In Memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja Odela Sa mojom ženom leže u krevet na moje Rođene oči Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde Daleko u Lenjingradu I taj Antić što me je upropastio I kao Pisca I kao čoveka Dakle taj koji će na kraju leći u moju Sopstvenu grobnicu Pita me jedno jutro šta vam je boga mu Čoveče Izgledate mi nekako bolesni A šta se izvinite za izraz baš njega tiče Kako je meni I dokle mi je O meni se najlepše brinu oni koji me Ostavljaju na miru A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od Mog ateljea Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa Mojim plavušama Dere se u mojoj kući ogovara me svašta Laže Deca mi liče na njega a on nosi kravatu Brije se poznaje neke ljude radi Svako jutro se tušira pravi se da zna sve O zenbudizmu Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom Sinu kupuje sladoled Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer U Pariz Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive U nekom bednom hotelu I vrati kući i rasplače me Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene A ne njega Više ga voli više mu veruje I on to još kako Koristi A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj Ja dižem spomenik On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem

1

Biografiju Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu I ono malo para koje sam jedva pozajmio Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske Tvrđave On je uskakao u đačke čitanke Kad me je doktor Savić lečio od alkohola On se pravio kao da ima neke veze sa filmom Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam Pristajao je na kompromise cerekao se na Prijemima Primao je moje nagrade mešao se u moje snove Jedan licemer Jedan stvarni licemer Jedan provincijalac Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću Trpeti I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene Da bi umesto mene Svinja jedna Da bi umesto mene što pre jedini živeo

Mit o ptici
PRVI DEO I Ko u ramenima oseća zemljinu težu kao prikriveni bol, pripada potomstvu onih što su u drevna vremena znali za veštinu lebdenja: onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka, ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra, već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja usnama zlatnim kao večnost. To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizlečivo mučenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu što ne sabira i ne odašilje utiske, nego je čulo sa iskustvima jednog sutra. Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid. II Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke obrasle vetrom i svetlošću. Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju

2

na njihov način letenja. Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi mogućnost da stvaramo takve oblike iz kojih - kad se primakne uho i oslušne dopire lepet krila. Ako se i znalo za postolja u njihova doba, to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti. U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija koje nas dovode na samu ivicu panike. Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi. III U znak sećanja na te predivne, jake ljude, pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno. Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest. Pokušao sam da naučim svoje delo da misli. Da ima belu radoznalost. Usudio sam se da nađem odgonetku da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe ili smo sebi vraćeni. IV Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne, suprotno klube svesti. Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije ili rođenje jeste obična senzacija premotavanja živog. Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe. Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak baš tako - na početku. V Bio sam na putu da otkrijem poslednju slobodu bezazlenosti: razmak između pripadanja i pripadanja, između izdvajanja-od i izdvajanja-u. Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi, da više ne činim nasilja, jer nemam razloga da primoravam stvari na nešto drugo no što oduvek jesu, prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje. Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz gde je početak i kraj kugle. VI Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci. Moja večernja molitva bila je sva od sumnje. Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,

3

a i ne znamo njihovu nameru? Koliko puta smo prošli kroz njih.okean. senki i svetlosti! 4 . Treba presaviti um.svemir nečemu ispod njega. Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku: bio sam čudno smiren. Bio sam spreman za stvaranje. pored. a i ne znaju našu nameru? Da li je oblik oblik. Čitava stvar je. kad je to samo zglob? U provinciji barskog bilja i trska je primer za ogromno. Možda vi i znate da letite. Kakva magičnost materijala! Kakva čudesna linija! Kakva raskoš boja i površina. Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo do .trunje. Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke. jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno? Možda smo mi njima: ništa. Poklonila se tišina. dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.prepoznavanje sopstvene poruke. I ništa nisam oduzimao. ali još niste probali na sve moguće načine. vrlo nepogrešivo. znači. Bio sam dete i. u vatrometu hitrine kojom se emituje i prima um u povratku. Mislim da sam razumeo. IX Celog života opsedala me je želja da stvorim sebi živu pticu. VIII Poklonio sam se vetru. uzimao sam šaku ničega. Možda je trebalo da to pokušam ranije. A imao sam uvek na dlanu nešto novo. Poklonio se tišini. ili je nešto drugo oblik? VII Poklonio mi se vatar. Ovo su njihove reči: Kako da nađete granice i pročitate krajeve. Oblikujući bezobličja. ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema? Svako je dno .plićak nečemu iznad njega. Možda smo mi njima: prazno? Koliko puta su prošli kroz nas. Kome je oko . Kako dodirnuti kraj. i kitovi su mu . Zato se kaže da je prostor: iskustvo kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir kad nam se vratio iz budućnosti. sa riđim oreolom kose. I sumrak se poklonio. a mi ih nismo svesni. I ništa nisam dodavao. Svako je nebo .a ipak žive i ipak su od nečega? Možda su tu negde. Pticu koja je samo jednom.

jer niko ga nije uhvatio da žuri. može se uzvisiti nad početkom i krajem. Niču i sahnu civilizacije. ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu. Kako nisam imao ničeg sem peska. i povezanost. i biti vladar jednog predela. XIII Budi oprezan. Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke. rekoh sebi. zove se: mogućnost mogućeg.zakasniće. istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe i vojskovođa sna. I on im poravna tragove. Šta posle vredi najveća bina vekova. X Napuštajući detinjstvo. isukao sam mač iz svoje kičme: udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila. i sigurnost. dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih. ako okolo nema gledališta? Smrt nije završetak predstave. Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.Celog života opsedala me je želja da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih. Ko žuri . I on ih utiša svojom težinom. Naiđu nepogode. kao pesak. Samo onaj. a zataškaju objašnjenje 5 . Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja koji se izluče jednom. I on ih nadživi i zatrpa. zatim sklopio oči: razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa. Prolaze stoleća. Zauvek samo podanik. Tako ti dokažu sve. pa bezbroj puta umnože. ko nije uhvaćen da žuri. Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog. kao izložba. XII Eto zašto se neke stvari umeju polako. Budi isuviše oprezan. sve više sam se hvatao za sadržine koje se mogu zarobiti i sačuvati kao dokaz. a ipak ima svoj mir. sporo i neprimetno. jer odjednom sam švatio da umem takve stvari. već nedostatak publike. Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe. Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam namerno. Široko začuđenih zenica ostaće zauvek pobeđen. Malo sam nakrivio glavu. XI Sve sam to činio nečujno. Zinuo sam.

Ne znam kako to čine. Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima. Treba imati smisla za beskonačnost blizine. rekoh sebi. Iz daleka. U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati. Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti. budi oprezan.nema sluha.nisam siguran da je živeo. Ko nema sluha . Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen. XIV Iz daleka. Naučio si napamet samo otkrića mudrih.medved. ptice se čuju kao jato. Nije dovoljno samo čuti. zvezde se čuju kao vasiona. Ne odgonetaj tajnu. 6 . Nešto mi je govorilo da sam uspeo da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja. zalazio je za brda natovaren obiljem ljubičastog i sivog. nego čin odgonetanja. ali zaista sanjaju to što su sebi odredili. Ne zna to ni da nazove. umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.ličnost.kako nastaje ličnost. XVII Postoje stvaraoci koji gospodare snovima. jer im pripada. ljudi se čuju kao čovečanstvo. U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne. Ko nema takvo uho . Budi oprezan da se ne svrstaš u ono što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto. Iz daleka. i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica niti ameba . Meni nedostaje stanje razumne umetnosti. I uvek kad zaklopim oči .tonem u nered i haos. razmišljao sam posmatrajući odlazak boja. ali prepoznaje oblike. Ne zna da kaže po čemu. Treba se setiti ušima. Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa i da polako počinjem da razumem vajarstvo. Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš zašto je ličnost . Kakvo neverovatno slepilo. isuviše pognut. Dete ne zna vajarstvo. Sad. XV I rekao sam sebi još i ovo: naučio si napamet kako se događaju razlike između tkiva leoparda i tkiva ananasa. promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe. U unutrašnjost sna. XVI Dan.

Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji. neko me je gledao. I ono koje tek prevazilazim. Poznanstvo sa sopstvenim delom. Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta. pristao je na čuđenje. što ćelijama tog bića kaže: dosta je? Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu? Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu? Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku nečiji krajnji cilj? Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem? I slobodom? Nije li moja sloboda . 7 . I ono koje sam prevazišao. Nešto je nečim motrilo to što činim. Odjednom. pokosila me je slutnja: šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira? Tvorac? Ili tek čuvar smisla? Šta je to. ako mu ne vidim bezobličje. na početku svog velikog i najčudesnijeg sna. izgubljeno iza obronaka prostora i vremena posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno. Prvi put bio sam istinski preplašen. Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje. gde zvezde tonu u prastaru budućnost. Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog. XVIII Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava kao brid dlana karateiste. Ko pristane na stvaranje. zaustavljen i ukroćen tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija. XIX I mora pristati i na strah. Da.odjednom sam se sreo sa početkom života. To je strašna samoća. Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena. Ne znam da vidim oblik. usred čarolije.tuđ zadatak? XX Čija je ovo ptica? Šta ja to prenosim? Čiju poruku? Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je? Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem i da je oblik završen? Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu i dodajem životu još života? Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli? Čijih misli? Ko je to već usavršio sva moja savršenstva? XXI Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta odande.sloboda da budem usmeren? Nisu li moje delo i moj život .

morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati. rekoh.toliko je to crno vezalo mnogobojnog u svoj čvor. . a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi. Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti? Nedostaje mi. da mi objasni o koji smisao da se oduprem? Da se ne ponašam kao potok koji ima užasan strah od potopa. Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode? Jesam li bio ovde ili sam bio još negde? Jesam li sada pre ili sam sada već i posle? Kako se postiže naše istinsko stanje: prisustvom ili neprisustvom? XXIV Poklonio sam se reci. Da se ne ponašam kao busen koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju. vidim. Da bih ga sagledao u celini. šta sam sad dok sam ja. . Ko će. već ono tamo crno mene je upotrebilo. bilo bi potrebno mnogo reči. Zemlja je princip materinstva. raskoračena i razroka.ovamo? XXII U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos to tamo crno oko sigurno mora znati: šta sam bio pre mene. oko bih morao da izokrenem naopako. ako ne moja mati. vidim .Odjednom. Mora znati i to: otkud meni dar da činim žive stvari. Da bih ga obuhvatio. Da se ne ponašam kao plamičak sveće koji ima užasan strah od požara. I pesku sam se poklonio. 8 .toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost okrenuta ka spolja.za dah pre toga. . nekakva vaša vrsta boga. Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog? Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo mnogo prostranije unutra? XXIII Da bih opisao to nešto crno što me posmatra sa neporubljenih nebesa južnog avgusta. i šta ću biti kad ne budem. Moja je duša.toliko je to crno usisalo govora u svoje ćutanje. nisam znao šta sam: čim upotrebim sebe. Jesam li konačno bio pred licem pravca koji od mene beži prema .

nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti. moraće da se uspnu do takvih domašaja koji se zovu i: razumevanje. to nelogično: logiku prirode. Kad dodirujem prstima ukus svojih usana. Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame? Ima li ličnu ili bezličnu svest? Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame? Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu? Kako da utvrdim šta sam: jednina ili množina? XXVI Naše učenje nije sistem. XXVIII Mi nismo u dosluhu sa nebom. Kad dodirujem prstima ukus belutka. koji su njim nadahnuti. u dahu osećam poljubac neprolaznog. Ne doticati oblik šljunka. Ne kušati ukus kiše. rekoše oni. nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.XXV Kad dodirujem prstima ukus talasa. Ne osluškivati zvuk vetra. Dokaz nije u istini. Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom. Premnogo reči utrošeno je da se objasni šta je sve potrebno ćutanju. Naše učenje nije nikakva gotova nauka. nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja. Ona je uvek istinita. nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena. XXVII Učili su me zatim kako da mislim i kazujem. Ne sagledavati sjaj mesečine. nego ukus svog daha u sadržini vodenog. Ali može postati znanost. Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine. i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor. I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju pred onim crnim gore što usisava svetlost. ako ne bude bezglavo prihvaćeno. u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa. dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere. rekoše. Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše 9 . Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas. u komešanju vode osećam poljubac svetlosti. ta krda istovetnog. taj stampedo života. I tada oni. Ne udisati miris trave. već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja. to umnožavanje iskusnih nagona.

suprotno more. Nema nevidljivog . XXXII Pretočena u plazmu. sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija i odande se istače i obrnuto namotava na nešto što se otvorilo kao živo prostranstvo susedne. u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine i postala je ptica: uspomena na perspektivu vrtloga. kao i ptica koju držite. Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi. Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci kao da tuda prolazi ko zna po koji put. setila suprotnog pravca. Onu. ove stvarnosti. Nema mislenih imenica. I čim se u sebe zagnjurila. ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog. U svakoj reci. I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu. bez ikakvog čuđenja. u očajanju. I gorkom priznanju vode.odmah u nepogrešivom pravcu . ima već gotove navike? Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno kao da ih je neko pre toga dugo dresirao. . izvrnula je na naličje. I mi i vi preskočili smo prvu reč. što sve.prema suncu. najzad se. To nisu nikakva vrata. izletela je iz sebe same. u jedan od onih oblika koji se zovu vlažnim i mekim imenom: biće. reka što teče ka svom početku. onakvu stvarnost. rekoše. U sumnji i panici peska. U svakom moru postoji drugo. Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost? Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost? Možda je nepoznato samo zanemareno poznato? Idite. U neukosti i strahu. i završite svoje delo. to što je želatin ikre vičan plivanju čim se izmresti? Kako objasniti to. rekoše. koja je svakim izdisajem 10 . XXIX Kako objasniti. DRUGI DEO XXX Tako je rođena moja jedina ptica. XXXI Posmatrao sam zadivljen taj čin: videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak. Uspomena.ima samo nemoćnih očiju.to je potpuo drukčija vrsta švatljivog. Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa. Sve oko nas je druga reč.

zemljo. XXXIII U redu. Što manji oblik . Ona je disala! U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno. ili dar govora. rekoh. tu kraj mene. 11 .sve više gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo. Poslednja dužnost tvorca je. Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke. šćućurenu i mokru. pre blagoslova. Vi ste nešto od mene samog. Zanemarivanje vremena. Pobio grabljivice. Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila. Ona je disala! To znači da je počela da zaboravlja. rekao sam. ptico. da malo poćuti sa svojim delom. polako vraćeni zubi. Mog i vašeg. lepa ptico. da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim. XXXV Najteže mi je pala ona krhka munjevitost kojom je valjalo da je podsetim na samu svečanost letenja. uz vodu. XXXIV Držao sam je eto. dan na koji se namotavaju prostori. Sedite. kad sam rođen. XXXVI Ispraznio sam joj nebo. nego iz duha ove ptice. Mog i vašeg. Osetih kako vetar u mirisavom mlazu paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan. Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti. Držao sam je pažljivo. radoznalost. Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio. . Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti.veća glad. rekao sam. i vraćeni ste mi sasvim prirodno kao što su mi. Poznao sam vas. O.ili da sama shvati da je u ovom stanju proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja. Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest. Vi ste vrhunac kretanja. Tu uvek postoje dva možda: . vidite šta smo stvorili vi i ja! Načinili smo krila što ne rastu iz tela.ili ja da joj pomognem. Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom. čvrstina pršljenova. eto na svom drhtavom dlanu.

može da bude tu negde. Mogu jedino da vas podsetim na neka načela krilatosti. Ne tkivo pre života i tkivo posle života. Ne o letenju. krunio se u krošnjama i taložio na lišću kao gorka prašina. Ne menjaju se učenja. može da bude promašaj ili da bude čarolija. Nego nešto u pretapanju iz ćudi u ćud materije. ili da bude čak tamo. Ista daljina. Kad jedna škola svrgava drugu školu. za nekog opekotina. Ostalo je u vama. Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja. Pitanje vam je preveliko i još se nisam usudio da razmišljam o njemu. XXXIX Drugi amanet ptici: Isto odelo. Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam. Ista svetlost za nekoga je melem. nego trenutak dodira . Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo. Ne menjaju se gibanja. vreme i bezgraničnost. XXXVIII Prvi amanet ptici: Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra. Ne boju. ptico mog ushićenja. Vi to znate. Ne menjaju se reči. U pepeljastim lukovima vetar se isparavao nad predelom. Ne arhitekturu. Ni zvuk. Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate. Nego: eho. Ne menjaju se temelji. XXXVII A ptica reče u svom dubokom ćutanju: nije strahota u tome što ne znam šta već znam. 12 . Ne spektar. ona se tačno uspravlja na ruševinama stare: koristi isti materijal. Dah. znači da ste morali nekako ući. a kamo li i da ga objasnim. merena raznim potrebama. Ne izučavati ton. Polako. samo ga drugačije razmešta. Ne izučavati oblik. Nego to čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu. kazao sam. Ostalo je vaš posao. gledano iz raznih pobuda. Nemam nameru da vas učim. nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu. Prisutno. nego njihovo značenje.vrata između. Izučavati usta prostora. Izučavati otvore.Uz tišinu volšebno staje sve ono što je promaklo da se kaže. nego o dostojanstvu vaših krila. Ni opeku. Ni obris.

Otuđenje od navika. to još uvek ne znači i raskid s tradicijom.učitelji.to još uvek nije i sloboda. Istorija . Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poredjenja.Jedino što se menja.to još uvek nije i večnost. Imati u rukama znanje. XL Treći amanet ptici: Sve se može dokazati putem već proverenih učenja ili umovanja što se tek naziru. 13 . Unutra beži napolje. Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje između ovde i ovde. Raskinuti s tradicijom. To nazivamo mudrošću kosmičkog gesta. Spolja uranja u dubinu. To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje. to još uvek nije i objava rata. Večnost . makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci čitav svoj preozbiljni i uvaženi život. to još uvek nije i otuđenje od navika. Imati svoje mišljenje. Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao. ni darovit. to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja. Postoji nešto što se ne da naučiti. Mi zato uzimamo jedno i uporedimo ga s njim samim. XLI Četvrti amanet ptici: Občaj je da se postavi jedno i još jedno i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici. to su . ali stvari ce ipak teci onim brzinama kojima putuje vaša misao. XLIII Šesti amanet ptici: Sa neskrivenim poštovanjem odnosite se prema onima koji ne misle kao vi. Objava rata još uvek nije i pobeda. Između prvog koraka i njega samog. Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje? Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak? Gde se to zvezda školovala da sija? Koji nas to učitelj uputio u disanje? Silom se ne može biti ni krilat. Pobeda još uvek nije i istorija. XLII Peti amanet ptici: Osloboditi sebe od robovanja slobodi.

Iz ovog stanja sebe. ustvari. Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati. Mrtav ugalj je vetar. isto to: isto beli. Neka za vreme vašeg posmatranja purpur crvenog cveća sto se žuti neodoljivo podseća na zeleno sivilo ljubičastog. Mogućnost nemogućeg postiže se kad uman stvor izgubi osećanja za prepreke i tvrdo. jer zablenuti u lepotu svoga umeća smetaju onima koji dolaze. Zašto tvrditi nekom da su plavi glečeri Grenlanda smeđi. taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog i vrlo unutra u nejasnoći jasnog. Mrtvo drveće je ugalj. XLVI Deveti amanet ptici: Ko samo razgleda sebe kao celinu. Sa neskrivenim poštovanjem odnosite se prema onima koji su dostojni da ih prevaziđete. oduzima vam sposobnost vijanja vetra i druge slične pokretljive veštine. čak i vetru i zauvek prestane da se bavi dijalogom. Ne uzimajte ga za sagovornika da svojom beslovesnošću ne obezvredi smisao vaše pobede. što je još uvek tamo. izmigolji se svim zahvatima. ti. Mrtva vatra je pepeo iz kojeg niče korenje novog drveća. 14 . ako ih je on video ružičaste? Oni si. Ko misli kao vi.Samo njih smatrajte vrednima. XLV Osmi amanet ptici: Za vreme vašeg posmatranja sve su čarolije normalno stanje uma. XLIV Sedmi amanet ptici: Pravi i veliki letači. moraju na vreme da se povuku s neba. koji su nam uzor i kojima najviše verujemo. taj mozže biti i odmaknuto radoznao da bi neprestano posmatrao obe svoje suštine i razumeo kako to pravac ka ovamo vodi u onom pravcu. Zato se veliki mudri letači na vreme povlače i ne gužvaju nebo.

Letenje je onaj trenutak. Misle li da ste ukopani . Ja ta umeća nisam umeo. Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je. objasnite mi neke stvari.dospeti u ono stanje sebe. Opterećenja. nego poseban slučaj krilatosti. XLVII Deseti amanet ptici: Pokrećite se kroz razum bez saplitanja. iako ne znam šta sam? Ali potrebno mi je znanje zašto verujem. Za sve što ne znate. U isti mah se i vraćajte i odlazite tamo i ovamo. a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje i niste čak ni meni rekli kako me ljuštite sa same granice prostora. kao ja. Naprezanja. unapred pogađate odgovore bez straha da li ce biti tačni i bez radoznalosti zašto su zaista tačni mnogo docnije kad se prouče ili dokažu. I placčite i smejte se zbog iste stvari. Bez namere. XLVIII Da li da vas nazovem učiteljem.ukopana je njihova misao. gospodine? XLIX Ako ste učitelj. Strahovito sam ukopan. L Po čemu nešto. kad shvatite da vas u svemu svako može zameniti samo ne u sopstvenoj besmrtnosti. Zašto me bacate uvis? Zašto mislite da sam živa? Zašto mislite da sam ptica? I zašto mislite da sam krilata? Možda jedino zato što ste u meni primetili da sam toliko opčinjena slobodom da mi je neudobno i to što pripadam sebi. 15 . upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom dok je u vetru njušila dah teških vlažnih senki i žmirkala u gumenu daljinu što se skraćivala i rastezala podno bregova. Glatko. što je već sasvim ovde. što je privremeno načinjeno od peska. Učitelj umeće daruje da bude svima korisno. To nazivamo dostojanstvom svih stvari. I prisile. Istodobno zaboravljajte i pamtite. U isti mah. jer nije u stanju da vas prati. Ja to najbolje znam. Strahovito sam smrtan. Ne predviđajte unapred dubinu nijednog zamaha. gospodine. Mogu li da vas nazovem učiteljem. Zar ne verujem i u sebe. Vi ne pravite jata.

ali ona su vaše. ali mi je neshvatljivo da sam došla iz ničega.mora i da misli kao pesak: privremeno? Po čemu i najstarije moje pitanje mora da bude mlađe od božanskih pitanja svemira? O čemu nas dvoje govorimo dok ćutimo? O stvaranju života? Ili o stvaranju već stvorenog? Da li je isto: isto? Ili je isto: različito? LI Strahovito sam meka i neotporna. Možda jedan kamen misli o meni da sam ružna i ljigava. Ne bojim se ni smrti. Da odgonetnem ono što se smatra mističnim. Bojim se što se ne sećam koliko sam već puta bila mrtva. . ali je razlika u veštini neizdisanja suvišnih reči. čime ću onda rasti? LII I ovako je rekla: ja nemam rodoslova. Pošao sam na sever da negde izučim težak zanat livca vetra. Osećam se kao plima i oseka. To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom i mnogi je ovde svrstavaju u pesništvo.to je tek privremeno moje stanje. Bojim se što ću opet zaboraviti da sam živela. Prolazeći niz reku pomolio sam se vetru i svetlost me je primetila i pomogla mi da vas stvorim. priznao sam joj umorno. Ja nisam ni pesak ni voda. Ako mi date svoje prezime i primorate me na svoju misao. Ja sam primila svih vaših deset zaveštanja. Samo sam slučajni učenik svetlosti. Možda se sipa i žaba gade mene i kamena jer smo im jednako tvrdi. Htela bih da ispravim neke pogreške naučenog. nemojte me zvati učiteljem. 16 . LIII Čudno je to sa stvaranjem života. Ne. kao sto ja to mislim za sipu ili žabu. Ne bojim se života. Ovo je prvi put da vajam. taj paperjasti oblik ptice. Nisam više ni vi. a ne moje iskustvo. Izabrao sam učitelja koji je preživeo svoju smrt. Da sa ozbiljnosti oljuštim proizvoljno. Ovo iz čega vam govorim.

Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina. 17 . Oslušnite i čućete: postoji nešto kao pra-govor. Kako se mogu nabrojati sva čula ilovače. nego istinu svetlosti. ptico moja! Ne znam pravedniju počast koju bih mogao da vam darujem. O kvarljivosti materije. gde je već mrak. Dokle vreme zri. vreme trajanja prostora i njegovu čistotu. LVII Jedino. LV Nije li najzad vreme. O zlu i smrti. I bacio sam je uvis: letite u čistoti. Nisam vam govorio svoju istinu. rekao sam. Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo. možda je trebalo da joj ponešto kažem i o ružnoći. Bio sam pritešnjen. rekoh ptici. Sad više nemam snage ni da se obradujem. ili je razum to što uokviruje mene.bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre. Verujte. da vas bacim u nebo? Vi tamo pripadate. U šta je smeštena bezgraničnost. Laku noć. da zanemarim pitanje: šta je sadržaj bića. Ja sam morao to da naučim. kotrljaju se prve zvezde.LIV Na onoj strani horizonta. da zanemarim navike i osećajnost postupka i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka. To njihovo iskustvo pamti: šta je ništa. Milionima godina šalju nam stalno svežu svetlost. I odletela. Otac znanja je: moram. od čega se to pravi. Načinila je krug nad mojom glavom kao da crta auru. jedva sam uspeo da vas načinim. . LVI Pošto sam napokon uspeo da zanemarim neke čudnosti. da zanemarim boju i delotvornost oblika. Pamti kako drvo zatrudni. Bio sam taj što se raspituje o snu. da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum. U ogledalu vode ličio sam na boga. priznao sam. I mislim da sam ga shvatio. Otac neznanja je: neću da saznam. Da li je pčela predak ili potomak svoje duše. Najveće misli događaju se u procepu.

Negde daleko u brdima kao da je zbog mene i zbog ptice nešto plakalo. samo sam opet zaboravio kako se zovu. 18 . Nemojte se iznenaditi ako počnem i sebe da plakatiram. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa. A lepo sam vam govorio: ne ostavljajte me samog. Veliko vreme rastanka: u plićacima ribe su večerale tišinu. Treba slediti Lao Cea.Mila moja. Samo nisam video oblake. ja sam pas. Taj vetar ima ukus zemlje i tamjana. Sigurno ih je vetar oduvao preko noći na jug i sklonio. Sasvim je ličilo na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na viljušku zvonika preko na tvrđavi. Ptice su one o kojima sam vam pričao da žive dole po močvarama. tražim publiku. Ujutro. LVIII Vodeni vetar u zamršenoj mreži reke. Kakav naporan dan za učenja i za odluke! Pisma gospođi Vineti Prvo pismo 1.Priroda se služi sa malo reči.Imao sam sva nemoguća čula koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti. sklon sam glumatanju. U prevelikom zanosu. pravim teatar ni od čega. Zato uragan ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. video sam kroz prozor nebo. a posle sam opet odustao.Sad znate šta sam. i ne bih voleo da vam o tome mnogo govorim. Kiša. i sve to javno prikazujem. Gospođo Vineti. Čitave noći gledao sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu drugu ženu. Početka jednog Dombijevog pisma: . i toliko se uigram. Najveća od njih je bila što sam se bavio znacima. događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka. Jedino. ako vas interesuje to o pticama. da posle idem okolo. juče sam opet pokušao da se obesim. Vetar vazduha u naježenom perutanju lišća. umesto da pazim na predznak. zbog mrve savršenstva. On kaže: .

Uostalom. Njega inače već odavno savršeno nema. Tri zida. neko iz dosade izmišlja brakolomstvo. prilično preskočio vede i nađem u . Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam godina.Te ptice su došle okukom reke. večito iste stihove. pod mojim prozorima. Dozvolite. a umesto četvrtog: veliki prozor što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi. da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da vas čekam. večito istim prijateljima. nalazi se mesto gde je nekad. 2.pa to mora jednom i da zabrine.Ja ne mislim da to dobro znam. vrlo vam se molim za oproštaj.mesto koje me je podsetilo na LXXI pevanje u . severnije od Ribarskog ostrva. neko iz dosade ima Mocarta. dolazio Ajnštajn. u večito istim kafanama.Tao Te Kingu -. Razumeti se u arhitekturu svemira. na samoj obali. Stigao sam do stare Indije. vo vremja kad je bio mladi zet Marićevih.Kena-upanišadi . Ako vam to nešto znači. Dođe to.S. Kad devojke sa periferije izlaze u šetnju u jednakim haljinama. i to tu. . Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju geografskih karata. da razgovara sam sa sobom. I tako je sve to počelo. Infeld za njega kaže: . neko iz dosade ima mamu. severnije i od Kamenjara. Kad nekoliko starica pred crkvama čeka večernje i zaudara na bosiljak i prigradska groblja. Na svakoj karti namerno izostaviti taj grad. uveren da svaki dan izgovaram nešto novo . pre svih. Tristo metara levo. Onda dođu ta nedeljna popodneva. P. ali ni neznani mi niste. zato. i svima kažu da su sestre. ali znam: ni neznano mi nije -. Ja stvarno ne mislim da vas dobro znam. kad vojnici bespomoćno lenčare po predvorjima bioskopa ili poslastičarnicama. neko tbc. dok ja i dalje uporno i beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani. vi to ionako bolje od mene možete 19 .Veruje se da danas stvarno vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn obuhvatio samo mislima i jednačinama. Neko iz dosade izmišlja novi rat. u svojim usamljeničkim šetnjama.

Nešto kao moje detinjstvo. kao onim lutkama od kaučuka koje se uvek uspravljajau. Zagorsk je Rusima kao Francuzima Lurd. Posle smo prali maramice u olucima i brisali ruke i usta. pred nama se pojavio grad. Jedna kuća žuta. Pa kad je počelo to u ponoć: odvezana zvona. Hoćemo mi da vidimo vaskresenje i patrijarha Pimena. Noć uoči Uskrsa.. Putovali smo kroz Brogejlove slike. Ne mogu da vam objasnim. Ljubičastih sam se nabrojao ne više od pet. u stvari. ili kroz onu bajku o Ribecalu. pa siva ili terakot. U hotelu se spratovi zovu po bojama. To je bilo pre mnogo miliona godina. Gospođo Vineti. trideset hiljada vernika metaniše i zamače lice u blato. ali sanjao sam dok sam dremao u vozu da bi ovde mogao postojati takav jedan i da bi ga valjalo pronaći. 20 . Ja to ne umem. Ja. Tako je sve u plohama. Beskrajno sam cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u noge. Iz svih krajeva zemlje dolaze za Uskrs da se iscele. To sa Borisom podseća na Zagorsk. dijamanti i drveni krstovi. Laku noć vašim suzama. De Mil. i ne znam ko je Boris. Okolo zidine podignute u doba tatarske najezde. čudno je ovde. Izgubio sam dimenzije. Drugo pismo 1. zlato i crne rize. oblaci tamjana. Ili bi nam pokazao gde ima mnogo stepenica.. u stvari. On bi nam pokazao tunele. Ja sam uvek ulazio među ljude. Zamislite da me je neko izrezao od kolačarske hartije i zalepio tu negde. Kao u dečjim slikovnicama. tvrđava. Borisa nigde ne mogu da nađem. Neka kiša pomešana sa snegom. Vašem nekadašnjem hodu na prstima kad spavam. To je.sagledati i dati nekim stvarima pravu meru. Neverovatno. A masovka da polude i Kavalerović i Sesil B. U zoru. Do nje maslinasta. Laku noć vašim željama da opet iziđemo među ljude. Doručkovali smo grožđe na pijaci. Krešo Golik i ja.

Trajektom pijan preko u Kopenhagen. samo smo to zaboravili. Jesam li stvarno bio tamo? Kako da ne. ipak. Odatle šest puta preko Atlantika. Kao plesan. rekao sam joj. Zaboravio sam. kažem. kažem. Stokholm. kažem. To joj zapišem u đačku knjižicu. Jurmala. Stesefonu. jer svi smo mi svuda bili. Izgleda sve je. Rekao mi je da iz vasione izgledamo besmisleno. kao jedna od dve strane medalje. Ja sam. U Muzeju svemira u Vašingtonu ručao sam sa Majklom Kolinsom. Bio sam gore u svetlosti i vratio se. kad je sve istorija? Poklonim se mrtvome caru i obećam. Verovatno bi trebalo. Stvarno sam pojeo jabuku sa Adamovog drveta na mestu gde se sastaju Tigris i Eufrat i čine Šat al Arab. Lama Angarika Govinda kaže u predgovoru tibetanske knjige mrtvih: . Kreš mi posle kaže da siđem. koje se nije vratilo iz smrti. Jesam li živeo u Parizu? Jesam li bio u Njujorku? Vašingtonu? Bagdadu? Rigi? Sidneju? Svuda sam bio. Vesteros. 2.Ja se popeo na neko uzvišenje da bolje vidim. A gde mogu da stanem. Geteborg. Ili. da postanemo kumovi: zvaće se Boris. živeo. da započnemo ovde jednog sina. zapravo. Cela obala Baltika. preko u Švedskoj. Ispričam joj o Vavilonu. Četrdeset petu ulicu.. odmah iza Brodveja. Malme. ili: izlaz iznutra. Ono što nazivamo rođenjem. samo je obrnuta strana smrti. koju je ponela umesto lične karte. nijedno živo biće.Ne postoji nijedna osoba. Vekove. Čudna je ta zemaljska ljubav. stojim na grobu Borisa Godunova. Zar nisam i kroz ovaj grad nekad prolazio. samo u prepoznavanju. gde sam video kako na asfaltu. ko zna koliko puta i ko zna gde već. ako dobijem sina. recimo. ili vratnice koje nazivamo: ulaz izvana. Al Kurni. oko mojih nogu.. Ona bi radije da je povedem aprila u Zagorsk. U Nju Orlinzu smo Slavko Vukosavljević i ja večerali sa Tenesijem Vilijamsom. u karavanu 21 . Eone. umire stotinu narkomana i niko neće da im pomogne. Objasnim to devojčici. Sve sam doživeo.

da se igra sa mnom Babaroge i da me plaši. izgovaram ga svojom kožom. Pošto nemam drugog objašnjenja. evo. Uopšte me više ne kljuje u potiljak. dodali su im malo kreča i pamuka. da mi se popne na ramena i ciči tu negde oko nozdrve i oka. U hotelskom bifeu jedan tip je sedeo okrenut zidu. kažem. Na kraju. 3. poslagali ih po nameštaju i rekli da su to zvezde. Četiri puta iziđemo iz hotela i vratimo se. ovde već jednom boravio silazeći sa zvezda. Isti me miris boli u nozdrvama i u sećanju. Obično sedi na podu i igra se svojim prstima. ponekad se kuckao prstima u čelo i pitao: halo. ispisali krštenicu. Prvo su. našli jednog savršeno gladnog psa i jednu izvanredno uznemirenu lastu. brate? 22 . Napolju pada kiša. Potpuno razgovetno. kažem. sa neke druge strane ovog istog. Gospođo Vineti. a pas pojeo lastu. da ne bude mala. Onda ona siđe do restorana. kreč izgrizao pamuk. Sad se ujedaju pas i kreč. Ja starim i u prošlost. donese mleka i kaže: sad ćemo da ih nahranimo.nekog drukčijeg čovečanstva? Isto se dimi voda na Tromostovlju. ona sedne na ivicu kreveta i plače: pita: šta nije dobro i zašto sam večito ravan kao zemlja. Isto se ljeska pustoš nad daljinama. A kako se već pomalo spustilo veče. Devojčica je izmislila da obuče moju vetrovku naopako. Na primer: sat. ima li ovde koga? Meni je rekao preko gutljaja: zašto ti mene uporno udaraš. prvi put mi se čini da ću se sasvim odmoriti. dođe da mi rastršavi kosu. Onda izuje cipele i hoda na prstima. U svim pravcima vremena. i proglasili da sam to ja. sve to zatvorili u kožu. Nikad nisam provodio besmisleniji život. Nikad nisam pisao gluplje stihove. A kad se smeje. Onda smo opet izišli. Sve se ponaša tako kao da stari u budućnosti. Nikad nisam u glavi imao pliće misli. To mi je nadljudski dokaz da sam. upalili smo sve moje i njene cigarete iz džepova i kofera. ispričam joj sve bez uvijanja. Posle je.

Priznao sam joj da mi to izgleda veoma čudno. Prolaznicima sam pokazivao kakve su joj ruke i uši. dok je zaključavala vrata. Lagao sam 23 . lice i srce. uješće te za ruku. Vi se ovde zovete: Ona Divna Gospođa. na obojene spratove. Večeras. još ovo da vam javim. kao onog leta kad ste mi je pokazali na Korčuli. u ulici toj i toj. ne miluj po glavi. i za doručkom obično ispije svaku moju prvu čašu. gde sam bio da obiđem jednu moju pokojnu mornarsku godinu. Jednog dana to bi sigurno postalo nepodnošljivo. kazao sam. Obećao je: nikad više. Gospođo Vineti. Devojčica je u međuvremenu popila i svoju oranžadu i moje duplo piće. Čuvaj levu stranu. Treće pismo 1. Govorio sam: ona ima najmanje ruke i uši u Evropi. Onog što se udavio i stalno me. rekla je. imitira kad spavam.Za takve uvek imam spremnog jednog Vladimira Iljiča. Videćete. I Porto Pidočo. Morao sam da je nosim u hotel. ali i u krevetu je to ispod mog dostojanstva. Probao sam da i sam nešto napišem stojeći. nasloni se na zid i tako satima stoji u postelji. Uostalom. Svi se za njom okreću. u očima sam joj video molitvu da Ona Divna Gospođa ostane u hodniku iza vrata. iza ugla. Ne znam kad smo se vratili kući. Pogađa da krišom pijem zbog neke tuge u vezi sa vama. Lenjin je rekao. Objasnila je da tako najbolje razmišlja. pa vam nikad više neću pisati. Onda je on počeo da plače: zašto mi dva dana ranije čovečanstvo ne javi kad će me udariti? Zašto mi ne poruči: čekam te u petak. Budna. i ja sam ljubomoran. Hoću da budem spreman. Sećate li se onog tipa o kojem sam vam pričao da ga sanjam na onom ostrvu ili plaži. Ne volim da žene piju. Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju: devojčica u snu ustane. onako udavljen. Teram je da o vama govori lepo. Uostalom. da mogu da se branim. Ponovo sam ga sanjao i raščistili smo to. negde je pročitala da je jedan svetski pisac sva svoja dela napisao stojeći.

vam da ćemo tu živeti kad budemo imali dosta novca. Nikad mi nećemo imati dosta novca. 2. Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici: to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu i umiješ se. Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa. Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski. Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom. Naredio sam joj da počne da uči ruski. Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i, od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane. Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje. Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati: ona je trpela mene. Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže: - Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma ostaje u njihovoj glavi. - Tako je i sa mnom. Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u mojoj glavi.

Četvrto pismo 1. Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem: vi ste neponovljivi. Pronalazim vas čak i u travi. To je tamo, levo od mosta, u jednoj kafanici koju je posećivao Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu,

24

ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris vaše kose. Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas neizlečivo zaljubljen. Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate. Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu, nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojčicu da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvićem i Marjanom Selmanom popeću se - Pod stare krovove -. Sa Krlecom i Dobrišom obično odšetam na groblje. Sve u svemu, to je dva dana. Ja njima dvojici držim književne susrete. Govorim malo njihove, malo svoje, malo tuđe poezije. Počnem pesmom - Mirogoj - Jiržija Volkera. Cesariću se naročito sviđa ono mesto: - Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je poginuo mrtav će od života saznati. Za kralja, za otadžbinu, za sve se može boriti na svetu, ali se ne može za sve umirati. Meni se sviđa kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo: - Ne boj se, nisi sam. . . - prva i najveća svemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oproštaj ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani, - Srebrna cesta -. Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro. Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja, i čitave će zime biti toplo. 2. Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica, pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima. Setite se da tada nisam imao rukavice, ni toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice i toplo odelo imali smo samo u glavi. Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu. Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno, rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju. Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji Zigmunta Stoberskog. Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog.

25

Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova. Kako da mu objasnim da sam te brkove morao da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji objavio jednu pesmu u časopisu - Jugoslavija -. Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj, tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan. Okanimo se primitivizma. Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu, i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno važni, prepisivao i slao vam ga ponovo i uvek ponovo. To je ono što smo nazvali: balada o nama. 3. - Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima. Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po ivicama polako počinje da truli. Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica. Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve će svesti na brutalno. Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu. Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više nećemo naći. Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje

26

I sve će lepo s tobom umreti. Kod vas ću biti već rano u zoru. Još u šesnaestoj napisao sam pesmu . Devojčici ću u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. nadam se da vam je jasno u kakvom sam položaju.. pobelele k'o tvoji isprani dlanovi Dugo si. dugo cekala pod jablanom. I svakog će proleća krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega.Nedelja -.. i ako me podsećate na to. vrlo privatan. Ima još jedan razlog. "Mi smo se suvise sretali. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo A putevi se duzili i raskrsca su zudela Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo. ponovo ću pobeći. 4. Njih ja vučem na savesti.će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak. U zime snezne. Samo mi. Idem da spakujem stvari. molim vas. To je popodnevni voz. kao u slučaju tog širokog sivog stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu i razliva po pločnicima. To mene dovodi do ludila. u kojoj doslovce stoji: . Sa Marjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put. nego da ponovim metaforu.Nebo je velikim sivim stopalom zgazilo krovove. odlutali svako za svojim vidicima. na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom 27 . ljude i puteve. . Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo I u leta kovrdzava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo Pa onda prosli." Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim Mada smo razlicitim putevima koracali Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali. Ponekad se zaljubim u neku svoju metaforu. ništa nemojte javljati o vašim glavoboljama. što pesmu nisam objavio u nekoj zbirci. Inače.Radije sam se odrekao obe pesme.

Neiskvaren iskustvom. Ponekad izmislim sadasnjost.prepusten suncevom vetru odlivam se i dolivam. da imam gde da prenocim. Pa ipak. mnogo toga sam saznao. Sa mnom je opasno voleti.Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise Pruzices nekome dlanove. prestace putovanja I pod krov neki svratices da se sklonis od kise. Nejasna mi je vera 28 . ja nikad ne zaboravljam. da bih smeo da tvrdim.drugarom otici nabranih vedja Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja. Ali ipak uz mene se moze. mada je neobicno. da bih imao ijedan dokaz ali ipak uz mene se moze. I suvise sam video. Valjda sam jedini covjek koji sumnja u sebe sve cesce mi se cini da nisam nikakav oblik vec da slobodno jedrim kroz sopstveno pijanstvo . ja se nikad ne umaram.. mada je neobicno. mada je neobicno." Da li sam svuda gde su mi tragovi Ko zna s cim sam se spajao a nisam ga ni takao mozda sam boravio i u svom zivotu mozda postoje izvesni znaci ili kao da je neko stran. Sa mnom je opasno ici. Ali ipak uz mene se moze. "Da li sam svuda gde su mi tragovi. Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza I sa vetrom . sa mnom je opasno hteti. poseban slucaj samoce.. Pokusavam da shvatim ucenja koja mene shvataju. ja nikad ne odustajem.

. Tesko je biti okovan u moju vrstu slobode. samo dozivljaj vase vrste sveta "Ako bilo kad osetis. Al ipak uz mene se moze. 29 . Svako moze da postavi tvoj osecajni skelet i oko njega ovije tvoje najdivnije namere i utisne u koru nemire tvoga uma ľ kao bore. jeli to vise ljubavi. Ali.. a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog? tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde." Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzis odjednom menjaju boju i pocinju da disu. moras ih sam zavrsiti. jer ja se ne zavrsavam. u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava meko i vlazno klatno tvoje uobrazilje.spremna da u mene veruje. zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako.." ako vam mnogo puta kazem da vas volim. niko izvan tebe nema tu britku preciznost sto izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra. na zalost. jedan jedini? moze li da se rodi pet miliona necega. mada je neobicno.. sa mnom je cudno cak i umreti. niko ne moze da te zameni. ili je ovaj. to je jos uvek tebi dalek i neprirodan nacin kroŠenja vecnosti. Jer... jedna jedina? ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi. "ako vam mnogo puta kazem da vas volim. ne mogu da umirim mir. Lako mi je s nemirom. je li to vise zivota. ili je ista. nego da dokucite sta je zivot? dozivljaj ovog sveta kod vas je.

vidi i nesto ono. Umrece u njoj vetar. "Reka bi mogla da bude. Ista je linija drugi put ľ nova linija. Izlozba nije ono sto ti je pokazano. kad nije: delo? Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri." Ne veruj onima koji ti uporno tvrde da imas samo jedno culo vida. Ako vec odlucis da gledas. moras imati dokaza da istu stvar jos jednom dotices prvi put. i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo. Umrece bokori sunca sto se uz obalu pletu. Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo? Koliko tvojih ociju. Stani pred delo i zahtevaj da ti objasni sta ti znacis." Reka bi mogla da bude okean. svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije.Niko na svetu nije ti. Ti se pokazujes njoj.. 30 . Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba. Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo. Duznost je izlozbe da te vidi. cega uopste nisi svestan? Koliko tvojih ociju nikada nece saznati da su bile i ľ oci? Ako se usudis da stvaras. vecite vode. Al ako ikada zapne i umori se dok trci umrece bez daljine. ako se zgrci toliko ima u sebi ogromne.. Umrece sume i zita. Otkud on zna. dok obuhvata ovo. umrece bez slobode.

.. sa usnama od vode. "Ovo je pesma jedne kosulje. Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo.. i postelje u kojima su snovi .. 31 ..zanat. Mene popodne peglaju. "Nije to nikakva bajka. ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše. Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu." Nije to nikakva bajka. Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi daleko negde u nepovrat. da ti milujem kosu i budem nežan prvi. Da mi suze ispare na suncu... Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. ali nemoj da mi zavidis. Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum. Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu. Mahalo je šarenim kockama.. ponešto pseći i svetački. 1954. ni ja neću da mašem . a ja neke bandere sasvim crvene i žute..Zato ne sme da stane i zato vecito hita." Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi.. i glasi: Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem. najzednija na svetu! Tako zamisljam nebo. Novi Sad. Zavoleli smo se. Ne maši . Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: Ljubav. i moje žene." Ovo je pesma jedne kosulje. Celo prepodne bicu zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo. Drzi me cvrsto.. Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.. Imala je u oku električnu centralu. I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela. Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum. "Zaboravi da negde na svetu postoje. Nadimacu se.. pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi. zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku.

Na usni pepeljast trag. Otišli su konvejeri mašnica i odleteli listići presovanog staniola... A ja ću za to vreme leteti visoko. Svet je najednom postao viši za jednu neznatnu zvezdu. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. Visoko. I zato: ne budi tužan. Zar misliš da moja ruka. nad krošnjama i krovovima. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo.Knjigama punim slika. onda će u tebi odjednom nešto posiveti.. I korov će me skriti. a bio sam ti drag. Na trepavici magla. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. ili glava može da bude sutra koren breze il' trava? Ako ti jave: umro sam. I zemlja će me skriti. tamo negde nad glavama. Hiljadu šarenih riba lepršaće mi kroz oko. 32 . Da li si uopšte ponekad mislio šta znači živeti? Ako ti jave: umro sam evo šta će biti. I samo malo dublji za krišku naprslog bola. Besmrtna pesma Ako ti jave: umro sam. ne veruj to ne umem.. koleno. igračkama i snovima.

od cveća pegav. nedorečen. Što kvase vode obale obraza za skitacem? Uvek se biva lep na pocetku. I čudno nespretno prosuo se: kao lopta vrelog snega. Jezera-oči. uvek moram da odem. krivom kamom posekao jedno vece žuto. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tuđ. 33 . i ti namigni meni. Razglednica Mesec je tupom. i živim. Oprosti. I uvek samo sebe imamo i san pun želja. Neka to bude tajna. nasmejan. Vetrove žute jesen već plače. kad gledaš u nebo. bio sam skitnica samo. upamti: to ja još uvek šašav letim. pa sam u tvoje oči zaluto. od ptica ranjav. Pomalo dobar. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni. Pomalo tužan. izgužvane kose. Oprosti. Mesec je tupom krivom kamom poseko jedno žuto veče.Noću. na kraju ružan.

kad zabele zdravi zubi harmonika. Ej umreću. da mi je da te ljubim slab do ropca. da se peva preko njiva. Ej. da mi je u proledju u milion vrelih boja. da se smeje. Ej devojko dušo moja. sa košuljom poderanom. Ej. Ej. milovanja. da se pije. U proleću po drveću od meseca kikot osta. a bagrenje rascvetano. 34 . za krčage. oči bi se od svanuća razbolele. umreću od daljina. za krčage pune vina. Ej umreću ispod granja kraj zaspale vodenice za devojke. Nebo. Ej. da mi je golih grudi. da razvezeš ruke zrele. Ej umreću bos po cveću samog sebe razboleću. Da me čekaš ispred kuća. da mi je da izludim. da mi je niz aprile tebe sresti. Sreće dosta. Ej.Belo Nebo. sav od sunca po ustima ispolivan. od mladosti i od snage. jak do krika. Razbolele i opile da se smejem do bolesti. pletenice. Ej.

Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. stisni srce i zažmuri. Nikad neću unatrag. Ove su želje uvek belje kad namignu iz daleka. Zato leti. stari prag? Tu je ono za čim može da se pati Tu je ono čemu možes srce dati. Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem. Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak. Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak. Ko zna šta te tamo čeka. stare staze. Al' ako se ikad vratiš moraš znati tu ćeš stati I ostati. Al' kad pođeš . I od druma da se muči i vijuga za beskrajem. Očima se u svet trči Glavom rije mlako veče Od reke se dete uči ka morima da poteče. Ko zna kud ćeš. Ako ti se nekud žuri.Nepovratna pesma Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš Nemoj da mi hoćeš-nećeš. Ko zna zašto. I odjuri. 35 . Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren.nemoj stati Mahni rukom. Sanjaj. I ja bezim bez povratka. Sta ti znači staro sunce.

rukave. radoznalo. Zagonetka Pogodi kako se raste.kreni ludo. kroz neki tihi nemir sto se u tebi stvori. uvek idi samo napred. Pogodi da li kroz kragnu.Trči. oblaka punog kise. Mozda se najlepse raste kad nista ne primetis. Ko zna šta te tamo čeka u maglama iz daleka. . il' sve teško. kroz nogavice. Nemoj nikad da se vratiš. 36 . Al' ako se i pozlatiš. gorko platiš. Stvaraj zoru kad je veče. ustreptalo. pa kad kreneš . do neke zvezde daleke i vise i jos vise u cudne visine plave.cuteci sasvim cuteci. jos veci. do laste. A mozda nije ni vazno da se unapred setis. Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo. Pogodi kako se lako stigne do krova. Mozda se najlepse biva veci. dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi? Zazmuri pa pogodi. Nek' od tebe život uči da se peni i da teče. najveci.

pa gori. putujes na onom cudotvornom tepihu iz 1001 noci. preleces planine i mora i dizes se visoko prema zvezdama. u ruci Aladinova lampa. nedostizne. istina-kao u nekoj srebrnoj magli. i to da znamo: covek je zeljan tek ako zeli. moci ce neko i nas da sretne. nerazumljive cifre i geometrijske krivulje 37 . Čarobna pesma Vidim te vec. Mozda ti i ne slutis koliko volim tvoju trsavu glavu. Glavu u kojoj stanuju samo boje visoke. I samo onda kad i mi trazimo. ali divno te vidim: na nogama ti cizme od sedam milja. I ako sebe celog damo. Opomena Vazno je. ogromne. glavu koja ce shvatiti bezmerja i razdaljine svetlosnih godina. I niko ne zna sta je. mozda. detinju glavu koja mirise na sapun i penusavi aprilski vetar. Saznacemo tek ako kazemo reci iskrene. A on traje i traje. beskrajno gori i nikako da izgori. tek tada i mozemo biti celi. istovetne.

tri. Dve. i jedno jesenje vece. Zato i hocu samo da te zamolim: preleti beskonacnost i pobedi vreme i mastu. I jedan obican osmeh. 38 . tako sam trazio nove zlatogrive komete. ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. al nikada ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Tako sam sebi nasao i jednu tihu mudrost od koje rastu krila. ti daleko od mene kao belo zrnevlje Vlasica. tako sam jednom leteo cak do Kumove slame. Dodirni rukama prasinu dalekih dvojnih zvezda. Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo. Ja sam svoja putovanja protutnjao pod celom i tu su stali prostori o kojima i ne sanjas.pet casa vina u restoranu kraj reke. a ipak dovoljno glomazne da se u njima izgubimo: ja daleko od tebe kao Alfa Kentaura. Jer ljudska srca zasadjena su nisko kao kupine tu. nek ti se damari usklade sa ritmovima pulsara.i hrabrost svemirskih brodova sto ce krenuti sutra na nova nepoznata sunca. tu gde smo sebi nacinili milimetarske beskonacnosti. tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvezdja. gde su svici crveni dzinovi naseg malenog kosmosa.

da se ne bojiš vetra i mraka. Hoću uz mene da se sviješ. pronadješ sunca komadić vreli. korake moje da uhvatiš. Ma bili svetovi crni. Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo. il vreli. i moje iskrene oci i tvoje iskrene oci u jedno jesenje vece detinjasto i roditeljsko. Da sa mnom ispod crnog neba pronađeš hleba komadić beli. Il crkneš. uspavana i kad kiše tuku. il beli. ma bili putevi hladni. jednako jaka. jednako krhka. Hoću da držiš moju ruku. pa sa mnom bol i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš. nemoj da žališ ako sveneš. -to je ono prostranstvo koje hocu da pomirim izmedju moje i tvoje zvezde. Ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. I podari im vazduh da disu i da ozive. moja i tvoja casa piva u restoranu kraj reke. ako crći treba Pjesma za nas dvoje 39 . pronađeš života komadić zreli. Senka Zbog svega što smo najlepše hteli hoću uz mene noćas da kreneš. Samo tako se mozemo jedan drugom pribliziti.Pronadji nove svetove i izatkaj im nebo.

Pomalo dobar. mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje. Vetrove žute jesen već plače. Kuda cu? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tuđ. pa sam u tvoje oči zaluto. Pijana kisa siba i mlati. Al' ja.mora da je tako Serenada Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno veče žuto. I sasvim nespretno prosuo se kao lopata vrelog snega. 40 . Pomalo tužan. a za korak se mimoisli.Znam. od cveta pegav. Ceo svet smo obisli u zudnji ludoj podjednakoj. Da. uvek moram da odem. mada se trazimo podjednako zbog srece njene i srece moje. Ne znam. Oprosti.gladan i mokar. Oprosti. Jezera . nasmejan. od ptica ranjav. u krcmu svratio gorak. zasto se nismo sreli nikad? Il je vec bilo? Trebao korak? Mozda je sasvim do mene dosla. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam. Uvek se biva lep na početku. vrbama vetar cupa kosu. na kraju ružan.oči. bio sam skitnica samo. Sto kvase vode obale niske za skitačem. izgužvane kose. a ona ne znajuci-prosla.

Kad svenu zore. I čas je srebrna. ovo je. U njoj se tišina odslikava. kad zaspe kiše. urliče. Poruka Kad prođu zore. I čas je plava. Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno žuto veče. Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne. moj daleki sine. Zato su naše srece i tuge uvek drugačije istovetne. Mostovi U meni večeras jedna reka razbija ogromna brda daleka. kad zgasnu kiše. i nas odavno ne bude više. poruka za tvog još daljeg sina i za kćer najdaljih naših kćeri kroz mnogo nadanja i godina. pegave pahulje budućih zora. Sva je od mleka. nedorečen. U tebi večeras ista reka čudno je meka. muči se. 41 . za čavrljanja. za snove šarene i beskrajne. i nas odavno ne bude više. razmiče klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce i peče i kroz oči mi kipi i teče. kikot i tajne i za sva pitanja bez odgovora.I uvek samo sebe imamo i san pun želja.

blizu neba. još jakih treba. Da se ne oduži. naredi da bolje od nas sanjaju. I posrćući .u vis smo pali. Reci im: onamo. pomozi im da tačnije sanjaju. mnogo dalje. blizu neba još divnih treba. Kaži im: onamo. Da se pre oduži. 42 . kad umru kiše. naivnih treba i čudnih treba. I želja da se nešto produži. sa ožiljcima najlepših krila. ako ne sanjaju . njih smo pomnožili. Kad minu zore.reci nek budući lepše sanjaju. Za ljudski vek je ogromna bila. tebe podelili. zamoli da čudno lepo sanjaju. viči da sanjaju.daj im da sanjaju. sanjaj da sanjaju. planina jedna na sve njih čeka. dok u njihovim detinjim grudima pokojna naša srca odzvanjaju i čuju i kuju i odjekuju kao zvonici među ljudima. već da se šalje. i vidiš: nema nas nikada više reci im da smo se ko ljudi složili: mene podelili. osmeh i šapat za tvoga sina i za kćer njegovih najdaljih kćeri kroz bezbroj nadanja i godina. Ovo je. A nikad stigli. Mi smo je zidali od sna i hleba da se uspentramo u svetlost nekad. moj daleki sine. od njih još dalje. Mi smo je digli.

obešenu o bandere. za jednu običnu mrvu najčasnije. toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša. 43 . za jednu običnu mrvu najviše. tu zemlju čardaša. ta Vojvodina ašova. Vojvodina Volim je od štala do neba. u ljubav volim je.nas sutra mora tamo negde zajedno s njima da ima za jednu običnu mrvu najglasnije. uzoranu od tenkova. čas raspusnu. pa su je voleli ljudi. regimente. kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara. jer svi smo široki i obični kao ova ravnica. kraj druma istorija silovana i zaklana i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama. astragansku. velikogospojinsku. ej. Zato im na uho promrmljaj tiše. zarasla u želje. u laž. tu Vojvodinu bogomojačku. britvi. pa je volim šestoaprilsku. tu Vojvodinu svetonikoljsku. decu nasledili. isprebijanu. smeđu kao devojačke pletenice. što osvanjiva štucajući pod stolovima. u izdajstvo. i plakali. i birtijašku. molitvi i šamara. u borbu.Davno smo s mukom sve to sređivali. probušenu po čelima. i ivnsku. pa Vojvodinu bečku i varmeđsku. Sombora i Segedina. kad je oktobra donela proleće selima. i kleli. pa su je brali i jeli rukama. gde su starice tepale i pragove branili golim šakama. pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod robijaški i prvomajski. vršidbenu i zadušničku. kad zore izgore kad splasni kiše . gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali. i psovali. razbijenih temena i zuba. Sad smo mi. neucveljenu bolovima. od blata do pšenice. logorašku. crnju od paljevina. Klinci su mame i tate nasleđivali. čaša i bezemljaša.u K. I volim je prosjačku pred crkvama. pa su crkavali i živeli. i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica večito će lepršati nad našim umornim glavama. Volim je podjednako. čas pitomu. i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku. volim je koliko je zla i dobra. Sad smo na kraju i to sredili. sa tuđim barjacima pred četama. belju od jaganjaca. i svatovsku. od krvi izopijanu. i bezbožničku. roditelji. i partizansku. K. jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama. nedeljama u ritama.

nazdravlje. razbij astale šakom. ti. 44 . evo. neka zabride kosti. kao zvezde i ptice. Da malo nemam plan. totski. mađarski. ti. zapevaj preko njiva.što si danas lepša. volim te što si prosta. i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas. Sa nosom dečačkim prilepljenim uz okno vagona. ti što si dugovala i naplatila račun.Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.. ti.. pevaj pijano racki. Tvoj malo šuštavi glas. radosti. psovki. oprosti.. I danas. da se vrtim kao lišće. putujem. bez krasta i vaški. vlaški. što se moliš bogu. zubat osmeh ne skrivaj. u dronjcima i plaču. volim te. jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.. divlja tako.. i voleću te uvek. sirova. ti što pljuješ na boga. Tvoje ruke bele kao samoća. krvavo moje odojče i srećo nova. kad nisi gola beda. kad nisi bosonoga. snova. preko dalekih njiva. od paorske sam krvi. kao vetar po travnjacima. Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam! Ekspres za sever Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas. liftove i okean. putujem da natrpam u glavu još neslućene predele. volim. zemljo rodna.. Uvek će biti krovova pozadi krova svakog. ljuljaško i rakožut. Da imitiram klavijature. jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća. da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu. i tako mnogo luda. ti. nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara. diži čaše. Tvoja bedra sa ukusom platna i voća. makedonski i lički.

I jednako je u nama i kamenja i granja.Da zaboravim ruku na tvom struku. i svako ume da psuje i ore daljine glavom. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. I jednako je u nama i prljavo i plavo. i ove istine dobre i ove dobre laži. i šta smo juče hteli i sutra šta ćemo hteti. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni. i sve je neizbežno. al nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvetu. kažem. Imamo ruke dobre kao pijane laste da se grlimo plavo i gasimo u letu. Psovke nežnosti Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. 45 . i svako ume da sanja. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog. Goreli smo. Prejeli smo se. I lice uz tvoje lice. stigli smo gde se gmiže i stigli gde se leti. i znamo šta smo dužni. pa ipak: drukčije živi od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu. I znamo šta smo dali. Uvek smo bili živi. Mi smo zvezde što ludo u mrak se stmoglave i zbog jednog bljeska ne žale da izgore. Sad svako pruža šape i nova čuda traži. A sve je smešno. i tužno.

Posle su došle kolevke. Usne Usne jedino zato postoje da s nekim podelis nesto svoje. Usne su pupoljak gde se srela pcela od vetra s pcelom od mleka. I pelene. već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar trenutak samo. ili je košava bila.mekse. Usne postoje da se pozlate. Jer usne samo zato postoje da osmeh po tvome osmehu skroje Rođendanska pesma Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi rođeni. Pelene. Pelene. I noći kad smo kmečali. Usne postoje da se procveta u vatromete neba i sveta. ja mislim: oni su videli sva sunca kad su nas stvarali. Zato je kosa bebama meka i topla kao svila. I nikad nikom nemoj ih dati ako ne ume da ti ih vrati toplije. Ja mislim da su se voleli 46 . mladje i sladje. Usne su vulkan tvog tela. Usne su da se u dahu zgusne krilatost zvezda i kometa. što talasanja svoja nijednom vetru ne damo.I najzad: tako je dobro što nismo samo trave. I da ti sapat sapatom vrate. ili je mećava bila. cucle i zubi. i ostalo. Svejedno je da li su oblaci jesenjim nebom tumarali. ogromne. čudne i drhtave kao jasike zelene. Usne su izvor tvojih reka.

Pa čemu onda razočaranja? Ako je jedna ljubav . da voliš jače. dve iste srede. Zivimo posle u tom drugom sve dok mu oci svetom plamte. Juče i prekjuče sutra ne vrede. I nastavlja se. Odluka Život je sve nešto iz početka.i mislim da su zamišljali najlepše usne za nas. ličiš li na njihov san? Mama i tata su stari već i kažu: ljubav vene. Nastavlja u nekom malenom švrći što će iz našeg srca uskoro da izviri. A ljubav njihova ostaje i u nama se širi. Nema na svetu dve iste srede. Da li se ikad upitaš. I na rastanku cutimo samo i ne trazimo da nas vrate. Odmah se drukčije i lepše sanja. Ne da se tešiš. I ne znamo sto nas pamte dugo kad ne trazimo da nas pamte. I želeli su da budemo najbolji na ovom svetu. najlepše oko i dlan. dve iste nedelje. Ne da se vadiš. dva ista utorka. 47 . Ko je to video da dečak pati? Da kunja kmezav i da plače? Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje. Crteži Ponekad tako sebe damo za oci jedva upoznate. I kad si najviše tužan i gorak nekih se novih očiju setiš i shvatis da letiš… divnije letiš. Već da se istinski do neba smešiš.ćorak. Nema na svetu dva ista petka.

I onda: ziveti prostran. Da budeš snažniji posle oluje. ovakve jedne noci pod maglom neprozirnom. otici mirno. u vazduh. I nista ne mora da se kaze. Imena Pronadjes negde nekakvog Misu. Proročanstvo Ne osecati hladnocu. i biti okean zvezda sto se u vecnost pali. 48 . Živi se svaki put iz početka. u sume. Pretociti se u vodu. Svetu.dva ista petka. nekakvog Gorana. Sve nove ljubavi drukčije vrede. Sve se unapred zna i razume. Nasmejan. Biti do kraja sveta sve sto se doseci moze. u zemlju.isti. ni munje koje grme i s vriskom paraju nebo. biti tisina u vetru. na ovom drukchijem svetu. pronadjes drugare nalik na sebe i stanes tako i ne verujes da ima neko kao ti . I da se u tvom srcu već sada Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje. Živi se da se nikad ne pada. Dragana. Biti miris i boja. Nikada ne ostati mali. Mozda te neke Mire sad traze.

gdje trava ima okus vode. 49 . I ne znas koliko kao ti . I ne znas ko su to. Vladan i Sanja jos uvek samo tebe sanja Posle ljubavi Oprastamo se. Vide. kao ti . peska i sunca. ni deliti uzinu na odmoru. I ne znas koliko kao ti . oprastamo se i strasno dugim nogama odlazimo u svet. do nekog ogromnog sunca da ide. Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina. Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.takvih veceras ponovo nekog nemaju. Ti u svoju mladost onuda iza fabrika. niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi. Kazu: gotovo je detinjstvo. Ja u svoju mladost onuda uz prugu. iza pristanista i mosta. S drukcijim nekim. Vera. I kreces u zivot s pogresnim nekim.divni i sto su jastuke suzama vlazili. Jelene. A lepo ste se mogli sresti samo da ste se malo potrazili.Mozda Gordana neka ne ume bez tebe. A Boris. Milice. Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke.istih za susret sa tobom bas sad se spremaju. Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu za koji su me vecito cupkali oni sto sede iza nas. Nekim dalekim.

necemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla i pokusavati uzalud da se setimo dok cutimo necega vrlo vaznog. Limune zrele s neba natrescu u tamnu gorku vodu. Samo ja znam: nikada vise. Rumenom pesmom da plane mrak.Kazu. mrmljati neki osmeh nov. i svi su sareni i cudni kao grad za vreme velikih praznika. Da za plovidbe svi signali u pravcu svitanja dadu znak. necega toliko ogromno vaznog cega se razdvojeni nikada vise necemo moci setiti. Krisom cu svima da podmetnem pomalo svoga srca pod krov. Sa jednom smedjom. Za mnom ce vetar. Zorom ce okolo cvece radjati gde god sam iz krosnji visine pio. Jedra Proci cu nocas kroz sve luke brodove stare da izlecim. Postoje nekakva bela vremena kad prva mladost u oko kane. nikada vise . i svi su smesni od zadovoljstva kao plastelinske figure. i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera. 50 . Zubate kotve da odvalim. To je ta lepa praznina mene u koju ceo svet moze da stane. kad me sretne. toplom vescu usne ce obalom da mi odu.

plave. i opet tako sve iz početka. Ruku na srce: šta sve ti đaci uporno traže dok troše đonove i troše sate. I opet tako. Hiljadu šubara i kačketa.I jos ce dugo ljudi pogadjati i nece znati ko je to bio. tamo i natrag. dok odu onamo i dok se vrate. idućeg jula... i nikad kraja? Čarape žute. il nešto bajagi nevažno kaže.. A uz put pogled poneko baci. idućeg maja. I opet tako još dvesto puta. pa se vrate. I šiške na čelu 51 . I neki zvrkovi na vrhu glave.. zelene. šeta. Odu do ugla.. Sarena povorka gura se. danas i sutra. idućeg petka. i duge noge kao štapovi.. Đački korzo U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica držanja kruta. Hiljadu kapa i bereta...

pomalo sneno. putevi tajni? I možda su se baš ovde sreli osmesi neki . pomalo šašavo. I I I I podgurkivanja. zadirkivanja. Možda tu nekom rastu krila? Možda tu počnu sva putovanja? Možda se ovde najlepše sanja? Možda se ovde najlepše zeli? I možda su se baš ovde sreli putevi neki dugi i tajni. idućeg jula ili aprila. zavirkivanja.kao slapovi. ko će znati. putevi beli.. idućeg petka.zavoleli? Možda baš zato jedino vredi da su u gužvi ovako luta. A možda ipak. dobacivanja.. možda tu ipak nešto postoji? Možda to nisu prazni sati kad se u gužvi šeta i stoji. danas i sutra. pa počne tako sve iz početka. pomalo smišljeno 52 .

Dosadno mi je da porastem.ako mi nekad zatreba. Dosadna pesma Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću. a od onog što ostane napravim papirne lađe. Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću. Meni je sve to dosadno. baš bismo divno mogli da se družimo i da zajedno budemo zaljubljeni u nastavnicu istorije. najlepše reči prepišem .kao ja. i bajagi se igram a tako mi je dosadno. Jedino mi je žao mog tate. napravim ptice. još bezbroj puta. pegave ili kratkovide. i opet tako. žabe. Sve ostalo mi je dosadno.i besmisleno. nego nakrivim kapu na levo oko i pobijem se jos sa trojicom. Čak i kad nema devojčica Drugarska pesma Ništa ti ne razumeš. moj najrođeniji blesane. pomalo onamo i malo natrag. Devojčice su smešna stvorenja dugonoge. slanike. da nosim tesne cipele i da se oženim. Kad izlazim iz škole nakrivim kapu na levo oko i pobijem se sa trojicom bar da me vide devojčice. uobraženi prinče 53 . Ipak pročitam pisma. Oni koji porastu prvo se danima mrze onda se danima svađaju. okrugle. mnogo lažu i ogovaraju i pišu ljubavna pisma koja mi stave pod klupu. Da je ostao dečak .

Ispustio te iz ruku. Nije te donela roda. Ti si za mene jos uvek parče tek rođenog mesa: onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa. Ja sam te. i dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao i kad je u svet trebalo nisam se zbog tebe micao. jedan od drugog odvikli. Ti znaš: ja sam tvoj otac. Mi smo od takve sorte što ne sme da zadrhti kad odapinje strele. kupao. Danas kad rođendan slaviš. Propustio sam godine. Ja sam ti dao život. nego sam sav osedeo. ponosio se tobom. U redu. A sada smo se. sve ću svečane torte pobacati kroz prozor na užas rodbine cele. pametna glavo. Jednom se mora sve reći: i drugarski i tužno i grubo i srneći.što te je život razmazio. moj naduvenko mili. odjednom. lepoto moja. pokrivao te i pazio. 54 . Možda još nije kasno. kao da sve što kazem zaista ne razumeš i kao da sve što umem ti triput bolje umeš. da bi tvoj život i dani valjani bili. nemušte reči sricao. Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli. Ja sam te ljuljao. Da znas kolike sam noći uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja. naučio da hodaš.

Bio si moje mezimče i tu sam najviše pogrešio. škripi u braku. Bićeš moj način odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda.. 55 .moram i razbiti njušku... Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati." A ja ti i dalje pomažem jer te volim i žalim. na poslu. izbledelu. Ne čestitam ti rođendan. a ništa nismo stvorili.. makar u trideset petoj. Mi smo se uzalud borili i stvarali smo čuda. Večito sam se svađao kad te drugi istuku. To za dečake nije. I evo.. Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali? "Tata. Makar oženjen bio. videćeš kako se bije Kroj Ukrašću tvoju senku. iskrzanu. daj za džeparac. kad dotraješ. Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa? Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac. obući je na sebe i pokazivati svima. danas ti dajem reč roditeljsku i mušku: ako ne postaneš čovek na ovoj. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama. Na meni ćeš se raspasti. Al sutra.Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio. odrasli prinče. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. neću te sa sebe skidati. Nikad te tukao nisam.. tek započetoj čarobnoj stazi života .

Posle ću. jedan uz drugog. i svet postaje hladniji. znam. To je umivanje tobom. I uporedo. nemo. I uopste. zvedo i ptico. Po istoj cesti teglimo zivote i dane. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.celi svete. pobrkati moju kožu s tvojom. idemo. Sve dok na kraju ne stignemo Tim istim pravcem na dve suprotne strane. Pa i mi tako. uopste . Snovi Velike ruke imaju usce koje ih pretvara u okean Veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici Ja imam samo san. Evo. obican malecki san u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici U zoru od svega toga citavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim i dan je nalik na neke zenice graoraste oivicene zelenim. I lagacemo kako se razumemo. Znam: nece svima jednako biti sunca Na istoj cesti uvek ce se uplesti Trag povratnika sa stopama begunca. Tegleci svaki svoju drukciju veru. ne prehladim od studeni svog straha i samoće. ovako pokipeo.Zašivaću te vetrom. rame uz rame. Saputnici Znam: sve se nece na jedan osmeh svesti. Ti si moj način toplog. 56 . Tetoviranje maštom. Obući ću te na sebe da se. divno je kad se u nama cekanje javi. silazi sumrak. Hodace oba u jednom istom smeru. sav izatkan po nama. Ljubav je nečiji miris. Ljubav je čišćenje nekim.

I laste Ja ne zabranjujem nista. Samo jedno te molim: pokusaj da ne rastes ni mrvu svima za inat. Sme se sve sto se ne sme. U njoj i najvece cudo prestaje da bude cudo. ne sanjaj ga u mraku Dotrci blize zori. Čarolija Nekom zabranjuju zvezde. jer sve sto pozelis kad zazmuris . lepo i ludo. Da radis sve naopako. do kraja ove pesme. pa moras nov san da stvaras.pa se od toga na usni nesto rumeno isplete i nesto graorasto i zeleno u glavi. I sme se vise od svega! Jedini: nemoj da rastes za inat i tebi i meni do kraja ove pesme. Nekome krila. I svaki put kad te slome. 57 .ostaje zauvek tako. U toj se pesmi zivi slobodno. Isturi hrabro i divno prkose detinjaste i lazi i sebe samog. Sme se sve sto se ne sme. Mozes da izmisljas. Mastas. Na pragu ove pesme tako se divno bori i kad namignes samo i osmehnes se polako Izbroj u sebi do deset i to u vecnost pretvori.

da odletis. I jos dalje iza kraja: do beskraja. Mora dugo da se nadje. mora lepse da se spava: da se sanja do svitanja. Mora dalje da se luta. ne znam kada. izgledace nebo bez nje tako prazno. sasvim prava. Mora biti takve zvezde. Kad zazmuris i kad zaspis. Petsto puta.iza mora. Jednog dana. I sva sunca. opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava. ali znam tacno. Peta. Cak i ako ne verujes. tako mracno. zbunja. iza reka . Plava zvezda Iza suma. Mora u snu da se zadje na kraj sveta. jedne noci.iza gora.I sve sto zmureci smislis ostace zauvek tako. ti pokusaj da je cujes. Treca. Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis. Sto se cudis. Ali pazi: ako nije sasvim plava. trava. da je stignes i uhvatis i sacuvas kad se vratis. sve lepote i sve oci sto se jave. 58 . probaj toga da se setis. Tristo puta.

sam ces znati. Nema male srece i male bolesti.. Ja ti necu reci sta je ova zvezda cudna. Da li je istina ono sto pise u Kalevali: "Ruka sto daje. 2. 3. Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat. Nema malog rata niti malog postenja. Ni ljudi. uvek je iznad ruke koja prima?" Da li je istina ono sto govore u Basri: "Ljubav je kao senka. Ni priroda. treba odrasti do deteta". Dobices jednog dana dublji glas. Nema maloga prijatelja i male tajne. I menjamo se jedan s drugim. Nema maloga coveka i male ljubavi. Ozenices se i zaposliti. Ljubav 1. sjajna. Secam se tvojih prvih zuba. Ni Bog nam nije verovao tih dana.nikad bez nje nece biti sasvim tvoje sasvim prave. Secam se tvojih prvih koraka. dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima. Sad je tajna. Imaces 59 . nikad je ne ces stici. Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci. Verovala je samo nasa ogromna ljubav. Nema male kradje i male smrti. Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo.. Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu. Poceces da se brijes. Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek. Ako joj okrenes ledja pratice te". Neko je negde rekao i hvala mu: "Da bi se istinski volelo.. Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ne umres. I ostao si ziv. Ako trcis za njom. Kad je nadjes .

vec bi se pretvorile u vetar. kao ja. Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti. Bar visa za pola pedlja? Jedne je noci udarala kisa. A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji. kao ja. I neka moja ruka bude u tvojoj ruci. kao ja. I odmah posle toga: moji poslednji koraci. Balada Od svih si devojaka bila tisa Zbunjena. Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu. vec bi se pretvorili u vecnost. vise ces je i imati.. vec bi postali okeani. vec bi postali beskonacnost. koji je prvo smislio ceo svet u sebi. zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli.svoju decu i pricaces im svoje bajke. i tako. vec davno bi bila zvezda. neprimetna.oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno. zasto nisi bar porasla visa. kao ja. opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha. Kad bi vreme ovako umelo da voli. sama. 4. Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi. Kad bi ptice ovako umele da vole. 60 . nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.I neka kao kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima. jedini. Kad bi prostori ovako umeli da vole.ogromnom mastom. Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis. Tako krvnicki ko cuvari reda. Kad bi potoci ovako umeli da vole. 5. znak da ti nikad nisam. Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata. Bice to sasvim dosta za sve proklete godine. Kad bi zemlja ovako umela da voli. bleda Ej.. kao ja. sam u Nicemu.

osamdeset i treceg dana. koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo.. zasto nisi bar porasla visa. Jedino si sam kad ostaris. I zajedno da pevas. i ono sto sam sada. 61 .Ej. hvatao me je strah. petnaeste godine. Dresairan da mislis zajedno. II Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapiju beskonacnog. siroko i visoko. Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima.dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam sa sobom. toliko znanja mi pripada. To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme. Prohodao sam na rukama.To je tek priprema za mene Koliko znam da pitam. Zato i ne volim horove. Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas. stoleca. Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom. Bar visa za pola pedlja.pola pedlja. Bas zbog te samoce u starosti.. Izmedju bosih nogu i blata Bilo je razmaka samo . Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio. pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom. jos uvek nisam ja. Nosač Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko. I zajednicki da tugujes. Jer kada si se o drvo kraj vrata Obesila jednom u svitanja seda. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj. kad im je tako lako da ga vide i izmere. mesece. ili stanu pred sat i procitaju vecnost. datume. Zato i ne volim zakletve. Zato i ne volim sahrane." Te. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili.

I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione. oduzimamo im nesto od one carolije od onog zlatastog omota. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ikona Zaboravi da negde na svetu postoje nekakvi tvoji muževi. To je zemlja bez odjeka. Mlecni put je do kolena. Sve je nadohvat ruke.III Rodjen sam u ravnici. Eto. I hodao sam na rukama. Ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja. i postelje u kojima su snovi zanat. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima. Zar sve to ne lici na slobodu? XIV Objasnjavanjem stvari.jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva. a vreme duzinama senki.pa vrezama od zlata i posle desetak koraka vec hodas po nebesima. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju. to je moj zivot i moja biografija. kao prosuta slama. Samo se uputis ravno. I krpljene. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu. Iznosene. ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto. Sve se priginje zemlji. i moje žene. To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle. Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao. Reci su iskracale. 62 . i mogu se uzabrati.Tu nista ne vraca dozive. Neka drumovi budu za mene i tebe pruženi ove slucajne veceri daleko u nepovrat.

umorno umačemo glavu u nov san o nekom sasvim drukčijem trajanju. Ko stvara. Onda. Ko živi. I kao što je leptiru rođendan tvoje: ujutro." Veruj mi. Ni ja necu da mašem. sve ih možeš proživeti od sumraka do svitanja. opet. A posle da jedno drugome malo lepog dodamo uz dve-tri mrve ljubavi i jednu krpicu krvi. Ko voli. nikad neće ni ugledati krov. kao da nikad nije ni postojao. iz početka. a ne rodi se mnogo puta na ovoj zemlji. "Svakog dana ponesi korpu zemlje na isto mesto i sazidaćeš planinu" .Možda smo zato i rodjeni da jednom tuda odemo. Svakog se jutra ponovo kristalno rađamo i živimo do večeri po jedan ljudski vek. Da ti milujem kosu kao da sam ti prvi. započinjemo novo stoleće. Rođendan 1. niti ga ostavljaj takvim" . 63 . a ne počne iz temelja. I nemoj da mi mašeš. Nikada necu zbog tebe ici da locem rum. U sumrak. Zašto mi nemamo iskustva? Zato što život shvatamo kao vatromet. ni da srocim za vecnost najbolju pesmu kraj caše. a starost tvoje: uveče. a zablene se u sebe u ogledalu.kaže Konfucije. koje će početi ujutro. u zoru. Malo mi se osmehni kad se vratiš niz drum. 2. "Ne primaj svet onakav kakav dobiješ. Sačuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su godina pred tvojim očima kao jedan jedini dan. kao da nikad nije ni progledao.kaže dobri stari Tin Ujević.

Podelicu sa tobom sva moja sasava zdravlja. Moraš da smogneš snage i sebi otvoreno obećaš da ćeš ostati tragač za večnošću u sebi. a ne za sobom u večnosti. I nemam obicne grehove. samo što poneki ima lažnog čoveka. nije to neutesno: ja umem od suza da pravim klikere lepe. To je jedini sat koji sam uspeo da ti kupim od ušteđevine ove nežnosti.zar ne znas: divno je nemati plan. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni čudesan. Zavoli moju senku sto se klati niz dan. a gresno mi je smesno Ako me neko cacne u ove oci placne. 3. Ja umem u svakom novembru da napravim jun. Izidji iz tog detinjstva kao iz starih patika. Zavoli moj osmeh. Moja je sreca srneca. Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjače. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. a ne jednoliki u nedogled. 2. sine moj. kad jesen duva u pijane mehove. ni pravi. Bosonoga pesma Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crn.prozracne. Zavoli me. Ludo moja.dubok 64 . I nemam obicne srece. Svaki je trenutak istina.baš takvi neka budu i tvoji mnogobrojni životi.

kao jezerske vode. Mesečevo srebro Ne priznajem rastanke i nikad necu Suviše boli kada se grubo otkine cvet koji tek nice Kada na samom pocetku price vreme zatreperi i stane baš kada bleda još prazna zora mesecevo srebro ucuti i kada zamre let povetarca što dahom sluti uzdahe nove. nasmejane Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora da s tobom dišem i da te volim i vatrom noci i zore sjajem I zato ne dam. Budi uz mene kad odem.i ja sam se izuo. Evo. i zato necu i zato rastanke ne priznajem Želim da živim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim želim da bolujem tvoje boli i da strahujem tvojim strahom dokle me ima dok postojim Želim da sanjam tvoje snove i da kroz virove tvoje reke ponovo osetim prste u kosi da razvejano seme maslacka tvoj vetar nosi i sipa u šarene misli neke u žute duge na modrom tlu Zato ne dam i zato necu Zato moj odraz još vešto krije istih osmeha tajne daleke Zato cu uvek biti sa tobom u dašku misli ili u snu Još uvek naš cvet negde nice još uvek naše tajne snije i ustreptalom lepotom traje dok mu na lati leptiri slecu Svi su rastanci tužne price 65 . Pod vrelim tabanima rastapa mi se asfalt.

Da se ti nisi rodila.zato ja rastanke ne priznajem i nikad necu.. Fragment -LjubiciMi smo oboje nalik na jedan osmeh davni. prva ljubavi. idemo . neko bi morao biti voljen na ovom mestu. spusti mi polako glavu na neko bivse rame. I Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja. Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj. i zagledaj se pazljivo u plave barice neba.. Jer ogromna je starost tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje. neko bi umesto mene bio tu da te voli. Drugi bi primili poruku i drugi bi produzili to sto se zove beskrajno.. nemoguce je voleti prvi put u ovoj vecnosti. U tami prastare proslosti.. XIX 66 . bez straha da l' postoji sledeci kilometar. i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj. da idemo . Da se ja nisam rodio... Veruj mi. pa da idemo bosi . ovako. bas kao i sad. i pronasli u sebi da zajedno umemo da docekamo drumom i cvetanja i vetar.

67 . Veruj mi. Mnoge se prave stvari ne postižu umećem. neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. U izmaglici dalekog. kao da se u njima vreme polako otapa. poslednja ljubavi. vi što sve brzo hoćete i sve preglasno morate. Ako se ja ne pojavim. ovako. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje. nego se prave u mukama od svoje nesigurnosti. rasejane dečake. Pustite mi na miru moje smešne i smušene dečake sa uskim ramenima i očima što žmirkaju kao da su kratkovide.Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. bas kao i sad. najglavniji u ulici. pitome. nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti. vi najjači u razredu. neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno. spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba. Rasejana pesma Pustite mi na miru moje šutljive. Ako se ti ne pojavis.

Stvarno vas čestito molim: pustite ih na miru i nemojte im se rugati. Oni obično padnu ako se penju na drveće. 68 . 3. u provalije ovog ogromnog neba meu kristale svetlosti. ako se s nekim potuku. Oni su stalno povučeni u neke svoj eprostore iz kojih pokušavaju da se rukuju mislima.2. Zamisli kako toneš uvis. Oni nisu za neke velike junačke igre i ja vas duboko molim pustite mi na miru moje tihe dečake. Oni izgledaju tako kao da nevidljivi pristižu. I zapinju na ravnom kao da se sudaraju sa samima sobom. Uvek dobiju batine. 4. tako nekako pristižu. To je kao kad sanjaš da si usnio san. Zabodu nos u knjigu. Glas im je mek i šaputav kao zvuk mesečine. Oni sede u razredu zamišljeni i drveni. Njihova lopta redovito promaši cilj. ili gledaju kroz prozor.

I puste nas da zajedno živimo u tom svetu nemogušem i njihovom. Tu njihov govor čini da vode postaju bistrije i misao im u vetru miriše na polenov prah. i mi sa ovim uskim. 69 . A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?. Jar samo oni mogu sutra da nas odvedu sa one strane istoga.. čime bi onda rasli? 6. ako iznesu iz glave te neobične čarolije i nauče nas kako se pentra po samome sebi do snežnih vrhova nade. Čaroban je taj svet od izmišljene jave.Ne čuju šta ih pitamo.. 5. moreplovci i sportisti. Ako bi ikada pristali da žive kao svi drugi. Tu su moji dečaci najveće vojskovođe. Tu oni vide oštro kao kraljevski kondori. u kakvom drugčijem svetu koji mi nikad ničim nećemo ugledati. jer ko zna gde su baš tada. i mi sa širokim ramenima. smušene rasejane dečake. Pustite mi na miru moje šutljive. Ne sanjamo svi jednako i to nikom ne smeta. i mi najgori sportisti.

uvenu kao trešnje. kroz nešto što se ne može sasvim nazvati prostorom. Uvenu jaka ramena.i mi najjači u ulici. ko je imun na stvarnost nikada neće razboleti od rđe i od venjenja. vidiš jedino sebe kako si naglo zašutao kao veliko zvono kome je puklo klatno. i mi. nove neke komete. Što se nikad ne tope. Te glave iz kojih sutra rastu njive i šume kroz neŠto što se ne može sasvim nazvati vremenom. po nezastrtoj svetlosti bez odjeka i senki. Možda i ne znaš: i klikeri. zasad najvažniji. i mi. Jer sve na svetu uvene. beskrajni okeani i negde. Što se nikad ne troše. Uvenu lepe igre. I tek tada se prisetiš da ipak u tebi ostaje to čudo što sadrži ne jednu. Rastu beli počeci 70 . 9. naizgled nevažni. 8. i rastu ogromne prerije. u bespušu mašte. I shvatiš: samo se onaj. Osvrneš se i. veš bezbroj večnosti. Zaustave se sva trčanja. 7. Ostaju samo te glave pune čarobnih svetova. Šta posle detinjstva ostaje jedino još bezazleno. okolo.

kao obilje reči s kojih se para vetar. iz tih detinjih glava. dobre kao aprilske laste. Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi. pametnih samo za čudno. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u pupljcima vida ponekome u svetu. 71 .sasvim drugačijih tebe. da se grlimo plavo i gasimo u letu. zamišljneih i običnih. Imamo ruke. Mi smo zvezde. Najljubavnija pesma Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi. Tih usamljenih glava. što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bleska ne žale da izgore. preko pokislih gradskih krovova za pticama. Prejeli smo se svega. pametnih samo za snove od kojih suu naučili da istovetnost čitaju raznim brzinama shvatanja I tako nikad ne dosade sebi i svome delu. I nežnog. Nekome ko će razumeti Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave što niču da ih gaze nečije trapave zore. samo za neizvodljivo. cuti i gleda kako mesec putuje. neko u ovoj sobi samo cuti. I zubatog. Neko u ovoj sobi vise ne moze da spava.

Sutra ce se sigurno ceo svet razboleti od drukcijeg osmeha i drukcijeg zdravlja. I sutra šta ćemo hteti. I najzad: tako je dobro što nismo samo trave. I znamo šta smo dužni. stigli smo gde se gnjura i stigli gde se leti. Prejeli smo se. rodjena. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni. moglo plavo voleti tu. al nismo postali pepeo sivi od koga bujaju žita i obale u cvetu. Uvek smo bili živi. kažem.Sad svako pruža ruke i nova čuda traži. što talasanja svoja nijednom vetru ne damo. I šta smo juče hteli. pa ipak: drukČije živi od svih ostalih živih na ovom zbunjenom svetu. gde kopni detinjstvo i mladost se javlja. I znamo šta smo dali. I svako ume da vrišti i ruŠi daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja i grana. 72 . I jednako je u nama i prljavo i plavo. Goreli smo. već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar na trenutak samo Kao pesma Jos se danas. i svako ume da sanja. A sve je smešno i tužno. I sve je neizbežno: i ove istine dobre i ove dobre laži.

Al se vise nikada necu tuda vratiti. ovako presno. jedini cu ostati zubat ko harmonika. zbunjena. i sumanuto i ridje. uznemirenu i belu. Strah me je da ne umru ove noci blistave zadnja svetla neznosti u velikom svetu. penjuci se samo kad znas da sidjes. Zvezde su olistale. Mozda ti niko nikad nece ovako u krvotok uliti poslednju neznost celu i ne umeti nikad iz tebe da izidje. ostajati cista. Predgradje pod granama. Mozda nikada vise neces ovako divno truliti u obicnom hotelu. O meni se ne brini. Znam. prost i jednostavan. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljustili ocnjacima i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.Dalje ce ti zenice zelenilom radjati i znam da ces. 73 . Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog dlakavog trbuha. dugo ces pogadjati sto si tako drukcija kad si ipak ista. sasavo. sutra ce drukcije tepati i voleti. Mozda ce te boleti. a vrelom dusom opruzen niz obzorja ravna. bez bola u ocima. Nase stare osmehe niko nece shvatiti. Mozda ces me traziti. Al' u sebi. Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik. iza svakih tragova ostajati bela. Trepavice sumraka uz okna se pletu.kao sneg. Koncert za 1001 bubanj Mozda te niko nikad nece ovako tesno grliti.

nejasan samom sebi kao oprostajno pismo padavicara i cudno uznemiren toplinom kao razmazen pas. liftove i okean. evo. Da se vrtim kao lisce. Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata. Ti si najbesraminija devojka koju sam sreo medju zenama i najstidljivija zena koju sam sreo medju devojkama. putujem da natrpam u glavu neke neslucene predele. zvezde i ptice. za tebe. Da drvecu pozelim najlepsu laku noc na svetu. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. najplavlje nebo kraj mog rumenog uha. Da malo nemam plan. Da li sam jos uvek ona mera po kojoj znas ko te boli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli? Ona mera po kojoj znas ko te otima i ko placa? Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima 74 . Da zaboravim ruku na tvome struku i lice uz tvoje lice. Ovo je gore nego molitva. tvoj malo saputavi glasů Sa nosom decacki zalepljenim uz okno vagona. --------------------Mozda nikada niko nije uspeo da te zeli ovako kao ja nocas: tvoje ruke bele kao samoca. putujem. ---------------------Ovo nije ispovest. podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. Da imitiram klavijature.Ti si najbeskonacnije. tvoja bedra sa ukusom platna i voca. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam.

razumno ja i zato je unapred porazeno Drugo ja prkosi postojecem. Stado kosuta drhti kao lisce Vazduh se zgrusava od urlika. Pa cemu onda sukob To su. u stvari. I dodje neki treci mlitavi neki jelen izlapeo. I pobedjeni I pobednici Ricu jeleni Tuku se celima. neka poslednja vrebalica iz prikrajka neko potpuno otrcano djubre od borca i odvede sve kosute. dva ja jedne iste licnosti. jer hoce da ga silom promeni i zato je i ono unapred porazeno Svi su izgubili bitku vec unapred. 75 . Jedno ja postuje te u borbi: svesno. A onda: upletu rogove i umiru i pobedjeni i pobednik.onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saca? Rika jelena I onaj koji napada I onaj koji se brani imaju isto boriliste Istu crkvu Istu fresku u glavi. Mirise ceo svet na snagu i na plodnost.

U tebi veceras ta ista reka cudno je meka. Ja ne znam šta cu. Prestižu. Nešto traže. Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio. Od njih se na usni dah užari. muci se. 76 . urlice. Tako je prosao i taj umorni osmi dan. U njoj se ceo svet odslikava. I cas je plava. Svako u sebi reke druge pod ovim istim mostovima sretne. razmice klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce ridje jer mora nekud da izidje. I cas je zlatna. Zato su nase srece i tuge tako drugacije istovetne Drhtava pesma Osecam: nešto u meni raste pomalo bolno . Bitku dobija treci. kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Onaj koji jedino vreba sa strane.Sto ste mastali jeleni? Sto ste se ubijali jeleni? I onaj koji napada i onaj koji se brani -imaju isto boriliste Istu crkvu Istu fresku u glavi. Pod starim mostom U meni veceras ova reka razbi ogromna brda daleka. Sva je od mleka.pomalo belo. Vrte se.

I tek kad oljuštiš omot. a tuđe kad se ostvari. prestaje svaka čarolija. Sve okrenuto naglavacke. jer više nema smisla nijedna igra pogađanja. Tu oblog ne pomaže. Volim te što si zaista tako k'o i ja balava za divne stvari.kao dve tople tacke.ja cu od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružicast vetar diše. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima. Srce bi prostranstva da ozari. a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Sve mi u rebrima razapeto. prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Sećam se svoje prve školske torbe. Trag koji se već dogodio unapred. Nekakva groznica uobrazilje. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Jer sve je u nama kad žmurimo. Čarolija. evo. Osecam: nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Dugo sam je posmatrao. ako dobijem poklon. Žmurke Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. I luduj. a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Prirodo. cuj me: laganja nema! Ti bujaj . Nešto me muci. Zašumi nekakva zlatna trska i nece pod celom da se smiri.a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. I danas. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda . a strano kad otvorimo oči. Nisam žurio da je otvorim. ne otvaram ga danima. I sve je naše dok želimo. A sve je ipak lude i draže. obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari. 77 . Placem od srece. Duša se kikoce i krvari.

.. posle Aladina. Na nogama ti cizme od sedam svetlosnih milja. umesto duha zatvaras obrise vecnog vremena. u nama. I cujem sapuces: sezame. Zaželiš li se mora ili severnih snegova. I ne kvarimo ga kao igračku.. luk im smeta. Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života. U ruci ona lampa u koju.Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi. Sve im smeta. puni boja i mirisa. I svet se pred tobom rasklapa. Protestna pesma Svašta umem. mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima. Često te tako vidim Istina. ne trči da ih potražiš u travi. Samo smo spolja dopadljivi. Ja. ne odmotavaj omot vida. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja. zaželiš li se planina. Samo zatvori oči. Ali divno te vidim.. kao u nekoj dalekoj srebrnoj magli. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.sebe ne razumem. Bar ti znaš da se igraš žmurke. Kad zvezde padaju avgusta. jezera ili pustinja. Ja do škole pešačio 78 . da otkrijemo čime voli. Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca. i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti. ljudi ovce tamo negde na kraj sveta. samo zažmuri u svet. Samo . čuvao. Stvarno umem. mojoj deci kajmak smeta. unutra. A unutra. Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati. kipe orijaška sunca. u skladištima tajni i korenju energije.

sebe ne razumem. Kad mu mati nešto reži mislim: žensko pa nek' reži. Išao sam i ja u svet bez režanja. Al' putevi zatravljeni. puna bola. i plav lepet ptičjih krila. Još mi žvrlja neka pisma oproštajna. Stvarno umem.i po kiši i po snegu. 79 . a ja šašav pa ga pustim da se mirno kući vrati. I sve divno. kuka. Samo . Ispadnemo pred njim krivi mi i škola. K'o da samo zato živim. bez bežanja. divno umem samo . i tišina ispod brega.sebe ne razumem. moli . i ogromne žute zvezde kao što je moja bila. dvaput kinu i beže u limuzinu. A ja živim jer se nadam da me i sad negde čeka jedna šuma iz detinjstva i vedrica vrućeg mleka.nema čime stan da plati. Traži novac. K'o da moram da se zboram i da leđa večno krivim zbog prinčeva i princeza. Niko hvala nije rek'o. Mome sinu . Svašta umem. Ja krčio s ocem šumu. k'o da se u svili legu: jednom šmrknu. moje kćeri k'o knjeginje. Sve sam ovo za njih stek'o.gospodinu teško i da đubre prospe. Nad njima se magle tope. Odavno su zatrpane moje bose dečje stope. Plik do plika dlan mi ospe. A on: odmah kupi stvari i od kuće u svet beži.

Sad sve umem. Ali šta mi sve to vredi kad sam sebe ne razumem. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljuštili očnjacima i prosuli po mojim bedrima i tvojim dojkama. a ne želeti ipak odavde da izađeš. Najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama. Ti si najbeskonačnije.. najubitačnije nebo kraj mog rumenog uha.Išao sam da odrastem. mislim da sanjam to nisam ja. Nikad ti niko neće ovako u krvotok uliti poslednju nežnost celu. Nikada više nećes ovako divno truliti u običnom hotelu. Pesak 80 . Mali kameni nokturno Nikad te niko neće ovako tesno grliti uznemirenu i belu. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog trbuha. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude ladje. Najbesramnija devojka koju sam sreo među ženama.. ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.. Sad sve mogu.

Samo onaj. morao da ti objasnjavam hudim jezikom coveka: recima sumnjivim. "Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena. sasvim obicne stvari. Niču i sahnu narodi i kulture. Naiđu nepogode. Malo nakriviti glavu. i on ih utiša svojom težinom. Eto zašto se ova pesma čita polako kao pesak dok se naslanja na uho na ogromni gluvi prostor oko sebe i razmišlja o stvarima koje nas čine jakim i dugovečnim. i istraživač jedne ružnoće ili lepote stvari oko sebe. ostaće zauvek pobeđen. a on ih nadživi i zatrpa. 81 . rovitim. može se uzvisiti nad početkom i krajem i zaslužiti vrlinu da bude vladar jednog nezamislivog predela. kaze jedan prastari zapis sa Tibeta. koje su mnogima tajna. Postoje svakodnevne. sklopiti oči i razmišljati o pesku pustinje koji se talasa i prosipa a ipak ima svoju povezanost i sigurnost.Ovu pesmu treba čitati sasvim polako. Govor Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio potisten kada bih sve ovo sto osecam.zakasniće. jer niko ga nije uhvatio da žuri. Ko žuri . razjedenim i nekorisnim. Zauvek samo podanik. ko nije uhvaćen da žuri. Siroko začuđenih zenica.

I osetiti na usni zeleni ukus mesecine Ja se samo osmehnuh lepoj dugorepoj ptici. retko kada se oglasi glasom govora. najvaznije na svetu – to je. Sve se redje usudjujem da izgovaram reci. stvarnost stvarnog. Postoje kulture gestova. i ustavljena koza vode i vecnosti. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. ljisku po ljusku. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti mislima. epohe virusa. volja volje i moc moci. Umeti videti vetar I cuti sneg kako pada. Umeti dotaci sumrak na prvom uglu. prozracna kao svetlost. I rekla mi je caroliju.. . Postoji lepota lepote. zamor medju nama civilizacije protozoa. a vole cutanjem. prisapnula je cucuravo I dotakla mi kljunom rame I kraicak uha. jer uvek znace drugo nego sto ja to zelim. Ljudi se postuju recima. Saljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. a mozda niko nece ni pokusavati da ga otkrije. Postoji kretanje kretanja. Znaci da misle na nas. Hoces li da cujes caroliju. Ko zna glasove misli. Ali ni reci odgovora. a ne dijalekt naziva. Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem u sumovima beskraja. Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda.Postoji govor koji ce neko otkriti sutra. najvazniju na svetu – to je: 82 . sine moj. razmisljanje razmisljanja. Takvo je moje cutanje s tobom ove noci.. Jer to je jezik znacenja. u kojem smo se zadesili. sveznajuca. sada iz ovog trenutka. Jer i ja imam caroliju. Brbljiva. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima. Ptica Ovo mi je prisapnula jedna dugorepa ptica. Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Postoji istina istine. postoji i ljubav ljubavi. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi. celije stena i vazduha. Opnu po opnu. disanja ili vida. sluz po sluz.

taj nema pojma sta su ribe na drvecu" Pa ako se i okliznes. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.Videti necije lice i cuti neciji govor I dodirnuti rukom neciju ruku i kosu Onda – kad vise nikog nemas. Primetis i po bajkama. Retki su oni koji shvataju granicu slobode. sine moj. tude i moje. Razglednice 83 . nekada. koje ostavljas mladjem bratu. koje smo dosad tako lepo izmisljali. i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra. Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. kazu Eskimi. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. Kad si ostao sam. I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se. Stvarno videti. Cveta. Primetis to po iskracalom odelu. puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. a nadvisuju krov i oblake. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti. »Ne zidaj vrata veca od kuce «. uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. velika je to varka. I videti pad vetra kako raste duboko u doline. znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. u ponornice blagosti. I uvek. u zivotu. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju. Kad jedno veliko leto napusta ove ulice I ostavlja za sobom zute pecate lisca Po trotoarima U krosnjama I u secanju. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi. Oči U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Ustvari. bas kao sto i ove reci cutanja. tonu nocas. Trci i sastani se sam sa sobom. Treba umeti videti nebo.

Nije tesko nauciti. 84 . Samo malo zazmurim. Sve bih to onda. Hiljade izmisljenih imena neznanih lijudi." Na drugoj strani. A vetar se i ne cuje drukcije. taj ne moze ni znati da nista ne zna". Francuska. I evo sta se sad dogada. Sleteo je na krov i kjuje oko dimnjaka staklene perle retke kise. Sa druge strane lista saptao sam adresu. ovlas. Bavi se samo njom. Svakom bih listu. Cuje se lepet krila. Na jednoj strani pise nam Iaoce sa neke poste stare dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne zna . Od mnogo misli izaberi jednu. 3. To se vetar umorio. I pustao niz vetar. najvazniju. Zato narod i kaze : »Poslovica je svemir u zrnu zita. Ona pripada narodu. Katkad su razglednice vrlo cudne. Noc' polagano zri. I 553. Zar ti to ne 1ici po malo na igru »pokvarenih telefona"? Kad reci putuju kroz vekove. Milione imena. 2. "Ko misli da nista ne zna. sem nozdrvama i usnama. svako ponesto dopise ili izbrise. uz osmeh. Javljaju mi se divni daleki prijatelji. kao veliki dzudista jedan munjeviti zahvat. po svome.U doba mog detinjstva igrao sam se poste. Ovlas. Misel de Montenj. dodato rukopisom Montenja. Kroz trepavice.najvisi je. najlepse sto sam cuo i video tog dana. Ili sve izvrne naopako. I disem polako vetar. Sakupljao sam lisce dok idem od skole do kuce. nesto lepo prisapnuo. Tako nastaje usijani vrh covekovog uma: poslovica. sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. azbukom rane jeseni koju umem da citam. dok je sasvim ne savladas. Ponovo sakupljam lisce i citam odgovore pisane rukopisom zilica koje venu. zapecatio poljupcem. kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac.

Najveca nevolja na svetu je. samo njemu znan rez na srcu. kao vrtesku igre i vrtesku neznanja koja je kruna mudrosti. Uopste nije vazno imas li neuredne dzepove. zanet vajanjem prirode." Muka je sve to sa znanjem. Mozes me upotrebiti kao nalepnicu. I nemoj ga se nikad stideti. Ucenja kazu da je to nemoguce. jer sve cinim neznanjem. Umem da oblikujem vatru dlanovima i hodam po peni reka i okeana. kao zvezde. sine moj. Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione. jer okruzen sam stalno ogledalima decjih ociju. Izlazim iz svog tela. ali se ne rugaj neznanju. Ja. Lepota trazenja nije u nalazenju. 85 . nego nered radoznalosti nas koji sve vise znamo da ne znamo. Nista ja ne znam o znanju. koja bi nastala na svetu. koji ne znam sta je culo starosti i samoce. kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju. posmatram ovaj zivot kao nesto sareno. Lutam po udaljenim mestima. ogromni luna-park. imati neuredan um. Opsenar sam i svetac koji je sisao sa freske. veruj mi. Pevac sam i otac himni.kao veliki hirurg. Sve su se misli dogodile odavno. Istorija otkrica mozda i nije red. moguce je. sine moj. Otkrića Ogroman je trud moga razmisljanja ove noci. Ono se zasiti sebe i prestaje da saznaje. Evo da ti procitam poruku Karela Capeka: "Zamisli onu tisinu. 2. kao mnogostruki oblik. A vidis. Tebe ce uciti znanju. Neznanje je pocetak hiljadu novih pocetaka. nego u nas odluci da trazimo. neurednu frizuru i domace zadatke.

i sve poceo iz pocetka. Pa evo. Datum 1726: "I sitne kise jedu velike puteve". rekose oni. Najbolje ti je da pitas Ajnstajna. samo bi trebalo da se seti sebe". Zasto se kaze: beskorisno i korisno? Zasto se kaze: usplahireno i spokojno? Kao sto postoji ponasanje coveka. "Jer znanje se" . Donosis ga rodjenjem na ovaj svet". vec sebi samoj". Ima ih koji su verovali i starom Sokratu: "Onaj ko ne zna. Brizljivo neguj neznanje i razlikuj se od onih koji. 86 . Ako ga odbacis. Ne znam kome da verujem. I verujem Francuzima. a zaborave traze u vecem i zajednickom."u ljude ne unosi ucenjem.3. hodaces posrcuci celo jutro. nosena vetrom. osamuceni od srece. likuju sto uspevaju na nov nacin da izgovore neku potpuno istu stvar. tako postoji i ponasanje njegovih misli. Gomila prolecnih paukova se grohotom smejala dok je. Jos nisam nosio kosulju od paukove svile. sine moj. slusala kinesku poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lisce u svilu«. Kako objasniti prolecnim paucima da nije vazno plesti i ukrasavati vazduh lepotom svoga tkanja? Vazna je upotreba nti. mi svakog trena mozemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.kaze Platon . Zato ja vise verujem jednoj svilenoj bubi i strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi ogromna znanja nalaze u malim svetovima. Isto je tako i sa tezinom saznavanja. List je cak iz Normandije. Taj je sve izbrisao. odleprsaces stopalima. Mogućnosti Stavis li tezak teret na pleca. Badava Njutnova razglednica: »Priroda nije slicna tebi.

Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo. I onda bih ga i pod ovo potpisao. duz nekih drvoreda. mi bismo upropastili nase druzenje. Nisam umeo da odgovorim. kao po nekom smusenom pravilu. jer mi je potrebna i takva razglednica: »Ljubav je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju a ne umetnoscu".. "U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. ostaje samo Ovde. Savladamo li vreme. za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise. da cu morati da ti objasnim neke stvari.. a ne naukom". Kjerkegor kaze: »Nema nikakvog Ovde i Tamo." U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. savladavsi ih. u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice. Recimo da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja se bavi mudroscu. ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde«. znaci: ostati ovde zauvek. A stari dobri momak Ricard Bak dopisao je ispod toga nesto potpuno suprotno. pod nekim prozorom. sine moj. Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. za svu uzurbanost prolaznika. Cinim to zato sto se svakog novembra. ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom. Savladamo li prostor. Ovako kaze Bak: »Kad bi nam prijateljstvo zavisilo od vremena i zavisilo od prostora. ostaje samo Sada.. u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka. Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu.Rado bih nesto dodao Aristotelu... znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine.. Obojica su u pravu. I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica na tom cudesnom putu izmedju Sada i Ovde ipak ponekad sretati?" Sad shvatas. 87 . u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace. I neka to izgleda neverovatno i romanticno.

Hodajući na rukama (Nosač)
I Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere. Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost. To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme. Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom. Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene. Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada. II Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog. Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomislis da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnostvo. Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane. Jedino sam si kad ostaris. Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili. Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom." Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama...

"Izgleda, prestao sam da volim..."
Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima. Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda. Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim. Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti. Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

88

Vuk
I Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta. Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo. Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim. Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. To ne oticu doba. To misli postaju bistrije. II Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca. Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez. Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta. III I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc? Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde. IV

89

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga. Usi sam zalepio liscem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata. Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju. V Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protice reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu. Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke. VI Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu. I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi. Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama. Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar? Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima. VII Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre? Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje

90

da vuk ne moze umreti. Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja. Ako vas sad izneverim. kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Vuce. Veliki vladaru zverinja. a nepoznato – nas zavicaj. gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I krunim. Znam. vazduh i voda. I jos vise od vuka. bilo da zatomis izvor ili zajazis potok. XI 91 . na svoje mesto. Ostace ranjiva obzorja. Da nema takvih u planini. Opasnost i radost su blizanci.” To sam ja tesio sebe. samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja.zelene namere. oni se boje. iskreno i bezazleno. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat. sici cete ovamo. bilo da zadavis reku nasipima i branama. Da nema takvih u planini. zaista. proganjaju nas i zigosu. Kao sto ne moze umreti stenje. zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode? Otkako postoji svet. ni dan se ne bi osvestio. Rugaju name se. I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi. i noci bi se uspavale. nego sad i iz moga. strascu ili zaviscu? IX Da nema takvih u planini. pa ti se zamrse zile u cicak. Ako su prava voda. Verovao sam. cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu. trnje i korenje. Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan. Stvarno vas duboko postujem. i izvori bi ogluveli. kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. velicanstvena nakazo. Mi se moramo sresti. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene. Ali sve ce se vratiti. koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava. Nas san je: nemoguce. Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom. VIII U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest. a ti si pravi vuk. Cekam vas. mirno. I ja sam vucjeg soja. i kamen bi se smeksao. I krzam se. Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba. Evo me u klisuri. a ne njega u planini. X Neka beze pastiri. tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. smeju. jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Ako je pravo drvo. osakacena lepoto i prelomljena vitkosti. Da nema takvih u planini. I ja ricem sa vama.

usrce nebo i rikne. da dosegnu vas um. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. cini ih uzvisenima. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor. Vukovi se prepoznaju. Molim vas ubijte me. XII Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa. 92 . I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje. kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put. Oni su menazerija”. XIII Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh. ako odgrizu i komad vaseg mesa. Nismo se pozdravili. videli mojim vidom i culi mojim sluhom. ko zna kad izumrle. I kadgod podigne njusku. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike. mogu postati vukovi. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci.” I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan. Moj vuce. I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”. jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom. Zemlja se skamenila. Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. opor. Vec to. sto idu pravcem kojima se vi batrgate. Psi nisu cak ni copor. Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti. krv i salitru. nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”. psi su sekta. To me prevodi voda. Ni jedan drugom poklonili. zamisljajuci tako da su i sami vukovi. Ne mrze oni vas. Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste. pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik. U krecnjak. cini im cast i slavu.Poznao me je odmah. nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”. Bio je opkoljen psima. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”. sujeverni i priglupi. Hteo je. uporan. kad uzdisu vazduh koji vi udisete. Pratili su ga rezeci. Vec to. nego je velika tuga sto misle da. tezak i istinit. Ogrezla je u gips. XIV I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. kevtali su uz njega. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat. da kaze: “Ne laju oni na mene. valjda. vasu snagu i gordost.

ali ja sam je primio. gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola.I hteo je da kaze: “Molim vas. Kao cast i prokletstvo. besmrtni. XV Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Vidim u psecim ocima. tako strasno odjednom. Nije mi preneo poruku. Sad sam ja na nisanu. Vidim kako me vide. cime mislim i volim. samo me ne dajte njima. Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. vec i samocom vuka. kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora. namerno ne zaboravim. koju sam na sebe primio kao zig zavestanja. I ropstvo. Ili ja. Gladni su vucjeg u meni. onako ogroman. Poznaje se na meni. Vec ulaze u mene. a nista nisam rekao. ne moze u nama umreti. I najzad. stao u tesnu smrt? XVI Spustio sam se. Kako je. ne samo svojom samocom. Prate me kao i vuka. XVII Ko god srlja u mene. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo. on je tako odjednom. Ja sam nesto sa strane. dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren. Umrite mimo mene”. Stajao sam izbezumljen. ubijte me. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri. ili lovci. a drugo biti prohodan. i slobodu. zadihan. Lako je meni sa psima. nesto cime se staklo umotava da ne prsne. sto je vucje. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu. Svraticu da vidim ko ce. Nisam ni lovac ni pravednik. sanjam. na kamen u plicaku. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Svraticu. I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv. da sam ikada ovuda prolazio i sanjao. 93 . Vec lutaju po meni. vuce. Jer vuk se na vuka nastavlja. Bio sam uzasno sam. neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”. cekam i nalazim. ili psi. Muci ih da shvate sta nosim. Stvarno i dalje verujem da ono. sem ako. ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi. mozda. Hteo sam da mu kazem. Kao teret i slavu. Neko ce ovde ostati. Ili ja. ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom. Polozite me u vodu. skocio usred vira.

i ovo sam vec stvorio. a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta. 6. Ali sve vidi. Zato je sljunak. Gospodine. video sam coveka koji preskace neverovatne visine. nikad ga necu razbiti. Narod koji ne prestaje da peva nesrecan je. 2. imam neverovatnu snagu. u stvari. jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije. Gospodine. kaze on. kad sunce kao mac visi sa zenita. Ako ljubav postoji cemu je dokazivati? On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. Zato je tvoja glava zumance nekog jos neotkrivenog sunca. kao sto se grana nastavlja na granu. kazem ja njemu. Ceprka zatim po pesku. kazem mu ja. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni malisani. Postoji jedan mudrac. Gospodine. Treba imati samo najvecu zelju pa ce sve druge same od sebe biti ispunjene. Nesto cvrsto i oblo. u njemu se odslikavao ceo svet. Ali kad uzmem u saku obican mali sljunak. jedna ogromna planina. orao iz kojeg nicu drugi orlovi. On sve moze. nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. Ako mu zatrazis orla. on ne poseze u visine. Kako to? Veliki umovi. Mogu da upravljam brodovima. To je. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti. moze da stane u jednu obicnu kapu? Zateceni sasvim slucajno. ma koliko ga stiskao. jer sam ih pokorio. Iz toga ce. 94 . ali padam pod teretom. kao kipovi Vavilona. kao sto je reka bila potok ili tajfun . mi se nastavljamo jedni na druge. ne trci brze od drugih.. Gospodine. prstom izvadi zametak Kilimandzara. pitam ga ja.tisina. niti je umesniji i lukaviji? Taj covek. kazem ja njemu. uzima zalet kao da ce preskociti oblake. Himalaji su bili para. Od njega sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu. kaze on. stavljam na ledja obicno kristalno zrnce. kaze. bili su u pocetku neznalice. Gospodine. kaze mudrac. 4. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. Sara noktom nesto nerazumljivo i uplaseno ponavlja: i ovo sam vec stvorio. Treba preskakati nebo. 3. jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. Stoga i ne primecuje to sto mu je pod nogama. Zato zasad staje i u obicu ljusku. proizici velika nevolja. koji se mnogo ljube i bratime. on cuci u velikoj pustinji juzno od ovih planina. Bio je to obican kamen. I njih iskopa prstom iz zemlje kao kosticu. ka nekim svojim olujama i vidicima. kaze on. kazem mu ja. kako to da moja glava. 5. jer nije ga sam pronasao. siromasan i gladan. govori glasom belim poput zguzvane hartije. oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. I tek u podne.. Cuci ne znam koliko godina u pesku i ne podize oci.Koren 1. koja ispunjava prostore. ali ako ga okrenes prema svetlosti. Dok ovo govorim. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. A vajar ga je odbio. Kako to cini kad nije jaci od drugih.

Split na Gripama. Ne uči. opominju me često da samo malo treba da budem vladar nad stvarima. Ta devojka je danas ko zna gde. Pomešan s lišćem. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Šta znači vlast nad stvarima? Moji su stari govorili: nauči da se vladaš da bi mogao vladati. samo da mi je danilo Grujić na vreme poslao onaj honorar što sam čekao. To me je i naučilo da umem da obuhvatim. osluškujem kao svoj pošteni deo radoznalosti ovog ogromnog čovečanstva. Budućnost će dokazati da smo imali pravo. Moja je misao lako uhvatljiva i glatka i svako je odmah razume. kao ona devojka kojoj sam obećao na stepeništu katedrale da ću joj kupiti jedno od ovih 1200 ostrva i kupio bih. I ja je. u sumrak. Kornatska ostrva. kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. rasplinjuje i nestaje. Dok gledam ovo more.prosto sakupljti ono što je već stvoreno. Samo vidim. nego izmišljaj to što je nezamislivo. ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen. a zemlja u sebe ne staje. Gospodine. Kotor. Izdajstvo lirike (Morske misli) "Izdajstvo lirike". Korčula. 1974.7. I reče moja misao: Ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti. 95 . u knjizi se mogu naći brojne Antićeve misli koje su nastale na obalama mora. kako sam bio romantičan. I neočešljana. kako sam bio poludeo tog avgusta. stalno me progoni misao: možda umeti stvarati znači . To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja. kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek. Odlazim zamisljen i dogadja se nesto cudno: za mnom ne ostaju stope. “morske misli” bitno odredile njegov život i u velikoj mjeri uticale na njegovo stvaralaštvo. vetar ima mek i žut glas. Majka nečije dece. 1956. Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu. Naslika sebi vodu i pliva. Kao da sam to samo pozeleo u snovima. Izmedju ostalog.izmislio. Šibenik. kazem mu ja. I zgađena na mene i sva ostrva i sve početničke pesme na svetu. Moja mudrost je obična i liči na dečiju igru. Osim mene. Oni koji u sebi nose velika kretanja i ritmove života. kako se poistovecuje sa sivilom. Naslika daljinu i izgubi se. Suze se bruse strpljenjem. 1982. 1950. evo. Mostar. odnosno samo poimanje i razumjevanje života. U neki komadić sebe. Monte Karlo. 1950. knjiga je u kojoj su sakupljene misli-dopisnice i pisma sebi i drugima velikog pjesnika Mike Antića. Poznavaoci njegove poezije i njegovog lika će reći kako su upravo te tzv. 1964. 1973. I . Mudrac mi nista ne govori. video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost.

Vodoskok mleka i mermera. ali odnekud. Antiću! To te nikada neće pustiti. Kad se iskreno stidim. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti. Bićemo ceo dan sami u nebu: planeta. Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja. već smo stranci. Bićemo ceo dan šuma prepuna sunca i mirisa.Ko nauči da želi. već sa mnom. 1977. ali njih niko ne uzima ozbiljno. Je li to način odbrane. Jedino vetrenjače. ili ukus peva na vrhu jezika. 1974. Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave. Pa probaj to malo sa mnom. Moje su pesme semenje iz kojeg rastu tajge. neobično objašnjavaju pravac sreće. Neka se rascvetaju. Pobacaj naše stare slike. balet „Žizela“.april 1986. Danas sam jeo zemlju. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Roterdam. ali u sebi se ne prepoznajem. njuh sanja. u svojoj sad već iskraćaloj mladosti. Pa metar dalje oživim. I senki poneke ptice koja se uplašila. susednih prostora. Probaj to malo sa mnom. kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. bićemo ceo dan nečija kosa na obrazu i ličićemo na vazduh. Bele noći. Spolja sam dosta sličan. 1984. Jer disanje mi je semenje iz kojeg rastu nebesa. Kako se ja to smeškam? Tu negde. a drugo i činiti pokretljivost. 96 . pažljivo baveći se tananom. To je putokaz za sanjare i oblake. Pobacaj naše stare slike. Sutra ću jesti breze. nego pomalo namerno zakasniti. Šiprazi puni hladovine i čestari prašine. Probajmo. 1978. Prekosutra ću gutati oblake. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo. Borina nedelja. ne sa sobom. ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Na godišnjicu Mikine operacije od raka. Tek što na sebe naviknemo. 1960. ja! Povedi me. () Vranje. Lenjingrad. To nismo na njima mi. Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. 9. u poslednje vreme. Hej. pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja. Probaj to malo sa mnom. Stavim glavu na pregršt uvele mahovine i zaspim u svojoj pesmi. hotel «Peking». već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće. Dečani. nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih. u dugim haljinama od vetra. stidim se samo pred sobom. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja. iz paparati. 1978. Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet. Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika. ili tek naše mogućnosti? Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Grane nam niču iz ušiju. To nismo na njima mi. Mi smo više od proleća nego proleće. Juče sam zobao pesak. Bićemo ceo dan obala ili pustinja. taj će me odmah razumeti. ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća. Baltik. Moskva. Neprekidno prolazimo kroz privide. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Suviše čudno i bezglasno. Jurmala-Riga. da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost. nekakva malecka crna i strašno otrovna nežnost uvuče mi se u uho i umrem u toj lepoti. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Jesmo li ovo mi. 1972. nego uspomena na nas. Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. Omsk. Jedno je razmišljati o promenama.

Nije važno kuda ću. Sve ostalo uopšte nisu čula. snova. Kada pozelim Da ti nedostajem Odsanjam pesmu Zatvorim oci I na kaldrmi zamislim Cvet beli. slušati večnost postojanja. Jedino čisto čulo to je doir njene i moje ruke... jer ja nemam drugu žicu osim „E“ . Čortanovci. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana. u „E“ žicu kad sanjam. Dodir između dvoje: porama. 1973. Došlo mi je da idem i ja idem kao lud .. Vetar svira na meni u „E“ žicu kad plačem. a ne ušima.Poljubac. Nije važno dokle ću. to je: videti stvari u slojevima.. Kada mi nedostajes Mislim tudje misli Kradem svoje vreme Provlacim ga Izmedju oblaka.unutra u mene. Vetar mi je gudalo. Ja sam violina. Mart Kad mi dođe da idem. Kada te nema Jer tako hocu Zaledim osmeh U sebi kazem ime Udahnem duboko I pomislim Tako mi nedostajes.unutra u mene. u „E“ žicu kad pevam. Daljine i snega. mnogo moram da idem. 97 .

idem kao lud .Da je život nešto tako lepo kao u samoposluzi "Zvezda". Krv se sva u žeravicu pretvori. kroz taj pendjer pun cvetica.Jesi l moje? Najmoje? . . da je život nešto naše. ti imaš samo mene.Da mi kupiš dve firange od cica. Nebo dlanom poravnava puteve. Široko me kiše zaobilaze. Nije važno zašto ću.Da zakačim viljuškama na ragastov od pendzera. Da Da Da Da me mrze sve komšije. Da u sobi bude jedna crkva. Najtvoje 98 . ne udje ni Mesec ni Sunce.Jesi l moje Najmoje? . Al' da budu na cvetiće. ja imam samo tebe. Nije važno kuda ću.Jesam tvoje.Da ti sviram u ušima? . Kad mi tako strašno mnogo dođe samo idem. . . Da gledamo kroz taj pendzer. Romansa . . Obuva mi sunce žute cipele.unutra u mene.Za travu se tabanima hvatam da me vetar nikud ne oduva. strašno moram da idem. najnaše.Jesam tvoje Najtvoje. Al kad dođe da idem.

kao sto se tvoj tata razume u politiku.bas tako se usunjam i slusam. cuo sam sve sto sanjas. I – polumrtav od ljubavi. i mek i besan.tako se i ja samo u snove razumem. kao sto se najveći fudbaler razume u svoju veliku utakmicu. od mesecine na pescanim obalama. sav sam ispljuvan i čist. U snove zbog kojih. visoko.Kad ti ime izgovorim Kad ti izgovaram ime.. i milujem. U očima mi grme grčevi svetlosti. usta su mi puna krzna i tamjana. kao sto se kauboji razumeju u laso.. od uvele svezine oktobra. i drobim. u temenu se protežu grobovi strašno grbavi.. . . 99 . i naričem. slusam sta sanjas. Nikome necu kazati.. i sirovog mesa i cveća. kao trsave siske veceri mirisave od lisca. Poslednja bajka Usunjam se u tvoj jastuk kao tisina perja. kad se probudimo. Naučila si me da uz tebe ričem. Kad ti izgovaram ime – sav sam ošuren od sunca i neko mi neverovatno lepo čudo u grlu klokoće. Ali hocu da znas: cuo sam. gledamo nekud visoko. jer drugo nista i ne znam samo se u snove razumem. Kad ti izgovaram ime.

Mozda sam nekome jad iscelio i nekom u zenice sjaj namamio. znam. rastemo. kao pruge. kao pekari kifle. kao postari pisma velikom belom kocijom koja necu da ti kazem kako se zove. jer drugo nista i ne znam. bar se necu pokajati sto sam umeo da se smejem. bez Aladinovih lampi. kao nevidljive sare pticjeg leta. bez cizama od sedam milja. Autobiografija U obicnom sam sebe uhvatio. pa nikad nisam to sakrivao. Ako mi zivot krila skrati i sneg u oko pocne da veje. daleko. ali sam ces se setiti. produzujemo se kroz oci i srce kao putevi. daleko. na trepavicama i rumenim obrazima mali smotuljak jutra. Usunjam se u tvoj jastuk da ne znas. a pre no sto se probudis ostavim ti na rukama toplim od sna. U prozor svitanja uramio. usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima. osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.i rastemo. pokrivam te celu noc. Bar sam posteno kiriju platio na ovom svetu sto sam ziveo. produzujemo se kroz rukave i nogavice. samo se u jutro razumem i raznosim ga kao mlekarice mleko. I u komsiluk zvezde doselio. 100 . rastemo.

Borac snage se plasi tudje vrste. Krov sveta Ako hoces da pobedis divlju zver. Sapuci. I svima ispadne smesno to sto je tebi ljubavno. ne pisi ljubavna pisma. Ne laj na lava i ne rokci na krokodila. cime da pise kako se vecnost dise? Pisma se pisu tajno. ne govori joj rezanjem ili urlikom. a citaju javno. Oni su pisma za vecnost i zivi spomenari. Ukrotitelj.tigar razdire. Borovi su strazari i najbolji cuvari. 101 . Pevaj im. Cim cuje jezik risa . To samo smuseni rade. kome. Ko. Uzmi ti ostru britvu pa nekom maleckom boru urezi svoju ljubav u neznu mirisnu koru. Cim cuje jezik tigra . Nemoc svih divljih je u tome sto nasedaju drugom nacinu izrazavanja.ris kolje. Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije. kaze klovn. Tepaj im jezikom ptica ili jezikom dece.Spomenik Ako hoces da dignes spomenik svoje nade.

može naučiti iz knjiga. On pobedjuje neozbiljnoscu. tek da bi kunjajući proživeo svoj vek. Sitne i zbunjene Sabijaju se u galaksije. Da budeš hrabar. uragana i vazduha. Da budeš iskreno ili pritvorno zadovoljan malim. Da imaš sažaljenja. Mravi su izmislili narode. Osim vrline nadanja. vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja. ili na izgled privržen. Da budeš privržen. Da izražavaš kako to dolikuje. Naučiće te da budes čak i pomalo darovit. Zubi ujedu za trenutak. Džinovske zvezde samuju Na ivicama svemira. ili da imitiraš žalost i sreću. Poljubac za ceo zivot. Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Možeš naučiti da izgovaraš laž kao istinu. veštine verovanja. ili na izgled hrabar. Sve se. Seme paprati zavlači se u prašume. osim četiri stvari.I sarlatan. Cuvaj se poljupca i budi na oprezu. Horoskop Svemu će probati da te iz knjiga nauče. 102 . Seme sekvoje bira čistine Sa mnogo sunca. Samoća Svoju snagu prepoznaćeš po tome Koliko si u stanju Da izdržiš samoću. Orao nikad nije imao potrebu Da se upozna sa nekim drugim orlom. ili da nemaš milosti. Zubi su meksi od usana. sine moj.

o znam ja Jos pamtim te dane Nekad si bio uz mene ti O znam. Neke davne zvezde Stari put od lisca sav zut Noc na putu tom San od zvezda tako je zut San u oku mom O znam ja. A ja sam odbio da budem bog i ostao sam najobicnija ptica i to: ptica u vecnom pubertetu. u srcu mome U samoci mojoj i snu Romansa na zavrsetku To je zalosna prica: jedna bogorodica sa oreolom od cica rodila me je. da si jos moj Placu nocas grane U oku mome i snu Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan Dok cekam. 103 . Jer trenutak je teži I strašniji i duži Od vremena i večnosti. da si jos moj Placu nocas grane U oku mome. cutim i tonem u san O znam.Svoju snagu prepoznaćeš po tome Koliko si u stanju Da prebrodiš trenutak. dok cutim i tonem u san O znam. kazu. da si jos moj Placu nocas grane U oku mome i snu Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan Dok cekam. na poklon ovom svetu.

Imao sam nekoliko zelja zbog kojih sam mnogo stosta izgubio i nisam urlao ni slinio u rukav sto sam u njima na kraju nasao samo smece. pa nista. Imao sam nekoliko zelja opasnih kao oksigenske boce. Vetrovi su se poslednje noci lepljivo parili medju granjem.bar sam se do krvi naljubio pustajuci drugom da unapredjuje ili potkrada moje zivotno preduzece. .Da. A neprijatno je svima kad bogovi promase. Ja sam umesto svega rumenim kljunom nesto leprsavo otsvirao i kad je bilo najsmesnije morao sam da odem. Hajde. Zavisilo je samo od nerava da li cu ih na vreme odvrnuti ili cu namerno kasniti. Hajde. jer kazu: retko se rode. Majku sam sramno degradirao. I pretio sam javno kako nameravam da odrzim jedan veliki proces na kojem cu sve objasniti. prilozite suzu i novcic za spomenike onima koji se nisu razumeli u geografsku kartu i verovali u ko zna cije suludo obecanje da ce jednoga dana biti daleko vise sunca u blatu nego u suncokretu. to je vrlo zalosna prica. 104 . Lupao sam se od obale do obale. svako od vas ko ne ume da prasta. Odacu vam tajnu: secam se male neprijatnosti o martu. A zvezde su bile matore neudate vrane zgranute i crvene od stida skamenjene u letu.

i u radost i u setu ćemo zaroniti.. Bolest Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici. a zvezde će zvoniti . Hajde vec jednom pogresite korak kad sviraju nase i vase marseve.. eto. Otisao sam. zvoniti ... i rasirite okrvavljene carsave i zastave i odljuljajte se kroz ovo malo preostale mladosti sa epoletima zuba. 105 . a vi oprostite za jedan mali zeleni san natrunjen mnostvom zubatih zvezdanih mrva. Doleteće i odleteti danas sva cvetanja bićemo i meki i okoreli.svako ko nosi eksere secanja u tabanima do smrti. Drukcije nisam umeo. neka se skupi. pa potkovani prodjite zajedno preko grobova i basta rame uz rame poduprti. Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja. Dosta ste trpeli midere za ispravljanje kicmenog stuba. I izvinite. cas dva papirica neba ovlas zalepljena pljuvackom ispod obrva. Pod zavojima ove rasanjene svakidasnjice sacuvao sam dva oka cas dve vrtoglave blistave ravnice. molim vas sto nisam umeo. Proći će proleće kao san razbarušen i čudan što liči crvenoj ptici. i pronadjite reku priglupu od dobrote koja je iscasila svoj tok i popljuvala penom obale stare i krastave. Bio sam cadjavo inje iznad proklijalih oranica i samo sam se u zelje sareno razumeo.

radi ludovanja. Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti. kao lokomotiva da juri. 106 . Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti. I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. Eto. Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa. Volim te. Ona nose tragove i cvrkutanja. za sve dečake i devojčice...Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo. Ona nose mir od kog se ruke ježe.. Ima u nama srce. umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.. Samo crvene ptice nad glavom uzleću . zagnjurene u jastuke noći. Mir radi budućih nemira. sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada. a ti probaš i uspeš. šaputanja. I verovanje bez daha. Samo malo mira. brbljiva. na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka. Mašta je moja prva ljubav.. pa da dugo zvazdama mašem i odzvanjam prepun kikota i cvetnih naramaka. Tu maštu za koju sam govorio da treba. tamo gde se nebo za njive zakiva i veže. Mir. Ništa .. Objašnjavanjem stvari.. kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti. Kako ćemo se iz sebe vratiti ? Proći će proleća . Gospođica Mašta Često nisam uspevao da je dozovem. A nebo je u proleće plavo kao nešto čega se nikad setiti neću.. A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce. Probaš i uspeš. malo kiša. Mašta je čarolija. u krpe smeha i plača vezano. To je nekakav izazov onoga što je ispred nas.

oduzimamo im nešto od one lepe čarolije.dve gologlave kvrgave bebe. niz mesece? Hoceš li da budem za tebe. ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto. livrejisani izlozi. najbudalastiji pajac sa tužnim. u hotelskoj sobi gde sve podseća na rastanke. dve moje pesnice . I krpljene. i kiše od lišća zelene. Porodilište Kako je otužan ovaj dvodnevni brak. Sve će na tebe ličiti: i svetiljke za oknom. ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja. filcanim ocima pa da se cerekam kroz suze i vrištim kroz uspavanke? Evo. bez dece. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Eno: oslušni! 107 . umesto sina. niz nedelje. i dvorci kuća u magli. I svi će budući moji pokušaji ubistva podsećati na tebe. od jodoform gaze najskupocenije pelene. Reči su iskraćale. i sve potresne bajke još nerođene među ljudima. od kreveta do stolice? Ili da ljuljamo ovu flašu vina. od onog zlatastog omota. Hoceš li da se igramo žmurke ili školice. Čitave noći spavaće site i okupane na tvojim malecnim grudima. Evo im. I iznošene. u svim tim jalovim noćima.

Sanjaju drvorede i trube. Nekim krilima. Nekim svilama. kad svane? 108 . Ja. iste ovakve svađe. Ti. Kako ceš mi gledati u oči sutra. Da budu filmski glumci. I grbavi. Rastu.. Hajde da budu ružni. Hajde da izmislimo za njih iste ovakve bolesti. ovakve zvezdane časove i pokradene ljubavi. izrešetan kao stari oluci. Pa da ih damo nekim dobrim aprilima.. Nekim gadovima. Na peškiru se suše. koja ništa na svetu i ne znaš. I najlepši. da se skidaš. s kožom koja zaslepljuje kao farovi na okuci i ustima otrovnim kao mak. Mljackaju okus sapuna i povraćaju duše. Eno: oslušni. sem da se skidaš. Ti. turoban kao mrak. Dobijaju svoje prve zube. Pa da ih damo nekim suludim gradovima. Kako je otužan ovaj sterilni dvodnevni brak u hotelskoj sobi između četiri prazna zida. izbezumljen od golotinje i stida. Nekim padovima.U slivniku pod tušem svi naši potomci pevuše! Guše se nerođeni. Da budu admirali. I tužni. da se skidaš.

neka ostane noćas u tebi onaj sin kojeg smo oboje ipak tako sebično sanjali. 109 . Isti takav. Ti si dolina gde se topole u magli svlače i presvlače. Kao parčad kolača. nerođenim u hotelskim sobama. inače. vama. U jeziku ti svetionik sa Pacifika. U bedrima ti avionska karta za Afriku. gospođice devojčice i gospodo dečaci. neželjenim i željenim. zaista moći kad svane da mi gledaš u ove oči slane? Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo? I zar ćeš umeti da se nasmeješ? Ljubim ruke. Sa tim šuštavim glasom i sa čuperkom kao lan što iznad oka veje.Kako ćeš moći da žvaćeš? Da citaš novine? Da kupuješ karte za operu? Kako ćeš sa tom utrobom. Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača. Ti si najlepša majka. Ali da bude kao ti. Ti si najveća majka! Molim te. Zar ćeš. I ja plačem. uopšte moći da veruješ u neke obične dane? Kako ceš moci da se češljaš i šminkaš dok sobarice presvlače za nama postelju i nose ovaj gladni plač da operu?! Ostani tako. Ostani sa očima ogromnim kao fleke. Kao puževi. izbrisanim čaršafom ili potkošuljom iz matične knjige vaših vršnjaka. zato. Stavi mi ruku u kosu. okrečenom sapunicom. vama.

sasvim obična uspavanka. ni rođendanski poklon. Dozvolite mi jednu zdravicu uz šolju običnog mleka. nego obična. Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho šapnem ovo. Želim da vam umrlo nebo od zemlje. tiho kao što šapću nad krovom kiše od žutog i pozlaćenog stakla. imate pod zemljom srce kao lampion beli pa da vam vekovima iz pogašenih zenica zrači. lepooke tatine maze. tiho kao što mrmlja kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka. siroti kauboji sa maminim šeširima. Ovo nije novogodišnja čestitka. Želim da svi vi. zacelo. tiho. bude strahovito belo i da ostane tako belo. samo toliko svakome od vas želim. lepi moji. neka samrtna nežnost dotakla. da svi vi tamo u klijanju. Možda naizgled mnogo. redom. ali ipak 110 . jedan pogrešni tata večeras plače nad vama zaljuljan tako čudno između najlepših snova i najbanalnijih raka. Ja. i da ostane tako široko. u budućim suncokretima nekim i žitnim poljima zrelim. bude u korenju široko.Evo. svi neroeni. želim da svi vi. kao kad vas vetar sretne i poljubi u sanjivo oko. lepi moji. siroti nerođeni gusari izmazani oko usta džemom i medom. u ovom trenutku kad me je čudna. eto. Želim da vam svako vaše umrlo jutro.

evo se nešto u oku kao samoća oplelo. nego obična.. Najzad. najlepšu noć na svetu. Zavoleli smo se. Imala je u oku elektricnu centralu.malo znači.. Hajdemo sada tiho na prstima da se ne probude vaše umorne hotelske mame. vi. Ljubim vam ruke. Najdivniji grad Nije to nikakva bajka.. sasvim obična uspavanka kao kad vas vetar poljubi u pokojno čelo i odgega se u san. teče niz dušu i niz odelo. ponesto pseci i svetacki. vi. vi nerođeni. Tiho. prvi i poslednji put. Iskradimo se vi i ja da malo šetamo sami kroz jednu kristalnu noć. moji progutani krici. Ljubim vam ruke. utopljenici i spomenici. zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. moje nerođene igračke. 111 . ovo i nije novogodišnja ccestitka. Ljubim vam ruke. I jata bakarnog lišća da nam dolete na ramena. Da se nagutamo belih kokica kiše i da nam nešto prelepo. nije ni poklon za vaš nepostojeći rođendan. Neka bezazleni zato zapuse svoje rumene usi i cute.

Mahalo je sarenim kockama. A detinjstvo je te noci otislo iz njenih cipela. za krisku naprslog bola. rasli. nad krosnjama. Ispricali smo ramenima i rukama nesto sto u prevodu na disanje znaci: ljubav. secam se ona se nesto prvo malo izgubila. igrackama i snovima. nad krovovima. i u mleko. tamo negde nad glavama. dok je s mirisom znoja tekla niz njeno rame. u krv. Otisli su konvejeri masnica i odleteli listici presovanog staniola. Samo. Posle je bila sasvim ja. Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva u smolu. tako da je nisam ni prepoznavao vise. Knjigama punim slika. I samo malo dublji. Neznost je bila lepljivo hranljiva kao zelatin. Svet je odjednom postao visi za jednu neznanu zvezdu. i obrasli u paprat i u borove.a ja neke bandere sasvim crvene i zute. Paralisana noc na podu uvlacila je vunastu njusku u rukave pidzame. Odjednom smo imali i suvise ruku vezanih u sulude cvorove. A zidovi su neprestano rasli. Nije to nikakva bajka. 112 .

Ima male razdresene pertle nespretnosti. sva sitna. i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida. do slepila daleko. da nam se ne vrate vise. u mraku zelenom od kise. sav loman. 113 . I kapilari granja. Bez nje su sklopile oci sve lepe lutke na svetu. Price su iz sarenih knjiga pobegle sasvim necujno na neku dobru planetu. Kao moji rskavicavi laktovi. ima neslucenu vrednost neke dragocene rude. koja se prvi put usnama kopa i sise. Kao tkivo algi i sluzokoze okeana. i sav ranjav.U mraku izmisljenih suma. Spavala je kao moja pripitomljena koza. sva meka. Bez nje su plisani medvedi savili male ruke cicanim musavim pajacima oko vrata. Sklupcana kao narandza. I detinjstvo je sasvim otislo iz njenih cipela. Spavala je kao cuperci trske u mocvari. Kao utrnuli umor trabakula u lukama. Nije to nikakva bajka. Posle je zaspala. ona je spavala u mom izgladnelom uhu i crepovima saka. sva mlaka. da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata. I oprane zile na rukama. Ljubav. ruke su dobile krila i odletele nekud do bolesti daleko. Bio sam u njoj budan. Moje poderane nozdrve.

decembra u 12. to lekovito disanje pozajmljeno od kise. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. i ja bih vas voleo. Leka umro 17. lep kao moj sin. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom. ujacima. Ona je.30 časova 1941. kad se prodje. Čekao sam vas sinoć na Fontanki. I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke. ljudsko. Vi ste umrli. Uskoro počinju bele noći.. maja 1942. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. Dvadeset šest hektara mrtvih. Umrli svi. kako mi ovde kažu. jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad. Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina. tražim vaše oči u očima žena koje prolaze. Mama u 7. ja obe votke. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. U Lenjingradu je proleće. imao s vama decu. Osećam da bih vas voleo. Ujka Vasja 13.30 ujutro 13. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi.. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. sa očima od neba. vaš osmeh u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova. mila moja. aprila u dva časa noću. poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe. skakao u Nevu.. i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada.i glecere kristala neke predugo cekane stidljive terevenke. Svi Savićevi su umrli. Jedan izgubljeni randevu Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod. a liči na vas. Ovo je moj izgubljeni randevu. pa ćeš ga prepoznati”. pio votku. ali to je najmanje što se o tome može reći. Vi biste popili kafu. A vi ste umrli. I jedno srce koje kuca iz zemlje. Počelo je četvrtog septembra 1941. evo. jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara. pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva. Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija. marta u pet časova 1942. Na Piskarevskom groblju. obešen o jednom kaminu. na Putu života. ja sam video vašu sliku. Jedna od najpotresnijih istorija. u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova. januara 42. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. mila moja. u Lenjingradu. sestrama.. mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo. pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta. video sam vaš dnevnik. draga Tanja. i ja vam. I bedra sto ce sutra gumeno da se probude. pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin. na ledu Ladoškog jezera. gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba. jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva. Tanja. Devet listova iskinutih iz notesa. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom 114 . babuškom. Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet. a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc „Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“. braćom. Ostala samo Tanja. Ljubio bih vam dlanove. Babuška umrla 25.

Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu. jer obasjano je ljubavlju vulkana što se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenog zagrljaja. I laticama vrebaju. a sad se stidim. nema ga. I kako je naš jedini randevu izgubljen. U blagom dahtanju šljunka i otkucaju srca neke bube na dlanu. razmišljaju dečaci u petnaestoj godini. koji umesto očiju imaju purpurne kreste. kroz stene. dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi. sem suza. Tanja. Drugo. nego ga plodi mrak. što se ne otvara iz sunca i iz svetlosti. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti. I brste vreli mulj. kao u kapilarima sisara? Ljudi najteže shvataju to što je nezamislivo. U čavrljanju trava ili u mrmljanju vetra. ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas. propao. U petnaestoj godini dečaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmah prepoznaju pesmu u svemu što ih okružuje. U mekom coktanju reke što rije usnama sprudove. I dokažu. Te slike. Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati. Ushićen i potresen otkrićem te čudne prirode.danu. Da objasne. za koju ne bih ni saznao da sam se ovde na zemlji rodio stoleće ranije. Neko je dole pronašao novu vrstu života. mnogi potroše čitav usplahiren život da sve to ponovo otkriju. Pećine Aprila sam odlučio da predjem planinske vrhove i spustim se ka moru. Ljudi najteže vide ono što je nevidljivo. dok u sebi pevuše svoja purpurna pitanja. Onda: ta vest. I provere. Od zime bio sam opčinjen jednom vešću iz novina i neobičnim slikama okeanskih dubina. I otkud krabe i pauci što gmižu po magmi? Ili korali i alge sa hemoglobinom u krvi. Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće. Šta će boje u tami. 115 . I materinstvo hemije. Kasnije. Da opipaju. u dubinama mora. ali ne planinskim stazama. Džinovski cevasti crvi. Ti zagonetni sistemi života. već iznutra. sem votke. Taj svet karbohidrata. išao sam ka moru kao ka zvuku iz sna. stvarno ne umem. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost očiju.

na mahove. što je i dečak. Jedan cvet .Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponaša prema meni nekako pomereno. reče: "Pridjite vatri. ili u sebi nosite nekakav urodjen dar da prolazite kroz tvrdo?" Seo sam levo od njega. Izišao je iz stene u smiraj šestog dana. I ima moje godine i moju tihu upornost. Spustio se do potoka i zapalio vatru. Onda legoh na ledja i zagledah se u nebo. čestiti prijatelju. Paziću na Vas dok spavate. vatre i sunca što se po nama grušalo. rekoh umesto pozdrava. I moje crte lica. kao da je dobijala pamučne napade kašlja. Što onda ne bi imao i moju lepu radoznalost? Znao sam: neće izdržati.bela kometa." Lepljivi krici ždralova još uvek su mi mirisali na sever i na sneg. Pružio mi je pola. Zato sam ležaj prostro uz samu obalu potoka. On reče: "Postoje dva sveta. U ovom kraju je bilo škorpiona i zmija. a na drugi nas teraju. On reče: "Budite spokojni. Od koje ste Vi vrste?" Od koje sam ja vrste? 116 . Čitavu milju preda mnom. Na licu mu je treperio zlatnocrveni odsjaj od soka. niže za čitavu glavu. taj sigurno ima dubokih razloga. da posmatram sa strane i pravim se ravnodušan. Nabacujući granje. ja sam Vas ipak posmatrao zatvorenog u kamen i želeo bih da shvatim. Sunce je odavno zašlo. Ko me sledi. je li to lavirint pećina kroz koji se Vi krećete. Onda sede na kamen i izvadi iz nedara pregršt nezrelih narova." Magla sa vode. Ostali čvorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastu tišinu. "Na čudan način stižete". Tim pre. Prao je čelo i oči dok sam mu prilazio. Rekoh: "Iako nemam neke vidovite oči. odlučio sam da ćutim. i da mi raspršuje razum kao severni vetar oreole maslačka. Ćutali smo i jeli dve ribe što sam ulovio u viru ispod kamena. odajući mu tako dostojno poštovanje. sa dugim repom peteljke. Jedan smo izmislili. On je lomio plodove i neko vreme ćutao. I ima moje oči. Pojaviće se iz kamena. obleteo je galaksiju mog užarenog uha.

semenja. evo me. Disanjem. već ga samo prepoznajem. A u sebi se smeškam. Jer. Dok imitiram drveće. svet je čudesna igračka. kao nekakve svoje daleke uspomene. neverovatna čula. Dečak je i dalje ćutao. Možda je to i sreća. Oni koji me sreću. da se nikada. Razlistavam se sluhom. Pravim se da sam trom sanjar. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. neko sa strane. neupućen. neće moći završiti. To beskraj po meni hoda. Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom prostoru. nego o njegovom dejstvu. Ne idem da ga otkrivam. ikre. ako podignem oči. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. nego da ga se prisetim.. Čak se i ptice prevare. misle da ja to putujem.Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?" 117 . Možda imam u sebi nešto duže od krajeva. što čuva u sebi neproklijalo vreme. Čula vode i vazduha. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Ovako sam mu rekao: "Seme sam. stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. metala. pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Spor saputnik. vidim da svako najdalje ima svoje još dalje. Postoje u meni mnoga. i stanem nasred njega i mislim: konačno. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko. Ja ne upoznajem svet. ako niste znali. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled. Zagrljajima. A siguran sam u jedno: nemam pamet od magle. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. A ne putujem ja. Možda imam u sebi toliko mnogo sveta. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima.. Nespretan penjač. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog. Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem. nigde. Nije reč o životu.

reče mi on. šumski požar. Pokret od mene do mene nije umeće šarenila. 118 . Ali vas upozoravam: najteže je razumeti ono što je razumljivo. Ko se pažljivo zagleda. Prislanjam jezik uz nepce. mokru od sopstvene svetlosti. Igra je neobičan i nepogrešiv život. u premorenom vazduhu medju pepelnim senkama? Neukrašen i običan. tu negde bliže kičmi. Da li se drveće muči dok lišćem rezbari prostore? Da li se okean muči dok brsti stenovite obale? Da li se izvori muče dok putuju kroz zemlju? Da li se vetrovi muče dok bez napora udišu jedno po jedno nebo? Probaću da vam objasnim neke obične stvari. Mučite se da mislite dalje od odmišljenog. Sve što mi učini prolaznost. kad bih prestao da iscrtavam trajanje. "odavno nisam sreo nekoga ko je u sebe tako aljkavo preobučen. bavim se odgonetanjem. Smeta mi nebo da verujem. moj osmeh čita petlje i blaži nesklad boja. Tu negde ispod kože. mada mi se sva tkanja poznaju kao ćilimu. ni ožiljci.I ovako sam mu rekao: "Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene. Smeta mi krov da sanjam. Vi osećate stvari kao što životinja oseti zemljotres. Vidite kako se igram. ni starenje. tu negde oko usana. Moji prsti mi pevaju. Ja samo uplićem smisao večitih ornamenata u ovu prelepu njušku. ne prima se: ni poljupci. množi se novost već poznatog. Pokret od mene do mene nije umeće sazrevanja. Tu negde oko očiju. gde rskavica okoštava. Mili po meni tišina. poplavu ili smrt. Tu je sav okus prostora. Otvaram poklopce noktiju. Pokret od mene do mene nije ni umeće venjenja." Od koje sam ja vrste? Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. Eto od koje sam vrste. možda ih može primetiti već negde u budućnosti. da se uobličim u krošnju svoga konačnog? Šta bih ja. Šta bih ja. Ali to nije dovoljno. "Verujte". Vidite kako to umem. već lice moga naličja. ni izlazak iz mene.

a kamoli kad pokušam i da ih objavim rečima. Sve teže se odlučujem na upotrebu govora. reče on. Čvrstina i grč planine. i to je čitava pamet." I ovako je rekao: "Treba dopustiti mislima da se smire i stalože. rekoh. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost ušiju. usuditi se kazivati. najpreči put. i zatim." Sedeli smo do svitanja. I uvlači se u čoveka. lišenih nepotrebnog. Velika je to smelost i opaka je nevolja." "Ćutanjem". smeta njegovoj običnosti. da zagledan u neobično. zagnjuriti se u planinu. i kad najviše žurim. znači: i ja bih mogao. ne nalaze se u stvarima. Ja. Treba zadržati dah. ako ih ima. Miris sunca u semenju. 119 . neposlušan i razmažen. Zadihani u srcu. oljuštenih i čistih. Vazduh je dosta žilav. isuviše ste brbljivi. "valjalo razmisliti. ushićen lepotom svog vida. žurim vrlo polako. Teže mi je kroz vazduh. ni trikova. Jednostavno se bira prvi.I najteže je čuti ono što vam prećutim. a preziru? Nema ni tajni. Biću vam blagodaran ako uspem da shvatim čime se tamo ulazi. Ako nije čarolija. On se zamisli začas i reče: "Imate pravo. Poneko nikad ne primeti. Sve su to dostojanstva pred kojima sam postidjen i kad pogrešno slušam. Sjaj i dragocenost vatre. Dah vetra u dolinama. Gledao sam ga zbunjeno: "Samo mi nemojte reći da prolazak kroz stenu zahteva isti napor kao i hod kroz vazduh". Mučim se da ga savladam. i ako svako može da se kreće kroz tvrdo. retko kad osetite istinski ukus reči. Istrajnost jezerskih voda. To nazivam razmišljanjem. da bi Vam od svega ostalo tek nekoliko reči." "O ovom bi". Jer zašto na njih ne naidju oni koji ih ne vide? Ili ih vide. Nemir lišća i oblaka. nego u našoj nemoći. niti se takve stvari mogu negde naučiti. On reče da u kamenu nema nevidljivih hodnika. zažmuriti. "Vi koji prolazite samo kroz razredjeno. Prepreke. niti mora postojati nekakva posebna lukavost da se prodje kroz tvrdo. i beskrajna je slava i čudovišan jad.

Udario sam čelom i pao licem ka zemlji sa punim ustima mleka. Ko shvati tih dvanaest reči. ali dobro je saznati kako se misli bez napora. sav nešto nežno ošamućen. uspeće da odabere na kraju onu najsvetliju. 120 . U potoku je svitalo. prevazilazi dokaz. Jesam li išta primio? To što u sebi nosimo. odlučih da je progutam kao malenu semenku i sačuvam za sebe. Bio sam sanjiv i umoran. u vatri se smrkavalo. Govorio sam mlekom." A zašto nam je potrebno da znamo najčistiju reč? "Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja." Tako mi je govorio." A zašto nam je potrebno da znamo svetle reči? "Da ih u sebi nosimo. Umalo da mu priznam. taj ima oslonac u nevidljivom. To je jedini ključ kojim se može otvoriti najtvrdja stvar na svetu. Ali čemu priznanja? Ko je mene razumeo? Duboko se poklonio. trudeći se da izdvojim bar nekoliko reči za koje doista verujem da su neukaljane. ja lečim metalnu potrebu da briznem u gvozdeni plač od straha i lepote.Govor je opasna umetnost. Odlutao je kroz kamen. Kad mi se sasvim učinilo da je ta reč od svetlosti. Vilice su mi bile otečene i rovite. ni oholo. od jezgra načinjen. Reče da smatra čašću što mi je pomogao da budem manje umišljen. kao čestitu opremu protiv lukavstva i zablude. Težak. Kroz polusan sam video kako polako gricka poslednje zrno nara. i odbaci sve ostale. Više se nismo sreli. Da je nikad više ne upotrebim uzalud. Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka." A koliko je potrebno takvih istinskih reči da se ispuni život? "Deset. Ko tako ume da misli. Onda sam pokušao da me misao o njoj provede kroz kamenu liticu. da mu obazrivo verujem. Možda čak dvanaest. Prvo sam rekao: majka. prostodušne i smirene. I ponavljao: majka. ni učtivo. Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bunilu. Ko ume tako da odluči. Zahvaljuje mi na tome. taj ima oslonac u nečujnom. Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor.

sloboda ili život. I ljubav. ma bila i najobičnija. Udario sam čelom o liticu pred sobom i pao licem ka zemlji sa punim ustima vatre. najzad. siguran? Ako ni u šta drugo. ljuštim se. Dogodilo se isto. Reč: ptica. Kad budem ravan nebu. Ponavljao sam te reči. I rel: hleb. I kad mi se učinilo da imam u ustima svetlost. bar u svoj neuki um? Bio sam. Postoje mnoge stvari koje sam zanemario. I sreća. već da ih živim u sebi. koje bez ikakvih eksera zakiva zvezde u prazno. Izabrah još neke reči. I istina. Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena. ali ne da ih mislim. Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne. I videh da govorim meso i da govorim dim. I rekao sam sloboda. odlučih da ih progutam kao zalogaj saća i sačuvam u sebi. I videh da govorim kišu i da govorim korenje. ali se provlačim kroz okočtali vazduh i rskavicu nevidljivog. možda ću to razumeti. možda ću to razumeti. napokon. Dok gledam kako april silazi u dolinu i u naručju odnosi nezrele plodove kiše. i desni su mi bile u plikovima i ranama. Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud. spreman da se ponovo vratim rečima kao: majka. Jesam li. koji bez kičme i kostiju nosi težinu ptica. tu gde počinje osmeh. nego mome značenju. I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu sadrži u sebi govor. žureći polako i oprezno. Da li ću ikada biti dovoljno mudar i upućen u rastvaranje prepreka? Kad budem ravan vodi. Skoro sam se udavio. možda ću to razumeti. Ali ne da ih govorim. možda ću to razumeti. koja bez ikakvog oslonca drži na plećima brodove natovarene nebom. Dugo sam ih ponavljao. Govorio sam žar. Kad budem ravan vetru. Jer veličina reči nije u njenom značenju. 121 .Onda sam rekao život. Kad budem ravan sebi.

Čitanje iz latica
Što je bilo uvračano To više ne važi. Ima da se razvrača kad proleće dođe. Cvetovi su otvorili svoje bele usne Oni izaiđu u sumrak mirisavim glasom: “Da li živis ovog sebe, il nekakvog drugog sebe? Možda je tvoj život san između dve biljke? Možda si ti seme koje sanja da je čovek. Čekamo te da dođeš Opet među cveće.” Što je bilo uvračano to više ne važi. Ima da se razvrača Kad proleće dođe. Nagnem se na cvetove Vidim: na njih ličim. Možda su svi oni ljudi što ovako sanjaju. I ja sanjam da sam cveće Od postanka sveta I kad god se probudim vidim da sam opet čovek. Vidim da je život bašta Od groblja do kolevke Jedan veliki san o bilju Između dva čoveka.

Prozivnik
Kada bi se trenucima davala imena kao malisanima a minutima kao vetru, kao svetlosti, kao travi, meni bi se svi sati u ovim decackim danima

122

jednako zvali: kao neko sa viticama plavim. Kad bi se danima u nedelji davala imena kao deci, i nedeljama, recimo, kao da su cvetovi, ili vode i trave, i listovi za mene bi se, redom, svih dvanaest meseci, jednako zvali: kao neko sa nosom prcastim i pegavim. I godisnja bi se doba Tako nekako zvala. Bucmasto. Trsavo. Divno. I godine. Sav zivot. Sve sto se namigivalo Ili sakrivalo. Sve bi se isto zvalo. Jednim imenom. Zenskim. Srneci. I naivno. Jedino bi se muski i mangupski prezivalo.

Susreti
Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim Mada smo različitim putevima koračali Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo I u leta kovrdžava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo

123

A putevi se dužili i raskršća se žudela Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo. U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa Jer meni život prestaje ako siđem sa staza I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Savršenstvo vatre
Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put. Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam gde sam udešen tako neverovatno nesrećno da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost i svemu pristajem da sam posuda, da sam ram koji obmanjuju da je ikona, da sam ikona koju varaju da je boja, da sam boja kojoj predskazuju da je smisao, i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je. Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno, što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog? *** Ako te uprlja blato i otruje gorčina oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda. Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju. Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća. Oni u tome vide čistotu dobrih običaja. Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost. Sve ima etiku sopstvene prirode.

124

kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba ili premijera u pozorištu. Ako to mora da bude u nekakvu jesen. sve što ti je strano posmatraj blagonaklono.Tvoje je s kim si. kud prolaziš i šta gutaš. čita. Zemlja je veliki san o pticama krtica 125 . Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol. nisu ubice. Smrt je najpristojniji način da se ode bez pozdrava. nisu gadovi. Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu. bez obećanja.neka bude. grudvu po grudvu.pomilovanje. Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas čita. Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zločinci. I zato. Posmrtni marš klovnova Kad umrem bar sam siguran: niko se neće dovući da mi pljune u lice. Jer i tvoje je rasuđivanje. Svi ćete mi odjednom biti prijatelji i ko zna kakvo izmisliti priznanje. Smrt je . na miru. metar po metar. uporno. zemlja je gluvonemo zgrušano veče sasušeno i tamno kao pokojne lude. Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. . Zemlja uvek miriše samo na presne ljude uporno.

a neću objasniti zašto se smeškam i šta osećam dok mi se u raznobojnim klikerima očiju hiljadu svetlosti menja. Ja sam ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije prvi išao da onjušim oblake i prvi se namršten vratio. I prelamajte se u bezbroj nijansi od crne od bele. neka bude. Posle mene slobodno dišite i vi sa rukama od crepa. a mostovi tegle na leđima topli vetar što prve kiše najavljuje. .i zvezdama crva otečen. i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen. Ja sam ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača prvi uspeo da patentiram pod istim rednim brojem osmeh zanosa i cinizma. Morate već jednom shvatiti: ja samo na sebe podsećam ovako pijan od snova i proklet od poverenja. I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe nego proći milione kilometara 126 .nikad me nećete stići jer bio sam drukčija prizma. učiniću to odjednom. I ako već svi odlaze po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora. i vi sa rukama od kolača. Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke pa su dlanovi lišća ranjavi i krti. ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti. . nestpljiv da doživim taj mrak što mi se u zenice strmoglavljuje.u redu. I smeškajući se.

čini mi se. iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar put oblaka i ptica.sanjalica koji za života čeka da ga proglase za vulkan. Pljujem ja pomalo na vas. razmaženi svet. Da se nismo ovako prljavi grizli i parili. možda će se iz toga izleći nekakvi dani. bio sam pomalo vanbračno zaljubljen u vetrenjače i stanične restoracije i pošteno sam. da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili. Ja sam mislio: dobro. nadmeni budući. Ja sam mislio: dobro. platio. kiriju što sam živeo međ ljudima. puderom posuti. Kad umrem. razmrskajmo usijane čelenke o zid. možda ćemo naučiti na kosti da kalemimo cvet. Ja sam večito cvetao plavo i to bez razloga plavo kao jorgovan u blatu ispred kasapnica. samo će mi biti zao ptica. Inače.na mene prstom ne nanišani. jer sve vreme sam sanjao letove. Nije mi žao što sam ispao naivan kao dimnjak . Sad mi zbilja više ničega nije žao i neću urlati ni sliniti u rukav ako sutra neko ko bude pozvan da nišani . 127 .u svojim grudima. sve grobare na baštovanski kurs. voleo bih da vidim na šta bi ličio vaš okupani.

razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali. Bio sam razapeta čelična žica između bivših koji sve lepo veruju i budućih koji u svemu traže trik. na kraju krajeva.pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja. Kažite hvala što se nisam prekinuo i zgrušao vreme u crven krik. Belo od kiša 128 . a umro kad vaskrsavaju. Uličarkama donji veš od kaluđeričkih riza! Nisam bio ni ikona. Hoću da čujem taj aplauz kojim ste dlanove raskrvarili pod ogromnim šatorima neba naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju. Po meni je igrala balerina sa amputiranom nogom i kišobranom u ruci. i svima vam je zastajao dah. ni gradonačelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju. Vi možda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napišem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah. ni vojnik.neka bude. Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće. . Cirkusi su bili moja najveća ljubav i moj najveći patriotizam. A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna i njegove nerazumljive svetove umorne od životnog šegačenja. iako su mogli da siđu u publiku i da za svoje pare psuju i obožavaju. Jer pošteno je. I neka sve prođe bez molitvi i rodoljublja. i rađao sam se kad su ginuli.

molim jedan sasvim tihi jecaj! Upalite sve ulične svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska. 129 . ovde negde u lišću. Vama će od našeg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima. a onda: orkestar. ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi. Zalepite mi usput na čelo jedan list i ništa više.ako se razumemo. mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje grobovima. U dvadesetoj sam leteo na grudobrane. ustvari. U tridesetoj sam odleteo dovraga. a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo ovde negde u travi. Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo i diskretno udaljio i u slivnike prospite svaki drugi smisao. Nek neko nekom zariva nož u vrat. I ko zna. naša poslednja naivna šala. . poslednja salva crnog snega po vašim licima sivim. Zar ne primećujete. Na kraju: ne umivajte me. gospodo i dame. Ostalo može da ostane kao i kad sam disao. I čegrtaljke u šake. a to je.proleće je tek okrečena fabrika etiketa na granama ispod kojih idemo. U desetoj sam leteo na mesec. molim vas. Neka se lepršaju suknje i marame. Maramicom mi pokrijte lice ako vam smeta moja budalasta maska. i neko nekom i dalje šapuće: draga. da smo u smrti opet nekako samo deca.

Riču kao preklana bela telad. Šefe. Ima nekadm pa nam je neko veče životinjski drago. Otvorite širom sve skretnice. ako boga znate. kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice? Ako ima vremena. I blombirajte kočnice. Šefe. ako boga znate. Molim da neko razume što imam u mesu šume i neba rumen grumen. kad ide poslednji oz u naše izgužvane prastare kože? 130 . a žene namerno nose tugu sa one strane do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke. Na lutke i belutke. dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke. Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju. Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove: sreća. Na slavoluke i luke. šefe.Uspavanka na domaku svitanja (Koncert za 1001 bubanj) 1. Ima nekad. Sve nas je. evo manje bez povratnih karata i prtljaga u ovom životu gde grlo rđa od alkohola i nežnosti. a ni sami ne znamo zašto je drago. Molim da neko razume ove dobre trenutke kad ležim na mokroj travi sa suzama suvim i plavim. pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom. Riču mi prazne boce u glavi. pa se po neka stara noć dugo seća naših prstiju isprljanih od krvi i poljubaca koje smo u pola cene prodavali. 2. šefe. Riču mi prazne boce ispod čela. Pa šta ako i nije: sreća? Možda se mi i nikad nismo poznavali a sve vreme se mislilo da smo se divno poznavali.

Sasvim mala. Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna ova mala čekaonica između lutanja i lutanja? U redu: presedećemo još koji nestrpljiv sat. ako misliš da se ova stanica zove: sreća. izvini. Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali. Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo kao jug. a neće. 3. Biće mi lakše ako znam da smo skuplje plaćeni tamo gde smo se besplatno delili. otputovati. a onda jutarnjim vozovima otputovati. sakrij pod pazuh smotuljak moga duha. a užasno se neće. uopšte se ne zove: sreća.Da li primate možda umesto novca cveće? U redu: napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može. Pa ja sam. Hoću da podelimo noćas ovu poslednju krišku sna i ćutanja i sažvaćemo je svako nad svojim krilom alapljivo i gladno. Kad ti voz ode. u krvi stvarno jug. rođeno moje. Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug. otputovati. Inače. Mala drolja – subota u krznu od inja. mala zabludela subota sa podsuknjom od taftanog praskozorja i brošem uličnog fenjera od prekoputa. Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće kovita. 131 . 4. a nikako se neće. Pogledaj: pod oknom trg. Ostani tako i ćuti. nego gde smo se pogađali i prodavali. bajagi – iznenadno. izvini. Biće mi lakše da sve zaboravim ako znam da me se neko seća. mi smo se divno poznavali.

Svaka u oku po jedno uzglavlje ima. I da oprostiš što te ranjavim poljupcima budim iz sna. . što se odvlače posle noćne smene u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova. 132 . I ovi železničari. Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi poskidali goli. svi što su pretplaćeni na sigurnost. i kašlju u ogledalo dok se umivaju. Tako bih želeo da svi usne jedan veliki i topli san. Odlaze u svoje meblirane zalive da sruše jarbole butina i skinu jedra veša. Jug moraš da razumeš zašto ore. od strašne sramote goli. 5. tamo gde se iz dana u dan istim lažima ispisuje ta isto bespomoćna hronika. od strašnog umora. Lete trotoarom papirići neba i jeseni kao pregršt uvelih makova. na isti ukus nežnosti i topline. i sa kapama. Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima. Pogledaj za oknom: lađe. tamo.kovitla u krug i vetar kroz naše glave rominja. gde kad se probude ostavljaju samo oblike svoga tela u vrelom zadahu posteljine i pljuju na pod. i ovi sa šeširima. i mokre u vedro ispod umivaonika. Sedi malo i ćuti. plače i luta. ore. da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.onda bar budimo kako treba goli od zvezdanih visina do dna. I kroz sve zore. Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila sa poderanim čarapama i prstenjem od lima. ore … Jug moraš da razumeš ove zore. Pogledaj: za oknom nebo izvrnulo dlan. I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem sad kad se poslednji put voli.

6. Ja znam sva svratišta i zavetrine. I garsonjere – šiparice čiji poljupci imaju ukus maminih saveta i ostavljaju po koži stidljive tragove. I budoare – udovice gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika, pred ogledalima i psima. I ćumeze – matore frajle gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima. Moja ljubav je stanica. Bunovna čekaonica u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli. Jedva ću stići pre odlaska da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman. Hreo bih toliko toga da ti kažem. a ne umem, ne umem ništa bolje sad, kad se voli, poslednji put uoči brodoloma.

Druga strana vetra (Neverovatna morska pesma)
Uvod Poznajem neke kapetančine -sve same surove morske vučine. Nose bradurine. Puštaju brčine. Puštaju obrve. Sto čuda načine. Na sve bi načine da su muškarčine. Sve bi da učine da su mangupčine, da su mornarčine, da su junačine. Al’ sve su ove kapetančine za mene obične trice i učine. *** Osim tih kapetanskih kapetana ima na svetu i prečih stvari. Prvo da vidimo šta je to more. Prvo da vidimo šta su mornari. Ko nije plovio, ko nije brodio, ko se od orkanskih talasa skrivao, taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo. I može od te polovine

133

komotno još malo da se skine. Ti misliš: more je samo voda. More je ogromna muška sloboda. *** Mornari znaju: more se plavi samo u sećanju, samo u glavi, samo na slici - na razglednici. Ti misliš: more su samo lađe i samo daleka putovanja. More je kad čovek u sebi nađe mudrost kako se budan sanja i kad su dani slani i sivi. Mudrost kako se sasvim živi. Mornari se, u stvari, ne rađaju. Postaju od svoje mašte najzlatnije. Sami se od sebe sebi događaju Svaki put čudnije…neverovatnije… Zažmure i pogode kad da se dogode i na kom mestu da se dogode. *** Ima tu i nekih drugih nemira: more je najmilije dete svemira. Zvezde ga kao klinca paze i ljube u bistro oko, i maze, I miluju mu kovrdže zelene i u svetlost ga umotavaju, I menjaju mu od vetra pelene kad krenu u zoru da spavaju. Sunce mu od svog najlepšeg sjaja uz svaku obalu, uz tvrde stene napravi bezbroj šlingeraja od algi zelenih i bele pene. *** Oblaci što se nad njim roje Nad kolevkom mu kroz večnost stoje. Mlekom ga od munje i groma doje i oko usta ga izbrljaju šlagom od jutarnje rose svoje, pa ga ljuljaju, ljuljaju, ljuljaju…

134

Sve su to znaci da su rođaci more i mnogo miliona nebeskih tornjeva, nebeskih zvona… Sve su to znaci da su rođaci more i ogromna vasiona. *** Možda i ne znaš: Svi na svet dođu sa nekom zvezdom što je pala. More je opna kroz koju prođu na drugu stranu ogledala. I životu se sasvim predaju i nebo zaborave dok ovde borave, a u stvari se samo ogledaju u svojoj večnosti, u čudu nekom blistavom, ogromnom i dalekom. I misle da su na zemlji samo, a jednako su i tu i tamo. *** Šta čekaš ? Šta gnjaviš ? Šta metiljaviš ? Prodaj šta imaš i kupi vreću. Natrpaj u nju svu svoju sreću. Baci na rame u cik zore i put pod noge: -pravo na more. Isprazni džepove. Sve živo prodaj. Pa tome otkucaj srca dodaj. I malo krilatih snova dodaj. I malo promukle pesme dodaj. Rasprodaj stvari nove i stare. Šta čekaš ? Idi u mornare. *** Idi i vidi što su mornari divna dečurlija i drugari. Pojedi s njima zalogaj hleba. Progutaj gutljaj vode i neba. Posrči poneku psovku slanu. Istuširaj se u orkanu.

135

Doživećeš za deset godina što neko ne može za tri stoleća. 136 .odu u penziju. Postaćeš mlađi od svakog proleća. njega ne uče kako kroz svetlost da se provuče. On mirno ode na onu stranu neba i vode u nešto slobodnije od slobode. I mornari. Mornari i zvezde čudesno znaju Da večno namiguju i večno traju. Ne vredi za njim da se tuguje. I niko ne može da razume i da se seti da primeti kako on sve to čudno ume. još se ne da. I misliš: gotovo ! Nema ga više. Duša mu pitomo zamiriše ko maslinjaci posle kiše. Možda bih njihove tajne prećutao da i sam nisam svetom lutao. Znaš šta je more. Kad vidiš mornara. kako to čini u tišini. a mornar . I kad je deda. Mornar ne umire. *** Njemu ne objasne. *** Kad ljudi ostare . A on i dalje u vetru diše. on samo sa suncem druguje. ogrnut daljinom kao plaštom. Tone u neku meku čaroliju. *** Sad su ti jasnije mnoge stvari. Naučio sam kako se sanja i druguje sa sopstvenom maštom.Postaćeš luđi od svake bure. Ne vredi suze da se proliju. Do smrti.u neku drugu dimenziju. Bio sam šašav od putovanja. Još u daljinu čežnjivo gleda.

duša meka kao od hleba i od mleka. mnogo sam gorkih bura iskapio. On samo trepne i . Sad i sam umem da se pružim. kako se može i u samoću i van samoće: dalje od svoje tesne kože. da srce svoje van sebe držim. duboka. A duša pileća. On mnogo voli da samuje.-ne pitaj šta mu je. Šake mu kao dva buzdovana. kako se želi. Blesne mu ponekad iz tamnog oka nekakva mudrost drevna. ali bar sam se i sunca napio ! Sad i sam shvatam kako se hoće. 137 . Da sebe učinim za pamet dužim.sav sam se spleo. Pusti ga. Prvi deo O tome kako sam prestigao brzinu Znao sam jednog kapetana iz onih mojih mornarskih dana. moja čvornovata mornarska glavo ! Mnogo me puta vetar šljapio. nebo plavo ! O. *** O. staviš mu. Srce se ima da ga daš svima. more surovo ! O.on odmah doda dva-tri džaka i uvrh toga još sedam đaka i šest mornara. *** Taj je kapetan bio jak. jakih momaka. Da sebe učinim za osmeh dužim. Pleća mu kao vrata ormana. Srce se nema da se ima. na leđa džak . recimo. a kad je besan i kad psuje to se čak preko mora čuje i odjekuje… odjekuje… Čim sam ga sreo .kad god hoće stvori parčence divne samoće.

Mnogo su tupavi. Mnogo glupavi. bi li me primio za mornara ? Naučio sam šta je to more.dobro veče ! Skidaj tu kapu i daj mi šapu. I reče: pre svega . Da čujem. šta su prostranstva i šta skitanja. rekoh. Kapetan protrlja na čelu bore. Pripali lulu. Pogleda gore. Odmah sam video da mi se svideo. Kakva te morska pitanja more. Čupavi. Naučio sam sve odgovore. poštovani stvore. Ko nema brk . Stoje mornari silni i moćni kao balavci bespomoćni. *** Na brodu odjednom nastade muk. Po licu im se razvlači dosada. Pljune u more. *** Rekoh mu: čuj me. Ko ima brk . vučino stara. Sad moram da naučim to što se ne zna. Musavi. pa mi je žao na kakve si mornare spao. pa su ti samo oči bogatije.Pa kad sve lepo na leđa stavi. Sad bih da naučim samo pitanja.uvrće žvrk. *** Gledam te. popije bure mleka na eks i smaže za užinu dva para volova i još pokupi mrve sa stolova. a glup si ko ćuskija i ne znaš šta ti je. on se ovako važan pravi: dok kažeš britva.uvrće brk. Oči krmeljive. Pogleda dole. Šta vrede sva ta putovanja ako su prazna i bezvezna ? Naučio sam hiljadu znanja. dok kažeš keks. 138 . Šta vredi da živiš i da se diviš i da preteruješ dok svemu veruješ.

svi da mi zavide i da se čude. zevaš i živiš. Šta sam sve učio kod te lude . Ja nisam običan kapetan lađe. bezobrazan si.” Odgegaše se morski junaci da sriču bukvar kao prvaci. Ja sam radoznao da doznam. a ništa. *** Rekoh: moj kapetane sedi. Bio sam pre toga buba lenja. Ploviš i spavaš.Zar su to vukovi ? Zar je to posada ? Ti nisi neki levi kapetan. Samo se biješ i piješ… piješ… Celoj ulici piće platiš i na lađu se još gluplji vratiš.svi će da mi se dive doveka. Vrućina…more…okolo ništa… Samo se noć sa danom menja od pristaništa do pristaništa. I brzometan. Ja morem plovim sebe da nađem. al imaš pravo. Ti nisi neki desni kapetan. Pokretan. ne doživiš. Ti si pametan. sve što nisam doznao. *** Šta sam sve učio kod tog čoveka . Obavezno se sa nekim pobiješ. u stvari. Daj se za bure ruma potrudi i sedi da pričamo kao ljudi. Ja morem plovim i sebe lovim Posada voljno ! Bukvar u ruke ! Svako da nauči do prve luke kako se piše sa obe ruke: “Nije mi dosadno. U luci dva dana voljno dobiješ. *** On reče: neka te nosi đavo. Ti si spretan. 139 . Okretan.

Vidim da sigurno nešto jesam. *** Probaš da korakneš. Ovde sam.ovako zaista više ne vredi. Sve sam. Krenem ponekad pa se bojim: koračam. Stanem ponekad. pa se bojim: da l’ ja postojim ili ne postojim ? *** On reče: sedi drvo na drvo i širom otvori to gluvo uvo. Do večeri se muški potrudi 140 . Pa ipak. Onda se trkom ovamo vrati. ljudi moji ! O. dajte vina ! Šta si ti: mornar il’ balerina ? Prvi se u zoru probudi. ljudi moji. vrag da te nosi ! Pogledaj kakva ti je kosa. Tamo sam. Pale ti šiške preko nosa. ne znam šta sam i gde sam. a ko da u mestu stojim. Oribaj pod. Dobićeš jedan ljubak dubak. a ko da ništa ne vidim. Kad ne znaš šta si i ne znaš ko si. Da krila sebi u glavu dodaš… Al’ prvo moraš da znaš da hodaš. pa se stidim: vidim. Naučiću te da se setiš kako da brže od metka letiš. Stanem ponekad. O. pa se sapleteš. Nije to hotel ! Ovo je brod ! Operi uši i nokte skrati. Pospremi krevet. moraš pod palubu. beli svete ! Šta si ti: mornar ili dete ? Da ne gnjavimo: biću kratak ! Prvi i poslednji zadatak: ne gegaj mi se kao patak ! O. o. Jedno sam.

Malo se mazim.čitavo leto. Zvirkaju u mene kao ludi. Drugi put: kad more beše rovito. kao drugu. Jedino sam se dva puta spleo.onako. Malo igram. Pitaju: čime hodaš ? Kako ? Ja lažem. Svašta sam smeo. Zarežim kao četiri tigra. Nije lako. Miljama okolo . Svašta sam radio. Časnu reč. ko hoće u nepovrat da se vine i bude brži od brzine i sazna šta je večna sloboda. Kapetan gleda s komandnog mosta i stalno poručuje: još nije dosta ! Pušta me da se ko stoka mučim i sam od sebe sve da učim. moj golube ? Ja samo ćutim i stiskam zube. I posada se čudom čudi. da vas ne lažem .sve sama voda. *** U tom sam dupku hodao. marš sa moga broda ! *** Pet godina sam kod njega učio. čvrgne mi jednu poveću čvrgu i kaže: upamti. *** A nije prosto. luckasti sine. nije to tek onako. eto. Prvi put kad sam na kita seo. a ništa od svega nisam razumeo. Kažem: ja to .taj prvo mora da zna da hoda. Onda on priđe i. . Pita me: kako je. Inače. Kao puž sam se u duši skvrčio. I u rukama ajkule nosim. i odozdo im svima prkosim. Ja siđem i šetam oko broda.da znaš da koračaš ko drugi ljudi. Neverovatne sam stvari umeo. 141 .

Na dlanu mi izrasli đonovi. Došlo je vreme da se setiš čime bi mogao da proletiš bar jedan metar. Od zvezda bih se sav pozlatio. Ali sam junački sve savladao. Sve mi je krenulo od ruke. Prste sam lomio. pa gledam: mogu da biram . al’ ne od talenta. Nokte sam lomio. Stanem. 142 . Mornari samo misle da plove. nego od muke *** Kapetan reče: dobar si đak. u nebo bih se sunovratio. Mornari lete. Marljiv si. Stvarno se nisam tome nadao. Naredio mi kapetan grubi da učim kako se hoda na rukama i da na trepavicama dubim. spretan i jak. uporan.rukama konzerve da šutiram ili da čizme pendžetiram. Bio sam trapav kao slonovi. U maštu sam se sasvim zagnjurio i odjednom sam strašno pojurio pravo sa ove stare planete negde ka zvezdama poput rakete. *** Al’ nije bio kraj mojim mukama. Nikad se ovamo ne bih vratio. Opasno se na mene okomio. Mornari ne plove. Da se za vetar nisam uhvatio. U stvari: ne mogu da se sete da dublje zavire u svoje snove. strašno brdovito. *** Posle se znalo: u svakoj luci skupe se oko nas morski vuci. bar pola metra na onu stranu munje i vetra.od bure džombasto.

Po neku zvezdu usput skinem. I sto krempita. velikani kopna i broda. Malo zažmurim. Ni trunku više. Visoko se u nebo sjurim. O.Trepću i mrmljaju poluglasno. Kako to lebdim ? Nije im jasno. *** Onda pokazujem kako sam jak. *** Prelećem polja. Stavim na leđa jedrenjak. Svi oni zaneme i samo zinu. Malo se žurim. kapetani svetla lica ! O. Onda sam slobodan. Prelećem bregove. Blizinu dišem. I hodam… Hodam… Sanjajte ! To je divno i lako ! Sanjajte ! To bar može svako. Poneku pticu usput uštinem. I sam se pitam: šta je to voda ? Šta je to vazduh ? Šta je to tvrdo ? Šta nije čudo ? I šta je čudo ? *** Probaću tajnu da vam odam: Ja sebi u glavu snove dodam. 143 . Stavim u zube pola kita. Poneku sunčanu nit prekinem.parče brega. Raširim ruke. Pa onda zinem i vetar dišem. pa se vinem. Ja sam vam poslednja neznalica. Kafenu kašiku. Ne mogu da shvate takvu brzinu. Daljinu dišem. I sto šampita. I povrh svega još .

I mnogobrojna mora treća. Ni jednom odande nisam pao. al’ ja sam hteo da se setim kako ja letim. moja prazna mornarska glavo ! Sve što sam probao . zašto ja letim. meka i duga. Dalje od juga. Da kukam. *** Rastu iz mene kao strela ogromna krila. i oko zemlje dva . nebo plavo ! O.tri kruga. Nebo sam grlio i milovao. kuda ja letim. Toga nisam mogao da se setim. čudesna. Pa da crknem. Stvarno je bilo lepo kad letim. pa ipak: ništa ja nisam razumeo. bela… Rastu iz ramena. Svega sam mogao da se setim. Dodirujem stenu: iz nje procveta dva cveta… tri cveta… četiri cveta… Raznesem proleće širom sveta. Da promuknem.odmah sam umeo. čime ja letim. Rastu sva prozirna kao duga. Jedino mi je bilo žao što stvarno nikako nisam znao čime sam sebi ta krila tkao. Drugi deo O tome kako sam uzjahao i samo vreme O. I mnogobrojna mora peta. Dođe mi da od muke puknem. U dušu mi je ceo svet stao. Rastu do juga. Nadletim tako sva mora duga. Odkud mi svila za takva krila ? 144 .Dlanom dodirujem šume i snegove.

I kapetani lepotani. *** Razmišljao sam hiljadu dana: odkuda vetru druga strana ? Odkuda naličje svemu što znamo ? Možda ga i mi sami imamo ? Možda još negde isti postojim. Mnogi su mornari to isto probali. Strašne su žuljeve u mozgu dobili. bleđi. Brzo su čamac u more spustili i do poslednjeg brod napustili.sebe našao. kako da znamo jesmo li ovde ili smo tamo ? *** Al’ nema više mog kapetana.*** Onda se opet nađem na obali. jednoga dana nekuda potpuno izvetrio. Umalo nisu pošašavili i umalo se nisu podavili. Strašne su žuljeve na srcu dobili. Tako je. ljudino jaka. Taj kapetan je divna luda. 145 . Pitali su se: Šta li je ? Ko li je ? Kako da izvetri kao para ? Kakve su ovo strašne čarolije ? Nisu to vradžbine. kapetane. Nikad se više nisu pojavili. I mnogi ćurani kapetani. Nisu čuda. I kapetani velikani. sa mojom dušom i likom mojim ? Zar nismo sa iste zvezde sišli ? Zar nismo sa iste svetlosti došli ? Zbog čega smo se mimoišli ? Oj. Lepo se snašao i . Mornari nisu ni “a” izustili. što si me uzeo za đaka kad imam mozak ko zrno maka ? Oj. kapetane. Zbunio ih je taj kapetan. Godinama je sve bleđi bio.

Šta vredi da neko snove plete ? Čime da plete i uplete ako ne postane ponovo dete ? *** Sad imam odgovor kako se stiže samome sebi malo bliže. Klopave uši. I iste pege oko nosa. *** Docnije. Podario sam nežnost svim stvarima. Dublje od svojih tajni i nemira. o. Javio mi se tajnim znacima. Što ne bih drukčije brzinu stizao ? Zašto se ne bih unatrag vratio ? U sebi sam se zasmejuljio: da. Nema tu vradžbina.da smo nekad bili stari. kad bejah dečak među dečacima prepoznao sam svog kapetana. jednog dana. Ipak su to samo naše stvari to . beli svete: Treba ponovo biti dete. Dublje od svoga najdubljeg sna. to . Bio sam jedini među mornarima kome su iz glave izrasla krila. kad sam se u nebo dizao. u igri. Dublje od Svemira. unutra negde gde su nam kosti zlatne od ludosti i od mladosti.*** Jednom. Postao luđi od svih aprila. Čupava kosa. Dublje od svoga najdubljeg dna. Dublje od svetlosti.da smo nekad bili mornari 146 . na pola puta sve sam shvatio. najzad sam se opasuljio. Sad imam odgovor kako da ronim duboko u svoje bistro oko i da u duši nežno zazvonim i volim i verujem duboko.

vredeli. voleti to će me uvek boleti… Voleti. od ljubavi se razboleti. da svetlost javljaju. voleti. Neka to ostane za nas samo. bledeli. predeli. Predeli. predeli u sedenju osedeli. predeli u mestu sedeli.i probisveti i drugari. Predeli. ko se od orkanskih valova skrivao. Ko nije plovio. predeli. ko nije brodio. vredeli. voleti. *** Sad skupa rastemo. Voleti. Dosta je da pamtimo. predeli. Parafraza II Voleti. predeli vredeli. voleti. jer potajno se na more spremamo. voleti… A kako tome odoleti? 147 . voleti. zbog čega bi se ponovo rodio i zbog čega bi ponovo živeo ? Samo mornari i zvezde znaju da večno namiguju i večno traju da vreme uzjašu. I sve znamo. bledeli. stalno obnavljaju. sedeli… Predeli. predeli. da život kao razred ponavljaju i da se stalno. predeli bledeli. Parafraze Parafraza I Predeli. a mira nemamo.

Patiti. Ljubiti. u sebe duboko odlutati. Parafraza IV Ljubiti. ali se nikad ne vratiti. ljubiti. ljubiti i ljubeći se ubiti. sebe u sebi skratiti. ćutati. ljubiti. Još snova dodati. Zubima srce izdubiti. patiti. treba i platiti. to će me možda pozlatiti. u snove se obuvati. čuvati. Patiti. a vetrovi će oduvati. I samo po zlatnom hodati. Parafraza III Čuvati. Parafraza VI Ćutati. ljubiti usnama život obrubiti. ljubiti. Ljubiti. Skupiti. čuvati. ljubiti. skupiti. patiti. Ljubiti. ljubiti. čuvati. Čuvati. skupiti i čelom o smrt lupiti. a ipak se izgubiti. patiti. pa dobro. ljubiti. Dodati. 148 .Odboleti. patiti. Šta dalje? Pa ponovo voleti. Parafraza V Patiti. patiti. ćutati. patiti. čuvati. patiti. patiti. Patiti. Preboleti.

i iz sebe isteći. mukama. išao. te bure. ćutati. mukama. bure. prišao. A juga kipe duga. Ćutati. išao. ne čekaju me već žure. išao. išao i sebe uvek obišao. ćutati. mukama. i ceo život progutati. proteći.Ćutati. Išao. Išao. ćutati. Išao. ćutati. išao. Proteći. išao pa mirno sa duge sišao. Parafraza IX Išao. u sebe duboko leći. išao pa se utišao. sa nekom nadom o sreći. A maestrali stali. mukama. Parafraza VII Proteći. Proteći. zoru sa usana srkutati. proteći. rukama. proteći. Mukama. proteći. rukama mukama. mukama. proteći. Proteći. mukama. ćutati. mukama. niz vetar samo šaputati. išao i svakom prišao. proteći. proteći. proteći. A bure. ćutati. Ćutati. Parafraza VIII Rukama. 149 . stišao. i sve životu reći.

Kidati. Kidati. popiti. U meni stalno sviće. Parafraza XII Kidati. Kidati. Jeka ću biti. Ruke sklopiti. Svitanja. Vidati. svitanja. Vidati. Vidati. Hitanja. Parafraza XIII Čekaću. Kidati. pa se u svet utopiti. svitanja. svitanja i samo pitanja…pitanja… Svitanja. čekaću i biti jeka. kidati. pa se od zvezda opiti. popiti… Popiti. Ridati. svitanja. pa onda ponovo zidati. Popiti. i život popiti. sa već gotovog skidati. kidati.Parafraza X Svitanja. čekaću. kidati. Popiti. Kidati. tu gde ne odjekuje 150 . svitanja skitanja. popiti. kidati. Ridati. Kidati. Ridati. skitanja. Kidati. svitanja. Potajno popiti. kuda ta hitanja. Da l’ će me biti? Da l’ biće? Parafraza XI Popiti. skitanja. popiti. popiti i u sve se uklopiti.

Parafraza XVI Ćuti mi. u prostor. molim te. jeseni.ali se vekuje. ćutaću. čekaću. Na sveću ličim. Ogromno. ćuti. a još se uporno nadali. ćuti mi. Ćutaću. ogromno. Samo pre smrti ne sluti mi. A kajaću se. domno. Parafraza XVII Jeseni. Ustani. Pa opet u nizine da se do običnog skine. Odvajaću se. I čekaću. Od voska prsti žuti mi. I s lišćem polako padali. Sebe zapaliću ti. iz reka ću. Parafraza XV Ogromno. Uvis. Šikni. Ogromno. Ogromno. jeseni… A mi iz breza doneseni. vekuje. Al’ ćuti. kajaću. odvajaću. a vratolomno. Pa vikni. Gutaću. Pa opet u visine da se do zvezda sine. I srce prepoluti mi. ćuti mi. Al’ volim te. ćutaću. Al’ ako se već vene? koji će da nas smene? Da li ću ikada pristati? Ko će za mene olistati? 151 . U prostor.

veje. Srneći. Nebo je negde dole. pa se nasmešiti. ali se boriti i sobom nebo otvoriti. plakati. veje… To se mećava smeje. Sve u jastuk umakati. žubore zore. bole. Bos gazim sneg a sve je: aleje srebra! Aleje… Veje. Bole me zvezde. Plakati. Na mećavama se peći. Plakati. Planine gmižu. Parafraza XXI Žubore. i sebe moći preskakati. Ne. Zemlja je negde gore. veje. nećemo pogrešiti. I biti u sebi sve veći. 152 . Parafraza XX Srneći reći. gmižu.Parafraza XVIII Veje. veje. Veje. Srneći. Šume za drugove steći. plakati. veje… Tražim joj stope. Sa rekom u zoru poteći. Gde je? Parafraza XIX Plakati pa dušu žvakati. Ali sve to mirno. Šta mi to znamo o sreći? Sa suncem u sumrak leći. Plakati. veje… To me mećava greje.

Parafraza XXII Svanulo. Videćeš opet: bićemo. Čujem joj hod kroz gorki um. Parafraza XXV Otvoriti. proleće. svanulo. a gore. u visine. A sve mi. Iz sebe u zoru svićemo. Violine. Parafraza XXIV Violine. Parafraza XXIII Proleće. Serenade bez nade. Nek rade tambure.Mora se uvis dižu. proleće. Tražim je čitavo proleće. Voleću. Nek suza iz oka mine. svanulo. violine. Pitom sam od divljine. pa u mozgu nešto sine. Neko mi dušu krade. otvoriti. Sve bolje mi je. 153 . proleće. žubore zore. I ona voleće. A sve mi je. Sa samim sobom se boriti. Ne znam da na?em gde mi je. Pa se dižeš iz prašine. rade. U oko mi je kanulo. proleće. Neko mi noći krade. Proleće. Koji da noćas biram drum. otvoriti. Žubore. Violine. u visine.

Ali izdržao sam.Pretvoriti u sunce vrhunce. dugo još lebdi na južnom nebu. Imao sam zbog toga mnogo neprilika. o čergama i skitnjama. U gradskoj vrevi. užine. malog buljookog Ciganina. Kad sam bio garav U ona davna i daleka vremena. ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića. onakav Mile Dileja. Jednog dana. bio bi najbolji đak u razredu. Već čudan. i šeretski. Napadala su me ponekad i petorica. A za njom. i ostao. Dogurati. i zemljopis. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci. da ga ne uvredim. godine u drugom svetskom ratu. rekao je. Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. danima. na dnu negdašnjeg Panonskog mora. jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam. a da ne peva. ide čerga. Mnogi Cigani zovu se Nikolići. olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume. Bio sam dosta nežan dečak. Počeo je da krade zbog mene gumice. rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. pamtim to kao iz neke čudne magle. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. pa se zatvoriti. da otpeva sve svoje lekcije. zapalim sveću i plačem. Tukli su ga svi redom. u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. 154 . Kad voze zađe za okuku. o snovima i kletvama. kao da nadrasta krošnje. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. boljice. o zlom duhu Čohana što jede decu. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. a on. Kad god neko nešto ukrade. liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. otvoriti a strašno se umoriti. Naučio me je ciganski. i tužno. čak i one najjače. Ne uzaludan. kao da je nešto drugo nego ostala deca. mnogi se i danas zovu Mile. i poznavanje prirode. i bili važni i tajanstveni. blag i pepeljast kao svila. Na pustim poljanama u predvečerja. Ubili su ga fašisti 1942. ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše. Ne gurati se. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. bez razloga. I tako usamljen. Proglasio sam ga za svog druga. ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom. plavokos i kukavica. Kroz vazduh. prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake. Otvoriti. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. koga su zvali Mile Glupavi. ali onaj moj drug. i gorko. i da se noću druži s đavolima. Iako najmanji u razredu. i dugo smo. Ponekad tamo odem. zbog zrikavih očiju. i tablicu množenja. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije. Mile me je obožavao. Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta. bio je ipak. nešto drukčije od svih ostalih. providan kao staklo: Mile. Kad bi mogao. prosto zato što je Ciganin. kod Pančeva. kad provirim kroz okno voza. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. kad sam bio dečak. Otvoriti. Dve humke u ravnici. kad je sve to prevršilo meru. dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja. A vladalo je verovanje da je urokljiv. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli. Petrovići ili Jovanovići. Šutirali su mi torbu po blatu. otvoriti. na pedeset koraka. i bezobrazno.

A ja znam da idu baš tako. «Iz poštovanja». «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega». Ja sam ostao živ. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati». Uperio mi je pušku u grudi. kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža. «Zato se i ja bojim kad sam sam. u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Oni kažu da to ne postoji. naježiti se i zaspati. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Žuta traka je značila da on nije čovek. Tako su okupatori odredili. «On se boji. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga. okruglo rumeno lice. govorili su. da ću zaplakati. Ali pred ovim dečakom ne smem». jer je duh mraka i smrti. i još ponešto izmišljam i sad već. Ni u strašno Čohano. rekao sam. koga se plaše i deca i odrasli Cigani. već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. kazao sam. vešticama. nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti. polako. ide Čohano – dete će okrenuti glavu. kad dete u kolevci plače. kad mu čuvaš strah?» «Brat». U vilici mu se caklio zlatan zub.Onda je došao rat. samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. ništa drugo nisam umeo da mislim. koliko mogu da se uspnem na prste. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i. Bio je nasmrt preplašen. a ja mu čuvam strah». uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Ako ne postoje pesme. I dalje se smeškao. od silnog straha i bola. Imao je dva plava oka. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Mile je ćutao i gledao u zemlju. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. vojnik me je poveo ulicom. I ja. kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. «Žao nam kad plačete. Kažu da se Čohano boji svetlosti. Očekivao je. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. Žarkova banda. onda ga molim da tamo. Da reči tako ne idu. rekao sam. u onom svetu mraka. Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. sreli nemačkog vojnika. nego Ciganin. «A šta je on tebi. «Čohano jede sveće». «A koga se to bojiš?». i da svako može da ga ubije kad hoće. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». vraćajući se tako. kaže mi basista Steva iz Silbaša. plašite ga babarogom. valjda. pevaju te pesme. rekao sam. sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. čime god hoćete – vrištaće i dalje. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć. Dogodilo se da smo jednom. Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Došlo je strašno Čohano. vilenjacima. Uvek ga je tako mnogo želeo. 155 . Digao ga je tek toliko. «Boji se da ga ne ubijete. Ali ako mu kažete. stanem uz njega da mu sačuvam strah. Išao sam tako na prstima. I uvek se piše velikim slovom. Ne prestajući da se smeška. dete koje još ne zna ni da govori. regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». plašite ga đavolom. gospodine vojniče». A ja. Jednog od ovih naših. izmislićemo ih za vas». upitao je Mileta. gospodine vojniče». korenja i tišine. pod oružjem. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. domaćih. A Mile Dileja? Ja u boga ne verujem. Ali ako ga negde ima. evo. Vodio sam ga kući iz škole. Oni to zovu: muzička kapela. U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. gledajući ga u oči: mir. Družim se s njima i plačem. Romi – to je isto što i Cigani. ostaćeš bez nosa. Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Bio je u šlemu. Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja.

”Koncert za 1001 bubanj”. na sve strane. Otuda tolika jagma mladeži za ovim djelom. Pa i nju je pjesnički prihvatao. Možda se Antićevo shvatanje vremena i života poklapa sa Prustovim. Sa ljekarom koji ga je liječio. Tu proživjela tamne okupacijske dane. ”Široko je lišće”. nije prestajao da piše. koje su. doživjevši mnoga izdanja i nesuzdržane pohvale. To bi mu poništilo punoću života. Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. sva bezmalo. Tu je napisao i prve stihove. Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom. A mi znamo da je zanos najljepša karika života. 156 . Let njeno suštastvo. Za života ga nije opominjala da umjerenije živi. Nebo vječni izazov. u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. sa naslovom ”Bata iz Banata”. U tome je nalazio zadovoljstvo i okrepu. Zvukovi se skladno pretvaraju u posebnu omamu. To je Antić s ponosom isticao. Kikinda. Ptica je središte toga tajanstva. ponekad i sa ciničkom opaskom.Stari most Meha Šehić Antić je imao preveliku energiju za jedan život. ”Nasmejani svet”. Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze. iako znam da je skupa cijena takvog življenja. Da je to predigra. Baš u tom preticanju žive zanos i smisao. Niko vrijeme zaljubljivanja nije tako vjerno i tako kristalisano dočarao kao ovaj poeta. tražio je crne figure. Zato ga je bezdušno rasipao. U Pančevo se porodica doselila 1941. Pomenuli smo Antićevu energiju. Za njega nije bilo prepreka. govorio je. Posebno zbirka za djecu ”Plavi čuperak”. Kad smo već kod djela ovog pisca. prostorne i vremenske. smatrao ih je motivskim predloškom za pjesničko nadahnuće. gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”. To je ono stanje kad želja želju pretiče. pomenimo ”Plavo nebo”. To se vidi po broju pjesničkih djela koja su. Ili ako ih je bilo. Poslije slijede gimnazijski dani. rad u listu ”Pančevac” gdje je pored novinskih tekstova i uređenja dječje strane pravio i strip. Da se trenucima transferira vječnost. druga je stvar Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece. ”Strašan lav” i drugi. I uvijek se novom snu predavao. što je ujedno i traganje za samim sobom. Mislim da je živio magnoveno. U zbirci ”Plavi čuperak” želja se preobraća u taj zanos. Pančevo. likovao je: Još se ne spušta moja zastavica! Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt. A to je umio. Poeta se sa time nije mirio. ”Roždenstvo tvoje”. pa i u osjećanjima. U Beogradu i u Novom Sadu. našla blisko utočište kod brojnog čitateljstva. Ptica kao simbol u Antićevoj poeziji ima takvo označenje. a riječi kao prenosioci subjekta. Dovoljno je pročitali njegovu knjigu ”Mit o ptici” i uvjeriti se koliko je tajanstveno imanentno našem biću. Kako je majci bilo u srcu. I da igra šah. ”Sveti pesak”. ”Boje i reči”… Tu su i filmovi ”Doručak sa đavolom”. profilišu ono najljepše što se talasa u mlađahnom biću. a za igru su potrebne realne stvari. I tako bi to trajalo. da nije došla opaka bolest. Kao neumitnost. fakultet. Tako prisvojeno vrijeme postaje pobijeđeno vrijeme. od trena i za tren. Duhom je ukidao sve udaljenosti. Nikad ni riječi prigovora. godine. rastave. Neka vrsta racija u svemu. s razlogom. Dvije su stvari za biće nužne. I kod jednog i kod drugog osjeća se potreba u traganju za vremenom. Iako je dijagnoza bila crna. Znala je za njegovu boemiju. Raskidao brakove čim su zapali u krizu. prvi se put zaljubio. Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin. Prezent i futur kod njega su uvijek kucali istim bilom. Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak.

Zbirkom pjesama za mlade ”Plavi čuperak” i zbirkom poezije ”Mit o ptici” uvrstio se u red najvećih pjesnika na tlu bivše Jugoslavije u drugoj polovini prošlog vijeka. I onda kad je zakoračio u punu stvaralačku zrelost. dostojanstvom. ono je predstavljalo crpku koja je napajala bogate stvaraočeve svjetove. u intenzitet najjače vrste. Pamćenje samo za sebe za stvaraoca mnogo ne znači. koje je u pjesništvu otkrio. koje je samo smrt mogla ukrotiti. u posljednjim časovima. Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina. slobodom i pameću. petnaestak dana prije toga. ne remeteći pri tom svoje značenjske upitanosti. sačuvavši u njemu one trenutke koji domašajem obuhvataju najdalje trenutke prošlosti.U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života. Reći ćemo da je to djetinjstvo. na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja. Rekao bih nešto nalik snu. Bio je posjednik neslućenog dara i energije. Ako ono dobije imaginativnu osnovu i ako od nje potiču mnoge amplitude duha.) nazivali su ”mokrim bratom” iz Mokrina. ali je svojim stvaralačkim darom nadvisivao sredine u kojima je živio. čašću kao puškom. Čuvajte je. ne ispuštajući iz vida same dubine života. na dan njegove smrti. Najviše one koje su nadahnute maštom. 157 . sa brzim prelaskom iz jednog osjećanja u drugo. A za pamćenje je važno da putuje kroz vrijeme. Tako je i bilo. Život Miroslava Antića je jedno veliko djetinjstvo. budući da se iz njega vjerno rađaju slike i prve važnije spoznaje. ali još više uznijet pjesničkim zanosom. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom. o kojoj je Davičo. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu. dakako pripit. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine. iz životnog i stvaralačkog ugla. Pjesnik koji je pjevao za proljeća Žarko Đurović Miroslava Antića (1932. zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi.” Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje. predsjednik Kluba. Ovo naše danas je deo te revolucije. ističući da je ovo skup pisaca. banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama. kada je stvarnost bila odveć maglovita. Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća! Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. na petom spratu i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pjesama ”Ispričano za proleća”. – Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić. Petar Kerečki. Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu. Mislim da je kod Antića ona bila stožer jedne fine unutrašnje prozračnosti. održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika. na svoje vrijeme i njegove vrijednosti. izrekao najlaskavije ocjene. U trenucima njegove bolesti. a ne kočijaša. Evo doslovno tih riječi: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. možemo reći da je ono svrhovito i životno. uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime. Pamtim ga kad je jedne noći. Antić se osvrnuo. Boemijom i pijanlucima najviše je ugrožavao sebe.

Pravi zoru kad je veče Mića Vujičić Književnik i novinar Raša Popov rekao je jednom prilikom da se tajna fenomena Miroslav Antić može odgonentnuti tehnikom "Fukoovog klatna". počeli su da se podučavaju iz navedenih vještina. mada smo se na obostrano zadovoljstvo. iako priveden. Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi). i te bi se informacije morale uzeti s nevericom. Antić je recitovao Jesenjinovu pjesmu ”Pismo ženi” da bi se tome recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pjesmom ”Šemsa”. novinarstvo. recituje stihove.pesnik koji se usudio da poetski rafinirano piše o njihovim prvim ljubavnim iskustvima i problemima. koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac. – Važno je da nismo dobili po turu! – uzvratio je Antić. blizu bivše banovinske zgrade. slikarstvo. koje je bilo i prvo poznanstvo. nadomak kafane ”Grčka kraljica”. Sam Antić je govorio da je živeo stotine godina. u Novom Sadu. pomenuvši neke pojaseve u koje se ja veoma malo razumijem. Iako je u svojim pesmama saopštavao filozofski ozbiljne stvari. Bio je zaljubljenik raznih borilačkih vještina – boksa. Naprosto. Međutim. Njegove pesme su lepa književnost. stilskim 158 . rado bi mi rekao da su uznapredovali. zahtijevao da i mi zajedno sa ”uljezom” napustimo klupske prostorije. a poslije svoje. održavao sam bliske odnose sa Antićem. svoju. – Zaslužujete jednu turu pića! – rekao je. Odobrovoljeni šef smjene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću. Iako su često podvlačili njegovu boemsku crtu. Zbog toga je postao klasik. na vremenskoj distanci. Najčešće u kafanama. bio je i mudrac. "Plavi čuperak" ulazi u istoriju književnosti kao knjiga koja će se izdvojiti po broju izdanja. čovek je bio genije. koja nas je. Nekoliko zbirki pesama govori tome u prilog. No. U "Garavom sokaku". njegovoj poeziji i burnom životu. Ovaj mu je uslišio molbu. bio je pesnik s jakim socio-angažmanom. Miroslav Antić je bio pesnik koji je godinama brusio svoju poetiku. Ono što me je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. Bio je pre svega pesnik. pre tačno dvadeset godina. džu doa… Kad su mu sinovi pošli u školu. Iza nje krio se jedan nepresušan dar za mnoge oblasti.Kerečki je. ali i bestseleri koji se čitaju i na plaži i u školskoj učionici. prvo Jesenjinove. Rođen je u Mokrinu 1932. recimo u svojoj zbirci "Horoskop" koju posvećuje svom sinu s molbom da nikada ne pristane na čopor . Recitovao sam i ja pjesmu sličnog sadržaja. Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pjesnika. Pitajući za njih kako su. a umro je 24. razmišljam o Antiću. Antić se obratio šefu smjene sa molbom da. uz saglasnost prisutnih. usljed narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu u Knez Mihajlovoj ulici. zaboravljajući na službene obaveze. U njima se Antić igra rečima i pesničkim oblicima. Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije. Sada. Od toga trenutka. To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu ”Triglav”. sastajali i tamo gdje je radio u ”Dnevniku” kao novinar. za poeziju u prvom redu. godine. a poslije za film. Bio je pesnik tinejdžera . Lako je iz njegovih pesama uočiti koliko je voleo život i koliko se trudio da od njega uzme sve što mu se nudi. o čijim je pesničkim i astrološkim dostignućima najstudioznije i najbolje do sada pisao Antićev zemljak Raša Popov. Pre svega zbog toga što je bio svestran i zato što nije bilo posla koji mu je bio stran. Mika Antić je uspevao da bude dostupan svakom čitaocu. juna 1986.

Ima čak 3225 bibliografskih jedinica! Tinejdžerski roman "Stepenice straha" potvrđuje Rašinu tezu o fenomenu "Fukoovog klatna" čiju je tajnu Mika očigledno znao i mogao bi s delimično odgonetne tajnu tog mudrog svaštara i zaljubljenika u svaki atom života. Sedmojulsku nagradu Srbije. Ja bih bio najgori đak. Svejedno. glumio u jednom lutkarskom pozorištu. Dve "Nevenove". Živim u Novom Sadu. još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao. Nagradu oslobođenja Vojvodine. bar đacima u školi. glavni junak Vuk ima haklberijevski problem.. slika koje sam izlagao. Već na prvim stranama stoji da ljudi obično gledaju u nešto. godine u "Novinsko-izdavačkom preduzeću Forum" iz Novog Sada.. Ipak. mornar. U stvari. ona je još jedan arhetip biser u roto dramaturgiji Mike Antića. Ovo je knjiga koja ne odudara previše od ostalih romana iz edicije "Svi pisci sveta".. Goranovu nagradu. kubikaš na pristaništu. nagradu Sterijinog pozorišta. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. bavio se vodovodom i kanalizacijom. koja pravi zemljotres u srcu glavnog junaka. filmova koje sam snimio. priča postaje ljubavna romansa. Roman "Stepenice straha" koji je reprintovan u sklopu sabranih dela Miroslava Antića koje je objavio novosadski "Prometej". Zlatnu arenu za filmski scenario. To je čista moja biografija. Tražeći izlaz za Vuka. renesansna ličnost s hiljadu zanimanja.. ako nikome drugom. To je prvi (avanturistički) nivo priče.. ali se njegovi roditelji svađaju. Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju koja bi poslužila. gde sam išao i u osnovnu školu. bez preterivanja. dramskih tekstova." . rekao sam u pesmi "In memoriam". ali Antić. Boba je i drugi roditelj i potencijalna ljubavnica. moraju da uče i život pisca. Nosilac sam ordena zasluga za narod. To nije laka stvar. I u svim ostalim svojim pesmama". umem da napravim krov. Jednu za životno delo u poeziji za decu. ali da ipak nije dovoljno videti. u selu Mokrinu. pod podnaslovom "Ljubavni vikend roman". liči na telefonski imenik. A radio sam svašta. Njegovog junaka ne zlostavlja otac kao Haklberija Fina. vodio televizijske emisije. čak i pravio lutke. S pojavom Olje. fizički radnik u pivari. obrađivao drvo. a u znamenitoj ediciji "Svi pisci sveta". On pokazuje da je sjajan pesnik. ali i literarni zanatlija. Recimo: uređivao list "Ritam". U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. radio kompresorima. To je ljubavna priča o odrastanju tinejdžera Vuka Pavlovića koji na moru pokušava da osvoji visoku i strmu morsku liticu koja je već usmrtila nekoliko ljudi. Piše roman u jednom dahu.figurama i rimama. Bio zidarski pomoćnik. "Treba se setiti očima. U svojoj autobiografiji Mika kaže: "Rođen sam 1932. bio konferansije. simpatičnu profesorku muzike koja je od onih karaktera za koje se ne zna šta su. opet su tu pametne filozofske maksime koja obeležavaju Antićeve dvadeset dve zbirke poezije. a koje su tako lepo kocentrisane u zbirci "Horoskop". kao da piše roto roman iz tri poteza. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Imam i neke nagrade i priznanja. Roto roman "Stepenice straha" objavljen je 1973. ja svima kažem da pravu biografiju. I u "Stepenicama straha" Miroslav je Antić. ili uređivao Zmajev "Neven". jedan od najinteresantijih podataka vezanih za ovaj sočni i bogati životopis svakako je podatak da je Antić napisao i jedan ljubavni roto roman. onakvu kakvu bih želeo. pozorišni reditelj. reportaža u novinama. a studirao u Beogradu. Miroslav Antić u priču uvodi Bobu. godine u severnom Banatu. jer oni. jer ni svoj život nisam naučio. što nije za najavu pisca nego za šaputanje. Ostalo. Umesto ruže na njegovom grobu 159 .. No. Zanimljivo je kako se klasik naše književnosti prilagođava žanru. nažalost. mogao bi da bude sjajna metafora karaktera ovog neverovatnog čoveka čija bibliografija. držeći se pravila vikend romana. Ali.

Milan Živanović Na današnji dan pre sedamdeset godina u Mokrinu je rođen neponovljivi Miroslav Antić. On je sve to zvao . 14. a ceo radni vek proveo je u "Dnevniku" i bio njegova "prva violina" Miroslavu Antiću (Mokrin. Antić je bio neponovljiv i postao. Oni koji su o Antiću "znali sve" iz kafanskih priča i naklapanja.činio je to sa prevelikom strašću. unjkavi govor. sem Australije. i onda kada je promišljeno pravio. koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko.pesma. U samrtnom času. uradio svojom rukom. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet.1932 . Još za života je bio mit. Više od knjiga čitao je ljude. preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom. grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo. kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj. Da ne govorimo o novinarstvu. Živeo je više života. u pozorištu. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa. hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli. nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura. Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu. Sve što je uradio potpisivao je kao pesnik. Antić se preselio u legendu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica. To je ta njegova trajna i tajna veza: Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. samo u pisanom obliku. tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj. U njoj Antić nije čuo zvezde. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Rečnik Vojvodine". mirisao trave. iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. 152 izdanja Antićevih knjiga. kultna ličnost. prigodan tekst. slikarstvu. pesničko u svom biću. posejao je tragove svoje genijalnosti i u "pobočnim umetnostima": na filmu. osećao moć zemlje. u biografiju. najmanje osam. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio. za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu"). U svemu što je takao. 160 . Antić nije hteo u kalup. lažna slava. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste.Sve je stvoreno iz kretanja. Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" .3. u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Krećući se u svim vremenima i prostorima.1986) ne treba nikakva lakirana biografija. 24. a ko se više kreće nego novinar. Antić je znao da kaže: . savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže.Novi Sad. zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku". Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. uistinu. Iz Ulice Mihala Babinke broj 1. I potpisivao kao Pesnik.6. razumevao ptice.

Ta pjesnička noć ostala je nazaboravna za sve one koji su imali tu privilegiju da se u tom času zadese na Seir-čardaku.maja 1983. Zato i ne smem bez žene da se krećem na daleke puteve. da smo Haso (Hasan. da bi se u tom iščekivanju pojavio poštar na ”kolibriću” sa telegramom 161 . maja do dva popodne.) Fazlić i ja sa porodicama ostali još dva dana za svoju dušu. ali nevolja je u tome što ne znam koji je hotel. dosta loše sam prošao februara.godine čekasmo u dva popodne Miku Antića.a. kako mi je rekao na rastanku. i savest. kada je rekao ”da je Gradačac grad u kome se morao roditi pesnik”. Bio sam dvadeset dana u bolnici. Ima jedna nevolja. i 1982. ”prije nego što odem preko reke”.” Pred Hotelom Banje Ilidža u Gradačcu tog 12. Uvek! Ima jedna nevolja Sadik Šehić Uspomena na pjesnika Miroslava Antića Pjesnik Miroslav Antić dva puta je učestvovao na nekadašnjoj Republičkoj kulturnoj manifestaciji ”Kikićevi susreti” (1980. tog lijepog maja 1982. Biću u Gradačcu nekoliko dana na svoj račun. Rekao je još i ovo: ”Moram se složiti sa nobelovcem Ivom Andrićem. pored ostalih. Ta noć ostaće nezaboravna i za ovdašnjeg legendarnog konobara rahmetli Mandžu koji je te večeri posluživao pjesničke velikane. godine na starom Gradu na Konaku ”Zmaja od Bosne”. Ona mi je i šofer.Tom Antiću vredi se vraćati. kao da je slutio da mu je to i naše posljednje druženje u Gradačcu. pr. i naravno da ga željno očekujemo u našoj sredini. odmah poslije Mostara. Drugarski pozdrav svima Miroslav Antić. pa Vas molim da mi rezervišete jednu trokrevetnu sobu. posjeti Gradačac. i lekar. Dolazim svojim kolima sa ženom i dva najmlađa sina.) u Gradačcu. I slijedećeg tamo majskog dana 1983. Ja ću doći u Gradačac 12. gore na Seir-čardaku. da bi potom dodao ”to je grad u koji moraju dolaziti pesnici”. Čvrsto obeća da ćemo mu javiti tačan datum kada se budu održavali naredni ”Kikićevi susreti”. Među pjesnicima. godine stiže pismo sa ovim sadržajem: ”Dragi drugovi.. Srce. Inače. Meni se prošli put kod Vas toliko svidelo. negdje oko pola noći našla se pjesnička bratija da se onako za svoju dušu ispjevaju i raspolože. nalazila se i naša divna pjesnikinja Nasiha KapidžićHadžić. Čekali smo i čekali. odakle puca krasan pogled na ravnu Posavinu. To je bio svojevrsni pjesnički festival koji je trajao sve do pjeva prvih horozova! I poslije te pjesničke noći sa Seir-čardaka. Već tada mi je kazao koliko je Gradačac ”divan i lep gradić” i da bi to mogla biti druga ”pesnička Meka”. iz tog prelijepog maja hiljadu devetstotina osamdeset i druge Miroslav Antić je izrazio želju da se opet i još jednom. I tako prebirajući po sjećanjima i uspomenama na pjesnika Miku Antića i na njegov boravak u Gradačcu i druženje sa ovom pjesničkom ljepotom od čovjeka. Zahvaljujem Vam se na pozivu. čak tamo do kasabe pjesnika nezaboravnih stihova o sevdahu i neimaštini Muse Ćazima Ćatića. pa Vas molim da me shvatite. Ja snosim troškove boravka moje dece i žene..

Za lep uspeh Kikićevih susretima. Vama domaćinima i svim mojim drugarima srdačne drugarske pozdrave Vaš Mika Antić” A vijest da je prestalo da kuca to bolno pjesničko srce silno je rastužilo njegove gradačačke drugare i sve poklonike lijepe pisane riječi ne samo Kikićevog Gradačca i Posavine. Inače. biće mi lakše da zaboravim ako znam da me se neko seća. oprosti. 162 . mi smo se divno poznavali.ove sadržine: ”Dragi drugovi. tužno da tužnije nije moglo biti! Uspavanka na domaku svitanja I Kad umrem. sakri pod pazuh smotuljak moga daha. Zato i hoću da noćas podelimo ovu poslednju krišku ćutanja i sažvaćemo je svako nad svojim krilom alapljivo i gladno. a onda prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno. Biće mi lakše ako znam da smo skuplje plaćeni tamo gde smo se besplatno delili. jer moje bolno srce ne da mi da se pomerim iz kreveta. ako misliš da se ova stanica zove sreća. izvini. nego tamo gde smo se pogađali i prodavali. ne zove se sreća. Na Mikinom grobu svirala je tužna muzika čuvenog vojvođanskog tamburaša Janike Balaša. Zaista. Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna ova mala čekaonica između lutanja i lutanja? U redu. presedećemo još koji nestrpljivi sat. Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali. oprostite što ne mogu doći.

za mene ionako ne menja stvari i nema uticaja na moju dugu. A tako je važno što nisam otputovao. Jedan brodolom više ili manje. Ja uvek više ponesem iako suviše dam i uvek nekako ostanem nerazdeljen. svejedno. mala drolja . Nikome nisam kupio srce od kolača 163 . ovakve kao tvoje.Ostani tako i ćuti. mala zabludela subota sa zhiponom od taftanog praskozorja i brošem uličnog fenjera od prekoputa. Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad sav tako vreo kao jug kad se lišće i novine kovitlaju u krug i vetar pločnicima rominja i luta. malo crnje i belje. Nisu me udavile kreolke juga u bedrima i svili. Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad odjednom tako sam. ili se dosadno lupao u vozovima zevajući u jednolike stanice uz prugu. ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova. fijakerom niz drum stari. na primer. a svuda pružene ruke. Moj život je veliki bezazleni brod što o kamenje krvavi bokove i muče po ostrvima zarivajući rogove jarbola suncu ispod struka. Pogledaj: pod oknom trg. Savim mala. ili.subota u krznu od inja. Kapetana sam bacio u more i sad na svoju ruku napuštam dokove siguran da ima bezbroj neznanih strana sveta i dobrih dalekih luka.

Pogledaj: pod oknom lađe. I sav sam divalj od sreće što sam izneo glavu i prošlih i budućih krvoprolića. kuvam ručak u kompasu i nikad nisam prenoćio u istim lukama.i nikom oči pozlatio. 164 . onda bar budimo kako treba goli od zvezdanih visina do dna.čarapama i prstenjem od lima. Odlaze u svoje meblirane zalive da sruše jarbole butina i skinu jedra veša. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima. Oprosti što te gazim poljupcima i psovkama milovanja budim iz sna. Moj život je veliki bezazleni brod. Sedi tako i ćuti. Pozdravljaju se našminkane fabrike mleka koje su nadojile deset hiljada prolaznika u ovim gradovima. Oprosti što ne umem ništa bolje da ti kažem sad kad se voli. zagrcnut od vazduha i pića. Pogledaj: pod oknom nebo izvrnulo dlan. da sam bar jednom u tišini nekakvih oblaka ili stanova bio za čas plavlji nego svi aprili. Ali ako smo se već u ovoj čekaonici života poskidali goli. ja bih ostao plav i ne bih se ovamo vratio. preobraćen u primitivca koji sve dočekuje čelom i sve oseća rukama. da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima. I veruj. a ja. Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavačice šarenila sa patent .

Hteo bih toliko toga da ti kažem. gde se istim lažima iz dana u dan ispisuje ista bespomoćna hronika. I ovi prolaznici sto se mršte i odvlače sa noćne smene u trećerazredne hotelske sobe brakova. Bunovna čekaonica u kojoj nema vremena da dosadi i zaboli. na isti ukus nežnosti i topline.matore frajle gde vam skrušeno prostiru pred noge pragove i čuvaju u patosu cvrčke kad dođe zima. i mokre u vedro ispod umivaonika. i perući se prskaju na tavanicu i zidove. i budoare . gde kad se probude ostavljaju samo oblike svoga tela u vrelom zadahu posteljine i pljuju na pod. pred ogledalima i psima. Jedva ću stići pre odlaska da se umijem u tvojoj kosi i osmehnem loman.šiparice čiji poljupci imaju ukus maminih saveta i ostavljaju na koži stidljive tragove. i garsonjere . Moja ljubav je stanica. i ćumeze .udovice gde vas teraju da se skidate pred slikama pokojnika. ne umem ništa belje sad kad se voli. Tako bih želeo da svi usne jedan veliki i topli san.lete trotoarima papirići sunca kao pregršti rumenih makova. gde su pretplaćeni na sigurnost. Ja znam sva svratišta i zavetrine. poslednji put uoči brodoloma. a ne umem. 165 . Kad umrem.

samo nekoliko kapi moje sestre u parkovima starim. izmislili tek onako uzgred nekakvi pitomi i licemerni besposličari. Udesno: sve sami trgovci i spomenici. Ovde ničega nema. Ulevo: ruke se prodaju na metar. Možda je dobro da znaš: ja ništa nisam umeo da zidam. I ista odela za opela. Sleteće najbliža sijalica kao gladna muva da mi posiše ušećerene zenice radosna što se iskrala od svojih lakomih rojeva. 166 . a nebo su. verovatno. Svi se polako prodaju u bescenje. pa do u nedogled: sazvežđe zuba. Ovde ničega nema. Odavde.skotrljaće se sa trepavica dve kapi lepljive tame na dno mog prozračnog vida. samo nekoliko grama moje majke kad jesen na trgovima uzre. Misliš da nisam video čime male trave ujedaju svoje uvele matere za požutele evenke grudi? I misliš da se nisam pravio da ne primećujem i da su mi sva neba bela? Ovde su suze od domaćeg likera i krv od kamilice. I ista odela za rođendane. Čak i ptice polako poručuju veštačke vilice. ali sam uvek želeo da od ovog grada čudo sazidam sa bezbroj zvezda zakovanih na dovratke umesto kućnih brojeva.

a sijalice su rumene kao obrazi seoske dečurlije i vrlo pažljivo lakovane. ko bi se drugi setio da sam sit malih crnih bogomolja sa napuklim vilicama i zelenom svećom od zvezde u kaljugama oblaka na zvonicima. Odnesi me bolje onamo gde se veče taloži u obrvama šuma i reka brsti plićake u sevaru. nemilice trošeći razmenjen u sitniš onaj svoj najveći praznik. Tako želim da se rastočim svim žilicama i utolim krezubu žeđ vidicima. obojene i luksuzno pakovane Ostalo je sve jednostavno do podlosti: travama prskaju kičme i iz asfalta se čuju prodorni zeleni krici. uostalom. 167 . nek se skotrlja mesec na belu skazaljku druma i otkuca limenom glavom dobodošlicu mesečaru. pred kojima se nadahnjujemo za male podvige kad se u rezervoarima vilica gorivo smeha isprazni. I trpimo se zadovoljni beznačajnim kupovinama i umiremo kraj toga i zbog toga.po izboru. Ko bi se drugi. Posle svega: još malo odnegovanog poverenja u kravlje oči pretrpanih izloga. Uspavanka na domaku svitanja II Kad umrem.

na ovom groblju predveče zaključavaju kapiju kao da je to internat u kojem se vaspitavaju bubuljičave šiparice. Ovo je grad bez hramova. odeveni u nakaradne uniforme banalnosti. Ogledala su odavno jedine ikone istaknute kao transparenti nad kolevkama i rakama. zauzeti svojim beznačajnim važnostima. sa prikačenim medaljama osmeha i opasačima građanskog reda. Odnesi me bolje daleko nekud. svi se tu uzalud igraju velikih šarenih igara u svom predelu paučine. Tu se sve rešava do brutalnosti jednostavno u frizerskim salonima življenja i niko ne niko ne oseća koliko je ponekad važno pomoliti se mojim i tvojim obešenim šakama. I našminkani. dele okolo svoje ohladnele poljupce i ljuljaju se na konopcima prolaznosti od vrtoglavice zvezda do vrtoglavice trava. gde je jesen već zalutala neprimetno i meko do članaka u prozeble barice. I sasvim im je dosta. zamisli.Nema smisla da me na prevaru spuštaš u četvorougaonu čeljust ovih profanih raka. Od svanuća do večeri i neprestano tako: od večeri do svanuća. kad pogureni i sitni. ali ima razlike između mraka i mraka. 168 . daleko. Možda mi nećeš verovati. Na ovom groblju.

izgledalo je kao da se nešto važno događa. škripe zubima od smeha. izgledalo je kao da se nešto važno događa među ljudima. tegleći povrće nerazumljivog laskanja i lišće malih nastranosti i dobroćudnosti sa velike pijace svakidašnjice u začešljanim korpama i obrijanim zembiljima glava. Od svanuća do večeri i neprestano tako: od večeri do svanuća.plove niz ove ubuđavele pučine kraj smešnih mrtvačkih sanduka kuća. i ujedaju se od smeha. samo je neko negde izdahnuo srebrn smotuljak vazduha a oni su ga udahnuli i zadržali u grudima do onog sledećeg koji treba da primi štafetu. 169 . pravdaju se pred sobom i licemerno teše posle neuspelih parada prosečnosti i tišine. i guše se od smeha kašljući i psujući sto nisu razumeli fatamorgane mogućnosti i bespomoćno ostali da reže do smrti sa velikim prosedim glavama zadimljenim od snova i prašine. ponekad. Otečeni topovi matera Ispalili su niz butine salve njihovog vriska. zavučeni u sigurnost zavetrina i streha. Kad su došli na svet. pa su jedini izletali glavom i sanjarili a drugi izletali nogama i trgovali u letu. I samo ponekad. A kad su došli na svet. kad se poskidaju do golotinje obeshrabrene iskrenosti. a ustvari.

I večito tako: niz prazne ulice porazbijane kao napukli snovi. Šefe. I priložimo suzu i novčić za spomenike onima koji su širili ruke i padali usijani kao horizonti kad sviće i do zuba pijani od ravnoteže. I gube vreme gledajući kako se ribari posle velikog lova pred zoru vraćaju kućama i ramenima se guraju sa drvećem.Sad od svanuća do večeri i neprestano tako: od večeri do svanuća. Otvorite nam ovaj zakovani prozor. Hajde da razdrljimo revere i nateramo vetrove da se postide dok reže. ako boga znate šefe. odgonetaju smisao zavezanih čvorova ptica i nikako da prokljuve šta to ostaje na nebu posle njihovog leta. i zavide im u sebi zbog kose od granja i trepavica od trava. tegle za jednolike ručkove isto lišće i povrće u začešljanim korpama i obrijanim zembiljima glava. kraj javnih nužnika. niz krčme u kojima se muze crveno mleko utehe. niz kasapnice u kojima se prodaju mlevene ljubavi. kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice? 170 . Dole poštovane šlemove! Pomolimo se suncu i kiši. kasarni i katedrala celog sveta. Daljina se presijava kao krvoproliće.

. Otvorite širom sve skretnice i blombirajte kočnice. i sagradio Balbek. Isturi hrabro i divno prkose detinjaste i lazi i sebe samog. Da radis sve naopako.. U njoj i najvece cudo prestaje da bude cudo. pa se poneka stara noć dugo seća naših prljavih prstiju u krvi i poljubaca koje smo u pola cene prodavali. Nekom zabranjuju zvezde.Ako ima vremena. pa nam je neko veče zivotinjski drago. I sve sto zmureci smislis ostace zauvek tako. I laste Ja ne zabranjujem nista. Mastas. I svaki put kad te slome. Mozes da izmisljas.ostaje zauvek tako. pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom. Možda smo iskreno mislili da je to stanica: sreća. 171 . jer sve sto pozelis kad zazmuris . ne sanjaj ga u mraku Dotrci blize zori. Pa šta ako nije sreća? Možda se mi nikada i nismo poznavali. pa moras nov san da stvaras. Samo jedno te molim: pokusaj da ne rastes ni mrvu svima za inat.. do kraja ove pesme. i porušio Troju. I sme se vise od svega! Jedini: nemoj da rastes za inat i tebi i meni do kraja ove pesme. Sme se sve sto se ne sme. U toj se pesmi zivi slobodno. Sme se sve sto se ne sme. Na pragu ove pesme tako se divno bori i kad namignes samo i osmehnes se polako Izbroj u sebi do deset i to u vecnost pretvori. Ima nekad. lepo i ludo. Nekome krila. Ako znaš da si bio pre mnogo hiljada godina.. Ima nekad. a sve vreme nam se činilo da smo se divno poznavali. Najsrecniji su oni koji su teski navise. a ni sami ne znamo zašto je drago.

I htenje: već saznanje. Neko bi mislio: sanjariš. Neko ima kljuc za nju i otvara je u prolazu 172 . i u nekoj budućnosti zaboravio kapu. I zamisao: već doživljaj. Kad uobličis misao. Pitaš se: gde je kraj? Na kraju tvoga pitanja. ko ti može oduzeti taj deo biografije? Valja u sebi odgajiti ogromnu plodnost vere da bi se shvatio smisao i pravi početak čoveka. A veruj: u svakoj zeni postoji nesto hranljivo. Najsrećniji su oni koji su prvi razumeli da je temelj: već krov. i semenka: već plod. i boravio u svetlosti. Ako znaš da si leteo van sunčevog sistema i prestizao vreme. kneze moj. I odluka: već dejstvo. Ti to izbegavaš obmane. Najsrećniji su oni koji su teški naviše.ako se sećaš reptila. Ko ne uma da izmisli ne ume ni da opstane. ko ti može oduzeti taj deo biografije? Pitaš se: šta je suština? Biti moguć u nemogućem. Atlantide i mastodonata. I pogled u nebo: već krilatost. Pitaš se: šta je cilj? Tvoja spremnost da kreneš. Ne. uobličićes beskonačno Skoljka je zena.

Onda je srce. Jer sta ce njemu ljuske. I onda ode dalje za nekim novim skoljkama. I mucice se. . 173 . U neko srebrno vreme. I da od njenog mekog tela ostane malo gorke skoljke. ali nema sta drugo da jede.mozda: bezazleno sasvim. zar je to ono sto sam hteo? Neko baci skoljku o kamen i polupa je.mozda: tek tako. I ostavi je da se susi na suncu. I kad otvori skoljku i kad je napokon posrce. – ulazim u njih precizno kao zrno. i on ih jede dok drugi ozbiljno misle da on u njima uziva. Na nekom srebrnom posluzavniku. Raskrvarice usta dok to otvara. I ostavi je da se muci na suncu. naravno. Pred neku srebrnu smrt.mozda: iz ciste obesti. Izlomice sve nokte.. iz zanata. Neko ne voli skoljke. Ti znas da sam ja onaj koji skoljke prevari da su ptice i kad se razmasu krilima svojih ljustura da polete. A neko. . jer on to tako jednostavno i tako prirodno cini. A neko nikad nece imati kljuc. vikace: nije to ta skoljka. Gleda u njene krhotine i kao da uziva u njenom ugibanju. Ljudi. Onda je baca. zeljan skoljki. placa svom svojom staroscu da mu ih drugi otvore i donesu. kneze moj.

Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove. i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode. I – mi zajedno radjamo po malo bisera.I – mi zajedno trajemo. Ja govorim o potomcima mog potomstva. stvarno. Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun. Ja govorim o porodu. Ti nista ne razumes. 174 . I nemam obične sreće. Ili uzglavlja. I nemam obične grehove. i mozda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna i ne bih njime ukrasio srce nijedne druge skoljke. jastuk za dvoje Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn. Mozda bih oko tog zrnca sam sebi sagradio skoljku kakvu ti ne razumes: skoljku neba i zemlje. Bolje da si mi doneo obicnu mrvu peska. sto obasjava svet. Svejedno: lepo je nemati plan. na cigareti. Zavoli moju senku što se tetura niz mokri da. Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja. Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše. Mozda bih. I mozda bih oblagao to zrno dobrotom bozanskog. Sutra nas mogu sresti ponori. I – mi se zajedno mucimo. uz njega umeo samo da sanjam. kneze moj.

one se smeškaju blago i nekuda nas vode.Čak i kad se čini da ih mi nekud vodimo. Budi uz mene kad odem. 175 . ili javno prokleti. Bićemo tamo negde možda suviše voljeni. potpuno neprimetni.