MAJ 2011

-

PRAVE OMLADINSKE NOVINE

-

B E S P L AT N O I Z D A N J E

S6/// ARCADE FIRE S16/// ISTRAŽUJEMO

mlADI nA KAKo RAzmIšljAju ? jugu I IStoKu SRbIjE
S18/// InTERvJU -

-

RAmbo AmADEuS

S2

FILM
IVICA MILARIĆ

Hobo WitH a sHotgun

la Herencia Valdemar
Ukleta kuća i ljudi koji nestaju u njoj je zapet star skoro koliko i vukodlaci i Frankenštajn. U ovom španskom ostvarenju, dva priče se prepliću: jedna se dešava u sadašnjosti (možda alternativnoj), gde procenitelji nekretnina odlaze u staru, izolovanu vilu, ali se ne vraćaju, a druga, pomerena 100 godina u prošlost, uključuje scenirane seanse prizivanja preminulih, Alistera Kroulija i ikonografiju H. F. Lavkrafta.

LA HERENCIA VALDEMAR je samo prvi deo ove priče: za sada, stvari nisu loše, ali režiser i scenaristi će morati više da se potrude u drugom delu da bi ova horor priča prevazišla prosečan status.

Miris eksploatacije je jak u vazduhu – a ovaj film kuva sve prave elemente. Tu su loše lutke glavnih likova koje krvare i gube organe, meso, kost i kožu, tu su apsurdni negativci i opaljena, tripozna kinematografija. Rutger Hauer pokazuje da nije suviše star da bude jako zabavan, a Kanada da je u stanju da pravi akciju kakvu retko očekujemo iz te zemlje. HOBO WITH A SHOTGUN pogađa sve svoje žanrovske mete u sam centar.

tHe craZies
Čini se da je još od fantastičnog DAWN OF THE DEAD iz 2004, Holivud uspeo da učini nešto nezamislivo: pronađe recept kako da pravi uspešne, ali ujedno i solidno kvalitetne nove verzije starih horora. THE CRAZIES je novo pričanje priče o malom selu u ruralnoj Ajovi u kom, bez ikakvog razloga, ljudi odjednom počnu da se ponašaju čudno. Dejvid, lokalni šerif, sumnja da se nešto mnogo veće dešava, a kada pronađe vojni avion koji se srušio u obližnjoj močvari - a čiji pad niko nije prijavio - postaje jasno da je situacija vrlo ozbiljna. Tada, međutim, vojska zatvara kompletnu oblast i počinje da kupi ljude sa ulica, a misterija za šerifa i njegove bližnje odjednom postaje bitka za goli život. Uz osetljiv šmek sličnih, zombi-apokalipsa filmova, pre svega 28 WEEKS LATER,

THE CRAZIES je bazičan horor preživljavanja. Priča ne optereću sa uzrocima zaraze ili njenom pozadinom, već nas stavlja rame uz rame sa glavnim likovima. Uz njih, pratimo sve užase kroz koje prolaze. U filmu, postoje dve pretnje: zaraženi ljudi, koji se ponašaju kao zombiji, ali nemaju problem da koriste oružje i oruđe zarad ubijanja, ali i vojne snage, koji bez previše ustezanja otvaraju vatru. Najveća mana filma jeste način na koji se igra sa njima. Dok su susreti sa vojskom relativno nepredvidivi, svaki susret za ludacima je identičan: grupa junaka dolazi na nepoznato mesto, nadajući se da je sigurno, nakon čega se ispostavi da nije. Ovakav repetativni recept ubrzo počinje da zamara.

Osim ovog propusta, film je gledljiv horor koji stoji iznad proseka žanra. Međutim, kada se poredi sa prethodno spomenutim 28 WEEKS LATER, koji priča gotovo identičnu priču, THE CRAZIES gubi na gotovo svakom frontu.

MLADI REPORTER - Prva prava omladinska novina južne Srbije - Glavni i odgovorni urednik: Branislav Jonaš - Lektura, prelom i grafička obrada: Šapa Sindikat d.o.o. - Tiraž: 2000 - Štampa: Retografika, Subotica - Novina je publikovana kao deo projekta “Širenje aktivizma u južnoj Srbiji - promocija konstruktivne kritike i angažovanje mladih” - Podrška: Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) - Realizator: Resurs centar Leskovac - Adresa: Strahinjića Bana 3, Poštanski Fah 72, 16000 Leskovac, Srbija - Tel/Fax: 016 232 811 / 016 232 812 - office@rcleskovac.rs - www.rcleskovac.rs /// Mišljenja i stavovi u iznetim tekstovima su isključivo mišljenja i stavovi autora/autorki i ni na koji način ne odražavaju stavove redakcije i Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). ///

S3

Razumeš Globiš, razumeš ceo svet ^.JELENA BEGENIŠIĆ Sa početkom 21. veka pojavljuje se novo sredstvo komunikacije, ne toliko poznato na našim prostorima, ali u zemljama zapada veoma popularno, tzv. Globiš. „Jezik’’ sačinjen od samo 1500 improvizovanih reči, razumljivih u gotovo svim delovima sveta - posebno kod mlađih generacija. Veoma jednostavne reči, pisane su latinicom i predstavljaju fonetiku engleskih reči, tj. Izgovor. Prilikom komunikacije, koristi se što manji broj reči i sklapaju jednostavne, kratke rečenice. Reči NovoG GloBiša, pRedstavljaju ustvaRi, mešaNe, komBiNovaNe, skRaćeNe, NajpopulaRNije Reči eNGleskoG jezika. Ima ih samo 1500 i ljudi ’specijalizovani’ za ovaj novi jezik, tvrde da je taj broj dovoljan za sporazumevanje ljudi iz bilo kog kutka planete. Kako bi se dokazala njegova praktičnost, vršena su mnogobrojna upoređivanja sa drugim jezicima, a prvenstveno sa engleskim, kao trenutno najzastupljenijim sredstvom komunikacije širom sveta. Razlika koja je isticana u tu svrhu je baš taj famozni broj reči, koji je što se Globiša tiče veoma mali, a engleskog bi taj broj bio 615000 (manjeviše). Ali ko još prilikom komuniciranja koristi toliko reči?! Tako da im ta minimalnost reči i nije neka fora. Sam naziv, Globiš, takođe je izveden od različitih reči, u ovom slučaju Global English – Globiš, a tvorac imena, Indijac, Madukara Gogatea, okarakterisao je ovo sredstvo komunikacije kao jednostavan jezik. I zaista je jednostavan, čak toliko da su profesori engleskog jezika

konstatovali da je to način uništavanja pravog engleskog. - Koristiti što kraće rečenice. - Ponavljati. - Izbegavati metafore i široke opise. - Izbegavati bilo koji oblik humora... i još gomila sličnih ’načela’ dodatno govore o ovom jeziku, za koji se govori da je jezik 21.veka. A meni se se sve to čini, kao neki jezik robota, isprogramiranih da pričaju što kraće, jasnije i bez ikakvih mudrolija.. bez unošenja bilo kakve emocije. Bez mogućnosti za zbijanje šala, upotrebe humora uopšte..? Dosadno. I prilično osakaćeno. Ali pored toga, postoji kako bi pomogao ljudima u sporazumevanju, što nije loša svrha, i govori ga oko 90% ljudi.(o.O). Kao primeri korišćenja Globiša navode se razni marketiški slogani, nazivi firmi, proizvoda, muzičkih grupa, koji su ustvari zapisani izgovori engleskih reči u zemljama u kojima su zastupljeni drugi jezici. To bi kod nas možda bilo nešto poput... Koka Kola Lajt :D Npr.. Ili: I cnt blv this. Thats gr8. So Stephano hs invited us..... we cd visit frnds over there.. ... so he cn prepare eg. I cd b at ur place by 7.. i to Bi Bio GloBiš! I ovo je uglavnom svima poznato, jer je često u upotrebi na internetu, kako bi se nešto za što kraće vreme i jednostavnije iskucalo. I kao zaključak, može se reći da ima tu praktičnu stranu... Ali mu je estetska veoma loša, čak se čini tupavo. Da li će zaista postati jezik 21. veka? Odgovor na to je još uvek rano davati... Zavisi od ljudi, da li će ga oni prihvatati i koliko. Time will tell! (rečeno pravim engleskim)

BROJČANIK
ANITA ERKER Prilazim grobu. Zemlja se još uvek nije slegla. Oseća se vlaga, ali je prekriva miris cveća. Bele ruže. Ispod su Kale, poneki Ljiljan i Gerber. Sve je nabacano, isprevrtano; marker sa traka sliva se po belim laticama, razmazuje po lišću i mokroj zemlji. Izgriženi kolači i do pola popijene kafe. Mnoštvo opušaka pa se čini da zamenjuju šljunak oko ploče. Levo uz ogradu, klupa. Ovde počiva junak , urezali su pre nekoliko dana. Iznad, krupnim brojkama: 1921, crtica, 2011. Iznad, još krupnijim slovima, štampanim: ime, praznan prostor, prezime. Čitam ponovo godine. Računam iznos crtice. 90, ravno. Računam ponovo ne bi li bila sigurna. Očigledno je. Dve krupne brojke s razlikom od 90. Crtica je važnija, a jedva se vidi. I eto. Crtica kao junaštvo. Crtica kao život, preživljavanje, uživanje i tuga. Rođenje i smrt, pak, uredno naglašeni. Ono izmeđucrtica. ,, Ej, kako ti je bilo u Francuskoj ? Jesi li...’’ ,, A, pa crtica ! ’’. Pade zaključak, da li s neba, možda i sunca , ali evo ga, tu je, predamnom, dodiruje mi prste na nogama. Isprečio se pa sam u senci. Detinjstvo -crtica, tinejdžerske godinecrtica, juče u gradu- crtica, fakultet-crtica. Trenutno sam- crtica. Pitam se koja li će brojka biti važnija od danas. Ponovo prilazim grobu. Drugom nekom. Nema cveća, ne vidi se zemlja ( prekrivena je mermerom ), nema kafa niti voća. Čitam: 1948, crtica, 2001. Matoro. Pored je još jedan. I desno od njega, takođe. Ispred jedan s anđeoskim krilima. Ima ih ovde mnogo. Mnogo nekih godina i datuma. Možda ipak: Ovde počiva junak Živeo je , ionako su brojke samo za bubanje.

S4

Imagografski svet DŽENI HOLCER…
DŽENI HOLCER…
UROŠ STOJANOVIĆ

DŽENI HOLCER…

DŽENI HOLCER…

make too many sacrifices), muškarac ne može da zna kako je to biti majka (a man can’t know what it is to be a mother), romantična ljubav je izmišljena zbog manipulacije nad ženama (romantic love was invented to manipulate women). Ukazujući na mogućnosti/važnost ličnog angažovanja, Holcer poručuje: osuđivati znači pokazati znake života (being judgmental is a sign of life), bes i mržnja mogu biti korisna motivaciona sila (anger or hate can be a useful motivating force), upamti da uvek imaš slobodu izbora (remember you always have freedom of choice), ne smeš se slagati sa autoritetima (you must disagree with authority figures). U radu „Inflammatory essays“ Holcer, u duhu Lakana, a prenoseći tekstove inspirisane Mao Ce Tungom, Hitlerom, Trockim, Lenjinom iskazuje na malim posterima i po abecednom redu, svoju zabrinutost za savremeno društvo. Nove tehnologije i aktivizam

umetNost Na ulice!
imaGoGRafija – studija o pRiRodNim aspektima suštiNe čoveka sa aNtRopološkoG, psiHološkoG i sociološkoG aspekta u cilju veRifikacije odGovoRNosti čovečaNstva da ReaGuje. Jezik kao nosilac sadržaja i korišćenje netradicionalnih medija i javnih prostora za preispitivanje različitih ideja, praksi i politika su osnove na kojima se zasniva rad Dženi Holcner, američke konceptualne umetnice. Pionirka je lingvističkih intervencija koje, kao ideologija, proizvode subjekt. U skladu sa poststrukturalističkom teorijom, danas su mnogi spremni da napuste ideju da postoji jedna autoritativna istina koju treba otkriti i braniti. Istina i znanje postoje na nivou označitelja. Ako posmatramo subjekt kao efekat kulture, tj. rezultat značenja u simboličkom poretku pre nego njihovo izvorište, subjektivnost će reprodukovati neizvesnost i niz verovanja pre nego što će doći do razrešenja. Radovi Dženi Holcer ukazuju na određene teme, ali ne nude rešenja niti tome teže. Naizmeničnim kretanjem između činjenica i fikcije, javnog i privatnog, opšteg i specifičnog, Dženi Holcer nudi britki društveni i psihološki portret današnjice. Jednu od prvih definicija ovakve vrste umetnosti dao je Sol LeWitt, američki umetnik: „U konceptualnoj umetnosti ideja ili koncept su najvažniji aspekt rada. Kada umetnik koristi konceptualnu formu umetnosti, to znači da je sve unapred isplanirano i da je realizacija površna i aljkava. Ideja postaje mašina koja stvara umetnost.“ Osnovna ideja Dženi Holcer je „izneti“ umetnost na ulice, van muzejskog i umetničkog sveta. Fokusirajući se na upotrebu reči u javnom prostoru, Holcer je stvorila čitavu seriju iskaza koje je štampala na posterima, majicama, kondomima, nalepnicama sa ciljem da izazove reakciju prolaznika. Ne potpisujući svoje radove kako ne bi uticala na svest sada već učesnika u umetničkom radu, Holcer je pratila reakcije smatrajući da je svaki doprinos važan kao povratna informacija – prolaznici su obeležavali ono što im se (nije) dopadalo. Serija rečenica/ iskaza nazvana truizmi (truisms) iako možda više deluje kao grass roots aktivizam, skreće pažnju na stereotipne podele uloga, odnos znanje/moć, politiku aktuelnih diskursa u društvu i neophodnost lične introspekcije. Novac kreira ukus (money creates taste), politika služi za ličnu korist (politics is used for personal gain), privatna imovina je stvorila zločin (private property created crime), dalja distribucija bogatstva je imperativ (redistributing wealth is imperative) su neki od iskaza koji ukazuju na trulost vladajućih principa i neophodnost promena u društvu. Ipak, Holcer ne pokreće revoluciju, ali utiče na kreiranje stavova velikog broja ljudi, mnogo većeg od onog koji bi posetio galeriju. Kako sama kaže, 80-ih je postojala navika da se reaguje na situaciju u društvu. Holcer „truizmima“ ukazuje i na rodne stereotipe i potencijalna rešenja za postizanje jednakosti muškaraca i žena: odgajajte dečake i devojčice na isti način (raise boys and girls the same way), majke ne bi trebalo toliko da se žrtvuju (mothers shouldn’t

Pojavom novih tehnologija, Holcer emituje devet svojih truizama na Times Square-u na elektronskoj tabli/prostoru za reklamu u intervalu od 40 sekundi. Kombinovanjem semantičkog znanja, korišćenjem „jezika vesti“ sa novim tehnologijama i marketinškim metodama, Holcer nastavlja da koristi elektronske oglasne table i u „Survival Series“ u kojoj poruke koreliraju sa svakodnevnim životom i problemima. Emitovanje poruka na zgradama, crkvama, muzejima (Wright’s Guggenheim, Gehry’s Guggenheim, Foster’s Bundestag, Mies van der Rohe’s Neue Nationalgalerie) Holcer koristi da ukaže na moć muškaraca i kontrolu nad ženama. Objašnjavajući zašto upotrebljava nove tehnologije i LED (light emitting diode) mašine, Holcer kaže: „U radovima u čvrstom materijalu gde su slova, recimo u kamenu, jezik je tamo, stoji i uvek možeš da mu se vratiš. Možda se značenje menja u zavisnosti od stanja vašeg uma tog dana, ali reči su vam dostupne. U drugim situacijama, recimo kada se tekst kreće, vi ne znate koji je njegov izvor. Ne želim da ljudi vezuju to što vide za određenu osobu, tj autora.“

S5
U radovima prikazanim na LED mašinama, Holcer utiče na posmatrača koristeći jaka svetla kombinovana sa rečima koje se kreću, a sama postavka rada podseća na podatke koji izlaze na poslovnim, bankarskim berzama. Ovakve kombinacije izazivaju vrtoglavicu kod posmatrača i nemogućnost obrade velike količine informacija. Umetnica ovakva stanja upoređuje sa situacijama koje prouzrokuju loše politike koje vode vlade nekih zemalja. Upotreba novih tehnologija kako bi se skrenula pažnja na određene društvene procese i probleme je neophodna jer se ljudi okreću ka svetlima, vole ono što šljašti. Holcer smatra da umetnost treba prezentovati na način kao što se prezentuju koncerti i proizvodi. Drugačija prezentacija umetnosti može dovesti u pitanje smisao umetnosti ukoliko se umetnost posmatra kao lepota, veština ili kreativnost. Međutim, ukoliko se umetnošću naziva ono što umetnik ili posmatrač nazivaju umetnost, ostavlja se prostor za subjektivni doživljaj. Ovo pitanje je zapravo lingvističko, a rasprave o tome šta konstituiše umetnost su zapravo debate o jeziku. Slobodan pristup informacijama Iako je iskaze u truizmima sama pisala, u poslednjih deset godina Holcer citira dokumenta sa kojih je američka vlada skinula oznaku tajnosti, pisma, izveštaje i dopise američke vojske. Pored kompleksnih i zbunjujućih poruka na LED mašinama, Holcer vrlo često slika kopije zvaničnih dokumenata američke vlade koje je prikupila koristeći pravo na slobodan pristup informacijama (Freedom of Information Act). U dokumentima se vide naznake tehnika ispitivanja: uskraćivanje sna, izlaganje stroboskopskom belom svetlu, strujnim udarima i podsticanje zamaranja mišića. Vrlo često, dokumenta su potpuno prikrivena crnom bojom (jer američka vlada te podatke i dalje smatra važnim za državnu bezbednost) pritom obesmišljavajući skidanje oznake državne tajne sa dokumenata. Samo je poneka reč vidljiva i čitka. Holcer utiče na posmatrača da reči koje su „slobodne“, a koje takođe kriju torturu, posmatra kao što bi posmatrao neki pejzaž ili portret. Međutim, posmatranje portreta ne stvara odnos između posmatrača i dela kao što to čine reči rata. Korišćenjem ovakvih metoda, umetnica ukazuje da jezik ne može biti izuzet od ideoloških interesa i stavova. „Radovi sa dokumentima sa kojih je skinuta oznaka državne tajne ukazuju na moju zabrinutost u vezi sa ratom i promenama kroz koje prolazi američko društvo. Postoji neuobičajeno bliska veza sa ovim umetničkim radovima i mojih privatnih političkih stavova“ Sličan odnos se kreira i sa njenim ranijim radom Lustmord (ubistvo koje uključuje i seksualni odnos) o genocidu i silovanju žena tokom rata u Bosni i Hercegovini. Nasilje nad ženama se pominje i u truizmima – ubistvo ima i svoju seksualnu stranu (murder has its sexual side). Dženi Holcer kroz svoju umetnost traži da razmotrimo svoje misli i društveni angažman dekonstruišući stereotipe, lažna uverenja i navike kako bismo dostigli novi, viši nivo tolerancije i razumevanja. Prateći nove tehnologije i mogućnosti koje pruža kratki jezički iskaz, jednom nedeljno ponovo postavlja/tweet-uje svoje truizme na Twitter-u. Delovanje na lokalnom nivou je jedina nada (grass roots agitation is the only hope).

INTELEKTUALNI OTPAD.COM - PREPORUKE
MUZIKA – S.A.R.S. (PERSPEKTIVA)
Svojim stihovima daju nadu u bolju budućnost, ma koliko to patetično zvučalo. Zato „kreni i ne oklevaj, sruši sistem il’ ga podrivaj, oseti se vredan, opet ponosan” jer može i drugačije „fale glave hladnije, ali i razumevanje, svi pričaju ali ipak niko nikoga ne čuje”.

Art – TKV
TKV, rođena 1988. godine u Beogradu. Završila srednju grafičku školu, smer fotografija. Trenutno je IV. godina na Fakultetu za medije i komunikaciju „Singidunum”, smer komunikologija. Streetartom se bavi od 2004. Živi i stvara u Beogradu. 2010.maj – „Mikser” festival. 2010.mart – grupna izložba „Platno od betona!” Umetnički centar UBSM, Univerzitetska biblioteka. 2010.januar – grupna izložba „Mladi majmuni zaposedaju grad”, Francuski kulturni centar, Beograd. 2009.septembar – Samostalna izložba, „K.C. Grad” , Beograd. 2009.avgust – Festival savremene umetnosti „AKTO”, Bitolj, Makedonija. 2009.maj – Talent zona, Belgrade Design week, Beograd. 2008.septembar – TRGNI SE! POEZIJA!, Beogradski festival poezije, Beograd. 2007.jul – grupna izložba „Street art and graffiti”, Galerija “BLOK”, Beograd.

Knjiga – KOLAPS

// Jared Diamond

kolaps: kako dRuštva BiRaju između uspeHa ili kolapsa
(collapse: How societies choose to fail or succeed)

Film – V FOR VENDETTA
„Količina stvari koje su braća u filmu okrznuli naprosto je zadivljujuća. Kao prvo, tračak u oko odleteo je u pravcu SAD-a. Zatim, masovni su mediji prikazani upravo onakvima kakvi jesu – s žestokom tendencijom da isperu mozak, manipulišu informacijama, i besramno lažu, a naravno, tek su lutka na koncu državnog aparata. Istog onog državnog aparata koji zatire bilo kakav pokušaj otpora, koji ne priznaje ništa doli načina na koji isključivo njima odgovara i koji preko masovnih ubistava u vlastitoj režiji prelazi kao preko najnormalnije, pa čak i poželjne pojave”.

Knjiga koja pokušava da odgovori na neka od najkompleksnijih pitanja u čovekovoj prošlosti, ali i sadašnjosti. Kroz ovo delo autor nas vodi upoređujući primere društava iz dalje i bliže prošlosti, njihove sličnosti i razlike pokušavajući tako da utvrdi šta je to što nekim društvima omogućava da cvetaju, a neka u potpunosti uništava. Iako se razlozi kolapsa od društva do društva razlikuju, ono što je njima zajedničko u ovim primerima jesu problemi u ekosistemima koji ova društva podržavaju. Ekosistemi društava koja su doživela kolaps bili su u manjoj ili većoj meri uništeni delovanjem ovih društava. u doBa kada pRoživljavamo fukušimu i Ne tako davNo čeRNoBilj, Ne možemo a da se Ne zapitamo pRavimo li iste GReške?

S6

ARCADE FIRE „ DECO PROBUDITE SE” !!!
Muzika je nalik okeanu. Slušanje muzike je poput krstarenja istim. Od stene do stene, od ostrva do ostrva. Kraj nekih samo prođemo, radoznalo posmatrajući. O neka se očešemo i nastavimo svojim putem, dok nas nekima privuku snažni sudbinski talasi i jednom kad nas obuzme čarolija njihovih mirisa, ostajemo im privrženi. I sa njih isplovljavamo, lutajući dalje za nekim novim ostrvima. Ali uvek se ponovo ukotvimo u njihovu luku. Čak i da se nikad ne vratimo, dodir sa njima nas menja, definiše kao ličnosti, oplemenjuje, obogaćuje. A to i jeste krajnji cilj svake umetnosti. Na jednom takvom ostrvu nas čeka Arcade fire. Nećemo ga lako pronaći. Proći će dani dok ga uočimo na mapi. Nekima to nikad neće poći za rukom. Na njihovu štetu. Arcade fire je indi rok bend iz Montreala u Kanadi. Čine ga supružnici Win Butler (glavni vokal i tesktopisac) i Régine Chassagne (vokal i multiinstrumentalista),Will Butler (multiinstrumentalista), Richard Reed Parry (multiinstrumentalista i kompozitor), Tim Kingsbury (gitara, bas gitara), Jeremy Gara (bubanj) i Sarah Neufeld (violina). Ovi multitalentovani i kreativni umetnici stvaraju jedan poseban svet, neobičan, a opet pristupačan. Oni su ekscentrični, a ipak su teme koje obrađuju lako prepoznatljive, arhetipske. Na turnejama im se pridružuje još nekoliko muzičara, što njihov nastup čini dodatno efektnim. Prvi album su izdali 2004-te i nazvali su ga “Funeral”, jer su tokom njegovog stvaranja umrli srodnici bliski članovima benda. uspeh i doprinosi popularizaciji indi roka. Iz jednog detinjstva ispunjenog sukobima, lažima, fantazijama i noćnim morama, drugim albumom kao da se otiskuju putem ostvarenja svojih snova, i tamo se susreću sa ružnom stranom života. Nakon sahrane, dolazi buđenje. Tematski se sa ličnog prebacuju na globalni plan, na globalne tragedije, kao što su ratovi (Mirror,mirror on the wall,show me where their bombs will fall”), prirodne kataklizme („Nothing lasts forever That’s the way it’s gotta be There’s a great black wave in the middle of the sea”) kraj sveta ,mržnja, strah („There’s a fear I keep so deep Knew its name since before I could speak.”). Na ovom albumu je uočljiva veća doza pesimizma, nalik zlosutnom predskazanju („I know a time is coming All words will lose their meaning”). On je poput dubokog ,mračnog, realnog ogledala u kome se reflektuju naša turbulentna vremena :„If some night I don’t come home Please don’t think I’ve left you alone The same place animals go when they die You can’t climb across a mountain so high

Jedan kritičar je ovaj album opisao kao „mudrije detinjstvo ponovo doživljeno očima odraslog čoveka”, kao istovremeno ‘predivan i razdirući, teatralan i iskren”. Album karakteriše pomalo tmurna atmosfera, pre svega zahvaljujući pesmama koje peva Regine: Une anee sans lumiere, In the Backsit (My family tree’s losing all its leaves, crashing towards the driver’s seat, the lightning bolt made enough heat to melt the street beneath your feet), i Haiti, u kojoj se vidi i element društvene angažovanosti spram političke situacije na Haitiju, odakle Regine potiče (Mes cousins jamais nés hantent les nuits de Duvalier. Rien n’arrete nos esprits. Guns can’t kill what soldiers can’t see). Izdvojila bih i pesmu Rebellion, kao najuspešniji singl sa ovog albuma, i naravno, Wake up, kao najupečatljiviju pesmu o izgubljenoj nevinosti detinjstva (Something filled my heart with nothing, someone told me not to cry. But now when I’m older my heart is colder and I can see it’s a lie), o greškama koje dovode do patnje i sputavaju samorazvoj (If the children don’t grow up our boddies get bigger, but our hearts get torn up), pesmu koja je postala himna cele jedne generacije, pevaju je i kao uvodnu pesmu na brojnim utakmicama poznatih timova, a doživela je već par obrada. 2007. godine izdaju drugi album „Neon bible”, koji doživljava veliki komercijalni

The same city where I go when I sleep You can’t swim across a river so deep”(Keep the car running), „Been working for the church While your life falls apart Singing hallelujah with the fear in your heart Every spark of friendship and love Will die without a home”(Intervention).

