You are on page 1of 8

Зборник Матице српске за књижевност и језик

доц. др Нада Савковић

ЗАНЕМАРЕНИ ПИСЦИ XVIII СТОЛЕЋА
(Боривоје Маринковић, Заборављени братственици по перу,
Службени гласник, Београд 2008)

О писцима српске књижевности XVIII столећа ретко се пише и
говори. Њихов допинос развоју српске књижевности често се
маргинализује, можда и због тога што су, како предочава професор
Боривоје Маринковић, њихови књижевни напори чешће били усмерени
ка практичном а мање уметничком, зато је за њих етика била испред
естетике, а захтеви ума су били пресуднији од захтева срца. Имали
спознају о ономе што је неопходно у процесу културног напредовања
њихове сабраће, односно у процесу сазревања из патријархалне
балканске у модерну грађанску средину, зато су чешће настојали да
образују и просветле. Но, дакако, ово није и не би смело бити
оправдање за неадекватно валоризовање наше књижевне баштине
XVIII столећа. За књигу Заборављени братственици по перу Боривоје
Маринковић је одабрао деветнаест студије о мање познатим писцима
XVIII столећа о којима, како пише у поговору, „нормативна повест
српске књижевности није досад обраћала никакву пажњу“. Студије,
које су биле објављене у периоду од 1959. до 1972. године у
часописима, подељене су у две целине. Први део књиге – Есеји о мање
познатим писцима XVIII столећа - садржи дванаест есеја, хронолошки
поређаних, а други - Списи о песнику Јовану Авакумовићу и српској

1

Следи студија о песничким траговима 2 . Касније. него и по ауторовим реминисценцијама о блиској му прошлости и текућем времену.седам списа. један од родоначелника нашег „ученог стихотворства“. потом. темже сетенције илити реченија објављене у Бечу 1787.говорио о себи и свом односу према процесу изграђивања српског грађанског друштва. докторску дисертацију о Јанковићу. Максимовић. Маринковић узказује да је Мушкатировић можда исписујући рефлексију. Представљајући ову збирку. наговештено је есејом Девет фрагмента о Емануилу Јанковићу у којем се указује на оно најзначајније у животу и раду младог ентузијасте.“ . који је прихватио идеје просвећености. Маринковић.„Звонити не умем а престати не смем. у Будиму. Уводне странице посвећене су Јовану Мушкатировићу (1743?1809) аутору прве збирке српских народних пословица – Причте илити по простому пословице. у три наставка. Интересовање Боривоја Маринковића за Емануила Јанковића (1758?-1791). нашег првог сатиричара и аутора Малог буквара за велику децу. Своју сатиру „огртао је хумористичком топлином и фразом простог народног говора“. чије је главно књижевно дело омања књижица Краткоје написаније о спокојној жизни. чији је превод Голдонијевих Терговаца прво савремено драмско дело у новијој српској књижевност. који је био привржен идејама просвећености и јозефинистичког идеологији. године. о српској грађанској поезији и о једном од њених твораца. моралне поуке наших предака. пише о неправдама свога времена. сагледава друштвено-политичку ангажованост Михаила Максимовића. прву нашу монографију о писцу српског просветитељства. такође хронолоши представљених. Представљен је и песник Алексије Везилић (1753-1792). песнику Јовану Авакумовићу и његовом синовцу Авакуму Авакумовићу.грађанској поезији . објављено 1788. Маринковић објављује. једне од најређих књига оног времена. Збирка је значајна не само по указивању на животне.

што се и могло очекивати од човека који је све у животу подредио политичким циљивима. опсежнијем. који је био Волтеров следбеник. у којој у првом делу описује путовање до Солуна. који је у младости исказивао склоност ка поетском изразу и који је био блиски сарадник Христифора Жефаровића. које се сматрају врховним вредностима књижевности епохе просвећености. првој штампаној историји о црногорском народу. Један од наших првих путописаца Силвестер Поповић (17001771?) је и један од наших најмање познатих писаца XVIII столећа. верској толеранцији. а у другом. каталошки региструје многобројне манастире и светилишта Свете Горе и Јерусалима. потом превод моралистичког дела Шарла Ролена Пут к постојанеј славе и истиному величеству (1775) и превод авантуристичкодидактичког роман Велизариј (1776) од Мармонтела.Павела Ненадовића Млађег (око 1720-1788). написана у виду меморандума. то су: компендиј Краткоје введеније в историју происхожденија славено-сербскаго народа (1765). Слично је и са његовим писањем. је „више пропагандни спис него трезвени приступ историјској прошлости“. као и да има искључиво историјски значај. оставио је Књигу путешествија Јерусалима града. 3 . Књига. Маринковић предочава да је Поповићево дело у поређењу са савременим путописима „на опасној граници између хорничарске примитивности и опојне теолошке занесености“. Василије Петровић Његош (око 1709-1787) је више година радио на Историји о Черној Гори (1745). познати су нам само одломци. Из другачијег амбијенте – грађанског је Павле Јулинац (1730?-1785). у којем се говори о једном од најзначајнијих политичких питања XVIII столећа о тзв. један од најзначајнијих српских писаца XVIII столећа. аутор прве историје штампане за Србе у Угарској и преводилац првог романа из савремене француске књижевности. Објавио је три књиге.

Јован Стефановић Баловић (1720?-1758). gnum ex ludo litterario egrediebatur a Demetrio Csernovics de Mácsa. у којем на четири стране представља своје идеје о прошлости и о политичком положају српског народа. Војник и племић Јован Чарнојевић (1713?-1759) оставио је једино књижевно дело историјски спев Da bello Pannonico libri VI (1740) на латинском језику. Јован Стефановић Баловић и Мојсеј Рашковић. И његов. штавише. Спев о борбама против Турака у Угарској у време цара Рудолфа II (1552-1612) сачуван је у једном примерку.У есеју Белешке о заборављеној традицији Маринковић указује на допринос развоју српске књижевности XVIII столећа неких од првих писаца који су били припадници грађанског друштва. био је „несумњиво један од оних који су устању да покрену грађанско друштво из стадијума замлости у више сфере просвећености“. похвално слово. како запажа Маринковић. о њима се ретко говори пошто наша средина није била кадра. на латинском језику Panegyricus illustris populi Illyriorum Slavinici. писац „прве ‚философске‘ дисертације“ код Срба – Dissertatio Philosophica de Propagatione Religionis armata (1752). но нажалост. Интелектуалац XVIII столећа. као што су: Јован Чарнојевић и његов син Димитрије Чарнојевић. Нажалост. in ampilissimo nobilissimorum virorum et commilitonum consessu. О његовим интенцијама сачувано је писмо заједно са „трошковником“. изузетно поштован од својих савременика. Мојсеј Рашковић (1749?-1773). био је заговрник идеје о оснивању националне библиотеке. аутор је и историјско-географског извештаја о Црној Гори на руском језику (1757). нажалост. које сведочи о условима у којима су били млади српски интелектуалци 4 . такође. „да сачува. Увиђајући потребе свог народа на путу ка Европи доба просвећености. рано преминули син Димитрије Чарнојевић (1740-1759) успео је да сачини једно дело. ни успомену на своје духовно детињство“. nobilu Hungaro-Illzrio breviter prolatus (1759). идеја није реализована.

Затваран. били су уважавани од савременика и. последњи инаугурисани српски патријарх у Пећкој патријаршији. Саставио је Љетопис грађанских и црквених догађаја (1755) у којем је обрадио политичку и црквену повест српског народа у Далмацији. као и прву литургику код Срба Епитом сказанија свјаштенаго храма. Написао је Службу и Синаксар Светом Василију Острошком. посебну пажњу посветио је настојању Српске православне цркве да у непријатељском окружењу очува своју аутономију у Далмацији. О политичкој ситуацији у деловима Балканског полуострва окупираним од Турске империје писао је у спису Потребнија свед(о)чбина о земљах и народах лежаштих как по берегу 5 . Василије Јовановић Бркић (1719-1772). Сва тројица су била духовна лица. такође је био познат. Симеона Кончаревића и Василија Јовановића Бркића. имали су сличну судбину. попут Дионисија Новаковића. „многострдални епископ“ Симеон Кончаревић (1690-1769 или 1770) несебично се борио за права свога народа. За своје време проповедник и епископ. нажалост. Новаковић покушава да расветли тајне природе и загонетке живота. готово заборављени од потомака. риз јего и в њем совершајемија божественија литургији (1741). Његов катехизис Пропедија (1744). да тумачи појаве у космосу. студирали у европским универзитетским градовима. У студији Скица за три портрета професор Боривоје Маринковић представља писце који више задужили нашу историографију него књижевност. као и мемоарски акт у виду писма о себи и о својим страдањима. Дионисије Новаковић (1705-1767) био је плодотворан писац.који су се школовали. Најзначајније дело Книга натуралнаја и учитељнаја зоветсја манифест (1767) је филозофско-етичког карактера. такође је био прогањан и затваран. написао је многобројна слова за часове у Духовној колегији. оптуживан и прогањан. професор петроварадинског училишта епископа Висариона Павловића.

Правника. Павловић је искрен и представља живот онаквим каквим јесте.Списи о песнику Јовану Авакумовићу и српској грађанској поезији . Сентандрејца. „Песник лепе даровитости и искричаве инспирисанори“. Страствени авантуриста који је много и упорно путовао Партеније Павловић (1695-1760) потписује прву српску аутобиографију у XVIII столећу. Алексије Везилић га хвали у спеву Краткоје написаније о спокојној жизни. односно дела претежно грчке схоластичке мудрости. 6 . грађанског песника и племића. године. са српском грађанском поезијом. али је прожет спонтаним елементима. Јована Авакумовића (1747 или 1748 – око 1810). Јован Авакумовић је један од најзначајнијих песника српске грађанске лирике. Последња студија је предговор за поменуту књигу у вези са нашом занимљивом књижевном појавом. када је Маринковић објавио двотомно дело Српска грађанска поезија XVIII и с почетка XIX столећа (1966). Последњи дванаести есеј првог дела књиге насловљен Из историје схоластичке философије код Срба у XVIII столећу указује на књижевни рад и живот Јована (Софронија) Младеновића (1721-1781) који је углавном преводио учене теолошке трактате са грчког језика. водио је рачуна о форми стихова и складности песничке целине. до 1966. Поред дела духовног карактера овај „проповедник слова божјег“ оставио је аутобиографски спис без наслова који је у највећем броју случајева вођен „нецеловитим и неодговорним поступком“. савременици су ценили као песника.так и даљеје внутр земљи по Адријатическому морју исповедајуштих христијанској православној герко-восточној закон (1771). поседовао је за оно време „поетску писменост“.тематски је обједињен. увео опкорачење. Други део књиге . садржи седам есеја у којима су предочени резултати истраживања из периода од 1959. Спис је садржао његове одговоре на питања руског грофа Орлова у вези са ситуацијом на Балкану. први је. вероватно.

био је хваљен и као певач култивисаног гласа. тек када је Владимир Ћоровић 1926. али и оних који су настали по западним узорима. где је стекао и манире. Инспирисан духом италијанске поезије писао је фине углађене стихове пре свега о љубави. који је свирао је на разним инструментима. Ова најчешће анонимна поезија поникла. била је жива и динамична. а често се и певала. Шира јавност је за српску грађанску поезију сазнала касно.Иако су познате само његове четири песме. у грађанској средини. и пригодних. Авакум Авакумовић је војничку каријеру стицао на ратиштима у Француској. у једном току. Маринковић указије и на неправедно заборављеног песника. Његова поезија је у основи родољубиво химнична и. како јој име указује. аустријског мајора и музичара. Разноликост се уочава и у версификацији. Тематски је врло разноврсна. представља прелаз од народне ка уметничкој поезији. и љубавних и сатиричних песама. и војничких. о њима је писано готово исто колико и о песмама осталих аутора који су заступљени у рукописним песмарицама. Немачкој и Италији. прожета сатиричним елемтима. познато их је четрдесетак. Књига Боривоја Маринковић Заборављени братственици по перу је драгоцен допринос у реконструисању укупне слике о српској књижевности XVIII столећа поготову што су ретке прилике у којима се 7 . има стихова који опонашају десетерац народне поезије. године из заоставштине Тихомора Остојића приредио издање Српска грађанска лирика XVIII столећа. друштвени живот српског живља у Карловачкој митрополији у оквиру Хабзбуршке монархије реалистично је представљен. а по сопственим нацртима начинио је и инструмент „авакумика“. Јовановог синоваца Авакума Авакумовића (? .1811). грађанска поезије се ширила преко рукописних песмарица. Грађански песник је спонтано и искрено реаговао на своју свакодневицу. Значајно је допринела развоју наше поезије. има и религиозних.

Ово је прва књига у библиотеци Повесница Службеног гласника у којој би требало да се објављују дела из наше културне. Жири сајма књига у Бања Луци је свакако морао имати ово у виду када је наградио књигу. 8 .ови аутори помињу. као и фототипска издања капиталних остварења. књижевне и уметничке баштине. као што се ретко говори и о њиховим књижевним остварњима.