You are on page 1of 65

UVOD

Eusebije Cezarejski (Pamfil) je najznačajniji crkveni istoričar. Rodjen je u Cezareji Palestinskoj


(Primorskoj) oko 265 godine, gde je i stekao vrsno helensko i hrišćansko obrazovanje. Za
episkopa Cezareje biva izabran negde posle Milanskog edikta 313. godine. Radio je na
obogaćenju znamenite Cezarejske biblioteke koju je osnovao još Origen, i iz koje je crpeo gradju
za svoja apologetska i istorijska dela. Bio je blizak caru Konstantinu, čemu je doprinosila njegova
učenost i diplomatska sposobnost
Pored nekoliko izuzetno vrednih i značajnih dela, kao što je ‘Hronika’, ‘Evandjeljska priprema’ i
‘Evandjeljsko dokazivanje’, Eusebije je napisao i ‘Istoriju Crkve’ u deset knjige. Ovo delo tretira
prva tri stoleća razvoja hrišćanstva (do 424 godine – do Konstantinove pobede nad Likinijem). Ne
treba očekivati da Eusebije u svojoj ‘Istoriji’ daje kompletnu istoriju pojave i širenja hrišćanstva,
no ona ima izuzetan značaj po bogastvu fakata i dokumenata iz prve ruke, koje je on sakupio i
složio u jednu zbirku.

EUSEBIJE: ISTORIJA CRKVE

Preveo sa ruskog: Slobodan Prodić

KNJIGA PRVA

1. glava

Stvar o kojoj će se govoriti

Postavio sam sebi u zadatak da opišem sledeće dogadjaje: o tome ko su bili prejemnici svetih apostola,
zatim da kazujem o onome šta se dešavalo od vremena Spasitelja pa do naših dana, koja i koliko važnih
dela je, po kazivanjima, učinjeno u Crkvi, zatim ko je upravljao najpoznatijim crkvama i slavno njima
rukovodio, zatim ko je u svakom od pokolenja, usmeno ili pismeno, štitio reč Božiju; imena, narav
(karakter) i vreme onih koji su, žudeći za novotarijama, došli na predele zabluda i, uvodeći lažno učenje
(znanje, gnosu, poput ljutih vukova, bespoštedno su napadali na stado Hristovo. Govoriću takodje i o
tome šta se dešavalo sa judejskim plemenom neposredno nakon njihove urote protiv Spasitelja našeg,
zatim o tome kada su i na koji način neznabošci podigli rat protiv reči Božije, a takodje i o tome kakvu su
veliku borbu, u svoje vreme, za veru vodili sveti mučenici, pretrpevši stradanja i prolivajući svoju krv;
takodje ću govoriti i o nama savremenim svedočanstvima milosrdja Spasitelja našega. Počeću ne
drugačije, nego sa izlaganjem o Božanskom Domostroju, čija je osnova položena Gospodom našim
Isusom Hristom. Molim dobronamerne ljude da budu snishodljivi prema ovom delu. Svestan sam da
ostvariti obećano u celosti ipak stoji iznad mojih sposobnosti, jer se ja, eto, prvi prihvatam takvog dela, i
stupam kao na neki put kojim do sada još niko nije išao. Molim Boga da mi bude putevoditelj, i silu Hrista
da mi sadejstvuje u ovom trudu, jer ja nisam mogao naći nikakvih ljudskih tragova koje bi ostavili oni što
su pre mene išli ovim putem, ako izuzmemo neke priče, u kojima je svako po malo ostavio kazivanje o
onome o čemu ja želim da govorim. Ti tragovi su poput glasova u noći ili poput stražarskih vatri koje
dolaze do nas i kazuju nam kojim putem treba da idemo, a da se na tom putu ne spotaknemo i padnemo.
Sve što je rečeno u tim kazivanjima koja su rasejana na raznim stranama, pokušaću da sjedinim jer ih
smatram za korisna u ostvarenju cilja koji sam pred sebe postavio. Kao u nekom duhovnom lutu, uzeću
te cvetove koji su ostali od drevnih pisaca, jer su mi od koristi, i nastojaću da ih predstavim kroz istorijsko
kazivanje kao nešto što ima svoju vrednost. Rad sam da sačuvam kazivanje o prejemstvu ako ne svih,
ono najpoznatijih apostola Spasitelja našeg, sačuvanih u slavnim Crkvama i do sada ne zaboravljenim.

Ovo svoje delo smatram važnim i potrebnim trudom zato što, koliko je meni poznato, ni jedan od crkvenih
pisaca, nije se oko toga ovoliko potrudio. Takodje se nadam da će moje delo biti od koristi onima koji su
sa pažnjom slušali poučna predavanja iz istorije. Ja sam već ranije u svojoj „Hronici" dao kratak osvrt na
dogadjaje, a njihov podrobniji opis nameravam dati tek u ovom delu.

Započeću svoje kazivanje, kako sam već naglasio, sa Domostrojem Hristovim i objašnjenjem njegove
prirode, a ona je po dubini i sili daleko iznad ljudskih shvatanja. Započinjući da pišem istoriju Crkve,
obavezan sam da započnem od onog trenutka kada je Hristos, a od Koga smo mi i udostojeni da nosimo
ovo (hrišćansko) ime, položio osnove svom Domostroju, potpuno Božanskom, nego što se to mnogima
čini.

2. glava

O prevečnosti i božanstvu Spasa i Gospoda našeg Isusa Hrista

Priroda Hristova je dvojaka: jedna je poput glave tela, i u njoj mi priznajemo Boga; a druguje moguće
uporediti sa nogama (udovima). On (Hristos) uzeo je tu prirodu radi našeg spasenja, i postao je čovek,
isti kao što smo i mi. Izlaganje dogadjaja koji slede bilo bi bezprimerno ako prvo ne bi izložili čitavu istoriju
Logosa (Reči), počev od najvišeg i najvažnijeg; na taj način onima, koji smatraju da hrišćanstvo nije
starije nego li od jučerašnjeg dana, biće pokazano da ono ima drevnost i božanstvenost.

Proishodjenje, dostojanstvo, suštinu i prirodu Hrista nije u mogućnosti da iskaže do kraja ni jedna reč,
kako to i kaže Duh Božji kroz proroštvo o Hristu: „Rod njegov ko će izreći" (Is. 53, 8). Jer niko ne zna
Oca, osim Sina; i niko ne zna Sina po dostojanstvu njegovom, osim Oca koji ga je rodio Svetog i
Presvetog, predvečnu Mudrost, predvečnu i koja postoji u Oca Boga Logosa. Ko, osim Oca, može u
potpunosti da shvati njega, do stvaranja svega vidljivoga i nevidljivoga, prvoga i jedinorodnoga (Sina),
Arhistratiga razumnoga i besmrtnoga nebeskog voinstva, Andjela nemerljive Zajednice, Ispunitelja
pomisli Očevih; rečima neiskazano, sa Ocem Sazdatelja svega; Uzroka, zajedno sa Ocem, svecelog,
istinitog i jedinorodnog Sina Božijeg, Vladiku, Boga i Cara svega stvorenoga, koji je od Oca dobio
gospodstvo i silu, a takodje i božanstvo, moć i čast. Jer po tajanstvenom bogoslovlju (Svetog) Pisma: „U
početku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Logos beše Bog. On beše u početku u Boga. Sve kroz njega
postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo" (Jn. 1,13). Tako i veliki Mojsije, najstariji od svih
proroka, pišući, nadahnut Duhom Božjim, o tome kako je sazdana i ustrojena vaseljena, uči da je njen
Tvorac i Sazdatelj, ne neko drugi do Hristos, upravo prvorodjeni Logos, kome je Otac odredio sazdanje
niže tvari, te on (Mojsije) piše sledeće: „I reče Gospod: stvorimo čoveka po obrazu i podobiju našem..."
(Postanje 1, 26). 0 tim rečima kazuje i drugi prorok, koji u svojim stihovima ovako rasudjuje o Bogu: „Jer
On reče, i postadoše; On zapovedi, i sazdaše se" (Ps. 32, 9). On kazuje o Ocu i Tvorcu kao o vrhovnom
Vladici, (Koji) carskim pokretom (ruke ili glave) zapoveda, a Logos Božji, ispunjava Očevu zapovest.

Od samog stvaranja čoveka sve, o čemu i kazuju ljudi naročite pobožnosti: veliki sluga Božiji Mojsije i oni
sa njime, a još pre Avraam, njegova deca i oni koji sebe projaviše kao pravednike i proroke, sozercavali
su njega čistim očima uma; imali su Bogopoznanje i znali su kako je potrebno poštovati i Sina Božijeg.
Avraam, sedeći pod dubom (Mavrijskim), video je, po rečima (Svetog) Pisma, Gospoda u obrazu običnog
čoveka (trojice mladića), ali se odmah pokloni pred njim mada. je (telesnim) očima gledao u tvorevinu
(čoveka, mladiće). On (Avraam), moli ga kao Gospoda: „Eda li sudija cijele zemlje neće suditi pravo?"
(Postanje 18, 25). Ako i pretpostavimo da to vidjenje može obmanuti oči posmatrača vidjenjem sazdane
tvari, ako sve to smatramo samo izmišljotinom, ali ko bi drugi u ovim rečima mogao biti nazvat Bogom i
Vladi kom koji sudi čitavom svetu i tvari, ako ne predvečno postojeći Logos koga Avraam vidi u obličju
čoveka? 0 njemu je rečeno u psalmima: „Posla Reč Svoju i isceli ih, i izbavi ih iz truleži njihovih" (Ps. 106,
20) Mojsije jasno kazuje o tome da On (Logos) stoji odmah posle Oca i kada kazuje o stradanju Sodoma i
Gomora (Postanje 19, 24). Takodje, Logos se (obliku čoveka) javlja i Jakovu, i u Svetom Pismu naziva se
Bogom, koji govori Jakovu: „Otsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s
ljudima, i odolio si..." (Postanje 32, 28-30).

Nema osnove sumnjama da se u pomenutim rečima Svetog Pisma kazuje s nekim od andjela slugu
Božjih. Jer Sveto Pismo nije prećutalo nijedan slučaj kada su se (ljudima) javljali andjeli, jasno ih
imenujući.

Prejemnik Mojsijev Isus (navin), naziva Reč (Logosa) Predvodnikom nebeskih sila, predvečno
postojećom Silom i Premudrošću kojoj je povereno da je odmah iza Oca u upravljanju svime. On njega
naziva Arhistratigom voinstva Gospodnjeg, onda kada ga vidi takodje u obličju čoveka, jer napisano je: „I
kad Isus bejaše kod Jerihona, podiže oči svoje i pogleda, a to čovek stoji prema njemu s golim mačem u
ruci. I pristupi k njemu Isus i reče mu: jesi li naš ili naših neprijatelja? A on reče: nisam, nego sam
vojskovodja vojske Gospodnje, sada dodjoh. A Isus pade ničice na zemlju i pokloni se, i reče mu: Šta
zapoveda Gospodar moj slugi svome? A vojskovodja vojske Gospodnje reče Isusu: Izuj obuću s nogu
tvojih, jer mesto gde stojiš sveto je. I učini Isus tako" (Knjiga Isusa navina 5,13-15). Iz tih reči možeš
razumeti da to nije niko drugi do Onaj ko je pričao i sa Mojsijem, jer u (Svetom) Pismu rečeno je: „A
2
Gospod kada ga vide gde ide da vidi, viknu ga iz kupine, i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me!
A Bog reče: ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja. I opet reče
Bog Mojsiju: Ovako kaži sinovima Izrailjevim: Gospod Bog otaca vaših, Bog Avraamov, Isakov i Jakovljev
posla me k vama" (Izlazak 3, 46). A šta je Suština, koja je postojala i pre stvaranja sveta, živa i postojeća,
koja je pomagala Ocu i Bogu u sazdanju čitave tvari, imenovana (nazvana) Slovom Božjim i
Premudrošću, o tome, osim već navedenih dokaza, moguće je čuti i iz samih usta Premudrosti, koja kroz
Solomona veoma konkretno kazuje o svojim tajnama: „Ja mudrost boravim sa razboritošću, i razumno
znanje nalazim" (Prem. Sol. 8, 12); „Mnom carevi caruju, i vladaoci postavljaju pravdu" (Prem. Sol. 8, 15);
„Gospod me je imao u početku puta svojega, prije dela svojih, prije svakoga vremena. Prije vekova
postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne beše bezdana, rodila sam se, kad još ne
beše izvora obilatih vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila. Još ne beše
načinio zemlje ni polja ni početka prahu vaseljenskom" (Prem. Sol. 8, 2226); „Tada bijah kod njega
hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda" (Prem. Sol. 8, 30). I tako, da je
Logos Božiji postojao i javljao (se), ako ne svima, to samo nekima, o tome je sada ukratko rečeno. Zašto
se On, i ako ranije propovedan svim ljudima i narodima, javi tek sada? neka i to postane jasno svima.
Ljudi drevnih vremena nisu bili u stanju da shvate premudro i svesavršeno učenje Hristovo; jer, ubrzo
posle prvobitnog blaženog života, prvi čovek, prenebregnuvši zapovest Boga, pao je u smrtni i prolazni
život, i dobio je, umesto ranijeg Božanskog nasladjivanja, ovu prokletstvom obloženu zemlju. njegovi
potomci ispuniše zemlju i učiniše, sa izuzetkom nekolicine, sve još lošijim; njihovo zveropodobno življenje
bilo je sve samo ne i život. Gradovi, društveni život, umetnost, nauka oni o svemu tome nisu razmišljali.
Zakoni, pravda, dobrodetelj, filosofija to njima nije bilo poznato ni po imenu. Oni su skitali po pustinjama
poput divljih, svirepih zveri. Razum koji su imali u sebi kao seme dato im od Tvorca, oni su uništavali u
dobrovoljno izabranom poročnom življenju; u celosti su se odavali najraznovrsnijim gnusostima, razvratu,
ubistvima; neretko jeli su i ljudsko meso i onda se osmeliše na borbu sa Bogom. To je onaj rat divova o
kojem se zna. Zamisliše da izgrade kulu do neba, i u divljem bezumlju sabraše se da bi krenuli u rat na
Svevišnjeg. na te ljude, koji su hodili tim putem, Gospod koji vidi i nadzire sve, posla silan potop i oganj te
uništi sve; On ih je iskorenjivao velikom gladju, bolestima, ratovima, kataklizmama i skoro da je tim teškim
kaznama zaustavio tu strašnu i mučnu duševnu bolest. I kada su gotovo svi bili u nekoj vrsti dubokog
pijanstva, u tom široko razlivenom moru poroka, i kada su duše ljudi bile obuhvaćene dubokim mrakom,
tada je Premudrost Božija, prvorodjeni, predvečni Logos, u preobilju ljubavi prema čoveku, poče se
javljati onima u podnebesju, u vidu andjela, a u nekoliko navrata, dvojici prijatelja Božijih i neposredno.
koliko je to bilo moguće za nas, upravo u obrazu čoveka. Kada se u duši većine ljudi primi bačeno seme
pobožnosti, i na zemlji kroz narod koji je proishodio od drevnih Jevreja, poče obraćanje k veri to njima
kao ljudima koji su se u većini svojih navika rukovodili po blagočešću, Bog je kroz proroka Mojsija dao
obraze i simbole nekakve tajanstvene subote, posvećenje kroz obrezanje i umno sozercavanje ali bez
konkretnog razotkrivanja samog smisla tih istih tajni. Kada je zakon koji beše dat Judejima postao poznat,
i poput miomirisa se raširio medju ljudima, kada u većini naroda kroz tamošnje zakonodavce i filosofe
obraz mišljenja postade čovečan, i narav umesto nekadašnje, divlje i svirepe postade krotka, prijateljstvo
i uzajamno zajedničarenje izrodiše duboki mir; kada su svi ljudi i narodi vaseljene bili pripremljeni i
sposobni da poznaju Oca, tada se ponovo Učitelj dobrodetelji Logos Očev, javi u početku Rimske
imperije kao (Bogo)čovek, učini divna dela, naučivši sve narode veri u Oca; kazuju ljudi o njegovom
čudesnom rodjenju, o njegovom novom učenju, njegovim divnim delima, o obrazu smrti njegove,
Vaskrsenju iz mrtvih i, na kraju, o njegovom Božanstvenom vraćanju na nebo. Prorok Danilo, ispunjen
Duhom Božjim, video je Carstvo njegovo, i ovako opisuje svoje vidjenje: „Gledah dokle se postaviše
prestoli, i starac sede, na kojem beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto mu
beše kao plamen ognjeni, točkovi mu kao oganj razgorio. Reka ognjena izlazaše i tecaše ispred njega,
tisuća tisuća služaše mu, i deset tisuća po deset tisuća stajahu pred njim; sud sede, i knjige se otvoriše"
(Dan. 7, 910); „Videh u utvarama noćnim, i gle, kao sin čovečiji idjaše s oblacima nebeskim, i dodje do
starca i stade pred njim. I dade mu se vlast i slava i carstvo da mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast
je njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se njegovo neće rasuti" (Dan. 7,13-14). Jasno je da se
sve to ne odnosi ni prema čemu drugome nego upravo k Spasitelju našemu, Logosu Božijem, Koji u
početku bi u Boga; Sinom Čovečijim on naziva Sebe jer se imao javiti u telu (ovaplotiti se). Ali pošto su
izabrana proroštva o Spasitelju našem Isusu Hristu sabrana u posebne zapise, i svedočanstva o njemu
ubedljivo izložena u drugim knjigama, mislim da je ovom prilikom dovoljno rečeno.

3. glava

O tome da je još u drevna vremena bilo poznato ime i Isus i Hristos, i da je to ime bilo časno za
proroke
3
Sada je trenutak da se kaže o tome da je ime Isus i ime Hristos bilo poštovano i od strane drevnih
proroka, tih bogoljubivih muževa. Mojsije je prvi shvatio kako je veličanstveno i slavno ime Hristos. Dajući
obraze, simbole i tajanstvena izobraženja nebeskih javljanja, saglasno reči Gospodnjoj: „I gledaj, te načini
sve ovo po slici koja ti je pokazana na gori" (Izl. 25, 40), on, da bi poštovao prvosveštenstvo, kao najviši
čoveku dati obraz, naziva ga „Hristos". Prvosveštenički čin, po misli Mojsija, nadvisuje dostojanstvom
svako čovečije zvanje, i zato, ime Hristos, daje njemu (čoveku) veliku slavu i čast. Znači, Mojsije je
razumeo da reč „Hristos" označava nešto što je Božansko; On je, po nadahnuću Duha Božijeg, predvideo
i ime „Isus", smatrajući ga dostojnim osobitog odličja. I dok ga Mojsije još nije znao, ono je prozvučalo
medju ljudima, te ga Mojsije daje jedinstvenom čoveku, u kome, po nekom obrazu i simbolu, on
prepoznaje svoga naslednika, jer posle njegovog (Mojsijevog) upokojenja, primio je on (Isus navin) vlast
nad čitavim narodom. Prejemnik Mojsijev, koji je od Mojsija dobio ime Isus, ranije se zvao Osija (Avsije),
a to ime mu beše dato od roditelja. Mojsije, nazvati ga imenom Isus, daruje ga time kao nekim darom,
darom koji je dragoceniji od carske krune jer Isus, sin navinov, bio je obraz Spasitelja našega i jedini
posle Mojsija, okončavši službu koja mu je data, ispovedajući veru istinitu i čistu, dobi vlast kao
nasledstvo. I tako, Mojsije je dvojici ljudi, koji se izdvojiše izmedju čitavog naroda svojom dobrodetelji i
slavom: prvosvešteniku i onome ko će posle njega Mojsija) biti vodja naroda, dao je je, radi poštovanja
zbog velikih počasti, ime Spasitelja našeg Isusa Hrista.

Proroci koji su kasnije dolazili, nazivali su Hrista po imenu, svedočeći istovremeno i o budućoj zaveri
Judeja ali i o prizvanju neznabožaca. Jeremija ovako kazuje o tome: „Disanje nozdara naših, pomazanik
Gospodnji, za kojega govorasmo: da ćemo živeti pod sjenom njegovom medju narodima, uhvati se u
jame njihove" (Plač Jerem. 4, 20). David, razmišljajući o tim rečima, ovako kazuje: „Zašto se uzbuniše
narodi i plemena smisliše zaludne stvari? Sabraše se carevi zemaljski, i knezovi se okupiše zajedno na
Gospoda i na Pomazanika njegova... Gospod reče meni: Sin Moj jesi Ti, Ja Te danas rodih. Traži od
Mene i daću Ti narode u nasledstvo Tvoje, i u posed Tvoj krajeve zemlje" (Ps. 2,12; 78).

ne samo one koje su poštovali zbog prvosvešteničkog čina i koje su zbog simbolike pomazivali
pripremljenim jelejem, ime Hristos je kod Jevreja krasilo i careve, koji su, po ukazu Božijem proroci
pomazivali upravo zarad izobraženja Hrista pošto su oni (carevi) bili praobraz carske vlasti jedinog
istinitog Hrista, Reči Božije, Koja caruje nad svima. Znamo da su neki proroci kroz pomazanje sami
postali praobrazi Hrista jer su svi oni zaista bili sluge jedinog, istinitog Hrista, Prvosveštenika i vrhovnog
Proroka. Kao dokaz toga recimo da niko od onih ko je u drevnosti pomazan na simbolički način, niko od
sveštenika, careva, proroka, niko od njih nije ovladao takvom silom Božanske dobrodetelji kakvu je
projavio upravo Spasitelj i Gospod naš Isus, jedini i istiniti Hristos. niko od njih, poznatih po svome
dostojanstvu i svojoj časti nebrojenim pokolenjima ljudi nije omogućio svojim sunarodnicima da se
nazove hrišćanskim imenom. nikome od njima potčinjenih nisu davane Božanske počasti, ni za kim od
njih, nakon upokojenja, nisu bili spremni na stradanje i smrt njihovi sledbenici; niko od njih nije izazivao
takve potrese unutar društva jer u njihovoj praobraziteljnoj sili ipak nije bilo te realne (stvarne) sile koja je
bila i jeste samo u jednome Isusu Hristu. On ni od koga nije dobio simbole i znake Svog
prvosvešteničkog čina; On Svoje Prvosveštenstvo, Svoje Carsko dostojanstvo, Svoje Proroštvo ne vodi
po ljudskome nasledstvu. On od Jevreja nije dobio ni poštovanje, ni mesto u pročelju, ali je od Oca bio
ukrašen svim počastima, i to ne simboličnim nego realnim i stvarnim. ne imajući ništa od onoga što smo
nabrojali, On ipak ima najviše prava da nosi ime Hristos nego bilo ko drugi; On je jedinstveni, istiniti
Hristos Božiji. Blagodareći njemu svet je ispunjen hrišćanima koji nose njegovo uistinu veličanstveno i
sveto ime. On im nije predao obraz i podobije nego dobrodetelj u njenom najčistijem vidu i nebeski život;
Svojim učenicima ga je saopštio. On nije pomazan jelejem prigotovljenim rukama čoveka, već, kako to i
priliči Božanstvu Duhom Božjim. 0 tome nas uči Isaija, govoreći: „Duh je Gospoda Boga na meni, jer me
Gospod pomaza da javljam dobre glasove krotkima..." (Is. 61, 1). I ne samo Isaija, nego i David govori,
obraćajući se Hristu: „Presto je Tvoj, Bože, u vek veka, skiptar je pravde skiptar Carstva Tvoga. Zavoleo
si pravdu i omrznuo bezakonje; radi toga pomaza Te, Bože, Bog Tvoj..." (Ps. 44, 78). Tu, u tim stihovima
o Hristu se kazuje upravo kao o Bogu, Pomazaniku, Hristu koji nije pomazan običnim jelejem, nego
Božanskim jelejem radosti; time se ukazuje na njegovo izabranje, na sve ono čime se On razlikuje od
onih (ljudi) koji su u drevnosti bili pomazivani uljem i koji su na taj način bili praobrazi istinskog Hrista. na
drugom mestu, David, objašnjavajući ko je Hristos, kazuje sledeće: „Reče Gospod Gospodu mome: Sedi
Meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim" (Ps. 109, 1) i: „Iz utrobe
pre zornjače rodih Te. Zakle se Gospod i neće se raskajati: Ti si Sveštenik do veka, po činu
Melhisedekovu" (Ps. 109, 34). 0 Melhisedeku Sveto Pismo kazuje da je sveštenik Boga Višnjega; Sveto
Pismo ne kazuje da je on pomazan uljem koje je načinio čovek, niti da potiče od svešteničkog roda, kao
ni to da je od Jevreja dobio sveštenstvo. Zbog toga kada se kazuje o Spasitelju našem, kazuje se da je
4
On sveštenik po rodu Melhisedekovu, a ne po redu drugih koji su po nasledstvu dobijali sveštenstvo.
Istorija govori da je On od Oca postojao „pre zornjače", tj. pre stvaranja sveta, te da njemu u vekove
vekova pripada neprolazno i besmrtno sveštenstvo. Veliki i svima jasno vidljiv dokaz njegovog
Božanskog pomazanja je to što od svih ljudi koji su živeli i žive u ovom svetu, samo njega nazivaju
Hristos; ispovedaju i propovedaju Ga kao takvog; pod tim imenom njega pominju i Jelini i varvari; o tome
svedoči i to da i sada, po čitavoj vaseljeni, učenici njegovi poštuju Ga kao Cara, kao Proroka, proslavljaju
Ga kao jedinog Prvosveštenika Božijeg, i više od toga kao Reč Božiju, koja predvečno postoji i koja je od
Oca udostojena najviših počasti; o tome takodje svedoči i to da mu se danas ljudi klanjaju kao Bogu. I što
je najdivnije: mi, koji verujemo u njega, poštujemo Ga ne samo ustima (rečima) i govorom, nego
celokupnim našim bićem, projavljujući našu veru u njega našim životom.

4. glava

O tome da način kako treba slaviti Boga, po učenju Hrista Spasa, nije bio ni nov, niti stran

Smatram za neophodno da pre nego što započnem svoje kazivanje, saopštim i o tome, a da niko ne bi
pomislio imajući u vidu vreme njegovog života u telu, da Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos jeste
nekakva nedavna ličnost. Da se učenje njegovo ne bi pokazalo kao novo i strano, učinjeno od strane
nekog novog čoveka koji se ni čim ne razlikuje od drugih ljudi, ukratko ćemo reći nekoliko reči i o tome.
Dolazak Spasitelj našega Isusa Hrista zasijao je ne tako davno. Gle, po neizrecivom odredjenju jedan
zaista novi narod, ne mali, ne slab i ne nekakav koji živi u nekom zabitom delu sveta, nego veći od svih
naroda, zaista mnogobrojan i blagočestiv, neuništiv i nepobediv narod jer Bog mu je svagda u pomoći.
Taj narod je od svih poštovan zbog svoga imena koje proishodi od imena Hristovog. Jedan od proroka,
opčinjen vidjenjem i providevši buduće vreme darom Duha Božijeg, uzvikuje: „Ko bi slušao to što kazuje
On? Zemlja jednoga dana beše u porodjajnim mukama i eto, rodi se narod" (uporediti sa Is. 66, 8). On
naglašava i na buduće ime toga naroda: „Sluge Moje nazvaće se imenom novim koje će biti blagosloveno
po čitavoj zemlji".

Mada, očevidno, mi zaista jesmo novi narod i ime hrišćansko nije tako pradavno, i tek što se upoznaše
narodi sa nama, naš život je ipak obraz ponašanja saglasan sa dogmatima blagočešća koji ipak nisu u
nama odskora nego su postojano čuvani od samog nastanka čovekovog. Drevni, bogoljubivi ljudi, po
prirodnoj pobudi živeli su upravo tako, a ja ću to dokazati kroz sledeće reči: postoji narod koji nije
odskora, narod koji je poznat zbog svoje drevnosti. To su Jevreji. njihove priče i njihove knjige kazuju o
ljudima, istina retkim i malobrojnim, koji se ničim nisu razlikovali u blagočešću, pravednosti i svim ostalim
dobrodeteljima. Jedni od njih živeli su do potopa, drugi posle njega, kao na primer deca i potomci noja; a
takodje i Avraam, čiji sinovi provozglašavaju njega (Avraama) svojim vodjom i praroditeljem. Onaj ko bi
sve te ljude nazvao pravednima, a posvedočeno od samog Avraama pa do prvoga čoveka, i hrišćanima,
ako ne direktno po imenu tad po njihovim delima, zaista ne bi pogrešio protiv istine. To ime označava
sledeće: hrišćanin, poznavši Hrista i učenje njegovo, razlikuje se blagorazumnošću, pravednošću,
trpljenjem, dobrodeteljima, hrabrošću i blagočešćem u ispovedanju jedinog Boga Svedržitelja. I sve to (ti
drevni ljudi) nisu činili ništa manje od nas. Oni, kao i mi, nisu pridavali značaj obrezanju; takodje, kao ni
mi, nisu davali značaj suboti; isto, kao ni mi, nisu imali tako izražene zabrane po pitanju hrane. Tek
kasnije, Mojsije odredjuje da se sve to čuva zarad toga što je reč o simbolima, a za hrišćane to više nema
značaj. Ali, bez sumnje, oni su znali za Hrista Božijeg. Jer njega je video Avraam. On je dao
predskazanja Isaaku, govorio je sa Izrailjem, besedio je sa Mojsijem i mnogim drugim prorocima. nadam
se da će mi svako dati za pravo, da su ovi Bogu zaista dragi ljudi, dostojni imena Hristovog, po rečima
koje se odnose na njih: „ne dirajte pomazanike moje, i prorocima mojim ne činite zla" (Ps. 105, 15). Jasno
je da kao najstariju, treba smatrati onu veru koju je imao (čuvao) Avraam i oni koji su živeli kao
bogougodnici, a da je ta vera ponovo projavljena svim narodima upravo kroz učenje Hristovo. I ako kažu
da je Avraam tek kasnije dobio zapovest o obrezanju, to je ipak mnogo pre toga posvedočena njegova
pravednost upravo kroz veru, jer tako o njemu govori reč Božija: „I poverova Avram Bogu, a on mu to
primi u pravdu" (Post. 15, 6. Rim. 4, 3). Tom čoveku, još pre obrezanja, javio se Bog a to beše Hristos,
Reč Božija, i kroz ove reči potvrdio veru Avraama: „Blagosiljaću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću
one koji tebe usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji" (Post. 12, 3), i: „Od Avrama
će postati velik i silan narod, i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji" (Post. 18,18). naravno da
se to i dogodilo sa nama. Verom u Hrista koji se javio, opravda se Avraam koji odbaci sujeverja predaka i
zablude ranijeg života, i poče ispovedati (veru) jedinog Boga Svedržitelja i služiti njemu dobrim delima, a
ne čuvanjem Zakona. Upravo takvom čoveku (Avraamu) rečeno je da je na njemu blagoslov za sva
plemena i sve narode. Avraamovu veru, potvrdjenu delima, a ona su važnija od reči, danas po čitavom
5
svetu čuvaju hrišćani. I eto, ništa nas ne sputava da kažemo da je naša vera i život, nas koji živimo posle
Hrista, i vera i život drevnih ugodnika Božjih ista je; da to nije nikakva nova ili strana vera, nego, kako
smo to i pokazali, da je to prva i jedina i prava vera, koja nam je predata kroz učenje Hristovo. Mislim da
je dovoljno rečeno o ovome.

5. glava

O vremenu u kome se javi Hristos medju ljudima

I sad, posle ovog uvoda, koji je neophodan za istoriju Crkve (a koju mi želimo napisati), započinjem,
poput nekog stranstvovanja (putovanja), od vremena ovaploćenja Spasitelja našeg. Prizovimo Boga Oca
i Samoga Isusa Hrista, Spasitelja i Vladiku našeg, nebesnog Logosa, da nam pomogne i sadejstvuje u
izlaganju istine.

Bila je četrdeseta godina carevanja Avgusta i dvadeset i osma (godina) od pokoravanja Egipta i smrti
Antonija i Kleopatre, na kojoj se završila egipatska dinastija Ptolomeja, kada je, saglasno proroštvu o
njemu, u Vitlejemu Judejskom, u vreme prvog popisa tokom uprave Kvipinija Sirijom, rodjen Spasitelj i
Vladika naš Isus Hristos 1. O tom popisu u vreme Kvirinija kazuje i Josif Flavije, najpoznatiji medju
jeprmskim istoričarima. Tu Flavije kazuje o onome šta se dogodilo u vreme ustanka u Galileji, o kome u
Delima apostolskim Luka kaže sledeće: „Posle ovoga ustade Juda Galilejac u dane popisa i odvuče
dosta naroda sa sobom; on takodje pogibe i svi koji ga slušahu rasturiše se" (Dela ap. 5, 37). U XVIII
knjizi „Drevnosti", pomenuti pisac, u saglasju sa tim, kazuje ovo: „Kvirinije, jedan od senatora, prošavši
kroz sve magistrature i na kraju postavši konzul, čovek veoma uvažen, došao je u Siriju u pratnji
nevelikog broja ljudi; kesar ga je poslao u svojstvu sudije za narod i cenzora koji je trebao da procenjuje
imetak...". nešto kasnije Flavije kaže: „Juda Gavlonit, iz grada Gamale, zajedno sa farisejem Sadokom,
pozivao je narod na ustanak, govoreći da procena imovine nije ništa drugo do put ka ropstvu; i pozvao je
narod da zaštiti svoju slobodu..."'. U drugoj knjizi istorije judejskog rata, on (Flavije), ovako kaže: „Tada
Galilejac, po imenu Juda, poče da saziva svoje sunarodnike na borbu, prekorevajući ih zbog njihove
saglasnosti da se plati danak Rimljanima...". 2 Tako kazuje Josif.

6. glava

O tome da je nestalo vladara u judejskom narodu po naslednom redu od predaka, kao što je to
predskazano, i da je prvi judejski car iz tudjeg naroda (plemena) bio Irod

Tada je nad Judejima carsku vlast dobio stranac. Ispunilo se ono šta je napisano od strane Mojsija:
„Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dodje
onaj kome pripada, i njemu će se pokoravati narodi" (Post. 49, 10). To proroštvo beše neispunjeno dok
su Jevreji živeli pod upravom svojih istoplemenika, počev od samog Mojsija i sve do carstva Avgusta,
kada je vlast nad Jevrejima data strancu rimljaninu Irodu. Josif Flavije kazuje o njemu da je po ocu bio
Idumejac, a Arapin po majci; ali, Afrikan (ne neko drugi, nego poznati istoričar) 4, kazuje da po tim
rečima, onaj ko bi se temeljno pozabavio njegovim poreklom, Antipatar (Irodov otac) 5, beše sin nekog
Iroda iz Askalona, jednog od jerodula u Apolonovom hramu. Taj Antipatar je još kao dete uhvaćen od
Idumejaca (razbojnika), i ostao je kod njih pošto njegov otac, kao siromašan čovek, nije imao novca za
otkup, te od njih beše vaspitan. Zatim se on dopade Girkanu (ili Hirkanu) 1, prvosvešteniku Judeja, i od
tog Antipatra, u vreme Spasitelja našeg, rodi se Irod. Eto, takvom čoveku pripade vlast nad Jevrejima
kada, saglasno proroštvu, veliko beše očekivanje naroda pošto kod njih nestade upravitelja i vodja iz
naroda, koji su tada prejemstveno nasledjivali jedan drugoga od vremena Mojsija. Do ropstva i
preseljenja u Vavilon, njima su upravljali carevi, počev od Saula a zatim Davida. Do careva njima su
upravljale sudije; oni se pojaviše posle Mojsija i njegovog naslednika Isusa (navina). Posle povratka iz
Vavilona, uprava medju Jevrejima beše aristokratsko - oligarhijska (svime su upravljali prvosveštenici),
dok Ptolomej, rimski vojskovodja, nije opsednuo Jerusalim i osvoji ga na silu; on je oskrnavio sveto
mesto, ušavši u Svetinju nad Svetinjama. Aristovul, koji je u to vreme po prejemstvu od predaka, bio car i
prvosveštenik, u okovima zajedno sa decom beše poslat u Rim; prvosveštenstvo tada preuze njegov brat
Girkan, i sav jevrejski narod postade podanik Rima. Girkan, na kome se završi prejemstvena predaja
prvosvešteničkog čina, bio je zarobljen od Partaćana, a narod biblijski, voljom rimskog Senata i
imperatora Avgusta, kao što rekoh, beše predat u ruke stranca Iroda. Tad, u to vreme, saglasno
proroštvu, dolazak Mesije postade očevidan. Verni svedok tog vremena neka za tebe bude Josif, koji
kazuje da je Irod, dobivši od Rima vlast, prekinu nekadašnje prejemstveno zadobijanje carske vlasti i
6
prvosveštenstva jer Irod postavi za sveštenika Arhelaja, a posle njega Rimljani pokoriše Judeje. On
kazuje da je Irod pod ključem i svojim pečatom držao odeću prvosveštenika, ne dajući prvosveštenstvo
nikome. Tako je postupao i Arhelaj, a posle njega i Rimljani. Da te reči posluže kao potvrda i drugom
proroštvu o javljanju (dolasku) Spasitelja našeg Isusa Hrista. U knjizi (proroka) Danika, nakon
odredjivanja o broju sedmina do javljanja Hrista (a o tome smo mi rasudjivali), sledi proroštvo:
„Sedamdeset je nedelja odredjeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prestup i da nestane
greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se
pomaže sveti nad svetima. Zato znaj i razumi: otkad izide reč da se Jerusalim opet sazida do
pomazanika vojvode biće sedam nedelja, i šezdeset i dve nedelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u
teško vreme. A posle te šezdeset i dve nedelje pogubljen će biti pomazanik i ništa neće ostati; narod će
vojvodin doći i razoriti grad i svetinju; i kraj će mu biti sa potopom, i odredjeno će pustošenje biti do
svršetka rata" (Dan. 9, 24-27). To se i ispuni u vreme rodjenja Spasitelja našeg Isusa Hrista. To je bilo
neophodno naglasiti da bi se utvrdila tačnost datuma.

7. glava

O tome da je neistina da se ne slažu Jevandjelja o plemenu Isusa Hrista

Jevandjelisti Matej i Luka daju nam rodoslov Hrista na različite načine, te ne mali broj verujućih smatra da
oni protivreče jedan drugom; i mnogi, ne znajući istinu, iz sve snage nastoje da razumeju ta mesta.
navešćemo kazivanje o tome koje je do nas došlo kroz pisanje Aristida', gde već pomenuti Afrikan piše o
saglasju jevandjeoskih rodoslova. Opovrgnuvši mišljenja drugih kao pogrešna, on ovim rečima kazuje o
istoriji za koju je čuo: „Imena pokolenja u Izrailju navedena su ili po prirodi ili po zakonu; po prirodi kada je
postojalo prejemstvo zakonitih sinova, a po zakonu kada po smrti bezdetnog brata, njegov brat svome
detetu daje ime umrloga oca. Tada još ne beše jasne nade u vaskrsenje, i buduće obećanje smatrali su
izvodljivim ako bi ime umrloga davali detetu, smatrajući da će to ime na taj način biti sačuvano zauvek.
Zato medju onima koji su pomenuti u rodoslovu, neki su bili zakoniti naslednici svojih očeva po prirodi,
dok su drugi bili rodjeni od jednih otaca, a nosili su imena drugih. Takodje pominju i stvarne očeve i one
koji im behu kao očevi, i na taj način, ni jedno ni drugo Jevandjelje ne greše, navodeći imena i po prirodi i
po zakonu. Potomci Solomona i natana prepleću se medju sobom upravo zbog postojanja bezdetnih ljudi
kao i drugih brakova, te je i jedne i druge moguće smatrati za decu navedenih roditelja (očeva). Obe
povesti su potpuno pravilne, i dolaze do Josifa pravim putem mada on ponekad izgleda veoma krivudavo.

Da bi rečeno bilo još jasnije, pomenuću i o tome kako je nastala ta zbrka. nabrajajući od Davida preko
Solomona, na trećem mestu od kraja pominje se Matan, koji je rodio Jakova, oca Josifovog. Saglasno
Luki. posle natana, sina Davidovog, treći od kraja beše Melhije, čiji je sin Ilija, otac Josifov. Pošto smo mi
sebi za cilj postavili da izložimo Josifov rodoslov, to je potrebno ukazati zašto se njegovim ocem nazivaju
dva čoveka: Jakov, potomak Solomona, i Ilija potomak natana; na koji način oni, Jakov i Ilija, behu braća,
i očevi njihovi Matan i Melhije, potičući iz različitih rodova, jesu Josifove dede. Matan i Melhij ženili su se
jedan za drugim ženom, i rodiše jednoutrobnu braću, jer zakon nije zabranjivao neudatoj ženi, bilo da je
ona udova ili razvedena, da se udaje za drugoga. Od Eodje (a tako se po predanju zvala ta žena) prvo je
Matan, koji je poticao iz roda Solomonovog, s njome rodio Jakova. Kada je Matan umro, tada je Melehije,
koji je bio iz roda natanovog, oženio tu udovicu i sa njome dobi sina Iliju. na taj način pokazali smo da su
Jakov i Ilija, i ako pripadaju različitom rodu, ipak jednoutrobna braća (braća po majci). Ilija je umro
nemajući dece, a Jakov se oženi njegovom udovicom, i sa njome dobi sina Josifa (a to je već treće
pokolenje), koji je bio njegov sin po prirodi (i po Pismu: „Jakov rodi Josifa"), a po zakonu Ilijin sin, jer je
Jakov, brat njegov, nastavio njegovu lozu (porodicu). Zbog toga se ne može odbacivati rodoslov koji
njega pominje. Jevandjelista Matej naglašava: „Jakov rodi Josifa", a Luka kazuje da je on bio sin Josifov,
Ilije, Melhije. nemoguće je jasnije naznačiti rodjenje po zakonu, i Luka, govoreći o podobnim rodjenjima,
ipak izbegava reč „rodio", mada u svom nabrajanju dolazi do Adama i Boga.

Sve to nije bez dokaza i nije proizvoljno. Rodstvenici Spasitelja po telu saopštiše nam, da li radi
proslavljanja sebe ili radi pouke, ali u svakom slučaju istinitu istoriju: kada su idumejski razbojnici ušli u
Askalon, grad u Palestini, oni zajedno sa ostalim plenom iz Apolonovog hrama (koji beše blizu gradskih
zidina), povedoše i Antipatra, sina nekog jeroula Iroda; i pošto žrec nije mogao dati odredjeni otkup za
sina, to je Antipatar ostao sa razbojnicima i bio vaspitan po običajima Idumejaca. Kasnije se on dopao
Hirkanu, prvosvešteniku Judeje. Poslat nekim poslom u Pompeju od Hirkana, on je izmolio za njega
carsku vlast koju je imao njegov brat Aristovul. Antipatar je imao sreće jer ga proglasiše za epimeleta
Palestine. Posle njegove smrti (a njega su lukavo ubili iz zavisti zbog položaja koji je nasledio njegov sin
7
Irod, koga su kasnije, po dekretu Senata, Antonije i Avgust postavili za cara Judeje), sinovi njegovi, Irod i
ostali, postaše tetrarsi. To su dogadjaji o kojima se govori i u istoriji Grka.

Do tada su i arhive čuvale rodoslove, kako one jevrejske, tako i prozelita, kao na primer Ahiora
Amonićanina i Rute Moavćanke, a takodje i onih koji su došli iz Egipta i srodili se sa Jevrejima. Irod, koji
nije imao ništa zajedničko sa Izrailjcima, zbog svoga niskog porekla, naredio je da budu spaljeni svi
rodoslovi, misleći da će na taj način uspeti da pokaže kako je poznat; ali, nikakvom naredbom se ne
može svoj rod pripisati patrijarsima, prozelitima ili hiorima strancima koji su se pomešali sa Jevrejima. I
samo je nekolicina, koji su sačuvali spomen o svome rodu, imali sećanje o svom poreklu, ponovo
zapisavši i zapamtivši imena predaka. Oni su se često gordili time što su sačuvali spomen na svoje
poreklo, a medju njima bio je i već pomenuti desposin, koga tako nazivaju zbog roda sa Spasiteljem.
Urodjenici judejskih mesta nazareta i Kohobe, i ako rasuti po ostalim krajevima, sastavili su rodoslove i to
na osnovu „Knjige Dana", onako kako su mogli.

Ovako ili nekako drugačije, ali bolje objašnjenje, kako po meni, tako i po mišljenju svakog blagorazumnog
čoveka, ne može da se nadje. Upravo toga treba i mi da se držimo, mada ono nije potvrdjeno
svedočanstvima jer nema boljeg niti vernijeg. Jevandjelje, ipak je to istina, najvernije je kazivanje o
svemu..."

na kraju tog pisma Afrikan dodaje: „Matan, potomak Solomona, rodio je Jakova. Po smrti Matana,
Melhije, potomak natana, rodio je od te žene Iliju; znači, Ilija i Jakov behu jednoutrobna braća. Ilija je
umro bez dece; Jakov je nastavio njegovu porodicu, i rodio je Josifa, koji je bio njegov sin po prirodi i sin
Ilije, po zakonu. na tak način, Josif beše sin i jednoga i drugoga" Tako kazuje Afrikan. Ako je takav
rodoslov Josifa, tada je i Marija trebala proishoditi iz istog kolena kao i on jer, po zakonu Mojsijevom. nije
dopušteno da se u brak stupa sa licima iz drugih kolena. Brat je morao uzimati ženu iz tog grada i iz tog
roda da nasledstvo ne bi prelazilo s jednog kolena (roda) na drugo. na tome ću završiti o ovome.

8. glava

O tome šta je učinio Irod, i kako je skončao

Kada se rodio Hristos, saglasno proročanstvima, u Vitlejemu Judejskom, i vremenu na koje smo ukazali,
Irod, zbog glasova koji dodjoše do njega preko mudraca sa Istoka (pogl. Mt. 2, 12), veoma se ražesti
zbog toga. Smatrajući da je njegova vlast u opasnosti, on upita učitelje Zakona gde se očekuje rodjenje
Hrista. Saznavši da u proroštvu Miheja postoji kazivanje da će se to zbiti u Vitlejemu, on izdade naredbu
da se u tom mestu i njegovoj okolini pobiju deca mladja od dve godine. Irod je smatrao da će na taj način
stradati i Hristos, ali Bogomladenac tada nije postradao: njegovi roditelji saznali su o tome šta se ima
dogoditi, te otidjoše sa njim u Egipat. Tako nas uči sveto Jevandjelje. Potrebno je znati i to kakva je
kazna stigla Iroda zbog prestupa pred Hristom i njegovim sunarodnicima. nedugo zatim, bez i najmanjeg
oklevanja, Iroda je još za života stigao sud Božji, da bi se svima pokazalo ono što je i zaslužio. Država je
tobož bila u blagostanju, ali on (Irod) dom svoj omrači velikim nečašćem: ubistvom žene, dece, rodjaka
najbližih po krvi i najdražih. nemoguće je ispisati sve te dogadjaje jer kazivanje o njima prevazišlo bi i
najgore tragedije. 0 njima podrobno kazuje Josif u svojoj „Istoriji", kada govori o Irodu. U XVII knjizi
„Judejskih drevnosti" on ovim rečima opisuje Irodov kraj: „njegova se bolest pogoršavala jer ga Bog kazni
zbog bezakonja koje je počinio. To beše slab oganj koji je tinjao u njemu, i stalno se iščekivalo da se taj
oganj rasplamti... U Irodu beše velika želja da pojede nešto, ali mu se nije moglo pomoći u tome; rane na
njemu, a naročito one na desnoj strani utrobe, i upaljene noge prepune nekakve prozračne tečnosti,
izazivale su strašan bol. Smrad beše veliki; njegov muški organ trulio je jer u njemu behu crvi. Mogao je
disati samo kada bi ga uspravili u postelji, a tada se od njega širio svuda snažan smrad po sobi. Sve
njegove udove mučili su jaki grčevi. Ljudi, nadahnuti Bogom, koji daje da se sve može prozreti, kazivali
su da Bog kažnjava cara zbog grehova koje je počinio..." 1. Eto šta kazuje pomenuti pisac u svome delu.
A u II knjizi „Istorije" on tako)e daje slična svedočanstva o njemu: „Čitavo Irodovo telo beše zahvatila
bolest koja ga je razarala na različite načine. Imao je nekakvu sakrivenu groznicu, nepodnošljiv svrab po
čitavom telu, neprestane bolove na desnoj strani trbuha. noge su mu bile otečene kao kod bolesnika koji
pate od vodene bolesti. Sav je smrdeo na upalu jer beše mnoštvo zagnojenih rana na njegovim udovima
koje su bile prepune crva. Osim toga imao je i teško, asmatično disanje i grčeve po svim delovima tela.
Ljudi, koji behu nadahnuti, videli su u toj bolesti kaznu. Irod se borio sa tim mukama, željan da živi;
nadajući se ozdravljenju, tražio je načine da bude isceljen. naredio je da ga prenesu kroz Jordan, da bi
došao do izvora sa toplom vodom Kalira, koje se zatim ulivaju u Aoaltovo jezero; tu ističe slatka voda koja
8
je dobra za piće. Lekari su odlučili da njegovo telo potope u neku lekovitu kupku načinjenu od lekovitog
bilja i ulja, ali kada su to učinili, njega obuze nesvestica. Sluge, videći to, povikaše i on od te buke dodje k
svesti. Pošto mu beše bolje, sa verom u ozdravljenje, naredio je da se običnim vojnicima da po pedeset
drahmi, a načalnicima (oficirima) i svojim prijateljima mnogo veće sume.

Tada se vratio u Jerihon, lošeg raspoloženja. I pored toga što je smrt već bila blizu njega, on naumi još
prestupnije delo: pozva vidjenije ljude iz svih mesta Judeja i naredi da budu zatvoreni na hipodromu.
Tada pozva svoju sestru Salomeju i njenoga muža Aleksandra, te im reče: „Znam da će Jevreji
praznovati moju smrt, ali ja još imam vlasti da ih primoram da me oplakuju i da ridaju kada bude moja
sahrana. To će se desiti ako ispunite moju želju: sve one koji su zatvoreni i koji se nalaze pod stražom,
onoga trena kada umrem, naredite straži da ih sve pobiju, i neka čitava Judeja, svaki njen dom, plače i
tuguje...". Zatim, nešto niže u tekstu, Josif piše: „Ponovo mučen željom da jede, izmedju dva napada
kašlja, on je odlučio da preduhitri sudbinu: uzeo je jabuku, a od slugu zatraži nož da bi isekao voće na
komade, a onda, okrenuvši se da ga niko ne bi video šta radi, preseče vene na desnoj ruci...".

Josif takodje kazuje da je on, pred samu smrt, naredio da ubiju njegovog sina (a to je bio treći, posle
dvojice koji su ubijeni još ranije), i taj sin je skončao u teškim mukama. Takav je bio kraj cara Iroda, koji je
dobio pravednu kaznu zbog ubistva dece u Vitlejemu i okolini, i zbog zle pomisli protiv Spasitelja našeg.
Posle Irodove smrti, andjeo Gospodnji se javi u snu Josifu, koji tada beše u Egiptu, i zapovedi da zajedno
sa Mladencem i Majkom njegovom ponovo dodje u Judeju. I k tome jevandjelista dodaje: „Ali čuvši da
Arhelaj caruje u Judeji umesto Iroda, oca svojega, poboja se onamo ići, primivši u snu zapovest, otide u
krajeve galilejske" (Mt. 2, 22). Saglasno sa Jevandjeljem, pomenuti istoričar govori o Arhelajevoj vladavini
posle Iroda, i kazuje kako je po zaveštanju njegovog oca Iroda, i odluci kesara Avgusta, carsku vlast nad
Judejima dobio po nasledstvu, i kako je kroz deset godina lišen vlast, a njegova braća: Filip i Irod Mladji,
zajedno sa Lisanijem, dobiše svoje tetrarhije.

Taj Josif, u XVIII knjizi svoje „Drevnosti" kazuje da je dvanaeste godine vladavine Tiverija 2 (a on je
nasledio vlast od Avgusta, koji je upravljao 57 godina), vlast u Judeji data Pontiju Pilatu. On je upravljao
čitavih deset godina, gotovo do smrti Tiverija. Time on javno izobličava lažnost zapisa, koja su sačinjena
sasvim nedavno sa ciljem da blate Spasitelja našeg. Samo vreme, naznačeno u zaglavlju, projavljuje
lažnost te izmišljotine. Oni vreme stradanja Spasitelja našeg, kome Ga predadoše prestupni Jevreji,
stavlja u vreme četvrtog konzulstva Tiverija, kada je bila sedma godina njegove vlasti; ali, ako je verovati
Josifu, Pilat tada još uvek nije upravljao Judejom. Josif u pomenutom delu direktno ukazuje da je Tiverije
naznačio Pilata za prokuratora Judeje u dvanaestoj godini svoje vladavine.

9. glava

O vremenu Pilata

Saglasno sa Jevanđeljem, pomenuti istoričar govori o Arhelajevoj vladavini posle Iroda, i kazuje kako je
po zaveštanju njegovog oca Iroda, i odluci kesara Avgusta, carsku vlast nad Judejima dobio po
nasledstvu, i kako je kroz deset godina lišen vlasti, a njegova braća: Filip i Irod Mlađi, zajedno sa
Lisanijem, dobiše svoje tetrarhije.
Taj Josif, u XVIII knjizi svoje 'Drevnosti' kazuje da je dvanaeste godine vladavine Tiberija (a on je nasledio
vlast od Avgusta, koji je upravljao 57 godina), vlast u Judeji data Pontiju Pilatu. On je upravljao čitavih
deset godina, gotovo do smrti Tiberija. Time on javno izobličava lažnost zapisa, koja su sačinjena sasvim
nedavno sa ciljem da blate Spasitelja našeg. Samo vreme, naznačeno u zaglavlju, projavljuje lažnost te
izmišljotine. Oni vreme stradanja Spasitelja našeg, kome Ga predadoše prestupni Jevreji, stavlja u vreme
četvrtog konzulstva Tiberija, koda je bila sedma godina njegove vlasti; ali, ako je verovati Josifu, Pilat
tada još uvek nije upravljao Judejom. Josif u pomenutom delu direktno ukazuje da je Tiberije naznačio
Pilata za prokuratora Judeje u dvanaestoj godini svoje vladavine.

10. glava

O judejskim prvosveštenicima u čije je vreme Hristos propovedao svoju nauku

9
Kada je, po jevandjelistima, Spasitelj u Svojoj tridesetoj godini došao na Jordan da bi bio kršten, i tako
postavio početak blagovesti, tekla je petnaesta godina vladavine kesara Tiverija i četvrta godina uprave
Pilata Judejom. Tetrarsi su tada bili Irod, Lisanije i Filip.

Po rečima Svetog Pisma, vreme njegove propovedi bilo je u doba kada su prvosveštenici Ana i Kajafa.
Hristova propoved započela je u vreme prvosveštenika Ane i nastavljena je u vreme prvosveštenika
Kajafe, a to je vreme nešto manje od četiri godine. Od tog vremena behu narušene ustanove zakona koje
se tiču služenja Bogu, a koje je posmrtno prelazilo, prejemstveno od oca na sina. Rimske vlasti
postavljale su prvosveštenike jednog za drugim, a niko na tom mestu nije ostao duže od godine. Josif
kazuje da posle Ane i Kajafe behu još četiri prvosveštenika. U svom delu „Drevnosti", on ovako piše:
„Valerije Grat svrgao je Akaka i za prvosveštenika je objavio Izmaila, sina Fabe. Ali to beše na kratko
vreme jer i ovoga svrgnu, pa za prvosveštenika postavi Eleazara, sina prvosveštenika Anana. nakon
godinu dana smenio je i njega, pa je prvosveštenički čin dao Simonu, sinu Kamita. I on na tom mestu ne
osta duže od godinu dana; njegov naslednik beše Josif, prozvani Kajafa..."

U vreme propovedi Spasitelja našeg, koja je trajala nepune četiri godine, promeniše se i četiri
prvosveštenika Judejska. Da je Kajafa zaista bio prvosveštenik u godini kada je stradao Hristos, o tome
svedoči i Jevandjelje. Ono (Jevandjelje) takodje potvrdjuje i sve ono što smo mi naveli. Spasitelj i Vladika
naš ubrzo po početku Svoje propovedi, priziva i dvanaest Apostola; i samo je njih, izmedju ostalih Svojih
učenika, naročito poštovao nazivom „apostol". Zatim je izabrao još sedamdesetoricu, koje je zatim, sve
po dvojicu zajedno, poslao u svaki grad i svako mesto da provozglase njegovo učenje, a gde je On
nameravao doći.

11. glava

Svedočanstva o Jovanu Krstitelju i o Hristu

Sveto Jevandjelje saopštava da je nedugo potom Irod Mladji naredio da odrube glavu Jovanu Krstitelju.
Josif takodje kazuje o tome, nazivajući po imenu Irodijada. njom, ženom brata, oženio se Irod, razvevši
se od svoje prve i zakonite žene (ona je bila kći Arete, cara Petreje). To je značilo da je Irod preoteo
Irodijadu od njenog živog muža. Upravo je ona kriva i za smrt Jovana (Krstitelja) i za rat sa Aretom, koji je
smatrao da je njegova kći uvredjena. U tom ratu, u jednoj od bitaka, pogibe mnogo vojnika Irodovih. To
mu beše kazna zbog ubistva Jovana. Pomenuti Josif priznaje da je Jovan bio pravedan čovek i da je
krštavao ljude. njegovo svedočenje saglasno je sa onim što govore Jevandjelja. On takodje govori da je
Irod posle bitke bio lišen carstva, i zajedno sa Irodijadom poslat u progonstvo, osudjen da živi u gradu
Vien. O tome je napisano i u XVIII knjizi „Drevnosti", gde je o Jovanu rečeno ovo: „neki od Judeja misle
da je Bog pogubio Irodovu vojsku po pravednoj kazni zbog smrti Jovana, zvanog i Krstitelj. Irod je njega,
čoveka dostojnog, ubio; njega (Jovana), koji je Jevrejima kazivao da žive pravedno i da budu pobožni. On
je takodje govorio da ih krštava radi toga da bi im bili otpušteni grehovi, da bi ih očistio od telesne
nečistoće... Oko njega se okupljalo mnoštvo ljudi, oduševljenih njegovim rečima. Irod, plašeći se toga,
kao i meteži, posavetovan od nekih ljudi, rešio je da uhvati Jovana i da ga ubije... Uhvaćen od strane
Iroda, njega (Jovana) šalju u Maherunt o toj tamnici mi smo već govorili, i tamo je ubijen...".

Kazivanje o Jovanu, Josif u tom svom spisu ovako nastavlja, govoreći i o Spasitelju našem: „U to vreme
živeo je i Isus, čovek mudar, ako je njega i moguće nazvati čovekom. On je činio mnoga zadivljujuća dela
i učio je ljude da prihvate istinu. K sebi je privukao mnoge Jevreje i mnoge Jeline. To je bio Hristos.
Prema kazivanju naših prvaka, Pilat ga je osudio na raspeće, ali oni, koji su mu bili verni od početka,
ostaše mu verni i kasnije. Trećega dana (po smrti na krstu), On im se javio živ: proroci Božji predskazivali
su to, kao i mnoštvo njegovih čuda. Rod hrišćanski ni do sada nije nestao, a oni sebe tako nazivaju zbog
njegovog imena...". 1 Eto šta nam kazuje pisac koji je i sam Jevrejin.

12. glava

O učenicima Spasitelja našega

Imena apostola Spasiteljevih poznata su svakome iz Jevandjelja. Spisak od sedamdeset njegovih


učenika nigde nije sačuvan. Jedan od njih je i Varnava, koga pominju i Dela apostolska a takodje i
(apostol) Pavle u svojoj poslanici Galatima. Medju njima je bio, kako govore, i Sosten, koji je zajedno sa

10
Pavlom pisao onima u Korintu. Kliment u petoj knjizi svojih „Hipotiposa" govori da Kifa, koga pominje i
Pavle (pogl. Gal. 2, 911), beše imenjak apostola Petra a takodje i jedan od Sedamdesetorice. Po
predanju, i Matej koji je pribrojan apostolima umesto Jude, kao i onaj ko je zajedno sa njim bio u izboru,
da su takodje bili u broju Sedamdesetorice. Kazuju da je jedan od njih bio i Tadej, a njegovu istoriju, koja
je došla do nas, ja ću uskoro i saopštiti.

Ako razmisliš o svemu ovome, videćeš da je uz Hrista bilo više od sedamdeset učenika. Pavle svedoči da
se po vaskrsenju Hristovom, On prvo javio Kifi, zatim dvanaestorici, a posle njih braći koja su, u vreme
kada je Pavle pisao svoju Poslanicu, još bila živa. Zatim, po njegovim rečima, On se javio Jakovu,
jednom od onih koji se nazivaju braća Gospodnja. Takodje, da je osim dvanaestorice, bilo još mnogo
apostola, a meću njima se nalazi i Pavle, on dodaje: „A zatim se javio svim apostolima".

13. glava

O vladaru Edese

Sad ćemo govoriti i o Tadeju. Božanstvo Vladike i Spasitelja našeg Isusa Hrista, proslavljeno medju
svima, privuklo je mnoštvo ljudi, čak i stranaca, sa prostora daleko od Judeje. Oni su se takodje nadali
isceljenjima od bolesti i raznih stradanja. Zbog toga je i car Avgar, koji je slavno upravljao narodima sa
one strane Eufrata, mučen bolešću čije je isceljenje prevazilazilo silu čoveka, saznavši za Hrista Isusa, s
molbom i pismom pozivao Ga je k sebi. Spasitelj nije uslišio njegovu molbu da dodje, ali ga je udostojio
pisma u kome je obećao da će poslati jednog od Svojih učenika, da on isceli njegovu bolest, te da spase i
njega i njegove bližnje. To obećanje ubrzo beše i ispunjeno. Posle Hristovog vaskrsenja iz mrtvih i
vaznesenja, apostol Toma, jedan od dvanaestorice, po reči Božijoj posla Tadeja, koji je bio medju
sedamdesetoricom učenika Hristovih, u Edesu da tamo blagovesti učenje Hristovo. On je ispunio sve što
je obećao Spasitelj naš. Postoji pismeno svedočanstvo o tome, uzeto iz arhive u Edesi, koja je tada bila
prestoni grad. Medju državnim dokumentima koja kazuju o drevnim dogadjajima iz vremena Avgara,
sačuvano je do danas i ovo: Kopija pisma napisanog od strane toparha, a upućenog Isusu u Jerusalim
preko glasnika Ananeja

„Avgar, sin Uhame, toparh, šalje pozdrave Isusu, Spasitelju blagom, Koji se pojavi u predelima
Jerusalimskim.

Dodje do mene glas o Tebi i o isceljenjima koja činiš bez primene lekova i trava. Kazuju da Ti slepima
vraćaš vid, da hrome oporavljaš te da ponovo hodaju, da očišćuješ prokazane (gubom), da izgoniš
nečiste duhove i demone. Ti lečiš one koji stradavaju dugotrajnim bolestima i vaskravaš one koji su umrli.
Slušao sam sve to o Tebi, i razumom prihvatih da si Ti ili Bog, koji dodje s neba jer činiš takva čudesa, ili
da si Ti Sin Božji. Zbog toga i pišem Tebi: potrudi se, dodji k meni i bolest moju isceli. Takodje sam
slušao kako Jevreji ropću na Tebe i kuju nekakve zavere. Moj grad je mali, ali je poštovan i biće nam
dovoljan za obojicu."

Eto kako je pisao Avgar, kada ga je ozarila Božanstvena svetlost. Ali, potrebno je čuti i pismo Isusa koje
On posla Avgaru preko istog glasnika. U tom pismu nema mnogo reči ali je zaista silno, a evo kako ono
glasi:

Odgovor Isusa toparhu (Avgaru) preko glasnika Ananije

„Blažen si ti jer poverova u Mene i ako me nisi video. 0 Meni je kazano: oni koji me vide, oni ne veruju u
Mene, a oni koji me ne videše, poverovaše i oživeše. Ti me pozivaš k sebi ali Meni je potrebno da ovde
ispunim ono zbog čega sam poslat. Kada to učinim biću ponovo uznet k Ocu mome koji me posla. Kada
se to dogodi, poslaću k tebi jednog od učenika Mojih da isceli tvoju bolest i da ti daruje život, tebi i onima
koji su sa tobom." K tim pismima prisajedinjeno je i ovo koje je napisano na sirijskom:

„Posle vaznesenja Isusa, Juda, prozvan Toma, posla (Avgaru) apostola Tadeja, jednoga od
Sedamdesetorice. Kada je došao, on izadje pred Tovijevog sina, Toviju. 0 njemu su čuli i rekoše (Avgaru)
da je došao apostol Hristov, onako kako je i obećano. I poče Tadej, silom Božijom, isceljivati svaku bolest
i svaku nemoć, tako da su se svi tome čudili. Kada je Avgar čuo o velikim i čudesnim delima njegovim,
dodje njemu u misao ono šta mu je Isus pisao: da će mu poslati jednog od Svojih učenika da bi iscelio

11
bolest njegovi. Tada on pozva Toviju, kod koga je bio Tadej, i reče: „Slušao sam o čoveku koji živi kod
tebe. Dovedi ga k meni." Tovija, vrativši se k Tadeju, i reče: „Toparh (Avgar) pozva me k sebi i naredi da
te dovedem k njemu da bi ga iscelio". Tadej mu reče: „Hajdemo k njemu jer znam da sam poslat radi
toga". Drugoga dana, ujutro, Tovija povede Tadeja i dodjoše do Avgara. Kada udjoše, Avgar pred kojim
su stajali prvi ljudi države, vide veliko znamenje na licu apostola Tadeja. Videvši to, Avgar mu se pokloni
do zemlje, pa upita Tadeja: „Da li si ti zaista učenik Isusa, Sina Božijeg, Koji mi reče da će poslati jednog
od učenika Svojih da bi me iscelio i podario mi život?" Tadej mu odgovori: „Jer si tako silno poverovao u
Onoga ko me posla, ja zaista ispunjavam njegovu volju I ako budeš verovao u njega, onako kako veruješ,
tada će se ispuniti želja tvoga srca". na to Avgar reče: „Ja tako verujem u njega da sam spreman
pokrenuti svu vojsku i pobiti Jevreje koji Ga raspeše ako me ne bi omela Rimska država". Tadej reče:
„Gospod moj ispunio je volju Oca Svoga; i ispunivši je, vaznese se k Ocu". na to mu odgovori Avgar: „Ja
sam poverovao u njega i u Oca njegovog". Tada reče apostol: „Zato, u ime njegovo, stavljam ruku na
tebe." I samo što je to rekao, Avgar beše isceljen od bolesti i stradanja. Silno se iznenadi Avgar jer sve
ono o čemu je slušao to se tada na njemu ispuni: da se kroz Tadeja, učenika Hristovog, dogodi isceljenje
bez lekova i trava, i ne samo njega, nego i sina njegovog Avda, koji je bolovao od kostobolje. Taj Avd,
došavši pred Tadeja, pade pred noge apostolove i beše isceljen molitvom i polaganjem ruku. Tadej je
iscelio i mnogo njihovih sugradjana, čineći velika čudesa i propovedao je reč Božiju. Zatim Avgar reče: „Ti
Tadeju, sve to činiš silom Božijom, i mi smo silno zadivljeni. Zato, molim te, reci mi o dolasku Hristovom,
kako se to dogodilo; reci mi o sili njegovoj i o svemu onome o čemu smo slušali". Tadej mu odgovori: „Ja
ti sada ništa neću reći jer sam poslat da propovedam Reč da bi je svi čuli. Zato sutra pozovi sve
sugradjane, i ja ću im propovedati, i posejaću u njima Reč života. Reći ću im o dolasku Hristovom, kako
se ono dogodilo; o njegovom poslanju od Oca, i zašto je to bilo; o sili, i o delima njegovim; o tajnama koje
je On rekao svetu; o tome kako su Ga ismevali i potcenjivali;

o tome kako se On ponizi pred svima, kako beše raspet, kako sidje u ad i uništi bedeme od veka
neuništive; o tome kako vaskrsnu iz mrtvih i otide k Ocu Svome sa velikim mnoštvom duša". Avgar zaista
zapovedi svojim sugradjanima da se okupe izjutra i da čuju propoved apostola Tadeja. Zatim iznese pred
njega zlata i kovanog novca, ali to apostol ne uze, rekavši: „Ako sam ostavio sve svoje, kako da uzmem
ono što nije moje?" To se dogodilo u 340. godini.

Smatram da je umesno i da nije bez koristi ovo što je, od reči do reči, prevedeno sa sirijskog.

KNJIGA DRUGA

Predgovor

Umesto predgovora za istoriju Crkve ja sam kazivao o Božanstvu Slova Spasitelja, o drevnosti dogmata
naše vere i jevandjeoskom hrišćanskom načinu života. Takodje sam kazivao o ne tako davnom njegovom
javljanju, o dogadjajima koji su prethodili Spasiteljevom stradanju, o izabranju apostola. O svemu tome,
uz navodjenje kratkih dokaza, kazivano je u prethodnoj knjizi. Sada ću govoriti o tome šta se dešavalo
posle Hristovog vaznesenja, zasnivajući reč na Svetom Pismu i napomenama svetovnih istoričara, onda
kada se za tim ukaže potreba.

1. glava

O delima apostola nakon Hristovog vaznesenja

(Tiverije Kesar, 33 37. godina)

Pre svega, recimo o tome da je žrebom za apostola (umesto izdajnika Jude), izabran Matej, koji je, kako
smo već rekli, bio učenik Gospodnji. nakon toga postaviše njih sedmoricu (ljude ispitane u veri), molitvom
i polaganjem ruku, za djakone da bi služili zajednici. Medju njima je bio i Stefan. On je prvi, posle
Gospoda, nedugo nakon postavljenja za djakon, postradao kamenovanjem od ubica Hristovih Jevreja.
Prvi medju pobedonosnim mučenicima Hristovim dobi venac, a njegovo ime upravo to i znači. Tada
Jakov, brat Gospodnji (jer njega su zvali sinom Josifovim, obručnika Presvete Djeve koja je pre nego se
srela sa Josifom, već u utrobi nosila Bogomladenca kako nas uči sveto Jevandjelje), koji je još pre dobio
naziv „Pravedni" zbog njegove velike dobrodetelji, on je prvi (kako kazuju), dobio episkopstvo u
jerusalimskoj crkvi. Kliment u VI knjizi svojih „Primera" potvrdjuje to kazivanje, i kaže: „Petar, Jakov i

12
Jovan, i pored toga što su bili naročito poštovani od Spasitelja, ipak posle njegovog vaznesenja nisu
jedan drugome osporavali tu čast, te za episkopa u Jerusalimu izabraše Jakova Pravednog..." U VII knjizi
on piše ovo: „Jakovu Pravednom, Jovanu i Petru, Gospod posle vaskrsenja predade znanje koje oni
predadoše ostalim apostolima, a ovi to isto Sedamdesetorici apostola, medju kojima je bio i Varnava...
Bila su dvojica Jakova: jedan po imenu Pravedni, koga su bacili sa krova (zgrade) i zatim ga do smrti tukli
štapovima za valjanje sukna, i drugi kome su odrubili glavu...". Jakova Pravednog pominje i apostol
Pavle: „A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjeg" (Gal. 1,19).

U to vreme ispunilo se obećanje Spasitelja našeg koje je dato caru Osronije. Toma, po nadahnuću
Božijem, poslao je u Edesu apostola Tadeja da propoveda Hristovo jevandjelje, kako je rečeno u
prethodnoj knjizi (na osnovu tamo nadjenih dokumenata). Tadej, došavši tamo, iscelio je Avgara rečju
Hristovom, a sve tamošnje ljude pridobi zadivljujućim čudima. Pridobivši ih svojim delima i rukovodeći ih
ka poštovanju sile Gospodnje, on ih poče učiti istinama hrišćanstva. I do sada je sva Edesa osvećena
imenom Hristovim. Ona ubedljivo svedoči o milosti koju je prema njoj (Edesi) imao Spasitelj naš. Reč o
tome preuzeta je iz drevnih kazivanja.

Predjimo sada na Sveto Pismo. Posle mučeničke smrti Stefana, Jevreji su podigli prvo veliko gonjenje na
jerusalimsku crkvu, i svi učenici, osim onih dvanaest, razidjoše se po Judeji i Samariji. neki su, kako
kazuje Sveto Pismo, otišli do Finikije, Kipra i Antiohije. Ali tada još nisu propovedali Reč neznabošcima,
nego je kazivaše samo Jevrejima.

Tada je i Pavle gonio Crkvu. On je upadao u domove verujućih, hvatao ih i slao u zatvor. Filip, jedan od
onih koji su postavljeni zajedno sa Stefanom medju djakone, dodje u Samariju. Ispunivši se silom
Božijom, on je tamo propovedao o Hristu. Uz njega je bila velika blagodat Božija, te on svojim rečima
privuče i Simona Vračara kao i mnoge sa njim. Simon je tada bio poznat zbog mogućnosti da obmanjuje
ljude, i mnogi su mislili da on u sebi ima veliku silu Božiju. Tada je on (Simon), poražen onim što je Filip
činio zaista uz pomoć Božiju, došao k njemu, rekavši da veruje u Hrista i da želi da bude kršten. Zaista je
čudno ponašanje današnjih sledbenika njegove gnusne jeresi. Po primeru svog rodonačalnika, oni ulaze
u Crkvu, poput kuge, i nanose teške rane ljudima koje uspeju da pridobiju uz sebe. Uostalom, mnoge od
njih, kao što je to pretrpeo i Simon, sustigla je zaslužena kazna

Propoved spasenja širila se iz dana u dan. Promisao Božija dovede iz Etiopije neke od pridvornika
tamošnje carice. Po običaju od predaka, tim narodom i sada upravljaju žene. Tog Etiopljanina, prvog
medju neznabošcima, Filip je upoznao sa tajnama Hristovim, te on postade prvi verujući (Etiopljanin) u
svetu. Postoji predanje o tome da je on, vrativši se u svoju otaџbinu, revnosno širio reč o Hristu, kazujući
o veri u njega, tako da se na delu ispuni drevno proroštvo: „Etiopija će pružiti ruku svoju Bogu" (Ps. 67,
32).

U to vreme Pavle, sasud izabrani, objavljen je za apostola ne od ljudi nego po otkrivenju Samog Isusa
Hrista i Boga Oca. On beše udostojen tog zvanja vidjenjem i glasu sa neba koji je potvrdio to otkrivenje.

2. glava

O tome kako je reagovao Tiberije Kesar kada je od Pilata saznao za Isusa Hrista

Vaskrsenje i vaznesenje Isusa Hrista postade poznato mnogima. Po običaju koji postoji od najstarijih
vremena, oblasne starešine su imale obavezu da o svemu izveštavaju one koji su imali vrhovnu vlast,
tako da ništa ne bi bilo skriveno od očiju imperatora. Zbog toga je Pilat obavestio imperatora Tiberija da
se po Palestini širi glas o vaskrsenju Spasitelja našeg Isusa Hrista, i da su njemu (Pilatu) poznata i druga
Hristova čuda, te da u Hrista već mnogi veruju kao u Boga. Tiberije je o svemu tome obavestio i Senat,
ali Senat odbacuje taj izveštaj sa obrazloženjem da me$)u Rimljanima niko nije mogao biti poštovan kao
bog ako to nije odlučeno glasanjem i dekretom Senata. Ali spasiteljnom učenju Hristovom nije bilo
potrebno odobrenje ljudi i njihovo pokroviteljstvo. I mada je Senat odbacio izveštaj koji je kazivao o
Spasitelju, Tiberije je ostao uz svoje ranije mišljenje te protiv učenja Hristovog nije preduzimao ništa
protivno.

Tertulijan, veliki poznavalac rimskih zakona, i uopšte veoma učen i poznat čovek, u svojoj apologiji u
odbranu hrišćana, napisanoj na latinskom i prevedenoj na grčki, kazuje doslovno: „Reći ćemo o

13
proishodjenju takvih zakona: po drevnom dekretu, imperator ne može ni jednog boga priznati pre nego
što o tome odluku ne donese Senat. Marko Emilije tako je postupio u vezi sa nekakvim idolom Alvurinom.
Sama okolnost da se kod vas (Rimljana) božije dostojanstvo daruje nekakvim ljudskim dekretom, to je
nama od koristi jer ako se bog ne svidi čoveku, on tada neće postati bog. To znači da je čovek taj koji ima
vlast nad bogom. Tiberije, u čije vreme se ime hrišćansko raširi po svetu, dodje vest iz Palestine (a to je
bila njegova otaџbina) o Hristovom učenju i on o tome izvesti Senat uz napomenu da mu je to učenje po
volji. Senat to ipak odbacuje zbog toga što on o tome nije prvi obavešten. I pored toga, Tiberije je ostao
pri svom mišljenju i pretio je smrću onima koji bi se usudili da napadaju na hrišćane..."'. nebeska
promisao dade mu tu pomisao sa naročitim ciljem da bi se reč Jevandjelja u početku bez prepreka mogla
širiti svuda po zemlji.

3. glava

O tome kako se hrišćansko učenje za kratko vreme raščulo svuda po svetu

(Kaligula kesar, 37 42. godina)

Sila nebeska i spasiteljno učenje vere, poput sunca, ozarilo je svetlošću čitavu vaseljenu, kao što o tome
kazuje i Pismo: „Po svoj zemlji otide glas njegov, i do krajeva vaseljene reči njihove" (Rim. 10,19).

I zaista, u svakom gradu i svakom selu (poput žitnih polja) pojaviše se crkve koje su bile prepune
hrišćana. Ljudi čije su duše bile okovane sujeverjem prema idolima (tom drevnom bolešću nasledjenoj od
predaka), sada oživeše silom Hristovom, koju su propovedali učenici njegovi čineći čudesa, izbavljajući
tako duše tih ljudi od strašnih gospodara. Ljudi su odlazili od neznabožačkog mnogoboštva, ispovedajući
da postoji i jeste samo jedan Bog, Tvorac svega što postoji; i počeli su slediti zapovesti njegove, živeti
istinskim blagočešćem po nadahnuću Duhom Svetim.

Milost Božija izlila se i na druge narode. U Kesariji Palestinskoj, prvi je primio veru Hristovu, zajedno sa
svojim domom, Kornelije. U Antiohiji veru prihvatiše mnogi Grci, kojima su propovedali hrišćanstvo
učenici koji behu rasejani posle ubistva Stefana (pogl. Dela ap.7, 54 8, 4). Antiohijska crkva uskoro
postade mnogobrojna. U to vreme tamo se nalazila većina proroka iz Jerusalima, a sa njima i Varnava, i
Pavle i još mnogo braće. Tamo je po prvi put, kao iz preobilnog istočnika, proteklo ime hrišćansko. Jedan
od proroka koji su tamo bili (po imenu Agav), predskazao je veliku glad, te zbog toga Pavle i Varnava
odoše u Jerusalim, da tamo budu od pomoći braći (pogl. Dela ap. 11, 28-ZO).

4. glava

O tome, kako je po smrti Tiberija, Kaligula Gaj postavio Agripu za cara Judeje, a Iroda zauvek
prognao

Tiberije je vladao dvadeset i dve godine. Posle njega vlast je dobio Gaj. On je odmah naredio da se za
vladara Judeje postavi Agripu, koji je bio nad tetrarsima Filipom i Lisanijem, a nedugo zatim i nad
tetrarhom Iroda. Tog Iroda (u čije je vreme stradao Spasitelj), on je kaznio zajedno sa Irodijadom zbog
mnoštva prestupa koja učiniše. O tome kazuje i Josif.

Za vreme Gaja postao je poznat i Filon, čovek veoma vešt ne samo medju našima, nego i medju onima
koji su dobili grčko obrazovanje. Poticao je iz drevnog jevrejskog roda, i ni u čemu nije zaostajao iza onih
koji bili poznati po obrazovanju u Aleksandriji. Koliko je truda uložio u izučavanje nauka koje se tiču vere i
otadžbine, može se videti u svakom njegovom delu. Kako je bio silan u filosofiji i u slobodnim
umetnostima onome šta zahteva grčko vaspitanje, o tome ne treba ni govoriti. Sa naročitim
oduševljenjem je izučavao Platona i Pitagoru. Kazuju da je u tome prevazišao sve svoje savremenike.

5. glava

O tome da je Filon poslat u Rim, pred Gaja, da bi posredovao za Judeje

On u pet knjiga kazuje o tome šta se dogodilo sa Jevrejima u vreme Gaja, podrobno izlažući njegovo
bezumlje, te da je on (Gaj) sebe proglasio za boga i da se u svome carstvu neprekidno ismevao nad
14
ljudima. On kazuje i o stradanju Jevreja, i o svom putu u Rim, gde je poslat da bi zastupao interese svojih
istonarodnika iz Aleksandrije. Takodje piše i o tome kako je, štiteći pred Gajem drevne zakone predaka,
on kao odgovor dobio samo zlobno ismevanje. O tim dogadjajima piše i Josif u svojoj XVIII knjizi
„Drevnosti": „U Aleksandriji se pojavi razdor medju tamošnjim Jevrejima i Grcima. Od svake strane
izabrana su po tri poslanika koji izadjoše pred Gaja. Od aleksandrijskih poslanika jedan beše i Apion. On
je vredjao Jevreje i izmedju ostalog govorio je da oni ne žele da daju dužnu počast kesaru: svi podanici
Rima podižu Gaju oltare i hramove i obraćaju se njemu kao i drugim bogovima, a samo Jevreji odbijaju
da mu podignu statue i da se poklone njegovom imenu. Apion je izneo mnogo teških optužbi, nadajući se
(ne bez osnove) da će se Gaj razbesneti. Filon, vodja judejskog poslanstva, čovek u svemu znamenit,
brat alavarha Aleksandra, dobro upoznat sa filosofijom, hteo je istupiti i opovrgnuti te optužbe, ali mu Gaj
zapreti i naredi da ode; on je bio u silnom gnevu i javno je rekao da će žestoko postupiti sa poslanstvom.
Filon je izašao, obasipan uvredama, i posavetovao je Judeje koji behu sa njim, da budu hrabri jer Gaj,
gneveći se na njih, priziva na sebe kaznu Božiju...".

Tako govori Josif. I sam Filon, u knjizi koju je naslovio „Poslanstvo", podrobno opisuje sve šta se tada
dogodilo. Propustiću veći deo njegovog kazivanja, i navešću samo toliko da bi čitaoci mogli videti šta se
ubrzo zatim dogodi sa Jevrejima, i tada i posle, i šta ih je stiglo zbog prestupa koji uradiše protiv Hrista.

Filon u početku govori da je u vreme Tiverija, izvesni Sejan, veoma važan čovek medju onima koji su oko
imperatora, nastojao na tome da u Rimu budu uništeni svi Jevreji. U Judeji je Pilat (u vreme koga beše
učinjen prestup protiv Hrista) nastojao da uništi hram (koji je tada još postojao), a kroz to je ustao na
jevrejske zakone i izazvao negodovanje medju Jevrejima.

6. glava

O tome šta je sustiglo Jevreje zbog onoga što učiniše Hristu

Posle smrti Tiberija, vlast je dobio Gaj. On je učinio mnoga zla, ali najveće patnje je naneo Jevrejima. O
tome se može saznati od Filona, koji ovako govori o tome:

„nešto nečovečno i strašno bilo je u odnosu Gaja prema drugim ljudima, a naročito prema Jevrejima. On
je silno mrzeo taj narod. Oskrnavio je domove molitve po svim gradovima, počev od Aleksandrije, time
što je naredio da se u njih stave statue sa njegovim likom... Hram u svetom gradu, koji je bio
neprikosnoven i koristio svoje pravo utočišta, on je svojim ukazom pretvorio u lično svetilište, nazvavši ga
hramom Zevsa novojavljenog Gaja".

Taj pisac, u drugoj knjizi svog dela, pod zaglavljem „O dobrodeteljima" govori o nebrojenim, teškim,
neopisivim stradanjima koja su trpeli Jevreji u Aleksandriji u vreme Gaja. njega ponavlja i Josif,
napominjući da je beščašće bilo i nad čitavim narodom u vreme Pilata, kada je učinjen prestup protiv
Spasitelja našeg.

Poslušajmo šta govori Flavije: „U Judeju je Tiberije poslao Pilata za državnog upravitelja. On je naredio
da se noću donesu u Jerusalim pokrivene slike Cezara, koje Rimljani zovu znamenja. Čim je svanulo, to
izazva medju Judejcima najveće uzbudjenje, jer ko je god došao blizu, na njihov pogled uzbudio se kao
na veliku povredu zakona, koji su zabranjivali svako postavljanje likova u gradu. Postepeno je ogorčenje
gradskog stanovništva zahvatilo u velikim masama i one u unutrašnjosti, pa svi odoše u Kesariju Pilatu i
zamoliše ga da ukloni znakove sa Jerusalima, i poštuje njihove otačke propise. Kada je Pilat odbio tu
molbu baciše se na zemlju i ostadoše pet dana i noći ležeći a da se i ne pomakoše...". Ako uporedite to
kazivanje sa Jevanfeljem, videćete kako se ubrzo obrati protiv njih (Jevreja) vrisak kojim oni povikaše
pred Pilatom: „nemamo cara osim ćesara" (Jn. 19,15). Zatim Flavije kazuje o nesreći koja ih je sustigla:
„Posle toga izazvao je (Pilat) i druge nemire time što je upotrebio hramovni novac zvani korban za
pravljenje vodovoda koji je trebao biti dugačak 400 stadija. narod se zbog toga uzrujao, pa kada je Pilat
došao u Jerusalim okružiše njegovu sudačku stolicu, galameći. no on je bio ranije obaveštavan o
nameravanom nemiru, pa je u masu potajno uvukao vojnike obučene u gradjansko odelo, naredivši im da
ne upotrebljavaju mačeve protiv galamџija, nego da ih napadnu bičevima. Kada je bio dat znak sa
sudačke stolice, mnogi Judejci izgiboše pod udarcima vojnika, a neke izgaziše njihovi sugradjani kad
nagrnuše u beg. Uplašeno žalosnom sudbinom pobijenih, mnoštvo je ućutalo...". On kazuje o mnogim
smutnjama i prevratima u samom Jerusalimu. Po njegovom kazivanju, od tog vremana i Jerusalim i sva

15
Judeja nisu znali za mir: ustanci, ratovi, zločinjenja smenjivaše jedni druge, i na kraju opsada
vespazijana, koja je pogubila grad. Tako je kaznio Jevreje sud Božji zbog prestupa protiv Hrista.

7. glava

O samoubistvu Pilata

Potrebno je reći i o tome da je Pilat, koji je živeo u vreme Spasitelja, toliko zapao u zlo da je, prema
predanju, izvršio samoubistvo u vreme imperatora Gaja. Sud Božiji, kako vidimo, nije zakasnio nad njim.
To kazuju grčki pisci, koji označavaju olimpijade, i dogadjaje koji su bili u svakoj od njih.

8. glava

O gladi koja je bila u vreme Klaudija (Klaudije kesar, 4252. godina

Posle Gaja, koji je bio na vlasti nepune četiri godine, za imperatora je izabran Klaudije. U njegovo vreme
zemlja je stradala od gladi (o tome govore i pisci koji su daleko od hrišćanskog učenja). Ispunilo se ono
što je zapisano u Delima apostolskim predskazanje proroka Agava o gladi koja će biti u čitavoj zemlji.
Luka u Delima apostolskim kazuje o toj gladi u vreme imperatora Klaudija, govoreći da su braća iz
Antiohije poslala, preko Pavla i Varnave, ono šta su mogla, da bi se pomoglo onima u Judeji, i dodaje:

9. glava

O tome kako je mučen apostol Jakov

„A u ono vreme (govori se o vremenu Klaudija), podiže car Irod ruke da muči neke od Crkve. I pogubi
Jakova brata Jovanovog mačem" (Dela ap. 12, 12). Kliment, u VII knjizi svojih „Primera" navodi kazivanje
o tom Jakovu koje je dostojno spomena. On kazuje da čovek, koji je doveo Jakova na sud, videći kako
ovaj svedoči o svojoj veri, beše potresen i da je za sebe nazvao hrišćaninom. Tada obojicu izvedoše na
pogubljenje, i na putu do gubilišta, onaj čovek zatraži oproštaj od Jakova. Tada je Jakov ne premišljajući
se mnogo, rekao: „Mir tebi!", i poljubi ga. Obojica su istovremeno stradala.

Tada, kako govori Sveto Pismo, Irod videći da je kažnjavanje Jakova milo Jevrejima, uze i (apostola)
Petra te ga zatvori u tamnicu. I Irod bi ga veoma brzo ubio da se ne dogodi čudo Božije: andjeo
Gospodnji dodje noću i oslobodi Petra iz okova, tako da je apostol nastavio svoju propoved (pogl. Dela
ap. 12, 317). Takva bi Promisao Božija o apostolu Petru.

10. glava

Kako je prošao Irod Agripa zbog proganjanja apostola

Zlomišljenje koje je car imao protiv apostola dovelo je dogadjaje koji se nisu mogli odložiti, te njega
započe da kara sud Božji. nedugo posle nasrtaja na apostole Irod, po rečima Dela apostolskih, otide u
Kesariju; u vreme praznika, odenut u sjajnu carsku odeždu, on se sa svog uzdignutog prestola obrati
narodu. Sav okupljeni narod pozdravio je tu reč, kao da je rečena od nekog boga a ne od čoveka; i
odjednom, kako kazuje Pismo, andjeo Gospodnji porazi ga i on umre izjeden od crva (pogl. Dela ap. 12,
1932). Pored povesti o tom čudu, koja je izložena u Svetom Pismu, o tome govori i Josif. On o tome piše
u XIX knjizi „Drevnosti": „navrši se treća godina njegove vladavine nad čitavom Judejom, te on dodje u
grad Kesariju, ranije zvan Stratonova tvrdjava (kula). Tamo je organizovao igre u čast kesara, znajući da
je to praznik za njegovo zdravlje i blagostanje; tu se sabralo mnogo ljudi koji su po provincijama vršili
različite dužnosti i ljudi visokog položaja. Drugog dana praznika, izjutra, on dodje u teatar u plaštu koji
kao da je bio načinjen od srebra, zadivljujućeg tkanja. Kada na plašt padoše zraci sunca, srebro je
zasijalo, zaslepljujući oči posmatrača. Laskavci, svaki na svoj način, obratiše mu se pohvalnim rečima,
pozdravljajući ga kao boga, ujedno ga moleći da bude milostiv prema njima jer su ga se do tada plašili
kao čoveka, a da ga sada poštuju više nego li smrtnika. Car ih zbog tih reči nije prekoreo, i nije odbacio
njihovo laskanje. nedugo zatim, on podiže pogled prema nebu i vide da andjeo stoji iznad njegove glave.
Istoga trena je pomislio da mu taj andjeo donosi zlo, i poče tugovati. Tada nastupiše bolovi u stomaku, i
to veoma jaki. On pogleda na sve prisutne, pa Reče: „nazvaste me bogom, a evo, treba da se rastanem
16
sa životom. Sudbina je izobličila sva vaša laskanja. nazvaste me besmrtnikom, a eto, odlazim u smrt.
Treba mi da primim ono što je po volji Božijoj. U ostalom, proživeh dugo vremena u sreći!" To behu
njegove reči onda kada ga spopadahu jaki bolovi. Brzo su ga preneli u carske odaje, a posvuda se proču
glas o tome da je car na samrti. narod, ne isključujući tu žene i decu, sedeo je (po drevnom običaju), na
prostretim haljinama i molio se za cara. Svuda se čuo plač i jecaj. Car, ležeći na postelji, pogledao je na
ljude i nije mogao zadržati suze. nakon pet dana provedenim u bolovima stomaka, on je umro u 54 godini
života, u sedmoj godini vladavine. Četiri godine on beše na vlasti u vreme Gaja, a tri godine je upravljao
tetrarhijama Filipa. Četvrte godine dobi i tetrarhiju Iroda. Tri godine vladao je u vreme kesara Klaudija..."'.
Divim se tome što se poklapa kazivanje Josifa i ono šta govori Pismo. Ako neki misle da postoji
raznoglasje povodom imena cara, to i dela i zapisi kazuju da je reč o istoj osobi. Može biti da je neko od
prepisivača pogrešio prilikom prepisa, a može biti da je ta osoba imala dva imena, kako se to često i
dešava.

11. glava

O varalici Tevdi i njegovim drugarima

Luka u Delima apostolskim navodi reči Gamalila koje je izgovorio kada su se Jevreji dogovarali šta da
rade sa apostolima. U toj besedi Gamalil pominje i nekog Tevdu, koji se predstavljao kao veliki čovek, te
da je on podigao ustanak. Tevda je ubijen a oni koji su bili sa njim, razbežaše se (pogl. Dela ap. 5, 34-
36). navešćemo Josifovo kazivanje o njemu: „Kada je Tad (Fad) bio prokurator Judeje, pojavio se neki
vračar (varalica) po imenu Tevda. On je nagovarao masu naroda da uzmu svoju imovinu i da idu za njim
na reku Jordan, rekavši im da je on prorok, te da će zauzdati reku i omogućiti im lak prelazak. On je
mnoge obmanuo svojim rečima. Ali prokurator mu nije dopusti da požanje plodove svog bezumlja. On je
poslao odred konjanika koji ih iznenada napade; mnoge je pobio, a mnoge zarobio. Tevdu su uhvatili i
odrubiše mu glavu, a zatim je poslaše u Jerusalim...". Zatim se kazuje o gladi koja je bila u vreme
Klaudija:

12. glava

O Jeleni, Osrojskoj carici

U to vreme u Judeji beše velika glad, i carica Jelena kupi u Egiptu žito, i davala ga je onim u nevolji...".

Možeš se uveriti da je i to u saglasju sa Delima apostolskim, u kojima je rečeno kako su se hrišćani u


Antiohiji dogovorili da svako da ono liko koliko može, i da se to pošalje onima koji su živeli u Judeji preko
Pavla i Varnave. Još i danas se u Eliji (Jeliji)dj, predgradju Jerusalima, mogu videti spomenici koji su
podignuti u čast Jelene. Govore da je ona bila Adiavćanka (deo Asirije, kasnije nazvan Osrojena).

13. glava

O Simonu Vračaru

Vera u Spasitelja našeg i Gospoda Isusa Hrista već se po svuda širila kada je neprijatelj čovekovog
spasenja, pomislivši da zauzme carski grad (Rim), doveo tamo već pomenutog Simona. Pomažući mu u
njegovim veštinama i vraџbinama, on dovede u zabludu mnoge stanovnike Rima. O tome kazuje i Justin,
koji je živeo nedugo posle apostola, čovek veoma iskusan (upoznat) sa naukom Hristovom. Ja ću u svoje
vreme reći o njemu šta je potrebno. U prvoj apologiji, upućenoj Antoninu u zaštitu hrišćanske vere, on
ovako piše: „Posle vaznesenja Gospodnjeg, demoni otaknuše neke od ljudi da sebe projave kao bogove,
i vi ne samo da ste išli za njima, nego ste im i počasti odavali. neki Simon, Samarjaniv iz drevnog Hitona,
koji u vreme kesara Klaudija uz pomoć demona koji beše u njemu, dodje u Rim, u vaš carski grad; tu je
činio čudesa svojom madjioničarskom veštinom, i beše priznat za boga i postaviše statuu na obali reke
Tibar, izmedju dva mosta. na njoj je bio latinski natpis: „Simoni deo sancti" („Simonu, bogu svetome").
Gotovo svi Samarjani, i neki iz inoplemenika, ispovedali su ga kao prvog boga i klanjali su mu se. neku
Jelenu, koja je u to vreme svuda sa njim putovala, a ranije je živela u Tiru Finikijskom u nekoj poročnoj
kući, nazivaju njegovom prvom sledbenicom...". Tako kazuje Justin, a sa njime je saglasan i Irinej, koji u
prvoj knjizi svog dela „Protiv jeresi" opisuje zloučenje tog čoveka. Panas je o tome izlišno govoriti; oni koji
žele da se podrobnije upoznaju sa jeresijarsima koji su bili posle Simona, tj. sa njihovim delima, ljihovim

17
lažnim učenjima, o svemu tome podrobno izlaganje mogu naći u Iopnejevom delu. Mi smo odatle saznali
da je Simon bio prvi začetnik jeresi. Počev od njega pa nadalje, svi sledbenici njegove jeresi se
pretvaraju Da su tobož u hrišćanskom učenju i da su čistog života, ali se lako uvidja da su oni u vlasti
idolskog sujeverja jer se klanjaju delima i likovima (statuama) Simona i Jeleni, njegovoj saputnici, i tvore
im službu sa tamjanom i žrtvama. Što se tiče njihovog učenja, to od samog pomena čoveka spopada
užas jer sve to je prepuno svireposti i bezumlja. 0 tome ne samo da se ne može pisati, nego ljudi koji
zdravo razmišljaju, o tome ne mogu ni govoriti jer sve je zaista prepuno najrazličitijih gnusnosti.

njihova odvratna jeres prevazišla je sve što je moguće predstaviti kao grozno i mrsko. Oni se ponajviše
bave sa nesrećnim ženama koje su pogazile obraz i poštenje i koje su ogrezle u svakovrsnom
grehočinjenju.

14. glava

O propovedi apostola Petra u Rimu

Tog Simona, rodonačalnika i sazdatelja pomenutog zla, lukava sila neprijateljska prema dobru, koja mrzi
spasenje ljudi, projavila je tada kao velikoga protivnika velikih i divnih apostola Spasitelja našeg.
Božanstvena i prenebesna blagodat pomogla je svojim služiteljima u brzom gašenju plamena zla,
uništavajući svako uznošenje koje ustaje na bogopoznanje. Zbog toga ni Simonovo lukavstvo ne beše
dugog veka jer sve pobedi i prosvetli Svetlost istine Logos Božiji, Koji ne tako davno obasja svetlošću
čitavu zemlju i Koji obitava u Svojim apostolima. Zločinjenje o kome kazujemo poraženo je Božanskom
svetlošću čudesno prosijalom u Judeji, a koju je apostol Petar projavio i daleko odatle, onda kada je išao
sa istoka na zapad. Simon je u Rimu imao veliku pomoć od vlasti, i za kratko vreme silno je
uznapredovao u svojim delima da su ga tamošnji žitelji poštovali i podizali mu statue kao bogu. Ali to nije
dugo trajalo. U vreme cara Klaudija, sveblagi i čovekoljubivi Promisao, dovede u Rim velikog borca
hrabrog apostola Petra, koji je upravo zbog svoje hrabrosti i naimenovan kao prvi medju apostolima. On
Je, odenut u blagodat Božiju, žiteljima zapada doneo dragocenu duhovnu svetlost propoved o Carstvu
nebeskom.

15. glava

O Markovom jevandjelju

I tako, reč Božija nadje pristanište i u Rimu; istoga trena klonuše čarolije Simonove i propadoše zajedno
sa njim. Svetlost vere ozarila je razum onih koji su slušali Petra; a onda neki postadoše željni ne samo
usmene reči pa počeše nagovarati Marka, saputnika Petrovog, da napiše Jevandjelje. I nisu odustali od
te molbe sve dok ih ne posluša i tako je nastalo Jevandjelje po njegovom (Markovom) imenu. Apostol,
videvši da je to sve po volji Duha Božijeg, obradova se revnosti Rimljana i dopustio je da se Jevandjelje
čita po crkvama. Kliment o tome kazuje u VI knjizi svojih „Primera". Sa njim je saglasan i Papije, episkop
Jerapolja. Petar kazuje o Marku u svojoj prvoj Poslanici, za koju kazuju da je nastala u Rimu. On taj grad
naziva i Vavilon, govoreći: „Pozdravlja vas Crkva u Vavilonu, izabrana kao i vi, i Marko sin moj" (I Petr.
5,19).

16. glava

O tome da je Marko prvi propovedao (hrišćanstvo) Misircima (Egipćanima)

Kazuju da je Marko bio prvi koji je poslat u Egipat, da tamo propoveda Jevandjelje, njim napisano, i da je
osnovao crkvu u Aleksandriji. njegova propoved privukla je veliki broj ljudi, koji su zatim živeli u istinskoj
ljubavi, te je to potaklo Filona da piše o njihovim sabranjima, zajedničkim trpezama i uopšte o svemu što
se ticalo njihovog života.

17. glava

Šta Filon kazuje o podvižnicima u Misiru

18
Postoji kazivanje da se Filon (u vreme Klaudija) sastao sa Petrom u Rimu, koji je propovedao tamošnjim
žiteljima. To je veoma verovatno, tim pre što delo o kome mi kazujemo, biva napisano nešto kasnije i
javno govori o pravilima koji se i danas pridržavamo. On opisuje život naših podvižnika veoma tačno;
jasno je ne samo to da je znao, nego i to je poštovao apostolske muževe, svoje savremenike. Ali, kako
vidimo. većina njih potiče iz judejstva te su zbog toga i sačuvali veći deo drevnih judejskih običaja. U
svom delu koje je nazvao „O kontemplativnom životu" ili „O životu molitvenika", Filon govori da su se oni
sabrali radi istine i da svojim rečima neće dodavati ništa nego će samo govoriti onako kako zaista i jeste.
On kazuje da ih zovu terapeuti, a žene koje sa njima žive: terapevtise. Taj naziv je dat, ili zbog toga što
su oni, poput lekara, lečili i isceljivali od stradanja prouzrokovanih porocima duše onih koji su dolazili k
njima, ili zbog toga što oni poštuju Boga i služe mu u savršenoj čistoći. ne zna se ko im je dao to ime, ali
tada ime hrišćansko još nije bilo opšte poznato. On (Filon), medju prvima kazuje o tome da su se oni
odricali svog imetka. Čim su stupali na poprište mudroljublja, oni su imetak davali rodjacima, a zatim,
otišavši od svake životne brige, izlazili su iz gradskih zidina i nastanjivali su se po šumama i usamljenim
mestima, izbegavajući da imaju dodir sa ljudima izvan njihove zajednice. Živeći u to vreme takvim
životom, iskreno su nastojali da budu daleko od svakog poroka. I Crkvom prihvaćena Dela apostolska
kazuju da su apostolski učenici prodavali svoje imanje i da su dobijeno delili medju svojima, gledajući na
potrebe svakoga, tako da medju njima nije bilo onih koji su bedstvovali. Oni koji su imali dom ili zemlju,
prodavali su to, sledujući rečima Pisma: „niko medju njima ne beše u oskudici, pošto svi koji su imali njive
ili kuće prodavahu i donosaše novac od prodatog. I polagahu ga pred noge apostolima; i davaše se
svakome prema potrebi koju je imao" (Dela ap. 4, 34-35). Rekavši to o terapeutima, Filon ovako
nastavlja: „Ti ljudi žive po mnogim mestima. Bilo bi dobro da Jelini i varvari budu u takvoj zajednici.
najviše ih je u Egiptu, u tzv. nomovima, kojih naročito ima u okolini Aleksandrije. najbolji od terapeuta
sabiraju se odasvud, kao u neku otadžbinu, u najbolje mesto za njih koje se nalazi iza Mareotidskog
jezera. Tamo su blagi brežuljci i zdrav je vazduh...".

Zatim, opisavši kakva su njihova staništa, Filon govori o tamošnjim crkvama: „U svakom domu postoji
svešteno mesto koje nazivaju svetilištem ili manastir. Tamo, izdvojivši se, oni vrše tajne koje označavaju
pobožan život; tamo ne unose piće, ni hranu, niti bilo šta drugo što je potrebno za telesno, nego pisma
zakona i proroka, himne i ostale knjige, zahvaljujući kojim se vera umnožava i usavršava...".

Dalje on piše: „Vreme od jutra (zore) pa do večeri, to je vreme za duhovne podvige. Čitaju Pismo,
rasudjuju o mudrosti predaka i tumačenju onoga šta su govorili; po njihovom mišljenju, reči označavaju
skriveno i ono što je dostignuto umom. Kod njih postoje rukopisi drevnih muževa, osnivača njihovog
društva (zajednice), koji su ostavili mnoštvo alegorija o svom učenju. Tu oni nalaze obrasce koje su zatim
sledili svojim životom...". Ovako je mogao govoriti čovek koji je slušao tumačenja Pisma. Verovatno,
knjige drevnih muževa, za koje govori da postoje kod njih, jesu Jevandjelje i apostolski zapisi i tumačenja
na drevne proroke, kakva postoje u Poslanici Jevrejima i mnogim drugim Poslanicama apostola Pavla.
Zatim Filon piše o tome da su oni sastavljali pesme i himne, slaveći Boga i da se koriste raznim
melodijama i (ritmičkim) merama, veoma svečanim.

Filon saopštava u tom delu i mnoge podrobnosti o terapeutima, ali se meni učinilo neophodnim da
izaberem ono šta ukazuje na njihov crkveni život. Ako se nekome učini da je sve rečeno slično životu po
Jevandjelju i da je primenljivo i za druge ljude, to neka čuje i sledeće Filonove reči: „Terapeuti, želeći da
se duševno usavrše, položiše sebi osnovu koja se sastoji u izdržljivosti, a na njoj kasnije nadogradjuju
sve ostale dobrodetelji. niko od njih ne prilazi hrani i piću pre zalaska sunca jer po njihovom shvatanju
svetlost dana treba upotrebiti za prosvećivanje a veče odgovara telesnim potrebama... neki koji su
naročito željni saznanja, ne jedu po tri dana, pa se i onda hrane tek onoliko koliko je najmanje
potrebno...". Mislim da se ove reči odnose k našim podvižnicima. Ako je neko koreo u nesaglasju, sada
jasno može da zna da samo u hrišćanskoj veri imamo život po Jevandjelju. Filon zatim kazuje da zajedno
sa muškarcima tamo žive i žene, od kojih su većina devstvenice koje celomudrenost čuvaju bez prinude,
te da nisu kao neke od jelinskih žrecinja koje to rade protiv volje), nego to čine iz iskrene revnosti u želji
za mudrošću. One izbegavaju svako telesno zadovoljstvo i žele da imaju ne smrtne, nego besmrtne
potomke, koje radja samo bogoljubiva duša.

nešto niže on piše i ovo: „Oni tumače Pismo kroz alegorije. Čitav zakon tim ljudima predstavlja nešto
nalik na živo biće: ono što je izloženo kroz poredak reči to je telo; duša to je nevidljiva misao koja je
skrivena pod rečima; želja da se pronikne u nju to i jeste glavna želja te zajednice...".

19
Treba li govoriti o njihovim sabranjima; o tome čime se zanimaju muškarci, a čime žene? Treba li govoriti
o njihovim podvizima (poput naših): postu, naročito u dane Stradanja Spasitelja, svenoćnim bdenijima,
pažljivom čitanju reči Božije? Pomenuti pisac veoma tačno saopštava o tim običajima. A oni se i danas
čuvaju kod nas: svenoćno bdenje pred velike praznike, himne koje jedan peva u blagozvučnosti a ostali
slušaju pa prihvate (pevanje) samo poslednjih reči (Himne), spavanje na zemlji prostrtom slamom, ne
uzimanje vina i masne hrane...

Osim toga, Filon piše i o jerarhiji, tj. o licima koja obavljaju obaveze djakona, takodje kazuje i o
predstojateljstvu episkopa koji je iznad svih. Oni koji se podrobnije žele upoznati sa onim što kazuje Filon,
neka uzmu u ruke njegovu knjigu, a da je on (Filon) sve to pisao imajući pred sobom prve propovednike
jevandjeoske nauke i ustanove predate od samih apostola, to je očevidna istina za svakoga.

18. glava

O tome koja su Filonovi spisi došli do nas

Bogat u rečima, širok u svojim rasudjivanjima, uzvišen u sozercavanju Svetog Pisma, Filon je ostavio
mnoštvo različitih tumačenja (dela). Pre svega, izloživši u delu pod naslovom „Alegorije svetih zakona"
dosledno ono o čemu se kazuje u knjizi Postanja, on zatim, u odvojenim poglavljima daje odgovore na
razna pitanja, i tom delu daje naslov „nedoumice i odgovori na njih u knjigama Postanje i Izlazak".
Takodje postoji još njegovih dela posvećenih raznim pitanjima: „O zemljodelanju" (u dve knjige), „O
pijanstvu", „Šta želi i od čega se odvraća Zdrav razum?", „O mešanju jezika", „O begstvu i pronalaženju",
„O sabranjima radi vaspitanja", „Ko je naslednik Božanstvenog ili o jednakoj i nejednakoj deobi", „O tri
dobrodetelji koje zajedno sa ostalima opisuje Mojsije", „O promeni imena i razlogu za to" (u tom delu, po
re čima samog Filona, reč je o prvom i drugom zavetu). Takodje postoji c njegova knjiga „O seobama i
životu mudraca po istini, ili o nepisanim zakonima", a takodje i „O divovima ili o neizmenljivosti
Božanstva". „O tome da su oni, po mišljenju Mojsija, poslati od Boga". To je ono što je došlo do nas, a
tiče se knjige Postanja. 0 knjizi Izlazak postoje: „nedoumice i njihova rešenja" (u pet knjiga), „O skiniji", „O
deset zapovesti", „O zakonima koji se odnose k Dekalogu" (u četiri knjige), „O žrtvovanim životinjama i o
žrtvama", „O nagradama, obećanim dobrima po zakonu i o kaznama i prokletstvu zlih". Osim toga, o
njegovim delima se govori i u spisu „O promisli". Takodje je sastavio „O Judejima", „Gradjanin (Politik)",
„Aleksandar, ili o tome da beslovesne životinje razmišljaju", „O tome da je svaki grešnik rob", „O tome da
je svaki dobrodeteljan čovek slobodan", a posle tih dela, napisao je „O kontemplativnom životu ili o
molitvenicima", delo koje smo mi koristili govoreći o apostolskim muževima. Delo „Objašnjenje jevrejskih
imena u Zakonu i koji proroka" takodje smatraju za njegov rad. Filon je došao u Rim za vladavine Gaja, i
svoje zapažanje o zlonamernosti tog imperatora izložio je u parodiji „O dobrodeteljima". Govore da su
njegovi spisi čitani pred Senatom, i da su za vladavine Klaudija njegove knjige našle mesto u državnoj
biblioteci.

U to vreme kada je Pavle završio svoje putovanje od Jerusalima do Ilirika, Klaudije je izgnao Jevreje iz
Rima. Akila i Priskila, odlazeći zajedno sa drugim Jevrejima iz Rima, nastaniše se u Aziji, i živeli su
zajedno sa apostolom Pavlom, koji je utvrdjivao u veri novoazijske crkve. O tome nam govore i Dela
apostolska (18. glava).

19. glava

O tome kakvo je zlo snašlo Judeje u Jerusalimu na dan Pashe

Klaudije je još upravljao državom kada je u Jerusalimu, na Pashu, došlo do bune i velikih nemira, tako da
je tada, na izlasku iz hrama poginulo trideset hiljada ljudi. Praznik se pretvorio u tugu čitavog naroda i u
plač svakoga doma. Tako o tome kazuje i Josif. Klaudije je za tetrarha Judeje postavio Agripu, sina
Agripovog, a Feliksa odredjuje za porokuratora čitave Samarije, Galileje i tzv. Pereje. On je upravljao
trinaest godina i osam meseci, ostavivši nerona za naslednika.

20. glava

O tome šta se dešavalo i Jerusalimu u vreme neronove vladavine (neron, 5266. godina)

20
U vreme Nerona, kada je Feliks bio prokurator Judeje, došlo je do razdora medju sveštenicima. 0 tome
kazuje Josif u XX knjizi „Drevnosti": „Prvosveštenici su ustali na sveštenike i prve ljude u Jerusalimu.
Svaki od njih sabrao je oko sebe drske ljude, želeći prevrat. Kada su sretali jedni druge, obasipali su se
kamenicama. nije bilo nikoga da tome stane na kraj; samovolja je vladala u gradu. Bestidnost i samovolja
prvosveštenika otišla je dotle da su oni slali sluge po njivama radi sabiranja desetka koji je pripadao
sveštenicima. Mogli su se videti sveštenici koji su tih dana umirali od gladi...".

Isti pisac kazuje da se tih dana u Jerusalimu pojaviše nekakvi razbojnici u Jerusalimu koji su u sred dana,
u centru grada ubijali ljude. U dane praznika oni bi se pomešali sa svetinom i, držeći ispod odeće kratke
mačeve, prilazili onima koji nisu bili uz njih. Kada su žrtve padale, ubice su se hitro pomešale sa
negodujućom masom naroda, a njihov spoljašnji izgled činio ih je neprepoznatljivim. Prvo su ubili
prvosveštenika Jonatana, a zatim su svakodnevno ubijali mnoge. Tada je vladao veliki strah i svi behu
kao da su u ratu, neprekidno iščekujući smrt.

21. glava

O Misircu (Egipćaninu) o kome se kazuje i u Delima apostolskim

nakon toga, Josif kazuje sledeće: „Još jedna gora beda za Judejce beše lažni prorok iz Egipta. Bio je,
naime, došao u zemlju neki varalica koji je stekao ugled proroka i oko sebe sakupio oko trideset hiljada
prevarenih. Sa ovima dodje iz pustinje na takozvanu Maslinovu goru i odatle je mislio da silom prodre u
Jerusalim. Dalje je nameravao da savlada rimsku posadu i da se nametne za vladara narodu, pri čemu je
hteo da upotrebi drugove svoga poduhvata kao telesnu gardu. no Feliks osujeti plan izašavši protiv
varalice s teškim oružanicima, pri čemu mu je sav narod pomagao učestvujući u protivnapadu. Još pre
početka sukoba pobeže Egipćanin s nekoliko pratilaca, dok je većina njegovih pristalica bila pobijena ili
zarobljena. Preostali se raspršiše, pa je svaki nastojao da se sakrije u svom zavičaju"

Tako govori Josif u svom delu. Potrebno je tom kazivanju o Egipćaninu dodati i ono šta govore Dela
apostolska. Tribun, koji bi u vreme Feliksa u Jerusalimu, kada se na Pavla podiže masa, govori: „nisi li ti
onaj Egipćanin koji se pre ovih dana pobuni i izvede u pustinju četiri hiljade odmetnika" (Dela ap. 21, 38).
Ali dosta o onome šta se dešavalo u vreme Feliksa.

22. glava

O tome kako je Pavle vezan poslat u Rim, kako se tamo opravdao i bio proglašen za nevinog

Umesto Feliksa, neron je u Judeju poslao Festa. Sa njime (Pavlom) tada beše i Aristrah, koga on pominje
u jednoj od svojih Poslanica kao vernog pratioca. I Luka, koji je napisao Dela apostolska, zaključuje svoje
kazivanje time da je Pavle u Rimu proveo dve godine, neprekidno propovedajući reč Božiju (pogl. Dela
ap. 28, 3031). Zatim, opravdavši se pred sudom, apostol je, kako kazuju, otišao na svoj podvig
propovedanja, a onda, po drugi put dodje u Rim, kada je mučenički postradao. nalazeći se u tamnici, on
je napisao poslanicu Timoteju, gde govori o svojoj prvoj odbrani i o stradanju koje je trebalo uskoro
uslediti.

Poslušajte šta on kaže: „Pri mojoj prvoj odbrani niko ne osta sa mnom, nego me svi ostaviše. neka im se
ne uračuna. Ali Gospod bi sa mnom i osnaži me, da se kroz mene raširi propoved i da čuju svi
neznabošci; i bih izbavljen iz usta lavovih" (II Tim. 4, 1617). Tim rečima on jasno ukazuje da se prvi put
izbavio od lava (nerona), da bi u potpunosti bila završena njegova propoved. I ako on kazuje da je tada
izbavljen iz usta lava, on je u duhu video da je njegov kraj blizu, i dodaje: „I izbavi me Gospod od svakog
zla dela i spasi za Carstvo svoje nebesko" (stih 18), ukazujući na blisko mučeništvo.

Još jasnije apostol to predskazuje kroz reči: „Jer ja se već prinosim na žrtvu, i vreme moga odlaska
nastade" (II Tim. 4, 6). On govori da kada je pisao poslanicu Timoteju sa njime beše samo Luka, a da pri
prvoj odbrani sa njim nikoga ne beše. Verovatno je da je Luka okončao Dela apostolska onda kada se
nalazio sa Pavlom. Pavlovo mučeničko stradanje beše kasnije od vremena koje opisuje Luka. Verovatno
je na početku svoje vladavine neron bio raspoložen prema Pavlovim rečima kazivanim u zaštitu vere.
Kada je ušao u drske i bezakonite postupke, tada je podigao ruku i na apostole.

21
23. glava

O tome kako je postradao Jakov, brat Gospodnji

Kada je Pavle zatražio da mu se sudi u Rimu, i kada ga je Fest otpravio pred kesara, Judeji, izgubivši
nadu na ostvarenje svojih zamisli protiv apostola, okrenuše se na Jakova, brata Gospodnjeg, koga su
apostoli postavili za episkopa u Jerusalimu. Oni (Jevreji), u svome bezumlju, dovedoše ga na svoje
sabranje i tražili su da se pred svima odrekne vere u Hrista. A Jakov, nasuprot očekivanju Jevreja,
prouznese pred narodom smelu i slobodnu reč, ispovedajući da Spasitelj i Vladika naš jeste Isus, Sin
Božji. Jevreji, nisu mogli da opovrgnu kazivanje tog čoveka koga su svi, zbog njegovog savršenog života,
mudrosti i pobožnosti, smatrali za pravednika. Videći anarhiju koja je nastala tih dana (jer tada je umro
Fest, i Judeja beše u besporetku), Jevreji mučki ubiše Jakova.

O tome kako je skončao Jakov postoji svedočenje i u pomenutom Klimentovom spisu: njega su bacili sa
vrha neke kuće a onda tukli do smrti. O Jakovu takodje kazuje i Egezip, koji pripada prvom
posleapostolskom pokolenju. U VI knjizi svojih „Sećanja", on kazuje sledeće: „Brat Gospodnji, Jakov,
dobio je upravu nad Crkvom zajedno sa apostolima. Svi, od vremena Gospoda pa do sada, njega
nazivaju Pravedni. Ime Jakov tada su mnogi imali, a ovaj je bio svet još od majčine utrobe. nije pio vina ni
piva, nije jeo masnu hranu, brijač se nije dotakao njegove glave, nije se ukrašavao uljem i nije odlazio u
banje. njemu je bilo dopušteno da udje u Svetinju nad svetinjama. nosio je najobičniju, lanenu odeću. U
hram je ulazio sam, i videli su ga kako kleči nad kolenima i moli se za otpuštenje grehova naroda. Kolena
mu behu prepuna rana i ličila su na kolena kakva imaju kamile. Zbog takvog života beše prozvan
Pravedni i Ovlije, a to znači „zaštitnik naroda", a tako su o njemu kazivali i proroci (pogl. Is. gl. 3 i 10).
neki iz sekti koje su postojale u narodu, i o kojima sam već govorio u svome delu, upitaše Jakova šta su
to „dveri (vrata) Isusova", a on im reče da je Isus Spasitelj. neki od njih poverovaše i ispovediše da je Isus
zaista Hristos. Te sekte o kojima govorim, nisu verovale ni u vaskrsenje Hristovo niti da će On ponovo
doći i svakome dati po delima njegovim; a koji su poverovali, to su učinili zahvaljujući Jakovu. Kada su
mnogi poverovali (u Hrista), Jevreji se uzmutiše. Književnici i fariseji počeše da govore da ako se tako
nastavi, čitav narod će početi da veruje u Isusa. Tada svi zajedno krenuše ka Jakovu, i rekoše: „Molimo
te, obuzdaj narod. On (narod) je u zabludi i veruje da je Isus zaista Hristos. Pogledaj šta je naroda došlo
radi Pashe. Mi i sav narod, poštujemo tr i svedočimo o tvojoj pravednosti. Ubedi narod da ne bude u
zabludi o Isusu; i svi će te poslušati. Popni se na vrh hrama da te svi vide i da čuju tvoje reči". A zaista je
istina da se na dan Pashe sakupi veliko mnoštvo naroda, a takodje i daje tada i bilo puno neznabožaca.
Ti književnici i fariseji odvedoše Jakova na vrh hrama, a onda povikaše: „Pravedniče! Obavezni smo da ti
verujemo. narod je u zabuni zbog raspetog Isusa. Objasni nam šta su to dveri Isusove?" Tada on reče
jakim glasom: „Zašto mene pitate o Sinu Čovečijem? On sedi na nebu s desne strane Oca, i ponovo će
doći u nebeskim oblacima!" Ovim rečima se mnogi ubediše i proslaviše svedočenje Jakovljevo, govoreći:
„Osana Sinu Davidovom!" Tada se uzbuniše književnici i fariseji, te jedan drugom počeše da govore:
„Loše smo postupili dopustivši Jakovu da ovako kazuje o Isusu. Popnimo se gore i bacimo ga; time ćemo
zaplašiti narod i neće mu više verovati." Tako se dogovorivši, oni povikaše: „O! I pravednik je u zabludi!"
Tada se ispuni ono što je rekao prorok Isaija (pogl. Is. 3, 910). Tada se oni popeše na hram i baciše
pravednika. Onda pozvaše masu naroda da kamenuje Jakova, a on, pavši sa visine, samo je uspeo da
klekne, pa reče: „Gospode Bože! Oče, molim Te, oprosti im jer ne znaju šta rade". Dok su bacali kamenje
na njega, jedan od sinova Rehava (o kom je kazivao prorok Jeremija pogl. Jer. gl. 35), povika: „Stanite!
Šta to činite? Zar ne vidite da se pravednik moli za vas". Tada se približi jedan od onih koji su valjali
sukno, i jako udari drvenim štapom pravednika po glavi. Jakov od toga umre. Sahranili su ga na tom
mestu pored hrama. On je istinski svedočio Jevrejima i Jelinima da Isus zaista jeste Hristos. nedugo
zatim Vespazijan je umirio Jevreje..." To je Egezipovo kazivanje, koje je opširno i u saglasnosti sa onim
što govori Kliment. Jakov je zaista bio veliki čovek, i njegova pravednost je svima bila dobro poznata;
razumniji medju Jevrejima smatrali su za užasno delo i prestup ono šta učiniše sa Jakovom, videći u
tome jedan od razloga za opsadu Jerusalima, koja se dogodi nedugo nakon njegove mučeničke pogibije.
Josif takodje svedoči o tome, govoreći: „... sve to dogodi se Jevrejima kao kazna zbog Jakova
Pravednog, brata Isusovog koga su zvali i Hristos; njega (Jakova), čoveka zaista pravednog, ubiše
Jevreji...". U XX knjizi svojih „Drevnosti", Josif kazuje sledeće: „Kesar, saznavši o smrti Festa, posla
Albina za prokuratora Judeje. Anan (Mladji), o kome smo govorili, dobio je prvosveštenstvo. On beše
čovek veoma smeo i hrabar. Pripadao je sadukejima, čiji je sud bio najžešći medju Jevrejima. Taj Anan
pomisli da je tada došao dobar tren jer Fest beše mrtav, a Albin je još bio na putu, te sazva Sinedrion,
ispriča o Jakovu, bratu Isusovom, te njega i još neke sa njim optuži za narušavanje zakona. Tada je
odredjeno da oni budu kamenovani. Medju onima koji su bili uzdržaniji i koji s bolje poznavali Zakon,
22
teško prihvatiše te optužbe, te tajno poslaše poruku imperatoru, tražeći da se Ananu zapreti i da se ukaže
na njegov prestup. neki tada izadjoše u susret Albinu, koji je krenuo iz Aleksandrije, i objasniše mu da
Anan nema pravo da saziva Sinedrion bez dopuštenja prokuratora. Albin, ubedjen njihovim rečima, posla
pismo Ananu sa prekorom, preteći mu i tamnicom. Car Agripa lišio ga je prvosvešteničkog čina, koji je on
nosio tri meseca, a umesto njega postavi Isusa, sina Damehovog (Damejevog)" 2. Toliko o Jakovu, kome
pripada prva od sabornih Poslanica. Potrebno je takodje znati i to da mnogi od falsifikata njega ne
pominju, kao ni Judinu Poslanicu, jednu od sedam koje su medju Sabornim. Mi znamo da ih zajedno sa
ostalima, svenarodno čitaju u mnogim crkvama.

24. glava

O tome da je posle Marka za episkopa Aleksandrije postavljen Anijan

Osme godine vladavine nerona, na katedru crkve u Aleksandriji stu. pio je Anijan, prvi posle jevandjeliste
Marka. Anijan bejaše čovek bogoljubiv i dostojan da mu se divimo u svakom pogledu.

25. glava

O progonu koji je pokrenuo Neron, za čije su vladavine u Rimu mučenički postradali apostoli
Petar i Pavle

Kada je Neronova vlast ojačala, on se okrenu nečastivim delima i ustade na veru u Boga Svedržitelja.
naš zadatak nije da podrobno govorimo o svim tim gadostima tada učinjenim. Koga to interesuje, može
se podrobnije upoznati sa njegovim nedelima i grubošću, sa smrću velikog broja ljudi, medju kojima su
bili i njegovi (Neronovi) rodjaci i prijatelji, kroz izveštaje kojih ima poprilično. On je ubio svoju majku,
braću, ženu, nazivajući ih svojim neprijateljima. Jedino što mu je nedostajalo jeste da bude prvi imperator
koji će progoniti hrišćane. Rimljanin Tertulijan ovako govori o tome: „Uzmite zapise o vašoj prošlosti.
Tamo ćete naći da je neron bio prvi ko je počeo progoniti naše učenje. To je započelo onda kada je
pokorio Istok i kada je počeo sa svirepostima u Rimu. Ponosni smo na to što je taj čovek započeo takvo
kažnjavanje jer ko god zna za njega (nerona), znaće da je samo on bio u stanju da napadne na ono što je
toliko dragoceno..." 3. Taj prvi vladar bogoborac, gordo je podigao ruku na apostole. Kazuju da je Pavle
tada postradao (odrubljivanjem glave) u samom Rimu, a da je Petar raspet. To kazivanje potvrdjuje se i
natpisima koji su sačuvani na grobovima koji se nalaze u Rimu. To potvrdjuje i klirik po imenu Gaj, koji je
živeo u vreme rimskog episkopa Zefirina. U prepisci sa Proklom, vodjom katafrigijske sekte, on kazuje o
mestima gde se nalaze svete mošti pomenutih apostola: „Mogu ti pokazati pobednička znamenja
apostola. Ako podješ u Vatikan ili po Ostijskom putu, tu ćeš naći znamenja (trofeje) onih koji su tu (u
Rimu) osnovali crkvu..." 2. Pa su oba apostola mučenički postradala u isto vreme, to potvrdjuje i Dionisije,
episkop Korinta 3, u svom pismu Rimljanima, kaže: „Kroz vaše kazivanje sjedinjujete mladice koje su
zasadjene Petrom i Pavlom u Rimu i Korintu. Kao što njih dvojica zasadiše (veru) kod nas u Korintu, isto
su učinili i u Italiji. I kao što su zajedno učili, zajedno su i postradali...". Ovo je navedeno da bi se još jače
potvrdilo moje kazivanje.

26. glava

O tome kako su Jevreje sustigle brojne nevolje, i o tome kako su se na kraju upustili u rat protiv
Rimljana

Josif pruža mnoštvo podrobnosti o nevoljama koje su zadesile Jevreje. Izmedju ostalog, on kazuje da je
Flor pobio mnoge od vidjenijih ljudi u Jerusalimu, a zatim ih raspeo. On je bio prokurator Judeje kada je u
dvanaestoj (u prevodu ep. Gavrila: dvadesetoj) godini neronove vladavine započeo rat. On kazuje da je
posle ustanka Jevreja pometnja zahvatila čitavu Siriju, da su ljudi, poput demona, uništavali gradove i
sela, da su posvuda bila nesahranjena tela poginulih i da je u svakom kraju bilo neizrecivih stradanja.

To je Josifovo svedočenje o onome u čemu behu Jevreji.

KNJIGA TREĆA

1. glava
23
Po kojim predelima sveta su propovedali Hristovi apostoli

(Neron, 67. godina)

To behu događaji u Judeji. Sveti apostoli i učenici Spasitelja našeg raziđoše se po čitavom svetu. Toma,
kako kazuje predanje, po žrebu otide u Partiju 1 , Andrej u Skitiju 2 , Jovan u Aziju 3 , u Edesu gde je
živeo i gde je skončao. Petar, kako vidimo, blagovestio je Jevrejima rasejanim po Pontu, Galatiji, Vitiniji,
Kapadokiji i Aziji. Pred kraj života otišao je u Rim, gde je bio raspet, glave okrenute na dole, tražeći da
kazna bude izvršena na taj način 4 . Treba li govoriti o Pavlu koji je Hristovu veru blagovestio od
Jerusalima do Ilirika, i koji je postradao u Rimu, tokom Neronove vladavine. U potpunosti tako kazuje i
Origen 5 , u trećem tomu njegovog tumačenja knjige Postanja.

1. O tome kazuje i Kliment, u devetoj knjizi pomenutog dela.

2. Partija se graničila sa nekadašnjom Persijom, a Skitija je u staro vreme označavala onaj prostor
između Crnog i Kaspijskog mora.

3. Misli se na Malu Aziju.

4. Govori se da je apostol po svojoj smernosti odredio sebi takvu smrt, držeći da nije dostojan da strada
na način kojim je stradao Spasitelj.

5. Origen (oko 182-254. godišta) - filosof i bogoslov, autor mnoštva biblijsko-kritičkih, egzegetskih,
dogmatskih, apologetskih i poučnih dela, a takođe i propovedi i pisama. Osnovnim dogmatskim radovima
Origena smatraju se „Pro-tiv Celsa" (u osam knjiga) i „O načelima", gde je snažno izražen apologetski
karakter. U osnovna dela Origena iz biblistike i egzegeze potrebno je pome-nuti tumačenje na knjigu
Postanja, Pesmu nad Pesmama, na Jovanovo i Lukino jevanđelje, poslanicu Rimljanima. Origenova dela
se nalaze u PGr . XI - XVII . Jevsevije Pamfil mu posvećuje VI knjigu svoje Istorije.

Origenovo učenje ušlo je u osnove mnogih bogoslovskih sistema, kako pravo-slavnih tako i jeretičkih.
Osobito Origenu stavljaju u krivicu čestu apelaciju jeretika Arija prema njegovim delima i autoritetu.
Arijevo usmeravanje prema Origenu bilo je, po napomeni uvaženog naučnika, „ne u tom smislu da je
Arije usvojio misli tog učitelja, već pre u tome što je Arije zloupotrebio mnoge Origenove izraze" (ep.
Jovan, „Istorija Vaseljenskih Sabora", Novočerkask, 1893, str. 4 /na ruskom/). Origenovo bogoslovlje
osuđeno je kao jeres na Petom Vaseljenskom Saboru (553. godine), po inicijativi imperatora Justinijana,
kada je analizirao njegovo učenje i zatim uputio poslanicu Mini, patrijarhu Konsta-ntinopolja. U toj
poslanici izloženo je deset anatematizama. Zaključna tačka glasi: „Anatema i Origenu, prozvanome
Adamant, koji je izložio to nečasno i prestupno učenje, kao i svakome ko prihvati te misli, ili ih štiti ili na
neki način radi na tome da se one ponove..." (pom. delo, str. 279). Kako Oci na Petom Vaseljenskom
Saboru nisu ustanovili osobena pravila, mi na anatemu Origena nailazimo u prvom pravilu Šestog
Vaseljenskog Sabora, u kome se ponavlja odluka sa Petog Sabora: „Teodora Mopsuestijskog,
Nestorijevog učitelja, i Origena, i Didima, i Evagrija, koji su obnovili jelinske basne, i prelazak i ponovno
rađanje tela i duše, učenje koje je protivno veri u vaskrsenje mrtvih... saborno smo predali prokletstvu i
odbacili". Kako se može videti, Origenovo ime se nalazi među imenima ostalih jeretika.

Origenovo tumačenje knjige Postanja: PGr . XII

2. glava

Ko je bio prvi starešina crkve u Rimu

Posle mučeničke smrti Petra i Pavla, za prvog episkopa Rima, po žrebu, postavljen je Lin. O njemu
kazuje Pavle, šaljući mu pozdrave na kraju poslanice Timoteju iz Rima (pogl. 2. Tim. 4, 21) 1 .

1. Lin - episkop Rima (67-79. godina).

3. Glava

24
O poslanicama apostola

Petrova poslanica, koja se naziva i prva, priznaje se kao istinita i njome se koriste u svojim delima mnogi
od drevnih svetitelja. Druga poslanica (Petrova), ne navodi se, kako smo čuli, među knjigama Novoga
Zaveta, ali je mnogi smatraju kao korisnu i napominju da se čuva sa drugim rukopisima. „Dela",
„Jevanđelje", „Propoved" i „Otkrivenje" (Apokalipsis), nazvani njegovim (Petrovim) imenom, potpuno,
koliko znam, nisu uvršteni u dela katoličke (Crkve), niti se njima koriste drevni niti savremeni crkveni pisci.
Dalje, govoreći o prejemstvenosti episkopa, uzgred ću pomenuti ko je od tadašnjih crkvenih pisaca
koristio osporavane knjige, šta se kazuje u tim spisima o kanonskim knjigama, tj. onim koje su priznate. Iz
dela nazvanih Petrovim imenom, ja priznajem ono što je prihvaćeno i od drevnih svetitelja. Četrnaest
Pavlovih poslanica, poznate su i pripadaju, bez sumnje, upravo njemu. Takođe je potrebno znati i to da
neki izuzimaju Poslanicu Jevrejima, pozivajući se na Rimsku crkvu, koja smatra da ona nije Pavlova.
Pavlova „Dela" ne smatram kao njegova. Sam apostol, zaključujući pozdravima Poslanicu Rimljanima,
pominje i Jermu, koji je, kako kazuju, autor knjige „Pastir" 1 .

Potrebno je znati i to da ga neki osporavaju, zbog čega ova knjiga i nije uvrštena među opšteprihvaćene.
Drugi je cene kao neophodnu, osobito za ljude koji se tek upoznaju sa istinama vere. Tu knjigu, kako
znamo, čitaju svenarodno u hramovima, i meni je poznato da i neki od drevnih pisaca rado koriste ovo
delo. Mislim da je ovo dovoljno o spisima koji su priznati ili nepriznati od svih.

1 Arhiep. Filaret u delu „Istorijsko učenje o ocima Crkve" piše: „Origen priznaje da je Jerma onaj koga je
pozdravio apostol Pavle u Poslanici Rimlja-nima (16,14). Jevsevije i Jeronim takvo mišljenje smatraju za
drevno predanje... Vreme upokojenja svetog Jerme još uvek nije tačno utvrđeno, ali je najve-rovatnije reč
o 100. godini" (pom. delo, 1. tom. str. 31 /na ruskom/). Takođe po-stoji i drugačije mšpljenje o vremenu
kada nastaje „Pastir": „Prema naj-starijim, pouzdanim podatcima, to delo je napžsao brat episkopa Pija
(oko 140-155. godina), početkom četrdesetih godina drugog veka..." (Bolotov, „Lekcije iz istorije drevne
Crkve" II tom, Petrograd, 1910, str. 350 /na ruskom/). Ruski prevod „Pastira" - „Spomenici hrišćanske
pismenosti (književnosti)", Mos-kva, 1866.

1. To ime (Pastir) dobila je otuda što se u njoj, između ostalog, kazuje, kako se javio anđeo u vidu pastira,
pa je kazivao Jermi neka pravila za život i neke pouke.

4. glava

O prvim naslednicima apostola

Pavle, propovedajući neznabošcima, osnivao je crkve počev od Jerusalima i njegove okoline pa sve do
Ilirika. To se može videti kako iz njegovih reči, a takođe i iz onoga što kazuje Luka u Delima apostolskim.
I Petar govori u kojim je oblastima on poučavao one iz obrezanja, predajući im novozavetnu reč. Iz
Poslanica koje u priznate (o kojima smo kazivali), jasno je da on piše Jevanđelje za one koji su u
rasejanju po Galatiji, Pontu, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji (pogl. 1. Petr. 1, 1). Koliko i ko je od tih ljudi postao
revnitelj vere i postao pastir novoosnovanih crkvi, teško je reći. Moguće je samo nabrojati one o kojim
kazuje Pavle. Uz njega je bilo mnoštvo satrudnika i, kako on kazuje, saboraca od kojih je većina
udostojena neprekidnog spomena pošto Pavle, u više navrata, svedoči o njima u svojim Poslanicama. I
Luka u Delima apostolskim poimenice kazuje o najpoznatijim.

Između ostalih pominju da je Timoteju, po žrebu, prvome određeno da bude episkop crkve u Efesu, a Titu
su poverene crkve u Korintu 1 . Luka, rodom iz Antiohije a lekar po obrazovanju, mahom je bio uz Pavla
mada ima je u kontaktu i sa drugim apostolima. Od njih se on (Luka) učio da leči i duše ljudi, o čemu
svedoče dve njegove bogonadahnute knjige: Jevanđelje, koje je sastavio, po njegovom svedočenju, „kao
što nam predadoše oni koji su od početka bili očevidci i sluge Logosa" (Lk. 1, 2). Njima, po rečima samog
Luke, on je sledio od samog početka knjige i u Delima apostolskim, koja je sastavio kao očevidac.
Govore da je Pavle mislio upravo na Lukino Jevanđelje kada govori o nekakvom svom Jevanđelju (pogl.
Rim. 14, 24; 2. Tim. 2, 8). Od ostalih saputnika Pavla tu je i Kriskent 2 , koji je, prema sopstvenom
svedočenju, upućen u Galiju, a Lin koji je pomenut u Drugoj poslanicu Timoteju kao onaj koji je zajedno
sa Pavlom u Rimu, prvi je posle Petra dobio episkopstvo u Rimskoj crkvi (o tome smo već govorili).
Kliment, sabrat i sapodvižnik Pavla, po njegovom svedočenju, bio je treći episkop Rima 3 . Luka je takođe
saopštio u Delima da je član Areopaga - Dionisije, koji je prvi poverovao Pavlovim rečima o Hristu

25
izgovorenim u Atini, bio i prvi episkop Atinske crkve 4. Jedan drugi Dionisije bio je starešina Korintskih
crkvi 5 . Nastavljajući dalje govorićemo i o prejemstvu apostolskom, a sada pređimo na sledeće
događaje.

1. Apostol Timotej - apostol iz Sedamdesetorice, saputnik i učenik apostola Pavla. 65. godine
rukopoložen je od strane apostola Pavla za episkola u Efesu. 80. godine stradava mučeničkom smrću
nakon toga što je ustao protiv neznabožačkih praznika u Efesu. Stradao je kamenovanjem.

Apostol Tit - apostol iz Sedamdesetorice. Rodom je iz znamenite neznabožačke porodice sa Krita. Krstio
ga je apostol Pavle; rukopoložen za episkopa Krita. Njemu apostol Pavle upućuje jednu od svojih
Poslanica (oko 65. godine). Umro je 94. godine.

2. Jedan od Sedamdesetorice. Apostol Pavle šalje ga u Galatiju (pogl. 2. Tim. 4, 10). Po mišljenju niza
naučnika, svedočanstva o njegovoj propovedi u Južnoj Galiji (Vjenu) veoma su sumljiva (pogl. V. V.
Bolotov, pom. delo, 2. tom, str. 284-285). Apostol Kriskent mučenički je postradao u vreme imperatora
Trajana.

Pogl. 2. Tim. 4, 10 - gde stoji da je Kriskent poslat u Galatiju, a Teodorit kaže da je apostol pod Galatijom
mislio na Galiju, jer i jedno i drugo ime tiče se one oblasti koja se kasnije zvala Galo - Grecija.

3. Sveštenomučenik Kliment, episkop Rima (91-100. godina) - apostol iz Sedamdesetorice. Rođen je u


neznabožačkoj porodici; veri u Hrista privučen je propovedanjem apostola Petra. Zajedno sa njima
stradao je u Filipima (oko 53. go-dine). Njega, kako to tvrde Jevsevije, Origen, Epifanije i Jeronim, apostol
Pavle naziva jednim od svojih satrudnika čija su imena zapisana u Knjizi Života (Fil. 4,3). Većina
savremenih naučnika smatra da je ipak reč o nekom Klimentu iz Filipa, koji je bio na čelu tamošnje
zajednice.

4. Pogl. Dela ap. 17, 34. O Dionisiju Areopagitu svedočanstva gotovo i da nisu sačuvana. On je u
hrišćanstvo obraćen od strane apostola Pavla, i zna se da je bio prvi episkop Atine. Tamo je pretrpeo
mučeničku smrt. Sačuvana su mnoga Dela sa njegovim imenom (npr. „O nebeskoj jerarhiji"), ali po
mišljenju većine naučnika ta dela nisu nastala od autora koji je živeo u I veku, te se zbog toga njihov
autor u savremenoj literaturu naziva Pseudo-Dionisije, koji je najverovatnije pisao mnogo kasnije,
verovatno u V veku.

5. Pod imenom Areopag treba razumeti više sudsko nadleštvo u Atini.

Nije poznato o kome je reč. O Dionisiju, episkopu Korinta već smo govorili u Drugoj knjizi Crkvene
Istorije.

5. glava

Kako je prošao Jerusalim posle Hrista

Prođe pola godine od punih trinaest godina Neronove vladavine, kada je sva država zavisila od Galbe i
Otona, kada se pojavi Vespazijan koji se proslavio u Judejskom ratu i koji u Judeji beše objavljen za cara
pošto je tako želela vojska 1 . On je hitro otišao u Rim, a rat je prepustio svom sinu Titu.

Posle vaznesenja Spasitelja našeg, Jevreji se osmeliše da ustanu na Njega i započeše da smišljaju zla
protiv apostola Hristovih: prvo su kamenovali Stefana, zatim obezglaviše Jakova, sina Zevedeja, brata
Jovanovog i, na kraju, kako smo već rekli, ubiše i Jakova koji je prvi po vaznesenju Gospodnjem izabran
za episkopa u Jerusalimu. Jevreji su zaista na hiljade načina atakovali i na živote ostalih apostola, te su
zbog toga apostoli, izgnani sa Judejske zemlje, krenuli uz pomoć Hristovu, na propoved među sve
narode, jer im je On rekao: „Idite, naučite sve narode u ime moje" (pogl. Mt. 28, 19-20). Oni koji su
pripadali crkvi u Jerusalimu, povinujući se otkrivenju koje im je dato pred progon, otišli su iz Jerusalima i
naseliše se u Pereji, u gradu Pela 2 . Uopšte, svi sveti napustiše prestonicu Judeje i svu Judejsku zemlju.
Sud Božji stigao je Jevreje jer veliko beše njihovo bezakonje pred Hristom i Njegovim apostolima, i
zbrisan beše sa zemlje čitav rod nečastivaca. Kakvo veliko zlo snađe tada taj narod! Koliko mladića u
najboljim godinama, zajedno sa ženama i decom, poginu od mača, gladi ili umre nekakvom drugom
26
smrću! Koliko gradova u Judeji beše pod opsadom! A čitav rat, i ono što je tome prethodilo, beše
nagovešteno proročkim rečima (pogl. Dan. 9, 27). Koga to interesuje, može pročitati u Josifovoj „Istoriji".
Neophodno je pomenuti njegovo kazivanje o tome kako je na praznik Pashe u Jerusalimu bilo veliko
mnoštvo ljudi, i da je kao u tamnici stradavalo oko tri miliona ljudi, a trebalo je da bude tako po sudu
Božijem jer u te dane (Pashe) Jevreji predadoše stradanju Isusa Hrista. Prećutaću ubijene i poginule, ali
se smatram obaveznim da govorim o stradanju od gladi, da bi čitaoci mog dela mogli saznati da Gospod
ne trpi bezakonja činjena nad Hristom, Sinom Božjim.

1. Posle smrti Nerona, vlast u Rimskoj imperiji zauzeo je namesnik Galba (9. jun 68 - 15. januar 69.
godine). Imperator Galba ubijen je po naredbi Kvestora Otona, koji zatim sebe proglašava za imperatora
(15. januar - 25. april 69. godine). Protiv Otona ubrzo istupiše pergamski legioni pod komandom legata
Vitelija, koji je zatim proglašen za imperatora. Oton tada izvršava samoubistvo. Vitelije biva ubijen 20.
decembra 70. godine od strane Vespazijanovih vojnika, koga su oni (vojnici legija u Siriji i Judeji) 69.
godine proglasili za imperatora. Vespazijan je rodonačelnik Flavijevaca, i upravljao je do 79. godine.

2. Epifanije u svojoj knjizi ( De ponderibus et mensuris ) svedoči da su stanovnici Jerusalima, koji su


verovali u Hrista, razumeli od anđela da he Jerusalim opsesti neprijateljska vojska, pa su se preselili u
Pelu, gde su ostali dok Adrijan nije postao car, koji je zatim iznova ustrojio Jerusalim i dao mu je ime
Jelije, pa onda pozva natrag iseljene.

6. Glava

O Gladi koja je zadesila Judeje

Uzmite V knjigu Josifove „Istorije", i tamo ćete pročitati o tragediji iz tog vremena: „Za imućne je i
ostajanje u gradu bilo isto tako pogubno kao i begstvo, jer pod izgovorom da hoće da pobegne mnogi je
zbog imetka bio smaknut. A sa glađu raslo je i besnilo ustanika i obe muke postajale su svaki dan sve
groznije. Beh nigde javno nije bilo žita, zbog toga su provaljivali u kuće i pretraživali ih. Kada bi zatim
nešto našli, zlostavljali su ukućane što su slagali, a ako ne bi našli, stavljali su domaće na muke što su
tako dobro sakrili. Da li je ko imao zalihe namernica ili ne, ocenjivali su po telesnom stanju nesrećnika.
Jer ako je neko izgledao još dobro uhranjen, pretpostavljalo se da ima skrivene namernice, a izmršavele
su puštali jer su držali da je suvišno ubijati one koji he ionako uskoro umreti od gladi. Mnogi koji su bili
bogatiji davali su sve svoje imanje za jednu mericu pšenice, a siromašniji za mericu ječma, pa su se
zatim zatvarali u najskrivenije uglove kuća i neki su u svojoj velikoj gladi jeli žito nesamleveno, a neki su
ga pekli, već prema tome kako im je nevolja i strah dozvoljavao. A više se nije postavljao sto, nego se još
sirovo jelo vadilo iz vatre i požudno gutalo..." 1

Zatim Josif kazuje sledeće: „Sa sprečavanjem izlaska, Judejcima je bila odsečena svaka nada na
spasenje, i glad koja je postajala sve teža pustošila je i kuće i porodice u narodu. Krovovi su bili prepuni
iznemoglih žena i dece, ulice pune mrtvih staraca. Dečaci i mladići natekli, kao sablasti klatili su se po
trgovima i rušili se onde gde bi ih uhvatila poslednja muka. Da sahranjuju svoje bliske nisu više mogli
iznemogli, a oni koji su još bili pri snazi, nisu se usuđivali zbog množine mrtvih i zbog neizvesnosti o sebi
samima. Mnogi su pomrli na onima koje su hteli pokopati, a mnogi su se odvlačili na groblja pre nego što
ih sustigne smrt. Nije bilo ni suza ni kuknjave u toj nesreći. Glad je umrtvila svaki ocehaj . Suvih očiju i
široko otvorenih usta buljili su oni koji su lagano umirali u one koji su se pre njih upokojili. Duboki muk
vladao je u celom gradu kao stravična noć smrti. No još strašniji od toga bili su razbojnici koji su upadali u
kuće kao maroderi, pljačkali su mrtve, skidali im pokrove i odlazili sa smehom, ili su vrhove svojih mačeva
isprobavali na pokojnicima, a probadali su često i one koji su se bili skljokali, ali su još živeli da bi ispitali
oštrinu gvožđa, dok su druge, koji su ih molili za ubod smilovanja, prepuštali gladi, puni obesne poruge.
Svi koji su umirali, ukočeno su gledali na hram gde su ostavljali ustanike na životu. U početku su se oni
brinuli da se pokopavanja vrše iz državne blagajne, jer nisu mogli podnositi smrad, ali kasnije, kada je
bilo isuviše mnogo leševa, mnogo jednostavnije je bilo da ih bacaju sa zidova u provalije. A Tit, kada je
bio obilazio i video provalije pune mrtvaca i duboke lokve krvave vode koja je oticala iz leševa što su se
raspadali, uzdišući podiže svoje ruke i prizva Boga za svedoka da on nije kriv za to..." 2 .

Zatim postoji ovakva napomena: „Ne mogu da prećutim šta mi moj oseć aj govori: mislim da nisu Rimljani
u najskorije vreme bili uništili zločinački ološ, onda bi grad zemlja progutala ili bi ga potop poplavio ili kao
Sodomu munje spalile. Jer se u njemu nalazilo mnogo bezbožnije pokolenje od onoga na koje su došle
ove kazne. Zaista ludilo tih zlikovaca bacilo je u propast sav narod". 3
27
U VI knjizi istoga dela Josif piše: „A bezbroj je bilo u gradu onih koji su od gladi umirali, i pri tom su se
odigravali užasni prizori... Otvorenih usta, mučeni glađu, upadali su na vrata i, pošto se nisu znali pomoći,
u očajanju ulazili ulazili po dva ili tri puta u jednom satu u istu kuću. Nevolja im je gurala svašta pod zube,
stvari koje ni najnečistije životinje ne bi mogle da uzmu za hranu, oni su sakupljali i nisu se ustručavali da
jedu. Na kraju su spali na pojaseve i cipele, pa su ih žvakali kao i kožu koju su svlačili sa štitova.
Mnogima su ostatci korova služili za hranu, a mesna vlakna koja su nekada sabirali, prodavana su -
najmanja mera - za četiri atičke drahme... Neka žena između stanovnika preko Jordana, po imenu Marija,
od oca Eleazara, iz sela Bethezuba, što znači kuća isopa 4 , koja se po rodu i bogatstvu isticala, bila je sa
ostalom množinom dobegla u Jerusalim i preživljavala opsadu. Gotovo sav njezin imetak, koji je bila
dopremila iz Pereje u grad, tirani su oteli, a ostatak dragocenosti i namirnice koje je umela da nabavi,
opljačkaše njeni pratioci koji su svakodnevno upadali. Veliko ogorčenje zbog toga ovlada ženom, pa je
često grdnjom i proklinjanjem razbojnike izazivala protiv sebe. A kada je nije niko ubio niti iz srdžbe niti iz
samilosti, i premorila se u traženju hrane za druge, ne gledajući na to da se već ništa nije moglo naći,
obuze je glad u svoj njenoj utrobi i celoj unutrašnjosti do srži, a još više nego glad raspali se gnev u njoj,
pa joj ogorčenje i nužda međusobno dadoše savet da se ogreši protiv prirode, i uzevši dete, a imala je
sinčića koji je još sisao, reče: Jadno stvorenje, u ratu, gladi i buni za koga da te čuvam? Kod Rimljana je
ropstvo ako ostanemo živi od njih, a pre ropstva već je glad, a ustanici su još strašniji od ovoga dvoga.
Hajde, budi meni hrana, ustanicima duh osvete, a živima strašna priča kojom he se iscrpsti velike patnje
Judejaca. Dok je to govorila, ubije sina i zatim ga ispeče i polovinu pojede, a ostatak uvije i sačuva. Vrlo
brzo stigoše ustanici, pa čim osetiše miris užasnog pečenja zapretiše joj da he je odmah ubiti ako ne
pokaže šta je pripremila za jelo. A ona govoreći da je sačuvala i za njih lepi komad, otkrije ostatke svoga
deteta. Užas i zaprepašćenje spopade razbojnike i pri tome pogledu stajali su kao ukovani... O tome
užasu munjevitom brzinom raširi se glas po celom gradu, i svaki se grozio kada je stvar sebio
predstavljao kao da ju je sam izvršio..."5.

1. Josif Flavije, „Judejski rat" V , 10, 2.

2. Op. cit. V, 12, 3, 4.

3. Or. cit. V , 13, 6.

4. Isop je jedna vrsta rastinja, kao naš bosiljak, kojim se vrpšo obred čišćenja

5. Josif Flavije, „Judejski rat", VI, 3, 3.

7. Glava

O tome šta je Hristos predskazivao

Tako su platili Jevreji sa svoje beščašće učinjeno nad Pomazanikom Božjim. Potrebno je njima navesti
nelažljive reči Spasitelja našeg, u kojima je sve to bilo predskazano: „A teško trudnicama i doiljama u te
dane. Nego se molite Bogu da ne bude bežanje vaše u zimu ni u subotu. Jer he tada biti nevolja velika
kakva nije bila od postanka sveta do sa-da, niti he biti" (Mt. 24, 19-21). Navodeći broj poginulih, Josif
Flavije kazuje da je od gladi stradalo oko milion ljudi 1 , te kaže: „... od ostalih zatvorenika, one koji su bili
stariji od sedamnaest godina, pošalje Tito u rudnike u Egipat, no većinu pokloni provincijama gde je
trebalo da poginu na pozornicama ili od mača ili od divljih zveri. Ono što je bilo ispod sedamnaest godina,
prodano je..." 2 . Samo je tih poslednjih bilo oko devetnaest hiljada. To je bilo druge godine vladavine
imperatora Vespazijana, saglasno sa proroštvom Gospoda našeg Isusa Hrista. Sveti Jevanđelisti pišu da
je On zaplakao kada je govorio o Jerusalimu: „Jer he biti nevolja velika na zemlji, i gnev na narodu
ovome. I pašće od oštrice mača i biće odvedeni u ropstvo po svim naro-dima; i Jerusalim he gaziti
neznabošci dok se ne ispune vremena neznabožaca" (Lk. 21, 23-24), i još: „A kada vidite da je vojska
opkolila Jerusalim, onda znajte da se približilo opustošenje njegovo" (Lk. 21, 20). Poredeći te reči
Spasitelja sa istorijom o kojoj kazuje Josif, kako da se ne zadivimo Božanstvenom, uistinu nadrazumnom
proroštvu Spasitelja? Da li je potrebno još govoriti o tome šta se desilo sa čitavim narodom posle
Spasiteljevog stradanja? Potrebno je reći i o tome kako se projavilo čovekoljublje Božije, odlagajući
čitavih četrdeset godina posle prestupa Jevreja, njihovu pogibelj. U te godine behu još živi mnogi apostoli

28
i učenici, i sam Jakov, brat Gospodnji. Jerusalim je bio mesto gde su živeli. Gospod im je poslao
zadivljujuća znamenja onoga šta se ima uskoro dogoditi.

1. Broj je potpuno neverovatan, čak ako se prihvati u obzir i broj onih koji su došli u Jerusalim zbog
Pashe. Tacit („Istorija" V , 13) smatra da je u vreme opsade u gradu bilo oko 600.000 ljudi.

2. Josif Flavije, „Judejski rat", VI , 9, 2.

8. glava

Kakva su bila ta predskazanja (znamenja)

Uzmite VI knjigu Josifove „Istorije", i tamo ćete pročitati: „Tako su narod, vredan sažaljenja, lagale
varalice koje su se predstavljale kao da ih je Bog poslao, dok na jasne predznake koji su naveštavali
buduće pu-stošenje nisu obraćali pažnju, niti im verovali, niti su ih slušali, kao da su bili opijeni i nisu imali
ni oči ni razum. Prave opomene Bo-žije kao, na primer, kada je nad gradom stajala zvezda koja je ličila
na mač, kao i kometa koja je stajala na nebu celu godinu, zatim, upravo pred ustanak i izbijanje prvih
ratnih pokreta, kada je narod bio sakupljen za praznik beskvasnih hlebova, osmoga dana meseca
ksantika1, oko devetoga časa noći, obasjala je veliki žrtvenik i hram takva svetlost da je iz-gledalo kao da
je dan, i to je trajalo skoro pola sata. Neveštima je to izgledalo kao dobar predznak, a znalci Svetog
Pisma2 odmah su to pro-tumačili onako kako se to posle i potvrdilo. I za vreme istoga pra-znika, krava,
koju je vodio prvosveštenik radi žrtvovanja, usred hrama otelila je jagnje, a istočna vrata unutarnjeg
predvorja, koja su bila oblo-žena bakrom i vrlo teška, tako da su ih dvadesetorica ljudi s mukom
zatvarala, i još imala gvožđem okovanu prevornicu i zasun, koji se stavljao duboko u prag što je bio
načinjen od jednog kamenog bloka, na-jedared su se sama otvorila oko pola noći. Hramovni stražari to
hitno javiše svom zapovedniku koji je odmah odjurio i jedva uspeo da ih za-tvori. I to je, opet,
neznalicama izgledalo kao vrlo dobar znak, držali su da im Bog otvara vrata svih dobara, dok poznavaoci
Pisma pro-tumačiše iz toga da prestaje sigurnost hrama, i da he se vrata otvoriti na dar neprijateljima, jer
je bilo jasno da se radi o znaku pustošenja. Posle praznika, ne mnogo dana kasnije, 21. dana meseca
artemisija5 ukaza se neka božanska prikaza, jedva verovatna. Mislim da he izgledati kao basna ono što
ću da ispričam, da nisu pričali oni koji su gledali i da nisu posle toga došle nesreće koje obično nastupaju
posle tih znakova. Pre zalaska sunčevog, naime, ukazaše se u vazduhu nad celom okolinom bojna kola i
naoružani bojni redovi kako jure kroz oblake i opkoljavaju gradove. A na praznik koji se zove
Pedesetnica, kada su sveštenici ušli u unutarnje dvorištve, kako im je dužnost zbog bogosluženja, najpre
začuše, kako rekoše, buku i šum, a zatim mnogoglasni glas: „Hajdemo odavde!" No od toga je strašnije
ovo: neki Isus, Ananov sin, ne-obrazovani zemljoradnik, četiri godine pre rata, kada je grad još bio u
najvećem miru i uživao najveće blagostanje, došavši na praznik za koji je običaj da svi prave senice Bogu
u blizini hrama, poče iznenada da viče: „Glas od istoka, glas od zalaska, glas sa četiri strane vetra, glas
na Jerusalim i hram, glas na mladoženje i neveste, glas na sav narod." Vičući to trčao je naokolo po svim
ulicama grada dan i noć. A neki moćni građani, ozlojeđeni zbog oglašavanja zla, uhvatiše tog čoveka i
kazniše ga mnogim udarcima. A on, ne navodeći ništa za svoju odbranu niti protiv svojih mučitelja,
produži da viče iste reči kao i ranije. A starešine rasuđujući, kao što je i bilo, da je tu neko božansko
nadahnuće čoveka, odvedoše ga rimskom upravniku. Kada su ga tu strašno šibali sve do kostiju, niti je
molio niti plakao, nego je na svaki udarac odgovarao najžalosnijim glasom: „Teško Jerusalimu!"6 Taj
pisac kazuje još jedno zadivljujuće kazivanje: u Svetom Pismu, po njegovim rečima, postoji predskazanje
da he u to vreme jedan od njihovih sunarodnika upravljati svetom. On smatra da se to ispunilo na
Vespazijanu3, ali znamo da on nije upravljao svetom, nego samo onim oblastima gde su vladali Rimljani.
Pravilnije je to proroštvo4 usmeriti ka Hristu, Kome je Otac rekao: „Traži od Mene i daću Ti narode u
nasledstvo Tvoje, i u posed Tvoj krajeve zemlje" (Ps. 2, 8) i: „Po svoj zemlji iziđe glas njihov, i do krajeva
vaseljene reči njihove" (Ps. 18, 5).

1. Artemis - mesec spartanskog i makedonskog kalendara. Približno odgovara vremenu mart-april.

2. Josif Flavije, „Judejski rat", VI , 5, 3.

3. „A proroštvo je ukazivalo na carevanje Vespazijanovo, koji je u Judeji bio izvikan za imperatora" - Or.
cit . VI , 5, 4.

29
4. Josif ne kazuje u kojoj knjizi se nalazi to proroštvo. Može biti da se on poziva na reči proroka Danila (2,
44). To smatraju i Svetonije i Tacit. Jevsevije navodi to proroštvo u svojoj Istoriji (6. knjiga, 5. glava)

5. Ksantik - mesec makedonskog kalendara, približno odgovara aprilu (u rimsko-julijanskom kalendaru) ili
jevrejskom nisanu.

6. Neki filosofi, pod rečju „jerogramatis" podrazumevaju književnije, kojimaje spadalo u dužnost da čuvaju
knjige Zakona i da ih čitaju u hramu i zbornicama. Oni su imali mesto u Sinedrionu (Dela ap. 23, 9.) Dakle
sa prvosveštenicima i starešinama, i narod ih je smatrao za veoma učene ljude.

9. glava

O Josifu, i o tome šta je on napisao

Nakon ovih kazivanja potrebno je da se upoznamo i sa Josifom, koji nam je toliko pomogao u ovom delu.
Odakle je on i kakvog je roda? On o tome kazuje ovako: „To i je, Josif, sin Matejin, Judejac iz Jerusalima
po rođenju, i sveštenik 1 , koji sam se i sam borio u početku protiv Rimljana..." 2

U to vreme on je postao poznat ne samo među svojim sunarodnicima (Jevrejima), nego i među
Rimljanima. U Rimu mu beše postavljena statua, a njegova dela bila su u bibliotekama. On je u dvadeset
knjiga izložio prošlost Jevreja, a u sedam (knjiga) istoriju rata sa Rimljanima. Napisao je, prema
sopstvenom svedočenju, to ne samo na grčkom, nego i na maternjem jeziku. On je napisao i knjigu „O
drevnosti Jevrejskog naroda" gde, između ostalog, odgovara Apionu gramatiku, koji je prethodno napisao
knjigu protiv Jevreja, i drugim piscima koji su nastojali da oklevetaju judejske običaje. U prvoj od tih knjiga
on kazuje i o broju knjiga Starog Zaveta, i govori koje od njih su prihvaćene od Jevreja još od najstarijih
vremena.

1. O svom poreklu Josif opširnije govori u autobiografiji „Život", no iz „Istorije" vidi se da je bio iz vrlo
poznate porodice, i da je sam uživao vrlo veliki ugled, kada je bio izabran na početku ustanka za
vojskovođu i zapovednika Galileje.

2. Josif Flavije, „Judejski rat", predgovor, 1. Josif ben Matatija (Flavij), rodio se prve godine vladavine
Gaja Kaligule (kraj 37 - početak 38. godine) u poznatoj jevrejskoj porodici. Josif je prvo bio sveštenik pri
Jerusalimskom hramu. 60. godine poslat je u Rim u okviru jedne delegacije k imperatoru Neronu radi
oslobađanja zatočenih Jevreja. U Rimu je proveo nekoliko godina. Tokom ustanka u Judeji vodio je
ustanike u Galileji. Biva zarobljen, a onda prelazi na stranu Rimljana, prihvativši ime imperatora
Vespazijana - Flavije. U Rimu je napisao svoja dela: „Judejski rat" (79. godina), „Judejske drevnosti" (oko
90. godine), „Život" (81-96. godina), „Protiv Apiona" (oko 100. godine). Njegova dela su cenjena u Rimu
još za života autora. Umro je posle 100. godine. Josif je upravljao Galilejom i predvodio je vojsku protiv
Rimljana. Kad je prišekao u pomoć stanovnicima Motaite u Galileji, bio je ranjen i zarobljen. Kao sa
zarobljenim postupali su Rimljani vrlo milostivo i najposle dadoše mu slobodu. Vespazijana je zadobio tim
što mu je predskazao da će biti car. Dok je trajala opsada Jerusalima, držao Ga je Tit kod sebe. Dakle je
očima Gledao šta se događalo onda.

10. glava

Šta Josif kazuje o božanstvenim knjigama

Evo njegovih reči: „Mi nemamo mnoštvo knjiga koje su među sobom u nesaglasju i da opovrgavaju jedna
drugu. Postoje dvadeset i dve knjige, koje obuhvataju sve što je bilo i koje se s pravom smatraju
božanstvenim. Od tih knjiga pet pripadaju Mojsiju. U njima je sadržan zakon i predanja o pokolenjima ljudi
koji su živeli do njegove smrti, a to je u vremenu od oko tri hiljade godina. Događaji od smrti Mojsija i do
smrti Artakserksa, koji je carevao u Persiji, posle Kserksa 1 , opisali su u trinaest knjiga proroci koji su
živeli posle Mojsija. Ostale knjige sadrže himne Bogu i pouke ljudima o tome kako da žive. Sve što se
dogodilo od Artakserksa pa do našeg vremena, opisano je ali te knjige ne zaslužuju poverenje kao one o
kojima smo govorili zbog toga što njihovi autori nisu bili prejemnici proroka. Kako se mi odnosimo k našim
knjigama to se vidi na delu: prošlo je nekoliko vekova, a niko se nije osmelio da njima bilo šta doda ili

30
oduzme. Jevrejima je urođena vera u to učenje, i njega (učenja) potrebno je da se držimo, a ako je
potrebno, i sa radošću umirati za njega" 2 .

Josif je temeljno radio i nad drugim, pomena dostojnim delima, kao na primer delu pod naslovom „Razum
- Samodržac". Neki njemu pripisuju i Knjige Makavejske, zbog toga što u njima postoji opis hrabre borbe
koju su Jevreji vodili za veru. Na kraju XX knjige „Drevnosti" on govori o svojoj želji da izloži u četiri knjige
ono šta Jevreji, saglasno veri otaca, uče o Bogu, Njegovoj suštini i zakonima. On se bavio i drugim
pitanjima, o čemu govori u svojim spisima. Da bi se utvrdilo poverenje u njegova svedočenja, potrebno je
dodati i reči s kraja knjige „Drevnosti": prekorevajući Justa iz Tiveriade 3 , koji je takođe želeo da napiše
istoriju svoga vremena, da nije veran istini, traži od njega odgovore i kaže: „Ja se, eto, nisam plašio, kao
ti za svoje delo. Dao sam svoje knjige imperatoru na uvid jer sebe znam kao čuvara istine, koju sam i
zapisao, i nisam grešio, očekujući da he to potvrditi neko sa strane. Ja sam svoju istoriju dao (na uvid) i
mnogim drugima, i onima koji su učestvovali u ratu, kao na primer caru Agripi i nekim njegovim rođacima.
I eto, imperator Tit je poželeo, da se ljudi upoznaju sa događajima samo putem mojih knjiga... Car Agripa
je napisao šezdeset i dva pisma koja svedoče o istinitosti onoga što rekoh..." 4 . Od tih pisama Josif
navodi samo dva, ali smatram da je o njemu dosta rečeno.

1. Artakserks I (Dugoruki) - car Persije (465-424. godina pre Hrista). Stupio je na presto posle smrti oca,
Kserksa I (485-465. godine pre Hrista), i starijeg brata Darija.

2. Josif Flavije, „O drevnosti Judejskog naroda - Protiv Apiona", I , 8.

3. Just iz Tiveriade - istoričar. Jevrejin. Autor dela o Judejskom ratu. Flavije sa njim polemiše u delu
„Život".

4. Nije poznat izvor iz koga se citira.

11. Glava

O tome da je Simeon upravljao crkvom u Jerusalimu posle Jakova

Pređimo na sledeće događaje. Posle mučeničke smrti Jakova, i nedugo zatim, nakon zauzeća
Jerusalima, apostoli i učenici Gospodnji, koji ostaše živi, otišli su po svuda (po predanju), zajedno sa
srodnicima Gospoda po telu (od kojih tada su mnogi još bili živi), i svi su zajedno držali savet o tome ko
da bude dostojni naslednik Jakova. I svi jednodušno priznaše da je Simon dostojan, a on je bio sin
Kleope, kako se o tome kazuje u Jevanđelju (pogl. Lk. 24, 18). Govore da je on bio Spasiteljev brat po
stricu. Egezip piše da je Kleopa Josifov brat.

12. Glava

O tome da je Vespazijan razmišljao ko su potomci Davidovi

Kazuju da je Vespazijan posle zauzimanja Jerusalima naredio da se pronađu svi Davidovi potomci, da
među Jevrejima ne bi ostao niko od carskog roda. Zbog toga ponovo bi progon nad Jevrejima.

13. Glava

O tome daje Aneklit bio drugi episkop Rima

Posle deset godina vladavine Vespazijana, njega je nasledio Tit, njegov sin 1 . Druge godine njegove
vladavine, Lin (episkop Rima) prepusti katedru, nakon dvanaest godina, Analektu 2 . Tita, koji je vladao
dve godine i dva meseca, nasledio je njegov brat Domicijan 3 .

1. Tit - rimski imperator (79-81. godina).

2. Analekt - episkop Rima (79-91. godina).

31
3. Domicijan - rimski imperator (81-96. godina).

14. Glava

O tome da je Avilije bio drugi episkop crkve u Aleksandriji

Četvrte godine vladavine imperatora Domicijana, Anijan, prvi episkop crkve u Aleksandriji, kada se navrši
dvadeset i dve godine njegove službe, upokoji se. Njegov prejemnik i drugi episkop Aleksandrije postao
je Avilije 1 .

1. Avilije - episkop Aleksandrije (84-88. godina).

15. Glava

O tome da je Kliment bio treći episkop Rima

Dvanaeste godine vladavine Domicijana, Anakleta, koji je dvanaest godina bio episkop crkve u Rimu,
nasledio je Kliment, koga apostol (Pavle) u poslanici Filipljanima naziva svojim satrudnikom.

16. Glava

O Klimentovoj poslanici

Postoji jedno značajno pismo koje je napisao Kliment, za koje su svi saglasni da je istinito. Ono je
napisano od strane crkve u Rimu i upućeno je crkvi u Korintu, jer se tada u Korintu načinio razdor. Mi
znamo da je to pismo već odavno u narodu i mnogim crkvama. Čitaju ga i danas 1 . A da je u Korintu bilo
razdora, o tome svedoči i Egezip.

1. Reč je o Prvoj poslanici Korinćanima Klimenta Rimskog. Postoji više spisa sa njegovim imenom, ali se
pouzdano zna da je samo pomenuta Prva poslanica zaista njegova. Ruski prevod: „Ranohrišćanski oci
Crkve", Brisel, 1978. go-dina, str. 42-92.

17. Glava

O tome kako je Domicijan progonio hrišćane

Domicijan je bio svirep prema ljudima. U Rimu je, bez suda, kaznio mnoštvo viđenih i poznatih ljudi. Na
hiljade ljudi, bez krivice, poslao je u progonstvo i oduzeo im imovinu. Pred svoj kraj, sebe je pokazao kao
Neronovog naslednika u mržnji prema Bogu. On je bio drugi koji je protiv nas podigao progon, mada
njegov otac (Vespazijan) nije imao ništa protiv nas.

18. Glava

O apostolu Jovanu, i o njegovom Otkrivenju

Tada je, kako govore, apostol i jevanđelista Jovan, zbog svedočenja o Hristu, osuđen da živi na ostrvu
Patmos 1 . Irinej piše o broju antihrista u Jovanovom Otkrivenju. U V knjizi „Protiv jeresi" on kaže o
Jovanu: „Ako bi danas trebalo reći o antihristu, to bi moguće bilo samo od onoga ko je tajnovidac. Njemu
(Jovanu) dato je otkrivenje, sasvim nedavno, gotovo u našem veku, pred kraj vladavine Domicijana...". U
pomenuto vreme naša vera je toliko prosijala da su i pisci koji su daleko od hrišćanske vere kazivajući o
svemu govorili i o našim mučenicima 2 . Sa tačnošću su označili i njegovo vreme: u petnaestoj godini
Domicijana Flavija Domicila, roćaka Flavija Klementa 3 , jednog od tadašnjih rimskih konzula, zbog
ispovedanja vere u Hrista, zajedno sa drugima beše zatočena na ostrvu Pont 4 .

1. Patmos je jedno od ostrva arhipelaga na Sredozemnom moru, blizu obala Male Azije, I dandanas je
pusto mesto. U utočištu Rostiji i sad se pokazuje pećina U kojoj je Jovan imao viđenje i napisao
Otkrivenje.

32
2. Po kazivanju koje je došlo do nas, o tome su pisali i neznabošci. Ali do sada se zna samo za Istoriju
koju je napisao Kasije Dij (63, 13). Okrivljeni koji se tamo pominju, po svemu sudeći su hrišćani. Jevsevije
u svojoj Hronici spominje i nekog istoričara po imenu Bretonije.

3. Flavije Klement je brat (ne rođeni) imperatora Domicijana i otac naslednika prestola. Domicijan ga je
kaznio zbog nekih neosnovanih podozrenja (pogl. Gaj Svetonije Trankvil, „12 rimskih careva", str. 220).

4. Pont, danas Ponca, ostrvo blizu obale Napulja.

19. glava

O tome da je Domicijan zapovedio da se pobiju svi oni koji su poticali iz roda Davidovog

Postoji drevno kazivanje o tome da kada je Domicijan hteo da istrebi sve one iz roda Davidovog, da je
neko od jeretika potkazao i potomke Jude (koji je bio brat Spasitelja po telu) govoreći da su iz roda
Davidovog. O tome Egezip ovako kazuje:

20. glava

O rođacima Spasitelja našeg

„Od roda Gospoda ostali su Judini unuci. Juda je bio brat Gospodnji po telu. Njih su potkazali, rekavši da
su potomci Davida. Evokat 1 ih dovede Domicijanu, koji se poput Iroda plašio Hristovog dolaska. On ih
upita da li su iz roda Davidovog, a oni rekoše da jesu. Tada ih upita o njihovom materijalnom stanju, a
njih dvojica rekoše da imaju samo devet hiljada dinara ali ne u novcu nego u 39 pletera 2 zemlje, da tu
zemlju obraćuju i da od toga žive. Tada mu pokazaše svoje ogrubele šake. Na pitanje o Hristu i
Njegovom carstvu, šta je ono, gde i kada ć e se pojaviti, oni odgovoriše da ono nije od ovoga sveta i nije
na ovoj zemlji n e g o da je na nebu i sa anđelima, i da će biti na kraju sveta, kada Hristos doće sa
slavom, da sudi živima i mrtvima i svakome da po delima njegovim. Domicijan, ne našavši krivice na
njima, ismeja ih kao ludake pa ih pusti na slobodu. Gonjenje Crkve bi prekinuto dekretom... Nastadoše
mirna vremena, koja su trajala do Trajana...".

O Domicijanu govori i Tertulijan: „On je pokušao da nam učini zlo, nasledivši ga od Neronove žestine. Ali,
kako mislim, on je imao dosta zdrave pameti pa se ubrzo zaustavi, vrativši iz progona one koje je
izgnao..." 3 . Nakon petnaest godina vladavine Domicijana, vlast je preuzeo Nerva 4 . Istoričari tog
vremena kazuju da je po odluci rimskog Senata bila oduzeta počast Domicijanu, i da su vraćeni oni koje
je on nepravedno prognao. Tada je, kako saopštavaju drevni pisci, napustio Patmos i apostol Jovan, i da
se zatim nastani u Efesu.

1. Evokat - vojnik.

Evokati su kod rimljana bili ljudi iz vojnog reda koji su služili u vojsci kolikoje trebalo ali su još zadržali
vojničko ime i više su služili za čast.

2. Πλεθρον - mera za površinu, oko jedne četvrtine hektara.

3. Tertulijan,, Apologija", V , 4. Reč je o progonima 95-96. godine.

4. Nerva - rimski imperator (96-98. godina).

21. glava

O tome da je Kedron bio treći episkop crkve u Aleksandriji

Posle Nerve, koji je kratko vladao, vlast je dobio Trajan 1 . Prve godine njegove vladavine, Avlije, koji je
trinaest godina bio na čelu crkve u Aleksandriji, upokoji se i zameni ga Kedron 2 . Posle Anijana, prvog

33
tamošnjeg episkopa, on je bio treći. U Rimu je crkvom u to vreme upravljao Kliment, takođe treći episkop
koji je to dostojanstvo imao posle Petra i Pavla. Prvi je bio Lin, a posle njega - Anaklet.

1. Trajan - rimski imperator (98-117. godina).

2. Kedron - episkop Aleksandrije (98-107. godina).

22. glava

O tome daje Ignjatije bio drugi episkop crkve u Antiohiji

U Antiohiji, posle prvoga episkopa Evodija, doće na njegovo mesto Ignjatije 1 . U Jerusalimu, umesto
Jakova, na mesto episkopa je došao Simeon.

1. Evodije - episkop Antiohije (43-67. godina). Njega zamenjuje sveti Ignjatije (67-107. godina).

23. glava

Kazivanje o apostolu Jovanu

U to vreme, u Aziji je još živeo apostol i jevanćelista Jovan, onaj koga je izabrao i silno voleo Isus. Nakon
povratka sa ostrva (Patmos), posle smrti Domicijana, on se starao o tamošnjim crkvama. Da je on tada
živeo, to je posvedočeno od strane dva verna svedoka - Irineja i Klimenta Aleksandrijskog. Irinej, u II
knjizi „Protiv jeresi" govori i ovo: „Svi azijski sveštenici, koji su bili sa Jovanom, učenikom Gospodnjim,
svedoče da je on govorio o tome, i zna se da je sa njima bio u vreme Trajana". U III knjizi istog dela, on
piše: „U crkvi, koju je osnovao Pavle u Efesu, živeo je Jovan sve do vremena Trajana...".

Kliment, koji takoće pamti to vreme, pominje u svom delu koje govori o tome koji bogataš ć e biti spašen,
nešto što je veoma važno za sve koji žele čuti ono što je korisno: „Ja nisam slušao basne, nego sam
slušao istinu o apostolu Jovanu. To kazivanje predato je nama a mi smo ga zapisali. Vrativši se, nakon
smrti tiranina, sa Patmosa u Efes, on je, po obavezi koju je imao, postavljao episkope, ustrojavao crkve,
uvodio u klir one koji su toga bili dostojni. Došavši u jedan grad (neki ga nazivaju njegovim imenom) 1 ,
on načini mir meću braćom. Primetivši jednog mladića, apostol reče tamošnjem episkopu: „Poveravam
ovog mladića tebi pred licem crkve i Hrista". Episkop prihvati mladića i obeća apostolu da ć e se starati o
njemu. Zatim je Jovan otišao u Efes..." 2

A starešina uzme mladića k sebi u kuću i hranio g a je i izdržavao, čuvao i najposle krsi ga. Ali od tog
vremena nekako popusti u pređašnjem staranju i nije toliko pazio na ponašanje toga mladića, uzdajući se
u onaj pečat Božiji što mu je saopšten kroz sveto krštenje. Mladić, spazivši, da se na njega slabije motri,
učini poznanstvo sa lošim društvom: lenština, pokvarenih i spremnih na svako zlo. Ovi Ga najpre
namame na svoje časti, a posle Ga i vodiše sobom kad su noću polazili u krađu i tako ga spremali za
svog druga. Mladiću je ovaj posao išao dosta lako od ruke. Kao čovek snažne naravi oteo se s pravog
puta kao divlji konj, i otev žvale i uzdu leteo je tako reći u svoju pogibao. Prestao je misliti na Boga i svoje
spasenje, i dođe mu u Glavu da čini pokore; pa predviđajući da mu predstoji ginuti, volio je upustiti se u
poveća zločinstva pa na jednako postradati sa svojim društvom. I tako sastavi hajdučku četu i bude od
nje priznat za vođu.

Možda ni jedan ovakav četovođa nije počinio tolika zla svojim napadanjem, ubijanjem i mučenjem nevinih
ljudi, kao on sa svojim drugarima. Slučajno pojavi se druga potreba i crkve Azijske pozovu Jovana iz
Efesa. Apostol dođe i uredi sve što je imao da uredi, pa se onda okrene k onom episkopu ovako:
„ Vladiko, vrati nam zalog što ti predadosmo ja i Hristos u prisustvu crkve kojom upravljaš ". Episkop se u
prvi mah prepadne misleći da mu se prebacuje da je pokrao pare koje nisu išle kroz njegove ruke.
Začuđen našao se u zabuni. Jovan govori, treba mu ee -rovati; ali znajući da nema na sebi krivice, nije
moga da veruje. „Tražim od tebe,- nastavi apostol, da mi kažeš gde je onaj mladić i daj nam račun za
njegovu dušu ". Tada onaj siroti starac duboku uzdahne i plačući odgovori: „On je umro". Kako i od čega?
„On je mrtav za Boga,- reče starac. Postao je zao i postao vredovit; on je četovođa razbojnicima;
izneverio je crkvu i otišao u brda". Tad apostol pocepa haljinu na sebi i od žalosti udari se u Glavu i reče:
„ A v aj meni! Izgubih valjanog čuvara bratske mi duše! Brzo, spremite mi konja i dajte mi jednoga koji će
34
da me prati". Jovan ostavi crkvu i odjaha što je brže pogao da dođe u planinu. Kada je stigao na mesto,
izađe pred njega razbojnička straža; ali o v aj niti se plaši niti uzmiče. Straža g a uhvati, a on ništa ne
pitajući, reče: „ To sam i tražio, zato sam i došao. Vodite me k vašem vođi". O v aj se u međuvremenu
naoružao i čekao je. No tek što priđe Jovan bliže, vođa Ga poznade i od srama poče da beži. Apostol
krenu za njim, ne obazirući se na svoju starost, samo da g a stigne. U trku vikaše: „Stani sine, zašto
bežiš od mene, tvoga oca? Što bežiš od starca koji je nenaoružan? Vrati se, dete moje, ne plaši se. Još
ima nade za život. Uzimam na sebe da ja odgovaram Hristu za tebe, i ako je potrebno, umreću za tebe
kao što Gospod umre za nas. Stani, imaj v epe , Hristos meje poslao po tebe!" Kada to začu begunac,
stade i obori oči u zemlju, a zatim pobaca oružje i silno zaplaka. Starac mu se približi, a o v aj mu pade
oko vrata i sa najvećim žaljenjem poče da moli za oproštaj, i tako se po drugi put krstio u suzama, samo
što je krio svoju desnu ruku. Apostol mu je jamčio da mu je izmolio oproštaj kod Spasa, molio Ga je,
kleknuo na kolena pred njega i ljubeći mu desnicu kao već očišćenu pokajanjem, privede ga opet u crkvu.
A u crkvi molio se za njega što češće, spremao Ga na podvig posteći s njim zajedno i negovao mu dušu
različitim dušekorisnim poukama. Po kazivanju drugih, Jovan Ga je odpustio onda kada je sasvim vraćen
k crkvi, pokazavši na sebi ugled istinitog pokajanja, veliki dokaz i znake očevidnog vaskrsenja!

1. Pisac Aleksandrijske Hronike misli da pod tim mestom treba razumeti Smirnu. Kažu da je Kliment
navlaš prećutao ime tog mesta, ne želeći da baci senku na spomen svetog Polikarpa, episkopa Smirne, o
čijem se vladanju za mladosti ovde govori.

2. Kliment Aleksandrijski, „Koji će se bogataš spasti?" , 42 (ruski prevod: N. Korsunski, Jaroslavlj, 1888.)

24. glava

O poretku Jevanđelja

Ovo Klimentovo kazivanje naveo sam da bi se svi mogli upoznati sa njim. Recimo i o spisima tog
apostola. Kao prvo, neosporno je njegovo Jevanđelje koje priznaje čitava Crkva. A što mu je od starine
dato mesto posle prva tri, to ć e biti jasnije iz sledećeg: divni i uistinu Bogu ugodni ljudi, a kazujem o
apostolima Hristovim, živeli su u savršenoj čistoti, ukrašavajući svoju dušu svim vrlinama, ali su
propovedali običnim jezikom i nisu bili iskusni da kazuju tajne vere bez nadahnuća Duhom Svetim.
Takođe se zna da je i Pavle, koji se odlikovao bogatstvom reči i obiljem misli, da je on napisao samo
nekoliko kratkih Poslanica mada je mogao govoriti o neizrecivom jer, sozercavajući treće nebo i uznet u
nebesa, bio je udostojen i toga da sluša neizrecive tajne. O svemu tome znaju i apostoli, prvo njih
dvanaest a zatim i Sedamdesetorica, kao i mnoštvo drugih učenika. Kazivanje o životu Spasitelja ipak
nam ostaviše samo Matej i Jovan, a i oni su (po predanju) po neophodnosti zapisali sve. Matej je prvo
propovedao među Jevrejima. Sabravši i druge narode, dao im je svoje Jevanćelje napisano na rodnom
jeziku. Odlazeći od njih on im ostavi svoje delo. I Marko i Luka dadoše vernima Jevanđelje, dok je Jovan
svo vreme usmeno propovedao i tek pred kraj poče da piše, a evo kojim povodom. Kada su prva tri
Jevanđelja raširena po svetu, ona jednom prilikom dođoše i do njega (Jovana). On je tada, kako kazuju,
primetio da u njima nedostaje povest o prvim delima Hristovim, učinjenim na samom početku Njegove
propovedi. I to je tačno. Trojica jevanćelista su znali, kako vidimo, samo ono što je činio Spasitelj u toku
vremena posle zatvaranja Jovana (Krstitelja) u tamnicu. O tome su oni pisali i odatle su započeli svoje
kazivanje. Matej, zaista, posle kazivanja o četrdesetodnevnom postu i iskušavanju koje je tada trpeo Isus,
ukazuje na vreme o kome piše: „A kada ču Isus da je Jovan predat, otide u Galileju" (Mt. 4, 12). Tako isto
i Marko: „A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući jevanćelje o Carstvu Božijem"
(Mk. 1, 14). I Luka govori približno isto, jer pre nego što kazuje o delima Spasitelja, on kazuje da je Irod
zatvorio Jovana u tamnicu (pogl. Lk. 3, 20). Jovana su, kako kazuju, počeli ispitivati o vremenu o kome
drugi (jevanđelisti) ćute, i o delima učinjenim Spasiteljem pre zatočenja Krstitelja. On i sam govori o tome:
„Tako učini početak čuda" (Jn. 2, 11) i rekavši o delima Isusa, spominje o tome da je Jovan krstio u
Enonu, blizu Salima. To je jasno iz njegovih reči: „Jer još ne biješe Jovan bačen u tamnicu" (Jn. 3, 24).
Jovan u svome jevanćelju kazuje o tome šta je Isus učinio do tada, a preostala trojica jevanćelista o
onome šta je bilo posle Krstiteljevog zatočenja. Eto zbog čega imamo to raznoglasje. Jovanovo
jevanđelje obuhvata prvobitnu delatnost Hrista, a preostala tri daju istoriju Njegovih poslednjih godina.
Jovan, kako vidimo, prećutao je rodoslov Spasitelja po telu zbog toga što su to izložili Matej i Luka, i
započinje od učenja o Hristovom Božanstvu, koje je njemu, kao toga dostojnom, rekao Duh Božji. O
Jovanovom jevanđelju rečeno je dovoljno.

35
Razlog zbog koga je Marko napisao Jevanđelje već smo pomenuli. Luka je to učinio jer su mnogi
užurbano i nepromišljeno počeli da govore o događajima, njemu dobro poznatim, te je on (Luka) smatrao
za korisno da prekine te smutnje i da u svom Jevanđelju izloži istinito kazivanje o svemu, prikupljajući
podatke iz beseda sa Pavlom i ostalim apostolima. Eto šta je trebalo reći o Jevanđeljima. Nastojaćemo
da sve još tačnije izložimo, koristeći se i kazivanjima drevnih pisaca.

Od Jovanovih spisa, kao neosporna se priznaje Prva poslanica, dok se druge dve osporavaju. Mišljenja
po pitanju Otkrivenja su podeljena i do danas. O tome ćemo govoriti nešto kasnije, navodeći
svedočanstva koja imamo od ranije.

25. glava

O tome koje su knjige priznate kao bogonadahnute a koje nisu

Kada se već povela reč o svemu ovome, neće biti na odmet da nabrojimo nama poznate knjige Novog
Zaveta. Na prvo mesto stavljamo četiri sveta Jevanćelja, a za njima Dela apostolska. Zatim Pavlove
Poslanice, a za njima Prvu poslanicu Jovanovu i Prvu poslanicu Petrovu, a zatim, kako je prikladno,
Otkrivenje Jovanovo, o kome ćemo tek govoriti. To cy knjige koje se ne osporavaju. Među one koje se
osporavaju, ali koje su prihvaćene od većine, pomenućemo: Poslanice od kojih je jedna Jakovljeva,
Judina i (druga) Petrova. Tu je takođe i treća Jovanova. Moguće da ona pripada jevanđelisti Jovanu ili
nekome ko ima isto ime kao i on 1 .

Lažnim pripadaju: „Dela Pavlova", knjiga pod imenom „Pastir", „Petrovo Otkrivenje", „Varnavina
Poslanica", takozvane „Nauke Apostolâ", a takođe i Jovanovo Otkrivenje, koje neki prihvataju a neki
savetuju da bude prihvaćeno. Neki među te knjige svrstavaju i „Jevrejsko Jevanđelje" 2 . Njega najviše od
svih vole Jevreji koji su i predali Hrista. Sve su to odbačeni spisi, a mi smo smatrali za korisno da ih
pomenemo radi toga da bi ljudi znali koje su knjige istinite a koje nisu. Potrebno je znati i za knjige koje
jeretici smatraju za jevanđelja apostola: Petrovo, Tomino i nekih drugih (apostola), takođe i „Dela" koja
pripisuju apostolu Andreju, Jovanu i ostalim apostolima. Te knjige nikada nije udostojio spomena ni jedan
od crkvenih pisaca. Da se njihove reči i slog veoma razlikuju od apostolskog duha, misli i učenja, to je
veoma očevidno i to pokazuje da je reč o izmišljotini jeretika. Upravo zbog toga potrebno je odbacivati ta
dela kao nečastiva 3 .

1. Pogledati 85. apostolsko pravilo

2. Jevrejsko Jevanđelje bilo je napisano na jevrejskom a docnije ga je preveo na grčki i latinski Jeronim.
Ono se naziva i Jevanđelje Dvanaest apostola, i zacelo je veoma staro. U mnogome se slaže sa
Matejevim jevanđeljem, ali ima neskladnih dodataka a takođe je i dosta toga izostavljeno. U prošlosti
njega su najviše prihvatali evioniti.

3. Jevsevije navodi spisak najpoznatijih apokrifa: Jevrejsko jevanđelje po mišljenju nekih istoričara,
pripada broju drevnih apokrifa (pogl. Jurij Niko-lajev, „Fragmenti iz istorije gnosticizma", Petrograd, 1913,
str. 437 /na ruskom/). Ono je upotrebljavano u judeo-hrišćanskim krugovima. U II veku Je-vrejsko
jevanđelje, prevedeno na grčki, postaje poznato i jelinskom svetu. Osnovni istočnik svedočenja o tom
tekstu imamo u spisima blaž. Jeronima. Petrovo jevanđelje pominje se u Origenovim tumačenjima
Matejevog jevanđelja (10, 17). 495. godine osuđeno je od strane Gelasija, episkopa Rima. Tekst Petro-
vog jevanđelja, sa izuzetkom segmenata koje navodi Jevsevije, nije bio poznat sve do XIX veka. 1887.
godine u Egiptu, u grobnici jednog hrišćanskog monaha iz VIII - IX veka, otkriven je rukopis sa
fragmentom Petrovog Otkrivenja i deo teksta koji je prepoznat kao Petrovo jevanđelje. Prvo izdanje:
„Memoires publics par les membres de la mission archeologique francaise au Caire", Paris, 1892, vol. 9.
Ha ruskom: pogledati pomenuto delo Jurija Nikolajeva, str. 441-444. Tomino jevanđelje spada među
najstarije apokrife. Ono je među gnostičkim krugovima poznato već u II veku. Sadrži kazivanja o
Hristovom detinjstvu. Prepuno je do-ketističkih stavova. Citat iz Tominog jevanđelja došao je do nas kroz
„Filosofumene" Ipolita Rimskog. Konstantinopoljski patrijarh Nikifor (806-815. godina), autor
„Stihometrije", zna za 1300 stihova iz Tominog jeva-nđelja. Po pretpostavci nekih istraživača, u nešto
izmenjenom obliku, tekst Tominog jevanđelja došao je do nas kroz kasniji apokrif - Arapsko jevanđelje
detinjstva ( Tichendrof , „ Evangeliaapocrypha ", Lipsiae , 1853).

36
„Jevanđelje Matije"- gnostički apokrifni tekst koji je, prema svedočenju Klimenta Aleksandrijskog
(„Stromate", II , 9) bio veoma popularan među aleksandrijskim sledbenicima Vasilidove jeresi. Taj apokrif
je bio poznat i Origenu. Do danas nije sačuvan.

Broju drevnih apokrifa takođe treba pribrojati „Jevanđelja" koja nose imena apostola: Filipa, Jakova
(„Jevanđelje rađanja"), Nikodima, Jude, Varnave, a takođe i „Evino jevanđelje", „Egipatsko jevanđelje" i
mnoštvo fragmenata bezimenih apokrifa na jevanđeoske teme. Potrebno je napomenuti otkriće iz XIX
veka (među koptskim rukopisima) - „ Pistis Sophia ", koji sadrži ideje karakteristične za učenje gnostika
Valentina, te zbog toga nosi naziv „Valentinovo jevanđelje" (pogl. A. F. Losev, „Istorija antičke etike",
Moskva, 1992, 1. tom, str. 296-297 /na ruskom/).

„Pavlova dela" pripadaju broju najstarijih kazivanja o apostolima. Neki is-traživači pretpostavljaju da je
ovaj spis raniji od drugih apokrifa o apostolima, te da je nadopuna kanonskom tekstu Dela apostolskih
(tekst „Pavlovih dela" govori o životu apostola do stradanja u Rimu). Taj apokrif nije sačuvan, ali se
Origen često koristi njime. Moguće da je ovaj apokrif izvršio uticaj na stvaranje kasnije povesti i stradanju
apostola Pavla („ Passio Pauli "), koji se nalazi u mnogim latinskim kodeksima.

,Andrejeva dela"- gnostički apokrif iz II veka. Nije sačuvan. O njegovom sastavu moguće je suditi po
kasnijim apokrifima koji nose ime apostola Andreja, u raznim grčkim i latinskom kodeksima (ne ranijim od
VIII veka). Ovaj apokrif se gotovo uvek pominje sa „Jovanovim delima".

„Jovanova dela" ( II vek) - apokrif koji ulazi u sastav opširnog zbornika kazivanja o apostolima. Za autora
tog zbornika najčešće pominju gnostika Levkija. „Jovanova dela" bila su veoma popularna u mističkim
krugovima ranog hrišćanstva i imala su jak uticaj do IX veka. Taj spis bio je poznat i svetom Fotiju
Carigradskom. Na „Jovanova dela" ukazuju učesnici ikonoboračkog sabora u Konstantinopolju (754.). Na
Sedmom Vaseljenskom saboru (787.), zbornik Levkija bio je osuđen inicijativom patrijarha Tarasija
Konstantinopoljskog (pogl. „Dela Vaseljenskih sabora", VII tom, Kazanj, 1887-1891, str. 189-192 /na
ruskom/). Osim Levkijevog zbornika poznati su takođe fragmenti kazivanja o delima Petra, Filipa, Mateja,
Vartolomeja. Naročito treba pomenuti „Tomina dela" koja pokazuju obrazac stvaralaštva gnostika u II
veku. Po napomeni A. F. Loseva, za izučavanje gnostičke filosofije „Tomina dela" imaju izuzetno veliki
značaj (pom. delo, str 291. Pogledato tamo navedena publikovanja fragmenata iz ovog apokrifa).

„Petrovo Otkrivenje"- najstariji apokrifni tekst, ulazi u broj kanonskih knjiga već u III veku. Tom vremenu
pripadaju i „Poslanice apostola Varnave" - „Učenje apostola" objavljeno u: „Žurnal Moskovske
Patrijaršije", 11, 1975. godina, str. 68-72.

Apokrifni spisi bez sumnje imaju važnost samo kao istorijski izvori. Takođe, prema napomeni svetog
Atanasija Velikog, „oni su zasigurno izmišljotina jeretika, koji ih stvaraju kada žele, prikazujući ih kao
drevne, da imaju sa čime prevariti prostodušne ljude..." („Dela svetog Atanasija Velikog", III tom, str. 372-
373 /na ruskom/).

Pređimo sada na događaje koji slede.

26. glava

O varalici Menandru

Menandr, prejemnik Simona Vračara 1 , pokazao se kao veliko oruđe đavola, ništa manje opasno od
njegovog učitelja. On je takođe bio iz Samarije. Kao i učitelj, on se podigao do visina mađioničarskog
umeća, zadivljujući ljude svojim trikovima. Govorio je za sebe da je spasitelj, iz oblasti nevidljivih eona 2 ,
koji je poslat radi spasenja ljudi. Učio je da niko od anđela, sazdatelja kosmosa, ne može dostići
savršenstvo dok se opitno ne upozna sa magijom koju on (Meneandr) daje i od njega ne primi krštenje.
Oni koji toga budu udostojeni žive večno, nikada ne umiru i večno su mladi. O tome šta je ovaj učio
možemo saznati i od Irineja 3 . I Justin, spominjući Simona, između ostalog kaže i ovo: „Znamo da je
Menandr, takoće Samarićanin iz drevne Kaparteje, učenik Simona, podstrekivan demonima, kada je bio u
Antiohiji, mnoge obmanuo svojim maćioničarskim veštinama. On je ubedio svoje sledbenike da nikada
neće umreti. Njegovih sledbenika ima i sada..." 4 .

37
Očevidno je da je tu delo ćavolje, i da su ti šarlatani, prikazujući se kao hrišćani, samo osporavali učenje
Crkve o besmrtnosti duše i vaskrsenju mrtvih. Oni, koji su poverovali i prihvatili to (jeretičko) učenje,
izgubiše pravu nadu.

1. Menandr - učenik Simona Vračara, rodom je iz Kaparteje u Samariji. Živeo je u Antiohiji. Podrobnija
svedočenja o njemu nisu sačuvana do danas.

2. Gnostici su Govorili da su eoni duhovi, koji svoje poreklo dobiše od punoće božanstvenog suštastva.
Oni su, dakle, jednosuštni sa Bogom, po mišljenju Gnostika. Ali, ipak su jedan stepen niže od Boga. Iz
eona proizađoše mnoge druge stvari, a najposle i ovaj svet.

3. „Protiv jeresi", I , 23, 5.

4. Justin Filosof, „Apologija", I , 26.

27. glava

O evionitskoj jeresi

Lukavi demon, nastojeći da uništi veru u Hrista, Sina Božijeg, naće slabosti u ljudima i zavrbova ih za
sebe. Prvi hrišćani takve ljude nazvaše evionitima 1 . Njihova predstava o Hristu bila je veoma čudna. Oni
su Njega smatrali za običnog čoveka, koji je zbog svoje moralnosti priznat za pravednika. On se, po
njima, rodio iz bračne zajednice Marije i njenog muža. Po njihovom mišljenju, potrebno je sačuvati obrede
koje zahteva zakon. Drugi, uporedo sa njima, donekle su promenuli pomenute besmislice. Oni ne odriču
da se Hristos rodio od Djeve i Duha Svetoga, ali kao i prvi, ni ovi ne priznaju predvečnost Hrista, Logosa i
Premudrosti Božije. Ovi su čak i deformisali ono šta kazuju prvi, nastojeći da sve ispune onako kako
zahteva obredni zakon. Takođe smatraju da je potrebno odbaciti Poslanice apostola Pavla, nazivajući ga
odstupnikom. Prihvataju samo Jevanćelje Jevreja, a ostale knjige odbacuju. Poput Jevreja, i ovi čuvaju
običaje kao što su subota, ali su poštovali, gotovo kao i mi dan Gospodnji i spomen vaskrsenja. Zbog
toga su i dobili to ime (evioniti), koje govori o oskudnosti njihovog razuma, jer meću Jevrejima tako zovu
sirotinju.

1. O jeresi evionita, koji su smatrali rođenje Gospoda Isusa Hrista kao obično rođenje čoveka i da se reči
proroka Isaije (7, 14) ne odnose na Presvetu Bogorodicu, pisali su, osim Jevsevija, i Origen („Protiv
Celsa", V , 61), Irinej Lionski („Protiv jeresi", III , 21, 1). Takođe pogl. A. I. Pisarev, „Fragmenti iz istorije
hrišćanskog veroučenja patrističkog perioda", Kazanj, 1915, 1. tom, str. 96-126 /na ruskom/).

28. glava

O Kerintu, vođi jeretika

Znamo da je u to vreme živeo i vođa druge jeresi, Kerint 1 . Gaj 2 , čije sam reči već navodio, u svojim
rasuđivanjima o njemu kazuje i ovo: „I Kerint, u otkrivenjima koja su tobož napisana velikim apostolom,
meša lažna kazivanja o čudima koja su njemu rekli anđeli. On govori da će posle vaskrsenja nastupiti
zemaljsko carstvo Hrista, i da će ljudi ponovo naseliti Jerusalim, i da će se naslađivati telesnim
nasladama. Neprijatelj reči Božije, on želi da obmane ljude, govoreći da ć e milenijum proći u bračnom
prazniku...".

I Dionisije, koji je u to vreme bio episkop u Aleksandriji, u drugoj knjizi dela „O zavetima" 3 govoreći o
Jovanovom Otkrivenju, ovako kazuje o tom čoveku, sledujući drevnom predanju: „Kerint, osnivač jeresi
nazvane po njegovom imenu, širio je svoje zloučenje koje u osnovi sadrži ovo: u Carstvu Hristovom sve
će biti zemno i sve ć e biti čuvstveno. Sve će biti onako kako bi zapravo on (Kerint) želeo: želudac, i ono
što je ispod njega, biće zadovoljavano jelom, pićem, telesnim naslaćivanjem...".

Tako govori Dionisije. Irinej u I knjizi svoga dela „Protiv jeresi" (26.) podrobno govori o njegovom
gnusnom učenju, a y III knjizi daje nam kazivanje koje ne zaslužuje zaborav. Oslanjajući se na Polikarpa
4 , on kazuje da je apostol Jovan došao jednom prilikom u neku banju, i kada je saznao da je tu i Kerint,

38
hitro izađe napolje, ne mogavši da bude pod istim krovom sa tim čovekom. Tada je rekao onim koji behu
sa njim: „Hajdemo, da se ne sruši ova banja jer u njoj je neprijatelj istine - Kerint" 5 .

1. Kerint - jeresijarh. Po predanju, stekao je obrazovanje u Aleksandriji, gde je i počeo da širi svoje
učenje. Odatle je prešao u Efes, a zatim u Palestinu. Drevni hrišćanski pisci nazivaju ga protivnikom
apostola Petra, Pavla i Jovana (pogl. Irinej Lionski, pom. delo, 3, 3, 4). Sveti Irinej povezuje Kerintovo
učenje sa judejskim gnosticizmom. Kerint je učio da Hristos nije rođen od Djeve, nego iz običnog braka
Josifa i Marije, i da je prilikom krštenja na Isusa sišao Hristos (pogl. Jurij Nikolajev, pom. delo, str. 246-
250).

2. Poznato je da je Gaj učestvovao u borbi sa jeresi montanizma i da je bio oponent montaniste Prokla.
Gaju se jedno vreme pripisivalo autorstvo „Filosofumena", dela koje je otkriveno 1842. godine (kasnije je
to mišljenje promenjeno, i taj se spis pripisuje svetom Ipolitu Rimskom).

3. Sveti Dionisije, arhiepiskop Aleksandrije (246-265. godina). Učenik Origena, odlikovao se smelošću u
bogoslovskim istraživanjima. Stradavao u vreme gonjenja imperatora Decija i Valerijana. Tri godine
proveo u zatvoru. Sveti Dionisije udostojen je i imena „Veliki". Sveti Atanasije Veliki kaziva ga „učiteljem
Vaseljenske Crkve". Pravila koja je sveti Dionisije izložio u jednom pismu iz 260. godine, upućenom
episkopu Vasilidu, na Šestom Vaseljenskom saboru priznata su kao kanonska i obavezna za čitavu
Crkvu. Većina radova svetog Dionisija do nas su sačuvana u odlomcima koje navode drugi autori.
Jevsevije u svojoj Istoriji navodi fragmente iz knjige „O zavetima". Dela svetog Dionisija Velikog: MPGr X .
Ruski prevod: „Dela svetog Dionisija Velikog, episkopa Aleksandrije", Kazalj, 1900.

4. Sveti Polikarp, episkop Smirne. Apostolski učenik. Po svedočenju svetog Irineja Lionskog: „Polikarp,
koji ne samo da je učio od apostola i besedio sa mnogima koji su videli Gospoda našeg, bio je od
apostola postavljen za episkopa u gradu Smirna, u Aziji. I kada sam ga ja video u mojoj mladosti, on beše
starac. Život je okončao kao mučenik. Svagda je učio ljude onome šta je on naučio od apostola..." („Protiv
jeresi", III , 3, 4). Mučenički je postradao u vreme imperatora Marka Aurelija. Do danas nije ustanovljena
tačna hronologija života ovog svetitelja. Drevni istočnici saopštavaju, da je prokonzulu Kvadratu, koji je
tražio od Dionisija da huli na Gospoda, on rekao: „Eto, meni je 86 godina, kako ja Njemu verno služim, i
On mi ne učini nikakvo zlo. Kako onda da zloslovim na moga Cara i Spasitelja". Takođe se zna da je on
postao episkop Smirne kada mu je bilo oko 30 godina. Po mišljenju V. V. Bolotova, sveti Polikarp je rođen
(ili kršten) oko 69. godine, episkop postaje oko 100. godine, a stradava 155 ili 156. godine. A. P. Lebedev
pretpostavlja da se svetitelj rodio oko 80. godine, da je episkop postao oko 110. godine, a da je stradao
166/167. godine. Iz dela svetog Polikarpa do nas je došla Poslanica Filipljanima (pogl. „Ranohrišćanski
oci Crkve", str. 150-156 /na ruskom/).

5. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", III , 3,4.

29. glava

O jeretiku Nikoli i njegovim pristalicama

U to vreme, mada ne previše dugo, postojala je i jeres nikolaita 1 . O njoj govori i Jovan u Otkrivenju.
Njeni sledbenici hvalili su se time da je Nikola bio jedan od onih apostola koje su izabrali apostoli i da je
bio prijatelj Stefana (prvomoučenika). Kliment Aleksandrijski u III knjizi „Stromata" ovako govori o tom
Nikoli: „On je imao ženu u cvetu mladosti. Kada su ga po vaznesenju Spasitelja apostoli počeli
prekorevati zbog čudnog odnosa koji je imao prema njoj, on ženu izvede na sredinu sabranja i predloži
da je uzme svako ko poželi. Takav postupak, kako kazuju, bio je saglasan sa njegovim rečima da telo nije
potrebno štedeti. Tom njegovom postupku i rečima počeli su da prilaze neki od ljudi, bez previše
rasuđivanja. Uskoro se sledbenici njegove jeresi predadoše bestidnom razvratu. Slušao sam o tome da
Nikola nije znao ni za jednu drugu ženu osim za svoju, a takođe da su njegove kćeri bile devstvenice a
sin da je živeo daleko od poroka. Ako je to tako, onda je njegovo izvođenje žene bilo radi toga da bi
pokazao kako je pobedio strast... Tako je, kako kazuju, učio i Matija 2 ... Taj Matija rekao je i ovo: „Sa
telom je potrebno boriti se i ne prepuštati se nasladama. Potrebno je dušu odgajati verom i znanjem. O
ljudima koji tada podigoše ruku da bi osudili istinu, dovoljno je rečeno" 3 .

39
1. Ta jeres dobija naziv od njenog osnivača - đakona Nikole iz Antiohije, jednog od sedam đakona koje
su apostoli izabrali za tu službu (pogl. Dela ap. 4, 5). O toj jeresi svedoči i apostol Jovan u Otkrivenju (2,
1-6) i Irinej Lionski („Protiv jeresi", III , 11, 1). Irinej nikolaite naziva „izdanicima onoga što se naziva
lažnim znanjem".

2. Matija, autor apokrifnog jevanđelja.

3. Kliment Aleksandrijski, „Stromate", III , 4

30. Glava

O apostolima koji su bili oženjeni

Kliment, čije smo reči naveli, pominje i odricanje braka, te nabraja apostole za koje se zna da su bili
oženjeni. On govori sledeće: „Zar da oni kude apostole? Petar i Filip imali su decu. Za Filipa se zna da je
udao svoju kćer. Pavle se nije stideo da u svojoj poslanici pozdravi svoju ženu, koju nije vodio sa sobom,
da bi lakše mogao obavljati svoju službu...". U VII knjizi „Stromata" čitamo: „Govore da je žena blaženog
Petra povedena na gubilište, a Petar, gledajući to, jako se obradova što je prizvana bila da se vrati
onamo gde joj je prava kuća. On je pozva po imenu, pa je zatim tešio govoreći da se seća Gospoda. Eto
kakav je brak bio u tih blaženih ljudi. U tome se sastojala uzajamna i potpuna privrženost koju su oni
imali..."1.

1. Or. cit., VII , 11.

31. Glava

Kako su skončali Jovan i Filip

Što se tiče stradanja Petra i Pavla, o tome smo već govorili. O vremenu Jovanovog skončanja takođe je
donekle rečeno. Mesto gde je on sahranjen pominje Polikarp, koji je bio episkop u Efesu, u svome pismu
upućenom episkopu Rima - Viktoru 1 . Tamo on pominje i apostola Filipa i njegove kćeri: „U Aziji
sahranjena su velika svetila, čija ć e tela vaskrsnuti u poslednji dan, kada dođe Gospod u slavi i projavi
sve svete... takođe i Filipa, jednoga od dvanaestorice, koji se upokoji u Jerapolju, obe njegove kćeri koje
su bile devstvenice, i još jednu kćer koju je rukovodio Duh Sveti i koja počiva u Efesu. I Jovan, koji je bio
na grudima Gospodnjim, sveštenik, koji je nosio zlatnu pločicu 2 , mučenik i učitelj, koji se upokoji u
Efesu".

To je svedočanstvo o njihovom kraju. U dijalogu Gaja, koga smo već spominjali, Prokl (protiv koga je Gaj
pisao), kazuje o kraju Filipa i njegovih kćeri: „U gradu Jerapolju živele su četiri proročice, kćeri Filipove.
Tu je njihova zajednička grobnica...". Luka u Delima apostolskim pominje Filipove kćeri: one su živele
zajedno sa ocem u Kesariji Judejskoj, i bile su udostojene proročkog dara. Evo njegovih reči: „A sutradan
izađosmo, Pavle i mi koji bijasmo sa njim, i uđosmo u Kesariju; i ušavši u kuću Filipa jevanđelista, koji
beše jedan od sedam đakona, ostasmo kod njega. I ovaj imaše četiri kćeri devojke koje proricahu" (Dela
ap. 21, 8-9).

Izložili smo svedočenja, prema onome šta je došlo do nas, o apostolima, apostolskim vremenima i
sveštenim knjigama koje su nam oni ostavili. Takođe i o knjigama koje su osporavane ali se čitaju u
većini crkvi, a takođe i o lažnim knjigama, koje su daleko od istinske vere. Sada ćemo preći na kazivanja
o događajima koji su usledili.

1. Polikarp - episkop Efesa. Predsedava saborom episkopa Male Azije, održanom u Efesu 196. godine.
Viktor - episkop Rima (190-202. godina).

2. Πεταλον - deo prvosvešteničke odežde.

32. glava

O tome kakvom je mučeničkom smrću stradao Simeon, episkop Jerusalima


40
Posle Nerona i Domicijana, u vreme imperatora čije vreme sada opisujemo 1 , počeše sve veća i veća
gonjenja na hrišćane. U takvom gonjenju, kako kazuju, mučenički je postradao i Simeon, sin Kleope, koji
je bio drugi episkop crkve u Jerusalimu. O tome govori i Egezip, od koga smo i ranije uzimali mnoga
svedočenja. On (Egezip) govori da je Simeon optužen od strane nekih jeretika, a zatim je uhvaćen i
stavljen na razne muke. Mučenje je trajalo nekoliko dana, a njegova izdržljivost ražestila je sudiju i one
koji behu sa njim, pa su odlučili da ga ubiju. Ali, evo šta kazuje sam pisac: „Neki od jeretika optužiše
Simeona, sina Kleope, rekavši da je on hrišćanin i potomak Davidov. Zbog toga je on i postradao, u 120
godini, u vreme imperatora Trajana i konzula Atika..." 2 .

On kazuje da kada je bilo traganje za potomcima judejskih careva, da su to optužitelji videli kao zgodnu
priliku (za potkazivanje hrišćana). Moguće je zaključiti da je Simeon bio jedan od onih koji je lično video i
slušao Gospoda, a kao potvrda toga navodi se njegova starost i spomen o Mariji, ženi Kleope (Jn. 19,
25). Taj Simeon bio je njegov sin. Pisac govori da potomci Jude, jednog od braće Spasitelja, takođe
doživeše doba tog vladara. O tome, kako su oni ispovedali veru u Hrista u vreme Domicijana, već smo
govorili. Dalje on (Egezip) kazuje: „Oni staju na čelo crkve ili kao rođaci Gospoda ili zbog toga što se ne
ustežu ispovedati svoju veru. Crkva je bila u miru do vremena Trajana, do vremena kada je sin Kleope,
Simeon, oklevetan od strane jeretika i doveden pred sud. Mučen je nekoliko dana, i sve je zadivio svojim
nepokolebljivim ispovedanjem Hrista... Konzul je postavio pitanje kako to da starac od sto i dvadeset
godina podnosi sve te muke. A onda zapovediše da bude raspet na krstu...". Dalje taj isti pisac, izlažući
njemu savremene događaje, govori da je do tog vremena Crkva bila čista kao neporočna devstvenica, a
da oni koji su nastojali da naruše tu čistotu, ni jednoga trena nisu mirovali 3 . Kada je sveti apostolski lik
okončavao svoj život na ovaj ili onaj način, i kada nestade pokolenja koje je svojim ušima slušalo glas
Božanstvene premudrosti, tada se pod uticajem lažnih učitelja, učiniše mnoge smutnje. I kako ne ostade
u životu niko od apostola, oni (jeretici) izađoše u otvoren napad propovedajući ono što je strano istini.

1. Ovakva gonjenja na hrišćane imala su kao izgovor to da hrišćani preziru bogove neznabožaca, te su
kao takvi bili posmatrani kao neznabošci. Uz to, uvećanje broja hrišćana nanosilo je štetu žrecevima i
onima koji su gradili (pravili) idole.

2. 107. godina.

3. Ovo Egeziiovo svedočenje Jevsevije najverovatnije irimenjuje na crkvu u Jerusalimu, a ne na crkvu


uopšte.

33. Glava

O tome da je Trajan zabranio zlostavljanje hrišćana

U to vreme mnoga mesta je zahvatilo veliko gonjenje na hrišćane da je Plinije Sekund 1 , najpoznatiji
među namesnicima, uznemiren velikim brojem mučenika, pisao je imperatoru o ljudima koji su ginuli zbog
vere 2 . Tu je naglasio da niko od njih nije mogao biti optužen zbog nekog nečašća ili protivzakonitosti.
On dalje kazuje: „Ustavši u zoru, oni pevaju Hristu kao Bogu. Zabranjuju preljube, ubistva i činiti bilo
kakve slične stvari. U svemu postupaju po zakonima..." 3 . Na to je Trajan izdao ukaz da se obustavi
hajka na hrišćane, a da se kazne oni koji nasrnu na njih 4 . Strahotno gonjenje se donekle smiri, ali ništa
nije zaustavljalo ljude koji su želeli da nam naude. U nekim mestima zla su smišljali obični ljudi, dok je u
drugim mestima to činila tamošnja vlast. Nije bilo javnih progona ali su nastavljena ona po provincijama i
mnogi su mučenički stradavali zbog vere. Kazivanje o tome preuzeto je iz latinske apologije Tertulijana, o
kome smo već govorili, koja u prevodu ovako glasi: „Uostalom, mi smo shvatili da je bilo zabranjeno da
se traga za nama. Plinije Sekund, upravitelj provincije, osuđivao je hrišćane i lišavao ih građanskog
prava. Smućen njihovim mnoštvom, on je pisao imperatoru, napominjući da ne nalazi nikakvu krivicu na
njima osim što ne žele da se klanjaju idolima. On tu napominje da se oni okupljaju u zoru, da pevaju
himne Hristu, slaveći Ga kao Boga i da čuvaju svoje učenje, da zabranjuju ubistva, preljube, bogaćenje.
Trajan je odgovorio da ne treba proganjati hrišćane..." 5

1. Plinije Sekund (Mlađi) 61/62 - 111/113. godina - rimski državnik, filosof, literata. Od 111. godine pa do
kraja života - imperatorski legat (namesnik) za provincije u Maloj Aziji.

41
2. Plinije Sekund Mlađi upravljao je Vitinijom. Za o v o pismo, napisano Trajanu, jedni kazuju da je
nastalo 104. a drugi 111. Godine. Ono se nalazi u zborniku njegovih pisama (10. Glava). Tije i Trajanova
odluka. Epist . 98.

3. „Pisma Plinija Mlađeg", X , 96, Moskva, 1984.

4. Or. cit, X , 97.

5. Tertulijan, „Alologija", II , 6.

34. Glava

O tome da je Evarest bio četvrti starešina crkve u Rimu

Treće godine vladavine pomenutog imperatora, upokoji se episkop Kliment Rimski, predavši svoju službu
Evarestu 1 .

1. Evarest - episkop Rima (100-109. godina).

35. glava

O tome daje Just bio treći episkop crkve u Jeruslimu

Posle smrti Simeona, koju smo opisali, episkop u Jerusalimu postaje Just, poreklom Jevrejin 1 . U to
vreme bilo je mnogo onih iz obrezanja koji poverovaše u Hrusta, a Just beše jedan od njih.

1. Just - episkop Jerusalima (107-111. godina).

36. Glava

O Ignjatiju i njegovim delima

Tada je u Aziji bio poznat Polikarp, sabesednik apostola, koji je postavljen za episkop crkve u Smirni, od
onih koji su videli i služili Gospoda. Takođe su poznati i njegovi savremenici: Papije, episkop Jerapolja,
čovek svestrano izučen i poznavalac Svetog Pisma 1 , Ignjatije, mnogima i do sada slavljen, drugi posle
Petra episkop u Antiohiji 2 . Kazuju da je on poslat iz Sirije u Rim i predat na rastrgnuće zverima zbog
propovedanja vere u Hrista. Prolazeći Azijom, pod pratnjom straže, u gradovima gde su se zaustavljali,
krepio je besedama hrišćane, neprekidno ih upozoravajući da se čuvaju jeretika i da se drže apostolskog
predanja. Takođe je pisao i poslanice na tom putu. U Smirnu, gde se nalazio Polikarp, on je napisao
poslanicu hrišćanima u Efesu, pominjući njenog pastira - Onosima. Zatim jednu poslanicu šalje onima u
Magneziji, na Meandru (gde spominje episkopa Damasa), i još jednu u Trali, gde je, po njegovim rečima,
upravljao Polibije 3 . Pisao je Ignjatije i crkvi u Rimu, moleći da mu ne staju na put da strada mučeničkom
smrću. Potrebno je navesti kratku napomenu kao potvrdu onome šta je rečeno: „Od Sirije do Rima borim
se sa zverovima (1. Kor. 15, 32), po suvu i po moru, noću i danju, okovan od deset leoparda, a to je četa
vojnika, koji i kad im se čini dobro, bivaju još gori. Ali se u njihovim nepravdama još više učim, no time se
neću opravdati. Vrlo sam željan zverovima koji su za mene pripremljeni i molim se da mi se spremni
nađu; ja ću ih i podstaknuti da me brzo pojedu, a ne kao što se nekih (hrišćana) iz bojazni nisu ni dotakli.
Ako li pak oni sami ne budu hteli, ja ću ih primorati. Oprostite mi, ja znam šta mi je korisno. sada
započinjem biti učenik (Hristov). Neka mi ništa od vidljivoga i nevidljivoga (Kol. 1, 16) ne zadrži da Isusa
Hrista zadobijem. Oganj i krst (raspinjanje), čopori zverova, kasapljenja, čerečenja, drobljenja kostiju,
odsecanje udova, mlevenje celoga tela, zle muke đavolove, neka (sve to) dođe na mene, samo da Isusa
Hrista zadobijem. Ništa mi neće koristiti zadovoljstva (ovoga) sveta, niti carstva ovoga veka. Bolje mi je
umreti (1. Kor. 9, 15) u Hristu Isusu, nego da carujem nad krajevima zemaljskim. Njega tražim - za nas
Umrloga. Njega želim - za nas Vaskrsloga (2. Kor. 5, 15). A tek mi prestoji rađanje. Oprostite mi, braćo,
nemojte me sprečiti da živim, nemojte želeti da umrem..." 4 . Tako je on pisao pomenutim crkvama.
Nalazeći se iza predela Sirije, Ignjatije je pisao iz Troade žiteljima Filadelfije, a takođe i u Smirnu - crkvi
42
ali i njenom predstojatelju Polikarpu. Znajući ga kao apostolskog muža, i da je dobri i istiniti pastir, on ga
moli da se revnosno stara i o njegovoj (antiohijskoj) pastvi. On u pismu hrišćanima iz Smirne govori o
Hristu (ne znam odakle je preuzeo ta svedočenja) 5 : „Jer ja Njega (Hrista) u po vaskrsenju poznajem u
telu i sa verom takvoga. I kad je došao učenicima koji su bili sa Petrom, rekao je: „Dohvatite, opipajte me,
i vidite da nisam bestelesni demon" 6 . O njegovom mučeništvu kazuje i Irinej. Pominjući Ignjatijeve
poslanice, on kaže: „I kako kaza jedan naš čovek, osuđen za ispovedanje Boga na rastrgnuće zverima:
„Pšenica sam Božija, i meljem se zubima zverova, da se nađem čisti hleb Hristu". Ignjatija pominje i
Polikarp u svojoj poslanici Rimljanima 7 : „Molim sve vas da budete poslušni i koliko može biti strpljivi,
ugledavši se na blaženog Ignjatija, Rufa i Zosima... Pisali ste mi i vi i Ignjatije, da se po kom putniku
pošalju vaše poslanice u Siriju. Čim se nađe prilika, ispuniću vašu želju bilo da ih donesem sa sobom,
bilo da ih pošaljem po drugome. Eto uz ovu našu poslanicu šaljemo vam Ignjatijevu poslanicu, koju je na
vas uputio, tako i ostale što su u našim rukama. U njima ćete naći što je od velike koristi za vas...". To su
svedočenja o Ignjatiju. Njegov prejemnik bio je Erot (Iros) 8 .

1. Ovih reči nema u svim prepisima Jevsevijeve Istorije. A sudeći po onome šta govori Jevsevije za
Papija na kraju svoje knjige, može se uzeti da je pomenuti dodatak napomena nekog od kasnijih
prepisivača.

2. Sveštenomučenik Ignjatije Bogonosac, episkop Antiohije (67-107. godina). Sačuvano je sedam


njegovih poslanica. Pogl. „Ranohrišćanski oci Crkve", 101-144.

3. Onosim - episkop Efesa (kraj I veka). Sveti Ignjatije ga opisuje kao čoveka prepunog ljubavi.

Damas - episkop Magnezije. Ignjatije ga opisuje kao bogodostojnog čoveka i poziva hrišćane tog mesta
da se povinuju svome episkopu ne obraćajući pažnju što je reč o mladom čoveku.

Polibije - episkop Trakilije. Sreo se sa svetim Ignjatijem u Smirni. Osnovna tema poslanice Tralijancima je
suprostavljanje gnostičkoj jeresi.

Magnezija i Tralija to su dva mesta u oblasti Karije na jugoistoku Male Azije. Bile su dve Magnezije: jedna
na reci Meandri, a druga u Lidiji, uz Goru Sinilusa.

4. Sveti Ignjatije Bogonosac, „Poslanica Rimljanima", 5, 6.

5. Ove reči su veoma slične onima koje kazuje Luka (24, 30), i nalaze se u fragmentima Jevrejskog
Jevanđelja i tzv. Petrovoj propovedi.

6. Sveti Ignjatije Bogonosac, „Poslanica Smirnjanima", 3.

7. Ova poslanica je sačuvana. Reči koje navodi Jevsevije nalaze se u 10. i 13. Glavi.

8. Prejemnik svetog Ignjatija nije bio Erot nego Geron (107-130. godina). Posle njega za episkopa
Antiohije postavljen je Kornilij (130-144. godina), pa tek onda Erot (144-169. godina).

37. glava

O jevanđelistima koji u to vreme behu na glasu 1

Među znamenitim ljudima tog doba bio je i Kodrat 2 , koji se kao i Filipove kćeri, odlikovao darom
proroštva. Poznati su i drugi njegovi sa vremenici, niz muževa koji je došao kao smena apostola. Dostojni
učenici takvih muževa, nastavili su da ustrojavaju crkve, čije su osnove položili apostoli. Oni su išli sve
dalje i širom sveta su sejali spasiteljno seme Carstva nebeskog. Mnogi od tadašnjih učenika, čiju je dušu
ispunila reč Božija, ispunjavali su pre svega spasiteljnu zapovest da razdaju svoj imetak sirotinji, a zatim
da krenu da ispune delo jevanđelista, propovedajući reč onima koji je još nisu čuli. Osnivajući crkve,
postavljali su druge za pastire, a sami su nastavljali dalje, u druge predele da bi i tamošnje ljude upoznali
sa Hristom. Mnoštvo čuda učinjeno je tada silom Duha Božijeg. Mi ne možemo po imenima nabrojati sve
apostolske prejemnike, koji su postali pastiri i jevanđelisti Crkve po celome svetu. Pominjemo samo one
koji se spominju u spisima koji su do danas sačuvani.
43
1. Jevsevije zacelo ne misli na Hristove učenike, koji su već poznati kao jevanđelisti, niti na one pastire
koje su postavili apostoli po raznim mestima hrišćanskog sveta. Nego misli na propovednike Jevanđelja
koji proneše Hristovu nauku onamo gde još ne dođe svetlost Hristova, dakle među neznabožačke
narode. Uporediti sa Poslanicom Efescima (4, 11), gde sam apostol razlikuje jevanđeliste od apostola i
pastira.

2. Apostol Kodrat - jedan od Sedamdesetorice apostola. Po svedočanstvu blaž. Jeronima, bio je


apostolski učenik. Episkop Atine. 126. godine napisao je apo logiju u zaštitu hrišćanstva, čije odlomke
navodi Jevsevije u Istoriji (4, 3). O Kodratu: ep. Filaret Černigovski, „Istorijsko učenje o ocima Crkve", I
tom, Petrograd, 1882, str. 39 /na ruskom/).

38.

Glava O Klimentovoj Poslanici i o spisima koji mu se pripisuju

K njima pripada 1 i Ignjatije, pomenut u Poslanicama i Kliment koji je poslanice uputio crkvama u Korintu
i Rimu. Tu se navodi mnoštvo misli iz Poslanice Jevrejima; nešto je navedeno doslovno, tako da to
potvrđuje da ta poslanica nije nešto novo. Zbog toga, on pribrojava tu poslanicu delima apostola. Pavle je
pisao Jevrejima na rodnom jeziku, i jedni govore da je jevanđelista Luka, a drugi da je sam Kliment, tu
poslanicu preveo na grčki. Čini nam se da je ova druga pretpostavka pri-hvatljivija, kako po jeziku iz
Klimentove Poslanice a tako i zbog nevelike razlike u mislima koje susrećemo u oba spisa. Potrebno je
znati da Klimentu pripisuju i drugu poslanicu, ali mi znamo da je od ranije mnogi ne priznaju. Takođe, od
nedavno njemu pripisuju i opširni dijalog Petra sa Apijonom. Niko od drevnih ne kazuje o tome. I tako,
rečeno je o autentičnim Poslanicama Klimenta kao i o Poslanicama Ignjatija i Polikarpa.

1. Početak ove glave sadrži u sebi produžetak one misli kojom je okončana prethodna glava.

39. glava

Šta je pisao Papije

Papiji pripisuju pet knjiga pod naslovom „Tumačenje reči Gospodnjih". O njima, kao o njegovim spisima,
govori Irinej: „Papija, koji je slušao Jovana, drug Polikarpov, jedan od drevnih hrišćana, posvedočio je sve
to i pismeno u četvrtoj od pet knjiga koje je napisao..." 1 . Tako govori Irinej. Sam Papije, u predgovoru
svog dela, ne kazuje za sa sebe da je video i slušao svete apostole, nego da su ga sa verom upoznali
ljudi koji su znali apostole. Evo šta on piše: „Ja ne kasnim u potvrdi istine i želim da dopunim svoja
tumačenja onim sa čime sam se ja dobro naučio od staraca i što sam dobro zapamtio. Ja sam sa
divljenjem slušao te dobrorečite učitelje koji su kazivali o Istini. Nisam slušao one koji ponavljaju nekakve
ljudske mudrosti, nego one koji su kazivali o veri o kojoj ih nauči sam Gospod. Tada sam ih pitao i o tome
šta je govorio Andrej, šta je govorio Petar, šta Toma, šta Filip i Jakov, Matej, Jovan ili neko drugi od
apostola Gospodnjih. Takođe sam slušao i ono što je govorio Aristion i prezviter Jovan 2 , takođe učenici
Gospodnji. Razumeo sam da će mi te reči i te knjige biti od koristi...". Potrebno je obratiti pažnju da Papije
pominje dva čoveka koji imaju ime Jovan: jedan koji je već spomenut sa Petrom, Jakovom, Matejem i
ostalim apostolima, i to je bez sumnje jevanđelista Jovan; i drugog Jovana, koga takođe povezuje sa
apostolima, pominjući pri tom i Aristiona, s tim što tog Jovana naziva prezviterom. Istinitost tog
svedočenja potvrđuje se time da su u Aziji dva čoveka nazivali tim imenom, a u Efesu i danas postoje dve
grobnice od kojih se svaka zove Jovanovim imenom. Na to je potrebno obratiti pažnju jer ako onaj Jovan
koji je imao viđenje nije autor Otkrivenja, onda je autor te knjige onaj drugi (Jovan). Papije o kome smo
govorili, priznaje da je on apostolske reči slušao od ljudi sa kojima se susretao, a Aristiona i prezvitera
Jovana video je svojim očima. On ih često pominje u svojim spisima, kako po imenu, a takođe i time što
navodi njihove reči.

Tome je potrebno pridodati i još neke Papijine reči, u kojima on kazuje o nekim čudima za koja je saznao
iz predanja. Već smo govorili da je apostol Filip, zajedno sa kćerima živeo u Jerapolju, a sada ćemo reći
o tome kako je Papije (njihov savremenik), rekao o zadivljujućoj istoriji, koju je čuo od Filipovih kćeri o
vaskrsenju mrtvog čoveka, što se tada dogodilo, i o čudu sa Justom, po nadimku Varnava, koji popi otrov,
a po milosti Gospodnjoj, od toga mu ništa ne bi. Tog Justa, posle vaznasenja Gospodnjeg, sveti apostoli
zajedno sa Matejom postaviše na izbor ko od njih dvojice da bude izabran umesto izdajnika Jude. U

44
Delima je to ovako opisano: „I postaviše dvojicu: Josifa zvanog Varsavu, koji bi nazvan Just, i Matiju..."
(Dela ap. 1,2,3) 3 .

On je zabeležio i druta kazivanja koja su došla do njega kroz usmeno predanje. Među njima su i neke
priče o Spasitelju koje su poput basni. Tako, na primer, on govori da će posle vaskrsenja mrtvih nastupiti
hiljadugodišnje telesno Carstvo Hristovo na zemlji. Mislim da je on loše protumačio reči apostola, i da nije
razumeo njihov tajanstveni smisao zbog siromašnog poimanja svog uma. To se može videti i iz njegovih
knjiga, mada većina crkvenih pisaca koji su bili posle njega, uvažavaju te spise kao drevne i važne. Među
njima je i Irinej.

On u svojoj knjizi kazuje i o drugim rečima Gospodnjim, sačuvanim kroz predanje pomenutog Aristovula i
prezvitera Jovana. Znatiželjni neka nađu te knjige i neka ih pročitaju, a mi ćemo spomenuti ono šta
prezviter Jovan govori o jevanđelisti Marku: „Marko je bio Petrov prevodilac. On je tačno zapisao sve što
je zapamtio od onoga šta je rekao i učinio Gospod, ali ne po poretku pošto sam nije slušao Gospoda i nije
išao za Njim. Docnije je on pratio Petra... Marko nigde nije pogrešio, zapisujući sve onako kako je
zapamtio. Nastojao je da ne propusti ništa...

Tako govori Papija o Marku. O Mateju on kaže sledeće: „Matej je zapisao Isusove besede na jevrejskom
(jeziku), i prevodio ih je onako kako

je mogao...".

On se koristi prvom Jovanovom Poslanicom, a takođe i Petrovom; govori i o ženi koju su optužili pred
Gospodom zbog mnogih grehova. To kazivanje se nalazi u Jevrejskom Jevanđelju.

Smatrao sam za neophodno da i to spomenem.

1. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", V , 33, 4.

2. Aristion - učenik Gospodnji, episkop Smirne.

Prezviter Jovan - učenik apostola. Kazivanje o njemu sačuvano je samo kroz fragmente Papijevog dela
koje navodi Jevsevije. Po mišljenju niza protestantskih istoričara, prezviter Jovan je autor Jevanđelja,
Poslanica i Otkrivenja, koja su sačuvana pod imenom svetog Jovana Bogoslova. Ova hipoteza nije dobila
širu rasprostranjenost jer protivreči predanju Crkve i naučno je neosnovana.

3. Apostol Just - jedan od Sedamdesetorice apostola. Episkop Elefteropolja. Mučenički postradao.

KNJIGA ČETVRTA

1. glava

O tome koje upravljao crkvama u Rimu i Aleksandriji (Trajan, 108-116. godina)

Oko dvanaeste godine vladavine cara Trajana, upokoji se nedavno spomenuti episkop Aleksandrije.
Četvrti koji je posle apostola bio na toj službi je Prim 1 . Te godine je episkopa Evaresta, koji je crkvom u
Rimu upravljao osam godina, nasledio Aleksandar, peti prejemnik Petra i Pavla 2 .

1. Dvanaesta godina vladavine imperatora Trajana je 109. godina, a početak Primovog episkopstva po
arhiepiskopu Sergiju (Spaskom) je 107. godina. Prim je bio na čelu crkve u Aleksandriji do 119. godine.

2. Evarest - episkop Rima (100-109. godina). Njegov naslednik je Aleksandar I (109-119.).

2. glava

O tome šta je Judeje snašlo u to vreme

45
Crkva Spasitelja našeg jačala je iz dana u dan dok su nevolje i bede Jevreja neprekidno smenjivale jedna
drugu. Osamnaeste godine vladavine cara Trajana Jevreji su podigli novi ustanak u kome poginu mnogo
ljudi. U Aleksandriji, u drugim delovima Egipta i i u Kirinieji, oni (Jevreji), kao vođeni nekim duhom
meteža, ustremiše se na Grke, koji su živeli zajedno sa njima 1 . Ustanak je rastao, a već sledeće godine
izbi veliki rat. Egiptom je tada upravljao Lup. U prvom boju Jevreji nadvladaše, a Grci, bežeći u
Aleksandriju, napadoše one Jevreje koji su živeli u tom gradu. Jevreji iz Kirineje tada počeše da pljačkaju
po Egiptu. Njih je predvodio Lukas. Oni su tada opustošili i Nom 2 . Impe-rator tada na njih posla Marcija
Turbona, sa vojskom, brodovima i konjicom. Turbon je vodio dug i uporan rat. Mnogo puta se upuštao u
borbe, te je porobio i ubio na hiljade Jevreja, ne samo onih u Kirineji, nego i onih iz Egipta a koji su došli
kao pomoć Lukasu. Imperator, misleći da reši problem u Mesopotamiji, naredio je Luciju Kvintu da
protera Jevreje iz te oblasti. Lucije, idući sa vojskom, istrebio je veliki broj tamošnjih Jevreja, zbog čega
ga je imperator naznačio za upravitelja Judeje 3 . Tako o tome kazuju i drevni grčki istoričari koji su pisali
o tom vremenu.

1. Kirineja je zapadno od Misira. Delom u Kirineji, a delom u Misiru bilo je mnogo Jevreja koji su se
doselili. Kao što svedoči Dijon Kasije, Jevreji su u to vreme samo u Kirineji pobili 220 hiljada ljudi; a na
ostrvu Kipar, predvođeni Artemijonom, ubili su 240 hiljada ljudi. O tome piše i Orozije.

2. Nom - oblast u starom Misiru.

3. Ustanak Jevreja započeo je 116, godine u Mesopotamiji, a zatim je prenet i u Egipat. Lucije Kvint, koji
je ugušio ustanak, bio je Mavar; komandovao je berberijskom konjicom u Trajanovoj armiji. Nakon
ugušenja ustanka naznačen je za prokuratora Judeje. Nemiri koje su izazvali Jevreji naročite razmere
dobijaju u Kirineji, gde ih je predvodio izvesni Lukas, koji je sebe proglasio za cara. Pod njegovim
vođstvom Jevreji napadaju Grke u svom gradu, a onda kreću u Aleksandriju. Prefekt Egipta - Lup, sa
nevelikom vojskom koja je bila uz njega, nije mogao da izdrži napad i povlači se iz Aleksandrije. 117.
godine radi ugušenja ustanka poslat je Turbon sa vojskom i flotilom. On je opseo Aleksandriju i kroz
nekoliko meseci zauzeo je grad.

3. Glava

Ko je branio veru u vreme Adrijana (Adrijan, 117. godina)

Nedostajalo je šest meseci da se navrši punih dvadeset godina (dvadeset i dve godine - prema prevodu
ep. Gavrila) vladavine imperatora Trajana. Posle njega vladao je Elije Adrijan 1 . Njemu se sa apologijom
obraća Kodrat, koja je sastavljena u zaštitu naše vere jer su neki zlobnici nastojali da ne bude mira za
Crkvu. To delo i danas čuvaju mnogi od braće, a imamo ga i mi. Ono na blistav način svedoči o
uzvišenom umu i apostolskom pravoverju Kodrata. O tome kako je on živeo, moguće je suditi po
njegovim rečima: „Dela Spasitelja našeg svagda su bila očevidna jer su istinita; ljudi koje je On iscelio,
koje je On vaskrsao, živeli su dugo nakon Njegovog stradanja i vaskrsenja, a neki su živi i danas...".
Takav je bio Kodrat. Aristid, čvrsti sledbenik naše vere, podobno Kodratu, takođe je poslao Apologiju
imperatoru Adrijanu 2 . I to delo danas mnogi imaju kod sebe 3 .

1. Elije (Jelije) Adrijan - rimski imperator (117-138. godina).

2. Pretpostavlja se da je ta Apologija nastala 124. godine. Njen tekst u celosti

nije sačuvan. Nemački istoričar F. Funk piše: „Prema sirijskom tekstu apologije koja je data Antoniju Piju,
prema Jevseviju i po jednom nedavno otkrivenom jermenskom fragmentu, može se pretpostaviti da je
ona zapravo predata Adrijanu. Konačno rešenje kome je ona zapravo upućena, još uvek nije moguće
precizno odrediti..." (F. Funk, „Istorija hrišćanske Crkve od apostolskih vremena do danas", Moskva,
1911, str. 92 /na ruskom/).

3. Neki misle da će Kodrat, apostolski učenik, koji je ujedno imao i dar proroštva (Jevsevije, 3. knjiga, 27.
Glava) biti onaj episkop Atine o kome Jevsevije Govori u 4. knjizi, 23. Glavi ( Cave Hist . vol 1. pag . 32
ad annum Christ . 123). Osim navedenih reči nemamo ništa više od njegove Apologije, i ako je bila u
celosti sačuvana do sedmog veka (R hot . so d . 162). Isto tako nemamo ni Aristidovu

46
4. glava

O rimskom i aleksandrijskom episkopu za vladavine Adrijana (Adrijan, 117-120. godina)

Treće godine vladavine imperatora Adrijana upokoji se Aleksandar koji je deset godina bio episkop Rima.
Njegov prejemnik bio je Ksist 1 . U Aleksandriji, oko tog vremena, u desetoj godini svoje službe upokoji
se Prim. Njegov prejemnik bio je Just 2 .

1. Ksist - episkop Rima (119-128. godina).

2. Just - episkop Aleksandrije (119-130. godina).

1. Glava

Jerusalimske starešine od Spasitelja do vremena

o kome se Govori (Adrijan, 129-131. godina)

Spisak jerusalimskih episkopa koji bi govorio o vremenu njihove službe nigde nisam našao (govore da oni
nisu bili dugovečni). Iz pismenih izvora saznao sam da je do Adrijanove opsade Jerusalima bilo njih
petanest koji su prejemstveno sledili jedan za drugim, da su poreklom bili Jevreji i da su Hristovo učenje
iskreno primili tako da su po mnogima zaista bili dostojni episkopstva koje im je povereno. Crkva se tamo
mahom sastojala od Jevreja koji su poverovali (u Hrista), počev od apostola pa do onih koji su doživeli
spomenutu opsadu, kada su Jevreji, napadnuti od Rimljana, bili silno poraženi 1 . Kako od tog vremena
nije bilo episkopa koji su poticali od onih iz obrezanja, to je potrebno nabrojati sve počev od prvog: Jakov,
brat Gospodnji, zatim - Simeon, Just, Zakhej, Tovija, Venijamin, Jovan, Matij, Filip, Seneka, Just, Levij,
Jefrem, Josif i poslednji - Juda. To su episkopi Jerusalima koji su poticali od onih iz obrezanja 2 .
Dvanaeste godine Adrijanove vladavine, Ksint koji je deset godina bio episkop Rima, a njegov prejemnik
beše Telesfor 3 . Nakon godinu i nekoliko meseci predstojatelj crkve u Aleksandriji postao je Evmen, šesti
po redu, nakon smrti svoga prethodnika koji je tamošnjim crkvama upravljao jedanaest godina 4 .

1. Ustanak Jevreja bio je 131-133. godine. Nakon tog ustanka Judeja je opustela jer je izginulo više od
500.000 ljudi.

2. U spisku koji navodi Jevsevije i u spisku koji daje arhiep. Sergije („Puni m e secoslov Istoka", II tom,
Moskva, 1876 /na ruskom/), na koji se orjentišu hronološha svedočenja u savremenim komentarima,
primetne su određene razlike. Tako, na primer, u spisku arhiep. Sergija odsustvuje episkop Jefrem, koji je
na trinaestom mestu prema Jevseviju, tako da spisak episkopa Jerusalima prema delu arhiep. Sergija
izgleda ovako: Jakov Pravedni (33-62. godina), sveti Simeon (62-107.), Just (107-111.), Zakhej (devet
godina), Tovija (dve godine), Venijamin (dve godine), Jovan I (dve godine), sveti Matej (jedna godina),
Filip (124. godina), Seneka (jedna godina), Just II (pet godina), Levij (dve godine), Josif (je-dna ili pet
godina), Juda ili Kirijak (135. godina).

Starešine Crkve koje su živele posle razaranja Jerusalima nosili su ime episkopa tog Grada ali tamo nisu
živeli nego u Peli. Samo zbog toga što je njihovo stado bilo iz Jerusalima, n o sili su i to ime.

3. Telesfor - episkop Rima (128-139. godina).

4. Evmen - episkop Aleksandrije (130-139. godina)

6. glava

O onome šta se dešavalo sa Jevrejima za vladavine cara Adrijana

Tada Jevreji ponovo podigoše ustanak 1 . Rut, upravitelj Judeje, sa vojskom koju mu je imperator dao u
pomoć, bez žalosti je, koristeći se bezumljem Jevreja, pobio na hiljade muškaraca, žena i dece 2 , a
njihovu državu, po zakonima rata, porobi. Vođa Jevreja tada je bio čovek po imenu Barkoheba 3 , što
znači „sin zvezde". On je inače bio ubica i razbojnik, a želeo je da sebe svojim sledbenicima prikaže kao
47
neko svetilo koje je sišlo s neba. Osamnaeste godine Adrijanove vladavine beše veliki rat. Trajala je
opsada Betfere (Bitira) - veoma utvrđenog grada nedaleko od Jerusalima. Ustanici su ginuli od gladi i
žeđi. Vinovnik tog bezumlja doživeo je zasluženu kaznu, a po odredbi Adrijana, čitavom narodu bilo je
zabranjeno da od tada kroče na zemlju u okolini Jerusalima, pa čak i da gledaju na rodno mesto 4 . To
piše i Ariston iz Pele 5 . Tako zapusteše jevrejski gradovi. Niko od starih žitelja ne ostade, a na njihovo
mesto d o đoše strani narodi. Tu je zatim podignut rimski grad sa drugim imenom; njega su zvali Eliej
(Jelija) u čast imperatora Elija Adrijana. Tamošnja crkva, sastavljena od onih koji potiču iz neznaboštva,
na svom čelu je imala episkopa Marka 6 .

Apologiju, i ako je bila u životu za vreme Jeronima i Jevsevija, pa i malo poznije.

1. Jevsevije ne kazuje zašto su se Jevreji bunili. Kao što govori Spartijan u životopisu Adrijana (13.
Glava), Adrijan je branio Jevrejima obrezanje, da bi im se na taj način istrebila narodnost i da se izmešaju
sa drugim narodima. A kao što Govori Dijon Fasije (69, 12), Adrijan je imao nameru da u Jerusalim naseli
strane narode, a to je bilo krivo Jevrejima i zbog toga su podigli bunu.

2. Po rečima Dijona Kasija (69, 14) onda je stradalo do 580 hiljada Jevreja, koji su uhvaćeni sa oružjem u
ruci, osim onih koje je pomorila Glad i bolest. Srušeno je 50 gradova i 985 jevrejskih sela.

3. Barkoheba (Bar-kohba) - ime koje je uzeo izvesni Simeon, koji je sebe predstavljao kao mesiju, te je
postao vođa jevrejskog ustanka. Nemamo sačuvane pouzdane podatke i njemu. 135. godine, kada su
Rimljani zauzeli grad Befer, on je ubijen a njegova glava je preneta u rimski logor. Po predanju,
Barkoheba je kažnjavao hrišćane jer ga nisu priznavali za mesiju.

Var-Koheka, sin zvezde, verovatno je pre toga bio Simon jer i danas se nalaze novci pod tim imenom.
Posle zlosretnog ustanka prozovu ga Judeji Var-Kociba, tj. sin laži. Ubili su ga kao lažnog mesiju.

4. Neki istoričari kazuju da je Jevrejima bilo dopušteno samo jednom Godišnje da dođu u Jerusalim i to
na onaj dan kada je Grad razrušen. Time im je davana prilika da se isplaču. U kasnija vremena to im je
dopuštano za novac.

5. Ariston iz Pele - autor nesačuvanog apologetskog dela „Dijalog Papiska i Jasona", u kome, po
svedočenju Klimenta Aleksandrijskog, hršnćani dokazuju Jevrejima da su starozavetni proroci svedočili o
Hristu. Ariston je 132. godine napisao i delo o ustanku Barkohebe.

Ariston je iz grada Pela. On je napisao jednu knjigu pod imenom „Razgovor između Jasona i Papiska ", i
tu je izložio stradanje Jevreja u Bitiru u vreme opsade (O rig . Lib . 4. Contra Celsum ). No danas se zna
samo za predgovor kroz dela Kiprijana.

6. Marko je postao episkop Jerusalima 135. godine.

7. glava

Ko su bili vođe lažne nauke u to vreme (Adrijan, 135. Godina)

Poput sjajnih zvezda sijale su crkve po čitavoj vaseljeni. Vera u Spasitelja i Gospoda našeg Isusa Hrista
širila se među svim ljudima, a onda je demon, mrzitelj dobra i neprijatelj istine, protivnik čovekovog
spasenja, napao na Crkvu, pustivši na nju razne zamke. Pre toga on je podizao progone, a sada, lišen te
mogućnosti, koristio je obmanjivače da bi prevario duše ljudi. Izmišljao je različite prevare, prikrivajući se
iza imena naše vere, da bi hvatao ljude i odvlačio ih u pogibelj. Od Menandra, naslednika Simona, o
kome smo već govorili, izađe zmijopodobna jeres kroz usta Saturnina 1 , koji je rodom iz Antiohije i
Vasilida 2 , aleksandrijca. Jedan u Siriji, a drugi u Egiptu, otvoriše škole bogomrske jeresi. Irinej govori da
je Saturnin ponovio većinu laži koje je izrekao Meneandr, a da se Vasilid, pozivajući se na nešto
neizrečeno, zanosio mišlju u nemogućnost da se njegovo učenje kaže rečima te je smišljao čudovišne
priče za svoju nečasnu jeres. Tada su mnogi crkveni pisci branili veru. Neki od njih ostaviše i za buduće
naraštaje svoje spise - silno oružje protiv pomenutih jeresi. Do nas je došlo delo znamenitog pisca tog
48
vremena - Agripe Kastora, koji opovrgava Vasilida, pokazujući svu laž njegovog učenja. Razotkrivajući tu
laž, Agripa kaže da je Vasilid sastavio 24 knjige na Jevanđelje 3 , da je izmislio neke proroke Varkavu,
Varkofa i druge, a koji nikada nisu ni postojali, i da je iskoristio ta varvarska imena da time pridobije ljude
za sebe. On uči da treba jesti idolske žrtve i da se treba odricati vere u vreme progona. Poziva, sledeći za
Pitagorom, na petogodišnje ćutanje onih koji dolaze k njemu. Napomenuvši i druge slične primere,
pomenuti pisac je prevashodno analizirao i ukazao na zablude Vasilidove jeresi. Irinej piše da je u to
vreme živeo i Karpokrat 4 otac druge jeresi - gnostika. On nije u tajnosti, kao Simon, nego se javno bavio
magijom kao nekakvim velikim delom, hvaleći se tim svojim umećem i zajedničarenjem sa demonima.
Oni su učili da oni, koji žele da se u potpunosti predaju njihovoj misteriji, da treba da čine sramna dela
pošto je to jedini način da proniknu u tajne. Uz pomoć takvih slugu, zluradi demon je hvatao ljude u večnu
pogibelj, a neznabošcima je dao mogućnost da hule na reč Božiju. Iz toga se i pojavila tvrdnja, raširena
među neznabošcima, da mi stupamo u neprirodne i ogavne veze sa majkama i sestrama i da jedemo
ljudsko meso. Sve to, istina je, ne potraja dugo jer istina je silna i njena svetlost vremenom nadjača tamu.
Nove zamke neprijatelja rušene su njihovim postupcima: jeresi su smenjivale jedna drugu, a učenja su
propadala pretvarajući se u nebrojene misli, smešne i samim jereticima. Tada je Crkva još više rasla, i
Istina je ozarila i Grke i varvare. Vremenom iščeznuše klevete na našu veru, i naše učenje ostade
jedinstveno i opštepriznato jer je svojom uzvišenošću prevazilazilo sve drugo. Danas se niko ne
osmeljuje da huli našu veru, niti da kleveće na nju kao što su to nekada činili naši protovnici.

Uostalom, i u to vreme izađoše sa svojim delima nebrojeni borci koji su usmeno i pismeno opovrgavali
bezbožne jeresi.

1. Saturnin (Satornil) - jeresijarh, gnostik, učenik Menandra. Rodom iz Antiohije. Svoje učenje širi u vreme
imperatora Adrijana. Pogl. - „Protiv jeresi", 1,24, 1.

2. Vasilid - jeresijarh, gnostik. Rodom iz Sirije. Živeo i učio u Aleksandriji oko 125-130. godine. Njegovo
učenje je došlo do nas kroz dve redakcije: kroz dela Ipolita Rimskog (pogl. - „Filosofumen", VII , 20-27) i
kritički pregled Irineja Lionskog („Protiv jeresi", I , 24, 2-8). Ti istočnici često protivreče jedan drugom. O
Vasilidu i njegovom učenju: V. V. Bolotov, „Lekcije iz istorije drevne crkve" II tom, str. 197-209; F. Funk,
„Istorija hrišćanske crkve...", 75.

3. Jevsevije ne navodi o kom je Jevanđelju reč. Verovatno ih je Vasilid iisao na svoje Jevanđelje jer se
Govori da je on razlagao jevanđeosku istoriju.

4. Karpokrat (Harpokrat) - aleksandrijski gnostik iz prve polovine II veka. O njegovom učenju se može
govoriti kroz dela Irineja Lionskog („Protiv jeresi", I , 25). Karpokratovo učenje u početku prihvata neveliki
broj ljudi koji su sebe smatrali za posvećene. 155-165. godine u Rimu se pojavljuje njegov sledbenik
Marcelina, koja je uspela da u jeres uvuče mnoge od hrišćana. Karpokratov sin Epifanije, bio je pribrojan
među bogove, i postao je objekat poklonjenja u vreme posebnih praznika na ostrvu Kefalonija.

8. glava

O najčuvenijim crkvenim piscima tog doba

Među tim ljudima beše i Egezip, koga smo pomenuli u više navrata, preuzimajući iz njegovih spisa
predanja o apostolskim vremenima. On u pet knjiga svojih „Zapisa" jednostavnim rečima izložio tačno
predanje o apostolskoj propovedi, a takođe je i govorio o vremenu u kom je živeo i kakve su počasti tada
davate idolima: „Neznabošci su podizali kenotafe i hramove, onako kako to čine i danas. Među te sluge
spada i Antinoj, sluga kesara Adrijana, koji je živeo u naše vreme i u čiju čast se organizuju Antinojeve
igre 1 . Adrijan je osnovao grad u čast tog mladića i nadenu mu Antinojevo ime, a takođe je osnovao i
kolegijum proroka...". Tada je živeo i Justin, iskreni ljubitelj istina filosofije. Učio se kod Grka i zanimao se
njihovim naukama. I on govori o Antinoju: „Potrebno je spomenuti i Antinoja koji je živeo u naše dane,
koga su svi u strahu poštovali kao boga mada su znali i ko je, i odakle je..." 2 . On kazuje i o tadašnjem
ratu u Judeji: „U sadašnjem judejskom ustanku, koji predvodi Barkoheba, žestoko je kažnjavao hrišćane
ako se ne odreknu Hrista i ako Ga ne hule..." 3 . Justin piše da se od grčke filosofije u veru Hristovu nije
obratio bez razmišljanja, nego rasuđujući o tome, i kaže: „Ja sam voleo Platonovo učenje, ali slušajući
kako kleveću hrišćane i kako se oni (hrišćani) ne plaše smrti, pomislih da je nemoguće da takvi ljudi žive
u porocima i nasladi. Čovek koji voli nasladu, neuzdržanje i koji smatra za dobro da se jede čovečije

49
meso, može li on pozdravljati smrt kao izbavljenje od strasti? Zar takav čovek neće, po svaku cenu,
nastojati da produži život na zemlji i da se naslađuje, a ne da dolazi i da bude kažnjen..." 4 .

On takođe piše da je Adrijan dobio od Serenija Granijana 5 , znamenitog namesnika, pismo o hrišćanima
koje progone bez ikakve optužbe, samo na poziv mase, da im sude i da ih kažnjavaju. Imperator je tada
kao odgovor napisao Minuciju Fundanu 6 , prokonzulu Azije, da se niko ne osuđuje bez dokaza. Justin
prilaže i kopiju tog pisma na latinskom, prevodeći ga ovako: „Mogli bi tražiti sebi suda na osnovu velikog i
preznamenitog kesara Adrijana, oca vašega; nego mi tražimo suda ne toliko po zapovesti Adrijana, koliko
po tome što smo uvereni da je naša molba pravična" 7 . Zatim pomenuti pisac navodi kopiju na latinskom,
koju smo mi kako smo umeli preveli na grčki.

1. Antinoj - mladić iz Vitinije, ljubimac imperatora Adrijana. Udavio se u Nilu 130. godine. U njegovu čast
je osnovan grad po imenu Antinopolj. Takođe je podignut i hram, statue, iskovan novac. Najčešće je
izobražavan sa svim atributima Dionisa.

Ove igre što ih zavede car Adrijan u čast svom ljubimcu Antinoju, držane su svake pete Godine u
Mantineji - u Arkadiji (Te rtul . de coron . s.13). Grad Antinopolis, koji podiže isti kesar 122. Godine
nalazio se u srednjem Misiru, nedaleko od Nila k istoku.

2. Justin Filosof, , A pologija" I 29

3. Or. s it . 31.

4. Justin Filosof, ,Apologija", II, 12.

5. Kvint Licinije Silvanije (Serenij) Granijan - prokonzul Azije.

6. Minucij Fundan - prokonzul Azije (124-125. godina), prijatelj i sabesednik Plinija Mlađeg i Plutarha.

7. Justin Filosof, „Apologija", I , 68.

9. Glava

Adrijanovo pismo o tome da se hrišćani

ne smeju napadati bez suda

„Minuciju Fundanu. Dobio sam pismo od Serenija Granijana, čoveka poznatog, tvoga prethodnika. Kazuje
mi o nečemu o čemu se ne može prećutati: ne valja da ljudi žive a da ne znaju za mir i da su svagda na
meti klevetnika. Ako žitelji provincije mogu dokazati svoje optužbe protiv hrišćana i o tome mogu da
kazuju pred sudom, to neka se tamo (na sudu) i čini a ne na trgovima i vikanjem mase. Priliči ti da se
dobro upoznaš sa tim optužbama. I ako se optužbe dokažu, tek tada odredi kaznu za prestup. Ali,
zaklinjem te Heraklom, ako neko podiže optužbe bez razloga, tada te klevetnike ne ostavljaj bez kazne" 1
. Tako glasi Adrijanov odgovor.

1. Or. s it . 69.

10. Glava

O tome ko su bile starešine crkvi u Rimu i Aleksandriji

za vreme vladavine Antonina (Antonin, 135. Godina)

Adrijan je vladao dvadeset i jednu godinu. Njegov naslednik je bio Antonin 1 , koji je prozvan Blagočestivi.
Prve godine njegove vladavine upokoji se Telesofor, nakon jedanaest godina svoje službe, a episkop
Rima postade Higin 2 . Irinej kazuje da je Telesofor mučenički postra dao, a takođe kazuje i o tome da je

50
u vreme episkopa Higina u Rimu bio i izvesni Valentin 3 , osnivač jeresi, i Kerdon 4 , kolovođa
markionove zablude 5 . Evo šta piše Irinej:

1. Antonin (Antonij Pij) - rimski imperator (138-161. godina).

2. Higin (Igin) - episkop Rima (139-142. godina).

3. Valentin (umro oko 161. godine)- jedan od najvećih predstavnika aleksandrijske gnose. Živeo je u
Aleksandriji. Oko 140. godine dolazi u Rim, gde je učio među hrišćanima. Po predanju, pretendovao je na
mesto episkopa u Rimu. Zatim odlazi na Kipar. U Rimu ili na Kipru, pouzdano se ne zna, dolazi do
definitivnog raskida sa Crkvom. Uticaj njegovog učenja bio je snažan i kroz razne forme se sačuvao sve
do VI veka. Protiv njega pišu Irinej Lionski i mnogi drugi.

4. Kerdon - jeresijarh. Rodom iz Sirije. Pojavio se u Rimu u isto vreme kada i Valentin (krajem tridesetih
godina II veka). Nema pouzdanih podataka o njegovom učenju. Ostao je poznat najviše kao učitelj
Markiona.

5. Markion - najpoznatiji jeresijarh II veka. Rodom iz Sinopa (Mala Azija). Po predanju, njegov otac je bio
episkop tog grada. Oko 140. godine dolazi u Rim i postaje Kedronov učenik. Markion nije razvio
originalno učenje, ali se za razliku od drugih gnostika, nije ograničavao filosofskom problematikom te se
obraćao ka pitanjima iz crkvenog života. Smisao hrišćanstva video je u odricanju od jevrejskog duha, a
cilj Novog Zaveta po njemu je da zameni Stari Zavet. Učinio je reviziju Novog Zaveta, sačuvavši iz njega
samo Poslanice apostola Pavla, koga je smatrao protivnikom Jevreja, i dela jevanđeliste Luke -

Jevanđelje i Dela apostolska (mada je i te knjige podvrgao svojoj redakciji izbacivši iz njih ono što je, po
njegovom mišljenju, bilo dodatak koji su načinili Jevreji). Na taj način, u borbi sa „markionovom
zabludom" bilo je postavljeno pitanje o kanonu Novog zaveta. Za Markionovo učenje karakterističan je
krajnji dualizam i doketizam. U oblasti etike Markion je sledio najstroža asketska pravila. Oko 144. godine
bio je odlučen od Crkve. Protiv njega su pisali gotovo svi Crkveni pisci II - IV veka.

11. Glava

O vođama jeresi tog doba

„Valentin je došao u Rim u vreme Higina, ime je stekao u vreme Pija i nastavio je do Aniketa. Kerdon,
prethodnik Markiona, takođe se pojavio u vreme Higina, devetog episkopa. On je došao u crkvu, prineo
javno pokajanje, ali je imao drugačiji način života tako da se opet kajao, ali nije održao datu reč i bio je
izopšten od crkve..." 1 . Tako piše u III knjizi, a u I knjizi istog dela kazuje: „Izvesni Kerdon, ishodeći iz
toga što je prihvatio učenje Simona (a došao je u Rim u vreme Higina, devetog episkopa), učio je da Bog
koji je dao zakon, nije Otac Gospoda našeg Isusa Hrista... Ovo učenje posle njega je prihvatio Markion,
koji je rodom iz Ponta. On je zatim dalje razvio to bogohulno učenje..." 2 .

Irinej je veoma ubedljivo razotkrio pogibeljno učenje koje je širio Valentin, poredeći ga sa zveri koja vreba
iz zasede. Njegov savremenik, kako kazuje Irinej, bio je i neki Marko 3 , veoma vešt u mađioničarskim
veštinama. Irinej ovako opisuje njegove ogavne misterije: „Oni pripremaju bračnu postelju i obavljaju
posvećenje, prouznoseći nad čovekom (koji se posvećuje) nekakva zaklinjanja; govore da je to duhovni
brak koji je podoban nebeskom savezu koji imaju nebeske sile 4 . Drugi su posvećenje vršili uz
pogružavanje u vodu i izgovaranje reči: U ime nepostižnog Oca, u ime istine koja je mati svemu i
svačemu, u ime Isusa koji je sišao. Neki pri tome kazuju i jevrejske reči da bi ostavili jači utisak..." 5 .

Higin je bio episkop Rima četiri godine, a na njegovo mesto dođe Pij 6 . U Aleksandriji, posle Evmena koji
je trinaest godina bio episkop toga grada, izabran je Marko 7 koji je tu službu vršio deset godina. Nakon
njega je došao Keladion 8 . U Rimu, posle Pija, koji se upokoji nakon petnaest godina, za episkopa je
postavljen Aniket 9 . Egezip kazuje da je on u njegovo vreme došao u Rim, i da je tamo ostao do
vremena episkopa Eleftera 10 . U to vreme najčuveniji je bio Justin, koji je štitio reč Božiju u filosofskoj
odeždi 11 i kroz svoje spise se borio za veru. On je napisao knjigu protiv Markiona, gde naglašava da
51
ona nastaje još u vreme kada je Markion bio živ, i kaže: „Markion iz Ponta i sad uči lakoverne da je on
nekakav bog koji je veći od Tvorca. U čitavom rodu čovečijem našao je ljude koji uz pomoć demonske
sile (nagovara) da bogohule i da odbacuju istinu o tome da je Tvorac sveta i Otac Hrista. Uče da je svet
stvoren od nekog drugog boga koji je veći od Tvorca. Sebe vole da nazivaju hrišćanima, varajući tako
lakoverne; isto tako nazivaju se i filosofima..." 12

U zaključku on dodaje: „Postoji kod nas i delo protiv svih jeresi koje su se pojavile; ako ga želite, mogu
vam ga dati na čitanje..." 13 .

Taj Justin se mnogo trudio u raspravama sa Grcima. On se obratio i imperatoru Antoninu


Blagočestivome, i rimskom Senatu, sa spisima koji su nastali u zaštitu naše vere. Živeo je u Rimu, a u
Apologiji govori o sebi, ko je i odakle je.

1. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", III , 4, 3.

2. Or. s it, I, 27.

3. Marko (druga polovina II veka) - učenik gnostika Valentina. Pripada drugoj generaciji tih jeretika. Nema
pouzdanih svedočanstava o njemu. Zna se da je rodom iz Egipta, da je učio u Aziji i da je njegovo ime
bilo poznata na Zapadu.

4. Po mišljenju Gnostika, pristalica Valentina, nalazilo se trideset eona u pliromi, tj. gornjem vazduhu, od
kojih su jedni muškog a drugi ženskog pola.

5. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", I , 13.

6. Pij - episkop Rima (142-157. godina).

7. Marko - episkop Aleksandrije (143-153).

8. Keladion - episkop Aleksandrije (154-167. godina).

9. Aniket - episkop Rima (157-168. godina).

10. Elefter - episkop Rima (177-190. godina). Njegov prethodnik bio je Soter (168-176. godina), koji je
nasledio episkopa Aniketa.

11. Poznato je da je sveti Justin i po prelasku u hrišćanstvo nosio filosofsku mantiju, i u tom se ugledao
na ostale neznabožačke filosofe koji su primili hršićanstvo. Ta im je odeća davala priliku da se upuštaju u
razgovor sa neznabošcima, kako bi ih upoznali sa Hristom.

12. Po spisima Justina, koji su nedavno štampani, navedene reči se nalaze u Prvoj Apologiji. Pogledati:
„ Patres apostolici " e dit . Ra ris , XXVI , ra g . 232.

13. Nepoznato je o kom je delu reč

12. glava

O Justinovoj Apologiji koju je predao caru Antoninu

„Samodršcu Titu Eliju Adrijanu, Antoninu blagočestivome, kesaru avgustu, sinu Verisimovom, filosofu;
Luciju, rsfenome sinu kesara filosofa, usinovljenom od blagočetivoga, ljubitelju znanja; sveštenom Senatu
i čitavom narodu Rima.

Obraćam se sa molbom za ljude koji su nepravedno optuženi, Justin, sin Priska Vakhijevog, poreklom iz
Flavije - Neapolja 1 , u Siriji Palestinskoj..." 2 .

52
Taj imperator dobio je slične molbe i od druge naše braće, koja su živela u Aziji, i koja su trpela od
lokalnog stanovništva razne progone. Taj car obratio se azijskoj opštini ovim rečima 3 :

1. Flavija-Neaopolj, tada Glavno mesto Samarije, koje se ranije zvalo Sihem.

2. Justin Filosof, „Apologija", I , 1, 1 - U tekstu koji navodi Jevsevije i tekstu koji srećemo kod samog
Justina postoje izvesne razlike. U Justinovom tekstu reč „filosof" u vezi sa Lucijevim imenom stoji u obliku
φιλοσοφω, i na taj način odnosi se na samog Lucija, dok se kod Jevsevija susreće u obliku φιλοσοφου, i
odnosi se na kesara, Lucijevog oca. Ta razlika objašnjava se kao slučajna greška, mada može imati i
ozbiljnije tumačenje. Pored imperatora Antonija, Apologija imenuje i dva druga adresanta, posinka Marka
i Lucija Vera. Marko Aurelije, budući rimski imperator (161-180. godina), nazvan i Najpravedniji (Verisim).
Taj naziv mu daje Adrijan, ali posle smrti Adrijana, kada je on već primio ime Marko Avrelije, on ne
zaboravlja na svoj nadimak tako da ga srećemo na monetama iz vremena njegove vladavine. Lucij Ver je
budući savladar (do 169. godine) sa Markom Avrelijem. Ako se naziv „filosof" odnosi na Marka Avrelija, to
je potpuno opravdano jer se još od mladosti upoznao sa filosofskim naukama, a ako se odnosi na Lucija
Vera, to je tada iz čiste kurtoazije. I sam Jevsevije je znao da se Lucnje Ver odlikovao raspusnim životom
i da se nije interesovao za filosofiju tako da nije mogao zaslučiti taj naziv ljubitelja mudrosti. Jevsevije
zato to ime upućuje na Lucijevog oca, Elija Vera, bliskog prijatelja imperatora Adrijana, čoveka koji je
cenio umetnost, literaturu i filosofiju. Imperator Adrijan je Eliju iz ljubavi podario titulu kesara i naznačio ga
za svog naslednika. Elije umire pre Adrijana, a njegovog sina Lucija, Adrijan prihvata kao svog sina i
naslednika.

3. Po mišljenju V. V. Bolotova reč je o saboru predstavnika gradova jednog dela Azije u Efesu - pom.
delo, 2. tom, str. 83.

13. glava

Pismo Antonina upućeno azijskoj opštini po pitanju hrišćana

„Samodržac, kesar Marko Aurelije Antonin. Avgust, Jermenin, vrhovni žrec (prvosveštenik), narodni tribun
po petnaesti put i konzul po treći put, pozdravlja azijsku opštinu (sabranje).

Znam da i sami bogovi brinu o tim ljudima (hrišćanima). I mnogo više nego li vi, oni (bogovi) mogu da
kazne ljude koji ne žele da im se poklone. Oni, kojima vi ne dajete mira, vi samo još više jačate u njihovoj
veri, mada ih optužujete za bezbožnost. Dopustimo da pre optužbi na njih bude slobodan izbor jer njima
nije strano da umru za svog Boga. Zbog toga oni i odnose pobedu, i spremni su svagda da daju svoju
dušu nego li da učine ono što tražite od njih. Što se tiče zemljotresa koji su bili i koji još traju, umesno je
napomenuti da pri takvim nesrećama vi svaki put padate duhom, i zato, uporedite svoje ponašanje sa
njihovim. Oni su puni nade u Boga, a vi sve ređe služite bogovima. I znajući da ste takvi, vi progonite
hrišćane koji služe Bogu. Zastupajući se za njih, mnogi upravitelji provincija pisali su našem
božanstvenom ocu, i on im je odgovorio sa pozivom da se hrišćani ne uznemiravaju osim ako se dokaže
da nisu nešto smišljali protiv državne vlasti. Meni su o njima mnogi govorili i ja sam uvek odgovarao kao i
naš otac. I zato, ako neko uporno nastavi da napada na hrišćane, ukoliko ne nađete krivice na njima,
tada kaznite optužitelja. Pročitano u Efesu, na azijskom saboru" 1 .

O takvom sledu događaja svedoči i njihov savremenik Melition, episkop Sarda 2 , koji je poznat po
apologiji koju je napisao u zaštitu naše vere i poslao je imperatoru Veru 3 .

1. Apologija, I , 70. Ovu Poslanicu najčešće navode odmah nakon teksta Justinove Apologije. Pogledati:
„Dela svetog Justina, filosofa i mučenika", Moskva, 1863. str. 10. Većina naučnika smatra da je navedeni
tekst originalan.

Opština, zbor ili sinedrion - to je ime neke male skupštine na koju su dolazili izabrani skupštinari izabrani
u svojim mestima..

2. Sveti Melition Sardijski (umro oko 177. godine) - osim odlomaka koje navodi Jevsevije, poznata su još
dva dela ovog svetitelja. 940. godine, u jednom grčkom kodeksu iz IV veka, otkriven je gotovo ceo tekst
propovedi svetog Melitiona o stradanjima Hristovim (pogl. S. Bonner , „T he Homily on the Passion by
53
Mellito , Bishop of Sardis , Studies and documents ", London , 1940), a 1972. godine, u biblioteci u
Tbilisiju, pronađen je rukopis u kome se nalazi 12 stubaca prevedenih na gruzijski za koje se ispostavilo
da su takođe propovedi svetog Melitiona - „O duši i telu i stradanjima Hristovim" (M ichel van Esbrueck ,
„ Nouveaux Fragments de Melition de Sardes "- „A nalecta Bollandiana ", V ruxelles , 1972, t . 90, r. 63).

3. Lucije Ver - rimski imperator (161-169. godina).

14. glava

Šta je vredno da se zapamti o Polikarpu, drugu apostola

U vreme kada je Aniket bio episkop u Rimu, k njemu dođe Polikarp da bi razgovarali oko vremena
praznovanja Pashe 1 . O tome govori i Irinej. On takođe piše o Polikarpu i ovo: „Polikarp ne samo što je
slušao apostole i što se sretao sa onima koji su videli Gospoda, nego je od apostola postavljen za
episkopa u Smirni (Azija). Ja sam ga video još kao mladić (a on je živeo dugo i postradao je kao starac).
Svagda je učio onako kako su ga naučili apostoli i kako uči Crkva. Sve azijske crkve i svi njegovi
prejemnici kazuju za njega da je istiniti svedok vere i da zaslužuje poverenje. On nije kao Valentin,
Markion ili ostali bezumnici. Kada je bio u Rimu, u vreme Aniketa, Polikarp je mnoge ljude odvratio od
jeretika, propovedajući im o istinitoj veri... Postoje ljudi koji su ga slušali, i koji kazuju o njegovom susretu
sa Markionom. Kada je Markion upitao Polikarpa da li ga poznaje, starac je odgovorio: „Znam te. Ti si
prvenac satane!" Postoji njegova (Polikarpova) Poslanica upućena Filipljanima. Ona je veoma korisna za
one koji razmišljaju i trude se da zadobiju spasenje..." 2

Irinej govori o tome da je u toj poslanici (koja je sačuvana i do danas), Polikarp koristio i Petrovu prvu
Poslanicu.

Antonin, zvani Blagočestivi, umro je u dvadeset i drugoj godini svoje vladavine. Nasledio ga je sin Marko
Avrelije Ver (takođe nazvat i Antonin), zajedno sa bratom Lucijem.

1. Razmimoilaženja oko vremena praznovanja Pashe postojala su između crkve u Rimu i crkvi u Maloj
Aziji još u II veku. 155. godine, sveti Polikarp Smirnski pokušao je da sa Aniketom dođe do rešenja tog
pitanja ali do toga nije došlo. I pored toga, te crkve su ostale u zajednici tako da je sveti Polikarp služio
liturgiju u Rimu.

2. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", III , 3. 4.

15. glava

O tome kakoje Polikarp zajedno sa drugima postradao u Smirni tokom vladavine cara Vera

(Marko Aurelije i Lucije Ver, 168. godina)

U to vreme Aziju je potresalo veliko gonjenje. Tada je i Polikarp postradao kao mučenik. Smatram za
neophodno da u ovo kazivanje uvrstim i reči o njegovom kraju, onako kako je to kazivanje došlo do nas.
Postoji jedna Poslanica koja opisuje te događaje: „Crkva Božija, koja je našla pristanište u Smirni, Crkvi
Božijoj u Filomeliji 1 i svim mestima gde je našla pristanište sveta vaseljenska Crkva; milost, mir i ljubav
Boga Oca i Gospoda našeg Isusa Hrista neka se umnoži među vama. Braćo, pisali smo vam o mučeniku
i blaženome Polikarpu, koji je mučeničkom smrću zapečatio tadašnji progon (hrišćana)...". Uporedo sa
kazivanjem o Polikarpu, oni govore i o ostalim mučenicima opisujući njihovu istrajnost pri stradanjima.
Masa ljudi, koja je stajala oko stradalnika, bila je poražena prizorom kada su bičevi sekli telo i vene
hrišćana, tako da su se videli unutrašnji organi i krvi je bilo po svuda. Posle raznih muka hrišćane su
najčešće bacali divljim zverima. Naročito se tada istakao, kako kažu, Germanik, 2 koji je pobedio čovečiji
strah od smrti. Prokonzul je nastojao da ga ubedi da se odrekne vere, ukazivao je na njegovu mladost i
na to da bude žalostiv prema sebi. Ali, Germanik se nije dao pokolebati i na kraju, spremno je dočekao
54
zveri koje su ga napale. Videći tu smrt i diveći se hrabrosti mučenika koji su ljubili Gospoda, masa povika:
„Smrt bezbožnicima! Pronađite Polikarpa!" Od toga se načini veliki metež i neku Frigijac po imenu Kvint,
koji je nedavno došao (iz Frigije), videvši zveri i grozne sprave za mučenje, nemajući hrabrosti u sebi,
slabi dušom i odreknu se spasenja. U pomenutoj Poslanici navedeno je kako se on bez raznišljanja
odrekao vere. Time se i okončava pomenuto kazivanje o mučenicima. Polikarp, slušajući o tome nije se
uznemirio. On je ostao u gradu ali je zatim, po nagovoru onih oko njega, izašao. Živeo je jedno vreme
izvan grada sa nekoliko ljudi, i bez prekida, dan i noć, molio se Gospodu za mir u Crkvi. Tri dana pre
hvatanja, noću dok je stajao na molitvi, imao je viđenje: prostirka za glavu odjednom planu i pretvori se u
pepeo. Razumevši to viđenje, on reče onima oko njega da se približi vreme stradanja. Tada započeše
intenzivnije potrage za njim, i on po nagovoru drugih pređe u susedno selo. Ali, ubrzo ga pronađoše jer
su vojnici uhvatili dvojicu robova iz tog sela i oni rekoše da se Polikarp krije u njihovom mestu.
Zapovediše jednom od tih robova da im pokaže kuću, a onda saznadoše da je svetitelj na krovu zgrade.
Polikarp je mogao da pređe na krov druge kuće i da umakne poteri, ali on to nije želeo, rekavši: „Neka
bude po volji Božijoj". Zatim siđe u prizemlje i krotkog lica je besedio sa progoniteljima i to je njima
izgledalo kao veliko čudo. Gledajući njegovu starost i spokojnost u držanju, oni su pomislili da nije
potrebno hvatati tog čoveka. Polikarp zatim reče da im se postavi trpeza a da njemu dopuste da se
pomoli Gospodu. Dopustili su mu, a on se zatim poče moliti Bogu. Vojnici su ga gledali sa divljenjem,
govoreći između sebe da li je ispravno to što progone starca. O sledećim događajima povest o Polikarpu
glasi ovako: „Kada je okončao molitvu i pomenuo sve koji behu sa njim, znane i neznane, obične i slavne,
i svu Crkvu, dođe vreme za polazak. Polikarpa staviše na osla i odvezoše u grad. Bila je Velika Subota.
Njemu u susret išao je irinarh 3 Herod i njegov otac Nikita. Oni Polikarpa prebaciše u svoja kola, a onda
ga počeše nagovarati da se odrekne Hrista i da prinese žrtvu idolima. Polikarp je ćutao, a kada su oni
nastavili sa nagovorima, reče da neće pristati na to čemu ga nagovaraju. Kada su ovi čuli starčeve reči,
razgneviše se i baciše ga sa kola tako da se Polikarp povredi. Ne obraćajući pažnju na to, Polikarp, kao
da se ništa nije dogodilo, ustade i krenu ka trgu. A tamo je bila takva galama da je to teško opisati rečima,
ali čim starac dođe, javi se glas sa neba: „Polikarpe, budi krepak i hrabar!" Mnogi su čuli taj glas i okretali
su se oko sebe tražeći onoga ko je to rekao. Tada prokonzul upita starca: „Da li si ti Polikarp?" A kada
ovaj odgovori da jeste, tada ga prokonzul poče nagovarati da sebe poštedi stradanja, pozi-vajući ga da
se pokloni idolima i da kaže: „Smrt bezbožnicima!" Tada Polikarp pogleda na okupljenu masu, podignu
ruku i reče „Zaista, smrt bezbožnicima!" Prokonzul ga ponovo pozva da se odrekne Hrista, a starac mu
reče: „Evo, ima već osamdeset i šest godina kako služim Hristu i ničim me ne povredi. Kako da hulim na
Cara koji me spase?" Prokonzul ponovo pozva starca da se odrekne Hrista, ali Polikarp mu reče: „Ja sam
hrišćanin, i ako si rad da upoznaš našu veru, odredi dan kada me možeš saslušati". Na to mu prokonzul
reče da svojom besedom ubedi narod, a starac kaza: „Meni treba da razgovaram sa tobom jer sam
naučen da poštujem vlast koju je Bog postavio a ne da sebe opravdavam pred narodom". Prokonzul tada
zapreti Polikarpu sa zverima i ognjem, ali starac se ne obazre na to i pozva prokonzula da čini ono šta
mu je po volji. Dok je besedio, njegovo lice je bilo ozareno blagodaću i svojim rečima zbunio je
prokonzula tako da je ovaj u tri maha objavio na trgu da je Polikarp rekao za sebe da je hrišćanin. Kada
je glasnik to objavio, oku-pljena masa neznabožaca i Jevreja, koja je živela u Smirni, ne mogavši da
izdrži, počela je da viče: „On je učitelj Azije; on je otac hrišćana! On odbacuje naše bogove i uči svoje
sledbenike da ne prinose žrtve". Tako govoreći, oni počeše da viču asiarhu 4 Filipu da pusti lava na
Polikarpa. On je to odbio, rekavši da su zabranjene borbe sa zverima. Tada masa poče da viče tražeći da
se Polikarp zapali na lomači. Eto kako se ispuni ono viđenje koje je starac imao, kada je stajao na molitvi,
i kada je rekao onima koji su bili s njim da mu predstoji smrt u plamenu. Masa je počela da prinosi drva,
slamu, granje i tu se Jevreji pokazaše kao najrevnosniji. Kada je lomača bila gotova, Polikarp skide
odeću sa sebe, razreši pojas i skinu obuću sa nogu (a to ranije nije činio sam jer su se hrišćani utrkivali u
tome ko će pre učiniti to želeći da dotaknu starca). Tada starca ogrnuše ogrtalom 5 i htedoše ga prikovati
za stub, ali im on reče: „Ostavite me ovako. Onaj ko mi je dao snage da izdržim plamen daće mi i snagu
da ostanem nepomičan na stradanju". Tada mu samo zavezaše ruke i starac je izgledao poput najboljeg
ovna izabranog za žrtvu paljenicu, ugodnu Bogu Svedržitelju. Tada se Polikarp pomoli: „Oče ljubljenoga i
proslavljenoga Sina svoga Isusa Hrista, koji nas upozna sa Tobom! Bože anđela i sila i svega stvorenoga
i svih pravednika što žive pred Tobom! Slavim te što si me udostojio da imam udeo sa mučenicima i udeo
u čaši Hrista tvoga, da bih telom i dušom vaskrsao za večni život i postao nerazrušljiv po Duhu Svetome.
Primi me danas u njihov broj kao žrtvu koja je po volji, koji si istiniti Bože, sam ugotovio, objavio i svršio.
Kako za ovo, tako i za sve ostalo hvalim te i slavim, proslavljajući te kroz večnog Arhijereja Isusa Hrista,
tvoga ljubljenog Sina, kome zajedno sa Tobom i Svetim Duhom neka je slava od sada i do veka. Amin!"
Kada je starac okončao molitvu, tada zapališe lomaču i nastade veliki plamen. Mi, kojima je dato da to
vidimo, videsmo čudo, i ostadosmo živi da bi o tome kazivali i drugima: plamen je načinio nekakav svod,
nešto poput jedra, i tako je opkolio telo mučenika da on nije goreo, nego je bio poput zlata koje se kroz

55
vatru čisti. Svuda se osećao miomiris tamjana i najskupocenijih aromata. Na kraju, bezbožnici videvši da
mu ne mogu nauditi ognjem, uvedoše Polikarpa u zgradu da bi ga posekli mačem. Kada su to učinili, izli
se toliko krvi da je ugasila oganj, i masa se tome silno začudi, videći kolika je razlika između nevernika i
izabranih, od kojih je jedan i Polikarp, starešina crkve u Smirni. Svaka reč koja je izašla iz njegovih usta
zaista se i ispuni.

Lukavi neprijatelj i zavidnik, protivnik pravednika, videći veličinu njegovog mučeništva i bezprekorni život,
znajući da je ovenčan vencem besmrtnosti, postara se da mi ne uzmemo Polikarpovo telo, mada su to
mnogi želeli da učine. Bezbožnici ubediše Nikitu, Herodovog oca, brata Alikinovog, da moli od prokonzula
da se mučenikovo telo skloni da mu ne bi hrišćani odavali počast. To su govorili po nagovoru Jevreja koji
su znali da mi poštujemo i Hrista i Njegove svete mučenike kao istinske učenike Boga našega. Centurion,
videći masu Jevreja, naredi da se Polikarpovo telo javno zapali. Mi smo zatim sabrali ostatke tela, koji su
nama vredniji od dragulja i postavićemo ih tamo gde i treba da budu. Oko njih ćemo se okupljati, da
likujemo i da se radujemo, da praznujemo dan Njegovog mučenika, dan Polikarpovog ponovnog rođenja
6 . To će biti i za pouku onim hrišćanima koji će tek doći...". To je kazivanje o Polikarpu, divnom
apostolskom mužu i o tome kako je on postradao, onako kako su to zapisala braća iz Smirne u poslanici
o kojoj sam već govorio. Prisajedinimo tom kazivanju i saopštenje o drugim mučenicima koji su postradali
u Smirni, gotovo istovremeno sa Polikarpom. Među njima je bio i Mitrodor, o kome se govorilo da je
prezviter u Markionovoj jeresi. On je takođe stradao na lomači. Od tadašnjih mučenika osobito se proslavi
Pionije 7 ; njegovo ispovedanje (vere), njegove smele reči, zaštita vere pred narodom i vlastodršcima,
lepo ophođenje sa onima koji su pali prilikom gonjenja i uteha braće koja su ga posećivala, svedočanstva
o mukama koja je izdržao, o svemu tome kazuje se u delu koje vam preporučujem na čitanje. Taj spis
smo uvrstili i u naše svedočenje o drevnim mučenicima. Postoje tamo i napomene o drugim mučenicima
u azijskom gradu Pergamu, o Karpu, Papili, ženi Agatonici, koja je slavno skončala posle dugotrajnog
mučenja 8 .

1. Filomelija - neveliko mesto na Granici Likaonije, Pisidije i Velike Frigije.

2. Mučenik Germanik - jedan od dvanaest hrišćana iz Filadelfa koji su tom prilikom postradali u Smirni.

3. Načelnik gradske policije. Dužnost ovih čuvara sastojala se u tom da spreče pobune u narodu i da
kolovođe stave pod stražu.

4. Vrhovni žrec rimske provincije Azija. Azijarh je bio činovnik i predsednik na njihovim zborovima i biran
je opštim Glasanjem. Njihovaje dužnost bila da se nađu onde gde se okuplja narod i da nadgleda šta se
dešava. O njima se govori i u Delima apostolskim (19, 31).

5. To je bila haljina od tanke materije obložena smolom ili nečim zapaljivim.

6. Drevni hrišćani su imali običaj Govoriti da je dan smrti mučenika dan njihovog ponovnog rođenja.

7. Sveštenomučenik Pionije i Lin - prezviteri iz Smirne. Sa njima su postradali Savin, Makedonije i


Asklipijad, kako se navodi u žitiju sveštenomučenika Pionija - „Žitija svetih", Moskva, 1906, 7. knjiga, str.
239-252 /na ruskom/. Oni su uhvaćeni u Smirni, u vreme progona imperatora Decija (249-251. godina), tj.
23. februara, na dan spomena svetog Polikarpa, i posle dugotrajnog mučenja, sveštenomučenika Pionija
su raspeli na krstu i zapalili.

8. Spomen mučenika Korpa, Papile, Agatodora i Agatonike, postradalih 251. godine u Pergamu, praznuje
se 13. oktobra.

16. glava

O tome kako je postradao Justin Filosof, propovedajući nauku Hristovu u Rimu

Negde u to vreme, Justin (o kome smo već govorili), podneo je knjigu 1 u zaštitu naše vere imperatoru,
ali i njemu (Justinu) bi namenjen venac mučeništva. Filosof Kriskent 2 , koji je načinom života i moralom
zaslužio ime cinik 3 , smislio je zao plan. Justin, koji je često besedio sa njim u prisustvu mnogih
slušalaca, vatreno se zauzimao za istinu, ovako govori o Kriskentu: „Ja očekujem da neko od pomenutih
56
ljudi, od onih koji mi misle zlo, da će me predati na stradanje. Eto, recimo Kriskent, on u potpunosti ne
voli mudrost, nego žudi za bukom i odobravanjem gomile. Čovek koji nije dostojan imena filosofa jer
govori o onome šta zapravo ne zna. On tvrdi da su hrišćani neznabošci i nečastivci, a to izjavljuje da bi
mu masa odobravala. On atakuje na nas jer ne zna Hristovo učenje a takođe i iz nevaljalstva. On je
mnogo iza običnih ljudi koji se često ohrabre da kazuju nešto o čemu ništa ne znaju... U svakom slučaju,
on je veliki pokvarenjak; takođe je i rob straha. Postavivši mu nekoliko pitanja, shvatio sam da on zapravo
ne zna ništa o tome. Želim da vam to bude poznato; a da govorim istinu, ja sam spreman i u vašem
prisustvu posvedočim o svemu. Ako su vam poznata moja pitanja i njegovi odgovori, tada vam je jasno
da on ništa ne zna o našem učenju. Ako nešto i zna, to nije imao hrabrosti reći pred drugima, jer njega ne
interesuje mudrost nego slava. On ne ceni ni prekrasnu rečenicu Sokratovu 4 ..." 5 .Tako je pisao Justin,
a da je on okončao život, kako je i predvideo, zbog lukavštine Kriskenta, o tome u više navrata u svojim
delima svedoči Tatijan, koji je u mladosti bio sofista i zanimao se grčkim naukama, stekavši u tome ne
malo slave. U svojoj knjizi upućenoj Jelinima, on ovako kazuje: „Divni Justin je pravilno objavio da su
pomenuti ljudi zaista poput razbojnika" 6 , a zatim, govoreći o filosofima, zaključuje: „Kriskent, ugnjezdivši
se u velikom gradu, projavio je i svoju pedofiliju, a bio je i veoma srebroljubiv. Savetovao je druge da se
prezire smrt, a sam se silno plašio smrti, tako da je i Justina izdao jer je ovaj propovedao istinu i
izobličavao filosofske obmane..." 7 . Eto, to je po njegovim rečima, razlog mučeničke smrti Justina.

1. Ova apologija zove se i prva u knjizi gde se nalaze Justinovi radovi.

2. Kriskent - filosof cinik. Po predanju, upravo je on izdao mučenika Justina. To predanje se zasniva na
saošptenju samog Justina („Apologija", II , 3), a takođe i na svedočenju Tatijana prilikom kazivanja o
Kriskentu („Reč protiv Jelina" 19-).

3. Cinici su se držali Anisšenove nauke.

4. Ne zna se da li je Jevsevije ili prepisivač izostavio tu Sokratovu rečenicu. Kod Justina se nalazi
sledeće: „Ne treba nikoga priznati da je preči od istine ".

5. Justin Filosof, ,Apologija", II , 3.

6. Tatijan, „Reč protiv Jelina", 18.

7. Or. Cit , 19.

17. glava

Mučenici o kojima se govori u Justinovim spisima

Justin u svojoj (prvoj) 1 apologiji spominje mučenike koji su postradali do njega i njegove borbe. Između
ostalih, poučno je ovo njegovo kazivanje: „Neka žena je živela sa mužem koji beše razvratnik, a i sama je
ranije bila takva, ali upoznavši se sa Hristovom naukom, urazumila se, a takođe je nastojala da urazumi i
muža. Govorila mu je o Hristovom učenju i o kaznama u večnom plamenu namenjenim za one koji žive u
nečistoti i raspusnosti. Ali, on je nastavio da živi kao i pre. Žena, smatrajući nečistim delom da ima
zajedničku postelju sa mužem, koji je nasuprot zakonu prirode, nastojao da sve učini predmetom
naslade, rešila je da ode od njega. Rodbina ju je molila i savetovala da sačeka još malo u nadi da će se
muž promenuti. Ona je prihvatila te savete. A zatim, njen muž otide u Aleksandriju i, kada joj rekoše da
tamo živi još raspusnijim životom, ona da ne bi bila zajedničar u njegovoj nečasnoći, dade mu ono što se
kod vas zove knjiga razvoda. Njen muž (koji nije mogao da shvati kako to da žena koja je ranije i sama
raspusno živela više to ne želi), kada je ona otišla od njega protiv njegove volje, prijavi je sudu govoreći
da je hrišćanka. Ali kako njen muž nije uspevao da joj napakosti, on odluči da napadne nekog Ptolomeja,
njenog nastavnika u hrišćanskoj veri, koga je Urvikije kaznio. Muž je to ovako učinio: svog prijatelja
centuriona nagovori da uhvati Ptolomeja i da ga pita da li je hrišćanin? Centurion zatvori Ptolomeja i dugo
ga je mučio u tamnici. Na kraju dovede ga pred Urvikija i tu ga ponovo upitaše da li je hrišćanin? Ptolomej
ispovedi veru u Hrista, a kada Urvikije odluči da kazni Ptolomeja, neki Lukije (takođe hrišćanin), videći da
je sud nepravedan, reče Urvikiju: „Zbog koje krivice optužuješ ovog čoveka? On nije ni preljubnik, ni
razvratnik, ni ubica, ni lopov, niti je zatečen u bilo kakvom prestupu i ti ga želiš kazniti samo zbog toga što
je hrišćanin. Urvikije, ti ne sudiš onako kako to čini blagočestivi imperator, filosof i sin kesara, i kao što

57
sudi Senat!" Urvikije ništa ne odgovori na to ali nekoliko trenutaka kasnije reče: „Čini mi se da si i ti
hrišćanin". Lukije potvrdno odgovori na te reči, a onda Urvikije zapovedi da i njega kazne. Lukije mu
zahvali zbog toga rekavši da će napokon biti izbavljen od takve zle vlasti i da ide k blagome Ocu, Caru i
Bogu. Tada im se pridruži i treći (hrišćanin), pa i njega izvedoše na gubilište..." 2 . Neposredno nakon
ovih reči, Justin piše i ovo: „Iščekujem da će svakoga trena neko od onih koji misle zlo izneti optužbe i
protiv mene...".

1. Ovo je najverovatnije greška prepisivača jer je reč o drugoj Apologiji, jer tako kazuje i sam Jevsevije, i
ako je ona na prvom mestu u knjigama koje se štampaju. Iz nje je izvedeno ono što se ovde kazuje.

2. Justin Filosof,, Apologija", II , 2.

18. glava

Šta imamo sačuvano od Justinovih spisa

Justin nam je ostavio mnogo korisnih spisa; oni svedoče o umu koji je prošao školovanje i koji je
pogružen u razmišljanje o Bogu. Na ta dela upućujem sve one koji su željni znanja, i napomenuću ona
koja su meni poznata. On je napisao reč upućenu Antoninu, koga zovu Blagočestivi, njegovim sinovima i
rimskom Senatu. Tu je Justin izložio hrišćansko učenje. Drugi spis sadrži zaštitu naše vere i upućen je
prejemniku pomenutog samodršca - Antoninu Veru. O događajima iz tog vremena mi upravo i kazujemo.
Takođe postoji i jedan spis koji je upućen Jelinima, gde Justin opširno govori o mnogim pitanjima koja
zanimaju i nas i grčke filosofe; tu takođe govori o prirodi demona, ali mi sada nemamo potrebu da o tome
podrobnije kazujemo. Postoji još jedan spis upućen Jelinima - „Izobličenje" 1 . On je takođe napisao i delo
o tome da je Bog jedini samodržac gde je pored hrišćanskih spisa upotrebljavao i one koje su napisali
jelinski autori. Tu je i delo „Lirik" („Pojac") 2 i drugo koje tumači prirodu duše, izloživši razna mišljenja
povodom tog pitanja, on ih opovrgava kroz hrišćansko učenje uz obećanje da će u drugom delu izložiti
svoje mišljenje. Justin je sastavio i dijalog protiv Jevreja: to je beseda koju je on imao u Efesu sa
Trifonom, čovekom koji je tada bio poznat među Jevrejima. U tom delu se govori na koji način blagodat
Božija ispuni njega (Justina) da kazuje reči u zaštitu vere i kazuje o tome sa kakvom je revnošću on ranije
izučavao filosofiju i kako je silno želeo da spozna istinu. Tu takođe govori i o zlodelima Jevreja protiv
Hrista i Njegovog učenja, rekavši i ovo: „Vi ne samo da se niste pokajali zbog svojih zlodela, nego i sada
izabirate ljude i šaljete ih da govore gadosti o hrišćanima... I tako, ne samo da ste zbog toga krivi pred
sobom, nego i pred čitavim čovečanstvom..." 3 . On piše da je u nje-govo vreme dar proroštva ozario
Crkvu i spominje Jovanovo Otkrivenje, tvrdeći da je tu knjigu zaista napisao apostol (Jovan). Justin
takođe navodi i nekoliko proroštva, prekorevajući Trifona da su Jevreji te reči izbacili iz Svetog Pisma.
Takođe postoji i mnogo njegovih spisa koji se nalaze kod naše braće. U prošlosti su Justinova dela
smatra-li za veoma korisna. Irinej spominje njegove reči, navodeći ih u svome delu „Protiv jeresi": „Justin
prelepo kaze u svom delu protiv Markiona 4 : Ja ne bih verovao ni Samom Gospodu da on nije govorio o
Tvorcu" ( IV , 6, 2), a takođe i ovo: „Dobro je rekao Justin da sotona nije smeo huliti na Boga pre dolaska
Hristovog jer do tada nije ni znao da je osuđen" ( V , 26, 2). Ovo je potrebno reći zbog onih koji žele da
čitaju Justinova dela. I to je sve što smo imali da kažemo o njemu.

1. Ovo će po svoj prilici biti knjiga koja je poznata i pod naslovom „Savetovanje neznabošcima ".

2. Do danas nisu sačuvana ova dela.

3. Justin Filosof, „Razgovor sa Trifonom Judejcem", 108.

4. Markion je učio da Bog hrišćana nije isti Bog koji je stvorio svet.

19. glava

O tome ko su bili episkopi u Rimu i Aleksandriji u vreme vladavine Vera

(Marko Aurelije Ver, 188. Godina)

58
Kada je tekla osma godina vladavine imperatora Vera, upokoji se episkop Aniket koji je jedanaest godina
upravljao crkvom u Rimu. Njegov prejemnik je bio Soter. Keladijona, koji je četrnaest godina bio na čelu
crkve u Aleksandriji nasledio je Agripin 1 .

1. Agripin - episkop Aleksandrije (167-179. godina).

20. glava

O tome ko su bili starešine crkve u Antiohiji

U Antiohiji, šesti posle apostola bio je Teofil. Posle Herona bio je Kornilije, a posle ovoga Erot 1 .

1. O Heronu, Korniliju i Erotu videti u napomenama treće knjige Istorije. Teofil - episkop Antiohije (169-
179. godina).

21. glava

O znamenitim ljudima koji su pisali o tom vremenu

U to vreme bilo je mnogo onih koji su pisali o Crkvi. Između ostalih tu je i Egezip, o kome smo govorili,
zatim tu je i Dionisije, episkop Korinta, Pinit, episkop Krita, Filip iz Apolinarije, Melition, Musan, Modest i
naročito Irinej. Oni su pisali dela koja nam prenose apostolsko predanje i zdravu (istinitu) veru 1 .

1. O Egezilu, Dionisiju Korintskom, Irineju Lionskom i Militonu smo već govorili u ranijim napomenama.

Apolinarije Klavdij - episkop Jerapolja u Frigiji, prejemnik episkopa Papije i Averkija; apologeta; naročito
se istakao u vreme imperatora Marka Avrelija (161-180. godina). Sačuvani su naslovi nekih njegovih
radova: ,Apologija", „Pet knjiga protiv neznabožaca", „O istini". Apolinarije se sa apologijom obratio
imperatoru. Do nas su došli samo fragmenti njegovog dela o Pashi.

22. glava

O Egezipu i o događajima iz njegovog vremena (Marko Aurelije Ver, 169-170. godina)

Egezip je u pet knjiga (koje su došle do nas), ostavio puno svedočanstvo o svom načinu razmišljanja. On
kazuje da je u vreme svog putovanja u Rim sretao mnoge episkope i da je od svih slušao jednako učenje.
Evo kako on zaključuje svoju besedu o poslanici koju je Kliment uputio Korinćanima: „Korintska crkva
ostala je pravoverna do Prima koji je bio tamošnji episkop. Sreo sam se sa njim na putu za Rim, kuda
sam krenuo brodom, i sa Korinćanima sam proveo nekoliko dana, uzajamno se tešeći pravovernim
poukama. Dok sam bio u Rimu sačinio sam spisak episkopa koji su nasleđivali jedan drugoga sve do
Aniketa, koji je svojevremeno bio đakon Elefteru. Aniketov prejemnik je bio Soter, a ovoga je nasledio
Elefterije. U svakoj prejemstvenoj smeni i u svakome gradu sve ide upravo onako kako nalaže Gospod,
zakon i proroci...". Egezip takođe kazuje i o pojavi tadašnjih jeresi: „Posle Jakova Pravednog, koji je
postradao kao mučenik, episkop postade njegov rođak Simeon, sin Kleope. I njega su poštovali kao
rsfaka Gospoda. Crkvu su u to vreme upoređivali sa čistom djevom jer je ništa nije prljalo i nije bilo
sujetnih učenja. Prvi koji je počeo da kvari učenje Crkve bio je Tebufis (Tebutis) 1 , nezadovoljan time što
nije postao episkop. Odatle je proistekao i Simon i njegovi sledbenici; takođe i Kleovije sa svojim
sledbenicima, Dositej i njegovi, Gortije i njegovi, kao i Masbotije (Masvotije). Od ovih nastadoše
meneandrijevci, markioniti, karpokritijevci, valentinijevci, vasilidijevci i saturnilijevci. Svi su uvodili neštvo
svoje, drugačije od drugih, a u osnovi lažno učenje. Od njih su proizašli pseudo-hrišćani, pseudo-proroci i
pseudo-apostoli; svojim pogubnim rečima protiv Boga i Hrista oni su narušavali jedinstvo Crkve..." On
takođe govori i o sektama koje u od davnina postojale među Jevrejima: „Postojale su razne grupe i među
obrezanicima, tj. među sinovima Izrailjevim... tu su eseji, galilejćani, imerobaptisti, masbotejci, samariti,
sadukeji, fariseji..." 2 .

59
On takođe kazuje i o mnogim drugim stvarima. Mi smo često koristili ta njegova kazivanja. On navodi i
delove „Jevrejskog Jevanđelja" kao i delove „Sirijskog Jevanđelja" 3 ; takođe ponešto prevodi i sa
jevrejskog, pokazujući time da je iz te vere prešao u hrišćanstvo. Napominje i o usmenom jevrejskom
predanju, i zajedno sa drugima (među kojima je i Irinej), govori o tome da u Premudrostima Solomonovim
ima mnogo toga korisnoga. Kada govori o apokrifima, kazuje da su neke od njih sastavili jeretici koji su
živeli u njegovo vreme.

Pinit - episkop Knosa; na njega je adresirana poslanica Dionisija Korintskog.

Musan - autor dela protiv jeresi enkratita. Filip - episkop Gortana; na njega je isto adresirana jedna
poslanica Dionisija Korintskog.

1. Tebutis - svedočanstva o njemu nisu sačuvana.

Simon - misli se na Simona Vračara, o kome smo već govorili u prethodnim napomenama. Simonijevci su
njegovi sledbenici.

Kleobije - vođa istoimene sekte. Predstavlja ogranak samaritanstva. Nemamo pouzdanih svedočenja o
njemu i njegovom učenju.

Dositej - jeresijarh. Svedočanstva o njemu su veoma oskudna i krajnje protiv-rečna. Po nekim izvorima
on je bio učitelj Simona Vračara, a po drugima Dositej je jedno vreme bio blizak sa Jovanom Krstiteljem.
Prema nekim poda-tcima živeo je 100 godina.

Gortej - vođa istoimene sekte koja je takođe ogranak samaritanstva. O toj sekti kazuje i Epifanije
Kiparski.

Masbotejci - sekta koja je takođe podvrsta samaritanstva. Ime joj potiče od mesta u Samariji gde je bilo
najviše sledbenika ove sekte.

2. Eseni - judejska sekta iz vremena Isusa Hrista. Krajnje zatvorena zajednica koja je brojala oko 4
hiljade sledbenika. Živeli su u Palestini; o njima kazuje i Josif Flavije („Judejske drevnosti", XVIII , 9).

Galilejci - religiozna sekta koja je nakverovatnije predstavljala ogranak farisejstva. Pojavila se u vreme
prve uprave Sirijom namesnika Kvirinija. Na čelu te sekte stajao je farisej Saduk i Juda Galilejac (Josif
Flavije, pom. delo, XVIII , 11). Svedočenja o njihovom učenju nisu sačuvana.

Imerobaptisti - religiozna sekta čije ime dolazi od njihovog običaja da se neprekidno omivaju u vodi radi
uklanjanja prljavštine. Epifanije Kiparski povezuje ih sa farisejima. Sa druge strane, postoje i oni koji ih
povezuju sa esejima.

Samarjani - etnička zajednica i religiozna sekta. Potomci asirskih starosedelaca koji su se pomešali sa
Izrailjcima. Prihvativpš judeizam, oni su u njega uneli izvesne promene: prihvatili su samo Mojsijevo
Petoknjižje, istovremeno odbacujući sve preostale knjige Jevreja. Obožavali su figuru Mojsija. Mesija je
za njih trebao da bude drugi Mojsije. Odbacivali su vaskrsenje i zagrobni život. U njihovom glavnom
hramu odavano je poštovanje i Zevsu-Svedržitelju. Među njima je bilo mnoštvo onih koji su se bavili
mađioničarstvom.

Sadukeji - to je religiozno-politička struja u judaizmu koja se pojavila oko 150. godine pre Hrista. Imali su
veliki politički uticaj i u vreme grčke vlasti imali su u svojim rukama i duhovnu i svetovnu vlast. Za
sadukeje je karakteristično grkofilstvo u kulturi i kosmopolitizam u politici. Ispunjavali su samo ono što je
pisano u zakonu. Odbacuju zagrobni život. Javljaju se kao oponenti i politički protivnici fariseja.

Fariseji - religiozni pravac u judaizmu koji se pojavio u II veku pre Hrista, po povratku Jevreja iz ropstva.
Fariseji su projavljivali osobito poštovanje Zakona, pri čemu su u njega uvrstili i tumačenja Zakona koja
su sastavili književnici i ravini (nepisani Zakon). Taj nepisani Zakon, koji se najviše doticao spoljašnje
obrednosti, imao je za njih takvu snagu da su zbog toga čak unosili izmene u Mojsijev zakon. Mojsija su

60
fariseji doživljavali kao cara-osvajača. Po svojoj političkoj orjentaciji, javljaju se kao partija nacionalista i
imaju veliki značaj na život zajednice.

3. Svedočenja o „Sirijskom Jevanđelju" do sada nisu otkrivena.

23. glava

O Dionisiju Korintskom i o onome šta je on napisao

(Marko Aurelije, 170. Godina)

Takođe je potrebno nešto reći i o Dionisiju koji je bio episkop Korinta. Plodove svog nadahnutog truda on
je svagda delio ne samo sa svojom pastvom nego i sa svima koji su k njemu dolazili sa raznih strana.
Najveću korist on je dao obraćanjem kroz poslanice raznim crkvama 1 . Postoji poslanica
Lakedemoncima, gde ih uči pravoverju i gde ih ubeđuje da čuvaju mir i jedinstvo. Postoji i poslanica
Atinjanima, sa napomenama da budu u veri i životu po Jevanđelju. Dionisije prekoreva Atinjane zbog
lakomislenosti u odnosu prema veri, naročito od vremena kako je postradao njihov episkop Publije. On
spominje i Kodrata 2 , koji je bio njihov episkop posle Publija, i svedoči o njegovim nastojanjima da
Atinjani ponovo budu sabrani i ponovo nadahnuti verom. Zatim on kazuje i o Dionisiju Areopagitu, koga je
u veru obratio apostol Pavle, i da je on bio prvi episkop Atine. Postoji i njegova poslanica onima u
Nikomidiji, gde on opovrgava Markionovu jeres. Obraćajući se crkvi u Kortini (Gortini) i ostalim crkvama
na Kritu, on hvali njihovog episkopa Filipa jer je njegova crkva u više navrata pokazala svoju vernost i
ponovo naglašava da je potrebno čuvati se od zaraze koju šire jeretici. Obraćajući se crkvi u Amastridi i
ostalim crkvama u Pontu, on spominje Vakhilida i Elpista koji su ga molili da napiše poslanicu. Tu dodaje i
tumačenje Pisma, a po imenu naziva njihovog episkopa Palma. Dionisije daje puno saveta po pitanju
braka i celomudrenosti, i zapoveda da se prijateljski primaju oni koji su se pokajali, koji su pali, sagrešili
pa čak i oni koji dolaze iz jeresi. Među poslanicama je i ona upućena žiteljima Knosa (Knosus); u njoj
ubeđuje tamošnjeg episkopa Pinita da na braću ne stavlja teško breme devstvenosti, nego da snishodi
koliko je potrebno nemoći ljudske prirode. Pinit u svome odgovoru zahvaljuje Dionisiju, hvali ga ali i
kazuje da je potrebno davati ljudima i tvrđu hranu da ne bi za svagda ostali na onoj hrani koju jedu deca.
U toj poslanici se vidi Pinitova prava vera i briga o ljudima koji su mu povereni; takođe se vidi da je reč o
obrazovanom čoveku koji je dobro poznavao pitanja vere. Postoji i Dionisijeva poslanica Rimljanima, koja
je upućena tadašnjem episkopu Soteru. Biće prikladno da navedemo i ovo: „Kod vas postoji običaj iz
davnina da činite dobra dela i da pomažete braći iz drugih crkvi. Vi takođe pomažete i sirotinju kao i braću
koja su u rudnicima. Vi, Rimljani, čuvate vaš običaj, predat vama od otaca a vaš episkop Soter, ne samo
da je sačuvao taj običaj, nego i sam izobilno pomaže svete, poput oca koji ljubi decu, ohrabrujući takođe
sve one koji mu dolaze...". U toj poslanici on pominje i Klimentovu poslanicu Korinćanima, napominjući da
se ta poslanica takođe čita po crkvama: „Danas je sveti dan Gospodnji (nedelja), i pročitali smo vašu
poslanicu, i svagda ćemo je čitati radi pouke isto kao što čitamo i poslanicu koju nam ranije uputi
Kliment...".

On takođe govori i o lažnim poslanicama: „Vi ste braćo želeli da vam pišem i to sam učinio. Ali apostoli
đavola napuniše moje poslanice kukoljem, jer nešo su izostavili a nešto su dodali od svog učenja. Teško
njima zbog toga! Ne treba se čuditi što neki izopačavaju Pismo kad eto, ne ostavljaju na miru knjige koje
su mnogo manje važnosti...". Postoji i njegova poslanica sestri Hristifori, veoma pobožnoj ženi, u kojoj joj
daje veoma korisnu duhovnu hranu. Toliko o Dionisiju.

1. Crkveni pisci smatraju da je reč o poslanicama koje je on napisao da se čitaju po svim crkvama.

2. Ovog Kodrata ne treba poistovećivati sa onim Kodratom koji je napisao apologiju, i koji je živeo nešto
ranije.

24. glava

O episkopu Teofilu Antiohijskom

Od Teofila, pomenutoga episkopa crkve u Antiohiji, postoje tri knjige napisane za Avtolika 1 gde su
izložena načela vere. Knjiga koja je naslovljena „Protiv Ermogenove 2 jeresi" sadrži mnogo delova iz
61
Jovanovog Otkrivenja, a postoje i druge njegove poučne knjige 3 . A kako su i u to vreme jeretici poput
kukolja prljali čisto žitno polje apostolskog učenja, to su po svuda pastiri crkve njih proganjali što dalje od
stada Hristovog, pozivajući vernike da stupaju u otvroenu borbu sa neprijateljom. Pozivali su ih i usmeno i
pismeno, izobličavajući učenje jeretika. Da je tako postupao i Teofil vidi se iz njegovog spisa protiv
Markiona. To delo, kao i druga, sačuvana su. Njegov prejemnik bio je Ma-ksimin, sedmi počev od
apostola. 4

1. Imamo te knjige, ali sve ostale su izgubljene.

2. Ermogen je bio afrički živopisac, kojije tvrdio daje materija večna.

3. Teofil - episkop Antiohije. 169. godine napisao je polemičko delo upućeno Avtoliku (u tri knjige). Rusko
izdanje: Moskva, 1865. Druga dela koja se pominju nisu sačuvana.

4. Maksimin - episkop Antiohije (178-192. godina).

25. glava

O Filipu i Modestu (Marko Aurelije, 170-171. godina)

Filip, koji je po rečima Dionisija, bio episkop u Gortini, napisao je važno delo protiv Markiona. Takođe su
o tome pisali Irinej i Modest 1 . Ovaj poslednji, jače od drugih, veoma očevidno ukazuje na zablude
pome-nutog jeretika. Pisali su i drugi, a njihovi radovi su sačuvani kod naše braće.

1. Modest - crkveni pisac. Njegov spis protiv Markiona nije sačuvan.

26. glava

O Melitonu i o događajima koje on spominje

(Marko Aurelije, 171. Godina)

U to doba na glasu je bio Meliton, episkop sardijske crkve i Apolinarije, episkop Jerapolja. Njih dvojica,
svaki za sebe, obratiše se rimskom imperatoru sa apologijama u zaštitu naše vere. Do nas su došli
sledeći Melitonovi spisi: „O Pashi" (u dve knjige), „O načinu života", „O prorocima", „O Crkvi", „O danu
Gospodnjem", „O čovekovoj veri", „O stvaranju", „O poslušnosti", „O duši i telu", „O krštenju", „O istini", „O
veri", „Proroštva o Hristu", „O gostoprimstvu", „Ključ", „O đavolu", „O Jovanovom Otkrivenju", „O
ovaploćenom Bogu" 1 , „Molba Antoninu". Pišući delo o Pashi, on ukazuje na vreme njegovog nastanka:
„U vreme Servilija Pavla, prokonzula Azije 2 , u to vreme kada je mučenički postradao Sagaris 3 , pojavi
se u Laodikiji veliki spor po pitanju Pashe, koja te godine bi u taj dan 4 . Upravo tada ovo i napisah..." O
tom delu govori i Kliment Aleksandrijski u svom delu o Pashi, koje je, kako sam kaže, načinio povodom
Melitonovih spisa. Evo šta on kaže: „Šta se danas radi, to nikada nije bilo: danas u Aziji, po nekim novim
edikt-ima, proganjaju i isleđuju pobožne ljude. Bestidni potkazivači i ljubitelji zla, iz prikrivenog stanja
krenuli su u javni progon, te noću i danju atakuju na ljude koji ni u čemu nisu krivi... Ako se to radi po
tvojoj volji, neka tako bude! Pravedni car nikada neće doneti nepravednu odluku i mi ćemo sa radošću
primiti smrt poput počast. Ali mi imamo jednu molbu: prvo se upoznajte sa onima koji izazivaju mržnju a
onda sa upornima 5 i pravedno odlučite da li oni zaslužuju kaznu ili mi. I ako postoji volja za novim
ediktom (a neki od tih edikta više pristaju za neprijatelje - varvare), ponovo molimo: ne ostavite nas u ovoj
otvorenoj hajci i grabeži... Naše mudroljublje 6 pre svega je procvalo među varvarima 7 , a onda, u vreme
vladavine tvoga pretka Avgusta, ono se počelo širiti i među tvojim narodom. To je donelo sreću tvojoj
imepriji i zato je rasla i jačala slava i moć Rima. Ti si željen naslednik i vladaćeš zajedno sa sinom,
čuvajući filosofiju koja je rasla zajedno sa imperijom i ima početak sa vladavinom Avgusta; tvoji pretci
poštovali su je kao i ostale religije. Evo i neospornog dokaza: počev od vladavine Avgusta, na Rim ne
nasrnu ni jedna beda, štaviše, molitvama svih sve bi mirno, slavno i prelepo. Samo su Neron i Domicijan,
podstrekavani na zločinjenje, poželeli da napadnu na našu veru i zato su, po besmislenom običaju, činili
sve da se na nas izlivaju čitave reke laži i napada. Tvoji blagočestivi pretci nastojali su da isprave to, i
često su slali pismene opomene onima koji su se osmelili da uvode nekakve novotarije po pitanju
hrišćana. Tvoj deda Adrijan pisao je mnogima o tome, a među njima i Fundanu, prokonzulu Azije; a tvoj
62
otac, kada si ti već bio njegov saupravitelj, pisao je upravama gradova da se prema nama ne uvode neke
novotarije. Pisao je u Larisu 8 , Solun, Atinu i svim Grcima. Nadamo se da ćeš imati istu misao kao i oni
jer si ti još čovekoljubiviji i još više predat filosofiji i verujemo da ćeš učiniti sve za šta te molimo...".

U delu „Eklogija" (Izvodi), koju je on takođe napisao, odmah u pregovoru napominje koje su od knjiga
Starog Zaveta opšteprihvaćene: „Meliton pozdravlja brata Onosima. Po usrdnosti naše vere ti si me često
molio da načinim za tebe izbor iz zakona i proroka gde se kazuje o Spasitelju i o našoj veri; ti si takođe
poželeo i da znaš broj knjiga Staroga Zaveta i njihov poredak. Nastojao sam da ispunim tvoju želju,
znajući za tvoju revnost prema veri i znatiželju kada je u pitanju učenje Crkve. Ti ta pitanja smatraš
veoma važnim jer si bogoljubiv i želiš spasenje. Otišao sam na Istok i došao do onih mesta gde je Pismo
bilo propovedano i ispunjeno; upoznao sam se o starozavetnim knjigama, i šaljem ti spisak: Pet knjiga
Mojsijevih - Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Ponovljeni Zakoni; Knjiga Isusa Navina; Sudije, Rut,
četiri knjige Carstva, dve Paralipomenon, Psalmi Davidovi, Priče Solomonove ili Knjiga Premudrosti,
Eklesijast, Pesma nad pesmama, Jov; proroci: Isaija, Jeremija i dvanaest u jednoj knjizi; zatim, Danilo,
Jezekilj, Jezdra. Iz ovih sam knjiga učinio izvod i podelio ga na šest delova...". Toliko o Melitonu.

1. Ovo pogrešno mišljenje Melitiona opovrgao je Origen tumačeći knjigu Postanja. O tome govori i
Teodorit (sar. 20 Quaestion in Genes) i Genadije (in libro de dogmat. ecclesiastic).

2. Servilije Pavle - prokonzul Azije (164-166. godina).

3. Sagaris - episkop Laodikije. Mučenički postradao u Laodikiji Frigijskoj oko 166. godine.

4. Tj. u dan u koji je Sagaris postradao. Pomenuti spor o Pashi bio je 167. godine.

5. Malition kaže za hrišćane da su uporni; to je rečeno po mislima ondašnjih neznabožaca koji su


nepokolebljivost mučenika označili kao upornost.

6. Filosofija. Oci Crkve, imajući na umu način života i dela hrišćana, često su hrišćanskoj nauci pridavali
ime filosofije.

7. Tj. među Judejima, i to je rečeno s toga što su Grci i Judeje smatrali za varvare.

8. Larisa - mesto u Tesaliji.

27. Glava

O Apolinariju, episkopu crkve u Jerapolju

(Marko Aurelije, 171-173. Godina)

Od mnoštva knjiga koje je napisao Apolinarije, do nas dođoše sledeće: pomenuta apologija upućena
imperatoru, zatim „Jelinima" (u pet knjiga), „O istini" (dve knjige), „Judejima" (dve knjige). Docnije je on
pisao i protiv frigijske jeresi (ona je nakon izvesnog vremena počela da jača), protiv Montana, njenog
tvorca, koji je odstupio od pravog puta zajedno sa svojim prorocima 1 i polagao temelje svojoj zločastivoj
nauci. Ovo smo imali da kažemo o Apolinariju.

1 Montan - vođa religiozno-mističkog pokreta koji se pojavio polovinom II veka u maloazijskoj oblasti
Mizija, koja se graniči sa Frigijom, te se zbog toga ponegde susreće i naziv Katafrigija. Do krštenja
Montan je bio žrec Kibele - „Majke bogova" Sa Montanom su i dve učenice: Priskila i Maksimila, koje
prorokuju u religioznoj ekstazi. Montanizam je ubrzo zahvatio mnoge oblasti. Drugi prorok montanista je
Temison, koji je napisao niz poslanica, od kojih je jedna upućena crkvama u Maloj Aziji i za obrazac
koristi Jovanovo Otkrivenje. Sukob montanista i Crkve bio je ne samo u domenu dogmatike i etike nego i
u oblasti crkvene discipline jer je učenje Montana pozivalo na odricanje autoriteta Crkve i episkopa.
Pobeda nad montanizmom označila je pobedu crkvene discipline. Montanisti su obrazovali svoju crkvu i
jerarhiju i postoje sve do VIII veka. Među njima je takođe bilo mnogo onih koji su postradali u progonima,
naročito u vreme imperatora Decija. Na stranu montanista prešao je i Tertulijan, povukavši sa sobom

63
mnoge crkvene opštine Severne Afrike koje su se tek u vreme blaž. Avgustina vratile u okrilje svete
Crkve.

28. Glava

O Musanu i onome šta je on pisao

Od Musana, koga smo već pominjali, do nas je sačuvan spis upućen braći sa pozivom da se sklone od
jeresi enkratita 1 koja se tada stvarala i uvodila lažno učenje. Kazuju da je rodonačelnik te jeresi Tatijan.

1. Enkratiti, kako se može zaključiti, ne predstavljaju sektu nego se razlikuju osobenim asketizmom koji
neretko ide do jeretičkih krajnosti. Odbacuju upotrebu vina tako da evharistiju vrše sa vodom. Prema
predanju, na čelu enkratita prvobitno je stajao Tatijan.

29. glava

O Tatijanu i jeresi koja nosi njegovo ime

Kada smo navodili kazivanje o Justinu primetili smo da je Tatijan 1 bio njegov učenik. Irinej to potvrđuje u
svom delu „Protiv jeresi", gde ovako kazuje o Tatijanu: „Od Saturnina i Markiona nastaju enkratiti koji
propovedaju bezbračnost, odriču da je Bog stvorio svet a takođe su Boga u tajnosti osuđivali što je
stvorio muškarca i ženu radi rađanja dece. U svojoj neblagodarnosti Bogu, Tvorcu svega, oni su uvodili
uzdržavanja i smatrali su da je nemoguće spasenje prvog čoveka. Eto šta su oni učili, a to bogohulno
učenje uveo je neki Tatijan koji je u prvo vreme bio uz Justina, a nakon što je Justin postradao, Tatijan
otide iz Crkve te u svom zloumljenju postavi sebe iznad drugih, načini neko svoje učenje, kazivaše o
nekim nevidljivim eonima, slično kao i Valentin. Tatijan je zajedno sa Markionom i Saturninom objavio da
je brak poguban i razvratan, smišljajući mnoštvo dokaza o tome da Adam ne može dobiti spasenje..." 2 .
Tako je pisao Irinej. Nakon kraćeg vremena tu jeres je ojačao Sever, te su njegovi sledbenici dobili ime
po njemu 3 . Oni priznaju Zakon, Jevanđelje i proroke, ali ono što je zapisano u Svetom Pismu tumače na
neki svoj način. Rugaju se apostolu Pavlu, odbacuju njegove Poslanice i ne prihvataju Dela apostolska.
Njihov raniji vođa - Tatijan, sastavio je nekakav izvod iz četiri Jevanđelja, nadenuvši ime tom spisu
„Jevanđelje od četiri Jevanđelja". Ovu knjigu i sada možemo naći kod nekih ljudi. Kazuju da se on
osmelio izlagati misli apostola sasvim drugačije nego što su napisane, pravdajući to željom da bude bolji
stil reči. Od njega je ostalo mnogo rukopisa, a kao najpoznatije je ono o Jelinima, u kome spominjući
najstarija vremena, on izjavljuje da su Mojsije i jevrejski proroci najstariji od svih i da nadmašuju sve
Jeline. Može se reći da je to delo najkorisnije od svega što je napisao. Dovoljno smo rekli o tom čoveku.

1. Tatijan (+ oko 175. godine) - učenik svetog Justina; autor slisa protiv Jelina koji je napisao oko 170.
godine.

2. Irinej Lionski, „Protiv jeresi" 1, 28, 1.

3. Sever - prema jednom predanju on je Tatijanov učenik, koji je zatim postao vođa enkratita. Epifanije
Kiparski naziva ga učenikom Markiona.

30. glava

O Vardesanu Sirskom i o tome šta je on pisao

(Marko Aurelije, 173-177. Godina)

U vreme ovoga imperatora umnožiše se jeresi po Mesopotamiji, i neki Vardesan 1 , čovek veoma darovit
i koji je dobro koristio sirijski jezik, sastavi na rodnom jeziku dijalog protiv Markionovih sledbenika i ostalih
jeresijarha. On je načinio i mnoga druga dela. Njegovi učenici (a beše ih mnogo pošto je on bio poznat
dijalektičar), prevodili su te spise sa sirijskog na grčki jezik. Među tim spisima veoma je ubedljiv i dijalog
sa Antoninom po pitanjima sudbine. Govore da je napisao i neka dela povodom tadašnjih progona.
Vardesan je pripadao Valentinovoj školi, ali je kasnije odbacio to učenje pošto je pokazao njegovu

64
izopačenost i vrati se među pravoverne. Mada, moramo naglasiti i to, da u njegovim stavovima još uvek
postoje reči iz ranije jeresi. U to doba upokoji se i Soter, episkop Rima.

1. Vardesan /Bardesan/ (154-223. godina) - sirijski učenjak, astronom, matematičar, poeta. Pripadao je
višoj aristokratiji i bio je lični prijatelj Avgara IX , cara Edese. Autor je 150 psalama koje su upotrebljavali u
još u vreme svetog Jefrema Sirina. Ušao je u istoriju Crkve kao sledbenik Valentinove gnostičke jeresi ali
i kao borac protiv Markiona.

65