S7
Ceo album je poput jedne velike ironije i kritike upućene crkvi i uopšte religiji, veri u dobrog Boga koji ipak čini loše stvari, kao i ljudskoj naivnosti spram istih, i nemoći spram prirode, društva, sudbine, unutrašnjih kamena spoticanja. Na kraju, izdvojila bih pesmu „My body is a cage”, pesmu o ljubavi koju nije moguće ostvariti niti joj se prepustiti, jecaj nesigurne i mentalnim barijerama sputane osobe koja se stalno bori sa sobom i nema snage da se bori za ono za čim žudi (“I’m standing on the stage Of fear and self-doubt It’s a hollow play But they’ll clap anyway”). Treći album pod nazivom “The suburbs” izdali su 2010-te. Inspirisan Vinovim i Vilovim odrastanjem u predgrađima Hjustona, ovaj album je nalik povratku kući i starom susedstvu nakon dugog putovanja i saznanju da tamo više ništa nije isto kao što je bilo dok su bili deca. („Oh, this city’s changed so much Since I was a little child. Pray to god I won’t live to see The death of everything that’s wild”). Čak ni oni sami („All my old friends, they don’t know me now Oh-oh All my old friends, are staring through me now”). Osećaj nepripadanja pomešan sa izvesnom dozom sentimentalnosti i nostalgije su osnovne emocije ovog albuma:„And like a mirror the city lights shine, they’re screaming at us: We don’t need your kind!”(Sprawl II), „It seems strange anekatips How we used to wait for letters to arrive But what’s stranger still Is how something so small can keep you alive”(We used to wait). I eto, to su oni, Arcade fire, pametni, mladi ljudi, netipični predstavnici vremena u kome živimo. Oni pevaju o detinjstvu težeći da spoznaju mudrost, pevaju o velikim nesrećama vapeći za rešenjem, sa blagom dozom sete pevaju o odrastanju i nužnim promenama koje ono sa sobom donosi, izražavajući nadu da će ipak neko zrno detinje nevinosti i čistote opstati u ovom svetu koji ne mari za žrtve: “Now our lives are changing fast Hope that something pure can last”(We used to wait). Govore o svetu punom problema, patnje, mržnje i nerazumevanja, Hajde da iH poslušamo!

VESNA PETKOVIĆ

Spoj lepog i korisnog +12

Ekologija, možda najvažnija nauka, koja se primenjuje poražavajuće retko, bar na ovim prostorima. plastične kese se vijore sa bandera i pozdravljaju nas iz zemlje, gde čekaju hiljadu godina da se razlože. Smeće na sve strane, izduvni gasovi marširaju ka nebu, uginule životinje surfuju po rekama, a izgleda da sve to nikome ne smeta. Pojmovi kao što su „rupe u ozonskom omotaču“ i „globalno zagrevanje“ zvuče kao sajns fikšn, ali na žalost to je najsurovija realnost. U cilju očavanja životne sredine na Vlasinskom jezeru od 6. do 11. maja se održala omladinska razmena i radionica (Youth Exchange) sa temom „Let’s work together“ (Uradimo zajedno), u organizaciji Resurs centra Leskovac na kojoj su učestovali mladi ljudi iz Makedonije, Bosne i Hercegovine, Malte, Litvanije, Poljske i Srbije.

reciklaže • Podizanje nivoa svesti kod mladih ljudi kako bi aktivno učestvovali i svakodnevno doprinosili zaštiti životne sredine • Korišćenje umetnosti kao sredstvo za kreativni rad i promovisanje reciklaže • Da se razmene iskustva, razmišljanja i učenja kroz rad, kako bi se u budućnosti stvarali projekti sa sličnim pitanjima • Promovisanje zajedničkog rada i razbijanje barijera između ljudi različitog porekla Uz odlične predavače, kao što su Katerina Đordjievska (Makedonija), Havijer Santos (Portugalija), Lea Cikoš (Srbija), Milica Milović (Srbija), provodili smo sate na radionicama, učeći, što kroz igru - što se meni iskreno nije dopalo - što kroz timski rad koji je bio veoma interesantan - jer je tu kreativnost dolazila do izražaja. Smišljali smo tematske koreografije, flash mobove, predstave, gradili mostove od papira... Posebno zanimljivo je bilo od otpada praviti korisne stvari kao što su novčanici, torbe,

Glavni ciljevi ove radionice bili su : • Podizanje nivoa svesti o problemima današnje životne sredine i značaj

pa čak i muzički instrumenti. Gledali smo i veoma poučne dokumentarne filmove „Story of Stuff“, gde je na veoma interesantan način prikazan proces od proizvodnje do samog razlaganja proizvoda, koje svakodnevno koristimo; kao i film „The Home“ ( koji sam prespavao) i „Food INC“, odličan dokumentarni film o hrani, posle kog se zapitate, da li je dobro to što prevrćete po ustima. Održavalo se i interkulturalno veče, na kom su se države, koje su učestvovale u radionici, predstavlje tradicionalnim jelom i pićem. Moram posebno da pohvalim poljsku vodku i makedonski ajvar i sudžuk. Slobodno vreme je proteklo uz alkohol i druženje. Bane i Vlada iz Resurs centra Leskovac, spremali su tradicionalni srpski roštilj i leskovačku mućkalicu, te su i stanovnici drugih država mogli da uživaju u odličnoj srpskoj kuhinji. Za mene je ovo bilo divno iskustvo, stekao sam dosta novih prijatelja, a boga mi, dosta toga sam i naučio. Kada već ne možemo da vratimo vreme i ispravimo greške, hajde bar da presečemo sada i doprinesemo koliko možemo razvoju jednog čistijeg i zdravijeg sveta.

STEFAN MARKOVIĆ

S8

Leskovac centar stripa na

Balkanu !!!!
ALEKSANDAR NIKOLIĆ

leskovac – GRad stRipa
U prošlom broju, uveo sam vas u čarobni svet stripa. Leskovac je grad poznat po mnogo čemu – prvo što vam padne na pamet verovatno je leskovački roštilj. Međutim, poslednjih dvadeset godina pored mirisa paprika i čuvenih pljeskavica ime našeg grada proslavlja miris sveže štampe i izadnja sa potpisom leskovačkih strip autora čija se imena daleko čuju. Koliko daleko procenite sami, ako vam kažem da su to države poput: Francuske, Belgije, Nemačke, Amerike, zemlje Balkana... a kako je počelo? Leskovac kao da je sudbinski predodređen da bude ta zvezdana kapija stripa. Krenulo je sa jednim velikanom devete umetnosti čije ime je dobro poznato i svetu i kod nas – Nikolom Mitrovićem Kokanom (1933-1997). Čovek kome dugujemo prve korake stripa u Jugoslaviji posle Drugog Svetskog Rata bio je leskovački strip crtač i ilustrator. Završio je srednju Umetničku školu „Đorđe Krstić’’ u Nišu u njenoj prvoj generaciji. Počeo je da radi kao nastavnik likovnog obrazovanja, ali je gotovo čitav radni vek proveo kao dizajner u preduzeću „Toma Kostić’’ u Leskovcu. Bio je jedan od prvih stripskih saradnika tek osnovanih „Dečijih novina’’ iz Gornjeg Milanovca sa stripom „Buk i Vuk’’. Od tada mu je štampan ogroman broj tabli i kaiševa, a verovatno najpozantiji njegov rad jeste onaj koji je uradio za ediciju „Nikad robom’’. Bio je kreator svakako najkomercijalnijeg i najpozantijeg stripa na ovim prostorima, „Mirka i Slavka’’. Objavljivao je i u ljubljansko-zagrebačkom „Našem stripu’’’. Početkom devedesetih za Politikin zabavnik radio je bajke za decu u stripu. U drugoj polovini devedesetih preuzeo je likovno oblikovanje i tehničko uređivanje časopisa Đački zabavnik. Sa Miomirom Mijom Kulićem pokrenuo je, potpuno volonterski, Leskovačku školu stripa 29.maja.1995. godine (danas škola nosi Kokanovo ime). Za života je grupno izlagao na izložbi „Sedam veličanstvenih’’ u Leskovcu, na drugom salonu stripa u Zaječaru, na izložbi „60 godina domaćeg stripa u Srbiji’’ u Subotici. Na prvoj Balkanskoj smotri mladih strip autora 1998. održana mu je prva samostalna, posthumna izložba. Od tada su njegovi radovi izlagani na grupnim izložbama u Šapcu, Kragujevcu, Zaječaru, Zrenjaninu, Nišu i Beogradu. Dobitnik je nagrade „Makisim’’ za životno delo salona srpskog stripa u Zaječaru i Oktobarske nagrade grada Leskovca 1997. godine. Na Balkanskim smotrama mladih

strip autora od njihovih početaka 1998. godine ustanovljena je nagrada koja nosi ime „Nikola Mitrović Kokan” i dodeljuje se najboljem mladom balkanskom strip crtaču, ilustratoru, scenaristi, teoretičaru, a njegovo ime nosi i najdugovečnija nagrada za doprinos srpskom stripu koja se dodeljuje u Srbiji. Navedena biografija govori vam o čoveku koji je postavio temlje jedne večno moderne umetnosti u našem gradu. Leskovačka škola stripa dala je nesumnjivo veliki broj talenata koji su nastavili gradnju sveta ove grafičke grane. Odatle je, kako kažu predavači ove škole, izašlo mnogo akademskih slikara i grafičara, animatora, strip

crtača, scenarista, arhitekata... Imena ovih ljudi danas se čitaju širom sveta u strip albumima, knjigama i drugim publikacijama. Srđan Nikolić Peka (predavač u školi stripa, ilustrator i strip crtač), Marko Stojanović (predavač u školi stripa, scenarista i strip teoretičar) vode školu stripa koju su doveli do pravog savršenstva. Od njenog nastanka do danas neumorno su radili i rade na opstanku te podizanju kvaliteta leskovačkog stripa. Brojne nagrade koje osvajaju širom Balkana i Evrope govore o tome. Finansija nikada nije bilo dovoljno ali je dobre volje i energije koja pokreće sve to bilo uvek – to nas je, na kraju krajeva, i održalo.

ove godine leskovačka škola stripa „Nikola mitrovic kokan” koja radi u okviru leskovačkog kulturnog centra organizovaće po dvanaesti put manifestaciju „Balkanska smotra mladih strip autora”. Manifestacija će se odigrati 25-27. juna 2011. u prostorijama Leskovačkog Kulturnog Centra i Narodnog Muzeja u Leskovcu. Smotra će i ove godine biti nagradna, pa će najbolji u kategorijama mladog strip crtača, ilustratora, strip scenariste i strip teoretičara na prostoru Balkana dobiti plakete sa likom Nikole Mitrovića Kokana, a dodeliće se i četiri dodatne diplome u sve četiri kategorije... Diplomu će dobiti i najbolji debitant, a dodeliće se i plaketa za doprinos srpskom stripu, čiji će dobitnik biti predsednik tročlanog žirija za dodelu ostalih priznanja. Svi pristigli radovi biće izloženi u velikoj galeriji Leskovačkog Kulturnog Centra u Leskovcu, i njihovi autori će autori dobiti zahvalnice za učestvovanje na smotri kao i biti pobrojani u katalogu koji će svaki učesnik dobiti. U sklopu same manifestacije koja će trajati tri dana, održaće se nekoliko predavanja, javni čas crtanja u holu Kulturnog Centra, projekcije animiranih, igranih i dokumentarnih filmova, promocija nekoliko strip časopisa (iz zemlje ali i iz inostranstva) i knjiga o stripu, a biće neizostavno i tribina, javnih intervjua te okruglih stolova. Što se propozicija za učestvovanje u takmičarskom delu tiče, one su sledeće: pod terminom mladi autor podrazumevaju se oni autori mladi od trideset godina, i svi koji ispunjavaju taj osnovni uslov slobodni su da svoje radove u bilo kojoj od četiri kategorije podnesu na uvid žiriju, ili kao materijal za izlaganje (izlagati mogu i stariji autori, ali oni neće ući u konkurenciju za dodelu nagrada). U kategoriji ilustracije moguće je konkurisati kako ilustracijom u boji, tako i crno belom ilustracijom, a strip scenarije i teorijske tekstove treba slati otkucane, ili pak podneti gotove i završene stripove koji su po scenarijima nastali. Ovim se upućuje i poziv za učestvovanje svim mladim strip autorima, školama i radionicama stripa koje deluju na prostoru Balkana; Leskovačka škola stripa će se potruditi da bude što je moguće bolji domaćin svim gostima. Važna napomena: Radove treba slati na sledeću adresu: Škola stripa „Nikola Mitrovic Kokan“ Leskovački Kulturni Centar Trg Oslobođenja 101 16000 Leskovac

S9

ALPHA FEMALE/ ALFA MUŽJAK
primetićete da se u svetu šou biznisa čiji sastavni deo su muzika, film, čak i književnost, i sve ostale vrste umetnosti koje bogate naš život svakodnevno, bilo da je u pitanju svetlosna instalacija, ulje na platnu ili pozorišni komad, često spominje izraz alpha male, tj. alfa mužjak. i takođe ćete primetiti, da se retko ili nikada ne spominje alpha female, odnosno alfa žeNka. Ako tu sintagmu posmatramo sa biološke tačke gledišta, izraz Alfa mužjak se koristi za opisivanje dominantnog vođe životinjske zajednice. Ako posmatramo to sa malo uzdignutijeg zemljišta i prenesemo dominaciju u ljudski, civilizovani svet, videćemo da rezultat nije mnogo drugačiji. Ako pogledamo svet filma, uvek će se izdvajati neko ko dobija najbolje uloge, zabavlja se sa najlepšim holivudskim glumicama ili najpopularnijim pevačicama, izaziva nesvesticu kod najvećeg broja tinejdžerki. Kao takvi se mogu okarakterisati Bred Pit (Brad Pitt) i Anđelina Žoli (Angelina Jolie), najsjajniji par koji je svet ikada video, da ih tako nazovem vođena reakcijom javnog mnjenja ne samo Sjedinjenih država, već čitavog sveta. Ako se okrenemo na muzičku polovinu planete, neće biti tako lako odrediti predvodnika tog čopora, jer u svakom žanru koje je zbog neprestanog bujanja vrlo teško prebrojati, postoji po jedan takav primerak. I upravo zbog tog izobilja, ja ću se zadržati samo na hip-hop žanru koji je smatran tipično muškim poljem delovanja, u kom je naročita pažnja posvećena nadmetanju, šaljivo rečeno viteškom takmičenju, u kom onaj ko ima najveći tiraž, najprovokativnije tekstove koji ne samo da zabavljaju već iznose stavove i kritikuju, ili najviše ženskih zadnjica koje se u krupnom planu tresu pred kamerom, osvaja pehar. Platinastu ploču na zidu, tačnije. Na takav teren je neovlašćeno zagazila Keni Arkana sa svojom krhkom, po malo neuglednom pojavom koja istovremeno razbija ogledalo u kome je veći-odživota odraz ženske muzičke zvezde predstavljene u medijima (koji u hiperrealnosti koju mi naseljavamo kreiraju sve što vidimo) sa parolom „jedan život imam, pustite me da ga proživim kao plavuša“ , i isijava moć koja nas zapljusne čim otvori usta i progovori. Upala je na tuđ posed, i poljuljala ono što smo svi mislili o hip-hopu. Ona je zemljište na kom patrijarhalno drvo ne uspeva, i koja će pokazati da ni jedan vid umetnosti nije rezervisan isključivo za žene ili muškarce. Indijski Nobelovac, Rabindranat Tagore smatra da su žene esencija I snaga modernog sveta, i taj stav iskazuje sledećim rečima. „Na stepeniku istorije na kome se trenutno nalazimo, civilizacija je skoro isključivo muškog roda/ironično, uprkos ženskom rodu imenice/, civilizacija u kojoj se odmerava moć, a u kojoj je žena sklonjena u stranu, sakrivena senkom. Upravo zbog toga je ona/civilizacija/ izgubila

ravnotežu, i skakuće iz rata u rat. Ovo jednostrano društvo se ruši ogromnom brzinom kroz serije katastrofa, upravo zbog te svoje jednostranosti. I konačno je došlo vreme kada žene treba da iskorače, i svoj životni ritam učine delom tog nepomišljenog kretanja moći.“ Kako bih povezala naizgled nespojivo, hip-hop, i reči jednog od najvećih književnika, poslužiću se rečima jednog od mnogobrojnih Alfa mužjaka hip-hopa koji sebe tako ne posmatra, već se samo tako ogleda u mainstream ogledalu, Lorensa Parkera (Lawrence Parker), poznatijeg kao KRS 1, koji u pesmi „Krush them“ poručuje „You supposed to get free and intelligent“ (Treba da postanete slobodni i inteligentni), i u potpunosti zaboravlja i sklanja sa vidika bilo koje druge razlike. Ne postoje muški i ženski žanrovi. Postoje inteligencija, sloboda i smislenost izražavanja, smelost da se pokažu obe strane medalje, i sva osećanja – ključni elementi za stvaranje bilo kakve muzike. Umetnosti uopšte. A za tako nešto su potrebni svi ljudi, i ravnoteža, koju po rečima Tagorea žene donose sa sobom. Iako je teoretski, drugi talas feminizma već potopljen trećim, i nadolazećom plimom post-feminizma, smatram da je hiphop žanr ostao zarobljen u godinama kada je bilo sasvim normalno da žene sede kod kuće i pružaju podršku svojim muževima svaki put pred odlazak na posao, ili u ovom slučaju izlazak na binu na kojoj će „pokidati mikrofon“ i pokazati svima šta znaju. „Iznova i iznova su žene slušale glasove tradicije i Frojdovske sofisticiranosti, da ne mogu poželeti bolju sudbinu od one u kojoj će slaviti divotu sopstvene ženstvenosti.“ Beti Fridan (Betty Friedan), jedna od istaknutih feministkinja drugog talasa, piše o još jednoj vrsti glorifikacije muškarca, kada su žene „učene da sažaljevaju neurotične, muškobanjaste, I nesrećne žene koje su želele da budu pesnikinje, fizičarke ili predsednice“ i tako kroz bavljenje svojim damskim stvarima poput učenja kako da „ulove“ muškarca I da ga zadrže, da nauče svoje dete da pravilno sedi na noši, ili kako da se obuku na pravi način i učine svoj brak uzbudljivijim, ostave mesta snažnijem polu da se bavi zaista bitnim pitanjima, ili

u ovom slučaju u mikrofon kaže šta misli, i proda novu ploču u milionskom tiražu. Ali, Keni Arkana koja ne samo da se nije udavila u tom moru već uspešno jaše na talasima, koja je jaka, sa razlogom besna, sa glasom koji u svakom trenutku ima šta da kaže, bombarduje hip-hop i iz sve snage vrišti svoju svrhu – ona je bes naroda, glas onih koji ćute. Kako kaže pesma, „La rage du peuple, Rage of the people, La rabia del pueblo“.25 Ona svoju muziku vodi do više instance, I podređuje je drugom cilju, pri tom pokazujući da ne postoje ograničenja I predrasude kada su u pitanju pol, ili još bitnije društveno konstruisan rod. Za takvu nejednakost je slepa i ne priznaje je, dok se protiv klasne i ekonomske, bori svim silama. Devedesetih godina koje su bile zahvaćene trećim talasom feminizma, taj pokret je u štampi, na televiziji i radiju, i uopšte svim popularnim medijima prikazivan sa negativnom konotacijom, tačnije kao da je suprotstavljen muškarcima, seksu I seksualnosti. Ali, stupanjem prvog ženskog pop benda na scenu, Spice Girls, sve se to naizgled promenilo. „Udar koji su izazvale Spice Girls je imao ulogu da obezbedi novi preokret feminističkom diskursu moći i subjektivnosti. Govoreći svojim fanovima da je feminizam neophodan i zabavan, da je deo svakodnevice, i da devojke pre treba da izazivaju nego da prihvataju tradicionalna ograničenja - U šta gledaš, dečače? Spajs devojka je previše za tebe? - prodale su 1990-te kao „ženski svet“ i predstavile budućnost u ženskom rodu.“26 Ali uprkos čitavoj „Girl power“ pomami, da tako nazovem akciju ovih pop zvezda, od kojih je jedna danas najpoznatija trofej-supruga na svetu, baš onakva o kojima je govorila Beti Fridan šezdesetih i sedamdesetih, smatram da je potrebno nešto više od kampanje koja uz feminizam sadrži i igranje na kartu seksepila, tekstove koji su savršeno uklopljeni u muški jezik, jer da je sve to urodilo plodom pre skoro dvadeset godina, ne bi bilo potrebe da sada dokazujem mesto žene u muzici. Isto tako ne bi bilo potrebe za postojanjem organizacija koje se bore protiv eksploatacije, i margnalne pozicije žena, naročito afričko-američkog porekla, u okviru hip-hop kulture. Jedan od takvih je i onlajn pokret, www.Mysistahs.org koji se pored ostalih nepravdi u modernom društvu, poput objektifikovanja žena, loše ponude poslova, nepovoljnih ekonomskih i socijalnih pozicija, bori i protiv stereotipa u hip-hopu koji ženu predstavljaju samo kao aksesoar, tačnije ukras muškim izvođačima. Zbog toga je potrebno da neko kao Keni Arkana istupi, i bez ikakvog naglašavanja svoje ženstvene ili muškobanjaste prirode, kaže šta ima. Bez obzira koliko klišeom i stereotipom zapušenih ušiju postoji, koje su gluve na reči koje izgovara žena, naćiće se nekoliko pari koje će biti otvorene i spremne da je saslušaju i zaista čuju. To će jednog dana dovesti do toga da kažemo da ne postoje rodno određeni žanrovi, i mesta na koja jedni ili drugi ne smeju da zalaze, već da postoji samo muzika koja ovu našu hiperrealnost usporava I daje joj ljudskost. ANA MILANOVIĆ

S 10

Aleksandar Ber�ek

Pošto lično smatram da je Robert de Niro najbolji filmski glumac koji je ikada postojao u svetskoj kinematografiji, svojevremeno sam se zapitao ko bi od naših glumaca mogao da bude ‘’srpski Robert de Niro’’, iako ne volim takvu vrstu poređenja jer je ipak svaki glumac priča za sebe. Ipak, u ovom slučaju bilo mi je zanimljivo da nađem nekoga ko bi mogao da parira toj veličini jer se radi o zaista posebnoj veličini i došao sam do jedinog mogućeg odgovora, a to je aleksandar Berček. Jedino on može da oglumi toliko široki spektar likova sa toliko ubedljivosti kao što nijedan naš glumac ne može i ne ume. U Srbiji svakako ima puno genijalnih glumaca ali Berček je ipak vanredan slučaj. On je jedini koji, bilo koji lik da odglumi, publika ga vidi kao takvog i u privatnom životu jer Berček kao da tog lika kog tumači nije glumio, već ga apsolutno živi u tom trenutku. Kod nas veoma često određene glumce, a to se često dešava i u svetu, pamtimo po određenoj ulozi ili kada snimi nešto novo atraktivno, mi ga ne oslovljavamo kao glumca ličnost, već po liku po kome je on postao medijski popularan. Međutim, kod velikih glumaca, kalibra Robert de Niro, glumca oslovljavamo punim imenom i prezimenom. Ma šta glumio, on je jedan jedini takav. Berček zaista jedini može, ume i radi na tom nivou kod nas, bilo šta da kreira, a glumio je razne likove. Od naivnih i smotanih mladića do džangrizavih i egoističnih staraca, ali i buntovne i bezobrazne, nežne i grube, autoritete i one koji podilaze autoritetima, moralne i nemoralne, pozitivce i negativce, normalne i lude... U „Specijalnom vaspitanju’’ iz 1977. dobar deo filma ne progovara ali je harizmatičan i ubedljiv. Dovoljno je da se pojavi i u epizodnoj ulozi, on to briljanto i efektno odglumi, tako da je nemoguće ne zapaziti njegovu ulogu. Naravno, tu ne računam epizodne role sa početka karijere, gde još uvek nije dolazio do izražaja njegov ogroman talenat. Kroz svoju karijeru sarađivao je sa našim najvećim filmskim i TV rediteljima. Đorđe Kadijević, Goran Gajić, Srđan Karanović, Goran Marković, Slobodan Šijan, Dragan

Kresoja, Darko Bajić i Emir Kusturica samo su deo liste autora koji su prepoznali u velikom glumcu kvalitet. Aleksandar Berček rodio se 4. septembra 1950. u Vrdniku, drevnom naselju u opštini Irig, koje se nalazi u Sremskom okrugu, na južnoj strani Fruške gore. Živeo je i u Rumi, a onda je otišao u Beograd da bi upisao Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju i upisao je iz prve. U Beogradu je ostao do danas, dok je oduvek ostao istinski vezan za Frušku goru. Debitovao je najpre u pozorištu 1970. Kao student glume pojavio se na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u predstavi „Kapetan od Kepenika’’ u režiji Aleksandra Ognjanovića. Na televiziji debituje 1971. u kratkom TV filmu „Domovina u pesmama’’ Slavoljuba Stefanovića Ravasija. Iste godine glumio je i u dugometražnoj TV drami „Muzički automat’’ koju je režirao Branko Pleša. 1972. pojavio se po prvi prvi put i na filmu. Dobio je epizodnu rolu u klasičnom ratnom ostvarenju „Prvi splitski odred’’ Vojdraga Berčića. Iz nekog razloga ni ne čuje se Berčekov glas u ovom filmu, već imamo nasinhronizovane rečenice i iz današnje perspektive to prilično para uši, pošto smo se kroz sve kasnije uloge veoma dobro navikli na originalan i prepoznatljiv Berčekov glas. Širu popularnost stiče tek zahvaljujući ulozi u čuvenoj TV seriji ‘’Otpisani’’ koja je snimana 1974. i 1975. i bezbroj puta je reprizirana, pa je i do današnjih dana ostala aktuelna. 1976. snimljen je i film „Povratak otpisanih’’, a pod tim naslovom 1978. snimljena je i nova sezona kultne storije. Neuništiva partizanska družina je te 1978. doživela još jedan povratak na male ekrane kroz TV film „Otpisani’’. Verovatno prva uloga gde je počeo da pokazuje svoju posebnu umetničku crtu je „Kvar’’ Miše Radivojevića koji je snimljen 1978. Bila mu je to i prva prava glavna uloga i tu je mogao nesmetano da razvije svoj glumački dar, više nego što je to mogao u dotadašnjim rolama. Saša, lik koga tumači u „Kvaru’’, je mlad televizijski novinar koji nailazi na ozbiljne probleme i na poslovnom

i na privatnom planu. Iz nijednog problema ne može da izađe jer se sukobljava sa okolinom koja je kreirana na jedan banalan malograđanski način koji njemu nikako ne odgovara. Ta okolina želi da ga promeni i to u njemu izaziva još veći revolt koji počinje sve više da ispoljava. U toj uzaludnoj borbi, neće uspeti da se izbori ni sa sobom, ni sa pogrešno skrojenim svetom, pa će tako ostati jedini poražen, iako film želi da pokaže da čitavo društvo počiva na nekom kvaru i da je samo pitanje da li će se određeni pojedinci priključiti tom kvaru ili će ostati i dalje neprilagođeni ljudi sa svojim stavom o pokvarenom svetu. Saša želi da se progovori istina, ma koliko ona bila bolna, dok okolina želi iluziju kao jedino pravo rešenje za društvo. Nakon „Kvara’’ nastavio je saradnju sa Mišom Radivojevićem. Važne uloge u njegovim filmovima imao je i u „Snovi, život, smrt Filipa Filipovića’’ iz 1980, „Dečko koji obećava’’ iz 1981, „Čavka’’ iz 1988, „Uvod u drugi život’’ iz 1992. i „Ni na nebu, ni na zemlji’’ iz 1994, dok se u Mišinoj TV drami „Devojka sa lampom’’ iz 1992. pojavljuje samo kao specijalni gost. Nezaboravne uloge po kojima ga pamte mnoge generacije ostvario je u komedijama „Nacionalna klasa’’ iz 1979. i „Ko to tamo peva’’ iz 1980. Replike koje je izgovorio kroz lik Bunjuela, mucavca koji nikako da upiše režiju u „Nacionalnoj klasi’’ i Miška, besprekornog vozača autobusa u „Ko to tamo peva’’, i danas su omiljene među ljudima koji vole dobar humor. 1985. Berček glumi u filmu „Jagode u grlu’’ u kome se nažalost sva pozitivna energija iz serije „Grlom u jagode’’ slila u mračnu priču i kao da je naslutila i tragediju same bivše domovine. Od smirenog i racionalnog mladića koji obećava u svakom pogledu u seriji „Grlom u jagode’’, u filmu „Jagode u grlu’’ isti onaj Uške koji pravi pametne poteze, sada kao odrastao čovek, razočaran u sve, živi sasvim suprotno načelima iz mladosti. U „Jagodama u grlu’’ srećemo se sa jednim potpuno novim Ušketom, krajnje nezrelim i teškim čovekom koji može svakome da kaže istinu u lice. Kao takav, on postaje loš za okolinu, a što je najgore, sve to trpe i njegova žena i sin. Berčekov raskošan talenat najviše je odjeknuo kroz TV filmove. „Narodni poslanik’’ iz 1990, „Video jela, zelen bor’’ iz 1991, „Zlostavljanje’’ iz 1992. i „Zla žena’’ iz 1996. neki su od naslova gde je ostavio najubedljivije role koje će ostati za sva vremena kao primer kako jedan glumac treba da iznese svoju ulogu. Berček je glumac koji je u poslednjoj deceniji nepravedno zapostavljen. I pored toga, iza sebe je ostavio glumačke domete koje kod nas još uvek niko ne može da dostigne. Poslednju ulogu za sada imao je u filmu Emira Kusturice ‘’Zavet’’ iz 2007. Sramota je za našu kulturu da ovakav glumac nije imao od tada nijednu ulogu jer je on jednostavno rečeno umetnik za svako poštovanje i verovatno, a za mene sigurno, naš najbolji glumac. BRANKO RADAKOVIĆ

