In Memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja Odela Sa mojom ženom leže u krevet na moje Rođene oči Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde Daleko u Lenjingradu I taj Antić što me je upropastio I kao Pisca I kao čoveka Dakle taj koji će na kraju leći u moju Sopstvenu grobnicu Pita me jedno jutro šta vam je boga mu Čoveče Izgledate mi nekako bolesni A šta se izvinite za izraz baš njega tiče Kako je meni I dokle mi je O meni se najlepše brinu oni koji me Ostavljaju na miru A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od Mog ateljea Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa Mojim plavušama Dere se u mojoj kući ogovara me svašta Laže Deca mi liče na njega a on nosi kravatu Brije se poznaje neke ljude radi Svako jutro se tušira pravi se da zna sve O zenbudizmu Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom Sinu kupuje sladoled Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer U Pariz Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive U nekom bednom hotelu I vrati kući i rasplače me Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene A ne njega Više ga voli više mu veruje I on to još kako Koristi A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj Ja dižem spomenik On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem

1

Biografiju Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu I ono malo para koje sam jedva pozajmio Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske Tvrđave On je uskakao u đačke čitanke Kad me je doktor Savić lečio od alkohola On se pravio kao da ima neke veze sa filmom Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam Pristajao je na kompromise cerekao se na Prijemima Primao je moje nagrade mešao se u moje snove Jedan licemer Jedan stvarni licemer Jedan provincijalac Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću Trpeti I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene Da bi umesto mene Svinja jedna Da bi umesto mene što pre jedini živeo

Mit o ptici
PRVI DEO I Ko u ramenima oseća zemljinu težu kao prikriveni bol, pripada potomstvu onih što su u drevna vremena znali za veštinu lebdenja: onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka, ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra, već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja usnama zlatnim kao večnost. To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizlečivo mučenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu što ne sabira i ne odašilje utiske, nego je čulo sa iskustvima jednog sutra. Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid. II Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke obrasle vetrom i svetlošću. Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju

2

na njihov način letenja. Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi mogućnost da stvaramo takve oblike iz kojih - kad se primakne uho i oslušne dopire lepet krila. Ako se i znalo za postolja u njihova doba, to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti. U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija koje nas dovode na samu ivicu panike. Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi. III U znak sećanja na te predivne, jake ljude, pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno. Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest. Pokušao sam da naučim svoje delo da misli. Da ima belu radoznalost. Usudio sam se da nađem odgonetku da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe ili smo sebi vraćeni. IV Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne, suprotno klube svesti. Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije ili rođenje jeste obična senzacija premotavanja živog. Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe. Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak baš tako - na početku. V Bio sam na putu da otkrijem poslednju slobodu bezazlenosti: razmak između pripadanja i pripadanja, između izdvajanja-od i izdvajanja-u. Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi, da više ne činim nasilja, jer nemam razloga da primoravam stvari na nešto drugo no što oduvek jesu, prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje. Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz gde je početak i kraj kugle. VI Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci. Moja večernja molitva bila je sva od sumnje. Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,

3

Kako dodirnuti kraj. Možda smo mi njima: prazno? Koliko puta su prošli kroz nas. Oblikujući bezobličja. kad je to samo zglob? U provinciji barskog bilja i trska je primer za ogromno.trunje. Bio sam dete i. znači. a mi ih nismo svesni.plićak nečemu iznad njega. Bio sam spreman za stvaranje. A imao sam uvek na dlanu nešto novo. Treba presaviti um. ili je nešto drugo oblik? VII Poklonio mi se vatar. I ništa nisam dodavao. a i ne znamo njihovu nameru? Koliko puta smo prošli kroz njih. dospevao sam do svega u šta umem da poverujem. pored. Svako je nebo .prepoznavanje sopstvene poruke. ali još niste probali na sve moguće načine. senki i svetlosti! 4 . uzimao sam šaku ničega. IX Celog života opsedala me je želja da stvorim sebi živu pticu. ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema? Svako je dno . Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo do .okean. a i ne znaju našu nameru? Da li je oblik oblik. Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku: bio sam čudno smiren. Poklonila se tišina. i kitovi su mu . Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke. Mislim da sam razumeo. Pticu koja je samo jednom. Ovo su njihove reči: Kako da nađete granice i pročitate krajeve. Zato se kaže da je prostor: iskustvo kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir kad nam se vratio iz budućnosti. Možda je trebalo da to pokušam ranije. Kakva magičnost materijala! Kakva čudesna linija! Kakva raskoš boja i površina.svemir nečemu ispod njega. Možda vi i znate da letite. I sumrak se poklonio. I ništa nisam oduzimao. vrlo nepogrešivo. sa riđim oreolom kose. u vatrometu hitrine kojom se emituje i prima um u povratku. Čitava stvar je. Poklonio se tišini. Kome je oko . VIII Poklonio sam se vetru. jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno? Možda smo mi njima: ništa.a ipak žive i ipak su od nečega? Možda su tu negde.

Celog života opsedala me je želja da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih. Tako ti dokažu sve. Kako nisam imao ničeg sem peska. Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe. XI Sve sam to činio nečujno. istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe i vojskovođa sna. sporo i neprimetno. Zinuo sam. jer odjednom sam švatio da umem takve stvari. I on ih utiša svojom težinom. jer niko ga nije uhvatio da žuri. I on im poravna tragove. X Napuštajući detinjstvo. može se uzvisiti nad početkom i krajem. zatim sklopio oči: razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa. već nedostatak publike. isukao sam mač iz svoje kičme: udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila. XIII Budi oprezan. I on ih nadživi i zatrpa. pa bezbroj puta umnože. i sigurnost. Šta posle vredi najveća bina vekova. Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja koji se izluče jednom. ko nije uhvaćen da žuri. Naiđu nepogode. sve više sam se hvatao za sadržine koje se mogu zarobiti i sačuvati kao dokaz. kao pesak. ako okolo nema gledališta? Smrt nije završetak predstave. rekoh sebi. dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih. Ko žuri . Docnije mi je sve to postalo nedovoljno. ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu. kao izložba. XII Eto zašto se neke stvari umeju polako. a zataškaju objašnjenje 5 . zove se: mogućnost mogućeg. i biti vladar jednog predela. Zauvek samo podanik. i povezanost. Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam namerno. a ipak ima svoj mir.zakasniće. Samo onaj. Niču i sahnu civilizacije. Široko začuđenih zenica ostaće zauvek pobeđen. Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog. Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke. Malo sam nakrivio glavu. Budi isuviše oprezan. Prolaze stoleća.

Kakvo neverovatno slepilo. Sad. razmišljao sam posmatrajući odlazak boja. Dete ne zna vajarstvo.nema sluha.ličnost. Ne znam kako to čine. XV I rekao sam sebi još i ovo: naučio si napamet kako se događaju razlike između tkiva leoparda i tkiva ananasa. rekoh sebi. Iz daleka. Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa i da polako počinjem da razumem vajarstvo. Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen. promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe. Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš zašto je ličnost . Iz daleka. ali zaista sanjaju to što su sebi odredili. Ko nema takvo uho . 6 . i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica niti ameba . Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima. U unutrašnjost sna. ptice se čuju kao jato.kako nastaje ličnost. I uvek kad zaklopim oči . Nešto mi je govorilo da sam uspeo da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja. Ne zna to ni da nazove. Budi oprezan da se ne svrstaš u ono što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto. budi oprezan. Ne odgonetaj tajnu. Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti. isuviše pognut. Nije dovoljno samo čuti. umesto da si učio šta to mudri prikrivaju. XIV Iz daleka. Meni nedostaje stanje razumne umetnosti. ali prepoznaje oblike. XVII Postoje stvaraoci koji gospodare snovima. nego čin odgonetanja. Treba imati smisla za beskonačnost blizine. U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati. jer im pripada.nisam siguran da je živeo.medved. Treba se setiti ušima. Naučio si napamet samo otkrića mudrih. Ne zna da kaže po čemu. zalazio je za brda natovaren obiljem ljubičastog i sivog. XVI Dan. zvezde se čuju kao vasiona. ljudi se čuju kao čovečanstvo. U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne.tonem u nered i haos. Ko nema sluha .

na početku svog velikog i najčudesnijeg sna. Odjednom. što ćelijama tog bića kaže: dosta je? Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu? Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu? Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku nečiji krajnji cilj? Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem? I slobodom? Nije li moja sloboda . Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje. I ono koje tek prevazilazim. XIX I mora pristati i na strah.odjednom sam se sreo sa početkom života. I ono koje sam prevazišao. neko me je gledao. Poznanstvo sa sopstvenim delom. Ne znam da vidim oblik.sloboda da budem usmeren? Nisu li moje delo i moj život . 7 . Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta. Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena. usred čarolije. ako mu ne vidim bezobličje. Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog. zaustavljen i ukroćen tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija. Da. Prvi put bio sam istinski preplašen. pokosila me je slutnja: šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira? Tvorac? Ili tek čuvar smisla? Šta je to. Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji. To je strašna samoća. gde zvezde tonu u prastaru budućnost.tuđ zadatak? XX Čija je ovo ptica? Šta ja to prenosim? Čiju poruku? Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je? Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem i da je oblik završen? Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu i dodajem životu još života? Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli? Čijih misli? Ko je to već usavršio sva moja savršenstva? XXI Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta odande. XVIII Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava kao brid dlana karateiste. Nešto je nečim motrilo to što činim. Ko pristane na stvaranje. pristao je na čuđenje. izgubljeno iza obronaka prostora i vremena posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.

Odjednom. Ko će. vidim . i šta ću biti kad ne budem. I pesku sam se poklonio. već ono tamo crno mene je upotrebilo. Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode? Jesam li bio ovde ili sam bio još negde? Jesam li sada pre ili sam sada već i posle? Kako se postiže naše istinsko stanje: prisustvom ili neprisustvom? XXIV Poklonio sam se reci. Da se ne ponašam kao plamičak sveće koji ima užasan strah od požara. nekakva vaša vrsta boga. Jesam li konačno bio pred licem pravca koji od mene beži prema . šta sam sad dok sam ja. bilo bi potrebno mnogo reči. .toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost okrenuta ka spolja.ovamo? XXII U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos to tamo crno oko sigurno mora znati: šta sam bio pre mene. . . a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi. Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog? Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo mnogo prostranije unutra? XXIII Da bih opisao to nešto crno što me posmatra sa neporubljenih nebesa južnog avgusta. 8 . Moja je duša.toliko je to crno usisalo govora u svoje ćutanje. Da bih ga sagledao u celini. ako ne moja mati. raskoračena i razroka. Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti? Nedostaje mi. Da se ne ponašam kao busen koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju. morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati. oko bih morao da izokrenem naopako.za dah pre toga. Zemlja je princip materinstva. vidim. da mi objasni o koji smisao da se oduprem? Da se ne ponašam kao potok koji ima užasan strah od potopa. Mora znati i to: otkud meni dar da činim žive stvari. rekoh. nisam znao šta sam: čim upotrebim sebe.toliko je to crno vezalo mnogobojnog u svoj čvor. Da bih ga obuhvatio.

to umnožavanje iskusnih nagona. koji su njim nadahnuti. moraće da se uspnu do takvih domašaja koji se zovu i: razumevanje. Ne udisati miris trave. Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše 9 . taj stampedo života. Ne kušati ukus kiše. I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju pred onim crnim gore što usisava svetlost. u komešanju vode osećam poljubac svetlosti. već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja. Ona je uvek istinita. I tada oni.XXV Kad dodirujem prstima ukus talasa. Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas. Ne osluškivati zvuk vetra. Ne doticati oblik šljunka. dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere. rekoše. Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame? Ima li ličnu ili bezličnu svest? Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame? Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu? Kako da utvrdim šta sam: jednina ili množina? XXVI Naše učenje nije sistem. XXVII Učili su me zatim kako da mislim i kazujem. Kad dodirujem prstima ukus belutka. Ali može postati znanost. Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom. ta krda istovetnog. XXVIII Mi nismo u dosluhu sa nebom. nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha. ako ne bude bezglavo prihvaćeno. u dahu osećam poljubac neprolaznog. Kad dodirujem prstima ukus svojih usana. nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena. nego ukus svog daha u sadržini vodenog. Naše učenje nije nikakva gotova nauka. nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti. Dokaz nije u istini. nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja. to nelogično: logiku prirode. rekoše oni. u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa. i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor. Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine. Ne sagledavati sjaj mesečine. Premnogo reči utrošeno je da se objasni šta je sve potrebno ćutanju.

to je potpuo drukčija vrsta švatljivog.prema suncu. U svakom moru postoji drugo. sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija i odande se istače i obrnuto namotava na nešto što se otvorilo kao živo prostranstvo susedne. Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci kao da tuda prolazi ko zna po koji put. reka što teče ka svom početku. onakvu stvarnost. suprotno more. Sve oko nas je druga reč. to što je želatin ikre vičan plivanju čim se izmresti? Kako objasniti to.ima samo nemoćnih očiju. U svakoj reci. Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost? Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost? Možda je nepoznato samo zanemareno poznato? Idite. što sve. u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine i postala je ptica: uspomena na perspektivu vrtloga. Uspomena. u očajanju. izletela je iz sebe same. XXXI Posmatrao sam zadivljen taj čin: videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak. I gorkom priznanju vode. I mi i vi preskočili smo prvu reč. DRUGI DEO XXX Tako je rođena moja jedina ptica. bez ikakvog čuđenja. Nema mislenih imenica. XXIX Kako objasniti. ima već gotove navike? Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno kao da ih je neko pre toga dugo dresirao. To nisu nikakva vrata.odmah u nepogrešivom pravcu . i završite svoje delo. izvrnula je na naličje. I čim se u sebe zagnjurila. najzad se. Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa. . I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu. ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog. Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi. u jedan od onih oblika koji se zovu vlažnim i mekim imenom: biće. setila suprotnog pravca. koja je svakim izdisajem 10 . Nema nevidljivog . rekoše. kao i ptica koju držite. rekoše. Onu. ove stvarnosti. U neukosti i strahu. U sumnji i panici peska. XXXII Pretočena u plazmu.

radoznalost. rekao sam. XXXV Najteže mi je pala ona krhka munjevitost kojom je valjalo da je podsetim na samu svečanost letenja. Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke. XXXIV Držao sam je eto. 11 . uz vodu. Mog i vašeg. Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila. da malo poćuti sa svojim delom. Ona je disala! To znači da je počela da zaboravlja. rekoh. O. zemljo. rekao sam. da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim. Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest. Poslednja dužnost tvorca je.ili da sama shvati da je u ovom stanju proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja. Tu uvek postoje dva možda: . Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio. ili dar govora.ili ja da joj pomognem. Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom. Sedite.veća glad. . lepa ptico. nego iz duha ove ptice. XXXIII U redu. Ona je disala! U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno. Mog i vašeg. eto na svom drhtavom dlanu. Vi ste nešto od mene samog. Vi ste vrhunac kretanja. čvrstina pršljenova. Poznao sam vas. XXXVI Ispraznio sam joj nebo. dan na koji se namotavaju prostori. i vraćeni ste mi sasvim prirodno kao što su mi. tu kraj mene. Što manji oblik . kad sam rođen. Osetih kako vetar u mirisavom mlazu paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan. ptico. Zanemarivanje vremena. Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti. polako vraćeni zubi. pre blagoslova. Pobio grabljivice. vidite šta smo stvorili vi i ja! Načinili smo krila što ne rastu iz tela. šćućurenu i mokru. Držao sam je pažljivo.sve više gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo. Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti.

kazao sam. Izučavati usta prostora. Ni zvuk. Dah. nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu. Izučavati otvore. vreme i bezgraničnost. Ne boju. Ni obris. Ista svetlost za nekoga je melem. za nekog opekotina. 12 . U pepeljastim lukovima vetar se isparavao nad predelom. Nego to čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu. nego trenutak dodira . Ne o letenju. gledano iz raznih pobuda. ona se tačno uspravlja na ruševinama stare: koristi isti materijal. XXXIX Drugi amanet ptici: Isto odelo. Ista daljina. znači da ste morali nekako ući. Nego nešto u pretapanju iz ćudi u ćud materije. Ne tkivo pre života i tkivo posle života. XXXVIII Prvi amanet ptici: Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra. Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja. Ne izučavati oblik. može da bude promašaj ili da bude čarolija. Ne arhitekturu. Vi to znate. Ne menjaju se gibanja. Ni opeku. Mogu jedino da vas podsetim na neka načela krilatosti. Nemam nameru da vas učim. Ne menjaju se temelji. Polako. Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate. Ne spektar. može da bude tu negde. Ne menjaju se učenja.vrata između. samo ga drugačije razmešta. Pitanje vam je preveliko i još se nisam usudio da razmišljam o njemu. merena raznim potrebama. nego njihovo značenje. ili da bude čak tamo. Nego: eho. Ostalo je vaš posao. nego o dostojanstvu vaših krila. Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam. Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo.Uz tišinu volšebno staje sve ono što je promaklo da se kaže. a kamo li i da ga objasnim. krunio se u krošnjama i taložio na lišću kao gorka prašina. Ne izučavati ton. Kad jedna škola svrgava drugu školu. ptico mog ushićenja. XXXVII A ptica reče u svom dubokom ćutanju: nije strahota u tome što ne znam šta već znam. Ostalo je u vama. Ne menjaju se reči. Prisutno.

Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poredjenja. makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci čitav svoj preozbiljni i uvaženi život. to još uvek nije i otuđenje od navika. to još uvek ne znači i raskid s tradicijom. XLI Četvrti amanet ptici: Občaj je da se postavi jedno i još jedno i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici. Imati svoje mišljenje. Postoji nešto što se ne da naučiti. Objava rata još uvek nije i pobeda. Večnost . Otuđenje od navika. Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje? Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak? Gde se to zvezda školovala da sija? Koji nas to učitelj uputio u disanje? Silom se ne može biti ni krilat. Imati u rukama znanje. XL Treći amanet ptici: Sve se može dokazati putem već proverenih učenja ili umovanja što se tek naziru. to još uvek nije i objava rata. Istorija .Jedino što se menja.to još uvek nije i večnost. ni darovit. XLIII Šesti amanet ptici: Sa neskrivenim poštovanjem odnosite se prema onima koji ne misle kao vi. Mi zato uzimamo jedno i uporedimo ga s njim samim. Spolja uranja u dubinu. Pobeda još uvek nije i istorija. Između prvog koraka i njega samog. Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao. Raskinuti s tradicijom.učitelji.to još uvek nije i sloboda. 13 . XLII Peti amanet ptici: Osloboditi sebe od robovanja slobodi. Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje između ovde i ovde. to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja. To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje. to su . Unutra beži napolje. ali stvari ce ipak teci onim brzinama kojima putuje vaša misao. To nazivamo mudrošću kosmičkog gesta.

jer zablenuti u lepotu svoga umeća smetaju onima koji dolaze. Mrtav ugalj je vetar. Zašto tvrditi nekom da su plavi glečeri Grenlanda smeđi. Ne uzimajte ga za sagovornika da svojom beslovesnošću ne obezvredi smisao vaše pobede. Mrtvo drveće je ugalj. ti. Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati. oduzima vam sposobnost vijanja vetra i druge slične pokretljive veštine. XLVI Deveti amanet ptici: Ko samo razgleda sebe kao celinu.Samo njih smatrajte vrednima. isto to: isto beli. XLIV Sedmi amanet ptici: Pravi i veliki letači. koji su nam uzor i kojima najviše verujemo. ustvari. taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog i vrlo unutra u nejasnoći jasnog. taj mozže biti i odmaknuto radoznao da bi neprestano posmatrao obe svoje suštine i razumeo kako to pravac ka ovamo vodi u onom pravcu. Neka za vreme vašeg posmatranja purpur crvenog cveća sto se žuti neodoljivo podseća na zeleno sivilo ljubičastog. Sa neskrivenim poštovanjem odnosite se prema onima koji su dostojni da ih prevaziđete. Mrtva vatra je pepeo iz kojeg niče korenje novog drveća. Ko misli kao vi. ako ih je on video ružičaste? Oni si. izmigolji se svim zahvatima. što je još uvek tamo. Mogućnost nemogućeg postiže se kad uman stvor izgubi osećanja za prepreke i tvrdo. Zato se veliki mudri letači na vreme povlače i ne gužvaju nebo. moraju na vreme da se povuku s neba. 14 . XLV Osmi amanet ptici: Za vreme vašeg posmatranja sve su čarolije normalno stanje uma. Iz ovog stanja sebe. čak i vetru i zauvek prestane da se bavi dijalogom.

I prisile. a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje i niste čak ni meni rekli kako me ljuštite sa same granice prostora. što je privremeno načinjeno od peska. I placčite i smejte se zbog iste stvari. Glatko. Strahovito sam ukopan. Učitelj umeće daruje da bude svima korisno. Bez namere. upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom dok je u vetru njušila dah teških vlažnih senki i žmirkala u gumenu daljinu što se skraćivala i rastezala podno bregova. Opterećenja. Istodobno zaboravljajte i pamtite. Ja to najbolje znam. Mogu li da vas nazovem učiteljem. jer nije u stanju da vas prati. To nazivamo dostojanstvom svih stvari. U isti mah se i vraćajte i odlazite tamo i ovamo. kao ja. 15 . Misle li da ste ukopani . nego poseban slučaj krilatosti. iako ne znam šta sam? Ali potrebno mi je znanje zašto verujem. L Po čemu nešto. Ja ta umeća nisam umeo. XLVIII Da li da vas nazovem učiteljem. Vi ne pravite jata. U isti mah. Letenje je onaj trenutak. XLVII Deseti amanet ptici: Pokrećite se kroz razum bez saplitanja. Zašto me bacate uvis? Zašto mislite da sam živa? Zašto mislite da sam ptica? I zašto mislite da sam krilata? Možda jedino zato što ste u meni primetili da sam toliko opčinjena slobodom da mi je neudobno i to što pripadam sebi.dospeti u ono stanje sebe.ukopana je njihova misao. Naprezanja. gospodine. gospodine? XLIX Ako ste učitelj. što je već sasvim ovde. Ne predviđajte unapred dubinu nijednog zamaha. unapred pogađate odgovore bez straha da li ce biti tačni i bez radoznalosti zašto su zaista tačni mnogo docnije kad se prouče ili dokažu. Za sve što ne znate. Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je. Zar ne verujem i u sebe. Strahovito sam smrtan. kad shvatite da vas u svemu svako može zameniti samo ne u sopstvenoj besmrtnosti. objasnite mi neke stvari.

Osećam se kao plima i oseka. Ja nisam ni pesak ni voda. Ne bojim se ni smrti. nemojte me zvati učiteljem. Samo sam slučajni učenik svetlosti. Da sa ozbiljnosti oljuštim proizvoljno. Možda jedan kamen misli o meni da sam ružna i ljigava. ali mi je neshvatljivo da sam došla iz ničega. čime ću onda rasti? LII I ovako je rekla: ja nemam rodoslova. Bojim se što se ne sećam koliko sam već puta bila mrtva. Ovo je prvi put da vajam. Ako mi date svoje prezime i primorate me na svoju misao. kao sto ja to mislim za sipu ili žabu. Pošao sam na sever da negde izučim težak zanat livca vetra. Možda se sipa i žaba gade mene i kamena jer smo im jednako tvrdi. ali je razlika u veštini neizdisanja suvišnih reči. To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom i mnogi je ovde svrstavaju u pesništvo. ali ona su vaše. Ovo iz čega vam govorim.to je tek privremeno moje stanje. priznao sam joj umorno. Ne bojim se života. taj paperjasti oblik ptice. Izabrao sam učitelja koji je preživeo svoju smrt.mora i da misli kao pesak: privremeno? Po čemu i najstarije moje pitanje mora da bude mlađe od božanskih pitanja svemira? O čemu nas dvoje govorimo dok ćutimo? O stvaranju života? Ili o stvaranju već stvorenog? Da li je isto: isto? Ili je isto: različito? LI Strahovito sam meka i neotporna. Prolazeći niz reku pomolio sam se vetru i svetlost me je primetila i pomogla mi da vas stvorim. a ne moje iskustvo. Bojim se što ću opet zaboraviti da sam živela. . Ne. LIII Čudno je to sa stvaranjem života. Nisam više ni vi. Da odgonetnem ono što se smatra mističnim. Htela bih da ispravim neke pogreške naučenog. Ja sam primila svih vaših deset zaveštanja. 16 .

Ja sam morao to da naučim. možda je trebalo da joj ponešto kažem i o ružnoći. gde je već mrak.bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre. Bio sam taj što se raspituje o snu. da zanemarim boju i delotvornost oblika. I odletela. U šta je smeštena bezgraničnost. rekao sam. O zlu i smrti. 17 . Verujte. kotrljaju se prve zvezde. da zanemarim pitanje: šta je sadržaj bića. Otac neznanja je: neću da saznam. Načinila je krug nad mojom glavom kao da crta auru. LVI Pošto sam napokon uspeo da zanemarim neke čudnosti. Da li je pčela predak ili potomak svoje duše. nego istinu svetlosti. priznao sam. Pamti kako drvo zatrudni. vreme trajanja prostora i njegovu čistotu. I mislim da sam ga shvatio. Kako se mogu nabrojati sva čula ilovače. . jedva sam uspeo da vas načinim. rekoh ptici. ptico moja! Ne znam pravedniju počast koju bih mogao da vam darujem. LVII Jedino. I bacio sam je uvis: letite u čistoti. da vas bacim u nebo? Vi tamo pripadate. ili je razum to što uokviruje mene. O kvarljivosti materije. da zanemarim navike i osećajnost postupka i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka. Laku noć. od čega se to pravi. U ogledalu vode ličio sam na boga. Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina. da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum. Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo. Sad više nemam snage ni da se obradujem. LV Nije li najzad vreme. Milionima godina šalju nam stalno svežu svetlost. Dokle vreme zri.LIV Na onoj strani horizonta. Nisam vam govorio svoju istinu. Bio sam pritešnjen. Oslušnite i čućete: postoji nešto kao pra-govor. Najveće misli događaju se u procepu. To njihovo iskustvo pamti: šta je ništa. Otac znanja je: moram.

Treba slediti Lao Cea. Nemojte se iznenaditi ako počnem i sebe da plakatiram. juče sam opet pokušao da se obesim. Negde daleko u brdima kao da je zbog mene i zbog ptice nešto plakalo. Kiša. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa. 18 .Imao sam sva nemoguća čula koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti. i toliko se uigram. Veliko vreme rastanka: u plićacima ribe su večerale tišinu.Priroda se služi sa malo reči.Sad znate šta sam. On kaže: . Ujutro. ako vas interesuje to o pticama. Taj vetar ima ukus zemlje i tamjana. Sasvim je ličilo na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na viljušku zvonika preko na tvrđavi. Čitave noći gledao sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu drugu ženu. Samo nisam video oblake. Vetar vazduha u naježenom perutanju lišća. Jedino.Mila moja. da posle idem okolo. Gospođo Vineti. samo sam opet zaboravio kako se zovu. a posle sam opet odustao. U prevelikom zanosu. umesto da pazim na predznak. i sve to javno prikazujem. Najveća od njih je bila što sam se bavio znacima. video sam kroz prozor nebo. Ptice su one o kojima sam vam pričao da žive dole po močvarama. tražim publiku. Kakav naporan dan za učenja i za odluke! Pisma gospođi Vineti Prvo pismo 1. LVIII Vodeni vetar u zamršenoj mreži reke. ja sam pas. zbog mrve savršenstva. pravim teatar ni od čega. događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka. Sigurno ih je vetar oduvao preko noći na jug i sklonio. i ne bih voleo da vam o tome mnogo govorim. A lepo sam vam govorio: ne ostavljajte me samog. sklon sam glumatanju. Početka jednog Dombijevog pisma: . Zato uragan ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan.

Dozvolite. Neko iz dosade izmišlja novi rat. i to tu. u svojim usamljeničkim šetnjama. Tri zida. severnije i od Kamenjara. Njega inače već odavno savršeno nema. dolazio Ajnštajn. . da razgovara sam sa sobom. nalazi se mesto gde je nekad. 2. večito iste stihove.Te ptice su došle okukom reke. Dođe to. pod mojim prozorima. zato. I tako je sve to počelo. i svima kažu da su sestre. Razumeti se u arhitekturu svemira. P. prilično preskočio vede i nađem u . Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju geografskih karata. a umesto četvrtog: veliki prozor što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi. Onda dođu ta nedeljna popodneva. neko iz dosade ima mamu.Kena-upanišadi . na samoj obali. vo vremja kad je bio mladi zet Marićevih. ali ni neznani mi niste. Ako vam to nešto znači. Na svakoj karti namerno izostaviti taj grad. u večito istim kafanama. dok ja i dalje uporno i beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani.Tao Te Kingu -. večito istim prijateljima. neko tbc. Tristo metara levo. Infeld za njega kaže: .Veruje se da danas stvarno vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn obuhvatio samo mislima i jednačinama. Stigao sam do stare Indije.mesto koje me je podsetilo na LXXI pevanje u . neko iz dosade ima Mocarta. ali znam: ni neznano mi nije -. neko iz dosade izmišlja brakolomstvo. vrlo vam se molim za oproštaj. uveren da svaki dan izgovaram nešto novo . Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam godina. vi to ionako bolje od mene možete 19 . Kad nekoliko starica pred crkvama čeka večernje i zaudara na bosiljak i prigradska groblja.S. Kad devojke sa periferije izlaze u šetnju u jednakim haljinama. Ja stvarno ne mislim da vas dobro znam. severnije od Ribarskog ostrva. pre svih. kad vojnici bespomoćno lenčare po predvorjima bioskopa ili poslastičarnicama.pa to mora jednom i da zabrine.Ja ne mislim da to dobro znam. da pljunem u pravcu onog grada gde ste me ostavili da vas čekam. Uostalom.

Pa kad je počelo to u ponoć: odvezana zvona. Ja. ali sanjao sam dok sam dremao u vozu da bi ovde mogao postojati takav jedan i da bi ga valjalo pronaći. Noć uoči Uskrsa. pa siva ili terakot. Ja sam uvek ulazio među ljude. i ne znam ko je Boris. Ljubičastih sam se nabrojao ne više od pet. Iz svih krajeva zemlje dolaze za Uskrs da se iscele. To je. U hotelu se spratovi zovu po bojama. Okolo zidine podignute u doba tatarske najezde. Drugo pismo 1. Zagorsk je Rusima kao Francuzima Lurd. A masovka da polude i Kavalerović i Sesil B. Zamislite da me je neko izrezao od kolačarske hartije i zalepio tu negde. oblaci tamjana. De Mil. Krešo Golik i ja. Ne mogu da vam objasnim. Posle smo prali maramice u olucima i brisali ruke i usta. Do nje maslinasta.sagledati i dati nekim stvarima pravu meru. ili kroz onu bajku o Ribecalu. Gospođo Vineti. On bi nam pokazao tunele. Tako je sve u plohama. Neverovatno. Borisa nigde ne mogu da nađem. Neka kiša pomešana sa snegom. Jedna kuća žuta. Doručkovali smo grožđe na pijaci. kao onim lutkama od kaučuka koje se uvek uspravljajau. To je bilo pre mnogo miliona godina.. Vašem nekadašnjem hodu na prstima kad spavam. Putovali smo kroz Brogejlove slike. čudno je ovde. Laku noć vašim željama da opet iziđemo među ljude. U zoru. Ili bi nam pokazao gde ima mnogo stepenica. zlato i crne rize. Hoćemo mi da vidimo vaskresenje i patrijarha Pimena. Ja to ne umem. pred nama se pojavio grad.. Nešto kao moje detinjstvo. trideset hiljada vernika metaniše i zamače lice u blato. dijamanti i drveni krstovi. Beskrajno sam cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u noge. 20 . To sa Borisom podseća na Zagorsk. u stvari. Izgubio sam dimenzije. Laku noć vašim suzama. u stvari. Kao u dečjim slikovnicama. tvrđava.

Lama Angarika Govinda kaže u predgovoru tibetanske knjige mrtvih: . u karavanu 21 . Jurmala. Trajektom pijan preko u Kopenhagen. umire stotinu narkomana i niko neće da im pomogne.. rekao sam joj. Zar nisam i kroz ovaj grad nekad prolazio. Stvarno sam pojeo jabuku sa Adamovog drveta na mestu gde se sastaju Tigris i Eufrat i čine Šat al Arab. Eone. Čudna je ta zemaljska ljubav. Vekove. Ispričam joj o Vavilonu. gde sam video kako na asfaltu. Malme. 2. kad je sve istorija? Poklonim se mrtvome caru i obećam.Ja se popeo na neko uzvišenje da bolje vidim. Četrdeset petu ulicu. samo smo to zaboravili. Jesam li živeo u Parizu? Jesam li bio u Njujorku? Vašingtonu? Bagdadu? Rigi? Sidneju? Svuda sam bio. ili vratnice koje nazivamo: ulaz izvana. da postanemo kumovi: zvaće se Boris. Kreš mi posle kaže da siđem. Odatle šest puta preko Atlantika. da započnemo ovde jednog sina. stojim na grobu Borisa Godunova. oko mojih nogu. ipak. samo u prepoznavanju. odmah iza Brodveja. Izgleda sve je. Rekao mi je da iz vasione izgledamo besmisleno. To joj zapišem u đačku knjižicu. ko zna koliko puta i ko zna gde već. Objasnim to devojčici. nijedno živo biće. samo je obrnuta strana smrti. U Nju Orlinzu smo Slavko Vukosavljević i ja večerali sa Tenesijem Vilijamsom.. Ono što nazivamo rođenjem. Kao plesan. Geteborg. jer svi smo mi svuda bili. koje se nije vratilo iz smrti. Vesteros. zapravo. Sve sam doživeo. kažem. kažem. preko u Švedskoj. U Muzeju svemira u Vašingtonu ručao sam sa Majklom Kolinsom. kažem. Zaboravio sam. koju je ponela umesto lične karte. Stokholm. A gde mogu da stanem. Cela obala Baltika. Verovatno bi trebalo. kao jedna od dve strane medalje. Ili. Bio sam gore u svetlosti i vratio se. Ja sam.Ne postoji nijedna osoba. recimo. živeo. Stesefonu. Ona bi radije da je povedem aprila u Zagorsk. Jesam li stvarno bio tamo? Kako da ne. Al Kurni. ako dobijem sina. ili: izlaz iznutra.

ima li ovde koga? Meni je rekao preko gutljaja: zašto ti mene uporno udaraš. Sad se ujedaju pas i kreč. i proglasili da sam to ja. sa neke druge strane ovog istog. Isti me miris boli u nozdrvama i u sećanju. našli jednog savršeno gladnog psa i jednu izvanredno uznemirenu lastu.nekog drukčijeg čovečanstva? Isto se dimi voda na Tromostovlju. a pas pojeo lastu. da mi se popne na ramena i ciči tu negde oko nozdrve i oka. A kako se već pomalo spustilo veče. Potpuno razgovetno. dođe da mi rastršavi kosu. Pošto nemam drugog objašnjenja. U hotelskom bifeu jedan tip je sedeo okrenut zidu. Četiri puta iziđemo iz hotela i vratimo se. evo. upalili smo sve moje i njene cigarete iz džepova i kofera. sve to zatvorili u kožu. da se igra sa mnom Babaroge i da me plaši. donese mleka i kaže: sad ćemo da ih nahranimo. ispričam joj sve bez uvijanja. Gospođo Vineti. Nikad nisam pisao gluplje stihove. Na primer: sat. kažem. Onda ona siđe do restorana. U svim pravcima vremena. kažem. Ja starim i u prošlost. ovde već jednom boravio silazeći sa zvezda. izgovaram ga svojom kožom. Nikad nisam u glavi imao pliće misli. Isto se ljeska pustoš nad daljinama. ispisali krštenicu. brate? 22 . da ne bude mala. kreč izgrizao pamuk. Sve se ponaša tako kao da stari u budućnosti. A kad se smeje. Prvo su. dodali su im malo kreča i pamuka. Posle je. ponekad se kuckao prstima u čelo i pitao: halo. poslagali ih po nameštaju i rekli da su to zvezde. Na kraju. 3. Napolju pada kiša. Onda izuje cipele i hoda na prstima. To mi je nadljudski dokaz da sam. Devojčica je izmislila da obuče moju vetrovku naopako. Uopšte me više ne kljuje u potiljak. Nikad nisam provodio besmisleniji život. ona sedne na ivicu kreveta i plače: pita: šta nije dobro i zašto sam večito ravan kao zemlja. prvi put mi se čini da ću se sasvim odmoriti. Obično sedi na podu i igra se svojim prstima. Onda smo opet izišli.

i za doručkom obično ispije svaku moju prvu čašu. Ne volim da žene piju. Probao sam da i sam nešto napišem stojeći. imitira kad spavam. Uostalom. Govorio sam: ona ima najmanje ruke i uši u Evropi. Prolaznicima sam pokazivao kakve su joj ruke i uši. Hoću da budem spreman. Morao sam da je nosim u hotel. Ponovo sam ga sanjao i raščistili smo to. još ovo da vam javim. I Porto Pidočo. iza ugla. onako udavljen. ne miluj po glavi. Treće pismo 1. Budna. da mogu da se branim. Čuvaj levu stranu. Gospođo Vineti. pa vam nikad više neću pisati. ali i u krevetu je to ispod mog dostojanstva. Vi se ovde zovete: Ona Divna Gospođa. na obojene spratove. kao onog leta kad ste mi je pokazali na Korčuli. Jednog dana to bi sigurno postalo nepodnošljivo. u ulici toj i toj. Videćete. negde je pročitala da je jedan svetski pisac sva svoja dela napisao stojeći. Sećate li se onog tipa o kojem sam vam pričao da ga sanjam na onom ostrvu ili plaži. lice i srce. i ja sam ljubomoran.Za takve uvek imam spremnog jednog Vladimira Iljiča. Pogađa da krišom pijem zbog neke tuge u vezi sa vama. uješće te za ruku. nasloni se na zid i tako satima stoji u postelji. Teram je da o vama govori lepo. dok je zaključavala vrata. kazao sam. Lagao sam 23 . Ne znam kad smo se vratili kući. Večeras. Uostalom. Lenjin je rekao. rekla je. Onda je on počeo da plače: zašto mi dva dana ranije čovečanstvo ne javi kad će me udariti? Zašto mi ne poruči: čekam te u petak. Onog što se udavio i stalno me. Nekoliko podataka koji vas ni na šta ne obavezuju: devojčica u snu ustane. Priznao sam joj da mi to izgleda veoma čudno. u očima sam joj video molitvu da Ona Divna Gospođa ostane u hodniku iza vrata. Objasnila je da tako najbolje razmišlja. gde sam bio da obiđem jednu moju pokojnu mornarsku godinu. Devojčica je u međuvremenu popila i svoju oranžadu i moje duplo piće. Svi se za njom okreću. Obećao je: nikad više.

vam da ćemo tu živeti kad budemo imali dosta novca. Nikad mi nećemo imati dosta novca. 2. Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici: to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu i umiješ se. Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa. Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski. Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom. Naredio sam joj da počne da uči ruski. Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i, od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane. Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje. Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati: ona je trpela mene. Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže: - Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma ostaje u njihovoj glavi. - Tako je i sa mnom. Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u mojoj glavi.

Četvrto pismo 1. Gospođo Vineti, sve što sam vam do juče pisao ne uzimajte ozbiljno. Predajem se i vičem: vi ste neponovljivi. Pronalazim vas čak i u travi. To je tamo, levo od mosta, u jednoj kafanici koju je posećivao Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu,

24

ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris vaše kose. Čitave noći lutao sam oko stanice, i razgledao vozove što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena da mirno o svemu razmislim. Gospođo, ja sam u vas neizlečivo zaljubljen. Idem da spakujem stvari i da se vratim. Ključ imate. Adresu znate. Naći ćemo se, dakle, ne u Beogradu, nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojčicu da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvićem i Marjanom Selmanom popeću se - Pod stare krovove -. Sa Krlecom i Dobrišom obično odšetam na groblje. Sve u svemu, to je dva dana. Ja njima dvojici držim književne susrete. Govorim malo njihove, malo svoje, malo tuđe poezije. Počnem pesmom - Mirogoj - Jiržija Volkera. Cesariću se naročito sviđa ono mesto: - Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je poginuo mrtav će od života saznati. Za kralja, za otadžbinu, za sve se može boriti na svetu, ali se ne može za sve umirati. Meni se sviđa kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo: - Ne boj se, nisi sam. . . - prva i najveća svemirska pesma na zemljinoj kugli, a za oproštaj ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani, - Srebrna cesta -. Gospođo Vineti, samo je potrebno da imamo nekoliko dece, i videćete: biće sve dobro. Negde ću pozajmiti novac, kupiću drva i uglja, i čitave će zime biti toplo. 2. Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da ćete ponovo otići. Setite se kako sam, kao ptica, pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima. Setite se da tada nisam imao rukavice, ni toplo odelo. Tada smo nešto počinjali, i rukavice i toplo odelo imali smo samo u glavi. Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu. Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno, rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju. Posle sam ga našao i u poljskoj antologiji Zigmunta Stoberskog. Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog.

25

Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, uglađen čovek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova. Kako da mu objasnim da sam te brkove morao da obrijem u osamnaestoj? Tada mi je Bihalji objavio jednu pesmu u časopisu - Jugoslavija -. Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se štampaju ikone. Prevod na četiri jezika. Oto Bihalji Merin je iskreno bio razočaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije evropski, a kamoli svetski, a ovaj časopis ide u ceo svet. Izvadio je iz džepa novac i lično me odveo u prvu berbernicu. Umirite se, dragi moj, tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrećan. Okanimo se primitivizma. Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu, i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno važni, prepisivao i slao vam ga ponovo i uvek ponovo. To je ono što smo nazvali: balada o nama. 3. - Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima. Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po ivicama polako počinje da truli. Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica. Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve će svesti na brutalno. Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu. Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više nećemo naći. Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje

26

ništa nemojte javljati o vašim glavoboljama. I sve će lepo s tobom umreti.Radije sam se odrekao obe pesme. Ponekad se zaljubim u neku svoju metaforu. dugo cekala pod jablanom. molim vas. Kod vas ću biti već rano u zoru. na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom 27 . I svakog će proleća krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega. Još u šesnaestoj napisao sam pesmu .Nebo je velikim sivim stopalom zgazilo krovove. Ima još jedan razlog. Samo mi." Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim Mada smo razlicitim putevima koracali Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali. u kojoj doslovce stoji: . . i ako me podsećate na to. nego da ponovim metaforu. kao u slučaju tog širokog sivog stopala gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu i razliva po pločnicima.. vrlo privatan. To mene dovodi do ludila. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo A putevi se duzili i raskrsca su zudela Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo. ponovo ću pobeći. To je popodnevni voz. Idem da spakujem stvari. Njih ja vučem na savesti. Devojčici ću u Zagrebu na stanici sve otvoreno objasniti. što pesmu nisam objavio u nekoj zbirci. Inače. Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo I u leta kovrdzava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo Pa onda prosli. nadam se da vam je jasno u kakvom sam položaju. pobelele k'o tvoji isprani dlanovi Dugo si. "Mi smo se suvise sretali.. 4. ljude i puteve. U zime snezne. Sa Marjanom i Dragom mogu da se napijem drugi put. odlutali svako za svojim vidicima.će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.Nedelja -.

poseban slucaj samoce. Sa mnom je opasno ici. prestace putovanja I pod krov neki svratices da se sklonis od kise. da bih imao ijedan dokaz ali ipak uz mene se moze. Neiskvaren iskustvom. mada je neobicno. da imam gde da prenocim. Pokusavam da shvatim ucenja koja mene shvataju. ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise Pruzices nekome dlanove. Sa mnom je opasno voleti. Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza I sa vetrom . da bih smeo da tvrdim.prepusten suncevom vetru odlivam se i dolivam. ja nikad ne zaboravljam. Ali ipak uz mene se moze. Nejasna mi je vera 28 . "Da li sam svuda gde su mi tragovi.drugarom otici nabranih vedja Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Ponekad izmislim sadasnjost. mada je neobicno.. ja nikad ne odustajem." Da li sam svuda gde su mi tragovi Ko zna s cim sam se spajao a nisam ga ni takao mozda sam boravio i u svom zivotu mozda postoje izvesni znaci ili kao da je neko stran. Valjda sam jedini covjek koji sumnja u sebe sve cesce mi se cini da nisam nikakav oblik vec da slobodno jedrim kroz sopstveno pijanstvo . ja se nikad ne umaram. Pa ipak. I suvise sam video. sa mnom je opasno hteti. mnogo toga sam saznao.. mada je neobicno. Ali ipak uz mene se moze.

" Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzis odjednom menjaju boju i pocinju da disu.. jer ja se ne zavrsavam. ne mogu da umirim mir... niko izvan tebe nema tu britku preciznost sto izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra. ili je ovaj. jedna jedina? ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi.. Svako moze da postavi tvoj osecajni skelet i oko njega ovije tvoje najdivnije namere i utisne u koru nemire tvoga uma ľ kao bore. 29 . a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog? tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde. moras ih sam zavrsiti. to je jos uvek tebi dalek i neprirodan nacin kroŠenja vecnosti. nego da dokucite sta je zivot? dozivljaj ovog sveta kod vas je. niko ne moze da te zameni. sa mnom je cudno cak i umreti. je li to vise zivota. "ako vam mnogo puta kazem da vas volim.. mada je neobicno. na zalost. Lako mi je s nemirom.spremna da u mene veruje. Ali. jedan jedini? moze li da se rodi pet miliona necega. zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako. samo dozivljaj vase vrste sveta "Ako bilo kad osetis. Al ipak uz mene se moze.. ili je ista. u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava meko i vlazno klatno tvoje uobrazilje. Jer. Tesko je biti okovan u moju vrstu slobode. jeli to vise ljubavi." ako vam mnogo puta kazem da vas volim.

Umrece sume i zita. vecite vode.Niko na svetu nije ti. Umrece u njoj vetar. dok obuhvata ovo. umrece bez slobode. ako se zgrci toliko ima u sebi ogromne.. Ako vec odlucis da gledas. Duznost je izlozbe da te vidi. i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo. Stani pred delo i zahtevaj da ti objasni sta ti znacis. vidi i nesto ono. Al ako ikada zapne i umori se dok trci umrece bez daljine." Ne veruj onima koji ti uporno tvrde da imas samo jedno culo vida." Reka bi mogla da bude okean. Umrece bokori sunca sto se uz obalu pletu.. Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba. Ti se pokazujes njoj. Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo. Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo? Koliko tvojih ociju. moras imati dokaza da istu stvar jos jednom dotices prvi put. kad nije: delo? Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri. 30 . Otkud on zna. Izlozba nije ono sto ti je pokazano. "Reka bi mogla da bude. cega uopste nisi svestan? Koliko tvojih ociju nikada nece saznati da su bile i ľ oci? Ako se usudis da stvaras. svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije. Ista je linija drugi put ľ nova linija.

Nadimacu se. Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo. da ti milujem kosu i budem nežan prvi. zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku. Imala je u oku električnu centralu.. i moje žene. ali nemoj da mi zavidis. i postelje u kojima su snovi . Mene popodne peglaju. Ne maši . Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. Drzi me cvrsto. sa usnama od vode. Celo prepodne bicu zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo.. Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute. ponešto pseći i svetački. Mahalo je šarenim kockama. ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše.. I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela. Da mi suze ispare na suncu. najzednija na svetu! Tako zamisljam nebo. "Zaboravi da negde na svetu postoje. Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum. ni ja neću da mašem . Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum. Zavoleli smo se.... Novi Sad. Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: Ljubav. Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu. Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu. a ja neke bandere sasvim crvene i žute....Zato ne sme da stane i zato vecito hita." Ovo je pesma jedne kosulje. 1954.zanat. Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi daleko negde u nepovrat.. "Ovo je pesma jedne kosulje. i glasi: Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem." Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi." Nije to nikakva bajka. "Nije to nikakva bajka.. pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi.. 31 ..

. Na usni pepeljast trag. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.. Visoko. Besmrtna pesma Ako ti jave: umro sam. a bio sam ti drag. ne veruj to ne umem. igračkama i snovima. I samo malo dublji za krišku naprslog bola.. I zemlja će me skriti.Knjigama punim slika. Svet je najednom postao viši za jednu neznatnu zvezdu. 32 . Na trepavici magla. koleno. tamo negde nad glavama. onda će u tebi odjednom nešto posiveti. A ja ću za to vreme leteti visoko. Hiljadu šarenih riba lepršaće mi kroz oko. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. I zato: ne budi tužan. nad krošnjama i krovovima. I korov će me skriti. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Otišli su konvejeri mašnica i odleteli listići presovanog staniola. ili glava može da bude sutra koren breze il' trava? Ako ti jave: umro sam. Zar misliš da moja ruka. Da li si uopšte ponekad mislio šta znači živeti? Ako ti jave: umro sam evo šta će biti..

Vetrove žute jesen već plače. krivom kamom posekao jedno vece žuto. 33 . Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tuđ. kad gledaš u nebo. uvek moram da odem. od ptica ranjav. Oprosti. Oprosti. nasmejan. pa sam u tvoje oči zaluto. Razglednica Mesec je tupom. upamti: to ja još uvek šašav letim. Pomalo dobar. i živim. I čudno nespretno prosuo se: kao lopta vrelog snega. od cveća pegav. na kraju ružan. Neka to bude tajna. Mesec je tupom krivom kamom poseko jedno žuto veče. izgužvane kose. Što kvase vode obale obraza za skitacem? Uvek se biva lep na pocetku. i ti namigni meni. nedorečen. Jezera-oči. I uvek samo sebe imamo i san pun želja.Noću. Pomalo tužan. bio sam skitnica samo.

Nebo. Ej umreću bos po cveću samog sebe razboleću.Belo Nebo. da mi je niz aprile tebe sresti. Ej. Da me čekaš ispred kuća. kad zabele zdravi zubi harmonika. Ej devojko dušo moja. od mladosti i od snage. da mi je golih grudi. Ej. milovanja. U proleću po drveću od meseca kikot osta. 34 . sa košuljom poderanom. da se pije. a bagrenje rascvetano. Razbolele i opile da se smejem do bolesti. oči bi se od svanuća razbolele. Sreće dosta. za krčage. Ej. da se smeje. Ej umreću ispod granja kraj zaspale vodenice za devojke. za krčage pune vina. Ej. da razvezeš ruke zrele. Ej. jak do krika. Ej umreću. sav od sunca po ustima ispolivan. da mi je u proledju u milion vrelih boja. da mi je da izludim. Ej. da se peva preko njiva. da mi je da te ljubim slab do ropca. umreću od daljina. pletenice.

Ko zna zašto. Nikad neću unatrag. stari prag? Tu je ono za čim može da se pati Tu je ono čemu možes srce dati. Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak.Nepovratna pesma Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš Nemoj da mi hoćeš-nećeš. I ja bezim bez povratka. I odjuri.nemoj stati Mahni rukom. Zato leti. 35 . Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. Sta ti znači staro sunce. Ove su želje uvek belje kad namignu iz daleka. Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak. Očima se u svet trči Glavom rije mlako veče Od reke se dete uči ka morima da poteče. Al' kad pođeš . Sanjaj. Ako ti se nekud žuri. stare staze. Al' ako se ikad vratiš moraš znati tu ćeš stati I ostati. Ko zna kud ćeš. Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren. I od druma da se muči i vijuga za beskrajem. Ko zna šta te tamo čeka. stisni srce i zažmuri. Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem.

kroz nogavice.kreni ludo. pa kad kreneš . 36 . A mozda nije ni vazno da se unapred setis. Nemoj nikad da se vratiš. Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo. rukave. Zagonetka Pogodi kako se raste. Mozda se najlepse raste kad nista ne primetis. ustreptalo. Stvaraj zoru kad je veče. Ko zna šta te tamo čeka u maglama iz daleka. najveci. radoznalo. oblaka punog kise. Pogodi kako se lako stigne do krova. gorko platiš. uvek idi samo napred. dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi? Zazmuri pa pogodi. do neke zvezde daleke i vise i jos vise u cudne visine plave. Mozda se najlepse biva veci. Pogodi da li kroz kragnu. il' sve teško. kroz neki tihi nemir sto se u tebi stvori. . do laste.Trči. jos veci. Al' ako se i pozlatiš.cuteci sasvim cuteci. Nek' od tebe život uči da se peni i da teče.

nerazumljive cifre i geometrijske krivulje 37 . i to da znamo: covek je zeljan tek ako zeli. istina-kao u nekoj srebrnoj magli. detinju glavu koja mirise na sapun i penusavi aprilski vetar. beskrajno gori i nikako da izgori. A on traje i traje. preleces planine i mora i dizes se visoko prema zvezdama. istovetne. I niko ne zna sta je. tek tada i mozemo biti celi. Mozda ti i ne slutis koliko volim tvoju trsavu glavu. Čarobna pesma Vidim te vec. Opomena Vazno je. Saznacemo tek ako kazemo reci iskrene. nedostizne. u ruci Aladinova lampa. I ako sebe celog damo. ali divno te vidim: na nogama ti cizme od sedam milja. putujes na onom cudotvornom tepihu iz 1001 noci. moci ce neko i nas da sretne. mozda. glavu koja ce shvatiti bezmerja i razdaljine svetlosnih godina. I samo onda kad i mi trazimo.pa gori. Glavu u kojoj stanuju samo boje visoke. ogromne.

nek ti se damari usklade sa ritmovima pulsara.pet casa vina u restoranu kraj reke. ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. al nikada ne zaboravi kako se koraca po zemlji. ti daleko od mene kao belo zrnevlje Vlasica. tako sam jednom leteo cak do Kumove slame. Zato i hocu samo da te zamolim: preleti beskonacnost i pobedi vreme i mastu. tako sam trazio nove zlatogrive komete. I jedan obican osmeh. Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo. Dve. Dodirni rukama prasinu dalekih dvojnih zvezda. i jedno jesenje vece.i hrabrost svemirskih brodova sto ce krenuti sutra na nova nepoznata sunca. Tako sam sebi nasao i jednu tihu mudrost od koje rastu krila. Ja sam svoja putovanja protutnjao pod celom i tu su stali prostori o kojima i ne sanjas. a ipak dovoljno glomazne da se u njima izgubimo: ja daleko od tebe kao Alfa Kentaura. tu gde smo sebi nacinili milimetarske beskonacnosti. 38 . Jer ljudska srca zasadjena su nisko kao kupine tu.tri. gde su svici crveni dzinovi naseg malenog kosmosa. tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvezdja.

Ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Ma bili svetovi crni. jednako krhka. I podari im vazduh da disu i da ozive. Da sa mnom ispod crnog neba pronađeš hleba komadić beli. ako crći treba Pjesma za nas dvoje 39 . nemoj da žališ ako sveneš. i moje iskrene oci i tvoje iskrene oci u jedno jesenje vece detinjasto i roditeljsko. pa sa mnom bol i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš. Il crkneš. il vreli. moja i tvoja casa piva u restoranu kraj reke. Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo. pronadješ sunca komadić vreli. il beli. ma bili putevi hladni.Pronadji nove svetove i izatkaj im nebo. jednako jaka. Hoću da držiš moju ruku. da se ne bojiš vetra i mraka. -to je ono prostranstvo koje hocu da pomirim izmedju moje i tvoje zvezde. Hoću uz mene da se sviješ. Samo tako se mozemo jedan drugom pribliziti. Senka Zbog svega što smo najlepše hteli hoću uz mene noćas da kreneš. pronađeš života komadić zreli. uspavana i kad kiše tuku. korake moje da uhvatiš.

u krcmu svratio gorak. zasto se nismo sreli nikad? Il je vec bilo? Trebao korak? Mozda je sasvim do mene dosla. nasmejan. Da. Sto kvase vode obale niske za skitačem. Kuda cu? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Oprosti. Ne znam. mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje. 40 . a ona ne znajuci-prosla.Znam. I sasvim nespretno prosuo se kao lopata vrelog snega. pa sam u tvoje oči zaluto. mada se trazimo podjednako zbog srece njene i srece moje. od ptica ranjav. Uvek se biva lep na početku. Pomalo tužan. Jezera . Ceo svet smo obisli u zudnji ludoj podjednakoj.gladan i mokar. Pijana kisa siba i mlati. Oprosti. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tuđ. na kraju ružan. uvek moram da odem. izgužvane kose.mora da je tako Serenada Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno veče žuto. Vetrove žute jesen već plače. Koga da pitam. a za korak se mimoisli. vrbama vetar cupa kosu. bio sam skitnica samo. Al' ja. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika.oči. od cveta pegav. Pomalo dobar.

Sva je od mleka. ovo je.I uvek samo sebe imamo i san pun želja. Poruka Kad prođu zore. I čas je plava. razmiče klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce i peče i kroz oči mi kipi i teče. U tebi večeras ista reka čudno je meka. i nas odavno ne bude više. muči se. 41 . kad zgasnu kiše. za čavrljanja. za snove šarene i beskrajne. Zato su naše srece i tuge uvek drugačije istovetne. Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno žuto veče. nedorečen. kad zaspe kiše. Kad svenu zore. i nas odavno ne bude više. pegave pahulje budućih zora. Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne. poruka za tvog još daljeg sina i za kćer najdaljih naših kćeri kroz mnogo nadanja i godina. urliče. I čas je srebrna. Mostovi U meni večeras jedna reka razbija ogromna brda daleka. kikot i tajne i za sva pitanja bez odgovora. moj daleki sine. U njoj se tišina odslikava.

zamoli da čudno lepo sanjaju. naredi da bolje od nas sanjaju. od njih još dalje. naivnih treba i čudnih treba. već da se šalje. 42 .daj im da sanjaju. Kaži im: onamo. dok u njihovim detinjim grudima pokojna naša srca odzvanjaju i čuju i kuju i odjekuju kao zvonici među ljudima. I želja da se nešto produži. kad umru kiše.reci nek budući lepše sanjaju. mnogo dalje. A nikad stigli. Da se pre oduži. njih smo pomnožili. ako ne sanjaju . Reci im: onamo. Mi smo je zidali od sna i hleba da se uspentramo u svetlost nekad. viči da sanjaju. sa ožiljcima najlepših krila. osmeh i šapat za tvoga sina i za kćer njegovih najdaljih kćeri kroz bezbroj nadanja i godina. planina jedna na sve njih čeka. Ovo je. tebe podelili. moj daleki sine.u vis smo pali. Da se ne oduži. sanjaj da sanjaju. i vidiš: nema nas nikada više reci im da smo se ko ljudi složili: mene podelili. pomozi im da tačnije sanjaju. još jakih treba. I posrćući . blizu neba. blizu neba još divnih treba. Mi smo je digli. Za ljudski vek je ogromna bila. Kad minu zore.

gde su starice tepale i pragove branili golim šakama. logorašku. decu nasledili. i svatovsku. u ljubav volim je. od blata do pšenice. crnju od paljevina. kraj druma istorija silovana i zaklana i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama. pa su je brali i jeli rukama. ta Vojvodina ašova. kad zore izgore kad splasni kiše . u borbu. za jednu običnu mrvu najviše. kad je oktobra donela proleće selima. Sad smo mi. i bezbožničku. tu Vojvodinu svetonikoljsku. Vojvodina Volim je od štala do neba. kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara. i kleli. tu zemlju čardaša. od krvi izopijanu. pa su crkavali i živeli. regimente. razbijenih temena i zuba. čas raspusnu. i partizansku. I volim je prosjačku pred crkvama. i ivnsku. nedeljama u ritama. jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama. za jednu običnu mrvu najčasnije. i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku. Sad smo na kraju i to sredili. roditelji. volim je koliko je zla i dobra. toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša. Sombora i Segedina. jer svi smo široki i obični kao ova ravnica. isprebijanu. neucveljenu bolovima. velikogospojinsku. i birtijašku. vršidbenu i zadušničku. gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali. molitvi i šamara. i plakali. uzoranu od tenkova. u izdajstvo. Zato im na uho promrmljaj tiše. što osvanjiva štucajući pod stolovima. pa Vojvodinu bečku i varmeđsku. 43 . čaša i bezemljaša. smeđu kao devojačke pletenice. sa tuđim barjacima pred četama. pa je volim šestoaprilsku.u K. belju od jaganjaca. i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica večito će lepršati nad našim umornim glavama. pa su je voleli ljudi. tu Vojvodinu bogomojačku. ej.Davno smo s mukom sve to sređivali. Klinci su mame i tate nasleđivali. zarasla u želje. čas pitomu. i psovali. Volim je podjednako. astragansku. u laž. K.nas sutra mora tamo negde zajedno s njima da ima za jednu običnu mrvu najglasnije. probušenu po čelima. obešenu o bandere. pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod robijaški i prvomajski. britvi.

liftove i okean. Tvoje ruke bele kao samoća. neka zabride kosti. ti. makedonski i lički.. pevaj pijano racki. volim te. u dronjcima i plaču. oprosti. mađarski. ti što pljuješ na boga.Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog. kao vetar po travnjacima. da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu. jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća. I danas. ljuljaško i rakožut. kad nisi gola beda. jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno. Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam! Ekspres za sever Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas. Uvek će biti krovova pozadi krova svakog. totski. nazdravlje. Da malo nemam plan. kao zvezde i ptice. Tvoj malo šuštavi glas. nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara. ti.. zemljo rodna. da se vrtim kao lišće. radosti. psovki. putujem. preko dalekih njiva. i voleću te uvek.. ti što si dugovala i naplatila račun. diži čaše. i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas. od paorske sam krvi. Sa nosom dečačkim prilepljenim uz okno vagona. bez krasta i vaški. sirova. Da imitiram klavijature. zapevaj preko njiva. ti. Tvoja bedra sa ukusom platna i voća. vlaški.. razbij astale šakom. 44 . divlja tako. volim. zubat osmeh ne skrivaj.što si danas lepša. putujem da natrpam u glavu još neslućene predele. snova. evo.. krvavo moje odojče i srećo nova. što se moliš bogu. i tako mnogo luda. volim te što si prosta. ti.. kad nisi bosonoga.

al nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.Da zaboravim ruku na tvom struku. Prejeli smo se. i šta smo juče hteli i sutra šta ćemo hteti. i svako ume da sanja. Imamo ruke dobre kao pijane laste da se grlimo plavo i gasimo u letu. i tužno. stigli smo gde se gmiže i stigli gde se leti. I znamo šta smo dali. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. i svako ume da psuje i ore daljine glavom. 45 . Psovke nežnosti Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. Mi smo zvezde što ludo u mrak se stmoglave i zbog jednog bljeska ne žale da izgore. I jednako je u nama i prljavo i plavo. i ove istine dobre i ove dobre laži. i znamo šta smo dužni. pa ipak: drukčije živi od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu. I lice uz tvoje lice. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni. i sve je neizbežno. kažem. Goreli smo. Uvek smo bili živi. I jednako je u nama i kamenja i granja. A sve je smešno. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog. Sad svako pruža šape i nova čuda traži.

Usne su izvor tvojih reka. I nikad nikom nemoj ih dati ako ne ume da ti ih vrati toplije. mladje i sladje. I da ti sapat sapatom vrate. već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar trenutak samo. ogromne. cucle i zubi. Usne su da se u dahu zgusne krilatost zvezda i kometa. što talasanja svoja nijednom vetru ne damo.I najzad: tako je dobro što nismo samo trave. ili je košava bila. Usne su vulkan tvog tela. Ja mislim da su se voleli 46 .mekse. I noći kad smo kmečali. Jer usne samo zato postoje da osmeh po tvome osmehu skroje Rođendanska pesma Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi rođeni. ja mislim: oni su videli sva sunca kad su nas stvarali. Zato je kosa bebama meka i topla kao svila. Svejedno je da li su oblaci jesenjim nebom tumarali. Usne su pupoljak gde se srela pcela od vetra s pcelom od mleka. Usne postoje da se pozlate. I pelene. Usne postoje da se procveta u vatromete neba i sveta. Pelene. Posle su došle kolevke. čudne i drhtave kao jasike zelene. Pelene. ili je mećava bila. i ostalo. Usne Usne jedino zato postoje da s nekim podelis nesto svoje.

Odmah se drukčije i lepše sanja. I želeli su da budemo najbolji na ovom svetu. Odluka Život je sve nešto iz početka. ličiš li na njihov san? Mama i tata su stari već i kažu: ljubav vene. Nema na svetu dva ista petka. Crteži Ponekad tako sebe damo za oci jedva upoznate. Ne da se vadiš.ćorak. I kad si najviše tužan i gorak nekih se novih očiju setiš i shvatis da letiš… divnije letiš. Već da se istinski do neba smešiš. Nastavlja u nekom malenom švrći što će iz našeg srca uskoro da izviri. dve iste nedelje. dva ista utorka. Juče i prekjuče sutra ne vrede. I na rastanku cutimo samo i ne trazimo da nas vrate. Nema na svetu dve iste srede. I nastavlja se. dve iste srede. Pa čemu onda razočaranja? Ako je jedna ljubav . Da li se ikad upitaš.i mislim da su zamišljali najlepše usne za nas. A ljubav njihova ostaje i u nama se širi. Zivimo posle u tom drugom sve dok mu oci svetom plamte. da voliš jače. Ne da se tešiš. najlepše oko i dlan. Ko je to video da dečak pati? Da kunja kmezav i da plače? Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje. I ne znamo sto nas pamte dugo kad ne trazimo da nas pamte. 47 .

pronadjes drugare nalik na sebe i stanes tako i ne verujes da ima neko kao ti . Mozda te neke Mire sad traze. u sume. nekakvog Gorana. Dragana. Živi se da se nikad ne pada. ovakve jedne noci pod maglom neprozirnom. Živi se svaki put iz početka.isti. Svetu. I da se u tvom srcu već sada Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje. biti tisina u vetru. Biti do kraja sveta sve sto se doseci moze. otici mirno. Proročanstvo Ne osecati hladnocu. i biti okean zvezda sto se u vecnost pali. u zemlju. I onda: ziveti prostran. Da budeš snažniji posle oluje. I nista ne mora da se kaze. Pretociti se u vodu. Imena Pronadjes negde nekakvog Misu. Sve se unapred zna i razume. u vazduh. ni munje koje grme i s vriskom paraju nebo. na ovom drukchijem svetu.dva ista petka. Nasmejan. Biti miris i boja. Sve nove ljubavi drukčije vrede. 48 . Nikada ne ostati mali.

Nekim dalekim. A Boris. 49 . Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu za koji su me vecito cupkali oni sto sede iza nas. I ne znas koliko kao ti .takvih veceras ponovo nekog nemaju.Mozda Gordana neka ne ume bez tebe. Vera. I ne znas koliko kao ti . Vide. Milice. Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina. Vladan i Sanja jos uvek samo tebe sanja Posle ljubavi Oprastamo se. oprastamo se i strasno dugim nogama odlazimo u svet. do nekog ogromnog sunca da ide. gdje trava ima okus vode. ni deliti uzinu na odmoru. Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke. Jelene. I kreces u zivot s pogresnim nekim.istih za susret sa tobom bas sad se spremaju. I ne znas ko su to. kao ti .divni i sto su jastuke suzama vlazili. iza pristanista i mosta. S drukcijim nekim. Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo. niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi. A lepo ste se mogli sresti samo da ste se malo potrazili. peska i sunca. Ja u svoju mladost onuda uz prugu. Kazu: gotovo je detinjstvo. Ti u svoju mladost onuda iza fabrika.

nikada vise . To je ta lepa praznina mene u koju ceo svet moze da stane. Zubate kotve da odvalim. Sa jednom smedjom. Da za plovidbe svi signali u pravcu svitanja dadu znak. Postoje nekakva bela vremena kad prva mladost u oko kane. Samo ja znam: nikada vise. kad me sretne. Limune zrele s neba natrescu u tamnu gorku vodu. 50 . i svi su smesni od zadovoljstva kao plastelinske figure. necemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla i pokusavati uzalud da se setimo dok cutimo necega vrlo vaznog. Rumenom pesmom da plane mrak. Jedra Proci cu nocas kroz sve luke brodove stare da izlecim. i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera. Zorom ce okolo cvece radjati gde god sam iz krosnji visine pio. Za mnom ce vetar.Kazu. necega toliko ogromno vaznog cega se razdvojeni nikada vise necemo moci setiti. i svi su sareni i cudni kao grad za vreme velikih praznika. toplom vescu usne ce obalom da mi odu. mrmljati neki osmeh nov. Krisom cu svima da podmetnem pomalo svoga srca pod krov.

. idućeg jula..... il nešto bajagi nevažno kaže. i duge noge kao štapovi.. idućeg petka. Hiljadu šubara i kačketa. pa se vrate. i nikad kraja? Čarape žute. šeta. Sarena povorka gura se. Đački korzo U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica držanja kruta. Ruku na srce: šta sve ti đaci uporno traže dok troše đonove i troše sate. dok odu onamo i dok se vrate. zelene. Hiljadu kapa i bereta. danas i sutra.. i opet tako sve iz početka.. I opet tako. I neki zvrkovi na vrhu glave. I opet tako još dvesto puta. idućeg maja. A uz put pogled poneko baci. plave. tamo i natrag. Odu do ugla. I šiške na čelu 51 .I jos ce dugo ljudi pogadjati i nece znati ko je to bio.

pomalo smišljeno 52 . A možda ipak.. putevi beli.kao slapovi. pomalo šašavo. dobacivanja. idućeg jula ili aprila. ko će znati.zavoleli? Možda baš zato jedino vredi da su u gužvi ovako luta.. danas i sutra. zadirkivanja. pomalo sneno. I I I I podgurkivanja. zavirkivanja. pa počne tako sve iz početka. Možda tu nekom rastu krila? Možda tu počnu sva putovanja? Možda se ovde najlepše sanja? Možda se ovde najlepše zeli? I možda su se baš ovde sreli putevi neki dugi i tajni. možda tu ipak nešto postoji? Možda to nisu prazni sati kad se u gužvi šeta i stoji. putevi tajni? I možda su se baš ovde sreli osmesi neki . idućeg petka.

mnogo lažu i ogovaraju i pišu ljubavna pisma koja mi stave pod klupu. nego nakrivim kapu na levo oko i pobijem se jos sa trojicom. napravim ptice. Da je ostao dečak . Sve ostalo mi je dosadno. Čak i kad nema devojčica Drugarska pesma Ništa ti ne razumeš. Jedino mi je žao mog tate. još bezbroj puta.i besmisleno. Ipak pročitam pisma. žabe. a od onog što ostane napravim papirne lađe. pegave ili kratkovide.kao ja.ako mi nekad zatreba. Oni koji porastu prvo se danima mrze onda se danima svađaju. uobraženi prinče 53 . Kad izlazim iz škole nakrivim kapu na levo oko i pobijem se sa trojicom bar da me vide devojčice. najlepše reči prepišem . i opet tako. da nosim tesne cipele i da se oženim. Meni je sve to dosadno. baš bismo divno mogli da se družimo i da zajedno budemo zaljubljeni u nastavnicu istorije. i bajagi se igram a tako mi je dosadno. slanike. Devojčice su smešna stvorenja dugonoge. moj najrođeniji blesane. Dosadno mi je da porastem. okrugle. pomalo onamo i malo natrag. Dosadna pesma Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću. Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću.

lepoto moja. kao da sve što kazem zaista ne razumeš i kao da sve što umem ti triput bolje umeš. Danas kad rođendan slaviš. Ja sam ti dao život. A sada smo se. Jednom se mora sve reći: i drugarski i tužno i grubo i srneći. U redu. nemušte reči sricao. da bi tvoj život i dani valjani bili. pametna glavo. sve ću svečane torte pobacati kroz prozor na užas rodbine cele.što te je život razmazio. Ti si za mene jos uvek parče tek rođenog mesa: onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa. ponosio se tobom. naučio da hodaš. Nije te donela roda. Ispustio te iz ruku. i dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao i kad je u svet trebalo nisam se zbog tebe micao. Možda još nije kasno. nego sam sav osedeo. odjednom. Da znas kolike sam noći uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja. jedan od drugog odvikli. 54 . kupao. Ti znaš: ja sam tvoj otac. Propustio sam godine. Mi smo od takve sorte što ne sme da zadrhti kad odapinje strele. Ja sam te. pokrivao te i pazio. moj naduvenko mili. Ja sam te ljuljao. Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli.

" A ja ti i dalje pomažem jer te volim i žalim. videćeš kako se bije Kroj Ukrašću tvoju senku. Al sutra. izbledelu. I evo.. Bio si moje mezimče i tu sam najviše pogrešio. Makar oženjen bio. škripi u braku. Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali? "Tata. iskrzanu.Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio. Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati. odrasli prinče.. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. Mi smo se uzalud borili i stvarali smo čuda. Večito sam se svađao kad te drugi istuku. kad dotraješ. Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa? Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac. Bićeš moj način odevanja svega nežnog i tajnog. a ništa nismo stvorili. neću te sa sebe skidati. makar u trideset petoj. tek započetoj čarobnoj stazi života . Nikad te tukao nisam. Pa i onda.moram i razbiti njušku. 55 . Na meni ćeš se raspasti.. To za dečake nije. na poslu... Ne čestitam ti rođendan. daj za džeparac. danas ti dajem reč roditeljsku i mušku: ako ne postaneš čovek na ovoj.. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama. obući je na sebe i pokazivati svima.

Saputnici Znam: sve se nece na jedan osmeh svesti. rame uz rame. uopste . Hodace oba u jednom istom smeru. zvedo i ptico. silazi sumrak.Zašivaću te vetrom. I lagacemo kako se razumemo. ovako pokipeo. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. divno je kad se u nama cekanje javi. i svet postaje hladniji. To je umivanje tobom. Ljubav je čišćenje nekim. Posle ću. Po istoj cesti teglimo zivote i dane. Snovi Velike ruke imaju usce koje ih pretvara u okean Veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici Ja imam samo san. ne prehladim od studeni svog straha i samoće. sav izatkan po nama. 56 . znam. I uporedo. Tegleci svaki svoju drukciju veru. Obući ću te na sebe da se. jedan uz drugog.celi svete. Ti si moj način toplog. I uopste. Sve dok na kraju ne stignemo Tim istim pravcem na dve suprotne strane. Evo. nemo. idemo. Ljubav je nečiji miris. Pa i mi tako. pobrkati moju kožu s tvojom. Znam: nece svima jednako biti sunca Na istoj cesti uvek ce se uplesti Trag povratnika sa stopama begunca. obican malecki san u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici U zoru od svega toga citavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim i dan je nalik na neke zenice graoraste oivicene zelenim. Tetoviranje maštom.

I svaki put kad te slome. Sme se sve sto se ne sme. Nekome krila. 57 . U toj se pesmi zivi slobodno. jer sve sto pozelis kad zazmuris . pa moras nov san da stvaras. Mozes da izmisljas. Samo jedno te molim: pokusaj da ne rastes ni mrvu svima za inat.ostaje zauvek tako. Da radis sve naopako. U njoj i najvece cudo prestaje da bude cudo. I sme se vise od svega! Jedini: nemoj da rastes za inat i tebi i meni do kraja ove pesme. ne sanjaj ga u mraku Dotrci blize zori. Na pragu ove pesme tako se divno bori i kad namignes samo i osmehnes se polako Izbroj u sebi do deset i to u vecnost pretvori. Sme se sve sto se ne sme. Isturi hrabro i divno prkose detinjaste i lazi i sebe samog. Čarolija Nekom zabranjuju zvezde. Mastas.pa se od toga na usni nesto rumeno isplete i nesto graorasto i zeleno u glavi. lepo i ludo. do kraja ove pesme. I laste Ja ne zabranjujem nista.

da je stignes i uhvatis i sacuvas kad se vratis. ti pokusaj da je cujes. mora lepse da se spava: da se sanja do svitanja. da odletis. 58 . Peta. tako mracno. Mora dugo da se nadje. sasvim prava. opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava. Tristo puta. I jos dalje iza kraja: do beskraja. izgledace nebo bez nje tako prazno.I sve sto zmureci smislis ostace zauvek tako. I sva sunca. Mora u snu da se zadje na kraj sveta. Plava zvezda Iza suma.iza gora. Sto se cudis. Treca. Kad zazmuris i kad zaspis. Mora biti takve zvezde. trava. Cak i ako ne verujes. Mora dalje da se luta. sve lepote i sve oci sto se jave. Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis.iza mora. ali znam tacno. probaj toga da se setis. Petsto puta. jedne noci. Jednog dana. Ali pazi: ako nije sasvim plava. iza reka . zbunja. ne znam kada.

3. Ljubav 1. Ako trcis za njom. Poceces da se brijes. Ja ti necu reci sta je ova zvezda cudna. I ostao si ziv. Nema malog rata niti malog postenja. nikad je ne ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te". Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.nikad bez nje nece biti sasvim tvoje sasvim prave. dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima. Secam se tvojih prvih koraka. Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ne umres. Verovala je samo nasa ogromna ljubav.. I menjamo se jedan s drugim. treba odrasti do deteta".sam ces znati. Imaces 59 . Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci. Sad je tajna. Nema male kradje i male smrti. Ozenices se i zaposliti.. Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Nema maloga coveka i male ljubavi. Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo. Da li je istina ono sto pise u Kalevali: "Ruka sto daje. uvek je iznad ruke koja prima?" Da li je istina ono sto govore u Basri: "Ljubav je kao senka. Secam se tvojih prvih zuba. Ni ljudi. 2. Nema maloga prijatelja i male tajne. Nema male srece i male bolesti. sjajna. Kad je nadjes . Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek. Dobices jednog dana dublji glas.. Neko je negde rekao i hvala mu: "Da bi se istinski volelo. Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.

i tako. Kad bi ptice ovako umele da vole. Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu. kao ja. I neka moja ruka bude u tvojoj ruci. A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji. Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata. vec davno bi bila zvezda. kao ja. zasto nisi bar porasla visa. sama. znak da ti nikad nisam. nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.vec bi se pretvorile u vetar. Tako krvnicki ko cuvari reda.. koji je prvo smislio ceo svet u sebi. vec bi se pretvorili u vecnost. bleda Ej. vise ces je i imati. kao ja. vec bi postali okeani. Kad bi vreme ovako umelo da voli. zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli. Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi. Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis.. 5.ogromnom mastom. kao ja. jedini. Bice to sasvim dosta za sve proklete godine. 4. Kad bi potoci ovako umeli da vole. neprimetna. 60 . vec bi postali beskonacnost. Kad bi zemlja ovako umela da voli.I neka kao kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima. sam u Nicemu. kao ja. I odmah posle toga: moji poslednji koraci.oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.svoju decu i pricaces im svoje bajke. opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha. Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti. Balada Od svih si devojaka bila tisa Zbunjena. Kad bi prostori ovako umeli da vole. Bar visa za pola pedlja? Jedne je noci udarala kisa.

jos uvek nisam ja. ili stanu pred sat i procitaju vecnost. zasto nisi bar porasla visa. Nosač Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko.To je tek priprema za mene Koliko znam da pitam. Prohodao sam na rukama..dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam sa sobom. stoleca. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj. Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas. Izmedju bosih nogu i blata Bilo je razmaka samo . Zato i ne volim zakletve. II Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapiju beskonacnog. Jedino si sam kad ostaris. pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom. Zato i ne volim horove.. toliko znanja mi pripada. hvatao me je strah." Te. Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio. kad im je tako lako da ga vide i izmere. osamdeset i treceg dana. Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima. Jer kada si se o drvo kraj vrata Obesila jednom u svitanja seda. siroko i visoko. datume.pola pedlja. koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili. Bar visa za pola pedlja.Ej. Dresairan da mislis zajedno. To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme. mesece. petnaeste godine. Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom. 61 . i ono sto sam sada. Zato i ne volim sahrane. I zajedno da pevas. I zajednicki da tugujes. Bas zbog te samoce u starosti.

To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle. I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima.III Rodjen sam u ravnici. Popiju ih daljine. i mogu se uzabrati.jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva. to je moj zivot i moja biografija. Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao. Jata lete u mestu. I krpljene. kao prosuta slama. Eto. 62 . Neka drumovi budu za mene i tebe pruženi ove slucajne veceri daleko u nepovrat. oduzimamo im nesto od one carolije od onog zlatastog omota. Samo se uputis ravno. To je zemlja bez odjeka.Tu nista ne vraca dozive. i moje žene. Sve se priginje zemlji. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju. i postelje u kojima su snovi zanat. Iznosene. I hodao sam na rukama. a vreme duzinama senki. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena.pa vrezama od zlata i posle desetak koraka vec hodas po nebesima. Sve je nadohvat ruke. Ikona Zaboravi da negde na svetu postoje nekakvi tvoji muževi. Mlecni put je do kolena. ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto. Reci su iskracale. Zar sve to ne lici na slobodu? XIV Objasnjavanjem stvari. Ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja.

" Veruj mi. "Ne primaj svet onakav kakav dobiješ.kaže Konfucije. I nemoj da mi mašeš. u zoru. Malo mi se osmehni kad se vratiš niz drum. Ko voli. Da ti milujem kosu kao da sam ti prvi. kao da nikad nije ni postojao. 2. umorno umačemo glavu u nov san o nekom sasvim drukčijem trajanju.kaže dobri stari Tin Ujević. Ko stvara. kao da nikad nije ni progledao. U sumrak. Ko živi. Svakog se jutra ponovo kristalno rađamo i živimo do večeri po jedan ljudski vek. Nikada necu zbog tebe ici da locem rum. I kao što je leptiru rođendan tvoje: ujutro. ni da srocim za vecnost najbolju pesmu kraj caše. a ne počne iz temelja. započinjemo novo stoleće. a zablene se u sebe u ogledalu. niti ga ostavljaj takvim" . nikad neće ni ugledati krov.Možda smo zato i rodjeni da jednom tuda odemo. iz početka. Ni ja necu da mašem. 63 . a ne rodi se mnogo puta na ovoj zemlji. Rođendan 1. sve ih možeš proživeti od sumraka do svitanja. a starost tvoje: uveče. Zašto mi nemamo iskustva? Zato što život shvatamo kao vatromet. Sačuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su godina pred tvojim očima kao jedan jedini dan. koje će početi ujutro. "Svakog dana ponesi korpu zemlje na isto mesto i sazidaćeš planinu" . Onda. A posle da jedno drugome malo lepog dodamo uz dve-tri mrve ljubavi i jednu krpicu krvi. opet.

baš takvi neka budu i tvoji mnogobrojni životi. Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. Svaki je trenutak istina. kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjače. Ludo moja.prozracne. 3. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni čudesan. a gresno mi je smesno Ako me neko cacne u ove oci placne. ni pravi. Moja je sreca srneca. I nemam obicne srece. a ne za sobom u večnosti. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Moraš da smogneš snage i sebi otvoreno obećaš da ćeš ostati tragač za večnošću u sebi. Bosonoga pesma Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crn. kad jesen duva u pijane mehove. sine moj. Izidji iz tog detinjstva kao iz starih patika. 2. Podelicu sa tobom sva moja sasava zdravlja. Zavoli moj osmeh.dubok 64 . a ne jednoliki u nedogled. Zavoli me. Zavoli moju senku sto se klati niz dan.zar ne znas: divno je nemati plan. nije to neutesno: ja umem od suza da pravim klikere lepe. To je jedini sat koji sam uspeo da ti kupim od ušteđevine ove nežnosti. Ja umem u svakom novembru da napravim jun. I nemam obicne grehove. samo što poneki ima lažnog čoveka.

kao jezerske vode. nasmejane Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora da s tobom dišem i da te volim i vatrom noci i zore sjajem I zato ne dam. Budi uz mene kad odem. Mesečevo srebro Ne priznajem rastanke i nikad necu Suviše boli kada se grubo otkine cvet koji tek nice Kada na samom pocetku price vreme zatreperi i stane baš kada bleda još prazna zora mesecevo srebro ucuti i kada zamre let povetarca što dahom sluti uzdahe nove.i ja sam se izuo. i zato necu i zato rastanke ne priznajem Želim da živim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim želim da bolujem tvoje boli i da strahujem tvojim strahom dokle me ima dok postojim Želim da sanjam tvoje snove i da kroz virove tvoje reke ponovo osetim prste u kosi da razvejano seme maslacka tvoj vetar nosi i sipa u šarene misli neke u žute duge na modrom tlu Zato ne dam i zato necu Zato moj odraz još vešto krije istih osmeha tajne daleke Zato cu uvek biti sa tobom u dašku misli ili u snu Još uvek naš cvet negde nice još uvek naše tajne snije i ustreptalom lepotom traje dok mu na lati leptiri slecu Svi su rastanci tužne price 65 . Evo. Pod vrelim tabanima rastapa mi se asfalt.

Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj. da idemo . bez straha da l' postoji sledeci kilometar. i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.zato ja rastanke ne priznajem i nikad necu. i pronasli u sebi da zajedno umemo da docekamo drumom i cvetanja i vetar. i zagledaj se pazljivo u plave barice neba. idemo . bas kao i sad. spusti mi polako glavu na neko bivse rame. Da se ti nisi rodila. XIX 66 . Jer ogromna je starost tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje. neko bi morao biti voljen na ovom mestu. neko bi umesto mene bio tu da te voli. pa da idemo bosi . U tami prastare proslosti... I Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja. nemoguce je voleti prvi put u ovoj vecnosti. prva ljubavi... ovako. Veruj mi.. Drugi bi primili poruku i drugi bi produzili to sto se zove beskrajno.. Fragment -LjubiciMi smo oboje nalik na jedan osmeh davni. Da se ja nisam rodio.

neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno. bas kao i sad. 67 . Rasejana pesma Pustite mi na miru moje šutljive. neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. nego se prave u mukama od svoje nesigurnosti. U izmaglici dalekog. rasejane dečake. Ako se ja ne pojavim. vi što sve brzo hoćete i sve preglasno morate. vi najjači u razredu. pitome. Ako se ti ne pojavis.Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. kao da se u njima vreme polako otapa. Mnoge se prave stvari ne postižu umećem. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje. Veruj mi. spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba. ovako. nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti. Pustite mi na miru moje smešne i smušene dečake sa uskim ramenima i očima što žmirkaju kao da su kratkovide. poslednja ljubavi. najglavniji u ulici.

Stvarno vas čestito molim: pustite ih na miru i nemojte im se rugati. ako se s nekim potuku. Oni nisu za neke velike junačke igre i ja vas duboko molim pustite mi na miru moje tihe dečake. tako nekako pristižu. I zapinju na ravnom kao da se sudaraju sa samima sobom. Glas im je mek i šaputav kao zvuk mesečine. Zamisli kako toneš uvis. Oni izgledaju tako kao da nevidljivi pristižu. Oni su stalno povučeni u neke svoj eprostore iz kojih pokušavaju da se rukuju mislima. Oni sede u razredu zamišljeni i drveni. Zabodu nos u knjigu. Uvek dobiju batine.2. 3. 68 . 4. To je kao kad sanjaš da si usnio san. Oni obično padnu ako se penju na drveće. ili gledaju kroz prozor. u provalije ovog ogromnog neba meu kristale svetlosti. Njihova lopta redovito promaši cilj.

Pustite mi na miru moje šutljive. smušene rasejane dečake. Čaroban je taj svet od izmišljene jave. i mi sa širokim ramenima. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?. i mi sa ovim uskim. Jar samo oni mogu sutra da nas odvedu sa one strane istoga. Ne sanjamo svi jednako i to nikom ne smeta.. u kakvom drugčijem svetu koji mi nikad ničim nećemo ugledati. moreplovci i sportisti.Ne čuju šta ih pitamo. Tu oni vide oštro kao kraljevski kondori. 5. čime bi onda rasli? 6.. I puste nas da zajedno živimo u tom svetu nemogušem i njihovom. 69 . Ako bi ikada pristali da žive kao svi drugi. i mi najgori sportisti. Tu su moji dečaci najveće vojskovođe. jer ko zna gde su baš tada. ako iznesu iz glave te neobične čarolije i nauče nas kako se pentra po samome sebi do snežnih vrhova nade. Tu njihov govor čini da vode postaju bistrije i misao im u vetru miriše na polenov prah.

Osvrneš se i. Možda i ne znaš: i klikeri. i mi. zasad najvažniji. Uvenu lepe igre. vidiš jedino sebe kako si naglo zašutao kao veliko zvono kome je puklo klatno. beskrajni okeani i negde. I shvatiš: samo se onaj. okolo. po nezastrtoj svetlosti bez odjeka i senki. Zaustave se sva trčanja. naizgled nevažni. kroz nešto što se ne može sasvim nazvati prostorom. i rastu ogromne prerije. uvenu kao trešnje. i mi. Ostaju samo te glave pune čarobnih svetova. Te glave iz kojih sutra rastu njive i šume kroz neŠto što se ne može sasvim nazvati vremenom. nove neke komete. u bespušu mašte.i mi najjači u ulici. Šta posle detinjstva ostaje jedino još bezazleno. I tek tada se prisetiš da ipak u tebi ostaje to čudo što sadrži ne jednu. Jer sve na svetu uvene. ko je imun na stvarnost nikada neće razboleti od rđe i od venjenja. Što se nikad ne tope. 9. 7. veš bezbroj večnosti. 8. Uvenu jaka ramena. Rastu beli počeci 70 . Što se nikad ne troše.

samo za neizvodljivo. Neko u ovoj sobi vise ne moze da spava. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u pupljcima vida ponekome u svetu. Prejeli smo se svega. što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bleska ne žale da izgore. Tih usamljenih glava. pametnih samo za čudno. cuti i gleda kako mesec putuje. pametnih samo za snove od kojih suu naučili da istovetnost čitaju raznim brzinama shvatanja I tako nikad ne dosade sebi i svome delu. neko u ovoj sobi samo cuti. preko pokislih gradskih krovova za pticama. dobre kao aprilske laste. Nekome ko će razumeti Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave što niču da ih gaze nečije trapave zore. zamišljneih i običnih. Imamo ruke. Mi smo zvezde. iz tih detinjih glava. I zubatog. Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi.sasvim drugačijih tebe. I nežnog. da se grlimo plavo i gasimo u letu. kao obilje reči s kojih se para vetar. Najljubavnija pesma Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi. 71 .

I šta smo juče hteli. I znamo šta smo dužni. i svako ume da sanja. Uvek smo bili živi. Prejeli smo se. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni. I sutra šta ćemo hteti. I najzad: tako je dobro što nismo samo trave. al nismo postali pepeo sivi od koga bujaju žita i obale u cvetu. I jednako je u nama i prljavo i plavo. rodjena. 72 . A sve je smešno i tužno. moglo plavo voleti tu. I znamo šta smo dali. već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar na trenutak samo Kao pesma Jos se danas.Sad svako pruža ruke i nova čuda traži. I jednako je u nama i kamenja i grana. I svako ume da vrišti i ruŠi daljine glavom. Sutra ce se sigurno ceo svet razboleti od drukcijeg osmeha i drukcijeg zdravlja. što talasanja svoja nijednom vetru ne damo. Goreli smo. kažem. gde kopni detinjstvo i mladost se javlja. I sve je neizbežno: i ove istine dobre i ove dobre laži. pa ipak: drukČije živi od svih ostalih živih na ovom zbunjenom svetu. stigli smo gde se gnjura i stigli gde se leti.

O meni se ne brini. Mozda ce te boleti. 73 . Predgradje pod granama. Znam.Dalje ce ti zenice zelenilom radjati i znam da ces. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog dlakavog trbuha. penjuci se samo kad znas da sidjes. Strah me je da ne umru ove noci blistave zadnja svetla neznosti u velikom svetu. ostajati cista. dugo ces pogadjati sto si tako drukcija kad si ipak ista. Mozda ces me traziti. i sumanuto i ridje. Al se vise nikada necu tuda vratiti. Mozda ti niko nikad nece ovako u krvotok uliti poslednju neznost celu i ne umeti nikad iz tebe da izidje. Koncert za 1001 bubanj Mozda te niko nikad nece ovako tesno grliti. Al' u sebi. Nase stare osmehe niko nece shvatiti. Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik. uznemirenu i belu. bez bola u ocima. jedini cu ostati zubat ko harmonika. sasavo. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljustili ocnjacima i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama. iza svakih tragova ostajati bela. sutra ce drukcije tepati i voleti. Zvezde su olistale.kao sneg. Trepavice sumraka uz okna se pletu. prost i jednostavan. a vrelom dusom opruzen niz obzorja ravna. zbunjena. Mozda nikada vise neces ovako divno truliti u obicnom hotelu. ovako presno.

tvoja bedra sa ukusom platna i voca. Da zaboravim ruku na tvome struku i lice uz tvoje lice. putujem da natrpam u glavu neke neslucene predele. putujem. podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. tvoj malo saputavi glasů Sa nosom decacki zalepljenim uz okno vagona. najplavlje nebo kraj mog rumenog uha. Da imitiram klavijature. Da drvecu pozelim najlepsu laku noc na svetu. Ovo je gore nego molitva. Da li sam jos uvek ona mera po kojoj znas ko te boli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli? Ona mera po kojoj znas ko te otima i ko placa? Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima 74 . Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. nejasan samom sebi kao oprostajno pismo padavicara i cudno uznemiren toplinom kao razmazen pas. evo. zvezde i ptice. Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata. Ti si najbesraminija devojka koju sam sreo medju zenama i najstidljivija zena koju sam sreo medju devojkama. ---------------------Ovo nije ispovest. --------------------Mozda nikada niko nije uspeo da te zeli ovako kao ja nocas: tvoje ruke bele kao samoca. Da se vrtim kao lisce. za tebe. Da malo nemam plan.Ti si najbeskonacnije. liftove i okean.

razumno ja i zato je unapred porazeno Drugo ja prkosi postojecem. Pa cemu onda sukob To su. Mirise ceo svet na snagu i na plodnost. Jedno ja postuje te u borbi: svesno. 75 . neka poslednja vrebalica iz prikrajka neko potpuno otrcano djubre od borca i odvede sve kosute. A onda: upletu rogove i umiru i pobedjeni i pobednik. I pobedjeni I pobednici Ricu jeleni Tuku se celima. I dodje neki treci mlitavi neki jelen izlapeo. dva ja jedne iste licnosti. Stado kosuta drhti kao lisce Vazduh se zgrusava od urlika. jer hoce da ga silom promeni i zato je i ono unapred porazeno Svi su izgubili bitku vec unapred.onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saca? Rika jelena I onaj koji napada I onaj koji se brani imaju isto boriliste Istu crkvu Istu fresku u glavi. u stvari.

U tebi veceras ta ista reka cudno je meka. Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio.Sto ste mastali jeleni? Sto ste se ubijali jeleni? I onaj koji napada i onaj koji se brani -imaju isto boriliste Istu crkvu Istu fresku u glavi. Zato su nase srece i tuge tako drugacije istovetne Drhtava pesma Osecam: nešto u meni raste pomalo bolno . Pod starim mostom U meni veceras ova reka razbi ogromna brda daleka. Prestižu. urlice. muci se. kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Tako je prosao i taj umorni osmi dan. Onaj koji jedino vreba sa strane. I cas je zlatna. Ja ne znam šta cu. Od njih se na usni dah užari. Vrte se. Svako u sebi reke druge pod ovim istim mostovima sretne. I cas je plava. 76 . U njoj se ceo svet odslikava. Sva je od mleka. razmice klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce ridje jer mora nekud da izidje. Nešto traže.pomalo belo. Bitku dobija treci.

Uvek je tako sa zatvorenim stvarima. Trag koji se već dogodio unapred. a strano kad otvorimo oči. Volim te što si zaista tako k'o i ja balava za divne stvari. prestaje svaka čarolija. Tu oblog ne pomaže.ja cu od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružicast vetar diše. prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. evo. I danas. a tuđe kad se ostvari. 77 . cuj me: laganja nema! Ti bujaj . Jer sve je u nama kad žmurimo. Duša se kikoce i krvari. Zašumi nekakva zlatna trska i nece pod celom da se smiri. ako dobijem poklon. Placem od srece. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda . Sećam se svoje prve školske torbe. Osecam: nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Sve okrenuto naglavacke. jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. I luduj. Čarolija. I sve je naše dok želimo. I tek kad oljuštiš omot. obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.kao dve tople tacke. a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. ne otvaram ga danima. Nešto me muci. Prirodo. Sve mi u rebrima razapeto. Nisam žurio da je otvorim. Žmurke Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Srce bi prostranstva da ozari. Nekakva groznica uobrazilje. Dugo sam je posmatrao. A sve je ipak lude i draže.

Ali divno te vidim. ljudi ovce tamo negde na kraj sveta. Na nogama ti cizme od sedam svetlosnih milja. Samo . Bar ti znaš da se igraš žmurke. Stvarno umem. posle Aladina. kipe orijaška sunca. mojoj deci kajmak smeta. A unutra. i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti. Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati. Ja do škole pešačio 78 . Ja. I cujem sapuces: sezame. umesto duha zatvaras obrise vecnog vremena. kao u nekoj dalekoj srebrnoj magli. Često te tako vidim Istina. Protestna pesma Svašta umem. unutra. U ruci ona lampa u koju. samo zažmuri u svet. Zaželiš li se mora ili severnih snegova. ne trči da ih potražiš u travi. čuvao. Samo zatvori oči. mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja. luk im smeta... u nama. puni boja i mirisa. Kad zvezde padaju avgusta.sebe ne razumem.. Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.. I svet se pred tobom rasklapa. Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života. u skladištima tajni i korenju energije. ne odmotavaj omot vida. zaželiš li se planina. Sve im smeta. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima. da otkrijemo čime voli. I ne kvarimo ga kao igračku. Samo smo spolja dopadljivi.Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi. jezera ili pustinja.

gospodinu teško i da đubre prospe. Ispadnemo pred njim krivi mi i škola. 79 . Ja krčio s ocem šumu. Svašta umem. Stvarno umem. Al' putevi zatravljeni. bez bežanja. moli . Plik do plika dlan mi ospe.sebe ne razumem. a ja šašav pa ga pustim da se mirno kući vrati. divno umem samo . K'o da moram da se zboram i da leđa večno krivim zbog prinčeva i princeza. A ja živim jer se nadam da me i sad negde čeka jedna šuma iz detinjstva i vedrica vrućeg mleka. Traži novac. Mome sinu . Nad njima se magle tope. moje kćeri k'o knjeginje. K'o da samo zato živim. Sve sam ovo za njih stek'o. i tišina ispod brega. k'o da se u svili legu: jednom šmrknu. kuka. Kad mu mati nešto reži mislim: žensko pa nek' reži. I sve divno. i ogromne žute zvezde kao što je moja bila. puna bola. i plav lepet ptičjih krila.sebe ne razumem. A on: odmah kupi stvari i od kuće u svet beži.nema čime stan da plati. Samo . Niko hvala nije rek'o. Još mi žvrlja neka pisma oproštajna. Odavno su zatrpane moje bose dečje stope. Išao sam i ja u svet bez režanja.i po kiši i po snegu. dvaput kinu i beže u limuzinu.

Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude ladje. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog trbuha.. Sad sve umem. Pesak 80 .. Nikada više nećes ovako divno truliti u običnom hotelu. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljuštili očnjacima i prosuli po mojim bedrima i tvojim dojkama. Sad sve mogu. Najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama. ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje. najubitačnije nebo kraj mog rumenog uha. Ali šta mi sve to vredi kad sam sebe ne razumem. Ti si najbeskonačnije. Nikad ti niko neće ovako u krvotok uliti poslednju nežnost celu.Išao sam da odrastem. Mali kameni nokturno Nikad te niko neće ovako tesno grliti uznemirenu i belu. a ne želeti ipak odavde da izađeš. Najbesramnija devojka koju sam sreo među ženama.. mislim da sanjam to nisam ja.

"Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena. Siroko začuđenih zenica. Naiđu nepogode. kaze jedan prastari zapis sa Tibeta. Zauvek samo podanik. Govor Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio potisten kada bih sve ovo sto osecam. morao da ti objasnjavam hudim jezikom coveka: recima sumnjivim. Ko žuri . sklopiti oči i razmišljati o pesku pustinje koji se talasa i prosipa a ipak ima svoju povezanost i sigurnost. a on ih nadživi i zatrpa. može se uzvisiti nad početkom i krajem i zaslužiti vrlinu da bude vladar jednog nezamislivog predela. i istraživač jedne ružnoće ili lepote stvari oko sebe. koje su mnogima tajna. ko nije uhvaćen da žuri. 81 . jer niko ga nije uhvatio da žuri. ostaće zauvek pobeđen. Postoje svakodnevne. Malo nakriviti glavu.Ovu pesmu treba čitati sasvim polako. Eto zašto se ova pesma čita polako kao pesak dok se naslanja na uho na ogromni gluvi prostor oko sebe i razmišlja o stvarima koje nas čine jakim i dugovečnim. razjedenim i nekorisnim. Niču i sahnu narodi i kulture.zakasniće. sasvim obicne stvari. i on ih utiša svojom težinom. Samo onaj. rovitim.

volja volje i moc moci. I osetiti na usni zeleni ukus mesecine Ja se samo osmehnuh lepoj dugorepoj ptici. stvarnost stvarnog. Postoji lepota lepote. i ustavljena koza vode i vecnosti. Ptica Ovo mi je prisapnula jedna dugorepa ptica. Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Postoje kulture gestova. Postoji istina istine. retko kada se oglasi glasom govora. Sve se redje usudjujem da izgovaram reci.Postoji govor koji ce neko otkriti sutra. epohe virusa. Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem u sumovima beskraja. . ljisku po ljusku. Umeti videti vetar I cuti sneg kako pada. postoji i ljubav ljubavi. a ne dijalekt naziva. Jer i ja imam caroliju. sluz po sluz. Ko zna glasove misli. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi. sveznajuca. Umeti dotaci sumrak na prvom uglu. Takvo je moje cutanje s tobom ove noci. Ljudi se postuju recima. Opnu po opnu. disanja ili vida. prisapnula je cucuravo I dotakla mi kljunom rame I kraicak uha. najvaznije na svetu – to je. prozracna kao svetlost. zamor medju nama civilizacije protozoa. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti mislima.. razmisljanje razmisljanja. Brbljiva. a vole cutanjem. I rekla mi je caroliju. celije stena i vazduha. najvazniju na svetu – to je: 82 . Znaci da misle na nas. a mozda niko nece ni pokusavati da ga otkrije. Jer to je jezik znacenja. sine moj.. jer uvek znace drugo nego sto ja to zelim. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji kretanje kretanja. Saljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Hoces li da cujes caroliju. sada iz ovog trenutka. Ali ni reci odgovora. u kojem smo se zadesili.

Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. koje smo dosad tako lepo izmisljali. kazu Eskimi. Oči U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Cveta. Kad jedno veliko leto napusta ove ulice I ostavlja za sobom zute pecate lisca Po trotoarima U krosnjama I u secanju. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka. Treba umeti videti nebo. »Ne zidaj vrata veca od kuce «. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida. koje ostavljas mladjem bratu. sine moj. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. I uvek. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju. Razglednice 83 . i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra. puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. taj nema pojma sta su ribe na drvecu" Pa ako se i okliznes. u ponornice blagosti. u zivotu. Kad si ostao sam. a nadvisuju krov i oblake. Ustvari. Stvarno videti. I videti pad vetra kako raste duboko u doline. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti. Primetis i po bajkama. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. nekada. Primetis to po iskracalom odelu. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.Videti necije lice i cuti neciji govor I dodirnuti rukom neciju ruku i kosu Onda – kad vise nikog nemas. bas kao sto i ove reci cutanja. tonu nocas. Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi. Trci i sastani se sam sa sobom. velika je to varka. uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «. tude i moje. I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se. Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. znaci: umeti videti kisu kako pada uvis.

nesto lepo prisapnuo. Zar ti to ne 1ici po malo na igru »pokvarenih telefona"? Kad reci putuju kroz vekove. 2. Sa druge strane lista saptao sam adresu. Sleteo je na krov i kjuje oko dimnjaka staklene perle retke kise. najvazniju. Kroz trepavice. dodato rukopisom Montenja. Cuje se lepet krila. I evo sta se sad dogada. Francuska. Samo malo zazmurim. Tako nastaje usijani vrh covekovog uma: poslovica. kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac." Na drugoj strani. A vetar se i ne cuje drukcije. Ponovo sakupljam lisce i citam odgovore pisane rukopisom zilica koje venu. svako ponesto dopise ili izbrise. Ili sve izvrne naopako. 3. azbukom rane jeseni koju umem da citam. ovlas. po svome. uz osmeh. To se vetar umorio. Sakupljao sam lisce dok idem od skole do kuce. Zato narod i kaze : »Poslovica je svemir u zrnu zita. I pustao niz vetar. Milione imena. sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. najlepse sto sam cuo i video tog dana. Na jednoj strani pise nam Iaoce sa neke poste stare dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne zna . Noc' polagano zri. Katkad su razglednice vrlo cudne. Sve bih to onda. taj ne moze ni znati da nista ne zna". Javljaju mi se divni daleki prijatelji. "Ko misli da nista ne zna. kao veliki dzudista jedan munjeviti zahvat. Ovlas. sem nozdrvama i usnama. 84 .najvisi je. Nije tesko nauciti. I disem polako vetar. I 553. Bavi se samo njom. Svakom bih listu.U doba mog detinjstva igrao sam se poste. Misel de Montenj. zapecatio poljupcem. dok je sasvim ne savladas. Ona pripada narodu. Od mnogo misli izaberi jednu. Hiljade izmisljenih imena neznanih lijudi.

nego u nas odluci da trazimo. 2. zanet vajanjem prirode. Opsenar sam i svetac koji je sisao sa freske. koja bi nastala na svetu. Uopste nije vazno imas li neuredne dzepove. sine moj. Lepota trazenja nije u nalazenju. Umem da oblikujem vatru dlanovima i hodam po peni reka i okeana. jer sve cinim neznanjem. A vidis. kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju. Otkrića Ogroman je trud moga razmisljanja ove noci. Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione. neurednu frizuru i domace zadatke. Nista ja ne znam o znanju. veruj mi. Tebe ce uciti znanju. jer okruzen sam stalno ogledalima decjih ociju. posmatram ovaj zivot kao nesto sareno. Izlazim iz svog tela.kao veliki hirurg. nego nered radoznalosti nas koji sve vise znamo da ne znamo. Sve su se misli dogodile odavno. kao mnogostruki oblik. ogromni luna-park. Ucenja kazu da je to nemoguce. koji ne znam sta je culo starosti i samoce. sine moj. Ono se zasiti sebe i prestaje da saznaje. moguce je. Lutam po udaljenim mestima. samo njemu znan rez na srcu. Mozes me upotrebiti kao nalepnicu. Pevac sam i otac himni. Najveca nevolja na svetu je. 85 . ali se ne rugaj neznanju. Ja. Evo da ti procitam poruku Karela Capeka: "Zamisli onu tisinu. imati neuredan um. Istorija otkrica mozda i nije red. Neznanje je pocetak hiljadu novih pocetaka. kao vrtesku igre i vrtesku neznanja koja je kruna mudrosti. I nemoj ga se nikad stideti. kao zvezde." Muka je sve to sa znanjem.

Brizljivo neguj neznanje i razlikuj se od onih koji. slusala kinesku poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lisce u svilu«. Gomila prolecnih paukova se grohotom smejala dok je. mi svakog trena mozemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo. Ne znam kome da verujem. i sve poceo iz pocetka. hodaces posrcuci celo jutro. tako postoji i ponasanje njegovih misli.kaze Platon . Ima ih koji su verovali i starom Sokratu: "Onaj ko ne zna. vec sebi samoj". Najbolje ti je da pitas Ajnstajna. rekose oni. Kako objasniti prolecnim paucima da nije vazno plesti i ukrasavati vazduh lepotom svoga tkanja? Vazna je upotreba nti.3. Pa evo. Ako ga odbacis. List je cak iz Normandije."u ljude ne unosi ucenjem. sine moj. 86 . Taj je sve izbrisao. osamuceni od srece. Badava Njutnova razglednica: »Priroda nije slicna tebi. Zato ja vise verujem jednoj svilenoj bubi i strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi ogromna znanja nalaze u malim svetovima. samo bi trebalo da se seti sebe". I verujem Francuzima. nosena vetrom. "Jer znanje se" . Datum 1726: "I sitne kise jedu velike puteve". Jos nisam nosio kosulju od paukove svile. Isto je tako i sa tezinom saznavanja. Donosis ga rodjenjem na ovaj svet". Zasto se kaze: beskorisno i korisno? Zasto se kaze: usplahireno i spokojno? Kao sto postoji ponasanje coveka. likuju sto uspevaju na nov nacin da izgovore neku potpuno istu stvar. odleprsaces stopalima. a zaborave traze u vecem i zajednickom. Mogućnosti Stavis li tezak teret na pleca.

znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine. u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice.. da cu morati da ti objasnim neke stvari. Cinim to zato sto se svakog novembra. Nisam umeo da odgovorim. pod nekim prozorom. Kjerkegor kaze: »Nema nikakvog Ovde i Tamo. Obojica su u pravu. A stari dobri momak Ricard Bak dopisao je ispod toga nesto potpuno suprotno. duz nekih drvoreda. Savladamo li vreme." U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. savladavsi ih. ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale. Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. a ne naukom". Recimo da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja se bavi mudroscu. u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka.. mi bismo upropastili nase druzenje. Ovako kaze Bak: »Kad bi nam prijateljstvo zavisilo od vremena i zavisilo od prostora.. I neka to izgleda neverovatno i romanticno... "U jesen uvek nestanem iz Novog Sada.. I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica na tom cudesnom putu izmedju Sada i Ovde ipak ponekad sretati?" Sad shvatas. za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise. 87 . I onda bih ga i pod ovo potpisao. ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde«. ostaje samo Sada. jer mi je potrebna i takva razglednica: »Ljubav je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju a ne umetnoscu".Rado bih nesto dodao Aristotelu. za svu uzurbanost prolaznika. znaci: ostati ovde zauvek. u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace. Savladamo li prostor. Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu. kao po nekom smusenom pravilu. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo. ostaje samo Ovde. sine moj.

Hodajući na rukama (Nosač)
I Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere. Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost. To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme. Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom. Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene. Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada. II Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog. Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomislis da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnostvo. Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane. Jedino sam si kad ostaris. Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili. Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom." Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama...

"Izgleda, prestao sam da volim..."
Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima. Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda. Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim. Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti. Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

88

Vuk
I Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta. Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo. Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim. Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. To ne oticu doba. To misli postaju bistrije. II Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca. Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez. Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta. III I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc? Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde. IV

89

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga. Usi sam zalepio liscem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata. Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju. V Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protice reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu. Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke. VI Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu. I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi. Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama. Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar? Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima. VII Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre? Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje

90

bilo da zatomis izvor ili zajazis potok. a ne njega u planini. tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. smeju. Cekam vas. I krunim. I krzam se. oni se boje. Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan. X Neka beze pastiri. a nepoznato – nas zavicaj. Nas san je: nemoguce. a ti si pravi vuk. Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom. Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja. Mi se moramo sresti. bilo da zadavis reku nasipima i branama. Da nema takvih u planini. Evo me u klisuri. Vuce. i noci bi se uspavale. cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu. proganjaju nas i zigosu. vazduh i voda. Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa. I ja ricem sa vama. VIII U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest. Znam. osakacena lepoto i prelomljena vitkosti. Verovao sam. Da nema takvih u planini. Ako su prava voda. trnje i korenje. kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. ni dan se ne bi osvestio. samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. mirno. Ako vas sad izneverim. Opasnost i radost su blizanci. pa ti se zamrse zile u cicak. Ako je pravo drvo. velicanstvena nakazo. strascu ili zaviscu? IX Da nema takvih u planini. i kamen bi se smeksao. Veliki vladaru zverinja. Da nema takvih u planini. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba. Ali sve ce se vratiti. zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode? Otkako postoji svet. XI 91 . Kao sto ne moze umreti stenje. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene. jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. nego sad i iz moga. gonici karavana i zbunjeni hajkaci. iskreno i bezazleno. Ostace ranjiva obzorja. i izvori bi ogluveli. zaista. na svoje mesto.zelene namere. da vuk ne moze umreti. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat. I jos vise od vuka.” To sam ja tesio sebe. sici cete ovamo. I ja sam vucjeg soja. koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava. Stvarno vas duboko postujem. Rugaju name se. I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

ko zna kad izumrle. Ne mrze oni vas. XIII Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji. uporan.Poznao me je odmah. I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”. Bio je opkoljen psima. da kaze: “Ne laju oni na mene. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike. Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti. 92 . zamisljajuci tako da su i sami vukovi. Molim vas ubijte me. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat. Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. kevtali su uz njega. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”. Pratili su ga rezeci. nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”. Ni jedan drugom poklonili. Vukovi se prepoznaju. sto idu pravcem kojima se vi batrgate. vasu snagu i gordost. videli mojim vidom i culi mojim sluhom. Nismo se pozdravili. kad uzdisu vazduh koji vi udisete. Oni su menazerija”. Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom. tezak i istinit. Ogrezla je u gips. To me prevodi voda. Vec to. cini im cast i slavu. usrce nebo i rikne. XII Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa. Zemlja se skamenila. Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. cini ih uzvisenima. krv i salitru. nego je velika tuga sto misle da. mogu postati vukovi. kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put. psi su sekta. i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan.” I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik. Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste. sujeverni i priglupi. I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje. ako odgrizu i komad vaseg mesa. pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj. Psi nisu cak ni copor. da dosegnu vas um. nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”. XIV I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce. I kadgod podigne njusku. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci. Hteo je. Moj vuce. opor. U krecnjak. valjda. Vec to.

Poznaje se na meni. gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. sem ako. nesto cime se staklo umotava da ne prsne. I ropstvo. on je tako odjednom. Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. mozda. samo me ne dajte njima. Ili ja. onako ogroman. I najzad. i slobodu. sanjam. Stvarno i dalje verujem da ono. 93 . cime mislim i volim. Kako je. Nije mi preneo poruku. besmrtni. zadihan. vec i samocom vuka. kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora. Hteo sam da mu kazem. Ja sam nesto sa strane. neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”. ali ja sam je primio. dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren. Vidim kako me vide. Nisam ni lovac ni pravednik. tako strasno odjednom. Kao teret i slavu. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo. Bio sam uzasno sam. cekam i nalazim. stao u tesnu smrt? XVI Spustio sam se. da sam ikada ovuda prolazio i sanjao. XVII Ko god srlja u mene. vuce. Vidim u psecim ocima. Ili ja.I hteo je da kaze: “Molim vas. Gladni su vucjeg u meni. I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv. ubijte me. Neko ce ovde ostati. namerno ne zaboravim. Svraticu da vidim ko ce. Lako je meni sa psima. Muci ih da shvate sta nosim. koju sam na sebe primio kao zig zavestanja. a drugo biti prohodan. Umrite mimo mene”. Kao cast i prokletstvo. skocio usred vira. sto je vucje. ili psi. ili lovci. ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi. na kamen u plicaku. Sad sam ja na nisanu. ne samo svojom samocom. Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Polozite me u vodu. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri. Svraticu. ne moze u nama umreti. Vec lutaju po meni. Stajao sam izbezumljen. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom. a nista nisam rekao. Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. XV Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Vec ulaze u mene. ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.

Zato je sljunak. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. Ali kad uzmem u saku obican mali sljunak. ne trci brze od drugih. jer sam ih pokorio. kaze on. I tek u podne. kako to da moja glava. Zato je tvoja glava zumance nekog jos neotkrivenog sunca. Ali sve vidi. On sve moze. on ne poseze u visine. u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti. Iz toga ce. 2. ma koliko ga stiskao. Gospodine. kazem mu ja. jedna ogromna planina. ka nekim svojim olujama i vidicima. siromasan i gladan. kad sunce kao mac visi sa zenita. proizici velika nevolja. Gospodine. A vajar ga je odbio. Ako ljubav postoji cemu je dokazivati? On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. u njemu se odslikavao ceo svet. niti je umesniji i lukaviji? Taj covek. Mogu da upravljam brodovima.Koren 1. Dok ovo govorim. kaze on. Cuci ne znam koliko godina u pesku i ne podize oci. kao sto se grana nastavlja na granu. 3. imam neverovatnu snagu. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni malisani. jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. Ceprka zatim po pesku. ali ako ga okrenes prema svetlosti. pitam ga ja.tisina. koja ispunjava prostore. on cuci u velikoj pustinji juzno od ovih planina. Kako to? Veliki umovi. kao sto je reka bila potok ili tajfun . Gospodine. Zato zasad staje i u obicu ljusku. 6. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije. prstom izvadi zametak Kilimandzara. Kako to cini kad nije jaci od drugih. kao kipovi Vavilona. bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. moze da stane u jednu obicnu kapu? Zateceni sasvim slucajno. jer nije ga sam pronasao. Himalaji su bili para.. kazem ja njemu. Stoga i ne primecuje to sto mu je pod nogama.. video sam coveka koji preskace neverovatne visine. Postoji jedan mudrac. Treba preskakati nebo. stavljam na ledja obicno kristalno zrnce. kazem mu ja.i ovo sam vec stvorio. Sara noktom nesto nerazumljivo i uplaseno ponavlja: i ovo sam vec stvorio. kazem ja njemu. Narod koji ne prestaje da peva nesrecan je. 94 . I njih iskopa prstom iz zemlje kao kosticu. oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. kaze on. orao iz kojeg nicu drugi orlovi. Ako mu zatrazis orla. koji se mnogo ljube i bratime. mi se nastavljamo jedni na druge. u stvari. Gospodine. bili su u pocetku neznalice. kaze. Treba imati samo najvecu zelju pa ce sve druge same od sebe biti ispunjene. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. 4. jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. Od njega sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu. 5. Nesto cvrsto i oblo. a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta. Gospodine. govori glasom belim poput zguzvane hartije. uzima zalet kao da ce preskociti oblake. ali padam pod teretom. Bio je to obican kamen. kaze mudrac. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. nikad ga necu razbiti. To je.

vetar ima mek i žut glas. u sumrak. I neočešljana. Mostar. Izmedju ostalog. Osim mene. Izdajstvo lirike (Morske misli) "Izdajstvo lirike". video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Mudrac mi nista ne govori. Samo vidim. Oni koji u sebi nose velika kretanja i ritmove života. Kornatska ostrva. knjiga je u kojoj su sakupljene misli-dopisnice i pisma sebi i drugima velikog pjesnika Mike Antića. Naslika daljinu i izgubi se. Poznavaoci njegove poezije i njegovog lika će reći kako su upravo te tzv. a zemlja u sebe ne staje. odnosno samo poimanje i razumjevanje života. Budućnost će dokazati da smo imali pravo. Dok gledam ovo more. I ja je. kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. nego izmišljaj to što je nezamislivo. 1964.7. kako sam bio poludeo tog avgusta. I reče moja misao: Ko zna kolika Sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svečanosti. 1956. osluškujem kao svoj pošteni deo radoznalosti ovog ogromnog čovečanstva. Šibenik. Moja je misao lako uhvatljiva i glatka i svako je odmah razume. kazem mu ja. Odlazim zamisljen i dogadja se nesto cudno: za mnom ne ostaju stope. Gospodine. Naslika sebi vodu i pliva. stalno me progoni misao: možda umeti stvarati znači . Kao da sam to samo pozeleo u snovima. kad ti prođeš kraj mene i prepoznam svoj lik u tvome oku kao odjek. rasplinjuje i nestaje. Ne uči. kako sam bio romantičan. 1950. Ta devojka je danas ko zna gde. kako se poistovecuje sa sivilom. 1982. kao ona devojka kojoj sam obećao na stepeništu katedrale da ću joj kupiti jedno od ovih 1200 ostrva i kupio bih. I zgađena na mene i sva ostrva i sve početničke pesme na svetu. To me je i naučilo da umem da obuhvatim. Split na Gripama. 1974. Majka nečije dece. Kotor. “morske misli” bitno odredile njegov život i u velikoj mjeri uticale na njegovo stvaralaštvo. 1973. Više me uopšte ne čudi što nebo staje u baricu. Šta znači vlast nad stvarima? Moji su stari govorili: nauči da se vladaš da bi mogao vladati. 95 . Pomešan s lišćem. U neki komadić sebe. 1950. samo da mi je danilo Grujić na vreme poslao onaj honorar što sam čekao. ali da pristanem pri tom da i sam budem obuhvaćen.prosto sakupljti ono što je već stvoreno. evo. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Moja mudrost je obična i liči na dečiju igru. To je ta jedina umetnost čija je unutrašnjost okrenuta ka spolja. u knjizi se mogu naći brojne Antićeve misli koje su nastale na obalama mora. opominju me često da samo malo treba da budem vladar nad stvarima. Suze se bruse strpljenjem. Korčula. Monte Karlo.izmislio. I .

1984. pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja. ali u sebi se ne prepoznajem. 1974. Mi smo više od proleća nego proleće. Jedino vetrenjače. iz paparati.april 1986. Suviše čudno i bezglasno. nego uspomena na nas. Bićemo ceo dan sami u nebu: planeta. Šiprazi puni hladovine i čestari prašine. Kako se ja to smeškam? Tu negde. To nismo na njima mi. () Vranje. Baltik. Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. 1960. kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave. Je li to način odbrane. Bićemo ceo dan obala ili pustinja. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti. Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja. Jesmo li ovo mi. To je putokaz za sanjare i oblake. Jer disanje mi je semenje iz kojeg rastu nebesa. Pa probaj to malo sa mnom. stidim se samo pred sobom. u svojoj sad već iskraćaloj mladosti. ali odnekud. njuh sanja. ne sa sobom. već sa mnom. Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave. već smo stranci. Borina nedelja. neobično objašnjavaju pravac sreće. taj će me odmah razumeti. nego pomalo namerno zakasniti. Tek što na sebe naviknemo. u dugim haljinama od vetra. Juče sam zobao pesak. ja! Povedi me. Danas sam jeo zemlju. 9. ili ukus peva na vrhu jezika. I senki poneke ptice koja se uplašila. nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih. Probajmo. Moje su pesme semenje iz kojeg rastu tajge. Na godišnjicu Mikine operacije od raka. već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće. Neprekidno prolazimo kroz privide. bićemo ceo dan nečija kosa na obrazu i ličićemo na vazduh. Hej. 1977. Sutra ću jesti breze. 1978. Bele noći. Grane nam niču iz ušiju. pažljivo baveći se tananom. 1972. Bićemo ceo dan šuma prepuna sunca i mirisa. ili tek naše mogućnosti? Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine.Ko nauči da želi. Jedno je razmišljati o promenama. da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost. Roterdam. susednih prostora. To nismo na njima mi. Dečani. Spolja sam dosta sličan. Pobacaj naše stare slike. Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. ćutim i motrim ispod oka nadolazeća stoleća. Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. Probaj to malo sa mnom. 96 . Antiću! To te nikada neće pustiti. Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja. Vodoskok mleka i mermera. ali njih niko ne uzima ozbiljno. Pobacaj naše stare slike. Stavim glavu na pregršt uvele mahovine i zaspim u svojoj pesmi. u poslednje vreme. Prekosutra ću gutati oblake. Omsk. balet „Žizela“. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo. Kad se iskreno stidim. hotel «Peking». 1978. nekakva malecka crna i strašno otrovna nežnost uvuče mi se u uho i umrem u toj lepoti. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. a drugo i činiti pokretljivost. Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Pa metar dalje oživim. Moskva. ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Probaj to malo sa mnom. Lenjingrad. Neka se rascvetaju. Jurmala-Riga.

. Došlo mi je da idem i ja idem kao lud . Ja sam violina. Vetar mi je gudalo. Čortanovci. Kada te nema Jer tako hocu Zaledim osmeh U sebi kazem ime Udahnem duboko I pomislim Tako mi nedostajes. Jedino čisto čulo to je doir njene i moje ruke. to je: videti stvari u slojevima. snova.Poljubac. Kada mi nedostajes Mislim tudje misli Kradem svoje vreme Provlacim ga Izmedju oblaka. mnogo moram da idem. Sve ostalo uopšte nisu čula. u „E“ žicu kad sanjam. 97 . Nije važno kuda ću. Kada pozelim Da ti nedostajem Odsanjam pesmu Zatvorim oci I na kaldrmi zamislim Cvet beli. slušati večnost postojanja... Daljine i snega. Vetar svira na meni u „E“ žicu kad plačem. Mart Kad mi dođe da idem. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote usana.unutra u mene.. Dodir između dvoje: porama. a ne ušima. u „E“ žicu kad pevam. jer ja nemam drugu žicu osim „E“ . Nije važno dokle ću.unutra u mene. 1973.

Nije važno zašto ću. da je život nešto naše. Da u sobi bude jedna crkva. Da gledamo kroz taj pendzer. ti imaš samo mene. . Krv se sva u žeravicu pretvori. . Romansa . .Jesi l moje Najmoje? . ja imam samo tebe. idem kao lud .Za travu se tabanima hvatam da me vetar nikud ne oduva. Obuva mi sunce žute cipele. Najtvoje 98 .Jesam tvoje Najtvoje. Al kad dođe da idem. strašno moram da idem. najnaše.Jesam tvoje. Kad mi tako strašno mnogo dođe samo idem.Da zakačim viljuškama na ragastov od pendzera.Da je život nešto tako lepo kao u samoposluzi "Zvezda". Široko me kiše zaobilaze. .Da mi kupiš dve firange od cica. Da Da Da Da me mrze sve komšije. kroz taj pendjer pun cvetica. Al' da budu na cvetiće. Nije važno kuda ću.Da ti sviram u ušima? .unutra u mene. ne udje ni Mesec ni Sunce.Jesi l moje? Najmoje? . Nebo dlanom poravnava puteve.

slusam sta sanjas. kao trsave siske veceri mirisave od lisca. U očima mi grme grčevi svetlosti. i drobim. U snove zbog kojih. visoko. 99 . Kad ti izgovaram ime. od uvele svezine oktobra. kad se probudimo. Nikome necu kazati. i milujem. kao sto se kauboji razumeju u laso. i mek i besan. .bas tako se usunjam i slusam.Kad ti ime izgovorim Kad ti izgovaram ime. usta su mi puna krzna i tamjana. Ali hocu da znas: cuo sam. jer drugo nista i ne znam samo se u snove razumem. Poslednja bajka Usunjam se u tvoj jastuk kao tisina perja.tako se i ja samo u snove razumem. I – polumrtav od ljubavi. Naučila si me da uz tebe ričem.. cuo sam sve sto sanjas. kao sto se najveći fudbaler razume u svoju veliku utakmicu. i sirovog mesa i cveća. kao sto se tvoj tata razume u politiku.. u temenu se protežu grobovi strašno grbavi. Kad ti izgovaram ime – sav sam ošuren od sunca i neko mi neverovatno lepo čudo u grlu klokoće. . gledamo nekud visoko. i naričem.. sav sam ispljuvan i čist.. od mesecine na pescanim obalama.

kao nevidljive sare pticjeg leta. kao postari pisma velikom belom kocijom koja necu da ti kazem kako se zove. rastemo. kao pekari kifle. pa nikad nisam to sakrivao. na trepavicama i rumenim obrazima mali smotuljak jutra. bar se necu pokajati sto sam umeo da se smejem. daleko. samo se u jutro razumem i raznosim ga kao mlekarice mleko. bez cizama od sedam milja. 100 . Bar sam posteno kiriju platio na ovom svetu sto sam ziveo. Mozda sam nekome jad iscelio i nekom u zenice sjaj namamio. bez Aladinovih lampi. U prozor svitanja uramio. rastemo. Ako mi zivot krila skrati i sneg u oko pocne da veje. Autobiografija U obicnom sam sebe uhvatio. usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima. a pre no sto se probudis ostavim ti na rukama toplim od sna. pokrivam te celu noc.i rastemo. kao pruge. daleko. produzujemo se kroz rukave i nogavice. jer drugo nista i ne znam. produzujemo se kroz oci i srce kao putevi. znam. ali sam ces se setiti. I u komsiluk zvezde doselio. Usunjam se u tvoj jastuk da ne znas. osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Oni su pisma za vecnost i zivi spomenari. a citaju javno. I svima ispadne smesno to sto je tebi ljubavno. Uzmi ti ostru britvu pa nekom maleckom boru urezi svoju ljubav u neznu mirisnu koru. Cim cuje jezik risa . ne pisi ljubavna pisma. Cim cuje jezik tigra .Spomenik Ako hoces da dignes spomenik svoje nade. Krov sveta Ako hoces da pobedis divlju zver. 101 . Nemoc svih divljih je u tome sto nasedaju drugom nacinu izrazavanja.tigar razdire. Borac snage se plasi tudje vrste. Ko. Tepaj im jezikom ptica ili jezikom dece. kaze klovn. Ukrotitelj. Ne laj na lava i ne rokci na krokodila. cime da pise kako se vecnost dise? Pisma se pisu tajno. Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije. Sapuci.ris kolje. ne govori joj rezanjem ili urlikom. kome. Pevaj im. Borovi su strazari i najbolji cuvari. To samo smuseni rade.

Cuvaj se poljupca i budi na oprezu. sine moj. Sve se. Osim vrline nadanja. Da budeš privržen. Seme paprati zavlači se u prašume. Naučiće te da budes čak i pomalo darovit. ili na izgled hrabar.I sarlatan. Da budeš hrabar. ili da imitiraš žalost i sreću. Mravi su izmislili narode. osim četiri stvari. Orao nikad nije imao potrebu Da se upozna sa nekim drugim orlom. Da budeš iskreno ili pritvorno zadovoljan malim. Džinovske zvezde samuju Na ivicama svemira. Možeš naučiti da izgovaraš laž kao istinu. 102 . On pobedjuje neozbiljnoscu. vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja. Zubi su meksi od usana. može naučiti iz knjiga. ili da nemaš milosti. uragana i vazduha. Da imaš sažaljenja. Zubi ujedu za trenutak. Horoskop Svemu će probati da te iz knjiga nauče. tek da bi kunjajući proživeo svoj vek. Samoća Svoju snagu prepoznaćeš po tome Koliko si u stanju Da izdržiš samoću. Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. veštine verovanja. Da izražavaš kako to dolikuje. ili na izgled privržen. Seme sekvoje bira čistine Sa mnogo sunca. Poljubac za ceo zivot. Sitne i zbunjene Sabijaju se u galaksije.

o znam ja Jos pamtim te dane Nekad si bio uz mene ti O znam. cutim i tonem u san O znam. u srcu mome U samoci mojoj i snu Romansa na zavrsetku To je zalosna prica: jedna bogorodica sa oreolom od cica rodila me je. da si jos moj Placu nocas grane U oku mome. A ja sam odbio da budem bog i ostao sam najobicnija ptica i to: ptica u vecnom pubertetu.Svoju snagu prepoznaćeš po tome Koliko si u stanju Da prebrodiš trenutak. da si jos moj Placu nocas grane U oku mome i snu Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan Dok cekam. 103 . Neke davne zvezde Stari put od lisca sav zut Noc na putu tom San od zvezda tako je zut San u oku mom O znam ja. da si jos moj Placu nocas grane U oku mome i snu Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan Dok cekam. na poklon ovom svetu. dok cutim i tonem u san O znam. kazu. Jer trenutak je teži I strašniji i duži Od vremena i večnosti.

A zvezde su bile matore neudate vrane zgranute i crvene od stida skamenjene u letu. pa nista. Ja sam umesto svega rumenim kljunom nesto leprsavo otsvirao i kad je bilo najsmesnije morao sam da odem. Odacu vam tajnu: secam se male neprijatnosti o martu. to je vrlo zalosna prica. Vetrovi su se poslednje noci lepljivo parili medju granjem. Imao sam nekoliko zelja opasnih kao oksigenske boce. . Hajde.bar sam se do krvi naljubio pustajuci drugom da unapredjuje ili potkrada moje zivotno preduzece. prilozite suzu i novcic za spomenike onima koji se nisu razumeli u geografsku kartu i verovali u ko zna cije suludo obecanje da ce jednoga dana biti daleko vise sunca u blatu nego u suncokretu. Imao sam nekoliko zelja zbog kojih sam mnogo stosta izgubio i nisam urlao ni slinio u rukav sto sam u njima na kraju nasao samo smece.Da. svako od vas ko ne ume da prasta. A neprijatno je svima kad bogovi promase. 104 . I pretio sam javno kako nameravam da odrzim jedan veliki proces na kojem cu sve objasniti. Hajde. Lupao sam se od obale do obale. Zavisilo je samo od nerava da li cu ih na vreme odvrnuti ili cu namerno kasniti. jer kazu: retko se rode. Majku sam sramno degradirao.

i pronadjite reku priglupu od dobrote koja je iscasila svoj tok i popljuvala penom obale stare i krastave. molim vas sto nisam umeo. Proći će proleće kao san razbarušen i čudan što liči crvenoj ptici. eto. cas dva papirica neba ovlas zalepljena pljuvackom ispod obrva. Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja. I izvinite. 105 . Hajde vec jednom pogresite korak kad sviraju nase i vase marseve. Bolest Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.. Doleteće i odleteti danas sva cvetanja bićemo i meki i okoreli. Dosta ste trpeli midere za ispravljanje kicmenog stuba. Bio sam cadjavo inje iznad proklijalih oranica i samo sam se u zelje sareno razumeo. neka se skupi.svako ko nosi eksere secanja u tabanima do smrti.. a zvezde će zvoniti . Pod zavojima ove rasanjene svakidasnjice sacuvao sam dva oka cas dve vrtoglave blistave ravnice. a vi oprostite za jedan mali zeleni san natrunjen mnostvom zubatih zvezdanih mrva. Drukcije nisam umeo. pa potkovani prodjite zajedno preko grobova i basta rame uz rame poduprti. zvoniti . i u radost i u setu ćemo zaroniti. i rasirite okrvavljene carsave i zastave i odljuljajte se kroz ovo malo preostale mladosti sa epoletima zuba... Otisao sam.

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo. A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.. I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. Tu maštu za koju sam govorio da treba.. brbljiva.. Ima u nama srce. kao lokomotiva da juri. tamo gde se nebo za njive zakiva i veže. u krpe smeha i plača vezano. Ona nose mir od kog se ruke ježe. Gospođica Mašta Često nisam uspevao da je dozovem. Volim te. Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa. Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti. kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti. Objašnjavanjem stvari. Mašta je moja prva ljubav. radi ludovanja.. Probaš i uspeš. 106 . malo kiša. za sve dečake i devojčice. a ti probaš i uspeš.. na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka.. Eto. Ona nose tragove i cvrkutanja.. pa da dugo zvazdama mašem i odzvanjam prepun kikota i cvetnih naramaka. Samo malo mira. Mašta je čarolija. Ništa . šaputanja. zagnjurene u jastuke noći. To je nekakav izazov onoga što je ispred nas. Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti. Samo crvene ptice nad glavom uzleću . Mir radi budućih nemira. Mir. umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.. I verovanje bez daha. sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada. A nebo je u proleće plavo kao nešto čega se nikad setiti neću. Kako ćemo se iz sebe vratiti ? Proći će proleća .

livrejisani izlozi. Čitave noći spavaće site i okupane na tvojim malecnim grudima. od jodoform gaze najskupocenije pelene. filcanim ocima pa da se cerekam kroz suze i vrištim kroz uspavanke? Evo. u svim tim jalovim noćima. Reči su iskraćale. umesto sina. od kreveta do stolice? Ili da ljuljamo ovu flašu vina. i sve potresne bajke još nerođene među ljudima. i dvorci kuća u magli. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Sve će na tebe ličiti: i svetiljke za oknom. Hoceš li da se igramo žmurke ili školice. i kiše od lišća zelene. ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja. Eno: oslušni! 107 . I svi će budući moji pokušaji ubistva podsećati na tebe. bez dece.oduzimamo im nešto od one lepe čarolije. najbudalastiji pajac sa tužnim. niz nedelje. I iznošene. Evo im. niz mesece? Hoceš li da budem za tebe. od onog zlatastog omota. Porodilište Kako je otužan ovaj dvodnevni brak.dve gologlave kvrgave bebe. ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto. dve moje pesnice . u hotelskoj sobi gde sve podseća na rastanke. I krpljene.

Nekim krilima. Hajde da budu ružni.. Rastu. kad svane? 108 . koja ništa na svetu i ne znaš. I tužni. I grbavi. sem da se skidaš. s kožom koja zaslepljuje kao farovi na okuci i ustima otrovnim kao mak. Kako je otužan ovaj sterilni dvodnevni brak u hotelskoj sobi između četiri prazna zida. da se skidaš. Ti. Nekim svilama.U slivniku pod tušem svi naši potomci pevuše! Guše se nerođeni. turoban kao mrak. Sanjaju drvorede i trube. Na peškiru se suše. da se skidaš. izrešetan kao stari oluci.. Ja. I najlepši. Dobijaju svoje prve zube. Nekim padovima. Da budu admirali. izbezumljen od golotinje i stida. Hajde da izmislimo za njih iste ovakve bolesti. Pa da ih damo nekim dobrim aprilima. Mljackaju okus sapuna i povraćaju duše. Ti. Pa da ih damo nekim suludim gradovima. iste ovakve svađe. Kako ceš mi gledati u oči sutra. ovakve zvezdane časove i pokradene ljubavi. Da budu filmski glumci. Nekim gadovima. Eno: oslušni.

neka ostane noćas u tebi onaj sin kojeg smo oboje ipak tako sebično sanjali. Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača. nerođenim u hotelskim sobama. I ja plačem. Stavi mi ruku u kosu. Kao puževi. Sa tim šuštavim glasom i sa čuperkom kao lan što iznad oka veje. U jeziku ti svetionik sa Pacifika. izbrisanim čaršafom ili potkošuljom iz matične knjige vaših vršnjaka. Isti takav. zaista moći kad svane da mi gledaš u ove oči slane? Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo? I zar ćeš umeti da se nasmeješ? Ljubim ruke. Ti si dolina gde se topole u magli svlače i presvlače. Ti si najveća majka! Molim te. vama. U bedrima ti avionska karta za Afriku. 109 . gospođice devojčice i gospodo dečaci. Kao parčad kolača. okrečenom sapunicom.Kako ćeš moći da žvaćeš? Da citaš novine? Da kupuješ karte za operu? Kako ćeš sa tom utrobom. uopšte moći da veruješ u neke obične dane? Kako ceš moci da se češljaš i šminkaš dok sobarice presvlače za nama postelju i nose ovaj gladni plač da operu?! Ostani tako. Ostani sa očima ogromnim kao fleke. Ti si najlepša majka. vama. Ali da bude kao ti. neželjenim i željenim. zato. Zar ćeš. inače.

imate pod zemljom srce kao lampion beli pa da vam vekovima iz pogašenih zenica zrači. lepooke tatine maze. bude strahovito belo i da ostane tako belo. svi neroeni. Želim da vam umrlo nebo od zemlje. lepi moji. želim da svi vi. Možda naizgled mnogo. jedan pogrešni tata večeras plače nad vama zaljuljan tako čudno između najlepših snova i najbanalnijih raka. ali ipak 110 . lepi moji. da svi vi tamo u klijanju. samo toliko svakome od vas želim. siroti nerođeni gusari izmazani oko usta džemom i medom. tiho. Ovo nije novogodišnja čestitka. Želim da svi vi. bude u korenju široko. Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho šapnem ovo. i da ostane tako široko. siroti kauboji sa maminim šeširima.Evo. nego obična. tiho kao što šapću nad krovom kiše od žutog i pozlaćenog stakla. u ovom trenutku kad me je čudna. kao kad vas vetar sretne i poljubi u sanjivo oko. eto. Želim da vam svako vaše umrlo jutro. Ja. sasvim obična uspavanka. tiho kao što mrmlja kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka. redom. zacelo. ni rođendanski poklon. Dozvolite mi jednu zdravicu uz šolju običnog mleka. u budućim suncokretima nekim i žitnim poljima zrelim. neka samrtna nežnost dotakla.

evo se nešto u oku kao samoća oplelo. Da se nagutamo belih kokica kiše i da nam nešto prelepo. prvi i poslednji put. ponesto pseci i svetacki. Tiho. Ljubim vam ruke. I jata bakarnog lišća da nam dolete na ramena.malo znači. 111 . vi nerođeni.. Ljubim vam ruke. moje nerođene igračke. Ljubim vam ruke. najlepšu noć na svetu. vi. Hajdemo sada tiho na prstima da se ne probude vaše umorne hotelske mame. Najzad. Imala je u oku elektricnu centralu. utopljenici i spomenici. teče niz dušu i niz odelo. Zavoleli smo se.. Neka bezazleni zato zapuse svoje rumene usi i cute. moji progutani krici. nego obična. ovo i nije novogodišnja ccestitka. sasvim obična uspavanka kao kad vas vetar poljubi u pokojno čelo i odgega se u san.. Iskradimo se vi i ja da malo šetamo sami kroz jednu kristalnu noć. zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. nije ni poklon za vaš nepostojeći rođendan. Najdivniji grad Nije to nikakva bajka. vi.

Samo. Otisli su konvejeri masnica i odleteli listici presovanog staniola. i obrasli u paprat i u borove. Posle je bila sasvim ja. za krisku naprslog bola. Knjigama punim slika. Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva u smolu. dok je s mirisom znoja tekla niz njeno rame. Mahalo je sarenim kockama. Ispricali smo ramenima i rukama nesto sto u prevodu na disanje znaci: ljubav. tamo negde nad glavama. Neznost je bila lepljivo hranljiva kao zelatin. secam se ona se nesto prvo malo izgubila. 112 . Svet je odjednom postao visi za jednu neznanu zvezdu. nad krovovima. Nije to nikakva bajka. i u mleko. tako da je nisam ni prepoznavao vise. A detinjstvo je te noci otislo iz njenih cipela. nad krosnjama.a ja neke bandere sasvim crvene i zute. Paralisana noc na podu uvlacila je vunastu njusku u rukave pidzame. I samo malo dublji. rasli. u krv. A zidovi su neprestano rasli. igrackama i snovima. Odjednom smo imali i suvise ruku vezanih u sulude cvorove.

I detinjstvo je sasvim otislo iz njenih cipela. I kapilari granja. Kao moji rskavicavi laktovi. da nam se ne vrate vise. sva sitna. Nije to nikakva bajka. Kao utrnuli umor trabakula u lukama. I oprane zile na rukama. da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata. 113 . Spavala je kao cuperci trske u mocvari. Posle je zaspala.U mraku izmisljenih suma. Price su iz sarenih knjiga pobegle sasvim necujno na neku dobru planetu. Moje poderane nozdrve. i sav ranjav. Sklupcana kao narandza. ruke su dobile krila i odletele nekud do bolesti daleko. i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida. Ima male razdresene pertle nespretnosti. Bez nje su plisani medvedi savili male ruke cicanim musavim pajacima oko vrata. sav loman. Spavala je kao moja pripitomljena koza. ima neslucenu vrednost neke dragocene rude. Kao tkivo algi i sluzokoze okeana. ona je spavala u mom izgladnelom uhu i crepovima saka. u mraku zelenom od kise. Ljubav. Bez nje su sklopile oci sve lepe lutke na svetu. do slepila daleko. sva meka. koja se prvi put usnama kopa i sise. Bio sam u njoj budan. sva mlaka.

A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom. u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova. Čekao sam vas sinoć na Fontanki. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. decembra u 12. kako mi ovde kažu. aprila u dva časa noću. ali to je najmanje što se o tome može reći. I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke. U Lenjingradu je proleće. Ostala samo Tanja. gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba. a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc „Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.. Uskoro počinju bele noći. poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe. Jedan izgubljeni randevu Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod. babuškom. I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.. Vi ste umrli. to lekovito disanje pozajmljeno od kise. jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.30 časova 1941. ja obe votke. Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet. Tanja. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Svi Savićevi su umrli. A vi ste umrli. sa očima od neba. Ujka Vasja 13. Dvadeset šest hektara mrtvih. Osećam da bih vas voleo. ja sam video vašu sliku. Ona je. imao s vama decu.. i ja bih vas voleo. Umrli svi. mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo. pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva. Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija. draga Tanja. Babuška umrla 25. Počelo je četvrtog septembra 1941. na ledu Ladoškog jezera. Vi biste popili kafu. vaš osmeh u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada. ujacima. obešen o jednom kaminu. a liči na vas. Jedna od najpotresnijih istorija. maja 1942. pa ćeš ga prepoznati”.. I jedno srce koje kuca iz zemlje. kad se prodje. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. Na Piskarevskom groblju. tražim vaše oči u očima žena koje prolaze. mila moja. Mama u 7. pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin. Ljubio bih vam dlanove. januara 42. pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta. Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina. video sam vaš dnevnik. jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva. u Lenjingradu. braćom. Ovo je moj izgubljeni randevu. Devet listova iskinutih iz notesa. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom 114 . ljudsko. skakao u Nevu. na Putu života. jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.30 ujutro 13. marta u pet časova 1942. evo.i glecere kristala neke predugo cekane stidljive terevenke. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. lep kao moj sin. mila moja. pio votku. i ja vam. Leka umro 17. sestrama. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila.

Džinovski cevasti crvi. U mekom coktanju reke što rije usnama sprudove. I otkud krabe i pauci što gmižu po magmi? Ili korali i alge sa hemoglobinom u krvi. Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati. Od zime bio sam opčinjen jednom vešću iz novina i neobičnim slikama okeanskih dubina. Ti zagonetni sistemi života. I laticama vrebaju. Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu. dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi. nego ga plodi mrak. išao sam ka moru kao ka zvuku iz sna. U petnaestoj godini dečaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmah prepoznaju pesmu u svemu što ih okružuje. Ljudi najteže vide ono što je nevidljivo. jer obasjano je ljubavlju vulkana što se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenog zagrljaja. mnogi potroše čitav usplahiren život da sve to ponovo otkriju. propao. Ushićen i potresen otkrićem te čudne prirode. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost očiju. sem votke. I brste vreli mulj. ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas. razmišljaju dečaci u petnaestoj godini. Šta će boje u tami. kao u kapilarima sisara? Ljudi najteže shvataju to što je nezamislivo. ali ne planinskim stazama. I kako je naš jedini randevu izgubljen. Neko je dole pronašao novu vrstu života. Onda: ta vest. a sad se stidim. u dubinama mora. U blagom dahtanju šljunka i otkucaju srca neke bube na dlanu. I materinstvo hemije. nema ga. za koju ne bih ni saznao da sam se ovde na zemlji rodio stoleće ranije. stvarno ne umem. dok u sebi pevuše svoja purpurna pitanja. Taj svet karbohidrata. I provere. koji umesto očiju imaju purpurne kreste. Tanja. I dokažu. kroz stene. Te slike. Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće. Drugo. sem suza.danu. Kasnije. Da objasne. što se ne otvara iz sunca i iz svetlosti. 115 . Da opipaju. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti. Pećine Aprila sam odlučio da predjem planinske vrhove i spustim se ka moru. U čavrljanju trava ili u mrmljanju vetra. već iznutra.

"Na čudan način stižete". Ostali čvorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastu tišinu. Jedan cvet . Što onda ne bi imao i moju lepu radoznalost? Znao sam: neće izdržati. ili u sebi nosite nekakav urodjen dar da prolazite kroz tvrdo?" Seo sam levo od njega.bela kometa. Na licu mu je treperio zlatnocrveni odsjaj od soka. odajući mu tako dostojno poštovanje. odlučio sam da ćutim. na mahove. reče: "Pridjite vatri. I ima moje godine i moju tihu upornost. Onda sede na kamen i izvadi iz nedara pregršt nezrelih narova. Tim pre." Lepljivi krici ždralova još uvek su mi mirisali na sever i na sneg. Zato sam ležaj prostro uz samu obalu potoka. i da mi raspršuje razum kao severni vetar oreole maslačka. Nabacujući granje. Prao je čelo i oči dok sam mu prilazio. Rekoh: "Iako nemam neke vidovite oči. Pojaviće se iz kamena. taj sigurno ima dubokih razloga. Onda legoh na ledja i zagledah se u nebo. niže za čitavu glavu. Pružio mi je pola. On je lomio plodove i neko vreme ćutao. sa dugim repom peteljke. Od koje ste Vi vrste?" Od koje sam ja vrste? 116 . kao da je dobijala pamučne napade kašlja. Čitavu milju preda mnom. ja sam Vas ipak posmatrao zatvorenog u kamen i želeo bih da shvatim. a na drugi nas teraju. I moje crte lica. U ovom kraju je bilo škorpiona i zmija. Ko me sledi.Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponaša prema meni nekako pomereno. Jedan smo izmislili. On reče: "Postoje dva sveta. rekoh umesto pozdrava. Sunce je odavno zašlo. je li to lavirint pećina kroz koji se Vi krećete. što je i dečak. On reče: "Budite spokojni. I ima moje oči. Ćutali smo i jeli dve ribe što sam ulovio u viru ispod kamena. obleteo je galaksiju mog užarenog uha. vatre i sunca što se po nama grušalo. čestiti prijatelju. Paziću na Vas dok spavate. Izišao je iz stene u smiraj šestog dana. da posmatram sa strane i pravim se ravnodušan." Magla sa vode. Spustio se do potoka i zapalio vatru.

ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?" 117 . Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem. što čuva u sebi neproklijalo vreme. Možda je to i sreća. i stanem nasred njega i mislim: konačno. Disanjem. Činim to dosta uverljivo. A u sebi se smeškam. Oni koji me sreću. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. nego da ga se prisetim. svet je čudesna igračka. neće moći završiti. ako podignem oči. Nespretan penjač. ako niste znali. A siguran sam u jedno: nemam pamet od magle. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. nego o njegovom dejstvu. neko sa strane. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici..Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. To beskraj po meni hoda. ikre. metala. Jer. nigde. Zagrljajima. Postoje u meni mnoga.. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled. Ja ne upoznajem svet. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. kao nekakve svoje daleke uspomene. Pravim se da sam trom sanjar. vidim da svako najdalje ima svoje još dalje. Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom prostoru. već ga samo prepoznajem. Razlistavam se sluhom. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Dok imitiram drveće. Možda imam u sebi toliko mnogo sveta. Ovako sam mu rekao: "Seme sam. A ne putujem ja. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva. neupućen. Ne idem da ga otkrivam. Nije reč o životu. Čak se i ptice prevare. Čula vode i vazduha. misle da ja to putujem. semenja. neverovatna čula. Dečak je i dalje ćutao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. evo me. da se nikada. Spor saputnik. stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.

"Verujte". ni izlazak iz mene. da se uobličim u krošnju svoga konačnog? Šta bih ja. Ali vas upozoravam: najteže je razumeti ono što je razumljivo. Otvaram poklopce noktiju. Vidite kako to umem. Moji prsti mi pevaju. možda ih može primetiti već negde u budućnosti. ne prima se: ni poljupci. Tu negde ispod kože. Smeta mi krov da sanjam. ni starenje. Prislanjam jezik uz nepce. u premorenom vazduhu medju pepelnim senkama? Neukrašen i običan. Ali to nije dovoljno. Ko se pažljivo zagleda. mokru od sopstvene svetlosti. mada mi se sva tkanja poznaju kao ćilimu.I ovako sam mu rekao: "Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene. šumski požar. Da li se drveće muči dok lišćem rezbari prostore? Da li se okean muči dok brsti stenovite obale? Da li se izvori muče dok putuju kroz zemlju? Da li se vetrovi muče dok bez napora udišu jedno po jedno nebo? Probaću da vam objasnim neke obične stvari. Igra je neobičan i nepogrešiv život. reče mi on." Od koje sam ja vrste? Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. množi se novost već poznatog. 118 . Pokret od mene do mene nije umeće sazrevanja. ni ožiljci. tu negde bliže kičmi. Sve što mi učini prolaznost. bavim se odgonetanjem. Vi osećate stvari kao što životinja oseti zemljotres. Mučite se da mislite dalje od odmišljenog. tu negde oko usana. poplavu ili smrt. Smeta mi nebo da verujem. već lice moga naličja. moj osmeh čita petlje i blaži nesklad boja. Pokret od mene do mene nije ni umeće venjenja. Mili po meni tišina. Vidite kako se igram. Eto od koje sam vrste. "odavno nisam sreo nekoga ko je u sebe tako aljkavo preobučen. Tu negde oko očiju. kad bih prestao da iscrtavam trajanje. Tu je sav okus prostora. Ja samo uplićem smisao večitih ornamenata u ovu prelepu njušku. Šta bih ja. Pokret od mene do mene nije umeće šarenila. gde rskavica okoštava.

i to je čitava pamet. ushićen lepotom svog vida. ni trikova. Sve su to dostojanstva pred kojima sam postidjen i kad pogrešno slušam. žurim vrlo polako. Gledao sam ga zbunjeno: "Samo mi nemojte reći da prolazak kroz stenu zahteva isti napor kao i hod kroz vazduh"." I ovako je rekao: "Treba dopustiti mislima da se smire i stalože. i beskrajna je slava i čudovišan jad. lišenih nepotrebnog. smeta njegovoj običnosti. Ja. On reče da u kamenu nema nevidljivih hodnika. rekoh. najpreči put. Nemir lišća i oblaka. Velika je to smelost i opaka je nevolja. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost ušiju. retko kad osetite istinski ukus reči. i zatim. Mučim se da ga savladam. Sve teže se odlučujem na upotrebu govora. a preziru? Nema ni tajni. niti se takve stvari mogu negde naučiti. 119 . da bi Vam od svega ostalo tek nekoliko reči. Biću vam blagodaran ako uspem da shvatim čime se tamo ulazi. reče on. i ako svako može da se kreće kroz tvrdo. Miris sunca u semenju. znači: i ja bih mogao. Teže mi je kroz vazduh." Sedeli smo do svitanja. Zadihani u srcu. I uvlači se u čoveka. "valjalo razmisliti. Čvrstina i grč planine. zažmuriti. zagnjuriti se u planinu. Poneko nikad ne primeti. da zagledan u neobično. i kad najviše žurim. To nazivam razmišljanjem. Jednostavno se bira prvi. niti mora postojati nekakva posebna lukavost da se prodje kroz tvrdo. neposlušan i razmažen. ne nalaze se u stvarima. On se zamisli začas i reče: "Imate pravo. Prepreke. Jer zašto na njih ne naidju oni koji ih ne vide? Ili ih vide. Istrajnost jezerskih voda. isuviše ste brbljivi. Dah vetra u dolinama." "O ovom bi". Sjaj i dragocenost vatre. Treba zadržati dah.I najteže je čuti ono što vam prećutim. usuditi se kazivati. Ako nije čarolija. oljuštenih i čistih. nego u našoj nemoći. ako ih ima. Vazduh je dosta žilav." "Ćutanjem". "Vi koji prolazite samo kroz razredjeno. a kamoli kad pokušam i da ih objavim rečima.

trudeći se da izdvojim bar nekoliko reči za koje doista verujem da su neukaljane. Više se nismo sreli. Udario sam čelom i pao licem ka zemlji sa punim ustima mleka. da mu obazrivo verujem. odlučih da je progutam kao malenu semenku i sačuvam za sebe. u vatri se smrkavalo. ali dobro je saznati kako se misli bez napora. Jesam li išta primio? To što u sebi nosimo. Reče da smatra čašću što mi je pomogao da budem manje umišljen." A zašto nam je potrebno da znamo najčistiju reč? "Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja. Kad mi se sasvim učinilo da je ta reč od svetlosti. prevazilazi dokaz. Onda sam pokušao da me misao o njoj provede kroz kamenu liticu. Ko shvati tih dvanaest reči. kao čestitu opremu protiv lukavstva i zablude. Ali čemu priznanja? Ko je mene razumeo? Duboko se poklonio. ni oholo. taj ima oslonac u nečujnom. Vilice su mi bile otečene i rovite. Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bunilu. taj ima oslonac u nevidljivom. Bio sam sanjiv i umoran. prostodušne i smirene. Ko ume tako da odluči. Govorio sam mlekom. I ponavljao: majka. Težak. Umalo da mu priznam. 120 . Da je nikad više ne upotrebim uzalud. ni učtivo. Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. sav nešto nežno ošamućen. Ko tako ume da misli. od jezgra načinjen.Govor je opasna umetnost. uspeće da odabere na kraju onu najsvetliju. U potoku je svitalo." A koliko je potrebno takvih istinskih reči da se ispuni život? "Deset. Zahvaljuje mi na tome. Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor. Kroz polusan sam video kako polako gricka poslednje zrno nara." A zašto nam je potrebno da znamo svetle reči? "Da ih u sebi nosimo." Tako mi je govorio. Možda čak dvanaest. i odbaci sve ostale. Odlutao je kroz kamen. Prvo sam rekao: majka. ja lečim metalnu potrebu da briznem u gvozdeni plač od straha i lepote. To je jedini ključ kojim se može otvoriti najtvrdja stvar na svetu.

možda ću to razumeti. tu gde počinje osmeh. napokon. Skoro sam se udavio. I istina. možda ću to razumeti. siguran? Ako ni u šta drugo. I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu sadrži u sebi govor. Dok gledam kako april silazi u dolinu i u naručju odnosi nezrele plodove kiše. Kad budem ravan sebi. 121 . Jesam li. Reč: ptica. Govorio sam žar. Kad budem ravan nebu. možda ću to razumeti. Postoje mnoge stvari koje sam zanemario. Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena. odlučih da ih progutam kao zalogaj saća i sačuvam u sebi. Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne. Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud. Dugo sam ih ponavljao. Da li ću ikada biti dovoljno mudar i upućen u rastvaranje prepreka? Kad budem ravan vodi. koja bez ikakvog oslonca drži na plećima brodove natovarene nebom. već da ih živim u sebi. Izabrah još neke reči. nego mome značenju. ali se provlačim kroz okočtali vazduh i rskavicu nevidljivog. Kad budem ravan vetru. sloboda ili život. I rel: hleb. Udario sam čelom o liticu pred sobom i pao licem ka zemlji sa punim ustima vatre. možda ću to razumeti. ljuštim se. koje bez ikakvih eksera zakiva zvezde u prazno.Onda sam rekao život. I kad mi se učinilo da imam u ustima svetlost. Ponavljao sam te reči. bar u svoj neuki um? Bio sam. I ljubav. Ali ne da ih govorim. Jer veličina reči nije u njenom značenju. I rekao sam sloboda. I videh da govorim meso i da govorim dim. I videh da govorim kišu i da govorim korenje. koji bez kičme i kostiju nosi težinu ptica. spreman da se ponovo vratim rečima kao: majka. Dogodilo se isto. I sreća. ma bila i najobičnija. i desni su mi bile u plikovima i ranama. žureći polako i oprezno. ali ne da ih mislim. najzad.

Čitanje iz latica
Što je bilo uvračano To više ne važi. Ima da se razvrača kad proleće dođe. Cvetovi su otvorili svoje bele usne Oni izaiđu u sumrak mirisavim glasom: “Da li živis ovog sebe, il nekakvog drugog sebe? Možda je tvoj život san između dve biljke? Možda si ti seme koje sanja da je čovek. Čekamo te da dođeš Opet među cveće.” Što je bilo uvračano to više ne važi. Ima da se razvrača Kad proleće dođe. Nagnem se na cvetove Vidim: na njih ličim. Možda su svi oni ljudi što ovako sanjaju. I ja sanjam da sam cveće Od postanka sveta I kad god se probudim vidim da sam opet čovek. Vidim da je život bašta Od groblja do kolevke Jedan veliki san o bilju Između dva čoveka.

Prozivnik
Kada bi se trenucima davala imena kao malisanima a minutima kao vetru, kao svetlosti, kao travi, meni bi se svi sati u ovim decackim danima

122

jednako zvali: kao neko sa viticama plavim. Kad bi se danima u nedelji davala imena kao deci, i nedeljama, recimo, kao da su cvetovi, ili vode i trave, i listovi za mene bi se, redom, svih dvanaest meseci, jednako zvali: kao neko sa nosom prcastim i pegavim. I godisnja bi se doba Tako nekako zvala. Bucmasto. Trsavo. Divno. I godine. Sav zivot. Sve sto se namigivalo Ili sakrivalo. Sve bi se isto zvalo. Jednim imenom. Zenskim. Srneci. I naivno. Jedino bi se muski i mangupski prezivalo.

Susreti
Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim Mada smo različitim putevima koračali Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo I u leta kovrdžava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo

123

A putevi se dužili i raskršća se žudela Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo. U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa Jer meni život prestaje ako siđem sa staza I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Savršenstvo vatre
Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put. Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam gde sam udešen tako neverovatno nesrećno da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost i svemu pristajem da sam posuda, da sam ram koji obmanjuju da je ikona, da sam ikona koju varaju da je boja, da sam boja kojoj predskazuju da je smisao, i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je. Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno, što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog? *** Ako te uprlja blato i otruje gorčina oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda. Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju. Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća. Oni u tome vide čistotu dobrih običaja. Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost. Sve ima etiku sopstvene prirode.

124

Jer i tvoje je rasuđivanje. Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zločinci. Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. grudvu po grudvu. Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas čita. metar po metar. Zemlja je veliki san o pticama krtica 125 .neka bude. nisu gadovi. uporno. na miru. sve što ti je strano posmatraj blagonaklono. Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.pomilovanje. zemlja je gluvonemo zgrušano veče sasušeno i tamno kao pokojne lude. kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba ili premijera u pozorištu. Smrt je najpristojniji način da se ode bez pozdrava. čita. . Smrt je . Ako to mora da bude u nekakvu jesen.Tvoje je s kim si. Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol. nisu ubice. kud prolaziš i šta gutaš. I zato. bez obećanja. Posmrtni marš klovnova Kad umrem bar sam siguran: niko se neće dovući da mi pljune u lice. Zemlja uvek miriše samo na presne ljude uporno. Svi ćete mi odjednom biti prijatelji i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

nikad me nećete stići jer bio sam drukčija prizma. Posle mene slobodno dišite i vi sa rukama od crepa. I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe nego proći milione kilometara 126 . učiniću to odjednom. Ja sam ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije prvi išao da onjušim oblake i prvi se namršten vratio. a neću objasniti zašto se smeškam i šta osećam dok mi se u raznobojnim klikerima očiju hiljadu svetlosti menja. i vi sa rukama od kolača. Morate već jednom shvatiti: ja samo na sebe podsećam ovako pijan od snova i proklet od poverenja. . neka bude. Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke pa su dlanovi lišća ranjavi i krti. I ako već svi odlaze po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora. a mostovi tegle na leđima topli vetar što prve kiše najavljuje. I smeškajući se. . I prelamajte se u bezbroj nijansi od crne od bele. ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti. i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen.u redu.i zvezdama crva otečen. Ja sam ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača prvi uspeo da patentiram pod istim rednim brojem osmeh zanosa i cinizma. nestpljiv da doživim taj mrak što mi se u zenice strmoglavljuje.

puderom posuti. možda će se iz toga izleći nekakvi dani. Inače. voleo bih da vidim na šta bi ličio vaš okupani. razmrskajmo usijane čelenke o zid. Ja sam mislio: dobro. Ja sam večito cvetao plavo i to bez razloga plavo kao jorgovan u blatu ispred kasapnica. Pljujem ja pomalo na vas. razmaženi svet. kiriju što sam živeo međ ljudima. nadmeni budući.sanjalica koji za života čeka da ga proglase za vulkan.na mene prstom ne nanišani. čini mi se. možda ćemo naučiti na kosti da kalemimo cvet. da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili. samo će mi biti zao ptica. platio. sve grobare na baštovanski kurs. Sad mi zbilja više ničega nije žao i neću urlati ni sliniti u rukav ako sutra neko ko bude pozvan da nišani .u svojim grudima. Kad umrem. Da se nismo ovako prljavi grizli i parili. Ja sam mislio: dobro. Nije mi žao što sam ispao naivan kao dimnjak . 127 . iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar put oblaka i ptica. bio sam pomalo vanbračno zaljubljen u vetrenjače i stanične restoracije i pošteno sam. jer sve vreme sam sanjao letove.

Jer pošteno je. a umro kad vaskrsavaju. iako su mogli da siđu u publiku i da za svoje pare psuju i obožavaju. na kraju krajeva. I neka sve prođe bez molitvi i rodoljublja. Uličarkama donji veš od kaluđeričkih riza! Nisam bio ni ikona. . Kažite hvala što se nisam prekinuo i zgrušao vreme u crven krik. ni gradonačelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju. ni vojnik. Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće. Belo od kiša 128 . Vi možda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napišem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah. i rađao sam se kad su ginuli. Hoću da čujem taj aplauz kojim ste dlanove raskrvarili pod ogromnim šatorima neba naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja. Po meni je igrala balerina sa amputiranom nogom i kišobranom u ruci. Bio sam razapeta čelična žica između bivših koji sve lepo veruju i budućih koji u svemu traže trik. i svima vam je zastajao dah. Cirkusi su bili moja najveća ljubav i moj najveći patriotizam. A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna i njegove nerazumljive svetove umorne od životnog šegačenja. razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali.neka bude.

Maramicom mi pokrijte lice ako vam smeta moja budalasta maska. U desetoj sam leteo na mesec. naša poslednja naivna šala. i neko nekom i dalje šapuće: draga. Zar ne primećujete. mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje grobovima. molim vas. . I ko zna. poslednja salva crnog snega po vašim licima sivim. gospodo i dame.ako se razumemo. ustvari. a to je. Vama će od našeg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima. da smo u smrti opet nekako samo deca. Neka se lepršaju suknje i marame. molim jedan sasvim tihi jecaj! Upalite sve ulične svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska. ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi. U tridesetoj sam odleteo dovraga. ovde negde u lišću. Ostalo može da ostane kao i kad sam disao. I čegrtaljke u šake. Nek neko nekom zariva nož u vrat. Zalepite mi usput na čelo jedan list i ništa više.proleće je tek okrečena fabrika etiketa na granama ispod kojih idemo. 129 . Na kraju: ne umivajte me. a onda: orkestar. U dvadesetoj sam leteo na grudobrane. Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo i diskretno udaljio i u slivnike prospite svaki drugi smisao. a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo ovde negde u travi.

pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom. Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove: sreća. Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju. Riču kao preklana bela telad. Na lutke i belutke. Molim da neko razume što imam u mesu šume i neba rumen grumen. pa se po neka stara noć dugo seća naših prstiju isprljanih od krvi i poljubaca koje smo u pola cene prodavali. Na slavoluke i luke. Pa šta ako i nije: sreća? Možda se mi i nikad nismo poznavali a sve vreme se mislilo da smo se divno poznavali. a ni sami ne znamo zašto je drago. šefe. Ima nekad.Uspavanka na domaku svitanja (Koncert za 1001 bubanj) 1. ako boga znate. I blombirajte kočnice. Riču mi prazne boce u glavi. dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke. evo manje bez povratnih karata i prtljaga u ovom životu gde grlo rđa od alkohola i nežnosti. Molim da neko razume ove dobre trenutke kad ležim na mokroj travi sa suzama suvim i plavim. kad ide poslednji oz u naše izgužvane prastare kože? 130 . Otvorite širom sve skretnice. ako boga znate. 2. šefe. Sve nas je. a žene namerno nose tugu sa one strane do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke. Riču mi prazne boce ispod čela. Šefe. kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice? Ako ima vremena. Šefe. Ima nekadm pa nam je neko veče životinjski drago.

Pogledaj: pod oknom trg. Mala drolja – subota u krznu od inja. uopšte se ne zove: sreća. Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug. izvini. Biće mi lakše da sve zaboravim ako znam da me se neko seća. rođeno moje. Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali. nego gde smo se pogađali i prodavali. mala zabludela subota sa podsuknjom od taftanog praskozorja i brošem uličnog fenjera od prekoputa. mi smo se divno poznavali. bajagi – iznenadno. a onda jutarnjim vozovima otputovati. Pa ja sam. Ostani tako i ćuti. ako misliš da se ova stanica zove: sreća. otputovati. Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće kovita. a neće. 4. Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna ova mala čekaonica između lutanja i lutanja? U redu: presedećemo još koji nestrpljiv sat.Da li primate možda umesto novca cveće? U redu: napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može. izvini. a užasno se neće. Biće mi lakše ako znam da smo skuplje plaćeni tamo gde smo se besplatno delili. 131 . sakrij pod pazuh smotuljak moga duha. Sasvim mala. Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo kao jug. Kad ti voz ode. otputovati. Hoću da podelimo noćas ovu poslednju krišku sna i ćutanja i sažvaćemo je svako nad svojim krilom alapljivo i gladno. a nikako se neće. Inače. u krvi stvarno jug. 3.

tamo. od strašne sramote goli. da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima. tamo gde se iz dana u dan istim lažima ispisuje ta isto bespomoćna hronika. ore … Jug moraš da razumeš ove zore. I kroz sve zore. i ovi sa šeširima. Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila sa poderanim čarapama i prstenjem od lima. Pogledaj za oknom: lađe. i kašlju u ogledalo dok se umivaju. I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem sad kad se poslednji put voli. ore. i mokre u vedro ispod umivaonika. 5. 132 . Jug moraš da razumeš zašto ore. od strašnog umora. I da oprostiš što te ranjavim poljupcima budim iz sna. Lete trotoarom papirići neba i jeseni kao pregršt uvelih makova. Sedi malo i ćuti. Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima. i sa kapama. gde kad se probude ostavljaju samo oblike svoga tela u vrelom zadahu posteljine i pljuju na pod. plače i luta. svi što su pretplaćeni na sigurnost.kovitla u krug i vetar kroz naše glave rominja. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima. na isti ukus nežnosti i topline. što se odvlače posle noćne smene u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova. . Pogledaj: za oknom nebo izvrnulo dlan.onda bar budimo kako treba goli od zvezdanih visina do dna. Tako bih želeo da svi usne jedan veliki i topli san. Odlaze u svoje meblirane zalive da sruše jarbole butina i skinu jedra veša. Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi poskidali goli. I ovi železničari.

6. Ja znam sva svratišta i zavetrine. I garsonjere – šiparice čiji poljupci imaju ukus maminih saveta i ostavljaju po koži stidljive tragove. I budoare – udovice gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika, pred ogledalima i psima. I ćumeze – matore frajle gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima. Moja ljubav je stanica. Bunovna čekaonica u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli. Jedva ću stići pre odlaska da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman. Hreo bih toliko toga da ti kažem. a ne umem, ne umem ništa bolje sad, kad se voli, poslednji put uoči brodoloma.

Druga strana vetra (Neverovatna morska pesma)
Uvod Poznajem neke kapetančine -sve same surove morske vučine. Nose bradurine. Puštaju brčine. Puštaju obrve. Sto čuda načine. Na sve bi načine da su muškarčine. Sve bi da učine da su mangupčine, da su mornarčine, da su junačine. Al’ sve su ove kapetančine za mene obične trice i učine. *** Osim tih kapetanskih kapetana ima na svetu i prečih stvari. Prvo da vidimo šta je to more. Prvo da vidimo šta su mornari. Ko nije plovio, ko nije brodio, ko se od orkanskih talasa skrivao, taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo. I može od te polovine

133

komotno još malo da se skine. Ti misliš: more je samo voda. More je ogromna muška sloboda. *** Mornari znaju: more se plavi samo u sećanju, samo u glavi, samo na slici - na razglednici. Ti misliš: more su samo lađe i samo daleka putovanja. More je kad čovek u sebi nađe mudrost kako se budan sanja i kad su dani slani i sivi. Mudrost kako se sasvim živi. Mornari se, u stvari, ne rađaju. Postaju od svoje mašte najzlatnije. Sami se od sebe sebi događaju Svaki put čudnije…neverovatnije… Zažmure i pogode kad da se dogode i na kom mestu da se dogode. *** Ima tu i nekih drugih nemira: more je najmilije dete svemira. Zvezde ga kao klinca paze i ljube u bistro oko, i maze, I miluju mu kovrdže zelene i u svetlost ga umotavaju, I menjaju mu od vetra pelene kad krenu u zoru da spavaju. Sunce mu od svog najlepšeg sjaja uz svaku obalu, uz tvrde stene napravi bezbroj šlingeraja od algi zelenih i bele pene. *** Oblaci što se nad njim roje Nad kolevkom mu kroz večnost stoje. Mlekom ga od munje i groma doje i oko usta ga izbrljaju šlagom od jutarnje rose svoje, pa ga ljuljaju, ljuljaju, ljuljaju…

134

Sve su to znaci da su rođaci more i mnogo miliona nebeskih tornjeva, nebeskih zvona… Sve su to znaci da su rođaci more i ogromna vasiona. *** Možda i ne znaš: Svi na svet dođu sa nekom zvezdom što je pala. More je opna kroz koju prođu na drugu stranu ogledala. I životu se sasvim predaju i nebo zaborave dok ovde borave, a u stvari se samo ogledaju u svojoj večnosti, u čudu nekom blistavom, ogromnom i dalekom. I misle da su na zemlji samo, a jednako su i tu i tamo. *** Šta čekaš ? Šta gnjaviš ? Šta metiljaviš ? Prodaj šta imaš i kupi vreću. Natrpaj u nju svu svoju sreću. Baci na rame u cik zore i put pod noge: -pravo na more. Isprazni džepove. Sve živo prodaj. Pa tome otkucaj srca dodaj. I malo krilatih snova dodaj. I malo promukle pesme dodaj. Rasprodaj stvari nove i stare. Šta čekaš ? Idi u mornare. *** Idi i vidi što su mornari divna dečurlija i drugari. Pojedi s njima zalogaj hleba. Progutaj gutljaj vode i neba. Posrči poneku psovku slanu. Istuširaj se u orkanu.

135

Mornar ne umire. a mornar . njega ne uče kako kroz svetlost da se provuče. Znaš šta je more. Do smrti. *** Njemu ne objasne. Još u daljinu čežnjivo gleda. I mornari.Postaćeš luđi od svake bure. Bio sam šašav od putovanja. A on i dalje u vetru diše.odu u penziju. još se ne da.u neku drugu dimenziju. Ne vredi za njim da se tuguje. 136 . I kad je deda. Tone u neku meku čaroliju. kako to čini u tišini. Mornari i zvezde čudesno znaju Da večno namiguju i večno traju. *** Sad su ti jasnije mnoge stvari. I niko ne može da razume i da se seti da primeti kako on sve to čudno ume. Kad vidiš mornara. *** Kad ljudi ostare . On mirno ode na onu stranu neba i vode u nešto slobodnije od slobode. I misliš: gotovo ! Nema ga više. Duša mu pitomo zamiriše ko maslinjaci posle kiše. ogrnut daljinom kao plaštom. Ne vredi suze da se proliju. Naučio sam kako se sanja i druguje sa sopstvenom maštom. Doživećeš za deset godina što neko ne može za tri stoleća. Možda bih njihove tajne prećutao da i sam nisam svetom lutao. Postaćeš mlađi od svakog proleća. on samo sa suncem druguje.

Sad i sam umem da se pružim.on odmah doda dva-tri džaka i uvrh toga još sedam đaka i šest mornara.sav sam se spleo. *** O. kako se može i u samoću i van samoće: dalje od svoje tesne kože.-ne pitaj šta mu je. ali bar sam se i sunca napio ! Sad i sam shvatam kako se hoće. nebo plavo ! O. A duša pileća. duša meka kao od hleba i od mleka. Šake mu kao dva buzdovana. Pusti ga. a kad je besan i kad psuje to se čak preko mora čuje i odjekuje… odjekuje… Čim sam ga sreo . Pleća mu kao vrata ormana. kako se želi. da srce svoje van sebe držim. 137 . na leđa džak . recimo. moja čvornovata mornarska glavo ! Mnogo me puta vetar šljapio. more surovo ! O.kad god hoće stvori parčence divne samoće. *** Taj je kapetan bio jak. Srce se nema da se ima. staviš mu. On mnogo voli da samuje. jakih momaka. Srce se ima da ga daš svima. On samo trepne i . Da sebe učinim za osmeh dužim. duboka. Blesne mu ponekad iz tamnog oka nekakva mudrost drevna. mnogo sam gorkih bura iskapio. Da sebe učinim za pamet dužim. Prvi deo O tome kako sam prestigao brzinu Znao sam jednog kapetana iz onih mojih mornarskih dana.

Sad moram da naučim to što se ne zna. a glup si ko ćuskija i ne znaš šta ti je. Oči krmeljive. Sad bih da naučim samo pitanja. Musavi. Po licu im se razvlači dosada. Mnogo glupavi.uvrće žvrk. *** Rekoh mu: čuj me. dok kažeš keks. Da čujem. Pljune u more. rekoh. Ko nema brk . Kakva te morska pitanja more. poštovani stvore. šta su prostranstva i šta skitanja. 138 . on se ovako važan pravi: dok kažeš britva. Ko ima brk . Stoje mornari silni i moćni kao balavci bespomoćni.Pa kad sve lepo na leđa stavi. *** Gledam te. Čupavi. Šta vrede sva ta putovanja ako su prazna i bezvezna ? Naučio sam hiljadu znanja.dobro veče ! Skidaj tu kapu i daj mi šapu. Pripali lulu. Pogleda gore. Kapetan protrlja na čelu bore. *** Na brodu odjednom nastade muk. vučino stara.uvrće brk. bi li me primio za mornara ? Naučio sam šta je to more. Pogleda dole. Odmah sam video da mi se svideo. pa mi je žao na kakve si mornare spao. Mnogo su tupavi. pa su ti samo oči bogatije. I reče: pre svega . popije bure mleka na eks i smaže za užinu dva para volova i još pokupi mrve sa stolova. Naučio sam sve odgovore. Šta vredi da živiš i da se diviš i da preteruješ dok svemu veruješ.

bezobrazan si. Ti si spretan. *** Rekoh: moj kapetane sedi. a ništa. u stvari. ne doživiš. Okretan. Daj se za bure ruma potrudi i sedi da pričamo kao ljudi. I brzometan. Vrućina…more…okolo ništa… Samo se noć sa danom menja od pristaništa do pristaništa. sve što nisam doznao. Bio sam pre toga buba lenja. 139 . Ja morem plovim i sebe lovim Posada voljno ! Bukvar u ruke ! Svako da nauči do prve luke kako se piše sa obe ruke: “Nije mi dosadno. Samo se biješ i piješ… piješ… Celoj ulici piće platiš i na lađu se još gluplji vratiš.svi će da mi se dive doveka. Ploviš i spavaš. Ja morem plovim sebe da nađem. Ja nisam običan kapetan lađe.svi da mi zavide i da se čude. Pokretan. Obavezno se sa nekim pobiješ. Ti nisi neki desni kapetan.Zar su to vukovi ? Zar je to posada ? Ti nisi neki levi kapetan. *** Šta sam sve učio kod tog čoveka . *** On reče: neka te nosi đavo. al imaš pravo. Šta sam sve učio kod te lude . U luci dva dana voljno dobiješ.” Odgegaše se morski junaci da sriču bukvar kao prvaci. Ti si pametan. zevaš i živiš. Ja sam radoznao da doznam.

Da krila sebi u glavu dodaš… Al’ prvo moraš da znaš da hodaš. o. vrag da te nosi ! Pogledaj kakva ti je kosa. a ko da ništa ne vidim. Jedno sam. Tamo sam. ne znam šta sam i gde sam. beli svete ! Šta si ti: mornar ili dete ? Da ne gnjavimo: biću kratak ! Prvi i poslednji zadatak: ne gegaj mi se kao patak ! O. dajte vina ! Šta si ti: mornar il’ balerina ? Prvi se u zoru probudi. a ko da u mestu stojim. pa se sapleteš. Oribaj pod. O. Vidim da sigurno nešto jesam. ljudi moji. pa se stidim: vidim. *** Probaš da korakneš. Stanem ponekad. Do večeri se muški potrudi 140 . ljudi moji ! O. Pa ipak. moraš pod palubu. Ovde sam.ovako zaista više ne vredi. pa se bojim: da l’ ja postojim ili ne postojim ? *** On reče: sedi drvo na drvo i širom otvori to gluvo uvo. Pale ti šiške preko nosa. Stanem ponekad. Krenem ponekad pa se bojim: koračam. Dobićeš jedan ljubak dubak. Onda se trkom ovamo vrati. Sve sam. Kad ne znaš šta si i ne znaš ko si. Naučiću te da se setiš kako da brže od metka letiš. Pospremi krevet. Nije to hotel ! Ovo je brod ! Operi uši i nokte skrati.

Malo se mazim. Nije lako. I u rukama ajkule nosim.onako. Pitaju: čime hodaš ? Kako ? Ja lažem. Svašta sam radio. Pita me: kako je. Prvi put kad sam na kita seo. Kapetan gleda s komandnog mosta i stalno poručuje: još nije dosta ! Pušta me da se ko stoka mučim i sam od sebe sve da učim. marš sa moga broda ! *** Pet godina sam kod njega učio. Drugi put: kad more beše rovito. Neverovatne sam stvari umeo. Časnu reč. *** A nije prosto. kao drugu. Svašta sam smeo. Kažem: ja to . Kao puž sam se u duši skvrčio. eto. nije to tek onako. ko hoće u nepovrat da se vine i bude brži od brzine i sazna šta je večna sloboda. I posada se čudom čudi. 141 .čitavo leto. Zarežim kao četiri tigra.sve sama voda. Miljama okolo . *** U tom sam dupku hodao. Malo igram. Onda on priđe i. čvrgne mi jednu poveću čvrgu i kaže: upamti. moj golube ? Ja samo ćutim i stiskam zube.da znaš da koračaš ko drugi ljudi. . Jedino sam se dva puta spleo. da vas ne lažem . Zvirkaju u mene kao ludi. i odozdo im svima prkosim. Ja siđem i šetam oko broda. luckasti sine. Inače. a ništa od svega nisam razumeo.taj prvo mora da zna da hoda.

Ali sam junački sve savladao. 142 . u nebo bih se sunovratio. U maštu sam se sasvim zagnjurio i odjednom sam strašno pojurio pravo sa ove stare planete negde ka zvezdama poput rakete. Prste sam lomio.rukama konzerve da šutiram ili da čizme pendžetiram. Od zvezda bih se sav pozlatio. strašno brdovito. Stanem. uporan. Bio sam trapav kao slonovi. Mornari ne plove. bar pola metra na onu stranu munje i vetra. Nokte sam lomio. Sve mi je krenulo od ruke.od bure džombasto. U stvari: ne mogu da se sete da dublje zavire u svoje snove. nego od muke *** Kapetan reče: dobar si đak. *** Al’ nije bio kraj mojim mukama. Naredio mi kapetan grubi da učim kako se hoda na rukama i da na trepavicama dubim. *** Posle se znalo: u svakoj luci skupe se oko nas morski vuci. Da se za vetar nisam uhvatio. Stvarno se nisam tome nadao. spretan i jak. Mornari samo misle da plove. Mornari lete. Došlo je vreme da se setiš čime bi mogao da proletiš bar jedan metar. Nikad se ovamo ne bih vratio. Na dlanu mi izrasli đonovi. al’ ne od talenta. pa gledam: mogu da biram . Marljiv si. Opasno se na mene okomio.

parče brega. O. Kafenu kašiku. Blizinu dišem. I hodam… Hodam… Sanjajte ! To je divno i lako ! Sanjajte ! To bar može svako. Malo se žurim. Malo zažmurim. Ja sam vam poslednja neznalica. pa se vinem. I sam se pitam: šta je to voda ? Šta je to vazduh ? Šta je to tvrdo ? Šta nije čudo ? I šta je čudo ? *** Probaću tajnu da vam odam: Ja sebi u glavu snove dodam. Poneku pticu usput uštinem. Ni trunku više. Raširim ruke. Visoko se u nebo sjurim. Daljinu dišem. Poneku sunčanu nit prekinem. Kako to lebdim ? Nije im jasno. 143 . kapetani svetla lica ! O.Trepću i mrmljaju poluglasno. Po neku zvezdu usput skinem. Onda sam slobodan. *** Prelećem polja. *** Onda pokazujem kako sam jak. Pa onda zinem i vetar dišem. I sto šampita. Prelećem bregove. Svi oni zaneme i samo zinu. Stavim u zube pola kita. velikani kopna i broda. Stavim na leđa jedrenjak. Ne mogu da shvate takvu brzinu. I povrh svega još . I sto krempita.

Dodirujem stenu: iz nje procveta dva cveta… tri cveta… četiri cveta… Raznesem proleće širom sveta. čudesna.tri kruga. nebo plavo ! O. Nebo sam grlio i milovao. Nadletim tako sva mora duga. U dušu mi je ceo svet stao. Rastu sva prozirna kao duga. Odkud mi svila za takva krila ? 144 . Rastu do juga. moja prazna mornarska glavo ! Sve što sam probao . Dođe mi da od muke puknem. Pa da crknem. I mnogobrojna mora peta. Da kukam. i oko zemlje dva . kuda ja letim. Dalje od juga.odmah sam umeo. Stvarno je bilo lepo kad letim. meka i duga. bela… Rastu iz ramena. *** Rastu iz mene kao strela ogromna krila. Svega sam mogao da se setim. pa ipak: ništa ja nisam razumeo. al’ ja sam hteo da se setim kako ja letim. zašto ja letim. I mnogobrojna mora treća. Ni jednom odande nisam pao. čime ja letim. Da promuknem. Drugi deo O tome kako sam uzjahao i samo vreme O. Toga nisam mogao da se setim.Dlanom dodirujem šume i snegove. Jedino mi je bilo žao što stvarno nikako nisam znao čime sam sebi ta krila tkao.

Strašne su žuljeve u mozgu dobili.*** Onda se opet nađem na obali. Tako je. Mornari nisu ni “a” izustili. Umalo nisu pošašavili i umalo se nisu podavili. ljudino jaka. Lepo se snašao i . Zbunio ih je taj kapetan. Pitali su se: Šta li je ? Ko li je ? Kako da izvetri kao para ? Kakve su ovo strašne čarolije ? Nisu to vradžbine. I kapetani lepotani. Nisu čuda. kapetane. jednoga dana nekuda potpuno izvetrio. Strašne su žuljeve na srcu dobili. Nikad se više nisu pojavili. bleđi. Mnogi su mornari to isto probali. I kapetani velikani. kapetane. I mnogi ćurani kapetani. Brzo su čamac u more spustili i do poslednjeg brod napustili. Taj kapetan je divna luda. Godinama je sve bleđi bio. što si me uzeo za đaka kad imam mozak ko zrno maka ? Oj. *** Razmišljao sam hiljadu dana: odkuda vetru druga strana ? Odkuda naličje svemu što znamo ? Možda ga i mi sami imamo ? Možda još negde isti postojim. 145 . sa mojom dušom i likom mojim ? Zar nismo sa iste zvezde sišli ? Zar nismo sa iste svetlosti došli ? Zbog čega smo se mimoišli ? Oj.sebe našao. kako da znamo jesmo li ovde ili smo tamo ? *** Al’ nema više mog kapetana.

Dublje od svetlosti. unutra negde gde su nam kosti zlatne od ludosti i od mladosti. Podario sam nežnost svim stvarima. kad bejah dečak među dečacima prepoznao sam svog kapetana. Šta vredi da neko snove plete ? Čime da plete i uplete ako ne postane ponovo dete ? *** Sad imam odgovor kako se stiže samome sebi malo bliže.da smo nekad bili stari. I iste pege oko nosa.da smo nekad bili mornari 146 . Postao luđi od svih aprila. u igri. kad sam se u nebo dizao. beli svete: Treba ponovo biti dete. Dublje od svoga najdubljeg dna. Što ne bih drukčije brzinu stizao ? Zašto se ne bih unatrag vratio ? U sebi sam se zasmejuljio: da. Javio mi se tajnim znacima. na pola puta sve sam shvatio. Dublje od Svemira. o. Dublje od svoga najdubljeg sna. Sad imam odgovor kako da ronim duboko u svoje bistro oko i da u duši nežno zazvonim i volim i verujem duboko. Nema tu vradžbina. najzad sam se opasuljio.*** Jednom. Bio sam jedini među mornarima kome su iz glave izrasla krila. Ipak su to samo naše stvari to . Klopave uši. Čupava kosa. *** Docnije. to . jednog dana. Dublje od svojih tajni i nemira.

stalno obnavljaju. I sve znamo. od ljubavi se razboleti. vredeli. zbog čega bi se ponovo rodio i zbog čega bi ponovo živeo ? Samo mornari i zvezde znaju da večno namiguju i večno traju da vreme uzjašu. Voleti. da svetlost javljaju. voleti… A kako tome odoleti? 147 . ko se od orkanskih valova skrivao. Ko nije plovio. bledeli. predeli. voleti. voleti. bledeli. predeli. Predeli. predeli. predeli bledeli. Neka to ostane za nas samo. sedeli… Predeli. Predeli. ko nije brodio. *** Sad skupa rastemo. vredeli.i probisveti i drugari. voleti. predeli u sedenju osedeli. voleti to će me uvek boleti… Voleti. a mira nemamo. Parafraza II Voleti. predeli u mestu sedeli. Parafraze Parafraza I Predeli. jer potajno se na more spremamo. predeli vredeli. Dosta je da pamtimo. voleti. da život kao razred ponavljaju i da se stalno. predeli.

Ljubiti. Zubima srce izdubiti. skupiti. Još snova dodati. čuvati. Dodati. ljubiti. u snove se obuvati. a vetrovi će oduvati. Čuvati. ćutati. Parafraza VI Ćutati.Odboleti. ljubiti usnama život obrubiti. a ipak se izgubiti. čuvati. ljubiti. to će me možda pozlatiti. Parafraza III Čuvati. sebe u sebi skratiti. treba i platiti. patiti. ćutati. ljubiti. patiti. ljubiti i ljubeći se ubiti. patiti. Preboleti. čuvati. Patiti. Parafraza IV Ljubiti. ali se nikad ne vratiti. patiti. Patiti. ljubiti. u sebe duboko odlutati. patiti. Patiti. patiti. 148 . patiti. ljubiti. Parafraza V Patiti. skupiti i čelom o smrt lupiti. I samo po zlatnom hodati. Ljubiti. Šta dalje? Pa ponovo voleti. pa dobro. patiti. Ljubiti. ljubiti. Skupiti. čuvati.

išao. bure. zoru sa usana srkutati. Parafraza IX Išao. proteći. i iz sebe isteći. ćutati. išao i svakom prišao. ćutati. Ćutati. ne čekaju me već žure. Išao. mukama. rukama. proteći. niz vetar samo šaputati. Proteći. proteći. mukama. išao i sebe uvek obišao. i ceo život progutati. išao pa se utišao. A juga kipe duga. proteći. proteći. Proteći. ćutati. ćutati. Išao. A bure.Ćutati. išao. Ćutati. išao. A maestrali stali. Parafraza VII Proteći. mukama. i sve životu reći. Parafraza VIII Rukama. proteći. Išao. Mukama. ćutati. mukama. mukama. išao. išao pa mirno sa duge sišao. proteći. stišao. prišao. sa nekom nadom o sreći. ćutati. 149 . proteći. mukama. rukama mukama. mukama. Proteći. u sebe duboko leći. te bure.

Kidati. čekaću i biti jeka. kidati. kidati. Kidati. Jeka ću biti. kidati. svitanja.Parafraza X Svitanja. popiti i u sve se uklopiti. Vidati. svitanja. čekaću. pa se u svet utopiti. Kidati. svitanja i samo pitanja…pitanja… Svitanja. Kidati. popiti. Hitanja. pa onda ponovo zidati. Potajno popiti. pa se od zvezda opiti. i život popiti. Ridati. sa već gotovog skidati. kuda ta hitanja. Ridati. Svitanja. Da l’ će me biti? Da l’ biće? Parafraza XI Popiti. Vidati. kidati. skitanja. svitanja. U meni stalno sviće. Kidati. Ruke sklopiti. popiti… Popiti. svitanja. Ridati. skitanja. tu gde ne odjekuje 150 . svitanja skitanja. Kidati. Parafraza XII Kidati. popiti. popiti. Parafraza XIII Čekaću. Popiti. Popiti. Vidati. Kidati.

domno. molim te. a još se uporno nadali. iz reka ću. ćutaću. Parafraza XVI Ćuti mi. Ćutaću. Al’ ćuti. Ogromno. jeseni… A mi iz breza doneseni. Ogromno. U prostor. Pa opet u visine da se do zvezda sine. A kajaću se. Al’ ako se već vene? koji će da nas smene? Da li ću ikada pristati? Ko će za mene olistati? 151 . Gutaću. Na sveću ličim. Parafraza XV Ogromno. Pa vikni. ćuti mi. odvajaću. Ogromno. Samo pre smrti ne sluti mi. čekaću. a vratolomno.ali se vekuje. ćutaću. Parafraza XVII Jeseni. Od voska prsti žuti mi. Pa opet u nizine da se do običnog skine. ogromno. ćuti. Sebe zapaliću ti. I s lišćem polako padali. I čekaću. u prostor. vekuje. kajaću. ćuti mi. Uvis. Ustani. Šikni. Odvajaću se. I srce prepoluti mi. jeseni. Al’ volim te.

pa se nasmešiti. i sebe moći preskakati. Plakati. Nebo je negde dole. Plakati. I biti u sebi sve veći. Parafraza XXI Žubore. veje… To se mećava smeje. Parafraza XX Srneći reći. Planine gmižu. plakati. veje. veje… Tražim joj stope. Šta mi to znamo o sreći? Sa suncem u sumrak leći. veje. Zemlja je negde gore. Plakati. gmižu. Na mećavama se peći. Šume za drugove steći. Srneći. Srneći. Sa rekom u zoru poteći. Ne. veje… To me mećava greje. žubore zore. Bos gazim sneg a sve je: aleje srebra! Aleje… Veje. Gde je? Parafraza XIX Plakati pa dušu žvakati. Veje. bole. nećemo pogrešiti. ali se boriti i sobom nebo otvoriti.Parafraza XVIII Veje. plakati. Bole me zvezde. 152 . Ali sve to mirno. Sve u jastuk umakati. veje.

Ne znam da na?em gde mi je. u visine. pa u mozgu nešto sine. rade. Parafraza XXIV Violine. I ona voleće. Koji da noćas biram drum. violine. Violine. Videćeš opet: bićemo. Čujem joj hod kroz gorki um. svanulo. Neko mi noći krade. U oko mi je kanulo. svanulo. a gore. Parafraza XXV Otvoriti. Sve bolje mi je. A sve mi je. Pitom sam od divljine. 153 .Mora se uvis dižu. žubore zore. Iz sebe u zoru svićemo. otvoriti. Parafraza XXII Svanulo. proleće. Violine. Pa se dižeš iz prašine. Nek rade tambure. Tražim je čitavo proleće. Parafraza XXIII Proleće. proleće. proleće. Neko mi dušu krade. otvoriti. proleće. Nek suza iz oka mine. A sve mi. Žubore. Serenade bez nade. Voleću. Proleće. Sa samim sobom se boriti. u visine.

Kad sam bio garav U ona davna i daleka vremena. mnogi se i danas zovu Mile. godine u drugom svetskom ratu. malog buljookog Ciganina. i bezobrazno. Mnogi Cigani zovu se Nikolići. Kroz vazduh. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli. danima. Imao sam zbog toga mnogo neprilika. kao da nadrasta krošnje. Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja. zbog zrikavih očiju. kod Pančeva. i bili važni i tajanstveni. o snovima i kletvama. a on. da otpeva sve svoje lekcije. nešto drukčije od svih ostalih. i da se noću druži s đavolima. Ne uzaludan. Otvoriti. i šeretski. Već čudan. Otvoriti. da ga ne uvredim. koga su zvali Mile Glupavi. Bio sam dosta nežan dečak. ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom. ide čerga. Ponekad tamo odem. Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta. kad je sve to prevršilo meru. imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića. ali onaj moj drug. Jednog dana. kad provirim kroz okno voza. Na pustim poljanama u predvečerja. Napadala su me ponekad i petorica. bez razloga.Pretvoriti u sunce vrhunce. i gorko. prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake. užine. Ne gurati se. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. i poznavanje prirode. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Šutirali su mi torbu po blatu. blag i pepeljast kao svila. pa se zatvoriti. U gradskoj vrevi. otvoriti. i ostao. prosto zato što je Ciganin. bio bi najbolji đak u razredu. dugo još lebdi na južnom nebu. ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše. pamtim to kao iz neke čudne magle. Dve humke u ravnici. Počeo je da krade zbog mene gumice. zapalim sveću i plačem. otvoriti a strašno se umoriti. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Ubili su ga fašisti 1942. čak i one najjače. premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. A za njom. 154 . liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Dogurati. Proglasio sam ga za svog druga. onakav Mile Dileja. kao da je nešto drugo nego ostala deca. Naučio me je ciganski. Tukli su ga svi redom. i zemljopis. o čergama i skitnjama. u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. bio je ipak. rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. na pedeset koraka. Iako najmanji u razredu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije. Mile me je obožavao. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Ali izdržao sam. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam. I tako usamljen. ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. i tužno. rekao je. pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume. Kad bi mogao. plavokos i kukavica. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. na dnu negdašnjeg Panonskog mora. A vladalo je verovanje da je urokljiv. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci. Kad god neko nešto ukrade. providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku. Petrovići ili Jovanovići. boljice. a da ne peva. kad sam bio dečak. i dugo smo. o zlom duhu Čohana što jede decu. i tablicu množenja.

Romi – to je isto što i Cigani. govorili su. polako. «On se boji. valjda. Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja. Oni kažu da to ne postoji. Mile je ćutao i gledao u zemlju. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć. Čudno. evo. Bio je u šlemu.Onda je došao rat. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. «Čohano jede sveće». Došlo je strašno Čohano. uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Ne prestajući da se smeška. vraćajući se tako. I uvek se piše velikim slovom. rekao sam. I ja. i još ponešto izmišljam i sad već. rekao sam. Jednog od ovih naših. neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega». «Zato se i ja bojim kad sam sam. Žarkova banda. Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. A Mile Dileja? Ja u boga ne verujem. onda ga molim da tamo. i da svako može da ga ubije kad hoće. «A koga se to bojiš?». Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Uvek ga je tako mnogo želeo. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. ostaćeš bez nosa. gledajući ga u oči: mir. Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. plašite ga đavolom. korenja i tišine. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati». «Iz poštovanja». vešticama. kazao sam. Idite u neku cigansku kuću i. koga se plaše i deca i odrasli Cigani. vilenjacima. Digao ga je tek toliko. Ali ako ga negde ima. dete koje još ne zna ni da govori. Vodio sam ga kući iz škole. Dogodilo se da smo jednom. ide Čohano – dete će okrenuti glavu. izmislićemo ih za vas». Tako su okupatori odredili. Uperio mi je pušku u grudi. «Žao nam kad plačete. Ali ako mu kažete. A ja znam da idu baš tako. U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. U vilici mu se caklio zlatan zub. a ja mu čuvam strah». od silnog straha i bola. Očekivao je. koliko mogu da se uspnem na prste. Bio je nasmrt preplašen. kad mu čuvaš strah?» «Brat». nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti. A ja. Oni to zovu: muzička kapela. vojnik me je poveo ulicom. «Boji se da ga ne ubijete. čime god hoćete – vrištaće i dalje. Žuta traka je značila da on nije čovek. samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. pod oružjem. u onom svetu mraka. regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. okruglo rumeno lice. nego Ciganin. Kažu da se Čohano boji svetlosti. Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. kaže mi basista Steva iz Silbaša. da ću zaplakati. upitao je Mileta. kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. jer je duh mraka i smrti. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. 155 . I dalje se smeškao. Ni u strašno Čohano. već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. pevaju te pesme. sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Ja sam ostao živ. naježiti se i zaspati. Imao je dva plava oka. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga. u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Išao sam tako na prstima. stanem uz njega da mu sačuvam strah. Ali pred ovim dečakom ne smem». kad dete u kolevci plače. Da reči tako ne idu. «A šta je on tebi. plašite ga babarogom. rekao sam. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. Družim se s njima i plačem. sreli nemačkog vojnika. gospodine vojniče». ništa drugo nisam umeo da mislim. gospodine vojniče». Ako ne postoje pesme. domaćih.

U Beogradu i u Novom Sadu. U Pančevo se porodica doselila 1941. što je ujedno i traganje za samim sobom. sva bezmalo. a za igru su potrebne realne stvari. Poslije slijede gimnazijski dani. likovao je: Još se ne spušta moja zastavica! Majka Melanija doživjela je sinovljevu smrt. A mi znamo da je zanos najljepša karika života. Kikinda. u dosluhu sa njegovom bolešću i sudbinom. Da je to predigra. A to je umio. nije prestajao da piše. godine. od trena i za tren. To je Antić s ponosom isticao. To bi mu poništilo punoću života. Ptica je središte toga tajanstva. profilišu ono najljepše što se talasa u mlađahnom biću. ponekad i sa ciničkom opaskom. tražio je crne figure. Zvukovi se skladno pretvaraju u posebnu omamu. Dovoljno je pročitali njegovu knjigu ”Mit o ptici” i uvjeriti se koliko je tajanstveno imanentno našem biću. Iako je dijagnoza bila crna. na sve strane. Duhom je ukidao sve udaljenosti. Raskidao brakove čim su zapali u krizu. Kad smo već kod djela ovog pisca. fakultet. Tu proživjela tamne okupacijske dane. Ptica kao simbol u Antićevoj poeziji ima takvo označenje. Poeta se sa time nije mirio. To je ono stanje kad želja želju pretiče. I uvijek se novom snu predavao. Zato ga je bezdušno rasipao. Ili ako ih je bilo. U tome je nalazio zadovoljstvo i okrepu. gdje je proveo punih trideset godina kao slobodni reporter ”Dnevnika”. 156 . smatrao ih je motivskim predloškom za pjesničko nadahnuće. da nije došla opaka bolest. sa naslovom ”Bata iz Banata”. Da se trenucima transferira vječnost. prostorne i vremenske. Tu je napisao i prve stihove. Pa i nju je pjesnički prihvatao. Mislim da je živio magnoveno. ”Roždenstvo tvoje”. Niko vrijeme zaljubljivanja nije tako vjerno i tako kristalisano dočarao kao ovaj poeta. koje su. Za njega nije bilo prepreka. Znala je za njegovu boemiju. ”Strašan lav” i drugi. prvi se put zaljubio. Pančevo. U zbirci ”Plavi čuperak” želja se preobraća u taj zanos. Možda se Antićevo shvatanje vremena i života poklapa sa Prustovim. druga je stvar Utjeha joj je bila što je iza njenog Mike ostalo šestoro djece. I tako bi to trajalo. Kad bi odnio pobjedu nad protivnikom. ”Sveti pesak”. doživjevši mnoga izdanja i nesuzdržane pohvale. Tako prisvojeno vrijeme postaje pobijeđeno vrijeme. To se vidi po broju pjesničkih djela koja su. rastave. iako znam da je skupa cijena takvog življenja. pomenimo ”Plavo nebo”. Neka vrsta racija u svemu. Otuda tolika jagma mladeži za ovim djelom. Roditelji su bili učitelji i stalni selidbenici: Mokrin. rad u listu ”Pančevac” gdje je pored novinskih tekstova i uređenja dječje strane pravio i strip. Prezent i futur kod njega su uvijek kucali istim bilom. našla blisko utočište kod brojnog čitateljstva. Kao neumitnost. Nikad ni riječi prigovora. Baš u tom preticanju žive zanos i smisao.Stari most Meha Šehić Antić je imao preveliku energiju za jedan život. ”Široko je lišće”. ”Koncert za 1001 bubanj”. Ovaj poeta nosio se mišlju da je i u ljubavi više davao nego što je dobijao. Posebno zbirka za djecu ”Plavi čuperak”. Nebo vječni izazov. ”Boje i reči”… Tu su i filmovi ”Doručak sa đavolom”. a riječi kao prenosioci subjekta. Kako je majci bilo u srcu. Poslije se na životnoj traci smjenjuju različita zaduženja i obaveze. ”Nasmejani svet”. Dvije su stvari za biće nužne. govorio je. Za života ga nije opominjala da umjerenije živi. Pomenuli smo Antićevu energiju. pa i u osjećanjima. Let njeno suštastvo. Sa ljekarom koji ga je liječio. Žene su brzo osjetile da zanos nije dovoljan za brak. I kod jednog i kod drugog osjeća se potreba u traganju za vremenom. s razlogom. I da igra šah.

Čuvajte je. To je bilo pri uručenju jedne književne nagrade u Novom Sadu. u intenzitet najjače vrste. Pamtim ga kad je jedne noći. koje je samo smrt mogla ukrotiti. Evo doslovno tih riječi: ”Srećan sam što sam dobio pravo crveno priznanje. Pjesnik koji je pjevao za proljeća Žarko Đurović Miroslava Antića (1932. Život Miroslava Antića je jedno veliko djetinjstvo. Kad se njegova ličnost sagleda iz blizine. Bio je posjednik neslućenog dara i energije. dostojanstvom. budući da se iz njega vjerno rađaju slike i prve važnije spoznaje. ono je predstavljalo crpku koja je napajala bogate stvaraočeve svjetove. na petom spratu i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pjesama ”Ispričano za proleća”. koje je u pjesništvu otkrio. kada je stvarnost bila odveć maglovita. Antić se brzo od trauma oporavljao i pribrao. Pamćenje samo za sebe za stvaraoca mnogo ne znači. Najviše one koje su nadahnute maštom. dakako pripit. 157 . sa brzim prelaskom iz jednog osjećanja u drugo. I onda kad je zakoračio u punu stvaralačku zrelost. Tako je i bilo. petnaestak dana prije toga. Rekao bih nešto nalik snu. To je nagrada koja se dobija za čuvanje revolucije obrazom kao bombom. na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja. sačuvavši u njemu one trenutke koji domašajem obuhvataju najdalje trenutke prošlosti. Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina. uočavamo da je tempo strasti prelazio u nagle fortisime. Antić se osvrnuo. ali je svojim stvaralačkim darom nadvisivao sredine u kojima je živio. na svoje vrijeme i njegove vrijednosti.U njegovom biću bio je usađen gen da se živi brže od života. Jedino u njegovom rodnom Mokrinu. – Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić. Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća! Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba. Ovo naše danas je deo te revolucije.) nazivali su ”mokrim bratom” iz Mokrina. Ako ono dobije imaginativnu osnovu i ako od nje potiču mnoge amplitude duha. iz životnog i stvaralačkog ugla. a ne kočijaša. ne remeteći pri tom svoje značenjske upitanosti. izrekao najlaskavije ocjene. Poslije njih imao je veće nalete na stvaralačkom planu. predsjednik Kluba. U trenucima njegove bolesti. zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi. slobodom i pameću. Reći ćemo da je to djetinjstvo. To je moralo naći odraza i na njegovo zdravstveno stanje. o kojoj je Davičo. ne ispuštajući iz vida same dubine života. možemo reći da je ono svrhovito i životno.” Kad je umirao rekao je da mu niko ne drži govor. održali su pisci književno veče u čast preminulog pjesnika. Boemijom i pijanlucima najviše je ugrožavao sebe. u posljednjim časovima. Ima jedna revolucija u kojoj sam živio u toku rata i u posleratnim godinama. Petar Kerečki. Zbirkom pjesama za mlade ”Plavi čuperak” i zbirkom poezije ”Mit o ptici” uvrstio se u red najvećih pjesnika na tlu bivše Jugoslavije u drugoj polovini prošlog vijeka. čašću kao puškom. na dan njegove smrti. Mislim da je kod Antića ona bila stožer jedne fine unutrašnje prozračnosti. ističući da je ovo skup pisaca. ali još više uznijet pjesničkim zanosom. banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri. A za pamćenje je važno da putuje kroz vrijeme.

pomenuvši neke pojaseve u koje se ja veoma malo razumijem. nadomak kafane ”Grčka kraljica”. u Novom Sadu. Od toga trenutka. čovek je bio genije. U njima se Antić igra rečima i pesničkim oblicima. rado bi mi rekao da su uznapredovali. Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi). – Zaslužujete jednu turu pića! – rekao je. godine. Nekoliko zbirki pesama govori tome u prilog. – Važno je da nismo dobili po turu! – uzvratio je Antić. svoju. mada smo se na obostrano zadovoljstvo. Bio je zaljubljenik raznih borilačkih vještina – boksa. Ovaj mu je uslišio molbu. uz saglasnost prisutnih.Kerečki je. Naprosto. koja nas je. a umro je 24. zaboravljajući na službene obaveze. novinarstvo. zahtijevao da i mi zajedno sa ”uljezom” napustimo klupske prostorije. bio je pesnik s jakim socio-angažmanom. Iako je u svojim pesmama saopštavao filozofski ozbiljne stvari. Zbog toga je postao klasik. pre tačno dvadeset godina. razmišljam o Antiću. Pitajući za njih kako su. Ono što me je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. na vremenskoj distanci. Iako su često podvlačili njegovu boemsku crtu. Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pjesnika. bio je i mudrac. stilskim 158 . Pre svega zbog toga što je bio svestran i zato što nije bilo posla koji mu je bio stran. Bio je pre svega pesnik. "Plavi čuperak" ulazi u istoriju književnosti kao knjiga koja će se izdvojiti po broju izdanja. Sada. džu doa… Kad su mu sinovi pošli u školu. juna 1986. Miroslav Antić je bio pesnik koji je godinama brusio svoju poetiku. Bio je pesnik tinejdžera . Antić se obratio šefu smjene sa molbom da. Odobrovoljeni šef smjene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću.pesnik koji se usudio da poetski rafinirano piše o njihovim prvim ljubavnim iskustvima i problemima. Međutim. za poeziju u prvom redu. recimo u svojoj zbirci "Horoskop" koju posvećuje svom sinu s molbom da nikada ne pristane na čopor . Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije. Pravi zoru kad je veče Mića Vujičić Književnik i novinar Raša Popov rekao je jednom prilikom da se tajna fenomena Miroslav Antić može odgonentnuti tehnikom "Fukoovog klatna". i te bi se informacije morale uzeti s nevericom. sastajali i tamo gdje je radio u ”Dnevniku” kao novinar. Iza nje krio se jedan nepresušan dar za mnoge oblasti. Njegove pesme su lepa književnost. U "Garavom sokaku". koje je bilo i prvo poznanstvo. prvo Jesenjinove. Rođen je u Mokrinu 1932. a poslije za film. recituje stihove. No. slikarstvo. To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu ”Triglav”. usljed narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu u Knez Mihajlovoj ulici. počeli su da se podučavaju iz navedenih vještina. Recitovao sam i ja pjesmu sličnog sadržaja. blizu bivše banovinske zgrade. ali i bestseleri koji se čitaju i na plaži i u školskoj učionici. Sam Antić je govorio da je živeo stotine godina. Antić je recitovao Jesenjinovu pjesmu ”Pismo ženi” da bi se tome recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pjesmom ”Šemsa”. o čijim je pesničkim i astrološkim dostignućima najstudioznije i najbolje do sada pisao Antićev zemljak Raša Popov. koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac. Lako je iz njegovih pesama uočiti koliko je voleo život i koliko se trudio da od njega uzme sve što mu se nudi. Mika Antić je uspevao da bude dostupan svakom čitaocu. a poslije svoje. Najčešće u kafanama. njegovoj poeziji i burnom životu. iako priveden. održavao sam bliske odnose sa Antićem.

rekao sam u pesmi "In memoriam". godine u severnom Banatu. bar đacima u školi. slika koje sam izlagao. On pokazuje da je sjajan pesnik. još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao. To nije laka stvar. ali Antić. opet su tu pametne filozofske maksime koja obeležavaju Antićeve dvadeset dve zbirke poezije. a studirao u Beogradu. "Treba se setiti očima. Zanimljivo je kako se klasik naše književnosti prilagođava žanru. I u svim ostalim svojim pesmama". moraju da uče i život pisca. priča postaje ljubavna romansa. S pojavom Olje. a u znamenitoj ediciji "Svi pisci sveta". u selu Mokrinu. nagradu Sterijinog pozorišta. bavio se vodovodom i kanalizacijom." . Recimo: uređivao list "Ritam".. dramskih tekstova. Roto roman "Stepenice straha" objavljen je 1973. glumio u jednom lutkarskom pozorištu. glavni junak Vuk ima haklberijevski problem. kubikaš na pristaništu. filmova koje sam snimio. Ima čak 3225 bibliografskih jedinica! Tinejdžerski roman "Stepenice straha" potvrđuje Rašinu tezu o fenomenu "Fukoovog klatna" čiju je tajnu Mika očigledno znao i mogao bi s delimično odgonetne tajnu tog mudrog svaštara i zaljubljenika u svaki atom života. simpatičnu profesorku muzike koja je od onih karaktera za koje se ne zna šta su. To je prvi (avanturistički) nivo priče. Umesto ruže na njegovom grobu 159 . što nije za najavu pisca nego za šaputanje. mornar. ali se njegovi roditelji svađaju. Goranovu nagradu. Svejedno. ona je još jedan arhetip biser u roto dramaturgiji Mike Antića. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Ipak. onakvu kakvu bih želeo. U svojoj autobiografiji Mika kaže: "Rođen sam 1932. pozorišni reditelj. ili uređivao Zmajev "Neven". bio konferansije. No. Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju koja bi poslužila. ali i literarni zanatlija. Zlatnu arenu za filmski scenario. obrađivao drvo.. koja pravi zemljotres u srcu glavnog junaka. Živim u Novom Sadu. mogao bi da bude sjajna metafora karaktera ovog neverovatnog čoveka čija bibliografija. jedan od najinteresantijih podataka vezanih za ovaj sočni i bogati životopis svakako je podatak da je Antić napisao i jedan ljubavni roto roman.. godine u "Novinsko-izdavačkom preduzeću Forum" iz Novog Sada. U stvari. To je čista moja biografija. jer ni svoj život nisam naučio. Dve "Nevenove". nažalost. radio kompresorima. Ostalo.. ja svima kažem da pravu biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. A radio sam svašta. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. ali da ipak nije dovoljno videti. Jednu za životno delo u poeziji za decu. liči na telefonski imenik. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Ja bih bio najgori đak. umem da napravim krov. Miroslav Antić u priču uvodi Bobu. čak i pravio lutke. fizički radnik u pivari. Tražeći izlaz za Vuka. kao da piše roto roman iz tri poteza. Ovo je knjiga koja ne odudara previše od ostalih romana iz edicije "Svi pisci sveta". renesansna ličnost s hiljadu zanimanja. I u "Stepenicama straha" Miroslav je Antić. Bio zidarski pomoćnik. bez preterivanja. gde sam išao i u osnovnu školu. reportaža u novinama.. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Njegovog junaka ne zlostavlja otac kao Haklberija Fina. a koje su tako lepo kocentrisane u zbirci "Horoskop". To je ljubavna priča o odrastanju tinejdžera Vuka Pavlovića koji na moru pokušava da osvoji visoku i strmu morsku liticu koja je već usmrtila nekoliko ljudi. Piše roman u jednom dahu. ako nikome drugom. jer oni. Roman "Stepenice straha" koji je reprintovan u sklopu sabranih dela Miroslava Antića koje je objavio novosadski "Prometej".. Imam i neke nagrade i priznanja. Već na prvim stranama stoji da ljudi obično gledaju u nešto. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu. Sedmojulsku nagradu Srbije.figurama i rimama. pod podnaslovom "Ljubavni vikend roman". Boba je i drugi roditelj i potencijalna ljubavnica. vodio televizijske emisije. držeći se pravila vikend romana. Ali.

24.pesma. U svemu što je takao. sem Australije. Više od knjiga čitao je ljude. posejao je tragove svoje genijalnosti i u "pobočnim umetnostima": na filmu. u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". On je sve to zvao . U samrtnom času. uistinu. Antić je bio neponovljiv i postao. iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag Miroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa. koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Rečnik Vojvodine". mirisao trave. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Antić se preselio u legendu. u pozorištu.1932 .činio je to sa prevelikom strašću.Novi Sad. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika. samo u pisanom obliku. Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu. Živeo je više života. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste. I potpisivao kao Pesnik.Milan Živanović Na današnji dan pre sedamdeset godina u Mokrinu je rođen neponovljivi Miroslav Antić. a ceo radni vek proveo je u "Dnevniku" i bio njegova "prva violina" Miroslavu Antiću (Mokrin. savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja. Još za života je bio mit. tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku". a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj. a ko se više kreće nego novinar. za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu"). Iz Ulice Mihala Babinke broj 1. Krećući se u svim vremenima i prostorima. unjkavi govor. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj. To je ta njegova trajna i tajna veza: Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Oni koji su o Antiću "znali sve" iz kafanskih priča i naklapanja. preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom. Da ne govorimo o novinarstvu. lažna slava. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura. Antić nije hteo u kalup. razumevao ptice. 152 izdanja Antićevih knjiga. grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo. hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli. slikarstvu.1986) ne treba nikakva lakirana biografija. prigodan tekst. U njoj Antić nije čuo zvezde. i onda kada je promišljeno pravio. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. osećao moć zemlje. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet. najmanje osam.3. Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" . Antić je znao da kaže: . kultna ličnost.Sve je stvoreno iz kretanja. pesničko u svom biću. uradio svojom rukom. 14. Sve što je uradio potpisivao je kao pesnik. a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio.6. 160 . kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak. u biografiju.

Uvek! Ima jedna nevolja Sadik Šehić Uspomena na pjesnika Miroslava Antića Pjesnik Miroslav Antić dva puta je učestvovao na nekadašnjoj Republičkoj kulturnoj manifestaciji ”Kikićevi susreti” (1980. Ta pjesnička noć ostala je nazaboravna za sve one koji su imali tu privilegiju da se u tom času zadese na Seir-čardaku.. posjeti Gradačac. odmah poslije Mostara. Bio sam dvadeset dana u bolnici. Dolazim svojim kolima sa ženom i dva najmlađa sina. i naravno da ga željno očekujemo u našoj sredini. ”prije nego što odem preko reke”.a. Čvrsto obeća da ćemo mu javiti tačan datum kada se budu održavali naredni ”Kikićevi susreti”. godine na starom Gradu na Konaku ”Zmaja od Bosne”. pa Vas molim da me shvatite. pr. Biću u Gradačcu nekoliko dana na svoj račun. kada je rekao ”da je Gradačac grad u kome se morao roditi pesnik”. Zahvaljujem Vam se na pozivu.) u Gradačcu. To je bio svojevrsni pjesnički festival koji je trajao sve do pjeva prvih horozova! I poslije te pjesničke noći sa Seir-čardaka.) Fazlić i ja sa porodicama ostali još dva dana za svoju dušu. Rekao je još i ovo: ”Moram se složiti sa nobelovcem Ivom Andrićem.Tom Antiću vredi se vraćati. Čekali smo i čekali. Meni se prošli put kod Vas toliko svidelo. Drugarski pozdrav svima Miroslav Antić. Ta noć ostaće nezaboravna i za ovdašnjeg legendarnog konobara rahmetli Mandžu koji je te večeri posluživao pjesničke velikane. odakle puca krasan pogled na ravnu Posavinu. da smo Haso (Hasan.. i 1982. maja do dva popodne. da bi se u tom iščekivanju pojavio poštar na ”kolibriću” sa telegramom 161 . Među pjesnicima. i savest. negdje oko pola noći našla se pjesnička bratija da se onako za svoju dušu ispjevaju i raspolože. I slijedećeg tamo majskog dana 1983. gore na Seir-čardaku. nalazila se i naša divna pjesnikinja Nasiha KapidžićHadžić.” Pred Hotelom Banje Ilidža u Gradačcu tog 12. Ima jedna nevolja. i lekar. dosta loše sam prošao februara. kao da je slutio da mu je to i naše posljednje druženje u Gradačcu. Ja ću doći u Gradačac 12. pored ostalih. pa Vas molim da mi rezervišete jednu trokrevetnu sobu.maja 1983. kako mi je rekao na rastanku. godine stiže pismo sa ovim sadržajem: ”Dragi drugovi. Ona mi je i šofer. Zato i ne smem bez žene da se krećem na daleke puteve. da bi potom dodao ”to je grad u koji moraju dolaziti pesnici”. čak tamo do kasabe pjesnika nezaboravnih stihova o sevdahu i neimaštini Muse Ćazima Ćatića. ali nevolja je u tome što ne znam koji je hotel. tog lijepog maja 1982. Ja snosim troškove boravka moje dece i žene. I tako prebirajući po sjećanjima i uspomenama na pjesnika Miku Antića i na njegov boravak u Gradačcu i druženje sa ovom pjesničkom ljepotom od čovjeka.godine čekasmo u dva popodne Miku Antića. Inače. iz tog prelijepog maja hiljadu devetstotina osamdeset i druge Miroslav Antić je izrazio želju da se opet i još jednom. Srce. Već tada mi je kazao koliko je Gradačac ”divan i lep gradić” i da bi to mogla biti druga ”pesnička Meka”.

oprosti. 162 . Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali. a onda prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno. oprostite što ne mogu doći. biće mi lakše da zaboravim ako znam da me se neko seća. izvini. Za lep uspeh Kikićevih susretima. Zato i hoću da noćas podelimo ovu poslednju krišku ćutanja i sažvaćemo je svako nad svojim krilom alapljivo i gladno. Na Mikinom grobu svirala je tužna muzika čuvenog vojvođanskog tamburaša Janike Balaša.ove sadržine: ”Dragi drugovi. ne zove se sreća. sakri pod pazuh smotuljak moga daha. Biće mi lakše ako znam da smo skuplje plaćeni tamo gde smo se besplatno delili. presedećemo još koji nestrpljivi sat. nego tamo gde smo se pogađali i prodavali. Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna ova mala čekaonica između lutanja i lutanja? U redu. mi smo se divno poznavali. Vama domaćinima i svim mojim drugarima srdačne drugarske pozdrave Vaš Mika Antić” A vijest da je prestalo da kuca to bolno pjesničko srce silno je rastužilo njegove gradačačke drugare i sve poklonike lijepe pisane riječi ne samo Kikićevog Gradačca i Posavine. Inače. ako misliš da se ova stanica zove sreća. Zaista. tužno da tužnije nije moglo biti! Uspavanka na domaku svitanja I Kad umrem. jer moje bolno srce ne da mi da se pomerim iz kreveta.

Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad odjednom tako sam. ovakve kao tvoje. malo crnje i belje. Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad sav tako vreo kao jug kad se lišće i novine kovitlaju u krug i vetar pločnicima rominja i luta. mala zabludela subota sa zhiponom od taftanog praskozorja i brošem uličnog fenjera od prekoputa. Kapetana sam bacio u more i sad na svoju ruku napuštam dokove siguran da ima bezbroj neznanih strana sveta i dobrih dalekih luka. Nisu me udavile kreolke juga u bedrima i svili. ili se dosadno lupao u vozovima zevajući u jednolike stanice uz prugu. Moj život je veliki bezazleni brod što o kamenje krvavi bokove i muče po ostrvima zarivajući rogove jarbola suncu ispod struka.Ostani tako i ćuti. ili. Nikome nisam kupio srce od kolača 163 . a svuda pružene ruke. Jedan brodolom više ili manje. fijakerom niz drum stari. A tako je važno što nisam otputovao. Ja uvek više ponesem iako suviše dam i uvek nekako ostanem nerazdeljen. Savim mala. ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova. na primer. Pogledaj: pod oknom trg. za mene ionako ne menja stvari i nema uticaja na moju dugu. mala drolja . svejedno.subota u krznu od inja.

Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavačice šarenila sa patent . da sam bar jednom u tišini nekakvih oblaka ili stanova bio za čas plavlji nego svi aprili. Moj život je veliki bezazleni brod. Sedi tako i ćuti. Pogledaj: pod oknom lađe. I veruj. Odlaze u svoje meblirane zalive da sruše jarbole butina i skinu jedra veša. a ja. preobraćen u primitivca koji sve dočekuje čelom i sve oseća rukama. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima. Pogledaj: pod oknom nebo izvrnulo dlan. Oprosti što te gazim poljupcima i psovkama milovanja budim iz sna. I sav sam divalj od sreće što sam izneo glavu i prošlih i budućih krvoprolića. ja bih ostao plav i ne bih se ovamo vratio. zagrcnut od vazduha i pića. kuvam ručak u kompasu i nikad nisam prenoćio u istim lukama. Pozdravljaju se našminkane fabrike mleka koje su nadojile deset hiljada prolaznika u ovim gradovima. onda bar budimo kako treba goli od zvezdanih visina do dna. da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima. Ali ako smo se već u ovoj čekaonici života poskidali goli.čarapama i prstenjem od lima. Oprosti što ne umem ništa bolje da ti kažem sad kad se voli. 164 .i nikom oči pozlatio.

Ja znam sva svratišta i zavetrine. Bunovna čekaonica u kojoj nema vremena da dosadi i zaboli.udovice gde vas teraju da se skidate pred slikama pokojnika.šiparice čiji poljupci imaju ukus maminih saveta i ostavljaju na koži stidljive tragove. Tako bih želeo da svi usne jedan veliki i topli san. i budoare . Kad umrem. poslednji put uoči brodoloma. gde kad se probude ostavljaju samo oblike svoga tela u vrelom zadahu posteljine i pljuju na pod. ne umem ništa belje sad kad se voli. na isti ukus nežnosti i topline. 165 . pred ogledalima i psima. Jedva ću stići pre odlaska da se umijem u tvojoj kosi i osmehnem loman. i mokre u vedro ispod umivaonika. gde se istim lažima iz dana u dan ispisuje ista bespomoćna hronika. a ne umem. Hteo bih toliko toga da ti kažem. i garsonjere . gde su pretplaćeni na sigurnost. i perući se prskaju na tavanicu i zidove. Moja ljubav je stanica. I ovi prolaznici sto se mršte i odvlače sa noćne smene u trećerazredne hotelske sobe brakova.matore frajle gde vam skrušeno prostiru pred noge pragove i čuvaju u patosu cvrčke kad dođe zima. i ćumeze .lete trotoarima papirići sunca kao pregršti rumenih makova.

Sleteće najbliža sijalica kao gladna muva da mi posiše ušećerene zenice radosna što se iskrala od svojih lakomih rojeva. I ista odela za rođendane. a nebo su. Svi se polako prodaju u bescenje. pa do u nedogled: sazvežđe zuba.skotrljaće se sa trepavica dve kapi lepljive tame na dno mog prozračnog vida. verovatno. Ulevo: ruke se prodaju na metar. Ovde ničega nema. Udesno: sve sami trgovci i spomenici. Ovde ničega nema. samo nekoliko kapi moje sestre u parkovima starim. 166 . Čak i ptice polako poručuju veštačke vilice. ali sam uvek želeo da od ovog grada čudo sazidam sa bezbroj zvezda zakovanih na dovratke umesto kućnih brojeva. samo nekoliko grama moje majke kad jesen na trgovima uzre. izmislili tek onako uzgred nekakvi pitomi i licemerni besposličari. Odavde. Možda je dobro da znaš: ja ništa nisam umeo da zidam. Misliš da nisam video čime male trave ujedaju svoje uvele matere za požutele evenke grudi? I misliš da se nisam pravio da ne primećujem i da su mi sva neba bela? Ovde su suze od domaćeg likera i krv od kamilice. I ista odela za opela.

ko bi se drugi setio da sam sit malih crnih bogomolja sa napuklim vilicama i zelenom svećom od zvezde u kaljugama oblaka na zvonicima. uostalom. 167 . I trpimo se zadovoljni beznačajnim kupovinama i umiremo kraj toga i zbog toga. Tako želim da se rastočim svim žilicama i utolim krezubu žeđ vidicima. pred kojima se nadahnjujemo za male podvige kad se u rezervoarima vilica gorivo smeha isprazni. nek se skotrlja mesec na belu skazaljku druma i otkuca limenom glavom dobodošlicu mesečaru. obojene i luksuzno pakovane Ostalo je sve jednostavno do podlosti: travama prskaju kičme i iz asfalta se čuju prodorni zeleni krici. Uspavanka na domaku svitanja II Kad umrem. nemilice trošeći razmenjen u sitniš onaj svoj najveći praznik. Odnesi me bolje onamo gde se veče taloži u obrvama šuma i reka brsti plićake u sevaru. Posle svega: još malo odnegovanog poverenja u kravlje oči pretrpanih izloga.po izboru. Ko bi se drugi. a sijalice su rumene kao obrazi seoske dečurlije i vrlo pažljivo lakovane.

Od svanuća do večeri i neprestano tako: od večeri do svanuća. na ovom groblju predveče zaključavaju kapiju kao da je to internat u kojem se vaspitavaju bubuljičave šiparice. I našminkani. Na ovom groblju. svi se tu uzalud igraju velikih šarenih igara u svom predelu paučine. daleko. ali ima razlike između mraka i mraka. zauzeti svojim beznačajnim važnostima. Možda mi nećeš verovati. sa prikačenim medaljama osmeha i opasačima građanskog reda. Ovo je grad bez hramova. Odnesi me bolje daleko nekud. gde je jesen već zalutala neprimetno i meko do članaka u prozeble barice. odeveni u nakaradne uniforme banalnosti. zamisli. Tu se sve rešava do brutalnosti jednostavno u frizerskim salonima življenja i niko ne niko ne oseća koliko je ponekad važno pomoliti se mojim i tvojim obešenim šakama. Ogledala su odavno jedine ikone istaknute kao transparenti nad kolevkama i rakama. dele okolo svoje ohladnele poljupce i ljuljaju se na konopcima prolaznosti od vrtoglavice zvezda do vrtoglavice trava. 168 . kad pogureni i sitni.Nema smisla da me na prevaru spuštaš u četvorougaonu čeljust ovih profanih raka. I sasvim im je dosta.

A kad su došli na svet. a ustvari. pravdaju se pred sobom i licemerno teše posle neuspelih parada prosečnosti i tišine. Otečeni topovi matera Ispalili su niz butine salve njihovog vriska. 169 . Od svanuća do večeri i neprestano tako: od večeri do svanuća. pa su jedini izletali glavom i sanjarili a drugi izletali nogama i trgovali u letu. i guše se od smeha kašljući i psujući sto nisu razumeli fatamorgane mogućnosti i bespomoćno ostali da reže do smrti sa velikim prosedim glavama zadimljenim od snova i prašine. ponekad. izgledalo je kao da se nešto važno događa. samo je neko negde izdahnuo srebrn smotuljak vazduha a oni su ga udahnuli i zadržali u grudima do onog sledećeg koji treba da primi štafetu. i ujedaju se od smeha. tegleći povrće nerazumljivog laskanja i lišće malih nastranosti i dobroćudnosti sa velike pijace svakidašnjice u začešljanim korpama i obrijanim zembiljima glava. izgledalo je kao da se nešto važno događa među ljudima. zavučeni u sigurnost zavetrina i streha. škripe zubima od smeha. kad se poskidaju do golotinje obeshrabrene iskrenosti. Kad su došli na svet.plove niz ove ubuđavele pučine kraj smešnih mrtvačkih sanduka kuća. I samo ponekad.

I priložimo suzu i novčić za spomenike onima koji su širili ruke i padali usijani kao horizonti kad sviće i do zuba pijani od ravnoteže. Daljina se presijava kao krvoproliće. Hajde da razdrljimo revere i nateramo vetrove da se postide dok reže.Sad od svanuća do večeri i neprestano tako: od večeri do svanuća. ako boga znate šefe. odgonetaju smisao zavezanih čvorova ptica i nikako da prokljuve šta to ostaje na nebu posle njihovog leta. I večito tako: niz prazne ulice porazbijane kao napukli snovi. kasarni i katedrala celog sveta. kraj javnih nužnika. Dole poštovane šlemove! Pomolimo se suncu i kiši. niz krčme u kojima se muze crveno mleko utehe. kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice? 170 . Šefe. Otvorite nam ovaj zakovani prozor. i zavide im u sebi zbog kose od granja i trepavica od trava. niz kasapnice u kojima se prodaju mlevene ljubavi. I gube vreme gledajući kako se ribari posle velikog lova pred zoru vraćaju kućama i ramenima se guraju sa drvećem. tegle za jednolike ručkove isto lišće i povrće u začešljanim korpama i obrijanim zembiljima glava.

Ima nekad. a sve vreme nam se činilo da smo se divno poznavali. Nekome krila. Sme se sve sto se ne sme. pa moras nov san da stvaras. pa nam je neko veče zivotinjski drago. U toj se pesmi zivi slobodno. I sme se vise od svega! Jedini: nemoj da rastes za inat i tebi i meni do kraja ove pesme. Možda smo iskreno mislili da je to stanica: sreća.. Sme se sve sto se ne sme.Ako ima vremena. do kraja ove pesme. Mastas. ne sanjaj ga u mraku Dotrci blize zori.ostaje zauvek tako. Ako znaš da si bio pre mnogo hiljada godina. i porušio Troju. Najsrecniji su oni koji su teski navise. I svaki put kad te slome. U njoj i najvece cudo prestaje da bude cudo. 171 . pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom.. pa se poneka stara noć dugo seća naših prljavih prstiju u krvi i poljubaca koje smo u pola cene prodavali. lepo i ludo.. Otvorite širom sve skretnice i blombirajte kočnice. Isturi hrabro i divno prkose detinjaste i lazi i sebe samog. Pa šta ako nije sreća? Možda se mi nikada i nismo poznavali. Da radis sve naopako. I sve sto zmureci smislis ostace zauvek tako. Nekom zabranjuju zvezde. jer sve sto pozelis kad zazmuris . Samo jedno te molim: pokusaj da ne rastes ni mrvu svima za inat. Mozes da izmisljas. Na pragu ove pesme tako se divno bori i kad namignes samo i osmehnes se polako Izbroj u sebi do deset i to u vecnost pretvori. Ima nekad. a ni sami ne znamo zašto je drago. I laste Ja ne zabranjujem nista.. i sagradio Balbek.

Ti to izbegavaš obmane. Pitaš se: gde je kraj? Na kraju tvoga pitanja. i boravio u svetlosti. kneze moj. uobličićes beskonačno Skoljka je zena. Pitaš se: šta je cilj? Tvoja spremnost da kreneš. Ne. I zamisao: već doživljaj. Atlantide i mastodonata.ako se sećaš reptila. Kad uobličis misao. Neko bi mislio: sanjariš. ko ti može oduzeti taj deo biografije? Pitaš se: šta je suština? Biti moguć u nemogućem. i u nekoj budućnosti zaboravio kapu. i semenka: već plod. I odluka: već dejstvo. A veruj: u svakoj zeni postoji nesto hranljivo. Neko ima kljuc za nju i otvara je u prolazu 172 . Najsrećniji su oni koji su prvi razumeli da je temelj: već krov. I htenje: već saznanje. Najsrećniji su oni koji su teški naviše. ko ti može oduzeti taj deo biografije? Valja u sebi odgajiti ogromnu plodnost vere da bi se shvatio smisao i pravi početak čoveka. I pogled u nebo: već krilatost. Ako znaš da si leteo van sunčevog sistema i prestizao vreme. Ko ne uma da izmisli ne ume ni da opstane.

I da od njenog mekog tela ostane malo gorke skoljke. zeljan skoljki. Jer sta ce njemu ljuske. Na nekom srebrnom posluzavniku. . Izlomice sve nokte. I onda ode dalje za nekim novim skoljkama. ali nema sta drugo da jede. Gleda u njene krhotine i kao da uziva u njenom ugibanju. . i on ih jede dok drugi ozbiljno misle da on u njima uziva.mozda: tek tako. 173 . I mucice se. placa svom svojom staroscu da mu ih drugi otvore i donesu. Onda je baca. Pred neku srebrnu smrt. U neko srebrno vreme. I ostavi je da se susi na suncu. jer on to tako jednostavno i tako prirodno cini.mozda: iz ciste obesti.mozda: bezazleno sasvim.. naravno. Ljudi. Neko ne voli skoljke. Ti znas da sam ja onaj koji skoljke prevari da su ptice i kad se razmasu krilima svojih ljustura da polete. Raskrvarice usta dok to otvara. A neko. iz zanata. Onda je srce. vikace: nije to ta skoljka. kneze moj. A neko nikad nece imati kljuc. – ulazim u njih precizno kao zrno. I ostavi je da se muci na suncu. I kad otvori skoljku i kad je napokon posrce. zar je to ono sto sam hteo? Neko baci skoljku o kamen i polupa je.

stvarno. Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja. kneze moj. I nemam obične grehove. Mozda bih. I – mi se zajedno mucimo. Ja govorim o potomcima mog potomstva. 174 . Mozda bih oko tog zrnca sam sebi sagradio skoljku kakvu ti ne razumes: skoljku neba i zemlje. Zavoli moju senku što se tetura niz mokri da. I nemam obične sreće. i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode. Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove. Bolje da si mi doneo obicnu mrvu peska. Ili uzglavlja. na cigareti. uz njega umeo samo da sanjam. Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše. sto obasjava svet. Ti nista ne razumes. I – mi zajedno radjamo po malo bisera. Ja govorim o porodu. Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun. Sutra nas mogu sresti ponori.I – mi zajedno trajemo. I mozda bih oblagao to zrno dobrotom bozanskog. i mozda bih ga ugojio u dragi kamen svog sna i ne bih njime ukrasio srce nijedne druge skoljke. Svejedno: lepo je nemati plan. jastuk za dvoje Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn.

one se smeškaju blago i nekuda nas vode. ili javno prokleti.Čak i kad se čini da ih mi nekud vodimo. Budi uz mene kad odem. potpuno neprimetni. 175 . Bićemo tamo negde možda suviše voljeni.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful