You are on page 1of 60

GNB ŽARKO ZRENJANIN

urednik Dušan Jakovljev

PROMETEJ- NOVI SADA
urednik Zoran Kolunđija

IZLAZAK IZ SLIKE

recenzenti
Milan Nenadić
Vojislav Despotov

1996.
ČEKAJUĆI BRODOVE
ČEKAJUĆI BRODOVE

S Kamijem čekam brodove u povratku
Moj Mediteran ostao u njegovom Letu
Prošlost su mi uzeli: More koje znam
Nema ga ni izbliza: Od trunja plimu tkam

Očaj svoj presvlačim u razmak sećanja
Još uspevam da ga dozovem: Da odglumim
Samo jednu sliku pamtim: Ostalog nema
Miris u njoj preteže: I nebo završeno

Brodovi i dalje ne dolaze: Samo čekamo
I smrt koja u svetlosti dolazi bučnije
Ti si svoj Mediteran poneo u magnovenju
Mene boli more dok rekom ravnicu tumačim

Da li si sve dovršio: Dovoljno prepešačio
Leto dal se rasprslo kad si očaj okončao
Crne haljine od cica na kraju su rečenice
Mogu li Stranca na svoj brod da pozovem

Dva sam mora izgubio: Jednom po dnu hodam
Drugog mi u pamćenju nema: Zapis preostao
KNJIGA I DISANJE

Knjiga mi upala u raskorak disanja
Sumračni vrt: Komad trave. Drvo i zidovi
Redovi izgubili smisao: Nebo svedeno
Stranice u sivo umočene: Reči se otele

Dišem već sutra: Čitam juče: Ne pišem
Negde sam zagubio ritam: Sartr i mučnina
S prozora me gledaju dokone duše: Čudo
Nešto se čoveku dogodilo: Na bolest liči

Iz knjige se poput jeze iskrade leptir
Ubijene zure duše: Svaka u svom mraku
Hteo bih sopstveni položaj da odredim
Ugasilo se nebo. Meni svetli reč: Usud

U ruke pogledam: Kao da su od knjige
Prljave. Od posla koji dira u vreme
Koje u mom vrtu oskudnom knjigu ruži
Ona disanje kvari dok prozori zalaze
GLEDAJUĆI IZ HOTELA

Opet i sve jače osećam kako pod kožom curi vreme
Posmatram podivljalo bilje na dnu šahta: Sova
Iz obraza još mi leto sija dok tiho starim: Sad će
U dubini se prevoze zgužvani ljudi i sumrak

Posle Džojsa metež palanački me hladi i prlja
Sva svetlost tela tek zakrpljenog drhti
Iz hotela gledam život budjav i tudj: Otići
Grad koji nije Dablin sprema se za blud i san

Svrab s ulice sobu mi opkoljava i neko viče
Raskomadan i sav od bivše slobode i knjiga
Žedj osećam kao pred streljačkim strojem: Film
Skriven u senci tudjeg pisma vreme povraćam: Dodji
DOPUNJENO SEĆANJE I DALJE OD TOGA

Divlje oko: moj plen iz Lavirinta: O zver
Tek u čitanju opomenu slutim: Besnilo
Na izmenjene krajolike izlila se žuč
Na šumu kraj reke mreže pale: Pošast pevanja
Na posude otežalih uspomena nebo sišlo
San sa druge obale: Rebra: Sve se zgrušalo

Pokvareni časovnici puni sahranjenog vremena
Prate me kao Arabala groblja automobila
Otresam se znoja istorije al me sreća neće
U kući osećam da me prozori gnječe: Čitam
Nebo je već nisko i sasvim tupo: I zuji
O mesečini razasutoj po glasu još ćutim

Reč je o propadanju kroz zavičaj san dok još nije
Miriše olovna ljubičica pod crnim zvonom skrita
Bila bi to bol preduboka strah da me hoće
Prošlost da mene ne prepoznaje: Da ćuti danas: Sutra da nije
Iz kruga mudrih greške odbegle na prag mi stižu
U prirodu ne umem: Kuća mi otopljena: S rečima kuda
JEDNA SUBOTA

Dok vrelina briše sve nijanse
Znoj ne zna za misao i lepotu
Opet o Kamiju govorim: Alžir: Sunce
Njegova me pamet na Hiperborejce seća
Prevelika svetlost ga zagrcnula: Uzela

Subotnje rano popodne: I teža pomisao greje
Televizor bez kontrole drobi javu
Što više kanala veća tupost kaplje
Jul traje kao da će doveka: Tuš ćuti
Sve prelio ukus peska: Belo: Usijano

Ulicom protutnji auto: Kami žuri
Ide u susret pomirenju
Očaj je do kraja razumeo
Subota je: Dan duboko u mesecu
Jedino nervoze na pretek

Novine od rata očišćene cvile
Sve je u najboljem redu: Jedino nema
Smisla
Ta instant smrt: moj Alber Kami
Više bi pristajala severnjačkim bardima
Iako i Leopardi je ima i Kavafi
Ali ko će o nijansama

Dok vrelina sve razlike svodi na apsurd
U julsku subotu: Uživo ratovi traju
Podmuklo i večno
A možda i nisu: Televizija ih više ne voli
Odnekud će i noć
VENECIJA

Kad ti neko umire Venecija se uozbilji
Kanalom Grande kroz svečani talog: Boli
Na feribotu zagrcnuto sunce u potiljak
U misao mi dodje da ni kroz prozor neću

Smrt iz Venecije ma kako daleka proziva
Gomila istorije čipkaste ironiju luči
Kad sam domovinu napuštao beg sam molio
U haosu božanskom trg svetog Marka ćuti

U staklu Murana zgrčena tugu za sutra
Kao da sa dna sav mulj niščih se budi
U san mi još umiranje bližnjeg ne stiže
Duždevom palatom tiho nosim budući leš

U svest ne mogu ni misao na Mana: Smrt
U Veneciji nije ovog puta za mene: Imam
Kilometrima daleko svoju sopstvenu moru
Kraj leta: Tintoretov Raj: Brodom u nazad
ZAGUBLJEN U PRUSTU

Ako otvorim vrata pokuljaće dogadjaj
Kako da sliku iz Prusta još uvećam
Napolju kao da je sve razbijeno: Šum
Odeta laže ali s mnogo slatke muzike

Ako kopiram stranicu miris ne mogu
Na bulevaru neko pretrčavao kolovoz
Da li se na njoj primećuje prerušavanje
Dogodiće se ipak: I ne mogu mu pobeći

Osećam otpor : Kad me spoljašnjost uzme
I čujem jeku prevaljenih daljina: Svan
U sobi sam ukoričen: Kada će se javiti
Neko iz lifta viče: Dišem s prekidima

Sirene pa onda tišina: Nije preživeo
To ipak nije moj dogadjaj: Lipov čaj
S one strane vrata sasvim prost dan
Možda sam prestrog prema Odeti: Leto

Kad spoljašnjost nasilno me opomene
Moram izmisliti nešto dovoljno gorko
Da Prusta odložim dok prodje nevreme
I onako sam zagubio ukus čistog bola
POŠAST JORGOVANA

Zašto čak ni ime jorgovana ne volim
Nije zbog aprila kad ga zemlja radja
Ipak je on slikovit izlaz iz zime: Ja
U zvuku tog drveta-cveta crno čujem

U zadnjem dvorištu. Kraj komšijskog zida
Beli. Lila. Plavi: Rastao je gust jorgovan
Miris pamtim kroz koji se groblje vidi
I sad me direktno u ljigavu tugu vodi

Prozor. Dvorišni takodje. I uvek zalazak
Jorgovan stalno. Kao da je večno april
Bolest. Kazna. Sam moram sve da preležim
U bokalu cveće s podsećanjem na samoću

Eliota volim: Pustu zemlju: Leš je u bašti
Pušta već izdanke: Zato ne volim jorgovan
Procvetao je u mom dvorištu. Zimi utekao
Psu ću dopustiti da pridje: Nek ga obeleži
POMOR KALENDARA

Vreme umešano u pomor kalendara ćuti: Magla
Muke moje sa glavom počinju sa satom: Pesma
Šta reći kad niz Dunav Miloš opet ide: Vitak
Godine su zbunjene ubistvom minuta: Sumatra

Lament izlomio srčiku sata: Gvoždju ništa: Ćuti
Osećam u glavi pesak tudjine: Nema mu više duše
Sa vremenom zavadjen punim se njegove magle
Izbacila me pesma odisejska na plažu od algi

Na putu kroz Toskanu izgubio sam presudni citat
Vreme me obuzelo oko vrata: Izgnanik unazad sanja
Doveka vitak on kalendaru prkosi: Magla zaspala
Muke moje sa satom plaćam glavom: Znanje potonulo
ŽIVOT OD PESME KRAĆI: VASILJEV

Nad tvojom Kikindom sad oblak mlad zauvek
kao odbegla duša ćuti
Godine svlačim s lica koje ti
u krik pretvoreno plamti
Na zastavi poraza razložen tvoj život:
Ipak te ovde ima
Pevam ti čežnju: Taj život da s dana u dan
postane širi: Sviće uprkos

Nosim u tvoj sokak malo bele
od jutarnje rose: Krv umeš i sam
I mleka da čenejske boje tupe iz jave izagnaš:
Čitaj. Pamti: Unazad jer moraš
Banatske tvrde noći što snovima se krote:
Rat ćeš gaziti sutra: I juče si
Kikindom dal mogu pesmom tvojom naslovljen:
Dečak si i čovek: Život komete

Uvek ima nekog rata da se posle peva:
Ljudi dal će preostati muzikalnih
Oblak tvoj plovi svuda i magla tako naša:
Periferijo sveta: Uvek posao za druge
Dok godine ti čitam: kosmos jutarnji:
Mislim kako nisi ni prenoćio
Tiha te smrt u pola noći srela:
Strah si sam sebi ipak postao: Pišem po praznom

Dok ti dolazim u sretanje Djuru i Crnjanskog zovem:
Rod tvoj panonski: Pusti
Tupo te sečivo rata neizlečivom pesmom
u javu trajnu pozvalo: Mobilisan dovek
Sa stihova ti svo meso otpalo:
Skeletom čistim govoriš bunt i plač
Sumrakovci i Galicije idu: Jakšić i Miloš:
Banat naš prokleti zakovitlan

Kad god si usnio san ti je propuštao:
Miro je oticalo i duša
Vraćala se samo jeza i napukao glas:
A ti si hteo samo zraka
Ni krova ni boga a mlade gole,bele žene:
Samo zvezde i krug nepomičan
Samo te žuta dama tesno prati: U životu:
A posle smrti da li

Naš je Banat,moj Dušane,sklonište plodnosti i tuge:
Krik i lek
Uteha tebi ne treba:
Tvoj je očaj oslobodjena svetlost sama
Ako negde nekad sretnem na drumu tvoje bolnice smrada:
Glas sramnih dana umnožen
Znaću da bodljikava žica direktno
u tvoje srce vodi vreme moje

Kod Števančeve bare raste jedno drvo:

Bagrem sav u vatri: Sam vrisak
Život bi da proširim danas:
Da ostane ovde prostor za sanjare
Sav u pesmama mi dodješ: One te jedino hoće:
Pevaš bol posrtanja: Uvek posle rata
Sviće ipak: Dok govorimo oblak slobodno nebom:
Ipak te ima i dalje
Sve dok plaču matere čovekove
NESMOTRENO SLIKAN

Govorim a jesen mi: Razgaženo i bljutavo: Vosak
Bio sam nesmotreno slikan: Čitam Mikelandjela
Dok sam prolazio kroz scenu iz filma: Far i beg
Soneti u medjuvremenu: Park opsednut sivom: Sapet

LIje mi kiša direktno u život: Jezikom te ljubim
Kao da sam oduvek prolazio pored: Firenca s leva
A jesen stvarno i duboko. Film u nedostatku smisla
Otresem stihove: On peva o duši: Tela. Maske. Čekić

Zgušnjava se jesen: Iz magle Crnjanski piše: Splin
Padam u citat: Ono što neću rado bi hteo: Buonaroti
Drugi bi da dovrše uvek bolje. U parku kamera vreba
Ja neću opet u prizor: Iz dubine Santa Kroče ruka

Progriza me misao uklete sabraće: Seobe se lepe: Idu
Od sveg mi saznanja samo zamor: Miloševa slika: Dafina
Talijanov Tomazo. Razgažena povest i Sikstinska muka
U film ulaze polovne ptice: Jesen me potapa: Mastilo

Kaže: Pošalji to svetlo,bodro ga uputi: Isakoviči behu
Nebo se srozalo do korena kose: Dišem vetrove žučne
Ćutim a jesen me: Pesnike presrećem: Film o svakodnevnom
Kao prolaznik pišem kroz vreme: Negde freske lutaju
I S K U Š A V A NJ E P R I Z O R A
NA RECI ZATEČEN

Izmedju tih obala gusta i duboka voda
Tisa uporno i svakodnevno zelenožuta
Banatskom obalom dišem u hrapav sumrak
Nešto reku zabunilo: Nebo mokro: Sanjivo

U dušu zagledan nagorelu olupinu nosim
Sredinom uzdržane vode šlepovi promiču
Ono što je izgorelo lebdi sad slobodno
Legle vrbe na meko lice Tise: Oblaci idu

Kao seobu neprestanu reku ovu pamtim
U svakom viru konjanik podivljali spava
Samoću svoju nizvodno od skele beležim
Moja nesanica Tisi ne da da se smiri

Ako se uklonim dal će se boja promeniti
Dal će sumrak ozdraviti: Olupina usnuti
Na obali banatskoj u čistu dušu klizim
Kad i ja zaspim sve će se u tamu sliti
ISKUŠAVANJE PRIZORA

Konj u trku: Dno predugo bivše: A slika neće
Uranak umiven čašom magle. Kopite po rosi: Beg
Neko piše gustinu dana što još kleči: Boleće
Odlazak na ledjima jula. Odrezana kriška bola
Konjem prizor iskušavam: Brzina protiv kraja

Ptica bela. Čista od života. Pogrešna: Sleće
Glas precepljen me dira. Samo blag ubod u dušu
Sve se slaže: Boje. Dan. Jeza: Ipak suviše je pusto
Sliku nema ko da čeka: Unazad se obrušilo vreme
U konju moja pesma: Poruka: Dok metak: Iz vedrine

Zri leto usred trava. Silazi žedj: Čekaj: Vreba
A onda promena počne. Konj se propne. Dan stane
Iz ptice prospe se ruža: Grom nebu otvori usta
Zabruje trave. Pčele. Vetar. Ptica rasporena: Mrav
Na dnu bivšeg mora jutro me napustilo: Pljusak

Miriše trag ašova: Staza kroz sutra: Podne stalo
Konja pena zaskočila: Onaj što vreba zateže strunu
Vetar nabrao vazduh: Moram da sanjam jer sve gori
Kad su pticu: Prostor kad su zatvorili: Konja onda
Izneverena slika: Pesma u njoj: Ostao sam a nema me
GRAD I BAŠTA

U bivšoj sredini grada u vreme usadjena: Bašta
Za vlast svakojaku čami uramljena priroda: Sama
Kad Banat od vrućine poludi tu da se sklone
Barokom zaklopili joj strane: Samo nebo štrči

Fontana. Paun. Lavovi kameni: Vlastela svakojaka
Okolo Grad se množi: Veliki župan drema i vari
Bune će se izliti: Požar počistiti sav prostor
Prate se austro-ugari: Bela kafa i milihbrot

Kapije kovane u gvožđu: Tup pogled kroz vitraž
Ratovi u baštu samo svrate: Mala noćna muzika
Ponekad zaluta u otmeno popodne brzoplet krik
U podrumu Županije nekog sasvim uzged i biju

S balkona dok istorija se simulira: Bašta ćuti
Zna taj razmak u ravnici kako se sve završava
Grad se premeće. Begej postoji: U bašti promena
Šetaju sluškinje u kasno popodne: Muzika bečka

S novim pravednicima bašta se presamiti: Zgrči
Udje svet koji je dovek samo iz spolja smeo
Sjaj spadne: I vreme mu: Lavovi upljuvani: I roda
Umivene fasade barok još baštu održava: Nebo palo

Vreme od stila oslobodjeno bašti piše nov nalog
Pauni odleteli: Grad promukao: Ribica zlatnih nema
Sve su želje ispunjene: Nema više plemstva: Narod
I dalje živi: Ni sam ne zna zašto: A bašta: Uprkos
JESEN I MED

Izjutra sam otkrio rano ušećereni med
Srne su iz magle otrčale pravo ka suncu
U mom telu jesen se ipak javila jezom
Na betonskoj stazi tog jutra posut led

Posna polja puna crnih ptica: Skočio mraz
Kašikom jedva mogu da srknem ukus leta
Nebo se hladi. Trave već poslušale pretnju
Na sporednom putu strašilo slika putokaz

Kroz prozor: Ljudi čekaju u grupi nešto
Gledaju u vis: Autobus prodje: Nije on
U čaju med: Dan se topi: Kiše još nema
U jesen su ušli sa slike iz kalendara

A sve je s ušećerenim medom počelo. I ledom
Srne sam po sećanju dozvao: Magla je bila
Moj prijatelj slikar ljude mi pozajmio
Vetar trave. Ptice boju. Strašilo iz knjige

Kroz med osetim i ukus metala: Ugriz kašike
Sutra ću znati da je jesen preskočena: Zima
I mrak što mi se na ručak navali: Naslikaj
Me s onim što čekaju: Svi smo iznevereni
ULOVLJENI LJUDI

nad slikama Zdravka Mandića

Šta li love ti ljudi u magli banatskoj
Šta ili koga nikad da saznaju: Il neće
U naličju pejsaža negde u jesenji sat
Dok sirene slikara presvlače u mreže teške

Led što nad vodom nevidljiv se slaže
Čamce od paučine tkane u vazduhu drži
Slikar to samo san večni unazad prelistava
Lov na ribu u prozračnoj tmini skraćenog sutra

Nadolaze na obalu zamrznute ljudske kulise
Svoje margine bez lica da vodom ublaže
Posadjeni u izmaglici ćutke trpe nestajanje
Slikar ih samo umećem brisanja drži budne

Sa jednom bojom i dve nijanse praznog on piše
Grupnu samoću koja horizont zaklapa slutnjom
Maglom dal hrane svi glad mitsku što nadolazi
Čekajući pokret ulovljeni ljudi slikara pamte

U Zrenjaninu, 24. decembra 1993. (13. avgusta 1995. )
PROZOR PUN NEVOLJE

Prozor mi se noćas direktno u vetar uliva
I zapad nad gradom s letinom gustom posut
Kroz sobu mi tutnji presan miris kiše
Put od Tise odjednom se zgusno: Nema nazad

Traktori u nizu iz sumraka su iskočili
Dovoze oči u kojima umor najmanje proziva
Vetar mi sobu u jedro pretvara: Samo kuda
S one strane odakle su došli: Nema smisla

Nosi ti ljudi iznevereni svoja brda zatečena
Kroz polja usporena i dan s večeri zbunjen
Prozor me sve glasnije kvasi tamnom promenom
Razvukla se Panonija: Pamti duboko: Jad novi

Nije kiša što zatvara mi vidik pre zalaska
Taman sam sobu i misao sastavio: Opet prasak
Traktori puni i bez dna ljude razbacuju
Suza je osramoćena i reku sasvim zaklonila

Ako zapišem svoju povredu dal će jutro brže
Il možda će Nizija kad se probudi sve znati
Kako da izgnani sastave svoju dušu stoletnu
Moj prozor da konačno zapamti čisto nebo
PRIZOR

(po Zdravku Mandiću)

Podseća taj prizor na peščanu obalu mastiljave vode
Na pepeljasto kopno gde iskrcavaju se novi argonauti
U modroj izmaglici samo kalupi za neke zaumne potrage
Isparava se srž kamena i ledi u smeru jeze poradjanja

A sve to: prizor koji boluje od srodnosti elemenata
U oble i privremene figure spakovana radoznalost
Glad prirode što grafička presa prevlači skramom jutra
U gami rdje horizont misli materijom koja još ne diše

Oblak tek neptunovskim vrhom u mastiljavo more drzne
Žumance sklizne s neopreznog neba: Oživi kamen: I zvuk
S boka srebro za peći uklizi tiho i uzme svoj deo slike
Oblici spemno čekaju plimu i kišu: Kamen bi da poleti

Prizor iščekuje da se život opredeli: Svetlost ili mrak
Ni slikar ne zna ko će: Ni ruka: Ne zna kad će: I zašto

U Zrenjaninu, 4. marta 1979.
(13. avgust 1995. )
MELENAČKA SLAVA

U dan sunčan s neba pala radost. U ime Duha svetog
U narod melenački sišao život: Svima jednak slanik
Zvoni jutro. Provalila od iskona snaga. Nebom lete ati
Ko veruje vence plete. Drugi smehom ulaze u praznik

Svi smo mi i ono što smo bili: Srp i krst. Čekić i zvezda
Melenčani slave beskraj što u konju još postoji. Galop
Ovde vreme iz dubokog stiže: Nema ruke koju će da moli
Ovaj narod kraj Rusande oduvek i zavek samo inat voli

Bio praznik u slavu života. Čovek konju spomenik podigo
Obojica sad ravnicom jezde. Dan za duše smele. Melenačke
Na dnu bivšeg mora pršti volja da se protiv smrti traje
Mirni čovek iz sokaka pobedio sporost i zamke palanačke

U konju mu snaga stanuje: Mora jednom da proključa svemir
Pucalo se ovde i na samo nebo: I bogu se davao božiji dar
Tu gde iz ravnice izranja nada uvek je nicao sam nemir

Otac banatski i sin svetog duha svog u sunčan dan izneli
IZLAZAK IZ SLIKE
ČITAM NOĆ

Umesto knjige noć samu pokušam da listam
Rebra joj osećam. Ponoćne čitam automobile
Svetlom mlakim se uspravim. Preko reda padnem
U samoći zaspao talog detinjstva presipam

San se u prašini rascveta u ulicu i žegu
Davni rez probudjen škripom: Opet narkoza
Oporavak iz čega pospani da sagradim: Razmak
Kada požar me obuzima sav od slova i godina

I znam da dan je običan prosek izmedju noći
Sve što zapamtim noćas iz knjige u grad kapne
Dan pod razno sledi: Jutarnjim vozom novine
Ja pišem odbranu. Poslednje dane u pesmu vraćam
VREME: NI MALO BOLJE: NI MOJE

Ugledah zadihan kako led mi sustiže začelje
Misli sopstvene: Nemi dodir nepoznatog
Besmisao čist: Plitko: Mirno: Samrtno
Srknem: Dan i talog sav me zarobi
Bojom koja je sita: Tupa: Odlutala
Dok tonem a nije moje

Pejsaži duše: Disanje: Rat i mi
Ometeni: Crno: Iskidano: Vreme je
Zavesa bleda o kičmu
Okačena: Naša opšta bolnica
Operacija: Otvoren san boli
Stid i opijum ga krote

U ratnika maskirana Smrt gostuje
Danas i dan duže: Okolina znana
U pauzama govora beži: Komedija
Napuderisana su nam lica: Kosti
Silom čoveku primaknute: Predak
Se događa

U praznini sat lobanju otkucava
Hladnokrvna naša je panika
Glava moja i slike s ekrana: Oluja
Sila se zdala: Pamti boju: Buka sama
Vreme moje: Nimalo bolje: Ni moje
Spolja se javlja rana izazvana

O zimi misao okraćala traži
Reči: Otrov ih zaposeo i mraz
Balet pisci prigrlili: Opereta opšta
U arhivi sva mesta zauzeta: Premijera:
Istorija sva u slikama: Palanka naša
Koga za vrat: Prevareni a nevini

Glas iz nikuda: Duša je pokojna
Jer ko je sve započeo: Ko pita:
Istina je davno utvrđena:
U zabunama boravi nam postojbina
Ćutim: Merim: koliki smo
Duboko svakako
Vraćamo se a bolje nam nije
AKO POSTOJI

Ako postoji duša od čega li je: I
Dal na jutro liči ili bokal sna
Imaju li je i oni bezdušni: Ili
Možda je to samo mesto za sav bol

Da li duše imaju posebnu azbuku
Rastu li upotrebom poezije: Ljubavi
Ostaju li tragovi u toj večnosti
Od brzoplete upotrebe svog života

Možda se kupaju pre što nas napuste
I da li dišu: Dal se lepotom hrane
Iz tela kako prelaze u svetlost
Ako postoji: Duša samo na dete liči
SNIMANJE POEZIJE

Sve okolo jesen: Pesnika kamera prati
Daske. Mreže. Alat. On govori: Poezija hoda
U čokotu vidi prirodu koja putuje: Dah: Duh
Snimaju ga u pohabanom odelu: Intima uma

Kamenje mu izniklo u bašti: Reči obične
Jesen providna. Voćnjak i nebo rasporeni
Pepelom ih pesnik kroti: Zemlja u glasu
Oni bi hteli drama da se vidi: Sumrak: Rez

On providi u magiju korena i ploda: Vino
Novinar na poetici insistira: A detinjstvo
Otvorilo se ždrelo iz koga lije mrak: Magija
Reflektor pesnika pribio uz zid: Predgovor

U daščari nervoza: Kamera ne vidi san iznutra
Napolju se jesen u mrak presložila. I ćuti
Svetla izobličila lica: Svi na sebe sad liče
Pesnika na kraju presvuku ipak u svečano odelo
LET KAMENA

Bacim kamen ućutali duboko u vis
Da ga težine oslobodim i duh pustim
Padobran ugledam pun ničega: Sam čovek
Kamen bi da odleti. Gustinu da smanji

Čovek se drži za vazduh kojim silazi
Izvesno je da će dole: Ima tu naviku
Negde: Dok moja snaga traje: Susret
S kamenom koji je privremeno slobodan

Čoveka koji pada pilot i ja održavamo
Padobran je samo lek protiv neverice
Kamen u dosluhu sa rukom iskušava let
U svemu je ipak to elementarna nesvest

Umislio sam da baš kamenu odam počast
Da mu patnju u kratku iluziju obojim
Kad se ugledaju: Čovek i prevarena teža
Moja će se melanholija tek osmehnuti

Završiće se sve na zemlji: Pad je slobodan
Kamen ako se odvali: Biće mu lakše: Težina
Ga i ovako vredja: Čovekova gustina ipak
Propušta kroz sebe strast napukle svesti
MUKA S VREMENOM

Obuzima me časovnik do granice ludila: Lije
Osećam kako me njegova misao svlači. Ljušti
Vreme ulogoreno raspinje me i menja: Tkanje
Iz nehata poglavlje o merama ranio sam brojem

Opruga-ruka moja iz prošlog života proziva: Geni
Pročitan vazduh i prah samlevenih iskoraka: Krah
Vedar dan mi sobu presekao dok časovnik prkosi
Misao sata uporno ćuti o sutrašnjem danu: Pad

Očevo vreme unazad se topi. Posveta me opkoljava
Moja glava s časovnikom u koštac se hvata: Tačka
Ko zna dokle ću stići dok vedar dan me ruši
Snove sam prevario. Sat me nadmudrio: Kome meri
UZALUD VODA

Ušao bih duboko u boju da nema linija: Talasi
Moj crtež ne prepoznaje masline i groblja: Dah
Slike što zatvaram u duši i bojim tušem: More
Iznutra i davno požar i poraz: Brod me zaboravlja

Uzalud voda kroz prazno dospeva. Obrana su jedra
Pristiže dug plovidbe bez uslova: Dno me grli
Talasi se odmotali. Dubina otupela. Boja plitka
Iako znam da more više nije. Njega ima u rukopisu

Crtež što masline neće dahće mi za glasom. Čekaj
Groblje ponesi jer će te stići kad san umine
Na slikama more otiče. Uzaludna voda mi sate meri
Uspomena kad se na nebo prikuca krv i so prizna

Dlanovi odaju izdaju. Zarastaju plime. Više ne važe
Pozivi ućutali. Išao bih za zvukom u duboku boju
Uzalud imam brod. Crtež je neprohodan. Na dnu krst
Prazno je mesto za juče. Danas ga presvače u mrak
ZAJEDNIČKA PESMA

U polasku pljusak: Neprosejana muka me obli
Kako izreći početak kad u njima nestaje razmak
Pljusak glasno diše: U teme me posmatra nebo
Moj polazak na upravo razrušen krov već liči
Oni su sasvim u bes zašli: Govor im pun zakrpa

Sunce a ja sve trezniji: Pljusak nas napustio
Muka se moja dozvala: Oni su stiglu čak do vrata

Sve bi na šetnju ličilo da pejsaž nije rasečen
Tamo gde bi sunce trebalo: Trajna rupa postoji
Jezik nam se maternji isprečio: Samo ih vidim
Slova se suše u vazduhu: Nepogoda razmak ostavila
U slučajnoj kući postavljen sto: Treba se pomoliti
Usudim se da kažem: Domaćin muku moju sam prostre
Kuća bez zidova: Muk nas iskušava: Duša da ustane

Kad pesmom pokušamo stihovi se od razlike zgroze
GLAD UNAZAD

Kad se to dogodi: Skok iz mesta: Krik sam
Postaćemo semenje i otvoreni niz oblika
I dobri kao nebo potopljeno u mleko: Hleb
Od mesečine prekoredne skriveni: Deca uzeta

Umemo već da ćutimo dok belina se razmnožava
Kad se to dogodi: Slova u panici: Juriš i glad
Zatvoreni u dogovore i strah: Slobodan pad
Pokret ćemo usporiti da nam trag nije: Krug

Bolest po sećanju i put sav od uglova: Kuda
Od zemlje hladni: Pišemo sve izbrisane dane
Kad se to dogodi: Usta od boje ukočena: Crno
U mleko reč propala uzme nam sećanje na bol

Na zalasku kretanja: poljubac mrtve majke
Krik se u hleb zaleti: Oblik na kraju vrste
U utrobi ptice seme zanemi: U mestu preostao
Kad se to dogodi: U nazad ćemo složiti gladi
IZLAZAK IZ SLIKE

Zvoni na uzbunu: Poslednji poziv već
U sivo okačena porodična slika nestaje
U podzemlju: Detinjstvo gde diše: Kvar
Iščezavaju putokazi i čekaonice
U sred skoka vest me spotakne: Okreni

Ako se vratim druga će nestati strana
Skok ako nastavim slika neće preživeti
Odlučim da ostanem zauvek u vazduhu
Poziv na uzbunu ipak zapara mi prošlost

Zvoni kao poslednje: Sivo. Puno sivog
Hladno mi dok lebdim i sliku pamtim
Zaštićen saznanjem da je samo pad večan

Neprirodno u prostoru zatečen: Skok glave
Vid dovodim u pitanje: Ili se snimak menja

Prazni se porodična slika: Oko mene zbrka
Ostanem: Sve ode: Ni dole: Gore: Možda: Krenem

Ako sasvim ugasim sećanje: Mogu li preostati
PUTOVANJE U KRUG

Kada smo se vraćali znao sam definitivno:
Da brod u boci jedini je pravi kraj sveta
Putnici na njemu videće čak konačnu sliku
Istina iza stakla deluje tupo ali trajna je
Zatvorena u magiju materija se izokreće: Bledi

Misle: Drvo i vešta ruku koja ih tamo zaputila
I lakomost da poveruju u sam kraj sveta: Ipak

Ograničen im život od vetra više ne zavisi

Naš se put do udaljenog sam zagušio umovanjem
Nismo ga prepoznali: Sećali smo se groznice
Da stignemo do cilja možda bi mogli: Ali zašto

Obala ova gde se završava: Početak je odlaska
Majstor bar tako uči dok brod boci poverava
Providna tačka na čelu svetli nam u neuspeh
Našem je putovanju veštine i smisla nestalo

Dok majstor posao završava mi zurimo u nebo
Opet ćemo na put a sve je bilo na domak ruke
PRIVREMENO LETO

Uglavilo se u leto moja misao o zimi
Jul pregoreva upravo podne u gradu
Promiču sredom težine oslobodjeni sati
Duva kroz mene svest o vatri i kazni

Izgovaram zima ne bi li vrelinu stišao
Leto mora da prethodi da bi se vratilo
Slovima krotim sebe sasvim neobičanog
Godina koju ogovaram nosi tvrdu masku

Ispred same sebe stoji zbilja u redu
Da je zapalim. Grad rodni da zapanjim
Kad izustim leto znam da laž prozivam
Istina maske upravo spušta sve roletne

Čitam tamu iz knjige preliven svetlom
Skinut sam do gola slovom julskog dana
Ako zaspim na suncu ispašću iz dogovora
Probudiće me zima u kojoj leto ne čeka
NAPUŠTANJE GRADA
OBIČNO JUTRO

Krik tišine vreba iza obrijanog lica: Zar niko budan
Stavljam losion umesto jutarnjeg znoja u rovu: Tudja
Istorija me grubo zaboravila: Putuje i ceri se
Sve smo smeli dok je trajalo. Rekli su da je tako

Kako smo pucali u nebo. Prljavi. Neobrijani. Pozajmljeni
Ipak nas sačekale obične stvari. Neki drugi jašu dalje
Iz kupatila izlazimo oderani. Drama pilule za spavanje
Tebe pitam o zidu koga treba: sa koga: i zašto: skočiti

Kroz vrata mi beži strah. Voda i sapun istanjili obraz
Kako su bila blaga jutra i sunce u vrh minskog polja
Zadah pregorelih juriša. Nebo tek zagrebano. Ja sam ti
U noć je bilo lakše: Krenuti sad treba sam. Dan ne prašta

Tamo gde je sve nestvarno i brijač i metak bili su naši
U klopci kupatila vreba obično jutro: Nema više istorije
NEDELJA U POZADINI

Vojnik sasvim običan i ranjen. Pre zore
Stoji uramljen u jauk. Sluša strah: Diše
Iz tela civilnog izgnani gasimo užas jutra
Prozor bi da ukinemo. Deca medjutim vide

Smrt ili sramota duž kreveta puze: Nedelja
Vojnik iz noćnog voza pristigao i zgužvan
Kako da mu kažemo da nam gosti dolaze. Ustvari
Uzalud: Neobrijan neće nas razumeti: A sunce

On bi da kaže ali ne shvata da smo zaboravili
I onda krene ranjen ulicom. Da povrati sreću
Hod mu bledunjav. Sve mu poznato: Nas samo nema
Zašto je tako neobrijan. Nedeljom. U pozadini
NAPUŠTANJE GRADA

Penjemo se na planine: Opet i s mukom
Grad u dubini smo pokvarili: Zgužvali
Uspon nam žuran: Kao da nas gone isti
Još ga vidimo: Sav modar od opraštanja

Svež vazduh i jutro. U džepu Novosti
Neki pucaju unazad. Mene muka uzela
Isprljao se i oljuštio al je naš
Na one što su ostali padaju psovke

Jedan poneo Froma pa ga krije: Zmija
Iz kamena ćuti promenjena klima: Krš
Mene spopao kašalj od pameti nadošle
Napušteni grad još diše: Navika ostala

Ide flaša od usta do usta: Praznu bacimo
Visoko smo: Na Novostima slanina i luk
Onaj što knjigu krije gleda u dubinu
Grad su kaznili: Duša im sad zaigrala

Da li sam i ja morao: Poneo sam imenik
Preko ramena: Naslovi u starim novinama
Ostavili smo ga kao prljavu košulju
Čovekov From. Grad urolan. U pesmi jauk
NIJE ISTORIJA

Nije ljudska istorija ono što me sad zavarava
Svanućem svakim obične se stvari bune razvaljene
Ili to možda drama postaje sasvim neprekidna

Događa se i dalje neprilika vekovna: Život se buni

Zalud znam da je i ovo deo nekog opštegrata što će proći
Postalo je sve tupo. Razum kada će da se probudi
Mene neće da napusti tema lako uklowenog zida
Dah da me oživi kad prođu pretwe: Deca u strahu rastu

Vreme kao da je opet živo: Istorija spala na dva slova
S kowa se dalje vidi al i gine lakše: Pešače avioni
Zamorom ruše se pretpostavke. Strah se sunča krišom
U tebi čitam da sad moram iznova da zidam uspomene

Lako je bilo dok se živelo brzo: Po komandi duše
Neugodnim putujući vremenima o tuđem trošku
Od nedavno svako to mora za sebe da uradi: Da preživi
Dnevni sad podvizi adresu imaju i broj i bol i ponos
KAO PRAZNIK

Iskočim s one strane zamornog ćutanja
Idem sredinom praznika: Ukus mi tvrd
Zastave me na sunce isteruju: Govori
Čovek bez stila: Datumi mu ispadaju bitni

A mogao sam s dosadom u korak: I osmehom
U podne da stignem. S druge strane dana
Da sačekam utešnu misao: Sutra nije više

Datumi me presreli. Od govornika utekli
I praznik se muči: Zastavu ne prepoznaje

Trg krupan. Pun zvuka i praznine. Starci:
Slave

U ime disanja san su probudili: Kako iznova
Ja prišao preblizu dogadjaju: Vreme kasni
Prodju neki biciklisti: Neće u istoriju
Čovek u odelu ih doziva: Smetnje u jeziku

Uhvaćen u priču vidim da veruju: Ne govoru
Možda je sve to i bilo: Deca donela cveće
Meni i dalje ukus posan: Glasno i prazno

Praznik se zgrčio negde medju zastavama
Ja na suncu krišom jedan datum zapamtim

Čoveku s govorom on i ovako ne treba više
Mene zablude bar hoće
KRAJ USPOMENA

Teško je izreći: Nema nam više uspomena
I ono što je preostalo bolje da nije
Kada smo započinjali na igru je ličilo
Pomeriti nekoliko datuma. Žrtva figure
Istorija nam i je i ovako prekobrojna

Nismo crtali. Jedino brisali. Retuširali
Poslodavac je samo povremeno predlagao
Ne vredi lagati: Zabavljali smo se lepo
Miris truleži tek povremeno je smetao

Tonuli smo danonoćno. Nas trojica smelih
Kroz groblje od buke i besa posednuto
Istoričar. Pesnik. Političar: A sam svako

Prepravljali smo za druge: I za svoju dušu
Skriveni iza Gospodara moć smo iskušavali

Do lakata u istoriji zaboravili smo se

Sa bogovima potrošnim upleli u prevaru
Kad su uspomene presušile: Trojka napukla

Na prstima ostala boja,krv,pozlata: Laž
Političaru se skraćeno sećanje posrećilo
Znajući ko je piše Istoričar lako opstao

Pesnik je lakomi srce u glavu premestio
Pokušao dnevno da prepeva u govor duše
Iznevereno ga kaznilo vreme znakom smrti
Sve što stihom spomene dogori mu do zore

Ni njima ni nama nema više zaklona: Budni
U javi ćemo provesti svoje dane: I znati
RATNE IGRE

Na ekranu Igra eksplodira: Računar mi ratuje
Prebrojavam tela. Poginuli su poništeni: Zbir
Iz kuhinje miris podgrejanog vikenda: Pivo
Moj crnobeli monitor svlači priču do kostiju

Krv je zato crna. Nebo sivo. Heroji bezbojni
Sa više novca kolor bi bio bliži krvi: Ali

Korak mi mašina crta. Na vratima greškom zvone
Trošim neko tudje vreme. Brže. I bitka je tudja
Iz dnevne sobe curi kroz ekran Bosna. U boji
Kaplje voda u sudoperi. Čovek viče iz lifta

Požuruje me Igra. Minuti propadaju. Mrak sipi
Gadjam avione. Još jedan život imam. Vesti loše

Gutam nervozu. Zavera iz televizora i računara
Iz jednog u drugi preliva se smutnja. Ponoć
Gasim sprave. Namere im ipak ostaju u sobi: Bes
Smrti moje proigrane u san mi dovukle bombu

Dok ekrani ćute mene Igra razbacuje. Rat vreba
U prignječenoj tami krevet se puni duplim košmarom
Čovek puca i pogadja u sred sutrašnjeg dana
SLIKE PONOVO STIŽU
UPOTREBA SLIKE

U svemu je najviše bilo neodredjenosti
Pogrešna perspektiva: Čovek koji sam jede
Fotografija brza i otužna: Svetlo plitko
Naslov: Usamljenost. Sve to na dnu strane

Vadite bisere i sami: Poziv na avanturu
Tahiti u reportaži: Kolor do bola čist
Mladi čovek. More plavo. Nebo beskrajno
Samo da na dna strane čovek ne jede sam

Liči na pasulj u kazanu kuvan. Komad hleba
Pozadine nema. Jedino stolnjak i lice: Tužni
Onaj od gore preplanuli suncu izlaže zube
Tahiti u raznoj valutu. Na dnu je besplatno

Maneken gleda direktno u samoću i kašiku
Čovek s pasuljem: Bez okoline: Neodredjen
Kao da stranica sebe od dole jede: Ide sivo
Da je ambijenta možda bi reakcija i stala

Kašika od aluminijuma zamutila ono more
Skupu reklamu saplela jedna obična tuga
Zalud Tahiti i visoka štampa: Duša nam preča
Čovek jede sam. Gubitnik u zemlji uživanja

Velika ruka novinu na dva onda precepi dela
Manji: Tamo gde je duša: Odmah upotrebi: Kolor
Gornji deo strane: Napadnut socijalom: Složi
S druge strane ukrštene reči: Tri slova: Spa

Belgijska banja čeka popodne: Nekog da reši
Nema više neodredjenosti: Dosada uvek stiže
UMOR

Ni čitao. Ni sanjao. A nije ni bilo
Ipak nemir osećam i bežim Balkanom
Prirodom i kontinentom padaju bune
Dvojezične poplave i seobe ko kvasac
Ko preduboko zaroni u mapu stradaće
Zakloni meki. Mediteran u san ugazio

Tragači mene uvek pronadju i spale
Iz vlastite bajke ne vredi da bežim
I znam: Srednja bi Evropa da ustane
S Rajne niz Dunav paketi mraza idu
Uzaludno je gajiti luk i ljubičice
U vreme kad izbeglice na sebe ne liče

Nikako da me spale: Hrane me samo vatrom
Granica nema: Strah i zamor svuda gmižu
Plamti prostor od istorije sav izmoren
Ja novine zbunjen čitam: O svemu ćute
Evropi se misao ukvarila: Žedj velika
A pisali. I čitali dugo. Pozlilo im ipak
SLIKE PONOVO

Vatrom već dugo krotim početak : Slez i obraz
Dok s istoka stižu glasovi o nastajanju slike
Ikonu podmitili. Sakrili krah prethodnice: Plesan
Strah od lika ženskog i senke božanske u pesnici

Dok gori materija u sred blata mene dotiče oluja
Govore u prolazu o nekim linijama. Uglavno plavo
Istok u predahu stvara jeres: Nazad u vreme: Bogovi
Budjav mi uranak na obraz prinese leptira: Skitnice

Odasvud molitve s jasnom pogreškom: Ni lek ni vek
Dolazeći o slici govore: Nje nema a već je prokleli
U hramu nekom ikona presušila. Zvono krenulo pa stalo
Moja muka s vatrom nikako da splasne: Gori i lice

Od sleza čaj i glasnici nemi čekaju predaju i prah
Sliku koja nije prenose u rečima: Ko se usudi: Znaće
Dok mi govore otiče miro: Istok opet nešto sluti: Srž
U vatri sam. Ugalj i bes. Početak ne stiže: Kome spas
BEKSTVO U LEKTIRU

Glasovi me privremeni kvase a grad na samom dnu
Trag iz knjige: Još čist i uspravan. Čovek. Senka
Ričard je ručao u staničnom restoranu. Grad isti
Kad zvuci pomahnitaju znam da je blizu: Boja rdje

I ništa neobično: Bljutav jeftin obrok u restoranu
Limeni tanjir ćuti. Nikog ne pitam: Krik iz knjige
Senka njegova na zidu. Čeka me. Sumrak u predgradju
Ulazim onda u saće tišine. Glasovi su poravnati

Knjigu znam: Ipak me hrapave sitnice koče: Tudj jezik
Restoran izgubio stanicu. Dvojnik me gura iz mašte
Naslov je tačan. Prevod možda: Grad se mučki rasklapa
Glasovi se ulivaju u bivšu rečenicu: Vratite mi dete

Moram se okupati. Presaviti trag. Pronaći bar stanicu
Možda je pisac otputovao vozom: Ričard ne zna ništa
Grad nad kojim glasovi traju i ljudi jedu na brzinu
Limeni tanjir preostao: Balkan progutao američku noć
IZLET U SVETILIŠTE

Uspinju se potpuno uvereni: Noć uoči
Pokriva im do očiju okolinu: Uspenje
Kao da čitaju samo naučene znake: Misle
Niko im ne prethodi: Kao da se mole

Dok posmatram izgleda mi stvarno: Ali
Odeća i oznake me ipak bune: Izlet
na Golgotu: Ali zašto mašu rukama: Dok
Dišu ubrzano: Krste se: Drže knjige

Penju se zadihano: Ekstaza očekivanja
Venci oko glave: Patike Nike i kamere
Uspinju se čudno silazeći: Gore samo
Svetluca varka: Prodaju se razglednice

Neki kao da su ugledali: Sve prepoznali
Uskoro će i zora: Po danu nema čuda: Ipak
Posvećeni pobiju ostale: Vežba religije
Ja sam svedok: Nebo je bilo blizu a cilj

A cilj poduprt: Od kiše ozvučenje zanemelo
Išao sa njima a tamjan ne mogu: Kao izlet
Muzika skoro prava dok silazimo: Jutrenje
I pobijeni se vraćaju: Oprošteno im: Ne čini
KEREĆE GROŽDJE

Možda i nije za pesmu: Kereće groždje
Sok njegov ljubičasti kao pečat traje
Kao da i danas vrhove prstiju ribam
Nikad ga ne tražiš: Ono te samo nadje

Dovoljno nisko. U domašaju baš kera
Od sveg cveća i ritske silne gustine
Detinjstvo kad prekopam ono baš sine
Raste taj mutljag: Moja biljna sfera

Ali ni ker nije samo običan dvojnik
U finom psu s lanca ne stanuje sreća
Vlasnik ljubičastih perli sam i sanja
Kisne kad hoće. Gladuje. Luta. Srećnik

Taj ker što s groždjem spreže i laje
Uvek je na svežem zraku: Mesec obožava
Ujeda. Skiči. Radi sve ali se ne izležava
To što groždje svoje nije probo ne haje

Biljni se korov sa faunom bočnom udružio
Sme li pesma taj spoj sasvim da zanemari
Traju beskorisni: Stvor i plod: Ko ih spoji
Smislio neko čistu sreću pa ih tu složio
ODLAZAK U VETAR
SMEH TVOJ

majci

Sad znam da to nije bila vedrina
Taj smeh tvoj kroz kuhinjska vrata
Dok smo ulazili uz škripu poda: Ključ
Koža ti je bila bela kao praznina

Kao da si nam govorila iza maske
Kako da prekoračimo ono što vene
Vedrina ima lepšu boju: Smeh skriva
On je bio tvoj poziv da se skrene

Uvukla si se u smeh: Prinudu glasnu
Spolja dolazeći prizor smo ugasili
Radosti nije bilo u tom polumraku
Jedina vedrina gledala je s zida

Dete sa slike. Oči od same radosti
Kad bi odlazili kao da smo bežali
Odao bi te ponekad osmeh bez pokrića
Ruka ti je bila tiha: Usnula pesma

Kako voleti dovoljno one što su blizu
Škripalo je uvek kad smo kasni bili
Dete nas je gledalo čistom vedrinom
Tvoj smeh kao tišina dubok: Požuri
ZABORAVLJEN

Na mome čelu konačna slika prikucana: Andjeo
U tvoju se sobu uvuklo vreme koje me neće
Snovi se budućeg zaustavili: Sve se dogodilo
Gde li je izbegla ljubav: Vreme jeze nailazi

Ljubiš me s ukusom milosrdja a rastanak ćuti
Nesanica me svog uzela: Ako usnim nestaćeš
U strast tek kad ti sidjem strah me zaboravi
Misao o zvezdama sad je deo neke druge tajne

Kroz moju glavu zakrčenu promiču slova slutnje
Uz krik blaženstva nebesima se predaješ i sada
Kako da zauzdam vrtešku koja me u ništa vraća
Slažu se redovi elegije: U duši me više nemaš

Govorio sam. Pisao po vazduhu. Lebdeo: I zanemeo
Ne umem više da probudim izvor koji u tebi ćuti
Od tajne nove u osmehu tvom ni prag ne slutim
Belog andjela kako da dozovem: Kome da se molim

Ti me ljubiš s ukusom zelene jabuke: Glas iz tame
Dišeš u mene s prividom strasti: Ako prestaneš
Dok strast i plač me svlače nebesa se podsmevaju
Kroz prozor tvoje sobe nestajem sav od slame
POGLED

Gledamo zajedno kako nam se dešava

Srna ti nerazbudjena u pogledu sni
Dan za odlazak u prizor što ga nema
Do budjenja tek pucanj: Boja praznog
Snom vraćaš smisao redosledu vetrova

Hajku dal ti slutiš il srna te sanja
Sutrašnji dan me ne prima: Neko vreba
Iz prirode strah zvoni: Ti me zoveš
Tvoj san nasuprot oluji: Snaga osmeha

Znam da će se desiti: Ako te probudim
Srna će izbledeti: U pogled ko će ući
San tvoj ako prekinem: Desiće se java
Postojiš li izvan dobrote: Pucaće ipak

Prostri srni pogled a mi ćemo svakako
KRAJ BAJKE

Kroz tvoju sobu i sada protiču zvezde
Na mome čelu već prikucana mrva zlata
Kao da se snovi upliću u vreme buduće
U našu zimsku bajku lično Šekspir gleda

Još korak i postaću suza: Zvezda padalica
Promičem definitivno kroz vreme strasti
Ljubiš me s ukusom voza u poslednje jutro
Još pokret i sjediniću se tudj s nesanicom

Kroz tvoju sobu promiču sad bivše zvezde
Ti stojiš pred zidom zadihana sva u svili
Proleće napušteno slutim dok zora se pali
Naša bajka pisca svog zagubila: Čuda nema

Promičem kroz tvoje zanose: Padam u prazno
Premda znam dobro još gde ti osmeh ćuti
Žmurim: Iz daljine boli bakar tvoje puti
Kroz kičmu mi oluji slična strujiš: Svete

Kada smo bajku zamenili: Šekspira preskočili
Glasna jabuka sad našu nežnost diše: Pamtim
S prozora te vidim u dugu kako se preodevaš
Možda smo san previše iškušavali: Dno okusili
ODLAZAK U VETAR

Pre nego što naglo udješ u zglob vetra
I prokuneš ravno: Miris mulja oslušni
Plodnost poznaćeš neizmernu. I širinu
Kad te nebo zbuni zagrizi hleb i ćuti

Putuj dok noć ne stigneš. Tu srp zabodi
Nemoj ipak kao vatra: Reku slušaj: Zidaj
Od blata stvori. Gromom podeli. Da traje
Ako te magla snadje za zvono se uhvati

Vetar je dobar da prodje. Da odvede bes
U zglob mu ne diraj: Kletva će te snaći
Od zemlje pečene hram izgradi. Da sjaji
U sred polja što neizbežno zauvek radja

Putuj ako znaš ko si: Groblja ako pamtiš
Zapiši vrbu i dud. Orah i bagrem: Pa idi
U snu ti i onako tamno: Poslovi će stati
Ako odeš: ravno i zvezde će te zakleti
PANIKA U LETU

Leto se obrušilo dok posmatram te u kretnji
Nosiš svoje telo od stakla samom ivicom panike
More te presreće iglicama jave: Nije to moje leto

Govorim o tebi dok nepca mi trnu: Pakao providni
To što ispijam nije nevreme: Udara krv u pleksus

Rasejano svetlo te kupa: U pozadini i mreže drhte
I vazduh i pesak što što razgrćeš: Energija čula
Posmatram čudo. Skoro ga dotičem. I sve se razlaže

U leto sam pogrešno propao: Materija i hemija slični
Tvoje telo i moja panika: Razmak nas jedino rastvara

U tvojoj kretnji raspet dan: Gomila u pozadini sriče
Niko da pridje dok na sred plaže postaješ svetlost
Letom okovan pogrešnim samo ja te znam a ne smem