Da li je socijalizam bio gre{ka?

1

2

Fridrih A. Hajek

POLITIKOLO[KE TEME

Direktor projekta: Prof. dr Mijat Damjanovi}, PALGO centar, Beograd Priredili: Prof. dr Bo`idar Rai~evi} Prof. dr Gordana Ili}-Popov Prevodioci: Branka i ^arls Robertson Jasna Mati} Lektor i korektor: Irena Popovi} Dizajn korica: Du{an Damjanovi} Tehni~ki sekretar projekta: Jasna Mati}

Priprema i {tampa:

Tira`: 1.500 ISBN 86-83775-07-0 Izdava~: MAGNA AGENDA, Beograd

Da li je socijalizam bio gre{ka?

3

Prof. dr Mijat Damjanovi}

UREDNIK

POLITIKOLO[KE TEME

Beograd, 2002

4

Mijat Damjanovi}

Uvodne napomene

5

SADR@AJ
Predgovor ................................................................................................. 7 Uvodne napomene ..................................................................................11

ODABRANI ESEJI
Fridrih A. Hajek DA LI JE SOCIJALIZAM BIO GREŠKA? ...........................................41 Dejvid Held DEMOKRATIJA, DR@AVA-NACIJA I GLOBALNI SISTEM .............71 Robert Dal DRUGA DEMOKRATSKA TRANSFORMACIJA: OD GRADADR@AVE DO DR@AVE-NACIJE ........................................................ 105 Mijat Damjanovi} DR@AVA, POREDAK, VLAST ........................................................... 119 Norberto Bobio BUDU]NOST DEMOKRATIJE ......................................................... 133 Ivan Vejvoda POLITIKA I DUH SLOBODE ............................................................. 151 Milan Podunavac PRINCIP GRA\ANSTVA I PRIRODA POLITI^KOG RE@IMA U POSTKOMUNIZMU: SLU^AJ SRBIJA ............................................ 157 Pjer Manon MONTESKJE I PODELA VLASTI ..................................................... 171

6

Fridrih A. Hajek

\ovani Sartori NI PREDSEDNI^KI SISTEM, NI PARLAMENTARIZAM ............... 183 Robert J. Benet DECENTRALIZACIJA, LOKALNA VLADA I TR@IŠTE ................. 199
Mijat Damjanovi} DILEME STRATEGIJSKOG UPRAVLJANJA ............................................. 219 Gregori Strejb PRIMENA STRATEGIJSKOG ODLU^IVANJA U LOKALNOJ UPRAVI 227 Selektivna bibliografija ................................................................................... 241 Pojmovnik ........................................................................................................ 243 WEB adrese ..................................................................................................... 253

Da li je socijalizam bio gre{ka?

7

PREDGOVOR
Postoje brojni razlozi zbog kojih je u porastu interesovanje za ja~anje polo`aja i uloge lokalne zajednice, njenih instituta i institucija, kao i za proširivanje i oboga}ivanje njihovih funkcija, delatnosti i poslova. To društvo u malom, s obzirom na sve bogatstvo njegovih sadr`aja, kojima se zadovoljava najve}i broj ~ovekovih potreba i interesa, ostaje najpogodnija sfera za socijalne eksperimente i trajne reinovacije. Nesumnjivo je da funkcionalne i teritorijalne determinante mikrozajednice predstavljaju optimalan okvir za realnu demokratizaciju, ne samo tog segmenta ve}, putem njega, i celine sistema. I povratno, demokratsko ustrojstvo dr`ave, kvalitetna vladavina prava, kompetitivna ekonomija i otvoreno, civilno društvo predodre|uju i uslovljavaju osobenu institucionalnu i organizacijsku matricu i njoj primerene odnose i procese u celini sistema, ali i u njegovim komplementarnim delovima. Što je društvo razvijenije, to su bogatiji sadr`aji `ivota i rada u lokalnoj zajednici, ali i izme|u nje i globalne zajednice. To nije samo susret prve vrste vlasti i gra|ana, kojima se na pouzdan na~in meri zrelost dr`avne politike, njena strategija, sadr`aji, forme i odgovornosti. To je i zona neposredne afirmacije svih najva`nijih javnih politika – komunalne, obrazovne, zdravstvene, kulturne, stambene i drugih, kojima se ispoljavaju i agregiraju interesne aspiracije pojedinaca, u`ih i širih grupa, nacija. Kona~no, to je i sto`erno mesto brojnih poslovnih politika i poslovnih aran`mana malog, srednjeg i delova velikog biznisa, javnog i privatnog sektora, preduzetni~kih inicijativa. Nepotrebno je posebno naglašavati prednosti i nedostatke privredne reprezentativnosti svake lokalne zajednice, s jedne strane, i me|uzavisnosti potencijala i efekata delanja administracije i menid`menta, s druge strane. Bez obzira na to što bi osnovna jedinica projekta bila opština, ne bi bilo uputno ispustiti iz vidnog polja i druge, šire oblike teritorijalnih zajednica, zbog ve} pomenute me|uzavisnosti. Tek u sagledavanju njihovih me|usobnih interakcija, originernih, izvornih i prenetih, delegiranih nadle`nosti, mo`e se rekonstruisati i postepeno unapre|ivati kvantitativni i kvalitativni sadr`aj institucionalne i organizacijske mre`e svake konkretne lokalne zajednice. Uspeh tog poduhvata je sudbonosno uslovljen postupnom i konzistentnom promenom

8

Mijat Damjanovi}

politi~kog, pravnog, ekonomskog i društvenog ambijenta, vrednosnog sistema i eti~kog kodeksa u društvu. Podizanje kapaciteta institucija lokalne zajednice, što je radni naslov projekta koji realizuje PALGO centar uz podršku G17 plus i CRNPS, uz finansijsku podršku Ministarstva za inostrane poslove SR Nema~ke, po svim bitnim elementima organizovanja i upravljanja predstavlja izuzetno kompleksan i izazovan poduhvat koji zahteva solidan interdisciplinarni, strategijski, sistemski i dugoro~an pristup. Iz tih razloga smo se i opredelili za formiranje tematskih zbornika tekstova (Politikološke teme, Pravne teme, Ekonomske teme, Javna i kulturna politika, Civilno društvo i nevladin sektor), koji bi bili nu`no i dovoljno indikativni da uka`u na stanje i perspektivu spomenutih disciplinarnih podru~ja. Ova edicija, podr`ana sa još nekoliko komplementarnih naslova (Lokalna demokratija, Ja~anje lokalne vlasti, Inicijativa za fiskalnu decentralizaciju, Uporedna iskustva lokalnih samouprava i dr.) poslu`i}e za uspostavljanje plodotvornije komunikacije izme|u eksperata/stru~njaka (oko 80), medijatora/saradnika (oko 200) i ~elnih administratora i menad`era u institucijama i organizacijama lokalne zajednice (preko 2000), u ~etrdeset gradova i opština Srbije. Tematsko usmerenje ovog projekta sadr`ano je u slede}ih pet disciplinarnih oblasti: Prvo, politikološki kompleks, koji obuhvata elemente, strukturu, odnose i procese u politi~kom, upravnom i upravlja~kom sistemu, sa tuma~enjem njegovih klju~nih instituta, institucija i organizacija. U sklopu ovog kompleksa bi}e razmatrana i pitanja odnosa dr`ave i partije, partijskog miljea, odnosa vladaju}ih i opozicionih partija, uloge sindikata u politi~kom i ekonomskom `ivotu, najprepoznatljiviji konflikti uloga u lokalnoj zajednici i putevi njihovog prevazila`enja i dr. Drugo, analiza pravne regulative koja odre|uje i ograni~ava status, nadle`nosti, prava i obaveze institucija, kolegijalnih i inokosnih rukovode}ih tela, efekti aktuelne modernizacije pravnog sistema, lokalna mre`a pravosudnih organa, snimanje njihovih institucionalnih kapaciteta, kvalitet pravne pomo}i gra|anima pred organima vlasti i javnim preduze}ima. Tre}e, ekonomske pretpostavke, makroekonomske teme – struktura privrede, karakter svojine, finansijski menad`ment, prerogative bud`eta i drugih oblika prihodovanja (analiza izvornih, ustupljenih i dopunskih prihoda lokalne samouprave, intencije politika distribucije i redistribucije finansijskih sredstava, modaliteti privatizacije ali i mikroekonomski sadr`aji koji u najve}oj meri tangiraju interese i potrebe klju~nih privrednih subjekata, programi razvoja, nova investiciona politika, javno-privatna partnerstva, vrednovanje doprinosa malih i srednjih preduze}a.

Politikolo{ke teme

9

^etvrto, kulturološke determinante kao va`an uslov neodlo`nih promena i modernizacije rada i `ivota u lokalnoj zajednici, naro~ito onih u kojima je prisutan multikulturalizam, institucije kulture, rekonceptualizacija kulturne politike u lokalnim zajednicama, politi~ka kultura, administrativna kultura i korporativna kultura. Peto, reorijentacija nevladinog sektora u izmenjenim okolnostima pod kojim }e se unapre|ivati ~itav kompleks civilnog sektora, civilnog društva. Posebna pa`nja bila bi posve}ena kvalitetu javnog `ivota, polo`aju i ulozi masovnih medija i stvaraocima javnog mnjenja. U svim spomenutim disciplinarnim podru~jima bi}e preispitan višestruki zna~aj udela novih informacionih tehnologija i masovnih medija, koji na presudan na~in uti~u na stvaranje opšte socijetalne klime, domene rada institucija i organizacija, transparentnost njihovih odnosa i procesa, kao i ponašanje ljudi u njima. Svoje istaknuto mesto u ovom poduhvatu svakako ima i me|unarodna zajednica, supranacionalne i nacionalne institucije, organizacije, asocijacije, fondacije i agencije bez ~ije podrške efikasan i efektivan oporavak lokalnih zajednica nije izvodljiv. Identifikacija i sinhronizacija pozicija i anga`mana ovih sve brojnijih institucija kao i konglomerata vladinih i nevladinih organizacija Srbije/Jugoslavije ostaje va`an uslov bez koga se ne mogu zamisliti racionalno delanje i kontrola raspolo`ivih materijalnih i ljudskih resursa. Da bi se obezbedilo ostvarivanje osnovnih ciljeva višestrukog podizanja kapaciteta institucija lokalne zajednice i prevashodno unapre|ivanje standarda i mehanizama dobre vladavine i dobrog upravljanja, bi}e kori{}ene razli~ite komplementarne forme. Pored prethodnih istra`iva~kih zahvata i formiranja releventnih baza podataka neophodnih za sagledavanje realnog stanja klju~nih razvojnih parametara u svakoj sredini, obezbedio bi se selektivni sistem edukacije kojim bi bile obuhva}ene vode}e populacije u klju~nim institucijama lokalne zajednice. Ova forma rada bi bila propra}ena adekvatnim trening aktivnostima, instrukta`om i supervizijom. Posebna pa`nja bi bila usmerena na popularizaciju ove va`ne misije, njene dalekose`ne strategijske efekte i utilitarnost promenjenih i primenjenih politika. Spomenute forme intervencije bile bi sinhronizovano projektovane a asinhrono i disperzivno aplicirane, prema proceni potreba svake konkretne sredine. Februar 2002. godine Mijat Damjanovi}

10

Mijat Damjanovi}

Uvodne napomene

11

Mijat Damjanovi}

UVODNE NAPOMENE
Posle višegodišnjeg i studioznog upoznavanja sa glavnim tokovima savremene pre svega politikološke misli, procenili smo da mnogi klju~ni fenomeni, kategorije i instituti politikologije i njoj bliske nau~ne discipline, oblasti, podru~ja (politi~ka filosofija, ekonomija, sociologija, pravo i dr.) zahtevaju preispitivanja i reevaluaciju. Osnovne pobude teku}eg „velikog inventarisanja” nalaze se u izrazito dinami~nim promenama kroz koje prolazi savremeni svet, savremeno društvo, dr`ava i nacija. Desile su se velike i zna~ajne promene u globalnoj panorami sveta, iš~ezao je bipolarni svetski poredak i otvorena je nova era u traganju za konceptualizacijom funkcionalnije me|unarodne zajednice. Nisu u pitanju samo velike metamorfoze njihovih izvornih epifenomena suvereniteta, legitimiteta, legaliteta nego i mutacije klju~nih poluga njihove organizacije i upravljanja nastalih usled stalnih promena odnosa dr`ave, privrede i društva.. Svedoci smo velikog obrta koji se dogodio upravo krajem drugog milenijuma, u kome je društvena i humanisti~ka nauka ustuknula pred sna`nim razmahom prirodnih i tehni~ko-tehnoloških nauka, koje su izmenile suštinu i upotrebnu mo} nauke i znanja. „Tehnološka eksplozija, zabrinutost za `ivotnu sredinu, nuklearno oru`je, mehanizovani totalni rat i sve moralne i politi~ke slo`enosti privrednog razvoja stavili su nauku u `i`u javnog interesovanja. Nauka odgovara pred novom porotom, pred porotom ose}anja javnosti; presude te porote su te`e, briga i zebnja te porote politi~ki mo}nije od briga i zebnji filozofa” (B.H. Appleyard). Varijacije socijalnih, institucionalnih i vaninstitucionalnih promena, po~ele su da izmi~u sveobuhvatnoj analizi i sintezi, uti~u}i sve više i sve ~eš}e na pojave aposteriornih tuma~enja ve} manifestovanih doga|aja, odnosa i procesa. O~igledno je da su se mogu}nosti predvi|anja i racionalnog usmeravanja razvoja i toka društvenih promena, usled njihove višezna~ne kompleksnosti, izrazito umanjile. Univerzalne tendencije poprimile su, nesumnjivo, sopstvena razvojna obele`ja, ne predstavljaju više mehani~ki zbir i simetri~ni udeo zemalja

12

Mijat Damjanovi}

civilizacijskih predvodnica, pre svega politi~kih i ekonomskih. Ideje novog ekonomskog, politi~kog i svetskog poretka postaju, iz decenije u deceniju, sve prisutnije i presudnije. Pojavio se veliki broj nadnacionalnih, supranacionalnih tvorevina. Proces globalizacije koji traje u zna~ajnoj meri je onemogu}io stvaranje i odr`avanje izolovanih i samodovoljnih sistema, otpornih na informacijsku i tehnologijsku plimu. U ovom procesu, kako na nacionalnom tako i na me|unarodnom planu, sasvim prepoznatljivu disfunkcionalnost ispoljile su sve poznate centralizovane, krute i stati~ne institucionalne forme. Svuda su prevagu odnele dugoro~ne strategijske i vizionarske orijentacije, fleksibilne i varijabilne forme, usmerene i spremne da se suo~e sa novim izazovima i novim mogu}nostima u stvaranju izglednije budu}nosti. Sasvim je izvesno da nisu jednostavni putevi razumevanja relacija makro i mikroplana, uprave i upravljanja, vlasti i biznisa, nacionalnog i lokalnog nivoa, javne i privatne sfere. Svakako da je u administrativno slo`enijim tvorevinama, na primer u federacijama, taj odnos komplikovaniji i te`i za ustrojavanje, ne samo zbog kvantitativnih obele`ja, ve} i zbog kvalitativnih pretpostavki. Me|usobne upu}enosti i isprepletenosti makro i mikronivoa, dr`ave, privrede i društva reperkutuju se u mnoštvu va`nih dihotomija, od ~ijeg teorijskog, normativnog i empirijskog ishoda umnogome zavise fizionomija i autenti~nost svakog društvenog i dr`avnog sistema. Spomenu}emo samo neke od tih dihotomija, opservirane pojedina~no i u sledu, koje zauzimaju centralnu poziciju u politikološkim razmatranjima: prvo, višesmerni odnos izme|u dr`ave i društva, dr`ave i zajednice, zajednice i društva; drugo, odnos izme|u naroda i nacije, nacije i nacionalne manjine; tre}e, odnos izme|u centra i periferije, centralne i lokalne vlasti, uprave i samouprave; ~etvrto, sadr`aji i forme integrisanosti i dezintegrisanosti, konfliktnosti i konsenzualnosti vlasti i biznisa, administracije i menad`menta; peto, odnos javnog i privatnog sektora, njihovih institucija, organizacija, aktera (lidera i menad`era); šesto, odnosi na relacijama dr`ava-društvo-zajednica i pojedinac-grupa-klasa. Završnicu XX veka, sude}i po zgušnjavanju velikih doga|aja i dramati~nih promena, karakterisale su brojne i ve} spomenute ambivalentnosti, velike i neizvesne turbulencije, stanja, odnosi i procesi bez presedana. Obratili bismo zato pa`nju upravo na impresivne doga|aje koji su po svojim epohalnim, karakteristikama va`ni za razumevanje politi~kih tendencija, odnosa i procesa: debakl staljinizma, nacizma i fašizma, u prvoj polovini, i krah komunizma, raspad bloka socijalisti~kih dr`ava, krajem osamdesetih i po~etkom devedesetih godina, eksplozija nacionalizma, ubrzavanje procesa dekolonizacije, usporavanje ekonomskog rasta i sporadi~nih recesionih pojava kapitalizma, po~etak ujedinjenja Evrope, kraj „ameri~kog veka”, uspon pacifi~kog regiona i dr. Ali, i dalje deluju

Uvodne napomene

13

slo`eni politi~ki i etni~ki konflikti, nelegitimne promene vlasti, dr`avni prevrati, prete}a nezaposlenost, reke ekonomskih migranata i politi~kih i ratnih izbeglica. U porastu su ekonomske neujedna~enosti, nastavljeno je produbljivanje jaza izme|u bogatih i siromašnih, nije zaustavljen nekontrolisani enormni demografski rast, prvenstveno u manje razvijenijim zemljama sveta, kao i rastu}a prenaseljenost sve brojnijih velikih gradova, konurbacija, metropolitenskih oblasti, urbanih areala. Smenjuju se ohrabrivanja i dekura`iranja u vezi sa kapacitetom tehnološkog uspona i prate}ih i prete}ih ekoloških degradacija ne samo urbanih nego sve više i ruralnih podru~ja, sada ve} u planetarnim razmerama. Dalekose`ne promene odigravaju se u me|unarodnim odnosima, nacionalnim i internacionalnim politi~kim okvirima, ekonomskim asocijacijama, u svetu biznisa. I pored naglašene politi~ke konsenzualnosti, vode}e kapitalisti~ke dr`ave nalaze se u procesu bespoštedne ekonomske i tehnološke konkurencije, koja povremeno ugro`ava i ote`ava ostvarivanje zajedni~ke vizije sveta budu}nosti. Te kontradiktornosti se manifestuju i u drugim oblastima kao što su nauka, obrazovanje, kultura i umetnost. Dinamika svih tih doga|aja je izuzetna, tako da su gotovo svi analiti~ari savremenih pojava i zbivanja ostali zate~eni i zbunjeni. Nepripremljenost je došla do izra`aja naro~ito u slu~aju brzih i temeljnih urušavanja ~itavih dr`avnih sistema ili njihovih delova, kao i velikih ratnih razaranja u sve ~eš}im lokalnim ratovima, koji se vode iz etni~kih, verskih, i u krajnjoj liniji, ekspanzionisti~kih razloga. Ništa manje nisu ozbiljna i sudbonosna ni neprijatna ekološka „iznena|enja”. Svet, priroda i društvo su po ko zna koji put pokazali svoju višestruku ranjivost. Iz teških poreme}aja koji su se dogodili i koji se doga|aju nije jednostavno prona}i put, nije jasan njegov smer, nisu jasni njegovi ciljevi. Otuda proizilaze i velike nedoumice i neverice koje prate zapo~ete procese tranzicija u savremenim društvima. Da li trihotomija demografije, globalne ekonomije i ekologije postaje okvir u kome }emo pokušavati da sagledamo probleme XXI veka? Ostaje otvoreno pitanje da li }e u tom procesu nestati imperije nastale polovinom prošlog stole}a, poput najstarih imperija (britanske, francuske, holandske)? Da li }e ujedinjena Evropa u ovom veku, kako to nagoveštavaju neka predvi|anja, postati glavni motor civilizacijskog razvoja planete zbog malog deficita vode}ih evropskih dr`ava, izuzetno razvijene infrastrukture, sofisticirane tehnologije i solidnog nivoa obrazovanja svog stanovništva? Da li demokratija mo`e prona}i nova nadahnu}a u svetu kapitalizma? Da li je kolaps sveta realsocijalizma definitivno uništio komunisti~ko-socijalisti~ku idejno-teorijsku koncepciju? U kojoj }e meri visoka tehnologija izmeniti profile zanimanja, uzrokovati promene u sistemu obrazovanja, odre|ivati i ograni~avati stopu zaposlenosti? Da li }e do}i do preraspodele ekološkog sumraka, pri ~emu }e manje razvijeni platiti cenu svoje ekonomske i privredne inferiornosti uvozom dima,

14

Mijat Damjanovi}

~a|i i pepela prevazi|enih i prljavih tehnologija. Naravno, to su samo neke od dilema kojima je preokupirana savremena društvena misao, koja gr~evito traga za racionalnijim i efektivnijim modelom civilizacijskog razvoja, prosve}enijom i efikasnijom dr`avnom upravom i promišljenijim i ekonomi~nijim društvenim i privrednim upravljanjem. U savremenoj eri, realna i višedimenzionalna povezanost sveta, internacionalizacija proizvodnje i finansijskih transakcija, globalizacija i njena integriraju}a i homogenizuju}a snaga zbli`avanja velikih i mo}nih sistema, razvijenih ali i nerazvijenih, mirotvornih ali i ratno-destruktivnih sredina, otvara brojne dileme u komponovanju i ostvarivanju novog svetskog, ekonomskog i politi~kog poretka, sa realnim iskušenjima za me|unarodne odnose, me|unarodno pravo, me|unarodnu politi~ku teoriju i praksu. Velike promene su se ve} odigrale u sferi svetske privrede, njenom prestrukturisanju, stvaranju velikih regionalnih ekonomskih aglomeracija, novih odnosa izme|u njih, novih smerova trgovine i pravaca investiranja, i tome svakako nije kraj. Prema mišljenju brojnih eksperata, dolazi vreme konstituisanja svetske tr`išne ekonomije koja }e mnogostruko ograni~avati nacionalne ekonomije. Me|utim, da bi se ta tendencija odr`ala i u~vrstila, potrebna je bri`ljiva, usaglašena i promišljena internacionalna kooperacija. Novi sadr`aji i forme ekonomskih integracija (bilateralnih, trilateralnih i mundijalnih) ostvaruju se prete`no u nadnacionalnim savezima i postavljaju nove uslove pred savremene korporacije, kompanije i preduze}a. Promena kursa odnosi se na sferu velikog biznisa i velikih privrednih sistema, prvenstveno internacionalnih, multinacionalnih i transnacionalnih, koji se mogu, po vrednosti proizvoda i snazi kapitala, uklju~ivati u me|unarodnu podelu rada i tešku i iscrpljuju}u ekonomsku utakmicu. Srednji i mali biznis se ne mogu neposredno na}i u toj ulozi, ve} samo posredno, prethodno integrisani, i to isklju~ivo putem ekonomskih kriterijuma, u ve}e i slo`enije privredne asocijacije. To je model koji daje dobre ekonomske rezultate. Ta promena je podstaknuta i svestranijom i intenzivnijom saradnjom privrede sa razli~itim neprivrednim sferama, me|u kojima po svome zna~aju dominiraju nauka i tehnologija. Formiraju se posebne podr`avaju}e slu`be za istra`ivanje i razvoj, koje kr~e nove puteve i otkrivaju nove izvore privrednog razvoja i rasta. U novom društvenom, ekonomskom i politi~kom poretku, u toku velikih globalnih promena, sti~e se utisak da su prestale da postoje osnove bipolarnih, rigidnih divergencija i ~istih modela. Nastupilo je vreme pluraliteta, multiplikovanih kriterijuma, fleksibilnih konvergencionih opcija i mešovitih sistema i procesa. Spomenimo danas ve} pomu}ene distinkcije i javljanje hibridnih formi u organizaciji vlasti, po koncepciji jedinstvene ili podeljene vlasti, u formi skupštinskih, parlamentarnih i predsedni~kih sistema, društvenih ure|enja

Uvodne napomene

15

(unitarnog, federativnog, konfederativnog i njihovih me|unijansiranih rešenja), partijskih sistema (bipartizma, multipartizma i koalicionih modaliteta), izbornih sistema, proporcionalnog i paritetnog tipa itd. Prevazi|enom se, velikim delom, ~ini i crno-bela podela na komandnu, dr`avnu, plansku, dirigovanu ekonomiju i slobodnu tr`išnu ekonomiju, formalna udaljenost javnog i privatnog sektora, me|usobna isklju~ivost svojinskih oblika, jednostrana podvojenost procesa nacionalizacije i privatizacije, prvenstveno u odnosu na ideološke pretpostavke njihovih inspiratora i protagonista. Suprotno, na delu je spoj razli~itih aspiracija tr`išne ekonomije sa makroregulativnom ulogom dr`ave, saradnja javnog i privatnog kapitala i fleksibilnih svojinskih formi. Nadalje, teško je na}i solidnu argumentaciju koja bi opravdala autohtone vrednosne sisteme i monokulturalizme. ^ini se da se ukrštaju i mešaju razli~iti eti~ki i moralni kodeksi, kao i realni multikulturalizmi, koji uverljivo podsti~u i oboga}uju društvo u celini, njegove delove (grupe), ali i pojedince. Zna~ajan udeo u ovim pribli`avanjima, pro`imanjima i pretapanjima nesumnjivo pripada i doprinosima informacijske ere, razbuktaloj informacijskoj tehnologiji. Imaju}i u vidu upravo izlo`ene opšte tendencije, ukazali bismo na neke od klju~nih fenomena politi~kih nauka, koji po svojim istrajavanjima okupiraju pa`nju savremene politi~ke misli. Fenomen nacionalizma, za koji mnogi smatraju da je sudbonosnije od bilo kog drugog fenomena obele`io XX vek, predstavljao je i uzrok i posledicu velikih socijetalnih potresa. U njema su zapa`ene velike krajnosti od bu|enja nacionalnog duha i utemeljivanja nacionalnog identiteta, negovanja vrednosti i nacionalnih tradicija do furioznog i reakcionarnog šovinizma, koji ugro`ava druge narode i nacije, ugro`avaju}i na du`i rok i sopstveno bi}e i opšte humanisti~ke vrednosti. Dr`avni socijalizam, odnosno komunizam, nastao i nestao u istom veku, dugo je bio osporavan i optu`ivan da je usporio i ugrozio opšti razvoj civilizacije. Danas ozbiljni analiti~ari ne likuju zbog sloma socijalizma ne samo zbog doprinosa koji je socijalizam objektivno dao, nego i zbog toga što je nestala va`na protivte`a kapitalizmu, va`an reper upore|ivanja sa sopstvenim dometima. Nije nesuvisla teza da je od pojave i uspona socijalizma u XX veku veliki i mo`da najve}i dobitnik bio upravo kapitalizam. Taj izazov ga je prinudio na brojne i raznovrsne reforme, naro~ito posle 1945. godine, koje su mu obezbedile najve}u stabilnost i rast u njegovoj istoriji.To ne zna~i da se kapitalizam nije suo~io i da se ne suo~ava sa sopstvenim politi~kim i ekonomskim poteško}ama. Posle sloma socijalisti~ko-komunisti~kog modela zasigurno }e se potra`iti solucije podsticajnih kompeticija unutar sopstvenih modaliteta, ne odbacuju}i pritom bez ostatka ni neke od doprinosa iz zaostavštine socijalizma. Ipak, treba naglasiti da je kapitalizam u odnosu na socijalizam realno ispoljio, a ne deklarativno, ve}u fleksibilnost i adaptibilnost, manji raskorak izme|u

16

Mijat Damjanovi}

projekcija i realnosti vlasti i biznisa. Fenomeni demokratizacije i demokratije, ~ovekovih sloboda i prava bili su i ostali i u modernom dobu izuzetno va`ni ciljevi. Snaga i veli~ina demokratije su, verovatno, i u tome što raspola`e reverzibilnim svojstvima. I posle najve}ih padova, najte`ih poraza, naj`eš}ih udara, najbrutalnijih stega, demokratija se ponovo ra|ala, plenila, bogatila. Nesumnjivo je da vladaju}a opšta teorijska i idejna konfuzija o stanju i perspektivi demokratije uslovljava u pogledu budu}nosti, bar one bliske, istovremeno i ravnopravno prisustvo njenih optimisti~ko-pesimisti~kih vizija. Izuzetno va`nu ulogu u tim procesima ima savremena dr`ava koja, ne samo da bi opstala nego i da bi se razvijala, mora menjati svoju prirodu, domene svojih funkcija, sfere svojih delatnosti. Njena uloga ne mo`e biti samo administrativna i fiskalna, nego sve više mora postajati menad`erijalna, preduzetni~ka i uslu`na. To nikako ne zna~i da su njene velike teme kao {to su vlast, konstitucionalizam, suverenost, legitimitet i legalitet, potrošene, ve} da zapravo tra`e druga~iji pristup, evaluacije i odgovore. Time se i menjaju, proširuju i oboga}uju relacije centralne i lokalne vlasti, javnog i privatnog sektora, na~in njihovog povezivanja, administrativnog i menad`erijalnog organizovanja i upravljanja. Probu|eni fenomen nacionalizma u XX veku svakako zahteva nešto šire i dublje obrazlo`enje. Razlog tome je što je taj fenomen prisutan i u demokratskim i u nedemokratskim društvima, i me|u razvijenim i nerazvijenim dr`avama, federacijama ali i unitarnim dr`avama, sa du`om i kra}om tradicijom, i kod starih i velikih, i kod mladih i malih nacija, na svim kontinentima, u svim konfesijama, kod svih rasa, me|u bogatima i siromašnima, gra|anima i seljacima, visokoobrazovanim i nepismenima, kod onih na po~etku i onih na kraju `ivota. Koreni njegove razorne snage, neukrotive strasti, zapaljivosti i zaraznosti poti~u od razli~itih, ali naj~eš}e povezanih i komplementarnih pretpostavki. U vremenu u kome su ideološke i klasne razlike po~ele da gube zna~aj koji su ranije imale, nacionalne kontroverze i sukobi dobili su ve}i i zna~ajniji prostor, postali su glavno polje sukobljavanja u mnogim multietni~kim zajednicama. Dugotrajni centralizmi, otu|ene vlasti, velike kvalitativne razlike izme|u centra i periferije, dugotrajne latentne suprotstavljenosti izme|u ve}inske nacije i manjinskih nacionalnih grupacija, potiskivanje nacionalnog bi}a ili njegove du`e i prinudne marginalizacije, pro`ivljene nacionalne frustracije, gušenja tradicije i poreme}eni vrednosni sistemi, nesumnjivo su uticali na nacionalisti~ke opijenosti, zanose i zaslepljenosti. One su nepobitno dokazale da su „na scenu ponovo stupila plemena, a njihov povratak je najdramati~niji tamo gde je represija bila najte`a. Sada je o~igledno da je narodna energija, pokrenuta u borbi protiv totalitarne vlasti, isto kao i zadrtost i nedore~enost tih re`ima koje su ih iznutra uništavale, u velikoj meri bila pothranjivana ’plemenskim’ pripadnostima i strastima” (M. Walzer). Nacionalizam je ispoljio najve}i destrukcionizam u nedemokratskim, autoritarnim,

Uvodne napomene

17

totalitaristi~kim i populisti~kim re`imima. Naj~eš}e su ga pothranjivale vladaju}e strukture, kao najpouzdanije pokri}e za sopstvene neuspehe vladanja. U njima se simulira identifikacija misije harizmatskog vo|e i „naroda kao celine” i pristrasnom retorikom obmanjuje i manipuli{e „obi~an svet”, koji vo|a „štiti od zlih i svemo}nih snaga” društva, dr`ave i spoljnih demona. Veštom manipulacijom vlasti simplifikovani svet crno-belih, „ili-ili” opcija, podsti~e iluzije obi~nih ljudi u pogledu njihove kompetentnosti i presudnosti uticaja na rešavanje va`nih, ~esto sudbonosnih, društvenih i dr`avnih pitanja. Tako se „dostojanstveni” gra|ani istovremeno igraju i zabavljaju nacionalnom strategijom, visokom spoljnom i unutrašnjom politikom, ali i masovnim sportom i jeftinom zabavom. Opijeni su kolektivizmom i uprose~enjem, `ive od efemerne prošlosti, a trpeljivost ispoljavaju samo prema istomišljenicima. Fitilj nacionalisti~ke eksplozije upalila je zloupotreba osnovnog gesla i suštine demokratije o vladavini naroda podsticanjem ose}anja opravdanosti simplifikovanog nacionalnog i konfesionalnog homogeniziranja. Da bi obezbedili legitimitet svojoj vladavini, da bi u~vrstili svoju vladavinu i stekli podršku za svoju viziju razvoja dr`ave i nacije, moderni vlastodršci, a prvenstveno oni autoritarni, posegnuli su za „narodom”, njegovom voljom, htenjem, interesima, „patriotskim temama”, izlivima entuzijazma široke publike, „demokratijom na ulici”. Nacionalisti~ka vlast je manipulacijom mitova i simbola, uverenja i ose}anja, (zlo)upotrebila nauku, istoriju, religiju, kulturu, tradiciju, jer je „potpuno o~igledno da dr`ave mogu postojati bez nacionalizma, ali ne i nacionalizam bez dr`ave. Štaviše, dok dr`ave realno postoje i za to njihovo postojanje ima pravnog objašnjenja, dotle nacije nisu ništa drugo do varke emocija”(A.Vincent). Ipak, taj politi~ki voluntarizam mo`e se jednostavno prepoznati, jer ga karakterišu upravo suprotna svojstva u odnosu na moderno demokratsko, poliarhijsko društvo. To je velika vera u prinudu i smisao pristrasnosti, svo|enje dr`ave na aparat vidljive i skrivene represije, negovanje fiktivnog pluralizma u organizaciji društva (na primer, svojina, partija), kao i opredeljenost da se konflikti koji ne ugro`avaju vlast ne prevazilaze, ne razrešavaju. Zatim, postojano ograni~avanje društvenih i li~nih sloboda i prava, svesno zanemarivanje opšte i specifi~ne politi~ke kulture gra|ana, striktno kontrolisanje i su`avanje medijskog prostora i usa|ivanje i odr`avanje stalne skepse u odnosu na (ino)strani uticaj i interese (inter)nacionalnog okru`enja. Me|utim, sra~unato opredeljenje prema kome se prisustvo ili odsustvo legitimnosti vladavine odmerava prisustvom ili odsustvom formalne demokratije, naj~eš}e referendumski proveravane, nosi sobom velike rizike. Ovi rizici se ispoljavaju bilo demagoškom obmanom naroda, u pogledu njegove osveš}enosti, mo}i i uticaja, bilo u odnosu na vo|stvo (leadership) koje manipulativni uspesi mogu udaljiti od realnosti i osuditi na postepenu, ali sasvim izvesnu dekadenciju.

18

Mijat Damjanovi}

Treba napomenuti da se i u društvima razvijene demokratije tako|e „koketira” sa glasom naroda i manipuliše javnomnjenjskim sindromom plebiscitarnog modela, koji se o`ivljava i (zlo)upotrebljava prema zahtevima i prilikama politi~ke pragme. Osetljivost osluškivanja raspolo`enja i reakcija javnosti naro~ito se izoštravaju u intervalima predizbornih i izbornih vremena i doga|aja, kada se vlast sti~e i gubi. Povratno, da bi se izvršio planirani uticaj i eventualno preusmeravanje mnjenja javnosti, pribegava se „pojednostavljenom politi~kom diskursu” koji javnost mo`e lako i lagodno da dešifruje, „umesto da se u suštini svode na podrobnost, pomno ispitivanje i pregovore, politi~ka pitanja postaju preterano pojednostavljena i stilizovana tako da zadovolje kognitivne potrebe u velikoj meri ravnodušne nacionalne publike” (S. Kernell). Temelji „fatalne umišljenosti” socijalizma i krupnih zabluda i opravdanosti postavljanja pitanja da li je socijalizam bio greška nalaze se u više ravni. Osnovni hendikep odsustva realno evolutivnog razvoja socijalizma, prvenstveno u zemljama realsocijalizma, ostao je njegovo trajno ograni~enje, a ponor izme|u njegove neprivla~ne realnosti i daleke vizije po mnogo ~emu utopijskog komunisti~kog društva pokazao se nesavladivim. Veliku iluziju, prema kojoj socijalizam prirodno i zakonito nadrasta kapitalizam i ne zna za regres i stagnaciju, podarila je i u~vrstila ideologizirana koncepcija o navodnoj nau~noj zasnovanosti socijalizma, kao nezaustavljivog svetskog procesa. Potrošeno je mnogo energije da se konstituiše i odbrani ideja o egzistenciji i budu}nosti „nau~nog socijalizma”, njegovom konstruktivisti~kom racionalizmu i njegovoj višedimenzionalnoj idealizaciji, prenaglašenom oslanjanju na veliki broj formalnih pretpostavki u pogledu organizacije (koja je hipertrofirana i detaljizirano ustrojena), kao i upravljanja (koje je vulgarizovano nekriti~kom i banalnom laicizacijom, prema kojoj se svako mo`e na}i u funkciji upravlja~a). Sistemski je bio ugra|ivan prenaglašeni udeo ideologije i oficijelne doktrine u pogledu apriornih superiornosti socijalizma u odnosu na „posustali” kapitalizam, samodovoljnost i pregrejanost aksioloških kategorija, kao na primer, proleterskog internacionalizma, demokratskog centralizma, klasnog jedinstva, bratstva i jedinstva. ^vrsta simbioza dr`ave i partije, njihovih kompaktnih i nepromenljivih birokratskih nomenklatura i brojnih ešelona aparat~ika osujetila je ustanovljavanje demokratske vlasti i neretko je vodila ka oligarhijskim i autoritarnim diktaturama i stvaranju kulta li~nosti vo|e. U tom sistemu nije bilo uslova za punu i realnu demokratiju niti se verovalo u potrebu politi~ke pluralizacije, politi~ke kompeticije i realne opozicije. Realna demokratizacija se odvijala veoma usporeno, a njeni pomaci su ~esto bili iznu|eni ili od probu|ene kriti~ke javnosti ili nastupaju}e opozicije, dok je fiktivnu i formalnu demokratizaciju vlast optimalno popularisala. Pravo je u svim segmentima zakonodavne, izvršne, upravne i sudske vlasti, kao i

Uvodne napomene

19

izvedenoj sveukupnoj pravnoj regulativi, stavljeno u funkciju pragmati~ne i voluntaristi~ke politike. Proizvod takve orijentacije su brojne devijacije u pogledu narušavanja i gušenja ustavnih i zakonskih prava i sloboda, politi~ki procesi, pravna nesigurnost, neefektivnost normi i neefikasnost administracije i sudstva, sva ona obele`ja koja su ina~e karakteristi~na za odsustvo pravne dr`ave. Sa urušavanjem realsocijalisti~kog sistema zna~ajno je promenjen i ambijent tradicionalno monopartijskog organizovanja. Sa nestankom jednostrana~kog modela u tim tranzicionim sistemima se dogodila, negde fakti~ka a negde formalna, „provala” partijske pluralizacije, kojom su zaposednute prakti~no sve pozicije na širokom spektru politi~ke scene. Posle sprovo|enja slobodnih višestrana~kih izbora, u spomenutim zemljama je nastupila veoma zna~ajna diversifikacija i partija na vlasti i partija opozicije, koje }e sigurno zadugo „lebdeti” u potrazi za svojim politi~kim i socijalnim ukorenjivanjem, pre nego što se definitivno ne promeni konfiguracija politi~kih snaga i spektar politi~kih odnosa. Tako su, na primer, negde ostale na vlasti neznatno modifikovane komunisti~ke partije, negde su u „špicu” koalicije takvih partija sa partijama „nove demokratije”, negde su vlast osvojile partije socijaldemokratske orijentacije, a ima i primera konstituisanja vode}eg partijskog establišmenta gra|anske provenijencije. Ipak je svima zajedni~ka, manje ili više uspešna, partijska pluralizacija, postepena i mukotrpna demokratizacija javne vlasti, zatim napuštanje nekadašnjih velikih ciljeva socijalizma u pogledu „internacionalizacije levice”, razbijanje dugogodišnje sprege dr`ave i partije, bekstva partije iz privrede, koja se doduše pokušava kompenzirati manje ili više uspešnim intenziviranjem razli~itih mehanizama reetatizacije i „kontrolisanjem” trenda (re)privatizacije. Preterana vera u dr`avu i partiju, birokratiju i hijerarhiju, u administriranje i preskripciju svega i sva~ega, odvukla je na dno i privredu, tu mo}nu razvojnu polugu. Kona~no, svi sporadi~ni pokušaji reformisanja privrede u realsocijalizmu su, bez izuzetka, do`iveli neuspeh, a socijalisti~ke dr`ave nisu postale poverioci kapitalisti~kih dr`ava ve} su ostale njihovi du`nici. Postoji ve}i broj razloga za takav ishod. Me|u njima svakako treba ista}i diskriminatoran stav prema svim svojinskim oblicima, izuzimaju}i dr`avnu, odnosno društvenu u slu~aju jugoslovenskog modela, a naro~ito prema privatnoj svojini i njenim razli~itim modalitetima. Vladaju}a svojinska koncepcija sudbonosno je predodredila ne samo odnose i procese u sferi ekonomskog, nego i društvenog i politi~kog `ivota, grubo podvajaju}i i stimulišu}i dr`avni sektor naspram privatnog, kao i kolektivizam naspram individualizma. Sledstveno, koncepcija dr`avne svojine bila je i ostala temelj planske (komandne, dirigovane) ekonomije, koja je zanemarila i nedovoljno iskoristila nesumnjive prednosti slobodne tr`išne ekonomije. Vladavina neekonomskih kriterijuma, odnosno nesumnjiva dominacija politike nad ekonomijom,

20

Mijat Damjanovi}

uzrokovala je mnoštvo devijacija u odnosu makro i mikroekonomije i procesima prestrukturisanja privrede, proizvodnji i raspodeli, dinamici modernizacije privrede, odnosu privrede i vanprivrede, produktivnosti i motivaciji zaposlenih. U tom smislu otre`njavaju}e deluje odre|enje: „Ja bih li~no više voleo da budem bez imovine u zemlji u kojoj mnogi drugi nešto poseduju, nego da moram da `ivim u zemlji gde je ~itava imovina u 'kolektivnom vlasništvu' i koju vlasti dodeljuju za odre|ena koriš}enja” (F.A. Hayek). Kriti~ari socijalizma su imali jedno od najsolidnijih uporišta u ~injenici da je socijalizam, uprkos deklarativne glorifikacije ~oveka, potcenio zna~aj pojedinca, individue. Guše}i individualizam i utemeljuju}i nevericu u lojalnost inteligencije, socijalizam se lišio jedne od najpodsticajnijih snaga razvoja. Sistem koji je imao najmanje prosve}enu i osveš}enu radni~ku klasu, upravo je nju „proglasio” klju~nim agensom, najsudbonosnijom snagom usmeravanja i razvoja društva, koju je (pred)vodila elita dr`avno-partijske birokratije. Uporno stimulišu}i umišljene prednosti kolektivizma (forme svojine i socijalne organizovanosti), socijalizam je proizveo mnoštvo nepo`eljnih i neperspektivnih stanja: statiku i imobilnost umesto dinamike i pokretljivosti, lokalizam umesto kosmopolitizma, rutinizaciju umesto kreativnosti, laicizam umesto profesionalizma. Na du`i rok, takva orijentacija pokazala se pogubnom, prakti~no u svim sektorima stvaralaštva. U tom smislu zapa`ene su samo minorne razlike me|u ranijim socijalisti~kim dr`avama i društvima. Me|utim, jedan od najve}ih i najsudbonosnijih grehova socijalizma odnosi se na njegovu preokupiranost avangardnim projekcijama, jalovim htenjima, precenjivanjem budu}nosti i potcenjivanjem sadašnjosti (uz pokušaj lakomislenog brisanja tragova nesocijalisti~ke prošlosti) i mirenjima sa ~esto pravim provalijama izme|u teorije, norme i prakse. Osnovna zabluda u pogledu poreme}enih tuma~enja odnosa prošlosti, sadašnjosti i budu}nosti le`i u tome što „vreme nije samo po sebi podeljeno na prošlost, sadašnjost i budu}nost, nego se ta podela odnosi na ono što se nalazi u vremenu” (I.C. Lieb). Zbog toga je mo`da „najva`niji nedostatak socijalisti~ke vizije to što nije shvatila granice podruštvljenja organizacije. Ne mo`e se pobe}i iz prostora mogu}eg, izvodljivog, koji odre|uju prirodna i ljudska ograni~enja. Ako se ta ograni~enja ignorišu u dobronamernim ali pogrešnim naporima da se ostvari više od onoga što se društveno mo`e ostvariti, dolazi do nepovratne štete po sve ljude koji `ive u me|unarodnoj društvenoj povezanosti” (J. Buchanan). Sva ta ograni~enja pritiskaju i optere}uju savremene preobra`aje i dinamiku tranzicije, ovog puta bolnije i sudbonosnije na strani bivših, naro~ito manje razvijenih, socijalisti~kih dr`ava. Slo`ena transformacija tra`i i du`e vreme i nove ideje. Ve} je ispoljeno opšte „priznanje o gotovo potpunoj neizvesnosti u pogledu pravca kojim }e po}i svetski intelektualci u postma-

Uvodne napomene

21

rksisti~koj, postsocijalisti~koj eri koja je tako naglo nastupila. Suo~eni sa diskreditovanim socijalisti~kim alternativama, gde }e se okrenuti intelektualni kriti~ari slobodnog tr`išta?” (J. Buchanan). Kapitalizam je, i pored sumornih progoza u pogledu njegove budu}nosti i uverljivih primera njegovih ekonomski depresivnih i politi~ki dekadentnih stanja, prvenstveno u tre}oj i ~etvrtoj deceniji prošlog veka, o~igledno pronašao nove izlaze sopstvene revitalizacije. Uprkos ~injenici da je i sam ispoljio brojne protivre~nosti i nemo}i, na primer u obezbe|ivanju egzistencijalne jednakosti, pravednosti, sigurnosti i humanosti u radu i `ivotu svojih gra|ana, kao i druge ozbiljne probleme, stalno prete}e recesije kao i krize predstavni~ke, reprezentativne demokratije, ipak je opstao i pronašao razvojnu perspektivu, zahvaljuju}i ve}oj elasti~nosti i uspešnijem prilago|avanju u odnosu na izazove modernog doba. Izme|u ostalog, kapitalizam svoju vitalnost duguje i pravovremeno preobra`enoj ulozi dr`ave koja se nije svela na isklju~ivo administrativnu i birokratsku tvorevinu, stati~nu i nefunkcionalnu, koja nije ustuknula pred teško}ama i iskušenjima sopstvene politi~ke demokratizacije i ekonomske liberalizacije, nego je „stekla mo} da reguliše zalihe i tokove ogromne koli~ine materijalnih dobara, unutar svojih granica i preko njih. Po~ela je da reguliše akumulaciju, transfer i kretanje kapitala, robe, ljudi i ideja, i to dovoljno efikasno da je bila u stanju da slobodno interveniše u oblastima zapošljavanja, ulaganja kapitala, tehnoloških inovacija i nov~ane mase u opticaju” (Ch. Tilly). Jasniji, ~istiji strategijski ciljevi, manje ideološke naslage i ve}a osetljivost u odnosu na podvajanja i udaljavanja socijalne realnosti u odnosu na razvojne projekcije, uspešnije koncipiranje pro`imanja spontanih i svesnih, naj~eš}e dirigovanih delanja i ponašanja, „uštedeli” su kapitalizmu ve}a iracionalna i iluzorna lutanja. Tome su svakako doprinela neuporedivo manja kolebanja u pogledu svojinskih i produkcionih odnosa, vrednosti i mo}i tr`išta i novca. Stav prema radu i nagra|ivanju rada, ve}i manevarski prostor individue u sferi ekonomije i politike, kao posledica ~istije interesne i pluralne artikulacije, smanjili su šanse manipulativnog uticaja centara ekonomske i politi~ke mo}i, na svim nivoima društvene i organizacijske piramide. Ve}a ekonomska nezavisnost i politi~ka sloboda pojedinaca i njihovih organizacija i institucija, i izvan tih sektora, delovala je stimulativno na „osloba|anje” njihovih kreativnih snaga. S obzirom na to da su zemlje kapitalizma uvla~ile svet u velike, kontinentalne ratove i iz njih ih izvla~ile, da su pobednici u ratu, sticajem interesnih me|uupu}enosti, pru`ali izdašnu pomo} pora`enima, da su visoke domete nauke i tehnologije iz ratne industrije uspešno konvertovale u mirnodopske industrije, ostvaruju}i time sudbonosno razvojno preimu}stvo, postale su civilizacijska avangarda. Svakako, to nije jedini osnov po kome su te zemlje došle u poziciju da

22

Mijat Damjanovi}

postavljaju civilizacijske standarde i da superiorno nazna~avaju i trasiraju budu}e civilizacijske puteve. Snagom i strategijom sopstvenog razvoja, velikim radom i racionalnim ponašanjem, svesno podsticanom politi~kom i ekonomskom kompeticijom i izdašnim podr`avanjem kreativnih ljudi, ti sistemi su otvorili i o~uvali svoju perspektivu. Me|utim, s obzirom na brojne društvene „crne rupe” zemalja tzv. zapadne civilizacije, koje tako|e iza sebe nisu ostavile poznate „tamne” karakteristike razli~itih ~ovekovih nesavršenosti i zlih osobenosti – destruktivnost, grabe`ljivost, ne~asnost, nesavesnost, egoisti~nost – ostaju otvorena pitanja: da li i ko, kako i kuda treba da usmerava po mnogo ~emu protivure~ni razvoj globalnog društva? Da li je to mogu}e i da li je to uopšte potrebno? Koje su to socijalne snage koje su najpozvanije, ~iji je legitimitet najnesporniji u projektovanju „kontrolisanog” društvenog razvoja? Koji je to najefektivniji i najefikasniji model politi~ke organizacije i upravljanja? Ostaje li demokratija cilj ili postaje sredstvo opravdanja vladavine ve}ine? Najistaknutiji teoreti~ari današnjice su konstatovali da i pored ohrabruju}ih znakova nastaju}e globalne demokratizacije, prestankom višedecenijskog hladnog rata izme|u doktrinarno konfrontiranih sistema Istoka i Zapada, simboli~kog pada Berlinskog zida, kome nije ostavljena ni turisti~ka atraktivnost poput onog u Aziji, raspada vojnih blokova, koji su kao mora pritiskali svest i savest mnogih generacija, i podr`avaju}ih procesa ekonomske unionizacije zna~ajnih delova Evrope, Amerike i Azije, dalja razvojna perspektiva ipak nije ~ista, vidljiva i izvesna. Ti procesi }e, u bliskoj budu}nosti, biti naro~ito zanimljivi u Evropi, gde }e se sudariti dve suprotne tendencije, nestaju}e tradicionalne, sna`ne dr`avne tradicije, sa brojnim primerima razgra|ivanja i raspada slo`enih dr`ava, sa jedne strane, i nastaju}e nove aglomeracije i regionalizacije, po drugim osnovama, sa novim dr`avnim subjektima, sa druge strane. Iz tih i mnogih drugih razloga objektivno su pomešani optimisti~ko-pesimisti~ki utisci i o~ekivanja o sudbini i perspektivi tih procesa i njihovih efekata na sadr`aje i forme demokratizacije, odnosno nivoe i domete demokratije. Nedoumice i nesaglasnosti su posledica ~injenice da je veliki deo sveta i dalje optere}en velikim interesnim podelama, raznovrsnim neskladima, migracijama, ratovima, izbeglištvom, kriminalom, terorom, siromaštvom, bedom, drogom i drugim brojnim problemima savremenog društva. Pod balastom takvih problema i neprimerenostima ugro`en je sistem tradicionalnih društvenih i li~nih vrednosti. Njihova neutralizacija i relativizacija stvaraju nepovoljnu klimu za obnovu konstruktivne i zdrave energije, otkrivanje novih ideala i druga~ijih autoriteta. To svakako nisu valjane pretpostavke na kojima bi se mogla zasnivati teku}a i budu}a demokratizacija. Dugo istorijsko iskustvo je nedvosmisleno pokazalo da ti procesi imaju ve}u šansu sa ekonomskim prosperitetom, ve}om socijalnom konsolidovanoš}u i razvijenijom politi~kom kulturom.

Uvodne napomene

23

Mada je, kako izgleda, izbegnut sudar Istoka i Zapada koji je dugo pretio (mo`da i zbog toga što je Istok udario u zid), nije izbegnuta kolizija izme|u Severa i Juga. [taviše, zaoštravanja na toj osi su sve ~eš}a i sve ozbiljnija. Uo~ene su, me|utim, i manje ili više vidljive interesne suprotstavljenosti unutar Zapada, na kome su ipak preovladale predominantno centripetalne sile, ali i Istoka, gde su prevagu odnele centrifugalne sile. Ostaje otvoreno pitanje da li }e inherentne kolizije postati zamajci novih suprotstavljanja i budu}ih antagonizacija Istoka i Zapada, a time i za~etaka formiranja novih konfiguracija centara ekonomske i politi~ke mo}i. Proces sveobuhvatne demokratizacije ima šansu samo ukoliko pro`ima celinu društvenog bi}a, sve njegove nivoe, sve njegove institucije i organizacije i ukoliko je s punom pa`njom negovan i zašti}en kao klju~na vrednost, nesporna orijentacija, preventivno u zemljama predvodnicama civilizacijskog razvoja. Tada bi snaga tog kursa verovatno bila dovoljna da obuzda provale nedemokratskih i antidemokratskih snaga, u sredinama koje imaju malo ili su bez demokratske tradicije. Taj intervencionizam razvijenijih ne bi, me|utim, smeo biti zloupotrebljen za transplantaciju sopstvenih demokratskih instituta i uspostavljanje, podarivanje demokratije po sopstvenim standardima. Takvi pokušaji i me|u sistemima koji su po mnoštvu svojih parametara bili izuzetno bliski završili su, kako je poznato, neslavno. Sigurno je da novo vreme, usled velikih društvenih, ekonomskih i politi~kih promena, zahteva napuštanje nepotvr|enih klasi~nih demokratskih sadr`aja i formi, kao i pronala`enje novih rešenja, primerenijih o~ekivanjima i potrebama modernog doba. Iz ~injenice da su danas najrazvijenije zemlje sveta upravo one u kojima demokratija ima najdublje korene ne bi se smeo izvu}i jednosmeran i isklju~ivi zaklju~ak da ekonomskog prosperiteta nema bez demokratije, kao i da je prisustvo demokratije nezaobilazan uslov ekonomskog i privrednog uspeha. Indikativno je zato upozorenje da u interesu društvene jednakosti, demokratije te`e da prenose bogatstvo od bogatih ka siromašnima, da štite ili subvencionišu propale privredne grane, da troše više na socijalnu zaštitu nego na investicije i sli~no (F. Fukuyama). Sve to mo`e osujetiti i ograni~iti privrednu efektivnost i efikasnost demokratskih društava. Ima i primera koji pokazuju da velike ekonomske, privredne uspehe bele`e i autoritarni sistemi, pod uslovom da su tr`išno opredeljeni. Doduše, takvi primeri su malobrojni, predstavljaju izuzetke i verovatno na du`i rok nemaju realnu perspektivu. Tako se ispostavilo da su ti sistemi ponekad uspešniji u aktiviranju komplementarnih resursa neophodnih za ekonomski razvoj u pore|enju sa demokratskim sistemima. Me|utim, treba spomenuti i ~injenicu da je naj~eš}e u osnovi ekonomskog uspona ve}ine tih zemalja bilo ili posedovanje natprose~nih zaliha energetskih resursa, koji su zbog besprimernog tehnološkog buma postali

24

Mijat Damjanovi}

alfa i omega sveukupnog privrednog i društvenog razvoja (zemlje Bliskog i Srednjeg istoka), ili prisustvo visoke tehnologije i ispodprose~nih zarada zaposlenih (mali tigrovi Pacifika). Tako|e, u tim sistemima je zapa`ena solidnija i ~vrš}a sprega izme|u svetovne i duhovne vlasti, koje su jedna drugu podr`avale, obezbe|uju}i va`an nacionalni i socijetalni konsenzus. Prema tome, ne postoji strogi determinizam koji bi zakonito povezivao ekonomski i opšti razvoj i demokratiju. Autenti~nost demokratije i problem efikasnosti u njenoj operacionalizaciji jeste centralno pitanje mnogih savremenih koncepcija o suštini i vrednostima demokratske opcije u sadašnjem vremenu. Me|u takve svakako spada i koncepcija tzv. proširenog poretka (extended order), koja se zasnivala na ideji širenja politi~kog prostora, a koja se prvenstveno zasnivala na uva`avanju evolutivnog razvoja takvog poretka, poštovanju tradicije i višedimenzionalnog pluraliteta demokratskih instituta u razli~itim sektorima javnog ali i privatnog `ivota. Opšti ambijent u kome se odigrava ili treba da se odigra proširivanje i oboga}ivanje poretka, kao i sledstvena zaštita sloboda i prava gra|ana, ~ine poznati postulati liberalnog i demokratskog društva: ustavna dr`ava, privatna svojina, tr`išna privreda i patrijarhalna porodica. Dvostruka tranzicija politike (demokratije) i ekonomije (slobodne tr`išne privrede) prema dosadašnjem iskustvu zemalja koje su krenule tim putem (zemlje centralne i isto~ne Evrope), zaista je mukotrpna i neizvesna. Zbog toga su realno zvu~ale re~i ministra privrede ^eške Republike „da je narod glasao za vladu koja je obe}ala teško}e, ni`i `ivotni standard i izvesnu meru nezaposlenosti. Jedno je biti za tr`išnu privredu, a sasvim je nešto drugo osetiti na sopstvenoj ko`i onu ne tako lepu stranu tr`išne privrede. Niko ne mo`e sa sigurnoš}u odrediti granicu tolerancije javnosti, niti utvrditi gde }e ta tolerancija prestati” (K. Dyba). Od oblika politi~kog sistema, politi~ke kulture, formi organizacije vlasti, strana~kog sistema, na~ina konstituisanja vrhovnih organa vlasti, vrste izbornosti, karaktera manadata zavise i širina i dubina demokratije, priroda njene legitimnosti. U krajnjoj liniji, od autenti~nosti legitimiteta vlasti, stepena racionalne integrisanosti prethodno spomenutih svojstava demokratije zavise sveukupnost i sadr`ajnost legitimiteta demokratije. Danas je jasna opravdanost podela na sisteme, u kojima kriza vlade ne izaziva i krizu re`ima (demokratski sistemi), odnosno sisteme u kojima kriza sistema ne izaziva i krizu vlade (autokratski sistemi), drugim re~ima stabilnu demokratiju ne podrivaju nestabilne vlade, ve} nemo}ne ili loše vlade, a to je sasvim druga stvar (G. Sartori). Po~etak svake realne demokratizacije nacionalnih dr`ava neraskidivo je povezan sa širenjem spektra individualnih sloboda i prava, širenjem izbornih mogu}nosti, proširivanjem prava glasa (aktivnog i pasivnog), prihvatanjem i afirmacijom izbornog sistema koji omogu}uje realniju zastupljenost socijalne strukture bira~kog tela, kao i omogu}avanjem,

Uvodne napomene

25

garantovanjem sprovo|enja slobodnih i poštenih izbora, naro~ito za centralno predstavni~ko telo, vrhovno zakonodavno telo. Moderna predstavni~ka demokratija nastala prvenstveno usled razli~itih kvantitativnih narastanja, pojavom društava velikih razmera, širenjem politi~kog prostora i umno`avanjem politi~kih institucija, uspostavila je nove standarde kako polo`aja i uloge vlasti, tako i polo`aja i uloge gra|ana. Prošireni poredak, odnosno politi~ki sistem koji se naziva i poliarhijom (R. Dahl), karakteriše posebno: te`nja ka stalnoj liberalizaciji politi~kih institucija nacionalnih dr`ava; jasna distinkcija u odnosu na postoje}e nedemokratske sisteme i minule demokratske sisteme; demokratskim putem osvojena vlast koja podle`e kontroli gra|ana; dovoljno širok dijapazon politi~kih institucija koje garantuju predominaciju sveobuhvatnih demokratskih procesa, i na makro i na mikroplanu. Organizacijski i društveni pluralizam svoj suštinski smisao zasniva na naglašenom ekstenzivnom širenju i intenzivnom produbljivanju individualnih, grupnih i društvenih prava i sloboda. Spomenimo samo slobodu govora i udru`ivanja, pravo na alternativno informisanje, nezavisno, nepristrasno sudstvo, pravi~nu raspodelu bogatstva i prihoda. Širenje pojma gra|anstva ukinulo je brojne podele i diskriminacije koje su postojale u odnosu na boju ko`e, veru, nacionalnu pripadnost, pol, dob, prebivalište i imovinski cenzus gra|ana. Prava gra|ana na suprotstavljanje nosiocima vlasti kulminirala su sa formiranjem vanparlamentarne i parlamentarne opozicije. Nije suvišna napomena da je za autenti~ni demokratski predstavni~ki sistem va`no fakti~ko, a ne formalno (svakako ne fiktivno) prisustvo spomenutih institucija, procesa, sloboda i prava. Me|utim, tu je i mnoštvo drugih va`nih pretpostavki koje prethode stvaranju demokratskog društva: pismenost, obrazovanje, obaveštenost, motivisanost, anga`ovanost i uticajnost gra|anstva. Zbog toga ima smisla konstatacija da demokratski orijentisani ljudi koji `ive u zemljama sa autoritarnim re`imima po pravilu gaje ogromnu nadu da }e njihove zemlje jednog dana zakora~iti u poliarhiju. Tako|e je i ~injenica da demokratski orijentisani ljudi koji `ive u poliarhijskim zemljama po pravilu veruju da poliarhija nije dovoljno demokratska i da bi trebalo i dalje da se demokratizuje. Uprkos tome, iako demokratski orijentisani mislioci iznose brojne razli~ite ideje o tome šta bi trebalo da bude slede}a faza demokratizacije, za sada još nijedna zemlja nije uzdigla poliarhiju na ’viši’ nivo demokratije (R. Dahl). U pravu je taj autor kada podse}a da istorija demokratije jeste istorija neuspeha, kao i istorija uspeha, i da je suština ostvarivanja demokratije u prevazila`enju o~iglednog raskoraka izme|u ideala i stvarnosti, izbegavanja iluzornih projekcija i otkrivanja i podsticanja realnih izazova. Tempo demokratizacije tokom istorije bio je nesumnjivo spor, odvijao se tokom vekova, uz velika lutanja, stagnacije i nazadovanja, jer nije bilo jednostavno u~vrstiti demokratski sistem vrednosti i razviti demokratsku kulturu.

26

Mijat Damjanovi}

Tu ~injenicu ne bi smeli da zaborave stvarni graditelji novih demokratskih društava. Zato su razumljiva upozorenja brojnih autora da analiza uslova koji podsti~u ili spre~avaju demokratski `ivot u svakom politi~kom sistemu veoma zavisi od konceptualizacije mnogih kapitalnih odnosa, kao na primer: dr`ave i društva, zajednice i društva, dr`ave i nacije, ali i dr`ave i privrede, dr`ave i partije, dr`ave i crkve, njihove realne utemeljenosti, osnova legitimnosti, poštovanja legalnosti, ustavnosti, zakonitosti, respektovanja javnosti i ostvarivanja odgovornosti. U pitanju su kategorije suštinski zna~ajne za razumevanje prave prirode politi~kih teorija i politi~ke empirije. Va`nu dimenziju svake autenti~ne demokratije predstavljaju ne samo deklarativna, nego i o`ivotvorena prava i slobode gra|ana. Danas je ve} sasvim prihva}eno mišljenje da je osnovna prednost realne demokratske orijentacije upravo u tome što proširuje i unapre|uje modalitete individualnih i kolektivnih sloboda, moralnu autonomnost i samoopredeljenje, kao i celovit razvoj ~ovekove li~nosti koja na svestran i ispravan na~in mo`e da sudi i o sopstvenim i o društvenim potrebama. Kao što je va`no da je ~ovek svestan svojih `eljenih i ostvarenih individualnih potreba, interesa i ciljeva, tako|e je neophodno za su`ivot sa drugima da je mentalno spreman, odnosno osposobljen za uva`avanje pune jednakosti, pravde i pravi~nosti, potreba, interesa i aspiracija drugih ljudi, kolektiviteta i naroda. Duboku istinu i ozbiljno upozorenje sadr`i stav da baš kao što su hriš}ani jednaki na nebu, ali nejednaki na zemlji, tako su i pripadnici naroda jednaki na nebu svog politi~kog sveta, ali nejednaki u zemaljskoj egzistenciji društva (K. Marx). Od širine spektra univerzalnih društvenih, ekonomskih, politi~kih, gra|anskih i reproduktivnih prava zavisi i mnoštvo suštinskih sloboda govora, misli, akcija, izbora, glasanja, obrazovanja, sticanja dohotka, slobode reprodukcije `ivota kao i širina i dubina mehanizama koji sankcionišu i štite spomenuta prava i slobode. O slobodama i pravima se naj~eš}e govori i sudi iz ugla i sa aspekta politike, demokratije, ustavnosti, legitimiteta i legaliteta. Javnost se posebno ustalasa i podseti na ve} osvojena, izborena prava i slobode kada se ugro`avaju pojedini demokratski instituti ili se osuje}uje misija pojedinih javnih institucija. Me|utim, od tih velikih proklamacija i velike bri`nosti, koje društvo i ~oveka tretiraju i do`ivljavaju sa uva`avanjem, dug je i nepredvidljiv put ostvarivanja, solidnijeg utemeljenja i garantovanja sloboda i prava. O ispravnosti takve ocene govore brojni primeri narušavanja i negiranja sloboda i prava, naro~ito u društvima koja nemaju tradiciju razumne vladavine ve}ine i koja se kolebaju u pogledu sadr`ine, formi i dinamike kultivisanja i ostvarenja demokratskih na~ela i principa. O slobodama i pravima se jednostavno mora suditi na osnovu njihovog prisustva i implikacija u svim sektorima javnog i privatnog `ivota. Tek tada njihovo

Uvodne napomene

27

vrednovanje posti`e pravi smisao i omogu}uje izoštravanje predstave o snazi njihove (ko)egzistencije.

Iskušenja i preobra`aji moderne dr`ave
Dr`ava je jedna od najkontroverznijih ~ovekovih institucija, o kojoj su ~esto izricane sasvim suprotne ocene, od visokog respekta i divljenja do blasfemije i ogavnosti. Analogna uverenja i impresije izazivala je i njena suštinska emanacija – vlast. I mada je dr`ava jedna od najstarijih, najva`nih i najkompleksnijih ~ovekovih institucija, na osnovu ~ijeg se polo`aja i uloge mogu izvu}i pouzdane istine o društvu u kome egzistira i koja na sudbonosan na~in oblikuje mnoge druge zna~ajne društvene, ekonomske i politi~ke institucije i organizacije, ipak ostaju brojne nedoumice i mnoga pitanja bez odgovora u pogledu njene suštine, manifestacija i budu}nosti. Njena teorijska, normativna i empirijska identifikacija, sude}i prema dosadašnjim rezultatima, nije jednostavna, bez obzira na ~injenicu da je neprestano prisutna u `i`i javnog `ivota. Izvesnost i saglasnost u pogledu njene suštine nije uve}ana ni pod sasvim osnovanom tvrdnjom da dr`ava, zapravo, u savremenom smislu re~i postoji tek pet stotina godina, jer se ni gr~ki polis (grad -dr`ava) ni srednjovekovna dr`ava ne mogu smatrati autenti~nim dr`avama u savremenom smislu. Ta rezerva ostaje bez obzira na odre|ene sli~nosti prisustva njenih poznatih konstitutivnih elemenata: konkretno stanovništvo, utvr|ena teritorija, vladavina zakona, prisustvo ideje gra|anstva. Zbog toga upe~atljivo i opominju}e deluju re~i o dr`avi, izgovorene izme|u dva svetska rata, da se onog trenutka kada izgovorimo re~ dr`ava pojavi mnoštvo intelektualnih aveti koje nam zamagljuju viziju (J. Dewey). Zamagljivanje nije samo posledica velikih varijacija i modifikacija kroz koje je prošla dr`avna organizacija, nego je velikim delom i posledica njenog pro`imanja sa bliskim institutima, kategorijama, fenomenima i simbolima, kao što su društvo, zajednica, nacija, administracija, vlada, jednakost, pravda, kruna, skiptar i dr. Ali tu su i kategorije koje su izraz afirmacije dr`avnosti, bez kojih se dr`ava naprosto ne mo`e objasniti, kao što su politika, vlast, autoritet, mo}, suverenitet, legitimitet, legalitet itd. U svakoj dr`avi sadr`aji i forme odnosa izme|u centralnog i lokalnog nivoa vlasti, njihove autonomnosti, odre|ivanja i ograni~avanja, kao i me|usobno pro`imanje i me|uuticajnosti, u zna~ajnoj meri odre|uju dominantne karakteristike upravljanja i odlu~ivanja. Ipak, ti odnosi i procesi su slo`eniji i neizvesniji u federativnim, ve}im i razvijenijim dr`avama, na ve}im prostorima, sa brojnijim stanovništvom, sa bogatijim sadr`ajima privrede i društva, sa razvijenijim potrebama njenih ~lanova. Razumevanje kompleksnosti tih odnosa mo`e se najpouzdanije obezbediti u nekoliko me|usobno povezanih varijabli, kao što su

28

Mijat Damjanovi}

organizacijska, funkcionalna, politi~ka i ideološka. Prva svodi odnose izme|u centralne i lokalne vlasti na relacije izme|u institucija i organizacija prisutnih na oba nivoa. Druga usredsre|uje svoju pa`nju na raspodelu funkcionalnih ovlaš}enja tih vlasti, po razli~itim osnovama podele i jedinstva. Tre}a, suštinu suodnosa centralne i lokalne vlasti vidi u razli~itim vidovima posredovanja razli~itih interesnih uporišta, konkurentnih politi~kih grupacija. I kona~no, ~etvrta, ideološka varijabla centralnu i lokalnu vlast posmatra kroz ideološku prizmu, koja treba da pomiri, usaglasi ili neutralizuje razli~ite ambivalentnosti koje poti~u ili proizilaze iz upotrebe vlasti. Pravila igre ipak, svuda i uvek, odre|uje i ograni~ava centralna vlast, ali i krupni kapital. Naj~eš}e zdru`ena centralna politi~ka i ekonomska vlast limitira manevarski prostor lokalne vlasti, jasno razgrani~enim kompetencijama, subordinacijom, decentralizacijom i dekoncentracijom, kao i kontrolom i nadzorom. Tim prerogativima se presudno uti~e na širinu ovlaš}enja, prava i du`nosti, na~ine upravljanja i njegove konstitutivne elemente: planiranje, odlu~ivanje, organizovanje, koordiniranje i kontrolisanje, kao i na priliv i distribuciju sredstava. Odnosi javne i privatne vlasti, javnog i privatnog sektora, javnih i privatnih interesa, javnog i privatnog dobra, javnog i privatnog izbora izuzetno zna~ajno izra`avaju, determinišu i ograni~avaju shvatanja, politiku i praksu o strategiji društvenog razvoja. Te korelacije su znatno komplikovanije i `ivotnije od naj~eš}e ideološki pojednostavljenih podvajanja, koja idejno, normativno i materijalno favorizuju jednu od spomenutih sfera. Me|utim, ti sektori se sve re|e do`ivljavaju kao nesaglasni, interesno suprotstavljeni i antagonizirani, a sve ~eš}e kao komplementarni i kooperativni, koji jedan od drugog preuzimaju prednosti i preimu}stva, a opiru se i suzbijaju nepo`eljne efekte i ne`eljene nusproizvode. S druge strane, u okviru svakog sektora javlja se tako|e kompeticija, s obzirom na to da se oni sastoje od razli~itih interesnih afiniteta, koji se u manjoj ili ve}oj meri razlikuju, pa samim tim olakšavaju, stimulišu ili ote`avaju, destimulišu konsenzualnost i/ili konfliktnost. Ipak, u najrazvijenijim zemljama sveta sve je te`e uo~iti jasne i potpuno distinktivne granice izme|u javnog i privatnog sektora, dr`avne i nedr`avne zone, oblasti vlasti i biznisa. Ne samo da centralna i lokalna javna administracija nije više usamljena u pru`anju usluga u javnom sektoru, jer su tu prisutne i kvazivladine i nevladine agencije (koje mogu da formiraju i vlada i konzorcijum privatnog kapitala), nego ni privatni sektor nije lišen funkcionalnog uplitanja administracije, sa razli~itih nivoa provincijske, regionalne i centralne vlasti. Padaju i predrasude u pogledu jednodimenzionalnosti i jednosmernosti njihovih polit-ekonomskih interesa i motiva, o kojima se više ne sudi stereotipno i apriorno. Spomenimo neke od tih, sada ve} prevazi|enih zabluda, prema kojima, na primer, nacionalizovana industrija radi u javnom interesu, da je dr`ava svuda i uvek neefikasna, da je u oblasti kontrole i planiranja dr`avna intervencija suvišna,

Uvodne napomene

29

da privatna rešenja nisu ništa gora od dr`avnih, da nema nikakve potrebe za dr`avom (J. Stiglitz). Te obmane imaju zajedni~ki imenitelj u pogrešnoj pretpostavci o svemo}i nevidljive ruke tr`išta i potcenjivanja, ali i prenagljivanja u pogledu istrošenosti i nesvrsishodnosti dr`avnih ingerencija u privredi. Suprotno, dr`ava raspola`e odre|enim mehanizmima i preimu}stvima kojima mo`e da koriguje nesavršenosti i slabosti tr`išnih spontaniteta, nepo`eljne efekte slobodne tr`išne ekonomije. Time se zapravo demistifikuje postojanje i dejstvo apsolutno slobodne tr`išne privrede, u kojoj (samo)sinhronizacije ponude i tra`nje u potpunosti marginalizuju dr`avu. U tom smislu, isti autor spominje ~etiri va`ne poluge kojima neizostavno raspola`e moderna dr`ava: mo} oporezivanja (proizvodnje i potrošnje); mo} propisivanja (uslova poslovanja troškova, cena); mo} ka`njavanja (razvijen sistem kazni); mo} intervenisanja (stvaranje preimu}stava i olakšica u pogledu troškova poslovanja – visina, na~in pla}anja). Istrajavaju, me|utim, i neke osvedo~ene slabosti savremene dr`ave, delom kao posledica njene prirode, a delom kao posledica uslova u kojima dr`ava funkcioniše. Prvo se odnosi na nekontrolisani rast dr`avnog aparata, njegovo organizacijsko narastanje, ali i njegovu zabrinjavaju}u nekompetentnost, ograni~enja njegovih upravlja~kih kapaciteta. Savremene dr`ave se o~igledno teško nose sa novim društvenim, ekonomskim, politi~kim, tehnološkim i ekološkim izazovima. Drugo se odnosi na ve} spomenute loše strane globalnih tendencija i kontinuiranu nestabilnost konstelacije me|unarodnih odnosa, koji objektivno veoma ote`avaju efektivnost i efikasnost funkcionisanja savremenih dr`ava.Velika neizvesnost proizilazi i iz reperkusija teku}e globalizacije, prvenstveno posredstvom me|unarodnih i transnacionalnih organizacija i korporacija, koje ograni~avaju mogu}nosti savremenih dr`ava da suvereno odre|uju svoju politi~ku i privrednu budu}nost. Ono što je novo u savremenom globalnom sistemu jeste hroni~na intenzifikacija osnova, sadr`aja i formi povezanosti, u kojima u~estvuju moderna komunikaciona industrija i nova informaciona tehnologija, kao i stvaranje novih okvira i puteva tehnoloških, organizacijskih, administrativnih i pravnih povezanosti, od kojih svaka ima svoju sopstvenu logiku i svoju sopstvenu dinamiku promene (D. Held). O~igledno se sledstveno promenilo i shvatanje suvereniteta i njegove suštine, kao i njegovog zna~enja, vrednosti, nosilaca, manifestacija i domašaja. Prakti~no su napuštena gledišta o suverenitetu kao neograni~enom i nedeljivom obliku javne vlasti, bez obzira na to ko se smatra njegovim isklju~ivim ili dominantnim nosiocem. Zbog toga su bli`a istini opredeljenja prema kojima je suverenitet neumitno podeljen izme|u nacionalnih, regionalnih i me|unarodnih institucija, na šta upu}uje i drugi strukturalni problem, koji govori o rastu napetosti izme|u globalne ekonomije i nacionalnih ustrojstava, koja obostrano imaju veliku privla~nu mo}, a te se mo}i ~esto me|usobno isklju~uju (D. Bell).

30

Mijat Damjanovi}

Realna kriza demokratije velikim delom je uslovljena i krizom upravlja~kih sposobnosti savremenih dr`ava. Takva kvalifikacija dobija svoj puni smisao kada se dovede u vezu sa stavom da dr`ava nije nikada tako slaba kao što izgleda niti toliko jaka kao što izgleda. Poja~ana intervencija dr`ave u privredu i socijalnu politiku, inspirisana potrebom obezbe|ivanja pouzdanije i trajnije akumulacije kapitala i kontrolisanja i prevazila`enja konflikta u klasnom društvu, bila je uslovljena razli~itim faktorima, a naj~eš}e njihovim sadejstvima: udelom interesnih grupa, pluralisti~kim sistemom interesnog predstavljanja; korporatizmom, koji nacionalne ciljeve stavlja iznad parcijalnih; birokratizmom, koji umišlja da svojom ekspertnoš}u mo`e da obezbedi nepristrasno i neutralno upravljanje javnim dobrima, javnim poslovima i reprezentativnom politi~kom zajednicom, komponovanom od svih interesnih struktura, koja premoš}uje linije podvajanja centralne od lokalne vlasti. U tom smislu korporatizam se od pluralizma razlikuje po koli~ini vlasti u domenu odlu~ivanja koju jedna grupa dobija od dr`ave ali i po ulozi interesnih grupa, koje ovde deluju kao suodgovorni „partneri” u upravljanju. Korporatizam, dakle, ne obuhvata samo poga|anje izme|u dr`ave i funkcionalnih grupa, nego i primenu javne politike posredstvom samih tih grupa (R. King). Savremena dr`ava je postala skupa jer su znatno pove}ani dr`avni izdaci. Dr`ava je institucionalno narasla i zahvata naj~eš}e preko polovine sredstava bruto nacionalnog proizvoda, a razvila je, poja~anom privrednom regulacijom, i druge izvedene forme zahvatanja profita. Razlog velikim delom le`i i u tome što dr`ava nije samo skup institucija i organizacija, nego i rezultanta njihovog funkcionisanja. Tako|e, treba podsetiti i na njene otu|ene i opskurne manifestacije, jer je dr`ava „hladno ~udovište”, najhladnije od svih ~udovišta. Zaista mnogi zlo~ini su po~injeni u ime dr`ave, mnoge li~ne slobode dr`ava je svojim silama ugušila (J. Lukacs). Tome su doprinele i krupne mutacije savremenih dr`ava, pad autoriteta, naro~ito višenacionalnih dr`ava, koje su pod dejstvom eruptivnog nacionalizma pošle pravcem stvaranja novih konstitucionalnih modela dr`ava-nacija, razaranjem postoje}ih slo`enih dr`ava (federacija). S druge strane, treba ista}i i ~injenicu da su sasvim retke dr`ave koje su postale i ostale realno homogene nacionalne dr`ave. Neuporedivo je više onih koje su manje ili više heterogene po svom nacionalnom sastavu. Nije suvišno i podse}anje na to da se dr`ava i nacija shvataju kao identi~ne kategorije tek u poslednjih sto godina. Pre toga su po pravilu te dve istaknute, prvenstveno politikološke kategorije, bile tretirane podvojeno. Kao što je meka dr`avnost velikih i slo`enih dr`avnih sistema omogu}ila njihovo razgra|ivanje, tako je sasvim pouzdano tvrda dr`avnost novonastalih dr`avanacija, usmerena ka reetatizaciji na su`enom prostoru, otvorila stare i nove probleme odnosa dr`ave, društva i privrede. Naro~ito su obnovljena velika podozrenja u

Uvodne napomene

31

pogledu uplitanja dr`ave i politike (vlasti) u ekonomiju i privredu (biznis), jer se ekonomisti uglavnom sla`u da privreda „bolje radi” kada joj se dr`ava skloni s puta i kada se dopusti slobodnoj razmeni na tr`ištu da deluje u okviru zakonskih okvira koji štite imovinska prava i obezbe|uju sprovo|enje ugovora. A „bolje raditi” zna~i proizvoditi vredniji paket roba i usluga (J. Buchanan). Podozrenja su utoliko opravdanija jer se pokazalo da prisustvo demokratije ne obezbe|uje sledstveno i uspeh ekonomije, ali i suprotno da ekonomsko posustajanje, stagnacija pa i nazadovanje ne mora nu`no odvesti demokratiju stranputicom. Me|utim, va`no je i opravdano upozorenje da moramo praviti jasnu distinkciju izme|u ekonomskih neuspeha ve} konsolidovanih demokratskih sistema i mnogo opasnijeg problema ekonomskih neuspeha re`ima koji su u tranziciji (J. Fishkin). Ovde se misli najpre na sisteme ranijih realsocijalisti~kih zemalja, ~iji je raspad, izme|u ostalog, otkrio katastrofalno ekonomsko stanje tih sistema, nepovoljnu strukturu privrede, odsustvo strategije ekonomskog razvoja, skromna sredstva i iskustva kompanijskih slu`bi za istra`ivanje i razvoj, brojne investicione promašaje, prevazi|enu tehnologiju, nerazvijenu kulturu rada i sl.

Pro`imanje administrativnih i menad`erijalnih funkcija savremene dr`ave i privrede
Zna~ajna promena ponašanja savremene dr`ave ogleda se upravo u tome što je prestala biti isklju~ivo administratorska, politi~ko-pravna, birokratska tvorevina koja isklju~ivo brine o odbrani, bezbednosti i „nadgradnji društva” i koja iznad i izvan ekonomije usmerava privredne tokove. Savremena dr`ava je posredstvom svojih osnovnih ekonomskih aktivnosti (stabilizacija privrede, raspodela i preraspodela) postala jedan od najzna~ajnih privrednih agensa, koji nastoji da stekne i stvarna preduzetni~ka obele`ja, formira svoja javna preduze}a, sti~e privre|ivanjem prihode na tr`ištu, a ne samo fiskalnim putem. Istovremeno, u oblastima u kojima nije neposredno anga`ovana (srednja i mala privreda) posebnim normativnim i razli~itim finansijskim mehanizmima – subvencijama, kreditima, zajmovima nastoji da neposredno uti~e na njihovu ekonomsku snagu i fizionomiju. Na taj na~in, u zavisnosti od politi~kog i ekonomskog opredeljenja, mo`e da uti~e na vrste i oblike svojina, na primer, da ubrzava ili usporava, osvaja ili napušta zone privatne, akcionarske svojine, podsti~e ili sputava tendencije (re)privatizacije, stimuliše ili destimuliše udru`ivanje ili razdru`ivanje vlasnika kapitala i sli~no. Savremena dr`ava, koja nastoji da, osim tradicionalnih, ugradi i u~vrsti i preduzetni~ka obele`ja, zbog veli~ine kapitala i širine prinude, ima izuzetno velike prednosti u odnosu na sve druge privredne subjekte. Iz tih razloga dr`ava treba da bude dovoljno suzdr`ana i oprezna kada se koristi svojim monopolskim pravima.

32

Mijat Damjanovi}

Ta (samo)ograni~enja su potrebna da bi se podr`ala stvarna konkurencija na tr`ištu javnog i privatnog sektora, ali tako|e i da bi se obezbedila realna dekoncentracija i decentralizacija politi~kih funkcija posredstvom ekonomskih funkcija. Iskustvo je pokazalo da se u slu~ajevima jednostranog administrativnog prestrukturisanja, koje nije propra}eno prikladnom ekonomskom redistribucijom, stvara pogodno tle za birokratizaciju postoje}e i novostvorene organizacijske strukture, koja je po pravilu disfunkcionalna i zbog toga preskupa. Institucionalne i organizacijske veze izme|u javnog i privatnog sektora, dr`ave, privrede i društva, kao i modaliteti njihovog administriranja i upravljanja predugo su ostali nevidljivi, te se stvarao privid odsustva njihove me|usobne funkcionalne povezanosti i pro`etosti. To je, s jedne strane, bila posledica njihovih realno razli~itih interesa (specifi~nih ciljeva, raspolo`ivih resursa, organizacijske mre`e, vidova rukovo|enja, oblika kontrole), karaktera potreba, diversifikovanih populacija korisnika potroša~a, klijenata, ~lanova, pristaša, sledbenika. S druge strane, iz pragmati~nih politi~kih i poslovnih razloga te (ko)relacije su ostale skrivene. Tokovi kretanja strategijski va`nih informacija, zdravog finansijskog kapitala, uticajnih ljudi, za javnost su oduvek bili zagonetni, opskurni i protivure~ni, a mo`da }e takvi i zauvek ostati. Suvišno je dokazivati da se politika i ekonomija, vlast i biznis, uprkos zna~ajnim sli~nostima, podr`avanjima i pro`imanjima, prema svojoj suštini i misiji, fundamentalno razlikuju i ~esto interesno konfrontiraju. Vlast ima monopolski karakter, pod pritiskom je interesnih grupa, deluje sporije, izlo`ena je ve}oj javnoj kontroli, opsednuta je brigom o reelekciji, nastoji da uveri da zadovoljava opšte dobro i opšte interese, da pod istim uslovima i na isti na~in opslu`uje sve gra|ane, a da sredstva prevashodno obezbe|uje razvijenom politikom oporezivanja. Smisao biznisa jeste u kompeticiji na otvorenom tr`ištu, hitrom reagovanju, odlu~ivanju iza zatvorenih vrata, nastojanju da redukuje uvid javnosti u poslovanje, stvaranje profita, u zadovoljavanju svojih partnera, potroša~a, korisnika s obzirom na to da samo putem svojih proizvoda i usluga ostvaruje profit. Politika, vlast i uprava (dr`avna i javna), naro~ito u razvijenijim zemljama, prolaze kroz veoma zna~ajne promene, delom `eljene i planirane, a delom iznu|ene i spontane. Naveli bismo osnovne pravce i sadr`aje tih promena, s obzirom na to da na presudan na~in uslovljavaju polo`aj i ulogu, organizaciju i upravljanje privredom, odnosno svetom biznisa. Prvo, dr`ava se ne nalazi u procesu odumiranja, topljenja, povla~enja sa javne scene, ve} je, naprotiv, u procesu vidljive konsolidacije, pa i ja~anja u nekim zonama, ali gde sve manje administrira, komanduje, a sve više koordinira i kooperira, unapre|uju}i istovremeno svoje administrativne i menad`erijalne

Uvodne napomene

33

funkcije. Javni sektor je, tako|e, nedvosmisleno suo~en sa sve ubrzanijim (re)akcijama u odnosu na interne ali i eksterne, tradicionalne ali i nove, socijetalne procese. Sve je sadr`ajnija i plodotvornija kooperacija izme|u javnog, privatnog, ali i nezavisnog (tre}eg) sektora. Drugo, uo~ljivi su procesi dekoncentracije i decentralizacije savezne, federalne i centralne vlasti, i u federalnim i u unitarnim dr`avama, u odnosu na u`e administrativne prostore, sve do lokalnog nivoa. Prenošenje delokruga nadle`nosti je propra}eno i promenom smera prikupljanja i distribucije potrebnih finansijskih sredstava. Ja~anje lokalne (samo)uprave, sa u~estalijom, širom i dubljom participacijom gra|ana, neposredno proizilazi iz ~injenica da najve}i broj svojih potreba gra|ani zadovoljavaju upravo na lokalnom nivou. Sve je ve}i broj primera koji potvr|uju pretpostavke o tešnjoj i uspešnijoj saradnji dr`avnih, nedr`avnih i privatnih institucija i organizacija. Tre}e, postepeno se javljaju primeri sve plodotvornije konkurencije ali i kooperacije izme|u javnih i privatnih korporacija. Kao što su javne korporacije svojevremeno preuzimale delatnosti dr`avnih organizacija, danas privatne korporacije, zbog svojih funkcionalnih prednosti, preuzimaju poslove javnih korporacija. Tom kompeticijom i novom kooperacijom razbijaju se stari monopoli, uve}ava efektivnost i efikasnost i podsti~e organizacijska i tehnološka inovativnost. ^etvrto, vidljivi su napori savremenih dr`ava da ostvare deregulaciju svojih upravnih sistema i komplementarnih podsistema. Upravljanje putem normi zakona, uredbi, naredbi, uputstava, preporuka, pravilnika itd. transformiše se i dopunjava upravljanjem putem nove strategijske misije, novih principa poslovne politike, novih na~ela upravljanja, novih moralnih principa, kodeksa ponašanja i standarda koji su zasnovani na ve}oj fleksibilnosti, efektivnosti i efikasnosti. Peto, institucije i organizacije vlasti, poput organizacija biznisa, rukovode se misijama u kojima ve}u pa`nju obra}aju realnim u~incima i postignutim rezultatima (output), a sve manju ulaznim pretpostavkama svoga rada (input), koje su u birokratskoj organizaciji bile predominantne. Takva preorijentacija zna~ajno uti~e na promenu ponašanja, vrednosti i uverenja, kako dr`avnih ~inovnika, onih koji usluge pru`aju, tako i gra|ana, koji usluge o~ekuju i kojima su one potrebne. Šesto, uo~ljiva je promena odnosa uprave i gra|ana. Birokratska odbojnost i arogancija organa vlasti, ~esto ispoljena sporost, arbitrarnost i besmisleni formalizam uzrokovali su masovno i opravdano nezadovoljstvo gra|ana. Naj~eš}e nemo}ni, gra|ani su radije izbegavali za njih frustriraju}e situacije, nego što su se upuštali da menjaju neprikladne odnose i podani~ki tretman. Savremena, modernizovana dr`avna uprava, sa obrazovanim i vaspitanim osobljem, ali suo~ena i sa potencijalnom ili ve} realnom konkurencijom javnih korporacija, postepeno

34

Mijat Damjanovi}

menja svoju orijentaciju u odnosu na gra|ane. Uprava postaje bliska gra|anima, koje tretira kao po`eljne korisnike svojih usluga, i nastoji da podigne kvalitet svojih delatnosti. Represivne, strogo kontrolisane funkcije nastoji da minimizira i manifestuje svoju fakti~ku depolitizovanost tako što nastoji da uve}a efikasnost i ekonomi~nost svojih slu`bi. Sedmo, uprava i vladine organizacije se sve više i sve ~eš}e ponašaju kao ekonomski subjekti koje sve više interesuje ostvarivanje dobiti, a ne samo ubiranje poreza. Formiranje (neporeskog) bud`eta pla}anjem nadoknada za koriš}enje usluga javnih slu`bi svakako nosi i odre|ene rizike, koji redovno prate svaku preduzetni~ku orijentaciju. Komplementarna investiciona ulaganja (pod geslom trošenja novca radi njegove štednje) zasnovana su na tipi~noj profitabilnoj, preduzetni~koj logici. Me|utim, kao što je bio dug put transformacije birokrate u javnog menad`era, takav }e biti i preobra`aj menad`era javnog sektora u javnog preduzetnika. Tendencija postupnog razvijanja profitne motivacije postaje naro~ito karakteristi~na za lokalne organe vlasti. Osmo, moderna uprava ispoljava sve ~eš}e anticipativna, preventivna delanja, ne samo u rešavanju problema, nego i u njihovom predvi|anju. Anticipacija budu}ih izazova je izuzetno te`ak, ali istovremeno i nezaobilazan zadatak za svaku odgovornu vlast, koja nastoji da prepoznaje uzroke a ne samo da se bavi posledicama, koja kona~no potiskuje kratkoro~nost a podsti~e dugoro~nost delanja. Aposteriorna (post festum) reagovanja pokazala su i dokazala svoju ograni~enu upotrebnu vrednost. Deveto, informacijski bum, podstaknut pravom plimom tehnologijskih invencija i inovacija, ubrzanog i poboljšanog stvaranja i prenošenja informacija i vitalnih odluka, oslonjen na brojne promene u filozofiji, strategiji i taktici dr`avnih institucija i organizacija, funkcija i delatnosti, uticao je na napuštanje masivnih, stati~nih, centralizovanih i hijerarhizovanih struktura vlasti. Decentralizuju se ovlaš}enja, delegira se autoritet i prenosi i raspodeljuje odgovornost. Menja se predstava o sadr`ajima i formama tradicionalnog liderstva i menad`erstva, o liderima i menad`erima. Participativno upravljanje, zasnovano na profesionalnim, a ne ideološkim standardima, otvorilo je novu eru odnosa vlasti, kapitala i rada, vo|a i vo|enih, upravlja~a i upravljanih. Koordinisanje funkcionalne, teritorijalne i mešovite kooperacije, ukrštanje administrativnih i menad`erijalnih funkcija, postalo je uslov bez koga se ne mo`e zamisliti svrsishodno participativno organizovanje i upravljanje u dr`avi i privredi. Deseto, krupne i dinami~ne promene u sferi ekonomskih odnosa i procesa, u pogledu internacionalizacije ekonomije, ja~anja njenih kooperativnih i kompetitivnih svojstava, istakle su potrebu preispitivanja prioriteta i reciprociteta, ne samo izme|u nacionalnih ekonomija nego i izme|u privrednih oblasti i grupacija,

Uvodne napomene

35

u okviru svake realno slobodne tr`išne ekonomije. Tr`išta više nisu podvojena i udaljena, nego pribli`ena i ujedinjena, ukrštena i funkcionalno pro`eta. Zajedni~ka ulaganja, me|unarodne investicije, transferi, istra`iva~ki i marketinški konzorcijumi i modularna partnerstva podstakli su svestranije integracione i konvergencione procese, oja~ali su transnacionalnu ekonomiju, ruše}i ostatke protekcionizma i otvaraju}i nov pristup svetskom ekonomskom poretku. To je, nadalje, (re)aktiviralo krupne svojinske transformacije u pravcu naglašene privatizacije, kao i procese (re)strukturisanja privrednih oblasti.

Novo lice biznisa, preduzetništva i menad`menta
Savremeni biznis, i pored uo~ljivih napora višedimenzionalnog readaptiranja svog mo}nog finansijskog potencijala, tako|e je u velikim iskušenjima. Veliki deficiti nacionalnih ekonomija, i zemalja u razvoju i pojedinih razvijenih zemalja, recesioni pritisci, slampflacija, stagflacija i primeri inflatornih erupcija, prezadu`enost i nezaposlenost, siromaštvo i beda, tako|e su realni ambijent ovog sveta. Tu sumornu predstavu velikim delom su uslovile i neke opšte nepovoljne tendencije koje ve} du`e vreme potresaju svet: svetsko stanovništvo se uve}ava ekstremnom brzinom (demografske projekcije upozoravaju da }e se udvostru~iti u toku XXI veka); alarmantna je neplanska potrošnja neobnovljivih prirodnih resursa; usled demografskog buma i neumerene i neodmerene potrošnje, zapretila je višestruka degradacija ~ovekove prirodne sredine (sa ve} poznatim i opasnim efektima); destrukcija ekosistema ugrozila je biološke vrste i genetske resurse; nije zaustavljen ubrzani proces polucije atmosfere, vode i tla sa ozbiljnim posledicama na klimu planete itd. U zaustavljanju i obuzdavanju negativnih i ozdravljenju i podsticanju pozitivnih trendova, kako smo istakli, veliku odgovornost ima krupan, transnacionalni biznis i me|unarodni finansijski kapital, banke i fondovi. Velike strategijske promene u svetu biznisa prouzrokovale su i bile povratno uzrokovane promenama u filozofiji menad`menta, preobra`ajima u svojinskoj strukturi, organizacijskom strukturisanju i na~inu upravljanja savremenim korporacijama i kompanijama. Osnovne odluke u vezi sa funkcionisanjem, poslovnoš}u i legitimitetom menad`menta, bez obzira na to da li }e ih doneti biznis, tr`ište, advokati, sudovi ili zakonodavci, a svi u tome u~estvuju, još su velike nepoznanice. Te odluke i njihovo poznavanje potrebni su ne zato što korporativni kapitalizam nije, nego zato što jeste uspeo. Me|utim, upravo to ih ~ini još kontroverznijim (P. Drucker). Ovaj stav nesumnjivo upu}uje na zaklju~ak da su se dogodile suštinske promene u filosofiji upravljanja. Veliko bujanje institucija i organizacija u savremenom svetu, koje se zakonito javilo kao posledica narastanja ~ovekovih potreba i njihove diversifikacije,

36

Mijat Damjanovi}

doprinelo je promenama i u njihovim kvalitativnim osobenostima. Savremene organizacije postale su kompleksnije, fleksibilnije i adaptibilnije. Preobra`aj je vidljiv u svim elementima organizacije njenim ciljevima, resursima, strukturi, ljudskom potencijalu, informacionom sistemu itd. Spomenuta transformacija uzrokovala je i krupne promene u svim elementima upravljanja: u planiranju, odlu~ivanju, organizovanju, koordinisanju (rukovo|enju), kontrolisanju. Promenjena filosofija savremenog menad`menta izraz je kapitalnih promena u globalnim trendovima savremenog društva, ekonomskim i politi~kim odnosima, tehnologiji, etici i humanisti~kim vrednostima. Kao posledica promena, pojavile su se neke dodatne pretpostavke osavremenjivanja upravljanja biznisom, koje predstavljaju pokušaj odgovora na upu}ene izazove modernoj upravi i upravljanju. Ljudi, radnici i stru~njaci, pravi profesionalci sve više i sve ~eš}e }e se okretati organizacijama koje }e biti u stanju da im ponude svestranu li~nu promociju. Menad`eri i lideri }e biti na velikim iskušenjima u pogledu zadovoljavanja potrebe proširivanja i oboga}ivanja svojih razli~itih funkcija i uloga, unutar organizacije kojom rukovode ali i izvan nje. Zaposleni }e nastojati da iza|u iz najamni~kog odnosa i postanu suvlasnici svojih korporacija i kompanija, a one }e im to i omogu}avati veoma razli~itim podsticajima, svakako u obostranom interesu. Istovremeno, korporacije }e se sve ~eš}e opredeljivati za privremeno i povremeno anga`ovanje visokih stru~njaka specifi~nih profesionalnih profila, izbegavaju}i neprestano uve}avanje broja stalno uposlenih kadrova. Nedemokratsko, autoritarno upravljanje ustuknu}e pred ne toliko demokratskim, koliko tehnološki objektiviziranim koordinisanjem komplementarnih radnih funkcija. Ja~a}e preduzetni~ki duh savremenih korporacija sa ciljem širenja palete njihovih proizvoda i usluga i širenja podru~ja njihovog plasmana, potencijalnih tr`išta. Te`nja ka visokom kvalitetu, ka perfekciji, bi}e stalna preokupacija ~elnih ljudi organizacije, jer }e to postati uslov opstanka i perspektive korporacije. Ne}e se štedeti sredstva i energija da bi se podsticale kreativnost, inovativnost i inventivnost, uslovi bez kojih se ne mo`e zamisliti pomeranje granica u razli~itim sektorima ~ovekovog rada i `ivota. Vrednost saradnje krupnog, velikog, srednjeg i malog biznisa meri}e se po efektima preuzimanja i usavršavanja prednosti, ali i pravovremene eliminacije uo~enih slabosti unutar sopstvenih i spoljnih okvira. Kona~no, velika su o~ekivanja, prema snazi i uticajnosti konsekvenci, od revolucionisanja informacione tehnologije, koja }e nesumnjivo promeniti kvalitet modernih organizacija i modernog upravljanja. Sve to upu}uje na gotovo neiscrpne mogu}nosti nauke i tehnologije, u njihovim inventivnim i aplikativnim dometima. Naravno, to se odnosi na najrazvijenije zemlje sveta, civilizacijske predvodnice, koje se ve} poodavno suo~avaju sa dilemom koliko, kada i šta od toga preneti u opštecivilizacijsku baštinu, a šta rezervisati za eksplicitnu i implicitnu dominaciju,

Uvodne napomene

37

razvojnu prednost, koja ima izuzetno veliki zna~aj za o~uvanje i širenje interesnih sfera, budu}u konfiguraciju ekonomske i politi~ke mo}i. Izvori mo}i su se u modernom dobu menjali, od veli~ine stanovništva i obima poljoprivredne proizvodnje, preko dinamike i domena industrijalizacije, bogatstva energetskim resursima, do otkrivanja zna~aja informacija i novih znanja, kao klju~nih razvojnih poluga, osnova budu}ih preraspodela mo}i i dominacija.

38

Mijat Damjanovi}

Uvodne napomene

39

ODABRANI ESEJI

40

Fridrih A. Hajek

Da li je socijalizam bio gre{ka?

41

Fridrih A. Hajek

DA LI JE SOCIJALIZAM BIO GREŠKA?
Ideja socijalizma je istovremeno grandiozna i jednostavna. . . Mo`emo, u stvari, re}i da je
to jedna od najambicioznijih kreacija ljudskog duha, . . . tako veli~anstvena, tako smela, da je s pravom izazvala najve}e divljenje. Ako `elimo da spasemo svet od varvarstva, moramo da odbacimo socijalizam, ali ne mo`emo da ga tek tako zanemarimo.

Ludvig fon Mizes Ova knjiga ka`e da naša civilizacija duguje ne samo svoj postanak, nego i svoje o~uvanje onome što bi se precizno nazvalo jedino proširenim poretkom ljudske saradnje, poretkom koji se obi~no, iako pomalo pogrešno, naziva kapitalizmom. Da bismo shvatili našu civilizaciju, moramo znati da taj prošireni (produbljeni i produ`eni) poredak nije nastupio kao rezultat ljudskog plana ili namere, nego spontano; on je izrastao iz nenamernog priklanjanja nekim tradicionalnim, uglavnom moralnim uzusima, od kojih mnoge ljudi ne vole, ~iji zna~aj obi~no ne shvataju, ~iju vrednost ne mogu da doka`u, ali koji su se, ipak, prili~no brzo raširili putem evolucione selekcije srazmernog pove}anja stanovništva i bogatstva onih grupa koje su te uzuse poštovale. Nevoljno, ~ak i bolno prihvatanje tih uzusa dr`alo je grupe zajedno, poboljšavalo njihov pristup vrednim informacijama svih vrsta, omogu}avalo im da se ra|aju i mno`e, da napune zemlju i da vladaju njom (1. knjiga Mojsijeva, Knjiga postanja, 1:28). Taj proces je mo`da najmanje priznata strana ljudske evolucije. Socijalisti su te stvari posmatrali druk~ije. Nisu samo njihovi zaklju~ci druk~iji, oni i ~injenice vide druk~ije. Za moj argument je od klju~ne va`nosti da su socijalisti pogrešno shvatali ~injenice. Spreman sam da priznam da bismo, da su socijalisti~ke analize delovanja postoje}eg ekonomskog poretka i mogu}ih alternativa bile ~injeni~no ispravne, bili prinu|eni da obezbedimo da se raspodela dohotka dr`i nekih moralnih principa i da bi takva raspodela bila mogu}a jedino ako bi se nekoj centralnoj vlasti dala mo} da usmerava koriš}enje raspolo`ivim

42

Fridrih A. Hajek

resursima, što bi moglo pretpostaviti ukidanje privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju. Na primer, da je ta~no da bi centralno upravljanje sredstvima za proizvodnju moglo da omogu}i stvaranje kolektivnog proizvoda, koji je veliki bar koliko i onaj koji danas proizvodimo, predstavljalo bi stvarno te`ak moralni problem kako se to mo`e pravi~no u~initi. Me|utim, situacija u kojoj se nalazimo nije takva. Nema drugog poznatog na~ina, osim raspodelom proizvoda na konkurentnim tr`ištima, da se pojedinci obaveste u kom pravcu njihovi pojedina~ni napori treba da se usmere da bi doprineli što je mogu}e više ukupnom proizvodu. Prema tome, moj glavni argument jeste da sukob izme|u zastupnika spontanog proširenog ljudskog poretka zasnovanog na konkurentnom tr`ištu i onih koji zahtevaju smišljeno ure|ivanje ljudskih interakcija putem neke centralne vlasti, zasnovane na kolektivnom vlasništvu nad raspolo`ivim resursima, predstavlja plod ~injeni~ne greške ovih drugih u pogledu stvaranja i koriš}enja znanjem o tim resursima. Sukob se mo`e rešiti nau~nom studijom. Takva studija pokazuje da poštovanjem spontano stvorenih moralnih tradicija koje su u osnovi konkurentnog tr`išnog poretka (tradicija koje ne zadovoljavaju kanone i norme racionalnosti koje prihvata ve}ina socijalista) stvaramo, nagomilavamo više znanja i bogatstva nego što bi se ikada moglo stvoriti ili koristiti u ekonomiji kojom se centralno upravlja, a ~iji privr`enici tvrde da deluju strogo u skladu sa racionalnoš}u. Tako je stvarno nemogu}e posti}i ili sprovesti socijalisti~ke programe; oni su istovremeno i logi~ki nemogu}i. Nasuprot onome što se ~esto tvrdi, nije re~ o razli~itim interesima ili razli~itim procenama vrednosti. Pitanje o tome kako su ljudi usvojili izvesne vrednosti ili norme i kakvog su uticaja te vrednosti i norme imale na razvoj njihove civilizacije pre svega je ~injeni~no i predstavlja sr` ove knjige, a na njega sam dao kratak odgovor u prve tri glave. Zahtevi socijalizma nisu moralni zaklju~ci izvedeni iz tradicija koje su stvorile prošireni poredak koji je omogu}io civilizaciju. Umesto toga, oni pokušavaju da sruše te tradicije racionalno stvorenim moralnim sistemom, ~ija privla~nost zavisi od instinktivne privla~nosti obe}anih rezultata. Pretpostavljaju da ljudi koji su bili sposobni da stvore sistem pravila koja usmeravaju njihove napore moraju da budu sposobni da zamisle jedan još bolji, još korisniji sistem. Me|utim, ako ~ove~anstvo duguje svoje poštovanje jednom obliku ponašanja rukovo|enom pravilima, ~ija je efikasnost dokazana, ono ne mo`e da izabere neki drugi sistem samo zato što je taj sistem naizgled privla~niji po svojim neposredno vidljivim efektima. Polemika izme|u tr`išnog poretka i socijalizma predstavlja pitanje opstanka. Usvajanje socijalisti~kog morala bi uništilo veliki deo sadašnjeg ~ove~anstva i osiromašilo veliki deo ostatka. Svemu tome sledi veoma va`no pitanje koje `elim jasno da postavim od samog po~etka. Iako napadam socijalisti~ku pretpostavku racionalnosti, moji

Da li je socijalizam bio gre{ka?

43

argumenti nisu niukom slu~aju protiv ispravnog koriš}enja racionalnosti. Pod ispravnim koriš}enjem racionalnosti podrazumevam racionalnost koja priznaje svoja ograni~enja i koja se, i sama pou~ena racionalnoš}u, suo~ava sa implikacijama zagonetnog realiteta, koji su otkrilli ekonomisti i biologija, da poredak stvoren bez ikakvog plana mo`e da bude daleko bolji od planova koje ljudi svesno zamišljaju. Kako bih, uostalom, mogao da napadam razum u knjizi u kojoj dokazujem da je socijalizam fakti~ki, pa ~ak i logi~ki neodr`iv? Isto tako, ne osporavam da bi razum mogao, iako oprezno i skromno, deo po deo, da se usmeri na razmatranje, kritiku i odbacivanje tradicionalnih institucija i moralnih principa. Ova je knjiga, kao i neke moje ranije studije, usmerena protiv tradicionalnih normi razuma kojima se rukovodi socijalizam: koje, verujem, otelotvoruju jednostranu i nekriti~ku teoriju racionalnosti, zastarelu i nenau~nu metodologiju koju sam na nekim mestima nazvao konstruktivisti~kim racionalizmom (1973). Zato ne `elim da odri~em razumu mo} da popravlja norme i institucije, niti ~ak da insistiram na tome da je razum nesposoban da preoblikuje ~itav naš moralni sistem u ono što se sada obi~no zamišlja kao socijalna pravda. Me|utim, mi to mo`emo da u~inimo samo proveravanjem svih delova moralnog sistema. Ako takav moral tvrdi da mo`e da u~ini nešto što verovatno ne mo`e da u~ini, tj. da ispuni funkciju stvaranja znanja i organizacije, koja je nemogu}a prema njegovim sopstvenim pravilima i normama, onda je sama ta nemogu}nost odlu~uju}a racionalna kritika moralnog sistema. Va`no je konfrontirati posledice, jer je ideja da je, u krajnjoj liniji, ~itava debata samo pitanje procene vrednosti, a ne pitanje ~injenica, spre~ila mnoge nau~nike koji su se profesionalno bavili tr`išnim poretkom da dovoljno sna`no istaknu da socijalizam ne mo`e da ostvari obe}anja. Osim toga, ne `elim da ka`em da ne uva`avam neke vrednosti kojih se dr`e socijalisti; ali ne verujem da široko rasprostranjena ideja socijalne pravde ozna~ava neko mogu}e stanje, niti da uopšte nešto zna~i. Ne verujem, kao što neki zastupnici hedonisti~ke etike preporu~uju, ni da mo`emo da donosimo moralne odluke jedino razmišljaju}i o najuzvišenijem o~ekivanom zadovoljenju. Polazna ta~ka mog rada mogla bi biti misao Dejvida Hjuma da moralna pravila. . . nisu kulminacija našeg razuma (Eseji, 1739/1886:II:235). Ona }e igrati glavnu ulogu u ovoj knjizi, budu}i da obuhvata osnovna pitanja na koja pokušavam da dâm odgovor – kako se pojavljuje naš moral i koje implikacije ima na~in njegovog pojavljivanja u našem ekonomskom i politi~kom `ivotu? Tvrdnja da smo prinu|eni da o~uvamo kapitalizam zbog njegove superiorne sposobnosti da se koristi rasutim znanjem tra`i odgovor na pitanje kako smo došli do tog nezamenljivog ekonomskog poretka, naro~ito imaju}i u vidu moju tvrdnju da se mo}ni instinktivni i racionalni impulsi bune protiv morala i institucija koji su nu`ni u kapitalizmu.

44

Fridrih A. Hajek

Odgovor na to pitanje, dat u prve tri glave, zasniva se na starom otkri}u, dobro poznatom ekonomistima, da naše vrednosti ne odre|uju samo razlozi koji im prethode, nego da ih delimi~no odre|uje i proces nesvesne samoorganizacije strukture. To va`i i za ekonomiju i za širu oblast, i to je danas dobro poznato u biološkim naukama. To otkri}e je bilo samo prvo u sve ve}oj porodici teorija koje objašnjavaju stvaranje slo`enih struktura pomo}u procesa koji prevazilaze našu sposobnost posmatranja svih okolnosti koje deluju u odre|ivanju svojih posebnih manifestacija. Kada sam po~eo svoj rad, ose}ao sam da sam gotovo jedini ~ovek koji radi na evolucionom stvaranju tako visoko slo`enih samoodr`avaju}ih poredaka. U me|uvremenu su istra`ivanja u oblasti ovih problema pod raznim imenima: autopoieza, kibernetika, homeostaza, spontani poredak, samoorganizacija, sinergetika, teorija sistema itd. postala veoma brojna, pa sam mogao bli`e da prou~im samo nekoliko. Tako je ova knjiga postala pritoka velike reke koja, izgleda, vodi postupnom razvoju evolucione (ali svakako ne jednostavne neodarvinovske) etike, koja je paralelna, koja dopunjava, ali je svakako razli~ita od ve} dobro razvijene evolucione epistemiologije. Iako knjiga postavlja neka teška nau~na i filozofska pitanja, njen glavni zadatak je da doka`e da je jedan od najuticajnijih politi~kih pokreta našega doba socijalizam, zasnovan na pretpostavkama za koje se mo`e dokazati da su pogrešne i da, uprkos tome što je nadahnut dobrim namerama i što su ga vodili neki od najinteligentnijih predstavnika našega vremena, dovodi u opasnost `ivotni standard pa i sam `ivot velikog dela postoje}eg stanovništva. Zato }e jedan od zadataka ove knjige biti da razmatra i obara socijalisti~ki izazov prikaza razvoja i odr`avanja naše civilizacije, koji je predstavljen u prve tri glave. U posebnom delu prelazim na naš jezik da bih pokazao koliko je bio uni`en pod socijalisti~kim uticajem i koliko pa`ljivo moramo da se ~uvamo da nas ne zavedu socijalisti~ki na~ini razmišljanja. Razmatra}u i jedan prigovor koji bi mogli postaviti ne samo socijalisti, nego i drugi: da eksplozija stanovništva obara moje argumente. Kona~no, ukratko }u izneti nekoliko primedaba o ulozi religije u razvoju naših moralnih tradicija. Budu}i da teorija evolucije igra veoma va`nu ulogu, treba da pomenem da je jedan od doga|aja poslednjih godina koji mnogo obe}ava, koji mo`e da omogu}i bolje razumevanje rasta i funkcije znanja (Popper 1934, 1950) i slo`enih i spontanih poredaka (Hayek, 1964, 1973, 1976, 1979) raznih vrsta, bio razvoj evolucione epistemiologije (Campbell 1977, 1987; Radnitzky & Bartley, 1987), teorije znanja koja shvata razum i njegove plodove kao evolucioni razvoj. U ovoj knjizi bavim se nizom srodnih problema koji su veoma zna~ajni, ali i dalje u velikoj meri zapostavljeni. Tvrdim da nam nije potrebna samo evoluciona epistemiologija, nego i evolucioni prikaz moralnih tradicija, i to onakav kakav }e se razlikovati od

Da li je socijalizam bio gre{ka?

45

dosadašnjih. Naravno, tradicionalna pravila me|uljudskog opštenja, posle jezika, prava, tr`išta i novca, bile su oblasti u kojima se rodilo evoluciono razmišljanje. Etika je poslednja tvr|ava pred kojom ljudski ponos sada mora da se prikloni, priznaju}i njeno poreklo. Takva evoluciona teorija morala se stvarno pojaviti, a njeno suštinsko otkri}e je da naš moral nije ni instinktivan ni plod razuma, nego posebna tradicija izme|u instinkta i razuma, kao što ka`e naslov prve glave, veoma zna~ajna tradicija koja nam omogu}uje da se prilagodimo problemima i okolnostima koji daleko premašuju naše racionalne mogu}nosti. Naše moralne tradicije, kao i mnogi drugi vidovi naše kulture, razvijali su se uporedo sa našim razumom, a ne kao njegov proizvod. Izgleda iznena|uju}e i paradoksalno, ali je ta~no da moralne tradicije daleko premašuju kapacitete razuma.

IZME\U INSTINKTA I RAZUMA Neprikladnost prirodnog ~oveka proširenom poretku
^ovek ne mo`e da o~ekuje da ljudi vole prošireni poredak koji se protivi nekim njihovim najja~im instinktima ili da shvate da im on donosi materijalnu udobnost koju tako|e `ele. Poredak je ~ak neprirodan u uobi~ajenom smislu, jer nije u skladu sa biološkim osobinama ~oveka. Zato veliki deo dobrog koje ~ovek ~ini u proširenom poretku nije posledica njegove prirodne dobrote; ipak je nerazumno osu|ivati civilizaciju kao neprirodnu zbog toga. Civilizacija je vešta~ka samo u tom smislu što je ve}ina naših vrednosti jezik, umetnost, pa i sam razum, vešta~ka: one nisu genetski unete u našu biološku strukturu. Me|utim, u drugom smislu, prošireni poredak je savršeno prirodan zato što se, kao i sli~ne biološke pojave, prirodno razvijao u pravcu prirodne selekcije. Ta~no je da veliki deo našeg svakodnevnog `ivota, ve}ina naših zanimanja, ne zadovoljava naše duboko usa|ene altruisti~ke `elje da ~inimo vidljivo dobro. Prihva}eni uzusi nas pre primoravaju da ne u~inimo ono na šta nas naši instinkti nagone. Nije re~, kako se ~esto tvrdi, o sukobima emocija i razuma, nego uro|enih nagona i nau~enih pravila. Ipak, kao što }emo kasnije videti, poštovanje tih nau~enih pravila obi~no donosi ve}u korist zajednici od ve}ine direktnih altruisti~kih akcija koje bi pojedinac mogao da preduzme. Jedan vidljiv znak koji pokazuje kako se loše shvata princip poretka na tr`ištu je uobi~ajeno mišljenje da je saradnja bolja od konkurencije. Saradnja, kao i solidarnost, pretpostavlja visok stepen saglasnosti o ciljevima i metodama koje se koriste u te`nji za ostvarenjem ciljeva. To ima svog smisla u malim grupama ~iji ~lanovi imaju iste navike, jednako znanje o mogu}nostima i jednako veruju u

46

Fridrih A. Hajek

te mogu}nosti. To ne bi imalo nikakvog smisla ako je problem u prilago|avanju nepoznatim situacijama; pa ipak, saradnja u proširenom poretku zasniva se baš na tom prilago|avanju nepoznatom. Konkurencija je postupak otkrivanja, koji postoji u svim evolucijama i ljude je naveo da nesvesno reaguju na nove situacije; pove}avamo svoju efikasnost putem istrajnije konkurencije, a ne putem saradnje. Da bi korisno delovala, konkurencija zahteva da oni koji u njoj u~estvuju poštuju pravila, a ne da pribegavaju fizi~koj sili. Samo pravila mogu da konsoliduju prošireni poredak. (Zajedni~ki ciljevi mogu to da postignu samo u kratkotrajnim trenucima kada se svi suo~e sa zajedni~kom opasnoš}u. Moralni ekvivalent rata, koji se nudi da bi se izazvala solidarnost, samo je vra}anje na nerafinirane principe koordinacije.) Ni ciljevi kojima se te`i ni koriš}ene metode ne moraju biti nikom poznati da bi se uzeli u obzir u spontanom poretku. Takav se poredak sam stvara. Ako su se pravila sve bolje prilago|avala da bi stvorila poredak, to je bilo ne zato što su ljudi bolje shvatili njihovu funkciju, nego zato što su prosperirale one grupe koje su ih menjale na na~in koji ih je ~inio prilagodljivijim. Evolucija nije bila linearna, ona je predstavljala rezultat više pokušaja i grešaka, stalnog eksperimentisanja u okvirima raznih poredaka. Naravno, nije bilo namere da se eksperimentiše ali su promene pravila do kojih je došlo zbog istorijskih doga|aja, analogno genetskim mutacijama, imale jednak efekat. Evolucija se nije odvijala bez prepreka i smetnji, budu}i da su se snage koje su sprovodile pravila više protivile nego što su pomagale promenama koje su bile suprotne tradicionalnim pogledima o dobrom i pravi~nom. S druge strane, sprovo|enje novonau~enih pravila koja su prokr~ila put za njihovo prihvatanje ponekad je zaustavljalo naredni korak evolucije ili ograni~avalo dalje proširenje koordinacije pojedina~nih napora. Vlast prinude je retko preduzimala takva proširenja koordinacije, iako je ponekad širila moral koji je ve} prihvatila vladaju}a grupa. Sve to potvr|uje da su mišljenja koja se protive ograni~enjima koje name}e civilizacija anahrona i da su prilago|ena veli~ini i uslovima grupa u davnoj prošlosti. Štaviše, ako je civilizacija nastala kao posledica ne`eljenih postupnih promena u moralu, iako to nerado prihvatamo, onda ne}emo nikad prona}i univerzalno va`e}i eti~ki sistem. Bilo bi pogrešno zaklju~iti, samo na osnovu evolucionih pretpostavki, da su sva pravila koja su evoluirala uvek ili nu`no uzrokovala opstanak ili pove}anje broja stanovnika koji su ta pravila poštovali. Pokaza}emo, uz pomo} ekonomske analize, kako pravila koja se spontano javljaju imaju tendenciju da poma`u opstanku ~oveka. Saznanje da se pravila obi~no odabiraju putem konkurencije, na osnovu njihove vrednosti za opstanak ~oveka, svakako ih ne osloba|a kriti~ke analize. To je tako ako ni zbog ~ega drugog, ono zbog toga što se ~esto dešavalo prinudno mešanje u proces kulturne evolucije.

Da li je socijalizam bio gre{ka?

47

Shvatanje kulturne evolucije }e svakako nastojati da promeni vrednost neizvesnosti u ustanovljenim pravilima, a teret dokazivanja }e preneti na one koji `ele da ih izmene. Iako ne mo`e da doka`e superiornost tr`išnih institucija, istorijski i evolucioni pregled ra|anja kapitalizma (kakav sam ve} pokazao) poma`e da shvatimo kako su se te proizvodne, iako nepopularne i nenamerne tradicije pojavile i koliko je dubok njihov zna~aj za ljude koji `ive u proširenom poretku. Prvo bih `eleo da sa ve} opisanog puta uklonim veliki kamen spoticanja, a to je široko rasprostranjeno pogrešno shvatanje prirode i naših sposobnosti da usvojimo vredne obi~aje.

Razum nije vodi~, nego plod kulturne evolucije i zasniva se više na podra`avanju, a manje na dalekovidosti i mudrosti
Sposobnost u~enja putem podra`avanja je jedno od najve}ih preimu}stava koje smo stekli tokom našeg dugog instinktivnog razvoja. Mo`da je stvarno najva`nija sposobnost kojom je pojedinac geneti~ki obdaren, osim uro|enih reakcija, njegova sposobnost da sti~e veštine u~enjem putem podra`avanja. Imaju}i to u vidu, va`no je izbe}i, ve} na samom po~etku, ideju koja proizilazi iz onoga što sam nazvao fatalnom umišljenosti: da naša sposobnost sticanja veština proisti~e iz razuma. U stvari, doga|a se sasvim suprotno: naš razum je plod procesa evolucione selekcije koliko i naš moral. Me|utim, razum proisti~e iz nešto druga~ijeg razvoja, tako da nikad ne treba pretpostaviti da je naš razum na višem kriti~kom polo`aju i da va`e samo ona moralna pravila koja razum prihvata. Ta }u pitanja prou~iti u slede}im glavama, ali i ovde mogu nešto re}i o zaklju~cima: naslov glave „Izme|u instinkta i razuma” treba doslovno shvatiti. @elim da skrenem pa`nju na ono što se stvarno nalazi izme|u instinkta i razuma i što se veoma ~esto previ|a, baš zato što se pretpostavlja da izme|u te dve oblasti nema ni~ega. To zna~i da }u se uglavnom baviti kulturnom i moralnom evolucijom proširenog poretka, koja je, s jedne strane (kao što smo prethodno zaklju~ili), izvan instinkta i ~esto suprotna instinktu, a koja se, s druge strane (kao što }emo kasnije utvrditi), ne mo`e stvoriti niti prona}i razumom. Moji pogledi, od kojih sam neke opisao ranije (1952/79, 1973, 1976, 1979), mogu se ukratko i jednostavno objasniti. U~enje ponašanja je pre uzrok nego posledica saznanja, razuma i razumevanja. ^ovek se ne ra|a razuman, racionalan i dobar, nego ga treba nau~iti da bude takav. Naš intelekt je stvorio naš moral; ljudske interakcije kojima upravlja naš moral omogu}uju razvoj razuma i onih sposobnosti koje idu uz to. ^ovek je postao inteligentan zato što je postojala tradicija – ono što se nalazi izme|u instinkta i razuma – iz koje je u~io. Tradicija ne proisti~e iz sposobnosti da se racionalno tuma~e opa`ene ~injenice, nego iz

48

Fridrih A. Hajek

navike na reagovanje. Ona je, pre svega, nau~ila ~oveka šta treba da ~ini a šta da ne ~ini pod izvesnim uslovima, a ne šta mora o~ekivati da ispuni. Priznajem da sam se uvek smešio kada su se knjige o evoluciji, ~ak i one koje su pisali veliki nau~nici, završavale opomenama koje, iako priznaju da se sve do sada razvijalo u procesu spontanog poretka, pozivaju ljudski razum sada kada su stvari postale toliko slo`ene da preuzme upravljanje i da kontroliše budu}i razvoj. Takve lepe `elje ohrabruje ono što sam na drugom mestu nazvao konstruktivisti~kim racionalizmom (1973), koji uti~e na veliki deo nau~ne misli i koji se eksplicitno iskazao u naslovu veoma uspešne knjige dobro poznatog socijalisti~kog antropologa ^ovek stvara sebe (V. Gordon Childe, 1936), koji su mnogi socijalisti prihvatili kao lozinku (Heilbroner, 1970:106). Te pretpostavke sadr`e u sebi nenau~ni, ~ak animisti~ki pojam o tome da su u nekoj fazi racionalni ljudski razum ili duša ušli u ljudsko telo, koje je evoluiralo, i postali nov, aktivni vodi~ daljeg kulturnog razvoja (a stvarno se dogodilo da je telo postepeno steklo sposobnost da prima veoma slo`ene principe koji su mu omogu}ili da se uspešnije kre}e u sopstvenoj sredini). Mišljenje da je kulturna evolucija u celini nastala posle biološke ili genetske evolucije previ|a najva`niji deo evolucionog procesa, onaj u kojem se obrazovao razum. Ideja da razum, i sam stvoren tokom evolucije, treba da odre|uje svoju budu}u evoluciju (da i ne pominjemo mnoge druge stvari za koje tako|e nije sposoban) inherentno je protivre~na i mo`e se lako oboriti. Manje je ta~na pretpostavka da ~ovek koji misli stvara svoju kulturnu evoluciju i njome upravlja, da su kultura i evolucija stvorile njegov razum. U svakom slu~aju, ideja da su u nekom trenutku svesne namere, projekti, stupili na scenu i zamenili evoluciju umesto nau~nog objašnjenja nudi prakti~no natprirodni postulat. Što se ti~e nau~nog objašnjenja, ono što poznajemo kao razum nije razvilo civilizaciju, a kamoli usmeravalo njenu evoluciju, nego su to u~inili razum i civilizacija koji su se razvijali ili evoluirali zajedno. Ljudi se ne ra|aju s onim što nazivamo razumom kao što se ra|aju s mozgom, niti je on proizvod mozga. Genetska oprema (tj. mozak odre|ene veli~ine i strukture) pomogla je ~oveku da stekne razum tokom svoga rasta, od svoje porodice i svojih odraslih bli`njih, tako što je primao rezultate tradicije koji se ne prenose genetski. Razum se, dakle, ne sastoji samo od znanja o svetu koje se mo`e proveriti niti od tuma~enja ~ovekove okoline, nego još više od sposobnosti da obuzda instinkte, nagone, koja se ne mo`e proveravati individualnim razumom, budu}i da se njeni efekti odra`avaju na grupi. Oblikovan sredinom u kojoj pojedinac raste, sam razum dalje uslovljava opstanak, razvoj, bogatstvo i mnoge tradicije kojima se koriste pojedinci. Zahvaljuju}i ~injenici da se prenosi uglavnom posredstvom porodice, razum odr`ava mnoštvo raznih tokova iz kojih svaki novodošli u zajednicu mo`e da crpi. ^ak se mo`emo zapitati da li se za ~oveka koji nije imao priliku da crpe iz takve kulturne tradicije uopšte mo`e re}i da ima razuma.

Da li je socijalizam bio gre{ka?

49

Instinkt je stariji od obi~aja i tradicija, kao što su obi~aji i tradicija stariji od razuma: oni se nalaze izme|u instinkta i razuma logi~ki, psihološki, vremenski, i nisu rezultat onoga što se ponekad naziva nesvesnim, ni intuicije, ni racionalnog razumevanja. Iako se u izvesnom smislu oslanjaju na ljudsko iskustvo, jer su stvoreni tokom kulturne evolucije, njih nisu stvorili zaklju~ci koji su proistekli iz razuma na osnovu ~injenica ili svesti da se bi}a ponašaju na odre|en na~in. U svom ponašanju se rukovodimo nau~enim, ali ~esto ne znamo zašto nešto ~inimo. Nau~ena moralna pravila, obi~aji, postepeno istiskuju uro|ene reakcije, ne zato što su ljudi razumom priznali da su bolji, nego zato što su omogu}ili razvoj proširenog poretka koji prevazilazi vizije bilo kog pojedinca, u kojem je efikasnija saradnja omogu}ila njenim ~lanovima da, mada nesvesno, podr`avaju više ljudi i istiskuju druge grupe.

Mehanizam kulturne evolucije nije darvinovski
Diskusija nas navodi da bli`e prou~imo odnos izme|u teorije evolucije i razvoja kulture. To je problem koji postavlja mnoga interesantna pitanja; do njih ekonomija obezbe|uje pristup kao malo koja druga nau~na disciplina. Me|utim, oko tih pitanja su stvorene velike zabune, od kojih neke treba pomenuti, makar samo zato da ~itaoca upozorimo da nemamo nameru da ih ovde ponavljamo. Društveni darvinizam je polazio naro~ito od pretpostavke da bilo koji istra`iva~ evolucije ljudske kulture mora da sledi Darvinovu školu. To je pogrešno. Ose}am najve}e divljenje prema ^arlsu Darvinu kao prvom ~oveku koji je uspeo da razradi konzistentnu (iako još nepotpunu) teoriju evolucije, prihvatljivu u bilo kojoj oblasti. Napori kojima je pokušavao da prika`e kako proces evolucije deluje u `ivim organizmima ipak su ubedili nau~nu zajednicu u nešto što je ve} odavno bilo poznato u humanisti~kim naukama, bar od kako je ser Vilijam D`ons zapazio 1787. godine zapanjuju}u sli~nost izme|u gr~kog i latinskog i sanskrta (klasi~ni jezik hinduizma), na osnovu ~ega je zaklju~io da svi indoevropski jezici vode poreklo od sanskrta. Primer nas podse}a na to da Darvinova ili biološka teorija evolucije nije bila ni prva ni jedina takva teorija, ali da je ona posebna i da se unekoliko razlikuje od drugih istorija evolucije. Ideja o biološkoj evoluciji proisti~e iz pro~avanja procesa kulturnog razvoja koji su bili odranije poznati: to su procesi koji su doveli do formulacija institucija kao što su jezik (kao u radovima D`onsa), pravo, moral, tr`ište i novac. Verovatno je najve}a greška savremene sociobiologije to što pretpostavlja da se jezik, moral, pravo i sl. prenose genetskim procesima koje sada rasvetljava molekularna biologija, a ne predstavljaju proizvod selektivne evolucije koja se prenosi imitativnim u~enjem. Ta ideja je pogrešna iako na drugom kraju spektra

50

Fridrih A. Hajek

ideja da je ~ovek svesno zamislio institucije kao što su moral, pravo, jezik ili novac, i da zato mo`e da ih usavršava prema svojoj volji, što predstavlja ostatak sujeverja protiv kojeg je morala da se bori teorija evolucije u biologiji: da gdegod ima reda, mora postojati i neko ko je taj red ustanovio. Primer potvr|uje da se ono što je ta~no nalazi izme|u instinkta i razuma. Ideja evolucije je starija u humanisti~kim i društvenim nego u prirodnim naukama, pa sam spreman da tvrdim da je i Darvin preuzeo svoje osnovne ideje o evoluciji iz ekonomije. Iz Darvinovih bele`aka saznajemo da je ~itao Adama Smita baš 1838, kada je formulisao svoju teoriju.* U svakom slu~aju, Darvinovom delu su više decenija, zapravo ~itav vek prethodila istra`ivanja o razvoju visoko slo`enog spontanog poretka u procesu evolucije. ^ak ni re~i genetski i genetika, koje su danas tehni~ki termini u biologiji, niukom slu~aju nisu izmislili biolozi. Prvi ~ovek za koga znam da je govorio o genetskom razvoju bio je nema~ki filozof i kulturni istori~ar Herder. Na tu ideju nailazimo i kod Vilanda, a zatim i kod Humbolta. Tako je moderna biologija pozajmila koncepciju evolucije od ranijih studija kulture. I mada je to u osnovi dobro poznato, gotovo uvek se zaboravlja. Naravno, teorija kulturne evolucije (koju ponekad nazivaju psihosocijalnom, superorganskom ili egzosomatskom, vansomatskom) i teorija biološke evolucije, iako analogne u izvesnim va`nim pogledima, nisu identi~ne. One ~esto polaze od potpuno razli~itih pretpostavki. Kulturna evolucija je, kako je ta~no rekao D`ulian Haksli, proces koji se radikalno razlikuje od biološke evolucije, koja ima svoje sopstvene zakone, mehanizme i modalitete i koja se ne mo`e objasniti na ~isto biološkim osnovama (Haksli, 1947). Da pomenemo samo nekoliko va`nih razlika: iako biološka teorija sada isklju~uje nasle|e ste~enih karakteristika, sav kulturni razvoj se zasniva na takvom nasle|u, na karakteristikama u obliku pravila koja odre|uju me|usobne odnose ljudi, koji nisu uro|eni nego nau~eni. U odnosu na termine koji se sada koriste u biološkoj diskusiji, kulturna evolucija simulira lamarkizam (Popper, 1972). Štaviše, kulturnu revoluciju prenose navike i informacije koje dolaze ne samo od fizi~kih roditelja, nego i od neodre|enog broja predaka. Procesi koji pospešuju prenošenje i širenje kulturnih osobina i u~enjem, ~ine kulturnu evoluciju neuporedivo br`om od biološke. I na kraju, kulturna evolucija deluje uglavnom putem grupne selekcije; a da li grupna selekcija deluje i u biološkoj evoluciji, nije utvr|eno. Moje tvrdnje ne zavise od odgovora na to pitanje (Edelman, 1987; Ghiselin, 1969:579, 1323; Hardy, 1965:135ff, 206; Mayr, 1970: 114; Medawar, 1983:1345; Ruse, 1982:1905, 2036, 2356). Boner (1980:10) greši kada tvrdi da je kultura biološka kao i svaka druga funkcija organizma, kao disanje ili kretanje. Smatrati biološkim stvaranje tradicije jezika, morala, prava, novca, ~ak i razuma, predstavlja zloupotrebu jezika i pravljenje zabune u teoriji. Naše genetsko nasle|e mo`e da odredi šta smo sposobni

Da li je socijalizam bio gre{ka?

51

da nau~imo, ali svakako ne i koje tradicije postoje za u~enje. Ono što je pred nama za u~enje nije ~ak ni proizvod ljudskog mozga. Ono što se ne prenosi genima nije biološki fenomen. Uprkos tim razlikama, sve evolucije, kulturne kao i biološke, proces su adaptacije na nepredvidljive doga|aje, na teške situacije koje se tako|e nisu mogle predvideti. To je još jedan razlog zbog kojeg teorija evolucije nikad ne mo`e da nam omogu}i da racionalno predvi|amo i kontrolišemo budu}u evoluciju. Ona mo`e samo da nam poka`e kako slo`ene strukture omogu}avaju korekcije koje dovode do daljih evolucionih razvoja koji su, me|utim, u skladu sa samom svojom prirodom, neizbe`no nepredvidljivi. Pošto sam pomenuo nekoliko razlika izme|u kulturne i biološke evolucije, treba da istaknem da su u jednom va`nom pogledu jednake: ni biološka ni kulturna evolucija ne znaju za nešto što bi se moglo nazvati zakonom evolucije ili neizbe`nim zakonom istorijskog razvoja, u smislu zakona koji bi nu`no upravljao fazama ili etapama kroz koje proizvodi evolucije moraju da pro|u i koji bi omogu}io predvi|anje budu}eg razvoja. Kulturna evolucija nije odre|ena ni genetski ni na bilo koji drugi na~in, a njeni rezultati predstavljaju raznovrsnost a ne jednoobraznost. Nisu u pravu filozofi kao Marks ili Ogist Kont, koji su tvrdili da naše studije mogu da dovedu do zakona evolucije koji }e omogu}iti predvi|anje neizbe`nog razvoja u budu}nosti. Evolucioni pristupi etici su se diskreditovali u prošlosti uglavnom zato što je evolucija bila pogrešno povezana sa navodnim zakonima evolucije, dok sama teorija evolucije mora odlu~no da odbaci sve takve zakone kao nemogu}e. Kao što sam tvrdio na drugom mestu (1952), slo`ene pojave su ograni~ene na ono što nazivam predvi|anjem strukture ili predvi|anjima principa. Jedan od glavnih izvora tog nesporazuma proisti~e iz mešanja dva potpuno razli~ita procesa koje biolozi nazivaju ontogenetskim i filogenetskim. Ontogeneza se odnosi na predodre|eni razvoj pojedinaca, koji stvarno odre|uju inherentni mehanizmi ugra|eni u gen semene }elije. Nasuprot tome, filogenija kojom se bavi evolucija prou~ava istoriju evolucije vrsta ili tipova. Dok je biologe njihovo obrazovanje uglavnom štitilo od mešanja te dve stvari, studenti koji se bave oblastima koje nisu povezane sa biologijom ~esto postaju `rtve svog neznanja i prihvataju istoricisti~ke ideje koje impliciraju da filogeneza deluje isto kao ontogeneza. Te istorijske pojmove je stvarno odbacio Karl Poper (1945, 1957). Biološka i kulturna evolucija imaju i druge zajedni~ke karakteristike. Na primer, obe se oslanjaju na iste principe selekcije: opstanak ili reproduktivne prednosti. Varijacije, adaptacija i konkurencija predstavjaju u suštini istu vrstu procesa, bez obzira na to što su njihovi mehanizmi druk~iji, naro~ito oni koji uti~u na ekspanziju. Ne samo da se celokupna evolucija zasniva na konkurenciji, nego je stalna konkurencija nu`na ~ak i zato da bi o~uvala ve} postoje}a dostignu}a.

52

Fridrih A. Hajek

Iako mi je `elja da se teorija evolucije sagleda u svom širokom istorijskom kontekstu, da se shvate razlike izme|u biološke i kulturne evolucije i da se prizna doprinos društvenih nauka našem poznavanju evolucije, ne sporim da je razrada Darvinove teorije biološke evolucije, sa svim svojim ograncima, jedno od najve}ih intelektualnih dostignu}a modernog vremena koje daje potpuno nove poglede na naš svet. Univerzalnost te teorije kao objašnjenja odra`ava se i u novim radovima nekih eminentnih fizi~ara, koji pokazuju da ideja evolucije niukom slu~aju nije ograni~ena na `ive organizme, nego da u izvesnom smislu po~inje ve} od atoma, koji su se razvili iz elementarnijih ~estica, i da tako mo`emo da objasnimo molekule, najprimitivnije slo`ene organizme, pa ~ak i slo`eni moderni svet, raznim procesima evolucije. Me|utim, svi oni koji su prihvatili evolucioni pristup u prou~avanju kulture moraju da osete nesklonost koja se ~esto pokazuje prema takvom pristupu. Ona ~esto proisti~e iz reakcija na društvene nau~nike kojima je u devetnaestom veku bio potreban Darvin da bi shvatili ono što je trebalo da nau~e od svojih prethodnika i koji su naneli trajnu štetu napredovanju teorije kulturne evolucije, koju su u stvari diskreditovali. Društveni darvinizam je pogrešan u mnogim aspektima, ali intenzivna averzija koja se danas ispoljava prema njemu delimi~no je uzrokovana njegovim sukobom sa fatalnom umišljenoš}u da ~ovek mo`e da oblikuje svet oko sebe prema sopstvenoj `elji. Iako to nema nikakve veze sa ispravno shva}enom teorijom evolucije, konstruktivisti~ki nastorojeni studenti me|uljudskih odnosa ~esto koriste nepodobnost (i druge o~igledne greške) socijalnog darvinizma kao izgovor za odbacivanje svih evolucionih pristupa. Bertrand Rasel daje dobar primer u svojoj tvrdnji: da je evoluciona etika zdrava, trebalo bi da nam je potpuno svejedno kojim }e tokom po}i evolucija, budu}i da je za sve ono što sadr`i evolucija dokazano da je najbolje (1910, 1966:240). Ta primedba, koju A.G.N. Flu (1967:48) smatra odlu~uju}om, zasnovana je na jednostavnom nesporazumu. Nemam nameru da po~inim ono što se ~esto naziva genetskom ili naturalisti~kom obmanom. Ne tvrdim da su rezultati grupne selekcije tradicija nu`no dobri – kao što ne tvrdim ni da druge stvari koje su se dugo odr`ale u evoluciji, na primer bubašvabe, imaju neku moralnu vrednost. Me|utim, tvrdim da, svidelo nam se to ili ne, bez posebnih tradicija, koje sam pomenuo, prošireni poredak civilizacije ne bi mogao i dalje da postoji (dok ekološka katastrofa koja bi nastala u slu~aju nestanka bubašvaba, verovatno ne bi opustošila ~ove~anstvo); i ako bismo odbacili te tradicije zbog pogrešno shva}enih pojmova (što bi uzrokovalo naturalisti~ku obmanu) o tome šta je razumno, osudili bismo veliki deo ~ove~anstva na siromaštvo i smrt. Samo kada se u potpunosti suo~imo sa tim ~injenicama mo`emo se smatrati pozvanim da razmišljamo o tome šta je dobro u~initi, a šta ne.

Da li je socijalizam bio gre{ka?

53

Dok same ~injenice ne mogu nikada da odrede šta je dobro, loše shva}eni pojmovi onoga što je dobro, pravi~no i razumno mogu da promene ~injenice i uslove u kojima `ivimo; oni mogu da unište, mo`da zauvek, ne samo razvijene pojedince, gra|evine, umetnost i gradove (za koje ve} odavno znamo da su osetljivi na destruktivnu mo} raznih morala i ideologija), nego i tradicije, institucije i me|uljudske odnose, bez kojih ta dostignu}a nikad ne bi za`ivela i bez kojih nikad ne}e ponovo za`iveti.

POREKLO SLOBODE, SVOJINE I PRAVDE
Niko nema pravo da napada privatnu svojinu i da ka`e da poštuje civilizaciju. Istorija te dve stvari je neodvojiva.

Henri Samner Mejn
Svojina . . . je, prema tome, neodvojiva od ljudske ekonomije u njenom društvenom obliku.

Karl Menger
Ljudi su podobni za gra|anske slobode koliko su voljni da stave moralne lance na svoje apetite: u onoj meri u kojoj je njihova ljubav prema pravdi iznad njihove gramzivosti.

Edmund Berk

Sloboda i prošireni poredak
Ako su moral i tradicija, a ne inteligencija i kompetentni razum, uzdigli ~oveka iznad nivoa divljaka, temelji moderne civilizacije su postavljeni u anti~ko doba u oblasti koja okru`uje Sredozemno more. Tamo su mogu}nosti trgovine na velikim razdaljinama pru`ile prednost zajednicama ~iji su ~lanovi mogli slobodno da se koriste svojim pojedina~nim znanjem u odnosu na one ~ije je zajedni~ko lokalno znanje ili znanje vladaoca odre|ivalo delatnost svih. Koliko nam je poznato, sredozemna oblast je bila prva u kojoj je ~oveku priznato pravo da raspola`e priznatim privatnim podru~jem, pa je na taj na~in pojedincima omogu}eno da razviju gustu mre`u trgovinskih odnosa me|u raznim zajednicama. Ona je delovala nezavisno od pogleda i `elja lokalnih ~elnika, jer se kretanjem pomorskih trgovaca teško moglo upravljati iz jednog centra u to vreme. Ako prihvatimo ono što ka`e jedan visoko uva`eni autoritet (i to ~ovek koji svakako nije pristrasan u korist tr`išnog poretka), gr~ko-rimski svet je bio u suštini i pre svega svet privatnog vlasništva od po nekoliko jutara ili vlasništva rimskih senatora

54

Fridrih A. Hajek

i imperatora nad ogromnim imanjima, svet privatne trgovine i proizvodnje (Finli, 1973:29). Poredak koji je slu`io mnogim privatnim ciljevima mogao se stvoriti samo na osnovama onoga što volim da nazivam sekvestarskom svojinom, a to je precizniji termin koji koristi H. S. Mejn da bi opisao ono što se obi~no naziva privatnom svojinom. Ako svojina pojedinaca predstavlja sr` morala svake napredne civilizacije, izgleda da su stari Grci bili prvi koji su uvideli da je ona tako|e neodvojiva od individualne slobode. Ustavotvorci starog Krita su, kako smo o njima saznali, shvatili kao nešto što se samo po sebi razume da je sloboda najve}e dobro jedne dr`ave i da samo zbog toga imovina treba da pripada onome ko je stekne, dok u uslovima ropstva sve pripada vlastodršcima (Strabo, 10, 4, 16). Jedan va`an vid te slobode pojedinaca ili podgrupa da te`e svojim, posebnim ciljevima, rukovode}i se svojim znanjem i ume}em, bio je mogu} zahvaljuju}i privatnoj kontroli nad raznim sredstvima proizvodnje, ali i drugoj praksi, prakti~no neodvojivoj od prve: priznavanju prihva}enih metoda prenošenja kontrole. Mogu}nost pojedinca da sam odlu~uje o tome kako }e koristiti razne stvari, rukovode}i se svojim znanjem i o~ekivanjima, kao i znanjem i o~ekivanjima drugih u grupi kojoj se pridru`io, zavisi od opšteg priznavanja poštovanja privatnog podru~ja kojim pojedinac slobodno raspola`e, kao i od opšteprihva}enog na~ina na koji se pravo na odre|ene stvari mo`e prenositi sa jednog lica na drugo. Preduslov postojanja takve svojine, slobode i poretka ostao je isti od gr~ke ere do danas: zakon u smislu apstraktnih pravila koji omogu}uje svakom pojedincu da u svako doba odredi ko ima pravo da ne~im raspola`e. U pogledu nekih posebnih predmeta, pojam individualne li~ne svojine se svakako pojavio veoma rano, a prvi rukom na~injeni alati su mo`da takvi primeri. Me|utim, vezanost jedinstvenog ili veoma korisnog oru|a ili oru`ja za njegovog vlasnika mogla je da bude toliko jaka da je prenos bio toliko psihološki te`ak da je to oru|e moralo da prati vlasnika ~ak i u grob kao u tolosima, grobovima u obliku košnice iz mikenske ere. O~igledno se pojavljuje izjedna~enje izumitelja i pravnog vlasnika, a s njim i razne razrade te osnovne ideje ponekad pra}ene i legendama, kao u kasnijoj pri~i o kralju Arturu i njegovom ma~u Ekskaliburu u kojoj se vlasništvo nad ma~em ne prenosi po ljudskim zakonima, nego ga prenosi viši zakon magije ili sile. Proširenje i usavršenje koncepta imovine predstavljalo je, kako takvi primeri pokazuju, nu`no postepen proces koji ni do danas nije završen. Me|utim, takva koncepcija nije mnogo zna~ila za lutaju}e bande lovaca i skuplja~a u kojima je onaj koji bi pronašao izvor hrane ili mesto skloništa bio prinu|en da takvo otkri}e podeli sa svojim drugovima. Prvi pojedina~no napravljeni trajni alati mo`da su ostajali vezani za svoje tvorce, jer su oni bili jedini koji su njima umeli da se

Da li je socijalizam bio gre{ka?

55

slu`e i u ovom slu~aju je dobro pomenuti pri~u o Arturu i Ekskaliburu, jer iako Artur nije iskovao Ekskalibur, bio je jedini koji je umeo da se njime slu`i. S druge strane, privatno vlasništvo nad potrošenom robom se mo`da pojavilo tek kasnije, kada je solidarnost grupa oslabila i kada su pojedinci postali odgovorni za manje grupe, na primer za porodice. Mo`da je potreba da se obradivo imanje odr`ava netaknutim postepeno stvorila pojedina~no od grupnog vlasništva nad zemljom. Me|utim, nema koristi od rasprave o raznim redosledima tih doga|aja, jer su se oni, po svoj prilici, znatno razlikovali izme|u naroda koji su napredovali nomadskim sto~arstvom i onih koji su razvijali poljoprivredu. Klju~no je da je prethodni razvoj sekvestarske svojine nu`an za razvoj trgovine, pa, prema tome, i za stvaranje ve}ih koherentnih i kooperativnih struktura i pojavu oznaka koje nazivamo cenama. Da li su pojedinci, ili proširene porodice, ili dobrovoljne grupe pojedinaca priznavane kao vlasnici odre|enih predmeta manje je va`no od ~injenice da su oni imali pravo da odaberu koji }e ljudi da odlu~uju o tome kako njihova imovina treba da bude koriš}ena. Razvijali su se tako|e, naro~ito kada je re~ o zemlji, razni aran`mani o vertikalnoj podeli imovinskih prava izme|u viših i ni`ih vlasnika ili krajnjih vlasnika i zakupaca, baš kao i u razvoju modernih imetaka, koji danas mogu da budu bolje iskoriš}eni nego što je to dopuštala neka primitivnija koncepcija imovine. Isto tako, ne treba smatrati plemena izvorištem kulturne evolucije; ona pre predstavljaju prvi proizvod kulturne evolucije. Najranije koherentne, trajne grupe bile su istog porekla i imale su zajedni~ke obi~aje kao i druge grupe i pojedinci, koje mo`da nisu ni poznavali. Prema tome, teško mo`emo re}i kada su se plemena prvi put pojavila kao ~uvari zajedni~kih tradicija i kada je po~ela kulturna evolucija. Ipak, ma koliko sporo, uz neo~ekivana nazadovanja, nekako se proširivala saradnja, pa su zajedni~ki konkretni ciljevi zamenjeni opštim, ciljno nezavisnim pravilima ponašanja.

Klasi~no nasle|e evropske civilizacije
Izgleda, tako|e, da su Grci, a naro~ito filozofi stoici sa svojim kosmopolitskim pogledima, prvi put formulisali moralnu tradiciju, koju su Rimljani kasnije širili u svojoj imperiji. Znamo da je ta tradicija naišla na velike otpore, a svedoci smo tih otpora i do danas. U Gr~koj su prvenstveno Spartanci, narod koji se najja~e odupro materijalisti~kom, posesivnom, bili ti koji nisu priznavali li~nu svojinu nego su dozvoljavali, pa ~ak i podsticali kra|u. U naše vreme oni su ostali prototip varvara koji su odbacivali civilizaciju (za predstavnike pogleda XVIII veka, uporediti Semjuela D`onsona u Bosvelovom `ivotu ili esej Fridriha Šilera O

56

Fridrih A. Hajek

zakonodavstvu Likurga i Solona). Ipak, ve} u delima Platona i Aristotela uo~avamo nostalgi~nu ~e`nju za povratkom na spartansku tradiciju, a ta se `udnja zadr`ala do današnjeg dana. To je opsesija za ustrojenim mikroporetkom kojim bi upravljala neka sveznaju}a vlast. Ta~no je da su jedno vreme velike trgovinske zajednice, razvijene u Sredozemlju, bile pod dosta nepouzdanom i neugodnom zaštitom još ratobornijih Rimljana koji su ih štitili od plja~kaša. Kako ka`e Ciceron, oni su mogli da zavladaju tom oblaš}u pot~injavanjem naprednijih trgovinskih centara, Korinta i Kartagine, koji su `rtvovali svoju vojnu veštinu mercanti et navigandi cupiditas pohlepi trgovaca i moreplovaca (De Re Publica, 2 710). Me|utim, tokom poslednjih godina Republike i prvih vekova Carstva, pod upravom Senata ~iji su ~lanovi bili veoma zainteresovani za trgova~ke interese, Rimljani su dali svetu prototip privatnog prava koje je bilo zasnovano na najapsolutnijoj koncepciji sekvestarske svojine. Opadanje i propast tog prvog proširenog poretka nastupilo je tek pošto je centralna administracija u Rimu po~ela sve više da zamenjuje slobodne inicijative. Takav se redosled više puta ponovio: civilizacije su mogle da se šire, ali nisu mogle znatno da napreduju pod vlaš}u koja je preuzimala upravljanje svakodnevnim poslovima od svojih gra|ana. Izgleda da se još nije razvila nijedna civilizacija bez vlade koja je svojim glavnim ciljem smatrala zaštitu privatne svojine, ali se taj razvoj nastavljao daljom evolucijom i rastom koji je na kraju zaustavljala jaka vlada. Vlade koje su dovoljno jake da zaštite pojedince od nasilja njihovih bli`njih omogu}uju evoluciju sve slo`enijeg poretka spontane i dobrovoljne saradnje. Me|utim, ranije ili kasnije, te }e vlade pokazati tendenciju da svoju snagu zloupotrebe i da ukinu slobode koje su ranije štitile da bi sprovele svoje, kako ih zamišljaju, mudrije ideje i da ne bi dozvolile društvenim institucijama da se razvijaju haoti~no (da se poslu`imo karakteristi~nim izrazom koji smo našli pod naslovom društveno in`enjerstvo u Fontana/Harper Dictionary of Modern Thought, 1977). Ako pad Rima nije zauvek okon~ao procese evolucije ~ak ni u Evropi, sli~ne po~etke u Aziji (a kasnije, nezavisno, u Srednjoj Americi) zaustavile su mo}ne vlade koje su tako|e (sli~no, ali još ve}om silom nego što su to ~inili srednjovekovni feudalni sistemi u Evropi) efikasno ugušile privatnu inicijativu. U najizrazitijem od svih slu~ajeva, u carskoj Kini, do velikih napredaka u pravcu civilizacije i usavršene industrijske tehnologije dolazilo je tokom više puta ponovljenih nemirnih vremena, kada bi dr`avna kontrola privremeno oslabila. Me|utim, pobune i skretanja bi ubrzo potisnula mo}na dr`ava koja je bdela nad o~uvanjem tradicionalnog poretka (J. Needham, 1954). Dobar je primer Egipat iz kojeg imamo veoma pouzdane informacije o ulozi koju je privatna svojina igrala u po~etnom usponu te velike civilizacije. U svojoj

Da li je socijalizam bio gre{ka?

57

studiji o egipatskim institucijama i privatnom pravu, @ak Piren opisuje u suštini individualisti~ki karakter prava pri kraju Tre}e dinastije, kada je svojina bila pojedina~na, privatna i nepovrediva i zavisila isklju~ivo od volje vlasnika (Pirenne, 1934:II, 3389), ali istovremeno opisuje po~etak njenog propadanja ve} tokom Pete dinastije. To je uzrokovalo dr`avni socijalizam Osamnaeste dinastije, koji je opisan u drugom francuskom delu iz istog perioda (Dairaines, 1934), koji je preovladavao tokom slede}e dve hiljade godina i kojim se uglavnom objašnjava stagnantni, stati~ni karakter egipatske civilizacije u tom periodu. Kada je re~ o o`ivljavanju evropske civilizacije krajem srednjeg veka, mo`e se zaklju~iti da ekspanzija kapitalizma i evropska civilizacija duguju svoje korene i svoj raison d'etre politi~koj anarhiji (Baechler, 1975:77). Moderni industrijalizam se nije razvijao pod mo}nom vlaš}u, nego u gradovima italijanske renesanse, ju`ne Nema~ke i Nizozemske i pod umerenom vlaš}u u Engleskoj, tj. više pod vlaš}u bur`oazije, a manje ratnika. Zaštita sekvestarske svojine, a ne upravljanje dr`ave njenim koriš}enjem, postavila je osnove za razvoj guste mre`e razmene usluga, koja je oblikovala prošireni poredak. Malo su ta~ne konvencionalne formule istori~ara koji predstavljaju ostvarenje jake dr`ave kao kulminaciju kulturne evolucije: takva ostvarenja su ~esto obele`avala kraj kulturne evolucije. U tom smislu, studente rane istorije su isuviše impresionirali i vodili u pogrešnom pravcu spomenici i dokumenti politi~kih vlastodr`aca, dok su pravi graditelji proširenog poretka, koji su veoma ~esto stvarali bogatstvo koje je omogu}ilo podizanje tih istih spomenika, ostavili manje opipljive i upadljive tragove svojih dostignu}a.

Gde nema svojine, nema ni pravde
Mudri posmatra~i ra|anja proširenog poretka nisu sumnjali u to da je on imao svoje korene u bezbednosti koju su garantovale dr`ave, koje su ograni~avale prinudu na sprovo|enje pozitivnih pravila koja su odre|ivala šta kome pripada. Posesivni individualizam D`ona Loka, na primer, nije bio samo politi~ka teorija nego i proizvod analize uslova koji su omogu}ili prosperitet Engleskoj i Holandiji. Analiza se zasnivala na uvi|anju da pravda koju politi~ka vlast mora da obezbedi da bi osigurala mirnu saradnju me|u pojedincima, a koja je osnova prosperiteta, ne mo`e da postoji bez privatne svojine: gde nema imovine nema ni pravde, to je zakon koji je ta~an kao bilo koji Euklidov dokaz: budu}i da je ideja imovine, svojine, u stvari ideja prava na nešto, a ideja kojoj je dato ime „nepravda” je posezanje za tim pravom ili otimanje tog prava. Kad su te ideje tako ustanovljene, kada su im data takva imena, mogu sa sigurnoš}u da smatram da je to ta~no kao što je ta~no da trougao ima tri ugla ~iji je zbir jednak zbiru dva prava ugla (D`on

58

Fridrih A. Hajek

Lok, 1690, 1924:IV, iii, 18). Ubrzo posle toga, Monteskje je objavio svoju poruku da je trgovina raširila civilizaciju i uljudno ponašanje me|u varvarima severne Evrope. Za Dejvida Hjuma i druge škotske moraliste i teoreti~are XVIII veka bilo je jasno da je usvajanje privatne svojine obele`ilo po~etak civilizacije; pravila koja su odre|ivala imovinu bila su toliko zna~ajna u svakom moralu da im je Hjum posvetio najve}i deo svojih rasprava o moralu. Kasnije je, u svojoj Istoriji Engleske (V tom) pripisao veli~inu te zemlje ograni~enjima koja su postavljena dr`avnoj vlasti da se meša u pitanja vlasništva; u svojim Raspravama (iii, ii) jasno je objasnio da bi, kada bi ~ove~anstvo trebalo da sprovodi zakon koji bi, umesto da ustanovljava opšta pravila koja odre|uju vlasništvo i promenu vlasništva nad imovinom, dodelio najve}u imovinu najve}oj vrlini, taj pojam vrline bio toliko nesiguran, kako zbog prirodnog neznanja, tako i zbog uobra`enosti svakog pojedinca, da se iz njega nikad ne bi moglo razviti neko pravilo ponašanja, pa bi neposredna posledica toga bila raspad ~itavog društva. Kasnije, u Istra`ivanjima, on prime}uje: „Fanatici mogu da pretpostave da se dominacija zasniva na milosti i da }e samo sveti ljudi naslediti zemlju; me|utim, gra|anski upravlja~i su veoma umesno stavili te uzvišene teoreti~are na isti nivo sa obi~nim razbojnicima i u~e ih strogom disciplinom da se pravilo, koje u razmišljanjima mo`e da izgleda veoma korisno za društvo, u praksi ipak mo`e pokazati potpuno štetnim i destruktivnim” (1777, 1886:IV, 187). Hjum je jasno primetio vezu izme|u tih doktrina i slobode i da maksimalna sloboda svih zahteva jednaka ograni~enja za sve, putem onog što je nazvao osnovnim zakonima prirode: stabilnost imovine, stabilnost prenošenja imovine putem saglasnosti i poštovanje ugovora, (1739, 1886:II, 288, 293). Iako je o~igledno da ti pogledi proizilaze delimi~no iz pogleda teoreti~ara obi~ajnog prava, kao što je ser Metju Hejl (160976), Hjum je bio mo`da prvi koji je jasno shvatio da opšta sloboda postaje mogu}a kada se prirodni moralni instinkti kontrolišu i ograni~avaju naknadnim rasu|ivanjem na osnovu pravde ili poštovanja imovine drugih, vernosti ili poštovanja ugovornih obaveza, što je postalo obavezno i obezbedilo sebi autoritet u ~ove~anstvu (1741, 1742, 1886:III, 455). Hjum nije po~inio kasnije ~estu grešku da pomeša dva smisla slobode: neobi~an smisao u kojem se pretpostavlja da izolovani, usamljeni pojedinac mo`e da bude slobodan i drugi, u kojem se pretpostavlja da mnoge osobe koje me|usobno sara|uju mogu da budu slobodne. Posmatrano u kontekstu takve saradnje, samo opšta pravila svojine, tj. zakonska pravila, garantuju slobodu. Kada je Adam Ferguson dao zaklju~ak tih ideja definisanjem varvara kao ~oveka koji nije još uvek znao za imovinu (1767,73:136) i kada je Adam Smit primetio da niko još nije video `ivotinju koja pokretima ili prirodnim kricima

Da li je socijalizam bio gre{ka?

59

ka`e drugoj, ovo je moje, ovo je tvoje (1776, 1976:26), oni su zapravo izrazili ono što je, uprkos ponovljenim pobunama gramzivih i izgladnelih bandi, prakti~no tokom dva milenijuma bio stav obrazovanih ljudi. Kako je rekao Ferguson, izgleda da je sasvim o~igledno da je svojina stvar napretka (ibid.). Ta pitanja su, kao što smo ve} primetili, istra`ivana i u oblasti jezika i prava; njih je dobro shvatio klasi~ni liberalizam devetnaestog veka; verovatno je pod uticajem Edmunda Berka, ali verovatno još više zahvaljuju}i uticaju nema~kih lingvista i pravnika, kao što je F. C. fon Savinji, ta pitanja opet o`iveo H. S. Mejn. Savinjijeva izjava (u protestu protiv kodifikacije obi~ajnog prava) zaslu`uje da bude reprodukovana u potpunosti: „Ako u takvim kontaktima slobodni subjekti treba da postoje jedni pored drugih, da se me|usobno podr`avaju i da ne štete jedni drugima u njihovom razvoju, to se mo`e posti}i jedino priznavanjem nevidljive granice u okviru koje je obezbe|en slobodan prostor za egzistenciju i rad svakog pojedinca. Pravila koja odre|uju te granice, a putem njih i slobodan prostor svakog ~oveka, predstavljaju zakon” (Savinji, 1840:I, 3312).

Razni oblici i predmeti svojine i poboljšanja koja donose
Institucije svojine, kakve danas postoje, nisu savršene; mi ~ak ne mo`emo da ka`emo ni u ~emu bi se sastojalo takvo savršenstvo. Kulturna i moralna revolucija treba još da napreduju da bi institucija privatne svojine bila onoliko korisna koliko mo`e da bude. Na primer, potrebna nam je opšta konkurencija koja bi spre~ila zloupotrebu imovine. To zahteva dalje ograni~enje uro|enih ose}anja mikroporetka, male grupe o kojoj smo ranije govorili (Schoeck, 1966, 1969), jer tim ose}anjima ne preti samo privatna svojina nego ponekad još više konkurencija, a to dovodi do toga da ljudi sve više pri`eljkuju nekonkurentnu solidarnost. Ako je svojina u po~etku nastala kao proizvod obi~aja, a pravo i zakonodavstvo se samo kasnije razvili tokom milenijuma, nema razloga da pretpostavimo da su njihovi oblici, koji su usvojeni u savremenom svetu, kona~ni. Tradicionalne koncepcije prava svojine se u poslednje vreme shvataju kao promenljiv i veoma slo`en segment ~ije najefikasnije kombinacije još nisu otkrivene u svim oblastima. Nova istra`ivanja u toj oblasti, koja uglavnom proisti~u iz stimulativnog ali, na`alost, nezavršenog dela pokojnog ser Arnolda Planta, preuzeo je u svojim kratkim, veoma uticajnim esejima njegov bivši student Ronald Kos (1937, 1960). Ona su podstakla razvoj velike škole o imovinskim pravima (Alchian, Becker, Cheung, Demsetz, Pejovi}). Rezultati tih istra`ivanja, koja ne mo`emo ni da pokušamo da predstavimo ovom prilikom, otvorili su nove mogu}nosti za budu}a poboljšanja pravnih okvira tr`išnog poretka.

60

Fridrih A. Hajek

Da bih ilustrovao koliko je naše nepoznavanje optimalnih oblika ograni~enja raznih prava i dan-danas , uprkos uverenju u neophodnost opšte institucije privatne svojine, mogu da dam nekoliko primedaba o jednom posebnom obliku svojine. Spora selekcija sistema pravila koja ograni~avaju pojedina~ne opsege kontrole nad raznim resursima putem pokušaja i grešaka, stvorila je dosta neobi~nu situaciju. Intelektualci, koji su ina~e skloni da osporavaju oblike materijalne svojine koji su neophodni za efikasnu organizaciju materijalnih sredstava proizvodnje, postali su najoduševljeniji pobornici nematerijalnih oblika svojine koji su izmišljeni relativno nedavno, na primer pravila koja se odnose na knji`evno stvaralaštvo i tehnološke izume (tj. autorska prava i patenti). Razlika izme|u tih i drugih vrsta imovinskih prava je slede}a: dok vlasništvo nad materijalnim dobrima usmerava koriš}enje nedovoljne koli~ine sredstava u najva`nije svrhe, nematerijalna dobra, kao što su knji`evna produkcija i tehnološki izumi, za koje je sposobnost da se proizvedu tako|e ograni~ena, kada se jednom stvore, mogu neograni~eno da se reprodukuju, umno`avaju. Mo`e ih u~initi sporadi~nim jedino zakon da bi stvorio podsticaje za stvaranje takvih ideja. Ipak, nije sigurno da je prinudna cikli~nost najbolji na~in da se stimuliše ljudska kreativnost. Verujem da ne postoji nijedno veliko knji`evno delo koje ne bismo imali da autor nije mogao da dobije isklju~ivo autorsko pravo; ~ini mi se da argumenti u korist autorskih prava moraju gotovo isklju~ivo da po~ivaju na okolnosti da se izuzetno korisna dela, kao što su enciklopedije, re~nici, ud`benici i druge referentne knjige, ne bi mogla proizvoditi ako bi, kada se jednom naprave, svako mogao da ih slobodno umno`ava. Ponovljena preispitivanja tog problema tako|e nisu dokazala da mogu}nost dobijanja patenata na izume stvarno podsti~e tokove novog tehni~kog znanja ili da dovodi do rasipni~ke koncentracije istra`ivanja na probleme ~ije se rešenje mo`e predvideti za blisku budu}nost, pa zato, zahvaljuju}i zakonu, onaj ko naleti na rešenje za trenutak pre nekog drugog dobija pravo na isklju~ivo koriš}enje tog rešenja tokom dugog perioda (Machlup, 1962).

Organizacije kao elementi spontanih poredaka
Pošto sam pisao o umišljenosti razuma i o opasnostima od racionalnog mešanja u spontani poredak, moram da dodam još jedno upozorenje. Moj glavni cilj je zahtevao da istaknem spontanu evoluciju pravila ponašanja koja poma`u stvaranju samoorganizovanih struktura. Isticanje spontane prirode proširenog ili makroporetka mo`e biti varljivo ako se stekne utisak da svesna, intencionalna organizacija nije nikad va`na u makroporetku. Elementi spontanog makroporetka su privatni ekonomski aran`mani pojedinaca, kao i planiranih organizacija. Evolucija individualisti~kih zakona se

Da li je socijalizam bio gre{ka?

61

u velikoj meri sastoji od toga da se omogu}i postojanje dobrovoljnih organizacija bez prinudne mo}i. Ali, kako se širi spontani poredak, tako rastu i jedinice od kojih se on sastoji. Ti elementi su sve manje ekonomije pojedinaca, a sve više ekonomije organizacija kao što su firme ili udru`enja ili administrativna tela. Me|u pravilima ponašanja koja omogu}uju stvaranje spontanih poredaka, neka }e tako|e olakšati postojanje svesno koncipiranih organizacija koje su pogodne za rad u okviru ve}ih sistema. Me|utim, razni tipovi oblikovanja sveobuhvatnijih organizacija imaju svoje mesto samo u okviru još sveobuhvatnijeg spontanog poretka i ne bi odgovarali ukupnom poretku koji bi bio smišljeno organizovan. Još jedna srodna oblast bi mogla da navede na pogrešan put. Ranije smo pomenuli sve ve}u diferencijaciju raznih vrsta svojinskih prava u vertikalnoj ili hijerarhijskoj dimenziji. Ako u ovoj knjizi budemo povremeno govorili o pravilima privatne svojine, sekvestarske svojine, kao da je ona jednoobrazna i stalna, onda to treba shvatiti kao uproš}avanje koje mo`e navesti na pogrešan put ukoliko se usvoji bez ve} utvr|enih kvalifikacija. To je, u stvari, oblast u kojoj se mogu o~ekivati najve}a poboljšanja spontanog poretka u dr`avnim okvirima, ali koju ovom prilikom ne mo`emo pobli`e da razmatramo.

EVOLUCIJA TR@IŠTA: TRGOVINA I CIVILIZACIJA
Bilo šta vredi onoliko novca koliko mo`e doneti.

Semjuel Batler
Gde ima trgovine ima i dobrih obi~aja.

Monteskije

Širenje poretka u nepoznato
Pošto sam prikazao neke okolnosti pod kojima se javio prošireni poredak i kako taj poredak istovremeno stvara i zahteva mešovitu svojinu, slobodu i pravdu, mo`emo da na|emo i neke druge veze ako pobli`e pogledamo druga pitanja koja sam ve} pomenuo a posebno pitanje razvoja trgovine i specijalizacije, koja su sa tim razvojem povezana. Razvoj, koji je tako|e mnogo doprineo rastu proširenog poretka, nije dobro shva}en u to vreme, pa ga ~ak ni posle nekoliko vekova nisu shvatili ni najve}i nau~nici i filozofi; njega svakako niko nikad nije smisleno odredio. Vreme, okolnosti i procesi o kojima govorimo pokriveni su maglom vremena, pa se detalji ne mogu ta~no ni pouzdano razaznati. Neke specijalizacije ili razmene mogle su se ve} razviti u malim zajednicama koje su se rukovodile

62

Fridrih A. Hajek

isklju~ivo pristankom svojih ~lanova. Nominalna trgovina se mogla odvijati i kad su primitivni ljudi, prate}i seobe `ivotinja, nailazili na druge ljude i grupe ljudi. Iako su arheološki dokazi o postojanju trgovine u najranije doba ubedljivi, njih ima veoma malo, a mogu biti i pogrešni. Najva`nija roba koju je obezbe|ivala trgovina uglavnom se trošila bez ostavljanja tragova dok je retka roba, koja je navodila svoje vlasnike na razmenu, obi~no ~uvana kao retkost, pa je zato bila trajnija. Ukrasi, oru`je i alati predstavljaju glavne pozitivne dokaze, a to što nekih neophodnih prirodnih resursa nema na nekim mestima gde su takvi resursi slu`ili za proizvodnju mo`e nas navesti na zaklju~ak da su oni morali da budu nabavljeni trgovinom. Arheologija svakako ne}e na}i so koju su ljudi nabavljali iz velikih udaljenosti; ali je ponekad ostala naknada koju su proizvo|a~i soli dobijali kad su je prodavali. Me|utim, trgovinu, neophodnu instituciju kojoj su stare zajednice dugovale svoj opstanak, nije stvorila `elja za luksuzom nego potreba. Bilo kako bilo, trgovina je svakako nastala veoma rano, a trgovina na velikim rastojanjima i trgovina artiklima ~iji su izvori verovatno bili nepoznati trgovcima koji su njima trgovali daleko su stariji od svih drugih kontakata koji se sada mogu utvrditi. Moderna arheologija je dokazala da je trgovina starija od poljoprivrede ili bilo koje druge vrste redovne proizvodnje (Leakey, 1981:212). U Evropi postoje dokazi o trgovini na veoma velikim rastojanjima, ~ak i u paleolitu, pre najmanje 30.000 godina (Herskovits, 1948,1960). Pre 8.000 godina, D`atal Hujuk u Anadoliji i Jerihon u Palestini postali su centri trgovine izme|u Crnog i Crvenog mora, pre nego što je po~ela trgovina grn~arijom i metalima. Ta dva grada tako|e pokazuju slu~ajeve dramati~nog pove}anja broja stanovnika, koji se ~esto nazivaju kulturnim revolucijama. Mre`a pomorskih i kopnenih puteva koja je postojala pri kraju sedmog milenijuma pre Hrista, slu`ila je za prenošenje opsidijana (tamno prirodno staklo nastalo hla|enjem otopljene lave) sa ostrva Melosa na kopno Male Azije i Gr~ke, (v. uvod S. Grina za Childe, 1936, 1981; i Renfrew, 1973:29, v. tako|e Renfrew, 1972:297307). Postoje dokazi o širokim trgovinskim mre`ama koje su povezivale Belud`istan (u zapadnom Pakistanu) sa oblastima zapadne Azije još pre 3.200. godine pre Hrista (Childe, 1936, 1981:190). Tako|e znamo da je privreda preddinasti~kog Egipta bila ~vrsto oslonjena na trgovinu (Pirenne, 1934). Zna~aj redovne trgovine u Homerovo vreme pokazuje pri~a u Odiseji (I, 180184) u kojoj se Atina Palada pojavljuje pred Telemahom prerušena u vlasnika broda koji prevozi tovar gvo`|a da bi ga razmenio za bakar. Velika ekspanzija trgovine, koja je omogu}ila kasniji brzi rast klasi~ne civilizacije, što mo`emo da zaklju~imo na osnovu arheoloških dokaza, javila se u vreme za koje nema gotovo nikakve istorijske dokumentacije, koje je trajalo oko dve stotine godina, izme|u 750. i 550. godine pre Hrista. Izgleda da je ekspanzija trgovine dovela, u pribli`no

Da li je socijalizam bio gre{ka?

63

isto vreme, do velikog porasta stanovništva u gr~kim i feni~anskim trgovinskim centrima. Oni su bili veliki rivali u osnivanju kolonija, pa je po~etkom klasi~ne ere `ivot u velikim centrima kulture potpuno zavisio od redovnih tr`išnih procesa. Neosporno je postojanje trgovine u to vreme, kao i njena uloga u širenju poretka. Ipak, uspostavljanje tr`išnog procesa nije moglo da bude lako, i verovatno je njegova posledica bilo i znatno uništavanje ranih plemena. ^ak i tamo gde se ve} priznavala privatna svojina trebalo je uvesti neke nove, ranije nepoznate obi~aje, pre nego što bi zajednice pristale da dozvole svojim ~lanovima da odnose strancima (i to radi ciljeva koje su i sami trgovci jedva shvatali, a da i ne govorimo o mesnom stanovništvu) po`eljnu robu, koja je postojala u zajednici i koja bi ina~e bila na raspolaganju za lokalno, zajedni~ko koriš}enje. Na primer, moreplovci iz gr~kih gradova u nastajanju, koji su nosili grn~arske sudove pune vina ili zejtina ka Crnom moru, Egiptu ili Siciliji da bi ih menjali za `itarice, odnosili su u svojoj trgovini robu koju su njihovi susedi veoma mnogo `eleli, a o kojoj oni nisu znali ništa. Dopuštaju}i takve stvari, ~lanovi malih grupa su izgubili svoje predispozicije i po~eli su da prihvataju novo shvatanje sveta, u kojem je zna~aj malih grupa bio znatno umanjen. Pigot to objašnjava u svom delu Anti~ka Evropa: „Istra`iva~i ruda i rudari, trgovci i posrednici, organizacija transporta i karavana, koncesije i ugovori, koncepcija stranaca i obi~aja u dalekim zemljama sve je to u~estvovalo u društvenom razumevanju koje je zahtevao tehnološki korak napred koji je uveo svet u bronzano doba” (Piggott, 1965:72). Kako isti autor piše o srednjem bronzanom dobu drugog milenijuma, mre`a pomorskih, re~nih i kopnenih puteva dala je me|unarodni karakter mnogim bronzanim rukotvorinama toga doba, pa vidimo tehnike i stilove koji su široko rasprostranjeni od jednog do drugog kraja Evrope (Ibid., 118). Šta je olakšalo te nove poduhvate i uvelo ne samo novo shvatanje sveta, nego ~ak i neku vrstu internacionalizacije (ta re~ je o~igledno anahronizam) stila, tehnike i stavova? To su svakako bili, izme|u ostalog, gostoprimstvo, zaštita i bezbedan prolaz. Nejasno definisane teritorije primitivnih plemena su verovatno bile, ~ak i u najranije doba, povezane trgovinskim vezama pojedinaca zasnovanim na tim obi~ajima. Takve li~ne veze su obezbe|ivale dalje beo~uge u lancu kojim su se male ali neophodne koli~ine elemenata u tragovima, jer su takvi bili, prenosile na velika rastojanja. To je podstaklo stati~na zanimanja, zanimanja na jednom mestu, pa prema tome i specijalizaciju u mnogim novim mestima, što je kasnije pove}avalo i gustinu stanovništva. Po~ela je lan~ana reakcija: ve}a gustina stanovništva je dovodila do otkrivanja mogu}nosti socijalizacije ili podele rada, što je dalje pove}avalo gustinu stanovništva i dohotka po glavi, koji je omogu}io dalje pove}anje broja stanovnika. I tako dalje.

64

Fridrih A. Hajek

POBUNA INSTINKTA I RAZUMA
Treba se ~uvati mišljenja da se koriš}enjem nau~nih metoda proširuju mogu}nosti ljudskog uma. Iskustvo ništa nije više opovrglo od verovanja da }e ~ovek koji se istakne u jednoj, ili ~ak i u više nau~nih grana, verovatno razumnije razmišljati o obi~nim stvarima od drugih.

Vilfred Troter

Izazov svojini
Aristotel uopšte nije shvatao zna~aj trgovine, niti je imao razumevanja za evoluciju; aristotelovska misao je, kad se uklju~ila u sistem Tome Akvinskog, podr`avala antitrgovinske stavove srednjovekovne i rane moderne crkve, ali je ipak tek kasnije, i to uglavnom me|u francuskim misliocima XVII i XVIII veka, sa pojavom nekoliko va`nih doga|aja uzetih zajedno, po~ela da osporava najva`nije vrednosti i institucije proširenog poretka. Prvi od tih doga|aja je bio taj što je razvoj moderne nauke, posebnog oblika racionalizma koji ja nazivam konstruktivizmom ili scijentizmom (prema francuskom), a koji je tokom slede}ih vekova doslovno zarobio ozbiljna razmišljanja o razumu i njegovoj ulozi u ljudskim aktivnostima, dobijao sve ve}i zna~aj. Taj poseban oblik racionalizma je bio polazna ta~ka istra`ivanja koja sam vodio tokom poslednjih šezdeset godina, u kojima sam pokušavao da doka`em da je on posebno loše zamišljen, da u sebi sadr`i la`nu teoriju nauke i racionalnosti u kojoj se razum zloupotrebljava i koji, što je najva`nije, obavezno dovodi do pogrešnog tuma~enja prirode i postanka ~ovekovih institucija. To tuma~enje je ono kojim, u ime razuma i najviših vrednosti civilizacije, moralisti laskaju relativno neuspešnima i podsti~u ljude da zadovolje svoje necivilizovane porive. Po~inju}i u modernom periodu od Renea Dekarta, taj oblik racionalizma odbacuje tradiciju i tvrdi da ~isti razum mo`e da slu`i neposredno našim `eljama, bez takvog posrednika, i da mo`e da izgradi novi svet, novi moral, novo pravo, ~ak i novi, pre~iš}eni jezik, sam po sebi. Iako je ta teorija o~igledno la`na (v. tako|e Popper, 1934/1959, i 1945/66), ona još uvek dominira u na~inu mišljenja ve}ine nau~nika, pa i ve}ine literata, umetnika i intelektualaca. Mo`da bi trebalo da odmah kvalifikujem ono što sam sada napisao dodaju}i da postoje i drugi pravci koji bi se mogli nazvati racionalizmom, a koji te stvari sagledavaju druk~ije, kao na primer pravac koji smatra da su i pravila moralnog ponašanja deo razuma. Tako je D`on Lok objasnio: „Pod razumom ne podrazumevam sposobnost shvatanja koja stvara tokove misli i izvodi dokaze, nego odre|ene principe akcija iz kojih proizilaze sve vrline i sve ono što je potrebno za oblikovanje morala” (1954:11). Ipak, pogledi kao što je Lokov ostaju u manjini me|u onima koji sebe nazivaju racionalistima.

Da li je socijalizam bio gre{ka?

65

Drugi, srodan doga|aj koji je osporio prošireni poredak nastao je iz radova i uticaja @ana @aka Rusoa. Taj neobi~an mislilac iako ga ~esto nazivaju iracionalistom i romanti~arem bio je ~vrsto povezan i zavisan od kartezijanske misli. Rusoove tvrdoglave ideje su uskoro zagospodarile naprednim mislima i navele ljude da zaborave da slobodu nisu zamislila ljudska bi}a koja su te`ila za slobodom kao oslobo|enjem od ograni~enja, nego je stvorila njihova `elja da steknu zaštitu za svoj individualni domen. Ruso je naveo ljude da zaborave da pravila ponašanja nu`no moraju da ograni~avaju i da je poredak proizvod tih pravila; i da ta pravila, baš time što ograni~avaju opseg sredstava kojima pojedinac mo`e da se koristi za svoje ciljeve, u velikoj meri proširuju opseg ciljeva kojima svako mo`e uspešno te`iti. Ruso je izjavio u uvodu Društvenog ugovora da je ~ovek bio ro|en slobodan, a da je svuda u lancima, `ele}i da oslobodi ljude od vešta~kih ograni~enja stvorio je onog kojeg nazivamo varvarinom implicitnog heroja naprednih intelektualaca, nagovorivši ljude da odbace ograni~enja kojima su dugovali svoju produktivnost i brojnost. Koncepcija slobode koju je tako stvorio postala je najve}a prepreka postizanju slobode. Pošto je izjavio da je `ivotinjski instinkt bolji vodi~ prema dobroj saradnji me|u ljudima od tradicije ili razuma, Ruso je izmislio volju naroda ili opštu volju u kojoj narod postaje jedno jedino bi}e, jedna individua (Društveni ugovor, I, vii; v. tako|e, Popper 1945, 1966:II, 54). To je mo`da glavni izvor fatalne umišljenosti modernog intelektualnog racionalizma, koji nam obe}ava da }e nas vratiti u raj u kojem }e nam naši prirodni instinkti, a ne nau~ena ograni~enja, omogu}iti da ovladamo svetom, kako nam to ka`e Knjiga postanja. Opštepriznata velika privla~nost tog gledišta ne duguje svoju mo} (bez obzira na ono što tvrdi) razumu ili dokazima. Kao što smo ve} zaklju~ili, varvarin nije bio slobodan, niti je mogao da ovlada svetom. On je mogao da u~ini veoma malo bez pristanka grupe kojoj je pripadao. Individualno odlu~ivanje pretpostavlja individualne sfere kontrole, pa je, prema tome, postalo mogu}e samo zahvaljuju}i evoluciji privatne svojine, ~iji je razvoj postavio temelje razvoja proširenog poretka koji prevazilazi koncepciju poglavice ili vo|e ili kolektiviteta. Uprkos tim protivre~nostima, nema sumnje da je Rusoova parola imala uticaja i da je tokom prošla dva veka uzdrmala našu civilizaciju. Iako je bila iracionalna, ona je napredne ljude privukla svojom kartezijanskom insinuacijom da mo`emo da se koristimo razumom da bismo neposredno razumeli i zadovoljili svoje prirodne instinkte. Pošto je Ruso dao intelektualnu dozvolu za odbacivanje kulturnih ograni~enja, legitimitet pokušajima da se osvoji sloboda od onih ograni~enja koja su slobodu omogu}ila, a napade na osnove slobode je nazvao oslobo|enjem, svojina je postajala sve sumnjivija i nije više široko priznavana kao klju~ni faktor koji je uzrokovao stvaranje proširenog poretka. Umesto toga,

66

Fridrih A. Hajek

ljudi su sve više pretpostavljali da se pravila koja regulišu odre|ivanje i prenošenje privatne svojine moraju zameniti centralnim odlukama o koriš}enju svojine. U XIX veku je, kako izgleda, ozbiljna intelektualna diskusija o ulozi svojine, imovine u razvoju civilizacije, bila na neki na~in zabranjena u mnogim krugovima. U to doba, svojina je postepeno postajala sumnjiva za mnoge za koje se moglo o~ekivati da je istra`uju, a bila je i tema koju su napredni vernici u racionalnom preoblikovanju strukture ljudske saradnje morali da izbegavaju. (Zabrana se zadr`ala i u XX veku, o ~emu svedo~e, na primer, izjave Brajana Barija (1961:80) o koriš}enju i analiti~nosti u kojima je pravda sada analiti~ki vezana za zasluge i potrebe, tako da se mo`e mirno re}i da je jedan deo onoga što je Hjum nazivao pravilima pravi~nosti nepravi~an, kao i kasnija podsmešljiva primedba Gunara Mirdala o tabuima svojine i ugovora (1969:17). Osniva~i antropologije su, na primer, sve više zapostavljali kulturnu ulogu svojine, tako da se u dva toma Primitivne kulture E. B. Tajlora (1871) ni svojina ni imovina ne pojavljuju u sadr`aju, dok E. Vestermark koji je imovini posvetio drugu glavu ve} posmatra imovinu, pod uticajem Sen-Simona i Marksa, kao sumnjivi izvor nezara|enog dohotka i na osnovu toga zaklju~uje da }e zakon svojine ranije ili kasnije morati da pretrpi radikalne izmene (1908:II, 71). Socijalisti~ka predrasuda konstruktivizma tako|e je uticala na savremenu arheologiju, ali je najgrublje pokazala svoju nesposobnost da shvati ekonomske pojave u sociologiji (a još gore u takozvanoj sociologiji znanja). Sociologija bi se skoro mogla nazvati socijalisti~kom naukom, budu}i da je otvoreno predstavljena kao nauka sposobna da stvori nov poredak socijalizma (Ferri,1985) ili, nešto kasnije, da predvidi budu}i razvoj i da oblikuje budu}nost, ili da stvori budu}nost ~ove~anstva (Segerstedt, 1969:441). Kao i naturologija, koja je nekada pretendovala da zameni sva specijalizovana istra`ivanja prirode, sociologija nastupa sa suverenim zapostavljanjem znanja koje su donele ustanovljene nau~ne discipline koje su dugo prou~avale razvijene strukture kao što su pravo, jezik i tr`ište. Ve} sam rekao da je prou~avanje tradicionalnih institucija kao što je svojina palo pod zabranu. U tome zaista ne preterujem, jer je veoma neobi~no da je interesantan i va`an proces kao što je evoluciona selekcija moralnih tradicija tako malo prou~avan i da su pravci kojima su te tradicije usmeravale razvoj civilizacije toliko zanemarivani. Naravno, to tako ne izgleda nekom konstruktivisti. Ako neko pati od iluzije društvenog in`enjerstva, ideje da ljudi mogu svesno da izaberu put kojim }e i}i, njemu nije va`no da sazna kako je dospeo u sadašnju situaciju. Mo`emo uzgred napomenuti da nisu samo sledbenici Rusoa osporavali svojinu i tradicionalne vrednosti: ta osporavanja vode poreklo, iako mo`da u manjoj meri, i iz religije. Revolucionarni pokreti toga perioda (racionalisti~ki

Da li je socijalizam bio gre{ka?

67

socijalizam, a zatim komunizam) pomogli su o`ivljavanju stare jereti~ke tradicije pobune protiv osnovnih institucija svojine i porodice, pobune koje su u ranijim vekovima vodili jeretici kao što su gnostici, manihejci, bogumili i katari. U XIX veku jeretika više nije bilo, ali su se pojavile hiljade novih religioznih revolucionara koji su usmerili svoj revolucionarni `ar protiv svojine i porodice, tako|e pozivanjem na prirodne instinkte protiv tih ograni~enja. Jednom re~ju, pobuna protiv privatne svojine i porodice nije bila ograni~ena samo na socijaliste. Prizivana su misti~na i natprirodna verovanja ne samo da bi se opravdala uobi~ajena ograni~enja instinkta, kao na primer u dominantnim strujama rimokatoli~ke crkve i protestantizma, ve} i u nekim perifernim pokretima, da bi se podr`alo osloba|anje instinkta. Ograni~eni prostor, a i nedovoljna stru~nost ne dozvoljavaju mi da u ovoj knjizi govorim o drugom tradicionalnom predmetu atavisti~ke reakcije koji sam u prethodnom tekstu pomenuo: o porodici. Me|utim, trebalo bi bar da pomenem da verujem da je novo poznavanje ~injenica u izvesnoj meri lišilo osnova tradicionalna pravila seksualnog morala i da }e, kako izgleda, u toj oblasti do}i do suštinskih promena. Pošto sam pomenuo Rusoa i njegov veliki uticaj, kao i druge istorijske doga|aje, makar samo da bih podsetio ~itaoca da pobuna protiv svojine i tradicionalnog morala kod ozbiljnih mislilaca nije nešto novo, govori}u sada o intelektualnim naslednicima Rusoa i Dekarta u XX veku. Pre svega bih `eleo da istaknem da u velikoj meri zapostavljam pobunu, kao i razli~ite oblike te pobune u raznim zemljama. Davno pre nego što je Ogist Kont uveo termin pozitivizam, za poglede koji su predstavljali dokazanu etiku (tj. dokazanu razumom) kao jedinu mogu}u alternativu natprirodno otkrivenoj etici (1854:I, 356), D`eremi Bentam je razradio naj~vrš}e temelje onoga što danas nazivamo pravnim i moralnim pozitivizmom: dao je konstruktivisti~ko tuma~enje sistema zakona i morala prema kojem njihova vrednost i zna~aj zavise samo od volje i namere njegovih tvoraca. Sam Bentam se sa tom idejom pojavio nešto kasnije. Konstruktivizam ne obuhvata samo bentamovsku tradiciju, koju su predstavljali i nastavili D`on Stjuart Mil i kasnije engleska Liberalna stranka, nego prakti~no i sve savremenike Amerikance koji sebe nazivaju liberalima (za razliku od nekih sasvim razli~itih mislilaca, na koje ~esto nailazimo u Evropi, koji se tako|e nazivaju liberalima, koje je bolje nazvati starim vigovcima i ~iji su najistaknutiji mislioci bili Aleksis de Tokvil i Lord Akton). Konstruktivisti~ki na~in mišljenja postaje prakti~no neizbe`an ako, kao što to predla`e jedan švajcarski analiti~ar, prihvatimo liberalnu (~itaj socijalisti~ku) filozofiju koja pretpostavlja da ~ovek, ukoliko razlika izme|u dobra i zla uopšte nešto zna~i za njega, mo`e i mora sam da povu~e granicu izme|u ta dva pojma (Kirsch,1981:17).

68

Fridrih A. Hajek

Naši intelektualci i njihova tradicija razumnog socijalizma
Ono što sam rekao o moralu i tradiciji, o ekonomiji i tr`ištu i o evoluciji o~igledno je suprotno mnogim uticajnim idejama, ne samo starom socijalnom darvinizmu, koji više nije široko prihva}en, nego i mnogim drugim prošlim i sadašnjim gledištima: pogledima Platona i Aristotela, Rusoa i osniva~a socijalizma, Sen-Simona, Karla Marksa i mnogih drugih. Osnovna ta~ka mojih argumenata, moje mišljenje da moral, uklju~uju}i tu posebno naše institucije svojine, slobode i pravde, nije stvorio ljudski um, nego odre|enu drugu blagodet koju mu je donela kulturna evolucija suprotno je glavnim intelektualnim pogledima XX veka. Uticaj racionalizma je bio veoma dubok i pro`imaju}i. Ukoliko je neki obrazovan ~ovek inteligentniji utoliko }e u današnje vreme biti ne samo racionalista, nego }e imati i socijalisti~ke poglede (bez obzira na to da li je dovoljno doktrinaran da svojim pogledima prika~i neku etiketu, uklju~uju}i i etiketu socijalisti~kih pogleda). Što se više penjemo lestvicama inteligencije, više razgovaramo sa intelektualcima, verovatnije je da }emo nai}i na socijalisti~ka uverenja. Racionalisti imaju tendenciju da budu inteligentni i intelektualci, a inteligentni intelektualci imaju tendenciju da budu socijalisti. Uneo bih dve li~ne primedbe. Mislim da mogu da govorim sa izvesnim iskustvom o tim pogledima, budu}i da su racionalisti~ki pogledi, koje sam sistematski prou~avao i kritikovao ve} mnogo godina, baš oni na kojima sam, zajedno sa ve}inom evropskih nereligioznih moralnih mislilaca moje generacije, formirao svoje poglede po~etkom ovog veka. U to vreme oni su izgledali o~igledni i poštovanje tih pogleda mi se ~inilo jedinim na~inom da se izbegnu štetne praznoverice svih vrsta. Pošto sam i sam proveo izvesno vreme u borbi za osloba|anje od tih pojmova, u tom procesu sam otkrio da su baš ti pojmovi praznoverice, pa ne mogu sa bilo kakvom li~nom namerom da izreknem neke dosta oštre primedbe na ra~un pojedinih autora na stranicama koje slede. Osim toga, verovatno na ovom mestu treba podsetiti ~itaoca na moj esej Zašto nisam konzervativac (1960, Pogovor), da ne bi došao do pogrešnih zaklju~aka. Iako su moji argumenti usmereni protiv socijalizma, ja sam isto onoliko malo torijevac-konzervativac koliko je bio Edmund Berk. Moj konzervativizam je potpuno ograni~en na moral u okviru izvesnih ograni~enja. Svakako sam pristalica eksperimentisanja. Zastupam ideju mnogo ve}e slobode nego što dopuštaju konzervativne vlade. Me|utim, ono što zameram intelektualcima racionalistima o kojima }u dalje govoriti nije njihovo eksperimentisanje; oni veoma malo eksperimentišu, a ono što zamišljaju eksperimentima obi~no je nešto sasvim banalno. Kona~no, ideja vra}anja na instinkte je nešto sasvim svakidašnje i do sada je toliko puta isprobavana da više nije jasno u kom se smislu mo`e i dalje

Da li je socijalizam bio gre{ka?

69

nazivati eksperimentalnom. Zameram im što izjavljuju da su njihovi eksperimenti plod razuma, što ih obla~e u neku pseudonau~nu metodologiju, pa tako mame intelektualne pristalice i izla`u neprocenjive tradicionalne obi~aje (rezultate vekova evolucionih eksperimenata putem pokušaja i grešaka) neosnovanim napadima i na taj na~in štite sopstvene eksperimente od kriti~kog prou~avanja. Po~etno iznena|enje zbog tendencije inteligentnih ljudi da budu socijalisti smanjuje se kada ~ovek shvati da inteligentni ljudi, prirodno, imaju tendenciju da precenjuju inteligenciju i da pretpostavljaju da sve mogu}nosti i prednosti koje nudi naša civilizacija dugujemo smišljenom planiranju, smišljenim idejama, a ne poštovanju tradicionalnih pravila, kao i da pretpostavljaju da mo`emo, koriš}enjem umnih sposobnosti, da eliminišemo sve preostale nepo`eljnosti još inteligentnijim razmišljanjem, još boljim planovima i projektima i racionalnom koordinacijom naših poduhvata. To uzrokuje blagonaklon stav ~oveka prema centralnom privrednom planiranju i kontroli, koji predstavljaju sr` socijalizma. Naravno, intelektualci }e tra`iti objašnjenja za sve što se od njih o~ekuje da u~ine i ne}e prihvatiti obi~aje samo zato što vladaju u zajednicama u kojima su se oni rodili; to ih dovodi u sukob sa onima koji }utke prihvataju vladaju}a pravila ponašanja ili bar stvara loše mišljenje o njima. Osim toga oni, što je sasvim razumljivo, `ele da se rukovode naukom i razumom i izvanrednim napretkom koji su ostvarile fizi~ke nauke tokom poslednjih nekoliko vekova, a budu}i da su ih u~ili da su konstruktivizam i scijentizam koriš}enje nauke i razuma, otkrili su da im je teško da poveruju da mo`e da postoji neko korisno znanje koje ne poti~e iz smišljenog eksperimentisanja ili da prihvate zna~aj bilo koje tradicije osim sopstvene tradicije razuma. Jedan poznati istori~ar je napisao: Tradicija je gotovo po definciji nešto što je za pokudu, nešto ~emu se treba podsmevati, što treba sa`aljevati (SetonWatson, 1983:1270). Bari (1961, ve} pomenut) `eleo je da na~ini moral i pravi~nost nemoralnim i nepravednim analiti~kom definicijom: ovde Siton-Vatson pokušava da u~ini isti manevar pomo}u tradicije, koju po definiciji proglašava lošom. Vrati}emo se kasnije na te re~i, na novogovor. U me|uvremenu, pogledajmo pobli`e ~injenice. Takve su reakcije sasvim razumljive, ali izazivaju posledice. One su naro~ito opasne i po razum i po moral kada naklonost, ne toliko ka stvarnim plodovima razuma koliko prema konvencionalnoj tradiciji razuma, navodi intelektualce da zapostavljaju teorijske granice razuma i ~itav svet istorijskih i nau~nih informacija, da ostanu u potpunom neznanju u oblasti bioloških nauka i humanisti~kih nauka kao što je ekonomija i da pogrešno predstavljaju poreklo i funkcije naših tradicionalnih moralnih pravila.

70

Fridrih A. Hajek

Kao i druge tradicije, tradicija razuma je nau~ena, a ne uro|ena. I ona se nalazi u oblasti izme|u instinkta i razuma; mora se tako|e pa`ljivo prou~iti i pitanje stvarne razumnosti i istine u tradiciji proklamovanog razuma i istine.
Napomena:

Prevod: Nikola ^ajkanovi}

* Videti: Howard E. Gruber, Darwin on Man: A Psychological Study of Scientific Creativity, kao i Darwin's Early and Unpublished Notebooks, prera|eno i dopunjeno od Paul H. Barrett (New York: E.P. Dutton & Co., Inc., 1974, str. 13, 57, 302, 305, 321, 360, 380). Darwin je 1838. analizirao Smitov rad Essays on Philosophical Subjects, kome je prethodio rad Dugald Stewart, An Account of the Life and Writings of the Author (London: Cadell and Davies, 1795, str: xxvixxvii). Darvin je kasnije zabele`io da je ~itao taj rad i da je bio vredan pa`nje u smislu sumiranja Smitovih pogleda. Darvin je 1839. pro~itao Smitov rad The Theory of Moral Sentiments ili An Essay Towards an Analysis of the Principles by which Men Naturally judge concerning the Conduct and Character, first of their Neighbours and afterwards of themselfs to which is added, A Dissertation on the Origin of Languages, deseto izdanje, drugi tom (London: Cadell & Davies, 1804). Nema pouzdanijih dokaza da je Darvin pro~itao Smitov rad The Wealth of Nations primedba izdava~a, W.W. Bartley III.

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

71

Dejvid Held

DEMOKRATIJA DR@AVA-NACIJA I GLOBALNI SISTEM*
Demokratija je samo povremeno u`ivala popularnost koju u`iva danas; široka popularnost i privla~nost demokratije su tek malo stariji od jednog veka. Revolucije koje su zahvatile centralnu i isto~nu Evropu 1989. i po~etkom 1990. samo su podstakle slavljeni~ku atmosferu. Liberalna demokratija je pozdravljena kao sredstvo koje zna~i kraj istorije: ideološke sukobe je, kako je re~eno, istisnuo univerzalni demokratski razum.1 Ljudi se sve više bore za politi~ke ciljeve u ime demokratije, sve ve}i broj dr`ava se preoblikuje u demokratskim kalupima. Me|utim, ispod površine trijumfa demokratije nailazimo na paradoks: dok se ideja vladavine naroda ponovo zastupa i uzdi`e, efikasnost demokratije kao nacionalnog oblika politi~ke organizacije postaje podlo`na sumnji. Dr`ave objavljuju demokratiju u istom trenutku kada promene u me|unarodnom poretku dovode u opasnost opstanak nezavisnih demokratskih dr`ava-nacija. U trenutku kada se velike oblasti ljudskih delatnosti organizuju na globalnom nivou, sudbina demokratije je puna neizvesnosti. U daljem tekstu }u prou~avati tu neizvesnost tako što }u se usredsrediti na odnos izme|u demokratije i globalnog sistema. Po~e}u sa razmatranjem nekih osnovnih pretpostavki demokratske teorije u vezi sa odnosom izme|u gra|ana i predstavnika i istra`ivanjem njihovih veza sve do protivure~nog suvereniteta. Zatim }u govoriti o promenljivim strukturama globalnih veza za donošenje odluka na nivou dr`ava. Ista}i }u i neke posebne puteve i na~ine kojima ukrštanje nacionalnih i me|unarodnih snaga uti~e na nacionalnu politiku. U takvom kontekstu }u dati ocenu promenljivih oblika i granica demokratije. Iako je glavni cilj ovog eseja da prika`e nekoliko nerešenih problema u demokratskoj misli, u zaklju~ku }u izneti neke konstruktivne primedbe o promenljivom zna~enju demokratije u globalnom sistemu i o tome kako se teorija demokratije mora menjati da bi obuhvatila me|unarodnu mre`u dr`ava i gra|anskih društava.
David Held, Political Theory Today, Stanford University Press, Stanford, 1991. Democracy, the Nation-State and Global System, pp. 197–235.
1 Fransis *

Fukuyama, The End of History?, National Interest, leto 1989.

72

Dejvid Held

UOBI^AJENE PRETPOSTAVKE DEMOKRATSKE TEORIJE
Tokom XIX i XX veka u samoj sr`i teorije liberalne demokratije nalazila se pretpostavka o simetri~nim i saglasnim odnosima izme|u onih koji donose politi~ke odluke i onih koji te odluke primaju. Simetrija i saglasnost se pretpostavljaju na dve klju~ne ta~ke: prvo, izme|u gra|ana i onih koji donose odluke od kojih gra|ani, u principu, imaju pravo da tra`e polaganje ra~una; i drugo, izme|u proizvoda (odluke, politika itd.) donosilaca odluka i njihovih bira~a u krajnjoj analizi naroda na ograni~enoj teritoriji. Ti odnosi se mogu predstaviti onako kako je prikazano na ilustraciji 1.* U dvadesetom veku se demokratska teorija posebno usredsredila na organizacijski i kulturološki kontekst demokratskih procedura i na uticaj tog konteksta na vladavinu ve}ine. Od razvoja teorije konkuretnog elitizma u delima Maksa Vebera i Jozefa [umpetera do razrade klasi~nog pluralizma u pisanju Roberta Dala, ili do kritike tih ideja u napisima savremenih marksista, te`ište savremene demokratske teorije je bilo na uslovima ~ije ispunjenje podsti~e ili spre~ava demokratski `ivot nacije.2 Osim toga, teoreti~ari i kriti~ari moderne demokratije su pretpostavljali da je sudbina nacionalne zajednice uglavnom u rukama te zajednice i da se zadovoljavaju}a teorija demokratije mo`e postaviti prou~avanjem me|usobnog dejstva izme|u subjekata i struktura u dr`avi-naciji.3 Ukratko, osnovne pretpostavke u demokratskoj teoriji, kako liberalnoj tako i radikalnoj, bile su: da se demokratije mogu smatrati zasebnim celinama; da su demokratije jasno razgrani~ene jedna od druge; da se promene u demokratijama mogu shvatiti uglavnom prou~avanjem internih struktura i dinamike nacionalnog demokratskog oblika vladavine; da je demokratska politika, u krajnjoj liniji, izraz me|usobnih odnosa snaga koje deluju u okviru dr`ave-nacije. Tokom poslednje dve decenije i desnica i levica su, što je opštepoznato, neprekidno napadale liberalno-demokratski model. Prema mišljenju Nove desnice, liberalna demokratija je veoma mnogo namno`ila javnu birokratiju i time oduzela prostor privatnoj inicijativi i li~noj odgovornosti. Taj argument se pojavljuje u izmenjenom obliku u literaturi koja se bavi problemom preoptere}ene vlade i potrebom da se dr`ava povu~e na Zapadu i, naravno, na Istoku.4 Ideja koja podr`ava
* Napomena: Ilustracije se nalaze na kraju knjige.
2 Za kriti~ki pregled ovih teorija videti David Held, Models of Democracy, Cambridge, Polity, 1987, 2. deo. 3 Naravno, bilo je izuzetaka. V. na primer: Goran Therborn, The rule of capital and the rise of democracy, New Left Review, 103, maj/juni 1966; Michael Howard, War and the Liberal Conscience, Oxford, Oxford University Press, 1981 i F. H. Hinsley, Power and the Pursuit of Peace, Cambridge, Cambridge University Press, 1963.

Videti, na primer: S. Brittan, Can democracy manage an economy?, u R. Skidelsky (ed.), The End of the Keynesian Era, Oxford, Martin Robertson, 1977. i W. D. Nordhaus, The political business cycle, Review of Economic Studies, 42, 1975. Za pregled i diskusiju o pomenutim pitanjima, David Held, Political Theory and the Modern State, Cambridge, Polity, 1989, glave 4 i 6.

4

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

73

sve argumente Nove desnice jeste da su odnose izme|u donosilaca i primalaca odluka poremetile grupe za pritiske, razni lobiji i glomazne birokratske ustanove. Te snage su zajedni~ki oštetile potencijalne mogu}nosti saglasnosti izme|u donosilaca i primalaca odluka, koje postoje kada donosioci odluka ograni~e svoju delatnost na poslove minimalne dr`ave. Drugim re~ima, saglasnost bi se mogla poboljšati ako bi se tr`ištu dalo više prostora, ako bi gra|ani glasa~i imali više prostora za upravljanje sopstvenim delatnostima i ako bi minimalna dr`ava obezbedila stabilne okvire zakona i propisa, da bi pojedinci mogli da se bave svojim poslovima bez preteranog politi~kog mešanja. Treba primetiti da neki mislioci Nove desnice insistiraju na tuma~enju te teze na me|unarodnom nivou. Posebno Fridrih Hajek napada mišljenja koja su ~esto izra`avali konzervativni i neki liberalni mislioci, prema kojima tr`išta treba ograni~iti na nacionalne prostore i nacionalne dr`ave, i tvrdi da tr`išta ne znaju za nacionalne granice.5 On zastupa ideju svetskog tr`išnog poretka koji bi se zasnivao na principima slobodne trgovine i minimalne regulative. Za Hajeka je saglasnost u krajnjoj liniji osobina me|unarodnog tr`išnog poretka i skupa ultraliberalnih dr`ava. Ve}ina kritika upu}nih liberalnoj demokratiji iz perspektive leve politi~ke misli tako|e izra`ava brigu za stvaranje ve}e politi~ke saglasnosti izme|u politi~kih predstavnika i obi~nih gra|ana; u ovom slu~aju, to bi se postiglo proširenjem mehanizama demokratske odgovornosti. Tvrdnja da je dr`ava nezavisna vlast ili ograni~ena nepristrasna vlast odgovorna svojim gra|anima, pojam koji je u samoj suštini samopredstave ili ideologije moderne dr`ave6, u osnovi je pogrešna, smatraju ti kriti~ari. Prema mišljenju mislilaca kao što su C. B. Mekferston i Kerol Pejtman, dr`ava je neizbe`no svedena na odr`avanje i reprodukciju nejednakosti u svakodnevnom `ivotu, iskrivljuju}i ishode odluka u korist posebnih interesa.7 Prema tome, pod sumnjom je osnova tvrdnje o legitimnosti dr`ave i lojalnosti gra|ana dr`avi. Budu}i da dr`ava, koja obavlja rutinske poslove, nije ni odvojena ni nepristrasna u odnosu na društvo, pitanja o tome kakvog oblika treba da bude demokratija i koliki treba da bude opseg demokratskog donošenja odluka, postaju goru}a. U raznim oblicima participativne demokratije, u republikanskim idejama o pravima gra|ana i u tra`enju ve}e demokratizacije dr`ave i gra|anskog društva, naglašava se da politi~ki proces mora da zadovoljava
5 Friedrich Hayek, The Constitution of Liberty, London, Routledge & Kegan Paul, 1960, str. 4056. 6 Quentin Skinner, The Foundations of Modern Political Thought, Cambridge, Cambridge University Press, 1978, br. 2, str. 349 i dalje. 7 C. B. Macpherson, The Life and Times of Liberal Democracy, Oxford, Oxford University Press, 1977. i Carole Pateman, The Problem of Political Obligation: A Critique of Liberal Theory, dr. izd., Cambridge, Polity, 1985, str. 171 i dalje.

74

Dejvid Held

pojedince i grupe, da bude jasniji i shvatljiviji, otvoreniji prema raznim `eljama i potrebama naroda.8 Sve u svemu, i levica i desnica osporavaju pretpostavke simetrije i saglasnosti u sr`i liberalnog modela demokratije na osnovu ~injenice da odnosi na kojima se temelji liberalna demokratija u svom postoje}em obliku nisu dovoljno simetri~ni ni dovoljno saglasni. Više tr`išta i minimalna dr`ava za desnicu, neposredno u~eš}e gra|ana u regulisanju klju~nih insitucija (uklju~uju}i tu i radno mesto i lokalnu zajednicu) za levicu su osnove preporuka za prevazila`enje neodgovaraju}e organizacije i neodgovaraju}ih institucija.

SUVERENITET, NACIONALNA POLITIKA I GLOBALNA POVEZANOST
U središtu debate o liberalnoj demokratiji nalazi se koncepcija suvereniteta koja je prihva}ena kao nepobitna ~injenica. Suverenitet dr`ave-nacije se uglavnom ne osporava.9 Pretpostavlja se da dr`ava mo`e da upravlja svojom sudbinom i da je u tome ograni~ena samo kompromisima koje mora da pravi i granicama koje joj name}u subjekti, institucije i snage koje deluju u okviru njenih teritorijalnih granica. O~igledno je da su demokratske teorije XIX i XX veka, kao i ve}ina drugih politi~kih i društvenih teorija, smatrale svet izvan dr`ave-nacije unapred datim uz klauzulu ceteris paribus.10 Vode}e perspektive društvenih i politi~kih promena pretpostavile su da korene društvenih preobra`aja treba tra`iti u unutrašnjim procesima društva.11 Pretpostavljalo se da do promena treba da do|e uz pomo} mehanizama ugra|enih u samu strukturu društva koja upravlja njegovim razvojem. Za svet koji je, po pretpostavci, izvan dr`ave-nacije, dinamika svetske privrede, brzi razvoj transnacionalnih veza i va`ne promene u prirodi me|unarodnog prava, na primer, posmatraju se samo teorijski, a uopšte se ne razmišlja o njihovim implikacijama na demokratiju. Ograni~enja teorije politike, koja se oslanja isklju~ivo na dr`avu-naciju, uo~avaju se ve} kada se razmišlja o opsegu i efikasnosti principa vladavine ve}ine.
8 Na primer, Macpherson, The Life and Times of Liberal Democracy, sv. 5; Carola Pateman, Participation and Democratic Theory, Cambridge, Cambridge University Press, 1970; Held, Models of Democracy, gl. 8 i 9 i John Keane, Democracy and Civil Society, London, Verso, 1988.

Me|u ~asnim izuzecima su Harold Laski, Studies in Law and Politics, London, Allen & Unwin, 1932, str. 237 i dalje, i John N. Figgis, Churches in the Modern State, London, Longman, Green, 1913, str. 5493. Vidi tako|e njihova odabrana dela sa G. D. H. Cole u Paul Hirst (izd.), The Pluralist Theory of the State, London, Routledge, 1989.
10 11

9

V. Held, Political Theory and the Modern State, ch. 8.

John Dunn, Responsibility without power, u: Interpreting political Responsibility, Cambridge, Polity, 1990. i Anthony Giddens, The Nation-State and Violence, Cambridge, Polity, 1985.

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

75

Primena tog principa je u samoj sr`i zapadne demokratije: ona je u osnovi tvrdnje da politi~ke odluke treba smatrati punova`nim i legitimnim.12 Me|utim, problemi se pojavljuju ne samo zato što odluke koje donose dr`ave-nacije ili kvaziregionalne ili kvazisupranacionalne organizacije, kao što su Evropska zajednica (EZ), Severnoatlantski pakt (NATO) ili Svetska banka, smanjuju opseg odluka koje mo`e da donosi data ve}ina, nego i zato što odluke ve}ina uti~u (ili potencijalno mogu da uti~u) i na druge, a ne samo na sopstvene gra|ane. Na primer, odluka o tome da se me|unarodni aerodrom ne mo`e graditi blizu glavnog grada, doneta iz straha da se ne izgube lokalni glasovi, mo`e da ima nepovoljne posledice za avionske putnike u celom svetu, koji nemaju mogu}nosti da budu neposredno predstavljeni.13 Sli~no tome, odluka da se izgradi nuklearna centrala blizu granice sa susednom zemljom donosi se bez tra`enja mišljenja od gra|ana susedne zemlje (ili susednih zemalja). Odluka da se izgradi fabrika hemijskih proizvoda ili pogon koji proizvodi toksi~ne i druge štetne supstance (mo`da kao nusproizvod) mo`e dovesti do ekološke štete u vidu zaga|enja, opasnosti po ozonski sloj ili efekta staklene bašte a to su pitanja koja ne priznaju nacionalne granice, formalno razgrani~enje vlasti i odgovornosti donosilaca politi~kih odluka. Odluka neke vlade da uštedi sredstva time što }e ukinuti pomo} u hrani nekoj zemlji mo`e da podstakne brz rast cena hrane u toj zemlji i da neposredno doprinese gladi u kojoj }e se na}i seoska i gradska sirotinja.14 Ili, odluka neke vlade, bilo na Istoku ili na Zapadu, da ukine ili poja~a vojnu pomo} politi~koj stranci u nekoj udaljenoj zemlji mo`e da ima odlu~uju}i uticaj na ishod sukoba u toj zemlji ili da je gurne u još ve}i vrtlog nasilja.15 Moderna teorija suverene demokratske dr`ave polazi od ideje nacionalne sudbinske zajednice, zajednice koja dobro upravlja sobom i koja odre|uje sopstvenu budu}nost. Tu ideju u samoj osnovi osporavaju priroda globalnih me|usobnih veza i problemi sa kojima mora da se suo~i moderna dr`ava. Nacionalne zajednice niukom slu~aju ne mogu same da programiraju akcije, odluke i politiku svojih vlada, a vlade niukom slu~aju ne mogu same da odlu~uju o tome šta je ispravno i dobro za njihove gra|ane.16 Bilo kakva pojednostavljena pretpostavka da su politi~ki odnosi sada ili da bi mogli biti simetri~ni i saglasni potpuno je nepotvr|ena u demokratskoj teoriji.
12 13

V. E. Spitz, Majority Rule, Chatham, NJ, Chatham House, 1984.

Claus Offe, Disorganized Capitalism, Cambridge, Polity, 1985, str. 2834, i njegov esej (sa Ulrich Preuss) u ovoj knjizi (gl. 6). D. F. McHenry and K. Bird, Food Bungle in Bangladesh, Foreign Policy 27, leto 1977. i R. Sobhan, Politics of food nad famine in Bangladesh, Economic and Political Weekly, 1. December 1979.
15 16 14

Adrian Leftrwich, Redefining Politics, London, Methuen, 1983. C. Offe, Disorganized Capitalism, str. 286 i dalje.

76

Dejvid Held

Primeri globalne povezanosti politi~kih odluka i njihovih ishoda uzrokuju pitanja koja zadiru u samu sr` kategorija klasi~ne demokratske teorije i njenih savremenih varijanti. Ideja da pristanak daje legitimitet vlasti i dr`avnom sistemu uopšte, bila je centralna ideja liberala XVII i XVIII veka i liberalnih demokrata XIX i XX veka. Dok su prvi smatrali da je društveni ugovor prvobitni mehanizam individualnog pristanka, za druge je glasa~ka kutija bila mehanizam kojim gra|anin periodi~no daje ovlaš}enje nosiocima vlasti da donose zakone i regulišu privredni i društveni `ivot. U radikalnijim opisima demokratije (izme|u ostalih, u republikanskom i participativnom modelu), pristanak se zamišlja kao uslovljen procesom u kome, idealno, u~estvuju gra|ani u neposrednom stvaranju zakona koji regulišu njihove `ivote, jer, prema tim argumentima, gra|ane obavezuje samo sistem pravila, zakona i odluka koje su oni sami za sebe propisali.17 Mnogi liberali su bili daleko od toga da proklamuju da, ako gra|ani u svojim zajednicama treba da budu slobodni i jednaki, onda treba, prvenstveno i oni sami da budu suvereni. Oni su se uglavnom bavili otkrivanjem uslova pod kojima pojedinci mogu da odrede i regulišu strukturu svog udru`ivanja i isticali zna~aj takvog otkrivanja. Uslovi za mogu}nost pristanka bili su sasvim razli~ito tuma~eni u tradicijama liberalne i demokratske misli, ali je te tradicije ipak ujedinjavalo prihvatanje ideje da se vlada odr`ava dobrovoljnim pristankom slobodnih i jednakih gra|ana. Od samog po~etka, pristanak je za demokrate bio nesporni princip legitimne vladavine.18 Me|utim, sama ideja pristanka i misao da se relevantna tela koja treba da daju dobrovoljni pristanak zajednice nalaze na jednoj ograni~enoj teritoriji ili dr`avi postaju veoma problemati~ne kada se razmatraju pitanja nacionalne, regionalne i globalne povezanosti i kada se osporava priroda takozvane relevantne zajednice. Kakav pristanak je potreban, ~ija se saglasnost tra`i, ~ije u~eš}e je opravdano u donošenju odluka koje se ti~u, recimo, izgradnje aerodroma ili nuklearne centrale? Koje je to relevantno bira~ko telo? Lokalno? Nacionalno? Regionalno? Me|unarodno? Pred kim donosioci odluka pravdaju svoje odluke, pred kim bi trebalo da ih pravdaju? Kome su donosioci odluka odgovorni, a kome treba da budu odgovorni? [ta je sa idejom legitimne vladavine kada se odluke, ~esto sa posledicama koje zna~e `ivot ili smrt, donose u dr`avnim zajednicama u kojima veliki broj subjekata na koje te odluke uti~u nema demokratsko pravo izra`avanja? [ta je sa legitimnoš}u kada proces vladanja, kako redovnog tako i vanrednog, uti~e na pojedince i gra|ane u dr`avi-naciji i izvan nje i kada se
17

D. Held, Models of Democracy, str. 738, 25462, 26789.

Russell L. Hanson, Democracy u: Terence Ball, James Farr and Russell L. Hanson (izd.), Political Innovation and Conceptual Change, Cambridge, Cambridge University Press, 1989, str. 689.

18

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

77

pristanak samo nekih me|u tim gra|anima smatra relevantnim za potvrdu vladavine i politike? Teritorijalne granice su osnova na kojoj se pojedinci uklju~uju ili isklju~uju iz u~eš}a u donošenju odluka koje se ti~u njihovog `ivota (bez obzira na to koliko je malo onih kojih se to ti~e), mada se ishodi tih odluka ~esto prote`u izvan nacionalnih granica. Regionalna i globalna povezanost osporava tradicionalna nacionalna rešenja suštinskih dilema demokratske teorije i prakse. Izgleda da sâm proces vladanja be`i iz kategorija dr`ave-nacije.19 To nosi duboke implikacije, ne samo za kategorije pristanka i legitimnosti nego i za sve klju~ne ideje demokratske misli: prirodu bira~kog tela, zna~enje odgovornosti, ispravan oblik, obim i uticaj politi~ke participacije i zna~aj dr`ave-nacije, suo~ene bez presedana sa nacionalnim i internacionalnim odnosima i procesima, kao garanta prava i du`nosti svojih gra|ana.

DR@AVE, GRANICE I GLOBALNA POLITIKA
Moglo bi se re}i da globalna povezanost nije ništa novo, da je njen zna~aj za demokratsku teoriju bio jasan odavno. Primedba bi se mogla i dalje podupreti isticanjem ~injenice da je gusta struktura me|usobnih globalnih veza po~ela da se pojavljuje još u po~etku ekspanzije svetske privrede i pojave modernih dr`ava.20 Pre ~etiri veka, kako je jedan komentator sa`eto rekao, trgovina i rat su ve} oblikovali sve mogu}e vidove doma}e politike i me|unarodnog sistema.21 U savremenoj eri, unutrašnja i spoljna politika su duboko isprepletane: unutrašnja politika se uvek mora shvatiti u kontekstu me|unarodne politike, doma}a je ~esto izvor inostrane politike. Bilo da razmišljamo o monarhijskoj politici XVI veka (na primer, da li je trebalo da francuski kralj bude katolik ili protestant), ili pokušavamo da shvatimo zašto su se menjali trgovinski putevi od Istoka prema Zapadu u XV i XVI veku (i kako su promene uticale na strukturu gradova, na urbanu sredinu i na društvenu ravnote`u), ne mo`emo izbe}i razmatranje strukture lokalne i me|unarodne me|uzavisnosti i me|usobnog pro`imanja.22 Ova razmišljanja sa`eto su data u jednoj klasi~noj studiji o evropskoj diplomatiji Kako pregovarati sa vladaocima (On the Manner of Negotiating with Princes), koju je objavio Kajer (Callieres) 1716. On piše:
19 H. 20

Laski, Studies in Law and Politics, str. 26275.

V. Immanuel Wallerstein, The Modern World-System, New York, Academic Press, 1974. i Perry Anderson, Lineages of the Absolutist State, London, New Left Books, 1974. Peter Gourevitch, The second image reversed: the international sources of domestic politics, International Organization, 32, 1978, 4, str. 908.
22 21

Ibid., str. 90811.

78

Dejvid Held

Da bismo shvatili stalno koriš}enje diplomatijom i stalno pregovaranje, moramo da razmišljamo o evropskim dr`avama kao o dr`avama povezanim svim oblicima nu`ne trgovine, i to tako da se sve mogu smatrati ~lanicama jedne republike; ni u jednoj od njih ne mo`e do}i do neke zna~ajne promene koja ne bi uticala na uslove ili remetila mir u svim drugim dr`avama. Greška najmanjeg suverena mo`e baciti jabuku razdora me|u najve}e sile, jer nema tako velike zemlje koja ne bi smatrala korisnim veze sa manjim zemljama i koja ne bi tra`ila prijatelje me|u raznim partijama, od kojih se sastoje ~ak i najmanje zemlje.23 Slo`eno sadejstvo izme|u dr`avnih i nedr`avnih snaga i subjekata nije ništa novo: bilo bi pogrešno smatrati da se politi~ka misao danas suo~ava sa potpuno novim skupom politi~kih okolnosti.24 Rani teoreti~ari me|unarodnog društva kao Grocius (Grotius) ili Kant, pokušavali su da shvate dr`avu baš u kontekstu društva dr`ava.25 Oni su istra`ivali uslove i zahteve koegzistencije i saradnje me|u dr`avama, usredsredivši se posebno na prirodu i domet odnosa koje su odre|ivali zakoni. Ti su mislioci dali klju~ni podsticaj razvoju me|unarodnog prava i me|unarodne politi~ke teorije. Na`alost, iako su elementi njihovih radova opstali u me|unarodnom pravu i teoriji me|unarodnih odnosa, oni su ~esto izgubljeni u oblasti demokratske vladavine koja se razvijala tokom devetnaestog i dvadesetog veka. Jedno je tvrditi da postoje elementi kontinuiteta u stvaranju i strukturi modernih dr`ava i društava, a sasvim drugo da nema ni~eg novog u raznim vidovima njihovih oblika i dinamike. Postoji fundamentalna razlika izme|u: razvoja trgovinskog puta koji uti~e na odre|ene gradove ili seoske centre, s jedne strane, i me|unarodnog poretka koji dovodi do pojave globalnog privrednog sistema koji prerasta kontrolu bilo koje pojedina~ne dr`ave (~ak i kontrolu dominantnih dr`ava), s druge strane; ekspanzije široke mre`e transnacionalnih odnosa i komunikacija u kojima pojedine dr`ave imaju veoma malo uticaja; ogromnog razvoja me|unarodnih organizacija i re`ima i intenzifikacije multilateralne diplomatije i me|uvladinih interakcija, koje mogu da kontrolišu i ograni~e domet ~ak i najmo}nijih dr`ava; razvoja globalnog vojnog poretka i izgradnje sredstava za totalni rat kao postojane karakteristike savremenog sveta koja mo`e da ograni~i opseg politika koje su na raspolaganju vladama i njihovim gra|anima. Dok trgovinski putevi mogu da povezuju udaljene populacije u drugim uzro~no-posledi~nim ciklusima, moderan razvoj me|unarodnog poretka povezuje i integriše narode višestrukim mre`ama transakcija i koordinacije i menja ~ak i sam pojam udaljenosti.
Fransois de Callieres, On the Manner of Negotiating with Princes, prevod A. F. Whyte, Notre Dame, Univesity of Notre Dame Press, 1963, str. 11.
24 23

Hedley Bull, The Anarchical Society, London, Macmillan, 1977, str. 27880.

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

79

O takvom me|unarodnom razvoju ~esto se govori kao o delu procesa globalizacije ili, ta~nije re~eno, zapadne globalizacije. Globalizacija u ovom kontekstu implicira najmanje dve razli~ite pojave. Prvo, ka`e nam da se politi~ke, privredne i društvene delatnosti sada prote`u na ceo svet i, drugo, da se poja~ala i me|usobna povezanost zemalja i društava koji ~ine me|unarodno društvo.26 Ono što je novo u savremenom globalnom sistemu jeste hroni~na intenzifikacija struktura me|usobne povezanosti, u kojoj u~estvuju moderna industrija komunikacija i nova informativna tehnologija i širenje globalizacije u novim dimenzijama i preko novih dimenzija me|usobne povezanosti: tehnoloških, organizacijskih, administrativnih i pravnih, izme|u ostalih, od kojih svaka ima svoju sopstvenu logiku i svoju sopstvenu dinamiku promene. Politika se danas razvija, sa svom svojom uobi~ajenom nesigurnoš}u i neodre|enoš}u, u kontekstu sveta pro`etog tokovima robe i kapitala, prometom putnika, komunikacijama u vazdušnom prostoru, satelita u svemiru.27 Zna~enje takvog razvoja za nacionalnu i me|unarodnu politiku mo`e se dalje istra`ivati posmatranjem jednog argumenta na koji nailazimo u literaturi o globalizaciji o kome se ~esto govori kao o transformacionalisti~kom ili modernisti~kom stavu koji nam pokazuje kako sve ve}a globalna me|upovezanost mo`e da uzrokuje opadanje ili krizu dr`avne autonomije i potrebu dr`ava-nacija da me|usobno intenzivno sara|uju.28 Pominju}i taj argument, ne `elim da ga jednostavno podr`im, nego da istaknem pitanja i probleme kojima, u najmanju ruku, teorija demokratije mora da se bavi. Da}u taj argument u kra}em šematizovanom obliku. 1. Sa pove}anjem globalne povezanosti, broj politi~kih instrumenata kojim raspola`u vlade i efikasnost pojedinih instrumenata pokazuje o~iglednu tendenciju opadanja.29 Do toga dolazi prvenstveno zbog nestanka širokog dijapazona
25 Ibid. gl. 1 i Hinsley, Power and the Pursuit of Peace, deo 1. Me|u najva`nijim ranim misliocima je E. Kant, Idea for a universal history with a cosmopolitan purpose, 1784. i Perpetual Peace, 1795, obe u E. Kant, Political Writings, izd. Hans Reiss, Cambridge, Cambridge University Press, 1970.

Tony McGrew, Conceptualizing global politics, u Global Politics 1(1) (D312), Milton Keynes, Open University, 1988, str. 1920.
27 Charles W. Kegley i Eugene R. Wittkopf, 28

26

World Politics, London, Macmillan, 1989, str. 511.

V. Edward Morse, Modernization and the Transformation of International Relations, New York, Free Press, 1976; Richard Mansbach i dr., The Web of Politics, Englewood Cliffs, Prentice Hall, 1976; Robert O. Keohane and Joseph S. Nye (izd.), Transnational Relations and World Politics, Cambridge, Mass., Harvard University Press, 1972; James N. Rosenau, The Study of Global Interdependence, London, Pinter, 1980 i Marvin S. Soroos, Beyond Sovereignty, Columbia, University of South Carolina Press, 1986.
29 V.: Keohane and Nye (izd.), Transnational Relations and World Politics, str. 3925 i Richard N. Cooper, Economic Policy in an Independent World, Cambridge, Mass., MIT Press, 1986, str. 122.

80

Dejvid Held

pograni~nih kontrola koje su ranije slu`ile za ograni~avanje prometa robe i usluga, proizvodnih faktora i tehnologije, ideja i kulturne razmene.30 To je uzrokovalo smanjenje broja politi~kih instrumenata kojim dr`ava mo`e da kontroliše delatnost u okviru svojih granica i izvan njih. 2. U dr`avama }e se verovatno još više smanjiti broj mogu}ih opcija zbog ekspanzije transnacionalnih snaga i interakcija koje umanjuju i ograni~avaju uticaj pojedinih vlada na delatnost svojih gra|ana. Na primer, protok privatnog kapitala preko granica mo`e da ugrozi antiinflacione mere, devizne kurseve i druge oblasti vladine politike. 3. U kontekstu visoko povezanog globalnog poretka, mnoge tradicionalne oblasti delatnosti i odgovornosti dr`ave, kao što su narodna odbrana, upravljanje privredom, komunikacije, upravni i pravni sistemi, ne mogu više da ostanu bez pribegavanja me|unarodnim oblicima saradnje. Budu}i da se od dr`ava sve više zahteva u posleratnom periodu, one su suo~ene sa mnogim problemima u politici, koji se ne mogu uspešno rešiti bez saradnje sa drugim dr`avnim i nedr`avnim ~iniocima.31 4. Dr`ave su morale da podignu nivo politi~kog povezivanja sa drugim dr`avama (na primer u EZ, SEV-u ili u Organizaciji ameri~kih dr`ava) i da pove}aju broj me|unarodnih pregovora, aran`mana i institucija da bi mogle da kontrolišu destabilizuju}e uticaje koji prate me|upovezanost (na primer, putem Me|unarodnog monetarnog fonda MMF i Opšteg sporazuma o trgovini i carinama GATT, koji su, sa drugim me|unarodnim institucijama, stvorili organizacijsku osnovu za upravljanje privredom i za me|udr`avne konsultacije u prvim posleratnim godinama). 5. To je uzrokovalo veliki rast institucija, organizacija i re`ima koji su postavili osnovu za globalno upravljanje. (Naravno, to niukom slu~aju ne zna~i da ne razlikujemo takav razvoj doga|aja od pojave integrisane svetske vladavine. Postoji klju~na razlika izme|u me|unarodnog društva, koje ima mogu}nosti za politi~ku saradnju i poredak, i supranacionalne dr`ave, koja ima monopol na prinudu i zakonodavnu vlast.) Nova globalna politika, koja, izme|u ostaloga, zahteva multibirokratsko donošenje odluka u okviru i dr`avnih i me|unarodnih birokratija i me|u njima, i politika koju odre|uju transnacionalne snage i ustanove i novi oblici multinacionalne integracije me|u dr`avama32 dovele su do okvira u kojima i pomo}u kojih su redefinisane obaveze, ovlaš}enja i mogu}nosti dr`ava.
30 V.: 31

Morse, Modernization and the transformation of International relations, gl. 23.

V.: Robert O. Keohane, After Hegemony, Princeton, Princeton University Press, 1984. i Tony McGrew, Toward global politics?, u Global Politics, 7(30) (D312), str. 1220.
32 Karl Kaiser, Transnational relations as a threat to the democratic process, u Keohane and Nye (izd.), Transnational Relations and World Politics, str. 35860.

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

81

Mogu}nosti dr`ava su i su`ene i proširene, što im omogu}uje da nastave sa obavljanjem mnogih funkcija koje ina~e ne bi mogle opstati u izolaciji, odvojene od regionalnih odnosa i procesa. Ovaj argument je prikazan korak po korak u ilustraciji 2. Argumenti nas upu}uju na to da zna~enje nacionalnog demokratskog donošenja odluka danas treba prou~avati u kontekstu slo`enog, multinacionalnog, višestruko ograni~enog me|unarodnog društva i velikog skupa regionalnih i globalnih institucija koje prevazilaze nacionalne granice i posreduju preko nacionalnih granica institucija koje ve} postoje ili su u fazi osnivanja. Priroda tih organizacija i entiteta, njihova politi~ka dinamika i odgovornost (ako je uopšte ima), opseda i pritiska. Ili, da se druga~ije izrazim, ako smatramo da je dr`ava-nacija nešto što je dato, što je ~injenica koja se odra`ava na demokratske procese u okviru granica jedne dr`ave, onda demokratske teorije XIX i XX veka mogu veoma malo da doprinesu razumevanju nekih osnovnih pitanja sa kojima je suo~ena moderna demokratija i njena sudbina u modernom svetu.

GLOBALNA POVEZANOST U VIDU SISTEMA DR@AVA
Iz perspektive globalizacije, moderna liberalna demokratska dr`ava se sve ~eš}e prikazuje zarobljenom u paukovoj mre`i globalne povezanosti, pro`ete kvazisupranacionalnim, me|uvladinim i transnacionalnim snagama, nesposobna da odredi sopstvenu sudbinu. Globalizacija se ~esto prikazuje kao homogenizuju}a sila, koja uklanja razlike i eliminiše mogu}nost dr`ava-nacija da deluju nezavisno u odre|ivanju i postizanju ciljeva unutrašnje i me|unarodne politike; izgleda da se demokratska teritorijalna dr`ava suo~ava sa opadanjem i krizom.33 Iako se dešava brza ekspanzija me|udr`avnih i transnacionalnih veza, izme|u ostaloga, vek dr`ave-nacije još uvek nije prošao. Teritorijalna dr`ava nacija je pretrpela opadanje, ali je to neujedna~en proces, koji je posebno ograni~en na mo} i domete dominantnih zapadnih i isto~nih dr`ava-nacija. Evropsko globalno društvo je dostiglo svoj najve}i uticaj na kraju XIX i na po~etku XX veka, a ameri~ka hegemonija je bila karakteristika u decenijama neposredno posle rata. Ne treba shvatiti da opadanje tog uticaja i te hegemonije ukazuje na opadanje sistema dr`ava uopšte. Pored toga, nedavni preobra`aji politi~kih re`ima u isto~noj Evropi ponovo su stvorili grupu dr`ava koje isti~u svoju nezavisnost i autonomiju. Dok su klasi~ne imperije britanska, francuska, holandska uglavnom nestale, nove
Videti naro~ito: Morse, Modernization of the Transformation of International Relations i S. Brown, New Forces, Old Forces and the Future of World Politics, Boston, Scott/Foreman, 1988.
33

82

Dejvid Held

imperije, stvorene odmah posle Drugog svetskog rata, sada se suo~avaju sa veoma velikim teško}ama. „Nacionalizacija” globalne politike je sasvim nova pojava i verovatno je da je to proces koji nije završen.34 Izgleda da se nije smanjio ni zna~aj dr`ave-nacije i nacionalizma, teritorijalne nezavisnosti i `elje da se uspostavi ili ponovo stekne ili odr`i suverenitet. Neke regionalne krize, koje se verovatno teško mogu rešiti, nisu izbegle privla~nost suvereniteta. Na primer, problem Zapadne obale se teško mo`e shvatiti bez uzimanja u obzir ideje o suverenoj autonomiji.35 Osim toga, nuklearna ravnote`a ili pat pozicija u kojoj su se našle supersile stvorila je paradoksalnu situaciju o kojoj se govorilo kao o nedostupnosti sile, tj. novi prostor koji otvara mogu}nosti nenuklearnim silama i narodima da se uvere u to da je nuklearna opcija velikih sila teško ostvarljiva, a da su troškovi za konvencionalne vojne intervencije veliko politi~ko, vojno i ekonomsko kockanje.36 O~igledni primeri su Vijetnam i Avganistan. Takav razvoj doga|aja predstavlja sna`an pritisak u pravcu multipolarnog sveta i usitnjenog me|unarodnog poretka. Osim toga, globalizacija u oblasti komunikacija i informacija nije dovela do ose}anja zajedni~kih ljudskih ciljeva, interesa i vrednosti; umesto toga, ona je poslu`ila ja~anju zna~aja ose}anja identiteta i razlike i dalje podstakla nacionalizaciju politike. Jedan komentator je veoma dobro primetio: „Svest o drugim društvima, ~ak i ako je savršena, ne poma`e samo da se eliminišu sukobi interesa i ideologija tamo gde ne postoje; ta svest ukazuje na sukobe interesa i ideologija koji stvarno postoje”.37 Jedna posledica takvog stanja je da se u mnogim me|unarodnim forumima javljaju nezapadni pogledi o pravima, vlasti i legitimnosti. Zna~enje nekih klju~nih koncepcija me|unarodnog sistema podlo`no je velikim razlikama u tuma~enju.38 Pokušaji da se stvori novo kosmopolitsko pravo za me|unarodnu saradnju i ponašanje, podstaknuti Poveljom UN, uglavnom nisu uspeli.39 Iako je pravo uneto u mnoštvo me|unarodnih i regionalnih ugovora, pokušaji da se ljudska prava uvedu
George Modelski, Principles of World Politics, New York, Free Press, 1972; John H. Herz, The Nation-State and the Crisis of World Politics, New York, McKay, 1976, str. 226252 i Rober Gilpin, War and Changes in World Politics, Cambridge, Cambridge University Press, 1981.
35 Stephen D. Krasner, Sovereignty: an institutional approach, Comparative Political Studes, 21, 1988, 1, str. 40. 36 37 38 34

Herz, The Nation-State and the Crisis of World Politics, str. 234 i dalje. Bull, The Anarchical Society, str. 280.

Adda B. Bozeman, The international order in a multicultural world, u: Hedley Bull and Adam Watson (izd.), The Expansion of International Society, Oxford, Oxford University Press, 1984. war and the rule of law in the international community, gl. 10 u ovoj knjizi, i R. J. Vincent, Human Rights and International Relations, Cambridge, Cambridge University Press, 1986. Kasnije }u još govoriti o tim pitanjima.
39 Antonio Cassese, Violence,

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

83

i ostvaruju putem globalnog sistema do sada su, u najboljem slu~aju, postigli veoma skromne uspehe. Diskurs o ljudskim pravima danas mo`e da poka`e te`nju da se neke slobode i prava uvedu na celoj planeti, ali on ne pokazuje da postoji saglasnost o pitanjima prava. Ukoliko je globalni sistem danas obele`en zna~ajnim promenama, to se mo`e shvatiti ne kao kraj ere dr`ave-nacije nego kao izazov eri hegemonijskih dr`ava izazov koji je, naravno, još uvek daleko od pune uobi~ajenosti. Još jedan jasan dokaz trajnosti sistema dr`ava je protivljenje dr`ava u celom svetu da svoje sporove sa drugim dr`avama podnesu na arbitra`u višoj vlasti, bilo da su to Ujedinjene nacije, me|unarodni sud ili drugo me|unarodno telo. Glavni razlog za to veliko odbijanje jeste zaštita prava dr`ava da povedu rat.40 Moderna dr`ava je još uvek sposobna da odre|uje fundamentalan vid `ivotnih šansi ljudi pitanje `ivota i smrti. Oni koji najavljuju kraj dr`ave-nacije isuviše ~esto pretpostavljaju da se mo} dr`ave gubi pod pritiskom globalizacije, a ne priznaju `ilavost dr`avnog aparata kada je re~ o odre|ivanju pravca unutrašnje i spoljašnje politike. Stepen u kome moderna dr`ava u`iva autonomiju pod raznim uslovima još uvek je neistra`en, pa je, prema tome, klju~ni element za sistematsko i rigorozno prou~avanje oblika i granica modernih demokratija prebrzo zapostavljen. Jasno je da }e se uticaj globalnih procesa menjati u razli~itim internacionalnim i nacionalnim uslovima prema mestu dr`ave-nacije u me|unarodnoj podeli rada, u raznim blokovima sila, prema njenom polo`aju u odnosu na me|unarodni pravni sistem, prema njenim odnosima sa najve}im me|unarodnim organizacijama. Na primer, nisu sve zemlje podjednako uklju~ene u svetsku privredu. Tako je u nekim zemljama nacionalna politika pod velikim uticajem globalnih procesa, a u drugim regionalne i nacionalne snage ostaju dominantne.

SILE I RAZME\A
Ako dr`ave-nacije pokazuju da i dalje imaju `ivotnu snagu, to ne zna~i da na strukturu pojedinih suverenih dr`ava ne deluju ukrštanja nacionalnih i me|unarodnih snaga i odnosa: `ivotna snaga pre pokazuje da se menja struktura mo}i i njena granica. Ta~an domet i priroda suverene vlasti pojedinih dr`avanacija mo`e se odrediti ako posmatramo primere ve}eg unutrašnjeg i spoljašnjeg razgrani~enja izme|u formalnih domena politi~ke vlasti koje dr`ave zahtevaju za sebe, s jedne strane, i stvarne prakse i strukture dr`ave i privrednog sistema na nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou, s druge strane.41
40

22935.
41

F. H. Hinsley, Sovereignty, 2nd edn., Cambridge, Cambridge University Press, 1986, str.

Neki materijali za ovaj deo eseja adaptirani su iz D. Held, Political Theory and the Modern State, gl. 8.

84

Dejvid Held

Mo} politi~kih partija, birokratskih organizacija, korporacija i mre`e korporativnih uticaja su neke od snaga koje ostvaruju pritisak na domet i opseg odluka koje se mogu donositi u dr`avi-naciji. Na me|unarodnom nivou, postoji pre povezanost izme|u pojma dr`ave, koja, u principu, mo`e da odre|uje sopstvenu budu}nost, i pojmova svetske privrede, me|unarodnih organizacija, regionalnih i globalnih institucija, me|unarodnog prava i vojnih saveza, koji oblikuju i ograni~avaju mogu}nosti pojedina~nih dr`ava-nacija. U daljem tekstu }emo se usredsrediti na spoljašnje nepovezanosti i pitanje unutrašnjih nepovezanosti koje otvara mnoge probleme koji se ne mogu prou~avati u okviru ovog eseja.42 ^ak i samo nabrajanje spoljašnjih razgrani~enosti samo je ilustrativno; nije ni potpuno ni sistematsko. Jednostavno `elimo da poka`emo u kojoj meri globalizacija u više klju~nih oblasti mo`e da postane ograni~enje za politi~ka tela; i u kojoj meri su mogu}nosti demokratske vladavine izmenjene i prilago|ene. Kada ocenjujemo uticaj tih razme|a, nepovezanosti, va`no je imati u vidu da se suverenitet gubi samo ako ga zamene neki oblici više i/ili nezavisne vlasti, koji umanjuju pravovaljane osnove donošenja odluka u nacionalnim okvirima. Prema mom mišljenju, pojam suvereniteta ozna~ava politi~ku vlast u zajednici koja ima neprikosnoveno pravo da odre|uje okvire, pravila propisa i politika na datoj teritoriji i da prema njima vlada.43 Suverenitet treba razlikovati od dr`avne autonomije, odnosno mogu}nosti dr`ave da deluje nezavisno u odre|ivanju i postizanju ciljeva unutrašnje i spoljne politike.44 Pojam autonomije se odnosi na mogu}nost dr`ave-nacije da deluje slobodno, bez me|unarodnih i transnacionalnih ograni~enja, i da posti`e postavljene ciljeve (jer u me|usobno povezanom svetu svi instrumenti nacionalne politike mogu biti manje efikasni). Imaju}i u vidu tu razliku, mo`e se pokazati da spoljne nepovezanosti stvaraju mnoge procese koji menjaju prirodu i opseg odluka koje su dostupne donosiocima politi~kih odluka u okvirima date teritorije. Najva`nije pitanje koje treba postaviti jeste da li je suverenitet ostao netaknut dok se autonomija dr`ava smanjila ili se moderna dr`ava našla pred gubitkom suvereniteta. Da bih odgovorio na pitanje, koristi}u se najve}im brojem primera iz procesa i odnosa koji najviše poga|aju evropske dr`ave. Sudbina evropskih dr`ava bi}e najindikativnija.45

42 O ovim pitanjima se raspravlja u D. Held, Foundations of Democracy (pred objavljivanjem). 43 44

D. Held, Political Theory and the Modern State, str. 215.

David Held and Tony McGrew, Globalization and the advanced industrial state, neobjavljen istra`iva~ki ~lanak, Milton Keynes, Open University, 1989, str. 13.
45 Mnogo se mo`e nau~iti iz upore|enja evropskih zemalja sa Sjedinjenim Dr`avama, na primer, ili sa novoindustrijalizovanim zemljama. Me|utim, takvo upore|enje je izvan opsega ovog eseja.

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

85

Razme|e prvo: svetska privreda
Postoji podela izme|u formalne vlasti dr`ave i stvarnog sistema proizvodnje, distribucije i razmene, koja u velikoj meri ograni~ava mo} i domet nacionalnih politi~kih vlasti.46 1. Dva su centralna aspekta me|unarodnih ekonomskih procesa: internacionalizacija proizvodnje i internacionalizacija finansijskih transakcija, koje delimi~no organizuju multinacionalne kompanije u ubrzanom razvoju. Multinacionalne korporacije (MNC) planiraju i ostvaranju proizvodnju, obavljaju marketing i distribuciju, imaju}i uvek na umu svetsku privredu. ^ak i kada su MNC zasnovane na ~istoj nacionalnoj osnovi, njihov interes je prvenstveno globalna profitabilnost, pri ~emu mati~na zemlja mo`e da uti~e u skromnoj meri u ukupnoj strategiji korporacije. Finansijske organizacije, na primer banke, tako|e se sve više globalizuju po opsegu i orijentaciji; one mogu da prate sve doga|aje i da na njih reaguju gotovo istog trenutka, bilo da se nešto doga|a u Londonu, Tokiju ili Njujorku. Nova informaciona tehnologija radikalno je uve}ala mobilnost ekonomskih jedinica valuta, obveznica, deonica, terminskih deonica itd. u svim vrstama finansijskih i trgovinskih organizacija. 2. Mnogi dokazi podr`avaju tvrdnju da tehnološki napredak u oblasti komunikacija i transporta uklanja granice izme|u nekada odvojenih tr`išta a granice su bile nu`an uslov nezavisnosti nacionalne ekonomske politike.47 Tr`išta i društva su više osetljivi jedni prema drugima, ~ak i ako su o~uvali sopstveni identitet: o~igledan primer je oktobarski krah na berzi 1987. godine. Prema tome, sama mogu}nost vo|enja nacionalne ekonomske politike je umanjena. Kretanja na me|unarodnom finansijskom tr`ištu ~esto odre|uju monetarnu i fiskalnu politiku nacionalnih vlada. Sli~no tome, nivo zaposlenosti, investicija i dohotka u jednoj zemlji ~esto je podre|en odlukama MNC, koje odre|uju gde }e smestiti svoju proizvodnju i svoje upravne centre.48 3. Globalizacija ekonomskih odnosa izmenila je mogu}nosti sprovo|enja mnoštva raznih ekonomskih politika. Na primer, iako postoje mnogi razlozi zbog kojih kejnzijanizam ne mo`e više da va`i, jedan od glavnih razloga je taj što je sada pojedina~nim vladama mnogo te`e da intervenišu i upravljaju svojim
46 Robert O. Keohane and Joseph S. Nye, Power and Interdependence, Boston, Little, Brown, 1977; Gourevitch, The second image reversed i Peter J. Katzenstein (izd.), Between Power and Plenty: Foreign Economic Policies of Advanced Industrial States, Madison, University of Wisconsin Press, 1978. 47 48

Keohane and Nye (izd.), Transnational Relations and World Politics, str. 3925.

Videti na primer, R. Smith, Political economy and Britain's external position, u Britain in the World, ESRC Compilation, London, 1987.

86

Dejvid Held

privredama u situaciji globalne podele rada i globalnog monetarnog sistema.49 Kejnzijanizam je dobro funkcionisao u kontekstu sistema usa|enog liberalizma koji je postojao u posleratnim godinama; on je bio operativni okvir internacionalnih i nacionalnih ekonomskih sporazuma u celokupnom Zapadnom svetu.50 Ali posle raspada posleratnog liberalnog konsenzusa, po~etkom naftne krize 1973, izme|u ostalog, znatno su ote`ane mogu}nosti upravljanja privredom i sna`enje me|unarodnih ekonomskih tendencija. Snage i ograni~enja me|unarodne privrede uklju~uju}i, na primer, mehanizme koji prenose inflaciju i recesiju, menjaju}i uslove trgovine, i postojanje ekspanzija industrijskog kapitalizma na takozvanoj periferiji me|unarodne privrede (u Ju`noj Koreji, na Tajvanu i u drugim novoindustrijalizovanim zemljama) postaju sve vidljiviji. Zato su sve ve}u povezanost svetskih privreda spremno prihvatile naro~ito one vlade za koje je tr`ište bilo jedno od najva`nijih, ako ne i najva`nije merilo za racionalno donošenje odluka. 4. Gubitak kontrole nad nacionalnim ekonomskim programima nije, naravno, jednozna~an u raznim sektorima privrede ili društva: neka tr`išta i neke zemlje mogu da se izoluju od transnacionalnih ekonomskih mre`a merama kojima pokušavaju da ponovo uspostave granice ili odvojenost tr`išta, i/ili proširenjem nacionalnih zakona na mobilne me|unarodne faktore i/ili prihvatanjem politike saradnje sa drugim zemljama radi koordiniranja politike. 51 Osim toga, regionalizacija delova svetske privrede, sa stvaranjem više polova privredne delatnosti (me|u njima evropsko tr`ište, Sjedinjene Dr`ave i pacifi~ki basen, Japan), pru`a mogu}nosti za izvesnu regulaciju tr`išnih tendencija. Napetosti izme|u politi~kih i privrednih struktura su razli~ite u raznim sferama, pa i me|u sferama: Zapad-Zapad, Sever-Jug, Istok-Zapad. Prema tome, ne mo`e se re}i da je sama ideja nacionalne privrede prevazi|ena, ali internacionalizacija proizvodnje, finansija i drugih privrednih resursa nesumnjivo umanjuje sposobnost dr`ava da odre|uju svoju privrednu budu}nost. Izgleda da se gubi deo dr`avne autonomije i da postoji nepovezanost izme|u ideje suverene dr`ave, koja sama odre|uje svoju budu}nost, i uslova moderne privrede, koja pretpostavlja povezanost nacionalnih i me|unarodnih ekonomskih snaga.
49 Robert Gilpin, The Political Economy of International Relations, Princeton, Princeton University Press, 1987, str. 354 i dalje; Robert W. Cox, Production, Power and World Order, New York, Columbia University Press, 1987, gl. 8 i 9; John G. Ruggie, International regimes, transactions and change: embedded liberalism in the post-war economic order, International Organization, 36, 1982; J. G. Ruggie (izd.), The Antinomies of Interdependence, New York, Columbia University Press, 1983. i J. Kolko, Restructuring the World Economy, New York, Pantheon, 1988.

V. Robert O. Keohane, The world political economy and the crisis of embedded liberalism, u: J. H. Goldthorpe (izd.), Order and Conflict in Contemporary Capitalism, Oxford, Oxford University Press, 1984. Cooper, Economic Policy in an Interdependent World, str. 122 i Gilpin, The Political Economy of International Relations, str. 397 i dalje.
51

50

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

87

Razme|e drugo: me|unarodne organizacije
Druga velika oblast podvojenosti izme|u teorije o suverenoj dr`avi i savremenog globalnog sistema jeste veliki skup me|unarodnih re`ima i me|unarodnih organizacija, koje su ustanovljene da bi upravljale ~itavim oblastima transnacionalnih aktivnosti (trgovina, okeani, svemir) i da bi rešavale kolektivne probleme politike. Porast broja novih oblika politi~kog udru`ivanja pokazuje brzu ekspanziju transnacionalnih veza.52 1. Razvoj me|unarodnih i transnacionalnih organizacija uzrokovao je znatne promene u strukturi odlu~ivanja u svetskoj politici. Ustanovljeni su novi oblici multinacionalne politike, a sa njima i novi oblici kolektivnog odlu~ivanja, u kome u~estvuju dr`ave, me|uvladine organizacije i mnoštvo raznih transnacionalnih grupa za pritiske. 2. U velikom broju me|unarodnih agencija i organizacija nalaze se i organizacije koje se prvenstveno bave tehni~kim pitanjima: Svetski poštanski savez, Me|unarodna unija za telekomunikacije, Svetska meteorološka organizacija i mnoge druge. Te agencije su radile efikasno i bez sporova, i u ve}ini slu~ajeva su proširivale usluge koje su pru`ale dr`ave-nacije pojedina~no.53 U meri u kojoj su njihovi zadaci bili strogo odre|eni, one su bile politi~ki neisklju~ive. Na suprotnom polu nalaze se organizacije kao što su Svetska banka, MMF, UNESKO i UN. Preokupirana više suštinskim pitanjima upravljanja i raspodele pravila i resursa, ta tela su više sklona raspravama i u ve}oj meri su politizovana. Za razliku od malih tehni~kih agencija, te organizacije su u središtu stalnog sukoba oko odre|ivanja politike.54 Iako se na~in rada tih organizacija sve više razlikuje, sve one su se tokom godina ušan~ile u vlasti koja im je dala izvesna odlu~uju}a ovlaš}enja za intervencije. 3. Poslovanje MMF je veoma interesantan slu~aj. Slede}i odre|enu liniju ekonomske politike, MMF mo`e da zahteva, kao uslov za davanje zajma nekoj vladi, da ona smanji javne rashode, da devalvira svoju valutu i skreše subvencionisane socijalne programe. U nekoj zemlji Tre}eg sveta, na primer, to mo`e da prouzrokuje nerede me|u stanovništvom koje tra`i hleba, pad vlade, a mo`e direktno da prouzrokuje i uvo|enje vanrednog stanja.55 Mora se imati na
52 Evan Luard, International Agencies: The Emerging Framework of Interdependence, London, Macmillan, 1977; Stephen Krasner, International Regimes, Ithaca, Cornell University Press, 1983. Postojalo je 37 me|uvladinih organizacija i 176 me|unarodnih nevladinih organizacija 1909. godine, dok je 1984. bilo 280 vladinih i 4.615 nevladinih organizacija. 53 John Burnheim, Democracy, nation-states and the world system, u: David Held and Christopher Pollitt (izd.), New Forms of Democracy, London, Sage, 1986, str. 222. 54 Ibid., str. 220 i dalje. 55 Laurence Harris, Governing the world economy: Bretton Woods and the IMF, u: The State and Society, 6(26) (D209), Milton Keynes, Open University, 1984. i N. Girvan, Swallowing the IMF medicine in the seventies, Development Dialogue, 2/1980.

88

Dejvid Held

umu da do intervencija MMF dolazi na zahtev dr`avnih vlasti ili neke politi~ke partije u datoj zemlji, ~esto i zato što je zaklju~eno da je prostor za sprovo|enje neke nezavisne nacionalne politike minimalan, pa se te intervencije ne mogu smatrati pretnjama nacionalnom suverenitetu. Ipak, pojavio se veoma veliki nesklad izme|u pojma suverene dr`ave koja vodi nacionalnu politiku i nacionalne institucije i prirode odlu~ivanja na me|unarodnom nivou. S tim u vezi name}u se ozbiljna pitanja o uslovima pod kojima jedna zajednica mo`e da odre|uje svoju politiku, svoja opredeljenja, imaju}i u vidu ograni~enja koja name}e me|unarodni ekonomski poredak i pravila poslovanja institucija kao što je MMF. 4. Evropska zajednica (EZ) nam daje još jednu zna~ajnu ilustraciju problema koje izazivaju me|unarodne organizacije. Zna~aj EZ, me|utim, daleko je ve}i od bilo koje druge me|unarodne organizacije, zato što ona ima pravo da usvaja zakone koji se mogu nametnuti zemljama ~lanicama; više nego bilo koja druga me|unarodna agencija, EZ zaslu`uje atribut kvazisupranacionalne. U okviru njenih institucija, Savet ministara ima jedinstven polo`aj, jer raspola`e mo}nim zakonskim instrumentima (prvenstveno propisima, direktivama i odlukama), koji mu omogu}uju da kreira i sprovodi sopstvenu politiku. Od svih instrumenata najva`niji su propisi, jer oni dobijaju status zakona nezavisno od bilo kakvih daljih pregovora ili akcija koje bi preduzele zemlje ~lanice. Prema tome, dr`ave ~lanice EZ nisu više samostalni centri vlasti u okviru sopstvenih granica.56 S druge strane, va`no je imati na umu i ~injenicu da je EZ dobila svoja ovlaš}enja dobrovoljnim odricanjem zemalja ~lanica od raznih vidova suvereniteta a to je, što se mo`e dokazati, pomoglo evropskim dr`avama-nacijama da opstanu u situaciji u kojoj su se suo~ile sa dominacijom SAD u prve tri decenije posle Drugog svetskog rata i u situaciji sve ve}eg ekonomskog pritiska Japana. Ukratko, kao i mnoge druge me|unarodne organizacije, EZ istovremeno pru`a mogu}nosti, ali name}e i ograni~enja. Njene ~lanice zadr`avaju kona~nu i najopštiju vlast u mnogim oblastima svojih unutrašnjih i spoljnih poslova a izgleda da je i sama EZ podstakla i poja~ala njihove mogu}nosti u nekim domenima. Me|utim, suverenitet je sada o~igledno podeljen u okviru Evropske zajednice: koncepcija suvereniteta koja pretpostavlja da je suverenitet nedeljiv, neograni~en, isklju~iv i ve~an oblik javne vlasti koji je otelotvoren u jednoj dr`avi sada više ne postoji.

Razme|e tre}e: me|unarodno pravo
Razvoj me|unarodnog prava podveo je pojedince, vlade i nevladine organizacije pod sisteme pravnih regulativa. Me|unarodno pravo priznaje ovlaš}enja
56 Ann Wickham, States and political blocs: the EEC, u: The State and Society, 6(28) (D209), Milton Keynes, Open University, 1984. i Stanley Hoffman, Reflections on the nation-state in Western Europe today, Journal of Common Market Studies, 21, 1982, 1 i 2.

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

89

i ograni~enja, prava i du`nosti koja prevazilaze zahteve dr`ava-nacija i koja, bez obzira na to što nemaju iza sebe mo} prinude, imaju dalekose`ne posledice. 1. Dva pravna pravila podr`avaju nacionalni suverenitet još od samog po~etka postojanja me|unarodne zajednice: imunitet od jurisdikcije i imunitet dr`avnih ustanova. Prvo pravilo propisuje da se nijednoj dr`avi ne mo`e suditi u sudovima druge dr`ave za dela koja je u~inila u okviru svog suvereniteta; drugo pravilo ka`e da se, ako neko lice povredi zakon druge dr`ave deluju}i kao predstavnik svoje mati~ne dr`ave i bude izveden pred sud te druge dr`ave, ne mo`e proglasiti krivim, jer nije delovao kao privatno lice nego kao predstavnik dr`ave.57 Svrha tih pravila jeste da zaštiti autonomiju vlade u svim pitanjima spoljne politike i da spre~i doma}e sudove da donose odluke o ponašanju druge dr`ave (s tim što se podrazumeva da }e svi sudovi svuda biti spre~eni da to ~ine). Tradicionalan ishod je bio da je vladama ostavljeno na volju da štite svoje interese i da je jedino ograni~enje bilo ono koje je nametala ars politica. Me|utim, treba primetiti da su sudovi na Zapadu postepeno po~eli da osporavaju me|unarodno priznate pravne potpore suvereniteta. Iako je nacionalni suverenitet naj~eš}e pobe|ivao u takvim probama, napetost izme|u nacionalnog suvereniteta i me|unarodnog prava je sada veoma izra`ena i nije jasno kako }e se taj problem rešiti. U okviru zakona EZ, napetost se razvila do stepena krize; posle usvajanja jedinstvenog evropskog zakona, kojim se zamenjuje jednoglasnost kvalifikovanom ve}inom u Savetu ministara za pitanja iz zna~ajnog broja klju~nih oblasti, mesto nacionalnog suvereniteta nije više obezbe|eno.58 2. Od svih me|unarodnih deklaracija o pravima, koje su donete u posleratnim godinama, treba naro~ito pomenuti Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950).59 Ona se znatno razlikuje od Opšte deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija (1947) i od kasnijih povelja UN o pravima. Evropska konvencija `eli, kako se ka`e u njenoj preambuli, da preduzme prve korake za kolektivno sprovo|enje (D. H.) nekih prava iz Deklaracije UN. Evropska inicijativa je pošla u pravcu najzna~ajnije i najradikalnije pravne inovacije koja u principu pru`a mogu}nost gra|anima da povedu sporove protiv svojih vlada. Evropske zemlje su sada prihvatile (neobaveznu) klauzulu Konvencije koja omogu}uje gra|anima da se `ale neposredno Evropskoj komisiji za ljudska prava, koja mo`e da iznese sporove pred Komitet ministara Evropskog
57

1501.
58

Antonio Cassese, Violence and Law in the Modern Age, Cambridge, Polity, 1988, str.

V.: Emile Noel, The Single European Act, Government and Opposition, 24, 1989, 1, naro~ito str. 1011. Ars politica – veština vladanja, ume}e politike. V.: J. Negro, International Institutions, u: Democratic Government and Politics, 4(13) (D308), Milton Keynes, Open University, 1986.
59

90

Dejvid Held

saveta, a zatim (dvotre}inskom ve}inom ~lanova Saveta) pred Evropski sud za ljudska prava. Iako taj sistem nije nimalo jednostavan, a problemati~an je u mnogim aspektima, ipak se tvrdi da, uz pravne izmene koje je uvela Evropska zajednica, dr`ave više ne mogu da postupaju sa svojim gra|anima po svom naho|enju.60 3. Jaz izme|u ideje o pripadnosti nacionalnoj zajednici, tj. gra|anstvu, koje tradicionalno daje gra|anima i prava i du`nosti, i stvaranja me|unarodnog zakona sa novim oblicima sloboda i obaveza u me|unarodnom pravu, vidi se i na primeru odluka Me|unarodnog suda u Nirnbergu. Me|unarodni sud je, prvi put u istoriji, postavio tezu da u slu~aju kada su me|unarodna pravila koja štite osnovne humanitarne vrednosti u suprotnosti sa dr`avnim zakonima, svaki pojedinac mora da prekrši dr`avne zakone (osim kada nema mogu}nosti za moralni izbor).61 Pravni okviri Nirnberškog suda bili su zna~ajna promena u pravnom upravljanju modernom dr`avom, jer su nova pravila osporila princip vojni~ke discipline i ukinula nacionalni suverenitet u jednoj od najosetljivijih ta~aka: u hijerarhijskim odnosima u vojsci. 4. Me|unarodno pravo je širokim i promenljivim korpusom pravila i kvazipravila uspostavilo osnovu za koegzistenciju i kooperaciju u me|unarodnom poretku. Tradicionalno me|unarodno pravo je shvatalo i podr`avalo ideju društva suverenih dr`ava kao vrhovni normativni princip politi~ke organizacije ~ove~anstva.62 Tokom poslednjih decenija osporeni su predmet, opseg i izvori me|unarodnog prava; moderna misao više ne priznaje doktrinu da me|unarodno pravo treba da bude i jeste samo i isklju~ivo zakon me|u dr`avama.63 U samoj sr`i nepriznavanja nalazi se sukob izme|u zahteva koji se postavljaju u ime sistema dr`ava i zahteva koji se postavljaju u ime alternativnog organizacijskog principa svetskog poretka: u krajnjoj liniji, to je organizacija kosmopolitske zajednice. Me|utim, spor nije rešen, a nedavna pojava pokreta kao što je Islam i novi, poja~ani intenzitet nacionalisti~kih borbi pokazuju da su zahtevi za kosmopolitskom zajednicom, u najmanju ruku, preuranjeni.

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

91

Razme|e ~etvrto: hegemonske sile i blokovi sila
Postoji još jedna podvojenost izme|u pojma dr`ave, kao autonomnog strategijskog vojnog subjekta, i razvoja globalnog sistema dr`ava, koji karakteriše postojanje velikih sila i blokova sila, koji ponekad u svom delovanju umanjuju vlast i integritet dr`ave. 1. Dominacija SAD i SSSR kao svetskih sila i delovanje saveza kao što su Severnoatlantski pakt (NATO) i Varšavski ugovor ograni~ili su mo} odlu~ivanja mnogih dr`ava u posleratnim godinama. Polo`aj koji neka zemlja zauzima u me|unarodnom sistemu odnosa sila mo`e da ograni~i njenu sposobnost da vodi posebnu spoljnu politiku, da te`i izvesnim strategijskim ciljevima i da bira izme|u alternativne vojne tehnologije i sistema kontrole naoru`anja koji se nalaze na njenoj teritoriji.64 2. Na primer, u NATO-u je jasno da se ono što bi se moglo nazvati internacionalizacijom bezbednosti vidi u njegovoj zajedni~koj i integrisanoj strukturi komandovanja. Još od kako je osnovan, krajem ~etrdesetih godina, njegova briga za kolektivnu bezbednost je pogazila finu granicu koja postoji izme|u odr`avanja organizacije suverenih dr`ava (što, u principu, omogu}uje nekoj zemlji ~lanici da ne deluje ako smatra da tako treba da postupi), s jedne strane, i razvoja me|unarodne organizacije koja de fakto, ako ne de jure, deluje po svojoj sopstvenoj logici i po svojim procedurama odlu~ivanja, s druge strane. Postojanje integrisane supranacionalne komandne strukture – sa savezni~kim glavnokomanduju}im za Evropu na ~elu – koji je uvek bio ameri~ki general koga je postavljao predsednik SAD – obezbe|uje da u slu~aju rata nacionalne armije NATO-a operišu u okviru strategije i odluka NATO-a.65 Suverenitet nacionalne dr`ave je veoma mnogo umanjen kada su njene oru`ane snage obavezne da u~estvuju u sukobima NATO-a.
60 F. Capotorti, Human rights: The hard road towards universality u: R. St. J. Macdonald and D. M. Johnson (izd.), The Structure and Process of International Law, The Hague, Martinus Nijhoff, 1983. Samo u Britaniji, na primer, zakoni o prisluškivanju telefona su izmenjeni posle intervencije Evropske komisije, a nalazi Evropskog suda pravde su doveli do izmena u britanskim zakonima o tako dalekose`nim pitanjima kao što su diskriminacija polova i jednakost plata. 61

Cassese, Violence and Law in the Modern Age, str. 132. The Anarchical Society, str. 140 i dalje. V. L. Oppenheim, International Law, vol. 1, London, Longman, 1905, gl. 1.

62 Bull, 63 64

Herz, The Nation-State and the Crisis of World Politics, str. 2303; tako|e, Mary Kaldor and Richard A. Falk (izd.), Dealignment, Oxford, Blackwell, 1987.
65 Dan Smith, States and military blocs: Nato, 6(27) (D209), Milton Keynes, Open University, 1984, str. 131.

92

Dejvid Held

3. ^ak i bez obaveze u~eš}a u oru`anim sukobima NATO-a, dr`avna autonomija i suverenitet se mogu ograni~iti i proveravati, jer rutinsko vo|enje poslova NATO-a podrazumeva integraciju nacionalnih birokratskih aparata narodne odbrane u internacionalne organizacije za odbranu; te organizacije stvaraju transdr`avne sisteme odlu~ivanja koji mogu da izbegnu kontrolu bilo koje zemlje ~lanice. Osim toga, takvi sistemi mogu da dovedu do neformalnih, ali ipak mo}nih transdr`avnih mre`a ili saveza osoblja, koalicija koje je teško kontrolisati putem nacionalnih mehanizama odgovornosti i kontrole.66 4. ^lanstvo u NATO-u ne poništava suverenitet; umesto toga ono uslovljava, kvalifikuje, suverenitet svake dr`ave na razli~ite na~ine. Nijedan izveštaj o toj organizaciji (ma koliko kratak bio) ne bi bio potpun ako ne bi istakao da su ~lanice istovremeno i rivali i da se bore za retke resurse, za ugovore o nabavci oru`ja, me|unarodni presti` i druga sredstva za unapre|enje svoje zemlje. U NATO-u se stalno pregovara o raznim vidovima suvereniteta. (U vreme kada ovo pišem, vrlo je verovatno da }e se Varšavski ugovor, ako uopšte pre`ivi, postepeno oblikovati po ugledu na NATO.)

DEMOKRATIJA I GLOBALNI SISTEM
Me|unarodni poredak se menja, a sa njim i uloga dr`ave-nacije. Iako je slo`ena slika globalnih veza bila o~igledna ve} odavno, nema sumnje da je nedavno došlo do dalje internacionalizacije unutrašnjih aktivnosti i do intenzifikacije odlu~ivanja u me|unarodnim okvirima.67 Postoje jaki dokazi da su me|unarodni i transnacionalni odnosi umanjili ovlaš}enja moderne suverene dr`ave. Globalni procesi su u~inili da politika više nije aktivnost koja se prvenstveno bavi poslovima dr`ava i odnosima me|u dr`avama. Razme|e, nepovezanosti, koje smo ve} pomenuli, pokazuju da postoji skup snaga koje zajedni~ki ograni~avaju slobodu akcije dr`ava i vlada zamagljivanjem granica unutrašnje politike, menjanjem uslova politi~kog odlu~ivanja, institucionalnog i organizacijskog konteksta nacionalne vlasti, pravnih okvira i administrativne prakse vlada i zamagljivanjem granica odgovornosti nacionalnih dr`ava. Sami procesi potvr|uju misao da delovanje dr`ava u sve slo`enijem me|unarodnom sistemu ograni~ava njihovu autonomiju i sve više ruši njihov suverenitet. Sve koncepcije suvereniteta, koje ga tuma~e kao neograni~en i nedeljiv oblik javne vlasti, sada su uzdrmane. Danas ve} treba smatrati suverenitet ne~im što je podeljeno izme|u raznih institucija nacionalnih, regionalnih i me|unarodnih i ograni~eno prirodom tog pluraliteta.
Transnational relations as a threat to the democratic process i J. Richelson and D. Ball, The Ties that Bind, London, Allen & Unwin, 1986.
67 Kaiser, 66 Kaiser,

Transnational relations as a threat to the democratic process, str. 370.

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

93

Prema tome, zna~enje i mesto demokratije treba preispitati u odnosu na mnoštvo me|usobno izmešanih lokalnih, regionalnih i globalnih struktura i procesa. Postoje najmanje tri klju~ne posledice globalizacije, koje se moraju shvatiti: prvo, na~in na koji procesi ekonomskog, politi~kog, pravnog i vojnog povezivanja menjaju prirodu suverene dr`ave odozgo; drugo, na~in na koji lokalni i regionalni nacionalizmi nagrizaju dr`avu-naciju odozdo; tre}e, na~in na koji globalna povezanost stvara povezane nizove politi~kih odluka i ishoda odluka me|u dr`avama i njihovim gra|anima koji menjaju prirodu i dinamiku nacionalnih politi~kih sistema. Demokratija mora da se slo`i sa tim posledicama i sa njihovim implikacijama na nacionalne i me|unarodne centre mo}i. Iako se demokratska teorija ne mo`e više razra|ivati samo kao teorija teritorijalno ograni~ene vlasti, dr`ava-nacija nije izgubila svoje centralno mesto u analizi vlasti. Ne treba preterivati u opisu globalnih procesa da se ne bi stekao utisak da su oni potpuno isklju~ili sistem dr`ava ili da se pojavilo neko svetsko integrisano društvo.68 Dr`ave su se mo`da odrekle nekih prava i sloboda, ali su u tom procesu i dobile i proširile druga prava i slobode. Osim toga, jasno je da se svaki opšti prikaz uticaja globalizacije mora kvalifikovati u odnosu na razne vidove lokalnog i regionalnog razvoja. Ukratko, ne treba nam teorija dr`ave ili teorija me|unarodnog poretka, nego teorija o promeni polo`aja demokratske dr`ave u me|unarodnom poretku. Kako se demokratija mo`e shvatiti u svetu nezavisnih i me|uzavisnih politi~kih vlasti? Ne stvara li sistem povezanih struktura vlasti razne potencijalno konfliktne zahteve, ne preti li samoj osnovi moderne dr`ave kao bezli~nom i privilegovanom pravnom ili ustavnom poretku ograni~enom strukturom vlasti koja ima vrhovnu jurisdikciju nad teritorijom odgovornom odre|enom gra|anskom telu?69 Mo`e li opstati sama ideja o demokratskoj politici ili dr`avnoj vladavini, naro~ito kada postoji sve više oblasti me|usobne povezanosti vlada, recimo Velike Britanije i EZ, me|unarodnih vladinih organizacija i me|unarodnih pravnih struktura? Ako ekstrapoliramo sadašnje trendove i ako ih uobli~imo u neki idealan tip, onda nije teško zamisliti, kako je primetio Hedli Bul (Hedley Bull), razvoj me|unarodnog sistema koji bi bio moderni i svetovni pandan politi~koj organizaciji koja je postojala u hriš}anskoj Evropi u srednjem veku, a ~ija je osnovna karakteristika bila da je to bio sistem vlasti koja se preklapa i sistem višestruke lojalnosti.70 Kako objašnjava Bul:
4.
68 J. G. Ruggie, Human rights and the future international community, Daedalus, 112, 1983, 69 Skinner, 70

The Foundations of Modern Political Thought, vol. 2, str. 3538.

Bull, The Anarchical Society, str. 254.

94

Dejvid Held

„U zapadnom hriš}anstvu srednjeg veka nijedan vladalac nije bio suveren u smislu vrhovne vlasti nad odre|enom teritorijom i datim segmentom hriš}anskog stanovništva; svi su oni morali da dele vlast sa vazalima ispod sebe i sa papom i (u Nema~koj i Italiji) sa svetim rimskim carem iznad sebe. Ako moderne dr`ave budu delile vlast nad svojim gra|anima i pravo na njihovu vernost i sa regionalnim i svetskim vlastima i, s druge strane, sa poddr`avnim i podnacionalnim vlastima do te mere da koncepcija suvereniteta prestane da bude primenljiva, mo}i }e da se ka`e da je nastupilo vreme neosrednjovekovnog univerzalnog politi~kog poretka”.71 Ne `elim da ka`em da je nacionalni suverenitet danas potpuno uništen, ~ak ni u oblastima u kojima su strukture vlasti podeljene i preklapaju se. Me|utim, o~igledno je da postoje oblasti sa unakrsnom lojalnoš}u, sa konfliktnim tuma~enjima prava i du`nosti i da postoje me|usobno povezane strukture vlasti koje ukidaju pojam suvereniteta kao neograni~enog, nedeljivog i islju~ivog oblika javne vlasti. U mnogim dr`avama se formiraju i reformiraju velike koncentracije vlasti (naro~ito u upravnom aparatu i aparatu dr`avne prinude); one su ~esto ustanovljene i ispoljene u razbijenim domenima politi~ke vlasti. Osim toga, takav sistem, naro~ito ako je zamrznut u obliku univerzalne politi~ke organizacije u neosrednjovekovnom me|unarodnom poretku, mo`e da zahteva mnoga preimu}stva: stvaranje institucionalnih mehanizama koji bi miroljubivo povezali razne populacije zajedno i pritom izbegli tipi~ne opasnosti i stalnu ljubomoru (Hobbes) me|u dr`avnim sistemima, s jedne strane, i rizik od velike koncentracije vlasti koja bi mogla pratiti sistem svetske vlade, s druge strane. Me|utim, niko ne mo`e garantovati da }e takav sistem imati više reda, biti bezbedniji, odgovorniji i legitimniji od ranijih oblika politi~kih organizacija. Mo`da }e u svakom od pomenutih aspekata biti ispod nivoa starih politi~kih organizacija. U takvom sistemu bi moglo da bude manje reda i bezbednosti jer, va`no je napomenuti, sporazum o tolerisanju ideoloških i verskih razlika bio je osnovni princip sistema modernih dr`ava. Sistem modernih dr`ava se razvio baš u kontekstu šizmi i oštrih sukoba koji su dominirali Evropom još od po~etka reformacije.72 Sistem struktura vlasti koje su se preklapale, sistem konfliktnih vernosti, bio je osnovni i najva`niji uslov za razvoj moderne dr`ave: ona se pojavila, izme|u ostalog, kao konceptualno i institucionalno rešenje za borbe i nemire koje su stvorile konfliktne strukture vlasti i konfliktna lojalnost. Na osnovu ~ega bi se moglo zaklju~iti da bi novo svetovno srednjovekovlje moglo da postavi i brani princip tolerancije? Kako bi konceptualno i institucionalno sistem podeljenog
71 72

Ibid., str. 245. Ibid., str. 248; vidi tako|e moj rad Models of Democracy, str. 3641.

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

95

suvereniteta mogao da odr`ava poredak i da obezbedi okvire pravila i procedura koji bi garantovali toleranciju? Ako je moderna svetovna dr`ava bila konceptualno i institucionalno rešenje za konfliktne zahteve i interese vladalaca i podanika, šta bi mogao da bude i da li uopšte postoji pandan tom rešenju u politi~kom sistemu u kome bi teritorijalna dr`ava morala da deli svoju isklju~ivu vlast sa drugim organizacijama i institucijama? Ima li ikakvog razloga za zaklju~ak da bi sistem struktura vlasti koje se preklapaju, ~ak i tamo gde ve} danas postoji, imao u sebi više odgovornosti nego što je imaju tradicionalni modeli demokratije i postoje}i mehanizmi odgovornosti, tj. institucije i praksa predstavni~ke demokratije? Ljudi su zastupali ideju predstavni~ke demokratije kao klju~nu institucionalnu inovaciju koja treba da podr`ava i vlast i slobodu: prema mišljenju liberalnih demokrata, dilema u vezi sa tim kako obezbediti suverenu vlast dr`ave, a istovremeno odrediti stroge granice te vlasti, mo`e se rešiti priznavanjem politi~ke jednakosti zrelih gra|ana i davanjem prava glasa tim gra|anima.73 Ali, koji bi bio ekvivalentni mehanizam i da li bi on uopšte postojao u sistemu podeljenog suvereniteta? Ako je efikasnost sistema predstavni~ke demokratije umanjena i stešnjena u situaciji globalne povezanosti, koji su to mehanizmi koji bi obezbedili odgovornost u novom me|unarodnom poretku? Izazov koji ideji i koherentnosti demokratije postavlja nacionalna i me|unarodna povezanost politi~kog odlu~ivanja i ishoda politi~kih odluka, s jedne strane, i granice nametnute dr`avi u odre|ivanju sopstvene sudbine i odgovornosti njenih institucija, koje name}e paukova mre`a novih regionalnih i globalnih organizacija i sistema, s druge strane, postavljaju goru}e pitanje o prirodi tih organizacija i snaga koje postavljaju izazov, odnosno pitanje odgovornosti tako razli~itih organizacija i institucija kao što su MNC, MMF i NATO. Iako, u principu postoje mehanizmi koji obezbe|uju, do izvesne mere, odgovornost tih organizacija, odgovornost prema deoni~arima u slu~aju MNC, predstavnicima suverenih zemalja ~lanica u slu~aju MMF i NATO-a priroda njihove odgovornosti, ako je uopšte ima, prema obi~nim gra|anima zemalja u kojima te organizacije deluju ili prema raznim grupama koje deluju izvan dr`ave-nacije, ostaje otvoreno i va`no pitanje. Ako demokratski temelji organizacija i snaga me|unarodnog poretka podle`u sumnji, onda je to slu~aj i sa samom njihovom legitimnoš}u. Princip pristanka, izra`en u principu vladavine ve}ine, bio je osnovni princip legitimiteta demokratija na Zapadu. U ovom eseju iznosimo argument da nemaju samo redovne i vanredne odluke koje donose predstavnici nacija i dr`ava-nacija dubokog uticaja na gra|ane drugih dr`ava-nacija koji, po svoj prilici, nisu imali mogu}nosti da izraze svoj pristanak ili svoje neslaganje sa takvim odlukama, nego da se i
73 Za raspravu o toj dilemi: Central perspectives on the modern state, gl. 1, u D. Held, Political Theory and the Modern State, str. 1151.

96

Dejvid Held

celokupan me|unarodni poredak sastoji od institucija i snaga na koje gra|ani imaju veoma malo ili nimalo uticaja i u odnosu na koje imaju veoma malo mogu}nosti da izraze svoje slaganje ili neslaganje. Tradicionalno, u demokratijama na Zapadu legitimitet je usko povezan sa demokratskim principima i procedurama; nedavne revolucije u isto~noj Evropi su istakle, ako je uopšte trebalo isticati, zna~aj i ~vrstinu te veze, filozofski i politi~ki. Me|utim, baš danas, kada sve više gra|ana zahteva za sebe principe demokratskog legitimiteta isti~u}i da treba sami da upravljaju svojom sudbinom i da vlada, ako `eli legitimitet, mora da deluje u njihovo ime, celokupan opseg i relevantnost tog principa osporava proces globalne restrukturacije. Jedna od tvrdnji ovog eseja jeste da me|unarodni poredak danas karakterišu dalje postojanje sistema suverenih dr`ava i razvoj struktura pluralisti~ke vlasti. Primedbe protiv takvog hibridnog sistema su veoma ozbiljne. Pitanje je da li takav sistem nudi rešenja za bilo koji fundamentalni problem moderne politi~ke misli; me|u njima su najistaknutiji problemi osnove poretka i tolerancije, demokratije i odgovornosti i problemi legitimnog vladanja. Prema mom mišljenju, koje }u ukratko izneti u ostatku eseja, te se primedbe mogu zadovoljiti i mo`e se na koherentan na~in pristupiti opasnostima na koje ukazuju, u okvirima ustavne i demokratske misli. Opasnosti se, u principu, mogu prevazi}i ako višestruki sistem vlasti obavezuju fundamentalni principi i pravila poretka. Potencijalno usitnjena i nedemokratska priroda takvog sistema mo`e se prevazi}i ako sistem bude deo zajedni~kog poretka koji }e biti posve}en bliskoj saradnji, jednakim principima i ustavnim na~elima. Opasnostima koje donosi pretnja novog srednjovekovlja mo`e se pristupiti ako njegovi elementi uvedu zajedni~ku strukturu pravila za akciju za koju je dat pristanak. Me|unarodne institucije, organizacije i dr`ave mogu odlu~iti da pristupe takvoj strukturi ako odaberu demokratsku politi~ku budu}nost. To nazivam federalnim modelom demokratske autonomije.74 U nadi da }u završiti esej konstruktivnim primedbama, u daljem tekstu opisujem taj model, iako sasvim površno. Prikaz modela je površan jer je model prikazan putem više raznih teza. Te teze, to treba ista}i, imaju dva osnovna cilja: prvo, da ponude teoriju demokratije i uslove za legitimnu vlast; drugo, da razmotre primenu te teorije na isprepletani svet nacionalnog i me|unarodnog `ivota. Teze ukazuju na pravce daljih analiza; razume se da teze nisu potpune.

SUVERENITET, SAMOOPREDELJENJE I DEMOKRATSKA AUTONOMIJA
1. Istorijski posmatrano, ideja suvereniteta je ponudila nov na~in razmišljanja o starom problemu: o prirodi vlasti i vladanja. Ona je dala novu vezu izme|u
74 Ideja o demokratskoj autonomiji opisana je u radu D. Held, Models of Democracy, gl. 9, i Political Theory and the Modern State, gl. 6. Federalni model demokratske autonomije je centralna tema Heldove knjige Foundations of Democracy, koja }e uskoro iza}i.

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

97

politi~ke vlasti i vladavine i ponudila nov, alternativan na~in shvatanja legitimnosti zahteva za vlaš}u, tj. ponudila je alternativu za teorijske koncepcije vlasti koje su dominirale srednjovekovnom Evropom. Teorija suvereniteta postala je teorija punopravnog dr`anja vlasti, a ona je imala dve glavne brige: pitanje kome stvarno pripada suverena vlast i pitanje ispravnog oblika i granica legitimnog dometa dr`avnih akcija.75 Tako je, u svom razvoju od @ana Bodena (Jean Bodin) nadalje, ta teorija postala teorija mogu}nosti i uslova za punopravno dr`anje politi~ke vlasti. Prema tome, postala je teorija legitimne mo}i ili vlasti. 2. U debati o suverenitetu, odmah se jasno kristališu dva pola: suverenitet dr`ave i suverenitet naroda. Dok zastupnici suvereniteta dr`ave te`e da dr`avi daju krajnju vlast za definisanje javnih prava, zastupnici suvereniteta naroda smatraju dr`avu samo komisijom koja ozakonjuje volju naroda, pa je, prema tome, podlo`na direktnim ograni~enjima javnosti.76 Me|utim, oba ova stava podle`u istoj primedbi: predla`u koncepcije vlasti sa tiranijskim implikacijama. Teza dr`avnog suvereniteta stavlja dr`avu u svemo}an polo`aj u odnosu na zajednicu; teza o narodnom suverenitetu postavlja zajednicu (ili ve}inu u zajednici) u potpuno dominantan polo`aj. U odnosu na gra|ane zajednica je svemo}na, prema tome, suverenitet naroda mo`e lako da uništi slobodu pojedinaca.77 Treba biti krajnje oprezan sa koncepcijama suvereniteta koje ne odre|uju granice legitimnog dometa politi~kih akcija. 3. Alternativa za teze suvereniteta dr`ave i suvereniteta naroda je implicitna u lokovskoj (Lock) koncepciji nezavisne politi~ke zajednice i predstavlja suštinu tradicije politi~ke analize koja niti poverava suverenitet isklju~ivo dr`avi ili društvu, niti svodi suverenitet samo na dr`avu i društvo.78 Ta tradicija, naro~ito tradicija ustavne misli, tra`ila je puteve i na~ine posredovanja, uravnote`enja i kontrole odnosa izme|u dr`ave i društva, kako bi se zaštitila i javna i privatna prava. U krajnjoj liniji, samo onaj princip suvereniteta koji je prvenstveno skepti~an i u odnosu na suverenitet dr`ave i u odnosu na suverenitet naroda, mo`e biti prihvatljiv. Takav princip mora da zahteva, nasuprot suverenitetu dr`ave, da narod odre|uje uslove pod kojima se vlada njegovom sudbinom i da zahteva, nasuprot suverenitetu naroda, da se odrede granice vlasti javnosti, odnosno regulatornu strukturu koja daje istovremeno i ovlaš}enja i ograni~enja. Takvo stanje ozna~ava princip autonomije.
75 76

Hinsley, Sovereignty, str. 2223. Za detaljniji prikaz: D. Held, Political Theory and the Modern State, str. 21425. Berlin, Four Essays on Liberty, Oxford, Oxford University Press, 1969, str. 164 i

dalje.

77 Isaiah

78 Za Lokovu koncepciju politi~ke zajednice John Dunn, Locke, Oxford, Oxford University Press, 1984, naro~ito str. 4457.

98

Dejvid Held

Princip autonomije se mo`e iskazati na slede}i na~in:
Gra|ani treba da u`ivaju jednaka prava (pa, prema tome, i jednake obaveze) u okviru kojih se stvaraju i ograni~avaju mogu}nosti koje im se pru`aju; to zna~i da gra|ani treba da budu slobodni i jednaki u odre|ivanju uslova svog `ivljenja, sve dok proširenje tog okvira ne odri~e prava drugih.79 Neki pojmovi zahtevaju objašnjenja: (a) Princip autonomije pokušava da postavi osnove za mogu}nost pristanka; to je princip legitimne vlasti. (b) Misao da gra|ani treba da u`ivaju jednaka prava i obaveze u okvirima koji odre|uju njihove `ivote i mogu}nosti zna~i da gra|ani treba da u`ivaju zajedni~ku strukturu akcije da bi mogli da ostvare svoje ciljeve i pojedina~no i kolektivno kao slobodni i jednaki subjekti.80 (c) Koncepcija prava pretpostavlja prvenstveno ovlaš}enost: ovlaš}enost za akciju i delatnost bez rizika samovoljnog ili nepravi~nog mešanja. Prava definišu legitimne oblasti nezavisne akcije (ili odsustva akcije). Koristi od prava se definišu za pojedince (ili grupe institucija), ali predstavljaju javnu ili društvenu pojavu zato što ograni~avaju odnose izme|u pojedinca, dr`aoca prava, i drugih, ili odnose izme|u zajednice i njenih predstavnika.81 Prava su ovlaš}enja u okviru ograni~enja zajednice, koje daju mogu}nosti, tj. obezbe|uju prostor za akciju, i ograni~avaju, tj. odre|uju granice nezavisnih akcija kako te akcije ne bi zadirale u slobodu drugih. Prema tome, prava imaju strukturnu dimenziju jer odre|uju i mogu}nosti i du`nosti. Ako treba da odrede mogu}nosti gra|ana da u`ivaju niz sloboda ne samo u principu nego i u praksi, prava treba da budu formalna i konkretna. To zahteva specifikaciju velikog opsega raznih prava, sa oštricom u oblasti dr`ave i gra|anskog društva (ilustracija 3). (d) Ideja da gra|ani treba da budu slobodni i jednaki u odre|ivanju uslova svog `ivljenja zna~i da treba da imaju mogu}nost da u~estvuju u raspravama, otvorenim i slobodnim za sve, o pitanjima zna~ajnim za društvo. Legitimna odluka, u takvim okvirima, nije odluka koja proisti~e iz volje svih, nego iz rasprave svih.82 Prema tome, proces raspravljanja je u skladu sa procedurama i mehanizmima vladavine ve}ine.
79 Izmenio sam svoju raniju koncepciju tog principa, koja se mo`e na}i u D. Held, Models of Democracy, str. 2701.

John Rawls, Justice as fairness: political not metaphysical, Philosophy and Public Affairs, 14, 1985, 3, str. 245 i dalje, za raspravu o pojmu osnovne strukture društva kao okvira koji ograni~ava akciju.
81 Richard Dagger, Rights, u: Ball, Farr and Hanson (izd.), Political Innovation and Conceptual Change, str. 3045, koja dobro koristi više razlika koje je napravio Wesley Hohfeld, Fundamental Legal Conceptions, New Haven, Yale University Press, 1964. 82 Bernard Manin, On legitimacy and political deliberation, Political Theory, 15, 1987, 3, str. 35162, u kojoj se nalazi interesantna rasprava o procesu razmatranja; citat je uzet sa strane 352.

80

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

99

(e) Kvalifikacija koja je izra`ena u principu da se pojedina~na prava moraju zaštititi jeste dobro poznat zahtev za ustavnom vladavinom. Princip autonomije ka`e da gra|ani moraju biti slobodni i jednaki i da ve}ina ne treba da ima mogu}nost da nametne svoju volju drugima. Uvek treba da postoje institucionalni aran`mani koji }e zaštititi stavove pojedinaca ili manjina, tj. ustavna pravila i ustavna obezbe|enja. 5. Osnova principa autonomije, njeni temelji su, da se poslu`imo re~ima D`ona Roulza (John Rawls), politi~ki, a ne metafizi~ki.83 To je princip koji se nalazi u samom središtu modernog liberalnog demokratskog projekta koji tra`i mogu}nost da gra|ani odre|uju i opravdavaju svoje akcije, da mogu da prihvataju obaveze koje sami `ele da prihvate, uz uslov koji se podrazumeva – da budu slobodni i jednaki. Sadašnji zahtevi za jednakim ~lanstvom u politi~kim zajednicama izmenili su oblik moderne politike Zapada. Izmenili su ga zato što je borba za prava izmenila ranija shvatanja o legitimnim oblastima nezavisne akcije. Ako su prvi pokušaji da se postignu izvesna prava te`ili ka tome da se postigne autonomija i nezavisnost od mesta gde je ~ovek ro|en, da on nezavisno bira zanimanje, kasnije borbe su se odnosile na slobodu govora i izra`avanja, verovanja i udru`ivanja i na slobodu `ena u braku i izvan njega.84 Autonomija gra|ana se mo`e predstaviti skupom prava koje pojedinci mogu u`ivati zahvaljuju}i svom statusu slobodnih i jednakih ~lanova društva. 6. Princip autonomije ima normativnu i empirijsku osnovu. Empirijska osnova proizilazi iz raznih uslova koji se nalaze u središtu borbe za ~lanstvo i mesto u politi~koj zajednici i potencijalno puno u~eš}e u toj zajednici; normativna osnova proisti~e iz razmišljanja o uslovima pod kojima je autonomija mogu}a. Normativna osnova principa autonomije je odre|ena pokušajem da se razradi i zamisli koncepcija autonomije zasnovana na eksperimentu misli koji bi pokazao kako bi gra|ani tuma~ili svoje mogu}nosti i potrebe i koja bi pravila, institucije i zakone smatrali opravdanim, ako bi i kada bi u potpunosti poznavali svoj polo`aj u politi~kom sistemu i uslove participacije.85 Taj misaoni eksperiment se rukovodio interesovanjem za prou~avanje puteva i na~ina na koji bi se praksa, institucije i strukture društvenog `ivota mogle transformisati da bi gra|ani mogli bolje da shvate, oblikuju i organizuju svoj `ivot. Eksperiment prvenstveno `eli da oceni uslove i pravila koja treba da u`ivaju gra|ani, ako treba da budu slobodni i jednaki. Prema mom mišljenju, on pokazuje da postoji pet klju~nih kategorija prava koje omogu}uju gra|anima da pod jednakim i slobodnim uslovima u~estvuju u svom
83

J. Rawls, Justice as fairness: political not metaphysical.

84 D. Held, Citizenship and Autonomy u: Political Theory and the Modern State, str. 189213.

Jürgen Habermas, Theory and Practice, Cambridge, Polity, 1988, str. 4182 i Legitimation Crisis, London, Heinemann, 1976, str. 111117.

85

100

Dejvid Held

udru`ivanju: to su gra|anska, ekonomska, politi~ka, društvena i reproduktivna prava.86 Uzet zajedno, takav skup prava je prostor u kome se mo`e te`iti principima autonomije i u kome se ti principi mogu ozakoniti. 7. Na osnovama principa autonomije mogu se objasniti priroda i zna~enje legitimne vlasti. Me|utim, takvo objašnjenje bi bilo nepotpuno bez istra`ivanja organizacijske i institucionalne osnove principa. Apstraktno razmišljanje o principu mora se dopuniti detaljnom analizom uslova pod kojima se takvi principi mogu ostvariti; bez takve analize teško se mo`e govoriti o zna~enju principa.87 Na drugom mestu sam govorio o uslovima za ozakonjenje principa autonomije koji, u krajnjoj liniji, zahtevaju reformu dr`avne vlasti, s jedne strane, i restrukturisanje gra|anskog društva, s druge strane.88 To zahteva priznavanje neophodnosti procesa dvostruke demokratizacije: me|uzavisne transformacije dr`ave i gra|anskog društva. Priroda te transformacije je razra|ena u modelu koji nazivam demokratskom autonomijom, sa akcentom na: unošenju principa autonomije u ustav i zakon o gra|anskim pravima; reformi dr`avne vlasti, kako bi se obezbedio maksimum odgovornosti (u okviru ustavnih odredaba) izabranim predstavnicima i, u krajnjoj liniji, gra|anima; na eksperimentisanju sa raznim demokratskim mehanizmima i procedurama u gra|anskom društvu. 8. Me|utim, u me|usobno povezanom svetu, o principima autonomije se mora razmišljati u kontekstu me|unarodne mre`e dr`ava i organizacija i me|unarodne mre`e gra|anskog društva. Me|unarodni oblik i struktura politike i gra|anskog društva moraju se ugraditi u temelje demokratske teorije. Problem demokratije našeg doba jeste da odredi kako se principi autonomije mogu uvesti i obezbediti u mnoštvu me|usobno povezanih centara vlasti i mo}i. Ako se danas opredeljujemo za demokratiju, to ne ~inimo samo zato da bismo uveli radikalni sistem prava, nego i da bismo taj sistem uveli u slo`enu me|uvladinu i transnacionalnu strukturu vlasti. Demokratska autonomija se mo`e odr`ati samo putem institucija i organizacija koje predstavljaju element `ivota dr`ave-nacije, a istovremeno prevazilaze njene teritorijalne granice. Demokratska autonomija mo`e
86 Ne bi bilo umesno da u okvirima ovog eseja pokušavam da dam opravdanje ili objašnjenje tih kategorija. Me|utim, `elim da naglasim da one predstavljaju osnovne uslove koji omogu}uju politi~ku participaciju, pa, prema tome, i legitimno vladanje. Ukoliko gra|ani ne u`ivaju slobodu u tih pet oblasti, oni ne mogu u punoj meri da u~estvuju u vladanju dr`avom i gra|anskim poslovima. Pet kategorija prava ne predstavlja svakako beskona~nu listu, one samo pokazuju nu`ne uslove za slobodnu i jednaku participaciju. Ustav i zakon o ljudskim pravima, koji bi ozakonili slobode u tih pet oblasti, pove}ali bi sposobnost gra|ana, uz njihove stvarne potencijale (zdravlje, znanje, resursi), da iskoriste mogu}nosti koje im formalno stoje na raspolaganju. To bi pomoglo da se ustanovi pravni poredak koji daje ovlaš}enja i obuhvata odre|ene okvire akcija (videti Ilustrativnu tabelu). 87 Onora O’Neill, Justice, gender and international boundaries, u: Martha Nussbaum and Amartya K. Sen (izd.), The Quality of Life, Oxford, Clarendon, pred objavljivanjem i gl. 11 u istoj knjizi. 88

D. Held, Models of Democracy, gl. 9.

Demokratija, dr`ava-nacija i globalni sistem

101

biti samo rezultat jezgra ili federacije demokratskih dr`ava i institucija. Principi i zahtevi demokratske autonomije moraju se uvesti i ozakoniti u nacionalnim i me|unarodnim centrima mo}i da bi se omogu}ilo postojanje demokratske autonomije, makar samo u ograni~enoj oblasti. Demokatija u dr`avi-naciji zahteva demokratiju u mre`i presecanja me|unarodnih snaga i odnosa. To je zna~enje demokratizacije danas. 9. Struktura isprepletanih politi~kih odluka i ishoda, u kojoj široka lepeza resursa i snaga ostaje izvan kontrole dr`ava-nacija i koja stavlja dr`avu-naciju u polo`aj u kome mo`e da uti~e i name}e svoju volju drugim dr`avama, zahteva da se pojam relevantnog bira~kog tela i prostora proširi, da bi obuhvatio oblasti i grupe ljudi koji su pogo|eni takvom povezanoš}u. Demokratska autonomija zahteva, u principu, proširene okvire ili federaciju demokratskih dr`ava i institucija, da bi se obuhvatile sve posledice odluka i da bi se odluke donosile odgovorno. Pojavljuju se dva razli~ita pitanja. Prvo se odnosi na izmenu teritorijalnih granica sistema odgovornosti kako bi se ona pitanja koja nisu pod kontrolom dr`avenacije na primer, razni vidovi monetarnog upravljanja, pitanja `ivotne sredine, zdravlje, novi oblici komunikacije mogla bolje kontrolisati (ta bi izmena implicirala, na primer, prenošenje nekih odluka sa dr`ave-nacije na neke šire regionalne ili globalne okvire). Drugo pitanje ti~e se potrebe da se odrede teritorijalno ograni~ene zajednice sa klju~nim institucijama, asocijacijama i organizacijama me|unarodnog sistema tako da taj sistem bude uklju~en u demokratski proces s tim što bi te organizacije prihvatile sopstveni modus operandi, strukturu pravila i principa koji su u skladu sa demokratskom autonomijom. U situaciji globalnog sistema, za demokratiju je nu`no da se reformišu i priroda i opseg teritorijalno ograni~enih zajednica, i oblik i struktura klju~nih snaga i institucija me|unarodnog gra|anskog, civilnog društva. Sve u svemu, re~ je o demokratizaciji sistema dr`ava i povezanih okvira me|unarodnog gra|anskog poretka. 10. Institucionalna osnova federalnog modela demokratske autonomije pretpostavlja, prvenstveno, ja~anje uloge regionalnih parlamenata (na primer, Evropskog parlamenta), kako bi se odluke takvih tela u principu priznavale kao legitimno nezavisni izvori me|unarodnog prava.89 Istovremeno, model predvi|a mogu}nost opštih referenduma grupa koje presecaju granice nacija i dr`ava-nacija, s tim što bi se bira~ka tela definisala u skladu sa prirodom i opsegom spornih transnacionalnih pitanja. Osim toga, otvaranje me|unarodnih vladinih organizacija
Ostavljam otvorenim mnoštvo pitanja sprovo|enja me|unarodnog prava. Bull, The Anarchical Society, gl. 6, Richard A. Falk, The Status of Law in International Society, Princeton, Princeton University Press, 1970. i Antonio Cassese, International Law in a Divide World, Oxford, Clarendon, 1986, str. 2.
89

102

Dejvid Held

kontroli javnosti i demokratizacija me|unarodnih funkcionalnih tela (mo`da formiranjem izabranih nadzornih odbora koji bi bili pravi predstavnici svojih izbornih tela) bilo bi veoma zna~ajno.90 Zajedno sa tim promenama, model predvi|a ustaljivanje principa autonomije (i srodnih grupa prava) da bi se odredili oblici i granice demokratskog odlu~ivanja. To zahteva uvo|enje tih principa u konstitutivne akte parlamenata i skupština (na nacionalnom i me|unarodnom nivou) i proširenje uticaja me|unarodnih sudova da bi grupe i pojedinci imali stvarne mogu}nosti da se spore sa politi~kim vlastima radi ozakonjenja i sprovo|enja klju~nih prava u okviru politi~kih udru`enja i izvan njih.91 U krajnjoj analizi, cilj bi bio obrazovanje autoritativne skupštine svih demokratskih dr`ava (reformisane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija ili dopune toj skupštini). Takva skupština, ako bi se uopšte u praksi mogla posti}i saglasnost o njenoj nadle`nosti, mogla bi da bude me|unarodni centar za razmatranje najzna~ajnijih svetskih pitanja, kao što su obezbe|enje i distribucija hrane, dugovi Tre}eg sveta, uništenje ozonskog sloja i umanjenje rizika od nuklearnog rata.92 11. Implikacije po gra|ansko društvo su delimi~no jasne. Demokratska federacija dr`ava i gra|anskih društava je nespojiva sa postojanjem mo}nih skupova društvenih odnosa i organizacija koje mogu samim osnovama svog poslovanja da sistematski izvr}u demokratske procese, pa, prema tome, i njihove ishode. To se odnosi na pitanja kao što su ograni~enje mo}i multinacionalnih korporacija da ograni~avaju i uti~u na politiku (putem raznih sredstava kao što je koriš}enje zlatnih deonica regrutovanih izvan organizacije direktora javnih izbornih fondova) ili ograni~enje mo}i sna`nih transnacionalnih interesnih grupa da se nekontrolisano rukovode svojim interesima putem, na primer, regulacije procedura pregovaranja da bi se umanjilo koriš}enje taktike ~vrste ruke u javnim i privatnim asocijacijama i izme|u njih i ozakonjenje propisa koji spre~avaju sponzorstva politi~kih predstavnika koji zastupaju u`e interese, bez obzira na to da li takvi interesi proizilaze iz posebnih industrija ili sindikata. Ako pojedinci i narodi treba da budu slobodni i jednaki u utvr|ivanju uslova sopstvene egzistencije, onda mora postojati skup društvenih sfera, na primer privatna i zadru`na preduze}a, nezavisna sredstva komunikacijskih medija i zdravstveni centri koji }e omogu}iti svojim ~lanovima kontrolu nad sredstvima koja su im na raspolaganju
90 O reprezentativnom predstavništvu John Burnheim, Is Democracy Possible?, Cambridge, Polity, 1985. 91 U Evropi bi to, na primer, zna~ilo zaštitu i ja~anje Evropskog programa o ljudskim pravima i dalji razvoj sistema evropskih sudova.

Ako bi takva skupština ostala nedosti`ni san (a ima mnogo razloga da verujemo u to), ograni~enija demokratska mre`a regionalnih dr`ava i društava ipak bi pru`ila mogu}nosti efikasnije regulacije i odgovornosti od postoje}eg sistema dr`ava.

92

Druga demokratska transformacija

103

bez direktnog mešanja politi~kih ustanova ili drugih tre}ih lica.93 U pitanju je gra|ansko društvo koje nije ni jednostavno planirano niti je jedino tr`išno orijentisano, nego je otvoreno za stvaranje organizacija, udru`enja i institucija koje rade na svojim projektima, uz ograni~enja akcija koje proizilaze iz zajedni~ke strukture i demokratskih procesa. 12. Teorija legitimne vlasti je neizbe`no teorija demokratije u povezanim procesima i strukturama globalnog sistema. To je teorija demokratske dr`ave u okviru globalnog poretka i teorija uticaja globalnog poretka na demokratsku dr`avu. Takva teorija ne mora da pretpostavlja postojanje skladnog kosmopolitskog me|unarodnog poretka (to bi bilo apsurdno) ali mora da pretpostavi da se demokratski procesi i praksa moraju skladno uvesti u slo`enu scenu nacionalne i me|unarodne politike. Sudbina demokratije na kraju XX veka neraskidivo je vezana za ishod tog procesa. Postoje dobri razlozi da budemo optimisti u pogledu rezultata ali i dobri razlozi da budemo pesimisti. Prevod: Nikola ^ajkanovi}
Napomena: * @eleo bih da zahvalim na savetima i primedbama koje sam dobio na jedan raniji nacrt ovog eseja od Tonija MakGrua (Tony McGrew), Mišele Stenvort (Michelle Stanworth), D`ona Tomsona (John Thompson) i Entonija Gidensa (Anthony Giddens). Toni MakGru me je stalno vodio kroz obimnu literaturu o me|unarodnim odnosima; njegova konstruktivna kritika mi je posebno pomogla. Teme i argumenti izneti u ovom eseju bi}e kasnije dopunjeni u radu koji pripremam, The Foundation of Democracy, Cambridge, Polity.

93 Modeli organizacije tih sfera bi mogli mnogo da nau~e od koncepcija neposredne demokratije. Me|utim, takve organizacijske strukture bi morale da se posmatraju sa eksperimentalne ta~ke gledišta. Stanje demokratske teorije i naše poznavanje radikalnih demokratskih eksperimenata nam ne omogu}uju da sa sigurnoš}u predvi|amo ishode najpovoljnijih strategija organizacijskih promena. U tom posebnom smislu, muzika budu}nosti (Marks) mo`e se komponovati samo u praksi, inovacijama i istra`ivanjima; Held and Pollit (izd.), New Forms of Democracy. Oxford University Press, 1984, naro~ito str. 4457.

104

Robert Dal

Druga demokratska transformacija

105

Robert Dal

DRUGA DEMOKRATSKA TRANSFORMACIJA: OD GRADA-DR@AVE DO DR@AVE-NACIJE
Savremena demokratska teorija i praksa jesu proizvod dve bitne promene u politi~koj istoriji ~ove~anstva. Prva je zapljusnula anti~ku Gr~ku i Rim u V veku p.n.e. a nestala je pre pojave hriš}anstva u mediteranskim zemljama. Hiljadu godina kasnije, vladavinu naroda su prihvatili i neki gradovi-dr`ave srednjovekovne Italije, ali je ona nestala u vreme renesanse. U oba slu~aja, demokratske i republikanske ideje ponikle su u gradu-dr`avi u kome su i ostvarene. U oba slu~aja, vladavina naroda je bila prinu|ena da ustukne pred carskom ili oligarhijskom vlaš}u. Druga suštinska promena, ~iji smo mi baštinici, zapo~ela je sa postepenim prevazila`enjem demokratske ideje grada-dr`ave širim domenom: nacije, zemlje, ili nacionalne dr`ave.1 Kao politi~ki pokret, a ponekad i kao ostvarenje – a ne samo ideja druga zna~ajna promena je u XIX veku dobila izuzetan zamah u Evropi i u zemljama engleskog govornog podru~ja. Tokom XX veka demokratija je prestala da bude ono što je do tada bila, kao i parohijalna doktrina koju prihvata samo neznatan deo zapadnog sveta, sprovo|ena u delo u najboljem slu~aju u samo nekoliko vekova, u zanemarljivo malim podru~jima planete. Mada još ni izdaleka nije prihva}ena u celom svetu, savremena demokratija se u poslednjih pet decenija shvata kao univerzalna snaga, politi~ka ideja, te`nja i ideologija.
Nacija se upotrebljava u zna~enju teritorijalnog dela koji sadr`i skup ljudi, jedne ili više nacionalnosti i ~esto je odre|en relativno velikim obimom i nezavisnim statusom. Standardna definicija nacionalne dr`ave kao forme politi~kog organizovanja u kojoj relativno homogeno stanovništvo naseljava suverenu dr`avu; posebno: dr`ava sadr`i jednu naciju suprotstavljenu drugim nacionalnostima za moje ciljeve je previše restriktivno, i ja više volim termin nacionalna dr`ava. Zemlja, naravno, upu}uje na politi~ku dr`avu ili na naciju ili na njenu teritoriju. (Definicije su iz Websterovog Seventh New Collegiate Dictionary, 1965) Uprkos razlika u zna~enju, one se suštinski ti~u istog pojma, pa zato upotrebljavam tri me|usobno povezana termina.
1

106

Robert Dal

PROMENA
Drugi veliki zamah demokratske ideje i prakse iz temelja je promenio na~in na koji se zamisao o demokratskom procesu ostvaruje ili se mo`e ostvariti. Najzna~ajniji, mada ne i jedini razlog te promene jeste pomeranje izvorišta demokratije od grada-dr`ave ka nacionalnoj dr`avi. Štaviše, ukazuje se i mogu}nost stvaranja još širih i otvorenijih nadnacionalnih politi~kih zajednica, koje prevazilaze okvire nacionalne dr`ave. Iako o budu}nosti još uvek mo`emo da naga|amo, širenje takvog politi~kog poretka ve} je stvorilo savremenu demokratsku dr`avu, koja se u osnovi razlikuje od demokratije grada-dr`ave. Du`e od dva milenijuma, od anti~ke Gr~ke do XVIII veka, u zapadnoj politi~koj misli preovla|ivalo je uverenje da teritorija i broj stanovnika u demokratskim i republikanskim dr`avama moraju biti mali, ~ak minijaturni prema savremenim standardima. Pretpostavljalo se da je demokratski i republikanski oblik vladavine pogodan samo za male dr`ave.2 Tako su se ideje i ideali polisa, malog unitarnog grada-dr`ave srodnika i prijatelja, odr`ali i posle iš~ezavanja gradova-dr`ava kao istorijskih fenomena. Uprkos velikim pobedama Grka nad Persijancima, mali grad-dr`ava nije mogao dugo da parira susednim imperijama, što su Makedonija i Rim jasno pokazali. Mnogo kasnije nastale su nacionalne dr`ave, što je ~esto pra}eno proširenom idejom o nacionalnoj pripadnosti, koje su zamenile gradove-dr`ave i druge male kne`evine. Samo nekoliko izuzetaka, kao što su San Marino i Lihtenštajn, opstalo je do danas kao nasle|e prošlosti.
2 Pod uticajem D`emsa Medisona (James Madison) u Federalistu br. 10 i 14 i D`ona Adamsa (John Adams) u Odbrani ustavne vlasti u SAD (A Defense of the Constitutions of Government of the United States of America), ponekad su Amerikanci potvr|ivali da se pojam demokratija istorijski odnosi na direktan sistem u kome je, kao u Atini, skupština gra|ana bila suverena, kao što se i pojam republika odnosi na reprezentativne sisteme. Me|utim, malo je potvrda takvog uverenja. Na primer, italijanski gradovi-dr`ave u srednjem veku i u ranoj renesansi smatrali su se republikama i kao Venecija se ~ak tako i izjašnjavali, iako nisu posedovali predstavni~ku vlast u kasnijem zna~enju. Slede}i tu tradiciju, i Monteskje i Ruso su definisali republike kao dr`ave u kojima je skupština gra|ana suveren; i oni razlikuju demokratske republike od aristrokratskih republika i monarhija preko relativnog odnosa vladara prema podanicima. Tako je demokratija bila posebna vrsta republike. Videti: Monteskje (1748, 1961, vol. 1, knj. 2., deo 1 i 2, 1112; i Ruso, 1762, 1978, knj. 3, deo 3, i 4, 8387). Vili Pol Adams (Willy Paul Adams) je na osnovu istra`ivanja novina i drugih izvora sledstveno pokazao da su se tokom ere ameri~ke revolucije termini koristili bez jasnih razgrani~enja (1980, 99117). Robert Šumejker (Robert W. Shoemaker) shodno svojim istra`ivanjima, sla`e se da su termini upotrebljavani na razne na~ine. ^esto su se, na primer, koristili kao sinonimi. Štaviše, zaklju~uje on, predstavništvo se mnogo ~eš}e povezivalo sa republikanizmom nego sa demokratijom, i tako je slu`ilo kao legitimni kriterijum da ih razdvoji (1966, 83, 80). Uz navedenu ~injenicu da su termini ~esto koriš}eni kao sinonimi, on nije ubedljivo pokazao relativnu u~estalost, pa mi njegov zaklju~ak izgleda nepotvr|en.

Druga demokratska transformacija

107

Usled nastanka nacionalnih dr`ava, od XVII veka nadalje, ideja demokratije ne bi imala izvesniju budu}nost da njeno utemeljenje nije pomereno od gradadr`ave ka nacionalnoj dr`avi. Ruso se u Društvenom ugovoru (1762) još uvek oslanjao na stariju ideju o narodu koji potpuno kontroliše vlast u dr`avi ~ija bi teritorija i broj stanovnika bili dovoljno mali da svi gra|ani mogu da se okupe u jednoj narodnoj skupštini u kojoj ispoljavaju svoj suverenitet. Za manje od jednog veka prihva}eno je kao nesporna ~injenica uverenje da je nacija ili zemlja prirodna jedinica suverene vlasti. D`on Stjuart Mil u svojim Razmatranjima o predstavni~koj vlasti, u jednoj jedinoj re~enici iznosi ono što je za njega i njegove ~itaoce samo po sebi neoboriva istina, odbacivši konvencionalnu, dve hiljade godina staru mudrost, odnosno pretpostavku da samouprava neophodno zahteva zajednicu dovoljno malu da bi svi gra|ani mogli da se na|u na okupu (Mill, 1861; 1958,55). ^ak ni Mil nije potpuno uspeo da sagleda do koje mere }e uve}anje veli~ina uticati na radikalan preobra`aj demokratskih institucija i praksu. Ta epohalna promena staništa demokratije izazvala je najmanje osam zna~ajnih posledica. Sve zajedno, one demokratsku dr`avu jasno suprotstavljaju starijem idealu i praksi demokratskog i republikanskog ustrojstva. Taj savremeni izdanak demokratskih ideja ne podudara se potpuno sa opstalim se}anjima, što neprestano izaziva `aljenje zbog toga što se današnja praksa suviše udaljila od starih ideala (mada se i tadašnja praksa retko podudarala sa tadašnjim idealima).

OSAM POSLEDICA
Sumirao bih koncizno najzna~ajnije posledice izuzetnog uve}anja pomenutih veli~ina. U odeljcima koji slede, razotri}u opširnije samo nekoliko.

Predstavljanje
Najo~iglednija promena sastoji se, naravno, u tome što su skupštinu gra|ana, kakva je postojala u anti~kim demokratijama, zamenili uglavnom narodni predstavnici. (U radu o predstavni~koj vlasti, Mil jednom re~enicom odbacuje takvu koncepciju neposredne demokratije.) Ve} sam objasnio kako je predstavljanje, mada u biti nedemokratska institucija, usvojeno kao osnovni ~inilac savremene demokratije. Podrobnije objašnjenje bi trebalo da pomogne da predstavljanje sagledamo u široj perspektivi. U zna~enju pomo}nog sredstva za demokratizaciju vlasti u nacionalnim dr`avama, predstavljanje se mo`e shvatiti i kao istorijski fenomen i kao primena ideje o jednakosti u širokom spektru politi~kog sistema. Prvi uspešni pokušaji demokratizacije nacionalnih dr`ava po pravilu su nastajali u zemljama u kojima su ve} postojala zakonodavna tela, ~iji je zadatak

108

Robert Dal

bio da zastupaju interese odre|enih, jasnih distinktivnih društvenih interesa: aristokratije, obi~nih ljudi, zemljoposednika, trgovaca itd. Zahvaljuju}i tome što se demokratizacija sve više razvijala, struktura predstavni~kog zakonodavnog tela nije morala da bude satkana od tananih niti apstraktnih demokratskih ideala; konkretna zakonodavna tela i predstavnici, mada nedemokratski po svojoj prirodi, ve} su postojali. Posledica toga je bila da su zagovornici reformi, koji su u po~etnim fazama retko ispoljavali nameru da stvore opštu demokratiju, prvenstveno nastojali da proširenjem prava glasa, prihvatanjem izbornog sistema koji omogu}uje bolju zastupljenost bira~kog tela i omogu}avanjem sprovo|enja slobodnih i poštenih izbora, u~ine postoje}a zakonodavna tela više predstavni~kim. Osim toga, postarali su se za to da najviši predstavnik izvršne vlasti (bez obzira na to da li je re~ o predsedniku, premijeru, ministrima ili guverneru) bude izabran ve}inom glasova u zakononodavnom telu (narodnoj skupštini) ili ve}inom glasova bira~kog tela. Mada ovaj kratak prikaz na~ina na koji su se prve nacionalne dr`ave demokratizovale ne mo`e u dovoljnoj meri da opravda mnoge zna~ajne varijante demokratije u prvim nacionalnim dr`avama, mo`e se re}i da su sve te zemlje sledile sli~an put. Kao primer }emo navesti ameri~ke kolonije pre revolucije u 150 godina dugom periodu, koji je prethodio uspostavljanju demokratije ~iji se zna~aj ~esto previ|a i kasnije, posle sticanja nezavisnosti, u prvih trinaest ameri~kih dr`ava. Prilikom sastavljanja Ugovora o Konfederaciji, posle sticanja nezavisnosti, ameri~ki lideri su prakti~no morali da skrpe nacionalni kongres; ali je ubrzo potom ustrojen Kongres Sjedinjenih Dr`ava, na Ustavotvornoj skupštini odr`anoj 1787. godine, i to u obliku koji }e potrajati. Me|utim, prilikom izrade Ustava, delegati te skupštine uvek su polazili od posebnih karakteristika britanskog ustavnog ure|enja, naro~ito kralja, dvodomnog parlamenta, premijera i vlade, uprkos tome što su britanski model izmenili u skladu sa uslovima zemlje stvorene od trinaest suverenih dr`ava u kojoj nije postojao monarh kao šef dr`ave, niti je bilo plemstva, Doma lordova. Budu}i da se njihovo rešenje problema izbora glavnog predstavnika izvršne vlasti – Kolegijuma izbornika pokazalo neprimereno demokratskim te`njama toga vremena, u praksi je izbor predsednika ubrzo po~eo da se sprovodi putem opštih izbora. U Velikoj Britaniji, u kojoj je ve} krajem XVIII veka predsednik vlade zavisio od poverenja parlamentarne ve}ine, glavni cilj demokratskih pokreta nastalih posle 1832. godine bio je širenje bira~kog prava za ~lanove parlamenta i obezbe|enje slobodnih i poštenih parlamentarnih izbora.3 U skandinavskim zemljama, u kojima
3 Alan Ver (Alan Ware) je skrenuo moju pa`nju na ~injenicu da je, iako je cilj demokratskih elemenata u Britaniji 1831–32. bio da prošire izborno pravo, pravi ishod bio smanjenje izbornog tela.

Druga demokratska transformacija

109

su, kao i u Engleskoj, zakonodavna tela postojala od srednjeg veka, cilj demokratizacije bilo je pot~injavanje predsednika vlade parlamentu (umesto kralju) i proširenje bira~kog prava prilikom parlamentarnih izbora. Isto se mo`e re}i i za Holandiju i Belgiju. Mada je Francuska, od revolucije 1789. do Tre}e republike uspostavljene 1871. godine, sledila donekle razli~it put (širenje prava glasa obi~no je bilo pra}eno despotizmom nosilaca izvršne vlasti), ono za šta su se zalagali tamošnji demokratski pokreti u suštini se nije razlikovalo od te`nji u drugim zemljama. Politi~ke institucije u Kanadi, Australiji i Novom Zelandu bile su oblikovane na osnovu sopstvenog kolonijalnog iskustva, koje je obuhvatalo zna~ajne elemente parlamentarne vlasti, kao i na osnovu britanskog i ameri~kog ustavnog sistema. Svrha ovog kratkog istorijskog prikaza jeste isticanje ~injenice da pokreti usmereni ka demokratizaciji vlasti nacionalnih dr`ava u Evropi i Americi nisu po~eli od nule. U zemljama koje su predstavljale glavne centre uspešne demokratizacije, od kraja XVIII veka do, otprilike, 1920. godine, zakonodavna tela, predstavni~ki sistem, pa ~ak i izbori, bili su uveliko poznate institucije. Usled toga, neke najzna~ajnije institucije savremene demokratije, uklju~uju}i i samu predstavni~ku vlast, nisu bile puko ishodište apstraktnog razmišljanja o potrebama procesa demokratizacije. One su nastale kao rezultat specifi~nih, uspešnih prilago|avanja ve} postoje}ih politi~kih institucija. Da su ih stvarale samo pristalice demokratije, i to isklju~ivo na osnovu apstraktnih shema demokratskog procesa, ishod bi po svoj prilici bio umnogome razli~it. Bilo bi pogrešno, me|utim, tuma~iti demokratizaciju postoje}ih zakonodavnih tela isklju~ivo kao ad hoc prilago|avanje postoje}ih institucija. Kada je nacionalna dr`ava postala pravo mesto demokratije, logika politi~ke jednakosti, sada primenjena na entitete neuporedivo ve}e od gradova-dr`ava, jasno je ukazivala na to da }e zakonodavne funkcije u ve}ini slu~ajeva morati da obavljaju ne okupljeni gra|ani, nego njihovi izabrani predstavnici.4 Tada kao i danas, bilo je jasno da }e onda kada broj gra|ana pre|e izvesnu neodre|enu granicu, procenat onih koji }e mo}i da se okupe na istom mestu (ili, ukoliko im to uspe, mo}i da u~estvuju u bilo ~emu izuzev u glasanju), neophodno morati da bude sve manji. @eleo bih šire da obrazlo`im problem participacije. Predstavni~ka vlast nije nakalemljena na demokratsku ideju samo zbog inercije i poznavanja postoje}ih institucija. Oni koji su na sebe preuzeli modifikovanje tih institucija bili su potpuno svesni da, ukoliko ideju politi~ke jednakosti `ele da primene na nacionalnu dr`avu ve}eg obima, neposrednu demokratiju koja se ispoljava posredstvom skupštine
4 Videti: diskusiju levelera u delu 2, supra, strana 29. Leveleri su ~lanovi engleske partije proistekle od radikalnih parlamentaraca koji su zagovarali ujedna~avanje svih socijalnih slojeva i uspostavljanje daleko demokrati~nije vlasti (prim. prev.).

110

Robert Dal

gra|ana moraju da zamene (ili bar dopune) predstavni~kom vlaš}u. Ova opaska je toliko ~esto ponavljana, da se ve} u Milovo vreme u potpunosti prihvatala kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. ^ak su i Švajcarci, sa dugom tradicijom skupštinske vladavine u starim kantonima, shvatili da narodni referendumi ne mogu adekvatno da obavljaju funkciju narodne skupštine. Uprkos tome, predstavljanje je, kao što je Ruso nagovestio u Društvenom ugovoru, moralo da promeni prirodu gra|anstva i demokratskog procesa. Demokratija koja se sprovodi u širim razmerama gubi neke potencijale demokratije na u`em prostoru. ^esto se previ|a da se ista tvrdnja mo`e izre}i i u obratnom slu~aju.

Neograni~eno proširenje
Jednom kada je predstavni~ka demokratija prihva}ena kao rešenje, ukidaju se i granice u pogledu veli~ine demokratske jedinice, koje su nametala ograni~enja skupštine grada-dr`ave. U principu, za predstavni~ku vlast nijedna zemlja nije suviše velika ni stanovništvo suviše brojno. Godine 1787, u Sjedinjenim Dr`avama je `ivelo oko ~etiri miliona ljudi, što je bio ogroman broj u odnosu na standarde idealnog gr~kog polisa. Neki delegati na Ustavotvornoj skupštini smelo su predvideli da }e u njihovoj zemlji u budu}nosti `iveti stotinu ili više miliona stanovnika, a taj broj je 1915. godine kona~no i nadmašen. Kada je u Indiji uspostavljen republikanski, parlamentarni sistem 1950. godine, broj stanovnika bio je blizu 350 miliona, a i dalje se pove}ava. Gornja granica se za sada ~ak ni teorijski ne mo`e odrediti.

Ograni~enja participativne demokratije
Kao neposredna posledica ve}eg obima, forme politi~ke participacije u poliarhiji su prirodno više ograni~ene nego što su bile u gradovima-dr`avama. Time ne `elim da ka`em da je participacija u demokratskim ili republikanskim gradovima-dr`avama zaista ostvarila krajnji domet mogu}nosti koje poseduje. Me|utim, teorijske mogu}nosti koje su postojale u mnogim anti~kim i srednjovekovnim gradovima-dr`avama ne postoje u demokratskoj dr`avi, ~ak ni u relativno maloj demokratskoj dr`avi zbog prirode zna~aja njenog gra|anstva i (što je manje va`no) njene teritorije. Teorijska ograni~enja efektivne politi~ke participacije, i pored savremenih elektronskih sredstava komunikacije, ubrzo se smenjuju pod pritiskom veli~ine. Zbog toga prose~an gra|anin Sjedinjenih Dr`ava, ili ~ak Danske, ne mo`e da u~estvuje u politi~kom `ivotu u onoj meri u kojoj je to mogao prose~an broj mnogo manjeg demosa u mnogo manjoj dr`avi. To pitanje }u razmatrati u narednoj glavi.

Druga demokratska transformacija Razli~itost

111

Odnos izme|u veli~ine i razli~itosti nije linearan – što je politi~ka jedinica ve}a i otvorenija, njeno stanovništvo te`i da ispolji ve}e razlike koje su relevantne za praksu politi~kog `ivota i lokalne i regionalne lojalnosti, etni~ki identitet, religijska i politi~ka uverenja i ideologije, zanimanja, na~in, stil `ivota itd. Relativna homogenost gra|ana koje sjedinjuje zajedni~ka privr`enost gradu, jeziku, rasi, istoriji, mitu, bogovima i religiji, što je bilo zna~ajna karakteristika vizije demokratije anti~kog grada-dr`ave, danas iz mnogih prakti~nih razloga postaje nemogu}a. Ono što je mogu}e, kao što sada vidimo, jeste politi~ki sistem koji prevazilazi ideju nekadašnjih zagovornika vladavine naroda: predstavni~ka vlast zasnovana na opštem pravu glasa i širokom spektru individualnih prava i sloboda, kakva postoji u velikim zemljama koje karakteriše izuzetna razli~itost.

Sukob interesa
Kao posledica uve}avanja razli~itosti, umno`avaju se politi~ka suprotstavljanja, pa politi~ki konflikt postaje neizbe`ni aspekt politi~kog `ivota. Politi~ka misao i praksa te`e da ga prihvate kao normalnu, a ne devijantnu karakteristiku politike. Izrazit predstavnik novog stava bio je D`ejms Medison, koji se na Ustavotvornoj skupštini odr`anoj 1787. godine i kasnije, kada je ideje iznete na toj konvenciji branio u Federalisti~kim spisima, direktno sukobio sa starim shvatanjima antifederalista. Oni su smatrali besmislenim i pogrešnim pokušaj stvaranja demokratske republike grotesknog obima, kakva bi bila federalna unija trinaest dr`ava. Medison je u svojoj briljantnoj polemici zaklju~io, s obzirom na to da je konflikt interesa u prirodi ~oveka i društva, a izrazi interesa i sukoba se ne bi mogli suzbiti bez slobode, da je najbolji lek za zaštitu sloboda u njihovom proširivanju. Iz toga proisti~e zaklju~ak, što i jeste bila Medisonova namera, da pozitivna prednost republikanskog dr`avnog ustrojstva na ve}oj teritoriji nacionalne dr`ave, nasuprot tradicionalnom mišljenju, jeste to što }e politi~ki sukobi verovatno smanjiti mogu}nost direktnog sukobljavanja gra|ana do koga bi moglo da do|e u u`im okvirima grada-dr`ave. Nasuprot klasi~noj ideji, na osnovu koje bi homogeniji skup gra|ana trebalo da ima pribli`no sli~na uverenja o zajedni~kom interesu i da u skladu s njima deluje, ideja o zajedni~kom interesu mora da se suzi, ukoliko njom treba da budu obuhva}ene razli~ite sklonosti, veze i uverenja raznolikog skupa gra|ana u kome postoje brojne podele i sukobi. Ona se, u stvari, toliko su`ava, da se ~esto postavlja pitanje da li je ideja o zajedni~kom interesu danas nešto više od bolnog podse}anja na viziju `ivota, toliko nepovratno promenjenu da više ništa ne zna~i.

112

Robert Dal

POLIARHIJA
Širenje politi~kog prostora, i sve što je iz te promene proisteklo, predstavni~ka vlast, ve}e razlike, uve}avanje podela i sukoba, omogu}ilo je razvoj mnoštva politi~kih institucija koje, sve zajedno, odvajaju modernu predstavni~ku demokratiju od svih ostalih politi~kih sistema, bilo da je re~ o nedemokratskim re`imima ili demokratskim sistemima starog kova. Takav politi~ki sistem naziva se poliarhija. To je izraz kojim se ~esto koristim.5 Poliarhija se mo`e shvatiti na nekoliko na~ina: kao istorijska posledica napora ulo`enih u demokratizaciju i liberalizaciju politi~kih institucija nacionalnih dr`ava; kao karakteristi~an tip politi~kog poretka ili re`ima koji se zna~ajno razlikuje od nedemokratskih sistema svih vrsta, kao i od nekadašnjih demokratskih sistema malog obima; kao (prema mišljenju Šumpetera) sistem politi~ke kontrole u kome najviši predstavnici dr`avne vlasti moraju da prilago|avaju svoje ponašanje ukoliko `ele da na izborima pobede svoje politi~ke rivale, druge kandidate, partije i grupe; kao sistem politi~kih prava; ili mnoštvo institucija neophodnih za odvijanje demokratskih procesa u širim razmerama. Zna~ajno je i zanimljivo to što razli~ita tuma~enja poliarhije me|usobno nisu protivre~na. Štaviše, ona se uzajamno dopunjuju. Ona samo naglašavaju razli~ite aspekte ili posledice institucija na osnovu kojih se poliarhija razlikuje od nepoliarhijskog politi~kog sistema. Ukratko }u razmotriti tuma~enje poliarhije kao mnoštva politi~kih institucija neophodnih za funkcionisanje demokratskog sistema u širim okvirima. Vide}emo da razvoj poliarhije zavisi od odre|enih, veoma va`nih uslova; kako u odsustvu jednog ili više takvih uslova poliarhija mo`e da do`ivi krah; kako u društvu koje razdiru sukobi i koje se nalazi pod autoritarnom vlaš}u poliarhija nekad mo`e biti obnovljena. Tako|e }emo razmotriti i obim u kome je poliarhija danas zastupljena u svetu i njene izglede za budu}nost.

Društveni i organizacioni pluralizam
Osim opisanih posledica razli~itosti, sukoba interesa i poliarhije, šire okvire ovog politi~kog sistema prati još jedna pojava – postojanje velikog broja autonomnih grupa i organizacija nezavisnih i me|usobno i u odnosu na vladu. To se naziva pluralizmom ili, odre|enije, društvenim i organizacionim pluralizmom.

5 Zajedno sa terminima kao što su moderna demokratija, moderna predstavni~ka demokratija, demokratske zemlje i tako dalje. Pojam poliarhija te`i da uka`e na razli~itost njenih institucija. Poreklo termina je kratko dato kod Dala (Dahl, 1984, 22728, 289, nn46).

Druga demokratska transformacija

113

Širenje individualnih prava6
Mada je manje neposredno povezana sa promenama u veli~ini, jedna od indikativnih razlika izme|u poliarhije i svih ranijih demokratskih i politi~kih sistema ogleda se u naglašenom širenju individualnih prava, koje se pojavilo u zemljama sa poliarhijskom vladavinom. U klasi~noj Gr~koj sloboda je zavisila od toga da li neko pripada odre|enom gradu ~iji su gra|ani slobodni zahvaljuju}i vladavini zakona i pravu da u~estvuju u donošenju odluka. U maloj i relativno homogenoj grupi gra|ana koje povezuje srodstvo, prijateljstvo, susedstvo, tr`ište i gra|anski identitet, u~estvovanje sa ostalim sugra|anima u donošenju svih odluka koje se ti~u zajedni~kog `ivota i njihovo sprovo|enje u delo fundamentalna je i sveobuhvatna sloboda zbog koje sva ostala prava i slobode u velikoj meri gube zna~aj. Da bi se takva idealizacija svela na pravu meru, ipak je potrebno re}i da su male zajednice uopšte manje poznate po svojim slobodama nego po svojoj opresivnosti, posebno prema nekonformistima. Ni sama Atina nije bila spremna da toleriše Sokrata. Neobi~na presuda izre~ena Sokratu bila je da nema ustavno pravo da dr`i predavanja koja nisu u skladu sa opšteprihva}enim gledištima. Nasuprot tome, u zemljama sa poliarhijskom dr`avnom upravom vremenom se širi broj i vrsta zakonom utvr|enih individualnih prava koja se efikasno sprovode. Osim toga, gra|anska prava i obaveze u poliarhiji obuhvataju gotovo sve odrasle gra|ane, tako da osnovna prava u`ivaju bukvalno svi; robovi, melezi i `ene, kojima nisu bila priznata gra|anska prava u gr~kim demokratijama, postali su punopravni gra|ani u savremenim demokratskim dr`avama. Kona~no, mnoga individualna prava, kao što je pravo na pravi~no su|enje, nisu ograni~ena samo na dr`avljane jedne zemlje, ve} su proširena na ostale, u nekim slu~ajevima i na celokupno stanovništvo. Bilo bi besmisleno kada bi se ogromno širenje individualnih prava do koga je došlo u poliarhijama pripisalo isklju~ivo uticaju šireg politi~kog prostora. Uprkos tome što je šira društvena zajednica samo jedan, i to ne najzna~ajniji uzrok, ona je nesumnjivo doprinela širenju individualnih prava. Pre svega, demokratija šireg dosega7 zahteva poliarhijske institucije. Te institucije, kao što smo videli, neophodno uklju~uju osnovna politi~ka prava koja daleko nadmašuju ona koja su gra|ani u`ivali u ranijim demokratskim ili republikanskim sistemima. Štaviše, širi politi~ki prostor, po svoj prilici, podsti~e brigu za prava kao alternativu
6 7

O pojmu pluralizma videti Dahl (1984, str. 231232, 239240).

Large scale democracy je pojam sli~an pojmu koji upotrebljava Hayek extended order (poredak u ekspanziji) i odnosi se na sistem institucija i odnosa koji obezbe|uju demokratske odnose i predstavljanje svim zajednicama, bez obzira na veli~inu, heterogenost i slo`enost (primedba urednika).

114

Robert Dal

za participaciju u kolektivnom odlu~ivanju. Kako se društvena zajednica pove}ava, sve manji procenat stanovništva se uzajamno poznaje, odnosno, svaki gra|anin je nepoznat sve ve}em broju drugih gra|ana. Društvene veze ili li~na poznanstva me|u gra|anima uzmi~u pred društvenim razlikama i anonimnoš}u. U takvim okolnostima, li~na prava koja pripadaju gra|anima ili jednostavno ljudima mogu da obezbede sferu individualne slobode kakvu participacija u kolektivnom odlu~ivanju ne mo`e. Zatim, kako se razli~itost i politi~ke podele pove}avaju, a sukob politi~kih protivnika postaje prirodan i prihva}en aspekt politi~kog `ivota, individualna prava se mogu smatrati zamenom za politi~ki konsenzus. Ukoliko bi društvo u kome ne postoji sukob interesa bilo mogu}e, niko ne bi ose}ao veliku potrebu za individualnim pravima: ono što bi odgovaralo jednom gra|aninu, odgovaralo bi i svima ostalima. S obzirom na to da nijedno društvo nikada ne posti`e tako visok stepen homogenizacije ili konsenzualnosti, ~ak i onda kada je konsenzus nepotpun iako prili~no veliki, najve}i broj ljudi bi, baš zato što su veoma ~esto u ve}ini, mogao da ra~una na to da }e njihovi osnovni interesi uvek biti o~uvani prilikom donošenja kolektivnih odluka. Me|utim, kada je sukob interesa o~ekivan, a ishod odlu~ivanja u velikoj meri neizvestan, li~na prava svakom obezbe|uju slobodan prostor koji prozai~ne politi~ke odluke ne mogu lako da naruše.

POLIARHIJA
Poliarhija je politi~ki poredak koji se u najopštijem smislu odlikuje dvema zna~ajnim osobenostima: gra|anstvo je prošireno na relativno visok procenat odraslih ljudi, dok gra|anska prava obuhvataju i mogu}nost suprotstavljanja najvišim predstavnicima vlasti, kao i glasanja protiv njih. Prva pomenuta odlika razlikuje poliarhiju od isklju~ivijih sistema vladavine u kojima je neslaganje dozvoljeno, ali su vlast i njena legalna opozicija ograni~eni na malu grupu, kao što je to bio slu~aj pre uvo|enja opšteg prava glasa u Velikoj Britaniji, Belgiji, Italiji i drugim zemljama. Druga odlika na osnovu koje se poliarhija razlikuje od re`ima u kojima ve}ina odraslih ipak u`iva gra|anska prava jeste to što u ta prava nije uklju~eno i pravo na opoziciono delovanje i glasanje protiv vlasti, što je slu~aj u savremenim autoritarnim re`imima.

Institucije poliarhije
Odre|enije govore}i i daju}i dublji sadr`aj i dvema opštim karakteristikama, postojanje predstavlja politi~ko ustrojstvo za koje je karakteristi~no prisustvo sedam institucija, ~ija sveukupnost ~ini jedan sistem vladavine poliarhijskim.

Druga demokratska transformacija

115

1. Izabrani predstavnici vlasti. Kontrola politi~kih odluka koje vlast donosi ustavno je poverena izabranim predstavnicima. 2. Slobodni i pošteni izbori. Izabrani predstavnici se biraju na ~estim i pošteno sprovedenim izborima na kojima je prinuda srazmerno retka. 3. Opšte pravo glasa. Prakti~no sve odrasle osobe imaju pravo glasa na izborima za predstavnike vlasti. 4. Pravo kandidovanja. Prakti~no sve odrasle osobe imaju pravo da se kandiduju za izborne funkcije u vlasti, mada je starosna granica ~esto viša kada je re~ o pravu na kandidovanje u odnosu na pravo glasa. 5. Sloboda govora. Gra|ani imaju pravo da, ne strepe}i od posledica, iskazuju svoje politi~ke stavove u najširem smislu te re~i, uklju~uju}i i kritiku predstavnika vlasti, vlade, re`ima, društveno-ekonomskog poretka i vladaju}e ideologije. 6. Alternativno informisanje. Gra|ani imaju pravo da tra`e alternativne izvore informacija. Štaviše, alternativni izvori informacija postoje i zakonom su zašti}eni. 7. Sloboda udru`ivanja. Da bi ostvarili razli~ita prava, uklju~uju}i i navedena, gra|ani imaju pravo i da osnivaju relativno autonomna udru`enja ili organizacije, uklju~uju}i nezavisne politi~ke stranke i interesne grupe. Va`no je shvatiti da su ove tvrdnje stvarna, a ne samo nominalna prava, institucije i procesi. U stvari, sve zemlje na svetu mogu pribli`no da se rangiraju u zavisnosti od stepena stvarnog prisustva svake od tih institucija. Prema tome, one mogu da slu`e i kao kriterijumi za odre|ivanje u kojim zemljama poliarhija postoji ili je nekada postojala. Takvim rangiranjem i klasifikacijom potom se mo`e koristiti, kao što }emo to kasnije videti, za ispitivanje uslova koji idu ili ne idu u prilog mogu}nosti uspostavljanja poliarhije.

Poliarhija i demokratija
Za poliarhiju nismo zainteresovani isklju~ivo zato što je ta vrsta politi~kog poretka osobenost savremenog sveta. Ona nas prvenstveno interesuje zbog svoje veze s demokratijom. Dakle, kakva je veza izme|u poliarhije i demokratije? Poliarhijske institucije neophodne su za demokratiju u široj društvenoj zajednici, posebno u savremenim nacionalnim dr`avama. Druga~ije re~eno, sve te institucije su neophodne da bi dr`avno ustrojstvo jedne zemlje u najve}oj mogu}oj meri bilo demokratsko. To što je pomenutih sedam institucija neophodno, ne zna~i da je i dovoljno. U narednim glavama }u razmotriti mogu}nosti za dalju demokratizaciju zemalja u kojima se vlada po poliarhijskim principima. Veze izme|u poliarhije i zahteva za demokratskim procesima prikazane su u ilustraciji 1.

116

Robert Dal

VREDNOVANJE POLIARHIJE
Demokratski orijentisani ljudi koji `ive u zemljama sa autoritarnim re`imima po pravilu gaje ogromnu nadu da }e njihove zemlje jednog dana zakora~iti u poliarhiju. Demokratski orijentisani ljudi koji `ive u poliarhijskim zemljama, po pravilu veruju da poliarhija nije dovoljno demokratska i da bi trebalo i dalje da se demokratizuje. Iako demokrate iznose brojne razli~ite ideje o tome šta bi trebalo da bude slede}a faza demokratizacije, za sada još nijedna zemlja nije uzdigla poliarhiju na viši nivo demokratije. Mada intelektualci u demokratskim zemljama u kojima poliarhija postoji ve} nekoliko generacija sve ~eš}e postaju zasi}eni njenim institucijama, ~ije nedostatke preziru, nije teško shvatiti zašto ljudi demokratskih ube|enja lišeni takvih institucija smatraju da su one, bez obzira na sve nedostatke, izuzetno po`eljne. Razlog tome je što poliarhija obezbe|uje širok spektar ljudskih prava i sloboda kakve nijedan postoje}i alternativni sistem ne mo`e da ponudi. Velike slobode i mogu}nost kontrole sastavni su deo poliarhije koju bi ve}e ili trajno narušavanje tih sloboda uništilo. S obzirom na to da ljudi u demokratskim zemljama, kao što smo videli, te`e da ostvaruju dodatna prava, slobode i ovlaš}enja, taj suštinski va`an deo poliarhije se i dalje proširuje. Poliarhijske institucije ne garantuju jednostavnu i dinami~nu participaciju gra|ana koja bi, u na~elu, mogla da postoji u malom gradu-dr`avi, ne obezbe|uju da gra|ani strogo kontrolišu vlast, odnosno odlu~ivanje u svim oblastima javnog `ivota koje odgovara `eljama gra|ana, ali ipak u velikoj meri onemogu}avaju da vlast du`e sprovodi politiku sa kojom se ve}ina gra|ana na sla`e. Štaviše, te institucije onemogu}avaju vlastima da name}u politi~ka rešenja na koja zna~ajan broj gra|ana ima primedbe i te`i da ih promeni, aktivno se koriste}i dostupnim pravima i mogu}nostima. Iako je kontrola gra|ana prilikom kolektivnog odlu~ivanja prili~no slaba u pore|enju sa stro`om kontrolom kakvu bi mogli da ispolje da je san o participativnoj demokratiji ikada igde ostvaren, mo} gra|ana da smene predstavnike vlasti i odbace njihovu politiku prilikom narednih izbora predstavlja sna`no i privremeno koriš}eno sredstvo pomo}u kojeg se nosioci vlasti ~esto onemogu}avaju da name}u politi~ka rešenja na koja mnogi gra|ani imaju primedbe. U pore|enju s nekadašnjim i sadašnjim alternativnim sistemima, poliarhija je jedna od najzna~ajnijih tekovina ~ove~anstva. Uprkos tome, ona neosporno ne uspeva da u potpunosti ostvari demokratski proces. S demokratske ta~ke gledišta, mogu da se postave brojna pitanja u vezi s institucijama kakve postoje u današnjim demokratskim nacionalnim dr`avama. Najzna~ajnija pitanja, kojima je i posve}en preostali deo ove knjige, po meni su slede}a: 1. U uslovima kakvi vladaju u modernom i postmodernom svetu, da li i kako mo`emo da realizujemo mogu}nosti politi~kog u~eš}a kakvo je teorijski

Dr`ava, poredak, vlast

117

2. 3. 4. 5.

postojalo, mada se u praksi nepotpuno ostvarivalo, u manjim društvenim zajednicama sa demokratskim i republikanskim ure|enjem? Da li poliarhija pretpostavlja uslove koji u mnogim zemljama nedostaju i nedostaja}e nadalje? Da li zato ve}ina zemalja nespremna za poliarhiju trpi pad demokratije i autoritarnu vlast? Da li je demokratija u širem politi~kom prostoru uopšte mogu}a ili joj sklonost ka birokratizaciji i oligarhiji neophodno oduzima suštinski zna~aj i opravdanje? Da li pluralizam inherentan demokratiji šireg dosega zadaje smrtni udarac izgledima za ostvarivanje opšteg dobra? U stvari, da li opšte dobro zaista i postoji u zna~ajnijoj meri? Da li bi bilo mogu}e prevazi}i istorijski prag poliarhije i uzdi}i demokratski proces na viši nivo? Ukratko, da li bi tre}a promena realno mogla da se o~ekuje, kada se imaju u vidu ograni~enja i mogu}nosti sveta u kome `ivimo? Prevod: Mira Gavrilovi}

118

Robert Dal

Dr`ava, poredak, vlast

119

Mijat Damjanovi}

DR@AVA, POREDAK, VLAST
Ostavljaju}i u ovoj prilici po strani suptilnije pojmove i kategorijalne diversifikacije instituta dr`ave, poretka i vlasti, razmotrili bismo njihovo aktuelno konceptuološko stanje, najmarkantnije relacije i dominantne procese. Osnovni smisao ovog politikološkog osvrta jeste u potrebi razumevanja šansi za postepenu demokratizaciju jugoslovenskog postsocijalisti~kog sistema i sukcesivnog priklju~ivanja prepoznatljivim obele`jima tr`išne ekonomije, kao i realnim pretnjama utemeljivanju i operacionalizaciji moderne socijalne politike. Institucionalizovano politi~ko okru`enje, sa pretpostavljenim korelacionim ekonomskim, pravnim i socijetalnim sferama, na presudan na~in predestinira mogu}nosti (obim) i ostvarivanje (kvalitet) konglomerata socijalne politike, njenih preventivnih naznaka i kurativnih potencija. Od godina po~etka vidljivog (domino) urušavanja socijalisti~kog sistema (1989–1990), što je nesumnjivo najimpresivniji politi~ki doga|aj XX veka, a mo`da, sude}i tako|e po nekim mišljenjima, i modernog doba, sa najfurioznijim i po posledicama najtragi~nijim raspadom upravo u Jugoslaviji, otvorena su brojna i kapitalna pitanja smerova višedimenzionalne rekonsolidacije i pronala`enja sadr`aja novog identiteta jugoslovenske zajednice. Spora i mukotrpna rekonstrukcija svedene dr`avno-pravne tvorevine, optere}ene nasle|em i inercijom tzv. druge Jugoslavije, ima svoje korene i u ve}em broju indikacija višeslojne, sinergijske krize sopstvenog identiteta: 1) Sistem je zalutao u traganju za originalnim rešenjima, ~ija je nathipotetizovana konceptualizacija i efemerna realizacija (na primer, samoupravljanje i društvena svojina) nepovratno potrošila vreme, supstancu i energiju ljudi. Praksa predimenzioniranog institucionalizovanja i organizovanja u dr`avi, privredi i društvu uzrokovala je neefektivan, neefikasan i neekonomi~an sistem. Glomazna dr`avno-partijska birokratija, zadojena meritokratskom sveš}u, simulirala je svoju privr`enost kompetenciji i kompeticiji. Fiktivna visoka stopa

120

Mijat Damjanovi}

zaposlenosti u privredi stvarala je iluziju produktivnog rada, stabilnog rasta, uravnote`enog bud`eta. 2) Ovakav eksperiment je objektivno lišio sistem realne i funkcionalne integracije u me|unarodni, svetski suprasistem, usled svoje prevashodne osposobljenosti za stvaranje i pra}enje jednosmernih tokova (robe, usluga i kapitala), postaju}i time sve više zavisnim i du`ni~ki optere}enim. Finasijski kapital je po~eo usporeno da priti~e, sa slabljenjem pokreta nesvrstanosti i okon~anjem hladnog rata izme|u supersila i njihovih sledbenika. Politi~ka ekspanzija sistema nije bila propra}ena stabilnim i dugotrajnim projektima privredne kooperacije i zajedni~kih ulaganja. Priliv privrednog kapitala, sporadi~no ohrabrivan liberalizacijom njegovog prisustva na doma}oj ekonomskoj sceni, zapravo nikada nije pristigao u najavljivanom i o~ekivanom obimu. Usled toga, ali i drugih prate}ih razloga – odsustva kreditiranja projekata male i srednje privrede, neprona|enog svrsishodnog modela u stambenoj politici, zapuštenosti i besperspektivnosti ruralnih prostora, kao i nezainteresovanosti društva za najobdarenije pojedince u budu}im generacijama, ekonomska emigracija stanovništva se prakti~no nije zaustavljala. Dodatni impuls bekstvu mlade generacije, pre svega muške populacije, predstavljala je pretnja mobilizacije u nesumnjivom gra|anskom ratu sumnjivih ciljeva. 3) Sistem je dodatno postao i ostao ranjiv rastu}om zavisnoš}u od uvoznih tehnologija, uz to bez ciljne strategijske orijentisanosti. Nepovoljne manifestacije nepromišljene tehnologizacije bile su ve} sasvim vidljive i pre raspada SFRJ. Me|utim, potpuna stagnacija usledila je u periodu me|unarodne izolacije SRJ. Usled neuklju~enosti u projekte tehnoloških inovacija i ozbiljnih tehnoloških transfera (novih, visokih, sofisticiranih tehnologija), kao i me|unarodnih, pre svega evropskih standardizacija, sistem je ostao marginalizovan u najdelikatnijoj razvojnoj sferi, sa teško doku~ivim posledicama. 4) Sistem nije izdr`ao pritisak mena globalnih geopoliti~kih strategija, u dugotrajnoj, permanentnoj konfrontaciji oko preraspodele mo}i u novim (regionalnim) konfiguracijama, niti je spoznao opasnosti sve naglašenije bifurkacije globalnog poretka. Pri tome, sve ~lanice naprsle jugoslovenske federacije, demotivisane da grade zajedni~ku dr`avu, upirale su pogled i tra`ile podršku u potpuno opre~nim i antagoniziranim centrima mo}i – Zapada i Istoka, kako bi je što pre razgradile, sa nadom i jedinom brigom da u procesu njenog demontiranja ne izvuku tanji kraj. 5) Latentni, a potom manifestni sukob razli~itih ideoloških orijentacija, uz prisustvo zajedni~kog imenitelja, sudbonosnog sleda jednakosti marksizam=lenjinizam=staljinizam, nije podstakao konstruktivne ve} destruktivne sile društva. To je stvorilo privid da je kriza socijalizma kriza staljinizma, a ne

Dr`ava, poredak, vlast

121

supstancijalna kriza relacije socijalizma, i demokratije, koja zahteva nove sadr`aje, poglede, vizije. Taj nesporazum je obele`io sva kasnija tumaranja bivših socijalisti~kih društava, pa i jugoslovenskog, koja su nastavljena u etapi aktuelne tranzicije – politi~kog, ekonomskog i društvenog preobra`aja. 6) Sistem sa veoma ograni~enim demokratskim iskustvom, uz podse}anje da demokratija predstavlja auru legitimiteta, ispoljio je kako u formama neposredne, tako i u formama reprezentativne demokratije, naro~ito na osetljivim raskrš}ima i kriznim ta~kama, nespremnost u zaustavljanju klizanja ka demagoškom, populisti~kom, totalitaristi~kom i represivnom sistemu su`enih sloboda i prava. Olako i benevolentno su igrnorisana sopstvena te`išna, konstitucionalna i aksiološka uporišta. 7) U potrazi za nacionalnim identitetom dve najizgrazitije i najve}e etni~ke grupacije u prethodnoj jugoslovenskoj dr`avi, sa neskrivenim hegemonijskim ambicijama, prekora~ile su osetljivi prag etni~ke i eti~ke distance, unose}i ratnim vihorom višedecenijski me|usobni razdor i zaziranje, uvla~e}i neodoljivo u crnu rupu nacionalizma i druge susedne narode, za koje je bilo mnogo te`e prona}i razlike nego sli~nosti. 8) Formiranje civilnog društva, u kome dominira pravo na samoizbor, samoregulaciju i samointeres, kao va`ne varijable svakog savremenog i civilizovanog društva, mukotrpno se odvija, jer je na delu bilo usporeno odvajanje dr`ave od društva, što je neizbe`ni preduslov svakog demokratskog politi~kog poretka. Istoj kategoriji pretpostavki pripada i emancipovanje socijalnih grupa i pojedinaca u odnosu na etni~ke predrasude, politi~ke deobe i religijske stereotipe. Naravno da je tu va`no i prepoznavanje prisustva ili odsustva ~itavog niza drugih va`nih pretpostavki, kao, na primer, slobodno tr`ište, ekonomski situirani, slobodni ljudi, kao i druga brojna poznata prava, slobode i jednakosti, oko kojih se lome koplja izme|u nosilaca progresivnih i regresivnih ideja i doktrina. 9) Podru~je kulture je od izuzetnog zna~aja za uspostavljanje politi~kog, društvenog i nacionalnog identiteta, s obzirom da njeni sadr`aji, koncepcije i kategorije uslovljavaju gotovo sve vidove anga`ovanja ljudi u njihovoj u`oj i široj zajednici. Njeni standardi, tipovi i norme odre|uju i ograni~avaju domete u mnogim drugim va`nim sektorima `ivota, ali istovremeno i presudno uti~u na vrednovanje i rangiranje prioriteta u njima. Izme|u ostalog, kulturni nivo koji je predodre|en kapacitetima, interesima, potrebama i motivima ljudi va`an je i za razumevanje, oblikovanje i procenu politi~kih procesa i akcija, od kojih povratno zavise i mnoge druge njihove va`ne institucije i organizacije. 10) Podela i pro`imanje etike i neetike kroz vreme, njihovu prošlost, sadašnjost i budu}nost, uzrokovano je ve}im ili manjim prisustvom ili odsustvom dominantnih principa, na~ela, uverenja, stavova. U temelju pomenute transceden-

122

Mijat Damjanovi}

talnosti je pojedinac, individua, li~nost sa svojim karakterom, prirodom, akcijom i reakcijom. Svojom akcijom i reakcijom pojedinac dolazi u kontakt sa drugim pojedincima, grupama, uti~u}i na taj na~in na društveni ambijent, društvenu klimu, njenu transparentnost i/ili opskurnost. Ugro`avanje i napad na eti~ke i moralne principe stoga se u tradicionalnim društvima smatra izuzetno opasnim jer relativizuje i/ili negira istinu, pravdu, poštenje, ~ove~nost, potiskuje u drugi plan opšti interes, opšte dobro, javno dobro, bez kojih zakonito društvo završava u destrukciji, konfuziji, haosu i poroku. Ipak je najte`a situacija sa društvima koja se, pored pre`ivelih i potrošenih moralnih postulata, osloba|aju i civilizacijskih moralnih na~ela, bez ume}a i snage da strpljivo i postepeno izgrade nove kodekse, kojih }e se pridr`avati, u `ivotu i radu, velika ve}ina ~lanova društva. U profilisanju i obezbe|ivanju spomenutog višeslojnog identiteta, svake pa i jugoslovenske zajednice, istaknut polo`aj i ulogu ima dr`ava sa svojim telima, organima, institucijama i organizacijama. Dr`ava po svojoj osnovnoj funkciji obezbe|uje konstitucionalni poredak, upravljanje i kontrolu, vrhovnu jurisdikciju, suverenost i vlast, na datoj teritoriji. Bez obzira na to da li se dr`ava odre|uje, karakteriše prema društvenoekonomskoj formaciji (na primer kapitalisti~ka, socijalisti~ka dr`ava) ili prema svom polo`aju i ulozi u kapitalisti~kom ili socijalisti~kom društvu, postoji nekoliko bitnih diskriminatornih razlika izme|u ta dva osnovna moderna tipa, kapitalisti~ke, odnosno socijalisti~ke dr`ave. To su, pre svega: karakter dominantne svojine, odnosi koji se nad njom uspostavljaju i stav dr`ave prema razli~itim vrstama i formama svojine, kako privatne, tako i dr`avne. Usvojeni tip svojine odre|uje i ograni~ava sledstveno i razli~ite modalitete, strukturu akumulacije dr`avnog kapitala, njegovu distribuciju i redistribuciju, kroz razli~ite sisteme oporezivanja imovine i zarada. Budu}i da kapitalisti~ka dr`ava ra~una sa neizvesnoš}u stvaranja kapitala (varijabilnog u~inka privatnog preduzetništva), razumljiva su njena nastojanja da olakša njegovo stvaranje, cirkulaciju i uve}avanje. Dr`ava u kapitalisti~kom sistemu brine o snazi biznisa (rastu kapitala – profitu) i iz razloga sopstvene sigurnosti i sna`enja. Dirigovana, planska, komandna ekonomija je marginalizovala privatnu svojinu, privatno preduzetništvo, postepeno mu prepuštaju}i samo tzv. malu privredu. U liberalnoj demokratiji, kompetitivnoj strategiji biznisa odgovarala je i realna kompeticija u svetu politike, gde se kroz podršku na opštim izborima, kroz slobodan pristup centrima politi~ke mo}i, tra`ila legitimacija za opštu upravu i upravljanje. U socijalizmu, kome i u kome su osporavane demokratska konstitucija i praksa, izbori su bili obavezni ritual potvr|ivanja lojalnosti vladaju}oj nomenklaturi. U njima nije bilo dilema u pogledu razvojne strategije, niti partijskog vo|stva, niti li~nosti kandidata. Za~etna politi~ka i strana~ka pluralizacija, sude}i po dosadašnjem iskustvu, davala je naj~eš}e

Dr`ava, poredak, vlast

123

tragikomi~ne rezultate. Gotovo da nijedan institut tradicionalne demokratije nije ostao pošte|en kompromitovanja i degeneracije. Moderna dr`ava sa grandioznom mre`om svojih institucija, mo}nim administrativnim aparatom, ~inovništvom nije, kako se to naj~eš}e tuma~ilo, jednosmerni proizvod kapitalizma, ve} je kao specifi~na institucionalna aglomeracija, koja je postepeno utemeljivana, upravo omogu}ila i podstakla razvoj kapitalizma, koji je pred nju povratno postavljao nove izazove i zahteve. Sledstveno, u njemu je došlo do naglog rasta javne ali i privatne (korporacijske) administracije, koja se i pored sporadi~nih pokušaja obuzdavanja, nezaustavljivo širila, umno`avala, degenerisala, birokratizovala. Stvaraju}i gvozdeni kavez, birokratija nije u njega smestila samo ve}inu stanovništva koja }e u njemu provesti prete`nije (aktivne) godine, ve} je i vrata za sobom zatvorila. Ostaje otvoreno pitanje, da li je to morala biti cena uplovljavanja u demokratske vode, ekonomski i tehnološki razvijeni svet, kao i da li opcija, diletanizam – birokratizam, isuviše ne pojednostavljuje polo`aj i ulogu administratora i menad`era, javnog i privatnog nameštenika. Jer, više je od utiska da se sa proširivanjem i oboga}ivanjem ~ovekovih interesa i potreba, sa sve bogatijim ekonomskim i sadr`ajnijim politi~kim `ivotom, birokratija sve te`e snalazi, postaje manje kompetentna, efektivna, efikasna i ekonomi~na. Ova konstatacija, me|utim, nikako ne zna~i da ona u biti gubi realnu mo}. Problemi i opasnosti su zapravo u tome što staromodna, stati~na i otu|ena birokratija nastoji da oja~a svoju poziciju i dominaciju, ali ne samo u svome carstvu – dr`avi, ve} i u privredi i društvu. Savremena birokratija, po svojim osnovnim obele`jima potpuno suprotstavljena vrednostima veberijanske administracije, demonstrira svoju nezamenljivost upravo u kriznim društvenim stanjima, periodima stagniranja i pada, kada bri`ljivije ~uva sopstveni od javnog, opšteg interesa. Sporost i nesklonost birokratije da prihvata i stimuliše promene i podr`i protagoniste neizbe`nog sveukupnog (socijetalnog) reformisanja, ukazuje na svu va`nost razvijanja demokratskog parlamenatarnog sistema i realno kompetitivnog partijskog pluralizma. Iz ovog za~aranog kruga (nu`nosti promena i demokratizacije) za postsocijalisti~ke zemlje, nije, me|utim, jednostavno prona}i pravi izrlaz. Otuda i poti~u evazivne politi~ke i pravne solucije i simulacioni procesi efektinog vladanja i upravljanja, koji se sasvim jasno mogu prepoznati u SRJ. U crnoj kutiji ovog društva prona|eni su signali pretovarene dr`ave, rashodovane privrede i opustošenog društva. Ovi signali, zna~ajnim delom kao posledica odsustva institucionalizovane saradnje vlasti i biznisa, vlasti i gra|ana, biznisa i radništva, neodoljivo podse}aju na krizu tripartitnih odnosa vlasti, kapitala i rada, u zaostavštini pristalica korporatizma. Posle svih brojnih i velikih iskušenja, o~igledno je da je izuzetno teško uspostaviti, odr`ati i unapre|ivati demokratski poredak, shva}en u najširem smislu

124

Mijat Damjanovi}

kao sistem institucija i organizacija vlasti. U to su se znatno ranije uverili kreatori tzv. zapadne demokratije, a znatno kasnije, na ruševinama realsocijalisti~ke gra|evine i pristalice tzv. socijalisti~ke demokratije. Da je socijalizam prethodio kapitalizmu, što bi verovatno bio i prirodniji evolutivni civilizacijski tok, imaju}i u vidu, pored ostalog, i rodna mesta dr`ava-nacija socijalizma, zasigurno bi i aktuelna razmišljanja o prirodi demokratskog (politi~kog, ekonomskog, pravnog, društvenog i dr.) poretka imala druge horizonte i druge uporišne ta~ke na njima. Realnost nas, me|utim, vra}a na retuširanu konvencionalnu matricu. Traganja za suštinom, pravom prirodom poretka, upu}uju na nekoliko va`nih dimenzija: 1) Višeslojni institucionalizam, koji se mo`e najsvrsishodnije razlo`iti na politi~ki, ekonomski i sociološki. Politi~ki institucionalizam se odnosi na analizu institucija u kontekstu relacija dr`ave i društva, odnosno onih institucionalnih faktora koji presudno uti~u na obim i kvalitet mo}i onih aktera koji donose krucijalne odluke i procenjuju njihovu efektivnost. Ova analiza tako|e obuhvata i procenu institucionalne pozicije uticaja aktera (u institucijama vlasti i organizacijama politi~kog sistema) u odnosu na njihove interese, odgovornosti i me|usobne odnose. Ekonomski institucionalizam se oslanja na strukturalne varijable tr`išta, privrede i preduzetništva i modalitete svojine, rada i kapitala. Ovaj institucionalizam, poput politi~kog, zasniva se, u operativnom smislu, na davanju prednosti izboru onih solucija koje su bli`e javnoj opciji, opštem interesu. Uva`avanje racionalnosti i poznavanje motivacija u delanju i ponašanju klju~nih politi~kih i ekonomskih agensa, predstavlja pravi klju~ za dešifrovanje formalne i neformalne politi~ke i ekonomske agende. Savremeno shvatanje sociološkog institucionalizma ide u svojim ambicijama dalje od jednostrane analize formalnih struktura institucija i usmereno je na istra`ivanje njihovih minulih ali i aktuelnih funkcija, i to više realnih nego o~ekivanih. Kroz empirijsku orijentisanost ovog pristupa o~igledno se izoštrava njegova analiti~ka optika, koja nesumnjivo povratno uti~e na preispitivanje institucionalne mre`e, kao i promenu i usavršavanje institucionalne i podinstitucionalne konfigurcije. 2) O karakteru i vrednosti poretka mo`e se suditi i kroz razli~ite aspekte legimiteta sistema i kredibiliteta vo|stva (leadership). O legitimitetu sistema se mo`e suditi po više kompleksnih osnova: u odnosu na konstitutivne akte sistema, forme i sadr`aje konstituisanja organa vlasti, po na~inima njihovog funkcionisanja, stepenu odstupanja stvarnih procesa i vladaju}ih odnosa prema projektovanima, poštovanju ili nepoštovanju ~ovekovih sloboda i prava, na~inu postizanja konsensusa o va`nim društvenim pitanjima i vidovima prevazila`enja ozbiljnih socijalnih konflikata, obezbe|ivanju javnosti, kontrolisanosti, odgovornosti itd. Autenti~nost svakog (politi~kog) poretka mo`e se procenjivati i preko na~ina regrutovanja lideršipa (vladaju}e elite), dinamike njenog obnavljanja, kru`enja, promocije,

Dr`ava, poredak, vlast

125

meritokratskih formi. Ipak, najpouzdaniji vid verifikacije njenog polo`aja i uloge ogleda se u njenoj osposobljenosti da kontroliše napetosti izme|u mo}i i prava, vlasti i zakona, ali i pravde i nepravde, jednakosti i nejednakosti, objektivnosti i pristrasnosti, trpeljivosti i vehementnosti i tome sli~no. Vrhovno demokratsko vo|stvo, sa ograni~enim funkcionalnim mandatom, svoj kredibilitet ipak najuspešnije proverava, testira kroz višezna~nu kompetitivnost – kroz selekciju, nominaciju, izbore, anga`man, podnošenje ra~una o svome radu. Kada kompeticija ustukne pred monopolizmom vladaoca, poretku preti destrukcija, jer arbitrarni monizam oduzima energiju realnog socijetalnog pluralizma, kroz presecanje i/ili zaptivanje kanala komuniciranja, kroz izbegavanje primene opštih politi~kih na~ela i zadovoljavanja opštih interesa, kao i odgovornosti za svoje u~inke i postupke. Po pravilu legitimitet poretka naj~eš}e i najozbiljnije ugro`en u nestabilnim politi~kim sistemima, koji ispoljavaju neotpornost u odnosu na razli~ite dekadentne manifestacije i neefikasnost u suzbijanju razli~itih kriznih pritisaka. Na najve}im iskušenjima su onaj poredak i ona vlast ~ija je legitimnost problemati~na i osporavana. To su sve one poznate situacije visokih rizika, velikih potresa, nemira (štrajkova, bojkota, demonstracija), razornih konflikata na regionalnom, dr`avnom, nacionalnom, etni~kom, konfesionalnom i eti~kom planu. Tako|e, kriza legitimiteta je naj~eš}e identifikovana u novim dr`avama, novim zajednicama, koje pokušavaju da preuzmu formalna institucionalna rešenja iz drugih, razvijenih sredina, ali su neosposobljene da prikladno proniknu u njihov duh, zna~enje i zna~aj pravila igre u njima. 3) Razmatranje suštine ~itavog spektra va`nih interdisciplinarnih varijabli poretka vezano je i za veliki kompleks vladaju}ih ideoloških i vrednosnih, aksioloških kategorija. Tako se govori o demokratskom poretku civilnog društva, poretku podeljene vlasti, individualizma, multikulturalizma, tehnokratizma itd., ali susre}emo i ocene o postojanju, prisustvu nedemokratskih poredaka, totalitarizma, autoritarizma, populizma, politi~kog monizma, poretka zatvorenog društva, jedinstva vlasti, kolektivizma, monokulturalizma, birokratizma itd. 4) U razvijenijim društvima, sa razvijenijim potrebama ljudi, zapa`a se i bujanje i sve izrazitija diversifikacija institucija i organizacija, ustanovljenih da zadovolje njihove razli~ite interese i potrebe, ali i da razviju nove. Tako se proliferacija organizacija ne zapa`a samo u mre`i dr`avnih institucija i organizacija, kao i asocijacija biznisa, korporacija i kompanija, ve} i u zoni tzv. tre}eg sektora, javnog sektora, nevladinih i neprofitnih organizacija, javnih preduze}a, koji postaje sve respektabilniji. Njegov zna~aj ne proizilazi samo iz njegovih delatnih funkcija, natprose~nih materijalnih i ljudskih resursa, ve} i ~injenice da uspešno koristi dobre strane organizacija vlasti, organizacija biznisa i istovremeno uspešno otklanja njihove, manje-više prepoznatljive mane i disfunkcionalnosti.

126

Mijat Damjanovi}

U javnom sektoru, javnom poretku, javnom domenu otkriva se, prema o~ekivanju, prisustvo sve razgranatijeg stabla javnih politika, sa sli~nim pretenzijama koje su bile u vidu kada se formirala konceptualna ideja privatnog sektora. Sistem javnih politika naglo je proširen ne samo usled preuzimanja odre|enih podru~ja iz domena klasi~nih dr`avnih, politi~kih disciplina i enormnog privatnog sektora, koji je postao pretesan za sve slo`enije i ambiciozne zadatke, ve} i zbog za~etog samoreprodukovanja, sve intenzivnijeg razu|ivanja tradicionalnog bloka javnih politika. Tako danas u klju~ne oblasti javne politike spadaju: zdravstvo, obrazovanje, socijalna politika, transport, stanovanje, urbano planiranje, okolinski poredak. Ovaj sektor je za sada ostao nerazvijen u zemljama socijalizma, odnosno postsocijalizma, odnosno dr`avama u tranziciji, zbog toga {to ne postoje svi oni uslovi i pretpostavke koji su se stekli u razvijenim i demokratskim društvima i zajednicama. Javni sektor se razlikuje od privatnog izme|u ostalog i po tome što se u njemu vodi briga o javnom dobru, ne~emu što je dostupno svima ili velikoj ve}ini, dok javni izbor predstavlja odluku o javnom dobru ili izbor izme|u javnog i privatnog dobra. Ostale zna~ajne osnove razlikovanja javnog sektora (koji prevashodno treba da dela u javnom interesu), u odnosu na privatni, jesu: slo`eniji i ambiciozniji zadaci javnog sektora, ve}e teško}e u ostvarivanju odluka koje se u njima donose, brojni personal sa širim motivacionim potencijalom, ve}a bri`nost za efektivnije delovanje, bolja iskoriš}enost kapaciteta i ve}a osetljivost za kompenziranje propusta na tr`ištu, izrazitija spremnost da prihvati standarde savremenog poslovanja, legaliteta i etike u radu. Pored nezamenljive uloge pouzdanih informacija ne samo o tzv. velikim teorijama dr`ave, poretka i vlasti, ve} i utilitarnoj praksi diversifikovanih društvenih i socijalnih politika, sve va`niju ulogu ima znanje, kako za kreiranje globalne politike vladanja, tako i za politike upravljanja javnim i drugim sektorima. U modernom dobu znanje, teorijsko i empirijsko, opšte i specijalizovano – po razli~itim kriterijumima i osnovama, postaje presudno za intervenciju i/ili apstinenciju dr`avnih agensa. Pri tome, podrazumeva se spoznaja znanja o onome što jeste ali i o onome što treba da bude, što je inspiracija i što je anticipacija. Sve ovo ti~e se sudbine i perspektive moderne socijalne politike. Razli~ite inicijative u domenu savremene socijalne politike ne zadovoljavaju se samo pukim deskriptivnim informacijama. Izrazitije nego ikada ranije potrebna su analiti~ka znanja za formiranje alternativnih razvojnih pravaca korpusa javnih politika pa i socijalnih politika. Ta potrebna znanja se`u u gotovo sve vitalne sektore dr`ave, privrede i društva, a tek sinergijski uspostavljena dobijaju upotrebnu vrednost i mogu poslu`iti kao pouzdana poluga u procesu reorijentacije i preusmeravanja socijalnih politika. Time se stvaraju uslovi za formiranje novih

Dr`ava, poredak, vlast

127

institucija, organizacija, asocijacija i ešelona korisnika, razli~itih socijetalnih statusnih struktura. Ostavljaju}i po strani teorijske i juristi~ke razlike izme|u koncepcija jedinstva vlasti i njene podele (zakonodavne, izvršne, upravne i sudske), ukazali bismo na verifikovane empirijske efekte organizacije i funkcionisanja vlasti u socijalisti~kom i postsocijalisti~kom ambijentu. Osnovni razlozi za saopštavanje ovakvih konstatacija proizilaze iz pouzdane ~injenice da tragovi prošlosti ostaju u društvenoj i individualnoj svesti po pravilu znatno du`e nego što to novi pravotvorci, reformatori i modernizatori smatraju. Mada je nastanak pojedinih socijalisti~kih dr`ava vezan za raspon od nekoliko decenija prve polovine XX veka, uo~ljiva je, izme|u ostalog, zna~ajna pravilnost u njihovom proklamativnom tretiranju, projektovanju, ostvarivanju i do`ivljaju fenomena vlasti. Rušenjem feudalno-bur`oaskih i bur`oaskih poredaka i uvo|enjem socijalisti~kog sa naglašenom afirmacijom novog polo`aja i uloge radni~ke klase (mada malobrojne i nerazvijene), odnosno zavo|enjem diktature proletarijata, `eleo se demonstrirati jasan diskontinuitet u shvatanju prirode novog poretka, nove vlasti u odnosu na koncepciju i manifestacije gra|anske vlasti. Deklarativno, dr`ava sa republikanskim odli~jima postala je narodna, vlast je predo~ena kao narodna (radnika i seljaka), u ime naroda pristupilo se nacionalizacijama, konfiskacijama, eksproprijacijama – podr`avljivanju svojine. Mada je iz gra|anske, demokratske, ustavne i federalisti~ke teorije preuzet veliki moto „vlast naroda, od naroda, za narod”, revolucionarni put konstituisanja socijalisti~kih dr`ava, na svim kontinentima, bio je obele`en vehementnim obra~unom, eliminacijama i diskvalifikacijama, upravo gra|anskih instituta, institucija, organizacija, na~ela i vrednosti. Usledio je `estok obra~un sa „reakcionarnim” socijalnim slojevima, grupama i pojedincima. Da bi se ustanovila nova era obe}avaju}eg socijalizma i komunizma, sa ambicijama stvaranja novog svetskog poretka, sa avangardom ujedinjenog proletarijata, fundirana je ~eli~na armatura visoke piramidalne (nacionalne i internacionalne) organizacije. Organizacija administracije, bez obzira na to da li je u pitanju bila federalna ili unitarna dr`ava, kao i organizacija privrede i društva, bili su ustrojeni po ~vrstim hijerarhijskim i centralisti~kim principima, od dna do vrha. Stvoren je nerazlo`ivi amalgam dr`avne i partijske birokratije, koja se na ritualnim i plebiscitarnim (skupštinskim) izborima i pompeznim i ceremenijalnim kongresima partije (ali i njenih produ`enih ruku: frontovskih organizacija, sindikata, organizacija ratnih veterana, `ena i omladine) uporno samorenominovala. Stvoreni su brojni ešeloni aparat~ika, dr`avnih ~inovnika i partijskih (politi~kih) funkcionera. Što se mre`a organizacije vlasti više širila i što se broj ~inovnika više uve}avao, to je takva organizacija postajala sve skuplja, sve neefektivnija i sve neefikasnija. Iz ove

128

Mijat Damjanovi}

tendencije jasno se mogla uo~iti pravilnost da su najve}u finansijsku podršku radu i privilegijama, kao najvrednija zdanja, upravo prigrabile institucije narodne vlasti. Prvo nepriznat, a potom suprotstavljen kapitalisti~kom svetu, iza gvozdene zavese, u zatvorenom društvu, stvaran je rival sa mre`om svojih sve brojnijih satelita za istorijski obra~un sa dekadentnim bur`oaskim sistemom. Svetu su saopštavani fascinantni podaci o eksplozivnom rastu proizvodnje u svim privrednim sektorima, potstrekavane su misterije o razornoj i superiornoj snazi komunisti~kog vojnog potencijala. Oficijelna statistika je saopštavala podatke o nepostojanju nepismenih i nezbrinutih ljudi, iskorenjenosti pandemijskih bolesti. Stvaran je kult reda i rada nošen kolektivizacijom i nomenklaturom novih meriokratskih formi. Od petoljetke do petoljetke, u izveštajima i referatima saopštavani su rekordi u kilovatima, tonama, kilometrima, predstavljani su novi heroji – heroji rada. Nije se znalo za suše i poplave, saobra}ajne udese, primere socijalnih patologija. Me|utim, u najmo}nijom komunisti~koj dr`avi, koja je izvršila sna`an uticaj na mnoge druge dr`ave koje su se našle u njenoj interesnoj sferi, a koje su krenule putem socijalisti~ke izgradnje i stvaranja novog svetskog poretka odigravala se velika drama koja }e, kako }e se to kasnije pokazati, biti fatalna za budu}nost socijalizma. Staljinizam, po svojim razotkrivenim pogubnim posledicama, postao je crvena marama, kojom se mahalo svim onim snagama u svetu koje su perspektivu tra`ile u levim orijentacijama, pravednijem i humanijem društvu. Ta velika dekadencija, poput one druge (fašizam) u kapitalisti~kom svetu, razbila je iluziju da se u sveopšti prosperitet mo`e u}i kroz autokratski, totalitarni sistem. Bri`ljivo, propagandom gra|ena, sveopšta, plebiscitarna podrška takvom sistemu, pokazala se la`nom i neiskrenom. Le|a su mu, u odsudnom trenutku, okrenuli upravo oni kojima je najviše obe}avano, a koji su od njega najmanje dobili – široki socijalni slojevi. Za pravo i puno otre`njenje od socijalizma bilo je potrebno nekoliko decenija, kao što je onovremeno za osveš}ivanje i duhovno izbavljenje iz „ropstva” kapitalizma, bilo potrebno decenijsko agit-prop ube|ivanje. Na sre}u, savladane su obe velike i opasne dekadencije, staljinizam i fašizam, prvi postepenom eliminacijom u godinama mira, u prvoj deceniji druge polovine XX veka, a drugi okon~anjem velikog (II) svetskog rata. Suvišno je dokazivati da sa zatrpavanjem njihovih glavnih vrela nisu presahli svi izvori ovih nastranih ideologija. Da ironija bude ve}a, u mnogim zemljama sledbenicama prvih zemalja staljinizma i fašizma, ove dekadentne ideologije su branjene sa najve}om upornoš}u i pasioniranoš}u. O`ivljavanju razli~itih modifikacija neostaljinizma i neofašizma, dogmatizma i populizma, nesumnjivo je doprineo i hladni rat koji je dugo trajao, distinkcija, podozrenje i neprijateljstvo izme|u svojevremenih ratnih saveznika.

Dr`ava, poredak, vlast

129

Okon~anjem hladnog rata, uklanjanjem zidova i zavesa izme|u dva bipolarna sveta, otvoreni su novi horizonti kompeticije i kooperacije. Poslednja decenija XX veka je prepuna dokaza da u liberalizovanoj i otvorenoj konkurenciji ova dva sveta, socijalizam nije imao realnu šansu. Njegova autokratska organizacija vlasti, politi~ki volunarizam koji je preplavio sve sektore `ivota, kultni vlastodršci bolesno osetljivi na pojave politi~kog opozicionarstva i ekonomske konkurencije – alternativnih misija i strategija društvenog razvoja, koji su isklju~ivu prednost u kadrovskim promocijama davali politi~ki bespogovorno lojalnim ljudima, naj~eš}e bez dovoljnih i nu`nih znanja i integriteta, sama je sebi namakla i zategla om~u. Vreme }e pokazati da li je i iz kojih razloga sama sebi izmakla stolicu. Pokazalo se da prenapregnuta vlast u socijalizmu, sa svojim predimenzioniranim birokratskim i represivnim ešelonima i bri`ljivo razra|enim fasadnim manifestacijama mo}i, predstavlja zapravo krhku tvorevinu. Brzina urušavanja i temeljitost razgra|ivanja socijalisti~kog poretka i socijalisti~ke vlasti, nesumnjivo su dokazali svu iluzornost plebiscitarne podrške širokih socijalnih slojeva sistemu koji nije imao snage da ispuni svoja velika obe}anja o društvu blagostanja. Da apsurd bude ve}i, najbrutalniji vid raspada, kroz surovi serijalni rat, do`ivela je zemlja koja se opredelila za mekšu, liberalniju i humaniju varijantu socijalizma. Organizacija vlasti u su`enom dr`avnom okviru (SRJ), bez jasne strategije politi~kog, ekonomskog i društvenog razvoja, ispoljila je ozbiljne insuficijentnosti na svim funkcionalnim i teritorijalnim planovima. Nedemokratska, policijska i izrazito centralizovana dr`ava, sa degenerisanom koncepcijom vlasti u kojoj dominira neprofesionalna i primitivna izvršno-upravna administracija, marginalizovala je zakonodavne i pravosudne institute i institucije. Voluntarizam, arbitrarnost i neodgovornost vlasti uslovili su „kvarenje” svih njenih formi, sadr`aja i procesa, njenog konstituisanja (nefer i nepoštenih izbora) i funkcionisanja (nalet partitokratije, klikaštva, neformalnosti, kriminalizacije i sl.). U krnjoj saveznoj dr`avi, njenim administrativnim, teritorijalnim entitetima, zapravo je sve ostalo na nivou kulisa. Ostao je nejasan polo`aj savezne vlasti, njenih realnih ingerencija, organizacije njenih federalnih jedinica (njihovog me|usobnog odnosa i odnosa prema centralnoj vlasti). Izuzetno je kompleksan i politi~ki osetljiv (usled višedecenijskog zanemarivanja i marginalizovanja) polo`aj administrativnih autonomija (Kosova i Vojvodine), svake na svoj na~in. Tako|e je nerešena konceptualizacija gradske vlasti (glavnog grada i nekoliko velikih gradova u SRJ), njenih politi~ko-pravnih kompetencija i prerogativa, polo`aja i uloge opština u njima i svih drugih opština – podru~ja lokalne uprave i samouprave. Imaju}i u vidu izlo`ene refleksije o fenomenima dr`ave, poretka, vlasti i njihovim me|usobnim korelacijama, kao nezaobilaznom ambijentalnom preduslovu svake ozbiljne analize, nazna~ili bismo njihove va`nije implikacije za polo`aj i ulogu javnih i socijalnih politika u jugoslovenskom društvu.

130

Mijat Damjanovi}

Jugoslovenskom društvu tek predstoji da pod pretpostavkom rekonsolidacije tipova svojina, pre svega dr`avne i privatne, odnosno redefinisanja javnog i privatnog sektora, javnog i privatnog dobra, javnog i privatnog izbora, preciznije pozicionira spektar javnih politika. Suština javne politike predodre|ena je specifi~nim podru~jem aktivnosti, izrazom opšte svrhe ili `eljenog stanja, specifi~nih nastojanja i odluka nevladinih organizacija, njihovih projekcija, programa, ishoda, izlaza, modela, procesa. Najprepoznatljivija podru~ja javne politike (fundirane u procesima formulisanja, primenjivanja i procenjivanja) usmerene na zadovoljavanje javnog – opšteg interesa, odre|enje i zaštitu javnog dobra, odnosi se, na primer, na oblasti zdravstva, obrazovanja, zapošljavanja, transporta, stambene politike i urbanog planiranja, ekologije, socijalne politike, socijalnog staranja itd. U pitanju su podru~ja u kojima je najvidljivije ukrštanje dr`avnog i privatnog sektora, dr`avnog i privatnog kapitala, vlasti i biznisa. Velika lutanja, nedoumice, stagnacije i involucije u tuma~enju polo`aja i uloga zona javnih politika u jugoslovenskom društvu, uzrokovale su, pored prepoznatljivih nedostatnosti, skromnih podsticajnih kapaciteta i realnih prepreka, formiranje skromnog manevarskog prostora za razvoj (proširivanje i oboga}ivanje) podru~ja socijalne politike. Ostaje aktuelna dilema o tome mo`e li, ili još preciznije, do koje mere mo`e razvijena socijalna politika biti korektivni ~inilac u odnosu na efekte drugih politika. Jer, kao što je socijalna politika uslovljena razli~itim socijalnim podelama, stanjem socijalne stratifikovanosti, klasterima stratusnih pozicije velikih socijalnih grupacija, isto tako, ali povratno, rezultati socijalne politike uti~u na socijalnu konfiguraciju mo}i i nemo}i, jednakosti i nejednakosti, pravde i nepravde. Potencije i funkcije dr`ave, ovaplo}ene kroz koncepciju „dr`ave blagostanja”, bez obzira na prisutne stavove da se ovom koncepcijom lakoverno precenjuje domet socijalne politike dr`ave, nisu zanemarljive, pre svega zbog njenih dosadašnjih iskustvenih efekata u razvijenim prosperitetnim zemljama sveta. Pauperizovana jugoslovenska dr`ava, koja uz to izdvaja nesrazmerno velika sredstva za vojsku, policiju i preglomaznu i disfunkcionalnu sopstvenu administraciju, na planu socijalne politike ostaje nemo}na i jedva primetna. Zato takva dr`ava i ne mo`e da dela preventivno na podru~jima socijalne politike, ve} samo aposteriorno, sporadi~no i fragmentarno.
Literatura: 1. 2. 3. 4. Walzer, Michael (ed.), Toward Global Civil Society, Bergham Books, Oxford, 1998. Levin, Peter, Making Social Policy, Open University Press, Buckingham, 1997. Cahill, Michael, The New Social Policy, Blackwell, Oxford, 1994. Esping-Anderson, Gosta (ed.), Welfare States in Transition, Sage Publications Ltd., London, 1997.

Budu}nost demokratije

131

5. Myles, Gareth, Public Economics, Cambridge University Press, Cambridge, 1995. 6. Hill, Michael, Social Policy – A Comparative Analysis, Prentice Hall/Harvester Wheatsheaf, London, 1996. 7. Naschold, Frieder, New Frontiers in Public Sector Management, Walter de Gruyter, Berlin, 1996. 8. Dilulio, John, Jr. (ed.), Deregulating the Public Sector, The Brookings Institution, Washington D. C., 1994.

132

Mijat Damjanovi}

Budu}nost demokratije

133

Norberto Bobio

BUDU]NOST DEMOKRATIJE

Nezahtevana premisa
Pozvan da odr`im predavanje o budu}nosti demokratije, temi zamršenoj kao tolike druge, ho}u da se branim sa dva citata. U svojim predavanjima o filozofiji istorije na Univerzitetu u Berlinu, Hegel je, na pitanje koje mu je postavio jedan student o tome da li se Sjedinjene Dr`ave mogu smatrati zemljom budu}nosti, odgovorio vidno razlju}en: „Kao zemlja budu}nosti Amerika me ne interesuje. Filosof se ne bavi proro~anstvima (...). Filosofija se bavi onim što je ve~no, odnosno umom, i to je ve} dovoljno velik posao.”1 U svom ~uvenom predavanju, odr`anom studentima Univerziteta u Minhenu krajem rata, o nauci kao pozivu, Maks Veber (Max Weber) je odgovorio na stalno ponavljano pitanje o tome šta misli o budu}nosti Nema~ke: „Ova katedra nije ni za demagoge ni za proroke.”2 ^ak i onaj ko nije spreman da prihvati razloge koje su naveli Hegel i Veber, smatraju}i ih za izgovore, ne mo`e a da ne prizna da je posao proroka opasan. Teško}a da se sazna budu}nost zavisi tako|e od ~injenice da svako od nas projektuje u budu}nost vlastite te`nje i nemire, dok istorija sledi svoj tok nezavisno od naših preokupacija, tok izgra|en od miliona i miliona malih, si}ušnih ljudskih ~inova koje nijedan duh, ma koliko mo}an bio, nikad nije bio u stanju da objedini jednim celovitim pogledom, koji ne bi bio isuviše shematski da bude verodostojan. Zbog toga su se predvi|anja velikih svetskih tvoraca misli o toku sveta pokazala pogrešnim, po~ev od predvi|anja onoga kojeg je deo ~ove~anstva smatrao i još uvek smatra utemeljiva~em nove i nepogrešive nauke o društvu – Karla Marksa (Karl Marx).
1 G.F. Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, I: Die Vernuft in der Geschichte, Meiner, Leipzig, 1917, str. 200. 2

M. Weber, La scienza come professione, Einaudi, Torino, 1948, str. 64.

134

Norberto Bobio

Da bih vam ukratko izlo`io svoj stav, ukoliko me pitate da li demokratija ima budu}nost i kakva je ona pod pretpostavkom da ima budu}nost, odgovori}u vam spokojno da ne znam. Jednostavno, namera mi je da ovim predavanjem izlo`im neka zapa`anja o sadašnjem stanju demokratskih re`ima i u tom smislu je, pozivaju}i se na Hegelovo geslo, to ve} dovoljno veliki posao. Ukoliko je mogu}e iz tih zapa`anja izvesti neku tendenciju u razvoju (ili involuciji) tih re`ima, ukoliko, dakle, mo`e da se iznese neka oprezna prognoza o budu}nosti tih re`ima, utoliko bolje.

Minimalna definicija demokratije
Polazim od toga da je jedini na~in da se razumemo kada govorimo o demokratiji, i to demokratiji kao suprotnosti svim oblicima autokratskih re`ima, to da smatramo da se ona odlikuje skupom (primarnih ili fundamentalnih) pravila koja utvr|uju ko je ovlaš}en da donosi kolektivne odluke i na osnovu kojih procedura. Svaka društvena grupa ima potrebu da donosi odluke obavezuju}e za sve ~lanove grupe u cilju obezbe|ivanja vlastitog opstanka, bilo unutar bilo izvan grupe.3 Me|utim, pojedinci donose odluke ~ak i u ime grupe (grupa kao takva ne odlu~uje). Dakle, da bi neka odluka koju donese pojedinac (jedan, nekoliko, mnogi, svi) mogla da bude prihva}ena kao kolektivna odluka, potrebno je da bude doneta na temelju pravila (nije va`no da li su pravila napisana ili obi~ajna) koja utvr|uju koji su pojedinci ovlaš}eni da donose odluke obavezuju}e za sve ~lanove grupe i na osnovu koje procedure. Što se ti~e subjekata pozvanih da donose (ili sara|uju u donošenju) kolektivnih odluka, demokratski re`im se odlikuje time što ta mo} (koja, ukoliko je utvr|ena osnovnim zakonom, postaje pravo) pripada veoma velikom broju ~lanova grupe. Svestan sam da je izraz „veoma veliki broj” prili~no neodre|en. Me|utim, ostavljaju}i po strani ~injenicu da se politi~ki govori vrte u svetu izraza kao što su „gotovo svi” ili „najve}im delom”, izraz „svi” ne mo`e da se koristi jer ~ak i u najsavršenijim demokratskim re`imima ne glasaju oni pojedinci koji nisu napunili odre|eni broj godina. Omnikratija, kao vladavina svih, predstavlja grani~ni ideal. Koji je to pak broj onih koji imaju pravo da glasaju, a na osnovu kojeg se mo`e govoriti o demokratskom re`imu, nije nešto što se mo`e na~elno ustanoviti, naime, prenebregavaju}i istorijske okolnosti i komparativni sud, mo`e se jedino kazati da je društvo u kojem pravo glasa imaju punoletni gra|ani muškog roda više demokratsko od onog u kome glasaju samo posednici, a manje demokratsko od onog u kome pravo glasa imaju i `ene. Kada se ka`e da
3 O ovom pitanju videti moj esej „Decisioni individuali e colletive”, u Ricerche politiche due (Identità, interessi e scelte colletive), Il Saggiatore, Milano, 1983, str. 9-30.

Budu}nost demokratije

135

se u prošlom veku u nekim zemljama odvijao kontinuirani proces demokratizacije, to zna~i da se broj onih koji imaju pravo glasa postepeno pove}avao. Što se ti~e na~ina donošenja odluka, osnovno pravilo demokratije je pravilo ve}ine, naime pravilo na osnovu kojeg se donose kolektivne odluke – dakle, odluke obavezuju}e za celu grupu, odluke koje odobrava barem ve}ina onih koji su ovlaš}eni da donose odluke. Ukoliko je neka odluka koju donese ve}ina va`e}a, još ve}e va`enje ima odluka doneta jednoglasno.4 Me|utim, jednoglasnost je mogu}a samo u u`oj ili homogenizovanoj grupi i mo`e biti zahtevana u dva krajnja i suprotstavljena slu~aja, ili u slu~aju donošenja neke veoma teške odluke na koju svako od u~esnika ima pravo veta, ili u slu~aju odluke manje va`nosti, pri ~emu daje pristanak onaj ko se izri~ito ne protivi (to je slu~aj sa pre}utnim konsenzusom). Naravno, jednoglasnost je potrebna kad postoje samo dva pojedinca koja odlu~uju. To jasno razlikuje usaglašenu odluku od odluke donete zakonom (koja je obi~no doneta ve}inski). Me|utim, ~ak i za minimalnu definiciju demokratije, kao što je ova koju sada izla`em, nije samo dovoljno da pravo na u~eš}e u donošenju kolektivnih odluka, posredno ili neposredno, u`iva što ve}i broj gra|ana ili da postoje proceduralna pravila kao što je pravilo ve}ine (ili, u krajnjem slu~aju, pravilo jednoglasnosti); potreban je tre}i uslov: potrebno je da oni koji su pozvani da odlu~uju ili biraju imaju realnu alternativu i da su u mogu}nosti da se opredele za jednu od alternativa. Da bi se ostvario ovaj uslov, potrebno je da onima koji su pozvani da odlu~uju budu zagarantovana tzv. prava na slobodu, na mišljenje, na izra`avanje vlastitog mišljenja, na zbor, na udru`ivanje itd., prava na osnovu kojih je nastala liberalna dr`ava i izgra|eno u~enje o pravnoj dr`avi u pravom smislu re~i, to jest dr`avi koja ne izvršava vlast samo sub lege ve} to ~ini u granicama utvr|enim ustavnim priznavanjem tzv. „neprikosnovenih” prava pojedinca. Bez obzira na to kakav je filosofski temelj ovih prava, ona su neophodan uslov za pravilno funkcionisanje samih, mahom proceduralnih mehanizama, kojima se odlikuje demokratski re`im. Ustavne norme koje utvr|uju ova prava ne predstavljaju u pravom smislu re~i pravila igre: to su preliminarna pravila koja omogu}avaju odvijanje igre. Iz toga sledi da je liberalna dr`ava ne samo istorijska pretpostavka nego i pravna pretpostavka demokratske dr`ave. Liberalna dr`ava i demokratska dr`ava su dvojako me|uzavisne: u pravcu koji ide od liberalizma ka demokratiji me|uzavisne su u tom smislu da su potrebne izvesne slobode za pravilno vršenje demokratske vlasti i u suprotnom pravcu, koji ide od demokratije ka liberalizmu,
4 Ovom temom sam se podrobno bavio u ~lanku „I a regola della maggioranza limite e aporie”, u Zborniku Democrazia, maggioranza e minoranza, Il Mulino, Bologna, 1981, str. 3372. i u ~lanku „La regola di maggioranza e i suoi limiti”, u Zborniku Soggeti e potere. Un dibattito su società civile e crisi della politica, Bibliopolis, Napoli, 1983, str. 11-23.

136

Norberto Bobio

u tom smislu da je neophodna demokratska vlast da bi obezbedila postojanje i trajanje osnovnih sloboda. Drugim re~ima, malo je verovatno da neka neliberalna dr`ava mo`e da garantuje pravilno funkcionisanje demokratije i, s druge strane, male su verovatno}e da nedemokratska dr`ava mo`e da garantuje osnovne slobode. Istorijski dokaz te me|uzavisnosti jeste ~injenica da liberalna dr`ava i demokratska dr`ava, ukoliko padaju, padaju zajedno.

Ideali i „sirova materija”
Ovo pozivanje na na~ela omogu}ava mi da pristupim temi i da iznesem, kao što sam kazao, neka zapa`anja o sadašnjem stanju demokratije. Re~ je o temi o kojoj obi~no raspravljamo pod nazivom „preobra`aj demokratije”. Kada bismo morali da sakupimo sve to što je napisano o preobra`aju demokratije ili o demokratiji u preobra`aju, ispunili bismo celu jednu biblioteku. Me|utim, izraz „preobra`aj” je toliko neodre|en da dopušta najrazli~itije ocene: po mišljenju desnice (mislim npr. na knjigu Pareta Transformazione della democrazia – 1920, istinskog za~etnika jednog dugog i neprekidnog niza `alopojki o krizi civilizacije), demokratija se pretvorila u poluanarhi~ni re`im koji za posledicu ima „drobljenje” dr`ave; po levici (mislim npr. na knjigu Johanesa Agnolija, Die Transformationen der Demokratie – 1976, tipi~an izraz vanparlamentarne kritike), parlamentarna demokratija se sve više pretvara u autokratski re`im.5 ^ini mi se da je za naš cilj korisnije da se usredsredimo ne na preobra`aj nego na nesklad izme|u demokratskih ideala i „realne demokratije” (izraz koji koristim u istom smislu u kome se govori o „realnom socijalizmu”). Pre nekoliko dana jedan moj slušalac me je podsetio na završne re~i koje Pasternak stavlja u usta Gordonu, prijatelju dr @ivaga: „To se desilo više puta u istoriji. Ono što je bilo zamišljeno kao plemenito i uzvišeno, postalo je sirova materija. Tako je Gr~ka postala Rim, tako je rusko prosvetiteljstvo postalo ruska revolucija.”6 Tako se, dodajem ja, liberalna i demokratska misao jednog Loka (Lock), Rusoa (Rousseau), Tokvila (Tocqueville) i Mila (J. S. Mill) pretvorila u delanje... (stavite ono ime koje `elite, ne}ete imati nikakvih teško}a da na|ete više od jednog). Upravo o ovoj „sirovoj materiji” treba ovde da govorimo, a ne o onome što je bilo zamišljeno kao „plemenito i uzvišeno„ ili, ako ho}ete, ovde }e biti re~i o neskladu izme|u onoga što je bilo obe}ano i onoga što se zaista ostvarilo. Ukaza}u na šest od tih nikad ispunjenih obe}anja.
V. Pareto, Trasformazione della democrazia, Corbaccio, Milano, 1920. Zbirka ~lanaka objavljenih u Rivista di Milano izme|u maja i jula 1920. Anjolijeva (Agnoli) knjiga objavljena je 1967, prevedena na italijanski, u izdanju Feltrinelli, Milano, 1969.
6 Boris 5

Pasternak, Il dottor Zivago, Feltrinelli, Milano, 1957, str. 673.

Budu}nost demokratije

137

Nastanak pluralisti~kog društva
Demokratija je nastala iz individualisti~kog poimanja društva, za razliku od organisti~ke koncepcije, preovla|uju}e u anti~kom i srednjovekovnom dobu, po kojoj je celina iznad delova. Prema individualisti~kom poimanju društva, svaki oblik društva, posebno politi~ko društvo, predstavlja vešta~ki proizvod volje pojedinaca. Na stvaranje individualisti~kog poimanja društva i dr`ave i na raspad organisti~kog uticala su tri doga|aja koja obele`avaju socijalnu filosofiju modernog doba: a) teorija društvenog ugovora XVII i XVIII veka, koja polazi od hipoteze da pre gra|anskog društva postoji prirodno stanje u kome su suvereni, slobodni i jednaki pojedinci, koji se me|usobno dogovaraju kako bi ostvarili zajedni~ku vlast ~ija je uloga da obezbedi njihov `ivot i njihovu slobodu (kao i njihovo vlasništvo); b) nastanak politi~ke ekonomije, to jest analize društva i društvenih odnosa ~iji je subjekt opet pojedinac, homo oeconomicus, a ne politikón zôon po tradicionalnom poimanju, koji nije uzet u obzir sam po sebi, ve} samo kao ~lan zajednice, pojedinac koji, po Adamu Smitu (Smith), „rukovode}i se vlastitim interesom, ~esto ostvaruje interes društva efikasnije nego što u stvari namerava da ga ostvari” (uostalom poznato je nedavno tuma~enje Makfersona, po kojem je prirodno stanje Hobsa (Hobbes) i Loka po~etni oblik merkantilnog društva)7; c) utilitaristi~ka filosofija od Bentama (Bentham) do Mila, po kojoj je jedini kriterijum stvaranja objektivisti~ke etike, dakle razlikovanja dobra od zla, ne pribegavaju}i neodre|enim pojmovima kao što je „priroda” i sl., promišljanje uglavnom pojedina~nih stanja, kao što su zadovoljstvo i bol i rešavanje tradicionalnih problema zajedni~kog dobra kroz zbir pojedina~nih dobara ili, prema Bentamovoj formuli, uz sre}u najve}eg mogu}eg broja pojedinaca. Polaze}i od hipoteze suverenog pojedinca, koji u dogovoru sa drugim u istoj meri suverenim pojedincima stvara politi~ko društvo, demokratsko u~enje je zamišljalo dr`avu bez posredni~kih tela, svojstvenih korporativnim društvima u srednjovekovnim gradovima i dr`avama stale`a ili redova koje su prethodile u~vrš}enju apsolutnih monarhija; to je politi~ko društvo u kojem izme|u suverenog naroda sastavljenog od pojedinca (jedna glava, jedan glas) i njihovih predstavnika ne bi postojala pojedina~na društva koja odbacuju Rusoa i poništava Le Šapelijeov (Le Chapelier) zakon (zakon je stavljen van snage u Francuskoj tek 1887). Ono što se dogodilo u demokratskim dr`avama potpuno je suprotno: zna~ajni politi~ki subjekti postaju sve više grupe, velike organizacije, udru`enja najrazli~itijeg karaktera, sindikati najrazli~itijih struka, partije sa najrazli~itijim ideologijama,
7 Pozivam se ovde na poznatu knjigu C. B. Macphersona, The Political Theory of Possessive Individualism, Clarendon Press, Oxford 1962. (Naš prevod, Politi~ka teorija posjedni~kog individualizma, CCD, Zagreb, 1981, prim. ured.)

138

Norberto Bobio

a sve manje pojedinci. Grupe, a ne pojedinci, protagonisti su politi~kog `ivota u demokratskom društvu u kojem više ne postoji neki suveren, narod ili nacija, sastavljen od pojedinaca koji su stekli pravo da neposredno ili posredno u~estvuju u vlasti; to nije narod kao idealno (ili misti~no) jedinstvo, ve} narod stvarno podeljen na suprotstavljene i me|usobno konkurentne grupe koje imaju relativnu autonomiju u odnosu na centralnu vlast (autonomiju koju su pojedina~ne individue izgubile ili je nikada nisu imale, osim u okviru idealnog modela demokratske vlasti kojeg je praksa uvek opovrgavala). Idealni model demokratskog društva bio je model centripetalnog društva. Stvarnost koju imamo pred o~ima jeste stvarnost centrifugalnog društva, koje nema samo jedan centar mo}i (Rusoovu opštu volju), ve} ih ima više i stoga takvo društvo nazivamo – a u tome se sla`u oni koji izu~avaju politiku – policentri~no ili poliarhi~no društvo (ili, koriste}i ja~i, mada ne sasvim nepravilan izraz, polikratsko društvo). Model suvereniteta, koji je zamišljen po modelu i sli~nosti sa suverenitetom vladaoca, bio je model monisti~kog društva. Realno društvo, koje se nalazi pod demokratskom vladom, jeste pluralisti~ko društvo.

Ponovna pobeda interesa
Iz ovog prvog preobra`aja (prvog, u smislu da se odnosi na raspodelu mo}i) proizlazi drugi, koji se ti~e predstavništva. Modernu demokratiju, nastalu kao predstavni~ka demokratija, u suprotnosti sa demokratijom anti~kog doba, trebalo je da odlikuje politi~ko predstavništvo, to jest oblik predstavništva u kome predstavnik, budu}i pozvan da te`i ostvarenju interesa nacije, ne mo`e biti podvrgnut imperativnom mandatu. Princip na kome se zasniva politi~ko predstavništvo prava je antiteza onome na ~emu se temelji predstavljanje interesa, u okviru kojeg je predstavnik, s obzirom na to da je du`an da zastupa pojedina~ne interese onoga koga predstavlja, podvrgnut imperativnom mandatu (što je svojstveno privatnom ugovornom pravu koje predvi|a opoziv u slu~aju zloupotrebe mandata). Jedna od naj~uvenijih i istorijski najzna~ajnijih rasprava, vo|ena u francuskoj Ustavotvornoj skupštini iz koje je ro|en Ustav iz 1791, bila je rasprava u kojoj su pobedili oni koji su smatrali da poslanik, kad je izabran, postaje predstavnik nacije, i stoga nije više predstavnik bira~a: kao takav, on nije više bio ograni~en nikakvim mandatom. Slobodni mandat predstavljao je prerogativ kralja koji je, sazivaju}i Skupštinu triju stale`a, zahtevao da delegati stale`a ne u|u u sastav skupštine sa pouvoirs restrictif.8 Opštepoznat kao izraz suverenosti, slobodni mandat je bio prenet sa suvernosti kralja na suverenost skupštine koju je izabrao
I: Francia 1788–1789, Mozzone, Palermo, 1981.
8 U cilju upoznavanja šire dokumentacije videti: P. Violante, Lo spazio della rappresentanza,

Budu}nost demokratije

139

narod. Otad je zabrana imperativnog mandata postala stalno pravilo svih ustava predstavni~ke demokratije a ~vrsta odbrana politi~kog predstavništva uvek je nalazila ube|ene sledbenike me|u pobornicima predstavni~ke demokratije naspram pokušaja da se ono zameni ili pove`e sa predstavljanjem interesa. Nikada jedna ustavna norma nije bila toliko narušavana kao što je to bio slu~aj sa zabranom imperativnog mandata. Nikada jedno na~elo nije bilo zapostaljeno kao što je to bio slu~aj sa politi~kim predstavništvom. Me|utim, u društvu sastavljenom od relativno autonomnih grupa koje se bore za vlastitu premo}, u cilju promovisanja sopstvenih interesa naspram drugih grupa, da li su takva norma, takvo na~elo mogli ikada da budu ostvareni? Ostavljaju}i na stranu ~injenicu da svaka grupa te`i da poistoveti nacionalni interes sa interesima sopstvene grupe, postoji li neki opšti kriterijum koji bi omogu}io da se opšti interes razlikuje od pojedina~nog interesa ove ili one grupe, ili od sklopa pojedina~nih interesa grupa koje se me|usobno usaglašavaju nauštrb drugih? Onaj ko predstavlja pojedina~ne interese uvek ima imperativni mandat. Zar uopšte negde mo`emo na}i predstavnika koji ne zastupa pojedina~ne interese? Sigurno ne u sindikatima, od kojih ina~e zavisi usaglašavanje dogovora, kao što su nacionalni dogovori o organizaciji i troškovima rada, koji imaju ogroman politi~ki zna~aj. Da li to mo`emo na}i u parlamentu? Šta zna~i partijska disciplina ako ne otvoreno kršenje zabrane imperativnog mandata? Zar oni koji ponekad izmaknu partijskoj kontroli koriste}i tajno glasanje nisu etiketirani kao „slobodni strelci”, to jest kao prokletnici u koje se upire prstom da bi ih se javno osudilo? Osim toga, zabrana imperativnog mandata jeste pravilo bez sankcija. Štaviše, jedina sankcija koja izaziva bojazan kod poslanika ~iji ponovni izbor zavisi od podrške partije jeste bojazan da ne prekrši suprotno pravilo koje mu name}e imperativni mandat dobijen od sopstvene partije. Još jedan dokaz ponovne pobede – usu|ujem se re}i: kona~ne pobede – predstavljanja interesa nad politi~kim predstavljanjem jeste tip odnosa vremenom uspostavljen u najve}em delu evropskih demokratskih dr`ava izme|u velikih grupa sa suprotstavljenim interesima (predstavnici industrijalaca i radnika) i parlamenta, odnos koji je doveo do ustanovljavanja novog tipa društvenog sistema nazvanog, s pravom ili ne, neokorporativnim.9 Takav sistem se odlikuje trouglastim odnosom u kojem vlada, idealno zamišljena kao predstavnik nacionalnih interesa, interveniše jedino kao posrednik izme|u društvenih grupa a najviše kao garant (uglavnom nemo}an) pridr`avanja dogovora. Oni koji su pre otprilike deset godina razradili ovaj model, koji se danas nalazi u središtu rasprave o „preobra`ajima” demokratije,
9 Posebno mislim na raspravu koja se intenzivno vodi i u Italiji povodom teze Ph. C. Schmittera o kojoj videti antologiju La società neo-corporativa, uredio M. Maraffi, Il Mulino, Bologna, 1981. i nedavnu knjigu L. Bordogna i G. Provasija, Politica, economia e rappresentanza degli interessi, Il Mulino, Bologna, 1984.

140

Norberto Bobio

definisali su neokorporativno društvo kao oblik rešavanja društvenih sukoba koji se koristi odre|enom procedurom, naime dogovorom izme|u velikih organizacija koji nema ni~eg zajedni~kog sa politi~kim predstavljanjem, nego je tipi~an izraz predstavljanja interesa.

Ustrajnost oligarhije
Smatram da je tre}e neispunjeno obe}anje poraz oligarhijske vlasti. Nema potrebe da insistiram na ovom pitanju jer je o njemu dosta re~eno i ono nije toliko sporno, barem otkada je krajem prošlog veka Gaetano Moska (Mosca) izlo`io teoriju o politi~koj klasi, nazvanoj, pod uticajem Pareta, teorija o elitama. Na~elo koje je nadahnulo demokratsku misao uvek je bilo sloboda shva}ena kao autonomija, naime kao sposobnost da sami sebi dajemo zakone, prema ~uvenoj Rusoovoj definiciji, što bi trebalo da podrazumeva savršeno poistove}enje izme|u onoga ko postavlja i onoga ko usvaja pravila ponašanja i, prema tome, ukidanje tradicionalne razlike na kojoj se temeljila celokupna politi~ka misao, razlike izme|u onih koji vladaju i onih nad kojima se vlada. Predstavni~ka demokratija, kao jedini oblik postoje}e i delaju}e demokratije, ve} sama po sebi zna~i odricanje od na~ela slobode kao autonomije. Hipoteza da }e budu}a kompjuter-kratija, kako je nazvana, omogu}iti neposrednu demokratiju, to jest da }e svakom gra|aninu omogu}iti da svoj glas prenese nekom elektronskom mozgu, detinjasta je. Sude}i po zakonima koji se danas donose u Italiji, dobar gra|anin bi trebalo da bude pozvan da dâ svoj glas barem jedanput dnevno. Preterana participacija, koja stvara fenomen koji je Darendorf (Dahrendorf) s potcenjivanjem nazvao totalni gra|anin, mo`e imati kao posledicu zasi}enost politikom i porast izborne apatije.10 Cena koja se mora platiti zbog anga`ovanja malog broja osoba ~esto zna~i ravnodušnost velikog broja ljudi. Ništa toliko ne preti da ubije demokratiju kao preterivanja s demokratijom. Naravno, prisustvo elita na vlasti ne ukida razliku izme|u demokratskih re`ima i onih autokratskih. To je znao i Moska pa, iako je bio konzervativac koji se izjašnjavao kao liberal mada ne i kao demokrata, i on je izlo`io slo`enu tipologiju oblika vladavine u cilju da poka`e da se, iako je oligarhija i dalje na vlasti, razni oblici vladavine razlikuju u zavisnosti od njihovog ustrojstva i organizacije. Pošto sam pošao od definicije demokratije uglavnom proceduralnog karaktera, ne mo`e se zaboraviti da je jedan od pobornika ovog tuma~enja Jozef Šumpeter (Joseph Schumpeter) pogodio u metu rekavši da obele`je demokratske vlade nije odsustvo elita, ve} postojanje više elita u me|usobnom nadmetanju za osvajanje glasova
Ovde mislim na: R. Dahrendorfa, Il cittadino totale, Centro di ricerca e di documentazione Luigi Einaudi, Torino, 1977, str. 35–59.
10

Budu}nost demokratije

141

naroda. U nedavnoj Makfersonovoj knjizi The Life and Times of Liberal Democracy11 izdvojene su ~etiri velike faze u razvoju demokratije od prošlog veka do danas: sadašnja faza, definisana kao „demokratija ravnote`e”, odgovara Šumpeterovoj definiciji. Jedan italijanski teoreti~ar elita, tuma~ Moske i Pareta, napravio je sinteti~ku i, po mom mišljenju, upe~atljivu razliku izme|u elita koje se name}u i onih koje sebe predla`u.12

Ograni~eni prostor
Ako demokratija nije uspela da sasvim porazi oligarhijsku vlast, još manje je uspela da zauzme sve prostore u kojima se vrši vlast koja donosi obavezuju}e odluke za celinu neke društvene grupe. U tom smislu razlika nije više izme|u mo}i malobrojnih ili mnogobrojnih, ve} izme|u uzlazne mo}i i silazne mo}i. Uostalom, u tom smislu bi pre trebalo govoriti o nedoslednosti nego o neostvarenju, jer je moderna demokratija nastala kao metod davanja legitimnosti i kontrole politi~kih odluka u naju`em smislu ili kontrole „vlade”, bilo nacionalne ili lokalne, pri ~emu je pojedinac uzet u obzir u svojoj opštoj ulazi gra|anina, a ne u mnogostrukosti svojih specifi~nih uloga vernika u crkvi, radnika, studenta, vojnika, potroša~a, bolesnika itd. Nakon osvajanja opšteg prava glasa, ukoliko se o širenju procesa demokratizacije još mo`e govoriti, ono bi se moralo otkrivati ne toliko u prelazu sa predstavni~ke na neposrednu demokratiju, kao što se obi~no ~ini, koliko u prelaz sa politi~ke na društvenu demokratiju, ne toliko u odgovoru na pitanje „Ko glasa?”, ve} u odgovoru na jedno drugo pitanje, „Gde se glasa?”. Drugim re~ima, ukoliko se `eli saznati da li je došlo do razvoja demokratije u odre|enoj zemlji, potrebno je sagledati ne broj onih koji imaju pravo da u~estvuju u donošenju odluka koje ih se ti~u, ve} prostore u kojima mogu to pravo ostvariti. Sve dok dva velika bloka mo}i odozgo, koji postoje u razvijenom društvu – preduze}e i administrativni aparat – ne budu uklju~eni u proces demokratizacije (ostavljaju}i po strani da li je to ne samo mogu}e ve} i po`eljno) proces demokratizacije ne mo`e biti smatran dovršenim. ^ini mi se, me|utim, zanimljivim da primetim da je u ponekom od ovih nepoliti~kih prostora (u tradicionalnom smislu re~i), na primer u fabrici, ponekad došlo do proklamovanja nekih prava na slobodu u okviru specifi~nog sistema mo}i, sli~no onome što se dešavalo sa proklamovanjem prava gra|anina u odnosu na sistem politi~ke vlasti: ovde mislim, na primer, na Radni~ki statut koji je bio
C.B. Macpherson, The Life and Times of Liberal Democracy, Oxford University Press, Oxford, 1977 (ital. prevod Il Saggiatore, Milano, 1980). Pozivam se ovde na knjigu F. Burzio, Essenza e attualità del liberalismo, Utet, Torino 1945, str. 19.
12 11

142

Norberto Bobio

izglasan u Italiji 1970. i na sadašnje inicijative za proklamovanje povelje o pravima bolesnih. ^ak i u pogledu prerogativa gra|anina u odnosu da dr`avu, ustupanje prava na slobodu prethodilo je ustupanju politi~kih prava. Kao što sam rekao govore}i o odnosu izme|u liberalne i demokratske dr`ave, ustupanje politi~kih prava bio je prirodan rezultat osvajanja prava na slobodu, jer jedina garancija poštovanja prava na slobodu jeste pravo na kontrolu vlasti koja tu garanciju obezbe|uje.

Nevidljiva mo}
Peto neispunjeno obe}anje realne demokratije u odnosu na onu idealnu jeste uklanjanje nevidljive mo}i. 13 Za razliku od odnosa izme|u demokratije i oligarhijske vlasti, o ~emu postoji veoma bogata literatura, pitanje nevidljive mo}i do sada je malo istra`eno (zato što, izme|u ostalog, izmi~e istra`iva~kim tehikama koje obi~no koriste sociolozi, kao što su intervjui, ispitivanje javnog mnjenja itd.). Priznajem da sam mo`da pod uticajem onoga što se dešava u Italiji, gde je veoma vidljivo prisustvo nevidljive mo}i (mafija, kamora, neregularne masonske lo`e, nekontrolisane tajne slu`be koje štite subverzivne grupe, a trebalo bi da ih kontrolišu). Najšire razmatranje ove teme do sada na{ao sam u knjizi severnoameri~kog nau~nika Alana Volfa (Wolf) The Limits of Legitimacy14, koji celo jedno veoma dokumentovano poglavlje posve}uje onome što naziva „dvostrukom dr`avom”, dvostrukom u smislu da pored jedne vidljive dr`ave postoji druga, nevidljiva. Dobro je poznato da je demokratija nastala s ciljem da iz ljudskog društva zauvek odagna nevidljivu mo} i ustanovi vladavinu ~ije bi delanje bilo javno au grand jour, da upotrebim izraz Morisa @olija (Maurice Joly).15 Kao uzor za modernu demokratiju poslu`ila je demokratija anti~kog doba, posebno demokratija malog grada Atine, iz sre}nih vremena kada se narod okupljao u skupštinama na otvorenom i donosio, na svetlosti dana, sopstvene odluke pošto bi saslušao govornike koji su iznosili razli~ita gledišta. Da bi oklevetao takvu demokratiju, Platon (koji je, uostalom, bio antidemokrata) je nazvao „teatrokratijom” – a ovaj izraz nalazimo, nimalo slu~ajno, kod Ni~ea (Nietzsche). Jedan od razloga nadmo}i demokratije nad apsolutisti~kim dr`avama koje su o`ivele tajne mo}i i koje su ~esto istorijskim i politi~kim argumentima branile potrebu da
Ovom temom sam se bavio pre nekoliko godina, u ~lanku pod naslovom „La democrazia e il potere invisibile”, u Rivista italiana di scienza politica, X, (1980), str. 181-203, kao i u ovoj zbirci.
14 A. Wolfe, The Limis of Legitimacy, Political Contradictions of Contemporary Capitalism, The Free Press, New York, 1977 (ital. prevod De Donato, Bari, 1981). 13

au XIX sciécle par un contemporain, Chez tous les libraires, Bruxelles, 1868.

15 M. Joly, Dialogue aux enfers entre Machiavel et Montesquieu ou la politique de Machiavel

Budu}nost demokratije

143

velike politi~ke odluke budu donete u tajnim kabinetima, daleko od nepo`eljnih pogleda javnosti, temelji se na uverenju da demokratska vladavina mo`e kona~no da u~ini vidljivom mo}, naime da ustanovi „mo} bez maski”. U Dodatku spisu Ve~ni mir Kant je nagovestio i prikazao osnovno na~elo po kojem „svi postupci koji se doti~u prava drugih ljudi nepravi~ni su ako se njihova maksima ne sla`e sa publicitetom”16, naime da delanje koje moram da dr`im u tajnosti predstavlja delanje ne samo nepravedno nego i tako da bi, kada bi postalo javno, izazvalo reakciju koja bi onemogu}ila njegovo izvršenje; na primer, na osnovu ovoga što je rekao sâm Kant: koja dr`ava bi, u trenutku kad zaklju~uje neki me|unarodni ugovor, mogla javno da objavi da ga se ne}e pridr`avati; koji javni funkcioner mo`e javno da izjavi da }e koristiti dr`avni novac u privatne svrhe? Iz ovakve postavke problema proizlazi da obavezni uvid javnosti u delanje vlade nije samo va`an, kako se obi~no ka`e, zato da omogu}i gra|anima da upoznaju delanje onog ko dr`i vlast i da ga tako kontrolišu, ve} zato što je javnost sama po sebi oblik kontrole, instrument koji omogu}ava da se razlikuje ono što je dozvoljeno od onog što nije dozvoljeno. Nimalo nije slu~ajno što politika tajnih mo}i (arcana imperii) ide ukorak sa teorijama dr`avnog razloga, naime sa teorijom po kojoj je dr`avi dopušteno ono što nije dopušteno gra|anima i, prema tome, dr`ava je primorana da deluje tajno kako ne bi izazvala skandal. (Da bi prikazao izuzetnu mo} tirana, Platon ka`e da je samo tiraninu dopušteno da javno ~ini skandalozne stvari koje obi~ni smrtnici mogu samo da zamisle u snu.)17 Suvišno je kazati da je javna kontrola vlasti utoliko potrebnija u vremenu kao što je naše, u kojem su tehni~ke mogu}nosti kojima raspola`e onaj ko dr`i vlast, kako bi do tan~ina saznao sve ono što ~ine gra|ani, ogromno porasle i prakti~no su neograni~ene. Ukoliko sam izrazio neku sumnju u to da kompjuterkratija mo`e koristiti demokratiji kojom se upravlja, nemam nikakve sumnje u usluge koje kompjuter-kratija mo`e pru`iti demokratiji koja upravlja. Ideal onoga ko dr`i vlast uvek je bio da ima uvid u svaki pokret i da ~uje svaku re~ svojih podanika (po mogu}nosti, da pri tom ne bude ni vi|en ni slušan). Ovaj ideal danas je mogu}e dosegnuti. Nijedan despot iz anti~kog doba, nijedan apsolutisti~ki monarh modernog doba, ma koliko bio okru`en hiljadama špijuna, nikad nije uspeo da pribavi o svojim podanicima sve one informacije koje i najdemokratskija vlada mo`e pribaviti putem elektronskih mozgova. Staro pitanje koje se provla~i kroz celokupnu istoriju politi~ke misli: „Ko ~uva ~uvare?” danas mo`e biti formulisano kao „Ko kontroliše kontrolore?”. Ukoliko se ne pru`i odgovaraju}i
I. Kant, Zum ewigen Frieden, Zusatz II, u Kleinere Schriften zur Geschichtsphilosophie, Ethik und Politik, Meinrer, Leipzig 1913, str. 163 (vidi naš prevod: Imanuel Kant, „Ve~ni mir” u Um i sloboda, Ideje, Beograd, 1974, str. 165).
17 16

Platon, Dr`ava, 571 cd.

144

Norberto Bobio

odgovor na ovo pitanje, demokratija, kao izraz vidljive mo}i, izgubljena je. Više nego o ispunjenom obe}anju, u ovom slu~aju se u stvari radi o te`nji koja je u suprotnosti sa pretpostavkama: te`nji koja više nije usmerena ka najve}oj mogu}oj kontroli vlasti od strane gra|ana, ve} ka najve}oj kontroli podanika od strane vlasti.

Nevaspitani gra|anin
Šesto i neispunjeno obe}anje odnosi se na vaspitavanje gra|anstva. U apologetskim govorima o demokratiji, tokom protekla dva veka, uvek je prisutan argument prema kome jedini na~in da se od podanika na~ini gra|anin jeste da mu se daju ona prava koja su autori javnog prava iz prošlog veka nazvali activae civitatis, a vaspitanje za demokratiju se odvija tokom same demokratske prakse. Vaspitanje za demokratiju ne dolazi pre prakse demokratije, ne pre jer, prema jakobinskom modelu, prvo dolazi revolucionarna diktatura a zatim, u drugoj fazi, carstvo vrline. Ne dolazi pre, jer za dobrog demokratu, carstvo vrline (koje, po Monteskjeu, predstavlja na~elo demokratije suprotstavljeno strahu kao na~elu despotizma) isto je što i demokratija, koja bez vrline shva}ene kao ljubav za javnu stvar ne mo`e da opstane, a istovremeno vrlina podsti~e, hrani i osna`uje demokratiju. Jedan od najvaljanijih tekstova u tom pogledu jeste onaj koji se nalazi u poglavlju o najboljem obliku vladavine – Razmatranja o predstavni~koj demokratiji D`ona Stjuarta Mila, delu u kome autor pravi razliku izme|u aktivnih i pasivnih gra|ana i smatra da vladari uglavnom više vole ove druge jer je lakše imati u šaci poslušne i ravnodušne podanike; me|utim, demokratiji su potrebni ono prvi. Mil zaklju~uje da, kada bi nadvladali pasivni gra|ani, vladaoci bi od svojih podanika rado na~inili krdo ovaca koje zajedno pasu travu (pod uslovom da se ne `ale, ovo ja dodajem, ni kad je trave nedovoljno).18 To ga je navelo da predlo`i proširivanje opšteg prava glasa na narodne klase na temelju argumenta da je jedan od lekova za tiraniju ve}ine upravo u tome da se u izbore, pored dobrostoje}ih klasa koje uvek sa~injavaju manjinu stanovništva i, naravno, te`e da obezbede sopstvene isklju~ive interese, uklju~e i narodne klase. Govorio je: u~eš}e u glasanju ima veliku vaspitnu vrednost; upravo putem politi~ke diskusije radnik, ~iji se rad stalno ponavlja u sku~enom krugu fabrike, uspeva da shvati odnos izme|u dalekih doga|aja i svog vlastitog interesa i da uspostavlja odnose sa gra|anima razli~itim od onih sa kojima ima svakodnevne odnose i da postane svesni ~lan zajednice.19 Vaspitavanje gra|anstva bila je jedna od omiljenih tema
18 J. S. Mill, „Considerations on Representative Government”, in: Collected Papers of John Stuart Mill, University of Toronto Press, Routledge and Kegan Paul, vol. XIX, London, 1977, str. 406. 19

Isto, str. 470.

Budu}nost demokratije

145

ameri~ke politi~ke nauke pedesetih godina, nazvana „politi~ka kultura”, a na to je utrošeno mnogo mastila koje je brzo izbledelo: me|u tolikim distinkcijama se}am se one izme|u kulture podanika, naime one usmerene ka outputu sistema, tj. ka povlasticama kojima se bira~ nada da mo`e da ih izvu~e iz politi~kog sistema, i participativne kulture, usmerene na input, svojstvene bira~ima koji sebe smatraju potencijalno anga`ovanim u artikulisanju zahteva i pripremanju odluka. Da vidimo šta se dešava u našoj okolini. U najstabilnijim demokratijama nemo}ni smo svedoci pojava politi~ke apatije, kojima je obuhva}ena skoro polovina onih koji imaju pravo glasa. Sa stanovišta politi~ke kulture, to su osobe koje nisu okrenute ni na output ni na input. Jednostavno, ne zanima ih ono što se dešava, a za to u Italiji postoji prigodan izraz da se te osobe nalaze „u palati”. Dobro znam da se politi~ka apatija mo`e tuma~iti blagonaklonoš}u. Ali, ~ak ni najblagonaklonija tuma~enja ne mogu mi smetnuti s uma da bi veliki demokratski autori imali muke da u odustajanju od vlastitog prava glasa vide valjan plod vaspitavanja gra|anina. U demokratskim re`imima kao što je italijanski, u kome je procenat bira~a još uvek visok (ali opada sa svakim novim izborom), postoje dobri razlozi da se veruje da opada glasanje kao izraz politi~kog mišljenja a da raste glasanje kao razmena, naime, da upotrebim asepti~an izraz political scientists (ameri~kih) politi~kih nau~nika (prim. red.), bira~ki glas usmeren ka outputu ili, da upotrebim siroviji, ali mo`da manje mistifikatorski izraz utemeljen, mada ~esto iluzorno, na do ut des (politi~ka podrška koja se daje u zamenu za li~ne usluge). ^ak se i o bira~kom glasu kao razmeni mo`e dati blagonaklono tuma~enje. Ali, ne mogu da se ne prisetim Tokvila koji se u politi~kom govoru pred predstavni~kim domom (27. januara 1848), `ale}i se na izopa~enje javnog morala po kojem se „mišljenja, ose}anja, opšte ideje sve više zamenjuju pojedina~nim interesima”, upitao okrenuvši se kolegama, „nije li porastao broj onih koji glasaju rukovode}i se li~nim interesima i nije li smanjen broj onih koji glasaju na osnovu politi~kog mišljenja”, vrednuju}i takvu tendenciju kao izraz „podlog i niskog morala” pa, sledstveno tome, da „onaj ko u`iva politi~ka prava smatra da treba da ih li~no koristi u vlastitom interesu”.20

Vlada tehni~ara
Neispunjena obe}anja. Da li su ta obe}anja uopšte mogla biti ispunjena? Rekao bih: ne. ^ak i ako ostavimo po strani prirodnu razliku (o ~emu sam govorio u po~etku) izme|u onoga što je zamišljeno kao „uzvišeni cilj” i „neugla|ene materije”, demokratski politi~ki projekt je bio zamišljen za mnogo manje slo`eno
20 A. de Tocqueville, „Discorso sulla rivoluzione sociale”, u: Scritti, priredio N. Matteucci, vol. I, Utet, Torino, 1969, str. 271.

146

Norberto Bobio

društvo od ovog današnjeg. Obe}anja nisu bila ispunjena zbog prepreka koje nisu bile predvi|ene ili koje su iskrsle nakon „preobra`aja” (u ovom slu~aju verujem da je izraz „preobra`aj” prikladan) gra|anskog društva. Ukaza}u na tri prepreke. Prvo, u meri u kojoj su društva prelazila sa porodi~ne ekonomije na tr`ištu, sa tr`išne na zašti}enu, regulisanu, planiranu ekonomiju, rasli su politi~ki problemi koji zahtevaju tehni~ke sposobnosti. Tehni~ki problemi zahtevaju stru~njake, naime sve širi krug specijalizovanog osoblja. To je primetio još pre više od jednog veka Sen-Simon (Saint-Simon), koji se zalagao za zamenu vlade nau~nika vladom pravnika. Sa napretkom ra~unskih instrumenata koje Sen-Simon ni izdaleka nije mogao da zamisli, a koje jedino stru~njaci umeju da koriste, potreba za tzv. vladom tehni~ara neizmerno je porasla. Tehnokratija i demokratija su me|usobno suprotstavljene: ukoliko je protagonista industrijskog društva stru~njak, on nije bilo koji gra|anin. Demokratija se temelji na pretpostavci da svi mogu o svemu da odlu~uju. Nasuprot tome, tehnokratija podrazumeva da samo malobrojni, koji se u to razumeju, mogu da odlu~uju. U vreme apsolutisti~kih dr`ava, kao što sam kazao, obi~an svet je morao da bude dr`an daleko od tajnih mo}i jer je smatran suviše neukim. Naravno, obi~an svet je danas manje neuk. Ali, zar problemi koje treba rešiti, kao što su bitka protiv inflacije, problemi pune zaposlenosti, pravednija raspodela dohotka, nisu postali sve slo`eniji? Zar ti problemi nisu takvi da zahtevaju nau~na i tehni~ka znanja ništa manje tajanstvena za današnjeg prose~nog (mada obrazovanijeg) ~oveka?

Pove}anje birokratskog aparata
Druga nepredvidljiva prepreka bilo je stalno uve}avanje birokratskog aparata, tj. hijerarhijski ustrojenog aparata vlasti od vrha nadole, dakle dijametralno suprotstavljenog sistemu demokratske vlasti. Politi~ki sistem je sagra|en kao piramida pod pretpostavkom da u jednom društvu postoje razli~iti stupnjevi mo}i, tako da u demokratskom društvu vlast ide od baze ka vrhu a u birokratskom društvu suprotno, od vrha do baze. Demokratska dr`ava i birokratska dr`ava istorijski su mnogo više me|usobno vezane nego što se mo`e pomisliti s obzirom na njihovu suprotstavljenost. Sve dr`ave koje su postale demokratskije u isto vreme su postale i birokratskije, jer je proces birokratizacije velikim delom bio posledica procesa demokratizacije. To potvr|uje i ~injenica da sadašnja razgradnja dr`ave usluga koja je zahtevala birokratski aparat do sada nepoznatih razmera, skriva nameru, ne ka`em da se razgradi, ali da se demokratska vlast svede na jasno oivi~en prostor. Poznato je, kao što je uostalom primetio Maks Veber, da demokratizacija i birokratizacija

Budu}nost demokratije

147

nikad nisu išle istim korakom. Kada su vlasnici bili jedini koji su imali pravo glasa, bilo je logi~no da zahtevaju da javna vlast ispunjava jednu jedinu osnovnu funkciju: da štiti svojinu. Odatle je ro|eno u~enje o ograni~enoj dr`avi, policijskoj dr`avi, ili, kako se danas ka`e, minimalnoj dr`avi, naime stvaranje dr`ave kao saveza vlasnika za odbranu onog vrhovnog prirodnog prava koje je Lok nazvao pravom na svojinu. Od trenutka kada je pravo glasa bilo prošireno na nepismene, oni su neizbe`no tra`ili od dr`ave da otvori besplatne škole, dakle da sebi natovari teret nepoznat dr`avama tradicionalne oligarhije i prvih bur`oaskih oligarhija. Kada je pravo glasa bilo prošireno na ne-vlasnike, to jest na bezemljaše, na one koji nisu imali druge svojine do vlastite radne snage, posledica toga je bila da su oni tra`ili od dr`ave zaštitu od nezaposlenosti i postepeno socijalno osiguranje u slu~aju bolesti, starosti, nadoknadu za materinstvo, jeftinije stambene zgrade itd. Tako se desilo da je dr`ava usluga, dr`ava blagostanja, socijalna dr`ava, predstavljala – dopadalo se to nekom ili ne – odgovor na zahtev odozdo, na zahtev koji je, u punom smislu re~i, demokratski zahtev.

Oskudan u~inak
Tre}a prepreka je usko vezana za u~inak demokratskih sistema u celini: pitanje koje je ovih poslednjih godina otvorilo raspravu o takozvanoj „nemogu}nosti upravljanja” (neupravljivosti, prim. red.) demokratijom. O ~emu je re~? Ukratko, prvo liberalna dr`ava, a zatim njeno širenje u demokratsku dr`avu, doprineli su da se gra|ansko društvo emancipuje od politi~kog sistema. Takav proces emancipacije je u~inio da gra|ansko društvo postane neiscrpan izvor zahteva upu}enih vladi: a da bi vlada dobro vršila svoju ulogu, ona mora da pru`i adekvatan odgovor na te zahteve. Me|utim, kako vlada mo`e da udovolji ukoliko zahtevi koje postavlja slobodno i emancipovano društvo postaju sve brojniji, sve br`e se mno`e i sve su skuplji? Rekao sam da je neophodan preduslov svake demokratske vlade zaštita gra|anskih sloboda, naime sloboda štampe, zbora, udru`ivanja, što predstavlja na~ine na koji se gra|anin mo`e obratiti svoji vladaocima tra`e}i usluge, povlastice, olakšice, pravedniju raspodelu sredstava. Koli~ina i brzina pristizanja ovih zahteva su takvi da nijedan politi~ki sistem, ma koliko bio efikasan, nije u stanju da im se prilagodi. Odatle poti~e tzv. „preoptere}enost” i potreba da politi~ki sistem izvrši drasti~an izbor. Me|utim, jedan izbor isklju~uje drugi, a to stvara nezadovoljstvo. Ina~e, brzina kojom pojedinci, gra|ani postavljaju zahteve vladi u suprotnosti je sa sporoš}u kojom slo`ena procedura demokratskog politi~kog sistema dozvoljava politi~koj klasi da donosi odgovaraju}e odluke. Tako nastaje pravi

148

Norberto Bobio

nesklad izme|u mehanizma prijema i mehanizma odašiljanja – prvi je sve ubrzanijeg ritma, drugi sve sporijeg. Upravo suprotno onome što se dešava u autokratskom sistemu koji kontroliše zahteve budu}i da je ugušio autonomiju gra|anskog društva, a taj sistem je zaista mnogo br`i u pru`anju odgovora na zahteve jer ne mora da poštuje slo`ene procedure donošenja odluka kao u slu~aju parlamentarnog sistema. Sa`eto, u demokratiji jednostavno je postaviti zahtev, a teško pru`iti odgovor; nasuprot tome, autokratija je u stanju da u~ini postavljanje zahteva te`im, a poseduje ve}u lako}u u pru`anju odgovora.

Uprkos svemu
Posle svega što sam do sada kazao neko bi mogao da zaklju~i da je vizija budu}nosti demokratije katastrofalna. Ništa od toga. U pore|enju sa periodom izme|u Prvog i Drugog svetskog rata, nazvanim u ~uvenoj knjizi Eli Alevija (Elie Halévya) L’ére des tyrannies21 (Doba tiranija), u ovih poslednjih ~etrdeset godina broj demokratskih re`ima znatno je porastao: knjiga Huana Linca (Juan Linz) La caduta dei regimi democratici22 (Pad demokratskih poredaka) odnosi se uglavnom na godine posle Prvog svetskog rata: nasuprot tome, knjiga Hulijana Santamarije (Julian Santamaria) Transizione alla democrazia nell’Europa del Sud e nell’America Latina23 (Prelaz na demokratiju u ju`noj Evropi i Latinskoj Americi) govori o zbivanjima posle Drugog svetskog rata. Nakon završetka Prvog svetskog rata, za samo par godina u Italiji a za deset godina u Nema~koj srušene su parlamentarne dr`ave; nakon Drugog svetskog rata tamo gde je demokratija obnovljena nije više bila srušena, dok su u drugi zemljama srušene autoritarne vlade. ^ak i u zemljama gde se demokratijom dobro ne upravlja ili se uopšte ne upravlja, kao u Italiji, demokratija nije u opasnosti, mada ovo izgovaram uz izvesnu strepnju. Naravno, govorimo unutrašnjim opasnostima koje mogu do}i od desnog ili levog ekstremizma. U isto~noj Evropi, gde su demokratski re`imi ugušeni pri nastanku ili nisu uspeli ni da se rode, uzrok je bio i ostao spoljni. U ovoj analizi bavim se unutrašnjim teško}ama demokratije, a ne spoljnim koje zavise od polo`aja raznih zemalja u me|unarodnom sistemu. Naime, došao sam do zaklju~ka da neispunjena obe}anja i nepredvidljive prepreke o kojima sam govorio nisu takve
21 E. Halévy, L’ére des tyrannies, Études sur le socialisme et la guerre, uvod C. Bouglé, Nrf. Paris, 1938. 22 Re~ je o zborniku raznih eseja koji je sa~inio Huan Linc (Juan Linz); zbornik je prvo bio objavljen na engleskom, The Breakdown of Democracy, The John Hopkins University Press, London, 1978, a na italijanskom ga je izdala ku}a Il Mulino, Bologna, 1981; glavne tri teme su: dolazak fašizma u Italiju, u Nema~ku i u Španiju. 23

Objavljeno u Centro de investigaciones sociologicas, Madrid, 1981.

Budu}nost demokratije

149

da te`e da demokratski re`im „preobraze” u autokratski re`im. Suštinska razlika izme|u ta dva poretka ostaje. Minimalan sadr`aj demokratske dr`ave nije izneveren: garancija osnovnih prava na slobodu, postojanje više partija u me|usobnoj konkurenciji, izbori sa opštim pravom glasa u redovnim razmacima, kolektivne ili usaglašene odluke (u pridru`enim [consociative] demokratijama ili neokorporativnom sistemu) ili donete putem ve}inskog principa, u svakom slu~aju posle slobodne rasprave me|u delovima ili saveznicima neke vladine koalicije. Postoje manje ili više jake demokratije, manje ili više ranjive; postoje razli~iti stepeni pribli`avanja idealnom modelu, ali ~ak i demokratiju koja je udaljenija od idealnog modela ne mo`emo nikako brkati sa autokratskom dr`avom, a još manje sa totalitarnom. Nisam govorio o spoljnim opasnostima, jer se zadata tema ti~e budu}nosti demokratije, a ne budu}nosti ~ove~anstva. O tome, da budem iskren, nisam spreman da se opredeljujem. Prave}i parodiju od naslova našeg skupa „Budu}nost je ve} po~ela”, neko ko ima smisla za crni humor mogao bi se upitati: „A šta ako je budu}nost ve} završena?”. ^ini mi se da mogu izneti jednu završnu konstataciju, premda, priznajem, pomalo rizi~nu: nijedan rat do sada nije izbio me|u dr`avama sa demokratskim re`imom. To ne zna~i da demokratske dr`ave nisu vodile ratove, ali ih do sada nikada nisu vodile me|u sobom.24 Kazao sam, zapa`anje je smelo, me|utim prihvatam da budem demantovan. Da li je bio u pravu Kant plediraju}i da prvi definitivni ~lan mogu}eg ugovora o trajnom miru bude taj „da gra|ansko ure|enje u svakoj dr`avi treba da bude republikansko”.25 Naravno, Kantov pojam „republike” ne podudara se sa današnjim pojmom „demokratije”, ali ideja da je prepreka za rat me|u dr`avama unutrašnje ure|enje dr`ava jeste sna`na, plodotvorna ideja koja nadahnjuje mnoge pacifisti~ke projekte kakvih je bilo dosta do danas u ova dva veka, bez obzira na to što su ostali u praksi mrtvo slovo na papiru. Primedbe koje su u po~etku upu}ivane Kantu poticale su od nerazumevanja tog univerzalnog principa koji je va`e}i jedino ako sve dr`ave, a ne samo malobrojne, usvoje oblik vladavine neophodan za postizanje trajnog mira.

Pozivanje na vrednosti
Na kraju, potrebno je dati odgovor na osnovno pitanje, koje sam ~uo da ~esto ponavljaju, posebno mladi, veoma skloni kako iluzijama tako i razo~aranjima. Ukoliko je demokratija prvenstveno skup proceduralnih pravila, kako uopšte mo`e
24 Ovu tezu je branio nedavno M. W. Doyle, „Kant, Liberal Legacies and Foreign Affairs”, u Philosophy and Public Affairs, XII, 1983, str. 205-235. 25

Kant, Zum ewigen Frieden, naved. delo, str. 126 (vidi naš prevod, naved. delo str. 142).

150

Norberto Bobio

ra~unati na „aktivne gra|ane”? Zar nisu potrebni ideali da bi mogli da postoje aktivni gra|ani? Naravno da su potrebni ideali. Me|utim, zar se ne shvata koliko je velikih borbi za ideale stvorilo ta pravila? Da pokušamo da ih nabrojimo. Prvi koji nam pada na pamet a dolazi nam iz vekova surovih verskih ratova jeste ideal tolerancije. Ako u današnjem svetu postoji pretnja miru, ona još jednom poti~e od fanatizma, odnosno od slepog verovanja u sopstvenu istinu i u mo} sposobnu da je nametne. Suvišno je navoditi primere: imamo ih danas svakodnevno pred o~ima. Zatim dolazi ideal nenasilja; nikad nisam zaboravio pouku Karla Popera (Popper) koji ka`e da ono što suštinski razlikuje demokratsku vladu od nedemokratske jeste to {to se jedino u slu~aju prve gra|ani mogu osloboditi svojih vladara bez prolivanja krvi.26 Formalna pravila demokratije, tako ~esto izvrgnuta ruglu, ustanovila su, prvi put u istoriji, tehnike zajedni~kog `ivota, usmerene ka rešavanju društvenih sukoba bez upotrebe nasilja. Samo tamo gde su poštovana ova pravila protivnik više nije neprijatelj (koga treba uništiti) ve} opozicionar koji ve} sutra mo`e do}i na naše mesto. Tre}e, ideal postepenog obnavljanja društva putem slobodne rasprave ideja i promene na~ina mišljenja i `ivota: jedino demokratija omogu}ava oblikovanje i širenje tihih revolucija, kao što se i ovih poslednjih decenija dogodilo sa promenom odnosa me|u polovima, koja je mo`da najve}a revolucija našeg doba. Kona~no, ideal bratstva (fraternité iz Francuske revolucije). Veliki deo ljudske istorije predstavlja istoriju bratoubila~kih borbi. U svojoj Filosofiji istorije (tako }u završiti sa autorom sa kojim sam po~eo) Hegel je istoriju definisao kao „ogromnu klanicu”.27 Mo`emo li re}i da nije u pravu? Ni u jednoj zemlji sveta demokratski metod ne mo`e da opstane ako ne postane navika. A mo`e li postati navika bez uva`avanja bratstva koje ujedinjuje ljude u zajedni~koj sudbini? Takvo uva`avanje je utoliko potrebnije danas, jer svakim danom postajemo svesniji te zajedni~ke sudbine i, zbog ono malo svetlosti razuma koja osvetljava naš put, trebalo bi shodno toj svesti da postupamo.

26 27

K. Popper, La società aperta e i suoi nemici, Armando, Roma 1973, str. 179. Hegel, Vorlesungen, naved. delo, t. I, str. 58.

Politika i duh slobode

151

Ivan Vejvoda

POLITIKA I DUH SLOBODE
„Naš narod nije politi~ki izobra`en, ~emu se, uostalom, nije ni ~uditi; jer se društveno i politi~ko izobra`enje dobija dugovremenom upotrebom društvenih i politi~kih prava i sloboda, a potpoma`e i uskorava školom i knjigom. Me|utim, grozno je i pomisliti za koliko je vremena bedni srpski narod bio lišen ne samo politi~kih nego i ~ove~jih prava i sloboda, na koliko je smetnji nailazio i nailazi na politi~kom zemljištu u onim krajevima gde je više ili manje povratio davno izgubljenu slobodu i koliko je malo imao i ima valjanih škola, iskrenih u~itelja i dobrih knjiga! A, dokle god društveno i politi~ko izobra`enje ne prodre u masu naroda, dotle narod ne mo`e da bude potpuno slobodan i samostalan, i njegova }e unutarnja sloboda biti neprestano izlo`ena da postane `rtva pojedinih samoljublja i dr`avni~kih veština i lukavstava, jer on dotle ne}e imati duha slobode, bez koga je društvena i politi~ka sloboda podobna la|i bez krme”. Ovih nekoliko misli Nastasa Petrovi}a, objavljenih u Beogradu 1872. godine u kratkom predgovoru Tokvilovom glavnom delu O demokratiji u Americi1 sa`eto prikazuje problem ovovremene slobode i moderne politike ne samo na ovim prostorima. Uprkos pojedina~nim naporima (kakav je i ovaj pomenuti N. Petrovi}a) i kolektivnim htenjima za slobodom, mirom i stabilnoš}u, istorijske mene, ratovi, okupacije, odsustvo mogu}nosti za racionalan i efikasan privredni razvoj, za stvaranje stabilne dr`ave sa konsolidovanim demokratskim ustanovama, pravilima i procedurama uslovili su u ovome društvu stanje u kome su politi~ka prava i slobode, slobodna i otvorena sfera javnosti u kojoj se nadme}u društvene, politi~ke ideje, programi i projekti veoma udaljeni od svakidašnje realnosti. Me|utim, svest o tome da bez politi~kih sloboda nema opšteg duha slobode koji omogu}uje potpuni razvoj demokratske politi~ke kulture i samim tim duštveni i svaki drugi razvoj, prisutna je na ovim prostorima
1

A. Tokvilj, O demokratiji u Americi, Dr`avna štamparija, Beograd, 1872: II–III.

152

Ivan Vejvoda

ve} veoma dugo, ali ~ini se da smo udaljeni od tih ciljeva koliko je i vreme Nastasa Petrovi}a bilo od njih udaljeno. Istorijsko iskustvo XX veka je iskustvo dva pokušaja povratka na nediferenciranu zajednicu, na kolektivnost. I pored me|usobnih, ve}ih ili manjih razlika nacizam i komunizam jesu re`imi u kojima je izbrisana razlika izme|u dr`ave i gra|anskog društva ili je pak osuje}en pokušaj nastanka te za modernu politiku i društvo klju~ne podele. Ova antimoderna ili konzervativno-moderna te`nja proizvela je u slu~aju komunizma poredak koji se zasnivao na ideji da postoji istinita teorija istorije, da se svetovnim stvarima mo`e racionalno vladati i da se rukovo|enje društvenim razvojem mora poveriti stru~njacima te teorije, tehni~arima te racionalnosti, odnosno partiji, a u partiji „korifejima marksisti~kolenjinisti~ke nauke” (Staljin). Takvo vi|enje sveta dovelo je do krajnjeg, sveobuhvatnog unaza|enja društva. Sada na pre~ac nastale demokratske ustanove, pravila i procedure nisu u stanju da preko no}i izmene ono što je u~injeno na preobra`aju politi~kog, društvenog i civilizacijskog ponašanja ljudi tokom sedamdeset ili pedeset godina komunisti~ke vladavine u kojoj je stolovala totalitarna logika (Lefort). U nedavno vo|enoj polemici izme|u Josifa Brodskog i Vaclava Havela pod re~itim naslovom „Postkomunisti~ka mora” u središtu pa`nje bilo je pitanje nasle|a i u~eš}a širih slojeva stanovništva u potpori prethodnom re`imu. Dok je Havel naglasak stavljao na ~injenicu da je komunizam nametnut, uvezen i stran ovim društvima, Brodski je to komentarisao na slede}i na~in: „Istina, naša posebna vrsta komunizma nije pojmljena ni na obalama Volge ni na obalama Vltave, a ~injenica je cvetala upravo na tim obalama posebnim `arom ne govori zapravo o nekoj izrazitoj plodnosti našeg tla, jer je taj cvet cvetao podjednakim intenzitetom i na drugim geografskim širinama i u veoma razli~itim kulturnim sredinama. Ova ~injenica, dakle, ne govori toliko o nametanju ne~eg, koliko o ne~em organskom, da ne ka`emo univerzalnom u poreklu naših izama”. I zala`u}i se za razumevanje korena pristajanja na komunizam u ovim društvima Brodski nastavlja: „^ak iako je malo verovatno da }e do}i do procesa samotuma~enja (razloga za prihvatanje komunizma) – uostalom zašto bi se ono što je izbegnuto u uslovima velikih nevolja sprovelo u vreme odsustva prinude, onda bar mit o nametanju mora da se odagna (...). Zašto jednostavno ne po|emo od priznanja ~injenice da je bez obzira na to ko je ili šta je izazvalo procese prihvatanja komunizma, u našem veku u nas došlo do ogromnog antropološkog sunovrata? Da su u tom procesu iz sopstvenog interesa u~estvovale mase ljudi, i da su na taj na~in svele svoj zajedni~ki imenitelj na moralni minimum? A da je sopstveni interes masa – to jest stabilnost `ivotnih uslova i standarda, svedenih na sli~an na~in – ostvaren po cenu drugih masa ljudi, istina manje brojnih? Otud toliki broj `rtava”.2
2 V. Havel, „The Post-Communist Nightmare’’, New York Review of Books, 27.5.1993, i J. Brodsky – V. Havel, „The Post-Communist Nightmare – An Exchange”, New York Review of Books, 17.2.1994: 29.

Politika i duh slobode

153

Razmišljati o mogu}nostima demokratije u postkomunisti~kim društvima pre svega zna~i suo~iti se sa problemom razumevanja zašto i kako je dugove~nost takvog poretka bila mogu}a. Bez izu~avanja makro i mikrofizike (M. Foucault) komunisti~ke mo}i, nemilosrdne instrumentalizacije i manipulacije politike, na~ina ostvarenja legitimacijske osnove, ose}anja socijalne sigurnosti koje je poredak davao anesteziranjem potrebe za onim što se od starog veka naziva vita activa, odnosno za u~eš}em u javnim poslovima za opšte dobro i za opšti interes – nema celovitog razumevanja teško}a sa kojima se izumevanje demokratije suo~ava. Re~ je o procesu koji uporedo sa stvaranjem ustanova treba da omogu}i „reanimaciju” društva ~ije je društveno tkivo, ~ije su društvene sveze do kriti~ke ta~ke raskidane i onesposobljene. U ravnodušnosti stanovništva kakva je iskazana u poslednjim godinama postojanja ovih poredaka nastavljeno je svesno i nesvesno samoisklju~enje iz javnih poslova uz zabranu koju je poredak stavljao na bavljenje „stvarnom” politikom, odnosno u~eš}u u odlu~ivanju o klju~nim pitanjima prirode i vrste poretka u kome ljudi `ele da `ive. S druge strane, postoje}e politi~ke energije usmeravane su u matrice novog jednoumlja sa novim, nacionalnim predznakom, ~ime su odvla~ene od pitanja slobode pojedinca i društva, od politi~ke slobode i demokratije. U ve}oj ili manjoj meri društva koja izlaze iz komunizma, na ovaj ili onaj na~in, jesu bitno osaka}ena društva. Sposobnosti pojedinaca, grupa, udru`enja, društva u celini naspram dr`ave, svih vidova vlasti, politike u novom ruhu još su uvek slabe. Valjalo bi ovu uopštenu ocenu relativizovati s obzirom na to da iskustva jedne Gruzije, Azerbejd`ana ili Albanije nisu ista kao i iskustva Poljske, ^eške ili Ma|arske. Me|utim, nije nam sada namera da zalazimo u ovu neophodnu analizu razlika koje se javljaju pet godina nakon prekretnice 1989. godine. Svedoci smo u ovim našim krajevima ponovnog pokušaja ostvarenja homogene, nediferencirane zajednice na etni~koj osnovi. Ponovo se pomalja potreba za transcendentnim odre|enjem mo}i, iznova se javlja te`nja za novim izvesnostima, ne više bo`anskim, ne više komunisti~ko-teleološkim, nego je to sada ethnos kao mirna luka daleko od vetrometina, velikog mora i neizvesnosti koje sobom donosi demokratija kao otvoreno, neome|eno polje za delovanje pojedinaca i za iskazivanje njihovih te`nji i „dobroshva}enog interesa” (Tocqueville). Ponavlja se u našem slu~aju situacija u kojoj pod vidom brige za nacionalni interes vlastodršci (ovog puta legitimno izabrani na kakvim-takvim „slobodnim” izborima (posebna tema koja tako|e nije predmet ovog priloga) uzimaju u svoje sopstvene ruke sve politi~ke nadle`nosti i odlu~uju o sudbini celokupnog društva ostavljaju}i po strani parlament, javnost i ostale relevantne posredni~ke ustanove.

154

Milan Podunavac

Društvo nema snage da se odupre, nema sposobnosti da artikuliše ono što je o~igledan ali neiskazan zahtev za povratak na nešto što se sasvim uslovno i jednostavno mo`e nazvati normalan `ivot. Stepen neizvesnosti koji vlada u svakodnevnom `ivotu, strah koji postoji od svemogu}ih gorih okolnosti ali i od ustanova vlasti (strah nasle|en iz prethodnog poretka), nesigurnost koja iz ovoga proisti~e na individualnom i kolektivnom nivou onemogu}avaju da se zameci postepenog formiranja i izumevanja novog, neinstrumentalnog obrasca politike pojave. Doga|a se sada neobi~an spoj onoga što je ostavio proces modernizacije na nivou pojedinca sa r|avim politi~kim nasle|em prethodnog poretka. U pre|ašnjem komunisti~kom poretku, naime, dostignut je zavidan stepen modernizacije društva i privrede. Kada je o nekadašnjoj Jugoslaviji re~, postignuto je uklju~enje u me|unarodne privredne, kulturne tokove, me|utim, bez suštine modernosti, odnosno bez demokratije, demokratskih ustanova, pravila i procedura i sa zaboravljenim, ionako oskudnim tekovinama demokratije. Ono što je ostalo jeste svest o slobodi modernih (B. Constant). Re~ je o tome da jedinka mo`e da upra`njava i sledi sopstveni interes i da pri tom nema prinude da se bavi javnim poslovima. Došlo je do odvajanja onog što je u starijim demokratskim društvima Zapada nastalo kao uporedni proces: ja~anje demokratske politi~ke kulture i demokratskih ustanova sa postepenim razvijanjem obrazaca predstavni~ke demokratije, što je osloba|alo pojedince neophodnosti da stalno brinu o opštim javnim poslovima i omogu}avalo njihovo usredsre|ivanje na druge nepoliti~ke sfere aktivnosti (postignuta je diferencijacija i relativno osamostaljenje društvenih sfera delanja). U komunisti~kim porecima nije bilo takvog uporednog razvoja, naprotiv, politika je ostala izvan dohvata stanovništva, kome je, me|utim, u razli~itom stepenu omogu}avano da sledi sopstveni privatni interes. Ovakvo stanje stvari i takvo iskustvo politike u kome je pojedinac bio prinudno „politizovan” putem partije, transmisionih organizacija i upregnut u stvaranje „nove zajednice”, nove homogenizovane kolektivnosti na osnovu stvaranja „novog ~oveka” bitno je odredio odnos pojedinaca prema politici. Sna`an uticaj nasle|a ovih procesa i tog iskustva vidimo posebno danas kada je preko potrebna situacija u kojoj vita activa i vivere civile postaju neophodni za otvaranje društva i njegovu „rehabilitaciju”, za procese u kojima }e se prostor javne, politi~ke slobode osvajati za dobrobit ve}ine. Svedoci smo stanja u kome preovla|uju anomija, apatija i „gledanje svog posla” ne bi li se time sa~uvala glava i duša u vremenu sveopšteg rastakanja. Upra`njava se „sloboda modernih” u odsustvu modernosti, u odsustvu pravne sigurnosti za tu slobodu, odnosno u okviru autoritarnosti koja ima odre|ene prostore slobode, ali koja ne priznaje potrebu za širenjem prostora politi~ke

Politika i duh slobode

155

slobode, ve} naprotiv ide ka daljem su`avanju osvojenog i dostignutog stepena slobode. Mnogi sebe štite time što se usredsre|uju (povla~e?) u svoje struke i zanimanja ne bi li time okolišno doprineli stvaranju autonomnih od manipulativne i r|ave politike oslobo|enih prostora iz kojih bi povratno mo`da mogla, na neki još nepoznat na~in, da pote~e energija za uveliko potrebne nove obrasce politike. Ose}a se zebnja i strah za uplitanjem u politiku, jer se smatra da}e ne samo do}i do „prljanja ruku” ve} da }e se time mo`da osujetiti ona racionalna politika koja tek treba da pomoli glavu zaplitanjem u onu postoje}u. Time se o~igledno odga|a ono što je ve} „ju~e” trebalo da zapo~ne, kao dug i mukotrpan proces svestranog, raznolikog, pluralnog otvaranja zatvorenog društva ka modernosti globalnog sveta uz sve njegove probleme, nedostatnosti i nesavršenosti. Benjamin Constant je 1819. godine napisao: „Sloboda pojedinca, ponavljam, eto prave moderne slobode. Politi~ka sloboda je jemstvo slobode pojedinca; politi~ka sloboda je stoga neophodna”, ali malo dalje upozorava: „Opasnost sa modernom slobodom (pojedinca) jeste u tome da obuzeti s u`ivanjem u našoj privatnoj nezavisnosti, u`ivanjem u upra`njavanju naših sopstvenih interesa ne odustanemo olako od našeg prava na u~eš}e u politi~koj mo}i. Nosioci vlasti ~esto nas na to pozivaju. Oni su toliko spremni da nas poštede svakojake muke osim one da budemo poslušni i da pla}amo preze! Oni nam ka`u: ’Koji je u suštini cilj svih vaših napora, razlog vašeg rada, predmet vaših nadanja? Zar to nije sre}a? Pa ako je tako, pustite nas da radimo i mi }emo vam tu sre}u doneti’. Ne, gospodo, nemojmo ništa da pustimo. Ma kako dirljiva ova ponuda bila, moramo da zamolimo vlast da ostane u svojim zadatim okvirima. Neka se ograni~i na to da bude pravedna, a mi }emo se pobrinuti da budemo sre}ni. Da li bismo mogli da budemo sre}ni putem zadovoljstva, ukoliko bi ta zadovoljstva bila odvojena od jemstva? Gde bismo ta jemstva našli, ako bismo odustali od politi~ke slobode? Odustati od politi~ke slobode predstavljalo bi ludost sli~nu ludosti ~oveka koji pod izgovorom da `ivi na prvom spratu na pesku zida gra|evinu bez partera”.3 Zanemaruju}i razlike koje postoje izme|u okvira iz kojeg Constant piše i postkomunisti~kog iskustva koje nas ovde zanima, jasno je da nema slobode pojedinca, trajnije slobode bavljenjem sopstvenim `ivotom i poslom bez istinske, zajem~ene politi~ke slobode koja podrazumeva slobodnu javnost. Iluzorno je dakle misliti da se isklju~ivo upra`njavanjem „slobode modernih” u odsustvu smislene politike mo`e posti}i suštastveniji boljitak na pojedina~nom, a kamoli na opštem nivou. Sli~na upozorenja u Constanovo vreme upu}ivao je Tocqueville u svojim razmatranjima o udelu individualizma u modernom društvu.
B. Constant, De la liberte des anciens comparee a celle des modernes, u: B. Constant, De la liberte de modernes, Librairie generale francaise, Paris, 1980, str. 509, 513
3

156

Ivan Vejvoda

Jasno je svakom ko ne gleda pojednostavljeno i šematski na društvene procese u okviru postkomunizma da obnova politike, „oplemenjivanje politike”4 , vra}anje dostojanstva politici iziskuje ogromne napore i vreme. Komunizam5 je još kapilarno prisutan u mnogim društvenim domenima, me|utim promene koje je 1989. godina donela, novi prostor slobode uza sve teško}e i izazove koje je stvorio omogu}uje postkomunisti~kim društvima, uopšteno re~eno, da zapo~nu proces iznala`enja i izumevanja sopstvenih rešenja za novostvoreno stanje koriš}enjem pre|ašnjih istorijskih iskustava. Nakon „plišanih revolucija” i „plišanih razvoda” (^ehoslova~ka) sada smo svedoci „plišanih restauracija”6 koje zapravo svedo~e o krupnoj promeni do koje je došlo. Kako Mihnjik isti~e u svom ~lanku, u mnogim zemljama postkomunizma danas su na vlasti partije (bilo samostalno bilo u okviru koalicija) koje su pre 1989. bile komunisti~ke. Danas one vladaju, ali nisu vratile na snagu komunisti~ki poredak ve} su se prilagodile novom pluralisti~kom poretku u okviru kojeg su se na slobodnom takmi~enju izborile za vlast. On, me|utim, upozorava da „iako restauracije ne vra}aju na snagu stari poredak, mogu ipak u demokratiji da izazovu gangrenu”7 . Gangrena je, naravno, mogu}a iako se dopusti da „pojedina samoljublja i dr`avni~ke veštine i lukavstva” (Nastas Petrovi})8 preuzmu celokupan prostor politi~kog delanja i da monopolizuju klju~ne segmente prostora javne re~i i slike (medije). Društvo i pojedinci koji ga ~ine `ive i u najmra~nijim okolnostima svojim „samostalnim” `ivotom više ili manje uspešno, ali ukoliko nema svesti pa i minimalne energije da se organizuju i javno iznose zahtevi koji vode ka uva`avanju opšteg dobra i pojedina~nih interesa, dakle, promenama onda se rasplet koji donosi novu mogu}nost samo dalje odla`e. Hana Arent je u svojoj knjizi o ljudima u mra~nim vremenima napisala slede}e: „Istorija poznaje mnoga mra~na razdoblja u kojima je javnost bivala zatamnjena a svet postajao toliko sumnjiv da su ljudi prestajali i da pitaju za politiku kako to ne bi ugrozilo njihov `ivot i li~nu slobodu”. Sli~no je po mnogo ~emu stanje i danas. Duh slobode koji je okvir za stabilan mir i za mogu}nost boljitka pojedinca i društva mogu} je ukoliko se bude stvarala osnova politi~ke slobode i demokratske politi~ke kulture bez koje nema ni trajnije slobode (modernog) pojedinca. Rat i nasilje, dr`avno i društveno, jesu u svakom pogledu osuje}uju}i ~inioci za svaku normalizaciju politi~kih procesa i obnove politike.
4 5

T. Pangle, The Enobling of Politics, Yale University Press, Princeton, 1990.

U poslednje vreme znatan napor društvene nauke usredsre|en je upravo na izu~avanje ovog pitanja. Vidi npr. J. R. Millar, S. L. Wolchik (ur.), The Social Legacy of Communism, Cambridge University Press, Cambridge, 1994.
6 A. Michnik, The Velvet Restoration, u The East & Central Europe Program Bulletin, New School for Social Research, New York, t. 5/1, br. 16, oktobar 1994: 1–4 . 7 8

Isto, 7. Vidi napomenu br. 1.

Princip gra|anstva

157

Milan Podunavac

PRINCIP GRA\ANSTVA I PRIRODA POLITI^KOG RE@IMA U POSTKOMUNIZMU: SLU^AJ SRBIJA

Uvod
Gra|anin je sredi{nja figura civilnog društva. Ono {to je podanik u dr`avi, to je gra|anin u civilnom društvu (H. Heler, 1971: 69). U svom osnovnom jezgru, civilno društvo se sastoji od sistema pravno regulisanih odnosa pojedinaca (gra|ana) koji mre`om civilnih i politi~kih prava, kao formom o~uvanja predruštvenog individualizma, oblikuju jednu nezavisnu i autonomnu sferu koja im slu`i podjednako kao „slit” u odnosu na arbitrarnost politi~ke vlasti, ali isto tako i u odnosu na nametljive nasrtaje horizontalnog i egalitarnog oblikovanja „opšte volje”. Odnos civilnog društva prema politi~koj dr`avi uvek je funkcionalan, a ne organski (Gramsci, 1980: 225). Ovaj uticaj na oblike reprodukcije politi~ke mo}i i kvalitet politi~kog poretka je dvostruk: „defanzivnom funkcijom” civilno dru{tvo uspostavlja se kao polje konstitucionalnih limita a odnosu na politi~ku vlast; svojom, pak „ofanzivnom funkcijom” ono se uspostavlja kao prostor unutar koga se oblikuje formacija politi~kog konsenzusa i generiraju aktivni pristanci gra|ana u odnosu na politi~ku vlast (legitimacijska funkcija). Otuda, politi~ki poredak koji po~iva na ograni~avanju i razaranju civilnog društva je po pravilu arbitritaran i autokratski. Najizrazitija ekspresija prvoga svojstva vlasti (arbitrarnost) izra`ava se u narušavanju pravne sigurnosti i slobode gra|ana; drugo, pak svojstvo (autoritarnost) otkriva strah i represiju kao naj~vr{}e jezgro reprodukcije politi~ke mo}i. Ova dva svojstva politi~kih poredaka treba metodi~ki razdvajati. U istoriji evropskih društava, mnogo ve}i strah ulivala je arbitrarna nego autokratska vlast (Tocqueville, 1955: 15). Totalitarni politi~ki re`imi po~ivaju

158

Milan Podunavac

na razaranju civilnog društva, individualnih i kolektivnih autonomija. Totalitarizam uvek po~iva na neindividualisti~kim idealima. Oni su ili utopijski ili organski (C. Lefort). Otuda je bitno svojstvo ovih politi~kih poredaka da se u njima harmonizuju elementi arbitrarne i autoritarne vlasti. Ovome redu politi~kih poredaka pripada i politi~ki re`im u Srbiji. U njemu se obnavljaju neototalitarna svojstva, što se mo`e ozna~iti kao osobina ve}ine postkomunisti~kih re`ima. Ono, pak, što ovim politi~kim re`imima daje specifi~na svojstva i boju u odnosu na „stari poredak” odnosi se na mehanizme legitimiziranja politi~ke vlasti i instrumente mobiliziranja politi~ke podrške. Opšti nalaz o dominaciji personalizovanih i prezidencijalnih formi vladavine u postkomunisti~kim društvima prilikom analize prirode politi~kog re`ima u Srbiji tra`i dodatno razjašnjenje. Na~in na koji je rešavano pitanje (harizmatskog) nasle|a u ex-Jugoslaviji; populisti~ka mobilizacija masa kao politi~ka tehnologija kojom se rušila „mrtva ravnote`a” politi~kih oligarhija staroga re`ima (priroda legitimacijskih borbi); rat kao mehanizam nadokna|ivanja „deficita legitimnosti” bitne su odrednice koje politi~koj formaciji u Srbiji daju naznake cezaristi~ke politi~ke formacije. U ovome radu politi~ki re`im u Srbiji ozna~en je kao kvazidemokratski re`im plebiscitne vlasti (cezarizam). Osnovno mu je svojstvo naglašena personalizovana vlast. To je re`im koji se poznaje po imenu vladara (Treitschke, 1916:213). Ambicija je ovoga rada da poka`e zašto ovaj tip politi~kog poretka, kao i sva nedemokratski strukturisana društva, kako su u~ili podjednako Monteskje i Hegel, ho}e gra|anina kao bogalja, ali ne i kao mo}nu politi~ku figuru. Da li je deo istine u sjajnoj Monteskjeovoj napomeni, posve}enoj analizi perzijske despotije, koja u~i da bez minimalne politi~ke subjektivizacije i otpora prema politi~koj vlasti i sama ideja politi~kog/dru{tva/ gubi svoje onti~ko jezgro. Šta je sa zajednicom, pita se Monteskje, u kojoj se podaniku koga vladar osudi ne sme pomo}i, pa ~ak ni ime pomenuti? Hobs je u De Cive odgovorio – to više nije ni civilno ni politi~ko društvo. Da li smo suo~eni sa novim oblicima totalitiziranja društva u kome se obnavljaju procesi „kvarenja” i „korumpiranja” slobode, mešaju pojmovi „mo}i” i „slobode” naroda, sa stanjem u kome se umesto obe}ane slobode i proklamovane demokratije nudi nešto sasvim drugo – razli~ite verzije cezarizma u kojima se prostor slobode oblikuje izvan prostora demokratije (Heller Feher, 1994: 7–15 ).

Pojam gra|anina
Re~ „gra|anin”, kako pokazuje etimološka analiza, u gotovo svim evropskim politi~kim kulturama izvodi se iz re}i „grad”. Gra|anin je inicijalno stanovnik grada, a kako je „gradski vazduh slobodan” to gra|anski status implicira i takav (slobodan) na~in `ivota. Politi~ki `ivot (vivere politico), kako u~i Makijaveli,

Princip gra|anstva

159

uvek je „civilni i gra|anski `ivot” (vivere civile). Nema republikanske slobode bez gra|ana i grada. Seljaci, dodaje Makijaveli, nisu najpogodniji ~uvari ovoga tipa slobode. Na ovo opšte zna~enje upu}uje i uporedna analiza re~i u evropskim jezicima. Nema~ki Buerger etimološki se izvodi iz re~i Burg, burgari, pa i starijih re~i burgware i burgere. Sva ova zna~enja upu}uju na stanovnika grada. U anglosaksonskoj tradiciji re~ citizen ima dva zna~enja: ona ozna~ava stanovnika grada, ali još ~eš}e pripadnika srednje klase. Upravo ova klasa, da podsetimo na sjajnu analizu K. Polania (K. Polany, 1994), unela je u engleski socijalni i politi~ki prostor osnovne demokratske politi~ke principe, ustanove i prava. Prose~nom liberalu, od Makolija do Mizesa, demokratija je izgledala kao ozbiljna opasnost za liberalnu konstituciju društva. Univerzalnost „gra|anskog statusa” natkrilila je podjednako ne samo ograni~enost srednjevekovnog korporativizma, ve} i domašaje liberalne emancipacije. Tek osvajanje statusa gra|anina otvara pitanje o prirodi i kvalitetu politi~kog poretka (Neuman, 1957). Ovu slojevitost osobito otkriva zna~enje francuskih re~i citoyen, citadin i bourgeois. Bodenova analiza ~ini nam se veoma uputna. Pojam citoyen Boden upotrebljava da bi njime ozna~io pripadnika politi~ki emancipovanog tre}eg stale`a; ukupnost, pak, emancipovanih gra|ana, nastavlja Boden, sa~injava narod. Pojam bourgeois naprotiv, implicira privatno-pravni status individue i zaloga je principa autonomije. Da status gra|anina uvek u sebi sa`ima elemente privatnopravnog statusa i javnih ovlasti (mo}i) upu}uje i Kant. Kant utvr|uje da su gra|ani oni koji imaju pravo glasa, oni koji poseduju odre|ena prirodna svojstva (da nisu deca ili `ene) i oni koji poseduju odre|enu svojinu (Kant se ovde poziva na Didroa da politi~ka sposobnost uvek po~iva na raspolaganju svojinom). Kantov pojam gra|anina se pritom pribli`ava pojmu dr`avljanina. Tako Kant utvr|uje da „podanik koji je istovremeno pripadnik dr`ave jeste gra|anin”. I Hjum }e utvrditi da je civilno društvo u biti ukupnost imovinskog i svojinskog poretka regulisana me|usobnim pravima pojedinaca; sa druge strane, politi~ka sloboda je mera usavršavanja toga poretka. I Hegelova je ambicija da pomiri ova dva antinomi~na pola u statusu gra|anina. Hegel prvo utvr|uje da su ishodišta ovih antinomi~nih zna~enja (citoyen versus bourgeois) utkana u nedra dve velike i mo}ne politi}ke kulture, koje su svaka na svoj na~in oblikovale „generativne principe moderne evropske dr`ave”: ideja o gra|aninu kao politi~ki subjektiviziranom pojedincu i narodu kao skupu politi~ki subjektiviziranih pojedinaca ima ishodište u principu gra|anstva anti~kog polisa; bourgeois, pojam koji u sebi implicira privatnopravna svojstva ima svoje ishodište u republikanskoj tradiciji Rima. U Grka, da podsetimo, dr`ava je „zajednica gra|ana” (Aristotel) u kojoj slobodni ljudi jednakog statusa (politai) svojim u~eš}em i participacijom sa drugim sugra|anima oblikuju na~in `ivota politi~ke zajednice i „opšte dobro” oko koga se ta zajednica ujedinjava. Princip gra|anstva

160

Milan Podunavac

drugo je ime za anti~ki ideal slobode i skupni izraz onih statusa (pravo na raspravu, pravo na javni govor, pravo na jednako vrednovanje svih koji u~estvuju u javnom `ivotu) u kojima se izra`ava politi~ka volja i mo} gra|anina. Republikanska tradicija Rima, da se zapaziti, ozna~ava gra|anski status (status civilis) tek kao jedan od tri glavna statusa (status libertatis, status civitatis, status familias); druga je va`na karakteristika da ovaj status poseduje uvek samo onaj koji je titular svojine i svojinskih ovla{}enja. Hegel miri ova dva principa i dva osnovna svojstva gra|anskog statusa, utvr|uju}i da je gra|anin (Staatbuerger) istovremeno privatnik, }ifta, lice sa privatnopravnim ovlaš}enjima (Spiessbuerger), ali i dr`avljanin (Reichburger).

Princip gra|anstva
Princip gra|anstva (citizenship) skupni je izraz onih statusa, prava i ovlasti u kojima se izra`ava politi~ka volja i mo} gra|anina. Ovaj princip, kako navodi A. Gidens, podjednako otkriva zna~ajke osnovnog strukturnog odnosa u politici (pojedinac – politi~ka vlast), ali isto tako i slo`ene procese politi~kog subjektiviziranja i demokratiziranja politike (Giddens, 1985: 198–221). Na ovo je o~ito mislio i Tokvil, kada je utvr|uju}i da je proces republikaniziranja politike (uz procese racionaliziranja i centralizacije) jedan od glavnih rezultata francuske revolucije, ovu tendenciju ozna~io konstitucionalno kao „vladavinu ve}ine”, a politi~ki kao skup osvojenih prava koja osiguravaju uticaj gra|anina na politi~ku vlast”. „Nema velikih ljudi bez vrline; i nema velikih nacija – mogli bismo dodati, ne bi bilo ni društva - bez poštovanja prava" (Tocqueville, 1969: 224–245). Univerzalnost principa gra|anstva ono je njegovo svojstvo koje nam omogu}ava da preko njega „merimo” mo} i snagu u~eš}a ljudi u politici. Princip gra|anstva izra`ava uvek jedan opšti status koji se ispoljava u mogu}nosti „punopravnog ~lanstva u politi~koj zajednici”. Priroda je ovoga statusa takva da svi koji ga u`ivaju imaju ista prava i iste obligacije. Ovaj princip dalje sugeriše da, bez obzira na to kojoj kulturi i formi individualnog iskustva individua pripada kao rezultat njezine pripadnosti razli~itim religijskim, regionalnim, klasnim i etni~kim grupama, uvek na to postoji jedno zajedni~ko jezgro javne politi~ke kulture koje je utkano u princip gra|anstva (Rawls, 1993). Princip gra|anstva, dakle, nosi uvek u sebi princip jednakosti i op{tosti kojim se nadilaze parcijalna iskustva i razlike. On je `arišno jezgro javne politi~ke kulture jedne zajednice. Drugo je njegovo svojstvo da ovaj status uvek sadr`i osobiti recipro~ni odnos pojedinca i vlasti. U ovome recipro~nom odnosu na „teretu” gra|anina su politi~ke obligacije prema dr`avi, ali i „teret” prava koja se konstituišu pored dr`ave, a kada je to nu`no i protiv dr`ave (pravo na otpor i gra|ansku neposlu{nost). Princip gra|anstva

Princip gra|anstva

161

u biti i nije ništa do „skup osvojenih prava”, kako je pisao Tokvil, a ~itava moderna politi~ka istorija i nije ništa drugo do jedna stalna i permanentna borba za proširivanje ovih prava. Otuda, ovaj proces otkriva podjednako ne samo proces politi~kog subjektiviziranja individue, ve} i jedan slo`eni proces konstitucije moderne demokratske dr`ave. Ovaj skup osvojenih prava sadr`i tri relativno odvojena seta. Prvu i istorijski najstariju grupu ~ine civilna prava (civilno gra|anstvo), drugu skup politi~kih prava (politi~ko gra|anstvo), a tre}u socijalno-ekonomska prava. Ova metodi~ka podela otkriva postepenost i evolutivnost u konstituciji moderne dr`ave, pa se otuda valja slo`iti sa N. Bobijem da je u istoriji moderne evropske dr`ave pravna dr`ava došla pre slobode, a sloboda pre demokratije (Bobio, 1989: 10–13). S druge strane, ona otkriva da je odnos gra|anina prema vlasti slojevit i antinomi~an, što podjednako otkriva i snagu njegove politi~ke volje, ali i podatnost gra|anina korumpiranju i kvarenju od strane politi~ke vlasti. I jedno i drugo svojstvo utkana su u prirodu gra|anskog statusa, pa otuda i nisu bila retka stanja kada se gra|aninu njegova mo} privi|ala kao njegova sloboda, što je po pravilu završavalo vladavinom politi~kih demagoga, cezara i tirana. Osnovni strukturni odnos gra|anina prema vlasti otkriva tri razli~ite uloge: prva otkriva gra|anina kao kreatora suvereniteta i klju~nu figuru koja oblikuje „opštu volju zajednice”; u drugoj, gra|anin je pre svega podanik, koji podjednako nosi politi~ke obligacije prema dr`avi (lojalnost, porezi, takse, vojna slu`ba itd.), ali i protektivna prava koja se konstituišu u paralelnom poretku civilnog društva i otkrivaju „granice vlasti prema pojedincu” (Mil). U tre}em sloju otkriva se klijentelisti~ka uloga gra|anina kao potroša~a i konzumenta odre|enih uloga, dobara i servisa, koje mu garantuje moderna (socijalna) dr`ava (Offe, 1987: 501–537.) Sintetizuju}i ovu analizu mo`e se zaklju~iti: gra|anin kao nosilac civilnih prava i „civilnih privilegija” (Blackstone) oblikuje pravno i politi~ki onu formaciju koja se ozna~ava kao pravna i konstitucionalna dr`ava; u temelju je ovoga tipa formacije aplikacija nepristrasnih i neutralnih opštih pravila koja garantuju autonomiju individua, sigurnost ugovora i preduzetništva; no, istovremeno, ovaj tip pravno-politi~ke formacije (pravna dr`ava) ostavlja otvorenim pitanje kvaliteta poretka. Drugi „set” unutar principa gra|anstva ~ine politi~ke slobode; tek ovo polje stvara pretpostavke za razvijanje demokratskog naboja unutar jednog politi~kog poretka. Izme|u politi~ke volje gra|anina i obima politi~kih prava postoji zakonita kongruencija. Ono što je zna~ajno, kako navodi F. Nojman, jeste da priroda i obim politi~kih prava u biti zavise od prirode re`ima. Odnosom prema politi~kim pravima politi~ki sistem u osnovi otkriva svoju pravu pretenziju; ako, dakle, ho}e da se identifikuje kao demokratski, odre|ena prava moraju biti implementirana. Re~ je o onim pravima (opšte i jednako pravo glasa, pravo na politi~ko organizovanje itd.) koja su uslov utemeljenja proceduralne

162

Milan Podunavac

legitimnosti poretka. „Ako se jednostavno ka`e da gra|anin ima onoliko politi~kih prava koliko su oni koji vrše politi~ku vlast spremni da daju, onda je to besmisleno. Stvarno zna~enje je da su priroda i obim politi~kih prava odre|eni prirodom politi~kog sistema, odnosno onim što taj politi~ki sistem pretenduje da bude. Dakle, ako politi~ki sistem pretenduje da bude demokratski, moraju se ostvariti specifi~na prava. Uglavnom postoji saglasnost o minimumu osnovnih prava: jednako bira~ko pravo i ravnopravna dostupnost svih javnih polo`aja, kao i ravnopravan tretman razli~itih zanimanja, profesija i poziva” (Neuman, 1957: 176).

Pojedinac i dr`ava u postkomunizmu
Analiza izlo`ena u ovom radu ima dvostruku funkciju: ona otkriva da su se razli~iti „oblici gra|anstva” oblikovali u periodima moderne politi~ke istorije; s druge strane, ona otkriva da odnos gra|anina prema dr`avi nije jednozna~an, da su uloge koje on prakticira oblikuju}i politi~ku volju ne samo razli~ite, nego i inkompatibilne. To i jeste deo objašnjenja zašto se tako lako mešaju „mo} i sloboda” ljudi; zašto se gra|aninu privid mo}i koji mu pru`aju neindividualisti~ki, organski i antiliberalni pokreti i ideologije predstavljaju kao njegova sloboda; zašto ga novonastale autoritarne politi~ke formacije tako napadno lišavaju odgovornosti, nude}i paternalisti~ku formulu o jednom centru (dr`avi) kao svemo}nom depozitaru svih dobara, svih sloboda i svih nagih `ivota. Sve to uzrokuje, kako navodi A. Heler, da mobilizirane mase u postkomunisti~kim društvima, na na~in sli~an revoluciji posle 1948. godine, „u`ivaju slobodu izvan demokratije”. Ostaje nu`da da se odgovori na pitanje: zašto je gra|anin još uvek u postkomunisti~kim društvima više „roblje” nego aktivni branilac svoje autonomije i slobode; zašto je tako lako postao zarobljenik „malih tirana i demagoga”, da obnovimo pitanje iz Aristotelovog Ustava atinskog u delu koji je posve}en politi~kom ostrakizmu. Analiziraju}i uzroke koji su doveli do stanja „kvarenja i korumpiranja slobode ljudi” i podsti~u ga, valja se vratiti opomenama što su ih ostavila dvojica liberalnih politi~kih pisaca – I.Kant i D`.S.Mil. Kant je izri~it – politi~ka volja i autonomija ljudi po~ivaju na svojini; gra|anski status mogu prakticirati samo oni koji poseduju odre|enu imovinu. I Hegel i Hjum pokazali su nešto sli~no. Hegelov Spiessbuerger jedan je pol u poziciji gra|anina. Ove nalaze ne bi trebalo tuma~iti kao prosto pitanje „imovinskog cenzusa”, ve} kao opomenu da je neautonomno, siromašno i pauperizovano društvo objektivna brana politi~koj subjektivizaciji ljudi. Veza izme|u demokratskog tipa politi~ke modernizacije i stepena ekonomske modernizacije uglavnom je jedno opšte mesto. Postkomunisti~ka društva, a jugoslovensko društvo je upravo paradigma, pokazala

Princip gra|anstva

163

su da je sa opštom pauperizacijom i razaranjem srednje klase ne samo smanjen potencijal ekonomske i politi~ke modernizacije, ve} i da je otpor autoritarnoj vlasti i belicisti~kim politi~kim projektima bivao sve slabiji. Druga je poruka Milova. Mil je, naime, dr`ao da prakticiranje politi~kog gra|anstva tra`i odre|eni stepen prosve}enosti i politi~kih znanja, i da oni gra|ani koji imaju ve}i stepen gra|anskih znanja i kulture treba da imaju i ve}i stepen javnih ovlasti. Ako Milov elitizam i mo`e biti dvojben za jednoga liberalnog politi~kog pisca, poruka jednog drugog politi~kog filozofa – Kondorsea – dopunjava ovu vrstu argumentacije. Kondorse ostavlja slede}u poruku – narodi koji su imali razvijeno civilno obrazovanje nisu znali za tiraniju. Ova Kondorseova napomena ~ini se jednako va`na za razumevanje prirode politi~ke formacije koja je okovala postkomunisti~ka društva i koja se javlja kao osobiti surogat „demokratskog društva” i „postkonstitucionalne vladavine”. U`ivanje slobode izvan demokratije dovršava se u cezaristi~koj politi~koj formaciji, koja se naprosto ne mo`e odvojiti od „društva koje zaslu`uje cezarizam” (E. Voegelin). Cezarizam po~iva na poništavanju principa gra|anstva, on je u bitnom odnosu sa korumpiranim narodom, sa niskom razinom politi~kog `ivota, sa padom dru{tva. „Cezarizam je osvetnik nedela jednog korumpiranog naroda. On pripada degradiranom društvu i cvate na njegovoj degradaciji (...) Cezarizam je zaslu`an onoliko koliko je pravedna zaslu`ena kazna” (L. Strauss, 1963: 191). Na ovu interakciju vo|e (Cezara) i mase upu}uje i S. Moskovisi (The Age of Crowd), utvr|uju}i kako je psihologija masa makar jedan od klju~eva za mo} koju lideri u`ivaju u naše doba. Uspon lidera i uspon masa idu ruku pod ruku. I još jedna va`na napomena: onaj ko vodi mase uvek je uzurpator; otuda je svaki cezaristi~ki vo|a ipso facto nelegitiman. Otuda je deficit legitimnosti njegovo bitno svojstvo. Ovaj tip politi~kog poretka po pravilu prati društva sa obele`jima organske i autoritarne politi~ke kulture. U Srbiji je oblikovanje ove politi~ke formacije pra}eno sa tri vrste politi~kih procesa: a) uzurpacijom politi~ke vlasti od postoje}e politi~ke oligarhije (formula o tome da vlast treba menjati sa pravilima i bez pravila, institucionalno i neinstitucionalno); b) autoritarno-populisti~kom mobilizacijom masa koja je „mo} naroda predstavljala kao njegovu slobodu” (Monteskje); c) belicizmom i osvajanjem kao faktorom nadomeštanja „deficita legitimiteta”.

Priroda „legitimacijskih borbi”
Osnovno jezgro politi~kog poretka u ex-Jugoslaviji ~inio je sistem harizmatske vlasti i harizmatskog legitimiteta. Ovakav tip poretka, kako je pokazao Maks Veber u svojoj sistematskoj sociologiji vladavine, nosi u sebi ve}e mogu}nosti samorazaranja nego politi~ki re`imi zasnovani na tradicionalnom ili

164

Milan Podunavac

racionalnom legitimitetu. Najosetljiviji problem sa kojim se ovaj tip poretka suo~ava jeste pitanje harizmatskog nasle|a i rutinizacije harizmatskog autoriteta. Od na~ina na koji se rešavaju ova dva problema u osnovi zavisi priroda politi~kog poretka. Veberova analiza, koju metodi~ki sledimo, otkriva da su mogu}e dve solucije ovoga problema. Prva je da se uspostavljanje novog harizmatskog lidera zasniva na pravilima i kriterijima koje je ustanovio sam harizmatski lider, u saradnji sa pripadnicima „harizmatske zajednice”. Ovo je slu~aj, dakle, kada harizmatski lider ustanovljava procedure politi~kog nasle|ivanja. Druga je osnovna solucija da sam harizmatski lider odredi svog naslednika. Priznavanje designiranog naslednika vrši se po pravilu aklamacijom onih koji su najmo}niji i najpovlaš}eniji sledbenici lidera („harizmatska zajednica”; Weber, 1964: 56–77). Ovaj drugi tip demonstriran je u gotovo idealnom obliku u Severnoj Koreji (rešavanje politi~kog nasle|a Kim-Il-Sunga). Bitno je svojstvo politi~kog poretka a bivšoj Jugoslaviji da posle smrti Josipa Broza pitanje harizmatskog nasle|a nije rešeno. Niti je u toku Titovog `ivota odre|en politi~ki naslednik, niti su utvr|ene procedure i pravila na osnovu kojih bi se ovo va`no pitanje poretka rešilo. Bez rešenja ovog problema pokazalo se da nije bilo mogu}e stabilizovati vlast i „svesti harizmu na svakodnevne odnose”. Naprotiv, jugoslovensko društvo bilo je suo~eno sa tendencijom „srozavanja autoriteta”, koja se i dalje obavlja uz legitimacijsku formulu divinizacije bivšeg vladara (politi~ka formula „i posle Tita – Tito”). Ovo srozavanje autoriteta, kao posledica nedovršenog procesa rutinizacije harizmatske vlasti uzelo je oblik „sni`avanja nekoga sa njegovog suverenog polo`aja na polo`aj primus inter pares” (Veber). Istorija poznaje ovakve slu~ajeve „kolektivnog vladara” (arhon, konzul, du`d). I jugoslovenski slu~aj pripada ovoj vrsti. Na ~elu dr`ave nalazilo se kolektivno politi~ko telo (Predsedni{tvo SFRJ), a ovim telom je rukovodio jedan od ~lanova koji je primus inter pares. Uporedo se odvijaju dva politi~ka procesa: sni`avanje autoriteta kolektivnog šefa dr`ave pra}eno je stanjem u kojem pojedine grupe u okviru nasle|ene harizmatske zajednice (republi~ke i pokrajinske oligarhije) i ne priznaju onoga koji je na ~elu ove „grupe”. U tipu politi~kog re`ima u kome je harizmatski vo|a (Tito) bio osnovni faktor stabilnosti i figura oko ~ije su se harizme oblikovale normativne saglasnosti pripadnika politi~ke zajednice, ~ime se u osnovi nadokna|uje odsustvo bazi~nog konsenzusa, srozavanje autoriteta centralne vlasti zakonito se dovršilo u procesu otvaranja legitimacijskih borbi. Ovaj je proces zapo~eo i mrtvu ravnote`u me|u nasle|enim politi~kim oligarhijama posttitovskog re`ima prvi narušio srpski politi~ki lider Slobodan Miloševi}. On postaje klju~na politi~ka figura za razumevanje politi~kih procesa i prirodu poretka u Srbiji. Priroda ovih legitimacijskih borbi, dakle borbi koje otkrivaju kako se ovaj politi~ki lider ustoli~io na vlasti, otkriva nekoliko

Princip gra|anstva

165

opštih obele`ja. Politi~ka tehnologija S. Miloševi}a oslonjena je, pre svega, na raskid sa „starim legitimitetom”. Legitimacijsku formulu na kojoj je po~ivala stara politi~ka zajednica (bivša Jugoslavija), a koja je sintetizovana u anacionalnoj formuli „bratstva – jedinstva” („jugoslovenstvo”), Miloševi} razara idejom nacionalisti~kog patriotizma. U njoj su harmonizovane dve ideje: jedna, da drugi delovi Jugoslavije nisu „pogodan okvir” za `ivot Srba (jedan od njegovih tadašnjih epigona, pesnik M. Be}kovi}, govori o Srbima izvan Srbije kao „ostatku zaklanog naroda”); i druga, izra`ena u stanovištu kojim se razara stara formula o Srbima kao „pijemontu jugoslovenstva”. Drugo obele`je ove politi~ke tehnologije ~ini uzurpacija kao na~in dola`enja na vlast. U toku `estokih politi~kih borbi u Srbiji otvoreno se radi formula politi~ke uzurpacije (odnose u Srbiji treba menjati uz po{tovanje pravila, ali i bez pravila, u ustanovama, ali i van ustanova). Politi~ka formula uzurpacije našla je svoje legitimacijsko pokri}e u plebiscitarno-populisti~koj mobilizaciji podrške naroda („doga|anje naroda”). Uporedo sa razaranjem nasle|enih politi~kih ustanova i procedura, u politi~ku borbu se uvode forme „direktne politi~ke akcije.” Ili }e se rukovodstvo staviti na ~elo naroda, ili }e ga oduvati vreme" (Miloševi}, 1989: 38). U Miloševi}evskoj retorici otkriva se „totalitarni `argon” i „demagoško govorništvo”. Naj~e{}e re~i koje upotrebljava su „mobilizacija”, „homogenizacija”, „diferencijacija”; populus je u njegovim govorima „mobilisan i homogenizovan narod” (Popov, 1993: 21). Uporedo sa ovim gradi se kult li~nosti novoga lidera, koji se ozna~ava kao „otac nacije”, „paradigma svega što je srpsko”, lider koji je narodu „povratio dušu” i „oslobodio ga kompleksa krivice”. Ovome je naro~ito doprinela orkestrirana uloga „dirigovane javnosti”, koja u odsustvu nezavisnog civilnog društva i „nezavisne javnosti” svodi ulogu medija na „gmizavu štampu” (J. Brice). Pokazalo se da u odsustvu nezavisnog civilnog društva dirigovano i brutalizovano polje politi~ke javnosti daje naopake reuzultate. To je, dakako, va`ilo i za druge politi~ke ustanove (Mad`ar Lj., 1995). Proces legitimacijskih borbi dovršava se polovinom 1990. godine, kada se kao klju~no pitanje postavilo – da li u Srbiji provesti prvo slobodne izbore, na ~emu je insistirala tek formirana opozicija, ili prvo doneti ustav, za šta se zalagala novoustanovljena politi~ka oligarhija. Na referendumu Miloševi} izlazi kao pobednik, a ustav koji je donet i institucionalno u~vr{}uje praksu plebiscitarnog cezarizma. Predsednik republike postaje pravi suveren dobijanjem ovla{}enja da odlu~uje o vremenski neograni~enom uvo|enju i ukidanju vanrednog stanja i merama koje se u takvom stanju preduzimaju (Ustav Srbije, ~1. 83, ta~. 7. i 8; Zakon o merama za slu~aj vanrednog stanja, 1991). Ova su ovlaš}enja po svojoj prirodi /obim, neograni~enost/ u osnovi diktatorska. Dok se Rim protiv vlastoljubivih samodr`aca branio vremenskim ograni~avanjem diktature, u Srbiji

166

Milan Podunavac

je ova „manjkavost” rimske diktature olako otklonjena (^avo{ki, 1991: 105–111). Srbija dobija re`im koji se poznaje po imenu vladara (cezarizam). Klju~ni, pak, faktor, koji definitivno utemeljuje ovu politi~ku formaciju u Srbiji jeste sistemski kontekst rata. Involviranost u rat otkriva se kao osnovno polje kojim re`im nadoknadjuje permanentni „deficit legitimiteta”. Rat definitivno razara inicijalne enklave autonomnog civilnog društva i nezavisne polit~ke javnosti, koji su mogli biti polja mogu}e liberalizacije i demokratizacije društva. Potvrdjuje se teza A. Tokvila da „svi oni koji te`e da unšte slobodu u novoj demokratskoj naciji treba da znaju da je rat najsigurnije sredstvo da u tome uspeju” ( Tocqueville, A. 1966: 592).

Rat i poredak
I istorijski i strukturno civilno stanje (status civilis) ozna~ava se kao suprotnost militarnom društvu (status militaris) i militarnom duhu (Pavlovi}, V. 1995). Moderne nacije oslonjene su na formativne principe civilnog društva (autonomija, preduzetništvo, trgovina, mir itd.). Tamo gde dominira civilizovana kalkulacija nastaje divlja~ki impuls ka ratu, pou~avao je francuski politi~ki pisac B. Konstan u opse`noj raspravi o „uzurpaciji i osvajanju” (The Spirit of Conquest and Usurpation). Tendencija ka miru, univerzalno je svojstvo modernih nacija. „Moderne nacije su dovoljno civilizovane da rat smatraju teretom. Opšta tendencija je tendencija ka miru. Beskorisni rat je najve}e ogrešenje koje vlast danas mo`e da po~ini. On razara svako socijalno jemstvo bez nadoknada. On ugro`ava svaki oblik slobode. On nanosi štetu svakom interesu. On remeti svaku sigurnost. On optere}uje svaku sudbinu. On kombinuje i legitimizira sve vrste unutrašnje i spoljne tiranije” (Constant, B. 1988: 51–81). Konstanova projekcija pokazala se preoptimisti~na; no, njezina metodi~ka uputstva za analizu politi~kih poredaka koji zakonito, prirodom formativnih principa na kojima po~ivaju, tra`e oslonac na rat je od velike vrednosti. Ona }e u ovome radu biti kori{}ena. Priroda politi~kog poretka u Srbiji teško se mo`e razumeti ukoliko se ovaj va`an „sistemski moment” posebno ne analizira. Na neke od osnovnih formativnih principa ukaza}emo u ovoj studiji. Jedan od najuo~ljivijih je, svakako, veliki naglasak na uniformnosti i ujedna~avanju. Uniformnost je za ovaj tip politi~kog poretka ono {to su uniforme za vojni~ke trupe u ratu. Rat, pokazalo se, uvek oja~ava jedinstvo i uniformnost; u njemu sve postepeno gubi svoj posebni karakter i politi~ku boju. Pravo na razliku (koje je Jelinek svojevremeno ozna~io kao uslov i ishodi{te civilnih prava) zatomljuje se naglaskom na kolektivnim vrednostima, a individualna autonomija gubi se u dominaciji kolektivnih identiteta. Sve što se protivi ovim vrednostima ozna~ava se kao neporedak i anarhija. Individualna

Princip gra|anstva

167

sloboda ustupa pred dr`avnim razlogom, a nacionalni patriotizam postaje okosnica kroz koju se oblikuje politi~ko-kulturni identitet nacije. Princip gra|anstva – narod kao skupina politi~ki subjektiviziranih pojedinaca, gra|ana – supstituira se idejom naroda en masse. Ona se budi samo onda kada je neophodno da se mobilizira politi~ka podrška ustanovljenom poretku i neprikosnovenom vo|i. Ova politi~ka tehnologija podupire se politi~kom formulom o zaveri (re`im je ovu formulu rabio naro~ito uspešno nakon uvo|enja blokade od strane me|unarodne zajednice) i permanentnom proizvodnjom neprijatelja kao osnovnom formom organiziranja izvansistemske podrške. Ovo se uzima kao bitno svojstvo cezaristi~ke politi~ke formacije (Brunner, Conze, Cosellick, 1972: 726–772). Formula negativnog legitimiteta, pra}ena totalitarnim obrascem prijatelj-neprijatelj (u ovome obrascu totalitarne politike menja se samo predznak – umesto „klasnog neprijatelja”, sada su to pripadnici drugih etni~kih i nacionalnih skupina) otkriva da je „novi poredak” još uvek pup~anom vrpcom vezan za tehnologiju vladanja „starog re`ima”. No, tehnologija oblikovanja „organizovanog konsenzusa” dopunjava se tehnikama korumpiranja dela populacije /aktivnih i borbenih sledbenika re`ma/ kombinovana sa dr`anjem drugog, ve}eg dela populacije u stanju pasivne poslušnosti. Analize pokazuju da su glavni saveznici politi~kog poretka u Srbiji „nova klasa”, koja se mahom regrutuje iz neproizvodnih i neproduktivnih slojeva (ratni profiteri, podzemlje, kriminal itd.), zatim pripadnici „starog re`ima" (vojska, policija, administracija), lumpenproleterijat i politi~ka provincija (Lazi}, 1994: 163–187). Na ovim pretpostavkama formira se tip paternalisti~ke obligacije, koja omnipotentnu dr`avu uspostavlja kao osnovnog depozitara prava, slobode i imovine ljudi. Ovaj tip poretka, kako je još Tokvil pokazivao, po~iva na potpunoj destrukciji civilnog društva, individualnih i grupnih autonomija; me|u ljudima se razaraju sve spone osim onih koje su usmerene na elementarno pre`ivljavanje. Period hiperinflacije i organizovane plja~ke naroda u periodu 1992-93. uspostavio je ovaj tip odnosa. Paternalisti~ka obligacija je izvorište pasivnog podaništva, a to je uvek zaloga svake despotije (Monteskje). Imperium paternale najr|aviji je od svih poredaka (Kant). Cezaristi~ki tip vladavine uvek zna~i raskid sa starim tipom legitimiteta; on je prirodom svoga utemeljenja osobita forma uzurpacije; otuda, njegove poteško}e sa uspostavljanjem legitimne i stabilne vladavine njegov su stalni pratilac; to je problem koji se u okviru ovog tipa vladavine i ne mo`e rešiti. Politi~ki poredak u Srbiji pokazuje sva ova svojstva. On se mo`e ozna~iti kao osobita forma kvazilegitimne vladavine, stalna te`nja da se uzurpaciji daju legitimacijska svojstva. To otkriva veliku mo} i uzvišenost legitimacijkih principa. Kvazilegitimna vladavina je ona vladavina, da upotrebimo formulu italijanskog politi~kog pisca G. Ferera, koja principe sile, straha, nesigurnosti ljudi i

168

Pjer Manon

nestabilnosti ustanova prikriva prividom slobode, prividom ustanova i prividom legitimnosti (Ferrero, 1942: 125). To je stanje koje je svojevremeno opisao Kvintilijan (Quintus) a pismu Ciceronu, zapa`aju}i: „Ti vidiš da nema republike, da nema senata, da nema digniteta ni u kome od nas”. Politi~ke prilike u Srbiji otkrivaju jedno ovakvo stanje. Ustanove bez ugleda i autoriteta, neugledni pojedinci, stalna deinstitucionalizacija poretka prava i politike bitna su obele`ja ovog re`ima. Politi~ke ustanove rušile su se uvo|enjem starog ohlokratskog principa, deinstitucionalizacija poretka prava i politike ustanovila je stanje „anarhije u ime poretka”, a hiperinflacija pravnih normi išla je uporedo sa stanjem ugro`enih sloboda i neosiguranih prava. Deinstitucionalizacija poretka pra}ena je permanentnom politi~kom i pravnom mobilizacijom; projekti i propisi donošeni su danas samo zato da bi sutra bili zaboravljeni i urušeni. To je, pokazalo se, bio jedan od mehanizama kojim se odr`avala „visoka tenzija” politi~ke publike, na ~ijoj podršci u krajnjoj liniji politi~ka vlast „popularnog tiranina” uvek po~iva. Poput Napoleona, koji je i sam govorio da je prevelika o~ekivanja publike mogu}e zadovoljiti samo tako što je „Francuzima morao dati nešto novo svaka tri meseca”, S. Miloševi} pokazuje da je o~ito dobro izu~io i ponovio ovu staru politi~ku tehniku. Dosadašnja njegova vladavina svojevrsna je istorija prevara, verolomstva, obmana i nasilnosti. Jedan je politi~ki projekat stizao drugi, jedna politi~ka formula zamenjena drugom. U toj kratkoj istoriji posebno mesto zauzimaju projekti zajma za preporod Srbije, „brze pruge”, plja~ka devizne štednje gra|ana, afere „Jugoskandik” i „Dafiment”, obe}anje „svesrpskog ujedinjenja” itd. Ozbiljnih socijalmh i politi~kih korektiva ovom politi~kom projektu nije bilo. No, pokazalo se da cezaristi~ki tip poretka ima sopstvene granice i da rezervoar plebiscitarno-populisti~ke podrške nije neiscrpan. Involviranost re`ima u rat nastaje onda kada se umanjuje snaga „plebiscitarnog apela” i kada se sni`avaju o~ekivanja neizdiferencirane politi~ke publike. Rat se pokazuje kao najva`nije legitimacijsko izvorište ovog re`ima. U njemu i izbori zadobijaju bitna plebiscitarna svojstva (Veber). Oslonjenost na rat je tajna ovoga re`ima. Prvi poraz a ratu /vojni ill diplomatski/, kako je pisao nema~ki politi~ki pisac V. Ro{er (Roscher) „vra}a cezara ku}i”. Mir je najve}i protivnik ovoga tipa poretka. Opasnost je u tome, što, po pravilu, ono što sa haosom dolazi sa haosom i odlazi, kako piše F. Nojman u studiji o cezarizmu. Istorija cezaristi~kih vladavina pokazuje da ovaj tip poretka silazi sa politi~ke scena na jedan od slede}a tri na~ina; prvi je da izazove revolt (pobunu) naroda i da bude oboren; drugi je da ga u slu~aju spoljne agresije ne podr`i narod; i tre}i je da vlast vo|e opada, doduše u jednom du`em periodu, ali na jedan sraman i neizvestan na~in. Politi~kom poretku u Srbiji najbli`i je tre}i na~in.

Princip gra|anstva

169

Mogu}nosti civilnog društva i ustavnog patriotizma
U postkomunisti~koj formaciji koja se oblikovala u Srbiji civilno društvo ima pre svega naznake jednoga normativnog koncepta. Njegova socijalna potka još uvek je slaba, nerazvijena, pritisnuta i potisnuta represivnim praksama jednoga autoritarnog re`ima. U ovome polju (anti)politike otkrivaju se dve va`ne tendencije: jedna se izra`ava u siromašnoj i lomljivoj nasle|enoj politi~koj infrastrukturi „staroga re`ima” u kome je, da se poslu`imo Gram{ijevom forumulom, „dr`ava bila sve, a civilno društvo nerazvijeno i rudimentarno”; druga va`na tendencija odnosi se na na~in na koji su se pre-moderne autonomije transfortmisale u postkomunisti~kim društvima. Ovi pre-moderni tipovi autonomija su ili kolonizirani od omnipotentne dr`ave, ili im je osna`ena organsko-parohijalna supstanca, što ih potencijalno ~ini osloncima novih tipova autoritarnosti. Tokvilova napomena da tamo gde se stari tipovi autonomije nisu preoblikovali u nove tipove civilnodruštvenih autonomija imamo zakonitu tendenciju obnove „novih despotija” potvrdila se u analizi unutrašnje anatomije postkomunisti~kih re`ima. Cezaristi~ka politi~ka formacija u Srbiji („demokratska despotija”) utemeljena je na oba ova na~ina: omnipotentnoj kolonizaciji i represiji nad poretkom civilnog društva i obnovi organsko-parohijalnih autonomija. Tome je svakako doprinela i krhka potka liberalnih i individualisti~kih tradicija srpskoga društva (M. \or|evi}, 1973). Organsko-kolektivisti~ki identiteti osnovna su legitimacijska potka antiliberalnih i belicisti~kih pokreta na tlu bivše Jugoslavije. No, kratka istorija ovih re`ima, od kojih smo ovde analizirali re`im u Srbiji, pokazuje da formula nacionalisti~kog patriotizma („srpstvo”, „hrvatsvo”, „bošnjaštvo” itd.) ne obezbe|uje ni stabilnost ni demokratsko ustrojstvo ovih dr`ava. Nacionalisti~ki patriotizam slabašna je potka za uspostavu bazi~nog (supstancijalnog) konsenzusa ovih dr`ava. Ovaj konsenzus nije mogu}e graditi na pretpostavkama nacionalnog patriotizma i nacionalnih identiteta, niti u uslovima vladavine antiliberalnih i antidemokratskih politi~kih elita. Njima bismo mogli poru~iti ono sto je Konstan poru~ivao politi~arima njegovog doba: „Nau~i se civilizovati ako ho}eš da vladaš u civilizovano doba. Nau~i se miru ako ho}eš da upravljaš miroljubivim narodima”. Mir je glavni saveznik civilnodruštvenih inicijativa. On budi nadu da osnova za jednu demokratsku rekonstituciju ovih zajednica i oblikovanje normalnog tipa identiteta mo`e da bude formula gra|anskog i ustavnog patriotizma. Ustavni patriotizam jeste politi~ko-kulturna ekspresija principa gra|anstva kao one „velike maksime na kojoj po~iva civilno i politi~ko društvo u Evropi” (Tokvil).

170

Milan Podunavac
Literatura:

1. Bobbio, N. (1989), Upturned Utopia, NLR, 3. 2. Brunner, O, Conze, W, Cosellick, R (Hrsg), (1972), Geschichtliche Grundbegriffe, Stuttgart. 3. Constant, B. (1989), Political Writings (trans. and ed. by B. Fontana), Cambridge: Camb. Univ. Press. 4. ^avoški, K. (1991), Slobodan protiv slobode, Dosije, Beograd. 5. \or|evi}, M. (1973), Razvoj politi~kih i dr`avno-pravnih, institucija a Srbiji u XIX i na po~etku XX veka, Gradina, Ni{. 6. Giddens, A. (1985), The Nation - State and Violence, Politic Press, Cambridge. 7. Gramsci, A. (1980), Selection from the Prison Notebooks, International Publisher, New Yor. 8. Ferrero, G. (I942),The Principles of Power, The Great Crisis of History, G. P. Putmans, New Yor. 9. Heller, H. (1971), Der Machtsstatsgedanke bei Hegel, Gesammelte Schriften, Bandl, Leiden. 10. Lazi}, M. (1944). Sistem i slom, F. Višnji}, Beograd. 11. Mad`ar, Lj. (1994), Electoral Caputre and Nationalist Totalitarism (radni prilog za skup „Potisnuto civilno društvo”). 12. Miloševi}, S. (1989). Godine raspleta, BIGZ, Beograd. 13. Offe, C. (1987), Democracy against Welfare State, Political Theory, vol. 15, No 4. 14. Pavlovi}, V. (1995), Izlaganje na okruglom stolu „Srbi i Hrvati”, Erazmus, br. 5, Zagreb. 15. Polanyi, K. (1944) The Great Transformation: The Political and Economic Origins of Our Time, Beacon Press, Boston. 16. Popov, N. (1993), Srpski populizam, Vreme, br. 135, Beograd. 17. Rawls, J. (1993), Political Liberalism, Col. Univ. Press, New York. 18. Strauss, L. (1963), On Tyranny, Cornell Univ. Press, New York. 19. Tocqueville, A. (1955), The Old Regime and French Revolution, Doubleday and Co. INC, New York. 20. Tocqueville, A. (1969), Democracy in America, Doubleday and Co. INC, New York. 21. Treitschke, H. (1916), Politics, Constable, London. 22. Weber, M. (1964) , The Theory of Social and Economic Organisation, The Free Press, New York.

Monteskje i podela vlasti

171

Pjer Manon

MONTESKJE I PODELA VLASTI
Prelaze}i, sa Hobsa i Loka, na Monteskjea, mi, takore}i, menjamo svet. Politi~ke namere ostaju u suštini iste, ali se oštro razlikuju sredstva za njihovo ostvarenje i jezik kojim se ta sredstva opisuju. Politi~ka namera ostaje ista – to zna~i da politi~ka institucija ima za cilj da osigura bezbednost lica i dobara. Što je bolje ta bezbednost osigurana, to je institucija bolja. Ali potreba pojedinaca za bezbednoš}u, za o~uvanjem, nije više, istinu govore}i, osnova apsolutnog i neospornog politi~kog legitimiteta. Dok su Hobs i Lok govorili u terminima apsolutnih prava – apsolutno ili neograni~eno pravo pojedinaca u prirodnom stanju, apsolutno, ili neograni~eno, ili vrhovno pravo politi~ke vlasti – Moneskje napušta takav jezik i ponovo uspostavlja, ali na novim temeljima, fleksibilnost politike starog doba i uporedni jezik, tj. jezik u odnosima više-manje. Na primer, dok je Lok smatrao da apsolutna monarhija ne samo što je bila loš politi~ki re`im, ne samo što je bila re`im bez legitimiteta ve} uopšte nije ni bila politi~ki re`im, jer je ostavljala ljude u prirodnom stanju, gorem od prvobitnog prirodnog stanja, Monteskje ravnodušno posmatrao mane i zasluge francuske monarhije: princip legitimiteta francuske monarhije je radikalno neliberalan, ali njeno delotvorno funkcionisanje obezbe|uje izvesne slobode. Ukratko, Monteskjeov liberalizam nije agresivan ili zajedljiv kao što je Lokov, Monteskje nije samo liberalan u principima, nego i po raspolo`enju i tonu. On je mogao da napusti Lokov „apsolutisti~ki” jezik, jer je uspeo da utemelji slobodu na drugim osnovama od onih koje su va`ile za koncept prirodnog stanja i od njega neodvojivog suvereniteta. Doktrina suvereniteta bila je spas i muka prve moderne politi~ke misli. Bila je spas pošto je dozvolila da se zamisli neutralna vlast, u principu superiorna nad svim politi~kim i religioznim interesima i strastima koje su podelile ljude i vodile ih u rat. Ona je bila vrhovi instrument koji ima zadatak da konstituiše ljudski svet koji religiozna vlast ne mo`e da povredi. Ali – i to je muka – da li se, istovremeno

172

Pjer Manon

sa stvaranjem vlasti koja mo`e da nametne mir, stvorila i vlast sposobna da vodi strašni rat protiv svojih podanika? Naravno, Lok je pokušao da napravi apsolutnu vlast koja ne mo`e da se okrene protiv gra|ana, pošto je smeštena u zakonodavnu skupštinu koja predstavlja njihovu `elju za o~uvanjem. Ali šta ako ta skupština izneveri svoj mandat i postane represivna? Onda, ka`e Lok, nema druge mogu}nosti nego da se „pozovemo na nebeske sile”, tj. da se pobunimo. Ta mogu}nost je uvek otvorena, pošto je narod poslednji izvor sveukupne legitimnosti.1 Monteskje }e pokazati da liberalnom projektu nisu potrebna ta opasna sredstva kao što je apsolutna vlast, ni taj opasan lek – pobuna, da bi izbegao bezvlaš}e. Zašto Lok, koji, nasuprot Hobsu, razlikuje zakonodavnu i izvršnu vlast, nije došao do doktrine o podeli vlasti, sli~noj Monteskjeovoj, nego je, naprotiv, insistirao na suštinskoj podre|enosti izvršne vlasti zakonodavnoj? To je zato što skoro jednaka raspodela vlasti izme|u zakonodavne i izvršne nije mogla da se zamisli dokle god se smatralo da je kralj inkarnacija vlasti, kao što je bio slu~aj u vreme kada je Lok pisao (ali to više ne}e biti slu~aj kad bude objavio svoja dela). Ako vlada kralj, on obavezno ima obe vlasti ili, poseduju}i izvršnu vlast, ima i direktan uticaj na zakonodavnu vlast. Liberalan projekat bi, dakle, zahtevao da se odbaci ideja kraljevske vlasti. Me|utim, jednoj apsolutnoj vlasti mo`e se suprotstaviti samo druga apsolutna vlast, kraljevskoj vlasti – vlast naroda. Vlast naroda, ako je apsolutna, nije u principu ništa više naklonjena podeli vlasti nego što je to kraljevska vlast, ali pošto suvereni narod ne mo`e direktno da vlada, i pošto skupština narodnih predstavnika tako|e nije u stanju da vlada2, re`imu zasnovanom na narodnom suverenitetu prakti~no je potrebna još jedna vlast. Tako su Englezi, u Lokovo doba, gledali na stvar Lokova afirmacija suvereniteta naroda prakti~no je sprovodila, za vreme Glorious Revolution iz 1688–89. godine, kompromis izme|u Predstavni~kog doma i reformisane monarhije. Od vremena kada je taj kompromis uspostavljen, kada je po~eo da funkcioniše, na englesku politiku mo`e da se gleda kao na igru izme|u dve skoro jednake sile; apsolutna vlast, narodna ili predstavni~ka, koja je tu igru omogu}ila (jer je ostavila po strani pitanje legitimiteta), sada je ostala u drugom planu. Makijavelijevo u~enje nije utemeljeno na analizi prvobitnog stanja ~oveka ili na osnovama politi~kog legimiteta, ve} zavisi od tuma~enja jednog politi~kog iskustva, engleskog iskustva, koje se sticajem okolnosti ve} zbilo, pa tako Monteskje mo`e da posmatra rezultate. Iako doktrina o podeli vlasti nalazi kod Monteskjea svoj klasi~ni izraz samo usled „zaboravljanja” principa legitimiteta koji ju je u~inio mogu}om (Monteskjeov „zaborav” ponavlja zaborav tvoraca i
1 2

Videti poslednje poglavlje druge Rasprave.

U prethodnom poglavlju sam u kratkim crtama prikazao suštinski razlog zbog kojeg je jedna predstavni~ka skupština nedovoljno pogodna za vladavinu.

Monteskje i podela vlasti

173

pristalica kompromisa u Engleskoj), to nam pokazuje da }e u budu}nosti princip legitimiteta – vlast naroda – koji je omogu}io podelu vlasti mo}i da se okrene protiv nje, jer dve doktrine nemaju unutrašnje sli~nosti: demokratski legitimitet, uslov za liberalne institucije u okviru engleske monarhije, mo}i }e u druga~ijim okolnostima da postane njihov neprijatelj. Monteskjeova misao tako predstavlja naro~it momenat liberalizma – koji se ne}e više ponoviti – kada je pitanje legitimiteta moglo da se zaboravi, naro~it momenat slobode u periodu izme|u aktivne vlasti kraljeva, koja }e se okon~ati Engleskom revolucijom, i aktivne vlasti naroda, koja po~inje sa Francuskom revolucijom. Posmatraju}i suprotnost izme|u vlasti i slobode kao centar politi~kog problema, Monteskje utvr|uje ono što mo`e da se nazove kona~nim jezikom liberalizma. On to ~ini tako što okre}e Lokovu ta~ku gledišta, kako bi bolje izvršio svoju nameru. Umesto da polazi od prava koje utemeljuje slobodu, on polazi od vlasti koja slobodu ugro`ava; umesto da se pita o poreklu vlasti, on se pita o njenim posledicama. On je, bez sumnje, prvi autor koji o vlasti govori kao o jednoj stvari koju je mogu}e odvojiti, fakti~ki i po pravu, od ~oveka koji je poseduje ili je tra`i. Tako Monteskje okon~ava proces koji je omogu}io modernom duhu da prikupi sve mo}i – kojima ~ovek uti~e na ponašanje drugih ljudi – u jedan jedinstveni koncept, u jednu jedinu re~ – „vlast”. To uproš}avanje ljudskog sveta za~udi}e nas ako se setimo da su Rimljani, na primer, razlikovali najmanje tri oblika politi~ke „vlasti”: auctoritas, potestas, imperium. Mo`da je odlu~uju}i potez u tom procesu uproš}avanja ve} u~inio Hobs, kada je sveo sve strasti i sve ljudske porive na `elju za vlaš}u: „Strasti koje, više nego bilo koje druge, prouzrokuju duhovne razlike su pre svega (ve}a ili manja) `elja za vlaš}u, za bogatstvom, za znanjem i za ~aš}u. Ali sve ove `elje mogu se svesti pod prvu a to je `elja za vlaš}u. Jer bogatstvo, znanje i ~ast samo su razli~ite vrste vlasti”3; i dalje: „Tako ja stavljam na prvo mesto, zato što celo ~ove~anstvo te`i k tome, neprekidnu `elju da se do|e do vlasti, `elju koja samo sa smr}u prekida.”4 Monteskje unosi izmenu u Hobsovo u~enje, i ona je sadr`ana u slede}im re~enicama: „@elja koju Hobs, pre svega, pripisuje ljudima, `elja da se me|usobno pokoravaju, nije razumna. Ideja imperije i dominacije je tako postavljena da i zavisi od velikog broja drugih ideja, da ne mop`e biti ona koja je postojala u po~etku5; i zatim: „... to je jedno ve~no iskustvo, da je svaki ~ovek koji ima vlast naveden da je zloupotrebi.”6 Drugim re~ima, manje slikovitim, `elja za vlaš}u nije suštinski deo ljudske prirode, ona se ra|a u svom preteranom i opasnom
3 4 5 6

Levijatan, pogl. VIII. Ibid, pogl. XI. Duh zakona, 1,2. Ibid, XI, ja sam podvukao.

174

Pjer Manon

obliku samo kada se pojedinac nalazi u politi~kom i društvenom polo`aju koji mu ve} daje izvesnu vlast, ra|a se samo ako postoji institucija. Od tog trenutka, mudar institucionalni sporazum omogu}i}e da se izbegne zloupotreba vlasti. Kako? Monteskjeov odgovor je ~uven: „Kako se vlast ne bi mogla zloupotrebiti, treba da, po prirodi stvari, vlast ograni~i vlast.”7 Ljudska priroda je dovoljno fleksibilna, dovoljno savitljiva, tako da je ponašanje ~oveka u velikoj meri odre|eno institucijom u kojoj `ivi. Nema, dakle, nikakve potrebe za apsolutnom vlaš}u koja, prete}i smr}u, savladava ljudsku volju, volju suštinski smelu i buntovni~ku, kako je to verovao Hobs. Ta neutralizuju}a vlast mo`e biti sama neutralizovana mudrom podelom, koja }e jednu vlast suprotstaviti drugoj vlasti. Hobs, uprkos svojim `eljama, nije još bio liberal, jer je smatrao da u ~oveku postoji nešto što se suštinski buni protiv udru`ivanja i saradnje. Ruso, uprkos svojoj mr`nji prema apsolutizmu, ne}e biti više liberal, jer }e videti suštinsku neuskla|enost izme|u ljudske prirode i društvenog `ivota, ~ak i u liberalnom re`imu. U mnogim crtama Monteskje podse}a na Hobsa, a najavljuje Rusoa. On je ube|en, na osnovu primera koji pru`a Engleska, da je mogu}e uskladiti `elje ~oveka sa potrebama politi~kog tela, mudrim usaglašavanjem vlasti i slobode – „raspodelom vlasti”. Celokupna doktrina o separaciji i raspodeli vlasti nalazi se u knjizi XI, u poglavlju VI, pod naslovom O ustavu Engleske. Ukratko }u je prikazati. Ono što pre svega treba zapaziti jeste ~injenica da tu Monteskje zapravo razmatra samo dve vlasti, zakonodavnu i izvršnu. Naravno, on pravi generalnu podelu na tri vlasti: uz dve navedene, postoji i tre}a – sudska vlast. Ali, sudska vlast nema stvarnog politi~kog zna~aja, osim u re`imima u kojima su prve dve vlasti utemeljene zajedno: „U ve}ini evropskih kraljevina, vladavina je umerena, jer vladar, koji ima dve prve vlasti, prepušta tre}u podanicima. Kod Turaka, gde su sve tri vlasti ujedinjene u vlasti sultana, vlada zastrašuju}i despotizam.” U engleskom re`imu kakvog tuma~i Monteskje sudska vlast ne postoji sama po sebi: „mo} su|enja” tu zaista sprovode lica „uzeta iz tela naroda”8 On daje komentar: „Na taj na~in, mo} su|enja, tako strašna me|u ljudima, niti pripada jednom stale`u, niti jednoj profesiji; ona postaje, tako re}i, nevidljiva i nepostoje}a. Uopšte nam sudije nisu pred o~ima; plašimo se upave, a ne onih koji upravljaju.” Monteskje pripisuje veliki zna~j ovom stavu, pa ponavlja (on koji nikad ne ponavlja ono što je rekao) posle dve stranice: „Od tri mo}i o kojima smo govorili, mo} su|enja je, na izestan na~in, ništavna. Ostaju nam samo dve.” Kako Monteskje zamišlja te dve vlasti i kako vidi njihov odnos? Na samom po~etku, on preuzima Lokovu doktrinu o podre|enosti izvršne vlasti zakonodavnoj:
7 8

Ibid., ja sam podvukao. Aluzija na porotnike.

Monteskje i podela vlasti

175

zakonodavna vlast sadr`i „opštu volju dr`ave”, izvršna – „izvršenje te opšte volje”. Što se ti~e zna~enja zakonodavne vlasti, on tako|e preuzima stav od engleskog filozofa: „Pošto u slobodnoj dr`avi svaki ~ovek, jer se smatra da ~ovek ima slobodnu dušu, mora da upravlja samim sobom, trebalo bi da narod, kao telo, dobije zakonodavnu mo}. Ali, pošto je to u velikim dr`avama nemogu}e, a u malim prouzrokuje mnogobrojne teško}e, narod treba da, preko svojih predstavnika, u~ini sve što ne mo`e da u~ini sam.” Uprkos ovim sli~nostima na prvi pogled, formalnim sli~nostima, Monteskje }e naglasiti sasvim razli~ita mesta od onih koja je naglašavao Lok. Lok je insistirao na kontinuitetu izme|u mase naroda i tela koje ~ine predstavnici, na neophodnoj vernosti tih predstavnika poverenju – trust – koje im je ukazano. Monteskje ovo ne osporava, ali }e insistirati na onome što razlikuje predstavni~ko telo od narodne mase. Vernost predstavnika svojim bira~ima dragocena je samo onda kada ume da bude i neverna. Sti~e se utisak da je prevashodna zasluga predstavništva da onemogu}i narod u preuzimanju „aktivnih odluka”, „jer je narod za to u potpunosti nesposoban”. U Monteskjeovim o~ima, narod je sposoban da izabere svoje predstavnike, ali je nesposoban da odlu~uje. Brigu oko toga narod mora da prepusti predstavnicima. Vidimo kako se, od Loka do Monteskjea, interesovanje, sa izvora vlasti, premešta ka njenom sprovo|enju u delo ili funkcionisanju. Što se izvršne vlasti ti~e, ona „mora da bude u rukama monarha”, jer taj deo vladavine tehni~ki mo`e bolje da obavlja jedan ~ovek nego više ljudi; princip legitimiteta monarha, izvor njegove vlasti, sklonjeni su u drugi plan. Interesovanje je odlu~no na drugoj strani. O~igledno je najva`niji odnos izme|u dve vlasti. I tu Monteskje, suprotno Loku, naglašava da opasnost po slobodu dolazi od zakonodavnog tela: „Ako izvršna mo} nema prava da prekine rad zakonodavnog tela, zakonodavno telo }e postati despotsko, jer }e mo}i sebi da dodeli onoliko vlasti koliko mo`e zamisliti, i time }e ukinuti sve ostale mo}i. Ali, s druge strane, zakonodavna mo} ne treba da bude ni sredstvo za zaustavljanje izvršne mo}i. Pošto izvršna mo} ima svoje prirodne granice, nije potrebno ograni~avati je; osim toga, izvršna vlast se sprovodi samo u trenutnim stvarima.” Pošto zakonodavna vlast mora da bude sposobna da ispita kako se zakoni sprovode, ona ne sudi nikome, i prema tome, ne sudi ni o ponašanju onoga koji sprovodi zakone: ona mora da bude „sveta”. Kona~no, u pitanjima zakonodavstva, monarh mora da bude sposoban, ne toliko da odlu~uje, ve} da na svaki na~in „spre~ava”. Monteskje jasno vidi da je u jednom re`imu koji se temelji na predstavništvu, zakonodavno telo, kao nosilac predstavni~kog legitimiteta, najpre u iskušenju i u mogu}nosti da uve}a i zloupotrebi svoju vlast, pa zato treba preduzeti mere opreza kako bi se izvršnoj vlasti osiguralo dovoljno ~vrstine. Jednom re~ju, sveukupna

176

Pjer Manon

konstitucionalna sredstva kojima se raspola`e imaju za cilj da ove dve vlasti u~ine pribli`no jednako jakim i sposobnim, mada, zbog principa legitimiteta takvog re`ima, principa na koji Monteskje podse}a na po~etku poglavlja, izvršna vlast mora biti striktno podre|ena zakonodavnoj. Sada je pitanje slede}e: da li }e se ove dve vlasti (~ak i ako uzmemo u obzir prijateljsko posredovanje senata, koji je deo zakonodavne vlasti) me|usobno paralisati? Hobs nije propustio priliku da primeti da su na ovaj na~in su~eljene dve jednake vlasti siguran put za stvaranje stalnog rata me|u njima, sve dok se jedna ne pokori drugoj ili dok njihov sukob ne dovede do propasti politi~kog tela. Monteskje o tome sudi druga~ije: „Te tri mo}i (ra~unaju}i tu i senat) trebalo bi da dovedu do smirenja i neaktivnosti. Ali, izgleda da }e ih neumitno kretanje stvari prinuditi da se usklade.” Na klasi~nu primedbu apsolutista – da treba da postoji neko ko odlu~uje i daje poslednju re~, i koji mora da ima apsolutnu vlast – Monteskje odgovara da odluke zaista treba da se donose, ali da to uopšte ne zna~i da treba da ih donosi jedna vlast. Jednu odluku mogu doneti dve vlasti koje su u dogovoru; i one }e se slo`iti – volens nolens – upravo zato što jedna odluka treba da se donese. Pravi vladar takvog re`ima nije ni zakonodavna ni izvršna vlast, ve} neophodnost. Ve}inu donetih odluka ne}e `eleti nijedna od dve vlasti. Monteskje u svojim spisima govori o „~arobnoj povelji” koja je „proglašena nasuprot volji zajednice, velikaša i kralja”. Ako priznamo da odluke moraju da se donesu, i da su zato dve vlasti prinu|ene na sporazum, zar ne postoji mogu}nost da se sporazum napravi na štetu gra|ana? Zar ne mogu da se slo`e samo da bi gra|ane potla~ili i podelili plen? Monteskje pokazuje da }e se kompromis izme|u dve vlasti napraviti, makar u naopštijim crtama, u svakom slu~aju – u korist slobode gra|ana. Objašnjenje ovog sre}nog zaklju~ka nalazi se u jednom poglavlju Duha zakona koje je podjednako va`no kao i poglavlje o kome smo upravo govorili, ali je ~esto zanemarivano od komentatora. Poglavlje VI, knjiga XI, opisivalo je anatomiju ili statiku podele vlasti, a poglavlje XXVII, knjiga XIX, pokaza}e nam njenu fiziologiju i dinamiku. Monteskje uvodi klju~an pojam za razumevanje stvarnog funkcionisanja slobodnih re`ima – to je pojam stranke. „Pošto u tim dr`avama postoje dve vidljive vlasti, zakonodavna i izvršna, i pošto svaki gra|anin preko njih izra`ava svoju sopstvenu volju, i po sopstvenom naho|enju izra`ava svoju nezavisnost, ve}ina ljudi ima više sklonosti prema jednoj ili drugoj vlasti, veliki broj ljudi obi~no nema ni dovoljno pravednosti ni smisla da ih podjednako voli. I kako izvršna mo}, koja se bavi svim poslovima, mo`e da pru`i velike nade, ali nikada strahove, oni koji je iskoriste pre}i }e na njenu stranu, a napaš}e je oni

Monteskje i podela vlasti

177

koji od nje ne o~ekuju ništa. Sve su strasti tu slobodne i javljaju se u svoj svojoj veli~ini: mr`nja, zavist, ljubomora, velika `elja za boga}enjem i odlikovanjem. Da je to druga~ije, dr`ava bi bila kao ~ovek koga je bolest oborila, i koji nema nikakvih strasti, jer nema više snage. Mr`nja koja je izme|u dve stranke traje, jer je uvek bez snage. Te stranke ~ine slobodni ljudi, i ako jedan uzme suviše, posledica slobode je da }e on biti oboren, dok }e gra|ani, kao ruke koje poma`u telu, podi}i drugoga. Pošto svaki nezavisan pojedinac u velikoj meri sledi svoja maštanja i hirove, on ~esto menja stranke; napušta jednu stranku i tu ostavlja sve prijatelje, da bi se privoleo drugoj, u kojoj se nalaze svi neprijatelji, i ~esto je, u toj naciji, mogu}e zaboraviti zakone prijateljstva i mr`nje.”9 Trebalo bi da analiziram ukratko ovaj izuzetno va`an tekst, u kome neobi~no sugestivan opis Engleske iz doba Volpol i Bolingbrouk, anticipira jedan savršeno ta~an rezime na~ina na koji je tokom dva veka predstavni~ki sistem funkcionisao. Svakoj od ove dve vlasti (pošto se su~eljavaju vlasti pribli`no jednake snage) potrebne su pristalice. I zato što je vlast vlast, ona obavezno privla~i pristalice. Kao što je vlast podeljena na dve vlasti, tako }e se i društvo podeliti izme|u pristalica jedne i pristalica druge vlasti. Gra|ani }e `eleti i ose}ati da treba da ih predstavlja jedna ili druga: tako }e i izvršna vlast postati, na izvestan na~in, predstavni~ka. Gra|ani }e tra`iti da ostvare svoje ciljeve posredstvom vlasti koju podr`avaju i od koje o~ekuju usluge. Ali njihova volja ne}e imati trenutni i direktni u~inak, jer se mo`e ostvariti samo posredništvom vlasti koju kontroliše druga vlast. Pošto društvo predstavlja podeljena vlast, gra|ani ne}e imati snage da u~ine zlo jedni drugima. Ipak, neko }e pitati: zar se ne mo`e desiti da jednu vlast do te mere podr`i ogromna ve}ina da ona sruši drugu vlast i manjinu gra|ana koji je podr`avaju? Ne, odgovara Monteskje, jer postoji ono što zovemo „posledica slobode”. Ako se u~ini da je jedna od dve vlasti suviše oja~ala, gra|ani }e potra`iti pomo} druge vlasti. Zašto je Monteskje toliko siguran da }e ovaj mehanizam prodelovati? Zašto veruje da podeli na dve vlasti odgovara otprilike jednaka podela gra|ana na dve stranke? Sasvim je izvesno da su gra|ani pristalice jedne ili druge vlasti kojoj daju prednost i od koje o~ekuju korist, ali oni ostaju uvek pre svega ~lanovi društva u meri u kojoj se društvo razlikuje od dve vlasti, podjednako od one koju vole kao i od one koju ne vole. Od tog momenta, ako jedna od vlasti dobije preveliku prednost, izvestan broj njenih pristalica, pre svih oni najmanje vatreni, oseti}e da su ugro`eni, ne kao pristalice te vlasti, naravno, ve} kao ~lanovi društva. Gra|ani zaista imaju dvostruki interes: s jedne strane, vlast treba da slu`i njihovim
9

Ja sam podvukao.

178

Pjer Manon

interesima i da ne optere}uje previše društvo, a sa druge strane, postoji dvostruko ose}anje: da vlast koja ih favorizuje, i koju oni podr`avaju, njih „predstavlja”, da je to „njihova” vlast i, tako|e, da se ta vlast razlikuje od njih, da je daleka, da ih ne razume i da }e ih izdati. I to je neizbe`na igra dva interesa i dva ose}anja, oni su neodvojivi, i ta igra garantuje da }e se gra|ani spontano obratiti za pomo} vlasti koja previše oslabi. „Dvostruka igra” izme|u gra|ana i vlasti je u logici predstavljanja: od trenutka kada po~inje da se smatra da vlast predstavlja gra|anina, ose}anje otu|enja kod gra|ana raste paralelno sa `eljom za identifikacijom. Takav re`im proizvodi dvostruku slabost: podela vlasti ~ini da su gra|ani uglavnom nesposobni da deluju jedni na druge, i u obrnutom smislu, gra|ani koji rado menjaju stranke10 lako u~ine vlast nemo}nom. Nemo} gra|ana i nemo} vlasti me|usobno se uslovljavaju. I samo to, na kraju, Monteskje naziva slobodom. Tako podeljena vlast ne mo`e u zna~ajnoj meri biti ni protiv gra|anina – odakle poti~e ose}anje „bezbednosti” gra|anina, ose}anje koje je najvrednije dobro jednog slobodnog re`ima – ni za njega – izuzetak ~ini nekoliko „mesta” koje podeli izvršna vlast, a koja su uvek bez stvarne mo}i. Zbog toga gra|anin treba samo da „po sopstvenom naho|enju izra`ava svoju nezavisnost”, tj. da okrene svoje `elje i aktivnosti prema oblastima koje nemaju veze sa politikom i vlaš}u, prema oblastima gde se ne izvršava vlast nad drugim ljudima. Gra|aninu ne treba ništa drugo osim da zara|uje novac ili piše knjige. To su dve zaista velike oblasti koje stvaraju dvostruku nemo}, nemo} vlasti nad gra|aninom i nemo} gra|anina nad vlaš}u, to su ekonomija i „kultura”. Sloboda se javlja kada se politika neutralizuje. Ipak, ne bi trebalo re}i da ta je takva sloboda apoliti~na. To je sloboda i te kako zavisna od politi~ke organizacije, jer upravo politi~ka organizacija neutrališe vlast vlasti. Tako je u jednom slobodnom re`imu gra|ani izra`avaju „po sopstvenom naho|enju svoju nezavisnost.” ^ini se da su sloboda i nezavisnost ista stvar. Ipak, u poglavlju III, knjige XI, pod nazivom Šta je to sloboda, Monteskje nam saopštava: „... politi~ka sloboda nikako se ne sastoji u tome da svako radi šta ho}e... treba shvatiti duh nezavisnosti i slobode, šta je nezavisnost i šta je sloboda. Sloboda je pravo da svako radi ono što zakoni dozvoljavaju...” Kako bi, na ovom najva`nijem mestu, razumeli Monteskjeovu misao, moramo da izmirimo dve tvrdnje našeg autora, tvrdnje koje izgledaju do kraja protivre~ne. S jedne strane, u slobodnom re`imu gra|ani su nezavisni; s druge strane, politi~ka sloboda ne zna~i nezavisnost, ve} mo} da svako ~ini ono što zakoni dozvoljavaju. Ali, šta se dešava ako zakon zabranjuje sve ili skoro sve? Izlaz iz protivre~nosti nalazimo u Monteskjeovoj koncepciji zakona. On ka`e da su, u slobodnom re`imu, tj. u re`imu koji je utemeljen na podeli vlasti, zakoni obavezno usmereni da „dozvole” gra|aninu
10

Ili, barem, postoji uvek dovoljan broj gra|ana koji mogu da menjaju onog kome su verni.

Monteskje i podela vlasti

179

veliki broj stvari (nesumnjivo sve ve}i i ve}i) i da prošire polje njegove „nezavisnosti”. Na taj na~in, nezavisnost i pokoravanje zakonima bi}e izmireni. Pogledajmo sada šta ovo zna~i. Svaki gra|anin `eli da vlast koju podr`ava njemu zakonom omogu}i najve}e mogu}e povlastice, makar i po cenu ugnjetavanja drugih gra|ana. Ali ta vlast mora da vodi ra~una o drugoj vlasti koja, sa svoje strane, nosi zahteve druge strane, uglavnom, druge polovine stanovništva. Šta }e, u tom slu~aju, biti zakon? Zakon }e biti kompromis, eksplicitni ili implicitni, izme|u dve vlasti i dve strane. Zakon }e pru`ati najve}i broj povlastica i jednima i drugima, pri ~emu se podrazumeva da }e svako dobiti manje od onoga koliko `eli. Me|utim, upravo pod plaštom slobode (u smislu nezavisnosti) pove}anje broja povlastica i jednih i drugih je najlakše. Uzmimo jedan primer koji nije Monteskjeov. Recimo da postoji društvo u kome jedna mo}na grupa `eli da se nastava obavlja pod crkvenom upravom, dok druga grupa, pribli`no jednaka po snazi, `eli da se nastava potpuno oslobodi uticaja crkve. Ako tim društvom vlada predstavni~ki re`im podeljene vlasti, nijedna od dve grupe ne}e mo}i da nametne zakon koji }e odgovarati njenim `eljama. Jedini mogu}i kompromis bi}e da svaka stranka ima slobodu da dobije tip nastave koji `eli: jedan deo nastavnih ustanova zavisi}e od crkve, a drugi }e biti sasvim nezavisan od nje. U takvom sistemu, zakon nastoji da zabrani svakom pojedincu da nametne svoju volju drugome, zakon ograni~ava njegovu nezavisnost. Ali, garantuju}i mu da mo`e da radi šta ho}e u slu~aju kada to ne podrazumeva i vlast nad drugim, zakon štiti njegovu nezavisnost. Zakon je mo}an jedino kada treba da spre~i vlast jednog gra|anina nad drugim. Na taj na~in, ova dva stava: „po sopstvenom naho|enju izra`avati svoju nezavisnost” i imati „pravo da se radi sve što zakoni dozvoljavaju”, u okviru slobodnog re`ima koji je zamislio Monteskje, postepeno postaju sinonimi. Gra|ani koji više ne vrše vlast jedni nad drugima te`e da se udalje jedni od drugih, da `ive odvojeno. U istom poglavlju Monteskje piše: „... ljudi koji pripadaju ovakvoj naciji više su saveznici nego sugra|ani.” Ovaj stav je za~u|uju}i, jer on pribli`ava odnose izme|u gra|ana jednog slobodnog re`ima, odnosima koji povezuju politi~ka tela i saveznike. Time se najbolje daje do znanja da gra|ani `ive u jednoj vrsti prirodnog stanja, ali u takvom prirodnom stanju gde se „nijedan gra|anin ne plaši drugog gra|anina”, u prirodnom stanju u kome nema više straha. Slobodno društvo, utemeljeno na podeli vlasti, u stvari je jedno usavršeno prirodno stanje, jer gra|ani, s jedne strane, u njemu u`ivaju povlastice prirodnog stanja – oni „po sopstvenom naho|enju izra`avaju svoju nezavisnost” – a, s druge, ne trpe usled njegovih nedostataka – gra|ani više nisu u obavezi da ratuju, ~ak su oslobo|eni i od straha.

180

\ovani Sartori

U doktrini o podeli vlasti nije toliko zna~ajna stati~ka definicija kompetencija koje svaka vlast poseduje, koliko dinami~ki opis odnosa izme|u gra|anskog društva i dve vlasti, koje su iste ali razli~ito predstavljaju dve strane, i uvek u me|usobnom neprijateljstvu, ali sada prisiljene na kompromis. Ta igra izme|u društva i podeljene vlasti mo}i }e da se odvija, prema shemi koju je postavio Monteskje, sve dok podela izme|u izvršne i zakonodavne vlasti ne bude bila samo uspomena, dok konfuzija izme|u njih ne bude prevladana u formi „vladavine kabineta”, gde je prvi ~ovek u vladi – dakle, prvi ~ovek izvršne vlasti – istovremeno i vo|a parlamentarne ve}ine – prvi ~ovek zakonodavne vlasti. Na taj na~in, „dve vlasti” ne}e više biti izvršna i zakonodavna vlast, ve} „ve}ina” i „opozicija”. Nije re~ o tome da opozicija ustavno deli vlast sa ve}inom (i na tom mestu, naravno, postoji zna~ajna razlika izme|u slobodnog re`ima koji je opisao Monteskje i naših re`ima), ve} samo njeno prisustvo, pretnja koja postoji za promenu vlade ili ~ak ve}inske stranke na slede}im izborima, ve}insku stranku uglavnom prisiljava da vlada umereno. Ako u nekoliko re~i `elimo iskazati snagu Monteskjeovog liberalnog sistema, re}i }emo da se ona pokazuje u odvajanju predmeta volje od volje same, u spre~avanju svakog pojedinca da radi ono što po svaku cenu `eli. Narod koji ne mo`e da ostvari ono što ho}e, mo`e samo da izabere predstavnike, u nadi da }e oni raditi ono što on ho}e. Predstavnici ne mogu da ostvare ono što ho}e, ali moraju veoma voditi ra~una o time šta ho}e izvršna vlast. A izvršna vlast ne mo`e da ostvari ono što ho}e, ali mora voditi ra~ua o tome šta ho}e zakonodavna vlast. Vlast Hobsovog Levijatana, tj. apsolutna vlast koja, na kraju krajeva, odlu~uje o svemu, kao i, kona~no, vlast Lokovog zakonodavnog tela, pretvara se u mehanizam donošenja odluka, mehanizam koji vlast ~ini nekorisnom. Va`no je precizirati da, ako se taj mehanizam donošenja odluka menja u apsolutnu vlast, on u tom slu~aju postaje nešto sasvim razli~ito od ve}anja ili suvereniteta ve}anju, od vlasti kakvu smo nalazili u gr~kim republikama i o kojoj nam govori Aristotel, u knjizi IV svoje Politike. Sigurno je da su oni koji su ve}ali u gradu morali da vode ra~una (upravo zato što je ve}anje razumska delatnost) o saglasnosti ili neophodnosti kompromisa, o umerenosti, u odlukama koje donose. Ali, u tom slu~aju, stepen kompromisa utvr|ivan je samim ve}anjem, a imaju}i u vidu ciljeve tog ve}anja, kao i uslove koji su mu bili nametnuti. „Podle`u}i” „neophodnosti” ili „saglasnosti” kompromisa, ve}anje je neprekidno bilo suvereno. Situacija je sasvim druga~ija u Monteskjeovom liberalnom sistemu: kompromis, daleko od toga da ga je izabrao suverenitet ve}anja, sam ima vlast nad odlukom, jer ono što je odlu~eno jeste rezultat sastavljen od onoga što ho}e jedna, a šta druga vlast.

Monteskje i podela vlasti

181

Videli smo kako je ipak mogu}e, ~ak i ako se ono što ho}e jedan razlikuje mnogo od onoga što ho}e drugi, do}i do rezultata. Lako je izraditi ga pozitivno, mnogo lakše nego u~initi ga negativnim. Ako u na~elu ne mo`e da se uskladi ono što ja ho}u sa onim što ho}eš ti, zašto ne pokušati uskladiti ono što ja ne}u sa onim što ne}eš ni ti? Dve mo}i govore jedna drugoj: ja ne}u da ti vladaš, ti ne}eš da ja vladam, e pa dobro, u~inimo gra|ane nezavisnima od naše dve vlasti, oslobodimo ih od nas, i dragoceni rezultat bi}e postignut!11 Kada podeljena vlast predstavlja društvo, onda se nad gra|anima sve manje vlada, tj. oni su sve više slobodni, u smislu koji Monteskje daje pojmu slobode: biti slobodan – to ne zna~i da radim ono što ho}u, ve} da vlast ne radi ono što ti ho}eš da ja radim; ili još: to zna~i – da radim ono što ho}u, samo u onoj meri u kojoj ta delatnost ne podrazumeva prisilu nad tobom. U potpunosti oformljen liberalizam, a doktrinarno je bio oformljen tek sa Monteskjeom, temelji se na dve ideje: ideji predstavništva i ideji podele vlasti. Ideja predstavništva podrazumeva da je jedina legitimna vlast predstavni~ka, tj. zasnovana na saglasnosti onog koji je podre|en vlasti. U takvom re`imu, mo}i koje su unutar gra|anskog društva, koje ra|aju spontanu igru ekonomskog i društvenog `ivota, tradicije, ~ak i sposobnosti, implicitno su nelegitimne (one nikog ne predstavljaju), i zato polako ali sigurno nestaju. ^itava zakonodavna vlast koncentrisana je u vrhu, u politi~koj instituciji, u dr`avi koja jedina zaista predstavlja ~lanove društva. Moderna ideja predstavništva prirodno vodi u neprekidno pove}avanje vlasti dr`ave nad društvom, jer ona neprekidno nagriza mo}i unutar društva, mo}i koje osiguravaju nezavisnost i postojanost tog društva. To je paradoks predstavništva: predstavni~ka vlast uvek te`i da, sama i bez suparnika, dominira gra|anskim društvom koje samo naizgled „predstavlja”. U tom smislu, imaju pravo oni koji slave progres individualne slobode i sve ve}u samostalnost pojedinca. Postoji suštinska dvojakost unutrašnjeg kretanja našeg društva. Zato neki autori društvo vide kao maskirani totalitarizam, a drugi ga opisuju kao društvo koje zadovoljava ~oveka više od svih društava koja su u istoriji postojala, društvo u kome svako slobodno i suvereno koristi talente i zadovoljava sklonosti koje je dobio od prirode. Sada, bez svake sumnje, treba ujedno dati za pravo i osporiti ono što i jedni i drugi govore, sada treba re}i da dr`ava postepeno ostaje jedina koja nad nama vlada, a da ona, pritom, nad nama vlada sve manje. Ukoliko neko nad nama sve manje vlada, ukoliko imamo sve više prava da radimo šta god ho}emo, mi sve više `ivimo u nekoj vrsti prirodnog stanja. Zahvaljuju}i vlasti koja opstaje, jedinoj koja nad nama još uvek pomalo vlada, to
11 U jednoj evropskoj zemlji koja nam je poznata nedavno se mogao ~uti jedan dijalog, sa iskrenim zamorom, o na~inu komunikacije.

182

Pjer Manon

prirodno stanje nije ratno stanje, ve} nam pru`a više nego dovoljnu bezbednost i napredak, i zato mi nemamo razloga da iza|emo iz tog stanja. Ispunili smo, dakle, prvobitnu zamisao liberalizma, izmenivši redosled najva`nijih ~inilaca: predstavni~ki re`im je bio artifice koji je omogu}io da se iza|e iz suštinske12 i u svakom slu~aju – neizbe`ne13 nepodnošljivosti prirodnog stanja. Taj re`im je sada postao artifice koji omogu}ava da se `ivi u suštinski zadovoljavaju}em prirodnom stanju. Ovu ~injenicu ne mogu da ospore ni oni koji optu`uju „mek totalitarizam” liberalnih društava. Ono što takvi autori u našem društvu preziru upravo je stanje zadovoljstva: sva|e i pobune, „smelosti” i „prevrati”, sve je to, na opšte zadovoljstvo, ponovo obuhva}eno i „uklju~eno u sistem”. Postoji, ipak, izvesna sumnja koja remeti to zadovoljstvo. To je zato što je prirodno stanje, vešta~ko ili u okviru institucije, koje je u isto vreme politi~ko stanje, protivre~nost u pojmovima. I sam Monteskje je diskretno sugerisao problem kada je rekao da su Englezi, kao što smo videli, „više saveznici nego sugra|ani”. Alternativa mo`e biti i bi}e formulisana na razli~ite na~ine: da li je svako od nas nezavisan ~lan „gra|anskog društva” ili podanik „dr`ave”, malogra|anin ili gra|anin, homo oeconomicus ili homo politicus? Da li pripada nadnacionalnom, tj. svetskom prostoru „tr`išta” ili pre jednoj „nacionalnoj” teritoriji? Mo`e se re}i da pripadamo oboma. Ali to onda zna~i da, uprkos izmirenju prirodnog i gra|anskog stanja zahvaljuju}i slobodnom re`imu, mi ostajemo i dalje oštro podeljeni. Linija koja deli prirodnog ~oveka i gra|anina, deli i svakog od nas. Opisati tu podelu, optu`iti nesre}u i pokvarenost koju ona unosi, na}i na~in da se ta podela prevazi|e – to je bio zadatak najdubljeg kriti~ara Monteskjea i najdubljeg kriti~ara liberalizma, @an-@aka Rusoa.

12 13

Hobs Lok

Ni predsedni~ki sistem, ni parlamentarizam

183

\ovani Sartori

NI PREDSEDNI^KI SISTEM, NI PARLAMENTARIZAM*
Predsedni~ki i parlamentarni sistem obi~no se definišu tako što se uzajamno isklju~uju. Ipak, jedna nejasno}a ne mo`e objasniti drugu. Sasvim je izvesno da je predsedni~ki sistem neparlamentaran i da je parlamentarni sistem nepredsedni~ki. Me|utim, podela izme|u tih dvaju sistema u stvarnom svetu ukazuje na nepodudarnosti, kao i na neobi~na poklapanja me|u njima. Predsedni~ki sistem se obi~no definiše pomo}u jednog ili više od ukupno tri kriterijuma. Prvo, šefa dr`ave je izabrao narod (na neposrednim ili posrednim izborima) i to za utvr|eni period; drugo, parlament ne mo`e ni da imenuje, ni da smeni vladu; tre}e, šef dr`ave je istovremeno i predsednik vlade. Ima mnogo osnova za tvrdnju da je prvi kriterijum – neposredni ili kvazineposredni izbori – nepouzdan u praksi. Na temelju tog kriterijuma, u istu ravan se stavljaju, na primer, Austrija, Island i Irska sa Portugalijom, Francuskom i Sjedinjenim Dr`avama.1 Uprkos tome što se odluka o predsedniku Austrije, Islanda ili Irske donosi na opštim izborima, mo} predsednika je mala, ako uopšte i postoji. Isto tako, ni jedan od pomenutih slu~ajeva (sa izuzetkom SAD) ne ispunjava zahteve drugih dvaju kriterijuma. Drugi kriterijum je u praksi znatno pouzdaniji od prvog; ipak, on se mo`e primeniti i na predsedni~ke i na polupredsedni~ke sisteme, i zato ga treba potkrepiti i tre}im kriterijumom.
U izradi ovog rada veoma su mi koristili tekstovi koje su mi, kao odgovor na prvi nacrt moga eseja, uputili Majkl Kopid`, Arend Lijphart, Huan Linc, Skot Mejnvoring i Arturo Valensuela (Michael Coppedge, Arend Lijphart, Juan Linz, Scott Mainwaring, Arturo Valenzuela). Veoma sam im zahvalan na iznetim komentarima i sugestijama.
1 Kada je re~ o Evropi, treba konsultovati pregled Sistema partitico e elezione diretta del capo dello stato in Europa Stefana Bartolinija (Stefano Bartolini) objavljen u Rivista italiana di scienza politica 2 (1984), 223-242. Portugalija je 1976. usvojila sistem francuskog tipa, ali su revizijom ustava iz 1982. znatno smanjena ovlaš}enja predsednika. *

184

\ovani Sartori

Tako se ispostavlja da naša tri kriterijuma jesu, zapravo, jedan zdru`eni kriterijum. To zna~i da je sistem predsedni~ki onda – i samo onda – kada šef dr`ave (predsednik): (1) dobija taj polo`aj na izborima, (2) u toku mandata parlament ne mo`e da ga smeni i (3) nalazi se na ~elu vlade ili vlada koje sam imenuje. Kada su svi uslovi ispunjeni, onda je bez sumnje re~ o „~istom” predsedni~kom sistemu. Imaju}i u vidu da se na osnovu ovih kriterijuma utvr|uje šta predsedni~ki sistem uklju~uje, a šta isklju~uje, moramo ih do kraja razjasniti. Prvi kriterijum dozvoljava dve mogu}nosti: neposredne ili kvazineposredne izbore za predsednika. Koliko su te mogu}nosti zaista otvorene? Kvazineposredni izbori odvijaju se u SAD i u zemljama kao što je Argentina i kakav je bio ^ile do Aljendea (Allende), u kojima predsednika bira parlament onda kada nijedan kandidat ne dobije apsolutnu ve}inu na izborima. Budu}i da je uvre`ena praksa da se u takvim slu~ajevima bira kandidat koji je osvojio relativnu ve}inu glasova, u praksi se takva vrsta posrednih izbora zapravo svodi na neposredne. Umesto toga, u Boliviji je odre|eno da parlament bira predsednika me|u trojicom kandidata koji osvoje najve}i broj glasova (i 1985. i 1989. izabran je drugi kandidat po broju glasova), tako da je tu re~ o sumnjivom kvazineposrednom izbornom sistemu. S druge strane, izbori u Finskoj sasvim sigurno nisu kvazineposredni: izabrani kolegijum za izbor predsednika je telo koje ga stvarno bira i ima apsolutno neograni~enu slobodu izbora. Klju~no je, dakle, da li posredni~ki organi (izborni kolegijumi ili parlamenti) imaju mogu}nost slobodnog izbora. Ako se delovanje posredni~kog organa svodi na puku formalnost, onda je razlika izme|u neposrednih i posrednih izbora potpuno nebitna; ako taj organ zaista bira, onda je kriterijum prekršen. Sli~ni razlozi va`e i za tre}i kriterijum, koji glasi da je šef dr`ave istovremeno i predsednik vlade ili da se on nalazi na ~elu vlade koju sam imenuje. I ovde je dozvoljeno mnoštvo varijanti, sve do ta~ke u kojoj se javlja dvovlaš}e izme|u predsednika dr`ave i predsednika vlade. Na osnovu ovih kriterijuma, ispostavlja se da danas postoji tridesetak predsedni~kih zemalja, uglavnom koncentrisanih u Latinskoj Americi. Sa izuzetkom SAD, nijedan drugi predsedni~ki sistem nije bio kontinuiran. Zasad se najbolje „dr`i” Kostarika, u kojoj predsedni~ki sistem traje neprekidno od 1949. godine. Druga zemlja prema du`ini trajanja predsedni~kog sistema je Venecuela, u kojoj je on na snazi od 1958. godine, ali su nedavno organizovana dva pokušaja dr`avnog udara, kojima je sistem ugro`en. Peru se 1979. vratio civilnoj vladi, ali u njemu, u trenutku pisanja ovog rada, ponovo postoji neustavna vlast. U ve}ini drugih latinskoameri~kih zemalja (najizrazitiji primeri su Argentina, Urugvaj, Brazil i ^ile) predsedni~ke demokratije su uspostavljene tek tokom osamdesetih.2
2 U Urugvaju su se javile netipi~ne ustavne oscilacije izme|u „kvazipredsedni~kog sistema” (1830, 1934, 1942, 1966) i nepredsedni~kog sistema (1918, 1952), ali definitivno smatram da je sadašnji urugvajski sistem (posle pu~a iz 1973. i sa prekidom od 1973. do 1983) predsedni~ki. To

Ni predsedni~ki sistem, ni parlamentarizam

185

I dok je 1979. pao i poslednji bastion diktature u Ju`noj Americi – u Paragvaju, još uvek postoji prili~no veliki broj zemalja koje se kvalifikuju kao „nestabilne”, tj. kao one u kojima postoji „veliki rizik od dr`avnog udara”.3 To su, na primer, Ekvador, Bolivija, Honduras, Gvatemala i Dominikanska Republika.4 Kada je re~ o drugim podru~jima, na Filipinima od 1986.godine ponovo vlada predsedni~ki sistem, ~iji su dosadašnji rezultati prili~no slabi.5 Dakle, rezultati koje su dosad postigle zemlje sa predsedni~kim sistemom – ako Sjedinjene Dr`ave ostavimo po strani – toliko su slabi, da se s pravom mo`emo upitati ne le`i li politi~ki problem tih dr`ava upravo u samom predsedni~kom sistemu. Zna~i li to da je, ako predsedni~ki sistem treba odbaciti, „dobra alternativa” parlamentarizam? To se ne bi moglo zaklju~iti. Dosad smo utvrdili samo da je ~ist predsedni~ki sistem – loš; iz toga nikako ne sledi da smo utvrdili kako je i „mešovita” varijanta tog sistema – polupredsedni~ka – podjednako loša. Drugo, zasad znamo šta je to što odbacujemo, ali ne znamo šta je to što usvajamo. [ta je „parlamentarizam”? Izvesno je da se iza te oznake ne krije jednostavan, uniforman entitet. Jedini zajedni~ki imenitelj sistema koje nazivamo parlamentarnim jeste to što se u njima zahteva da parlament glasa o imenovanju vlade, o podršci vladi i o njenom eventualnom smenjivanju. Me|utim, kada ka`emo da parlamenti podr`avaju vlade, time, zapravo, nismo mnogo rekli. Time ~ak ni ne po~injemo da objašnjavamo zbog ~ega u takvim ustrojstvima postoje jake ili slabe vlade, stabilnost ili nestabilnost, zašto su neki od njih efikasni, a drugi potpuno neefikasni, odnosno zašto neki od njih, ukupno posmatrano, ostvaruju dobre, neki prose~ne,
što parlament mo`e izglasati nepoverenje ministrima i što predsednik, s druge strane, mo`e da raspusti parlament skretanje je u odnosu na ameri~ki model, ali ono nije u suprotnosti sa mojim kriterijumima za definisanje predsedni~kog sistema i ne zadire u suštinu.
3 L. Dajamond, H. Linc, S.M. Lipset (L. Diamond, J. Linz, S.M. Lipset), prire|iva~i zbornika Demokratija u zemljama u razvoju u 4 toma, predgovor, str. XVIII (izd. Boulder: Lynne Rienner, 1989).

Honduras i Gvatemala funkcionišu veoma loše i prakti~no su pod vojnom kontrolom; Dominikanska Republika, u kojoj je ranije vladala dictablanda, sada se vratila na vojnu diktaturu. Sigurno }e biti uo~eno da na mom spisku nema Ju`ne Koreje; razlog je u tome što je predsedni~ki sistem u toj zemlji postojao samo u interregnumu 1988-90. Nisam obuhvatio ni Meksiko, ~iji nesumnjivo uspešni rezultati tridesetih godina pripadaju modelu „autoritarnog predsedni~kog sistema” (mada je takav sistem ograni~en striktno poštovanim na~elom nemogu}nosti reizbora), a sam model se odr`ao zahvaljuju}i onome što sam nazvao hegemonisti~kim strana~kim aran`manom. Me|utim, izborna reforma koja je u Meksiku sprovedena 1989. omogu}uje (u na~elu) smenjivanje na vlasti, što kao demokratsku mogu}nost nudi predsedni~ku formulu (preokrenutu ameri~ku) zasnovanu na nepodeljenoj koncentraciji vlasti. Kona~no, na spisku nije ni [ri Lanka, ne samo zbog njene problemati~ne ustavne prakse, ve} i zato što sam sklon da njen ustav iz 1978. smatram polupredsedni~kim.
5

4 Ekvador je blizu trajne krize; u Boliviji je od 1952. do 1982. bilo oko 17 vojnih intervencija;

186

\ovani Sartori

a neki izrazito loše rezultate. Ako se detaljnije pozabavimo tim pitanjem, vide}emo da postoje najmanje tri osnovne vrste parlamentarizma: na jednom polu je engleski tip premijerskog sistema, odnosno sistema vlade kao kabineta, u kome izvršni rukovodilac (premijer) ima veliku vlast nad parlamentom; na drugom polu je francuski sistem skupštinske vlade (iz vremena Tre}e i ^etvrte republike), koji dovodi do toga da upravljanje bude prakti~no nemogu}e; u sredini izme|u tih dvaju polova je formula strana~ki kontrolisanog parlamentarizma. Na kakav nas zaklju~ak to navodi? Parlamentarizam mo`e do`iveti neuspeh lako kao i predsedni~ki sistem. Ako `elimo da parlamentarni sistem bude alternativa predsedni~kom, onda tek treba da odlu~imo koji je to parlamentarizam i moramo da osiguramo da ne krenemo linijom manjeg otpora, da nas put iz ~istog predsedni~kog sistema ne bi odveo u ~isti parlamentalizam, odnosno u skupštinsku vladu ili nevladu (misgovernment). Ako smo prvenstveno zainteresovani za suštinu, a pretpostavljam da jesmo, onda }emo bez okolišanja upitati šta je dobro, a šta r|avo politi~ko ustrojstvo, gledano sa stanovišta rezultata. Huan Linc i Arturo Valensuela (Juan Linz, Arturo Valenzuela) pretpostavljaju parlamentarizam predsedni~kom sistemu, pozivaju}i se prvenstveno na to da su predsedni~ki sistemi „rigidni”, dok su parlamentarni „fleksibilni”, a fleksibilnost je svakako bolja od rigidnosti. Njihovo osnovno polazište jeste minimiziranje rizika; teza glasi da je fleksibilan sistem, zahvaljuju}i korektivnim mehanizmima koje poseduje, daleko manje izlo`en rizicima nego rigidni. Valensuela to veoma sa`eto formuliše: „Krize u parlamentarnim sistemima su krize vlade, a ne krize re`ima”.6 Poenta je dobra, i ja se svakako sla`em sa njom. Me|utim, argument koji iznose ljudi koji se zala`u za predsedni~ki sistem (a taj argument se danas ~esto isti~e u Italiji) glasi da efikasnost treba pretpostaviti paralisanosti, a da su upravo parlamentarni sistemi (kakve Italijani poznaju) tromi i neefikasni. I to se mo`e predstaviti kao argument za minimiziranje rizika, odnosno mo`e se re}i kako jedna neefikasna i razdorima potresana vlada sama ukida svoju legitimnost i, dugoro~no gledano, doprinosi krizi re`ima. Da li ovo što smo upravo pomenuli ~ini rezultat nerešenim? Ne sasvim, jer se spor time ne iscrpljuje. Ne mo`e se pretpostaviti da je fleksibilnost sama po sebi dobra pa ~ak ni da je zna~ajan ~inilac u igri. S druge strane, da li je zaista apsolutno ta~no da sâm predsedni~ki sistem obezbe|uje jaku i efikasnu vladu?
Arturo Valensuela, 6. poglavlje. Linc u svojoj analizi (vidi 1. poglavlje) isti~e da postoji još jedna mana predsedni~kih sistema - to što oni podrazumevaju nulti-zbir. Kao protivargument, ovde bismo mogli navesti da (1) kada ameri~ki predsedni~ki sistem posti`e odre|ene rezultate, tj. kada funkcioniše, on to mnogo više ~ini na „parnerski” na~in, nego na na~in koji podrazumeva nulti-zbir i da (2) nulti-zbir karakteriše sve pluralisti~ke sisteme u kojima pobednik uzima sve. U ovom drugom smislu, politi~ka igra u kojoj je zbir uvek jednak nuli smatra se (i to je pozitivno) jednim od faktora koji obezbe|uju mogu}nost upravljanja. Prema tome, teza o nultom-zbiru je, na taj na~in, višestruko zna~ajna.
6

Ni predsedni~ki sistem, ni parlamentarizam

187

^isti predsedni~ki sistem, ili ameri~ki tip predsedni~kog sistema, po~iva na podeli i razdvajanju vlasti izme|u predsednika i kongresa.7 A ~injenica da je ameri~ki sistem dugo izlazio na kraj sa svojim problemima ne mo`e skrenuti pa`nju sa ~injenice da podeljena struktura vlasti stvara paralizu i }orsokake bolje nego bilo koja druga.8 Zapravo, da li ameri~ki sistem još funkcioniše u praksi? Ako se osvrnemo unazad, vide}emo da je podela vlasti, u stvarnosti, bila rasplinuta nepodeljenim (saglasnim) ve}inama – podudaranjem predsedni~ke ve}ine sa parlamentarnom – i, što je bilo uobi~ajeno, praksom saradnje, a naro~ito potpunom strana~kom saglasnoš}u u pitanjima spoljne politike. Nepodeljene ve}ine i neome|eni dvopartizam nisu više preovla|uju}i model.9 U tom smislu je Klintonova administracija, koja je stupila na du`nost 1993, izuzetak. Ve}ina pre|ašnjih administracija (od 1957. godine) svedo~i da je sistem potpuno antagonisti~ki podeljen, tako da svaki od dva njegova sastavna ~inioca smatra da mu je glavni izborni interes – potpuni izborni neuspeh onog drugog. Za Kongres u kome ve}inu imaju demokrati 10 glasanje zajedno sa predsednikom – republikancem nije ništa drugo do omogu}avanje republikanskom predsedniku
je mnogo polemike oko odnosa „podela-razdvajanje”. R.E. Nojštat (R.E. Neustadt) je tvrdio da oci – osniva~i (SAD) nisu stvorili vladu „razdvojenih vlasti”, nego, umesto toga, „vladu razdvojenih institucija koje dele vlast”, Presidential Power (Predsedni~ka vlast), New York, Wiley, 1960, str. 33). ^arls O. D`ons ga ispravlja: „Sada imamo vladu razdvojenih institucija koje se takmi~e da bi delile vlast” (Charles O. Jones, The Separated Presidency –(Razdvojeno predsedništvo), u zborniku The New American Political System, prire|iva~ A. King, Washington, D.C.: AEI, 1990, str. 3), a potom govori o „krnjem sistemu”(str. 5); obratite pa`nju i na njegov naslov. Vra}amo se, dakle, razdvajanju. Da pojednostavimo stvari: razdvajanje se sastoji u „odvajanju” izvršne vlasti od parlamentarne podrške, dok podela vlasti podrazumeva da izvršni rukovodilac opstaje na polo`aju zahvaljuju}i podršci parlamenta, odnosno pada sa polo`aja onda kada podršku izgubi.
8 Neka bude naglašeno da i bez podele vlasti mo`emo imati mehanizme uzajamne kontrole. Zaista, svi ustavni sistemi su, zapravo, sistemi uzajamne kontrole. Ameri~ka formula je jedinstvena po tome što podelom vlasti obezbe|uje mehanizme za njenu kontrolu. 7 Bilo

Kako je istakao D`. L. Sandkvist, izbor D`ord`a Buša (George Bush) „je šesti put (1956, 1968, 1972, 1980, 1984) u poslednjih devet izbornih ciklusa da je bira~ko telo odlu~ilo da podeli vlast me|u strankama. . . To je nešto novo u ameri~koj politici. Kada je Dvajt Ajzenhauer (Dwight D. Eisenhower) drugi put polo`io zakletvu za predsednika 1957. godine, on je bio prvi najviši izvršni rukovodilac u periodu od 72 godine. . . koji se... suo~io sa Kongresom ~iji je jedan dom bio pod kontrolom opozicione stranke. . . U periodu od 58 godina, od 1897. do 1954, zemlja je imala podeljenu vlast samo tokom osam godina, i to svaki put u drugoj polovini predsedni~kog mandata; procentualno, to je bilo 14 posto vremena. Me|utim, tokom 36 godina, od 1954. do 1990. vlast je bila podeljena za vreme dve tre}ine perioda” (J. L. Sundquist, „Needed: A Political Theory for the New Era of Coalition Government in the United States” - Political Science Quarterly 4, 1988, str. 613-614).
10 Na poslednjim izborima za Kongres SAD 1994. godine demokrati su izgubili ve}inu u oba doma Kongresa (prim. ured.).

9

188

\ovani Sartori

da pomogne da i naredni predsednik bude republikanac. S druge strane, manjinski predsednik (onaj koji nema Kongresnu ve}inu) mora, ako `eli da uspostavi nepodeljenu vlast, sve vreme da se bori protiv Kongresa, što se prakti~no svodi na igru me|usobnog optu`ivanja. Dakle, ako imamo na umu najpoznatije otelotvorenje predsedni~kog sistema u praksi, odgovor na pitanje da li taj sistem obezbe|uje efikasno upravljanje je negativan. Prava je ironija da uverenje u to da su predsedni~ki sistemi „jaki” sistemi po~iva na najgorem mogu}em strukturalnom aran`manu (podeljena vlast je bespomo}na protiv „podeljene vlade”) i pristalice tog uverenja ne uspevaju da shvate kako ameri~ki sistem funkcioniše uprkos svome Ustavu, a ne zahvaljuju}i svome Ustavu. U onoj meri u kojoj je još uvek sposoban da funkcioniše, taj sistem zahteva postojanje triju faktora da bi se deblokirao: ideološka, ili bolje, pragmati~na fleksibilnost, slabe i nedisciplinovane politi~ke stranke i politika usredsre|ena na lokalna pitanja. Kada postoje ta tri faktora, predsednik mo`e dobiti onoliko glasova u Kongresu koliko mu bude potrebno, a u zamenu }e pru`iti izvesne usluge bira~kim okruzima ~iji ga predstavnici podr`e. Tako na kraju dolazimo do institucionalizacije politike dr`avnih dotacija, koja obi~no slu`i usko lokalnim interesima – što i ne zaslu`uje divljenje.11 A to što zapravo imamo, strukturalno je slaba dr`ava. Zaklju~ak svega što smo dosad naveli mogao bi da glasi da, ako predsedni~ki sistem ima odre|ene vrline, njih treba tra`iti u polupredsedni~kom ili kvazipredsedni~kom sistemu koji se temelji na segmentiranoj vlasti (kao što je slu~aj u francuskoj Petoj republici), a ne u podeli vlasti.12 Problem sa parcelisanjem vlasti sastoji se u tome što toj formuli nedostaje jednostavnost kojom se odlikuje podela vlasti. Ipak, nije naodmet precizirati šta je „parcelisana vlast”. Struktura vlasti u kojoj premijer deluje kao premijer, mo`e biti: 1. prvi iznad nejednakih, 2. prvi me|u nejednakima, 3. prvi me|u jednakima. To su formule parcelisanja vlasti kojima se isklju~uje mogu}nost koncentrisanja vlasti u rukama jednog ~oveka, koji bi se mogao ozna~iti kao primus solus, kao što je to slu~aj sa ameri~kim predsednikom, ~ija vlada nije ništa drugo do njegov privatni kabinet. Te formule su, me|utim, bitno razli~ite me|u sobom.
11 Istine radi, treba re}i da iskustvo Latinske Amerike tako|e protivre~i uverenju da su predsedni~ki sistemi „jaki”. Kako je to rezimirao Skot Mejnvoring, „ve}ina latinskoameri~kih predsednika imala je problema da ostvari svoj radni program. Imali su najve}i deo vlasti neophodan za iniciranje politike, ali im je bilo teško da dobiju podršku za primenu politike. . . Opšta tendencija da se latinskoameri~ki predsednici karakterišu kao svemo}ni navodi, zapravo, na pogrešan put” (Scott Mainwaring, „Presidentialism in Latin America”, Latin American Research Review 25, No 1, 1990, str. 162, 171).

Ni predsedni~ki sistem, ni parlamentarizam

189

Britanski premijer je primus iznad nejednakih; to zna~i da on ima odrešene ruke da bira, imenuje i smenjuje ministre koji su mu zaista podre|eni. Miteran (Francois Mitterand) je, istovremeno, primus iznad nejednakih i primus me|u nejednakima. Nema~ki kancelar je više primus me|u nejednakima nego me|u jednakima. U obi~nom parlamentarnom sistemu, predsednik vlade je primus inter pares, prvi me|u jednakima, što zna~i da nije naro~ito primus. Mo`emo se, razume se, sporiti oko primera. Ipak, kriterijum na kome po~ivaju ove tri formule dovoljno je jasan i precizan. Prvi iznad nejednakih je najviši rukovodilac koji je istovremeno i strana~ki vo|a, koga nije nimalo lako smeniti glasanjem u parlamentu i koji imenuje i smenjuje ministre kako to njemu odgovara. On je „prvi” koji vlada iznad ministara i zaista ih nadvladava. Prvi me|u nejednakima ne mora biti partijski lider, a ipak parlament ne mo`e da ga smeni obi~nim izglasavanjem nepoverenja, ve} se o~ekuje da on ostane na polo`aju ~ak i pošto se izvrše smene u njegovoj vladi. To je „prvi” koji mo`e da smeni ministre, a koga oni ne mogu da smene. Kona~no, prvi me|u jednakima je predsednik vlade koji pada zajedno sa vladom, koji u vladu obi~no uzima „nametnute” ministre i koji ima veoma malo kontrole nad vladom kao timom (bilo bi, zapravo, prikladnije ako bismo vladu opisali kao netim ~iji svaki ~lan igra neku svoju, posebnu igru). Va`no je napomenuti da formule o kojima je re~ obuhvataju spektar aran`mana parcelisane vlasti koji preseca dihotomiju predsedni~ki-parlamentarni sistem i podriva je u isti mah. Naime, data lestvica pokazuje da engleski premijer mo`e upravljati mnogo efikasnije nego ameri~ki predsednik. To zna~i da se predsedni~koj formuli primus solus ne mo`e pripisati nikakva samo njoj svojstvena „vrlina na planu upravljanja”. Osim toga, lestvica ukazuje na to da poboljšanje ne mora nu`no slediti ako se formula primus solus zameni formulom primus inter pares. Zaista, od predsednika vlade, koji ne mo`e da kontroliše svoje ministre (zato što ne mo`e da ih otpusti) i koji ~ak nema odrešene ruke prilikom izbora ministara, ne mo`e se o~ekivati da stvarno upravlja. Prema tome, postoje samo dve formule parcelisanja vlasti koje „upravljanje ~ine izglednim”. To su: (1) prvi iznad nejednakih i (2) prvi me|u nejednakima. To je isto kao da sugerišemo da su interesantni slu~ajevi: polupredsedni~ki sistemi (~iji dijapazon ide od Francuske do Finske), s jedne strane, i premijerski sistemi (od Engleske do Nema~ke), s druge strane.
12 Treba dobro shvatiti da „polu” uopšte ne podrazumeva da je re~ o „tipu re`ima koji se nalazi na sredokra}i du` nekog kontinuuma”, kako su to pretpostavili Metju Soberg [ugart i D`on M. Keri (Matthew Soberg Shugart, John M. Carey, Presidents and Assemblies: Constitutional Design and Electoral Dynamics, New York, Cambridge UP, 1992, 23). Semi je latinski prefiks, koji je više od 2.000 godina stariji od naše predstave o kontinuumu! Za `aljenje je, po mom mišljenju, to što na temelju pogrešnog poimanja [ugart i Keri predla`u zbunjuju}u kategoriju „premijerskog predsedništva”.

190

\ovani Sartori

Moje je stanovište, dakle, da polupredsedni~ki sistem mo`e popraviti predsedni~ki i da su, sli~no tome, poluparlamentarni sistemi (ako mogu tako da nazovem kancelarsku ili premijersku formulu) bolji od ~istih parlamentarnih. Da li se u navedenom spektru „mešovitih” ustrojstava, za neko posebno zala`em? Ne. Najbolji je onaj politi~ki oblik koji se najbolje primenjuje u praksi. To je potpuno isto kao da ka`em da, u ovoj fazi spora, kontekst postaje suštinski zna~ajan. Kada ka`em kontekst, mislim, u najmanju ruku, na (1) izborni sistem, (2) strana~ki sistem i (3) politi~ku kulturu ili stepen polarizacije. Ilustracije radi,13 naveš}emo da engleski premijerski sistem podrazumeva jednostrana~ku vladu (koaliciona vlada bi mu donela propast), što dalje podrazumeva da svaki izborni okrug šalje po jednog predstavnika, a to ugro`ava dvopartijski sistem. Treba obratiti pa`nju i na ~injenicu da jednostrana~ka vlada tako|e zahteva ve}u strana~ku disciplinu koja se ispoljava u Vestminsteru (za Donji dom britanskog parlamenta prisustvo discipline je isto onoliko neophodno koliko je njeno odsustvo neophodno za funkcionisanje „podeljenog” predsedni~kog sistema).14 Sistem prema kome pobednik na izborima uzima sve nije pogodan kada u dr`avi postoji polarizacija, niti kada u društvu vlada heterogena politi~ka kultura. Da nije bilo proporcionalnog predstavništva (i koalicionih vlada), integracija eksterno formiranih partija od pre jednog veka – uglavnom socijalisti~kih i katoli~kih – u liberalne demokratske dr`ave bila bi bi izuzetno opasna. Zato su proporcionalno predstavništvo i koalicije, u suštini, mehanizmi koji osiguravaju bezbednost u „teškim” društvima. Ne bismo smeli da dopustimo da se sve svede isklju~ivo na dihotomiju pluralizam – proporcionalno predstavništvo, kao ni na dihotomiju predsedni~ki – parlamentarni sistem. Proporcionalno predstavništvo mo`e se korigovati pomo}u cenzusa (na nema~kom je to Sperrklausel) ili ve}inske premije. Nema~ki kancelarski sistem se odr`ava ne samo zahvaljuju}i tome što ustav nala`e konstruktivno izglasavanje nepoverenja (to je prepreka koja stoji na putu negativne ve}ine), nego i zahvaljuju}i cenzusu od pet procenata, koji je prepreka za predstavništvo. Drugi korektiv jeste sistem dvojnog glasanja, u kome bira~ glasa i za stranku i za kandidata, nezavisno jedne od drugih, što je, zapravo, „ubla`ena” ve}inska izborna formula. Te mehanizme moramo stalno imati na umu, zato što
U tekstu koji sledi, umnogome sam koristio svoju knjigu (Parties and Party Systems, New York, Cambridge UP, 1976, passim). Kada je re~ prvenstveno o uticaju izbornih sistema, treba videti moje poglavlje pod naslovom „Faulty Laws or Faulty Method?”, in Electoral Laws and Their Political Consequences, ~iji su prire|iva~i B. Grofman, A. Lijphart, New York, Agathon, 1986. To va`i samo za engleski tip premijerskog sistema. Ne va`i za Nema~ku, koja je „slab” slu~aj u ~itavoj kategoriji i u kojoj ne postoje ni sistem: jedan okrug - jedan poslanik, ni dvostrana~ki sistem, ni jednostrana~ka vlada.
14 13

Ni predsedni~ki sistem, ni parlamentarizam

191

je efikasna vlada gotovo nemogu}a ukoliko postoje koalicije koje odra`avaju visoko polarizovani partijski sistem, pa zato postoji i izra`ena koaliciona heterogenost. Suština je u tome da valjano upravljanje dr`avom omogu}uje svaki izborni sistem koji ka`njava najudaljenije, tj. najekstremnije partije politi~kog spektra (najizra`enije levi~arske i desni~arske). Uzevši taj kontekst u razmatranje lakše }emo shvatiti da ~ist parlamentarni sistem, u kome je skupština u centru, mo`e biti riskantan i disfunkcionalan kao i ~ist predsedni~ki sistem. Parlamentarni sistemi koji se naj~eš}e smatraju uspešnim jesu skandinavski ([vedska i Norveška), japanski i, od 1982, španski. Me|utim, sve te zemlje uspešno funkcionišu prvenstveno zahvaljuju}i predominantnom partijskom modelu (jedna stranka dobija apsolutnu ve}inu mesta u parlamentu), što donosi dugogodišnji period upravljanja jednostrana~ke vlade (u Japanu, taj period traje 39 godina). Partnerska teorija i praksa demokratije mogu nam dozvoliti da na spisak demokratija koje funkcionišu dodamo još nekoliko zemalja i [vajcarsku (to je slu~aj koji pokazuje izrazitu anomaliju). I pored toga, spisak zemalja u kojima efikasno deluje parlamentarni sistem relativno je kratak. Da li bismo ga mogli produ`iti na temelju argumenta da je izvestan broj tzv. nestabilnih demokratija (parlamentarnih, razume se) nestabilan „samo prividno”? Mislim da ne bismo. Da razjasnimo, prvo, na koga se ta stabilnost odnosi. Da li je stabilan re`im, ili vlada? Izuzetno visoko cenim ono prvo, tj. „stabilnu demokratiju”. Bilo bi, me|utim, nesmotreno ako bismo pomislili da se zna~enje pojma stabilna demokratija do te mere proširuje da obuhvata i „stabilnu vladu”. Uprkos mnogim nekoherentnim pri~ama u kojima se tvrdi suprotno, stabilnu demokratiju ne podrivaju nestabilne vlade, nego nemo}ne ili loše vlade, a to je sasvim druga stvar. Stabilnost vlade nije ništa drugo do puko trajanje, a vlade mogu biti dugove~ne i istovremeno nemo}ne: njihova stabilnost niukom slu~aju nije pokazatelj njihove efikasnosti niti delotvornosti. Zaista, u ve}ini parlamentarnih sistema koji zahtevaju koalicionu vladu, vlade produ`avaju svoj opstanak time što ne ~ine prakti~no ništa. U takvom sistemu, i ono malo što koaliciona vlada mo`e da u~ini desi se u prvih šest meseci – to je po~etni period u kome vlada ne mo`e biti oborena a da to ne izazove skandal. Posle toga, vladama ostaje samo da pokušavaju da dobiju u vremenu tako što }e biti potpuno neaktivne. Problem, dakle, nije u dugove~nosti, odnosno u du`ini trajanja vlada, nego u tome mogu li vlade da vladaju, mogu li delovati kao stvarni subjekti odlu~ivanja, ili po svaku cenu nastoje da izbegnu donošenje bilo kakve odluke. Još jednom treba ponoviti da stabilna vlada nije dovoljan preduslov za efikasnu vladu: stabilnost ne mora nu`no da donese efikasnost.

192

\ovani Sartori

U ~emu se onda sastoji valjanost tvrdnje da je nestabilnost (kratkoro~nost) vlada nebitna dokle god su politi~ari koji se rotiraju na polo`ajima stabilni, tj. isti? Teza glasi da se ta prividna nestabilnost ubla`ava i ispravlja suštinskim kontinuitetom. Ako je, me|utim, briga za vladinu stabilnost pogrešno usmerena, „personalna stabilnost” ne mo`e biti nikakav lek. Oti}i }u i korak dalje pa }u re}i da je taj argument potpuno pogrešan, što zna~i da }emo, ako ga podr`avamo, samo pogoršati stvari. Otkri}emo, tako, da je uva`eni gdin @uti} (Yellow) ve} tridesetak godina na raznim polo`ajima u vladi – prvo je bio ministar turizma, onda finansija, pa spoljnih poslova, zaštite ~ovekove sredine, obrazovanja i, na kraju, dr`avnih dobara. To je za njega izvrsno – njegova li~na stabilnost na polo`ajima je nesporna. Ali, na koji na~in je ona korisna za sistem, kako ta stabilnost donosi korist celokupnom društvu? Uzaludno tragam za odgovorom – osim ukoliko se on ne krije u Piterovom principu (Peter Principle): Ljudi se uspinju u karijeri proporcionalno svojoj nestru~nosti. Zaista, time što neprestano odbacuje svaku stru~nost koju je mogao ste}i na takvim polo`ajima, uva`eni gdin @uti} svuda unaokolo širi diskontinuitet (a ne kontinuitet) svoje beskrajne nestru~nosti. Razlog zbog koga je uva`eni gdin @uti} ve~iti ministar za sve i svašta le`i u tome što on dobro zna da njegova sposobnost ostajanja na polo`aju nema nikakve veze sa rezultatima koje on na tom polo`aju posti`e (niti sa njegovom prirodnom inteligencijom), ali zato ima svaku mogu}u vezu sa njegovim veštim manevrisanjem me|u strana~kim frakcijama. A ako je to ono što zapravo predstavlja „suštinska stabilnost”, onda }e nam biti bolje bez nje. Pokuša}u sada da pove`em sve navedeno: parlamentarni sistemi dobili su ime na osnovu polazne premise da je parlament suveren. On na~elno dozvoljava skupštinsku vladu, ~ak i doprinosi postojanju takve vlade, ~ime istovremeno doprinosi i slabom, nekonstantnom i lošem upravljanju. Ako je to „~isti parlamentarizam”, onda se on pokazao kao nedelotvorno rešenje. S druge strane, tzv. „skupštinska vlada” radi (i to bolje) kada je njeno ime donekle neadekvatno, tj. kada je re~ o „ne~istom” rešenju koje onemogu}uje apsolutni suverenitet parlamenta. Na jednoj strani se javlja engleski ili nema~ki tip kancelarske demokratije, a na drugoj predominantni partijski sistemi i strana~ka disciplina (nametnuta poslanicima). Zajedni~ko im je to da se i jedna i druga trude da parlament ne bude taj koji }e upravljati (vladati). ^ak i ako je sve tako, moramo u taj argument uklju~iti i jedan preduslov – da parlamentarna demokratija ne mo`e funkcionisati (ni u jednoj od svojih varijanti) ukoliko joj ne slu`e stranke koje su parlamentarno sposobne; to zna~i da su socijalizovane (neuspesima, du`inom rada, odgovaraju}im inicijativama) do te mere da su relativno povezane ili disciplinovane, pa se u opoziciji ponašaju kao odgovorna opozicija, sposobna da, barem u izvesnoj meri, igra pošteno, prema utvr|enim pravilima igre.

Ni predsedni~ki sistem, ni parlamentarizam

193

Sve su to razne skrivene konvencije koje izmi~u preciznom objašnjenju. Pretpostavimo, polemike radi, da su latinskoameri~ke zemlje odlu~ile da pre|u sa predsedni~kog na parlamentarni sistem. Da li }e rezultati njihovog parlamentarizma biti išta bolji od rezultata skupštinskih vlada u najve}em delu evropskog kontinenta sve negde do dvadesetih i tridesetih godina? Duboko sumnjam u to. Ve}ina latinskoameri~kih zemalja nema, niti }e uskoro imati, parlamentarno sposobne partije. Brazil je najre~itiji primer, budu}i da je sada, kako se ~ini, voljan da prihvati ideju da }e sve neda}e sa kojima je suo~en mo}i da razreši tako što }e se transformisati u parlamentarni sistem. Zadr`ao bih se na brazilskom slu~aju. Verovatno nijedna zemlja sveta danas nije toliko antipartijska, i na teorijskom i na prakti~nom planu, koliko Brazil. Politi~ari govore o svojoj partiji kao o partido de aluguel, unajmljenoj partiji. Oni slobodno i ~esto menjaju partije, glasaju protiv partijskog kursa i odbijaju bilo kakav vid partijske discipline, tvrde}i da niko ne mo`e remetiti njihovu slobodu da predstavljaju svoje bira~e.15 Tako su partije nemo}ne i nepostojane, a predsedniku Brazila ostaje samo da lebdi u vakuumu, iznad nedisciplinovanog i krajnje rascepkanog parlamenta. Za to teško stanje tra`i se lek u usvajanju parlamentarnog sistema koji bi od partija zahtevao da se ukorene, kako bi, prema o~ekivanju, podr`ale formiranje vlade iz parlamenta. Me|utim, ozbiljno strahujem da se to ne}e i ne mo`e dogoditi. Nema nikakvih uporednih, ni istorijskih dokaza koji bi potkrepili brazilska o~ekivanja. U pore|enju sa brazilskim partijama, nema~ke su, u doba Vajmarske republike, bile prave „uzor-partije”; ipak, njihova rascepkanost nikada nije bila prevazi|ena, a njihovo ponašanje u parlamentu izme|u 1919. i 1933. niti je poboljšalo, niti je omogu}ilo upravljanje dr`avom. Ništa se nije promenilo u ponašanju i prirodi partija ni u vreme Tre}e i ^etvrte francuske republike. Prose~no trajanje vlada u ~etrdesetogodišnjem periodu postojanja Tre}e republike (1875– 1914) iznosilo je devet meseci. Isto to va`i i za pretfašisti~ku Italiju. Poenta je u tome da do ~vrš}eg strukturisanja i discipline partija (prilikom glasanja u parlamentu) nikada nije dolazilo zbog snage vlasti parlamenta. Ako je sistem utemeljen na skupštini, koja je atomizirana, nedisciplinovana, anemi~na, onda }e njegova inercija ostati kakva jeste. Ne pada mi na um nijedan partijski sistem koji se na osnovu u~enja iznutra, u samom parlamentu, razvio u pravi „sistem”, sa~injen od sna`nih, organizaciono utemeljenih masovnih partija. Metamorfoza iz „nestrukturisanog” u „strukturisani” partijski sistem uvek je bila izazvana nekim egzogenim faktorom, bilo da je re~ o napadu na partiju ili o delovanju „zaraznog”
Izvrstan pregled situacije u Brazilu dao je Skot Mejnvoring u radu Politicians, Parties and Electoral Systems: Brazil in Comparative Perspective, Comparative Politics, Oct.1991, str. 21–43.
15

194

Robert J. Benet

primera. Nekadašnje partije koje su imale reputaciju i uverenje ili su nestale ili su izmenile metode svog delovanja, odgovaraju}i na izazove „eksterno formiranih” (i uglavnom antisistemskih) religijskih ili socijalisti~kih masovnih partije, ~ije su glavne odlike sna`ne ideološke veze i velika ostraš}enost. U Brazilu, o~igledno, nema nijednog od navedenih elemenata. [taviše, Brazil ispoljava izrazito antipartijska uverenja i slu`i se takvom retorikom (da i ne govorimo o tipi~no antipartijskim izbornim zakonima) da je apsolutno nezamisliva pojava kompetentne parlamentarne partije. Obrnuto, celokupna brazilska politi~ka kultura i tradicija neguju neprikladne parlamentarne partije. Mislim da nema nikakvih izgleda da u takvim okolnostima parlamentarno iskustvo bude ono što }e Brazil izvesti iz haosa i doneti mu efikasnu parlamentarnu vladu. S druge strane, u Latinskoj Americi postoje tri zemlje koje bi sa stanovišta strana~kog sistema koji u njima postoji – mogle dozvoliti prelazak na parlamentarizam; to su ^ile i dvostrana~ke dr`ave Argentina i Venecuela (od 1973). ^ile ima najevropskiji višestrana~ki sistem na celokupnom kontinentu. Me|utim, ^ile ima i iskustvo „polarizovanog pluralizma”, odnosno sna`ne polarizacije propra}ene velikom strana~kom fragmentarnoš}u. Da li bi, s obzirom na to iskustvo, bilo mudro da ^ile prihvati parlamentarni sistem? Sumnjam. Ako bi ^ileanci zaista rešili da odbace svoj sadašnji predsedni~ki sistem, uveren sam da bi bilo bolje kada bi rešenje potra`ili u polupredsedni~kom sistemu, a ne u parlamentarizmu. Argentina se trenutno, umesto dvostrana~kog predsedni~kog sistema, pribli`ila po`eljnim nepodeljenim ve}inama.16 Mo`emo postaviti hipoteti~ko pitanje – da li bi Argentina imala koristi od prelaska na parlamentarni sistem? Sumnjam i u ovom slu~aju. Argentinske stranke nisu „~vrste”. Ono što ih povezuje i dovodi do njihovog stapanja jeste predsedni~ki sistem, odnosno preovla|uju}a va`nost osvajanja nedeljive nagrade: predsedništva.17 Zato o~ekujem druga~ije
16 Predsednik Alfonsin je 1983-87. imao neznatnu ve}inu u Predstavni~kom domu, ali ne i u Senatu; predsednik Menem, od 1989. ima ve}inu u Senatu, ali ne i u Donjem domu. Nije, dakle, re~ o sasvim jasnom slu~aju nepodeljene ve}ine. Istorijski gledano, ako se izuzmu periodi vladavine Perona, samo je predsednik Frondisi (Frondizi) (1958-1962) imao ve}inu u oba doma Kongresa.

Giljermo Molineli (Guillermo Molinelli) mi je u jednom privatnom razgovoru skrenuo pa`nju na to da su „radikalne i peronisti~ke stranke po tradiciji bile stranke sa internim centralizmom. . . i sklone „centralisti~koj” javnoj politici i stavovima, na ideološkoj osnovi”. On je, sasvim izvesno, u pravu kada ukazuje na to da dobijanje predsedni~kog polo`aja, samo po sebi, nije dovoljan uslov za dvostrana~je (o ~emu svedo~i ve}ina latinskoameri~kih predsedni~kih sistema). Ja, me|utim, smatram da, uporedo sa smanjenjem ideoloških razlika, raste zna~aj predsedni~kog faktora. Preciznije re~eno, predsedni~kom sistemu koji se temelji na dvema strankama pogoduju: (1) centralnost predsedni~kog polo`aja; (2) postojanje stranaka koje su glavni takmaci za predsedni~ki polo`aj; (3) zahtev da pobednik osvoji apsolutnu ve}inu (dvojni sistem glasanja, svaki bira~ istovremeno glasa na dva listi}a); (4) vremensko podudaranje predsedni~kih i parlamentarnih izbora (kako bi se postigao efekat zdru`enosti).

17

Ni predsedni~ki sistem, ni parlamentarizam

195

rešenje, koje bi moglo doneti strana~ku rascepkanost, a to Argentini nije potrebno. S obzirom na sve navedeno, izgleda da je Venecuela jedina ju`noameri~ka zemlja koja mo`e, na temelju dveju jakih i progresivnih stranaka, da prihvati rizik parlamentarnog eksperimenta. Zato sam sklon da zaklju~im da }e, ako Latinska Amerika krene putem parlamentarizma, razli~itosti koje }e se pojaviti širom kontinenta biti spoj najgorih konglomeracija.18 Nemojte me pogrešno shvatiti: moji argumenti protiv „~istog parlamentarizma” uopšte ne umanjuju moj otpor prema „~istom predsedni~kom sistemu”. Kao što smo videli, prvi problem sa ameri~kim tipom predsedni~kog sistema ogleda se u tome što podela vlasti zahteva nepodeljene ve}ine. Ve} smo utvrdili da je to zna~ajan uslov i da je njegovo ispunjenje teško. Postoji, me|utim, još jedan razlog zbog koga nisam sklon predsedni~kom sistemu; on je unekoliko okrenut budu}nosti. Re~ je o novoj politici, koju ja nazivam video-politikom.19 Zahvaljuju}i video-politici, jedan autsajder lako mo`e postati neko ko odlu~uje o svemu, kao što je to bio slu~aj sa Fuhimorijem (Fujimori) u Peruu i Kolorom (Collor) u Brazilu. Sve ~eš}e }e se doga|ati da na ~elo zemlje dolazi neko ko je pobednik videome~a, gde o ishodu odlu~uju izgled i „zvu~ne `aoke”, pogodne za stalno emitovanje na televiziji, ne du`e od deset sekundi (tolika je bila prose~na du`ina trajanja u ameri~koj predsedni~koj kampanji 1988). Ako je tako, onda se predsedni~ki sistem pretvara u kockarski doga|aj. Video-izbori bi trebalo da donesu prozra~nost, istinski „vidljivu politiku”. Ipak, nije tako. Ono što zapravo dobijamo pod plaštom vidljivosti naj~eš}e nije ništa drugo do bezvredan privid koji prikriva suštinu i ostavlja pitanja nerazjašnjenim. Ukratko re~eno, uveren sam da opšti, neposredni izbori za predsednika ne daju nikakve garancije ni mehanizme zaštite od katastrofalnog izbora (pogrešnog izbora) onoga ko }e biti primus solus – i to }e se sve ~eš}e doga|ati. Više nego ikad ranije, video-politika obe}ava da }e na polo`aj dovoditi diletante ili robote koji sve rade onako kako im nala`u rezultati izbornih anketa (~ije pravo lice nikada ne}e biti otkriveno) i ~vrsto se dr`e populisti~kih predizbornih obe}anja. Istine radi, treba naglasiti da populisti~ke i demagoške harizme nisu ništa novo. Me|utim, video-politika uve}ava njihov uticaj i lako postaje idealni instrument loše politike. Na isti na~in, video-politika višestruko uve}ava rizik. Rizik postoji i u polupredsedni~kom sistemu, ali je on znatno manji. U tom sistemu se na opštim izborima bira predsednik koji ulazi u dvojnu strukturu vlasti,
Amerike videti u zborniku, naro~ito u 1. poglavlju Building Democratic Institutions: Parties and Party Systems in Latin America, Stanford, Stanford UP, ~iji su prire|iva~i S. Mejnvoring i T. Skali. Zbornik treba uskoro da izi|e iz štampe.
19 18 Procenu raznih nivoa „institucionalizacije” (ili njenog pomanjkanja) u strankama Latinske

39–53.

Podrobnije u mom tekstu Video-Power, Government and Opposition, Winter, 1989, str.

196

\ovani Sartori

a premijeru mora biti izglasano poverenje u parlamentu. Predsedni~ki kandidat vodi kampanju na temelju predizborne platforme, ali nema pravo (makar da ponekad prigrabe za sebe to pravo) da daje konkretna politi~ka obe}anja, zato što je stvarna politika u delokrugu premijera i njegove parlamentarne ve}ine. Nau~nici su oprezni prema francuskom tipu predsedni~kog sistema zbog mogu}nosti razbijanja ve}ine, ~iji }e jedan deo birati predsednika, dok }e drugi podr`ati premijera i njegovu vladu. Da li }e se time ponoviti ameri~ka paraliza „podeljene vlade” o kojoj smo ve} govorili? Verovatno je da ho}e koliko i da ne}e, zato što se predsedni~ki sistem francuskog tipa, za razliku od ameri~kog, ne zasniva na podeli vlasti, pa tu prestaje svaka analogija. Zaista, osnovna vrednost polupredsedni~ke formule jeste upravo u tome što taj sistem mo`e da izi|e na kraj sa razorenim ve}inama. One slabe predsednika i primoravaju ga na su`ivot sa premijerom koji je pripadnik druge stranke; ali tako postaje sna`niji premijer, koji mo`e da na|e, i na}i }e, koalicionu ve}inu za svoju vladu.20 Na taj na~in polupredsedni~ki sistem mo`e razrešiti probleme koje ne mo`e da razreši ~isti predsedni~ki sistem.21 Treba tako|e naglasiti da su u francuskoj formuli va`nu i pozitivnu ulogu odigrali neposredni izbori predsednika i da su „upredsedni~ili” strana~ki sistem, smeštaju}i ga u bipolarni kalup.22 To nije slu~ajni ishod. Budu}i da je predsedni~ki polo`aj nedeljiv, predsedni~ki sistem se ovde suo~ava sa „proporcionalnom politikom”. Englezi izri~u hvale proporcionalnom predstavništvu; Italijani se dive sistemu jedan okrug – jedan poslanik u parlamentu. Stanovnicima Latinske Amerike savetuje se da prihvate parlamentarizam, koji su Francuzi spremno i znala~ki odbacili. U celini, u pravu smo kada kritikujemo ustrojstvo u kome sami `ivimo, ali ~esto grešimo u proceni alternativa i koristi za koje se nadamo da bi nam one
20 Pomeranja te`išta nikako se ne svode na smenjivanje izme|u predsedni~kog sistema (kada se podudaraju predsedni~ka i parlamentarna ve}ina) i parlamentarizma (kada nema te podudarnosti), kako to sugeriše M. Diver`e. Njegova sugestija potpuno „razbija” mešovitu prirodu sistema. Videti A New Political System Model: Semi; Presidential Government, European Journal of Political Research 8, br. 2, 1980, str. 186. To nije ta~no. Francuski predsednik nikada nije ono što je ameri~ki predsednik, niti ikada postaje, ~ak ni kada njegova mo} padne na najni`u ta~ku, i kada je bespomo}an kao što je bespomo}an parlamentarni predsednik. I u jednom i u drugom smislu, Diver`eovo shvatanje navodi na pogrešan put. 21 Tezu ilustruje kohabitacija izme|u predsednika Miterana i degolisti~kog premijera [iraka tokom osamdesetih godina; na prvi pogled, potvr|uje je i kohabitacija izme|u Miterana i premijera Baladira koju su nametnuli rezultati izbora odr`ani 1993. 22 Ispravnije je re}i bipolarni, nego bipolarizovani, jer se ovaj drugi termin mo`e shvatiti i kao da ozna~ava „poja~anu polarizaciju”, dok apsolutna ve}ina neophodna za osvajanje predsedni~kog polo`aja, u suštini, isti~e u prvi plan kandidate centra, dovodi do centripetalne utakmice i tako znatno smanjuje polarizaciju.

Decentralizacija, lokalna vlada i tr`i{te

197

mogle doneti. Verujem da postoje sna`ni argumenti protiv dvaju ekstrema – ~istog predsedni~kog i ~istog parlamentarnog sistema. Spreman sam, me|utim, da priznam kako argumenti za polupredsedni~ki sistem nisu naro~ito jaki. Moja pozitivna ocena francuskog tipa polupredsedni~kog sistema je o~igledno oprezna, sva izneta u maniru „mo`da”.23 Kada je re~ o drugoj mešovitoj alternativi – poluparlamentarnom sistemu – problem je u tome što i engleski i nema~ki premijerski sistem funkcionišu onako kako treba da funkcionišu samo kada je ispunjeno više povoljnih uslova. Ako bi engleski sistem prestao da bude dvostrana~ki (tre}e stranke dosad nisu uspele da ga razbiju) ili ako bi nema~ko ustrojstvo postalo usitnjenije i u ve}oj meri rascepkano i polarizovano nego ranije (taj proces je, kako izgleda, upravo u toku), bilo bi razloga za strah od povratka na „loš parlamentarizam”.24 Najva`nije u mojoj tezi jeste da nam najve}u nadu pru`aju mešovita rešenja, ali se suština, ako ostavimo po strani nade, svodi na to da moramo u~initi sve što je u našoj nevelikoj mo}i da osiguramo da ne idemo iz jednog u drugo, ve}e zlo. Prevod: Ljiljana Miliki}-Nedeljkovi}

Videti: G. Sartori, Le riforme istituzionali - Tra buone e cattive, Rivista italiana di scienza politica 3, 1991 i, dalje, u Seconda Repubblica? Si, ma bene, Milano, Rizzoli, 1992. To }e posebno biti objašnjeno u mom narednom radu: Comparative Constitutional Engineering, New York, New York UP, 1994. najva`nija jedini~na varijabla. Videti: \. Sani, \. Sartori, Polarization, Fragmentation and Competition, u zborniku Western European Party Systems, prire|iva~i Hans Dalder i Piter Meir (Hans Daalder, Peter Mair), Beverly Hills, Sage, 1983, str. 307–340.
24 Suština je u tome da poluparlamentarizam zahteva nizak nivo polarizacije, što je, zauzvrat,

23 U nekim drugim radovima detaljnije sam razradio drugu vrstu polupredsedni~kog sistema.

198

\ovani Sartori

Decentralizacija, lokalna vlada i tr`i{te

199

Robert Benet

DECENTRALIZACIJA, LOKALNA VLADA I TR@IŠTE
Postoji li raspored zadataka za period posle uspostavljanja dr`ave blagostanja u planskim i tr`išnim privredama?
Danas je decentralizacija zajedni~ka tema politi~kih debata u gotovo svim zapadnim tr`išnim privredama; ona se, me|utim, pojavljuje i kao tema o kojoj se vode polemike u socijalisti~kim planskim privredama. Uprkos tome što se termin decentralizacija u~estalo koristi, pojmovi i koncepcije koji stimulišu debatu o decentralizaciji znatno se razlikuju me|u sobom. U ovom radu }emo se pozabaviti dvama klju~nim aspektima decentralizacije. Na prvom mestu je decentralizacija izme|u vlada, tj. decentralizacija upravljanja izme|u razli~itih nivoa vlada, federalno-centralnih i dr`avno-lokalnih. Na drugom mestu je decentralizacija od vlade ka tr`ištu i nevladinim organizacijama. Ta dva aspekta definišu dvojnu kategorizaciju tendencija decentralizacije. U svakom od tih zna~enja, termin decentralizacija opisuje promenu sa pre|ašnje na novu situaciju, tj. sa centralizovane na decentralizovaniju. Budu}i da se razvoj obrazaca vladinog delovanja znatno razlikuje od zemlje do zemlje, mo`e se o~ekivati da }e za promene u odnosu na pre|ašnje situacije biti potrebna veoma razli~ita tuma~enja i same potrebe za promenom ciljeva, odnosno orijentacije reformi kojima se te`i. Otuda i poti~e mnoštvo najraznovrsnijih tuma~enja decentralizacije u razli~itim kontekstima. Me|utim, uprkos neminovnoj razli~itosti, mogu}no je uo~iti zajedni~ke teme i prioritete. Procesi promena i sredstva pomo}u kojih se oni sprovode mogu se bitno razlikovati od zemlje do zemlje, ali oni ~esto imaju zajedni~ke ciljeve i te`e sli~nom ishodu. Ose}anje zajedni~ke osnove jeste baza za tuma~enje raznih paketa reformi koji }e u jednom kontekstu biti ozna~eni kao centralizatorski, budu}i da decentralizaciju pokušavaju

200

Robert J. Benet

da sprovedu u kontekstu u kome su primenjeni. To je mo`da najjasnije na primeru Britanije, u kojoj je vlada Margaret Ta~er tuma~ila centralizaciju na nivou lokalnih vlasti kao decentralizaciju potroša~kih interesa u odnosu na tr`ište, tj. eksplicitno obezbe|ivanje jedinstvenog politi~kog okvira unutar koga potroša~i ne}e biti ni~im optere}eni u svome otkri}u da im više odgovaraju kolektivne usluge i kolektivna dobra. Nasuprot tome, u Sjedinjenim Ameri~kim Dr`avama Regan je te`io razvoju novog federalizma, nastoje}i da oslobodi federalnu vladu uslu`nog sektora kako bi omogu}io da dr`avna i lokalna vlast ispolje ve}u odgovornost. Te dve zemlje ilustruju dva suprotna pola u pozicijama, ali uprkos tome imaju jednu zajedni~ku temu, što }u nastojati da doka`em u ovom radu. Za druge zemlje su karakteristi~na tuma~enja decentralizacije koja se nalaze u rasponu izme|u ta dva suprotna pola. Osnovu pru`a kontekst u kome su zemlje ranije bile pozicionirane u odnosu na slede}a dva pitanja: 1) centralizacija-decentralizacija vladanja i 2) analogni naglasak na administrativnim ili tr`išnim snagama.

ME\UVLADINI ODNOSI I NASLE\E VELFERIZMA
Ponovno promišljanje me|uvladinih odnosa i njihovo sagledavanje na novi na~in nije mogu}no razdvojiti od opšteg revidiranja uloge vlade koje je sada aktuelno i u privredama zemalja-~lanica OECD-a (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) i u privredi Sovjetskog Saveza i drugih isto~noevropskih zemalja~lanica SEV-a (Savet za uzajamnu ekonomsku pomo}). Mnoštvo globalnih i me|uzavisnih ekonomskih promena postepeno je u sve ve}oj meri ograni~ilo vladinu akciju i omogu}ilo da se sna`ni me|unarodni ekonomski pritisci neposredno odraze i uti~u na regione i u`a lokalna podru~ja. Zato su nacionalne vlade morale postepeno da uskla|uju politiku me|u sobom, a dr`avno-lokalne vlasti su morale da u mnogo ve}oj meri kriti~ki sagledaju sve posledice koje njihove akcije imaju na opšti ekonomski razvoj i posebni (specifi~ni) izbor, i to ne samo na lokalnom, nego i na nacionalnom i internacionalnom nivou. Tokom osamdesetih godina, ta promena se u zemljama OECD-a odlikovala mnoštvom krupnih poreskih reformi, revidiranjem socijalnog sektora i restrukturisanjem me|uvladinih zajmova i finansijskih transfera. U zemljama SEV-a, reforme te`e prebacivanju ve}ih ekonomskih ovlaš}enja na preduze}a i na teritorijalne jedinice na ni`em nivou. Zato je za tr`ište i za lokalne subjekte decentralizacija bila klju~no pitanje u svim reformama, gotovo nezavisno od ideoloških okvira. U skladu sa osnovnom tezom ovog teksta, decentralizacija se mo`e shvatiti samo ako se uzme u obzir na koji je na~in pre|ašnja pozicija bila pojmovno uobli~ena. Bi}e veoma korisno da dominantnu pre|ašnju poziciju ozna~imo kao poziciju u kojoj je dominantnu ulogu imala velferisti~ka paradigma. Sama upotreba

Decentralizacija, lokalna vlada i tr`i{te

201

termina velferizam ne mo`e nas u potpunosti zadovoljiti. Me|utim, mo`emo ga upotrebiti konciznosti radi, jer on doista obuhvata svu nebuloznu prirodu te dominantne paradigme i njene politi~ke posledice. U zemljama OECD-a, od ~etrdesetih godina naovamo zbilo se mnogo zna~ajnih doga|aja na zakonodavnom planu: uveden je sistem potpunog dr`avnog obrazovanja, sistem zdravstvene zaštite i sistem planiranog koriš}enja zemljišta; velika pa`nja je posve}ena sistemu dr`avne izgradnje stambenih objekata; prihva}ena je politika pune zaposlenosti; uspostavljena je struktura socijalnog blagostanja. U mnogima od tih doga|aja prednja~ila je posleratna Evropa, ali su sli~na kretanja ispoljena i u Americi i drugde. U zemljama OECD-a, dominantni aspekt velferizma u ve}ini slu~ajeva bila je institucionalizacija odgovornosti vlade da obezbedi visoku i stabilnu stopu zapošljavanja, da pru`i finansijsku potporu siromašnima, da obezbedi zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i stanovanje i da sve to ~ini na efektivan na~in. Vladino planiranje i racionalnost su postali modeli za široki spektar procesa. Osnova tih tendencija je bila u kontroli privrede. Kejnzijanski mehanizmi su bili osnova ekonomskog rasta i stabilnosti. Zahvaljuju}i tome, bilo je mogu}no da zapošljavanje dobije status gotovo dr`avne usluge stanovništvu; primer za to je Bela knjiga o zapošljavanju, sa~injena u Velikoj Britaniji 1944. godine. I u drugim prilikama izlaz za probleme je pronala`en u uslugama dr`ave. Zato je bilo potpuno prirodno što je politika ekonomskog razvoja bila povezana sa socijalnim potrebama i postala im primerena. Vladi je bilo veoma teško da se odupre politi~kim i drugim pritiscima ~ija je svrha bila aktiviranje mehanizama planiranja koji pokre}u ekonomije u pravcu ostvarenja socijalnih ciljeva. Usled svega toga, zakonodavni i birokratski aparat odrazio je šire promene na planu opštih o~ekivanja. Posle ~etrdesetih je ono što je vlada dotad pru`ala kao uslugu dobilo status ne~ega na šta stanovništvo pola`e pravo. Teoreti~ari tr`išta su tvrdili da rezultat procesa razmene ne mo`e biti moralno valorizovan zbog toga što postoje ne`eljene posledice mnoštva akcija za koje ne snose odgovornost ni pojedinac ni grupa (videti, na primer, kod Roulsa, Rawls, 1972). Prema mišljenju tih teoreti~ara, velferisti~ke usluge su utemeljene na na~elu dobrovoljnosti ili altruizma. Ovaj tr`išni pogled zamenjen je normalnim prihvatanjem dr`ave blagostanja, tj. shvatanjem prema kome stanovnici i lokalne zajednice (pa samim tim i lokalne vlasti) pola`u pravo na blagostanje, odnosno potra`uju blagostanje od društva. Blagostanje se pritom tretira kao pravo, tj. nešto što ljudima po pravdi pripada, a ne kao puki plod altruizma. Ta zbivanja su donela i mnoštvo novih, korelativnih pojmova. Jedan od tih pojmova je relativno siromaštvo. ^ak i da su siromašni ljudi i podru~ja niskog dohotka imali mogu}nosti da zadovolje visoki nivo potreba,

202

Robert J. Benet

oni nisu imali pristupa izvesnim dobrima. Zaista, što je razvijenija privreda, što je viši nivo opšteg bogatstva, to je i smislenije tvrditi da ljudi, mesta ili lokalne vlasti kojima odre|ene stvari nedostaju `ive u relativnom siromaštvu. Kao što su dobro uo~ili Galbrajt (Galbraith, 1958) i drugi, potrebe se lako mešaju sa `eljama i te`njama, pa se rasta~e i nestaje moralni sud kojim se utvr|uje distinkcija izme|u `elja i potreba. Zbog toga je ekspanzija BNP omogu}ila manje-više kontinuirano širenje definicije potreba, a isto tako je i definicija relativnog siromaštva morala da se proširuje; zato sada imamo teorijsku osnovu za vladine usluge i odgovornosti, utemeljenu na rastu}im o~ekivanjima. Taunsen (Townsend, 1984), na primer, indikatorima siromaštva smatra i to što neko nema topli doru~ak, ro|endanske sedeljke i letovanja, kao i navike da se obeduje u restoranima. Upotreba takvih indikatora jasno pokazuje koliko se koncept blagostanja razvio u odnosu na svoje jednostavno polazište. Rastu}a o~ekivanja su, opet, stvorila zaklju~ak da neposedovanje odre|enih materijalnih dobara nije samo nesre}a, nego i društvena nepravda. Ako postoji društvena nepravda, onda pojedinci u ostatku društva imaju obavezu prema dr`avi da joj omogu}e da onima koji su tom nepravdom pogo|eni pomogne poreskim olakšicama i na drugi na~in. Takva struktura koncepcija (u kojima se na nepravdu odgovara obavezom prema dr`avi) transformisana je u legalno i moralno pravo, odnosno na~elo polaganja prava za ljude ili mesta koji su relativno siromašni. U zemljama SEV-a, velferizam je imao svojevrsno tuma~enje u vidu socijalisti~ke demokratije ili svenarodne dr`ave. To se temeljilo na sistemu dr`avnog ekonomskog planiranja, u kojem se ekonomija smatrala neposrednom dr`avnom aktivnosti. Mada je Lenjin smatrao da je dr`ava samo prolazna (uspostavljanjem pravog komunisti~kog društva dr`ava treba da odumre, jer više ne}e biti potrebna za ostvarivanje prinude, niti za obezbe|ivanje poštovanja društvenih pravila, mada }e i dalje biti potrebna za upravljanje privredom, blagostanjem i planiranjem), Staljin je ipak osigurao da partija i dr`ava u`ivaju monopol politi~ke vlasti. Od 1936. godine, u Sovjetskom Savezu je stvorena teritorijalna struktura za obezbe|ivanje blagostanja i usluga koje su sa njim u neposrednoj vezi (Jacobs, 1983). To je osnovni oblik koji je docnije primenjen u ostalim zemljama u isto~noj Evropi. To je, me|utim, stvorilo napetost koja još uvek postoji izme|u politi~ke i ekonomske administracije, kao i izme|u ekonomske efikasnosti i društvenih ciljeva. Mada bitno druga~ije prema obliku i strukturi, te napetosti u zemljama SEV-a nisu bez izvesne sli~nosti sa napetostima koje postoje u dr`avama blagostanja ~lanicama OECD-a. Plima velferisti~kih stavova širom zemalja OECD-a stvorila je opšte uverenje u to da vlade, i to na svim nivoima upravljanja, treba da preuzmu sve širu odgovornost za pru`anje usluga stanovništvu. Bilo je teško odupreti se

Decentralizacija, lokalna vlada i tr`i{te

203

moralisti~kim zahtevima i interesnim grupama koje su doprinosile razvoju tog procesa. U mnogim slu~ajevima, na raspolaganju je bila sna`na tradicija lokalne vlasti, kao i drugih lokalnih organizacija, što je zna~ilo da postoji spreman administrativni aparat za pru`anje, planiranje i regulisanje javnih usluga. Zbog toga su odgovornosti lokalnih vlasti, koje su se brzo širile, pokazivale tendenciju uklapanja u ve} utvr|ene administrativne okvire. Lokalna vlada i druge lokalne agencije tako|e imaju i tu prednost da su blizu osnovi, tj. korenu problema, zato su znatno sposobnije da identifikuju, pa ~ak i da definišu i lobiraju zahteve za uslugama. Otud se javila prirodna tendencija da se, u onoj meri u kojoj je povišen nivo vladine aktivnosti, administrativna odgovornost za pru`anje usluga sve više prebacuje na ni`e nivoe upravljanja, ~ak i ako formalna pravna odgovornost i dalje ostaje na višim nivoima vlasti, što je ~esto bio slu~aj. Zato se u ve}ini zemalja OECD-a u periodu od ~etrdesetih do sredine sedamdesetih dogodilo veliko pove}anje broja zaposlenih u lokalnoj upravi, kao i pove}anje troškova i proširenja administrativnih ovlaš}enja tih vlasti. U najve}em broju slu~ajeva, rezultat poja~ane administrativne aktivnosti u zemljama OECD-a bilo je prenošenje funkcija dr`ave blagostanja na lokalni nivo. Istovremeno, u ve}ini zemalja OECD-a, proširile su se opšte odgovornosti za sprovo|enje odre|ene politike i pove}ali su se troškovi i na nivou federalne, odnosno centralne vlasti. To su omogu}ile reforme u razvoju poreskog sistema koje su centralnoj vlasti obezbe|ivale najve}i deo bogatog poreskog prihoda od sve više razli~itih izvora oporezivanja (to posebno va`i za porez na li~ni prihod, porez na dohodak korporacije, porez za socijalno osiguranje i, docnije, porez na dodatnu vrednost). Na pove}anje prihoda federalne, odnosno centralne vlasti uticale su iste snage koje su uticale i na proširenje regulativne uloge centralne vlasti: to su pritisci za ujedna~eni tretman, zajedni~ke standarde i socijalnu jednakost svih gra|ana (to ~esto obuhvata i pitanje jednakosti, odnosno ravnopravnosti izme|u regiona i izme|u lokalnih vlasti). Svi ti doga|aji su zavisili od stalno rastu}eg dela BNP, koji je odlazio u javni sektor, i oslanjali su se na taj rast. Zato smo u periodu od ~etrdesetih do sedamdesetih bili svedoci stalne promene u pravcu pove}avanja procenta resursa ~iju potrošnju, docnije, usmeravaju vladine agencije na svim nivoima, uz istovremeno i proporcionalno smanjenje procenta resursa ~iju potrošnju reguliše samo tr`ište. Postoji i sve ve}a divergentnost razvoja na federalnom, centralnom odnosno dr`avnim i lokalnim nivoima. Na dr`avnom, a posebno na lokalnom nivou pove}ane su odgovornosti za troškove uprkos tome što sve to po~iva na stati~noj finansijskoj osnovi, koja se ~esto ~ak i su`ava. Federalni, odnosno centralni nivo ima veliku mogu}nost da pove}a poreski prihod i naj~eš}e je spremno podlegao pritiscima da to i u~ini. Rezultat je bila neminovna neravnote`a resursa i zahteva

204

Robert J. Benet

izme|u raznih nivoa vlasti, koju je trebalo ispraviti pomo}u me|uvladinih finansijskih transfera. Naj~eš}i oblik transfera su zajmovi, zbog ~ega su glavni pokreta~i sistema ubiranja prihoda na lokalnom nivou postepeno postajali ekonomija i politika zajmovne privrede, uz aktivnosti na planu lobiranja. Rezultat je stalno erodiranje veze koja bi trebalo da postoji izme|u lokalnih odluka i posledica tih odluka na pitanja kao što su procena i zadovoljavanje potreba i upravljanje potrebama. Istovremeno je prošireno u~eš}e centra u utvr|ivanju standarda i normi nivoa usluga, i to je ~esto ~injeno tako da lokalnim upravama koje su te usluge pru`ale nisu stavljeni na raspolaganje svi resursi. To je neminovno stvorilo jaz izme|u resursa i potreba, odnosno, kako je to formulisano u re~niku nekih autora, lokalne fiskalne krize. Neumitna posledica poja~anog u~eš}a centra u finansiranju lokalnih usluga bilo je proširenje politi~ke, administrativne i ekonomske brige centra za lokalnu upravu, odnosno upravljanje na lokalnom nivou. Ta orijentacija je ispoljena u širokom spektru pitanja. Glavna pitanja jesu ekonomi~nost i efikasnost isporuke, standardi, problem pristupa i jednakih mogu}nosti, ekološka i bezbednosna problematika i socijalna jednakost. Usled toga je naglo rastao udeo centralne vlade u troškovima, posebno u domenu obrazovanja, zdravstva i socijalne zaštite. Mnoge od tih usluga de facto su preba~ene na federalni, odnosno centralni nivo, ili je barem glavni deo odgovornosti preuzet upravo na tom nivou. To je uticalo na razvoj vladinog sistema zdravstvene zaštite i socijalnog staranja u Evropi i SAD, razvojem programa kao što su Medikejd (Medicaid) i AFDC i federalnih programa dodele zajmova kao što su Rat protiv siromaštva, Podela prihoda, CDBG, CETA itd. Razvoj sistema pru`anja dr`avnih usluga i administrativnog aparata u zemljama SEV-a bio je bitno druk~iji. Ipak, uprkos tome pojavljuju se sli~ne napetosti. Najuo~ljivije su napetosti izme|u opšteg pru`anja usluga i individualnih sklonosti, kao i izme|u nivoa `elja i sposobnosti dr`ave da ih ispuni. Heler (Heller, 1988) tvrdi da je napetost na individualnom nivou rezultat dr`avnog i partijskog pritiska koji ima cilj da pojedince svede na obi~ne šrafove u mehanizmu proizvodnje prekomernom centralizacijom u obrazovanju, kulturi i gotovo svim drugim aktivnostima; Selenji (Szelenyi, 1988) smatra da sekundarno tr`ište u Ma|arskoj nije ništa drugo do sredstvo za društveni i kulturni opstanak duha preduzetništva i otpora birokratskom poretku. Napetost izme|u stvarno pru`enih usluga i `eljenog nivoa njihovog opsega i kvaliteta jasno se vidi i iz ~esto siromašnog i stalno opadaju}eg nivoa usluga: na primer, stopa smrtnosti novoro|en~adi u Sovjetskom Savezu zvani~no iznosi 25,4 na 1.000, dok je u zemljama OECD-a ona ispod 10 promila; u preko 30 posto okru`nih bolnica nema tople vode, a preko 27 posto nema kanalizacioni sistem;

Decentralizacija, lokalna vlada i tr`i{te

205

lekova ima za 30 posto manje nego što su izra`ene potrebe (izjava Jevgenija ^azova, sovjetskog ministra zdravlja, citirana u nedeljniku The Economist, 21. novembra 1987); 50 posto škola u SSSR nema centralno grejanje, teku}u vodu i kanalizaciju; 25 posto škola je prenatrpano |acima, pa se nastava odvija u dve ili tri smene; više od jednog miliona dece ne poha|a zabavište zbog malog broja mesta u predškolskim ustanovama (izjava Genadija Jagodina, predsednika Komiteta za obrazovanje SSSR, citirana u Times Education Supplement, 2. septembra 1988). Osim tih odlika, ali u neposrednoj vezi sa njima, postoji i napetost izme|u individualnih sklonosti i dominantnog administrativno-privrednog sistema, koja dovodi u pitanje opštu sposobnost tog sistema da pru`i odre|ene usluge. Prema svojim razmerama, to premašuje napetosti koje postoje u zemljama OECD-a i ugro`ava bazu partijske, odnosno dr`avne strukture; to je, u isti mah, i temelj perestrojke koju je, upravo zato što je toliko suštinska, toliko teško sprovesti i upravo na tom planu le`e najve}e teško}e u njenoj realizaciji. Tako su, na primer, u Ma|arskoj 1977. godine planirane potrebe u obrazovanju koje ~etiri puta premašuju planirane mogu}ne nivoe investicija; zato se mora utvrditi redosled prioriteta potreba. To opet stvara me|uzavisnost sa ekonomijom deficitarnosti (nestašica) (Kornai, 1980). Socijalisti~ke demokratije, dakle, sadr`e sli~ne, ali ~esto ekstremnije napetosti u pru`anju usluga, raspinju}i se izme|u nivoa `elja i potreba.

RAZNOVRSNOST ODGOVORA NA PROMENU
Postoje, razume se, va`ne razlike izme|u zemalja kada je re~ o obliku i razmerama delegiranja ovlaš}enja, formalnog preuzimanja pravnih odgovornosti i raspolo`ivih politi~kih i finansijskih mogu}nosti za pru`anje usluga. Klju~ni aspekti tih razlika mogu se obuhvatiti jednostavnim sistemom klasifikacije prikazanim na ilustraciji 4.* Ako zajedno grupišemo finansijska, ekonomska i politi~ka ovlaš}enja vlada na jednoj osi, mo`emo prili~no pojednostavljeno klasifikovati razne zemlje s obzirom na njihov nivo centralizovane ili lokalizovane vlasti (horizontalna osa na ilustraciji 4). To bi se, na primer, moglo meriti procentualnim udelom troškova na raznim nivoima vlasti. Na toj osi su unitarne zemlje kao što su Francuska, [panija i Britanija bli`e levoj strani nego što su to federalne zemlje, kao Nema~ka ili SAD, koje su bli`e desnoj strani. Na vertikalnoj osi na ilustraciji 1. data je jednostavna klasifikacija razmera u kojima je izdvajanje sredstava za odre|ene namene diktirano tr`išnim snagama ili ga odre|uje vlada. To bi se, na primer, moglo meriti udelom vladinih troškova u odnosu na ukupni BNP.
* Napomena: Ilustracije se nalaze na kraju knjige.

206

Robert J. Benet

Dve ose na ilustraciji 4. predstavljaju sredstvo kojim se jednostavno, mada verovatno i prili~no neadekvatno, mogu izraziti razmere centralizacije ili decentralizacije sa stanovišta dva pitanja koja u ovom radu imaju dominantno mesto: me|uvladinih procesa i ravnote`e u javnom sektoru u pore|enju sa tr`išnim izdvajanjem, odnosno usmeravanjem resursa. Razmere decentralizacije u svakoj pojedina~noj zemlji mogu se uporediti sa razmerama u drugim zemljama jednostavnim situiranjem te zemlje na ovoj ilustraciji. Razume se, svaka takva klasifikacija je nu`no pojednostavljena; isto tako, kada je o razli~itim pitanjima re~, zemlje obi~no zauzimaju razli~ite pozicije na ilustraciji (na primer, odgovornost za troškove u pore|enju sa finansijskim resursima; ili pore|enje jedne usluge sa drugom). Ipak, uprkos svim tim ograni~enjima, ova ilustracija pru`a neke korisne mogu}nosti za uopštavanje. Du` donje ose na ilustraciji 4. postavljene su planske privrede zemalja SEVa. Du` gornje ose nalaze se ~isto tr`išne privrede. U uglovima su ekstremni modeli. Centralizovani javni sektor mo`e se mo`da identifikovati tokom ranih sedamdesetih godina u [paniji, Portugaliji i, manje, u Francuskoj. Taj model je blizak obliku koji danas postoji u mnogim zemljama u razvoju (Bird, 1984). Lokalizovanom modelu javnog sektora najviše su se pribli`ile skandinavske zemlje. Za tr`išne modele ne postoje krupne aproksimacije, ali je lokalizovani tr`išni model verovatno ono za šta se zala`u Tibo (Tiebout, 1956) i teoreti~ari javnog izbora kao što su, na primer, Bjukanan i Tjulok (Buchanan, Tullock, 1962). Ve}ina zemalja OECD-a smeštena je bli`e centru ilustracije, dok su zemlje SEV-a pore|ane du` donje ose uz mogu}ni razvoj naviše, ka centru ilustracije. Aproksimativni relativni polo`aji i promene polo`aja pru`aju va`ne mogu}nosti za generalizaciju. Na prvi pogled, razli~ita iskustva raznih zemalja deluju veoma raznorodno, pa ~ak i protivre~no. Ako, me|utim, uspostavimo vezu izme|u promene u odnosu na njihove pre|ašnje pozicije i veli~ine njihovih lokalnih vlasti i nivoa njihovog ekonomskog razvoja, ispolji}e se neke va`ne opšte tendencije; ilustracija 4. upravo je pokušaj da se obuhvate te tendencije. Rani istorijat kolektivnog pru`anja usluga, ako je uopšte postojalo, svedo~i o tome da je ono bilo uglavnom altruisti~ko i dobrovoljno i da je po~ivalo na dobrotvornim organizacijama. Voluntaristi~ki model i dalje je karakteristika jednog manjeg broja aktivnosti u nekim zemljama. Sigurno je da se razmere voluntarizma mogu u znatnoj meri proširiti. Me|utim, kada je re~ o masovnom pru`anju usluga, svedoci smo zaokreta ka jednom u ve}oj meri hibridnom modelu koji karakteriše slo`ena mešavina centralnih, odnosno federalnih i dr`avnih, odnosno lokalnih ovlaš}enja, ali znatno izra`enije nego što je to bio slu~aj u prošlosti na procesima tr`išne alokacije resursa. Karakter tog modela, koji smo na ilustraciji 5. ozna~ili kao postvelferisti~ki oblik, još nije u potpunosti ispoljen; taj proces je u toku.

Decentralizacija, lokalna vlada i tr`i{te

207

Postvelferisti~ki model pojavljuje se na temelju veoma razli~itih prethodnih uslova. Sjedinjene Ameri~ke Dr`ave prednja~e u eksperimentisanju sa inovacijama i, budu}i da je za njih karakteristi~an sna`an razvoj tr`išnih pristupa pru`anju usluga, distanca koju one treba da pre|u je najmanja. Britanija bi se mogla sagledati kao zemlja koja se brzo kre}e u nastojanju da ih dostigne, dok ih Skandinavija i izvestan broj zemalja OECD-a u severnoj Evropi prili~no sporo prate. Te zemlje, me|utim, imaju zajedni~ko poreklo u orijentaciji na dr`avu blagostanja, što sam ve} ranije identifikovao u ovom radu. Nasuprot njima, zemlje kao što su [panija i Portugalija, a u manjoj meri i neke zemlje u razvoju, tek treba da razviju puni sistem blagostanja. One prvo moraju razviti decentralizaciju izme|u razli~itih nivoa vlasti, kako bi obezbedile mnoštvo agencija koje bi podstakle budu}i razvoj. One bi mogle krenuti istorijskim putem koji su prešle zemlje severne Evrope, ali bi mogle i}i br`e, uz zaobila`enje izvesnih velferisti~kih postavki. Isto je tako verovatno da }e one izbe}i i zaobi}i mnoge istorijske presedane tako što }e se direktno kretati ka paradr`avi i tr`išnim pristupima pru`anju usluga. Razmere decentralizacije lokalne vlasti ograni~ene su i veoma malim razmerama mnogih vladinih jedinica, ali se to prevazilazi naglašavanjem me|univoa kao što su regioni ili velike lokalne (opštinske) jedinice. U zemljama SEV-a ula`u se veliki napori kako bi se istovremeno ostvarilo i kretanje naviše, i kretanje udesno na ilustraciji 5. Pomeranje od velferisti~kog modela podrazumeva odustajanje od nekih njegovih klju~nih postavki. Razmere u kojima se ta revizija razvija kod OECD-a predstavljaju novu paradigmu. Tipi~an komentar u polemici koja se u vezi sa tim vodi u Britaniji jeste deo izveštaja Komisije za glavnu finansijsku kontrolu u kome se tvrdi da „više ne postoji jasan konsenzus u vezi sa misijom lokalne vlade. Lokalne vlasti više se ne smatraju nu`no jedinim ili najboljim slu`bama za pru`anje tradicionalnih usluga. Implicitna vera u sposobnost velikog birokratskog aparata da reši socijalne probleme zamenjena je skepticizmom, sumnjom i spremnoš}u za eksperimentisanje sa novim metodima sa prilagodljivijim i prijem~ivijim strukturama i ve}om lokalnom fleksibilnoš}u.” U zemljama OECD-a novu paradigmu motiviše šest klju~nih razloga za zabrinutost: 1) pojavilo se isuviše mnogo programa u vreme kada parazitski politi~ki sloj `uri da kupi glasove posebnih interesnih grupa; 2) sve ~eš}e podle`e reviziji ocena efikasnosti administratora i politi~ara kao najsposobnijih ljudi za pru`anje mnogih usluga; 3) izgleda da je isuviše visok nivo vladine intervencije podstakao i odr`ao zavisnost, umesto da ohrabri oslanjanje na sopstvene snage; 4) zavisnost od centralnog, odnosno federalnog nivoa posebno se ispoljila u tendenciji gušenja lokalne uprave, komunalne inicijative, dobrovoljne delatnosti i samopomo}i; 5) izgleda da stalno rastu troškovi vladinih usluga, obi~no zbog

208

Robert J. Benet

toga što zahtevi nisu ograni~eni, zbog velike finansijske elasti~nosti zahteva i teško}a sa kojima se politi~ari suo~avaju kada treba da uspostave efikasnu kontrolu; 6) ~ini se da se ispoljava sve izra`enija nespremnost za pru`anje podrške nivou javnih troškova koji je potreban za odr`avanje dr`ave blagostanja, što delom proisti~e i iz straha da }e javna akcija nadja~ati ostale aktivnosti u bankarskom kreditiranju itd. Promene u zemljama SEV-a tako|e se odlikuju paradigmati~noš}u. Te promene se odvijaju u dva glavna toka, od kojih je jedan ekonomski, a drugi politi~ki (Aganbegjan, 1988; Gorba~ov, 1987; rezimei objavljeni u nedeljniku The Economist, 1988; Hewett, 1988). Ekonomska reforma: ubrzani ekonomski, kao i socijalni razvoj i razvoj stavova (uskorenie). To obuhvata: 1) stvaranje ve}e motivisanosti ljudi samodisciplinom i entuzijazmom (~elove~eskij faktor); 2) ekonomska i tehni~ka poboljšanja, sa posebnim naglaskom na mašinogradnji, industriji metala i hemijskoj industriji, zahvaljuju}i pozajmicama iz inostranstva, doma}im uštedama, (uglavnom) doma}em restrukturisanju pomo}u preuzimanja resursa drugih sektora i ubrzanoj stopi rashodovanja opreme; 3) ve}i naglasak na uslu`nom sektoru (procentualni udeo uslu`nog sektora u BNP iznosio je samo 20 posto u SSSR, u pore|enju sa 38 posto u Ma|arskoj i 55 posto u zemljama OECD-a); 4) decentralizacija ovlaš}enja u pogledu donošenja odluka, tako da su ona poverena preduze}ima i lokalnim sovjetima (uklju~uju}i i utvr|ivanje nivoa proizvodnje, inputa i autputa, odre|ivanje kupaca, snabdeva~a, plata, premija i ulaganja), a s tim ovlaš}enjima su u tesnoj vezi i nagrade, rizici i kazne (hozraš~ot poslovanje po principu rentabilnosti, tj. privrednom ra~unu i samofinansirovanie; preduze}a moraju zaraditi sredstva za pokrivanje teku}ih troškova i raspola`u viškom sredstava koji se mo`e ulagati; to omogu}uje da se utvrdi da li postoji neefikasnost i insolventnost); 5) ve}e oslanjanje na ekonomske instrumente (kao što su takse, subvencije, kamatne stope itd.) i manja upotreba administrativnih naredbi i kontrole; 6) ve}a aktivnost na pojedina~nom i kooperativnom nivou, uklju~uju}i i mogu}nost da preduze}e bankrotira, da radnici izgube posao, a osim toga, pravno su sankcionisana i privatna preduze}a (tako je, na primer, tokom prvih šest meseci 1988. u SSSR registrovano 14.000 novih kooperativa sa 150.000 novih ~lanova, posebno u uslu`nom sektoru, u oblasti ugostiteljstva, frizerske delatnosti itd.); 7) fleksibilnije i adekvatnije cene, pove}ana uloga novca, cene prema ugovoru; 8) zaokret od obavezuju}ih planova proizvodnje ka normama i indirektnim instrumentima (koriš}enje dr`avnih narud`bi u industrijskoj proizvodnji, umesto ranijih zadatih planova proizvodnje); 9) poboljšana koordinacija me|u socijalisti~kim zemljama u celini, ostvarena u SEV-u. Ekonomske reforme slede na~ela koja je formulisao Aganbegjan (1988) i u tesnoj su vezi sa koncepcijom sistema kombinata u NDR. Kombinati su velika

Decentralizacija, lokalna vlada i tr`i{te

209

dr`avna preduze}a sa po 20.000 radnika u proseku, koja imaju individualne horizontalne veze sa drugim preduze}ima i odre|eni nivo nezavisnosti u odnosu na Partiju i na sektorska ministarstva. Najte`e podru~je jeste ono koje se ti~e razmere reforme cena. Me|utim, dok se o tom pitanju otvoreno diskutuje u Ma|arskoj, u kojoj su se razvili opse`no sekundarno tr`ište i preduzetništvo (videti, na primer, u: Szelenyi, 1988) i u nešto manjoj meri u Jugoslaviji i Poljskoj (Kuklinski, 1987), dotle se slobodno formiranje cena u SSSR tretira kao predmet dugoro~ne reforme. Aganbegjan (1988), na primer, isti~e da se sada u SSSR 24 miliona cena odre|uje zvani~no i da taj broj treba smanjiti na oko 1.000. Me|utim, potpuno je jasno da se ta promena o~ekuje tek duboko u poslednjoj deceniji veka, znatno posle 1990. koju on ina~e odre|uje kao ciljnu godinu. I istra`ivanja Kornaja (Kornai, 1980) i Vinjeckog (Winiecki, 1988) pokazuju koliko dalekose`ne moraju da budu ekonomske reforme. Politi~ka i administrativna reforma: to je jedno od onih podru~ja u kojima je najte`e posti}i napredak. Reforme koje je proglasio Gorba~ov na partijskom kongresu u julu 1988. pokazuju razmere projektovanih promena; 1) ograni~enje mandata za izborne partijske funkcionere (maksimum deset godina); 2) istinski kompetitivno glasanje, uz u~eš}e kandidata vanpartijaca koji ne spadaju u nomenklaturu; 3) zamenjivanje jednog dela Centralnog komiteta u periodu izme|u dva kongresa; 4) povišenje standarda koji treba zadovoljiti da bi se ušlo u Partiju; 5) uspostavljanje vlasti sovjeta, posebno na gradskom i regionalnom nivou; 6) razdvajanje uloge Partije i dr`ave, s tim što se partijskim komitetima zabranjuje da izdaju naredbe fabrikama ili ministarstvima; 7) uspostavljanje vladavine zakona, ja~anje prava gra|ana. Politi~ka reforma je samo srce perestrojke; ona je neophodna da bi se stvorilo novo jedinstvo socijalizma i demokratije (Gorba~ov, 1987) i da bi se postigao povratak na ~istiju lenjinisti~ku koncepciju, što dalje od Staljinove prekomerne centralizacije. Na planu decentralizacije, reforma je usmerena ka proširenju ovlaš}enja lokalnih sovjeta ili narodnih saveta na najosnovnijem nivou, kao i na srednjem okru`nom i sreskom nivou. Zbog tesne me|usobne povezanosti lokalne administrativne strukture i ekonomskog planiranja, takav razvoj istovremeno zna~i i decentralizaciju do nivoa preduze}a i kombinata. Kuklinski (1987) tvrdi da je klju~ reforme u prelasku na lokalnu samoupravu, umesto na radni~ku samoupravu; tj. treba dati prednost teritoriji u odnosu na ekonomsku strukturu. Danas ve}ina lokalnih vlasti ima relativno malu autonomiju, u vidu administrativnih ili finansijskih diskrecionih prava, uprkos tome što je nivo njihovih troškova i usluga koje pru`aju veoma zna~ajan. To je rezultat centralizovanog planiranja u kome su lokalni bud`eti deo jedinstvenog i unifikovanog dr`avnog bud`eta ~itave zemlje.

210

Robert J. Benet

Osim toga, u troškovima dominiraju veliki gradovi, tako da ostaje malo prostora za manja naselja ili druge teritorijalne nivoe. Na primer, u SSSR su tokom 1975. godine gradovi odnosili 47 posto lokalnih troškova, oblasti 20 posto, a rejoni 24 posto, dok su radni~ka naselja odnosila samo 23 posto, a sela 6,6 posto (Lewis, 1983). Na~ini na koje je mogu}no pove}ati decentralizaciju znatno se razlikuju, i po obliku i po tempu, me|u raznim socijalisti~kim demokratijama; najve}i napredak postignut je u Ma|arskoj i Jugoslaviji, umereni napredak u Poljskoj, u SSSR i Bugarskoj o decentralizaciji se vodi aktivna debata, dok u ^ehoslova~koj i Rumuniji bele`imo relativnu stagnaciju. U NDR ekonomske reforme su postigle napredak u nekim podru~jima (na primer, u slu~aju kombinata), ali se politi~ka reforma i šira ekonomska reforma sistema cena nalaze u fazi stagnacije.

PARADIGMA PROMENE
Paradigma promene koja se razvija obuhvata izvestan broj tema koje su zajedni~ke i za zemlje SEV-a i za zemlje OECD-a. Dijapazon tih tema je veoma veliki, ali postoji šest glavnih elemenata aktuelnog programa rada koji se ovde razvijaju; dalju razradu ove teme ~italac }e na}i u jednom mom ranijem radu (Bennett , 1989a).

Odgovornost vlade pred korisnicima usluga
Jedno od klju~nih pitanja odnosi se na napor preduzet radi iznala`enja boljeg odnosa prema potroša~ima, odnosno korisnicima usluga koje pru`a vlada. To ne mora nu`no obuhvatati promenu granice delovanja vlade u odnosu na tr`ište i nešto je što u podjednakoj meri mogu preduzeti i socijalisti~ke i konzervativne vlade. Me|utim, ve}ina promena ima za cilj povla~enje vlade iz mnogih oblasti usluga; tako|e se te`i redefinisanju pojma usluga, tako da one više ne ozna~avaju ono što dr`ava po pravu pru`a svima onima kojima je to potrebno. Umesto toga, pojam usluga u novom tuma~enju ozna~ava potra`nju izra`enu u sklonostima, koje se ispoljavaju u razlo`nom prosu|ivanju; na takvo prosu|ivanje stimulativno uti~e spoznaja troškova koje odre|ena usluga podrazumeva, a do takve spoznaje najlakše se dolazi primenom metoda direktnog potra`ivanja, izdavanja vau~era i dodele kredita. I u slu~aju socijalisti~kih i u slu~aju konzervativnih politi~kih prioriteta, zajedni~ko tle koje se pojavljuje usmereno je ka realnim tr`ištima ili regulisanim kvazitr`ištima. Prilagodljivost usluga tra`nji korisnika zahtevala je razvoj širokog spektra novatorskih metoda za pru`anje i finansiranje usluga. Prvo, desio se zaokret sa usluga koje je vlada direktno pru`ala ka obezbe|ivanju odgovaraju}eg regulativnog okru`enja koje treba da stimuliše individualnu akciju i da obezbedi sistem kontrole

Decentralizacija, lokalna vlada i tr`i{te

211

odgovora tr`išta na zahteve i aktivnosti neprofitabilnih organizacija. To tako|e omogu}uje znatno smanjenje potrebe za strategijskom koordinacijom i planiranjem. Na primer, u sistemima u kojima je dotad sve bilo podre|eno prestonici, na taj na~in se omogu}uje ve}i naglasak na vladinim jedinicama manjih razmera. Drugi zaokret jeste u tome što je sada naglašena nova tr`išna disciplina, u kojoj je dominantan ujedinjuju}i uticaj centra (centralizacija) u pravcu tr`išnog okru`enja, ali uz ve}i naglasak na razli~itosti u decentralizaciji do nivoa lokalne vlasti kompanija ~iji je posao snabdevanje i agencija koje odgovaraju na zahteve korisnika. Taj obrazac promene predstavljen je na ilustraciji 2.

Novine u organizovanju pru`anja usluga
Da bi se ostvarila ve}a prilago|enost razli~itim zahtevima potroša~a, neophodne su razne varijacije u pru`anju usluga. Zahtevi se, me|utim, razlikuju od kategorije do kategorije: postoji, na primer, razlika izme|u zahteva koje postavljaju razni ljudi, predstavnici poslovnih krugova, grupe potroša~a ili stanovnici razli~itih oblasti. Ve}a prilago|enost tra`nji, samim tim, zahteva slo`enu kombinaciju novina u pru`anju usluga: ponekad je potrebno odgovoriti na zahteve iznete na nivou pojedinca, ponekad na poslovne zahteve koji su i sami kombinacija širokog spektra razli~itih potreba, ponekad na zahteve grupa, a ponekad na zahteve odre|enih lokaliteta. Samo kada je re~ o zahtevima koji su specifi~ni za odre|ene lokalitete potpuno je jasno da je decentralizacija vlasti klju~ni aspekt, zato što tu postoji konkretan geografski fokus. Kada je o drugim oblastima re~, mogu}ni su i nevladini i neki drugi pristupi ili se mo`e dogoditi da federalna i dr`avna ili centralna vlada sve neposrednije stupaju u kontakt sa pojedincem ili poslovnim krugovima, odnosno da na pru`anju usluga ne bude anga`ovana lokalna vlada (upravo je to ve} danas slu~aj u mnogim oblastima). Mo`e se, me|utim, dogoditi i da upravo lokalne vlade budu agencije koje }e pru`iti adekvatan odgovor na zahteve, ~ak i onda kada ne postoji jasno odre|eni geografski fokus. Klasi~ne ekonomske teorije u ovoj oblasti sugerišu da je vladino pru`anje usluga opravdano ve} samim postojanjem eksternih zahteva ili onih zahteva koji su, u odnosu na standard, iskrivljeni; u takvim slu~ajevima je kolektivni isporu~ilac usluga efikasniji od tr`išnog odgovora, tj. postoji neuspeh tr`išta koji stvara potrebu za javnim dobrima (Samuelson, 1954; i Musgrave, 1986). Isti je slu~aj i sa vladinom akcijom na dr`avnom ili lokalnom nivou, ali tu postoji jedno dodatno ograni~enje: zbog razlika koje postoje u lokalnim potrebama ili sklonostima, na tom nivou se efikasnije nego na centralnom postavljaju kolektivni zahtevi. Tr`išni neuspeh je rezultat ~injenice da korisnici usluga nisu voljni da svoje sklonosti izraze u kupovini, zato što mogu, ništa ne pla}aju}i, isto to da koriste kada kupovinu obavi neko drugi. Klasi~no shvatanje javnih dobara sada se, me|utim, sve više

212

Robert J. Benet

dovodi u pitanje kao jedini orijentir za akciju. Vlada nije jedino sredstvo za organizovanje kolektivnog pru`anja usluga. ^esto se ispostavlja da je kolektivna akcija koju organizuju grupe ljudi ili grupisani poslovni krugovi podjednako dobro sredstvo za prevazila`enje neuspeha tr`išta, kao i da su mnogo adekvatnije akcije bazirane na dobrovoljnosti, delatnosti neprofitabilnih organizacija ili anga`ovanju privatnog sektora na pru`anju odre|enih usluga. Zato se na vladu više ne mo`e gledati kao na isklju~ivog isporu~ioca, koji nu`no i po pravu pru`a usluge svakome ko ih zatra`i. Sli~no tome, finansiranje usluga ne mora se nu`no obezbe|ivati iz opštih poreskih prihoda. Rezultat ove revizije stavova jeste otvaranje novog dnevnog reda, odnosno spiska pitanja za razmatranje i akciju, kako bi se našla nova i efikasnija sredstva za pru`anje usluga. Ta sredstva bi trebalo da deluju kao alternativa ili dopuna vladine aktivnosti na pru`anju usluga. Nemamo dovoljno prostora da u ovom radu detaljno iznesemo sve mogu}nosti koje se javljaju, ali je OECD (1987) naveo mnoštvo mogu}ih metoda: 1) sklapanje ugovora sa isporu~iocima iz privatnog sektora, tako što }e im se poveriti odre|eni posao, uz istovremeno regulisanje takve aktivnosti uvo|enjem i kontrolom standarda i poveravanjem posla onome ko ponudi najbolje uslove na kompetitivnom konkursu; 2) kooperative, udru`enja, trustovi, neprofitabilne organizacije; 3) dobrovoljni rad i dobrotvorne organizacije; 4) uspostavljanje partnerskih odnosa izme|u javnog i privatnog sektora; 6) paradr`avni sektori. U budu}nosti se mogu o~ekivati još mnoge novine u toj oblasti.

Reforma upravljanja (unutrašnja odgovornost)
Dok se sve br`e uvode novine na planu decentralizacije u nevladinom sektoru, u samoj vladi se javlja jedan novi dnevni red koji se odnosi na poboljšanje vladine efikasnosti i prilagodljivosti zahtevima korisnika njenih usluga reformom opšte strukture upravljanja u njoj. Ovde se kao klju~ni postavljaju slede}i zahtevi: potrebno je da se traga za sredstvima koja }e omogu}iti da se odgovori na stvarnu tra`nju, a ne da se sve svede na birokratske odluke o tome šta se smatra da bi ljudi trebalo da imaju; vladini slu`benici bi trebalo da pru`e efikasne i rentabilne usluge, a ne da pru`aju usluge koje }e biti uskla|ene samo sa sindikatima i oslanjati se na pre|ašnju radnu praksu; vlada treba da bude tretirana kao neko ko odgovara na zahteve, a ne kao sredstvo za obezbe|ivanje zapošljavanja, bez obzira na tra`nju; fleksibilnost sredstava za pru`anje usluga treba da omogu}i poboljšanje efikasnosti pomo}u koriš}enja dobrovoljnih, neprofitabilnih ili kooperativnih organizacija i privatnih isporu~ilaca, umesto da i dalje postoji jedan jedini, uniformni i monolitni odgovor vlade. Ukratko re~eno, cilj je da se uspostave mehanizmi koji }e omogu}iti da birokratska procedura odlu~ivanja u vladama bude zamenjena takvim okvirima rukovo|enja koji }e omogu}iti jasan odgovor ponude na tra`nju, kakav postoji i na tr`ištu.

Decentralizacija, lokalna vlada i tr`i{te

213

Foster (1988) predla`e zadovoljavanje slede}ih zahteva za efikasan sistem odgovornosti: 1. Sve aktivnosti odgovorne jedinice moraju, bez ikakvih ograni~enja, biti podlo`ne kontroli kako bi se utvrdilo da li se njima dobro upravlja i da li je njihovo poslovanje finansijski ispravno; to zahteva velike reforme u vladinoj organizaciji kontrole finansijskog poslovanja i u na~inu na koji se objavljuju podaci do kojih se kontrolom do|e. Tako|e treba reformisati na~in na koji se takvi podaci koriste u vladinom odlu~ivanju. 2. Veze na planu upravljanja i finansijske veze izme|u pojedinih jedinica treba svesti na najmanju mogu}u meru kako bi se precizno utvrdilo ko je za šta odgovoran; to zahteva veliku promenu u korporativnoj odgovornosti vlade. 3. Na ~elu svake jedinice treba da bude jedan ~ovek, pojedinac koji }e odgovarati za ~itavu liniju proizvo|a~a i ni`ih rukovodilaca u tom odeljenju. Za to je potrebno uvesti sistem odgovornosti i koncepciju upravljanja proizvodnom linijom. 4. Transferi me|u jedinicama treba da budu u najtešnjoj mogu}oj vezi sa realnim troškovima; to zahteva uvo|enje tr`išne discipline u vladinu organizaciju. Sve te karakteristike su tek odnedavno razvijene na planu vladinog upravljanja i postoje argumentovani dokazi da njihova primena još ne te~e sasvim glatko; na to prvenstveno uti~u ograni~enja socijalne politike i sinergizam me|u jedinicama, kao i neki drugi faktori.

Reinterpretacije predstavništva (eksterna odgovornost)
U isto vreme kada se u vladinu organizaciju, na internom planu, uvode odre|ene novine, neophodne su i krupne promene u domenu vladinog odnosa prema predstavništvu. Predstavništvo je veza koja u demokratijama postoji izme|u vlade i njenih administratora, s jedne strane, i pojedinaca i poslovnih krugova, s druge strane. Pitanje predstavništva iskrsava samo u okviru vladinog sistema pru`anja i finansiranja usluga. Ono je nepotrebno tamo gde se mehanizmi proizvodnje i finansiranja svode na razmenu izme|u ljudi i poslovnih krugova koja se obavlja u tr`išnim transakcijama. Zato je potpuno prirodno da neefikasna participacija ili razo~aranost stvaraju, i u zemljama OECD-a i u zemljama SEVa, privatizaciju usluga, sklapanje ugovora kojima se posao poverava spoljnim isporu~iocima usluga ili neki drugi vid modifikovanja vladine prakse, kako bi se politi~ki ili birokratski izbor zamenio izborom koji obavljaju sami potroša~i. U liberalnim demokratijama, predstavništvo se obi~no ostvaruje glasanjem na izborima, u kojima se te`i da se ponudi sporazum o širokim politi~kim programima kako bi se postiglo ozakonjenje strategija za teku}u administrativnu delatnost. Ideal artikulacije interesa u ve}ini vladinih sistema sasvim je daleko

214

Robert J. Benet

od stvarnosti. ^ak i ako sistem funkcioniše, nije sasvim jasno da li je to najefikasniji na~in za donošenje odluka o detaljnim pitanjima koja se odnose na na~in pru`anja usluga. Izbori kao signal tr`išnih sklonosti veoma su nesavršena kopija realnih tr`išta. Foster (1988) sugeriše da se to dešava usled neminovne zbrke koja se javlja kada treba utvrditi šta je to što je predstavljeno i ko kome odgovara. Ovaj autor identifikuje ~etiri oblasti mogu}e odgovornosti: 1) odgovornost pred poreskim obveznicima, 2) odgovornost pred lokalnim poslovnim krugovima, 3) odgovornost pred višim nivoima vlasti i 4) odgovornost pred bira~kim telom. Uobi~ajene su opse`ne diskusije o odnosu vlade i bira~kog tela; to je normalno tuma~enje koncepcije predstavništva. Sve se ~eš}e, me|utim, postavlja pitanje da li je takav oblik predstavništva najva`niji za obezbe|ivanje vladine efikasnosti i prilagodljivosti zahtevima korisnika usluga. Umesto toga, sada se pojavljuje novi dnevni red da bi se pronašla mogu}nost da se pomo}u ni`ih cena i manjih honorara postignu ~eš}e transakcije, kao i takvi tr`išni izbori koji }e omogu}iti da se postigne bli`e i bolje predstavljanje interesa potroša~a.

Finansije i povra}aj troškova
U studiji OECD-a iz 1983.godine tvrdi se da bi finansiranje infrastrukture i poboljšanja na planu pru`anja usluga pomo}u sredstava koja ne poti~u iz opštih bud`etskih (naro~ito poreskih) prihoda moglo biti efikasnije za odr`avanje uravnote`ene finansijske pozicije bilo kada je re~ o federalnoj, odnosno centralnoj, bilo kada je re~ o dr`avnoj, odnosno lokalnoj vladi. To je stimulisalo klju~ne inovacije ~iji je cilj povra}aj troškova, umesto oporezivanja; na primer, pomo}u naplate od korisnika, utvr|ivanja honorara za pru`enu uslugu, odre|ivanja cene stanarine i nekih drugih, specijalisti~kih usluga. U isto vreme, velikim novinama u poreskom sistemu, i na centralnom i na lokalnom nivou, i sistemu transfera sredstava izme|u pojedinih nivoa vlade tako|e se preusmerava pa`nja ka odnosu koji }e po~ivati na rentabilnosti (cost-benefit), tj. na oporezivanju ostvarene koristi. Inoviranje poreskog sistema obuhvatilo je i traganje za druga~ijom ravnote`om, koju treba uspostaviti izme|u dva opšta na~ela oporezivanja prema sposobnosti pla}anja i prema ostvarenoj koristi. Prvo na~elo te`i redistribuciji; drugo te`i kvazinaplati. Kako je odmicala diskusija o ovoj temi, tako se promenila paradigma; sada je drugo na~elo dominantnije od prvog. Osnovni argument koji se navodi u prilog tom na~elu glasi da je, sa stanovišta efikasnosti, mogu}no posti}i bolju raspore|enost kod izdvajanja resursa ako se uspostavi tešnja veza izme|u oporezivanja i ostvarene koristi. Na tu promenu je uticao novopostavljeni cilj decentralizacije tr`išta; upravo je taj cilj stimulisao diskusiju o oporezivanju koristi, o porezima koji su povezani sa potrošnjom i troškovima (kao što su porez

Decentralizacija, lokalna vlada i tr`i{te

215

na dodatnu vrednost i akcija, porez na potrošnju i razne alternative porezima u povra}aju troškova). Na me|uvladinom nivou, sve se više shvata da klasi~no dozna~avanje poreskih sredstava ostvarenih iz klju~nih vidova oporezivanja institucijama na federalnom, odnosno centralnom nivou, uz istovremeno rastere}ivanje najve}e odgovornosti na dr`avnom, odnosno lokalnom nivou, stvara veliku dilemu, odnosno potencijalni fiskalni jaz (McLure, 1983; Wiseman, 1987). Zato me|uvladina decentralizacija zahteva bolju kombinaciju konsultacija koje su naj~eš}e razdvojene, a vode se oko veze koju treba uspostaviti izme|u me|uvladinog dozna~avanja poreskih sredstava i poveravanja me|uvladinih odgovornosti. Vajsmen (1987) ide i korak dalje, tvrde}i da je, pošto je me|uvladina decentralizacija ~esto podstaknuta politi~kim i ustavnim potrebama koliko i ekonomskim razlozima, potrebna dobra politi~ko-ekonomska perspektiva (Rouds, 1981; Benet, 1980; Benet i Krebs, 1988). Povra}aj troškova je stimulisao poja~ano interesovanje za inovacije koje bi omogu}ile neposrednu vezu sa snabdeva~ima. Nedavna debata je nagovestila da porezi nisu najbolji mehanizam ako je klju~ni cilj da se cenom postigne bolji odnos izme|u tra`nje i ponude; bolje veze je mogu}no posti}i sistemima povra}aja troškova. Osim toga, taj pristup pojednostavljuje i ve}inu me|uvladinih problema (Brennan i Buchanan, 1985, Brennan, 1988). Britanska alternativa reforme, porez po glavi (poll tax), jeste neugodan hibrid izme|u poreza i takse. Pristup na koji je ovde ukazano mo`e da: 1) poboljša sistem usmeravanja resursa u privredi u celini, 2) onemogu}i zagušenje tako što }e uspostaviti uniformnu osnovu za normalnu konkurenciju, što }e omogu}iti opstanak i razvoj alternativnih snabdeva~a u oblasti koja nije me|uvladina, 3) stimuliše adekvatniji odgovor proizvo|a~a usluga i upravlja~a i 4) poboljša socijalnu jednakost i stanje u domenu politike zaštite ~ovekove sredine, uklju~ivanjem socijalnih troškova koji su za ta eksterna podru~ja vezani. O~igledno je da postoji izvestan broj ograni~enja kada je re~ o naplati od korisnika i drugim vidovima povra}aja troškova. Ta ograni~enja proisti~u iz razloga koji se ti~u pravednosti, fluktuacije tra`nje, kao i odnosa izme|u usluga finansiranih naplatom od korisnika i usluga finansiranih iz opštih javnih prihoda. Me|utim, sve je jasnije da i unutar tih ograni~enja postoji veliki prostor za inoviranje. Vladino i politi~ko mišljenje je bezrezervno bilo da su opšti prihodi, posebno poreski, normalni finansijski izvor. Zaista, tu jeste le`ao lak izlaz u teškim odlukama. U postvelferisti~koj paradigmi, me|utim, smatralo se da su opšti izvori ne samo sredstvo koje je ~esto u manjoj meri efikasno, nego i sredstvo koje onemogu}uje ostvarenje cilja uspostavljanja dobrih odnosa izme|u ponude i tra`nje. To je onda nu`no uzrokovalo šire koriš}enje mehanizama razmene utemeljenih na realnom utvr|ivanju cena i drugim metodima za povra}aj troškova.

216

Robert J. Benet Pomeranje granice vlasti

Poboljšanje prilago|enosti usluga korisnicima, poboljšanje organizacije pru`anja usluga, reforma upravljanja, reinterpretacija predstavništva, inovacije u povra}aju troškova sve to mo`e biti ostvareno gotovo u svakom ideološkom okviru. Zaista, i diskusije koje se u doba Gorba~ova vode oko sovjetske perestrojke pokretane su pokušajima da se, u kontekstu jednopartijskog sistema dr`avnog socijalizma, uvedu sli~ne inovacije. Me|utim, u osnovi mnogih reformi jeste krupan cilj ostvarivanje šireg politi~kog programa kako bi se unazad pomerila granica dr`ave, jer se smatra da je manje vlasti ve} po sebi bolje. Kao posledica tog htenja razvijena su tri klju~na na~ela (videti, na primer, u Economic Policy, 1988). Prvo na~elo glasi da je dobit blagostanja proistekla iz nastojanja da se ostvare ciljevi pravi~nosti manja od gubitka efikasnosti izazvanog vladinom intervencijom. To je na~elo cene pravi~nosti. Drugo na~elo je na~elo fleksibilnosti vlade; vlada }e uvek u~initi više štete nego koristi kada nastoji da ispravi neuspehe i propuste tr`išta. Osnovni argument jeste da je vladina administracija inherentno manje efikasna od tr`išta, a da inicijativa za dobro upravljanje i postizanje što boljih rezultata neminovno posti`e ve}u efikasnost. Tre}e na~elo glasi da vladina intervencija uvek osigurava proizvodnju i odr`avanje zavisnosti. Smatra se da vladino pru`anje usluga zahteva da proizvo|a~i i interesne grupe izreknu moralni sud o tome kome treba a kome ne treba pru`iti usluge. Takav proces neminovno uzrokuje eroziju brige za prilago|avanje usluga sredstvima kojima društvo raspola`e. Istovremeno, zbog spremnog pristajanja politi~ara na ambiciozne programe pru`anja usluga, nu`no se podriva oslanjanje na sopstvene snage i okretanje tr`išnim alternativama. Na tim osnovama ja~a verovanje da }e vlada razrešiti sve probleme, što opet, samo po sebi, poja~ava zavisnost. Veljanovski (1987) je to ozna~io kao proizvo|a~ku dr`avu; ostali autori o takvoj dr`avi govore kao o dr`avi-dadilji (na primer, Pirie, 1988).

ZAKLJU^AK
Osnovna teza ovog rada jeste da postoje dva odvojena, ali me|uzavisna aspekta decentralizacije: decentralizacija ka tr`ištu i decentralizacija ka lokalnoj vlasti. Pritisci za promenu proisti~u iz traganja za novom paradigmom kako bi se sa velferizma prešlo na postvelferizam. Velferizam karakteriše paradigma koja je institucionalizovala odgovornost vlade kao isporu~ioca i racionalnog planera. Tome je dodato i na~elo polaganja prava i društvene pravde. Sve je to povezano sa nemogu}noš}u nametanja ograni~enja materijalnim zahtevima, što je, u

Decentralizacija, lokalna vlada i tr`i{te

217

kontinuiranom procesu rastu}ih o~ekivanja uzrokovalo formiranje proizvo|a~kog lobija i podrivanje alternativa vladinom sektoru koji ne podle`e kontroli. Postvelferizam nastoji da pomeri unazad granicu vlasti, a kao sredstvo koje pru`a mogu}nost boljeg prilago|avanja zahtevima korisnika, privla~an je i za socijalisti~ke i za konzervativne vlade. Novine u postvelferisti~kom programu ukazuju na veliko pomeranje granice izme|u javnog i privatnog sektora. Program rada je, me|utim, znatno širi. Klju~ni argument jeste u tome da je velferisti~ko nasle|e do te mere dominantno da se ne mo`emo osloniti ~ak ni na to da }e privatni sektor delovati sasvim efikasno. To je svakako problem u sovjetskoj i isto~noevropskim privredama, a tvrdi se da to va`i i u Britaniji. Mo`e se zaista o~ekivati da promena paradigme zahteva i promenu na svim stranama. Izazov upu}en privatnom sektoru sastoji se u tome da on treba da bude sposoban da pru`i privatizovane kolektivne usluge, da odr`ava prihvatljive standarde i da ne podlegne iskušenju prihvatanja uloge slobodnog strelca, što je naizgled najlakši izlaz. Izazov se tako|e sastoji u tome što treba pokrenuti raznovrsna sredstva kolektivne akcije kako bi se zamenilo ili dopunilo vladino pru`anje usluga. I zajedništvo i eksterne pojave i dalje postoje, a novi program rada zahteva da poslovni krugovi odgovore ispoljavanjem nove odgovornosti, nove vizije i nivoa altruizma koji još nije ispoljen u širokim razmerama. Najindikativnije inovacije jesu formiranje saveta privatne industrije (PIC) u SAD i saveta za obuku i preduzetništvo (TEC) u Britaniji. To su pokušaji da se poslovni krugovi i lokalne zajednice anga`uju u široj ravni odgovornosti, kao što drugi programi imaju cilj da ljude osposobe da se u ve}oj meri oslanjaju na sopstvene snage. Ti izazovi jesu veliki, ali su znatne i potencijalne šanse za ostvarivanje socijalnih ciljeva i preimu}stva efikasnosti. Prevod: Ljiljana Miliki}-Nedeljkovi}
Reference: 1. Aganbegjan, A., The Challenge: Economics of Perestroika, London, Century Hutchinson, 1988. 2. Audit Commission, The Competitive Council, Management Paper No.1, London, HMSO, 1998. 3. Bennett, R.J., The Geography of Public Finance, London, Methuen, 1980. 4. Bennett, R.J. ed., Decentralisation, Local Governments and Markets: Towards a PostWelfare Agenda, London, Oxford University Press, 1989. 5. Bennett, R.J. ed., Territory and Administration in Europe, London, Francis Pinter, 1989. 6. Bennett, R.J. and G. Krebs, Local Business Tax in Britain and Germany, Baden-Baden, Nomos, 1988.

218

Robert J. Benet

7. Bird, R.M., Intergovernmental Finance in Colombia: Final Report of the Mission on Intergovernmental Finance, Cambridge, MA, Intergovernmental Tax Program, Harvard Law School. 8. Brennan, G.H., The Public Choice Approach to Tax Reform, Environment and Planning C, Government and Policy 6:41-52, 1988. 9. Brennan G.H and J.M. Buchanan, The Reason of Rules: Constitutional Political Economy, Cambridge, Cambridge University Press, 1985. 10. Buchanan, J.M. and G. Tullock, The Calculus of Consent: Logical Foundations of Constitutional Liberty, Ann Arbor, MI, University of Michigan Press, 1962. 11. Economic Policy, The Conservative Revolution, Cambridge, Cambridge University Press, 1988. 12. The Economist, Survey of the Soviet Economy, 9. april 1988, str. 20. 13. Foster, C.D., (ed. R.J. Bennett), Accountability in the Development of Policy for Local Taxation of People and Business, Local Fiscal Crisis: The Policy Imperative, Regional Studies, 22:1318, 1988. 14. Galbraith, J.K., The Affluent Society, London, Hamish Hamilton, 1958. 15. Gorbachev, M., Perestroika and the New Thinking, London, Collins, 1987. 16. Heller, M., Cogs in the Soviet Wheel, London, Collins Harvill, 1988. 17. Hewett, E.A., Reforming the Soviet Economy: Equality vs. Efficiency, Washington DC. Brookings Institution, 1988. 18. Jacobs, E.A. ed., Soviet Local Policy and Government, London, Allen and Unwin, 1983. 19. Kornai, J., The Economy of Shortage, Budapest, Magneto, 1980. 20. Kuklinski, A., u: D. Dutkiewicz, G. Crowzelak, Local Studies in Poland, Warsaw, Institut for Space Economy, University of Warsaw, 1987. 21. Lewis, C.W., u: E.A. Jacobs, ed., Soviet Local Politics and Government, London, Allen and Unwin, 1983. 22. McLure, C.E., Tax Assignement in Federal Countries, Canberra, Center for Research on Federal Financial Relations, ANU, 1983.

Dileme strategijskog upravljanja

219

Mijat Damjanovi}

DILEME STRATEGIJSKOG UPRAVLJANJA
Strategijsko upravljanje zasnovano je krajem 50 godina, sa pojavom sistemskog pristupa. U tra`enju odgovora ne samo na tadašnje izazove ve} i pokušaje predvi|anja, javili su se pokušaji strategijskog formulisanja i strategijskog planiranja. Novi impuls ovaj pristup je dobio 70-tih godina kada je prevladalo shvatanje o prednostima fleksibilne organizacijske konfiguracije, kojom se uve}ava sposobnost organizacije ne samo za kontinualne ve} i diskontinualne promene. Kona~no, u nastojanju da se ovlada ubrzanim i radikalnim promenama, u višedimenzionalnom okru`enju, koje naro~ito karakterišu poslednju deceniju XX veka, razvile su se posebne strategijske tehnike. O fenomenu strategijskog upravljanja mo`e se razmišljati u širokom dijapazonu od mikroorganizacije (korporacije, kompanije, firme) do makrozajednice, globalnog društva, razli~itih nivoa njegove institucionalizacije. S obzirom na realnost mnogostrukih vidova pro`imanja mikro i makroravni, njihovu me|uuslovljenost i me|uzavisnost, razumljivi su pokušaji uopštavanja, generalizacije, univerzalizacije fenomena strategijskog upravljanja, utvr|ivanja njegovih opštih, zajedni~kih parametara. U najširem smislu, pod strategijskim upravljanjem se podrazumeva svesno usmeravanje razvoja svakog entiteta u skladu sa njegovim relevantnim, u pravilu višedimenzionalnim, okru`enjem. Ovaj vid upravljanja pretpostavlja aktivnosti planiranja, odlu~ivanja, organizovanja, koordinacije, kontrolisanja, njihovih modifikacija – promena, kako na strani samog entiteta (na primer kompanije) tako i na strani njegovog višesfernog okru`enja. Osnovni smisao ovakvog upravljanja ogleda se u obezbe|ivanju uspešnog funkcionisanja i obezbe|ivanja takvog entiteta od razli~itih nepredvi|enosti i iznena|enja, odnosno njihovih implikacija. Zadatak je utoliko slo`eniji što su promene, indikativnog karaktera, sve u~estalije, sve dinami~nije ali i sve disperzivnije, jer se odigravaju u sve širim i sve bogatijim sektorima ~ovekovog `ivota i rada.

220

Mijat Damjanovi}

Evolucija modaliteta upravljanja je pokazala da se sa izazovima uve}ane nepredvidljivosti, novina i slo`enosti sve ubrzanijih multivarijantnih promena, javila neodlo`na potreba za prikladnijim sadr`ajima i formama upravljanja. Ovakva evolucija se mogla identifikovati kroz nekoliko sledstvenih stupnjeva. Prvo, upravljanje putem kontrole izvršenja, vrednovanja u~inaka – kada su promene postupnije, sporije. Drugo, upravljanje posredstvom ekstrapolacije, edukovanja, uopštavanja iskustvenih (minulih) solucija – kada su promene o~iglednije i naglašenije. Tre}e, upravljanje putem anticipacije – kada su promene izrazito dinami~ne ali još uvek predvidljive. ^etvrto, upravljanje kroz fleksibilne (sa više opcija) i urgentne (re)akcije – kada su promene isuviše brze da bi „dozvolile” svrsishodnu anticipaciju, predupre|enje, predvi|anje. Kada su na delu izrazito zna~ajne, opse`ne, temeljne i dalekose`ne promene, ~esto izvan spoznajnog kontinuiteta, što je izrazita karakteristika kraja XX veka, shvatljiva su nastojanja ka uspostavljanju dugoro~nih, strategijskih modela upravljanja. Istine radi, takva filozofija upravljanja za sada je uglavnom prisutna u najrazvijenijim, savremenim društvima.Takva orijentacija je daleko od mnogih drugih društava („drugog”, „tre}eg” i „~etvrtog” sveta), zna~ajnim delom i zbog ~injenica da je strategija upravljanja u ovim sistemima pod sna`nim uticajem i zavisno{}u strategijskog nadmetanja najmo}nijih ekonomskih i politi~kih sila današnjice i svakako bliske budu}nosti. Jedan od klju~nih kriterijuma strategijskog upravljanja u svetu biznisa (razvijenih poslovnih sistema) temelji se na stvaranju kompetitivne strategije, oslanjanjem na vredne, potvr|ene domete prošlosti ali i na uspostavljanju takve strategije u aktuelnom situacionom miljeu. Natalo`eno iskustvo, postojanje tradicije, na strani svake institucije, svake organizacije predstavlja nesumnjivu prednost takve institucije i prikladniji osnov za prevazila`enje nedoumica i nepoznanica sa kojima se institucija, organizacija suo~ava i sa kojima }e se suo~avati. Analiza tih i takvih prednosti (iskustvene prirode) i nedostataka (odsustva tradicije), predstavlja va`no polazište u procesu konstituisanja strategijskog upravljanja. Mo`da je i suvišno napomenuti da u pojedinim slu~ajevima „tradicija” mo`e i optere}ivati, predstavljati ograni~avaju}i faktor. Ovo ograni~avanje mo`e se ispoljavati u nekoliko pravaca: kada pritisak prošlosti uzrokuje nedoumice u okolnostima aktuelnosti; kada neposredna aplikativnost minulih solucija unosi konfuziju i neizvesnost, usled izmenjenih, novih okolnosti; kada tradiciju prete`nije karakteriše diskontinuitet u odnosu na kontinuitet, usled ~ega varira kvalitet odnosa izme|u tradicije i savremenosti. U krajnjoj liniji, nije samo u pitanju spremnost na otvorenost prema prošlosti, ve} i opredeljenost za teku}e promene i osposobljenost za njihovo što pouzdanije predvi|anje. Ako strategiju definišemo kao skup odre|uju}ih pravila u procesu odlu~ivanja (donošenja odluka) o „organizacijskom” ponašanju, shva}enom u najširem smislu,

Dileme strategijskog upravljanja

221

mo`emo uo~iti više distinktivnih karakteristika. U pravilu proces utvr|ivanja strategije se odnosi na naznake opštih pravaca preko kojih i kroz koje se „organizacija” mo`e razvijati. Iz tih razloga jedna od klju~nih uloga strategije se otkriva u traganju za podsticajnim faktorima i osuje}ivanju onih koji su nesaglasni sa uspostavljenom strategijom. Tako|e, strategijom se moraju „ukalkulisati” razli~ite opcije, solucije, alternative koje se mogu pojaviti pod dejstvom nedovoljno poznatih i/ili nepoznatih (u vremenu kreiranja strategije) ~injenica, informacija koje mogu biti relevantne za strategijsko preusmeravanje, za tzv. strategijski feedback. U tom cilju strategija predstavlja sredstvo za ostvarivanje organizacijskih, institucionalnih, socijetalnih ciljeva. Ona, me|utim, gubi svoj egzistencijalni smisao ukoliko nije u stanju da predvidi promenu ciljeva odre|enih entiteta (na mikro ili makroplanu), ukoliko ostane zasnovana na prevazi|enim parametrima, apriorno uspostavljenim kriterijumima. Strategija koja radi pod „setom” odre|enih pretpostavki mo`e izgubiti svoju validnost ukoliko nastupe promene ciljeva na strani posmatranih institucija, odnosno organizacija. Strategija i ciljevi su nesumnjivo me|uzavisni faktori, koji jedni druge uslovljavaju, odre|uju i ograni~avaju, mada se u pogledu vremena i ustrojene hijerarhije „organizacijskih” nivoa ne moraju i naj~eš}e se ne poklapaju. Iz svih pomenutih razloga fenomen strategije nesumnjivo „poseduje” evazivna a ponekad i apstraktna svojstva. Zbog ~injenice da se njegova efektivnost, neposredna i brza primena, ne mo`e u svim etapama „organizacijskog” razvoja otkriti, prepoznati – vrednovanje strategijskog pristupa je ~esto ambivalentno. Ono to postaje još u ve}oj meri ukoliko se imaju u vidu potrebni visoki materijalni troškovi i anga`man najkreativnijih kadrova, ~ije je znanje i energija u ovim procesima nezamenljiva i nesvodljiva. U krajnjoj liniji uvek se mora imati u vidu svrsishodnost strategijskog upravljanja za svaku konkretnu organizacijsku, institucionalnu formu, odnosno da li ulo`enim sredstvima (u najširem smislu) odgovara postignuti efekat, odnosno dobijeni rezultat. Strategija je nesumnjivo mo}no sredstvo u iniciranju, usmeravanju, kontrolisanju promena, koje se odigravaju kako u okviru same „organizacije” tako i u odnosu na njeno funkcionalno i teritorijalno okru`enje. Ali to sredstvo kao i svako drugo mo}no sredstvo nije jednostavno stvoriti, kako zbog materijalnih tako i zbog personalnih uslova, kadrovskih mogu}nosti. Va`no je napomenuti da polo`aj i uloga strategijskog upravljanja, njegova operativna vrednost, veoma zavisi od vladaju}ih, dominantnih društvenih, ekonomskih, politi~kih, kulturoloških, tehnoloških i drugih karakteristika, koje su veoma razli~ite od društva do društva i od vremena do vremena.Tako je, na primer, prvu polovinu našeg (XX) veka karakterisalo tr`ište na kome su: dominirale organizacije (firme, kompanije, korporacije) sa orijentacijom na dugoro~ni rast,

222

Mijat Damjanovi}

sa stabilnim tehnologijama, njenim veoma postupnim unapre|ivanjima i sporim transferima kroz šire „organizacijsko” okru`enje, pri ~emu je tehnologija upravljanja prevashodno bila uslov razvoja na „du`e staze”, odnosno preduslov dugoro~nijeg, kontinuiranog rasta. Od sredine (XX) veka zapa`aju se tendencije druga~ije prirode. „@ivotni ciklusi” organizacija su kra}i, izra`enije su spoljašnje turbulencije, profitabilnost nije uvek prate}a pojava organizacijskog rasta, a kratkoro~ni rast nije nezaobilazan uslov dugoro~nog prosperiteta. Upravljanje je usredsre|eno na uspostavljanje investicione ravnote`e izme|u kratkoro~nih efekata i dugoro~ne perspektive. Ukoliko se uspeva odr`ati ova ravnote`a utoliko je prepoznatljivija strategijska efektivnost. Kvalitet ove efektivnosti je, kako je iskustvo pokazalo, sasvim neposredno uslovljen postojanjem organizacijskog, upravlja~kog, menad`erijalnog fleksibiliteta i sinergizma. U cilju pretvaranja strategijskog modela u operativne aktivnosti, odnosno preduzimanja konkretnih koraka u primenjivanju, implementaciji programa i planova, kori{}eni su u prošlosti razli~iti pristupi. Po~ev od onih koji su disperzirali, fragmentirali planske funkcije i usredsre|ivali se samo na njihove pojedine elemente, preko onih koji su se neposredno koristili istra`ivanjem novih razvojnih mogu}nosti, do najnovijih rešenja, po kojima se stimuliše sadejstvo procesa programiranja, planiranja i implementacije u politici upravljanja, u zavisnosti od ~itavog niza pretpostavljenih vrednosti, kao {to su: kadrovski potencijali, raspolo`ivi informacioni sistemi, razvijeni osnovi predvi|anja budu}eg razvoja i sl. O ulozi ekonomskog i politi~kog sistema i procesa na oblikovanje strategije razvoja, bez obzira na to da li je u pitanju mikro ili makroorganizacija, napisani su brojni i ozbiljni radovi. Nešto manja pa`nja je bila posve}ena ulozi tehnologije (sistema) i tehnologizacije (procesa) na strategiju opštu i poslovnu (business strategy), o kojoj }e u ovom tekstu prevashodno biti re~i. U poslednje dve-tri decenije izuzetna je pa`nja bila posve}ena usmeravanju razli~itih modaliteta upravljanja, od tradicionalnih do savremenih, visoko kreativnih, kroz poznate i priznate konstitutivne elemente upravljanja, a na osnovu verifikacija rezultata sve prisutnijih i razvijenijih slu`bi za istra`ivanje i razvoj (R&D). U najnovijim pristupima sve je izra`enije prisustvo i uticaj tehnološkog aspekta, bez koga nije mogu}e razviti zna~ajniju kompetitivnu strategiju, u sadr`ajima i formama savremenog, modernog upravljanja. Kod pojedinih privrednih grana, industrija, kao na primer, elektronske, hemijske, farmaceutske, svemirske itd. tehnološki dometi predstavljaju klju~ni preduslov za dimenzioniranje strategije takvih organizacija i izbor najfunkcionalnijih modela upravljanja. Neuva`avanje ovih ~injenica, odnosno njihovo neblagovremeno „aktiviranje” u takvim organizacijama mo`e usloviti stagnaciju pa i nestajanje sa

Dileme strategijskog upravljanja

223

tr`išta, iz privrednog `ivota. U suprotnim primerima, tehnološki prosperitet otkriva neslu}ene mogu}nosti unapre|ivanja ne samo u okviru organizacija inicijalnog tehnološkog buma, ve} postaje zna~ajan faktor rekonceptualizacije i u svim dodirnim, komplementarnim organizacijama, oblastima i granama. Razli~it karakter tehnološkog razvoja pokazao se indikativnim za strategiju (poslovnog) upravljanja. U vreme tzv. stabilne ili dugo-traju}e tehnologije, koja karakteriše vremenski raspon od kraja XIX veka do sredine XX veka, kada su se odigravali sporadi~ni inventivni ali retko i inventivni poduhvati, nisu zabele`ene zna~ajnije promene na strani organizacije i menad`menta. Mada su bila prepoznatljiva odre|ena kvantitativna pomeranja, sa pojavom sve ve}eg broja organizacija, sve ve}ih i mo}nijih, sa sve izra`enijom diversifikacijom, sa sve uo~ljivijom kompleksnos}u upravljanja. Potom nastaje vreme tzv. kreativnih, imaginativnih, inventivnih tehnologija, u kojima je još uvek prisutna osnovna koncepcija spomenutih dugo-traju}ih konceptuoloških re|enja, ali ve} sa primesama zna~ajnijih promena. Ove promene su neposredan izraz permanentnog pritiska za invencijama što je nesumnjivo podsticala sve razvijenija slobodna trzišna ekonomija. Kona~no vreme brzog tehnološkog rasta, kao posledica, izme|u ostalog i promenjenog shvatanja o polo`aju i ulozi tehnologije u savremenim društvima, otkrilo je pojavu tzv. tehnoloških supstitucija, koje su dalje zakonito sa svoje strane ubrzavale tehnološke inovacije i invencije. Svakako za brojne organizacije ovakav tehnološki uzlet nije prihvatljiv i savladiv, ne samo zbog finansijskih ograni~enja (nedostatak kapitala) ve} i drugih – ekonomskih, politi~kih, kulturoloških, eti~kih, kao i organizacijskih i upravlja~kih (gavernmentalnih, administrativnih, menad`erijalnih) predrasuda i stereotipa. S druge strane, sve prisutnija i naglašenija kompetitivnost, u ~ijoj su funkciji sve razvijene slu`be za istra`ivanje i razvoj, postaje po sebi ozbiljna prepreka prelasku jednog broja takvih organizacija na nove tehnologije. U organizacijama sa tehnološki intenziviranim programima zapa`a se pribli`avanje profesionalnog profiliranja opšteg upravlja~kog personala i tehnološko-tehni~kih upravlja~a, koji su ina~e bili dugo i po više osnova udaljeni, pa ponekad i suprotstavljeni, naj~e{}e ne razumevaju}i jedni druge. Dogodilo se i to da je usled naglog, gotovo eksplozivnog tehnološkog razvoja, koji je postao mera, kriterijum uspeha savremenih organizacija, oja~ala uloga preduzetnikatehnologa u odnosu na ulogu tradicionalnog, univerzalnog menad`era, opšteg profila. ^itav niz razvojnih preokupacija, koje su u pravilu kompleksne, sa mnogo hipoteti~kih predznakova, zahtevao je tešnju saradnju donedavno odeljenih i nekooperativnih „resornih” ljudi. Udru`ila ih je potreba tra`enja odgovora na izazove opstanka i prosperiteta tr`išnog i kompetitivnog društva. Iz tih razloga

224

Gregori Strejb

izme|u ~elnih organizacijskih ljudi po~ele su da padaju barijere, da nestaju podozrenja, po~ev od semanti~kih nesporazuma, ciljno-vrednosnih orijentacija, informaciono-komunikacionih pretpostavki. U savremenim organizacijama, naro~ito poslovnim sistemima, postalo je sasvim jasno da samo u sadejstvu razli~itih komplementarnih aspekata menad`erstva mogu biti premo{}eni rasponi i divergencije u semanti~kim, vrednosnim i informacionim sistemima. U cilju premoš}ivanja pomenutih raspona iskristalisali su se uglavnom slede}i osnovi: formiranje svesti o neprimerenostima opstajanja spomenutih distanci; postojanje ose}anja odgovornosti za uspostavljanje celovite strategije upravljanja; obrazovanje menad`era za poslove istra`ivanja i razvoja u funkciji strategijskog upravljanja organizacijom, sistemom; razvijanje karakteristika ekspertnosti menad`era za prosu|ivanje administrativnih, poslovnih i tehnoloških situacija i inicijativa; razvijanje sklonosti kod pomenutih menad`era i za druge va`ne aspekte (ruko)vo|enja, (poslo)vo|enja, upravljanja, kao na primer, za ekonomska i razvojna podru~ja; razvijanje i podizanje udela slu`bi za istra`ivanje i razvoj u svim bitnim segmentima i fazama poslovanja, interne i eksterne prirode; razvijanje neposrednih komunikacionih kanala koji povezuju sve bitne organizacijske nivoe, odnosno subjekte na njima; razvijanje razli~itih me|usobnih kontrolnih mehanizama u cilju efektivnijeg, efikasnijeg i ekonomi~nijeg upravljanja; razvijanje razli~itih modaliteta sistema upravljanja koji bi bili podsticajniji za kreativna, inovativna i inventivna ponašanja i delanja; uvo|enje tehnoloških varijabli u strategiju poslovanja, biznisa; unapre|ivanje konkretne, eksplicitne tehnološke strategije, kroz slu`be za istra`ivanje i razvoj, za „sopstvenu” organizacijsku formu – firmu, kompaniju, korporaciju. Utvr|ivanje uticaja tehnologije na poslovnu strategiju, što je ina~e bio predmet ve}eg broja empirijskih istra`ivanja, mo`e se posmatrati i kroz intenzitet prisustva ili odsustva slede}ih tzv. tehnoloških faktora: ulaganja u slu`bu istra`ivanja i razvoja, uspostavljanje relevantnih kompetitivnih okvira, usmeravanje kompetitivne dinamike, utvr|ivanje produkcijske dinamike, „kontrolisanje” tehnološke dinamike i usmeravanje kompetitivne dinamike. Svaki od pomenutih faktora, posmatran i procenjivan ~esto kroz ambivalentne ocene: nizak-visok, imitacija-inovacija, stabilno-nestabilno, neva`no-va`no, ima svoj udeo u formiranju kompetitivne strategije poslovnog sistema. Odnosno, dokazuje postojanje pozitivne korelacije uticaja tehnologije na strategiju biznisa i obratno. Drugi va`an aspekt ove problematike ti~e se osposobljenosti organizacije odnosno upravljanja da podsti~e udeo i uticaj tehnoloških faktora na poslovnu strategiju, njen razvoj i primenu. Ova osposobljenost neposredno zavisi od ve}eg broja faktora, kako na strani same organizacije i sistema upravljanja njome, tako i od ambijenta u kome ona posluje. Ve}u osposobljenost za unapre|ivanje, odnosno

Dileme strategijskog upravljanja

225

prihvatanje tehnologije pokazuju organizacije koje su fleksibilnije, koje su osetljivije na promene u svom funkcionalnom i teritorijalnom okru`enju, koje su u stanju da unapre|uju sve bitne funkcije upravljanja, kroz celinu organizacijske „piramide”, koje su u stanju da nazna~uju, predvi|aju budu}e doga|aje koji mogu biti indikativni za razvoj, perspektivu organizacije. Tako|e, izrazitija osposobljenost organizacije za tehnološku reinterakciju je uslovljena njenim „sluhom” za izbegavanje tehnologijske arbitrarnosti odnosno previ|anja, zanemarivanja zna~ajnosti tehnolo{kog prosperiteta. Samo organizacije sa razvijenim slu`bama za istra`ivanje i razvoj mogu biti uspešne u otkrivanju relevantnih tehnoloških faktora i podfaktora i njihovih brojnih interakcija, koje uslovljavaju dalekose`ne implikacije za organizacijsku perspektivu. Strategijom organizacijskog razvoja mogu se uspešno baviti samo timovi menad`era, dovoljno razli~itih i nu`no komplementarnih profila. Samo su oni u stanju da uspešno grade strategiju razvoja u ~esto nepovoljnim uslovima organizacijskog okru`enja, nestabilnog i neizvesnog, po mnogo osnova. Ovakav polo`aj i uloga komplementarnih timova menad`era posebno je podstaknut suo~enoš}u poslovnih sistema sa neizvesnostima u dva osnovna pravca. Prvo, to je pokušaj suprotstavljanja proliferaciji razli~itih zapreka i neprimerenosti u „internom” poslovnom ponašanju – odgovornosti i etike u ostvarivanju organizacijskih ciljeva i, drugo, pokušaj otkrivanja i prevazila`enja razli~itih nedostatnosti u „eksternom” poslovnom ponašanju – opšte socijalne klime, uslova privre|ivanja i sl. Kao mnoge druge socijalne institucije i poslovni sistemi imaju svoju evoluciju i involuciju, svoje uspone i padove, nastajanje i nestajanje. Predvi|anja ovog evolutivnog toka nikada nisu do kraja pouzdana, ali su nešto pouzdanija, izvesnija ukoliko su stabilnije klju~ne društvene vrednosti i parametri ekonomskog `ivota, poput dominantnog svojinskog oblika i odnosa, sloboda i prava pojedinaca, klju~nih ciljeva društvenog, ekonomskog i politi~kog progresa. Kao što ovakvi sistemi veoma neposredno zavise od opštije socijetalne klime, prosperitetnih ili recesionih tendencija (monopolisti~kih ili kompetitivnih svojstava), tako i sami u skladu sa svojom realnom ekonomskom mo}i uti~u na pomenuta kretanja na makro planu, na globalnom nivou. Suvišno je mo`da i spominjati da je pomenuta evolucija ispoljila razli~ite varijacije izme|u sistema koji su usvojili doktrinu „nevidljive ruke” tr`išta, potpuno slobodnog i samostalnog preduze}a, odnosno sistema sa centralizovanom planskom privredom i gotovo potpunom kontrolom ekonomskih aktivnosti mikro i makrosistema. Ostaje tako|e nesporna ~injenica da su oba spomenuta modela u svojim ekstremnim vidovima ispoljila ~itav niz negativnih karakteristika. Istorijsko iskustvo je ipak nazna~ilo pravce traganja za po`eljnim izlazima, kroz ravnote`u

226

Mijat Damjanovi}

izme|u „individualne slobode” i „javne kontrole”, kroz tzv. mešovitu ekonomiju. Ovakav tip ekonomije je, me|utim, kompleksniji i te`i za ostvarivanje u pore|enju sa pomenutim „~istim” modelima. Pomenuta me|uzavisnost i me|uuticajnost mikro i makroplana uslovljena je i nekim drugim va`nim parametrima. Spomenuli bismo samo neke va`nije. Tako, na primer, sveobuhvatnost i intenzitet, dinamika regulative, normativnog intervencionizma, zna~ajno odre|uje i ograni~ava spomenute nivoe, u pogledu njihove efektivnosti i efikasnosti. Otuda i konstantna preokupiranost otkrivanjem optimalnosti stepena regulacije odnosno deregulacije, normativnog stezanja i opuštanja. Problem nastaje usled toga što intervencionizam, bez obzira na pravac dejstva, retko ima preventivni karakter, ~eš}e je aposteriorne prirode. Dalji va`an parametar odnosi se na korelaciju ekonomske efikasnosti i sasvim odre|enih društvenih interesa i potreba, socijalnih imperativa, suodnosa javne i privatne sfere, opštih i posebnih, zajedni~kih i pojedina~nih interesa. Propusti u otkrivanju i nedostaci u prevazila`enju, su~eljavanju i agregaciji, spomenutih „polova”, javlja se tako|e kao va`no ograni~enje funkcionalnijeg povezivanja lokalnog i globalnog plana.
Literatura: 1. Ansoff I.,McDonnell E., Implanting Strategic Management, Prentice Hall,New York, 1990. 2. Abell D., Defining the Business:The Starting Point of Strategic Planning, Englewood Cliffs, N.J. Prentice Hall, 1980. 3. Argyris Ch., Management and Organizational Development: The Path from XA to YB, McGraw-Hill, New York, l981. 4. Ackoff R., Creating the Corporate Future: A System Approach to Societal Problems, Wiley, New York, 1981. 5. Ansoff I., Strategic Issue Management, Strategic Management Journal,Vol. I(2), 1980. 6. Beer S., The Brain of the Firm, Wiley, New York, 1981. 7. Peters T., Waterman R., In Search of Excellence, Harper & Row, New York, 1982. 8. Channon D., Jalland R., Multinational Strategic Planning, Macmillan, New York, l978. 9. Dutton J., Ottensmeyer E., Strategic Issue Management Systems: forms, functions and contexts, Academy of Management Review,Vol. l2(2), 1987.

Primena strategijskog odlu~ivanja

227

Gregori Strejb

PRIMENA STRATEGIJSKOG ODLU^IVANJA U LOKALNOJ UPRAVI
Tradicionalni napori na planu upravljanja mogu nadja~ati strategijsko odlu~ivanje. Strategijsko odlu~ivanje je prvi put uvedeno u upravu u vidu strategijskog planiranja, koje je prethodno ve} postiglo zna~ajne prakti~ne rezultate u privatnom sektoru. Mnogi autori su visoko vrednovali tu tehniku, predstavljaju}i je kao na~in na koji se vlade mogu hvatati u koštac sa sve nestabilnijim okru`enjem. (Mekonki, 1981; Dod` i Idi, 1982; Idi, 1983; Bozmen, 1983; Stivens, 1984; Sorkin, Feris i Hudak, 1984; Denhart, 1985; Brajson, 1987; Maksvel, 1990 – McConkey, Dodge, Eadie, Bozeman, Stevens, Sorkin, Ferris, Hudak, Denhardt, Bryson, Maxwell). Mada na temu strategijskog odlu~ivanja postoje brojne varijacije (Brajson i Ruring–Roering, 1987; Brajson, 1988), ve}ina pristupa sadr`i slede}e komponente: – saopštenje o misiji kojim se utvr|uju ciljevi i svrha; – pregled stanja u okru`enju da bi se odredili klju~ni faktori i tendencije, koji su va`ni za budu}nost; – organizacijski pregled kako bi se utvrdilo šta su jake strane, a šta slabosti organizacije; – identifikacija strategijskih ciljeva i njihova implementacija; – razmatranje i a`uriranje podataka da bi se kontrolisala implementacija i procenila efikasnost. Tokom poslednjih godina, mada procesi strategijskog odlu~ivanja uopšte nisu usporavani, iskrsla su pitanja u vezi sa normativnim implikacijama primene sredstava profitno orijentisanog privatnog sektora u odnosu na procesno orijentisani svet vlasti (Svonstrom Swanstrom, 1985, 1987), kao i u vezi sa prakti~nom vrednoš}u strategijskog procesa (Gargan, 1984, 1990; Strejb i Pojster

228

Gregori Strejb

Poister, 1990; Strejb, 1991). ^ak su i nekadašnje pristalice takvih orijentacija izrazile zabrinutost. Brajson i Ruring (1981, str. 995) konstatovali su, na primer, nedavno da kakve god da su, apstraktno gledano, prednosti strategijskog planiranja, normalno je da se o~ekuje da ve}ina napora za donošenje klju~nih odluka i akcija vlade putem strategijskog planiranja ne}e uroditi plodom. Oni koji su ustajali u odbranu strategijskog planiranja tvrdili su da se korisnost strategijskog procesa mo`e znatno pove}ati time što }e se napori za uspostavljanje sadr`ajnih strategijskih ciljeva povezati sa tradicionalnim funkcijama kontrole menad`menta (Ansof, DeKlerk i Hejz, 1976; Šendel i Hofer, 1979; Ansoh, 1984; Stejs,1985; Montanari, Daneke i Breker, 1990 – Ansoff, DeClerck, Hayes, Schendel, Hofer, Steiss, Bracker). Hibrid koji je iz toga rezultirao, poznat kao strategijski menad`ment, dinami~an je proces koji mo`e olakšati integrisanje organizacijskih i individualnih ciljeva (Korten, 1984; Breker i Pierson, 1980 – Pearson). Ostali su tvrdili da }e okolnosti ~esto zahtevati usredsre|ivanje strategijskih napora ili na ograni~eni broj pitanja (Ansof, 1980; Idi i Steinbaher, 1985; Idi, 1985, 1986 – Steinbacher) ili neku vrstu procesa njihovog umno`avanja (Kvin, 1980; Hejz, 1985; Meti i Peri, 1990 – Quinn, Methe, Perry). U ovom tekstu tvrdim, mada su mnogi autori s pravom dovodili u pitanje svrsishodnost primene tehnika strategijskog odlu~ivanja u vladinom planiranju, da još niko nije potpuno razjasnio teško}e povezane sa efikasnom primenom te svojevrsne zahtevne tehnike. Ako se ne shvate sve prepreke na putu efikasnog donošenja strategijskih odluka, mo`e se dogoditi da budu ohrabreni nesuvisli napori. Vladini funkcioneri moraju potpuno proniknuti u suštinu tih tehnika, pre nego što zaklju~e da li je re~ o tehnikama koje odgovaraju njihovim potrebama. Drugi cilj ovog teksta jeste da uka`e na neke na~ine za efikasnije anga`ovanje resursa menad`menta.

IZAZOV INTEGRACIJE
Mada mnogi na strategijsko odlu~ivanje gledaju kao na inovaciju, ono je i dalje sveobuhvatni, integrativni pristup, ~iji su koreni u istoj perspektivi sistema u kojoj su bili i koreni opštepoznatih neuspeha u menad`mentu kao što su PPBS i ZBB (Gargan, 1984, 1990; Montanari i drugi, 1990; Klej, 1990 – Klay). ^ak i pored toga što mnogi autori smatraju da usredsre|ivanje na strategiju nije ništa drugo do izbegavanje slabih strana sinopti~ke analize (Lindblom, 1979; Ansof, 1984; Stejs, 1985; Brajson, 1988; Klej, 1990 – Klay), onako kako se te slabosti ispoljavaju u konvencionalnom prikazivanju analize, proces ipak mora okupiti i povezati mnoge funkcije menad`menta, ukoliko se `eli posti}i zna~ajna korist. Ne mo`ete imati nepotpuni proces strategijskog odlu~ivanja; ili imate celovit,

Primena strategijskog odlu~ivanja

229

jedinstveni proces, ili nemate ništa. Brajson i Rering (1980) su isticali da je efikasno strategijsko planiranje kao tkanica. Ne mo`ete posti}i lepu šaru ukoliko vam ma koji deo nedostaje (str. 1002). Teško je definisati sve sastavne delove uspešnog strategijskog napora (Idi, 1986, 1990; Šepek i Ri~ardson, 1990 – Shepek, Richardson), ali je potpuno jasno da slede}e ~etiri funkcije menad`menta imaju kriti~ni zna~aj: Rukovo|enje: sposobnost klju~nih aktera da iniciraju, organizuju i usmeravaju strategijski napor. Ljudski resursi: raspolo`ivost pojedinaca sposobnih da pru`e podršku i da pomognu u donošenju va`nih odluka i sprovode neophodne programe i politiku. Menad`erska veština: sposobnost uspostavljanja efikasne kontrole nad procesima menad`menta i obezbe|ivanja analiti~ke podrške strategijskim naporima. Spoljna podrška: sposobnost zadovoljavanja spoljnih (eksternih) zahteva u pogledu organizacije, uz ograni~eno narušavanje unutrašnjih procesa, spremnost spoljnih aktera da pru`e odlu~nu podršku odlukama donetim u strategijskom procesu i finansijska sredstva za pokrivanje troškova razvoja strategijskog nastojanja. Vešto obavljanje te ~etiri funkcije menad`menta ne osposobljava automatsku organizaciju za efikasno koriš}enje strategijskim odlu~ivanjem. Tek posle integrisanja svih tih funkcija organizacija ima potencijal da razvije delotvoran strategijski rezultat. Bez integracije, organizacija ne}e biti sposobna da usredsredi svoje napore na konkretne strategijske ciljeve. Na ilustraciji 6.* prikazan je odnos izme|u funkcija menad`menta i sposobnosti da se efikasno koristi strategijsko odlu~ivanje. U prezentiranom stanju razdru`enosti postoje jasni putevi za integraciju, ali je stalni napredak ka integraciji neophodan u svim podru~jima, i to manje-više simultano, ako se `eli ostvariti strategijski potencijal. Dok se on ne realizuje, nema mnogo šansi da }e organizacija mo}i uspešno da razvije sposobnost strategijskog odlu~ivanja. Na ilustraciji 7. prikazan je prelazak na totalni strategijski potencijal. Na levoj strani slike je predstavljena situacija u kojoj su sve funkcije menad`menta po~ele da preuzimaju osnovne elemente strategijskog mišljenja. U toj fazi, organizacija je ve} odavno postigla visok stupanj kompetentnosti u svim funkcijama upravljanja i ispoljava minimalni napredak ka integrisanju tih funkcija. Me|utim, uprkos tom uspešnom ostvarenju, organizacija još nije u stanju da ostvari svoj totalni strategijski potencijal. Upravo u toj fazi, sve funkcije upravljanja su totalno integrisane i efektno strategijsko odlu~ivanje je mogu}e. Organizacije u toj fazi mogu inkorporirati u svoje aktivnosti mnoge koncepte strategijskog odlu~ivanja, ali nema potrebe da ikada razviju sposobnost strategijskog odlu~ivanja velikih razmera.
* Napomena: Ilustracije se nalaze na kraju knjige.

230

Gregori Strejb

Ove ilustracije poma`u da se naglase teško}e sa kojima je povezano strategijsko odlu~ivanje. Verovatno je da postoje mnoge lokalne vlade koje ne mogu vešto da obavljaju bar jednu od neophodnih funkcija menad`menta i mnogo više njih koje nisu sposobne da nastave put ka integraciji. Na`alost, to su upravo lokalne vlade koje se mogu latiti strategijskog odlu~ivanja u nastojanju da poja~aju efikasnost svoje organizacije. One bi mogle posti}i bolje rezultate ako bi svoju energiju usredsredile na probleme menad`menta ili integracije, umesto da se bave ve`bama iz strategijskog odlu~ivanja. Ova analiza sugeriše ono što bi se moglo smatrati vrstom univerzalnog zakona po kome se upravlja izglednoš}u strategijskog odlu~ivanja: što je ve}a potreba za takvim odlu~ivanjem, manja je verovatno}a da }e ono biti mogu}no. Treba naglasiti da ova procena ništa ne kazuje o opštim vrednostima strategijskih procesa. Ona samo sugeriše da tehnike kao što su strategijsko planiranje i strategijski menad`ment mogu biti znatno kompleksnije nego što to shvataju mnogi funkcioneri lokalnih vlasti, me|utim objektivno ne nudi mudra saznanja u pogledu opšte vrednosti pomenutih tehnika. Postoje}e istra`ivanje ukazuje na to da lokalne vlasti imaju pozitivno mišljenje o strategijskom odlu~ivanju (Gargan, 1984; Strejb i Pojster, 1989; Strejb, 1991), ali sve dosadašnje studije postavljaju i pitanja u vezi sa sposobnoš}u lokalnih vlasti da se tim tehnikama efikasno koriste. Nije re~ o po`eljnosti takvog odlu~ivanja. U ovom trenutku mnoge lokalne vlasti razmišljaju o preduzimanju strategijskog poduhvata, tako da je potrebno da funkcioneri zaista shvate o kakvom je tipu anga`ovanja re~ i šta }e to od njih zahtevati. Izazov razvoja strategijskog potencijala ispita}emo tako što }emo podrobnije analizirati sve ~etiri funkcije menad`menta koje smo ve} pomenuli.

ZADOVOLJAVANJE POTREBA RUKOVO\ENJA
Mali je broj autora koji su razmatrali primenu strategijskog odlu~ivanja u javnom sektoru, a da pritom nisu naglašavali potrebu za odlu~nim, odva`nim i kompetentnim rukovo|enjem. Olsen i Idi (1982) su, na primer, tvrdili da je najviši izvršni funkcioner istovremeno i najve}i strateg u organizaciji, pri ~emu bi i njegova neutralnost bila dovoljna da osujeti aktivnost strategijskog odlu~ivanja. Hozmer (Hosmer, 1982, str. 47) je na slede}i na~in rezimirao zna~aj rukovo|enja: Rukovo|enje je va`no; nije re~ ni o kakvoj zastareloj koncepciji, zaostaloj iz doba koje je bilo u manjoj meri nau~no, a u ve}oj meri romati~arsko, i zaista postoji potreba za rukovodiocima, jasno definisanima, koji }e unutar same organizacije u~initi sve da se strategijsko planiranje ne svede na puko petljanje ili promene arbitrarne prirode.

Primena strategijskog odlu~ivanja

231

Drugi pogled na rukovo|enje u procesu strategijskog odlu~ivanja naglašava potrebu da svaki pojedinac prihvati primarnu odgovornost za uspeh napora strategijskog menad`menta. Prou~ivši osam razli~itih tipova vladinih jedinica, Brajson i Ruring (1988, str.1.000) su zaklju~ili da je za uspešno iniciranje strategijskog planiranja neophodno postojanje jakog ~oveka koji }e stajati na ~elu procesa i predvoditi ga. Druge korisne karakteristike rukovo|enja podrazumevaju sposobnost da se efikasno radi sa izabranim funkcionerima i višim rukovodiocima (Idi, 1986, 1990), sposobnost rada na formulisanju strategijskih ciljeva i njihove primene (Hozmer – Hosmer, 1982) i neku vrstu ujedinjuju}e, sveobuhvatne vizije (Brajson, 1988). Benis i Nenus (Bennis, Nanus, 1985) su utvrdili da sposobnost definisanja privla~ne organizacijske budu}nosti i nastojanja da se ona dosegne jesu klju~na komponenta efikasnog rukovo|enja. Tu tezu su podr`ali i Kouzis i Pozner (Kouzes, Posner, 1987), utvrdivši da je sposobnost artikulisanja po`eljne budu}nosti va`an aspekat u podsticanju organizacija da postignu nešto neuobi~ajeno i izuzetno. Mada nema razloga da se poveruje kako je za efikasno strategijsko odlu~ivanje neophodan rukovodilac koji }e posedovati sve osobine pobrojane u radovima raznih autora, sve ono što je dosad napisano u vezi sa ovom temom sugeriše da je za postizanje neuobi~ajenih i izuzetnih stvari potreban i isto tako neuobi~ajen i izuzetan rukovodilac. Kako je istakao Klej (1990, str. 435), strategijski menad`ment stavlja ogroman teret na ple}a rukovodilaca. S obzirom na prirodu izazova, ima osnova da se postavi pitanje u kojoj meri javni sektor (ili privatni, kada je re~ o tome) poseduje nivo vo|stva koji je neophodno obezbediti u lokalnim vlastima. Postoje mnogi oblici lokalne vlasti, ali prakti~no u svima njima postoji odre|eno trvenje izme|u izabranih i naimenovanih administratora. Prema nekima, to bi moglo ukazivati na potrebu za integrativnim mehanizmom kao što je strategijsko odlu~ivanje. Me|utim, kao što smo ve} videli u ovom tekstu, ono zahteva, a ne proizvodi integraciju. Strategijsko odlu~ivanje na lokalnom nivou bi}e mogu}no samo ako izabrani i naimenovani funkcioneri budu mogli da uspostave prvenstveno konstruktivne radne odnose. Idi (1986, str. 2) tvrdi da u lokalnim vladama koje funkcionišu prema principu gradskog ve}a sa rukovodiocem na ~elu, rukovodilac treba da preuzme ulogu najvišeg izvršnog funkcionera i da prihvati odgovornost za kreiranje i podr`avanje sna`ne funkcije gradskog ve}a u formulisanju politike, da bi strategijsko odlu~ivanje bilo uopšte mogu}no. Postoje}a literatura ne pru`a pravi razlog da posumnjamo u sposobnost gradskih rukovodilaca da obavljaju rukovode}u ulogu u politi~kim pitanjima (Edrijan, 1958; Stoun, Prajs i Stoun, 1940; Njuel i Emons, 1987; Svara, 1989 – Adrian, Stone, Price, Newell, Ammons, Svara) i mogu}no je da gradona~elnici u

232

Gregori Strejb

lokalnim vladama deluju tako da podr`avaju ja~anje odnosa izme|u rukovodioca i ve}a (Svara, 1987). Izgleda, me|utim, da je nerealno o~ekivati da izabrani i naimenovani funkcioneri zadr`e zajedni~ku viziju uloge svakog od njih i ciljeva zajednice tokom dugog perioda. O istinitosti te tvrdnje svedo~i ve} i jednostavna ~injenica da izbori i kadrovske promene mogu lako da poremete ~ak i najbolje radne odnose. Još je manje verovatno da }e drugi oblici lokalne uprave ponuditi sveobuhvatno vo|stvo neophodno za strategijsko odlu~ivanje. U lokalnim upravama (sa merom ili ve}em), na primer, postoji pouzdan dokaz da mer više pa`nje posve}uje politici a manje menad`mentu i strategiji nego što bi to ~inio gradski menad`er (city manager) (Njuel, Emons, 1987). Mada u mnogima od tih uprava postoji generalni direktor (rukovodilac) koji obavlja izvršnu funkciju, ni ti pojedinci ne uspevaju da preuzmu odgovornost sadr`anu u polo`aju gradskog menad`era (Anderson, 1989, str. 25). Perspektive strategijskog odlu~ivanja su još slabije kada je re~ o okru`nim upravama, u kojima predominantna savetska, odborska uprava (Snajder, 1952; Dankomb, 1966; Blejk, Selant i Borošok, 1989 – Snider, Duncombe, Blake, Salant, Boroshok) slabi naimenovane menad`ere (Kejp – Cape, 1967), a fragmentiranje vlasti me|u novim funkcionerima mo`e ote`ati integraciju (Savetodavna komisija za me|uvladine odnose, 1981; De Santis, 1989; Strejb i Vo, ovaj rad tek treba da izi|e iz štampe – DeSantis, Waugh). Apton (Upton, 1981) jasno je uo~io izazov sa kojim je suo~ena uprava okruga usled pomanjkanja izvršne vlasti, kada je istakao da je to isto što i i}i u lov na medvede, sa obi~nim štapom. S obzirom na prirodu izazova, verovatno je da samo manji broj lokalnih uprava ima, i mo`e da odr`i, nivo rukovo|enja neophodan za strategijsko odlu~ivanje. Ako je to tako, onda }e strategijsko odlu~ivanje, po svoj prilici, biti manje efikasno nego što bi se to moglo o~ekivati. Odnosno, što je verovatnije, prednosti }e u tom slu~aju biti kratkoro~ne i presta}e onog trenutka kada se ukloni podrška vo|stvu. Treba imati na umu da su, ~ak i onda kada postoji efikasno rukovo|enje, preostale tri komponente i dalje zna~ajne. Na primer, podr`avaju}a osnova ljudskog resursa bila bi suštinska za poduhvate uspešnog strategijskog odlu~ivanja.

SUO^AVANJE SA POTREBOM ZA LJUDSKIM RESURSIMA
Strategijsko odlu~ivanje postavlja velike zahteve u pogledu ljudskih resursa organizacije. U kontekstu lokalne uprave, to obuhvata pripadnike izabranog politi~kog organa i osoblje koje tom organu pru`a podršku. Osim veština, za uspeh je neophodno i postojanje stavova i kognitivnih faktora koji podr`avaju ljudske odnose i ohrabruju prihvatanje novih zadataka koji }e propratiti strategijski napor. Ti faktori se svode na ono što je Idi (1990) nazvao onim što }e organizacija u~initi.

Primena strategijskog odlu~ivanja

233

Mnogi autori smatraju da su potrebe strategijskog odlu~ivanja izra`ene na planu ljudskih resursa nešto što je umnogome nedodirljivo. Tako, na primer, Meti i Peri (Methe, Perry, 1990, str. 44) isti~u da su procesi strategijskog menad`menta u velikoj meri spoznajni. Oni su pokretani li~nim znanjem, percepcijama i ograni~enjima organizacijskih aktera, a ne ~isto racionalnim i objektivnim procesima, pa ~ak ni prvenstveno tim procesima. Mnogi autori tvrde da organizacije moraju posedovati kulturu uspešnosti, koja pokre}e njihove ~lanove da neprestano te`e odr`avanju i proširenju organizacijskih rezultata. U organizaciji koja mo`e odr`ati visok nivo strategijskog potencijala, verovatno }e se pojaviti odnosi uzajamnog podr`avanja izme|u vo|e i baze ljudskog resursa. Teško je zamisliti visok nivo strategijskog potencijala u jednoj, a ne i u drugoj oblasti. Pitanje o tome koji }e od tih dvaju faktora prethoditi onom drugom zavisi}e od toga o kom obliku uprave je re~, mada }e vo|a koji bude `eleo da ostvari strategijski potencijal morati da se uhvati u koštac sa mnoštvom snaga koje ugro`avaju produktivnost i motivaciju (Grejner i drugi, 1981; Emons, 1985). Razume se, u slu~aju gradskog menad`era, izabrano gradsko ve}e }e ~initi glavninu baze ljudskog resursa, a suštinske promene bi verovatno bile nemogu}e. Neuspeh u odr`avanju visokog nivoa integrisanosti izme|u rukovodstva i ljudskih resursa verovatno }e uzrokovati stanje koje su Šapek i Ri~ardson (Shapek, Richardson, 1990) opisali kao jaz odgovornosti. To proisti~e iz prirodne sklonosti izabranih funkcionera, ~iju osnovnu odgovornost predstavlja sprovo|enje politike, da ignorišu dugoro~ne poslove za ra~un kratkoro~nih solucija. Tesna saradnja izme|u izabranih funkcionera i administratora mogla bi pomo}i da se izbegne ta teško}a. Tako|e, odsustvo saradnje bi moglo stvoriti visok nivo konfuzije koja }e, na kraju, dovesti do haosa (Alkian – Alchian, 1950). Kao što su istakli Meti i Peri (1990), što je viši nivo neslaganja, to se više resursa troši u poga|anju. U jednoj ta~ki, to }e dovesti do toga da }e proces strategijskog odlu~ivanja zahtevati utrošak isuviše velikog vremena da bi uopšte bio svrsishodan.

SUO^AVANJE SA POTREBOM ZA KAPACITETOM MENAD@MENTA
Literatura ukazuje na to da je za efikasnu primenu strategijskog odlu~ivanja neophodan visok nivo veštine u domenu menad`menta. Ta perspektiva se veoma razlikuje od tradicionalnog pristupa niskom kapacitetu lokalne uprave, gde kao rukovode}e na~elo va`i da je ~ovek u svom poslu dobar samo onoliko koliko se to od njega o~ekuje (Gargan, 1981). Dok upotreba strategijskog odlu~ivanja ne podrazumeva opredeljenje da se poslovi obavljaju na nivou višem od onoga koji je neophodan, duh te tehnike }e odra`avati shvatanje po kome organizacije moraju

234

Gregori Strejb

te`iti najvišem mogu}nom nivou efikasnosti i efektivnosti, da bi pre`ivele u protivre~nom okru`enju. Postoji implicitna pretpostavka da strategijsko odlu~ivanje ne}e biti neophodno u okru`enju koje nije prete}e (Sorkin, Feris, Hudak, 1984). Literatura sugeriše da organizacije koje nastoje da usavrše strategijsko odlu~ivanje treba da imaju veštine u slede}im oblastima: – Osnovna tehnologija menad`menta, koja se sastoji od iskustva u menad`mentu i stru~nosti u procesima menad`menta neophodnih za ostvarivanje organizacijskih ciljeva (Lenc – Lenz, 1980, 1981). To bi moglo obuhvatiti i aktivnosti kao što su finansijski menad`ment (vo|enje ra~una o platnom spisku, ra~unovodstvu, inventaru, nabavkama i sl.), kadrovski menad`ment i ugovorni menad`ment (Idi, 1990). – Kapacitet razvoja i analize materijala koji mogu biti deo konvencionalnog dugoro~nog planiranja (Idi, 1986, 1990). – Tehnike za kontrolu menad`menta koje bi se mogle koristiti za usmeravanje organizacije ka ostvarivanju dugoro~nih ciljeva (Karlson, 1978; Idi, 1990). Kao deo tog procesa, organizacijama je nu`na osposobljenost da nadziru aktuelne i predlo`ene strategijske akcije protiv klju~nih spoljnih faktora i unutrašnje sredine u samoj organizaciji (Šapek, Ri~ardson, 1990). Mnogi smatraju da je efikasno koriš}enje menad`menta prema ciljevima suštinski deo napora strategijskog menad`menta (Stejs, 1985; Klej, 1990). – Organizacijska struktura koja ne ometa protok strategijskih informacija. Takve barijere bi mogle usporiti ili poja~ati organizacijsku strategiju implementacije na isti na~in na koji organizacijska kultura poga|a sam proces (Šapek, Ri~ardson, 1990, str. 224). Mada se postoje}a istra`ivanja ne bave adekvatno svim oblicima lokalne uprave, postoje jasni dokazi da funkcioneri lokalne vlasti imaju visok nivo veština menad`menta (Pojster, Strejb, 1989) i, u celini, imaju poverenja u sopstvenu sposobnost da efikasno upravljaju (Vo, Strejb, 1990). Ako je uprava postigla tra`eni nivo vo|stva i baze ljudskog resursa, malo je verovatno da bi veština menad`menta mogla biti zna~ajna barijera za efikasno strategijsko odlu~ivanje. Zaklju~na komponenta strategijskog potencijala, me|utim, ima veze sa jednim podru~jem koje bi moglo predstavljati zna~ajne teško}e.

SUO^AVANJE SA POTREBOM ZA SPOLJNOM POLITI^KOM PODRŠKOM
Literatura o strategijskom odlu~ivanju naglašava zna~aj odnosa izme|u organizacije i njenih akcionara (Lenc, 1980; Nat i Bekof – Nutt, Backoff, 1987).

Primena strategijskog odlu~ivanja

235

Akcionari su definisani kao svi pojedinci, grupe ili organizacije koje mogu polagati pravo na organizacijski respekt, njene resurse, rezultate ili biti izlo`eni uticaju tih rezultata (Brajson, 1988, str. 52). Kada je re~ o lokalnoj upravi, podrška od akcionara bi se mogla prevesti u široku bazu podrške programima i ciljevima. Pregovori sa akcionarima mogu predstavljati suštinski zna~ajan deo odre|ivanja organizacionih ciljeva i namera (Lindblkom, 1959; Mincberg – Mintzberg, 1979). Ovaj tip visoko politi~ke aktivnosti neizbe`ni je deo strategijskog procesa (Volters, 1985; Petigru, 1977 – Walters, Pettigrew). Politi~ka priroda procesa strategijskog odlu~ivanja je problem za lokalnu upravu i njene funkcionere zbog toga što su mnogi faktori koji uti~u na stavove akcionara potpuno izvan domašaja njihove kontrole. Ne dovodi se u pitanje da li su opšti ekonomski, politi~ki i socijalni uslovi i tempo njihovih promena podlo`ni uticaju organizacije (Meti i Peri, 1990, str. 42). U slo`enom okru`enju bilo bi veoma teško posti}i nivo saglasnosti o politi~kim pitanjima, pa ~ak i o osnovnim vrednostima koje bi bile neophodne za podr`avanje procesa strategijskog odlu~ivanja. Kako je to istaknuto u delu ovog teksta koji se odnosio na ljudske resurse, poreme}aji u okru`enju mogu u znatnoj meri ograni~iti sposobnost organizacije da odr`i strategijske procese. Dokazi na temelju nedavne studije o radu lokalnih uprava koje funkcionišu prema principu gradskih ve}a sa menad`erom (Strejb, 1991) nude izvesnu potporu tom argumentu. U ovoj studiji, ~ak i lokalne zajednice koje su se ekstenzivno koristile strategijskim odlu~ivanjem, ukazuju na to da su ozbiljna pretnja njihovim naporima bili razli~iti spoljni politi~ki pritisci. Od sve ~etiri funkcije menad`menta, spoljnu politi~ku podršku je verovatno, najte`e odr`ati. To posebno va`i u naše doba, jer gra|ani nemaju odnos visokog poštovanja prema vlastima, i nastavljaju da od lokalnih uprava, ~iji su izvori ograni~eni, zahtevaju sve više usluga. Štaviše, mora se naglasiti da nema izgleda da anga`ovanje u strategijskom odlu~ivanju podstakne podršku gra|ana. Potrebno je da lokalna vlast u`iva sna`nu spoljnu podršku pre nego što bude razvila potencijal za efikasan u~inak odlu~ivanja.

ZAKLJU^AK
Mada je ovaj ~lanak ukazao na brojne teško}e povezane sa primenom tehnika strategijskog odlu~ivanja, njegova namera nije bila napad na strategijsko mišljenje. Veoma je zna~ajna ideja prema kojoj funkcioneri lokalne vlasti treba da rade tako da predvide ulogu svoje organizacije u dinami~nom okru`enju. Nevolja iskrsava onda kada ova jednostavna teza preraste u smišljeni pokušaj odlu~ivanja, ~iji je pokreta~ premisa da lokalna vlast mo`e biti oblikovana i ukalupljena ta~no kako je potrebno da bi se ostvarili ciljevi uske grupe pojedinaca.

236

Gregori Strejb

Centralna tema ovog teksta jeste da je strategijsko odlu~ivanje, onako kako je naj~eš}e opisivano, isuviše jednostavno postavljeno da bi se mnoge lokalne uprave mogle njime efikasno koristiti. Taj pristup ima mnogo toga zajedni~kog sa sinopti~kim modelom odlu~ivanja koji su odlu~no kritikovali autori kao što su Lindblom (1959, 1979) i drugi. Štaviše, te`nja ka strategijskom odlu~ivanju, ako se ne ostvari totalni strategijski potencijal, verovatno }e stvoriti nezadovoljavaju}e rezultate. Gabris (1989, str. 161), na primer, isti~e kako su takvi napori ~esto propra}eni optimisti~kim o~ekivanjima, a da nedovoljno znanje dovodi do razo~aravaju}ih, marginalnih i nezadovoljavaju}ih ishoda. Naglašavaju}i potencijal za nezadovoljavaju}e rezultate, ovaj tekst mo`e pomo}i funkcionerima lokalnih vlasti da izvrše izbor utemeljen na valjanim informacijama i tako odlu~e treba li da preduzmu poduhvat strategijskog odlu~ivanja. S obzirom na teško}e procesa strategijskog odlu~ivanja, mo`e se javiti tendencija da se prona|u druge alternative koje ograni~avaju potrebu za integracijom (sjedinjavanjem) ili uticaj tog poduhvata (ciljeva strategijskog menad`menta). Sistemski pristup ograni~ava potrebe za integracijom tako što omogu}uje da se strategije pojave na temelju mnoštva strategijski formulisanih podsistema (Kvin, 1980, str. 16). Svaki podsistem obuhvata razli~ite grupe pojedinaca i usredsre|uje se na konkretna pitanja i konkretnu delatnost. Mada takva ideja potpuno odgovara frakcionalizovanom odlu~ivanju u upravi, nevolja je u tome što takav pristup zahteva odva`nog i sna`nog vo|u, sposobnog da odr`i integraciju. Ipak, taj pristup mo`e biti koristan za lokalne uprave koje imaju barem jednog veštog pojedinca koji istrajno `eli da razvije platformu strategijskog odlu~ivanja i da njime upravlja. Ne bi trebalo prenebregnuti ni oprez: taj pojedinac treba da o~ekuje da veliki deo vremena utroši na poga|anje sa raznim podsistemima i izme|u njih i spoljnih politi~kih snaga, budu}i da se proces ne razvija u integrisanom okru`enju. Idi (1990, str. 169) se zala`e za upotrebu ciljnog strategijskog menad`menta koji, prema njegovim re~ima, mo`e pomo}i organizaciji da razvije dinami~an program strategijskih promena koji bi odr`avao organizaciju u ravnote`i sa njenim okru`enjem koje se neprestano menja. Klju~ tog pristupa jeste u tome što se program promena ne bavi celokupnim opsegom aktivnosti organizacije. Taj pristup bi bio idealan za organizaciju suo~enu samo sa malim brojem problema koji se lako mogu identifikovati, mada bi me|u pojedincima koji rade na rešavanju tih problema i dalje bila potrebna ~vrsta saradnja. Isto tako, pristup ne bi mogao da se usredsredi na napore ~itave organizacije na na~in na koji bi to mogao jedan sveobuhvatniji pristup (Ansoff, 1980). S obzirom na njegove nedostatke, ne bi bilo opravdano da ga tretiramo kao zamenu za druge tehnike strategijskog odlu~ivanja.

Primena strategijskog odlu~ivanja

237

Osnovno na~elo nastojanja da se upotrebi strategijski koncept, a da se ne zapadne u zamku sinopti~kog pristupa, podrazumeva da nikada ne treba o~ekivati da strategijsko odlu~ivanje izgradi organizacijski kapacitet, kao i da nikada ne treba da te`i potpunosti (kompletnosti) (Lindblom, 1979, str. 519). Za primenu u lokalnim upravama, verovatno }e najefikasniji pristupi biti oni koji ne}e nastojati da urade prakti~no ništa više do da utvrde opšte ciljeve, od kojih se za ve}inu mo`e o~ekivati da u nekom trenutku u budu}nosti budu modifikovani. Ovaj vid gledišta mogao bi biti konzistentan sa onim što je Gabris (1990) opisao kao utvr|ivanje strategijskog cilja. U krajnjoj instanci, najve}i doprinos koji je strategijsko odlu~ivanje dosad pru`ilo jeste upravo u popularizaciji ideje strategijskog mišljenja. S obzirom na to da ta koncepcija ima dugu istoriju, ona ve} igra veliku ulogu u odlu~ivanju uprave. Tokom vremena }e se razviti odre|eni nivo konsenzusa o tome kako na najbolji na~in primeniti strategijsko mišljenje na okru`enje lokalne vlasti. U me|uvremenu, bilo bi mudro da menad`eri uprave razmotre sve prepreke koje stoje na putu efektivnom strategijskom odlu~ivanju u njegovom sadašnjem obliku. Prevod: Ljiljana Miliki}-Nedeljkovi}
Literatura: 1. Adrian, C., Leadership and Decision Making in Manager Cities, Public Administration Review, 1958, 18, str. 208213. 2. Advisory Commission on Intergovernmental Relations, State and Local Roles in the Federal System, Washington, D.C., 1981. 3. Alchian, A., Uncertainty, Evolution, and Economic Organization, American Economic Review, 1950, 58, str. 211221. 4. Ammons, D. M., Common Barriers to Productivity Improvement in Local Government, Public Productivity Review, 1985, 9, str. 293310. 5. Anderson, E., Two Major Forms of Government: Two Types of Professional Management, u: The Municipal Yearbook, International City Management Association, Washington, D.C., 1989. 6. Ansoff, H. I., Strategic Issue Management, Strategic Management Journal, 1980, 1, str. 131148. 7. Ansoff, H. I., Implementing Strategic Management, Englewood Cliffs, Prentice Hall, N.J., 1984. 8. Ansoff H. I., Declerck, R. P., i Hayes, R. I. (ed.), From Strategic Planning to Strategic Management, Wiley, New York, 1976. 9. Bennis, W. i Nanus, B., Leaders: The Strategies for Taking Charge, HarperCollins, New York, 1985. 10. Blake, R. J., Salant, T. J., i Boroshok, A. L., County Government Structure, National Association of Counties, Washington, D.C., 1989.

238

Gregori Strejb

11. Bozeman, B., Strategic Public Management and Productivity: A 'Firehouse' Theory, State Government, Wiley, New York, 1976. 12. Bracker, J. S. i Pearson, J. N., Planning and Financial Performance of Small, Mature Firms, Strategic Management Journal, 1980, 7, str. 219224. 13. Bryson, J. M., Strategic Planning for Public and Nonprofit Organizations: A Guide to Strengthening and Sustaining Organizational Achievement, Jossey Bass, San Francisco, 1988. 14. Bryson, J. M. i Roering, W. D., Applying Private-Sector Strategic Planning in the Public Sector, Journal of the American Planning Association, 1987, 53, str. 922. 15. Bryson, J. M. i Roering, W. D., Initiation of Strategic Planning by Governments, Public Administration Review, 1988, 48, str. 9951004. 16. Cape, W. H., The Emerging Patterns of County Executives, University of Kansas Governmental Research Center, Lawrence, 1967. 17. Carlson, T. S., Long Range Strategic Planning: Is It for Everyone?, Long Range Planning, 1978, 11, str. 5461. 18. Denhardt, R. B., Strategic Planning in State and Local Government, State and Local Government Review, 1985, 17, str. 174179. 19. DeSantis, V. S., County Government: A Century of Change, The Municipal Yearbook, International City Management Association, Washington, D.C., 1989. 20. Dodge, W. R. Jr., i Eadie, D., Strategic Planning: An Approach to Launching New Initiatives in an Era of Retrenchment, MIS Report, 1982, 14(9), str. 113. 21. Duncombe, H. S., Modern County Government, National Association of Counties, Washington, D.C., 1966. 22. Eadie, D. C., Putting a Powerful Tool to Practical Use: The Application of Strategic Planning in the Public Sector, Public Administration Review, 1983, 43, str. 447452. 23. Eadie, D. C., Strategic Agenda Management: A Marriage of Organizational Development and Strategic Planning, National Civic Review, 1985, 74, str. 1520. 24. Eadie, D. C., Strategic Issue Management: Improving the Council-Manager Relationship, MIS Report, 1986, 18 (ceo izveštaj). 25. Eadie D. C., Identifying and Managing Strategic Issues: From Design to Action, u: J. Rabin, G. J. Miller i W. B. Hildreth (ed.), Handbook of Strategic Management, Marcel Dekker, New York, 1990. 26. Eadie, D. C. i Steinbacher, R., Strategic Agenda Management: A Marriage of Organizational Development and Strategic Planning, Public Administration Review, 1985, 45, str. 424430. 27. Gabris, G. T., Educating Elected Officals in Strategic Goal Setting, Public Productivity and Management Review, 1989, 13(2), str. 161175. 28. Gargan, J., Consideration of Local Government Capacity, Public Administration Review, 1981, 41, str. 649658. 29. Gargan, J., An Assessment of the State of the Art in Strategic Planning by City Governments, neobjavljeni izveštaj, Urban University Program, Kent State University, 1984. 30. Gargan, J., Strategic Management in City Government: Continuing the Interplay of Rationality and Politics, u: J. Rabin, G. J. Miller, i W. B. Hildreth (ed.), Handbook of Strategic Management, Marcel Dekker, New York, 1990.

Primena strategijskog odlu~ivanja

239

31. Greiner, J. M., Hatry, H. P., Koss, M. P., Millar, A. P., i Woodward, J. P., Productivity and Motivation: A Review of State and Local Government Initiatives, Urban Institute Press, Washington, D.C., 1981. 32. Hayes, R. H., Strategic Planning: Forward in Reverse, Harvard Business Review, 1985, 63, str. 111119. 33. Hosmer, L. T., The Importance of Strategic Leadership, Journal of Business Strategy, 1982, 3(2), str. 421. 34. Klay, W. E., The Future of Strategic Management, u: J. Rabin, G. J. Miller i W. B. Hildreth (ur.), Handbook of Strategic Management, Marcel Dekker, New York, 1990. 35. Korten, D. C., Strategic Organization for People-Centered Management, Public Administration Review, 1984, 44, 341343. 36. Kouzes, J. M. i Posner, B., The Leadership Challenge: How to Get Extraordinary Things Done in Organizations, Jossey-Bass, San Francisco, 1987. 37. Lenz, R., Environment, Strategy, Organization Structure and Performance, Strategic Management Journal, 1980, 1, str. 209226. 38. Lenz, R., Determinants of Organizational Performance: An Interdisciplinary Review, Strategic Management Journal, 1981, 2, str. 131154. 39. Lindblom, C. E., The Science of 'Muddling Through', Public Administration Review, 1959, 19, str. 7988. 40. Lindblom, C. E., Still Muddling, Not Yet Through, Public Administration Review, 1979, 39, str. 517526. 41. McConkey, D. D., Strategic Planning in Nonprofit Organizations, Business Quarterly, 1981, 3, str. 2433. 42. Maxwell, J., Strategic Management: A Framework for the Management of Change, Boardroom Files, 1990, 9, str. 2224. 43. Methe, D. T. i Perry, J. L., Incremental Approaches to Strategic Management, u: J. Rabin, G. J. Miller i W. B. Hildreth (ed.), Handbook of Strategic Management, Marcel Dekker, New York, 1990. 44. Mintzberg, H., The Structuring of Organizations, Prentice Hall, Englewood Cliffs, N.J., 1979. 45. Montanari, J. R., Daneke, G. A. i Bracker, J. S., Strategic Management for the Public Sector: Lessons from the Evolution of Private-Sector Planning, u: J. Rabin, G. J. Miller i W. B. Hildreth (ed.), Handbook of Strategic Management, Marcel Dekker, New York, 1990. 46. Newel, C. i Ammons, D. N., Role Emphasis of City Managers and Other Municipal Executives, Public Administration Review, 1987, 47, str. 246253. 47. Nutt, P. C. i Backoff, R. W., A Strategic Management Process for Public and ThirdSector Organizations, Journal of the American Planning Association, 1987, 53, str. 4457. 48. Olsen, J. B. i Eadie, D. C., The Game Plan: Governance with Foresight, Council on State Planning Agencies, Washington, D.C., 1982. 49. Pettigrew, A. M., Strategy Formulation as a Political Process, International Studies on Management and Organization, 1977, 7, str. 7887. 50. Poister, T. H. i Streib, G., Management Tools in Municipal Government: Trends over the Past Decade, Public Administration Review, 1989, 49, str. 240248.

240

Gregori Strejb

51. Quinn, J. B., Strategies for Change, Homewood, Irwin, Ill, 1980. 52. Schendel, D. E. i Hofer, C. W., Introduction to Strategic Management, Little Brown, Boston, 1979. 53. Shapek, R. i Richardson, W. D., Strategic Capability, u: J. Rabin, G. J. Miller i W. B. Hildreth (ed.), Handbook of Strategic Management, Marcel Dekker, New York, 1990. 54. Snider, C. F., American County Government: A Mid-Century Review, American Political Science Review, 1952, 46, str. 6680. 55. Sorkin, D. L., Ferris, N. B. i Hudak, J., Strategies for Cities and Counties: A Strategic Planning Guide, Public Technology, Inc., Washington, D.C., 1984. 56. Steiss, A. W., Strategic Management and Organizational Decision Making, Lexington books, Lexington, Mass., 1985. 57. Stevens, J. M., Strategic Public Management and Productivity Improvement: A Symposium, Public Productivity Review, 1984, 8, str. 195373. 58. Stone, H. A., Price, D. K. i Stone, K. H., City Manager Government in the United States, Public Administration Clearinghouse, Chicago, 1940. 59. Streib, G., Strategic Decision Making in Council-Manager Governments: A Status Report, u: The Municipal Yearbook, International City Management Association, Washington, D.C., 1991. 60. Streib, G. i Poister, T. H., Established and Emerging Management Tools: A 12-Year Perspective, u: The Municipal Yearbook, International City Management Association, Washington, D.C., 1989. 61. Streib, G. i Waugh, W. L., Probbing the Limits of County Reform in an Era of Scarcity, Public Administration Quarterly, treba da bude objavljeno. 62. Svara, J. H., Policy and Administration: City Managers as Comprehensive Professional Leaders, u: H. G. Frederickson (ed.), Ideal and Practice in Council-Manager Government, International City Management Association, Washington, D.C., 1989.

Politikolo{ke teme

241

SELEKTIVNA BIBLIOGRAFIJA:
1. Bobio Norberto, Budu}nost demokratije – odbrana pravila igre, Filip Višnji}, Beograd, 1990. 2. Damjanovi} Mijat, \or|evi} Sne`ana, Izazovi modernoj upravi i upravljanju, Timit, Beograd, 1995. 3. Manon Pjer, Intelektualna istorija liberalizma, Stubovi kulture, Beograd, 2001. 4. Milosavljevi} Milosav (ed.), Socijalna politika u tranziciji, CPA/CPS, Beograd, 1998. 5. Pavlovi} Vukašin (ed.), Potisnuto civilno društvo, Ekocentar, Beograd, 1995. 6. Pusi} Eugen, Dr`ava i dr`avna uprava, Sveu~ilište u Yagrebu, Pravni fakultet, Zagreb, 1999. 7. Pusi} Eugen, Hrvatska središnja dr`avna uprava i uporedni upravni sustavi, Školska knjiga, Zagreb, 1997.

242

Gregori Strejb

Pojmovnik

243

POJMOVNIK
ADAPTACIJA – strukturalna ili funkcionalna promena organizma (organizacije) koja vodi poboljšanju uslova opstanka, odnosno razvoja, da bi se postigao prikladniji odnos sa sredinom uz najmanji utrošak energije, sredstava. AFILIJACIJA – usvojenje, prisajedinjenje, potreba pojedinca, na primer, da se pridru`i drugima i da sara|uje u razli~itim modalitetima, formama. AMANDMAN – procesni instrument koji se koristi u toku parlamentarne debate da bi se izmenio osnovni predlog, o kome se odlu~uje u parlamentu. Tako|e se koristi i za naknadno revidiranje, izmene i dopune usvojenih parlamentarnih odluka. AMBIVALENCIJA – protivure~na ose}anja i motivaciona stanja u okviru jedne li~nosti, u odnosima sa drugim li~nostima ili sadr`ajima, što vodi njihovom istovremenom prihvatanju i odbacivanju. ANKSIOZNOST – nejasna strepnja, strah bez o~iglednog spoljnog povoda ili uznemirenja, koja dolazi iz dubine same li~nosti; strah od sopstvenih unutrašnjih „pritisaka”, a ne od spoljnih „pretnji”. ANTROPOMETRIJA – termin u oblasti prou~avanja organizacije rada, odnosi se na izu~avanje dimenzija ~ove~ijeg tela. ASPIRACIJA – te`nja ka ne~emu, ~e`nja za nekim sadr`ajima (psihološko zna~enje). ATAVIZAM – ponovno posedovanje osobina predaka, pojava osobina koje se u nekoliko prethodnih generacija nisu javljale, a koje su ranije postojale, ponovno javljanje primitivnih oblika ponašanja. AUTOHTON – koji ni~e iz odre|ene sredine, koji izrasta iz specifi~nih uslova, nezavisno od spoljnih okolnosti. AUTPUT (output) – naglašeniji izraz sa opštim zna~enjem ne~ega što je proizašlo iz odre|enih procesa i što je odre|eno i ograni~eno po kvalitetu i kvantitetu. BIROKRATIJA – izraz koji je skovao nema~ki sociolog Maks Veber da bi opisao oblik organizacije koji ima jasno odre|enu strukturu, visok nivo specijalizovanosti, veoma odre|ene uloge pojedinaca, odgovornosti i zadataka, široko oslanjanje na pravila i postupke i koji funkcioniše na osnovi autoritativne

244

Politikolo{ke teme

kontrole odozgo nadole. Ovakvi organizacioni oblici su privla~ni za oblast kontrole i upravljanja velikim organizacijama, kao sto su dr`avna uprava i velike kompanije. DECENTRALIZACIJA – sistem organizacije u kome je pravo donošenja odluka povereno sredinama izvan centra vlasti, u teritorijalnom, organizacijskom i funkcionalnom smislu. DEKAPITALIZACIJA – oticanje „neto” kapitala iz jedne zemlje kao rezultat multinacionalnog investiranja u njoj. Smatra se da do ovakvog odlivanja dolazi ako prihodi od ranih investicija, koji su odneti u inostranstvo, premašuju priticanje novih (inostranih) investicija u odre|enom vremenskom periodu. DELFT TEHNIKA – tehnika predvi|anja zasnovana na konsultovanju mišljenja grupe stru~njaka iz oblasti u kojoj se ispitivanje vrši. ^lanovima grupe šalju se formulisani stavovi o budu}im ishodima u vezi sa nekim projektom, sa pozivom da ih isprave ili dopune u skladu sa svojim stru~nim mišljenjem i iskustvom (stru~njaci se pritom nikad formalno ne sastaju). Ovako prilago|eni stavovi se potom po drugi put upu}uju ~lanovima grupe radi dobijanja daljih komentara i unošenja eventualnih izmena i dopuna. Proces se mo`e ponavljati dokle god je to potrebno da bi se došlo do nekog konsensusa o budu}em ishodu projekta. DEPRIVACIJA – izuzimanje, isklju~enje po`eljnih vrednosti, za razliku od frustracije koja ometa, onemogu}uje dostizanje vrednosti. DEREGULACIJA – ukidanje upravnih, institucionalnih ili profesionalnih mera kontrole nad ponašanjem ljudi i (privrednih) organizacija u društveno-ekonomskim poslovima. DETERMINIZAM – shvatanje da je sve povezano uzro~no-posledi~nim odnosima, bilo materijalne, bilo duhovne prirode. Suprotno shvatanju, da doga|aji nisu u uzro~no-posledi~nom odnosu, naziva se indeterminizam. DOKTRINA – teorijski sistem ~iju suštinu ~ine pretpostavke koje se prete`nije zasnivaju na verovanjima nego na proverljivim i proverenim dokazima. Po opštoj vrednosnoj orijentaciji, doktrina je bliska dogmatskom supstratu. EGZALTACIJA – ushi}enje, nadahnu}e, zanos, emotivni duhovni polet. ENKLAVSKA PRIVREDA – izraz kojim se opisuje privredna i društvena struktura mnogih zemalja u razvoju, a kojima je jedan sektor (enklava) privrede potpuno uklopljen u savremenu svetsku privredu, dok je ostatak privrede i društva relativno nedirnut, ostaju}i tako nerazvijen. ENTROPIJA – pretvaranje energije, pri ~emu se jedan deo nepovratno gubi, na primer, u opštoj društvenoj interakciji. Sli~no „temperaturnoj smrti”, odre|eno društvo ulazi u fazu zamrzavanja, koja se ispoljava u nemo}i društva da se menja i razvija.

Pojmovnik

245

ENVIRONMENTALIZAM – stanovište da u razvoju pojedinca bitan uticaj ima okolina, sredina, koja mo`e pozitivno ili negativno uticati na njegov razvoj. Poslednjih godina se u okviru aktuelnih ekoloških problema usmerava prema uticaju ~ovekove sredine, civilizacije, na njegovu higijenu `ivljenja. EPIFENOMEN – pojava koja prati neki proces, uzgredni sticaj okolnosti. ERGONOMIJA (in`enjerstvo humanih faktora) – nauka koja se bavi me|usobnim odnosima ~oveka i mašine u proizvodnji i drugim oblastima, kako bi oni bili olakšani, a proizvodnja se u~inila efikasnijom. EUFEMIZAM – stilska figura ubla`avanja, omekšavanja suštinskog zna~enja upotrebom posrednih izraza. EVROKRATA – kolokvijalni naziv za nekoga ko radi za evropske institucije i organizacije. EZOTERI^NO – skriveno, tajno, unutarnje, što je dostupno samo povlaš}enima, sasvim ograni~enom broju ljudi. FAKTORSKA ANALIZA – statisti~ka tehnika koja se koristi za prepoznavanje i odvajanje zna~ajnih kombinacija faktora sa visokim stepenom korelacije u okviru velike celine podataka. FENOMEN – pojava koja se u svesti javlja kao opa`aj ili doga|aj, fizi~ki ili psihi~ki. FIDBEK (FEEDBACK) – tehni~ko zna~enje izraza je komunikacija – dostavljanje rezultata nekog sistema natrag onome ko vrši upore|enje, tako da je mogu}e otkriti odstupanje ili grešku, a potom primeniti postupak ispravke. Relativno nov pojam u terminologiji upravljanja, koji je preuzet iz kibernetike, njenih kompjutacionih modela. Sada se odnosi na bilo koji povratak toka informacija, na primer, rukovodiocu, bilo da je re~ o tr`ištu, zaposlenima ili sli~no. FUNKCIONALNA ORGANIZACIJA – organizaciona struktura zasnovana na raspodeli zadataka koje treba uraditi, po posebno odvojenim funkcionalnim oblastima, na primer, istra`ivanje i razvoj, marketing, proizvodnja, kontrola kvaliteta itd., s tim što te oblasti dobijaju samostalnost u radu i posebnog operativnog rukovodioca. GRUPNA DINAMIKA – izraz u oblasti ponašanja u organizaciji, koji se odnosi na obrasce ponašanja – uklju~uju}i stvaranje navika, sposobnost rukovo|enja, uspostavljanje normi ponašanja, sukobe itd. – kako grupa, tako i pojedinaca u okviru grupa. HEURISTIKA – (od gr~ke re~i otkri}e) – jednostavna pravila do kojih se došlo iskustvom i koja ~ine korisno sredstvo za rešavanje problema. Prepoznavanje i bele`enje ovakvih pravila (heuristike) je zna~ajna aktivnost u razvijanju sistema koji se odnose na vešta~ku inteligenciju. Kompjuter omogu}uje simulaciju problema i brzo prikazivanje alternativa, kako bi se pronašla najbolja.

246

Politikolo{ke teme

HOMEOSTAZA – povratak u prethodno stanje, u sli~ne uslove u kojima se organizam nalazio pre nego što je došlo do nekih promena u njegovom sastavu ili funkcionisanju. INFRASTRUKTURA – mre`a opreme i usluga koja ~ini podlogu neke industrijske grane ili industrijskog društva uopšte – kao što su putevi, komunikacije i javne slu`be (vodovod, gas, elektri~na struja itd.). INHIBICIJA – ko~enje, zadr`avanje nekog procesa. U opštem zna~enju ukazuje na prisustvo psihološke usporenosti i redukovani aktivizam. INOVACIJA – obi~no se odnosi na tehni~ku inovaciju, koja se mo`e definisati kao organizacioni i trgova~ki napor ka uvo|enju poboljšanih proizvoda na tr`ište i usavršenih proizvodnih postupaka u fabriku, odnosno unapre|ivanje tehnologije u proizvodnji ili u vršenju usluga. INPUT – unos, odre|eni priliv energije u neki sistem. INTERPELACIJA – pitanje koje ministru ili vladi upu}uje grupa poslanika. Interpelacija je instrument parlamentarne kontrole vlade koja mo`e dovesti do izglasavanja nepoverenja vladi. INVENCIJA – otkrivanje, pronala`enje potuno novog, originalnog (maštovitog) postupka ili proizvoda. INVOLUCIJA – hod suprotan od evolucije. JEDINSTVO VLASTI – oblik organizacije vlasti u kome odnose izme|u organa dr`avne vlasti (zakonodavne, izvršne i sudske) na horizontalnom nivou odlikuje koncentracija prvenstveno zakonodavne i izvršne vlasti u predstavni~kom telu. Na na~elu jedinstva vlasti zasnovani su sistemi skupštinske i konventske vlasti. KABINETSKA VLADA – naziv za vladu unutar koje deluje jedno u`e telo (kabinet) u ~iji sastav ulaze samo neki od ministara iz sastava vlade. KANCELARSKA VLADA – naziv za vladu koju odlikuje izbor predsednika vlade u parlamentu i pravo predsednika vlade da imenuje i razrešava ostale ~lanove vlade. KATARZA – Aristotelov izraz, ozna~ava pro~iš}enje duše identifikacijom sa ulogama, licima u tragediji, a šire zna~enje se odnosi na oplemenjivanje duha kroz uzvišene aktivnosti, na primer, umetnost. KIBERNETIKA – nauka o na~elima i praksi upravljanja. Re~ poti~e od gr~kog izraza za kormilara. KLAN – ekskluzivna socijalna grupa sa osobenim uskim i isklju~ivim interesima. Klan, tako|e, pokazuje odbojnost i prema institucionalnom sistemu, nastoje}i da ga, bez otvorenog suprotstavljanja, zaobi|e i izigra. KLIKA – hermeti~ki zatvorena,u`a, manja grupa sklona da upotrebi sva sredstva radi postizanja i o~uvanja svojih interesa, suprotstavljenih ostalima.

Pojmovnik

247

KOALICIONA VLADA – vlada koju ~ine ministri iz dve ili više razli~itih politi~kih stranaka, u uslovima kada nijedna od politi~kih stranaka nema ve}inu parlamentarnih mesta. KOMPRADOR – ~est izraz u neomarksisti~koj literaturi zemalja u razvoju. Odnosi se na onu klasu lokalnih preduzetnika i doma}e birokratije za ~ije se aktivnosti i društvenu poziciju misli da slu`e interesima stranog kapitala. KONCENTRACIONA VLADA – vlada koja se obrazuje u parlamentarnom sistemu u kome nijedna od politi~kih grupacija (pojedina~no ili u koaliciji) nema parlamentarnu ve}inu niti postoji spremnost poslanika da podr`e u parlamentu formiranje manjinske vlade. KONFEDERACIJA – asocijacija dr`ava koje nastoje da ostvare svoje nacionalne ciljeve kroz zajedni~ke politi~ke i ekonomske institucije. KONFORMIZAM – saobra`avanje modalitetima uloga, standardima, stavovima i misaonim obrascima zajedni~ke grupe ili šire socijalne sredine, posebno grupacije koja je na vlasti. Ima negativan prizvuk preteranog prilago|avanja po cenu gubljenja autonomije li~nosti. KONGLOMERAT – teoretski gotovo svaka velika poslovna organizacija, pa ova re~ jednostavno zna~i kompaniju sa velikim brojem aktivnosti, koje nisu me|u sobom povezane ili, u nešto u`em smislu, korporacija koja je organizovana kao holding kompanija (koja kupovinom akcija obezbe|uje kontrolu nad drugim kompanijama) koja ima više filijala u raznim granama poslovanja. KONTINGENCIJA – pripadnost ne~emu, zavisnost od ne~ega; obi~no zavisnost vrednosti jednih od veli~ina drugih varijabli. KONVENTSKI SISTEM – organizacija vlasti koja po~iva na na~elu jedinstva vlasti, u kome se u opštem predstavni~kom telu (skupštini) koje su izabrali gra|ani objedinjuje zakonodavna i izvršna vlast. KORELACIJA – u statistici stepen povezanosti izme|u dve ili više promenljivih vrednosti (varijabli). Izra`ena kao koeficijent korelacije, brojka koja se pribli`ava vrednosti 1,0 zna~i da postoji velika povezanost, dok negativni koeficijent koji se pribli`ava -1,0 pokazuje da izme|u vrednosti koje se upore|uju postoji negativan odnos. LINIJSKI AUTORITET – odnos u kome nadre|eni usmerava aktivnost podre|enog. MANIHEJSTVO – ispoljavalo se u okviru pojedinih jereti~kih pokreta i sekti. Kod nas je bio prisutan u bogumilstvu, sa izrazitim buntom protiv vladaju}e institucionalizacije, otu|enosti, privilegija i raskoši dr`ave, partije i crkve. Ve}ina savremenih radikalnih ideologija je u znatnoj meri manihejska, sa apsolutizacijom dobra i zla, nepopustljivim i nemilosrdnim odnosom prema neistomišljeništvu.

248

Politikolo{ke teme

MARKETING – niz aktivnosti u oblasti identifikovanja zahteva za robom i uslugama, kao i otkrivanje mogu}nosti i kanala za efikasan plasman robe i usluga. MENTALITET – sistem apstraktnih svojstava, duhovnog ustrojstva li~nosti, njenih verovanja, ose}anja, htenja. MODERNIZACIJA – promene u društvu kao posledica nau~nog i tehnološkog napretka i industrijskog razvoja. NEOIMPERIJALIZAM – ekonomska eksploatacija siromašnih zemalja od bogatih, bez neposredne vojne intervencije ili formalne dr`avne kontrole. lzraz neoimperijalizam su ~esto koristili autori marksisti~ke orijentacije da bi opisali situaciju u kojoj je sirovinski sektor zemalja u razvoju ostao pod kontrolom velikih multinacionalnih kompanija iz industrijski razvijenih zemalja i posle sticanja politi~ke nezavisnosti. Za opisivanje ovog istog fenomena koristi se i izraz neformalni imperijalizam. NEPOTIZAM – sistem u kome se regrutovanje lica za istaknute javne funkcije vrši po familijarnim, odnosno porodi~nima osnovama. OMBUDSMAN – naziv za funkcionera koga bira paralament, skupština, a ~ija je osnovna uloga da štiti slobode i prava gra|ana i u tom cilju nadzire rad uprave i javnih slu`bi. OPORTUNIZAM – ponašanje zavisno od konkretnih i privremenih okolnosti, „kalkulantske” prirode, što mo`e ugroziti integritet li~nosti i dovesti do konformizma. OPSTRUKCIJA – razli~iti vidovi ometanja rada parlamenta, vlade ili drugih organa vlasti (na primer, dugi govori poslanika, neprisustvovanje sednicama, pravljenje nereda, galame, lupanje šakama po klupama i sl.). OPTIMALIZACIJA – tehnika izra~unavanja najboljeg koriš}enja i usmeravanja sredstava za ispunjenje odre|ene grupe ciljeva, uz vo|enje ra~una o postoje}im ograni~enjima. „OREOL-EFEKAT” – fenomen koji zna~i da „usa|ena” predstava o jednoj stvari uti~e na predstavu o drugoj, koja je sa njom povezana. PARADIGMA – sistem, celovit obrazac koji ~ini jedinstvenu celinu uprkos unutrašnjim razlikama izmedu pojedinih pristupa; zbir vrednosti i normi koje stvaraju stabilnu situaciju za individue (subjekte) i institute (objekte). Tako se za zna~ajnu promenu (na primer, u tehnologiji) ka`e da izaziva paradigmatski preokret, jer zahteva preispitivanje vrednosti i normi. Ovaj fenomen se ponekad naziva i „sindrom rizika preokreta”, što postaje osnov otpora promenama usled straha od nepoznatog. PARAMETAR – termin kojim se u (ekonomskoj) nauci ozna~ava koli~ina koja u datom kontekstu ostaje stalna. Obi~no se koristi kao sinonim za termine „varijabla” ili „faktor”.

Pojmovnik

249

„PARKINSONOV ZAKON” – obelodanjuje tendenciju kancelarijskih imperija da se umno`avaju nezavisno od realnih potreba. „Parkinson” je postao standardan pojam za fenomen jalovog delovanja i visokih troškova rada u svakoj organizaciji. PARLAMENTARIZAM – sistem predstavni~ke vladavine u kome je izbor zakonodavnog tela (parlamenta) poveren gra|anima koji na opštim, neposrednim i slobodnim izborima, tajnim glasanjem biraju svoje predstavnike (poslanike). Ovakav na~in konstituisanja predstavništva gra|ana izraz je suverenosti gra|ana, saglasno na~elu da vlast po~iva na volji gra|ana. PAROKSIZAM – zaoštravanje, razvoj sve izrazitijih karakteristika, javljanje simptoma u poja~anom obliku. PETICIJA – naziv za predstavku koju više gra|ana podnosi organima vlasti, u prvom redu parlamentu kao najvišem organu vlasti koji predstavlja gra|ane. PLEBISCIT – naziv za opštenarodno glasanje o donošenju zakona ili neke druge odluke. PODELA VLASTI – oblik organizacije vlasti koji odlikuje podela na zakonodavnu, koja je poverena parlamentu (zakonodavno telo), izvršnu, koju obavljaju organi izvršne vlasti (vlada), i sudsku, koju vrše sudovi. U obavljanju funkcija vlasti koja im je poverena svaki od organa vlasti je organizaciono i funkcionalno samostalan u odnosu na ostale organe vlasti. POPULIZAM – stil vo|enja politike (pre nego specifi~an program) koju karakteriše li~na privla~nost lidera u odnosu na „narod kao celinu”; shvatanje društva na emocionalni i moralisti~ki na~in pre nego na intelektualisti~ki, prema kome je ono podeljeno na „dobar ali nemo}an” obi~ni narod i „zle i svemo}ne” snage koje dominiraju dr`avom; zatim, verovanje da postoji zavera protiv obi~nog ~oveka na ulici, kao i retorika usmerena na brzu (i obi~no veoma uspešnu) mobilizaciju svih manje privilegovanih grupa, bez obzira na njihov klasni ili društveni status. POSTIMPERIJALIZAM – koncepcija koju je formulisala škola marksisti~ke misli i koja se odnosi na aktuelnu fazu razvoja svetskog kapitalizma. U ovoj fazi, prema toj teoriji, odnosi dominacije i me|uzavisnosti (što je jedna od crta u definiciji imperijalizma) potisnuti su u drugi plan. Umesto toga, odnosi kapitalisti~ke dominacije i eksploatacije teoretski su smešteni u globalne klasne odnose koji prevazilaze nacionalne klasne strukture. PROKLAMACIJA – javno saopštenje koje poti~e od organa dr`avne vlasti, a kojim se, po pravilu na sve~an na~in, iznose stavovi o odre|enim va`nim dr`avnim pitanjima. PROTEKTORAT – forma politi~kog entiteta kome nedostaju atributi suverenosti da bi bio priznat kao subjekt me|unarodnog prava.

250

Politikolo{ke teme

PULSACIJA – naizmeni~na promena nekog stanja, dinami~no smenjivanje opadanja i priraštaja neke dimenzije. REDUNDANCA – u teoriji informacija višak signala, obilje, ono što preti~e, ponavljanje informacija koje nemaju stvarnu informacionu vrednost, jer su prethodno ve} bile poznate. REFERENDUM – oblik neposrednog sudelovanja gra|ana u postupku odlu~ivanja koji omogu}uje njihov neposredan uticaj na donošenje odluke i njen sadr`aj. REFERENTNA GRUPA – grupa ~ije vrednosne orijentacije, ciljevi, norme i standardi ponašanja slu`e kao oslonac u proceni dostignu}a drugih grupa ili pojedinaca. RESENTIMAN – povre|enost u ose}anjima, negativan emocionalni odnos prema nanosiocu štete, odn. prema ne~emu za šta se smatra da je nanelo neku povredu subjektu, odnosno njegovoj li~nosti. Resentiman se do`ivljava personalizovano i te`i personalizaciji krivnje. RETROGRADNO – unazadno, {to se kre}e unazad, suprotno od nekog zadatog pravca. U metafori~nom smislu nešto nazadno, zaostalo, degenerativno. SEKTA – izdvojena grupa koja izuzetno dosledno sledi svoja na~ela; podrazumeva se da je samu sebe izdvojila iz neke ve}e grupe i da je sama sebi nametnula stroga na~ela. SEMIOLOGIJA – nauka o znacima i njihovom funkcionisanju u ljudskom opštenju. Obuhvata na~elno sve znake (govor, gestove, mimiku), mada ima mišljenja da semiologija ne treba da se bavi jezikom, jer je on obuhva}en lingvistikom. SET – postavka, nešto što je sastavljeno iz više delova, postavljenih u neku strukturu i u neki polo`aj. SIMBIOZA – sa`ivljenje, zajedni~ki `ivot. Uglavnom se koristi u metafori~nom zna~enju kao (ko)egzistencijalna zavisnost ili funkcionalna me|uzavisnost. SIMULACIJA – tehnika ponavljanja u pogodnom obliku nekog sistema aktivnosti ili funkcija sa ciljem eksperimentisanja, obu~avanja itd. u oblastima dizajna, razvoja proizvodnje i drugih delatnosti. SINDROM – sistem simptoma, fenomena koji ~ine vidljivim prethodno skriveni proces koji je u datom sklopu, okolnostima, znak odre|enog poreme}aja ili bolesti. SINEKTIKA – neposredni oblik tehnike „trusta mozgova”. I ovde je osnova u dola`enju do ideja okupljanjem grupe ljudi i primeni slobode izlaganja. Sve ideje, pa i one koje na prvi pogled nisu potpuno relevantne, ravnopravno se tretiraju, a u~esnici iznalaze veze izme|u njih, koriste}i analogiju i metafore kako

WEB adrese

251

bi došli do zaista novih ideja. Razlika od tehnike „trusta mozgova” je u tome što se pred sinekti~kom grupom, koja je u pravilu interdisciplinarno komponovana, nalazi sasvim odre|en cilj. On zahteva bri`ljiviji odbir izglednijih ideja, koje zaslu`uju dalju razradu. SINKRETIZAM – sjedinjavanje protivure~nih stvari, pokušaj stvaranja skladne celine iz delova koji ne pripadaju jedan drugom i koji ne mogu dati sistem odnosa. SITUACIONALIZAM – shvatanje da uslovi i situacije zna~ajno uti~u na ponašanje i da odre|uju njegov sadr`aj i oblike. Ne podudara se potpuno sa shvatanjima environmentalizma, mada je u delimi~nom skladu sa pretpostavkama da uslovi sredine presudno uti~u na obrazovanje celokupne li~nosti. SLAMPFLACIJA (slumpflation) – hibridni izraz sastavljen od re~i depresija i inflacija na engleskom. STAGFLACIJA – ekonomska situacija stagniranja proizvodnje uprkos rastu cena koje, ina~e, stimulišu proizvo|a~e da pove}aju snabdevanje (svojom robom). STIGMATIZACIJA – izricanje „osude”, `igosanje naro~ito za neka ne~asna dela, ~esto u sferi politike (u politi~kim obra~unima), u okviru ili izvan institucionalnog sistema. SUPERIMPERIJALIZAM – pre svega se koristi da izrazi stanje u kome je predominantan broj najve}ih savremenih multinacionalnih kompanija ameri~kog porekla. Nasuprot modelu „me|uimperijalisti~ke konkurencije”, pristalice pomenutog shvatanja sumnjaju u sposobnost odupiranja velikih evropskih i japanskih kompanija efektivnoj konkurenciji ameri~kih rivala na du`i rok, bilo iz ekonomskih razloga (nedostatak tehnološke prefinjenosti, slabija snaga kapitala ili manje menad`erske veštine), bilo iz politi~kih (strah da bi svaka efektivna konkurencija umanjila uticaj vojnog i politi~kog centra svetskog imperijalizma, sa kobnim posledicama po njih same). TEROTEHNOLOGIJA – poti~e od gr~ke re~i terein, {to zna~i tehnologija bri`ljivosti. Bri`ljivost se u ovom smislu odnosi na procenu upotrebe vrednosti proizvodnih kapaciteta, odnosno nivoa tehnološke opremljenosti, iskoriš}enosti, isplativosti. ULTRAIMPERIJALIZAM – model svetskih politi~ko-ekonomskih odnosa koji je formulisao Karl Kaucki 1914. godine, da bi kasnije bio objavljen u radovima o savremenom imperijalizmu. Za razliku od Lenjinove teorije imperijalizma, koja je bila zasnovana na rivalstvu izme|u imperijalisti~kih dr`ava, Kaucki je predvi|ao postepeno slabljenje imperijalisti~kog suparništva kao posledicu sve ve}e centralizacije i koncentracije kapitala, posredstvom multinacionalnih kompanija, odnosno prerastanjem nacionalnih dr`ava. Tako bi organizacija svetske kapitalisti~ke privrede postala funkcija „svetske dr`ave”, odnosno svojevrsna koalicija nacija.

252

Politikolo{ke teme

WEB adrese

253

WEB adrese
http://www.palgo.org.yu http://www.fpri.org http://www.wfd.org http://www.mce.be http://www.mit.edu http://www.aspenberlin.org http://www.eipa.nl http://www.nispa.sk http://www.oecd.org http://www1.worldbank.org http://www-sciences-po.upmf-grenoble.fr http://www.lgib.gov.uk http://www.eurolink.org.yu/yupsa http://www.unchs.org http://www.law.nyu.edu/eecr http://www.szs.sv.gov.yu http://www.eudelyug.org http://www.politics.com http://www.ceps.be http://www.politics1.com http://www.democracynet.org http://www.publicaffairsweb.com http://www.aspanet.org http://www.ippr.org.uk http://www.politicalindex.com http://www.library.ubc.ca http://PRO.harvard.edu http://www.ipsa-aisp.org http://www2.essex.ac.uk http://www.cspp.strath.ac.uk

254

Politikolo{ke teme

http://www.gksoft.com http://europa.eu.int/comm/press_room http://coe.int http://www.osce.org http://www.un.org http://mitsloan.mit.edu/execed

ILUSTRACIJE

Ilustracija 1.

Politikolo{ke teme

255

Ilustracija 2.

256

Politikolo{ke teme

Ilustracija 3. Ilustrativna tabela tipova prava i oblasti akcija

Ilustracija 4. Kategorizacija me|uvladinih odnosa prema karakteru njihovog dominantnog metoda za usmeravanje resursa (vlasti ili tr`i{ta) i nivoa na kome se obavljaju dominantne akcije vlade

Politikolo{ke teme

257

Ilustracija 5. Modeli promene u odnosima vlada i tr`i{noj orijentaciji na nekim primerima zemalja OECD-a i SEV-a

258

Politikolo{ke teme

Ilustracija 6. Funkcije menad`menta u stanju „razdru`enosti”

Ilustracija 7. Funkcija upravljanja u napredovanju ka totalnom strategijskom potencijalu

WEB adrese

259

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 342.25(082) 352.07(082) 321.7(082) 330.341.46(082) POLITIKOLO[KE teme / urednik Mijat Damjanovi} ; [priredili Bo`idar Rai~evi}, Gordana Ili}-Popov]. - Beograd : ^igoja {tampa, 2002 (Beograd : ^igoja {tampa). 251 str. ; 20 cm Tira` 500. - Str. 7-9: Predgovor / Mijat Damjanovi}. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 237-240. - Selektivna bibliografija: str. 241. - Registar. ISBN 86-83775-07-0 a) Lokalna samouprava - Zbornici b) Lokalne zajednice - Zbornici c) Demokratija - Zbornici d) Regionalizam Zbornici COBISS-ID 98097932