Beograd


10


JAVNA
UPRAVA


Ljiljana
Tatic

Veljko
Gladovic

Branko
Milosavljevic



Javna uprava kao izuzetno velika i značajna oblast, pokriva lokalnu, republičku i/ili državnu upravu, rad
javnih ustanova i javnih preduzeća. U složenim i dinamičnim uslovima savremenog života, uprava je ta
koja raspolaže velikim stručnim znanjem, ljudskim potencijalom i materijalnim resursima za efikasnu
socijalnu regulaciju. Socijalna regulacija koju sprovodi uprava postaje osnovni društveni proces i čini bitnu
pretpostavku ekonomske efikasnosti, kulturnog razvoja i opšteg društvenog napretka u uslovima razvijenog
industrijskog i urbanizovanog društva. sa porastom uloge uprave kao instrumenta socijalne regulacije,
opada njena uloga kao vršioca političke vlasti i prinude. Danas se uprava javlja kao inicijator i koordinator
društveno neophodnih i korisnih poslova, a atributi vlasti, iako nisu sasvim nestali, više ne predstavljaju
osnovnu sadržinu upravne aktivnosti države. Teorijski koncept uprave kao sistema socijalne regulacije
podrazumeva da se aktivnostima uprave u regulaciji društvenih procesa ne pristupa kao vladanju ljudima,
već kao procesu legitimnog uticaja na ponašanje ljudi prema unapred postavljenim standardima.



FAKULTET
ZA
DRZAVNU
UPRAVU
I
ADMINISTRACIJU

Diplomske
akademske
studije
‐
MASTER

 FDUA MASTER

OSNOVI O JAVNOJ UPRAVI

I grupa pitanja – značaj studija JU, sistem orgnizacije JU, osnovni domeni JU:

Obrazovanje i obuka novih profila stručnjaka, činovnika i službenika, u državnom i javnom sektoru, zahteva nove:
solidne nastavne programe i planove (kurikulume i module), kompetentne nastavnike i saradnike kao i kvalitetna učila
kako bi se uspostavio očekivani renome struke ali i nove etičke vrline radnika u javnoj upravi. IZUČAVANJEM
UPRAVE DOŠLO SE DO SPOZNAJE O NEOPHODNOSTI REFORME. Pokrenuti reformski procesi, u svim
javnim sektorima bez izuzetka, otkrili su nedostatke prikladno pripremljenih stručnjaka, koji bi bili u stanju da
samostalno i značajnije unaprede funkcionisanje državnih i javnih institucija. Kompetentna administracija je uslov
društvenog razvoja i njegovog prosperiteta. Otuda proizilazi jasna potreba za profiliranjem kako novih kadrova,
pravovremeno usmerenih, tako i redukacijom postojećih, koji bi bili temeljitije i značajno praktičnije pripremljeni za
potrebe savremenog administriranja i upravljanja.To je moguce samo izucavanjem i unapredjenjem JAVNE
UPRAVE i to kroz trajnu potrebu stvaranja funkcionalnog multidisciplinarnog i interdisciplinarnog pristupa

Organizacioni sistem uprave u jednoj zemlji se označava izrazom javna uprava. Čine je državni organi uprave i
upravne organizacije, s jedne strane, i nedržavni subjekti, s druge strane. Državna uprava, kojoj je obavljanje upravnih
i stručnih poslova osnovna delatnost, obuhvata: organe uprave i upravne organizacije. Prema Zakonu o državnoj
upravi (2005) i Zakonu o ministarstvima (2008):
Organi državne uprave organizovani su kao: ministarstva, organi uprave u sastavu ministarstava i javne službe.
Nedržavna uprava (nedržavni subjekti ovlašćeni za vršenje upravne delatnosti, tzv. javni sektor) kod nas se prema
Zakonu o državnoj upravi razvrstava na: javne ustanove i javne agencije, koje kao imaoci upravnih javnih ovlašćenja,
u koje spadaju rešavanje o upravnim stvarima, vođenje javnih evidencija i vršenje inspekcijskog nadzora, imaju ista
prava i dužnosti kao organi državne uprave. Njima je povereno donošenje propisa, a zakonom se određuje upravni
organ koji ih kontroliše (najčešće ministarstvo). Međutim, Ustavom se propisuje da određena ovlašćenja se zakonom
mogu poveriti i javnim službama: javne ustanove, javna preduzeća i drugi oblici organizovanja

Organizacija i rad državne uprave u Republici Srbiji uređeni su pravnim normama datim u ustavu, zakonima i drugim
propisima, kojima se, pored ostalog, uređuju njen položaj i uloga, poslovi i organizacija, kao i druga relevantna pitanja
od značaja za obavljanje upravne delatnosti (načela delovanja, organizacioni oblici, unutrašnja organizaciona i
kadrovska struktura, odnosi sa drugim državnim organima, građanima, drugim nedržavnim subjektima i javnošću,
ovlašćenja rukovodilaca, akta koja se donose, sredstva rada, finansiranje i dr.).

Domerni javne uprave: Javna uprava kao izuzetno velika i značajna oblast, pokriva lokalnu, republičku i/ili državnu
upravu, rad javnih ustanova i javnih preduzeća. U složenim i dinamičnim uslovima savremenog života, uprava je ta
koja raspolaže velikim stručnim znanjem, ljudskim potencijalom i materijalnim resursima za efikasnu socijalnu
regulaciju. Socijalna regulacija koju sprovodi uprava postaje osnovni društveni proces i čini bitnu pretpostavku
ekonomske efikasnosti, kulturnog razvoja i opšteg društvenog napretka u uslovima razvijenog industrijskog i
urbanizovanog društva. sa porastom uloge uprave kao instrumenta socijalne regulacije, opada njena uloga kao vršioca
političke vlasti i prinude. Danas se uprava javlja kao inicijator i koordinator društveno neophodnih i korisnih poslova,
a atributi vlasti, iako nisu sasvim nestali, više ne predstavljaju osnovnu sadržinu upravne aktivnosti države. Teorijski
koncept uprave kao sistema socijalne regulacije podrazumeva da se aktivnostima uprave u regulaciji društvenih
procesa ne pristupa kao vladanju ljudima, već kao procesu legitimnog uticaja na ponašanje ljudi prema unapred
postavljenim standardima.

II grupa pitanja – suprotstavljene težnje ju i ostalih grana vlasti, državna i/ili JU, javni sektor i javne politike

Prevelika koncentracija moći

Položaj i osnovne nadležnosti izvršne vlasti i državne uprave u Srbiji principijelno se ne razlikuju od položaja i
nadležnosti izvršne vlasti u drugim evropskim zemljama. kod jednih i kod drugih uočljivo je jačanje izvršne vlasti u
odnosu na zakonodavnu vlast, kao i tendencija „vladavine dekretima”. Srbija je zemlja nevelike demokratske tradicije,
u kojoj je parlament uvek imao drugorazrednu ulogu, a sudska vlast je prečesto bila izložena mešanju i pritiscima
izvršne vlasti. Podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, demokratizacijom, decentralizacijom i
dekoncentracijom sve više se suprotstavlja novonastali fenomen ogledan u tzv. novoj formi vlasti, a to je upravna
vlast.

Princip podele vlasti, mada je ustavno bio garantovan, nikada nije efektivno sproveden u praksi. Jaka izvršna vlast,
utvrđivanje politika od strane Vlade, njihovo sprovođenje bez efektivne kontrole od strane Parlamenta i javnosti i
„upravljanje dekretima” mogu, u pojedinim periodima, da ubrzaju poželjne (recimo, reformske) društvene procese, ali
i one koji su nepoželjni za proevropski razvoj Srbije. U uslovima kada Narodna skupština jedva da efektivno sprovodi
kontrolu izvršne vlasti, a sudska vlast je i dalje u dobroj meri pod njenom kontrolom, dok je deo državnih službenika
faktički eksponent interesa političkih stranaka, prevelika koncentracija moći u izvršnim organima može da dovede, i u
praksi dovodi, do izmeštanja moći iz institucija sistema, pa i same Vlade u političke stranke ili druge centre moći.

Javna
uprava

25.02.2010.

2
 FDUA MASTER

Teorijski koncept javne uprave kao sistema socijalne regulacije podrazumeva da se aktivnostima uprave u regulaciji
društvenih procesa ne pristupa kao vladanju ljudima, već kao procesu legitimnog uticaja na ponašanje ljudi prema
unapred postavljenim standardima. Prema stanovištu koje preovlađuje u našoj pravnoj teoriji, upravna funkcija se
definiše kao upravna vlast. Međutim, koliko su autoritativni teorijski model uprave, kao i ustavna i zakonska
ovlašćenja koja iz njega proizilaze bili prepreka i smetnja Srbiji na putu socijalnog i ekonomskog oporavka, veoma se
jasno vidi iz dokumenta Vlade Srbije pod nazivom Strategija reforme državne uprave u Republici Srbiji (oktobar
2004.) u kojem se, između ostalog, ističe da u oblasti uprave postoje "trendovi koji se ne mogu izbeći", a među
kojima posebno spada i "promena shvatanja" u smislu da je uprava javni servis građana, a ne instrument
vlasti.

Javni sektor, ponekad označen i kao državni sektor je deo javne uprave koji se bavi proizvodnjom isporukom i
alokacijom roba i usluga od strane ili za potrebe države, njenih građana, nacionalnih, regionalnih ili lokalnih
samouprava. Upravljanje javnim (državnim) vlasništvom može imati razne oblike uključujući: Direktno upravljanje
ubiranjem prihoda putem oporezivanja, gde (odnosna) organizacija ne podleže posebnim zahtevima u smislu
ispunjenja kriterijuma komercijalne uspešnosti, a upravne odluke određuje vlada. Javna preduzeća u državnom
vlasništvu. delimični outsourcing, celoviti outsourcing (Outsourcing je model u kojem javna uprava ustupa određene
interne poslove privatnom sektoru. Uglavnom su to poslovi popratnog i servisnog karaktera, kao npr. čišćenje javnih
zgrada, poslovi kantine i sl., te se ovaj model može smatrati graničnim slučajem javno privatne saradnje.)
Javna politika: Reforma državne uprave ne podrazumeva samo sprovođenje reforme zakonodavnog okvira, već i način
vođenja ukupne, kao i sektroskih javnih politika. Pod pojmom javnih politika (public policy, engl.) podrazumeva se
podsticanje aktivnog uključivanja građana, stručne javnosti i nevladinog sektora u proces osmišljavanja strategija, predloga
zakonskih promena te unapređenje prakse i donošenja odluka koje potiču demokratski razvoj. Svaka odgovorna vlada svoje
javne politike zasniva na detaljnim analizama i podacima. Uspostavljen sistem i redovan proces analize uticaja mera javnih
politika doprinosi povećanju transparentnosti rada Vlade, kreiranju efikasnijih i efektivnijih mera, odnosno boljem
raspoređivanju raspoloživih sredstava i kapaciteta.
III grupa pitanja – novo okruženje JU u zemljama tranzicije, socijetalni okvir u kome deluje JU, ograničenja u
razvojnim kapacitetima savremene države

Novo okruženje JU:

Reforma javne uprave jeste proces koji se u ovom trenutku odvija i u državama razvijenog sveta i u državama tranzicije. Taj
proces zahteva odgovarajuće prilogaođavanje i razvoj upravnih sistema. Prodiruća globalizacija postavlja nacionalne države
u potpuno novu ulogu i toj ulozi moraju prilagoditi i svoje institucije i funkcije. Stara, naglašeno regulativna uloga države
povlači se pred novom ulogom, gde se država zajedno sa svim drugim društvenim podsistemima kao jednakopravni
partner brine za uspešan razvoj celokupnog društvenog sistema. Reforma javne uprave naročito je značajna za države u
tranziciji. Te države brže prelaze pojedine razvojne stepene, pa zato o usmeravanju tog procesa u velikoj meri zavisi i
njegova uspešnost. Tranzicija je jedinstven i neponovljiv proces u svim svojim elementima, od ishodišta, okoline, do ciljeva i
puteva njihova ostvarivanja. Za uspešan prelaz u efikasnije društvo (što bi bio jedan od njenih najvažnijih ciljeva) svaka
država mora analizirati činioce i odrediti pravac reformi

Socijetalni okvir:
Svaka država ima vlastitu tranziciju, O spoznavanju njene početne razvijenosti i razvijenosti njene okoline te o
sposobnostima spoznavanja i razumevanja savremenih razvojnih društvenih tokova, na svim područjima, zavisi njezina
uspešnost. Spoznavanje tih tokova i njihovo usmeravanje zadatak je njihovih sistema upravljanja , što u poredjenju s
razvijenim svetom zahteva dodatni napor, a time posebno prilagođavanje i preoblikovanje javne uprave. Osnovna
socijalna funkcija i društvena uloga uprave, odnosno države u tome da svojim aktivnostima ostvari opšte blagostanje društva
(wellfare), kao i da pruža javne usluge svojim građanima. Opšte ciljeve savremenog društva javna uprava realizuje
ostvarivanjem javnih interesa (bono publico) kao onih interesa koji stoje iznad pojedinačnih (ličnih ili grupnih) interesa.

Ograničenje razvojnih kapaciteta:

Реформа државне управе је сложен и дугорочан процес, посебно у земљама у транзицији, у којима је управа, како
на централном, тако и на локалном нивоу, по правилу слаба, оптерећена низом проблема нагомиланих током више
деценија. Promeniti karakter i prirodu vlasti, stvoriti samoodrživ privredni potencijal, obezbediti pravnu sigurnost, stvoriti
novu filozofiju upravljanja javnim poslovima i sistem vrednosti prilagođen potrebama novog vremena − samo je inventar
visokih ciljeva ukoliko su oskudni kapaciteti zakonodavne, izvršne, upravne i sudske vlasti.

Prevelika koncentracija moći dovodi do izmeštanja moći iz institucija sistema, pa i same Vlade u političke stranke ili druge
(ekonomske, privatne...) centre moći.

Centralizacija javne uprave odražava jednako centralizovan politički sistem zemlje a, sa svoje strane, ima kao upadljivu
refleksiju centralizaciju javnih finansija. Istaknut je jedan broj nepovoljnih ekonomskih posledica takve centralizacije javnih
prihoda i rashoda: opšte smanjenje kapaciteta sistema za donošenje odluka, široko upravljene i grube alokativne odluke,

Javna
uprava

25.02.2010.

3
 FDUA MASTER

nesposobnost identifikovanja velikog broja skromnije dimenzioniranih investicionih šansi i gušenje potencijalno snažne
decentralizovane inicijative.

Naglasak je ipak stavljen na šire društvene implikacije ovako preterane centralizacije javnih finansija: koncentraciju moći sa
potencijalno štetnim uticajima na demokratizaciju društva i očuvanje demokratskih vrednosti koje su već dosegnute. Posebna
pažnja posvećena je analizi dimenzija društvene moći i učincima koje je fiskalna centralizacija produkovala u pogledu tih
dimenzija. Dakle, među najmarkantnije manifestacije nedovoljne demokratičnosti društva, a zajedno s tim i manjkave
funkcionalnosti regulativnog poretka u privredi, zasigurno spada prenaglašena centralizacija institucija kako u ekonomskoj
tako i mnogo široj socijalnoj sferi društvenog života.
REFORMA JAVNE UPRAVE

I grupa pitanja – promene, vladavina prava, strategija i organizacioni principi

Promene u društvu i u javnoj upravi:

Што се тиче расподеле власти, Србија, односно бивша Југославија, је до последње деценије XX века била
једна од ретких земаља комунистичког система која је имала широко развијену децентрализацију власти.
Међутим, последњих десетак година прошлог века долази до све веће централизације и сужавања овлашћења
територијалној аутономији и локалној самоуправи. У периоду након доношења Устава Србије 1990. године
долази до напуштања традиционалних вредности српске управе. Централизација уместо децентрализације,
политички волунтаризам уместо легализма и перманентно потцењивање значаја и улоге државне управе. Нова
демократска Влада у Србији формирана јануара 2001. године истакла је реформу државне управе, њену
модернизацију и прилагођавање стандардима Европске Уније као једно од битних поља свог будућег
деловања. Међутим, није било видљивих резултата на овом плану, реформе које су започете без јасно
постављеног институционалног оквира за њихово спровођење, без политичке воље да се учини стварни напор
како би се донео нови Устав, без доношења стратегије реформе државне управе као документа који треба да
буде полазна основа за спровођење реформи, без стварања правног оквира за реформу, без схватања да
заостајање са променама у овој области представља озбиљну опасност за успешну имплементацију реформи у
осталим областима и, коначно, уз присуство јако израженог неповерења и анимозитета према целокупном
затеченом саставу државне управе, уз замену највећег дела постојећих кадрова на свим вишим положајима у
управи новим младим људима без имало претходног искуства са функционисањем државне управе, такве
реформе су објективно посматрано имале мале шансе да успеју. Најзад, Нова Влада формирана марта 2004.
године, нема дилема о неопходности брзом, али осмишљеном приступању реформама целокупне државне
управе, а потреба за усвајањем стратешког оквира реформе призната је од стране свих главних политичких
снага у Србији.
Iskušenja u obezbeđivanju vladavine prava:
Правни оквир је важно оруђе за управљање друштвеним променама и обухвата како сферу доношења закона и
других прописа, тако и њихову примену и надзор над применом. Само на овај начин ствара се атмосфера
законитости и владавине права. Регулаторна реформа мора бити део реформе државне управе.
Реформски процес треба да садржи како дерегулацију тако и бољу регулацију да би се остваривање јавног
интереса осигурало на квалитативно вишем нивоу, схватајући управу као севис грађана. Део ове реформе је и
пренос регулаторних механизама са органа државне управе централног нивоа на локалну самоуправу
(дерегулација).
Тeškoće na putu uspostavljanja vladavine prava:
• U pseudodemokratijama nema osnova za uspostavljanje sistema vladavine prava (pravne države)
• Sporo, necelovito i nekvalitetno formiranje normativnog okvira i normativne matrice;
• Duboke pravne, legalističke insuficijentnosti u stvaranju, primenjivanju i nadzoru, u svim granama
vlasti;
• Nedovoljna stručna osposobljenost, prikladno profiliranje (promocija i put karijere) i razvijena svest o
etici ljudi koji se bave javnim poslovima.

Elementi razvojne strategije javne uprave:

Oсновни циљеви којима Србија тежи кроз реформу државне управе су:
• изградња демократске државе засноване на владавини права, одговорности, јавности, економичности
и ефикасности и
• изградња државне управе усмерене ка грађанима, која је способна да грађанима и приватном сектору
пружи висок квалитет услуга уз разумне трошкове

Javna
uprava

25.02.2010.

4
 FDUA MASTER

Ради постицања наведених циљева, Владу Србије ће у спровођењу реформи руководити следећи основни
принципи:
• принцип децентрализације;
• принцип деполитизације;
• принцип професионализације;
• принцип рационализације;
• принцип модернизације.
Реформа законодавног оквира, којом ће се створити правни основ за примену и изградњу наведених принципа
почетни је корак на путу системских промена, а перманентно праћење ефеката примене закона, уз активно
учешће свих релевантних друштвених субјеката, представља основни механизам који обезбеђује динамичност
реформског процеса и његово перманентно усклађивање са реалним потребама, односно отклањање уочених
слабости и недостатака.

Организација државне управе на централном нивоу (state administration)

Превирања транзиционог периода оличена у нестабилности организационе структуре државне управе на
централном нивоу (state administration), поспешена сложеном природом односа у првој демократској
коалиционој Влади, нису мимоишла ни Србију. Таj је период био праћен релативно честим променама у
организационој структури државне управе на цетралном нивоу (state administration) - укидањем постојећих и
формирањем нових органа.

Један од битних почетних услова за реформу читавог сектора је функционалност и институционална

стабилност система. Постојање мноштва органа са недовољно јасно дефинисаним надлежностима и
одговорностима, преклапање надлежности два органа, честе промене у организационој структури, опасно
угрожавају систем одговорности и реално су ризик за спровођење било каквих дугорочних реформских
планова.

II grupa pitanja - decentralizacija

Stanje i perspektiva decentralizacije javne uprave
Децентрализација је расподела власти између централног и суб-централних (локалних) нивоа власти.
Децентрализована власт је боље и потпуније информисана о потребама и захтевима појединаца, што може да
допринесе бољем квалитету задовољавања јавних потреба и укупном развоју локалне средине.Постоје три
основна модела децентрализације:
Модел преношења власти - деволуција (devolution) подразумева преношење значајног дела државних
овлашћења у искључиву надлежност локалних власти. Локална власт делује независно у одређеним областима
и има одређене сопствене изворе финансирања.
Модел деконцентрације власти (deconcretation) - централне власти на локалном нивоу образују своје
огранке, ради економичнијег и ефикаснијег обављања својих послова. Овај модел није прави вид
децентрализације, обзиром да локални органи власти немају утицај на рад «огранака» централне власти.
Модел поверавања власти - делегација (delegation), локалним властима се директно поверава вршење
одређених јавних функција, али централна власт задржава одређену контролу над обављањем поверених
послова и, има обавезу да локалним властима из државног буџета обезбеди средства потребна за вршење ових
услуга на локалном нивоу.

Перспектива - који модел треба применити у реформи управе у Србији: наставити са садашњим
мешовитим моделом децентрализације, који значи комбинацију сва три основна модела или определити се за
један од основних модела. Модел деволуције задовољава основне циљеве саме идеје децентрализације.
Међутим, искључива примена овог модела у земљама у транзицији, оптерећених неравномерном и
недовољном развијеношћу, носи са собом ризике који могу бити избегнути комбинацијом овог и осталих
модела, комбиновани модел децентрализације, заснован на важећем Закону о локалној самоуправи, добра
основа за наставак овог процеса.

Razlozi potrebe depolitizacije javne uprave:

Деполитизација подразумева јасно разграничење процеса политичког креирања одлука од процеса њиховог
правног нормирања и извршавања у складу са важећим прописима.
Два су основна вида кроз које се остварује принцип деполитизације:
- развијање и јачање каријерног система, што значи јасну поделу рада и овлашћења између политичара и
руководећих државних службеника;
- установљавање механизама којима ће се спречити политички утицај на рад каријерних службеника
Деполитизација је услов за формирање сталне државне управе на највишем нивоу, а стална државна управа је
услов да се обезбеди професионализам и континуитет на стратешком нивоу управног одлучивања.

Putevi racionalizacije javne upravе:

Javna
uprava

25.02.2010.

5
 FDUA MASTER

Да би се спровео принцип рационализације државне управе неопходно је претходно преиспитати организацију

државне управе. Циљ је стварање оптимално организоване државне управе која ће ефикасно и ажурно
пружати задовољавајући квалитет услуга, уз ангажовање најмањег потребног броја извршилаца, како би се
смањили укупни расходи за њен рад. Рационализација подразумева процес који се састоји из више елемената:
- на плану макроорганизације (организације целокупне државне управе) рационализација значи јасно
разграничење и расподелу надлежности и одговорности како између појединих нивоа власти (системска
рационализација), тако и између појединих органа у оквиру истог нивоа (хоризонтална рационализација)
- на плану микроорганизације (организације појединих органа и институција) рационали-зација значи јасну
расподелу надлежности и одговорности између појединих делова унутар самог органа (вертикална
рационализација)

Ključne prepreke i nedostaci u vertikalnoj organizaciji (samo)uprave:

На основу прецизно утврђене врсте и обима послова које орган управе обавља могуће је утврдити стварно
потребан број запослених. Да би се потребан број запослених реално утврдио, потребно је у оквиру сваког
органа дати прецизан, опис послова сваког радног места, како би се могуло правилно утврдити који се све
послови у оквиру једног радног места заиста обављају, Уколико је овај процес праћен и подржан
професионализацијом и модернизацијом државне управе, могуће је постићи подизање квалитета услуга уз
смањење броја запослених, што коначно значи и уз смањење трошкова за рад државне управе.

Osnovne prepreke i slabosti u horizontalnoj organizaciji (samo)uprave:

Постојећи организациони оквир државне управе у Србији не обезбеђује у довољној мери поштовање
савремених принципа продуктивног деловања институција у јавном сектору. Пример за то је тренутни начин
креирања радног места (систематизација) која се заснива на уопштеним одредницама послова и задужења. У
неким случајевима је чак тешко пронаћи одговарајуће организационе елементе који би објаснили тренутно
стање и проценили потребе за даљим развојем институције. Зато је као први корак у унапређивању
организационог оквира потребно променити процедуре у вези са систематизацијом и организацијом радних
места у органима управе.

Sadržaji i forme modernizacije javne uprave:

Под принципом модернизације овде се подразумева пре свега техничко-технолошко осавремењивање рада
државне управе, применом достигнућа савремених информационих и комуникационих технологија (ИКТ).
Модернизација државне управе увођењем информационо-комуникационих технологија доприноси
ефикаснијем и поузданијем вршењу јавних послова што ствара простор за постепено смањење укупног броја
запослених у државној управи. Стога је процес модернизације, иако генерално посматрано захтева велике
инвестиције и низ сложених мера, дугорочно посматрано исплатив и вишеструко користан. Постоје три
основне фазе кроз које ће се спроводити процес модернизације државне управе у Србији: пресек постојећег
стања, интеграцију и имплементацију и увођење Е- сервиса за потребе грађана и привредних субјеката.

III grupa pitanja – fiskalna decentralizacija

Savremeni načini finansiranja javne uprave:
Заједно са преношењем надлежности локалној самоуправи неизбежно је дефинисати изворе средстава из којих
ће локална самоуправа финансирати обављање пренетих послова. Кораци у правцу децентрализације захтевају
у исто време крупне промене у систему јавних прихода и систему финансијске равнотеже, али такође и
предузимање мера усмерених ка ограничењу ризика од презадужености локалне самоуправе, од нарушавања
укупне буџетске равнотеже на нивоу државе и др. Када се говори о материјалним претпоставкама
децентрализације, посебно деволуције власти, као незаобилазно се поставља питање локалне својине.
Истовремено са преношењем надлежности локалној самоуправи, неопходно је не само омогућити јој одређене
локалне приходе, већ и сопствену својину, као услов за обављање јавних послова. Један од основних изазова у
спровођењу процеса децентрализације је постојање одговарајућег нивоа оспособљености органа локалне
самоуправе да самостално преузимају вршење нових надлежности
Mатеријалнa оспособљеност се обезбеђује:
• избалансираном територијалном организацијом државе, водећи рачуна о величини, структури и капацитетима
општина и градова који се образују;
• процесом фискалне децентрализације који треба да иде упоредо са децентрализацијом послова,
• стварањем уставноправних и законских основа за постојање сопствене својине локалне самоуправе, пре свега
својине на непокретностима

Smisao fiskalne decentralizacije:

Фискална децентрализација утиче како на избор и квалитет јавних издатака, тако и на средства за њихово
финансирање. Локалним властима у земљи мора да буде омогућено да своје институционалне структуре
изграде на начин који ће их, у пуној мери, чинити одговорним за фискалне одлуке које доносе
Главни разлози за фискалну децентрализацију

Javna
uprava

25.02.2010.

6
 FDUA MASTER

• Алокативна функција намеће потребу да се локалним нивоима власти у земљи дозволи да воде такву
фискалну политику која ће најбоље одговарати интересима и потребама њихових резидената. Покушај да
се повећају пореске стопе у једној јурисдикцији имао би за последицу сељење резидената у друге
јурисдикције.
• Децентрализована власт може бити боље и потпуније информисана о потребама појединаца, што може
допринети бољем квалитету задовољавања јавних потреба.
• Услуге на локалном нивоу је јевтиније - општи трошкови и трошкови контроле су нижи.
• Фискална децентрализација доводи пореску администрацију у непосреднију везу са обвезницима, чиме се
подстиче њихово учешће у управљању јавним расходима.
• Децентрализација пружа могућност локалним властима да преузму одговорност не само за свој
економски, већ и укупни друштвени развој.

Принципи фискалне децентрализације

(1) Потреба за јасним дефинисањем функција и одговорности разних нивоа власти у земљи
(2) Мерење аутономије коју локална власт има на приходној и расходној страни.
(3) Успостављање одговарајућих институција

Modaliteti finansiranja lokalne samouprave:

Доследно моделима децентрализације надлежности, разликују се три основна модела фискалне
децентрализације, и то:
(1) Модел преношења власти (енг. devolution) - успостављање потпуно независне локалне власти, којој је
дата независна јурисдикција за увођење пореза и других фискалних дажбина потребних за финансирање
својих функција. Пуна фискална децентрализација је тесно повезана са концептом демократског друштва и
ефикасношћу јавног сектора.
(2) Модел деконцентрације власти (енг. deconcentration) подразумева децентрализацију државних органа на
централном нивоу власти. Локалним огранцима централних органа власти није обезбеђена никаква
самосталност, за сваку одлуку морају да траже одобрење од централног органа. Децентрализација јавних
јавних расхода, а не и јавних прихода.
(3) Модел поверавања (делегирања) власти (енг. delegation) је компромисан модел фискалне
децентрализације, између преношења и деконцентрације власти. Локалним властима је поверено вршење
одређених јавних функција, које су изложени надзору од стране централне власти која, обезбеђује одређена
финансијска средства за финансирање

Закон о локалној самоуправи предвиђа да јединици локалне самоуправе припадају одређени – изворни (
сопствени) јавни приходи остварени на њеној територији и
- уступљени јавни приходи, заједнички приходи Републике и јединице локалне самоуправe

IV grupa pitanja – profesionalizacija

Razlozi nedovoljne efektivnosti reformi javne uprave:
Gлавна препрека у изградњи професионалне државне управе у Србији, ако посматрамо сферу законодавства,
је та што ни Закон о државној управи, ни Закон о радним односима у државним органима, немају јасно
установљене критеријуме за постављење на руководеће положаје у државној управи (пре свега места
помоћника министра, секретара министарства и слична) који би били засновани на способностима, искуству и
резултатима рада и која би била више професионална, а мање зависна од политичких промена у влади.

Institucionalne i funkcionalne pretpostavke rada javne uprave:

• владавина закона (rule of law),
• отвореност и јавност рада (openness and transparency)
• одговорност (accountability),
• правна сигурност (reliability and predictability),
• ефикасност i efektivnost (efficiency and effectivity).

Insuficijentnosti obrazovanja za rad u javnoj upravi: (nedostaci nedovoljnog obrazovanja...)

(nestručnost, neprofesionalizam, konzervatizam, neefektivnost, neefikasnost, inertnost, nekompetentnost,
nepreduzimljivost, nedostatak inicijative i inovativnosti, dodaj...)
Lišeni znanja i veština potrebnih za rad u modernoj i efikasnoj upravi, službenici nisu u stanju da je razvijaju i
unapređuju, a svoj rad stave u službu građanima. Povećanje stručnog nivoa i ljudskih kvaliteta upravnih kadrova je
put ka postizanju krajnjih pozitivnih rezultata upravne organizacije. Istraživanjem problema razvoja i unapređenjem
menadžmenta javne uprave na svim nivoima i u svim segmentima u cilju popunjavanja praznina u znanju zaposlenih,
kao i pripremi novih, mladih kadrova koji treba da se zapošljavaju u upravi na svim nivoima, otvaraju se široke
perspektive mladima za razvoj i učešće u stvaranju jedne nove, moderne evropske Srbije.

Javna
uprava

25.02.2010.

7
 FDUA MASTER

Značaj profesionalizacije javne uprave:

Само професионална државна управа која је заснована на принципу заслуга (способности) и одговорности
државних службеника (civil servants) може успешно да оствари захтеве који се пред њу постављају у процесу
реформе.

Да би се променио однос управе према грађанима, потребне су битне промене унутар саме управе. Зато је
изградња професионалне управе кључ успешне реформе. Изградња професионалне управе је трајан процес
који обухвата више елемената, а чија почетна фаза у земљама у транзицији захтева интензивно ангажовање и
велике напоре како би се поставиле правилне почетне основе читавог процеса

Uzroci i posledice birokratizacije uprave:

Uzroci su delimicno nastali raspadom Jugoslavije i pruzimanjem sluzbenika i sluzbi od strane novonastale drzave koja
je objektivno imala potrebe da iz redova postojecih republickih sluzbi izvrsi reformu i redukciju broja zaposlenih.

Osim preuzimanja sluzbi i sluzbenika bivse drzave, nova vlast je dodatno zaposlila “svoje” ljude nespremne,
needukovane i neupotrebljive i tako napravila “Levijatan” drzavu nespremnu da se suoci sa problemima tranzicije.

Posledice su vidljive u svim područjima uprave: slaba eksterna revizija institucija javnog sektora, velike razlike u
podacima između pojedinih institucija, pomanjkanje proračunskog realizma nerealno prikazivanje proračunskih
prihoda i izdataka, nerealno budžetiranje, raširene slabosti u internoj kontroli i reviziji izvanproračunske aktivnosti.

Smisao i značaj etike upravnih radnika:

Спровођење установљених правила обезбеђује се кроз примену Закона и/или Етичког кодекса и кроз надзор
над њиховом применом.

Специфичне обавезе државних службеника произилазе из саме природе државне управе. Државни
службеници кроз свој свакодневни рад у пракси треба да реализују основне постулате модерне управе. Из
овога произилазе и специфичне обавезе оних који су запослени у државној управи, а које треба да буду
уређене законом. Те обавезе су следеће:
• бити на услузи грађанима (at the service of the citizen),
• радити у јавном интересу (serving the public interest),
• бити непристрасан у вршењу послова (neutrality in executing the tasks),
• поштовати начело законитости (observing the rule of law),
• бити одговоран за свој рад (accountability for actions),
• имати обавезу према држави за штету причињену својим радом (lialibility to the state for damages caused).

Уређивање одговорности државних службеника један је од битних елемената које треба да садржи Закон о
државним службеницима. Постоје два аспекта одговорности DS:
• државни службеници су одговорни за своје понашање приликом обављања послова и уопште за начин на
који послове обављају и
• одговорни су за законито обављање послова и доношење одлука, када одлучују о правима и обавезама
грађана.
аспект одговорности уређује се и обезбеђује:
• одредбама о дисциплинској одговорности (disciplinary regulations) садржаним у Закону о државним
службеницима, (прописивање правила понашања, забрањених понашања, поступка утврђивања повреде
правила понашања и прописивање санкција
• одредбама садржаним у тзв. Етичком кодексу управе (Administrative Ethics Code).
Kontrolni mehanizmi rada organa javne uprave:
(1) интерна контрола, односно контрола у току самог просеца рада, која се пре свега спроводи кроз
институт управне инспекције и представља контролу правилности рада органа државне управе и
(2) екстерна контрола, контрола законитости рада државне управе и то кроз механизме
 управне контроле управе – контрола законитости одлука од стране органа државне управе који су
надређени органу који је одлуку донео, а која је уређена Законом о општем управном поступку и
 судска контрола управе – контрола од стране судова, по тужби странке, која је уређена Законом о
управним споровима.
Увођење инстутиције омбудсмана, је такође један од задатака који се поставља пред Србију, представља још
један специфичан вид екстерне контроле рада државне управе.

Један од битних предуслова за спречавање неправилности у раду у државној управи свакако је и отвореност и
јавност рада државне управе. У том смилу и Закон о доступности информација од јавног значаја, којим се
предвиђа право и могућност сваког грађанина да оствари увид у сваки документ органа државне управе који
садржи информације од значаја за јавност, треба да представља допринос општем систему контроле.

Javna
uprava

25.02.2010.

8
 FDUA MASTER

Uloga IKT-e u podizanju kapaciteta rada javne uprave:

Циљ модернизације државне управе је да се увођењем информационих технологија у рад државних органа
како на централном, тако и на локалном нивоу обезбеди грађанима могућност да утичу на јавни живот. ИКТ
(информационе и комуникационе технологије) у овом сегменту омогућавају грађанима електронску
доступност најразличитијих сервиса и то на принципу пуне транспарентности. Овим начином примене
Интернета увећава се улога јавног сектора као сервиса орјентисаног према грађанима. Главна предност
примене ИКТ у демократском друштву лежи у могућности да укључи грађане и цивилни сектор у јавни живот
и креирање јавне политике кроз директну интеракцију. Заједнички информациони систем Владе Републике
Србије ће бити дефинисан Националном стратегијом развоја информатичког друштва.

Implikacije opšte teorije sistema na organizaciju i funkcionisanje javne uprave:

У свакој организацији, па и у државној управи, постоје мање или више развијени управљачки системи, пошто
свака организација да би уопште могла да функционише мора да поседује одређене системе помоћу којих
управља својим ресурсима.

Оно што је одлика свих управљачких система је да они захтевају одређени оквир који обухвата планирање,
руковођење и контролу. Тај принцип је у суштини релевантан за било коју оранизацију, била она јавног или
приватног карактера. Посебност јавног сектора је у томе што су циљеви и методи њиховог постизања
другачији.

Основни корак у увођењу савремених управљачких система је унапређење процеса планирања и креирање
документа и процедура који ће подржати оперативне и стратешке планове као и редовно и садржајно
извештавање о постигнутим резултатима. Ове нове процедуре морају бити усклађене са законским оквиром,
али, уз то, морају бити сачињене на бази праксе и потребе да буду довољно оперативне у свакодневном раду.

Унапређење управљачких система захтева и промену праксе и организационе културе и дуг период
имплементације, али ефекти постају видљиви већ у врло кратком периоду, а трошкови врло брзо оправдани.

V grupa pitanja – Novo javno upravljanje

Evolucija savremene uprave i upravljanja:
NPM se javlja početkom 90-tih godina kao potreba za prelazom ka upravljanju po sistemu tržišne privrede,
omekšavanjem i ekspanzijom državne uprave ka privatnom sektoru. Koriste se veštine i znanja kao i iskustva
privatnog sektora, što doprinosi profesionalizaciji i stručnom usavršavanju državnih činovnika koji polako evoluiraju u
novu vrstu javnih službenika – Nove javne Menadžere (New Public Managers – NPM’s)
Evolucija savremene uprave i upravljanja - ppt
Državna uprava, državno administriranje
Javna uprava, javno upravljanje
Korporativno upravljanje (business administration & management)
Upravljanje javnom politikom
Javno upravljanje
Novo javno upravljanje

Srodnosti i različitosti profila administratora i menadžera:

ADMINISTRATOR JE MENADZER U DRZAVNOJ UPRAVI. Obzirom na različite okolnosti različitih zemalja
razvoja tako zaokružen i vertikalno prohodni sistem upravnog obrazovanja obeležen je specifičnostima. Negde se
sistem više oslanja na veze s pravnom, negde s politološkom, a negdje s ekonomskom strukom...

Uspostavi vertikalno prohodnog sistema upravnog obrazovanja posebno pridonosi usložnjavanje upravnih problema i
poslova, kao i trend traženja osoblja sa sve višim obrazovnim stepenom.

Poslovi za koje se ranije tražila srednja stručna sprema ili su prestali postojati ( npr, daktilografi i administratori) ili su
postali složeniji, te traže bolju obrazovnu pripremu. Rukovodeći poslovi i brojni vrlo složeni upravni poslovi (analiza i
priprema alternativnih javnih politika, strateško planiranje, priprema nacrta propisa itd.) danas već zahtevaju različite
oblike i stepene poslediplomskog obrazovanja koje daje novu dimenziju menadzeru u upravi-ADMINISTRATOR

Karakteristike «novog javnog upravljanja»:

NOVI JAVNI MENADŽMENT
Sustinska karakteristika novog javnog menadžmenta je podsicanje efikasnijeg upravljanja s ciljem postizanja boljih
rezultata u poslovanju javnog sektora. Uvođenje normi i kriterijuma karakterističnih za preduzetnički sektor
implementacija preduzetničkog sektora u obavljanju određenih usluga javnog sektora – primer, u svrhu objedinjavanja

Javna
uprava

25.02.2010.

9
 FDUA MASTER

upravljanja i delotvornije uupotrebe državne imovine, finansiranju investicija u infrastrukturu, te organizacijskom i

vlasničkom prerasporedjivanju delatnosti javnog sektora.

Očekivanja od «novog javnog upravljanja»:

CILJEVI PROCESA New Public Management: - poboljšanje delotvornosti i učinaka u javnom sektoru; jačanje
odgovornosti proračunskih subjekata prema korisnicima odnosno kupcima usluga ili programa; povećanje koristi uz
smanjenje javnih izdataka i jačanje menadžmenta državnih jedinica uz povećanje odgovornosti spram korisnika.
Prepoznatljivi procesi NPM
• JAČANJE FISKALNE TRANSPARENTNOSTI
• ANTIKORUPCIJSKE MERE
• JAVNA NABAVKA
• USPOSTAVLJENJE SISTEMA RIZNICE
• PIFC - FMC
• REFORMISANJE DRŽAVNOG RAČUNOVODSTVA
• “ČIŠĆENJE” OD SPOREDNIH (NON CORE) DELATNOSTI – PRIVATIZACIJA
VI grupa pitanja – Zakoni

ЗАКОН О ДРЖАВНОЈ УПРАВИ - ("Сл. гласник РС", бр. 79/2005)

Oвим законом одређују се
- Положај и састав државне управе
- Образовање и делокруг органа државне управе
- Финансирање рада органа државне управе
- Начела деловања органа државне управе
- Послови државне управе
- Уређење органа државне управе
- Унутрашње уређење органа државне управе
- Унутрашњи надзор
- Однос органа државне управе са другим органима
- Јавност рада и односи са грађанима

ZAKON O MINISTARSTVIMA - ("Sl. glasnik RS", br. 65/2008)

- Ovim zakonom obrazuju se ministarstva i posebne organizacije i utvrđuje njihov delokrug.
- Posebne organizacije mogu se obrazovati i njihov delokrug se može utvrditi i posebniм zakonom.

ZAKON O VLADI "Službeni glasnik RS", br. 55/2005, 71/2005 i 101/2007

Položaj Vlade
Član 1.
Vlada je nosilac izvršne vlasti u Republici Srbiji.
Utvrđivanje i vođenje politike i izvršavanje zakona
Član 2.
Vlada utvrđuje i vodi politiku Republike Srbije u okviru Ustava i zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine.
Vlada izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine tako što donosi opšte i pojedinačne pravne akte i
preduzima druge mere.
Predlaganje akata Narodnoj skupštini
Član 3.
Vlada predlaže Narodnoj skupštini zakone, budžet i druge opšte i pojedinačne akte.
Zastupanje Republike Srbije
Član 4.
Vlada zastupa Republiku Srbiju kao pravno lice i pri tome vrši prava i obaveze koje Republika Srbija ima kao osnivač
javnih preduzeća, ustanova i drugih organizacija, ako zakonom nije što drugo određeno.
Raspolaganje imovinom Republike Srbije
Član 5.
Vlada raspolaže imovinom Republike Srbije, ako zakonom nije što drugo određeno.
Staranje o ustavnosti i zakonitosti
Član 6.
Vlada je dužna da obustavi od izvršenja opšti akt opštine, grada i grada Beograda za koji smatra da nije saglasan
Ustavu ili zakonu, rešenjem koje stupa na snagu kad se objavi u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Rešenje o obustavi od izvršenja prestaje da važi ako Vlada u roku od pet dana od objavljivanja rešenja ne pokrene
postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti opšteg akta.
Odgovornost Vlade
Član 7.

Javna
uprava

25.02.2010.

10
 FDUA MASTER

Vlada je u okviru svojih nadležnosti samostalna.

Vlada je odgovorna Narodnoj skupštini za vođenje politike Republike Srbije, za izvršavanje zakona i drugih opštih
akata Narodne skupštine, za stanje u svim oblastima iz svoje nadležnosti i za rad organa državne uprave.
Ovlašćenja prema organima državne uprave
Član 8.
Vlada nadzire rad organa državne uprave, usmerava organe državne uprave u sprovođenju politike i izvršavanju
zakona i drugih opštih akata i usklađuje njihov rad.
Ako organ državne uprave ne donese propis, donosi ga Vlada ako bi nedonošenje propisa moglo izazvati štetne
posledice po život ili zdravlje ljudi, životnu sredinu, privredu ili imovinu veće vrednosti.
Vlada može poništiti ili ukinuti propis organa državne uprave koji je u suprotnosti sa zakonom ili propisom Vlade i
odrediti rok za donošenje novog propisa.
Javnost rada
Član 9.
Rad Vlade je javan.
Vlada je dužna da javnosti omogući uvid u svoj rad, prema zakonu kojim se uređuje slobodan pristup informacijama
od javnog značaja i poslovniku Vlade.

З А К О Н О ТЕРИТОРИЈАЛНОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 1. Овим законом одређује се територија територијалних јединица и уређују друга питања од значаја за
територијалну организацију Републике Србије.
Члан 2. Територијалну организацију Републике Србије чине општине, градови и град Београд као
територијалне јединице и аутономне покрајине као облик територијалне аутономије.
Члан 3. Територију општине, града и града Београда чине насељена места, односно подручја катастарских
општина која улазе у састав ових јединица локалне самоуправе.
Границе јединица локалне самоуправе утврђене су границама одговарајућих катастарских општина са њене
територије.
Члан 4. Оснивање нових јединица локалне самоуправе, спајање, укидање и промена територије постојећих
јединица локалне самоуправе, уређује се у складу са критеријумима предвиђеним законом којим се уређује
локална самоуправа, по претходно одржаном саветодавном референдуму на територији тих јединица локалне
самоуправе. Називи општина и градова, називи насељених места и катастарских општина, као и начин њихове
промене, утврђују су овим законом.

ZAKON O GLAVNOM GRADU - ("Sl. glasnik RS", br. 129/2007)

Ovim zakonom se uređuje položaj, nadležnosti i organi grada Beograda, glavnog grada Republike Srbije. Na sva
pitanja koja nisu uređena ovim zakonom, a odnose se na grad Beograd, kao jedinicu lokalne samouprave, primenjuju
se odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi.

Najviši pravni akt grada Beograda je Statut grada Beograda. Statutom grada Beograda, u skladu sa zakonom, uređuju
se njegove nadležnosti, teritorijalna organizacija, organizacija i rad organa, njegova obeležja, oblici neposrednog
odlučivanja građana, kao i druga pitanja od važnosti za ostvarivanje prava i dužnosti grada Beograda.

ZAKON O LOKALNOJ SAMOUPRAVI - ("Sl. glasnik RS", br. 129/2007)

Ovim zakonom uređuju se jedinice lokalne samouprave, kriterijumi za njihovo osnivanje, nadležnosti, organi, nadzor
nad njihovim aktima i radom, zaštita lokalne samouprave i druga pitanja od značaja za ostvarivanje prava i dužnosti
jedinica lokalne samouprave

Lokalna samouprava je pravo građana da upravljaju javnim poslovima od neposrednog, zajedničkog i opšteg interesa
za lokalno stanovništvo, neposredno i preko slobodno izabranih predstavnika u jedinicama lokalne samouprave, kao i
pravo i sposobnost organa lokalne samouprave da, u granicama zakona, uređuju poslove i upravljaju javnim poslovima
koji su u njihovoj nadležnosti i od interesa za lokalno stanovništvo.

З А К О Н О РЕГИОНАЛНОМ РАЗВОЈУ
Овим законом одређују се називи региона и уређују се: начин одређивања области које чине регион и начин
одређивања јединица локалне самоуправе које чине област; показатељи степена развијености региона и
јединица локалне самоуправе; разврставање региона и јединица локалних самоуправа према степену
развијености; развојни документи; субјекти регионалног развоја; мере и подстицаји и извори финансирања за
спровођење мера регионалног развоја.

УРЕДБА О КРИТЕРИЈУМИМА И ПОКАЗАТЕЉИМА ЗА УТВРЂИВАЊЕ СТЕПЕНА

РАЗВИЈЕНОСТИ ЈЕДИНИЦА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Javna
uprava

25.02.2010.

11
 FDUA MASTER

Овом уредбом утврђују се основни критеријуми и показатељи, граничне вредности показатеља и остали
елементи неопходни за утврђивање степена развијености јединица локалне самоуправе Републике Србије и
њихово разврставање према степену развијености.

Степен развијености јединице локалне самоуправе-општине је мера развијености општине, у односу на

републички просек.
Степен развијености јединице локалне самоуправе-општине се одређује применом основног показатеља
економске развијености општине коригованог компензационим критеријумима (у даљем тексту: ЕРО).
Степен развијености и ЕРО за јединице локалне самоуправе-општине у саставу јединице локалне самоуправе-
града, утврђује се на нивоу града.

Основни показатељ економске снаге јединице локалне самоуправе-општине обухвата зараде, пензије и
буџетске приходе у општини по становнику, у односу на просек Републике.

ЕРО представља основни показатељ економске снаге јединица локалне самоуправе коригован
компензационим критеријумима, због:
1) демографског пада или раста - укупан пад или раст броја становника у општини, у периоду 1971-2007.
година;
2) стопе незапослености - учешће броја незапослених у радно-способном становништву у општини;
3) степена образовања - учешће више и високо образованог становништва у активном становништву у
општини;
4) ванредне ситуације, за општине које су у посматраној години добиле средства од Владе на име
елементарних непогода, ванредних ситуација.
5) Компензације за градове;
6) Екологије, екстремне угрожености животне средине.

25.02.10

Javna
uprava

25.02.2010.

12