O ideji otvorenog kruga Anice Savić Rebac

posvećeno Darinki Zličić

Anica Savić Rebac, 1893-1953, je srpska humanistkinja, književnica, prevodilac i modernista iz prve polovine
dvadesetog veka koja je proučavla ljudski eros i kreativnosti u delima ranog helenizma. Ona je bila doktor
filoloških nauka i klasični filolog ali je svojim delom tretirala šire područje: istoriju, filozofiju, antropologiju, a
javlja se i kao pisac eseja i pesnik. Ideja života kao otvorenog kruga, sa ljudskim okom u centru svega, njena je
glavna ideja. Ovu ideju, u osnovi helenističku, ona je pred kraj života proglasila i za svoju ideju vodilju: sve u
svetu je povezano, nezavršeno, spremno za interakciju i preplet a čovek je u centru svega toga sa svojim Erosom
– svim telesnim u sebi, i Kosmosom – svim duhovnim u sebi. Skulptura žene sa podignutim rukama iznad glave u
vidu otvorenog kruga nalazi se na Aničinom grobu, parcela 33 na Novom groblju u Beogradu, uradjena po
njenom nacrtu i postavljena tu po njenoj želji. Nju nam je ostavila da nas podseća - da se otvaramo !

Ovaj tekst posvećen je Darinki Zličić, profesoru klasične filologije novosadskog univerziteta i Aničinoj učenici
koja je medju prvima posle duge pauze ponovo propagirala njen rad. U svojoj kući u Djurdjevu, Darinka je 1988-
1991 vodila alternativnu, umetničko-fenomenološku školu “Moj put” čiji se rad nadovezuje na Anicine ideje.
Njenom nastojanju da proširi krug koji je ocrtala Anica, posvećen je ovaj tekst.

Anice Savić Rebac (na dalje A.S.R) je neopravdano zapostavljena srpska naučnica, pesnikinja i
književnica. Širina pristupa sa kojom ona obradjuje pojedine teme nije bila primerena njenom vremenu a
kazna za to je bila – zaborav! Njena multidisciplinarnost više odgovara današnjem trenutku u umetnosti,
kao i njena vera u moc poetskog izraza – umetnost kao pandana teorijskim istrazivanjim - nauci, jer bez
obzira na najave aktuelne u njeno vreme da će umetnost u moderni umreti, svedoci smo da se to nije
desilo. Celokupno njeno delo skreće pažnju na to da su ljudska inteligencija i kreativnost povezani i da se
manifestuju zajedno, da ih ne treba deliti. Osećanja su po Anici vrlo važna za kreativnost. Možda mi
danas živimo prebrzo i isuviše isprazno da bi bili svesni toga? Ona nam na to skreće pažnju! Danas se živi
i sve ekstravertnije, uz TV i medije, ali moderan čovek, savetuje Anica, treba da živi i svoju intimu, da
bude introvertniji, jer tu je, a ne spolja pravi izvor naše kreacije. Cena povlačenja u sebe neće nikad biti
prevelika, jer ako izgubimo kreativnost, najgore smo prošli!

Antička misao kao uzor; sloboda i kreativnost; feminizam i poezija

U odbranu ovih teza Anica analizira lične, sociološke, kulturološke i istoriske aspekte života kako
pojedinca tako i društva, pri čemu kao reper ljudskosti uzima antičkog čoveka onako kako ga sreće u
literaturi i filozofiji ranog helenizma, oblasti koju ona odlično poznaje. Preferiranje antičkim uzorima kao
meri vrednosti stvari u njenim najkompleksnijim naučnim studijama a to su upravo studije o erosu i
kreativnosti treba shvatiti i u svetlu tadašnjeg trenutka. Haideger se, u svojoj kritici moderne koju
sprovodi fenomenološko-ontološkom analizom već na samom njenom početku, takodje poziva na
vokabular grčke filozofije usvajajući ga kao meru zdravog ljudskog razuma. Njegova učenica Hana Arend
kasnije, pojašnjava slična stremljenja opisujući krizu modernog doba kao najdublju krizu u koju je Zapad
upao od sloma Rimskog carstva na dalje, i koja će se po njoj teško rešiti sa obzirom da su pravila zdravog
razuma danas uveliko „ishlapela“ a nisu zamenjena novim... Pri tom ona se koncentriše na pojam
slobode kao najvažniji, kroz čiju analizu kritikuje novonastalu pojavu političkog totalitarizma ( vidi članak
„Mišljenje slobode jučer i danas - Na tragu Hane Arend“, Dunja Melčić, kulturni magazin „Gordogan“,
Zagreb). Da veza A.S.R sa učenjem ova dva filozofa nije slučajna, i da je pitanje slobode i te kako važno
za nju - da li je ljudska kreativnost u uslovima neslobode uopšte moguća (?) - govori i Aničin stalni interes
za pitanja demokratije. Toj temi ona je posvetila svoj naučni rad :“Antička demokratija i socijalni
problemi”a Svetlana Slapšak u svom tekstu:”Strategija zaborava i rod” za A.S.R kaže da je po svom
ideološkom opredeljenju bila za engleski socijalizam ali je navodi i kao primer žene-intelektualca kod
koje je aktuelan “rodni zaborav” i koja je bila “potpuno izvan postojećih polja moći u socijalnoj mreži
svog doba”. Anica je, 1945 na Kolarčevom narodnom univerzitetu održala predavanje ”Šeli kao veliki
pesnik socijalizma” a poznato je da su Šeliju sloboda i ljubav bili najveći ideali, a uradila je i studiju ”Emil
Vernharn, studije i ogledi”, o poznatom belgijskom pesniku (1855-1916) koji je bio “bard energije” i
“pesnik moderne civilizacije” ali “frenetični lirista divljeg izraza koji piše u slobodnom stihu kršeči
sintaksu i sve druge norme kad to zahteva emocionalni ritam pesme, pošto mu je glavno da pesma izrazi
neobuzdanost doživljaja”.

Pitanja slobode i kreativnosti to jest neslobode i ne-kreativnosti pojedinca u totalitarističkom društvu čija
se ideja ponovo pojavljuje na Zapadu posle velike ekonomske krize tridesetih godina, Prvog svetskog
rata i pojave nacizma, aktueliziraju istraživanja A.S.R kao prosvetiteljska i emancipatorska po pitanju
ostvarivanja osnovnih ljudskih prava na slobodu, emocije i kreativnost! Francuska spisateljica Margaret
Dira u svom romanu „Bol“,1945, upozorava sve intelektualce sveta „ da se ozbiljno zamisle nad
fenomenom fašizma čije vreme (po njoj) - tek dolazi“! Aničina istraživanja delom možemo shvatiti kao
odgovor na taj zahtev. Ona proučava eros i kreativnost kao deo slobode svakog pojedinca, individue,
nasuprot totalitarizmu koji pojedinaca pretvara u anonimusa, deo uniformne sive gomile. Brz tehnološki
razvoj i bogatstvo društva Zapada posle Drugog svetskog rata umanjili su značaj sličnih istraživanja pa je
tako i Hajdeger godinama bilo sklonjen sa scene, ali danas, kada ponovo uvidjamo da tehnika sama po
sebi neće rešiti sve naše probleme već oko toga moramo i sami malo da se pobrinemo, ona ponovo
postaju aktuelna. I drugi pisci sa početka dvadesetog veka nagovestili su važnost kreativnosti,
predosetivši dehumanizaciju modernog društva. Herman Hese na primer, u svojoj knjizi „Igra staklenih
perli“ opisuje buduće društvo kao društvo filozofa i umetnika, igrača staklenih perli... Ta utopistička
vizija, do danas nije ostvarena! A.S.R. medjutim u bitku za oslobodjenje ljudske kreativnosti polazi sa
veoma realnog polazišta, od jedne energije koju smatra neopravdano i nepravedno zapostavljenom a
koja nam je svima prirodjena - energije oslobodjenog erosa! Po njoj, u društvu u kom živimo,
tradicionalnom i konzervativnom, ljudski eros je potisnut, što u antici nije bio slučaj! Eros je vezan za
individuu, to nije kolektivno osećanje, i zato moderan čovek treba da razvije svoj individualizam.
Oslobodjeni eros, oslobodiće i kreativnost, a oslobodjena kreativnost će povratno obogati naše društvo.
Pred oslobodjenim erosom pašće verske zabrane i razlike, tradicionalizmi, doći će do globalizacije
sveta... Treba zaista da budemo ponosni na zrelost ideja A.S.R, njena vizija budućnosti pokazala se
zadivljujuće tačna i realna, nju je potvrdilo vreme!

Posle pedeset godina tišine, sabrana dela A.S.R osamdesetih godina prošlog veka uredila je za štampu
Darinka Zličić a ponovo objavila Književna zajednica Novog Sada, posle čega za njen rad raste interes
kod niza mladjih ex-YU naučnica povezanih sa aktuelnim feminističkim pokretom tog doba.
Feminizam A.S.R medjutim manje je emancipatorsko–sociološke a više filozofske prirode! Aničin stav da
je sve u svetu povezano, pa tako i naše telo i psiha sa celim svetom, podrazumeva slobodnu seksualnost
svakog pojedinca i ne preferira prevashodno ženama. Eros medjutim spada u one „meke“, jungovske
kvalitete, možda prisutnije kod žena zbog čega su kroz istoriju one i proglašene za slabiji i nepouzdaniji
pol. Feminizam se danas interesuje za erotsko u smislu osvešćenja ženskih prava, sloboda i obaveza, dok
ga razvijanje osećajnog života pojedinca ili zajednice ne interesuje. Njega interesuju problemi nasilja i
pomoći ženama tamo gde je društvo zakazalo. Kako pomoći zaposlenoj ženi koja radi deset sati u fabrici
a četri sata kući. Anica je smatrala da će mo u tome najviše uspeti ako razvijemo osećanja i postanemo
kreativniji, što na prvi pogled deluje paradoksalno, ali u stvari nije! Ona se inače celog svog života
zalagala za veća ženska prava a jedno vreme posle Drugog svetskog rata bila je i član glavnog odbora
tada aktuelnog ženskog pokreta AFŽ. Put borbe koji je ona predlagala bio je jačanje lične svesti i
školovanje. Ne treba zaboraviti da je to bilo vreme kada su se pojedine evropske socijaldemokratske
partije enormno zalagale za emancipaciju žena, i uspele u tome, kao švedska na primer. A.S.R inače
lično, do AFŽ-a, nije bila aktivna ni u jednoj političkoj partiji niti nekom drugom sličnom pokretu. Izgleda
da nije mnogo verovala u institucije. Verovala je u pojedinca, uz uslov da se društvo sastoji od većine
prosvećenih pojedinaca, gradjana-birača, jer od pomame i gluposti koje krase vrh svakog totalitarizma i
njegovog prikrivenog sadizma, ne može nas spasiti ni jedna njegova institucija, ni sva nauka, jer su one
uvek i samo u totalitarizmu njegove sluge. Samo razvijen osećajni život svakog od nas, ljubav i
saosećanja, empatija prema drugima, vera, zanos, hrabrost i lični unutrašnji moral pomažu nam da
razvijemo svoju ličnost, unutrašnji duhovni život, moral, kreativnost. Siva gomila birokrata uopšte ne
doprinosi tome, bez obzira što većina njih sebe naziva intelektualcima. Sloboda, individualnost i
kreativnost, u totalitarističkim režimima medjutim čitaju se kao “pobuna”! I reči su u tim režimima
izgubile smisao i uglavnom služe samo za manipulaciju. Zato bi kreativnost trebala da postane mnogo
veći predmet interesovanja i feministkinja danas, ali nažalost, to još uvek nije! Današnji feminizam ne
veruju u poeziju. Suprotno tome, Anica je kao naučnik celog svog života verovala u poeziju i svetu
propagirala ideju kolko je u antici, doba kad je cvetala demokratija, poezija bila cenjena i praktikovan -
podjednako kao i nauka! Ova njena poruka ostala je medjutim nepročitana.

Eros i kreacija

Do oslobodjenja erosa, što je Anica svojim radom predvidela da će se desiti, došlo je u modernom
društvu tridesetak godina kasnije tokom takozvane seksualne revolucije šezdesetih godina prošlog veka.
Anica je predvidela i globalizaciju društva i to ne kao unifikaciju i birokratsko sivilo, već kao otvaranje
granica i širenje ideja o vrednostima lokalnih kultura – bogatstvu diverziteta, što se ostvaruje tek danas
kroz ujedinjenju Evropu i razvijenu mrežu internet-komunikacija. U svoja dva eseja o Njegoševu A.S.R se
tako poziva i na srpsko nasledje kao Njegoševu inspiracija, ističući da su srbi narod veoma kreativan koji
je asimilovao maštu i fantaziju starohelenske tradicije, nasuprot Rimu, koji je asimilovao njen
materijalizam. Moć, nasilje i rat, kako tvrdi američki teoretičar Luis Mamford došli su na svet zajedno sa
patrijarhatom dok je prethodno matrijarhalno društvo bilo seosko i u njemu se živelo bez pritiska, u
nekoj vrsti komunizma. Helensko društvo, bilo je poslednje društvo Zapada blisko matrijarhatu, koje je o
tome sačuvalo i neke pisane tragove. Ono je u sebi asimilovalo i mnoge istočnjačke kultova iz kojih su se
kasnije, sve do srednjeg veka, u Evropi razvijale gnoze kao naše bogumilstvo na primer (iz persijskog
kulta o bogu Mani, kasnijeg manihejstva u Grčkoj i Rimu). Srbija ima i sopstvenu visoko razvijenu
neolitsku kulturu, verovatno matrijarhalnu, kulturu iz Vinče, 4.500 - 2.500 pre nove ere, čiji se značaj tek
otkriva i koja je verovatno izvršila mnogo veći uticaj na stare Grke nego što se to ranije smatralo.
Matrijarhat to jest neolit, arheolozi nazivaju još i dobom erotike, jer eros je i mogao biti otkriven tek u
„toploj kolibi“ i uz “pun ambar“... Ovo doba poznato je i po procvatu ljudske kreativnost čiji se bum
naziva još i neolitska revolucija, kad su smišljeni poljoprivreda, tkanje, grnčarija, pismo, religija,
umetnost... Sve ovo govori u prilog Aničinih tvrdnji da su eros i ljudska kreativnost povezani. Eros, za
kog je, da bi zablistao, potrebno da oba partnera budu oslobodjena i otvorena, u matrijarhatu je bio
proslavljan javno, orgijastičkim svetkovinama.U doba stare grčke na tajnim obredima posvećenim bogu
Dionisu, noću po šumama ludovale su pomahnitale žene obučene u životinjske kože u „božanskom
orgijastičkom zanosu“. Te žene, bile su obične gradjanke a društvo koje je verovalo u postojenja
orgijastičkih sila davalo im je podršku jer se i u prirodi sve što raste oplodjuje, samo ako imamo oko da
to vidimo: vegetacija i sav ostali živi svet. Pionir moderne psihoterapije, nemac Wilhelm Rajh, koji je
posle Drugog svetskog rata emigrirao u Ameriku, jedini je medju naučnicima modernog doba tvrdio da
te sile zaista i postoje i da se orgazmička energija prirode može uhvatiti. Reč orgazam, na grčkom znači:
plamteti od požude, a na mnogim jezicima se sličan izraz koristi i danas za reč entuzijazam, silu koja nas
navodi na stvaralaštvo. Na švedskom, u bukvalnom prevodu entuzijazam znači: vatrena duša, duša koja
plamti. Rajh je čak i napravio spravu, orgazmon, koja je sakupljala tu silu i kojom je, po njemu, uspešno
lečio neuroze. Posle njegove smrti, ova teorija je napuštena ali se i danas tu i tamo čuje da po neki od
mladjih američkih naučnika radi na tome. Ko poznaje modernu psihoterapiju zna da se mnoge njene
moderne metode zasnivaju na vežbama sa telom, postoje i cele teorije o tome u kojim se delovima tela
akumulira stres i nervoza i kako ih izbaciti ... narod, mada neuk, oduvek je o tome imao svoje teorije,
poslovice, šale... Ipak, društvo patrijarhata, ekonomski efektivnije i uspešnije, još pre više hiljada godina
generalno se rešilo da zabrani eros, kao nepouzdan, sakrije ga „pod tepih“... erotika je zaključana pod
zlatni ključ braka, gde je ostala sve do danas. Današnjoj, slobodnoj generaciji ljudi nezamislivo je da su
mnoge institucije našeg društva izgradjene baš na temeljima tih „sakrivanja“, „zaključavanja“ i
nesloboda, ali jesu, i treba ih menjati, o tome se u delu A. S. R radi!

Kreacija, po A.S.R dolazi iz oslobodjenog erosa, kao njegov pratilac. U patrijahatu ona nije bila
podjednako dostupna svima i sa njom se manipulisalo. U ranijim društvima sa malim zajednicama od par
stotina do par hiljada ljudi, tehnološke i druge novosti širile su se automatski, što je doprinosilo nekoj
vrsti kolektivne kreativnosti koja danas više ne postoji. Kreativnost u patrijarhatu postaje privilegija
odredjenih pojedinaca. Taj trend se nastavlja sve do devetnaestog veka kad se umetnost potpuno
otudjuje i pretvara u svoj opozit – podražavanje, eklekticizam. Upravo tad i nastaje moderna, kao zdrava
reakcija na bolesni položaj u kom se kreativnost našla. Zato nije ni čudo što filozofi moderne ponovo,
pokušavaju da protumače – iz kog dela humanitas-a (ljudskosti) ona dolazi? Odakle Maljeviću ideja da
naslika crni kvadrat na beloj pozadini, 1915, i tako prvi u svetu osnuje novi umetnički pravac:
geometrijsku apstrakciju? Naizgled, niodkuda, a to je nemoguće! Kad se medjutim zna koliko je potentan
Maljević bio kao slikar, naslikao je više stotina platana, učestvovao na bezbroj izložbi i bio sledbenik
desetine raznih umetničkih pravaca, odgovor je već lakše naslutiti – iz same njegove umetničke
potentnosti, iz erotičko-stvaralačko-slikarskog zamešeteljstva u njegovoj glavi koje je jednostavno
jednog dana rodilo nešto sasvim novo a takva je bila cela moderna: Pikaso, Kle, Korbizje...

A.S.R. medjutim razmišlja kako da svi mi, a ne samo glavni svetski patrijarsi u pojedinim branšama
budemo kreativni, jer poznato je da su ljudi koji su kreativni srećniji! Po njoj, jedan od preduslova za to
je da svako od nas ponovno uspostavi otvoreni krug izmedju sebe i sveta. Ako budemo otvoreni i
radoznali u kontaktu sa svetom, na način koji nam je prirodjen, nepregledan je broj pitanja i odgovora
koja će se pri tom pred nama pojavljivati, na koja će mo davati odgovore. Ta pitanja, obuhvatiće ceo
svet, i šire, ceo Kosmos, ceo krug koji obuhvata naše oko. Odgovor na njih, biće naša kreacija. Neki od
tih odgovora će biti loši, neki osrednji a neki dobri. Ti dobri, omogući će nam svima da živimo bolje...
Krug o kom A.S.R priča, počinje i završava sa nama, mi smo ti koji ga širimo jer samo individua može da
se pita. Pitanja koja postavlja unificirana siva gomila su lažna! Zato na njih nema odgovora a u sivilu
ideologije ni kreativnosti. Samo ako smo kao individue otvoreni, biće otvoren i taj krug! Otvorenost je
zato i preduslov nenasilja a upoznavanje sa nečim što do tada nismo poznavali i preduslov za njegovo
prihvatanje i razumevanje. Zato se nasilje, dominacija i podredjivanje i javljaju najčešće u zatvorenim,
izolovanim društvenim grupama i sredinama: porodice, sekte, zatvori; ali i u čitavim državama koja još
nisu uspele da se oslobode svojih vlastodržaca. Još jedan preduslov biće potreban za novi kreativni bum
koji svojim radom nagoveštava A.S.R a i moderni naučnici dvadesetak poslednjih godina: razvijena
globalna mreža komunikacija! Očigledno svet stremi tome, globalnu mrežu komunikacija već smo
izgradili.

Život i delo Anice Savić Rebac

A.S.R se trudila da živi ono o čemu piše, pa zato upoznavanje njenog života pojašnjava njen rad. Ona se
rodila i odrasla u Novom Sadu, u porodici intelektualaca pravoslavne vere, kao njihovo jedino dete. Otac
joj je bio dugogodišnji sekretar Matice Srpske, Milan Savić a majke iz bogate trgovačke porodice.
Školovala se u Beču i Beogradu, radila kao profesor, pisala pesme i bavila se naučnim radom. Bila je
brilijantni intelektualac. Pre osamnaeste godina govorila je sve klasične i glavne svetske jezike. Sa
trinaest godina prevodila je Bajrona, čitala dela antičke književnosti u originalu i objavljivala prve pesme.
Kućni prijatelji su joj bili najpoznatiji srpski intelektualci tog doba. Studije klasične filologije završila je u
Beču a zatim doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1932. Nažalost, svoje najbolje godine za rad, od
1931-te do 1945, provela je u Skoplju što je rezultiralo relativno malim brojem njenih objavljenih naslova
u to doba. Ovaj, bar spolja gledano „zastoj u radu“ u velikoj meri treba zahvaliti njenoj udaji za
kontraverznog političara Hasana Repca koji je bio poreklom iz Hercegovine a po veroispovesti musliman.
On se takodje školovao u Evropi, Beču, Parizu i Beogradu, u mladosti je bio revolucionar: komita i
mladobosanac, a kasnije političar upleten u razne intrige – danas su pronadjeni dokumenti u kojima se
na početku karijere izjašnjava kao hrvat a kasnije kao musliman koji pripada “srpskim tendencijama u
nacionalnom razvoju muslimanskog pokreta” (Enver Redjič ”Istoriografija o muslimanskoj naciji”, vidi
Google). Na internetu danas i pojedine srpske masonske lože navode Hasana kao svog člana. On je 1931
kao državni službenik bio rasporedjen na poslove Upravnika Muslimanskih vakufskih imanja vardarske
banovine u Skoplju, pošto je prethodno smenjen sa poližaja načelnika muslimanskog odeljenja u
Ministarstva vera u Beogradu. Anica ga je sledila i zajedno sa njim se preselila u Skoplje, gde je dobila
posao profesora Ženske realne gimnazije a zatim promenila još pet drugih poslova da bi na kraju otišla u
penziju.

Dvadesetih godina prošlog veka, ovaj mladi par pripadao je izabranoj eliti mladeži okupljenoj oko kralja
Aleksandra, ali je od odlaska u Skoplje njihova karijera bila u stalnom padu. Anica, koja je u Beču
studirala kod čuvenih profesora, nije uspela da u Skoplju dobije mesto na fakultetu. Pred Drugi svetski
rat ona je primila i muslimansku veru ali ni to nije pomoglo. Hasan, koji je u Skoplje bio doveden da
modernizuje konzervativni muslimanski lobi ne samo da u tome nije uspeo, nego1941 morao iz njega da
beži, te oni ratne godine provode kao izbeglice u više manjih gradova u Srbiji, bez ikakvih ličnih stvari.

Pošto su bili antifašisti a i na preporuku profesora sa Filozofskog fakulteta iz Skoplja, Koča Popović 1945
poziva Anicu u Beograd gde ona dobija mesto na fakultetu. Tu je bila vrlo aktivna, držala je predavanja,
pisala eseje, prevodila i radila u AFŽ-u ali književno-filozofska elita tog doba nije je prihvatala. Par Rebac
nikada nije aktivno pripadao levici koja je sada bila na vlasti. Po pitanju rada, taj period je medjutim bio
veoma plodan za nju. Objavila je desetak naslova a kako je bila veliki erudita, studenti su je obožavali.
Nažalost, bolest i smrt muža,1952, toliko su je poremetili da ona iste godine pokušava samoubistvo ali
neuspešno. Ovo joj je iz drugog pokušaja uspelo, i ona umire 1953 u šezdesetprvoj godini.

Za života Anica je objavila više od dvadeset naučnih naslova i jednu knjigu pesama: “Večeri na moru”,
1929. Najpoznatije studije su joj doktorat sa Beogradskog univerziteta iz 1932: „Predplatonska
erotologija“ koji je u stvari prošireni prvi deo jedne veće studije: “Orfičko-platonska-neoplatonska
učenja o erosu i njihov uticaj na srednji vek – poglavito Dantea“, koju nikad nije završila, iz 1928;
„Studija o antičkoj estetici i nauci o književnosti”, takodje nezavršena; i eseji :“Mistična i tragična
misao kod Grka”, “Nekoliko reči o problemu klasičnog”, “O narodnoj pesmi Car Dukljanin i Krstitelj
Jovan“, “O pedesetogodišnjici Budenbrokovih”, “Antička demokratija i socijalni problemi “, ”Problemi
istorijske uloge hrišćanstva”, “Oko prepeva Geteovog Fausta”, “Pred prikaz Sofoklove Antigone”,
“Savka Subotić”, “Postanak jednog pesničkog dela”, “O jednoj pesmi Laze Kostića”, „Njegoš, kabala i
Filon“, „Njegoš i bogumilstvo“ i mnogi drugi.
Ceo život Anica se bavila i prevodjenjm. Objavila je mnoge svoje prevode i u inostranstvu. Prevodila je sa
grčkog, latinskog, nemačkog, engleskog i francuskog na srpski i obrnuto. Od 1930-te do 1950-te radila je
na prevodu Njegoševog filozofskog romana u stihovima „Luča Mikrokozma“ na engleski i nemački, o
kosmičkoj borbi svetla i tame, kako sama navodi, koji je mnogo volela i kog je bilo posebno teško
prevesti! Taj prevod objavljen je posle njene smrti, 1957 u Harvard University Press-u, Harvard Slavic
Studies (edicija – H. Lunt ) Vol. III. U toku boravka u Skoplju više puta je radi studija o Njegošu putovala
u Crnu Goru a posle Drugog svetskog rata objavila i dva eseja o njemu: „Njegoš, kabala i Filon“ i „Njegoš
i bogumilstvo“. U tim esejima ona analizira i balkansku tradiciju, psihologiju i nasledje. Posle drugog
svetskog rata prepevala je Lukrecija: „O prirodi stvari“ ali i partizanske pesme: “ Songs and poems of
the Partisans. Folk-poetry from Yugoslavia 1941-45“, koje su takodje objavljene u inostranstvu.

1954 god. Kultura iz Beograda objavljuje njenu studiju ”Antička estetika i nauka o književnosti”, knjigu
koja je godinama kasnije služila kao udjbenik klasične filologije na svim univerzitetima ex-YU; a 1966
njene antičke studije, sakupio je i objavio Predrag Vukadinović, u vidu knjige “Helenski vidici” koju je
izdala Srpska književna zadruga. Sabrana dela A.S.R u šest knjiga u izdanju Književne zajednice Novog
Sada priredila je Darinka Zličić, osamdesetih godina prošlog veka u Novom Sadu. Darinka je u toku rada
na toj ediciji i preminula, 1991, ne uspevši da objavi poslednju, sedmu knjigu - Aničinu prepisku. Ovaj
rukopis je, koliko je pozanto autoru ovog teksta, preuzela Svetlana Slapšak sa delom zaostavštine
Darinke Zličić. Nažalost ova sabrana dela izašla su u vrlo malom tiražu i teško ih je naći. Ljiljana Vuletić,
nedavno je u privatnom izdanju objavila u Beogradu i monografiju o A.S.R pod nazivom: „Život Anice
Savić Rebac“ koja detaljno opisuje Aničin život uz mnogo fotografija.

Danas, na internetu možemo naći Aničine pesme ali ne i tekstove. Njen tekst je inače zgusnut i
hermetičan, pun navoda i anliza. Ideje koje dotiče, a kojih je mnogo, ona ne razradjuje u potpunosti i
mnoge od njih ostaju “otvorene”. Njeno delo je zato veoma inspirativno. Laiku je relativno teško da prati
njen tekst i nemoguće da pročita svu navedenu literaturu, to šta je Anica čitala celog svog života… Ipak,
osnovne ideje lako se prate i vrlo su originalne. Nažalost, njene knjie nisu lako dostupne. Anica je
poznata i po tome što se dopisivala sa više poznatih evropskih intelektualaca svog doba.
 Slika nije autorizovana kao slika A.S.R. U Beogradu ne postoji institucija koja to radi.

I životu muža A.S.R, Hasana Rebca, je interesantan, ali danas o njemu ne postoji ni jedan biografski
zapis. Ideje ovog para bile su najsličnije današnjim proevropskim idejama i daleko ispred svog vremena.
Različita vera i poreklo nisu ih sprečili da stupe u brak. Kasnije medjutim njih je stigao fatum stvaralaca
koji idu ispred svoga vremena – nisu imali podršku okoline! Tako se život jedine žene medju srbima koja
se dopisivala sa Tomasom Manom završio time što je u Beogradskom intelektualnom krugu 1950-tih
dobila etiketu „čudak“. Njen život i dom u Skoplju opisan je medjutim u romanu engleske spisatejice
Rebeke West „Crni soko - belo Jagnje “ kao intelektualna košnica i mesto gde se živi na pravi način ,
punim plućima, a Anica i Hasan su nazvani stubovima evropslke kulture i civilizacije. Spisateljica žali što
takvih stubova nema više. Kako vreme prolazi, zaista se sve više pokazuje da Aničin rad na kraju Evrope,
u Skoplju, 1930-40-te nije bio uzaludan. Naša je greška što se na njega, ranije, nismo više oslonili.
 Hasan Rebac iz mladjih dana

Okrenutost ka unutra; ljubav, erotika, slab karakter(?); desno krilo moderne

Sudbina A.S.R kao sudbina žene, posebno je interesantna. Ona je očigledno bila vrlo osebujna i
romantična ličnost. Aničini savremenici iz 1947 u Beogradu opisuju je kao u svemu osobiti tip žene,
drugačiju... i navode da je to svakako smetalo sujeti mnogih, to jest – da su je ogovarali! Njena
prijateljica sa fakulteta, kako citira Ljiljana Vuletić, profesorka Darinka Nevenić Grabovac govori o njoj:
„ ona (Anica) nije imala suviše sreće, rekli bi smo u spoljnom svetu. Nijedna sredina nije imala dovoljno
razumevanja za njena shvatanja, za njen stil ophodjenja prema ljudima... Ona je zaista bila osobit tip
žene, drugačija u svemu u svakoj oblasti svoje delatnosti, i to je svakakao smetalo njenim sujetnim
savremenicima“... Dalje u svom tekstu Ljiljana o Anici navodi: „Nije se ustezala da deklamuje usred
običnog razgovora, u predavanjima studentima, na ulici, na porodičnim sedeljkama. Stihovi bi potekli, ali
ne oni didaktički i prigodni, već oni čija lepota pleni i razgaljuje dušu. Nijedna situacija, nijedno mesto,
nisu u tome bili za nju prepreka. To je ljude najčešće zaprepašćivalo“... Ali, ona je bila i vrhunski srpski
intelektualac tog doba i da se nije udala za Hasana, verovatno bi imala mirniji život i ostavil više traga u
srpskoj književnosti.

Odluka A.S.R da život preusmeri po zahtevima svoje intime, radi življenja punog života - života punog
smisla, koji se ne živi javno nego lično, individualno, pa i u braku, koštala ju je karijere. Sve to bilo je deo
njene vere da slobodan čovek sam bira i odgovara za svoje postupke a što je jedan od osnovnih
postulata grčke filozofije. Taj njen - okret ka sebi, protumačen je medjutim pogrešno, kao intelektualna
pasivizacija iz sentimentalnih razloga, zbog prevelike ljubavi prema mužu koji je izmedju ostalog bio i
izuzetno zgodan. Par Rebac, imao je srećan brak. Bili su dobrostojeći i bez dece tako da su se u
potpunosti mogli posvetiti jedno drugome. Medjutim, iz skopskog perioda poznato je da su bili i izuzetno
društveni, prisutni na svim dogadjajima u gradu, dakle, ne radi se o izolaciji.

Po povratku u Beograd, oni su medjutim bili izolovani, do čega nije došlo njihovom krivicom, Hasan se
verovatno vodio kao politički nepodoban. U to vreme, oni nisu imali kome da se obrate za pomoć, delom
i zbog opšteg straha od „druženja sa nepodobnima“. Ono što je posebno mučno u sličnim situacijama je
to da se kasnije „niko ne seća da nije hteo da se druži sa vama“, svi to negiraju! Niko ne želi sam sebi da
prizna da je bio kukavica – a bio je! Ovo je važno zbog tumačenja samoubistva A.S.R. Malo se
intelektualki tog kalibra u dvadesetom veku ubilo zbog smrti muža, posebno posle toliko srećnih godina
braka. Zato verovatno pravi motiv za Aničino samoubistvo i nije bila Hasanova smrt nego njeno opšte
razočarenje i nevera u dalji smisao života. Razlog koji ona pri tom navodi, a koji nam iz njenog
oproštajnog pisma citira Ljiljana Vuletić: „ ... život bez erotike nije dalje vredan življenja ...“ govori nam
samo o tome na šta je bio spao njen život u Beogradu 1952 – na život u kući! Jedna intelektualka tog
kalibra ne ubija se zbog sentimenata, nego zbog depresije. Ta depresija imala je i svoje razloge, a oni
sigurno nisu bili ljubavni jer čuveno je Hasanovo oproštajno pismo Anici koje je napisao pred smrt, u
kom poslednja rečenica glasi: „Voleo sam te, volem te, i da je moguće i posle groba bi te volio. Ljubi te
tvoj Hasan “

Kao razlog za njeno samoubistvo Milan Kašanin, književni kritičar, Aničin savremenik i prijatelj iz
mladosti, navodi medjutim njen slab karakter i vezanost za jake ličnosti iz svoje okoline, prvo oca a zatim
muža. On je opisao i pasivnost kao karakternu crtu A.S.R. u mladosti i tvrdio je da Aničina poezije pati od
one vreste anemije od koje pate razmažena bogataška deca. Pasivnost o kojoj priča Kašanin bila je
verovatno deo složene mladenačke emotivnosti A.S.R koju je ona srećom kasnije uspela da iživi u jednoj
uspešnoj, dugotrajnoj erotsko-ljubavnoj vezi inače bi joj možda i dalje pravila probleme. Ovi problemi bili
su nagovešteni njenom krizom oko izbora poezije ili nauke za svoju glavnu delatnost, u koju je bila upala
pre udaje. Ova i slične krize, karakteristične su za mnoge umetnike. Dilema: pesništvo ili nauka, bila je
kod Anice isforsirana jer ona je imala kapacitete i za jedno i za drugo, što se kasnije u njenom životu i
potvrdilo.

Emotivno-erotska veza para Rebac ostala je zabeležena u srpskoj istoriji kao izuzetna jer se Anica nije
libila da o njoj priča i piše, posebno u svojim pesmama. Eros i čari bračnog života verovatno su je
podstakli i na proučavanje teme erosa u antičkoj filozofiji i književnosti. Ona je prva kod nas uvela i
termin eroto-logike koji nam govori da je ona smatrala da je naše najhladnije razmišljanje – logika,
vezano za naš najtopliji deo - erotiku, to jest, da se čovekov unikum ne može deliti i razdvajati. Celim
svojim bićem mi mislimo, volimo i delamo, tako nas je priroda napravila, to su u antici znali...

Do greške u tumačenju rada A.S.R od strane M. Kašanina došlo je zbog toga što je on bio levičar a sav
rad A.S.R može se svrstati pod desno krilo moderne. Ovaj termin - desno krilo moderne, preuzet je od
arhitekte B. Podreke iz njegovog eseja o Bečkoj moderni: “Teksture grada“. Podreka modernu sa
početka prošlog veka deli na dve struje: levu i desnu. Desno krilo bilo je konzervativnije od levog ali je
takodje imalo dosta pristalica, naročito u početku, i to vrlo interesantnih. Doprinos ovog krila levičari su
posle svoje pobede zataškali i to je jedan od fatuma koji su sprečili da i Aničino delo ispliva više na
površinu u svoje vreme, pogotovo što je kod nas levica od 1945-te pa na dalje bila na vlasti.

Desno krilo moderne više su interesovali fenomenološki problemi života, umetnosti i filozofije nego
problemi socijalne pravde i jednakosti. Istovremeno, ono je bilo mističnije, nije se odreklo psihologije i
religije, interesovali su ga problemi percepcije, psihe, lingvistike. Veoma obiman teoretski rad ovog krila
pao je medjutim vrlo brzo u zaborav pošto ono nikad nije izgradilo svoju jedinstvenu umetničko-
filozofsku platformu. Ovo krilo sastojalo se uglavnom od čudaka i individualaca kakvi su na primer bili:
slikar Džon Itn u Bauhausu, nemačke arhitekte štajnerovaci, Bruno Taut, Hugo Hering i mnogi drugi, ili
kompozitor, slikar i teoretičar Matjušin u Rusiji, Maljevićev prijatelj koji je sa svojom suprugom,
psihologom, proučavao percepciju boja, zvuka i pokreta. Jedna od karakteristika ovog krila je bila da
istovremeno praktikuju i teoretski i umetnički rad. Ovaj trend se nastavlaja u umetnosti tek danas! Radi
se naime o nekoj vrsti intelektualne umetnosti mada su se ovi umetnici često „zanosili“ i više od drugih,
običnih. Početak dvadesetog veka medjutim nije prihvatio taj smer istraživanja. On je Evropi doneo
socijaldemokratiju, slom tradicije, ateizam, intelektualni zamah, nauku i tehnološki napredak. Krajem
dvadesetog veka levica se omasovila ali se na scenu vraća i ideja desnog krila moderne sa početka veka
– fenomenologija, i to u umetnosti i filozofiji. Tek sa ovom promenom, koja je kod nas stigla 70-tih
godina prošlog veka, istraživanja A.S.R koja zapravo spadaju u rana fenomenološka istraživanja kod nas
o suštinu suživota nas i sveta, istraživanja fenomena nas - kao nas samih i nas – u su-odnosu sa
svetom, ponovo postaju aktuelna.
Pored toga što govori o Aničinoj pasivnosti Kašanin govori i o inhibiciji njene poezije pred problemima
života. Za njega poezija u pozitivno zamišljenom društvu – socijaldemokratiji, treba da menja život i svet.
Po Anici – ona treba da promišlja život i svet! Zastoj koji pesnik-fenomenolog pri tom pravi i oseća nije
od straha , inhibicije, već od promišljanja! Pesnik često - ne zna! On nema sve odgovore pripremljene
unapred već se trudi da bude objektivan, da oseti i promisli a za to mu je potrebno vreme. On često i
nema odgovor, već samo konstatuje stanje ili trenutak! Medjutim, Kašanin je ovde delimično u pravu
kada govori o pasivnosti desne struje moderne. Ova struja nije bila za aktivizam, nije verovala u brzi voz
revolucije. S druge strane, levica je probila put mnogima, pa i fenomenolozima. Šteta je što odmah na
početku dvadesetog veka nije bilo nekog ko bi ujedinio ove dve raspolućene struje.

Za Aničino nedovoljno ostvarenje u skopskom periodu ipak je delimično kriva i njena pasivnost u
ključnom momentu, kad je „pošla za mužem“ umesto da on možda podje za njom... Danas se žene
svesno odriču porodice radi karijere a moderna žena upravlja svojom seksualnošću i po potrebi je
limitira. Anica medjutim na razmedji karijera-erotika, nije želela da se odrekne erotskog. Kako verujemo
da je ova žena mnogo toga znala, ostajemo zapitani na tom mestu? Koji izbor je pravi? Status žene još
uvek je veoma problematičan. Svet je definitivno muški a bitka za bolji položaj žena u njemu zahteva
veliki angažman za koji niko više nema vremena. Treba zbrinuti i decu koja su za sad, dok oba roditelja
rade, uglavnom na ulici. Buduće društvo, društvo rodne ravnopravnosti i možda veće kreativnosti,
verovatno će biti potpuno drugačije nego što mi to danas zamišljamo, sa potpuno novim rešenjima na
polju porodice i podizanja dece.

Pesme; dilema - poezija ili nauka; predplatonovske erotologike; etika

Posle studija u Beču, Anica kojoj je ljubav zapravo bila helenistika intenzivno se družila sa grupom
pesnika u Beogradu koji su u to doba osnovali nov, avangardni književni kružok u kom je prednjačio
Miloš Crnjanski. U tom periodu, ona je priredila i jednu knjigu poezije koja nije izašla iz štampe. 1920-te
ona je prošla i kroz psihološku krizu koja je trajala oko godinu dana i koju je opisala kao neodlučnost šta
dalje u životu da radi: da se bavi naukom ili poezijom? Na kraju tog perioda ona se zaposlila kao profesor
i opredelila za nauku. Iz ovog perioda treba naglasiti njeno prijateljstvo sa Crnjanskim koji se medjutim o
njenoj poeziji negativno izrazio, što je sprečilo i izlazak Aničine knjige pošto je Crnjanski u toj grupi u to
vreme bio neprikosnoveni autoritet. Kritikovana je da isuviše često priziva antičke bogove i heroje... Iz
današnjeg ugla gledano, kad se njene pesme ponovo uvrštavaju u srpske antologije, to je bilo pogrešno!
Anica je medjutim pesme nastavila da piše ceo život. Neke od njenih najboljih pesama napisane su u
zrelo doba. Za nju, poetska reč je bila neprikosnovena u trenucima zanosa i kad je trebalo opisati
osećanja:
Najdivnije blistanje sad se rasu,

I jedna ruža tek nebesa sva su -

A zvezde dve u njima sene gube:

Vaša se, evo, zlatna zvezda spaja

Jutarnja sa večernjačom sred tog sjaja,

Ko vrhovi mačeva da se ljube.

( iz pesme: Romeo i Julija)

Moćan mesec se diže etirom tamnim – i kao

Suze pod milovanjem su zvezde pod njegovim zrakom

Posred modrih beskraja

Što se svetlošću i tamom ko srma prelivaju

( iz pesme: Praksitelu)

Idealizam i ekskluzivna senzualnost poezije A.S.R, nisu prazni! Ona je u životu radila na tome da takvu
senzualnost i puteno doživi – i uspela! Njena poezija dobila je životnu potvrdu. To je upravo ono čemu
nas uči i fenomenologija u umetnosti pedeset godina kasnije - doživi to! Čudnom koincindencijom i onaj
koji je kritikovao njene pesme u mladosti, Crnjanski doživeo je takodje dugogodišnju uspešnu ljubavnu
vezu kasnije, baš kao i Anica, ali on i pored toga u svojim pesmama ne peva o suzama ljubavi nego pušta
suze nad Beogradom i Srbijom. To je razlika izmedju muškarca i žene, levog i desnog...

Danas, kad je jedan od osnovnih problema čovečanstva monotonija, besmisao, bežanje od stvarnosti i
nedostatak životnih sokova, ipak nam se čini da je Aničina poruka važnija. Ono što nam najviše nedostaje
u životu upravo je taj fini saft, taft, svila i vetar... erosova krila, sve ono o čemu ona peva. Da li mi uopšte
možemo bez toga? Dobro bi bilo da se bar povremeno to upitamo i budemo svesni čega smo se odrekli,
ako smo se odrekli, i zašto!? U tom smislu pesme A. S. Rebac su dragocene.
Da se u poetskom zanosu krije i filozofska misao i da su ovo dvoje nerazdvojno povezani, tvrdi Anica i kao
naučnica kasnije, navodeći za to primere iz rane helenske književnosti gde je filozofija često pisana
stihom, a poezija je skoro uvek i filozofska...U „Predplatonskim erotologijama“ ona tako analizira vezu
erosa - nadahnuća i logosa – promišljanja. Teza koju ona pri tom zastupa je da je eros poželjan i po
društvo koristan, pošto čini čoveka kompletnim, a samo kompletan čovek je nadahnut i kreativan, i kao
takav sposoban da društvu donese inovacije i napredak. Na Erotovim krilima, velikim i zlatnim, kako
ona navodi opisujući ovog boga kao prvobitno vazdušno božanstvo sa krilima, čovek se uzdiže do sveta
bogova i tamo dobija znanje i moć da stvara… Erot nas nosi i inspiriše, on je sve novo i novorodjeno, on
je i sama naša kreativnost, samo ako smo u stanju da mu se predamo kroz entuzijazam, inspiraciju i
nadahnuće. Pri tom A.S.R. naglašava da zapadno društvo sve do danas, sledi antičku kulturu čija je glavna
filozofska postavka jedinstvo čoveka i sveta, čoveka i Kosmosa.

Mi smo deo Kosmosa, hteli mi to ili ne, deo koji ima sposobnost kreacije, zato je trebamo ovaploti...
Imamo i eros, zato ga trebamo živeti... To nije lako, erosom treba i vladati, ali upravo o tome se i radi -
mi to možemo! Deca Bahusa slave uz vino, simbol opijenosti svetom ali svetom koji su uredili onako
kako to njima odgovara a ne od njega napravili pakao! Čovek vlada svetom, ali pametno, ko to ne
poštuje biva kažnjen, tako su smatrali stari grci, poslednji evropski narod koji je podjednako kao i sve
drugo slavio i ljudsku tragediju.

Zato Anica ne želi da priča o kočnicama, već o mogućnostima! Postavlja se pitanje, ako mi zaista
posedujemo u sebi taj veliki kreativni naboj, kako ona tvrdi, kako onda nismo još kreativniji? Šta nas
sprečava u tome? Beda društava u kom živimo ili sopstvena depresija? Bedu društva teško će mo
eliminisati. Stanovnici naizgled najuspešnijih društava danas najviše pate od depresije, dakle ne radi se o
materijalnoj bedi već o duhovnoj, u veku koji preferira materijalizmu. Izgleda da postoji i potreba za
nekom vrste kolektivne kreativnosti koje danas u društvu više nema. Da li je za naš rad zaista toliko
potrebna ta povratna sprega - odgovor društva da to šta smo uradili ima smisla, da je vidjeno,
prihvaćeno ili odbačeno? Izgleda da jeste! Na drugi deo ove inhibicije – našu depresiju, preporučuje
Anica, treba da odgovorimo sami, svojim svesnim otvaranjem prema spolja, komunikacijom, težnjom ka
ljubavi.

............................................................

Za života, A.S.R nije uspela da se ostvari na svim poljima, ali na najvažnijim: emotivnom i stvaralačkom,
jeste. Ona je bila i visoko moralna osoba koja se borila za svoje stavove i etiku do kraja, sama, bez da se
prikloni nekom od centara moći, pošto je verovala u individualizam i demokratiju a što je bilo
donkihotovski u to vreme. Zbog toga, njen život i delo odišu posvećenjem. Ona je uspela da izbegne falš i
trivijalnost i to se oseća. A.S.R je jedna od retkih žena, ne samo kod nas nego i uopšte u svetu, koja je
uspela da živi ono o čemu piše i piše ono što živi. Zato je njeno delo dragoceno. Ono nas uči kako misli
jedan duboko etički ženski intelekt, šta ga sve krasi i karakteriše! Nju interesuje istina ali ne zbog drugih,
već zbog sopstvenog trenutka na zemlji, i sopstvenog intelekta koji taj trenutak življenja ne želi da
propusti. To je ujedno i jedina ptrava motivacija za stav orijentisan prema istini, a koji je opet, sa svoje
strane, jedina garancija za moral, a moral, jedina garancija za dobro i lepo. Istovremeno taj interes je
izgleda neophodan uslov i da jedan književnik zakorači na Olimp besmrtnika, tamo gde sad obitava ova
naša vredna dama.

..................................................................

Napomena: Ovaj tekst i kraći performansom koji sam izvela, a koji se sastojao od kruženja prostorijom desetak
minuta sa raširenim rukama iznad glave u obliku otvorenog kruga i još nekih pokreta, predstavljali su moj rad na
seminaru: „To brake a subordinated position – a democracy project“ (“Oslobadjanje od podredjenosti –
demokratski projekt“), održanom juna 2003 u International Woman’s Center-u u Stokholmu (Internacionalni
ženski centar).

...............................................................

Razglednica posvećena A.S.Rebac, Jadranka Bunusevac 06, u sklopu projekta “srpska bašta”

/autorsko pravo na sve fotografije: Jadranka Ahlgren, se m za fotografiju Hasana Rebca/