Др АНДОН Г.

КОСТАДИНОВИЋ
професор универзитета у Београду

ОПШТА
СОЦИОЛОГИЈА
Седмо допуњено издање

Београд, 2009.

2

Др Андон Г. Костадиновић,
редовни професор Шумарског факултета Универзитета у Београду
ОПШТА СОЦИОЛОГИЈА 2009.
Осмо допуњено издање
Издавач
“Плави круг”, Београд, Булевар Револуције 82
тел. 633-066
ЗА ИЗДАВАЧА
Зона Стевановић, директор
УРЕДНИК
Весна Драгић
РЕЦЕНЗЕНТИ
Др Живко Марковић, редовни професор Шумарског факултета Универзитета у
Београду
Др Слободан Јакшић, редовни професор Факултета политичких наука
Универзитета у Београду
КОРЕКТОР
Радмила Стојковић
КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА
Душан Павловић,
pdjole123@hotmail.com
ТИРАЖ 500
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
316(075.8)
КОСТАДИНОВИЋ, Андон Г.
Општа социологија / Андон Г. Костадиновић. - 7. допуњено изд.
Београд : Плави круг, 2009 (Београд: “Желнид” ). - 373 стр. : табеле ; 24 cm
Тираж 500. - Напомене и библиографске референце уз текст.
Библиографија : стр. 297 - 302 - Регистар.
а) Социологија
ISBN 86 - 7394 - 024 - 6
COBISS. SR -Ш 112348172
©2009. Штампа - „ЖЕЛДИН“ - Београд, Немањина 6. Сва права су задржана. Ни
један део ове публикације не може бити репродукован нити смештен у систем за

претраживање или трансмитовање у било ком облику, електронски, механички,
фотокопирањем, снимањем или на други начин, без претходне писмене дозволе аутора.

4

Посвећено ћерки Александри
и сину Груји

САДРЖАЈ:
П Р Е Д Г О В О Р...........................................................................12
УВОД................................................................................................13
ПОЈАМ, НАСТАНАК И РАЗВОЈ НАУКЕ
(покушај одређења).............................................................................13

I. ГЛАВА................................................................................21
ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ.............................................21
ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ..........................................................22
1. ПОЈАМ И ПРОБЛЕМИ СОЦИОЛОГИЈЕ.....................................22
2. КЛАСИФИКАЦИЈА НАУКА........................................................25
3. ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ПОСЕБНИХ СОЦИОЛОГИЈА.......28
4. ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ДРУГИХ ДРУШТВЕНИХ НАУКА
..............................................................................................................33
4.1. Социологија и историја........................................................................34
4.2. Социологија и политичка економија..................................................38
4.3. Социологија и социјална психологија................................................41
4.4. Социологија и философија..................................................................44
4.5. Социологија и антропологија..............................................................46
4.6. Социологија и политичке науке..........................................................48
4.7. Социологија и социјална екологија....................................................50

II. ГЛАВА..............................................................................52
МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ..................................................52
МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ..............................................................53
1. НАУЧНИ МЕТОД...........................................................................53
2. МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ...............................................................55
3. ФАЗЕ У СОЦИОЛОШКОМ ИСТРАЖИВАЊУ ДРУШТВА......55
4. МЕТОДОЛОШКИ ПОСТУПЦИ ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА
..............................................................................................................59
4.1. Метод посматрања................................................................................59
4.2. Анкета....................................................................................................60
4.3. Интервју................................................................................................63

4.4. Узорак....................................................................................................65
4.5. Експеримент..........................................................................................66
4.6. Социометријска метода.......................................................................69

III. ГЛАВА.............................................................................71
РАЗВОЈ МИСЛИ О ДРУШТВУ
КРОЗ ИСТОРИЈУ...............................................................71
РАЗВОЈ МИСЛИ О ДРУШТВУ
КРОЗ ИСТОРИЈУ...........................................................................72
1. АНТИЧКА МИСАО О ДРУШТВУ................................................72
2. СРЕДЊОВЕКОВНА МИСАО О ДРУШТВУ................................78
3. СОЦИОЛОШКА МИСАО НОВОГ ВЕКА....................................81
4. СОЦИОЛОШКА МИСАО У ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА
..............................................................................................................85
4.1. Развој социолошке мисли у Југославији до Другог светског рата. .85
4.2. Грађанска социологија.........................................................................89
4.3. Социјалистичка мисао о друштву.......................................................97
4.4. Развој социологије у Југославији после Другог светског рата......102

IV. ГЛАВА...........................................................................106
НАСТАНАК РАЗЛИЧИТИХ
ТЕОРИЈА...........................................................................106
НАСТАНАК РАЗЛИЧИТИХ ТЕОРИЈА.......................................107
1. ГРАЂАНСКИ СМЕР У СОЦИОЛОГИЈИ ..................................108
1.1. Школе натуралистичког правца........................................................108

1.1.1. Механицистичке теорије.........................................................108
1.1.2. Географске школе....................................................................109
Биологистичке теорије......................................................................110
2. ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ..........................................................111
2.1. Индивидуално-психолошке теорије.................................................112
2.2. Колективно-психолошке теорије......................................................113
2.3. Социјално-психолошке теорије........................................................114

3. ШКОЛЕ СОЦИОЛОШКОГ ПРАВЦА.........................................115
4. МАРКСИСТИЧКИ СМЕР У СОЦИОЛОГИЈИ .........................116

V. ГЛАВА.............................................................................121
ЉУДСКИ РАД
КАО СОЦИОЛОШКА
КАТЕГОРИЈА...................................................................121
ЉУДСКИ РАД
7

......................................................................ТЕХНИЧКА РЕВОЛУЦИЈА.......177 8 ....................................132 4.................. Закон вредности и општи друштвени закони................ ДРУШТВЕНИ ОДНОСИ......................177 ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ – ПОЈАМ И КЛАСИФИКАЦИЈА............... ДРУШТВЕНИ ПРОЦЕСИ.............................................. ДРУШТВЕНЕ ТВОРЕВИНЕ.. НАСТАНАК ЉУДСКОГ ДРУШТВА...........158 VI... ПОДЕЛА РАДА.................156 7...... ХУМАНИЗАЦИЈА РАДА И НАУЧНО ........126 3......2..... ПОЈАМ ЉУДСКОГ РАДА.............. Вишак вредности.............................162 2.........................................................................172 7............................................................................................................................................... Општа........... Роба..................................132 5...................122 1.........................................1...171 6......... Новац и фетишизам новца...........................................................2..........................122 2...................166 4................................................. ГЛАВА.............................128 3.... ОДНОС ПРИРОДЕ И ДРУШТВА........................................................................................................150 7........... ОБЛИЦИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РАДА...............................................147 7........131 4.........................................4............................171 5....................КАО СОЦИОЛОШКА КАТЕГОРИЈА.............................162 1.........................................................130 4.................................... САДРЖАЈ И КАРАКТЕР РАДА.. посебна и појединачна подела рада..............134 6.................................. Рад..............................................3.......161 ДРУШТВО И ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ...................5.............................2..........1............138 7............. ОСНОВНЕ СОЦИОЛОШКЕ И ЕКОНОМСКЕ КАТЕГОРИЈЕ............................. ЕЛЕМЕНТИ ПРОЦЕСА РАДА........... ПОЈАМ ДРУШТВА.............145 7...............152 7...................................................173 8..................................128 3...................................... Неки аспекти дехуманизације рад .......................7..............................1.....173 VII............. Физички и интелектуални рад............. СОЦИОЛОШКИ ПОЈАМ ДРУШТВА.............................. ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ......................1................131 4. Прости и сложени рад.........................134 6.......... Закон вредности.......................................3.................6............................................161 ДРУШТВО И ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ.............162 3....... ВРСТЕ РАДА. ГЛАВА...............................155 7.......................................................................................................................157 8....2 Друштвена и техничка подела рада........ Робни фетишизам.............................. 145 7................. Производни и непроизводни рад.......................... Хуманизација рада и научно-технолошка револуција..............133 6....

.........................................................................................................208 6................199 4................................................................ Историјски развој породице............214 1..................................................... Глобалне друштвене групе..........................................187 3................................ ДРЖАВА.5.......................1............. Род..........219 2...4....................................... Појам и суштина политичких партија ....................................182 2...............183 2............................................................. НАУКА....1...3..........3...210 VIII. Настанак класе......... Појам класа у грађанској социологији..................................... ПОРОДИЦА ...................................... Основне функције породице......................................... ПОЈАМ И ЕЛЕМЕНТИ ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ.193 3..............215 1........ ГЛАВА..........................207 6.................214 1.............................................................................182 2..........................................................................................................3.2...................... Настанак и развој политичких партија............ КЛАСЕ И КЛАСНИ ОДНОСИ................224 5........................... Основни философски правци........193 3................................1...........Историјски развој религије...............................................203 5...............................................................................................................................ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ – ПОЈАМ И КЛАСИФИКАЦИЈА...........178 2.......................... Настанак теорија о настанку класа..2..............196 4.........................197 4..................................................................................................... Функције државе........................................................213 ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНЕ СВЕСТИ....... Марксистичке теорије о настанку класе...1.............................................Настанак религије..............................................1 .............2...............213 ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНЕ СВЕСТИ................................................................2......5..................196 4....................................206 6..................................1....................1.................................................................1........................ Настанак u развој философије..................... ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ.193 З..202 5..1 ......................229 9 .....................3.. Перспектива политичких партија......................................1.............. ФИЛОСОФИЈА..............................................1...... Нација.205 6................ Хорда............196 4...................................................220 3.....................Појам и елемени ............................................................................................... МОРАЛ........203 5.................222 3...... Лењиново учење о класи...............................странака............ ГЛАВА.....1............................. Увод.........223 4...........................РЕЛИГИЈА...178 1..............3.. Племе.....................214 1...184 2...............2............. Теорији о настанку државе............................. ЕТНИЧКЕ ГРУПЕ (ЗАЈЕДНИЦЕ).................................. УМЕТНОСТ...................216 2.............Настанак морала.182 2....................................1.............2...........................................................................2..............................................195 4.....................222 3..............226 IX.....

........................................282 ДЕМОКРАТИЈА И ПАРТИЦИПАЦИЈА У ОДЛУЧИВАЊУ............255 11..............СОЦИОЛОГИЈА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО...................... Аутоматизација и генеза рада................................................................ Аутоматизација захтева преврат у образовању............................................293 ........................................................................................... МЕЂУУСЛОВЉЕНОСТ ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА И ОБРАЗОВАЊА.........................ТЕХНИЧКА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ НА ПОДРУЧЈУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РАДА И СИСТЕМА УПРАВЉАЊА..............................................................263 10....................292 ЕКОЛОГИЈА И ДРУШТВО................................................... НАУЧНО .......... НАУЧНО-ТЕХНОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ......................................................................... ПУНА ПАРТИЦИПАЦИЈА И САМОУПРАВА....250 8..........2..............ПОЈМОВНО ОДРЕЋЕЊЕ.............................. ГЛАВА......248 7...................................230 1.............282 ДЕМОКРАТИЈА И ПАРТИЦИПАЦИЈА У ОДЛУЧИВАЊУ....................................................................................................................244 5.....................................263 10.. НЕКИ СОЦИОЛОШКИ ПОГЛЕДИ НА САВРЕМЕНО ДРУШТВО.... ОСНОВНА ОБЕЛЕЖЈА ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА................229 СОЦИОЛОГИЈА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО........................ Образовање за поједине струке и занимања мења слику и структуру запослених..................... О ЕКОЛОГИЈИ................ ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС .. ЕКОЛОГИЈА КАО ПРИРОДНА И ДРУШТВЕНА 10 .......................................................................................294 2..............ПАРТИЦИПАТИВНАИНДУСТРИЈСКАДЕМОКРАТИЈА ...283 1..............................230 2...... УТИЦАЈ ТЕХНИЧКО-ТЕХНОЛОШКОГ РОГРЕСА НА КВАЛИФИКАЦИОНУ СТРУКТУРУ АПОСЛЕНИХ......................................... ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС И ОБРАЗОВАЊЕ КАДРОВА........................ КВАНТИТАТИВНО НОВА ОБЕЛЕЖЈА ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА.............277 X......1... ГЛАВА..............234 3....292 ЕКОЛОГИЈА И ДРУШТВО...285 3.......................................................252 9...245 6.265 10..............................................283 2...............293 1.......... ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС И ПЕРМАНЕНТНО ОБРАЗОВАЊЕ.....................................................3.....288 XI........ УТИЦАЈ САВРЕМЕНЕ АУТОМАТИЗАЦИЈЕ НА СИСТЕМ ОБРАЗОВАЊА..238 4.....

......................329 5.............................. НАУЧНО-ИСТРАЖИВАЧКИ РАД И ОБРАЗОВАЊЕ НА УНАПРЕЂИВАЊУ ЗАШТИТЕ НА РАДУ........ КОЈА СУ РЕШЕЊА ИЗЛАЗА ИЗ ЕКОЛОШКЕ КРИЗЕ............................................................ ШТА ЈЕ „ПРЉАВА ТЕХНОЛОГИЈА”.....322 4............................................................334 ЛИТЕРАТУРА.......................304 СОЦИОЛОГИЈА ЗАШТИТЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ ЧОВЕКОВЕ РАДНЕ И ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ......................3.......... Предмет социјалне екологије... Појам социјалне екологије....309 СОЦИОЛОГИЈА ЗАШТИТЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ ЧОВЕКОВЕ РАДНЕ И ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ............................................................................................................ НАСТАНАК И РАЗВОЈ СОЦИЈАЛНЕ ЕКОЛОГИЈЕ ...............................302 3.................310 2.........ДИСЦИПЛИНА..................343 11 ... Настанак социјалне екологије.................................. ШТА ЈЕ ИЗЛАЗ ИЗ ЕКОЛОШКЕ КРИЗЕ...............................1............... ПОЈАМ ЧОВЕКОВЕ РАДНЕ И ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ (ОКОЛИНЕ) У СОЦИЈАЛНОЈ ЕКОЛОГИЈИ....310 1............336 ИНДЕКС АУТОРА.................300 3.........315 3..............................................................................................300 3..294 3....2......

политике и капитала. како вели М. пет и једанаест. које из темеља разликује “стару” и “нову социологију”. 28. Ово издање се умногоме разликује од претходних. примедбе и сугестије у односу на претходно издање упућене од стране пријатеља. колега и студената. Печујлић у “Центру социологије савременог света” налази се истраживање двоструких размера. економска. социјална карта света није више ни слична оној с почетка двадесетога века. године објавило издавачко предузеће “ПЛАВИ КРУГ” из Београда. представља измењено и допуњено издање УВОДА У СОЦИОЛОГИЈУ коју је 2001. у ствари. Геополитичка. допуна. Радикалне промене и стварање нове слике човековог света и друштва доводе до радикалних промена у различитим научним дисциплинама. Аутор је у овом издању настојао да узме у обзир све добронамерне критике. Такође се захваљује на драгоценој стручној помоћи др Живка Марковића. У Београду. с обзиром на нове процесе у развоју друштва: дојучерашњи свет рада. могућности и животна философија људи битно су измењени.ПРЕДГОВОР Књига ОПШТА СОЦИОЛОГИЈА. У поређењу са претходним издањем дошло је до преструктуирања. У свету. редовног професора Факултета политичких наука из Београда. Посебно су му драгоцене сугестије студената Шумарског факултета Универзитета у Београду којима је овај уџбеник намењен. којима остаје захвалан. али и нових делова уџбеника који се односе на главу један. редовног професора Шумарског факултета и др Слободана Јакшића. АУТОР . јануара 2009. уверења.

бројна непрекидна понављања у историјском следу догађаја. када је философија фигурирала као наука над наукама. Поједина научна знања датирају још из VII века (пре нове ере). и због слободоумног понашања. Они који се нису придржавали религијских правила. доживљавали су прогањање. нагло је подстакао развој и трасирао пут природним а потом друштвеним наукама.људску праксу за којом је дуго времена била у заостајању хиљадама година. морал. уметност). То су. када се из философије. спаљивање. иако се њени поједини елементи неких области /физика. механика. чак и својим животом. НАСТАНАК И РАЗВОЈ НАУКЕ (покушај одређења) Наука се као облик друштвене свести релативно касно појављује и настаје у односу на друге облике (религија. математика. Укупна клима. То је временски период застрашивања. механици. технологији. То је период настанка капитализма.УВОД ПОЈАМ. медицина/ појављују веома рано. физици. а посебно утицај религије на философију (нарочито у средњем веку. у техници. а најпре економски развој друштва и емпиријско искуство. Плаћали су. То је период када је наука успела да сустигне праксу човека . Нешто повољнији услови за развој науке јављају се у XVII и XVIII веку. затварање. за слободоумне идеје. умртвљења научних достигнућа и спаљивања научника у свим областима живота. Та непрекидна борба за освајање знања и . научне дисциплине. Попут философије. друштвени услови и капиталистички начин производње. геометрија. и наука је трпела велике промене. тако рећи. у периоду феудализма). Појави и настанку науке претходили су потребни услови. из њеног крила издвајају и диференцирају и осамостаљују поједине науке. То је период робовласништва.

требало би да се да нека свест. наука је преузела вођство и кренула испред праксе. Према њему. О томе постоји већи број приступа и схватања. или чак превазиђени. и зато се поставља питање да ли је могућан одговор. чиме ово објективистичко схватање истине одлази у религијске воде. приступа и критерија истине: ТЕОРИЈА 14 . Постоји. Према ОБЈЕКТИВИСТИЧКОМ схватању. сваки човек.усавршавање да се коначно достигне пракса за којом је наука заостајала остварила се у XVIII веку. човекове свести? Према овим теоријама. као и због тога што се појам истине различито схвата. ставова. Најзначајнији су: ОБЈЕКТИВИСТИЧКИ. Захваљујући производним снагама. Може се казати да објективисти схватају истину статично. у мистику. самостална од човека . потреба за решавањем круцијалних питања човека.како његове теоријске. а разлог је тај што сваки методолошки правац има своје казивање науке. Уколико то не би била човекова свест. а пракса је та која користи резултате науке. сваки појединац. Уочљиво је да се може извести да је истина релативна а не. а не човековог погубљења. Човек током свог развоја открива нова поља у животу и свету. Тиме је остварена могућност техничког и друштвеног прогреса. и она је таква. апсолутна. да она буде присутна за коју истину важи. Када је у питању појам науке. чему доприноси укупан развој и ширење посебних и појединачних дисциплина. то би била нека посебна свест. наилазимо на многа схватања. СУБЈЕКТИВИСТИЧКИ и ДИЈАЛЕКТИЧКО-МАРКСИСТИЧКИ. она је независна. Према субјективистичком схватању истине. његових хтења. мистицизам. Истина је саставни део човека и. противречна искуству и емпиријским чињеницама које нису заувек заковане. а шта неистина. тако и практичне делатности. Поставља се питање: дали истина може постојати независно од човека. истина је присутна у стварности. по коме је човек мерило знања. чиме доскорашњи ставови о стварности бивају употпуњени или замењени. Наука је у философији човека. како објективисти мисле. долазећи до нових сазнања чињеница. Посве супротно схватање објективистичком јесте СУБЈЕКТИВИСТИЧКО. а то ће рећи натприродна (божанска) свест. утврђује шта је истина. то није људска свест. али је независна. да би нешто важило као истина. чије је истине свесна. постоји већи број теорија.

будући да се ради о различитим потребама и интересима.САМООЧИГЛЕДНОСТИ. 1992. и представља корисност за наше животе. стр. и релативна. различитим емоцијама и различитим нивоима образовања и културе. иду у другу крајност. 3 Ибид.2 МАРКСИСТИЧКО схватање истине је супротно објективистичком и субјективистичком. Али је та стварност. „марксистички приступ у поимању истине указује на чињеницу да истина не постоји „по себи”. како пренаглашавају. О томе каже М. и апсолутна. истиче: „Једна идеја је истинита утолико уколико се верује да је корисна за наше животе”. Она је објективна. немогуђно је одредити појам науке уколико се не разграничи научна од других врста знања (религијских. Један од оснивача прагматичне теорије. стр. јер код појединца-човека код истог предмета и о истом предмету често је различито поимање истине. 12. некад бесмислени ставови могу бити кохерентни. исказа о стварности. Објективна је јер се њена кореспонденција одвија са објективном стварношћу.1 Субјективистичка схватања превазилазе једностраност објективистичких. Али. Др Миодраг Ђорђевић. Први критериј самоочигледности полази од јасноће очигледности и извесности ставова. Међутим. Према М. критеријуми су веома различити. 12. сваки човек. Ђорђевићу. већ је она атрибут човековог сазнања. истичући непосредну јасност о стварности. став. ТЕОРИЈА КОХЕРЕНТНОСТИ И ПРАГМАТИЧНА ТЕОРИЈА. своја схватања истицањем личних критерија као јединог мерила истине. али.. на складности степена слагања мишљења и ставова. „Дерета”. исказ. Вилијем Џемс. оно елиминише њихову крајност. Прагматске теорије полазе од становишта да је истина и истинито знање корисно за човека. Београд. 1991. та кореспонденција је делимична или потпуна. „Научна књига”.дакле та стварност је различита. Социологија. а шта неистинито сазнање. Кохерентност није универзална одлика истине. Ђорђевић: „Код различитих људи. Према овом схватању.Графички атеље. Теорија кохерентности заснива своје становиште на складном мишљењу. резултат његове мисаоне (теоријске) и практичне делатности”3. па је тако веома тешко доћи до научног појма истине”. сваки појединац. могућна је произвољност. а у зависности од сазнајних стварних могућности човека. 1 Вилијем Џемс. 2 15 . сасвим различит код различитих људи . Прагматизам. Београд. утврђује шта је истинито.

друштвени интереси. . Због тога су ова знања била предмет критике античке Грчке.4 Битна одлика објективности огледа се у ИНТЕРСУБЈЕКТИВНОМ ПРОВЕРАВАЊУ независних. Дакле. класних и других интереса. Религијска знања се не могу проверавати. Дакле. нарочито вредних. пружа део истините стварности који представља реалне потребе. идеолошким и осталим знањима. 1965. ПОУЗДАНОСТ. Биле су супротстављене две стране.атеизма и теизма. интересе човека. Али. компетентних експерата за дату научну област. она су непоуздана. 16 Опширније о томе: Војин Милић. Поред наведених претходних знања. Она се разликују од религијских. уже локалних и културних традиционалних схватања. личних. „Нолит”. парцијална. што у исто време значи да мора бити лишена личних. мањкава и недовољно осветљена и поседују прегршт предрасуда. јер својом елементарном истином дају допринос усмеравању. пружају многе суптилније и дубље истине него наука. Два су захтева битна у вези са интерсубјективним проверавашем: комуникабилност сазнања. Београд. као и лично искуство и друштвени положај себе као истраживача. Она подразумева непристрасност. стр. па научник мора поћи без икаквих предрасуда. у њих се може веровати или не. као искривљена свест. Социолошки метод. групних интереса. сви научни искази. фрагментарна. ОПШТОСТ И СИСТЕМАТИЧНОСТ. Здраворазумска знања (лаичка) присутна су у животном искуству. групних. општих. личних емоција и других предрасуда. може се говорити и о уметничким. Оно што одликује научно знање. жеље. Прва карактеристика научног знања јесте ОБЈЕКТИВНОСТ. и лични. а надасве теоријски недоречена. мора се имати на уму да су та знања појединачна. она нису искуствена иако имају корен у пракси човека. Садрже неке елементе (понекад) научних знања. теоријски ставови и хипотезе се морају проверити и то би да учине независни експерти. Посве је јасно да у животу постоји велики број предрасуда. Некада нам и идеологија. то су следеће важне карактеристике: ОБЈЕКТИВНОСТ. у практичној делатности.здраворазумских и осталих ненаучних знања). преко дела. Мора се ослободити традиционалних. Понекад нам уметност. тумачењу па и предвиђању неких појава у друштву. што се огледа у језичким терминима и симболима чиме се означава 4 186. несређена и делимична. две струје .

5 Друга карактеристика научног знања јесте ПОУЗДАНОСТ. 17 .јасност. посебне или појединачне. Да би се дошло до општег. Београд. села. Не би требало схватати да се у освајању научног знања може ићи неким осећајним. као трећа карактеристика научног знања. Та знања су усмерена на откривање научних закона. све категорије друштвених односа на вишем нивоу. социологије и политичке економије . Изражава се у кохерентности и конзистентности свих његових делова и димензија. важно је апстраховати небитна својства појава и ствари. и ЈАВНОСТ научног сазнања (што омогућује укупну проверљивост истраживачког поступка. физика и остале). а имати на уму битне одлике. У науци не 5 Михајло Ђурић. стр. Наука иде за тим да открије унутрашњу страну појаве и утврди односе и везе тих појава. Сви искази. на пример. теорије и хипотезе се не темеље искључиво на доказима. да би одвојила битно од мање битног и небитног. емпиријским чињеницама. У пракси има примера да су се нека научна открића темељила више на смелостима. биологија. прецизност и терминолошка одређеност језика. Важно је при томе истаћи да научна знања имају хипотетични карактер. која се заснива на емпиријским доказима. Код општих наука (социологија. привремена. независна и проблематична. што у исто време значи да сва знања нису за свагда дата. а мање на емпиријским доказима. интуитивним путем и произвољно. од пројекције плана истраживања прикупљања података. Трећа битна карактеристика научног знања јесте ОПШТОСТ. 1962. обеснажена. религије. Наука је та која сложене појаве раставља на просте елементе. док социологија изучава целину. Проблеми социолошког метода.где ова последња изучава само групу друштвених односа. смелим поставкама. и усмерена је на откривање општих веза и односа међу појавама и процесима у објективној стварности. како пише М. и она могу бити замењена. односно једно подручје друштвеног живота. Општост. Ваља рећи да све научне истине немају емпиријске доказе. Четврта карактеристика научног знања јесте СИСТЕМАТИЧНОСТ. 20. Посебне социологије изучавају само поједине друштвене категорије. образовања. различита је у зависности од научних дисциплина јесу ли оне опште. општост СОЦИОЛОГИЈЕ је много већа у односу на социологију рада. Ђурић. до анализе истраживачких резултата). или.

па медицина.6 На крају покушавамо да операционализујемо шта се подразумева под појмом науке. Хегелова наука или опште учење о држави. 165. на начин који у процедури свог решавања (не нужно и у смислу одговора друштвеном критичком стандарду рационалности и ефикасности). високоодређен склоп упутстава. методологија и информатика. стр. као што се у образовном процесу поучавају студенти о држави. уже од појма знаности. Технички факултет. Сигурно је идеал сваке науке да учини напоре да створи такав систем. као и знаност. Видите: М. Бор. јер свака чињеница добија објашњење само у вези с осталим елементима сазнања. Речник социологије и социјалне психологије. Према неким ауторима. тј. или 2) процес стицања нових сазнања о свету.1) целокупно знање у одређеном историјском периоду. о природи и 6 Видети: Др Драган Ничић. и то свеобухватан дедуктивни систем. 7 18 . стр. пропорција како третирати чињенице (осете. већим својим делом и математика. односно садржај („учење”) које учитељ предаје својим ученицима. О. научног знања. На пример: Платоново учење. где све релативно самосталне системе можемо извести само на једном најопштијем принципу. при чему сви саставни елементи логички произлазе из мањег броја елемената. склопова који се процесом образовања и наставом преносе на појединце. доктрина. ако му се да специфично значење. односно њихово повезивање у целину.”7 Поред овога. Социологија. Петковић. што је недостижно и неостварљиво. правила. 1997. Информатор. Мора постојати чврста веза унутар појединих научних поставки. 2. информативне) да би се решила нека проблемска ситуација или неки преузети задатак. Мандић. Загреб. и зато је наводимо у целини: „Наука . С. тада наука значи: 1. “Систематичан. затим логика. и нарочито правна догматска догматика и јуриспруденција. 387. ветерина. Систем наука готових информацианих. 1965.постоје изоловане истине. Босанац. Једна од битних одлика систематичности научног знања јесте успостављање критерија и изградње научног система. веома је интересантно како се у Социолошком лексикону дефинише наука. у том смислу наука је оно што проучава. симболике или симболичке. термин који се најчешће употребљава и користи у истом значењу. У овом смислу су све науке техничке и технолошке дисциплине.

дакле. њен развој. њено формирање.398. створени су предуслови за њено постојање. с друге стране. која је посматрана с те стране. као процес стицања нових научних сазнања помоћу научноистраживачког рада. с једне. друштва и човека. „научни закон у оба своја облика . Дати одговоре на поједина питања заједнице одвајкада су била преокупација како појединаца тако и група које су се бавиле одређеном облашћу у циљу разрешења конкретних проблема који су стајали пред заједницом.”8 Не можемо рећи да је настанак науке.теоријском и емпиријском . као и односа између појава.истраживача да пруже одговоре на изазове времена. Београд.људски је исказ који има одређено значење и односи се на неку пројектовану структуру објеката за нас”9 Овако како је М. постоји разлика упоређујући то са такозваним природним законом „по себи”. пред човечанством. 1981. У првом значењу наука је. 397. и теоријскометодолошког континуитета научника . који је увек комплекснији. конкретних потреба и изазова времена одређеног друштва. напротив. дефиниције и хипотезе. циљ сваке науке јесте дефинисање научних закона. Филозофски основи науке. нарочито производној пракси. због насушне потребе друштва у најширем смислу речи. временског тренутка.друштву. стр. У другом значењу. категорије. САНУ. што је доводило до коришћења ресурса. испољава се и преко научних институција с посебним персоналом. Нова открића су претаоставка долажења до нових теорија у науци. 714. „научни закони (се) тек 8 9 Социолошки лексикон. талента.. супротности. битисање израз неке случајности. наводи исти аутор. Марковиђ. Митровић. Циљ науке је откриће узрочно-последичних веза. стр. Артикулисање друштвених потреба зависило је од способности. 19 . Београд. Марковић дефинисао научни закон. теорије. Како пише М. усмерена на што потпуније сазнање природне и друштвене средине у којој човек живи и ради да би он том средином овладао у складу са својим потребама. Др Михајло Марковић. систем који се стално развија и који сачињавају одговарајући појмови. како с правом наводи Љ. Ваља истаћи да се. материјално-техничком и финансијском структуром. Настаје. Савремена администрација. Али. један од резултата човековог активног и свесног односа према средини и испољава се као посебан систем знања о законитостима природе. 1982. генијалности појединаца. развија се и обогаћује у човековој друштвеној.

апсолутних истина и да човеку фаустовској тежњи за сазнањем света и себе самог увек помера границе сазнања. После научне револуције. али се не могу никада до краја поклапати и идентификовати. У том смислу. стр. Београд. Томас Кун. јер су развој. . 19. долази до преокрета у науци. стр. тј. У том смислу треба истаћи да нема вечитпх. па се старе парадигме замењују новим („нова парадигма представља реконструкцију датог подручја на темељу нових основних теоријских претпоставки.11 Како наглашава Т. Београд.апроксимативно приближавају сазнању објективних природних законитости који владају у свету. Кун. човек мења и себе. 10 11 20 Др Љубиша Митровић. долази се до нове истине. Тај пут је вечан. ревалоризацију истине о свету. Структура научне револуције. на основу нове научне евиденције. Изменом света. кретање и динамика у природи и друштву условили промене великих размена. 1974. 12. Сагледавајући историјски след науке. доносе промене парадигме научне теорије у одређене области /сазнања/. Научне револуције. Нолит. претварајући до тада често догматизиране истине у релативне. Научна књига. револуционишући људско сазнање”10 Непрекидни и динамични развој и процес сазнања је сталан у сазнавању али и у мењању света. како је уочио Томас Кун у својој студији „Структура научних револуција”. према Љ. „после револуције научници раде у једном другачијем свету”. 1988. Основи социологије. Резултати и опсервације теоретичара су били у сталном успону. Увидео је да долази до раста фазе „нормалне науке” и научне револуције. Митровићу. на његове методе и циљеве”). тако да професија мења свој поглед на то подручје. остварујући нове путеве све целовитијег сазнања стварности. научно сазнање током периода врши трансформације. вршећи. и то је процес који траје.

ГЛАВА ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ .I.

Далеко би нас одвело трагање за свим тим дефиницијама. за разлику од осталих друштвених наука. истражује и описује друштво у његовом јединству. одговара: „Социологија је. За ову прилику определили смо се да прикажемо како приступају одређењу појма социологије три врло плодна аутора различитих генерација. Разуме се. јер би превазилазило интересовање и могућности студената којима је намењен овај уџбеник. покушали су да операционализују појам социологије. то је и непотребно. имају добре и лоше стране. као и доајена наше социологије. Социологија показује да је друштво скуп појава (процеса. Најопштија наука о друштву. које. зависно од аутора. да прикажемо синтетичко разумевање појма социологије. јер је укупна социолошка литература. каже се. на постављено питање шта је онда социологија. страна и домаћа. већ . др Петар Козић. правне норме итд. др Предрага Раденовића и проф. нису механички одвојене. врло разуђена. академика Радомира Лукића. Социологија. ПОЈАМ И ПРОБЛЕМИ СОЦИОЛОГИЈЕ Многи страни и домаћи социолози. То би било и немогућно. до савремених социолога. односно успешне операционализације самог појма социологије. апсолутно ограђене једна од друге. покушаћемо да изразимо и своје схватање о појму соцологије. др Сергеја Флереа. др Петра Козића. без обзира што се то друштво испољава у различитим облицима (као миграција. У свом уџбенику социологије. почев од оснивача социологије Огиста Конта. на основу казивања ових и других социолога: дакле. криминал. проф. међутим.ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ 1. после врло суптилне анализе у којој идентификује многе тешкоће дефинисања. односа) које. наука о друштву. Поред тога.). као уметничко стваралаштво. Реч је о схватањима социологије проф.

проф. Овај аутор под појмом социологије подразумева следеће њене одреднице: „Према томе. такође врло опрезно приступа у одређивању појма социологије.представљају дијалектички скуп (јединство). Култура. 44. „Доситеј”. можемо констатовати да је социологија као општетеоријска наука .”12 Поред ове опште дефиниције. његове облике и творевине кроз различите историјске друштвено-економске формације. Београд.). да валоризује посебну научну анализу и да намеће сопствена логичка емпиријска истраживања. чији је задатак и циљ да да целовито објашњење законитости настанка и развитка друштва. стр. Утврђујући научне законе друштвеног развоја.почев од Огиста Конта па даље. служећи се тананом и подробном историјском анализом овог појма . који је умногоме утицао и на развој ове научне дисциплине. др Петар Козић указује и на специфичности социологије савременог југословенског друштва: да она извире из друштвене праксе. што значи да су оне међусобно повезане (посредно или непосредно). њихов однос према друштву као тоталитету (статика друштва). 1993. законитости кретања и развоја друштва (друштвени живот као тоталитет. Београд. на први поглед. 23 .”13 Иако. Општа социологија.општа теорија о животу. П. 12 13 Др Петар Козић. превасходно друштвене појаве. др Предраг Раденовић. у ствари. као и дефиницијама многих аутора социологије. 9. има и специфичности. А да би то показала. унутрашње везе. њихову суштину. утицаје итд. људе и њихове међусобне односе и. Социологија. ова дефиниција има сличности са претходном. макар биле и различите. Др Предраг Раденовић. Социологија се бави проучавањем тзв. законитост друштва. 1993. што представља динамику друштва. Нешто млађи аутор из плејаде савремених југословенских социолога. И. односе. да се заснива на тековинама савремених општих приступа. социологија. стр. најзад. социологија мора утврдити које су то карактеристике друштвених појава које их повезују међусобно. б) људско друштво. односно. утврђује најопштија својства појава (људских понашања) која говоре о заједничким карактеристикама тих појава. статике и динамике друштва истражујући: а) појам и састав друштва („делове”). па чак и противречне.

рецимо. с једне. да интердисциплинарно приступи идентификовању и проучавању друштвених појава. 24 . на крају.Трећи аутор је др Сергеј Флере. У свом покушају дефинисања појма социологије. истиче њене појмовне одреднице као што је. најинспиративније и најприкладније дато у његовом уџбенику социологије. друштва као целине и његових саставних елемената и. односно. међуутицај. да се темељи на поузданим и емпиријским подацима . најзад. он проучава односе. академика Радомира Лукића. недоумицама и достигнућима у дефинисању појма социологије. тј. под тиме се подразумева следеће: „Социологија проучава појам друштва и његов састав из разних елемената . ово разматрање о покушајима. Научна књига. да избегне сваку површност. с друге стране. даје се пресек друштва без обзира на његово кретање. динамику друштва. Посебну пажњу др Флере посвећује односу марксизма и социологије. Увод у социологију. а. као што су њен врло наглашен друштвенк карактер. он идентификује и указује на неке противречне теорије у развоју социологије код нас. да проникне у суштину друштвених појава. завршићемо приказом Лукићеве дефиниције. Други дeo социологије проучава друштвено кретање. његов предмет интересовања била је социологија образовања. затим изразито практични значај. јер се овде друштво проучава. Због тога. којим су се користили многи социолози. везе. углавном. у стању мировања. и то је оно што би се могло назвати друштвеном статиком. осавремени своје садржаје појавама из модерног савременог друштва.друштвених појава. Према Радомиру Лукићу. појединац).на проучавање општих 14 Шире о томе видети: Сергеј Флере. Поред овога.14 И поред неподељеног уважавања ставова горе наведених аутора о појму социологије. природно дели на два ужа одељка . да идентификује врло разуђен агрегат друштвених појава. који се у југословенској социологији посебно занимао за посебност социологије. друштва и вандруштвених појава (природа.. 1990. Милош Марјановић.. Београд. мења. у теоријском и емпиријском разматрању развоја друштва. склоност позитивизму и. Она проучава како се и зашто друштво креће. самих тих елемената међусобно. чини се да је схватање једног од доајена југословенске социологије. изражава постојећу дилему да ли би социологија требало да буде наука у строгом смислу речи. Овај део се. опет.

нарочито операционализације . У овај други део спада и проучавање евентуалних посебних законитости прелаза из једне етапе развоја. процес и односе. и природне и друштвене . Познато је да су. 25 . полазе од историјске анализе. на једној страни.носиле назив ФИЛОСОФИЈА. а особито њено целовито дефинисање. Све то не значи да и ми нисмо заокупљени овим проблемом у овом истраживању. Имајући у виду овакво предметно дефинисаље социологије. 26- 27. природне. да истражује појаве у њему. указују на многе противречности.философске науке. КЛАСИФИКАЦИЈА НАУКА Што се тиче класификације наука.појма социологије. с једне стране. законитости.”15 На основу овог осврта о покушају дефинисања социологије од стране наведених социолога. 2. у други. теоријску хетерогеност и потребу за њеном емпиријском заснованошћу осведоченом целисходношћу . стр. Дакле. развој и целовитост. сматрамо да се социологија може дефинисати као најопштија теоријска дисциплина у друштву. развој и њено диференцирање утицало је више чинилаца. сматрамо да би наш покушај таквог дефинисања социологије био сувише претенциозан. За похвалу је што ти аутори избегавају наклоност према догматици и „апсолутним” истинама. може се закључити: ови аутори. У то време. структуру. чини нам се. философија се дели.законитости друштва током целог његовог постојања. 1975. „Научна књига”. Београд. једног историјског типа друштва. и на другој страни философија . с друге стране. На настанак. и главних етапа кроз које оно пролази (историјски типови друштва). философија је била госпођа наука. Имајући на уму сложеност поимања . Истичу њену друштвену корењеност и заснованост. и обухватала је сва научна сазнања и дисциплине. до XVII века. па је извршена најопштија бифуркација наука: и то. како у природним тако и у друштвеним наукама. Касније су настајале поделе и грађене систематике.практичношћу. јер су све истине и законитости у друштвеним наукама релативне. Основи социологије. недоумице и тешкоће дефинисања социологије. све науке. пресудила (1): потреба друштва и (2) закон друштвене поделе 15 Др Радомир Лукић. одавно постоје велике теоријске дилеме и недоумице. у одређењу појма социологије. а два су.

настанку друштвених заједница и правно-политичког регулисања живота у њима. а практична су политика. реална и практична. 26 Шире видети: Војин Милић. биологија и социологија. Таква је субјективна класификација знања Френсиса Бекона (F. чулном опажању и вољи. 1561-1626). музика . астрономија. Оно што је битно за класификацију наука јесте то да је она полазила од својих теоријских поставки. такође. Апстрактне науке су. Основ му је био логички и историјски принцип.е. То је био повод да се појави и конституише социологија сазнања. механика. Управо овакав тренд развоја науке захтевао је разрешење и саме науке. Велики број теоретичара сматра да је први класификацију наука сачинио Аристотел (384-322. психолошка. Социологија. .) извршио субјективну класификацију и поделу знања на дијалектику. Они су саставни делови људске душе. Bacon. А друштвене науке су постале и развијале се захваљујући.16 чији је задатак да установи. утврди повезаност науке и праксе у друштву и све што је везано с науком и њеним сазнањем. 1798-1857) извршио поделу наука и при том дао линеарни систем помоћу објективног принципа.. пре свега. 16 стр. Настанак и развој природних наука је произашао из потребе да се објасни и утиче на природу. по њему. 5. То је. физика.н. п. условило и диференцијације научних дисциплина у природним и друштвеним наукама (тако је дошло и до конституисања социологије). физику и етику. п. док је Огист Конт (Auguste Comte. полазећи од степена општости датог закона и унапређења науке. естетика. и што је то изискивала човекова потреба.). Наизглед субјективна класификација је основна. а то одговара човековом уму. и проналажење критерија за њену поделу и односе који владају међу њима. а у њеном саставу и социологија наука. поделу и њену диференцијацију условили су закони и њихово деловање. Познато је да је Платон (427-437. Он је разграничио посебне научне дисциплине из оквира философије. метафизичка. Извршио је класификацију на теоријска и практична знања. њене појаве. биолошка и друга. Настанак социологија наука.. 1/1997. подела рада и у сфери научне области.е. њен однос и значај за човека и друштво у целини. бр. А настанак.рада и његово деловање. Теоријска су логичка.н. хемија.

.она је и најопштија. биологија.7 17 Фридрих Енгелс.Енглески философ-социолог Херберт Спенсер (Н. Spencer. систематским астрономија. Треба истаћи да се хуманистичне науке деле. а следе физика. етика. као претходне . зоологија и остале. 1820-1903) извршио је класификацију на три области наука. у другој групи наука су философија права. механика. класик марксизма. Вунту (Wilhelm Wundt.. различите науке. Дијалектика природе. стр. В. историја философије и остале). тако и њихови одрази. 254. и то принцип објективности где се науке рашчлањују према предметима проучавања. физиологија и остале. хемија. у другу апстрактно-конкретне науке (физику и хемију) а у трећу конкретне науке (психологија. истакавши при том: „Класификација науке. географија. 27 . методологија. немачком психологу. психологија и комплекс друштвених наука. Феноменолошким припадају физика. Према В. Oswald.”17 На делу су два принципа. Како се један облик кретања развија из другог.али изучавају друге предмете. 1853-1932). социологија и биологија). Београд. Док се философске науке сврставају у две групе .основне групе наука. и то систематске (логика. од којих свака анализира неки поједини облик кретања или низ облика кретања који су сродни и прелазе једно у друго. Посебне се деле на формалне и реалне. је сачинио занимљиву класификацију наука у облику пирамиде: основу чини математика . полазио је од степена сложености датог облика кретања материје које су предмет наука. и други је начело субординације који иде за тим да пронађе и утврди везе и прелазе између датих научних дисциплина. геологија и остале. Како је класификација веома сложена. морају нужно једна из других да произлазе. систематске и генетске. Карактеристично за природне науке је то да се појављују као феноменолошке. науке се деле на посебне и философске. 1832-1920). философија религије. а генетским историја развоја организма. итд. Освалд (W. 1951. Фридрих Енгелс (18201895). а реалне се деле на природне и хуманистичке. немачки хемичар. и у томе је њена важност .на феноменолошке. „Култура”. Све математичке дисциплине се убрајају у формалне науке. У прву област ставио је апстрактне науке: формалну логику и математичке дисциплине. систематске и генетске . јесте класификација. распоређивање самих ових облика кретања по њиховом инхерентном редоследу.

Савремени свет бележи и заокрет у развоју науке. ваља имати у свести да су оне релативне. 28 . тада се све науке деле на друштвене. ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ПОСЕБНИХ СОЦИОЛОГИЈА Одавно је друштво било предмет проучавања многих теоретичара разних вокација. који указује на опрезност у раздробљавању социологије. у погледу свестране потребе за развојем социологије и посебних социолошких дисциплина. Ако се пође од датог принципа и његове непосредне истраживачке примене. условно. деле се на примењене (чији резултати користе непосредној примени) и теоријске (чији резултати немају конкретну. Пo обиму феномена које истражују. могу поделити на групу социолога у коју спада и академик Радомир Лукић. што је омогућило развој производних снага и допринело ширењу природних и друштвених наука и њиховом процвату. и диференцијацији и класификацији наука и научних дисциплина. дати принципи одређују и класификацију науке. природне. Сва она се.Како смо нагласили.18 Неки аутори наглашавају значај и интегритет социологије као опште науке о друштву. непосредну примену). биће речи у наредном поглављу. пре него што се јавила социологија као 18 Шире о односу социологије и посебних социологија. с друге стране. Што се тиче социологије и посебних социологија. математичке и философске. друштвене науке деле се на опште и посебне. још постоје различита схватања. разуме се. Без обзира на принципе до којих се полази у класификацијама наука и научних дисциплина. психолошке. и у томе је драж и специфичност друштвених наука. Ако се као предмет изучавања узима принцип класификације. Ова теоријска дилема. као и о односу социологије и других друштвених наука. с једне. 3. још постоји. недоумице и разилажења. а други указују на потребу и императив да се брже развијају посебне социологије и посебне и појединачне друштвене дисциплине. и на групу оних који су искористили неке околности и постали пионири у конституисању посебних социологија.

Настанак посебних социологија за свој предмет проучавања користе посебна подручја друштвеног живота као што су: село.то јест. добијани су различити одговори. Задовољавање стамбених потреба и развој социјалне структуре Југославије. с једне. Оне користе средства и методе социологије. Оне се везују са захтевима социолошке теорије и праксе и немогућности да општа социологија истражује. до немогућности њиховог заснивања. проф. Београд. Београд. социологија се рађа у XIX веку. проф. У почетку. које имају задатак да изучавају друштвене појаве. с друге стране. Шире о настанку села. Приликом заснивања посебних социологија. прецизније речено шездесетих година прошлог века. Цветко Костић. која за свој предмет проучавања има друштво у најширем смислу речи . у нас су била веома опречна размишљања о настанку. ИОС. Економски факултет Београд. као и да свака посебна социологија мора да проучава свој предмет у његовој укупности. држава. Према присталицама заснивања посебних социологија. др Светолик Г. оживљавању и постојању посебних социологија. биће речи у наредном поглављу. и да сазнања до којих долази социолошким изучавањем друштвених појава итекако могу да послуже апстрактним. и императив су друштва. „Завод НИПД ЈЖ”. религија.19 Одмах по заснивању социологије. Извесни теоретичари сматрали су немогућним формирање посебних социологија које ће нека подручја друштвеног живота изучавати методама и средствима социологије. У почетку. појавиле су се посебне социологије. „Социологија села”. него и практичној друштвеној акцији и уређењу неких области друштвеног живота. као нова наука са специјалним местом у систему друштвених наука. теоријским изучавањем и уопштавањима друштва као целине. настанак и опстанак посебних социологија биле су прекретница социологије да постане егзактна и емпиријска дисциплина. поставило се питање предметне одређености и односа према социологији. а на основу предмета изучавања и метода при употреби и анализирању друштвених појава. „Социологија села”. Појава. др Владимир Рашковић. итд. у 19 Шире о односу социологије и посебних социологија. Костадиновић. промишља сва питања друштва и подручја социјалног живота. процеса и односа као и деловања општих друштвених формулација и закона.комплексна и апстрактна научна дисциплина. 29 . 1989. 1975. Наиме. као и о односу социологије и других друштвених наука. његов тоталитет. Тако социологија постаје општа теорија о друштву. посебне социологије су неминовне. право. наглашавају неки теоретичари. града о становању као примарној људској потреби.

еволуирали у њиховим исказима када је реч о могућности заснивања посебних социолошких дисциплина. историјски материјализам . а под економскотехничкгт и комерцијалним аспектима у политичкој економији. како се то дешава у буржоаској друштвеној науци. итд. а тиме постојања. село. Радомир Лукић постао је први писац-утемељивач нове социолошке дисциплине. „одвојено проучавање једне исте друштвене појаве. процеса и односа) у његовом тоталитету. што произлази из основних начела дијалектичког материјализма. 30 . нарочито кад је реч о њеној предметној одређености (на пример. односи у предузећима. стр.”21 Међутим. Ове социологије нису „ посебне “ у том смислу да поседују своје методе и њима изучавају неке посебне делове датог подручја. Ова двојица социолога одбацили су могућност оформљења. др Радомир Лукић и др Јоже Горичар). 21-22. јер су то таква подручја друштвеног живота. и у овом случају под соџиолошким аспектима (или чак социолошким методом).пружа неким друштвеним наукама општу методолошку оријентацију и теоријску основу која је услов за целовито проучавање друштва (појава. 21-22. месним заједницама. ваља нагласити да су.тоталитету. ова два аутора изменили своје ставове. посебне социологије. Како ова подручја нису била предмет проучавања неких издвојених друштвених дисциплина. стр. у социологији привреде.имало се то у виду . посебних социолошких дисциплина. оставља се могућност формирања посебних социолошких наука. јер. „као целовиту друштвену појаву у њезиној општој повезаности са целокупном друштвеном стварношћу”. Саветовање о примени статистике у социолошким истраживањима. Они су. Статистички метод у социолошким истраживањима. 21 Ибид. Како. процеси и потребе које нису биле предмет проучавања социологије: породица. него зато што оне проучавају 20 Др Јоже Горичар. у начелу. под различитим аспектгша (или чак употребом различитих метода) уразличитгш научним дисцитинама. тако специфичне појаве. доцније. рецимо привреде.20 и у нас се јавио известан број социолога који су оправдано критиковали једностраности које су се појавиле. одбацши потребу за заснованошћу посебних социологија тамо где nocmoju научна дисциплина која изучава поједину област друштвеног живота. како наводи Горичар. бшо би у опреци са самом суштином марксистичке научне мисли.

дакле. довољно је. Др Петар Козић мисли да посебне социологије изучавају. О овоме Мос и Фоконе пишу: „Да би се створила једна нова наука.”22 Предмет посебних социологија може да буде свака друштвена појава ако приђемо проучавању њене повезаности с осталим појавама у друштву. већ повезаност те одређене друштвене категорије с осталим појавама друштва. с једне стране. која повезују све друштвене појаве (елементе) у јединствени систем веза. стр. стр.одређена подручја која до тад нису целовито изучавана. специјалне или специјализоване социологије по свом предмету изучавања разликују од социологије. посебне социологије значе социолошки аспект изучавања посебних области људске праксе и сазнања. или од опште социологије. без уношења чињеница ма које друге врсте. значе доказивање друштвене условљености тих посебних области и утицаја које те области живота имају на остале области и на друштвени живот у целини. политику. у укупности друштвених односа. 41. не узајамну повезаност свих друштвених појава. Анте Фијаменго. „Веселин Маслеша”. ради откривања законитости (посебних са осталим друштвеним појавама). да се односи на ред чињеница потпуно различитих од оних којима се баве друге науке. Мос и П. идеологију. 23 31 . допуњено прерађено издање. дакле. 1940. описују и објашњавају извесне елементе друштвеног бића (рад. насеља. не општу интеракцију. уметност и друго) на тај начин што откривају њихов друштвени карактер путем откривања релације. а с друге стране. 1963. императив је да постоје „ред чињеница” које нису биле предмет разматрања друге научне дисциплине. Београд. која не проучава једну категорију друштвених појава већ узајамно дејство свих појава. О социологији. Када дубље проучавамо поједине друштвене појаве. посебне социолошке дисциплине. произвођачке групе) или друштвене свести (религију.”23 22 Ф. једне помоћу других објаснити. психологију. да се ове чињенице једне с другима могу непосредно повезати. Тако. у оваквом случају ми социолошки изучавамо ту једну врсту друштвених појава. Сарајево. онда. Основи опће социологије. 2. Да би дошло до конституисања нове. то јест друштвену структуру и друштвени развитак у тоталитету. али и потребно. Фоконе. У том смислу се посебне. (Ниједна посебна друштвена наука није проучавала та посебна подручја). 96.

контраверзи у нашој и европско-светској социологији о настанку. са људским односима у индустрији. рецимо. истраживања друштвених појава. шире о социологији рада видети Андон Г. Костадиновић. Овоме је погодовала и потреба многих подручја друштвеног живота за тим да се емпиријски истражују. Ово увећање посебних социологија је нарочито карактеристично за Запад. Стога се те посебне дисциплине морају везати и сарађивати с општом социологијом. што се рефлектује на резултате посебних социолошких дисциплина. То се односи на неке парцијалне истине које то нису. и које делују негативно на целовитост изучавања посебног подручја друштвеног живота. та повезаност мора да има интердисциплинарни карактер и с другим друштвеним наукама. с тенденцијом да се стално увећавају. „Савремена школа”. „ДБ Графика”. Она noстаје први чиншац за успешно сазнање модерног друштва и развоја савремеие социологцје. мањкавости. разуђености и дезинтеграције у социологији. 1964. мора постојати непрекидна координација. Конституисано је четрдесетак дисциплина. И поред различитих мишљења. Београд. У датом систему науке. дошло до експлозије посебних социолошких дисциплина. да не тежи оформљењу и конституисању као посебне социолошке дисциплине. Београд. Неки тамошњи теоретичари сматрају да готово не постоји подручје друштвеног живота. као што је то случај. осамдесетих година XX века. које ниједна посебна друштвена наука до сада није изучавала уз постојање специфичног приступа тим изучавањима. Резултати ових и оваквих истраживања нарочито се односе на теоријско-методолошко заснивање датих истраживања. 32 . посебно савременог друштва.О посебним социологијама др Илија Станојчић каже да је „оправдано (је) конституисање посебних социологија у оном случају ако постоје ОДРЕЂЕНА подручја друштвеног живота као целине. стр. Предмет опште социологије .”24 Нарочито је развој савремене социологије омогућио оформљење великог броја посебних социолошких дисциплина. ваља рећи да оне 24 Илија Станојчић. Поготову се морају стварати посебне социологије у оним случајевима где одређени друштвени односи који досада нису проучавани добијају све већи значај у савременом друштву. развоју и значењу посебних социологија. Тако је. Уводу социологију pada. 1996. То захтева дијалектичку повезаност модерне научне методологије приликом емпиријских. 22. Тај суперемпиријски истраживачки правац у развоју може да доведе до парцелизације.њен однос и рема другим наукама.

без 33 . Лонгитудинална и компаративна изучавања друштвених питања омогућила су да се увиди да се и у области социјалних појава могу формулисати одређене законитости. што заправо значи да су социјалне науке изашле из фазе сувишних описивања и скупљања чињеничног материјала. који је за нама. а њихов метод изучавања усавршава без обзира на специфичност и изванредну комплексност друштвених феномена и процеса. ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ДРУГИХ ДРУШТВЕНИХ НАУКА Друштво је предмет проучавања многих друштвених наука. Стога се јавља неопходност да се оивичи однос социологије и других друштвених наука. Овај прелаз на научно интерпретирање појединих друштвених релација показао је да се и у овом делу објективне стварности могу утврдити научни закони који су.бележе стални пораст на Западу и Истоку. Свет у коме живимо је осећао велики недостатак посебних социолошких дисциплина. политичке друштвене структуре. која долази услед човекове свесне радне делатности. што је омогућило решавање практичних проблема и законит развој друштвених наука. посебно у погледу њихове практичне делатности као и у смислу њихове бројности. данас су поједине друштвене науке. економске. Но. Илија Станојчић пише: „Област друштвених наука се такође све више шири. Данас је јасно дa социологија и посебне социологије стоје у међузависности. посебно на појединим сегментима друштва.нека подручја друштвеног живота. у стању да са све већом научном егзактношћу проучавају и научно формулишу изучавану тематику. оправдао је очекивања. 4. Социологија као теоријскоемпиријска дисциплина сада врши реална истраживања појава и процеса и доприноси свестраном разумевању друштвених законитости у сарадњи са посебнгт социологијама приликом проучавања елемената социјалне. а друштвене науке зато што изучавају неке друштвене појаве. међу њима и социологија. односно поједине појаве. Социологија то чини тако што утврђује најопштије законитости у друштву у целини. То увећава сазнања на одређеним подручјима друштвеног живота. овакав тренд. Свака од њих тежи да проучи свој предмет .

истичу се чињенице да постоје разлике у погледу њиховог изучавања. стр. 88. а социологија „ускрснуће будућности”. и зато је називају „краљицом наука” и „учитељицом живота”. str. 113. У поређењу с другим друштвеним наукама. међусобна зависност и сталне сарадње у изучавању. Својим развојем омогућила је конституисање социологије. 2) Ступањ апстракције је виши у социологији него у повјести”. углавном. Историја има дугу традицију. прометејско (историјско) друштво. Историја је „ускрснуће npouuiocmu”.обзира на различитости карактера природних и друштвених појава. 28 Анте Фиаменго. индивидуализаторска. историја је једна од најстаријих друштвених дисциплина.1. Увод у социологију.”25 4. конкретно-хронолошка. наведени рад. Универзитет у Нишу. Гурвич. обично. Социологија и историја Оно што је карактеристично за социологију и остале друштвене наукe јесте повезаност. док је метода социологије типолошка и уопћавајућа.28 25 Ibid. истичу да исторџја изучава прогилост. сазнавању специфичних друштвених појава и предмета у целини. 64.”26 Она има националну свест као и поједине историјске догађаје који су се збили у прошлости. Ниш. како наглашава Ж. а посебно државе и ратове (политичка историја) и. 1986.27 Она проучава друштвене догађаје у прошлости. Иако и социологија и историја изучавају исти предмет. исти као и они који владају у природним наукама. Анте Фиаменго наводи следеће елементе у погледу њиховог односа: “1) Метода повјести је. први свезак „Напријед”. Зато ћемо разматрати овај однос у теоријском и емпиријском смислу речи. 27 О овоме Фернанд Браудел пише у Хисторији и социологији у: Г. 1946-1966. у погледу научне ригорозности. Шире видети: Љубиша Митровић. како је Лисјен Февр посебно наглашавао да је историја наука и прошлости и садашњости. стр. оне појаве које су јединствене али и непоновљиве. Гурвич. Социологија. а социологија садашњост. Посебна је њена улога у погледу социјалног и националног идентитета у смислу формирања „историјске самосвести друштвених група. 26 34 . Истраживачи.

Енгелс каже: „Историја често иде у скоковима и у цикцаку. одраз коригован. француски феудализам. а посебно у вези с прикупљањем грађе из прошлости која нема неку историјску важност. Београд. а то би посао продужило у бескрајност. једино на месту. што би значило не само узимање у обзир много грађе незнатне важности. Логички начин третирања био је. индивидуализаторски конкретно. али све. увек крцата проитошћу: „Она је плод 29 Фридрих Енгелс. оно што је заједничко за феудализам и дату друштвену епоху. 232-233. и друго). историја пзучава поједине догађаје. док ће социологија изучавати битне везе и односе између тих збивања. неки проналазак). чак кад изгледа нова и револуционарна (на примep. чиме би омогућила општи прилаз . Како се прошлост и садашњост преплићу и у друштву делује историјски детерминизам између појава и процеса. и то посебно на односе историјског и логичног начина разматрања проблема. На емпиријске чињенице је указивао Енгелс. Маркс. начин испољавања. хронологију догађаја један за друггш. настојећи да пружи детаље. није ништа друго до историјски начин третирања. упркос томе. дакле.”29 Зато је у праву Марсел Мос када је изричито казао да би требало запамтити да социолог мора знати да је свака друштвена појава. усто се историја економије не би могла писати без историје буржоаског друштва. јер недостају све предрадње. него би и ток мисли морао бити често прекидан. „Култура”. Чиме почиње ова историја. друштвене појаве нису „репе без корена”. Историчар и историја проучава догађаје и друштвене формације. а његово даље кретање неће бити ништа друго до одраз. при чему се моменат може посматрати на развојној тачки његове пуне зрелости. у апстрактној и теоријској консеквентној форми. али коригован по законима које пружа сам историјски процес. његовог класицитета. А овај. само ослобођен историјске форме и свих случајности које сметају. хронолошки. Међутгш.концепт одређене епохе. историјског процеса. у ствари. обухватније (српски феудализам. онако како су текли. али и догађаје описује временски и просторно. и требало би је при том свуда пратити. 35 . тиме мора почети и ток мисли.1) Социологија се као и историја интересује за поједине догађаје у прошлости. К. стр. Прилог критици политичке економије.

3) И данас међу социолозима има расправљања о односу емпиријских истраживања социолога и историчара. Тодоровић. стр. Ако би се поново разматрала документа. односно мање битних. и у историји и осталим научним дисциплинама. хемије . 36 . стр.разуме се. чинилацау њиховом објашњавању и тумачењу. то би била увреда за претходне аналитичаре-социологе. она пружа теоријску и методолошку основу „краљици наука” да успешније укаже на унутрашња догађања и везе између неких збивања и догађања. Glencoe. Illinois. проблематизује поузданост у разним друштвеним дисциплинама. Никад је. историји и другим наукама да би показали већу или мању вредност одређених истраживања. ни од историјске подлоге. 1981. 1976. Београд. Како каже А. наглашава Роберт Мертон. јесте конзистентност између независних опсервација датог. „истпоричари користе принцип поузданости и могућности његове примене у социологији.”31 Роберт Мертон. јединствен начин. „Савремена администрација”. Социологија. Поузданост. 31 Др Александар Тодоровић. Степен поузданости за социологе сазнања је јединствен. Мос. књига1. стр. 258. 47.временски најудаљенијих околности и многоструких веза у историји и географији. јер сви који се баве социологијом сазнања користе своје способности на свој. развоји законитости друштва у тоталитету. не би требало потпуно одвојити ни од локалне боје. Social Тhеоrу and Social structure. ни највећим апстраховањем. 1959. каже Мертон. The free Press. уметности. „Просвета”. Овај проблем није карактеристичан за социологију сазнања. како би се утврдио садржај и значај неког документа. да би свет могао обухватније да укаже на однос научника разних теоријских опредељења према ставу о поузданости. Он је вршио анализу у социологији сазнања. Београд. Поузданост као појам је у прошлости ретко био изражен у концепцијама истраживача социолога сазнања. амерички социолог. како би се историја ослободила небитних. 447. Социологија и антропологија. што указује на поједине разлике ових двеју научних дисциплина.32 30 М.”30 2) Како је основни концепт социологије да изучава структуру. истог материјала. 32 Шире видети: Robert Merton.

На ово питање даје одговор Мертон тако што је. заправо да дају своје примедбе. у анализи чињеница. различито. Неоспорно је да. значи да је поузданост ваљана. стр.Поставља се питање: како се може проверити поузданост? Одговор је следећи: поузданост је могућно утврдити ако исти материјал посматра више истраживача. код оваквих научника нема никакав значај. 35 А. јер је исти материјал оцењивало више људи. Glencoe. Ако би се урађена скала за мерење ставова поверила стручним. 34 Р. заиста. 447. јер резултати то потврђују. Проблем поузданости. 48. тада се може рећи да су поуздани инструменти истраживања. наведено дело. Наведени рад. историје и уметности. стр.448. стр. „други ће тумачити истога човека. може се рећи да је поузданост ваљана. Тодоровић. The free Press.”35 33 Шире видети: Robert Merton. Према Думас Малонеу. Ако се у два сукцесивна истраживања очито види да се релативно исти број испитаника изјаснио за исте одговоре у постављеној анкети или интервјуу. зато се поставља питање корена. Illinois. њиховог изворишта и његовог занемаривања. 37 . по његовом мишљењу. онда је степен могућности тумачења не само разнолик него и веома површан и ненаучан. и када сваки од њих посебно обави категоризацију: ако се подударају. и исте догађаје. компетентним и непристрасним истраживачима да је „преуреде”.”34 Веома су значајна компаративна истраживања Роберта Мертона о односу социологије сазнања. Social Тћеогу and Social structure. Карактеристично је за историчаре да они проблем индивидуализују. 1959. Мертон. као и варијацију у објашњавању чињеница. друштвене-хуманистачке науке поседују мању егзактност него природне научне дисциплине.33 Поузданост се не јавља као проблем у социологији сазнања. социологија сазнања у својој прошлости наследила занемаривање проблема од историчара (као свог претходника). 447. Поготово ако се не поседује солидна научна основа познавања друштвених законитости него се остаје на дескрипцији историјских догађаја. и указује на везу проблема поузданости. А „проблеми идеолошке усмерености имају велики значај у тумачењу и вредновању чињеница.

или можда у првобитним посматрањима. „али разлике се схватају као доказ неадекватности у замисли. те се и врши испитивање да би се отклониле те разлике.специфичну научну дисциплину у проучавању политичке економије и других друштвених дисциплина. без сумње.Због различитог тумачења догађаја социолога сазнања и историчара. код хемичара (кад би други хемичар утврдио другачије податке о сагоревању). стр. који има преуско знање друштвених наука. имају велики значај. познају друштвена кретања и на основу њих могу ваљано да просуђују политичка збивања и остале догађаје у историји. а који има у виду друштвене законитости. Али. него узимају мање битне чиниоце (стремљења и жељу појединаца) како би експлицирали одређене историјске догађаје. наведени рад. Тодоровићу. Роберт Мертон. дошло је до појаве доктрине о различитим тумачењима. Јасно је да разлике могу да буду и у теоријском тумачењу. на пример. Интересовање за социологију као науку која изучава развој друштва. моћи да конкретне појаве научно објасни и укаже на њихово место у датом развоју .”36 Критичке замерке које је извео Мертон социолозима сазнања и историчарима с принципом поузданости. истичемо и то да ће историчар. Ако је поредимо с гледиштем које је типично у списима научника који се баве физичким наукама и онима који се баве социолошким проблемима. Социологија и политичка економија Прилично дуго се овде расправљало о односу социологије и политичке економије. 38 Према А. структуру законитости у свој својој ширини .одређеног периода који се проучава у исто време. Роберт Мертон се није препирао с овим гледиштем доктрине. 48. очите су различитости. 4. наведени рад. стр. требало би правити разлику између историчара-позитависта који у прегршту материјала нису у стању да виде логику друштвеног развоја.2. Изучавање како теоријских тако и методолошких про блема нису 36 448. Веома је важно њихово правилно разрешење за све друштвене науке. у односу на историчаре који имају економска знања. . Било би чудно да постоје разлике. доста дуго је трајало.

то јест производне односе. Она се не бави производњом. 38 Др Влајко Петковић. Енгелс. наука о законима који владају производњом и разменом материјалних средстава за живот људи у људском друштву. и да се све остале дисциплине заснивају на теоријском и методолошком разматрању. Анти-Диринг”. случајност. На бази достигнућа до којих дође политичка економија у процесу свог изучавања користећи се резултатима из других друштвених наука. Београд. И социологија и политичка економија су друштвене науке. размену и потрошњу. расподеле. односно. Међусобна повезаност социологије и политичке економије огледа се у томе што се једна и друга укључују у њихове теоријске основе. иако полази од производних односа (изучава само посебне законитости) који владају у пpoцесу производње.били предмет. Др Предраг Алексић. само једну врсту односа. пре свега. расподелу. Политичка економија изучава само једно подручје друштвеног живота.”38 37 Ф. с тим што је „циљ и задатак политичке економије (је) да изучава опште законитости везане за развој производних снага и продукционих односа који се формирају на појединим ступњевима производње. тежиште јој је ка изучавању производних односа. размене и потрошње. Социологија. потрошачке и друштвене односе који настају унутар ових категорија. Проблематизовање ових питање су убрзала многа научна дела посвећена економској страни живота. Посебно је код неких марксиста уврежено схватање да је политичка економија основна научна дисциплина. већ односима људи у процесу рада. Она. расподеле. и то друштвених. Значи.”37 Задатак политичке економије јесте да проучава опште законитости које утичу на развој производних снага и односа који настају на одређеним ступњевима производње. 175. а социологија опште законитости глобалног друштва. 39 . већ прека потреба. у најширем смислу речи. социологија уопштава та достигнућа и извлачи најопштије закључке узрочној-последичној вези ових појава као и њиховом утицају и на друге појаве које се заснивају на економској основи друштва. разлика је у томе што политичка економија. размене и потрошње. Економски факултет. како Енгелс каже: „Политичка економија је. стр. проучава економ ске законитости (и то привредне). 1953.

новац итд. да је политичка економија историјска наука. ужу и ширу дефиницију. а посебну економију и појединачну законитост разне гранске економике. средстава за потрошњу. итд. нацију. робни фетишизам. стр. и друге. Она проучава друштвене односе у производњи и расподели материјалних добара у њиховом историјском развоју.Овде В. Друга (шира и потпунија): „политичка економија је наука о законима који владају у производњи и расподели материјалних добара (тј. настајању. Петковић прави разлике између опште и појединачне законитости.. Прва (ужа): „политичка економија је наука о развитку друштвенопро-дукционих односа”.”39 Посве јасно се види да политичка економија проучава законе производње. док се техничком страном производње баве друге науке. 1972. указујући при том да општу изучава политичка економија. 20. дакле. 27. друштвеним односима у производњи и расподели добара. фетишизам новца. иако поседују историјску димензију. и то на два начина. државу. бави друштвеном страном производње. Оне су карактеристичне за обе научне дисциплине.” Шта из овога излази? Прво. „Службени лист”. Стога је веома важно да се поједине категорије политичке економије Београд. законе вредности.класу. Значајно је дефинисање политичке економије које даје др Мирко Перовић.). те категорије су веома блиске с друштвеном свешћу када је реч о отуђењу и разотуђењу личности. развијању. вишак вредности. Социологију веома занимају и неке посебне категорије које проучава политичка економија као што су: рад. друштвене појаве . друштвено-економске формације. Она се. Београд. а социологија комплексније друштвене појаве. робу. личну и производну) у људском друштву на разнгт ступњевгша његовог развоја. 39 Др М. да је политичка економија ДРУШТВЕНА НАУКА. 1994. Политичка економија. Познато је и то да је закон вредности у уској вези са законом о друштвеној подели рада. оне се прожимају. народ. стр. смени. тј. 40 . с унапређењем производних снага и односа и законом класне борбе. друштвене групе и облике друштвене свести (друштво. Перовић. мењању и нестајању. Друго.

унутрашње расположење. посебно на подизање животног стандарда. државу и савремено модерно друштво у целини. микрогрупама и њиховим међусобним интерперсоналним односом. та понашања изазивају субјективне доживљаје. односно унутрашње доживљаје. објашњења и тумачења модерног друштва на свим меридијанима света. Београд. Врло је битно познавање основне законитости и категорије економије. 52. то јест вулгарног економизма. Само непрекидном сарадњом ове две научне дисциплине могу се наћи нова решења. Заправо. Међутим. Социологија и социјална психологија Социологија проучава друштво у целини. проблеме „робноновчане привреде: проблеме њене економске ефикасности и рационалности. 40 Др Михајло Поповић. 4. то јест понашање личности. интердисциплинарност и сарадња социологије и политичке економије је потреба и императив модерног друштва. стимулативније и стабилније деловање тржишта и његовог механшма на општи економски развој земље. мотивацију. како наглашава др Михајло Поповић. она мора . јер су истраживања социологије и политичке економије од далекосежног значаја за поједине регионе. постоји опасност и могућност социологизма. 41 . Такође. Како социологија проучава међусобне друштвене односе.хтела то или не да уважава психичке елементе.3. Предмет социологије. Институт друштвених наука. чиме се посебно бави социјална психологија. у поређењу с датом друштвеном средином. Повезаност. како што боље обезбедити развитак npoдуктивностирада. друштвене групе и друштвене законе. и да објасни друштвене појаве малих димензија. стр.”40 Ова сазнања политичке економије су од велике важности за социологе и „царство нужности”. а психологија-психичке појаве.расветле са социолошког аспекта и укаже на њихову комплементарност и конзистентност. политичка економија изучава. како би се свеобухватније истраживале друштвене појаве (социолошким истраживањима). ако би изостала сарадња. осећања. 1966. врсте понашања човека.

то их Креч и други деле у две категорије. где учествује више социјалних чинтаца који делују на човекову личност. Београд. Развој и проблеми социјалне психологије.42 Овако о социјалној психологији пише др Креч: „Ако се специфична дефиниција било које науке може дати помоћу њене основне јединице или предмета истраживања. 44 Александар Тодоровић. Игертон Л. а посебно на опажање. као и место и улогу психичкш функција човека у човековом понашању у одређеним социјалним приликама. Како је појединац члан више друштвених група (породица.41 Социјсшна психологија изучава различите видове интерперсоналног понашања људи. Ричард С. 45 Д. наведено дело. Ричард С. 1965. њихове интеракције. стр. Појединац у друштву. суседи. односно узрок поступка другог. мењања и природе догађаја интерперсоналног понашаља”. 42 Др Никола Рот. социјалну психологију можемо дефинисати као науку о догађајима интерперсоналног понашања. Интерперсонално понашање је интегрисани акт. Завод за уџбенике и наставна средства. друштвене организације и психолошке групе: 41 Шире видети: Дејвид Креч. Јединка у своме понашању се ослања на поступке других јединки. Креч и други. Понашање је друштвени инструментални акт. „Рад”. пријатељи). мишљеље. 1968. наведени рад. Она се налази између социологије и психологије. Циљ социјалне психологије је да открије законе развитш.Захваљујући повезаности социологије и психологије. 23-51. Јединке имају одређене потребе. заправо. 4. стр. стр. Игертон И. дошло је до формирања нове научне дисциплине . у његовој соби за спавање. стр. 42 .социјалне психологије. Теже да испуне одређене циљеве. Креч (и други). Крачфилд. Балаки. ако човека посматрамо у његовом стану. па психологија испитује условљеност психичких појава на откриће закона. 51. и управо ти интерперсонални односи занимају социјалну психологију. Тодоровић каже: „Јединка живи у друштву. 4. наведени рад. и тако испољава друштвено понашање. она открива законе развоја интерперсоналног понашања.43 А.”45 Тај међусобни однос појединаца врши се у процесу интеракције. 8. Београд. Крачфилд. и свако понашање је друштвено понашање. Балаки. „он се понаша узимајући у обзир другу особу. стр. 43 Дејвид Креч.”44 Како наводи Д. како се облачи и како бира машну коју воли његова секретарица. а поступци су истовремено последица.

стр. Социјална психологија изучава. О томе Д. овде је реч о референтним групама. Примаоци прихватају вредности које су обликоване од стране примарних група којима припадају или којима теже да припадају. наведено дело. углавном. стр. Због тога ће перцепција индивидуе неке вести. 52. Креч и други. или њена реакција на ту вест. стр. бити боље схваћена у вези са њеним односима са том групом и њеним вредностима.„Психолошку групу можемо дефинисати као два или више лица која испуњавају следеће услове: 1) односи међу члановима су узајамно зависни . Теорија референтних група се примењује на проблеме масовних комуникација. исто. Ибид. где се проучава структура већих група. 390. стварају друштвену организацију. мале групе су саставни делови широких друштвених група. 48 Ибид. Креч и други кажу да је референтна група „свака група с којом се појединац идентификује тако да тежи да се користи као стандард за самооцењивање и извор личних вредности и циљева. 2) чланови имају заједничку идеологију . Веома добар пример наводи А. Тодоровић: „Примаоци порука које се преносе путем средстава масовних комуникација припадају разним групама. Референтне групе појединаца обухватају и групе којима припада и групе којима жели да припада. 105 49 Александар Тодоровић. слојеви.”46 Друштвене групе су функционално повезане и с другим групама.”47 А како је појединац члан многих друштвених група. 46 Д. 47 43 . У вези са друштвеном структуром којој припадају примаоци.”48 Научно схватање теорије о референтним групама је присутно у социологији. а то значи проучавање ширих друштвених група. стр.”49 Референтне групе су саставни делови друштвене стварности. 389. Д. Заједничко за њих је да нису чврсто у структури. класе и друго чиме се бави социологија. То су професије.скуп веровања. вредности.понашање сваког члана утиче на понашање сваког од других чланова. норми које регулишу узајамна понашања. Уосталом. изучавају се и референтне групе које непосредније детерминирају ставове и понашање примаоца. Креч и други кажу: „Друштвена организација се може дефинисати као интегрисани систем узајамно повезаних психолошких група образованих ради постизања утврђеног циља.

све do тридесетих година ХХ-ог века. без обзира на њене покушаје да се истргне из њеног загрљаја.ставове. и то философије историје и социјалне философије. Прво. Социологија и философија Као наука која проучава развој. „бежи” из њеног крила у условима социјалних. Сагледавајући тај историјски ход социологије. социологија је још под „капом” философије. и трећи њен развој је од шездесетих година ХХ-ог века na даље. социјалне психологије и антропологије. За први развој је карактеристично да 50 51 М. социјална психологија изучава човеково понашање у групи. социологија се одваја из философије средином XIX века. Поповић. Поповић указује. социологија и социјална психологија су међусобно условљене .4. У Америци и западној Европи и нема неке посебне разлике између социологије. Први развој је карактеристичан за XIX-ти век . формирање социјалне психологије. економских. наведени рад. често супротан призвук. Други развој бележи се oд тридесетих пa све до шездесетих година ХХ-ог века.”50 Према томе. и треће. Висок степен сагласности поготово социологије и социјалне психологије долази одмах после конституисања социјалне психологије. 58. настоји да се дође до њихове интеграције. а данас она доживљава висок степен развоја у Америци и Европи. и то националном. Она је дуго била у засенку философије. као једна од посебних наука из корпуса друштвених научних дисциплина. три етапе њеног развоја. „психичке процесе и љихову социјалну условљеност који произилазе из припадности људи одређенгш групама и слојевима. Посебно Америка сматра својом тековином. За ослобођење од те философије били су Огист Конт и Маркс (а оно је имало различит. стр. Друго. могу се издвојити три периода. Она има посебно место и улогу у аутоматизованом и машинизованом индустријском друштву. како М. политичких противречности грађанског друштва и све ширег утицаја научног позитивистичког духа који је тражио ослобођење од спекулативне философије. односно метафизике. њихове промене у малим друштвеним групама али и већим или. 44 . јер су ондашњи „нови” социолози били више философи него аналитичари стварности). социологија прави раскид између ње и фолософије. структуру и законитости друштва.оне се укрштају.51 4.

шта је човек. наведено дело.социологију изграђују значајни теоријски систем. стр.продор емпирије и великог утицаја позитивизма. јер је то главно онтолошко питање философије.56-61. а још мање да су та питања и проблеми били увек исти. наведено дело. да ли је могуће открити истину. а касније. рецимо. Зато је у праву Петар Козић кад каже да. под „патронатом” разних философских струја. најпре неодређен и дифузан. постоје ли универзалне законитости итд. да ли је кретање објективно. трећа карактеристика развоја социологије се огледа у потреби за новим облицима координације са философијом за постављање појединих теоријских и методолошких промишљања. “философија има свој властити предмет и посебну функцију у односу на остале науке.52 Философија је једна од најопштијих конституисаних дисциплина науке. посебно. систем који није независан од других система мање општих појмова о једном делу (области) света. Од старогрчке философије „космолошког” периода до.однос између општег и посебног. Одговором на ово питање она решава и друга важна питања из овог подручја.и то најопштији .54 52 Љубиша Митровић.друштва и мишљења. Њен предмет проучавања је увек један. Друга карактеристика развоја социологије јесте примењена социологија . пракса човекова или мисао. има ли људски живот каквог смисла. шта условљава промене и како се оне врше. Она је у почетку била облик мисли. тј. а задаци увек исти.”53 Ова и остала питања су била „споредна” у социологији у односу на то да ли је материја или дух. Дакле. питања онтологије и гносеологије су основна питања којима се бави философија. Због тога она има свој предмет и засебну функцију у односу на друге научне дисциплине. изузетан систем најопштијих категорија о свету и његовој законитости. Њихов је однос . 99. куда иде човечанство. многа питања су била њихова преокупација: шта је то битак (биће) и како је настао свет. Питања сазнања света је друго битно и основно питање философије. савремене философије егзистенције и марксизма. Њен предмет проучавања су. стр. те зато философија спада у ред друштвене свести. што би 53 45 . 54 „Тако је философија. Њени корени су од старих античких философа (Платона и Аристотела). закони кретања и развоја природе . не значи да су у њој увек на исти начин разматрана многа питања. Петар Козић. у ствари. конституисан и веома често оповргаван. да је она једна.

јер се социолошки ставови и појмови односе на друштво. Оно што философија пружа својим посебним научним дисциплинама. институција. економских и др. Реч је о сарадњи. психолошких. Није реч о доминантности философије над социологијом. који су уједно и основни: материјализам и идеализам. непрекидан. Када је реч о друштвеним појавама и њеним рефлексијама на свест човека. Петар Козић. са становишта утврђивања друштвене целине. већ о неминовности сарадње ових двеју научних дисциплина. 55 Др И. односно да и та знања постоје тиме што обухватају и најопштије (философске) премисе”. стр. наведени рад. разликују се два правца. законе)” и (3) „вредносну (антрополошкохуманистичку) основу иусмереност”. стр. а не најопштијим законима целине универзума. већ генерализација у датим законима.55 Гранична линија између ове две дисциплине јесте у томе да је предмет философије законитост света у најширем смислу речи. то су питања и предмет философије.5. Предмет изучавања су: друштвене појаве.) знања. Марксистичка философија. идеја. Београд. Социологију не занимају посебно дати економски процеси и односи. Онако како се понашала и оправдавала социологија у односу на ова два правца приликом свог истраживања. имамо у виду социолошки идеализам и социолошки материјализам. 38. Социологија и антропологија значило да је философија могућа уз постојање извесних других нефилософских (социолошких. 1976. По одговорима које добијамо од философа и философије шта чини суштину конкретне друштвене акције. категорије. 46 . и најопштија. Војноиздавачки завод. 100. Јасно је да је философски приступ свеобухватнији од социологије.Однос социологије и философије је нужан. Пајић. Стојковић. друштвене појаве као посебне делове универзума. Др А. међусобне повезаности и понашање људи. односи. процеси. њихова је улога у савременом друштву незаменљива у погледу сазнајних социјалних улога. Она се бави законима једног дела друштва. нити питања моралне праксе и свести. јесте (1) „универзални поглед на свет”. па и социологији. сталан. 4. математичких. (2) „гносеолошко-логичко-методолошку (опште принципе.

социјално и филосовске оријентације. 109-110. Малиновски. Зато се оправдано и праве разлике између физичке /природне/. Тако се. живот обичаје етничких група. која је сложенија наука испитује био психосоцијално културне одлике човека како у примитивним.56 Атропологија у савременом друштву сарађује и са природним и хуманистичким наукама. у конкретном случају исграживања о човеку. Антропологија је синтетичка наука која има за предмет човека са свим обележјима. а значајни представници социјалне антропологије су Тејлор. Критика социолошког метода. стр. 47 . антропологија има посебно место и значај. вредности. сматра језгром развоја социјалне ант ропологије. потребе и могућности. То су. Истражујући људске особине. Градина. тако и развијеним друштвима. Иако је евидентна све већа подела међу наукама истовремено се уочава тенденција њиховог интегрисања и мултидисциплинарног приступа у истраживању одређених феномена.Антропологија улази у ред фундаменталних дисциплина и проучава човека као целовито и «недељиво биће». У свету постоји већи број антрополошких оријентација.. Ниш. Лесли Вајт и Алфред Кребер. јер ова дисциплина чини мост између природних и друштвених наука. Моса и осталих аугора била су изражена настојања да се дефинише однос социологије и антропологије. Напомињемо да се често не прави разлика изшеђу аитропологије и етнологије. Фрејзер. на пример Америка. док социологија изучава такође 56 Ђуро Шуњић. социјално и културно биће. која изучава друштвене појаве. која ће у наредном будућем времену и периоду интегрисати сва парцијалиа научна сазнања. У томе. Клод Леви. Значи. Почетком прошлог столећа а и доцније код Диркема. 1973. у којој је развијена културна Антропологија. Њен положај.науци о будућности. Рут Бенедикт. њена предметна преокупација јесте човек као природно и културно биће. испреплетане науке и научних сазнања окренути ка једниству свих дисциплина . Строс. Клод Леви-Строса и М. целовитог бића. Маргарет Мид. као да потврђује о неминовном јединству наука где ће се «разбијање». Велики број научних посленика који су се бавили културном антропологијом и који су с правом указивали то да би њен предмет требало да буде култура као «ствар суис генерис» са сопственим законима и животом. и то као биолошко. пре свега.

а након селекције. одлучивања и управљања друштвеним животом и управљања друштвеним пословима. стр.”57 Јасно је да се и једна и друта интересују н баве феноменима тоталитета. народа. Београд. “делатност такозваних пслитичких лица. стр. Идеологија и политика. класа/ у циљу усмеравања државног живота. 1976. С тим што је соцологија комллекснија. Увод у социологију. Институт за политичке студије ФПН. 4. ФПН. У крајњој линији. државника.целовитост. али друштва. уз разлику да антропологија изучава човека а социологаја друштво Како је немогуће развијати друштво без човека и човека без друштва неминовна је сарадња међу овим наукама. 42. 58 Радослав Ратковић. Антропологија се “превасходно интересује за однос човека и културе. нарочито у аутократским и олигархијским режимима где је учешће у политичком животу ограничено на уске друштене крутове.58 Даље исти аугор наводи да су “политичке активности различитих субјеката само део политике.. Политика је у ствари. истражује и тоталитет друштвених односа и појава. јер она поред човека као социјалног бића. 48 . При томе се врши селекција. Институт за политичке студије.6. након укупних усклађивања усмерава операционализацију. група. које своди политику на једну врсгу делатности везану за једну врсту субјеката. која је својеврсна вештина владања. 78. Ово схватање. Политика у најширем смислу речи проучава друштвену активност /појединца. управљања и одржавања на власти. не може се у екстремном облику одржати у науци. политичара. културу као творевину и креацију човека. нација. Социологија и политичке науке Социологија је у блиској вези са политичким наукама будући да је предмет њеног проучавања и политика. али је доста распрострањено у донаучном мишљењу. 1985. поред њих она обухвата: 1/ друштвене услове из којих те активности рађају њихове друштвне 57 Михајло Пешић. односно усмеравање друштвених интереса. Она изучава с једне стране. Београд. а с друге стране угицај културе и културних творевта човека и његов развој. начин производње је тај који одређује карактер интереса тако и укупан процес и начин селекције.

обухватајући низ појава друштвених понашања. Свакако у етатизованим друштвима. У политичке појаве се. стр. развој и динамику друштва. настанак. убрајају оне кроз које се испољава институционални систем државе и друштвене околности које су са структуром и функцијом државног система непосредно повезане. чему свој велики допринос пружа социологија као наука о друштву. Политичка друштва. рад институције. По једнима област политике своди се на државу и њем живот. Радомир Лукић. Јер она изучава друштво у свом тоталитету.организација власти.корене.”59 Из претходног одређења политичке науке. Ако при свему овоме има у виду да политика и њена ефектност усмеравања других делатности. Савремена администрација 49 .60 59 60 Ибид. али имају улогу на подручју разрешавања друштвених конфликата у борби око утицаја на усмеравање друштвених токова. 42-43. затим 2/ целокупан сплет организација и институција које су носиоци или оквири политичких активности. Због тога сарадња између с о ц иологије и политичких наука има «огромну значајност». у грађи и функционисању политичких организација и институција. опште функционисање политичког живота/ немогуће је реализовати сазнавања и изучавања законатости глобалног друштва. али само политичке структуре у првом реду / политичко деловање. Београд 1965. У изучавању н истраживању структуре друштва. може се видети. остаје мало политичког простора који није у државном обухвату. Разуме се да у оквиру схватања којима је заједничко што под политиком подразумевају област друштвене стварности коју чини скуп међусобно повезаних појава. где су државна апаратура и државне функције веома развијени. одлучивање. стр. 1. постоје разлике с обзиром на то које појаве се квалификују као политичке и улазе у ту друштвену област. и иајзад 3/ разноврсне облике свести који су увек нужно присутни у политичким понашањима. организовања и свести који нису у непосредној вези са државом. Овде ћемо назначити само основну поделу. По другима област политике је знатно шира од државе. да је политика само део глобалне структуре друштва. према томе. теорија друштва.

1/ питање насељености становништва на планети земљи. стр. У ужем смислу. 2/ питања и проблеми исцрпљивања природних извора сировина и енергије. обухватају се три групе питања.7. чији је настанак новијег датума. Петар Козић наводи: “еколошка социологија /социјална екологија/ преузима тај задатак /са многим другим наукама/ да најпре истражи н објасни а тиме и допринесе решавању проблема који произилазе из еколошке кризе. Социологија. 111. Приштина. социјално-политичких. што је угрозило људски.4.настала је потреба за изучавањем ове сложене проблематике. еколошка социологија /социјална екологија/ поставља себи као научни циљ откриће путева /практичних и теоретских/ изласка из ове кризе и унапређење квалитета човекове животне средине која ће значити колико заштиту 61 Милован Марковић. Социолошка проучавања еколошких проблема су дошла на ред она када је постало евидентно да је животна средина у опасности. Она при томе остаје на терену друштвених наука и оних истраживања које се дотичу технолошкоекономских. Њено конституисање је у уској вези са порастом еколошких проблема и интересовања одређене друштвене науке. Милован Марковић каже да се под еколошким проблемима «подразумевају сви они проблеми који произлазе из односа човека и његовог животног окружења. Социологија и социјална екологија Многи социолози данас сматрају да је социологија у уској вези са социјалном екологијом једном од најважнијнх посебних «специјалних» социологија. Анализирајући друштвени контекст еколошке кризе. природни и технички систем. да је радикално нарушена еколошка равнотежа на целој планети. 3/ питања и проблеми загађености човекове природне околине ».61 Како развој технике и технологије имају изразит утицај како позитиван али и негативан на друштво и природу . 50 . Тако је дошло до формирања социјалне екологије. То се догодило стварањем неравнотеже између техносфере. односно кадаје технолошка револуција изазвала такве угрожаваоце природе и друштва. биосфере и социосфере. културно-етничких чинилаца у чијем присуству се догађа еколошка криза. 1994. Народна и Универзитетска библиотека. посебне социолошке дисциплине. пре око 30 година.

62 Петар Козић. 328. Социологија. будући да проблем економске неравнотеже на планети захтева мобилизацију свих човековнх научних и људских потенцијала како би се спречила планетарна еколошка катастрофа. Београд.”62 Однос социологије и социјалне екологије као посебне друштвене науке је исти као и социологије и других друштвених наука. Оне морају да се прожимају и приказују своје специфичне методе на сваки од момената друштвене стварности. 1995. КИЗ « Култура ».. толико и друштвеног миљеа са истинским. 51 . усмереним и контролисаним потребама људи. стр.током репродукције природе.

ГЛАВА МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ .II.

штавише. и потиче од грчке речи METHODOS. Свакако. могла да буде без метода.Она користи исте методе карактеристичне за друштвене науке. 1965. поред истраживачкооперативног. мора да има два основна елемента: предмет и метод. али и оне природних наука. НАУЧНИ МЕТОД Као систематизована сума знања из одређене области. или појединачна.”63 Метод је саставни део науке. Свака научна дисциплина (природна. саставни део њене истраживачке делатности. метод је. . “Само би једна „мртва наука”. Како смо нагласили. и поред тога. 12. или приближне. Метод представља плански поступак проучавања стварности у циљу сазнања истине. основна схватања о методу су један од битних елемената основног појма неке науке. „Научна књига”.МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ 1. разне науке имају сличне. Др Богдан Шешић. која више не настоји да усаврши своје знање. услед тога. Социолошки метод. хуманистичка). метод је саставни део науке. начин долажења до циља. Као такав. и означава пут. Основи методологије друштвених наука. Но. То чини и социологија. Београд. методе истраживања. А 63 Војин Милић. 1-2. општа. Метод сваке науке зависи од њеног предмета. и конститутивни значај за науку. Науке и научне дисциплине прилагођавају методе своме предмету. природно. у којој су се престала постављати нова питања. друштвена. стр. нераздвојни саставни део науке. посебна. готово срастао са оним задацима које наука треба да реши у једном периоду. она је изграђивала и изградила засебну технику истраживања и прилагодила властитим потребама. Београд. „Нолит”. до истине. 1974. Он је неодвојив од саме науке. поред предмета. Он је нераздвојни. без истраживачких поступака помоћу којих треба доћи до новог сазнања. и саставни део истраживачке стварности. и имају. има и метод. наука мора да. стр.

и постоје изоловано. Методологија се састоји из следећих саставних делова: логички. односно вођењем истраживања.МАТЕРИЈАЛИСТИЧКИ. Београд.1973. 1981. Он је нераздвојни део њене истраживачке делатности (Војин Милић. Задатак методологије је да открије. методологија као логичка дисциплина не само што описује научну праксу већ и прописује логичка. Ж. техничка и стратегијска (хеуристичка) правила и норме о томе како треба да се ради у науци да би њени резултати били ваљани.”65 Методологија као посебна грана логике бави се питањима научног сазнања. и подложне су само постепеним еволутивним променама. стр. стр. 1973. увек. Дијалектичко-материјалистички метод заснива се на схватању света по коме су појаве у природи.”64 Два су основна метода у науци. 29.67 64 Др Богдан Шешић. стр.методологија је „наука чији главни предмет изучавања су. 66 Метод је начин истраживања који се примењује у некој науци. Београд. идентичне саме себи. 285-334). друштву и људском мишљењу квалитативно непроменљиве. стр. Философски основи науке. Општа социологија. епистемолошки и научно-стратегијски методолошки део. методе научног сазнања. „Метафизички метод се заснива на схватању о свету по коме су појаве у природи. Ниш. 1978. Основи методологије друштвених наука. Оне су. „Научна књига”. 1-2. 67 Ђуро Шушњић. 12). Београд. управо. „Савремена администрација”. „Градина”. то јест да покаже и објасни начине долажења до научних сазнања. Критика социолошког метода. чији је задатак да проучава „метод науке уопште и појединачних наука.”66 Док је предмет методологије наука и научни метод у свим његовим видовима. без међусобног утицаја. опише и објасни методе научног сазнања. 54 . Социолошки метод. 65 Према Д. Београд. људском друштву и људском мишљењу. стр. 63 (Михајло Марковић. „Нолит”. 1974. Постоје две врсте методологије: општа. у зависности од поимања објективне стварности која се проучава: МЕТАФИЗИЧКИ и ДИЈАЛЕКТИЧКО . У њима нема борбе унутрашњих супротности. Марковићу. квалитативно променљиве на основу борбе унутрашњих супротноста и налазе се у свеопштој међусобној повезаности.

3) израда плана истраживања. одреди оно што је опште и специфично за њу саму. и у својим истраживачким подухватима пролази кроз шест фаза: 1) одређивање предмета истраживања. 2) постављање и проверавање хипотеза . може се казати да. сређивање и класификација података и чињеница. Прва фаза у социолошком истраживању друштва је ОДРЕЂИВАЊЕ ПРЕДМЕТА ИСТРАЖИВАЊА. то јест конкретизовати специфични поступци. Најзад. Радомир Лукић каже да њега чине три елемента: „поступак како се долази до знања. а пре свега о социолошком методу. МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ Метод је пут и начин долажења до циља. приликом проучавања друштвених појава. постоје следећа схватања: 1) позитивистичко. Социологија мора посебно да води рачуна да. „Научна књига”. 4) прикупљање. његове законитости. ФАЗЕ У СОЦИОЛОШКОМ ИСТРАЖИВАЊУ ДРУШТВА Све научне дисциплине. пролазе кроз неколико фаза. а циљ је долажење до научног сазнања. 1989. Тако и социологија.полазних претпоставки. 5) научно објашњење.2. и 5) марксистичко схватање. јер посебне и појединачне друштвене појаве изучавају посебне и 68 Радомир Лукић. карактеристика ове фазе је да се одреди друштвена појава која је предмет проучавања. према Војину Милићу. његов развој у свом тоталитету. 3) структуралистичко. у свом сазнању предмета. Београд. као најопштија наука о друштву. и 6) проверавање објашњења. то јест радње које треба извршити да би се дошло до сазнања предмета. проучава друштво. као и материјалпа средства помоћу којих откривамо оне особине предмета чије нам сазнање представља циљ научног истраживања. Како социологија открива опште везе међу појавама. 2) функционалистичко. Основи социологије. 1.”68 3. то су средства помоћу којих се предмет може сазнати. 47-48. Знање о самом предмету које омогућује да се поступак боље прилагоди предмету и тако овај потпуно сазна. да се утврде везе између тих појава као и узрочне везе међу њима. Пишући о научном. 4) социологија разумевања. 55 . стр. Што се тиче социолошког метода.

Друга фаза је ПОСТАВЉАЊЕ И ПРОВЕРАВАЊЕ ХИПОТЕЗА. постављене у реалне оквире друштвенш појава и процеса. Само дефинисање предмета не сме да буде ни прешироко. 3. Стога се мора водити рачуна приликом одређивања теме. Теоријска дефиниција (oпштaлогичка) обухвата најопштије карактеристике. онда постоји могућност „сумње”. и томе слично) у објашњењу. стр. предмет и појаве истраживања. Дакле. ни уско. то јест њеног предмета истраживања.јер само тако могу одговорити истраживањима. Зато морају да буду логички засноване. постоји могућност да се предмет истраживања продужи у недоглед. проучавању. тумачењу и утврђивању суштине појаве.појединачне друштвене науке. недвосмислене. Одређује се логички садржај централних појмова. 2. Уколико је прешироко. Ово посебно важи за социологију. Тако. Дефинисање тог предмета има посебан значај (логичкометодолошког значења). односно његовог појма. а основу претходних сазнања (веза. закона. прецизне и јасне. већ се мора поставити и његова радна (операционална) дефиниција. није довољно само да се одреди предмет истраживања. Пошто је одређен предмет истраживања. Лукић одређује као „скуп тачно одређент поступака помоћу којих се предмет може произвести или тачно представити. радну дефиницију Р. . Њиме се утврђује метод прикупљања података. а ако њен предмет одредимо преуско. ИЗРАДА ПЛАНА ИСТРАЖИВАЊА је следећа фаза. штура. наведени рад. То значи да полазие дефиниције морају бити јасне. полазне хипотезе (радна и теоријска). Ако су сазнања о датом предмету недовољна. „сигурности” у податке и чињенице које истражујемо. тачно се одређују и проучавају појмови.”69 Хипотезе зависе од претходног теоријског сазнања. Захваљујући радним дефиницијама. при томе водећи рачуна о 69 56 Радомир Лукић. поступак који ће бити извршен током истраживања и помоћу којег ће се тачно обухватити садржај предмета. приступа се изради плана истраживања. онда постоји могућност да хипотсзс буду непоуздане. пошто у њој постоје велике тешкоће због њене сложености. Социологија полази од дате претпоствке. 50.

Напротив. у овој фази истраживања доносе се закључци о везама између појмова: јесу ли оне узрочне. И. То подразумева да се мора сачинити план. утврдити време и место истраживачких радњи. већ и анализирале. Када је у питању посебно социологија. и јер је њихова сложеност велика. односно другог карактера. рецимо. План истраживања захтева одабране екипе које ће проучавати друштвене-социолошке појаве. и одредити динамика рада. у употреби је велики број метода. па се тешко може издвојити једна једина друштвена појава засебно. или не. Најпре је нужно кодирање. коначно.специфичностима. Веома је важно да се прикупљени подаци и чињенице среде и класификују према одређеним критеријумима. специфични а методолошки поступци истраживања. После прикупљених података. анкета и интервју пренети из друштвених наука. ове друштвене појаве су сложене и испреплетане. пошто је реч о социолошком истраживању. посматрањем се открива веза међу појавама. Зато се друштвене појаве непрекидно посматрају. експеримент и посматрање су методолошки поступци природних наука док су. који прикупља податке и чињенице. 4. за свако истраживање морају се обезбедити средства. он најбоље може да координира и усмерава рад екипе. нарочито због тога што се јављају велике тешкоће у прикупљању података и чињеница. На основу ових података и претходних радњи. да би се чињенице не само посматрале. кадрови који ће изводити истраживање. 57 . Социолошким истраживањима се поклања дужна пажња. Радом екипе (подразумева и анкетаре). На при мер. Четврта фаза истраживања је ПРИКУПЉАЊЕ (СРЕЂИВАЊЕ) ПОДАТАКА. Дакле. руководи социолог. као целина. постоје социолошки. То је централна фаза истраживачког рада. јер се друштво налази у сталним променама. План истраживања подразумева и финансијска средства. и сам истраживач као човек саставни је део друштва. динамика рада. како би се уочиле везе те појаве са другим појавама. као и осмишљавањем теоријских и емпиријских резултата научноистраживачког рада. јер је његов поглед на друштво целовит. Захваљујући том погледу на свет. и то како оних природних тако и метода друштвених наука. тешкоћама и коришћењу технике истраживачког поступка.

то јест фазе прикупљања података о појавама. и на тај начин објашњава појаве. Ж. док проверавање у ширем смислу представља верификацију научних истина кроз дуготрајан процес развоја науке и људског друштва који је испуњен новим сазнањима”. Последња фаза у научно-истраживачком раду јесте ПРОВЕРАВАЊЕ НАУЧНОГ ОБЈАШЊЕЊА. Ж. већ се оно састоји у сазнању функције. Марковић. Развој науке и није ништа друго до стални процес непрекидног проверавања научних објашњења. стр. о проверавању у ужем смислу говори се онда „када се непосредно по научном објашњењу прикупљају нови подаци и врши њихова теоријска разрада у циљу провере научног објашњења до кога се раније дошло. социометријски метод.настали у оквиру социологије. наведени рад. наведени рад. Научно објашњење је утврђивање социолошког закона. анализа садржаја. У конкретном истраживању је могуће да независан истраживач да или не да сагласност научноистраживачком раду.70 Да би се све ово спровело. 304-305. 70 71 58 Шире о томе видети: Богдан Шешић. Пета фаза је НАУЧНО ОБЈАШЊЕЊЕ. Д. начина настанка. Оно није само утврђивање веза међу појавама. развоја појаве која је предмет проучавања научноистраживачког рада.71 Може се видети да се проверавање у ширем смислу одвија независно од жеље истраживача. о чему ће бити речи у делу о методолошким поступцима прикупљања података. и слично. То су социјална лабораторија. може да га оповргне. структуре и узрока. 96. где закон изражава везу унутар појава. умногоме зависи научно објашњење. . Сама реч научно објашњење нам казује да се ради о проверавању чињеница. Марковић. треба користити основну методу у социологији која ће омогућити научнуекспликацију. како указује Д. стр. Дато истраживање проверава независан истраживач. Од рада на претходној фази.

затим запажања на улици. већ само спољашње манифестације појаве. као и обим. авиону. фазе посматрања. ради проучавања података. Нису систематска. начин описивања онога што се догађа. испланиран сваки детаљплан посматрања: које се популације надгледају. свака наука прилагођава овај метод свом предмету. већ само неки њен део. обична посматрања сваког човека могу да буду намерна и ненамерна. То је успутно посматрање „од куће до школе”. фотографисање или снимање дате појаве.1. немају одређен циљ. групу радника неке јединице.4. време почетка и завршетка (у току дана или ноћи). Тешкоће метода посматрања се огледају у следећем: А) посматрање се може вршити само у садашњости. Значајно је правити разлике између свакодневних посматрања-опсервација и научних посматрања. или од куће до посла итд. у возу. МЕТОДОЛОШКИ ПОСТУПЦИ ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА 4. психологију итд. Научно посматрање је потпуно другачије. планска. унапред осмишљена. односно узорак посматрања. Свакодневна. него се усредсређујемо на одређен број. у радњи. према неким социолозима. у Електронској индустрији у Нишу. аутобусу. она има примену око 80% у односу на друге методе. Међутим. В) није могућно посматрати целину појаве. нити смо то у стању. Значи да се појаве могу посматрати у време догађања. ни место ни време посматрања. Оно има унапред одређени циљ. место где ће се вршити надгледање или посматрање. Б) не могу се посматрати унутрашње појаве (суштина).. карта и мрежни план. Ми не можемо. То у ствари представља научно истраживање. и на лицу места. броду. Постоји више врста и начина посматрања: 59 . Игра значајну улогу за социологију. изожбама слика. немају селекције. Овај метод имасвоје домете и ограничења. Не треба га прецењивати нити потцењивати. која ће се места посматрати. природне и друштвене. Метод посматрања Метод посматрања је универзалан и користе га све науке. да посматрамо понашање свих радника у хали (рецимо. где раде хиљаде радника).Што се тиче њене улоге у социологији. на концертима. и битно се разликује од свакодневног.

нарочито за социолошка истраживања. није упозната са истраживањем. хтења. а они су драгоцени. Масовно посматрање друштвених појава означава методу када истраживач укључује све појаве које припадају истој категорији. разводи бракова. Анкета Анкета” је данас у свету. њихова понашања. Значи. односно оне која је предмет њеног изучавања.2. Посматрање без учествовања може да буде слободно и систематско. очекују се и поуздани подаци. где се унапред сачини плански поступак. како не би утицао на њу и њено понашање. деловања. и служе за закључивање. односно упитником. а посебно чињеница и мишљења. ток реализације и сама реализација поступка. Анализа садржаја јавља се у новије време. Оне имају исто обележје. ако већ ти подаци постоје у служби Заштите на раду која се бави тим питањима . Унапред је постављен циљ. Индиректно посматрање је оно када се друштвена појава посматра преко неке друге појаве. нарочито оно конкретно где истраживач у групи систематски прати рад групе. починиоци кривичног дела. Присутна је и 72 Рецимо. У исто време. Директно посматрање се дели на посматрање с учествовањем. то значи да истраживач преко друге појаве добија одређене податке дате појаве. (Рецимо. типична за све радничке породице. тражити од испитаника број повреда радника у радној јединици или колективу у току године. и њега се истраживач држи. и путем анализе тражи систематски приступ. веома заступљена и користи се у комбинацијама с интервјуом. као метод прикупљања података. Непосредно посматрање је могућно а да група не зна. и слично).која је законски прописана у нас. прати се и монографски обради.72 4. узима се и проучава једна породица (рецимо. што би се одразило на истраживачки поступак. када се посматрају саобраћајне несреће. Директно (непосредно) посматрање. Овај вид посматрања захтева анализу датих текстова. Он мора да стекне поверење гругте коју посматра. радничка). и посматрање без учествовања.А) Директно (непосредно) Б) Индиректно (посредено) В) Масовно Г) Појединачно Д) Анализа садржаја. 60 . Тако се добијају релевантни подаци посредним путем.

75 Да ли је анкета анонимна или јавна? У досадашњим истраживањима се показало да анонимна анкета има предност. Питања се могу заокруживати или 73 Paul Albon. 164. наведено дело. онда онај који попуњава анкету наводи тачне податке о месту становања. формулар припремљен и распоређен ради прибављања одговора на извесна питања. стр.73 Овим методом се прикупљају две врсте података: чињеиице и мишљења. На пример: да ли студент учи искључиво ноћу или дању. анкета се употребљава тако што се упитник унапред припреми. Нарочито се њоме истражују организационо-психолошки и социолошки проблеми. 74 Шире видети: Милован Марковић.74 Карактеристично је за анкету да се. библиотеци и слично. редоследу и слично. Социологија. У социологији. „пилотско” истраживање које служи за то да се изврши провера читавог инструментарија. нарочито око формирања питања. анкетара занимају примарни. Presses Univesitaies de France. 61 . него се приликом сваког анкетирања врши пробно. Када су чињенице у питању.користе је вишемање све дисциплине (али. Она је веома битан инструмент истраживања у колективима. углавном се користи у психологији п социологији). док у јавној анкети има личних података. То су чињенични подаци. 131-132. у преподневним или поподневим часовима. врстама питања и редоследу. 1968. и даје се своје мишљење. Paris. Дакле. недвосмислена. „Удружење наука и друштво”. а не секундарни подаци. Циљ анкете је да утврди узрочно-последичне везе и односе. Анкета би требало да садржи око тридесетак питања. с одређеним бројем питања на која би требало дати одговоре. Ту су изостављени лични подаци испитаника. у ствари. 75 Александар Тодоровић. стр. користи упитник (текст с потребннм питањима) у зависности од тога да ли се желе информативно или дубински испитивати подаци о појавама. радном месту. кратка.76 Већ је назначено да се истраживање не врши одмах. 265. А када је реч о мишљењу. у највећем броју случајева. ако станује у студентском дому или учи у дому. онда се заокружују питања назначена у анкети. Les Questinaires psuchologiges. 76 Анкета је. Питања морају бити сажета. и слично. Треба водити рачуна о форми анкете. врсти. 1994. стр. и то књижевним језиком. занимању. јасна. месту рада. Приштина.

испитaник не сме дa доживи замор.”77 Увелико треба користити питања са завореним и отвореним одговорима. Респондент одлучује и заокружује оне одговоре у складу с његовим мишљењем. Ова друга врста анкете-упитника је много тежа у погледу сређивања. Албон. и ту нема никаквог додавања. „Култура”. 62 . на други начин. уколико је испитаник информисан. А. каже А. Мозер. Само онда се може очекивати ваљан став. мора се водити рачуна о простору за њих). рецимо. у супротном. Даље. Сувишна питања се никад не постављају. класификације и обраде. али без одговора. а анкетар размешта одговор у одговарајућу кодирану категорију. моћи ће брже. Друга врста питања се постављају. На постављена питања. све то утицало на одговоре. или је питање постављено са слободним одговором. на питање како наводи П. што је значајно за истраживање. суд и мишљење. 1962. Међутим. Постављена питања не смеју да делују сугестивно. јер се њоме долази до бољих резултата. 297. Ова врста анкете је слободнија и адекватнија. ако поседује нека претходна знања. „можете ли да ми кажете. детаља и дужине одговора. Мозер: „Одговарајуће предности питања са слободним и питања са затвореним одговоргша биле су предмет великих дискусија и истраживања. како би се анкетирано лице приволело да говори и осећало слободно. Код питања са слободним одговором. како би 77 А. У зависности од карактера питања. где се респондент пита. форме. увек је пожељно почети разговор с ОТВОРЕНИМ питањсм. јер би. анкетирано лице има ограничен број одговора за које се треба определити. Код питања са затвореним одговором. али се јављају и одређени проблеми. Ми при том добијамо различите одговоре. шта називате под патриотом”. Методи анкетирања у истраживању појава. лакше и једноставније дати одговоре. Београд. стр. мисли се на она питања и могућне одговоре који се могу прикупити из других извора. имамо две врсте анкета: са ЗАТВОРЕНИМ и ОТВОРЕНИМ одговорима. и посебно водити рачуна о логичком реду питања у анкетирању. анкетираном лицу је дата слобода при одлучивању аспекта. Анкета са затвореним питањем је онаква како смо формулисали питање. а на анкетару је да забележи што више.додавати (када је реч о одговорима који се додају. с неколико једноставних речи.

Упитник може да залута. На Западу се. жеље. али у исто време целисходније. узима „нежнији пол” за обављање ових послова. Ово анкетирање је скупље. води читав ток анкетирања.заинтересованост испитаника била на висини. Могуће је и то да испитаник повери да му анкетни лист попуни колега. користи се велики број и врста узорака. Готово је немогућно и апсурдно је вршити анкетирање с укупном популацијом једне земље. који су образованији. Узорак је део целине. да ли имају сигурности. боље и ваљаније. приликом њиховог избора. брат. како би испитаници боље попунили анкетни лист. Такви подаци су. и потиче из Енглеске. На Западу. и која ће бити у употреби. када објашњава потребу за истраживањем. мишљења. посебно да ли имају образовање за научноистраживачки рад. Предност анкете се огледа посебно у томе што може да захвати велико подручје. листови се шаљу поштом (при том. мора водити рачуна о лицима која се узимају (почев од тога да ли имају смисла. Када се обавља непосредно (лично). као и брзина прикупљања података (ставова. не могу се сврстати у научну анкету. немогућно је писмом дати сва релевантна објашњења за испитанике.3. Анкета се обавља НЕПОСРЕДНО и ПОСРЕДНО. служи испитивању. а посебно у САД. 4. Анкетар мора битн спреман на сваки одговор на постављена питања. обично. битно је за свако истраживање која ће се врста узорка узети. често. веома су важне особине анкетара. Што се тиче анкета које се обављају у дневној штампи. Зато се. могућно је да други одговарају и попуњавају упитник. Успоставља 63 . Што се тиче другог типа анкетирања. непоуздани. анкетар бележи одговоре или. односно њихов део. судова о неким појавама). Да би анкетирање било ваљано спроведено. Како се анкетирање обавља по методу узорака. као и у социологији и посебним социологијама. поверљивости. прецизности за ове осетљиве послове). део целине која служи у научноистраживачку сврху. спремности. скупа који се истражује. сестра. постоји бојазан да никад не дође до испитаника). пријатељ. Он служи за прикупљање података о друштвеним појавама. популација. региона. У многим истраживањима. на лицу места и поштом. Интервју Сама реч интервју означава разговор.

док се анкета обавља у екстензивним истраживањима (и то већих скупина оних које служе за испитивање). Ево. овако можете бити сигурни да је у питању научно проучавање. а у ствари желе да вам продају кухињски прибор. љубазност. То Вам је као и код пописа. То су само моје ствари. да не би било забуне. кад ови табаци дођу у биро.по узорцима. о коме ће бити речи касније. узима се према датом узорку. и нико са стране не може сазнати шта сте баш Ви рекли. И.се однос између испитаника и испитивача. Респондент: „Жао ми је. Осим тога. и да нисмо неки доколичари који воле да забадају нос у туђе ствари.” 64 . као и веће скупине. Интервјуист мора да има топлину у опхођењу. нарочито веће. нежност. Када се врши интервјуисање у оквиру друштвене групе. тамо статистичари само гледају шта сте рекли. Интервју се може обављати у већим скупинама . Интервјуист би требало да савлада вештину успостављања контакта с испитаником. Карактеристика интервјуа је то да се он примењује у интензивним истраживачким подухватима. и том приликом се бележи сваки одговор. а њих интересују само крајњи резултати у бројевима. да би се добили коректни одговори. Хет пишу о разним ситуацијама које очекује интервјуисту у успостављању контакта. Мора се задобити испитаник за себе. то захтева директан контакт испитивача и испитаника о било којим проблемима. итд?” Респондент (нервозно упада у реч). вероватно знате да се у оваквим проучавањима не наводе имена људи с којима се разговори воде. али ја никад не саопштавам своје мишљење другима. рецимо. јасноћу и усмереност приликом истраживања. најзад. Груд и П. за истраживање појединих друштвених појава. док за појединачне изјаве немају ни времена ни интересовања. баш због таквих људи сви ми из Централног бироа носимо своје карте. „Волео бих да видим тога који би мени продао неку књигу!” Интервјуист: „Е видите. Како се интервју развио из разговора. А знате ли и да неки људи долазе до врата и понашају се као интервјуисти. Он може да се одвија с једном или више личности. или књиге. Б.” Интервјуист: „Слажем се да је сасвим на месту да се човек држи одређених правила. (Пружа своју карту).

интервју се примењује због провере мишљења. Али ништа. Само се одреди популација и њен део. бар ће ми пријатељи помоћи ако не будем могао да одговорим на нека питања. њен постотак који се истражује.4. Зато и има недостатке који се односе на поузданост анкете или интервјуа који су завршени и обрађени. Интервју могу да обављају ucкључиво стручна лица . 65 . Групни интервју представља и исказује сама реч групни.”78 Интервјуист мора унапред да планира датум. требало би да буде квалификован за ту област. односно случајан. стр. брзо реализује. време.” Интервјуист (пошто је ушао): „Не би ли било боље да пређемо у суседну собу? Овде бисмо сметали Вашим пријатељима. дошао. број личности које ђе интервјуисати. у реду! Изволите унутра! Данас баш нешто славимо и имамо госте. стратификован систематски. Испитивање и истраживање помоћу овог узорка се врши на брзину. дужину разговора. а и ја ћу чути Ваше мишљење . 58. лако. наведени рад. и није потребна нека суптилна. узорак је доста у употреби јер је најједноставнији. Због тога сам. избор јединица се обавља случајно. Предност се огледа у томе што се једноставно. стручна обученост и припрема. или се кроз разговордискусију долази до одговора. без икаквог критеријума. На овај начин. и квотни. Онај који интервјуише мора да познаје материју о којој ће бити реч. Панел . ПРОСТ.а не њихово. 269. а Ви упадосте с Вашим питањима. интервјуист долази до сазнања о схватању саговорника о неким друштвеним појавама. Узорак У социологији је већ одавно одомаћена доста врста узорака. а најчешће случајан. 4. става истог испитаника у различитим временскии периодима о истом питању. односно испитује. Тодоровић.то се посебно односи на дубински иптервју. Дубински инттервју се разликује од новинарског.Респондент: „У реду. СТРАТИФИКОВАНИ узорак се још назива сложеним. где се испитује једна или више група којој се поставллју иста питања. (Тако се утврђује разлика и мишљење о истим питањима). у ствари. место. јер обухвата 78 А.

Берклија. једноставности. варошица. Величина узорка зависи од популације и материјалних. верска. Њиме се одређује изборна јединица одмах после спискова оних који ће бити предмет истраживања. Припреме су обавезне. Мила и других. Диркема.5. као и уочавање могуће грешке. двестоти. отишла из предузећа и сл. могу се наћи у радовима Аристотела. Једно је схватање Конта. посебно због ограничености овог метода. има доста спорног. Утврђује се први. узима сваки десети. педесети. Величина узорка утиче на поузданост и репрезентативност података. кадровских. посебно у социолошким истраживањима.то је слаба страна. и временски интервал истраживања је оивичен. стопедесети. Лајбница. одређен. Додуше. све док не добијемо број који је узорком предвиђен. а истраживачианкетари то не знају). сматра се да у социологији 66 . Око његовог коришћења водиле су се велике расправе у прошлом веку. Вебера и других у погледу коришћења методе. професионална. Експеримент Експеримент има доста дугу историју. налазе лица која су умрла. и он бира респонденте за које мисли да могу да буду репрезентативни. град. Предност је његова брзина и једноставност. СИСТЕМАТСКИ узорак бележи све већу примену на нашим просторима. и то редним бројевима. КВОТНИ УЗОРАК успоставља испитивач.. брзо се прикупе подаци. Хјума. а слабост су спискови због поузданости . старосна структура. што се тиче елемента експерименталне методе и технологије. насеље. Декарта. зато што се захтева стручност оних који врше истраживање. Дата схватања овог метода и његове употребе. а лоша његова страна је репрезентативност одговора које добијамо. али у последње време она знатно утиче на истраживања. временских могућности. (У списковима се. сваки је елемент заступљен: село. Према мишљењима неких теоретичара. и од циља истраживања. и онда се. образовна. почетни број од кога почињемо да вршимо анкетирање. оправдала су очекивања. Дакле. двестапедесети и тако редом. стоти. Овде је поузданост очигледно већа. 4. Међутим. Предност овог узорка се огледа у економичности.битне елементе структуре. по одређеном систему бројева. понекад. мање коштају.

у промењеним условима. овај облик посматрања се редовно допуњава другим облицима прикупљања података. овај метод има бар три препреке у друштвеним наукама).79 Како експеримент означава вештачки новоостварене појаве. L. стр. стожер читавог истраживања. Марковић. Примењен ради комплексног испитивања неких појава у неразвијеним друштвима. чак и кад би то могло. Војин Милић бележи.Прво. И треће. Warner) ca читавом групом следбеника пренели су искуства комплексног антрополошког посматрања неразвијених друштава у социологију.”80 Бит експеримента је да се сазнају лоши односи међу појавама. Чак и када се нека појава вештачки изазове. тешко је издвојити је од других друштвених појава. 1994. 80 Шире о томе видети: Мира Марковић . не могу се вештачки узроковати. Како су друштвене појаве много сложеније од природних. они умањују објективност резултата до којих ће се доћи. нарочито у комплексном проучавању појединих индустријских предузећа. а затим се овај истраживачки приступ почео да примењује и на другим подручјима. иако се као експеримент у природи не може пренети на друштвене појаве. а пре свега брачни пар Линд (Robert i Helen Lund). ипак. a касније Ворнер (W. тешко је испитивати дејство једног чиниоца од других. поставља питање М. Београд. Могућно је истраживати проблеме 79 Када се имају у виду врсте социолошког посматрања. Социологија. Марковић. Стога је овај метод врло погодан за истраживање у малим друштвеним групама. у својој књизи Социолошки методи: „Неки од етнолога и социјалних антрополога. за неке. укидати религије. има и те како значајну улогу. односно не на начин како се чини у природи (према М.данас има и те како места за овај метод. 67 . друштвене појаве су. Та сложеност долази до израза и у условима експеримента. изазивати ратови. много сложеније од природних. селити народи. мењати социјална структура. као што је у више махова наглашено. друштвене појаве се не могу изазвати у циљу тренутног проучавања: не могу се формирати насеља. учесници тих експерименталних појава су људи. Друго. 28. Мењајући оправдано своје понашање у измењеним социјалним околностима. ваља дати одговоре: чему онда занимање социологије за те појаве. да се уочи узрочна веза међу њима. у циљу научног истраживања. али је посматрање. Институт за међународни менаџмент. . који као свесна бића реагују другачије у вештачки изазваној ситуацији. уз прилагођавање специфичностима друштвене појаве. најпре ради комплексног посматрања неразвијених друштвених заједница (појединих градова и села). Међутим.

М. Ако се покажу значајне разлике између обеју група. и то узраста 12-13 година. и изједначени су према социо-демографским критеријумима. Као што смо нагласили. школама. 3. он се обилато користи како у образовању тако и у васпитном процесу ученика. само су чланови експерименталне групе присуствовали течајевима филма. 273. Вудхаус се враћао на филмове које је он давно приказивао. У ствари. Тодоровић): 1. А. Ученици су били одвојени у две групе. Међутим. Београд. У учитељској школи у Лидсу било је ученика натпросечне интелигенције у мањини. После дејства уведеног фактора. стр. После једне седмице. Социологија. Вудхаус овако закључује резултате свог искуства: ученици су се навикли на испољавање критичког осећања што се тиче филмова и били у стању да 81 68 А Тодоровић. инсистирајући на реакцијама датим у упитницима. онда то треба сматрати дејством експерименталног фактора. они су попуњавали упитник. специјалне часове. од 13-14. Једна група је експериментална. и слично. предшколским установама. промене радног места. М. „Треба образовати две или више група које се статистички не разликују. Они који су IQ (количник интелигенције) имали између 80-95 били су бројнији.незапослености.”81 Експеримент има велику употребу у фабрикама. 1976. Сви ученици су били на промоцији одређеног броја филмова. Истраживачки поступак се огледа у следећем (како наводи А. После извесног времена. Једна је била „контролна”. Друга група је контролна. мотивисаности за рад. једном или два пута. „Савремена администрација”. 2. и од 14-15 година (а два разреда су узета као основе поређења). и сви су одговарали на постављена питања. друга група је била група „сведока”. . врши се мерење код експерименталне и контролне групе. Тодоровић наводи пример који је реализовао Морис Вудхаус. То значи да су полазни услови код ових група једнаки. Оне су биле једноставне и кратке. На ову групу не делује експериментални фактор. на ову групу истраживач уводи одређени фактор чије дејство треба да се испита. домовима здравља. у својим течајевима о филму придавао је одређено место расправама о филму. промену факултета за студента. факултетима и сл. Давао им је. На крају сваке седмице. Анкета је обухватила три разреда дечака и три разреда девојчица.

изјашњава и бира с ким ће се дружити. (J.6. Човек се. 83 Према А. на пример. уз навођење оних с којима не би хтели. школи. стр. Њен оснивач је Јакоб Л. како каже М. При томе је захтевао да се посада ескадриле изјасни с којим би друговима хтели да лете. 69 . где су се чланови посаде ескадрила изјашњавали с ким би волели да лете.L. Дата анализа одговора путем упитника омогућила је да се утврди да су најстарији и најинтелигентнији ученици. наведени рад. Тако је. на радном месту и слично.M. Београд. Социометријска метода Овај метод је доста допринео проучавању. Групе које су поседовале већу 82 Према А. Он је творац социометријских тестова. показало се да је у рату дошло до смањења губитака својих авиона. Тодоровићу. Тодоровићу. Слободан избор међу припадницима дате групе је основни предуслов за стварање могућности. захваљујући тестовима. После извршене социометријске анализе.”83 Захваљујући социометријском методу. посебно међу девојчицама. активнији однос и став у области филма. Филмско образовање. наведени рад. изгледа. стр. Морено каже: „Један од камена темељаца социометрије је доктрина спонтанитета и креативности. Морено. Јенкис у САД проучавао проблеме летача две ескадриле. Групе које су засноване на бази „спонтанитета” имају чвршћу кохезију него групе које су формиране на основу административних и других спољних фактора. стабилности и успешно извршавање одређених задатака. закључује Морис Вудхаус. Усвојили су. Peters. Вудхаус. били они који су имали највеће користи и добили највише сазнања управо захваљујући поменутим течајевима. амерички психијатар и социолог аустријског порекла. с ким ће учити. Јасно је показана супериорност „експерименталне” над групом „сведока”. Помоћу њих продире у дубину душе човека и његове личности.82 4. с ким ће радити. 275. 274. могућно је стварање климе за успешно остваривање задатака у обданишту. 121. међуљудских односа у микрогрупама. такође су прихваћени социометријски методи у току Другог светског рата. стр.примењују неке елементарне принципе вредновања.

дакле. Они чине основу за каснија уопштавања. у употреби су и тестови. анализовања односа између чланова групе.стабилност у ескадрилама успешније су. 70 . комуникацији код чланова групе. Односи се огледају. Да би се потпуније сагледала структура једне групе. као што смо навели. у симпатијама. а резултати се приказују на социограму. извршавале борбене задатке.

ГЛАВА РАЗВОЈ МИСЛИ О ДРУШТВУ КРОЗ ИСТОРИЈУ .III.

. стр. Грци су називали паидеиа. Михајло Ђурић. где су се одвијали политички договори у коме су слободно учествовали сви слободни грађани у јавном животу. и она у себи искључује идеал људског савршенства”. АНТИЧКА МИСАО О ДРУШТВУ Релевантна мишљења о друштву. стр. Постојале су две основне класе: робовласници (слободни) и робови.Оно што чини језгро њихове хуманистичке усмерености. која је била предуслов демократије. 9-11. и на тај начин показали пут који води ка правој људској постојбини. Снажан утицај града рефлектовао се на село. оно у чему достиже врхунац сва њихова култура. Хуманизам као политички идеал. Костадиновић. о друштвеним појавама срећемо у античко доба. Перикле је говорио да је демократија акт храбрости. економског и културног живота. Она су систематизована и критички обрађивана. обавеза. Живковић и А.Едиција Стручна литература. Она је била важан облик друштвене праксе. Европски народи су се морали обратити Грцима управо због тога што су Грци открили царство духа. То учешће је. Г. што су у средиште свог културног стваралаштва поставили јадан хуманистички идеал. било дужност. Он је био средиште политичког. Приврженост и храброст су биле битне врлине слободног грађанина. Српска књижевна задруга. Робовласничка демократија а и начин произвођења су рефлексија политичког и економског система античке Грчке. у јавним пословима. 26. Ниш. као и дихотомија село-град. Погрдно се говорило о онима који су се клонили учешћа у јавном животу. 1992. коју су приредили Ј.84 Упоредо с овим променама.РАЗВОЈ МИСЛИ О ДРУШТВУ КРОЗ ИСТОРИЈУ 1. мењана је и политика. .. част и потреба сваког слободног грађанина. 1963. код Старих Грка. цитирано према Љубиши Митровићу у књизи Социологија са социологијом културе. „Центар 018” .. за њих. јавног живота.. а не пролазност и 84 1 „Стари Грци су постали учитељи модерних европских народа због тога што су први открили човека. Београд.

што је актуелно и данас. као до тада. АНАКСАГОРУ. КСЕНОФОНА. Веома значајно је и то да су били носиоци захтева за извесним степеном слободе човека у друштву. ЛОКРАНА. који су својим размишљањима . изборити се за њу. теоријама силе и положајем и улогом човека у друштву. с Хесиодовим митом. ЕМПЕДОКЛА. Готово је приближно тако с трагедијама Есхила и Софокла. Овим питањима друштва најпре се бавио Протагора. најзначајнија су: Одбрана Сократова. друштвених појава) а не богова. Затим. ПЛАТОН (427-347. и остале. Стога их је Хегел назвао просветитељима. треба имати на уму и мислиоце ФИПИЈУ. велики философ. и комплексније се изучавају проблеми друштва. ХЕРАКЛИТА. а 73 . Написао је 34 дела. Држава и Закони. У свом значајном делу Закони разматра веома битне факторе који утичу на друштво. Њу ваља освајати. пре нове ере).од космогонијске до антрополошке проблематике у VII веку начинили преокрет. народа. Аристофановим комедијама. а највише су постигли у разматрању проблематике везане за државу и религију. Сматрао је себе првим философом и објавио је принцип да је „човек мера свих ствари”. Нису прихватали мистичко учење о друштву.послушност. живео је у време када се афирмише став о потреби и неопходности натуралне привреде. Припада водећим систематичарима и аналитичарима друштва. а по оријентацији је философ објективне оријентације. Позната су његова настојања да теоријски проблематизује друштвено-социјалне и економске проблеме. и почели су разговоре о природи друштвених институција. који је истакао разлику између природног и позитивног права. Ново раздобље настаје с Херодотовом Историјом и Тукидидовим Пелопонеским ратом. Порекло му је аристократско. а не научно истраживање. бавили су се питањима привредног права. Софисти су први путујући философи-учитељи. а касније се повећава: изучавања се шире. Тиме почиње научни преокрет у истраживању историје (дела људи. У почетку је то чинио мали број софиста. Код античких Грка срећемо се са схватањима о друштву која су саставни део религије и повезана с митом и уметношћу. Зато су Хомерова дела Илијада и Одисеја легенде. с нагласком према софистима. Сви они су поставили веома значајна питања друштвеног аспекта. Први су створили уговорне теорије.

у ствари. потреба и обавезност. Сваки од ових сталежа би требало да обављају посао за који су способни. свестрано размишљање о постанку државе која се темељи на подели рада.робовласничког система. Платон функционалистички објашњава односе у држави. природно предодређени. али. „Стручна књига”. Изнео је своје мишљење. Митровићу у књизи Основи социологије. Зато се ствара држава на најбољи. занатлије. Београд.посебно демографске и географске. „Трагом историје сазнања о човеку и друштву”. и тиме припада теоретичарима . Он сматра да идеална држава не постоји. да би људи задовољили своје потребе. 13. људи морају да буду тако васпитавани. Платон је истакао идеју да у идеалној држави постоје три сталежа: а) први сталеж су управљачи. према Љ. 1978. стр. 2) први је указао на значај поделе рада у друштву и 3) указивао је на неопходност кјшсннх борби и њшов непрекидни антагонизам. в) трећи сталеж су произвођачи (сељаци. 104. може се рећи да је његова заслуга за развој теорије друштва капитално. 73. Приватној својини придавао је велики значај. трговци. Тако се остварују правда и хармонија. издање.) 86 Опширније о томе: Љубиша Митровић. на настанак сталежа. не мешајући се у послове других. б) други су чувари-ратници.86 1) Први је теоретичар који је друштво проучавао целовито. радници) и други. а то је идеалан начин.Основи социологије. и чине га мудраци-философи. По његовом схватању. и не прави разлику међу њима. 74 . најављује модерна проучавања закона поделе рада у модерним друштвеним наукама”. Платонова заслуга за улазак социјалне мисли у историји оличава његово најважније дело. Кораћ. (В.како неки тврде . Држава је неопходност. класа и њихово међусобно преплитање и трвење. Дакле. Указивао је на поделу рада и на оно што она носи собом.85 Он све до Новог доба поистовећује државу и друштво. да би се остварила. Основи социологије. „Стручна књига”. И поред тога што је Платоново учење о држави било идеалистичко и утопистичко. 1987. 1987. У десет књига. стр. Радомир Лукић. 85 Платон „генијално уочава пресудни значај поделе рада за државно уређење и тиме. Платон излаже атинску теорију државе. Није прихватио софистичка схватања о друштвеном уговору. Држава. Београд. „Научна књига”. Београд.

Добри режими су тамо где се власт обавља 87 Опширније о томе у изворним Платоновим делима Држава и Закони. поред истраживања човека. „политички синоним мудрости Старих Грка”. пре нове ере) највећи је ум и геније Старе Грчке. Истраживач великог формата и познавалац друштвених и политичких прилика и живота. и у њој је остао двадесет година. учитељ је Александра Македонског. Он је. Ту су се обављала велика истраживања из области политичке философије. помагали су му његови ученици. по његовом схватању: монархија. То је однос човек-индивидуа-појединац и скупне делатности. Значајна фигура античког периода. Сматра да стварање државе има далекосежан утицај на срећу човека. ZOON POLITICON -„политичка животиња”. 75 . отишао је из Академије и Атине. Доносио је закључке на основу појединих случајева. на позив пријатеља Хермија. Лицеј је био средиште философске мисли античке Грчке. а лоши олигархија. чија су дела оставила незаобилазан траг у савременој философији и култури у најширем смислу речи. за разлику од Платона (више се бавио државом). а на основу анализе коју је сачинио делио је државе на добре и лоше. Хермија је касније постао тиранин у своме граду. умногоме је превазишао Платона. При изучавању друштвено-политичких појава и односа. 68. Користећи индивидуални метод.који је користио метод дедукције . У Платонову Академију је ушао са седамнаест година. и после његовог погубљења Аристотел је био приморан да оде из града. али. за разлику од Платона . Историја политичких и правних теорија. правду и дубоку етичку потребу. Одмах после Платонове смрти. Прикупио је чињенице. Његова основна преокупација је човек. и Радомира Лукића. проучавао је 158 Устава Грчке. аристократија и република. Посебно у прикупљању података. тиранија и демократија. Његова преокупација је. да би опстао. Велика заслуга је његовог ученика Теофраста што се постарао да се Аристотелова дела сачувају и заштите. У њему су учествовали најбољи ученици. податке и сачинио документацију о свим пописима.АРИСТОТЕЛ (384-322. мора да живи у заједници. Она је била стални предмет његовог истраживања.определио се за индуктивни метод анализе. Оснивач је Лицеја. за њега. и преселио се у Атарнеју у Малој Азији. Човек87 се разликује од појединца и групе људи који делују у друштву. Добри системи су. и држава.

себе је одредио за идејног творца расне теорије. и тиме оправдавао приватну својину. итд. Примећује да географски чинилац има велику улогу у развоју. с битном разликом у схватањима 76 . праву. Поред истраживања економског фактора. Његовом смрћу нестаје златни период у развоју грчке философије. с друге стране. истичемо да је Аристотел. Његова теорија је теорија средине. група (олигархија) или појединац (тиранија). средње богати и сиромашни грађани („неимућни”). поред философије. Потом почиње нови развој Грчке.за читав народ. нова епоха: полис-град-државу замењује светска држава (космополис). појединац (монархија) или већина (република). без обзира на то да ли је то већина (демократија). С обзиром на његове кристалисане ставове и теоријска опредељења.а то све условљава поделу становништва на три класе: богати. Подржавао је парцијалне и појединачне интересе. Ступа на сцену мноштво школа. Људи рођењем имају предиспозиције за класну припадност (једни су предодређени за робове. други за робовласнике). за све. Проблеми државе и друштва били су предмет разматрања и после Платона и Аристотела. а робови су ван ове поделе. заслужан и за политичку науку и политичку економију. како каже. Уочио је разлику између људи и. међу којима су најпознатије епикурејска. с једне. он се негативно изражавао о екстерним класама с огромним богатством. Аристотел изучава и многе социјалне феномене који су значајни за социологију. јављају се државе-империје. Лоши су. без обзира на то ко се налази на челу. за целокупно становништво. изучавао је и бавио се економским категоријама и системима. каже Аристотел. која је стуб Грчке. Аристотел је против укидања приватне својине. и крајње бедним сиромасима. Укупно узевши. Оваквим својим размишљањима. Посебно место у његовом изучавању припада породици и њеној улози и значају за друштвено-економски и образовни систем. то је плод природно условљене разлике. једнакости . они режими где се деформише власт и врши за некакав и нечији интерес. Он се солидарише са средњом класом. киничка и стоичка. Заслуга Аристотела је и у томе што је открио узроке који претходе револуцији. Сматра да се оне јављају због јаза богатих и сиромашних у подели добра. такође клима. За разлику од Платона. Указивао је на употребну и прометну вредност и њихове рефлексије на положај класа.

Значајни су радови из области историје: Тита Ливија. у његовој личној вољи. морају се повући из јавног у приватни живот. По њему је и та школа добила име. и то првенствено на културу. Она. чак. Припадници сматрају да су људи слободни. ЕПИКУРЕЈСКА ШКОЛА наставља теорију друштвеног уговора. безусловно. Зато је друштвени развој нужан. Овај други је познат као „философ из бурета”.човека о његовом положају у друштву. с упаљеном свећом (QUAERO OMINEM!). ишао тргом тражећи човека. Ове идеје су посебно заступали ЗЕНОН и КЛЕАНТ. Истицали су идеју да су сви људи браћа. Средишња тачка разматрања је човек. једнаки. Она човека више не гледа у оквиру полиса-државе. Одбацили су ропство и били противници робовласничког система. који је свој скептицизам показао тако што је. Као песник и философ. Иако Рим није имао значајнијег удела у философском доприносу друштвеној мисли. Њихова залагања су била за учешће у јавним пословима (за разлику од епикурејаца). Значајну улогу је имао хеленизам у утицају на Запад и Рим. СТОИЧКА ШКОЛА је. држава. Барнес о Цицерону каже: „Он је први велики социолог-еволуционист”. него у оквиру окружења. упућени једни на друге. као до тада. Да би епикурејци постигли спокојство духа. сумња у брак. и то друштвеног. Тацита. Она је у индивидуи. реторике. из тог времена значајно место имају ЦИЦЕРОН и СЕНЕКА. а касније се рађају и школе. породицу. Полибија. и да су Хелени у братству с другим народима. За припаднике те школе постоји споразум људи за њихово добро. била најутицајнија. то је израз природних токова и законитости. Епикурова максима је била „Проживети неприметно”. и ове институције подводи под сумњу. развија је и унапређује. права. Апијана. У овој оријентацији су клице анархизма. космополиса. Рим се издвојио и заслужан је за развој историје. државу. уместо. сврставао се међу носиоце материјализма77 . Представници ове школе су АНТИСТЕН и ДИОГЕН. Друштво је настало уговором. КИНИЧКА ШКОЛА је до те мере развила философију индивидуализма да се сматрало да човекова срећа не зависи од спољашњег света. усред белог дана дошао.

88 Бог је тај који кажњава и награђује! Карактеристика Средњег века је у томе што је хришћанство успело да потпуно потисне античка достигнућа у области науке. у развоју људског друштва се образују две државе (Божја и Земаљска). века. 2. Између њих је непрекидна борба. средњовековна мисао је стагнирала. СРЕДЊОВЕКОВНА МИСАО О ДРУШТВУ За разлику од античке мисли о друштву. Он одбацује божанско у стварању човека. уметности. Средњи век траје до 17. чак и назадовала. Тертулијан. 1982 70. Уз то је заузимао значајан положај у хришћанству. Због премоћи Цркве и њене идеологије.при том развили своју мисао. Римљани су развили производне снаге несумњивих размера.) и други. Августиново главно дело је О Божјој држави (De Civitate Dei). философије. а први записи су били посланице и јеванђеља. АВГУСТИН (354-430) припада реду најзначајнијих мислилаца тога времена. Тиме развија сопствени концепт философије историје. Посебно су развили правни систем. . По његовом мишљењу. и теолошки поглед на свет. Римске мислиоцо су заокупљали практични проблеми (организација друштва). Чак је и философија била у крилу Цркве.атеизма. и указује на услове који су претходница у његовом развоју. Ђаволска (или земаљска) држава је оличење зла. културе и у осталим подручјима друштвеног живота. АУРЕЛИЈЕ СВ. Читав му је рад прожет хришћанским учењем и мишљу да је историја остварљива Божјом вољом. и прави копчу са хришћанством. Користили су резултате Старе Грчке и њихова сазнања и прилагодили својим потребама и условима . у Цркви. и на тај начин су омогућили функционисање правног система у тако великој и сложеној државној заједници. Он наставља линију философије Платона. Први теоретичари су били црквени оци (Клемент Александријски. Нове идеје су биле заустављене. Београд. Социологија. који се и данас проучава и користи у свету. Овај период карактерише религија. Битна теолошка ознака је била да су човек и друштво дело Бога и његове воље. овај период се често називао „добом мрачњаштва”. док је Божја држава 88 78 Влајко Петковић. а носиоци прогреса и тих идеја кажњавани. Веома је добро познавао философију и теолошку мисао. Економски факултет.

кадаје Црква постала моћ и главни носилац идеја. Веровао је да Црква мора да има целокупну власт на Земљи. 7. Божја држава на крају побеђује (јер је Црква видљиви део Божје државе). Држава је људска творевина. Захваљујући историји јеврејског народа. где увек побеђује царство небеско. Због греха. неправде и зла. 79 .по природи. Дотад је Рим био свети град. Он развија идеју да народ може да 89 Ибид. република и монархија добра друштвена уређења. оваквим његовим ставовима познато је и његово мишљење да је пропаст Рима 410. Мислио је да мора постојати превага над извршиоцима. Сматрао је даје Црква постала моћан и главни носилац идеја. а најбољи облик владавине је монархија. Што се тиче приватне својине. Овај град је пропао зато што је у време пропасти био ђавоља држава. он је схвата као Божју вољу. Његово време је време растућег феудализма. Пад Рима објашњава он Божјом вољом. Разликовао је праведни од неправедног рата. природног права и осталих категорија. године била неминовност. Значајно у опусу Августина је то што је инсистирао да својина не припада Богу. захваљујући друштвеној природи човека. полазећи од његове битне мисли да је човек политичко биће . настављач је Аристотелове и Августинове теорије о друштву.аристократском облику владавине. стр. негирајући друштвено-историјске чиниоце. Народ је носилац суверенитета. постојала је вечита борба између ђавоље и Божје државе. периодизацију историје коју даје дели на шест раздобља од постанка човека све до нестанка света. Најважније дело Томе Аквинског је О краљевској влади (De regimine principum). Међутим.оличење доброте. оне су дар Божје воље. објашњавао је многе појаве. Он следи Аристотела.89 Што се тиче историје друштва. ТОМА АКВИНСКИ (1332-1406). Међутим. овај став је касније променио и даје предност монархијском . Био је присталица става да се морају кажњавати сви који прекрше законе (посебно се морају кажњавати јеретици). дакле. Сматра да су аристократија. која у односу на мисаоне подухвате и чини прогрес у односу на дотадашње схватање. Његов допринос је и у стварању природно-правне философије.

91 Радомир Лукић. 1986. већ да открије опште законе развоја људског друштва. Целовито је изразио социолошки систем. и зато БАРНЕС каже да ИБН ХАЛДУН „више него Вико заслужује да носи 90 Опширније о томе: В. „Трагом историје сазнања о човеку и друштву”. човек је друштвено биће. И поред тога што је Халдун материјалист и дијалектичар. његов развој (природнонаучну теорију друштва). он утврђује закон еволуције. Београд. стр. и разматрао друштвене појаве с практичне стране. и теоријска мисао његова носи печат времена у коме је живео.устане против тираније. Као главни такав закон. Његово објашњење друштвених појава је идеалистичко. Државу посматра историјски. По његовом мишљењу. по њему. Увод у социологију. већ откривање општих законитости. Ниш. и каже дa на друштвене појаве утичу географски и климатски чиниоци. 80 . да убије тиранина ако он узурпира право народа и ради против његове воље. То се не може прихватити.он је први прави социолог. историја није само одређени догађај. ослобођен је хришћанске догме. Примећује да у држави nocтoje природне и друштвене законитости и да су међусобно повезане. ИБН ХАЛДУН (IBN CHALDUUN. стр. начин производње. Универзитет у Нишу.90 Народна права се. арабљански мислилац. У њему је анализовао теорије. али његова теоријска мисао је веома плодна . не смеју узурпирати. Митровић. При томе истиче да задатак историје није само да прича о догађајима. Кораћ. Живео је ван хришћанске цивилизације. По његовом схватању. Љ. мора да конституише државу. 1332-1406). у ствари. његова теоријска мисао и учење не представљају целовит систем. 88. остаје при томе да божанство предодређује све појаве у друштву. где су садржани историјскоматеријалистички погледи на развој друштва. Савез удружења правника Југославије. Основи социологије. Анализовао је начин живота и друштвене појаве. Поставио је камен темељац новом схватању историје. друштвене процесе рада. географске карактеристике које битноутичу на друштвено уређење. Указивао је на биолошке. а конфликти се јављају због различитих жеља и интереса. И поред тога што наводи многе факторе који делују. Да би друштво било стабилно.91 Његово дело Пролегомена за општу историју је. 1962. 119. схватање историје.

развоја политичких и правних наука. Београд. Барнес. Основи социологије. „економски и друштвени односи који су успостављени у првој фази капитализма најавили су и његово друго лице . Београд. начина производње. Прелазак из феудализма у капитализам. „Стручна књига”. стр. епохалних открића ГАЛИЛЕЈА. 93 Опширније о томе видети: Мира Марковић. ЂОРДАНА БРУНА.радило се о друштву снажних антагонистичких супротности између две класе. стр. допринесу укупном техничком и друштвеном прогресу. с надом да ће после дугог периода и стагнације производних снага и друштвених односа (посебно развоја свести и духовног развитка) доћи до већег изражаја и демократија и слобода за друштво и појединца. објашњавали и артикулисали многи мислиоци. теорије друштвеног уговора. географских открића. Социологија. у нову друштвено-економску формацију.”93 Овај период и социјална мисао доба карактерише стваралаштво у области философије историје. 3. КОПЕРНИКА. За њега је слободан начин мишљења битан.94 НИКОЛО МАКИЈАВЕЛИ (1460-1527) први је мислилац који научно објашњава друштвене појаве. Атеист је и одбацује претходне тврдње да је Бог 92 X. 94 Опширније: Љубиша Митровић. технике. Како наводи М. Он елиминише дотадашња теолошко-религијска схватања.титулу оснивача философије историје а његово гледиште о факторима који утичу на историјски процес било је дубље и модерније од онога које ће три столећа касније изложити овај Италијан”92. 60-61. материјализма просветитеља. 81 . стр. посебно развој природних наука и индустријска револуција. 77. Очекивало се да развој науке. 53. и других. Београд. 1982. Марковић. А десило се супротно. „Научна књига”. БИГЗ. Дошло је до великих. демографије и класичне немачке философије. развитак социјалних структура друштва. Уводу историју социологије. 1988. 1990. Нововековну мисао прате нови односи у друштву. тумачили су. СОЦИОЛОШКА МИСАО НОВОГ ВЕКА Нови век доноси крупне промене у односу на претходни временски период. одређујући.

Његово главно дело. Али. Не би требало бирати средства. С макијавелизмом постаје мир. слободно и смело говори о праву. Боден мисли да је држава настала у надмоћи јачег над слабијим. 50. Ту он даје целовиту слику. Јавно. ЈЕСТЕ О РАЗВИТКУ ДРУШТВА И ДРЖАВЕ. Барнес. од настанка друштва које се „рађа” из природног стања. Мисли да су географски фактори у развоју друштва имали пресудну улогу. У ствари. спокојство између државе и религије. до настанка државе која настаје доминацијом сила. Николо Макијавели јасно и недвосмислено износи своја гледања на долазећу класу. стање се погоршавало у друштву. Главна дела су му: РАСПРАВА О ПРВИХ ДЕСЕТ КЊИГА ТИТА ЛИВИЈА и ВЛАДАЛАЦ. Негира схоластичко. пре свега политичким. како каже Барнес. док су северни народи на вишем ступњу културе и развијеним култом рада. у коме је 95 82 X. стр. јер циљ оправдава средства. на вишем ступњу културе и неразвијеним култом рада. зналачки и систематски. ТОМАС ХОБС (1588-1679) пише да је држава постала захваљујући договору људи. већма на друштвену теорију и то прикладно.Митровић. и оно поседује социолошку ноту. . наводи Љ. у којима је издвојио политичку теорију од елемената. Људи су по природи зли. у освајању власти и владања. која више поседује и испољава се као приручник о методама. „представља социолошку студију о руковођењу и политичком прагматизму”. Макијавелијев „аморализам био је израз морала једне нове класе.створио друштво. Он је постао један од утемељивача савремене политичке дисциплине. опаки. теолошко мишљење и све мистификације. наводи он. Јужни народи су. Он је у Владаоцу издвојио политичку теорију од етичких елемената. а не природном вољом. буржоаске класе. у чијем је средишту егоистичан интерес”. И остала Макијавелијева дела. ЖАН БОДЕН (1530-1596) има велике заслуге за социологију и социолошку мисао. држави. хоће да задовоље сопствене интересе . то јест. власти.чак и на штету осталих. по његовом мишљењу.95 Он у два дела наводи и потребу за уједињењем различитих феуда. Увод у историју социологије. морала. ШЕСТ КЊИГА О РЕПУБЛИЦИ. Његова студија Владалац је изузетно дело.

приватне својине. равноправни с осталима.неограничене прерогативе у извршавању власти. Такође. али друштво утиче на његов развој и квари га.и то се све више заоштрава у друштву. али приватна својина је та која их ставља у неравноправан положај. Дакле.суверену (монарху). оно је гаранција спровођења договора. монарх је имао сва права . то јест: право силе може да се употреби. Ако се општа воља преноси на једну особу. као основна категорија живљења. без сумње. мир. ставља све људе у исти положај. тако што ће се пренети само нека права владару . Они су се лишили својих права у корист владара. он појаву ропства тумачи појавом.суверену морају да се покоравају. и обезбедила њихова егзистенција и стабилност. у коме пише да је човек по природи добар.додуше. Овај философ Француске је последњи класик те школе. Рађање. Стога се Русо залагао за грађанско друштво које би омогућавало слободу. долази се до идеје да је најбоље сачинити ДРУШТВЕНИ УГОВОР где ће појединци своја овлашћења и право пренети на државу. кључна фигура и утемељивач теорије друштвеног уговора.„човек човеку вук”. Сви људи су исти. они који су следили његове идеје теорије друштвеног уговора исказивали су демократскију варијанту свог учења. односно настанком. нужна је била рационална организација друштва. једнакост. једнаки. рађају се као слободни. У то време. Нешто још доцније. „споразуми без мере су само празне приче”. Настанак приватне својине све руши.и само 83 . који је на основу тога завео друштвени поредак коме ће се сви покоравати. Написао је дело ДРУШТВЕНИ УГОВОР. Његове идеје биле су основа . сви који су пренели власт монарху – владару . Како каже у Левијатану. и она даље владару . каже Хобс у свом делу ЛЕВИЈАТАН. али различити по својим особеностима. односно значиле су њихово оправдавање. Да би се избегла борба свих против свих. онда се сва власт врши на апсолутан начин. ЖАН ЖАК РУСО (1712-1778). владара монарха. равноправност. и дели људе на богате и сиромашне . нешто касније теоријског исходишта за прихватање тоталитарних режима. да би се сачували сигурност.

У делу ПРИНЦИПИ НОВЕ НАУКЕ указује на то да историјски развој није случајност. Његова теорија је битно утицала на догађања пре и за времена француске буржоаске револуције. у спирали. стр. ШАРЛ МОНТЕСКЈЕ (1689-1755). он сматра да метафизички развој није случајност дешавања закономерних појава. у историјском развоју. Он тиме реафирмише целокупно кретање историје. Митровић. него унутрашња законитост. стр. то јест историји.”97 Вико је на научан начин извршио систематизацију и обраду историјске грађе Антике и феудализма. и сматра да је историја развоја прогресивна. херојско и људско доба. Такође је. у свом делу ДУХ ЗАКОНА. Између осталог. За развој социологије важно је да има методолошко становиште и коришћење историјске грађе. њена суштина је дата у колективном памћењу народа и променама карактера „људског духа” од једног доба до другог. 64. указавши при томе на неопходност истраживања појава и фактографије у прошлости. При том се служио етнолошким. по његовом схватању. покушао је да објасни и утемељи идеју развоја права и друштва. Он мисли даје крајњи покретач Бог. друштвено условљени. Правни прописи су.96 ЂАН БАТИСТА ВИКО (1668-1774) први је покушао да напише философију историје. али је. путописним и историјским чињеницама.наведени рад. Све фазе се непрекидно мењају и крећу. младости и зрелости. 96 97 84 Ибид. како наводи Љ. „историја људско дело. наведени рад. као и даљи развој права и правних наука. . Фазе човека у животу омогућују историјски развој: фазе детињства. Он је творац нових схватања историје и прогреса.условно. У томе битну улогу имају географски и климатски услови. Митровић. разликовао три дела: божанско. Сазнање те закономерности и утемељености омогућиће утицај на историјски развој. 79. Љ.

правна. 1938. О друштву. Београд. Та многобројна истраживања садрже многе социолошке и социо-географске аспекте проблематизације социологије. 85 . Вук и наше друштво. итд. ССО Србије. издање Друштва за социологију и друштвене науке. „Савремена школа”. допринела прва друштвена истраживања посвећена феноменима прогресивне еманципације због потребе културног препорода. Општи изглед наше социологије и наших друштвених паука. социо-антропографска истраживања да би се формирала социологија.1. Томе су. Југословенска предратна социологија. а и Југославије између Првог и Другог светског рата. допринела историјска. али и буђење класне и националне свести као могућности за опште ослобођење и преображај. Цветко Костић. свакако. етнографска. Милован Митровић. што све чини круну институционализације СОЦИОЛОШКЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ. Службени преглед. схватањима и надахнућима народа за културни препород. у предговору за избор текстова: Вук Стефановић Караџић. чиме су подстакнуте идеје али и значајни радови. Захваљујући културно-историјским изворима и непрекидним борбама за класно и национално ослобођење. југословенска социологија је у свему овоме имала далекосежан значај. уједно. политичких и других слобода. живота достојног грађана. и као револуционар је био на челу покрета за 98 Шире о томе видети: Ђорђе Тасић. њихов допринос и значај је вишестран. I. српског језика. Истичемо да он огромне заслуге има за свеукупни препород (како културни тако и национални) нашег народа у области књижевности. Београд. има своју традицију која се очитује у прогресивним идејама. књ. Истраживачко-издавачки центар. СОЦИОЛОШКА МИСАО У ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА 4. ВУК СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ (1787-1864) се сматра првим нашим социологом98 и родоначелником социологије.4. Из угла социологије. Томе су. Развој социолошке мисли у Југославији до Другог светског рата Социологија (њен развој) у југословенским земљама и пре уједињавања наших народа (1918). свакако. 1982. Београд 1964.

на основу упитника који је сам урадио. обичајно право. Он је ова своја казивања сопштио у „Напутку за описивање правнијег обичаја који у народу живи” (1866).преображај свог народа. наведено дело. научник светског гласа. 18. Митровић. песама. како пише М. лингвистика. увек је нашао снаге да јавно саопшти истину о свом народу. а потом у Паризу. Извесно време је био министар правде у црногорској влади. екологија. Како је његова преокупација била међународно државно и обичајно право. пре и после устанка(ШЗ). песмама и о начину живота у оним крајевима које је мање познавао. Био је наш једини председник Међународног института за социологију. народним умотворинама. истражује историју Србије од 1804 (први период). Вук Караџић је веома прецизно. „проучавао народни живот. „златна” грађа о народном животу. . Када повезује реформу језика с народним животом и друштвеним бићем. умотворина. правник по вокацији. права. Митровић. Као један од ретких људи. стр. што је помогло ваљанијем уређивању друштвених односа и народном животу. он поставља основне темеље наукама као што су: национална историја.”99 Поготово његов СРПСКИ РЈЕЧНИК (1818) је значајна. 99 86 М. ВАЛТАЗАР БОГИШИЋ (1834-1908). скупљач емпиријске грађе у народу. и други период. Зато је и сам био истраживач. социјалних прилика). Зато је крстарио по народу кад год му се указала прилика. Караџић је био непристрасан научник. правосуђа. као и професор универзитета у Одеси. он сматра да закони морају имати блиску везу с народним обичајима. Тако је. иако је био велики родољуб. што је све допринело да целовито. Читав свој живот посветио је истраживањима народног живота (обичаја. најпре у Женеви. ама баш нико”. први историчар који је истраживао обичајно право и начела народног живота. у оно време је говорио да владавином књаза Милоша „нико није задовољан. али и социологија. као и начин остваривања „турског господства над Србима”. Он сам каже да је из родољубља скупљао догађаје из народа. настојећи да дође до непосредног искуства о језику. и када описује социјалне прилике у којима је живео. а то значи социолошки. обичајима. настојећи да спроводи своје идеје о реформи законодавства. јер тиме обезбеђују кохерентност и специфичност друштвено-економских односа. етнографија.

ЈОВАН ЦВИЈИЋ (1865-1927). и то увек целовито с географског. Због тога је он велики у погледу институционалног плана. Зато се сматра претечом социологије. Он је људске проблеме и проблеме друштва повезао са животном околином. 26. један од најзначајнијих научника с почетка прошлог века. у научном. Посебно је његов боравак у Француској на крају I светског рата учврстио његово уверење да је социологија наука потребна народима. 87 . култура). Имамо у виду његова дела: „БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО”. и то не неке спекулативне и академске. економског. систематско-истраживачком. психолошки (етно). културно-историјског. али и с геолошког. изузимајући Теслу и Пупина као и неке личности који су радили и деловали у иностранству. већ и на друштвене односе у целини (привреда. етнопсихолошког. при том одбацивши тезе расистичких аутора и своје демократске ставове и мишљења.100 Његова заслуга је у две веома важне ствари. с довољно аргументације о њиховом јединству су разлози да му се приписује тај атрибут социолошки. сазнајном оквиру. Његовим доласком у круг културних посленика. а после изводио закључке. Козић: 100 М. Потом. на француском језику. а раније. како би рекао П. али и због доприноса СОЦИОЛОГИЈИ и утемељења ове посве нове дициплине у нас. априористичке. социолошког аспекта. као и географско-економски простори културноисторијски. настаје дух модерне науке у нас. како тврди П. Митровић. наведени рад. Овде он указује не само на правне оквире. у две књиге (1922-1931). Он је у овим делима темељно истраживао живот. Читав Цвијићев опус има синтетички карактер. Стога је нашу социологију и њену мисао задужио првенствено као правник и отворио пут свим правницима да наставе сарадњу са социологијом. Козић.дошао до значајне грађе и објавио под насловом „Грађа У одговорима из различитих крајева словенског Југа” (1874). 1918 („LA PENSULE BALKANIKUE”). његова темељна истраживања Јужних Словена и сопствена истраживања из живота средине. стр. већ позитивно-научни приступ у емпиријским истраживањима друштвених феномена где је пре теоријских промишљања и објашњавања и утврђивања научних закона итекако с разлогом користио емпиријска истраживања.

психолошких типова. Међутим. Социологија. ЖИВОЈИН ЖУЈОВИЋ (1838-1870) рођен је у селу Врачевићи код Ваљева. разне културе. „ Култура”. 102 П. П.историјских догађаја. Њега посебно привлаче Прудонове и Марксове идеје. Кијеву.”101 То казује да је Ј. Његова је заслуга у томе што је дубље сагледавао географски утицај.прво. одлази у „друге воде”. а друго је овај велики научник-географ и теоријско . посебно је заслужан за „утемељење опште социологије и социологије насеља. 70.друштвеном. Студира правне науке. 103 Ибид. политичку. Заправо. Упознавши се с идејама знаних руских револуционара и демократа. карактерима етно . Био је студент Богословије у Београду. стр. као и о специфичним методама истраживања антропогеографског научног подручја. географских геоморфолошких утицаја. Цвијић „изучавањем природе и друштва на Балкану. Козић. наведено дело. стр. Козић. 70. стр. уочава међуутицај географских. јер су ти револуционари и демократе пресудно деловали на његов живот и рад. где се упознаје с идејама немачког социјализма. 70. непроцењив је његов допринос за социологију баш у томе што није остао на чистом природном детерминизму. културних прилика и чак распрострањења једне цивилизације. о трагању за одређујућим фактором друштвено . а у Минхену наставља да студира економију. о културним особеностима народа.природни) материјализам и спекулативног натурализма као код Ф. Козић.”102 Зато он тврди да „нема антропогеографске и етнографске појаве на које не би била од утицаја ова три главна узрока: пластика и уопште природа земљишта. материјалима о пореклу насеља о миграцијама. етнопсихолошких. Рацела. неекономску. Београд. економских и осталих појава и у њима види услов њиховог стварног опстајања и постојања. наведено дело. антрополошких карактеристика.103 Зато у Цвијића нема тај знак (гоеграфски . етнички моменат и. долазио до пресудног значаја природних.стр. 1955. Из Минхена одлази 101 П. а потом у Петрограду.методолошки приступ „природни детерминизам претпостављао . културну особеност и тиме више био заслужан за развој социологије и њене мисли. Цвијић види и сагледава. напослетку. 88 . 70.

Његов.у Швајцарску (Цирих) где употпуњује своја знања као социјалист. културе и његовог ширења и утицаја на друштво. „Кратка наука о државном газдинству”'. али не успева у томе. професор Универзитета у Љубљани.) АНДРЕЈ ГОСАР (1887-1970. помно. економије. већ поменути. дела Беркла и Дрепера . Слуша предавања из философије. ВИЛКО АНДЕРЛИЋ је у Хрватској објавио приручник „СОЦИОЛОГИЈА”. као и (нешто касније. 1933.њихове опусе из философије историје и дела француских. први уџбеник социологије је преведен на српски језик у нешто скраћеној верзији. и носио је наслов „ПРИНЦИПИ СОЦИОЛОГИЈЕ”. а две године касније. „Општа начела за реформу данка у савременом друштву”.104 4. године). „Научности политичке економије”. социологије и статистике. дарвинистички покрет. Грађанска социологија Крај XIX и почетак XX века југословенску социологију и њену мисао захватају и теоријски системи: кантовски позитивизам. у којима су 104 Чувени су његови радови: „О надници”. Тако се. „Упоредни напредак слободе”. у Гласнику Српског ученог друштва. Летопису Матице српске.2. Они су заступали КЛЕРИКАЛНО .). где је тражио да ради на Великој школи. права. Због тога је и стекао углед светског научника. Проучавао је. историје. АЛЕШ УШЕНИЧНИК (1868-1952.).КАТОЛИЧКУ опцију. потом се враћа у Србију. У Швајцарској је завршио студије правних и социјалних наука (1867. па и међу својим противницима. појављује словеначки приручник „СОЦИОЛОГИЈА” АЛЕША УШЕНИЧНИКА. итд.) написао је и објавио социолошке ставове у „РЕФОРМИ ДРУШТВА” (1933. и други. Спенсеров социолошки еволуционизам. 1912. философије. 1910. немачких и енглеских социјалиста. Познати су његови радови у листу Србија. и то на више факултета. психологизам. механицизам. али и Римокатоличке цркве. 89 . године. „Установе и народно благо”. Али је веома надахнуто говорио о потреби клерикализма и његовом дубљем продирању у све области науке. Ушеничник се ослањао на познате ставове верске догматике. Професор А. посвећивао је велику пажњу социологији. а на словеначком језику се појавио под насловом „УВОД В КРШЧАНСКО СОЦИОЛОГИЈО”.

61. 107 Према М. Митровићу. атеистички. по којима се мора људско друштво развијати. Према М. „Геца Кон” 106 90 . Он задатке социологије доводи у везу са стањем у друштву и потребама за реформом. Сматрао је да „католичка социологија” може да предупреди обуздавање таквих друштвених тенденција које би могле да произведу несагледиве последице.”105 ВИЛКО АНДЕРЛИЋ је настављач социолошке мисли Ушеничника. који је опће добро. и то теоријски.”106 По њему. сталеж. друштво. 108 Шире о томе: Андреј Госар. Андерлић покушава да теоријски осветли и утемељи могућност превазилажења стања „социјалног зла” у друштву и да се оно разрешава са већ познатом папином екцикликом RERUM NOVARUM (Нове ствари). А оне су зло. Он у својој социологији каже да је она „знаност о људском друштву: о постанку. бавио се социологијом. као и односа марксизма и хришћанства. стр. Козић . Само велике социјалне реформе могу још запријечити потпуни слом свега друштвеног реда. Он каже да је потребно целовито објаснити народу шта може да му се деси ако се на време не предузму друштвене реформе (да може доћи до друштвенополитичке револуције). циљу и потребама истога. нарави.цитирајући Ушеничника -„ми те револуције већ преживљавамо. залагао се ПАПА ЛАВ XII за класни компромис. да достигне свој циљ. Он се бавио појмовима: човек. Реформа друштва. наведени рад. као универзитетски професор и политички функционер. стр. Козићу. 61. заједница. а нарочито спољашњег људског живота. који су предсказали даље судбине и опстанак грађанског друштва и ауторитета Цркве. стр. Социологија. чији је задатак да помогне. пре свега да реформа искорени зло у друштву.108 105 Према П. 71. наведени рад. наведени рад.испољаване бојазни над друштвеним догађајима. АНДРЕЈ ГОСАР (1887-1970). духовног. „Реформа друштва је постала тачка у којој се усредсређује велики део унутрашњег. Ове „таборе” признају и прихватају световни социолози.”107 Овде се јасно види политичка усмереност католичке социологије. мир и уравнотежење. која нам показује начела и законе. како наводи П. класа. постоје два добра у друштву: табор позитивне вере и други табор. али све то и у складу с принципима католичке доктрине. Митровићу. Те револуције. вели он.

при проучавању народног живота наслања се на В. Иако је недовршено његово дело. социјалистичком покрету. која примарно није уважавала теолошко-метафизички поглед човека. 72. Запажене су његове студије „ОСНОВА ЗА САБИРАЊЕ И ПРОУЧАВАЊЕ ГРАЂЕ О НАРОДНОМ ЖИВОТУ” (1897. свакако. А то је могуће спречити само реформом друштва и усавршавањем.) и остале студије необјављене за време његовог живота. и као идеолог Хрватске сељачке странке. „Католичко-клерикална социологија није се конфронтирала само с револуционарним снагама друштва.). Богишића. АНТУН РАДИЋ (1868-1919. Посебно је прикупљао грађу о друштвеном животу села у Хрватској. притом упозорава да бољшевизам и комунизам нису неизбежни. имају велики значај Антун Радић. МИХАЈЛО АВРАМОВИЋ (1864-1945.Своје ставове и казивање је систематски изложио у делу „РЕФОРМА ДРУШТВА” („ЗА НОВ ДРУШТВЕНИ РЕД”). преуређивањем друштвених организација. Под утицајем Валтазара Богишића. Али.социјалне идеје. Био је први управник Земљорадничког савеза у Србији (1895-1927. Козић. В. у методоло шком погледу. постоје три облика друштва: Божје. како наводи П.) је значајна фигура културноисторијске и научне. Био 109 П. већ је она била против и саме грађанске социологије уопште. стр. 91 . Иако је имао низ слабости и недоречености посебно о идејној и политичкој заснованости сељачких покрета . са својим братом Стјепаном. Цвијић веома уважавао и наставио истим путем.”109 У заснивању југословенске социологије. Оснивач је и реформатор првих земљорадничких задруга на тлу Србије. наведени рад. По њему. 1933. као производу Божје воље. марксистичкој теорији и на њеној основи израслој социологији. по њему. истраживао је село и сељачки живот. Караџића. које. настају као резултат интересних спољашњих сфера. делатности Хрватске.значај Радића је битан и неоспоран. године. Козић. Михајло Аврамовић и Драгољуб Јовановић.) је задужио Србију због изучавања задружног покрета и његових организација. историју и друштво. Божје се односи на примеру Цркве. човечно и природно. што је Ј. Антун Радић је познат. али да они могу довести до лошијег социјалног стања ако се имају у виду хришћанско .

Посебни социолошки аспекти М. 92 . „НОВИ АНТЕЈ” (1946. „САДАШЊИЦЕ ЗАДРУГАРСТВА” (1938/39. до опозиционара у новој социјалистичкој власти. СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЂ (1869-1958. У његовим изучавањима задругарства били су присутни социолошки аспекти проучавања газдинстава на селу као потрошачких задругара.).). ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ (1895-1977. није био тако утицајан у сељачком покрету. А.). Значајна су његова интелектуална запажања. Написао је: „СОЦИЈАЛНА СТРУКТУРА СРБА” (1932.). итд. Тиме су ови други социологију доводили у везу са својим дисциплинама .). ЂОРЂЕ ТАСИЋ (1892-1943.).). Радића и М.па све до оснивања катедара за социологију.). ДУШАН Ј. и она нас наводе на закључак да је изврстан социолог. Аврамовића се огледају у радовима: „ЧИНОВНИК КАО ЗАДРУГАР” (1922.). и остали радови које није објавио. „СОЦИЈАЛНЕ ФУНКЦИЈЕ ЗАДРУГАРСТВА” (1938. А у његовом крају је.). и често је осцилирао . и један је од оснивача Међународног задружног савеза у Лондону. 1919.). ПОПОВИЋ (1894-1965. Било је научника и истраживача који су директно утицали на оформљење СОЦИОЛОГИЈЕ. „СОЦИЈАЛИЗАМ И СЕЉАШТВО” (1941. Међу најистакнутијим научницима и истраживачима који су се бавили социологијом били су: СТОЈАН НОВАКОВИЋ (1842-1915. Био је вођа Српске народне сељачке странке. ПОТОМ „УЧИТЕЉИ ЕНЕРГИЈЕ” (1940. ЕРНЕСТ МИЛЕРС (1866-1928. али је било и оних који су посредством „својих” научних посленика и преко њих. утицали на развој социолошке мисли и СОЦИОЛОГИЈЕ у целини. одржан Први савез земљорадничких задругара. у односу на своја два претходника. поготово појава на селу. 1895.) „АГРАРНУ ПОЛИТИКУ”. СРЕТЕН ВУКОСАВЉЕВИЋ (1881-1960.). захваљујући његовој иницијативи. Познат је по социолошкој методи.је први професор Правног факултета у Београду. Његов опус имао је рефлексије и ван Србије (за развој задругарства у Бугарској.). у Великој Плани. и необјављени рукопис „СОЦИОЛОГИЈА ЗАДРУГАРСТВА”. Аврамовића.године.). ЉУДИ” (1973.најпре као млади социјал-демократ.).). „ЉУДИ. заједно са ХЕНРИЈЕМ МЕЈОМ). а две године раније (1930. МИРКО КОСИЋ (1892-1965.

Митровић. Козић. 73.). Познат је по антимаркси . објавио је „ПОЛИТИЧКЕ И ПРАВНЕ РАСПРАВЕ” (1935.) и „ИСТОРИЈУ ПОЛИТИЧКЕ ДОКТРИНЕ”. Проучавао је „сеоску социологију”.) је био професор Правног факултета у Љубљани. Формалистички правац у социологији и психолошки детерминизам су имали рефлексију на његов стваралачки и научни опус.ВЕРА ЕРЛИХ (1897-1980. и М. Био је огорчени противник социологизма и психологизма. Извесно време је у Лондону.стичким становиштима. Његова је заслуга за афирмацију социологије на универзитету. наведено дело. и није објављена.). Суботици и Београду. чиме је задужио нашу социолошку мисао. ДРАГОСЛАВ Б.) и „ПРИМЕРИ ПОЛИТИЧКЕ СОЦИОЛОГИЈЕ” (1940. ЈОВАНОВИЋ (1869-1958.).) је заслужан за социологију и њену мисао у Југославији.110 СЛОБОДАН В. Поред ових социолошких дела. 110 Шире о овоме видети: П.). али је највећи број њих угледало светлост дана после Другог светског рата.) предавао је право на београдском Универзитету. као и друге радове „ПИСМА СЕЛА” (1962. Припремао је студију о социологији. Он је утемељивач СОЦИОЛОГИЈЕ СЕЛА на Правном факултету у Београду. био председник емигрантске југословенске владе. стр. Посебно је разматрао однос философије и социологије.). 93 . СРЕТЕН ВУКОСАВЉЕВИЋ (1881-1960.). и предавач ове посебне социолошке дисциплине. Написао је „ФОРМАЛНУ СОЦИОЛОГШУ” (1938. Предавао је философију права и теорију државе и права. „ИСТОРИЈА СЕЉАЧКОГ ДРУШТВА” (1953.). али је није завршио. итд.).). ДИНКО ТОМАШИЂ (1902-1975. за време Другог светског рата. „СОЦИОЛОГИЈА СТАНОВАЊА” (1965. ЂОРЂЕ ТАСИЋ (1892-1943. наведени рад. али и „градску социологију” социологију становања „У ЗАДРУЗИ” (1940. „ПОСТАНАК ПРИВАТНЕ ЗЕМЉИШНЕ СВОЈИНЕ У НАС” (1940.) и имао прилоге у њему. социологије и посебних друштвених наука. Његова истраживања на ову тему су резултат проучавања пре Другог светског рата. Био је уредник у часопису „СОЦИОЛОШКИ ПОГЛЕДИ” (1938. ТОДОРОВИЋ (1909-1964.

теоријски. уз ослањање на М. стр. али исто тако је могуће проучавати их и систематско . темпераментног духа. сексуалности итд. о процесима. наиме. тј. Био је велики теоретичар. потом гувернер Народне банке у Србији. који се први методично и систематски.МИРКО КОСИЋ (1892-1965.). наведени рад. без сумње је најистакнутији наш социолог (заједно са Динком Томашићем) између два рата. географских. социјална философија или философија историје. Косић уноси у одређење социологије и један веберовски елеменат. Он. Био је велики познавалац социологије и социолошких школа. апстрахујући од конкретних ситуација у којима се ти процеси међу људима одигравају. посебно ју је разграничио од осталих друштвених наука. Он је одбијао да је социологија енциклопедија друштвених наука. Вебера и Е. свесни да не постоји никаква супстанција друштва него само друштвени процеси. Развио је целовиту социологију.”111 Поред формалистичког. универзитетски професор у Љубљани и Суботици. Диркема. Митровић. М. према томе да ли се врше у привреди или у еротици (и као такви проучавају се онда у специјалној социологији привреде. Био је за то да социологија изгради своју методолошку апаратуру. Интерпретирајући Зимла и његово схватање социологије као „социјалне геометрије”. 157. поступака и понашања људи једних према другима. Претеча је нашој социологији када се имају у виду социолошки категоријални апарат и питања социолошке методе. рецимо. научно баве друштвеношћу као таквом. мање или више трајни односи међу људима и мање или више трајне творевине које настају из тих међуљудских односа.). каже да социологија изучава друштво и културу. Косић се придружује формалистима следећим класичним ставом: „Свакако да процеси сарадње или такмичења. као што и теоријска механика проучава. дакле. тј. ваздуху или води. брзину или судар без обзира да ли се ради о камену. биолошких). а и сам је на томе радио. као „чисте” процесе. Митровић о М. односима и творевинама али и међуусловљености природе и друштва (социјалних чинилаца. . О социолошким процесима. Косићу каже: „Развој социологије као науке Косић интерпретира тако да почасно место припада формалистима. имају посебне шансе и конкретне облике. претпоставља да постоји 111 94 М.

Митровић. наведени рад. било баш с обзиром на ту условљеност (као тзв. али су зато област социологије. Реч је најпре о ономе што представљају међусобне везе условљености и узрочности између појединих друштвених појава (измећу привреде и државе. ни правна. стр. Београд.” И тако. било без обзира на њихову социјалну условљеност и заоквиреност (као тзв. специјалне социологије: економска. затим ту су и претпоставке друштвеног живота садржане у утицајима географске средине.) предавао је социологију на Економској комерцијалној школи у Београду. а проверавају се међусобно и сталном конфронтацијом с конкретним односима (факторима). 3) о социјалтш односима (између соц. „Косић истиче да постоје најмање три слоја појава друштвеног живота. морал и др). 112 М. 75. држава. „Култура”. социологија државе. „када се социологија труди да установи и схвати те многоструке односе око и у људској социјалности. Акција усмерена на понашање других људи је друштвена активност.). социологија религије итд.). права и морала итд. који се нарочито не проучавају од неких посебних друштвених наука. стр. а социологија је наука која тежи да разуме побуде такве акције: „У ту сврху. 1995.”113 ДРАГОСЛАВ ТОДОРОВИЋ (1909-1964.. субјеката) и 4) о социјалним творевинама (ипи и установама) које су сложен систем социјалних акција и то осамостаљен иустаљен према појединцима-субјектима. онда се она конституише и развија као посебна друштвена (теоријска) наука. о моралу итд. ни политичка итд. и најзад.). даље 2) о социјалтш акцијама. мора Општа социологија да развија учење: 1) о субјектима таквих социјалнш акција и то а) о социјалном појединцу и б) о групама.таква врста активности људи која није ни привредна. наука о религији. него је усмерена на поступање и понашање других људи. чиста економија или чиста теорија права. П. биолошких фактора и психичких елемената. Козићу. и то помоћу општих поставака и закључака који надовезују једно на друго. Козић.”112 Према П. која се назива и „општом” социологијом због тога што је предмет њезиног проучавања општи и заједнички оквир и претпоставка за специјална аналитичка проучавања појединих социјалних појава. сами облици друштвености као такви (породица. Социологија. 113 95 . правна. 157. науке и филозофије.

од 1940. Најпре је предавао на Правном факултету у Загребу а потом. препознају се особином принуде коју врши група на појединца и особином независности коју у себи носи друштвена појава у односу на појединца. 131.”114 О природи друштва Д. истовремено. уз Мирка Косића. Митровић: „Драгослав Тодоровић образлаже познато становиште Диркема о односу друштва и појединца и посредно намеће питање о претежним теоријским утицајима на истакнутије представнике београдског круга у решавању ових основних социолошких проблема. била нацрт за будући уџбеник у којој су дате основе теоријских социолошких погледа. Била су систематична и веома информативна кад је реч о ондашњој социологији. осећања. који је својим схватањем заједничке свести која „постоји само у глави појединаца” и јавља се само као „подударност између личних свести” остао у границама формалистичког номинализма и психологизма немачке традиције. макар постојале сличности у спиритуалистичком одређењу друштвеног (као свести. О томе пише М.Скрипта су му објављена у издању Удружења студената поменуте школе. било заједничке) и у свођењу друштвеног. Важио је за врсног социолога. године. Она поседује и слабости. Тодоровићево одређење друштва (по Диркему) у основи је другачије. на психичко (представе. Митровић. На њега је посебно утицао Емил Диркем. стр.”115 ДИНКО ТОМАШИЋ (1902-1975. Тодоровић је. године. па је зато објављена као СКРИПТА која су. Тасић и Ђорђевић су ближи Диркему него Јовановић. наведено дело. ближи Тасићу и Ћорђевићу него Јовановићу. мишљење. било колективне. преузимајући Диркемове ставове о појму друштва. француски социолог како у теоријском тако и у методолошком смислу речи. Тодоровић каже: „Друштвене појаве у којима се оличава природа друштва као друштва. Помно је пратио све што се догађало у социологији у земљама где је она нашла уточиште и преносио значајне идеје на наше тло. тј. Ибид. о колективној свести и односу друштва и појединца. посебно Диркемове струје. тежње).) „ПОСТАНАК И РАЗВИТАК СОЦИОЛОГИЈЕ”. 114 115 96 М. објавио је (1938.) је један од ретких посленика науке. Нешто раније. изучавао је и бавио се социолошким феноменима. . 1941.

и о његовим 116 Цитирано према: П. да утврди њихово друштвено значење и да испитује услове и околности у којим се појава јавља . „КРИМИНАЛНИ ПОБАЧАЈ СА ГЛЕДИШТА СОЦИОЛОГИЈЕ И КРИМИНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ”(1930) „КРИТИКА СИСТЕМА”. а захваљујући претежно њеним аутентичним револуционарима и утемељеној оријентацији првенствено Марксовог учења. наведени 117 уџбеник.). и то у њеној другој половини. Посебно место заузима његово становиште социологије. структуру друштва али и питања друштвене организације и однос социологије и других наука. Козић. онда кад је предмет социолошког испитивања не читава друштвена скупина. “ЛЕМЕНСКА КУЛТУРА И ЊЕНИ ДАНАШЊИ ОСТАЦИ” (1936. Шире о овоме видети: М. стр. „ДИРКЕМОВЕ СОЦИОЛОШКЕ ШКОЛЕ” (1930.). „СОЦИОЛОГИЈА И БИОЛОГИЈА” (1930). Истраживао је социолошка питања и феномене. Митровић. као ни главна задаћа социолошке анализе. Козић. наведени рад.). појам друштва. и П.”116 Вредно је поменути и његове познате радове: „ЗАКОНИ ПОРАСТА СТАНОВНИШТВА” (1929). Нарочито је важно да се не губи из вида цјелина.).) је значајна фигура радничког покрета у Србији.био је професор социологије у САД. методе. Козић): „Томашић каже. СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ (1846-1875. посебно Ц. и друга. „РАСНО ТУМАЧЕЊЕ ДРУШТВА” (1940.3. Социјалистичка мисао о друштву Социјалистичке идеје у Србији хватају корене у XIX веку. 97 .117 4. Велики утицај су на њега имали италијански демографи и социолози. али и криминални побачај. 77. (како наводи П. Гинија. посебно њен предмет. „Социолог не смије изгубити из вида. задатке. каже. па су Томашићеви радови били претежно окренути демографским питањима. да је његова главна задаћа да оријентира појединца према појединим друштвеним појавама. него поједине манифестације те скупине. О њему се доста зна. посебно од објављивања „МАНИФЕСТА КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ (1871. посебно утицај биолошког фактора на демографски развој становништва.развија. Проучавао је noпулационе проблеме. наведени рад.

већ и разоткривао њихове узроке. Веома добар познавалац Прве интернационале за Балкан. патријархалне задруге и почетак процеса првобитне акумулације. насилна као и у класичном капиталистичком свету. Козић. наведени рад. Марковић је живео у време када су се у Србији тек почели да изграђују грађанско друштво и држава. трговци и бирократија. каже: „Марковићев поглед на свет и посебно његово схватање и анализе друштвених процеса и односа јављају се у сасвим одређеним и специфичним историјским условима. Сматрало се да су неопходне социјалне. „ОСЛОБОЂЕЊА”. Залагао се за укидање срезова. „СУВРЕМЕНА РАДНИЧКА НАЧЕЛА У ОДНОСУ НА НАШ НАРОД”. који је студиозно проучавао Маркса („Манифест комунистичке партије” и „Капитал”) и носилац револуционарних идеја као демократског покрета свог народа. на Западу већ давно били превазиђени. стр. Првобитна акумулација била је. Главна тематика овог ствараоца је анализа друштва и његове промене за добробит радних слојева. на пример. груба. При том је основна карактеристика била распадање старе. бирократски сталеж. Светозар Марковић је не само оштро критиковао социјалну неједнакост. др Петар Козић. Покретач је „РАДЕНИКА”. Светозар Марковић се успротивио бирократском и кметовском апсолутизму. Његова важнија дела су: „РАДНИЧКА ПИТАЊА У СРБИЈИ”. Био је велики присталица образовања и науке.”118 Светозар Марковић је био мишљења да ће проћи време до развоја капиталистичке производње. исто тако. „ЈАВНОСТИ”. „ СРБИЈА НА ИСТОКУ”. паразитизам бирократа и беду произвођачких слојева друштва. РЕАЛНОСТ У ПОЕЗИЈИ” и остали не мање важни радови. Сарадник је многих листова који захтевају препород оног времена и критичар капиталистичког бића режима. административне и политичке реформе. „ГЛАСА ЈАВНОСТИ”. „КАКО СУ НАС ВАСПИТАВАЛИ”. Добар познавалац прилика у ондашњој Србији и живота дела и рада Светозара Марковића. који су. „ПЕВАЊЕ И МИШЉЕЊЕ”. чији су носиоци у тадашњој Србији били кнез. аграрне општине са школама и стручним кадровима. али не за науку која је непотребна него ону која ће користити људима и 118 98 П. 78.идејама социјализма. . али је био за стварање савеза општина. с том разликом што је овде капиталистичку акумулацију вршио директно државни апарат.

„СРБИЈА И АЛБАНИЈА”) и још више оригиналним радовима утицао на трасирање пута социјалног . Уосталом.). А. године. идеологија? Чиме се објашњава развитак или пропаст једног друштва? Какви су били друштвени облици у појединим историјским епохама? Свим тим питањима се 119 Ибид. Он већ у уводу своје СОЦИОЛОГИЈЕ одређује социологију као теоријску науку која се. Живот (1904. „Тактика и акција”. у каквим се узајамним односима налазе производња. а „књижевник је дужан да разуме живот људски са свим разностручним приликама што их живот ствара. али је и у својим радовима („Социјалдемократски агитатор”. како наводи М. изучавао је теоријска питања партије. „Догма или теорија”. Његова књига РАЗВИТАК ДРУШТВА У ОГЛЕДАЛУ ИСТОРИЈСКОГ МАТЕРИЈАЛИЗМА. Био је уредник многих новина. Стјепанова.). да разуме потребе које се рађају у животу и уме да одговори на питања што их живот задаје сваким тренутком. посебно у уједињењу комунистичког покрета Југославије 1919. психологија.”119 Преводио је Маркса и остале теоретичаре и вође међународног радничког покрета (КАУЦКИ. Богданова и И. Управо је тај покрет имао утицај на његов развој и научну свест. Функција уметности и књижевности је да представља живот народа. облик државне владавине. стр. и тада је изабран за његовог секретара. 79. то се све и потврђује и у осталим његовим делима.” И све је. Покретач је Социјалистичке библиотеке (1907. 99 . много се ослања на дело Николаја Бухарина. Митровић. БАБЕЛ). по њему.). „бави општим питањима: шта је то друштво. од чега зависи његов развитак. Иако је дипломирао математику на Физичко-математичком факултету у Београду (1904. Све што је изучавао било је у функцији практичних и програмских задатака покрета коме је припадао свим својим бићем.човечанству. писана за време робије (издржавање казне у затвору у Пожаревцу). подређено једном циљу: „да је рад мерило ваљаности човекове и да је заслуга за користан рад једина заслуга којом човек треба да живи. ФИЛИП ФИЛИПОВИЋ (1878-1938.) је одиграо значајну улогу. а уређивао је Радничке новине.националног ослобођења наших народа.

кметство. Филиповић ближе одређује њен предмет изучавања речима: „ . Зато с правом Петар Козић. економско устројство буржоаског друштва. Полазећи од такве одредбе. по њему. облик државне владавине. наведени рад. истиче две важне карактеристике и то: узрочност и предвиђање. Филиповић овако одређује њен програм који је припремао за предмет „УВОД У СОЦИОЛОГИЈУ:” првобитни комунизам. Козић: „Узрочност је суштина научног истраживања а она. 121 100 . новац. од чега зависи његов развитак. ропство. истичући при том да оно мора бити истраживачко и открива законе друштвеног развоја. прелазна епоха. развитак промета. оруђа првобитног човека. 80. државни капитализам. средњовековни занатлијски поредак. друштвена психологија и професионална психологија. Он друштво посматра кроз историјске догађаје. . идеологија. трговачки капитализам.”120 По Филиповићу. односно економски материјализам”. у каквим се узајамним односима налазе производња. социологија се бави општим питањима: шта је то друштво. по Филиповићу. ауторитативна родбинска заједница. развитак технике. постанак атинске државе. Митровић.занима социологија и зато се она сматра као најапстрактнија (најопштија) наука међу свим друштвеним наукама. док се мање бавио апстрактним појмовима. колективизам. подела рада. порекло својине. Филиповића. устројство првобитне заједнице. наводи да Филиповић ближе одређује њен предмет: „За Филиповића. бележи П. П. Социологија. научна социологија се „назива још и материјалистичким схватањем историје или „економским материјализмом”. идеологија? Свгш тим питањима се занима социологија и зато се она сматра као најапстрактнија (најопштија) наука међу свим друштветш наукама”. економско изумирање атинског друштва. стр. један од бољих познавалаца дела Ф. више наглашава елементе друштвеног кретања и развоја. . научна социологија има назив „материјалистичко схватање материје. Козић. оснивање тржишта и вароши. финансијски капитализам. психологија. покретне снаге друштвеног развитка. феудализам. произилази из чињенице да „прави научници. стр. стварање првобитне пољопривреде и сточарства. 45-47. наведени рад.”121 Приликом одређења предмета социологије. они одмах траже 120 М. када хоће да објасне неку појаву друштвеног живота.

Узрочност одређује као објективну (независну од субјеката сазнања) и непрекидну. „Научна књига”. независна од нас узрочна веза међу појавама. Филиповић каже: „На питање: да ли међу појавама у природи и друштву постоји каква узајамна веза. 129.узроке који су изазвали ту појаву”. по њему.”124 Познато је да поједине слабости прати сваки пионирски покушај. наведени рад. Козић. У даљем образложењу принципа научног детерминизма (узрочности). али је неоспоран његов значај 122 П. Марксистички појмљен. Р. а да га није сасвим негирао.”123 Филип Филиповић је начелно расправљао и о питањима детерминизма. 81. стр. 48.”122 То с правом и Р. стр. Тако је Филиповић подредио телеолошко објашњење детерминистичком. и то у односу на узрочности теологије као и могућности истинитог материјализма . где човек са својим вољом и снагом не представља ништа. У делима других писаца постављене су и научне основе за истраживање конкретних југословенских проблема. Београд. Митровић. Лукић.од нужности којој су сви потчињени. 123 101 .као марксистичке социологије и осталих друштвених наука око предвиђања појава у друштву. Филиповића. стр. Лукић вели: да је Филиповић учинио значајан покушај да систематизује марксистичку социологију у делу РАЗВОЈ ДРУШТВА (1924): „Његово дело пати од претераног наглашавања економског и класног детерминизма. основе које су показале своју вредност кад су послужиле решавању ових проблема током револуције. да како у природи тако и у друштву постоји објективна. друштвени детерминизам укључује људску вољу као фактор друштвеног дешавања и развитка. али представља озбиљан подухват. Он га оштро одваја од фатализма као вере у слепу и неизбежну судбину. користећи прилике које им иду на руку. учење да су све друштвене појаве нечим условљене. Нарочито је истраживан национални проблем у Југославији и проблеми политичке идеологије. научници су после савесног и дугог проучавања одговорили. 124 М. Основи социологије. 82. Воља се не одриче него се само објашњава. Узрочно објашњење је најважнији облик детерминистичког објашњења. наведени рад. ми кажемо да ту постоји узрочни закон. Људи чине друштвене догађаје и раде на њима. 128. О томе М. Митровић каже: „Друштвени детерминизам је. 1989. па тако и Ф.

али заслужан за развој југословенске социологије.). али и истицање посебних метода у друштвеним наукама (посебно у педагогији) и. Филиповић.мислиоце који су допринели изучавању и развоју социолошке науке. да би на крају окончао ове радове: „НАУКА О ПОСТАНКУ ЧОВЕКА”. стр.). на структуру друштва.). је објавио „ОСНОВЕ ДРУШТВА” и „НАДГРАДЊУ ДРУШТВА” (1960. и остали. а то су ЖИВОЈИН ЦВЕТКОВИЋ (1886 . Важно је имати у виду и социјалистичке неимаре .1941. ВЕСЕЛИН МАСЛЕША (1906 1943. „ЕУГЕНИКА И ЉУДСКО ДРУШТВО” (1973. „ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА”.) је био лекар.). „ПЕДАГОГИКА МАТЕМАТИКЕ”. али и многе њене специјализоване дисциплине.).-1968. „ЗА САВРЕМЕНУ ДРЖАВУ”.1961. и остала. „БАЛКАН И МЕЂУНАРОДНИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ”.4. 102 .). а 1958. ЉУБОМИР ЖИВКОВИЋ (1903.) и остали. методику друштвених наука” (П. 125 Имамо у виду посебно социолошке методе.). 82).).). БОЖИДАР АЏИЈА (1890 .).1941. Веома је систематично и студиозно проучавао улогу рада у настанку човека. како наводи Ф. „УВОД У ЗНАНСТВЕНУ СОЦИОЛОГИЈУ” (1940. пре света у периоду до Другог светског рата. Козић. ОТОКАР КЕРШОВАНИ (1902 -1941. „ФРОЈД И ГРАЂАНСКО ДРУШТВО” (1939. наведени рад. ОГЊЕН ПРИЦА (1899 . њихово тумачење. 4. „НОВИ ПУТЕВИ МЕДИЦИНЕ” (1937.1984. ДУШАН НЕДЕЉКОВИЋ (1899 .систематског дела. „УВОД У ИСТОРИЈУ ЉУДСКЕ СВЕСТИ” (1957. Значајни су му прилози: „СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА МЕДИЦИНЕ И КРИЗА ЛЕКАРСКОГ СТАЛЕЖА” (1926. „ СЕЉАЧКИ ПОКРЕТ И НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ У ЈУГОСЛАВИЈИ”.125 Капитална дела су му: „РАЗВИТАК ДРУШТВА У ОГЛЕДАЛУ ИСТОРИЈСКОГ МАТЕРИЈАЛИЗМА”.).). Развој социологије у Југославији после Другог светског рата Известан број социолога у Југославији после Другог светског рата наставио је рад и своје деловање на конституисању социологије. идеологију расе. као и његова истрајност марксистичког погледа на свет.да би тек требало створити „нову пролетерску класику. Посебно је у овој последњој књизи експлицитно настојао да развија медицинску социологију.

Вредно је поменути и његове радове „СОЦИЈАЛИЗАМ И ДЕМОКРАТИЈА”.).-1979. ЈОВАН ЂОРЋЕВИЋ (1908 -1989. Његов уџбеник „ОСНОВИ СОЦИОЛОГИЈЕ”. Написао је значајне социолошке радове: „ОСНОВИ ОПЋЕ СОЦИОЛОГИЈЕ” (1962. такође доктор правних наука. као и претходници .) је по образовању доктор правних наука. Био је члан Српске академије наука. универзитетски професор у Сарајеву и Загребу. правник и универзитетски професор. „SAINTSIMON I AUGUST СОМРТЕ” (1966. Први је председник Југословенског удружења за социологију које је и основао (1954. супротно грађанској и остатта које се издају за савремене социологије. био је и јесте ослонац социолошким посленицима свих генерација. Од значаја су његове књиге „ОПЋА СОЦИОЛОГША” (1969. ОЛЕГ МАНДИЋ (1906.).) и остало.). „ПОРИЈЕКЛО И ДРУШТВЕНА УЛОГА РЕЛИГИЈЕ” (1964. и друге.). Лукић каже да 103 . Своје прво излагање из ове области је објавио под насловом „О ПОЈМУ СОЦИОЛОГИЈЕ ПРАВА” (1941. Ради се о веома плодном писцу и истраживачу широких социолошких погледа . који је штампан у више издања.). РАДОМИР ЛУКИЋ (1914 -1999. „ИНСТИТУЦИЈЕ И ИДЕЈЕ”. У области социологије запамћен по уџбенику који је штампан у више издања (ОСНОВИ ОПЋЕ СОЦИОЛОГИЈЕ) и коришћен при изучавању социологије и њене мисли код нас. Остаће његова заслуга за развој политичке социологије и социолошке теорије.од теоријске социологије до социологије религије и социологије државе. он је значајан за социологију и њену мисао због прилога које је објављивао и који су утицали на оформљење социологије као наставног предмета („СОЦИОЛОГИЈА И ИСТОРИЈА”. АНТЕ ФИЈАМЕНГО (1912 -1979. веома рано се заинтересовао за социологију. али се половином прошлога века заинтересовао за социологију. Не само да је писац уџбеника из области уставног права и политичког система Југославије.).). „ДРЖАВА” (1969. „СОЦИОЛОГИЈА И ПРАВО”).). правник. члан Српске академије наука.њен систем.).

Међутим. у погледу другог предмета постоји прилично неслагање. она проучава не само суштину свш друштвених појава него и људско друштво као целину и њен развој. Ови социолози сматрају да социологија зато треба подробно да проучава овакве појаве. међусобни утицај тих појава једних на друге и утицај сваке од њих на целину и целине на њу. 77. Наиме. Она утврђује појам људског друштва као целине свих друштвених појава. На тај начин се. додуше. она уопштава и оно што су донекле уопштше посебне друштвене науке о историјским типовима друштва. одређено мењање. Она. Међутим. како би дала његову општу слику. итд. Његови уџбеници „СОЦИОЛОГИЈА” и „ИСТОРИЈА СОЦИЈАЛНИХ ТЕОРИЈА” су чинили и чине темељ 126 104 Р. мора утврдити које се све врсте појава и зашто налазе у људском друштву. Тако. законе повезивања свих тих појава у једну целину и законг развоја друштва као целине. међутим.то је предмет посебних наука. Београд. утврђује не само оно што је заједничко свим друштвеним појавама него и оно што је заједничко свим људским друштвима како у погледу њиховог састава тако и у погледу њиховог развоја. одређена култура. . Али она не улази у њихово проучавање .”126 ЈОЖЕ ГОРИЧАР (1917 – 1989.. Исто тако. Лукић. „Научна књига”. Она. стр. Она иде даље. очевидно социологија меша с посебним уопштавајућим друштвеним наукама и постаје у ствари збир (енциклопедија) неких од тих наука (оних које проучавају оне врсте појава које се налазе у сваком друштву). дакле. мора ове појаве поменути. по нашем схватању предмета социологије. свим људским друштвима је заједничко одређено кретање становништва.се „социологија не задржава само на томе. знатан део писаца сматра да је предмет социологије проучавање оних друштвених појава које су заједничке свим људским друштвима. на пример. јер бисмо на тај начин добили само непотпуну слику друштва. тј.) је био и остао у самим врховима наше социологије. Оно што она проучава као свој сопствени предмет је повезивање свих тих појава у једну целину и развој те целине. Наиме. ако се у погледу првог предмета социологије као уопштавајуће опште друштвене науке слажу сви који прихватају такав њен појам. социологија проучава и везу друштва с осталим појавамау природи. то није њен предмет. 1989.

као што су: Владимир Милановић. У библиографијама радова се може наћи и на не тако мали број универзитетских професора. Александар Тодоровић.ОСНОВИ МАРКСИСТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ” доживела десетак издања и коришћена на нашим универзитетима. Петар Козић. Посебно је „СОЦИОЛОГИЈА . културних и јавних радника који у теоријским и емпиријским радовима показују значајне резултате како за општу тако и за специјализоване социологије. Михајло Поповић.наше социолошке мисли. Треба поменути да је доста и осталих социолога који су заслужни за њен развој у југословенским земљама. Мирослав Печујлић. 105 . и други. раме уз раме са академиком Лукићем.

IV. ГЛАВА НАСТАНАК РАЗЛИЧИТИХ ТЕОРИЈА .

НАСТАНАК РАЗЛИЧИТИХ ТЕОРИЈА Формирањем. Та хетерогеност. Код индивидуалних теорија.то значи да се од појединаца не види друштвена целина. Почело је време школа. односно класе из које је проистекао.личност. недопустиво је издвајање друштва од индивидуе. а у оквиру њих формира се више школа. То наводи на комплементарност ових двеју недељивих категорија. Имамо у виду грађанске социолошке теорије и марксистичку теорију друштва. конституисањем и постојањем социологије (средином XIX века). О томе пише Маркс: „Прије свега. Ова и оваква дихотомија у социолошким теоријама супротставља човека и друштво.друштвени систем или друштво. и обрнуто. почиње други период. Долази до изражаја социолошки плурализам теоријских праваца . супротстављање доводи до деформације како у теоријској социологији тако и у емпиријским истраживањима. а у фокусу примене универзалистичке теорије . „од дрвећа се не види шума” . У фокусу примене индивидуалистичке теорије налази се човек . индивидуа. ту се јасно очитују подељеност и расцепканост. доба сазнавања теоријских система и започињања социолошке анализе.социолошке теорије се могу груписати на а) индивидуалистичке и б) универзалистичке.смерова. Дијалектичка теорија о друштву има у виду јединство општег и посебног. исцепканост школа и учења је зависна од низа фактора (у зависности од класне припадности социолога. Према њој. којој припада и позиција објашњења друштва). Зависно од философског становишта. праваца у теорији. развој. треба избјећи да се „друштво” поново фиксира као апстракција насупрот .

1.. 1. .Геца Кон”... I. Београд. Осврнућемо се на неке од теорија. Индивидуум је друштвено биће . Митровић. 1. математике.”129 Упоређују друштво с механизмом и човека и 127 Цитирано према хрестоматском избору у књизи В. Присталице ових теорија у објашњавању друштва и социјалних појава и законитости развоја полазе од резултата физике.индивидууму. Они све своде на „просту варијацију физичких појава. историја друштва. Неке школе и правци су настали и касније се јављали у другим варијантама. 1932. Београд. Механицистичке теорије Механицистичка схватања су разноврсна. Оне дају једнакост између природних и друштвених наука. укрштале. 1. теорије и правци нису настали хронолошким редом. бројна и увелико монистичка.128 Све школе. Међу најзначајнијим теоријама натуралистичког смера у социологији заузимају места механицистичка. 82. биологистичка и математичко-неопозитивистичка. антропогеографска. 108 . то јест изједначавају се друштвени и природни феномени. 129 П. Сорокин. географска.1.1. Основи социологије. и r) дијалектичку теорију друштва. како само друштво производи човјека као човјека. б) антропологистичко-бихејвиористичке. ГРАЂАНСКИ СМЕР У СОЦИОЛОГИЈИ 1. структуру и развој друштва полазећи од природно-научног видика (имајући у виду физику. БИГЗ. 1982. Београд. механике. Школе натуралистичког правца Натуралистичке теорије настоје да објасне законе. биолошке и географске науке). тако он производи друштво. в) социологистичке. а известан број социолога припада разним правцима. Оне су се.”127 Имајући у виду садржинске оријентације неких парадигми. Кораћа: Марксово схватање човека. Ту се не води рачуна о специфичностима друштва. 128 Љубиша Р. хемије. демографска. „Стручна књига”. стр. у истим временским периодима. могућно је поделити социолошке теорије на а) школе натуралистичког правца. 1988. стр.

Ту је непрекидна игра резидуума и дериватија. У првом делу излаже механицистичку и психологистичку опсервацију друштва. Тај специфичан однос човека и природе одвија се двоструко.2. Монтескје и други) објашњавали утицајем географских чинилаца.) и В. Резидуум по његовом тумачењу одржава равнотежу у друштву. признаје се и учешће људи у коришћењу природних потенцијала. У Начелима социјалне науке настоји да се на социјалне појаве примене тумачења физике. јер су једностране и упрошћене.друштво с аспекта „социјалне физике” (код Декарта. хронолошко излагање механицистичког виђења друштва и укупан развој препознатљиво је код X. Ове теорије су неприхватљиве и ненаучне. у прилагођавању човека. Географска средина обухвата: географски положај. и то кроз географски детерминизам и географски посибилизам. покидане и поново успостављене равнотеже које се рефлектују на укупну историју. конфигурацију земљишта. Социјална равнотежа је у средишту пажње. Керија (1793 . Кери је написао Начела социјалне науке и Принципе социологије. Тако се и не може спречити да природна средина има значај на развој друштва и човеков развој. састав земљишта (њену плодност и хидрографију) и друго. Међутим. Сен Симона и осталих). 1. оне даље дејствују према механичким законима. На Земљи постоје и не постоје исти природни географски услови. надморску висину. Ту спадају чиниоци друштвене нестабилности. Промене које настају захваљујући људској активности не узимају се у обзир.).1. него сагледавати реално. и ту ставља једнакост: у друштву делују центрипеталне и центрифугалне силе. Географске школе Развој друштва су представници ове школе (Жан Боден. Спинозе. По схватању представника географске школе. ширину.1879. Он уводи појам РЕЗИДУУМА и ДЕРИВАТИУМА. Друштво је систем молекула. нити прецењивати. фауну. то 109 . Солвија.1923. Паретоа (1848 . док дериватијум сведочи о нестабилности. Вилфред Парето је изложио своје социолошке опсервације у Општој социологији и у Социолшком систему. па се рачуна да само ови фактори одређују појаве и развој друштва. флору. Поистовећујући законе друштва и природе. Степен развоја производних снага не би требало потцењивати.

Они могу да буду повољни. Томас Хобс у њему је изложио главне идеје о држави.). Настанак идеје о друштву оног дела који се односи на органски свет и организам има и дугу историју и забележена је још у делима античких философа Аристотела и Платона. има примера да и тамо где су били лоши географски услови у неким пределима света. и неповољни. Еспинас. достигли су људи висок степен друштвено-економског развоја. Представници ове теорије су Конт и Спенсер. веома важна открића у биологији тог времена. Шефле. и обрнуто. уз Конта. Главни представници органске теорије су. и он је једнак биолошком организму. структура и развој друштва. држава је надорганизам. Међутим. Лилиенфелд. Густав Раненхофер (1842 – 110 . Томе су помогла. и одиграла главну улогу. Јакоб Морено (1842 – 1912. б) дарвинистичка и в) расистичка. коју је утемељио Чарлс Дарвин. Важна је социјал-дарвинистичка теорија „борба за опстанак”. Друштво је социјални организам. али су три најважније: а) органска. Интерпретација друштвених појава и друштва се врши уз преферирање биолошког фактора. Бит ових теорија је да друштво представља део органског света и да истоветни закони и методи важе и за биологију и за социологију. Преко биолошких закона се објашњавају појам. Најзначајнији представници те теорије су Лудвиг Гумплович (1838 – 1909. По њему. Следећа важна биолошка теорија је социјални дарвинизам.јест различите су карактеристике географских средина и одлике терена. Потребно је увек реално и коректно сагледавати утицај географског фактора и природног окружења на развој људског друштва. Али. биологистичке теорије бележе врхунац развоја на крају XIX и почетком XX века. Биологистичке теорије Ове теорије спадају у ред најважнијих натуралистичких концепција. а у VII веку у делу Левијатан. Оне се заснивају на биологизму и биолошким законима. Постоји више варијаната у биологистичкој теорији.). који се разликује од органицистичког правца (за кога је битна суштина у поимању друштва само као дела органске природе ). Следбеници ДАРВИНИСТИЧКОГ правца мисле да се укупна збивања у друштву могу објаснити Дарвиновим законом непрекидне борбе за голи опстанак.

29. „Службени лист”. Милановић. Увелико се. и све то преносио с биолошког на социолошко подручје. у великом броју. 111 . у биолошком свету. у веку у коме живимо претрпела фијаско (посебно нити које су се повезивале с Ничеовим ирационализмима и поставкама о значају „плаве расе” у историји као нечега „изнад”). Оне су. тако и у људском друштву носе победу оне друштвене групе које се правовремено прилагоде тек насталим ситуацијама. Гумплович је. свест. а биологистички правац — 130 Опширније о томе у књизи: В. нагони. разноврсне и настале су у новије време (то је Двадесети век). посебно молекуларне. Он је претеча расистичке теорије и .) и Виљем Самнер (1840 – 1910. Из психичких особености бића и друштвених група изводе се друштвене појаве и њихов развој: школе психологистичког правца преферирају психичке особености. данас. у својим делима Борба раса и Основи социологије. Посебно се истиче Гумплович. 1984. Чемберлен. жеље.. све психолошке теорије су биле водеће. с обзиром на велики значај биологије.. Представници ове теорије су Гобино. који објашњава настанак државе као императив како би вишим расама било омогућено да несметано и олакшано експлоатишу ниже расе.). од времена његових савременика у немачком Генералштабу до наших дана. механички преноси непрекидну борбу врста онако како је Дарвин чинио. и имале највећи утицај у социологији. Социологија. као прелаз између социологије и биологије. Као што се. непрекидно води борба за опстанак. инстинкти.један од најзначајнијих идејних инспиратора милитаризма. јавља социобиологија. Трећа варијанта биолошке школе је расистичка. 2. Социјалне појаве. ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ До недавно.”130 Треба додати и то да је биологистичка теорија у социологији. Гумплович и други. тежње. изнео властито гледање на друштво. Београд. а посебно екстремна социјалдарвинистичка варијанта. где на себи својствен начин. Она је посебно екстремна. стр. расизма и ултранационализма.1904. развој и укупно стање објашњавају првенствено психолошким чиниоцима: осећање. централне. и генетике.

) је развио теорију инстинкта у делу Увод у социјалну психологију. борбеност. 112 . да је социологија наука о психичким односима на релацији појединац-друштво. одбојност. Да би се разумеле социјалне појаве. б) колективно психолошке. човек тачно реагује на извесну појаву на тачно одређен начин. Овај француски социолог је изнео.биолошке факторе. Како у друштву непрекидно долази до инвенције. 2. елементима психе и психичким чиниоцима.) је све појаве у друштву извео из теорије подражавања. путем теорије фактора. МЕК ДУГАЛ (1871 – 1938. Све друштвене појаве и друштвени живот у целини се објашњавају индивидуалном психологијом. Ове друштвене појаве се могу. помоћу теорије инстинката. Овај амерички социолог је. каже да је кључни чинилац у друштвеном животу и целокупном развоју улога полног нагона (либидо) у друштву. Има више инстинката (страх. Јакоб Морено.. истовремено долази до супротног таласа (талас прихватања и талас одбацивања). Сигмунд Фројд и Макс Вебер. у својим делима Закони подражавања и Друштвени закони. раздраженост. По нашем мишљењу.. објашњавао утицаје на друштво. Индивидуално-психолошке теорије Међу најзначајнијим представницима ове теорије о друштву су: Габријел Тард. Он је. Када се у друштву појави инвенција (подсвест). односно њиховом комбинацијом. и в) социјално-психолошке.). Теорија подражавања је имала мало већи одјек у савременој социологији. стално се јављају судари између прихватања и одбацивања. објашњавао друштвене појаве. Теорије су разврстане у три основне групе: а) индивидуално-психолошке. Постоји више психолошких концепција. ГАБРИЈЕЛ ТАРД (1843 – 1904. објаснити инстинктима. СИГМУНД ФРОЈД (1856 – 1939. на друштвени живот битан утицај имају фактори: подражавање (имитација). супротстављање (конфликт) и адаптација. по његовом схватању. Јер.).1. Мек Дугал. то је немогућно само путем инвенције и подражавања. познати психоаналитичар великог формата.

. Познат је као социолог широм света. Paris. Најзначајнији представник колективно-психолошке теорије је. боре се. систем друштвених установа и функционисања друштвених делатности. Оваквим приступом. О ПОДЕЛИ ДРУШТВЕНОГ РАДА. ЈАКОБ МОРЕНО је амерички психолог. „Durkheim”.30 личности.. ВАСПИТАЊЕ И СОЦИОЛОГИЈА.). где се путем појединачне свести објашњавају друштвене појаве.) и француски социолог и теоретичар друштва ЕМИЛ ДИРКЕМ (1858 . антипатије. сматра Морено. Колективно-психолошке теорије Међу најзначајнијим присталицама колективно-психолошке теорије су: ВИЛХЕЛМ ВУНТ (1832 – 1920. и на основу њих се стварају групе које могу да раде. Надиндивидуална колективна свест јавља се у облику религиозних.полни нагон. 131 Опширније о Диркемовом животу видети: Jean Duvignaud. 1965. Како у друштву и људским заједницама постоје симпатије. ти односи се испитују. СОЦИОЛОГИЈА И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ. привлачења. одбијања. то јест инстинкт . станују. ЕЛЕМЕНТАРНЕ ФОРМЕ РЕЛИГИЈСКОГ ЖИВОТА.1917.). 113 . Колективна свест је надиндивидуална. Мери се квалитет у малим људским заједницама од 15 . могу се решавати социјални проблеми и извршити преуређивање односа у малим друштвеним групама и извршити реформа целокупног друштва. Диркем. језгро друштвеног развоја. 2.131 Он верује да су друштвене појаве психолошке природе. ГИСТАВ ЛБОН (1841 – 1931. Најважнија дела су му: ПРАВИЛА СОЦИОЛОШКЕ МЕТОДЕ. без премца. Колективна свест и колективна представа су кључни фактор организације друштва. који је путем мерења објашњавао друштвени живот. PUF. видно је да је Диркем придавао значај колективној свести. За њега је либидо праузрок научне и културне мисли.Познато је његово објашњење да на психичке појаве делује само један фактор. друже. а Маркс дијалектичкој теорији друштва. Социометрија је посебан правац. Предлажу се мере за јачање социјабилитета (кохезије) односа у групама.2. бечки психијатар. и сматра се једним од оснивача социологије. Ако би се направила паралела између Маркса и Диркема. производе.

Дијалектика и социологија. Најзначајнија његова дела из социологије: Социологија I и II. интерперсоналан однос. Његов сложени социолошки систем карактерише средње решење између колективно-психолошког правца у 114 .људе. као утицај друштва на стварање појединачне психе и понашање људи. Независна је од индивидуалне свести. према Сорокину. норме. в) материјалне носиоце-значења. Ти односи се одвијају између социјално-културног степена личности. У делу Друштво. Интеракција је. У објашњењу друштва. Проблем који би требало да реше ове теорије јесте жеља да се сазна до које је мере свест условљена друштвеним фактором. Социјално-психолошке теорије Непрекидни развој научних сазнања у социологији и социјалној психологији допринео је развоју нове концепције која превазилази индивидуалне и колективне психолошке теорије. али не би требало сметнути с ума његов допринос социолошкој мисли. Већ се јављају нове социјално-психолошке теорије. Савремени позив социолога. Те појаве садрже три битна елемента: а) субјекте радње . б) значење радњи вредности. Он је развио конзервативну и идеалистачку теорију друштва. Друштво и културна покретљивост. између осталих. амерички социолог руског порекла. мисли. познат је не само социолошкој мисли своје земље. култура и личност. ЖОРЖ ГУРВИЧ (1894-1965). Савремене социолошке теорије. написао је ова дела: Друштво.3. и у којој мери свест човека као појединца условљава друштвена појава. француски теоретичар. Помодности и слабости у савременој социологији и сродним наукама. Сорокин каже да друштвене појаве чине интеракције људи. Тако је настала социјално-психолошка теорија. посебно значајним делом Савремене социолошке теорије. моралних императива. Друштвена и културна динамика. култура и личност. своје тежиште стављају на изучавању узрочних веза између свести појединца и друштва. Друштвени детерминизам и људска слобода. а полазиште јој је социјална психологија. 2.).правних. ПИТИРИМ СОРОКИН (1889 – 1958.

у Немачкој. удружења. и то путем „америчке” социологије. експлицитно одреди предмет социологије. и односи у друштву морају да буду предмет социолошке анализе. ЛЕПОЛД ФОН ВИЗЕ (1876 – 1969. реакције су на многобројне и нарасле теорије натуралистичког смера. Заједница и друштво су два главна облика чију основу чине уговори.) најзначајнији је представник формалне социологије. Удруживање друштвених облика је основа свега. По његовом схватању. Друштвени облици су основа за разматрање. Недостатак ових теорија се огледа у прилагођавању психолошких елемената у објашњењу друштвених појава. Индивидуална и колективна свест међусобно кореспондирају.социологији и индивидуално-психолошког. Формална социологија се јавља крајем XIX века. У овом делу. ФЕРДИНАНД ТЕНИС (1855 – 1936.) сматрао је да би социологија требало да буде врста социјалне геометрије. Она тежи да пружи одговоре на садржину друштвених појава. битне су друштвене групе. што је изнео у свом делу Општа социологија. нови поглед психичког правца.и то у оквиру „Келнске социолошке школе”.) зачетник је. јер прихвата и признаје и индивиуалну и колективну свест. ШКОЛЕ СОЦИОЛОШКОГ ПРАВЦА Формална социологија. и један од твораца формалне социологије. између два рата . Леополд фон Визе. Смол и Берџес. ГЕОРГ ЗИМЕЛ (1858 – 1918. у коме излаже систематску теорију формализма с поделом социологије и основних наука. односно формалне социолошке теорије. 3. Парк. у међузависности су. Он чини синтезу. подстиче вредности формалне 115 . Главни теоретичари немачке социолошке школе су Георг Зимел. и може омогућити да социологија постане самостална наука. а од америчких теоретичара Едвард Рос. природних и друштвених: Систем опште социологије. Познато је његово дело. и то у делима: Заједница и друштво и Увод у социологију. и тежњи да тачно. Касније се шири у САД (позната је „Чикашка школа”). Он јој је дао први нацрт. Фердинанд Тенис.

а њени представници су: Смол. Друштво је. Дескриптивна социологија се јавља почетком XX века. и недијалектичком раздвајању и супротстављању садржаја форми. сталеж). 96. социологија изучава облике друштвенш група. МАРКСИСТИЧКИ СМЕР У СОЦИОЛОГИЈИ Марксистичка теорија о друштву је новијег датума. шта је то што их везује. наведено дело. и то мањевише независно од садржине. Тиме се своди на социјалну геометрију. црква. Рос. Израдио је систем формуле. а шта раздваја. По његовом схватању. и она утврђује оно што је истоветно у сваком друштву. предмет су његове опсервације. према Визеу. приближавање. Она се јавља четрдесетих година деветнестог века. по Визеу. 4. Берџес. Они су успели да превазиђу дотадашња 132 116 Љ.). Однос човека према човеку. Дакле. то јест међусобне везе. . и тако се пружила могућност упознавања с појавама у друштву. а друштвене творевине постају увећавањем и нагомилавањем друштвених односа у посебна јединства држава. класа. Из друштвеног простора формирају се друштвени односи (асимилација. скуп друштвених процеса који чини саставни део удруживања или пак дезинтеграције што се одиграва у друштвеном амбијенту. Недовољност ове социологије је у томе што нема хронолошког реда дешавања појава. 102. Социологија је. прилагођавање. „наука о односима”. Карактеристично је за ову теорију да она проучава друштвени облик (форме). Најзначајнији је ЕДВАРД РОС (1866 – 1951. њихову садржину и конфликте између појединаца.социологије. Парк. стр. удруживање. То је посебан правац у социологији. Шта је то што повезује људе-битна је карика за њега како људска понашања делују на друге људе. Може се рећи да је учињен корак ка одређењу социологије од психологије. Митровић. али не открива узрочно-последичне везе него служи само за класификацију неких друштвених појава.132 Ваља правити разлику између социјалног и физичког простора. не даје увид у узрочнопоследичну везу појава. Њени оснивачи су Карл Маркс и Фридрих Енгелс.

социолошка. Како су Маркс и Енгелс били истовремено и философи и економисти и социолози. политичког и духовног живота 117 . пре појаве социологије. а трећи социолошки аспект. који одговарају одређеном ступњу развитка њихових материјалних производних снага. друштвеним појавама и противречностима. Целокупност тих односа производње сачињава економску структуру друштва. Оно што је од капиталног значаја за социологију је да су Маркс и Енгелс.сазнања о друштву. на којој се диже правна и политичка надградња и којој одговарају одређени облици друштвене свести.). антрополошка итд. независне од њихове воље. итд. Маркс и Енгелс су њихову концепцију о друштву назвали „историјским материјализмом”. други политичка економија. реалну основу. Једни су изучавали философски. људи ступају у одређене. истакли да марксистичко схватање чини скуп теорија објективне стварности (философска. Карл Маркс је ове теорије и друштвени живот сагледавао у тесној вези с превазилажењем. поједини аутори су разрађивали појединачна питања марксизма. етнолозима и другим научним дисциплинама. други економски. Маркс је сажето формулисао основне проблеме историјског материјализма на следећи начин: „У друштвеној производњи свога живота. нужне односе. француског социјалутопизма и енглеске политичке економије. Без дубљег проучавања и познавања философског феномена. Постављала су се и оваква питања: шта чини основу материјалистичке концепције друштва? Једни тврде да је то дијалектички материјализам. економска. Начин производње материјалног живота условљава процес социјалног. У зависности од схватања погледа на свет. без познавања економских и политиколошких елемената. нема нити може бити ваљане оријентације у марксисистичкој социологији. а касније и њихови следбеници. а трећи да је историјски материјализам и социолошки аспект. они су комплементарно-теоријски расправљали о проблемима друштва. односе производње. као и вулгарни материјализми идеалистичка схватања и супротстављајући се вулгарном материјализму и идеалистичким схватањима у социологији. Специфичности друштва и друштвених појава су задавале велике муке историчарима. Онога тренутка када су се стекле објективне и субјективне околности за превазилажење orpaничености немачке класичне философије.

Буржоаски односи производње јесу последњи антагонистички облик друштвеног процеса производње. увек ћемо наћи да се сам задатак рађа само тамо где материјални услови за његово решење већ постоје или се бар налазе у процесу свога настајања. Зато се с том друштвеном формацијом завршава предисторија људског друштва. него антагонизма који потиче из друштвених животних услова индивидуума.уопште. не антагонистички у смислу индивидуалног антагонизма. Никада нека друштвена формација не пропада пре него што буду развијене производне снаге за које је она довољно пространа. „Култура”. од правних. На извесном ступњу свога развоја долазе материјалне производне снаге друштва у противречје с постојећим односима производње. феудални и модерни буржоаски начин производње означити као прогресивне епохе економске друштвене формације. Тада наступа епоха социјалне револуције. уметничких или философских. што је само правни израз за то. Из облика развијања производних снага ти се односи претварају у њихове окове. већ обрнуто. У општим линијама могу се азијатски. и никад нови. тако ни о оваквој превратној епохи не можемо стварати суд из њене свести. укратко.”133 133 118 Маркс Карл: „Критика политичке економије (Предговор и увод)”. од идеолошких облика у којима људи постају свесни тог сукоба и борбом га решавају. религиозних. с односима власништва у чијем су се оквиру дотле кретале. Као што неки индивидуум не оцењујемо шта је по ономе што он за себе мисли да јесте. који се да констатовати с тачношћу физичких наука. већ напротив. јер када тачније посматрамо. њихово друштвено биће одређује њихову свест. С променом економске основе врши се. морамо ту свест објашњавати из противречности материјалног живота. Не одређује свест људи њихово биће. спорије или брже. антички. Стога човечанство поставља себи увек само оне задатке које може решити. али у исти мах производне снаге које се развијају у крилу буржоаског друштва које стварају материјалне услове за решење тог антагонизма. или. из постојећих сукоба међу друштвеном производном снагом и односима производње. . виши односи производње не наступају пре него што се материјални услови њихове егзистенције нису већ родили у крилу старог друштва. преврат читаве огромне надградње. политичких. При проматрању оваквих преврата мора се увек разликовати материјални преврат у економским условима производње.

Даље. испадало је као да људи свесно изграђују друштвене односе. отишавши с анализом дубље. Рударско-металуршки факултет. Из горњег излагања можемо извући закључак да историјски материјализам чини: А) Јединство опште теорије и методе. При том наглашава да су материјални чиниоци примарни у друштвеном животу.Јасно се види да је Маркс историјски материјализам сматрао општом теоријом. Она пружа основу за приступање друштвеним истраживањима. 119 .. њихово друштвено биће одређује њихову свест”.. Бор. 13. не умејући да се спусте до најпростијих и тако примарних односа као што су продукциони. 8-10.и нису ишли даље од тога. потпуно је противречио свим историјским запажањима.К. изражавајући став да „не одређује свест људи њихово биће. тада је то била још само хипотеза.укупност односа производње. посебно се тиме бавио Лењин.. Социологија.. 134 Драган Ничић. стр. социолози су приступили непосредно испитивању и проучавању политичких и правних облика. Пораст производних снага захтева и квалитетне промене дате епохе. сматрао је да се друштво налази у сталном дијалектичком кретању.134 Што се тиче проблема историјског материјализма и социологије. та хипотеза је први пут подигла социологију на степен науке.). Дотада. Он чини јединство теорије развоја и метода при истраживању друштвених промена. стр. с друге стране. Али тај закључак . Под друштвеним бићем подразумева при том целокупност односа људи у производњи. наилазили на чињеницу да су ти облици настали из ових или оних идеја човечанства у дато време . а) „Та идеја материјализма у социологији била је већ само по себи генијална идеја.Г. имајући у виду одређен ступањ развоја производних снага. Материјализам је уклонио ту противречност. Разуме се. и В) Дијалектички поглед на друштвену динамику (подвукао А. већ обрнуто. Дотада су се социолози трудили и трудили да у сложеној мрежи Београд. Б) Материјалистичко схватање структуре и кретања друштва. Док је базу друштва назвао целовитост . 1949. те социјално-политичку структуру. до постанка самих друштвених идеја човекових. али хипотеза која је први пут стварала могућност строго научног односа према историјским и друштвеним питањима. и његов закључак о зависности тока идеја од тока ствари једини је закључак који се може довести у склад с научном психологијом. 1965.

Београд.друштвених појава повуку границу између важних и неважних појава (то је корен субјективизма у социологији) и нису умели да нађу објективни критеријум за такво разграничење. 1. књ.Изабрана дела.”135 135 Лењин: Шта су пријатељи народа . 87-87. том I. издвојивши „продукционе односе” као структуру друштва и омогућивши да се на те односе примени онај општенаучни критериј понављања за који су субјективисти тврдили да се не може применити на социологију. 120 . стр. Материјализам је дао потпуно објективни критериј. „Култура”. 1948.

ГЛАВА ЉУДСКИ РАД КАО СОЦИОЛОШКА КАТЕГОРИЈА .V.

која је. иако у самим „Рукописима” још није постављао основе за своју чувену теорију вредности и вишка вредности. и све потоње теорије које су у жижи својих социолошко-економских анализа и теоријских поставки имале људски рад као феномен који одражава саму људску суштину. првенствено. „вечитом природном услову људског живога. Марксово полемичко полазиште у разматрању људског рада односило се. пре свега. разуме се. пре свега.” Марксистичка. а потом оснивачима марксизма Енгелсовој и Марксовој значајаној критичкој ревизији и елаборацији људског рада. којима је поставио темеље свог каснијег чувеног дела Капитал. не могу да заобиђу доприносе оснивача великих мисаоних система.ЉУДСКИ РАД КАО СОЦИОЛОШКА КАТЕГОРИЈА 1. на томе што процес људског самостварања схвата . Величина Хегелове дијалектике негативитета заснива се. као посебну категорију савремене друштвене науке. пре свега социологије и економије. Стварајући грандиозан теоријски систем управо на полемици до тада постојећим достигнућима друштвених наука. на Хегелову теорију. зато. без чијих домета савремене науке о друштву сигурно не би имале тако стабилна упоришта. теорија алијенације и рада као отуђеног процеса. по мишљењу Маркса. „Негативно полазиште за Маркса је Хегелова Феноменологија. Маркс је још у својим раним „Економскофилософским рукописима” из 1844. теоријским доприносима Хегеловог мисаоног система. ПОЈАМ ЉУДСКОГ РАДА Појам људског рада. неодвојива од његове теорије рада. дугују. године. назначио смерове теоријског разматрања рада као социјално-економске категорије.

људска суштина. према томе. и природно биће: „Човјек је непосредно природно биће. поистовјећује се са самосвјешћу.”137 Као посебан. Али. стога родно биће. што у оквиру човекове егзистенције представља трајан процес. 156. тј. Па ипак. Значи. дакле.. Рад као остварење суштине човјека има. На овај начин. осим своје динамичке природе. укидање алијенације. тако и у свом знању. Маркс: Економско-филозофски рукописи из 1844. за Хегела једино позитиван смисао. Он је услов сваке човекове духовне делатности и у њему човек истовремено ствара и самог себе и природу. односно „враћа” човека природи управо преко рада као средстава којим човек обавља „размену материје” с природом. и због тога је за Маркса само апстрактна и илузорна. Зато су предмети људских потреба предмети у којима човек испољава и реализује властиту суштину. представља настајање човјечности кроз његово отуђивање. 136 Лешек Колаковски: Главни токови марксизма. истовремено. и они су независни од човека. Интеграција човјека са природом реализује се на духовном нивоу. а позивајући се на Фојербаха. 324-325. човјек није само природно биће. Маркс сматра да је суштина човечности рад у смислу чулног општења с природом. самим тим процес алијенације у првобитној форми је алијенација самосвијести. 1980.. стр. 123 . 1973. не саглашавајући се с Хегелом. Захваљујући оваквом постављању проблема рада. истовремено и пасивно биће. односно човекове позиције у односу на природу. Маркс признаје да је човек. човек као „родно биће” мора стално да се манифестује и потврђује. стр. по Хегелу. Маркс поставља у центар својих разматрања човека као Биће које је нераскидиво везано за природу. Књига1 „БИГЗ”. укидање предмета и његов повратак духовној природи човјека. а свеколика предметност отуђена самосвијест. човек сам. а рад с духовном дјелатношћу. Значи да је човек. Београд. Човјек. испољава своју генеричку суштину једино на тај начин што се најприје односи према властитим снагама у опредмећеној форми. биће које постоји само за себе.”136 Значи. човјеково поновно присвајање своје властите суштине је. да би их затим на неки начин споља присвајао. и Рани радови „Напријед “. јединствен квалитет у природи. Загреб. према Хегелу. биће које се као такво мора потврдити и манифестовати како у свом битку. 137 К. него људско природно биће.као наизменичне фазе алијенације и њеног укидања.

То значи да је рад искључиво заједнички. односно да је друштвена категорија. истовремено је однос према природи и друштвени однос. станове као пчела. она производи само под влашћу непосредне физичке потребе. долази се до констатације да је рад увек двоструки однос. она производи једнострано. за разлику од животиња које своју везу с природом остварују на најдиректнији начин: „Животиња је непосредно јединствена са својом животном делатношћу. Све ситуације с којима се суочава у својој егзистенцији (а многе од њих нису нужно његове) човек управо радом чини својима. Додуше. Он је управо само на тај начин родно биће.стално ангажујући све своје физичке и духовне способности. човек на природу не делује у усамљеничком чину. док човјек производи универзално.”138 У процесу рада. стр. Констатујући ово. док човјек репродуцира цијелу природу. Она гради себи гнијездо. што значи и да је смер утицаја рада двострук . дабар.човек утиче истовремено и на природу и на друге људе у процесу рада. Они могу да производе једино радећи заједно на одређен начин и размењујући своје радове међу собом. . Практично произвођење предметног свијета. бића које се према роду односи као према својој властитој суштани. мора у трајном процесу рада да ствара све услове своје егзистенције. тј. Али она производи само оно што треба непосредно за себе или своје младе. прерада анорганске природе. у њему. њезин производ припада непосредно само њеном физичком тијелу. она производи само за себе. људи делују једни на друге. Маркс у расправи „Најамни рад и капитач” пише да „у производњи људи не утичу само на природу. активностима у процесу рада. он је нужно повезан с другим људима. Из тога произлази још једна димензија рада. животиња такођер производи. јесте потврђивање човјека као свјесног родног бића. док човјек производи и кад је слободан од физичке потребе и истински производи тек ослобођен од ње. 251-252. Она чини само своју животну дјелатност предметом свога хтјења и своје свијести. мрав итд. Она се од ње не разликује.. они ступају у одређене међусобне везе и односе. него и једни на друге. Да би производжи. док се човјек слободно супротставља свом производу. и само у границама ових 138 124 Ибид. као колективном чину. али као друштвеног односа: наиме.. Он има свјесну животну дјелатност. или према себи као родном бићу.

1950. али он је могућан тек када та нужност нестаје. моделе и идеалне схеме материјалних процеса који ће му омогућити добробит. „вечити природни услов људског живота”. мозга и руку. Београд. односно мења своје стваралачке моћи и потенцијале. односно када се остваре материјални услови који је у потпуности задовољавају. односно у човековој спознаји сопствених потреба. рад увек испољава као дијалектичко јединство духовних и телесних снага. човек их прво дефинише. као и изведеним потребама. по природи ствари. у ствари. У складу с тим. 71. Наиме. Маркс наглашава да рад представља мисаоно и материјално деловање човека на природу. као и у дефинисању циљева. формулише идеје. стр. делујући на природу. рад се испољава као нужда. а све то у процесу промене облика природних ствари у квалитативно нове облике . Он развија снаге које „дремају” у његовој природи. На тај начин се. човек мења и самога себе. У оквиру тог процеса.резултате рада. Значи. а у том процесу дешава се мењање и саме материје у природи и природном процесу.”139 Двострука природа рада омогућава да. оно. 125 . ради њеног мењања и прилагођавања његовим примарним. односно услова његове физичке егзистенције и просте репродукције. деловање свести се најизразитије испољава у човековој самосвести. представља трајну природну нужност. мењајући је и прилагођавајући је својим потребама. тек тамо где престаје рад који је одређен невољом и спољашњом сврсисходношћу. На тај начин.друштвених веза и односа врши се њихов утицај на природу. Рад представља органско јединство деловања свести и материјалног деловања. дакле лежи са оне стране области саме материјалне 139 К. чак и онда када није директно условљен задовољењем човекових примарних потреба. Изабрана дела I. Маркс: Најамни рад као капитал. рад као перманентно човеково деловање на природу. постоји и рад који је растерећен нужности голе егзистенције. Оно „почиње. како каже Маркс. Према Марксовом мишљењу. Због тога он наглашава да тек тада настаје царство слободе. Другим речима. „Култура”. обавља се производња. према Марксу. затим ствара планове. човек у оквиру материјалног деловања преваљује пут од субјективне представе до делотворне активности која се материјализује у објект процеса рада. и „потчињава њихову игру својој власти”.

Историја и човекова природа. 1964. да га доведу под своју заједничку контролу. да га врше с најмањим утрошком снаге и под условима који су најдоступнији и најадекватнији њиховој људској природи. али и као основе свих односа у друштву. тако то мора чинити и цивилизовани човек. који је сврха самом себи. али се у исто време увећавају производне снаге које те потребе задовољавају. 367. Његовим развитком проширује се царство природне нужности. Као и у природи. удружени произвођачи. рационално уреде свој промет материје с природом. . према Марксовом мишљењу. структуре и елемената не може приступити ни 140 126 К. њено мењање и прилагођавање својим потребама. будући да је управо утемељивач ове теорије. те се без схватања његове суштине. али нужност која се мења радом и прилагођава. Маркс: Капитал. нису дати човеку унапред. јер се увећавају потребе. пружио обиље чињеница и анализа из области друштвено-економских феномена људске заједнице. глава 9-10. Учење о материјалној производњи као о процесу размене материје између човека и природе афирмисало је њен примаран значај као покретачке снаге. историјског процеса у чијој је основи рад. стр. Као што дивљак мора да се бори с природом да би задовољио своје потребе. То значи да је процес рада у самим почецима људске историје. Београд. уместо да он њима господари као нека слепа сила. али које може да процвета само на оном царству нужности као на својој основици.производње. односно свих облика испољавања друштвеног живота. Али то увек остаје царство нужности. и у историји влада нужност. марксистичка теорија је незаобилазно полазиште. деловање на природу.”140 2. вредности и вишка вредности у „Капиталу”. Они су резултат његове свесне „делатне” праксе. право царство слободе. ЕЛЕМЕНТИ ПРОЦЕСА РАДА У разматрању елемената процеса рада. „Култура”. односно модификује према човековим потребама. и он то мора у свим друштвеним облицима и под свим могућим начинима производње. Скраћење радног дана је основни услов. без којих би свако промишљање ових феномена било готово немогуће. да би одржао и репродуковао свој живот. Слобода се у овој области може састојати само у томе да удружени рад. С оне стране њега почиње развитак људске снаге. том 1. својом анализом рада.

стварајући производ у складу са сврхом рада. Према природној материји он сам иступа као природна сила. 2) предмет на који рад делује. односно сам рад као једна од темељних Марксових категорија. руде. Београд. главу и руку. и средство рада у рукама радника представља „силу” којом он делује у овом сврховитом чину. у његовој природи и да њихову „игру” контролише и потчињава својој слободној вољи. плодови. или средство рада. значи које „посредују” у процесу рада. како Маркс каже. Сврсисходна делатност. с једне стране. 141 К. представља једну или више ствари (справа) које се у процесу рада налазе између радника и предмета рада. Предмет на који се делује у сагледавњу структуре процеса рада може. човек тако мења и сопствену природу. У извесном смислу. књ. V глава) да у том процесу човек „својом сопственом активношћу омогућује.. Маркс: Капитал. руке и ноге. Маркс пише (Капитал. I том. „Култура”. и 3) средство којим делује. 1964. предмет рада који је као такав припремљен претходним радом.сагледавању ни схватању било ког другог феномена који представља оригиналну материјалну (економску). с друге стране. већ је шире експлициран. Елементи процеса рада су: 1) сврсисходна делатност (сам рад). снаге које „дремају”. Он покреће природне снаге свога тела.) за које није нужно човеково садејство с природом. воде итд. односно сировине добијене из природе (природна грађа. да би природну материју прилагодио себи у облику употребљивом за његов живот.). односно духовну вредност. 127 . регулише и надзире своју размену материје с природом. Овим нужним чином он је принуђен и да развија сопствене. осим његове физичке снаге. 186.”141 Делујући на тај начин на природу око себе и мењајући је. стр. Сматрајући рад процесом између човека и природе. да подразумева општи предмет човековог рада у смислу готово природног добра (земље. а. тако да сматрамо да га не би требало и у овом контексту понављати. њему самом до тада непознате. 1-2. метали и др. Тим средствима радник искоришћава физичка или хемијска својства предмета рада. Средство којим се делује.

”142 Тако се природна подела рада односила на неразвијена друштва. иако су условљена неким природним појавама (пол. 343. повлачи за собом даље усавршавање поделе рада. долази до промена у класним.Промена на предмету рада. Они су се различито испољавали. Загреб. посебна и појединачна подела рада Развој производних снага утицао је на друштвно-економске односе. физичка и психолошка својства. животно доба и др. а њеним постизањем процес рада се завршава. показује најочигледније ступањ до којег је развијена подела рада. Свака нова производна снага . самоникла 142 128 К. Како је људски рад могућ само у оквиру друштва. тако да је тада подела рада била „самоникла”. као друштвени рад. процес рада се гаси у производу рада. колико су развијене производне снаге једне нације.. Маркс. пол. . може да се одвија само у конкретним друштвеним односима и кроз конкретае облике. ПОДЕЛА РАДА 3.). Маркс пише следеће: „.. Ф. јер је потицала од рада и зависности од узраста и пола. итд. где су до изражаја долазила биолошка. процес рада. људи су производили да би живели (задовољавали би своју основну егзистекцију). остварује се помоћу средстава за рад. Општа. 3. која је сврха и крајњи циљ процеса рада. 1963. На тај начин се диференцирају људи према обављању одређених послова и делатности. односно на поделу рада која је кроз сложеније друштвено економске односе почела да се испољава низом облика. Значи. Енгелс: Рани радови. како каже Маркс: „Самоникла племена. Развојем производних снага и продукционих односа. стр. а тиме и до неопходности поделе друштвеног рада. односно друштвено-економским формацијама.1. и углавном носе обележје класних односа. гледано историјски. природне способности. У првобитној заједници. као што је узраст.уколико није само квалитативно проширење досад већ познатих производних снага (нпр. Због тога Маркс наглашава да је сваки процес рада условљен не само степеном развитка производних снага већ и производним односима. крчење нових земаља).

становништво расте. стр.подела рада потиче из разлика у полу и доби. 281-282. Маркс: Капитал. али међусобно независних сфера производње”. дођу у додир међу собом. Зато се и разликују по начину производње и другачије животне намирнице. можемо означити као општу поделу рада. грађевинарство. већ те различите сфере доводи у однос и тако их претвара у гране целокупне друштвене производње. Капитал. а посебно затим и претварање тих производа у робу. јер се у првим данима културе самостално не сучељавају приватна лица већ породице. а производи служе за задовољење људских потреба). тако средстава широке потрошње). и то велике гране производње (пољопривреда. док је Маркс истицао да „ако имамо у виду једино рад сам. технолошка подела рада (појединачна унутар радних). Ту друштвена подела рада постоји путем размене првобитно различитих. Свака заједница налази у својој природној околини другачија средства за производњу и другачије животне намирнице. Данас се људске активности деле на следећа подручја: примарна. лов (чија се производња не одвија на фабрички начин. металургија) и група тзв. рударство и јавни радови (како производња средстава за производњу. Секундарна подручја су индустрија. 129 . У примарна подручја спада пољопривреда. У терцијарно подручје улазе саобраћај. затим подела на посебне гране (грађевинарство.наставља Маркс . стр. угоститељство.”144 Према Марксу. занатство од земљорадње и посебно издваја трговину. Ф.као што сам раније напоменуо. гране које више или мање зависе једна од друге. почива дакле на чисто физолошкој основици. шумарство. риболов. К. и кад једно племе подјармљује друго. као пољопривреду. подвајање ових родова производње на врсте и подврсте као посебну поделу рада. постоје три облика рада. указује на три значајне поделе рада: земљорадњу од сточарства. дакле услужне делатности. 144 К. заједнице итд. Маркс. тако. индустрију итд. и бива све пространија што се заједница више шири. 143 „С друге стране . онда раздвајање друштвене производње на велике њене радове. а особито услед сукоба међу разним племенима. трговина. индустрија. Размена не дели производњу на различите сфере. секундарна и терцијарна. Ова самоникла размештеност јесте оно што при додиру међу заједницама изазива размењивање њихових производа..”143 Усавршавање средстава за производњу условљава даљу поделу рада. племена итд. о начину живота у производима. размена производње се на оним тачкама где разне породице. племена. а поделом рада у оквиру једне радионице као појединачну поделу рада. 281-282. Енгелс. трговина и саобраћај). Зато се и разликују по начину производње.

на поједине носиоце радничке активности”. „изражава расподелу укупног друштвеног рада на поједине области и гране. Београд. „Савремена администрација”. поделе на производне групе унутар великих. било полуфабрикат и слично). 10. а техничко-технолошка подела рада произлази из ње и она је ужи појам и одвија се у склопу организованог процеса рада једне радне јединице где се производе одређени производи. Технички факултет. Ничић: Основи социологије рада. Социологија рада. Марковић. 145 Шире о томе: др Д. нема тржишне размене. 3. а поменуто заокруживање радног процеса захтева производну интеракцију међу непосредним произвођачима. и то утолико ширу уколико је технолошки процес размрвљенији. између њих постоје разлике које.2 Друштвена и техничка подела рада Разлика између друштвене и техничке поделе рада у друштву. стр. Међутим. као робе. Ж. као роба. по схватању Д.а) сваки оделити радни поступак (који обавља радник одређене специјалности) има свој пуни смисао само у целини заокруженог радног процеса (чији је резултат било финални производ. на тржишту.”145 Иако техничка подела рада произлази из друштва и друштвене поделе рада. јер: . омогућавају добијање производа и његово пласирање. постаје предмет друштвене расподеле и размене). у коме више радника обавља поједине радне операције. Г.Постоје. 1978. Бор. које Маркс назива поделом појединачне радне операције. Ж. нити је производ унутар таквог процеса роба. в) техничка подела рада се прожима са друштвеном поделом рада као садржински израз и нужна претпоставка одређених ступњева развоја ове друге. 174. значи у једној производној групи. 130 . и Д. ипак појединачна подела рада води верификацији целине парцијализованих радова на тржишту (где целовити производ. такође. стр. б) иако унутар радног процеса. техничка подела рада није ослобођена друштвених обележја. по Марксу. средњих и малих предузећа.. Марковића.

означава распоређивање целокупног фонда друштвеног рада на посебне делатности и. Физички и интелектуални рад 146 Др Д. посебна подела рада дели ове делове на врсте и подврсте. процеса рада. мануфактурна (техничка. општа подела рада раздваја друштвену производњу на њене велике делове. стр. стр. 710-711.). по схватању Маркса. док појединачна подела рада означава поделу рада унутар појединих друштвених група у оквиру којих се одвија радни процес. Оне се међусобно не само разликују већ. Др Д. Међутим. као што смо истакли. За разумевање односа друштвене и техничке поделе рада значајно је Марксово указивање да друштвена подела рада омогућава стварање производа у облику робе која се у различитим јединицама појављује на тржишту. Марковић. ВРСТЕ РАДА 4. Шта проучава техника. сазнајни и морални преображај појединаца у техничкој подели рада условљен је целином друштвено-економских односа у конкретном друштву (у крајњој линији). ове противречности се полако ублажавају. Марковић пише: „Техничка (технолошка) подела рада настаје после друштвене поделе рада. Ж. У капитализму се манифестује у економском и социјалном погледу (положај радника у процесу рада није дефинисан. у одређеном смислу. У социјализму. који се у ствари и појављује на тржишту. и др. Г. „Култура” Београд.г) социјално-економски. наведени извор. Друштвена подела рада. Ж. том Ш. односно зависан је од капиталисте. док техничка подела рада указује на поједине функције у радном процесу и најефикасније коришћење друштвених средстава. Маркс Капитал. 1974. наведени рад. Ничић.”147 Друштвена подела рада се различито манифестује у капитализму и социјализму.”146 Друштвена подела рада јавља се превасходно као економска категорија. отуђеност од средстава рада. 11. 148 К.1. стр. а шта друштвена подела рада. технолошка) подела рада има за циљ да се произведе један предмет. 147 131 . о томе Д. што доводи до одређених противречности.148 4. између њих могу постојати и супротности. 174-175. али се друштвена подела рада не укида. искоришћење његове радне снаге до максимума.

Рашковићу): „а) друштвено-економским околностима. тако подела рада на умни и физички у класним друштвима у потпуности губи класна обележја. што је било историјски одређено у двојаким факторима (према В. радне средине и др. 4.и једна и друга врста рада су „производни”. статуса радника. односно допуњују се са становишта крајњег ефекта . То посебно долази до изражаја у областима производње с високом технологијом. рад је утолико више условљен и с позиције класно партијне детерминисаности по глобалној структури.2.”149 У савременим условима рада. Рашковић: Социологија рада. Упоредо с тим. односно сталним освајањем нових технологија потпуно ће се изгубити. јер овладавање знањима и праћење нових технологија захтева и другачији однос према средствима за производњу. Производни и непроизводни рад Производни и непроизводни рад социолошки се посматра кроз физички и интелектуални рад.У историји људског друштва. долази и до промена вредностних критеријума рада. 4. нарочито у ери треће научно техничке револуције.3. тек у епохама диференцирања класа због промена у материјалној основи долази до поделе на физички и интелектуални рад. Радни људи обављају конкретне послове. и б ) класно-партијским односима и интересима. 149 Др Владимир В. Београд. стр. 132 „Савремена администрација”. док је производни рад везан за материјалне вредности. При том. 1984. Прости и сложени рад Прост и сложени рад може се посматрати са становишта доприноса личног рада. Ове две врсте рада су међусобно условљене.технолошке револуције. Та се појава све више исказује кроз различите епохе преструктурирањем класних односа. У ери треће научно . наведена подела је релативна. радни процес се битно мења. интелектуални рад припада области ванматеријалне производње у ширем смислу речи. 31. услова рада. .

међутим, неки су једноставни, а други сложенији. Како је сваки
сложени рад мултипликовани рад, јер захтева већи степен
стручности, он захтева и стално образовање кроз праксу, односно
допуну стечених знања.
5. САДРЖАЈ И КАРАКТЕР РАДА
„У производњи људи не утичу само на природу него и један на
другога. Они могу да производе једино радећи заједно на одређен
начин и размењујући своје радове међу собом. Да би производили,
они ступају у међусобне односе, и само у границама свих
друштвених веза и односа врши се њихов утицај на природу и
обавља производња.”150 У овом сложеном процесу долази до поделе
рада која, како Маркс указује, одређује сам рад као вишеструко
разнородну делатност: рад се, тако, појављује и као умни и физички,
као производни и непроизводни, и као прост и сложен. Значи, у
сложенијим анализама рада готово се увек намеће његова двојака
природа, тако да се у разматрањима мора доћи и до категорије врста рада. Свака појединачна врста рада условљава одређене радне
операције, односно одређује начин производње и карактер
појединачних радних операција. Према томе, од садржаја рада
зависи квантитативна и квалитативна условљеност процеса рада, а
како је рад превасходно друштвена категорија, од садржаја рада
зависи и његова организација. Управо у овој димензији рада као
посебног облика друштвене праксе леже они односи који одређују
његов карактер. Зависно од производних и класних односа, људски
рад се испољава као управљачки и извршилачки, као најамни и
слободно удружени, као принудни и слободни, стваралачки и
рутински, свестран и делимичан.
Друштвени и међуљудски односи у самом процесу рада, тако,
на најнепосреднији начин одређују карактер рада, као специфичност
људске делатности у којој човек, како марксистичка теорија
наглашава, најизразитије испољава своју „генеричку суштину”. Д.
Марковић истиче: „Карактер људског рада изражава однос човека
према својој радној активности у смислу да ли је осећа као властиту

150
К. Маркс: Најамни рад као капитал; К. Маркс, Ф. Енгелс: Изабрана дела, I,
„Култура”, Београд, 1949, стр. 71.

133

делатност која врши ослобађање сваке принуде, развијајући у њој
своје оптималне способности или не.”151
Као и остала својства рада, и садржај и карактер рада су
промењиве категорије, које не зависе само од друштвених и класних
односа већ и од технолошког развоја, научних и новаторских
достигнућа, што најбоље илуструју последице технолошке
револуције XX века, која је из корена променила све досад постојеће
односе у масовној производњи људских потреба.
6. ХУМАНИЗАЦИЈА РАДА И НАУЧНО - ТЕХНИЧКА
РЕВОЛУЦИЈА

6.1. Неки аспекти дехуманизације рад
Упоредо са изменама елемената радне средине и њеног
упоређивања поступно је долазило и до измене у садржају и
карактеру рада и целокупне радне делатности и активности. Стога се
доста рано, односно са појавом индустријског рада, поставило
питање пред социологе, економисте, психологе и организаторе рада
да ли нов начин индустријског рада и положај запослених у њему
дехуманизује или хуманизује извршиоце посла, да ли он поспешује
или уназађује радникову активност, да ли стимулативно делује или
демотивише. Није прошло много времена и увидело се да овај рад
дехуманизује и обезвређује људску јединку. Индустријски рад и
нова техничко-технолошка достигнућа су, без сумње, допринела
цивилизацијском напретку и остварени су крупни кораци у циљу
смањења терета физичког рада и умањења напора који су били
непримерени човеку као људском бићу. До тада је човек све тешке и
мукотрпне физичке послове савладавао сам - сам је савладавао све
тешкоће и улагао физички напор у обављање радних операција, што
се све рефлектовало на његов физички, здравствени и психички
статус. Нова индустријска цивилизација је запослене осободила свих
тих „тешких” мука, створивши нове радне средине и нове амбијенте
рада. Како наглашава Р. Рихта и сарадници: „...У фабричком раду и
животу, заснованом на друштвеној репродукцији радне снаге,
151

1979.

134

Проф. др Д. Марковић: Социологцја рада, „Савремена администрација”, Београд,

постепено настаје вештачки амбијент, који није у пуној хармонији са
основним биолошким психичким цртама, у чијим се оквирима
развијао људски живот хиљадама година, амбијент, који не одговара
природним диспозицијама човека. Ови животни услови нису,
наравно, настали према људском концепту, већ као производ
индустријског коришћења човека у олакшавању његових функција у
односу на то коришћење. Добили су својеглаву, хладну логику:
огромно предметно кретање индустријске цивилизације која од јутра
до ноћи граби масу људи, стешњава њихову делатност на тачно
одређени колосек, доводи их у унапред израчунате ситуације,
поставља њиховом животу чврсте и тврде границе. При
опслуживању текуће траке, у кругу градских нагомилавања, у везама
индустријске хијерархије (с њеним фаталним одвајањем рада и
интелектуалних снага) среће човек своје својствено дело, као
предметну, независну моћ. Услед производа узајамне сарадње
људског друштва, човек самом себи изгледа све усамљенији, и
најмање самом себи изгледа - као човек.”152
Одређена радна средина, како описује Р. Рихта, створила је
несклад између човека као „родног бића” и рада који је попримио
сасвим друге елементе и преобразио се у дехуманизовану делатност.
Тако је радна средина постала узрок превелике експанзије и
профитизације индустријских комплекса, односно њихових власника
и контролора. У тим фабрикама постоји лична својина над
средствима рада, запослени радник се у неку руку сматра додатком
машини, пуким извршиоцем, који остварује минималну накнаду за
извршени посао и радни задатак. Од њега се очекују, из дана у дан,
као што смо нагласили, све већи и већи ефекти у производном раду.
Техника и технизација (технологизација) су учинили своје - заједно
са радницима, постају предуслов економичности, рентабилности и
продуктивности рада. То је основни циљ власника фабрике. У
таквим условима рада је готово немогуће да се радник изрази као
родно, генеричко биће: тај и такав рад он осећа као наметнут, као
туђ.
Како добро уочава В. Рашковић, дехуманизовани рад је добро
описао Тејлор, разматрајући организацију рада. За њега су
карактеристичне
следеће
социјално-психолошке
димензије.
152
Радован Рихта и сарадници: Цивилизација на раскршћу, „Комунист”, Београд,
1972, стр. 172.

135

„Искључење радника из идеативних улога и ограничење његове
активности на извршавање; искључење радника из процеса учења на
раду - радник нема могућности да упозна технологију рада,
организацију рада и управљање предузећем; искључење радника из
временског регулисања радног процеса - радни ритам, радна норма и
одмори одређују се горе, па зато радник може реаговати на
постављене норме само резистенцијом; изоловање радника од
сарадника - тејлоризам ограничава радне контакте на контакте
подређених са надређеним, дакле на вертикалне контакте, јер се
контакт с другим радницима сматра нефункционалним;
индивидуализација дохотка и рада; тејлоризам се заснива на
одређивању индивудуалних радних задатака и на индивидуализацији
плата.”153
Показало се да дехуманизација рада долази због несагласности
техничко-технолошког, и то индустријског рада и његове основе са
човековим битним својством као друштвеног и природног бића.
Човеков организам и његов ритам није, дакле, у сагласности са
ритмом технологије (операцијама које се одвијају у датој радној
срдини). Та снага спречава да човек-радник у таквој индустријској
радној срдини развија своје потенцијале, своје радне и стваралачке
способности и да их искаже као слободно биће, као биће праксе.
Аутоматизација је учинила значајну измену у индустријској
производњи и њеном окружењу, поготову у погледу садржаја рада.
Она је довела до поделе рада,
чиме је драстично смањена
специјализација. Аутоматизација усложњава рад и он бива све
комплекснији а човекова радна активност остаје дехуманизована,
чему умногоме доприноси и класна социјална структура одређеног
друштва, то јест приватна својина над средствима рада. О томе су
писали познати социолози Ж. Фридман и П. Навил.154
Компјутерска технологија битно утиче на садржај рада али не
утиче и на карактер рада. Захваљујући њој долази до коренитих
измена и у садржају човековог рада, слично онима које изазива и
аутоматизација. И ова технологија доприноси губљењу човекове
индивидуалности и његове стваралачке активности.
Из претходног излагања смо видели да је индустријска радна
средина, коју чине аутоматизоване машине и компјутерска
153

Социолошки лексикон, „Савремена администрација”', Београд, 1982, стр. 61.
Шире о томе видети: Ж. Фридман и П. Навил, Социологија рада, „Веселин
Маслеша”, Sарајево, 1972.
154

136

технологија, у раскораку са човековим диспозицијама и његовом
генеричком суштином. Зато су се чинили напори на усавршавању
радних услова у свету рада и хуманизације радних и животних
услова запослених.
Постављена су питања о могућностима хуманизације људског
рада? Ово је суштинско питање које се поставило пред теоретичаре
социологије рада. Што је радничка класа била више образованија и
свеснија у прошлости, утолико се више постављало ово питање на
које је требало да одговоре и друштво и научни посленици.155
Како се хуманизовани друштвени односи заснивају на
уважавању интегритета људске природе, и овакав приступ
претпоставља бар два битна принципа од којих треба кренути у
разјашњавању овог комплексног и сложеног питања.
Прво, унапред треба изразити негативан став према мишљењу
да човек треба да се прилагођава условима рада. То би било
супротно начелима хуманизованог друштвеног кретања. Друго, треба
поћи од начина у тражењу могућности да се дође до међусобних веза
човека као родног бића, као бића праксе, у којој он испољава своју
генеричку суштину и нових друштвених услова у којима ће и услови
рада омогућити његово ослобођење од односа зависности као
произвођача од свог израбљивања. Ту теоријску мисао налазимо код
класика дијалектичког материјализма. Најцеловитије суштину
човекове личности схватио је и образложио Карл Маркс, указавши
на то да када су друштвени и економски услови независни од услова
рада, неминовно долази до отуђења рада, од човекове људске
суштине. Он каже да је човек и природно и друштвено биће. „То је
биће које постоји само за себи и стога генеричко биће”, оно има
„родни карактер” који представља његову суштину. Он се кроз
историју развија кроз стваралачку активност и тиме унапређује
привредни, културни и сваки други развој својом умешношћу и
знањем. То је, како вели Маркс, „живот који производи живот”. У
начину животне делатности лежи целокупан карактер врсте, њен
родни карактер - а слободна свесна делатност је човеков родни
карактер. Сам живот појављује се само као средство за живот.”156
Разматрањем и схватањем „родног карактера” човека, долазимо до
155
Шире о томе видети: Данило Ж. Марковић, Социологија pada, „Савремена
администрација”, Београд, 1992, стр. 295.
156
К. Маркс - Ф. Енгелс: Рани радови, „Напријед”, Загреб, Слобода, Београд, 1973,
стр. 248.

137

сазнања да је стваралаштво важна одлика сваког човека и да он, као
биће праксе, непрекидно својом разумном и смисленом делатношћу
утиче на промену како света тако и своје околине.157
Стваралаштву као веома важној поставци укупног човековог
остварења (и слободи као његовој битној одредници) класици
марксизма су посвећивали велику пажњу. Стваралаштво и слобода
су међусобно условљени тако да се не може говорити о стварању ако
нема слободе, како наводи Б. Шешић.158 Човеково стваралаштво се
мора испољити путем радне делатности и само се тако човеков рад
осећа као свој, као саставни део личности. Зато је и на делу
непрекидна „борба” човека да му рад не буде стран, наметнут споља,
и да реализује своје стваралачке способности.

6.2. Хуманизација рада и научно-технолошка
револуција
Хуманизација рада у изворном значењу те речи (лат: humanitas
= људски, човечан) сматра се процесом развоја и очовечења
човековог рада у његовим социо-технолошким димензијама, чиме
представља генеричку суштину човека као „родног бића”.
Може се видети да је прво разматрана хуманизација рада па тек
онда ослобођење рада. Међутим, хуманизација рада и њен развој је
био спутаван управо због каснијег настанка отуђења рада. То ће рећи
да је отуђење рада „спутавало” развој хуманизације.
Хуманизација рада третира и разматра хуманизацију радних и
физичких услова у радној средини и друштвене услове у погледу
погодности и бољих могућности за обављање радних задатака, а да
раднику при томе не прети опасност нарушавања његовог
интегритета (физичког, психичког, друштвеног). Да би се покренуо
процес хуманизације рада, потребно је омогућити како објективне
тако и субјективне претпоставке. Предуслов за њено остваривање у
157

„Особеност људског стваралаштва је у томе што свет предности претвара у свет
стварности, што је сваки његов стваралачки чин део једне јединствене смислене целине,
што је надовезан за конкретне сврхе, ипак у исто време од њих и одељен, апстрахован,
уздигнут у део система, продуховљен или одуховљен, постао део целине у којој човек има
место у свету и поступа сходно том месту” (Радомир Лукић, Белешке социолога о појму
човека, „Социологија”, Београд, 3-4/1962, стр. 105).
158
Шире о томе: А. Костадиновић, Увод у социологију рада, Графонат, Београд,
1998.

138

пуном смислу речи јесте обезбеђење развоја производних снага. Оне
су полазна основа и кључни фактор свих промена па и промена
садржаја и карактера рада, чиме се ствара могућност за очување
човекове унутрашње физичке снаге и његовог интегритета у датој
радној средини, где се остварује као генеричко биће, као стваралачко
и слободно „родно биће”. Друштвено-економски и техничкотехнолошки односи у целини су, такође, предуслов да се човек као
„родно биће”, стваралачко биће, биће праксе, искаже у свом процесу
рада. Модеран развој производнш снага, са свим техничким
достигнућима, отворио је врата хуманијем раду и хуманшацији рада
у целини. Али тај исти техничко-технолошки развој је убрзавао
социјалне последице и угрожавао интегритет радног човека. Тако
настају два антипода: хуманизација рада, с једне стране, и
дехуманизација, са друге. Технизација и деперсонализација човекове
личности се јавља због нових технологије и „старих” друштвених
односа (монополи над средствима рада и производности рада,
организације рада и облика који владају у свету рада). Она све више
постаје предмет интересовања научне јавности и заокупља пажњу и
теоретичара и емпиричара. Научно-технолошке револуције, а
посебно трећа, заокупила је пажњу не само социолога рада,
психолога рада већ и ергонома, економиста, правника, инжењера
заштите на раду и социјалних еколога. Тим пре што су неке од
најразвијенијих земаља света већ ушле или улазе у четврту научнотехнолошку револуцију а и свет у трећем миленијуму, све више
тражи одговоре на социјалне и психолошке импликације нове
технолошке ере Трећег миленијума.
Овај проблем се већ чини застрашујућим, а будући развој
технике и технологије (електронике, информатике, кибернетике,
вештачке интелигенције, биоинжењеринга...) изазваће још више
недоумица, страхова и других акутних и психолошких реакција, што
ће неминовно утицати на човекову психу и структуру његове
личности.159
Индустријски најразвијеније земље имају водећу обавезу у
предузимању мера и акција за спречавање негативних последица
отуђења и дехуманизације рада. Те обавезе се увећавају са
техничким прогресом и научним техничким револуцијама. Стога те
159
Шире о томе: Хуманизација рада у свету, МОП - информације, Институт за
документацију заштите на раду, Ниш, 3/1984.

139

. Друга. Рихта када каже: „Савремена наука већином зна за начине како учинити безопасним ове факторе који угрожавају људско здравље у технологизованој средини. Распоповић. што је позитивно. кретање индустријског система тако да је сама здравствена брига долазила до изражаја ех post и врло често уопште прекасно. „. стр. заменили су нова техника и технологија. М. Распоповић и на то да развијеније индустиријске земље.). упоредо са развијеном техником и технологијом. 193-194. али остају још увек проблеми запослених друге природе (стрес. Распоповић. Рихта и сарадници: Цивилизација на раскршћу. монотонија. такође веома важна функција електронских машина огледа се у повећању производности рада и унапређењу других. али не и једина улога робота. ове стварне могућности често носе печат стихијног развитка цивилизације. у коме је људска страна играла досад претежно улогу изведеног. Међутим. 1987. према схватању теоретичара марксизма.земље морају да траже одговоре и да чине напоре у циљу елиминисања или ублажавања свих негативних тенденција и социјалних деформација које доноси технологизација. 1972. општих услова производње. Београд. како каже.”160 Ранији тежак физички и исцрпљујући рад. грађевинарству. „Стручна књига”. 140 Р. ослобађају раднике физичких па и интелектуалних напора. Зато је у праву Р. Разуме се да је наука та која може да најбоље упути у разрешавање ових проблема. када ће рад постати 160 161 272. М. То је једна од главних. кад је суочимо са савременим комплексом револуционарних промена. стр. железничким депоима.. Лабилност таквих цивилизацијских услова очигледна је.замена људи на тешком и по здравље штетним радним местима је велика корист . ливницама итд. . споредног производа материјалног напора. Друштвена наука и техника. „Комунист”. психички поремећаји итд. када ће нестати разлике између физичког и интелектуалног рада.живи елемент производних снага треба очувати и рационалније употребити. када ће производне снаге бити на врхунцу своје моћи и када ће достићи такав степен развоја на којем неће бити потчињености. тешки и „ненормални” услови рада у рудницима.. јер. Целовита хуманизација рада. биће остварена тек у комунизму..”161 С правом указује М.

Маркс. „док се социјализам ослања и доста дуго ће се ослањати на индустријски систем. везано за промену радне снаге. повратак човека као друштвеног. то јест да овлада проблемом штедње покрета. Комунизам.”162 Тај процес хуманизације рада. како каже Маркс. за карику механизма. Заправо. као довршени хуманизам-натурализам. Рихта и сарадници: Цивилизација на раскршћу. стр. 242. Тај комунизам као довршени натурализам-хуманизам. а постајаће за њега са свом својом оштрином нужност да расправи питање захтева најефикасније радне средине. 1961. преко свесног савлађивања услова за „људске односе”.животна потреба. која би у максималној мери приближавала масу радних људи култивацији сопствених снага. пред социјалистичким друштвом се поставља сложени (иако у ствари пролазни) задатак да створи „ најдостојнију” радну средину. Међутим. Рани радови. и која би редуковала на минимум друштвено оптерећење. то јест човечног човека. прашине. све до компензације негативних утицаја машинског производног система на радног човека и до свемогуће технизације сложених и стереотипних операција. јесте стога потпун. задаха. боја итд. он је истинско решење сукоба између егзистенције и суштине. размештаја и режима рада. почеће да се одвијау социјализму. Загреб. „као позитивно укидање приватног власништва као човековог самоотуђења. између слободе и нужности.163 Та претпоставка да развој социјалистичких друштвених односа стално унапређује радне и животне услове запослених у циљу елиминисања негативних утицаја на физичку радну средину је оправдана и позитивно се рефлектовала на интегритет радног човека. 141 . 175. „Напријед”. те стога као стварно присвајање човекове суштине од човека и за човека. Од коришћења података о утицају осветљења. 162 163 К. између опредмећивања и самопотврђивања. тиме ни издалека нису исцрпена гледишта рационалне контроле радног процеса. „Комунист”. 1972. стр. како су истицали теоретичари марксизма. галаме. свестан и унутар целокупног богатства досадашњег друштвеног развитка настали повратак човека себи. Р.. али и због недостатка финансијских средстава од стране предузећа и сиромаштва социјалистичких друштава у целини није у пуној мери могла да се остварује.

Сарајево. Крупне и готово спектакуларне технолошке промене у свим доменима људских активности. генетски инжењеринг. Уобичајено је било да под трећом научно164 стр.ИНТЕРНЕТА) а који су приступачни сваком заинтересованом кориснику на целој планети. технологије космичких програма) већ се називају „четвртом технолошком револуцијом”. Иако у све масовнијој примени. „ Веселин Маслеша”. 1972. 175. За њу савремени човек. на овај глобални проблем треба правовремено примењивати такву стратешку политику да се не би увећавале социјалне последице које су и у данашње време драматичне. Нема техничко-технолошког проrpeca и научне технолошке револуције ако не постоје изграђени ставови о потреби и унапређивању хуманизације рада. Човекова психа и његови креативни потенцијали. Фридман. .Хуманизација рада и процеси карактеристични за развој савремених друштава стоје у чврстој међуусловљености. чини нам се. и обрнуто. смањење броја извршних мануелних послова представља једну од општих тенденција тог кретања које има дубоко психолошке друштвене последице. (развој телекомуникација. али све јасније. Сам садржај рада је битно промењен.. Социологија рада. упркос глобалним информацијским системима који су установљени нарочито током последње деценије. Та је повезаност неминовна и зато.. а о средствима да и не говоримо. иако се брзо прилагођавају захтевима ових нових технологија. док су пројекције овог проблема у трећем миленијуму застрашујуће. Навил. 142 Г. ипак није спреман. О томе Фридман и Навил кажу: „Рад се у овој другој половини XX века налази у пуном преображају. релативно. нове технологије које је донела компјутерска ера. захтевају од сваког човека који је укључен у неки процес рада брзе промене и прилагођавање тим новим технологијама више него што човекова мисаоно-психолошка конституција допушта.”164 Зато су промене у садржају рада и њихов утицај на човекову личност и његов психички интегритет све више предмет веома озбиљних истраживања. управо онако како стоје ствари са техничким прогресом и образовањем. П. компјутерских система . још увек реагују често непредвидиво на револуционарно нове услове рада и контроле рада. а поготово у сфери нових производних технологија заснованих на резултатима научних оквира (нпр.

технологију. тако да роботика узима замах у свим гранама привреде и другим делатностима. Она обухвата много шири садржај. дакле не само информатику.”165 Сви наведени сегменти Треће и Четврте техничко-технолошке револуције налажу стално преиспитивање хуманизације рада. 143 . већ и телекомуникације. Развој роботизације се најбоље види из следећег прегледа у табели 1. и ванпривредним. нове материјале. Нова технологија је у великој мери остварила епохалне домете у замени човекове физичке радне снаге и умних делатности. Vol. ефикасност и знатно већи степен флексибилности у примени нових знања у свим областима. 1989. свемир. Именица Der Berg значи брег (на немачком језику). Образовни процеси морају много директније да прате и да се усклађују са веома брзим техничким и технолошким променама. и привредним. али истовремено представља и опасност за хиљаде радника јер се смањила потреба за човековим радом.технолошком револуцијом подразумевамо експанзију компјутеризације и информатике. Економски и друштвени планери зато предузимају велику одговорност не само за будуће токове укупног привредног и друштвеног развоја. РОБОТИ замењују на стотине хиљада радника. роботику. С друге стране. генетско инжењерство. на пример. Познато је да. Овај тренд повећања примене робота у светској производњи. као и усавршавање технике и технологије у свим областима је застрашујући кад имамо у виду пројекцију смањења радне снаге у свим делатностима. С тога се правовремено морају тражити решења за опстанак запослених као и оних који тек чекају да остваре своје право на рад. електронику. 1. већ и за општи психички и егзистенцијални статус становништва. кибернетику. оптоелекторнику. односно кроз одређене облике преноса нових знања потребно да припрема сваког појединца због промене 165 О „TEKNOBERGSK” пише Richaard Petrell. образовни процес будућности треба да садржи извесну васпитну димензију. што зависи од система образовања на свим нивоима где је на делу интердисциплинарност. Tehnology Analisis and Startegic Managment. No 4. што је недовољно. а да не говоримо о неразвијеним земљама света. Плима технолошких и економских вишкова запљускују и развијене и средње развијене. Човека замењује робот. једном речју „ТЕКНОБЕРГСК.

..............6...................000 Аустралија. Иза Земље излазећег сунца пласиране су Сједињене Америчке Државе и Немачка....................................42................................... а пре свега стварање флексибилних институција система које морају да одговоре искушењима Трећег миленијума..............................500 В.................. 180.................................... надградње друштва................600 Јапанци су на првом месту светске ранглист употребе робота у роизводњи....................2......................занимања (стално иновирање стечених знања и спремност за сталне промене).....................1.......9............2....................000 Немачка.................................... али са великим заостатком.....1............................................... Тајван и Аустрија које........... Захтеви будућности за овако динамичним приступима и раду и образовању претпостављају радикално преструктуирање целокупне тзв......................500 Холандија. неминовна............ Јапан.... скромно користе роботе у производњи....100 Тајван.000 Шведска..................... На репу ове листе су Финска....................................700 Аустрија...9..............................................................................................................................1..........................3..... Ту међу-условљеност техничко-технолошког процеса и хуманизацију рада треба непрекидно истраживати јер је у условима.........200 Швајцарска......000 Италија.. 1990..................... Извор: „Политика”......................................... што досадашњи процеси рада нису захтевали у таквој мери........................ Британија...................000 Белгија........................................................... Табела 1: Роботи у производњи Роботи у употреби почетком 1990..................800 Шпанија................................... Све ово значи да и кадар за овакво образовање треба да буде образован и припреман у складу са тековинама нових технологија и да такође буде укључен у перманентно иновирање знања.................... 09................800 Финска............... у поређењу с Јапаном..........................800 Француска....................... 22..........................................................................22................................................000 САД....................................... како са позиције природних тако и друштвених наука... 144 ........ примену стално нових образовних метода.............................

Други значајан чинилац који је за нас битан јесте методолошки поступак дијалектичке анализе и синтезе који је Маркс користио у изучавању економских појава. ОСНОВНЕ СОЦИОЛОШКЕ И ЕКОНОМСКЕ КАТЕГОРИЈЕ Покушаћемо да анализирамо неколико категорија које су од значаја како за социологију тако и за економију. робе. Наводимо само следеће: 1. проучити њихову везу са друштвеном свешћу и општим друштвеним законима.7. Социолози су разматрали рад у разним релацијама. предмет на коме се радом делује и средства којима се делује. Производња је саставни део рада. вишак рада. најамнина и остало). Пишући о раду као основној категорији Маркс и Енгелс су појаснили и остале друштвено-економске и психолошке појаве. То су категорије: рада. Ово разматрање има посебно место и значај за савремену социологију и економију.она је условљена људском делатношћу. примера ради. Посебно се индустријски социолози и социолози слободног времена баве овом 145 . Он је повезан и са другим социолошким и економским категоријама. Рад Иако смо о раду као социолошкој категорији већ говорили. није на одмет да опет прозборимо о њему као социолошкој и економској категорији.1. Сваки људски рад окренут је одређеном циљу. и човек кроз рад реализује своје циљеве. то јест сам рад. потребан рад. радна снага. односно њиховог рада. Даћемо приказ ових категорија (пре свега. Рад и материјална производња (апстрактни и конкретни рад. материјалне и духовне делатности . значи. Главни моменти процеса рада су сврсисходна делатност. Наведене категорије треба шире посматрати и зато ћемо нешто детаљније експлицирати њихове димензије са наведених аспеката. Али уочљиво је да постоји битна разлика између човека и животиње. као што смо већ рекли. закона вредности и вишка вредности. новца. 3. Улога рада у настанку човека 2. са социолошког становишта). рад и слободно време. Рад (категорија праксе) 5. Тако. Рад (отуђење и разотуђење) 4. Подела рада (о којој је већ било речи). Човеков рад је свесна делатност. 7.

159. он “алијенира. он омогућава политехничко образовање које доминира цјелином процеса производње и друштвеном праксом. Без обзира на то какав био рад и какав облик има. пре свега. 166 H. Lefebvre.раст односно раст слободног времена у капиталистичком друштву само делимично ублажава тежину и тешкоћу парцијализованог рада.”167 Lefebvre је с правом указивао на чињеницу да увећање . Ипак. Загреб. б) омогућава им спознају. као социолошко-економска категорија може бити колективан или индивидуални. који је сврха сам себи. затим их повезује са класом. али које може да процвјета само на оном царству нужности као својој основи. С оне стране њега почиње развитак људске снаге. Поставља се питање како превладати ове потешкоће. у друштвеној цјелини) а и са спознајом.”166 Рад као социолошка категорија делује на човека вишеструко: а) повезује запослене у свету рада. Напријед. Он повезује појединца с другим радницима (у радионици. 159 146 . Дијалектички материјализам. услов је да се има у виду да су категорије рада методолошко полазиште. материјални и духовни. Скраћење радног дана јест основни увјет”. Тако Н. према наводима Маркса дубоко значење. у друштвеној класи. он је увек друштвени. уметничких. 167 Ибид. али физички. указујући на то да су нужне и неопходне дубоке и свеопште промене капиталистичког система да би се личност ослободила отуђења у процесу рада. остварење тих могућности не иде без знатних потешкоћа. Међутим. право царство слободе. али и у области доколице.проблематиком. размењују искуства. он доживљава. ц) даје им и омогућује политехничко образовање. да би се учинила анализа друштвено-економских. Lefebre наводи “да је рад основа развоја појединаца у друштвеној пракси. Било као појединци или као микро-група индивидуе увек ступају у процесу рада у узајамне односе и успостављању комуникације: међусобно се споразумевају. све оне који стварају. Развитак потребе за доколицом и потреба доколице има дакле. Али тако парцијализован рад ствара и одређене тешкоће код радника и отуђује их. он захтијева. 1959 стр. Критика свакидашњег живота. А “парцелирани” карактер рада не може ни у ком случају да буде погодан за развитак личности: какав год био његов друштвени и политички контекст. идеолошких појмова. О овоме Маркс каже “још увијек постоји царство нужности. Рад. групом.стр. друштвеном целином.

сарађују - упућени су једни на друге, изграђују културу односа,
унапређују и развијају друштвене односе, унапређују језик и тиме
стварају друштвену историју. Зато је рад полазна категорија у
социологији, а посебно за њена истраживања.

7.2. Роба
Роба има својства да задовољи људске потребе. Оне могу бити
разноврсне. Роба, у ствари, представља масовну појаву
капиталистичког друштва. Објашњавајући шта је то роба Лењин
наводи да “Маркс у “Капиталу” А. Т. стр. 108 најпре анализира
најпростији, обични, основни, најмасовнији, најсвакидашњији,
милијарду пута сретани о д н о с буржоаског (робног) друштва:
размену роба. Анализа открива у тој најпростијој појави (у тој
“ћелији” буржоаског друштва”) све противречности (респективе
клице свих противречности) модерног друштва. Даље излагање
показује нам развој (и растење и кретање) ових противречности и
овог друштва, у збиру његових појединих делова, од његовог
почетка до његовог краја.”)168
Може се видети да Маркс у роби открива два својства:
употребну и прометну вредност. Својство робе је да задовољи неку
људску потребу, а потребе људи су различите: физичке и духовне.
Ако производ људског рада има својство задовољења неке човекове
потребе, али он не може бити роба, јер такав производ нико неће
купити. Производи људског рада имају задатак да задовољавају неке
људске потребе иако нису роба. Маркс је указао да “нека ствар може
бити употребна вредност, а да не буде вредност. То је онда кад се
њена корист по људе не постиже радом. Такви су ваздух,
необрађивано тло, природне ливаде, дрво што дивље расте итд. Нека
ствар може бити корисна и производ људског рада, а да не буде
роба. Ко својим производом задовољава властиту потребу, ствара
уистину употребну вредност, али не и робу. Да би производио робу,
мора производити не само употребну вредност, већ употребну
вредност за друге, друштвену употребну вредност (и не само просто
за друге. У средњем веку сељак је производио жито за даћу
феудалном господару и жито за десетак попу. Али ни жито за даћу,
168

В. И. Лењин, Филозофске свеске, Култура, Београд 1955, стр. 334-335.

147

ни жито за десетак нису били роба, иако су произведени за друге. Да
постане робом, производ се мора путем размене пренети на друго
лице коме ће служити као употребна вредност.”)169
Постоје битне разлике у примитивним и развијеним друштвима
када је у питању роба. У примитивним друштвима све што се
производило, трошило се. Они нису размењивали производе са
другима. Међутим, са развојем оруђа за рад и вишка производа створена је могућност за размену. Тада производ људског рада
постоје роба и он има 1) својство задовољења - неке људске потребе,
2) својство да се размењује за остале производе које човек ствара.А
робе се међусобно размењују, то јест једна употребна вредност мења
се за другу употребну вредност. Оне имају нешто заједничко. То
заједничко у робама је да се омогући размена, а све то условљава
прометну вредност. То је, свакако, људски рад. И ту се поставља
питање да ли је то конкретни или апстрактни рад. Одмах да кажемо
да то није конкретни људски рад који ствара употребну вредност
(обућарски, сајџијски, ткачки) или неки други производ човека и
његовог рада, него је то апстрактни рад и до њега се може доћи и
долази са апстраховањем чулних својстава производа рада, односно
занемаривањем употребних вредности. То више није кућа, сто, пређа
или било корисна ствар. Рад, како смо рекли, има двојаки карактер:
конкретан и апстрактан. Конкретан рад је тај који ствара употребну
вредност, а апстрактни рад (општељудски рад) ствара вредност.
Маркс наводи да оно што је преостало од производа рада “јесте иста
аветињска предметност, просто смеса безразличног људског рада, тј.
утрошка људске радне снаге без обзира на облик њеног трошења. Те
ствари представљају још само то да је на њихово произвођење
утрошена људска радна снага, да је и њима нагомилан људски рад.
Као кристали ове друштвене супстанце, која им је заједничка, оне су
вредности - робне вредности. У самом односу робне размене, јавила
нам се њихова прометна вредност као нешто скроз независно од
њихових употребних вредности. Ако сад уистину изузмемо
употребну вредност производа рада, добићемо вредност како смо је
малочас одредили. Према томе, оно заједничко што се показује у
односу размене, или у прометној вредности робе, јесте њена
вредност.”).170
169
170

148

К. Маркс, Ибид, стр. 8-9.
Ибид, стр.б.

Дошавши до категорије вредности, Маркс анализује прометну
вредност Тако показује како се робна вредност, без сумње, испољава
кроз прометну вредност. Већ смо истакли да је нешто употребна
вредност зато што има вредност, јер је у њој материјализованопредељен апстрактни рад. Поставља се одмах питање, како се мери
величина вредности - неке употребне вредности? Следи одговор: она
се мери количином рада који је у њој садржан. Док се сама количина
рада мери углавном његовим временским трајањем. Јер радно време
има опет одређена мерила као што су недеља, дан, час, минут и тако
даље Сигурно je да количина рада утрошена за производњу неке
робе не може бити увећана више него за онолико колико је потребно
за њену израду. Уколико то не би било тако, тада би неумешнији и
лењи људи стварали већу вредност пошто су утрошили већу
количину рада, односно дуже времена (већи број дана, сати) су
радили на изради одређеног производа. За производњу неке робе
треба просечно и друштвено потребно радно време. О томе Маркс
каже: “Друштвено потребно радно време јесте оно радно време које
се изискује да се, уз постојеће нормалне услове производње и уз
просечни ступањ умешности и интензивности рада изради која било
употребна вредност. На пример, после увођења парног разбоја у
Енглеској било је довољно можда упола мање рада него раније да се
дата количина пређе претвори у тканину.”171
Али, друштвено потребно време је променљива категорија
Време потребно за израду неког производа се мења, што зависи од
развоја производних снага, техничко-технолошког прогреса, итд.
“Производну снагу рада одређују разне околности, између осталог
просечни ступањ умешности радника ступањ развића науке и њезине
технолошке применљивости, друштвена организација процеса
производње, обима и делотворност средстава за производњу, и
природне околности.”172
Уколико је развој производних снага бржи, утолико ће
вредност робе бити мања, нижа, односно, она ће бити јефтинија.
Примера ради, столар који је умешнији и ради на бољим машинама,
бољим оруђима рада, урадиће за 4 сата сто, док ће неумешни столар
на истим машинама, оруђима рада, урадити сто за 6 сати. Ако је
друштвено потребно радно време 5 сати за производњу одређеног
171
172

Ибид, стр.7.
Ибид, стр.8.

149

стола, онда ће умешнији столар боље проћи на тржишту. Он ће бити
у добитку за Један сат више, односно други столар ће бити у губитку
за један сат рада.

7.3. Робни фетишизам
На самом почетку указујемо да непознавање друштвених
односа (друштвено потребног радног времена, количине потребног
рада за производњу неке конкретне ствари, вредности) рађа
фетишизам. Иза произведене ствари у коју је уложен људски рад,
крију се односи међу људима. Ти друштвени односи измичу људима,
док је роба чулна ствар, али се она претвара у нечулну. Она постаје
надчулна, јер је друштвена ствар “Робни облик и однос вредности
производа рада, у коме се он испољава, немају апсолутно никаква
посла с њиховом физичком природом и оним односима између
ствари који из ње проистичу. Овде се збива само то, да одређен
друштвени однос међу самим људима узима за њих
фантасмогоричан облик односа међу стварима. Па због тога, да
бисмо нашли аналогију, морамо прибећи магловитим регионима
верског света. У њему производи људских глава изгледају да су
самостална обличја, обдарена властитим животом, и која се налазе у
односима међу собом као и с људима. Овако је и с производима
људских руку у робном свету. Ово ја називам фетишизмом, који
приања за производе рада чим се производе као робе, и који је због
тога нераздвојно скопчан с робном производњом.”173
Како би рељефније одредио појам робног фетишизма, Маркс
показује производ људских руку (робу) са производом главе човека,
односно са религиозним творевинама. Бог је производ људске главе.
Религиозне представе су плод човека и његове маште. Оне као
последице су проузроковане заблудама људског разума, постоје
узроци који чине повратно дејство на самог човека и заробљавају
његову свест. Јер непознавање битних узрока појединих појава
доводи човека до схватања о постојању виших бића као делатних
узрока. Та виша бића нису ништа друго него творевина људске
маште. Нешто слично је и са производима људских руку. “Тиме што
у процесу размене изједначују своје разноврсне производе један с
173

150

К.Маркс, Ибид., стр. 37.

другим као вредности изједначују они и своје различите радове једне
с другима, као људски рад. Они то не знају, али чине тако. Према
томе, вредности не пише на челу шта је. Баш напротив, вредност
претвара сваки производ рада у друштвени јероглиф. Доцније
покушавају људи да одгонетну смисао јероглифа, да проникну тајну
свога властитог друштвеног производа.”174
Људи су рано почели да се интересују за карактер фетишизма.
И она потиче из карактера рада који производи робу. Али предметни
привид крије друштвени карактер рада. Да би се дошло до неких
сазнања, неопходно је доћи до њих (сазнања) потребно је да се и
појаве развију, јер само тако је могуће уочити и открити дубље
односе који их одређују. Зато с правом Н. Lefebvre каже да
“богатство, новац, роба, капитал само су односи између људских
бића, између људских “индивидуалних” и квалитативних радова. Па
ипак ти односи добијају привид и облик ствари које су спољашње
људским бићима. Привид постаје стварност; ти “фетиши”, јер људи
верују да постоје изван њих, заиста дјелују као објективне ствари.”175
У ствари, роба и остале економске категорије изражавају односе
између људи. Зато је задатак науке да те односе открију како би се
људи ослободили фетишизма, односно приписивања натприродних
сила стварима које немају, и не поседују.
Потребно је открити објективне процесе који делују у друштву
и то независно од људске свести и оно што је веома битно да се
открије истина о друштвеним односима. Да би се све ово постигло
“потребно је да се робна производња потпуно развије, па да из самог
искуства потекне научно сазнање да се приватни радови, вођени
независно један од другога, али који су као природни зглобови
друштвене поделе рада у свестраној међусобној зависности, стално
своде на своју сразмерну друштвену меру, јер се у случајним и
стално колебљивим односима размене њихових производа радно
време потребно за њихову производњу спроводи силом као
регулатор природни закон, као, рецимо, закон теже кад се коме кућа
сруши на главу. Стога је чињеница, да се величина вредности
одређује радним временом, тајна која се скрива за видљивим
кретањима релативних вредности роба. Откривање ове тајне укида
привид чисто случајног одређивања величина вредности производа
174
175

К. Маркс, Ибид., стр. 38.
Н. Lefebvre, Ибид., стр. 304.

151

рада, али никако не укида и материјални облик тог случајног
одређивања.”176
Захваљујући науци и њеном сазнању, нестао је вео са чулних
ствари: роба и њене употребне вредности су осветлиле односе који
су присутни између људи приликом производње датих ствари.
Сазнање се не задржава на спољним појавама. Ако би се остало на
стварима и њиховим чулним својствима добила би се нетачна слика
друштвене стварности.

7.4. Новац и фетишизам новца
Новац настаје са развојем робне производње. Он представља
специфичну робу. За новац се размењују све друге робе. Али се
одмах поставља питање каква је то роба за коју се размењују све
друге робе. “Она добија специфичну друштвену функцију, а стога и
друштвени монопол, да у оквиру робног света игра улогу општег
еквивалента.”177
Прво, поставља се питање како је дошло да новац игра улогу
еквивалента у процесу размене? Друго, како се испољава фетишизам
новца? Да би се дао одговор на прво питање ваља дати кратку скицу
развоја облика вредности. Маркс је у “Капиталу” анализирао три
облика вредности: 1) прост или случајан облик вредности, 2) потпун,
односно развијен облик вредности и 3) општи облик вредности.
1. Прост или случајан облик вредности се јавља када у процесу
размене један производ директно размењује за неки други
производ(примера ради: једна секира = једно коље). У овом случају
обавља се размена робе за робу.
2. Потпуни, односно развијен облик вредности је у односу на
претходни облик сложенији. Јер код простог облика вредности два
произвођача размењују директно своје производе. Међутим, са
развојем производње и појавом више производа - процеси размене су
све сложенији и сложенији. Тражи се роба чија вредност може бити
мерило за одређен број роба. За један артикал робе, може се
заменити већи број ствари (тако на пример 20 метара платна може се
заменити за један капут).
176
177

152

К. Маркс, Ибид., стр.39-40.
К. Маркс, Ибид., стр. 34.

3. Развојем производње дошло је до већег броја робе на
тржишту али и доформирања општег облика вредности. Тражена је
роба за коју ће се размењивати остале робе, односно које ће играти
улогу општег еквивалента. Тај општи еквивалент је био различит код
различитих народа. Тако је п л а т н о као роба постало општа роба и
за то исто платно се размењују све врсте робе. Маркс каже да
“прости или појединачни релативни облик вредности неке робе чини
неку другу робу појединачним еквивалентом развијени релативни
облик вредности. То изражавање вредности једне робе у свима
другим робама, даје свима облик разноврсних посебних
еквивалената. Напослетку, једна нарочита врста робе добија облик
општег еквивалента због тога што су је све друге робе учиниле
материјалом свог јединственог општег облика вредности.”178
Општи облик вредности такође постаје ограничен са даљим
развитком производње. Тај развој производње условљава проширење
тржишта, а што је био предуслов за настајање свеопштег
еквивалента, односно новца. Али, треба имати у виду да је једна
одређена роба историјски освојила повлашћења уместо да игра улогу
новца, односно свеопштег еквивалента - то је злато. То Маркс у
“Капиталу” приказује на следећи начин:
“Д.” Новчани облик
20 аршина платна
=
1 капут
=
10 фунти чаја
=
40 фунти кафе
=
2 унце злата.
1 квартер пшенице
=
1 /2 тоне железа
=
х робе А
=
При прелазу из облика А у облик Б, и из облика Б у облик Ц,
збивају се битне промене. Напротив, облик Д ни у чему се не
разликује од облика Ц осим у томе, што се сад наместо платна злато
налази у облику општег еквивалента. У облику Д злато остаје оно
што је платно било у облику Ц - општи еквивалент . Напредак је
само у томе, што је сада облик непосредне опште разменљивости,
или облик општег еквивалента, друштвеном навиком коначно
срастао са специфичним природним обликом робе злата.
178

К. Маркс, ибид., стр. 33.

153

35.309. дакле.роба. Комунист.”179 Уколико желимо да дамо одговор на друго питање. Тиме. ибид. новчаницама. 1973.Злато иступа пред друге робе као новац само зато што је раније пред њих већ иступало као роба. Карл Маркс каже “да предмети могу различито утицати на развој страсти и уживања код човека. меницама. злато је у ужим и ширим круговима стало функционисати као општи еквивалент. што поседује 179 180 154 К. и то на антрополошком плану. Београд. разликује се облик Д од облика Ц. дакле. а иза вредности друштвено одређен рад који. Новац има своје позитивне и негативне особине. . Тако знак свих објеката уопште. па према томе и на задовољење његових потреба. чековима итд. Anri Lefebvre. функционише на такав начин да и сам може бити замењен својим знацима. да би се дијалектичком анализом открили односи који леже иза знакова јер се само откривањем тих односа може доћи до друштвено одређеног рада. Ни новац ни роба. а тек од часа када је већ постало новчаном робом. знацима другог степена у неку руку. Свака је роба. Чим је освојило монопол тога места у изразу вредности робног света. детерминише неке облике отуђења. Треба указати на то да је немогуће “разумети свет робе ако се не разуме да у овом свету сваки објект постаје знак. Али нарочито је снага новца значајна у вези задовољења потреба. и оно је функционисало као еквивалент. стр. Поставља се питање које су негативне особине? Јер он утиче на деформацију човекове личности. ствара ту вредност. Постепено. стр.. Маркс. С ону страну структурализма. било као посебни еквивалент поред других еквивалент . I). одмах им се придаје и смисао конвенционалних функција. у ствари.” 180 Међутим. II. Иза знака лежи вредност. нису само знаци. међутим. било као појединачни еквивалент у извођеним чиновима размене. “Чим се у друштвеним својствима које ствари попримају виде још само прости знаци. другим речима.” То је тешка заблуда која пренебрегава друштвене одређености рада у једном посебном начину производње (I. односно како се испољава фетишизам новца. односно робе за коју се могу разменити остале робе. у извесном смислу знак. Као и све друге робе. општи облик вредности претворио се у новчани облик. постало је злато новчаном робом. можемо указати да кроз објашњење робног фетишизма дати су битни елементи објашњења и фетишизма новца као општег еквивалента. новац.

. Његова крајња и битна основа је: мерење и размена робе према количини и њима утрошеног људског рада. то ми посредује и постојање других људи за мене.. Али што ми посредује мој живот. На самом почетку се поставља питање шта је то закон вредности? О томе М. заснивају се на деловању закона вредности. до пуног изражаја долази у капиталистичком начину производње. То је за мене други човјек. с природом и људима. друштвено-потребног за 181 182 К. Ибид. новац је сводник између потребе и предмета. између живота и човјекова средства за живот. стрл. јер се са њом јавља. Није ли он зато и опће средство расправљања. Међутим. поседује и неке друге функције које се одражавају негативно на човекову свест и стварању изопачених страсти.. Маркс и Ф. Енгелс.5. 1953. 255. Перовић каже да је он “како му већ и сам назив каже. регулишу и испољавају кроз њу. Даље. Закон вредности Закон вредности настаје појавом робе и робне размене. на друштво. коначно. Маркс каже: “Ако је новац веза.својство да све купује. која се везује на људски живот. Загреб. стр. Сви односи који се испољавају категоријом вредности. галвано-кемијска снага друштва. Ранирадови. тиме што поседује својство да присваја све предмете. законитост везана за категорију вредности. пре свега то је страст за поседовањем и гомилањем новца и других хипертрофираних потреба које се испољавају и данас. Култура. Он је право средство раздвајања. стога он важи као свемоћно биће. Универзалност његова својства је свемоћ његова бића. 155 . новац је предмет у еминентном посједу.. А' пошто је вредност материјализација друштвених односа.”182 7. Не може ли он разријешити и везати све везе. није ли новац веза свих веза. кроз њу делује и. 257. као што је и право средство везе.”181 Својство новца је да поред економске функције у процесу размене робе (робне размене). то је и закон вредности сплет друштвеноекономских веза и односа који се заснивају на категорији вредности. са њоме ће и нестати.

Како је конкуренција све присутнија. или прерасподела целог друштвеног рада на више грана производње. тада добро пролази само трећа група која је провела радећи производ уз најмањи утрошак радног времена. Ако је понуда већа од потражње. То ће рећи да је закон вредности повезан са општим 183 156 Др М. односно.њихову производњу. 7. стр. а оно је немилосрдно .183 Уколико имамо три групе произвођача: Прва група је утрошила четрнаест сати рада приликом производње једног пapa ципела. А прва и друга група ће продавати ципеле испод цене пошто им друштво неће признати утрошено радно време приликом производње ципеле.размена робе према вредности. поставља се питање: Шта ће се десити на тржишту? Трећа група произвођача ће најбоље проћи.6. односно у ону грану чији се производи боље продају и имају добру прођу. Уколико је потражња већа него понуда тада ће трећа група најбоље проћи јер је утрошила најмање радног времена да би произвела дати производ. 1972. друга је утрошила дванаест сати. док је трећа група утрошила десет сати. Закон вредности и општи друштвени закони Закон вредности изазива и одређене последице. Капитал иде из једне гране у другу. 2. то је суштина основе на којој делује закон вредности. Врши се расподела. а нестају оне групе које немају прођу на тржишту. Перовић. Оно што је битно. 122. на просечно друштвено потребно време које се утроши за дати производ. Службени лист. односно репродукцију. 3.опстају само оне групе произвођача чија роба на тржишту има прођу. Тако закон вредности доприноси укупном развоју производних снага која је и најважнија покретачка снага друштвеног развоја. јесте да закон вредности уједначује различите индивидуалне радове на просечни рад. Које су то последице? Наводимо само најважније: 1. На тржишту су фактори понуде и потражње веома битни. такође. Београд. произвођачи су приморани да усавршавају и унапређују средства за производњу због јефтиније производње неких производа. . јер је потрошња најмање радног времена приликом производње једног пapa ципела. Краће речено . Како постоје више група произвођача на тржишту. Политичка економија.

”185 Радна снага се продаје на тржишту. Али да ли он тада престаје радити? Никако. Да би радник и његова породица опстала неопходна је одређена количина животних средстава. “Зато радно време. Захваљујући усавршавању средстава за производњу долази се до развоја производних снага. 7. Ибид. који је почео рад у понедељак ујутру. онда је радник. Стога закон вредности итекако делује на развој производних снага у датим историјским условима. Капиталиста га плаћа недељно и купује тиме употребу радниковог рада од недеље дана. и радник мора радити и остала три дана од недеље. представља вредност радне снаге.друштвеним законима. Како се то догађа? Фридрих Енгелс каже “под данашњим друштвеним односима капиталиста налази на робном тржишту једну робу која има особито својство да њено употребљавање представља извор нове вредности. Капиталиста је купио његов недељни рад.. 157 . а касније ту исту робу продаје за вишак вредности. Како се ствара вишак вредности после куповине радне снаге коју је капиталиста купио на тржишту? Капиталиста је купио радну снагу и он одређује раднику посао који треба да обавља. Ф.7. Енгелс. а та је роба . потребно да се произведу ова животна средства. Вишак вредности И овде се поставља питање како се ствара вишак вредности? И шта је то вишак вредности? Који је то методолошки поступак користио Маркс да би показао стварање вишка вредности. стр. Њу купује капиталиста. Радна снага се осликава у лику живог радника. Енгелс. радник ће дати толико рада колико је било претпостављено у његовој недељној најамнини. “У неком одређеном времену. Ако узмемо да недељна најамнина радникова представља три радна дана. А како је већ познато да производне снаге на одређеном степену развоја не трпе споре производне односе који неминовно постају кочница њиховог развоја.. 441. Ибид. 184 185 Ф. представља стварање нове вредности. у среду увече накнадио капиталисти пуну вредност плаћене најамнине.”184 Поставља се питање и како се то мери вредност радне снаге? Она се мери радом. стр. то оне утичу и одређују развој нових производних односа. 441.радна снага. Капиталиста за свој новац купује робу.

Његово истраживање је било усмерено на супротности које су присутне између капиталисте и радничке класе. капитал. одређују облике организације рада. величина вишка вредности која се може постићи и њене варијације. профит) апстрахујући модификацију величине вредности која настаје спољном трговином. земљишне рентијере. док не учествују у њеном стварању. Ове групе назвао је готовинским групама које учествују у расподели вишка вредности. . камата. Он их је идеално сложио у заједнички облик.”186 Радник у процесу производње надокнађује само један део најамнине радног времена. стр. њене развојне тенденције у току акумулације капитала. упоредо са класним односима у којима се остварује процес рада. Јер. земљишне ренте. Није пошао од емпиријски датих делимичних облика без радног дохотка: трговачког и индустријског профита. Апстраховањем је занемарио разне појаве како би анализирао вишак вредности у његовом чистом облику. План иметод “Капитала”. профита. 15. Искључио је из анализе и такве друштвене групе као што су крупни и ситни трговци. Извршио је редукцију добити (земљишна рента. ОБЛИЦИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РАДА Техничко-технолошка основа рада. односно степен развоја средстава рада. све већег набујавања капитала. Култура.Овај радников вишак рада преко времена које је потребно за накнађивање његове најамнине. односно на производни процес где се и ствара вишак вредности. у први мах Маркса није интересовала подела вишка вредности између појединих капиталистичких група. тј. 8. јесте извор вишка вредности. државни чиновници. вишак вредности и на основу тога заснивао властиту анализу. тј. већ проблем вишка вредности као такав. Маркс је анализу усмерио на процес производње пошто се у њему ствара вишак вредности. Ту је он апстраховао специфичне облике на које се дели вишак вредности. 1958. Управо је због 186 158 Henryk Grossman. камате и томе слично. Маркс је приликом истраживања вишка вредности и у анализи робе користио метод апстракције. Али он ради много више него што је плаћен за тај посао и на тај начин производи вишак вредности који припада капиталисти.

а да је радник. у досадашњим етапама друштвено-економског развоја људских заједница. Ера индустријске цивилизације. та класна условљеност организације рада била је далеко више изражена и условљена степеном развоја производних снага. односно узрок несагласности облика организације рада и степена развоја средстава рада. „ауторитативну организацију рада”. био ускраћен за било какво 159 . тако да ова проблематика представља све значајнији сегмент сваког озбиљнијег приступа сагледавању проблема организације рада у савременим условима. машинска) резултирале су формирањем таквих облика индустријске производње који су подразумевали специјалистичке етапе у производном процесу и производне траке. коју је установио Тејлор. коју је Тејлор назвао „научном организацијом рада”. Оваква типологија облика организације рада. Разуме се да је овакав концепт организације рада производну делатност лишавао сваког унутрашњег смисла. Због тога се недвосмислено намеће закључак да се у тим условима све више губи класни значај проблема организације рада. очување власничког монопола над средствима за производњу често је пресудан чинилац у развоју облика организације рада. односно све фазе развијеног капитализма (посебно тзв. чији је удео у процесу производње био лишен сваке иницијативе и креативности. односно представници класе која је власник средстава за производњу. па и најмањи производни систем. као основни протагонист у овом процесу. буду пресудан чинилац у формирању одређених облика организације рада. Наиме. Власничко-управљачке елите су нужно у овој фази развоја производних снага биле потпуно одвојене од радника као извршилаца. То је нарочито уочљиво у друштвено-економским условима савременог света. представљају праве потресе за сваки. без изузетака. подразумевала је потпуно одвајање функције руковођења од извршавања. када су технолошка еволуција и технички прогрес учинили да многе технологије застаревају у тренду који чак и најбољи познаваоци савремених кретања у науци и производњи не могу да прате. Међутим. односно функције интелектуалног од физичког рада.оваквог карактера условљености организације рада класном структуром одређеног друштва могућно да класни интереси. захваљујући којима је индустријска производња прерасла у тзв. и организације рада). Финансијски и пословни ефекти сваке нове производње (разуме се.

назива његова теорија).самопотврђивање као личност. У суштини. овакав дехуманизовани концепт организације рада ускоро је банализован и као знатно мање продуктиван од идеалне пројекције рада као потпуно креативног и вишеструко мотивисаног делатног живота сваког појединца. 160 . 188 Видети о овоме др Д. аутоматизација.188 187 Др Мирослав Печујлић: Теорија организације и друштвене промене. самозадовољство. Елтон Мајо је зато и лансирао синтагму о . 1987. “Савремена администрација”. Други ред услова је организацијски. 1973.Међуљудским односима” (како се. путеве за њихово остварење и да повезује то са циљевима организације. електроника и преношење информација закорачили и нашли своје место у модерном индустријском друштву. и то психолошке природе мотивисаност. да вреднује своју властиту ефикасност. стр. стр. психолошка енергија се повећава упоредо са доживљавањем психолошког успеха. Марковић: Социологија рада. а за то су потребна три индивидуална услова: појединци треба да цене себе.”187 Истичемо и то да је пракса у неким земљама капиталистичког друштва да самопотврђивање личности у раду има своје границе издржљивости. самопоштовање. која је афирмисала нужност успостављања таквог односа између појединца и организације који ће омогућити ангажовање највећег могућег степена људске енергије у продуктивном раду.Прво. вреднују и да теже повећању осећања компетентности. то је захтев за таквом организацијом која ствара могућности за рад у коме је личност способна да дефинише своје непосредне циљеве. лично потврђивање. Значи. Досадашњи степен развоја производних снага показује да се мора преиспитати организација рада посебно тамо где су кибернетика. „Новинска установа Службени лист СФРЈ”. Социологија рада. Према професору Печујлићу. Београд. иначе. Ж. 356. ти услови су следећи: . 280-285. Београд. делотворност организације рада је обогаћена још једним захтевом.

ГЛАВА ДРУШТВО И ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ .VI.

Београд. стр. религиозне. лекара. „Научна књига”. Социологија (група аутора). Зато се ови термини које се користе у социологији морају ближе одредити како би се могао донети закључак на које се значење односи израз друштво. културне и друге. племе. правника. 1989. Нови Сад — Загреб. 1967. трећи пут на појаву криминала. игра итд. професионалне. „Привредни преглед”.189 2. Хорда 189 Више о значењу речи „друштво” видети: Речник српско-хрватског књижевног језика. ПОЈАМ ДРУШТВА У социолошкој литератури се срећемо с употребом речи друштво које има више значења. народ. генсовима где се одвијала производња.ДРУШТВО И ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ 1. Такође се придају различита значења изразу друштвене појаве. 1982. 176-178. као и професионалне организације (друштво социолога. инжењера итд. НАСТАНАК ЉУДСКОГ ДРУШТВА Људско друштво је настало развојем материјалног света. и Бошко Прокић. затим изразом друштво подразумева се свака посебна заједница која је у саставу људског друштва (генс. клановима. Основи социологије. други пут на појаву ратне операције. У почетку људске историје. „Матица хрватска”. класне. друштвене. I том. Стога је оно подељено у различите облике: националне. а посебно света живих бића. Једном се мисли на појаву производње. на основу историје природног и друштвеног развоја.). имајући у виду разлике људског од животињског. нација итд. Београд. . стр. Најпре се употребљава да би означило скупни живот који чине више јединки. 791. 137-138. економиста.). Радомир Лукић. стр. васпитање. оно је живело у специфичним друштвеним облицима: хордама.

речју. прихваћено је схватање да је човек као биолошка врста еволуирао кроз историју и да је резултат развоја животињског света. 163 . издато 1950. стварање оруђа за рад.људско друштво. та производња их је преображавала и „натерала” да се споразумевају. а посебно у делу Порекло човека (1874. то заједништво. Ни човек ни друштво не могу једно без другога. Постоји знак једнакости између друштва и човека. предњи удови су се претварали у руке-долази до друга-чијег положаја главе. стр. како би заједнички производили и опстали. Супротно њима. Даљи процес развоја људског друштва омогућио је. Немогуће је замислити друштво без човека. Али. док Енгелс наводи да је основни чинилац тог преображаја људски рад. Борба за опстанак их је груписала како би заједнички водили борбу против животиња.191 Друштво и човек су нераздвојни. века била жива расправа шта је настало прво: човек или друштво. 125. На ова питања дао је одговор ЧАРЛС ДАРВИН (1809-1882) у његовим делима „ПОРЕКЛО ВРСТА” и „ПОРЕКЛОМ ЧОВЕКА”. 1970. Загреб. 191 Анте Фијаменго. ни човека без друштва. Бележи се да је у философији 18. што је омогућило стварање нове скупине у природи . радом и производњом. У науци је знано да постоји застарело религиозно схватање да је човек онакав какав је био на Земљи (оваква схватања и погледе имају неке религиозне групације). године). које је омогућило да се врши преображај животињске скупине у људску. против природе. развија се мозак. Ход животиња је постепено постајао усправан. у којима је развио еволуцију настанка човека (настао је од неке посебне врсте мајмуна). И с правом М. Али је сигурно да данашњи човек није постао.190 Процес преображаја тумачи Дарвин као борбу за опстанак и прилагођавање човека условима живота. није настао од данашњег мајмуна. то је био јединствен процес.представља онај облик организовања . данас за науку више нема дилеме: истовремено су настали човек и друштво.прелаза из животињске у људску скупину. Језик и мишљење је омогућило да се створи нова биолошка врста-човек. „Народне новине”. Јер и лаик данас може уочити да постоје сличности између човека и човеколиког мајмуна. да се човек издвоји од животињског царства. а тиме и духовни живот. Та скупност. Марковић указује да је „Дарвинова теорија еволуције указала на три претпоставке: 1) да су све врсте у природи 190 Ова концепција има упориште у Дарвиновом учењу у Пореклу врста. Основе опће социологије.

јединке које нису способне да се прилагоде својој средини пропадају. док је друга врста полумајмуна и даље остала у шумама. потрага за храном изискивала је подизање на задње ноге. а онда у шуме па у степе (просторе пуних трава). учинили и прилагодили се тој новој средини нестајали су и пропадали. да би имали бољи поглед у даљину. према неким ауторима. За огранак мајмуна који је кренуо у степе. Ове поставке важе и за људску врсту. И на тој основи се објашњава већи број раса. и они су морали. из било којих разлога.(биљне и животињске) променљиве. у виду два огранка: 1) као мајмуни широконоси. једна врста мајмуна се поделила у два огранка. 1994. где готово није било дрвета и жбуна. Такође. Дошло је до нестајања великог броја биљака. средином терцијера од напред наведених двадесетак врста мајмуна. 164 . 133. да су људи настали од човеколиких мајмуна (њих је било око двадесет врста). а тиме и нестајања хране за животиње. Удружење. јер је живот на дрвету био сигуран од звери.”192 Према неким подацима. Ово се одразило и на мајмуне. Социологија. а да је из ових огранака мајмуна постао човеколики мајмун. Много је времена прошло да би се они 192 Милан Марковић. „Наука и друштво” АП Косова и Метохије.да би осматрали животиње које су користили за исхрану. Они су се хранили плодовима. Известан број аутора указује на то да је човеколика врста мајмуна постала из огранка усконосих мајмуна различитих врста. 2) као мајмуни усконоси. 3) да у природи између индивидуе влада борба за опстанак. због бежања од звери и крволочних животиња и друго . да се мењају и прилагођавају средини. инсектима. први полумајмуни су се развили еволуцијом из људождера. што се рефлектовало на услове живота. Храна као извор живота се тражила на земљи. На тај начин се у самој врсти одвија процес селекције. Мајмун (и то један огранак) је био принуђен да силази на земљу. углавном испод дрвета. и то првенствено због промене услова живота. не мењајући начин живљења. Те промене су настале због леденог и полуледеног доба. које су живеле у оно време. стр. Они мајмуни који то нису. то јест природно одабирање. Приштина. и код њих није дошло до развијених промена. начин живота је постепено почео да се мења. 2) да се индивидуе у врстама биолошки прилагођавају. птичијим јајима. што значи. а од њега човек. хтели или не.

500 cm2.колективне.глава се усправља. дошло је до развијања борбености. . као услов за сигурније држање предмета. Прво се ломи грана. али је и штитила кућно огњиште. свест.променио се облик и положај пете. Оскудица у биљној храни замењује се месом које се обезбеђује ловом. заоштравања дрвета. О томе М. а то је да се непрекидно повећавао мозак.најважније социолошке промене су појава говора и производња оруђа за рад. с једне стране.000 година). а по неким мишљењима и способност за говор. Промена у начину живота. дошло је до промене тежишта тела. Оно што је битно. слуха. доживљавали су радикалне промене у односу на мајмуне који су остали да живе на дрвећу у џунглама. упорности.мождана дупља и мозак се увећавају. . Захваљујући лову. да би усправно ходали. имао је лобању од 1. сматра се да је настао човек. имао је мозак од 800-1.6-1.зуби су све мањи. лукавства. . За социологију је важно да се јављају организоване групе.проширила се рамена.развијају се чула вида. итд. Лов је морао бити групни. а који је живео пре 2. .ноге су постале дуже. Она је олакшала варење. . мењају се унутрашњи органи.мења се склоп карлице. Анатомске промене човеколиког мајмуна у настанку човека доказују 165 . . што значи само још један корак до брушења камена. Лов је на начин исхране имао посебан утицај од оног тренутка када је пронађена ватра (пре 700.усправили. камен.3 милиона година. од повијене напред у усправну.мења се начин исхране.200 cm2. до солидарности у расподели ловине. . Почиње производња најпримитивнијег оруђа за рад. . Биолошке и социолошке промене на човеку ишле су упоредо. . мења се израз лица. инстинктивне радње прерастају у вољне. Тако је млађи прачовек (хомо хабитис).предњи удови су се претворили у слободне руке. брушењем камена и оштрењем дрвета и сл. Издваја се палац. Лов је остварио нови период и циклус развоја.руке добијају нову функцију: служе за хватање предмета. Марковић пише: „Усправан ход изазвао је многе биолошко-физиолошке и социолошке промене: . Са производњом и најпримитивнијег оруђа зарад. ходање на две ноге наметнуло је другачију структуру организма и мишића. . за одбрану. . дрво. потчињавања. Он је омогућио да се успешније боре с јачим животињама. кичма добија нове кривине. дошло је до нове организације . али и солидарности и друштвености. Хомо еректус или питекантропус. посебно човеколиких мајмуна који су одлазили у степе.

194 Кромањонац је сличан данашњем човеку.”195 У сасвим раним периодима људске историје. како смо нагласили.законе еволуције. СОЦИОЛОШКИ ПОЈАМ ДРУШТВА У социологији постоје неколико дефиниција друштва. настао у Плиоцену.650 cm2). А доказано је да се на прачовека неандерталца надовезала једна врста хомо сапиенса с познатим представником кромањонца који је готово копија садашњег човека. док епоха грађанских револуција и настанак капитализма јасно указују да су друштво и држава две потпуно различите појаве. стр 134-135. Поред усправног хода. веома лаган. 195 Р. 166 . он се ни по чему не би разликовао од осталих студената. Мандић. Загреб. “Школска књига”. Социологија. „Народне новине”. тврди Супек: „Кад би младог кромањонца од прије 25. може се видети да постоји друштво без државног уређења и да друштво и држава нису исте појаве. камена и дрвета. Човек тога времена је све то постигао у претходној борби с природом. То је разлог што га неки сматрају хомо фабером. средства. оружје). одећу. произвођење примитивних оруђа за рад од костију. Указаћемо на неке основне карактеристике и размотрити дефиниције друштва. имао је и друге људске особине као што су слободне руке. 1959. стр. он је био бржи. и скоковитији у материјалном и културном смислу. Мозак му је био од 400-750 cm2. Удружење „Наука и друштво”. тек би се истицао нешто вишим стасом и нешто већом лобањом (око 1. 1959. Захваљујући етнолошким открићима која су се збила у 17. Сматра се да је први прачовек који је имао неке људске особине био аустралопитек. „Зато није случајно што се о питање револуционарном раздобљу кад је буржоазија у својој борби за 193 Милован Марковић. Загреб. природа је имала доминантну моћ за човека: задовољавао је укупне прачовекове потребе (храну. Приштина. која приказују живот примитивних народа. спор. Увод у опћу социологију. Социологија. стр. и 18. колико има данашња горила.”193 Научна истраживања доказала су да синантропус и питекантропус чине везу између прамајмуна и неандерталца. Супек. веку. 1994. 3. 31. Тај развој био је. 194 Шире о томе видети: О. Како је текло време. 46.000 година обукли у савремено одијело и довели на свеучилиште. пре више од 3 милиона година.

Правша социопошке методе. 1963. у овој одредби друштва долази до изражаја психологистичка компонента. 97-98. Социологија. 198 Александар Тодоровић.”197 Диркем сматра да група осећа. То значи да „друштво није прост збир јединки већ систем. Београд.државну власт заступала интересе велике већине у друштву. „ Савремена школа “. Емил Диркем. и то спојене на одређен мачин. француски социолог. Београд. Социологцја. добило и свој одговарајући теоријски израз у науци о друштву тога времена. треба да буде схваћено као мноштво природних и артифицијелних индивидуа. и 18. стр. То су разлози због којих се у науци 17. разуме се. стр. мисли и дела другачије него кад би неки чланови били издвојени. 129. у оворођеном „психичком бићу” и у „психичкој личности”. чије се воље и сфере налазе у бројним односима једне 196 Јоже Горичар.”198 Фердинанд Тенис мисли да друштво у себи садржи атомистичке елементе и схватања. века све више морало рачунати са друштвом као појавом која у целини није садржана у држави и која постоји поред ње и независно од ње. „друштво. у „групи која мисли. он се супротставља атомистичком схватању. 29. што је. долази до изражаја Диркемов психологизам. 2) Покушава да одреди друштво као посебан и својеврсни квалитет. Потребно је још да су ове свести удружене. Рад. Познато је његово схватање да колективна свест као посебна суштина врши притисак на индивидуалне свести. 1976. стр. Познати енглески социолог Херберт Спенсер је изједначавао друштво са организмом. 1959. Несумњиво да се не може ништа колективно створити ако нису дате појединачне свести. полазио је од тога да јединке као елементи врше повезивања и да при том образују друштво. Београд. ово спајање га објашњава. осећа и дела” другачије него појединац. представља особену стварност која има своја сопствена обележја. које по конвенцији или природном праву представља један агрегат. Према томе. али овај нужан услов није довољан. према Александру Тодоровићу: „ 1) Када тврди да друштво није прост збир индивидуа. према томе. „Савремена администрација”. 3) Међутим. из овог спајања произилази друштвени живот и. спојене. Овакве дефиниције друштва су следеће. Према њему.”196 Као што смо напоменули. развој социологије бележи већи број схватања друштва. образован њиховим удруживањем. А Емил Диркем. 197 167 .

1949. Енгелс. та целина баш и јесте друштво посматрано у његовој економској структури. којим се оно разликује од другога. Маркс. „Вук Карацић”. а с тим и носиоце тог процеса. целина тих односа у којима 199 Фердинанд Тенис. њихов одређени економско-друштвени облик.збива се у специфичним историјско-економским односима производње. психолошка компонента производи нешто ново. Марксистичка концепција указује на битне везе између човека и друштва (између људи. 2) атомистичке („велики број индивидуа”). Ф. стр. 71. том Ш. стр. који призводи и репродукује само ове односе производње. Разлика између Диркемовог и Тенисовог схватања је у томе што.”200 И даље наставља: друштво се разликује према целини призводних процеса и да општи појам друштва Маркс одређује на овај начин: „Тај процес. 3) психологистичке („где се воље налазе у бројним односима”). у којима производе. према Диркему. Београд. а самим тим и носиоце тог процеса. друштво и то друштво на одређеном. Изабрана дела. материјалне услове њихове егзистенције и њихове узајамне односе. I. материјалне услове њихове егзистенције и њихове узајамне односе. стр.према другима и једне са другима. а ипак остају једне од других независне без узајамног унутрашњег утицаја. а Тенисово схватање је да производи јединке које се повезују кроз „воље” . 1960. тј. Прва књига. којима се носиоци те производње налазе насупрот природе међусобно. њихов одређени економско-друштвени облик. Заједница и друштво у: Теорији о друштву. Капитал. историјском ступњу развитка. 200 Карл Маркс. који производи и репродукује само ове односе производње. у: К. 192. Најамни рад и капитал. пише Маркс . Београд. „Култура”. Београд. односно њихову повезаност у процесу производње).и притом оне остају независне и немају неки утицај једна на другу. Маркс каже да „ односи производње у својој целини чине оно што се зове друштвени односи. 168 . 1958. 709. тј. Маркс полази од процеса размене материје између човека и материје.”199 Овде се преплићу наредне компоненте: 1) културалистичка („према конвенцији”). друштво особеног карактера.”201 Видљиве су разлике између грађанских и идеалистичких теоретичара у објашњавању људског друштва. Јер. 201 Карл Маркс. указујући на то да се тај процес „збива у специфичним историјско-економским односима производње. „Култура. Јер целина тих односа.

Претпоставите одређено стање развитка производних снага људи и добићете 202 К. Историја је права природна историја човека. Природа нити објективно нити субјективно није неупоредно адекватно дата људском бићу. ма какав облик оно имало? Производ узајамне делатности људи. Ф. стр. Изабрана дела.”204 Полемишући с различитим идеалистичким схватањима друштва. Сваки од његових људских односа са светом . Да ли су људи слободни у избору овог или оног друштвеног облика? Нипошто.”202 Маркс и Енгелс су дали ново схватање друштва.производе. тј.”203 Маркс је писао: . Ранирадови. Ф. 203 169 .Београд. Нити су. тј. и он чини суштину генеричког бића човека. стога генеричко биће које се као такво мора потврдити и манифестовати. тј. међутим. Економско-фжозофски рукописи. нити је људско чуло. 245. људска чулност. слух. а исто тако и органи који се непосредно предстаљају као друштвени органи јесу у свом објективном односу. контемплација. Зато она има исто толико многе своје стране колико су многа „суштинска својства човека и облици његове активности. Маркс. К. које је саставни део схватања о генеричкој суштини човека. биће које постоји само за себе. мисао. Загреб. Основ за њих је рад. 1951.Али човек није само природно биће него и људско природно биће. хтети. осећање. 202-203. „Човек присваја . Маркс о производним односима каже да људи у њих улазе независно од свести и воље. какво оно непосредно јесте.укратко. дакле.писао је Маркс . људски предмети природни предмети. позната и која је стога акт настајања која се као акт настајања свесно укида. 1951. сви органи његове индивидуалности. та целина и јесте друштво. Маркс. структури. посматрано у његовој економско. 318-319. људска предметност. „Култура”. 1949.на много начина своју многолику суштину. Београд.вид. укус. као потпун човек. а с разлогом је указивао на примарни материјални. О томе он пише Аненкову: „Шта је друштво. А како све природно мора настати. која је њему. објективни карактер друштвене стварности. у свом односу с објектом присвајања објекта. стр. И. делати. „Култура”. историју. онако како су непосредно дати. како у свом бићу тако и у свом знању. осетити. предметно. 204 К. њух. стр. Маркс. волети . тако и човек ima свој акт настајања. Енгелс. јер се човек преко рада потврђује и остварује јединство с природом. „Култура. Присвајање људске стварности и њен однос са објектом јесте испољавање људске стварности. Енгелс.

Поповић. „Стручна књига”. 1950.одговарајући облик промета (comerce) и потрошње. заједно с одговарајућим друштвеним групама и организацијама. слојева. Михајло Поповић под појмом глобално друштво разуме „релативно самосталну. задовољавају индивидуалне и колективне потребе људи. група. 207 М. стр. Маркс. Између ових подручја друштва постоје прожимања. и установа. економски. Београд. како вели Љ. јер полази од призводних процеса. стр. једном речи одговарајуће грађанско друштво.”206 Разуме се да друштвене установе могу бити прогресивне и регресивне. која захваљујући томе што садржи у себи све потребне услове и чиниоце социјалне егзистенције људи. као и њихов однос према природи у процесу призводње и међусобно.”205 Основне одредбе друштва код Маркса садржи ове компоненте: 1) она је материјалистичка. политички. Изабрана дела. 3) садржи односе међу људима. целину. Оне. организована. 2) указује на целину односа јер је та целина односа одређена производним односгша . Београд. Уколико дође до снажније противречности у друштву. Љубиша Митровић. 2) посебне групе и слојеви (стратафикациона подела) и 3) различите области друштвених делатности (функционална подела). може релативно независно да егзистира. М: „Глобално друштво представља сложену целину. „Култура”. неминовно долазе у питање и институционалне организације.”207 205 К. У сваком глобалном друштву постоје парцијалне и глобапне друштвене групе у оквиру којих се одвијају бројне делатности. Глобална друштва су. сталежа и класа. БИГЗ. ако претпоставите такво грађанско друштво. 206 170 . Претпоставите одређени ступањ развитка призводње. 1974. одговарајуће политичко уређење које је само официјелан израз грађанског друштва. која се структуира и диференцира у три правца: 1) просторно-социјална подручја (морфолошка подела). 244. организовану целину свих друштвених делатности и односа.и то најзначајнијим. 1988. стр. Она садрже у себи више подсистема: социјални. као сложене целине делатности и односа. Социологија. промета и потрошње и добићете одговарајући облик друштвеног уређења. одређену организацију породице. Друштвени живот је увек мање или више организован и институционализован. Имаћете. 141. 202-203. најважнијим. културни (идеолошки). чине главну кохезиону снагу друштва. Проблеми друштвене структуре. књигаП.

Београд. Друштвене појаве чине повезивање најмање два човека. оне у себи носе елементе субјективног и објективног. јер су друштвене делатности такође разноврсне. Друштвене појаве су разноврсне. Такође. сврсисходна. Оне су производ друштвених делатности. „Стручна књига”. то се користи појам друштвене појаве. Ради се о скупу појединаца и њиховим понашањима. ученика. Примера ради.141. вишедимензионалне. ДРУШТВЕНИ ОДНОСИ 208 Љубиша Митровић. све друштвене појаве могу се поделити на парцијалне и тоталне. Ако бисмо пошли од познате и често злоупотребљаване шеме о „бази” и „надградњи”. 0 друштвеним појавама Љ. Постоји велики број друштвених појава. апстракција. друштвена појава је призводња средстава за живот. Деловања и понашања су битна. ДРУШТВЕНЕ ПОЈАВЕ Друштво представља нужност друштвених појава. и обухвата циклус повезивања наставника. Основни елементи друштвених појава су: узајамна повезаност људских понашања. и оне су одредишне тачке. у којој постоји међусобна повезаност (било да је у питању технолошка или друштвено-економска повезаност). и њоме се не могу објаснити експлицитно неки посебни садржаји друштвеног живота људске радње. 1988. па захватају и базу и надградњу. У друштву постоје бројне друштвене појаве које се могу различито класификовати. са становишта степена општости и њихове распрострањености друштвеним простором. све друштвене појаве могли бисмо груписати у појаве друштвене основе и појаве друштвене надградње. 5. Пошто је људско друштво општи појам. Она је планска. јер сложеност и динамичност живота условљавају бесконачно међусобних повезивања и људских делања. образовање је друштвена појава. 171 . планирањем и реализацијом образовног рада. Основи социологије. пројектима. суштину друштвених појава чине деловања појединаца и друштвених група. Митровић каже да су оне „у исто време и индивидуалне и друштвене.стр.”208 Дакле. Рецимо. Ове последње су слојевите. деловање тако повезаног понашања и промена које су створене на основу такве интеракције појединаца и друштвених група.4. запосленш који се баве образовањем.

подређени. Односи могу бити групни. то јест налазе се у неком положају једна према другима. . итд. стр. али само до извесне границе. једни према другима. прописа. сама понашања људи из којих се састоји друштвени процес нужно стоје једна према другима у неком односу. А јединство друштвених процеса и односа чини ту појаву. друштвене појаве. док се друштвени однос јавља као облик. и слично. Друштвени процеси чине основне друштвене појаве. институција. друштвени процеси могу бити вољни (ако су изазвани независно од људских хтења и воље. развој личности. различитих од оних из којих се састоји друштвени процес. културнгш и осталгш односгша (при томе се има у виду садржина односа). већ зависно од природне стихије. друштвени однос је. Већ према томе шта је њихов узрок. О томе пише Радомир Лукић: „Ступајући у друштвени процес. друштвеног процеса. „Научна књига”. појединачни. Друштвени односи су спољни начин заједничког повезивања понашања људи. То је зато што су они у међусобној вези. дакле. Они остају у таквом положају док процес траје. Према томе. у ствари. неодвојив од своје садржине. трајни. на пример епидемија 209 172 Радомир Лукић. Промена тог положаја је. могућа. Укупно друштво и живот у њему је. у ствари. надређени. разуме се. Основи социологцје. група. положај који омогућује вршење оних радњи које чине процес. 186.”209 Друштвени односи се јављају као садржина. људи се самим тим стављају у известан однос. Али се веома често ставља знак једнакости између друштвених односа и процеса и говори се о производним. као облик. Како пише П. повезано делујући. односно самог процеса. Београд 1964. преко које таква промена изазива престанак процеса. а и посебних радњи. садржај или какав је њихов карактер. ДРУШТВЕНИ ПРОЦЕСИ Друштвене појаве се могу поделити на: а) друштене процесе. норми. већ из самог положаја тих радњи (односно људи који их врше). „друштвени процеси су. с обзиром на сам процес као целину који изазивају. људске радње које условљавају неке такође друштвене последице. то јест они доспевају у швестан однос један према другом.Друштвени односи су. и б) друштвене творевине. Козић. 6. пролазни. Другим речима.

”211 7. Друштвене творевине као најопштије врсте су: 1) сложени друштвени процеси. ДРУШТВЕНЕ ТВОРЕВИНЕ Друштвене творевине су резултати (ефект. зграде итд. и 2) друштвене скупине (групе). непосредно дати за разлику од самих процеса и односа који су из њих скривени. последица) друштвених процеса. Те творевине су ефекти процеса и односа: „Друштвене творевине су.”212 Указујемо на то да друштвени процеси и односи стоје у међусобној повезаности. идеја ликовна обликованост. догађаји који су . материјални (производња материјалних добара) или духовни (идејна активност). Радомир Лукић. Ове последице. она се не може схватити без увида односа и веза који се јављају на релацији природе и друштва. уметност. повезано деловање њиховог понашања. стабилна стања. Друштвене творевине су јасна. у произвођењу неке последице. Ако говоримо о сложеним друштвеним процесима. су друштвене творевине. имамо у виду: 1) материјалне (оруђа за рад. ОДНОС ПРИРОДЕ И ДРУШТВА Социолошки посматрано. „први ступањ повезаног деловања људи.”210 Они су. 165. 210 Петар Козић. чије претпоставке нису увек комплексно и непосредно видљиве. одређују врсту друштвених творевина. посредан .болести. ситуације. 194. и 2) духовне (теорије.. радње из нехата и слично). непосредно. 143-144. друштво чини целину друштвених појава. процеса и односа. научне законе. стр. Међутим. стр. дати су догађаји непосредно на пример роба.. обичаје. науку. стр. наведени рад. и друго. прописи). можемо оцењивати као прогресивне или регресивне. 8. просте или сложене. Свако друштво се огледа првенствено као скуп творевина. 211 173 .. Повезаност тих процеса (јачи . за разлику од друштвених процеса и односа чији су догађаји непосредно дати. културу. Оне су у односу на друштвене процесе и имају релативну самосталност. Лукић. конструктивни (стварање новог) или деструктивни (уништавање постојећег).). радњи. материјалне или духовне. како вели Р. наведени рад. пропис итд.непосредан ).слабији. догме. релативно јасна. промене. самим тим. дакле. 212 Ибид. слободна стања.

него је првенствено људско природно биће. Маркс. осећање. А како све природно мора настати. људска предметност. међутим.Човек је саставни део природе. људски предмети природни предмети. слух. онако како су непосредно дати. предметно. нити је људско чуло. Ибид. која се као акт настајања свесно укида. Ту је битна разлика између животиње и човека. стр. Нити су. тако и човек има свој акт настајања. Присвајање људске стварности и њен однос с објектом јесте испољавање људске стварности. а животиња се непосредно удаљује с њеном животном делатношћу. то јест биће које постоји само за себе. а да се човек односи према себи као према универзалом бићу и да је оно ослобођено од непосредне принудне нужности. то јест у свом односу с објектом . волети . стр. њух. Историја је права природна историја човека.”215 Трагање за односом природе и друштва заокупљало је многе философе и социологе. 215 Шире о томе: К. али је истицао да човек није само природно биће. идзотију која је њему. и од ње се не разликује. јер на ово питање није лако и једноставно 213 Маркс-Енгелс. 201-203. а исто тако и органи који се непосредно представљају као друштвени органи. а оно се мора потврдити: „Али човек није само природно биће. Загреб. мисао контемплација. стр. 214 174 . 245. Ранирадови. какво оно непосредно јест. стога генеричко биће које се као такво мора потврдити и манифестовати како у свом бићу тако и у свом знању. укус. људска чулност.”213 Маркс говори о природним својствима човека. 287. Природа нити објективно нити субјективно није непосредно адекватно дата људском бићу. Економско-филозофскирукописи. јер човек своју природну делатност преокреће и мења у предмет свог хтења и свести. него је људско природно биће. осетити. позната и која је стога акт настајања. „Култура”. 1951. вели Маркс: „Човек присваја на много начина своју многолику суштину. јесу у свом објективном односу. хтети.присвајања објекта. и он својим радом ствара услове живљења. то јест као потпун човек.укратко сви органи његове индивидуалности. дакле. Сваки од његових људских односа са светом .вид.”214 Маркс је генеричку суштину видео у чињеници да људска универзална производња пружа човеку да његов рад учини теоријски и практично својим предметом. Зато она има исто толико много своје стране колико су многа суштинска својства човека и облици његове активности. делати.

а супротставити се њима значи супротставити се натприродним силама. За разлику од претходних схватања. Она прошводи за себе.дати одговор. „Напријед”.”216 Човек ствара свесно и плански производе рада. Постоји и марксистичко становиште и схватање о односу природе и друштва. стога човек обликује и према закону лепоте. оно увиђа дијалектичку везу и јединство природе и друштва. и оно је у блиској вези с марксистичким учењем о настанку човека и друштва. животиња такође производи. По њима. док човек производи универзално. Животиња обликује само по мери и потреби врсте којој припада. ово становиште није једнострано. 1961. самим тим не постоје разлози да се људско друштво бори против природе. Рани радови. мрав. она себи гради гнездо. њен производ припада непосредно само њеном фшичком телу. Маркс је у Раним радовима указао на разлику човека и животиње: „Практично произвођење предметног света. док се човек слободно супротставља свом производу. Огист Конт и Маршал Станепи сматрају да нема суштинских разлика између ових двају феномена (људског друштва и природе). Друго схватање. искључиво. Њихова виђења су да нема суштинске разлике друштвене и природне законитости. Оно представља посебан квалитет. прерада анорганске природе. она прошводи под влашћу универзалне потребе. Али. док човек зна свагда да да предмету инхерентну меру. говори о квалипгативним и суштинским разликама законитости у пpupoдu и друштву. јер је оно резултат природних законитости који су предодређени неким ванприродним силама. уточиште као пчела. Једни дају знак једнакости између природе и друштва. ХЕНРИХ РИКЕРТ u ГАБРИЈЕЛ ТАРД. природа има засебан развој. други их потпуно одвајају и праве дистинкцију између њих и кажу да су то потпуно одвојене целине. Загреб. док човек репродукује целу природу. јесте потврда човека као свесног генеричког бића које се према раду односи као према свом сопственом бићу. а друштво сопствене законитости. где се јединство остварује у процесу материјалне производње. ничим повезани квалитети. Истина. како каже Енгелс: „Они сами себе почињу разликовати од животиња онда кад 216 Маркс-Енгелс. дабар. и тако даље. које су изнели ГУСТАВ ЛЕ БОН. она производи једнострано. Међутим. стр. слободан од физичке потребе и истински производи тек ослобођен ње. док човек производи сам. 216 175 .

Изабрана дела. и њиховом узајамном деловању испољава се општи закон.”218 За укупно разумевање људског друштва. У природи . поред везе између природе и друштва. 342. „Култура”. том П. без циља који се хоће постићи.. напротив. који дејствују промишљено или страсно и теже ка одређеним циљевима.”217 Животиње не могу да стварају оруђа.. потребни је имати у виду и специфичности друштва. овде се ништа не дешава без свесне намере. јер биолошки процеси код људи добијају у друштву друге облике . стр. сви су актери свешћу обдарени људи.почну производити средства за живот . К. Маркс-Енгелс. У историји друштва.ако не узмемо у обзир обратно деловање човека на природу . оне немају способност да производе средства за живот.ти процеси су тиме постали социјализовани. 217 218 176 Исто. .корак који је условљен њиховом телесном организацијом. стр. 378-379. Енгелс каже: „Историја развитка друштва се у једној тачки битно разликује од историје развитка природе. 1950. Јер. људи поседују особине произашле захваљујући друштвеном животу.само несвесне слепе силе делују једна на другу.

ГЛАВА ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ – ПОЈАМ И КЛАСИФИКАЦИЈА .VII.

има дивергентних схватања. ПОЈАМ И ЕЛЕМЕНТИ ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ Својствено је човеку да се удружује с осталим људима у скупине. породица и радне групе постајале су у свим досадашњим формацијама. итд. исто тако. „термин друштвена група изражава један од најширих и најмање одређених појмова у друштвеним наукама. она је ужа од ње. студентска група). 1996. Ма колико се мењала њихова социјална структура у зависности од њихове економске и карактера правно-политичке надградње. и из објективне чињенице што постоје врло различити социјални узроци и разлози због којих се људи групишу.) . „Савремена администрација”. Велики број теорија о друштву различито тумачи термин друштвена група. ксо што је случај с породицом или радним групама. 202. Међутим. односе и процесе због задовољавања људских потреба. стр. његови односи и процеси су предмет многих приступа изучавања. Београд. Некада су ти узроци веома значајни и делују релативно константно. опозициона. Известан број аутора је сагласан у томе да је друштвена група. У структури друштва можемо разликовати друштвене групе. друштвена скупина и друштвена заједница изједначујући термин. Под 219 У политичкој енциклопедији.” (Мапа политичка енциклопедија. док друштвена заједница представља одређену групу људи. Под групом сматрамо скуп људи повезаних због обављања послова и задатака у друштвеним заједницама (страначка.ДРУШТВЕНЕ ГРУПЕ – ПОЈАМ И КЛАСИФИКАЦИЈА 1. друштвене норме и облике друштвене свести. мишљења и ставова. Други теоретичари исказују своја мишљења и ставове да постоје битне разлике између овихтермина. још су многа питања остала неосветљена.219 Може се уочити да термин „друштвена група” може бити друштвена заједница. Питање удруживања човека. То произилази не само из различитих теоријских приступа којима се објашњавају најбитније социјалне карактеристике груписања људи у друштву него.

због остваривања истог или сличног циља. публика). Постоје групе пријатељства. Оно је. „заједница” обухвата одређен број индивидуа које повезују заједнички интереси. међутим. су неразвијене групе. опозицију. Јер. месту и времену. брак. Тако су друштвене групе (као што су породица. класе. гомила. можемо констатовати да постоји разлика између термина друштвена група . с друге стране. Друштвене групе могу бити економске (везане за предузећа) и друге. економске и друштвене узроке. сталежи. нужно везан с другим људима. и слично. па до великих група. и зато се у социологији често подударају и изједначују. универзитет) и друге. Он је путем поделе рада и бројних облика човекових активности.. Код неорганизоване групе. итд. То обављање послова се врши на одређеном простору. Скупине означавају скуп људи удружених за постизање заједничког циља који је постигнут интересном сфером. Подела група се може извршити на основу карактера и степена организованости (организоване и неорганизоване). познаника. Ако пођемо од претпоставке да нема битне разлике између друштвене групе и скупина. истом професијом. Има друштвених група које настају с променама дејства узрока који су утицали на то да се формира друштвена група (група за притисак. у историјском развоју претрпело.„скупом” сматрамо скуп људи повезаних због задовољења или обављања одређених послова и задатака. може постојати ограда. народи. и слично. и друштвене заједнице. и то на адекватан начин (уз краћи временски период и мањи утрошак радне снаге). радом и слично. Од давнина је почело груписање људи. верске (везане за верске групе). Постоји сличност између друштвене групе и скупине. Групе могу да броје неколико чланова (мале групе . правне ( за државу. радне јединице. и правним животом. Човек није сам у друштву. групе присталица појединих личности. Оно има свој историјски ход. тријаде три . класе. метаморфозу у складу с друштвеним потребама. као и велике групе маса. Могу бити формалне и неформалне. с једне. политичким.дијаде броје два члана. жеље. идеје. затим социјалним. задатка. и слично). синдикат ) и друго. јер су групе увек организоване. културне (везане за школу. странку. нације. професије итд.скупина. радне групе) опстале иако је вршена промена неких елемената у друштву. У зависности од 179 . Ово су организоване групе. суседа.оне се називају кликама.

допринос у расветљавању појма друштвене групе.220 Није ни мало лако дефинисати друштвену групу. постојаним. Жорж Гурвич пише: „Група је реална колективна. Поставља се питање: шта је то што одржава друштвене групе. Београд. и разликују се једна од других што као базу узимају интересе у објашњавању друштвених група. шта их чини кохерентним. трајања. који су дали.). због тога што су њихове потребе многоструке. акција и поступака. Анте Фијаменга. „Култура”. пре свега због своје сложености. Duprel. организационе структуре група. како наводи Михајло Поповић. О важним конститутивним елементима друштвене групе нема спорова. Парис. дело. Изнећемо ставове Жоржа Гурвича.карактера организованости. односно на науку о друштву. која чини друштвени оквир подложан структурисању и тежи ка релативној кохезији облика друштвености. Sociologija generale. јер. Могућна је и класификација групе на сталне и повремене. Стјепана Пулишелића академика Радомира Лукића и Бошка Прокића. 1948. 1967. односно демократску (збор радника итд. шта је то што их интегрише. стр. 302 – цитирано према: М. Има и оних који претендују на то да друштвену групу своде на социологију. узета за себе. стр.”221 Дати одговор на питање због чега људи формирају друштвене групе јесте претежак задатак. Готово је немогуће дати општу дефиницију која ће задовољити све врсте друштвених група (зависно од времена. Михајло Поповић.”222 Може се поставити питање: шта утиче на кохезију групе? Олег Мандић истиче да „свака друштвена група. можемо разликовати аутократски организовану групу (чета војника). као и многих тешкоћа на које наилазе теоретичари. О томе шта је друштвена група. скуп је 220 221 Е. она је целина ставова.Поповић. 150. Paris. која има да обави заједничку акцију (une oeuvre communa). без сумње. „друштвена група је мањи или већи бриј индивидуа које су међусобно повезане трајним или привременим односима. непосредно подложна посматрању и заснована на трајним и активним колективним ставовима. . и томе слично. 222 Georg Gurvich. 1957. Проблеми друштвене структуре. као и веома занимљива схватања Олега Мандића. али и парцијална целина (unite). 151. групне кохезије и динамике).? На ово питање покушавали су многи теоретичари да дају одговоре. La vocation sctuelle de la sociologie. цит. 180 . п.

помоћу којих врше одређене облике друштвене активности. 144. стр. припада свакој од тих скупина ако га свака од њих обухвата у целину. „његове делатности. заједничке идеје. Загреб. „Народне новине”. 97. „Привредни преглед”. Очигледно је немогуће да он заиста као такав. скуп људи који су повезани обављањем одређених друштвених дјелатности и процеса помоћу одређених средстава ради задовољења својих потреба. његове радње. 227 Бошко Прокић. разуме се. 225 Стјепан Пулишелић. 1975. Основи социологије. потпун човек. 226 Радомир Лукић. стр. и слично. 1975. 1982. Довољно је указати да је сваки човек по правилу припадник више скупина. стр. а не као целини.1975. Onha социологија.већег или мањег броја људи који су повезани односима између себе те са стварима. Сам термин „заједница” означава одређени скуп јединки које повезују заједнички живот. 1970.Затреб. Основи опће социологије. заједничка осећања.”227 223 Олег Мандић.”223 Анте Фијаменго сматра да „битна ознака за друштвену групу јесу одређене дјелатности и процеси који се обављају у њој и који стварају одређене резултате потребне за одржавање те и осталих друштвених група. Отуд треба закључити да човек свакој појединој скупини припада само једним својим делом. 199-200. као цео. „Научна књига”. Социологија. телесно или психички). стр. његов телесни део.”224 Стјепан Пулишелић наводи да „под друштвеном групом подразумијевамо скупине људи који су међусобно повезани друштвеном активношћу усмјереном на задовољење њихових потреба. Београд. 227. 224 181 . исте или сличне интересе. него може бити само његово понашање (у најширем смислу. стр.”226 Слично друштвену групу одређује и Бошко Прокић: што се тиче значење термина „заједница”. Основе социологије. 212. чини се да је најближе оно становиште које прави разлику између термина друштвена група-скупина и друштвена заједница. Загреб.”225 Академик Радомир Лукић одређује друштвену скупину као „скуп људи повезангсс процесом. Анте Фијаменго. Тај део човека који припада једној скупини није. „Народне новине”. ако у дотичном друштву постоји више група.

по коме су забрањени полни односи родитеља и деце. 2. поготово у лову. У примитивно-историјске облике друштва спадају: ХОРДА. на пример.50 до 80.1. Према истраживањима која је спровео МОРГАН. Хорда У почетку је хорда чинила самосталну групу у чијем су се оквиру одвијале све функције (од размножавања па до прибављања свих потреба за живот). Хорда је била јединствена. она је представљала потпуно самосталну групу. и домаћинство је било заједничко.2. Тако је природна подела рада утицала на забрану полних односа између генерација. ЕТНИЧКЕ ГРУПЕ (ЗАЈЕДНИЦЕ) 2. Још је био дозвољен инцест. првобитни облик људске заједнице. РОД.1. ПЛЕМЕ. чак и 100). владао је промискуитет. бројни односи (унутар хорде) редуцирани само на генерацију. Уведена су нова понашања и правила. Оне 182 . још увек. Природна подела рада је по старости издиференцирана на три групе: малолетну. али још је дозвољен између браће и сестара. почетак коришћења оруђа и скупљање хране.мушкарац наставио је полни живот са члановима у истој генерацији. Данас у свету не постоје хорде. Вођа хорде . То је. а брак је био ендогаман. На самом почетку. Није постојала. НАЦИЈА. и брак уступа место браку крвног сродства. у ствари. на нижем ступњу дивљаштва хорда се није разликовала од животињске врсте. Намирнице су се делиле унутар хорде. Она је најнижи. Тако су. одраслу и старачку (старци). Брачни односи су се одвијали као и раније. а у развијеније историјске облике друштва НАРОД. и Б) развијене историјске облике друштва. хоризонтална забрана што се тиче полних односа. али и с мајком и кћерима. Глобалне друштвене групе Глобалне друштвене групе се могу поделити у две врсте: А) примитивно-историјске облике друштва.1. чији се број кретао од 10 до 20 чланова (иако има података да их је било и у већем броју . ФРАТРИЈА.

и то је. Поред тога. гробља. и порекло деце се рачуна по оцу. у другој половини средњега ступња дивљаштва. чији су елементи и данас важећи. 183 . избор старешине. То је. а не по мајци (као у матријархату). Земљорадња и сточарство су битне одлике рода. а то значи да су имали посебне религије. јер сваки род ради и економише за себе. забране женидбе. 55. клан) који се повезује с осталим родовима у друштвеном и економском смислу речи. тако и производње. Развитак цивилизације. колективни карактер како потрошње.означавају почетак и настанак друштва и његовог живота. чиме су се створили услови да се укључе у брачну заједницу чланови другог рода. Она су. отприлике 20000 ПНЕ). 228 Др Алберт Вајс. постоји култ заједница: заједнички религиозни култ. Род Род се формирао на вишем стадијуму варварства. “Братство нису економске јединице. посебно квалитета у природи. захваљујући развоју и унапређивању оруђа за рад и развоју производних снага. Београд. заједница потомака заједничке прамајке и праоца. у случају заједничке опасности. а потом и потомци и исте брачне заједнице (браћа и сестре).1877) да су његове битне карактеристике: има заједничко унутар рода. стр. Значи. велике организације које. свакако. а мушкарци су носиоци привредне активности. познат као фратрија или братство. Морган наводи да у прелазном облику рода (ген) Ирокеза наводи (у делу Ancient society . а људска свест се заснивала на религији и магији. развоја производних снага у оквиру хорде. а доцније брак крвног сродства. матријархат препушта место патријархату. Висока школа политичких наука. где је дошло до трансформације хорде у род (генс. у ствари. итд. 2. пре свега. право гласа неких мушких чланова.2. Вајс тврди да између таквих родова настаје посебан тип више организације друштва. Братство сачињавају дватри рода. У хорди је владао промискуитет. Сеоски живот рода је посве другачији него у хорди. на прелазу од раног у касни палеолит (прецизније. избор већа које управља. У роду се из полних односа искључују родитељи и деца. иступају под једном командом. Тако А. Сваки понаособ род је имао своје гробље.”228 Родови су обављали верске свечаности. што је заслуга.1.

па и на родове који су имали своје засебне колибе или бачије. Оно што карактерише хорде. тога и планина”. Оно има свој језик. производно-потрошачка скупина. развој производних снага је омогућио јачање приватне својине и друге диференцијације.”'229 Међутим. морално је било да се она прода. што доводи до савеза племена. Марковић. Отуда изрека: „Чије овце. „Удржење Наука и друштво” АП Косова и Метохије. Како наводи М. Племе обавља економску координациону улогу. Социологија. евентуално. Колективна земља и није могла бити предмет продаје. Катуне су ипак највише користили они домаћини који су имали највише стоке. на пример ако стока пређе на територију другог племена. Род је. основна јединица где се обавља узгој нараштаја. државе и насханак народа) 2. стр. Тако.2. Племе Карактеристика варварства јесте племе. Племе је политичка организација.4. делити на братства. Племена су међусобно ратовала најчешће због територија. 1994. узме за клање и слично.1. јер су се племенске заједнице задржале све до Другог светског рата. Више родова сачињавају племе. племенска свест. религију. 200. Племе се одликује и посебним моралом. шуме и воде. Још увек је у употреби термин комуна. са значењем колективне земљишне својине које чине пашњаци. култура. и оно представља крвно-сродничку и територијалну заједницу. род и племе као неразвијену глобалну заједницу. пре свега. територијална. Народ Прелазни облици или међуоблици од племена до народа јесу племенски савези. То је облик друштвене организације ондашњег времена. народ представља глобалну 229 Милован Марковић.3. Она се могла. „обичаји и остаци племенске свести могу се наћи ту и тамо још у Црној Гори.1. 184 . а повећање економске разлике доводи до класне диференцијације у друштву (класе. где се развијају материјална производња. обичаје.

Лукић. 2. Овај пут се разликује од источног по томе што ови народи нису преживели класичан пут робовласничког друштва. наведено дело. већ је извршена подела на многобројне полисе и они су били посебне друштвене заједнице.1.1. стр. 201. Пошто у њу не улазе робови као главни призвођачи. на класу робовласника и робова. у које нису улазили робови. како наводи М. Како је запазио Милован Марковић.4. Јер.то ће рећи да се грчки народ није могао ујединити у јединствену заједницу.230 2. Марковић. Настали су народи (Египћани. имају исто порекло. глобалну друштвену групу која настаје и јавља се са распадањем родовске заједнице и класним друштвом. и то у оквиру друштвене заједнице. нестаје и ишчезава. Народ постаје спајањем више племена и савеза на једној територији. Тако се десило да у робовласничком друштву није настала потпуна заједница народа. него само патријахални 230 Милован Марковић. У социолошкој литератури се наводи да су народи територијалне заједнице. грчки мали народи. А није било баш подесно да се сви савези уједине у један народ .2.заједницу. народ остаје непотпун или. Феничани). Источни пут настанка народа Историјски пут и процес формирања народа настао је на прелазу првобитне „заједнице у робовласничком друштвеном систему. Грци. Видљиво је да класа робова није ушла у настанак народа. романских и германских народа је карактеристичан за западни пут настанка народа.4. „Шупљи народ”. Персијанци.1. и који су још увеку крвносродничкој заједници. постојали су многи народићи а они су се доцније асимилирали у грчки народ. У почетку је било крвно-сродничких односа. Западни пут настанка народа Настанак словенских. али се временом она губи. „по правилу народ чини малобројна робовласничка класа и евентуално још слободни сељаци. Римљани. 185 . Робовласничко друштво је било подељено на две класе. како каже проф. занатлије и слично.

феудалним поседима и кнежевинама. 94. а не прави се дистинкција између ова два појма и на међунационалном плану.”231 231 186 Миодраг Ђорђевић.4. временом. Понавља се историја. народ чини прелаз из родовскоплеменских у националне заједнице. стр. Ђорђевић. посебна друштвена група која представља прелаз од родовско-племенске заједнице у националну. него територијално. и углавном потиче из виших друштвених слојева. него територијалне групе. Зато и кажемо да је народ нација у могућности. што је и условило развитак каснији од источних народа. . Није било крвосродничке заједнице. у суштини. народ носи дуго остатке племенског народног живота . тако да народ временом постаје све чвршћи облик друштвеног живота. у оквиру народа постаје заједнички. Народ је. Они су постали потпуни народи. Као што смо навели.3. Народну заједницу карактерише заједнички језик. Одлике народа Народ се. Социологија. Тако се поклапају термини „уједињени народи” и „уједињене нације”. Дакле. не види се јасно линија између народа и нације. корпорације. То је прелаз првобитне заједнице и феудализма. цехове. и прескочили су класични облик робовласничког друштва. Тек с појавом нације долази до чврсте повезаности. како наводи М. Према неким ауторима. Карактеристику народа чине и припадници . развој „производних снага непрекидно ствара услове за већу економску и сваку другу повезаност између разбијених делова народа.од економског до духовног али. У ствари. На све ове разједињености деловала је и разједињена привреда на поседе. итд. која постаје стварност када се за то стекну одређени услови. Овде су народе сачињавале обе класе: феудалци и кметови. „Научна књига”. односно наречје једног језика. На делу је чврста повезаност појединаца (између њих) због недостатка јаке економске повезаности. А језик. Београд.1. 1992. народ је нација могућности.народ који није повезан крвним сродством.облик. Различитост народа на источном путу прати и разједињеност на западном путу. налази у средишту између племена и нације. као заједница. и то по многим провинцијама. 2.

углавном. Марковић. имао многа значења. Настанак. и за њу се тврди да је у изумирању. Иако је економски-производни чинилац био најважнији. војном силом. међу којима племе. развој и формирање нације за собом носе специфични развојни пут. итд. Рекло би се да нације не настају у истим условима и у исто време. организацијом). данас на почетку новог миленијума. утицали су и остали елементи. негде доживљавају афирмацију.5. а негде су оне на зачетку . велики број нација настао је с појавом социјализма у некадашњем Совјетском Савезу и Југославији.”232 Процес настајања нације досеже из времена феудалног начина натуралне. односно од његове основе natio. што означава заједничку припадност према месту рођења. Како је народ нација у могућности. везан за капитализам. „из једног народа настаје једна нација (Француска. после Другог светског рата дошло је до формирања муслиманске и македонске нације. немачка и италијанска нација. има доста шаренила што се тиче статуса нације. На пример. Данас. класа. Енглеска). Нација Нација као термин потиче од латинске речи nasci (родити се). Наш пут је европски. док је америчка нација везана за асимилацију народа и нације. Основни захтев свих нацијаје да се формира самостална национална држава. наведени рад.1. и до данашњег дана није завршен.2.у формирању. Негде у свету су оне далека прошлост (превазиђене). из једног народа настају две или више нација. итд. Може се видети да многи осободилачки национални покрети у Африци не разликују расу. стр. 187 . И муслиманска нација. Он се одвија различитим интензитетом. одлучујући за стварање нације. иако је племенски начин давно иза њих. Примера ради. Темпо развоја нације је зависио од производних снага. има случајева да из више народа настаје једна нација. води порекло из српског народа. 203. Нација у Африци настаје у другачијим политичким. Посебно је имала улогу држава (физичком. нацију. има примера да постоји више могућности да се конституише нација. Како каже М. односно робне производње. Тако је из српског народа настала српска и црногорска нација. што условаљавају конкретни услови. племе. Natio се још у Старом Риму означавао. народ. Марковић. без обзира на деловање економске и друштвене законитости. тржишта као специјализоване 232 М. Или. економским условима. Али.

2) субјективнопсихолошка.како материјалну. робна производња. То је дуг процес (политички. ЕКОНОМСКЕ ВЕЗЕ су. умногоме су помогле да територијалне везе ојачају. убрзанија подела рада. односно свест о националној посебности. У социолошкој литератури се наводи као пример да су Американци и Енглези били једна нација до тренутка док су живели на истој територији. итд. идеологија. 3) вулгарно-материјалистичка теорија каже да нација обухвата потомке истих предака. А имамо пример да. 4) емпиристичко-позитивистичка у објашњењу нације има у виду порекло. битна одредишна тачка за формирање нације. Швајцарска). тако и духовну. економски. За разумевање нације је битно познавати марксистичка одређења: ЈЕЗИК. али истовремено и нације могу говорити истим језиком (Американци и Енглези. почело је стварање нове нације. и друго. законе. Тај процес се и даље наставља. када је нација мала и слаба и да представља једно друштво (постоји могућност да се уједини с осталим нацијама). Нарасли развој производних снага. Црногорци. поготово у неразвијеним земљама. Показало се да само дужи временски период живљења на истој територији омогућује формирање посебности и особености. језик. географски чиниоци. Деловали су и спољни фактори: традиција. историјску судбину. али и средства комуникације су имала видну улогу. Нације се деле на два или више друштава (енглеско и северноамеричко). Срби. културни). на пример југословенске нације.поделе рада. Што се тиче нације. стварање одређеног 188 . ПСИХОЛОШКА КОНСТИТУЦИЈА. ТЕРИТОРИЈА игра пресудни улогу. пренаглашава прошлост. што све непобитно утиче на стварање нације у обезбеђивању (али само релативне) економске самосталности. Ту пресудну улогу има држава. обичаје. и она нацију схвата као културну заједницу преко које се манифестује народни дух. без обзира на исто порекло и језик. без кога нема повезивања људи у једној нацији. навике. Хрвати и остали). поред територије и језика. религију. Када су се на територији Америке доселили Енглези. постоји велики број теорија: 1) објективно-идеалистичка. особености које се изражавају кроз културу . иако није обавезно да свака нација има свој језик ( примера ради.

етничких заједница. Београд. Социологија. „Потреба за све раширенијим тржиштима где ће продати своје производе гони буржоазију преко целе земљине кугле. Зато се у колонијалним земљама као носилац наионалног буђења појављују широки народни слојеви јер буржоазије у тим земљама и нема. Треба рећи да се капитализам није јавио у исто време у свим земљама. чиме се показује да је национално и класно повезано. свугде да успостави везе. Енглеској XVII. Ђорђевић.Фридрих Енгелс. Позната је Марксова мисао да народ не може бити социјално ослобођен уколико је подјармљен од других народа уз сва његова истицања у 233 234 Карл Маркс. Тако буржоазија постаје основна покретачка снага националног освешћења и буђења народа. Такође. Изабрана дела. „капитализам у лицу империјализма не подстиче национално буђење. Миодраг Ђорђевић. док је у југословенским земљама оно вршено у XIX веку. Он се наставља. 96. Национално буђење је вршено различито. Настанак нације С изучавањем натуралне привреде и појавом робноновчаних односа.”234 У теоријским радовима Маркса и Енгелса. Како уочава М. 1992. стр. почиње формирање нација. 189 .”233 Све ово води владајућу нацију (буржоазију) у национално угњетавање. Оне се формирају захваљујући растућим производним снагама и новим производним односима који су захтевали чвршће везе народа. чиме су створене претпоставке за стварање националних држава. стр.5. Француској XVIII. „Научна књига”. тежећи да конзервира постојеће односе у земљама које је претворио у своје колоније. I. свугде да се усели. неравномерно и неуједначено.1. већ га и кочи. „Култура”. 18. треба рећи да се процес националног буђења не завршава са стварањем капиталистичких националних држава. а то ће рећи националне особености које се изражавају кроз материјалну и духовну културу. Свугде она мора да се угњезди.менталитета и психичких карактеристика. Тако је национално буђење обављено у Холандији у XVI веку. национално питање има значајно место иако има и аутора који сматрају да у њиховим радовима није било довољно обрађено ово питање. Београд.1949. прерастањем феудалног начина производње и прерастање у капиталистички систем.1. 2.

Његов однос према овим питањима се најбоље може видети у расправи „О праву нације на самоопредељење” у полемици с Розом Луксембург: „Такво стање ствари” . Шовинизам Одликује се националном искључивошћу.. Ђорђевић. бавио питањима нације. вели Маркс. двострук задатак: борба против сваког национализма. Али. тј. то је и он још националан. равномерности нације.1949. да се сам конституише као нација. надмоћношћу своје нације над другим. 96-97. „не могу бити слободни док радник буде роб”.” о идејној основи национализма. права нације на самоопредељење. Зато. То је зато јер је Лењин живео. Посебно је национализам доминирао у империјалистичкој фази капитализма. државне изградње. “борба пролетаријата против буржоазије у почетку је национална по форми. пише М. У новије време се сусрећемо с још екстремнијим национализмом. Посебно има у виду расистичке теорије о „вишим” и „нижим” расама. ни Ирац”. на отцепљење. 1933. стварао и радио у условима када је било много неслободних нација.име слободе. Енгелс је писао о „негативном патриотизму. стр. Социологцја..поставља пред пролетаријат Русије двојак или. да се подигне до националне класе. За њих је класно и национално питање у међусобној корелацији: „Ни Мађар. њене самосталности и повезаности у свету. Изабрана дела.стр.. ни Италијан. „Култура”. I. иако није и по садржини. Цитирано према: М. . наведени рад. посебно од доласка на власт нациста у Немачкој. ни Пољак. Национализам се поново јавља у Другом светском рату. а то је 235 236 190 Карл Маркс . Београд.18. Шовинисти увек траже „историјско оправдање” за мржњу према другим нацијама.Фридрих Енгелс. а посебно национализмом и међунационалним сукобима. Ђорђевић. како пролетаријат мора понајпре да освоји политичку власт. изолованости и нетрпељивости према осталим нацијама.”236 Национализам Решавање овог питања је оптерећено великим проблемима.”235 Лењин се. (и) признање не само потпуне равноправности свих нација уопште него и равноправност у погледу тј. тачније. такође. Он сведочи о националној мржњи.каже Лењин . У његовим радовима ово питање заузима значајно место.. мада никако у смислу буржоазије. пре свега у току Првог светског рата.

Тој е пример с албанским сепаратизмом и сепаратистима у односу на Косово и Метохију. сепаратизам. ксенофобија. 191 . Данас. нихилизам се јавља као расизам. њихову културу. зависи од многобројних околности. да се чак неким нацијама не признаје ни право на постојање. уз свесрдну помоћ фашизма кроз НДХ.). а то је еклатантан пример. традицију. Сепаратизам и сецесионизам Хрватске је узрок Хрватско-Српског рата са јако тешким последицама за оба народа. унитаризам. уколико би се иредентизам појавио. Што се тиче унутрашњег плана. Словенија. када су границе држава признате после Другог светског рата. што се и реализовало. и слично. Сепаратизам То је облик национализма чија је тежња ка националноетничким поделама. Ради će о национализму и заљубљености у своју нацију. то јест давању „предности” својој нацији над свим осталим. Етноцентризам У суштини. Познат је у историји франковачки покрет у предратној Југославији. имао би негативне ефекте и значење. Пример новије историје је још свежији (Хрватска. али и ка отцепљењу од државе. фетишизује свој етнос и ниподаштава остале народе и нације. итд. сепаратизам. екстремни етноцентризам. вредности итд. Његова претпоставка је да нације чији су делови на територији друге државе имају право да припоје те своје делове свога народа као и територију на којој су они насељени и живе. Иредентизам Јавља се као посебна варијанта сепаратизма.национачни ншшизам. припаднике осталих народа и националних мањина. расизам. а посебно за српски народ који је био суочен по други пут са усташким геноцидом. који је тражио издвајање из државе. Како ће се национализам појавити (као иредентизам. Македонија).

и то као специфичан израз у односу на друге нације.сматра се да национализам као социјална појава има корене и рађа се с нацијом. Ксенофобија То је облик националне мржње која се јавља у страху од „странаца”.Хиперболише се „своја” нација. Он полази од тобожњег тоталног јединства неких нација. али истакнимо да они леже. иако је велики број ових досељеника дао значајан допринос техничком и друштвеном прогресу западноевропских земаља. Ту долази до наметања неких националних интереса путем унитаристичке државнополитичке организације друштва. Социолошка хрестоматија. пре свега. у неадекватном степену економског развоја. а посебно при решавању класно-националних питања. Београд. узроци национализма су многобројни. у које се доселио велики број радника земаља ове планете. Неки аутори наводе да је унитаризам супротан национализму. уз ширење страха због наводне угрожености националне чистоте и превасходно језика. То . То се посебно види на примеру развијених земаља Западне Европе. као и ранијих братоубилачких ратова. политичких и верских наслеђа и сукоба). стр. Појам. 237 Шире о томе: Ђура Стевановић. У политичкој социологији .јединство” интереса одређених нација се манифестује преко централизованог државно-бирократског апарата и власти. Унитаризам Занемарује националне особености и посебна национална права. Она пружа отпор асимилацији и интеграцији у њиховој земљи. културе. и она је повезана с етноцентризмом. али и историји . Међутим.науци. економски. настанак и различита значења национализма. У нашој средини је присутна ксенофобија. На овај начин се ствара страх од странаца и развија се ксенофобија. припадника осталих националности који су дошли и населили се у дотичну земљу. „Култура”. а посебно појединих делова државе (али и у подржављењу монопола који су под окриљем државе и њене бирократске структуре. економије.237 Као што смо нагласили. Живко Сурчулија. 314-322. 192 . 1995.

али и развој породице и живот у њој . (Овоме последњем ставу су се супротставили теоретичари).да је све познато. била је веома дуго ван интересовања научника. утопистичка. 3. а најзначајније су: идеалистичка. сматрало се да ту нема шта ни да се истражује .то је навело неколико истраживача. нација. у породичним односима . социолошки окренутих. функцији и перспективи породице. 3. да се баве питањима породице. Дошло је до низа теорија. Због тога што је она веома близу. 193 . у историјском развоју наводи следеће облике породице: 1. На основу резултата које је спровео МОРГАН. Увод Од најбитнијих друштвених институција. ПОРОДИЦА КРВНОГ СРОДСТВА. данас напуштена. еволуционистичка.2. И данас. постојала су схватања. да моногамна породица преласком на ћелију друштва . културни и сваки други развој омогућиће већу интеграцију националних заједница. с крупним класним друштвеним процесима отворен је нови пут развоја и еволуције породице. Поједини облици породичног живота карактерисали су још период дивљаштва. ПОРОДИЦА З. Историјски развој породице Развој производних снага и производних односа је условио и утицао на развој друштва и њену структуру. ПРОМИСКУИТЕТ. традиционална. народ. 2. мењајући облике и односе.још увек има доста неусклађености. Долази до преламања у њој. иако је социологија породице . и анархистичка. Било је заблуда о пореклу породице.од примитивне до савремене породице. племе. Тек у XIX веку. што ће све утицати на стварање нација ка вишим облицима друштва и живота уопште. противречности и разних прилаза и схватања о појму.из које настају род. настанку. Други теоретичари су казивали да се она веома споро развија.политички.1. Она је у току историјског развоја прошла кроз неколико фаза.

први историјски облик породице и брака као социјалне категорије. То је породица парова. Овде су видна ограничења. а ту влада доминација мушкараца. Настанак моногамијске породице поклапа се са процесом распадања старог гентилног уређивања првобитне заједнице и настанком првог класног друштва у историји. Ту су нерегуласани полни односи у друштву. Полни односи су карактеристични само за групу унутар ње. 4. ПОРОДИЦА ПУНАЛУА искључује односе између браће и сестара. ПОРОДИЦА ПАРОВА (СИНДИЈАЗМИЧКИ ПОРОДИЦЕ ). ОБЛИК ПРОМИСКУИТЕТ спада у прелазни облик (животињских полних односа и датих процеса код врсте људи тек у настајању). представља развој који се огледа у ендогамији. МОНОГАМНА ПОРОДИЦА. и карактеристична је за фазу варварства (првобитна заједница).3. Митровић о томе пише: „Настанак моногамије. Али се код ње не зна отац детета . остави наслеђе потомству са неоспорним очинством. за разлику од породице крвног сродства која се заснива на групној ЕНДОГАМИЈИ. али још браћа и сестре из једне генерације могу ступати у полне односе. Напротив. Љ. и креће се ка матријархалној породици. не само биолошке (нама је познат као групни брак). како показује Енгелс својом анализом. То је период МАТРИЈАРХАТА.знала се мајка. и забрањује се брачна веза између крвних сродника исте генерације. Није било забране у погледу „брачних” веза код чланова хорде. ПОРОДИЦА КРВНОГ СРОДСТВА. Она се заснива на принципу ЕГЗОГАМИЈЕ. Родитељи и деца су искључени из полних општења. како сматра Морган. На тлу класне цивилизације. присутна је слобода полног општења. ПОРОДИЦА ПУНАЛУА. и потомство је одређивано преко ње. СИНДИЈАЗМИЧКА ПОРОДИЦА је прелазни облик. Полни односи у овој фази нису регулисани неким друштвеним нормама. али је мушкарац имао право да општи с више жена. 5. Матријархат се јавља на вишем ступњу варварства. повезан је са појавом приватне својине у друштву и тежњом да се она заштити. али не и ван групе. Дозвољено је полно општење између једне жене и једног мушкарца. моногамијска породица је 194 .

ЗАШТИТНА игра значајну улогу . С натуралном привредом. здравствене заштите деце. итд.239 238 Љубиша Митровић. функције . деце. Прво. Поред чувања. социјалну помоћ. норме. Друштвени односи су се у прошлости увек преносили и рефлектовали на породицу.РЕПРОДУКТИВНА и ЕДУКАТИВНА. породични однос почиње да се распада на газдинство и задруге. Социологија „Стручна књига”. она прераста у привредну јединицу (пример великих задруга у оквиру породице). Но и моногамијска породица на тлу класне цивилизације. 239 195 . Основне функције породице су различите. Београд. од робовласништва до данас. Друга је ЕМОТИВНА (љубав. доживела је дубоку социјалну трансформацију. чувања остарелих лица. подучавају послузанату.у зависности од степена развоја друштва.ОБРАЗОВНУ и КУЛТУРНУ ФУНКЦИЈУ.. поштовање) између супружника. социјално осигурање. испољавала се у различитим облицима. Деци се преносе искуство. Тада долази до радикализације и трансформације појединих функција породице и њених смањења. стр. где друштво има значајну улогу и место. Биолошка функција представља једну од основних функција сваке породице.својинским продукционим односима у друштву. издржавања. повезан са приватно .пружање разних видова заштитне помоћи и солидарности члановима породице. 161 Имамо у виду заштитну функцију породице /саме породице. На пример. Поред претходно наведених функција. њена функција је БИОЛОШКО ..”238 3. заштита мајки итд. 1988.доминантни облик породице. традиције. породица игра битну улогу што се тиче социјалног стања. С развојем робне производње. младих и старих. преносе се обичаји. али и друштва. Економска активност је пресељена у породицу (у привредној и ванпривредној делатности). те је могуће говорити о њеним различитим типовима и варијететима. култура. Породица има и ВАСПИТНО . на њене односе. Основне функције породице Већ смо истакли да породица представља историјску категорију и да је основна ћелија друштва. навике. изградња друштвених објеката за децу. У почетку је породица била произвођачка и потрошачка јединица. итд.3. Трећа функција јесте ЕКОНОМСКА. Она је битан фактор социјализације личности.

КЛАСЕ И КЛАСНИ ОДНОСИ 4. оне су детерминисане различитим односом према средствима за производњу и.како наводи В. РУСОА.  разлике у социјалном пореклу људи које се испољавају кроз начин понашања. Настанак теорија о настанку класа Распад првог гентилног друштва доноси неравноправне и неједнаке и супротстављене међусобне односе.4. физичког на развојни и неквалификовани и интелектуалног на рутински и креативни. друштвене неједнакости се огледају кроз однос богатих и сиромашних. ЛЕЊИНА. очију и др.2. кроз све оне особине које човек стиче живећи у одређеној 196 . косе. а нестаће с нестајањем приватне својине и осталих облика којима располаже монопол (средствима за производњу и вишком рада). као што ћемо касније видети. даље.  неједнакости које су последица поделе рада на физички и интелектуални и. Настанак класе и класних неједнакости били су предмет разматрања многих аутора.  социолошке.1. социолошких и несоциолошких теорија. Настанак класе Класе настају с приватном својином и својинским начином производње. Те неједнакости међу људима биле су. радне навике. 4. немарксистичких и марксистичких теорија о класама. Петковић следеће:  “биолошко-антрополошке разлике се огледају у боји коже.. другим речима. али оне нису битне и свако инсистирање на њима је реакционарно и својствено је фашистичким и расистичким погледима и идеологијама. јављају се као узрок свих других друштвених неједнакости. психичку конституцију. облика лица. почев од АРИСТОТЕЛА. Било је биолошких. по облику и узроцима испољавања . равноправних и обесправљених. привилегованих и запостављених.

средини а које се. Докле год укупни друштвени рад доноси такав приход који само унеколико премашује минимум потреба за оскудну егзистенцију свих. Долази до противречности својине.„240 Овде су на делу индивидуалне или појединачне разлике. 114.  разлике у вероисповести и религиозној припадности које се испољавају опет кроз моралне норме и систем моралних вредности. стр. докле год рад захтева 240 Влајко Петковић. Али.уколико људи живе у вишенационалним заједницама и срединама. Родовске старешине су биле те који су. у чему се огледају квалитативне разлике између човека и осталих живих бића.  националне разлике . а то ће рећи да се разлике међу заједницама где живе и раде виде првенствено у територијалним. обавезама и одговорностима у понашању. што доводи до поделе рада. Економски факултет. О томе Енгелс пише: „Цепање друштва на експлоататорску и експлоатисану. а она даље до вишка рада (што доводи до разлике код људи). Социологија. Док. оруђа за рад . 1991. на владајућу и подјармљену класу.дакле. постоје разлике у социолошком смислу. равноправности и солидарности . на почетку те поделе и вишка рада. опет. Он ствара оруђа рада . 197 . 4. била је нужна последица ранијег ниског развитка производње.  идеолошко-политичке неједнакости и разлике огледају се у политичкој припадности и политичком убеђењу појединаца. развојем и начином васпитања. у развоју друштвеног и биолошког очовечења ишло се ка експлоатацији човека према природи и раду. и она је битан разлог што људско друштво доводи до економски експлоатисане класе. дакле. националним разликама. али и разликама друштвено . а затим су присвајали и вишкове рада. присвајали најпре ратне пленове. кроз однос према правилима.3.и тако редом. Марксистичке теорије о настанку класе Првобитна заједница се огледала у једнакости. није било економских нити осталих разлика. Рад је својствен човеку.политичког система и разликама у структури друштва. Београд. стичу рађањем. с друге стране.средства потребна за живот.

да сила додуше може да измијени имовно стање. дакле. 1947. основну поделу на класе чини закон поделе рада. нису могли кроз хиљаде година ништа да учине старим заједницама. Али то не искључује да је та подела на класе вршена силом и отимачином. Уколико више производи заједнице добијају облик робе. Свуда гдје се ствара приватна својина.читаво време велике већине чланова друштва. Енгелс каже: „Уопће. ствара се класа која је ослобођена од непосредног продуктивног рада и која се бави заједничким пословима друштва: управљањем радом. Сила не игра код тога никакву улогу. у прастарој примитивној заједници свих културних народа. 1947. наукама. дакле. стр. „Култура”. приватна се својина нипошто не појављује у хисторији као резултат пљачке и силе. из економских узрока. и да владајућа класа. 242 Ф. Већ у тој заједници. „Култура”. Дакле. Енгелс. О томе Ф. пошто је једном зајашила. то се догађа усљед измењених односа производње и размјене.. 77. онда се развија у облик робе. уметношћу итд. води их све више и више у расуло. никад није пропуштала прилику да своју владавину учврсти на рачун радне класе и да управљање друшвом претвори у појачану експлоатацију маса. уколико размјена у самој заједници све више потискује првобитну спонтану подјелу рада. Енгелс. Поред те велике већине која искључиво кулучи. тј. Напротив. она већ постоји. Београд. Развитак социјализма од утопије до науке. Оријентални деспотизам и наизмјенична владавина освајачких номадских народа.”241 Као што је истакнуто. Развитак социјализма одутопије до науке. 198 . уколико се мање производи за властиту употребу произвођачеву. друштвеним пословима. утолико се брже заједница претвара у село ситних сељака. утолико је дубље поткопана стара заједничка имовина земљишта. стр. 77. да би разбојник могао да присвоји туђе добро. дотле се то друштво неминовно дели на класе.”242 241 Ф. Београд. а постепено разарање њихове кућне примитивне индустрије конкуренцијом производа крупне индустрије. а више у сврхе размјене.. лукавством и преваром. првобитна својина је условила настанак класа. Јасно је да установа приватне својине мора већ да постоји. правосуђем. али не може да створи приватну својину као такву. најприје у размјени с туђинцима. мада ограничена на извјесне предмете. у интересу повећања производње и унапређења. утолико већа бива неједнакост у имовном стању појединих чланова.

Да би се он завршио. по своме односу (већином утврђеном и формулисаном у законима) према средствгша за производњу. не само укинути њихову својину. одређеном систему друштвене производње. У тексту који је објављен 1919. 199 . четврто. потребан је огроман корак напред у развитку производних снага. него треба укинути још и сваку приватну својину над средствима за производњу. стр. Класе су такве групе људи од којих једна може да присвоји рад друге захваљујући разлици њиховог места у одређеном систему друштвене привреде. 1961. у коме Лењин каже: „Јасно је да за потпуно уништење класа треба не само збацити експлоататоре. класних односа и социјалним револуцијама. према томе. који је нарочито упоран и који се нарочито тешко савлађује) многобројних остатака ситне производње. дао је дефиницију појма класе: „Класе су велике групе људи које се разликују по своме месту у историјски одређеном систему друштвене производње.4. “243 Претходна и наведена дефиниција класе коју је дао Лењин садржи четири основна питања. даћемо већи извод из наведеног дела „ВЕЛИКА ИНИЦИЈАТИВА”. 243 В. тако и разлику између људи физичког и људи интелектуалног рада. „ВЕЛИКА ИНИЦИЈАТИВА”. то је сада неопходно дати одговор: шта су класе. треба савладати отпор (често пасиван. године. Прво. 87. то је однос према средствима за прошводњу. начин учествовања у расподели друштвеног производа богатства којгш располажу. И. Лењин се веома интензивно бавио питањима класа и класних односа. Лењиново учење о класи Како смо указали на узроке настанка класа. треба савладати огромну снагу и навике и инертност везане с тим остацима. „Култура”. дао је велики допринос теоријској мисли и посебно феноменима класа. на основу њих се одређује појам друштвене класе. Као теоретичар и практичар. по начину добијања и величини онога дела друштвеног богатства којим располажу. по својој улози у друштвеној организацији рада и. то је улога у друштвеној организацији рада. спахије и капиталисте. Да би се све обухватније разумела ова проблематика. Београд. треба уништити како разлику између града и села. треће.4. то је место у историјском. Лењин. друго. То је веома дуготрајан посао. Велика иницијатива.

проширило. Мартов и други јунаци Бернске. већ израста историјски и израста само из материјалних услова крупне капиталистичке производње. Они који задатке прелаза од капитализма ка социјализму покушавају решавати полазећи од општих фраза о слободи. Он је у стању да изврши гигантски задатак који лежи на њему. Само конкретно проучавање нарочитих односа између нарочите класе која је освојила политичку власт. треће. Империјалистички рат . дакле и у Русији. тј. људи који стално један део године живе као пролетери. жуте Интернационале) само показују тиме своју природу ситних буржуја. само пролетаријат. пролетаријата и целокупне непролетерске и полупролетерске масе радног становништва може бити правилно решење тог задатка. стално прибављају себи храну у одређеном делу. продубило та искушења. Ту способност има.необично је заоштрило. уопште једнакости радне демократије итд. него под реалним условима бесног и разноврсног отпора буржоазије. друго. тј. као што је Русија. шиканирање сваке врсте. најамним радом у капиталистичким предузећима. натерао свет да постане свестан тих искушења. једнакости. а нарочито масе трудбеника према пролетаријату. Отуда неизбежна симпатија огромне већине становништва. (као што раде Кауцки. премарксовског социјализма. зато што је он најјача најнапреднија класа цивилизованих друштава. а поготову радног становништва . демократији. пљачку коју он врши. филистара. Огромна већина становништва у свакој капиталистичкој земљи. при чему се ти односи не развијају под фантастично хармоничним „идеалним” приликама. обара 200 . убиства десетина милиона људи ради решења питања хоће ли енглески или немачки капитал добити првенство у пљачкању целог света . зато што он у најразвијенијим земљама чини већину становништва. зато што у заосталим капиталистичким земљама. ћифта који у идеолошком погледу ропски каскају за буржоазијом.Претпоставити да су сви „трудбеници” подједнако способни за тај рад. прво. Јер та способност није дата сама по себи. била би шупља фраза или илузија препотопског. с револуционарном немилосрдношћу збацује јарам капитала.хиљаду пута је искусила на себи и на својим најближим јарам капитала. на почетку пута од капитализма ка социјализму. јер он с херојском смелошћу. већина становништва иде у ред полупролетера.тј.

1946. „Култура”. Београд. виши начин друштвене производње. вишу друштвену повезаност. на пут стварања нове друштвене повезаности. организовати је. под „окриљем” буржоазије. ма колико да су неизбежна ситнобуржоаска колебања и повијања назад.”244 Истичемо да је Лењин до сада најцеловитије.експлоататоре. као и све ситнобуржоаске слојеве. своје властите. доследне авангарде. смеле. стр 16-19. друго. својом крвљу крчи пут стварању новог друштва. руководити њоме ради обарања буржоазије и потпуног угушивања сваког њеног отпора. компактне. гуши њихов отпор. ипак те масе никако не могу да не признају морални и политички ауторитет пролетаријата. друштвену дисциплину: дисциплину свесних и уједињених радника. Његова дефиниција класа одскаче од дефиниција грађанских социолога. занети је. који не само што обара експлоататоре и гуши њихов отпор. дао допринос о учењу о класама. одушевити својим безграничним хероизмом револуционарне борбе против капитала читаву радну и експлоатисану масу. већ захтева најдужи. 244 В. јер најдубљи извор снага за победу над буржоазијом и једина залога чврстине и трајности тих победа може у крајњој линији бити само нови. Овај други задатак тежи је од првог. на пут нове привредне изградње. да би створио и учврстио социјализам. најтежи хероизам и масовност свакодневног рада али тај задатак је битинији од првог. Да би победио. у коме неће бити места за експлоататоре. ни за какву другу власт над собом осим власти свог властитог уједињења. јер се он ни у ком случају не може решити хероизмом појединог тренутног заноса. који не знају ни за какав јарам. 201 . И. повести за собом читаву радну и експлоатисану масу. него и изграђује нову. Велика шицијатива. најупорнији. свесније. замена капиталистичке и ситнобуржоаске производње крупном социјалистичком производњом. нове радни дисциплине. и најупечатљивије. Ма колико да су колебања код непролетерских и полупролетерских Маса радног становништава велика. нове организације рада која сједињује последњу реч науке и капиталистичке технике масовним уједињењем свесних радника што ствара крупну социјалистичку производњу. Лењин. у правцу буржоаског „поретка”. пролетаријат мора решити двојаки или двојни задатак: први. револуционарне.

     или друга подела: највиша — upper — upper виша средња — upper middle средња — middle class радничка класа — \vorking class нижа класа — lovver class. и то посебне фазе у развитку материјалних производних снага и производних односа. Основне класе су оне које односима одређују карактер друштвено-економске формације. Према једној од њих. на пример. Они нису уочавали класнопартијне разлике у дефинисању појма класе.4. класе се разликују једино по занимањима. Све друштвено-економске формације одређене класне историје подељене су на две основне класе. ти покушају су били усмерени на објашњавање и описивање односа класа. На пример:  највиша — upper — upper  средња класа — middle class  радничка класа — working class. интереса и 202 . Али. а нису признавали ни економски чинилац. Ове поделе имају једини задатак: да умање значај класних разлика и прикрију битне елементе у дефинисању појама класе и њихових узрока. Тако. Маркс је у Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте писао: „Уколико милиони породица живе под једнаким условима егзистенције који њихов начин живота. Гурвич је порекло класе објашњавао расним разликама. Према ШМОЛЕРУ. Тако. друштво се дели на више класе по принципу „више” и „ниже” класе. њихове интересе и њихово образовање одвајају од начина живота. а узроци њиховог настанка и суштина замагљују се и стављају пострани. То значи да неко друштво има онолико класа колико и професија. узимајући у обзир Дарвинову теорију борбе за одржање.5. имамо у САД и Енглеској веома диференцирану класну поделу друштва. Појам класа у грађанској социологији Грађанска социолошка мисао покушава да осветли појам класа и класних односа.

образовања других класа и њима их непријатељски супротстављају,
утолико они чине класу.”245
5. ДРЖАВА

5.1. Теорији о настанку државе
Држава је настала с класном поделом друштва и одумреће,
нестаће с нестајањем класе. Заправо, друштво не постоји од
памтивека. У развоју друштва било је периода кад није постојала
држава, и ње није било.246
У историји друштва, дуго је постојала идеја о идентитету и
изједначавању државе и друштва. Оно је трајало све од XVIII века.
Било је о томе много теорија, концепција, али су се оне разликовале
по карактеру, суштини, приступима и закључивању у теоријским
разматрањима о настанку и улози државе. Теорије се могу
класификовати на научне и ненаучне, социолошке и несоциолошке,
и мешовите. Даћемо најпре преглед ненаучних теорија: 1)
ОРГАНСКА; 2) ПСИХОЛОШКА; 3) ПАТРИЈАРХАЛНА, 5)
ТЕОРИЈА СИЛА.
Патријархална теорија, чији је оснивач Аристотел, постанак
државе објашњава на основу породице зато што државу схвата као
развијену породицу. Јер, како отац стоји на челу породице, тако се и
монархијска власт изједначује с породицом. Као што се, некад, на
челу породице налазио отац (патер), тако се владар налази на челу
државе.
Религиозна теорија државе се везује за античко време, за
митове, где је владар изасланик Бога на земљи, и да је „свака власт
245

Маркс и Енгелс, Изабрана дела, том I, „Култура”, Београд, 1950, стр. 308-309.
Ево шта пише Енгелс: „Држава не постоји од вајкада. Било је друштава која су
изашла на крај и без ње, која нису имала појам ни о држави ни о државној власти. На
одређеном ступњу економског развоја, који је нужно био повезан са расцепом друштва на
класе, држава је услед овога расцепа постала нужност. Сад се приближавамо брзим
корацима развојном ступњу производње, на коме постојање тих класа не само што ће
престати да буде нужност, већ ће постати стварна сметња производње. Оне ће нестати исто
тако неминовно као што су раније настале. С њим ће неминовно нестати држава. Друштво
које ће изнова организовати производњу на основу слободне и једнаке асоцијације
произвођача преместићецелу државну машину тамо где ће јој тада бити место: музеј
старина, поред коловрата и бронзане секире.”
246

203

од Бога”. Она се из антике сели у Средњи век, и у њему бива та власт
наглашенија и развијенија.
Органско-биолошке теорије говоре о држави која се може
изједначити са живим бићем. То биће садржи вољу и организам, а
воља држава се изражава у законима и правним прописима. Неки
аутори ове теорије друштва као људског организма упоређују
државу с органима: владу су упоређивали с мозгом, саобраћај и везе
с нервима, а раднике и сељаке с ногама и рукама.
Психолошке теорије сматрају да настанак државе ваља
тражити у психичким својствима и особинама људи. Тако Гобино,
Чемберлен и остали указују на то да се појединци деле на два
основна психичка типа: на оне који су унапред, а приори
предодређени да командују, господаре у држави, и оне који су
послушни и који ћуте и траже некога који ће их водити. Последице
таквих психолошких својстава су економски, друштвени, културни и
остали чиниоци у којима расте и развија се личност.
Теорија сила, чији је оснивач Л. Гумплович, говори о томе да је
држава постала, настала и оформила се на основу покоравања (када
је једно племе покорило друго и претворило га у експлоатисано - да
би имало власт над њим, они су створили државу).
Поред наведених теорија, има и низ других међусобно
различитих схватања државе. Карактеристично је за наведене
теорије да су делимичне, парцијалне, да не откривају узроке
настанка државе, не указују на њену суштину, и слично.
Научно схватање државе полази од тога да је држава
историјска категорија, да је дошло до њеног формирања на
одређеном ступњу развоја производних снага и односа, али као
производ класних супротности. Енгелс у делу „Порекло породице и
приватне својине и државе” каже: „Сам постанак државе је признање
да се друштво заплело у неразрешиву противречност са самим
собом, да се поцепало на две непомирљиве супротности које је
немоћно да савлада. А да ове супротности, класе са супротним
економским интересима, не би у јаловој борби исцрпљивале и себе и
друштво, постала је неопходна сила која привидно стоји изнад
друштва, која треба да ублажава конфликт, да подржи у оквиру

204

граница „поретка”, а та сила која је произишла из друштва, али која
се ставља изнад њега и све се више отуђује од њега, јесте држава.”247
Овде Енгелс анализира три појавна историјска облика настанка
државе: 1) у античкој Грчкој; 2) у Старом Риму, и 3) код Германа,
исказујући битне заједничке црте, али и оне специфичне. Лењин о
држави каже: „Она је увек била известан апарат који се издвајао из
друштва и састојао од групе људи који су се бавили само тиме или
готово само тиме, или поглавито тиме, што су управљали. Људи се
деле на оне којима се управља и на специјалисте за управљање, на
оне који се издижу изнад друштва и које називају управљачима,
представницима државе. Тај апарат, та група људи који управљају
другима, увек употребљава у своје руке известан апарат принуде,
физичке силе... Методи насиља су се мењали, али кад год је
постојала држава, постојала је у сваком друштву увек група лица
која су управљала, која су заповедала, господарила и која су, ради
издржавања власти, имала у својим рукама апарат физичке принуде,
апарат насиља оног наоружања које је одговарало техничком нивоу
сваке поједине епохе.248

5.2. Функције државе
Држава поседује две основне функције, класну и интегративну
- односно општу. Општа друштвена функција државе се огледа у
обављању низа послова којима осигурава живот у друштву (од
материјалне репродукције до одбрамбене функције). Она има
релативну самосталност у односу на владајућу класу и у односу на
друштво. Како каже Енгелс, она се отуђује од државе: „Као таква,
држава и самој владајућој класи намеће извесна понашања, регулише
положај такође силом. У том смислу она може натурити владајућој
класи известан интерес потлачене класе. Друштвена подлога за
овакву делатност државе јесте релативно осамостаљен управљачки
слој људи, оно што се зове бирократијом у суштинском смислу. Тај
слој има интересе пре свега да држава постоји и да се развија
несметано, јер тиме постоји његова власт, његов привилегован
247

Ф. Енгелс, Порекло приватне својине и државе, „Култура”, Београд 1960, стр. 198

248

В. И. Лењин, Држава и револуција, „Култура”, Београд, 1947, стр. 8-9.

- 199.

205

положај у друштву. А да би то постигао, он мора наметати и
владајућој класи интересе потлачене.”249
Држава штити интересе владајуће класе, али понекад посебне
одлуке могу ићи на уштрб и да буду противречне датим интересима
владајуће класе.
6. ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ
Политичке партије као парцијалне друштвене групе настају и
формирају се на одређеном степену друштвеног и историјског
развоја класног друштва. Пре него што говоримо о настанку, развоју,
структури, функцији и перспективи политичких партија, рећи ћемо
нешто о политици која је део друштвене надградње у чијем оквиру
се јављају и развијају политичке партије.
Политика као друштвена активност може имати два главна
значења, и може се посматрати у ширем и ужем смислу. У ширем
смислу, она има задатак да усмерава развој друштва уопште
(укупну целину), али и посебне области. Политика, дакле, регулише
економске, културне, образовне и остале односе. Она у тим својим
остварењима има одређене циљеве. Уже значење политике је
делатност с класних позиција - регулисање односа људи у расподели
власти, односно управљање државом. Она у ужем смислу постаје
општа друштвена сила, независна и отуђена од човека.
Петар Козић каже: „Политика је само надградња друштва, што
је увек зависна од економске структуре и струкгуре друштвних
класа, каста, сталежа и других слојева, она је и сама, подложна
променама, мења своју структуру, организацију и циљеве сходно
осталим променама у друштву, а пре свега променама у начину
производње. Друштвени карактер политике, што је и предмет
социологије, састоји се у откривању друштвене узрочности и
политичких односа, у објашњењу њихових крајњих узрока (и не
само узрока постојања већ и промена у политичком животу људи).
Осим тога, социологија приказује да је политика веома важан
чиншац у друштвеном животу и да као део друштвеног бића врши

249
Радомир Лукић, Теорија државе и права, „Савремена админисграција”, Београд,
1964, стр. 196.

206

одређен утицај на друштвену свест, на друштвену психологију,
идеологију и друге облике свести (философију, морал, науку).”250
Као што видимо, политички односи су одређени економским
односима, а посебно у класном друштву свих људских делатности
бар изгледају политички, јер ево како пишу аутори „НЕМАЧКЕ
ИДЕОЛОГИЈЕ”: „Политикау ужем смислу, политика у класном
друштву постаје општа друштвена сила која отуђена од човека
управља његовом судбином. Ствара се привид да политички односи,
органи и организације представљају чиниоце који одређују карактер
свих људских понашања. Иако су у суштини и сами политички
односи одређени економским односима, у класном друштву изгледа
да све људске делатности изгледају политичке.”251
Политика се реализује путем политичких партија. Чланови
партије -странке обављају политичку делатност.

6.1. Појам и суштина политичких партија странака
У социолошкој и политичкој литератури постоје разлике код
теоретичара који се баве питањима политичких партија - странака.
Оне су веома велике код немарксистичких аутора. Ми наводимо
неколико размишљања наших теоретичара. Тако, на пример, Анте
Фијаменго одређује политичке странке као „друштвене
организационе групе преко којих класе или њихове поједине
фракције воде борбу за остварење својих економских, политичких и
културних интереса.”252
Док Радомир Лукић сматра: „Политичка организација која
обухвата људе с истом политичком идеологијом, коју они теже да
што више прошире, с основнгш циљем поступног - или делимичног
вршења државне власти, до које они теже да дођу првенствено
легалнгт, демократским путем, добијањем већине на изборима (али
што не искључује и илегални пут у посебнгш околностима).”253
250

П. Козић, Социологија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1984,

стр. 163.
251

Маркс - Енгелс, Немачка идеологцја, I део, „Култура”, Београд, 1956, стр. 163.
Анте Фијаменго, Основи опће социологије, „Веселин Маслеша”, Сарајево,
1969,стр. 281-282.
253
Радомир Лукић, Политичке странке, „Научна књига”, Београд 1966, стр. 31.
252

207

Политичке партије су добровољне, али и релативно трајне
политичке организације које имају циљ да преузимају и обављају
државну власт, учествују у њој и боре се да остварују утицај ради
остваривања класних или групних интереса. Политичке партије
представљају одређене делове класе, чији је задатак да окупљају
најсвесније појединце, да се боре за остваривање политичких
циљева. О томе пише Влајко Петковић: „Међутим, без обзира на
изузетке, правило је да је карактер политичке партије - њена
структура, организационе форме, принципи и др. одређен
карактером класе из које она израста, настаје. Политичке партије су
најактивнији најсвеснији и најорганизованији делови одређене класе.
У њихов састав улазе људи који су спремни и способни да се боре за
интерес своје класе. То значи да су политичке партије организоване
друштвене групе које окупљају припаднике своје класе за остварење
интереса и циљева те класе.”254
Да би политичка партија остваривала своје задатке, мора имати
конститутивне елементе: програм, статут, организациону структуру,
идеологију, чланство.

6.2. Настанак и развој политичких партија
Политичке партије настају с класним друштвом. Оне су у њему
настале и развијале и доживљавале развој. Политичке партије и
класе стоје у међусобним одосима, и у блиској су вези. Забележено је
да је још у робовласничком периоду било политичких партија,
односно политичких удружења, и она су одсликавала почетак
политичких партија. На пример, у Старој Грчкој су била бројна
удружења. Знан је ПИТАГОРЕЈСКИ савез у Старој Грчкој. То је
била аристократска робовласничка партија, чији је задатак био да се
бори против демократије. Забележено је да су за време Филипа и
Александра Македонског на просторима Грчке биле античке и
македонске партије које су међусобно водиле борбу. Тадашње
политичке партије се битно разликују од модерних, у програмима,
структури, циљевима, итд. Тек с настанком буржоаског
парламентарног друштва се може говорити о политичким партијама
у правом смислу речи, и њих је означавао писани програм, разрађени
254

208

Влајко Петковић, Социологија, Економски факултет, Београд, 1991, стр. 252.

принципи, циљеви и све оно што је неопходно за једну политичку
партију. Политичке партије почињу интензивније да се развијају
после укидања феудалне привилегије које је укинуло буржоаско
друштво, где су грађани били политички слободни и равноправни.
У земљама у којима је конституисан капитализам, дошло је до
раслојавања политичких партија. Енглеска је колевка политичких
партија: у њој су,1679. године, формиране две политичке партије,
ТОРИЈЕВЦИ И ВИГООВЦИ. Ту су на делу две партије (партија
великопоседника и партија средњих класа). Из прве доцније постаје
и оформљује се конзервативна (1824), а из друге либерална партија
(1832), док се из ФАБИЈАНСКОГ УДРУЖЕЊА оформила
ЛАБУРИСТИЧКА партија (1900. године). У Француској се за време
револуције оформљују две партије: ЖИРОНДИСТИ и ЈАКОБИНЦИ.
Док у САД, после доношења Устава 1787. године, настају:
ПАРТИЈА ФЕДЕРАЛИСТА и РЕПУБЛИКАНАЦА. Из прве настаје
ДЕМОКРАТСКА а из друге РЕПУБЛИКАНСКА партија. Поставља
се питање: чему политичке партије, странке? Зато што је
капитализам развио производне снаге које су дошле у сукоб с датим
друштвеним односима и јавиле су се тешкоће у владању и
управљању државним апаратом. Политичке партије су биле те које
су имале задатак да очувају политичку структуру, али и владајућа
класа више није била у могућности да управља на стари начин. Била
је приморана да оформљује своје политичке организације које ће
утицати на доношење одлука али и усмеравати политичку активност
и делатност.
Међутим, данас је немогућно замислити функционисање без
политичких партија, Оне постају носилац политичког живота. Према
В. Петковићу, неки аутори деле савремени развој политичких
партија у пет фаза.
ПРВА фаза почиње од седамдесетих година XIX века. Тада су
формиране само буржоаске политичке партије. Оне су биле
релативно слабо организоване, децентрализоване, малобројне, са
недовољно разрађеном идеологијом и слабом дисцишшном.
ДРУГА фаза која почиње кад и прва, означава процес
формирања радничких социјалистичких партија. За разлику од
буржоаских, радничке партије су биле много чвршће организоване,
масовне, са јаком дисциплином и изграђеном идеологијом.

209

са толико чврстом дисциплином и одговорношћу да су имале полувојну организацију. нестаће и одумрети у развоју друштва. него преко разума својих чланова. најпре. Њихова идеологије била је доста неизграђена. Тада се стварају. ствара разне католичке партије.притисак. То су изразито револуционарне политичке партије. и дугорочан. јер за нестајање супротног интереса у друштву није довољно само укидање и уклањање класних разлика. с малим бројем чланова. буђењем политичке свести сељаштва.3.Економски факултет. ПETA фаза почиње у периоду после другог светског рата.1991.ТРЕЋА фаза у настанку политичких партија почиње од првог светског рата и октобарске револуције. политички терор. углавном. а данас су. У тој фази. оне су биле врло широко организоване. То одумирање ће се кретати споро. неопходне но. обухватајући скоро све слојеве становништва у једној земљи. јер су оне деловале више преко осећања. стр. У њој долази до стварања комунистичких партија. И најзад. већ 255 254. долази и до стварања разних сељачких политичких партија. чак и крајње недемократска . Тај процес неће бити нимало лак . или пак толико бројне и масовне да су друге политичке партије. са још изграђенијом и прецизнијом идеологијом од претходних. Београд. јако централизоване и дисциплиноване. процењујући да су врло груби методи фашистичких партија. он је тежак. имале национални карактер. Долази до стварања низа нових партија. на овом ступњу развоја. фашистичке партије. које су постојале упоредо са њима. убиства и друго да би дошле на власт. Пошто су водиле борбу за национално ослобођење. Управо због тога оне су биле или једине у појединим земљама. Католичка црква. ЧЕТВРТА фаза почиње у периоду пред други светски рат.Сог/м0логи/а. Ту се стварају политичке партије у вези са кризом капиталистичког друштвено-економског система и буржоаске класе. 253- . Карактеристично је да су користиле сва средства. Перспектива политичких партија Политичке партије су настале у одређеном историјском тренутку и периоду.”255 6. Оне су. Петковићу.напротив. били скоро незапажене. професионалних политичара. 210 Према В.

Политичка партија ће доносити само најважније одлуке. политичка партија потпуно ишчезава или се претвара у политичко васпитну организацију која само пропагира опште циљеве. Она само повремено расправља. омогућити демократизацију у друштвеним односима и сваком члану друштва да активно учествује у управљању друштвеним питањима). у своје руке. Па чак и такве расправе постају све ређе. У другој фази. све више као васпитна организација. а тиме с њима и опасности бирократизације.националних и осталих разлика између слојева и занимања. политичка партија ће и даље расправљати о неким конкретним питањима о којима иначе одлучују државни органи. а други услов је активно учешће сваког члана заједнице у политичком животу. Професионални политичари нестају. а политичка партија одумире као партија. Кад њихова свест буде толико развијена да могу у потпуности 211 . И трећи услов се односи. Заправо. Три су основна услова нестајања политичких партија. па тек онда државних органа. економских. Петковићу. Према В. дискутује о појединим питањима. културних (али и класних. али све мање на стари начин. чак ни за чланове партије. којим се одређује општи правац привредног и друштвеног развитка. с тим што ће држава допустити. пре него што одумру политичке партије. односно биће све мањи број одлука које ће претходно бити разматране и донете од стране партијских. дотадашње функције политичке партије. на одумирање државе а тиме и политичких партија. одумирање партије се може поделити на три фазе: „У пpвoj фази. пре свега. већ ће више деловати као смерница за одређено политичко деловање. одлуке које ће самостално доносити државни органи биће све бројније. мора почети да одумире сама држава. Некада ће чак заузимати одређене ставове и доносити одлуке. идеолошких. делујући у масама. религиозних). У трећој фази. политичка партија престаје да доноси било какве одлуке о конкретним питањима. с тим што ће прво одумрети политичке партије а потом држава (али. идеологија. Тиме се ствара простор да грађани преузимају. На тај начин. политичка партија ће и даље вршити државну власт. али оне неће имати обавезни карактер. чланови партије стичу знатну самосталност и слободу. На тај начин.

Та удружења ће деловати повремено и формираће се од случаја до случаја. 266. људи ће се у процесу друштвеног живота удруживати с другим људима слободно и с осталим члановима друштва који имају исте ставове у циљу њихове реализације. Петковић. 256 212 В.”256 И после одумирања политичких партија. наведени рад. чак и као политичко васпитне организације. како би решавала конкретне проблеме. стр. .преузети политичке функције. онда потпуно нестају и политичке партије.

ГЛАВА ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНЕ СВЕСТИ .VIII.

стр. и израз тих представа у облику одређених ликова. живот људи религија одражава искривљено. већ се базира на њима. која објективну стварност одражава на фантастичан. субјективну страну. 1960. Загреб. као што ни култ не може постојати без религиозно-митолошких представа.садржи и скуп одређених представа о природи и друштву. јер је „свака религија само фантастичан одраз у главама људи оних спољашњих сила које господаре њима у свакодневном животу ..одређених правила понашања и одређене праксе. Анти-Диринг.”257 У социолошкој литератури се наводи да је она комплексан облик свести. „Напријед”.1 .ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНЕ СВЕСТИ 1. као уметност. мистичан начин. Из тога следи и да свака религија садржи два битна саставна дела: једну невидљиву. слично као наука и философија. и другу. Такође. одређен практични однос према тим бићима. . Енгелс. То су два специфична елемента и специфична обележја којима се религиозни 257 Ф.РЕЛИГИЈА 1. Саме представе без култа још не сачињавају религију.Појам и елемени Религија је први и посебан облик друштвене свести. слично као и морал . религиозни култ у циљу умилостивљавања тих бића.одраз у коме земаљске силе попримају форму ванземаљских. 333. одређене представе о природи и друштву. о невидљивим моћним бићима која владају друштвом и природом (митологију). спољашњу страну.. „који поред нормативног елемента .

”258 Религијске представе о свету су невидљиве. Према неким тумачењима. итд. Зато људи у свом свету помоћу религије . Ми наводимо следећа: теолошко. О њеном настанку постоји већи број теорија и тумачења. болест. Четврти елемент представља симболе где човек путем њих приказује „невидљиво натприродно биће”. страх. Трећи елемент представљају религиозне радње (молитве. „Напријед”. Први елемент јесте веровање (осећање) о „натприродном бићу”. а трећи активну страну религије.. Осећање да у природи 258 Љубомир Живковић. она је настала као резултат човековог односа према натприродним силама. култне радње.).”). 215 . свемогућем и свестраном бићу.). психолошко-просветитељско. 1960. он настоји да и практично. религија се јавила с рођењем и биће док постоји света и људи у њему. Она је резултат људских особина (смрт. врачања. осећања. симболи. фантастичне. одобровољи силе како би му оне биле наклоњене.поред материјално-видљивог. и слично ). радњама. Пети елемент је персонификација наведених елемената који се реализују путем цркве (најпре врача.стварају и мистичан свет у коме битише „натприродно биће” које управља животима људи.2.Настанак религије Религија је производ друштва. обичаји. Аутори теолошког тумачења постанка религије тврде да се људи рађају с њом и да с рођењем носе нека религијска осећања и да су им она а приори дата. Загреб. приношења жртве.. односно високих црквених великодостојника који проповедају религију. церемоније. стр. Други елемент чине религиозна осећања (то је комплекс послушности. Када човек успе да успостави систем оваквог веровања. 420 -421. зависности. Друштвена надоградња.облик друштвене свести разликује од свију осталих облика друштвене свести. 1. Зато се и религија схвата као организовани скуп који чине следећи елементи: веровања. нереалне. и марксистичко. Прва два елемента представљају пасивну. преко претходних елемената. страхопоштовања. па свештеника. оданости. Према психолошким тумачењима. постојећег света . ови црквени великодостојници комуницирају с „натрприродним бићем.

док је објављена религија: теизст.битишу неке силе које он не може да докучи. То је прелазак АНИМАЛИС-а у ХОМО САПИЕНС-а. 216 . ОВЕН). тотемшам и култ природе. Заједнички живот је довео до свести и говора. непознате и неухватљиве. РУСО). као први и најважнији чинилац религије. Крајње недовољно знање о животу и свету је условило прибегавању да се почне с веровањем да постоје неке „натприродне силе” које управљају њима. него је настала на одређеном ступњу развоја. пре него што је човек прешао из животињског света. учењима материјалиста ХУШ века (ДИДРО. Она је историјска категорија и не постоји откадаје света. 1. ФУРИЈЕ. Религија је производ друштва и има друштвени карактер. Све религије могу се поделити на природне и објављене. Р. и за човека су те силе недостижне. када му је нервни систем омогућио да расуђује. ХЕЛВЕЦИЈЕ. али да оне одлучујуће утичу на његову судбину. дефинишу природне појаве. Већ то бива после хиљаду и хиљаду година. а не индивидуални рад. Према марксистичкгш тумачењима. Према просветитељском тумачењу (ВОЛТЕР. као и социјал-утопистичких теоретичара (СЕНСИМОН.Историјски развој религије Религија је настала из разлога недовољно јасних представа људи о природи уопште. Веома низак степен развоја производних снага у првој етапи друштвеноекономске формације је одликовало негативну економску основу која је погодовала настанку религије.3. образложе. и природи која их је окруживала. Природне су: анимизам. ХОЛБАХ) и остали . и он се дели на политеизам и монотеизам. Веома је познат страх од смрти. У почетку развоја (у првобитном друштву). није био религиозан. религија је резултат незнања и немоћи да се објасне. која је настала на веома ниском степену друштвеног развоја. религија је производ друштва. Онда је тек могао бити религиозан. генерализује и ствара представе у својој свести о предмету који хоће да направи и уради. Рачуна се да је то период нижег у преласку на средњи ступањ дивљаштва.

планинама. процесе. Посејдон). пећинама). и слични су човеку. небо. Повреда тотема је била строго кажњавана. То је посебна врста веровања. поморства. Људи су сматрали да њихов живот зависи од сила моћи. Сунце. појаве. Видљиво је да је главни узрок религије ограниченост знања о природи и уопште природи која га окружује. духови полако добијају људски облик. МОНИЗАМ је фаза у развоју религије и веровања у једног бога. мудрости. Марс. богиња Хатор-крава итд. Доцније се духови одвајају од својих предмета.јер су мислили да се они хране. Природна и друштвена својства се преносе на једног бога. по полу. једу. земља. кише. богови земље. правде. и јавља će с поделом рада на групу ловаца. риба-девојка. да их чине свемоћним. Због тога је било забрањено убијање оне животиње која је за то племе или род била тотем. пију. Тако долази до поделе богова: оних који управљају друштвом и природом.дух и душа) и представља веровање по којем је природа пуна различитих духова. и да су те силе далеко у неким недоступним пределима . а други зли богови. духове. док се убиство тотема сматрало за убиство члана породице. Нижа је обележена пре свега природним силама (шума. и почињу да их мистификују. нижу и вишу. Зевс.АНИМИЗАМ је најстарији и најпримитивнији облик религиозне свести (од латинске речи „анима” . рата. они су им приносили жртве.животиња) се јавља на вишем степену друштва. магичним. Те невидљиве природне силе су у људској свести добиле облик духова. и слично. Њихов облик је различит (животињскољудски).. громови). Тотем је била нека врста животиња која је чувала род или племе од несреће и штитила их од стихија.. и старости. итд. и код људи се јављају различите представе о њиховом боравку (у шумама. дарове. Виша фаза је карактеристична за друштвене силе.. На вишем ступњу развоја анимизма. ПОЛИТЕИЗАМ је вера у више богова. и он 217 . трговине). ТОТЕМИЗАМ („тотем” .доцније чак на небу. људи-коњи. људске особине. односе (богови мира. Да би одобровољили те силе. невидљивим. Забележено је да је политеизам имао две фазе. То је прва форма религије: једни су добри. давали су им најразличитија јела . уметности. као и чисто људски облик (Аполон. Настаје за време развоја првобитног друштва.

дошло је до поделе на православну и католичку веру. Заслуга марксиста се огледа у томе што су корене религије открили у природним и друштвеним силама.Ова фаза развоја религије настаје с формирањем државе и великих деспотских држава. грци ЗЕВСА. итд. осећајног односа људи према природним и друштвеним силама које су им неразумљиве и које владају над њима . године. развила у Средњој Азији. католицизам и протестантизам.је персонификација свих сила: природних и друштвених. Загреб. значи бити против Бога. Он каже да религиозним појавама називамо обавезна веровања као и практичне делатности произашле из тих веровања. а у току XVI века је извршена даља подела католичког учења . тј. То су велике религије. Оне су се потом раздвојиле. тачније 1054. као израз непосредног. Тако Диркем каже да она неминовно егзистира у друштву и да је обавезујућа.од папине католичке власти одвојио се протестантизам. он одбацује патронат папин и враћа се изворним принципима хришћанства. Средином XI века. разлика између владара и Бога постоји. 420- . азијати БУДУ. и кад ишчезне и „последња сила која се сад још одржава у религији. свезнајући и савршен. 1960. муслимани МУХАМЕДА. и он управља „оним” светом. апсолутно праведан. Хришћани су тако имали ИСУСА. Енгелс пише: „Религија се може. ислам и будизам.да траје све дотле док се људи налазе под владавином тих сила. Најзначајније монотеистичке религије су: хришћанство. На Земљи постоји један владар. 218 Љубомир Живковић. буде ослободило и себе и своје чланове из ропства”. Јевреји МОЈСИЈА. У хришћанству постоје: православље. с почетка првог миленијума. стр.” 259 421.”259 Он је веровао да ће религија нестати „кад друштво. на небу један бог. када је владар свемоћан и неприступачан. Хришћанство се. Али. ЛУТЕРАНСТВО u КАЛВИНИЗАМ). путем присвајања целокупних средстава за призводњу и путем планског руковања тим средствима. Друштвена надоградња. а од ислама: сунитизам и шиитизам. Касније се протестантизам поделио у више праваца (АНГЛИКАНСТВО. „Напријед”. Бог је свемоћан. Бити против владара. У социологији су присутна и друга схватања религије. као монотеистичка религија.

историјско и практично испољавање људске праксе. својим нормама одређује дужности и обавезе својим члановима. Морални суд је у уској вези с моралним нормама и ставовима. морални суд и моралне санкције. Морална норма представља основицу за суд. презире их као да не постоје (ово су негативне санкције) . постоје позитивне санкције (похвале. класа. и она сваком члану заједнице омогућавају конкретно морално деловање. него о моралним санкцијама. прекор. односно даје мишљење о вредности понашања појединца или групе. средина) због конкретног одговарајућег моралног понашања. нељудско. У исто време. шта је добро а шта зло. Дакле. Њега чине правила и норме понашања људи у друштву. прекршиоца морала избегава. омаловажава их. Под овако схваћеним моралом имају се у виду сви погледи на то шта је морал а шта није. Рецимо. Оне представљају неписана правила. морал је скуп принципа који су настали спонтано и добровољно. добре речи). Свако друштво. не прихвата његове сугестије. ваљано .презир.. склања из своје средине. Не ради се о затвору. Елементи морала су: морална норма. али и понашања у друштву. Моралне норме се разликују на основу моралних принципа. итд.не (ваљано). Значајно за моралну норму је то да у свакодневици човек дели понашање на људско. лоше. избегавање итд. 219 . шта је то што је морално обавезује а шта забрањује.2. новчаној казни итд. позитивно-негативно. морални суд представља став друштва према датом моралном-конкретном понашању које може бити добро или лоше. бојкот. С друге стране. позитивно и негативно. и на основу ње се суди. притвору. МОРАЛ Морал је облик друштвене ceecmu али и облик друштвеног понашања. слој. и у њима се регулишу односи унутар (појединца и групе) у одређеној заједници. добро. Моралне санкције су мере које друштво преузгша (група људи. као и норми понашања којима се регулише однос појединца и друштвене заједнице (али и друштвене заједнице према њима).

Енгелс је указивао на историјску условљеност морала. и зато се морал схвата као заповест. Због тога је морал вечита категорија. напредовао и морал као и све друге гране људског сазнања. па у Анти . религиозног пореклапрво из постојања Бога. Марксистичка социологија морала сматра да морал није ни религиозан. те да је он друштвено условљен. тврдимо да су све досадашње моралне теорије у последњој инстанци производ економског положаја друштва у датом времену. Према религијском тумачењу и схватању. уопште узев.Настанак морала О настанку морала. Човекова свест о моралном и неморалном зависи од историјских околности које су у вези с друштвено-економским односима.2. него је он друштвеног карактера. порука „одозго” од свемоћног духовног бића. коначни морални закон који се више не може мењати. А како се до данас друштво кретало у класним супротностима. постоји више схватања. на његов историјски карактер. постао је и морал. С настанком људи.Дирингу пише: „Ми одбијамо сваки покушај да нам било која морална догматика натури као вечити. морална пракса и свест произлази из религије. Стварно човечански морал који стоји изнад класних супротности и изнад успомена на њих биће могућ тек 220 . то је и морал увек био класни морал: он је или оправдавао власт и интересе владајућих класа или је. Познато је да хришћанска религија има десет Божјих заповести као основни вечити морални принципи. Њега је створила виша сила. обликован и историјски модификован. Како су се мењале производне снаге и односи. дакле. тако се мењао и морал. Али још се нисмо уздигли изнад класног морала. под изговором како и морални свет има своје сталне принципе који стоје изнад историје и националних разлика. Она је.1 . али су два карактеристична: религиозни и марксистички. напротив. Јер. и друго из црквених догми. о томе нема сумње. Да је том приликом. чим би потчињена класа постала довољно снажна. ни биолошки. Ми. а доцније као поруку „одозго”. представљао побуну против те власти и будуће интересе потлачених. моралних норми и моралне свести. Примитивни човек схвата морална начела и доживљава их као поруку умрлих предака.

настојећи да своја схватања представе као општа. Таква је правна. такође. део друштвене свести који у облику моралних норми. 179. У капитализму са аспекта капиталисте морално је присвајање туђег неплаћеног рада. добровољна правила понашања и субјективно осећање дужности. а не објективизирана нормативна свест у облику законских прописа и оних људских односа који одговарају тим наметнутим прописима и који чине тзв. није једини облик нормативне свести.”262 260 Ф. ипак. заједнице и друштва као целине. затим продаја земље кметовима или „право прве брачне ноћи” које је припадало феудалцу. обичајна.”260 Ваља рећи да се морал. сталежи. Анти-Диршг. право на присвајање профита. 1960. морал се разликује од права.”261 Морал је.на оном друштвеном ступњу кад класна супротност буде не само савладана. за разлику од логичког (научно-философског). међутим. била је морална продаја човека као роба. наведени рад. класно одређен. дакле. 96. 261 221 . развијају. него и заборављена у практичном животу. Загреб. у једном истом глобалном друштву његови различити делови могу (класе. Моралне норме и оцене су фукционално подређене разним друштвеним класама и зато се класе налазе у антагонистичком односу онда су и моралне норме њима подређене такође у антагонистичком односу. „Савремена администрација”. Енгелс. на пример. 244. стр. према раду. ликовног (уметничког) или религиозног облика друштвене свести. Петар Козић пише: „Морал је. са аспекта владајуће робовласничке класе посматрано. Београд. стр. без обзира на услове под којима се ово присвајање врши. у робовласништву. и тиме доприноси његовом ослобађању. политичка свест. правно-политичку надградњу. Морал зато представља нормативну свест друштва. Морал. истиче Данило Марковић: „Свака класа има свој морал који је противуречио моралу друге класе. 262 Данило Марковић. У феудализму морално је било за феудалца узимање од кметова 9/10 производа. „Напријед”. стр. као и друштво. 1976. Тако. Петар Козић. обичаја или политике тиме што он и даље остаје субјективна нормативна свест. Наиме. Па. касте) имати различита схватања о томе шта је за њих добро или зло и на томе заснивати моралне норме. Основи ornume социологије. и да и он може да утиче и поспешује међусобни однос човека према природи. судова и моралних санкција рефлектује објективне односе између људи.

Одређене групе људи биле су ослобођене бављења физичким радом. иако је произашла из религије која је тумачила свет на мистичан начин. као универзални закон природе. принципима. То ће рећи да је философија систем знања (о законима. пре више хиљада година пре нове ере. Сазнања из Персије.Морал настаје с развојем друштва . Настанак u развој философије Философија настаје у робовласничком друштву. Потом настаје и на Средњем Истоку. процесима) природе и човека.1. Стварају 222 . развијен је јединствен мисаони систем. мисаоним системом. формама. Због тога је философија представљала енциклопедију знања о свим појмовима и категоријама. процесима и односима у природи и друштву. Они почињу да се баве интелектуалним радом. АРИСТОТЕЛ). Захваљујући њима. АНТРОПОЛОШКА фаза грчке философије означава питања и проблеме човека. Египта и других древних земаља преноси се на грчке мислиоце који унапређују и развијају философску мисао. али и његовог практичног делања. Њено исходиште је у Кини.њега стварају људи. Први је он успео да формулише принцип промена и кретања. 3. Она је поглед на свет и покушај научног тумачења. и он је друштвено условљен. Њу је обележио Хераклит.Атинска философија . ФИЛОСОФИЈА Философија је облик друштвене свести. Тако је Грчка . антрополошки и систематски. и објашњава објективну стварност. ПЛАТОН. поделе рада. Тада долази до развитка производних снага. 3. затим у Грчкој. СИСТЕМАТСКА фаза је обележена појавом највећих мислилаца тога времена (ДЕМОКРИТ. вишка вредности. КОСМОЛОШКА фаза је карактеристична за истраживање природе у њеној целини. када је дошло до поделе рада на умни и физички. размишљањем о појавама.прошла кроз три периода: космолошки.

који су.а то стварање је често код философа. јер је дошло до промена односа владајуће класе у односу према производној пракси. Питање о односу мишљења према бићу. али XVn и ХУШ век са материјализмом носи превагу.чинили су табор идеализма. пак.до њеног конституисања било је различитих приступа. питање: шта је првобитно. У тој непрекидној борби евидентна су два и најзначајнија правца: материјализам и идеализам. Али у својој потпуној оштрини ово питање је могло бити постављено. Основни философски правци Историјски развој философије имао је веома дуг пут . Она су настала у оквиру првобитне философије . на пример Хегела. које је уосталом и у схоластици средњег века играло велику улогу. Зато је био неопходан нов поглед на живот. и Демокритове. 3. захваљујући њима. јесте питање о односу мишљења према бићу. свој корен у ограниченим и незналачким представама из периода дивљаштва. система мишљења и различитих теорија унутар философије. и давала је печат класне поделе. дух према природи.2. дух или природа? То се питање заоштрило и у односу на Цркву и добило свој значај: да ли је бог створио свет или свет постоји одувек ? Према томе како су одговарали на ово питање. и идеалистички . као одговор на философска питања.Платонове линије. ово највише питање целокупне филозофије има. још далеко запетљаније и немогућније него у хришћанству . као и свака религија. нарочито нове филозофије. могло добити свој потпун значај тек онда када се европско човечанство пробудило из дубоког зимског сна хришћанског средњег века. почели су да се јављају нови облици идеализма. Демокритов. Они. Идеализам је имао доминацију кроз историју. Питање о томе у каквом односу стоји мишљење према бићу.се. Ево шта о томе каже Енгелс: „Велико основно питање сваке. а не природа. Подела коју су они учинили остала је до данашњих дана. погледа. у крајњој линији претпостављали било какво стварање света . дакле. два супротна правца у философији: материјалистички. гносеолошка и онтолошка (бића и мишљења). који су 223 .Платонов. дакле. Када се од производње почела удаљавати владајућа класа. философи су се поделили у два велика табора. Они који су тврдили да је првобитан дух. свет.

Марксистичка философија је настала у циљу превазилажења догматских теоријских ставова. али је и револуционарна теорија радничке класе. али не схвата саму људску делатност као предметну делатност. које је Енгелс означавао као „први документ који садржи генијалну клицу новог погледа на свет”. 224 .”263 Поставља се питање: шта је примарно. 264 Ибид. чулну делатност.који наравно не познаје стварну. 23. „Култура”. И поред тога што је тешко дефинисати уметност. а на грчком језику значи: осећај. 391. Она критички преиспитује дотадашња философска схватања. „Култура”. стр. Маркс је указао на ограниченост дотадашњег материјализма. репресије и отуђености. и то критички поглед на свет. развоја природе. дух или материја. и то у првом реду због специфичности и садржајног богатства. већ и његово особођење од владавине слепих сила. мишљења и поступака. Она је форма сазнања. пракса. и то у естетским формама које се обраћају чулима („естезис”. том П. биће или свест? У зависности од одговора философа на ова питања. стр. они се сврставају у два основна правца . јесте то што се предмет. Лудвиг Фојербах и крај класичне немачке филозофије. Отуда делатно апстрактно у противставу према материјализму развија идеализам . 1950. М. Београд. али и начин субјективног излагања објективне стварности. не субјективно. Београд. а не као људска чулна делатност. стр.идеалистички и материјалистички.264 У „Тезама о Фојербаху”. 23. чулно опажање) 263 Фридрих Енгелс. 1960. следећим речима: „Главни недостатак свег досадашњег материјализма укључујући и Фојербахов.”265 4.од мисаоних објеката стварног различите објекте. стварност чулног узима само у облику објекта или непосредног сагледавања (Anscehaung). Изабрана дела. УМЕТНОСТ Уметност је облик друштвене свести. човека и историје. Она је поглед на свет. 265 Маркс-Енгелс. Маркс и Енгелс у њој виде не само облик сазнања закона постојања. осет.сматрали да је природа првобитна. друштва. Фојербах хоће чулне . припадали су разним школама материјализма. Илић под уметношћу подразумева „такав облик друштвене свести који обухвата и изражава широку област људског искуства: осећања.

У зависности од уметникове припадности класи. Иако слика конкретне прилике из живота човека. не жели се рећи да је уметност као сазнање само конкретно . стр. а главно достојанство Шилерове драме „Сплетка и љубав” састоји се у томе што је то прва немачка политичко . стр.појмовно мишљење. религија. били су оба јасно одређени тенденциозни писци баш као и Данте и Сервантес. наука имају „задатак” да на специфичан начин приказују стварност. Истицањем разлике између науке и уметности. морал. Енгелс. Београд.чулни. Козић: „уметност је такав облик друштвене свести који осим мишљења укључује и осећања и вољу и који посредством свог испољења (уметничких творевина) делује на чула преко којих изазива људско одређење према лепом и. у складу са тим. Београд 1984. њихово понашање.266 Као остали облици друштвене свести.”267 Гледано кроз историју развоја друшва. 267 Петар Козић. али њега прожима и логичко . његове средине. Тако и уметност има специфичан начин приказивања и утицаја на ту друштвену стварност. уметност се јавља с поделом рада на умни и физички: то је период робовласничке државе (иако вуче корене још из првобитног друштва) када се уметност јавља као отуђена људска делатност која је друштвене догађаје одсликавала онако како их је уметник видео и доживљавао. То је специфично у уметничком сазнању. већ задржава своју специфичност. политичке идеологије. васпитања. имају практичну примену. Београд. и од образовања. 180. Отац трагедије Есхил. 1987. иако се не поклапа с њим. интелектуалне и вољне активности и реакције. О књижевности и уметности. стр. 225 .”268 266 Милош Илић. то се одражавало на његов уметнички опус.са циљем да преко њих изазову у људима емоционалне. 1946. уметност није својим ликовним мишљењем апсолутно независна од појмовног (научнофилософског) мишљења. ликовни облик спознаје. 268 К. Маркс. и отац комедије Аристофан. О томе пише П.тенденциозна драма. Значи. 61. „Научна књига”. Енгелс је говорио: „Ја ни у ком случају нисам противник тенденциозне поезије. философија. Социологија културе и уметности. Социологија. 104. Завод за уџбенике и наставна средства. Ф.

Она нија сама себи циљ. Темпо развоја науке XX века се радикално мења у односу на сав. Процес научног сазнања је процес утврђивања веза међу појавама. 184. и захвата и базу и надградњу друштва. и као систем сазнања објективне стварности разликује се суштински од „здраворазумског”. Somfliche Scbrifrtfln. судова итд. функција науке је у коришћењу научног знања ради мењања природе и друштвених појава у циљу овладавања и господарења човека над тајнама света. Она нам свесно ствара власт над предметом и безусловну сигурност у руковању њиме. била основ за развој биљног и животињког света. политички. Степен њеног развоја зависи од развоја производних снага и продукционих односа. наведени рад. „Наука неће ништа друто него. I. судова и закључака који се практично и логички могу проверити.. чиме су створене могућности за развој појава и 269 270 226 Петар Козић.”270 Друштвено-производна пракса човека и открића научних истина које он открива дају му подстрек за истраживање и откривање научних закона. доказати. Развој науке је забележен у XVII и ХУШ веку са постављањем Кант-Лапласове теорије. Наука ослобађа од игре случаја. Постоји дијалектичка ваза извеђу производних снага и ње. Друштвена. сгр.. Dietzverlag i Stutgart 1920. као јединица. верификовати: систем који укључује још и својеврсни метод долажења до одређених знања (појмова. П. када је дошло до откривања ћелије која је. са методом њених објеката и тиме нас оспособи да у свету дејствујемо са изгледом на успех.. пак. а не рат и ратна разарања и уништење људи. већ је њена тежња да се остваре економски. Тада је откривен закон о одржавању и претварању енергије. нарочито узрочних и унутрашњих. Dieetzgen. Наука представља систем појмова. . описују и тумаче разноврсне појаве у природи и друштву..5. Козић пише: „Шука је форма мишљења или облик друштвене свести.). обичног сазнања.”269 Наука је систематизована сума знања из неке научне области. цео претходни период. НАУКА Наука је облик друштвене свести и припада сфери супраструктуре. да нас упозна са системом. културни и хуманистички циљеви. Она је један од значајнијих ресурса друштва. Наука је систем научних истина којим се откривају.

као што су електроника. У данашње доба је управо супротно: најпродорнији теоретски пројекти разултирају из основног истраживања. Природа се од тада прати и посматра у целом њеном развоју и еволуцији.ствари. у њима наука стално налази најјачу резонанцу и 271 Лењин. Аутори основних открића. у ствари. Наука сада крчи себи посебан. научна открића се обављају у истраживачкгш центрима. Овај и овакав развој науке представља. па се тек онда примењују у индустрији кроз праксу.дакле. и унутар индустрије развијају се највише оне гране које су директно засноване на науци. стр.”271 Наука данас постаје универзална производна снага друштва.). Ако је још на почетку своје каријере Форд разгласио своју паролу да је практична нужност мајка инвенције. Због тога Лењин каже да је „практична делатност човека морала милијарду пута доводити људску свест до понављања разних логичких фигура. били су већином практичари. Arkrajt /Arkwright/. институтима. негацију метафизичког метода. онда се данас његови наследници управљају према принципу да је инвенција мајка нужности. које пре тога нико није познавао итд. настало далекосежно померање у односу науке и праксе. Она је са ставни део производних поступака и битно утиче на развој призводних снага и тиме постаје најреволуционарнија снага друштва. и њега је Декарт преносио у област философије . самосталан пут револуционарне покретачке снаге цивилизацијског процеса. Београд. Fulton. јединицама за развој и технологију. Филозофске свеске. Polzunov итд. 162. микромолекуларна хемија дала је теоретску слику материја. и тиме су радикално извршене промене у односу на ранију теорију и праксу. из природних наука у философију. руководиоци одељења. међутим. хемија итд. 1955. „У ствари је. развитак кибернетике претходио је примени рачунара. Много је година прошло да би се практична знања могла претворити у научну истину. на које се наслањала индустријска револуција (Vat AVatt/.. мајстори. „Култура”. Ајнштајнова теорија предсказала је употребу нуклеарне енергије давно пре него што су човеку били на располагању бар лабораторијски типови атомске технике. Без учешћа науке не може више да ради ни једна модерна фабрика. Карнотова теоретска обрада закона термодинамике била је изведена из искуства са фукционисањем парних машина. да би те фигуре могле добити значење аксиома. За разлику од прошлих времена и деценија. 227 .

То је она могла чинити само на тај начин што је још непознате стварне везе замењивала идеалним. 377378. Јер. Београд. стр. али је доносила и доста бесмислица. 273 К. стр. каже: „Захваљујући овим трима великим открићима и осталим огромним успесима природних наука. у раду „Лудвиг Фојербах и крај немачке философије”. ми смо сада у стању да докажемо у основним цртама повезаност између процеса у природи не само у појединим областима него и повезаност појединих области између себе и да на тај начин дамо прегледну слику повезаности у природи у приближно систематском облику. 1972. Појављује се јасно нова законитост: што је индустријска земља развијенија . том П. с гледишта њихове сопствене повезаности. „Култура”. појаве у природи и друштву су почеле да се посматрају обострано.примену. служећи се чињеницама које нам дају саме емпиријске природне науке.”273 272 Радован Рихта и сарадници. што друкчије није ни могло бити. Када се дијалектички карактер те повезаности против њихове воље намеће чак и метафизички школованим главама природњакаданас је философији природе коначно одзвонило. она је имала и понеку генијалну мисао. Београд. Раније је био задатак такозване философије природе да да такву општу слику. „Комунист”. Цившизација на раскршћу. што је измишљала чињенице које су јој недостајале. тј. Данас када је само потребно да се резултати истраживања природе схвате дијалектички. фантастичним везама. па да се дође до „система природе” који одговара нашем времену. 212. 228 . Поступајући тако. Изабрана дела. наслутила је многа доцнија открића.”272 Данас је веома уска веза науке и философије. Маркс . то више њен привреди (а не социјални) развитак зависи од напредовања науке. што зависи од њихове условљености и веза које су евидентне. Енгелс. 1950. а стварне празнине просто попуњавала у машти.Ф. О повезаности открића у природним наукама Енгелс.

ГЛАВА СОЦИОЛОГИЈА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО .IX.

искључиво у име материјалног прогреса. у исто време.СОЦИОЛОГИЈА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО 1. значи да се не занемарују ни потребе у техничко-технолошкој сфери. Социолошки гледано. Поставља се проблем да техника не превлада над духовном страном човековог самопотврђивања. жртвовати хуманизам. а што својим склопом и јединством може да чини целину нашег опстанка. НЕКИ СОЦИОЛОШКИ ПОГЛЕДИ НА САВРЕМЕНО ДРУШТВО Крај прошлог и почетак овог века промениће слику света. са циљем стварања двоструких . У њој ће посебно бити важно како створити такве облике рада који ће омогућити човеку да не изгуби идентитет и духовност. али да се не запоставља ни духовност и традиција. квалификационе структуре кадрова и њихова употреба у стварању нових вредности. та битна страна духовног бића човековог. То. Зато се мора мислити на стварање таквих облика рада кроз које ће сваки појединац моћи да на нов начин развија и своје духовно биће али као индивидуа с веома важним особинама и могућностима многостраних способности. технике и технологије на пољу садржаја и карактера рада. да се сачува могућност сталног реализовања мотива за постигнућем у свим областима. материјалних и духовних. Нова средства рада захтевају новије. човек ће моћи да постигне то само ако води своје стваралаштво рационално. јер се нипошто не може. посебно слику света рада. и она траже нове кадрове за нови век. Нова занимања се рађају. свеобухватније и целовитије образовање. још јасније ће се постављати питање очувања човечности у навикама наступајуће цивилизације. пре свега младих. Томе ће много допринети далекосежни развој науке. У исто време.

Ту се. дезорганизације и дезоријентације. у преломном времену на почетку овог века. неслућени рељеф стваралачког и зрелог учешћа. основно питање које и за социологију рада остаје увек актуелно и изазовно. који подразумева и трагичне појаве отуђења рада и да их артикулише. видимо сасвим јасно и овај проблем отуђења. мисли на преостала 231 . али могућем постигнућу у новом свету рада. Отуда је ово један од важних социолошких погледа на савремено друштво.духовних и материјалних. што је равно и богатству за утемељење будућности. То би се.добара . које промене мора видети у паралелном процесу с променама у области човекових духовних доживљавања света. а то значи друштво коме не претходи па се чак и не поставља неки унапред смишљени и водећи светски поредак према коме би требало да се моделирају сви други. јер се не може замислита нови миленијум са сложеним и нерешеним поблемом као што је овај о коме је реч. У томе претпостављеном. класичним социолошким језиком. На тај начин је могуће остваривање перспектива индивидуалног и општег прогреса и отварање пута за обогаћивање живота. објасни и укаже на путеве превазилажења таквих негативних могућности. или баш кроз њих. То значи до услова у којима сваки човек може да развија своје склоности и могућности. Јер. Зато у приказу синтезе наших погледа на савремено друштво. То значи да нови век мора да има у виду овај озбиљни социолошки проблем. да би имали право на слободну егзистенцију и праву историју о њој. у коме ће људи имати слободне приступе за све ствари. али могуће и опасне. али и у области стварања материјалних добара која ће утопистичко очекивање претворити у стварност. То је. пре свега стварањем разноврсних добара која утемељују. човек ће морати да свесно укида све могућности и евентуалне изворе неке нове. обично. Показује се да то слободно друштво мора да буде заиста такво. који тражи своје емпиријско и методолошко осмишљавање новог пута његовог постепеног превазилажења. слободно друштво мора да се идентификује са сликом друштва које претпостављамо. у границама које ће му омогућити да приступа као креативна и слободна личност. у том постојећем свету. могло назвати укидање противуречности у пракси живљења које су доводиле до отуђења.

оживи и оствари своју целовитост. а она друга.такав у коме човек може да оваплоти. Рад би овде требало да осигура само плодове таквом опстајању људи и у коме ће их друштво ослободити отуђивања од њихових суштина и идеала. 232 . и то оним најбољим. иако ретким у европској цивилизацији. сматрамо да је тај свет . мислимо. У њој је само једна њена страна материјалне природе а неопходна је. Напротив. Наши погледи на савремено друштво нису ван размишљања која прећуткују или мало говоре о свету рада.”274 Било би погрешно.друштва која су у „транзицији”. па до суптилних и духовних . Уииверзитет у Нишу. има базично место. међу готово ретким наукама.како би рекао Хегел . привидно задовољног собом и друштвом у коме живи. 44. али исто тако погрешно ако не бисмо указивали на то да је проблем стварања услова за слободни људски рад и развитак неминован за нестајање сваке врсте отуђења.почев од оних која се тичу опстанка људи. Свет рада. То се може разумети ако се употреби и позната мисао утописта да је рад извор свега богатства и свих вредности. сигурно. социологија. стр. Човек и рад — Филозофске и социолошке студије и огледи. Стога др Живојин Николић истиче да је „револуционарни развој људског друштва и стваралаштва оставио за собом класичну уметничку лепоту и идеал (божанског. јер потврђује човекову моћ и смисао за знањем и културом које једино могу бити услов за промену света). Ниш 1990. У реализацији свих циљева. Сматрамо да нисмо прејудицирали значај оваквих социолошких погледа на савремено друштво који су најдубље повезани са изворима сазнањадо којих је дошло и која стално шире и предмет социологије рада. мирног и усправног облика) човека повученог у себе. Јер. мора бити тако уређен да доприноси превазилажењу овакве или сличне негативне традиције и изграђивању оне која је могућна на историјским достигнућима.решавају у духу демократских слобода. ако не бисмо развијали физичке и духовне снаге и вештине. не мање сложена. озбиљна може бити чињеница ако свет рада не буде омогућен свим људима (у коме они учествују према својим способностима и 274 Живојин Николић. То значи да би овај миленијум требало да омогући да се основна егзистенцијална питања . исто је тако неопходна (у нечему можда и примарнија.

Зато. „Нова научнотехнолошка револуција означава формирање „информатичког друштва”. 276 Ибид. које је резултат скривених потреба призводње у ери технолошке цивилизације. 123. 123. људске способности („културни капитал”). већа стручност и шире познаваае целине од стране све већег броја радника. 277 Ибид. стр. „тешким физичкгш радом. нове вредности се не стварају само. Док је у ранијим раздобљима наука ишла за индустријом. др Мирослав Печујлић истиче у својој савременој социологији значај времена које је наступило и наступа у постиндустријској револуцији. . с правом. то значи будућност коју очекујемо. Неопходна је виша култура. сада она има тенденцију да индустирију достигне и да је води. стр. водећа друштва света биће она која ће створити најбољи систем образовања. колико новим знањем и иновацијама чија поизводља почива на темељно различитгт пртципима.”275 Печујлић закључује: „Водеће индустрије биће интелектуалне индустрије и њихово језгро: знање. односно учествовању и његовом сталном напредовању и прогресу. Те његове мисли говоре да нас је „циновска производна моћ коју је човек освојио довела на праг једног новог света”.Институт за политичке студије факултета политичких наука. стр. њихова способност да се крећу у све сложенијим технолошким процесима. То предвођење је од кључног значаја. као што су некада та места заузимала друштва са природним ресурсима или индустријским потенцијалом.професијама) да живе у благостању и у материјалном и духовном задовољству и сталном побољшавању света.”277 Овај аутор долази до још једног закључка чији је смисао у следећем: у времену које долази. Београд.. Он каже: „Мења се „покретачко језгро” технолошких промена.”276 Готово је једнако важно и Печујлићево мишљење да неминовност поверења људског рада крчи пут стваралачкој активности људских потенцијала које је у непосредној вези с научнотехнолошком револуцијом и неминовност промена у погледу измене у квалифицкацијама запослених: „Један ток чини опште подизање културног.. 123. нити првенствено. Отуда снажна тенденција масовног вишег образовања. У центру нове технолошке структуре стоји нови пар чудесне моћи: компјутер – информација. „Будућност која је почела”. То нас је 275 Мирослав Печујлић. образовног нивоа света запослених. 1965.У економији „друштва информатике”. 233 .

да би на нов начин могли да успоставе. У нашим погледима морамо истаћи да се овде. ради о сложеним процесима. ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС . Поред термина „технички прогрес”. Технички прогрес и проблем запослености. „савршенство бездушја. Други се користе као синоними. Таква култура рада подразумева и спремност и знање за освајање нових квалитета у раду. „Завод за новинско-издавачку и пропагандну делатност Ј Ж”. основно питање и за време које долази. Човек тада добија нове могућности да организује и усмерава свој рад. Београд. „техничко-технолошка револуција”. Зато истичемо да је битно какво је човеково знање и његов целокупни духовни профил. социолошког. психолошког и историјског. 234 . Костадиновић. 279 Шире о овоме видети: др Вујо Вукмирица. 278 Тако човек полако престаје да буде потчињено и отуђено биће. да је за њихово остваривање потребно време и промене у свести људи .”279 Неки од њих се употребљавају ваљано. 2. Утицај техничког прогреса на развој образовања и културе рада у великим системима . али се тај процес не може замислити без развијања нове етике и културе рада која је и за социологију.ПОЈМОВНО ОДРЕЋЕЊЕ Технички прогрес се може посматрати с више аспеката: философског. „научнотехнички прогрес”. Београд. „Експорт-прес”. негују и развијају и нови квалитет културе рада. и приликом такве употребе има непрецизности. „прогрес”. 1968.на примеру железничког саобраћаја. „материјално-техничка база”. стваралачки односи према ономе што је у области знања и рада постигнуто у ранијем периоду. У средишту садржаја те културе морају да буду и мисли о хуманизацији и човечности људи. неки не.подстакло на питање потребе развијања културе рада која се тиче понашања радника у процесу рада. Међутим. 1987. економског. у производним односима и у својим међусобним односима. као науку о друштву и његовим појединим сегментима и процесима. Зато култура рада у будућем друштву подразумева и нове квалитете човека који ће бити у стању да се практично. а то ће се учинити тако што ће се стварати основе за нов етички циљ. у домаћој и иностраној литератури наилазимо и на следеће термине: „научнотехнолошка револуција”. заиста. Како у дефинисању садржаја и обима 278 Опширније о томе: Андон Г.

ступањ говора радне и погонске машине и ступањ аутомата. Пре тога. разликујући три облика технике у историји: „алатну технику прачовека. 283 Видети и: др Д.”283 Тиме се истиче прворазредан значај човека у техници и историји технике. Хуманитет техничког друштва. стр. 235 . обртничку и конструктивну технику високих аграрних култура. У том односу узајамно се усавршавају. „Центар за друштвене дјелатности омладине”. Загреб 1971. Шухрадин наводи чак преко тридесет дефиниција технике:282 „У ужем смислу. Социологија рада. 1979. Под техником подразумевају целокупна средства за рад која је израдио човек на основу познавања закона природе. изложићемо погледе неколико значајних аутора. 282 Види др Зоран Видаковић: Техника и друштво. 1979. и техника утиче на човека (и човек и техника су у дијалектичком односу). организовао производни процес ради стварања материјалних добара. различито периодизовати.наведених термина не постоји општа сагласност. В. 204-210. Загреб. човек се без ње не би уздигао изнад осталог дела природе. Историчар технике С. зависно од критеријума. јер је техника део објективне стварности материјалност је „мртва ствар” уколико човек није у односу с њом. Човек је тај који утиче на средства за рад. умећа. узимајући у обзир оба појма. такође. Марковић. усмеравајући енергију npuроде на саму материју природе. захваљујући научним достигнућима. а. Супротно. под техником се подразумевају средства за рад. аутоматизацијом и кибернетиком. „Савремена администрација”. Београд. техника представљала не само средство за рад него и знања. мада модерну технику везујемо за два последња века када. Сарајево. да би. на укупну технику.280 Феномену технике се посвећује значајна теоријска пажња. Универзитет у Сарајеву. искуства. 281 Арнолд Гелен говори о три ступња: ступањ алата. Шире о томе видети Hotimir Burger: Философија технике. Њена историја је врло дуга. 1966.”281 Сам појам технике разматра се с ужег и ширег становишта. 280 О етимологији речи „техника” видети: др Блаженка Деспот. да би шире. јер кореспондира с етапама друштвено-историјског развоја. доживљава буран процват. вештине и спсобности људи у манипулацији средствима за рад. „Напријед”. и машинску технику с радаром. Историјски развој технике може се. нужно је нешто рећи о техници. Прихватљиву периодизацију даје Курт Шилинг.

творац и реализатор технике. уређаји. 236 . с којом се понекад некритички поистовећује. опрема. способношћу. У првој групи су: машине. 1980. Зато и тврди да је одсудни моменат у научнотехнолошкој револуцији „брзи развој електронике и њено чедо кибернетика машина. значи. својим знањем и умењем. умећем о датој технологији. 343.286 Најкраће. кибернетике. информатше. хемијске индустрије. итд. алати. него и до револуционисања карактера и садржаја човековог радног процеса и друштвених односа. битка за будућност је добргш делом битка за рачунаре. Те промене не доводе само до радикалних измена у техници. Појам близак техници је технологија. будући да се одређује као „скуп знања. 1969. јер се у тај појам укључује и знање. Допуштено је премештање с једне локације на другу и њено коришћење. енергетике. У односу на технику. Другу групу чине људи са знањем. саветовања. 11. Већ тридесетак година она бележи низ значајтос открића у науци и техници која се примењују на пољу електронике. која се преноси путем наставе. а понекад и материјал. начин употребе постојећих производних метода и поступака. издваја се покушај др Мирослава Печујлића. па ни дефинисати их. аутоматизације.284 Човек је.стр. Зато није једноставно теоријски осмислити настале промене с научнотехнолошком револуцијом. Загреб. 286 Исто. У свету продуктивних снага започиње борба за индустрију будућности. Тријумфални ход рачунара може се употребити само с продором железнице у 284 Др Љубиша Крстић: Удружени рад и научно-технички прогрес. 285 Енциклопедија Лексигографског завода. информацијама или исказима.”285 Технологија је. У том напору. Књига 6. саобраћаја. стр. 344. образовања. научнотехнолошка револуција је плод развоја последњих деценија. Пренос технологије је могуће сврстати у више група. који модерну научно-технолошку револуцију повезује с рађањем нових производних снага које карактеришу електроника и кибернетика. под технологијом се подразумева начин употребе технике. редовним поучавањем. искуство и способности произвођача. „Савремена адми нистрација” Београд. као стару тековину цивилизације.Појам технике „не исцрпљује се средствима рада. на други начин. о њеној намени. брзи рачунари (компјутери). стр.

који под техничким прогресом подразумева „унапређење технологије. производње. 40.”290 Ту се.кибернетска машина . побољшавање својстава постојећих и нових стројева и других производа. Т. унапређење у организацији тржишта. Између човека и машине убацује се још један међучлан . стр. пре свега. Струмилин: Технич. 1979. ти аутомобилском индустријом у npeoj половини овог века. штедња живог опредмећеног рада. стр. стр. Видаковић: Модерне производне снаге и револуционарна пракса. стр. 237 . 291 Цитирано према др Зорану Јашићу: Увод у економско образовање. Слично М.”289 Захваљујући техничком прогресу.288 Пошто техничом прогресу претходи научно откриће. Тако руски теоретичар С. Институт за политичке сгудије Факултета политичких наука. 41-42. чији је резултат повећање продуктивности рада.) 288 С.”287 Технички прогрес је шири појам од средстава рада и оруђа за рад. Вукмирица. Једну од кључних дефиниција техничког прогреса дао је Murrau Brown. Београд. који „укључује у себи развитак и усавршавање технике. цитирани рад. пораст образовања и стручности. 290 Z. Технички прогрес дефинише 3. 1970. нагле и опште измене производних делатности. како наводи Вујо Вукмирица.оруђе научног управљања индустријским и другим процесима” (3. 18. Струмилин под техничким прогресом подразумева усавршавање оруђа и метода производње. стр.прошлом веку. у последњој деценији често се срећемо с термином „научно-технички прогрес”. Печујлићу. Т. Dobraska: А Note on the Rate of Technical Progress in Developed and Vuderdeveloped Countries: цитирано према Милану Месарићу: Увод у анализу техничког напредка. 150. Загреб. 1966. 1965. производа и сировина. проналажење и примену нових видова енергије. др Зоран Видаковић одређује овако научно-технолошку револуцију: „Она је битан део савремене епохалне револуције производних снага у којој долази до нове квалитативне. јер се још једном мења степен посредовања. у друштву се све више повећава производња и тиме поспешује улагање у науку. побољшање здравља. „Информатор”. Москва. 27. Будућност којаје почела. обшестпвенал npou3eodumenbHoifmb труда. мисли на материјалне и кадровске факторе. 22. делотворност организације и управљање производњом. стр. 289 Др В. Институт за политичке науке Факултета политичких наука. Београд. прогрес.”291 287 Мирослав Печујлић. Добраска као „увођење техничких иновација које омогућавају да се производе дати производи са смањеном количином фактора производње или нови производ с датом количином производње. индустријских материја. Загреб.

3. и често тако скоковито да је то превазилазило машту осведочених утописта. 1976. У Енциклопедији лексикографског завода сусреће се дефиниција техничког прогреса која означава „унанређење науке. технички прогрес показује суштинску везу науке. те кадрова који су саставни дио у одређеној радној организацији. ОСНОВНА ОБЕЛЕЖЈА ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА У дугом развоју људског друштва. др Сафет Шерифовић: Научно-технички прогрес. атомску бомбу. производној грани или цјелокупној национшној привреди”. грани и групацији (приметио А. Овај термин прогрес морамо сагледавати увек у функцији човека који планира науку. Загреб.292 Већ смо навели да термин технички прогрес у свом ширем значењу подразумева проналазак средстава за рад и њихово усавршавање. када је дошло до око 90% научно-технолошких новина. технички прогрес у целини обухвата и проналазаштво. „Свјетлост”. свемирске бродове. 1970. 238 . Управо овакво дефинисан. „Стручна штампа”. планира и надгледа нову технику и технологију прогреса друштва. организацију рада. друштвено-економски развој БиХ. технике и технологије призводње. микро-процесоре. У ужем смислу. К. а да не спомињемо генетски инжењеринг.Међутим. ласере. како примећује и др Сафет Шерифовић. у последњих 60 година учињен је напредак. 1975. елкетронске рачунаре и друго. освајање економских. пре свега. др Стеван Безданов: Технички прогрес и образовање у Југославији. технике и технологије.). није се знало о ваздушном и моторном саобраћају. Технички прогрес означава важнија научна открића и техничке проналаске који су представљали квалитативни скок. Екоиомски институт. друштвених и осталих промена за задовољавање људских потреба одвијало се дуго. па се може употребити као синоним за научно-технички прогрес. средства рада. речју. о телевизији. Београд. Међутим. од чега 50% само за последњих 20 292 Шире о овоме видети: др Милан Месарић: Увод у анализу техничког напретка. у одређеној научној области. Г. У доба Карла Маркса. а у ширем измене у организацији и култури („култури” процеса призводње) где нема потребе за улагањем нових средстава и инвестиција за нову модернизацију. који је с дивљењем говорио о научним и техничким достигнућима. Сарајево. његову примену и ширење. он обухвата примену у производњи.

за парне 40-80 km/h.000. При овоме нису увршћена новаторства.000. у свету је штампано око 1000 паслова књига дневно. цитирани рад. а посебно Гутенбергов изум који је у XV веку пронашао покретна слова.518 повећан на 1.294 а САД су у интервалу од 16 година имале значајна индустријска предузећа (1939-1955): General Elektric 10. Мали аутомобил коштао је 25. годишње је штампано око 1000 наслова у Европи (1500. Институт заупоредно право. 7-8.000 књига. а у САД на само 700 сатница. у Европи у теретном 80120 krn/h. „Напријед”. а да је у Француској од 1800.000 сати. стр. стр. 10. Кершовани”. 29-32. да би 1980.338 EssoStandard 4. Шездесетих година. 294 239 . 1952. године. Број новаторства је у бившој НДР од 1945.година.000.258. да је један KWh електричне енергије 1895. Број проналазака растао је готово несагледивом брзином.894. како наглашава Стојан Претнер. а у путничком саобраћају до 250 km/h.Nemoure 6.296 Проналазак писма има значајну улогу у преношењу знања из свих области. Београд. до 1972. године вредео 6 сатница.500. Ријека 1973. Ријека.500.295 Ради илустрације за то какав је и колики развој у протеклом периоду. стр. Du Pont . „О. године износша 21 km/h. године радио просечно 190. године у Европи штампано 120. године ова вредност је пала на 2.899 патената. Др Драгутин Бошковић: Друштвене мере и активности у циљу бржег развоја иновационих процеса. што значи. да би изашло из штампг 100.De . године). до 1960. 1965. године брзина дизел и електричне локомотиве износша код нас од 80 до 120 km/h. Загреб.297 Брзина парне локомотиве је 1925. 297 Алвин Тоффлер: Шок будућности. American Telephone and Telegraph 8. Тек је после 1950. године са 680. може се навести пример да је човек 1910.000 радничких сатница у Француској. а 1960. На почетку „Гутенбергове галаксије”. Некада је био потребан век. године индустријска производња повећана 100 пута.539. 295 Др Миодраг Јањић: Права и режгт проналазака створених у радном односу. 296 Жан Фурастије. 293 Жан Фурастије: Цившизација сутрашњице. 1968. било је потребно 100 година.293 Седамдесетих година прошлог века било је нових формалних пријава и техничких замисли око 700. Radio Corporation of America 7.000 наслова за годину. у односу на 403.757 патената. а данас 80. а данас само година да би се нешто урадило. у бившим социјалистичким земљама. 1975.

Он.000 година.”299 Подсећамо да је наша цивилизација „младеначка”. и 3 за интегрисана кола (1958-1961). 1968. Загреб. Наука је. Само век раније. а да не говоримо о свемирским летилицама.У поређењу с прошлим годинама. ради лакшег рачунања. Број проналазака се удвостручавао. а није знао шта је ваздушни. тако. О томе F. кибернетици. до таквих промена да више није могуће олако пратити глобалне трендове научно-технолошких иновација и посебних знања. Према Сафету Шерифовићу. временски интервали се прогресивно смањују. Ако ову меру заокружимо на 240. пет за транзистор (1948-1953). технике и технологије дошло је до многих значајних научних открића. можемо добити неку предоџбу о релативном трајању неколико фаза техничког напретка. 35 година за радио (1867-1902). да би после Другог светског рата био смањен на само 9 година.000 година. или 11/12 читавог овог периода. „Епоха”. . постала најснажнија снага друштва.298 Интервали времена између научног открића и његове практичне индустријске и друге пргшене постепено се смањивао. припитомљавање животиња. о чему говоре подаци даје за практичну примену бшо потребно 112 година за фотографију (1727-1839). 16 година између два светска рата. и сведемо је на меру од 1 сата. Linn даје ове податке: „Временски период ова два тренутка јесте просечно за 30 година на почетку XX века. у палеолитској култури (старије камено доба). Ј. R. „будућност друштва”. Од тренутка проналаска до тренутка примене научног открића. Walker. Утицај развоја ових трију чинилаца снажно је утицао на револуционисање производних снага. 20. како каже G. 6 за атомску бомбу (1939-1945). Пре 5 минута он је упловио у неолитску културу и дао се на култивирање биљака. израду лончарије. Серван Шрајбер: Амерички изазов. интегралним колима и томе слично. цитиран рад. атомској енергији. стр. а знање „conditio sine qua поп “свега постојећег. који је у историјским односима сликовито дочаравао историју цивилизације. истиче: „Ако узмемо праву процену. тада је човек провео 55 минута. употребу 298 299 240 Ј. Маркс је са заносом говорио о могућностима научних достигнућа. 250. 12 за телевшију (1922-1934). између осталог. 56 година за телефон (1820-1876). снажним развојем науке. електрични саобраћај.

мање је од 1 секунде. стр.000 година у развоју човека поделимо у генерације. 800. пре 3 1/2 минуте почео је да добива бакар. 1983. добићемо приближно 800 људских генерација. „Напријед”.303 У промени структуре. Лондон. у подизању производње (укупне продуктивности и економске експанзије у свету) приписују му се са ак 4/5 учешћа у развијеним земљама у стопи привредног раста. Немачкој. Великој Британији и Шведској 300 Чарлс Р.301 У порасту техничких иновација. а раздобља између два откуцаја сата. такође интензивно расте. значајно учешће имају и активности становништва и сви запослени. стр.1968. могуће је комуницирање између генерација. број научних открића. Београд. техници. године). 671. а обим научноистраживачког рада се удвостручује за период од 7 до 10 година. 1970. а тиме и број иноватора научних радника и научно . Од тога.лука и стреле. Загреб. Конзорцијум економског института. јер се удео запослених у терцијарним делатностима ближи запосленима у секундарним делатностима.истраживачких организација.302 Технички прогрес неминовно утпиче и на квалитпативне промене у свгш сферама рада. Београд. и више од 90% повећања пораста продуктивности рада. пре 5 секунди започела је индустријска револуција. 301 Извор .000 научних часописа излази у свету (у односу на 100 часописа 1800. 241 . повећава се број научних радника за 1000 пута. Промене у производним процесима. 22. технологији. Огромна већина материјалних добара које користимо у свакодневном животу створена је у последњој. пре 2 минуте научио је да кали жељезо. Близу 100. пре 2 1/2 минуте почео је да лева бронзу. Тачно мерење времена омогућило је тек за живота последњих 4 генерације. Француској. док је у САД. нарочито од стр.”300 Еволуција човека нам указује: „Ако последњих 50. према: Научни технички прогрес привреде СФРЈ. ефикаснијем. године. гранама и групацијама. бољем и целовитијем преструктурирању привреде и ванпривреде. 650 генерација провело је свој живот у пећинама. пре 1/4 минуте научио је да штампа књиге. и доприноси бржем. генерацији. образовању и организацији рада. Валкер: Модерна технологија и цивилизација. захваљујући пре свега науци. 20. Тек у последњих 70 година.Alvin Toffler: Culture shoch. стр. 207-228. За само годину премашен је план потреба помагала за протеклих 100 година. Институт за економику индустрије. 1974. тј. 302 Шире о овоме видети: Концепција дугорочног развоја Југославије до 1985.

0 милијарди долара 1965. о знањима и њиховим експанзијама која су неопходна за добијање нових технолошких захтева. с једне стране. с друге . године. већ и у ванпривредним делатностима. Ради се о научним достигнућима у светским размерама. технологији. образовању и иновацијама. Истраживачки рад је основа за друштвено-економски развој. Управо због тога што је једна од садашњих карактеристика развоја технике веома брзо „застаревање”. године 1. назива „терцијарном револуцијом.0 милијарди долара. 1975. године.више запослено у секундарним делатностима. Тако се у САД индустријска технологија из 1967. атомска енергија и молекуларна биологија јављају у већој мери у револуционарном и квантитативном смислу него телефон. како би се дошло до технолошких иновација у материјалним и друштвеним делатностима. и укупне промене у науци. У ова истраживања кумулативно је уложено 57 милијарди долара.0 милијарди долара 1955. Илустрације ради. наводимо податке о издвајањима за научно-истраживачки рад по годинама: 1945. средстава рада и капитала. развијају се просечно за 18 година у односу на временски интервал када је улагано у конкретна истраживања. због чега се овај развитек. што значи да је. и стога развијене земље непрекидно повећавају средства у ову сврху. И у осталим земљама света све се више улаже у научноистраживачки рад. године 3. организацију и економски прогрес Сената САД се каже: „Наука није у стању да одговори на питање да ли се електронске рачунске машине. то научнотехнолошка револуција иде крупним 303 Технички прогрес се овде означава у најширем смислу речи и означава квалитативне промене у структури производа. Али. године 14. У реферату Наутичке комисије за технологију. електрична енергија и бактериологија”.” Нови технолошки процеси.6 милијарди долара 1950.0 милијарди долара 1960. техници. 242 . у току 8 година учињено је два пута више од 1958/65 (125 милијарди долара). наглашава Сафет Шерифовић. укупно смањила. у САД технологија заснована на истраживачким резултатима износила 182 милијарде долара. године 20. извори енергије и слично. не само у производњи. године 7.

То је случај и код нас. чине посебну димензију проблема. које настају због пpoмене научних организација и замене ручног магиинским и аутоматизованим радом. а рађају се и нове гране (атомика. разматрање и познавање од не малог значаја за сва истраживања овог феномена. базичној индустрији.корацима у изменама програма производње. прелазак становништва са села у индустријске градове (САД. каже: „У нашем друштву. Немачка. На тај начин се непосредно утиче на брзу измену поделе рада на међународном плану. руски академик. Наредну групу карактеристичних промена под дејством научно-техничког прогреса чине промене у области организације рада. Она тиме најнепосредније утиче и на начин живота човека и његову околину. ствар научно-техничког прогреса подигнута је на ниво најважнијег општедруштвеног и општедржавног задатка. железничкој индустрији. вештачки материјали u друго). а тиме и на специјализацију и формирање интеграционих целина. принцип модерне технологије. изазивајући непрекидно ширење утицаја технологије на укупан процес и живот људи. без обзира на систем друштвеноекономских односа и културни развој. анализирајући различите операције. у делу „Наука о науци”. чине све веће напоре у пројектовању и сагледавању нове технике и технологије у свим сферама живота. са консеквенцама које се у аналитичким промишљањима овог феномена често занемарују. Енглеска) постављају проблематику техничко-технолошког прогреса у посебан социопсихолошки контекст. и још траје. У савременом свету. чије је именовање. као најбитнији извор продуктивности. Стога Добров. јер је географска експанзија технологије почела у овом веку. 243 . У том смислу. значајне промене одвијају се у електроиндустрији. Фредерик Тејлор исказао је. образовање. стицање знања за рад у школским и образовним институцијама. добија пpворазредан значај. освајање космоса. у свом делу „Научно управљање”. први пут у историји.” Већина развијених земаља. Промене у квалификационој структури радника. Нагли скок ка модерним технолошким целинама и индустријализацији.

Теофанија Трифунац: Аутоматизација и кибернетика. кибернетске машине су у примени у саобраћају. У свим областима живота и рада. Радикалну измену у револуционисању средстава рада донела је. Издателство бгу. Б. А. Рачунари обављају преко милион операција у секунди. В. Кибернетска револуција је карактеристична по томе што замењује радника у раду. Москва. Оне контролишу и управљају фабрикама. 1970. 244 . на железно-дарожном транспорте. М. 1973. Бернеру. 1971. а данас само један час.теорија о развоју електронских рачунара. материја и енергија. „Центар за друштвену делатност омладине”. „Техничка књига”. претходне. И. М. М. посматра и реагује уколико има потребе за тим. савременом кибернетичару. и до 50%. топлоте. Москва 1981. али и њима ваља додати и трећу . а новим методама моделирања графике. Београд. Им. електрична машина и проналазак атомске енергије.304 304 Видети Јуриј Бобер: Строј. Скола. Књига 3 Загреб. И. Радник који ради на овим сложеним системима не мора да буде у хали. хладноће. и да с командног пулта. кибернетске машине у целости управљају процесом рада и физички ослобађају на хиљаде људи. човек и друштво. и других негативних особености. могу се углавном везати за нове енергетске изворе: парна. Београд. Харлановиу: Научно-технички прогрес. Лернер: Принципи кибернетике. кибернетика .др Рајко Томовић: Генеза кибернетике. Лењина. јер то омогућава електронска рачунска машина. монитора. Петров: Вусби и Научно-технички прогресса. 1976. „Транспорт”. Жуков: Филозофскије основи кибернетики. Жако . 1971. Београд. npe десетак година. Ј. 1970. далеко од несношљиве буке. Загреб. Н. „Вук Караџић”. Да би информација обшила свет. некада је било потребно 8 месеци (на пoчетку прошлог века). Данас. неопходне су две основне компоненте модерног света. Према А. др Славко Марковић: Примена кибернетике у руковођењу радном организацијом. 1970. уз повећану производњу у развијеним земљама чак за 20%. социологији. Н. екологији.информацију. 1966. Б. Он може да буде далеко од производне хале. ицс. А. „Савремена админнстрација”. КВАНТИТАТИВНО НОВА ОБЕЛЕЖЈА ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА Може се са сигурношћу рећи да је кибернетска револуција четврти степен научно-технолошке револуције. Ј. Загреб. „Информатор”. „Напријед”.4. масовног послуживања. Изазов кибернетици.

Седамдесет одсто електронике рачунара . „Информатор”. техничког и технолошког процеса. према др Безданову. Ови сложени послови обављају се на принципу микроелектронских шема и интегрисаних кругова. Загреб. 5. Београд. 1968.307 При томе се полази од теоријског става да је технички прогрес шири по обиму и садржају од појма научно-технолошка револуција. повгзан са растућом интеграцијом науке. Суштина саме научнотехнолошке револуције може се изразити. Позната је њихова серија IBМ-360. највећи творац компјутера је IBM. Произвели су нови тип компјутера на основу коришћења ласерских зрака.000 радника. мада ни сама материјална средства нити друштвени односи нису то омогућавали. Блиска будућност.306 5. Пракса бр.технике је у САД. НАУЧНО-ТЕХНОЛОШКА РЕВОЛУЦИЈА И ОБРАЗОВАЊЕ а) Савремени свет карактерише динамика у свим сферама друштвених односа. Значај образовања посебно расте у контексту промена које доноси научно-технолошка револуција. Раније образовање није имало превасходно улогу у развоју производних снага и целокупног друштвено-економског система. Како је у домаћој литератури најчешће у комуникацији синонимна употреба појмова научно . 306 „Ласер компјутери”. „Експорт-прес”. Она запошљава око 200. чија производња данас заузима треће место у свету (изарачунарске индустрије и индустрије нафте). и он има неколико хиљада пута већу меморију.Први компјутер произвеле су САД. Југословенско удуружење корисника средстава за аутоматску обраду података. потребно је прелиминарно разграничити њихов обим и садржај и усвојити њихову дефиницију. годинг. број рачунара у свету (без некадашњих социјалистичких земаља) повећан је за 35 пута. Технички прогрес и проблем запослености. 1944. а тиме и у области образовања које је постало основна претпоставка научног. 2) продор науке у све области живота и 3) претварање науке у образовање и образовања у непосредне 305 Georg Kagle: Кибернетика у економики. 1969. 168. Без сумње. 245 . до 1969. америчка фирма. 165. године. како смо истакли. стр.технолошка револуција и технички прогрес. 307 Шире о томе видети: др Вујо Вукмирица.305 Од 1965. као: „ 1) револуционарни раст кватнитета научних истраживања и њихових резултата. у односу на свет.

Такав положај образовања довео је нужно и до промена у самом образовању. у перманентно образовање. Марковић указује: „ У 308 Шире о томе видети: др С. Хаслај: „Образовање добија економски значај без преседана. И у Француској је израчунато да је од укупног пораста националног дохотка 25% последица улагања у ову сферу. Технички прогрес и образовање у Југославцји. затим на институционални развој образовања. Безданов. мада је и то важно. У нишкој Електронској индустрији су израчунали да се укупна улагања у образовање враћају кроз 4 године. Београд. Денисона.производне снаге. 1986. Флоуд и А.310 у делатности којој ће се човек увек враћати. Образовање постаје важан облик инвестирања за привреду као целину.. проф. Док је Денисон израчунао дa је улагање у образовање увећало национални доходак у Америци за 23%. Споменимо и истраживања која су обављена у конфекцији „Први мај” у Пироту.309 Прорачуни Ч. „Стручна књига”. 246 . између актера. Струмшин. 1975. уз повећан доходак. за 1. преображавају услед нових циљева савремене економије. већ превасходно у активирању знања у односу на производно-економску сферу. то су потребе претварања образовања раније везаног за само један део животне доби . као извор технолошке иновације образовни систем све више се прилагођава потребној радној снази. „Ревија рада”. а стари образовни облици се.5 годину рада запосленог и да се 27% националног дохотка створи на рачун уложених средстава образовања. С. У том смислу. О томе врло конкретно кажу И.. а da се 42% cтoпe раста производње бележи захваљујући порасту образовања радника. Пре свега. X. Свакако да се ова промена мора одразити и на односе у процесу образовања. да улагање у образовање има повратан утицај на продуктивност рада и да постоји позитивна корелација.у свеживотни процес. а да оно има стратешку улогу и место у производности рада. 309 Опширније о овоме видети наш рад: Технички прогрес и перманентно образовање. показују дa се учешће образовног фактора у увећању продуктивности рада креће од 30-50%. руски економиста. наводи да се трошкови образовања радника „ надопуне “. нити у повећању потребне количине знања. Београд. 310 Ибид.”308 Треба нагласити да се повећање значаја образовања за прогрес савременог друштва не састоји само у образовању већег броја људи. америчког економисте. хтели то или не. др Д.

упоредо с јачањем значаја образовања у сфери производних снага. закључити следеће: а) Постоји врло значајна позитивна корелација између образовања u научно-технолошке револуције. “311 Значај образовања је раније схваћен у развијенијим земљама. Раније. б) Досад су решења повезивања рада и образовања била условљена различитим друштвено-економским условима. Београд. порастао је значај образовања за рад и професионалне оријентације у односу на претходне периоде људске историје. На основу овог осврта на утицај научно-технолошке револуције на образовање. виших и високих школа с привредом). „Савремена администрација”. убрзо је сагледана и његова практична улога у друштву. услед непостојања чврсте везе с производњом. између осталог. видног повећања омладине у стручним школама. оно игра једну од пресудних улога у преношењу класних привилегија с једне генерације на другу. Марковић: Социологија рада. Прво је унапређење 311 Др Д. 185. Међутим. пре свега условима одвојености институције која спрема кадрове и рада. образовање није било тако чврсто повезано с класом на власти. обезбеђивање услова за укључивање деце у више и високо образовање. значајног укључивања радника из радног односа у све облике општег и стручног образовања. Поред повезаности с производним радом. чему је. 247 . доприносило и ограничено опште образовање које није било у складу с технологијом. у којима су. и даље остају нека кључна питања за решавање. стр. а оно је у склопу економског и социјалног развоја (увођење основног образовања за сву децу. повезивање образованих институција средњих.савременом друштву. У нашем систему стварају се услови за суштинско повезивање сфере рада и образовања. образовање је повезано и с класном структуром и њеном репродукцијом. Али. 1975. такође. у условима када су настале промене у карактеру рада и садржаја радних задатака које појединци извршавају у процесу рада. од појаве друштвене поделе рада постојали и поступци припреме за учешће у поједине радне процесе. Поред значајних резултата које смо постигли у развоју свих нивоа и врста образовања. поред осталог. укључивање радних људи и грађана у управљање у области и увећање средстава за образовање. може се. Ж.

Научно-технолошка револуција и образовање (симпозијум одржан 27-28. 6. и обратно. нарочито његовог стваралаштва. а она у великој мери 312 Шире о овоме видети: др В. неосмишљено спроведене реформе образовања су. цитирани рад. Безданов. Кадрови и техничко-технолошки развој (материјал са симпозијума одржаног 14 -16. б) Посматрање прогреса у научно-технолошкој револуцији код нас је умногоме успорено. такође. и адекватне промене у свим нивоима образовања. Могу се створити најбоље. технологије и образовања. подстакло научнотехнолошку револуцију. социолошку анализу и ширу интерпретацију. Та условељеност постоји. марта 1980. ајсавршеније машине. Вукмирица. друго што је научно-технолошка револуција значајно утицала на усавршавање свих облика усавршавања . у Новом Саду). Ми их наводимо као повод за даља истраживања. октобра 1973. и она се међусобно преплиће. цитирани рад. може се рећи интердисциплинарну па и мултидисциплинарну.образовања. Д. компјутеризације и рационализације. и многа друга питања. Сва ова. изискују дубљу.образовања. МЕЂУУСЛОВЉЕНОСТ ТЕХНИЧКОГ ПРОГРЕСА И ОБРАЗОВАЊА Образовање у свету доживљава револуцију захваљујући научно-техничком прогресу. У том контексту ваља размотрити релације технике. Марковић: цитирани рад. постављајући пред образовање благовремено откривање могућности људи и њихово оспособљавање за потребе савремене технологије. али ако нема оспособљених кадрова за њихово руковање. 248 .312 Технички прогрес утиче на већу продуктивност која се рефлектује на доходак. оставиле тешке последице и на научно-технолошку револуцију и заостајање код нас. Ж. др С. Наше бројне. Концептуализација и примена савремених метода у образовању код нас је још на самом почетку. у Новом Саду). оне остају „гомила гвожђа”.

структури запослених. Због тога је. доноси промене у занимањима. ове квантитативне промене гтперативно су наметала и квалитативне промене и оне се npe свега односе на повезивање рада и образовања.утиче на животни стандард: смањује време запослених радника. односно кроз реформу укупнш друштвених и економских односа. битно утиче на смаљеље разлике између умног и физичког рада. рад и образовање намећу нове друштвено-економске односе. општим. садржаја рада. а и сада се у пројекцијама развоја неких грана и групација још не помињу кадрови као значајан елемент политике. Истовремено. Донедавно су код нас свет рада и свет образовања била посебна два света. У садејству. и једино је њиховим уређивањем могућан излаз из кризе образовања. Она се морају тражити не само у погледу методе и садржаја рада. и укупне запослености у свим гранама и групацијама. Тек тада је могуће пројектовати нови систем образовања. Међуусловљеност техничког прогреса и образовања може се посматрати квантитативно и квалитативно. и слично. повећава слободно време запослених. као да школа није припремала кадрове за рад. метода. промене структуре запослених радника у материјалној производњи и друштвеним делатностима. него и циљу образовања (не само педагошком реформом). друге се рађају). Долази do квантитативне промене у образовању. 249 . Квантитативне промене су: утицај техничко-технолошког развоја на пораст образовања. усудили бисмо се рећи. Квалитативне промене су суштинске промене у васпитно-образовном систему. нове потребе квалификованих радника за обављање послова и задатака (нове професије: једне изумиру. јер до сада техника је углавном увожена. потреба за политехничким. Један од битних квалитативних показатеља будућег техничког прогреса и образовања јесте да се мора заснивати на дугорочном развоју стратегије техничког прогреса и образовања. дошло до кризе образовања. кадровима се мало поклањала пажња. јер се из старих друштвених односа не могу пројектовати дугорочна решења. што се одражава негативно. у погледу нових наставних планова. утицај на трансформисања образовно-васпитних организација и рада као јединство образовања и рада. промене образовања и проширивање теорцјског образовања.

коришћењу слободног времена итд. нема и неће бити промена у новим техничко-технолошким условима ако ниво потребног образовања техничких кадрова у сложеним системима не одговара технолошком развоју предузећа. Живимо у времену снажне научнотехнолошке револуције која карактерише честе промене у техници и технологији и укупном животу (одевању. Економика образовања (избор текстова приредио др Божидар Јелчић). способношћу. Упоредо с техничким прогресом. ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС И ОБРАЗОВАЊЕ КАДРОВА Технички прогрес се у основи испољава у три компоненте. др Андон Костадиновић. цитирани рад. и то у развоју технике. Београд. „Школска књига”. квалификован. Уколико квалификованост радника није у складу с новим средствима рада. „ЦентарО18”. с једне u квалитативне промене. 1973. Ниш. др Божидар Јелчић: Финансирање образовања. Загреб. Човек са својим знањем. У сложеним системима.313 7. треба да расте и ниво знања као значајан чинилац у предузећу. 1976.стручним и уже стручним образовањем у квалитативном смислу. и обратно. 1973. Технички прогрес и променеу образовању. технологије и организације рада и у образовању кадрова које је у функцији предузећа. умећем може да мења односе и да у целости користи нову технологију. и тиме скида „завесу” која је дуго била присутна код нас. Свакако. Времена када је човек кроз образовни процес оспособљен за читав радни век су иза нас. ИЦС. с друге стране. Те нове крупне промене може да изнесе образован. Све то одражава потребу за перманентним образовањем. 250 ..) Alvin Toffler истиче: „У развијеним 313 Шире о овоме видети: др Зоран Јашић. Безданов: Систем финансирања образовања у Југославији. а то практично значи до наглог повећања броја учесника који надгледају. „Школска књига”. образовање радника док је у радном процесу. исхрани. човек је носилац технике и технологије. Загреб. и не само у њима. учење. мотивисан радник. контролишу нову технику и технологију. Технички прогрес и образовање налазе се у узрочнопоследичном односу и с аспекта издвајања средстава за куповину нове технике и технологије. 1995. др С. и с аспекта продуктивности рада. не могу се очекивати ни резултати у општем привредном развоју земље. Неминовно долази до квантитативних промена у образовању. раде.

све више одговарају прошлим потребама. постају безвредни папир. стр.”314 Брзо застаревање знања Епоха у којој живимо битно се разликује од свих епоха до данас у погледу коришћења стечених знања. испољи у свом послу. она застаревају годишње око 10%. у Француској око 20%. Зато стечене квалификације у току радног века доживљавају промене.земљама промене су тако брзе и непрестане да дојучерашње истине изненада постају данашњим заблудама. технологије.2 године (ово се односи на привреду). и већ сада се зна да. Зато је и све присутнији проблем: каква знања треба да буду заступљена у школским институцијама? Знања стечена до двадесетих година прошлог века задовољавала су потребе човека током његовог радног века. 251 . нове послове. нпр. Ако се зна да знања застаревају после 7 година у биолошкгш наукама. Ако знања не буду иновирана. у прерађивачкој индустрији годишње промени занимање 30-40% радника. доводи до тога да стара знања. или. Занимања стечена пре 10 година једва су употребљива. Зато многи прави стручњаци и интелигентни чланови друштва признају да имају потешкоћа у савладавању праве поплаве нових спознаја . у САД 71 милион запослених остаје да ради исти посао само 4. после 6 година у техничкгш наукама. и вештине. 157. усавршавања. велики је распон између стечених знања и њихове употребе. са тенденцијом даљег застаревања.. и после 5 година у друштвеним. а тиме и нових производа. 1975. стр. Међутим. нове технике. Исто. 88-90.чак и на врло уским подручјима знаности. и све је мања могућност да се човек као личност. морају да се замене новим знањима. „Отокар Кершовани”. онда се јавља неопходност перманентног образовања. у Енглеској. Нова технологија развија нова занимања. као биће.315 Нагли развој нових научних дисциплина. „Дипломе” стечене пре 10 година за знање које у међувремену није обнављано. умећа. знања која се сада стичу стандардним системом наставних планова и програма. Ријека. У целини. Пронаћи ефикасно 314 315 Алвин Тоффлер: Шок будућности.

Galbraith посебно истиче потребу за усклађивањем производње и припремање кадрова за стручну реадаптацију.средство против застаревања знања није ни лак.5% повећање улагања у инвестиције образовања. али и за ПОЉОПРИВРЕДНИ КОМБИНАТ БЕОГРАД. у знања. American Socientasts. Boston. и зато је добро да специјалисти и остали стручњаци одржавају комуникације са светским достигнућима из сродних подручја. 318 Ј. У којој је мери оно постало кочница развоја друштва у целини. ТЕХНИЧКИ ПРОГРЕС И ПЕРМАНЕНТНО ОБРАЗОВАЊЕ 316 I. crp. ПТТ.T.ШУМЕ и њеним шумским газдинствима итд. 1967. ни једноставан посао. електропривреда. Како знања имају значајну улогу у привредном расту земље. већ стечена знања постају често реликт прошлости. стр. Ј. где стручњак више није експерт за одређену област. Посебно наглашава потребу за повећањем државних расхода за ову значајну сферу знања. ЈАТ. 282-296.318 8. и која му не омогућавају да стваралачки и организацијски успешно обавља послове управљања. специјалистичка и управљачка застарелост. 247. Нарочито су важне варијације у степену постепеног застаревања. 1966. Специјалистичка застарелост се односи на ужу област. показују истраживања усмерена не ефикасност знања стеченог у образовним институцијама уз растући технолошки прогрес. дакле његова знања кад су испод одређеног нивоа. 317 Данас у CP Србији послује јединствено предузеће СРБШАШУМЕ са својим газдинствима као један велики систем који запошљава знатан број радника са факултетом.317 Наглим техничким променама. А. 252 . К. стр. Hansen каже даје важан услов за повећање привредног раста у САД oд 3 на 4. March. СРБИЈА .Овај тип управљачке застарелости је веома битан како за сложен техничко-економски систем као што су железница. 47-49. Ова схватања аутор је развио у књизи: The New Industiral State. Galbraith: The Affluent Society. Boston. Управљачка застарелост се огледа у заостајању знања руководиоца. Утврђена су три основна типа застарелости: професионална. Ferdinand: On The Obsolenscence of Scientists and Engineers. 1958.316 Професионачни mun застарелости знања односи се на техничку компетенцију појединаца који заостају за занимањима у широј професионалној области.

(Др Јован Парлић: Перманентно бразовање и савремена образовна технологија. Резултати фундаменталних наука (математика.. Тада УНЕСКО покреће широку иницијативу о потреби за овом врстом образовања. У наставне процесе биће унете корените измене. 321 Још се у раним цивилизацијама сусрећемо са идејом о учењу целог живота (Хипократ. У области физике објави се годишње 90. јер нема периода који је неподесан и у коме није могуће учити”.000 часописа и научних приручника. бионика. Зато Ј. године се залаже за усвајање принципа. који каже: „Учење не треба да се напусти у моменту када појединац завршава школу. Оно треба да обухвати све периоде људског живота. стр. 1 и 2. Време у коме живимо тражи нова знања у свим областима живота и рада. као некада. Београд.. нуклеарна физика.У доба модерне технике. биофизика итд) примењују се у производним процесима. планирања. Међутим. француски философ. како би они били применљиви и сврсисходни за послове и задатке који се обављају у предузећу.000 стручних и научних радова и више од 12 милиона патената. већ је неопходно стицати и обнављати знања и из других области. Конфучије). (Condorcet: Rapport et Projet de decret sur I organisation generale de Lanstrucgion publique. и то не само на послу који се обавља и за посао који обавља радник. пружи потребна знања за цео радни век. 253 . геотехнологија. То значи да ће се програми актуализовати. Захваљујући техничком прогресу. 1. године да се годишње у свету из области науке објави око 400-000 књига и више од 50. а 1968. 66). 2). оно се мора непрекидно допуњавати. а у будућност модерне школе биће у функцији модерне технике и технологије. 1978. овај феномен је први одредио Кондорсе.рад. податак из 1978.320 Иницијатива УНЕСКО-а Перманентно образовање321 добија значајније међународне размере шездесетих година прошлог века.319 Образовање није дато једном заувек. комуникација итд. транспорта – саобраћаја. његова XV генерална 319 На пример. кибернетика. с једне стране.). културе. Hochette. 1792. стр. теорија информација. године. 1965. стално дограђивати наставне садржаје. бр. и привреда . Редовно образовање не може да. организације рада. Парлић с правом указује на то да наставни процес треба да претрпи корениту и радикалну трансформацију. 320 Исто. 67. да ће школа и образовне институције. имамо већи степен развоја друштва (организације рада. Ревија рада. технологије и организације рада потребно је непрекидно образовање током читавог живота. производње. с друге. Paris.

До недавно је перманентно образовање било одвојено од школског система образовања. Окон сматра да васпитање и образовање укључује све облике образовања (деца. 322 А. док је у Француској перманентно образовање оно које служи као друга или трећа могућност за савлађивање одређеног степена образовања. стр. стицања нове стручности. Континуирано усвајање знања За нас је битан теоријски допринос Р.”323 Нарасле промене код нас захтевале су и захтевају такво перманентно образовање које обухвата све периоде човекове личности.конференција. наводи и потребу за непрекидним образовањем да би 1970.убрзани развитак научних знања. Богдан Суходолски и други). Слично њему. развијање способности и стицање стручности и усавршавања у њој. Даринскии: Непрериное образованш: Советскзд педагогика. омладина u одрасли). обнављања. утиче на . али је тенденција била интегрисање у школске системе (о чему су писали Арнолд Хауфман. повећање културе. стално ширење видокруга. за све људе ма кога доба. За разлику од теоретичара у овим земљама. 323 Др Д. . 238. 1976. В. поред значајних циљева у образовању. 254 Модерни токови компаративне педагогије. 18. Тако се негде. Врочинског. № 1.322 Перманентно образовање. стр. године дошло до расправе о овом значајном феномену. Но и даље има терминолошких и концепцијских спорова. Пол Ланграм. Митровић. према Д. перманентним образовањем назива образовање које се стиче после стицања универзитетске дипломе (САД. допуњавања и примене раније допуњеног знања и умећа. индустријализације и дубоке друштвене промене у последњој четвртини нашег века. Митровић: Сарајево. академик Дарински сматра да перманентно образовање „признаје учење као нормалну и неопходну делатност и неопходност. 1975. Разлике постоје услед супротних друштвених односа. „ Свјетлост”. у Пољској В. Оно своје контуре добија шездесетих година прошлог века. који сматра да перманентно образовање морамо посматрати у контексту науке и технологије. Канада).

Поставља се питање: зашто је то тако? Одговор је следећи. васпитање. Савићевић с правом сматра да га не треба везивати искључиво за један ниво образовања: „Под перманентним образовањем подразумевамо философију образовања. навика у току радног века. концепцију образовања која се односи на целокупно васпитање и образовање. као што су човек. . императивни у погледу квалификација и квалификационе структуре запослених у привреди на пољу образовања.На остваривање концепта перманентног образовања утичу: наука. обиму и структури запослених. образовање. 9. Тако је и технолошки прогрес условљен многим чиниоцима. 1980. делатностима. 255 . Београд. када су потенцијали мерени само природним богатством земље. Оваква одређења садрже битне елементе. једне земље. воде. без обзира на његов ниво и старосну структуру обухваћених субјеката. Сви ти елементи имају значајну улогу у реализацији циљева. У последњим деценијама. итд. климе и климатских услова. и све оно што је ресурс дате земље у погледу њеног богатства у земљи и на њој. обњму и структури у свим гранама. „БИГЗ”. Сведоци смо да техничко-технолошки прогрес неминовно намеће новг захтеве који су нужни. али оне плодне која је некада била предуслов за гајење пољопривредних житарица. степена механизације. Значи да он захтева промене у динамици. ради oптималног остваривања резултата у свим областима рада и живота. сада из године у 324 Др Душан М. зависи од много фактора. Најзначајнији чинилац у овом ланцу је човек. што штлицира благовремену припрему како младе генграције. географског положаја. образовање. енергетских извора. рад. Зато Д. рад и његова продуктивност. учења. Непрекидан развој из деценије у деценију. Значи да он захтева промене у динамици. људски фактор има пресуднији утицај и улогу у односу на раније периоде. УТИЦАЈ ТЕХНИЧКО-ТЕХНОЛОШКОГ РОГРЕСА НА КВАЛИФИКАЦИОНУ СТРУКТУРУ АПОСЛЕНИХ Укупан развој једног региона . Савићевић: Повратно образоваље. тако и запослених у привреди ла пољу образовања. земље. техника. ресурса као што су рудна богатства.стр. економика итд.”324 Под перманентним образовањем подразумевамо систем континуалног прихватања и усвајања знања. 25.

управља датом техником и технологијом. с друге. 256 . ако нема адекватан број стручних. Али како радници нису припремљени и обучени за те нове . економично. да не би било „празних ходова”. погонске енергије. пројектују посебну квалификациону структуру кадрова према пројектовању технике и технологије. оруђа за рад. пре свега младих. није ни дошло до коришћења. заједно с пројектовањем инвестиција у техничко-технолошки развој. Борба за рационалност је борба за производност рада. тако и перманентног образовања запослених. Костадиновић. Зато није ни чудно да развијене земље правовремено сагледавају. Ниш. а тиме и увећања производности. материјални услови су саставни део кадровских и технолошких решења једне 325 2 Пре само две деценије. Технички прогрес и промене у образовању. с једне стране. истовремено део средстава издваја и за образовање. продуктивност и економичност у целини. за лични и друштвени стандард . ако не и опредељујући. 1995. образованих кадрова. кадровски ресурси означавају људски чингшац који. умешно и рационално обављање послова и задатака. потребне за ефикасно. пуштањем у погон нове технике и технологије. перманентно образовање које је неминовност.национални доходак дате земље. Та правовременост образовања. Зато је веома упутно да се. па тиме и квалификациону структуру запослених региона или земље. како кажу привредници. мора се правовремено обучавати стручни кадар. и необучености. „Центар 018”. корелативна и обавезујућа. у најбољем случају. постигла адекватност коришћења капацитета. у бившој Југославији је Словенија увезла машине из иностранства за једну њихову фабрику. Да би се то постигло. игра веома важну улогу у техничком друштвеном прогресу. То се чини стога да би се. означавају равноправни третман с техничкотехнолошким прогресом.годину у погледу технике. предмета рада. надгледа. неминовно намеће потребу за новом сликом кадровске структуре. То у исто време означује да нема техничко-технолошког развоја. а то ће рећи квалификационе структуре запослених која „опслужује”.машине.326 Данас. Дакле. она је неминовна. 326 Шире о томе: Андон Г. Мислимо на рационалност.технолошки прогрес и образовање као подсистем друштва чини нераздвојну и нераскидиву целину.325 Та међуусловљеност између техничког прогреса и образовања постоји. Техничко . оспособљавање. У првом реду се појавио страх запослених од тих савремених машина. технологије. људски ресурс који ће „опслуживати” ту технику и технологију.

У свим областима рада. па тиме и богатства. 167. Међутим. универзитети. наука. стр. веома често налазимо на различите моделе структуре запослених по делатностима. али оно је непрекидан пратилац техничког прогреса. Москва. Москва. Политиздат. морају непрекидно пратити технолошки прогрес. а тиме и промена у квалификационој структури запослених. Пропорције у распореду радних ресурса стварају се на основу пропорција репродукције друштвеног производа. „Непрекидно обнављање и усавршавање техничке базе производње доводи до дубоких промена у распореду радне снаге у друштву. „Економика”. 257 . Образовање. типично за индустријализацију. „Политиздат”. 6. Человек. Frejka. 1973. Дакле. Научнотехническал револуцил и социализм. с макроаспекта је предуслов функционисања света рада. научнотехнички прогрес наступа као најважнији фактор измене структуре радних ресурса. Москва 1973. и то карактеристично за почетну фазу научно-техничке револуције. 317. могу се наћи и у наредним изворима: Т. кадровски потенцијали су окосница света рада и производности. М. Цивилизација на раскршћу (превод). Колекгив совјетских и чехословачких аутора. једне делатности и гране у целини. и њој сличне. стр. Радован Рихта.”327 У литератури која се бави овим питањима. сгр. стр. 1966. Може се рећи да је савремени свет нешто раније у односу на нашу земљу захватио технолошки прогрес и образовање као нопходност функционисања индустријских система. „Комунист”. Типичан развој структуре запослених по делатностима328 327 Група аугора: Проблем исползовани рабочеи сил в ус. еклатантан је пример који наводе готово сви релевантни експерти за ову тематику и зато наводимо типичан пример развоја структуре радне снаге у привредним делатностима. Кедров). у привредним и непривредним областима. Vyvoj odvčvove structury společemske pracovni sily. технички прогрес одређује правац образовања и промену у структури запослених . Ekonomski institut CSAN. повлачи се нит о неопходности непрекидног образовања. У крајњој линији. центри за развој и образовање кадрова у свету рада. у производним и непрошводним друштвенгш делатностгша.чови научно-техническои револуции. Зато школе. Колекгив совјетских и чехословачких научника (ред. техника. 159. 328 55 Ова табела. В. 1973.радне снаге. Мењајући структуру друштвене производње. Prag. Београд 1972.фабрике.

Удео активног становништва запосленог
Почетна фаза
Процес
Почетна фаза
Индустријализац. Индустријализац. науч.технич. револуције

Пољопривреда
Екстрактивна
индустрија
Прерађивачка
индустрија
Грађевинарство
Саобраћај и везе
Трговина
Службе (услуге)
Наука и култура

70-60
2-3

50-23
3-5

20-3
4-2

9-12

20-35

30-25

2-3
2-3
7-8
7-9
1-2

4-6
4-6
9-10
8-10
2-5

8-10
8-9
11-16
12-20
7-15

Распоред структуре запослености и њене прерасподеле је веома
важан чинилац, што се види из претходне табеле где је на класичан
начин дат удео активног становништва по делатностима. Овај
пример се односи на почетну фазу научно-техничке револуције у
индустријализацији.
Према казивању Фурастијеа, у САД ће учешће запослености
2000. године бити око 80% терцијарног сектора. Ова његова
предвићања се нису остварила.
Научно-технолошки погрес и њено чедо, научно-технолошка
револуција, досегао је и до нас, до наших граница - до балканских
земаља, али не у оној мери у којој је текао и развијао се на Западу.
Нова техника и технологија, нова средства рада и све промене које
су се дешавале у технолошком смислу речи последњих деценија,
изискивале су значајне промене у погледу образовања и
перманентног образовања за потребе времена технолошких промена,
промена структуре радне снаге, дакле за укупну промену
квалификационе структуре кадрова и у нашој земљи. Ради
илустрације, даћемо у наредној табели слику запослености према
школској спреми у индустрији Србије (без Војводине и Косова).329
ТАБЕЛА 1.
329
„Демографски развој, запосленост и кадрови”, аналитички материјал СЗДП, број
Д-200/79, стр. 70.

258

Слика запослених према школској спреми у индустрији Србије
(без Војводине и Косова) - стање 31. ХП, у процентима:
Укупно
Без школе
Незавршена основна школе
Основна школа
Средња школа
Вишашкола
Факултет
Остало

1968.
100.0
8.7
31.6
18.4
36.9
1.6
2.8
-

1970.
100.0
7.3
30.9
20.0
36.8
2.1
2.8
0.1

1974.
100.0
5.1
24.7
21.9
42.8
2.4
3.0
0.1

Извор: Билтен РЗС, број 99, 103 и 121

Из приложене табеле се види да је од 1968. до 1974. године
дошло до значајније промене у погледу квалификационе структуре,
у чему је степен аутоматизације производње био пресудан. Ако
начас бацимо поглед на Савезну Републику Југославију, односно
бившу Југославију, у СРЈ је било запослено: 1965. (1.413,0,1975.
(2.573,3), 1989. (2.732,6), 1990. (2.640,9), 1991. (2.438,3), 1992.
(2.328,4), 1993.(2.243,4), 1994. (2.177,6) и 1995. (2.114,0) док је у
индустрији било запослено 1965. (522,3), 1976.(699,70), 1985. (993,7),
1989. (1.090,0),1990. (1.067,5), 1991.(991,8), 1992. (940,2), 1993.
(915,5), 1994. (894,5) и 1995. (870,0).
Из датог прегледа уочавамо да је број запослених у бившој
Југославији растао, док је исти број у Савезној Републици
Југославији, од 1989. године, опадао.
У Београду је дошло до значајне измене према школској
спреми запослених. Томе је значајно допринела научно-технолошка
револуција у свим сегментима њеног поимања, што се види у
наредној табели.

259

Из ове табеле се јасно уочава да је број запослених, само за
десет година, знатно порастао у Београду. Затим, да је
квалификациона структура запослених према школској спреми и
образовању видно растао када се имају у виду средња спрема, више
и високо образовање. Број магистара и доктора наука је порастао у
знатној мери, док се смањивао број неквалификованих и
полуквалификованих радника. И поред тога, овакав степен
образовања не одговара захтевима техничко-технолошког развоја
Београда и радних места. Видљиво је, такође, да број запослених с
вишом спремом није адекватан високој спреми. Зато се у будућности
260

мора дати акценат на повећање квалитета образовања, али и
специјалиста са петим и шестим два и седмим два степеном
стручности. Тријада техника, наука, образовање и производња, чине
ентитет. То не значи да сваки од ових елемената не могу бити
посебно анализирани. Очекујемо да ће почетак овог века утицати на
продубљивање потреба за новим образовањем, новим знањем, што
ће се одразити на квалификациону структуру запослених у свим
секторима света рада.
Перманентно образовање330
У савременом друштву, знање постаје средство развоја и пут за
остваривање битних интереса човека. Међутим, образовање се све
више одвија читавог радног века човека, и оно све више постаје
процес. Оно је повезано с перманентним променама, и његов
производ је уједно основа развоја, па зато знања која се усвајају нису
коначна, већ се стално доводе у питање. Образовање пружа
могућност не само да надокнађује закашњења, већ да управља
променама, и оно због тога показује тенденцију прихватања и
обухватања свих људи у свету рада и ван рада. Перманентно
образовање се, стога, испољава као процес овладавања знањима и
стваралачким способноcтимa, што значи организовани процес
учења и стицања информација било редовнгш путем или путем
самообразовања.
Перманентно образовање није само облик заједничког рада
наставника и полазника у систему образовања, већ трајни процес
остваривања могућности стицања знања било да се посредно или
непосредно стекну потребна знања за успешно реализовање радних
задатака, и не само њих.
Оно има битан утицај на већу продуктивност рада, успешан
друштвено-економски и свестрани развој личности. Због тога је
интенција нашег друштва за све ширим и ефикаснијим ангажовањем
у домену перманентног образовања. Развој институционачног и
ванинституционалног образовања нужно је усмерен у правцу
припремања, npe свега свш запослених, за образовање и њшово
330

Шире о томе, Андон Костадиновић, Међуусловљеност техничког прогреса,
образовања и културе рада у великгш системима - на пргшеру железничког саобраћаја,
„Завод за издавачку и пропагандну делатност - НИП ЈЖ”, Београд, 1987.

261

оспособљавање. Перманентно образовање је зависно од научних и
техничких достигнућа, с једне стране, и од успешних примена тих
достигнућа у пракси, с друге. Развој науке и образовања доводи до
оптималног перманентног образовања. Порастом значаја кадрова као
носилаца развоја, упоредо са снажним развитком науке, технике и
технологије, непрекидно је стасавао и значај образовања. Да би
образовање могло да се оствари, потребно је да се ослања на
најновија достигнућа науке. Образовање представља, а нарочито
перманентно, значајну компоненту друштвеног развоја. Оно је
изузетно значајна друштвена концепција и темељ реформе
образовања и васпитања и друштва у целини.
Основно питање перманентног образовања у условима
пораста и умножавања знања, условима мноштва извора знања,
битно је регистровати најзначајнија техничко-технолошка
достигнућа и обухватити што већи број одраслих образовнгш
процесом, ради што успешнијег обављања послова. Оно обухвата
све области друштвеног деловања која су битна за гтримену знања и
развијања људских стваралачких способности, сагласно утврђеним
циљевима развоја. Кадровска политика треба да утврди правце и
задатке развоја кадрова у области перманентног образовања. На
основу кадровске политике, односно моделом перманентног
образовања, морају се обухватити одговарајући садржаји образовања
за обављање послова и развој, као општекултурно образовање за све
раднике. Стога је планирање образовања331 најзначајнија функција
коју треба да има кадровско-образовна служба. Перманентно
образовање обухвата образовање свих врста садржаја и облика изнад
основног а после редовног образовања, са циљем да се употпуне и
дограде знања која су потребна за обављање послова. Под
перманентнгт образовањем треба схватити све оне образовне
садржаје који су усмерени на допуну знања, као што смо нагласили
у погледу преквалификација, усавршавање разних видова
образовања, специјализацију после стечгног образовања. Да би
образовање одраслих било повезано с науком, техником и
технологијом, неопходно је да се развије унутрашња потреба човека
за свестраним развојем, и то:

да буде право и дужност свих запослених у првом реду;

да систем образовања одраслих буде целовит и
331

262

Ибид, стр. 181-185.

диференциран, да омогући

масовно образовање, демократско и перманентно;

неопходно је обезбедити материјалну основу за образовање
одраслих.
11. УТИЦАЈ САВРЕМЕНЕ АУТОМАТИЗАЦИЈЕ НА СИСТЕМ
ОБРАЗОВАЊА

10.1. Аутоматизација и генеза рада
Научно-технолошка револуција доноси и велике „невоље” у
свим областима живота и рада. Њен развој претпоставља понекад
радикалне, понекад брже или спорије промене у друштву - посебно у
свету рада. Што се тиче садржаја рада, она ту чини преокрет, тиме
што се класични принцип механике замењује принципом
кибернетике. Структура рада се сада мења и обавља се његова
синтеза. Синтеза је била сасвим другачија у индустријској
револуцији, а сасвим другачија је у Трећој научно-технолошкој
револуцији, „док је механизација индустрије довела до
парцијализације и мрвљења радних задатака, аутоматизација се
појављује као супротан технолошки процес, који доводи до
интеграције распарчаних радова.”332
Процес успостављања разлике између механизације и
аутоматизације није спорадична појава, она је суштинске природе и
састоји се у следећем: суштинска разлика између механизације и
аутоматизације састоји се, наиме, „у томе што се при
аутоматизацији ради о једном интегрираном производном систему
у вертикалном смислу, док механизовани производни процеси
представљају серију индивидуалнш и прогресивних специјализованих
акцијаусклађених са економичнгш распоредом појединачних
машина.”333
Аутоматизација утиче на поделу рада и измену у процесу
материјалне производње. Долази до преоријентације унутрашње
поделе рада у предузећима у којима се обавља производња тако што
332
333

Серж Мале, види НИН од 09. 08. 1964. године.
Д. Ничић, Социологија рада, Технички факултет, Бор, 1985, стр. 146.

263

је у производним циклусима на делу други процес - супротан
дотадашњој унутрашњој подели рада. Долази до повећања удела
појединачног радника у завршном производном циклусу. Тако је, на
пример, у САД 1952. године по само једном запосленом раднику
долазило 9000 долара укупне вредности машинских инвестиција (у
неаутоматизованој индустрији) а у аутоматизованим предузећима
(на једном запосленом раднику) било је 100 000 долара вредности.334
У процесу рада долази до еволутивног процеса, до промена
рада; традиционална подела врши уступке подели према
функционалним пословима повезаним у више или мање интегрисане
кругове који чине целину. У питању је програмирање, контрола и
одржавање послова и задатака.335
На делу је тимски рад: елита је та која се стара о свим
детаљима у производном процесу. Он спречава могућу
нехармоничност и искакање из система, и циклуса производње.
Формира се нови тип производње - интегрисани кругови производње
(они обједињују појединачне и посебне процесе који су до јуче биле
посебни, појединачни и раздвојени).
Перманентно увећање удела запослених - посебно произвођача
у непосредној производњи - у материјалном, културном, естетском
виду од почетка операције и њиховог сазнања, то би културолози али
и сви посленици који се баве културом, уметношћу - радном
културом (културом рада) рекли шта се то збива са производним
операцијама од почетка до њених исходишта, расте како умна и
интелектуална снага произвођача, расте задовољство, усхићење,
срећа, радост и непрекидна жеља социолога рада да произвођачи у
свим областима рада у материјалној производњи и друштвеним
делатностима где год се обавља рад бива задовољство - срећа а не
брига, терет, морање, несрећа. То је исконска жеља социолога рада.
То је исконска потреба човека - ствараоца да у својој глави
пројектује, прави структуру, план рада. Он истовремено има замисао
структуре и технолошког процеса, иако читав технолошки процес
пројектују експерти за поједине области и делове тих процеса
производње, али радник-произвођач хоће да има сазнање о
пројектовању датог процеса до његове реализације. Он је, као и
остали запослени, један од чинилаца да производ датог циклуса
334

Опширније о томе Ј. Горичар, Социологцја, „Рад”, Београд, 1961.
Може се рећи да су послови одржавања „увучени” у интегрисани производни
циклус као квалификоване операције ради откпањања могућих грешака и несрећа у послу.
335

264

сваки људски рад се испољава и као утрошак људске радне снаге у неком целисходном облику. Он се вечито испољава у тој двострукости: са утрошком људске радне снаге у физиолошком смислу. Рашковић истиче:337 да је двородни карактер рада. Преласком на стројеве. 265 . управљања и контролисања целокупног рада. Зато с правом В. Даљим развојем тог машинског система. 1979. оставља се могућност човеку .радом створеним и радом стваралачким. Костадиновић. као једнак људски или апстрактни људски рад. 26. како каже Маркс. а у области рада до промена у квалификационој структури запослених. Београд.произвођачу да пређе на терен програмирања. В.на примеру железничког саобраћаја. стр. што је циљ и људски идеал. рад самог човека постајао је све 336 Шире о томе А. Истовремено. „ЖЕЛНИД”. присутним. Социологија рада. Механизован рад је парцелизован и рутински. константа која рад садржајно одражава од момента његове присутности у човеку као свесном бићу . Речју. Рашковић. корисног рада производи употребне вредности. развија. чиме се врши процес. напредује и постаје стваралачки. усмеравајући своје потенције ка стваралачком раду. рад ствара робну вредност и испољава се. као и на подручје истраживања.336 Рад прелази из природне нужности. 10.2. Београд. Аутоматизација захтева преврат у образовању Постоје битне разлике између машинског система и аутоматизације. „Савремена администрација”. 337 Шире о томе видети. Тиме се радник разотуђује. Утицај техничког прогреса наразвој образовања и културе рада у великгш системима . човеков рад се креће. 1987. те у том својству конкретног. Машински систем је произашао из високоорганизоване занатске производње у којој су временом селекционисане једноставне радне операције у којима је током процеса рада радник веома једноставно опслуживао машину. са којима се задовољава одређена конкретна људска потреба. Подела рада неминовно доводи до промена у занимањима а она даље до промена у образовању.производње угледа светлост дана.

У том процесу долази до спонтаног елиминисања приучених радника. тако да је она годишње расла 6% у СССР. нови профили кадрова за сложеније послове и задатке. имала је и има позитивне и негативне импликације и трендове. стр. половичне или целовите аутоматизације.) 266 . 11.338 Аутоматизација је учинила своје и у производној снази у техничком заокрету у целини. обучила 43% радика за мање од једног дана. Ријека. Према неким процентима и подацима релевантних аутора који се баве овим проблемима. док је у делимично механизованим фабрикама било запослено 20 до 30%. У исто време.приучених радника. Београд.. помоћни број радника у традиционалном машинском систсму и њиховим погонима опао је од 60 до 70% на око 10% (Р. према попису становништва 1940. Цивилизација на раскршћу. Ваља правити разлику између делимичне. „Комунист”. посебно за материјалну производњу технички кадрови и за администрацију специјализовани радници . 1957. од тога броја запослених било је 9 милиона радника. Фридман. Ова стопа раста у СССР је била два пута виша од укупног броја запослених (Жорж Фридман. 105. у занимањима. стр. алијенацији итд. 340 Неколико последњих деценија се увећала потреба за инжењерима. 1957. Куда иде људски рад. сгр. имале запослених 51 милион. САД 5%. контролори. оиа је 1926. а у догледно време ће овај број предузећа и број запослених променити слику света рада.340 338 САД су. 1972.339 У делимичној аутоматизацији. што је условљавало потребу за увећавањем просте радне снаге . Куда иде људски рад.кадрови. 339 У погонима са напредујућом аутоматизацијом било је 50% контролора у односу на укупан број запослених. док је само 6% запослених имало обуку једну до две недеље (Ж. Рихта и сарадници обавили веома темељна истраживања. у незапослености и у образовању. лаборанти итд. Ријека.једноставнији. 11. „Педагошки центар за стручне школе”. То су нова занимања. ставља их „ван машина”. Ови радници нису имали никакву професионалну стручност. чак 80 до 90% запослених остаје као вишак запослених. односно. што би жаргоном техничке интелигенције било речено. дојучерашњи службеници у администрацији остају без свог радног места. Што се тиче Фордове фабрике. У питању су модели аутоматизације са одређеним градацијама датог развоја. 36% је прошло обуку за мање од недељу дана. радну снагу чине монитори. а у механизованим погонима их је било 5 до 7%. Рихта и сарадници. а у савременим хемијским погонима чак 50%. Дојучерашњи машински радници остају без посла. у подели рада. парцијалне. „Педагошки центар за струнне школе”. Већ данас се може рећи да је аутоматизација захватила око 40% предузећа. О томе су Р. Та врста радне снаге се креће и до 50%. уз непрестани раст потреба за радницима који ће обављати нове послове и задатке према захтевима аутоматизације.

економистима. пре свега треба да се селе у погоне. виших и средњих школа треба да се „селе” у фабричке хале у материјалну производњу где ће надгледати. али и на радничким и народним универзитетима. Ту се поступно елиминише радна снага чак и из контролне функције уз умањење и броја запослених који воде рачуна о одржавању машина. Оног тренутка када се радник одвојио од машине која га је притискала и везивала (за њу за машину). Поставља се питање: како се знања стичу на универзитету факултетима.сада се помера ка припреми производње. психолозима и осталим профилима кадрова. Стога није чудно што се рађају стално нове потребе за техничким и економским кадром. 267 . захтева ту радикалну измену у погледу преструктурисања знања која су непоходна за обављање све сложенијих послова и задатака. У оваквој аутоматизованој фабрици радник постаје стваралац са могућношћу самоостварења. кадрови. фабрике. више као и средње школе. социолозима рада и технике. стр. значи.341 Дојучерашње знање. Та његова дотадашња везивања за машину . ергономима. Аутоматизација и знање доприносе већој производности рада али и ослобођењу радника од тешких физичких послова и физичког рада. кругове фабрика или треба да остану ван света рада? Поставља се питање и да ли научни радници из института. наведени рад. то јест за аутоматизацију. образовања. социолозима. професори универзитета. али и за кадровима из области хуманистичких наука. центрима за развој и образовање кадрова од првог до осмог степена стручности (на примеру СЦГ) да ли факултети. ка пројектовању. технологије. чим се одвоји од ње постао је друга личност. управљању. мотивације надахнућима и нових производних решења. кадровски ресурси и образовање у целини које је било довољно за индустријску реализацију показало се недовољним и неодговорајућим за ову фазу техничко технолошког развоја. Потребе су велике за инжењерима свих профила. контролисати производни процес и радити у конструкционим бироима и погонима? 341 Р. Увођење аутоматизације. вишим и средњим школама. научно-технолошку револуцију. Рихта и сарадници. 106. истраживању и истраживачком раду. други управљач „господар” тог новог система.У комплексно аутоматизованој производњи стање је потпуно другачије.

примера ради. виших и средњих школа према потребама техничко технолошког развоја. пружају већу могућност запошљавања итд. и слични. То се односи и на више и средње школе. Дакле. Оно што је позитивно је да свршени средњошколци могу. и других научних и културних институција.градовима у којима је смештена машиноградња треба и да постоје машински факултет. Све ове могућности садрже и позитивне и негативне последице.Изнели бисмо двојако мишљење о овој проблематици. нарочито они од посебног друштвеног интереса у којима се обављају специфични послови и задаци (железница. више техничке школе и средњотехничке школе машинског смера. социолошки феномен незапослености и уз то економски и технолошки вишак запослених. Пргшер трећи: могућност размештања и формирања нових факултета. Пример први: велики техно-економски системи.телеграфски телекомуникацијски. Индустријска и рударска места након завршетка факултета. а двадесет први ће још више бити. технолошко-металуршки. једна занимања нестају 268 . али и друштвено-економског развоја региона.високе школе од I до VIII степена стручности чији би оснивач била држава. Узмимо. позоришта. Пример други: могућност да академије буду у саставу великих система у организационом смислу речи. електро привредни. Оно што је негативно је то што би студенти који студирају у мањим градовима остали у неку руку духовно осиромашени. академије наука. Једни послови и задаци нестају. То би значило да би се у датим регионима . школе више или средње. Рецимо. заједно са поменутим системима. да упишу жељени факултет. без обзира на материјални статус родитеља. технолошки вишак запослених се јавља услед аутоматизације као главног обележја научно-технолошке револуције као и њених својстава а која се касније испољавају. што значи да нема ни могућности за бројним манифестацијама које су својствене метрополама и великим градовима. двадесети век је обележен овим феноменом. поштанско . други се рађају. јер у њима нема већих библиотека. југословенски аеротранспорт и слични) имају могућност да за оспособљавање својих кадрова отворе специјализоване академије . Тамо где су рудна богатства и копови ваља да постоји рударско геолошки факултет.

у пољопривреди почетком 18. кадровски ресурси. 1.0 1983. оне делатности које су профитабилне.0 31. а те готово тектонске промене које су се догађале у историјском ходу времена. пре свега. 3.6 269 . наука.0 26.0 56.8 69. мењају слику свеукупног начина живота. У том преструктурирању света рада форсирају се оне гране. док ће овај век бити обележен терцијарним сектором .4 41. као што су поштанско . Данас је радна снага углавном упослена у области услуга и информација.5 СР Немачка 1900. 40.0 17.0 1983.постају технолошки вишак. трговина.6 32. образовање. железнички саобраћај.0 16. 9. век и све до седамдесетих година двадесетога века владајући облик рада је био машински и машинска радна снага. 17. по годинама: Табела 3 Удео појединих сектора у укупном радно-активном становништву: Земља Година Примарни Секундарни Терцијарни СAД 1900.0 52.5 26. држава.0 26. од којих користи има. Карактеристика за 19. услед развоја производних снага научно-технолошке револуције.3 34. здравство) итд.Слика света се мења.на пољу услуга и информација (саобраћај.0 34. 5. века радило 92% радне снаге.0 1983.0 52. на пример.телеграфски. електропривреда. на пољу секундарног сектора.7 Јапан 1900.7 Велика Бпитанија1990. На следећој табели је дат приказ удела сектора радног становништва најразвијенијих земаља. 37. На хиљаде радника у великим системима.0 1983. Тако је. пред таласом аутоматизације бивају истерани „напоље” . дојучерашњи мукотрпни рад који је обављао човек сада обавља машина. 67.0 37.0 65.друга се рађају.

док се истовремено повећава у индустрији и услугама. секундарног и терцијарног сектора у нето националном дохотку и запослености. 406. то померање људског рада и те нове производне моћи до које је човек дошао. Померање људског рада ка другим пословима и радним задацима одражава се на промене у занимањима. Таква подударност. аутоматизација. и померања запослених ка терцијарним делатностима илуструје табела 5. Социологија. као и број запослених у пољопривреди. Види се да је примарни сектор (пољопривреде) у 1983.3%. терцијарни 56. У њему је запослено две трећине активног становништа. В. Милић. индустрије и услуга.Извор: М. друштвене. односно терцијарни. културне мењају слику света у погледу радне снаге. У наредној табели 4 дат је приказ кретања примарног. па и образовања у целини. 1991. стр. Београд. секундарни 34%. та нова технологија и у целини постиндустријско друштво. години износио само 9. микро-електроника. Показује се да револуције техничке. То значи да се радна снага преселша из пољопривредног у секундарни сектор. Уочљиво је да терцијарни сектор има примат. 270 . У исто време. Печујлић. која је очекивана у погледу смањења и повећања нето националног дохотка и запослености у секторима пољопривреде. Нето национални доходак се непрестано смањује.6%.

3 34.8 69.0 52. 7.Табела 5 Удео појединих сектора у укупном радно-активном становништву Земља Година Примарни Секундарни Терцијарни САД 1900. 37. 406. Табела 6.4 2.7 Јапан 1900.5 СР Немачка 1900.0 1983: 3.9 7. 9.0 37.0 1983. 1. 67. Социологија. стр. САД Јапан 1970.6 Извор: М. 17.6 32.0 65.8 3. В. 40.7 1.3 2.0 983.1 8. Стопа незапослености у десет развијених земаља: ГодинаИталијаНемачкаФранцусШведскаВ. 3. Брит.9 1.2 1980.4 41.7 1.0 1983.0 56. Печујлић.5 2.0 34.7 271 .0 1984. Београд.2 0.0 6.0 6.0 31.7 Велика Британија 1990.0 17.5 4. 5.0 26.0 16.2 7. Милић. 1991.4 3.0 9.0 2.1 13.0 52. 10.0 26.5 26.

1 4. 12. онда је императив свега да се феномену образовања и незапослености поклони пуна пажња. Британија 4.3 18. На овим табелама је приказана стопа незапослености како у десет развијених земаља. 272 .2 Француска 4.2 1984.4 9.9 Јапан 2. Савремена социологија. 124125. Печујлић. Нас у овом случају занима феномен незапослености и запослености који битно мења досада познате односе у цивилизованом свету.342 Уколико се овдс дода економски и технолошки вишак услед нове технологије.8 8. Савремена социологија. Печујлић.7 Извор: М. 1999. он има чудесан утицај на свет рада и свет политике.0 1975. 32.0 3.8 3. Четврта научнотехнолошка револуција у потпуности мења слику света у свим 342 Шире о томе. богатство. М.9 8. на радну и животну моћ.0 4.6 Португал 7.4 10. са друге стране.1 15.5 33. раскош.8 В. негативно и позитивно. Београд. Стопа незапослености у нашој земљи је све већа и већа.0 Шведска 2. Карактеристичан је пример стопе незапослености младих која се за само 14 година готово удвостручила. 1991. стр.1 23. 13. стр. Немачка 1.Стопе незапослености у земљама у развоју: Година Југослав. Италија 10.1 21. 12.0 21.2 16.. тако и у земљама у развоју.2 16. 124-126.5 САД 11. Турска Шпанија 1980.0 11. Београд. Службени лист СФРЈ. Може се рећи да је овај феномен веома присутан од треће научно-технолошке револуције и нешто израженији на свим меридијанима света. Нови техничко-технолошки развој доноси добро и зло.0 Југославија 16.8 1983.0 Стопе незапослености младих: Земља 1970.5 3.

као и у погледу кадровске политике .образовне политике свих ступњева и свих нивоа. Очекују се врхунска достигнућа на пољу аутоматизације. само је епизода човекове катастрофе у погледу незапослености. аутомати зација. Укупни стваралачки потенцијали друштва. век. ка постиндустријском друштву. виших. ка информатичком друштву. модернија. век другачије цивилизације у техничко технолошком погледу али и у друштвено .њеним сегментима. повећавају масовну незапосленост. чиме би се остварше претпоставке европског и светског тренда у техничко-друштвеном развоју. Сада је тек у наговештају у односу на начин њене доминације и свемоћи у свету XXI века. да усмере на међудејство модерне технологије. Оно што се појавило са машинским системом и индустријском револуцијом када је дошло до избацивања радника на улице.технолошки развој. запослености и образовања. кибернетика и роботика. То је могуће само ако се научне и универзитетске институције веома темељно оспособе и припреме за изналажење решења проблема које носе нове технологије како би понудиле решења у циљу унапређивања квалификационе структуре кадрова. што је све претпоставка хода у сусрет четвртој научно-технолошкој револуцији.то је оно што је карактеристично за 21. сваке земље и сваког региона понаособ. роботике итд. Социјалне и економске последице постиндустријског друштва и информатичка револуција која је већ у јеку морају да се предухитре. дакле свих ступњева образовања. стално увећавајући опасност од технолошког вишка у свим областима производње. у исто време. у свим њеним порама .. културном и сваком другом погледу. Оно што ће технологија донети за наредних 50 до 100 година је готово незамисливо али. а ове револуције у овим и другим областима већ смањују количину друштвеног рада.економском. и треће. електронике. 273 . усавршенија од данашње. сигурно је да ће бити сасвим другачија. То би. све су теже могућности да се запосле свршени студенти факултета. С друге стране. значило нови квалитет прилазу и осмишљавању технолошког развоја наше земље у будућности. Сасвим је очито да је нашој земљи преко потребно организовање знања у свим сегментима друштва чиме би се омогућио техничко . са благовременом пројекцијом феномена запослености и образовања. средњих школа.

1970. да ће остати непромељена и архаична. као у свету. Непредвидива променљивост техничкотехнолошког развоја ставља и нове потребе за знањем као и за усавршавањем технике и технологије. То значи da дoсадашње образовање мора да оде у музеј спгарина. јер је према неким ауторима било довољно за функционисање машинског система производње. и не само то! Мислило се да образовање искључиво треба да служи датом циклусу производње. Закић. у естетском смислу речи.било је у дужем периоду непромењено и недопуњавано: није било унапређивано. допуни и унапређивању људског знања да би одговорило захтевима аутоматизоване производње XXI века? Прво. Овим ће се остварити нови путеви.технологије и образовања мора пocтojaтu. Стога се и поставља питање знања и његове потребе за аутоматизацијом која се непрекидно усавршава. а не и да је оно условљено технолошким развојем друштва и да мора nocтojaтu веза између ова два битна чиниоца друштвеног развоја. Образовање у САД. Београд. 274 . Друго. Костадиновић.. СССР и Западној Европи. а општа знања су претходница и утичу на даље образовање и преквалификацију.образовање за аутоматизацију и остала технолошка усавршавања треба да служи развоју човекове иновативности и креативности чиме.343 Општа култура која се стиче у школама (оно што је било добро у нас када је била заступљена заједничка основа у средњим школама) давала је далекосежну могућност за специјализације свих профила кадрова. самооствари у материјалном. се омогућује разотуђење рада. нова разотуђења која иду за тим да људско биће осветли. наведени рад. јер је оно било парцијално. културном. делимично и строго наменско као да ће технологија бити вековима иста. Са сцене одлазе уски специјалисти: Управо на сцену ступа дубља и свеобухватнија синтеза запослених.технике . М. производном снагом. тако и знање заувек не може бити коначно. досадашње знање . Повезаност и интеракција између науке . оплемени. духовном. образовање које следи . јер је наука слабо и недовољно продирала у све области живота па и у свет рада. а не.Које су то промене које се дешавају у измени.до аутоматизације за одређене струке . Г. нови видици. Наука у нас се поготово сматрала потрошњом. А. „Графос”. 343 Шире о томе. Знање се могло делити на период стицања и период његовог трошења.

а једној трећини у САД . већ је јасно да се смањује удио неквалифицираних радних мјеста и да више образовање све брже постаје увјет за добијање запослења. као и организованог перманентног образовања које пружају образовне институције или центри за развој образовања 344 345 А.образовним центрима при фабрикама где се врши оспособљавање углавном I и П степена стручности образовање Ш и IV и V степена стручности. и на радничким и народним универзитетима. већ зато што се то не сматра пожељним: они би постали неподесни за најподређеније послове. „средње школе треба да наставе с производњом знатног шкарта. без обзира колико су она уско специјализирана и заглупљујућа. како средње. постоји велика сума знања која се стално шири и увећава. тако и више свих профила и факултети) али. у току оспособљавања за занимање као и могућност самосталног стицања знања након завршетка школе. наставља А. јер су ти послови неминовни и у привредама најразвијенијих земаља. исто тако.образовним институцијама (школе. којима једино остаје да прихвате те послове. Поставља се питање датог квантитета и обима знања полазницима за одређено занимање.344 Како каже А. Ибид.” Зато. Школа се налази пред великом дилемом у вези са временом образовања за поједина занимања. бр. Отуд произвољност система школске селекције постаје очигледна: тај систем онемогућује наставак образовања одређеном броју младих . То је важећа квалификациона лествица у СЦГ. 275 . 3/1974. а са друге стране. како би индустрији (и услужним дјелатностима) осигурале недовољно квалифицирану радну снагу. али. техничари и класна борба. „све док постоји велики број упражњених места за која се тражи мануелни или неквалификовани рад. Та непрестана припрема за живот одвија се у васпитно . Али још дуго ће не само у нас већ и у свету бити потребни и приучени и полуквалификовани кадрови – мануелни радници.Горз.Треће. школе морају производити довољне количине промашених. Техника.отприлике двјема трећинама у Западној Европи. Марксизам у свету. Горз. Горз.не зато што им не може пружити образовање.”345 У нас је стицање образовања организовано по ступњевима. у кадровско . схватање образовања претпоставља стицање нових знања и селекцију у образовном систему.

или пак друге васпитно . Уситњеност занимања и образовање за њих је превазилазила сваку меру. квалификацији и структури запослених у материјалној производњи и ван ње. Упоредо са променама у образовању. и поред установљавања образовања за занимања. у нас је остао у примени строго затворен систем образовања који је био у пређашњој Југославији. 276 .образовне институције. док је важио Закон о средњем образовању. Гимназије су у нас биле и остале елитне школе у које су одлазили (а и данас је то случај) из виших друштвених слојева. а трећи и четврти степен стручности обухватало је знање из струке. Ипак. мада би анализа уписа на више школе и факултете у СЦГ показала другачију и много реалнију слику о томе који број свршених средњошколаца из такозваних стручних школа иде на студије. Четврто. њихова уситњеност била огромна: осамдесетих година постојало је око 1000 занимања ван образовања. Оне срдњошколце припремају за запослење. Тада је. то је у свим делатностима: у производњи и надградњи. то је и данас случај у нас. Таква распарчаност занимања је ишла у недоглед. али су оне и даље остале елитне школе. Нажалост. Рачуна се да су остале средње школе те које искључиво припремају за живот за рад. у средњим школама али и факултетима. долази и до промена у обиму. То није случај само у сегменту образовања везаном за хотелијерство.при фабрици. односно институције овлашћене за перманентно образовање датих профила кадрова. Тако је у области хотелијерства било десетак занимања (исцепкана до те мере да је готово несхватљиво). а колико из „гимназија”. који је предвиђао обавезност заједничких основа прве две године по којем се стицало опште образовање. наставни планови и програми гимназија су нешто модификовани увођењем смерова. у нашој свести влада мишљење да су стручне школе „нижег ранга” и да треба искључиво да припремају за рад. Додуше. али највећи број гимназијалаца одлази на факултет.

некад мање. Образовање се не може узимати само као последица технолошког развоја. на пример САД је од 19 до 15. док је у индустрији 277 .10.8% чак на 5. некада радикалне. У неким земљама је дошло до радикалних реформи образовања. Сагледавајући запосленост и њено померање од производних ка непроизводним делатностима квартерне и терцијарне делатности. тако и по квантитету . Свака од ових фаза развоја захтевала је посебно образовање. Образовање за нова занимања. У нас су била. некада неуспеле реформе. а у некима тек половично. а с друге стране нови послови и задаци. информатичког друштва. палијативна решења када је у питању образовни систем у целини. индустријског система индустријског до постиндустријског или. чиме се мења систематизација радних места. заправо образовање примерено датој фази развоја индустрије и њеног достигнућа. тиме је и квалификациона структура запослених пратила потребе датог степена поменутог развоја. углавном.9%. Образовање за поједине струке и занимања мења слику и структуру запослених Образовање мора да иде у сусрет како променама у технолошком процесу рада. који условљава поделу рада и образовање за нова занимања. машинског. односно долази до промене квалификационе структуре запослених.обиму. некада спорадичне. Померања у свету рада која су се догађала у прошлости од мануфактуре. захтевају и промене у занимањима. како га називају поједини аутори.3. Дошло је до померања броја укупно запослених и промене у њиховој структури од пољопривредне ка индустријској сфери рада ( секундарне делатности ) и померања од производних занимања и посебно код млађих људи ка непроизводним (терцијарним делатностима). Дакле. Може се рећи да је образовање кроз историју доживљавало трансформације некад прогресивне. То је једносмерно посматрање. некада успеле. у свакој од ових фаза доносила су своје предности али и недостатке. тако и у процесу рада и администрацији. Овај феномен посматрамо узрочно-последично и међуусловљено. односно бекство од такозваних радничких занимања која траже посебну обраду. 1. како по квалитету.

346 У СССР се од 1940-1965. њено померање ишло од сектора материјалних добара даље према сектору „услуга”. 320-321. 1. Технички факултет. Рихта и сарадници. године у области земљорадње и шумарства десио се осетан пад од 54% на 32%. Социологија рада.5 11 60 21.0 7 1 3 53 30. Београд.6% на 29. Ничићу. али овај сектор 1956. она се види у табели 7.8% на 54. бележи да је 1947.0 1 7 65 20 6. где Хансен убраја транспорт.5 4 0.0 34 6 У наведеном моделу дата је квалификациона структура по појединим ступњевима развоја и то савремене аутоматизације где су 346 Радован Рихта и сарадници. аутоматизација и дуална економија. стр. стр. „Комунист”.348 Табела 7 Универзална машина Полуаутоматска машина Механиз. процеса Аутомат. 1985. производна линија Аутоматска машина Аутоматскиуређаји Аутоматскиуређаји са саморадном регулацијом Аутоматски уређај са саморад евиденцијом произв. била важна прекретница у квалификационој структури радне снаге. 278 .1%.0 25 4 60. 1972. Бор. 348 Р.0 10 2 40 40. „Комунист”. премашио је материјални сектор за 7 милиона радника (Према Д.5 1. трговшу. Цивилизација на раскршћу. Према анализи коју је дао Ауерхан о повезаности техничког развоја и образовне квалификационе структуре на појединим ступњевима развоја.0 17 3 21 50.овај проценат смањен само од 31. уређај са саморадном оптимализацијом Потпуно аутоматизовани производни уређај HK ПК KВ Средње Високо Научни стручни стручни степен 15 20 60 4.5 57 33 8. Цивилизација нараскршћу.1%. док се у истом раздобљу у индустрији. 347 Алвин Хансен у делу Привремени раст. услужне делатности. док се проценат запослености попео од 40. До 90-тих година овог века у сектору материјалних добара било је у радном односу 10 милиона (нешто више него у сектору „услуга”. стр.0 2 38 45 12. Управо је од 1947. 1972. 324. друштвене службе. грађевинарству запосленост знатно изменила: од 18% на 25% 347. Београд. комерцијалне службе.

Вукмирица. кадролози и остали аналитичари. али и економског кадра. Што се тиче инжењерско техничког и службеничког кадра у индустрији прераде нафте и 349 Ибид. са средњом спремом 4% а високом спремом само 1%. 350 279 . КВ радиницима. а висока чак до 34%. „Железнице”. 295 400 170 310 1 1960. што би у будућности морао да буде друштвени императив. 20 ПКВ. број 5/1989. С. Београд.350 Оно што је недостатак у нас. Стање се радикално мења у потпуно аутоматизованом производном уређају: они немају потребу за НКВ. I 1950. а нашта указују индустријски социолози. средња спрема пење се до 60%. техничара. стр. тако и за стручним и за хуманистичком културом неопходни. 60 КВ. Уколико даље анализирамо овај модел.технолошки развој привреде. 1135 | 590 I 1966. стр. Што се тиче пораста техничког кадра.349 2.захтеви како за општим. можемо запазити да универзална машина има потребу за само 15 НКВ. он је евидентан али. а поготово будуће привреде и привредну делатност. да постоје наставни планови и програми посебно на факултетима који у довољној мери не прате техничко . у исто време. 25. 1789 | 755 Посматрајући преглед дипломираних инжењера. очигледан је пораст у свим гранама индустрије. Шире о томе видети. вишом и високом спремом. 1972. ПКВ. док за научним степеном нема потребе. У зависности од степена техничког развоја јављају се и увећане потребе за средњом.351 Табела 8 СССР САД | 1 1940. 351 В. Кадрови и улагање у образовање. Економско-технички услови преквалификације. аутоматизација бележи узлазну линију како броја инжењера. На наредном примеру видимо преглед броја дипломираних инжењера у СССР и САД. Улагања у кадрове се све више уваћава не само у земљама развијеног света него и код нас. али и за научним степеном. 617-622. Костадиновић.

5% (и то 1961).% на 3. док се у Немачкој кретао овај проценат од 2. 344. а у Француској од 1. Померања техничког кадра узлазном линијом. односно увећавање и потреба за научним радницима и истраживачима свих профила.3%.8% на 3.3% на 3. 1960.352 Табела 9 Године 1928. У ЧССР се кретао проценат од 2.аутоматизација .5% порастао овај број на 5. Самим тим се врши и померање. СССР око хиљада лица 82 361 714 992 1733 2497 4000 годишњи прираштај — — — +6. 1970. 1955.1 +9. а у Финској о 1.3.3%. Ибид. Рихта и сарадници. Према подацима које наводи Р. као што смо видели на претходном примеру.0 Како је наука пресудан чинилац техничког и друштвеног прогреса.0% на 2. Тако је у САД са 4.339. стр. од 1960-1964.хемијској индустрији. наведени рад. тако и друштвене интелигенције да се определи за последипломске и докторантске студије на факултетима и институтима. то се у њу и у истраживања ове области из цационалног дохотка све више издвајало. као и укупан техничко .2 +9.има за основицу науку која је претходница свега постојећег као материјална снага друштва и одлучујући чинилац укупног људског развоја. 353 Што се тиче суме средстава која се издваја за науку и истраживања оцењено је да је уназад неколико година издвајано 60 милијарди долара.9%. 1964.Рихта и сарадници.1%. што је и подстицало интересовање како техничке.2%.9 +12. док је у СССР био знатно мањи од 2.технолошки развој . У наредном примеру дат је пораст броја запослених у науци и послова у истраживању. стр.8% на 3.354 352 Р. 354 бид. стр.0% на 3.3%. 213. у Енглеској од 2. ови кадрови чине трећину од укупног броја запослених. 1950. 1940. 353 280 .2% на 2. а током 6-12 година она је удвостручена а у СССР за краћи временски период. године ово померање и увећавање научних радника и истраживача је евидентно.

век неслућених размера у техничком и друштвеном прогресу. Дошло је до усхићујућих промена .готово несагледивих на свим пољима. 281 . Број научника и истраживача се из деценије у деценију мењао. надајмо се. век. Наука је.21. развијених и неразвијених земаља.истраживачком раду. увећавао. осветлила прошли век научним открићима а тек ће свој светлећи камен бити расут на свим меридијанима. То ће учинити наука и стога га и називамо веком науке. дакако. век . Дошло је до измене слике света. а томе је допринео другачији прилаз науци и научно . изједначавајућег Севера и заосталог Југа.век науке.Последње деценије прошлог века су биле прекретница у погледу научних достигнућа на свим пољима човековог стваралаштва. Непрекидно су се вршила померања: број научника по становнику за само један век у свету је порастао око 250 пута. То је овај .

X. ГЛАВА ДЕМОКРАТИЈА И ПАРТИЦИПАЦИЈА У ОДЛУЧИВАЊУ .

научнотехнолошке револуције (посебно Треће научно . Научно . организацију рада. професије. инситуционализовани облици учешћа радника у . интелектуализовао.ДЕМОКРАТИЈА И ПАРТИЦИПАЦИЈА У ОДЛУЧИВАЊУ 1. што је имало дубоког трага на место. итд. кибернетици. Како наводи Љ. тако и у терцијарној делатности. Захваљујући овим процесима и променама и непрекидним унапређивањима технике и технологије. рад је доживео процват: он се изменио.). Данас у свету постоје. занимања. С друге стране. Она је дело радикалних али и осталих прогресивних снага у свету.технолошки развој је узимао све више маха и достигао неслућени ниво развоја. као и економске нужности да се. положај.технолошки развој (технику. улогу света рада. неминовно је дошло и до промене и институционализације разних облика партиципативне демократије. садржај и карактер рада. света запослених. осавременио захваљујући Трећој индустријској револуцији (аутоматизацији. Митровић. „Парципативна демократија је израз својеврсног социјалног партнерства рада и капитала. али и део борбе радничког покрета на заштити и унапређењу права запослених на остваривању економске демократије.ПАРТИЦИПАТИВНАИНДУСТРИЈСКАДЕМОКРАТИЈА Партиципативна индустријска демократија је тековина Западне Европе и савременог радничког покрета. укупно образовање) до неслућених висина и размера. технологију. у већини индустријски развијених земаља. техничко . информатици.технолошка револуција је изменила и унапредила техничко .технолошке револуције) произвођачи у њој не третирају као пука радна снага. унапредио. како у примарној и секундарној. у условима техничког прогреса.

Због тога.”355 Органи партиципативне демократије у модерним државама света (у свету рада) имају и социјалну функцију. 284 . као саставног дела класне борбе и стратегије у циљу друштвених промена. Резултати који су постигнути у савременом друштву нису само плод техничког прогреса и њеног чеда. да учествују у управљању предузећима интегрални део људских права и слобода. стр. тј. запослених.супротно концепту функционалне партиципације као чиниоца радне покретљивости и њене интеграције у постојећи поредак-развијају концепт супротне конфликтне партиципације. било преко синдиката или заједничких тела (састављених од представника рада и капитала). преко организације рада. било непосредно (кроз одређене радничке органе). друштвених достигнућа.управљању предузећима. 486. Данас су ова права радника. али само латентну. виђења класних борби. Европске економске заједнице и КЕБС-а. поред осталог. кодификована одређеним прописима Међународне организације рада. већ и друштвеног прогреса. Функције ових органа радничке демократије су различите и проширују се на различита питања: од заштите на раду. изнудила је долазак демократских промена и све више социјализацију после Другог светског рата. Зато и кажемо да партиципативна демократија и њени органи имају у себи и класну и системску ограниченост. 1997. Управо оваква стратегија рапидних промена и антикапиталистичких реформи. синдикати и његови представници који представљају оно крило које је радикалније окренуто у односу на постојећи поредак . Београд. 355 Љубиша Митровић.Удружење Наука и друштво Србије. Социологија. научно технолошке револуције. до одлучивања о добити у развоју. и посебно синдикалног прогреса и његовог деловања у свету рада. Институт за политичке студије . јер веома учестало служе пацификацији класног конфликта (институционализацији у служби владајућег поретка).

”356 Савремене технологије су омогућиле прелаз класичног индустријализма према постиндустријском друштву. информатика. биоинжењеринг. Низбета. на нивоу предузећа или у оквиру територијалних заједница. омогућили су развој производних снага које су пресудно утицале на садржај и карактер рада. али и израз потребе за интеграцијом радника у владајући привредни и политички систем савременог друштва. НАУЧНО . „Службени лист СФРЈ”. генетски инжењеринг. јачање и подизање продуктивности и 356 Шире о томе видети. 357 О томе шире видети истраживања Тофлера. Турена и других. Партиципативна микро . посебно на сеобу радне снаге. погонима. на радном месту.357 Дошло је до повећања партиципације запослених у управллњу. Београд. Трећа по реду научно . што се види из табеле број 3.друштвеној структури.демократија омогућују повећање радне мобилности запослених. Мање од једне трећине се налази у секундарном (индустрији). А. Што је друштво технолошки. на промену структуре радне снаге. Више од половине или две трећине запослено је у терцијарном сектору (услугама). 285 .ТЕХНИЧКА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ НА ПОДРУЧЈУ ОРГАНИЗАЦИЈЕ РАДА И СИСТЕМА УПРАВЉАЊА Нови техничко . Савремена социологија. кибернетика. Данијела Бела.технолошка револуција учинила је преврат у технолошком развоју (нарочито данас) водећих земаља света аутоматизација. 132. наводи Љ. У том погледу развијеније земље показују слику будућности мање развијеним. стр. Митровић: „Партиципација радника у управљању и одлучивању у микро . израз је борбе радничког и других прогресивних покрета за хуманизацију индустријских односа и промене у систему расподеле друштвене моћи савременог капитализма који је доживео снажну социјализацију.технолошки развој је омогућио нови покрет у привреди и друштву у целини. то је удео радне снаге у примарном сектору (пољопривреди) сведен на минимум. економски и културно развијеније. Мирослав Печујлић.2. 1991.

и партиципативно одлучивање. развоју производних снага . бесправља и неслободе. покрети. Али. 286 .али и одлучивање и партиципација запослених у свету рада.економским процесима. класним односима. фабрици и друштву) за развој и напредак. Демократски процеси. хуманизам и борба за успостављање друштвених односа (економских. Београд. за свестрано развијену личност. Зато с правом П. укидају основицу за репресивни и отуђени рад . 1998. политичких). ако је демократија светски процес. нове технологије неоспорно условљавају нову организацију рада. за укидање најамног односа. 487. да су други удаљени од историјских интереса грађана. стр. а то је одлучивање о процесима развоја друштва . модернизацију и демократизацију система одлучивања. ипак се 358 Љубиша Митровић. Социологија. Козић каже: „Демократско друштво. Тачно је да су различити путеви демократског преображаја. с једне. да су неки од тих путева и облика у функцији истински хуманих циљева и стремљења. организацији рада.”358 Социотехнички системи захтевају децентрализован систем доношења одлука. ефикасности и одговорности свих његових актера (у производњи. преображај друштва. за управљање средствима уместо управљања људима . које манипулишу са идејама демократије и реформама у друштву. то је идеја и пракса ослобођених средстава рада. то значи и самоуправа и саодлучивање светски процес и тенденција као његова суштина. Тејлористички начин организације је одживео своје.али и захваљујући новим друштвено . за моралне односе. с друге стране. Међутим. Велику заслугу у свему овоме има покрет за радничку партиципацију који је утицао на структуралне промене у положају запослених у свету рада (у савременим.за још снажнију социјалну еволуцију и цивилизацијски поредак.ефикасности рада. Дошло је до промена читавог човечанства. док је код осталих то више на нивоу парола и транспарената иза којих се налазе разне политичке и интересне групе. Развој информатичке технологије са вишесмерном комуникацијом и повратним информацијама такође је омогућио и подстакао могућност подруштвљавања система одлучивања. једноумља. расподели друштвене моћи). Институт за политичке студије и Удружење Наука и друштво. управљање ресурсима и радом у целини. то је покрет за укидање монопола сваког облика својине и експлоатације.дошло је до нове улоге запослених у приозводним и осталим процесима рада.

ДР Вијетнам. Кина. Етиопија. самоуправа и партиципација се јавља после Октобарске револуције у Русији. Гвинеја. интелигенције. хуманизам (Алжир. „средње класе” и др. а онда после Другог светског рата у којем су победиле политичке. самоодлучивање. „Култура”. Замбија. Друго. Треће. монопола својине. где се траже путеви и начини борбе како за социјални преображај тако и властите конфронтације према глобалним стратегијским питањима развоја. демократија у земљама капитализма (и то развијеним) и прилично великом традицијом која је све присутнија данас.”359 Прво. Данас. то су земље у развоју и „трећег света”. где је била непрекидна борба за независност. 302-303. Африке и Блиског Истока. Кореја. Београд. Никарагва. 359 Петар Козић. У самом почетку је у земљама Латинске Америке. сељака. Гана.. политичком плурализму. Сомалија. демократија. и партиципацију. а за хуманизовање људске заједнице и нови положај радника. технолошком развоју. империјализма итд. Мађарска.пробија демократска и хуманистичка тенденција преображаја. Пољска. демократског друштва. колонијализма. оријентација била ка успостављању социјализма као новог. њихови покрети и демократске идеје настали на тлу грађанског друштва присутни су као историјска реалност која се испољава на више различитих начина и с различитим садржајима. Бугарска. која претпоставља прерасподелу друштвене моћи у корист радних људи и грађана . самоорганизацију. хегемонизма. политичких покрета. њиховог права на слободан живот. Социологија. Ангола. 287 . стр. „социјалистичке” револуције предвођене комунистима и радничком класом (Југославија. ове земље напуштају демократски социјализам и његове идеолошке ставове и опредељења. и крећу ка тржишној економији. 1995. очигледно.непосредних произвођача материјалних и духовних вредности. старог економског поретка. демократију. социјалних привилегија. Данас. Румунија. „демократске снаге развије