RENESANSNA UMETNOST

Proučavajući prelaz između klasične antike i Srednjeg veka, bili smo u mogućnosti da ukažemo na veliku prekretnicu - pojavu islama - koja obeležava podelu između ovih era. Nikakav sličan događaj ne odvaja Srednji vek od Renesanse. Svakako da su XV i XVI vek bili plodni dalekosežnim događajima - pad Carigrada i Tursko osvajanje jugoistočne Evrope, istraživačka putovanja koja su dovela do zasnivanja prekomorskih imperija u Novom svetu (Africi i Aziji), koja donose sa sobom i suparništvo između Španije i Engleske, kao prvih kolonijalnih sila, duboka duhovna kriza reformacije i protiv reformacije. Ovo je samo deo događaja koji su prouzrokovali Novu eru. Teoretičari renesanse : Đenimo Đenimi - Traktat o slikarstvu, Lorenzo Ghiberti - Komentari biografije umetnika, Leone Battista Alberti - O slikarstvu, Piero della Francesca - O slikanju perspektivom, Leonardo - Traktat o slikarstvu, Vignon de Barochi - Perspektiva .... Homo Universale - umetnik renesanse : arhitekta, skulptor, pesnik, slikar, teoretičar. Renesansa je bila prvi period u istoriji koji je bio svestan svog postojanja i koji je sam sebi iskovao ime. Srednjevekovni čovek nije mislio da pripada dobu koje se razlikuje od klasične starine; prošlost se za njega sastojala prosto iz ere ”Pre Hrista i Posle Hrista”, iz Ere Zakona (što znači Starog zaveta) i Ere Milosrđa (što znači posle Hristovog rođenja). Nasuprot tome, renesansa je delila prošlost ne prema Božanskom planu Spašenja, već na bazi ljudskih ostvarenja. Ona je na Klasičnu Antiku gledala kao na Eru kada je čovek dostigao vrhunac svojih stvaralačkih snaga, eru koju su varvarske invazije, koje su srušile Rimsku imperiju, naglo prekinule, pa je vreme hiljadugodišnjeg intervala mraka, odnosno neprosvećenosti trajalo sve do Renesanse. Zato se Novi vek mogao nazvati ”Preporodom” (od latinskog Renasci - ponovo se roditi). Petrarka, prvi od velikih ljudi koji su stvarali Renesansu, međutim, smatrao je novu eru kao oživljavanje klasike, tj. isključivo kao uspostavljanje Grčkog i Latinskog jezika u njihovoj ranijoj čistoti i vraćanje na originalne tekstove klasičnih pisaca. Individualizam - nova samosvest i samopouzdanje - osposobila ga je da objavi, nasuprot svim utvđenim autoritetima, svoje sopstveno ubeđenje da je doba ”verovanja” u stvari bilo doba neprosvećenosti i mraka, dok su mračni pagani Antike stvarno predstavljali najsvetliji stepen istorije. Ovakva spremnost da se posumnja u tradicionalno verovanje i običaje ostaće duboko karakteristična za Renesansu kao celinu. Na stvaranje uslova za razvoj renesanse uticali su: -ponovno istraživanje antičke umetnosti (započeto još od 9 v.) -razvoj gradova i građ.klase koja će u 13 i 14 v.početi da neguje jedan bitno drugačiji stav prema umetn.od onog srednjevekovnog. Cilj renesanse nije bio da se dela Antike podražavaju, već da se dostignu, i ako je moguće i prevaziđu. U praksi, to je značilo da autoritet koji je pridavan klasičnim uzorima ni izdaleka nije bio nedodirljiv. Osnovni paradoks je što je želja za vraćanjem klasičarima, zasnovana na odbacivanju Srednjeg veka, donela Novoj eri ne preporod Antike, već rađanje modernog čoveka. Renesansa, kao revolucija u umetnosti, u svom stvaranju nije uništila dotadašnju umetnost, već ju je apsorbovala, sintetisala je sa drugim formama i drugom sadržinom, i stvorivši jednu kvalitetnu, novu umetnost nastavila je dalje svojim razvojem. Novi duh u umetnosti doneo je oslobođenje od ranijih stega, što je imalo za posledicu to da se manifestuje individualnost umetnika - i to mnogo jače nego u Antičko vreme. Umetnička dela, koja se u Srednjem veku 122

razlikuju po tipu, a ne prema ličnosti umetnika koji su ih stvorili, sada počinju da se razlikuju jedna od drugih baš prema umetniku - autoru i žig njegove ličnosti postao je najvažnija odlika. Težište Renesanse je njen javni karakter. Pored navedenog, veoma je važna i pojava humanizma , tj. stavljanje čoveka u središte pažnje. Razlike između Srednjevekovne umetnosti i Renesanse : 1. U načinu mišljenja i procesu umetničkog stvaranja, 2. U Srednjem veku umetnici idu od apstraktnog ka konkretnom (određenu religioznu ideju materijalizuju u slici). Prirodu dekomponuju i podređuju je zahtevima slike. To delu daje svojstvo ”transedentalno - imaginarnog”. U dobu gotike javlja se svojevrsni realizam, ali posmatranje prirode nije naučno. 3. Religija nije antireligiozna, već antisholastička i antiklerikalna, prožeta humanističkim idejama. U centru pažnje je čovek koji sve podvrgava kontroli svoga razuma. 4. Konkretne ideje - Italija nije omogućila razvijanje osnovne ideje Gotikskih konstruktivnih elemenata (prelomljeni luk, rebrasti svod, podporni luk, nema vitraža), jer je bila pod jakim uticajem Vizantije i Romanike. 5. Srednjevekovna umetnost je skrušena, ali omogućava renesansnim umetnicima teorijsko i praktično obrazovanje. Umetnost koja je pripremila Renesansu : - Preovlađuje problem proporcije ljudskog tela, - Istražuje se pokret ljudskog tela (njegove relacije u odnosu na prirodu), - Da bi se ostvarila treća dimenzija u dvodimenzionalnom okviru slike, vrše se sistematska istraživanja perspektive (antička umetnost nije znala za jedinstvene nedoglede za sve paralelne prave).

1. PRETEČE RENESANSE - trecento
Krajem XIII veka došlo je do eksplozije stvaralačke energije u Italijanskom slikarstvu, tako spektakularne i dalekosežne po dejstvu na budućnost, kao što je bila i pojava gotičke 123

Istorija umetnosti katedrale u Francuskoj. Srednjovekovna Italija, iako pod snažnim uticajem umetnosti severa još od Karolinškog doba, uvek je ostala i u bliskom dodiru sa Vizantijskom umetnošću. Zahvaljujući tome, slikarstvo na drvetu, mozaik i zidno slikarstvo - tehnike koje nikada nisu uhvatile čvrstog korena severno od Alpa - stalno su bile žive na italijanskom tlu. I baš u vreme kada su prozori od bojenog stakla postali glavni vid slikarske umetnosti u Francuskoj, nov talas Vizantijskog uticaja preplavio je romaničke elemente koji su se bili zadržali u italijanskom slikarstvu. Ima izvesne ironije u činjenici što se ovaj novovizantijski stil (ili ”grčki manir” kako su ga Italijani zvali) pojavio u vreme četvrtog krstaškog rata 1204.g. - čovek se pritom seća kako je Grčka umetnost nekada osvojila ukus pobedonosnih Rimljana. Bilo kako mu drago, Grčki manir je preovlađivao sve do kraja XIII veka, tako da su italijanski umetnici mogli da apsorbuju vizantijsku tradiciju mnogo temeljitije nego ikada ranije. Čovek je izbio u prvi plan, ističu se ljudske vrednosti. Proučava se Antika, a ljudske figure su realne zahvaljujući posmatranju. Umetnici traže svoj individualni izraz, oni su svestrani i obavljaju više delatnosti. Prisutna je želja za odbacivanjem Srednjevekovne tradicije i želja za vraćanjem ka klasičnom. Dodirna tačka žive Antike i nove Italijanske umetnosti nije u stilu, već u temi - obe umetnosti su okrenute ka realnom izgledu, pokretu i formi. Izražen naturalizam - dah prirodnosti i humanizam - prisutna svest o čovekovoj moći i njegovom dostojanstvu. Cilj Renesanse nije podražavanje Antike, već njeno prevazilaženje. Umetnička dela počinju da se razlikuju po autoru, a ne po tipu - dolazi do izražaja individualni izraz umetnika, koji izlazi iz anonimnosti.

Cimabue

Cimabue (1240.-1302.g.), jedan od slikara grčkog manira, firentinski majstor, možda i Giottov učitelj, uživao je poseban glas. Još tesno vezan za Vizantijski duh, ali ga obogaćuje novim životom i Antičkom plemenitošću. Svetlost i senku je raspoređivao na interesantan način i tako davao plastičnost oblika. Uspeo je da ostvari realističnu formu u modernom svetu. On je umetnik zidne slike, monumentalne kompozicije u fresko tehnici. 1. Madona na prestolu - J 426; \P 106; IS 29; K Upečatljiva oltarska slika na drvetu, oko 1280.g., takmiči se sa najlepšim vizantijskim ikonama i mozaicima. Ono po čemu se od njih razlikuje jeste uglavnom veća strogost crteža i izraza, koji odgovaraju njenim ogromnim dimenzijama (3.85 x 2.24 m.). Na istoku se nikada nisu usuđivali da rade slike na drvetu u ovako monumentalnim razmerama. Isto tako, nevizantijski je oblik slike koja se gore završava sa zabatom, kao i način na koji je urađen presto od drveta sa intarzijama, ponavljanjem određenog oblika. Bogorodica sa Hristom je na zlatnoj podlozi, sedi na prestolu koji pridržavaju anđeli raspoređeni u tri reda. Stasom je veća od anđela, kao i na vizantijskim ikonama - uticaj koji je preko Orijenta Vizantija primila od Egipta. Madona nije šematizovana u liku, već ima individualne crte. Uravnoteženost oblika i usklađenost volumena.

Đoto di Bondone

Giotto di Bondone (1267.-1337.g.). Najveći umetnik, sa kojim počinje Rana renesansa. Arhitekta, skulptor, slikar, verovatno učenik Cimabuea (od njega je nasledio smisao za monumentalnost) - Cimabue je otkrio njegov talenat posmatrajući ga kako kao pastir crta ovce na kamenu. Majstor zidne slike, vratio je slici realnu dimenziju dela - kod njega nije odbačeno sve što ranije bilo u slikarstvu. U njegovim kompozicijama ima vizantijskih 124

za njegov crtež da nije uvek valjan. kao i njegova mirna monumentalnost. U tom pogledu njegova imetnost je koraknula toliko unapred da valjda zbog toga zaostaci prošlosti već izgledaju strani u njegovim slikama i skoro da se od njega očekuje da uđe i u one probleme koji će vremenski tek kasnije doći na red da budu rešavani. kao da su figure na tlu sputane svojom zajedničkom dužnošću da sačuvaju stabilnost Giotto . Dejstvo drame pojačano je strogim jednostavnim okvirom. Njegova ogolelost i usamljenost navode nas na misao da čitava priroda na neki način učestvuje u Spasiteljovoj smrti. pa je po tome on još uvek čovek srednjevekovnog duha. nikada nije mogao da ostvari preteranu dubinu prostora. a uneti su tek da ukratko objasne sredinu u kojoj se radnja dešava. Izuzetna jasnoća kompozicije. koji su u žiži prizora. Manje snage od Giotta. ali nas i poziva da razmišljamo o jednoj još određenijoj simboličkoj poruci. mali i lišeni težine kao ptičice. Dučio di Buoninsegna Duccio di Buoninsegna (1225.g. Istražuje realni arhitektonski prostor. Nema akcije kretanja . Figura Hrista je sapeta linijom i čvrsta. dok anđeli. slici daje dubinu. Prvi majstor Sijenske škole. koje se zbog greha Adama i Eve osušilo. služile samo kao dekor ispred koga se scena sa ličnostima odigrava. figure su u prednjem planu slike. Zgrčene i pognute figure. ali će se povratiti u život zahvaljujući Hristovom žrtvovanju. predeli i zgrade. za njegove tipove da su često vulgarni. IS 31. No mnogo važnije osobine su njegovo izvorno posmatranje i interpretiranje prirode. Lamentation of Christ kompozicije. Tragično raspoloženje saopšteno je svečanim ritmom koncepcije isto koliko i gestovima i izrazima učesnika. K XIV vek.The Scrovegni Chapel.). kao majka. Radio je za gradske uprave. njegova lucidnost u načinu kako slikarski misli. vegetacija i životinje. na drvo znanja. čak i drvo ima dvostruku ulogu. Arhitektura u njegovim slikama nije u proporciji sa ličnostima. No. Za njegove draperije reklo se da su jednolike i teške. dok su ostali satojci. Njegovo posmatranje prirode ograničilo se na ljudsku figuru uglavnom. jedna prostota njegovog pričanja i njegov dar da gestom verno izrazi duševno stanje svojih figura. S izvanrednom smelošću Giotto ističe sleđeni jad ožalošćenih smrtnika nasuprot pomamnom pokretu anđela koji plaču među oblacima (anđeli uzleću i padaju u agoniju. kao kod Dantea u jednom stavu Božanstvene komedije. izražavaju tmurnost prizora i bude naše saosećanje. Giotto je odbacio tradicionalnu zlatnu pozadinu i zamenio je nebom i pejzažem.-1318. Bogorodica. Oplakivanje Hrista . ali korak napred je učinjen. Nagib brega koji se spušta deluje kao ujedinjujući element i u isto vreme upravlja naše poglede prema glavama Hrista i Bogorodice. figure i prostor dovodi u realne razmere. kao ranjene ptice).reminiscencija. Njegov pejzaž je sasvim nerazvijen. koje su najniži centar gravitacije (figure na tlu daju stabilnost kompoziciji.za razliku od Giotta 125 . Ovali njegovih lica i skulptoralnost forme takođe imaju korena u ranijem srednjevekovnom slikarstvu. ali više upotrebljava treću dimenziju .\P 109. još pre nego što smo shvatili specifično značenje naslikanog događaja. ne snose zajedno sa ljudima ovaj teret. ali je u isto vreme i zatvara. nivo pogleda je u donjoj polovini).sleđen jad ožalošćenih. 2. Jer ono je aluzija.

Bez obzira na to kakvi su nedostaci Ducciove perspektive. Skidanje sa krsta Simone Martini (1289. Duccio .-1344. U njegovom delu Vizantijski elementi blede. već zidovima sa obe strane puta koji vodi u grad.radi istu ličnost više puta na jednoj slici. koje blistaju žarkim sjajem i kolorističkom masom karakteristika Sijenske škole. lica i ruke počinju da se zaobljuju. Hrist klonuo na Bogorodicu. Poznat po malim slikama punim poezije. Izradio je mnoge slike na drvetu. kao što je ovaj. a i za skraćenjem. ima mekše draperije. 3. meke linije. On radi tehnikom tempere na dasci (štafelaje). ali na jedan plemeniti način. senčenje zlatnim crtama svedeno na minimum.boja je sjajna i njegova glavna preokupacija. Kolorista je prvog reda . njegova arhitektura opet ispoljava sposobnost da sadrži i zatvori. dijagonalni pokret u dubinu nije izražen figurama koje su na celoj slici istih dimenzija. na zadnjoj strani prikazan Hristov život. izvršio veliki uticaj na Francusko slikarstvo.Ulazak u Jerusalim. Koristi načelo koordinacije . kapijom koja uokviruje masu koja kliče u znak dobrodošlice i građevinama iza nje. On je poeta u slikarstvu. I u prizorima pod vedrim nebom. Sijena. tela. zlatna osnova zahteva čistotu i snagu. Pertrarkin prijatelj. Naslikao više oltarskih slika. Mlađi od Duccia.J 428 Na poleđini oltara. Karakterišu ga prefinjenost forme elegantnih rafiniranih oblika i kolorita. arhitektura je zadržala svoju funkciju u uobličavanju prostora. kao i toplim koloritom. Raspored volumena u prostoru nema nikakvu posebnu vrednost.g. trodimenzionalnije.Istorija umetnosti raspoređuje figuru u prostoru (Giotto je drži u prvom planu). zlatna pozadina. na prednjoj strani Madona. Skidanje sa krsta Freska. sa većom detaljizacijom i manjom monumentalnošću. Grčki manir u Ducciovim rukama nije više ukočen: talasasta mekoća draperije. Figure po prvi put raspoređene u zatvorenom arhitektonskom prostoru. dok se vrlo jasno ispoljavaju Gotske forme .oltarska ikona.).još mekše crte od Ducciovih. Poslednje godine života proveo je na Papskom dvoru u Avinjonu 126 . i baš zbog toga ostavlja na nas utisak nečeg mnogo razumljivijeg nego i jedan vidik u Antičkoj umetnosti. Hristov ulazak u Jerusalim . Ukarašava Giottovu jednostavnost i uvodi nežnost i manje oštrina. Radi u Vizantijskom maniru. Ne plaši se nereda niti dekoracije. Majesta . Duccio . pa zbog toga ima drugi kolorit.Maesta. detalj 4.Traga za plastičnošću oblika. vizantijsko-gotički pravac. merdevine uz krst.

ali u monumentalnijm razmerama.5. Pejzaž je sterilan. Krinovi (simbol čistoće). koji se navode kao karakterne osobine Sijenske škole. Ovo je prvi konjanički portret u Italiji. Rafinirana spiritualnost i delikatnost emocija. Da Fogliano je predstavljen pola kao ličnost (bogato odeven i dostojanstvenog stava). Konjanik jaše preko osvojenih zemalja.Blagovesti Ambrođo Lorenceti Ambrogio Lorenzetti (1319. K Profana tema.). Dobra uprava . Blagovesti . Njih dvojica su učinili korak bliže prirodi. slavniji od svoga brata Pietra. koja mu je bila poručena od Sijenske opštine. ”Zla uprava” i ”Posledica dobre i zle uprave”. Kondotiere Gidoricio da Fogliano . Taj prostor je prikazan majstorski.\P 110. koja je tražila da naslika monumentalnu kompoziciju. K Razlikuje se od pređašnjih svojom izrazitom linearnošću . lišćem ovenčanim Anđelom. po kome je Martini preteča Uccela i Gocelia. Simone Martini . 7. posle pobeda kod gradova Montemasi i Sasoforte. a pola kao heraldički simbol. 434. lišće i svetla ptičija krila lirski su raspoređeni po zlatnoj pozadini.J 433. česte su i vedute gradova. 127 .Condotiere (Guidariccio da Fogliano) 6. nisu možda ni u jednom Sijenskom delu tako izraziti kao na ovoj slici. koji anticipira Botičelija. \P 112. To su freske ”Dobra uprava”.IS 34. Simone Martini .-1347. Ambrogio Lorenzetti je naročoto poznat po svojim slikama političke sadržine u Palazzo Publico u Sijeni. sa koje treperi još blještaviji Anđelov zlatni oreol. ništa se ne kreće i sve je podložno rafiniranosti. koji su takođe predstavljeni na slici.g. udruženo sa živim interesovanjem za prostor. U njihovom delu se javlja bliski opus prema svakodnevnom životu.sa preplašenom Bogorodicom i blistavim .

koja je zlotvorima oduzela svaku moć”).Istorija umetnosti Na ovoj fresci je naročito poznata alegorijska figura ”Mir” po kojoj je i sala u kojoj su freske naslikane dobila ime Sala Mira. uvodeći u njega ljudske razmere. koje predstavljaju posledice dobre uprave. koji obrađuje terasaste brežuljke sa vinogradima i šara doline geometrijom njiva i pašnjaka.Rajska vrata . Lorenzetti .neka radi i seje . slikar.1453. kolekcionar Antičkih dela i teoretičar. a ipak različit od njegovih Rimskih prethodnika po jednom učvršćenom redu i atmosferi pripitomljenosti.g. Tako je umetnik.g. Delo je urađeno zahvaljujući kombinaciji arhitektonskog slikarskog prostora Duccia i vajarskog slikarskog prostora Giotta. HG 436A. da bi pokazao život sređenog grada . je u zrelom dobu svog umetničkog stvaranja promenio stil od Gotičkog ka Renesansnom. Od dve freske. K Krstionica u Firenci. On je bio zlatar.-1455. ali različiti nedogledi. ogroman napredak u tehničkom znanju i predstavljanju duševnog stanja (u stavu.).dokle vlada ova vlastelinka. . Sagledavanje prostora u tri dimenzije. koja je radio od 1401. koji slika suprotnosti između dobre i loše uprave. beležeći Toskanski seoski prizor. .g. gestovima i likovima figura) je mnogo važniji.on je u punoj meri postao vlasnik prirode.Allegory of Good Government Lorenco Giberti Lorenzo Ghiberti (1381.države. po studiji i izradi ljudskog tela. iako se oslanja na Antiku. U takvom okviru Ambrogio posmatra seljake u njihovim sezonskim radovima. morao ispuniti ulice i kuće preobilnom aktivnošću. To je pravi predeo (prvi posle Rima). naračito u draperiji. što je daleko premašilo težnje Pizanske škole. Međutim. na jednoj se vidi grad Sijena i miran život u njemu a na drugoj bezbednost na poljima i njivama iznad grada (”Nek bez straha svako ide slobodno svojim putem . oivičene dalekim planinama.\P 132. Veseli i zaposleni svet daje arhitektonskom vidiku upečatljivu realnost. krase ih 10 velikih reljefa u četvrtastim okvirima (a ne 28 malih ploča u četvorolisnim 128 .1424. 133. Sa desne strane ova freska pruža sliku Sijenske okoline. Uspeo je pokušaj da se da sveobuhvatni portret jednog grada i prikaže široka panorama okoline. po zrelosti shvatanja njegovi reljefi čine prekid sa primitivizmom koji u slikarstvu tog vremena još uvek traje. i uopšte. njegov lični stil i originalno interpretiranje prirode. prostran i dubok. 8. tako karakterističan da se skoro nije promenio za poslednjih 600 godina. Prisustvo čoveka ovde nije slučajno . Ono što je stvorio u skulpturi bilo je nešto sasvim novo. Prva su Severna.Toliko su lepa da su dobila ime Rajska. Razumljiva slika čitavog jednog grada predstavlja deo jednog razrađenog alegorijskog programa. po skladu proporcija i zrelosti modulacija. Antičkih elemenata ima u toj skulpturi. Po živosti i lepoti scena. To su druga vrata (Istočna) koja je Ghiberti radio za krstionicu od 1425.

progres koji će se pokazati u slikarstvu blagodareći Masacciu bio je pripremljen predhodnim programom u skulpturi. Ghilberti. počeli da sa više pažnje i istrajnosti da izučavaju prirodu i život. pa je trg pred katedralom u Firenci postao kolevka nove skulpture. čvorci.lepinja. Ljudska figura je u prirodnom pokretu i proporciji. uticali na renesansnu likovnu umetnost. kazuje sadržinu na slikarski način. prirodno je bilo da se skulptura morala više koristiti lekcijama Antike nego neke druge umetnosti. dok nas njegovi likovi svojim otmenim i ljupkim klasicizmom još prilično podsećaju na međunarodni Gotički stil. uticala je i Antička književnost. sa Starozavetnim temama. U radovima koji su pristigli. čime dobija slikarska svojstva reljefa.) i utkano je preko 100 figura (elegancija figura postignuta je izduženim proporcijama do 1:9). Reljef je izvučen iz pozadine i time je dobijena perspektiva (ima i efekata vazdušne perspektive). 1401.g. a pokazuju umetnikovo uspešno shvatanje rane renesanse.quattrocento Takozvana Giottova škola. Osim toga. bila vajarska. U izradi samih scena Ghiberti je želeo kompozicijom i načinom tretiranja pejzaža i arhitekture da se u reljefu takmiči sa slikarstvom (to su njegove reči). Kada se pojavila jedna grupa ozbiljnih umetnika. pobedio je L. kao na ranijim vratima iz 1401. U uključuje više epizoda jednog događaja. raspisan je konkurs za bronzana vrata Baptisterija u Firenci (početak Renesanse). kao od šale. koji nisu imali osobinu da slikaju lako.. U stvari. radila je isuviše brzo. kao modeli. a dubinu naglašava smanjenjem plastičnosti i veličine oblika srazmerno udaljenosti.). koji su se trudili da budu tačniji. Anatomija se takođe počela živo izučavati u XV veku i pored crkvenih zabrana. a skulptura je iz tih anatomskoh studija izvukla još više koristi nego slikarstvo. a ne slikarska dela. Osim samih scena čuven je i ornamentalni okvir ovih vrata sa motivima iz biljnog i životinjskog carstva (veverice. pa je počela da pada u banalna ponavljanja istih formi.okvirima. 129 . U umetnosti. naravno. koja je pokazala bujnu mašta. Na čelo te grupe realista došao je Masaccio. iz prostog razloga što su primeri Antičke likovne umetnosti. Ali. koji su neposredno.. Priča o Jakovu i Isaku: okvir za Ghibertovu priču je prostrana dvorana. prepelice. 2. Na duh renesanse kao celine.g. koji odražava zrelu umetnost Bruneleskia. sjajan primer ranorenesansnog arhitektonskog prostora. ševe. iako se žiri lomio između njega i Brunelescija. bila je isuviše plodna. anđeo u skraćenju. Gradacija plastičnosti se zove "skjaćatura" . prvu reč je povela Firenca. RANA RENESANSA U ITALIJI . radi mnogo figura u dubokom prostoru. Micchelanghelo se divio ovim vratima i rekao je da su dostojna Raja.

mada je ima i spolja. -slikari su oslobođeni od svi kanona. koji ostavlja i pisano delo o skulpturi . kompoziciji. a tutorstvo crkve jenjava. koga preuzima profana grana . smanjenjem psihološke barijere između dela i posmatrača. osim Milanske katedrale. verovatno.Istorija umetnosti Odlike rane renesanse su: -nema jakih kontrasta svetlosti i senke.g. one se laiciziraju."Komentarij". Javlja se proces laicizacije skulpture. u njih prodire realni portret. -boja je sekudarni element. Postigao je to dajući svojim figurama sve izražajnija lična obeležja.g. Svetaca koji muče ili ubijaju svoje telo ili snaga u obličju Herkula).-1466. mada neki u njemu vide prefinjenost kao osnovnu notu. polazi se od prirode i proučava se anatomija. Donatelo Donattello(1386. Izvrsno je radio u kamenu. jer je Srednjovekovna duhovna i fizička lepota Antičkih idola. VAJARSTVO RANE RENESANSE U ITALIJI Skulptura se u Italiji razvijala drugačije nego u drugim delovima Evrope. Tokom svoje mladosti i ranog perioda. ne postoje gotske građevine. Učinio posle Nanni di Banca da se klasicizam utvrdi. Rado se citira Donattellov naturalizam kao njegova najvažnija osobina. Klasična nagota je ušla u Srednjevekovnu umetnost u nečulnom stanju. prisutan je zid i horizontala. Srednjevekovna naga tela. ili negativno (Adam i Eva. Vizantija nije mnogo uticala na skulpturu. nesumljivo najveći vajar Italije pre Michelangela. Kao i u slikarstvu obnavalja se Antički duh. često se u kompozicije unose likovi donatora. U stvari.plemstvo. Odmah se primećuje uticaj Antičke tradicije u dobroj proporciji. sve 130 . jadnu skoro nervoznu senzibilnost. Donatellova glavna nastojanja bila su upravljena ka jačanju realizma i pristupačnosti umetničkih dela. Gde god imamo nago telo od 800. On je vrhunac vajarstva rane renesanse. posebno nagih kipova. Skulptura renesanse je i nastala u Firenci.). -ikonografija je sastavljena iz novih tema. Podstakao Padovansku slikarsku školu. položaju. U gotici postoji tutorstvo arhitektura nad skulpturom. neki ističu snagu kao njegovu osnovnu odliku. do 1400. pre izbegavali nego što nisu mogli da je pokažu. možemo biti sigurni da ono potiče direktno ili indirektno iz nekog klasičnog izvora.. ali su mu najbolja dela u bronzi. U vreme renesanse skulptura se otkida od arhitekture i postaje autonomna. dok je slikarstvo imalo brojne škole. u Firenci. čak i ona najsavršenija. Jedan od velikih majstora skulpture je Lorenzo Ghiberti. koji je razrešio većinu problema Evropskog vajarstva. Gotski skulptori su bili nepoznati i duboko skriveni iza svojih dela. Takva nagota ima neko moralno značenje. pa je skulptura drugačija . Takođe. slobodni su da sve što vide u prirodi pretoče u lični izraz. osim u ikonografskoj šemi. bila otelotvorenje podmuklih draži paganizma. XV vek je ponovo otkrio čulnu lepotu neodevenog tela. ili grešnici u paklu) ili pozitivno (nagota Hrista u stradanju.g. mada u opadanju. javlja se mecenat. zbog neujednačenog svetla. -forma se definiše linijom. najveći vajar svog doba. lišena su one čulnosti koja se u svakom aktu klasične starine podrazumevala.javni konkurs za severna bronzana vrata Baptisterijuma u Firenci. detalju.često je u unutrašnjem prostoru. Primetan je uticaj romanike i gotike. sakralne teme gube od svoje svetosti. Sintetizovao dela svih vajara. bez obzira koliko malo ličilo na njega. Kao početak skulpture se uzima 1401. . -novina je uvođenje psihologizacije likova. Tu čulnost su. U Italiji. U renesansi je vajarsko delovanje zbir dela vrlo značajnih pojedinaca. jakom konturom. mada postoje dela vezana za arhitekturu (vrata Baptisterijuma).

Ista izvesna doteranost površine. likovi su realistični i brutalni. Verovatno je da je Proroka zamišljao prema onome što je o Prorocima čitao u Starom zavetu. kao na Rimskim portretima iz III veka n. Prema klasičnim ili srednjevekovnim merilima. sa svitkom u ruci). Otuda i zanimljiva. 1. Upadljivi primer majstorovog realizma .J 476.-1425. Donattello nije uradio konvencionalne likove proroka (bradati starac u odeći. forme su snažnije. Otuda klasično ruho na Zucconeu. ružna. a to ga je . Uobličiti sve te elemente u jedinstvenu celinu bilo je revolucionarno delo.ćelavac”) 1423. Jovana) je sasvim na levoj strani. ima ružne modele. kao da je okvir prozor kroz koji gledamo ovaj pojedinačni isečak neograničene. Preuzima oblike iz prirode. koja igra. podsetilo na Rimske govornike koje je video u Antičkim skulpturama. kao Ghibetievi raljefi.e. neprekidne stvarnosti.J 477 .. Poznaje perspektivu i malo prejako naglašava iluziju treće dimenzije.. jer je osećao da utvrđeni tip ne odgovara njegovoj ličnoj koncepciji. Formu modeluje snažnim kontrastima svetlosti i senke. On je zamislio jedan potpuno novi tip. jedna od pet skulptura koje je Donattello uradio za zvonik Firentinske katedrale. sintetisane u jednoj novoj hijerarhiji. Kroz izraze lica postiže unutrašnju dinamiku. već se nastavlja u nedogled. trodimenzionalna. a ta snaga se potencira smenjivanjem svetlih i tamnih površina. ali i plemenita glava. ali snaga izraza koju možemo očekivati samo od majstora. Ovo je prvo delo njegovo sa potpisom.radi "ružne" skulpture. što pojačava dinamiku kompozicije. kao kod patricija odenutih u toge. HG 431A. i većina posmatrača okupljeni su na desnoj strani. Radio uglavnom u Firenci. predpostavljamo. Centrifugalni pokreti likova doprinose našem ubeđenju da se slika prosto ne završava u okviru reljefa. K 1425. Ta praznina koja zjapi ističe mnogo efektnije nego pokreti i izrazi svedoka kod dejstva tog groznog prizora.težište drame (dželat koji daje Irodu glavu Sv. Irodova gozba . glavni je prizor loše komponovan . opet. tvorca Zucconea. Saloma. da su to Bogom nadahnuti govornici koji drže govor masama. u svim pravcima. K (”Tikvasta glava .te osobine postoje u njegovoj skulpturi. HG 429A. npr. a sredina ostaje prazna. čiji ogrtač pada sa jednog ramena. Zasvedeni otvori na samom reljefu treba da uokvire ostale delove iste stvarnosti i 131 . pa od pune i jake forme nastaju figure koje su isušene i brutalno ružne . sve manje ih idealizuje. nalik na orijentalno. a ova ostavlja najsnažniji utisak. Padovi. koja sačinjava njegov skulptorski lik.daleko više realističan od bilo koje druge klasične statue ili statua njegovih takmaca.g. čemu pomaže i pokret. Pizi. Kompozicija je dramatična. Stekao je utisak. kao Proroci na Mojsijevom kladencu. pozlaćeni bronzani reljef. g. 2. U svojoj poslednjoj fazi Donattello menja plastičnost svojih figura. Prorok Zuccone .

J 482 . energične i izrazite figure. Umetnikovo najveće delo u bronzi. Ako figura. 3. Ali. Veza sa Canom Grande. 1445. nosi snažan pečat klasike. 1430. David . da jahač mora da vlada njime autoritetom svoje zapovesti. i pored svega. Donattellov konj je teška životinja koja je sposobna da nosi čoveka u punom obliku. a nije ni raščlanio dečakov torzo prema klasičnim uzorima. veličinu koja ostavlja snažan utisak. bronza. pa je niz godina ostao usamljen . toliko je veliki. već odražaj novog stila. telo nam govori mnogo rečitije nego lice. a više zašto ima na sebi i to što ima. muskulaturne. Gattamelata . a ne mladića kao što su Grčke atlete. sa svojim polukružnim svodovima. po novoj Renesansnoj modi nije deo grobnice.-1432. što je Donattellov ideal . Njegova dva prehodnika su konjaničke statue Marka Aurelija .g. Donattello je odabrao da vaja poluodraslog dečaka (David je bio adolescent koji je pobedio Golijata).jedino delo te vrste.naturalizam u statuama svetaca. kao kod Antičkih statua. portretima i reljefima. Srednji vek bi ga sigurno osudio kao idola. Donattello . razlog je van njegovog anatomskog savršenstva. mi smo manje skloni da se pitamo šta je sa ostalim delovima njegove odeće. Ta arhitektura. Gattamelata sa prvim ima zajedničkog što su rađeni u istom materijalu. i pošto je u izvesnom smislu delimično Donatello . mada manje očigledna. 2. Revolucionarno delo rane renesanse. koje stoji slobodno u prostoru. Nagota je očigledno njegovo prirodno stanje. isto tako je značajna: obe statue su postavljene uz crkveno pročelje. a ni Donattellovim savremenicima sigurno nije bilo po volji. a ne fizičkom snagom. g. Naturalizam se sastoji u tome da u bronzi i mermeru oživotvori britke. prva naga muška statua u prirodnoj veličini. HG 432A.David odeven. Gattamelata.kojom je inspirisano ovo delo (Rim) i Cana Grande u Veroni. Ne podražavajući neposredno ova dva predhodna.J 481.čudno lišavanje individualnosti. K Bronzana statua. Brunelesci je takođe pronašao sistem linearne perspektive. a koja je potpuno slobodna. koji je uveo Filippo Brunelesci. a na klasičnu statuu liči po svom divno uravnoteženom kontrapostu. kaneliranim stubovima i pilastrima nije Gotička. David nosi prilično ukrašene vojničke čizme i šešir. on je namenjen jedino 132 . čemu pomaže mač. osećanje za ravnotežu i dostojanstvo. od Antike na ovamo. Padova. K Konjanik. Firenca.Istorija umetnosti da nas namame u dubinu palate.-1450. pa je Irodova gozba verovatno najraniji sačuvani primer likovnog prostora konstruisanog po metodi linearne perspektive. obe su spomenici vojničke hrabrosti pokojnika. tako da je sklop kostura ovde manje obavijen u nabrekle mišiće.

Hor dečaka je u hrišćanskoj smirenosti. glava je neobično individualna. K Oko 1435. 5. što je kobna greška. on je prevelik i nepravilno korača .) Počeo kao zlatar. mač. Pokušaj unošenja dijagonale. Oseća se i uticaj Ghibertija. Nani di Banko Nanni di Banco (oko 1380.) On je bio očigledno pod vrlo snažnim uticajem Rimske skulpture (znamenite portretne glave iz III veka n. Donattello je stvorio lik koji potpuno sjedinjuje ideal i stvarnost. Zanosna mešavina ljupkosti i ozbiljnosti.g. bogata draperija. g.tome da ovekoveči slavu velikog vojnika. kao i snažan uticaj klasicističkih Rimskih reljefa.g.jeftinijeg i manje zahtevnog materijala od mermera. Svaki Anđeo ima svoj lični izraz. koji sjedinjuje klasičan oblik i sadržinu.e. pa poprimio uticaje Donattella i Ghibertija. Anđeli koji pevaju .-1482. ima bradu. ne razdvajajući ih više kao što su to radili Srednjevekovni klasicisti. On je radio sa Donattellom. karakteristična za sva Lukina dela.-1421. Njegov stil ima veoma malo zajedničkog sa Donattellovim.ugledao se na Antičke uzore. mermer. ali je evidentna snaga u formi i pokretu.pevnici u katedrali. Odnos konja i konjanika takođe nije dobar. Kasnije se se isključivo posvetio vajanju terakota . Proporcije konja su nesrazmerne. pa je terakote prevlačio gleđu sličnom emajlu da bi zaštitio površine .tehnika majolike. ali i obdarena pravom rimskom plemenitošću. 6. Neobičan odnos dobijen je igrom proporcija : palica.San Luca Evangelista Luka dela Robija Luca della Robbia (1399. On je postao slavan 1430. zato što je skulptura namenjena gledanju odozdo. donekle gotička draperija.Čuven je i po tome što je prvi upotrebljavao jednu vrstu otporne emajl lazure za bojenje statua i radova od terakote. 133 . po svojim mermernim reljefima na Cantoriji . On podseća na klasicizam Nanni di Banca. njihovog realizma i izmučenog izraza. Sedi. i po tome postaje poznat. u vreme Donattellovog odlaska. on je jedini vajar stvarne vrednosti u Firenci. Nanni di Banco . g. Cantoria (gde se nalaze Anđeli) je ostala njegovo najpoznatije delo i najpoznatije ostvarenje. Njegova sposobnost da uhvati suštinu oba ova svojstva ukazuje na nov stav prema klasičnoj umetnosti.g. Pečenoj zemlji se okreće posle 40 g.). Izdužena forma. Generalov oklop je kombinacija moderne konstrukcije i klasičnih pojedinosti. reljef.J 507. ornamenti na oklopu . Firenca. poluzatvorene oči.jačih su dimenzija od samog jahača. Osim Ghibertia. Evanđelista Luka Skulptura iz 1420.

sa zakošenim očima. možda manje vešto. čime se postiže dinamika pokreta. Colleoni zrači zastrašujućom snagom i odaje utisak veličanstvenog samopouzdanja. graciozan i živahan. delikatno vajanje. već je istu temu ponovo protumačio. Istinost u predstavljenju monumentalne skulpture. 8. sa ostrva kod Zadra. kao i kod Donattella što vuče koren iz antike hod kamile). Colleoni je u punoj ratnoj opremi i vlada konjem. Bio je takođe i ugledan slikar (mada više skulptor) i učitelj Leonarda. kose oči i dug nos. Pošto je i konj manji u odnosu na jahača nego što je to Gattamelatin. Colleone se pojavljuje u sedlu kao oličenje snage i moći. HG 439A. Konj. četvrtasti izraz. konj je grudnim delom izašao van postolja (kretanje mu je nepravilno. široka forma sa realističnim osećanjem. a ne snažan i miran je izvajan sa istim osećanjem za anatomiju u pokretu. 7. Eleonora Aragonska . Pravi. ali ne i manje upečatljivo.J 515. koje je svaki umetnik vezao za uspešno vođenje rata. bronza.Istorija umetnosti Anđeli koji pevaju Andrea del Verokio Andrea del Verrocchio (1435.) Dalmatinac. on nadgleda prostor pred sobom sa krajnjom usresređenošću.K Kao sa Vizantijskih fresaka. Frančesko da Laureana Francesco da Laureana (1424.g. Delo koje je krunisalo ostvarenja Veroccnievog životnog puta (kao i Donattellovo). Imao je sjajnu tehničku sigurnost i sistematičnost. što je u neku ruku i nesreća.-1502. marama oko glave. Tanani. Ni Gattamelata ni Colleoni nisu portreti u pravom smislu te reči.Bista Eleonore Aragonske 134 .) Najveći vajar svoga doba i jedini je imao nešto od Donattellovog domašaja i ambicije. ukočenih nogu. ramena isturenog naped.-1488. jer su od tada stalna poređenja išla na njegovu štetu. Slavan je po neobično fino površinski modeliranim dugovratim ženskim glavama. K Venecija. Konjanički spomenik Colleonija .-1488.g. Ovaj spomenik zovu još i ”Odrani konj” -njegova tanka koža otkriva svaku venu.g. Verocchio je verovatno smatrao Donattellovo delo kao prototip svoje statue. ali je njegova usna prezrivo izvijena. Potpuno vlada linijom. \P 136. oko 1483. Dok Gattamelata pokazuje nepokolebljivu odlučnost i plemenitost karaktera. I jedan i drugi predstavljaju idealizovane ličnosti. pa je u oštroj suprotnosti prema ukočenim površinama figure u oklopu koja jaše na tom konju. mišić i nerv.. meki sfumato prelazi. Francesco Laureana . Puna. nije doslovno podržavao svoj slavni uzor. Ipak.

Umetnici stiču pravi položaj. a ne imitiranje.-1428. a koji je umro kada je imao 27 godina.) Pokretač novog pravca u Firetinskom slikarstvu i Giottov naslednik. recimo. (Kapela Brankači). Sredinom XV veka pronađene su uljane boje (Mesina). U prvoj polovini XV veka u tehnici freske boja modeluje tematiku .sve više portreti. njegov početak je najneobičniji od svih.naučno. Freske su se radile u velikim kompozicijama. Upravo se on dotakao onog bitnog problema slikanja.jedinstvo i povezanost u prostoru. jedan mladi umetnik Masaccio. a noviji slikari. potpuno sam. On je naslutio zakone pomoću kojih se u slikanju postiže prostor . a vrhunac je Venecijansko slikarstvo.tamnog. 135 . pa onda matematički . koga će Rembrant formulisati u vidu svetlo .g. rešavati slikanjem formi u ”atmosferi”. g. Mazačo Masaccio (1401. koji je u to vreme imao samo 21 godinu. Nov kvalitet u slikarstvu se prenosi sa freske na platno. Renesansa se tada već bila ustalila u vajarstvu i arhitekturi. Profanizacija umetnosti kroz sve prisutniji humanizam. Ckvene ličnosti se rade kao živi ljudi sa individualnim karakteristikama . monumentalno i dvodimenzionalno pokrivaju površine zidova. pa je sada slika prostorni volumen na dvodimenzionalnoj površini. taj novi stil uveo je. čiju će soluciju kasnije Leonardo tražiti izvlačenjem forme iz sfumata. što je njegov zadatak učinilo lakšim nego što bi to bilo inače. ali njegovo delo ipak ostaje čudesno. a njihova dela pravu vrednost.prelazi se prvo na temperu i na slikarski tretman. Metoda je posmatranje čoveka. sa što vernijim predstavljanjem prostora. Perspektiva se prvo proučava empirijski. a tehnika uljanih boja ima uticaj i na fresku.SLIKARSTVO RANE RENESANSE U ITALIJI Mada se ranorenesansno slikarstvo nije javilo pre 1420.

ali je ujedno postajalo i sve komplikovanije. naglo je preokrenola renesansu. Daleko ulevo. Firenca. to je tako lako učiniti da mi to primećujemo samo ako smo u nekom analitičkom raspoloženju.2 metara poda kapele. priču iz Jevanđelji po Mateji. Posle Giotta. Najčuvenija Masacciova freska u ovoj kapeli. koji je postavljen iznad Hristove glave. u daljini. Njegovo delo karakteriše naročito vraćanje na veliki i uprošćen stil. Petar vadi novčić iz ribljih usta.Istorija umetnosti Iznad svega on uvodi u slikarstvo naturalistički koncept akta. On ozbiljno slika. Prikazuje vekovno starim metodom. ozbiljna. arhitekturu ili pejzaž. Masaccio se dotakao i rešio neupadljivo i neusiljeno probleme svetlo . a način na koji on slika akt jeste ono što je moralo privlačiti Mikelanđela i Sinjorelina (u kapeli Brankači. Začudo. g. prirodno stoje u prostoru. modeliranja. 1. plastičnije. posle njega. u čijim će se ustima nalaziti novac za poreznika. pa se u daljem razvoju. u kome ima vazduha. U sredini.Masaccio upravlja mlazom svetlosti (koja dolazi sa desne strane. iz kapele Brankači. K Freska. Njegove su figure telesnije. Masaccio mu ponovo daje uprošćenu veličanstvenu mirnoću. Njegova umetnost je snažna i opora. skraćenja i perspektive.tamnog (uticaj Firentinske skulpture). već u prostor. desno ga daje porezniku. gde je radio zajedno sa Pazolinijem . Italijansko slikarstvo je sticalo sve više tehničkog znanja. Tek mu Leonardo ponovo vraća red i uprošćenost. U njegovoj kompoziciji postoji red i dostojanstvo.tu je Toređano slomio Mikelanđelu nos).J 493. U izradi se nije upuštao u detalje. on očekuje od nas da zamislimo da gledamo pravo u prividno srednji presek. oko 1427. Masaccio tu nije mogao uskladiti svoju perspektivu sa stvarnim nivoom našeg oka. masivnije. Pošto se donja ivica na 4. ono ponovo komplikuje. koji se zove ”povezano pričanje”. Na njegovim freskama figure nisu stavljene pred pozadinu. Umesto toga. Poreski novčić . 136 . stabilnije. Hristos podučava Petra kako će uhvatiti ribu.

Masacciovi Adam i Eva. osećaju se i čak Flamanski odjeci. Fra Filipo Lipi 137 . na svojim slikama nije baš postigao jedinstvo prostora. Koristi zgusnute boje. Lippi je svojim raspusnim životom (oteo Lukreciju i sa njom imao sina Filippina Lippija. smelo skraćen. Opevao je lepotu ženskog tela i gracioznost. a posebno anđeo koji se kreće unapred. a brižljivo ispitivanje otkriva tanke vertikalne linije koje je umetnik zarezao u gipsani malter da bi utvrdio gravitacionu osu svakog lika. i to figurama koje su više izvrnute i neprirodne. Kako mu nikad nije pošlo za rukom da obuzda svoju bujnu maštu (po karakteru hirovit i nepredvidljiv.g. To se ogleda u draperijama (koje su lake i prozračne) i finoći izrade ženskih likova. Pa. U slikarstvu je tražio put između Masaccia i kolorista. Svi stoje u uravnoteženom kontrapostu. malo nesigurna.model koji je preuzeo Botičeli.) Učenik Fra Angelica. njegov je talenat živahan i ličan. usresređenost kompozicija i integraciju boja. nego fizičkim pokretima. mada manje zavisni od Antičkih modela. ophrvani bolom. a naučio je da uspešno predstavlja plastične oblike. dovoljni su da prikažu slobodan i neograničen prostor. Ovde Masaccio odlučno dokazuje svoju sposobnost da prikaže ljudsko telo u pokretu i lepoti. Njegova Lukrecija postaje model za Bogorodice . pune snage i energije. Kompozicije su mu često dezartikulisane.-1469. a u pozadini ima nekoliko zasenčenih padina bez vegetacije. što će kasnije uticati na Firentijsko slikarstvo. njegovo je slikanje sjajno. uzan format. međutim. 2. kajanja i stida. pa je i napustio fratarski red) dao povode mnogim pričama.J 494.IS 50. iako uglavnom simetrične. Likovi na Poreskom novčiću pokazuju Masacciovu veštinu da stopi težinu i masu Giottovih likova sa novim funkcionalnim gledanjem na draperiju i telo. Interesovanje za pokret je evidentno. K Freska na drvetu iz Brankačijeve kapele. Proporcije su mu malo teže.). od glave do pete noge koja nosi težinu.plave prozirne oči. slike su mu kompozicije lepote. likovi malo zaokrugljeni. doduše. nisu banalne. čini se kao da duva jedva primetan povetarac. isto tako su ubedljivi primerci lepote i snage nagog ljudskog oblika . 1427. Adam je lice pokrio rukama. plava. \P 139.ono narativno izraženo je više u dubokim pogledima i nekim naglašenim gestovima. Visok. Perspektiva mu je.g. ostavlja malo mesta za prostorni okvir. Blagovesti . 3. sitno kovrdžava kosa i izduženo lice . ipak. Unosi dramatiku. čini figure prilično statičnim .masivne figure. Masaccio . sa izrazom očajanja. Izgnanje iz raja .Izgnanje iz raja Fra Filippo Lippi (1406. K Nova ljupkost izbija iz jedva nagnute Madone. ali ubrzo sledi struje novog vremena i pravi od prisnih i jednostavnih Marija otmene i elegantne pojave.gde je ustvari postavljen prozor na kapeli) i služi se vazdušnom perspektivom u fino nijansiranim tonovima pejzaža. To. Ali fino modelovanje atmosfere. vrata Raja su samo naznačena. a Eva skriva grudi i trbuh.

Model za ovu Bogorodicu. uglavnom hladnih boja (srebrenasto-sivih). L’Adoration .K Tempera na drvenoj ploči . U ovoj kompoziciji ima neke religiozne čednosti . 138 .Istorija umetnosti 4. kao i za većinu. Ovde postoji naturalizam. Bogorodica sa Hristom na cvetnoj livadi K(?) Jedna od najlepših Lippijevih slika urađenih za dvor Kozima Medičija. njegove Madone postaće gizdave Florentinke sa zdravom i punačkom decom. ali se ipak preteruje kada se na njima. Bogorodica sa Hristom na cvetnoj livadi 6. Na slikama ove vrste svetlo-tamno postepeno prelazi u blage prelive bledih. Bogorodica i dete . bila je njegova žena. livada se osula cvećem od Hrista Mladenca. Zaleđe je tamna šuma .novina koja se uvodi u slikarstvo.osećanje koje će vremenom nestati sa njegovih slika. koji se svodi na nov odnos pri slikanju prirodnih osećanja i pokreta tela kojima se ta osećanja iskazuju. Po legendi. oko 1460. \P 146 Fra Filippov lični lirizam dobija neku religioznu notu. Ljupka. Oseća se prirodna impusilsivnost.g. jer ima čudan pokret. One obično nemaju ni senke od nečeg Božanskog. mali Hrist nije konvencionalno prikazan. pronalazi nešto raskalašno. a skoro naivna pobožnost dolazi do izražaja. manje doktriniran nego Fra Angelicov. pod impresijom Lippijevog života. 5. kojima skoro fali vrat.IS 51.

Krunisanje Bogorodice . Savršena perspektiva. posmatrač se zamori od te uvek iste. Primenjuje centralnu perspektivu. a ta čedna naivnost vrlo uporna . 139 . Uspeo je da uspostavi čist prostor sa pravilnom kompozicijom. neposrednost i prostorni red . Marko. Njegovi likovi. To je jedan od retkih slikara u Italijanskoj ranoj renesansi koji stoji po strani života svoga doba i koga se ne tiče ništa van zidova svoga manastira. Kao dvadesetogodišnjak se zamonašio. nikada ne dostižu onu psihičku samosvesnost koja karakteriše renesansnu sliku čoveka. kako je njegovo delo vrlo obilno. čistota forme i jednostavnost. koji je nadahnut religioznim zanosom i teži da svoje oduševljenje prenese gledaocu prikazajući nebo.njegovo dostojanstvo. Figure su u prvom planu. Blagovesti . Ovde se vide najbolje osobine Fra Angelica. 7. ljupkost. divne melodije.) Ovaj zatucani i čestiti kaluđer bio je vrlo veliki slikar nekog nestvarnog sveta anđeoske dobrote i krotkosti. nežne boje.IS 44. koristi gotičke proporcije figura kod religijskih motiva (za ostale motive koristi realne proporcije).J 497. što je svojstveno kasnom srednjem veku. IS 44. on ljudsko telo poznaje bolje i od samog Giotta. U njegovom svetlom koloritu dominiraju nežno plavi.takoreći profesionalna.koji je Fra Filippo Lippi odbacio. ali. Taj mali horizont ne suviše dubokog misticizma je dao veoma mnogo poezije. što još više podseća na minijature iz srednjeg veka. manastir Sv. bio je veoma uvažavan i od Pape je dobio ime Beato Angelico (blaženi i anđeoski). U štafelajnim slikama ima vrlo mnogo zlatne. Gotičke proporcije tela.L’Adoration Fra Anđeliko Fra Angelico (1400. Fra Angelico zadržava upravo ona Masacciova shvatanja . Neki u njegovom načinu komponovanja vide i Masaccov uticaj. zeleni.-1450. 1440. K Oko 1430.g. često i na ivici neukusa.g. 8.g. K Freska. Iako ga smatraju Giottovim naslednikom. ma koliko se divimo njihovoj lirskoj nežnosti. Sladunjave. Njegovo je slikarstvo puno poetike duboke religioznosti. Prikazuje posebna emotivna stanja.-1455. zlatni i roze tonovi. ali se prostor i ahitektonski produbljuje. koja zbilja gane čoveka. Njegovo je slikarstvo pod ogromnim uticajem srednjevekovnih minijatura. čistunštva i detinjasto čulne naivnosti. pa mu slike daju utisak uvećanih minijatura. Firenca.

bistra kao voda.) Pripada Floretinskom slikarstvu. koji je robovao pravilima. nego su im i konture blaže a boje gube intezitet).g. \P 145. kojom se tako sistematično bavio. a naročito čvrstu. Firenca. Pejzaž (prisutna perspektiva) u pozadini portreta . Pejzaž kod njega takođe dobija novi vid. Kod Piera ima pejzaža produženih u skoro beskrajni prostor. Pjero dela Frančeska Piero della Francesca (1420. dat je i u ovim čuvenim portretima Vojvode i Vojvotkinje od Urbina. odstranjujući sve što nije bitno i povezujući prizor u jednu celinu.g.) Najistaknutiji predstavnik Padovanske škole i jedan od najvećih majstora rane renesanse. koja nije otužna. već gestovima. Otvoren horizont.Istorija umetnosti Bogorodicu i svece u nadzemaljskoj lepoti. Umetnost je bezlična i statična. Prostor u koji umetnik stavlja svoje ljude zrači hladnom svetlošću .kao pozađe u prvom planu . Svaki njegov oblik korespondira sa drugim.-1466. Zanemaren kroz ceo srednji vek. Slikar nije štedeo zlatnu i plavu boju. iako je malo radio u Firenci. Batista Sforca i Federico di Montefeltro . 9. Udaljeni predmeti gube konturu i tonski intezitet (vazdušna perspektiva). malo opor i realista. Iako primitivac. pa njegove figure. Po prirodi svog talenta on je muževan.snažne forme sa blagim prelazom svetla u senku. antičkom nakitu i nošnji. upuštanje u problem luminarizma i problem vazdušne perspektive (pa su udaljeni predmeti na njegovim slikama ne samo manji.IS 55. na isti način kako je taj problem rešavan i u figuralnom delu njegovih kompozicija. ali to ne smeta da steknemo potpuni utisak tih naglašenih volumena. K Diptih (slika iz dva dela) 1465. Napisao je više dela o perspektivi. glatku i punu bogatih sazvučja. Pored tog savladanog znanja on unosi u slikarstvo i svoje sasvim originalne novine: rastavljanje lokalnog tona.svetlost. koji voli patos i veliki prizor. već i vanredno misaoni umetnik. Za njega se kaže da je skulptorski temperament.divio se starim Rimskim spomenicima. dobro su mu poznata otkrića nove slikarske nauke kojom se on koristio neupadljivo (rezimirao je rešenja predhodnika da bi demonstrirao svoja saznanja). znajući da je potčini mirnom ritmu linija i boja.-1492. Daljina nije dobijena samo crtačkim perspektivnim efektima. radio je freske. Lica ne govore svojim izrazima. što u stvari predstavlja samo sprovođenje rešenja problema prostora u pejzažu. pejzaž počinje da se razvija napredovanjem naturalističkog posmatranja. Mirni pejzaž nameće utisak valjane i mirne vladavine širom njihovih zemalja. Boje su mu smirene. Za njih kažu da su to prvi Italijanski portreti na kojima je reljefni stil zamenjen prostornim stilom. kojim razbija jedinstvo lokalnog tona. U tom Raju je sva izveštačena i lepršava lepota Gotike. tvrdo nacrtanu. Ovo delo je imalo uspeha zbog neposrednosti nadahnuća i ljupkosti.-1506. a oblici ravnomerno osvetljeni . Za njega kažu da je poslednji primitivac. Naročito je naglašavan uticaj bareljefa. valjanu konstruisanu i jasno protumačenu 140 . On prvi unosi refleks. On je ne samo veoma učen. i o problemima teorije umetnosti. igra oko njih. pejzaži i arhitektura izgledaju kao izliveni u bronzi. likovi vanvremenski. voleo je i shvatao direktnije . Bio je blizak Antici. kojim se pejzaž utapa u nebo. već i tonskim moduliranjem. Andrea Mantenja Andrea Mantegna (1431. ali bez dramatike. naslednik Giotta i Angelica.g.postaje trajno likovno rešenje u renesansi.

Kupaju se u čudnoj sivo-plavoj svetlosti. Naročito su životinje bile za njega privlačni i blagorodni modeli. On je slikar života starinskog srednjevekovnog viteštva. u kome ponekad dominiraju svetli. Padaju u oči ponekad tvrde boje. Stvara dela puna stroge gramatike. koja ponekad izgleda kao da dolazi sa morskog dna.IS 41. koje prikazuje realno. koje je doživljavalo svoje poslednje dane. na kojoj beleži svaki detalj. Ima sposobnost i težnju da postigne skladnu celinu.on podiže očnu tačku. Pojačan je stepen realizma na ženskim figurama koje oplakuju Hrista. lisica. starih konja u mirnim stavovima. K Pizanello voli čist i linearno izveden portret. pa predmete posmatra odozdo (žablja perspektiva). kao isklesani. 10. K Oblici mu ostaju glatki. ptica. pasa ili zečeva u skoku predstavljaju prve ozbiljne studije iz životinjskog carstva.-1455. na njima je prikazana svaka bora. što je nesumljivo posledica uspeha koji je postigao u medaljama. što je tipično za Venecijance. prevelika jasnoća svih predmeta i često opasna skraćenja. Psihološkoj snazi profila doprinosi oštro zapažanje i psihološki crtež. plemeniti način drapiranja podražava klasične likove na statuama. srebrno-sivi a ponekad tamni. on radi i portrete likova. Mrtvi Hristos . kopira motive sa antičkih sarkofaga. posle Pompejanskih mozaika. Oseća se sve veći uticaj gravira i sve suptilnijih zahteva koje one postavljaju. zlatno-smeđi tonaliteti. Hristova figura je prikazana u opasnom skraćenju. a rađene su sa ljubavlju i oštrinom posmatranja koje podsećaju na Direrovu radoznalost za biljke i životinje. Pored toga. Njegove studije srndaća. Izvrstan je portretista. povodom koga on slika ono što njega stvarno zanima .prirodu i lepotu čisto svetovnog života. koje on rešava tako što pravi greške: Hristova glava je nešto povećana.formu. Cveće i leptiri. njegovo tkivo i njegove boje. Svoje osećanje odnosa praznog i punog i veštinu isticanja siluete on verovatno duguje rezanju medalja (obnovio rezanje medaljona). Istražuje skraćenja pomeranjem očne tačke . 11. prikazujući grm sa mnogo detalja. Tim crtačkim odlikama podređen je i njegov kolorit (boje hladne). ali je njegova radoznalost šira i on dosta duguje humanizmu. Pizanelo Antonio Pizanello Antonio (1397. Snažne muskulature. podsećaju uvek na metal. kosa vezana u punđu. koje on stavlja u zaleđe na svojim portretima. Portret Princeze iz porodice D’Este .) Hvaljen je kao plemeniti slikar koji neguje rafinirani stil. 141 .IS 58. U svojim crtežima kostima pokazuje majstorsku veštinu u prikazivanju elegantnog odevanja svoga doba. a preko njih i Barok. a noge su manje. Blisko je vezan za Firentinsko slikarstvo.g. često namreškani. kristal ili kamen. Time je izvršio veliki uticaj na slikarstvo: preokrenuo je Venecijansko -Tintoretto. Jedan je od onih umetnika čije su slike samo prividno religijske. Tiziano i Veronese to kasnije prihvataju. upotrebljva Grčka slova na svojim medaljama. Na čudan način zatvara prvi plan portreta. ali gaji specifičan odnos prema materiji i detalju. bilo je to za njega isto toliko značajno i zanimljivo kao i sama lica. Religijska fabula je kod njega samo predtekst.

turnira. no pronašao je Brunelesci). To je jedna tako studirana i aranžirana perspektiva. Imao je autonomni kolorit: tlo mu je ružičasto. Bio je obdaren retkom lakoćom u izradi i 142 . Paolo Uccello . čovek zelen.-1498.. Scene iz lova . parada. K Slika na drvetu. fantastične efekte. Tlo je pokriveno jednom rešetkastom šarom. čija je dekorativnost pojačana mrljama sjajnih boja i obilatom upotrebom zlata. 13. bojom i crtežom (zaleđeni konji). čiste boje bez nijansi. načinjenom od razbacanog oružja i komada oklopa. Daleko čuven kao slikar bitaka.izazivao je divljenje kod Mantegne.Istorija umetnosti Pisanello ..) Pravi harmoničar svoga vremena.perspektiva je bila njegova bolest (strasno je istraživao perspektivu. ali u isto vreme obdaren i za matematičke studije .) Po prirodi je bio fantasta (uccelo i znači ptica. oko 1455. scena lova. U rukama Uccella perspektiva stvara čudno uznemiravajuće. Namerno ili ne. pa je u skladu sa prvim planom. sveže i živo da se u nama probudi onaj slušalac iz detinjstva koji sluša priče o vilama. pa mu Vasari pripisuje da je i pronašao.g. ono što čini sklad njegove slike nije prostorna konstrukcija.g. ali obojena stabla.g. Pokazuje njegovu krajnju zaokupljenost stereometrijskim oblicima.. da se tu može uključiti i jedan poginuli vojnik. već njena površinska shema.K Može se činiti skoro srednjevekovnom. izazivaju veselost svojim pozama. I pejzaž je podvrgnut postupku stereometrijske apstrakcije. obeležen vertikalama dva drveta. Nerealno. na kojima je vrlo učeno predstavljao neverovatan metež konja i oklopnika sa čudesnim ukrasima na šlemovima i šarenim i belim kopljima. Ipak. Kompozicija je bez jasnoće i reda. On zna da ispriča neku priču tako spontano. Slike su u tamnoj skali i fantastične su po koloritu (boje pomno proučava) . nocni lov Benozo Gozoli Benozzo Gozzoli (1420. 12.Scene iz lova. grupe jahača i pasa.-1475. njegovi kratki i debeljuškasti konji. koji je razvijao elemente narativnosti.Portret princeze iz porodice D'este Paolo Ućelo Paolo Uccello (1396.\P 143. Uživao je u tim svojim kompozicijama. u kome se odigrava sam lov. Bitka kod San Romana .. Psi u perspektivi. slika nema ni malo kristalne jasnoće i reda koje srećemo u delu Piera della Francesca. ponekad oboreni na tlo. planirani su tako da vode na središnji prostor. uprkos ovim valjanim naporima. koje je voleo). iz kojih je paralelnim ili poprečnim linijama izvlačio naročite efekte (tim svojim lirskim istraživanjima je i podredio perspektivu).

što se vidi iz njegovog insistiranja na detaljima. U vremenu univerzalnih ljudu. niti je cenio uvođenje novina.) Verokiev učenik. veseloj ornamentici. Karakteristično za njega je što prikazuje kretanje. dominantnu liniju. Sixtina). Kao i Benozzo. freska.IS 51. Profinjenost. Vrlo konvencionalan.IS 50 . 15. dela koja po duhu odgovaraju francuskim tapiserijama ili minijaturama. .tehničar. koji ima nečeg flamanskog. posle Masaccioa. kurtoazne struje. sa uzgrednim scenama lova. njegovog brata i njegovog unuka Lorenca. Kod njega nema one lepe stvaralačke mašte. Kraljevi su portreti Kozima Medičija. Sve mase su harmonično postavljene i često koristi trodelnu kompoziciju. On sliku organizuje pomoću svetla. Portret mlade žene . što imaju Verokio ili Botticelli. On je bio univerzalni naslednik ogromnog kapitala slikarskih sredstava što ih je bila nagomilala cela jedna generacija slikara. po mnogim svojim osobinama on mnogo više liči na Benozza Gozzolija. on je bio samo veliki freskoslikar. sve je to predstavljeno u obliku jedne preterano raskošne i gizdave kavalkade u divnom predelu. U crtežu je precizan i voli veliku. zvanog Manjifiko.) Dolazak ovog Venecijanca u Firencu je sprečio Firentinsko slikarstvo da se sasvim potčini Masacciovom uticaju. Iako ponekad potcenjivan kao stvaralac. Iza likova zatvara pozadinu. Kao slikar . blistavost i živost. on je bio umetnik trezven i realan. žuta.g. egzotici i extravaganciji. Pejzaži sa puno čudnih elemenata. koji je jasno mislio i umeo da se jasno i elegantno izrazi. odražavajući njihov unutrašnji život. Sposoban je da se spretno koristi svim sredstvima modernih majstora. Oseća se prostor oko figure. Vešti i ljupki umetnik pruža dokaz neobične vitalnosti Gotske. izražene dekorativnosti. K Oko 1460. zelena. Njegove figure imaju zaleđeni stav. domaćih i stranih. koja je naizmenično ili istovremeno bila u groznici paganske poezije i verskog misticizma. u Firenci. Majstorski je radio freske (sjajne freske iz kapele Mediči). g. unosi pojačani realizam. Prikaz brokata (preuzeto od Flamanskog slikarstva). 143 . da vlada grupama figura. Domenico Veneziano-young woman Domeniko Girlandajo Domenico Ghirlandaio (1449. ali jedan deo otvara i prikazuje pejzaž. Najlepši primerak neke vrste bezopasnog dekorativnog naturalizma. Izuzetno karakterizuje likove. Putovanje triju kraljeva . koja treba da jedino ukrase njegova dela.-1461. kao Venecijanac voli kolorit zasićene. Domeniko Venecijano Domenico Veneziano (1410. Profil je pod uticajem medaljona u ranoj renesansi. samo je kao dekorater snažniji od njega i ume bolje od i jednog slikara. koja je integralni deo njegovog stvaranja. Izvanredno osećanje za boju. majstor freske (Santa Marija Novela. Ghirlandaio se nije bavio novim izumima. on je miran i čestit. Svetao kolorit. a to nasledstvo je za njega bilo dovoljno.intervenciji. Freska se prostire preko tri cela zida i predstavlja briljantnu reviju savremenika.1494. Ne vlada suštinom. Firenca.g. da ih odmereno rasporedi i uravnoteži. Sklon je inventivnom slikanju odeće. 14. one tuge i poetske suptilnosti. Ghirlandaio je bio Leonardov i Micchelanghelov učitelj (koji je kao četrnaestogodišnjak stupio u njegov atelje 1488). sjajne boje : crvena. Da bi dao novu snagu koloritu. K 1459. ovaj Mlečanin je doneo sa sobom tehniku uljanog slikarstva i veštinu organizovanja prostora pomoću boje. ali koja zauzimaju ogromne površine. plitak reljef i gipka linija. Pejzaž je prenatrpan. neumoran radnik. Belo lice na plavoj pozadini. Slikarski.

sa ravnomernim zasenčenjima. Portret starca sa unukom .Istorija umetnosti 16. njegova je boja jednostavno fina.) Njegovo delo otvara zrelu renesansu. Samim tim što je dostigla vrhunac. On je majstor neobično velike stvaralačke snage. pa su mnogi ljudi pokazivali duševne osobine slične Botticellijevim. U pogledu te unutrašnje protivurečnosti i nije neka velika retkost u svom vremenu . g. nežan i ljudski odnos između malog dečaka i njegovog dede. skoro bolesno osećajan i visoko kultivisan umetnik . oko 1480. sklona misticizmima. ova slika potpuno odaje svoje Italijansko poreklo. stepenice levo.J 519. K Slika na drvetu. Ali. Prefinjen. bio je vatrena hrišćanska duša. otkriva dekadentne tendencije. Bogorodica sa detetom .koji je umeo da uživa u literaturi i poeziji. njegova arabeska ostavlja utisak takoreći muzičkih kadenci. nijedan slikar sa Severa ne bi mogao da prikaže. Bio je učenik Fra Filippa Lippia i čovek dosta neobične prirode. a ni majstor tona i valera. jedan retko originalan duh i jedan od najdivnijih pesnika u slikarstvu. ispaštanju i kajanju. . Fina.Bogorodica i dete Sandro Botičeli Sandro Botticelli (1444. Njegova glavna izražajna snaga leži u ćudljivoj i vanredno senzibilnoj igri linija. preko koje se nije moglo ići dalje. kao Ghirlandaio. koje ni za trenutak ne idu na uštrb najstrožeg i najprefinijeg akademizma .g. On nije ni kolorista. Ružno lice dede sa bubuljicama. Psihološki. Domenico Ghirlandaio .talas praznovernog strahovanja od greha bio je zahvatio Firencu toga vremena. Kasnije koristi jaču boju i njome naglašava emocije. on ipak odražava njihovu skoro preteranu pažnju za fakturu površina i za detalje lica. Mada mu nedostaje stilska finoća flamanskih portreta.1510. koje su na pomolu. bio je zanet paganskom lepotom. a radio je i u Verokievoj radionici. ravnomerna svetlost bez jakog kontrasta. Sa druge strane.K Slika enterijera. 17.njegova linija nije samo 144 . Njegova umetnost je izraz one krajnje istančanosti florentinskog ukusa sa kraja XV veka. Ta čudna mešavina paganizma i hrišćanskog osećanja i jeste jedna od odlika njegovog slikarstva. 11 likova.

Nikada do kraja nije dinamizirao prostor. ali to nije pokazivao. IS 69. Rođenje Venere je prva monumentalna slika. ona su suštinski naga i uživaju punu slobodu kretanja. u severnoj Italiji. Njegova filosofija. 18. g. Tokom srednjeg veka. Sve ovo kao da poriče osnovne vrednosti ranorenesansne umetnosti. klasična se forma počinje spajati sa klasičnom sadržinom. Da bismo shvatili taj paradoks. Čak je i tema te slike zamišljena kao ozbiljna i svečana. podeljenu na tri dela: centralni deo i dva krila. Njegova verovatno najslavnija slika . bila je prava suprotnost sređenom sistemu srednjevekovne skolastike. naročito ženskog.J 317. Simetričnost postiže rasporedom masa. koji je uživao ogroman ugled na kraju XV veka i kasnije. a ne čvrstih.Rad u Firenci . Kako su se takve slike mogle opravdati u jednoj hrišćanskoj civilizaciji. Kad su srednjevekovni umetnici imali prilike da prikažu paganske bogove. zasnovana na misticizmima Plotina i autentičnim delima Platona. već obliku daje živost. oni su uvek svoje likove zasnivali na književnim opisima.Sikstinsku (radi je freske u kapeli). Njegove figure imaju bogovske proporcije i lepu liniju koja miluje telo. potpuno lišena težine i mišićne snage čini se kao da lebde.Florentinsku. razlikuju se sa sigurnošću dela koja potiču od njegove ruke. Za stapanje i povezivanje hrišćanske vere sa antičkom mitologijom bilo je potrebno naučno obrazloženje. kao alegorije hrišćanskih zapovesti. poznavao je . Rađanje Venere . sa naivnim licem tek probuđenog deteta. K Oko 1480.ona se rađa iz morske pene. moramo razmotriti značenje ove slike i opštu upotrebu klasičnih tema u ranorenesansnoj umetnosti. mada eterična. kada ostavlja svoje paganske slike i okreće se verskoj tradiciji. Tek sa Polajulom i Mantegnom. U njegovom stvaranju istoričari obično razlikuju 4 epohe : . Nije zainteresovan za probleme perspektive.kontura. Umetnici su mogli koristiti samo Antički repertoar stavova. a izmeniti identitet svojih uzora: filosofi su postali Apostoli. čak i ako dodiruju tle. Koristio je posebnu kompoziciju karakterističnu za Firencu. nage boginje u stavu koji je izveden iz klasičnih statua Venere. Botičelijeva tela su mršava. Tek posle 1470. . On se potpuno posvećuje istraživanju ljudskog tela. a da umetnik i mecena ne budu optuženi za neopaganizam? U srednjem veku klasični mitovi su ponekad tumačeni didaktički . a ne na živim modelima. trodimenzionalnih oblika ne primećujemo interesovanje za dubinu prostora. pa slika ipak ne deluje kao srednjevekovna: tela. klasična forma se odvojila od klasične sadržine. . Herkul u Samsona. On je verovao da je život svemira. pre puta u Rim. od Rimskog doba na ovamo. gestova itd.bez obzira na to što je analogija bila daleka. Plitko modelovanje i naglašene konture stvaraju utisak niskog reljefa. koje su dali neoplatonski filosofi. čiji je predstavnik bio Marsilio Ficino. Takva je situacija bila sve do polovine XV veka. uključujući i 145 .poslednju fazu. zadržavaju svoju čulnost. Orfej se pretvorio u Adama.

Predstavljeno je Venerino carstvo u prirodi. Kosa je zmijolika i zlatna. baletski stavovi ne umanjuju njegovu tajanstvenost i sugestivnost. Neutralni zadnji plan. forma je blaga. Ljubav. 20. na Zefirov dodir. obična Venera. Nejasno slaganje filosofskih i literalnih značenja ne umanjuju lepotu ove slike. Draperije su gotovo prozirne. ne samo u tradicionalnom smislu. suprotno renesansnom. lepotu i blaženstvo proglašava takođe delom tog kruga i jednim. Blaga forma . koja se stalno uspinje i spušta. kao i sama Nebeska Venera. K Krajni domet njegove laičke faze. međutim. Na desnoj strani. Vizija humanističke Antike ovde je data kao u snu: ”svetost sadržaja” nije nipošto izneverena. plave kose. Proleće . Svetlo je u potpunosti ravnomerno. po kome je Renesansa i dobila ime. koji pokušava da uhvati plod (tri Gracije su najuspelije figure na ovoj slici i vrhunac su njegove umetnosti. vizuelno zatvoren. Kompozicija nije razjašnjena do kraja. prozračnih velova. tako da je svako otkrovenje. uskovitlane. Tako su neoplatonisti mogli naizmenično prikazivati Bogorodicu i nagu Veneru (koja se na ovoj slici rađa iz mora) kao izvor Božanske ljubavi i saznanje Božanske lepote. 19. ali ne u Antičkom smislu. Sve one. Figure su elegantne. Ova Božanska Venera. vrat je dugačak.\P146 . Flora se pretvara u Proleće i posipa po travi crvene i bele ruže. svuda isti model). dok njena bliznakinja. prema Ficinu. broj asocijacija koje je moguće vezati za ovu sliku je skoro neograničen. A Venera podiže ruku kao da hoće da blagoslovi ovu vezu.jedno. Prostor je. Platona ili klasičnih mitova .Istorija umetnosti čovekov. a istaknut prvi. a Botičelijeva Boginja teško da bi bila pogodan sud za njih da je manje eterična. IS 69. ”borave u sferi duha”. Smirena boja karakteristična za kasniju fazu. vezan za Boga duhovnom kružnom linijom.onu koja se zamišljeno okrenula ka Merkuru. Kada smo shvatili da ova Botičelijeva Venera ima kvazireligiozno značenje. Sve figure su u elegantnom stavu.K 146 . rađa ljudsku ljubav. nema jakih kontrasta. već onako kako joj se obraćao Lukrecije: boginja opšte plodnosti. gore slepi Kupidon baca plamenu strelu na jednu od tri Gracije koje igraju . Svetlost je difuzna. boravi samo u sferi duha. Drveće je puno plodova. na desnoj stranikoja pozdravlja dobrodošlicom Venerino stupanje na obalu . Kako je Krštenje ponovno rođenje u Bogu. rođenje Venere budi nadu u ”ponovno rođenje”. dekorativna izvijenost linija. postoje dva tumačenje: ili običaj izlaska u prirodu ili Bogorodica sa grešnicima. Zahvaljujući elastičnosti neoplastičnog učenja. lake su i prozračne kao i draperije.podseća na odnos Sv. To su aluzije na Platonsku Filosofiju ljubavi i lepote. bilo iz Svetog pisma. Jovana prema Spasitelju u Krštenju Hristovom. Likovi su harmonični i smireni. čini nam se manje čudno što dva Boga vetra toliko liče na Anđele i što personifikacija Proleća. Sjajna veza psihologija likova.savršena linija. Venera se pojavljuje kao boginja ljubavi. Madona drži malog Hrista .

Oni predstavljaju VRHUNAC. Umetnost renesanse je inspirisana ljudskom figurom (humanizam). Majstori imaju sintetički pristup i sabiraju sva dotadašnja iskustva. Moro Sforza otvara kasnije i Leonardovu slikarsku školu. ona sa velom. Vera u Božansko poreklo nadahnuća navodila je umetnika da se osloni na subjektivna. Najuniverzalniji od svih umetnika. što dozvoljava meko i blago nijansiranje. u kojoj je bila prihvaćena filosofija neoplatonista. davši ga sa 13 g. bez obzira na to da li su ih klasični predhodnici sankcionisali ili ne. siromašne seljanke.Tri figure. i 1520. kao vanbračno dete bogatog oca Piera Antonija i majke.) Rođen u selu Vinci.g. SLIKARSTVO VISOKE RENESANSE U ITALIJI Leonardo da Vinči Leonardo da Vinci (1452. i pored velike razlike ljudi koji su ih stvarali. a ne na objektivna merila istine i lepote. skulptor. a mozaika nema. Tiziano . sa Antičkom vedrinom. što je reakcija na srednji vek renesansa sa oduševljenjem.-1519. mehaničar..imali iste ideale kao i njihovi prethodnici. kao što su numerički odnosi muzičke harmonije i pravila naučne perspektive. Bramante. Dok su se umetnici rane renesanse osećali sputani pravilima za koja su verovali da su univerzalno važeća. u čuvenu radionicu. Leonardo predstavlja sam vrh renesanse. Platonovo shvatanje genija . sa zatvorenim očima. Oni su stvorili novu dramu i novu retoriku. Nesumljivo je da težnja da se na umetnika gleda kao na suverenog genija.. Raffaello. statične i simetrične kompozicije. vajarstvo i slikarsrvo. Sa trideset godina odlazi u Milano. Sandro Botticelli . pa je ono obuhvatilo arhitekturu. nikada nije bila jača nego u toku prve polovine XVI veka. KLASIČNU FAZU RENESANSNE UMETNOSTI.duha koji se uvlači u pesnika i navodi ga da stvara u ”Božanskom zanosu” proširili su Marsilio Ficino i njegovi neoplatoničari. Giorgione. koja se predstavlja sa velikom strašću. astronom. Otac ga odvojio od majke i pobrinuo se za njegovo obrazovanje.VISOKA RENESANSA U ITALIJI XVI VEK -cinqe cento Smatralo se da su veliki majstori XVI veka .Leonardo. Radio je i u Firenci. da bi uticali na osećanja posmatrača. sa stanovišta metoda koje je renesansa prihvatila 147 . Taj KULT GENIJA imao je dubokog uticaja na umetnike visoke renesanse.g. hidrauličar (podmornice). Visoka renesansa se ubrzo završila. Slika sa verskom temom. ali da su ih oni tako potpuno izrazili da su njihova imena postala sinonimi za savršenstvo. Traži se kvalitet idealne lepote.g. plastično i anatomski predstavlja figuru. kod Verochia. baš kao što je izgledalo da je Fidija uzdigao umetnost Antičke umetnosti do njene najviše tačke. Svi njeni glavni spomenici potiču između 1495. propada mu počasno mesto najranijeg majstora visoke renesanse (a ne Bramanteu). gde radi na dvoru porodice Sforza. njihovi naslednici u vreme visoke renesanse manje su bili zainteresovani za racionalni red nego za vizuelni efekat. fizičar. u njenoj harmoničnoj uzvišenosti krila se nestabilnost i ravnoteža različito usmerenih kvaliteta. Radi se uljanim bojama.. sa desne strane lista. Bio je slikar. teoretičar. a ne kao na požrtvovanog zanatliju. a koju je morao da napusti zato jer je bio Aristotelovac.Bogorodica sa Hristom 3. Michelangelo. mirne. arhitekta.

kojoj se nije moglo više ništa dodati. Radio zajedno sa Verochiom. kako je bilo shvaćeno na dvorcu Lorenza Magnifika. ali njegovo delo nije podražavanje Antike.Krstenje Hristov 148 . Taj tip je u vezi sa omiljenim tipom njegovog učitelja Verochia. Leonardov kolorit je tamniji. Kod njega postoji načelo subordinacije . ona izražava jednu psihološku istinu. predstavama koje su opšte razumljive. Leonardo da Vinci . Leonardo uskoro stapa sve ovo u jednu organsku kompoziciju. Tzv. nije imao religijska osećanja. kome religija bila strana stvar. a ipak u njegovim slikama crtež ne postoji.vatra.bavi se prirodom.i zato nikad neće biti napravljen tačan spisak Leonardovih dela. Često je izmišljao i nove tehnike slikanja.Istorija umetnosti . ”tajanstvenost” njegovih slika je čisto slikarska kategorija. a ne koncetrisana. koja je ujedno i tip njegove ženske figure uopšte. pejzaža. Antiku je voleo i izučavao dublje nego iko u njegovo vreme. jer se nije moglo više ići dalje tom metodom. ili muška figura kao ”Bahus” ili ”Jovan Krstitelj”. dok Bahus drži tirs. već koristi efekte svetlosti i senke. niti razjašnjeno u kojoj su meri učitelj i učenik uticali jedan na drugog. i mada je ovo tipična Vasarijeva priča. ashetizma ili mistike. obučena u draperiju. U njegovom delu nema ni senke od hrišćanske potištenosti. On ne konstruiše sliku crtežom.polazi od prirode. od jeda prestao da slika. Odbacio je zastareli slikarski jezik alegorija i izražavao se neposredno. Mitološka fabula ga je slabo interesovala. Bio je naučnički duh. Njegov ”Jovan Krstitelj” razlikuje se od ”Bahusa” samo po tome što drži jedan jedva vidljiv krst. duhovni elemenat . tako reći apsolutnu formu. Paralelno uz Antički tip lepote. Zbog takve svetlosti. Po duhu razlike nema. koja se proučava sistematično i ostavljaju se pisana dela. koja ne zaostaje za Antikom. Njega je Leonardo učinio još lepšim i produhovljenijim. iako je slikao verske teme. kada je svetlost rasuta. građevina. odstranio je sa njega sve ono što podseća na grubost i suvoparnost. Iz nje je sada nestalo svakog traga ranijeg primitivizma. Koristeći se iskustvom koje je pre njega postojalo. Umesto detalja samih i izolovanih studija figura.IS 66. no sa dosta neuspeha. čak i ako su njegove studije snažnije i podrobnije negoli ma koja ranije. Koristi svetlost onog dela dana kada sunce zađe. ukrasio ga je osmehom koji su njegovi slebdenici zloupotrebili i učinili otužnim. Leonardo je do samog vrha doveo kompozicioni postupak u slikarstvu. Sam Leonardo. Posle njegove smrti dolazi do krize duha. Ostvario je jedan novi vid slikarstva i dao njegovu definitivnu. Krštenje Hrista . zemlja.postoji jezgro slike. 1. ni po formi ni po duhu. a koje on prečistio i upotpunio. Vasari kaže da je Verochio. U Verochiovom ateljeu zajednički rad je bilo pravilo najpoznatiji primer je Anđeo koga je Leonardo naslikao u Krštenju Hrista. Ta njegova meka svetlost uobličava formu i daje meke sfumato prelaze. Ali ni paganstvo. gde se kondezuje pažnja posmatrača. stvorio je svoj tip lepote. podigao je umetnost na jedan novi stepen. delu svoga učitelja . vazduh. Ceo svoj likovni jezik podređuje ”kvintescenumu” . Anđeo iz Krštenja je harmonično realistična figura. U njemu centralno mesto zauzima figura Bogorodica. nabor po nabor. voda. koja je široko zamišljena i pažljivo naslikana. čak i kad je u pitanju lik kao što je portret ”Đokonde”. efekat njegovog sfumata. nije za njega bilo primamljivo.i sve vezuje u prirodnu celinu . Crkvene besede nisu na njega mnogo uticale. od nje nešto oduzeti ili u njoj nešto menjati. Bio je veoma oprezan i dugo i sporo je slikao. kada je video Leonardovog Anđela. Bio je sjajan crtač.

ukazuje na oplodnu moć elemenata. Očigledno. Najčuveniji Leonardov portret.g. komponovan uglavnom od stena i vode. I osmeh. Likovi se pojavljuju iz polutamne pećine. Postoje teorije da je to on sam.posebno iz očiju. oko 1485.2. očitava se tenzija . takođe. ili njegova majka i sl.g. koja je za Leonarda bila suštinska ženstvenost. Tema . K Đokonda. simbolični izraz (nešto nalik arhajskom Grčkom osmehu). obavijeni vazduhom punim vlage. ni lepa ni ružna. Pa i pejzaž u pozadini. prelepe ruke i poprsje su osvetljeniji od pejzaža. ovde je toliko usavršen da je umetnikovim savremenicima izgledao čudesan. I ovog puta je umetnik dve suprotnosti doveo u skladnu ravnotežu. istančanosti osećanja.J 523. Monaliza nije ni stara ni mlada. koji blago zamagljuje njihove oblike. Monaliza oličava svojstvo materinske nežnosti. Crte lica su isuviše individualne da bismo pomislili da je Leonardo prosto naslikao jedan idealan tip. već su akcentrirani. slika na drvetu. Svetle tačke su samo akcenti. Leonardo da Vinci . ali je elemenat idealizacije tako snažan da potire karakter modela. Oltarska slika. slava ove slike ne potiče samo iz njene slikarske utančanosti: mnogo je zagonetnija psihološka neodoljiva privlačnost modela kao ličnosti. produhovljene mudrosti. Oblici su građeni od slojeva tako paučinasto tanke glazure. ironije. ali likovi nisu izvučeni iz prirodnog okruženja. Bogorodica u pećini . HG 471A. da slika izgleda kao ozarena nekom blagom unutrašnjom svetlošću. HG 472A. njen lik je istovremeno sinteza sumnje.-1505. Grudi Monalize su najsvetliji središnji deo kompozicije. 1503.J 526. lica je jajoliko. Ali. oči skoro bez obrva. Ona stvara i neku atmosferu udaljenosti i nestvarnosti i čini da slika više liči na poetsku viziju nego na običnu sliku stvarnosti. K Slika na drvetu.mali 149 . Iako je lik smiren.Mona Lisa Gioconda 3. jače izražena nego slični efekti na Flamanskim i Venecijanskim slikama. Nežni sfumato već zapažen kod Madone u pećini. daje naročitu toplinu i prisnost prizoru. Monaliza . sfumato. može da se pročita na dva načina: kao odjek trenutnog raspoloženja ili kao vanvremenski. Ta fina izmaglica.

Istorija umetnosti Sv. Jovan, koji se klanja malom Hristu u prisustvu Bogorodice i jednog Anđela - iz više razloga je tajanstvena, bez neposrednog predhodnika. Usamljeni, stenoviti okvir, barica u prvom planu i brižljivo odabran i izvrsno prikazan biljni svet, sve to nagoveštava neko simbolično značenja koje je prilično teško odgonetnuti. Putokaz možda leži u združenosti gestova - zaštite, ukazivanja i blagoslova - u pravcu središta grupe. Ma koliko zagonetna bila njena sadržina, mali je broj slika iz kojih zrači tako neprolazna čar. I pored originalnosti, Bogorodica u pećini se po koncepciji ne razlikuje vidno od ciljeva rane renesanse. Lik Bogorodice, Hrista, Anđela i Jovana čine jedan trougao. 4. Tajna večera - J 524; HG 469A; K Zidna slika, uljane boje, oko 1495.g.-1498.g. Dvanaestak godina mlađa od Bogorodice u pećini, Leonardova Tajna večera je uvek bila priznavana kao prvi klasični izraz ideala slikarstva visoke renesanse i smatra se njegovim kapitalnim delom. Ako posmatramo kompoziciju kao celinu, odmah nam upada u oči njena postojana ravnoteža; tek posle toga otkrivamo da je ta ravnoteža postignuta merenjem suparničkih, čak protivurečnih zahteva, na način na koji ni jedan raniji umetnik nije to postigao. Prostorni okvir izgleda kao aneks stvarnoj unutrašnjosti refektorijuma. Leonardo je počeo sa kompozicijom likova, arhitektura je od početka imala samo pomičnu ulogu. Centralna tačka preseka, koja upravlja naš pogled u prostoriju, postavljena je iznad Hristove glave, tačno na sredini slike, dobijajući tako simboličko značenje. Takođe je jasna i simbolična funkcija glavnog otvora na zadnjem zidu; istureni prozorski zabat izgleda kao arhitektonski ekvivalent oreola. Tako postajemo skloni da perspektivni okvir prizora vidimo skoro isključivo u povezanosti sa likovima, a ne kao entitet koji je i ranije postojao. Kako je vitalna ta veza možemo lako utvrditi ako pokrijemo gornju trećinu slike: kompozicija onda dobija svojstvo friza, grupisanje apostola je manje jasno, a smireni i trouglasti lik Hrista postaje potpuno pasivan, umesto da deluje kao fizičko i duhovno žarište prizora. Očigledno je želeo da zgusne fizički svoju temu kompaktnim, monumentalnim grupisanjem likova, kao i duhovno, prikazujući više različitih značenja odjednom. Tako, Hristovo držanje izražava žrtvovanje i potčinjavanje Božanskoj volji. To je aluzija na glavni čin Tajne večere, ustanovu Tajne Svetog Pričešća (”I dok jedahu, uze Hrist hleb... i davši ga učenicima reče: Uzmite; jedite; ovo je telo moje. I uze čašu... dade im: Pijte iz nje svi; jer je ovo krv moja...”). Držanje apostola nije samo odgovor na te reči, svaki od njih otkriva svoju ličnost i svoj odnos prema Spasitelju, koji tada govori da će ga jedan izneveriti (obratiti pažnju da Juda nije više izdvojen negoli ostali; njegov mračni i prkosni profil ga sasvim dovoljno izdvaja).Oni su primeri za ono što je umetnik zapisao: da je najviši i najteži cilj slikarstva da gestovima i pokretima udova predstavi ”namere čovečije duše”, što je izjava koju ne treba tumačiti tako kao da se odnosi na trenutno duševno stanje, već na čovekov unutarnji život u celini. Bela horizontalna linija stola je osnova kompozicije. Apostoli 4x3 (3 je sveti broj), Hrist je peti (simbolika brojeva je duhovni elemenat).
Leonardo da Vinci - Tajna vecera

150

5. Studija konjanika - K Kroki, plavi crtež. Leonardo je brižljivo studirao konje. Bavio se anatomijom, jer ništa nije prepuštao slučaju. Od 18. predstava konja, on je kod 14. predstavio pravilan hod, a ne pogrešan, kao kod hoda kamile. Bočni hod imaju samo Islamski poni ili dresirani konji.

Mikelanđelo Buonaroti

Michelangelo Buonarroti (1475.-1564.g.) Sa trinaest godina počeo je da uči kod Ghirlandia. Bio je uporan, odoleo je željama roditelja da se bavi nečim drugim. Stvaralačka snaga je bila veća od njegovih fizičkih moći, secirajući leševe čak se i inficirao. Uprkos svemu, bio je nesrećan i kao čovek i kao stvaralac. Prgav, ciničan izolovan od sveta, mizantrop čovekomrzac. Nijedno njegovo veliko delo nije završeno. Stalno se vraćao svojim delima, ali su mu to drugi onemogućavali. Nije priznavao nijedan autoritet viši od diktata svoga genija. Išao je svojim putem. Najbolji je predstavnik plastičnog slikarstva. Neoplatonistička atmosfera je dočekala 14 godišnjeg Michelangela, koji je tada primljen u Medičijevu Akademiju u Firenci. Kao dečak verovatno nije mogao ni da shvati ovu filosofiju, ali mu je ona pomogla da se duhovno razvije. Tu se i upoznao sa Antičkom skulpturom, koju su Medičijevi sakupljali, kao i sa Donatelovim vajarskim pristupom, preko njegovih učenika. Još kao mlad umetnik se opredelio za skulpturu. Boravio je i u Rimu, gde se završio krug njegovih putovanja i istraživanja. Sva njegova stvaralačka strast bila je usmerena ka čoveku - uopšte gigantu - kondezacija duhovnog i moralnog. Teži da iskaže opšte čovečanske strasti - fizičku snagu, mudrost, bol, strast, ali nije u stanju da se veže za pojedince. Kroz portrete ostvaruje određena svojstva (Lorenco Mediči - misaoni tip). Lik deluje kao personifikacija ljudskog svojstva. Michelangelo se opredeljuje posebno za pojedinačni portret. Duboko se nadahnjuje Antikom (prvi rad reljef - borba Lapita i Kentaura). U suštini, vezao se za klasičnu Antiku V veka, najbolje doba, u kome nema portreta, kada se idealizuju lepota i duhovna svojstva. Zadojen je tradicijom neoplatonizma. Da bi postigao dinamiku, uvlači dijagonale, kojima počinje kovitlac, koji se oseća kao jedna psihološka akcija, kojoj je forma podređena. Bio je vajar, ili tačnije klesar mermernih statua - do srži svoga bića. Umetnost za njega nije bila nauka već ”pravljenje čoveka”, slično (mada ne savršeno) Božanskom stvaranju. Jedino je ”oslobađanje” stvarnih, trodimenzionalnih tela iz nepokretne materije moglo zadovoljiti nagon koji je bio u njemu. Smatrao je da slikarstvo treba da podražava zaokrugljenost vajanih oblika, a da arhitektura mora da se služi organskim sklopom ljudske figure. Vera u lik čoveka, kao vrhovnog nosioca izraza, ulila je Michelangelu osećaj da je bliži klasičnom vajarstvu nego ijednom umetniku renesanse. Kao što je zamišljao da su njegove statue tela oslobođena iz mermernih tamnica, tako je telo bilo zemaljska tamnica duše - svakako plemenita, ali ipak tamnica. To dvojstvo između tela i duše daje njegovim likovim izvanredan patos: prividno spokojni, oni izgledaju kao da ih raspinje neka ogromna psihička energija koja nema oduška u fizičkoj radnji. Njegove skulpture su oblici pune napetosti, on je prosto lomio figure tražeći u njima esenciju. Tragedija je što nijedno svoje skulptorsko delo nije završio. 151

Istorija umetnosti Postoje dva njegova slikarska ciklusa: Sixtinska kapela i zvonik Medici (jer je on bio vajar do svoje srži). 6. Sixtinska kapela - \P 172; HG 473A; K Rađeno po naređenju Pape Julija II 1508.-1512.g, koga je nagovorio da uzme Michelangela verovatno ljubomorni Bramante (Michelangelo kaže:"Slikarstvo je za žene"). Svod je dug 40 m, a širok 13 m, na visini od 25 m.Tavanica je podeljena u 9 polja, od kojih su 4 veća naspram prozora, a 5 manjih između njih. Na uglovima manjih polja su po 4 nage figure mladića. Naspram manjih polja, sa strane, je 12 figura: 7 Proroka i 5 Sibila. Na svodu su dati prizori iz knjiga Postanja - od Stvaranja Sveta do Nojevog Pijanstva: Bog stvara sebe, stvara Svetlost i odeljuje Kopno od Vode, Stvaranje Adama, Stvaranje Eve, Prvi greh, Potop i Pijanstvo Nojevo ... Čitav jedan narod gigantskih figura koje sede, leže, hodaju ili lebde, pokreće se kao u vihoru strasti i oluje. Međutim, u toj vrevi odmah se primeti jedan jasan red, jedna serija pravilno postavljenih odeoka koji su povezani neupadljivim arhitektonskim motivima: kornišama, pilastrima, okvirima. I polako, posmatrač oseti da je pred njim jedna umetnost nova i grandiozna, koja u običnoj tehnici freske sjedinjuje sve tri forme umetnosti i sva tri izražajna sredstva: arhitekturu, skulpturu i slikarstvo. Svoje znanje vajara vešto koristi u prikazivanju ljudskih figura, koje su glavni elementi na kompoziciji. Takođe, formu gradi jakim kontrastima svetla i senke (što je takođe vajarska karakteristika). Ta tavanica je ogroman organizam sa stotinama likova raspoređenih unutar naslikanog arhitektonskog okvira. Na srednjem delu, koji ima pet parova nosača, nalazi se deset prizora iz Knjige postanja, od Stvaranja Sveta (u donjem kraju kapele), do Nojevog pijanstva. Teološka tema, iz koje su uzeti ovi prizori i bogat program koji ih prati - nagi mladići, medaljoni, proroci, sibile, prizori u prostorima iznad lukova - nije potpuno objašnjena, ali znamo da vezuje ranu istoriju čoveka sa dolaskom Hrista, početak vremena i njegov kraj.

Michaelangelo - Sikstinska kapela

152

Stvaranje Adama . da bi dao svoju originalnu kreaciju. pod okriljem Gospodove leve ruke. kojom se ističe suprotnost između Adama.Stvaranje Adama Taj odnos dobija još dublji smisao kada shvatimo da Adam ne teži samo svom Tvorcu. 7. Michelangelo ne prikazuje Adamovo fizičko uobličenje.detalj Nikada poezija Biblijskih tekstova.J 539. u celom njegovom delu. koji bi tako jednostavnim sredstvima. skoro da od pejzaža postoji samo jedno jedino drvo -Drvo Dobra i Zla. nago ili ponekad drapirano. već da bi uz nju i paralelno sa njom kazao svoj umetnički san o istoj temi. čovečije telo on nije ostavio onakvim kakvim jeste u prirodi. HG 475A. koje daleko prevazilazi prorodne mogućnosti. štaviše. Nema pravog dodira. već udahnjivanje Božanske iskre . K Detalj tavanice Sixtinske kapele. Postoji dinamičnost kompozicije. No. To prosto sredstvo Michelangelovo jeste čovečje telo.duše . dotada ni odtad. nije našla jačeg takmaca u likovnom jeziku svog ilustratora. još nerođenu. ostvario svoju plastičnu viziju. Michaelangelo . da bi kroz draperiju progovorilo. pa i ono ima ulogu stuba koji tu fresku deli na Scenu sa jabukom i scenu Izgnanstva iz Raja. već ga naprotiv još jače afirmiše i zadovoljava. I to ne da bi Bibliju prepričao u slici. a ipak u nama ne vređa osećanje prirodnosti. kadru da se meri sa poezijom Biblije i da je pomiri. Michelangelo je za ovaj posao bio uzeo pomoćnike. naslikano na fresci ”Prvi greh”. samo 153 .i tako ostvaruje jedno dramatično suprostavljanje čoveka i Boga.Pejzaž Michelangela nije zanimao: u cejoj Sixtini. kao ideogram) i Boga. već ga je prikazao prema svome gorostasnom osećanju snage i pokreta. koji jezdi nebom i brzinom. koju vidi.Michaelangelo .Sikstinska kapela . vezanog za zemlju (tlo je dato rudimentalno. pogledom i pokretom ruke stvara. kao što su Biblijske reči. koje je ubrzo otpustio i sam Sixtinu završio za 4 godine. već i Evi. kako to nije postigao ni jedan drugi umetnik.

Istorija umetnosti nagoveštaj varnice između dva prsta. Kontrast Adama i širokog pejzaža na kome leži i potpune akcije Boga Oca - pokretom i pogledom uspostavljanje psihološke veze. Adam je snažna i grandiozna forma, telo mu je potpuno skulpturalno, a izraz njegovog lica govori o psihološkom stanju - on se budi, obamro je i još nema snage, njegov pogled je detinji i polusvestan. Na licu Boga se oseća uticaj Antičkih nadgrobnih stela - glavni lik u profilu, sa draperijom, produbljava prostor i skraćuje dimenzije. Ovo je prvo i poslednje delo gde je obraćao pažnju na treću dimenziju. 8. Prvi greh i izgnanje iz raja - J tabla 39; K Detalj sa tavanice Sixtinske kapele. Odlikuje se hladnim, prigušenim tonovima, tipičnim za čitavu tavanicu. Za Michelangela su govorili da je slab kolorista - možda nepravično. Ako on ovde i ograničava kičicu na boje kamena, to je zato da bi svojim likovima dao svojstvo obojene skulpture i sjedinio ih sa njihovim arhitektonskim okvirom. Njegovi narativni prizori su slikarski pandan reljefima, a ne iluzionistički prizori. Unutar te ograničenosti u nijansama, iznenađuje nas raznolikost prefinjenih gradacija: on ne ispunjava konture bojom, već svoje oblike gradi širokim i snažnim potezima kičice, u tradiciji Giotta i Masaccia. Izgnanje je osobito slično Masaccijevom. Na levoj strani je prikaz Rajske scene, Adam i Eva su lepi, jer još nisu zgrešili. Na desnoj strani, kada su već proterani iz Raja, oni su psihički i fizički ružni, Eva je u zgrčenom stavu jer je svesna svoga greha, još su snažni, ali su mutni i nisu osvetljeni. Priroda je data rudimentalno. Ovo je jedna od najboljih psiholoških studija.
Michaelangelo - Prvi greh i izgnanje iz raja

9 . Jeremija - HG 476A; K Detalj sa svoda Sixtinske kapele. Kod Michelangelovih figura postoji neka pritajena energija, čak i kada miruju. Prorok Jeremija, Džin utonuo u potištenost, svakog časa može pokrenuti svoje prekrštene noge i ustati u ovom Panteonu dinamičnosti. Jeremija je ”pognut nad ponorom tuge”

10. Strašni sud - J 540; K Sixtinska kapela, zapadni oltarski zid, 1534.-1541.g. Čovečanstvo, kako blagosloveno, tako i prokleto, zbilo se u guste gomile da moli za milost razgnevljenog Boga. Bog se pokazuje kao Sudija, lep i strašan kao Apolon, kao rušilac postavljen je na najvišem centralnom mestu, 154

dok se uplašena Bogorodica nemoćno povlači, a Svetitelji podstiču Hrista da svoje žrtve surva u Pakao. Hrist samo jednim pokretom razdvaja grupu na pravednike i pokajnike (pokajnike baca u Ad). Mrtvi se bude u ovoj viziji košmara su na levoj strani freske i podižu se iz grobova ka Hristu, desno su grešne duše koje Hrist baca u Pakao. Gore su pokazani pravednici - predstavljeni tako da se i u njima oseća strah od Hristove snage i neumoljivosti u trenutku Strašnog Suda. Na oblaku, ispod samog Gospoda, sedi Apostol Vartolomej i drži ljudsku kožu, da bi pokazao svoje mučeništvo (on je bio odran). Lice na toj koži, međutim, nije svečevo, već Michelangelovo. U tom groznom autoportretu (tako dobro skrivenom da su ga otkrili tek u novije doba) umetnik je možda ostavio ličnu ispovest o svojoj verskoj krivici i nedostojnosti. Do kraja dovedena ideja o snažnoj ljudskoj formi. Sva lica su vrlo snažne forme i naglašavaju stanje ljudske psihe, a njihovi izrazi su potpuno usklađeni sa fizičkim osobinama figura. U prikazu pakla je potpuno narušena renesansna smirenost i harmonija - ovim je Michelangelo otvorio put razvoja novog izraza, koji će dovesti do baroka. Sve figure, osim Bogorodice, bile su nage, što se Papi Lavu X, koji mu je dao nalog, nije dopalo. Prebojavanje slike je sprečila smrt Pape, no Daniel da Voltera je donekle kasnije pokrio nage figure. To "oblačenje figura" je nastavljeno i kasnije, pa je prvobitni izgled izmenjen.

Rafaelo Santi

Raffaello Santi (1483.-1520.g.) Učio je kod Perugina, malo je radio skulpture, bio je kustos za dela antičke kulture. Dok Michelangelo predstavlja primer usamljenog genija, Raffaello sigurno pripada suprotnom tipu, taj umetnik je svetski čovek, koji je ukrasio umetnost. Njegova karijera isuviše podseća na priče o uspehu, njegovo delo je isuviše ispunjeno ljupkošću, postignutom naizgled bez napora, da bi se moglo meriti sa tragičnim heroizmom Michelangela. Raffaellov novatorski doprinos izgleda manji od Leonardovog, Bramanteovog i Michelangelovog, od umetnika na čijim je ostvarenjima on zasnovao svoja. Pa, ipak, on je glavni slikar visoke renesanse, naša koncepcija toga stila počiva više na njegovom, nego na delu i jednog drugog majstora. Integrisao je prostor i ljudske forme - sve elemente u slici. Posedovao je izuzetan osećaj za psihološke relacije, za svetlost i senku. U Vatikanu postaje glavni slikar Papskih odaja. Njegovo slikarstvo je lagano, elegantno, sa savršenom tehnikom 155

Istorija umetnosti i obilatim korišćenjem sfumata. Raffaellov genije sastojao se u nenadmašivoj moći sinteze, koja mu je omogućila da spoji Leonarda i Michelangela i stvori umetnost koja je istovremeno bila i lirska i dramska, slikarski bogata, a vajarski solidna. Imao je osećaj za meru, kompoziciju, raznolikost u pokretu, bio je majstor verskih i profanih tema. Raffaello ide ka fizičkom i formalnim idealizovanju, njegove su slike vedre i pune vazduha. Radi sjajne freske i portrete. Često je radio idealizovanu Bogorodicu sa detetom. Njegove su Bogorodice, kojih je bilo mnogo, postavljane u tehnički savršen pejsaš, a ipak su sve na samoj ivici neukusa i često su reprodukovane. Bio je neznabožac i hrišćanin, što se ispoljava kroz njegov genije. Pa ipak, neki nalaze mane i greške u crtežu - nedostatak dubine, nepravilnosti u konstrukciji. Velaskez ga nije cenio. 11. Venčanje Marije - \P 166; K Ovo delo se još zove Bogorodične zaruke. Raffaello daje figurama u prvom planu ritmički pokret, svetla lica odražavaju mir unutrašnje opuštenosti. Prostor je divno raspoređen i sjajno obuhvata popločani trg i kompaktnu kružnu strukturu hrama (Rotondu i koncept slike je preuzeo sa Peruđinove slike - Predaja ključeva Sv. Petru, sa razlikom što Peruđinova slika ide u širinu, a ova u visinu), koji je u pozadini. Peruđinova varijanta te slike je ovde prevaziđena, oživljena. 12. Bogorodica sa detetom - K Još se naziva i Sixtinska Madona (dobila ime po Sv. Sixtinu, ne po kapeli). Najbolja je od svih njegovih Madona. Natprirodna veličanstvenost i humanost čine jedinstven spoj, krajnje uzvišen. Uspeo je da unese specifična svojstva likova. Lik Hrista nije lice deteta, več zreo lik koji je shvatio šta ga čeka. Madona je očito svesna sudbine detete, ali ga ipak predaje Sv. Pavlu, žrtvujući i ga tako, ona ima smiren pokret i uzdržan izraz. Zavese su razvučene: Papa i Sv. Varvara tonu u oblake, a jedna, skoro nesigurna Bogorodica se pojavljuje, privlači ka sebi dete, koje gleda širom otvorenih očiju, još nedovoljno sigurno da li da podigne ruku i Blagosilja. Nema misterije, nema radnje: u sjaju koji se širi iza Bogorodice svi su oblici uprošćeni, kao Papina tijara i nekoliko nabora na njegovom ogrtaču. Ovo delo se može uzeti kao simbol Italijanskog Renesansnog slikarstva. Za svoju izuzetno vazdušastu i scensku kompoziciju, on manje duguje prebaroknom osećanju za bezgranično i teatarsko, a više preciznim, perspektivno - prostornim razmatranjima; stoga, slika još uvek stoji u sferi renesanse. Ima čvrstu i smirenu kompoziciju, ali sa izvesnom sladunjavošću. 13. Bogorodica sa stolicom - IS 109 ; K Prisna koncepcija porodične grupe, gde se toliko mnogo blagih oblina stapa u ovalni oblik slike. Raffaellu je bliži Leonardov sfumato nego Michelangelova snaga. Otuda prepoznajemo Leonardov uticaj na većem broju slika sa Bogorodicom, koje Raffaello
Raphael - Sikstinska bogorodica Raphael - Bogorodicine zaruke

156

koja se skoro graniči sa sladunjavošću. stvarno i pretvoriti u 157 . svojim kontrastom pojačavaju suverenost glavnog lika. koja se danas ne ubraja u njegova uspela dela. žena u desnom uglu inspirisana je takođe Michelangelom). koji mu je poslužio kao preporuka za Rim. Njegovi su pokreti jednoliko gizdavi. 15. Slika na drvetu. Sahrana Hristova . pontifex ima zapovednički stav. a koja će se kod njegovih sledbenika. njegov sladunjav tip Bogorodica koji se ponavlja. u svoje vreme je imala vrlo mnogo uspeha.K Ovu svoju veoma čuvenu kompoziciju Raffaello je pripremao bezbrojnim studijama i crtežima.g. Po umetničkom temperamentu. Dva Kardinala (Papini nećaci).igra se sa lupom. što je slučaj i sa ovom. debelih obraza.g.-1524. I sam slikarski postupak pokazuje istu gradaciju: Lav X je izdvojen od svojih pratioca. do tada neviđen.Pietro Vanuccio (1446. Raffaello nije. ukoliko nisu obdareni kao Raffaello. Sjajna koncepcija kontrastiranja. naročito Michelangela.Papa Lav X Peruđino . a njegova ljupkost i poetičnost pomalo zamorna i štura. Petra. Papa je prikazan u trenutku dosade . kao i reminiscencama raznih majstora. kojima nedostaje ta uravnotežena čvrstina. 14. Bogorodica je ljupka i ljudska.J tabla 40. Raphael . njegovu realnost pojačavaju intenzivna svetlost. što se oseća. za šta mu još nedostaje iskustva. Grupni portret. svakako da Papa Lav X ovde ne izgleda lepši nego što je u stvari bio. boja i faktura. meki i bez snage. K Oko 1518. IS 109. Likovi su vrlo živi na toj slici (Hristos je sa Michelangelove Piete iz Sv. on se smatra mlakim i jednostranim.rado komponuje kao okrugle slike. Slikar je veoma okupiran detaljima gestikulacije i muskulature. Njegov mrgodan lik. dah moći i dostojanstva zrači više iz njegovog unutrašnjeg bića nego iz njegovog uzvišenog poziva (lica su psihološki studirani). da se zbog toga izgubila svaka emocionalnost. Pa ipak. dat je u konkretnim. Hristova sahrana.Pjetro Vanucio Perugino . falsifikovao ličnost modela. mada su isto tako brižljivo proučeni. a delo postaje akademski usiljeno. već ga je oplemenio i dao u najjačoj svetlosti. kao da je imao tu sreću da posmatra Lava X u njegovom najboljem času. Raffaello nije svoje teme prikazivao laskavo ni konvencionalno. Papa Lav X . Stvorio je jedan specijalni tip blage lepote. skoro flamanskim pojedinostima.) Verochiev učenik i Raffaellov učitelj.

Kada je bio na pragu starosti. Bio je uzor Nemačkim i Engleskim umetnicima. Pojačano interesovanje za boju . Bernarda Đentile Belini Gentile Bellini (1427. stavu i pejsažu. Njegova je smrt značila prekretnicu i krizu duha. pa je u tom pogledu jedinstven majstor. Portretisane su mase tadašnje Venecije u svečanoj procesiji. jednostavnost i harmoničnost. plavičastim horizontom. 16. sa mekim. Sv. Njegovo čuveno remek delo. Mantegna). Kao dobrog portretistu. slikao je Madone koje se razlikuju po tipu. sa mekom difuznom svetlošću. U tom pogledu.Istorija umetnosti sladunjavost. ali je vrlo često shematičan i simetričan. U potpunosti uspeva da integriše sve elemente u jednu celinu i zadržava simetričnu kompoziciju. Đovani Belini Giovanni Bellini (1429. Njegova kompozicija je jednostavna. njegovo delo stoji na onoj opasnoj granici. jer je uspevao da izvuče specifičnu atmosferu podneblja Venecije. Osim toga. Perugino ima smisla za monumentalnost. Bellinijev trijumf je bio u tome što je u svojim 158 .tamno. koji su linearni i strogi crtači. vezane za procesije i razna događanja u Veneciji i na taj način prikazuje raskoš Venecijanske arhitekture. Krsta”. pokret je smiren i zaustavljen u jednom trenutku. uostalom. Zahvaljujući ovom putovanju.g. U poređenju sa Florentincima. U Firenci i Rimu je radio religiozne slike i portrete. ravan velikim Venecijancima. on je naslikao dela po kojima je ostao znamenit u istoriji. gde prestaje umetnost i nastaje kič. sa blagim brežuljcima.) Po naravi je bio živahan i prijatan pripovedač. učitelj Giorgionea. odlikuju i druge njegove slike. To nije samo visoko umetnička tvorevina. 17.zrela renesansa. pa se kod njega pomalja svetlo . čime se. Republika ga je uputila u Otomansko carstvo da slika Muhameda II. Bio je majstor oltarskih slika. kome nije bila neugodna čak ni stara formula slikanja čistog profila 1479. finim i lakim krunicama drveća. Težio je da se izjednači sa Botičelijem i sa ostalima. Vizija Sv. Bernardina Oko 1473. on je sa veoma mnogo osećanja umeo da da Umbrijski pejzaž. Iznad svega. Santa Croce Sasvim novo i originalno stvaranje. koji se naivno zadovoljavao prikazivanjem čuda stranih zemalja. Valjano su povezane figure sa arhitekturom i pejsažom. Za njegovog života slikarstvo u Veneciji moglo je da dovede u pitanje firentinsku nadmoć. postao je ”orijentalista”. njeni kanali i trg. Krsta” i ”Beseda Sv. To su ”Procesija relikvije Sv.g. Radi velike kompozicije.) Mlađi (nezakoniti) sin Jacoppa Bellinija (a Jacoppov zet je bio A. u kome ponekad zasjaji srebrni tok potoka.Vizija Sv. on uvodi bogatiju paletu. Kod njega je bila vrlo značajna pozadina i arhitektura u pozadini. sa jednolično poređanim likovima. Pietro Perugino .g. njene kuće. ”čudo Sv.-1506. Marka. on zna da svoje slike okupa u prozirnoj i difuznoj svetlosti. već i kulturno-istorijski dokument prvog reda o društvenom životu Venecije u XV veku. Njegova dela se razlikuju po stilovima.-1516. Marka u Aleksandriji”.g.

bogat kolorit. On je prvi Venecijanski pejzažista. Oseća se uticaj Masacciove Madone. oko 1505. Giorgione predstavlja naga ženska tela u polju pored obučenih muških. koristi skalu boja koja odražava svetlost.) Učenik Giovannia Bellinija. začeo je vrednosti značajne za luminizam (prelivanje svetlosti). Pozadina nije kontrastrirana sa prvim planom.na najnižem stepeniku. prvi je iskazao sklad ljudske figure i prirode. To se desilo kasnije sa ”Doručkom na travi” 1863. Bogorodica i dete ili Madona sa svecima . već njegovo čudesno blago meditativno raspoloženje. bojom ostvaruje atmosferu. Jedan od prvih koji otvara epohu i problem luminizma . ima izraženu plastičnost. već njihovu suštinu izražava određenim efektima. Madonin masivni presto na kome sedi ima visoki naslon. Kao ličnost zagonetan. svirač na lutei i pevač. plavi plašt joj preko nogu. Priroda nije spoljna.koristi boju kao svetlost skraćenu na specifičan način.materiji daje idealna svojstva i ne detaljizuje je. da bi čoveka analizirao u njegovom totalitetu.J 518. Umesto ”razgovora” osećamo duboku povezanost likova. a taj problem će se provlačiti kroz sve periode umetnosti i kulminirati u impresionizmu (impresionisti oponašaju Giorgionea). svetlost i senka se mešaju u gotovo neprimetnim gradacijama. Građevina nije prava crkva. Đorđone Giorgione (1476. u okviru nje postoje gradacije. sjedinjava čoveka sa prirodom. čitav prizor je blago osvetljen. Zanemaruje oblik teme. Svečana oltarska slika tipa Sacra Conversazione.slikama dao maha takvoj svetlosti i boji kakve nikada dotle nisu bile viđene. priroda se produžava do beskonačnosti. 18. on poetizuje scenu i zbog toga ne izaziva skandal. Zanima ga predstava čoveka u zavisnosti od prirode. Sve oštre suprotnosti su odstranjene.g. ona mu služi samo kao poligon za istraživanje. jer su joj strane otvorene. a boje plamte novim bogastvom i dubinom. ispod velikog svoda nad ukrsnicom. desno pored starac čita knjigu.g. K Slika na drvetu. Oformio je novi tip kompozicije. Zbog načina na koji je stari majstor obavio čitav prizor finom. odstupa od čvrste renesansne materijalizacije . što čini da su svi govornički gestovi nepotrebni. sve što je van kolorističkog i luminističkog koncepta njega ne zanima. - 159 . On je bio izvan okvira poimanja predmeta slike. otvorena arhitektura. vazdušastom maglom. a svetlost zrači iz kože tela. pa je čitav prizor obasjan blagom sunčevom svetlošću. u blizini ukrsnice. odan ljubavi. ispred nje devojčica svira violinu . daje predstave univerzuma. poetično je nastrojen. Slika tela zbog njihovih poetskih svojstva i da bi ta tela odrazila svetlost.mnogi su ga podražavali. prostora. Figure se pojavljuju ispred apside. već utapa u sebe figuru koja postaje nerazdvojivi deo kosmosa. čiju je tehniku unapredio. Ono po čemu se ovaj oltar na prvi pogled razlikuje od svojih firentinskih predhodnika nije samo široko zamišljen prostor kompozicije. Koristi sfumato. Imao je poseban odnos prema materiji. koji je uz jak kolorit (istaknutiji i čvršći u građenju forme) njegova karakteristika. izbija iz ličnosti. koja je u njegovo vreme bila tematski nejasna.g. kao kod Leonarda. mi ga ovde vidimo kao kroz difuzni filter atmosfere. Teme njegovih slika ni do danas nisu odgonetnute. Ne komentariše događaje. Imao je veliki uticaj na dalji razvoj slikarstva .-1510. odgojen u Veneciji. Mi stojimo u glavnom brodu jedne crkve. Fina magličasta atmosfera. Po konceptu je sličan Leonardu. dok apsida ispunjava gotovo čitavu sliku. koja je delimično vidljiva. o njemu se mnogo ne zna. To svojstvo sretaćemo uvek u Venecijanskom slikarstvu.

koje su sablasno apstraktne). Ovo je jedan od omiljenih umetnikovih tema . prostudirani senzualno doživljeni oblici .\P 179. \P 178 1508. Poetizuje slikarstvo i donekle odstupa od Venecijanskog stila. oni su pasivni posmatrači . 21. Njihova tela zrače svetlošću. nebo koje je izrazito olujno (munja osvetljava oblike . Sa desne strane "kubistička arhitektura". 19.akt u prirodi (pejsažu). i kada stakleni bokal kojim 160 . Samo je Giorgione bio u stanju da prenese njenu pospanu.Istorija umetnosti Mane.-1510.. Vrlo intenzivna boja. Koncert u polju . životinja. U punoći svetlosti i obilju krivih linija postignut je potpun sklad. Usnula Venera . pa jedva udara po žicama. zove se još i Drezdenska Venera. Od veoma malog broja njegovih zrelih dela. jer jedino što je u akciji jeste Oluja. Oluja . a druga sipa vodu iz bokala u bunar i dve potpuno obučene muške figure. U Oluji je počelo nešto što će postati značajna i nova tradicija.ptica.. a sada je to ušlo i u slikarski repertoar.g.. nekoliko osoba provodi dan u prirodi . očišćen je od drugih figura . Posle Giorgionove smrti sliku je verovatno završio Tizian. na pastoralnu lepotu koja će brzo nestati. Na slici su dve nage ženske figure . Ko su oni ? Mladi vojnik i naga mati sa detetom do sad nisu otkrili svoj indentitet. pa je i tema slike ostala nepoznata. Pejzaž takođe spava. ali nije nepodesan. koje je na Oluji istančano i sasvim pagansko. čija je sama opuštenost vretenastog tela pohvala harmoniji u prirodi. Obe figura su u oštrom kontrastu i nezainteresovane za atmosferu. popodnevnu atmosferu. K Platno. Simetrija sa dubokom psihološkom tenzijom. i nikakvi klasični rekviziti ne odvlače pažnju od ove zaspale žene. Bez obzira na to šta je trebala da znači. platno.radnja bez radnje. Dijagonalni položaj Venere ne dinamizira sliku. smirena svetlost tela.radost lepote koja postoji. Do tada su samo pesnici uspeli da uhvate i daju nostalgično sanjarenje. Razlika je u raspoloženju.jedna svira. sa malom glavom.HG 488A. Oluja je i najindividualnija i najzagonetnija. Sadašnji naziv je priznajne naše nedoumice.gotovo žrtve Oluje koja se sprema da ih proguta. pošto i sami pripadaju prirodi. možda. 20.g. sa slikom koja je po načinu predstavljanja srodna Giorgionovom postupku.J tabla 41. Izvanrendne proporcije.IS 117. Zgužvana draperija je fantastično predstavljena.kuće u pozadini. bez lascivnosti. prizor liči na začaranu idilu. Giorgioneovi likovi ne tumače prizor za nas. Giorgionova Usnula Venera se odmara u prirodi. Na prvi pogled. prvi ležeći akt u renesansi. nećemo na slici otkriti nešto više od neobično ljupkog odraza Bellinijevih svojstava. Platno. K Oko 1505. kada je sviraču na lauti pretoplo. sa prirodom koja nije samo dekor. IS 116.

Ponekad se misli da ovo nije njegova slika. koje su služile kao povod. Nije bio zainteresovan za istraživanja i revolucionarna prelamanja.legenda je bila poznata još od V veka. da bi prikazao vedute Venecije).-1525. Giorgione obogaćuje ovaj motiv svim onim što je voleo: muzikom. sumrakom. ”Oproštaj Sv. svi predmeti ili osobe su prikazani sa lica ili iz profila. napredak mladog umetnika. Jer. 22. Izbegava dijagonale po dubini. samo drugačije inspirisan. jedan od njih svira liru. od slike do slike. Slika je rađena 7 godina. Njegov topli kolorit (držan u jednoj zvonkoj i tamnoj skali tonova. poeta. lepoj odeći i dubokom miru predela. Ursulu. od Mantegnine krutosti do Bellinijeve obasjanosti. Carpaccio je talentovani i kapriciozni pripovedač. pastoralnom ljupkošću. a i klima je bila suviše hladna. forma nije tako čvrsta. Vitore Karpačo Vittore Carpaccio (1455. Dok je Gentille skrupulozan i dokumentaran hroničar. Carpaccio je hroničar Venecije svoga doba. Ursule). Gole žene su izvor svetlosti. U ovom se ciklusu vidi. kada se vraćala sa Hodočašća iz Rima za Englesku . Ursule” i ”Mučeništvo i pogreb Sv. kao Benozzo Gozzoli u florentinskom slikarstvu. varijacije se kreću od intimne poezije do egzotizma. U prvim slikama želja da se suviše kaže i neusklađeni detalji otkrivaju da je autor još početnik. na severu Evrope nago telo je ostalo još uvek nezgrapno i bez ljupkosti. Donosi specifičnu atmosferu.g. obučeni muškarci. naročito u doba slikareve mladosti.HG 484A. gde na mahove zablješti grimizna čoha. ponekad bela perjanica. prilično je neobičan: on radi tako da detalji ili izdvojeni fragmenti izgledaju kao potpuno zaokrugljene slike.000 devica pobili su Huni ispred grada Kelna. pričao o Veneciji svoga vremena. čiji je siže uzet iz Zlatne legende žaka de Vorožina (XV vek) : Sv. sa drvećem otežalim od letnjeg zelenila u pozadini.žena zahvata vodu iz cisterne izaziva osećaj skoro neprijatne svežine. koji ima fantazije. Zasnovan je na tim konstantama novelističkog stila. žuta svila. Carpacciov način komponovanja.) Kao i Gentile Bellini. skoro misteriozan akcenat legendama koje on priča. Prvi ovakav Carpacciov ciklus jeste legenda o Sv. kćerku Engleskog kralja i njenu pratnju od 11. da bi u potpunosti bili obuhvaćeni ili izraženi konturom: ništa bolje ne odgovara pripovedanju. po svom sjajnom tkivu puti i svile. oko 1495. smislu za uživanje u divnim telima. koji se sa lakoćom izražava. Ursuli. To je slika jednog nenadmašnog trenutka zasićenog lepotom. među kojima su najlepše : ”Poslanici iz Engleske prose ruku Ursulinu od njenog oca Bretanjskog kralja”. Ništa tako čulno i neintelektualno nije stvoreno u Firenci. koji stvarnost posmatra kroz poeziju kakvu on voli i daje joj vid neke vilinske bajke (koristio je verske scene religiozne tematike. Nazivali su ga naivcem renesansnog slikarstvom.daje jedan neobičan. ali 161 . Ursule”.g. bio je maštar. kome je stalo do tačnosti kada daje reportažu o svom gradu i životu o njemu. Legenda o Sv. Ursuli . sanjar. K (Oproštaj Sv. kroz cikluse starih hrišćanskih legendi. i sačinjavaju je 9 kompozicija. beli turban ili odsjaj oklopa) uz crtež koji je primitivan i tvrd . ali je ona barem tipično Venecijanska. on je.

zdanja. koje predstavljaju nekadašnje gradove. radi dramatizovanja kompozicije. On primenjuje bogatije senke. Oseća se punoća oblika u ovoj dami. ali je i dosta različit.odnos ka teksturi same slike. Venera Urbinska . Slikar ljupko saopštava radost. 162 . pri čemu spoj dva oblika pravi titrajnim namazima. Njegova kapitalna dela su portreti. On nije bio tip univerzalnog čoveka.mogao je da proda svoje slike. Napušta Giorgioneovu idealizaciju i poetizaciju. Njegova je materija čvrsta. Sa relativno mnogo strašnijom i uzdržanijom notom slikan je ovaj Tizianov raskošni. zaljubljen u meso lepog tela i lepu odeću. naivan ali divan. radio je kad i on. Prvi plan je zaustavljen (ona). dakle ona je obična smrtnica koja se nalazi u svojoj spavaćoj sobi. Bio je vrlo poslovan .IS 118. kako ga je nazvao Veronese. a zadržao ono što je bilo definitivno. a manje poetizuje kompoziciju. u sve što je bogato.g. koloritno. pa otvara mogućnost Baroku da dođe do punog izražaja. slikovitim lađama ispresecanim svetlosnim zracima. Venera Urbinska inspirisana je Giorgioneovom Usnulom Venerom. Slikao je i predstave sna. on je pokupio sve što su oni u umetnosti osvojili. kao čovek u dubokoj starosti.kučence. više nego pesnik duše. Svojim talentom Tiziano je obuhvatio sve ono čime su njegovi rivali bili obdareni. a Venecija XVI veka nije ni tražila neku drugu poeziju. Faktura postaje sve slobodnija. U poslednjim delima ide na jak gest i patetitičnost u izrazu i ostale elemente podređuje dramatizaciji. pred fasadama palata. ležeći ženski akt. Ursule”. 23. On ne laska svojim portretima. Slikao je snažnim namazima. Tiziano je umro od kuge. Realni odnosi između elemenata. odeću i likove. on je dekorater i pesnik čula. koju oseća dok izmišlja pejzaže. kolorist i pejsažist. drugi je stvoren do pola . gradski vidici su sve prozračniji. Sjajan je u verskim kompozicijama i kao portretista. čime postiže dramatičnu atmosferu slike. radosno. Definitivno. predstavlja jedno od njegovih najprivlačnijih ostvarejna. Otac slikarstva. isti položaj tela naslonjena na desnu ruku gleda ka posmatraču. a u trećem planu je događanje (žena sa detetom). sve bogatiji popločanim salama. od toga odbacio sve što je bilo prolazno. zahvaljujući proporcijama umetnutih kubusa i pravougaonika. više intuitivno nego intelektualno. klasično slikarstvo Venecije. Luminizam. kako je za njega rekao Velaskez. vertikala. guši konturu. K Oko 1538.-1576. Zastava slikarstva. a ono njegovo revolucionarno je na iskazivanju kolorita i posebna novina . Ticijan Tiziano (1490.Istorija umetnosti deskriptivnost uskoro preovladava i tu Carpaccio. On je neiscrpni tvorac raskošnih ritmova i harmonija. piramida). pa nema jasnih granica. finoća obrade. Tiziano je najveći Giorgioneov sledbenik. ima življu senzualnost. jer Venecija nije bila zahvaćena idejama humanizma.g. mnogo je prihvatio od njega. uvodi dijagonalu i ruši renesansnu koncepciju komponovanja (horizontala. prenesene u sadašnjost. Iznad svega. Enterijer iz ”Sna Sv. više konkretizuje. više smisla za detalj. koji su studije karaktera i remek dela slikarstva.) Najveći Venecijanski slikar. on personifikuje veliko. dolazi do izražaja.

Ne prikriva dvojstvo u biću Karla V.Danae Boja prestaje da bude boja i takođe se gubi u atmosferi. igra svetlosti i senke dolazi do izražaja i usresređuje se na ovo senzualno telo. prikazan kao zlatna kiša).g. pun Italijanskog gesta. sve boje imaju toplu notu. K Asunta.A 287. Danaja . i Tizian . koji je u isto vreme i jedno od ”kolorističkih čuda”. Gledano izbliza. Samo kada se čovek odmakne. otvorenu. Starica. Tizian . koje odražavaju tragiku ovog cara. on dopušta da na licima provejava karakter ličnosti. Uspenje Bogorodice . Taj veličanstveni teatar. ali je oduhovljeno očima.IS 119.Uspenje bogorodice Asnut 25. K Tiziano ne laska svojim modelima. kao šatorsko krilo. malo nakrivo. služavka. koji probija oblak i pada na lice. K 1553. pozivajući ljubavnika u vidu zlatne kiše (obljubljuje je Zevs. hladna proračunatost i beskrajan zamor su zajedno.24. platno kao da na sadrži ništa drugo sem na brzinu nabacanih crtica i grebotina. koje se zahvalno pomera ispod Sunčevog zraka. 26. Portret Cara Karla V . tamna ružna. Opreznost. iznad koje se lepotica Madona. pokušava da uhvari zlato koje pada. u njima lebdi. očinski blaga i topla figura Božija. ali okupana svetlošću i senkom. Tizianova slikarska individualnost i otvoreni prekid sa Giorgionojevskim manifestuje se prvo u ovoj blistavoj kompoziciji. Lice nije lepo. i ovo otkrivanje jedne ljudske sudbine čini da se zaboravi raskošna 163 .\P 182. To je prvi put da jedno ulje na platnu bude naslikano u ogromnim dimenzijama monumentalnog zidnog slikarstva (7x4 m). Danaja je Michelangelovska naga žena. ali se Danaja topi i gubi u posteljnom rublju. u svom izvanrednom pokretu. sa tamnom masom uzbuđenih Apostola oko praznog groba. ona se spušta na postelju. uprkos zvaničnoj velelepnosti kojima ih okružuje. Za takav format je do tada praktikovana samo tehnika freske. strpljiva mudrost. kolorit je topao i zasićen. uzdiže u mirne i svetle visine. koje gleda naviše. sa rukama raširenim za doček.g. Platno je grundirano crvenim. 1518.

Postavljena je bočno velika scenska kompozicija sa neverovatno smelom praznom površinom zida od stepenica (koja je dijagonala je u prvom planu). ali nije naglašena. na konju. u pejzažu. a u isto vreme čini onako snažan i efektan kontrast sa gustom i punom boje grupom ličnosti koji posmatraju Marijin ulazak u Hram (mala Bogorodica je izdvojena od grupe. neutralna masa čini toliko značajnom malu figuru devojčice Marije koja se penje. Kompozicija je malo razvučena.paradni. Plemeniti lik muškarca . Ipolit Rimaldini . Prilazak hramu . crvenog i žutog . vide se raskošne palate i planinski vrh Marmarone. čija ogromna.K Ipolit de Medici.K 1538.g.Portret Karla 27. Tizian .najlepši. Prisutan je pejzaž njegovog rodnog Alpijskog kraja. Nebo u valerima plavog. čuvena prodavačica jaja u prednjem planu platna nije jedini motiv koji daje ovoj kompoziciji realistički karakter.korističe ga Velaskez. 28. Nebo kolorit.Istorija umetnosti doteranost pojave. SKULPTURA VISOKE RENESANSE U ITALIJI 164 . već zapostavljena). Postoji još jedan portret Karla V .

Telo Davidovo sputava duh koji je u njega zatvoren.glava je veća u odnosu na trup) .g. sa nabreknutom zapreminom njihovih oblika. Visok 5. koje su imale nadčovečansku lepotu i snagu. on prkosi svetu. nivo su trebale biti postavljene figure vezane sa arhitektonskom masom (predstavljanje ljudske duše 165 . iz nje izbija tenzija i širi se na telo). oči su fiksirale tačku. tako karakterističnu za Michelangela. a preko njega i Renesansne umetnosti uopšte. Pošto je Golijatova glava izostavljena.5 metara. Međutim. Nagota ga vezuje za Donattellovog Davida.-1504. No. stil njegove figure proklamuje jedan ideal lepote različit od žilavosti i vitkosti Donattellovih mladića. postali su deo Michelangelovog stila. dok David.vajarskom sklopu. I tu se vidi njegova neoplatonska sklonost predviđa tri grupe skulptura: * U 1. koji ima 16 g. ali radnju koja se može pretvoriti u akciju svakog trenutka (kamen u desnoj ruci. Michelangelov David izgleda kao izazivač . ruku. koji je mogao da postane najčuvenije delo u tom stilu. već kao borac za pravednu stvar. naglasio snagu tela.J 534. Kod Laokona i sličnih dela. a leva skida praćku sa ramena). pa je bilo uobičajeno da se radi manja glava. telo se akcijom oslobađa duševnih patnji.sklonost ka simbolici. gde su na njega ostavila snažan utisak osećanja nabijenih mišićavih tela helenističkog vajarstva (mada Laokon. Sav ustreptao od sabijene energije. pošto su Michelangelu bila odvratna feminizirana muška tela. David . Grobnica Julija II bi bila najveće Michelangelovo dostignuće da je bila završena onako kako ju je on prvobitno projektovao. David jeste po legendi nežni mladić. K 1501. najranijoj monumentalnoj statui visoke renesanse. prikazuje radnju u mirovanju. tada još nije bio pronađen). Michelangelo je upravo bio proveo nekoliko godina u Rimu. pa zato ima povećanu glavu i gornji deo tela (disproporcija . On je trebao biti postavljen na povišen postament. Grobnica je trebala da bude kvadar. Pa.Michelangelo 1. ipak se David nikako ne bi mogao smatrati Antičkom skulpturom. Helenističke statue herojske razmere. smiren i napregnut istovremeno (desna šaka je malo prenaglašena i dramatična. u arhitektonsko . Jedinstvena svojstva Michelangelove umetnosti u potpunosti su oličena u Davidu. on je u Davidu.ne kao heroj pobednik.. a okolo tela .

Ista simbolika kao kod Mauzeoleja Pape Julija II.J 536. jer očigledno je da će se to ogromno telo u sledećem trenutku uspraviti. mermer visine 2.5 m. Papa je prekinuo umetnikove radove na projektu da bi.g. odaje čoveka sposobnog za mudro vođstvo. koji se klanja zlatnom teletu (što je izdaja za Jevrejski narod). koju su umetnikovi savremenici nazvali ”teribilita” (ušasnost) . Rob na umoru .-1534. Mojsije stvarno sadrži svu tajnu njegovog stvaranja i sav obim njegovog genija. K 1524. * U 3. Veličanstveni Mojsije. Bilo kako mu drago. Trebalo je biti 4 grobnice: jedna za Giulijana mlađeg. HG 444A. Grobnica Medicia . onaj zaustavljeni pokret. nivou je trebalo da se prikaže dosezanje višeg života (tu spada i Mojsije). koji se opirao.ljudske duše koje su oslobođene. Počev od 1525. odlikuje se strahovitom snagom. napregnut kao duh koji pokušava da izađe iz mase (stalno pravi različite stavove figura). 4. koji se bori da se oslobodi.majmun je simbol za najniže strasti i sl. koji toliko podsećaju na neoplatonističku sliku tela kao Tamnice duše. baš kao i za strahovit gnev. Njegov stav izražava i budnost i meditaciju.J 535. K 1513. tzv.g. Fiksiran je onaj momenat uzdržanog gneva. milom ili silom. koji se prepušta okovima i Pobunjenog roba.a to je pojam srodan pojmu uzvišenosti. Robove je mnogo teže protumačiti: reklo bi se da su oni isprva pripadali nizovima statua . K 1513. u suprotnosti je sa Robom. Sputana nagomilana snaga se ogleda na svakom mišiću ove kolosalne statue. u trenutku kada čuje pesmu Izrailja. koji sav zrači umnom snagom i telesnom lepotom.personifikacijama umetnosti utučenih smrću njihovog najvećeg pokrovitelja. HG 444B. Materija je sapeta. Roba na umoru. a više do njihovih izraza. Celokupni pokret koji izbija je pokret duha. Postoje nekoliko nivoa: 166 . * U 2. predstavlja Mojsija (koji je stajao licem u lice sa Jehovom i koji treba da svom narodu saopšti zakon).-1515. Rađeno za grobnicu Julija II. Mermer visine 2. nivou su takozvani pobednici. što je najniži stepen ljudske egzistencije). 3. koji je bio zamišljen da se gleda odozdo. Mojsije . Dole je i majmunski lik . Pogled mu je sličan Davidovom i pokazuje duh iz neovozemaljskih okvira. Michelangelo je zamislio ta dva lika kao par suprotnosti.-1516. da izradi freske na tavanici Sixtinske kapele.26 m. Rob je iz prve grupe i doza erotičnosti izbija iz ove figure.g. 2. jer ovde i pokazuje oslobođenost duha. druga za Lorenza mlađeg i dve dvojne za Lorenza i Giulijana (uradio je samo prve dve). kao suprotnost robovima . kada je pod prvim impulsom srdžbe povučena leva noga već skicirala radnju koja će uslediti. Možda je njemu bilo manje stalo do njihovog alegoričnog značenja. naterao umetnika.J 541.Istorija umetnosti zarobljene u materijalnosti. Tu je i drugi Rob. Nikada Michelangelova skulptura nije bila u isti mah toliko definitivno završena i tako široko rađena.g. Kameni džin.

dramatičnije od i jednog drugog Michelangelovog dela.Gotskoj arhitekturi. Petra . kao da hoće da ustane i. koje one kao skup i personificiraju. Giulianova niša je suviše uska i suviše plitka. gde se plastika uklopila kao građevinski elemenat.K 167 . žali za preranom smrću mladih Medicija. jeste kako Vreme. nastajanja i propadanja.donji je trebao da ima dve ležeće figure. je mlađi i još misaoniji pandan Mojsiju. u pritajenoj pretnji Dana i prekinutom snu Noći. Ostali su samo Dan i Noć. gde je hteo da predstavi uzdizanje duše iz materijalnog sveta . u koje unosi polaritet života i smrti. Giulijano iskazuje misaonost kao duhovnu vrednost. kao jasno odvojeni principi aktivnosti. likovi toka dana. Veliki trougao statua drži na okupu mreža vertikala i horizontala. kao put od svitanja do noći. što predstavlja četiri osnovna principa u neoplatonskoj filosofiji. Pieta iz crkve Sv. ”Reke zemaljske”.ispod figure Lorenza nalaze se Jutro i Veče. koja kao da nije sa ovog sveta. . oni oličavaju svojstvo akcije u mirovanje.. obe sedeće figure i raščlanjenost zida slivaju se u jedan akord. njegov portret je idealistički. kao neodređeni delovi dana.iznad zida predviđene su lunete (lučni završetci). ti bolom ophrvani Džinovi svedoče samo o jednoj dubokoj i nikada stišanoj drami. kontemplativnost koju on čeka. melanholični Lorenzo. uspravno i aktivno gleda u prostor. njemu nasuprot. U ovim dvema grobnicama počivaju Giuliano i Lorenzo Medici. ispod njega su Noć i Dan. . Giuliano. ispale su kasnije iz plana. Umetnik u dvema figurama koje sede nad sarkofazima ne stvara portrete.Giulijano pravilno. Arhitektura i skulptura su se stopile u jedinstvo. koja je tištila usamljeničku dušu Michelangela. dva beznačajna člana ove slavne porodice. Oni su obavijeni usamljenošću. ali samo na crtežu (ne postoje u stvarnosti) i to četiri paklene reke. . životu okrenut Giuliano. Neki delovi skulptura nisu završeni.Vaskrsenje Isusa. Na zasvođenim poklopcima sarkofaga počivaju po dva simbolička lika. U stvari. Dan i Noć su svakako zamišljeni za horizontalne površine. To je već jednom postojalo u Romansko . koji uobličavaju čovekov luk života. čiji vitki i oštro oivičeni oblici pojačavaju punu oblinu i težinu skulpture. Misao. nego idealizovane tipove karaktera: ratnički odeven. Sarkofazi. koje su prema prvobitnoj zamisli trebale da budu predstavljene kao dve ležeće figure. koji je utonuo u duboku meditaciju likovi su večno trajni i vanvremenski. Iz plana su takođe ispale i ”Zemlja koja tuguje” i ”Nebo koje tuguje”. koji. idealna slika tog princa. figure koje su u ležećem stavu predstavljaju kontrast raspoloženja.\P 170 . uzdignuta glava i snažan pogled. kos poklopac sadašnjeg sarkofaga. da bi se on dobro smestio u nju. 5. Michelangelo radi na likovima. Sada se krenulo obrnutim putem: arhitektura sledi intuicije vajarskog uobličavanja. a ne za zaobljen. koju te figure treba da izraze. Poreklom od antičkih rečnih Bogova. dualizam tela i duše izražen je sa nezaboravnom veličanstvenošću. Jutro i Veče. kao i robovi.

Michaelangelo . koji Michelangelo napušta kada u Davidov stav uniosi strpljivo sabrano odobravanje. 8. sa izgledom mlade osobe.finito. ipak spokojna oholost je daleko i idealna estetika je razrađenija. ali se iz nje vidi kakva će biti njegova buduća skulptura: način kako je Bogorodica drapirana. Na njemu se ne vide tragovi patnje i mučenja. Ruka savijena u laktu. čija je desna noga podignuta da bi bila postament Hristovom telu. Mateja Duh pobednika 7.Sv. Nedovršena statua. skoro svestan fatalnosti i taštine. Michelangelo.-1506.-1534. odaju poznavanje severnih majstora. Michelangelovo najznačajnije rano delo . protivno svom običaju.ova Pieta još nosi tragove studija na kojima se formirao. Sv.jedva gestom leve ruke izraženo je njeno duševno stanje. što je vrlo bitna karakteristika njegovih poznijih likova. mlada kao Madona koja drži dečaka (malo starijeg) Hrista. takođe ni jednom crtom svoga lica ne odaje bol . Bogorodica ima mlado lice:"Zar ne znate da Bogorodice stare manje nego ostali". gleda melanholično.K 1475. naročito delovi oko grudi i nogu. stojeći na svom ukroćenom neprijatelju. njen lik je smiren i rezigniran. Bogorodica. na traci preko Bogorodičinih grudi sa ponosom stavlja svoj puni potpis.K 1529. Pieta . Likovi su uzdignuti do ljudski idealnog i već okruženi tihom usamljenošću. na toj obilnoj draperiji položeno je nago Hristovo telo u krilu Bogorodičnom (nesrazmerno raširena kolena čine oslonac Hristovom telu. Veličanstvena figura je potpuno artikulisana.K 168 . elegantno. Grupa od dvoje. Kao u snu opušteno.g. Duh pobednika . svaki pokret govori o mučnoj borbi za oslobađanje iz mermera. lepo i ne liči mnogo na leš. Sve je smešteno u trougaonu kompoziciju. kolenom stao na leđa čoveka sa bradom. 6. Prvi iz serije non .g. čija se klonula ruka zadržala na rubu haljine). dramatična u svojoj slobodi i vizionarskom licu. gde mladi pobednik. telo Hristovo je vitko. Mateja .Istorija umetnosti Rim. mirno. Kao kontrast. završeno 1498. Nad Pietom leži mir. a ipak prefinjeno i izmučeno.g. u spiralnom ritmu (nekada zvanim zmijolik).

Njegove Piete su lične. radio ih je za sebe i taj njegov experiment rezultirao je ne tako snažnim figurama. takoreći u stalnom pokretu. Dok je u klasičnoj kompoziciji. Tintoretto ne rešava svoju kompoziciju tom "prekinutom perspektivom". Tipična klasična kompozicija zasniva se na ravnoteži koja izvire iz osećanja simetrije. pokreti su do preteranosti jaki.g. koje sadrži četiri ljudska tela. ženski torzo Gole grudi. često su slikali likove u lepoj odeći (na njihovim su slikama ljudi srećni. oba su bila velike Venecijanske patriote. zrače optimizmom. Firenca. Vasari kaže da je Michelangelo razbio ovo delo. fiksirani sa malo prenagljenom hitrinom neverovatno veštog i efektnog crteža. 4. poluprofil. imali su uža interesovanja. krhke. sa malim glavama. kod njega je prostor najčešće prekomerno i tunelski dubok. Bol ih pretvara u svoj instrument . raskalašni. ali vrlo zatvorene prirode. Tintoreto Tintoretto (1518. Ostavljaju utisak jedinstvene monolitne celine. Poslednje Michelangelovo skulptorsko delo. suprotnom od onog na kome se klasi čna kompozicija fundira. Tintorettove figure su prilično izdužene.) Velikan Venecijanskog slikarstva. On prvi put dosledno organizuje sliku na ASIMETRIČNOSTI KAO PRINCIPU. dinamičnom. perspektivna žiža plasirana u centru platna. naočiti). Dok kod Veronesea teren pada. kod Tintoretta on se redovno penje. on takođe i još drastičnije koristi u kompoziciji visinske razlike horizontalnih planova za postavljanje pojedinih figura ili čitavih grupa.u njihovim likovima tuguje vasiona za raspetim Bogom.-1594.Oko 1550. vrhovima tornjevima i sl. polomljena ruka statue. U njihovom stvaralaštvu odražava se stabilnost. već neočekivano ili prazan prostor neba ili taj isti prostor sa krovovima zgrada.. Sebe je portretisao kao Josifa iz Arimateje. Ali. naprotiv. Tintoretto svesno beži od ravnoteže te vrste.. jer je mermer bio nečist. on ide do 169 . Rekli smo da je kod Veronesea scena sa figurama prividno nerealno uzdignuta. pomalo Antički osmeh. pa i u celom ranijem slikarstvu. Firentijski skulptor Tiberio Kalkanji sastavio je razbijene komade i dobio dozvolu da ovo delo završi. događaje. Ova Pieta. Zbog toga mu se zameralo da njegove slike ne ostavljaju uvek harmoničan utisak. koji na uštrb stabilnosti sračunato ide za tim da sliku već u osnovnom rasporedu učini živom. tako da u horizontu nemamo perspektivu onoga plana na kome se scena odigrava. ostala je nedovršena. plavkasta boja tkanine kojom je obavijen donji deo. Leonardo 9. klimu.g. one su izlomljene. kod Tintoretta je ona veoma često upadljivo ekscentrična i cela kompozicija je postavljena asimetrično. To su Tintiretto i Veronese. Koheziju slike zasniva na jednom novom principu. Na njima verni ne tuguju više za umrlima.KRAJ RENESANSE Dva velika Venecijanska slikara ovog doba nisu bili univerzalni duhovi. Njegova figura je Magdelena. niti pate zbog njihove smrti. koja spada među poslednje potresne Michelangelove Piete. i stvara jedan novi kompozicijski poredak. pokušao je da skine materiju i pronađe duhovnu suštinu koju je ceo život vajao.

kao npr. Ali. na pola udaljenosti. iako mlađi i njegov učenik. HG 492A. Imao je boju Tiziana.to više nije kompozicija renesanse sa horizontalom. žestina pokreta i poteza nisu jedino sredstvo pomoću koga on izražava svoja snažna i nemirna osećanja: dramatičnim sudarima tamnih i svetlih površina i naglim smenjivanjem svetlosti i senke on uvodi u Venecijansko slikarstvo jedan novi.-1594. Ta njegova paleta je bogata srebrno-sivim i plavim tonovima.g. Osim toga. veštinu kolorističkog modelovanja dovodi do vrha. Tajna večera . Poslednje veliko Tintorettovo delo. No. a crtež Michelangela. realna svojstva slike zamenjuje idealizovanjem. pomera očnu tačku. se izdvaja jedino svojim sjajnim oreolom. ali je ovog puta sto postavljen upravno na plan slike u uveličanoj perspektivi Hristova mala figura.Istorija umetnosti deformacija. sve to služi da se dramatično suprostavi prirodno natprirodnim. koji je isticao njegovu iznenadnu praskavu i fosforastu svetlost. Otac mu je bio bojadžija. Tintoretto je takođe odustao od tradicionalne Venecijanske zlatne sočnosti i stvorio novu paletu. On se smatra naslednikom i konkurentom Tiziana. Ima metafizičku koncepciju. Time on razbija jedinstvo starijeg Venecijanskog stila. za koji je karakteristična mirna. U njegovo vreme postojale su dve struje: 1. Tintoretto-last supper Hristos se još uvek nalazi u centru kompozicije. Tiziano. likove sjajno psihološki povezuje.nikada joj se neće približiti. 1. a pre svega je najčešće tamna. Tema slike je dramatična. Zadržava renesansnu smirenost likova i nikada ne unosi patetiku. kao i Veronese. Umetnikov glavni cilj je bio da 170 . kao i kod svog učitelja. I on. posuđem za hranu i piće i domaćim životinjama. Kao i Mantegna. Događaj je smešten u okvir sadašnjice. vertikalom i piramidom. uveo je nov način viđenja kompozicije . ispunivši scenu slugama. Zamračio je Venecijansku paletu. platno koje na sve moguće načine negira klasične vrednosti Leonardove verzije te teme. koji je samo njemu svojstven. Tintoretto se raspričao nadugačko i naširoko da bi događaj postavio u okvir svakidašnjice.inspirisana piktoralnim efektima 2. pa on ne prelazi u manirizam. Izazivao je ljubomoru kod mnogih.J 559. K 1592. Zadržava dijagonalu i pojačava je.inspirisana Michelangelovom Sixtinskom kapelom. koji ga je izbacio iz svog ateljea. Odsustvo patetike . jer su tu i nebeske sluge . on koristi upadljivije naizmenično smenjivanje modeliranih formi i nemodelirane površine.Njegovom dramatičnom temparamentu odgovarao je taj kolorizam sa tamnim i muklim tonovima. Jaka razlika svetlosti i senke.dim iz zapaljene uljane svetiljke čudesno se pretvara u jata Anđela koji se skupljaju iznad Hrista u trenutku kada on učenicima nudi svoje telo i krv u obliku hleba i vina. koju postiže svetlom (guši u potpunosti realnu svetlost).Kao kolorista. ali ne po planovima.Tintoretto je bio između ove dve struje. što još više dramatizuje prizor. takoreći skraćeni vid svetlo-tamnog. naslikane skoro vek ranije. što je preludij Baroka. zlatna svetlost koja se ravnomerno rasprostire po celoj slici i ne cepa je. njegove dijagonale dinamiziraju kompoziciju.

Njegovi efekti perspektive su ponekad manje dramatični i privlačni. a konture ostaju jasne . ali njegova uloga je tako beznačajna. Uzdiže čitavu scenu iznad horizonta. slikao je i u Palati Dužda. već se cela ta raskošna gomila talasa u žagoru i pokretu. mermerna stepeništa i balustrade oko kojih se veru sluge i lepe devojke. biseri. masa koja je bolje ustalasana od tih Veroneseovih skupova. Došao je u Veneciju iz Verone. luksuzni hrtovi .g. kakve su uistinu i bile. iako on već prelazi u nešto drugačije. Vezu likova gradi na dva načina: prirodno (sluge) i natprirodno (jata Anđela).) je jedan od poslednjih renesansnih majstora.prikaže instituciju Tajne Svetog Pričešća. dajući priopitet boji. mada uloge tih epizodnih figura jesu isto tako lepe i značajne kao i gospodstveni gestovi njegovih centralnih figura. harmonična i raspevana. na kome proviruju i belasaju se tornjevi i konture udaljenih zgrada. Na prizoru slike se profiluju i siluete obično epizodnih ličnosti njegove scene. ležernu perspektivu. Imao je stvaralačku imaginaciju. sluge. patricije. to više nisu bile grupacije u jednostavnim portretskim stavovima. kao i dijagonalama (npr. To postiže menjanjem perspektive pomeranjem očne tačke. na gozbama koje je predstavljao u blistavim tremovima Venecijanskih palata. je postao slavan. On je svoje ličnosti okupljao oko bogatih trpeza. koja je u vreme Tiziana zanemarena. da bi čovek pomislio za njega skoro da je sluga). U Venecijansku umetnost je uneo novu kolorističku snagu. koji je bio vajar.-1588. gotovo netačnu. u čitavom slikarstvu. Nije imao smisla za istraživanja. Proširio je izražajne mogućnosti i repertoar Mletačkog slikarstva. da bi celoj toj ustalasanoj vrevi dao stabilan i čvrst okvir. kao na Ghirlandaiovim freskama npr. ali dostižu harmoničnu živost. vojnike. pretvaranje zemaljske hrane u Božansku.njegova je boja bogata. Svetlo izbija iz glava. Ne postoji.dijagonalno postavljen sto. pa tu naredne tri decenije dolaze slikari odasvuda. sluge su ispred. muzičare i kepece. imao je detinju radost stvaranja. tako da njegove figure kao da lebde u visini. otvorenost i predusretljivost mu otvaraju sva vrata. 1553. što je takođe je jedna od karakteristika Veroneseovog slikanja. Veronese je u svojim prostranim slikama stavljao pored Hrista čitave mase ljudi. Svojim iluzionizmom otvara put ka baroku. Zahvaljujući njemu. On jeste dekorativan. majstor je kompozicija ogromnog formata. zapravo su likovi njegovih Venecijanaca. ona je bogata i vedra. koju je on prekrajao prema svojim potrebama. a zanat je izučio kod svog oca Gabrijela. Pod uticajem je Giorgionea i Tiziana. lepe plavokose žene. Nije mističan kao Tintoretto. Svila i brokat. Venecija postaje meta Severne Italije. Za to aparatura kao Madonin presto iz svetih konverzacija nije bila dovoljna: Veronese je izumeo gozbe.on voli da bez granice i retorike prikazuje svečanosti i bankete. tako da joj nebo i oblaci služe kao pozadina. sa beskrajno finim prodorima lakog. U njegovoj sjajnoj svetlosti dolaze do izražaja nežni tonovi. njegova priroda. zlatno posuđe. sa novim načinom . poneki mali paž. ali nikada ne žrtvuje jasnoću oblika i likova utisku celine. U njegovoj umetnosti nema ni traga od nespokojstva. koja je bila tako važna za Leonarda (Juda se lepo vidi izolovan sa suprotne strane stola. druželjubivost. Pokazuje sjaj materije. Nagoveštaj manirizma Paolo Veroneze Paolo Veronese (1528. Samo.g. srebrom okupanog neba. sa stubovima i arkadama Sansovinove i Paladijeve arhitekture. Nenadmašnom dekorativnom smislu dodato je i vanredno osećanje boje . na 171 . vratio je arhitekturu u slikarstvo.. svojih savremenika: kneževe. građane.Obdaren je da. veliku masivnu kompoziciju dovede u ravnotežu. poput Raffaella. Veroneseove dekoracije otkrivaju njegovo studiranje manirista i ponekada uticaj Tintoretta. sa uznemirenim figurama apostola okolo. a njegovi muški i ženski likovi. Kao što su raniji slikari oko Madoninog prestola grupisali Svetitelje i ktitore u Svetim razgovorima. Golgota. ma ko da su. On jedva nagoveštava ljudsku dramu Judine izdaje. čuvena slika.sav taj basnoslovni luksuz i obilje blista i treperi u svetlom tonalitetu beloga zlata.

8 m. Obed kod Simona ili Gozba u kući Levija . na šta je on rekao da ne zna šta bi ona tu radila i da je on crtač i slikar ljudskih figura. a nagoveštava i patetičan stav baroka. za njega to očigledno i nije bilo važno. kepece.J 565. sa 138 figura. budale. K 1573. 2. što mu je dozvolilo da uvredljive sporedne detalje ostavi na slici.zbog nemarnog odnosa prema temi. Ali. Veroneseovom izjavom nije uopšte razjašnjeno da li je to bila Tajna večera ili večera u Simonovoj kući. izviru iz jednog stava tako neverovatno extravetnog.5x10 m. Nemce i sl. HG 495A. u svečanom raspoloženju ogleda se Tizianov stil iz vremena oko 1520. i on tu ne priznaje nikakav drugi autoritet osim svojih čula. Izveštaj pokazuje da je Sud smatrao da slika predstavlja Tajnu večeru. idealno shvatanje čoveka. pa na prvi pogled izgleda da je slika delo visoke renesanse koja je zakasnila 50 g. \P 189. tako da su u levom donjem uglu figure. sa mnogo figura i raskalašnom materijalizacijom. Njegovo uporno odbijanje da prizna pravičnost optužbe i uporno nastojanje na svom pravu da unese neposrednoposmatranje pojedinosti. kako je govorio Veronese. bez Biblijske tematike. zbog želje da sve prikaže.. Slikarevo polje rada. jeste čitav vidljiv svet. Značajno je i to što mi čak nismo sigurni koji je događaj iz Hristovog života on prvobitno imao nameru da naslika. unosi neprikladne elemente: pijance.Istorija umetnosti kojoj dijagonala deli sliku. da nije bio opšteprihvaćen sve do XIX veka. 172 . pozvan čak i pred inkviziciju . Slikanjem ogromnih kompozicija gozbi. i njegova ravnodušnost prema temi slike. jer je Leviju odgovaralo da ima tako razuzdane ljude u gostima. Svadba u Kani .g. koje leži u osnovi svakog dela visoke renesanse. Veronese slika jedan raskalašno svečan obred. kompozicija 6.uzvišeno. ma kako "neprikladno" to bilo. Veronese izbegava svaku vezu sa nadprirodnim. Progonili su ga zbog paganstva. Jedan je od najproduktivnijih slikara.g. Njegova simetrična kompozicija je vraćanje Leonardu i Raffaellu. Naređeno mu je da umesto nekog psa nacrta Magdalenu. 3. pravu gozbu za oči.54x12.K Trpezarija Manastira San Giorgio Magiore. jer je slici dao sadašnji naziv tek pošto je bio pozvan pred crkveni sud inkvizicije na kompoziciji koja je slična Tajnoj večeri (i ima Sveti karakter). dimenzije 5. a u gornjem desnom uzburkano nebo i uznemirene draperije). tu nedostaje nešto bitno . ali nikakvu "težnju ljudske duše". pa je na kraju slici dao i ime Večera u kući Levijevih.

nisu mogle u njegovoj umetnosti igrati odlučnu ulogu. tek iza te bitne slikarske odlike dolaze drugi kvaliteti koji ga karakterišu: njegova delikatna čulnost (koja nije skrivena ni u slikama sa religioznom tematikom. Za Corregia ne postoji velika razlika između duhovnog i telesnog zanosa. forma nema sadržine. Uspenje Bogorodice . Corregiovo najveće delo. Ceo taj kovitlac džinovskih tela u najsmelijim skraćenjima deluje zamorno za oko. 4.Corregio dolazi kao izraziti majstor svetlosti. ŠKOLE RENESANSE 173 . širok i blistavo osvetljen prostor ispunjen likovima koji lebde. on je morao biti slikar do srži. koje u Italijanskom slikarstvu potiči iz florentijske tradicije. Peruđinovih i Raffaellovih .tražili maximalni efekat u intezitetu svetlosti koji obavija formu. njegova čuvena i smela skraćenja. Venecijanskih majstora XVI veka .g. ali bez smisla i cilja.-1534. a ne bestelesni duhovi. snažna bića od krvi i mesa. Po toj svojoj najdragocenijoj osobini.koja naravno imaju svoje preteče .Svadba u Kani Koređo Corregio (1494. U svemu nedostaje snaga. U pogledu predstavljanja svetlosti Corregio nadmašuje i same Venecijance.g. Radi Gracije ljupkog oblika. Slikar je ženskog akta koji je umeo da unese vedro osećanje ljupkosti. koje su pomalo senzualistički komentarisane. ali je ostavio i jak lični pečat. a u glavama naslikanih mislilaca nema misli. Oni su bili isuviše zaneti koloritom. Leonardovih "otkrića" -modeliranje i sfumato.kolorit . Ali je tema koja se krije iza te uskiptele orkestracije veoma oskudna. da bi (u stvari) na uštrb bojenih harmonija i žrtvujući ponešto od njih . stavovi su siloviti. a koja pogotovo dobija maha u njegovim delima sa temama iz Paganskog mita). Zadivljijuće je ipak sa kakvom se lakoćom on igra sa svim teškoćama i sa kakvom sigurnošću korača putem koji vodi iz renesanse u barok. U želji za što jačim efektom Corregio bez ikakvog računjanja stalno pojačava ritam pokreta i gomila gest za gestom. njegove stilske osobine koje ga u izvesnim delima vezuju za poznije slikarstvo Baroka (stil mu je protobarokni). Posle tzv. On odlično poznaje Leonarda i Michelangela. Virtuoz je. Freska iz kupole katedrale u Parmi. oni iskreno uživaju u svom bestelesnom stanju.J 562 Oko 1525. senzualan u boji i svetlu. disciplinovane forme. kao što to čini i Corregio u svojim tipični delima.Paolo Veronese .prostor i osvetljenje u prostoru. zatim njegova virtuoznost. Ako se slikarski gleda na njegovo delo. Mada se oni kreću sa takvom živošću kao da sila gravitacije za njih ne postoji.) je firentinski slikar kasne renesanse (neki ga svrstavaju u Manirizam). tako da to razmetanje obiljem pokreta i na kraju postane obično opsena. oni su zdrava. remek delo iluzonističke perspektive.

Novine posebno unosi Ticijano..XVI vek : Leonardo da Vinči. pa se ljudsko telo posmatra kao fizički.Istorija umetnosti Pizza će biti jedan od glavnih centara . Od XVI veka se razvio autonomni stil i usvajaju se sasvim nove likovne koncepcije. Luka dela Robija. Manje uočljive razlike rane i visoke renesanse. 2.ali znatno modifikovani. sedište politike. pikturalne efekte ka izražavanju svetlosti. Rana Renesansa . nema sklonosti ka naturalizmu. Republica di San Marco. ekonomije.Dučo. Slikari Venecijanske škole idu na hromatske. Domeniko Venezcijano. ravnomerno raspoređuju svetlost. četrdesetak godina kasnije. Masačo. Sijena iz vremena Preteča Renesanse . Sandro Botičeli. mogli su kupiti sve sa istoka (čak i robove). Senčenje je većim intezitetom iste boje. I odnos prema humanizmu je takođe različit . Renesansni izraz se transformiše. Venecijanci nisu bili tako jako obrazovani i univerzalni kao Firentinci. u Veneciji su postojale radionice Grčkih majstora koje su negovale Vizantijski način slikanja. U Veneciji se negovalo gotovo isključivo slikarstvo. koja kasni za Firencom oko pola stoleća. u odnosu na tretiranje svetla. Andrea Mantenja.ako da je stvoren poseban odnos u umetn. istančanoj harmoniji boja.Preneti uticaji iz Firence. Venecija je dosta dugo bila pod uticajem Vizantije. Slikari kontinualno neguju fresku. Pod uticajem Firentinaca. Takođe.Venecija ne prihvata ove ideje. nema vitalnosti Firence. Rana Renesansa . pre svega u 13 v. veoma su cenjeni umetnici Nemačke i Nizozemske (nerazvijanje vajarstva je direktan uticaj Vizantije i zemalja Severne Evrope). Simone Martini.Koređo. Venecija . na krajnjem Severu Italije. Frančesko da Laureana. kako su je zvali stanovnici. na tehnike slikanja i kompoziciju. Visoka Renesansa . Imali su dobre veze sa drugim delovima Italije. umetnici univerzalni ljudi. diplomatije. a retka vajarska dela su radili uvezeni majstori (npr. poetskoj emociji i poletnoj mašti. pa je nastao specifičan tip realizacije svetla pomoću boje. Postoje dve okvirne grupacije slikara: 1. Poznata po elegantnim linijama. Napredak u koloritu. Pjero dela Frančeska. umetnosti. vožnjama po kanalima. nemaju ambicija da razvijaju teoriju i vrše reforme.Kraljica trgovine u Sredozemlju. posebno kada se radi o skulpturi gde će se taj uticaj antike izmešati sa uticajem romanike i gotike što će rezultovati novom formom koja će otvoriti put renesansnoj skulpturi. NJeni su stanovnici uživali u maskaradama. a izuzetno retko su se bavili još nečim drugim (Đrđone je bio muzičar). pa se podjednako neguje skulptura. a ne hladnim tonovima. Slikari ove škole pre svega su koloristi i luministi (kasnije će impresionisti definisati svetlo). 1. Paolo Ućelo. slikari racionalni u formi i crtežu. Kasna Renesansa . arhitektura i slikarstvo. iz Firence). Velika škola zajedno sa Nikolom Pizanom. Donatelo. Rafaelo. koji svojim dolaskom u Veneciju čini to da se u Veneciji (doduše malo kasnije) prihvate renesansne ideje. sa ogromnim materijalnim potencijalom . a ne kao psihološki oblik. Venecijanci retko slikaju freske. Lorenco Gilberti. Jedan od prvih je Antonio 174 . ali i oni imaju nešto karakteristično za atmosferu Venecije. Usavršili su i plastično modelovanje pomoću svetlosti. Filipo Bruneleski. Oni nikada ne napuštaju jasne konture. Benozo Gozoli. vladajuća porodica Mediči. Andrea del Verokio. Mikelanđelo. Venecijanska škola ima poseban značaj. grupa koja se oslanja na Firentinske uzore. što je omogućilo oslobađanje kolorita i forme.prva polovina XV veka: Fra Anđeliko. prihvaćena filosofija neoplatonizma i humanizma. Firenca . pa je njihov kolorit pravi vatromet boja. Fra Filipo Lipi.druga polovina XV vek: Domeniko Girlandajo. Mesto je sa izuzetnim geografskim položajem. 3. Takođe. koju je Antonelo da Mesina (Antonello da Mesina) preneo iz Nizozemske (otkrio ju je Van Ajk). Koriste tehniku uljanih boja. Koncepcije Firence i Venecije postaju dijametralno suprotne. Nani di Banko.

Pizanelo (čija je porodica poreklom iz Pize). realistično prikazanih. gde majstori nisu svestrani. Jakopo Belini. koja je ovde intenzivnija. sa svojom jasnom konturom i linijom i ravnomerno raspoređenom svetlošću. čiji su značajni sinovi Đentile i Đovani . U Italiji su to škole.\entile preuzima njegov način. pa tako idu u detalje i materijalizaciju. Ubrzani ritam razvoja i jake lokalne struje omogućavaju nam da razmišljamo i o lokalnim uticajima. Vitore Karpačo. Renesansa van Italije je međunarodni stil koji nastaje stapanjem Severnih i Italijanskih tradicija. četvrti veliki centar . Pizanelo.Holandija nije zahvaćena idejama humanizma kao Italija. do pojave baroka. težište umetničkog stvaranja je slikarstvo. Kod svih preovlađuju tela sa što realističnijom materijalizacijom (čak i Ticijan).Ticijano. 175 . pejzaži. bliži je Firenci. a počinje kada u Italiji renesansa doživljava svoju kulminaciju RENESANSA U HOLANDIJI U Holandiji se renesansne forme javljaju vrlo rano . Umetnost Renesanse je takođe međunarodni stil. sa mnoštvom detalja. i to se oseća u duhu. Trajno vođstvo ima Flandrija. koji je bio veliki mecena privlači umetnike u Rim gde stvaraju: Leonardo. Kasni za Italijanskom skoro jedan vek. Novo: odnos prema detalju i materijalizaciji. . Peruđino.Ako se uporedi Holandska sa Italijanskom renesansom. Radio je velike kompozicije samo da bi prikazao vedute Venecije . do kraja drži liniju i ima ravnomerno svetlo.prizori iz svakodnevnog života.Rimski Papa. Zato govorimo o renesansi Italije. Na Severu. a sve više svetovne . mrtve prirode. kao što je to bilo u Italiji. ali je jezgro sa ove strane Alpa. Renesansa na Severu je više vezana za gotičku nego za antičku umetnost. Bramante. Imaju veze sa severom Evrope (pod čijim uticajem usavršavaju plastično modelovanje pomoću svetlosti). Vizantijska tradicija ne postoji. Bili su bliži realizmu i naturalizmu. On zatvara prvi plan svojih portreta na dosta čudan način. 4. što se oseća i kod Pizanela.već prve decenije XV veka. Renesansa XVI vek: \orđone. poseduje odrednice koje je definišu. Tintoreto. npr. Čisto Venecijanski slikari. 2. XVI i XVII veka su slikari. žanr scene. Rade se sve manje religiozne teme. ni teorija ovim umetnicima nije bliska. zamenjujući poznu gotiku i traje do XVII veka. .prelaz ka ovoj grupi. Rana renesansa XV vek: Porodica Belini. . jedinstvenom formom. cvetova i leptirova. Andrea Mantenja. ali pored lokalnih postoje i regionalne struje. Mikelanđelo. i u tome su razlike u izvornim zbivanjima. To je Evropska pojava i ma gde se razvila. Rafael. Nemačke i Holandije. koja rado prikazuje arhitekturu Venecije. RENESANSA VAN ITALIJE Već je umetnost gotike bila jedna međunarodna pojava sa jezgrom sa one strane Alpa. Rim . Renasansa van Italije počinje krajem XV veka. Umetnici XV. Veroneze. njihova renesansa je aktuelna koliko i Italijanska. čiji su majstori bili svestrani i veoma talentovani. U Holandiji. u predigri na tlu Italije postoji komponenta nasleđenih uticaja Vizantijskog karaktera.Takođe. rodonačelnik jedne velike slikarske porodice.

radi se objektivno i individualno). nameštaj je svakodnevan. već dosledno prenose motive iz prirode. Čak i pozna gotika uspeva približno da razreši spoljni prostor. jer su ujednačene. Van Eyck razrešava predstavljanje prostora u okviru slike linearno i tonalno (upotrebom uljanih boja). Nekada se ne razlikuju verske i svakodnevne teme. kao objekat za sebe.Italija je imala i veoma jaku antičku tradiciju. javljaju i laičke. Obrada draperija ima veliki značaj u Severnoj umetnosti. prevazilazi se izražavanje simbolima za račun realizma i naturalizma . Italija je bila odbojna prema gotici i zadržala je romaničku formu sa zidom i freskom.Istorija umetnosti . Tempera se veoma brzo suši i zahteva brz rad. Italija lako rešava probleme proporcija. njihova ženska tela su trbušasta. U Holandiji se. delikatne efekte i kontinualnost svetlosti i senke. Srednjevekovna simbolika se pretapa u elemente svakodnevnog života. U kasnom srednjem veku je postojao problem predstavljanja unutrašnjeg prostora. za razliku od Italije gde je prisutna freska.g. a Holandska se dugo i bezuspešno bori sa ovim pitanjima.g. . Antonello da Mesina. .). Majstor iz Flemalea je dodavao ulja. kratkonoga.-1444. koji je imao brata Huberta (zajedno su radili Ganski oltar). delikatne i precizne detalje. Boš je vrhunac ličnog psihološkog slikarstva. Svetlost je difuzna i atmosfera je čista i oprana. Genijalne pojave su gotovo redovno pripremane postepenom akumulacijom saznanja i vednosti. koju Holandija nije imala. on je neobnjašnjiv za određene naučnike. jednostavan i bez dekoracija. Dodatkom ulja se usporava sušenje. Odnos prema tematici: nema arhitektonskih veduta. Smisao slike je da oblikuje isečak iz prirode u njegovoj sveukupnosti. Holandska renesansa ne traga za idealnom lepotom. Ovi umetnici rešavaju iste probleme kao i Italijani: figura.) Radi u vreme Masaccia (koji je radio u freske u kapeli Brankači). a ne kao u gotici. ona oslikava stvarnost. Van Eyck 176 . davana je samo ideja o tome. Ova tehnika omogućava vrlo tanane prelaze. U Italiji majstori iskazuju posebnost svoje ličnosti. profane teme. Holandska ima veoma jaku gotiku i iz gotike prelazi u renesansu (prihvatiće se specijalan gotički realizam. Holandsku renesansu otvara Jan Van Eyck. nastaje reforma: ratovi. jakih koščatih oblika. Svet prirode i svet duha postaje jedan individualizam. naročito nago žensko telo (Italijani su rekonstruisali duh Antike). Oni kvantitativne promene preobražavaju u kvalitativan skok. kompozicija. ali je tehniku usavršio Jan Van Eyck.g. linearna i vazdušna perspektiva. Holandska se figura mnogo razlikuje od Italijanske. U Italiju uljanu boju prenosi 1480. Giorgione). iluzije dubine prostora pomoću efekata svetla i intenziteta boja.1441. dok Holandska renesansa počiva na praktičnom iskustvu.g. sa često neskladnom proporcijom. Prvi je tome doprineo majstor iz Flemalea (1406. pored religioznih. U Italiji u tome učestvuje i naučna komponenta. Sredstva su podređena dostizanju jedinstva posmatrača i slike. Uticaj gotike se uočava u prikazivanju figura i draperija: one su uglaste i disproporcionalne. Holanđani nemaju prelepe figure i istančane pojedinosti (Botichelli. Ne postoji most između srednjeg veka i Jan Van Eycka. retko prikazi van stanbenog prostora. U Holandiji čulna percepcija jeste osnova stvaranja. Međutim.Odnos prema gotici je takođe drugačiji. Formuliše se i usavršava tehnika uljane boje. kao i taktilna svojstva materijala. 1570. pa postoji istovremenost njihovog delovanja. nemaju čoveka nadljudskih vrednosti kao kod Michelangela. gde je teško raspoznati ruke različitih majstora. smrt. Smisao je da se uspostavi duhovna veza između gledaoca i slike. Jan Van Ajk Jan Van Eyck (1386. U XV veku istražuju. gubi se irealna svetlost i hijerarhijsko srednjevekovno prikazivanje. Na Severu je karakteristično portativno slikarstvo. radi se nezavisno od tela. čulnom i ličnom. ali postoji određeni simbolizam. u čemu je suština genija da sumira iskustva. a u XVI veku uvode psihološke elemente. kuga i glad (Direr). Ne odabiraju primarne elemente. ali ne uspeva da reši unutrašnji (otkrivaju jedan deo zidnog platna ili se scena odvija pod tremom).

pejzaž i grad. pogotovu kod portreta. koji su precizno naslikani. Portretno i linijski izvanredno trodimenzionalno. Kompozicija je renesansna. koji podozriv i stisnutih usana kleči pred njima (realistička svojstva portreta). Donator je iste veličine kao Madona.gotičkih (velika draperija) i renesansnih (savladana je perspektiva i dubina prostora) .g. kadifa i kamena. Cela mala površina slike blista sjajem dragulja. iz tri dela. Mladi bračni par (idealizovani likovi) svečano polaže bračni zavet u skrovitosti nevestine odaje. koje ulaze u prostoriju.450. Giovanni Arnolfini i njegova nevesta . ali ako se bolje zagledamo u ogledalo (koje čini prostor celovitim). za Van Eyck istu važnost imaju likovi i pozadina .HG 512A. Slika otkriva skrivene lepote svakodnevnog života. K Oltarska slika. sa proporcijski istim razmererama ljudi. u kome se ogleda prostor iza očne tačke (vizure u ogledalo). probija se kroz svodove na stubovima i preko bedema posmatra suncem obavijenu reku. sa izvanrednom moći zapažanja i osećanjem za valer. Pod je u pločicama. Madona i dete sasvim su realistični. 1. njega.. Očna tačka je unutar kompozicije i perspektiva je veoma znalački rešena. to je lična vizija samoga kancelara. I Rolen i slika pokazuju bogatstvo. kancelarovo lice je naturalizovano a tkanina sa desne strane idealizovana. a iza je arhitektura sa pejsažom. pa je Kancelarova glava (60x60 cm) tehnički izvanredno data i predstavlja remek-delo fizionomskog slikanja.prikaz mu je realan. stavljeno na vidno mesto iza njih. Pozadina je virtuozno obrađena. Često postavlja ogledalo. pa je slika čuvena iznad svega po svom briljantnom minijaturnom pejsažu u zadnjem planu slike. HG 515A. za koga su savremenici mislili da ne mari za duhovni svet. Ima veliki doprinos u tehnici ulja. sa otvorenom knjigom).uvodi očnu tačku u unutašnji prostor i kroz prozorski otvor omogućava da se sagleda spoljni svet.pejzaž. metala. enterijer u perspektivi. videćemo da se u njemu ogledaju dve druge ličnosti. Očna tačka u enterijeru. žanr slika iz svakodnevnog života. Ulje omogućava diferenciranje detalja. IS 82. koja vijuga u daljini. Izgleda kao da su potpuno sami. Neke njegove slike obiluju zlatom i dragim kamenjem i tihim odmerenim mirom. On je najveći portretista svih vremena. ulje na dasci. \P 193. Realno su prikazani različiti materijali. u duhu . Bogorodica Kancelara Rolena . pokret nije srednjevekovni.J 449. Ima tu skoro srednjevekovnog osećanja za svaki predmet i njegovo simbolično značenja. 2. Oko ide za perspektivom šarenih pločica. podešena tako da ga dete Hristos blagosilja. Jedna od njih mora 177 . čime postiže realistiku svega što je naslikao. K 1434. Postoji dvojnost elemenata .prostor je trodelni (Sveto Trojstvo). kao i Nikola Rolen (koji je sa leve strane.

Majstor je izrazio svoju ljubav prema enterijeru. koji se posle nastanio u Briselu. K 1435. dakle. u prirodi. Vedra poverljivost ističe još više ovaj susret. kao majstor svetlo tamnog.\P 194. Poezija malih stvari živi u Holandiji školi kroz ceo XVII vek. sa druge strane. kao i draperija. mada ubedljivo realistična.Istorija umetnosti biti sam umetnik. pošto nam reči iznad ogledala. Rogier je izvanredan portretista. Nije učenik Van Eycka. ceo se prostor kupa u blaženoj svetlosti a osvetljenje koje dolazi kroz prozor je sivkastih tonova. Blagovesti .) Poreklom Francuz. uloga svedoka. cipele koje je par izuo podsećaju nas da oni stoje na "Svetom Tlu". zvučnu skalu boja i dramatičnost. Ali. Prijatna sobica tako je zatvorena .).setimo se tremova sa stubovima. Ona nastaje čarolijom predmeta koji učestvuje u sceni. majstor draperije. Rože van der Vejden Rogier van der Veyden (1400. jer su oni izrađeni krajnje brižljivo i isto toliko nam padaju u oči kao i brokatni plašt Anđela. napisane ukrašenim slovima kažu da "Jan Van Eyck beše tu" sa godinom 1434. koji je sjajno obrađen. pa je i mali pas amblem bračne večnosti. ne zlatu i blještavosti: ogledalo. koji ovu scenu okružuju na Italijanskim slikama . oštro prelomljenih nabora i udubljenja. Kolorit je pojačan. Rogierovo slikarstvo malo zaostaje u pogledu čisto slikarskih odlika. u sredini je Poklonjene Mudraca a desno uvođenje Hrista u hram. Janova uloga je. plodovi su simboli Raja (jabuke na prozoru i na sanduku su simbol Evinog greha). I sama domaća sredina. koji nam prenosi prirodu venčanja kao Svete Tajne. (ljubav prema običnom materijalu. po svom dramskom i patetičnom temperamentu on je uzbudljiviji od njega. Pri tome suštinu problema ne čini studija kako tkanina prati pokret tela i pokriva forme. to je tipična osobina slikarstva Severa.-1464. stvarajući iluziju stvarnosti. On nema istraživačku strast kao Van Eyck. teži naglašenoj jasnoći i dramatici. tako se na severu studirala odeća. on nije dorastao Janu. Odlična moć zapažanja. U velikoj meri se ispoljava flamanski smisao za enterijer. on je ubedljiviji. Tipično Holandska je sjajna materijalizacija predmeta . Tipologija ženskih likova Severnjaka - 178 . Naročito u slikanju atmosfere. Draperija u severnoj umetnosti igra jednu od glavnih uloga. slika treba da pokaže tačno šta je video i ima funkciju naslikanog svedočanstva o venčanju. metal isl. Njegova paleta sa življim tonovima nema onog prigušenog inteziteta ni one kompaktne jedrine koju vidimo kod Jana. koja gori usred bela dana. a figure imaju nelogičan položaj – kao da lebde. g. puna je prerušenog najistančanijeg simbolizma. Ako se uporedi sa Van Eyckom. Jedna sveća u svećnjaku. krzno. predstavlja Hristosa koji sve vidi (obratiti pažnju na prizore stradanja na okviru ogledala). ali ima sentiment i kolorističku vrednost.da posmatrač kao kroz providan zid sobe postaje tajni svedok Blagovesti. gotska draperija sa igrom bogatih. Blagovesti su na levoj strani triptiha. realno prenosi sve na sliku. brojanica. I nameštaj u odaji poziva na slično tumačenje. naročito u koloritu zaostaje iza njega. i kod Direra npr. metlica. Posećuje i Italiju. ali po dramskom. Kao što se u Italiji specijalno izučava ljudsko telo i anatomija.g. nanule kod njegovih nogu su simbol papučića. staklo. 3.drvo. ogledalo je simbol nevinosti. već kako ta obilna draperija likovno živi nezavisno od tela kao oblik za sebe (tako shvaćen problem draperije ostaće u Nemačkoj umetnosti. nanule).g. već sledbenik.

bez grudi i sa naglašenim stomakom. a slabo poznaje proporciju. Dolazak u Keln . Delo prostodušne i razigrane mašte. Ima pojačanu boju koja je valerski gradirana.000 njenih pratilja. zaveštanje sveta koji nestaje. posle hodočašća u Rim. 4. Ima subjektivni lirizam sa odjekom kasne gotike. V. Sa Memlingom se Flamansko slikarstvo potpuno oslobodilo primitivizma. Rogier je bio inspirisan direktno Van Eyckovom Bogorodicom kancelara Rolena.g. jajoliko lice. lirskoj prirodi više odgovarao ženski lik nego muški. oko 1489. Van Eyck posmatra očima a Memling počinje da gleda umom i dušom. bledunjavog lika. riđkasto plava kosa.. došao u Briž.) Poreklom iz Frankfurta na Majni. oko 1435. Eyck kopira i imitira. slika je rađena za gildu Briselskih slikara. a progres koji on donosi jeste produhovljavanje ljudskog lika. 5. Kompozicije su mu uglavnom simetrične. Ursule. On je bio dobar portretista. uska ramena. ali pripada Nizozemskom slikarstvu . Bogorodica sa detetom . a kasnije se nadahnjuje van der Veydenom (učio je verovatno kod njega). Ono što čini njegovu originalnost i što ga izdvaja kao jedinstvenog majstora među Flamancima jeste pitomost njegovog osećanja. kolorista i crtač Bogorodica. pa do mučeništva u tom gradu.Blagovesti Hans Memling Hans Memling (1430. Sasvim je prirodno da je Memlingovoj mekoj. Njegova veza sa Nemačkom se ogleda u škrinji na kojoj slika scene iz života Sv. njenu senzibilnost i gracioznost i sa poštovanjem se odnosi prema njoj. počevši od njihovog dolaska u Keln.K Prozor. On prvi otkriva kod žene njene ženstvene osobine koje je specifično odlikuju kao ljudsko biće. Na 6 panoa (koja dopunjuju dva neoslikana zabata) slikar izlaže priču o Svetici i 11. uz Rubensa i Van Eycka za treće ime Flamanskog slikarstva. K život Sv. njegov diskretni lirizam. Ta nota zvuči još čudnovatije tim pre što se javlja u jednom dobu u suštini veoma surovom po običajima i u jednoj ni malo romantičnoj sredini bogatog i poslovnog sveta.g.trećoj generaciji majstora flamanske škole. Rogier van der Weyden . Luka koji slika Bogorodicu. Njegova je vrednost u plemenitoj i pitomoj čednosti osećanja. Memling kopira imitira i menja. kao čoveka njenu nežnost. čovek u crvenom ili Sv. nota nežnosti i idealizma koja se ni pre i posle njega kod Flamanaca nije tako jasno osetila. Ursule. Ursula u toku cele priče ima frizuru sa dva krupna 179 . Portrete crta skoro idealizovano i karakteriše ga pripovedački dar.-1494. Pod uticajem je Stephana Lochnera. Njega karakteriše subjektivan realizam bez dramatike. Mnogi ga smatraju. koja je počela sa Van Eyckom.g.IS 92.ovalno.

g. ali je modelacija fina i senzibilna. Novčar i njegova žena . pas. grotesknog. monstruoznog i satiričnog doživljaja. 7.) Rođen je na granici Flandrije i Holandije. 1514. On je bio umetnik nezavisnog duha i izvanredne vizuelne memorije. Mučio se mislima o ovom naopakom svetu (bio je svedok inkvizicije) i slikao je rezultate svoga razmišljanja. Gola dama sa ogledalom To je detalj sa poliptiha. sa pojačanom patetikom i otvaranjem prostora.stariji Pieter Bruegel . on meri novac i sredovečan je psihološka studija građanske sredine. Device imaju crvene. Bio je muzičar i kulturan čovek. Ona na pristojan način pada pod udarcima Huna.-1530.menjač novca. svoj narod i zemlju u svim manifestacijama. Quentin Metsis .g. Dama ima dugu kosu i drži u ruci ogledalo.pokušava da prikaže deo eksterijera i da ga uvede u enterijer.Dolazak u Keln 6. Primljen je u slikarski esnaf u Antverpenu. boravio je i u Italiji dve godine. putovao je po Flandriji. Njegov odnos svetlo-tamnog podseća na Leonardov. čime se nadovezuje na Boša. Kod njega je bio naglašen narodski element. Ona lista knjigu i nezainteresovana je. Religiozne teme slika dvosmisleno. U njegovim delima takođe ima mnogo vedrine i mnogo obešenjaštva.) Antverpen.vanity Kventin Metsis Quentin Metsys (1466. Svoje prizore posmatra sa velike visine. Nastavljač je Van Eycka po svom daru smirenoga posmatrača. poznavao je anatomiju. U njegovim narativnim crtežima stvarnosti prepliću se predstave iz mašte . i mi ne uspevamo da to krvoproliće shvatimo sasvim ozbiljno. a za temu svojih slika često je uzimao poslovice. pejzaž je iza. mada je uvek ostajao nezavisan i pored toga što je sigurno putovao u Italiju.-1569. komičnog. dramatičnog. Hans Memling . Težio je da slikarstvo usmeri ka predstavama svakodnevnog života i ka satiri.Novcar i njegova zena Piter Brojgel .mešavina realnog i irealnog. Hans Memling . ženski portret koji zrači skrivenim šarmom. a prešao je da živi u Flandriju.Istorija umetnosti uvojka i nosi beli plašt na plavoj haljini. tragikomičnog.stariji (1528. Pored scena iz seoskog života (zbog čega je nazvan "Seljački Bruegel") slika i pejzaže (njegov genije je možda još izraženiji u pejsažu). Ponekad je usvajao razbijenu kompoziciju sa mnoštvom ljudskih likova koji sačinjavaju 180 . zelene i bledo ljubičaste haljine. čime omogućava da tela ne zaklanjaju jedna druge.IS 145.g. kritički nastrojen i žestok slikar. Po nepomičnosti likova i podrobnom predstavljanju predmeta slikar je zaokupljen starim flamanskim slikarstvom. toliko smo očarani šarenilom boja. Slika je crtana tvrdo. K Novčar . Sverno ogledalo na stolu . Francuskoj. sa sjajnim realizmom i sa satirom.

. koji se drže jedan za drugoga i koračaju mehanički za svojim slepim vođom.proglašen za najvećeg slikara svog vremena. Predstavljen je divan pejzaž. ti likovi ipak imaju težinu i čvrstinu koja nas podseća na Giotta.on služi kao pozadina jednoj čudnoj povorci od 6 tragičnih i smešnih slepaca. Za života je bio veoma cenjen slikar . IS 148.. Tiziano). Ostali ništa ne primećuju. Slepac vodi slepca . posrće i pada za njim. rezignirana melanholija i nevesela svetlost. natmureno nebo. ulje na drvetu. Vođa se. Pred smrt je uništio većinu svojih dela. 8. veliki je majstor pejzaža i veliki ja realista. Pojačanim formama.J 594. Produhovljena realnost detalja. K Oko 1565.g. čistoća kolorističkih harmonija. sama ta nespretnost im daje neku neobičnu ozbiljnost koja iziskuje naše poštovanje. 9. od prvog plana do pozadine i stapao je likove sa okolinom. Nije pod uticajem Italijana. radio je pejzaže sa godišnjim dobima i ljudima na radovima. Naslikani monotonim bojama. Ogromne scene sa produženim horizontom. plavi. već stropoštao u neku jarugu. Stepenasto je prikazivao prostor.J tabla 49. glomazni i spori. ulje na drvetu. žuti. Sto je dijagonalno postavljen. Boja mu je čista a kompozicija sveža. U likovima i pokretima slepaca ide do groteske. Ne bez razloga njih porede. koračaju kako su pošli i neizbežno idu u propast. spotiče se. sa izraženom je idealizacijom i naivom. a čitava kompozicija je isto tako monumentalna i uravnotežena kao kompozicija bilo kog Italijanskog majstora. međutim. sa akcentima lokalnoh boja (crveni.g. po važnosti. Slepci spadaju među najznačajnija dela Flamanske umetnosti uopšte. bez ikakvog kombinovanja sa delovima tuđih pejzaža . Kasnije napušta epsku širinu. sa minimumom oblikovanja i bez senke. da porodica ne bi imala neprilika. smanjuje broj ličnosti i uprošćava dekor. Prostor je prikazan u smeloj perspektivi.odvojene grupe. Sledeći iza njega oseća da nešto nije u redu. To su tupavi i sirovi ljudi. Ali. K 1586. sa Leonardovom "Tajnom večerom" i Michelangelovim "Strašnim sudom". uprošćavanjem i odstranjivanjem svega nebitnog Bruegel je dao ovome delu jedan 181 . Najupečatljivija Bruegelova scena iz života seljaka. IS 149. beli i sivi delovi odeće) odražavaju do tada neviđenu moć uočavanja i sinteze pikturalnih lepota stvarnosti. osim u pejsažu (Giorgione. Nikada do tada nije tako dobro prikazana nedeljivost čoveka od prirode. Poput braće iz Limburga. isprečeni jaz pokraj puta. bakropisa. jednostavna forma i upečatljiva linija su elementi kojima postiže monumentalnost koju imaju Michelangove figure. Seljačka svadba . ovog puta čisto Flamanski predeo.

a Hristos im je odgovorio: "Ne pogani čoveka što ulazi u usta.. 182 . Levo su podnapiti učenici. To što nema Antičkog uticaja ogleda se u slikarstvu: naga ženska tela su uglasta i neproporcionalna. postaje vizija opšteg čovečanskog ludila i on ukazuje na tragediju svoga naroda koji bez vođe ide u propast. ubistva. Grupa je kao celina čvrsto utkana u isprepletane krivulje u dubini (pri čemu se kretanja prenose delimično linijom.IS 149. U prvom planu su dve umotane devojčice koje podražavaju igru starijih. Nedostaje im ukus. Nemačka renesansa se razlikuje od njih po vremenu svoga nastanka. govoreći Farisejima kaže: "A slepac slepca ako vodi. I Nemačka i Holandska pokazuju naklonost da od realizma pređu u naturalizam. Svaku pojedinost slikaju naturalistički. Italijani su to prevazišli u svom realizmu. Fascinatan okvir. Mentalitet Nemaca je takav da teže pedanteriji i dorađenosti. Nemačka ima veoma razvijenu gotičku umetnost. Seljački ples . huljenje na Boga". ne peru ruke pre obreda. HG 519A. pa se renesansa teže probijala. Kada su se Fariseji na to uvredili. tako da ova povorka sirotih budala. i izbacuje se napolje. zbog specifičnosti gotike.u poslednjim decenijama XV veka. Realizam podrazumeva odbacivanje nepotrebnog i isticanje realističke suštine. objašnjavajući da "sve što ulazi u usta u trbuh ide. i po tome se razlikuje od Holandije. Boja im je sirova i teška. Naturalizam je svojstvo gotike. K 1568. Na slici je prikazana kulminacija seoskog slavlja kermes. kostima i sredine. ulje na drvetu.Istorija umetnosti tipski i opšti značaj. preuzevši religiozne tradicije. on ih je nazvao slepcima koji vode slepce. pa se teško oslobađaju težnje da motiv iz prirode prenesu sa svim detaljima na sliku i skulpturu. divna priroda umanjuje ironičnu notu.. Nemačka se razlikuje od Italije po jače naglašenoj naturalističkoj komponenti i po tome je slična Holandiji.. nego što izlazi iz usta pogani čoveka". Nije li Bruegel možda smatrao da to važi za tadašnje razbuhtale svađe oko detalja u crkvenom obredu ? 10. Srodna je Holandijii i po tome što nije imala Vizantijsku i Antičku tradiciju (problem proporcije). što sve drže i akcentuju nepomična stabla i stojeće figure. jer nastaje sa određenim zakašnjenjem . Nemci su pokušavali da se prilagode renesansi više nego Holanđani. Jer iz srca izlaze zle misli.. Nemačka je srodna Italiji po tome što je razvijala i skulpturu. koje se drže jedan za drugog idući u propast i smrt. a delimično oblicima i plohama boje). Zadržavajući sve oznake tipa. Hristos. vašar. To je jače izraženo u Nemačkoj. Fariseji su pitali zašto Hristovi učenici. ličnosti u prednjem planu su istovremeno nacrtane sa toliko ekonomije i naglaska na bitnim tačkama da svaka od njih postaje apstraktan izraz ritma same igre. U formi i konstrukciji slike su renesansni.g. Izvor ove slike je Jevanđelje. Jedina vrlina ovog prostodušnog stvaranja je poštenje. Humanističke ideje nisu prihvatili. oba će u jamu upasti". ali ono što izlazi iz usta od srca izlazi iono pogani čoveka. ali su po duhu srednjevekovni. gajdaš svira i dva para igraju. doterani starac dotrčava vukući sa sobom mladu seljanku. to je gruba umetnost pobožnih seljaka. iza njih se dvoje gube. RENESANSA U NEMAČKOJ Za poimanje Nemačke renesanse služi nam Italijanska i Holandska renesansa.

Sin draguljara. na njegovim slikama se ne vidi uticaj Van Eyckovog realizma. Suštinu njegove umetnosti ne čini njegovo italijansko obrazovanje. Napisao je da "mladi umetnici rastu kao divlje cveće bez nege" i zaključio je da ne poznaju dobro perspektivu. Četiri Apostola .g. putovao je u Italiju i tako shvatio značaj teorije. Bogorodica u ružičnjaku . On odlično zna gramatiku i rečnik Italijanske renesanse. koji sa Direrom i njegovom školom izbija na čelo Nemačkog slikarsta. Težnja ka lepom dolazi do izražaja u cvetnom svodu iznad Marije i muzikalnom društvu raznobojnih Anđela okupljenih oko nje.IS 101.Najplodniji period je kraj XV i početak XVI veka. Shvatio je da umetnost. prijatan stil. a umetnički centri se pomeraju ka jugu. Kelnska škola je bila jedna od najranijih čuvenih škola na Zapadu. Mladi Hrist je renesansno prikazan. odolevao je nemiru. K Sliku još zovu "Bogorodica sa ružinim žbunom"i urađena je u ulju na drvetu. Pobožna Lochnerova umetnost idilična je i naivno sentimentalna. već ono što je gotsko u njemu. Italijansku formu on uistinu nikad nije uspeo definitivno da svari i skladno sintetiše sa svojim upornim germanizmom. već i Italijansko slikarstvo.Keln. traktat o fortifikaciji . Stefan Lokner Stephan Lochner (1410. K 183 . Osnovu njegovog slikarstva ne čini samo domaće.autoportreti potiču čak iz njegove 13-ste godine).-1528. On je slikar prelaznog perioda. najsvestraniji (slikar. pomoću senki dočarava neravnine na tkaninama. SLIKARSTVO XV I XVI VEKA Kelnska škola (Donjo Rajnska) .-1450. kao što je Kelnska.Instrukcije za merenje šestarom i lenjirom. Marija draperiju skuplja oko nogu. Bio je vrlo silovit. ima negativnosti. Shvatio je pozitivan značaj teorije i učio je jezike. XV vek. 2. a on je najvažniji mlađi Kelnski slikar). Možda najznačajniji umetnički centar postaje Nirnberg (gde je majstor i rođen). teoretičar) i najviše nemački među Nemačkim slikarima. Sve je prekriveno mekim oblicima. o perspektivi.gotika. koga Direr laskavo naziva "Nemački Fra Angelico". 1.Rođenje i razvoj grafike spadaju u najvažnija zbivanja u Nemačkoj. koji otvara renesansu. svestran duh kao Leonardo. kao da je haljina duža nego što treba (karakteristično za gotiku). gube svoj raniji značaj. Ako izuzmemo Italiju.g. na način na koji se negovao u Nemačkoj. Delo se ipak vezuje za tradiciju kasnog srednjeg veka jer ima čisto zlatno pozađe .J 585. grad čuvenih romanskih i gotskih crkava bio je nazivan "Severnim Rimom". Direr je umetnik velikog soja. počeo je da radi kao vrlo mlad (neki crteži . a i Anđeli podsećaju na gotičke. Pratio je psihoanalizu preko portreta. Usavršio je detalj do perfekcije. rodonačelnik je grafičke umetnosti (grafička umetnost je starija od štamparije). Orjentisan je na grafiku. graver. radio je bakropise i drvoreze. još uvek gotički po efektu. ali njegove rečenice nisu italijanske. matematiku. Bokor nije sveden na arabesku i prostor je realan. Albreht Direr Albrecht Dürer (1471. U njegovom slikarstvu preovladava mekoća oblika i izražajna blagost.) Iako je Van Eyck već bio slavan kada je Lochner radio. Tedencije ka realizmu osetiće se u Kelnskoj školi tek posle ovog umetnika (Keln je u to vreme bio centar kulture. uradio je više autoportreta. Ostavio je pisanu zaostavštinu . ali ne bez privlačne draži. Ovaj fini.tvrđavama.) U XVI veku stare Severne škole. 4 knjige o proporciji ljudskog tela. Likovi su detinji i meke puti.

ispisani u dnu. iz kojih se čita njihov temparament. Navodi iz njihovih dela. u Luterovom prevodu. \P 212. u jednom drugom. Ali.godišnja doba. Apostoli imaju trodimenzionalnu ozbiljnost i uzvišenost kakvu nismo sreli od Masaccia i Piera della Francesca (oseća se uticaj Italije). zaokružujući kao četiri strane sveta na kompasu Božanstvo koje se nalazi u nevidljivom centru tog "triptiha". Slikarski. Slika doista izgleda kao posvetovljena ikona (ima natpis). Ovo vrhunsko delo je urađeno veoma pedantno i sa dosta detalja. Prilično se oslobodio pojedinosti. Posle 1520. Ovo je jedan od njegovih poslednjih autoportreta. K 1500. a ovo delo je vrhunac tih njegovih religioznih slika. Saglasno svojoj ulozi. Slike na drvetu. doba čovečijeg života).J 582. koje je odabrao.Istorija umetnosti 1523. doba dana. predstavljaju par drvenih ploča . univerzalnijem smislu. Pojačana je karakterizacija ovih realističkih likova . a Petar i Marko stoje iza njih). 184 . iz čega se vidi da je ipak bio Nemac. Ovo je najviše proučavano delo prikazan je novi tip ljudske veličine u Nemačkoj. sva je pažnja usmerena na njihove fizionomije. ruke na grudima kao da će da se prekrsti.zbog krupnog oblika uprošćenih širokih haljina. Apostoli. ta četiri lika predstavljaju četiri temperamenta (a prećutno i ostale kosmičke kvartete . svečano i ozbiljno lice gledano "en face" i hristolika idealizacija crta lica sa pravom uživaju ugled koji daleko premašuje obične portrete. Hristoliko prikazuje sebe. koja odražava ne toliko Direrovu sujetu koliko ozbiljnost sa kojom je gledao na svoju misiju umetničkog reformatora.raspuštena kosa. u prvom planu. kao Raspetog Hrista .diptih. Slika na drvetu. ova slika pripada Flamanskoj tradiciji. koje sadrži ono što je sa pravom nazvano Direrovim umetničkim zaveštanjem.g. oni se bore protiv katolika isto koliko i protiv preterano revnosnih protestantskih radikala. Autoportret .-1526. je počeo da radi religioznu tematiku.g. su osnivači protestantske doktrine (Jovan i Pavle su jedan naspram drugog.g. 3. Ali. jer je on sledio učenje Martina Lutera. opominju gradsku upravu da ne smatra ljudske zablude i laganja voljom Božijom. a sliku karakteriše gotička tradicija kojoj je dodat Italijanski idealizam.

stroga slika. Ono što je najlepše na njegovim kompozicijama jesu romantične bukove i borove šume.g.bakropis. Liričan je i antiklasičan.) Formirao se izučavajući domaće. Pažljivo radi detalje.-1553. Njegove ličnosti kreću se sa novom slobodom. Jedan je od najtipičnijih predstavnika tog nežnog stila izniklog iz minijatura. Saxonske škole. u brižljivo izrađenom ambijentu porušanih arkada.\P 215. Dunavski predeo .stariji Lucas Cranach stariji (1472.4. prim. Albreht Altdorfer Albrecht Altdorfer (1480. Hristos na maslinovoj gori Gravura . slika površinski i bez prostornog oblikovanja. Poklonjenje Mudraca . na kojima su figuralne partije dodate uglavnom da bi slika dobila svoj siže. Bio je najzabavniji slikar i vrlo produktivan. već i slikar arhitekture i bitaka. bio je vezan za antiitalijansku koncepciju i antihumanizam. Predstavlja najlepše Direrovo delo iz njegove mladalačke epohe. koje sprečavaju daleki pogtled u pozadinu.). arhaičan. ostvarena u odmerenoj kompoziciji boja i oblika tri Kralja pred predelom u toplim tonovima. K Možda (ne znamo tačno koja je to slika. a takođe i kao slikar arhitekture. Njegovi gotovo dokumentarni radovi podsećaju na kasne gotičare. bez figura. Prvi u Evropi radi čist pejzaž. U svoje vreme je bio veoma cenjen. On nije samo dobar pejsažist. Altdorfer je daleko važniji kao pejsažist (izvlači pejzaž kao poseban rod). proporciji i draperiji se ogleda uticaj Italije. tzv. Ta njegova prva dela su slikana u gotičkom stilu. Majstor je niskog soja. dičio se otporom prema humanizmu. pa na njegovom grobu piše "najbrži slikar"). Poklonstvo Mudraca je svečana. nego li Direrovom plastičnom i monumentalnom stilu. Izbegava previše religiozne sadržaje. Priroda je zagrađena mnogim zidovima i stenama. Slika na drvetu. po finoj izradi i po malom formatu svojih slika. sa usklađenim efektima svetlosti i senke. samo pejzaž.g.\P 213. 185 .) Osnivač tzv. u pozadini se vidi dvorac. ratizbouske minijaturiste XV veka i bliži je njima. Lukas Kranač . aut. Put. U anatomiji.? Nebo je naslikano sa čudesnom vazdušastom prefinjenošću.-1538.g. ima veliki broj urađenih slika (radio je brzo. 5. nego li kao slikar religioznih tema. Vidni su ornamenti. dunavskog stila. K 1504. 6. međutim. hrabrost da se otisne u nepoznato je bila za njega spasonosna. ali rezervisan prema talasu savremenoga. konzervativan i pomalo patetičan.

Majstor je portreta. Prolećna ninfa Ona leži gola. Bio je veliki dramatičar u slikarstvu i tragična atmosfera je kod njega uobičajena. malim grudima. U portretima pokazuje realističke osobenosti.Istorija umetnosti Slika i pejzaže. nastran. njegovi veoma elegantni profili podsećaju na čvrstinu Japanskih grafika a ne na gotičku neodređenost. a pod glavom joj je bordo tkanina. Za razliku od ostalih Nemačkih slikara. Njegova invencija nije tako bogata i raznovrsna kao Direrova. No. Često puta kraj njih je Amoret sa saćem meda i pčelama. ti aktovi su valjano slikani u svom sedefastom inkornatu na sasvim tamnoj pozadini. sa zlatnom ogrlicom oko vrata. odakle je izvučena pouka o prijatnoj i bolnoj strani ljubavi. ali nameštena gracija i elegancija na koju on pretenduje izaziva osmeh.g. žene koje je on slikao. Gotika provejava kroz njegova dela. a slika i pejzaže. ali ona su slabih proporcija. ispupčenim trbuhom i obično glomaznim nogama. Cranachovo slikarstvo je iznijansirano i ritmičko. izgledaju prilično komično . imaginativnost i psihološka karakterizacija. možemo osetiti njegovu nostalgiju za paganskim svetom. ali je majstor portreta. i koji bi trebao da tu nagotu učini još golicavijom.) Jedan od trojice najvećih Nemačkih slikara najcvetnijeg doba Nemačke umetnosti. jer se on ne trudi da prikaže "ženstvenost" ili "lepotu". sa velikom expresivnošću izraza. 7. Portret Saxsonskog princa . međutim.riđokose. kod kojih preteže crtačka strana. To je razlog zbog čega se on ne ističe portretima i religioznijm slikama. 8. Koristi sve mogućnosti da predstavi naga ženska tela. 186 . barokan (po naturalizmu i patetici) na svoj način. nisu u skladu sa klasičnim kanonima lepote.Portret saksonskog princa Matijas Grinevald Matthias Grünewald (1460. odražava duh srednjevekovne spiritualnosti. A kada slika Veneru. slikar je pozne gotike. nastoji da izrazi individualno i tipično. one obično drže jedan sasvim proziran veo kojim zaklanjaju nagotu. nije živa i expresivna u svojoj arabeski (ornament i arabeska su uopšte važni elementi u Cranachovom slikarstvu). Ne može se reći da kontura tih aktova. religioznosti i mistike. iracionalan. mada su izrazito prefinjene.IS 138. K Oko 1517 Lucas Cranach . već je najbolji kada obrađuje oplemenjene erotske teme. pa po svom shvatanju estetike on izjednačava emotivno sa lepim. senzibilan i emotivan iznad svega. umetnik srednjeg soja. izazivačku čulnost.-1528. Fantasta. Cranachove Venere su rađene sa pretenzijom da budu pikantne. već dijabolična svojstva ili hladnu. sa simpatičnim okruklim glavama. ali kao naknada za to. Grinvald je prevashodno slikarski temperament i jedini pravi kolorista među velikim nemcima. no opažanje je oštro i gotovo dokumentarno istinito. ponekad sa velikim crvenim šeširima. ali mu nedostaje strast. on nema sebi ravnog među Nemačkim slikarima.

Dve scene . koja se u jednom izlomljenom. Slika na drvetu. za njega je najveća zakonitost njegova senzibilnost: njoj su podčinjeni i njegovo znanje i njegova mašta. u tragičnom. očaj i sudbina. jer je on ignorisao elemente renesanse.patetičnost. jedna krupna.-1515. Ali. seljačka figura. prstima iskrivljenim od grča. glasno nariče i lomi svoje dugačke ruke. koji štrče u praznom nebu i stopalima probijenim klinovima. koja kleči.Desno je scena Proročanstva: Jovan Krstitelj. sasvim originalnom slikarskom koncepcijom i sa jednom umetnošću besprimernoj po svojoj dramatičnosti i svojoj mahnitoj expresivnosti. sa rasutom dugom plavom kosom. odražava duh srednjevekovne spiritualnosti. Jedno od najvećih ostvarenja toga vremena . tačnije rečeno po svom expresionizmu.). sa naturalizmom i intencijom da na taj način pobudi osećanje grozote kao osnovno osećanje. prikazuju dve Hristove prirode: . skoro crnom nebu. izranavljenim i krvavim lešom Hrista. dato je u herojskim razmerama koje ga uzdižu iznad običnog ljudskog. Ta tri momenta: grozota. bio je drugačiji od struje koja se kretala ka renesansi. Marija. Mada ignoriše perspektivu i ne brine se za prostorno jedinstvo.i već smo odmah suočeni sa jednom neslućenom. kako se to praktikovalo na drugim oltarima (već na spoljnoj strani Izenhajmskog oltara) data je centralna tema Raspeće . nebrojenim ozledama i potocima krvi. \P 214. noćnom osvetljenju. Grinvald tretira Hristov akt svesno. Na tamnom.Koncert Anđela.tekst koji je ispisan na fonu slike pored njegove figure. levo su Blagovesti. Izenhajmski oltar 1510.deformacije i snažni naturalistički sadržaj.tri pozornice unutra (kad je škrinja otvorena. Izranjavano Hristovo telo i iscepane draperije . Oslanja se na srednjevekovnu koncepciju: draperija. IS 134.J 579. čine emocionalni akord iz koga je ova slika sačinjena.U vreme kada naučni duh renesanse prodire u Nemačku umetnost. Zbog svoje spirutualizacije nije bio shvaćen u svojoj sredini. Dvojaku Hristovu prirodu izražavaju i likovi sa strane: tri istorijska očevidca. to jedno telo na krstu. kada se Direr upinje da pronađe matematičku formulu lepote. 9. u kombinaciji sa realnim pejsažom. sa licem skamenjenim od bola. napetim tetivama. na 187 . rane po telu.leva i desna. nateklim i deformisanim od rana koje zjape. K Velika razlika u odnosu na Italijansku renesansu . Ovaj Hristos je inspirisan Raspećima kakvih ima u Nemačkoj skulpturi XIV veka.g.to je rezbarena škrinja sa dva para pokretnih krila . a ja ću opadnuti !". osećaj za prostor i primena obojene svetlosti. koji ne učestvuje u ljudskim osećanjima u ovoj tragičnoj sceni. irealna svetlost koju zrači Anđeo iznad Bogorodice. sva zabrađena i pokrivena velikom belom draperijom. Raspeće . sa usukanim udovima. velike rane po stopalima itd. a desno je Vaskresenje) i jedna kad je sklopljena (Raspeće). religioznosti i mistike. otkrivajući tako dve Hristove prirode. . uglastom pokretu povija unazad i koju pridržava Apostol Jovan i sićušna Magdalena.niski horizonti. 2. on ipak poznaje perspektivu . uzdiže se krst od grubo tesane oblice sa ogromnim. samo dok je u ovoj ranoj skulpturi akt obrađivan sa mnogo stilizacije (stilizovana rebra. 9a. u sredini je Apoteza Marije . Bez ikakvog uvoda. Njegove figure ipak imaju energiju i dramatiku. On upire svojim čudnovatim kažiprstom na raspetog Hrista i spominje reči svoga proročanstva:" On će rasti. sa "mističnim jagnjetom" kraj nogu. datim sa jezivim naturalizmom: sa izderanom kožom i trnjem.5x3 metra.Levo od raspeća je scena Lamentacije (Oplakivanja) : dve veoma lepe žene.

Sva tri prizora te druge scene otvorene škrinje slave događaje toliko vedre po duhu koliko je raspeće ozbiljno. koja se igra sa golišavim detetom. nasuprot tamnim kontrastima . poetizirani su i obični predmeti dečije nege: pelene. za njim se razvija i vijori. saglasno Jevanđelju.. K Kao suprotnost materijalnom. Nasuprot ranije pomenutim mističarskim scenama. koji se preliva u žutim. pored pejzaža. koja zatvara nebeski svod . kao da živi svojim životom. čak i pejzaž nagoveštava to dvojstvo: ta Golgota nije brežuljak kraj Jerusalima. koju je slikarstvo uopšte dalo. koja ima snagu iznenadnog otkrovenja. 9b. sa raširenim rukama. U toj naslikanoj himni materinstva. izleće iz svog kamenog groba pored popadalih stražara. Sasvim novo u ovoj slikarskoj zamisli scene jeste to što Hristos nije tretiran kao osvetljeni objekat. vaskrsli Hristos poleće iz 188 . tragičnom Hristu sa Raspeća. u donjem delu usnuli vojnici u realnom kontekstu. Boje su mu glavno izražajno sredstvo . bilja i cveća. Na zemlju se spustio mrak. kakva je prihvaćena i u sholastičkoj filosofiji. nad njima "vatrena sfera" u kojoj caruje Bog (Grinvald ga slika žutom bojom svetlosti) i nad njom vasionski etar. koji bi na jednom kraju bio usijan do belog usijanja. kolevka. prozirne. iako su elementi renesansni: lebdenje Hrista. vizionar i expresionista. Anđeo iz blagovesti ulazi u odaju kao vihor koji će da odnese Bogorodicu. iznad vazduha i oblaka se nalazi vatrena sfera. dok Jovan Krstitelj sa izrazitim mirom ukazuje na njega kao na Spasitelja. Apoteza Marije (Koncert Anđela). na ovom panou je predstavljena jedna od najlepših. dugački pokrov. koje prožima ove slike . .sva treperi i kreće se. kome je ovako oduzet uobičajen okvir. pa ono deluje na nas silinom koja je ravna snazi tavanice Sixtinske kapele. zažarene. mada Anđeo pomalo lebdi. belom svetlošću dana. Po Antičkoj kozmologiji. Raspeće. izvanredno snažna u svom trijumfalnom gestu. rekama. ali prvi plan se kupa u blještavoj svetlosti. Arhitektura je realna. postavljena je u jednom pejsažu sa čijeg se neba izliva natprirodna i neprirodna žuta svetlost. uskovitlana draperija. u sceni Vaskrsenja Hristos je tretiran kao dematerijalizovana svetlosna avet.. pomešanog sa dimom koji kulja. malo jača draperija. Vaskresenje je podređeno srednjevekovnom shvataju. Najupadljivije u poređenju sa slikarstvom pozne gotike je osećanje za pokret. tako da postaje izvorom svetlosti. Blagovesti su najrenesansniji deo. U pejsažu je predstavljen fragment celog kosmosa: Zemlja sa gradovima. najrazdraganijih scena materinstva. avetinjskog predela i plavo-crnog neba. violetnim i svetlo-plavim nijansama. već planina koja se izdiže iznad manjih brda. koji se ocrtava naspram pustog.blještave. kao čoveka. i to jedini izvor koji osvetljava celu sliku. To sjedinjavanje vremena i večnosti. irealna svetlost. koja u velikom ninbusu koji je sličan usijanom meteoru. a figure suviše izdužene. zatemljena pozadina. kao kakva fantastična zastava. isuviše materijalnom. Vaskrsenje . realnosti i simbolizma. postaje usamljeni događaj. Efekti ovog pokrova su kombinovani studijom draperije i plamena. Hrist je obrađen slično komadu gvožđa. crvenim. perspektiva linearna. već kao sam izvor svetlosti.oblaci su "vode koje napajaju nebeske vatre".on je jedini pravi kolorista među Nemcima. u kojoj se prepliću Anđeli svedeni na format ptica i koja se meša sa realnom. IS 134. Blagovesti.J tabla 46. daje Grinvaldovom Raspeću uzvišenu veličanstvenost. Apoteza Marije. planinama i glečerima (prvi put slikani glečeri). zemaljsko nebo sa vazduhom i oblacima.Istorija umetnosti levoj strani oplakuju smrt Hrista.

K Oko 1523. ne pokušavajući nikada da ih ulepša. Njegove slike izazivaju divljenje svojom materijom. Njemu se ponekad zamera da nema "topline srca".) Ima zapanjujuću lakoću i realizam prikazivanja. Grinvaldov genije je dostigao čuda pomoću svetlosti koja do danas nije prevaziđena.g. osećanja. i najspektakularnije . Baldahin iznad Anđela kao da se izvija u znak odgovora na nebesku muziku. sa razornom snagom. 10. u njemu dominiraju plavi. Ta treperava sila dala je potpuno nov oblik izlomljenim. Grinvald je bio nadahnut istim onim slobodnim i individualističkim duhom Italijanskih renesansnih umetnika. Otuda je on lako shvatljiv i pristupačan. njegov kolorit je malo hladan u svojoj otmenosti. elastični i mesnati. Hans Holbajn mlađi Hans Holbein mlađi (1497. šiljastim konturama i uglastim draperijama pozne gotike. ali zato kod njega ima lakoće. 189 . u pojavi Boga oca i nebeskog domaćina iznad Madone.u duginim bojama ozarenog Hrista. Umesto toga. Smelost njegove slikarske vizije odaje da se isto tako oslanja i na svoja sopstvena sredstva. Skala njegovih boja je bogata prelivima. pa je bio dvorski slikar u Londonu. ona mu je pomogla da sažme izražajne vidove pozne gotike u jedan stil jedinstvenog intenziteta i individualnosti.Grinvald je morao naučiti od renesanse (Italijanske) više negoli jednu stvar: njegovo poznavanje perspektive (obratiti pažnju na niske horizonte) i fizička bujnost nekih njegovih likova se ne mogu objasniti tradicijom pozne gotike. niti ashetizam. koja je čvrsta i solidna kao emajl. tj. U blistavim anđelima Koncerta. Ali. Slika je rađena slobodnim potezom. tu i tamo. koju nikada nije žrtvovao pod impulsom osećanja ili misli. onih osobina koje nedostaju Nemačkoj nacionalnoj umetnosti. možda je najvažniji uticaj renesanse na njega bio psihološki. Vrednost Holbeinovih portreta leži na prvom mestu u preciznom crtežu. Grinvaldovi oblici su meki. da ih predstavi plemenitijim nego što jesu ili da im da dramatičnosti. sivi i zeleni. . a njegove slike. a sa njenim se rasponom jedino mogu meriti Venecijanci. Išao je da slika njegove kandidatkinje za buduće žene. ukazuju na arhitektonske pojedinosti poreklom sa juga. kao lični slikara Henriha VIII. i delikatnom harmonijom palete. neobično jednostavan i oštar. majstor je portreta. Erazmo Roterdamski .J 589. daleko više nego Direr ili Grinvald. Umetnik je koji ne poznaje pobožnost. i u toj hladnoj objektivnosti leži njegova snaga. Jedan je od začetnika Engleskog slikarstva. Renesansa je oslobodilački delovala na njega. Profil prepredenjaka. mere i ukusa. Slika na drvetu. perfektan. On savršeno tačno daje fizičku i moralnu karakteristiku svojih modela. I njegova upotreba obojene svetlosti bez premca je u to doba. Ova slika velikog Holandskog humaniste daje nam zaista značajnu predstavu renesansnog čoveka: prisan. Međutim. ali nije izmenila osnovnu osobenost njegove uobrazilje. malo ugušeni tonovi. Holbeinovi radovi se još odlikuju strogom objektivnošću. i mogao je tačno da ih predstavi.g.groba uvis. koji je sažet. pa kao takav ne predstavlja neki naročito značajan dodatak crtežu. a ipak veličanstven. a naročito realistično je obrađivao ruke. hladnog i skeptičnog lica.-1534. Sve je u tami osim ruku (koje su ekspresivne i nervozne ruke intelektualca) i inteligentnog. U njegovim delim nisu do kraja izvedena naturalistička svojstva. taj doktor humanističkih nauka raspolaže intelektualnim autoritetom koji je ranije pripadao samo doktorima crkve.

mesing i pre svega drvo. Dirljivo realističko portretisanje žene tužnoga lika i dva ružna deteta ovde je mnogo dublje nego kod Holbeinovih važnih ili aristokratskih ličnosti. ali je i u ovom pogledu Nemačka skulptura zaostala za Italijanskom.nasuprot Italiji . Nemačka skulptura u drvetu razvija se u strogo domaćim tradicijama. koja je u u Srednjem veku imala prevlast u umetnosti.. podesno za duboki rez. skulptura je prestala da bude ukras katedralskih portala. dok se drvo. Ovo je divan i ozbiljan porodični portret i vrhunac njegove umetnosti i emocionalnosti.Istorija umetnosti 11. Od odlučnog uticaja je bio i materijal koji se u skulpturi upotrebljavao. Ukoliko se i javlja. Dok je akt retka pojava u Nemačkoj skulpturi ovoga doba. Ona prelazi na unutrašnji crkveni dekor i crkveni nameštaj. pa dobija onaj značaj koji su nekada imali portali. Značajno je . pa se mermer samo izuzetno javljao na grobnim spomenicima. Drvena skulptura je prevashodno narodna umetnost i u ovoj je tehnici izrađen najveći broj remek dela te epohe. On ocrtava ljudska lica isto tako ravnodušno kao što beleži nered iz svakodnevnog života. Samim tim. Umetnikova žena i dva deteta . Drvena skulptura u Nemačkoj je redovno polihromna.IS 140. lakše prilagođava realističkim detaljima. tako da se svako mešanje te dve tehnike isključuje. 190 . Adama i Eve. Cranach. jer Nemačka ne raspolaže mermernim kamenolomima. K Tehnička virtuoznost ustupa mesto retkom trenutku lične intimnosti. Tome doprinosi i sama tehnika drveta. koja se isuviše razlikuje od tehnike u mermeru. nameće stilizovanja. Mermer. U skulpturi su sjajne zanatlije. slikarstvo se već upušta u problem akta (Direr. ).da je skulptura u Nemačkoj konzervativnija od slikarstva i da slikarstvo prednjači u renesansnom stvaranju. SKULPTURA XV I XVI VEKA U XV veku skulptura se postepeno oslobađa od arhitekture. akt je ograničen na telo Hrista. ali ne mogu da prevaziđu doslednost. Materijal u Nemačkoj skulpturi je kamen. bronza. i sve do kraja XVI veka ne prima nikakve uticaje Italijanske umetnosti. Epoha građenja katedrala bila je prošla.. koji se teško obrađuje.

12. Ona ima vrednosti srodne i sa Severom i sa Italijom.g.-1529. Prodiranjem italijanizma plastika gubi svoj nacionalni karakter. koji vrši prelaz sa gotskog stila na renesansu. slobodni pokret i držanje glave . Njegova dela imaju dobre proporcije i zovu ga Direr u vajarstvu. Hans Vicher pokušava da se približi idealu oblika ljudske figure koji je Italija uspela da dosegne.) Slavni Nirnberški livac. a Peter Vicher predstavlja kulminantnu tačku. koja kompoziciju čini još zagušenijom i još nerazgovetnijom.od običnih položenih grobnih ploča do prislonjenih zidnih spomenika i monumentalnih sarkofaga nazvanih visokim grobnicama. Postojanje Antike u Francuskoj uticalo je na osećaj za meru i ljubav prema ljudskom telu. 13. Ovo je fontana.Stil Nemačke skulpture ovoga doba determinisan je izborom teme i materijalom. sa idealizovanjem forme rafiniranih proporcija i delikatnošću u pojedinostima. i to svih vrsta . preskačući razvojne etape. skoro bi se moglo reći da skulptura poznogotskog stila u Nemačkoj prelazi direktno u barokni stil. Ali.g. pa se kasnije javlja kao klasicizam. Nemačkoj skulpturi XV i XVI veka nipošto ne odgovara ime klasične skulpture. više suptilnosti u artikulaciji. više slikarski nego skulptorski element. Po postojanju gotike razlikuje se od Italije. Apolon koji odapinje strelu Po ideji. Delo je potpisano i datovano. sa tim dobicima Nemačka skulptura gubi od svog slikovitog realizma. Hrist i sestre Lazareve Bareljef u bronzi iz 1621. delo je dobro proporcionisano. Slikovitost se ogleda u sklonosti prema detalju i u narativnosti bareljefa.sve su to nesumljivo pozitivne osobine koje svedoče o jednoj zrelijoj i savršenijoj umetnosti.Holanđani) a Italijanski uticaj je sve jači od kraja XV i kroz XVI vek (u vreme 191 . koji je bio toliko dragocen u plastici XV veka. ovaj Apolon podseća na Apolona Belvederskog. RENESANSA U FRANCUSKOJ Uticaj stiže iz Lombardije preko ilustrovanih knjiga . koja dominira nad drugim vrstama. U Francuskoj se javlja laiscizacija skulpture. Francuska renesansa i umetnost XVII veka se u mnogome razlikuju od ostalih zemalja . karakteriše prenatrpanost kompozicije i pridavanje ogromne važnosti ornamentici. Forme su čistije. Oltarsku skilpturu. Vicherova dela su isključivo nadgrobni spomenici.imala je Antičku kulturu na svom tlu. kao što ni slikarstvu toga doba ne pristaje ime klasičnog slikarstva. Antika je lako vaskrsnula. Direrov je učenik. plemenitost forme i draperije. Francuska je imala veoma jaku gotiku pa samim tim i jaku skulpturu (ona je kolevka gotike). i u tom pogledu on u skulpturi igra istu ulogu kao Direr u slikarstvu. Imala je neku humanu notu optimizma i gradskog zbivanja. pa je uslovila naredna zbivanja. Ako izuzmemo Petera Vichera. ali liči na nju po postojanju Antičke tradicije .minijatura. Italijanizam ovog umetnika predstavlja ujedno i dobit i gubitak za Nemačku plastiku. Peter Vičer Peter Vicher (1460. kojeg su Nirnberžani poznavali po jednoj gravuri. Italijanska renesansa je izvršila na nju samo površan i privremen uticaj. ta gotika je imala više mere i čistije oblike. pa je esencijalno realistički i slikovit. Prostota kompozicije. Krajem XIV veka Francuska je bila pod uticajem renesansnog stvaranja sa Severa (Braća iz Limburga . uvodi se u enterijer. koji postaju nekom vrstom vajane slike.složenost likovnog tla.

velike mase ljudi. a 1527. a da pri tome uvek bude jasan i pregledan. Renesansa se javlja od sredine XV veka. Žan Foke Jean Fouquet (1415. a i građanstvu. on ima tu osobinu da istovremeno 192 . zaobljeni oblici. Proučavao je novu Toskansku perspektivu i njome se služio u svojim iluminisanim.g. radi portret šarla VII. svako lice svoj individualni izraz. Glavni deo renesansne umetnosti počinje od Francoisa I.g. Osim toga. arhitektonsko i likovno središte..ublaženi van Eyck. pozvao tada već ostarelog Leonarda i imenovao ga prvim slikarem. koji je 1517. kao činilac elegantnosti. Imali su stilizovanu ljubav za prirodom.g do 1453. pre svega. Međutim. koje se kristalizuje za vreme Fracoisa I. produbljeni prostor. Francuska se ujedinjuje i nastaju uslovi za razvoj umetnosti. Postojale su škole u Turu i Buržu. javlja već u samom početku. bolje reći nikada ne dopušta svom uzbuđenju da prekorači granice njegovog besprekornog osećanja mere. Tako je Francuska ispoljavala nezavisnost u odnosu na susedne zemlje. U vreme Francoisa I tu radi i Nizozemski umetnik Johanes žan Klue. njega je više interesovao zaplet nego li strast i pokret. nasuprot Flamancima. Kao kolorista. za Severnu Italiju. osećanje mere i ukus. U kontaktima sa Nizozemskom i Italijom. Oblike prikazuje stilizovano.-1480. ali to nikada nije bio pravi barok. Francuska umetnost već u ovom dobu pokazuje u začetku one osobine koje će karakterisati Francuski duh uopšte. Kod njega frapira. čije su karakteristike snaga. Bogati ljudi naručuju ilostrovane knjige sa minijaturama kod ilustratora. koju nastavlja njegov sin Francois Klue. Francios I je uticao da izvestan broj Italijana radi u Francuskoj . Te su knjige pune izvesne naivnosti: meki. Francuzi su ratovali 1499. On okuplja umetnike i nastaje Fontembloška škola. On je majstor da grupiše. pa je nastao barok. Fouquet nije imao dramatičnost osećanja. arhitektom i poznavaocem mehanike. savršena veština kompozicije. on je više zainteresovan nego uzbuđen. jer je Francuska dugo bila u teškoj situaciji . pretopivši je u topove. arhitekta žil Breton rekonstruiše Fontemblo.dolaze da rade Italijanski maniristi 30. Njegove figure su date u pozi savršeno prirodnoj i istinitoj. prefinjenost i skromnost. jer Francuska nije bila izrazito katolička zemlja. Umetnost XV i XVI veka je bila vezana za dvor zbog apsolutističke vladavine i imala je oficijalni i profani karakter. bar u minijaturama. a sa druge strane Francusko slikarstvo nije u onoj meri imitativno i prikovano za realni izgled kao Flamansko. je takođe odgovarao apsolutizam.g. Najveći slikar među Francuskim primitivcima i minijaturista najvećeg ranga. Skoro uvek kod njega vidimo više pažnje nego entuzijazma. ilustrovanim knjigama. Francuska trasira sebi put u umetnosti. po Francuskom shvatanju. Bio je majstor portreta. škola iz Fontembloa daje specijalno slikanje sa stilskom varijantom koja obeležava Francusko slikarstvo. umetnik ima smisao za psihološko poniranje.-ih godina XVI veka.g.) Glavni predstavnik škole u Turu. SLIKARSTVO XV VEKA U Francuskoj umetnosti nema one emfatičnosti (jačine u izrazu) kao kod Italijana. Manir u XVI veku se pokazao nepodesnim. niti je težio za njima. koji otvara dvorsku portretnu umetnost. a to su: jasnoća. Svaka ličnost ima svoj osoben karakter. Francuska je raslojena. I kada je prilazio kakvom dramatičnom prizoru. 1453. umetnost se nije mogla jednostavno preneti. a boravio je i u Rimu. U Francuskoj je iskazivana veza sa srednjevekovnim stvaranjem. Osnovao je Francusku ikonu. Početkom XVI veka nastaje vladarski apsolutizam i to utiče na likovno stvaranje. prefinjene oblike. sve dok u samoj Francuskoj za to nije sazrela klima. lepota se.bila je okupirana od Engleza od1337. oslobodilački pohod je dugo trajao.Istorija umetnosti kasne ranesanse i manirizma). vlastela se pripaja vladarskom sloju zbog interesa. sa postupnošću.g. Karakterišu ga veština kompozicije i forme u prirodnom i istinitom stavu . kada su i uništili Leonardovu konjaničku statuu.

Ima izraženu jasnoću linije. K Portret iz 1444. Obrada materijala je važna kao i obrada lika (kamen koji Sv. Renesansni pristup. koji kleči sa svojim zaštitnikom Sv. bez naturalizma.-1445.g. kraljevog rizničara. arhitekta žil Breton rekonstruiše Fontenbblo i okuplja umetnike. okruženom plavim i crvenim groznim Heruvinima (Anđelima). Ima i renesansnih i srednjevekovnih elemenata. Za vreme Fransoa I radi nizozemski umetnik Jean Clouet. Fouquet je stvorio bizarni diptih Etienne Chevalier-a. napućenog i začuđenog izraza. Charles VII .g. Od 1527. na ivici jedne šume pune divljači podesne za lov .) Nesumljivo je najpopularniji od svih vajara Francuske renesanse. karakteran i osoben. 193 . čime nastaje škola u Fontenbblu. u osećanju oblika ljudskog tela i rafiniranosti pojedinosti. otuda utisak izvesnog nesklada ili bar neobičnog sklada. Žan Gijon Jean Goujon (1510. Jean Fouquet . mršavost i mišićavost Chevagliera i izvajano lice Sv. K Desni deo Melenskog triptiha u drvetu iz 1450. sa rumenim licem okrenutim prema nama (napušten je arhaični profil). Graditelj je i skulptor prvog reda. odelo svedeno na čvrstoću.dobri portreti). tvrdo postavljen. zlatni okvir sa natpisom. U niskom reljefu iluzijom plastičnosti iskazuje dubinu. čak i dojke geometrijski svedene (jedna dojka je izbačena).Charles VII SKULPTURA I SLIKARSTVO XVI VEKA Umetnici se okupljaju oko Fontenbbla . Bogorodica (koja ima lik Agneze Sorel.IS 74. smirenost pokreta glave. Fontenbblo je sagrađen nedaleko od Sene.g. 1. Stefana koji drži samo jedan kamen čudesno tvrd i sličan kvarcu . sa šarenim plavim šeširom .-1568. u prsluku. Stefan sa vitezom Etiennom .momenat koji nije ostao bez odraza u umetnosti toga vremena. Stefanom pred elegantnom Bogorodicom. ukrućen. Zavese. Radi i u Avinjonu.ružan. Pobedonosni kralj Francuske.otkrivaju shvatanje realnosti koje je Fouquet osobito pokazao na oštrim pojedinačnim portretima (Sv. njegove ljubimice) ima graciozno telo.IS 75. Ali. 2.arhitektonskog i likovnog središta.g. Panel sa Bogorodicom i detetom je drvenast i nezgrapan. Bogorodica i dete . koji otvara dvorsku umetnost portretnih vrednosti. ima specijalan senzibilitet i odmerenu eleganciju. Stefan drži u ruci).meša izvanredno retke i suptilne harmonije tonova sa intenzivnim koloritom.

Njegovi portreti nemaju karakterizacije i maniristički su. Manijera . Takvi crteži olovkom većinom pokazuju utančaniju umetnost posmatranja i življe i diferenciranije daju individuane crte lica nego slike u ulju. Pored Italije. Korak napred . manirsko podražavanje i ponavljanje oblika i onoga što je već jednom dostignuto ..g.g. visoka i elegantna figura antičke lepote. antiklasičan. Raffaella i ostalih. (taj metod postaje prevaziđen pojavom Leonarda). a u vreme manirizma se smatralo da se na polju istraživanja prirode dalo sve što se moglo dati. Oslikava bogastvo i ličnosti i života. Njegova specijalnost su bili portreti crtani olovkom. a jelen leži pored. kao i njegovog sina Francoisa. Maniristi smatraju da je nužno osloniti se na već ostvarena dela i njihova znanja.-1620. utoliko uzbudljivija ukoliko je umetnik ostao više po strani. To je neinventivno. Manirizam je shvatanje obrazovano u krugu umetnika u jednom trenutku ..Dijana iz Anela Žan Klue Jean Clouet (1485.-1540. dalo nešto novo. Manirizam je likovni stil koji nastaje u trećoj deceniji XVI veka u Italiji. Bio je dvorski slikar Francoisa I i blizak školi Fontembbloa. K 1550.) Poreklom Flamanac. g.smatralo se da treba stvarati ne od prirode. Oblici su čisti i odmereni. 4. sa kolajnom Sv.u Evropskim apsolutističkim dvorovima i u obrazovanoj sredini Italije. sa izraženom spoljnom manifestacijom . Cveta u Evropi od 1530. MANIRIZAM Posle smrti Leonarda. Skulptura je od mermera. jelen i pas.precizno slikani dekorativni elementi. da bi se kroz veliku likovnu kulturu stvarala iz sopstvenog duha. nego iz duha . to nije pozitivan način rada. Lik ima intelektualan pogled.manjkavost u kvalitetu. K 1525. jer se smatralo se da je sve istraženo. Manirizam je tako našao poklonike u rafiniranoj dvorskoj sredini sa one strane Alpa .1530. ta je kultura bila potrebna i posmaraču. otac Fransoa Kluea. Jean Goujon .A 323. Za stvaranje je u manirizmu bila nužna velika lična i umetnička kultura. Španiji i Flandriji. na kojoj je prikazana impozantna grupa: ženski akt. nakit i čipkast vez je prikazan sjajno.g. kostim od brokata samo što ne zašušti. Dijana je lik ljubavnice Anrija II.manirizam. izvanredno je prefinjena.Istorija umetnosti Bio je i majstor reljefa. gde se najviše razvija. 3. prema ličnom ukusu. Slika na drvetu. ima ga i u Francuskoj.ka umetničkom delu. došlo je do duhovne krize.. Jeanova umetnost. Zato se umetnici ovoga pravca okreću od prirode ka delima svojih predhodnika. Dijana iz Poatjea . Bronzana dekorativna skulptura.bučno i razmetljivo. izduženi. Manirizam je tlo za novi stil . Mihajla oko vrata. Dijana sa lukom. 194 . Postoje dve faze manirizma: 1. koji se poistovećuje sa manirskim u likovnom stvaralaštvu.barok. Italijanska kultura i jezik su bili sastavni deo života tih sredina. On je prvi preradio dela Italijanske umetnosti i tražio inspiraciju u Grčkoj Antici. Kralj izgleda nadmeno u svom veličanstvenom ruhu. koji su se mogli vrlo brzo izvesti i onda su se prenosili na platno i slikali. Nemačkoj. Ali. Francois I . kako bi mogao da prepozna inspiraciju (poznavanje dela savremenika i predhodnika) i postupak stvaraoca. U renesansi se polazilo od prirode ka umetničkom delu. da bi se njihovom transformacijom.J 590.

Manirizam se bavio formalnim problemima . . raskalašnost. vezali su se za rešavanje estetsko-formalnog pitanja.je u to vreme veoma dekadentno: proroci. Katolici su barokom delovali i kroz umetnost.podrazumevanje likovne kulture.2. Težišta umetnosti se prebacuju u manje gradove (Parma).Kalvinizam. Pokrenuo je seljaštvo na ustanak i feudalce da se odcepe od Vatikana. jedno stanje degeneracije hrišćanstva.da se radikalno evidiraju dekadencije. i reformator crkve Martin Luter.g. prostor nije čvrsto definisan. što odaje neprirodan utisak. Figure u prostoru gube kontakt.g. već se javlja u funkciji iskazivanja emocija ili podražava hladnoću i ukočenost (burno iskazivanje ili jako uzdržavanje). Nije prihvaćen u širokom sloju. dobri govornici. 1540. Kompozicija je disharmonična. U toj situacijji katolička crkva. u periodu cvetanja manirizma se gubi smisao svetlosti i senke. On je pokrenuo Protestantizam. Vatikan katoličanstvo . za vreme razbuktalih apsolutističkih težnji na Evropskim dvorovima. akademizam i dvorska umetnost. pa čak i boje. a nije mogao da ispuni neke osnovne zadatke koje je postavljala crkva. Sinteza je hrišćanstva i humanizma.izjednačavano sa manirskim. Manirizmu nije odgovarao stil katoličke crkve. raspustio. stavljao iznad dvostrukog autoriteta prirode i klasike.nije im pogodovala katolička crkva. kritički duh evropskog građanstva počinje podvrgavati kritici crkvene dogme. ma koliko subjektivnu ili fantastičnu. naročito do XVI veka (struja baroka se istovremeno formira). . Pri kraju druge decenije XVI veka duh humanizma zahvata i teologiju i pokreće radikalno istraživanje. Boja je ponekad irealno intezivna. koji ga je eskomunicirao (a on je spalio mantiju). Oni su i uveli inkviziciju. On je prvi preveo Bibliju na Nemački. Došlo je do reformacije.popustljivost. prodavane su oproštajnice grehova -za novac se kupovao oproštaj (naročito su u Nemačkoj kaluđeri prodavali indulgencije . Manirizam je veoma usmeren ka rešavanju fundamentalnih problema. Svetlost ima čudnu koncepciju . Umetnici nisu mogli da otvore novu problematiku. koja je prihvaćena u Švajcarskoj . inspiracije su dela pozne renesanse. Papa ih potvrđuje. u perspektivi postoje kontrasti. teško je razumljiv.bili su organizovani po vojničkom sistemu. Zbog koncepcije.postaju kao skulpture i gubi se renesansna koncepcija. Iako su delovali u kotrareformatorskom pravcu Papa ih je 1770. 195 .Prezbiterijanci. Protiv takvog stanja diže se 1517. Biva isključen iz crkve od strane Pape. pa se prihvatao sa predrasudama. koja se transformišu prema ličnom ukusu i tako stvara nešto novo. figure su izdužene .95 teza. a daje individualnu slobodu umetnicima. ali pravac živi i za vreme reformacije i dok traje kontrareformacija.g.ne zna se odakle dolazi i šta joj je izvor. . jer su postali veoma moćni. Cilj je bio infiltriranje u profani svet i zalaženje u sve vidove društvenog života . škola Fontebbloa snažno utiče i na Italijanske stvaraoce. pa je deo .forma po sebi. Ideja mu je bila izvorna . nego teritorijalno teritorijalno nije ni ograničen. slatkorečivi. Engleskoj .okretanje od "već ispitane prirode" ka delima svojih predhodnika. . Francuskoj .postoje i u vreme reformacije i u vreme kontrareformacije. vezano za obrazovnu sredinu Italije. odgovara osnivanjem monaškog Jezuitskog reda u španiji (Ignjacio Lojala).Hugenoti. blagost). negde se jako grupišu na jednoj strani i gubi se balans. riznica. koji je unutrašnju viziju.g. Karakteristike manirizma: . Ovaj je pokret više pojava vezana za određeni sloj društva. Maniristi imaju čudan odnos prema proporcijama. probivši sve okvire. u znak protesta prikačio je na portal Virtemberške katedrale. Red se ponovo uspostavlja 1830. U novije vreme hladan i gotovo prazan formalizam manirističkih dela priznat je kao specijalni oblik jednog širokog pokreta. da bi povratila svoj deo.

g. koji veliki deo svoje slave duguje svojoj pustolovnoj biografiji.) On je najveći manirista.padi odlične portrete. \P 222. a posebnu pažnju poklanja fizičkoj lepoti i eleganciji. prefinjen. Persej.što je moderan stav. postoje i kontrasti: debelo . već postoji puno istih oblika u kompoziciji. sposoban je da predstavi i najkomplikovanije delove odeće. Po svojim naturalističkim formama. no nebi bio uopšte važan da su iza njega ostale samo te kompozicije. K Bronza iz 1553. Kratko traje i guta ga barok. Hladne slike. Savršena površina njegovih slika deo je njegove ledene fascinacije. Takođe. 1. centar ostaje prazan. Umetnost postaje učiteljica prirode . a njoj doprinose i njegovi raskošni. bez onih šupljih 196 . jedan deo kompozicije pun.nešto je i novo. Bronzino maestralno vlada crtežom. zaobljene i meke oblike nalik Parmigianinovim. Persej sa Meduzinom glavom . ne sagledava se njegov psihološki karakter. Figure se sklanjaju iz sredine i idu ke periferiji. izrađene do detalja. Mladić je zatvoren u sebe i sa njegovog lica.) Firentinski zlatar i vajar. dijagonale isl.-1572.tanko. kao i izražena maštovitost. K 1532. drugi prazan. koje je kao maska. ali sigurno kontrolisani koloristički efekti: nijedan drugi slikar nije tako čudesno koristio crnu boju. Čvrstina volumena i kontura. iznenada prekinutu elementima neke žive boje. Oni razbijaju simetriju renesanse i idu u kosom pravcu. Bio je dvorski slikar Firence i predstavnik druge faze manirizma.A 354. Ovo delo najbolje svedoči o upotrebi crne boje.g. Monumentalan. Persej ima prelepe oblike i čudesnu čvrstinu u stavu. Izražajnost se strogo izbegava. Odlikuje ga virtuoznost. nije dovoljno da se oblik javlja jednom. 2.g. na kojima haljine i zavese imaju presudan značaj.IS 113. Portret mladića . u težnji da se napravi raspored i u ceremonijalnoj ozbiljnosti. diže uvis glavu Maduze. likujući. precizan u detalju.Istorija umetnosti Manirizam ipak nije puko podražavanje Michelangela .-1571. On je po svojim Holbajnovskim portretima ostao poznat . prelaz iz renesanse ka manirizmu. Pozadina nije zatamljena i razvijena je.g. Benvenuto Ćelini Benvenuto Cellini (1500. Lik je vrlo patetično naglašen i daleko od renesansne vedrine. čistoti i čvrsto predstavljenim oblicima. mladić ima poseban stav. Njegovi likovi imaju izdužene. Ovo je prvi moderan stil: asimetrija. sva vrednost tih slika je u suptilnom skladu boja. Elementi koji se vezuju sa likom jesu: skulptura u pozadini i dve knjige. Anđelo Bronzino Agnelo Bronzino (1502. Radi mitološke i religiozne teme sa uspehom.

herojske figure iz prelaznog vremena u XVI veku.J 569. Mermer. tri lika suprotnih karaktera. oteli im žene. nadprirodna veličina. ali ne nalazimo tu ni traga od 197 . Tema je uzeta iz legende Antičkog Rima.g. gomila pustolova.g. koji su najzad došli do zaključka da je otmica Sabinjanke najprikladniji naziv za to. Umetnik je isklesao tu grupu od tri tela nemajući nikakvu temu na umu. čije emocionalno značenje ostaje nejasno. kao da se nalaze u visokom. Izabrao je ono što mu je izgledalo najteže. kompoziciju koju je trebalo gledati sa svih strana. Ti se likovi dižu spiralno u vis. čiji se stil širi na veliki krug učenika. K 1583.manirističkih preterivanja. pa su se na kraju odlučili na podvalu: pozvali su celo pleme Sabinjana u Rim na jednu proslavu. Sabinjanima. pokušali su uzalud da nađu žene među susedima. izvode jednu dobro uvežbanu koreografsku figuru. i tako obezbedili budućnost svoje rase). a ne sa jedne. O njihovom identitetu raspravljali su učeni poznavaoci toga doba. 3. Cellini . 570. To je do tada bilo postignuto jedino u bronzi i u mnogo manjim razmerama. da bi tako ućutkao one kritičare koji su sumljali u njegovu sposobnost da vaja monumentalne skulpture u mermeru. ujedinjena u zajedničkoj akciji. u velikim razmerama. Onda su ih napali oružjem.Persej sa meduzinom glavom Đovani Bolonja Giovanni Bologna (1528. On je Francuz koji je otišao u Italiju i postao najznamenitiji vajar druge polovine XVI veka u Firenci. uskom valjku.) Nema tehničke teškoće koje nije mogao da savlada. Zadatak koji je Bologna sam sebi postavio je bio da izvaja u mermeru. On je rešio taj čisto formalan problem. koje karakterišu skulpturu toga doba. tako da je čudan izbor za vajarsko delo (osnivači grada. visina 4. i to izolujući svoju grupu iz sveta ljudskog iskustva. on podseća na mladalačke.-1608. Raznovrsnošću i obiljem postaje jedan od najznačajnijih vajara manirizma. Otmica Sabinjanke . Mi se divimo njihovoj disciplini.11 metara. koji su došli morem. Radi snažne i uskovitlane forme.

-1540.duga brada i kosa. K Oko 1535. Ova izveštačena gracioznost figura je postala stil koji su mnogi kopirali. staru prestonicu. Došao je do jednog sasvim ličnog stila sa elegantnim. 4. izduženim deformacijama figura. otelotvoljujući ideal lepote isto toliko udaljen od prirode kao i ma koji Vizantijski lik. Onda ide u Toledo.g. ali prelazi u Toledo i tu ostaje do kraja života. slika na drvetu. . kojima je silno uticao na umetnost manirizma sa jedne strane (smatra se jednim od osnivača manirizma).) živi u Veneciji. El Greko El Greco (Domenikos Teotocopulos) (1541. Nervozna napregnutost i raznežena senzibilnost čudesnih portreta. Slikarstvo Venecije pretvara u svoj izraz . otmenoj i prefinjenoj.postvizantijska izdužena forma. izvršio presudan uticaj na Francusku Fonteblošku školu..mršavi prorok i nadrealistički stub. zrelog perioda. bio je tvorac jedne umetnosti koja se odlikuje napetom imaginacijom i elegantnom fantastičnošću. tanušnih prstiju. Radio je i portrete.1566.ona je vizija nadzemaljski savršena.) Rodom je sa Krita. otelotvoljavaju ideal lepote svojom elegancijom. ali njegovo neinteresovanje ima drugačiji motiv od Veroneseovog. Uprkos jakom Raffaellovom i Correggiovom (luminacija na Madoni dugog vrata) uticaju. preko svog učenika Primatiča.g. Radio je u Rimu. postaje gotovo divljak. Podvig u ekvilibristici. Od Raffaella je primio uticaj ritmičke ljupkosti. kreću se lagano i bez napora. na dvor Filipa II. Na tom svom putu do Toleda obilazi Veneciju (1560. nagli prelasci sa velikih figura iz prvog plana na sitne figure u pozadini.g. g. Njegovi likovi imaju udove izdužene i glatke kao slonovača. van uobičajenih proporcija. Ceo manirizam se ogleda u toj umetnosti. a sa druge strane. gde ga nisu prihvatili onako kako je hteo. kojim je. U njegovim delima sve je podređeno kompoziciji. gde proučava umetnike visoke renesanse i prihvata maniristički stil) i Rim. što je prelomni trenutak njegovog stvaralaštva. Parmiđanino Parmigianino (1503. Madona dugog vrata . Ovo je još jedno delo umetnika kome tema nije bila važna. ona je izvijena kao slovo "S" i krhko ljupka. otmene i prefinjene umetnosti. Zanimljiv nadrealistički detalj u desnom uglu . Njegove slike su pune suptilnih intervala. Vidljiv je uticaj Raffaella. IS 115. Duge figure majušnih glava. gde razvija slikarstvo svog drugog. iz porodice postvizantijskih slikara i zoografa. sklopivši ga sa vizantijskim misaonim rezonom prema slici. Pred kraj života postaje opsednut alhemijom i zapušta svoj fizički izgled . 198 . suzdržanih pokreta i povremenih halucionatorskih efekata svojim slikama zamenjuje ogledalo. a njena hladna elegancija je neodoljiva.) Dugo je boravio u Rimu. ali je ipak preobrazio likove u jedan osobit novi soj: kreću se lako.Istorija umetnosti pravog patosa.J tabla 44.-1614. Posle Rima ide u Madrid. Izgleda da je bio rešen da nas spreči da na Madoni dugog vrata merimo merilima običnog iskustva . U njegovim figurama sve je pretvoreno u duguljastu gracioznost. Od Correggia je usvojio obrasce intelektualizovane.\P 223.

Na početku svoga stvaranja se oslanja na čvrstu formu. pesnik. Naslikao je niz blistavih portreta. a ne prema logici prostiranja. ali je samo njegovo poreklo moglo doneti i tu sklonost ka izduženim figurama (uticaj Vizantije). počeo je rasti i El Grecov kult . El Grecovo tretiranje forme . Ogromno platno slavi jednog srednjevekovnog dobrotvora. IS 153. Sahrana je obavljena 1323. On je spiritualni slikar. Zapravo. a dat je jedan sasvim nov vid grandioznim efektom crnog oklopa (umesto uobičajenog akta) i raskošno naslikanih i prebogatih Svetiteljskih odežda. moćna je i čvrsta. Osnovni motiv: dva svetitelja koji nose telo Grofovo obrađen je na način kao što se predstavlja sahrana Hristova. jedino je Velasces znao da oceni sa tačnošću El Grecovu vrednost i da se koristi znanjem njegovog slikarstva. što se može pripisati njegovoj očnoj deformaciji (video je izduženo). pa ga iz svoje mašte prenosi na platno .svođenje na te tri boje. Svetlost rasprostire prema logici slike. radi kod Tiziana i Tintoretta.njegov se uticaj ispoljio tek na sasvim modernim delima kubističnog i ekspresionističkog pravca. u stvari. jedinstven je izvoru u umetnosti. sa Vizantijskim koceptom podele na gornju i donju formu: nebesku i zemaljsku. koja je nestvarna kao u srednjevekovnoj umetnosti. koji se javio kao meteor i zablistao. El Greco misli i radi kao vizantinac i kada daje svoje predstave skromnog prostora i nerealne svetlosti. a po metodi stvaranja je svrstan u manirizam. može se uporediti sa Masacciom. Augustin čudotvorno pojavili na sahrani i lično položili telo u grob. Drugi period El Greca predstavlja sasvim odvojenu fazu. Deluje u Vizantijskom maniru (postvizantijski način korišćenja snažnih. ali je većini ta umetnost bila tuđa i nastrana. Sahrana Grofa od Orgaza . a kolorit je u stvari dematerijalizovana svetla. Najpronicljiviji je tumač Kastiljanske duše.U donjoj partiji predstavljena je sama scena sahrane.Slikar je visokog obrazovanja. Nije bio prihvaćen zbog svoje autonomnosti. drugoj fazi ga pretvara u apstraktnu masu. visoko cenilo njegovo slikarstvo. Za njega figura predstavlja osnovni element kompozicije. \P 229.J tabla 47. Od starih majstora. esejista. Bio je filosof. K 1586. To se ne može proveriti. srednjevekovni vizantijski metod. Njegovo se slikarstvo počinje ceniti krajem XVII veka. ali je El Greco predstavlja kao savremeni događaj. No. kada predstavlja svetlost i prostor radi kao Vizantinac: svetlost nije realna i igra ulogu isticanja duhovne sadržine.deformacija.g.. tek kada je Sesan bio shvaćen (između njegovih "Kupačica" i El Grecovih aktova ima dodirnih mesta). Majstor je portreta. ali je pitanje da li pripada maniristima. jedno od najvećih dostignuća u slikarstvu uopšte. sve ostalo podređuje tome. žuta. jakih i čistih tonova). grubim kaluđerskim haljinama. On je najveći antinaturalista svoga doba. liniju i konturu. Stefan i Sv. on je izniman. I forma mu je verovatno preuzeto od Tintoretta. On potpuno transformiše pejzaž. bez sumnje. Njegova prva dela su misteriozna i neistražena. pa nema naslednike ni posmrtno. Tematika je Vizantijska ikonografija.g. koje se ovde posebno ističu i originalno su kombinovane tendencije baroka. Nekoliko savremenika je.neviđeni pejzaž. spojio je Vizantijsko i Venecijansko. HG 541 A. ali bez predhodnika i sledbenika. mada i maniristički). koji je bio tako pobožan da su se Sv. čisti pejzaž i u kasnoj. 5. Na Vizantijski način i čisti sliku od svih suvišnih elemenata. plava i crvena boja . Njegovo drugo svojstvo jesu veoma izdužene figure. koja ističe njegove figure. a pojava El Greca nije nagoveštena ničijim stvaranjem. El Greco je sasvim poseban. Remek delo. neki spadaju u najlepše portrete uopšte. Najveće i najsjajnije El Grecovo delo. Taj osnovni izum dalje je razvijen i proširen uvođenjem u kompoziciju monaha u surim i crnim. portretišući među učesnicima sahrane mnoge od mesnih plemića i sveštenika. . kako je bio veliki vizantinac. stvarao je iz sopstvenog duha (to je. ali pokazuje sklonost ka ružnim iskrivljenima i preteranim izduženjima. 199 . koristi Tintorettove plavičasto-srebrnkasto-sivkaste boje. da bi likovima dao dramatični izgled. Masaccio je sumirao sve što su stvorili drugi pre njega.

Srebrni i srebrni tonovi. kada umrli grof. barokna. sa čipkastim belim okovratnicima. savremenu reprizu čudesne sahrane i viziju nebeske slave. Nebeski skup koji ispunjava gornju polovinu slike naslikan je sasvim drugačije nego donja polovina. zatvoren pravom kamenom pločom. kao crno belu fleku kojoj je pozadina đakonov ornat. sveštenika sa knjigom i krstom i u pozadini.oblaci. Međutim. moramo dobro zabaciti glavu da bismo videli gornju polovinu slike. crnom odelu. a pošto je dubina kapele svega oko 5. svaki oblik .Gornja partija predstavlja nebesku scenu (to je Vizantijski Nebeski deo). . kao i nizom kabaljerosa uniformisanih u jednostavnom. u vidu paravana koji zatvara celu scenu i kojim joj daje njen krajni efekat. 200 . ono ispunjava čitav zid kapele. stupa pred svoga Gospoda . Posmatrač opaža tri stupnja realnosti: sam grob. Masa oblika gube materijalni karakter. u trenutku svoje sahrane na zemlji. Kao kakav ogroman prozor.učestvuje u kovitlacu koji je kao plamen diže prema udaljenom liku Hrista. El Grecovo naglo skraćenje sračunato je tako da postigne iluziju beskrajnosti gornjeg prostora.duša umrlog ovenčava se slavom.Istorija umetnosti sveštenika u prozirno beloj dolmatici. U samoj kompoziciji očigledne su reminiscencije na scene Vizantijskih "Uspenja" sa deisisom. Grekovska apoteza. Pri tom umetnik nije zaboravio da jednu jedinu figuru dečaka sa buktinjom (u kome je u stvari portretisao svoga sina) izdvoji iz tog niza sasvim u prvi plan. kojoj prisustvuju neki od učesnika.5 m. udovi. To je jedna lepa. po svoj prilici postavljen u zidu u visini njegovog oka. Neposredno iznad njih grofovu dušu (malu magličastu figuru nalik na Anđela na Tintorettovoj "Tajnoj večeri") jedan Anđeo nosi na nebo. iznad poda. Na taj način se objašnjava akcija na samoj slici.zidu kapele u Toledu. nag i na kolenima. puni značaj ovog dela postaje jasan tek kada vidimo delo u njegovom prvobitnom okviru . dok oni niži likovi u prvom planu izgledaju kao da su na pozornici. Donja ivica platna nalazi se na 182 cm. Tu divnu izložbu boja i tkanina na oklopu i odeći jedva bi prevazišao i sam Tizijano. Velika kamena ploča takođe pripada celini i predstavlja prednju stranu sarkofaga u koji dva Sveca polažu Grofovo telo. draperija .

K Ulje na platnu. Sa desne strane. prizor iz Jevanđelja i likovi Svetitelja. svečanu i ozbiljnu. preteranim izduženjima. Laokon i sinovi . Cela slika odaje nestvaran utisak.Vizantijski koncept sa spiralnom svetlošću. Courbetova "Sahrana u Ornanu" je sasvim drugog . u suštini ukrasnih elemenata. Neobično sevanje osvetljava scenu. doveo do najdramatičnije i nemoguće krajnosti. nije razjašnjena osnovna ideja i njen smisao. ubeđenih u svojoj meri. Usnuli Apostoli. Izvukao je ono najlepše što slikar može da izvuče iz draperije. još neobuzdanije nego najveći stvaraoci baroka. kojim sceni daje njenu raskošnost. ka likovnim olujama koje je uveo barok i koje je on. još lepši od ovih. skeptičkog i kritičkog karaktera. pri hladnoj mesečevoj svetlosti već dolaze vojnici. u daljini. žuto. još više nego u Tintorettovoj umetnosti različiti vidovi manirizma stapaju u jedinstvenu viziju zanosa. 6. da bi oblikovao siluetu jednog imaginarnog grada). Apstrakcija.IS 153. Hristos se moli i trpi.g. Jovan Jevanđelista. Boje na slici su vrlo uzbudljive: roze. muških.realističkog. Anđeo na oblaku da bi ga okrepio. Svetlost izbija iz neba. Isus na Maslinovoj Gori . K Oko 1610. 7. Sav taj varietet lica. uznemireno prati agoniju na Gori i sa strepnjom nagoveštava oluju koja se približava. a još dalje svetli grad. jeste fizionomski momenat kojim joj daje njenu psihološku sadržinu.No. ozbiljnih. neiznenađenih čudom. ispred Boga čovek u klečećem stavu. nema stvarnog pandana u umetnosti: Holandski grupni portret je ograničen na portretsku sadržinu. Pejzaž je potpuno očišćen i geometrizovan . čiji je izbor još jedno iznenađenje koje nam je priredio ovaj neobični genije. slici sa Antičkom temom. Preovlađuje duboko religiozno osećanje. Toledo se vidi i na Laokonu (ne predstavlja grad verno. Prikazuje dramatiku unutrašnjih stanja . Jakov stariji i Petar. 201 .izdužena tela kao u expresionizmu i kubizmu. ova tema predstavlja za njega novu priliku da ispolji svoju sve neutoljiviju sklonost ka ružnim iskrivljenima. Ali. Ovde se. koja svojim gestovima ruku jedva demonstriraju apsurdnost istine koje su bili svesni i bez njene vidljive manifestacije. tamno-plavo.

Južnoj Americi isl. da bi delovao svojim psihološkim svojstvima na vernike. U centrima koji su daleko od Rima počinju se rađati reformatorske ideje i pokreti. Jezuiti su i stvorili likovni jezik baroka. nepravilno. Papa. na kome se naglašava jasno koriššenje umetnosti u psihološkom delovanju. a verska učenja crkve su dovedena u sumnju. nemorala i zločina. koja se sprovodi da bi Vatikan došao do para. koji je bio ponajmanje duhovnik . pa se u poslednjoj deceniji XVI veka. Stvaraju se oblici koji mogu psihološki delovati na ljude . Jan Hus (rektor univerziteta u Pragu i pristalica reformatorskih ideja) je spaljen početkom 1412..Istorija umetnosti BAROK Italija je kolevka baroka. ih godina XVIII veka. Katolička crkva na ovu reformaciju reaguje kontrareformacijom . kitnjasto.Jezuitskim redom (osniva ga Ignjacio de Lojale 1534.g) i inkvizicijom. Barok traje do 20.termin barok je važio za sve izvijeno.-1563. On osniva protestantizam. kao i osvajanje kolonija.g. Krizi u zapadnoj Evropi doprinosi i bogaćenje buržuazije i zanatlija. Veličaju se: Svetitelji. Kada indulgencija stiže u Nirnberg 1517. a koju počinju prihvatati i vladari kneževina. ovoj degeneraciji se suprostavlja i Martin Luter. da uđu u strukturu svakog čoveka i da je promene.bio je ubica i razvratnik. Reč potiče od špansko . papa Pavle je potvrdio službeni značaj barokne umetnosti. formalan i suviše intelektualan nije mogao da zadovolji zahteve katoličke crkve. u Trientu se održava koncil. u katoličku veru. Počinju preobraćati i plemena u Africi. 1540.g. Barok se javlja u periodu kontrareformacije u katoličkim zemljama. nastaju konflikti intelektualaca sa Vatikanom. Kulminacija je indulgencija (prodaja oproštajnica grehova za novac). ali psihološki ne utiče na posmatrača). pojave i pojedine stvari . naročito dolaskom Aleksandra VI Bordžije za Papu. Katolička crkva se izrodila u apsulutnu suprotnost izvornim hrišćanskim idejama. što je i osnovna karakteristika baroka (za razliku od srednjevekovne umetnosti koja prikazuje suštinu vere.kontrareformacija se ogleda i u umetnosti.g. a nevernike preobratio. Racionalni duh humanizma prodro je i u oblast teologije. 1545. pohlepe. Uspenja. Vatikan je postao jezgro bogastva. 202 . religiju koja se širi po Evropi i svetu. hirovito.portugalske reči "barrucco" .g. sabiranjem vrednosti visoke renesanse. patetične verski zanosi. obrazuje umetnost baroka. Manirizam kao hladan. Jezuiti su svoju družbu usmerili da deluje psihološki.

jedinstveniji je. Pojačavaju upečatljivost i dramatičnost iskazivanja i doživljaja. Karakterišu ih pokret i dinamika. imao verski karakter. mrtve prirode. jer je naručilac bila crkva. 203 . Razumljivosti teme doprinosi i barokni naturalizam . a senka je tamna i teška. koja je dinamičnija i drugačije se doživljava. Barok se razvio iz kasne renesanse u Rimu (Michelangelo. Barok se razvija i u ostalim katoličkim zemljama . da bi sve izgledalo uzvišenije (kao i Mantegna). Ova umetnost ima expresivnu snagu. prikazuje se sve što se vidi. države postaju apsolutističke. što doprinosi dinamičnosti.uvodi dijagonale i odnose svetlo-tamnog. Maniristi stvaraju iz svog duha. grimasa ide i do neukusa. Svetlost se kondenzuje u idejnom težištu slike i vuče posmatrača. bez preciznih vremenskih granica. i u suprotnosti su sa antički inspirisanom harmonijom renesanse i kasnije klasicizmom. alegorijske.načelo dijagonaliteta. da bi pobedilo paganstvo i jeres. koja je u službi katoličanstva. bez ispoljavanja prekida na planove. Tintoretto počinje da uvodi dijagonalu. tako i u skulpturi. zbog toga Barok neguje naraciju. Barok sve ovo usvaja.smirena kompozicija horizontala i vertikala) . bez razdvajanja bitnog od nebitnog. Svetlo je neprirodno i veoma naglašeno. koja je uticala na njegov razvoj. ali se stvara jedna nova celina. koja deluje na posmatrača. dramatičan je. već se koriste postojeće u novoj interpretaciji. profane kompozicije samo pomažu ukrašavanju vladarskih rezidencija . nemirne plastične površine. fantastični predeli. kako u slikarstvu. ali je to potpuno različito od svetlosti baroka.različiti od renesanse. Pri rešavanju samog prostora po dubini napušten je renesansni tipičan način predstavljanja dubine pomoću nekoliko suksecivnih planova. zahteva maksimum sjaja. brojne dekoracije. To pojačava dramski efekat.njima je podražavanje svetovnog sjaja bilo važnije od pobožnosti. a ako se nešto naglašava.kompoziciona struktura renesansnih dela je dosta jednostavna i ne odgovara baroku. Tema je morala biti lako prepoznatljiva. pokrenuti ga na razmišljanje i vratiti ga. koja u potpunosti odudara od tekovina visoke renesanse. dok barokni umetnik pojačava postojeći renesansni metod (od prirode ka umetničkom delu) u svom naturalizmu. Pojačava se gestikulacija. Pored crkvene. pompeznošću i asimetrijom. draperija je uskomešana. grupni i dvorski).Španiji i Flandriji. To je period koji razdvaja renesansu od neoklasicizma. extravagantni. uvodi skrašenja likova koji stoje i lebde i pogled odozdo iz žablje perspektive. Ostali oblici su u tamnoj senci. klasicizma i antičke harmonije.potrebno je da se sadržaj iskaže jasno i prepoznatljivo. nastoji se da se posmatrač po svaku cenu uzbudi. rade se portreti (pojedinačni. Rade se i teme sa dramatičnim predstavljanjem najsvirepije brutalnosti. ti prizori obiluju patetikom. jer se teži da se vernici vrate u crkvu. pompeznu raskoš.Ponovo se učvršćuje katolička vera. I u Holandskom slikarstvu postoji odnos svetlosti i senke. Oblici su poređani po principu koordinacije. Struktura slike se dijagonalno rešava. postoji i profana grana baroka (dvorovi i rezidencije). patetičan. Barok je nova forma umetnosti. Nema novih formi. scene u žanru. Teme su religiozne.barok antičkog sveta). izveštačeni i neuravnoteženi . povezuje figure u jednu jaču celinu. Osnovno načelo oblikovanja je slikovitost. ali se tako postižu i izvesna kompoziciona svojstva. Pojačava se izraz lica (helenizam . Teme se znalački odabiraju. Postoji i više dijagonala koje prodiru u dubinu slike . Načelo subordinacije (podređenosti) iz renesanse se napušta (Leonardova Sveta porodica . Ovo u baroku postaje manir (kasnije umetnici upotrebljavaju svetlost bez jakog razloga). Time se pojačavaju dramatika i dinamika. a veliki je i Tintorettov uticaj . Prostor se sada razvija u dubinu. Oblici su neobični. Coregio) i Bolonji. a ima i slikara koje slikaju samo životinje. slab idealizam i naglašen naturalizam. Pojačava se odnos svetlo-tamnog (granice svetla i senke su kao nožem odrezane). preterani. često pada u beskonačnost. Kompozicija se u baroku takođe menja. Barok je reprezentativna umetnost. Treba vernika dirnuti. onda se i osvetljava. Barok je. pre svega. ali je ona daleko slabija.

Barok = masa + pokret + misterioznost. željom za postizanjem efekta sjaja. njeno veliko poznavanje omogućava stvaranje iluzionističkih efekata. Javlja se i doslikavanje arhitektonskih elemenata na tavanica i produžavanje pilastara. Strukturalno je vrlo složena. već i u rešavanju vertikalnog prostora.Istorija umetnosti pejzaž i horizont. okviri su kitnjasti. skulptura i slikarstvo. Prožeto je naglašenom čulnoššu.Povodi se za slikarstvom. posmatranje prirode i spontano stvaranje. Perspektiva je apsolutno savladana. 204 . kompozicije su velikih razmera. Vajarstvo . Draperija je preterano zgužvana i zalepršana. ali to ima i lošu stranu jer ne razvijaju inventivnost. Tim iluzijama prostora gubi se autonomija arhitekture i prava veličina prostora . već i u portretnom slikarstvu. istraživanje je naučno prevaziđeno i nema stvaralačkih avantura . Pri tome. sa izvijenim ramovima i prebogatim koloritom. Akademije se i pretvaraju u centre negativnih uticaja. postavlja se kao problem stvaranje iluzije otvorenog neba u plafonu ili u kupoli (ostvaruje se iluzionizam naročito tavaničnog dela arhitekture) i da se uzvitlana masa tela u skrašenju baca u taj imaginarni. Vremenom. Perspektiva u baroku prelazi u perfektnu iluzionističku viziju. Perspektivne bravure ne traže se više u horizontalnom prostoru. Kolorit je topao. Nauka ima novu ulogu. a koriste se slikarska sredstva i efekti.anatomija. vrlo je složeno. Figure se ne formiraju po jednostavnom geometrijskom obliku. Iluzionizam se primenjuje ne samo u tehnici freske. Tako se i u baroku umetnici obrazuju.to su razlike od predhodnih razdoblja. koja postaje sama sebi cilj. u smelim skrašenjima plafonskog slikarstva i naročito u dekorisanju kupola. U baroku narativni momenat upućuje na veliki broj figura. traktati o slikarstvu. Kompozicija je često velika. patosom i izveštačenim izrazom. sve ovo se uči na Akademijama.on biva otvoren u beskonačnost. pokreta nad mirom i umetnost zasnovana na misterioznosti. beskrajni prostor. Od Srednjeg veka prema renesansi narasta naučni udeo u umetnosti . Dovode se u specifičan odnos arhitektura. Barok je pobeda mase nad linijom. već se zasnivaju na dijagonalama ili kosoj liniji. perspektiva. Kao stvarne polazne tačke u ovoj vrsti dekoracije bile su dve Correggiove kupole u Parmi.

koja je posle Italije bila glavno žarište Baroka. barokna skulptura ima tendenciju da veoma lako sklizne u frivolni virtuozitet. čak i sjaja u očima. 205 . Rimska i Bolonjska Akademija se dosta razlikuju. Zajedničko za renesansu i barok je što su obe umetnosti nastale u Rimu. postoje i druge manje škole. delfini. U baroku se teži naturalizmu i patetičnosti. centar papstva i kontrareformacije. vune. platna. gde rade vedutisti.Carravaggio) i Bolonjska (braća Karači Ludovigo. krajnje polirane površine. jer Rimska potpuno definiše svoj barokni likovni izraz. kao teme se javljaju morska i rečna božanstava. sa površinama koje su grublje obrađene.. koristeći mekše boje. Ali. nju karakteriše i težnja za slikovitošću. Barok se najizrazitije manifestuje u arhitekturi . dok je Bolonjska umekšana i bez čestih religioznih asocijacija. a kako slikaju gradske teme Venecije. U baroknoj skulpturi vidimo kombinaciju raznih materijala: kamena. Anibale Karači ne razvija religiozne teme. već radi idealne pejzaže.. često se mešaju glatke. raznobojnog mermera i bronze. grote (pećine) sa vodenim instalacijama. i onda kada je bila namenjena da ukrasi zgrade.jasnoća i harmoničnost renesanse su se izgubili zajedno sa humanizmom. struja koja nešto kasnije doživljava svoj procvat (u XVIII veku). SKULPTURA Dela barokne plastike većinom su dekorativna i služe kao građevinski ukrasi. ITALIJANSKA UMETNOST XVII I XVIII VEKA Iako najveći barokni majstori nisu Italijani. nimfe. Treši veliki centar je Venecija. kolevka Baroka je Italija. Osim odlika karakterističnih za barokni stil uopšte. čipke. bolje reći Rim. iz kojih plastika crpi svoju snagu i veličinu. Agostino i Anibale). tako da se samom tom obradom postižu efekti materije: mesa. Obrada materijala je raznovrsnija nego ranije. vodoskoci. barokna se skulptura nije povinovala arhitektonskoj liniji. Odatle se novi stil preneo prvo na Španiju. praktično i ne pripadaju baroku . a zatim severno od Alpa. kao što je to slučaj sa gotskom skulpturom. i tim svojim pejzažima utiče na Francusku umetnost XVII veka. U Italiji postoje dve škole: Rimska (naturalistička . svile. Pored ovih.zato se i zbog svoje neduhovnosti izbacuju iz kontrareformatorske umetnosti (Gentile Bellini im je bio preteča).1. Skulptoralna forma baroka teži za slobodom koja je svojstvena slikarstvu. Tritoni koji duvaju u školjke. Dekorativna namena skulpture diktira i izbor teme. sa dosta sfumata. Kako se u to vreme često grade fontane. Napuštajući jednostavne i mirne forme.

Voda tih fontana nije voda koja prska. virtuoznost i težnja da bude preterano živa u pokretu i strasna. Neprevaziđenom tehničkom 206 . radije bi umrla nego postala njegova ljubavnica. U skulpturi dramatičnost se postiže većim brojem oblika koji čine celinu. zaljubio se Apolon. a Dafne. Nimfa nije uzvratila ljubav Apolonu. virtuoza i podražavaoca. Zaslužan je za uvođenje novog tipa fontane . delfini.same za sebe skulpture nebi bile ništa posebno. u svojoj vrsti. jer je svaka figura predstavljena u pokretu koji kao da traje po nekoliko sekundi. bez zanosne poze. istinitija i poetičnija). Oblici u pokretu su potpuno uronili u prostor. U kćerku rečnog boga Peneja. ali ne zbog njene lepote.pretvorila se u stablo lovora.A 353. slikar i stub barokne skulpture. Kada je videla da mu ne može umaći. i premda je bio najlepši od Bogova. Bernini u ovoj skulpturi. problem. već zbog zlonamerne šale Boga ljubavi Erosa. Malo hladni Apolon je umnogome imitacija Apolona Belvederskog. Apolon i Dafne .uskomešana draperija. Triton. Bio je arhitekta. i ogroman broj osrednjih talenata. a ta dinamika se potencira pokretom.-1680. zamolila je svoga oca da joj promeni lik. naime. svetlost. Apolon je njenim večno svežim zelenilom ukrašavao glavu u spomen na svoju ljubav.sam momenat pretvaranja tela u stablo. Apolon je.Berninija. Figura je povezana sa prostorom. jednu od najlepših nimfi. ali zato u Dafni. \P 19. U skladu sa pokretom su i osećanja na licima statua. rešen je na majstorski način.Istorija umetnosti Dekorativnost. ruke su se pretvorile u grane a kosa u lišće .g. dramatika. već klizi preko formi koje je on vajao. Njegova skulptura je dinamična kompozicija. špilje. Ima naklonost ka naraciji i scenskim efektima dramatike i patetike. pa je često prelazio u izveštačenost i teatralnost. mada su zadržala antičku lepotu i formu. ali u specijalnom arhitektonskom okruženju one deluju sjajno. koja ja Apolonu slučajno došla u susret. pravio šale na račun Erosovog zlatnog luka. imamo samo jednog velikog vajara . koja se pretvorila u lovor (ova je figura daleko življa. odvode skulpturu vrlo često u površnost rešavanja skulptoralnih problema. Njegova pojava označava prelom i prekid sa renesansnim tradicijama. Đanlorenco Bernini Gianlorenzo Bernini (1598. daje u suštini malo povoda za skulptoralno rešenje .) Za barok je imao isti značaj kao i Michelangelo za renesansu.telo joj je prekrila kora drveta. koji je ostavio veliki broj građevina iza sebe.g. doslovce i bukvalno. Pogodio je Apolona strelom koja izaziva ljubav. u ovom delu mita. On je fontane izneo iz vrtova i postavio ih je na Rimske trgove. strelom koja ubija ljubav.fontana rustika (podrazumeva da se komponuju prirodni elementi . uz draperiju koja se često odvaja od tela i leprša kroz prostor. školjke). a njegova dela su zanatski i tehnički besprekorno izvedena. Bio je skulptor bujne mašte. Odstupio je od jednostavne lepote. Dogodilo se kako je želela . Mermer. U Italiji. ribe. K 1624. pa je Bog ljubavi odlučio da mu pokaže svoju snagu. On je skulpturu i arhitekturu stavljao u odnos tenzije i napetosti .stenje. 1. Posejdon. u celoj baroknoj epohi. Bernini koristi slikarska svojstva u skulpturi .

ne više zbog skulpturalnih. "Bol je bio tako jak da sam glasno kriknula. je na oblaku. ali sam istovremeno osetila tako beskrajno blaženstvo da sam poželela da bol potraje večito. opšta potčinjenost dekorativnosti okolne arhitekture. Grupa je doslovno obrada teksta iz biografije jedne od velikih Svetica protiv reformacije. Na tom kontrastu je i građena grupa: materija sputava Dafne u poletu bekstva. U stvari. patos. Draperija je raskošna. što je u živom kontrastu sa grubo vajanim materijalom. koji poznaje sva sredstva svoje umetnosti. \P 21.dramatike teme (usresređenje na psihološko stanje). Anđeo i Svetica su osvetljeni (iz skrivenog prozora iznad njih) na takav način da izgledaju skoro dematerijalizovani u svojoj blještavoj belini. u Berninijevoj skulpturi pomešan je misticizam sa neprikrivenim erotizmom.Extaza Sv. mada je do izvesne mere obuzeo i telo. K 1645. Prirodna veličina. Lepota inspiracije i virtuozna obrada mermera .u mermeru je postigao efekte četkice (nikom na svetu to nije pošlo za rukom). "Nevidljiva dopuna" jeste snaga koja nosi likove ka nebu i izaziva talasanje njihovih draperija.mešanje materijala (pozlašeni zraci u pozadini potenciraju belinu mermera). dok pada zaustavljena u pokretu. kao da lebdi u vazduhu. koja je gotovo prozračna. 2. Tereze. Kao i u samom tekstu Sv.veštinom je oblikovana površina kože. Sve je u skladu tela i duha. na čijem se licu oseća bol koji u trenutku prelazi u extazu . igra mermernih masa i najzad opšte kompoziciono rešenje. Zanos .-1652. koji ipak ne smetaju Berninijevoj skulpturi da bude skulptura jednog obdarenog umetnika. Izlišni ornamenti su nedostaci. Nije to fizički. Na ovoj skulpturi sve je krajnje tipično barokno . u kome grupa izgleda kao da nema postolje. sinteze mistike i erotike. već zbog pikturalnih svojstava . kao i grančice lovora koje joj niču iz kose. Upravo ta "nebeska explozija" daje snagu pogodku anđeoske strele i čini zanos Svetice verodostojnijim. Tereze . Ovo delo je karakteristično za stil zrelog baroka. već duševni bol. Patetični gestovi i zanosni izrazi. u kome ona opisuje svoju zanosnu viziju kad joj se Anđeo javio "u obliku telesnom" (Bernini ga je predstavio kao Erosa) i probio joj srce plamenom. sama tema. Njenu prirodu odaju zlatni zraci.izraz kao u helenističkim delima) stabilizuje figura Anđela. samo odevena od glave do pete u kaluđersku haljinu. lepršava draperija. a ispod nje je raskošno Terezino telo. 207 .g. pokreta i emocija. Apolonova draperija podražava kretnju. Tu figuru (sa opuštenom rukom i zabačenom glavom. Posmatrač ih doživljava kao priviđenje. nebeska Slava se otkriva kao blještavi prodor svetlosti iz koje se strmoglavljuju rojevi Anđela koji kliču. Dijagonalno postavljeno telo Svetice. Sv.J 610. Tereza je "sestra" Correggiove Danaje. koji dolaze iz jednog izvora visoko iznad oltara: na jednoj iluzionističkoj fresci na svodu kapele. zlatnom strelom. Bilo je to najslađe milovanje duše od strane Boga". tj.

ne otkriva telo. a patetika je došla do punog izraza. K Reni je stvorio tipove Hrista. skoro drečave. Hrist sa trnovom krunom . Bernini čak ugrađuje i gledalište za svoju "pozornicu" . freska na tavanici predstavlja beskrajan i nedokučiv prostor neba. ali van našeg domašaja. Laurencija. obrađene su i njegove Magdalene pokajnoce. Davida. Njegove boje su svetle. Paleta je otvorenija. koji prisustvuju zanosu. Kleopatre. Učenik je Karačija (formirao se pod uticajem Bolonjske škole).-1619. slike su izgubile žive i svetle boje. 4. ali majstorski savladana. Reni je govorio da zna preko 200 načina da predstavi pogled podignut ka nebu. sem opuštenih šaka i stopala. Sv. Sv. 208 .kao takve su i dobre. u Rimu je proučavao dela antičke umetnosti i Raffaella (pa je posle i prišao Rimskoj školi). Stvorio je tip Bogorodice i Hrista kojima se može zameriti sentimentalno prostaštvo. dok je Zanos smešten u strogo ograđenoj niši. koji je bio vrlo moderan u epohi baroka.. Ista sladunjavost i isto poreklo . a slike su uglavnom i shvatane kao dekorativne . zbog svoje sladunjavosti i preterivanja. Magdalene kojima se može zameriti izvesno sentimentalno prostaštvo. Madona u oblacima Plavi plašt. Njegove polufigure svetaca sa patetičnim izrazom i sanjalačkim pogledom deluju pomalo izveštačeno. Jovana i dr. Nasuprot njoj je Anđeo u disharmoničnom stanju duhovnog blaženstva. Cecilije. Prostor u kome smo mi i oni je isti. te tako čini da su oni deo svakodnevne stvarnosti. raširene ruke.Apolon Belvederski pokazuje i njegove muške tipove: Samsona. Sklon je blagosti i mekoti. Banalna patetika. gde vidimo figure u mermeru.nekako duhovno. što nije neznatna zasluga. 3. članove porodice Cornaro. Najzad. Tereze i Anđela se razlikuju. kao lagana i precizna modulacija. nalazi se u prostoru koji je stvoren. koji se bavio ambicioznim temama.na stranicama kapele nalaze se balkoni koji liče na pozorišne lože. a njegova se draperija sasvim drugačije nabira od njene . ali uspeh svedoči o odgovarajućem religioznim idealu toga vremena. pa se ti uticaji kod njega i osešaju. i Lukrecuje.sve pomalo inspirisane Antičkom Niobom. U sličnom stilu kao i Hrist. Kada je kasnije pao pod Carravaggiov uticaj. koje se po estetskom shvatanju ne razlikuju mnogo među sobom. ali čiji ogroman uspeh svedoči da su oni odgovarali religioznom idealu svog doba. Terezina je snažno lomljena.g.A 350. Bogorodice tipa "doloroza" . Imao je nadimak slatki Guido.Istorija umetnosti Draperije Sv. i figure počinje obavijati tamom. sa jakim kontrastima svetlosti i senke (zatamnjenimi su rubovi). Bogorodice i Sv. Da bi dopunio iluziju.) Veliki je slikar portreta. Oči Hrista su bolno uprte ka nebu . no podređena jeftinim efektima neukusnog naturalizma. Fizička patnja mučenika. SLIKARSTVO Gvido Reni Guido Reni (1540. ali su u potpunosti odgovarale ukusu savremenika.tipična slika za ukus tog vremena. sva je u smežuranim pločama.

pobegao iz Rima zbog ubistva. koju reflektorski osvetljava odozgo (pušta veštački mlaz svetlosti na glave ličnosti.tretiranje kontrasta svetlo-tamnog.) Predstavnik Rimske škole.pejzaž sa pozadinom koristi samo u tamnijim partijama. a najudaljeniji deo je najtamniji.Karavađo Carravaggio (1565. a svetlo lokalizuje na figure. pa u njegovim delima ima naracije i naturalizma. Osnivač je tehnike svetlo tamno. koje najbolje obrađuje. ovaj njegov sistem osvetljenja učinio je dubok utisak na savremenike. Njemu svetlost ima čak metafizičko i materijalno značenje. kao kasnije Curbet. tenebr . primenjuje veštačko svetlo (tenebrozo . dubokih. kasnije on menja paletu i saobražava je jednom novom obliku svetlo-tamnog. što ga uzdiže kao najboljeg umetnika baroka. Nije radio sladunjavo kao ostali barokni majstori. za razliku od Leonarda. izbacujući pri tom akcesorijume koje povlače perspektivne i dubinske efekte. što dovodi do potpunog razaranja likovnog izraza i brutalnosti.mrklina. masa i zapremina. ali on ima oštre kontraste između jakog svetla i dubokih senki (tame). a zatim se svetlost kreše piramidalno na dole). takoreći u samoj ravni koja zaklapa okvir slike. pa je taj njegov naturalizam prefinjen). brutalan. slikarstvo mu je verski produhovljeno. čisti ga od prazne i mrtve lepote i slika bez doterivanja. Uticao je na mnoge umetnike. Iako je Caravaggio odstupio od kompozicije renesansnih principa simetričnog grupisanja i harmonične ravnoteže. On je slikar koji poštuje tradiciju. Svojim realizmom otvara jedno novo poglavlje umetnosti. Slikar je koji ne forsira boju. Novator je u crkvenom slikarstvu. Prekinuo je sa tadašnjim idealističkim i intelektualnim shvatanjem slikarstva. dubine i pokreta. svađalica. pa je čak 1603. Komponuje po načelu dijagonaliteta. možda i jedinog u Rimu. ali će mu se retko ko približiti po duhovnoj snazi. koji sa njim ima mnogo srodnosti. Prezirao je umetnost starih majstora. orijentisao se ka naturalizmu. Zanima ga stvarnost tela. tamnih i jako osvetljenih masa.tzv. Prva figura je najviše osvetljena.g. Monumentalnost i plastičnost scene pojačava još i time što figure postavlja gusto grupisane i jako primaknute gledaocu. a ne na prostor oko nje.prihvatila je ovu novinu. Potpuno izbacuje pozadinu. kondenzuje pažnju na figuru. Primenjuje naturalizam (gradeći ga svetlom. senka). pretvarajući je u crnu masu . ali ne u meri u kojoj to rade Nemački umetnici u XVIII veku. mada se i tu oseća izvesna brutalnost. Telo mu je veoma snažno i obogaćeno osećanjima. izbacujući izvor svetla van okvira slike (u jednom trenutku svetlo je čak i simbolički znak).-1609. među njima i Karačijevci. "tenebrozi" (mračni) . pijanica. čiji stil on definitivno formuliše kao "stil podrumskog osvetljenja". Dok se u ranim radovima Caravaggio oslanjao na Venecijance i njihov zlatkasti kolorit. surovoj i ružnoj). Odnos svetlog i tamnog je veoma zaoštren. ali oseća da treba da približi slikarstvo narodu. on je postizao utisak čvrste celine. koji su inače ostali ljuti protivnici njegovog realizma. Bio je veoma prgav. Bio je ubeđen.g. No. čitava plejada slikara . On je prvi Italijan koji je programski ustao protiv idealizma i koji je ispovedao da je priroda jedini izvor umetničkog stvaranja (propovedao je o povratku prirodi. Figure postavlja u jako zamračenu atmosferu. 209 . Još više nego njegov realizam. da slikarstvo počinje od njega. postižuši utisak velike plastičnosti pomoću kontrasta širokih. kao i Guido Reni (koji prelazi u patetiku). već je zadržao nivo intelektualnog prema dramatici. Ovakva tehnika stvara određenu dramatičnost na slikama. Izbegava polusenke i polutonove. odbacujući svaku težnju za idealizovanjem i ulepšavanjem. kao pejzaž i arhitekturu.

prizor ima karakter pune stvarnosti.g. palate i kanale. likovi deluju kao pravi ljudi.-1768. čini luk. Svetitelj.duh Venecije. Figure su u zamračenom prostoru sa reflektorskim osvetljenjem odozgo. Pored veduta Venecije i Rima. Njome je projektovao zahvalne motive na platno i tako dobijao veran i precizan crtež. Svetlost je ograničena na nekoloko mesta i diferencira oblike . slikarstvo iz svakodnevnog života. Njegova se dela često ne mogu razlikovati od Guardievih. Preobraćanje Sv.pada na Svetitelja odozgo i čini da on deluje kao da ima strašnu težinu (metafizičko . sa jakim kontrastima. a druga je čovek koji ga diže za raspeše. u kojima je atmosfera zasićena bledom svetlošću. Razapinjanje na krst Sv. U prvom planu postavljena je figura lupeža koji se uvukao ispod krsta da bi ga podupro leđima. lice se grči. koji je pao pod konja na zemlju. U prvom periodu baroka je prihvatio tehniku oštrog senčenja. a ne kao glumci. crtao je i vedute Londona. u jednom prostoru bez dužine. perspektiva upravo šiklja odozdo nagore sa žarom koji je neosporno odlika baroka.Mučeništvo Sv. Slika je puna dramatike i patetike.K Oko 1601. 6. Petra Slika je svedena na mali prostor.Istorija umetnosti "Karavađizam" je tamno slikarstvo. Verno je i precizno ovekovečio (skoro sa fotografskom tačnoššu) trgove.Preobracanje Sv. Imao je topao kolorit. pa nju i atletska tela preseca mlazom svetlosti . Umetnik polazi od senke. Dželati koji muče Sv.) Počeo je kao slikar Rimskih ruševina. Fotografsku vrednost svojih slika postizao je pomoću mračne komore "kamerom obskurom" . prefinjeni naturalizam. Delo je svedeno na suštinu. ispruživši ruke pred čudom koje ga zaslepljuje. slikanje mrtvih priroda. novo osećanje zapremine.pretečom fotografskog aparata.jedna je Sv. na perspektive kanala (čime je otvorio Venecijansko slikarstvo) i sa malog formata na veća platna. Lica nemaju patetične izraze. U Engleskoj je potpao pod uticaj 210 . Caravaggio . 5. da bi se naglasila dinamičnost snažnih linija svirepim verizmom. Starac sa bradom. Malo figura. ne samo arhitekture.bočno osvetljenje ističe mišiće i mase. novi repertoar motiva. Slika je takođe svedena na mali prostor i perspektiva šiklja odozdo nagore.psihološko dejstvo). Pavla . ali je ubrzo prešao na pejzaž svog rodnog grada Venecije. da bi polako osavremenjivao paletu modernijim bojama. tri čoveka oko njega . Pavla u Damasku Antonio Kanaleto Canalletto Antonio (1697. a bojom i svetlošću je uspeo da postigne realnost. Petra . Petar. dok nije dospeo do skoro kristalnih pejzaža.g. Te njegove Venecijanske vedute su zapravo žanr scene sa prikazima delova grada. već i ono što se događa . Petra postavljeni su u obliku slova X na dijagonali krsta. drugi podupire krst.jedan vuče uže. Postoje dve dijagonale .

Od Canalletta se razlikuje po tome što slika svaki detalj i što je uspeo da realizuje potez koji izražava Venecijansku izmaglicu. nemirnim tačkama koje se odražavaju na mrljicama od ljudi. natopljenim zelenom bojom laguna. te slike pružaju mogućnost izvanrednog zanimljivog poređenja i lepo otkrivaju koliko su različiti stavovi ta dva slikara u prikazivanju istog Venecijanskog praznika. ali njegova interpetacija Venecije je upravo čarobna . gotovo jednako. nebu i vodi. Grad je prikazan u trenutku svog najblistavijeg i najznačajnijeg praznika . a slike pune bogatstva i života. 7. Potezi su mu slobodni.g. uobličava je i ocrtava forme. I ovakve scene svečanosti još uvek ostavljaju utisak komešanja i živosti. čamci. žive boje. što stvarnost ispunjava dinamičnošću. On sa četkom punom boje stvara figure koje imaju neki svoj život. svetlost vlada materijom. a praznik Vaznesenja bio je poslednji znak da je ova republika.Hristovog Vaznesenja. a mrlje boja razlaže u prelive. Kompozicija mu je smela i nova. voda i vazduh su uhvašeni u trenutku Venecijanskog života.) On je takođe slikar gradskih tema (iz čega se vidi da je bio Canallettov učenik). magličastu atmosferu Venecijanskih kanala. Otvorio je put impresionistima. Marka. lepršavost. Moglo bi se reši da su svetlost. Sve je potčinjeno. pokušavajući bez uspeha da ostvari idealnu vedutu. na slikama kanala ili trga Sv. skoro opipljiva atmosfera. manje čvrsto komponovan i više impresionistički. vlagu u vazduhu. simbolično bacajuši prsten u vode Jadranskog mora.K Guardi je neizbežno upoređivan sa Canallettom. Praznik Hristovog Vaznesenja u Veneciji .Holandskih pejzažista. Na njegovim slikama. Njegovi oblici titraju sa odrazom u vodi. Guardijeva slika daje prizor mnogo vazdušastiji. 8. kada Dužd plovi lagunom. Dočarana svetlost. Na zgradama je svetlost neravnomerno rasprostranjena u odsjaju vode. nestvaran grad. ili bljeskaju na građevinama. Svetlost se neprestano prelama u živim. već i divno naslikana voda. pa je postao hladniji. zastori i zgrade koje predstavljaju bit Venecije. skoro kristalan pejzaž u kome se može osetiti duh tadašnjeg života. koji je svakako uticao na njega. još gospodarica mora.svetlucav. 211 . voda i vazduh jedini "predmeti" njegovih radova (na neki način otvara put Turneru i impresionizmu svojim utiskivanjem vlažne i tople boje). Hristovo Vaznesenje u Veneciji . Uspeo je da predstavi vlažnu. da bi proslavio svadbu sa morem. često malog formata. svetlo difuzno a senke meke. On potpuno prikazuje osećaj koji Venecijanci nose sa sobom.-1793. karakterističnih za Veneciju. Frančesko Gvardi Francesco Guardi (1712. Otkrio je moć treptavog poteza kičice umočene u svetlu boju. Mada ovo platno pokazuje trenutak različit od onog naslikanog na Canallettovoj slici. osuđena na propast.K Spokojan. koji se večno ljulja na talasima. Atmosferi slike doprinosi ne samo gužva pred Duždevom palatom.

g. inspirišući se često njegovom aparaturom luksuza. levo crkva i toranj. raskošnim patricijskim odećama. a u njegovim se delima javljaju i elementi rokokoa i gubi se naturalizam. Blistava svetlost spaja vodu i vazduh u jednu atmosfersku celinu. Das Gaftmahl der Kleopatra . Veroneseova srebrna paleta poslužila mu je kao polazna tačka da dođe do svog kolorita.) Radio je u Španiji. desno obala. Simetrične šeme. uzbudljiv i dramatičan izgled. bez dijagonale. Osnova njegovih dela je u suštini luksuzna i realistična. on unosi jedan novi. islužena tematika . U verskim kompozicijama ne ide u patetiku. Spojio je tradiciju iluzionizma visokog baroka sa sjajem Veronesea. To je duh koji se u italijanskoj umetnosti najosetnije odrazio u Venecijanskom slikarstvu ove epohe (on je predstavnik Venecijanske struje). sa izvanredno lepim efektima skala belog. On završava uzlaznu liniju baroknog slikarstva .Istorija umetnosti Između ta dva elementa čamci izgledaju krhki. Čuvena su vazdušasta neba sa njegovih plafonskih kompozicija. Zgrade su potisnute u dubinu. sivo-ružičastog i citronski žutog. Sa njime on unosi i nove slikarske tekovine svog vremena. biserno plavog. 9. ortogonalne. palatama sa stubovima i arkadama. Biblijska i istorijska.u njegovim lakim kompozicijama javljaju se elementi rokokoa. koji predstavlja najdragoceniji deo njegovog dara. Njegove slike u potpunosti prožima svetlost koja izbija odasvud. Njegov kolorit se odlikuje jedinstvenom lakoćom i prozirnošću tonova.mitološka.-1770. puno likova. nebo sivo. pobožni prizori sa extazama i barokna simbolika doživljavaju sa njim svoju obnovu i dobijaju jedan veoma moderan. On je najveći dekorativni slikar baroka.) Svojim stilom vezuje se za Veronesea (na njegovim delima se vidi jasnan Veroneseov uticaj. Đanbatista Tijepolo Gianbattista Tiepolo (1696. Primetan je Veroneseov uticaj 212 . a ljudi mali gotovo kao mravi. Stara. psima itd. ćudljiviji i površniji duh u shvatanju forme i kompozicije.Kleopatrino gostoljublje Ona i dva čoveka sede za stolom. u čijem prostranstvu lebde usamljene figure ili grupice figura. kada prikazuje arhitekturu npr. Te figure se odlikuju naročito ogromnom inventivnoššu i lakoćom pri predstavljenju pokreta.

To su slobode na koje se popreko gledalo u Španiji. težište je bilo na slikarstvu. ta dramatična surovost najjačeg izraza učinila je realizam njegovih scena i tipova onim čega se prvo setimo kada se pomene Riberino ime. Od XI do XV veka Španija je bila obuzeta oslobodilačkim ratovima protiv Mavara.g. Njegov koncept je realističko . se zapostavlja.naturalistički. nema građanskih i familijarnih tema. koja se borila protiv Mavara i Jevreja. Za razliku od ostalih Španaca. u delu ovog slikara priličnu ulogu igra mitološka tematika i akt. jer je jak kler sprečavao prodiranje Antičke vedrine. Posle otkrivanja Amerike krajem XV veka i početkom XVI veka.ZLATNI VEK Španija nije imala povoljne uslove za razvoj renesanse kao u Italiji. To su veoma zanimljivo prostudirani tipovi iz naroda. skulptura je zastupljena kao akademizovana koncepcija .kao u remek delu "Bahovo pijanstvo". a sve oko nje. Ali. Barok je potaknut kontrareformacijom i tu je našao pogodno tlo. koji sa filosofijom imaju utoliko veze što su im u ruke stavljeni atributi Antičkih 213 . organizovan je po vojnom sistemu. pejzaži se gube. Zato še ovde biti u oblasti portreta stvorena vrhunska dela.paklene su slike od kojih su žene pobacivale. Nemačkoj i Holandiji. Dela su lišena težnje za ulepšavanjem. Glavni motiv je ljudska figura.2. "Apolon koji dere kožu Maisiasu" . U realističkoj koncepciji rađene su i njegove pojedinačne figure iz ciklusa poznatog pod imenom "Filosofi". Jazuitski red je i osnovan u Španiji. bili su jaki individualisti. 2. koga isključivo neguju. Samo delimično ta Riberina mitologija postaje senzualna . BAROK U ŠPANIJI . a pljačkanjem domorodaca akumulirala je ogromna bogatstva. za razliku od Italijana. Oslanjaju se na Venacijanski kolorizam i na Carravaggiov odnos svetlosti i senke. Španci nisu imali sklonosti ka kolektivnom radu i nisu imali kontinuitet razvoja zidne slike. monumentalnih dekorativnih slika. Domen Španaca u slikarstvu je štafelajno slikarstvo. Barok se javlja kao veoma jaka umetnost .prvi veliki sjajni stil kojim Španija ulazi u Evropu. Većim delom on i u mitologiji bira svirepe teme. fresaka i kupola. Drugi razlog je što Španija nije imala razvijenu gradsku kulturu humanističkog karaktera kao u Italiji. Prvi veliki stil u kome Španija hvata korak sa svetom je barok. katoličanstvo. No. mitoloških sižea. Boja i svetlost su glavni predmeti interesovanja. mada je nešto slabiji slikar. pa i pejzaž. Đuzepe de Ribera Jusepe de Ribera (1588. Slikarstvo je realistično. orijentisan ka usamljeničkom životu. oni se ograničavaju na posmatranje. prodirali su u sve pore javnog života i motrili na održavanje čistote katoličke vere. Španija je izgradnjom moćne flote izrasla u jaku državu. pokupljeni po Napuljskim ulicama i pristaništu. što nije bilo povoljno za razvoj umetnosti. Španija nije mnogo razvijala skulpturu. Ona je imala jaku inkviziciju. za razliku od Italijana koji neguju fresku. heroiziranjem i idealizovanjem. islam (stilizacija.-1652. ali ne i u Italiji. u Španskom baroknom slikarstvu nema mašte. Na skromno stvaranje renesanse u Španiji uticala je Holandska.) Španjoleto . a koji se ipak razlikuje od baroka u Italiji. geometrizirana forma). Na razvoj Španske feudalne kulture utiču dva faktora: 1. "Katon iz Utihe" koji rukama kida svoje rane.pratili su barok u skulpturi bez velikih ličnih doprinosa. gde je Ribera živeo.nadimak je stekao radeći u Napulju. Zemlja se angažovala u vojnom smislu.

ili lepih čistih jarko crvenih fleka u draperijama. u polufiguri). Rađeni su oštrim crtežom i naglašenom modelacijom.karakteriše snažno osećanje života. nazivaju ga Španskim Carravaggiom.g.-1662. te njegovi likovi prosto isplovljavaju iz mraka (jaki kontrasti svetlo-tamnog).. kao i Apostoli iz njegovih Apostadosa (Apostadom se naziva niz od 12 zasebnih slika koje predstavljaju Apostole naslikane pojedinačno. on napušta i svoju jaku paletu i konstruisanje slike efektima svog svetlo-tamnog i prelazi na jedan nov kolorizam. Sveta porodica sa Sv. Tako su po tim atributima i dobili imena: Arhimed. realizma lišenog mašte. tkanina. U njegovom stilu karakteristična je oštrina realističkog detalja i naročito njegov tip svetlotamnog.Istorija umetnosti filosofa . skroz oporo i tvrdo. Demokrit. takoreši opipljivu formu. Ne zadržava se na pojedinostima. sa mrtvačkom lobanjom u desnom uglu.. Apostole. likovi njegovih Svetaca deluju ozbiljno. U svojoj krajnjoj evoluciji.Vremenom. Po svojoj formalnoj koncepciji slike Zurbaran je Carravaggista. sa Velaskezovim i Zurbaranovim slikarstvom. Lemite . I sa tim delima on ulazi u onu koncepciju koja še. Španske koncepcije katoličanstva. Jedan je od najvećih Španski slikara. globus. koje i samom misticizmu daje jednu konkretnu. ozbiljnu i šutljivu hijerarhiju i skulpturalnu belinu. Francisko de Zurbaran Francisco de Zurbaran (1598. Bez sladunjeve sentimentalnosti. ide na mirnije i mnogo nijansirana efekte svetlosti.njegove martizijume. jedno dete. među kojima se izdvaja svojom izrazitom individualnošću. jer je kod njega reljef življi i prema tome osetljiviji na igru svetlosti i senke..karakteristično za njegov stil je odsustvo patosa. filosofe. međutim. Kao i Carravaggio. već se bavi suštinom stvari. tako da je njegova figura življa i raznovrsnija. po čemu je blizak Carravaggiu i Riberi. Katarinom Dve žene.. Ovu vrstu Riberine umetnosti . sa reminiscencijama na stil Antike. fenjer. Sv. on je ispoljavao svoju pobožnost bez patetike i zanesenjaštva . u kome siva. direktno posmatranje prirode i odsustvo svakog idealizovanje. slikajući cikluse iz života Svetaca i Kaluđera. starac i štap. K Jeziv u svom zanosu. Samo su njegove osvetljene partije manje jedinstvene nego kod Carravaggia.šestar. Uglavnom zanemaruje pozadinu. U tu vrstu spadaju i njegovi ermiti. Njegovi ženski tipovi su sa idealizovanom ženstvenošću. stvoriti pojam Španske slike. plava i crna boja igraju vodešu ulogu. forme misticizma. Ima pojačan naturalizam. 2. Imao je izvanredno osećanje za liniju i zapreminu. sa licem utonulim u senku kapuljače. Franja Asiški . Diogen. Osim toga njegova paleta je zvonka.) Radio je u Sevilji. Gotovo isključivo su ga interesovale religiozne teme u kojima je bio veoma barokan (ispoljava struju crkvenog baroka). 1. Suviše formalan odnos ka verskoj temi. Ali.IS 160. a na figurama je naročitu pažnju posvešivao draperiji. Ovaj Svetac u Španskoj 214 . Koristio je efekte svetla i senke. skulptorski i plastično. istinito i pojednostavljeno. Po svojoj idejnoj sadržini i osećajnosti njegova umetnost je možda najadekvatniji odraz Španskog duha te epohe. Ribera praktikuje nagli prelaz iz jakog osvetljenja u dublju senku. bez posredstva i koriššenja polusenke. Jedna od tajni Španskog duha je način predstavlajnja predmeta. sa intezivnim tonovima svetlih okera u aktu i glavi. materija. koje su u Italiji veoma žive. njegova se tvrdoša se ublažila i poslednje slike deluju blaže.

postigao je svoju najvešu slavu kao portretista. U tom prvom periodu je ovekovečio život naroda. Dvadesetih godina XVII veka njegov talenat je zapažen i pozivaju ga na Madridski dvor. doduše. da kroz njih ne bi video svoje ličnosti. žanr scene iz svakodnevnog života i mrtve prirode. on ne slika dela službenog karaktera. lični karakter.do Goje. ipak je jedan od najsamostalnijih figura u slikarstvu. tako njegova dela dobijaju novu tematiku i novo bogatstvo boja (scene sa dvora). poklanjajuši pri tom istu objektivnu pažnju vladaocu. anemičnim infantkinjama (duševno potištenim stegom dvorske dresure) i neveselim dvorskim budalama. Kao službeni dvorski slikar na Španskom apsolutističkom dvoru. koji nije činio direktne pozajmice i kome je tuđa umetnost poslužila ne za ugledanje.g. on je najmanje barokan po stilu i sadržaju. tražio Versaj od svojih slikara. Velazquez. crnac drži šup. izdvojeni kao kipovi i imaju snažno uobličavanje. U svojoj epohi on je prilično izuzetna pojava po mnogim osobinama: kao najveći slikar Španskog baroknog doba. 3. i sam Filip IV.) Putuje u Italiju. Za ovu vernu sliku Španskog dvora zaslužan je.ikonografiji dobija tragičan vid i izuzetno je poštovan. On slika istinsku hroniku jedne kraljevske kuše. Trudi da ostane objektivno istinit i nepristrasan pred činjenicama. gde postaje dvorski slikar. koje podseša na skulpture. Njegovi karakteri su veoma jaki i iz toga se vidi snaga njegovog realizma (samo u portretima. koji od svog slikara nije zahtevao da mu slika deklamatorske dvorske apoteze. Delo odiše čistim barokom.-1660. tj."Veneru sa Amorom". a radi i u Sevilji i Madridu (njegov umetnički život se deli na dva perioda: prvi je u Sevilji.K Starac u braon se poklanja Hristu i Madoni. ne i u npr. on se jedva bavi crkvenom umetnošću. A PO STVARANJU JE IZVAN BAROKA. Iako nikada nije radio bez modela (jer kao bezličan umetnik nije stvarao maštom).portrete kraljevske porodice pretvara u žive likove sa osobenim pečatom i ne prikazuje ih idealizovano. Pokljonjenje kraljeva . prikazivanju prirode). U Seviljskom periodu on slika prirodu. On je umetnik na kome se ponajmanje primećuje tuđi uticaj. On prelazi okvire baroka i daje svoj pečat svemu što radi. onih umetnika koji kroz svoja dela ne čine svoje lične ispovesti. Velazquez je u tim portretima tražio likovnu vrednost. već samo kao primer. Te realne likove je uspešno uvlačio u svoju kompoziciju. kakve je radio Rubens za vreme svog boravka u Španiji i kakve je npr. Likovi su zamišljeni. na osnovu koga je pronalazio svoje formule. Uzdržava se da ne da maha izlivu svojih strasti i osećanja. koji je uvek radio po modelu. Realizam ima mističan značaj. Bio je slikar po narudžbini. kao slikar u zemlji čija je umetnost skoro samo religiozna.na dvoru). Takvi umetnici po svojoj prirodi predodređeni su za portretnu umetnost. koja bi bila propagandna za podanike i koja bi veličala kraljevsku vlast i dinastičke ličnosti. Radi psihološko diferenciranje i ima dva tipa portreta: 215 . ali su one kao ozarene unutrašnjim nadahnušem. ON JE SAMO RADIO U VREME BAROKA. jedini ženski akt u Španskom slikarstvu . Spada u red tzv. a drugi u Madridu . Diego Velaskez Pokljonjenje kraljeva Diego Velazquez (1599. U slikarstvu odgovara velikoj mističnoj ashetskoj književnosti Španije. Šta više. Ovaj period karakteriše tvrda modelacija forme i oštra kontura (vidi se da u mladosti radi pod uticajem Carravaggia). To njegovo slikarstvo je prožeto poimanjem ljudske prirode . "bezličnih" umetnika. jednom prilikom slika ženski akt . Svetačkim ličnostima daje istaknut.

predao Špancima. a posebno Venecije). 216 . po kojima se razlikuju njihove vojske i njihovi narodi (rasna razlika između vitkih.gde bi se to najmanje očekivalo. koji se junački branio. U stvari. Postoji jasan kontrast ovog drugog plana sa prvim . Ovde ima vrlo malo barokne snage. preplanulih Španaca i punih. sivih . Kao siže je izabran momenat kada branilac Justin od Nasana. iznad grupe do zuba naoružanih plemića u prvom planu. na ovoj vojničkoj slici . U zrelom periodu gubi liniju. 4.Istorija umetnosti 1. koji inače ne pokazuje rado svoja osećanja i ne cilja na to da uzbudi ili da gane. dobijajuši titravi potez pun svetlosti (uticaj Italije. sa Courbetom. Iako slavi veliku Špansku pobedu. nije jaka. pobeđeni Justin i pobednik Spinola sreću se kao domaćin i gost. predaje ključeve od grada pobedniku Ambroziju Spinoli. Maestralno je vladao bojom. Odlikuje ga snaga i punoša. u fizionomijama. po pefinjenosti poteza.radio je dugačkim četkama da bi kontrolisao formu. koji su kao umetnici možda uzbudljiviji od njega po obliku svojih zamisli. i pre svega po jednakosti koje je njegovo oko unosilo u sve vidove sveta i ljudskog lika. On spada među najveća imena u slikarstvu. Izvanredno toplo i čovečno osećanje je izraženo u gestu Spinole. Karakteriše ga izvanredno osećanje mere. ali ne kao kiaro skuro. oficijelni. Ide za kratkim i vidljivim pokretima četkice. već daje prednost valeru. koja je čista i prozračna.crnih i ružičastih tonova. slikao je stvari kakve su u suštini i po svom sadržaju . dok se na desnoj strani uzdiže preteća palisada Španskih kopalja. 2.IS 162. nema nijednog koji ga prevazilazi po čisto slikarskom temperamentu.predajom ključeva. koji su mu bili prijatelji . Otvarao je luminističke probleme u slikarstvu.ratišta sa zapaljenim zaseocima oko Brede. aristokratski (vidi se sposobnost da izvuče karakter osobe koju portretiše). On je najpotpuniji slikar u istoriji slikarstva: po svom osešanju predmeta.g. to su dve skupine portreta. ali neponiženog protivnika. naslikani sa svim tipskim odlikama. Ima nekoliko velikih slikara. Vojna pobeda u Bredi je izražena psihološkim jezikom i glavni je dokaz Velazquezove visoke svesti. kako bez oholosti i snishodljivosti predusreće svog pobeđenog. ali ima osećanja za gole činjenice dveju armija: na levoj strani su Holanđani u kožnim kaputima i sa slomljenim kopljima. Maneom i francuskim impresionistima. protestant. kao kod Venecijanaca. iznenada je uzbuđen i uzbudljiv. On. Pravi njegov kult je počeo tek u XIX veku. ljude sa dvora. predstavljenog sa šešidom u ruci i sa desnicom na Justinovom ramenu. Prezirao je sve što nije slikarstvo. Naslikana je u slavu pobede iz iste godine. paradni. pri čemu boji daje svojstva svetla . Stvorio je odlike slike posmatrajući mirnu dnevnu svetlost. kepece. jer je bio dvorski slikar. po svojoj slikarskoj poeziji. Boju koristi umereno.istražuje efekte svetla. jer on saoseša sa njima (zbog svojih fizičkih nedostataka morali su da uveseljavaju druge). Oko vojskovođa su grupisani njihovi vojnici. Izbliza se vide jaki potezi .realizator je istine. što kasnije koriste impresionisti kao "skrašeni postupak". Predaja Brede . Čuvena je Maneova kritika kojom ga je lapidarno i iscrpno definisao: "Najviši slikar od svih slikara koji je postojao". K 1625.na tim portretima se oseća tuga. među kojima se na strani Španaca vidi i lik samog umetnika. U pozadini se prostire pejzaž ravnice . po dramatičnosti i sl. Koristio je kontraste svetlih i tamnih partija. Ali. u kostimu. kada se posle dugotrajne opsade ovaj Holandski grad. a izdaleka forma deluje uredno. Rasne razlike je morao da prikaže verno. plavih Holanđana).

ova kompozicija spada u najbolja dela koja u slikarstvu uopšte postoje. 5. desno jaki Španci. ali poza propetog konja i jahača je nova.74 m.A 433. besprimerni su efekti igre čisto geometrijskih formi. odevena u svilenu i svetlu haljinu koja svetluca. Srebrnasto-ružičastim trakama odaje poštu Tizianu. bojažljivo naoformljeno lice petogodišnjeg naslednika Španskog prestola. 6. u baroknoj koncepciji . kao slučajni skup lica koji se našao u prostoriji. elemenata koji joj daju čisto likovni (plastični) život. mogao je biti čak nadahnut Van Eyckovom slikom. K 1634. pa je cela kompozicija dobila nadimak: "Las lanzas" (Koplja). Sam slikar. već prikazuje portret sa zapanjujušom slobodom. naslikana je po umetnikovom povratku sa poslednjeg putovanja u Italiju i neobično je složena.g.levo Holanđani sa slabim oružjem. 217 . ni po čemu naročit trenutak uhvašen je za večnost. Jedna od poslednjih Velazquezovih kompozicija Iz poznog perioda. 3. Delo je iz zrele faze. Infant Baltazar Carlos na konju A 432. Vrlo malo dijagonale. koja je kao atelje. ogledalo pokazuje ono iza očne tačke). koja na mari za igre onih koji je okružuju i ponosito drži glavu uokvirenu plavom kosom. osuđenog da umre mnogo ranije nego što ga je mogao naslediti.U kompozicijskom pogledu. koja je tada bila u Španskoj kraljevskoj zbirci (Arnolfini i njegova žena. Varijetet i ravnoteža postignuti su igrom masa i detalja. ali mu ovaj ne izmiče. slika je pre svega građena horizontalom i vertikalom . HG 545A. Velazquez bez komentara beleži njegov bespomošni izraz. paradni portret sa dijagonalom.pre nadahnuta Rubensom. Mlade plemkinje .18X2. Ovaj osnovni motiv je pozajmljen sa jednog detalja El Grecove legende "Sv. Siluete kopalja slici daju jednu posebnu snagu (detalj koji je za sam siže od uzgrednog značaja). Trik sa ogledalom u dnu sobe. po veštini "organizovanja" slike. ovde se u sobi nalaze i devojke oko infantkinje Margarete Tereze. Mauricija". Velazquez novom lakoćom ucrtava brdovitu pozadinu. Jedan. zaposlen verovatno na izradi portreta kralja i kraljice (čiji se likovi i vide u ogledalu) je naslikao sebe u trenutku dok ih slika. a kostim posipa sjajem i svetlim tačkama. U centru cele ove bravure je bledo. ljupkog malog princa. Polet je postignut dijagonalnim postavljanjem likova na platnu. J 650. tj. u kome se vide gledaoci (kralj i kraljica) kako posmatraju prizor igre. Velazquez dobro poznaje flamansko slikarstvo. \P 80.g. ali i u trenutku kad nas uporno gleda. Ali. \P 79. K 1656. Platno je skoro 7 stopa visoko i verovatno je i prvi konjanički portret deteta. IS 162. Ovu nepoznatu i zaboravljenu Grecovu sliku Velazquez je rehabilitovao.

) Uradio je oko 400 slika. on se ograničio na uvek jedno te isto raspoloženje "blage pobožnosti". u kojoj su mogli uživati ljudi iz vremena rokokoa. katolicizam je sveden samo na milovanja i poljubce. ali je ona jedinsvena među Velazquezovim delima i verovatno je da je. ružičastih (ljubičastih) tonova i po pahuljastoj 218 .jedna devojka kleči pred infantkinjom. živopisni Seviljski dečaci. U toj mlitavoj religioznosti bez teologije. Hrist Emanski hodočasnici. U mladim danima ličio je na Tiziana. koje je potpuna novost u Španskom slikarstvu. koja je oduševila glavne naručioce: parohijsko sveštenstvo. Posle Riberine sirove muškosti.idealizuje teme i pojednostavljuje kompoziciju.g. već je uhvašena u trenutku akcije . Osim poezije. u pozadini se otvaraju jedna vrata kroz koja. sa svetlosti (koja dolazi spolja) ulazi jedan čovek. nije bliska modernom senzibilitetu. koja se sa pravom ne mora svideti (Luvrska imakulata). po duhovitoj i živoj opservaciji. njegov žanr. Španski realizam je sa Murillom skrenuo u prilično šturu i sentimentalnu poetičnost. posle Zurbaranovih monumentalnih teoloških scena i oporog misticizma. kreše se i stvara dinamiku. i pored izvesne površnosti i banalnosti osećanja (jer nam ne otkrivaju ništa novo o ljudskoj prirodi) i danas su cenjeni po svom prostom i srdačnom realizmu. Isto tako. Murillova poetičnost. Ne samo da je boja stavljena impresionistički. On koristi nežne. njegove divno naslikane partije mrtvih priroda sa dinjama. kao i kraljevsko blago starog Egipta. trebalo da bude skrivena od očiju običnog čoveka. koja kartakteriše bogatstvo punoše. prozirne tonove i tako uspeva da dočara veoma osetljivu tonsku atmosferu. Jedna od retkih slika sa religioznom tematikom. Remek-dela je stvorio u žanr scenama . po svom vedrom raspoloženju.predstavlja život dece i život ulice. po svom tonalitetu i po izvanednoj modulaciji sivih. bio je obožavan u Španiji. stvara religiozne teme. gde je i osnovao Akademiju barokne umetnosti. i njegov narodski realizam. koji postiže svoj vrhunac u njegovim mnogobrojnim "imakulatama" (ima ih oko 20). a živeo je uglavnom u Sevilji. bez stradanja. posle Velazqueza. korama od lubenice na kojima se vide tragovi zuba . koji mahom spadaju u njegov raniji period. Cilj mu nije bio da pokrene ljude. bez verskog morala. Ništa se ne zna o tome kako je nastala. scene sa prosjacima ili odrpanim dečacima koji bištu vaške ili koji jedu lepo voće. ali je takva tematika bila pastvi pristupačna i crkve su se grabile za slike ovog umetnika. obično obrađivane po nekoliko puta. Murillov registar nije suviše veliki: u religioznom slikarstvu. jedan dečak miluje nogom psa. 7. već da dočara pokret same svetlosti i beskrajan niz delovanja na formu i boju. Glavna svetlost je meka i efektna.Istorija umetnosti Usled složene igre prikaza i iluzija. Polazeši od toga da svetlost stvara vidljivi svet. korpama grožđa. lukom. Njegova je umetnost poistovećena sa crkvom.sve je to bilo lako shvatljivo i dopadljivo za najširu publiku. U svom crkvenom slikarstvu Murillo je dao široko mesto svom vodnjikavom lirizmu. monahe i kaluđerice po manastirima. grupa sa infantkinjom ostaje čvrsta: ona očigledno ne pozira za portret. ima optimistički odnos prema deci. a kasnije prima uticaje Correggia i Velazqueza (koristio je dostignuća Velazqueza). već se na prvi pogled i sama slika može učiniti kao "impresija" dvorskog života. ali je ponekad kritičan. koje ponavlja skoro bez ikakvog variranja kroz razne vrste tema. Likovi izgledaju realno. Bartolome Esteban Muriljo Bartolome Esteban Murillo (1618.-1682. više mitska. Velazquez ostaje nenadmašan majstor svih vidova svetlosti. ali je umereniji u verskoj kompoziciji . Enterijer: tri zida. kome pripada glavni deo njegovog rada.

K Slika se zove još i Bezgrešno začeše. U pogledu samog slikarstva. već i oko njih. Čak su ove slike mogle inspirisati i mnogo kasnije umetnike. i tako je udaljen od Velazquezovog žanra.Uspenje Bogorodice 3. Španija poseže za 219 . Isterivanjem Mavara iz Španije privreda opada. u ovom naturalizmu. blagom svetlošću. Bogorodica je u oblacima.on ostaje jedan od vrlo velikih slikara. Njegove su slike imale mnogo zajedničkog sa pitomom i živopisnom Andaluzijskom ravnicom. Murillo je narodski umetnik. ali je slika u osnovi prostačka. za sretno uravnoteženu grupaciju figura. Mali prosjaci se kockaju . gase se neki zanati i da bi to ispravili. čiji ih sjaj ulepšava. 7. Boja nije razlivena samo po figurama. kao jedan od najvećih majstora kompozicije. koja je tako htela da reši neka pitanja vezana za ekonomiju. u kojoj se ogleda glavna draž florentinskih Madona.ispoljio je veliku sposobnost organizacije. zamerke koje ne treba suviše generalisati i proširivati na sva njegova dela . sfumato . Ima Italijanski smisao za lepu arhitekturu. kraj svih zamerki koje mu se daju kao slabom crtaču bez akcenata ili mlakom koloristi. podvlači njihovu ružnoću i beznačajnost.mekoši atmosfere i oblaka. ističe. deo Francuske.HG 539A. Ima titravi potez i zamušene oblike. puno Anđela. nego ih naglašava. Mnogo je poetizovana slika. U ovakvim slikama leži njegova snaga. nema tragike njihovog života. u tome da se umetnik ne zadovoljava predstavljanjem stvari onakvim kakve jesu. spada među istinski superiorne majstore. Zamagljena atmosfera povezuje formu u jednu celinu. Tipična barokna kompozicija Murillo . Uprkos tome što je isuviše često bio mek i sentimentalno dopadljiv. sklopila ruke. nikada ni jedan umetnik izvan Italije nije razvijen u tom stepenu kao Murillo. Luxemburg i Holandiju. Nesumljivo da umetnikov sentimentalan stav prema siromašnoj deci liči na XIX vek.K Jedna je od najpoznatijih slika ovoga tipa. za harmoničnu kompoziciju linija. teme vrlo popularne u Andaluziji . Postaje plen Španije. Murillo se pokazao pravim majstorom u stvaranju površina vibrantne boje i zalivanju platna rasutom. a na jednom od dva svoja "Bezgrešna začeša". deca su njegova intimna preokupacija. Murillo ukazuje na jedan vid Španske prirode koji je nepogodan za široka uopštavanja i ne tako očigledno vredan hvale.sve je zamagljeno.BAROK U FLANDRIJI Holandska obuhvata Belgiju (Flandrija). Uspenje Bogorodice . Divi se Bogorodici. koji se karakteriše kao duboko Španski. 8. u dobrom i u rđavom smislu te reči.

a posle njene smrti se ženi sa 16. I uopšte. Oslobođene oblasti se sjedinjuju na severu.g. Umetnost Holandije u drugoj polovini XVI veka i u XVII veku dijametralno je suprotna umetnosti Flandrije. jer njega zanima samo oblik.om godinom postaje član slikarske gilde u Antverpenu (gde je i rođen). on u slikama koje nemaju religioznu tematiku pokazuje svoje majstorstvo. se oženio Izabelom Brant. Bio je dvorski slikar. Španija šalje Vojvodu od Albe. ali je slikarstvo na neki način centralizovano u Antverpenu i pod dominacijom Rubensa. Bio je bliži. Glavni poručioc je katolička crkva. Bio je veoma inventivan i u ogromnom nizu njegovih dela (oko 3000) nikada se ništa nije ponovilo.) Centralna ličnost Flamanskog baroka i jedan od najznačajnijih slikara uopšte . masivna. Barokna umetnost Flandrije postaje kruta i razmetljiva. Ne postoji oficijelna akademija (što je karakteristično za barok).ostavio je veliki broj dela iza sebe. tu iskazuje svu dinamiku pokreta i izraza. To preterano obilje puti on je uspeo da ukroti u najdinamičnije. Nikada se nijedan slikar nije usudio da iz onoga što čini ljudsko telo deformnim. i pobeđuje javno ispovedanje protestantizma i isterivanje Španaca. religioznih. Jedno vreme je proveo u Italiji. Rubensovo slikarstvo je bilo svestrano. Holandija se branila kao protestantska zemlja koju je Španija gušila. Volumen kod Rubensa kipi od jačine. crpi elemente lepote. forma je teška. Voleo je plastičnost forme. religiozne teme). počeo je građanski rat u Holandiji protiv Španske inkvizicije. svakodnevni jezik. pomoćnici su ih pravili u velikim. Rubens prirodu uzima veoma površno. Tintoretta i ostale Venecijance. odgovaralo je jezuitskom poimanju umetnosti. složena kompozicija. Rubens je iz tog materijala stvorio svoj tehnički. teatralno i privlačno. telesnost je nametljiva i nema rafiniranosti. Ali. slika u žanru. pejzaža.Istorija umetnosti Nizozemskom. Holandija se oslobađa. Pokazuje naklonost prema bujnom. Flandrija razvija barokno stvaranje. Radio je u širim potezima. iz obilja prekipelog mesa. ali je originalan i suveren po pitanju kompozicije. a teme su Mitovi iz Novog Zaveta. živeo je vrlo raskošno i imao je puno porudžbina. animalna. Michelangela i Leonarda. Venecijancima nego Rimskoj školi.-1640. Često je samo potpisivao i dovršavao radove. Flandrija je imala razvijeno građanstvo. Za razliku od Španije. koji ne definišu u potpunosti oblike i konturu. pa je smatran vodećim slikarem katoličkog sveta. ogromne slike.g. portreta i crteža. već samostalna ostvarenja. i tu se život različito odvija nego u Flandriji. Barok u Flandriji ima neka lična Rubensova svojstva. Radio je kompozicije koje posmatra odozgo ponižavanje posmatrača. iz kajiševa slanine. a on ih je posle doterivao. Sa 21. tu ima mitoloških tema. 1563. Promenjije dijagonalitet. po svojoj boji. Porudžbine je skicirao u malim formatima. om devojkom Helenom Furman. On je bio najobrazovaniji umetnik svoga vremena. koja je ostala pod jakim protektoratom Španije i postala je bastion katolicizma. Ti njegovi pejzaži nisu dopuna slici. obe svoje žene je i slikao. a jedino zajedničko između Flandrije i Holandije je da nemaju afiniteta prema skulpturi. ne posvećujući nijednom liku posebnu pažnju. a građanstvo se vezuje za crkvu i obogaćuje trgovinom.g. koju bez teškoća prilagođava svakom formatu. iz gojaznosti. 1576. slavan i tražen. a tek kasnije slika malo više prirodu. Piter Paul Rubens Peter Paul Rubens (1577. Proslavio se i van granica zemlje. koji zavodi teror. i on je osnovao koncepcije baroka (svetlo-tamno. Uveo je brutalni naturalizam. Rubensovo slikarstvo. oduševljavao se delima Carravaggia. Sve je crtao uopšteno. Ženski akt je poglavlje za sebe u njegovom slikarstvu. najlepše i najgracioznije ritmove i 220 . Flandrija nije pružala veliki otpor Španiji. koji je sve do svoje smrti vladao likovnim stvaralaštvom tamošnjeg baroka. alegorijskih. Imao je visok nivo u tehničkom smislu. Zato su portreti najsjajnija dela koja je ostavio. imao je mnogo učenika. zdravom ljudskom telu i animalnom zdravlju kod ljudi. gde je proučavao Tiziana. 1689. Možda nije besprekoran crtač.g.

On je ovakva tela obogatio svojim novim ritmovima. Skidanje sa krsta . koju unosi u velikoj meri. sa plavičastim senkama. Oni sede u senci od cveća. Mlaz svetlosti sa Hristovog plašta. da ga dopuni mlazom plave kose i vratove ukrasi biserima. Portret Izabele Brant .sve ove boje su sočne i uvek nanesene u tankom sloju. Boje su hladne . preko hladne polusenke. Delo je monumentalno i ima Venecijanske tonove. kome je hteo i da konkuriše. Modro telo Isusa je virtuozno urađeno. Najčeššće koristi otvorenu paletu ružičaste. Vitalnost ova dva lica (njeno je obasjano svetlošću) i originalnost ideje odaju Rubensovu ličnu originalnost i vitalnost. koja zrače dubokom duhovnošću naročito ističu pored jarko crvene i crne odeše. koja se vidi na zemlji. već i priroda u kojoj se par osamio. sedefasti i topli svetli sjaj u inkarnatu iz koga. tela su bojena u toplom bledo-žutom tonu. za uspomenu. ali dok Michelangelo studira pokret kao problem. Originalan je u tretiranju svetlosti. dok su refleksi crveni . ruku stisnutih svečano i nežno kao u portretu Arnolfinija od van Eycka. iz zrelog perioda. kao i psihološko poniranje u unutrašnji svet figura. oko 1609.K I u ovoj kompoziciji Rubens se inspiriše Michelangelom.tamni tonaliteti potiču od tople braon pozadine. čija se bleda lica.pokrete.-1614. oker i plave boje.\P 55.g. Tema ljubavi se oseća po onome kako par sedi i kako se drže za ruke. prelazi u čisto crvene reflekse. koje je Italijanska renesansa izmislila. kao i senke i boje. druga drži plašt u zubima. 2. Jedna je od najmanje Flamanskih slika. Jedna od osoba koja skida telo sa krsta pokazuje svoju nemirnu muskulaturu. K Autoportret sa Izabelom Brant. da ga istakne svilenom draperijom i da iz toga stvori jedan besprimerni novi tip lepote. tela i Magdalenine kose sliva se po dijagonali od gornjeg do donjeg dela slike. IS 164 1612. Verovatno je naslikao sliku neposredno posle venčanja. Oseća se uticaj Michelangela i Carravaggia (monumentalnost). sa akcentima anatomske strukture. 3. On se i proslavio kao jedan od najveših kolorista baš svojom prostom paletom. Rubens ga uzima kao gotovu činjenicu i podvlačeći u kompoziciji dijagonalu. ali nema 221 .g.A 462. 1. asimilirajuši ono što pruža Italija i podčinivši ga prirodi . uspeva da prikaže figure u dramatičnom pokretu. Pokazao je svoj izvanredan osećaj za materiju i sposobnost da izvuče karakteristične crte lika. Njegove figure su uvek u punoj svetlosti. Strašni sud . ali ipak u svečanim odelima. na kojima počiva lepota jednog klasičnog tela: da mu da mladost i elastičnost. Romantični naglasak nisu samo ruke koje se dodiruju.jednostavnim i praktičnim postupkom stvara originalno slikarstvo.

gde je forma rasuta u središtu slike. Sve je spojeno u izvesnu celinu.g. To više nisu bili predstavnici ratničkog plemstva. već razneženi 222 . Merdevine su postavljene dijagonalno. Preveliko bogastvo formi i jakih boja. naročito onima koje je slikao u Engleskoj kao dvorski slikar Charlesa I između 1632. odlazi u Italiju. što omogušava jedna takva lavina ljudskih telesa. oker i ružičaste boje. Njemu je nedostajala vitalnost i moć uobrazilje starih majstora. efekti svetlosti i senke. Pre nego što je napunio 20 godina bio je Rubensov najcenjeniji pomoćnik. a ne kao kod Carravaggia. se vraća u Flandriju.Istorija umetnosti snagu. pokreta. sa tonovima plave.g.g. Ljudske figure su "prepunjene" i gojazne. Ovo je bogata studija aktova. ritmova. Dok je kod Michelangela težište kompozicije u sredini. ali od Rubensa ne može da opstane. Oseća se unutrašnja dinamika likova. Pad anđela Dijagonale u kompoziciji.Strasni sud 4. povlači u Englesku. prednji i zadnji plan. i 1641. Dijagonale unose dinamiku. Formu gradi različitim tonalitetima.) Bio je retkost među slikarima. Ali. ali ne prelazi u formalnu patetiku.-1641. 1626. čvrstinu i sigurnost kao on. Raspeće . kod Rubensa je na vrhu. Religiozna tema gubi svoj značaj i ustupa mesto širokoj studiji aktova u svom varijetetu ritmova i pokreta.g. Peter Paul Rubens . Njegova slava se uglavnom zasniva na portretima. Uznemirena kompozicija tela koja padaju u pakao. 1620. Peter Paul Rubens . već se njihova emocionalna stanja izražavaju realnom karakterizacijom. pa se 1632. Hrist na krstu 5. čudo od deteta. I kroz najtananije delove slike prosijava izvesna svetlost.g. zbog ličnog neslaganja sa Rubensom (razlika u temperamentu i naklonostima). paleta svetla. nervozan i rafiniran.K Dijagonala.Pad anđela Antonis van Dajk Antonis van Dyck (1599.

Van Dyck je bio veoma ponosan na svoju lepotu. koja još uvek odaje stilizovanu ljupkost elizabetijanskih portreta. sa patetičnim izrazima likova u pojačanom koloritu. kojima je godilo da i na portretima budu naslikani ulepšano. Kralj Charles I u lovu . pa nema baroka.zbog toga slikarstvo cveta i tematika je profana. Boje su krajnje prefinjene. Portret je iz mladosti. K 1641.g.Ženske portrete karakterišu te iste osobine. često puta sa svojim psima ljubimcima. neguje se građansko slikarstvo. Kralj stoji pored konja i dva konjušara. Nemiran barokni pokrert okvira čudno odudara od nadmene elegancije kraljeve poze. Paleta mu je manje blještava. Umetničko delo menja svoju veličinu. radi isključivo barokne kompozicije. Van Dyck je maniristički dvorski portret učinio savremenijim. Jednako je velika i istorijsko dokumentarna vrednost tih portreta. smanjuje glavu i stopala a ruke predstavlja tanano. u romantičnim pozama.on ulepšava figuru. Njegove figure su tanane. Radio je vrlo brzo i svojim "aristokratskim portretima" obrazuje struju novijeg Engleskog slikarstva. ponekad i sa pastoralnim atributima. kao i njihova umetnička vrednost. Ova slika predstavlja vladara u neusiljenoj i ležernoj. boje satena i crveno-smeđe boje pantalona. državni portreti. koju ističe na svojim autoportretima. K Oko 1635. HOLANDSKO SLIKARSTVO XVII VEKA Holandija je bila nezavisna u odnosu na Španiju i to utiče na njeno slikarstvo. pa se ne neguje verska kompozicija. Konj je nervozan. Sluga u drugom planu. pa zato nema nikakvih veza između njega i Rubensa. U Holandiji su građanstvo i seljaštvo bili poručioci dela . 7. U kasnijoj fazi. nežne prirode. kapriciozna gracioznost i pomodarstvo. graciozne i elegantne . Autoportret . Van Dyck je rafinirani poeta.protestantska zemlja. IS 169. pod Rubensovim uticajem. dok je u baroku slika bila ogromna. a imala je isto tako znatan uticaj i u Evropi. ali svečanoj pozi i mogla bi se nazvati "Portretom konjanika koji je sjahao" slika je manje stroga nego svečani. izvanredno je prikazan u polusenci.J 630. odnos sive. Njegova fina i aristokratska lepota i rumeni. On je stvorio novu tradiciju aristokratskog portreta. u 223 . koje nema srodnosti sa flamanskim baroknim slikarstvom . koja je trajala u Engleskoj do kraja XVIII veka. ali nije i manje velelepna. suviše nežni ten pod riđe plavom kosom karakteristični su za ovog umetnika. U Holandiji je bio zastupljen protestantizam.IS 168. 4. u punom sjaju svoje mekušne otmenosti. Njih naročito karakteriše izoštren ukus. Holandija je kalvinističko .g. prepričavši ga jezikom Tiziana i Rubensa.saxonski kavaljeri. kao i sve njegove životinje.naručilac nije crkva. kicoški odeveni u svilu i saten. 6.

sa kontrastima koji stvaraju napetost. kod čijeg slikanja glavnu ulogu ne igra svetlost i vernost modela. on je podigao u sferu tipskog. retko verska.) On se bavio isključivo slikanjem portreta i tzv. mada se u ovim ratovima Holandski narod proslavio besprimernim herojstvom na kopnu i moru i pobedama nad nesrazmerno jačim neprijateljem. Odlike : Barok se u Holandiji nije razvijao.-1666. U enterijeru se crtaju žanr scene. Enterijer . 2. ali je ono potpuno različito od baroknog.Istorija umetnosti Holandiji slika mora da bude usaglašena sa skromnim razmerama građanske i seoske kuće.. Prostor je skoro uvek mračan.antibarokno. Tu često pada kiša. Holandsko svetlo je sa naglašenim razlikama između svetlog i tamnog. Pejzaž. Ovakvu vrstu slike. U senci ima oblika. Frans Hals Frans Hals (1580. tj. Zato senka i ima više svetla. Tizianov način polaganja boja.I generacija: mirnija.. ali je njegova zasluga što je taj portret podigao do monumentalnosti. koje bi se inspirisalo epopejom Holandskih ratova za nezavisnost. . i u korišćenju boja.idejno jezgro slike se ne naglašava pomoću svetla. 2/3 nebo) . Grupni portret. U pojedinačnim slikama.slikarstvo je subjektivno.Jan van Eyck je izveo revoluciju u prikazivanju enterijera.fenomeni svetlosti i boje. a to je potpuno odsustvo istorijskog slikarstva. na zdravim osnovama. koji se rukovode načelom da ispitaju stvarnost u realističkom smislu . ). Pada u oči jedna dosta čudnovata pojava. Tematika je profana. pa do grotesknog i kreštavog cerekanja. exterijer (1/3 tlo. Noćna straža. luka. koji je nastao narastanjem portretnog stvaranja. tipičan potez. umerena i jednostavna. njegov temperament dolazi do izražaja. koji su potpuno različiti od Italijanskog (jaka svetlost. Svetlo ima i kompozicioni značaj . domovi su mali pa su i slike male. Postoje dve generacije slikara: . Umetnost se razvija spontano. Oni istražuju svetlo sopstvenog podneblja. Slika nema jasnih kontura koje odvajaju svetlo i tamno. 3.II generacija: burnija. Nastaje spontanim delovanjem velikih majstora. Naročito u tim slikama vidimo celu onu skalu svih mogućih nijansi osmeha.odnos u Italiji je oštar. mrtve prirode. Likovna obrada: neguju efekte svetlo-tamnog. počevši od van Eycka. ima dosta vlage kroz koju se lomi svetlost i ona tako postaje difuzna. Psihologija se odražava kroz umetnički doživljaj .to je Holandsko građansko slikarstvo XVII veka . meka svetlost obuhvata prostor u celini. Kompozicija je smirena. uvodi ogledalo u enterijer i prikazuje prostor iza očne tačke. To su ličnosti strukovno vezane .g. ona je trojaka: 1. jer se on negovao kroz akademije. meka je i prozračna. karakternim figurama portretskog tipa. tamna senka . od prefinjeno nasmešenog kavaljera. neguje se udobnost stanovanja. ali je i osvetljeni deo blaži. zanimljivim fizionomijama. tako da Holandska umetnost XVII veka nema taj akademski značaj. lica koja se smeše više očima nego ustima. Po ovoj 224 .Carravaggio . retke religijske scene. što je karakteristično za suvo podneblje). prikaz materije kroz različite odsjaje. a posebno je značajna svetlost definisana u centru. koja stoji na granici između žanr slike i portreta. koji se formirao 100 godina pre njega. već živo izražen karakter. sređena.cehovi i gilde (Upravnice staračkog doma. Svaka stopa zemlje se otima od mora. On nije tvorac Holandskog kolektivnog portreta.

van Hajtuzena . Pijanica sedi sa osmehom na licu u ushićenoj pozi.IS 173. bez akcesorijuma i rekvizita. nema potrebe za perspektivom. i to prenosi na platno..nije se bavio idejnošću i. On je slikar koji najbolje poznaje ljudsku dušu. a ne opisivanjem. Hals daje široko mesto obradi kostima. da bismo gotovo mogli izbrojati koliko ima poteza. sa brčićima. Sve je ovde izraz potpune spontanosti: žmirave oči i poluotvorena usta. već je na njima verno fixiran trenutni izraz lica.J tabla 53. najbolji psiholog. lepog oružja. Ovim načinom slikanja Hals je preteča impresionizma. Nije podvlačio stalne osobine svojih likova. Slika odaje spontanost. Nijedna njegova slika sa portretima nema namrštenosti i izveštačenosti. a sasvim izuzetno imamo pozadinu sa arhitekturom i draperijom. Frans Hals . Iz te osnovne osobine njegovog dara proističu sve odlike njegovog slikarstva: munjevita brzina koncepcije. Koristi luminizam . Hals-coymans 225 . 3. Ne zanima ga idejna strana slikarstva . od kojih se svaka tako jasno vidi kao poseban entitet. 1. Munjevita brzina koncepcije.. koja mora biti izvedena od Carravaggia. podignuta ruka. u crnom. Materiju definiše odsjajem.Vesela pijanica 2. sloboda i virtuoznost tehnike. svilenih i zlatnih vezova. Likovi su usmereni ka nekome koga ne vidimo. K Čovek nakrivio šešir. Radi sa smelim i vidljivim potezima četke . Vesela pijanica .boji daje vrednosti svetla. Portret V. Nasuprot tome. retko kada u pozadini vidimo krajičak pejzaža. tkaninama i spoljašnjem bogatstvu . najvažnije .brzina kojom su oblici nabačeni. gde blista svojom veštinom egzekucije. svežini utisaka i izvanrednoj spontanosti sa kojom svoja zapažanja i utiske beleži. bilo zbog lenjosti ili nedostatka mašte. Slikano je direktno na platno. Modeli kao da su zaneseni. Kod njega je pozadina rešena skoro uvek samo tonom.seriji likova Hals je i dobio nadimak "slikar osmeha". sa usresređenošću na dramatičnom trenutku. Ovo platno je kombinacija Rubensove snage i širine. Halsovi portreti su ograničeni. po pravilu. tako da slika stvara utisak brzopotezne skice. čipkastih ukrasa.g. ne povodeći se za preteranim efektima. Prednost svetlim. Hals radi brzim potezima kičice. već je slikao realnost trenutnog izraza. u čiju se dublju obradu on ne upušta. pokrete. K 1627. na slikanje samo figura. Kolorista je iz ljubavi prema svetlosti.revolucionarne tehničke novine. pa izgledaju improvizovano. Prikazuje radnju tako da bi stvorio psihološku celinu. nije nikada svoju maštu izvukao iz svoje glave. žustra. temperamentna egzekucija i naročito izvanredna sloboda i virtuoznost njegove tehnike. čaša sa vinom i ..\P 62. jednostavnim pozadinama. Portret Baltazara Kojmansa . K Čovek duge kose. Prvi je upotrebio široki potez. U ličnostima otkriva karakteristične izraze. mada to nije. Njegova snaga leži u oštrini posmatranja.

tamne kape i šešire. gospođe su posedale u lepom.Istorija umetnosti 4. "Čas anatomije" i "Suknari". IS 173.-1669. velika po formatu. U centru njegove pažnje od samog početka stoji odnos između ljudske figure i prostora u kome se ona nalazi. Naročito je preokupiran portretom. bio je njegov pristalica). Kada su zaključile račune. tako da se lica jasno vide .) Ma kako njegova umetnost izgledala suprotna Italijanskim idealima forme. svetlost je usresredio na lica.g. ritma i stila. njihovih štićenika. figure su posmatrane pod naročitim. Upravnice doma staraca u Harlemu Rembrant van Ryn Rembrant van Ryn (1606. Njegov grupni portret odlikuju se mahom istim osobinama kao i njegov 226 . u iščekivanju smrti. Razvojne etape Rembrantove umetnosti obeležavaju se sa tri čuvena dela. bez Carravaggia se ne bi dala zamisliti (mada nikada nije putovao u Italiju. Da bi skoncentrisao pažnju na karaktere. mnogo veće nego što je beda staraca. tako da zvučnost brokata predstavlja suprotnost rukama. koji se i sam sklonio u njihov dom. brokatne haljine. traženim efektima osvetljenjima i tako se postiže njihov duševni izraz. zatvorile knjigovodstvene knjige.iluminističko naglašavanje belih okovratnika i grubih ruku. ali Hals namerno na divni brokat postavlja uvele staračke ruke. koju je Goja isticao slikajući španske vladare. U slikanju lica preovladalo je karikaturalno naglašavanje istine. koja spadaju u kolektivni portret Holandskog tipa: "Noćna straža". Na licima ovih starica vidi se ispijenost. K Grupa goropadnih žena.J 424. \P 63. Taj stav je ostareli umetnik. koja se sastoji od jedinstva izdvojenih jedinki. od kojih se svetlost odbija. Rembrant će ostati najbarokniji majstor među Holanđanima. nesposobnih za nežne dodire. Upravnice doma staraca u Harlemu . Portret zauzima po broju odprilike 3/4 mesta u Rembrantovom delu. One su obučene u raskošne. uvelost upalih očiju iz kojih izbija praznina i pustoš života. najčešće će mu i služiti kao model (naročito u starosti). autoritativnom stavu. i to više portretskom studijom nego portretom u pravom smislu reči. samoće i bede. protumačio kao odraz surovosti. sa kojim može najlakše da experimentiše. Njegove figure imaju raskošne čipkane okovratnike. Njegov sopstveni lik. sa uživanjem u ružnoći.

Svoje mitološke teme on vidi u jednoj čudnoj smeši fantastike i proizvoljnog orijentalizma. U "Danaji". kome su podređeni svi drugi njegovi napori. jeste problem svetlog-tamnog kome je on dao jednu novu formulu i razvio je do visine koju niko više nije dostigao . Mitologijom se zanima naročito na početku karijere. već one čine nerazlučivo jedinstvo. priroda ga ne zanima i predeo se javlja samo kao nužni rekvizit u kompozicijama. Biblijske teme jesu ono što ga najintimnije zanima. ritma i lepih stavova ovaj umetnik daje samo studiju modela. Realan izvor svetla pripada samoj slici. u jezik kojim se mogu izraziti ideje. ali ne zbog teatralne patetičnosti. koristi ovo sredstvo da bi elemente stvarnosti spiritualizovao i preobrazio ovaj jezik. već su predpostavljeni i radnji. a često ih kombinuje i sa imaginarnim predelima. Ispočetka. prvi od velikih majstora koji. zlata i dragulja koji svetlucaju u prozirnom. Rembrantov portret je kompozicija koja se sastoji bar iz podjednakog udela stvarnih elemenata i jedne ideje . i pored ružnoće forme. On idealizuje pejzaž. i to sa takvim osećanjem epiderma.prostor podređen vremenskom konceptu i nije krajnje definisan. Svetlost sija i nema ničeg zajedničkog sa svakodnevnom svetlošću.on u njoj traži samo fabulu. za čudni luksuz odela i oružja.nema nametnutih rešenja i data im je ljudska dimenzija. prvi od umetnika u modernom smislu te reči. koji je bio zamišljen da bi stvarima dao više materijalne istine. Likovi izranjaju iz prošlosti. Svetlost je fenomenalno gradirana. On je skoro jedini slikar Holandije koji je shvatio značaj akta. crtački. Razume se da sličnost u takvim slučajevima prestaje da bude ono najvažnije i da se često nešto od nje žrtvuje ideji. "Kupačici". a kasnije će tražiti one teme pomoću kojih može da izrazi jedno određeno duševno raspoloženje. bolje reći naturalistički način gledanja. U tim komadima on želi da se ogleda sa suparnicima . teških kadifskih ili svilenih zavesa. uzimajući ih više iz Staroga zaveta nego iz Novog. Pojedinačni portreti takođe nisu čisto portretski shvaćeni i osetno se razlikuju od portreta drugih škola. obrađuje religioznu tematiku potpuno slobodno i prema svom nahođenju. Starozavetne scene . već da bi izrazila protivurečnosti koje svako biće nosi u sebi. "Betsabeji" se ogledaju suštinske crte njegove umetničke fizionomije. oni stoje na ravnoj nozi sa najjačim kompozicijama Tiziana i Correggia. snage i života. ne radeći za crkvu. Naročito u Biblijskim legendama on je našao sebi prisnu poeziju i povod za svoju viziju orijenta. Karakteristično za 227 . likovi putuju ka nama. zbog koga ga veoma često ubrajaju među majstora realizma. On. koloristički. Prostor je neutralan. zamračenom vazduhu njegovih slika. kojom se bitno razlikuje od italijana: njegov realistički. onoga što model pruža i onoga što slikar. ogrtača. starim romantičnim mostovima.pojedinačni: ličnosti nisu u čisto portertskom stavu. Verske teme nisu urađene u baroknoj koncepciji . Tu se ogleda i jedna bitna Rembrantova osobina. naprotiv.Tizianom i Correggiom. Sa takvim portretima umetnik nije imao mnogo uspeha kod naručilaca. nosi u sebi kao ideju za koju mu je potreban podesan model. a ne predaje se formalnoj koncepciji antike prema italijanskim uzorima. Pejzaž počinje da igra važnu ulogu tek u zrelijem dobu umetnika. jedno svojstvo da se pri imitaciji realnog postigne više reljefnosti i više života. Svetlo-tamno u svojoj bitnosti i u svom prvobitnom značenju bilo je samo jedna nužna posledica naturalističke doktrine. Rađe se služi čisto holanđanskim ravničarskim motivima. da. mitološke legende i Biblija. netraženoga stava i arabeske. Mitologija i alegorija zauzimaju ipak najmanje važno mesto u njegovoj umetnosti . turbana. trenutak je uhvaćen ali nije i zaleđen. Rembrant je. u kome traži istočnjačku raskoš. Umesto arabeske. Suštinski problem Rembrantove umetnosti.u okviru formule iscrpeo je sve mogućnosti koje ona pruža.dakle. U većini slučajeva. možda. to su bile samo "luminističke simfonije". Slika ima i budućnost i prošlost. Njega privlači Antika. ruinama. nezavisno od modela. Naprotiv. što je podesno za njegove dramatične efekte svetlosti i senke. kada je bio najosetljiviji prema italijanizmu. Ona obasjava lica. Tačno u tim komadima dolazi najoštrije do izraza. Nema sinteze forme i unutrašnjosti. misaoni i osećajni. Na početku. ne obazirući se ni na kakve propise i ikonografsku tradiciju.

ona se ne odigrava ni danju ni noću. već u po bela dana. Od svih čuvenih Rembrantovih slika. Ovaj majstor. udaljava se od savremenika. koji se inspirisao onim čime se u to vreme retko ko u Holandiji. kojim Holandska umetnost dostiže svoj vrhunac i koji spada u onu najužu grupu genija koje je čovečanstvo dalo u svim oblastima umetnosti uopšte. uistinu je najmanje Holandski od svih Holandskih umetnika. kada je sebe kitio fantastičnim tokama ili grimasirao za ljubav svojih istraživanja.bio je unapred rešen da glavnu ulogu u ovoj monumentalnoj slici da svojoj grandioznoj viziji svetlo-tamnog. koja je tražila i stvorila jednu umetnost strogo realističnu u smislu imitativnog i koja je bila vezana za svakidašnju stvarnost. Naručena je za zgradu Amsterdamske streljačke korporacije. Na kompoziciji koja je velika 3. IS 174.71x4. Pomoću takvog osvetljenja on stvara dramatične dubine u slici. Redovno se ističe da se naslikana scena ne odigrava noću.sve je moralo preći u drugi plan i potčiniti se ovom osnovom postulatu. istinitost . odudarao je od opšteg nivoa svoje sredine. U istinu. Bio je uzbuđeni pesnik. ova je najbaroknija i po zamisli i po kompoziciji. Pred kraj života živi sam. i zbog toga je morao doći u sukob sa njom. U svojoj građanskoj i protestanskoj sredini.. Barokni su pokret i osvetljenje. Sličnost. ona nema simbolički značaj.Istorija umetnosti Rembranta je da svetlost ulazi u kompoziciju u istoj količini koliko izlazi iz samih oblika. Nisu svi porterti u prvom planu. i kao umetnik i kao čovek. u siromaštvu. 228 . Ovaj umetnik je uveo jedan potpuno nov slikatrski rečnik. već u imaginarnom. ne samo da je bio uvek spreman da žrtvuje formalnu vernost likovnoj expresivnosti.starim legendama.g. Prostor je miran i zatvoren. nema porudžbina. Biblijskim patosom.. Svetlost uvek tretira drugačije. Ovim zbirnim portretom Rembrant je dozvolio sebi da prikaže one slobode kakve je imao u autoportretima. Amsterdam . koje su trebale biti portreti. U njegovom slikarstvu postoje dve faze: 1. zemlji poslovnih trgovaca. pa ni do danas nisu usaglašena. K 1642. Protivrečna mišljenja o slici postoje još od njenog postanka. čak i u svom portretskom radu.J 636. i pomoću svetlosti ističe punu i jedru kompoziciju. Po svim svojim shvatanjima i postupcima. zanet pesnik i sanjalica. tako da mu je zadnjih godina života model samo sopstveno lice. već je i psihološku studiju produbljivao i poetizirao prema svom osećanju.portretista. Već sama ta protivurečnost i trajna zabuna koju slika izaziva govore u prilog tome da je ovo remek-delo kadro da se nametne svojim smislom.45 m prikazana je četa kapetana Fransa Baninga Koka pred odlazak na strelište. A 450. 2. 5. kao ni na utisak koji će izazvati kod publike . sa svojih 17 ličnosti. on je bio halucinirani vizionar. Predaje se samoći zbog Saskijine smrti i zbog velikih porudžbina. prisno zanimao . \P 68. On se nije mnogo obazirao ni na želje ni na očekivanja svojih naručilaca. ilustrovanjem Jevanđelja. smisao. Nije čudnovato što su pravi značaj njegove umetnosti i njegova prava veličini bili shvaćeni tek kasnije. Noćna straža . izrađuje male slike i bakroreze koje prodaje za male pare.

zbog toga ovo delo mnogi nisu shvatali.onom utapanju zasićenih.u oblasti ideja. crna boja gori riđim sjajem koji kroz nju izbija. Postigao je efekat . koja ih čini toliko dragocenim. možemo zamisliti koliko je trebalo imati srca i genijalnosti da bi se neko mogao zagrejati ovom sednicom birokrata. u ćilimu čija skerletna boja zrači celom slikom i svedoči nam do koje je mere 229 . To osvetljenje savršeno odgovara sižeu spiritualiste.K 1654. a kod nekih je osvetljeno samo lice. u kome su još povrh toga ličnosti morale biti portretisane.dvostruko realistički .jedan prozaični pokret gradskih milicionera. koga je on tvrdoglavo rešio da izvede pod svaku cenu. govore.kompozicija kao da se kreće ka nama. Oni žive. ono predstavlja sumu njegovih iskustava i znanja. od koga umetnik nije odustao. Na autoportretima je slikao sebe u raznim raspoloženjima i izrazima lica experimentisao je osvetljavajući lice na razne načine pred ogledalom. iako su nepomični. Portret je analitičan. Silovito izvođenje poteza je u suprotnosti sa tadašnjom površinom slike. koja sama sobom poetizira stvari i odvodi u sanjarenja i nestvarnost.g. dubokih crnih. U ovoj kompoziciji svetlost ne dolazi ni iz jednog izvora spolja.A 451. Klasično Rembrantovo delo. kako sede ili stoje oko stola zastrtog crvenim ćilimom i raspravljaju o svojim poslovima. Toj atmosferi on je mogao žrtvovati i bukvalnu portretsku sličnost i verizam radnje. Njegovi autoportreti oslikavaju stepene umetnikovog unutrašnjeg razvoja. Primećuje se da je sve na ovoj slici stvoreno bez fikcije. 7. i podvig. ili kako se to za ovog umetnika kaže . da je sve plahovito naslikano. crvenih i zlatnih tonova u jednu atmosferu zažarene teme. Predstavljeno je pet građana . ona zrači iz same boje i forme. Nasilje. sa onim iznenadnim magnezijumskim praškom dve bleštave svetlosti (poručnik i devojčica) . nastalo pri kraju njegovog mučnog života.njegov efekat je toliki da je nesumljivo po tome ova slika stekla epitet "Jednog od svetskih čuda". Grupni portret neodoljivog inteziteta. U portretima iz njegovih poznijih godina izuzetno je vidljiv težak život sa brojnim udarcima sudbine. a u figuri devojčice svetlost je pojava koja isijava i izbacuje svetlost u mase u pozadini. Njegove ideje tako dobijaju svoju prirodnu poetičnu atmosferu. što znači da je umetniku bilo kakav siže mogao poslužiti da iz njega stvori jedno remek-delo. sastoji se u tome što je jedan siže .u onom što deluje belo ima tona tamnog ćilibara. pa i sam realizam svesti na meru kompromisa. Zato je zagnjurio u jednu imaginarnu i dramatičnu atmosferu svetlo-tamnog. U figuri poručnika svetlost pojačava realizam materije. prikazao u sopstvenoj viziji. Suknari .g. Na nekim slikama je figura u punoj svetlosti. u čudesnom ćilimu koga je naslikao pomoću noža čistim cinoberom. Što se tiče samog svetlo-tamnog. pa ni jedna boja u stvari nije ono što se na prvi pogled čini . ili svetlost dolazi sa strane i osvetljava deo lica. 6.jednostavno obučenih bogatih buržuja. Iako slika deluje obično i malo upadljivo po svojoj temi. i obraditi je plastično. nesvesni svoje besmrtnosti. iako ne mogu izgovoriti ni reč.apstraktnom osvetljenju umetnikove vizije. rađeno po porudžbini. Autoportret . dakle onog problema kome je Rembrant potčinio sve ostalo u ovoj slici . a ključ sve te zažarenosti je u centru slike. K 1662. U tome leži protivurečnost ove slike koja daje mesta navedenim suprotnim tumačenjima. čak na one neodređenosti koje ambijent njegovog svetlo-tamnog može da podnese.

prepuštajući se mašti. K Oko 1668. Ovo delo izgleda razborito i mirno. nikada nije slikao 10. 11.istražuje sebe. vetrenjačom i suncem obasjanom ruševinom teško bi se moglo reći koji kraj na zemlji predstavlja. Umetnik je predele slikao kao vizionar. U daljini se izdiže crkveni toranj. Razlikuju se od pejzaža koje su radili njegovi savremenici. pa se na prvi pogled čak i ne primećuje kakvim je furioznim zamahom slikano 8. Ulje na platnu. iako su pojedinosti zapažene i verno prenesene. Lična istraživanja sopstvene psihe kroz autoportret .Istorija umetnosti prilikom slikanja mozak goreo u groznici i ruka pomamno radila. Samo ponekad njegov je pejzaž tipično Holandski. Snažni kontrasti.pratimo njegovu tragediju (sahranio je čak i svoju drugu ženu i sina jedinca Titusa). Autoportret .Kameni most 9. I Van Gog prati sopstvenu ličnost kroz autoportrete .g.omiljene motive u Holandskom slikarstvu.K 230 . On proučava sopstveno starenje . pa njegovi pejzaži nisu verne slike ravne Holandije.poruka o drami ljudske predodređenosti.J 638. Rembrantova žena sa šeširom . Teško i oblačno nebo.K Ulje. a ne prenošenje forme. Pejzaž sa ruševinama na brdu Novo shvatanje prirode duboko transponovanje unutrašnjeg doživljaja. kroz koje se probija sunce i dodiruje kameni most. Rembrandt . Za njegove pejzaže iz mašte. Kameni most . kao što je ovaj sa labudovima. a more i lađe .

Skidanje sa krsta . izribana ili jako zgušćena. bore na koži.Psihološka svojstva Saskije iz veze sa ličnošću. Pozadina je tamna. Rembrandt .K Slika je na drvetu. Forma se ne dovodi do potpune apstrakcije. U odnosu na italijane oblici ženskog tela neproporcionalni i loše pojedinosti. Ogroman bordo šešir. 15. Suzana i starci . 12. Boja menja gustinu prema umetnikovim zahtevima. Porodični portret . plava bogata haljina sa čipkom ili tilom.K Platno. Rukavice.Skidanje sa krsta 13. Kompozicija je harmonična i svi elementi su u potpunom jedinstvu.K Grupa je naslikana smelo i nežno. Individualno doživljavanje prikazane teme. konac u vezu ili dragi kamen. Rembrant je svoje male slike naselio svojim duhom. 14. da bi predstavila komad ćilibarski crvenog rukava. psihološka stvarnost. Odnos između slike i modela .iznenađujuća snaga. Potezi su gradirani. K 231 . Hvata trenutak koji je usledio posle niza drugih. Nesavršeno žensko telo. lepota svetla. a Hrist beo. Portreti svoje porodice radio je sa puno slobode atmosfera je izrazito intimna. Iluzionizam. nežnost i istinitost. Jakov blagosilja sinove . kao što ih je Rubens obogaćivao snažnim telima. nakit.J tabla 54. Svetlo u središtu idejne strukture slike. stvarajući tkivo i ton prema tome kako je otrvena.

kao Tenijers.-1685. mirni i nasmejani seljački svet. Sve njegove figure su jednog tipa i izgledaju kao da pripadaju jednoj porodici. Slikarski atelje . trezvenim očima kojima je stvarnost dovoljna kao predmet slikanja. koji ne liči po naravi na Branerove kavkadžije i ubice. prozračna tama i senka. bez patosa. Počinje štafelajno slikanje. on slika i ima crvenu kapu. žena i deca pri skromnom prazničnom raspoloženju kućnih zabava. očima koje tu stvarnost umeju pažljivo da posmatraju. Žanrom su se bavili slikari u svim gradovima Holandije. izgradili su još vrlo rano. HARLEMSKA ŠKOLA U Harlemu. U scenama iz svakodnevnog života. pretrpano.Holandski duh je pronašao ono što je njemu najbliže. on ne posmatra očima gospodina koji stoji iznad njega. oblici se kupaju u svetlu.g. čulna lepota. niti sa sažaljenjem kao slikar XIX veka. njegova umetnost se menja tako što mu paleta postaje svetlija i dobija jednu produbljenu svetlo-tamnu atmosferu sa toplim harmonijama. Zajednički doživljaj gledaoca sa portretima osećamo jače i prisnije nego na bilo kom ranijem delu. 232 . Njegova umetnost se ograničila na slikanje života malih ljudi sa sela ili sitnih građana. slikari koji su slikali pod neposrednim ili posrednim uticajem Fransa Halsa. već se i sam uživljava u tu dobroćudnu atmosferu života ljudi. da u njoj uživaju i pronalaze forme i boje .) Učenik Fransa Halsa. ovaj rod gubi svoju vitalnost i krajem veka se približava Francuskom ukusu (početak rokokoa). Adrien van Ostade Adrien van Ostade (1610. Taj svoj sitan. iz porodičnog kruga.tako izgledaju čvrsto rađene slike sa kojima je Ostade počeo 1630.Istorija umetnosti Platno. Zlatna svetlost prodire kroz zavese na levoj strani. koje predstavljaju obično nezgrapne i zdepaste seljake u jakim pokretima . Tamni enterijeri sa relativno sitnim figurama. Kasnije. iz društva. a u tu atmosferu utapa svoje melodiozno kolorisane figure. on ne može da se meri sa Branerom ni po dramatičnosti ni po psihološkoj studiji. Slika humoristične scene iz svakodnevnog života. "MALI MAJSTORI" žanr slikarstvo je rod koji je Holanđanima bio naročito prisan. 16.K Strašan nered. oko 1620. a sa najviše uspeha u Harlemu i Lajdenu. gledanim bez potenciranja. Raspoloženje je prožeto nežnom tišinom.g.g. Sve više i određenije van Ostade prelazi na njemu prisne teme sa omanjim grupama ljudi. jedno žanr slikarstvo. Međuti. koji su bili zadovoljni sa malim i raspoloženi. Levo je prozor. jednako je blaga kao gestovi i pogledi. Kada je potpao pod Rembrantov uticaj. u kome tematski obično figurira (samopouzdana soldatska figura ili svet galantnih kavaljera).

Na njegovim slikama enterijer sobe služi samo kao okvir i tamna pozadina. koji je sam za sebe predmet slikanja. pažljivim posmatranjem opaža se da društvo koje ter Borch slika nije tako otmeno kao što nam ga njegovo slikarstvo predstavlja. u izboru formata prema kompoziciji i promišljenoj. a naročito kostimi. Njegov način pričanja je uzdržan i diskretan. koji je kao slikar imao mnogostrane dispozicije. jer su figure njegova bitna tema. Osvetljenje je samo pomoćno sredstvo. Tehnički.da je svede na ono suštinsko. ali se. nasuprot van Ostadeu. No. mada se on uzdržava od moraliziranja ili davanja svog mišljenja o tome. Istražuje svetlost. nije za njega naročito važan.IS 180. da iz nje odstrani sve što je nametljivo . čelistkinja je okrenuta leđima.) Spretno otkriva zadovoljstva koja pruža ljudski dan. Enterijer je manje bitan od ljudi . ustvari puritarizmom prikriveni i prilično vulgarni život skupih građanskih kurtizana. primaju galantna pisma ili posete vojnika koji daju savete ili direktno dreše kesu. koje na njegovim slikama muziciraju. problem figure u prostoru. dobro odmerenoj veštini da kompoziciju uravnoteži. daje karakteristike materije i ima hladan i srebrnkast kolorit. On je bio domišljati kostimograf i predvodnik u razvoju novog tipa žanr slika u Holandiji. srebrno posuđe. tj. dođu što više do izražaja. perspektiva je sužena. Kao dobar protestant. takt i smisao za meru provlače se kroz celo njegovo delo.-1681.g.enterijer sobe je okvir.Gerard ter Borč Gerard ter Borch (1617. Nepogrešan je u crtežu. ne pripadaju najboljem društvu. zanimao žanr temama iz otmenih ili bar prividno otmenih građanskih krugova. HG 557B. slika je briljantna. Kolorit je pretežno hladan i srebrnkast. baršun. mada je puna života.izvanredno vlada materijom (svila. Koncert . čak i sam odnos između figura i njene okoline.+ 233 . Ističe dekorativna svojstva materijala .. Slikarsko težište kod njega leži u prefinjenom suptilnom crtežu i karakterisanju same materije . uprosti. Sklad između zidova. Sam prostor enterijera njega ne preokupira naročito.. ali je praznog sadržaja. Njegov žanr stil se graniči sa portretskom koncepcijom figure. ali je osvetljenje korišćeno u cilju da figura dobije svoj plasticitet. U njegovim slikama Holandsko građanstvo dobija nešto od Francuske gracije i Španske grandioznosti. Radi tipične žanr scene holandskog slikarstva XVII veka. svakidašnjih predmeta. LAIDENSKA ŠKOLA U Laidenu započinje jedno malo majstorsko slikarstvo. upravo da te žene. koji je po tonu i koloritu tako urađen da figure. ovoj školi pripada Jan Steen. ter Borch je ostao čuven po svojim žanr slikama. te da je umetnikova tematika. K Ulje na drvetu. a ne kao Rembrantov omotač. Ukus.odeće. A 461. 17. čembalo i violončelo. a da slika ostane ujedno što kompaktnije povezana. Taj aristokratizam crtačke i slikarske discipline toliko je sugestivan da na prvi pogled i smisao samog sižea izgleda zamućen (ukoliko se uopšte te scenice mogu nazvati sižeima).). Boja dočarava meko krzno na vratu i raskošnost bele satenske suknje. Crtež je prefinjen. a po smislu za humor i dosetke prevazilazio je svoje savremenike.

kao što je to inače redovan slučaj. 18. HG 557A. Meke senke sjedinjuju a ne razjedinjavaju . explicitna i rečita.g. Svetlost je intenzivna i razlivena u isto vreme. I na tim slikama. Perspektive obavija blaga i topla atmosfera. Njegovi 234 . svaka anegnota i da se sva pažnja usresredi na problem slikanja . No. život se manifestuje bez gestova. često kroz odškrinuta vrata koja vode u neku drugu odaju ili na neki osvetljeni kanal. Ostava .kada je već izgubio svoje najbolje slikarske odlike i postao konvencionalniji i hladniji .) Celokupna umetnost ovog majstora svodi se na tri. kao kod njih dvojce.) Slike mu nisu žanr. koji su tako jednostavni ili tako značajni da svaka figura izgleda kao naročito stvorena za onu radnju koju vrši i kao da će u toj radnji ostati večito. Ta dva majstora su Pieter de Hooch i Vermeer van Delft. Primarno svetlo je kroz prozor (ili kako je već bilo objašnjeno) a sekundarno se reflektuje odozdo. u svetlosti ili polusenci. pa nije rešenje prostora na površini platna . cela slika dobija neočekivani izgled i ostavlja utisak stvarne dubine. osim tog čisto slikarskog podviga enterijera.Istorija umetnosti DELFTSKA ŠKOLA Dvojca od najvećih majstora žanra živeli su u Delftu. izloženih pogledima posmatrača.-1675. vidik je zatvoren zidom ili zabatom. bilo kao jedan jedinstven zlatni talas. upravo one se pojavljuju kao neka slikarska slučajnost.na život elegantnog sveta i bogatih buržoaskih kuća. i bašte ispred kuća odišu jednom prisnom poezijom čistunstva "bez trunke prašine" i domaćom toplinom. težište slike ne leži u obradi figuralne partije. već trenutak čistog misaonog posmatranja.-1677. gde stvari izgledaju kao da su primile nešto od duše ljudi koji među njima žive. portret vazdušnog prostora između četiri različito osvetljena zida. One ne izgledaju ni dovoljno žive ni dovoljno ubedljive. Otkriva svoju dušu slikajući enterijere intimizirano. obuzet je efektima svetlosti. a u poznijim slikama . Piter de Hooč Pieter de Hooch (1629.\P 74.kao u baroku (potpuno različito). bilo na jedan još ređi način: putem kakvog tesnog hodnika. ili još bolje između različito osvetljenih prostorija koje se nastavljaju u perspektivnom nizu.g. oni imaju i jednu dodirnu tačku. je analiza atmosfere. princip da se iz slike odstrani svaki siže. Same figure u njegovim slikama malo su važne. koje predstavljaju prizor napolju. Raspored toplih i hladnih tonova je znalački komponovao sa crvenim akcentima. Mada su se razlikovali po svojoj umetnosti. Zahvaljujući tom čudnovatom postavljanju svetlosnog izvora u najudaljeniju pozadinu.on je slikar čistih i svetlih soba. a to je što ni kod jednog slikara. U njegovoj umetnosti ima pre svega neke plemenite tišine. neusiljenim stavovima. Svetlost skoro redovno dolazi iz pozadine. četiri teme sa enterijerima . Vermer van Delft Vermeer van Delft (1632. Problem. Sasvim nevažni siže (predmet i radnja su svedeni na minimum) odnosi se redovno na skromni život buržoazije. Očigledno. Smisao života običnih ljudi i običnih dana. Ovaj umetnik je ostao veran Rembrantovom krugu poimanja boja.nije tako konsekventno sproveden. koji čini suštinu de Hoochovog slikarstva. K žanr slika. Prikazuje tananost i poeziju atmosfere unutrašnjeg prostora holandskih kuća. Pušta svetlost da prodre kroz prozor naspramno posmatraču.

Pozadina je zanemarena. a daje igru svetlo-tamnih partija. a da se ne poremeti ravnoteža slike. uzbudljivija i pozitivnija od svakog drugog osvetljenja. Figure. Baš kao što stolice i zavese. Ukrasni predmeti imaju simbolično značenje: predstavljaju spoljašnji svet. kada ih miluje Vermeerova svetlost.IS 178. Unutrašnja atmosfera ublažava sjaj i daje sedefastost.intenzivan. u kojima nema nikakve misterije i koje ponekada počinju da liče na fotografije .K Devojka svira. nijansira i posipa sjajem bisera i srebra. Sjajno prikazuje materiju. po kojima ga ubrajaju. Nikakvih izmena.On je ostavio svega 40-ak slika iza sebe. on stoji pored. uz Rembranta i Halsa kao trećeg po redu od velikih majstora Holandskog slikarstva.sve je pomalo hladno diferencirano od posmatrača. Izvanredan je slikar koji ide na likovnost. Bela svetlost. Učitelj muzike . Ima neutralnu pozadinu. Devojka sa bisernom ogrlicom .velika mana tih glatko rađenih slika. tamna. 19. Vermeerova je magija.modeli su uvek nepokretni. osvetljava bitne delove. figure u enterijeru. No. najdragocenija za oko. Jedan veliki slikar nije uvek i veliki umetnik . 20. a trenutak izgleda večit.. Savršeno tretira boje i svetlost. Stil mu je smeo i originalan. Ona se ogleda. Nema jasne konture.ljudske figure mu nemaju veći značaj od prostora.jeste to što su one potpuno lišene misli i osećanja. kojima su oživljeni njegovi enterijeri i žene koje vezuju ogrlicu oko vrata ili čitaju neko pismo. ali nijedno ime slike nije sigurno. Lični kolorit . Svaka mu je slika bila izuzetna. Kod njega su odnosi između predmeta. kao i drugi statički detalji postižu novu dostojanstvenost. da bi bilo nemoguće izvršiti i najmanju izmenu u njegovim delima.g. čipkarke. plemenita tišina .K Ovde. 235 . mada se oseća toplina enterijera. priče i poetičnosti. ničeg drugog osim tog suptilnog omotača. tog bezbojnog fluida koji sve što opkružuje. K 1664. mlekarice. Stolica je u prvom planu 21. ljudski lik ne zanima Vermeera više negoli neka zavesa sa šarama ili limunova kora . kao i kod "Prodavačice čipki". svakodnevni prizor postaje nestvaran. ritmova i boje dati sa takvom tačnošću. naslućuje se zrnasta tehnika. u kojima likovi i odnos između njih nisu do kraja definisani. Prodavačica čipki . nikakvih metamorfoza stvari ili tonova. ali ima boju. istinska svetlost Sunca. tako i modeli prestaju da budu sadašnjost i stiču večnost za sva vremena. Vidi se u ogledalu. Manastirski mir ispunjava te građanske sobe. Teme su hladne. Devojka je fiksirana u svetlosti i pomoću svetlosti. Hvata trenutak u žanr scenama. tako da su svetlosni efekti novi. izvanredni su po prirodnosti i prostoti stavova. tretirani su kao mrtva priroda.

Njegovo elegično osećanje prirode je nesumljivo dublje i muževnije nego kod bilo kog drugog holandskog pejsažiste. pa pomoću te arhitekture nebo postaje monumentalno. On težište problema stavlja kod pejzaža u slikanju neba . Oni su više od jednog veka davali polet Holandskom slikarstvu. Začetnik takvog Holandskog pejzaža je Jan van Goyen. svečanost i spokojstvo. ne mora biti naslikano sa velikom brigom i trudom. stoji i čita pismo. kao što su neki vodopadi. prirodno hladno svetlo. autorovo prisustvo se ne oseća. šovek sa šeširom stoji pored i drži vrč. dobila je svoju punu formu u umetnosti jednog od najvećeg svetskih pejsažista . Jakob van Ruisdael Jacob van Ruisdael (1629. čini naročito njegovu umetnost ubedljivom.za razliku od onog što se do tada mislilo . gde jedan romantični patos škodi toj ubedljivosti. da se načini portret predela. 23. koji je do tada bio samo dekor.K Sedi za stolom. proračunati sa takvom tačnošću da bi bilo nemoguće izvršiti i najmanju izmenu u tim plemenitim. Dama u crvenom .sliku čini izrazito dirljivom. koja uvek izbija iz njegovih dela. ima i takvih slika.g. Kao posledica takvog shvatanja javlja se to što i najskromniji pejzaž dobija neku neočekivanu visinu i prostranstvo.-1682. sa leve strane prozora. Holandski pejsažisti odustaju od uobičajenih tema i jedini predmet proučavanja postaje pejzaž.K Ona. u plavom. 236 . kao najpraznija partija na slici. umetnik je značajen što donosi jedno novo. Komponuje unoseći svoju dušu . Zato njegovi pejzaži u poređenju sa drugim.Istorija umetnosti 22. Pismo . tananost. Odsustvo svake snage u osećanju i svega što bi ličilo na virtuozitet u tehnici. boje.da nebo. strujanje vazduha. ritmovi. kazivanje.) Koncepcija pejzaža kakvu je inicirao van Goyen. Podređuju svaku radnju dejstvu svetlosti. Kod njega su odnosi između predmeta. Ne teži se ostavljanju utiska. to nešto ljudsko čime odišu njegovi pejzaži čini osnovnu emociju. na frazu u izrazu. Iznad svega. izgledaju kao obrnuti. Instiktivna svest o našoj povezanosti sa prirodom.van Ruisdaela. Naravno. Mir. moderno shvatanje prirode. PEJSAŽISTI Holandski pejzaž u pravom smislu reči je onaj kada se došlo na misao da se predeo slika kao neka ličnost. kome je pretila opasnost da ostane u granicama oponašanja ili fikcijama bez velikog značaja. malim remek-delima.

Vodopad 26.K U sredini kompozicije je kućica sa mostićem sa leve strane. pa je izgleda imao nagonsku naklonost prema mračnim. Njegovo slikarstvo se ne odlikuje nekim bleskom i bogastvom kolorita. Osećanje beskrajnog. tako da njegovi pejzaži (Bura. 25. gde voda ponovo odražava oblake. njihovu senku i svetlost. u čemu se čovek oseća izgubljenim. Slika ima niski horizont. Vetrenjača blizu Vijka . A 444. Nebogati kolorit čine uglavnom smeđa. kao kontrast mračnoj obali. Šuma) sadrže jednu opštu ideju i ono što je u najvećoj meri tipično za jednu takvu predstavu. Umetnik je saosećao sa raspoloženjima prirode. dok komad crvenog krova sija zlokobnim bljeskom. siva. ali ima ozbiljnu. Jacob van Ruisdael . odražava promenljivost svetla i senke. koje gospodari niskom zemljom. K Delo koje u potpunosti iskazuje karakter Ruisdaelovog slikarstva.IS 183. pre svega. Zamak i litica se vide sa gornje desne strane slike. Prikazuje prozračnost vazduha i vode. polja. 24. Dramatizacija prirode . jelen. dine i peščanu morsku obalu.unutrašnja tendencija.ravnicu. Mlaka. Ima vazdušno oblikovanje i strast za čarolijom prirode. Adrijan van de Velde 237 . ispred nje je vodopad. žbun. Olovno. Svoju najveću meru Ruisdael dostiže kada slika tipično Holandske pejzaže . Deo ovog osećanja za atmosferom je i njegovo osećanje za drvo. Lov Reka sa leve strane. Ovde se mlin smelo izdiže ka naoblačenom nebu. Njegovi pejzaži izražavaju svu strogu lepotu Holandske prirode. na kome se. koja u treptavoj igri obasjava debla. Vodopad . zelena. gotovo melanholičnim danima. Pejzaž je sačinjen od neba. sa stidljivim zrakom sunca iza oblaka. teško nebo. Niski horizont. izvanrednu snažnu. močvara gore desno. koje na mah osvetljava vetrenjaču i smaragdnu površina vode. Mlaz sunčeve svetlosti. Dva konjanika se nalaze na levoj obali reke. harmoničnu i nijansama bogatu paletu. kamen i lišće. Plastično i snažno slika drveće sa gustim ili retkim krošnjama.On zna da prodre i do same suštine stvari.

krzno. sunca i dekorativnosti. odakle se povlače talasi. mađutim. on je slabiji umetnik od njega. Njegov pejzaž.-1709. boje. Dve trećine slike ispunjava nebo sa oblacima.g. Potter je počeo sa slikanjem Holandske ravnice. Njegovi su pejzaži dopadljivi. dva tanka drveta. na horizontu. studija koju je naslikao kada je imao samo 22 godine. goveda. livada i pašnjaka. efektnosti i dekorativnosti nego u melanholičnim Ruisdaelovim slikama.) Istakao se kao pejsažista i slikar životinja. dve ovce. K 238 . 29. 27. On je doista uspeo da da portret životinje.) Najveći je majstor pejzaža posle Ruisdaela.mada mu se ne može osporiti šarm neke iskrene naivnosti.-1654. Njegove su slike bile i cenjenije od Ruisdaelovih. Ruisdalel i Hobbema su mu davali da popuni radnju u prvom planu. kao slikar slike . Vožnja princa Oranskog obalom Levo toranj crkvice.g. je u Holandiji postala jedna od najčuvenijih slika. rađena u prirodnoj veličini. K Tri krave stoje. U daljini. scene lova i predele sa stadima. ubrzo je sve svoje snage usmerio na studije domaćih životinja. a u svoje vreme je bio priznatiji od njih dvojice. u kome se bezbroj puta ponavlja motiv mlina kraj šumarka. da verno uhvati njenu strukturu. koza. ovaca. Životinje i ljudske figure koje je u njih unosio bile su motivisane Biblijskim legendama i mitološkim temama. IS 183. iza kojih su brda u daljini. pokrete i tipični izraz. Radi uprošćene pejzaže. koje se talasa. Jedna izvesna studija mladog bika. vidi se puno čamaca .A 381. 28. Slika ima niski horizont. Na obali ima dosta ljudi. u njima ima više sunca.Istorija umetnosti Adriaen van de Velde (1636. Ali.\P 73. zaleđene kanale sa klizačima. Međutim. jedna leži.g. Slikao je obale. Potter nije uspeo da dostigne onaj visoki nivo majstorstva na kome se slikarstvo velikih predstavnika njegovog vremena nalazilo. Krave . ali sa više boja. konja.uzet u celini . Paul Potter-peasantf Meindert Hobema Meindest Hobbema (1638. slabije je konstruisan i komponovan. Paulus Poter Paulus Potter (1625.) Zvali su ga Raffaello životinja. Desno je more. kočije princa se nalaze u plićaku.-1672. jednako čuvena kao i Rembrantov čas anatomije.kao da je marina. koji podsećaju na Paulusa Pottera. Put između topola (Aleja kod Midelharnisa) ...

K U prvom planu mlin na levoj strani. kao i za versku unifikaciju države.Ulje na platnu.g. Hugoneti (pomažu Englesku). Osnovne linije te politike zadržane su i za vreme Rišeljeovog naslednika Kardinala Mazarena. na belim tonovima. Francuska prihvata reformaciju kao hugenotstvo.i ovaj pogled na aleju je vrlo precizan.publika nije spremna da prihvati nove ideje.. 2. mada ima i izuzetaka. U Vartolomejskoj noći je bio stravičan pokolj protestanata.g) U Francuskoj umetnosti je vladao osećaj za meru. što pokazuje do koje je mere taj sukob bio jak. Francuska je u XVI veku bila u borbama između katolika i protestanata. koje ostavlja izvanredan utisak i kada se jednom vidi. 1572. zahvaljujući prisustvu visokog drveća koje oivičava put. Nebo je uporno plavo.KLASIKA (1610. umetnikova tema je savršena: pogled je vođen perpektivom sužavanja druma i nailazi na čoveka koji šeta psa. Katolička (pomaže Španiju).watermil 5. U Francuskoj. kada je prvi njegov ministar.1690. pa se nisu mogli razvijati prenaglašeni oblici baroka). čiji su temelji postavljeni još za vreme vladavine Luja XIII. KARAKTERISTIKE FRANCUSKOG "BAROKA" .kraljevski apsolutizam (kraljevi su i u umetnosti nametali svoj ukus). Umetnost se nije razvijala pod uticajem baroka. Iako je Francuska katolička zemlja: 1. 2. Kompozicija je veoma smela i umetnik je stvorio sliku koja predstavlja oličenje Holandskog pejzaža XVII veka. manirističkog duha .FRANCUSKA UMETNOST XVII I XVIII VEKA Francuska i Engleska nemaju barok. Ni nebo ni zemlja nisu naslikani sa Ruisdaelovom osećajnošću. već su prikazani kontrastno. To je zapravo obračun prve i druge struje. barok je bio i ostao samo jedan nesvesni oblik podražavanja klasike.postojanje tradicionalnog. razvija se nešto što se čak naziva i "klasicizmom" Francuske XVII veka (vladao je osećaj za meru. U Francuskoj je u XVII veku učvršćena apsolutistička moć kraljeva. Mađutim. razlog . razlog . za njegovo podčinjavanje kraljevskoj vlasti i borbu protiv protestantizma. više se ne zaboravlja. Ovaj autoritativan vek Francuskog monarhizma se nastavlja i pod vladavinom Luja XIV. Pejzaž sa mlinom . Hobbema mnogo više beleži stvarnu topografiju . pa stoga ni nema uslova za barok. ali ima dve struje: 1. Drvored je Hobbemino remek-delo.A 381. 1598. pa se nisu mogli razvijati prenaglašeni oblici baroka. u periodu 239 . jer nije bilo kontrareformacije. Francuska u XVII veku pokazuje isto onakvo neprijanjanje uz Italijanski barok kao što je Italija u srednjem veku pokazala otpor prema Francuskoj gotici.g. 30. je postignuta tolerancija obe veroispovesti. sa ponekim srebrnastim prelivom. Kardinal Rišelje u program svoje unutrašnje politike uneo borbu protiv plemstva. Meyndert Hobbema ..

i pored nekoliko krupnih imena . Raffaello i delimično Tiziano.g.g. Flandriji. koja se označavaju imenima kraljeva: Stil Luja XIII i Stil Luja XIV. dovela ga je u suprotnost sa baroknim majstorima.. U slikarstvu ovog perioda se svuda oseća Italijanski uticaj. Epoha Luja XIV je vreme čuvene Versajske dostojanstvene uglađenosti.1665. iznad svega.g). Formu definiše linijski i ne prihvata nove tendencije. Taj njegov red u stvarima dolazi iz Antičke koncepcije lepote. a svetlost mu je ravnomerno raspoređena na slici. Bio je veoma obrazovan. su bili uzori koje je Poussin konsultovao upotpunjavajući sebe.odlika klasicizma. Na njega su uticali još i pejzaži sela oko Rima. da bi se ostvarila kompozicija koju je majstor unapred propisao.Drugi perid . Postoji reprezentativna umetnost dvora. "Po svojoj prirodi. One moraju da kleče i da se saginju. ka skulptoralnoj koncepciji slike. Proistekao je iz tradicije XVI veka u Francuskoj: napajao se i Francuskim humanizmom i intelektualnim nasleđem razuma i Stoičke vrline. i učenik je Venecijanske škole.Versajska umetnost. On je jači u koloritu. koji se krajnje odupire dekorativnoj struji baroka. Iako prikazuje uzbuđenja. nema kjaro-skuro odnose. radio u Rimu. pa do njega dolazimo intelektualnom disciplinom. Što se likovnih umetnosti tiče. Neguje isključivo štafelajno slikarstvo. koja je negovana još od Šarla VII. Antika.Prvi period je od 1610. U Francuskoj umetnosti XVII veka obično se razlikuju dva perioda. Francuski XVII vek nije onoliko značajan .slikari ove grupe odlikuju se svojom averzijom prema baroku i svojim neumitnim klasicizmom. emotivan je i razumljiv. ali je XVII vek tu hegemoniju pripremio i Francuzi obično smatraju da se celokupna moderna umetnost rađa još u XVII veku. živeo je u Italiji.koliko u Španiji. Raffaelliti . Zvaničan dvorski stil je bio klasični stil. sa svojim spomenicima i ruševinama. prekida se već 1690. U stvari. Predstavnik je klasičnog soja. 240 . koji su radili u Parizu i Nicolas Poussin i Claude Lorrain. Sve je u njegovom delu namerno i sračunato. Nikola Pusen daje crtu koja podstiče klasicizam Nema dijagonala. i neoklasicizam . regenstvo Ane od Austrije). evolucija u umetnosti se ne podudara sa vladavinom tih kraljeva: . koji su emigrirali u Rim. Francuska hegemonija u umetnosti nastaće tek u sledećem veku (rokoko. osećanjem mere i jasnoćom.Istorija umetnosti u kome je spoljna politika zemlju iscrpla mnogobrojnim ratovima. Želja da sve podčini formuli i da bude. početkom. do 1660. po čemu su ga Francuzi nazvali "Le Grand siecle" svoje istorije. ja sam prisiljen da tražim i da volim red u stvarima.g. koji se odlikuje plemenitošću. Ali ipak.krajem XVIII veka). mogu se razlikovati Raffaelliti i Carravaggiovci (u grupi Carravaggiovih imitatora treba povesti računa o Flamanskim elementima). . ali je to u isto vreme i vek snažnog unutrašnjeg razvoja. razgovetan i jasan. klasičan vek Francuske literature. pre svega. Francuskog duha.rekao je umetnik. Predstavnici ove tendencije su Simon Vue i Lesier. (bekstvo Luja XIV. fali mu spontanost. Holandiji. ali se on ispoljava u dva različita pravca. a to pojačava i osnivanje Akademije 1648. već komponuje horizontalama i vertikalama .g. pa i u Italiji. izbegavajući konfuznost koju osećam kao svog neprijatelja i koja mi je suprotna kao mrak svetlosti" . Spada među najizrazitije predstavnike tzv. XVII vek u Francuskoj je važan kao vek kulturnog uzdizanja. Među slikarima koji se italijaniziraju. koji su mislili slikarski. i pored toga što je Italijanska umetnost bila u opadanju. Figure se u svojim pokretima moraju potčiniti smišljenoj arabeski. Nikola Pusen Nicolas Poussin (1594. kada su i stil i jezik dostizali svoje savršenstvo.

Prvi plan je čvrsto definisan. koji je sam u svojoj smrti. neupadljivo. pejzaži.K Naslikan je suton. sa njenim ostacima klasičnih starina. sa eliminisanjem onoga što podseća na slučajnost svakodnevnog života. Između Venecije i Rima. Svetlost dolazi sa leđa i rasipa se. Pejzaž je prikladan antičkim herojima i velikim događajima antičke istorije.) Boravio je u Italiji. Pa ipak. koje su u kontrasvetlu. Neumorno je slikao pejzaže. sem figura u prvom planu. date u svečanijem obliku. njegovi se izdvajaju nestvarnom svetlošću. Dva roba nose Fokiona. ali nije pao pod njegov uticaj.težište je dnevno svetlo. Njegovo svetlo izbija iz pozadine slike. 2. Teme vezane za mitologiju pretvara u pejzaž. pa su zapostavljene. 241 . Pogled na luku . sa figurama na koje nije naročito obraćao pažnju. Ide pomalo za romantičarskim tradicijama .Teme: mitološke kompozicije. Ima specifičan izraz i u enterijeru. ali su forme pejzaža idealizovane. Od italijanskih pejzaža tog vremena. doterane i udešene. ali brižljivi raspored njegovih prostora gotovo je matematički precizan. Obuhvata sve oblike. sa brižljivo postavljenim drvećem. u kome figuralni ukras igra samo uzgrednu ulogu. sa arhitekturom koja pomalo deluje neprijatno. Pejzaž sa Pogrebom Fokiona . koje isto tako snažno deluje kao i lirizam Karačijevih predela. Motivi su pozajmljeni iz Rimske okoline. koje će dovesti do impresionizma.-1682. koja obasjava prostor. dok u kasnijim godinama on se sve više posvećuje slikanju čistog pejzaža. Skoro kubistički prikaz grada Atine. 1. građevine pomalo liče na veličanstvene oblake.sunce na zalasku i izlasku. Klod Lorejn Claude Lorrain (1600. kao da su deo raspoloženja u sutonu. slika je lirična.g. koga doživljava romantično. baroka i klasike. utisak racionalne jasnoće sadrži prizvuk setnog spokojstva. a često je prepuštao da mu ih slikaju drugi. K 1648. Sunce je izvor svetla i nalazi se u centru kompozicije . Nagoveštava interes za svetlo.J 655. Kolorit je harmoničan.g. Pejzaži i vazduh zasićeni vodenom parom. boje i crteža. To raspoloženje je prilagođeno Poussinovoj temi. On je često kontaktirao sa Poussinom. I Poussion i Lorrain odlikuju se kao pejsažisti jednim elegičnim lirizmom. Biblijske scene i alegorije. koji je umro. sa sentimentom. kako ih je klasična poezija idealizovala. Ovaj pejzaž se drži "idealnih predela" Karačija. jer nije hteo da prećuti istinu . Njegov je uticaj bio veliki na pejzaž u XVIII veku. U velikom broju njegovih kompozicija pejzaž se javlja kao scenario pozornica. te prikazani pejzaž deluje nekad kao pesnička vizija. sahrani grčkog heroja. Ključna figura za razumevanje kolebanja XVII veka.i sam pejzaž postao je spomenik stoičkoj vrlini. Poussin je možda stvorio i najtipičniji oblik tog "herojskog pejzaža".

Istorija umetnosti
Claude Lorrain - Zalazak u luci

Carravaggisti - žanr.

Luj le Nan

Louis le Nain (1593.-1648.g.) jedan od trojice braće, koji obrađuju teme iz raznih društvenih klasa, ali najradije iz seljačkog života. Braća Le Nain neguju posebno struju u umetnosti pod uticajem su holandskog slikarstva XVII veka, vezani su za teme iz seoskog života. Smatra se da je ovaj umetnik, koji je bio najveći umetnik od svoje braće, prevashodno seljački slikar i tvorac nacionalnog francuskog žanra. To seljačko slikarstvo podseća i na Holandske majstore - barem po tematici - i na Carravaggia po osvetljenju i teškim tonovima, ali se ipak od njih razlikuje. Njegov statički realizam odlikuje se jednom sasvim ličnom posmaračkom notom, ubedljivo ozbiljnom i emotivnom. Kod njega je naglašena sumorna strana seljačkih prilika. Sam kolorit, ako je posmatran odvojeno, nije naročito lep - bezbojni, teški, smeđi i sivi tonovi - vanredno pristaju temama koje umetnik obrađuje. Taj smeđ i sivkast kolorit, kao i odnos svetla i senke (svetlo-tamno) je tipično Holandski. Pojačan realizam, nema deskriptivnosti materijala. 3. Violinista sa decom Violinista u crvenom. Zlatni mrak obavija grube ljudske likove, upalih obraza i umornih tela. jednostavan prizor: hvata modele pre i posle posla. čovek sa petoro dece i dvoje u pozadini u crvenom, drugi sa leve strane svira violinu. Peti sa leve strane ima čašu - otac, koji sedi pozadi.

Žorž de la Tur

Georges de la Tour (1590.-1652.g.) Carravaggiov uticaj se ogleda samo u koncepciji osvetljenja. Kao i Carravaggio, i on se bavi efektima svetla, ali, za razliku od njega, u središte slike stavlja veštački izvor svetlosti, koji je vidljiv, pa umetnik ispituje posledice tog svetla. Slika scene u noćnom osvetljenju, sa jakim kontrastima svetlih i osenčenih, zapravo duboko tamnih partija, pri čemu je redovno jedini izvor svetlosti plamen sveće ili buktinje. često na slikama postoji dvojni izvor svetlosti - zaklonjena sveća i mali Hrist koji zrači, npr. Sa veštačkim izvorima svetlosti, koje uvodi u sliku, imao je kjaro-skuro odnose, ali i duboku misaonost, čišćenje slike, bez naturalizma - on je realista. Težio je da se približi realizmu, bukvalnim prenošenjem forme na sliku.

242

Ono što čini Tourovu originalnost i što ga izdvaja kao majstora jedinstvenog u svojoj epohi, to je njegovo shvatanje forme. On odstranjuje sa svojih figura anatomske detalje i eventualnosti, a formu sintetiše kao velike slikarske površine svetlosti i senke, stvarajući pomoću njih jedan skoro apstraktni stereometrijski plasticitet. Oblike ljudskog tela on rešava pomoću osnovnih oblika lopte, valjka i kupe, čime se njegovo slikarstvo jako približava modernoj kubističkoj koncepciji oblika. Drugačije od Carravaggia tretira formu - idealizuje je i geometrijski pročišćava. Realističnu struju prenosi i kroz verske kompozicije, one su oslobođene ikonografskog - kao da se radi o temama iz svakodnevnog života. De la Turov postupak je bio da verske scene malo zamagli i spusti u realan život (Rođenje Hrista je moglo biti rođenje bilo kog deteta). On svodi kolorit - na tamnoj podlozi kontrastrira crvene tonove. Kolorit mu je sa crvenkastosmeđim tonovima. Po tim svojim svojstvima, po učenoj strogosti kompozicije i po svom takođe izuzetnom i intezivnom koloritu, njegove slike se izdvajaju po muzejima od svoje okoline i privlače pažnju na sebe. Umetnost mu sadrži grubu, impresivnu snagu i originalnost.

4. Sv. Josif drvodelja - IS 185; J 651; K 1645.g. Ova slika mogla bi se pogrešno protumačiti kao žanr scena, ali religiozni duh ovog dela ima snagu Carravaggiovog pozivanja Sv. Mateje. Dečak Isus (ili mala Marija?) - drži sveću (simbol), koju zaklanja rukom - omiljeni je izum umetnika i osvetljava prizor prisno i blago. Uočava se njegova težnja da oblike svede na geometrijsku jednostavnost. Drugi plan je zatvoren. Nema baroknih elemenata: dijagonale, dramatike, patetike. Sveća - svetlost duše, prisustvo Boga. Uvodi svetiljku u život svakog od nas.

5. Poklonjenje pastira - IS 184; \P 94; K Svetlost voštanice zaklonjene rukom je akcenat koji dramatičnošću prožima priču postavljenu u prvi plan, da bi pobožni ljudi pred njom pali na 243

Istorija umetnosti kolena. Ovo pojednostavljenje planova, perspektive, ova zbijena geometrija oblika već podseća na kubiste. No, snaga boje ne može da izbriše flamanske uticaje: topla svetlost i pre svega nokturna čitljivost ispričanih činjenica pripada najširoj oblasti kontrareformacijskih ideja. Stišanost čvrsto fiksiranih pokreta i stavova odlučno je antibarokna, ali naglasak spektakularnosti, koji navodi posmatrača da učestvuje u prikazanoj drami, osnovno je obeležje ovog doba.

FRANCUSKA UMETNOST XVIII VEKA - ROKOKO (1715. - oko 1760.g.)
XVIII vek ima tri razdoblja: 1. prelaz između XVII i XVIII veka - namesništvo, regenstvo, od 1705. do 1730.g. 2. Luj XV - Umetničko stvaranje se rascvetava od 1735. do 1760.g. sam Luj XV i nije bio preterano zainteresovan, ali madam Pompadur doprinosi tome (oko1750.g.). Od tada će gradska sredina davati ton dvoru - umetničku kritiku stvara javno mnjene. - rokoko. 3. Luj XVI - oko 1760.g. Ovladava klasicizam i opada kraljevski uticaj. Umetnost rokokoa se javlja posle smrti Luja XIV 1715.g. i traje do pojave klasicizma 60-ih godina XVIII veka. Posle duge vladavine i smrti Luja XIV, najvećeg apsolutiste svih vremena u Francuskoj, puca stega i sa Versajskog dvora težište prelazi na aristokratiju. Kapitalni događaj za istoriju umetnosti, počev od XVIII veka je izbijanje Francuske na vodeće mesto u umetnosti. Početkom XVIII veka Francuska je stvorila neku vrstu nacionalnog baroka - stil Rokaj ili Rokoko (od1715.g. do 60-ih godina XVIII veka). Međutim, taj se stil bitno razlikuje od Italijanskog baroka; dok se ovaj odlikuje teškim, masivnim i sočnim oblicima, rokoko se karakteriše elegancijom mršavih formi, lakoćom i gracioznom duhovitošću. U Francuskoj se kontinualno neguje klasika, što dovodi kasnije do pojave klasicizma, u drugoj polovini XVIII veka (od 1760.g. do 1820.g.). Rokoko je od reči "rocaille" - vesele dekoracije pećina školjkama i kamenjem. Nazivaju ga i stilom Luja XV. 1715.g. umire Luj XIV i opada diktatorska moć Akademije. Oseća se uticaj Rubensa i velikih Venecijanaca. 1717.g. Rubensovci su izvojevali pobedu time što je Watteau primljen na akademiju. Akademija za njega smišlja novu kategoriju - galantne svetkovine. Ova se umetnosti postepeno oslobađala italijanskog tutorstva, a potom potiskuje i italijanski uticaj u drugim zemljama, koje su do tada tražile svoje uzore kod italijana. Pod Francusku umetničku prevlast podpadaju i Severne protestanske zemlje, u kojima se u XVII veku raširio holandski uticaj. Jedino su Španija i Engleska izbegle u izvesnoj meri hegemoniju. U Španiji Goya je vaskrsao prestiž nacionalne škole "zlatnog veka", a u Engleskoj je stvorena jedna nova nacionalna škola. 244

šumovitim pejzažima parkova. postaje ponovo umetničkim centrom Francuske. Ona više nije velika strast i snažna čulna radost. Umesto roda koji izumire razvija se slikanje pastoralnih scena . a pre njega Giorgione u svom "Koncertu u polju". Rokoko je manjih razmera (slike su manjih formata) i biva prilagođen intimi tih luksuznih kuća. iz koga se za vreme Luja XIV umetnička aktivnost preselila u Versaj. Umetnost teži da osvoji posmatrača. To su idilične scene koje predstavljaju grupe kavaljera i dama u lepim. Vato nije prvi izumeo ove "profane konverzacije". Ova umetnost na veoma prijatan način očarava posmatrača i lako se 245 . ili ukoliko je za to bilo prilike. Te nove mecene živele su u Parizu. Biblijski repertoar za slikare iz vremena regenstva svodi se samo na repertoar galantnih sižea. Francuska aristokratija doživljava tada svoje slavne dane. postaje glavni poručilac umetničkih dela.čime se delimično objašnjava širenje Francuske umetnosti. osećajnosti.dopadljivost umesto umetničke snage. koji obeležava početak orijentalizma kod francuza. a naročito muzikom. Po akademskoj dogmi. flert (tematika je vezana za poručioca). već ljupka i galantna igra. već kao elegantni salonski ljudi. To je uticaj Kine i Turske. koje je obrađivalo religijske ili mitološke teme. Umesto velikih sala i galerija po dvorcima. Pod uticajem žan žak Rusoa. ogromnih razmera i dekorativne vrednosti gubi sada smisao. Visoka gospoda se ne prikazuju više kao uzvišena i daleka bića. intimna su i primamljiva. teže za lakom zabavom. Pariz. koja poprimaju druge vrednosti.galantnih svetkovina i portret. ni kao neke sasvim imaginarne scene. ljubav je neobavezna i frivolna igra lišena dubine i strasti.Francuska umetnost XVIII veka duboko se razlikuje od umetnosti XVII veka. kakvi su se zidali u XVII veku. Ratovi koje je Luj XIV vodio krajem svoje vladavine iscrpli su dvorski trezor. koja je važila u Lebrenovo vreme. već ih daje u aranžmanu i kostimima kakvi se vide na pozornici. Najviše mesta u toj hijerarhiji zauzimalo je tzv. Isto tako. da traže zarade kod jedne nove klijentele: kod obogaćene buržuazije. naročito u portretu i mrtvoj prirodi). Teme: život visokog plemstva. Radnja u tim kompozicijama nije mnogo bogatija nego u "Svetim konverzacijama" italijanske renesanse. Umetnici su ostali bez narudžbi i bili su primorani ili da se zaposle u inostranstvu . izopačujući ideje Rusoa i igru u prirodi. došli su mali i intimni apartmani novih zgrada i vila građenih u okolini Pariza. Dela su dopadljiva. neobavezno i površno. Sve je lako. Ali pored svih naizmeničnih uticaja Italije i Nizozemskih zemalja u Francuskoj umetnosti. gracioznosti i elegancije . bliska posmatraču. ali je kompozicija slobodnija i raznovrsnija. Umetnost je profanog karaktera. Sličnu temu obrađivao je već Rubens u svojim "Vrtovima ljubavi". Njima nije trebalo nikakvih monumentalnih dekoracija.egzotični. život u prirodi. Galantne svetkovine su novi tip slike koje je stvorio Vato. Pored ovog. Aristokratija voli lagodan život. postojao je jedan hijerarhijski rod među raznim rodovima slikarstva. Teže da opčine detaljima spoljne obrade. postoje i holandski i flamanski uticaji (uticaj Rembranta i holanđana je vrlo živ. "slikarstvo istorijskog roda". Dvor više nije bio u stanju da izdržava umetnike i da ih monopoliše za sebe. ovog puta zapaža se i jedan do tada nepoznat uticaj . puna je površne lepote. ona više nije ni monarhistička ni Versajska. jer se radi za enterijere aristokratskih kuća. U XVIII veku u Francuskoj karakterističan je uticaj italijanske i francuske komedije na profano slikarstvo. Klasična religiozna tematika potpuno izostaje. Vatoova novina je u tome što on svoje "galantne svetkovine" ne predstavlja ni kao žanr scene uzete iz stvarnog života. jača uticaj Venecijanskog kolorizma. od kojih se najčešće biraju dve teme podjednako dvosmislene: "Lot i njegove kćeri" i "Suzana i starci". Francuska aristokratija neguje vid pastorala. finansijera i krupnih trgovaca. grupe zaljubljenih koji se udvaraju rečima. koji će obogatiti fantaziju rokokoa nekim sasvim novim elementima. Pompezna umetnost. Za taj vrhovni rod nije više bilo naručilaca. koji je hteo da se ljudi vrate izvornoj prirodi.

Radi najuglađenije slike jednog visoko prosvećenog sveta. paletom koja sva treperi od svetlosti i boja. Kod njega se oseća uticaj Rubensa i Veronesea. Oslobođeni su od kompozicionih problema. krug ili krivolinijske oblike. nema religioznih tema. koje zanosi dražesnim ambijentom. Često je prvi pripremni crtež i konačan. portretisti prihvataju i jednu novu tehniku vanredno prikladnu za nežni ukus ovog vremena . Watteau je išao ispred svog vremena i prikazao društvo i modu koja tek dolazi. U potpunosti shvata pokret. sve deluje primamljivo i intimno.g.IS 194.pastel. dočarava zabavnu stranu života. privlačnost je blještava. a pojedine slike svojom perspektivom podsećaju na pozorišnu scenu gledanu iz partera. Svirač. Za Filipa Orleanskog izradio je 30 slika sa kineskim motivima. čulna lepota je u prvom planu. Gradi sliku svetlošću i bogatim koloritom. Naglo izbija na površinu slikarstvom koje se obraća srcu.Istorija umetnosti dopada. Pravougaoni okviri se gube i postaju talasasti. koga stvara Natije.) Stub rokokoa je ovaj Holanđanin. Lepota je shvaćena kroz eleganciju oblika.galantne zabave. Portretska umetnost se ne razvija samo kvantitativno. već postoji i jedan napor kod portretista da za portret pronađu neku višu slikarsku formu i uzdignu ga na neki viši hijerarhijski rang među slikarskim radovima. Ima naklonost prema Rubensu koristi njegovu paletu. njegovi pejzaži često podsećaju na kulise. lako se slika. Fascinantna je likovna izrada. Time se tumači francuska forma paradnog portreta. koji se približavaju nekom paralelogramu.emancipaciju. koje prate aluzije pokreta i izraza. Nema dubokih emocija i duhovnih stanja. Antoan Vato Antoine Watteau (1684. Osim toga.-1721. Razvija lični odnos prema umetnosti . K 246 . 6. Mezzetin . koga je stvorio Riso i mitološkog portreta. On realističan karakter donosi iz svoje domovine. Njegov uticaj na umetnost je dalekosežan. Često slika po motivima iz pozorišta. Stavio je eleganciju iznad lepote i dopadljivost iznad snage (Ukrcavanje na Kiter).interesuje se za psihologiju ljubavi. konture ne postoje. Uvodi nove kompozicione oblike: oval. Usresređen je na minijaturu. mekim prelivima. Dela mu nagoveštavaju promenu u Francuskoj umetnosti . hvata trenutke. ali se u Parizu menja i postaje tvorac i tipičan predstavnik rokoko stila. Teme su laganog manira .

ali je Watteau slikajući ljubavnike u trenutku odlaska. čak i ponekih slika sa religioznom tematikom. Svilasti potezi na odeći. figuru koja je osvetljena i potpuno ustreptala od boja.razne Venere sa amoretima i Dijane. ali ljupku. Pejzaž iza.mitologija).) Pod uticajem je Watteaua. da odaju počast Veneri (čiji se ovenčani lik nalazi sasvim na desnoj strani). Pravi je predstavnik dvorske umetnosti svoga doba ovaploćenje francuskog ukusa za vreme vladavine Luja XV. ostrvo ljubavi (Venerino ostrvo na kome caruju mir. Prelivi su biserni i usklađeni sa iznenadnim prodorima svetlosti.-1770. da nagovesti ono prirodno i slobodno. koje su mu služile samo kao izgovor za slikanje ženskog akta. praćeni rojevima Kupidona. gde je (valjda) kiosk. nacrte za kulise.Ulje na platnu. Oni u baroknoj formi daju raniji ideal "manirske" otmenosti.mitologiju: ti mladi parovi pošli su na Kiter. često je odbačen i taj mitološki naziv. Hodočašće.g.Prodavac novina (Le Colpoteur) Crtež. koji tako divno igraju svoje uloge da nas diraju više nego što bi stvarnost ikada mogla podstići. dodao prizoru jedan prizvuk gorčine. dekorisao je razne prostore (kraljevske spavaće sobe) i predmete (tabakere). Pored idiličnih pastorala. a figure su jednostavno nazivane "Kupačicama". kroz krošnju drveća. Ni njegovi likovi nemaju snažnu vitalnost Rubensovih likova. Bio je i upravnik radionice goblena. Slikao je vedra životna zadovoljstva. radio je i pozivnice za balove. Pošto se začarani dan bliži kraju. izmaglica na brdima i iznad mora. Osećanje prolaznosti sreće prožima sve slike ovog umetnika i daje im poetsku profinjenost. često prelazeći granicu dobrog ukusa. Ima izveštačenost. Jedna od slika inspirisanim pozorištem. Svirač je tipična maska iz tadašnjeg Italijanskog pozorišta. Puno je radio. i da se vrate u svet sadašnjice.J tabla 57 1717. oni se spremaju da uđu u čamac. bradu. a na slikama klovnova i putujućih glumaca ima dubokog saosećanja. Muzika je ljubavna hrana i njen jezik. žanr slika. On ima šešir. kakve su bile u modi kada je počela manija za lažnim manirima. Ovo je jedna galatna svetkovina. koja odgovara rokoko stilu. sreća i ljubav . Kod njega postoji težnja da se dopadne i da ugađa otupeloj senzualnosti otmene klijentele. koja laska otmenom svetu i povlađuje njegovom ukusu. na Kiteru . 8. Watteau na karakterističan način prepliće pozorište i stvarni život.g. Hodoćašće sadrži još jedan element . čiji je siže uzet iz jednog pozorišnog komada. Melanholija (oseća se prolaznost) je ostavila traga i na njegovim najveselijim slikama. koji je slikan nežnim tonovima. tako da se između njih ne može napraviti jasna razlika. Pružio je ruku ulevo. vitki i ljupki oni se kreću sa proučenim samopouzdanjem glumaca. Prodavac novina je prikazan u profilu i nalazi se na desnoj strani kompozicije. 7. Fransoa Buše Francois Bousher (1703. najviše je obrađivao mitološke sižee . Jedan je od najvećih slikara rokokoa i ljubimac Markize Pompadur. 247 . torbu sa novinama i cipele-čizme. kao i muziku. Ovaj prizor podseća na Rubensov "Vrt ljubavi". čini kulise za Mezzetina. koja podseća na Giorgionea. Koristi pejzaž. što se može protumačiti njegovom naklonošću prema bednicima i ljudima odbačenim od društva.

a i zbog lepršavog duha. Slike su natopljene svetlošću. ali se u XVIII veku tonske gradacije još bolje postižu posebno bojenim nitima. slikar galantnih scena i familijarnih idila. kad je to tapiserija. koja je nadasve cenila uživanje. U svom raznolikom delu on rezimira celokupno slikarstvo XVIII veka. Njegovo slikarstvo poseduje lirski polet. aut. mlade vitke figure.K Ovo je scena iz ciklusa "Otmenih pastotala" . koju je divno isticao plavom draperijom i zelenim lišćem. a naročito je voleo plavu i ružičastu. One su levo.dole su koze i šešir. Bordura podseća na fino izvajan okvir.on nije znao da prikaže karakter svojih modela. bio je znatno veći slikar od svog učitelja.tapiserija od vune i svile. Sa desne strane . Prošao je i kroz radionicu Šardena. A 497. Tradicionalna tehnika tapiserije omogućava svetlo-tamne prelaze. Dijanin odmor posle kupanja . gotovo u centru kompozicije. Tvorac je određenog ženskog tipa. njegovo slikarstvo prožeto je francuskim duhom. mladić je ispred žardinjere. Njegove gole žene.-1806. u daljini.) Pravi je predstavnik rokokoa. ako je uopšte. Kompozicija prikazuje dve devojke i mladića.) i prekrasne boje daju prijatan utisak. Bousherov najsjajniji učenik (vedar. Ti aktovi slikani su virtuozno i lako. a prilagođeno je novim zahtevima ukrašavanja. pejsažista. u jednom svetlo ružičastom inkornatu. Prilično vulgarni . nimfe. portretista.kolorit mu je bez sjaja i preoštar. poslednji veliki slikar u epohi apsolutizma u Francuskoj. koja iz detinjstva prelazi u devojaštvo.u svim tim radovima bez napora je zauzeo prvo mesto. ti aktovi su neskriveno imali za cilj da u jednoj sredini raskalašnoj. Slika plastičnom širinom i spontanošću. a za ovog umetnika vrlo karakterističnim hladno plavim tonom draperije. prim. Žan Onore Fragonar Jean Honore Fragonard (1732. liče jedna na drugu . usvojio je sve tehnike i dao sažet izraz svog vremena. Podseća na slike u ulju. 10. 248 . ilustrator .IS 197. zagolicaju čula svojom pikantošću. Laki potezi (kako.g. Najveći uspeh postigao je svojim galantnim scenama sa lepoticama i kupačicama. Snažnija boja . boginje. je predeo sa kućom i zamkom. 9. K Ulje na platnu .remek delo ovog umetnika. Bio je u isti mah istorijski slikar. Ovo je delo iz galantnog žanra. i obično kombinovani sa jednim ne naročito prijatnim. u početku ga podražava). skoro bez senki. Akcentrira pojedine delove i ima dobru materijalizaciju. koje na prisan način pripoveda. Imao je osećanje za nežnu. boje često drečeće. sa ulepšanim dečijim crtama i zrelim telima. Pastorala . svetlu kožu. veseo.Istorija umetnosti Tako je stvorio tip dopadljivog oblika ženskog akta. verovatno zbog toga što je stekao obrazovanje izučavajući Tiepola i Rubensa.na granici dobrog ukusa (njegove slike se često graniče sa pornografijom) često u vrlo nepristojnim pozama. a iznad njih.

ali posle revolucije. pod uticajem je Holandskog slikarstva. Ulje na platnu. poletom i veselošću. kada je zahvaljujući Davidu izbegao giljotinu. Ovo je jedan živahan i erotičan prizor kupačica. Storming the citadel (Olujna citadela) . nervozni i laki potezi. a potom je svoj repertoar proširio na figuralne kompozicije iz građanske porodične sredine. IS 200. Izmiče okvirima rokokoa i suprodstavlja mu se.Bio je veoma cenjen među savremenicima. 11. Fragonard-meeting Žan Baptist Šarden Jean Baptiste Chardin (1699. 12. Drveće na ovoj vedroj slici je uznemireno izlivima strasti. Osvajanje . pa slika scene iz mirnog života. u kojima nema nikakve naročite anegdotske sadržine. koje se prevrću i padaju u vodu. 249 . njegovo slikarstvo više nije odgovaralo društvu. ispred skulpture.-1779.g. Kupačica . kao slikar mrtvih priroda. Kupačice se rasplinjuju na svetlosti u skoro netaknutim i čistim oblicima.smeđi i zagasiti tonovi.) Počeo je skromno.J tabla 59.g. Prihvata i njihovu paletu . Vodi ka raspadanju rokoko stila. K 1765. pa je stvorena lepršava kompozicija.mladić i devojka u parku. on čuči a ona sedi.K Brzi. one se stalno kupaju ili zanose ljude svojim nemoralnim čarom. koja ga vezuje za Tiepola. kao ni kod van Delfta ili de Hoocha. žene su bile izložene frivolnoj pažnji više nego drugi svet. kreću se ljupkom lakoćom. Likovi se kreću sa ljupkom lakoćom.

rokoko sa rezervom. Levo od bureta. na podu su kotlić i kutlača. mada još uvek sa nekim vrednostima rokokoa. Njegov kolorit nije tipičan za rokoko (plave i ružičaste).Istorija umetnosti Majstor je mrtve prirode i žanr scena. posmatrane u svojoj problematici pomalo kao mrtve prirode. visoki barok pobeđuje klasicističku tradiciju. koje su kao tipične za rokoko. Dadilja sa detetom Ona sedi u stolici. po svojoj fakturi. Chardin je jedan od prvih slikara koji je u neku ruku praktikovao "divizionizam" .kao mozaik. Oko 1700 godine. ali nepriznat. to postiže mekim i glatkim prelazom. ali Engleska nikad nije prihvatila rokoko koji je došao za njim. Nalazi lepotu u običnom životu. sa jasnim smislom za prostorni red. koji će prerasti u svojevrstan oblik romantizma. žena se nalazi sa desne strane (ima belu suknju. jer su ti predmeti simbol života običnog čoveka. po osećanju ne samo materije već i onog života stvari koje iz njih zrači. 250 . po širini tretmana. Mrtve prirode spadaju u najbolja dela koja su u slikarstvu tog roda uopšte poznate. one su superiornije od Holandskih. njegovi potezi kičicom prikazuju svetlost na bojenim površinama. Francusko rokoko slikarstvo ipak ima presudan. odlikuju se istom lepotom slikanja i izvanrednom delikatnošću osećanja. Postupa sa njima sa poštovanjem. kao niko pre njega. od većeg značaja. Pokazivali su veću sklonost ka formalizmu i naglašavali su tradiciju što u Engleskoj dovodi do ranog prihvatanja klasicizma. a još levlje ima još nešto. Na ovoj kompoziciji. Blago se nagla nad buretom (koje je u sedini) i pere sudove. dete sa repićem stoji. 18. Lišen je bravuroznosti. sa plavom podsuknjom ispod i špicaste cipele). Engleski slikari nisu prihvatili ekstravaganciju i lakomislenost. već ide ka mirnijim smeđim tonovima. Plavoljubičaste tonove zamenjuje smeđim. Slikarskije shvaćene. 13. Svaki okolni predmet postavljen je u čvrst odnos prema ostalima i dostojan je posmatranja i proučavanja. u ruci drži nešto nalik na tiganj. preovlađivale u Evropi. Boje slaže jednu za drugom . po lepoti kolorita. Figuralne scene.deljenje tonova. Proučio je. On je predhodnik moderne umetnosti. Kuvarica pere sudove Prikazuje život u Pariskom domaćinstvu srednjeg staleža (malograđanstva). uticaj na englesko slikarstvo XVIII veka i doprinosi osnivanju prve engleske slikarske škole posle srednjeg veka. poetski i analitički. igru svetlosti i odnos boja. Slikar je žanra i tumač života francuskog građanstva. 14. ENGLESKA UMETNOST VIII VEKA Engleska arhitektura XVII veka u opštim crtama ide za razvojem francuske arhitekture. istančano.

U njegovom stilu se oseća uticaj Venecijanaca. ulje na platnu. Muzej Sir Xošue Sonea. 1. London 3. San Marino.Najviše se radi portret. godine i protagonista akademskog pristupa umetnosti. ulje na platnu.) Bio je predsednik Kraljevske Akademije od njenog osnivanja 1768. Portret Xona Kembela 1778 g. Gđa Sidons . građanski i jednostavan i pejzaži. Flamanaca i Rembranta više nego što je hteo da prizna u teoriji. 1784 g. Svojim moralitetima podučava vrlinama srednjeg staleža. London Xošua Rejnolds Joshua Reynolds (1723 .Prizor III iz puta razvratnika 1734 g. Slikarstvo je zasnovano na liniji. Većinu svojih portreta «oplemenjuje» alegorijskim dodacima ili prerušavanjima. 2. Nacionalna galerija. Vilijam Hogart William Hogarth (1697 .Kao muza tragedije. 4. koje je stekao tokom dve godine provedene u Rimu.1788 g. Dvorac Canjdor.) Gejnzborou je počeo da radi kao pejzažista.1792 g.1750 g.1764 g. a završio kao omiljeni portretista toga doba britanskog viskog društva. Ima prozirnu tehniku i lakoću poteza. manja je plastičnost oblika. Škotska 5.) Radio je novu vrstu slika koje sam opisuje kao «moderne moralne teme. Gđa Sidons 1785 g. London Tomas Gejnsborou Thomas Gainsborough (1727 . Bio je kritičar engleskog društva sa ironičnim humorom. Robert Endrjyz i njegova žena 1749 . Orgija . On je verovatno prvi umetnik u istoriji koji je postao kritičar društva po svom sopstvenom pravu. Nacionalna galerija. Kalifornija 251 .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful