You are on page 1of 16

NASTANAK I RAZVOJ EKONOMSKE NAUKE

Pojakm ekonomija nastao je od starogrckih reci oikos = gazdinstvo, domacinstvo


i nomos = zakon ; odnosno od kovanice oikonomia = zakonitosti gazdovanja,
privredjivanja, i konacno nauka o privredjivanju. Ljudi koji se bave ekonomijom
zapravo istrazuju zakonitosti koje uredjuju proces privredjivanja u raznim
njegovim oblicima. Drustvena nauka – jedino se ljudi njom bave na svestan
nacin.

Mnogi mislioci su se tokom istorije bavili ekonosmim pitanjima, danas ynamo


fragmente njihovih ideja, pre svega onih nastalih jos u okviru najstarijih
civilizacija.

Za rayvoj ekonomije najcesce se vezuje kraj 18. pocetak 19. veka, odnosno za
vreme razvoja kapitalizma.

Pocetci ekonomske nauke

Dva pristupa nastala tokom 16. i 17. veka. Dve skole merkantilizam i
fiziokratizam.

Merkantilizam - tokom 16 veka pocela je da se razvija trgovina. Trgovacke sile


tog vremena brzo su postajale sve bogatije a poaznja je bila usmerena na
istrazivanje trgovine.

Sustina merkantilistickog pogleda zasnivala se na sledecim idejama. Treba


aktivirati sve raspolozive domace resurse za proizvodnju i stvoriti viskove koji ce
se izvoziti. Za izvezene proizvode zemlja ce dobiti novac, tj. Zlato, koje treba
cuvati i koje se ne sme izvoziti, a drzava treba da obeshrabri i ogranici uvoz. Na
taj nacin bi zemlja koja vise uvozi nego izvozi stalno uvecavala svoje bogatstvo.

Fiziokratizam - nasato je kao reakcija na merkantilisticka ucenja. Fiziokratija


oznacava vladavinu prirode odnosno prirodni poredak. Fiziokrate zanima da
objasne ekonomski zivot i to na nacin koji bi bio jednako egzaktan kao i onaj koji
opisuje prirodu i da pritom ukazu na vezu izmedju ekonomske delatnosti i
prirode. Za njih je zemlja predstavljala osnovni faktor privredne delatnosti.
Uveli su u siru upotrebu i pojam ekonomije, formiranjem ekonosmke skole oko
ideja svog prvog coveka, francuskog ekonomiste Fransoa Kenea.

Fiziokrate su trgovce i zanatlije smatrali sterilnom klasom, koja samo


preradjuje proizvode onih koji su produktivni. Pop njima produktivni sujedino
radnici koji obradjuju zemlju i tako jedini kreiraju novu vrednost. Trecu klasu
cine zemljovlasnici koji obezbedjuju zemlju. Posto rad onih koji rede na zemlji
jedini stvara novu vrednost, proizilazi da je njihov rad izvor bogatstva.
Drugi vazan doprinos Kenea jesto sto je formirao prvi potpuniji ekonomski
model, odnosno ekonomsku tabelu. Svojim modelom one je pokazao da mora
postojati odredjena srazmera izmedju pojedinih sektora privrede da bi se
proizvodnja i ekonomski zivot mogli nesmetano odvijati.

Kene nije poput merkantilista posmatrao drustvo jedne zemlje kao da ono deluje
slicno velikom i jedinstvenom preduzecu, vec kao slozenu drustvenu strukturu u
kojo se raspoznaju velike drustvene grupe – klase – ciji polozaj zavisi od mesta
u ekonomskom poretku.
Prvi uvodi pojam Lese – fera = neka stvari idu svojim tokom.

Vilijem Peti – uvideo da se ekonomska pitanja ne mogu razmatrati bez


kvantifikacije, u tom pogledu jedan je od predhodnika buduce statistike. Uveo je
u metod istrazivanja politicku aritmetiku, sa ciljem da precizira ekonomske
velicine. Ustanovio je da zlato i srebro ne predstavlja glavni deo nacionalnog
bogatstva vec da cine njegov sasvim mali deo, manji od 1%. Takodje uocio je da
bogatstvo nastaje u proizvodnji, i tvrdio je da je rad otac, a zemlja majka.
Smatrao je pogresnim da se zabranjuje uvoz dokazujuci da se tako samo
povecavaju domace cene i verovao je da je bolje nauciti da se u zemlji proizvodi
efikasnije i jeftinije. Bio je zastupnik lese – fera i suprotstavljao se prevelikom
drzavnom mesanju u privredu. Utvrdio je da u privredi postoje viskovi.
Peti tezi egzaknosti, proveri teorijskih zakljucaka i istrazje sta se zbiva iza
naizgled jasno vildljivih pojava. Njega pre svega interesuje kakav je unutrasnji
poredak stvari, odnosno kako ce se sistem ponasati ako slobodno i neometano
deluju ekonosmki zakoni koje on nastoji da otkrije.

Nastanak ekonomije : klasicna politicka ekonomija

Ekonomija kao nauka nastaje tek onda kada pocinje da razjasnjava pitanja ciji
odgovori ne leze nadohvat ruke vec zahtevaju pazljivo posmatranje, analiziranje i
zakljucivanje koje na kraju vodi uspostavljanju neke od teorija koe se mogu
proveriti i potvrditi. Klasicna politicka ekonomija predstavlja jednu od takvih
prekretnica koje su omogucile da se ekonomija uspostavi kao zasebna naucna
disciplina. Pred ekonomiju postavljalo se slicno pitanje onom koje zanima
filozove : sta se krije iza raznih vidljivih pojava, kakve zakonitosti vladaju unutar
ekonomskog zivota, tj ekonomskih aktivnosti ljudi.

Adam Smit napisao je studiju „Istrazivanje o prirodi i poreklu bogadstva


naroda“ (objavljena 1776.), koja se uzima kao temeljni kamen nastanka
ekonomije kao nauke. Njega interesuje sta se krije iza i sta prouzrokuje
bogatstvo nekog naroda, odnosno neke drustvene zajednice. Smit je zamisljao
svet kao jednu veliku masinu, stoga je u svojoj ekonomskoj teoriji pokusava da
pokaze sta je osnovi princip rada ekonosmkog mehanizma. Tvrdio je da on
funkcionise kao da je vodjen „nevidljivom rukom“, tj. Da iako ljudi obavljaju

2
ekonomsku aktvinost iz sebicnih interesa oni, u krajnjem ishodu, doprinose
opstem dobru. Uocavao je da u drustvu postoje klase koje se razlikuju po svom
vlasnistvu u vezi sa faktorima proizvodnje, ali je bio uveren da se njihovi odnosi
mogu harmonizovati(neko ima kapital, neko zemlju, neko rad)

Politicka ekonomija = polis – drzava, grad, dakle klasicna ekonomska teroija


prvenstveno izucava privredjivanje u okviru cele zemlje ili neke drustvene
zajednice.

David Rikardo – „ Principi politicke ekonomije i poreza“

Odustaje se od shvatanja bogatstva kao neke sakupljene i sacuvane hrpe zlata ili
novca i pokazuje kako se bogatrstvo stice kroz proizvodnju. Iako su donekle
nastavljaci ideje fiziokrata o vaznosti proizvodnje, razumeli su da poljoprivreda
nije jedina produktivna delatnost vec da se u novom svetu napredak postize u
novim i raznim delatnostima, pre sveta industiji. Klasicare primarno zanima sta je
objektivna mera bogatstva, odnosno vrednosti proizvedenih dobara. Zanimala ih
je mera koja odredjuje „prirodnu cenu“ dobra, mimo njegove cene koju cemo
zateci na trzistu. Klasicari ce postaviti osnove radne teroije vrednosti u kojoj se
kao objektivna mera javlja covekov rad utrosen uproizvodnji nekog dobra.
Posebno je vanzno njihovo razumevanje podele rada. Kao zastupnici lese-fera
nagasavali su vaznost konkurencije kao uslova za efikasno polsovanje.

Marksov doprinos ekonomiji

Jedan je od najuticajnih filozofa i drustvenih mislilaca svog, a jos vise 20. veka.
Njegovi ekonomski tekstovi, a pre svega njegovo delo „kapital“ znacajno se
oslanjaju na klasicnu skolu. Iako je bio ostar kriticar klasicne politicke ekonomije,
on se ipak moze razumeti kao i njen nastavljac. On klasicare kritikuje zato sto
kapitalizam posmtaraju kao zavrsen i nepromenljiv sistem. Svojim istorijskim i
dijalektickim metodom analize Marks pokazuje kako se drustvo stalno menja i
kako je od prvobitnih drustvenih oblika istorija donosila redom razlicita uredjenja
drustva. Po njemu prethodni oblici ili „nacini proizvodnje“ drustva nestali su sa
scena zato sto nisu mogli dalje nesmetano da se razvijaju, odnosno, postali su
kocnica daljem razvoju covecanstva. Tako je oni ubedjen da ce i kapitalizam biti
prevazidjen kada vise ne bude obezbedjivao ono sto mu daje i najvece prednosti
– stalni razvoj „proizvodnih snaga“
Marks usvaja klasicarsku ideju o vrednosti prema kojoj je vrednost odredjena
radom utrosenim u procesu proizvodnje ali uvodi mnogo preciziranja. Tu spada
njegova teorija o visku vrednosti kao stvarnom izvoru profita. Njegova teorija
ekspoloatacije, on smatra da odnosi ljudi povodom proizvodnje odredjuju i
glavne ekonomske kategorije (nadnice i profiti postoje jer postoje radnici i
kapitalisti). Objasnajva i zasto se dobra u kapitalizmu ne prodaju po
vrednosti, vec se vrednost transformise u poseban oblik ravnotezne cene koju

3
naziva „cena proizvodnje“ i koja u ravnoteznim uslovima donosi svakom vlasniku
kapitala jednak profit za jednak kapital.Marks posebno ukazuje na brza razvoj
sveta koji donosi kapitalizam, ali istovemeno analizira i krize koje nuzno,
povremeno nastupaju. U stalnoj pojavi kriza on vidi nesavrsenot kapitalizma.
Razvj drustva kroz istoriju objasnjava kao stalnu borbu klasa on predvidja da ce
se i iz sukoba dve savremene klase – radnika i kapitalista javiti osnove novog
drustva. Ocekuje da ce taj novi poredak na butu ka besklasnom drustvu zapoceti
prelaznom fazom „diktature proleterijata“ tj. Novim vidom demogratskog
uredjenja u kom dominira klasa onih koji rade, a koji se u kapitalistickim
uslovima, nalaze u zavisnom polozaju od vlasnika kapitala.

Marginalisticka revolucija i neoklasicna ekonomija

Pod neoklasicnom ekonomijom obicno se podrazumeva niz teorijskih pristupa


koji jos danas predstavljaju glavni tok ekonomske misli. Temeljna polazista
neoklasicnog prisutpa podrazumevaju sledece vazne pretpostavke:
∼ Svi ucesnici u ekonomskom zivotu teze da donose
racionalne odluke zasnovane na njihovim preferencijama
∼ Te odluke svako donosi nezavinso na osnovu potpune
dostupnosti svih relevantnih informacija
∼ Kljucni ekonomski cilj je maksimizacija korisnosti za
pojedinca, odnosno maksimizacija profita za preduzece

Njih zanimaju samo postupci za nalazenje najboljeg (optimalnog) resenja za


problem kako da ucesnici na trzistima ostvare maksimum svog cilja, koji se
zasniva na njihovim subjektivnim preferencijama.

Ovaj pokret povezan je sa tzv marginalistickom revolucijom.gotovo istovremeno


javljaju se tri naucnika – u engleskoj Vilijem Stenli Dzevons, u austiji Karl Menger
i u svajcarskoj Leon valras, i objavljuju pocetkom sedamdesetih godina 19. veka
svoje radove koji ih svrsavaju u zacetnike nove ekonomske teorije.

U centar paznje stavljen je pojedinac: on maksimizira korisnost koju ostvaruje


svojim ekonoskim transakcijama. Pojedinac ce dostici maksimum korisnosti od
bilo kog dobra kada se cena placena za neko dobro izjednaci sa korisnoscu koju
ce taj pojedinac imati od poslednjeg kupljenog komada tog dobra.

Ljudi cesto donose odluke imajuci u vidu tzv. Marginalne ili granicne slucajeve.

Ovakav nacin rezovonja se moze egzaktno i matematicki opisati. Za svacije


preferencije moguce je naci optimum

Nova teorija je donosila naizgled socijalnu harmoniju. Svi ljudi su samo kupci i
prodavci. Nema klasa, nema socijalnih sukoba. Svako ima jednake informacije
pa samim timima jednake mogucnosti da tezi maksimumu svojih ciljeva, sto vodi

4
zakljucku da svakome na kraju pripada samo onoliko koliko je sposoban da
ostvari.
1980. godine pojavila knjiga engleskog ekonomiste Alfreda Marsala „Principi
ekonomije“. On je u Principima direktno podvukao razliku izmedju klasicne i
neoklasicne teorije u vezi sa razumevanjem pojma vrednosti – troskovi nastali u
proizvodnji nisu po njemu izvor vrednosti vec njih odredjuju oe „vrednosti
(klasicari bi rekli cene) koje nastaju delovanjem ponude i traznje na trzistima.

Sa novom teorijom doslo se i do novog naziva ekonomske nauke. Pojavio se


novi naziv koji mi prevodimo kao ekonomija iako bi mozda booolje odgovarao
izraz ekonomika – ekonomisanje raspolozivim, u datom momentu ogranicenim,
resursima. U toj novoj ekonomiji sadrzaj se pomerio sa analize cele privrede i
medjuzavisnosti pojedinca koji u njoj deluje na analizu samostalnog ponasanja
svakog pojedinca. Sa druge strane, paznja se okrenula od proizvodnje dobara ka
razmeni i zatim, raspodeli dobara a trzistima. Zadrzan je uglavnom samo princip
lese-fera ali ideja o „nevidljivoj ruce“ koja privredu uvek vodi ka ravnotezi i
najboljoj ostvarivoj dobrobiti u datim okolnostima.

Razvoj ekonomije u 20. veku

Pojava velike ekonomske krize tridesetih godina proslog veka. U takvim uslovima
javila se potreba da se teorija znacajnije koriguje. Podstaknut dogadjajima oko
sebe, britanski ekonomista Dzon Majnar Kejnz postavlja novu teoriju. Ona se
zaniva na dva bitna zakljucka : prvo, neoklasicni mehanizmi ne vode nuzno
potpunoj zaposlenosti; zbog toga, drugo, u slucaju nepotpune zaposlenosti
drzava mora da intervenise tako sto ce svojom povecanom potrosnjom (npr.
Izgradnjom puteva) nadomestiti pad koji je nasao kao posledica nezaposlenosti.

Ekonomska nauka se posebno razdvojila i specijalizovala kroz dve odvojene


discipline: mikroekonomiju koja istrazuje trzista i ponasanje ekonomskih aktera
na njima i makroenomiju koja se bavi fenomenima koji se odnose na celu
privredu.

Posto su pitanja koja je pokrenue Kejnz bila uglavnom makroekonomskog


karaktera pokusavalo se da se njegovi pogledi ipak nekako dovedu u vezu sa
neoklasicnom zaostavstinom, a koja bi se primarno odnosila na mikroekonomske
probleme. U tom je prednjacio istaknuti americki ekonomista Pol Samjuelsnom
nastojeci da ostvari tzv. Veliku sintezu. Pokazalo se da je takva sinteza tesko
ostvarljiva – dve teorije su sustinski razlikovale.

Treba spomenuti i malu grupu naucnika okupljenih oko Dzoane Robinson i


posebno oko Pjera Srafe u Engleskoj. Dz. Robinson je primarno sledila Kejnzove
ideje ali je krajem 1950-ih, i tokom 1960-ih uzela znacajno ucesce i u
raspravama koje su se posebno rasplamasle posle objavljivanja knjige P. Srafe
pod naslovom „Proizvodnja robe pomocu robe“. U knjizi je Srafa matematicki

5
rigorozno preispitivao nalaze klasicne skole o radnoj vrednosti. Pokazao je da
neoklasicna teorija pati od nekoliko ozbiljnih logickih nekonzistentnosti.

Afirmise se jos jedna skola – monetarizam – koju je predvodio amaricki


ekonosima Milston Fridman. Njegova kljucna ideja je bila da drzavna intervencija,
pogotovo ako je izvedena pomocu dodatne kolicine novca, ne resava problem.
To dovodi do rasta svih cena, a sa druge strane ljudi pocinju da se sve vise
ponasaju neracionalno jer ocekuju da ce drzava da popravi nastale greske.
Paralelno sa monoterizmom razvila se i tzv. Nova klasicna makroekonomija kao
neokalsicni odgovor Kejnzu. Ona ce ponovo, ovog puta u markoekonomiju ,
uvesti u centar paznje analizu ponasanja pojedinaca.

Pojavili su se i tzv. Novi kejnzovci koji su predstavljali veliku grupu autora


spremnu da uvazi glevne mikorekonomske rezultate neoklasicne teorije, ali
suprotstavljenu ideju da se makroekonomksi problemi mogu resiti samo na
spontani nacin. Uspeli su da pokazu datrzista nisu perfektni mehanizmi vec cesto
mogu da dozive neuspeh. Kod trzisnog neuspeha nuzna je intervencija da bi se
sprecili gubici po drustvo. Tako se pokazalo da je i jedna od vaznih pretpostavki
neoklasicne keonomije da su svi jednako informisani prilicno estriktivna jer
postoji mnogo situacija kada su informacije asimetricne. Takodje se pokazalo da
se cene ne prilagodjavaju dovoljno brzo promenama ponude ili traznje.

Novo-kejnzovska struja ekonomske teorije predstavlja danas najuticajniju grupu


ekonomista – Dzozef Striglic, Olivije Blansar, Pol Krugman, David Romero,
Gregori Mankju.
Uticaj ovih ekonomista narocio ojacao povodom dva savremena dogajdaja .
tokom procesa tranzicije i krize koja je nastupila tokom2008-09.

6
DESET PRINCIPA EKONOMIJE

Upravljanje resursima drustva vazno je jer su resursi retki. Retkost znaci da


drustvo ima ogranicene resurse I da nije u stanju da proizvede sva dobra I
usluge koja ljudi zele da imaju. Ekonomija proucava kako drustvo upravlja
svojim retkim resursima.

Princip #1: ljudi se suocavaju sa izborom

Da bismo dobili nesto sto nam se dopada, obicno moramo da se odreknemo


neceg drugog sto nam se takodje dopada. Odlucivanje zahteva odmeravanje
vrednosti jednog cilja u odnosu na drugi.

Drustvo se suocava I sa izborom izmedju efikasnosti I pravicnosti. Efikasnost


znaci da drustvo dobije maksimum od svojih oskudnih resursa. Pravicnost
znaci da se koristi od tih resursa pravilno rasporedjuju na sve clanove drustva.
(efikasnost se odnosi na velicinu ekonomskog kolaca, a pravicnost na nacin
raspodele tog kolaca).

Princip #2: trosak necega jeste ono cega se odricete da biste to dobili

Posto ljudi moraju da biraju, odlucivanje podrazumeva da se vrsi poredjenje


izmedju troskova I koristi alternativnih pravaca delovanja.
Oportunitetni troska neke stvari jeste ono cega se odricete da biste tu stvar
dobili.
(Prilikom donosenja bilo koje odluke, recimo, da li da se upisu na fakultet,
donosioci odluka treba da budu svesni oportunitetnih troskova koji prate svaki
moguci postupak. U stvari, oni ih I jesu svesni. Sportisti stasali za fakultet, koji
mogu da zarade milione ako napuste skolovanje I profesionalno se bave
sportom, u potpunosti su svesni da je njihov oportunitetni trosak studiranja
veoma visok.)

Princip #3: racionalni ljudi razmisljaju o “granicnim slucajevima”

Ekonosmiti koriste termin granicne(marginalne) promene da bi opisali stalna


sitna prlagodjavanja postojeceg plana delovanja. “margina” znaci “granica”, pa
marginalne ili granicne promene predstavljaju podesavanja u okviru granica
onoga sto cinite.
(vec ste stekli izvesno obrazovanje I verovatno treba da odlucite da li da
provedete jos jednu ili dve godine u daljem skolovanju. Da biste doneli ovakvu

7
odluku, potrebno je da znate dodstne koristi koje ce vam doneti jos jedna godina
skolovanja I dodatne troskove koje cete pretrpeti. Poredjenjem marginalnih koristi
I marginalnih troskova u stanju ste da procenite da li vredi skolovanju posvetiti
jos jedu godinu zivota.)

Princip #4: ljudi reaguju na podstcaje

Posto ljudi donose odluke poredjenjem troskova I koristi, njihovo ponasanje


moze da se promeni kada se promene troskovi I koristi, odnosno ljudi reaguju na
podsticaje.
Primeri: kada se poveca cena jabuka, ljudi odlucuju da jedu vise krusaka, a
manje jabuka , jer je trosak kupovine jabuka veci. Uzgajivici jabuka, istovremeno
odlucuju da zaposle vise radnika I dobiju veci prinos jabuka, jer je korist od
prodaje jedne jabuke takodje veca…porez na benzin podstice ljude da voze
manja kola, koja trose manje benzina…kazne u saobracaju)

(to su bila 4 principa individualnog odlucivanja)

Princip #5: trgovina moze svakod dovesti u bolji polozaj

Trgovina omogucuje svakom da se specijalizuje za aktivnosti koje najbolje


obavlja, bez obizira da li je to rad na farmi, sivenje ili izgradnja kuce. Ako trguju
sa drugima, ljudi mogu da kupe raznovrsnija doba I usluge po nizoj ceni.
Drzave takodje imaju korist od sposobnosti da medjusobno trguju. Trgovina
omogucava drzavama da se specijalizuju za ono sto najbolje rade I da koriste
raznovrsnija doba I usluge.

Princip #6: trzista su obicno dobar nacin da se organizuju ekonomske


aktivnosti

U trzisnoj privredi, odluke centralnog planera zamenjene su odlukama miliona


preduzeca I domacinstava. Preduzeca odlucuju koga ce zaposliti I sta ce
proizvoditi. Domacinsta odlucuju za koja preduzeca ce da rade I sta ce kupiti za
svoje dohotke. Ova preduzeca I domacinstva zajednicki deluju na trzistu, gde
cene I licni interes rukovode njihovim odlukama.
Adam Smiti izneo je najcuvenije zapazanje u oblasti ekonomije: domacinstva I
preduzeca medjusobno deluju na trzistima kao da su vodjena “nevidljivom
rukom” koja ih dovodi do zeljenih trzisnih ishoda. Vazna posledica umesnosti
nevidljive ruke da upravja ekonosmkom aktivnoscu jeste da: kad vlada sprecava
cene da se prirodno uskladjuju sa ponudomi traznom, ona ometa sposobnost
nevidljive ruke da koordinira milionima domacinstava I preduzeca koji cine
privredu. To objasnjava zasto porezi negativno uticu na alokaciju resursa: porezi
iskrivljuju cene, a posedicno I odluke domacinstava I preduzeca. Ona objasnjava
I jos vecu stetu koju nanose politike koje direktno vrse kontrolu nad cenama,
recimo kontrola zakupnine. Objasnjava I pad komunizma.

8
Prinicp #7: vlade su ponekad u stanju da poboljsaju trzisne ishode

Ekonomsiti koriste terim trzisni neuspeh za situaciju u kojoj samo trziste ne


uspeva da postigne efikasnu alokaciju resursa. Jedan od mogucih uzroka
trzisnog neuspeha jesu eksternalije, odnosno uticaj postupaka jedne osobe na
dobrobit neke druge osobe. Klasican primer jeste zagadjenje. Jos jedan moguci
uzrok trzisnog neuspha jeste trzisna moc, koja se odnosi na spsobnost jedne
osobe ili male grupe da vrsi nesrazmeran uticaj na trzisne cene( ako je svima u
gradu potrebna voda, a postoji samo jedan bunar, vlasnik bunara ne podleze
rigoroznoj konkurenciji uz ciju pomoc nevidljiva ruka bi uspela da zauzda licne
interese). U prisustvu eksternalija ili trzisne moci, dobro kreirana javna politika
moze da poveca ekonomsku efikasnost.

(tri principa koja se ticu uzajamnih ekonomskih dejstava)

Princip #8: zivotni standard zemlje zavisi od njene sposobnosti da


proizvede dobra I usluge

Skoro sve promene zivotnog standarda mogu se prpisati razlikama u


produktivnosti zemalja, odnosno kolicini dobara I usluga koju radnik proizvede
za sat vremena.

Princip #9: cene rastu kada drzava stampa previse novca

Inflacija predstavlja porast opsteg nivoa cena u ekonomiji. U skoro svim


slucajevima visoke ili trajne inflacije, krivac je naizgled isti – porast kolicine
novca. Kada vlada emituje velike kolicine noca u zemlji, njegova vrednost opada.

Princip #10: drustvo se na kratak rok suocava sa izborom izmedju inflacije I


nezaposlenosti

Kada vlada povecava kolicinu novca u ekonomiji, jedan od rezultata je inflacija.


Drugi rezultat, barem na kratak roj, jeste nizi nivo nezaposlenosti. Kriva koja
ilustruje ovaj kratkorocni izbor izmedju inflacije I nezaposlenosti naziva se
Filipsova kriva, po ekonomisti koji je prvi istrazivao njihov medjusobni odnos.
Vazna je za razumevanje poslovnog ciklusa – nepravilnih I uglavno
nepredvidljivih fluktuacija ekonomske aktivnosti, izrazenim brojem zaposlenih ili
proizvodnjom dobara I usluga.

(tri principa koja opisuju kako funkcionise ekonomija kao celina)

9
Dijagram kruznog toka – model privrede koji pokazuje na trzistima tokove
novca izmedju domacinstava I preduzeca.

U ovom modelu, privreda je pojednostavljena I obuhvata dve vrste donosilaca


odluka – domacinstva I preduzeca. Preduzeca proizvode dobra I usluge koristeci
inpute, poput rada, zemlje I kapitala. Ovi inputi zovu se faktori proizvodnje.
Domacinstva poseduju faktore proizvodnje I trose sva dobra I usluge koja
proizvode preduzeca. Domacinstva I preduzeca medjusobno deluju na dve vrste
trzista. Na trzistima dobara I usluga domacinstva su kupci, a preduzeca prodavci.
Na trzistima faktora proizvodnje, domacinstva su prodavci, a preduzeca kupci.
Na ovim trzistima domacinstva obezmedjuju inpute koje koriste preduzeca za
prizvodnju dobara I usluga.

Granica proizvodnih mogucnosti

Grafikon koji prikazuje kombinacije autputa koje je privreda u stanju da proizvede


pri raspolozivim faktorima proizvodnje I raspolozivom proizvodnom tehnologijom.
Za ishod se kaze da je efikasan ukoliko privreda dobija maksimum iz svojih
oskudnih resursa koji joj stoje na raspolaganju, a neefikasan ishod ukoliko bi
privreda proizvodila manje nego sto bi moga sa raspolozivim sredstvima.

Mikroekonomija proucava kako domacinsta I preduzeca donose odluke I kako


medjusobno deluju na trzistima.
Makroekonomija proucava pojave na nivou privrede kao celine, ukljucujuci
inflaciju, nezaposlenost I ekonomski rast.

Pozitivni iskazi tvrdnje koje opisuju svet onakvim kakav jeste.


Normativni iskazi tvrdnje koje propisuju kakav bi svet trebalo da bude.

10
MEDJUZAVISNOST I DOBICI OD TRGOVINE

Apsolutna prednost – poredjenje produktivnosti jedne osobe, preduzeca ili


naroda u odnosu na druge. Za proizvodjaca kome je potrebna manja kolicina
inputa za proizvodnju jednog dobra kaze se da ima apsolutnu prednost u
proizvodnji tog dobra.

Umesto da uporedjujemo potrebne inpute mozemo da uporedjujemo


oportunitetne troskove. Ekonomsiti koriste pojam komperativna prednost kada
opisuju oportunitetne troskove dva proizvodjaca. Proizvodjac koji se odrice manje
drugih dobara da bi prizveo dobro X ima nizi oportunitetni trosak proizvodnje
dobara X I kaze se da ima komparativnu prednost u njegovoj proizvodnji

11
TRZISNE SILE PONUDE I TRAZNJE

Ponuda i traznja su sile koje omogucavaju funkcionisanje trzisnih ekonomija.


One odredjuju kolicinu svakog dobra koje se proizvodi i cenu po kojo se ono
prodaje.

Trziste je grupa kupaca i prodavaca odredjenog dobra ili usluge. Kupci kao
grupa odredjuju traznju za proizvodom, a prodavci kao grupa odredjuju ponudu
tog proizvoda.

Konkurentno trziste jeste trziste na kojem postoji veliki broj kupaca i veliki broj
prodavaca, tako da svaki od njih ima zanemarljiv uticaj na trzisnu cenu.

Savrseno konkurentna trzista definisu se na osnovu dve najvaznije karakteristike:


∼ Sva dobra koja se nude su ista
∼ Broj kupaca i prodavaca je toliko velik da ni jedan kupaci ili prodavac ne
moze da utice na trsinu cenu.
Posto kupci i prodavci na savrseno konkurentnim trzistima moraju da prihvate
cenu koju odredjuje trziste, za njih se kaze da uzimaju cenu kao datu. (trziste
psenice)

Na nekim trzistima postoji samo jedan prodavac, i taj prodavac odredjuje cenu.
Takav prodavac zove se monopolista.

Neka trzista nalaze se izmedju savrsene konkurencije i monopola. Takva trzista


nazivaju se oligopol na njima postoji nekoliko prodavaca koji ne konkurisu uvek
agresivno jedan drugom. (primer. Avionske kompanije)

Druga vrsta trzista je monopolisticki konkurentna, na njemu ima mnogo


prodavaca ali svaki nudi pomalo drugacije proizvode. Posto proizvodi nisu u
potpunosti isti svaki prodavac je u izvesnoj meri u stanju da odredi cenu
sopstvenog proizvoda.

TRAZNJA

Trazena kolicina nekog dobra jeste kolicina tog dobra koju su kupci spremni i u
stanju da plate. Mnogo toga odredjuje trazenu kolicinu dobra, ali kljucnu ulogu
ima – cena dobra.
Posto se trazena kolicina smanjuje kako cena raste, a povecava kako cena
opada, kazemo da trazena kolicina stoji u negativnoj korelaciji sa cenom. Zakon

12
traznje, ako je sve ostalo nepromenjeno, kada cena nekog dobra raste, trazena
kolicina se smanjue, a kada njegova cena opada, trazena kolicina se povecava.

Sema traznje tabela koja pokazuje odnos izmedju cene dobara i trazene
kolicine.
Kriva traznje grafikon koji pokazuje odnos izmedju cene dobara i trazene
kolicine.

Trzisna traznja – trazena kolicina na trzistu je zbir trazenih kolicina svih kupaca
za svaku cenu. Krivu trzisne traznje dobijama ako horizontalno saberemo krive
individualnih traznji.

Bilo kakva promena koja povecava trazenu kolicinu po svakoj ceni pomera krivu
traznje udesno zove se porast traznje. Svaka promena koja smanjuje trazenu
kolicinu pri svakoj ceni pomera krivu traznje ulevo i zove se pad traznje.

Promenljive koje mogu da pomere krivu traznje:


∼ Dohodak
∼ Cene srodnih dobara
∼ Ukusi
∼ Ocekivanja
∼ Broj kupaca...

Normalno dobro dobro za koje, uz ostale nepromenjene faktore, porast dohotka


dovodi do porasta traznje, odnosno smanjenje dohotka za smanjenjem traznje.

Inferiorno dobro je dobro za koje, uz ostale nepromenjene faktore, porast


dohotka dovodi do smanjenja traznje, odnosno smanjenje dohotka dovodi do
porasta traznje. (voznja taksijem umesto autobusom)

Kada pad cene nekog dobra smanjuje traznju za drugim dobrom, ta dva dobra se
nazivaju supstituti. Oni su obicno dva dobra koja su zamenljiva.

Kada pad cene jednog dobra povecava traznju za drugim dobrom, ta dva dobra
nazivaju se komplementi. Komplementi su cesto dva dobra koja se zajedno
koriste.

Cena – uslovljava kretanje duz krive traznje


Dohodak, cene sreodnih sredstava, ukusi, ocekivanja, broj kupaca... – pomera
krivu traznje

PONUDA

Ponudjena kolicina nekog dobra ili usluge jeste kolicina koju su prodavci
spremni i u stanju da prodaju. Cena igra glavnu ulogu.

13
Posto ponudjena kolicina raste kada cena raste, a pada pri padu cena, kazemo
da ponudjena kolicina stoji u pozitivnoj koleraciji sa cenom dobara.
Zakon ponude, ako je sve ostalo nepromenjeno, kada cena nekog dobra raste,
raste i ponudjena kolicina tog dobra, a kada cena pada, pada i ponudjena
kolicina.

Sema ponude tabela koja pokazuje odnos izmedju cene nekog dobra i
ponudjene kolicine, ako je nepromenjeno sve ostalo sto utice na kolicinu koju
prodavac zeli da proda.

kriva ponude grafikon koji prikzuje odnos izmedju cene nekog dobra i
ponudjene kolicine.

Trzisna ponuda – ponudjena kolicina na trzistu jeste zbir kolicina koje nude svi
prodavci za svaku cenu. Kriva trzisne ponude dobija se horizontalnim sabiranjem
kriva individualne ponude, i pokazuje kako se ukupna pnudjena kolicina menja
kada se menja cena dobra.

Svaka promena koja povecava ponudjenu kolicinu pri svakoj ceni, pomera krivu
ponude udesno i naziva se porast pnude. Svaka promena koja smanjuje
ponudjenu kolicinu pri svakoj ceni pomera krivu ponude ulevo i naziva se pad
ponude.

Promenljive koje mogu da pomere krivu ponude:


∼ Cene inputa – kada se poveca cena jednog ili vise inputa, proizvodnja
manje je profitabilna, i preduzeca nude manje proizvoda. Ponuda nekog
dobra stoji u negativnoj korelaciji sa cenom inputa koji se koristi za
njegovu proizvodnju.
∼ Tehnologija – smanjenjem troskova napredak tehnologije povecao je
ponudu.
∼ Ocekivanja -
∼ Broj proavaca...

PONUDA I TRAZNJA ZAJEDNO

Tacka u kojo se kriva ponude i traznje seku naziva se trzisna ravnoteza. Cena
odredjena u ovom preseku naziva se ravnotezna cena, a kolicina se zove
ravnotezna kolicina. Pri ravnoteznoj ceni, kolicina dobara koju su kupci spremni
i u stanju da kupe u potpunosti se podudara sa kolicinom koju su prodavci
spremni i u stanju da prodaju.
Kada je trzisna cena veca od ravnotezne javlja se Visak - situacija u kojoj je
ponudjena kolicina veca od trazene kolicine. Naziva se situacijom prkomerne
ponude. Proizvodjaci na vistak reakuju tako sto smanjuju cene. Pad cene

14
povecava trazenu kolicinu i smanjuje ponudjenu kolicinu. Cene i dalje padaju sve
dok trziste ne dostigne ravnotezu.

Kada je trzisna cena niza od ravnotezne cene postoji manjak – situacija u kojo je
trazena kolicina veca od ponudjene kolicine. Kada je previse kupaca koji zele da
kupe premalo dobara, prodavci mogu da reaguju na manjak tako sto ce povecati
cene, a da pri tom ne smanje prodaju. Kako cena raste, trazena kolicina opada,
ponudjena kolicina se poveca, a trziste se opet pomera ka ravnotezi.

Zakon ponude i traznje – cene svakog dobra se prilagodjava kako bi ponudjenu


i trazenu kolicinu nekog dobra dovela u ravnotezu.

Ravnotezna cena i kolicina zavise od polozaja krivih ponude i traznje. Kada neki
dogadjaj pomeri jednu od ovih kriva, ravnoteza na trzistu se menja. Analiza neke
takve promene naziva se koparativna statistika, jer podrazumeva pordjenje dve
situacije koje se ne menjaju – prvobitnu i novu ravnoteznu cenu.
Kada analiziramo kako neki dogadjaj utice na trziste to cinimo u tri faze:
1. utvrdjujemo da li taj dogadjaj pomera krvu ponude, krivu traznje ili u nekim
slucajevima obe krive.
2. utvrdjujemo da li se ta kriva pomera udesno ili ulevo
3. uz pomoc dijagrama ponude i traznje uporedjujemo prvobitnu i
novuravnotezu, sto nam pokazuje kako to pomeranje utice na ravnoteznu
cenu i kolicinu.

Promena krive ponude zove se „promena pnude“, a pomeranje krive traznje zove
se „promena traznje“. Kretanje duz fiksne krive ponude zove se „promena
ponudjene kolicine“ a kretanje duz fiksne krive traznje zove se „promena trazene
kolicine“

nema promene ponude porast ponude pad ponude

P ista P opada P raste

nema promene traznje Q ista Q raste Q opada

P raste P neodredjena P raste

porast traznje Q raste Q raste Q neodredjena

P opada P opada P neodredjena

pad traznje Q opada Q neodredjena Q opada

15
16