slobodan Milošević. Čovek koji zna šta mu se sprema
u naredna 24 časa, bio bi verovatno ćutljiviji, manje bi govorio o
budućnosti i bio bi lošije raspoložen.
Miodrag Jakšić je poslednjih nekoliko sedmica pokazao
neverovatnu količinu neopreznosti i nedostatka sluha za opasnost.
Još od trenutka kada je Bogoljub Karić dao poznatu izjavu
"Vašington postu" o lošim potezima srpske vllasti posle lokalnih
izbora, Jakšić je morao znati da će krenuti proces "političke
diferencijacije" i da će na meti biti svi oni koji su bilo šta radili sa
BK grupacijom. Ustvari, on je to morao znati još od kraja
novembra prošle godine, kada je "Karić banka" prebacila 5,5
miliona dolara na Kipar (svom akcionaru "SECYCO" ltd.) i još
nešto kapitala u Švajcarsku (otpisom potraživanja) - to jest kada je
u Miloševićevom štabu zaključeno da se Karići evakuišu. Jakšić
se, međutim, i dalje ponašao samouvereno i verovatno je mislio da
povlači dobar, ili bar dovoljan potez kada je kao predsednik
Upravnog odbora Mešovitog preduzeća Mobilne telekomunikacije
"Srbija" Braća Karić - PTT, 24. januara smenio jednog direktora i
postavio drugog (inž. Miodraga Maksimovića). On je očigledno i
dalje mislio da je posao sa mobilnim telefonima sa Braćom Karić,
iza koga je ustvari stajao "Erikson", najveći svetski proizvođač
opreme za mobilnu telefoniju - nedodirljiv, jer je nordijski partner
obećao investicije od oko 400 miliona maraka.
 U tom, izgleda, pogrešnom uverenju nije ga pokolebala ni
nedavna poseta Beogradu grupe značajnih funkcionera državnih
telefonskih kompanija Italije (u zaleđu iznenadne posete
Miloševiću, koju je učinio italijanski funkcioner ministarstva
spoljnih poslova Piero Fasino), i koja je osim sa PTT Srbije imala
kontakte i sa visokim predstavnicima ovdašnje vlasti. Prema
izvorima "Naše borbe", Miloševićeva "talijanska veza" oko
mobilne telefonije čini se da je i došla glave "nedovoljno
obaveštenom" Jakšiću. Ne shvatajući kakve su sve perspektive
ponudili Miloševiću talijanski komunikacioni kolosi "STET SpA"
i "Telecom Italia SpA" (TI), moguće i kroz predstojeću integraciju
i privatizaciju ove državne kompanije, koja vredi 19 milijardi
maraka - Jakšić se odvažio da predsedniku Srbije pokuša da
objasni da se i dalje treba držati "Eriksona" (to jest Karića), te da
se među stručnjacima priča da su mobilne veze najlošije upravo u
Italiji. Odgovor nije dobio odmah, već tek u "crni utorak" kada je
Vlada Srbije smenjivala direktore elektroprivrede i pošte. Reč je o
najprofitabilnijim firmama Srbije koje Milošević mora hitno da
"rasproda" da bi došao do nešto novca.
Ova priča o naprasnoj smeni Miodraga Jakšića nije još
potpuno jasna, jer Milošević je sklonio čoveka koji je i tokom
sankcija obezbedio PTT investicije od pola milijarde dolara i koji
je netom, 14. januara potpisao veliki ugovor sa nemačkim
"Simensom". Po ovom ugovoru teškom 73 miliona maraka, ove i
naredne godine, u Srbiji treba da bude instalirano 300.000
telefonskih priključaka. Jakšić je ovih dana trebalo da potpiše
sličan ugovor i sa francuskim "Alkatelom". Takav čovek se ne
otpušta tek tako, usred toliko značajnih aranžmana. Sve to upućuje
na zaključak da je Milošević procenio da italijanska mobilna veza
može doneti više.
Neko maštovit mogao bi ovu još uvek maglovitu priču
raspredati u kontekstu mnogih drugih zanimljivih okolnosti. Evo,
na primer, kad se za ovu godinu planirana privatizacija mobilnih
komunikacija u Italiji (novine pišu da su oko toga na Siciliji svi
veoma uzbuđeni i da već trljaju dlanove) poveže sa praktično već
otvorenom licitacijom PTT Crne Gore (krajem prošle godine je
prvi čovek ove firme Jusuf Fetahović objavio da su eksperti
imovinu PTT CG procenili na 400 miliona maraka i da veruje da
će njegove deonice brzo planuti na tržištu) i sa nekom
ovogodišnjom privatizacijom PTT Srbije (čiji plan ulaganja do 21.
 veka prevazilazi 10 milijardi dolara) - od novčanih cifara svakome
bi se zavrtelo u glavi. U krajnjoj konsekvenci mogla bi se zamisliti
i takozvana "unakrsna privatizaicija" u kojoj svako postaje vlasnik
svakoga, a maržu za operaciju zgrnu organizatori transformacije.
Miodrag Jakšić je i pre smene morao znati taj mehanizam -
uostalom, upravo je kupujući deonice "Politike" učestvovao u
takvoj transformaciji. Ili, poput onog Molijerovog junaka, nije
znao da kad govori - govori prozu.

"Naša Borba", 31. januar 1997.

Indicije koje smo ovde izneli proverili smo u intervju sa

Zoranom Markovićem, koji je obavljen u Temišvaru, gde je
ovaj biznismen izbegao posle oduzimanja njegova kompanije
Bel pagette.

BITKA ZA SRPSKU POŠTU

Najava ubrzane privatizacije PTT Srbije i raznovrsni signali da je sam

predsednik Srbije, Slobodan Milošević, pogurao pregovore o prodaji
celokupnog sistema pošte stranim kompšanijama (navodno italijanskom
STET), po programu akcionisanja koji je naručen od britanske konsultantske
kompanije "Netvest", te da je naprasna smena Milorada jakšića, šefa srpske
pošte, s tim u vezi, lansirali su temu pošte, a posebno njen telelfonski deo, ne
samo u ekonomsku, nego i u političku javnost.
S tim u vezi aktuelizovana su i pitanja strta modernog sistema
komunikacija u Srbiji pre nekoliko godina. Zbog toga smo se obratili
jednom od pionira savremnih mobilnih veza na ovim prostorima, gospodinu
Zoranu Markoviću, koji je pre pet godina u Beogradu osnovao "Bel
Pagette", firmu za pejdžing sistem prenošenja poruka.
Razgovor sa Zoranom Markovićem, čovekom koji je osnovao "Bel
pagette"

MOBILNA TELEFONIJA NIJE ZA NEUKE

Gospodine Markoviću, mobilna telefonija i čitav kompleks PTT i TV

komunikacija, te njihova privatizacija - danas su u Srbiji ne samo u centru
pažnje ekonomske javnosti, nego su postali i politička tema. Vi ste kod nas
bili pionir bežičnih, mobilnih veza, prvi ste razvili pejdžing sistem i prvi ste
pokušavali da u Srbiju uvedete mobilnu telefoniju. Kako to da pre pet-šest
godina niste uspeli da ubedite republičku vlast i PTT Srbije da preko
mobilne telefonije animira svetski kapital - što ona tek danas pokušava?

Vi znate da sam ja počeo 1991. godine da stvaram najveću

telekomunikacionu firmu u Jugoslaviji, a paralelno sam otvarao slične firme
i u okolnim zemljama (u Poljskoj, Ruminiji i Italiji). Cilj mi je bio da
Beograd nametnem kao centar modernih telekomunikacija Centralne i
Istočne Evrope. Tada se na ovim prostorima još nije razumelo da su
telekomunikacije najprofitabilniji smer investicija u ovom veku i da se
rušenjem Berlinskog zida otvara jedno ogromno tržište na kojem se
stručnom i brzom akcijom može zauzeti važno i unosno mesto za čitav niz
godina unapred.
Nažalost, umesto da nadležni u Srbiji podupru one koji znaju da se
bave ovim poslom, oni su dozvolili da preovladaju lovci na državne
privilegije "opšteg tipa". Tako se dogodilo da se poverenje pokloni
kompaniji "Braća Karić" u kojoj za ovaj specifičan telekomunikacioni biznis
nije bilo stručnih ljudi.. Tek kada sam ja osnovao i uspešno utemeljio "Bel
pagette", ljudi iz ove grupacije počeli su da se interesuju za ovu delatnost.
No oni nisu znali da je kredo telekomunikacija, ako hoćete da budete
uspešni - uvoditi najmoderniju tehnologiju, ne ići za drugima i ne ići starim
putem i sa potrošenom tehnologijom - ma koliko ona ranije bila uspešna.
Najednostavnije, ako danas uvezete opremu iz prošle godine, uvezli
ste nešto što je već zastarelo. A Karići su, kad su startovali sa mobilnom
telefonijom, uvezli iz Rusije opremu koja je generalno bila zastarela i koja je
blokirala znatan deo tako važnog i oskudnog nacionalnog resursa kao što su
frekvencije. S tom njihovom analognom telefonijom vi već danas ne možete
da telefonirati nigde u svetu.

Podsećam na pitanje - da li ste pokušali još pre Braće Karić da PTT

-u Srbije ponudite modernu mobilnu telefoniju?

Kako da nisam! Još 1993, pa i ranije, pokušavao sam nebrojeno puta

da upozorim ne samo rukovodstvo PTT, nego i Ministarstvo saobraćaja
Vlade Srbije da valja startovati s mobilnom telefonijom i da se ona može
pokrenuti uprokos svetskih sankcija, uprkos oskudice domaćeg kapitala,
uprkos mnogim nepovoljnim okolnostima na domaćem tržištu. Početkom
1994. godine čak sam jednog trenutka dobio državnu dozvolu za instaliranje
jednog vida mobilnog sistema komunikacija, dozvolu za razvoj takozvanog
tranking sistema, koji je i u svetu bio preteča javnog sistema mobilne
telefonije - ali mi je dozvola ubrzo oduzeta kada su neki moćni krugovi
rešili da sami uzmu kontrolu nad razvojem ovog perspektivnog elektronskog
biznisa. Skoro bukvalno sam bombardovao nadležne vlasti u Srbiji nizom
projekata - podsećam samo da sam se nudio da preuzmem javne govornice,
da sam predlagao raznovrsne interne sistema mobilne komunikacije itd. Ne
samo da moji predlozi nisu bili prihvaćeni, nego su mi čak nelegalno oduzeli
i pejdžing sistem, to jest moju firmu "Bel pagette", krajem 1995. godine.
Valjda je slučaj hteo da to bude baš 17. novembra 1995. godine, tačno
godinu dana pre 17. novembra 1996. godine kada je građanima Srbije bila na
trenutak oduzeta "biračka volja".
Vidite, u tajmingu događaja o kojima govorim ima niz stvari koje
nikako nisu slučajne. Udar na "Bel pagette" usledio je upravo pre nego što
sam, decembra 1995. godine, kompletirao ponudu da za investiranje u
mobilnu telefoniju u Srbiji angažujem 150-200 miliona dolara. I to - da
odmah razvijem modernu digitalnu tehnologiju mobilnih komunikacija. Čak
sam u to vreme, pritisnut agresivnom medijskom kampanjom, bio spreman
da se posao izvede preko Pošte, Elektrodistribucije ili Beogradske banke,
dakle preko Zlatana Peručića, a ne preko mene, samo da se u Srbiju slije
ovaj značajan strani kapital i da se pokrene perspektivan posao. Čak bi neka
od ovih državnih ili paradržavnih firmi u vlasništvo dobila 40 odsto sistema
- a pri tome ne bi uložila ni jedan dolar. Sa "Bel pagettom" bi neka od ovih
firmi zajedno imala preko 51 odsto učešća u vlasništvu.
Sve je to ignorisano, odbačeno. Izgleda da su svi bili u istoj igri - onoj
koja je u Srbiju donela staru tehnologiju, pa zatim GSM sistem bez dovoljno
kapitala da se zaokruži i stvarno efektuira. Tako sada imamo dva sistema
mobilne telefonije u Srbiji, a oba ne funkcionišu kako treba i nisu
kompatibilni sa Evropom i celim svetom. Mada sam ja nudio daleko krupniji
i moderniji posao koji nije zahtevao trunku oskudnog domaćeg kapitala.

Ima različitih informacija i mišljenja o tome koliko su PTT Srbije i

Braća Karić uložili u sistem mobilne telefonije u Srbiji, onaj koji danas
radi. Koliko je u taj sistem po Vašem mišljenju uloženo?

Onaj sistem mobilne telefonije koji su Karići uvezli iz Rusije košta

maksimum 5 miliona dolara. Koliko je taj sistem bio zastareo jednostavno se
vidi po tome da ga čak ni Rusi više nisu hteli. Čuo sam da je javno
spominjana ukupna investicija u mobilnu telefoniju, navodno, u iznosu od
50-60 miliona dolara. Verovatno je i to samo priča bez pokrića, jer - evo u
Ruminiji, sa manje od 50 miliona dolara ulaganja u GSM sistem, već je
stvorena velika mreža koja obuhvata 9 gradova. Da je u Srbiji doista
investirano onoliko koliko je objavljeno ili najavljeno - cela Srbija bi već
bila pokrivena mobilnim vezama, a ne bi imali situaciju da još ni ceo
Beograd nije povezan kako struka nalaže. Kažem vam da bi za 150 miliona
dolara u roku od šest meseci cela Srbija bila pokrivena - da je prihvaćen
aranžman koji sam obezbedio.

Poznato je da je mobilna telefonija u Srbiji uvedena bez tendera, bez

javnog konkursa, već "po pogodbi". Kako su u sličnim poslovima
postupale druge zemlje, posebno one u Istočnoj Evropi i koliko su one
naplatile pristup svom PTT tržištu? Spominju se milijarde dolara?

Prvo treba da se razumemo da je tržište mobilnih telefona samo deo

PTT tržišta. Znači, ako je reč o milijardama dolara, onda je reč o prodaji
kompletnog PTT sistema.
Ako pogled suzimo na mobilnu telefoniju, radi ilustracije kako se u
Istočnoj Evropi postupalo sa ovim koncesijama daću vam dva primera. U
Mađarskoj su date dve dozvole za instaliranje mobilnih sistema veza - na
javnom konkursu. Oba operatera su morali da plate po 50 miliona dolara.
Znači, za dve dozvole za dva konkurenta Mađarska je naplatila 100 miliona
dolara. Uz to, oba operatera su se obavezala da u tačno određenom roku
pokriju teritorije koje su bile na konkursu. Naravno da su oni koji su kupili
dozvole ušli u trku s vremenom, da dobiju što više korisnika za svoj sistem.
Evo i drugog primera. U Rumuniji je bio raspisan državni tender na
koji se prijavilo sedam-osam velikih svetskih kompanija. Cena je bila 50
miliona dolara u kešu na dan dobijanja dozvole, plus 50 miliona dolara u
roku od 10 godina, to jest godišnje po 5 miliona dolara. I ovde su prodate
dve dozvole (kanadskoj firmi TIW i Transtelekomu), što znači da će
rumunska država za te dozvole ukupno dobiti 200 miliona dolara. Ove dve
svetske kompanije koje su kupile dozvole sada se grozničava trkaju u tome
ko će biti prvi i ko će zauzeti veći deo tržišta, jer je uobučajen povrat
kapitala u ovom poslu u roku od 7 godina.
U Srbiji je sve to išlo drugačije. Dozvola je data po pogodbi, na 20
godina. Neobično je da je suprotno srpskim zakonima taj posao ustvari dat
stranoj firmi koja ima 51 odsto učešća u BK Telekomu. Tu činjenicu pravno
ne obezvređuje okolnost da je strana firma u ovom slučaju BK trejd Moskva.
Sada se priča da će i drugi operater u Srbiji biti određen na sličan način.
Moram opet ovde da dodam da je sa mojim "Bel pagettom", dok mi
ga nisu oteli, radio i čovek angažovan u Evropskoj razvojnoj banci (IBRD),
koji je preko mene upoznao ljude iz srpskog Ministarstva saobraćaja.
Kasnije je prešao u "Natvest" i on je jedna od ključnih ličnosti koja je radila
na programu privatizacije PTT Srbije, programu o kojem se sada dosta
govori. Pa ipak, bez obzira što sam upravo ja, na neki način, sa Srbijom
povezao stručnjake i poslovne ljude iz sveta telekomunikacija i što sam
bukvalno obučio i naučio niz ljudi u Beogradu za biznis u ovoj struci, kad je
država u sve to krenula, ja sam bio isključen iz svega.
I danas sam siguran, kad bi se raspisao javni tender za mobilnu
telefoniju - Srbija bi mogla da bira, prošla bi mnogo bolje i sve bi išlo po
zakonu.

U Srbiji se sada mnogo govori o privatizaciji cele Pošte, a ima

signala da se i tu ide "po pogodbi" , bez tendera. Recite nam Vaše
mišljenje, je li bolje ići na prodaju "đuture" (da bi se prodali i
neprofitabilni delovi PTT sistema) ili se više isplati privatizacija i prodaja
delova Pošte?

Odgovor je jednostavan. Kolač je isuviše velik da bi se ceo prodavao.

Bolje je prodavati deo po deo, tako i ukupno možete dobiti više. Đuture je
đuture, kako se kaže u Srbiji - pa je cena niža.
Svetsko iskustvo kazuje da se obično prvo proda pravo na mobilno
telefoniju, pa se prodaju javne govornice (ja opet kažem da bih u njih
investirao, u Beogradu odmah), zatim se fiksni telefonski sistem (žični ili
bežični) regionalizuje, pa se prvo oni najmanje razvijeni ponude kupcima
sposobnim za investiranje itd. Čak je dobro ako se regije podele na više
kompanija koje će međusobno konkurisati. U roku kraćem od pet godina
Srbija bi po nivou telefonskih usloga bila na nivou najrazvijenih zemalja
.
Da li znate nešto o kontaktima samog državnog vrha Srbije sa
italijanskim koncernom STET i razgovorima oko privatizacije PTT Srbije?

Čuo sam ranije te priče iz više izvora. Međutim, prema poslednjim

informacijama koje sam dobio u zapadnim centrima preovlađuje ocena da je
sada najnepovoljniji trenutak za krupan telekomunikacioni poduhvat u
Srbiji. Sigurno i Italija uvažava pritisak takvog stava.
Evropa jeste slobodno tržište, ali i na njemu važe određene gvozdene
regule. Pojednostavljeno, ako ti imaš dobre veze u Beogradu, to ti ne daje za
pravo da sve "progutaš" sam. Dosadašnje iskustvo na istoku Evrope
pokazuje da su velike telekomunikacione firme uvek u velike poslove u
pojedinoj zemlji uključivale i nekog od svojih konkurenata. Tako je i
italijanski Telekom naknadno dobio neke poslove.
 Kako objašnjavate to da su srpska pošta i srpska elektronska
industrija toliko tehnološki zaostali kod mobilne telefonije kad im je u
zaleđu čuveni beogradski Elektrotehnički fakultet, kao i mnogi drugi
instituti?

Mobilna telefonija je naučna fantastika, pogotovu za neke ljude koji u

Srbiji o njoj odlučuju. Kad sam razvijao pejdžing sistem, većina je više
vodila računa o tome da nešto mimo njih ne zaradim, nego da me podrže da
razvijem nešto što je neophodno jednom savremenom društvu i savremenom
biznisu. Tromi državni sistemi koje vode ljudi skloni korpuciji ne mogu da
razviju ništa novo. To je jedan od ključnih razloga što je većina
komunikacionih sistema u Evropi privatizovana ili će biti privatizovani do
2001. godine.

Pre nekoliko sedmica je smenjen Milorad Jakšić, šef

PTT Srbije i čovek s kojim niste uspeli da ostvarite gotovo nikakvu
saradnju ni kad se pokretali "Bel pagette". Koji su po Vašem mišljenju bili
razlozi za ovu smenu?

Pa ne znam koliko je doista smenjen, jer, kako čujem - i dalje sedi u

svom kabinetu. Pre je bio više u pokretu, sećam se da je išao čak na Kipar da
potpiše ugovor o mobilnoj telefoniji sa Karićima. Ako gledamo sa čisto
stručne strane, i ja bih ga smenio. Jer, stanje u telefoniji Srbije je
katastrofalno.

Da li će te se i Vi vratiti na srpsko tržište i kako stoji stvar oko vašeg

sudskog spora u kojem pokušavate da povratite "Bel pagette"?

Ja sebe i dalje smatram ne većinskim već stopostotnim vlasnikom

"Bel pagetta" u Beogradu. Baš ovih dana, posle 15 meseci ćutnje, nazvao me
je Bogoljub Karić, govorio mi o svom planu da se kandidaje za predsednika
Srbije, a uz to predlagao i da se nešto dogovorimo oko "Bel pagetta", te
najavio da će videti da mi se isplati 30 odsto prifita. Očigledno i sam zna da
ta firma nije njegova, da preuzimanje nije izvedeno legalno. Evo još jedne
"koincidencije". Meni je firma oduzeta 17. novembra 1995. godine -
odlukom istih onih sudija koji su oduzeli glasove građanima Beograda
(Lazarević i Kljajević), samo što 400 zaposlenih u "Bel pagettu" nije
objektivno moglo protestovati tako kako su godinu dana kasnije
protestvovali građani Beograda.
 Ja se vraćam u Beograd, u svakom slučaju, jer sam uveren da će mi
"Bel pagette" biti vraćen jednom poštenom sudskom odlukom. Imam niz
zanimljivih projekata. Samo čekam da se otvore licitacije na kojima ću
konkurisati.
"Naša Nedeljna Borba", 22-23. mart 1997.

Nekoliko dana uoči objavljivanja spomneutog ugovora Miloševića

sa kupcima Telekoma Srbija, objavio sam:

KOCKICE MONOPOLA

Mada priča o sudbini srpske telefonije i mobilnih komunikacija

postaje sve zanimljivija, Vlada Srbije ćuti kao zalivena. Niti smo čuli neko
saopštenje o pregovorima s talijanskim koncernom STET, koji su navodno
već pri samom kraju, niti se nadležno Ministarstvo za saobraćaj i veze
oglašava povodom sve češćih protesta beogradskog "Mobtela", dakle
zajedničkog preduzeća PTT Srbije i Karićevog "BK trejda" iz Moskve, u
kojem ova potonja kompanija čak ima većinsko vlasništvo.
Neke činjenice o osnivanju "Mobtela", pre skoro dve godine,
tek ovih dana stižu u javnost i tek sada otkrivaju deo istine o aranžamanima
koji su sklapani iza leđa javnosti i parlamentarnih tela (ako je reč o
poslovima jednog javnog preduzeća u državnoj svojini).
Simptomatično je da je pred kamerama televizije, u protekli
petak, Stiv Joanidis bez uvijanja rekao da je osnov "Mobtelovih" žalbi, što
nije u toku pregovora sa STET-om, u tome što je sa PTT Srbije zaključio
ugovor o monopolu u oblasti mobilnih komunikacija u Srbiji u narednih 20
godina. Za taj monopol navodno je njegova moskovska kompanija uložila,
što u novcu, što u opremi, 67 miliona dolara i sada preti da će tužiti Vladu
Srbije Međunarodnom sudu i tražiti odštetu od 200 miliona dolara. U
narednih 20 godina bi, prema Joanidisu, ta šteta, valjda propuštena dobit,
mogla narasti na fantastičnih 2.000 milijardi dolara.
Ako samo i površno bacimo pogled na ove iskaze nameće nam
se mnogo krupnih pitanja. Prvo je, ko je u Srbiji uopšte bio ovlašćen da za
67 miliona dolara "proda" prihod od 2.000 milijardi dolara? Drugo, koliko je
"Mobtel" uložio "u kešu" i da li je reč o opremi koja doista vredi 67 miliona
dolara? Ono što je najvažnije, postavlja se pitanje ko je to iz Vlade Srbije
navodno video ("dao saglasnost") ugovor o monopolu na mobilnu telefoniju
u narednih 20 godina, i ko je (da li namerno?) taj ugovor ostavio sa
ozbiljnim zakonskim "felerom", jer je reč o poslu jednog javnog preduzeća
koje sa strancima, pa makar se oni zvali i Karići, nije moglo ulaziti u
aranžamn veći od limita učešća od 49 odsto? Ništa to nismo znali u vreme
stvaranja "Mobtela", a i dalje ništa ne čujemo od Vlade Srbije.

"Naša Borba", 3. jun 1997.

Hendaut: Istraživačko novinarstvo – rizici

Dubravka Valić Nedeljković

Auditorrijum o novinarima

Agencija Stratedžik marketing sprovela je istraživanje javnog mnjenja o novinarima i

novinarstvu u aprilu 2007, na reprezentativnom uzorku (1073) građana Srbije starijih od
18 godina.

Prema rezultatima istraživanja opšta populacija novinarstvo uglavnom posmatra kroz

elektronske medije, prvenstveno kroz televiziju. Pisane medije konstantno prati manje od
2 miliona ljudi, što je konstanta od osamdesetih godina, napominje Srđan Bogosavljević,
rukovodilac istraživanja i direktor Stratedžik marketinga.

U očima građana novinarstvo je po svom društvenom značaju, stručnosti i opštem

društvenom statusu na dnu liste s 11 zanimanja, u anketi ponuđene ispitanicima. Većina
građana (56 odsto) ocenila je profesiju novinara kao značajnu za društvo, ali znatno
manje od drugih zanimanja. Manji društveni značaj od novinara samo za nijansu imaju
trgovci, a jedino se političari smatraju znatno štetnijom profesijom. Prema mišljenju
opšte populacije od novinara su značajniji lekari, profesori, poljoprivrednici, inženjeri,
sudije, ekonomisti, bankari i advokati.

U očima građana novinarstvo je po svom društvenom značaju, stručnosti i opštem

društvenom statusu na dnu liste s 11 zanimanja, u anketi ponuđene ispitanicima.

Većina građana (56 odsto) ocenila je profesiju novinara kao značajnu za društvo, ali
znatno manje od drugih zanimanja.

Manji društveni značaj od novinara samo za nijansu imaju trgovci, a jedino se političari
smatraju znatno štetnijom profesijom. Prema mišljenju opšte populacije od novinara su
značajniji lekari, profesori, poljoprivrednici, inženjeri, sudije, ekonomisti, bankari i
advokati.
Samo 38 odsto ispitanika ocenilo je stručnost u novinarstvu kao vrlo dobru, a lošije je
ocenjena samo profesionalnost političara.

U pogledu ekonomskog statusa novinari su takođe veoma nisko na listi od 11 zanimanja -

ispod su samo trgovci i poljoprivrednici.

Nešto više od trećine građana misli da su novinari korumpirani, a petina da nisu.

Međutim, novinarstvo ne prednjači na toj listi. Korumpirani su političari i sudije, zatim
advokati, lekari i profesori.

. Na pitanje koju bi od navedenih 11 profesija izabrao u ovom trenutku za sebe ili svoje
dete, tek svaki 25. građanin se opredelio za novinarsku struku. Najpoželjnije je zanimanje
lekara, sledi bankar, a na trećem mestu je „omražena“ i nepopularna profesija političara.
Čak su i trgovac i poljoprivrednik, iako viđeni kao niži društveni status i slabije plaćena
zanimanja, poželjniji od novinara.

Na pitanje šta vam prvo padne na pamet kada čujete pojam novinar, izrazito negativna
asocijacija anketiranih je novinarska patka, neistina, laž. Tek zatim sledi pozitivna
asocijacija - vest, informacija, obaveštenje.

Građani, doduše u anketi, novinare opisuju kao obrazovane, inteligentne, zanimljive, ali
ne i kao bogate ili poštene. Novinari se vide kao uticajni, ali i kao potkupljivi.

Na pitanje kakvo je srpsko novinarstvo danas dominira odgovor da je naše novinarstvo

politizovano. Daleko manje ispitanika smatra da je novinarstvo u Srbiji kritičko i
istraživačko, a još manje se doživljava kao slobodno i objektivno. Samo 13 odsto
ispitanika misli da u srpskom novinarstvu danas nema nikakve cenzure, ali je čak trećina
uverena da postoji velika kontrola medija. Najveći broj anketiranih smatra da su
informacije o finansijskim mahinacijama političara kontrolisane.

Trećina ispitanika smatra da u Srbiji ne postoje potpuno nezavisni novinari, ali među
anketiranima postoji stav da ima relativno slobodnih novinara.

Mnogi misle da postoji veza novinara s organizovanim kriminalom kao posebnom vrstom
medijskih sponzora i donatora.

Novinari o sebi i svojoj profesiji

Istraživanje stavova novinara realizovano je u maju i junu na stratifikovanom kvantnom

uzorku (751) novinara. Kvote su definisane prema vrsti novinarstva i dužini novinarskog
staža, a stratumi su definisani regionima. Od anketiranih novinara 76 odsto su stalno
zaposleni, dok su ostali stalni spoljni saradnici. U uzorku je 36 odsto novinara u
televizijama, 36 u novinama, a 27 odsto u radio novinarstvu. Osnov za kvote i stratume
bio je popis stanovništva 2002. godine u kojem je u Srbiji registrovano 6148 novinara.
Istraživanja pokazuju da je prosek starosti žena novinara između 30 i 40 godina, dok su
muškarci u redakcijama u proseku stari između 45 i 55 godina. Pretpostavka istraživača
je da je takvo podmlađivanje

Obrazovna struktura novinara prepisana je iz popisne statistike. Prema popisnim

podacima novinari su fakultetski obrazovani, ili imaju završenu srednju školu. Zanimljivo
je, međutim, da srednjoškolsko obrazovanje dominira kod mlađih novinara što je, prema
Bogosavljevićevima rečima, posledica nejasnog popisnog klasifikovanja. On smatra da je
najverovatnije pretežno reč o voditeljima programa elektronskih medija, jer kod novinara
starijih od 37 godina apsolutno dominira fakultetsko obrazovanje.

Mada je medijska mreža rasprostranjena širom Srbije, koncentracija novinara je u

Beogradu, gde stanuje čak tri petine novinara, i u Vojvodini.

zakon propisuje da posle 6 meseci radnog angažmana stalni saradnik mora biti primljen u
radni odnos. Koliko se taj zakonski nalog poštuje svedoče rezultati ankete koji pokazuju
da su stalni saradnici uglavnom mladi novinari koji imaju do tri godine iskustva, a da
među njima ima i 6 odsto onih koji su u novinarstvu duže od 12 godina. Dakle, znatan
broj ljudi u novinarstvu je socijalno ograđen, praktično bez ikakve radno-pravne zaštite.
Među njima više od polovine kaže da nema ni zdravstveno osiguranje. Prema sopstvenim
iskazima žene u novinarstvu su više specijalizovane za oblast kulture i društva, dok
muškarci preovlađuju u rubrikama kao što su unutrašnja politika i sport.

Novinari svoju profesiju vide kao nesigurnu, a isto to misli i opšta populacija. Razlika je
u tome što ovi drugi ne uočavaju da je novinar poštovan, kao što to misli i oseća deo
novinara. Među novinarima je dominantniji stav da je njihov posao rizičan i nedovoljno
plaćen, u odnosu na ono što misli opšta populacija.

Na pitanje o stanju u profesiji generalno rezervisan stav ima više od polovine anketiranih
novinara. Zanimljivo je da od novinara u unutrašnjoj politici, a njih je u anketi bilo više
od 40 odsto, samo 16 odsto ocenjuje da je stanje u profesiji dobro. Kod anketiranih
sportskih novinara takav stav ima 70 procenata.

Da su novinari kritičniji prema svojoj profesiji od opšte populacije pokazuju i sledeći

uporedni podaci. Čak 81 odsto njih smatra da je novinarstvo u Srbiji politizovano, dok
kod građana isti stav ima 63 procenata. Od anketiranih građana 37 procenata smatra da je
novinarstvo korumpirano, a isto misli i 41 procenat novinara. Opšta saglasnost o stanju u
srpskom novinarstvu postoji, ali novinari više naglašavaju loše karakteristike svoje
profesije. Tako, dok opšta populacija misli da su (samo) trgovci i poljoprivrednici lošijeg
ekonomskog statusa od novinara, anketirani novinari ocenjuju da su sve profesije, bez
izuzetka, ekonomski bolje situirane.

Novinari su stroži i u odgovorima na pitanje o slobodi informisanja. Kod građana 13

procenata misli da nema kontrole ili cenzure medija, dok to isto kaže tek 4 odsto
novinara. Svi ostali smatraju da su mediji kontrolisani u manjoj ili većoj meri.
Iistraživačko novinarstvo donosi razne vrste rizika.

Glavni rizik je mogućnost zloupotrebe i masovne manipulacije. Već u ranoj istoriji

istraživačkog novinarstva dogodio se čitav niz takvih zloupotreba i manipulacija.

Populistički stil pisanja i sve raširenije prihvatanje mišljenja da je svaka kritika ili
optužba objavljena na senzacionalistički način opravdana i neupitna omogućavao je
nizanje stereotipnih slučajeva.

Javnost lako prihvata teoriju zavjere. Jedan od najboljih primera pogubnog uticaja takvog
„istraživačkog“ novinarstva je čuveni „slučaj Sacco i Vanzetti“.

Dvojica italijanskih useljenika, postolarski radnik Nicola Sacco i trgovac ribom

Bartolomeo Vanzetti osuđeni su na smrt i u kolovozu 1927. godine su pogubljeni, iako na
sudu nisu izneseni nepobitni dokazi da su počinili ubojstva za koja su bili optuženi.

U ovom i svim sličnim slučajevima sporne sudske odluke bile su u skladu sa stavom
javnosti podstaknutim besomučnim ponavljanjem stereotipa u “istraživačkim” pričama.

Mediji su prvi osuđivali bez dokaza, a potom su to činili i sudovi.

U stvaranju euforije oko suđenja i raspirivanju teorije zavjere ogromnu ulogu imale su
novine što su u nastavcima objavljivale tekstove koji su presuđivali optuženicima u
slučaju Sako i Vanceti na primer samo zato što su bili siromašni useljenici koji su slabo
govorili engleski.

Novinarstvo koje zloupotrebljavajući postojeće stereotipe i stvarajući nove, podstiče

netrepeljivost, ksenofobiju, šovinizam, nasilje...nije istraživačko novinarstvo. Takvo
novinarstvo čak i nije novinarstvo, jer ne zadovoljava ni onaj elementarni kriterijum: da
neutralno prenosi informacije od izvora ka auditorijumu.

Danas u vreme izuzetno pogodnih tehničkih mogućnosti za tajno istraživanje na terenu

sve je tanija granica između etički dozvoljenog i ne dozvoljenog snimanja, praćenja,
prisluškivanja osoba koje nisu uvek i nužno krivi za ….. Posledice po njih, njihove
porodice, posao koji obavljaju su prečesto nesagledive. Nikakva naknadna suđenja ne
mogu anulirati učinjenu štetu, bez obzira na odštetu.

I na kraju, istraživačko novinarstvo da ali sa visokom osetljivošću na principe i pravila

etike profesije.