S 11

Acomplishments have no color

STOP RACISM
JOVANA BOŽIĆ Žuta, crvena, crna, bela boja kože, jaka stvar, svi mi pocrnimo kad se sunčamo ili pocrvenimo kada se stidimo. A opet, čak od doba velikih kolonija postoji rasizam, koji je sve do dana današnjeg uzrok mnogim nemilim događajima. Kako bi sociolozi rekli, ovaj pojam predstavlja rasnu diskriminaciju i verovanje da je jedna ljudska rasa superiornija od druge. Ali šta u ovoj definiciji nedostaje?! To svakako nije samo verovanje, već je u najvećem broju slučajeva i nasilno delovanje kako bi se ta teza dokazala. Opštepoznato je da ljudska boja kože evoluirala u 4 oblika zbog raznoraznih prirodnih pojava, bilo je neophodno prilagođavanje, ali to nikako nije promenilo čoveka kao biće niti je umanjilo njegovu vrednost. Svi mi imamo ruke, noge, misli osećanja i naravno odgovarajuća prava koja bi trebala biti za sve nas ista. A to je glavni problem, buntovni Evropljani, svetska sila, nabasali su jednom davno i na one drugačije od sebe što im se nije preterano dopalo pa su brže bolje rešili da takve i eksploatišu i na sve moguće načine iskoriste. Počelo je sa uzurpiranjem prava crnaca, Indijanaca, a nešto kasnije nastradali su „nearijevci” u masovnom

pogromu. A do dana današnjeg mržnja nije iskorenjena. Rase su samo usitnjene na grupe i podgrupe koje svakodnevno krvoločno kidišu jedne na drugu, što samo dodatno ojačava ovu ideologiju. Formirane su čitave rasističke organizacije koncipirane kao klanovi, bande i udruženja čija je „delatnost” i krilatica iskorenjivanje ljudi druge rase. Svima je najpoznatiji Kju Kluks Klan (nastalo radi ugnjetavanja crnaca) koji postoji gotovo 150 godina, a koji je sejao užas u 19. i 20. veku..Ne možemo reći da su samo belci rasistički nastrojeni. Crnački gangovi i geta, kao i meksički kvartovi u Srednjoj Americi zasnovani su na pravilima kojim se uče od samog rođenja. Ubistva, sukobi, konstantna netrpeljivost, potpuno su prirodna stvar za stanovnike takvih sredina. Malo šta se preduzima po tom pitanju, a jako je i teško. Postavlja se pitanje zbog čega smatramo da je pravo jednog čoveka veće od prava drugog kada su nam svima zakonom i prirodom propisana ista? Pa naravno, puni smo neizlečivih kompleksa i predrasuda jer mislimo da je bog želeo da budemo baš crni, baš žuti, crveni ili beli. A možda je baš planirao da svi budemo ljubičasti pa se sve

negde u međuvremenu iskomplikovalo. Kao što znamo da ljude ne možemo okarakterisati po boji očiju, tako ne možemo ni po boji kože. Ona nigde ne utiče na njihovu ličnost, moralnost, intelekt pa je i sama rasna podela donekle apsurd i može se posmatrati isključivo kao podela prema prebivalištu naših predaka a ne kao nekakva teorija različitosti. I dokle god pojedinac ljude druge rase posmatra kao grupu, neće biti sposoban da sagleda suštinu i individualnu vrednost i posebnost svakog njenog pripadnika. Da li vam je lepo dok gledate Majkla Džordana kako zakucava, ili da slušate Bijonse kako peva ?! Svi se divimo umeću Brus Lija ili Džeki Čena kad im ruke i noge lete po ekranu brzinom svetlosti… Zanimljive su nam i poučne priče Indijanaca iz raznih plemena. To je trenutak kada svi postajemo daltonisti i primećujemo samo ono što je stvarno važno. Hajde da to radimo češće, uvek, unutrašnjost nam je svima ista...

muuu! Beeeeeee!
DALIBOR KOCIĆ eto, konačno se i to desilo. i ako sam bio skoro uveren da je tako, sada sam stoprocentno siguran, ja sam oVca (dobro ovan, ali da ne sitničarimo). Nekako imam neku neverovatnu potrebu da se istresem svojim roditeljima, ljudima koji su me vaspitali tako da budem pošten i vredno radim, da sebe gradim kao poštenog i normalnog građanina ove države, što me upropastše. Rekoše mi da je to jedini način da stvorim sebi i svojoj porodici bolje sutra. Uf, nema tih reči kojima bih opisao gnev koji osećam. Epska ispala, zar ne? Mada, primećujem da ljudi već oduzeti od pameti, zbog svega što nam se već dešavalo prethodinh decenija, gotovo i da nisu svesni da se zdrava pamet ugasila na Dan Evrope 2011-te godine, pa se nešto mislim nikakve koristi od istrisanja na glupe roditelje. U Evropi se 9-tog maja slavi pobeda nad fašizmom, slavi se pobeda zdravog razuma, a kod nas u Srbistanu će se od sada obeležavati totalni sumrak razuma. Verujem da je načinjen istorijski presedan i to svetskih razmera, kada je jedna „pravna“ država nedvosmisleno poručila: „Kriminal se isplati! Ko je pošten ćelava mu keva.“. O čemu li ja to pričam dođavola, a? Dotična pevaljka, svi znamo koja, „dogovori“ se tada sa našom državom „pravnom“ da se raskusuraju i da svako otalja svoje. Pa, da nastave sa normalnim životom. A to podrazumeva trpanje (zbog prokletog vaspitanja ne mogu da upotrebim vulgarniju i verodostoniju reč) nas ostalih direktno u mozak. Zamalo da napišem „zdrav“ mozak, ali jasno je da toga ovde nema. I žalosno je što smo izgleda kao narod prilično nastrani, čini se da smo teški mazohisti. Kako inače objasniti toliku upornost da budemo redovno odrađivani, a da do sada nije podignuta nova, savremena narodna revolucija. Izgleda da to volimo. Meni se nešto okreće u želucu, ne mogu više da budem strana koja „prima“. Došlo braćo do duvara. Samo, šta činiti… Ma, znam. Rećiću vam sada i probaću da budem što jasniji. Vi koji ne želite da budete goveda ceo život, kofer u šake i put pod noge u beli svet. Bićete doduše robovi, ali i to je božiji dar naspram ovoga. A, vi koji ostajete… ako i dalje verujete da je sve ovo neka tamo propaganda, a u stvari nam teče med i mleko, imate izbor. Birajte da li ćete da mučete ili blejite dok vas sa uživanjem šibaju od pozadi. a, možda i pRestaNete više da Budete Goveda… čuli ste možda za Revoluciju!?

S 12

Zgrada bez

TEMELJA
udžbenici. Kraj je i ovog meseca, a ne zna se kakvi će udžbenici biti. Stručna javnost je podeljena i neću ovde iznositi svoj stav o tome da li su besplatni udžbenici dobra stvar ili ne. Oni su u ovom slučaju paradigma (ne)funkcionisanja našeg obrazovnog sistema. On radi po principu: hajde da uvedemo nešto, ali, pošto ne znamo da to nešto uvedemo, a sramota nas je da pitamo, onda lutamo i menjamo koncept. Bilo je toga i ranije, u izobilju. Osnovci su potpuno zbunjeni i sluđeni stalnim izmenama programa. Njihovi nastavnici takođe. Kvalitet nastave je potpuno u zapećku, a pod plaštom „poštovanja prava deteta“ neretko se tolerišu anarhija i nasilje. Srednje stručno obrazovanje takođe pati od ozbiljnih boljki, ali je, mora se priznati, situacija u njemu nešto manje konfuzna. Osnovni problem je što ponuda nije usaglašena sa tržištem rada. Svi bi ekonomsku i medicinsku struku, a nama trebaju, na primer, varioci. Varioci imaju i obezbeđen posao, ali uzalud. Svi bi da budu menadžeri. Samo, da bi se nečim upravljalo, mora nešto i da se proizvede. Učenici danas neće na „zanate“, jer nemaju prohodnost prema fakultetima, a posla sa zanatom – ipak ima. Zato treba proširiti sistem tako da obrazovanje bude obavezno do sticanja prve kvalifikacije, preciznije barem do završetka nekog zanata. Gimnazije se po ko zna koji put pripremaju za reformu. Po ko zna koji put su reformu odložile. Puno je otvorenih pitanja, malo je jasnih odgovora. Ostavljamo ovu temu za drugi put. O visokom obrazovanju sasvim jasno govore bilbordi i promoteri privatnih univerziteta. Trka za profitom i sistemsko urušavanje sistema vrednosti nametnuli su i ovakve bilborde, i ovakve promotere. Mislite da će neki privatni fakultet trpeti posledice zbog takvih skandala? Naravno da neće. Dok fakulteti koji su naučno i stručno snažni i sa čijom diplomom je moguće naći posao i kod nas i u inostranstvu imaju ozbiljnih problema da popune upisne kvote ili plate grejanje, oni koji obrazuju „menadžere“ uživaju u izobilju izbora i visokim školarinama. To je legitimno, ali osim diplome treba pružiti i kakav-takav kvalitet. Da zaključim: potrebno je sistemski promeniti mnogo toga u obrazovanju. Najpre, definisati jasnu misiju, viziju i strategiju. Potom ići u korak sa tom vizijom, uvoditi nove obrazovne profile, osavremeniti programe, motivisati prosvetne radnike da rade svoj posao (škola je, podsećam po ko zna koji put, i vaspitna institucija) i uvesti jasne standarde postignuća učenika, studenata i nastavnika. Ako institucija ne može da osigura kvalitet obrazovnog procesa – za tu instituciju ne bi trebalo da ima mesta u obrazovnom sistemu. Zvuči surovo, ali je tako. Ostaje nam da se nadamo da će neke nove garniture imati snage da Srbiju ipak povedu u pravcu društva znanja. Ova garnitura, izgleda, nema snage, niti hrabrosti za to. Dokle god populizam, demagogija i dodvoravanje nastavnicima i roditeljima budu važniji od kvaliteta nastave, naš obrazovni sistem izgledaće kao nakaradna građevina koja je zidana bez temelja i projekta i na koju svake godine neko nakalemi pokoji sprat po slobodnom nahođenju. Takva zgrada nije samo ružna na oko – u njoj se ne može živeti i sklona je padu. Dajte da preradimo građevinu dok još ima materijala. MARKO SELAKOVIĆ

Umoran od dnevne politike i osmodnevnih ispraznih komentara političara, analitičara, lekarskih timova i svekolike javnosti o jednom štrajkaču, koji je, čini mi se, već zaboravio i zašto je štrajkovao i šta je tražio, reših da se okrenem nekim, takođe sumornim, temama prisutnim u domenu obrazovanja. Mislim da smo svi saglasni da nas, dugoročno gledano, samo kvalitetno obrazovanje može održati iznad površine. Zemlja neukih ljudi, bez jasne specijalizacije i bez jasne perspektive, osuđena je na uvoz radne snage ili na propast. Jasno je: neminovno treba ulagati u obrazovni sistem. Nažalost, gotovo svi akteri prisutni u domenu obrazovanja u Srbiji gledaju na ovo pitanje, bez ikakve jasne vizije i strategije. O tome sam pisao ranije i obećao nastavak, a evo i dobrog povoda: besplatni

Biti maturant u Srbiji 2011. godine je jako teško. Na tebi je da izabereš, kažu mi - nije bitno šta ćeš završiti, bitno je da završiš. Realna situacija, teško da danas ovde možeš i sa završenim fakultetom da uradiš nešto, no ti njega završi pa ćeš posle videti šta ćeš. Nađeš se u konfuznoj situaciji gde te stave u malu kutiju, u kojoj sva pitanja koja te muče lebde oko tebe i nemaju gde da izađu. Svako pitanje se umnožava, a ti polako krećeš da paničiš. Na stranu da svi vrše pritisak na tebe, počev od uže do šire porodice, preko profesora do n.n lica u autobusu, koju zanima kako ćeš ti sutra leba da jedeš. Ne pravi istu grešku kao i mi

cenzure

Život bez

– rečenica koju prečesto čujem poslednjih godinu dana. Teško je. Mozak u ovim godinama ne razmišlja racionalno ma koliko se mi tešili da mi znamo od čega želimo sutra da živimo. A na paletama fakulteta koje nam nude, nekada prosto ne možeš da pronađeš svoju nijansu. I šta onda? Šta kada to što ti želiš ovde ne postoji. Kao grom iz vedra neba udari vas novo golemo pitanje, da li da odem ili ne? Gde da odem, kako da odem, zašto bi išla, čekaj pa zašto bih ostala? Nije prijatno. Svaki novi dan proveden u kutiji pitanja stvara još veću zbunjenost. Počneš da razmišljaš na duge staze, a zapravno ne znaš šta će se desiti sutra. Okolina ti konstantno puni glavu, a ti više nemaš snage da je držiš na ramenima. Onda kažeš sebi, najbolje je da pauziram godinu, da malo ohladim mozak, pa ću sledeće godine videti šta će se promeniti u mom životu. Kako ti tako nešto pada na pamet,

pa ti nikada nećeš ni upisati fakultet- česti su komentari. Ništa im ne valja. Ako upišeš, šta ćeš sa tim - ako pauziraš, nećeš nikada ni upisati - ako uspeš da odeš, predaleko si. I iz svog tog pritiska shvatiš jednu dobru stvar. Ne treba nikog da slušaš. Onako kako se ti osećaš i kako ti misliš da treba da postupiš, tako treba da bude. Nije fakultet za sve ljude, nije inostranstvo za sve ljude, možda ovo nije prava godina kada ja treba da se upišem na fakultet. Ako dovoljno to želiš – uspećeš i sledeće, ako si dovoljno snalažljiv- snaćićeš se i bez istog, ako želiš da odeš preko i vidiš kako tamo stvari funkcionišu – idi. Jednom mi je neko rekao: „Ako budeš radila ono u čemu si najbolja, u tome ćeš i uspeti“. Zapitajte se šta je vaše najjače oružje, i krenite od toga. Šta možete da pružite drugima, a da i vas čini srećnim. To je odličan početak. TIJANA MIRKOVIĆ

S 13

Eto, zato je malo!
odluka da se za Napad Na sNimatelja B92 Boška BRaNkovića dobije samo deset meseci kućNoG pRitvoRa je skaNdalozNa, saGlasNi u oceNi pRedstavNici medija u sRBiji. Dan nakon presude, urednici vodećih listova kažu da neprimereno niskim kaznama nisu iznenađeni, jer su i do sada za napade na novinare izrečene smešne kazne. Prema oceni glavnog urednika „Politike“ Dragana Bujoševića, poruka poslata ovako blagom kaznom je: „Mlatite novinare gde god stignete“. Pravosudni sistem je već više puta pokazao ko je zaštićen u Srbiji. „Ja mislim da je reč o jednom velikom skandalu koji poručuje svakom huliganu, svakoj barabi da može da tuče novinare, da lomi noge, da im lomi opremu, jer kazna de fakto ne postoji, kazne su simbolične i ne odgovaraju delu za koje su izrečene“, kaže urednik „Vremena“ Filip Švarm. Autori „Insajdera” molimo vas pod hitno emisije o pravosuđu u Srbiji! Ja ne smem! Možda me neko sutra stvarno zatvori u gepek. Ionako se taj čitav slučaj godinu dana vuče ko prebijena mačka po Osnovnom sudu! A ko zna… Možda se Bojti ili Mesku digne... da me tuže jer sam preneo nešto što je neko drugi reko za njih pa da od svoje crkotine plaćam njihov „krvavo zarađen lebac”. Ionako mi jedan od njih reče: „Ja od takvih kao ti živim. Na sudu sam dve tri godine, skupim 200 ‘iljada i zabole me... ja sam mali Bog”! Malo je, jer kada nekome polomiš koleno, ne samo da će taj mesecima morati da ide na rehabilitaciju i da se povlači po bolnicama, nego će ceo život imati posledice zbog te povrede. Malo je, jer za tih nekoliko meseci čovek neće moći da radi svoj posao. Malo je, jer je korak od toga do javnog linča. Malo je, jer taj čovek ne snima tamo za svoju ličnu kolekciju, nego da bi svi građani ove... zemlje mogli da iskoriste „svoje pravo da znaju sve“. Malo je, jer iako je sud ocenio da momak nije sklon vršenju krivičnih dela (kao ni Ceca), ja se dobro sećam da su ga tražili danima, da se on ošišao i da se krio… To ne zvuči kao neko ko se kaje zbog svojih postupaka. Malo je, jer kako ova presuda sutra treba da bude upozorenje drugima koji se reše da lome noge ili ruke neistomišljenicima, nego ljudima koji rade svoj posao i nikoga ne ugrožavaju? Malo je, jer sutra ovako nešto lako može pasti na pamet nekom studentu, đaku, navijaču. Malo je, jer je onaj čovek za „mučki udarac sa leđa“ dobio dve godine, a povreda je kod oštećenog u tom slučaju bila dramatično manja. Eto, zato je malo! DRAGAN MARINKOVIĆ

sRam te BRe Bilo!
„Ako poredite recimo Velimira Ilića, on nije ni procesuiran zato što je pokušao da šutne onog novinara. Nikom nije ni palo na pamet da pokrene taj postupak, ali je zato čovek koji je udario Velimira Ilića dobio dve godine robije. Znači da ne smete da pipnete političare, a novinaru možete da radite šta god hoćete“, smatra Dragan Bujošević, glavni I odgovorni urednik „Politike”. Ali koga više zabole... šta on ima da kaže. Ili moj urednik, ili neko treći. A Ti narode samo pljuj po nama kako lažemo, kako smo poltroni crvljivog sistema, bagra novinarska… Video bih Tebe narode u mojoj koži! Bilo bi ti malo svega! Malo je zato što to nije deset meseci zatvora, nego deset meseci sedenja kod kuće.

TOP LISTE pop mašiNa
Radio B92 - sredom od 20h

maj 2011.

PROVERA MIKROFONA

Radio 016 - četvRtak od 20:15h MaJ 2011.

1. 3man – Pare Za Studio 2. Iskaz – kontradIkcIja ft. MarČelo 2. Ill G / skubI / dj rokaM – funk soul brother 3.THE MOTHERSHIP ORCHESTRA – London Breeze (Navigatorz Mix) /Ammonite/ 3. ana the – turbo reperI 4. joker & I.bee & MarconIero – nIje svejedno / velIkI brat 4.DARKWOOD DUB – Nešto sasvim izvesno /Exit Music/ 4. frka – bez srca 4.KANDA KODŽA I NEBOJŠA – Pašću u svest /Odličan hrčak/ 5. eul – postao saM pIsac 5. 4eleMenta ft. cYa I shone MaY daY – ne MoGu da zaboravIM ’90 5.NEŽNI DALIBOR – Jeste li poludeli ljudi? /Odličan hrčak/ 6. kandžIja – desno 6.SEVDAH BABY & Djinx feat. Moj prvi put - /Samostalno izdanje/ 6. don dada – step n rolla 7. djeČacI – MacI 6.JARBOLI – Ples /Odličan hrčak/ 7. zMaj – odoh ft. MaGdalena 8. full strIke ft. bookeY / stefan cvetkovIć / Irena sladIć – 7.VELIKI PREZIR – To /Samostalno izdanje/ kako volIM 8.ISKAZ – S.I.S.T.E.M. /Samostalno izdanje/ 8. needle – rezerekcIja 8. kovlaj – oGledalo 9.ŽENEKESE – Po preriji juri konj /Odličan hrčak/ 9. GoleM – poštovana Gospodo 10.SINESTEZIJA– Nije isto /Samostalno izdanje/ 9. shoMe-dodIrnI Me 10. MaraQYa – dan ft. lou benn
2.MARČELO & FILTERI – Mamica /Multimedia/

1.SVI NA POD – Ljubavi /Mixer Music/

S 14
Ne, ovo Nije Ni metafoRa, Ni Neki post sa Nekom pozadiNom puNom simBola. ovo je pRiča o umiRaNju u BeoGRadu. tužNa, RužNa, da RužNija Ne može Biti. i svi je zNamo, želim da je Niko Ne doživi više u BeoGRadu, pusti sNovi, Bojim se. Ne može ni do ćoška da ode, ali, hajde, nosi, vuci, bodri… posle više od 5-6 sati u bolnici, raznoraznih pregleda i testiranja (više od polovine je prošlo po raznoraznim čekaonicama): Želite da budete uz svoje voljene, kada su u bolnici? - Naravno da trebate. Ali kako ćete to izvesti, kada su posete ograničene? Lako. Načina ima mnogo, evo jednog proverenog; još uvek funkcioniše: Ne gledam televiziju i ne mogu da dam 100% precizne podatke, ali koga interesuje snaćiće se. Pre par godina je bila u pitanju španska serija u posle podnevnim časovima - sada su tu Turci i njihove serije u večernjim časovima. Sve sestre su zakucane ispred televizora u isto vreme. Posle toga ide Farma ili Dvor, i vremena koliko hoćete. To je vreme da pomognete, okupate, date večeru, presvučete, šta god je potrebno. Ja sam naučila da skidam infuziju, pošto nema te sile koja će dići sestru ako se infuzija završila u vremenu trajanja serije. Draga čistačica me je naučila kako se menjaju kese, i gde stoje. Naučila sam da previjam rane… ma ne mogu više da mislim o tome... vreme današnje. Mladić, tridesetak godina, problemi sa srcem, zvoni, zlo mu je. Tu je negde između večeri i noći (još jedno doba dana, kada možete da se prošvercijete u bolnicu). Zvoni, zove, celo odeljenje čuje. Dežurna sestra spava. Dežurni doktor je u nekoj drugoj dimenziji, levitira verovatno - pošto ga je nemoguće naći. Probuđena sestra izjavljuje - da ako još nekom padne na pamet da je probudi, zvaće miliciju, obezbeđenje… jer ona ima suviše malu platu da sluša gluposti. Tras vrata, ključ se okreće u bravi… Mladić je preminuo. Da li je za njega bilo nade? E, moje sestrice, moji doktori - male vam plate, za šta – za spavanje. Odlutala sam, pogubila sve niti, šta da vam kažem. Gledajte Hausa i učite, zapisujte – nemam pametniji savet. DRAGANA AMARILIS (abc.amarilisonline.com)

Umiranje u Beogradu
Ističem Beograd u nadi, želji da u drugim gradovima, koji su ipak manji, žive ljudi, zdravstveni radnici, koji imaju dušu ili bar lepu reč za svoje pacijente, da tamo nije sve u novcu. Ne znam, nadam se! Da li je ovo mesto na kome se piše o smrti, umiranju ili je to isključivo vezano za Politiku, čitulje. Prilično sam smušena, verovatno i nedorečena. Pišem već duže vreme, nailazila sam na postove o iskustvima sa lekarima, skoro sam pročitala jedan post, blogera, koji je opisao muke; kada je svoju malenu devojčicu vodio po lekarima. Nije bilo pomoći, u redu je. Draga, bliska osoba je off-line, forever – Who Wants to Live Forever ! Ali - Ako imaš preko 70 godina i živiš u Beogradu - umrećeš sigurno (ako imaš bilo šta, što nije kijavica). Provereno u zadnjih par meseci. U redu je, svet ostaje na mladima, najpre njih lečiti - ali to nije tako. Dakle, imaš preko 70 godina, i ako te spase lekar iz Hitne pomoći; zapali sveću za zdravlje, i to je to. Ako ne ? mogući - doživljeni odgovori: - Pa, dobro šta hoćete, vidite koliko ima godina, šta biste vi želeli - da živi 100 godina. Lepo vi, gospođu kod vašeg lekara u Dom zdravlja, pa neka vidi šta će, mi u bolnici nemamo mesta (odgovor dobijen više puta iz raznih bolnica, nakon uputa i instrukcije lekara hitne pomoći da mora hitno u bolnicu). veze, vezice i ostale proverene stvari: - Dobro, dovedite je na pregled, pa da vidimo dalje. - Jako joj je loše, ali mi ne znamo šta joj je, znači nije slučaj za nas... za koga je... mislite gde da idete, pa to vidite sa vašim lekarom u Domu zdravlja… Šta li si ti burazeru, ako nemaš pojma, a doktorka u Domu zdravlja - ima? I tako to ide. Sve gore i gore. Lekari se ređaju. Svaki ima svoju dijagnozu, koja ama baš nema nikakve veze sa dijagnozom prethodnog lekara, za koga naravno kaže, da taj nema pojma. šta još da vam kažem. Kako to izgleda u privatnoj bolnici. Pa imate svoj televizor i kupatilo i svi su slatki. Možete da naručite da jedete, šta vam padne na pamet!!!!! Pošto je stvar ozbiljna, mada niko ne zna šta je, mora se pozvati stručnjak sa VMA, kao i kolega konsultant sa Klinčkog centra itd. Naravno, nije baš poželjno za privatnu bolnicu da se tu umire, pa je hitno da se ta preporuka prebaci u Klinički centar. Čekajte, pitam ja jednu slatku sestricu - Pa u kliničkom nema mesta, a i rekli su da to nije slučaj za njih? Kaže sestrica u poverenju (parafraziram): - A, pa ne brinite, ovaj doktor konsultant koga ste posebno platili (iako mi imamo 150 lekara, koji ulaze u tzv.redovnu cenu koju plaćate), je kum sa načelnikom tog i tog odeljenja ….. kliNički, uRGeNtNi i sve ostale bolnice u beogradu Pre nekoliko godina, moja ćerka je imala strašnu nesreću. Tada sam mnogo toga naučila i po pitanju medicine, a i po pitanju funkcionisanja bolnice.

Neumoljivo sunce, opet.
RAMBO AMADEUS pošto Ne volim kukaNje kao spoRt, od pojačaNoG suNčevoG zRačeNja ipak možemo imati koRisti, ako smo pametNi i pRaktičNi. Moderni solarni kolektori za grijanje vode imaju stepen iskorištenja 80 %. U poređenju sa dizel motorom, koji je navodno ekonomičan, a ima stepen iskorištenja energije 40 %, ispred nosa nam je prava tehnološka revolucija. 2 kvadratna metra solarnih kolektora i kazan od 300 l vode instalirani na krovu ili terasi obezbjeđuju toplu vodu za četvoročlanu porodicu tokom čitave godine. Od maja do oktobra ta voda je vrela, a zimi, kad je napolju minus, voda se zagrije na 30 tak stepeni, pa ko ne podnosi mlaku vodu, može da je dogrije po želji. Vruća voda iz kolektora može se spojiti sa sistemom za etažno grijanje, pa kad je god minus, a napolju vedro, eto sasvim dovoljnog besplatnog grijanja. Čitav sistem, ključ u ruke- isplati se kroz račun za struju za manje od dvije sezone, a poslije uživate blagodeti ovog izuma potpuno besplatno. Zašto države ne propagiraju ove sisteme – razmislite sami – monopol na prodaju nafte, uglja i struje sasvim je dovoljan razlog da nas vječno drže u ne znanju. Eto interneta, pa se raspitajte za detalje. meNi su majstoRi već u kući.

S 15

drama o drami

Već duže vreme pokušavam da napišem dramu. Dugo nisam napisala ništa u dramskom obliku, a jako volim da pišem drame. Još kao maloj mama mi je govorila da ne dramatizujem. Upisala sam Fakultet dramskih umetnosti nošena idejom da budem dramski pisac i scenarista, pošto sam uvek za nijansu više volela film nego pozorište. Pokušavajući da nađem posao i više živeći nego pišući gotovo da za tri godine ništa nisam napisala. Barem ništa u dramskom obliku. Zapitala sam se zašto je to tako. I da li je moguće da oko mene nema dramatične teme koja bi me ponukala da se

njom pozabavim? Ili se sva dramatika slila zapravo u moj život, gde joj je zapravo uvek i bilo mesto. Moj život u poslednje tri godine zaista je dobio novi kvalitet zbog, nadam se, doživotne romanse, pa su možda moje potencijalno dramatične teme za dramski komad postale beznačajne, a moj mozak se ulenjio. Naravno, mogla sam da pišem dečije drame ili vodvilje, koje nipošto nisu manje ozbiljne, ali kao da sam sve vreme pokušavala da nađem tu neku čudesnu veliku temu, obuzimajuće dramatičnu. I dugo nisam mogla da je nađem. A onda me samo ščepala za gušu. I čudno, ali dugo je bila

tu, samo što je nisam uzimala za ozbiljno. Preopšta. Trenutno aktuelna, a ja to ne volim. A onda mi se jedne noći javila kristalnija nego ikad. Pa da, kao i obično pisaću o sebi. Pisaću o tome što osećam da, iako je moja mladost divna, jer sam zdrava, zaljubljena i zabavna, da iako je svako vreme pravo za mladost, ovo nekako baš bez veze. Imam 26 godina, puna sam ideja, za koje imam utisak da su zatvorena sva vrata. Ok, trebalo bi više da se trudim, da imam deset drama ili scenarija, da stalno i svuda šaljem sve što imam, da zovem sve moguće redakcije i nudim im svoju obrazovanu i načitanu individuu koja bi baš mogla da im pomogne i osveži program. Odlučila sam da napišem dramu o devojci koju izdržavaju roditelji koji je vole, što opet u njoj budi nervozu i stalnu krivicu, jer nikome nije potrebna, kao ni njene ideje za koje oni zabetonirani u institucijama neće ni da čuju. U njoj će se postaviti pitanje da li smo mi navikli da budemo lenji i čekamo da nam neko nešto naruči, da dedlajn i novčani stimulans ili je svemu kriv sistem ovakav kakav je, a gadan je. Govoriće i o večnom pitanju u kakvim to uslovima umetnik treba i može da radi da bi to što radi valjalo, o lenjosti i o činjenici da u današnje vreme umetnik kod nas mora da radi još šesnaest poslova da bi od umetnosti i preživeo. I osećam ovu temu kao veliku, jer je o meni. I ne samo o meni, nego o mnogo ljudi koji s vremena na vreme osećaju da ne vrede ništa jer ništa nisu zaradi. ANA VUČKOVIĆ

U futroli
ZORAN PLAVŠIĆ
Nije moj najveći grijeh što ne znam sa ljudima. prije bi se to moglo reći da među nama nikad i nije bilo neke hemije. Nije to poput ljubavi da je postojao obostrani interes. u ljubavi moguće su razno razne varijante, veze i valencije, ali između mene i ljudi nije bilo mogućnosti ma za i najmanji oblik veze. Ma oprostio bih ja njima sve, pa da je i makar najmanji pokušaj bio da me se prihvati i razumije, ali ne. Oni su postajali agresvni na svaki moj pokušaj da premostim jaz, tankom paučinom prepletem most na kome bi se ravnopravno našli i razgovarali. Oči u oči. Ali ne. Oštrim pokretima mača sjekli su sve ono što bih ja s velikim strpljenjem pleo danima i noćima. Svo svoje vrijeme upotrebih na razboju između mene i njih, i šta sad? Kad bih ma i riječ rekao, užarenim kliještima nastojali bi jezik da mi iščupaju, kao da je moja riječ zarazna. Neizlječivo, a htio sam samo da im kažem da sam i ja tu, i da postojim. Da samo nešto kažem, pa makar bi to bila i posljednja riječ koju bih izgovorio, pa da bar nesaslušan ne odem. Ne nije išlo. Ne stoga što sam i umuknuo i samo klimao glavom. Ni to nije bilo dosta. Ni odmahivanje glavom nije bilo odricanje, već poziv na linč podsmijehom, što je gori od najkrvavija biča. Sjekli su mi riječi u korijenu, u dubini duše od srca na tren. Iglom i koncem zaših sebi usta i zadnji čvor svezah takvim mornarskim čvorom da ni najveća bura ne odriješi isti - koji svezah sa srebrenim sidrom i svim onim tetovažama na duši. Još neko vrijeme tinjala je nada da slika govori više od hiljadu riječi. Čekao da vide svu nepravdu u očima koju slikah sa bojama, nijansiranim sa vlastitom krvlju i suzama. Bojama neba i sunca. Rekli su da takva slika ne vrijedi pišljiva boba. Kritičari nisu ni prilazili. Sasvim je bilo dovoljno da vide konopac od paučine kojim sam se krajnjim snagama pridržavao za dokove i molove, pa da završnim udarcima prepuste valovima i buri da dovrše njihov posao. Nije bilo ni pomisli da me se udostoji jednog pogleda u kojima bi bilo ljudskog bar koliko bi stalo u škatulju od šibica. Ne. Ni to nije bilo dosta. Tupim predmetima skidali su sve one boje iz moga pogleda. Kao slojeve laka na podu gazili grubim čizmama dok sam ječao i molio. Te iste oči. Slike koje sam slikao još tad zatvorih komadima svoje kože sa dlanova i zalijepih takvom snagom da je ludačka bol sjekla moje sljepočnice i jagodice. Dlanovi koje ostavih samo s kostima lomile su i mrvile kosti u prah pretvarajući sve u kašu.

Gnoj i sluz, krv i prašina. Iznova novo ljepilo stvaralo je kraste koje iznova zacjeljuju i otpadaju. A to što sve zaboravih i oprostih, nisu mi oprostili. Gnječili su moje prste i dušu. Stajali mi na ušima, vrteći petom kao da gase pikavac od cigarete u sijenu. S takvom strašću da su se gumeni đonovi oslikavali na mome licu kao tragovi gume od kočenja. Ne nije bilo dovoljno što sam pristao i da slušam, bez da vidim ili zatražim riječju riječ kojom bi rekli da sam tu među njima i da postojim. Život dajem, ali žrtvu ne vide. Sve niti. Sve i jednu uplešću samo sa jednim ciljem. Da zatvorim svijet od sebe, da ih sklonim od pošasti kojom sam od prirode majke stvoren. Uplešću oko sebe niti. Od gvožđa jače, od svile nježnije. Stvoriću svijet sav svoj u futroli od paučine. Pokidaću niti i posramiću sve slikare i akvarele. Sve pjesnike i vijesnike proljeća. Ne neću stati. Žariću vatrometom boja. Raspaljivaću maštu svih onih romatika koji su mačem sjekli sve mostove između svijetova. Ja sam leptir. I moje vrijeme tek dolazi. Pozdravlja Vas Zoran Plavšić, nesumnjivo uporan u tumačenju nejakih i slabih.

S 16

Mladi Reporter /// ISTRAŽUJE Kako razmišljaju mladi na jugu i istoku Srbije?
RESURS CENTAR LESKOVAC JE U MARTU OVE GODINE ZAJEDNO SA SVOJIM PARTNERIMA, RESURS CENTROM BOR I CRC BUJANOVAC SPROVEO ISTRAŽIVANJE O STAVOVIMA MLADIH PO RAZLIČITIM PITANJIMA. ISTRAŽIVANJE JE SPROVEDENO NA UZORKU OD 1088 ISPITANIKA U 15 OPŠTINA JABLANIČKOG, PČINJSKOG I BORSKOG OKRUGA. MLADI SU ODGOVARALI NA PITANJA KAO ŠTO SU LJUDSKA PRAVA, TOLERANCIJA, ODNOS PREMA NACIONALNIM MANJINAMA, RELIGIJI, POLITICI, SLOBODNOM VREMENU, SEKSUALNIM MANJINAMA, EVROPSKOJ BUDUĆNOSTI SRBIJE...UKOLIKO ŽELITE DA IMATE KOMPLETNO ISTRAŽIVANJE U ŠTAMPANOM OBLIKU, JAVITE NAM SE NA OFFICE@RCLESKOVAC.RS. ključNi Rezultati Ključno nerešeno pitanje mlade populacije je nezaposlenost koju ističe kao najvažniji problem dve trećine ispitanika. Imajući u vidu činjenicu da je u Srbiji dvostruko više mladih koji su nezaposleni u poređenju sa prosekom nezaposlenosti radno sposobnog stanovništva, možemo zaključiti da su neophodne podsticajne mere države kako bi se položaj mladih unapredio na polju zapošljavanja i samozapošaljavanja. Uprkos brojim reformama u privredi i promociji privatnog sektora, najviše mladih opredeljuje se za rad u državnoj službi, posmatrajaći državnu upravu kao izvor sigurnosti sopstvenog radnog mesta. Upravo nedostatak posla dovodi do veoma izražene želje mladih ljudi da napuste sredinu u kojoj žive. Poražavajuća činjenica za lokalne zajednice je podatak da tek svaki peti ispitanik bira da ostane u svom mestu dok gotovo trećina ispitanika ističe želju za odlaskom u inostranstvo. Možemo reći da su mladi uprkos svemu zadovoljni svojim životom pošto dve trećine ispitanika navodi da je većinom zadovoljno svojim životom. Treba imati u vidu da su srednjoškolci značajno zadovoljniji stanjem u društvu u odnosu na starije ispitanike. Internet je postao medij koji mladi najradije koriste za informisanje budući da je Internet dvostruko više ispitanika navelo kao primarni medij za svakodnevno obaveštavanje u odnosu na televiziju. Pripadnici srpske nacionalne zajednice svoju zemlju dominantno vide kao nacionalnu državu dok se ispitanici iz manjinskih zajednica opredeljuju za koncept građanske države. Indikativno je da čak tri puta manje ispitanika srpske nacionalnosti u odnosu na anketirane pripadnike manjinskih zajednica smatra da neko ko zadovoljstvo sopstveNim životom Svojim životom zadovoljno je 23,7% ispitanika, uglavnom zadovoljno 42,6%, neodlučno je 12,6%, uglavnom nezadovoljno 11,5%, potpuno nezadovoljno je 8,3% anketiranih. Po opštinama, najzadovoljniji su u Vladičinom Hanu (80%), Boru (76,3%), Bujanovcu (75,2%), Leskovcu (73,9%) i Vranju (71,2%). Najnezadovoljniji su u Trgovištu (60%), Surdulici (42,5%) i Preševu (35%). U kategoriji „potpuno zadovoljnih“ daleko ispred ostalih je Vladičin Han (50%), a slede Bor (30,9%) i Bujanovac (30,8%). U nezadovoljstvu prednjači Trgovište sa 30% potpuno nezadovoljnih. inFormisanje Mladi se najviše informišu preko internet sajtova (62,7%), TV i radijskih programa (37,1%), Fejsbuka i drugih društvenih mreža (21,7%), novina (16,6%), preko roditelja (12,9%) i vršnjaka (9,8%). zadovoljstvo staNjem u dRuštvu Na pitanje o zadovoljstvu u društvu 23,5% ispitanika ističe da je većinom zadovoljno dok 58,9% ističe da je većinom nezadovoljno, dok 17.3% nema stav. Samo 5,7% mladih izjavljuje da je potpuno zadovoljno stanjem u našem društvu, Mladi pokazuju visok stepen nezadovoljstva u društvu pre svega u Jablaničkom okrugu gde više od dve trećine ispitanika navodi da je pretežno nezadovoljno stanjem u društvu. Najveće zadovoljstvo iskazano je u opštinama Bosilegrad, Bujanovac i Preševo dok se najveće nezadovoljstvo primećuje u opštinama Vladičin Han (77,5%) i Leskovac (73%). U Kladovu 45% ispitanika ističe da je apsolutno nezadovoljno stanjem u društvu. Najveće nezadovoljstvo ističu pripadnici romske (79%), bugarske nacionalne zajednice (63,1%) i srpske zajednice (62,7%). Pripadnici vlaške zajednice pokazuju nešto niži stepen nezadovoljstva (52,3%) dok su Albanci najmanje nezadovoljni sa 20,5% većinski nezadovoljnih.

nije Srbin može da bude dobar predsednik Srbije. Pozitivna vest je uspostavljen široki konsenzus oko evropske budućnosti Srbije o čemu govori podatak da je 60% ispitanika navelo da podržava evropske integracije naše zemlje. Mladi su veoma netolerantni kada je reč o ljudskim pravima seksulanih manjina budući da se čak 65,6% ispitanika oštro suprostavlja organizaciji Parade ponosa kao načinu za manifestovanje prava i sloboda svakog pojedinca. Aktivno učešće mladih varira od vrste angažmana, ali je najveće u oblasti sporta i rekreacije, kao i na polju kulturnih i umetničkih aktivnosti. Muškarci i mladi u urbanim sredinama generalno pokazuju viši stepen društvenog angažmana u odnosu na žene i mlade sa sela. Važno je navesti da u proseku dve trećine mladih ispitanika nije angažovano ni na jedan način u društvu. Kada je reč o međuetničkom dijalogu, više od 60% ispitanika nema ništa protiv emotivne veze sa pripadnikom druge nacionalne zajednice, a tek svaki peti Srbin smatra da bi pripadnik manjinske nacionalne zajednice bio dobar predsednik Srbije. NajizRažeNiji pRoBlemi mladiH Najveći procenat mladih (67,6%) navodi nezaposlenost kao svoj najveći problem potom nedostatak sportskih i kulturnih sadržaja (43,5%), a zatim slede aktivno učešće mladih u društvenom životu (23,8%), obrazovanje (17,7%), nedostatak prilika za neformalno obrazovanje (13%), dok 3,8% mladih nema stav. Gledano po opštinama, problem nedostatka sportskih i kulturnih sadržaja je najizraženiji u Preševu (78%), dok obrazovanje kao problem vidi 30% ispitanika u Vladičinom Hanu. Isti odgovor daje i 27,5% anketiranih u Surdulici zatim 25,5% u Vranju i 24,3% u Leskovcu. Nezaposlenost kao prioritetan problem je najizraženija u Trgovištu (90% ispitanika je navelo nezaposlenost kao najveći problem), 85% u Vladičinom Hanu, a 82,6% u Bujanovcu i 79,7% u Preševu.

S 17
daju najviše Romi (73,7%) i Bugari (63,2%), a slede Albanci (61,3%), Vlasi (50%) i Srbi (28,2%). Većinom nesaglasni su Srbi (46,4%). Druženje samo sa pripadnicima sopstvenog naroda- sa ovom tezom potpuno je saglasno 10,3% anketiranih dok se delimično saglasilo 6,9%. Potpuno je nesaglasno 49,2% ispitanika, a delimično nesaglasno je 15,5%. U 18,1% slučajeva nije iskazan jasan stav. uNiveRzalNo pRavo Na seksualNo opRedeljeNje Sa ovom tvrdnjom potpuno je saglasno 46,7% anketiranih dok se delimično saglasilo 13,2%. Potpuno je nesaglasno 15,2% ispitanika, a delimično nesaglasno je 4,8%. U 20,1% slučajeva nije iskazan jasan stav. Sa tvrdnjom je potpuno nesaglasno 8% žena i čak 23,4% muškaraca. Većinsku saglasnost sa ovom mogućnošću daju najviše Albanci (90,8%), a slede Srbi (58,4%), Romi (47,4%), Bugari (44,5%) i Vlasi (45,7%). Kada je reč o održavanju „Parade ponosa“ kao manifestacije kojom se demonstrira pravo na iskazivanje sopstvenog stava, gotovo dve trećine mladih (65,6%) smatra da ovakvu manifestaciju ne treba održavati dok svega 16,1% ima pozitivan stav o održavanju „Parade ponosa“. Žene pokazuju viši stepen otvorenosti budući da 18,3% žena ima pozitivan stav naspram 59% pripadnica ženskog pola koje su protiv organizacije pomenute manifestacije. Čak 73% muškaraca je protiv održavanja „Parade ponosa“. srbija u eu Za prijem Srbije u članstvo Evropske unije zalaže se 61,4% ispitanika dok je 17,5% protiv s tim što ne treba zanemariti i 21,1% neopredeljenih. Mlađi ispitanici (15-19 godina) pokazuju niži stepen podrške prijemu Srbije u Evropsku uniju sa 54,6% naspram podrške od 68% iskazane kod starijih ispitanika (20-25 godina). Posmatrajući stavove pripadnika različitih nacionalnih zajednica možemo uočiti da su predstavnici manjinskih zajednica pozitivnije raspoloženi po pitanju evropskih integracija Srbije budući da 85,1% njihovih pripadnika podržava ulazak Srbije u Evropsku uniju. Kada je reč o pripadnicima većinskog naroda, podrška ulasku u Evropsku uniju iznosi 56,4%. Opštine koje prednjače po podršci evropskim integracijama su Bosilegrad (100%), Preševo (98,3%) i Kladovo (80%) dok je najmanja podrška pokazana u Majdanpeku (42,5%), Bojniku (45,2%) i Vlasotincu (48,6%). Podrška članstvu Srbije u Evropskoj uniji najviše je iskazana u Pčinjskom okrugu (66%), a zatim u Borskom (57,8%) i Jablaničkom okrugu (55,8%). odNos mladiH pRema politici Akitvno je u politici 10,3% ispitanika dok je u toku sa političkim prilikama u društvu 27,7% anketiranih. Politiku treba prepustiti političarima smatra 13,9% mladih, neinteresovanje prema politici iskazuje 30,9% ispitanika, dok 16.6% ispitanika nema stav. Muškarci pokazuju veći aktivizam u ovoj sferi budući da je 13% muškaraca izjavilo da je politički aktivno u odnosu na 7,8% žena. U okviru političkih stranaka, svoj angažman pronašlo je 7,5% muškaraca i 3,6% žena. Mladi uglavnom nisu politčki organizovani pošto 80,3% ispitanika izjavljuje da nije član nijedne političke stranke dok samo 5,5% anketiranih navodi da je veoma aktivno u okviru političkih organizacija. aktivizam Mladi generalno ne participiraju u aktivnostima i članstvu nevladinih organizacija budući da 73,9% ispitanika izjavljuje da uopšte ne učestvuje u aktivnostima NVO, prilično neaktivno učestvuje 10,9%, a samo 7,1% anketiranih navodi da je veoma aktivno u NVO sektoru. Neaktivnih najviše ima u Jablaničkom okrugu (80,7%) dok je nešto manja neaktivnost premećena u Pčinjskom (70,9%) i Borskom okrugu (64,3%).Svega 3% anketiranih navodi da je veoma aktivno u nekoj od verskih organizacija dok apsolutnu nezainteresovanost ističe 70,6% mladih. Verski aktivizam primetan je u opštinama Vladičin Han (25%), Bujanovac (25%) i Lebane (20,2%) dok je najmanje mladih zainteresovano za verska pitanja u opštinama Trgovište, Preševo, Surdulica i Bosilegrad. Mladi ne pokazuju veliku zainteresovanost za aktivnosti koje sprovode kulturne i umetničke organizacije budući da 58,6% ispitanika navodi da ne učestvuje u ovakvim aktivnostima dok svega 9,1% mladih ističe visok nivo aktivizma. U odnosu na ostale vrste društvenog aktivizma, najmanje odsustva mladih uočava se upravo na polju učešća u aktivnostima sportskih organizacija. Ipak 40,4% mladih navodi da nije aktivno u pomenutim organizacijama dok visok stepen aktivizma ističe tek 21,1%. 64,3% mladih navodi da ne učestvuje u aktivnostima koje sprovode đački parlamenti i studentske organizacije dok 9,4% ispitanika navodi da je veoma aktivno na ovom polju što je na nivou uključivanja mladih u kulturne i umetničke aktivnosti, a dvostruko više od angažmana u omladinskim aktivnostima. iskustvo u voloNtiRaNju Trostruko manje je mladih koji su imali lično iskustvo u volontiranju (25,8%) u odnosu one koji nisu praktikovali volonterski rad (74,1%). Najviše mladih bi želelo da volontira kako bi steklo radno iskustvo (25,5%) dok su motivi koji slede pre svega mogućnost kasnijeg zaposlenja (24,3%), pružanje pomoći onima kojima je potrebna (20,4%), druženje (11,1%) i opšte dobro (7,6%). Procenat mladih koji ne bi volontirali iznosi 11,2%. Najmanje popularno je volontirati u Majdanpeku, Surdulici i Vlasotincu, a najviše u Boru, Vladičinom Hanu i Preševu.

siGuRaN posao ili doBRa zaRada Mladi postavljaju sigurnost i postojanost radnog mesta ispred visine zarade. Siguran posao bez obzira na visinu zarade priželjkuje 46,8% ispitanika dok 29,9% bira posao koji donosi dobru zaradu. Skloniji riziku su muškarci koji u 38% slučajeva biraju posao koji donosi dobru zaradu bez obzira na sigurnost dok to istovremeno čini samo 23,8% žena. Po pitanju izbora buduće karijere, ističu se tri grupe mladih: najbrojnija grupa mladih (37,0%) koja bi se najradije angažovala u javnom sektoru, grupa koja bi radila za stranog poslodavca (26,8%) i grupa preduzetnika, koja je spremna da preuzme rizike koje nosi pokretanje sopstvenog biznisa (22,7%). Samo 5,6% ispitanika bi se zaposlio u domaćoj privatnoj firmi, dok 7,9% mladih još ne razmišlja o budućim koracima svoje karijere. Za preduzetništvo i pokretanje sopstvenog biznisa su dosta spremniji muškarci (27,6%), naspram (18.3%) anketiranih žena. Samo 19,8% ispitanika namerava da ostane u svom mestu nakon završetka školovanja dok 28,8% anketiranih planira da ode u inostranstvo. Da se nastani u susednom većem mestu ima želju 23,5%. Beograd kao poželjnu destinaciju za život vidi 13,4% ispitanika. odNos pRema NacioNalNim maNjinama Sa tezom „Srbija kao nacionalna država“ potpuno je saglasno 23,9% anketiranih dok se delimično saglasilo 14,4%. Potpuno je nesaglasno 33,4% ispitanika, a delimično nesaglasno je 9,2%. U 19,1% slučajeva nije iskazan jasan stav. Sa tezom „Predstavnik manjinske nacionalne zajednice kao predsednik Srbije“ potpuno je saglasno 21,2% anketiranih dok se delimično saglasilo 12%. Potpuno je nesaglasno 30,6% ispitanika, a delimično nesaglasno je 11,2%. U 25% slučajeva nije iskazan jasan stav. Većinsku saglasnost sa ovom mogućnošću

S 18

Intervju - Rambo Amadeus
da li ste zadovoljni na koji način sokoj raspodeljuje tantijeme? Nezadovoljan visinama honorara iz Sokoja povjerio sam svoja djela društvu za zaštitu autorskih prava „PAm“ iz Crne Gore prije 3 godine, tako da zaista ne znam da li bih sada bio zadovoljan ili ne. splavova i pretparačkih medija. Radio i tv stanicu sada posjeduje svaka budala, i naravno da im je i programska politika saobrazna njihovoj nepismenosti. Tako da ljudi koji namjenski proizvode shund i kitch „copy paste” muziku, umjesto da plaćaju porez - što sistematski zaglupljuju narod - zarađuju velike sume. S druge strane, zakon se ne krši, koliko ja vidim. Dakle, tu nije „Sokoj” kriv nego državna medijska politika. Loša ili nikakva kontrola sadržaja medija, uz pogrešan pravilnik „Sokoja” štiti razrađenu hiperproizvodnju pjesama koje su daleko od bilo kakvog autorstva, omogućuje im da zarađuju puno, a sa druge strane ozbiljni, samopregorni, predani kompozitori čija djela ne zadovoljavaju sumnjive ukuse novokomponovanih medija žive na prosjačkom štapu. Na primer, vjerovali ili ne, bez ikakve lazne skromnosti, jednako se boduju svaki moj tekst pjesme kao i sve one turbo folk baljezgarije koje odzvanjaju po lokalima i medijima. Umjesto da ti autori i mediji plaćaju porez na šund, zarađuju bogatstvo. Dakle problem je kompleksan, on je slika čitavog društva koje je zapravo izgubilo sve estetske i etičke kriterijume i naravno prelama se vrlo očigledno baš tu, na samom izvoru novca, gdje imamo bogate „kompozitore” koji imaju razrađenu hiperprodukciju tralala shunda i sa druge strane posvećene autore koji očigledno nisu potrebni nikom. Ni primitivrnim medijima, ni primitizovanom društvu. Ali nacija, koja sistematski uništava svoju kulturu, vrlo brzo će izgubiti i sve ostalo, tako da je meni stvarno ispod časti da se u zemlji u kojoj ima milion gladnih uopšte petljam i raspravljam o ovom problemu koji je ipak poslijedica moralne propasti društva, a ne njen uzrok. Naravno moram da budem pošten i da kažem da me je jedan moj kolega koji je u odboru SOKOja zvao da pređem opet u „Sokoj”, i da će mi honorari biti neuporedivo veći nego što su bili... Ali, dok je pravinik Sokoja ovakav, a državna medijska politika ovako izvitoperena, ne mogu da dajem legitimitet čitavoj toj šaradi. kako komentarišete činjenicu da se u prvih deset pesama koje su zaradile najviše od emitovanja u medijima u srbiji nalaze čak tri pesme od ministra mlađana dinkića? Podatak, koliko je na prvi pogled čudan, ipak je vjerovatan. Medisjki magnati i emiteri su sigurno u želji da se dodvore ministru Dinkiću emitovali u svojim programima njegovu pjesmu mnogo više nego što bi to bilo za očekivanje. Ali, tv magnati su upravo i uspjeli da izgrade i održe svoje carstvo kroz sve režime baš zahvaljujući svom vrhunskom poltronstvu prema vlasti. Mlađanu je muzika hobi i siguran sam da mu je zbog tog ogromnog poltronstva koje vlada u show businessu neprijatno. Eto, na primer moje pjesme se emituju jako mršavo ili nikako medijima, ali mi je teško da povjerujem da je to zato što moje pjesme nisu interesantne publici. siGuRaN sam opet, s dRuGe stRaNe, kad Bi pRedsedNik tadić sNimio Neku pjesmu da Bi se, po pRiRodi stvaRi i oNa Našla među pRviH 10.

da li možete da nam kažete koliko vam je novca sokoj isplatio prošle godine na ime autorskih.ž Do prije tri godine, za zaštitu prava na teritoriji Srbije, do mog prelaska u „Pam” dobijao sam prosječno u današnjoj vrijednosti oko 200- 500 eura godinšje. Samo su mi 2000 te godine, nakon pada Miloševića uplatili tih 500 maraka ili eura ne sjećam se, i to je bio moj najveći honorar dobijen od njih. Imam registrovano preko 150 pjesama, ne računajući gomilu muzika za pozorišne predstave, televizijske emisije i filmove. Crnogorski „Pam” mi godišnje isplati između 1500 i 2000 eura, što je takođe jako malo, ali ipak mnogostruko više nego što je to radio „Sokoj”. Dobijam još oko 600 eura godišnje iz Slovenačkog „Sazasa” i to je sve. kako komentarišete to što svake godine isti ljudi dobijaju najviše novca, a tek ponekad se pojavi „sa strane”? Razlog je jednostavan. Takav je pravilnik, što vas više ima u medijima, dobijate više para. „Sokoj” je registrovan kao društvo građana i ne polaže račune nikome, sam interni pravilnik je napravljen tako da se nedovoljno cijene i boduju prava autorska djela, klasika, jazz, autorski rok, na primer: Jedna klasična Simfonija, koju izvodi amsabl od 100 ljudi i koja se zbog svoje kompleksnosti izvede na primer jednom godišnje uživo, i još jednom na radiju i na televiziji, zaradi mnogo manje na ime autorskih prava od neke shund numere turbofolk protagonista koja probija uši sa RAMBOAMADEUS.COM

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful