In Memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja Odela Sa mojom ženom leže u krevet na moje Rođene oči Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde Daleko u Lenjingradu I taj Antić što me je upropastio I kao Pisca I kao čoveka Dakle taj koji će na kraju leći u moju Sopstvenu grobnicu Pita me jedno jutro šta vam je boga mu Čoveče Izgledate mi nekako bolesni A šta se izvinite za izraz baš njega tiče Kako je meni I dokle mi je O meni se najlepše brinu oni koji me Ostavljaju na miru A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od Mog ateljea Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa Mojim plavušama Dere se u mojoj kući ogovara me svašta Laže Deca mi liče na njega a on nosi kravatu Brije se poznaje neke ljude radi Svako jutro se tušira pravi se da zna sve O zenbudizmu Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom Sinu kupuje sladoled Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer U Pariz Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive U nekom bednom hotelu I vrati kući i rasplače me Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene A ne njega Više ga voli više mu veruje I on to još kako Koristi A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj Ja dižem spomenik On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem

1

Biografiju Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu I ono malo para koje sam jedva pozajmio Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske Tvrđave On je uskakao u đačke čitanke Kad me je doktor Savić lečio od alkohola On se pravio kao da ima neke veze sa filmom Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam Pristajao je na kompromise cerekao se na Prijemima Primao je moje nagrade mešao se u moje snove Jedan licemer Jedan stvarni licemer Jedan provincijalac Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću Trpeti I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene Da bi umesto mene Svinja jedna Da bi umesto mene što pre jedini živeo

Mit o ptici
PRVI DEO I Ko u ramenima oseća zemljinu težu kao prikriveni bol, pripada potomstvu onih što su u drevna vremena znali za veštinu lebdenja: onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka, ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra, već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja usnama zlatnim kao večnost. To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizlečivo mučenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu što ne sabira i ne odašilje utiske, nego je čulo sa iskustvima jednog sutra. Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid. II Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke obrasle vetrom i svetlošću. Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju

2

na njihov način letenja. Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi mogućnost da stvaramo takve oblike iz kojih - kad se primakne uho i oslušne dopire lepet krila. Ako se i znalo za postolja u njihova doba, to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti. U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija koje nas dovode na samu ivicu panike. Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi. III U znak sećanja na te predivne, jake ljude, pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno. Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest. Pokušao sam da naučim svoje delo da misli. Da ima belu radoznalost. Usudio sam se da nađem odgonetku da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe ili smo sebi vraćeni. IV Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne, suprotno klube svesti. Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije ili rođenje jeste obična senzacija premotavanja živog. Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe. Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak baš tako - na početku. V Bio sam na putu da otkrijem poslednju slobodu bezazlenosti: razmak između pripadanja i pripadanja, između izdvajanja-od i izdvajanja-u. Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi, da više ne činim nasilja, jer nemam razloga da primoravam stvari na nešto drugo no što oduvek jesu, prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje. Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz gde je početak i kraj kugle. VI Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci. Moja večernja molitva bila je sva od sumnje. Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,

3

plićak nečemu iznad njega. ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema? Svako je dno . Možda smo mi njima: prazno? Koliko puta su prošli kroz nas. senki i svetlosti! 4 . uzimao sam šaku ničega. I sumrak se poklonio. Kome je oko . A imao sam uvek na dlanu nešto novo. Zato se kaže da je prostor: iskustvo kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir kad nam se vratio iz budućnosti. Bio sam spreman za stvaranje. Ovo su njihove reči: Kako da nađete granice i pročitate krajeve. kad je to samo zglob? U provinciji barskog bilja i trska je primer za ogromno.prepoznavanje sopstvene poruke. Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.okean. i kitovi su mu . I ništa nisam oduzimao. u vatrometu hitrine kojom se emituje i prima um u povratku. Mislim da sam razumeo. I ništa nisam dodavao. Kakva magičnost materijala! Kakva čudesna linija! Kakva raskoš boja i površina. a i ne znaju našu nameru? Da li je oblik oblik. Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku: bio sam čudno smiren. Pticu koja je samo jednom. IX Celog života opsedala me je želja da stvorim sebi živu pticu. Treba presaviti um. a mi ih nismo svesni. Oblikujući bezobličja. Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo do . a i ne znamo njihovu nameru? Koliko puta smo prošli kroz njih. ali još niste probali na sve moguće načine. jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno? Možda smo mi njima: ništa.trunje. pored. Čitava stvar je. sa riđim oreolom kose. Svako je nebo . Možda vi i znate da letite.svemir nečemu ispod njega. znači. vrlo nepogrešivo. VIII Poklonio sam se vetru. dospevao sam do svega u šta umem da poverujem. ili je nešto drugo oblik? VII Poklonio mi se vatar. Poklonio se tišini. Poklonila se tišina. Kako dodirnuti kraj.a ipak žive i ipak su od nečega? Možda su tu negde. Bio sam dete i. Možda je trebalo da to pokušam ranije.

Široko začuđenih zenica ostaće zauvek pobeđen. ko nije uhvaćen da žuri. Ko žuri . ako okolo nema gledališta? Smrt nije završetak predstave. i biti vladar jednog predela. istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe i vojskovođa sna. Zinuo sam. Tako ti dokažu sve. kao pesak. Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe. Prolaze stoleća. a zataškaju objašnjenje 5 . Budi isuviše oprezan. Samo onaj. I on ih nadživi i zatrpa. već nedostatak publike. XII Eto zašto se neke stvari umeju polako. pa bezbroj puta umnože. Malo sam nakrivio glavu. rekoh sebi. Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja koji se izluče jednom. i sigurnost. može se uzvisiti nad početkom i krajem. sporo i neprimetno. I on ih utiša svojom težinom. I on im poravna tragove. XIII Budi oprezan. jer niko ga nije uhvatio da žuri. dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih. zatim sklopio oči: razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa. ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu. sve više sam se hvatao za sadržine koje se mogu zarobiti i sačuvati kao dokaz. Zauvek samo podanik. zove se: mogućnost mogućeg. jer odjednom sam švatio da umem takve stvari.zakasniće. Niču i sahnu civilizacije. isukao sam mač iz svoje kičme: udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila. Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog. Naiđu nepogode. Šta posle vredi najveća bina vekova. Docnije mi je sve to postalo nedovoljno. i povezanost. a ipak ima svoj mir. Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam namerno. Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke. Kako nisam imao ničeg sem peska. X Napuštajući detinjstvo. kao izložba. XI Sve sam to činio nečujno.Celog života opsedala me je želja da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.

kako nastaje ličnost. promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.nema sluha. XVII Postoje stvaraoci koji gospodare snovima. Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima. U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne. Nije dovoljno samo čuti. Treba se setiti ušima. zalazio je za brda natovaren obiljem ljubičastog i sivog. isuviše pognut. zvezde se čuju kao vasiona. 6 . Treba imati smisla za beskonačnost blizine. Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš zašto je ličnost . Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti. jer im pripada.ličnost. ptice se čuju kao jato.nisam siguran da je živeo. XVI Dan. U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati. Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen.medved. Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa i da polako počinjem da razumem vajarstvo. Naučio si napamet samo otkrića mudrih. ali zaista sanjaju to što su sebi odredili. Sad. U unutrašnjost sna. XV I rekao sam sebi još i ovo: naučio si napamet kako se događaju razlike između tkiva leoparda i tkiva ananasa. Nešto mi je govorilo da sam uspeo da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja. Ne zna to ni da nazove. i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica niti ameba .tonem u nered i haos. razmišljao sam posmatrajući odlazak boja. I uvek kad zaklopim oči . Ko nema sluha . budi oprezan. Ne zna da kaže po čemu. Iz daleka. Ne znam kako to čine. Ko nema takvo uho . ljudi se čuju kao čovečanstvo. umesto da si učio šta to mudri prikrivaju. ali prepoznaje oblike. Kakvo neverovatno slepilo. Dete ne zna vajarstvo. rekoh sebi. Meni nedostaje stanje razumne umetnosti. Budi oprezan da se ne svrstaš u ono što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto. Ne odgonetaj tajnu. Iz daleka. nego čin odgonetanja. XIV Iz daleka.

To je strašna samoća. XVIII Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava kao brid dlana karateiste.tuđ zadatak? XX Čija je ovo ptica? Šta ja to prenosim? Čiju poruku? Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je? Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem i da je oblik završen? Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu i dodajem životu još života? Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli? Čijih misli? Ko je to već usavršio sva moja savršenstva? XXI Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta odande. zaustavljen i ukroćen tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija. Odjednom. gde zvezde tonu u prastaru budućnost. usred čarolije. što ćelijama tog bića kaže: dosta je? Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu? Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu? Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku nečiji krajnji cilj? Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem? I slobodom? Nije li moja sloboda .sloboda da budem usmeren? Nisu li moje delo i moj život . Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog. Prvi put bio sam istinski preplašen. I ono koje sam prevazišao.odjednom sam se sreo sa početkom života. 7 . pristao je na čuđenje. na početku svog velikog i najčudesnijeg sna. Nešto je nečim motrilo to što činim. Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje. neko me je gledao. Poznanstvo sa sopstvenim delom. izgubljeno iza obronaka prostora i vremena posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno. Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta. Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji. Ne znam da vidim oblik. pokosila me je slutnja: šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira? Tvorac? Ili tek čuvar smisla? Šta je to. Da. ako mu ne vidim bezobličje. Ko pristane na stvaranje. I ono koje tek prevazilazim. Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena. XIX I mora pristati i na strah.

raskoračena i razroka.toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost okrenuta ka spolja. Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode? Jesam li bio ovde ili sam bio još negde? Jesam li sada pre ili sam sada već i posle? Kako se postiže naše istinsko stanje: prisustvom ili neprisustvom? XXIV Poklonio sam se reci. već ono tamo crno mene je upotrebilo. morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati.Odjednom. I pesku sam se poklonio. Jesam li konačno bio pred licem pravca koji od mene beži prema . Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog? Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo mnogo prostranije unutra? XXIII Da bih opisao to nešto crno što me posmatra sa neporubljenih nebesa južnog avgusta. Zemlja je princip materinstva. Mora znati i to: otkud meni dar da činim žive stvari. Da se ne ponašam kao busen koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.ovamo? XXII U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos to tamo crno oko sigurno mora znati: šta sam bio pre mene. vidim. šta sam sad dok sam ja. Da bih ga obuhvatio.za dah pre toga. . ako ne moja mati. da mi objasni o koji smisao da se oduprem? Da se ne ponašam kao potok koji ima užasan strah od potopa. oko bih morao da izokrenem naopako. . rekoh. nisam znao šta sam: čim upotrebim sebe. Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti? Nedostaje mi. Ko će. Da bih ga sagledao u celini.toliko je to crno usisalo govora u svoje ćutanje. 8 . . Da se ne ponašam kao plamičak sveće koji ima užasan strah od požara.toliko je to crno vezalo mnogobojnog u svoj čvor. Moja je duša. vidim . i šta ću biti kad ne budem. a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi. bilo bi potrebno mnogo reči. nekakva vaša vrsta boga.

Kad dodirujem prstima ukus svojih usana. I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju pred onim crnim gore što usisava svetlost. Ne osluškivati zvuk vetra. nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha. Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom. I tada oni. Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas. Premnogo reči utrošeno je da se objasni šta je sve potrebno ćutanju. Ali može postati znanost. nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena. Ona je uvek istinita. Naše učenje nije nikakva gotova nauka. taj stampedo života. XXVII Učili su me zatim kako da mislim i kazujem. to umnožavanje iskusnih nagona. rekoše. u komešanju vode osećam poljubac svetlosti. nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti. ta krda istovetnog. Ne sagledavati sjaj mesečine. Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame? Ima li ličnu ili bezličnu svest? Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame? Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu? Kako da utvrdim šta sam: jednina ili množina? XXVI Naše učenje nije sistem. koji su njim nadahnuti. Dokaz nije u istini. Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše 9 . Ne udisati miris trave. nego ukus svog daha u sadržini vodenog. već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja. rekoše oni. dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere. moraće da se uspnu do takvih domašaja koji se zovu i: razumevanje. Ne doticati oblik šljunka. Ne kušati ukus kiše. nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja. Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine. XXVIII Mi nismo u dosluhu sa nebom. i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor. ako ne bude bezglavo prihvaćeno. Kad dodirujem prstima ukus belutka. u dahu osećam poljubac neprolaznog. to nelogično: logiku prirode. u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.XXV Kad dodirujem prstima ukus talasa.

Nema nevidljivog . Uspomena. ima već gotove navike? Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno kao da ih je neko pre toga dugo dresirao. I čim se u sebe zagnjurila. Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa. i završite svoje delo. Onu. u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine i postala je ptica: uspomena na perspektivu vrtloga. rekoše. izletela je iz sebe same.ima samo nemoćnih očiju.prema suncu. u očajanju. ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog. suprotno more. To nisu nikakva vrata. Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci kao da tuda prolazi ko zna po koji put. XXXI Posmatrao sam zadivljen taj čin: videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak. kao i ptica koju držite. I mi i vi preskočili smo prvu reč. koja je svakim izdisajem 10 .odmah u nepogrešivom pravcu . što sve. sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija i odande se istače i obrnuto namotava na nešto što se otvorilo kao živo prostranstvo susedne. I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu. u jedan od onih oblika koji se zovu vlažnim i mekim imenom: biće. najzad se. reka što teče ka svom početku. XXXII Pretočena u plazmu. Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost? Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost? Možda je nepoznato samo zanemareno poznato? Idite. U neukosti i strahu. setila suprotnog pravca. XXIX Kako objasniti. I gorkom priznanju vode. U sumnji i panici peska.to je potpuo drukčija vrsta švatljivog. to što je želatin ikre vičan plivanju čim se izmresti? Kako objasniti to. Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi. rekoše. Nema mislenih imenica. bez ikakvog čuđenja. ove stvarnosti. . Sve oko nas je druga reč. izvrnula je na naličje. DRUGI DEO XXX Tako je rođena moja jedina ptica. U svakom moru postoji drugo. U svakoj reci. onakvu stvarnost.

Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom. Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg. Što manji oblik . Poznao sam vas. rekao sam. i vraćeni ste mi sasvim prirodno kao što su mi. XXXVI Ispraznio sam joj nebo. pre blagoslova. Osetih kako vetar u mirisavom mlazu paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan. ili dar govora. . Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke. vidite šta smo stvorili vi i ja! Načinili smo krila što ne rastu iz tela. Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti. Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest. Ona je disala! U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno. Tu uvek postoje dva možda: . radoznalost. da malo poćuti sa svojim delom. Poslednja dužnost tvorca je. XXXIII U redu.ili da sama shvati da je u ovom stanju proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.ili ja da joj pomognem. čvrstina pršljenova. kad sam rođen.sve više gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo. 11 . polako vraćeni zubi. rekoh. šćućurenu i mokru. da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim. O.veća glad. Držao sam je pažljivo. tu kraj mene. XXXIV Držao sam je eto. Zanemarivanje vremena. uz vodu. rekao sam. Pobio grabljivice. lepa ptico. Vi ste nešto od mene samog. zemljo. Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio. Mog i vašeg. Ona je disala! To znači da je počela da zaboravlja. Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti. nego iz duha ove ptice. Sedite. XXXV Najteže mi je pala ona krhka munjevitost kojom je valjalo da je podsetim na samu svečanost letenja. dan na koji se namotavaju prostori. Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila. eto na svom drhtavom dlanu. ptico.

Ni obris. krunio se u krošnjama i taložio na lišću kao gorka prašina. a kamo li i da ga objasnim. Polako. Mogu jedino da vas podsetim na neka načela krilatosti. Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam. Dah. ptico mog ushićenja. može da bude tu negde. gledano iz raznih pobuda. Izučavati otvore. Ne menjaju se reči. Ne o letenju. Pitanje vam je preveliko i još se nisam usudio da razmišljam o njemu. Ne menjaju se učenja. Nego to čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu. Nego nešto u pretapanju iz ćudi u ćud materije. Ne menjaju se gibanja. Ni zvuk. Ostalo je u vama. nego njihovo značenje. nego trenutak dodira .Uz tišinu volšebno staje sve ono što je promaklo da se kaže. ili da bude čak tamo. Ne izučavati oblik. može da bude promašaj ili da bude čarolija. Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate. 12 . Ista svetlost za nekoga je melem. XXXVII A ptica reče u svom dubokom ćutanju: nije strahota u tome što ne znam šta već znam. Ista daljina. kazao sam. Vi to znate. Kad jedna škola svrgava drugu školu. XXXIX Drugi amanet ptici: Isto odelo. Ostalo je vaš posao. Nego: eho. Ni opeku.vrata između. Prisutno. Ne boju. nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu. za nekog opekotina. nego o dostojanstvu vaših krila. Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo. Nemam nameru da vas učim. Ne arhitekturu. XXXVIII Prvi amanet ptici: Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra. znači da ste morali nekako ući. merena raznim potrebama. Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja. Ne tkivo pre života i tkivo posle života. Izučavati usta prostora. U pepeljastim lukovima vetar se isparavao nad predelom. ona se tačno uspravlja na ruševinama stare: koristi isti materijal. Ne menjaju se temelji. samo ga drugačije razmešta. vreme i bezgraničnost. Ne izučavati ton. Ne spektar.

Između prvog koraka i njega samog. Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje? Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak? Gde se to zvezda školovala da sija? Koji nas to učitelj uputio u disanje? Silom se ne može biti ni krilat. Spolja uranja u dubinu. XL Treći amanet ptici: Sve se može dokazati putem već proverenih učenja ili umovanja što se tek naziru. Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poredjenja. to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja. to još uvek nije i objava rata.to još uvek nije i večnost. To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje. XLI Četvrti amanet ptici: Občaj je da se postavi jedno i još jedno i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici. makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci čitav svoj preozbiljni i uvaženi život. To nazivamo mudrošću kosmičkog gesta. XLIII Šesti amanet ptici: Sa neskrivenim poštovanjem odnosite se prema onima koji ne misle kao vi. Pobeda još uvek nije i istorija. Otuđenje od navika. 13 . Imati u rukama znanje. Imati svoje mišljenje. ni darovit.učitelji. Postoji nešto što se ne da naučiti. to su . Istorija . Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje između ovde i ovde. ali stvari ce ipak teci onim brzinama kojima putuje vaša misao.to još uvek nije i sloboda. Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao. to još uvek nije i otuđenje od navika. Objava rata još uvek nije i pobeda. Raskinuti s tradicijom. Večnost . XLII Peti amanet ptici: Osloboditi sebe od robovanja slobodi. to još uvek ne znači i raskid s tradicijom. Mi zato uzimamo jedno i uporedimo ga s njim samim.Jedino što se menja. Unutra beži napolje.

Sa neskrivenim poštovanjem odnosite se prema onima koji su dostojni da ih prevaziđete. oduzima vam sposobnost vijanja vetra i druge slične pokretljive veštine. Mrtav ugalj je vetar. Ko misli kao vi. Mrtvo drveće je ugalj. Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati. XLV Osmi amanet ptici: Za vreme vašeg posmatranja sve su čarolije normalno stanje uma. ako ih je on video ružičaste? Oni si. izmigolji se svim zahvatima. ustvari. ti. Zašto tvrditi nekom da su plavi glečeri Grenlanda smeđi. jer zablenuti u lepotu svoga umeća smetaju onima koji dolaze. što je još uvek tamo. koji su nam uzor i kojima najviše verujemo. Zato se veliki mudri letači na vreme povlače i ne gužvaju nebo. taj mozže biti i odmaknuto radoznao da bi neprestano posmatrao obe svoje suštine i razumeo kako to pravac ka ovamo vodi u onom pravcu.Samo njih smatrajte vrednima. XLIV Sedmi amanet ptici: Pravi i veliki letači. čak i vetru i zauvek prestane da se bavi dijalogom. Iz ovog stanja sebe. taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog i vrlo unutra u nejasnoći jasnog. Mogućnost nemogućeg postiže se kad uman stvor izgubi osećanja za prepreke i tvrdo. Ne uzimajte ga za sagovornika da svojom beslovesnošću ne obezvredi smisao vaše pobede. Mrtva vatra je pepeo iz kojeg niče korenje novog drveća. XLVI Deveti amanet ptici: Ko samo razgleda sebe kao celinu. isto to: isto beli. 14 . moraju na vreme da se povuku s neba. Neka za vreme vašeg posmatranja purpur crvenog cveća sto se žuti neodoljivo podseća na zeleno sivilo ljubičastog.

Glatko. Letenje je onaj trenutak. I placčite i smejte se zbog iste stvari. Istodobno zaboravljajte i pamtite. L Po čemu nešto. U isti mah. Zašto me bacate uvis? Zašto mislite da sam živa? Zašto mislite da sam ptica? I zašto mislite da sam krilata? Možda jedino zato što ste u meni primetili da sam toliko opčinjena slobodom da mi je neudobno i to što pripadam sebi. kad shvatite da vas u svemu svako može zameniti samo ne u sopstvenoj besmrtnosti. unapred pogađate odgovore bez straha da li ce biti tačni i bez radoznalosti zašto su zaista tačni mnogo docnije kad se prouče ili dokažu.dospeti u ono stanje sebe. XLVII Deseti amanet ptici: Pokrećite se kroz razum bez saplitanja. jer nije u stanju da vas prati. Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je. gospodine. nego poseban slučaj krilatosti. objasnite mi neke stvari. Naprezanja. Strahovito sam ukopan. gospodine? XLIX Ako ste učitelj. Ne predviđajte unapred dubinu nijednog zamaha. Ja to najbolje znam. iako ne znam šta sam? Ali potrebno mi je znanje zašto verujem. a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje i niste čak ni meni rekli kako me ljuštite sa same granice prostora. Vi ne pravite jata. 15 . I prisile. Mogu li da vas nazovem učiteljem. Opterećenja. što je privremeno načinjeno od peska. To nazivamo dostojanstvom svih stvari. U isti mah se i vraćajte i odlazite tamo i ovamo. Bez namere. upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom dok je u vetru njušila dah teških vlažnih senki i žmirkala u gumenu daljinu što se skraćivala i rastezala podno bregova.ukopana je njihova misao. XLVIII Da li da vas nazovem učiteljem. Za sve što ne znate. što je već sasvim ovde. Strahovito sam smrtan. Misle li da ste ukopani . Zar ne verujem i u sebe. kao ja. Ja ta umeća nisam umeo. Učitelj umeće daruje da bude svima korisno.

Možda jedan kamen misli o meni da sam ružna i ljigava. Samo sam slučajni učenik svetlosti. Ne bojim se ni smrti. Bojim se što se ne sećam koliko sam već puta bila mrtva. Da sa ozbiljnosti oljuštim proizvoljno. ali je razlika u veštini neizdisanja suvišnih reči. Ne. Pošao sam na sever da negde izučim težak zanat livca vetra. Nisam više ni vi. To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom i mnogi je ovde svrstavaju u pesništvo.mora i da misli kao pesak: privremeno? Po čemu i najstarije moje pitanje mora da bude mlađe od božanskih pitanja svemira? O čemu nas dvoje govorimo dok ćutimo? O stvaranju života? Ili o stvaranju već stvorenog? Da li je isto: isto? Ili je isto: različito? LI Strahovito sam meka i neotporna. Bojim se što ću opet zaboraviti da sam živela. Ako mi date svoje prezime i primorate me na svoju misao.to je tek privremeno moje stanje. Ovo iz čega vam govorim. Osećam se kao plima i oseka. Htela bih da ispravim neke pogreške naučenog. Ja sam primila svih vaših deset zaveštanja. Prolazeći niz reku pomolio sam se vetru i svetlost me je primetila i pomogla mi da vas stvorim. Ja nisam ni pesak ni voda. a ne moje iskustvo. LIII Čudno je to sa stvaranjem života. Izabrao sam učitelja koji je preživeo svoju smrt. Ovo je prvi put da vajam. kao sto ja to mislim za sipu ili žabu. 16 . Ne bojim se života. nemojte me zvati učiteljem. ali ona su vaše. . Da odgonetnem ono što se smatra mističnim. priznao sam joj umorno. Možda se sipa i žaba gade mene i kamena jer smo im jednako tvrdi. čime ću onda rasti? LII I ovako je rekla: ja nemam rodoslova. ali mi je neshvatljivo da sam došla iz ničega. taj paperjasti oblik ptice.

možda je trebalo da joj ponešto kažem i o ružnoći. kotrljaju se prve zvezde. od čega se to pravi. Da li je pčela predak ili potomak svoje duše. Otac znanja je: moram. To njihovo iskustvo pamti: šta je ništa. Najveće misli događaju se u procepu. Bio sam taj što se raspituje o snu. U ogledalu vode ličio sam na boga. LVII Jedino. rekao sam. Pamti kako drvo zatrudni. da zanemarim pitanje: šta je sadržaj bića. O kvarljivosti materije. da vas bacim u nebo? Vi tamo pripadate. LV Nije li najzad vreme. da zanemarim boju i delotvornost oblika. U šta je smeštena bezgraničnost. O zlu i smrti. Sad više nemam snage ni da se obradujem. jedva sam uspeo da vas načinim. nego istinu svetlosti. I mislim da sam ga shvatio. Dokle vreme zri. rekoh ptici.LIV Na onoj strani horizonta. Ja sam morao to da naučim. ili je razum to što uokviruje mene. ptico moja! Ne znam pravedniju počast koju bih mogao da vam darujem. Otac neznanja je: neću da saznam. 17 . I odletela. Verujte. priznao sam. Načinila je krug nad mojom glavom kao da crta auru. vreme trajanja prostora i njegovu čistotu. da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum. Nisam vam govorio svoju istinu. Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina. Bio sam pritešnjen. Milionima godina šalju nam stalno svežu svetlost. LVI Pošto sam napokon uspeo da zanemarim neke čudnosti. .bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre. gde je već mrak. Laku noć. Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo. I bacio sam je uvis: letite u čistoti. Oslušnite i čućete: postoji nešto kao pra-govor. da zanemarim navike i osećajnost postupka i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka. Kako se mogu nabrojati sva čula ilovače.

Vetar vazduha u naježenom perutanju lišća. Najveća od njih je bila što sam se bavio znacima. Sasvim je ličilo na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na viljušku zvonika preko na tvrđavi. Nemojte se iznenaditi ako počnem i sebe da plakatiram. Kakav naporan dan za učenja i za odluke! Pisma gospođi Vineti Prvo pismo 1. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa. i sve to javno prikazujem. Treba slediti Lao Cea. A lepo sam vam govorio: ne ostavljajte me samog. video sam kroz prozor nebo. Jedino. Gospođo Vineti. i toliko se uigram. Ujutro. Sigurno ih je vetar oduvao preko noći na jug i sklonio. sklon sam glumatanju. tražim publiku. pravim teatar ni od čega. Ptice su one o kojima sam vam pričao da žive dole po močvarama. samo sam opet zaboravio kako se zovu.Mila moja. U prevelikom zanosu. Taj vetar ima ukus zemlje i tamjana. događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka. juče sam opet pokušao da se obesim.Sad znate šta sam. 18 .Priroda se služi sa malo reči. Samo nisam video oblake. On kaže: .Imao sam sva nemoguća čula koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti. Kiša. da posle idem okolo. a posle sam opet odustao. Veliko vreme rastanka: u plićacima ribe su večerale tišinu. Zato uragan ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. zbog mrve savršenstva. umesto da pazim na predznak. Početka jednog Dombijevog pisma: . Čitave noći gledao sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu drugu ženu. i ne bih voleo da vam o tome mnogo govorim. ja sam pas. Negde daleko u brdima kao da je zbog mene i zbog ptice nešto plakalo. ako vas interesuje to o pticama. LVIII Vodeni vetar u zamršenoj mreži reke.

2. Razumeti se u arhitekturu svemira.S. u večito istim kafanama. u svojim usamljeničkim šetnjama. vrlo vam se molim za oproštaj.pa to mora jednom i da zabrine. Stigao sam do stare Indije. i to tu. a umesto četvrtog: veliki prozor što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi. da razgovara sam sa sobom. pre svih.Kena-upanišadi . Tristo metara levo. Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju geografskih karata. P. vo vremja kad je bio mladi zet Marićevih. nalazi se mesto gde je nekad.Veruje se da danas stvarno vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn obuhvatio samo mislima i jednačinama. večito istim prijateljima. Kad devojke sa periferije izlaze u šetnju u jednakim haljinama. dolazio Ajnštajn. Infeld za njega kaže: . Onda dođu ta nedeljna popodneva. Uostalom. Neko iz dosade izmišlja novi rat. Dozvolite. Dođe to. kad vojnici bespomoćno lenčare po predvorjima bioskopa ili poslastičarnicama.Ja ne mislim da to dobro znam. da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da vas čekam. Ako vam to nešto znači. neko iz dosade ima Mocarta. pod mojim prozorima. na samoj obali. i svima kažu da su sestre. Tri zida. ali ni neznani mi niste. zato. neko iz dosade izmišlja brakolomstvo. Ja stvarno ne mislim da vas dobro znam. vi to ionako bolje od mene možete 19 . Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam godina. uveren da svaki dan izgovaram nešto novo . . Na svakoj karti namerno izostaviti taj grad.Te ptice su došle okukom reke.Tao Te Kingu -. I tako je sve to počelo. ali znam: ni neznano mi nije -. neko tbc. večito iste stihove. dok ja i dalje uporno i beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani. Kad nekoliko starica pred crkvama čeka večernje i zaudara na bosiljak i prigradska groblja. severnije i od Kamenjara. prilično preskočio vede i nađem u .mesto koje me je podsetilo na LXXI pevanje u . neko iz dosade ima mamu. severnije od Ribarskog ostrva. Njega inače već odavno savršeno nema.

Ljubičastih sam se nabrojao ne više od pet. De Mil. Borisa nigde ne mogu da nađem. Kao u dečjim slikovnicama. Iz svih krajeva zemlje dolaze za Uskrs da se iscele. Noć uoči Uskrsa. čudno je ovde. To je. Doručkovali smo grožđe na pijaci. Jedna kuća žuta. Izgubio sam dimenzije. Pa kad je počelo to u ponoć: odvezana zvona. tvrđava. To sa Borisom podseća na Zagorsk. dijamanti i drveni krstovi. Ja sam uvek ulazio među ljude. u stvari. Do nje maslinasta.. Krešo Golik i ja. u stvari. Drugo pismo 1. ili kroz onu bajku o Ribecalu. trideset hiljada vernika metaniše i zamače lice u blato. Putovali smo kroz Brogejlove slike. Posle smo prali maramice u olucima i brisali ruke i usta. oblaci tamjana. ali sanjao sam dok sam dremao u vozu da bi ovde mogao postojati takav jedan i da bi ga valjalo pronaći. i ne znam ko je Boris. Okolo zidine podignute u doba tatarske najezde. Zagorsk je Rusima kao Francuzima Lurd. Ja to ne umem. Neverovatno. On bi nam pokazao tunele. Nešto kao moje detinjstvo. Ne mogu da vam objasnim. Laku noć vašim željama da opet iziđemo među ljude. Zamislite da me je neko izrezao od kolačarske hartije i zalepio tu negde. 20 .sagledati i dati nekim stvarima pravu meru. pred nama se pojavio grad. A masovka da polude i Kavalerović i Sesil B. U hotelu se spratovi zovu po bojama. Tako je sve u plohama. kao onim lutkama od kaučuka koje se uvek uspravljajau. Hoćemo mi da vidimo vaskresenje i patrijarha Pimena. pa siva ili terakot. Vašem nekadašnjem hodu na prstima kad spavam. Neka kiša pomešana sa snegom. Gospođo Vineti. Laku noć vašim suzama. Beskrajno sam cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u noge. Ili bi nam pokazao gde ima mnogo stepenica. U zoru. Ja. zlato i crne rize. To je bilo pre mnogo miliona godina..

oko mojih nogu.Ne postoji nijedna osoba. U Muzeju svemira u Vašingtonu ručao sam sa Majklom Kolinsom. ipak. Stokholm. Stesefonu. da postanemo kumovi: zvaće se Boris. stojim na grobu Borisa Godunova. Izgleda sve je. Ono što nazivamo rođenjem. Odatle šest puta preko Atlantika. da započnemo ovde jednog sina. Stvarno sam pojeo jabuku sa Adamovog drveta na mestu gde se sastaju Tigris i Eufrat i čine Šat al Arab. Al Kurni. ko zna koliko puta i ko zna gde već. ako dobijem sina. jer svi smo mi svuda bili.. Čudna je ta zemaljska ljubav. Zaboravio sam. Kao plesan. u karavanu 21 . Bio sam gore u svetlosti i vratio se.. samo je obrnuta strana smrti. Ona bi radije da je povedem aprila u Zagorsk. rekao sam joj. Sve sam doživeo. Verovatno bi trebalo. Vesteros. kao jedna od dve strane medalje. Geteborg. kažem. živeo. odmah iza Brodveja. Zar nisam i kroz ovaj grad nekad prolazio. Objasnim to devojčici. Kreš mi posle kaže da siđem. kažem. preko u Švedskoj. Vekove. gde sam video kako na asfaltu.Ja se popeo na neko uzvišenje da bolje vidim. ili vratnice koje nazivamo: ulaz izvana. ili: izlaz iznutra. To joj zapišem u đačku knjižicu. zapravo. Ili. recimo. samo smo to zaboravili. Trajektom pijan preko u Kopenhagen. 2. nijedno živo biće. Cela obala Baltika. samo u prepoznavanju. Jurmala. Malme. koju je ponela umesto lične karte. Jesam li živeo u Parizu? Jesam li bio u Njujorku? Vašingtonu? Bagdadu? Rigi? Sidneju? Svuda sam bio. koje se nije vratilo iz smrti. Rekao mi je da iz vasione izgledamo besmisleno. A gde mogu da stanem. Jesam li stvarno bio tamo? Kako da ne. Ispričam joj o Vavilonu. kad je sve istorija? Poklonim se mrtvome caru i obećam. Lama Angarika Govinda kaže u predgovoru tibetanske knjige mrtvih: . umire stotinu narkomana i niko neće da im pomogne. Ja sam. Eone. Četrdeset petu ulicu. kažem. U Nju Orlinzu smo Slavko Vukosavljević i ja večerali sa Tenesijem Vilijamsom.

nekog drukčijeg čovečanstva? Isto se dimi voda na Tromostovlju. Obično sedi na podu i igra se svojim prstima. Onda izuje cipele i hoda na prstima. U hotelskom bifeu jedan tip je sedeo okrenut zidu. ima li ovde koga? Meni je rekao preko gutljaja: zašto ti mene uporno udaraš. ispisali krštenicu. Na kraju. ponekad se kuckao prstima u čelo i pitao: halo. Sad se ujedaju pas i kreč. upalili smo sve moje i njene cigarete iz džepova i kofera. Onda ona siđe do restorana. poslagali ih po nameštaju i rekli da su to zvezde. Isti me miris boli u nozdrvama i u sećanju. ovde već jednom boravio silazeći sa zvezda. evo. da mi se popne na ramena i ciči tu negde oko nozdrve i oka. i proglasili da sam to ja. Nikad nisam provodio besmisleniji život. sve to zatvorili u kožu. brate? 22 . kreč izgrizao pamuk. kažem. Onda smo opet izišli. Napolju pada kiša. dodali su im malo kreča i pamuka. Na primer: sat. da se igra sa mnom Babaroge i da me plaši. Devojčica je izmislila da obuče moju vetrovku naopako. našli jednog savršeno gladnog psa i jednu izvanredno uznemirenu lastu. ispričam joj sve bez uvijanja. Nikad nisam u glavi imao pliće misli. Četiri puta iziđemo iz hotela i vratimo se. Potpuno razgovetno. Sve se ponaša tako kao da stari u budućnosti. prvi put mi se čini da ću se sasvim odmoriti. To mi je nadljudski dokaz da sam. Posle je. Prvo su. A kako se već pomalo spustilo veče. da ne bude mala. a pas pojeo lastu. Pošto nemam drugog objašnjenja. kažem. dođe da mi rastršavi kosu. Gospođo Vineti. Isto se ljeska pustoš nad daljinama. donese mleka i kaže: sad ćemo da ih nahranimo. izgovaram ga svojom kožom. U svim pravcima vremena. sa neke druge strane ovog istog. Uopšte me više ne kljuje u potiljak. Nikad nisam pisao gluplje stihove. A kad se smeje. ona sedne na ivicu kreveta i plače: pita: šta nije dobro i zašto sam večito ravan kao zemlja. Ja starim i u prošlost. 3.

Lenjin je rekao. Obećao je: nikad više. Govorio sam: ona ima najmanje ruke i uši u Evropi. Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju: devojčica u snu ustane. pa vam nikad više neću pisati. ali i u krevetu je to ispod mog dostojanstva. dok je zaključavala vrata. Prolaznicima sam pokazivao kakve su joj ruke i uši. Budna. Sećate li se onog tipa o kojem sam vam pričao da ga sanjam na onom ostrvu ili plaži. gde sam bio da obiđem jednu moju pokojnu mornarsku godinu. Onog što se udavio i stalno me.Za takve uvek imam spremnog jednog Vladimira Iljiča. i za doručkom obično ispije svaku moju prvu čašu. Hoću da budem spreman. onako udavljen. kao onog leta kad ste mi je pokazali na Korčuli. Onda je on počeo da plače: zašto mi dva dana ranije čovečanstvo ne javi kad će me udariti? Zašto mi ne poruči: čekam te u petak. Jednog dana to bi sigurno postalo nepodnošljivo. lice i srce. na obojene spratove. Večeras. Uostalom. i ja sam ljubomoran. Gospođo Vineti. Objasnila je da tako najbolje razmišlja. ne miluj po glavi. Pogađa da krišom pijem zbog neke tuge u vezi sa vama. Videćete. Vi se ovde zovete: Ona Divna Gospođa. Ponovo sam ga sanjao i raščistili smo to. kazao sam. Uostalom. u ulici toj i toj. Lagao sam 23 . još ovo da vam javim. da mogu da se branim. Priznao sam joj da mi to izgleda veoma čudno. imitira kad spavam. Devojčica je u međuvremenu popila i svoju oranžadu i moje duplo piće. negde je pročitala da je jedan svetski pisac sva svoja dela napisao stojeći. Probao sam da i sam nešto napišem stojeći. u očima sam joj video molitvu da Ona Divna Gospođa ostane u hodniku iza vrata. Svi se za njom okreću. Ne znam kad smo se vratili kući. Morao sam da je nosim u hotel. Treće pismo 1. I Porto Pidočo. iza ugla. nasloni se na zid i tako satima stoji u postelji. Ne volim da žene piju. uješće te za ruku. rekla je. Čuvaj levu stranu. Teram je da o vama govori lepo.

vam da ćemo tu živeti kad budemo imali dosta novca. Nikad mi nećemo imati dosta novca. 2. Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici: to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu i umiješ se. Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa. Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski. Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom. Naredio sam joj da počne da uči ruski. Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i, od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane. Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje. Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati: ona je trpela mene. Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže: - Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma ostaje u njihovoj glavi. - Tako je i sa mnom. Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u mojoj glavi.

Četvrto pismo 1. Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem: vi ste neponovljivi. Pronalazim vas čak i u travi. To je tamo, levo od mosta, u jednoj kafanici koju je posećivao Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu,

24

ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris vaše kose. Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas neizlečivo zaljubljen. Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate. Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu, nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojčicu da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvićem i Marjanom Selmanom popeću se - Pod stare krovove -. Sa Krlecom i Dobrišom obično odšetam na groblje. Sve u svemu, to je dva dana. Ja njima dvojici držim književne susrete. Govorim malo njihove, malo svoje, malo tuđe poezije. Počnem pesmom - Mirogoj - Jiržija Volkera. Cesariću se naročito sviđa ono mesto: - Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je poginuo mrtav će od života saznati. Za kralja, za otadžbinu, za sve se može boriti na svetu, ali se ne može za sve umirati. Meni se sviđa kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo: - Ne boj se, nisi sam. . . - prva i najveća svemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oproštaj ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani, - Srebrna cesta -. Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro. Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja, i čitave će zime biti toplo. 2. Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica, pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima. Setite se da tada nisam imao rukavice, ni toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice i toplo odelo imali smo samo u glavi. Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu. Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno, rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju. Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji Zigmunta Stoberskog. Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog.

25

Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova. Kako da mu objasnim da sam te brkove morao da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji objavio jednu pesmu u časopisu - Jugoslavija -. Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj, tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan. Okanimo se primitivizma. Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu, i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno važni, prepisivao i slao vam ga ponovo i uvek ponovo. To je ono što smo nazvali: balada o nama. 3. - Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima. Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po ivicama polako počinje da truli. Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica. Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve će svesti na brutalno. Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu. Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više nećemo naći. Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje

26

. Samo mi. Njih ja vučem na savesti. ponovo ću pobeći. Sa Marjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put. u kojoj doslovce stoji: . Idem da spakujem stvari. ljude i puteve.Radije sam se odrekao obe pesme. Kod vas ću biti već rano u zoru. i ako me podsećate na to. pobelele k'o tvoji isprani dlanovi Dugo si.Nebo je velikim sivim stopalom zgazilo krovove.će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak. 4. molim vas. "Mi smo se suvise sretali. kao u slučaju tog širokog sivog stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu i razliva po pločnicima. . vrlo privatan. dugo cekala pod jablanom. ništa nemojte javljati o vašim glavoboljama. Još u šesnaestoj napisao sam pesmu .Nedelja -. nego da ponovim metaforu. Devojčici ću u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. odlutali svako za svojim vidicima. Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo I u leta kovrdzava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo Pa onda prosli. Ima još jedan razlog. na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom 27 .. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo A putevi se duzili i raskrsca su zudela Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo. Inače. nadam se da vam je jasno u kakvom sam položaju. Ponekad se zaljubim u neku svoju metaforu." Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim Mada smo razlicitim putevima koracali Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali. U zime snezne. To mene dovodi do ludila. I svakog će proleća krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega. I sve će lepo s tobom umreti. To je popodnevni voz. što pesmu nisam objavio u nekoj zbirci.

ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise Pruzices nekome dlanove. mada je neobicno. Valjda sam jedini covjek koji sumnja u sebe sve cesce mi se cini da nisam nikakav oblik vec da slobodno jedrim kroz sopstveno pijanstvo . Sa mnom je opasno voleti. sa mnom je opasno hteti. "Da li sam svuda gde su mi tragovi. mada je neobicno. Nejasna mi je vera 28 . Ponekad izmislim sadasnjost.drugarom otici nabranih vedja Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja. Ali ipak uz mene se moze. da bih imao ijedan dokaz ali ipak uz mene se moze. da bih smeo da tvrdim.. Pokusavam da shvatim ucenja koja mene shvataju. Pa ipak. mnogo toga sam saznao. ja nikad ne zaboravljam." Da li sam svuda gde su mi tragovi Ko zna s cim sam se spajao a nisam ga ni takao mozda sam boravio i u svom zivotu mozda postoje izvesni znaci ili kao da je neko stran. Neiskvaren iskustvom. Ali ipak uz mene se moze. I suvise sam video.. Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza I sa vetrom . ja se nikad ne umaram. da imam gde da prenocim. Sa mnom je opasno ici. mada je neobicno. poseban slucaj samoce. ja nikad ne odustajem.Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. prestace putovanja I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.prepusten suncevom vetru odlivam se i dolivam.

na zalost. ili je ovaj. jedan jedini? moze li da se rodi pet miliona necega. Lako mi je s nemirom. jedna jedina? ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi. to je jos uvek tebi dalek i neprirodan nacin kroŠenja vecnosti.. je li to vise zivota. jer ja se ne zavrsavam. Al ipak uz mene se moze.. Jer. Tesko je biti okovan u moju vrstu slobode. ili je ista. niko ne moze da te zameni." ako vam mnogo puta kazem da vas volim.spremna da u mene veruje. samo dozivljaj vase vrste sveta "Ako bilo kad osetis... sa mnom je cudno cak i umreti. 29 . mada je neobicno. zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako. nego da dokucite sta je zivot? dozivljaj ovog sveta kod vas je.. "ako vam mnogo puta kazem da vas volim. moras ih sam zavrsiti. ne mogu da umirim mir." Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzis odjednom menjaju boju i pocinju da disu. jeli to vise ljubavi. Ali. Svako moze da postavi tvoj osecajni skelet i oko njega ovije tvoje najdivnije namere i utisne u koru nemire tvoga uma ľ kao bore. a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog? tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.. niko izvan tebe nema tu britku preciznost sto izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra. u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava meko i vlazno klatno tvoje uobrazilje.

Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba. "Reka bi mogla da bude. Umrece bokori sunca sto se uz obalu pletu. moras imati dokaza da istu stvar jos jednom dotices prvi put. Otkud on zna. Duznost je izlozbe da te vidi." Reka bi mogla da bude okean. Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo. Umrece u njoj vetar. svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije. 30 . umrece bez slobode. Umrece sume i zita. Ti se pokazujes njoj. cega uopste nisi svestan? Koliko tvojih ociju nikada nece saznati da su bile i ľ oci? Ako se usudis da stvaras...Niko na svetu nije ti. Al ako ikada zapne i umori se dok trci umrece bez daljine. ako se zgrci toliko ima u sebi ogromne. dok obuhvata ovo. vecite vode. Ista je linija drugi put ľ nova linija. Izlozba nije ono sto ti je pokazano. Ako vec odlucis da gledas. Stani pred delo i zahtevaj da ti objasni sta ti znacis. i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo. Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo? Koliko tvojih ociju. kad nije: delo? Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri." Ne veruj onima koji ti uporno tvrde da imas samo jedno culo vida. vidi i nesto ono.

i postelje u kojima su snovi . Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: Ljubav. pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi. 1954." Nije to nikakva bajka. Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu. Zavoleli smo se. ponešto pseći i svetački. Drzi me cvrsto. Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi daleko negde u nepovrat. a ja neke bandere sasvim crvene i žute.. najzednija na svetu! Tako zamisljam nebo. I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela. Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo. Mahalo je šarenim kockama. Imala je u oku električnu centralu. ni ja neću da mašem . 31 . Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum. Nadimacu se.Zato ne sme da stane i zato vecito hita... Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu. "Ovo je pesma jedne kosulje. da ti milujem kosu i budem nežan prvi. Mene popodne peglaju." Ovo je pesma jedne kosulje.zanat. ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše. Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum. Celo prepodne bicu zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo. sa usnama od vode. Novi Sad. "Zaboravi da negde na svetu postoje.. Ne maši . ali nemoj da mi zavidis. i glasi: Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem.." Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi. Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.. zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku.. Da mi suze ispare na suncu. i moje žene.. Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba..... "Nije to nikakva bajka..

. Da li si uopšte ponekad mislio šta znači živeti? Ako ti jave: umro sam evo šta će biti. Zar misliš da moja ruka. ne veruj to ne umem. A ja ću za to vreme leteti visoko..Knjigama punim slika.. igračkama i snovima. Na usni pepeljast trag. onda će u tebi odjednom nešto posiveti. Svet je najednom postao viši za jednu neznatnu zvezdu. Visoko. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. Na trepavici magla. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. a bio sam ti drag. tamo negde nad glavama. Otišli su konvejeri mašnica i odleteli listići presovanog staniola. 32 . I korov će me skriti.. I samo malo dublji za krišku naprslog bola. Hiljadu šarenih riba lepršaće mi kroz oko. Besmrtna pesma Ako ti jave: umro sam. I zato: ne budi tužan. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zemlja će me skriti. ili glava može da bude sutra koren breze il' trava? Ako ti jave: umro sam. nad krošnjama i krovovima. koleno.

pa sam u tvoje oči zaluto. od cveća pegav. krivom kamom posekao jedno vece žuto. Oprosti. Neka to bude tajna. I čudno nespretno prosuo se: kao lopta vrelog snega. Pomalo dobar. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni. na kraju ružan. Mesec je tupom krivom kamom poseko jedno žuto veče. uvek moram da odem. Oprosti. i ti namigni meni. Pomalo tužan. Razglednica Mesec je tupom. I uvek samo sebe imamo i san pun želja. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tuđ. nasmejan. nedorečen. upamti: to ja još uvek šašav letim. Vetrove žute jesen već plače. Što kvase vode obale obraza za skitacem? Uvek se biva lep na pocetku. 33 . bio sam skitnica samo. od ptica ranjav. i živim.Noću. kad gledaš u nebo. izgužvane kose. Jezera-oči.

da mi je u proledju u milion vrelih boja. Ej. Ej umreću ispod granja kraj zaspale vodenice za devojke. Ej. jak do krika. da mi je da izludim. za krčage pune vina. Ej. Da me čekaš ispred kuća. pletenice. Sreće dosta. da se peva preko njiva. Ej. da se smeje.Belo Nebo. a bagrenje rascvetano. Ej. od mladosti i od snage. da mi je niz aprile tebe sresti. Ej. da mi je da te ljubim slab do ropca. Razbolele i opile da se smejem do bolesti. za krčage. Nebo. umreću od daljina. U proleću po drveću od meseca kikot osta. da razvezeš ruke zrele. 34 . da se pije. Ej umreću bos po cveću samog sebe razboleću. Ej umreću. sav od sunca po ustima ispolivan. milovanja. kad zabele zdravi zubi harmonika. oči bi se od svanuća razbolele. Ej devojko dušo moja. sa košuljom poderanom. da mi je golih grudi.

Očima se u svet trči Glavom rije mlako veče Od reke se dete uči ka morima da poteče. I od druma da se muči i vijuga za beskrajem. Sta ti znači staro sunce. Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak. Nikad neću unatrag. I odjuri. Zato leti. Al' kad pođeš . stare staze. I ja bezim bez povratka. Ko zna kud ćeš.Nepovratna pesma Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš Nemoj da mi hoćeš-nećeš. Ko zna šta te tamo čeka. Sanjaj. Al' ako se ikad vratiš moraš znati tu ćeš stati I ostati. Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak. Ako ti se nekud žuri. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. stisni srce i zažmuri. Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem. Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren.nemoj stati Mahni rukom. Ove su želje uvek belje kad namignu iz daleka. stari prag? Tu je ono za čim može da se pati Tu je ono čemu možes srce dati. Ko zna zašto. 35 .

jos veci. Ko zna šta te tamo čeka u maglama iz daleka. radoznalo. uvek idi samo napred. dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi? Zazmuri pa pogodi. oblaka punog kise. Pogodi kako se lako stigne do krova. Stvaraj zoru kad je veče. pa kad kreneš . Nek' od tebe život uči da se peni i da teče. A mozda nije ni vazno da se unapred setis. Al' ako se i pozlatiš. . Mozda se najlepse raste kad nista ne primetis. kroz neki tihi nemir sto se u tebi stvori. Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo.Trči. do laste.kreni ludo. 36 . do neke zvezde daleke i vise i jos vise u cudne visine plave. Pogodi da li kroz kragnu. kroz nogavice. ustreptalo. Nemoj nikad da se vratiš. Mozda se najlepse biva veci. il' sve teško. najveci. gorko platiš. rukave.cuteci sasvim cuteci. Zagonetka Pogodi kako se raste.

preleces planine i mora i dizes se visoko prema zvezdama. Saznacemo tek ako kazemo reci iskrene. I ako sebe celog damo. beskrajno gori i nikako da izgori. nerazumljive cifre i geometrijske krivulje 37 . Mozda ti i ne slutis koliko volim tvoju trsavu glavu. Opomena Vazno je. ali divno te vidim: na nogama ti cizme od sedam milja. glavu koja ce shvatiti bezmerja i razdaljine svetlosnih godina. istovetne. A on traje i traje. Čarobna pesma Vidim te vec. moci ce neko i nas da sretne. putujes na onom cudotvornom tepihu iz 1001 noci. I niko ne zna sta je. detinju glavu koja mirise na sapun i penusavi aprilski vetar. nedostizne. I samo onda kad i mi trazimo. ogromne. i to da znamo: covek je zeljan tek ako zeli.pa gori. Glavu u kojoj stanuju samo boje visoke. mozda. u ruci Aladinova lampa. tek tada i mozemo biti celi. istina-kao u nekoj srebrnoj magli.

i jedno jesenje vece. Tako sam sebi nasao i jednu tihu mudrost od koje rastu krila. Jer ljudska srca zasadjena su nisko kao kupine tu. tu gde smo sebi nacinili milimetarske beskonacnosti. tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvezdja. tako sam trazio nove zlatogrive komete. nek ti se damari usklade sa ritmovima pulsara. I jedan obican osmeh. 38 . a ipak dovoljno glomazne da se u njima izgubimo: ja daleko od tebe kao Alfa Kentaura. tako sam jednom leteo cak do Kumove slame. al nikada ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Dodirni rukama prasinu dalekih dvojnih zvezda.i hrabrost svemirskih brodova sto ce krenuti sutra na nova nepoznata sunca.tri. gde su svici crveni dzinovi naseg malenog kosmosa. ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Dve. ti daleko od mene kao belo zrnevlje Vlasica. Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo. Ja sam svoja putovanja protutnjao pod celom i tu su stali prostori o kojima i ne sanjas. Zato i hocu samo da te zamolim: preleti beskonacnost i pobedi vreme i mastu.pet casa vina u restoranu kraj reke.

moja i tvoja casa piva u restoranu kraj reke. Senka Zbog svega što smo najlepše hteli hoću uz mene noćas da kreneš. korake moje da uhvatiš. nemoj da žališ ako sveneš. da se ne bojiš vetra i mraka. Hoću da držiš moju ruku.Pronadji nove svetove i izatkaj im nebo. pa sa mnom bol i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš. Hoću uz mene da se sviješ. I podari im vazduh da disu i da ozive. Samo tako se mozemo jedan drugom pribliziti. ako crći treba Pjesma za nas dvoje 39 . Il crkneš. pronađeš života komadić zreli. uspavana i kad kiše tuku. Da sa mnom ispod crnog neba pronađeš hleba komadić beli. i moje iskrene oci i tvoje iskrene oci u jedno jesenje vece detinjasto i roditeljsko. -to je ono prostranstvo koje hocu da pomirim izmedju moje i tvoje zvezde. il vreli. Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo. pronadješ sunca komadić vreli. jednako jaka. ma bili putevi hladni. Ma bili svetovi crni. il beli. jednako krhka. Ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji.

u krcmu svratio gorak. a ona ne znajuci-prosla. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tuđ. bio sam skitnica samo. mada se trazimo podjednako zbog srece njene i srece moje. Vetrove žute jesen već plače. Oprosti. Jezera . Ne znam. pa sam u tvoje oči zaluto. Pomalo tužan. Uvek se biva lep na početku. I sasvim nespretno prosuo se kao lopata vrelog snega. Al' ja. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje. Sto kvase vode obale niske za skitačem. Kuda cu? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. od cveta pegav.mora da je tako Serenada Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno veče žuto. izgužvane kose. 40 . Pomalo dobar. Ceo svet smo obisli u zudnji ludoj podjednakoj. na kraju ružan. od ptica ranjav. uvek moram da odem. Pijana kisa siba i mlati.oči.gladan i mokar. a za korak se mimoisli. zasto se nismo sreli nikad? Il je vec bilo? Trebao korak? Mozda je sasvim do mene dosla. vrbama vetar cupa kosu. Oprosti. Da. Koga da pitam. nasmejan.Znam.

moj daleki sine. U tebi večeras ista reka čudno je meka. poruka za tvog još daljeg sina i za kćer najdaljih naših kćeri kroz mnogo nadanja i godina. razmiče klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce i peče i kroz oči mi kipi i teče. Sva je od mleka. Zato su naše srece i tuge uvek drugačije istovetne. i nas odavno ne bude više. Mostovi U meni večeras jedna reka razbija ogromna brda daleka. 41 . pegave pahulje budućih zora. Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne. Kad svenu zore. kad zaspe kiše. urliče. Poruka Kad prođu zore. ovo je. muči se. Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno žuto veče. za čavrljanja. i nas odavno ne bude više.I uvek samo sebe imamo i san pun želja. za snove šarene i beskrajne. kad zgasnu kiše. I čas je plava. I čas je srebrna. kikot i tajne i za sva pitanja bez odgovora. U njoj se tišina odslikava. nedorečen.

viči da sanjaju. 42 . i vidiš: nema nas nikada više reci im da smo se ko ljudi složili: mene podelili. dok u njihovim detinjim grudima pokojna naša srca odzvanjaju i čuju i kuju i odjekuju kao zvonici među ljudima. već da se šalje. sa ožiljcima najlepših krila. ako ne sanjaju . A nikad stigli. Ovo je. I posrćući . od njih još dalje.u vis smo pali. njih smo pomnožili. planina jedna na sve njih čeka. Da se ne oduži. Mi smo je zidali od sna i hleba da se uspentramo u svetlost nekad. sanjaj da sanjaju. I želja da se nešto produži. osmeh i šapat za tvoga sina i za kćer njegovih najdaljih kćeri kroz bezbroj nadanja i godina. mnogo dalje.reci nek budući lepše sanjaju. naivnih treba i čudnih treba. kad umru kiše. naredi da bolje od nas sanjaju. blizu neba još divnih treba. pomozi im da tačnije sanjaju.daj im da sanjaju. moj daleki sine. Da se pre oduži. blizu neba. Kaži im: onamo. Kad minu zore. Mi smo je digli. Za ljudski vek je ogromna bila. još jakih treba. Reci im: onamo. tebe podelili. zamoli da čudno lepo sanjaju.

i plakali. probušenu po čelima. 43 . pa Vojvodinu bečku i varmeđsku. smeđu kao devojačke pletenice. logorašku. u izdajstvo.Davno smo s mukom sve to sređivali. regimente. crnju od paljevina. pa su crkavali i živeli. od blata do pšenice. pa su je brali i jeli rukama. neucveljenu bolovima. K. Sad smo mi. ej. Klinci su mame i tate nasleđivali. nedeljama u ritama.nas sutra mora tamo negde zajedno s njima da ima za jednu običnu mrvu najglasnije. volim je koliko je zla i dobra. uzoranu od tenkova. tu zemlju čardaša. ta Vojvodina ašova. britvi. pa su je voleli ljudi. što osvanjiva štucajući pod stolovima. velikogospojinsku. gde su starice tepale i pragove branili golim šakama. vršidbenu i zadušničku. astragansku. i ivnsku. pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod robijaški i prvomajski. i bezbožničku. sa tuđim barjacima pred četama. i kleli. i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica večito će lepršati nad našim umornim glavama. u borbu. kad je oktobra donela proleće selima.u K. Volim je podjednako. obešenu o bandere. kraj druma istorija silovana i zaklana i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama. u laž. čaša i bezemljaša. i birtijašku. Sombora i Segedina. i psovali. zarasla u želje. isprebijanu. jer svi smo široki i obični kao ova ravnica. čas pitomu. molitvi i šamara. kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara. za jednu običnu mrvu najviše. i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku. jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama. tu Vojvodinu bogomojačku. i partizansku. čas raspusnu. roditelji. I volim je prosjačku pred crkvama. razbijenih temena i zuba. od krvi izopijanu. u ljubav volim je. za jednu običnu mrvu najčasnije. tu Vojvodinu svetonikoljsku. decu nasledili. Vojvodina Volim je od štala do neba. toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša. gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali. i svatovsku. pa je volim šestoaprilsku. kad zore izgore kad splasni kiše . belju od jaganjaca. Zato im na uho promrmljaj tiše. Sad smo na kraju i to sredili.

Da imitiram klavijature. krvavo moje odojče i srećo nova.. ti. volim te što si prosta. kao vetar po travnjacima.. oprosti. ljuljaško i rakožut. bez krasta i vaški. i voleću te uvek. kad nisi bosonoga. neka zabride kosti. zubat osmeh ne skrivaj. Tvoje ruke bele kao samoća. totski. zapevaj preko njiva. od paorske sam krvi. diži čaše. kad nisi gola beda. Da malo nemam plan. ti. psovki. evo.. nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara. volim te. nazdravlje. mađarski. snova. putujem da natrpam u glavu još neslućene predele. I danas. Tvoja bedra sa ukusom platna i voća. radosti. u dronjcima i plaču. Uvek će biti krovova pozadi krova svakog. Sa nosom dečačkim prilepljenim uz okno vagona. zemljo rodna. kao zvezde i ptice. jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno. 44 . ti. vlaški. preko dalekih njiva. jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća. sirova. da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu. ti što pljuješ na boga.što si danas lepša. razbij astale šakom. ti. makedonski i lički.. volim. pevaj pijano racki. divlja tako.. i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas. Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam! Ekspres za sever Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas. putujem.Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.. što se moliš bogu. liftove i okean. Tvoj malo šuštavi glas. da se vrtim kao lišće. i tako mnogo luda. ti što si dugovala i naplatila račun.

al nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvetu. Uvek smo bili živi.Da zaboravim ruku na tvom struku. i svako ume da sanja. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog. Prejeli smo se. 45 . I svesni da smo lepi isto koliko i ružni. A sve je smešno. i sve je neizbežno. i šta smo juče hteli i sutra šta ćemo hteti. Mi smo zvezde što ludo u mrak se stmoglave i zbog jednog bljeska ne žale da izgore. I jednako je u nama i kamenja i granja. i tužno. kažem. i ove istine dobre i ove dobre laži. pa ipak: drukčije živi od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu. stigli smo gde se gmiže i stigli gde se leti. Sad svako pruža šape i nova čuda traži. Imamo ruke dobre kao pijane laste da se grlimo plavo i gasimo u letu. I lice uz tvoje lice. Psovke nežnosti Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. Goreli smo. i znamo šta smo dužni. i svako ume da psuje i ore daljine glavom. I jednako je u nama i prljavo i plavo. I znamo šta smo dali.

I nikad nikom nemoj ih dati ako ne ume da ti ih vrati toplije. i ostalo. Jer usne samo zato postoje da osmeh po tvome osmehu skroje Rođendanska pesma Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi rođeni. Usne su pupoljak gde se srela pcela od vetra s pcelom od mleka. Usne su da se u dahu zgusne krilatost zvezda i kometa. Usne su vulkan tvog tela. ogromne. već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar trenutak samo. Pelene. ili je košava bila. Usne postoje da se procveta u vatromete neba i sveta. mladje i sladje. I noći kad smo kmečali.I najzad: tako je dobro što nismo samo trave.mekse. I pelene. Ja mislim da su se voleli 46 . Usne Usne jedino zato postoje da s nekim podelis nesto svoje. Posle su došle kolevke. Zato je kosa bebama meka i topla kao svila. cucle i zubi. što talasanja svoja nijednom vetru ne damo. čudne i drhtave kao jasike zelene. I da ti sapat sapatom vrate. ja mislim: oni su videli sva sunca kad su nas stvarali. Svejedno je da li su oblaci jesenjim nebom tumarali. Pelene. Usne postoje da se pozlate. ili je mećava bila. Usne su izvor tvojih reka.

Crteži Ponekad tako sebe damo za oci jedva upoznate.ćorak. I želeli su da budemo najbolji na ovom svetu. dva ista utorka. Ne da se vadiš. Pa čemu onda razočaranja? Ako je jedna ljubav . I nastavlja se. dve iste nedelje. 47 . I na rastanku cutimo samo i ne trazimo da nas vrate. Odmah se drukčije i lepše sanja.i mislim da su zamišljali najlepše usne za nas. I kad si najviše tužan i gorak nekih se novih očiju setiš i shvatis da letiš… divnije letiš. Ko je to video da dečak pati? Da kunja kmezav i da plače? Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje. da voliš jače. Nema na svetu dva ista petka. ličiš li na njihov san? Mama i tata su stari već i kažu: ljubav vene. dve iste srede. A ljubav njihova ostaje i u nama se širi. I ne znamo sto nas pamte dugo kad ne trazimo da nas pamte. Juče i prekjuče sutra ne vrede. Nastavlja u nekom malenom švrći što će iz našeg srca uskoro da izviri. najlepše oko i dlan. Zivimo posle u tom drugom sve dok mu oci svetom plamte. Ne da se tešiš. Već da se istinski do neba smešiš. Da li se ikad upitaš. Nema na svetu dve iste srede. Odluka Život je sve nešto iz početka.

48 . Pretociti se u vodu. ovakve jedne noci pod maglom neprozirnom. Dragana. nekakvog Gorana. I da se u tvom srcu već sada Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje. ni munje koje grme i s vriskom paraju nebo.isti. I nista ne mora da se kaze. Živi se svaki put iz početka. u sume. Sve nove ljubavi drukčije vrede. Biti do kraja sveta sve sto se doseci moze. Da budeš snažniji posle oluje. u zemlju. Živi se da se nikad ne pada. Biti miris i boja. Mozda te neke Mire sad traze. biti tisina u vetru. Sve se unapred zna i razume. u vazduh. otici mirno. Nikada ne ostati mali. Svetu. i biti okean zvezda sto se u vecnost pali. Proročanstvo Ne osecati hladnocu. Nasmejan. pronadjes drugare nalik na sebe i stanes tako i ne verujes da ima neko kao ti .dva ista petka. I onda: ziveti prostran. na ovom drukchijem svetu. Imena Pronadjes negde nekakvog Misu.

A lepo ste se mogli sresti samo da ste se malo potrazili. Kazu: gotovo je detinjstvo. Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke.Mozda Gordana neka ne ume bez tebe. I ne znas koliko kao ti . do nekog ogromnog sunca da ide. Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo. peska i sunca. Ti u svoju mladost onuda iza fabrika. 49 . oprastamo se i strasno dugim nogama odlazimo u svet. ni deliti uzinu na odmoru. Nekim dalekim. Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina. iza pristanista i mosta. Ja u svoju mladost onuda uz prugu. kao ti . Vera. Jelene.istih za susret sa tobom bas sad se spremaju. I ne znas ko su to. Milice. A Boris. niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi. Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu za koji su me vecito cupkali oni sto sede iza nas.takvih veceras ponovo nekog nemaju. Vide. S drukcijim nekim. Vladan i Sanja jos uvek samo tebe sanja Posle ljubavi Oprastamo se. I ne znas koliko kao ti . gdje trava ima okus vode. I kreces u zivot s pogresnim nekim.divni i sto su jastuke suzama vlazili.

Za mnom ce vetar. i svi su smesni od zadovoljstva kao plastelinske figure. Zorom ce okolo cvece radjati gde god sam iz krosnji visine pio. toplom vescu usne ce obalom da mi odu. Zubate kotve da odvalim. Jedra Proci cu nocas kroz sve luke brodove stare da izlecim. Limune zrele s neba natrescu u tamnu gorku vodu.Kazu. 50 . Krisom cu svima da podmetnem pomalo svoga srca pod krov. Samo ja znam: nikada vise. mrmljati neki osmeh nov. To je ta lepa praznina mene u koju ceo svet moze da stane. Da za plovidbe svi signali u pravcu svitanja dadu znak. nikada vise . Rumenom pesmom da plane mrak. i svi su sareni i cudni kao grad za vreme velikih praznika. i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera. Sa jednom smedjom. necemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla i pokusavati uzalud da se setimo dok cutimo necega vrlo vaznog. necega toliko ogromno vaznog cega se razdvojeni nikada vise necemo moci setiti. Postoje nekakva bela vremena kad prva mladost u oko kane. kad me sretne.

i duge noge kao štapovi.. i opet tako sve iz početka. I opet tako. tamo i natrag. dok odu onamo i dok se vrate.. šeta. danas i sutra. pa se vrate... A uz put pogled poneko baci. Hiljadu kapa i bereta. idućeg jula. I šiške na čelu 51 . idućeg maja.. Sarena povorka gura se. Ruku na srce: šta sve ti đaci uporno traže dok troše đonove i troše sate. Hiljadu šubara i kačketa. i nikad kraja? Čarape žute.. plave.I jos ce dugo ljudi pogadjati i nece znati ko je to bio. il nešto bajagi nevažno kaže.. idućeg petka. Đački korzo U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica držanja kruta. Odu do ugla. I opet tako još dvesto puta. I neki zvrkovi na vrhu glave. zelene..

dobacivanja.zavoleli? Možda baš zato jedino vredi da su u gužvi ovako luta..kao slapovi. pa počne tako sve iz početka.. zadirkivanja. danas i sutra. I I I I podgurkivanja. idućeg jula ili aprila. Možda tu nekom rastu krila? Možda tu počnu sva putovanja? Možda se ovde najlepše sanja? Možda se ovde najlepše zeli? I možda su se baš ovde sreli putevi neki dugi i tajni. putevi beli. idućeg petka. možda tu ipak nešto postoji? Možda to nisu prazni sati kad se u gužvi šeta i stoji. pomalo smišljeno 52 . A možda ipak. putevi tajni? I možda su se baš ovde sreli osmesi neki . pomalo sneno. pomalo šašavo. ko će znati. zavirkivanja.

i opet tako. Meni je sve to dosadno. Jedino mi je žao mog tate. Sve ostalo mi je dosadno. slanike. Dosadno mi je da porastem. da nosim tesne cipele i da se oženim. Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću. Čak i kad nema devojčica Drugarska pesma Ništa ti ne razumeš. Dosadna pesma Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću. Oni koji porastu prvo se danima mrze onda se danima svađaju. Devojčice su smešna stvorenja dugonoge. nego nakrivim kapu na levo oko i pobijem se jos sa trojicom. i bajagi se igram a tako mi je dosadno. mnogo lažu i ogovaraju i pišu ljubavna pisma koja mi stave pod klupu. Da je ostao dečak . pegave ili kratkovide. a od onog što ostane napravim papirne lađe. Ipak pročitam pisma.kao ja. Kad izlazim iz škole nakrivim kapu na levo oko i pobijem se sa trojicom bar da me vide devojčice.ako mi nekad zatreba. žabe. moj najrođeniji blesane.i besmisleno. uobraženi prinče 53 . pomalo onamo i malo natrag. još bezbroj puta. napravim ptice. najlepše reči prepišem . baš bismo divno mogli da se družimo i da zajedno budemo zaljubljeni u nastavnicu istorije. okrugle.

Možda još nije kasno. kao da sve što kazem zaista ne razumeš i kao da sve što umem ti triput bolje umeš. ponosio se tobom. da bi tvoj život i dani valjani bili. U redu. Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli. Jednom se mora sve reći: i drugarski i tužno i grubo i srneći.što te je život razmazio. Ispustio te iz ruku. sve ću svečane torte pobacati kroz prozor na užas rodbine cele. Ti znaš: ja sam tvoj otac. Ti si za mene jos uvek parče tek rođenog mesa: onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa. Da znas kolike sam noći uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja. 54 . Danas kad rođendan slaviš. odjednom. Ja sam ti dao život. i dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao i kad je u svet trebalo nisam se zbog tebe micao. moj naduvenko mili. Propustio sam godine. jedan od drugog odvikli. pametna glavo. Ja sam te. Mi smo od takve sorte što ne sme da zadrhti kad odapinje strele. pokrivao te i pazio. lepoto moja. kupao. Nije te donela roda. Ja sam te ljuljao. nego sam sav osedeo. A sada smo se. nemušte reči sricao. naučio da hodaš.

.Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio.. 55 . kad dotraješ. Na meni ćeš se raspasti. škripi u braku..." A ja ti i dalje pomažem jer te volim i žalim. Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati. Pa i onda. videćeš kako se bije Kroj Ukrašću tvoju senku. obući je na sebe i pokazivati svima. To za dečake nije. Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali? "Tata. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. Bićeš moj način odevanja svega nežnog i tajnog. neću te sa sebe skidati. Mi smo se uzalud borili i stvarali smo čuda.moram i razbiti njušku. daj za džeparac. a ništa nismo stvorili. Makar oženjen bio. izbledelu. Nikad te tukao nisam. na poslu. Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa? Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac. tek započetoj čarobnoj stazi života . Al sutra. makar u trideset petoj. iskrzanu. I evo.. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama. Ne čestitam ti rođendan. danas ti dajem reč roditeljsku i mušku: ako ne postaneš čovek na ovoj. Bio si moje mezimče i tu sam najviše pogrešio.. odrasli prinče. Večito sam se svađao kad te drugi istuku.

Tetoviranje maštom. divno je kad se u nama cekanje javi. I uopste. I uporedo.celi svete. Znam: nece svima jednako biti sunca Na istoj cesti uvek ce se uplesti Trag povratnika sa stopama begunca.Zašivaću te vetrom. I lagacemo kako se razumemo. 56 . rame uz rame. Posle ću. i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. ovako pokipeo. Snovi Velike ruke imaju usce koje ih pretvara u okean Veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici Ja imam samo san. Hodace oba u jednom istom smeru. Evo. obican malecki san u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici U zoru od svega toga citavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim i dan je nalik na neke zenice graoraste oivicene zelenim. Ljubav je čišćenje nekim. nemo. zvedo i ptico. idemo. Obući ću te na sebe da se. uopste . znam. jedan uz drugog. To je umivanje tobom. Pa i mi tako. Saputnici Znam: sve se nece na jedan osmeh svesti. Tegleci svaki svoju drukciju veru. sav izatkan po nama. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. pobrkati moju kožu s tvojom. Sve dok na kraju ne stignemo Tim istim pravcem na dve suprotne strane. ne prehladim od studeni svog straha i samoće. Po istoj cesti teglimo zivote i dane. silazi sumrak. Ljubav je nečiji miris.

do kraja ove pesme. Sme se sve sto se ne sme.ostaje zauvek tako. I laste Ja ne zabranjujem nista. 57 . Čarolija Nekom zabranjuju zvezde. Da radis sve naopako.pa se od toga na usni nesto rumeno isplete i nesto graorasto i zeleno u glavi. Sme se sve sto se ne sme. Nekome krila. lepo i ludo. U njoj i najvece cudo prestaje da bude cudo. jer sve sto pozelis kad zazmuris . I sme se vise od svega! Jedini: nemoj da rastes za inat i tebi i meni do kraja ove pesme. pa moras nov san da stvaras. Mozes da izmisljas. Samo jedno te molim: pokusaj da ne rastes ni mrvu svima za inat. Isturi hrabro i divno prkose detinjaste i lazi i sebe samog. U toj se pesmi zivi slobodno. I svaki put kad te slome. ne sanjaj ga u mraku Dotrci blize zori. Mastas. Na pragu ove pesme tako se divno bori i kad namignes samo i osmehnes se polako Izbroj u sebi do deset i to u vecnost pretvori.

jedne noci. ali znam tacno.iza mora. 58 . Mora u snu da se zadje na kraj sveta. I sva sunca. da odletis. Jednog dana. sasvim prava. Kad zazmuris i kad zaspis. sve lepote i sve oci sto se jave. Peta. mora lepse da se spava: da se sanja do svitanja. Treca. Petsto puta. opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava. Sto se cudis. tako mracno. Mora dugo da se nadje.iza gora. I jos dalje iza kraja: do beskraja. probaj toga da se setis. iza reka . da je stignes i uhvatis i sacuvas kad se vratis.I sve sto zmureci smislis ostace zauvek tako. izgledace nebo bez nje tako prazno. Cak i ako ne verujes. Plava zvezda Iza suma. Ali pazi: ako nije sasvim plava. Mora biti takve zvezde. ne znam kada. trava. ti pokusaj da je cujes. zbunja. Mora dalje da se luta. Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis. Tristo puta.

Ni ljudi. Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci.. Ni priroda. Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo. Imaces 59 . Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek. dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima. Ljubav 1. Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ne umres. Ako joj okrenes ledja pratice te". Dobices jednog dana dublji glas.. Kad je nadjes . Sad je tajna. Ni Bog nam nije verovao tih dana.sam ces znati. Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat. Nema male kradje i male smrti. I menjamo se jedan s drugim. 3. Secam se tvojih prvih zuba. Ako trcis za njom. Verovala je samo nasa ogromna ljubav. treba odrasti do deteta". 2. nikad je ne ces stici. Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu. Neko je negde rekao i hvala mu: "Da bi se istinski volelo. sjajna.. Nema malog rata niti malog postenja. Poceces da se brijes. Nema male srece i male bolesti. Nema maloga coveka i male ljubavi. Ozenices se i zaposliti. Ja ti necu reci sta je ova zvezda cudna. Nema maloga prijatelja i male tajne. uvek je iznad ruke koja prima?" Da li je istina ono sto govore u Basri: "Ljubav je kao senka. Secam se tvojih prvih koraka. I ostao si ziv. Da li je istina ono sto pise u Kalevali: "Ruka sto daje.nikad bez nje nece biti sasvim tvoje sasvim prave.

Balada Od svih si devojaka bila tisa Zbunjena.. Tako krvnicki ko cuvari reda. 60 . Kad bi zemlja ovako umela da voli. Kad bi prostori ovako umeli da vole. Kad bi vreme ovako umelo da voli. vec bi postali okeani. sam u Nicemu. kao ja. kao ja.vec bi se pretvorile u vetar. Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu. zasto nisi bar porasla visa. I neka moja ruka bude u tvojoj ruci. znak da ti nikad nisam. kao ja. zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli. Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti. sama. koji je prvo smislio ceo svet u sebi. Bice to sasvim dosta za sve proklete godine. Kad bi potoci ovako umeli da vole. vise ces je i imati. bleda Ej. Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata. kao ja. kao ja. vec davno bi bila zvezda. Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.I neka kao kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima. Kad bi ptice ovako umele da vole. opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha. vec bi postali beskonacnost. nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo. Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis.oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno. I odmah posle toga: moji poslednji koraci. Bar visa za pola pedlja? Jedne je noci udarala kisa. A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji. i tako. jedini.ogromnom mastom. 4. vec bi se pretvorili u vecnost.svoju decu i pricaces im svoje bajke. 5. neprimetna..

zasto nisi bar porasla visa. Nosač Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko. Prohodao sam na rukama. pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili. petnaeste godine." Te. Zato i ne volim sahrane.To je tek priprema za mene Koliko znam da pitam. Bas zbog te samoce u starosti. To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme. jos uvek nisam ja. Jedino si sam kad ostaris. datume. Zato i ne volim zakletve. ili stanu pred sat i procitaju vecnost.Ej. koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo.. Dresairan da mislis zajedno. Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom. kad im je tako lako da ga vide i izmere. Bar visa za pola pedlja. i ono sto sam sada. hvatao me je strah. II Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapiju beskonacnog. mesece. I zajednicki da tugujes. Jer kada si se o drvo kraj vrata Obesila jednom u svitanja seda. Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio. Izmedju bosih nogu i blata Bilo je razmaka samo . 61 .. siroko i visoko.pola pedlja. osamdeset i treceg dana.dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam sa sobom. Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas. Zato i ne volim horove. stoleca. Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj. toliko znanja mi pripada. I zajedno da pevas.

i mogu se uzabrati. To je zemlja bez odjeka. Eto. oduzimamo im nesto od one carolije od onog zlatastog omota. kao prosuta slama. I krpljene. a vreme duzinama senki. 62 . Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno. i postelje u kojima su snovi zanat.Tu nista ne vraca dozive. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Reci su iskracale. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima. to je moj zivot i moja biografija. Mlecni put je do kolena.jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva. Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao.pa vrezama od zlata i posle desetak koraka vec hodas po nebesima. Zar sve to ne lici na slobodu? XIV Objasnjavanjem stvari. ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto. i moje žene. Ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja. To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle. I hodao sam na rukama. Ikona Zaboravi da negde na svetu postoje nekakvi tvoji muževi. Iznosene. Sve se priginje zemlji. Jata lete u mestu.III Rodjen sam u ravnici. I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione. Neka drumovi budu za mene i tebe pruženi ove slucajne veceri daleko u nepovrat. Sve je nadohvat ruke. Popiju ih daljine.

kaže dobri stari Tin Ujević. a ne počne iz temelja. ni da srocim za vecnost najbolju pesmu kraj caše. 2. "Ne primaj svet onakav kakav dobiješ. a starost tvoje: uveče. Ko voli. kao da nikad nije ni progledao. opet. Malo mi se osmehni kad se vratiš niz drum. iz početka. Onda. započinjemo novo stoleće. I kao što je leptiru rođendan tvoje: ujutro. 63 . Rođendan 1. Sačuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su godina pred tvojim očima kao jedan jedini dan. Ko stvara. A posle da jedno drugome malo lepog dodamo uz dve-tri mrve ljubavi i jednu krpicu krvi.kaže Konfucije. U sumrak. sve ih možeš proživeti od sumraka do svitanja. "Svakog dana ponesi korpu zemlje na isto mesto i sazidaćeš planinu" .Možda smo zato i rodjeni da jednom tuda odemo. I nemoj da mi mašeš. umorno umačemo glavu u nov san o nekom sasvim drukčijem trajanju. niti ga ostavljaj takvim" . Ko živi. Svakog se jutra ponovo kristalno rađamo i živimo do večeri po jedan ljudski vek. nikad neće ni ugledati krov. a zablene se u sebe u ogledalu." Veruj mi. a ne rodi se mnogo puta na ovoj zemlji. Da ti milujem kosu kao da sam ti prvi. Nikada necu zbog tebe ici da locem rum. koje će početi ujutro. u zoru. Ni ja necu da mašem. Zašto mi nemamo iskustva? Zato što život shvatamo kao vatromet. kao da nikad nije ni postojao.

zar ne znas: divno je nemati plan. Ja umem u svakom novembru da napravim jun. Zavoli me. Moraš da smogneš snage i sebi otvoreno obećaš da ćeš ostati tragač za večnošću u sebi. a ne jednoliki u nedogled. kad jesen duva u pijane mehove. kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjače. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Zavoli moj osmeh. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni čudesan.dubok 64 . Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. 3. 2. Ludo moja. ni pravi. a gresno mi je smesno Ako me neko cacne u ove oci placne. a ne za sobom u večnosti. Podelicu sa tobom sva moja sasava zdravlja. To je jedini sat koji sam uspeo da ti kupim od ušteđevine ove nežnosti. Bosonoga pesma Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crn. sine moj. nije to neutesno: ja umem od suza da pravim klikere lepe. Svaki je trenutak istina. Moja je sreca srneca. Izidji iz tog detinjstva kao iz starih patika. I nemam obicne grehove. samo što poneki ima lažnog čoveka.prozracne.baš takvi neka budu i tvoji mnogobrojni životi. I nemam obicne srece. Zavoli moju senku sto se klati niz dan.

Pod vrelim tabanima rastapa mi se asfalt.i ja sam se izuo. Mesečevo srebro Ne priznajem rastanke i nikad necu Suviše boli kada se grubo otkine cvet koji tek nice Kada na samom pocetku price vreme zatreperi i stane baš kada bleda još prazna zora mesecevo srebro ucuti i kada zamre let povetarca što dahom sluti uzdahe nove. nasmejane Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora da s tobom dišem i da te volim i vatrom noci i zore sjajem I zato ne dam. Budi uz mene kad odem.kao jezerske vode. Evo. i zato necu i zato rastanke ne priznajem Želim da živim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim želim da bolujem tvoje boli i da strahujem tvojim strahom dokle me ima dok postojim Želim da sanjam tvoje snove i da kroz virove tvoje reke ponovo osetim prste u kosi da razvejano seme maslacka tvoj vetar nosi i sipa u šarene misli neke u žute duge na modrom tlu Zato ne dam i zato necu Zato moj odraz još vešto krije istih osmeha tajne daleke Zato cu uvek biti sa tobom u dašku misli ili u snu Još uvek naš cvet negde nice još uvek naše tajne snije i ustreptalom lepotom traje dok mu na lati leptiri slecu Svi su rastanci tužne price 65 .

Jer ogromna je starost tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje.. i zagledaj se pazljivo u plave barice neba. idemo .. neko bi morao biti voljen na ovom mestu. pa da idemo bosi .. bas kao i sad. prva ljubavi.. XIX 66 . spusti mi polako glavu na neko bivse rame. Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj.zato ja rastanke ne priznajem i nikad necu. Drugi bi primili poruku i drugi bi produzili to sto se zove beskrajno. i pronasli u sebi da zajedno umemo da docekamo drumom i cvetanja i vetar. bez straha da l' postoji sledeci kilometar. I Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja. ovako. neko bi umesto mene bio tu da te voli. Veruj mi.. Da se ti nisi rodila. U tami prastare proslosti. nemoguce je voleti prvi put u ovoj vecnosti.. Fragment -LjubiciMi smo oboje nalik na jedan osmeh davni. Da se ja nisam rodio. da idemo . i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.

Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje. Rasejana pesma Pustite mi na miru moje šutljive.Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. nego se prave u mukama od svoje nesigurnosti. U izmaglici dalekog. pitome. 67 . Ako se ja ne pojavim. kao da se u njima vreme polako otapa. spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba. Veruj mi. Ako se ti ne pojavis. nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti. Pustite mi na miru moje smešne i smušene dečake sa uskim ramenima i očima što žmirkaju kao da su kratkovide. vi što sve brzo hoćete i sve preglasno morate. neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno. vi najjači u razredu. najglavniji u ulici. Mnoge se prave stvari ne postižu umećem. neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. poslednja ljubavi. rasejane dečake. ovako. bas kao i sad.

Oni sede u razredu zamišljeni i drveni.2. Zabodu nos u knjigu. 68 . I zapinju na ravnom kao da se sudaraju sa samima sobom. Glas im je mek i šaputav kao zvuk mesečine. Uvek dobiju batine. tako nekako pristižu. Oni nisu za neke velike junačke igre i ja vas duboko molim pustite mi na miru moje tihe dečake. 4. Njihova lopta redovito promaši cilj. ili gledaju kroz prozor. u provalije ovog ogromnog neba meu kristale svetlosti. Stvarno vas čestito molim: pustite ih na miru i nemojte im se rugati. 3. Oni su stalno povučeni u neke svoj eprostore iz kojih pokušavaju da se rukuju mislima. Oni obično padnu ako se penju na drveće. To je kao kad sanjaš da si usnio san. Zamisli kako toneš uvis. ako se s nekim potuku. Oni izgledaju tako kao da nevidljivi pristižu.

čime bi onda rasli? 6. Pustite mi na miru moje šutljive. i mi sa širokim ramenima. ako iznesu iz glave te neobične čarolije i nauče nas kako se pentra po samome sebi do snežnih vrhova nade. Tu oni vide oštro kao kraljevski kondori. Tu njihov govor čini da vode postaju bistrije i misao im u vetru miriše na polenov prah. Ne sanjamo svi jednako i to nikom ne smeta. u kakvom drugčijem svetu koji mi nikad ničim nećemo ugledati. Ako bi ikada pristali da žive kao svi drugi.Ne čuju šta ih pitamo. 69 . i mi najgori sportisti. jer ko zna gde su baš tada. 5. i mi sa ovim uskim. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?... Tu su moji dečaci najveće vojskovođe. moreplovci i sportisti. I puste nas da zajedno živimo u tom svetu nemogušem i njihovom. smušene rasejane dečake. Čaroban je taj svet od izmišljene jave. Jar samo oni mogu sutra da nas odvedu sa one strane istoga.

zasad najvažniji. Što se nikad ne tope. Jer sve na svetu uvene. po nezastrtoj svetlosti bez odjeka i senki. beskrajni okeani i negde. Možda i ne znaš: i klikeri.i mi najjači u ulici. Osvrneš se i. Uvenu lepe igre. I tek tada se prisetiš da ipak u tebi ostaje to čudo što sadrži ne jednu. 8. Zaustave se sva trčanja. i mi. veš bezbroj večnosti. okolo. Uvenu jaka ramena. vidiš jedino sebe kako si naglo zašutao kao veliko zvono kome je puklo klatno. i mi. kroz nešto što se ne može sasvim nazvati prostorom. 9. 7. ko je imun na stvarnost nikada neće razboleti od rđe i od venjenja. Rastu beli počeci 70 . i rastu ogromne prerije. nove neke komete. Šta posle detinjstva ostaje jedino još bezazleno. Što se nikad ne troše. Te glave iz kojih sutra rastu njive i šume kroz neŠto što se ne može sasvim nazvati vremenom. Ostaju samo te glave pune čarobnih svetova. naizgled nevažni. uvenu kao trešnje. I shvatiš: samo se onaj. u bespušu mašte.

Imamo ruke. preko pokislih gradskih krovova za pticama. Nekome ko će razumeti Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave što niču da ih gaze nečije trapave zore. I zubatog. Prejeli smo se svega. 71 . Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi. I nežnog. zamišljneih i običnih. pametnih samo za čudno.sasvim drugačijih tebe. iz tih detinjih glava. dobre kao aprilske laste. neko u ovoj sobi samo cuti. što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bleska ne žale da izgore. Najljubavnija pesma Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi. samo za neizvodljivo. kao obilje reči s kojih se para vetar. cuti i gleda kako mesec putuje. da se grlimo plavo i gasimo u letu. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u pupljcima vida ponekome u svetu. Mi smo zvezde. Tih usamljenih glava. Neko u ovoj sobi vise ne moze da spava. pametnih samo za snove od kojih suu naučili da istovetnost čitaju raznim brzinama shvatanja I tako nikad ne dosade sebi i svome delu.

72 . što talasanja svoja nijednom vetru ne damo. A sve je smešno i tužno. I sutra šta ćemo hteti. stigli smo gde se gnjura i stigli gde se leti. Uvek smo bili živi. I znamo šta smo dali. i svako ume da sanja. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni. pa ipak: drukČije živi od svih ostalih živih na ovom zbunjenom svetu. moglo plavo voleti tu. I svako ume da vrišti i ruŠi daljine glavom. Sutra ce se sigurno ceo svet razboleti od drukcijeg osmeha i drukcijeg zdravlja.Sad svako pruža ruke i nova čuda traži. I sve je neizbežno: i ove istine dobre i ove dobre laži. Goreli smo. I najzad: tako je dobro što nismo samo trave. rodjena. al nismo postali pepeo sivi od koga bujaju žita i obale u cvetu. I znamo šta smo dužni. Prejeli smo se. I jednako je u nama i kamenja i grana. kažem. I šta smo juče hteli. već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar na trenutak samo Kao pesma Jos se danas. gde kopni detinjstvo i mladost se javlja. I jednako je u nama i prljavo i plavo.

Zvezde su olistale. uznemirenu i belu. Koncert za 1001 bubanj Mozda te niko nikad nece ovako tesno grliti. bez bola u ocima. ovako presno. Strah me je da ne umru ove noci blistave zadnja svetla neznosti u velikom svetu. prost i jednostavan. ostajati cista. Predgradje pod granama. penjuci se samo kad znas da sidjes. a vrelom dusom opruzen niz obzorja ravna. Al' u sebi. Mozda nikada vise neces ovako divno truliti u obicnom hotelu. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljustili ocnjacima i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama. Mozda ti niko nikad nece ovako u krvotok uliti poslednju neznost celu i ne umeti nikad iz tebe da izidje. iza svakih tragova ostajati bela.kao sneg. Nase stare osmehe niko nece shvatiti. sutra ce drukcije tepati i voleti. Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik. Trepavice sumraka uz okna se pletu. sasavo. Znam. dugo ces pogadjati sto si tako drukcija kad si ipak ista. Mozda ce te boleti. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog dlakavog trbuha. Al se vise nikada necu tuda vratiti. zbunjena. Mozda ces me traziti.Dalje ce ti zenice zelenilom radjati i znam da ces. jedini cu ostati zubat ko harmonika. O meni se ne brini. 73 . i sumanuto i ridje.

Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata. Da li sam jos uvek ona mera po kojoj znas ko te boli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli? Ona mera po kojoj znas ko te otima i ko placa? Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima 74 . najplavlje nebo kraj mog rumenog uha. ---------------------Ovo nije ispovest. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam. evo. putujem. zvezde i ptice. Da drvecu pozelim najlepsu laku noc na svetu. Ovo je gore nego molitva. Da se vrtim kao lisce. tvoj malo saputavi glasů Sa nosom decacki zalepljenim uz okno vagona. Da imitiram klavijature.Ti si najbeskonacnije. za tebe. putujem da natrpam u glavu neke neslucene predele. Ti si najbesraminija devojka koju sam sreo medju zenama i najstidljivija zena koju sam sreo medju devojkama. nejasan samom sebi kao oprostajno pismo padavicara i cudno uznemiren toplinom kao razmazen pas. --------------------Mozda nikada niko nije uspeo da te zeli ovako kao ja nocas: tvoje ruke bele kao samoca. liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvome struku i lice uz tvoje lice. Da malo nemam plan. podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. tvoja bedra sa ukusom platna i voca.

Stado kosuta drhti kao lisce Vazduh se zgrusava od urlika. A onda: upletu rogove i umiru i pobedjeni i pobednik. razumno ja i zato je unapred porazeno Drugo ja prkosi postojecem.onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saca? Rika jelena I onaj koji napada I onaj koji se brani imaju isto boriliste Istu crkvu Istu fresku u glavi. Pa cemu onda sukob To su. neka poslednja vrebalica iz prikrajka neko potpuno otrcano djubre od borca i odvede sve kosute. I pobedjeni I pobednici Ricu jeleni Tuku se celima. dva ja jedne iste licnosti. Jedno ja postuje te u borbi: svesno. 75 . u stvari. jer hoce da ga silom promeni i zato je i ono unapred porazeno Svi su izgubili bitku vec unapred. Mirise ceo svet na snagu i na plodnost. I dodje neki treci mlitavi neki jelen izlapeo.

Tako je prosao i taj umorni osmi dan. I cas je plava. Onaj koji jedino vreba sa strane. muci se.pomalo belo. Nešto traže. 76 . Zato su nase srece i tuge tako drugacije istovetne Drhtava pesma Osecam: nešto u meni raste pomalo bolno . Bitku dobija treci. Sva je od mleka.Sto ste mastali jeleni? Sto ste se ubijali jeleni? I onaj koji napada i onaj koji se brani -imaju isto boriliste Istu crkvu Istu fresku u glavi. Od njih se na usni dah užari. Vrte se. urlice. U njoj se ceo svet odslikava. I cas je zlatna. Ja ne znam šta cu. Pod starim mostom U meni veceras ova reka razbi ogromna brda daleka. Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio. razmice klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce ridje jer mora nekud da izidje. U tebi veceras ta ista reka cudno je meka. kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Svako u sebi reke druge pod ovim istim mostovima sretne. Prestižu.

ako dobijem poklon. Nešto me muci. Nisam žurio da je otvorim. a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Osecam: nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Prirodo. I tek kad oljuštiš omot. Trag koji se već dogodio unapred. Sve mi u rebrima razapeto. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Sve okrenuto naglavacke. jer više nema smisla nijedna igra pogađanja. Dugo sam je posmatrao. 77 . Duša se kikoce i krvari. a strano kad otvorimo oči. evo.ja cu od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružicast vetar diše. Placem od srece. Čarolija. Srce bi prostranstva da ozari.a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. I sve je naše dok želimo. Jer sve je u nama kad žmurimo. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda . prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Tu oblog ne pomaže. a mama kaže: još si ti balava za takve stvari.kao dve tople tacke. prestaje svaka čarolija. cuj me: laganja nema! Ti bujaj . Volim te što si zaista tako k'o i ja balava za divne stvari. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima. Sećam se svoje prve školske torbe. obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari. Nekakva groznica uobrazilje. a tuđe kad se ostvari. Žmurke Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. A sve je ipak lude i draže. I danas. ne otvaram ga danima. Zašumi nekakva zlatna trska i nece pod celom da se smiri. I luduj.

zaželiš li se planina. da otkrijemo čime voli. I svet se pred tobom rasklapa. Samo . umesto duha zatvaras obrise vecnog vremena.. mojoj deci kajmak smeta. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima. ne trči da ih potražiš u travi. unutra. luk im smeta. u skladištima tajni i korenju energije. ljudi ovce tamo negde na kraj sveta. kao u nekoj dalekoj srebrnoj magli.Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi. I cujem sapuces: sezame. samo zažmuri u svet. i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti. kipe orijaška sunca. ne odmotavaj omot vida. Bar ti znaš da se igraš žmurke. posle Aladina. Kad zvezde padaju avgusta. Često te tako vidim Istina. mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima. čuvao.. Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati. puni boja i mirisa. Sve im smeta. Ja.. Protestna pesma Svašta umem. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja. u nama. Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.sebe ne razumem. Samo zatvori oči. Zaželiš li se mora ili severnih snegova. Ali divno te vidim. I ne kvarimo ga kao igračku. A unutra. Samo smo spolja dopadljivi. jezera ili pustinja.. Ja do škole pešačio 78 . Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života. Stvarno umem. U ruci ona lampa u koju. Na nogama ti cizme od sedam svetlosnih milja.

sebe ne razumem. Svašta umem. I sve divno. moje kćeri k'o knjeginje. 79 .nema čime stan da plati. kuka. Plik do plika dlan mi ospe. Sve sam ovo za njih stek'o. a ja šašav pa ga pustim da se mirno kući vrati. i plav lepet ptičjih krila. Odavno su zatrpane moje bose dečje stope. divno umem samo . Ispadnemo pred njim krivi mi i škola.gospodinu teško i da đubre prospe. k'o da se u svili legu: jednom šmrknu. dvaput kinu i beže u limuzinu. Kad mu mati nešto reži mislim: žensko pa nek' reži. Ja krčio s ocem šumu. bez bežanja. Traži novac.i po kiši i po snegu. i ogromne žute zvezde kao što je moja bila. Al' putevi zatravljeni. A ja živim jer se nadam da me i sad negde čeka jedna šuma iz detinjstva i vedrica vrućeg mleka. Nad njima se magle tope. moli . K'o da moram da se zboram i da leđa večno krivim zbog prinčeva i princeza. K'o da samo zato živim. Išao sam i ja u svet bez režanja.sebe ne razumem. Stvarno umem. puna bola. Mome sinu . A on: odmah kupi stvari i od kuće u svet beži. Niko hvala nije rek'o. Samo . i tišina ispod brega. Još mi žvrlja neka pisma oproštajna.

Mali kameni nokturno Nikad te niko neće ovako tesno grliti uznemirenu i belu. mislim da sanjam to nisam ja.Išao sam da odrastem. Ti si najbeskonačnije. ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljuštili očnjacima i prosuli po mojim bedrima i tvojim dojkama. Sad sve mogu. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude ladje.. Ali šta mi sve to vredi kad sam sebe ne razumem. Nikada više nećes ovako divno truliti u običnom hotelu... a ne želeti ipak odavde da izađeš. Najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama. Nikad ti niko neće ovako u krvotok uliti poslednju nežnost celu. najubitačnije nebo kraj mog rumenog uha. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog trbuha. Najbesramnija devojka koju sam sreo među ženama. Pesak 80 . Sad sve umem.

a on ih nadživi i zatrpa. kaze jedan prastari zapis sa Tibeta. Postoje svakodnevne. Naiđu nepogode. Zauvek samo podanik. "Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena. razjedenim i nekorisnim.Ovu pesmu treba čitati sasvim polako. i istraživač jedne ružnoće ili lepote stvari oko sebe. morao da ti objasnjavam hudim jezikom coveka: recima sumnjivim. Govor Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio potisten kada bih sve ovo sto osecam. ostaće zauvek pobeđen. 81 . jer niko ga nije uhvatio da žuri. Niču i sahnu narodi i kulture. sasvim obicne stvari. Siroko začuđenih zenica. može se uzvisiti nad početkom i krajem i zaslužiti vrlinu da bude vladar jednog nezamislivog predela. Ko žuri . Eto zašto se ova pesma čita polako kao pesak dok se naslanja na uho na ogromni gluvi prostor oko sebe i razmišlja o stvarima koje nas čine jakim i dugovečnim. rovitim. i on ih utiša svojom težinom.zakasniće. sklopiti oči i razmišljati o pesku pustinje koji se talasa i prosipa a ipak ima svoju povezanost i sigurnost. Samo onaj. Malo nakriviti glavu. koje su mnogima tajna. ko nije uhvaćen da žuri.

najvazniju na svetu – to je: 82 . Umeti videti vetar I cuti sneg kako pada.Postoji govor koji ce neko otkriti sutra. volja volje i moc moci. Umeti dotaci sumrak na prvom uglu. prisapnula je cucuravo I dotakla mi kljunom rame I kraicak uha. I rekla mi je caroliju. sluz po sluz.. . Hoces li da cujes caroliju. Brbljiva. epohe virusa. Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Saljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Postoji istina istine. Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem u sumovima beskraja. Postoje kulture gestova. a ne dijalekt naziva. Jer i ja imam caroliju. Jer to je jezik znacenja. Takvo je moje cutanje s tobom ove noci. sine moj. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. a vole cutanjem. I osetiti na usni zeleni ukus mesecine Ja se samo osmehnuh lepoj dugorepoj ptici. celije stena i vazduha. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti mislima.. postoji i ljubav ljubavi. Ljudi se postuju recima. zamor medju nama civilizacije protozoa. sveznajuca. i ustavljena koza vode i vecnosti. sada iz ovog trenutka. Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. prozracna kao svetlost. Ko zna glasove misli. Sve se redje usudjujem da izgovaram reci. Ali ni reci odgovora. stvarnost stvarnog. Znaci da misle na nas. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ptica Ovo mi je prisapnula jedna dugorepa ptica. Postoji kretanje kretanja. u kojem smo se zadesili. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima. retko kada se oglasi glasom govora. ljisku po ljusku. a mozda niko nece ni pokusavati da ga otkrije. Opnu po opnu. najvaznije na svetu – to je. jer uvek znace drugo nego sto ja to zelim. razmisljanje razmisljanja. Postoji lepota lepote. disanja ili vida.

Cveta. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se. sine moj. Oči U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. taj nema pojma sta su ribe na drvecu" Pa ako se i okliznes. koje smo dosad tako lepo izmisljali. ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. bas kao sto i ove reci cutanja. u ponornice blagosti. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju. Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi. Razglednice 83 . I uvek. nekada. kazu Eskimi. koje ostavljas mladjem bratu. Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Kad jedno veliko leto napusta ove ulice I ostavlja za sobom zute pecate lisca Po trotoarima U krosnjama I u secanju. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. Kad si ostao sam. tonu nocas. »Ne zidaj vrata veca od kuce «. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti. I videti pad vetra kako raste duboko u doline. uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.Videti necije lice i cuti neciji govor I dodirnuti rukom neciju ruku i kosu Onda – kad vise nikog nemas. znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. tude i moje. u zivotu. Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Stvarno videti. i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra. Treba umeti videti nebo. puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Primetis to po iskracalom odelu. Trci i sastani se sam sa sobom. Ustvari. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. velika je to varka. a nadvisuju krov i oblake. Primetis i po bajkama.

Cuje se lepet krila. taj ne moze ni znati da nista ne zna". I evo sta se sad dogada. A vetar se i ne cuje drukcije. I disem polako vetar. najlepse sto sam cuo i video tog dana. Hiljade izmisljenih imena neznanih lijudi. dodato rukopisom Montenja. Milione imena. Ili sve izvrne naopako. sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac. uz osmeh. azbukom rane jeseni koju umem da citam. Na jednoj strani pise nam Iaoce sa neke poste stare dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne zna . Ponovo sakupljam lisce i citam odgovore pisane rukopisom zilica koje venu. najvazniju. 3. Tako nastaje usijani vrh covekovog uma: poslovica. sem nozdrvama i usnama. Misel de Montenj.U doba mog detinjstva igrao sam se poste. Od mnogo misli izaberi jednu. po svome. "Ko misli da nista ne zna. kao veliki dzudista jedan munjeviti zahvat. Katkad su razglednice vrlo cudne. Zar ti to ne 1ici po malo na igru »pokvarenih telefona"? Kad reci putuju kroz vekove. Sa druge strane lista saptao sam adresu.najvisi je. Sve bih to onda. 2. Sakupljao sam lisce dok idem od skole do kuce. Svakom bih listu. Francuska. svako ponesto dopise ili izbrise. Ona pripada narodu. Ovlas. nesto lepo prisapnuo. Sleteo je na krov i kjuje oko dimnjaka staklene perle retke kise. Javljaju mi se divni daleki prijatelji. To se vetar umorio. dok je sasvim ne savladas." Na drugoj strani. Zato narod i kaze : »Poslovica je svemir u zrnu zita. 84 . I 553. I pustao niz vetar. Kroz trepavice. zapecatio poljupcem. Nije tesko nauciti. ovlas. Noc' polagano zri. Bavi se samo njom. Samo malo zazmurim.

kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju. Nista ja ne znam o znanju. Sve su se misli dogodile odavno. Pevac sam i otac himni. Istorija otkrica mozda i nije red. koji ne znam sta je culo starosti i samoce. Neznanje je pocetak hiljadu novih pocetaka. I nemoj ga se nikad stideti. Ono se zasiti sebe i prestaje da saznaje. Lutam po udaljenim mestima. Tebe ce uciti znanju. kao mnogostruki oblik. moguce je. Ucenja kazu da je to nemoguce. Ja. ali se ne rugaj neznanju. veruj mi. Evo da ti procitam poruku Karela Capeka: "Zamisli onu tisinu. zanet vajanjem prirode. sine moj. Opsenar sam i svetac koji je sisao sa freske. Najveca nevolja na svetu je. Umem da oblikujem vatru dlanovima i hodam po peni reka i okeana. Mozes me upotrebiti kao nalepnicu. nego nered radoznalosti nas koji sve vise znamo da ne znamo. Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione. A vidis.kao veliki hirurg. kao vrtesku igre i vrtesku neznanja koja je kruna mudrosti. imati neuredan um. kao zvezde. ogromni luna-park. jer okruzen sam stalno ogledalima decjih ociju. 2. Otkrića Ogroman je trud moga razmisljanja ove noci. jer sve cinim neznanjem." Muka je sve to sa znanjem. nego u nas odluci da trazimo. Lepota trazenja nije u nalazenju. Uopste nije vazno imas li neuredne dzepove. Izlazim iz svog tela. koja bi nastala na svetu. samo njemu znan rez na srcu. neurednu frizuru i domace zadatke. posmatram ovaj zivot kao nesto sareno. 85 . sine moj.

a zaborave traze u vecem i zajednickom. tako postoji i ponasanje njegovih misli. odleprsaces stopalima.kaze Platon . samo bi trebalo da se seti sebe". Kako objasniti prolecnim paucima da nije vazno plesti i ukrasavati vazduh lepotom svoga tkanja? Vazna je upotreba nti. mi svakog trena mozemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo. Taj je sve izbrisao. rekose oni. I verujem Francuzima. Zasto se kaze: beskorisno i korisno? Zasto se kaze: usplahireno i spokojno? Kao sto postoji ponasanje coveka. Jos nisam nosio kosulju od paukove svile. Isto je tako i sa tezinom saznavanja. slusala kinesku poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lisce u svilu«. List je cak iz Normandije."u ljude ne unosi ucenjem. Ima ih koji su verovali i starom Sokratu: "Onaj ko ne zna. Brizljivo neguj neznanje i razlikuj se od onih koji.3. "Jer znanje se" . Ne znam kome da verujem. Pa evo. Zato ja vise verujem jednoj svilenoj bubi i strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi ogromna znanja nalaze u malim svetovima. Donosis ga rodjenjem na ovaj svet". 86 . Najbolje ti je da pitas Ajnstajna. likuju sto uspevaju na nov nacin da izgovore neku potpuno istu stvar. Mogućnosti Stavis li tezak teret na pleca. hodaces posrcuci celo jutro. Gomila prolecnih paukova se grohotom smejala dok je. nosena vetrom. osamuceni od srece. Datum 1726: "I sitne kise jedu velike puteve". sine moj. Ako ga odbacis. vec sebi samoj". Badava Njutnova razglednica: »Priroda nije slicna tebi. i sve poceo iz pocetka.

ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo. Obojica su u pravu. Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Kjerkegor kaze: »Nema nikakvog Ovde i Tamo. jer mi je potrebna i takva razglednica: »Ljubav je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju a ne umetnoscu". pod nekim prozorom. Savladamo li vreme. u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice. savladavsi ih. da cu morati da ti objasnim neke stvari. "U jesen uvek nestanem iz Novog Sada." U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Savladamo li prostor. sine moj. znaci: ostati ovde zauvek. Ovako kaze Bak: »Kad bi nam prijateljstvo zavisilo od vremena i zavisilo od prostora. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde«. ostaje samo Ovde. I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica na tom cudesnom putu izmedju Sada i Ovde ipak ponekad sretati?" Sad shvatas. Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu. kao po nekom smusenom pravilu. Cinim to zato sto se svakog novembra. A stari dobri momak Ricard Bak dopisao je ispod toga nesto potpuno suprotno. Recimo da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja se bavi mudroscu. mi bismo upropastili nase druzenje. ostaje samo Sada.Rado bih nesto dodao Aristotelu... duz nekih drvoreda. a ne naukom". 87 . za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise... ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.. u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka. I neka to izgleda neverovatno i romanticno.. I onda bih ga i pod ovo potpisao. za svu uzurbanost prolaznika. Nisam umeo da odgovorim. u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace. znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine.

Hodajući na rukama (Nosač)
I Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere. Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost. To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme. Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom. Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene. Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada. II Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog. Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomislis da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnostvo. Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane. Jedino sam si kad ostaris. Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili. Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom." Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama...

"Izgleda, prestao sam da volim..."
Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima. Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda. Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim. Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti. Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

88

Vuk
I Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta. Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo. Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim. Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. To ne oticu doba. To misli postaju bistrije. II Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca. Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez. Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta. III I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc? Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde. IV

89

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga. Usi sam zalepio liscem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata. Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju. V Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protice reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu. Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke. VI Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu. I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi. Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama. Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar? Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima. VII Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre? Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje

90

I ja ricem sa vama. a ti si pravi vuk. Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan. Stvarno vas duboko postujem. I krunim. i kamen bi se smeksao. Znam. Ako vas sad izneverim. Mi se moramo sresti. XI 91 . pa ti se zamrse zile u cicak. iskreno i bezazleno. tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. zaista. Cekam vas. proganjaju nas i zigosu. Rugaju name se. koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava. X Neka beze pastiri. Da nema takvih u planini. Da nema takvih u planini. na svoje mesto. Nas san je: nemoguce. Ako je pravo drvo. Kao sto ne moze umreti stenje. velicanstvena nakazo. Evo me u klisuri. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene. zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode? Otkako postoji svet. Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja. a ne njega u planini. Da nema takvih u planini. mirno. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba. osakacena lepoto i prelomljena vitkosti. I krzam se. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat. Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom. Veliki vladaru zverinja. i noci bi se uspavale. a nepoznato – nas zavicaj. sici cete ovamo. i izvori bi ogluveli. nego sad i iz moga. I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi. trnje i korenje. oni se boje. Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa. cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu. samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Opasnost i radost su blizanci.” To sam ja tesio sebe. bilo da zatomis izvor ili zajazis potok. Verovao sam. jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. VIII U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest. bilo da zadavis reku nasipima i branama. Ako su prava voda. kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali.zelene namere. gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. vazduh i voda. Ali sve ce se vratiti. da vuk ne moze umreti. Ostace ranjiva obzorja. ni dan se ne bi osvestio. Vuce. strascu ili zaviscu? IX Da nema takvih u planini. I jos vise od vuka. smeju.

kevtali su uz njega.Poznao me je odmah. Pratili su ga rezeci. Zemlja se skamenila. Psi nisu cak ni copor. nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh. XII Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa. Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom. kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put. nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci. Vukovi se prepoznaju. sujeverni i priglupi. mogu postati vukovi. cini im cast i slavu. Ne mrze oni vas. U krecnjak. XIII Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji. uporan. pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj. cini ih uzvisenima. psi su sekta. Nismo se pozdravili. usrce nebo i rikne. da kaze: “Ne laju oni na mene. videli mojim vidom i culi mojim sluhom. jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja.” I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor. XIV I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike. Vec to. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. sto idu pravcem kojima se vi batrgate. opor. nego je velika tuga sto misle da. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Ogrezla je u gips. Bio je opkoljen psima. kad uzdisu vazduh koji vi udisete. Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. I kadgod podigne njusku. Vec to. krv i salitru. 92 . Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik. tezak i istinit. ko zna kad izumrle. To me prevodi voda. I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje. I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”. Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti. vasu snagu i gordost. valjda. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”. Ni jedan drugom poklonili. Hteo je. zamisljajuci tako da su i sami vukovi. da dosegnu vas um. Molim vas ubijte me. i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan. Oni su menazerija”. Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste. Moj vuce. ako odgrizu i komad vaseg mesa. Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor.

besmrtni. Vidim u psecim ocima. onako ogroman. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri. 93 . Vidim kako me vide. Muci ih da shvate sta nosim. skocio usred vira. Poznaje se na meni. I najzad. ne samo svojom samocom. Ili ja. namerno ne zaboravim. kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora. Nisam ni lovac ni pravednik. I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv. ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse. Kao cast i prokletstvo. i slobodu. cekam i nalazim. Vec ulaze u mene. ali ja sam je primio. gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. mozda. Hteo sam da mu kazem. a drugo biti prohodan. tako strasno odjednom. Kako je. XV Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. ubijte me.I hteo je da kaze: “Molim vas. on je tako odjednom. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Vec lutaju po meni. Lako je meni sa psima. ili lovci. Neko ce ovde ostati. Kao teret i slavu. ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom. Stajao sam izbezumljen. na kamen u plicaku. Gladni su vucjeg u meni. ili psi. Ja sam nesto sa strane. cime mislim i volim. Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Jer vuk se na vuka nastavlja. samo me ne dajte njima. Prate me kao i vuka. Ili ja. Stvarno i dalje verujem da ono. neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”. ne moze u nama umreti. koju sam na sebe primio kao zig zavestanja. vuce. Svraticu. dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren. stao u tesnu smrt? XVI Spustio sam se. nesto cime se staklo umotava da ne prsne. XVII Ko god srlja u mene. Sad sam ja na nisanu. da sam ikada ovuda prolazio i sanjao. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu. Umrite mimo mene”. Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Bio sam uzasno sam. vec i samocom vuka. a nista nisam rekao. Nije mi preneo poruku. sem ako. Polozite me u vodu. I ropstvo. sanjam. sto je vucje. zadihan. Svraticu da vidim ko ce.

Bio je to obican kamen. Kako to cini kad nije jaci od drugih. niti je umesniji i lukaviji? Taj covek. Gospodine. Himalaji su bili para. kaze mudrac. A vajar ga je odbio. jedna ogromna planina. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Mogu da upravljam brodovima. bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. u njemu se odslikavao ceo svet. jer sam ih pokorio. Zato je tvoja glava zumance nekog jos neotkrivenog sunca.. on cuci u velikoj pustinji juzno od ovih planina. jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. kao kipovi Vavilona. 4. I tek u podne. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije. jer nije ga sam pronasao. kaze on. Ako mu zatrazis orla. Sara noktom nesto nerazumljivo i uplaseno ponavlja: i ovo sam vec stvorio. stavljam na ledja obicno kristalno zrnce. jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. u stvari. kazem ja njemu. proizici velika nevolja. kaze on. Ali sve vidi. Treba preskakati nebo. 6. kaze. kao sto je reka bila potok ili tajfun . kaze on. koja ispunjava prostore. kao sto se grana nastavlja na granu. u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti. orao iz kojeg nicu drugi orlovi. Gospodine. kazem ja njemu. Postoji jedan mudrac. 3. ali padam pod teretom. I njih iskopa prstom iz zemlje kao kosticu. Treba imati samo najvecu zelju pa ce sve druge same od sebe biti ispunjene.. 5. govori glasom belim poput zguzvane hartije. kazem mu ja. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. Ako ljubav postoji cemu je dokazivati? On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. Zato je sljunak.tisina. prstom izvadi zametak Kilimandzara. Stoga i ne primecuje to sto mu je pod nogama. Kako to? Veliki umovi. ne trci brze od drugih. Narod koji ne prestaje da peva nesrecan je. Gospodine. uzima zalet kao da ce preskociti oblake. imam neverovatnu snagu. pitam ga ja. koji se mnogo ljube i bratime. kad sunce kao mac visi sa zenita. Nesto cvrsto i oblo. Ali kad uzmem u saku obican mali sljunak. Iz toga ce. ali ako ga okrenes prema svetlosti. kazem mu ja. nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. 94 . To je. Ceprka zatim po pesku. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni malisani. bili su u pocetku neznalice. mi se nastavljamo jedni na druge. Dok ovo govorim. kako to da moja glava. On sve moze. ma koliko ga stiskao.i ovo sam vec stvorio. oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. on ne poseze u visine. Gospodine. Od njega sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu. Gospodine. ka nekim svojim olujama i vidicima. moze da stane u jednu obicnu kapu? Zateceni sasvim slucajno. siromasan i gladan. video sam coveka koji preskace neverovatne visine. nikad ga necu razbiti. Cuci ne znam koliko godina u pesku i ne podize oci. Zato zasad staje i u obicu ljusku. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. 2.Koren 1.

ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. u sumrak. Kornatska ostrva. 95 . 1974. Šta znači vlast nad stvarima? Moji su stari govorili: nauči da se vladaš da bi mogao vladati. rasplinjuje i nestaje. kako sam bio poludeo tog avgusta.7. u knjizi se mogu naći brojne Antićeve misli koje su nastale na obalama mora. kazem mu ja. Korčula. 1956. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Kotor. nego izmišljaj to što je nezamislivo. Pomešan s lišćem. Ne uči. Split na Gripama. kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. kako sam bio romantičan. Kao da sam to samo pozeleo u snovima. kako se poistovecuje sa sivilom. I . a zemlja u sebe ne staje. 1982. knjiga je u kojoj su sakupljene misli-dopisnice i pisma sebi i drugima velikog pjesnika Mike Antića. evo. opominju me često da samo malo treba da budem vladar nad stvarima. Budućnost će dokazati da smo imali pravo. I ja je. Monte Karlo. video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Suze se bruse strpljenjem. Samo vidim. Moja je misao lako uhvatljiva i glatka i svako je odmah razume. Naslika daljinu i izgubi se.izmislio. Moja mudrost je obična i liči na dečiju igru. Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu. U neki komadić sebe. I zgađena na mene i sva ostrva i sve početničke pesme na svetu. Izmedju ostalog. odnosno samo poimanje i razumjevanje života. Oni koji u sebi nose velika kretanja i ritmove života. Gospodine. 1973. osluškujem kao svoj pošteni deo radoznalosti ovog ogromnog čovečanstva. Osim mene. Šibenik. 1964. To me je i naučilo da umem da obuhvatim. samo da mi je danilo Grujić na vreme poslao onaj honorar što sam čekao. kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek. Izdajstvo lirike (Morske misli) "Izdajstvo lirike". Ta devojka je danas ko zna gde. Mostar. 1950. Mudrac mi nista ne govori. Odlazim zamisljen i dogadja se nesto cudno: za mnom ne ostaju stope.prosto sakupljti ono što je već stvoreno. Dok gledam ovo more. kao ona devojka kojoj sam obećao na stepeništu katedrale da ću joj kupiti jedno od ovih 1200 ostrva i kupio bih. vetar ima mek i žut glas. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja. Majka nečije dece. “morske misli” bitno odredile njegov život i u velikoj mjeri uticale na njegovo stvaralaštvo. stalno me progoni misao: možda umeti stvarati znači . Poznavaoci njegove poezije i njegovog lika će reći kako su upravo te tzv. Naslika sebi vodu i pliva. I reče moja misao: Ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti. I neočešljana. 1950.

Moje su pesme semenje iz kojeg rastu tajge. stidim se samo pred sobom. bićemo ceo dan nečija kosa na obrazu i ličićemo na vazduh. ne sa sobom. Pa probaj to malo sa mnom. već sa mnom. nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih. Prekosutra ću gutati oblake. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti. Pobacaj naše stare slike. Bele noći. Bićemo ceo dan šuma prepuna sunca i mirisa. pažljivo baveći se tananom. 1974. 1978. ili tek naše mogućnosti? Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Je li to način odbrane. 1960. Pa metar dalje oživim. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja. kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. u dugim haljinama od vetra. Neprekidno prolazimo kroz privide. Jedino vetrenjače. 1977. ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća. Roterdam. Neka se rascvetaju. Antiću! To te nikada neće pustiti. Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. nego uspomena na nas. njuh sanja. već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće. Stavim glavu na pregršt uvele mahovine i zaspim u svojoj pesmi. iz paparati. u poslednje vreme. taj će me odmah razumeti. Sutra ću jesti breze. Moskva.april 1986. Šiprazi puni hladovine i čestari prašine. Spolja sam dosta sličan. To nismo na njima mi. Hej. da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost. nego pomalo namerno zakasniti. Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet. I senki poneke ptice koja se uplašila. susednih prostora. Mi smo više od proleća nego proleće. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Grane nam niču iz ušiju. Suviše čudno i bezglasno. ja! Povedi me. Omsk. Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Na godišnjicu Mikine operacije od raka. Borina nedelja. Pobacaj naše stare slike. hotel «Peking». Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo. Jedno je razmišljati o promenama. Tek što na sebe naviknemo. Bićemo ceo dan sami u nebu: planeta. nekakva malecka crna i strašno otrovna nežnost uvuče mi se u uho i umrem u toj lepoti. Lenjingrad. ali odnekud. 1978. To nismo na njima mi. pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja. ili ukus peva na vrhu jezika. Juče sam zobao pesak. Probaj to malo sa mnom. ali njih niko ne uzima ozbiljno. balet „Žizela“. Bićemo ceo dan obala ili pustinja. Jurmala-Riga. Probaj to malo sa mnom. Baltik. ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. 1984. Kako se ja to smeškam? Tu negde. a drugo i činiti pokretljivost. Vodoskok mleka i mermera. 9. već smo stranci. u svojoj sad već iskraćaloj mladosti. 96 . Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja. ali u sebi se ne prepoznajem. Danas sam jeo zemlju. Dečani. Kad se iskreno stidim. To je putokaz za sanjare i oblake. () Vranje. Jesmo li ovo mi.Ko nauči da želi. Jer disanje mi je semenje iz kojeg rastu nebesa. Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika. neobično objašnjavaju pravac sreće. Probajmo. 1972. Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta.

Nije važno dokle ću. slušati večnost postojanja. jer ja nemam drugu žicu osim „E“ . Kada mi nedostajes Mislim tudje misli Kradem svoje vreme Provlacim ga Izmedju oblaka. Jedino čisto čulo to je doir njene i moje ruke. 97 .unutra u mene.Poljubac. u „E“ žicu kad sanjam. mnogo moram da idem. Mart Kad mi dođe da idem. Sve ostalo uopšte nisu čula.. 1973. Nije važno kuda ću.. snova. a ne ušima. Vetar mi je gudalo. Čortanovci. Vetar svira na meni u „E“ žicu kad plačem. Ja sam violina. Kada pozelim Da ti nedostajem Odsanjam pesmu Zatvorim oci I na kaldrmi zamislim Cvet beli... Došlo mi je da idem i ja idem kao lud . Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. to je: videti stvari u slojevima. Kada te nema Jer tako hocu Zaledim osmeh U sebi kazem ime Udahnem duboko I pomislim Tako mi nedostajes.unutra u mene. u „E“ žicu kad pevam. Dodir između dvoje: porama. Daljine i snega.

ti imaš samo mene. .Jesi l moje Najmoje? . Romansa . Da Da Da Da me mrze sve komšije. Al kad dođe da idem. Al' da budu na cvetiće. ja imam samo tebe. Široko me kiše zaobilaze.Da zakačim viljuškama na ragastov od pendzera. . ne udje ni Mesec ni Sunce. da je život nešto naše.Za travu se tabanima hvatam da me vetar nikud ne oduva. . Nebo dlanom poravnava puteve. Najtvoje 98 .Jesam tvoje Najtvoje. Da gledamo kroz taj pendzer. Nije važno zašto ću.Da mi kupiš dve firange od cica. . Krv se sva u žeravicu pretvori. idem kao lud . Nije važno kuda ću. Obuva mi sunce žute cipele. Kad mi tako strašno mnogo dođe samo idem.Jesi l moje? Najmoje? . kroz taj pendjer pun cvetica. Da u sobi bude jedna crkva. strašno moram da idem.unutra u mene.Jesam tvoje.Da ti sviram u ušima? .Da je život nešto tako lepo kao u samoposluzi "Zvezda". najnaše.

Kad ti ime izgovorim Kad ti izgovaram ime. i milujem. slusam sta sanjas. kao sto se kauboji razumeju u laso. U očima mi grme grčevi svetlosti. Kad ti izgovaram ime. usta su mi puna krzna i tamjana. od mesecine na pescanim obalama. Nikome necu kazati. I – polumrtav od ljubavi. ..tako se i ja samo u snove razumem. i mek i besan. i drobim. cuo sam sve sto sanjas. Naučila si me da uz tebe ričem. u temenu se protežu grobovi strašno grbavi. od uvele svezine oktobra. .bas tako se usunjam i slusam. i sirovog mesa i cveća.. kao sto se tvoj tata razume u politiku... U snove zbog kojih. kad se probudimo. kao sto se najveći fudbaler razume u svoju veliku utakmicu. sav sam ispljuvan i čist. jer drugo nista i ne znam samo se u snove razumem. kao trsave siske veceri mirisave od lisca. Poslednja bajka Usunjam se u tvoj jastuk kao tisina perja. visoko. gledamo nekud visoko. Kad ti izgovaram ime – sav sam ošuren od sunca i neko mi neverovatno lepo čudo u grlu klokoće. Ali hocu da znas: cuo sam. i naričem. 99 .

i rastemo. 100 . jer drugo nista i ne znam. bez cizama od sedam milja. daleko. daleko. znam. samo se u jutro razumem i raznosim ga kao mlekarice mleko. produzujemo se kroz oci i srce kao putevi. usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima. ali sam ces se setiti. bar se necu pokajati sto sam umeo da se smejem. Ako mi zivot krila skrati i sneg u oko pocne da veje. kao pruge. a pre no sto se probudis ostavim ti na rukama toplim od sna. osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo. produzujemo se kroz rukave i nogavice. pokrivam te celu noc. I u komsiluk zvezde doselio. na trepavicama i rumenim obrazima mali smotuljak jutra. kao pekari kifle. Autobiografija U obicnom sam sebe uhvatio. rastemo. kao nevidljive sare pticjeg leta. Usunjam se u tvoj jastuk da ne znas. pa nikad nisam to sakrivao. Mozda sam nekome jad iscelio i nekom u zenice sjaj namamio. rastemo. Bar sam posteno kiriju platio na ovom svetu sto sam ziveo. kao postari pisma velikom belom kocijom koja necu da ti kazem kako se zove. bez Aladinovih lampi. U prozor svitanja uramio.

ris kolje. Krov sveta Ako hoces da pobedis divlju zver.Spomenik Ako hoces da dignes spomenik svoje nade. cime da pise kako se vecnost dise? Pisma se pisu tajno. Ne laj na lava i ne rokci na krokodila. kaze klovn. Tepaj im jezikom ptica ili jezikom dece. Oni su pisma za vecnost i zivi spomenari. Borovi su strazari i najbolji cuvari. ne govori joj rezanjem ili urlikom. ne pisi ljubavna pisma. a citaju javno. Nemoc svih divljih je u tome sto nasedaju drugom nacinu izrazavanja. Cim cuje jezik tigra . To samo smuseni rade. Ko. Ukrotitelj. 101 . Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije. Borac snage se plasi tudje vrste.tigar razdire. Cim cuje jezik risa . Sapuci. Uzmi ti ostru britvu pa nekom maleckom boru urezi svoju ljubav u neznu mirisnu koru. kome. Pevaj im. I svima ispadne smesno to sto je tebi ljubavno.

Cuvaj se poljupca i budi na oprezu. Da izražavaš kako to dolikuje. ili da imitiraš žalost i sreću. Seme sekvoje bira čistine Sa mnogo sunca. Naučiće te da budes čak i pomalo darovit. može naučiti iz knjiga.I sarlatan. Mravi su izmislili narode. 102 . Sitne i zbunjene Sabijaju se u galaksije. On pobedjuje neozbiljnoscu. Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. ili da nemaš milosti. sine moj. vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja. Seme paprati zavlači se u prašume. Sve se. Zubi ujedu za trenutak. Možeš naučiti da izgovaraš laž kao istinu. ili na izgled hrabar. ili na izgled privržen. Horoskop Svemu će probati da te iz knjiga nauče. veštine verovanja. osim četiri stvari. Da budeš iskreno ili pritvorno zadovoljan malim. Da budeš privržen. Džinovske zvezde samuju Na ivicama svemira. Da imaš sažaljenja. tek da bi kunjajući proživeo svoj vek. Da budeš hrabar. Zubi su meksi od usana. Orao nikad nije imao potrebu Da se upozna sa nekim drugim orlom. uragana i vazduha. Samoća Svoju snagu prepoznaćeš po tome Koliko si u stanju Da izdržiš samoću. Osim vrline nadanja. Poljubac za ceo zivot.

o znam ja Jos pamtim te dane Nekad si bio uz mene ti O znam.Svoju snagu prepoznaćeš po tome Koliko si u stanju Da prebrodiš trenutak. u srcu mome U samoci mojoj i snu Romansa na zavrsetku To je zalosna prica: jedna bogorodica sa oreolom od cica rodila me je. Neke davne zvezde Stari put od lisca sav zut Noc na putu tom San od zvezda tako je zut San u oku mom O znam ja. na poklon ovom svetu. cutim i tonem u san O znam. da si jos moj Placu nocas grane U oku mome i snu Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan Dok cekam. da si jos moj Placu nocas grane U oku mome. da si jos moj Placu nocas grane U oku mome i snu Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan Dok cekam. A ja sam odbio da budem bog i ostao sam najobicnija ptica i to: ptica u vecnom pubertetu. kazu. dok cutim i tonem u san O znam. 103 . Jer trenutak je teži I strašniji i duži Od vremena i večnosti.

Ja sam umesto svega rumenim kljunom nesto leprsavo otsvirao i kad je bilo najsmesnije morao sam da odem. to je vrlo zalosna prica.Da. Vetrovi su se poslednje noci lepljivo parili medju granjem. I pretio sam javno kako nameravam da odrzim jedan veliki proces na kojem cu sve objasniti.bar sam se do krvi naljubio pustajuci drugom da unapredjuje ili potkrada moje zivotno preduzece. Imao sam nekoliko zelja opasnih kao oksigenske boce. svako od vas ko ne ume da prasta. . Odacu vam tajnu: secam se male neprijatnosti o martu. Lupao sam se od obale do obale. jer kazu: retko se rode. Hajde. Majku sam sramno degradirao. A neprijatno je svima kad bogovi promase. A zvezde su bile matore neudate vrane zgranute i crvene od stida skamenjene u letu. prilozite suzu i novcic za spomenike onima koji se nisu razumeli u geografsku kartu i verovali u ko zna cije suludo obecanje da ce jednoga dana biti daleko vise sunca u blatu nego u suncokretu. Zavisilo je samo od nerava da li cu ih na vreme odvrnuti ili cu namerno kasniti. pa nista. Hajde. 104 . Imao sam nekoliko zelja zbog kojih sam mnogo stosta izgubio i nisam urlao ni slinio u rukav sto sam u njima na kraju nasao samo smece.

Drukcije nisam umeo. Hajde vec jednom pogresite korak kad sviraju nase i vase marseve.. a zvezde će zvoniti .. i u radost i u setu ćemo zaroniti. Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja. molim vas sto nisam umeo... neka se skupi. eto. Bolest Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.svako ko nosi eksere secanja u tabanima do smrti. Doleteće i odleteti danas sva cvetanja bićemo i meki i okoreli. Dosta ste trpeli midere za ispravljanje kicmenog stuba. 105 . Pod zavojima ove rasanjene svakidasnjice sacuvao sam dva oka cas dve vrtoglave blistave ravnice. Proći će proleće kao san razbarušen i čudan što liči crvenoj ptici. Otisao sam. i pronadjite reku priglupu od dobrote koja je iscasila svoj tok i popljuvala penom obale stare i krastave. cas dva papirica neba ovlas zalepljena pljuvackom ispod obrva. Bio sam cadjavo inje iznad proklijalih oranica i samo sam se u zelje sareno razumeo. zvoniti . i rasirite okrvavljene carsave i zastave i odljuljajte se kroz ovo malo preostale mladosti sa epoletima zuba. pa potkovani prodjite zajedno preko grobova i basta rame uz rame poduprti. a vi oprostite za jedan mali zeleni san natrunjen mnostvom zubatih zvezdanih mrva. I izvinite.

. Tu maštu za koju sam govorio da treba. Eto.. Ima u nama srce.Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo. A nebo je u proleće plavo kao nešto čega se nikad setiti neću. Mašta je čarolija. pa da dugo zvazdama mašem i odzvanjam prepun kikota i cvetnih naramaka. malo kiša. šaputanja. Ništa . Samo malo mira. Mašta je moja prva ljubav. kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti. kao lokomotiva da juri.. To je nekakav izazov onoga što je ispred nas.. umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine. tamo gde se nebo za njive zakiva i veže. brbljiva. Ona nose mir od kog se ruke ježe. za sve dečake i devojčice. Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa.. Probaš i uspeš. Mir. sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada.. Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti. Objašnjavanjem stvari. u krpe smeha i plača vezano. A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.. Mir radi budućih nemira. zagnjurene u jastuke noći. Samo crvene ptice nad glavom uzleću . Kako ćemo se iz sebe vratiti ? Proći će proleća . 106 . radi ludovanja. a ti probaš i uspeš. I verovanje bez daha. Ona nose tragove i cvrkutanja. Gospođica Mašta Često nisam uspevao da je dozovem.. Volim te. Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti. na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka. I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana.

od kreveta do stolice? Ili da ljuljamo ovu flašu vina. I iznošene. Hoceš li da se igramo žmurke ili školice. u svim tim jalovim noćima. I krpljene. niz mesece? Hoceš li da budem za tebe. livrejisani izlozi.dve gologlave kvrgave bebe. od onog zlatastog omota. niz nedelje. bez dece. ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Čitave noći spavaće site i okupane na tvojim malecnim grudima.oduzimamo im nešto od one lepe čarolije. i sve potresne bajke još nerođene među ljudima. u hotelskoj sobi gde sve podseća na rastanke. filcanim ocima pa da se cerekam kroz suze i vrištim kroz uspavanke? Evo. Eno: oslušni! 107 . od jodoform gaze najskupocenije pelene. Sve će na tebe ličiti: i svetiljke za oknom. dve moje pesnice . i kiše od lišća zelene. Porodilište Kako je otužan ovaj dvodnevni brak. Reči su iskraćale. ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto. umesto sina. Evo im. najbudalastiji pajac sa tužnim. I svi će budući moji pokušaji ubistva podsećati na tebe. i dvorci kuća u magli.

iste ovakve svađe. sem da se skidaš. s kožom koja zaslepljuje kao farovi na okuci i ustima otrovnim kao mak. Kako je otužan ovaj sterilni dvodnevni brak u hotelskoj sobi između četiri prazna zida. Da budu admirali. izbezumljen od golotinje i stida. Sanjaju drvorede i trube. Hajde da izmislimo za njih iste ovakve bolesti. I tužni. I grbavi. I najlepši. da se skidaš. Eno: oslušni. kad svane? 108 . Nekim krilima. turoban kao mrak.. Rastu. Nekim gadovima.. Ja. Nekim padovima. Pa da ih damo nekim suludim gradovima. izrešetan kao stari oluci. Ti. koja ništa na svetu i ne znaš. da se skidaš. Pa da ih damo nekim dobrim aprilima. Dobijaju svoje prve zube. Kako ceš mi gledati u oči sutra.U slivniku pod tušem svi naši potomci pevuše! Guše se nerođeni. Mljackaju okus sapuna i povraćaju duše. Ti. Hajde da budu ružni. Nekim svilama. Na peškiru se suše. Da budu filmski glumci. ovakve zvezdane časove i pokradene ljubavi.

Kako ćeš moći da žvaćeš? Da citaš novine? Da kupuješ karte za operu? Kako ćeš sa tom utrobom. Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača. U jeziku ti svetionik sa Pacifika. Stavi mi ruku u kosu. zato. vama. neka ostane noćas u tebi onaj sin kojeg smo oboje ipak tako sebično sanjali. Ti si najlepša majka. uopšte moći da veruješ u neke obične dane? Kako ceš moci da se češljaš i šminkaš dok sobarice presvlače za nama postelju i nose ovaj gladni plač da operu?! Ostani tako. U bedrima ti avionska karta za Afriku. zaista moći kad svane da mi gledaš u ove oči slane? Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo? I zar ćeš umeti da se nasmeješ? Ljubim ruke. Kao puževi. gospođice devojčice i gospodo dečaci. vama. Ostani sa očima ogromnim kao fleke. Ali da bude kao ti. Ti si najveća majka! Molim te. neželjenim i željenim. Sa tim šuštavim glasom i sa čuperkom kao lan što iznad oka veje. 109 . Kao parčad kolača. nerođenim u hotelskim sobama. Zar ćeš. Isti takav. I ja plačem. Ti si dolina gde se topole u magli svlače i presvlače. inače. izbrisanim čaršafom ili potkošuljom iz matične knjige vaših vršnjaka. okrečenom sapunicom.

želim da svi vi. imate pod zemljom srce kao lampion beli pa da vam vekovima iz pogašenih zenica zrači. Želim da vam umrlo nebo od zemlje. tiho kao što šapću nad krovom kiše od žutog i pozlaćenog stakla. bude strahovito belo i da ostane tako belo. Dozvolite mi jednu zdravicu uz šolju običnog mleka. svi neroeni. Ovo nije novogodišnja čestitka. ni rođendanski poklon. redom. Želim da vam svako vaše umrlo jutro. Želim da svi vi. bude u korenju široko. lepi moji. tiho kao što mrmlja kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka. i da ostane tako široko. Možda naizgled mnogo. kao kad vas vetar sretne i poljubi u sanjivo oko. siroti kauboji sa maminim šeširima. eto. neka samrtna nežnost dotakla. Ja. da svi vi tamo u klijanju. sasvim obična uspavanka. jedan pogrešni tata večeras plače nad vama zaljuljan tako čudno između najlepših snova i najbanalnijih raka. tiho. lepi moji. samo toliko svakome od vas želim. u budućim suncokretima nekim i žitnim poljima zrelim. nego obična. siroti nerođeni gusari izmazani oko usta džemom i medom. ali ipak 110 . lepooke tatine maze. zacelo. Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho šapnem ovo. u ovom trenutku kad me je čudna.Evo.

I jata bakarnog lišća da nam dolete na ramena. Iskradimo se vi i ja da malo šetamo sami kroz jednu kristalnu noć.. Hajdemo sada tiho na prstima da se ne probude vaše umorne hotelske mame. utopljenici i spomenici. najlepšu noć na svetu. nije ni poklon za vaš nepostojeći rođendan.. vi. ovo i nije novogodišnja ccestitka.. Najdivniji grad Nije to nikakva bajka. zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. 111 . Ljubim vam ruke. teče niz dušu i niz odelo. ponesto pseci i svetacki. Ljubim vam ruke. moje nerođene igračke. Ljubim vam ruke. Da se nagutamo belih kokica kiše i da nam nešto prelepo. vi. moji progutani krici. sasvim obična uspavanka kao kad vas vetar poljubi u pokojno čelo i odgega se u san. Neka bezazleni zato zapuse svoje rumene usi i cute. evo se nešto u oku kao samoća oplelo. nego obična. Zavoleli smo se. vi nerođeni. Imala je u oku elektricnu centralu. Najzad.malo znači. prvi i poslednji put. Tiho.

secam se ona se nesto prvo malo izgubila. dok je s mirisom znoja tekla niz njeno rame. A zidovi su neprestano rasli. igrackama i snovima. tamo negde nad glavama. za krisku naprslog bola. i u mleko. u krv. Paralisana noc na podu uvlacila je vunastu njusku u rukave pidzame. Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva u smolu. 112 . Ispricali smo ramenima i rukama nesto sto u prevodu na disanje znaci: ljubav. Mahalo je sarenim kockama. Posle je bila sasvim ja.a ja neke bandere sasvim crvene i zute. A detinjstvo je te noci otislo iz njenih cipela. Samo. nad krosnjama. rasli. Nije to nikakva bajka. nad krovovima. tako da je nisam ni prepoznavao vise. Svet je odjednom postao visi za jednu neznanu zvezdu. Knjigama punim slika. Odjednom smo imali i suvise ruku vezanih u sulude cvorove. i obrasli u paprat i u borove. Neznost je bila lepljivo hranljiva kao zelatin. Otisli su konvejeri masnica i odleteli listici presovanog staniola. I samo malo dublji.

Sklupcana kao narandza. Nije to nikakva bajka. I oprane zile na rukama. Posle je zaspala. da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata. do slepila daleko. ima neslucenu vrednost neke dragocene rude. Bez nje su sklopile oci sve lepe lutke na svetu. Ljubav. I detinjstvo je sasvim otislo iz njenih cipela. sva sitna. sva meka. ruke su dobile krila i odletele nekud do bolesti daleko. i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida. sva mlaka. koja se prvi put usnama kopa i sise. Spavala je kao cuperci trske u mocvari. 113 . Moje poderane nozdrve. I kapilari granja. i sav ranjav.U mraku izmisljenih suma. u mraku zelenom od kise. Kao tkivo algi i sluzokoze okeana. Ima male razdresene pertle nespretnosti. da nam se ne vrate vise. Bez nje su plisani medvedi savili male ruke cicanim musavim pajacima oko vrata. ona je spavala u mom izgladnelom uhu i crepovima saka. Kao moji rskavicavi laktovi. sav loman. Kao utrnuli umor trabakula u lukama. Bio sam u njoj budan. Price su iz sarenih knjiga pobegle sasvim necujno na neku dobru planetu. Spavala je kao moja pripitomljena koza.

skakao u Nevu. Uskoro počinju bele noći. kad se prodje. i ja vam. aprila u dva časa noću. Ljubio bih vam dlanove. Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija. decembra u 12. maja 1942. marta u pet časova 1942. ja obe votke. a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc „Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“. I bedra sto ce sutra gumeno da se probude. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. I jedno srce koje kuca iz zemlje. Jedna od najpotresnijih istorija. Leka umro 17. ali to je najmanje što se o tome može reći. na Putu života.i glecere kristala neke predugo cekane stidljive terevenke. jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad. ja sam video vašu sliku. video sam vaš dnevnik. lep kao moj sin. januara 42. to lekovito disanje pozajmljeno od kise. Na Piskarevskom groblju.30 časova 1941. Počelo je četvrtog septembra 1941. pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva. ujacima. mila moja. Ostala samo Tanja. u Lenjingradu. kako mi ovde kažu. Ona je. gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba. mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo. Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina. Mama u 7. i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada. pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin. Osećam da bih vas voleo. Svi Savićevi su umrli. Umrli svi. Devet listova iskinutih iz notesa. Jedan izgubljeni randevu Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod. Dvadeset šest hektara mrtvih. imao s vama decu. Čekao sam vas sinoć na Fontanki. a liči na vas. Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom. jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. Ovo je moj izgubljeni randevu.30 ujutro 13. sa očima od neba. u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova.. obešen o jednom kaminu. Babuška umrla 25. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. sestrama. I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke. evo. i ja bih vas voleo. Vi biste popili kafu. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. tražim vaše oči u očima žena koje prolaze. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. babuškom. pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta. Ujka Vasja 13. pio votku. Vi ste umrli. ljudsko. poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.. A vi ste umrli. vaš osmeh u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom 114 .. draga Tanja. na ledu Ladoškog jezera. mila moja. jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara. Tanja.. pa ćeš ga prepoznati”. U Lenjingradu je proleće. braćom.

Od zime bio sam opčinjen jednom vešću iz novina i neobičnim slikama okeanskih dubina. U blagom dahtanju šljunka i otkucaju srca neke bube na dlanu. koji umesto očiju imaju purpurne kreste. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost očiju. Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu. nego ga plodi mrak.danu. Neko je dole pronašao novu vrstu života. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti. Šta će boje u tami. Da opipaju. ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas. išao sam ka moru kao ka zvuku iz sna. I otkud krabe i pauci što gmižu po magmi? Ili korali i alge sa hemoglobinom u krvi. Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće. stvarno ne umem. Da objasne. sem votke. nema ga. dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi. razmišljaju dečaci u petnaestoj godini. U čavrljanju trava ili u mrmljanju vetra. kao u kapilarima sisara? Ljudi najteže shvataju to što je nezamislivo. U petnaestoj godini dečaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmah prepoznaju pesmu u svemu što ih okružuje. jer obasjano je ljubavlju vulkana što se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenog zagrljaja. Taj svet karbohidrata. 115 . propao. mnogi potroše čitav usplahiren život da sve to ponovo otkriju. sem suza. Ushićen i potresen otkrićem te čudne prirode. Te slike. Pećine Aprila sam odlučio da predjem planinske vrhove i spustim se ka moru. I brste vreli mulj. Kasnije. Tanja. I provere. I kako je naš jedini randevu izgubljen. ali ne planinskim stazama. Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati. Džinovski cevasti crvi. Drugo. za koju ne bih ni saznao da sam se ovde na zemlji rodio stoleće ranije. I materinstvo hemije. što se ne otvara iz sunca i iz svetlosti. I laticama vrebaju. Ti zagonetni sistemi života. već iznutra. U mekom coktanju reke što rije usnama sprudove. u dubinama mora. dok u sebi pevuše svoja purpurna pitanja. I dokažu. Ljudi najteže vide ono što je nevidljivo. Onda: ta vest. kroz stene. a sad se stidim.

Onda sede na kamen i izvadi iz nedara pregršt nezrelih narova. čestiti prijatelju. odajući mu tako dostojno poštovanje. Ostali čvorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastu tišinu. I moje crte lica." Magla sa vode. On je lomio plodove i neko vreme ćutao. ili u sebi nosite nekakav urodjen dar da prolazite kroz tvrdo?" Seo sam levo od njega. vatre i sunca što se po nama grušalo. rekoh umesto pozdrava. Prao je čelo i oči dok sam mu prilazio. Nabacujući granje. ja sam Vas ipak posmatrao zatvorenog u kamen i želeo bih da shvatim. U ovom kraju je bilo škorpiona i zmija. taj sigurno ima dubokih razloga. Paziću na Vas dok spavate.bela kometa. Onda legoh na ledja i zagledah se u nebo. da posmatram sa strane i pravim se ravnodušan. Jedan cvet . a na drugi nas teraju. Ko me sledi. Izišao je iz stene u smiraj šestog dana. On reče: "Postoje dva sveta. odlučio sam da ćutim. Rekoh: "Iako nemam neke vidovite oči. Spustio se do potoka i zapalio vatru. Pojaviće se iz kamena. Pružio mi je pola. Ćutali smo i jeli dve ribe što sam ulovio u viru ispod kamena. I ima moje oči. Što onda ne bi imao i moju lepu radoznalost? Znao sam: neće izdržati." Lepljivi krici ždralova još uvek su mi mirisali na sever i na sneg. i da mi raspršuje razum kao severni vetar oreole maslačka. On reče: "Budite spokojni. Čitavu milju preda mnom.Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponaša prema meni nekako pomereno. Jedan smo izmislili. reče: "Pridjite vatri. Na licu mu je treperio zlatnocrveni odsjaj od soka. Sunce je odavno zašlo. "Na čudan način stižete". niže za čitavu glavu. obleteo je galaksiju mog užarenog uha. I ima moje godine i moju tihu upornost. je li to lavirint pećina kroz koji se Vi krećete. što je i dečak. sa dugim repom peteljke. na mahove. Zato sam ležaj prostro uz samu obalu potoka. Tim pre. kao da je dobijala pamučne napade kašlja. Od koje ste Vi vrste?" Od koje sam ja vrste? 116 .

Ja ne upoznajem svet. Ne idem da ga otkrivam. To beskraj po meni hoda. Ovako sam mu rekao: "Seme sam. i stanem nasred njega i mislim: konačno. stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. A ne putujem ja. ako podignem oči. ikre. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Čula vode i vazduha. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled. Možda je to i sreća. Postoje u meni mnoga. Čak se i ptice prevare. Dečak je i dalje ćutao. vidim da svako najdalje ima svoje još dalje. neupućen. nego da ga se prisetim. Činim to dosta uverljivo. Oni koji me sreću. A siguran sam u jedno: nemam pamet od magle. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Disanjem. Pravim se da sam trom sanjar. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. Nije reč o životu. ako niste znali. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog. neće moći završiti. nego o njegovom dejstvu. Zagrljajima. neverovatna čula. svet je čudesna igračka. neko sa strane. nigde. A u sebi se smeškam. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko.. Jer. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva. Dok imitiram drveće. Možda imam u sebi toliko mnogo sveta. već ga samo prepoznajem. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima.. Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom prostoru. ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?" 117 . kao nekakve svoje daleke uspomene. evo me. Spor saputnik. Nespretan penjač. metala. Razlistavam se sluhom. da se nikada. misle da ja to putujem. semenja. Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem.Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. što čuva u sebi neproklijalo vreme. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru.

Mili po meni tišina. tu negde bliže kičmi. Igra je neobičan i nepogrešiv život. množi se novost već poznatog. Šta bih ja. Prislanjam jezik uz nepce. ne prima se: ni poljupci. Smeta mi krov da sanjam. reče mi on. Ko se pažljivo zagleda. Ali to nije dovoljno. Moji prsti mi pevaju. "Verujte". Vi osećate stvari kao što životinja oseti zemljotres. da se uobličim u krošnju svoga konačnog? Šta bih ja. Tu negde ispod kože. Otvaram poklopce noktiju. 118 . ni ožiljci. Vidite kako to umem. možda ih može primetiti već negde u budućnosti. Vidite kako se igram. gde rskavica okoštava. mokru od sopstvene svetlosti. Pokret od mene do mene nije umeće šarenila. moj osmeh čita petlje i blaži nesklad boja. ni izlazak iz mene. Sve što mi učini prolaznost. Tu negde oko očiju. poplavu ili smrt." Od koje sam ja vrste? Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. Tu je sav okus prostora. Smeta mi nebo da verujem. bavim se odgonetanjem. Pokret od mene do mene nije umeće sazrevanja. Pokret od mene do mene nije ni umeće venjenja.I ovako sam mu rekao: "Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene. šumski požar. mada mi se sva tkanja poznaju kao ćilimu. ni starenje. Mučite se da mislite dalje od odmišljenog. Ali vas upozoravam: najteže je razumeti ono što je razumljivo. Ja samo uplićem smisao večitih ornamenata u ovu prelepu njušku. Eto od koje sam vrste. "odavno nisam sreo nekoga ko je u sebe tako aljkavo preobučen. tu negde oko usana. Da li se drveće muči dok lišćem rezbari prostore? Da li se okean muči dok brsti stenovite obale? Da li se izvori muče dok putuju kroz zemlju? Da li se vetrovi muče dok bez napora udišu jedno po jedno nebo? Probaću da vam objasnim neke obične stvari. već lice moga naličja. kad bih prestao da iscrtavam trajanje. u premorenom vazduhu medju pepelnim senkama? Neukrašen i običan.

Sve su to dostojanstva pred kojima sam postidjen i kad pogrešno slušam. niti se takve stvari mogu negde naučiti. i to je čitava pamet. da zagledan u neobično. ne nalaze se u stvarima." "O ovom bi". nego u našoj nemoći. žurim vrlo polako. "valjalo razmisliti. lišenih nepotrebnog. ni trikova." I ovako je rekao: "Treba dopustiti mislima da se smire i stalože. niti mora postojati nekakva posebna lukavost da se prodje kroz tvrdo. rekoh. da bi Vam od svega ostalo tek nekoliko reči. najpreči put. Velika je to smelost i opaka je nevolja. To nazivam razmišljanjem. Jednostavno se bira prvi. ako ih ima. neposlušan i razmažen. Čvrstina i grč planine. i beskrajna je slava i čudovišan jad. On se zamisli začas i reče: "Imate pravo. Ja. Ako nije čarolija. Treba zadržati dah." "Ćutanjem". usuditi se kazivati. smeta njegovoj običnosti. i kad najviše žurim. a preziru? Nema ni tajni. Biću vam blagodaran ako uspem da shvatim čime se tamo ulazi. zagnjuriti se u planinu. isuviše ste brbljivi.I najteže je čuti ono što vam prećutim. Mučim se da ga savladam. a kamoli kad pokušam i da ih objavim rečima. i ako svako može da se kreće kroz tvrdo. retko kad osetite istinski ukus reči. Istrajnost jezerskih voda. ushićen lepotom svog vida. Vazduh je dosta žilav. Sjaj i dragocenost vatre. Teže mi je kroz vazduh. Dah vetra u dolinama. "Vi koji prolazite samo kroz razredjeno. znači: i ja bih mogao. Prepreke. Nemir lišća i oblaka. zažmuriti. On reče da u kamenu nema nevidljivih hodnika. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost ušiju. oljuštenih i čistih. Sve teže se odlučujem na upotrebu govora. reče on. Zadihani u srcu. Miris sunca u semenju. 119 . Poneko nikad ne primeti. Jer zašto na njih ne naidju oni koji ih ne vide? Ili ih vide." Sedeli smo do svitanja. Gledao sam ga zbunjeno: "Samo mi nemojte reći da prolazak kroz stenu zahteva isti napor kao i hod kroz vazduh". i zatim. I uvlači se u čoveka.

prevazilazi dokaz. To je jedini ključ kojim se može otvoriti najtvrdja stvar na svetu. Umalo da mu priznam. Ko shvati tih dvanaest reči. uspeće da odabere na kraju onu najsvetliju." Tako mi je govorio. odlučih da je progutam kao malenu semenku i sačuvam za sebe. ja lečim metalnu potrebu da briznem u gvozdeni plač od straha i lepote. Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bunilu. Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor. Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. trudeći se da izdvojim bar nekoliko reči za koje doista verujem da su neukaljane. Kad mi se sasvim učinilo da je ta reč od svetlosti." A zašto nam je potrebno da znamo najčistiju reč? "Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja. Onda sam pokušao da me misao o njoj provede kroz kamenu liticu. Vilice su mi bile otečene i rovite. Težak. u vatri se smrkavalo. I ponavljao: majka. Zahvaljuje mi na tome. Više se nismo sreli. sav nešto nežno ošamućen. od jezgra načinjen. Možda čak dvanaest. taj ima oslonac u nevidljivom. da mu obazrivo verujem. U potoku je svitalo. Ko tako ume da misli. Prvo sam rekao: majka. Reče da smatra čašću što mi je pomogao da budem manje umišljen. 120 ." A koliko je potrebno takvih istinskih reči da se ispuni život? "Deset. Jesam li išta primio? To što u sebi nosimo. taj ima oslonac u nečujnom. prostodušne i smirene. Udario sam čelom i pao licem ka zemlji sa punim ustima mleka. ni učtivo. Govorio sam mlekom. Da je nikad više ne upotrebim uzalud. Bio sam sanjiv i umoran. kao čestitu opremu protiv lukavstva i zablude. Ali čemu priznanja? Ko je mene razumeo? Duboko se poklonio.Govor je opasna umetnost. Odlutao je kroz kamen. ni oholo." A zašto nam je potrebno da znamo svetle reči? "Da ih u sebi nosimo. Kroz polusan sam video kako polako gricka poslednje zrno nara. ali dobro je saznati kako se misli bez napora. Ko ume tako da odluči. i odbaci sve ostale.

nego mome značenju. sloboda ili život. I rel: hleb. već da ih živim u sebi. Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud. I videh da govorim kišu i da govorim korenje. Kad budem ravan sebi. Dok gledam kako april silazi u dolinu i u naručju odnosi nezrele plodove kiše. bar u svoj neuki um? Bio sam. koje bez ikakvih eksera zakiva zvezde u prazno. siguran? Ako ni u šta drugo. Dugo sam ih ponavljao. Da li ću ikada biti dovoljno mudar i upućen u rastvaranje prepreka? Kad budem ravan vodi. Jesam li. koja bez ikakvog oslonca drži na plećima brodove natovarene nebom. Kad budem ravan vetru. žureći polako i oprezno. najzad. Izabrah još neke reči. Ponavljao sam te reči. Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne. spreman da se ponovo vratim rečima kao: majka. i desni su mi bile u plikovima i ranama. I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu sadrži u sebi govor. Postoje mnoge stvari koje sam zanemario. Dogodilo se isto. 121 . Kad budem ravan nebu. možda ću to razumeti.Onda sam rekao život. možda ću to razumeti. Skoro sam se udavio. ali se provlačim kroz okočtali vazduh i rskavicu nevidljivog. možda ću to razumeti. Jer veličina reči nije u njenom značenju. odlučih da ih progutam kao zalogaj saća i sačuvam u sebi. I ljubav. koji bez kičme i kostiju nosi težinu ptica. I videh da govorim meso i da govorim dim. napokon. Reč: ptica. I rekao sam sloboda. tu gde počinje osmeh. Ali ne da ih govorim. I kad mi se učinilo da imam u ustima svetlost. ma bila i najobičnija. I istina. možda ću to razumeti. Udario sam čelom o liticu pred sobom i pao licem ka zemlji sa punim ustima vatre. ljuštim se. ali ne da ih mislim. Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena. I sreća. Govorio sam žar.

Čitanje iz latica
Što je bilo uvračano To više ne važi. Ima da se razvrača kad proleće dođe. Cvetovi su otvorili svoje bele usne Oni izaiđu u sumrak mirisavim glasom: “Da li živis ovog sebe, il nekakvog drugog sebe? Možda je tvoj život san između dve biljke? Možda si ti seme koje sanja da je čovek. Čekamo te da dođeš Opet među cveće.” Što je bilo uvračano to više ne važi. Ima da se razvrača Kad proleće dođe. Nagnem se na cvetove Vidim: na njih ličim. Možda su svi oni ljudi što ovako sanjaju. I ja sanjam da sam cveće Od postanka sveta I kad god se probudim vidim da sam opet čovek. Vidim da je život bašta Od groblja do kolevke Jedan veliki san o bilju Između dva čoveka.

Prozivnik
Kada bi se trenucima davala imena kao malisanima a minutima kao vetru, kao svetlosti, kao travi, meni bi se svi sati u ovim decackim danima

122

jednako zvali: kao neko sa viticama plavim. Kad bi se danima u nedelji davala imena kao deci, i nedeljama, recimo, kao da su cvetovi, ili vode i trave, i listovi za mene bi se, redom, svih dvanaest meseci, jednako zvali: kao neko sa nosom prcastim i pegavim. I godisnja bi se doba Tako nekako zvala. Bucmasto. Trsavo. Divno. I godine. Sav zivot. Sve sto se namigivalo Ili sakrivalo. Sve bi se isto zvalo. Jednim imenom. Zenskim. Srneci. I naivno. Jedino bi se muski i mangupski prezivalo.

Susreti
Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim Mada smo različitim putevima koračali Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo I u leta kovrdžava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo

123

A putevi se dužili i raskršća se žudela Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo. U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa Jer meni život prestaje ako siđem sa staza I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Savršenstvo vatre
Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put. Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam gde sam udešen tako neverovatno nesrećno da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost i svemu pristajem da sam posuda, da sam ram koji obmanjuju da je ikona, da sam ikona koju varaju da je boja, da sam boja kojoj predskazuju da je smisao, i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je. Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno, što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog? *** Ako te uprlja blato i otruje gorčina oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda. Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju. Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća. Oni u tome vide čistotu dobrih običaja. Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost. Sve ima etiku sopstvene prirode.

124

Zemlja je veliki san o pticama krtica 125 . Ako to mora da bude u nekakvu jesen. sve što ti je strano posmatraj blagonaklono. bez obećanja. Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas čita. Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. Svi ćete mi odjednom biti prijatelji i ko zna kakvo izmisliti priznanje. kud prolaziš i šta gutaš. Zemlja uvek miriše samo na presne ljude uporno. nisu ubice.neka bude. Smrt je . kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba ili premijera u pozorištu. čita. metar po metar. na miru. Jer i tvoje je rasuđivanje. Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol. Smrt je najpristojniji način da se ode bez pozdrava. . Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zločinci. I zato. zemlja je gluvonemo zgrušano veče sasušeno i tamno kao pokojne lude. nisu gadovi. uporno. grudvu po grudvu.Tvoje je s kim si. Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu. Posmrtni marš klovnova Kad umrem bar sam siguran: niko se neće dovući da mi pljune u lice.pomilovanje.

ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti.i zvezdama crva otečen.nikad me nećete stići jer bio sam drukčija prizma. i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen. I prelamajte se u bezbroj nijansi od crne od bele. Ja sam ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije prvi išao da onjušim oblake i prvi se namršten vratio. I ako već svi odlaze po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora. Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke pa su dlanovi lišća ranjavi i krti. Posle mene slobodno dišite i vi sa rukama od crepa. . I smeškajući se. Ja sam ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača prvi uspeo da patentiram pod istim rednim brojem osmeh zanosa i cinizma.u redu. i vi sa rukama od kolača. Morate već jednom shvatiti: ja samo na sebe podsećam ovako pijan od snova i proklet od poverenja. . nestpljiv da doživim taj mrak što mi se u zenice strmoglavljuje. neka bude. učiniću to odjednom. a mostovi tegle na leđima topli vetar što prve kiše najavljuje. I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe nego proći milione kilometara 126 . a neću objasniti zašto se smeškam i šta osećam dok mi se u raznobojnim klikerima očiju hiljadu svetlosti menja.

127 . bio sam pomalo vanbračno zaljubljen u vetrenjače i stanične restoracije i pošteno sam. Ja sam mislio: dobro.sanjalica koji za života čeka da ga proglase za vulkan. jer sve vreme sam sanjao letove. puderom posuti. voleo bih da vidim na šta bi ličio vaš okupani. Ja sam večito cvetao plavo i to bez razloga plavo kao jorgovan u blatu ispred kasapnica. kiriju što sam živeo međ ljudima. Pljujem ja pomalo na vas. možda će se iz toga izleći nekakvi dani.na mene prstom ne nanišani.u svojim grudima. nadmeni budući. Da se nismo ovako prljavi grizli i parili. Sad mi zbilja više ničega nije žao i neću urlati ni sliniti u rukav ako sutra neko ko bude pozvan da nišani . iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar put oblaka i ptica. platio. samo će mi biti zao ptica. razmrskajmo usijane čelenke o zid. razmaženi svet. Nije mi žao što sam ispao naivan kao dimnjak . čini mi se. Inače. da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili. Kad umrem. Ja sam mislio: dobro. možda ćemo naučiti na kosti da kalemimo cvet. sve grobare na baštovanski kurs.

Jer pošteno je. i svima vam je zastajao dah. razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali. Cirkusi su bili moja najveća ljubav i moj najveći patriotizam. A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna i njegove nerazumljive svetove umorne od životnog šegačenja. . Hoću da čujem taj aplauz kojim ste dlanove raskrvarili pod ogromnim šatorima neba naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju. i rađao sam se kad su ginuli. Uličarkama donji veš od kaluđeričkih riza! Nisam bio ni ikona. iako su mogli da siđu u publiku i da za svoje pare psuju i obožavaju. Belo od kiša 128 . na kraju krajeva. Bio sam razapeta čelična žica između bivših koji sve lepo veruju i budućih koji u svemu traže trik.neka bude. ni vojnik. I neka sve prođe bez molitvi i rodoljublja. Po meni je igrala balerina sa amputiranom nogom i kišobranom u ruci. Kažite hvala što se nisam prekinuo i zgrušao vreme u crven krik. a umro kad vaskrsavaju. Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće. Vi možda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napišem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah.pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja. ni gradonačelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju.

gospodo i dame. Ostalo može da ostane kao i kad sam disao. U tridesetoj sam odleteo dovraga. U dvadesetoj sam leteo na grudobrane. molim jedan sasvim tihi jecaj! Upalite sve ulične svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska. a onda: orkestar. a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo ovde negde u travi. mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje grobovima.proleće je tek okrečena fabrika etiketa na granama ispod kojih idemo. poslednja salva crnog snega po vašim licima sivim. Na kraju: ne umivajte me. ustvari. I ko zna. . ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi. Neka se lepršaju suknje i marame. Nek neko nekom zariva nož u vrat. Zalepite mi usput na čelo jedan list i ništa više. da smo u smrti opet nekako samo deca. ovde negde u lišću. Zar ne primećujete. I čegrtaljke u šake.ako se razumemo. molim vas. a to je. 129 . Maramicom mi pokrijte lice ako vam smeta moja budalasta maska. naša poslednja naivna šala. Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo i diskretno udaljio i u slivnike prospite svaki drugi smisao. U desetoj sam leteo na mesec. i neko nekom i dalje šapuće: draga. Vama će od našeg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima.

kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice? Ako ima vremena. Na lutke i belutke. Pa šta ako i nije: sreća? Možda se mi i nikad nismo poznavali a sve vreme se mislilo da smo se divno poznavali. Riču mi prazne boce ispod čela. Molim da neko razume što imam u mesu šume i neba rumen grumen. Sve nas je. Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove: sreća. šefe. dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke. pa se po neka stara noć dugo seća naših prstiju isprljanih od krvi i poljubaca koje smo u pola cene prodavali. evo manje bez povratnih karata i prtljaga u ovom životu gde grlo rđa od alkohola i nežnosti. Šefe. a ni sami ne znamo zašto je drago. Ima nekadm pa nam je neko veče životinjski drago. kad ide poslednji oz u naše izgužvane prastare kože? 130 . a žene namerno nose tugu sa one strane do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.Uspavanka na domaku svitanja (Koncert za 1001 bubanj) 1. I blombirajte kočnice. ako boga znate. Šefe. Ima nekad. Otvorite širom sve skretnice. ako boga znate. 2. Na slavoluke i luke. šefe. Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju. Riču mi prazne boce u glavi. pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom. Riču kao preklana bela telad. Molim da neko razume ove dobre trenutke kad ležim na mokroj travi sa suzama suvim i plavim.

Inače. mala zabludela subota sa podsuknjom od taftanog praskozorja i brošem uličnog fenjera od prekoputa. Kad ti voz ode. Sasvim mala. Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug. Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna ova mala čekaonica između lutanja i lutanja? U redu: presedećemo još koji nestrpljiv sat. mi smo se divno poznavali. otputovati. Hoću da podelimo noćas ovu poslednju krišku sna i ćutanja i sažvaćemo je svako nad svojim krilom alapljivo i gladno. u krvi stvarno jug. Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće kovita. Biće mi lakše ako znam da smo skuplje plaćeni tamo gde smo se besplatno delili. Pa ja sam. Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo kao jug. uopšte se ne zove: sreća. a užasno se neće. 131 . sakrij pod pazuh smotuljak moga duha. a neće.Da li primate možda umesto novca cveće? U redu: napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može. nego gde smo se pogađali i prodavali. izvini. Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali. Mala drolja – subota u krznu od inja. Biće mi lakše da sve zaboravim ako znam da me se neko seća. ako misliš da se ova stanica zove: sreća. izvini. 3. a nikako se neće. Ostani tako i ćuti. a onda jutarnjim vozovima otputovati. bajagi – iznenadno. Pogledaj: pod oknom trg. otputovati. rođeno moje. 4.

I da oprostiš što te ranjavim poljupcima budim iz sna. gde kad se probude ostavljaju samo oblike svoga tela u vrelom zadahu posteljine i pljuju na pod. i kašlju u ogledalo dok se umivaju. Sedi malo i ćuti. 5. Pogledaj za oknom: lađe. . 132 . Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima. Lete trotoarom papirići neba i jeseni kao pregršt uvelih makova. Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila sa poderanim čarapama i prstenjem od lima.kovitla u krug i vetar kroz naše glave rominja. plače i luta. I kroz sve zore. da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima. od strašne sramote goli. ore.onda bar budimo kako treba goli od zvezdanih visina do dna. ore … Jug moraš da razumeš ove zore. tamo. i ovi sa šeširima. Odlaze u svoje meblirane zalive da sruše jarbole butina i skinu jedra veša. i mokre u vedro ispod umivaonika. Tako bih želeo da svi usne jedan veliki i topli san. Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi poskidali goli. što se odvlače posle noćne smene u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova. I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem sad kad se poslednji put voli. na isti ukus nežnosti i topline. I ovi železničari. i sa kapama. Jug moraš da razumeš zašto ore. Pogledaj: za oknom nebo izvrnulo dlan. od strašnog umora. tamo gde se iz dana u dan istim lažima ispisuje ta isto bespomoćna hronika. svi što su pretplaćeni na sigurnost. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.

6. Ja znam sva svratišta i zavetrine. I garsonjere – šiparice čiji poljupci imaju ukus maminih saveta i ostavljaju po koži stidljive tragove. I budoare – udovice gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika, pred ogledalima i psima. I ćumeze – matore frajle gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima. Moja ljubav je stanica. Bunovna čekaonica u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli. Jedva ću stići pre odlaska da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman. Hreo bih toliko toga da ti kažem. a ne umem, ne umem ništa bolje sad, kad se voli, poslednji put uoči brodoloma.

Druga strana vetra (Neverovatna morska pesma)
Uvod Poznajem neke kapetančine -sve same surove morske vučine. Nose bradurine. Puštaju brčine. Puštaju obrve. Sto čuda načine. Na sve bi načine da su muškarčine. Sve bi da učine da su mangupčine, da su mornarčine, da su junačine. Al’ sve su ove kapetančine za mene obične trice i učine. *** Osim tih kapetanskih kapetana ima na svetu i prečih stvari. Prvo da vidimo šta je to more. Prvo da vidimo šta su mornari. Ko nije plovio, ko nije brodio, ko se od orkanskih talasa skrivao, taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo. I može od te polovine

133

komotno još malo da se skine. Ti misliš: more je samo voda. More je ogromna muška sloboda. *** Mornari znaju: more se plavi samo u sećanju, samo u glavi, samo na slici - na razglednici. Ti misliš: more su samo lađe i samo daleka putovanja. More je kad čovek u sebi nađe mudrost kako se budan sanja i kad su dani slani i sivi. Mudrost kako se sasvim živi. Mornari se, u stvari, ne rađaju. Postaju od svoje mašte najzlatnije. Sami se od sebe sebi događaju Svaki put čudnije…neverovatnije… Zažmure i pogode kad da se dogode i na kom mestu da se dogode. *** Ima tu i nekih drugih nemira: more je najmilije dete svemira. Zvezde ga kao klinca paze i ljube u bistro oko, i maze, I miluju mu kovrdže zelene i u svetlost ga umotavaju, I menjaju mu od vetra pelene kad krenu u zoru da spavaju. Sunce mu od svog najlepšeg sjaja uz svaku obalu, uz tvrde stene napravi bezbroj šlingeraja od algi zelenih i bele pene. *** Oblaci što se nad njim roje Nad kolevkom mu kroz večnost stoje. Mlekom ga od munje i groma doje i oko usta ga izbrljaju šlagom od jutarnje rose svoje, pa ga ljuljaju, ljuljaju, ljuljaju…

134

Sve su to znaci da su rođaci more i mnogo miliona nebeskih tornjeva, nebeskih zvona… Sve su to znaci da su rođaci more i ogromna vasiona. *** Možda i ne znaš: Svi na svet dođu sa nekom zvezdom što je pala. More je opna kroz koju prođu na drugu stranu ogledala. I životu se sasvim predaju i nebo zaborave dok ovde borave, a u stvari se samo ogledaju u svojoj večnosti, u čudu nekom blistavom, ogromnom i dalekom. I misle da su na zemlji samo, a jednako su i tu i tamo. *** Šta čekaš ? Šta gnjaviš ? Šta metiljaviš ? Prodaj šta imaš i kupi vreću. Natrpaj u nju svu svoju sreću. Baci na rame u cik zore i put pod noge: -pravo na more. Isprazni džepove. Sve živo prodaj. Pa tome otkucaj srca dodaj. I malo krilatih snova dodaj. I malo promukle pesme dodaj. Rasprodaj stvari nove i stare. Šta čekaš ? Idi u mornare. *** Idi i vidi što su mornari divna dečurlija i drugari. Pojedi s njima zalogaj hleba. Progutaj gutljaj vode i neba. Posrči poneku psovku slanu. Istuširaj se u orkanu.

135

*** Njemu ne objasne. Mornari i zvezde čudesno znaju Da večno namiguju i večno traju. A on i dalje u vetru diše. Mornar ne umire. on samo sa suncem druguje. 136 . I kad je deda. *** Sad su ti jasnije mnoge stvari. Kad vidiš mornara.Postaćeš luđi od svake bure. Možda bih njihove tajne prećutao da i sam nisam svetom lutao.odu u penziju. ogrnut daljinom kao plaštom. kako to čini u tišini. a mornar . Tone u neku meku čaroliju. I niko ne može da razume i da se seti da primeti kako on sve to čudno ume. još se ne da. Ne vredi za njim da se tuguje. Bio sam šašav od putovanja.u neku drugu dimenziju. Još u daljinu čežnjivo gleda. Postaćeš mlađi od svakog proleća. *** Kad ljudi ostare . Znaš šta je more. Ne vredi suze da se proliju. njega ne uče kako kroz svetlost da se provuče. I misliš: gotovo ! Nema ga više. On mirno ode na onu stranu neba i vode u nešto slobodnije od slobode. Doživećeš za deset godina što neko ne može za tri stoleća. Naučio sam kako se sanja i druguje sa sopstvenom maštom. Duša mu pitomo zamiriše ko maslinjaci posle kiše. Do smrti. I mornari.

sav sam se spleo. jakih momaka.kad god hoće stvori parčence divne samoće. duboka. Pleća mu kao vrata ormana. a kad je besan i kad psuje to se čak preko mora čuje i odjekuje… odjekuje… Čim sam ga sreo .on odmah doda dva-tri džaka i uvrh toga još sedam đaka i šest mornara. ali bar sam se i sunca napio ! Sad i sam shvatam kako se hoće. kako se može i u samoću i van samoće: dalje od svoje tesne kože. da srce svoje van sebe držim.-ne pitaj šta mu je. A duša pileća. 137 . On mnogo voli da samuje. Da sebe učinim za osmeh dužim. staviš mu. mnogo sam gorkih bura iskapio. recimo. Šake mu kao dva buzdovana. na leđa džak . nebo plavo ! O. Srce se nema da se ima. On samo trepne i . moja čvornovata mornarska glavo ! Mnogo me puta vetar šljapio. Prvi deo O tome kako sam prestigao brzinu Znao sam jednog kapetana iz onih mojih mornarskih dana. Sad i sam umem da se pružim. Blesne mu ponekad iz tamnog oka nekakva mudrost drevna. duša meka kao od hleba i od mleka. *** O. Srce se ima da ga daš svima. Da sebe učinim za pamet dužim. more surovo ! O. *** Taj je kapetan bio jak. Pusti ga. kako se želi.

uvrće brk. pa su ti samo oči bogatije. Ko nema brk . Pogleda gore.dobro veče ! Skidaj tu kapu i daj mi šapu. Stoje mornari silni i moćni kao balavci bespomoćni. poštovani stvore. Oči krmeljive. vučino stara. on se ovako važan pravi: dok kažeš britva. Kakva te morska pitanja more. bi li me primio za mornara ? Naučio sam šta je to more. dok kažeš keks. Odmah sam video da mi se svideo. popije bure mleka na eks i smaže za užinu dva para volova i još pokupi mrve sa stolova. Musavi.uvrće žvrk. šta su prostranstva i šta skitanja. Šta vredi da živiš i da se diviš i da preteruješ dok svemu veruješ. 138 . *** Rekoh mu: čuj me. Kapetan protrlja na čelu bore. Čupavi. I reče: pre svega . Po licu im se razvlači dosada. Sad moram da naučim to što se ne zna. Mnogo su tupavi. Pripali lulu. Mnogo glupavi. *** Na brodu odjednom nastade muk. Sad bih da naučim samo pitanja. a glup si ko ćuskija i ne znaš šta ti je. Da čujem. pa mi je žao na kakve si mornare spao.Pa kad sve lepo na leđa stavi. Pljune u more. Šta vrede sva ta putovanja ako su prazna i bezvezna ? Naučio sam hiljadu znanja. *** Gledam te. rekoh. Ko ima brk . Naučio sam sve odgovore. Pogleda dole.

Bio sam pre toga buba lenja. Ja nisam običan kapetan lađe. u stvari.svi da mi zavide i da se čude.svi će da mi se dive doveka. Ti si pametan. Ja morem plovim sebe da nađem. Obavezno se sa nekim pobiješ. 139 . Ja morem plovim i sebe lovim Posada voljno ! Bukvar u ruke ! Svako da nauči do prve luke kako se piše sa obe ruke: “Nije mi dosadno.Zar su to vukovi ? Zar je to posada ? Ti nisi neki levi kapetan. Ti si spretan. Samo se biješ i piješ… piješ… Celoj ulici piće platiš i na lađu se još gluplji vratiš. zevaš i živiš. U luci dva dana voljno dobiješ. Ja sam radoznao da doznam. a ništa. bezobrazan si. ne doživiš. al imaš pravo. Daj se za bure ruma potrudi i sedi da pričamo kao ljudi. *** Šta sam sve učio kod tog čoveka . Ploviš i spavaš. Okretan. Pokretan. Ti nisi neki desni kapetan. sve što nisam doznao. I brzometan. *** Rekoh: moj kapetane sedi. Šta sam sve učio kod te lude . *** On reče: neka te nosi đavo.” Odgegaše se morski junaci da sriču bukvar kao prvaci. Vrućina…more…okolo ništa… Samo se noć sa danom menja od pristaništa do pristaništa.

pa se bojim: da l’ ja postojim ili ne postojim ? *** On reče: sedi drvo na drvo i širom otvori to gluvo uvo. Do večeri se muški potrudi 140 . Stanem ponekad. beli svete ! Šta si ti: mornar ili dete ? Da ne gnjavimo: biću kratak ! Prvi i poslednji zadatak: ne gegaj mi se kao patak ! O. Sve sam.ovako zaista više ne vredi. Pospremi krevet. Da krila sebi u glavu dodaš… Al’ prvo moraš da znaš da hodaš. a ko da ništa ne vidim. Krenem ponekad pa se bojim: koračam. dajte vina ! Šta si ti: mornar il’ balerina ? Prvi se u zoru probudi. moraš pod palubu. Jedno sam. Ovde sam. Vidim da sigurno nešto jesam. ljudi moji. Naučiću te da se setiš kako da brže od metka letiš. pa se sapleteš. a ko da u mestu stojim. *** Probaš da korakneš. o. O. ne znam šta sam i gde sam. Pale ti šiške preko nosa. vrag da te nosi ! Pogledaj kakva ti je kosa. Oribaj pod. Onda se trkom ovamo vrati. ljudi moji ! O. pa se stidim: vidim. Kad ne znaš šta si i ne znaš ko si. Nije to hotel ! Ovo je brod ! Operi uši i nokte skrati. Tamo sam. Stanem ponekad. Pa ipak. Dobićeš jedan ljubak dubak.

a ništa od svega nisam razumeo.onako. Prvi put kad sam na kita seo. da vas ne lažem . *** A nije prosto.da znaš da koračaš ko drugi ljudi. *** U tom sam dupku hodao. Miljama okolo .taj prvo mora da zna da hoda.sve sama voda. Kapetan gleda s komandnog mosta i stalno poručuje: još nije dosta ! Pušta me da se ko stoka mučim i sam od sebe sve da učim. nije to tek onako. kao drugu.čitavo leto. ko hoće u nepovrat da se vine i bude brži od brzine i sazna šta je večna sloboda. Onda on priđe i. Časnu reč. Zvirkaju u mene kao ludi. i odozdo im svima prkosim. luckasti sine. . Pitaju: čime hodaš ? Kako ? Ja lažem. moj golube ? Ja samo ćutim i stiskam zube. marš sa moga broda ! *** Pet godina sam kod njega učio. I u rukama ajkule nosim. Svašta sam smeo. Svašta sam radio. Nije lako. čvrgne mi jednu poveću čvrgu i kaže: upamti. Drugi put: kad more beše rovito. 141 . Kao puž sam se u duši skvrčio. Malo se mazim. Neverovatne sam stvari umeo. Jedino sam se dva puta spleo. eto. I posada se čudom čudi. Kažem: ja to . Zarežim kao četiri tigra. Malo igram. Pita me: kako je. Inače. Ja siđem i šetam oko broda.

Na dlanu mi izrasli đonovi. nego od muke *** Kapetan reče: dobar si đak. Opasno se na mene okomio. pa gledam: mogu da biram . *** Al’ nije bio kraj mojim mukama. Naredio mi kapetan grubi da učim kako se hoda na rukama i da na trepavicama dubim. Stanem. spretan i jak. Bio sam trapav kao slonovi. Stvarno se nisam tome nadao. U stvari: ne mogu da se sete da dublje zavire u svoje snove. Marljiv si. Prste sam lomio. al’ ne od talenta. Ali sam junački sve savladao.od bure džombasto. Mornari samo misle da plove. u nebo bih se sunovratio. Da se za vetar nisam uhvatio. bar pola metra na onu stranu munje i vetra. Nikad se ovamo ne bih vratio.rukama konzerve da šutiram ili da čizme pendžetiram. 142 . uporan. Mornari ne plove. Došlo je vreme da se setiš čime bi mogao da proletiš bar jedan metar. Sve mi je krenulo od ruke. *** Posle se znalo: u svakoj luci skupe se oko nas morski vuci. Nokte sam lomio. Mornari lete. strašno brdovito. U maštu sam se sasvim zagnjurio i odjednom sam strašno pojurio pravo sa ove stare planete negde ka zvezdama poput rakete. Od zvezda bih se sav pozlatio.

Po neku zvezdu usput skinem. Kako to lebdim ? Nije im jasno.Trepću i mrmljaju poluglasno. Visoko se u nebo sjurim. I sto šampita. Daljinu dišem. Onda sam slobodan. I hodam… Hodam… Sanjajte ! To je divno i lako ! Sanjajte ! To bar može svako. I sto krempita. *** Prelećem polja. Prelećem bregove. Raširim ruke. velikani kopna i broda. I povrh svega još . Pa onda zinem i vetar dišem. Poneku pticu usput uštinem. Stavim u zube pola kita. Malo zažmurim. Ni trunku više. Stavim na leđa jedrenjak. Malo se žurim. Blizinu dišem. Kafenu kašiku. pa se vinem. O. Poneku sunčanu nit prekinem.parče brega. Ja sam vam poslednja neznalica. 143 . I sam se pitam: šta je to voda ? Šta je to vazduh ? Šta je to tvrdo ? Šta nije čudo ? I šta je čudo ? *** Probaću tajnu da vam odam: Ja sebi u glavu snove dodam. Svi oni zaneme i samo zinu. *** Onda pokazujem kako sam jak. Ne mogu da shvate takvu brzinu. kapetani svetla lica ! O.

zašto ja letim. meka i duga.odmah sam umeo. Dođe mi da od muke puknem. *** Rastu iz mene kao strela ogromna krila. pa ipak: ništa ja nisam razumeo. U dušu mi je ceo svet stao. čime ja letim. Da kukam.tri kruga.Dlanom dodirujem šume i snegove. I mnogobrojna mora peta. Pa da crknem. Nebo sam grlio i milovao. Dodirujem stenu: iz nje procveta dva cveta… tri cveta… četiri cveta… Raznesem proleće širom sveta. Rastu do juga. Jedino mi je bilo žao što stvarno nikako nisam znao čime sam sebi ta krila tkao. Da promuknem. moja prazna mornarska glavo ! Sve što sam probao . Toga nisam mogao da se setim. Drugi deo O tome kako sam uzjahao i samo vreme O. I mnogobrojna mora treća. bela… Rastu iz ramena. čudesna. Svega sam mogao da se setim. Dalje od juga. Odkud mi svila za takva krila ? 144 . Rastu sva prozirna kao duga. Ni jednom odande nisam pao. al’ ja sam hteo da se setim kako ja letim. Stvarno je bilo lepo kad letim. Nadletim tako sva mora duga. kuda ja letim. nebo plavo ! O. i oko zemlje dva .

sebe našao. I kapetani lepotani. sa mojom dušom i likom mojim ? Zar nismo sa iste zvezde sišli ? Zar nismo sa iste svetlosti došli ? Zbog čega smo se mimoišli ? Oj. ljudino jaka. kako da znamo jesmo li ovde ili smo tamo ? *** Al’ nema više mog kapetana. bleđi. 145 . Godinama je sve bleđi bio. Tako je. Umalo nisu pošašavili i umalo se nisu podavili. kapetane.*** Onda se opet nađem na obali. I mnogi ćurani kapetani. Mornari nisu ni “a” izustili. Brzo su čamac u more spustili i do poslednjeg brod napustili. *** Razmišljao sam hiljadu dana: odkuda vetru druga strana ? Odkuda naličje svemu što znamo ? Možda ga i mi sami imamo ? Možda još negde isti postojim. što si me uzeo za đaka kad imam mozak ko zrno maka ? Oj. I kapetani velikani. Nisu čuda. Mnogi su mornari to isto probali. kapetane. Strašne su žuljeve na srcu dobili. Nikad se više nisu pojavili. Strašne su žuljeve u mozgu dobili. Zbunio ih je taj kapetan. jednoga dana nekuda potpuno izvetrio. Lepo se snašao i . Pitali su se: Šta li je ? Ko li je ? Kako da izvetri kao para ? Kakve su ovo strašne čarolije ? Nisu to vradžbine. Taj kapetan je divna luda.

kad sam se u nebo dizao. *** Docnije. Bio sam jedini među mornarima kome su iz glave izrasla krila. Sad imam odgovor kako da ronim duboko u svoje bistro oko i da u duši nežno zazvonim i volim i verujem duboko. Šta vredi da neko snove plete ? Čime da plete i uplete ako ne postane ponovo dete ? *** Sad imam odgovor kako se stiže samome sebi malo bliže.da smo nekad bili mornari 146 . Podario sam nežnost svim stvarima. najzad sam se opasuljio. kad bejah dečak među dečacima prepoznao sam svog kapetana. Dublje od svoga najdubljeg dna. Javio mi se tajnim znacima. I iste pege oko nosa. jednog dana. Postao luđi od svih aprila. unutra negde gde su nam kosti zlatne od ludosti i od mladosti. o. Ipak su to samo naše stvari to .da smo nekad bili stari. Čupava kosa. na pola puta sve sam shvatio. Dublje od svoga najdubljeg sna. u igri. Dublje od svojih tajni i nemira. Klopave uši. beli svete: Treba ponovo biti dete.*** Jednom. Nema tu vradžbina. Dublje od svetlosti. to . Dublje od Svemira. Što ne bih drukčije brzinu stizao ? Zašto se ne bih unatrag vratio ? U sebi sam se zasmejuljio: da.

a mira nemamo. vredeli. ko nije brodio. voleti. voleti… A kako tome odoleti? 147 . da svetlost javljaju. vredeli. voleti to će me uvek boleti… Voleti. Ko nije plovio. Predeli. Parafraza II Voleti. Parafraze Parafraza I Predeli.i probisveti i drugari. voleti. stalno obnavljaju. da život kao razred ponavljaju i da se stalno. jer potajno se na more spremamo. predeli u mestu sedeli. ko se od orkanskih valova skrivao. Voleti. Dosta je da pamtimo. predeli vredeli. predeli. predeli bledeli. *** Sad skupa rastemo. voleti. predeli. bledeli. od ljubavi se razboleti. voleti. Neka to ostane za nas samo. predeli u sedenju osedeli. predeli. Predeli. I sve znamo. zbog čega bi se ponovo rodio i zbog čega bi ponovo živeo ? Samo mornari i zvezde znaju da večno namiguju i večno traju da vreme uzjašu. bledeli. predeli. sedeli… Predeli.

I samo po zlatnom hodati. Parafraza VI Ćutati. čuvati. patiti. Patiti. ljubiti. a ipak se izgubiti. ljubiti usnama život obrubiti. čuvati. sebe u sebi skratiti. Zubima srce izdubiti. Dodati. Parafraza V Patiti.Odboleti. čuvati. ljubiti. patiti. patiti. patiti. skupiti. Preboleti. Parafraza III Čuvati. čuvati. Skupiti. Patiti. patiti. patiti. Još snova dodati. ali se nikad ne vratiti. ljubiti. 148 . ćutati. patiti. skupiti i čelom o smrt lupiti. ljubiti. u sebe duboko odlutati. ljubiti. a vetrovi će oduvati. Ljubiti. Čuvati. Ljubiti. patiti. u snove se obuvati. ljubiti i ljubeći se ubiti. Parafraza IV Ljubiti. ćutati. Ljubiti. to će me možda pozlatiti. treba i platiti. pa dobro. Šta dalje? Pa ponovo voleti. Patiti. ljubiti.

išao i sebe uvek obišao. ćutati. Išao. zoru sa usana srkutati. išao. bure. ne čekaju me već žure. Išao. mukama. prišao. i sve životu reći. proteći. 149 . ćutati. i iz sebe isteći. proteći. mukama. rukama. u sebe duboko leći. Parafraza VIII Rukama. išao. proteći. A juga kipe duga. proteći. proteći. Ćutati. mukama. Proteći. ćutati. išao i svakom prišao. mukama. ćutati. ćutati. Mukama. A bure. rukama mukama. išao pa se utišao. išao. te bure. Parafraza VII Proteći. i ceo život progutati. Išao. stišao. Proteći. Proteći. proteći. mukama. niz vetar samo šaputati. ćutati. išao. išao pa mirno sa duge sišao. Ćutati.Ćutati. A maestrali stali. proteći. Parafraza IX Išao. mukama. sa nekom nadom o sreći. mukama. proteći.

svitanja i samo pitanja…pitanja… Svitanja. popiti i u sve se uklopiti. Kidati. svitanja. popiti. Ridati. kuda ta hitanja. pa onda ponovo zidati. pa se od zvezda opiti. Svitanja. Parafraza XIII Čekaću. svitanja skitanja. Vidati. Ridati. svitanja. i život popiti. čekaću. popiti. Kidati. Kidati. Hitanja. Vidati. kidati. skitanja. popiti… Popiti. tu gde ne odjekuje 150 . Kidati. Popiti. skitanja. čekaću i biti jeka. Ruke sklopiti. svitanja. Jeka ću biti. U meni stalno sviće. Vidati. pa se u svet utopiti. Kidati. Popiti. Da l’ će me biti? Da l’ biće? Parafraza XI Popiti. Kidati. kidati.Parafraza X Svitanja. Potajno popiti. Ridati. Kidati. Parafraza XII Kidati. popiti. kidati. sa već gotovog skidati. kidati. svitanja.

a vratolomno. I srce prepoluti mi. u prostor. Na sveću ličim. Ogromno. Parafraza XV Ogromno. Ogromno. čekaću. jeseni. iz reka ću.ali se vekuje. odvajaću. jeseni… A mi iz breza doneseni. molim te. I čekaću. Samo pre smrti ne sluti mi. ćuti mi. Parafraza XVI Ćuti mi. ćutaću. Sebe zapaliću ti. Od voska prsti žuti mi. Parafraza XVII Jeseni. vekuje. U prostor. Ćutaću. Ogromno. Pa vikni. ćutaću. Al’ ćuti. ogromno. Gutaću. Ustani. ćuti mi. Odvajaću se. Pa opet u nizine da se do običnog skine. kajaću. I s lišćem polako padali. Pa opet u visine da se do zvezda sine. Al’ volim te. ćuti. domno. A kajaću se. Al’ ako se već vene? koji će da nas smene? Da li ću ikada pristati? Ko će za mene olistati? 151 . Uvis. a još se uporno nadali. Šikni.

Šume za drugove steći.Parafraza XVIII Veje. Plakati. Srneći. Gde je? Parafraza XIX Plakati pa dušu žvakati. Na mećavama se peći. bole. Bos gazim sneg a sve je: aleje srebra! Aleje… Veje. veje… To se mećava smeje. Ali sve to mirno. ali se boriti i sobom nebo otvoriti. Parafraza XX Srneći reći. Sa rekom u zoru poteći. Plakati. veje. veje… To me mećava greje. 152 . Ne. žubore zore. nećemo pogrešiti. i sebe moći preskakati. plakati. Planine gmižu. plakati. Nebo je negde dole. Zemlja je negde gore. Šta mi to znamo o sreći? Sa suncem u sumrak leći. I biti u sebi sve veći. pa se nasmešiti. gmižu. veje. Veje. Sve u jastuk umakati. Bole me zvezde. Plakati. veje… Tražim joj stope. Parafraza XXI Žubore. Srneći. veje.

žubore zore. Pitom sam od divljine. 153 . Nek rade tambure. Čujem joj hod kroz gorki um. A sve mi je. Parafraza XXII Svanulo.Mora se uvis dižu. violine. Proleće. pa u mozgu nešto sine. Iz sebe u zoru svićemo. Videćeš opet: bićemo. Neko mi noći krade. otvoriti. Violine. Voleću. Parafraza XXIV Violine. otvoriti. Nek suza iz oka mine. I ona voleće. Pa se dižeš iz prašine. svanulo. Ne znam da na?em gde mi je. u visine. Violine. U oko mi je kanulo. proleće. proleće. a gore. Parafraza XXIII Proleće. Tražim je čitavo proleće. Žubore. Koji da noćas biram drum. Sve bolje mi je. A sve mi. Parafraza XXV Otvoriti. proleće. proleće. rade. Serenade bez nade. svanulo. Neko mi dušu krade. u visine. Sa samim sobom se boriti.

Otvoriti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. i bili važni i tajanstveni. Ubili su ga fašisti 1942. i zemljopis. Dogurati. i šeretski. ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. da otpeva sve svoje lekcije. Proglasio sam ga za svog druga. ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše. zapalim sveću i plačem. kao da je nešto drugo nego ostala deca. Napadala su me ponekad i petorica. Šutirali su mi torbu po blatu. Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. Kad bi mogao. Kad voze zađe za okuku. Kad sam bio garav U ona davna i daleka vremena. blag i pepeljast kao svila. Mnogi Cigani zovu se Nikolići. Petrovići ili Jovanovići. i poznavanje prirode. mnogi se i danas zovu Mile. malog buljookog Ciganina. Jednog dana. na dnu negdašnjeg Panonskog mora. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije. užine. zbog zrikavih očiju. a da ne peva. otvoriti. i dugo smo. Ali izdržao sam. ali onaj moj drug. dugo još lebdi na južnom nebu. i ostao. bez razloga. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci. otvoriti a strašno se umoriti. i tablicu množenja. pamtim to kao iz neke čudne magle. u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Tukli su ga svi redom. onakav Mile Dileja. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. da ga ne uvredim. olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom. Počeo je da krade zbog mene gumice. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta. Naučio me je ciganski. liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake. pa se zatvoriti. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. o snovima i kletvama. nešto drukčije od svih ostalih. pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume. kad sam bio dečak. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli. prosto zato što je Ciganin. čak i one najjače. i bezobrazno. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Već čudan. Dve humke u ravnici. Ne gurati se. Ponekad tamo odem. Iako najmanji u razredu. i gorko. providan kao staklo: Mile. imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića. Na pustim poljanama u predvečerja. Imao sam zbog toga mnogo neprilika. Kad god neko nešto ukrade. A za njom. ide čerga. o zlom duhu Čohana što jede decu. kod Pančeva. kao da nadrasta krošnje. danima. premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. I tako usamljen. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi.Pretvoriti u sunce vrhunce. Mile me je obožavao. kad provirim kroz okno voza. a on. rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. kad je sve to prevršilo meru. Otvoriti. dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja. plavokos i kukavica. o čergama i skitnjama. boljice. i da se noću druži s đavolima. i tužno. A vladalo je verovanje da je urokljiv. U gradskoj vrevi. Ne uzaludan. Kroz vazduh. na pedeset koraka. 154 . bio bi najbolji đak u razredu. rekao je. bio je ipak. Bio sam dosta nežan dečak. koga su zvali Mile Glupavi.

Da reči tako ne idu. Uperio mi je pušku u grudi. Tako su okupatori odredili. vraćajući se tako. Oni kažu da to ne postoji. Očekivao je. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega». Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. pod oružjem. «Žao nam kad plačete. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. okruglo rumeno lice. Ali pred ovim dečakom ne smem». uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. A Mile Dileja? Ja u boga ne verujem. onda ga molim da tamo. Bio je nasmrt preplašen. «Čohano jede sveće». sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. I uvek se piše velikim slovom. «A koga se to bojiš?». Dogodilo se da smo jednom. «On se boji. valjda. Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. gledajući ga u oči: mir. u onom svetu mraka. Uvek ga je tako mnogo želeo. od silnog straha i bola. vojnik me je poveo ulicom. vešticama. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati». plašite ga đavolom. «Zato se i ja bojim kad sam sam. domaćih. Žuta traka je značila da on nije čovek. Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. čime god hoćete – vrištaće i dalje. Žarkova banda. Romi – to je isto što i Cigani. Oni to zovu: muzička kapela. «Boji se da ga ne ubijete. Vodio sam ga kući iz škole. A ja znam da idu baš tako. samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. Išao sam tako na prstima. nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti. Ako ne postoje pesme. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Ne prestajući da se smeška. Imao je dva plava oka. Čudno. Ali ako ga negde ima. i da svako može da ga ubije kad hoće. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć. kad dete u kolevci plače. korenja i tišine. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». da ću zaplakati. 155 . kazao sam. dete koje još ne zna ni da govori. Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja. rekao sam. gospodine vojniče». rekao sam. evo. stanem uz njega da mu sačuvam strah. Kažu da se Čohano boji svetlosti. nego Ciganin. vilenjacima. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga. Jednog od ovih naših. kaže mi basista Steva iz Silbaša. Mile je ćutao i gledao u zemlju. kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. I dalje se smeškao. Ja sam ostao živ. ide Čohano – dete će okrenuti glavu. «Iz poštovanja». naježiti se i zaspati. govorili su. A ja. U vilici mu se caklio zlatan zub. Idite u neku cigansku kuću i. Ali ako mu kažete. a ja mu čuvam strah». Ni u strašno Čohano. kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. polako. kad mu čuvaš strah?» «Brat». pevaju te pesme. Družim se s njima i plačem. ostaćeš bez nosa. a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. I ja. neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža. rekao sam. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. upitao je Mileta. plašite ga babarogom. gospodine vojniče». koliko mogu da se uspnem na prste. jer je duh mraka i smrti. u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. već godinama lutam i izmišljam pesme Roma.Onda je došao rat. i još ponešto izmišljam i sad već. Došlo je strašno Čohano. «A šta je on tebi. Bio je u šlemu. Digao ga je tek toliko. izmislićemo ih za vas». Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. koga se plaše i deca i odrasli Cigani. ništa drugo nisam umeo da mislim. sreli nemačkog vojnika.

Ili ako ih je bilo. pa i u osjećanjima. Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin. U Pančevo se porodica doselila 1941. prostorne i vremenske. s razlogom. Tako prisvojeno vrijeme postaje pobijeđeno vrijeme. sa naslovom ”Bata iz Banata”. Baš u tom preticanju žive zanos i smisao. ”Nasmejani svet”. Kao neumitnost. smatrao ih je motivskim predloškom za pjesničko nadahnuće. Kikinda. To je Antić s ponosom isticao. iako znam da je skupa cijena takvog življenja. profilišu ono najljepše što se talasa u mlađahnom biću. Za života ga nije opominjala da umjerenije živi. Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak. rad u listu ”Pančevac” gdje je pored novinskih tekstova i uređenja dječje strane pravio i strip. Nikad ni riječi prigovora. fakultet. Neka vrsta racija u svemu. Prezent i futur kod njega su uvijek kucali istim bilom. našla blisko utočište kod brojnog čitateljstva. na sve strane. druga je stvar Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece. Ptica je središte toga tajanstva. koje su. Otuda tolika jagma mladeži za ovim djelom. govorio je. a riječi kao prenosioci subjekta. ”Boje i reči”… Tu su i filmovi ”Doručak sa đavolom”. U tome je nalazio zadovoljstvo i okrepu. Kako je majci bilo u srcu. godine. Raskidao brakove čim su zapali u krizu. To je ono stanje kad želja želju pretiče. Niko vrijeme zaljubljivanja nije tako vjerno i tako kristalisano dočarao kao ovaj poeta. tražio je crne figure. gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”. likovao je: Još se ne spušta moja zastavica! Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt. Posebno zbirka za djecu ”Plavi čuperak”. Duhom je ukidao sve udaljenosti. doživjevši mnoga izdanja i nesuzdržane pohvale. Da se trenucima transferira vječnost. Da je to predigra. rastave. Za njega nije bilo prepreka. prvi se put zaljubio. Iako je dijagnoza bila crna. pomenimo ”Plavo nebo”. ”Koncert za 1001 bubanj”. ponekad i sa ciničkom opaskom. u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. To se vidi po broju pjesničkih djela koja su. da nije došla opaka bolest. U Beogradu i u Novom Sadu. ”Strašan lav” i drugi. U zbirci ”Plavi čuperak” želja se preobraća u taj zanos. Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom. Pančevo. nije prestajao da piše. A mi znamo da je zanos najljepša karika života. Zato ga je bezdušno rasipao. Nebo vječni izazov.Stari most Meha Šehić Antić je imao preveliku energiju za jedan život. ”Sveti pesak”. I kod jednog i kod drugog osjeća se potreba u traganju za vremenom. od trena i za tren. a za igru su potrebne realne stvari. Let njeno suštastvo. To bi mu poništilo punoću života. Možda se Antićevo shvatanje vremena i života poklapa sa Prustovim. I uvijek se novom snu predavao. sva bezmalo. ”Roždenstvo tvoje”. što je ujedno i traganje za samim sobom. Ptica kao simbol u Antićevoj poeziji ima takvo označenje. Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Zvukovi se skladno pretvaraju u posebnu omamu. Dovoljno je pročitali njegovu knjigu ”Mit o ptici” i uvjeriti se koliko je tajanstveno imanentno našem biću. ”Široko je lišće”. Znala je za njegovu boemiju. Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze. Pa i nju je pjesnički prihvatao. Kad smo već kod djela ovog pisca. 156 . I tako bi to trajalo. A to je umio. Poslije slijede gimnazijski dani. Poeta se sa time nije mirio. Mislim da je živio magnoveno. Sa ljekarom koji ga je liječio. I da igra šah. Dvije su stvari za biće nužne. Tu je napisao i prve stihove. Pomenuli smo Antićevu energiju. Tu proživjela tamne okupacijske dane.

na svoje vrijeme i njegove vrijednosti. Najviše one koje su nadahnute maštom. Ovo naše danas je deo te revolucije. Bio je posjednik neslućenog dara i energije. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje. uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime. na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu. u intenzitet najjače vrste. možemo reći da je ono svrhovito i životno. Ako ono dobije imaginativnu osnovu i ako od nje potiču mnoge amplitude duha. iz životnog i stvaralačkog ugla. budući da se iz njega vjerno rađaju slike i prve važnije spoznaje. ali još više uznijet pjesničkim zanosom. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine. predsjednik Kluba. Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća! Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba. sačuvavši u njemu one trenutke koji domašajem obuhvataju najdalje trenutke prošlosti. na dan njegove smrti. 157 . ali je svojim stvaralačkim darom nadvisivao sredine u kojima je živio. koje je samo smrt mogla ukrotiti. koje je u pjesništvu otkrio. kada je stvarnost bila odveć maglovita.U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. čašću kao puškom. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. ne ispuštajući iz vida same dubine života. slobodom i pameću. I onda kad je zakoračio u punu stvaralačku zrelost. Čuvajte je. Mislim da je kod Antića ona bila stožer jedne fine unutrašnje prozračnosti. Zbirkom pjesama za mlade ”Plavi čuperak” i zbirkom poezije ”Mit o ptici” uvrstio se u red najvećih pjesnika na tlu bivše Jugoslavije u drugoj polovini prošlog vijeka. Petar Kerečki. ono je predstavljalo crpku koja je napajala bogate stvaraočeve svjetove. U trenucima njegove bolesti. a ne kočijaša.” Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor. sa brzim prelaskom iz jednog osjećanja u drugo. A za pamćenje je važno da putuje kroz vrijeme. o kojoj je Davičo. Reći ćemo da je to djetinjstvo. ističući da je ovo skup pisaca. Antić se osvrnuo. banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri. održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika. Tako je i bilo. Život Miroslava Antića je jedno veliko djetinjstvo. dakako pripit. Evo doslovno tih riječi: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. Pamtim ga kad je jedne noći. Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom. Boemijom i pijanlucima najviše je ugrožavao sebe. Pamćenje samo za sebe za stvaraoca mnogo ne znači.) nazivali su ”mokrim bratom” iz Mokrina. ne remeteći pri tom svoje značenjske upitanosti. Pjesnik koji je pjevao za proljeća Žarko Đurović Miroslava Antića (1932. dostojanstvom. izrekao najlaskavije ocjene. petnaestak dana prije toga. Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama. – Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić. u posljednjim časovima. zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi. Rekao bih nešto nalik snu. na petom spratu i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pjesama ”Ispričano za proleća”. Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu.

razmišljam o Antiću. Zbog toga je postao klasik. Naprosto. "Plavi čuperak" ulazi u istoriju književnosti kao knjiga koja će se izdvojiti po broju izdanja. Mika Antić je uspevao da bude dostupan svakom čitaocu. počeli su da se podučavaju iz navedenih vještina. Bio je zaljubljenik raznih borilačkih vještina – boksa. blizu bivše banovinske zgrade. Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije. iako priveden. prvo Jesenjinove. pre tačno dvadeset godina. Miroslav Antić je bio pesnik koji je godinama brusio svoju poetiku. zaboravljajući na službene obaveze. sastajali i tamo gdje je radio u ”Dnevniku” kao novinar. Odobrovoljeni šef smjene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću. Iako je u svojim pesmama saopštavao filozofski ozbiljne stvari. – Zaslužujete jednu turu pića! – rekao je. a poslije za film. a umro je 24. a poslije svoje. koje je bilo i prvo poznanstvo. Najčešće u kafanama. koja nas je. njegovoj poeziji i burnom životu. Od toga trenutka. recimo u svojoj zbirci "Horoskop" koju posvećuje svom sinu s molbom da nikada ne pristane na čopor . Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pjesnika. Pravi zoru kad je veče Mića Vujičić Književnik i novinar Raša Popov rekao je jednom prilikom da se tajna fenomena Miroslav Antić može odgonentnuti tehnikom "Fukoovog klatna". Pre svega zbog toga što je bio svestran i zato što nije bilo posla koji mu je bio stran. slikarstvo. zahtijevao da i mi zajedno sa ”uljezom” napustimo klupske prostorije. Recitovao sam i ja pjesmu sličnog sadržaja. To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu ”Triglav”. pomenuvši neke pojaseve u koje se ja veoma malo razumijem. Antić se obratio šefu smjene sa molbom da. za poeziju u prvom redu. Ovaj mu je uslišio molbu. stilskim 158 . Lako je iz njegovih pesama uočiti koliko je voleo život i koliko se trudio da od njega uzme sve što mu se nudi. rado bi mi rekao da su uznapredovali. Pitajući za njih kako su. čovek je bio genije. novinarstvo. Njegove pesme su lepa književnost. Međutim. nadomak kafane ”Grčka kraljica”. ali i bestseleri koji se čitaju i na plaži i u školskoj učionici. Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi).Kerečki je. Sam Antić je govorio da je živeo stotine godina. Antić je recitovao Jesenjinovu pjesmu ”Pismo ženi” da bi se tome recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pjesmom ”Šemsa”. održavao sam bliske odnose sa Antićem. u Novom Sadu. Ono što me je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. Iako su često podvlačili njegovu boemsku crtu. bio je i mudrac. koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac. recituje stihove. U "Garavom sokaku". mada smo se na obostrano zadovoljstvo. usljed narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu u Knez Mihajlovoj ulici. Bio je pesnik tinejdžera . na vremenskoj distanci. Rođen je u Mokrinu 1932.pesnik koji se usudio da poetski rafinirano piše o njihovim prvim ljubavnim iskustvima i problemima. U njima se Antić igra rečima i pesničkim oblicima. No. o čijim je pesničkim i astrološkim dostignućima najstudioznije i najbolje do sada pisao Antićev zemljak Raša Popov. svoju. godine. Bio je pre svega pesnik. i te bi se informacije morale uzeti s nevericom. Nekoliko zbirki pesama govori tome u prilog. džu doa… Kad su mu sinovi pošli u školu. Iza nje krio se jedan nepresušan dar za mnoge oblasti. Sada. uz saglasnost prisutnih. bio je pesnik s jakim socio-angažmanom. – Važno je da nismo dobili po turu! – uzvratio je Antić. juna 1986.

pozorišni reditelj. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu. simpatičnu profesorku muzike koja je od onih karaktera za koje se ne zna šta su. u selu Mokrinu. obrađivao drvo. Piše roman u jednom dahu. Ipak. Zlatnu arenu za filmski scenario. To je prvi (avanturistički) nivo priče. filmova koje sam snimio. Sedmojulsku nagradu Srbije. Bio zidarski pomoćnik. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Ostalo. U stvari. Svejedno. što nije za najavu pisca nego za šaputanje. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. To je ljubavna priča o odrastanju tinejdžera Vuka Pavlovića koji na moru pokušava da osvoji visoku i strmu morsku liticu koja je već usmrtila nekoliko ljudi. reportaža u novinama.figurama i rimama. To je čista moja biografija. ili uređivao Zmajev "Neven". gde sam išao i u osnovnu školu. priča postaje ljubavna romansa. Umesto ruže na njegovom grobu 159 . A radio sam svašta. fizički radnik u pivari. mogao bi da bude sjajna metafora karaktera ovog neverovatnog čoveka čija bibliografija. bio konferansije. rekao sam u pesmi "In memoriam". jer oni. Goranovu nagradu. Boba je i drugi roditelj i potencijalna ljubavnica. Roman "Stepenice straha" koji je reprintovan u sklopu sabranih dela Miroslava Antića koje je objavio novosadski "Prometej". mornar. godine u "Novinsko-izdavačkom preduzeću Forum" iz Novog Sada. dramskih tekstova. vodio televizijske emisije. Ali. kubikaš na pristaništu. To nije laka stvar. bez preterivanja. Zanimljivo je kako se klasik naše književnosti prilagođava žanru. radio kompresorima. Dve "Nevenove". glavni junak Vuk ima haklberijevski problem. Tražeći izlaz za Vuka. "Treba se setiti očima. nagradu Sterijinog pozorišta. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list "Ritam". a studirao u Beogradu.. opet su tu pametne filozofske maksime koja obeležavaju Antićeve dvadeset dve zbirke poezije. liči na telefonski imenik. glumio u jednom lutkarskom pozorištu. Već na prvim stranama stoji da ljudi obično gledaju u nešto. bar đacima u školi. slika koje sam izlagao. No. Ja bih bio najgori đak. S pojavom Olje. godine u severnom Banatu. ona je još jedan arhetip biser u roto dramaturgiji Mike Antića. nažalost. ali da ipak nije dovoljno videti. držeći se pravila vikend romana. koja pravi zemljotres u srcu glavnog junaka. Živim u Novom Sadu. onakvu kakvu bih želeo. Ovo je knjiga koja ne odudara previše od ostalih romana iz edicije "Svi pisci sveta". Imam i neke nagrade i priznanja. jer ni svoj život nisam naučio. Nosilac sam ordena zasluga za narod.. još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao.. ali i literarni zanatlija. On pokazuje da je sjajan pesnik." . umem da napravim krov. moraju da uče i život pisca. a u znamenitoj ediciji "Svi pisci sveta".. ako nikome drugom. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Miroslav Antić u priču uvodi Bobu. kao da piše roto roman iz tri poteza. ja svima kažem da pravu biografiju. Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju koja bi poslužila. jedan od najinteresantijih podataka vezanih za ovaj sočni i bogati životopis svakako je podatak da je Antić napisao i jedan ljubavni roto roman. I u svim ostalim svojim pesmama". bavio se vodovodom i kanalizacijom. pod podnaslovom "Ljubavni vikend roman". U svojoj autobiografiji Mika kaže: "Rođen sam 1932. I u "Stepenicama straha" Miroslav je Antić. a koje su tako lepo kocentrisane u zbirci "Horoskop".. čak i pravio lutke.. ali Antić. Njegovog junaka ne zlostavlja otac kao Haklberija Fina. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Roto roman "Stepenice straha" objavljen je 1973. Ima čak 3225 bibliografskih jedinica! Tinejdžerski roman "Stepenice straha" potvrđuje Rašinu tezu o fenomenu "Fukoovog klatna" čiju je tajnu Mika očigledno znao i mogao bi s delimično odgonetne tajnu tog mudrog svaštara i zaljubljenika u svaki atom života. renesansna ličnost s hiljadu zanimanja. ali se njegovi roditelji svađaju.

zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku". kultna ličnost. kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne.činio je to sa prevelikom strašću. Sve što je uradio potpisivao je kao pesnik. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. U njoj Antić nije čuo zvezde.Novi Sad. I potpisivao kao Pesnik. Oni koji su o Antiću "znali sve" iz kafanskih priča i naklapanja. To je ta njegova trajna i tajna veza: Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. unjkavi govor. mirisao trave. koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko.Sve je stvoreno iz kretanja. 24. U samrtnom času. grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo. a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. a ko se više kreće nego novinar. 160 .3. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet. samo u pisanom obliku. Živeo je više života.pesma. Antić je bio neponovljiv i postao. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže. Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" . Da ne govorimo o novinarstvu. preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom. Antić se preselio u legendu. sem Australije. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa. hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli. slikarstvu. u pozorištu. i onda kada je promišljeno pravio. nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura. posejao je tragove svoje genijalnosti i u "pobočnim umetnostima": na filmu. uistinu. za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu"). u biografiju. iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Rečnik Vojvodine". Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. pesničko u svom biću.Milan Živanović Na današnji dan pre sedamdeset godina u Mokrinu je rođen neponovljivi Miroslav Antić.6. u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj. Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu. najmanje osam. Još za života je bio mit. prigodan tekst. razumevao ptice. tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Antić je znao da kaže: . a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika. osećao moć zemlje. 14. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste. lažna slava.1932 . uradio svojom rukom. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica. Iz Ulice Mihala Babinke broj 1. Krećući se u svim vremenima i prostorima. savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja. U svemu što je takao. 152 izdanja Antićevih knjiga. On je sve to zvao .1986) ne treba nikakva lakirana biografija. Više od knjiga čitao je ljude. a ceo radni vek proveo je u "Dnevniku" i bio njegova "prva violina" Miroslavu Antiću (Mokrin.

odakle puca krasan pogled na ravnu Posavinu. Inače. kao da je slutio da mu je to i naše posljednje druženje u Gradačcu. Rekao je još i ovo: ”Moram se složiti sa nobelovcem Ivom Andrićem. Srce. i lekar. Biću u Gradačcu nekoliko dana na svoj račun.Tom Antiću vredi se vraćati. Među pjesnicima. Dolazim svojim kolima sa ženom i dva najmlađa sina. tog lijepog maja 1982. negdje oko pola noći našla se pjesnička bratija da se onako za svoju dušu ispjevaju i raspolože. I tako prebirajući po sjećanjima i uspomenama na pjesnika Miku Antića i na njegov boravak u Gradačcu i druženje sa ovom pjesničkom ljepotom od čovjeka. Već tada mi je kazao koliko je Gradačac ”divan i lep gradić” i da bi to mogla biti druga ”pesnička Meka”. gore na Seir-čardaku. posjeti Gradačac. pr. da smo Haso (Hasan. Ta pjesnička noć ostala je nazaboravna za sve one koji su imali tu privilegiju da se u tom času zadese na Seir-čardaku.) Fazlić i ja sa porodicama ostali još dva dana za svoju dušu. i savest.a.) u Gradačcu. Drugarski pozdrav svima Miroslav Antić.maja 1983. čak tamo do kasabe pjesnika nezaboravnih stihova o sevdahu i neimaštini Muse Ćazima Ćatića. godine na starom Gradu na Konaku ”Zmaja od Bosne”. iz tog prelijepog maja hiljadu devetstotina osamdeset i druge Miroslav Antić je izrazio želju da se opet i još jednom. Ja ću doći u Gradačac 12. Čekali smo i čekali. odmah poslije Mostara. da bi se u tom iščekivanju pojavio poštar na ”kolibriću” sa telegramom 161 . Zahvaljujem Vam se na pozivu.. ”prije nego što odem preko reke”. Čvrsto obeća da ćemo mu javiti tačan datum kada se budu održavali naredni ”Kikićevi susreti”. Ona mi je i šofer.” Pred Hotelom Banje Ilidža u Gradačcu tog 12. Uvek! Ima jedna nevolja Sadik Šehić Uspomena na pjesnika Miroslava Antića Pjesnik Miroslav Antić dva puta je učestvovao na nekadašnjoj Republičkoj kulturnoj manifestaciji ”Kikićevi susreti” (1980.godine čekasmo u dva popodne Miku Antića.. godine stiže pismo sa ovim sadržajem: ”Dragi drugovi. Zato i ne smem bez žene da se krećem na daleke puteve. To je bio svojevrsni pjesnički festival koji je trajao sve do pjeva prvih horozova! I poslije te pjesničke noći sa Seir-čardaka. ali nevolja je u tome što ne znam koji je hotel. Ja snosim troškove boravka moje dece i žene. Ta noć ostaće nezaboravna i za ovdašnjeg legendarnog konobara rahmetli Mandžu koji je te večeri posluživao pjesničke velikane. nalazila se i naša divna pjesnikinja Nasiha KapidžićHadžić. pa Vas molim da me shvatite. maja do dva popodne. kako mi je rekao na rastanku. pored ostalih. i naravno da ga željno očekujemo u našoj sredini. dosta loše sam prošao februara. i 1982. da bi potom dodao ”to je grad u koji moraju dolaziti pesnici”. I slijedećeg tamo majskog dana 1983. Meni se prošli put kod Vas toliko svidelo. kada je rekao ”da je Gradačac grad u kome se morao roditi pesnik”. Bio sam dvadeset dana u bolnici. pa Vas molim da mi rezervišete jednu trokrevetnu sobu. Ima jedna nevolja.

biće mi lakše da zaboravim ako znam da me se neko seća. Vama domaćinima i svim mojim drugarima srdačne drugarske pozdrave Vaš Mika Antić” A vijest da je prestalo da kuca to bolno pjesničko srce silno je rastužilo njegove gradačačke drugare i sve poklonike lijepe pisane riječi ne samo Kikićevog Gradačca i Posavine. mi smo se divno poznavali. a onda prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno. jer moje bolno srce ne da mi da se pomerim iz kreveta. presedećemo još koji nestrpljivi sat. Za lep uspeh Kikićevih susretima.ove sadržine: ”Dragi drugovi. sakri pod pazuh smotuljak moga daha. Biće mi lakše ako znam da smo skuplje plaćeni tamo gde smo se besplatno delili. Zato i hoću da noćas podelimo ovu poslednju krišku ćutanja i sažvaćemo je svako nad svojim krilom alapljivo i gladno. Na Mikinom grobu svirala je tužna muzika čuvenog vojvođanskog tamburaša Janike Balaša. ako misliš da se ova stanica zove sreća. izvini. tužno da tužnije nije moglo biti! Uspavanka na domaku svitanja I Kad umrem. oprosti. Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali. 162 . oprostite što ne mogu doći. Inače. Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna ova mala čekaonica između lutanja i lutanja? U redu. ne zove se sreća. Zaista. nego tamo gde smo se pogađali i prodavali.

mala drolja . fijakerom niz drum stari. Kapetana sam bacio u more i sad na svoju ruku napuštam dokove siguran da ima bezbroj neznanih strana sveta i dobrih dalekih luka. Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad sav tako vreo kao jug kad se lišće i novine kovitlaju u krug i vetar pločnicima rominja i luta. Jedan brodolom više ili manje. ili se dosadno lupao u vozovima zevajući u jednolike stanice uz prugu. za mene ionako ne menja stvari i nema uticaja na moju dugu. Savim mala.subota u krznu od inja. A tako je važno što nisam otputovao. Nisu me udavile kreolke juga u bedrima i svili. ili. Pogledaj: pod oknom trg. mala zabludela subota sa zhiponom od taftanog praskozorja i brošem uličnog fenjera od prekoputa. na primer. Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad odjednom tako sam. svejedno. Nikome nisam kupio srce od kolača 163 . Moj život je veliki bezazleni brod što o kamenje krvavi bokove i muče po ostrvima zarivajući rogove jarbola suncu ispod struka.Ostani tako i ćuti. ovakve kao tvoje. malo crnje i belje. a svuda pružene ruke. Ja uvek više ponesem iako suviše dam i uvek nekako ostanem nerazdeljen. ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova.

Ali ako smo se već u ovoj čekaonici života poskidali goli. Oprosti što ne umem ništa bolje da ti kažem sad kad se voli. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima. Pogledaj: pod oknom nebo izvrnulo dlan. kuvam ručak u kompasu i nikad nisam prenoćio u istim lukama. preobraćen u primitivca koji sve dočekuje čelom i sve oseća rukama. ja bih ostao plav i ne bih se ovamo vratio. a ja. Pogledaj: pod oknom lađe. I veruj. da sam bar jednom u tišini nekakvih oblaka ili stanova bio za čas plavlji nego svi aprili. Pozdravljaju se našminkane fabrike mleka koje su nadojile deset hiljada prolaznika u ovim gradovima. Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavačice šarenila sa patent . Sedi tako i ćuti. zagrcnut od vazduha i pića. Moj život je veliki bezazleni brod. Odlaze u svoje meblirane zalive da sruše jarbole butina i skinu jedra veša. da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.i nikom oči pozlatio. onda bar budimo kako treba goli od zvezdanih visina do dna. Oprosti što te gazim poljupcima i psovkama milovanja budim iz sna. 164 .čarapama i prstenjem od lima. I sav sam divalj od sreće što sam izneo glavu i prošlih i budućih krvoprolića.

matore frajle gde vam skrušeno prostiru pred noge pragove i čuvaju u patosu cvrčke kad dođe zima. Tako bih želeo da svi usne jedan veliki i topli san. pred ogledalima i psima. Moja ljubav je stanica. gde se istim lažima iz dana u dan ispisuje ista bespomoćna hronika. Jedva ću stići pre odlaska da se umijem u tvojoj kosi i osmehnem loman. i budoare . gde kad se probude ostavljaju samo oblike svoga tela u vrelom zadahu posteljine i pljuju na pod.udovice gde vas teraju da se skidate pred slikama pokojnika.šiparice čiji poljupci imaju ukus maminih saveta i ostavljaju na koži stidljive tragove. i mokre u vedro ispod umivaonika. Kad umrem. Ja znam sva svratišta i zavetrine. a ne umem. i ćumeze . Bunovna čekaonica u kojoj nema vremena da dosadi i zaboli. poslednji put uoči brodoloma. 165 . Hteo bih toliko toga da ti kažem. I ovi prolaznici sto se mršte i odvlače sa noćne smene u trećerazredne hotelske sobe brakova.lete trotoarima papirići sunca kao pregršti rumenih makova. na isti ukus nežnosti i topline. gde su pretplaćeni na sigurnost. i garsonjere . ne umem ništa belje sad kad se voli. i perući se prskaju na tavanicu i zidove.

Sleteće najbliža sijalica kao gladna muva da mi posiše ušećerene zenice radosna što se iskrala od svojih lakomih rojeva. Odavde. a nebo su.skotrljaće se sa trepavica dve kapi lepljive tame na dno mog prozračnog vida. pa do u nedogled: sazvežđe zuba. Ovde ničega nema. Možda je dobro da znaš: ja ništa nisam umeo da zidam. Ovde ničega nema. Ulevo: ruke se prodaju na metar. ali sam uvek želeo da od ovog grada čudo sazidam sa bezbroj zvezda zakovanih na dovratke umesto kućnih brojeva. Svi se polako prodaju u bescenje. I ista odela za opela. I ista odela za rođendane. samo nekoliko kapi moje sestre u parkovima starim. Čak i ptice polako poručuju veštačke vilice. samo nekoliko grama moje majke kad jesen na trgovima uzre. 166 . Misliš da nisam video čime male trave ujedaju svoje uvele matere za požutele evenke grudi? I misliš da se nisam pravio da ne primećujem i da su mi sva neba bela? Ovde su suze od domaćeg likera i krv od kamilice. verovatno. izmislili tek onako uzgred nekakvi pitomi i licemerni besposličari. Udesno: sve sami trgovci i spomenici.

obojene i luksuzno pakovane Ostalo je sve jednostavno do podlosti: travama prskaju kičme i iz asfalta se čuju prodorni zeleni krici. a sijalice su rumene kao obrazi seoske dečurlije i vrlo pažljivo lakovane. uostalom. Posle svega: još malo odnegovanog poverenja u kravlje oči pretrpanih izloga. 167 . pred kojima se nadahnjujemo za male podvige kad se u rezervoarima vilica gorivo smeha isprazni.po izboru. ko bi se drugi setio da sam sit malih crnih bogomolja sa napuklim vilicama i zelenom svećom od zvezde u kaljugama oblaka na zvonicima. Uspavanka na domaku svitanja II Kad umrem. I trpimo se zadovoljni beznačajnim kupovinama i umiremo kraj toga i zbog toga. Ko bi se drugi. nek se skotrlja mesec na belu skazaljku druma i otkuca limenom glavom dobodošlicu mesečaru. Odnesi me bolje onamo gde se veče taloži u obrvama šuma i reka brsti plićake u sevaru. Tako želim da se rastočim svim žilicama i utolim krezubu žeđ vidicima. nemilice trošeći razmenjen u sitniš onaj svoj najveći praznik.

Ogledala su odavno jedine ikone istaknute kao transparenti nad kolevkama i rakama. I našminkani. Tu se sve rešava do brutalnosti jednostavno u frizerskim salonima življenja i niko ne niko ne oseća koliko je ponekad važno pomoliti se mojim i tvojim obešenim šakama.Nema smisla da me na prevaru spuštaš u četvorougaonu čeljust ovih profanih raka. Na ovom groblju. 168 . Možda mi nećeš verovati. na ovom groblju predveče zaključavaju kapiju kao da je to internat u kojem se vaspitavaju bubuljičave šiparice. Od svanuća do večeri i neprestano tako: od večeri do svanuća. kad pogureni i sitni. sa prikačenim medaljama osmeha i opasačima građanskog reda. zauzeti svojim beznačajnim važnostima. zamisli. svi se tu uzalud igraju velikih šarenih igara u svom predelu paučine. ali ima razlike između mraka i mraka. odeveni u nakaradne uniforme banalnosti. Ovo je grad bez hramova. I sasvim im je dosta. Odnesi me bolje daleko nekud. dele okolo svoje ohladnele poljupce i ljuljaju se na konopcima prolaznosti od vrtoglavice zvezda do vrtoglavice trava. daleko. gde je jesen već zalutala neprimetno i meko do članaka u prozeble barice.

zavučeni u sigurnost zavetrina i streha. pa su jedini izletali glavom i sanjarili a drugi izletali nogama i trgovali u letu. tegleći povrće nerazumljivog laskanja i lišće malih nastranosti i dobroćudnosti sa velike pijace svakidašnjice u začešljanim korpama i obrijanim zembiljima glava. Od svanuća do večeri i neprestano tako: od večeri do svanuća. pravdaju se pred sobom i licemerno teše posle neuspelih parada prosečnosti i tišine. I samo ponekad. kad se poskidaju do golotinje obeshrabrene iskrenosti. A kad su došli na svet. 169 . ponekad. i ujedaju se od smeha. izgledalo je kao da se nešto važno događa među ljudima. Kad su došli na svet. samo je neko negde izdahnuo srebrn smotuljak vazduha a oni su ga udahnuli i zadržali u grudima do onog sledećeg koji treba da primi štafetu.plove niz ove ubuđavele pučine kraj smešnih mrtvačkih sanduka kuća. škripe zubima od smeha. i guše se od smeha kašljući i psujući sto nisu razumeli fatamorgane mogućnosti i bespomoćno ostali da reže do smrti sa velikim prosedim glavama zadimljenim od snova i prašine. izgledalo je kao da se nešto važno događa. Otečeni topovi matera Ispalili su niz butine salve njihovog vriska. a ustvari.

odgonetaju smisao zavezanih čvorova ptica i nikako da prokljuve šta to ostaje na nebu posle njihovog leta. I priložimo suzu i novčić za spomenike onima koji su širili ruke i padali usijani kao horizonti kad sviće i do zuba pijani od ravnoteže. I gube vreme gledajući kako se ribari posle velikog lova pred zoru vraćaju kućama i ramenima se guraju sa drvećem. niz krčme u kojima se muze crveno mleko utehe. Hajde da razdrljimo revere i nateramo vetrove da se postide dok reže. Daljina se presijava kao krvoproliće. I večito tako: niz prazne ulice porazbijane kao napukli snovi. tegle za jednolike ručkove isto lišće i povrće u začešljanim korpama i obrijanim zembiljima glava.Sad od svanuća do večeri i neprestano tako: od večeri do svanuća. kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice? 170 . kraj javnih nužnika. Otvorite nam ovaj zakovani prozor. i zavide im u sebi zbog kose od granja i trepavica od trava. ako boga znate šefe. Dole poštovane šlemove! Pomolimo se suncu i kiši. Šefe. niz kasapnice u kojima se prodaju mlevene ljubavi. kasarni i katedrala celog sveta.

. Nekom zabranjuju zvezde. do kraja ove pesme.. U toj se pesmi zivi slobodno. Otvorite širom sve skretnice i blombirajte kočnice. I svaki put kad te slome. U njoj i najvece cudo prestaje da bude cudo. I laste Ja ne zabranjujem nista. lepo i ludo. a sve vreme nam se činilo da smo se divno poznavali. Ima nekad. 171 . I sve sto zmureci smislis ostace zauvek tako. pa se poneka stara noć dugo seća naših prljavih prstiju u krvi i poljubaca koje smo u pola cene prodavali. Najsrecniji su oni koji su teski navise. Na pragu ove pesme tako se divno bori i kad namignes samo i osmehnes se polako Izbroj u sebi do deset i to u vecnost pretvori. I sme se vise od svega! Jedini: nemoj da rastes za inat i tebi i meni do kraja ove pesme. Mastas. pa nam je neko veče zivotinjski drago. pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom. Pa šta ako nije sreća? Možda se mi nikada i nismo poznavali. i sagradio Balbek. Sme se sve sto se ne sme. i porušio Troju. Nekome krila. a ni sami ne znamo zašto je drago. Samo jedno te molim: pokusaj da ne rastes ni mrvu svima za inat. Mozes da izmisljas.ostaje zauvek tako.. Isturi hrabro i divno prkose detinjaste i lazi i sebe samog. Možda smo iskreno mislili da je to stanica: sreća.Ako ima vremena. Da radis sve naopako. Ima nekad. Ako znaš da si bio pre mnogo hiljada godina. jer sve sto pozelis kad zazmuris . pa moras nov san da stvaras.. ne sanjaj ga u mraku Dotrci blize zori. Sme se sve sto se ne sme.

I zamisao: već doživljaj. i boravio u svetlosti. i u nekoj budućnosti zaboravio kapu. I pogled u nebo: već krilatost. i semenka: već plod. uobličićes beskonačno Skoljka je zena. Neko bi mislio: sanjariš. Ti to izbegavaš obmane. Ako znaš da si leteo van sunčevog sistema i prestizao vreme. Najsrećniji su oni koji su prvi razumeli da je temelj: već krov. kneze moj. Atlantide i mastodonata. I htenje: već saznanje. Pitaš se: šta je cilj? Tvoja spremnost da kreneš. Pitaš se: gde je kraj? Na kraju tvoga pitanja. Kad uobličis misao. A veruj: u svakoj zeni postoji nesto hranljivo. ko ti može oduzeti taj deo biografije? Pitaš se: šta je suština? Biti moguć u nemogućem. I odluka: već dejstvo.ako se sećaš reptila. ko ti može oduzeti taj deo biografije? Valja u sebi odgajiti ogromnu plodnost vere da bi se shvatio smisao i pravi početak čoveka. Najsrećniji su oni koji su teški naviše. Ne. Neko ima kljuc za nju i otvara je u prolazu 172 . Ko ne uma da izmisli ne ume ni da opstane.

. Pred neku srebrnu smrt. I kad otvori skoljku i kad je napokon posrce. ali nema sta drugo da jede. A neko. Raskrvarice usta dok to otvara. A neko nikad nece imati kljuc. . Neko ne voli skoljke. Gleda u njene krhotine i kao da uziva u njenom ugibanju.mozda: tek tako. Jer sta ce njemu ljuske. Onda je srce.mozda: bezazleno sasvim. vikace: nije to ta skoljka. Ljudi. jer on to tako jednostavno i tako prirodno cini. i on ih jede dok drugi ozbiljno misle da on u njima uziva. I ostavi je da se muci na suncu. iz zanata. naravno. zar je to ono sto sam hteo? Neko baci skoljku o kamen i polupa je. I onda ode dalje za nekim novim skoljkama. I da od njenog mekog tela ostane malo gorke skoljke. I ostavi je da se susi na suncu.. Onda je baca. Na nekom srebrnom posluzavniku. placa svom svojom staroscu da mu ih drugi otvore i donesu. U neko srebrno vreme. 173 . zeljan skoljki. Ti znas da sam ja onaj koji skoljke prevari da su ptice i kad se razmasu krilima svojih ljustura da polete. Izlomice sve nokte. – ulazim u njih precizno kao zrno. kneze moj. I mucice se.mozda: iz ciste obesti.

Sutra nas mogu sresti ponori. Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše. I nemam obične sreće. Ja govorim o porodu. Zavoli moju senku što se tetura niz mokri da. Ili uzglavlja. Mozda bih oko tog zrnca sam sebi sagradio skoljku kakvu ti ne razumes: skoljku neba i zemlje. i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode. Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun. 174 . i mozda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna i ne bih njime ukrasio srce nijedne druge skoljke. Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja. I mozda bih oblagao to zrno dobrotom bozanskog. jastuk za dvoje Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn. I – mi se zajedno mucimo.I – mi zajedno trajemo. I – mi zajedno radjamo po malo bisera. stvarno. na cigareti. Ti nista ne razumes. Bolje da si mi doneo obicnu mrvu peska. Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove. sto obasjava svet. kneze moj. Mozda bih. Ja govorim o potomcima mog potomstva. uz njega umeo samo da sanjam. Svejedno: lepo je nemati plan. I nemam obične grehove.

potpuno neprimetni. Budi uz mene kad odem.Čak i kad se čini da ih mi nekud vodimo. one se smeškaju blago i nekuda nas vode. 175 . ili javno prokleti. Bićemo tamo negde možda suviše voljeni.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful