Donald Dejvidson (Donald Davidson

)

PARADOKSI IRACIONALNOSTI 1

Pojam iracionalnog delovanja, verovanja, namere, zaklju­ čivanja ili emocije je paradoksalan. Jer iracionalno nije čisto neracionalno, nešto što leži van oblasti racionalnog; iracional­ nost je promašaj unutar sfere razuma. Kada Hobs (T. Hobbes) kaže da samo čovek ima »privilegiju apsurdnosti« on sugeriše da jedino racionalno biće može biti iracionalno. Iracionalnost je mentalni proces ili stanje — racionalni proces ili stanje — koje je krenulo pogrešnim putem. Kako je to moguće? Paradoks iracionalnosti nije tako jednostavan kao prividni paradoks u pojmu neuspešne šale ili lošeg umetničkog delà. Paradoks iracionalnosti izvire iz onog što je sadržano u našim najnovijim načinima opisivanja, razumevanja i objašnjavanja psiholoških stanja i događaja. Sofija je zadovoljna što ume da veže čvor. U tom slučaju njeno je zadovoljstvo nužno rezultat njenog verovanja da ume da veže čvor i njenog pozitivnog vred­ novanja ove veštine. Mogu se dobiti dalja i nesumnjivo dublja objašnjenja, ali ona neće potisnuti ovo koje je izneto, budući da ono proizilazi iz činjenice da je neko pod određenim uslovima zadovoljan. Ova se namera mora objasniti nečijom željom da položi ispit i nečijim verovanjem da će učenjem Korana na­ pamet povećati svoje šanse za polaganje ispita. Postojanje ove vrste objašnjenja razlogom jeste konstituitivni oblik ispoljavanja namera, intencionalnih radnji, i mnogih drugih stavova (at­ titudes) i emocija. Takva objašnjenja objašnjavaju racionalisanjem: ona nam omogućuju da događaje ili stavove vidimo ral. Prethodna verzija ovog članka održana je kao Ernst Jones predavanje pred Britanskim psihoanalitičkim udruženjem 26. aprila 1978. godine. Dr. Edna O'Shaughnessy komentarisala ga je i imao sam korist od njenih informativnih primedbi. Za dalje korisne sugestije takođe dugujem Dagfinn-u Follesdal-u, Sue Larsonu-u i Richard-u Wollheim-u.

141

zumnim sa tačke gledišta vršioca radnje (agenta). Aura racio­ nalnosti, odnosno uklapanja u neki racionalan obrazac, na taj način postaje neodvojiva od ovih pojava, bar toliko dugo dok se one opisuju psihološkim terminima. Kako u tom slučaju mo­ žemo da objasnimo, ili čak dopustimo kao moguće iracionalne misli, radnje ili osećanja? Psihoanalitička teorija, uzeta u obliku u kome je razvijena od strane Frojda (Freud), tvrdi da pruža pojmovni okvir unu­ tar koga može da opiše i razume iracionalnost. Ali mnogi filo­ zofi smatraju da u Frojdovoj misli postoje fundamentalne gre­ ške ili zbrke. Iz tog razloga ja ovde razmatram neke elemente njegovih shvatanja koji su često napadani, elemente koji se sastoje od nekoliko vrlo opštih doktrina koje su bitne u svim etapama Frojdovog zrelog spisateljstva. Na osnovu analizira­ nja problema na kome se zasniva objašnjenje iracionalnosti, zaključujem da bilo koje zadovoljavajuće gledište mora obuhva­ titi neke od Frojdovih najvažnijih teza, kao i da su ove teze slo­ bodne od pojmovne zbrke ukoliko se izlože na dovoljno širok način. Možda treba da bude naglašeno i to da je moja »odbra­ na« Frojda usmerena na samo neke od njegovih ideja, i to one koje su na pojmovnom, a ne na empirijskom ekstremu tog ne­ jasnog spektruma. Mnogo od onog što se naziva iracionalnim ne vodi para­ doksu. Verovatno bi većina ljudi smatrala da je iracionalno za bilo koju osobu da pokuša da se popne na Mont Everest bez kiseonika (pa čak i sa njim), kada se uzmu u obzir sve opasno­ sti, teškoće kao i oskudne nagrade koje se mogu očekivati u slučaju uspeha. Ali nema nikakve zagonetke u objašnjenju tak­ vog pokušaja ako ga je poduzeo neko ko je skupio sve činje­ nice koje je mogao, ko je u potpunosti razmotrio sve svoje že­ lje, ambicije i stavove, i delao u svetlu svoga znanja i vrednosti koje usvaja. Možda je u izvesnom smislu iracionalno verovati u astrologiju, leteće tanjire ili veštice, ali takva verovanja mo­ gu imati standardna objašnjenja ako su zasnovana na onome što njihovi zastupnici smatraju evidencijom. Smisleno je poku­ šati izračunati kvadraturu kruga ako ne znate da je to nemo­ guće uraditi. Vrsta iracionalnosti koja pravi pojmovne teško­ će nije neuspeh nekog drugog da veruje, ili oseća, ili čini ono što mi procenjujemo kao razumno, već pre nedostatak logičke povezanosti ili doslednosti u obrascu verovanja, stavova, emo­ cija, namera i akcija unutar jedne iste osobe. Primeri su pred­ viđanje ili zaključivanje u skladu sa željama a ne činjenicama (wishfull thinking), činjenje suprotno svom najboljem rasuđi142

iznesene su na različite načine. po mišljenju mnogih filozofa. psihički aparat ili psiha.vanju. Ipak. jer je izgledalo da zahteva da se misli. U svojim najfunkcionalnijim vidovima. da bi uzrokovali dalje događaje unutar psihičkog ili van njega. prev). sećanjima. pojam odgovornosti bi izgubio svoju osnovnu poentu ako bi se 2. želje pa čak i radnje pripisuju nečem manjem nego što je će­ lovita ličnost. One kritike kojima ću pokušati da se suprotstavim. verovanje u nešto što samo ta osoba smatra da je diskreditovano snagom evidencije. poriva i drugih psiholoških svojstava. Da li uopšte možemo pronaći smisao u činovima ili stavovima koji ne pripadaju sa­ mom akteru radnje? Takođe. onda kada one utiču na druge podstrukture unutar psihičkog ili su pod njihovim uticajem. takvih struktura koje se karakterišu mentalnim atri­ butima kao što su misli. daleko slabije i manje razrađe­ ne nego sama Frojdova gledišta. stavova i događaja koji karakte­ rišu različite podstrukture u psihičkoj sferi nužno je gledati kroz model fizičkih dispozicija i sila. 143 . ili bar dostupne svesti. ne samo u tome što imaju (ili se sastoje od) uverenja. na neke od sklonosti. samozavaravanje. kaže da neke mentalne pojave za koje se obično pretpostavlja da su svesne. Englesku reč mind koja se obično prevodi kao duh ili svest prevodio sam sa psihičko. kao u intencionalnoj rad­ nji. na koju ću se osvrnuti samo delimično. to se može postići samo uz velike teškoće. psihičko (mind) 2 sadrži izvestan broj polunezavisnih struktura. pa stoga i različitom od nje. delovi psihačkog su u svojim bitnim vidovima slični samim ljudima. ova nesvesna mentalna stanja i događaji slični su svesnim uverenjima. Drugo. One su. Pokušavajući da objasne takve pojave (zajedno sa mno­ gim drugim. kao što sugeriše Sartr (Sartre). Prvo. kao što sam već rekao. zahtevaju mnogo više odbrane nego što je to moguće postići. mada se u suštini mogu svesti na dve vrste. Treće. željama. Ovakav način prevoda je mnogo bliži psiho­ analitičkom kontekstu (prim. Dodatna doktrina. naravno) frojdovci su tvrdili sledeće: Prvo. shvatanje da se psiha uopšte može podeliti. žudnjama i strahovima. često je tretirano neodrživim. u stvari nisu svesne. želje i sećanja. čak i u redukovanom ob­ liku. pa i ako uopšte mogu biti dovedene do svesti. već i u tome što se ovi faktori mogu kombinovati. ona. Nadam se da će se svako složiti da se sve ove doktrine mogu naći i kod Frojda i da su one bitne za njegove teorije.

Charles Taylor. Prema tome. Richard Wollheim — James Hopkins. Ali sa druge strane. Vol-I. Videti. Frojd je hteo da proširi oblast pojava koje su podložne objašnjenjima razlogom. elektromagnetizma. Alasdair Maclntyre. tiče se objašnjavalačke metodologije na kojoj se sve ovo zasniva. Routledge. S jedne strane psihoanalitička teorija proširuje domašaj teleološkog objašnjenja ili objašnjenja razlogom otkrivajući moti­ ve. ed. Frojd je hteo i da njegova objašnjenja pruže ono što objašnjenja u prirodnim naukama često obećavaju: uzročne opise koji omo­ gućuju kontrolu. tu i tamo su ukazivali na to da psihoanalitičke teorije pokuša­ vaju nemoguće time što žele da psihološke pojave (koje zahtevaju objašnjenja u terminima razloga) podvedu pod kauzalne zakone: oni misle da ovo objašnjava. ponekad se čak dešava da jedan deo (segment) štiti sebe od svo­ jih sopstvenih sila (misli) 3 . Frojd je u velikoj meri po­ većao broj i raznolikost pojava na koje se može gledati kao na racionalne: ispada da imamo razloge za naša zaboravljanja. žudnje i namere koje ranije nisu bile prepoznavane. Drugi skup nevolja. Philosophical Essays on Freud. Ovi delovi bi tada zamenjivali ličnost: svaki deo postao bi mala žena.činovi i namere odvajali od ljudi i umesto toga pridodavali polunezavisnim delovima psihičkog aparata. izgleda da postoje dve neusaglasive tendenci­ je u Frojdovoj metodologiji. Minneapolis. arbitra ili diktatora. 'Motives and the unconscious'. U takvom raspoloženju on na mentalne do­ gađaje i stanja primenjuje termine uzete iz hidraulike.). zavarava­ ju jedna drugu. 1982. Ono što je nekad bio nepodeljeni psihički aparat pretva­ ra se u bojište na kome se suprotstavljene sile bore. čovek ili dete. London. Frojdovu stalnu upotrebu metafora uzetih iz drugih nauka onda ka­ 4 da govori o psihičkom. Kako su napomenuli Irving Talberg (Irving Thalberg) i drugi. Scriven (Uni­ versity of Minnesota Press. Mekintajer (Mclntyre) i Piters (Peters) koji su filozofi. mada povezan sa ovim prvim. ed. kao što se često zapažalo. Primarni vršilac radnje može izgle­ dati kao neka vrsta predsedavajućeg. 144 . U tom smislu. Irving Thalberg. Za primer videti: Antony Flew. S jedne strane. Cambridge University Press. Zato nije iznenađujuće to što su se pojavile sumnje u pogledu toga da li ove metafore mogu da se iskoriste za jednu doslednu te­ oriju. u Minnesota Studies in the Philosophy of Science. Flu (Flew). 4. 1958. neurologije i mehanike. 1965. 1965. Tulmin (Toulmin). The Un­ conscious. The Explanation of Beha­ viour. H. Feigel i M. Routledge. ali ne opravdava. London. prikrivaju informacije i smišljaju strategije. je­ zičke omaške i preterane strahove.

recimo izvođenje telesnih vežbi. Appendix 1. Pri povratku kući učini mu se da grana možda viri iz živice i tako još uvek predstavlja pretnju za neoprezne šetače. Ono što treba objasniti jeste radnja. 293. p. David Hume An Inquire Concerning the Principle of Morales. Mnogi filozofi uočili su obrazac objašnjenja razlogom. Selby-Bigge. Tek tada možemo da razmatramo iracionalnost. Sve što je akter radnje ovde uradio. ed. 1957. zato što je bolest neugodna«. vraća se u park. i ponovo postavlja granu u njen prvo­ bitni položaj. on će spremno odgovoriti. bilo je razumno izaći iz tramvaja i vratiti se u park. nema mesta za razloge i propozicionalne stavove. potrebu ili stav vr5 Oval primer potiče. The Clarendon Press. bilo je ra­ zumno ukloniti taj štap. i da je postojala želja da se eliminiše ova opasnost. napomene Frojdovog članka.6 Ovaj obrazac nam je toliko blizak da propuštamo da primetimo svu njegovu tananost. mora postojati ako nešto što osoba čini treba uopšte da se računa radnjom. cilj. U svom minimalnom vidu ovo objaš­ njenje zahteva dva faktora: vrednost. u njima vlada slepa uzročnost. Ukoliko je on posle ponovnog razmi­ šljanja počeo da veruje da štap u živici u stvari predstavlja opasnost. Pod pretpostavkom da je čovek verovao da štap predstavlja opasnost ako leži na stazi. iz 23. L. Notes upon a Case of Obsessional Neurosis. (izuzev saplitanja o granu) učinio je to zbog izvesnog razloga u svetlu koga je odgovarajuća radnja bila razumna.a sa druge strane da tretira ove iste pojave onako kako se sile i stanja tretiraju u prirodnim naukama. Ali u prirodnim naukama. Da bih vrednovao ove optužbe protiv psihoanalitičke teori­ je želim prvo da iznesem deo onoga što smatram da je korektna analiza normalne intencionalne radnje. U svakom od ovih slučajeva razlozi za radnju kažu nam šta je vršilac radnje video u svojoj radnji.5 Pomislivši da ova grana može ugroziti druge. A. Pod uslovom da je čovek želeo da izvadi štap iz živice. Hjum (Hume) ga je sažeto izrazio: »Pitajte nekog čoveka zašto upražnjava telesne vežbe: on će vam odgovoriti zato što želi da održi dobro zdravlje. mada ne sa ciljem koji sam mu ja dao. bilo je razumno ukloniti štap iz živice i vratiti ga na­ trag na stazu. Šetajući po parku neki čovek se spotakne na granu koja leži na stazi. i time daju objašnjenje radnje. Oxford. Ako zatim pitate zašto on želi zdravlje. kao što sam rekao. 145 . On silazi iz tramvaja u kome se nalazi. on je podigne i baci u živicu pokraj staze. oni pokazuju nameru sa kojom je on delao. Takvo obja­ šnjenje.

i par verovanje—želja koji pruža razlog sa druge strane. i verovanje da delajući na način koji treba obja­ sniti on može podupreti ostvarenje relevantne vrednosti ili ci­ lja. što može da objasni zašto on upražnjava ove vežbe. Prvo. Drugo.šioca radnje. razlozi koje vr­ šilac radnje ima za delanje moraju biti. moraju biti povezani na dva veoma različita načina da bi pru­ žali objašnjenje. ili delati u skladu sa svojim stavom. Verovanja i želje imaju sadržaj. objašnjenja razlogom sadrže jedan suštin­ ski uzročni elemenat. Ali mi takođe vidimo da Frojd može da se brani u jednoj važnoj tački: ne postoji inherentni konflikt između objašnjenja razlogom i uzro­ čnog objašnjenja. verovanja i strahova zasniva se na prostom logičkom izvođenju (koje se bez sumnje obično ne primećuje) iz nekih drugih verovanja i stavova. žudnji. mora postojati logička veza. i ovi sadržaji moraju biti takvi da impli­ ciraju da postoji nešto vredno ili poželjno u vezi sa radnjom. mada bez sumnje postoje ira­ cionalne radnje koje se zasnivaju na njoj. jer neki uzročni odnosi između uverenje— želja parova i radnji ne daju objašnjenja razlogom. a mi želimo da žetva bude dobra. (Još jednom. Tako čovek koji nalazi nešto što je poželjno u zdravlju. ukoliko uopšte treba da predstavljaju objašnjenje radnje. Ono što može biti rečeno o intencionalnoj radnji moguće je proširiti i na mnoge druge psihološke pojave. Pošto uverenja i želje jesu uzroci radnji za koje su oni i razlozi. sama namera mora biti uzrokovana že­ ljom da se poseduje taj* prokelj i uverenjem da će njegovom krađom doći do posedovanja tog prokelja. imaju jedan racionalan elemenat u svom jezgru. Ako neka oso­ ba namerava da ukrade malo prokelja. nadamo se kiši zato što veruje­ mo da će kiša pomoći žetvu. nada. emocija. Mi strahujemo od siromaštva zato što verujemo da će nam ono doneti stvari za koje smatramo da su loše. većina naših že­ lja. (Ova kom­ plikacija nas se ovde neće ticati. i veruje da će ga telesne vežbe učiniti zdravim. tada bilo da ona ostva­ ri svoju nameru ili ne. ali ne i dovoljna. može da zaključi da postoji nešto poželjno i u telesnim vežbama. Oba ova uslova za objašnjenje razlogom nužna su. bilo da jesu ili nisu iracionalne u nekom daljem smislu.) Slično. logički ili racionalni aspekt namere je jasan. da će kiša pomoći dobru žetvu verujemo na osnovu indukcije 146 . to je upravo ono što vodi jednom od paradoksa iracionalnosti.) Toliko analiza radnje razjašnjava zašto sve intencionalne radnje. razlozi na osnovu kojih je on delao. ovi razlozi moraju igrati uzročnu ulogu u nasta­ janju radnje. Radnja sa jedne stra­ ne.

to da postoje akratski postupci. ako takva stanja ili događaji mogu biti iracionalni. 147 . Prema svojoj vlastitoj proceni ova druga pobuda preteže nad prvom. loši ili budalasti postupci mogu biti objašnjeni jedino neznanjem. U svakom od ovih slučajeva postoji logička veza između sadržaja različitih stavo­ va i uverenja i onoga što oni uzrokuju.) Lako je zamisliti da čovek koji se vratio u park da skloni granu u njen prvobitni položaj na stazi shvata da njegova radnja nema smisla. (Aristotel je takvo ponašanje nazvao slučajem akrasije. Sokrat je tvrdio da pošto niko ne bi po svojoj volji delao suprotno onome što on zna kao najbolje. kada se sve uzme u obzir. Ali naravno. Ovo se često nazi­ valo paradoksom. To je doktrina čiste racionalnosti. on ide protiv svoje vlastite najbolje procene.ili zato što smo to čuli ili čitali. dopustite mi da joj dam ime: Platonov princip. Prema Platonu. Pošto gledište da intencionalna radnja ne može biti suštinski iracionalna stoji na je­ dnom kraju kontinuuma mogućih gledišta. Ukratko. Zaključak do ove tačke jeste da već samo označavanje psi­ hološkog stanja ili događaja kao takvih. motiv koji se sastoji u tome da će ga povratak koštati vremena i muke. ovaj elemenat racionalnosti ne može ih sprečiti da u isto vreme budu manje nego racionalni. čovek može da deluje protiv svojih vlastitih interesa (ra­ cionalnije procene). Posmatrajte slučaj neke radnje gde vršilac. Ali on takođe ima i motiv da se ne vrati. On ima motiv da pomeri štap. Prema ovoj dok­ trini. alternativni termini su »neuzdržljivost« ili »sla­ bost volje«. Problem objašnjenja takvog ponašanja dovodi u zabunu filozofe i moraliste bar od vremena Platona. i tako dalje. povlači ono što je slo­ bodno nazvano propozicionalni stav. i stoga određeni elemenat racionalnosti. Na suprotnom kraju je Medejin princip. on ipak delà prema prvoj. ali samo pod uslovom kada određena spoljna sila savlada njegovu volju. ali Sokratovo gledište je paradoksalno samo zato što poriče ono što svi mi verujemo. delà suprotno onom što on veruje da je bolje. To se zapravo dešava u slučaju kada Medeja moli svoju vlastitu ruku da ne ubije svoju decu. Ako je Sokrat u pravu — ako su takve radnje eliminisane na osnovu logike pojmova — tada nema ničeg zbunjujućeg u vezi sa činjenicama koje treba objasniti. garantuje relevantnost ob­ jašnjenja razlogom. nai­ me to da štap može da ugrozi nekog prolaznika. Sokrat (ili Pla­ ton) ipak su zaoštrili naš problem: postoji konflikt između standardnog načina objašnjavanja intencionalne radnje i ideje da takva radnja može biti iracionalna.

u pita­ nju je pre postojanje svesnog i nesvesnog znanja. a u Aristotelovoj analizi delatni subjekt nije svestan alter­ nativa. N o w is weakness of the will possible?. sam termin je podesan s obzirom da ukazuje kako je volja onog koji delà slabija od spoljašnje strasti. 148 . Jedno takvo shvatanje slabe volje je danas široko rasprostranjeno. Ako uopšte za nešto treba kriviti aktera radnje. kada se sve uzme u obzir. ako se ne vrati u park moći da uštedi vreme i napor. pri čemu delanje zavisi od toga koji je deo znanja svestan. i kao takvi nisu radnje za koje bi se akter mogao smatrati odgovornim. u našem prime­ ra on želi da uštedi svoje vreme i napor. ili. Pa ipak. koje su pred njima stajale otvorene. jer po Aristotelu. to je čudna doktrina pošto implicira da akratijski postupci nisu intencionalni. Sa stanovišta aktera. ovo nisu jedine situacije: one ne pokrivaju one slu­ čajeve u kojima se ocrtava agresivno ponašanje onih koji intencionalno delaju iako su svesni. već zato što se nije dovoljno snažno odupreo tom izazovu. za one slučajeve u kojima akter radnje istovremeno ima dobre razloge da deluje ali i da se uzdrži od delovanja. da su postojale i bolje mogućnosti. u Donald Davidson. Kada se sve ovo ima u vidu postaje jasno da ni Medejin princip ni Aristotelove analize ne važe za slučajeve pravog kon­ flikta. gubeći aktivan kontakt sa svojim znanjem da će. Essays on Action and Events. Ma­ da je akter delanja naprosto pronašao razlog svom delanju — strast ili impuls koji nadvladava njegovu racionalnu procenu — mora se reći da ovaj razlog uopšte nije njegov. ili strast osvete kojom je vođena. On ne može da deluje u skladu sa obe želje. Oxford University Press. Aristotel je sugerisao da je slabost volje rezultat neke vr­ ste zaboravljanja. Akrate imaju dve vrste želja. kao i one druge za koje je Medejin princip prikladniji. dobre razloge da deluje u dva međusobno 7. to nije za ono što je uradio. Međutim.Njena ruka. London. Moraliste je posebno privuklo ovo gledište koje sugeriše da je snažna odlučnost da se delà ispravno sasvim dovoljna da se prevlada svako iskušenje. kao da ga je neka druga osoba pokrenula. Postoje određene situacije za koje je Aristotelova analiza podesna. prevladava Medejinu volju. Jer kada Medejin princip deluje namera nije prisut­ na. kao što želi i da pomeri granu.7 Pod uslovom da se pomenuta teza prihvati. nije u stanju da do kraja razume svoj problem. što izlazi na istu stvar. Ovde se u potpuno­ sti ne radi o konfliktu između svesne i nesvesne želje. njegova je aktivnost posledica jednog uzroka koji je došao od spolja. Za dalju diskusiju o ovim tačkama i reference videti moj rad. 1980.

a loše kršiti ih. niti uobičajeno potiskujemo određene relevantne informacije ili progonimo ne­ ke od naših želja u podzemlje. Uobičajeno se susrećemo sa si­ tuacijama u kojima smo prinuđeni da donesemo odluku. Za ličnost koja činjenički procenjuje da ima podjednako dobre razloge za i protiv neke radnje ne treba misliti da je upletena u protivrečnost. ove rečenice ne mogu. već zašto nije delovao na dru­ gi. ako se uzimaju na prirodan na­ čin. ili rasipanje vremena jeste zamerka protiv te radnje. zamerka koju treba razmotriti zajedno sa drugim razlozima koji idu u prilog toj radnji. po njegovoj vlastitoj proceni — kada se sve uzme u vidu — mnogo bolji način. Težište objašnjenja se ne stavlja na pitanje zašto akter delà onako kako delà. Odavde sledi da se moralni principi. mada akter radnje ima dovoljno razloga da čini ono što čini.isključiva pravca. da izraze univerzalne iskaze kao što su »sve laži su loše« i »svi postupci koji pružaju zadovoljstvo su dobri«. činjenica da neka radnja izražava laž. i njegova radnja može biti objašnjena ukazivanjem na uverenja i želje koje je uzrokuju i daju joj svrhu. Za svaku izvršenu radnju i njeno naknadno obrazloženje. Rešenje ove zagonetke u vezi sa logikom praktičnog rezonovanja leži u priznanju da se principi vrednovanja ne mogu korektno izraziti u formi »lagati je loše«. ko je bez svoje krivice dao protivrečna obeća­ nja. Dodatno objašnjenje posebno zahteva ona vrsta ponašanja u kojoj subjekt odlučuje da deluje protiv svojih racionalnih procena. Kao i svako intencionalno delovanje. Ali. postoji nešto što se može reći u korist 149 . ili kršenje obe­ ćanja. i naj­ bolje odlučujemo onda kada nam pođe za rukom da kontrolišemo sve relevantne razloge za i protiv. Upravo postojeći razlozi ponašanja nam omogućuju da ustanovimo nameru (cilj) sa kojom delà. on po vlastitim shvatanjima ima bolje razloge da delà na drugi način. postoje slučajevi kada treba lagati zbog nekog mnogo važnijeg razloga. ili sudovi koji odgovaraju željama ne mogu izraziti rečenicama kao što su »loše je lagati« ili »dobro je pružati zadovoljstvo«. Po mnogim moralnim teorijama ovo je puka protivrečnost. jer sve laži nisu loše. Jer jedan te isti postupak može biti loš ili dobar u zavisnosti od toga da li je lažan ili omogućuje zadovoljstva. To jest. uraditi nešto loše ako uradi nešto dobro. tada će neko. Ili da uzmemo jedan je­ dnostavniji slučaj: ako je dobro držati obećanje. Takve situacije su suviše poznate da bi zahtevale neko posebno objašnjenje: mi normalno nismo paralisani kada se pred nas postave suparnički zahtevi.

kad se sve uzme u obzir. čisto formalni opis onog što je iracionalno u akratskom postupku jeste to da akter radnje ide protiv svog vlastitog prin­ cipa drugog reda.i protiv te radnje. složili smo se. imajući u vidu sve činjenice. nije bila tako jaka kao njegova želja da uradi nešto drugo. sa onim što procenjujem. ja treba da učinim A. pojavljuje se teškoća (zagonetka) u vezi sa njihovim objašnjenjem. Pošto logika ne može da mi kaže šta da učinim. objašnjenje mora zadržati jezgro Platonovog principa. iako njegovo ponašanje može biti iracionalno sa naše tačke gledišta. a to ne protivreči nekondicionalnoj proceni da treba da učinim B. a ako želim da održim obećanje osobi B moram biti na Bora Bori u to isto vreme. prosta dedukcija mi može reći. a ipak ispunim obećanje osobi B. Do čisto unutrašnje protivrečnosti dolazi samo pod uslovom da ja takođe smatram — što u stvari i činim — da treba da delam u skladu sa mojim naj­ boljim procenama. kako to možemo da objasnimo? Takvo objašnjenje mora. Jer prva procena je čisto kondicionalna: u svetlu moje celokupne evi­ dencije. ono ne mora da bude iracionalno sa njegove tačke gle­ dišta — bar ne na način koji postavlja problem za objašnjenje. da određenog datuma moram biti u Adis Abebi. tada. Sa druge strane. da treba da delà kad se sve uzme u obzir. Niti ova iracionalnost postaje očigledna ako dodamo da ja procenjujem da. Ovakav opis izgleda da zadovoljava oba uslova: postoji. ali logika ne može da mi kaže šta od toga da uradim. Jer da bismo objasnili njegovo ponašanje treba samo da ka­ žemo da njegova želja da učini ono što smatra da je najbolje kada se sve razmotri. nije jasno ni u kom smislu bi jedna ili druga radnja mogla biti iracionalna. da je najbolje ili neophodno. Ali ako neko sa znanjem i namerom delà suprotno svom vlastitom principu. Tako čovek koji se vraća u park da skloni granu ima razlog: da otkloni opa150 . Ako akter radnje ne usvaja princip da treba da delà na osnovu onog što pod postojećim uslovima smatra da je najbolje. inače je radnja savršeno racionalna. treba da održim obećanje osobi A. shodno onome što smatra da je najbolje. inače radnja nije intencionalna. sadržati neke crte koje prevazilaze Platonov princip. govorimo o konfliktu tek onda kada su ovi razlozi za i protiv tako jaki da stoje u bliskoj ravnoteži. Ako želim da održim obećanje dato osobi A. to je očigledno. normalno objašnjenje razlogom za akrasijsku radnju. Samo kada njegove postupke možemo da opišemo upravo na ovaj način.

da vrati granu u njen prvobitni položaj. On ima normalan razlog za potrebom da poseduje ovo uverenje — ono mu pruža zado­ voljstvo. Ono što njegova želja da ima ovo uverenje čini racionalnim jeste to da je sledeći iskaz istinit: On veruje da ima dobro oblikovane listove. Do iracional­ nosti dolazi onda kada njegova želja da se vrati učini da on ignoriše ili pogazi svoj princip. Međutim. I ovde ne postoji poricanje toga da on ima motiv da ignoriše svoj princip. Ali ako celo objašnjenje njegovog usvajanja ovog uverenja jeste da on ima potrebu da veruje to. a mo­ žda i nemoguće. možda čak i veoma jako. Jer želja da se veruje u ne­ što nije evidencija za istinu tog verovanja niti mu daje racio­ nalnu podršku na bilo koji drugi način. Prvo je došlo do razmatranja u korist premeštanja grane. Vršilac rad­ nje je tada smatrao da kada se sve uzme u obzir on ne treba da se vrati u park. Ali čineći ovo on ignoriše svoj princip delanja shodno onome što misli da je najbolje kada se sve stvari razmotre. tada je njegovo usvajanje tog uverenja iracionalno. što je model za najjednostavniju vrstu ira­ cionalnosti. da on želi. Jedan drugi i jednostavniji primer razjasniće celu stvar. jednostavan kakav jeste. on nije razlog protiv samog principa. Ovo ne racionalizuje njegovo verovanje: ja imam lepo oblikovane listove. Kada je dat njegov princip da treba delati u skladu sa takvim zaključkom. i tako kada se po­ javljuje na ovaj drugi način. i razloga za sam princip. Iracionalnost se zasniva na distinkciji iz­ među razloga za usvajanje određenog principa. Recimo da ovaj motiv objašnjava činjenicu da on propušta da -delà shodno svom principu. Jer mada je njegov motiv za ignorisanje vlastitog principa bio razlog za ignorisanje tog prin­ cipa. Jer želja da se grana premesti pojavljivala se u odluci da se to učini dva puta za redom. Pretpostavimo da neki mladić jako čezne za tim da ima lepo oblikovane listove na nogama i da ga to dovede do toga da veruje da ima lepo oblikovane listove. U nekim slučajevima iracionalnosti neverovatno je. razmatranja koje je po vršiočevom mišljenju bi­ lo manje važno nego razlozi protiv vraćanja u park. ono što je racionalno za nje­ ga da čini bilo je normalno da se ne vrati u park.snost. za vršioca radnje da bude potpuno svestan 151 . ili delanje sho­ dno tom principu. To je slučaj mišljenja u skladu sa željama a ne sa činjenicama (wishful thinking). To je tačka na kojoj se iracionalnost pojavljuje. on je kao razlog irelevantan i za princip i za radnju. naime. ovaj model po­ seduje složenost koja je zamračena putem višesmislenosti fra­ ze »razlog za verovanje«.

Mladić može znati da veruje da ima lepo oblikovane listove jedino zato što želi da u to veruje. možda je isključeno da je on toga zaista sve­ stan. baš kao što i čovek koji se vraća u park da premesti granu može shvatati i apsurdnost i objašnjenje svoje rad­ nje. kao što smo videli. Ali procena da neko stanje stvari jeste poželjno. Verovanja mogu biti iracionalna baš kao i sa­ mo rezonovanje. i tako ne može sam od sebe objasniti ili ugroziti iracionalnost (one vrste koju ja opisujem). Kad neko »zaboravi« da je danas četvrtak zato što ne želi da izvrši neku neprijatnu dru­ štvenu obavezu. ovo su uzroci koji nisu razlozi za ono što uzrokuju. Ličnost je iracionalna ukoliko je zatvorena za no­ ve razloge i ukoliko. Jasno je da uzrok mora biti mentalan u sledećem smislu: on je stanje ili događaj sa propozicionalnim sadržajem. Ova vrsta iracionalnosti može da se pojavi svuda gde je racionalnost na delu. pri prihvatanju određenih verovanja ili stavova. Tako kod mišljenja u skladu sa željama a ne činjenicama. ne samo da propozicionalni sadržaji različitih uverenja i želja stoje u podesnim logičkim relacijama jedni prema dru­ gim i prema sadržajima verovanja. Mogu li postojati drugi oblici ira­ cionalnosti? Ovo sporno pitanje nije jasno. želja uzrokuje uverenje. Mada su iracionalne radnje nekontrolisane. kauzal­ na relacija ostaje. Moja teza do sada jedino kaže da mnogo uobi­ čajenih primera iracionalnosti može biti okarakterisano činje­ nicom da postoji mentalni uzrok koji nije razlog. U standardnim objašnjenjima razlogom. ali taj uzrok nema logičke osobine. stvarna stanja uverenja i želje uzrokuju objašnjeno stanje ili događaj. U slučajevima iracionalnosti koje smo diskutovali postoji mentalni uzrok koji nije razlog za ono što uzrokuje. dok logička relacija biva izgubljena ili iskriv­ ljena. ili da bi bilo poželjno. stavova i namera koje oni pomažu da objasne. Ako ptica leteći uzrokuje uverenje da ptica leti (ili da avion leti) problem racionalnosti se ne postavlja. Ova karakterizacija pokazuje put ka jednoj vrsti objašnjenja iracionalnosti. i ja ne tvrdim ni­ šta u vezi sa tim.svega što se zbiva u njegovoj psihi. mogu postojati iracionalne namere za aktualno ili potencionalno delovanje. nije razlog da se veruje da ovo stanje postoji. nije u stanju da izvede akomodirajuće promené u svo152 . Pokazuje se da su mnoge želje i emocije ira­ cionalne ako se objašnjavaju mentalnim uzrocima koji nisu nji­ hovi razlozi. Ali u mnogim slučajevima nema logičke teškoće u pretpo­ stavci da vršilac radnje zna šta se zbiva. U slučaju iracionalnosti.

željama i namerama. on mora biti razlog. Međutim. nužno gubimo dodir sa onim što je potrebno da bi se objasnio element ira­ cionalnosti. 153 . Jer iracionalnost se pojavljuje jedino pod uslovom odgovarajuće racionalnosti: tj. kada je uzrok opisan u ne-mentalnim terminima. što u pomenutom primeru nije slučaj. posebno značajna za analizu percepcije ili memorije. koji su objašnje­ ni samo u terminima njihovih fizičkih ili fizioloških osobina se ne mogu uzeti (proceniti) kao razlozi. Iracionalna ličnost računa sa razlozima koji ne stoje u osnovi dovoljnog razloga. ili kao bilo šta što se odnosi na iracionalnost. ne obazirući se na njegov mentalni status u vidu određenog ve­ rovanja ili drugog stava — ako ga isključivo shvatamo kao silu koja utiče na svest a da nije identifikovana kao deo svesti — ta­ da nećemo uspeti da objasnimo iracionalnost pa čak ni da je opišemo. ukoliko ga imamo. Ali mi još uvek ostajemo izvan jedinog jasnog obrasca objašnjenja koji se primenjuje na mentalno. Oni događaji. Tako smo suočeni sa sledećom dilemom: ako uzrok promišljamo na neutralan način. Men­ talni ili psihološki događaji su baš takvi jedino pod uslovom određenog načina opisa. verovanja ili emocije sa elementom racio­ nalnosti koji je inherentan opisu i objašnjenju takvih pojava. Kao što smo videli. uopšte ne postoji teškoća u objašnjavanju mentalnih događaja pozivanjem na neurofiziološke ili fizičke uzroke: ova činjenica je na primer. Međutim. Ako su događaji uzročno — posledično povezani. jer ovaj obrazac zahteva da uzrok bude nešto više od pukog kandidata da postane razlog. konfliktni uzroci. Sada vidimo kako je moguće usaglasiti objašnjenje jedne iracionalne radnje. Slepe sile spadaju u kategoriju ne-racionalnog a ne iracionalnog. Za objašnjenje mentalne posledice potreban nam je mentalni uzrok koji je takođe i ra­ zlog za ovu posledicu. Zato uvodimo mentalni opis uzroka koji postaje kandidat da preuzme ulogu razloga. mada.jim preostalim verovanjima. ova posledica ne može biti slučaj iracionalnosti. budući da su u isto vreme i neuro­ fiziološki a konačno i fizički događaji koji se mogu prepoznati i identifikovati unutar ovih oblasti jedino kada su dati neuro­ fiziološki i fizički opisi. Tako smo na jedan preliminaran način tretirali jedan paradoks iracionalnosti. Ili bar tako izgleda. ostaju takvi bez obzira u kom rečniku izaberemo da ih opišemo. kada i uzrok i posledica imaju sadržaje koji poseduju onu vrstu logičkih relacija koje tendi­ raju da budu ili ne budu razlozi. sada se pojavljuje jedan drugi izvor paradoksa iracionalnosti koji se ne može tako lako ukloniti.

najbolji.8 Ukoliko to nije slu­ čaj razara se poenta analogije sa društvenom interakcijom. Ja baš želim da istaknem sliku preklapajuće teritorije. Možda bi trebalo da naglasim da formulacije kao što su »podela psihičkog«. Da bi konstruisao strukturu tražene vrste. određeni deo psi­ hičkog aparata mora pokazati veći stepen neprotivrečnosti ili racionalnosti nego što se pripisuje celini. jedan koji nalazi da je izvestan pravac delovanja. Moja želja je prouzrokovala vašu žudnju i radnju mada ona nije razlog vaše žudnje niti razlog po kome delate. Na pri­ mer. ako ćemo uopšte objašnjavati iracionalnost. put za objašnjenje bi bio raščišćen da smo pretpostavili dva polu-autonomna odeljka psihi­ čkog aparata. Vi sa žudnjom bacate pogled na moj cvet i ula­ zite u moj vrt. »segment«. Društvena interakcija pruža jasne i nedvosmislene slučajeve za ovo.) Mentalne pojave mogu uzrokovati druge mentalne pojave i onda kada nisu razlog za njih. Ovđe kao i na drugim mestima. mogu da zavedu ako sugerišu da ono što pripada jednom odeljku ne može pripadati i drugom. u želji da vas namamim da uđete u moj vrt ja tamo uzga­ jam lep cvet. Tamo nisam pominjao deljenje psihičkog jer je na tom mestu analiza bila više deskriptivna nego eksplanatorna. izgleda da moramo pretpostaviti da se psihičko može podeliti u kvazi-nezavisne strukture koje dejstvuju jedna na drugu na načine koje Platonov princip ne bi mogao ni da prihvati ni da objasni. Posebno sam zainteresovan samo za odbranu ideje o podeli mentalne strukture na pregratke. njihovoj stalnosti i etiologiji. moj vrlo apstraktan prikaz podele psihičkog aparata odstupa od Frojdovog. Zaista. i pri tom mogu da i dalje zadržavaju svoj karakter mental­ nog pod uslovom da su uzrok i posledica adekvatno razdvojeni. itd. i drugi koji podstiče razli­ čite tokove delovanja. Ideja je sledeća. Setite se analize akrasije. Ali ja sugerišem da se ova ideja može primeniti i na po­ jedinačan psihički aparat i na ličnost. i za argument da je ovaj postupak nužan ukoliko želimo da objasnimo opštu for­ mu iracionalnosti. ako su delovi psihičkog do izvesnog stepena nezavisni. Ovo se može dogoditi u slučaju kada se uzrok i posledica pojavljuju u različitim svestima.Postoji. kada se sve uzme u obzir. »deo psihičkog«. tada se može razumeti kako oni mogu da pruže utoči­ šte protivrečnostima i da međusobno reaguju na ravni uzročnosti. pri čemu ne postoje nikakve zagonetke niti nužno bilo kakve iracionalnosti. Posebno nemam ništa da kažem o broju ili pri­ rodi psihičkih ođeljaka. 154 . (Vi možda čak i ne znate za moju želju. način na koji jedan mentalni uzrok mo­ že inicirati drugi mentalni događaj a da pri tom ne bude nje­ gov razlog. međutim. Međutim. Na obe strane — strani trezvenog procenjivanja i strani nekontrolisane namere i radnje — postoji po- 8.

Jer konkurentske želje ili vrednosti koje akrasija zahteva sama po sebi. elementi među kojima postoji zna­ tan stepen konzistentnosti tako da jedan element može da dejstvuje na drugi u modalitetu ne-racionalne uzročnosti. očekivanja. budu­ ći da se delimično moraju pokoravati svojim vezama sa svetom ne-mentalnih sila. Ali os­ taje otvoreno pitanje u kojoj meri funkcionisanje psihičkog apa­ rata može biti redukovano na stroge determinističke zakone do­ kle god se ove pojave identifikuju u mentalnim terminima. Ovakvo uređenje scene ostavlja još mnogo toga neobjašnjenog. međusobno uklopljenih uverenja. Ovde bih posebno naglasio da podeljen psihički aparat ostavlja otvoren prostor za takva dalja objašnjenja i pomaže da se razreši pojmovna napetost između Platonovog principa i problema razjašnjenja iracionalnosti. a delimično svom karakteru koji je menta­ lan i usmeren na propozicionalni sadržaj. po mom mišljenju. zamenjuje ga čisto i mnogo bolje kauzalno objašnjenje koje predstavlja veli­ ki napredak u nauci jer se može uopštiti putem zakona. kako ona obja­ šnjava preduzetu radnju. kao kod Medej inog principa. a bez sumnje. Podela koju predlažem po svojoj prirodi i funkciji ne od­ govara antičkoj metafori o bici između vrline i iskušenja. A dru­ gi razlog je u sledećem. Ono što se traži su uređeni elementi unu­ tar svakog psihičkog odeljka. ulazimo u oblast bez objedinjenog i koherentnog skupa konstitutivnih principa: upotrebljeni pojmovi moraju biti tretirani kao mešoviti. mada otvara i nova pitanja.državajuća struktura razloga. Jer u onoj meri u kojoj Platonov princip propu­ šta da objasni funkcionisanje psihičkog aparata. jer želimo da sa­ znamo zašto se ova dvostruka struktura razvila. Dopuštanje određenog stepena autonomije psihičkih regija. i njene psihičke posledice kao i metod lečenja. Ove stvari direktno se oslanjaju na važno pitanje koja se vrsta zakona ili generali­ zacija može naći da važi u ovoj oblasti. kada se sve razmotri. ne sugerišu ira­ cionalnost. Mnogo toga što se dešava u tom po­ dručju nužno je uzrokovano ne-mentalnim događajima. Tu nije u pitanju nikakva drska intervencija neke čudne i strasne emocije. stavova i želja. pretpostavljanja. ili razuma i strasti. Zaista. procena određenog modela delatnosti pretpostavlja da su konkurentski činioci integrisani unutar istog psihičkog delà. u izvesnoj meri razrešava razmatrani problem. jednom kada zamislimo uzročne rela­ cije između mentalnih događaja uz delimično zanemarivanje logičkih odnosa između opisa ovih događaja. i samim tim na pitanje 155 . Zbog određenog razloga područje mentalnih pojava ne može formirati zatvoren sistem.

kao i naš. zaista. problem je i za njega kao i za druge. Kako postepeno ulazimo u detalje. što posmatrače svodi na čiste detekti­ ve. sadrži ljude sa psihičkim aparatima i motivima. da njegov svet. govor zahteva bar dva nivoa interpretacije. Opisujemo njihove namere. vršiočeve reči imaju značenje u javnom domenu. lju­ bav. ono što one znače za­ visi od tumača isto toliko koliko i od govornika. mada on često može reći šta mu je na umu. Čak ni sam vršilac radnje ne zna direktno šta veruje. Navedimo jedan primer. kao i pitanje šta govornik podrazumeva izgovarajući ih. ciljeve. Postoji jedan drugi problem koji izvire iz priznavanja polunezavisnih odeljaka unutar istog psihičkog aparata. motive i želje ljudima trudeći se da organizujemo. Kako ga treba razumeti. uverenja i vrednosti sli­ čne našima. sigurnost i uspeh. emocija i jezika — bili bismo zatrpani teškoćama. međutim. To je. ako znamo da je izgovaranjem izvesnih reči neki čovek podrazumevao da cena plutonijuma raste. Nužno je da to bude početna strategija od koje ćemo skretati kako se naša evidencija po­ većava. jer i sam govor mora biti interpretiran. Mi pripi­ sujemo uverenja. Ako zamislimo sebe da startujemo od samog početka da bismo izgradili teoriju koja bi ujedinila i objasnila ono što mi promatramo — teoriju čovekovih misli. kao i želju da izbegne bol i tugu. tada na opštem pla­ nu moramo znati mnogo više o njegovim namerama. Mi nužno pretpostavljamo da neko koga želimo da razumemo živi u našem svetu makroskopskih manje ili više trajnih fizičkih predmeta sa sličnim uzročnim dispozicijama. pred­ met koji ostavljam po strani. njihove radnje i nji­ hova osećanja u svetlu najobjedinjenijih i najrazumljivijih she­ ma koje možemo da smislimo. zato što postoji i pitanje šta go­ vornikove reči znače. Mi se nemi­ novno borimo sa ovim problemom putem strategije koju je vrlo jednostavno izložiti. Jer. ver­ balno i drugo. ili dolazimo do stvari koje su na 156 . i da on deli sa nama želju da nađe toplinu. Mi počinjemo pretpostavljajući da drugi usvajaju. Ono što interpretaciju čini teškom jeste mnoštvo mental­ nih činilaca koji proizvode ponašanje i govor. objasnimo i predvidimo njihovo ponašanje.koliko je naučna nauka o mentalnom. Ima suviše mnogo nepoznatih za dati broj jednačina. Govor ne pruža ništa neposredniji pristup ovim shemama nego bilo koje drugo ponašanje. mada izvanredno komplikovano primeniti: strategija pretpostavlja da osoba koju treba razumeti veoma mnogo liči na nas same. njegovim uverenjima i značenju njegovih reči. želi i namerava. u osnovnim i najznačajnijim stvarima.

mnoga moraju biti istinita (prema našem gledištu). Nema sumnje da se pravilo neizbežnog milosrđa u inter­ pretaciji suprotstavlja podeli psihičkog. možemo sve lakše i lakše uzimati u obzir razlike između nas i drugih. o njegovim fizičkim svojstvima. ni bilo koji od njihovih propozicionalnih stavova. Takvo jedno pripisivanje se zasniva na brojnim pretpostavkama. nećemo biti sposobni da identifikujemo bilo šta od njihovih uverenja. Cilj takve podele je bio u tome da se dopusti da u istoj psihi postoje protivrečna ili konfliktna verovanja. Značenje rečeni­ ce. nisu stvari koje nekom mogu biti pridenute izolovano od mentalnih aparata drugih pojedinaca. ali velike devijacije od realnosti i doslednosti počinju da potkopavaju našu sposobnost da opisujemo i obja­ šnjavamo događaje posredstvom mentalnih termina.jedan ili drugi način manje bitne po našem mišljenju. čvrstini i tako da­ lje. jeste čisto pojmovna ili teorijska stvar — činjenica da se mentalna stanja i događaji kao takvi konstituišu posredstvom njihove lokacije u logičkom prostoru. koja su povezana sa vodom. ukoliko bi trebalo da ih razumemo. kao i na mnogim drugim. To je stvar stepenovanja. i takve proce­ ne su najčvršće utemeljene kada postoji najveći stepen slaga­ nja. Ša druge strane. Razlog je holistički karakter mentalnog. Ali ako ne možemo da interpretiramo druge kao one koji dele sa nama veliki broj onoga što sačinjava naš sensus communis. hladnoći. sadržaj uverenja ili želje. želja. Najčešće nemamo problema da razumemo male poremećaje uprkos pozadini kojoj smo uveli­ ko naklonjeni. namera. Jasnost i uverljivost našeg pripisivanja stavova. Najbolje razumemo drugog kada smatramo da je racio­ nalan i mudar. i ovo razumevanje je ono što našim sporovima sa njim daje oštrinu. mada temeljna metodo­ logija svake interpretacije kaže da protivrečnost dovodi do ne­ razumljivosti. želje i osećanja. Ne možemo razumno pripisati nekom misao da se komad leda topi ako on ne poseduje mnoštvo istinitog znanja o prirodi le­ da. koji za nas može imati psihološkog smisla. u svakodnevnom životu vidimo da slabost ljud157 . A među uverenjima za koja pret­ postavljamo da čovek ima. skoro beskrajnim razlozima. Ono što ograničava određeni kvantum iracionalnosti. motiva i verovanja dru­ gima su tada proporcionalni stepenu do koga nalazimo da su drugi dosledni i da su u pravu. Često sasvim opravdano prona­ lazimo da su drugi iracionalni i da nisu u pravu.

Paradoks iracionalnosti koji leži u osnovi ovih problema. Pojam kvazi-autonomnog odeljka psihe. Prva osobenost psihoanalitičke teorije se otkriva u tvrdnji da psihički aparat ima dve ili više poluautonomnih struktura. čini se da omogućuje onu vrstu objaš­ njenja po kojoj neka misao ili impuls može uzrokovati drugu misao ili impuls sa kojim ne stoji u racionalnom odnosu. je sledeći: ako iracio­ nalnost objasnimo suviše dobro pretvaramo je u skriveni oblik racionalnosti. Hteo sam da pokažem da se najopštije karakteristike psi­ hoanalitičke teorije — koje sam naveo kao ono što zbunjuje fi­ lozofe i mnoge druge — mogu pronaći u bilo kojoj teoriji koja nastoji da objasni iracionalnost. treba ponovo naglasiti. ali ne i razlozi. govorim o delovima i dejstvovanjima psihičkog aparata. svrha i afekata. Pomenuti delovi su određeni u terminima funkcije. u terminima pojmova razloga i uzroka. ove posledice potom figuriraju kao uzroci. čini mi se da tu ne postoji ništa što bi zahtevalo metaforu. koga ni jedna teorija ne može u potpunosti da izbegne. Nalazimo da je ova osobina nužna za objašnjenje mentalnih uzroka koji nisu razlozi za mentalna stanja koja oni uzrokuju. Ova analogija ne bi smela da ide tako daleko da zahteva da se o delovima psihičkog aparata govori kao o nezavisnim činiocima radnji. nije ona vrsta pojma koja pretpostavlja ma­ log aktera radnje u tom odeljku. Druga osobenost psihoanalize je bila u tome što je pripi­ sivala posebnu vrstu strukture svakom odeljku psihičkog apa­ rata: ta je struktura slična onoj koja je potrebna da bi se obja­ snila uobičajena radnja. dopušta da određene događaje okarakterišemo kao da imaju neki cilj ili nameru.ske prirode — greške u imaginaciji i pristrasnost interpretato­ ra kao i tvrdoglava nesavršenost interpretiranog — sužava obim i vrstu racionalne doslednos"ti i osetljivost za realnost. Prekid razlog—relacija određuje granicu između delova psihičkog aparata. za dalje mentalne događaje. ako joj ishitreno pripišemo nedoslednost. zajedno sa Frojdom. ili na kraju. Ova osobina zahteva onu vrstu kon­ stelacije uverenja. Posebno je važno da izvesne misli i osećanja jedne osobe shva­ timo kao nešto što je u međusobnom dinamičkom dejstvu koje proizvodi posledice po principima intencionalnih radnji. Samo podela psihičkog. koja nam posredstvom primene Platonovog principa. 158 . ope­ rativni pojmovi su pojmovi uzroka i razloga. mi pro­ sto kompromitujemo našu sposobnost da dijagnosticiramo ira­ cionalnost povlačeći osnovu racionalnosti koja je nužna za opravdanje bilo koje dijagnoze. Mada ovde.

slično onima u prirodnim naukama. sposobna za još veća objašnje­ nja. Pronašli smo da je ova kara­ kteristika nužna za bilo koji prikaz iracionalnosti. postojanje jedne značajne struk­ ture u svakom kvazi-autonomnom delu. O ovoj tvrdnji nisam govorio iz razlo­ ga što sam mislio da je na relevantne primedbe nesvesnim men­ talnim stanjima i događajima odgovoreno ukazivanjem da je teorija prihvatljiva i bez njih. Moći ćemo da usaglasimo opservacije i teoriju samo ako pretpostavimo da posto159 . kritikovao sam Aristotela zato što je bez jakih razloga uveo nešto što liči na nesvesni deo znanja. međutim. Na kraju bih spomenuo tvrdnju. mnoge mentalne pojave često nisu svesne niti su lako pristupačne svesti. koji nas je naterao da shvatimo da samo pod uslovom ako pri­ znamo da postoje izvesna mentalna stanja i događaji možemo objasniti veliki deo ponašanja koje bi inače ostalo neobjašnjeno. Koncentrisao sam se na tri elementa psihoanalitičke teori­ je: podela psihičkog aparata. to jest. i ne-logičke uzročne re­ lacije između ovih delova. Očigledno je. Da bi se ova osobenost uklopila u postojeću sliku. da za razliku od normal­ nih okolnosti. On priznaje svoju iracionalnost. mi takođe otkrivamo da se asocirano verbalno po­ našanje ne uklapa u normalan obrazac. Ako je sve ovo moguće. teorija može postati sa­ mo još prihvatljivija. moramo dozvoliti izvestan stepen autonomnosti psihičkih delova. međudelovanjima u kojima razlog ne igra svoju uobičajenu normativnu i racionalizatorsku ulogu. Na to nas upućuje pretpostavka da je Frojd takav genije. zašto to radi. na primer. i zna zašto to što radi nije najbolje. da izvesni mentalni događaji poprimaju karakter čistih uzroka u odnosu na neke druge mentalne događaje i to u okviru istog psihičkog aparata. da zai­ sta ništa u opisu akrasije ne zahteva postojanje bilo kakvog nesvesnog motiva ili mišljenja.Treća osobenost psihoanalitičke teorije o kojoj smo govo­ rili je u tome. onda se ovaj opis ne može odbaciti kao neodrživ na osnovu pretpo­ stavke da su ponekad u njega uključene i izvesne nesvesne mi­ sli i želje. Akter radnje poriče da ima stavove i osećanja koja mu pripisujemo. ovi se elementi udružuju kako bi obrazovali osnovu za koherentan način opisivanja i objašnjava­ nja važnih vrsta iracionalnosti. Ako teoriji kojoj se i inače ne može prigovoriti dodamo pretpostavku o nesvesnim elementima. Oni takođe objašnjavaju i oprav­ davaju Frojdovo mešanje standardnih objašnjenja razlogom sa uzročnim međudelovanjima. Standardni slučaj akrasije je onaj u kojem vršilac radnje zna šta radi.

Iz perspektive ovih izmenjenih želja uopšte ne postoje razlozi za ove promené — razlog dolazi iz nezavisnog izvora. sasvim slični svesnim verovanjima. Paradoxes of Irationality. Zalagao sam se da se određene sheme analize primenjuju na značajne slučajeve iracionalnosti. Philosophical Essays on Freud. Međutim. mada van svesti. Cambridge. to je očigledan slučaj mentalne uzročnosti koji transcendira sam razlog (u određenom tehničkom smislu u ko­ me upotrebljavam ovaj termin). ostaje otvoreno pitanje da li ova shema predstavlja dovoljan uslov za iracio­ nalnost? Odgovor je negativan. 1982. pa shodno tome nastoji da promeni te želje. Richard Wollheim — James Hopkins. postoje i mnogi drugi sli­ čni slučajevi. Ali. ali ovi razlozi dolaze iz domena vrednosti koje su nužno spoljne u odnosu na sadržaje gledišta ili vredno­ sti koje podležu promeni. Ako uspem da se setim ne­ kog imena pevušeći izvestan ton to je zato što postoji men­ talni uzrok onome čemu nije razlog. i zasnovan je na daljim i delimično suprotnim razmatra­ njima. Jer prosti slučajevi asocijacija se ne mogu smatrati iracionalnim.je nesvesni događaji i stanja. Međutim. kao i radnji koje ih predstavljaju. Ovde imam na umu posebnu vrstu želje i vrednosti drugog reda. željama i emocijama. Uzrok promené. već su nji­ hovi prirodni pratioci. ako do nje dođe. To se dešava u sluča­ jevima kada ličnost formira pozitivan ili negativan sud za ne­ ku od njenih vlastitih želja. daleko interesantniji i značajniji su slučajevi samokritike i popravki koje smo spremni da visoko cenimo.) 160 . izgleda da te zagonetke proizilaze iz drugih problema. Cambridge University Press. i koje čak smatramo da su sama suština racionalnosti i izvor slobode. koji su. S engleskog preveo: Svetozar Sinđelić (Izvor: Donald Davidson. Teorija koja ne može da objasni iracionalnost je ona teorija koja tako­ đe ne uspeva da objasni naše korisne napore i povremene uspehe u samo-kritici i samo-korekciji. Ipak. na taj način može da bude razlog za ono što on uzrokuje. Sigurno da ovde postoje i druge zagonetke koje vrebaju. Vršilac radnje ima razloga za promenu svojih vlastitih običaja i karaktera. u knjizi. nesvesni mental­ ni događaji ne pripadaju tim drugim problemima.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful